KO JE UBIO HARLOA TROMBIJA?SAŠA SOJKIĆ

mesecima ne može da sroči suvislu rečenicu. uzrok ovekunstipacije?

preveliki apetiti? nazeb od uticaja? stolica tvrda akičma nejaka? neće biti.

trauma iz detinjstva? (učiteljica je rekla da imajujedan čas da napišu par pesama na slobodnu temu. au-tori najboljih radova biće primljeni u lite rarnu sekciju. za-tim je otišla nekud svojim poslom. kao i uvek u takvojsituaciji, ništa mu nije padalo na pamet. uradio je što i os-tala deca. prepisao neka stihotvorenija starijih đaka,prikačena na zelenu čoju panoa koji se protezao duždesnog bočnog zida učionice. red opalog lišća, red drugatita. da, beše to još uvek vreme ljubičica bijelih... zao jeudes odlikaša. tako je i on, pre nego što je stigao a dakaže, postao novopečeni član sekcije. na prvom sastankustrogo je ukoren pred svima. ukaljao je svoju pionirskučast! od tog vremena, sam prizor prazne hartije kod nje-ga izaziva pavlovljevsko kočenje moždanih vijuga.) tkozna?

malodušnost. nedoučenost. lenjost. mo re like it.ajde sad, PIŠI!par filmova kasnije. nogu radno pre krštenih na

stolu, bodar kao g. waldemar, premeće dvd po rukama.zrak sunca se prelama o naličje diska, poigrava poekranu monitora, poleće u vis i obija se o plafon i zidovenjegovog staklenog zvona. praznosnovlje... oseća kakose, mic po mic, pretvara u nešto što mu se nimalo nedopada. uvek ga je pomalo živciralo metanarativno kuku-mavčenje nekih postmodernista – ako ne umeš da pišeš,onda ćuti! a evo, kukumavčim...

Jer volja, to zna svaki pisac s iskustvom,nije samo fizičko raspoloženje za radnego i unutrašnji znak, kao zeleno svetlosemafora na raskršću, koji pokazuje daje put kojim se krenulo prohodan. Svedok namesto volje osećamo otpor, značida put nije prohodan, da na njemu imaneka prepreka, koju smo naneli nekomsvojom nesmotrenošću ili koju ćemo teknaneti ako nastavimo putem kojim smokrenuli, da, prema tome, prepreku trebapronaći i ukloniti pre nego što se damona dalje pisanje.

Aleksandar Tišma

126

Reč no. 78/24, 2009.

Тако гласи његов последњи за пис, забе ле -жен ситним штампаним сло ви ма на полеђинигоре репродукованог исечка непо знатог по -рекла (у горњем десном углу пише само:Abner Dean). Њега више нема, остао је недо -вршен приказ. Приказ о коме је реч, при каз јеједне књиге Бранка Вучи ћевића, књигепреварног насло ва Српске ле пе умет ности,на коме је наш бли жњи радио, намеран да гаобјави у извесном хрватском гласилу по име -ну Ферал Трибјун. Беше то клетог фебруа раове године, отада он није више међу нама. Не,није се звао Харло Тромби. У питању је насловшто га је наш бли жњи (у наставку: С. С.), изнеког само њему познатог разлога, намислиода дâ своме тек сту. Можда је и ту посредибила некаква „трау ма из детињ ства”? Не зна -мо и нећемо сазна ти. Како било да било, по -штоваћемо његову вољу.† Јер, волели смо га,Бог нам је сведок, као себе саме. У име те љу-бави, и као наук и опомену омладини срп ској,сматрамо за дужност своју да објавимо оношто је иза њега остало, а то није много: чети-ри листа формата А4, спојена два по два (оче-видно истргнута из средине школске веж -банке на квадратиће), сваки лист са обе стра-не густо испуњен ситним латиничним штам -паним словима, исписаним обичном оловком,и два, међу те листове уметнута, исечка (задруги исечак, види ниже). Сам рукопис се са-стоји из две врсте одломака: првих, које је С.С. бесумње сматрао „готовим”, спремним да утом облику уђу у коначну верзију приказа, и

других, које је, очевидно, још увек разрађи-вао, састављених од мањих готових целинапрошараних његовим примедбама, недоуми-цама и разноразним наводима које је, оче-видно, сматрао потенцијално употребљивим(ови ће у наставку бити наведени у угластимзаградама). Овде се, природно, намеће пита-ње око којег је, очевидно, и сам С. С. разбијаоглаву: наиме, зашто му се, крај свег уложеногтруда, није дало да доврши текст? Могућно јенавести прегршт разлога: неуспех у сажима-њу грађе преголеме за један стандардан но-вински приказ, или, очевидно мајмунисањестила пи сца који се приказује, што ретко кадaизaђе на добро и тако даље. Међутим, пре ћебити да је ту, ипак, посреди један други раз-лог, разлог једновремено дубљи и до неба ва-пијући... Али, свему има време.

Приступимо сада навођењу С. С.-oверукописне заоставштине, уз претходну напо-мену да нисмо нашли за сходно да његов текстнаводницима раздвојимо од нашег, јер се ћи-рилица и латиница ионако разликују као небои земља. Дакле:

Ispošćena konzumentkinja lokalnih kunsthis-torijskih specijaliteta drhtavom rukom – nije va -ljda opet luk i voda? – otklapa Srpske lepe umet-nosti. Mmmm... Aperitiv u vidu nesvakidašnjegUPUTSTVA ZA UPOTREBU dovoljan je da mozak(taj trbuh duše, kako reče Nabokov) krene umil-no da kruli. A tu se pripoveda kako su Ejzenštejni Babelj, u jeku “Staljinovog Velikog Terora”,

127

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

† Додуше, треба рећи и то да у рукопису постоје трагови о томе да се С. С. бавио помишљуи о другачијем наслову, наиме: [alt. naslov: Od sira do svemira]. Навод из Тишмине „Не -на писане приче”, затечен у заглављу прве стране рукописа, као да је само Про ви ђењепослало да послужи као речити епитаф.

razbijali brigu “gledajući iz Meksika donesenubuvlju svadbu: buvu-mladoženju u fraku, buvu-mladu u belim čipkama, ulickane buve-svatove.A valjda je bilo i buva-muzikanata. Gotovo samsiguran da je spisateljsko-rediteljski duet pritom falš a gromoglasno pevao La Kukaraču ilinešto iz tog žanra. Što god se duetu može za-meriti, od manjka pameti nisu patili. A, opet,vreme ozbiljno a oni se glupiraju. Jedan je ubrzodobio metak u potiljak, drugi kroz deset godinaumro od ‘prskanja damara’. I tako se opametili.”

