INTERAKCIONISTIČKA & KONSTRUKTIVISTIČKA PARADIGMA 06

37. Interakcionistička &konstruktivistička paradigma: teorijski izvori i opšte sociološke ideje

Teorijski izvori - Socijalna filozofija pragmatizma i simbolički interakcionizam

Interakcionistička ili konstruktivistička paradigma društvene devijantnosti ima četiri filozofsko-teorijska izvora:

Socijalna filozofija pragmatizma – čija je glavna karakteristika okretanje neo-pozitivističkoj naučnoj teoriji i bihejviorističkoj psihologiji i metodologiji. Pragmatizam je filozofija akcije. Usmerava se na razumevanje svrhovitosti i društvenosti ljudskog ponašanja, koje se radikalno razlikuje od utilitarizma. Nasuprot strukturalnom funkcionalizmu, prožeta je idejama o demokratiji i strukturi komunikacije unutar društva.

Za Džona Djuija, suštinski uslov postojanja društvenog poretka jeste komunikacija čija je svrha rešavanje problema kolektivnih interesa. Društvena ili socijalna komunikacija se sastoji od prenošenja značenja (konstrukata društvene realnosti) koji su proizvod prakse ili zajedničkog delovanja i odnošenja između ljudi.

Vilijam Džejms, kao prvo, uvodi pojam „stanje“ odnosno habit. On objašnjava da čovekova duševnost (psihički život) ima određenu propustljivost tj. „plastičnost“ – u čoveku postoji psihička struktura koja je dovoljno meka da popusti spoljnim uticajima, ali i dovoljno čvrsta da uticaju ne popusti odjednom i u celini. Kao drugo, svest vidi kao proces, ona je kontinuirana i neprestano se menja. Stanja svesti (states of mind) su samo momenti u ukupnom, celovitom procesu čovekovog svesnog života. Pošto je čovek uvek svestan svog „ja“, čovekova svest nastupa u dve uloge: delom kao objekat – saznata činjenica a delom kao subjekt – saznavalac. Objektivnu stranu čoveka (onu koju saznaje) naziva „empirijski ego“ a subjektivnu (koja saznaje) „čisti ego“.

James' theory of the selfo "me" the empirical self or objective person

"material self": body & accouterments "social self": reputation, etc. "spiritual self"

including subjective experiences including an "active element"

that receives sensations & perceptions and emanates effort and attention

o "I" the pure ego or subjective knowing thought identical with the 'active element' we seem to discern in our subjective experiences? "the most puzzling puzzle with which psychology has to deal" (James 1890, i:298)

"Some would say that it is a simple active substance, the soul, of which they are thus conscious; others, that it is nothing but a fiction, the imaginary being denoted by the pronoun I; and between these two extremes of opinion all sorts of intermediaries would be found." (James 1890, i:298)

Simbolički interakcionizam – Čovek se od biološkog razvija u društveno biće stalnim interakcijama sa drugim ljudima, kroz razvoj svesti o sebi, pomoću simbola od kojih su najvažniji sadržani u jeziku.

Slično Džejmsu, i Džordž Herbert Mid smatra da je čovek i akter u društvenom životu (subjekat), ali i objekat (neko na koga deluju i drugi). Čovekov identitet (self) je društvena konstrukcija – nastaje u simbioličkoj interakciji sa drugima, u procesu komunikacije. Sastoji se iz dva elementa: „mene=me“ – (ja kako mislim da me drugi vide, social

self produced by the world, kognitivni objekat, spoznat jedino retrospektivno tj. u fefleksiji) i „ja=I“ – aktivni i spontani deo – odgovor na stavove ili ponašanja drugih. Ako mislimo da nas drugi vide na određen način (kao, dobre, loše, savesne, nesavesne) velika je verovatnoća da ćemo i mi sami sebe tako ili slično doživljavati (ogledalo). Proces usvajanja stavova drugih o sopstvenim postupcima (“preuzimanje uloge drugog”) ima odlučujući značaj za socijalizaciju čoveka i njegovo društveno ponašanje; kako me kultura/društvo vidi i šta očekuje od mene. Ljudi svoja ponašanja usmeravaju prema značenjima koja su dobili kroz interakciju sa drugima. Kada izneveravamo očekivanja drugih u odnosu na naše pretpostavljene društvene uloge sredina reaguje neodobravanjem ili osudom.

Herbert Blumer, Midov učenik, fokusiran na proces interakcije ili društvenih aktivnosti ljudi. Ljudi deluju na osnovu značenja koja daju predmetima i događajima. Značenja nastaju u procesu interakcije. Značenja su rezultat interpretativnih postupaka

pojedinaca unutar interakcijskog konteksta. Smatra da društveni odnosi nisu stabilizovani jadnom za uvek, već da su otvoreni i nerešivi jer se odvijaju u procesu uzajamnih potvrđivanja.

Sociologija Maksa Vebera povezuje konstrukcionističke ideje sa idejama simboličkog interakcionizma. To se naročito odnosi na pojam društvenog delanja odnosno delanja sa značenjem - ljudsko ponašanje (bilo spoljašnje ili unutrašnje činjenje, uzdržavanje od radnje ili trpljenje), koje je u svom toku usmereno zbog subejktivnog značenja koje mu aktivni pojedinac daje dovodeći ga u vezu sa odgvarajućim ponašanjima drugih. Veber i Tard: Zadatak sociologije je da otkriva unutrašnje psihološke sile i činioce koji pojedince pokreću na određena ponašanja . Kada otkrije psihološku strukturu pojedinca i pravilnosti ponašanja individua, sociologija, po njima, dolazi do ključa za objašnjenje društvenog života ljudi jer, navodno, za društvo, koje se shvata kao zbir pojedinaca, važe iste pravilnosti kao i za individuu – centralni metodološki zahtev je razumeti ili interpretirati značenja ljudskog delanja.

Čikaška škola sociologije – orijentacija nastala u prvoj polovini XX veka u SAD – svojevrsna kombinacijao filozofije pragmatizmao političkog reformizma koji je imao za cilj da razvija demokratiju u slovima brze indusrijalizacije i

urbanizacijeo napora da se sociologija učini značajnom empirijskom naukom – fokus na istraživanjima iz oblasti

socijalizacije, kriminala, urbanih problema, sociologije rada, primena biografskih, autobiografskih i introspektivnih metoda.

Opšte sociološke ideje – Konstrukcija i interpretacija značenja

Centralni sociološki stav interakcionista jeste da društvene tvorevine (poredak, institucije, strukture, grupe..) nastaju u međusobnim odnosima ili interakcijama ljudi. Ta interakcija se sastoji u prenošenju značenja koja su proizvod uzajamnih delovanja aktera. Glavni teorijski fokus je na procesu stvaranja (konstrukcije, proizvodnje) i promene značenja.

Pažnja je usmerena (Erving Gofman) na uobičajene susrete tj. interakcije ljudi „licem u lice“, u rutinskim i svakodnevnim situcijama a ne samo kada se nešto događa. Gofman razvija dva važna pojma:

Predstavljanje – ponašanje pojedinca posredstvom kojeg se on predstavlja drugima i uspostavlja socijalnu komunikaciju.

Moralna karijera – stupnjeviti proces menjanja pojedinčeve slike o vlastitom „ja“, kroz koji se prelamaju iskustva iz saobraćanja sa društvenom okolinom i njegov vlastiti odgovor na ta iskušenja.

Za razliku od pozitivizma i funkcionalizma, intencija interakcionističke sociologije jeste interpretacija ljudskog ponašanja iz ugla aktera, a ne poretka i sistema. Pitanja koja se postavljaju su: Kako je moguća uređena interakcija?; Kako se raspada interaktivni poredak i šta ga ugrožava? Zato problem devijantnosti i ovde postaje centralni sociološki problem – devijantnost ugrožava interaktivni poredak i čini „interaktivnu subverziju (rušenje, prevrat)“.

Da li će i kako neka pojava biti identifikovana, imenovana ili označena (kao normalna, devijantna, kao socijalni problem..) ponajviše zavisi od društvenih pogleda. Nešto može biti proglašeno socijalnim problemom samo ako je produkt procesa društvene konstrukcije. To su procesi etiketiranja, javnog označavanja i definisanja, imenovanja, itd. U određenim društvenim i istorijskim okolnostima, postojanje ljudi bez adekvatnih uslova za stanovanje posmatra se kao socijalni problem beskućništva, dok se u drugim smatra privatnim nesrećama. Problem socijalnih problema je stvar društvene definicije – to jesu objektivni fenomeni o čijem postojanju se svi slažu, ali se ovde insistira na postavljanju pitanja: Ko kaže da je nešto socijalni problem?; Na koji način nešto bude etiketirano kao socijalni problem?; Kako se neka etiketa primenjuje u odnosu na određene individue? Konstrukcionisti, dakle, odbijaju esencijalističku i objektivističku epistemologiju (dolaženje do saznanja), bliži su političkom agnosticizmu – objektivnost i realnost zavise od perspektive i interesa posmatrača, zbog čega definicija stvarnosti nikad nije apsolutno jednaka realnosti. Kategorije (kao što su devijant, siromašan, kriminalac..) nastaju kao produkti definisanja unutar društveno-kulturnog konteksta. Moralna značenja (da li je nešto dobro ili loše) takođe su društveni konstrukti. Krucijalno pitanje je kako se ljudska ponašanja stavljaju u određene kategorije tj. kako se odvija proces definisanja i proglašavanja ponašanja za nešto što je vredno društvene pažnje. Teorijski interes je više usmeren ka onima koji definišu i stvaraju značenja ili konstrukte, nego ka onima koji se devijantno ponašaju.

Striktni ili pravoverni konstrukcionisti su prvenstveno usmereni ka istraživanju načina na koji ljudi nešto definišu, kako iznose i nameću zahteve, kako zabrinutost iznose u javnost i kakvi su politički motivi konstrukcije problema i nisu mnogo zainteresovani da ispitaju istinitost ili tačnost verovanja u vezi sa njima. Kontekstualne ili umerene konstrukcioniste takođe zanima proces stvaranja problema, ali su najpre zainteresovani da utvrde njegovu verodostojnost i činjeničnu osnovu. I jedni i drugi se slažu da neko ponašanje ne može samo po sebi biti definisano

kao problem ili kao devijantno, već to postaje onda kada određene institucije ili grupe na njega reaguju u određenom društvenom kontekstu

Pravoverni konstrukcionisti dominantno naglašavaju relativnost u moralu i sistemu vrednosti (varijacije od jednih grupa i supkultura do drugih). Oni ne priznaju bilo kakve univerzalnosti pa se njihov pogled na društvenu stvarnost može označiti kao radikalni relativizam.

Kontekstualni konstrukcionisti prihvataju postojanje određenog broja univerzalnih definicija „dobrog“ ili „pogrešnog“. Delimično prihvataju funkcionalistički stav da moralni ili legalni zakoni nisu u potpunosti različiti od društva do društva, ili od grupe do grupe (legalna opozicija vladajućem funkcionalizmu) – ubistvo se gotovo jednodušno, u savremenoj civilizaciji osuđuje kao najteži vid devijacije. Ovaj pristup se može označiti kao umereno relativistički.

Interakcionisti/konstruktivisti polaze od ideje vrednosnog i interesnog pluralizma. Sve veći društveni pluralizam zapadne kulture dovodi do sučeljavanja i sukoba vrednosti, životnih stilova, interesa između različitih grupa koje žele da svoje poglede i svoju moralnost nametnu drgim grupama. Mediji se na različite načine koriste za nametanje vrednosti i ostvarivanje interesa, za širenje strahova i aktiviranje zahteva za društvenom kontrolom i regulacijom radi odbrane tih vrednosti. Hauard Beker (radikalni relativizam) piše da sve društvene grupe stvaraju pravila koja pokušavaju da primene na druge. Neslaganja oko toga koje vrste ponašanja odgovaraju u datoj situaciji postojaće u onom stepenu u kome su pravila različitih grupa konfliktna i kontradiktorna među sobom.

Društvena pravila definišu situacije i odgovarajuća ponašanja i neke akcije određuju kao „ispravne“ a druge, „pogrešne“, zabranjuju. Osoba za koju se sumnja da je prekršila neko uvedeno pravilo može se smatrati posebnom vrstom osobe (autsajderom) kojoj se ne može verovati da živi po pravilima oko kojih se grupa složila. Međutim, u pluralističkom društvu, osoba koja je obeležena kao autsajder može imati drugačiji sitem vrednosti i gledanja na stvarnost – ona može da ne prihvati pravilo po kome je prosuđena i da one koji koji ga osuđuju smatra nekompetentnim ili nepozvanim da to čine; on može smatrati da su upravo njegove sudije autsajderi (Beker) – čuvena je izjava Josipa Broza na sudu kraljevine Jugoslavije da on „ne priznaje sud ove zemlje, već samo sud svoje partije“.

Interakcionisti/konstruktivisti postavljaju pitanje političkog procesa koji stvara društvena značenja. Ko stvara pravila i nameće ih dugima i koji su uzroci njegovog uspeha, jer je u demokratskim društvima ipak nemoguće izgraditi sveopšti konsenzus. Pravila stvaraju oni koji imaju političku i ekonomsku moć, bez pristanka i volje drugih; pravila primenjuju organizacije i grupe kojima je to u interesu (tzv. „moralni preduzimači ili krstaši“); a uzrok njihovog uspeha leži upravo u njihovoj društvenoj moći. Moćni su pobednici u utakmici između vrednosnih i interesnih grupa i zato raspolažu pravom da organizuju društveni život. Oni definišu i konstruišu društvenu stvarnost prema svojim pravilima, nametajući ih svima drugima. Zato je problem definisanja nečega kao devijantnog, nemoralnog, lošeg, neispravnog.. deo političkog procesa – kroz taj proces se stvaraju pravila na osnovu kojih se vrše procene određene pojave, nečijeg ponašanja ili ličnosti. Beker: pravila su predmet konflikta i neslaganja ili deo političkog procesa u društvu.