Napisi o maître Vučićeviću po praviluopasno naginju ka mistifikaciji (lika) i glorifikaci-ji (dela). Kritičarski bonton nalaže smanjenjedo življaja prilikom nezaobilaznog osvrta na min-uli rad.

Od ’61. do ’63. kaljenje i čeličenje – films-ka kritika, urednikovanje, dizajn, neistomišljenje– u reviji Danas (citat iz davnih dana: “Savremenibuntovnik-intelektualac liči na crva što živi usiru čiji ‘pikantan’ ukus zavisi baš od crvljivosti.Crv u sebi likuje: ‘Uh, ala sam razbucao sistem!’– ne zna, jadnik, da svojim rovarenjem i svrdla -njem čini sir sirom.”). Potom, saučesnik u“crnotalasnim” i potonjim filmskim nepodopšti-nama (s Makavejevom, Žilnikom, Čengićem,Aćimović-Godi nom). Od ’92. do ’97. urednik ča-sopisa New Moment. Međuvreme “ulupao naprevođenje” s engleskog. Kako je reč o više nego

pristojnoj sumici bibliografskih jedinica, u tek-stu je – ne toliko uštede prostora radi koliko kaoposlastica za detekciji sklonu čitateljku – veštoskriveno [Прецртано: 6; изнад дописано:] 9pažnje vrednih naslova.†

У рукопису, затим, наилазимо на пет, подеб-љаних и подвучених, речи (бесумње, главнетеме које је требало анализовати):

stil stav dete avangarda film

Потом следи:

[kamo dalje, rođače? nema se druge no preći naukoričeni opus] osvežavajuće nevoluminozan –po devizi “bolje manje a bolje” – rastao je ne -voljko i samozatajno: od komentara i još koječe-ga u priređenoj dvotomnoj antologiji – “ilustro -vanoj čitanci” – Avangardni film 1895–1939(Beo grad: radionica SIC, 1984; II deo, Beograd:AFC DKSG, 1990), preko izabranih tekstova o fil-mu (uglavnom kritika) s kraja 50-tih i početka60-tih u Imitaciji života (Beograd: INSTITUT ZAFILM, 1992), do radova, najčešće novih i naj -češće prethodno objavljenih u časopisima, sa -kupljenih u knjige Paper Movies: poučne priče(Beograd/ Zagreb: B92/Arkzin, 1998) i Srpskele pe umetnosti (Beograd: Fabrika knjiga, 2007).

128

Reč no. 78/24, 2009.

† Чудно, заклели би се да у рукопису раније није ништа било прецртано. Још један знак даовде нису посреди чиста посла... Али, воздигнимо душе! Ништа није сакривено што сенеће открити. Иначе, ова последња реченица је најбољи пример С. С.-ове погибељнесклоности да се лакоумно измотава тамо где треба бити будан и смртно озбиљан, да тевраг не однесе. Одлике културног трудбеништва, трудбеништва какво нам је у ово смут-но време вапијуће потребно, никако нису играње жмурке са читаоцем и његово за-мајавање шареним лажама, него искреност и аутентичност које вазда беху украсом из-ворне духовности српске.

Ovi noviji tekstovi su višenamenski i, takorekuć,programski nesvrstani, utoliko što se to žan-rovsko zamešateljstvo, na prvi pogled, opiresvakoj klasifikaciji. Glavni sastojci: kritika (presvega, savre mene vizuelne umetnosti i savre -mene kritičke (p)recepcije umetnosti, ali i de-seteračkog uma), polemičke ćuške (desno i lije-vo), ironične introspektivne ekskurzije i aneg-dote s naravoučenijem, (iskosa osvetljeni) is-torijskoumetnički pa sa ži. U dve reči, ono što seu kurentnoj anglosaksonskoj kritici vodi podstavkom creative nonfiction. Međutim, ako semalo bolje pogleda, videće se da je tu po srediiverje koje, u biti, nije palo predaleko od klade(Montaigneovih ogleda, na ime). “Žanrovska po-livalentnost, pa čak i interdi s ciplinarnost, nisusamo pravo nego i obaveza esejističkog stvara -laštva”, pravorijek je Mihaila Epštejna, po kojemje suština “neodredljivosti” eseja “upravo u di-namičnom smenjivanju i para doksalnom po ve -zivanju raznih načina saznanja sveta. (...) Esejistje, takoreći – profesionalac di le tantskog žanra”(Esej, prev. Radmile Mečanin, Beograd: Na -rodna knjiga, 1997, 20; 23; 28).

Glede stila, sve je prosto ko pasulj: isec -kano na sitne paragrafe, sintaktički svedeno,sro čeno jasno i slasno, garnirano finim slikamada dečici ne bude dosadno. I, ne na poslednjemmestu, začinjeno figurama-plodovima jedne nasrećan način iščašene – i da, umetničke – uo-brazilje. (Ne budi stipsa, daj griz! Evo, evo...“Upućeni čitalac, sa grimasom kao da je okusiopokvarene pihtije, upitaće: ‘Je l’ to onaj Vučkovićkoga je Krleža likvidirao u Antibarbarusu?’”)

Blagodareći doslednoj primeni “načelamontaže & kolaža”, glavni kompozicioni principjeste digresivnost, što se očituje kako u dužimogledima, koji najčešće imaju narativni okvir(poučna priča, psihoanalitička studija slučaja,film), tako i u kraćim radovima gde, o užasa!, odkondicionirano-linearne (uvod-razrada-zaklju -čak i nemoj slučajno da ste promašili temu!!!)konstrukcije teksta obično ne ostaje ni kamenna kamenu, pa se čak zna dogoditi da glavni deosastava bude kraći od ukupne dužine fusnota(samo bez panike, jer ove “podnožne napo me -ne” živo dokazuju da Fusnota se ne mora neiz -bježno pisati nogom!).†

Međutim, sva netom navedena svojstvaove diletantske esejističke prakse – žanrovskahibridnost, fikcionalnost, idiolekt [→ razraditi!],digresivnost kao retorička strategija – i još nekadruga (o njima otom-potom), stoje u funkciji do -minante jedne poetike: naime, činjenice da je tapoetika, tačku po tačku, ustrojena u opreci pre-ma profesionalnom diskursu o stvarima este -tičkim i čarima koje ovog tradicionalno krase: či -stunstvo, bezbojnost, kruta ozbiljnost, mrgodnaispraznost, apatična apolitičnost, nadriučenost ihinjena objektivnost (neretko pokriće za, buk-valno, bezličnost autora). Otuda su Vučićevićevitekstovi do srži prožeti jednim bespoštedno anti-teorijskim, antipalanačkim/akademskim/naci o -nalističkim/itd. stavom. Otuda i korenito sati-ranje ovdašnjih osveštanih predstava (recimo,one o Umetniku kao “miropomazaniku muza”),koje ume da zaliči na veseli susret ikone i sekirena montažnom stolu. Sto mu gromova, afirmiše

129

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

† Навод (?) непознатог порекла. Фрустрирајуће, дабоме. Али, руку на срце, С. С. бар овденије ништа крив. То је у природи критике.

li se tu išta?!, zagrmit će zgranuti čitatelj nam-jernik. O, da. Destrukcija o kojoj je reč pre svegaje kreativna. O tome passim.

[… traži se prelaz...]

Potragu za uzrocima ove aberantne poetike iprotivnaučnog bluda dobro je početi od subjek-tove trajne zaokupljenosti avangardom. Avan -gardama, tačnije. [a kud se dede dete?] U nje-govim tekstovima uvek su latentno prisutni a imalo-malo pa iskrsnu Dada, ЛЕФ, nadrea -lizam, zenitizam, Devetsil, MAVO i ponekinapredni baštinik, kao što je Fluxus. Fluxus infabula, anegdota “Maciunas Finds Asylum inSerbia” budi memorije na čuvene priče BrojaJedan, a ne može se poreći ni to da subjektovnegdašnji životni/umetnički stil – manifestovantvrdnjom da je njegov rad “skroman” i da ga“čine radnje vršene u svakodnevnom životu, koje treba da ostanu anonimne, neponovljive inezabeležene (u tekstovima, slikama itd.) i kojemogu, ali ne moraju, dovesti do stanovitihefekata ili lanaca efekata” (prev. prema kata-logu izložbe Fluxus East, Berlin–Vilnius 2007 –Krakow–Budapest 2008) – neodoljivo nalikujena modus operandi Magnus & Bunkerovog be-smrtnog starkelje.

Negdašnji? “... ja sam, naime, uvek kre-tao od toga da je osnovno investiranje u ljudskeodnose. E sad, verovatno mojom krivicom, dobardeo tih investicija apsolutno je propao, a te stvar -čice kao brošurice, tekstići, scenarići, to nekakoipak postoji, više nego nekadašnje ‘humane’ in-vesticije” (intervju u Beorami, XI 1998, 8).

Nekih dvadesetak godina ranije, subjektse uzaludno “trsio” da u jedan scenario ubaci

repliku: “Što mi ne ostane u sećanju, ne treba mina buđavoj hartiji” (Slu, 105). Eh, da je samoposlušao samoga sebe! Međutim, čini se da oki-dač psihoze ne treba tražiti toliko u krahu nje-govog antiumetničkog projekta, koliko u jednojvrsti akutne, na ovim prostorima, srećom, retkeosetljivosti. Moralne osetljivosti, naime. Zame -tak se, po običaju, može identifikovati još u for-mativnoj fazi. Pogledajmo, na primer, ovaj odlo-mak od 15. IV 1958:

… slučajno snimljeni fragment jednog, umnogo kojem pogledu, beznačajnog fil-ma, pokazujući belo uniformisane kozakekako, uz grohotan smeh, prihvataju sasu -šene, balsamovane leševe i bacaju ih,skoro lišene težine, u mračne podrume,čini se da jasno očituje naivnost i irele-vantnost, recimo, Andaluzijskog psa. (Iž,5) [→ up. autobiografske “smesice” uIbid, 59. i u Slu, 34n4; 114-116n1]

Kakve je to razmere poprimilo kasnije, upečatlji-vo ilustruje sledeći grozomorni navod iz tekstaobjavljenog 15. III 1993:

Valja uskoro očekivati pojavu novih linijakonzervisanih proizvoda od ljudskogmesa (Made in Croatia, Made in Serbia,Made in Bosnia).

LJUDSKI se najedite – time dopri-nosite POBEDI!!! (PM, 48)

Trend progresivnog pogoršavanja stanja nas-tavlja se u njegovoj poslednjoj knjizi, čiji naslov(nesvesno?) evocira infamni De Quinceyev esej“On Murder Considered as One of the Fine Arts”.

130

Reč no. 78/24, 2009.

Ova patološka osetljivost bila je toliko jaka da ječak i subjektov primetni fetišizam – naime, fik-saciju na ženske “svilene čarape” (up. fotos izEjzenštejnovog neostvarenog projekta Kapital uAf; PM, 29, 65; Slu, 205-209) – potisnula u drugiplan. Kako to objasniti?