Oni proučavaju interakcije, fragmente društvenog života, svakodnevne kontakte između ljudi, procese konstrukcije tj. stvaranja značenja u društvenim kontekstima, subjektivna reagovanja pojedinaca na pritiske sistema i socijalnih institucija, procese stvaranja društvenih pravila i njihovu primenu.... Ovakva opredeljenost ima metodološke konsekvence u dva pravca: jedan je veza sa metodološkim bihejviorizmom i interpretativnom metodologijom, a drugi sa „postmodernom sociologijom“ i njenom metodologijom.

Prisustvo metodološkog bihejviorizma ogleda se u činjenici da oni odbacuju sistematsko usmerenje i nemaju želju da prouče globalne društvene celine. U metodološkim zahvatima idu najdalje do institucija koje stvaraju društvene konstrukte i modele ponašanja (službe socijalne kontrole; policija, socijalni radnici, lekari; mediji, sistem obrazovanja..). Postavljanje pitanja kako društveni život izgleda iz pozicije aktera zahtev je interpretativne metodologije. Postoji sklonost ka primeni metoda intospekcije, biografskih i autobiografskih metoda, metoda posmatranja sa učestvovanjem, analize sadržaja (jezika/govora, dokumenata, medija), ispitivanja stavova javnog mnjenja...

Na drugoj strani postoji veza ove paradigme sa („poststrukturalizmom“ i) „postmodernom sociologijom“ i njenom metodologijom. (da li je to isti đavo i da li se misli na radikalno kritičku paradigmu i p. socijalne kontrole?). Ona se ogleda u usmerenosti ka proučavanju društvene produkcije i organizacije različitih formi znanja i društvenih moći. Prihvataju Fukoov zahtev da glavno teorijsko pitanje treba da bude: kako moć i znanje proizvode društveni poredak i disciplinizaciju? Ideja o pluralizmu grupa, jezika, tradicija vodi ih ka metodološkom relativizmu

(metodološkoj ravnodušnosti) koji ne zauzima moralne sudove o ljudskom ponašanju, naročito ne o devijantnom ponašanju koje je samo po sebi problematično, jer predstavlja društveni konstrukt a ne proizvod specifičnih moralnih i individualnih obeležja devijanata. Drugo „postmoderno“ obeležje jeste odbijanje hipotetičko-deduktivnih metodoloških principa, okrenutost fragmentima društvenih pojava, uz odbacivanje teorijskih sistema i velikih uopštavanja. Odbojnost prema sistemskom teorijskom jeziku i želja da se on dekonstruiše uticali su na to da se jedan broj autora izražava više beletristički nego na „pozitivističko-naučni“ način.

38. Devijantnost kao etiketa, društvena osuda kao kriterijum normalnosti, oblici stigmi i moralnih uznemirenja

Devijantnost kao etiketa

U definisanju društvene devijantnosti, interakcionisti/konstrukcionisti polaze od odnosa društva (grupa, institucija, organizacija, sredine) prema ponašanjima pojedinaca. Ljudi svet oko sebe, fizički i društveni, opažaju i razumevaju prema unapred prihvaćenim i definisanim shvatanima i osećanjima šta je „dobro“ ili šta je „loše“. Ljudi dele zajednička osećanja normalnosti koja se zasnivaju na definisanoj predvidljivosti („prirodnosti“) u međusobnim susretima ili interakcijama. Zato svaka različitost i nepredvidljivost unose u interakciju određenu dozu nelagode, straha ili osude.

Iz ideje pluralizma i promenljive realnosti proizlazi važna činjenica za definisanje devijantnosti – značenje devijantnosti i normalnosti se suštinski locira u fleksibilne granice realnosti koja je društveni konstrukt (društveno-strukturisana!); moralna značenja su uvek konstituisana i definisana unutar određenog društvenog i kulturnog konteksta ili okruženja. Odlična ilistracija ovog stava je pomalo ciničan Gofmanov stav da, u američkom društvenom i kulturnom okruženju postoji samo jedan čovek kome se ne može pripisati devijantnost – mladi muškarac, oženjeni otac porodice, belac, stanovnik grada, nordijski tip, heteroseksualan, protestant, univerzitetski obrazovan, stalno zaposlen, zdrav, vitak, umereno visok i sportista. Svi drugi nisu normalni, već devijantni, tako da ni komunikacija sa njima nije u potpunosti spontana, već je obeležena interaktivnom patologijom: nelagodom i kumunikativnim incidentima. Na osnovnom „intuitivnom nivou“, različitost dovodi u pitanje naša osnovna uverenja i ideje. Ona nas ugrožava. Na društvenom nivou „izaziva“ i ugrožava društveni poredak. Devijantnost dovodi u pitanje postojeće društvene odnose, vrednosti i značenja. Iz toga sledi da je devijantnost fenomen koji je u svojoj osnovi i suštini vezan za društveni poredak. Društveni poredak definiše šta je realno, očekivano, prihvatljivo tj. normalno, i ono što je nerealno, neočekivano i neprihvatljivo tj. devijantno. Devijantnost je produkt socijalne interakcije i ona (ključne karakteristike):

Remeti društveni poredak Napada opšteprihvaćenu realnost Krši grupna, unapred definisana očekivanja Izaziva reakciju neodobravanja

Devijantnost je posledica odgovora drugih na čin jedne osobe. Ona je proizvod interakcije društvene grupe i pojedinca koga ona ocenjuje kao „lice“ koje krši pravila. Društvena normalnost je, takođe, relativna kategorija jer „normalni“ mogu biti i oni koji krše norme i vrednosti poretka, ali nisu kao takvi etiketirani od strane institucija socijalne kontrole (pravosudnih, socijalni, policijskih, zdravstvenih, medija). Akti ili osobine ljudi nisu suštinski devijantni. Pojedinci ili grupe postaju devijantni onog trenutka kada na njih društvo primeni osudu i etiketira ih, ili žigoše kao „nenormalne“.