Na sreću, postoji tradicija. Ispitujući sro -dnu pojavu na polju nadrealističkog humora,ko lega Ristić dolazi do vanredno važnih nalaza.Već u samoj prirodi ovog humora, on prepozna-je “iz vornu kritiku konvencionalnog misaonogustrojstva, (...) izraz jednog grčevitog moralnogne prilagođavanja, ekstremni izraz jedne psi-hičke re akcije”. Ristić se, pri tom, oslanja najedno Fre udovo tumačenje, po kojem: “Humornema ka rakter rezignacije, već karakter pr -kosa, on ne znači samo trijumf ‘ja’, nego i tri-jumf načela za dovoljstva, sposobnog da se afir-mira i pored nemilosti spoljnih okolnosti.” “Dabi to postigao”, zaključuje Ristić, “‘humorista’mora da smatra i realnost koja ga tišti i svojusopstvenu brigu za nevažnu bezopasnu dečjuigru, što je omo gu ćeno prenašanjem psihičkogakcenta sa ‘ja’ na nad-ja, koje je naslednik očin -ske (roditeljske) instance, i koje ovde od samog‘ja’ dobija snagu da ovo posmatra i tretira kaodete” (“Humor 1932.”, u: Kritički radovi MarkaRistića, Novi Sad/Beo grad: Matica srpska/IKUM,1987, 159–160).†

Dakle, zato se naš subjekt služio čitavompanoplijom oprobanih i biranih humorističko-podrivačkih sredstava, od ironije do apsurda!Sada je jasnije i zašto je toliko insistirao na poli-tičnosti avangardi i kako je mogao tako deplasi -

rano da tvrdi “da se srpski vizuelni umetnici klo -ne stvarnosti i politike kao smrdljivog sira” (Slu,68). Ostaje još da se iscrpnije istraži njegova uposlednje vreme izražena sklo nost ka kompul -zivnom inventarisanju: srpskih avangardi (83–89), nadrealističkog filma (179–180), srpskog“eks centričnog” filma (158–159). [→ u potonjemslučaju, Lenjinove reči (navedene po Gorkom poŠklovskom:) otvaraju intertxtualni portal do ma -nifesta Grigorija Kozinceva “Excentrizam (po -set nica)” iz Af!

koža prof. dr med. sci. Rodoljuba Rodića-Rođe postaje pretesna... a ionako je od početkabila neubedljiva i nespojiva s onim što joj pretho-di. SMISLITI NEŠTO BOLJE!]

Vučićevićevo bavljenje srpskim avangar-dama obeleženo je nastojanjem da se one, sjedne strane, oslobode iz bratskog stiska “lažnelevice koja se kiti tuđim perjem i ludačke pra -voslavno-monarhističko-četničko-nedi ćev skedesnice”, a da se, s druge, spase što se spastimože od prokrustovskih zahvata postmodernihsho lastičara na čelu sa dr Šuvakovićem. Što seex-ju avangardi tiče, stvar je dodatno kompliko-vana “poratnim deobnim bilansom”. Pa ipak,pošlo mu je za rukom da otrese prašinu (neretkoi blato) sa mnogo kojeg “zanimljivog čudaka”.Recimo, Selmana Selmanagića:

Najškrtije: krenuo iz Bosne u Nemačkuda izuči za stolara. U Bauhausu po staoarhitekt. Radio u Istambulu i Palestini. Urodnoj Srebrenici podigao kuću u Bau -haus-stilu (da li je preživela?). Posle II

131

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

† Марко Ристић... Комуњара и Јуда који је оцрнио Растка Петро вића, а Црњанског... аЦрњанског, нашег „витеза тужнога лика“, сахранио живог!

svetskog rata – obnovitelj Istoč nog Ber -lina. (Slu, 91)

Vidi, vidi... U podrumu prepunom starudije, podpaučinom zaborava i hrpom pobrkanih lončića ipokvarenih ploča, znatiželjno čeprkalo može nabuđavoj hartiji naći trista čuda!†

Kakav je smisao ovog arheološkog pabir -čenja? Počujmo šta o tome misli naš autor: “ka-da govorimo o kulturnoj proizvodnji, moj je stavda, ako nam treba neka tradicija, onda konstru-išeš tu tradiciju od materijala za koji smatraš daulazi u tvoju ličnu verziju tradicije. (...) Nije niloše da to bude jedan stalan rad, to neprestanokonstruisanje. Prema tome, to je ta neka di-namična verzija tradicije” (Beorama, 9). On je,očito, svestan relativnosti tradicije, činjenice davrednost pro izvodâ kulture zavisi od trenutnihpreseka ličnih verzija raznih i (ako je sreće, ačesto nije) dobro potkovanih tumača, te je prematome uvek podložna reviziji, čak i kada je reč osudu jednog (ali ne i “te istog”) tumača tokomvremena. Ta neka dinamična verzija tradicijepriziva u sećanje okolnost da je jedan kulturniradnik, još 70-tih, na sebi svojstven način razra-dio pravila igre za jednu (izvorno vezanu za studijknji ževnosti, ali lasno proširivu) poetiku tradici-je. Bitna pretpostavka ove poetike bilo je to datradiciju ne treba shvatati onako kako se ona kodnas tradicionalno pasivno poima, tj. kao “stabi-lan skup običajâ, postupaka, idejâ, vjerovanjâ,pripovijedne građe, itd., koji se najobičnije us-meno ali svakako neposredovano predaje odjedne generacije idućoj”, već “u značenju koje se

od opisanog razlikuje po tome što ne implicirastabilnost nego dinamičku promjenljivost sku-pa; (...) po tome što se odnos ne vidi u situacijislijeda generacijâ nego u situaciji pjesnika ilipjesničke generacije koji su suočeni sa cjelinomžive prošlosti; po tome što se odnos, dosljedno,ne vidi prvenstveno kao djelovanje tradicije kojase predaje nego kao aktivnost onoga koji se pre-ma tradiciji odnosi” (Svetozar Petrović, Pojmovi ičitanja, Beograd: Fabrika knji ga, 2008, 77–78).Naglašeno je i to da se mi, kritičari, moramo pi-tati “o statusu i značenju naših vlastitih izjavâ otome šta je neka tradicija značila nekom piscu, išta nama znači to što je ona za njega značila, išta najzad – da ne zaboravimo – nama znači tošto je nekom drugom kritičkom stanovištuznačilo ono što njemu ta tradicija znači” (77). Sveje to ovde, po tradiciji, malo kome šta značilo...Utoliko pre će, nekoj pupećoj poetičarki tradici-je, Vučićevićevi osebujni prilozi – to “beleženjesubjektivnih podataka od objektivnog značaja”(PM, 76) – više nego dobro doći, naročito inven-tar srpskih avangardi nimalo slučajno sastavljentako da bude “bliže lestvici vrednosti istih tihavangardi”.

Авај, јадни С. С.! Тако даровит, а тако заблу-део. А лепо смо му говорили да не трчи као те-ле пред руду, говорили да умиљато јагње двеовце сиса, да долази час и већ је настао... Онби на то само сикнуо: Odjebi! Имао је поганјезик, сироти С. С. Да сте га само видели тихзадњих дана: бледог, подбулог, необријаног ирашчупаног, у очима му мутни сјај бесловесја.

132

Reč no. 78/24, 2009.

† Чудна му чуда. Крај толико заборављених српских неимара, он се ухватио за тамо некогмухамеданског слободног зидара! Добро да не нађе неког арбанаса...

Гуја му се беше већ неповратно угнездила унедрима.

Трабуња ту, мученик, о некаквим „лич-ним верзијама” традиције, као да не постојисамо једна, права и надлична, традиција срп -ска, о којој је, још 70-тих, на себи својствен на-чин писао Никола Кољевић, пре него што се,природно, сав посветио отаџбинским те ма ма.Пазимо: „Иако биолошки универзалан, страхје нарочито присутан у модерној књижевностикао карактеристична емоција појединца којисе нема на шта духовно ослонити” (Ико но -борци и иконобранитељи, НОЛИТ, Београд,1978, стр. 210). Има ли лека за овај страх?„Митом се бранимо од безличности света ‘посеби’ и он нас загрева од космичке студеникоју осетимо чим искорачимо из свог дожив-љаја и културе коју прихватамо као своју”(Исто, стр. 181). Кољевић, истина, упозорава:„Из првобитне енергије апсолутизованог митаможе потећи ирационална бујица насилногподређивања стварности миту”, и онда је туреч „о разулареном миту који је, као што из ис-торије крваво знамо, много опаснији од разу -лареног песника. Песниково, најчешће ка-фанско тиранисање других у име своје поезијемала је ствар у поређењу са колективном уни-верзалношћу митског симбола који појединцаослобађа одговорности, и чак би бесмисаозлочина да ‘искупи’ неким општим митскимсмислом” (Исто, стр. 178–179). Али Кољевић,упркос свему, остаје при томе да се са митом„не може ‘раскрстити’ а да се у исти мах нихи-листички не раскрсти са човековом потребомстварања колективних симбола као универ-залних образаца вредности који су претпо-ставка друштвености сваке културе” (Исто,

стр. 179). А, јасно: „У срп ској културној тради-цији вероватно нема дубљег историјског сим-бола од Косова и трагичног парадокса тријум-фалног пораза који је оно добило у српскојсвести” (Исто, стр. 219). Ову тврдњу Кољевићизриче у склопу запажања да је: „После првогналета индивидуалистичких тражења у нашојпослератној поезији, већ шездесетих годинапостала (...) уочљива потреба за грађењем по-рушеног моста ка нашој традицији” (Исто, стр.218). Он, наравно, овде мисли на јуначку тра-дицију српске народне епике. „Код оних мла-ђих песника”, истиче Кољевић, „који су тради-цију понели са детињством из села то и нијебило толико откриће колико поновни загрљајса својим рођеним у туђини” (Исто, стр. 219).Ти песници су били „једноставно своји и њи-хов се однос према традицији конституисаоприродно као пролазак кроз своју личност донадличних вредности. А те вредности и нисумогле бити друге до оне које су из завичајанајдубље понели, које су наставили да дишукао свој ваздух, а не само мирис стране лекти-ре и страног утицаја” (Исто, стр. 291).

Кољевић незаборавном сликом илу-струје језички „арсенал” којим се један одових песника, Рајко Петров Ного, служи у бор-би са „црним Ара пином”/животом: „од оштрогсечива народске вуковске речи до далекомет-них митолошких оруђа” (Исто, стр. 252). А какоје тек све оно о чему је Кољевић зборио, у есејутако далекометном да га наизуст знају и врап-ци на грани и основци у школи, надахнуто и,такорећи, гласом народа изразила друга ње-гова узданица, велики песник и, надасве, ве-лики паћеник Матија Бећко вић: „Од речи пат-ријарха Данила Бањског, косовског савреме-

133

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

ника: Умримо да вечно живи будемо! (...) непрестаје одушевљавање смрћу, не јењаваоба сјање идејом водиљом, не посустаје реше-ност српског народа да гине...” Каква онебе-саност! Каква дубина созерцања!

А што се оног, С. С.-у тако драгог, „кул-турног радника” тиче, права природа његовихработа у српској култури је недавно проказанаи разобличена из највећма поузданог извора.Ко има уво нека чује: „За три и по деценијесвога боравка у Србији, Светозар Петровић јеу главним српским институцијама (на Фило -зофском факултету у Новом Саду, Фило лош -ком факултету у Београду, у ВАНУ и у САНУ),кадровским потезима, успоставио базу са-стављену од људи који ће свесно или прећут-но спроводити интересе хрватске филоло-гије” – открива Петар Милосављевић у својојпремудрој књизи Идеје југословенства и срп -ска мисао (Књиготворница ЛОГОС, Ваљево,2007, стр. 230).

Сирома’ С. С. Откуда је и могао знати даје, безазлено уписавши Филолошки факултет,ушетао право у змијско легло! И зато, ОПРЕЗ!„Копање по библиотеци” и те како може да по-ткопа ваше душевно здравље.

[malo kopanja po biblioteci otkriva da je ono štoje bilo tolka frka opisati, zapravo, školskiprimer! da se u znatnoj meri uklapa u “zajednič-ka stilska obilježja” (što važi kako za “niječne”tako i za “konstruktivne”, uostalom prilično namišiće razdeljene odrednice) avangarde kaoknji ževne “stilske formacije”. nevolja je u tomešto prikaz teško može da otrpi ostenzivnu exten-ziju ove vrste... šteta, pošto bi se to baš lepomoglo izvesti na sledeći način (slobodnijom

montažom diskurzivnog materijala nađenog u:Aleksandar Flaker, Stilske formacije, Zagreb:SNL, 1986, 202–204):

– osporavanje postojećih struktura, aprema tome i izražavanje odnosa prema njima;

+ izgradnja novih struktura na pozadiniodređenog književnog sustava kao njegovoospo ravanje “minus postupcima”;

– dehijerarhizacija strukture i struktur -nog sastava u cjelini;