Hauard Beker: Društvene grupe stvaraju devijantnost uspostavljajući pravila čije kršenje konstituiše devijantnost, i primenjujući ta pravila na određene ljude i etiketirajući ih kao autsajdere Devijantna osoba je ona na koju je ta etiketa uspešno prilepljena; devijantno ponašanje je ono ponašanje koje ljudi tako označe. Devijantnost se javlja u suprotnosti od onih koji donose i primenjuju pravila. Zato je devijantnost fenomen koji je povezan sa pitanjima političkog procesa i društvene moći (i zakonske i vanpravne moći). Devijantnost je etiketa koja se upotrebljava da održi pozicije i moć dominantnih društvenih grupa. Sve društvene razlike, od uzrasta, pola, etničke pripadnosti, klasnog porekla, do političkih interesa, povezane su sa razlikama u nivou moći. Pišući o američkom društvu sredinom ’60-ih godina, Beker govori kako stariji nameću pravila mladima, muškarci uglavnom stvaraju pravila za žene, belci za crnce, većinska etnička zajednica etničkim manjinama, niža klasa mora da poštuje pravila koja je stvorila srednja klasa.. Grupe kojima društveni položaj daje oružje i moć najsposobnije su da nametnu svoja pravila. Oni su pobednici u političkom procesu – definišu i organizuju društvene odnose i socijalni život. Pojedinci i grupe koji se opiru pobednicima bivaju osuđeni, posramljeni, pritvoreni, hospitalizovani, zbrinuti. Kao gubitnici, oni

nisu tretirani kao normalni, oni su kontrolisani, etiketirani, žigosani ili stigmatizovani. Mogućnost da primenjuju sankcije, nosioci moći uzimaju kao potvrdu sopstvene normalnosti i političkog legitimiteta. Društvena funkcija stigme ili etikete devijantnosti jeste održanje društvenog poretka i postojećih odnosa moći.

Etiketiran pojedinac, najčešče i sam prihvata stav i sud okoline o sebi čime zapravo pokazuje da ima iste standarde normalnosti kao i ostali pojedinci društva. Jedna od ključnih teza ove paradigme je da reakcija profesionalnih službi reagovanja („moralni preduzetnici“, „moralni krstaši“, Beker) – policije, sudova, socijalnih radnika, psihijatara.. na neki devijantan čin samo inicira proces koji devijanta dalje gura prema ponavljanju istog ponašanja ili mu otežava ponovno ulaženje u svet normalnih. Etiketa ima važan uticaj na to kako se drugi odnose prema pojedincu. Smeštanje osobe u određenu kategoriju uticaće na to sa ona sama počne o sebi da misli kao o delinkventu i da prema tome organizuje svoje ponašanje.

Društvena osuda kao kriterijum normalnosti

Interakcionisti/konstrukcionisti polaze od stava da u društvu postoji pluralizam vrednosti i da je teško definisati opšte vrednosti i norme prema kojima će se prosuđivati devijantnost i normalnost. Ko i šta se smatra devijantnim se konstantno menja. Zato je prisustvo ili odsustvo društvene reakcije jedini kriterijum koji odvaja normalnost od devijantnosti. Pri tom nije bitno šta su sadržaji ponašanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude, niti koje lične ili socijalne karakteristike imaju pojedinci koji se obeležavaju kao devijanti. Argumetni kojima se brani ovaj stav:

moguće su greške u procesu definisanja nekoga kao devijanta – formalne ili neformalne institucije neke ljude mogu etiketirati kao devijantne, a da oni u stvari nisu prekršili ni jedno pravilo.

mnogi koji su prekršili neko pravilo nisu eiketirani kao devijanti – mnogi kriminalci uspevaju da izbegnu otkrivanje njihovih k.d. od strane plicije. Mnogi izbegavaju osudu usled nedostatka dokaza na sudu. Postoje situacije kada institucije socijalne kontrole svesno „žmure“, npr. u slučajevima kada se kriminalci koriste u službama bezbednosti ili tajnim policijskim ili vojnim operacijama. Nije retkost da upravo kriminalci postaju javne i ugledne ličnosti.

u nekim situacijama, grupe koje raspolažu društvenom moći (bilo da su to političke partije, državne strukture, profesionalne organizacije, mediji) mogu svesno i namerno određene pojedince, grupe, klase, slojeve proglasiti i etiketirati kao devijantne kako bi ih izopštili iz svoje zajednice ili javno diskreditovati. Motivi mogu biti politički, ideološki, interesni, moralni, kao posledica straha za koheziju grupe.. najčešće se radi o nekim vrstama moralnih kampanja u kojima je uvek prisutan „žrtveni jarac“. Početkom ’90-ih godina u V. Britaniji vođena je kampanja protiv samohranih majki sa vanbračnom decom koja primaju socijalnu pomoć. One su okrivljene za porast kriminala, nemorala, nerada, sloma tradicionalnih porodičnih vrednosti..

devijanti su heterogena grupa ljudi. Da li će se neki čin proglasiti devijantnim samo jednim delom zavisi od prirode tog čina (da li krši neko pravilo) a drugim delom od toga da li će društvo preko svojih institucija reagovati na taj čin. Iz tog razloga treba razlikovati pojmove „ponašanja kojima se krše pravila“ i „devijantno ponašanje“ tj. ono ponašanje koje neki segment društva obeležava kao devijantna.

Kriterijum društvene reakcije ima više varijacija. Četiri su najbitnija: Prvo, postoji vremenska odrednica društvene reakcije. Prema istom ponašanju, u različitim vremenskim

periodima, društveni odnos može biti različit. Kockanje, narkomanija, homoseksualnost.. Drugo, postoji prostorna (društveno-kulturna) dimenzija od koje zavisi karakter društvene reakcije. U

različitim društvima postoje i različiti pravni i vrednosno-moralni sistemi. Gostinska prostitucija kod Eskima ne izazaiva društvenu osudu u tom kulturnom okruženju već je, čak, izraz normalnosti i znak pristojnosti i gostoprimljivosti.. U nekim sredinama još uvek postoji krvna osveta – ne priznaju je savremeni pravni sistemi ali postoji kao vid neformalne sankcije.

Treće, društvena reakcija zavisi od toga ko čini devijantno ponašanje. Manjinske i marginalizovane grupe (crnci u SAD i Romi kod nas) češće su objekti oštrije društvene reakcije zato što su unapred definisani konstrukti normalnosti često zasnovani na stereotipima. Od dečaka iz romske populacije čiji je i otac bio problematičan, prirodno se očekivalo izvršenje krivičnog dela i on lako biva etiketiran kao devijant dok se za isto delo, kod dečaka iz „fine i ugledne porodice“ uzrok takvog ponašanja vidi u „mladalačkim prolaznim krizama“.

Četvrto, društvena reakcija zavisi i od posledica devijantnog ponašanja, tačnije od toga ko se oseća oštećenim tim činom ili šta taj čin ugrožava. Tako predbračni seksualni odnosi danas ne izazivaju društvenu reakciju

osude šire zajednice, što nije slučaj i sa vanbračnom trudnoćom. I dok vanbračni otac uglavnom izbegava oštru osudu sredine, vanbračna trudnoća devojke najčešće izaziva neodobravanje, osudu pa i proterivanje iz porodice.