– antiestetizam i ukidanje estetskih za -brana;

+ težnja prema otvorenim i prividno neo -baveznim strukturama, očito u namjernoj frag-mentarizaciji nekada cjelovite strukture, “slo-bodnom” upotrebom dijelova vlastitih struktura,variranju istih tema i motiva, “prepisivanju” sa -mog sebe i dr.; [→ pogledati šta se dešava s“Pismom” Nepoznatog autora od Af, preko Af II,do txta “Pismo iz 1925. i Komentari” u PM]

+ uzajamno pretapanje i izmjena funkcijapojedinih književnih rodova, dakle upravo onošto Poggioli zove “confusione dei generi”;

+ težnja prema sprezi različitih vidovaumjetnosti, osobito književnosti i filma;

+ težnja za ukidanjem podele na umjet-nost i neumjetnost i s njom povezano uvođenjenovih vrsta u književnost (feljton u stihu, agitka,reportaža, zapis sna, filmski scenarij, satiričkikuplet, txt iz kabareta i dr.);

– depersonalizacija umjetnosti (gubitakljudskog lika kao središta strukture i temeljnogpredmeta oblikovanja); [iako BV ume da se po-tuži na “impresionističko – FUJ!!! – prvo lice jed-nine”, njegovi su ogledi, ipak, duboko lični i hu-manistički orijentisani. ako je ta personalizacijačesto posredovana, onda je to, čini se, manje

134

Reč no. 78/24, 2009.

zbog bontona a više zarad dojmljivosti štiva.ovde padaju na pamet i produkti autorovog po -vremenog podleganja đavolku mistifikacije, malihokus-opus u koji ulaze pomenuti Ne po znati au-tor i ko-lažirani srpski avangardista Ilija Dimić→ PM, 74-78; Slu, 106-113]

– razbijanje logične sintaxe; “stare” se-mantike, zatvorenih struktura utemeljenih nazdravom smislu itd.;

+ načelo širenja semantičkoga opsegako je se ostvaruje:

a) ukidanjem postojećih estetskih zabra -na i uvođenjem lexika i lexičkih sklopova koji sustajali izvan granica dopuštenoga:

barbarizama [→ “Iz ubeđenja ili da bi epa -tirale pitomog Malograđanina, avangarde su ra-do usvajale neke političke programe” – Slu, 97],

žargonizama [→ “M. Š. zaopucao kao‘Šva ba tralala’ – Sve je avangarda!” – Slu, 81],

dijalektizama [→ “... šta će kud će Mu -čenica Srpska Umetnost zatočena s nama ukonclogoru?” – Slu, 52],

turpizama [→ “Izložbe u Evropi lete kaozaklane svinje u supermodernizovanoj klanici” –Slu, 75],

“ocrnjivačkih slika” (pojam preuzimaPoggioli od Ortege y Gasseta) [nije poznato štaje, ali fino zvuči... → NB potražiti u PođolijevojTeoriji avangardne umetnosti!],

b) stvaranjem lexičkih novotvorbi [→ “Ami ljubitelji se radujemo: ala ćemo se osladitimedom likkrit misli!” – Slu, 76],

c) izdvajanjem reči iz uobičajenog sintak-tičkog sklopa (parola “oslobođene riječi” uMarinettija, “samovitoe slovo” u ruskih futuri -

sta) i uvođenjem semantičkih srazova sintak-tičkim pomacima,

d) uzajamnim prožimanjem različitih iraznorodnih semantičkih nizova,

e) razvijenom metonimičnošću i osebuj -nom metaforizacijom (posebno realizacijom me -tafore) [→ “Bolje se mi strmoglavimo u nizijuodakle pogled ne doseže olimpske vrhunce gdestoluju bogovi visoke teorije, a čak ni nižeobronke sa faunom ambicioznih vernika, inter-pretora, imitatora...” – Slu, 187],

f) grafičkim isticanjem riječi s posebnimsemantičkim opterećenjem [→ SRBI = KLANJE!– Slu, 148; još bolje, graphic rendering istog uPM, 29!];†

+ načelo asocijativne izgradnje dijela;+ suprotstavljanje semantičkih opozicija

ili isticanje “načela montaže” na području kom-pozicijskih odnosa od pjesničkog txta do ro-mana;

+ kao težnja prema negaciji razumnostisvijeta:

a) uvođenjem nemotiviranoga zbivanja,b) parodijom i “crnim humorom”,c) groteskom i apsurdom itd.;+ napokon kao htenje da se prijeđu

granice “beskrajnoga i budućega” (Apollinaire),od nosno da se provede “revolucija duha” (Maja -kovski) – što već dakako zasijeca u pitanje o op -ćoj društvenoj funkciji avangarde i njezinih txto-va. [ne lipši, o, magarče... bavljenje avangardomdanas se ovde (a i drugde) uglavnom svodi namemory war.]

poetika BV je, dakle, sustavno izbaždare-na po avangardnom JUS-u (+ poneka postmo -

135

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

† Хула и трипут хула!!! И таквоме дадоше националну пензију...

dernistička kerefeka). trebalo bi, naravno, expli-cirati političnost koju Flaker ostavlja u nagove -štaju, kao nešto što spada u domen “društvenihformacija”. dobro, a gde je tu dete? Flakerposebno ističe antiformativnost avangarde(“čim njezini postupci uđu u veće strukturiranecjeline – oni prestaju biti avangardnim” – Sf,208), što bi se dalo shvatiti i kao rezolutno odbi-janje da se odraste. međutim, pomenuta poetikapreležala je dečje bolesti većine uzora (→ pogle-dati šta se kaže povodom hipotezice o RadovanuKaradžiću kao “ruralnom dadaisti” u PM, 24), teje, sledstveno, armirana humanizmom dobrogstarog kova. a dete, a dete? ecce puer:

Ima dadaističkog šarma kad zamislimoKrležu u teškim situacijama – Komin -terna ga iz Moskve upozorava da ne mini-ra izbore; Proleter ga stavi na stub sramajer je svoj Pečat pretvorio u leglo troc -kista; čeka da ga ustaše likvidiraju – a onsedi, secka li secka, lepi i crta drvenimbojicama. (prethodno je bilo reči o običajugromovnika s Gvozda da svojim prijatelji-ma šalje “collage-pisma” koja su naliko-vala na “dečje knjige gde se reči zame -njuju crtežima” – Slu, 94)

to što kolektivnoj mitologiji kontrira ličnom (i utoj čarci otvara paljbu iz sveg raspoloživog oruž-ja: duvaljka, bombice, praćka, kesa s vodom), tošto se ovim nestašno-obešenjačkim strategija-ma služi ne bi li u čitaocima probudio dete (i sanjim uspavane buntovnost i sposobnost za ču -đenje), to što je BV, dakle, potajno idealista neznači i da je nerazuman i razmažen, ne znači daodavno nije, kao svaki mali klikeraš, ukapirao

stvarno tužnjikavo stanje stvari: “Za izvesno vre -me svako dete je nepomirljiv extremist, strahovitidealist. Vaspitanje se dobrim delom i sastoji utome da se tim ambicioznim slobodnjacimanametne mirenje s ukaveženošću.” – Iž, 29.]

Druga Vučićevićeva opsesivna tema ujedno je injegova prva ljubav: film. Na odluku o prekidudugogodišnje tekstualne apstinencije sigurno jeuticalo i to što je ovaj filmski radnik i (ko)autordevet scenarija, sticajem poznatih okolnosti, biolišen omiljene (filosofske) igračke. Decenijestvaralaštva u znaku pokretnih slika proizvele suizvesne diletantske deformacije. Kao što je“montažno mišljenje” (PM, 31). Ili “film na harti-ji” (20–21), autoru najdraža esejistička disciplina(papirnate preteče: “džepni bioskop” (flipbook) inadrealistički collage-romani).

Njegove rane kritike, prikazujući kurent-nu filmsku produkciju, svedoče o jednom ukusukoji je na bliskoj talasnoj dužini s ukusom kri-tičarâ/rediteljâ Nouvelle Vague. Omakne se tuponeka natruha (pa i komadeška) građanske es-tetike, kako se to nekoć zvalo. U nekom kasni-jem trenutku – uporedo sa srodnim interesova -njima jedne grupice naprednih filmofila oku-pljenih oko američkih časopisa Film Culture i(potom) October – pažnja se gotovo isključivofokusirala na avangardni film, “onaj koji istražu-je, prekoračuje uspostavljene granice, krši os-veštana pravila, preuređuje filmski jezik – koji sebrzo razvio, ali još brže okamenio u konvencije”(Af, 7). Otuda u njegove docnije tekstove retko bi-va pripušten neki film mlađi od ’39. Ima to nekeveze s neobičnom okolnošću da je sedma prino-va, za razliku od starijih umetnosti a doneklenalik razvoju ljudske jedinke, prošla kroz avan-

136

Reč no. 78/24, 2009.

137

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

gardnu fazu (iliti magareće godine) pre nego štoje dosegnula svoj puni mimetički potencijal. Amožda je i posledica toga što je autor u nežnojdobi bio izložen Filmskoj kulturi Béle Bálasza.Iako Vučićević svojim mezimcima obično ne gle-da kroz prste, to ljubomorno čuvanje uspomenena herojske podvige iz slavne prošlosti ume dapodseti na staru pesmicu o zlatnim vremenima(Those were the days, my friend...).

Svidelo se to nekome ili ne, svaki pokušajstvaranja mimo estetičkog establišmenta neiz -bežno liči na ono preganjanje s permanentnimćosom iz narodne pripovetke “Laž za opkladu”.Slična sudbina snašla je i našeg autora, odnosnonjegovu dosetku o “srpskoj montaži”, postupkukoji se sastoji u tome “da pozajmljeni ready-made NASTAVI, DOPUNI FIKCIJU DRUGIMSREDSTVIMA” (PM, 38). Napustivši kontekst,buva je preteće narasla u kapitalnoteorijskogslona, pa je esej “Serbian Cutting” u Srpskimlepim umetnostima osvanuo radikalno re-mon-tiran u “Pogibelji šaljivosti” (vidi sliku).

Na kraju, evo paper trailera za Vuči će -vićev najnoviji paper movie “Neobič ni doživljajigospodina Benjamina u zemlji boljševika” (tekstza svog autora neuobičajeno dugog metra). Je -dna intimna epizoda iz života Waltera Benja -mina, tj. kako se ovaj proveo u ljubavnom mno-gouglu sa letonskom pozorišnom umetnicomAsjom Lacis, rekonstruisana je na osnovu dnev -nika i autobiografskih zapisa dvoje protagonista.Avantura započinje u predvečerje dvaju totali-tarističkih sistema (“vajmarska Nemačka, sov-jetska Moskva”), zatim je lagano guta mrak...Nimalo laskavo, u svoj njegovoj dirljivoj nesa vr -šenosti, osvetljen je ljudski lik slavnog nemač -kog kritičara. (Prijatna promena u odnosu na

ustaljeni običaj da se ideje “velikana” deklamu-ju u stilu medijuma na spiritističkoj seansi, kaoda ih šapatom diktiraju nekakvi bestelesni gla -sovi.) Pri tom je malčice zagrebana pozlata jed -ne od teorijskih ikona XX veka: pedantno su po-brojane sve ondašnje umetničke novine za kojeBenjamin, zatelebani krtac, nije imao sluha. Ucameo roli, pored ostalih, pojavljuje se BertoltBrecht. Posebno je primamljiva “skica spiska”ranih hodočasnika u SSSR, koji su o tome os-tavili putopisne tragove. A tek kako je ovaj“Socijalizam za radikalne turiste” ocenio Trocki!

[zanimljiv lik, taj Ljev Davidovič… “Samojedna jedinstvena država svih balkanskih narod-nosti, sazdana na demokratskoj federativnoj os-novici – po uzoru na Švicarsku ili Sjeverno -američku republiku – može Balkanu donijetimeđunarodni mir i stvoriti uvjete za snažanrazvoj proizvodnih snaga” (zapažanje iz godine1909, cit. prema Igor Mandić, Za našu stvar,Beograd: Biblioteka XX vek/Čigoja štampa/Knji -žara Krug, 2001, 73).]