Oblici stigmi i moralnih uznemirenja

Za interakcioniste je devijantnost proces, a ne čin ili osobina pa ih iz tog razloga ne interesuje izgradnja sistematične tipologije društvene devijantnosti. Suština devijantnosti je okolnost da su drugi primetili određeno ponašanje i na njega negativno reagovali. Devijanti su nehomogena grupa koja se ne može tipifikovati (imenovati, definisati?!).

Pošto od društvenog statusa ponajviše zavisi da li će neko biti etiketiran kao devijantan, onda je veća šansa da u proces etiketiranja uđu autsajderi i društveno marginalizovani. Ko će se među njima naći zavisi od društvenog i kulturnog okruženja i političkih procesa.

Najčešće se mogu razlikovati tri vrste stigmi (Erving Gofman): Telesni nedostaci – slepilo, gluvost, hromost Karakterni nedostaci – alkoholizam, prostitucija, homoseksualnost Grupni ili tribalni nadostaci – rasa, nacionalnost, religijska pripadnost, siromaštvo, analfabetizam

(nepismenost)Način na koji će se sama stigma ispoljiti u interakciji između obeleženih i „normalnih“ zavisi od karaktera stigme

(vrste nedostatka) i društvene situacije u kojoj se ona ispoljava. Prvi način ispoljavanja stigme jeste diskreditacija. I to u slučajevima kada je stigma uočljiva na prvi pogled

kao što je to slučaj sa telesnim nedostacima ili boji kože. „Normalni“ u ovom slučaju nastoje da ne pokažu zapažanje diskreditujuće osobine što je praćeno zajedničkim osećanjima dvosmislenosti, napetosti i nesigurnosti.

U drugom slučaju postoji mogućnost da se stigma na vidljiv način ispolji tek u određenoj društvenoj situaciji. Stigmatizovani koji su svesni činjenice da se njihov hendikep ili žig ne vidi na prvi pogled, u interakciji sa „normalnima“ pokušavaju da održe privid normalnosti koristeći se različitim „tehnikama“. Primer upotrebe negovanog engleskog jezika kojoj pribegavaju školovani crnci da bi se distancirali od svoje socijalno-rasne grupe i potrdili svoj viši društveni status.

Kada na ulici sretnemo osobu u invalidskim kolicima znaćemo da je invalid, ali ne i da muca. U konferencijskoj sali ćemo primetiti da čovek muca pre nego što završi rečenicu ali nećemo primetiti njegovu telesnu invalidnost jer sedi kao i svi drugi.

Kenet Tompson ističe da neki događaji, određene društvene situacije ili društveni problemi postaju tipifikovani kao devijantni ili nemoralni onda kada se dožive kao opasnost za vladajuće vrednosti ili interese.

Procesi konstrukcije devijantnosti

Interakcioniste/konstrukcioniste ne interesuje, u pozitivističkom smislu, etiološko objašnjenje devijacija, jer smatraju da ne postoje niti objektivni (društveni, sredinski) niti subjektivni (psihički, individualni) uzroci devijantnosti. Jedinstven kauzalitet devijantnosti ne postoji – postoji veliki broj različitih uzročnika. Društveni procesi konstituisanja i razvoja (nastanka) devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije glavni su teorijski problem. Dva su aspekta u analizi porblema konstrukcije devijantnosti:

Prvi aspekt jeste proces nastanka individualne devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije Drugi je proces konstruisanja i označavanja određenih društvenih pojava i događaja kao devijantnih pod

dejstvom društvene reakcijeAnalizirajući shvatanja glavnih predstavnika uočava se sedam procesa konstituisanja i razvoja devijantnosti.

Svaki ima svoje unutrašnje mehanizme proizvodnje devijantnosti. To su procesi: razvoja primarne i sekundarne devijantnosti umrtvljavanja sopstva razvoja devijantne karijere ili stepenice devijantnosti mešovitih susreta stereotipizacije ekskalacije i neprimenjivanja prinude moralne panike

39. Primarna i sekundarna devijacija

Ideja Edvina Lemerta o primarnoj i sekundarnoj devijaciji (objavljena 1951.) jedno je od paradigmatskih shvatanja procesa razvoja devijantnosti interakcionističke teorije a njena ključna teorijska pozadina jeste Midova koncepcija selfa odnosno razlikovanja „ja“ i „mene“.

Lemert polazi od stava da je nemoguće utvrditi jedinstveno poreklo patološkog ponašanja ljudi, jer uzroci takvog ponašanja mogu biti raznovrsni i mnogobrojni. Neko može postati devijant ne samo zbog subjektivnih razloga (npr. patoloških procesa u ličnosti), već i zbog različitih situacionih uticaja, i naročito zbog odnosa sredine prema konkretnom ponašanju. Sa sociološkog stanovišta, devijantnost treba vezati za dve okolnosti:

Postojanje negativnog ili osuđujućeg reagovanja društva (sredine) na određena ponašanja Subjektivni odgovor pojedinca na odnos sredine prema njegovom ponašanju, u smislu transformisanja i

redefinisanja društvenih uloga i statusa pojedinca.Tako razvoj devijantnosti ima dve ključne tačke. Prva je određeni devijantni čin – opijanje, upotreba droga, akt

neposlušnosti i agresivnosti učenika u školi... Motivi devijantnog čina mogu biti bezbrojni i oni nisu obeležje nekih posebnih „patoloških“ ličnosti – u određenoj situaciji svako može počiniti određeni devijantni čin, zbog druženja, stresa, radoznalosti, dokazivanja (sve su to uobičajene životne okolnosti). Ponašanje koje krši određena pravila života zajednice ostaće primarna, simptomatična ili situaciona devijacija, sve dok je pod okriljem neke prihvatljive društvene uloge – dok god je racionalizovano ili u f-ji društveno prihvatljive uloge. „Pod takvim uslovima, normalno i patološko ponašanje ostaju čudni drugari iz jednog kreveta koji, u donekle zategnutim odnosima, postoje u istoj osobi.“

Ukoliko se devijantni činovi ponavljaju, ako su uočljivi u sredini, ako postoji oštra društvena osuda takvih ponašanja i ako tu osudu pojedinac prihvata kao deo „mene“ ili ličnog identiteta, onda postoji velika verovatnoća da će doći do razaranja postojećih društvenih uloga. Tada se pojedinac nalazi pred odlukom hoće li reorganizacijom svojih uloga prihvatiti neku drugu normalnu ili socijalno prihvatljivu ulogu (može nastaviti da pije ali ne u ulozi hirurga već kelnera, mornara..), ili će prihvatiti devijantnu i priključiti se sličnima sebi. Prihvatanjem ove druge alternative pojedinac ulazi u sekundarnu devijaciju. Devijacija je sekundarna kada neka osoba počne da svoje devijantno ponašanje ili ulogu zasnovanu na njemu koristi kao sredsto odbrane, napada ili prilagođavanja na otvorene ili prikrivene probleme stvorene konsekventnom reakcijom društva prema njemu. Dokazi ove promene su simbolične oznake nove uloge, odeća, govor, stav i maniri.. što povećava društvenu vidljivost i mogu da služe kao simbolični znaci „profesinalizacije“. Ključni momenat prelaska iz primarne u sekundarnu devijaciju jeste degradirajuća društvena reakcija koja pojedinca vodi ka identifikaciji sa devijantnom ulogom. Čovek – da bi psihološki sačuvao svoje sopstvo i individualnu normalnost – mora da ima definisan lični identitet. To je razlog zašto pojedinac koji krši društvena pravila i biva etiketiran kao devijant mora da odluči o karakteru svog identiteta i svoje društvene uloge. Devijacije nisu uzrokovane psihičkim faktorima, ali one, kao posledica kontinuiranog devijantnog ponašanja i osuđujuće društvene reakcije i prihvatanja devijantne uloge, izazivaju promene u ličnosti. Sekundarna devijacija izaziva ukupnu promenu identiteta pojedinca, pa i promene u njegovoj psihičkoj strukturi, stavovima i vrednostima. Devijacija se razvija postepeno i stupnjevito, u početku sa blažim društvenim osuđivanjem, do, na kraju etiketiranja devijantne osobe preko pežorativnih nadimaka i oslanjanja na stereotipe.

Kod alkoholizma, ekscesivno pijenje ostaje primarna devijacija sve dok je ono u oviru društveno prihvatljive uloge i dok je reagovanje sredine na opijanje tolerantno i neosuđujuće (proslave, tuga, u društvu, prati odrastanje..). Reakcija sredine postaje sve netolerantnija ukoliko opijanje postane sve češće, neumerenije ili van očekivanih situacija i ako se ponašanje osobe vidno menja. Alkoholizam postaje sekundarna devijacija kada alkoholičar počne, pod uticajem osuđujuće društvene reakcije, da svoju osnovnu društvenu ulogu zasniva na alkoholičarskom ponašanju i da sebe doživljava kao alkoholičara. Kritička tačka u razvoju alkoholizma je tzv. jutarnje pijenje. Tada, po Lemertu, alkoholizam prelazi iz primarne u sekundarnu devijaciju. Put ka sekundarnoj devijaciji čine:

1. Primarna devijacija2. Društveno kažnjavanje3. Dalja primarna devijacija4. Strože kažnjavanje i odbacivanje5. Dalja devijacija, obično praćena neprijateljstvom i ozlojeđenošću prema onima koji kažnjavaju (obično su

to institucije kao što su policija, sud, škola, socijalne službe..)6. Prelazak kritičnog stepena tolerancije koji se izražava u formalnoj akciji žigosanja devijantne osobe od

strane zajednice7. Jačanje devijantnog ponašanja kao reakcija na žigosanje i kažnjavanje8. Prihvatanje devijantnog društvenog statusa i napori na prilagođavanju na osnovu uloge

novopriključenog člana devijantne grupeRazmatrajući proces nastanka devijantnosti, Lemert je došao do važne hipoteze (teorijske pozcije) koju će

promovisati svi interakcionisti/konstrukcionisti, a to je da reagovanje zvaničnih ili formalnih institucija na devijantnost, latentno, samo produkuje i pospešuje proces etiketiranja i preuzimanja devijantnih društvenih uloga. Među neočekivanim posledicama terapije, tretmana ili administrativnih manipulacija, najvažnije su one čija je priroda simbolična. Sve češće dolazimo do shvatanja da je aktuelan, simboličan uticaj kontrole ili terapeutskog iskustva često daleko od nameravanog... Saslučanja na sudu, istraživanja socijalnih radnika pri kućnim posetama, hapšenja, podvajanje u okviru školskog sistema i drugi formalni postupci, pod okriljem opšteg dobra ili javne zaštite, uzrok su dramatičnih redefinicija sebe i uloge devijantnih osoba. (Lemert, 1997)

Lemert je svoju ideju o primarnoj i sekundarnoj devijaciji pokazao na primeru razvoja alkoholizma. Stiče se utisak da je ova teorija i upotrebljivija u objašnjenju alkoholizma i (donekle) narkomanije, nego kriminala. Ova konstatacija izvire iz zapažanja da je nekom ko krši krivično-pravne norme potrebno mnogo manje vremena (kraći je proces) da pređe iz primarne u sekundarnu devijaciju, i da se teško može reorganizacijom uloga nastaviti sa vršenjem krivičnih dela (posebno društveno opasnijih) a da to bude socijalno prihvatljivo. Kod najtežih k.d. (npr. ubistava) taj put praktično ne postoji – i tu se odmah postaje sekundarni devijant. Jedino, tada ostaje pitanje procesa preuzimanja devijantnog identiteta koji nastaje po ulasku u krivično-pavosudni sistem i njegove institucije, o čemu govore neki drugi predstavnici ove paradigme.

40. Institucionalna proizvodnja devijantnosti: totalne institucije i umrtvljavanje sopstva

Institucionalna proizvodnja devijantnosti jedno je od glavnih pitanja interakcionističko/konstruktivističke teorije devijantnosti. Nasuprot funkcionalizmu, ovde se institucije socijalne kontrole (zatvori, prihvatilišta, popravni domovi, psihijatrijske bolnice, socijalne ustanove, policija...) ne tretiraju kao funkcionalno-korisne društvene organizacije, već kao latentni proizvođači društvene disciplinizacije i degradacije pojedinaca.

Edving Gofman dao je najupečatljivije objašnjenje takvog odnosa institucija prema devijantima. U osnovi njegove analize su pojam i struktura sopstva. Sopstvo („mene“ kod Mida) je onaj deo ličnosti koji se formira i oblikuje kroz društveno iskustvo pojedinca, preplitanjem unutrašnjih činilaca sa uticajima fizičke i društvene okoline; u interakciji pojedinca i društvene sredine. Gofman stavlja znak jednakosti između „činiti“ i „biti“.

Važno pitanje za Gofmana je Šta se dešava sa sopstvom ili identitetom čoveka u uslovima „zatvorenih institucija“ i unifomnih pravila propisanih od stane određenih institucija u kojima borave ljudi. Te institucije Gofman naziva „totalnim institucijama“. Totalna institucija je mesto stanovanja i rada, gde veliki broj pojedinaca sličnog položaja, odsečen od šireg društva na duži vremenski period, vodi zajednički život u zatvorenom prostoru, pod kontrolom formalne uprave. Ona je neka vrsta društvenog hibrida jer predstavlja i zajednicu življenja i formalnu organizaciju.