Na žalost, svaka ekranizacija neke dramekoju je napisao Mr. MekFatum mora poštovatikonvencije normativne poetike ovog autora, ahappy end nije jedna od njih. Tako se jadi i luta -nja sredovečnog Waltera, neumitno, okončavajuposlovnom prozom sudskog zapisnika.

[ovde bi se negde (da je samo kraće!) fino uklop-ilo naličje uvodne poučne pričice o dvama sov-jetskim umetnicima:

Zbog velike vrućine kod Babelja su prozorii vrata otvoreni i kako sam se penjao gore,pa stupio na prag njegove sobe, ugledaosam nekog čovjeka u košulji, bez kaputa

138

Reč no. 78/24, 2009.

Cut!

139

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

kako sjedi širokim leđima okrenut premavratima, lice je zario među svoje dlanove, akako se naginjao napred, košulja mu seizvukla iz hlača. Vidim da mu se leđa i ra-mena kao u groznici žestoko tresu, ali čov-jek ostaje nijem. Babelj sjedi na dva kora-ka daleko od njega pred pisaćim stolom,bradu oslanja na svoju ljevicu i buljimračno i nepomično... Tek tada sam pre-poznao Ejzenštejna, koga sam već i prijenekoliko puta susreo u toj istoj sobi...Njemu očito nije bilo ma nje neugodnonego meni što sam ga zatekao u takvomstanju. Mumljao je nešto da je vruće, pa jena Babeljev savjet otišao u kupaonicu dase uredi, a zatim nas je ostavio...

Znao sam da Ejzenštejn radi okonekoga novog filma već dvije i pol go-dine... Film je bio gotov. Komisija sastav -ljena od najviših funkcionera – Molotov iMikojan su također bili među njima – pre-gledala je film i ne samo ga zabranila,nego je i naredila da bude uništen. Zbogformalizma, naturalizma, misticizma i jošjednog razloga: taj film da prikazujeruskoga seljaka u pretjerano mračnimbojama... kao neko nekulturno, divlje,mitsko biće.

Ejzenštejn je dojurio k Babelju kaomahnit. On je kleo, škripao zubima, pes-nicom udarao svoje čelo, pa bi se izmeđudva napadaja bijesa čas glasno nasmijao,čas zajecao. (iz moskovskog dnevnikaErvina Šinka, cit. prema Af, 94)]

Родољубиви читаоче, брате наш! Отвори че-творе очи. Нек посрнуће једнога, буде наук

осталима. Полутански, нечисти језик и не-здрави жал за сотонском творевином Тито -сла вијом, непогрешни су знаци духовног ра-сапа. Огрезао у трулеж себељубља (што је та-ко живописно приказано на првој слици) и за-веден лажним сјајем ништавила западне тзв.културе, С. С. је застранио тешко и дубоко, умркли мрак, где не допире чак ни животодајнасветлост светосавља. Па ипак, нешто (илиНеко) га је спречило да доврши текст и такоконачно и непоправљиво згреши... И тако сти-жемо до правог узрока С. С.-ове „кунстипа-ције”. Јер, ко би то могао бити, Тај који пали„црвено светло”, Тај који даје знак да „пут нијепроходан”, Тај који је једино властан да каже:Даље нећеш моћи! Пати, па ћеш проћи!? На -рав но, нико други до Свети Дух, СаобраћајацГосподњи. И зато још увек постоји нада да ће,када дође час, С. С. седети уз нас на престолуЊеговом. А што се оних других тиче, оних штоим ништа није свето, ни отечество, ни Ко сов -ски завет, ни црква, ни писмо, ни језик, ниуметност, ни светла историја наша, оних штоопаком слаткоречивошћу саблажњавају и ква -ре, и овако већ расрбљену и расхристовљену,омладину српску, лукаво подривајући тако ономало здраве биолошке и духовне основе на-ционалног идентитета... Зар нас народна муд-рост не учи да једна црвљива јабука може дапоквари читаву крошњу? Крајње је време, да -кле, да се, у духу саборности и православља,против тих штеточина направи акциони план!Само тако, у овом светском полому, можемо, иморамо, опстати и истрајати као један народ,као своји на своме.

Преостаје још да се наведе несуђенизакључак овог пометенија словес:

Tako mu je to. Hm... crni humor, ekscentričnaerudicija, naoko ležerna forma, odbrana ele-mentarne ljudskosti kroz “ve dro” i “ravno du -šno” poigravanje muč nim temama... sve topodseća i na rahmetli pisca Klanice-pet ili deč-jeg krstaš kog rata. Obrni-okreni, za Vučićevićabi moglo važiti i ono što je pre okruglo pedesetgodina, u jednoj kritici, prime ćeno o FrankuTash linu: da se “radije smeje, što opet ne značida nije uz to i istinski mudar”, kao god i da nje-govo “delo budi nadu da maksima onog ču-venog markiza, po kojoj je nagon za razaranjemu skla du sa zakonima prirode i čovekovimsklonostima, i nije crna kako to inače izgleda”.Vaistinu!

I tako dan za danom. Neko gusla, neko ti-huje, a gorepomenuti crv ruje li rije... I gotovo danema stranice sa koje se mlađanim čitaocima(zli bi jezici rekli: brankovićima) ne osmehujepri lika da “izaberu svoju pustolovinu” i – hop-la!... down the worm-hole... nađu se, recimo, unekom skrajnutom kutku Gutenbergove galak-sije. Treba li dalje potcrtavati nasušnost ovakvihcrvotočina? Pogotovo danas, pogotovo ovde, uzemlji bedaka pod hirovitim vulkanom.

Догодине на Косову.

На Свету Великомученицу Лолиту, 25. децембра 2008. Л. Г.

140

Reč no. 78/24, 2009.

141

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

142

Reč no. 78/24, 2009.

(® © Dragana Milić & Borislav Stanojević)

143

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

EJZENŠTEJNOVE NESREĆNE LJUBAVI U DEČJOJ SOBI(Uz to, o zlosrećnim projektima Kapital, Staklena kuća i Bežin lug)ILUSTROVANO

MONTAŽA:BRANKO VUČIĆEVIĆ * U PRIPREMI * FABRIKA KNJIGA