Sve totalne institucije mogu se, u najširem smislu, podeliti na pet tipova: Institucije koje su namenjene pojedincima nesposobnim za samostalan život ali i društveno bezopasnim –

domovi za slepe, stare, napuštenu decu.. Institucije za smeštaj pojedinaca nesposobnih za samostalan život, ali zbog zdravstveno-socijalnih razloga

i opasnih po okolinu – sanatorijumi za tuberkulozne, psihijatrijske bolnice, leprozorijumi.. Institucije za zaštitu društva od onih koji ga namerno ugrožavaju – zatvori, popravni domovi, zarobljenički

logori i slično Institucije koje imaju društveno-korisne svrhe i ciljeve – kasarne, internati, brodovi.. Institucije za povlačenje od društve i duhovno uzdizanje – manastiri..

Zajedničke karakteristike ovih institucija: U njima nestaje barijera koja deli tri centralne sfere ljudkog življenja – rad, san, dokolica Svi aspekti života odvijaju se na istom mestu i pod jedinstvenim autoritetom Sve što pojedinac čini odvija se u društvu vellikog broja ljudi od kojih se zahteva isti ritam života Sve faze dnevnih aktivnosti su do tančina propisane od strane uprave U instituciji žive dva sveta – štićenici i malobrojno osoblje, koji su nalik kastama, jer između njih ne postoji

društvena pokretljivost a komunikacija je formalizovana i ograničena Rad u totalnoj instituciji nema isto značenje kao i van nje, ona je u f-ji ciljeva ustanove (terapeutska,

disciplinarna uloga) Odsustvo uobičajenih oblika porodične organizacije

U ovim institucijama postoji stalan i dubok raskorak između proklamovanih ciljeva ustanove i realnosti života u njima. Latentne f-je većine ovih institucija su kontrola, nadzor, sankcionalizacija! i disciplinizacija. Manifestne f-je kao što su resocijalizacija, lečenje i tretman su u drugom planu. Niz procedura koje sprovode totalne institucije, od ulaska, preko boravka, pa do njihovog napuštanja, Gofman naziva umrtvljavanje sopstva. Radi se o mehanizmima lišavanja identiteta, individualnosti, ličnog integriteta pojedinca koji je došao u totalnu instituciju.

Prvi mehanizam umrtvljavanja sopstva je mortifikacija ili uniformizacija. Radi se o formalnim postupcima institucije, kada se pojedincu uskraćuju vidljiva obeležja individualnosti – zamena civilnog odela uniformom, oduzimanje ličnih predmeta, čtićenik postaje nadimak ili broj. Procedurom „dobrodošlice“ štićeniku se slama volja i predočava marginalni status u odnosu na osoblje, za „njegovo dobro“ je najbolje da bude poslušan, ponizan i učtiv.

Sledeći mehanizam stigmatizacije je oduzimanje društvenih uloga i statusa. Štićenik gubi pravo na obaveze i odgovornosti koje imaju „normalni“ ili „oni napolju“. On više nije ni radnik, ni građanin, ni roditelj ni supružnik. Neki od tih statusa i prava se gube trajno ili se bar u njihovo ponovno sticanje po izlasku na slobodu mora uložiti poseban trud.

Socijalno zagađivanje pojedinčevog Ja odnosi se na gubitak ličnog društvenog prostora koji je posledica kolektivističkog načina života u totalnoj instituciji. Štićenik je prinuđen da spava, jede, i čitav dan provodi sa ljudima koje nije voljno odabrao. Nikad nije sam, podvrgnut je stalnom nadzoru, kontroli i proveri, takođe i lična pošta i intimne stvari. Ukoliko se ne ponaša u skladu sa pravilima trpi različite sankcije.

Sistem nagrađivanja i kažnjavanja je još jedan mehanizam u produkciji devijantnosti i etiketiranosti. Štićenik se doživljava kao nerazvijeno ljudsko biće ili dete koje nije odgovorno za svoje postupke, a ne kao biće koje ume da se služi razumom, pa mora da uči po sistemu nagrade i kazne. S tim što se ovde radi o nagradama za poštovanje pravila institucije. Te nagrade su u vidu boljeg smeštaja, veće slobode kretanja, kvalitetnijoj ishrani, mogućnosti da se telefonira ili čak upali cigareta. Gofman kaže da su te nagrade nekada samo poštede od kazne.

Tzv. sistem odeljenja je još jedan važan mehanizam proizvodnje stigme i degradacije sopstva, zasnovan na principu nagrade i kazne. Radi se o tome da neuspešni ili neposlušni borave na odeljenjima za „najgore“ – najčešće odmah po ulasku u instituciju ili u slučaju problematičnog ponašanja tokom boravka; ukoliko se proces oporavka pravilno odvija nalaze se na odeljenjima „popravljenih“. Ova „društvena pokretljivost“ se opravdava fazama štićenikovog ozdravljenja. Međutim, „unapređenje“ i „nazadovanje“ u statusu, često nisu u vezi sa razlozima u f-ji poboljšanja i lečenja već su posledica rešavanja nekih praktičnih problema (ptertpanost, potreba za dobrim radnikom, izbegavanje konflikata i svađa među štićenicima). To je ono što praksu ovih ustanova čini nehumanom.

Retrospektivna reinterpretacija. Analizirajući psihijatrijske dosijee, Gofman dolazi do saznanja da se u njima nikad ne beleže okolnosti koje bi govorile o napretku. U njima dominiraju samo negativne slike iz života pacijenta. Celokupna istorija slučaja je jedna retrospektivna reinterpretacija „životne priče“ kojom se želi pokazati kako je pojedinac s vremenom postajao sve bolesniji i da bi mu se dogodile mnogo gore stvari da nije bio hospitalizovan. Psihijatrijska dijagnoza bi se mogla nazvati „totalitarnim sudom“ (Đovani Džervis) – ona je rezultat odluke da se neka ponašanja uzimaju u obzir više od drugih. Zato je psihijatrijska dijagnoza više sindromska dijagnoza nego dijagnoza bolesti. Kroz negativne i ponižavajuće ocene o pacijentu, stvara sliku o njemu kao neodgovornom i opasnom biću.

Gofman uočava da se prilagođavanje pojedinca na ovakav degradirajući odnos u totalnim institucijama odigrava na dva nivoa – na nivou individue i na nivou totalne ustanove kao društvene zajednice.

Individualna reakcija se najčešće ispoljava u pet osnovnih oblika: Situaciono povlačenje (regresija) – pojedinac pažnju poklanja samo predmetima i događajima u najbližoj

okolini Tvrdoglavost – namerno, najčešće kratkotrajno, prkošenje instituciji – odbijanje sadadnje sa formalnim

osobljem ili otvoreno odbacivanje njihovih zahteva. Kolonizacija – pojedinac izvlači maksimalne dobitke iz onoga što mu institucija nudi i na tome gradi svoju

egzistenciju. Pri tome mu naveliko pomaže njegova priča o „manama života napolju“. Preobraćanje – pojedinac preuzima viđenje samog sebe onako kako ga institucija vidi i tako pokušava da se

ponaša kao „savršeni štićenik“

Kuliranje – oportunistički i najčešći vid reagovanja – kombinacija prethodnih idealno-tipskih modela ponašanja. Intencija je da se u datim okolnostima izvuče najviše i da se iz institucije izađe sa minimalnim fizičkim i psihičkim oštećenjima.

Gofman dolazi do saznanja da se u totalnim institucijama razvija pravi podzemni ili nevidljivi život i specifična potkultura štićenika koja se ispoljava na više načina.

Postoji, gofmanovski rečeno, princip „kako zeznuti sistem“. Sitne lične stvari koje su zabranjene pravilima života u instituciji unose se, skrivaju, čuvaju i kreću posebnim tehnikama (novac, novine, knjige, karte, cigarete..). pojedinci „glume“ određena lična stanja kao bi profitirali.

U instituciji postoji jedna vrsta „ekologije“ – prostor u instituciji deli se na zabranjeni prostor, prostor pod prismotrom i „slobodni prostor“. „Slobodni prostori“ su mesta sa minimalnim nadzorom – toaleti, svlačionice, napuštena garaže, radionica.. nekada se od strane osoblja namerno tolerišu, kao ventil za eventualna nezadovoljstva čtićenika.

Društvena struktura unutar totalne institucije sastoji se od različitih međuindividualnih odnosa. Neki odnosi su zasnovani na prinudi, drugi na principu „drugarstva“. Nekada obrazuju „seksualno obojen prijateljski odnos“ kada se ponašaju kao ljubavni par. Postoje i tzv. klike ili male grupe čiji se članovi drže zajedno – imaju zajedničke aktivnosti (rekreacija, igranje karata i slično)

Važna karakteristika supkulture štićenika je skrivena ekonomija. Ogleda se u nenovčanoj razmeni stvari (npr. cigareta sa drugim robama), švercu robe iz spoljašnjeg sveta, sporadičnoj prostituciji, polulegalnim načinima zarade (rad za osoblje), ritualnom i simboličnom poklanjanju, itd.

41. Devijantna karijera (“stepenice devijantnosti”) i mešoviti susreti

Devijantna karijera ili „stepenice devijantnosti“

Hauard Beker je ovim konceptom definisao proces nastajanja devijacija; na osnovu sopstvenog istraživanja opisao je nastajanje devijantne uloge kod pušaća marihuane (1963. god). Njegovo gledište je slično Lemertovom, ali postoje i izvesne razlike – Beker polazi od ideje sekvencijalne analize i smatra da svi uzroci koji proizvode devijaciju ne deluju simultano već da u svakoj fazi nastanka devijacije deluju ratličiti sekvencijalni uzročnici, pa se zbog toga devijantno ponašanje razvija postupno ili stepenasto. U svakoj fazi svoje karijere pojedinac ima mogućnost izbora što znači da on od devijacije može odustati ili je pojačati. „Stepenice devijantnosti“ razvijaju se na sledeći način:

Prvi korak u većini devijantnih karijera jeste neki nekonformistički čin koji može nastati iz različitih razloga i motiva.

Naredni korak jeste razvijanje devijantnih motiva i iteresa: pojedinac mora da, u procesu interakcije sa drugima, nauči da interpretira svoje novo iskustvo i da ga smatra privlačnim (u ličnosti devijanta javlja se želja za devijantnim ponašanjem, ali uz određene interese)

Treći, veoma važan, korak je da nekonformističko ponašanje primete drugi, odnosno da pojedinac bude uhvaćen u devijaciji – nije dovoljno da se neko samo ponaša kao devijant, da ima devijantne motive i interese, već je potrebno da neko to devijantno ponašanje primeti.

Biti „uhvaćen“ i javno etiketiran ima važne posledice za devijantnu karijeru pojedinca jer se time menjaju njegove socijalne komunikacije i njegova slika o sebi.

Najvažnija promena je javno menjanje identiteta i sticanje novog statusa – statusa devijanta – on postaje „izvesna vrsta čoveka“ sa žigom „delinkventa“, „narkomana“, „pedera“, „ludaka“ i slično. Pri tom, često, dolazi do uopštavanja jedne devijantne uloge tako što se pretpostavlja da ista ličnost mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje će, pre ili kasnije, izbiti na videlo – često se vrši stručna eksperitiza ili retrospekcija života koja obično pokaže da je devijant oduvek posedovao neke loše osobine koje nisu ranije primećene. Uopštavanje devijacije onemogućuje pojedinca u vršenju drugih društvenih uloga i usmerava ga na marginalne i manje ambiciozne zadatke. U socijalno-psihološkom mehanizmu uopštavanja učestvuju društvene institucije i nedevijanti koji se prema devijantu odnose u skladu sa popularnim – stereotipnim dijagnozama – tako je narkoman obavezno i „egocentrična ličnost slabe volje koja teži samo uživanju, nezrela i sebična“. Takav tretman ga onemogućava da nesmetano zadovoljava svoje svakodnevne potrebe, pa je prinuđen da pribegne polulegalnim ili nelegalnim načinima njihovog zadovoljavanja, što je za okolinu samo dodatna potvrda da su bili u pravu.

Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste uključivanje devijanta u organizovanu devijantnu

grupu i kidanje i poslednje veze sa „normalnima“. Devijant biva okružen sebi sličnima. U okviru devijantne grupe se razvija poseban način života, racionalizuje devijantno ponašanje, razvija posebna ideologija koja neutralizuje konvencionalne standarde ponašanja i utvrđuje devijantnu poziciju. Zato devijant svoj status najbolje može realizovati sa sebi sličnima ili učestvovanjem i stvaranjem devijantnih supkultura.

Mešoviti susreti

Erving Gofman postavlja pitanje šta se dešava na mikrosocijalnom nivou, u neposredom susretu, kontaktu, komunikaciji odnosno interakciji između običnih/normalnih i stigmatizovanih pojedinaca. Njega interesuje problem komunikativnih napetosti ili interaktivnih incidenata u svakodnevnim susretima, uobičajenim i rutinskim kontaktima. U susretu normalnih i stigmatizovanih Gofman vidi najviše mogućnosti za analizu „interaktivne patologije“.

„Društveni kontakt je prilika interakcije licem u lice – počinje kada pojedinci spoznaju da su ušli u polje uzajamnog prisustva i završava se opaženim povlačenjem iz uzajamnog učešća“. Situaciju kada se „stigmatizovani“ i „normalni“ nalaze u neposrednom fizičko-socijalnom kontaktu Gofman naziva „mešovitim susretom“. To je situacija nelagodnosti i za „normalne“ i za „stigmatizovane“ (zbog toga što nosilac stigme taj susret doživljava kao predstavljanje sa željom da iskontroliše kontakt u koji „normalni“ ulaze spontano?!). Susreti nelagodnosti su za Gofmana interaktivni incidenti – različiti događaji koji iznenada uvećavaju nivo napetosti u situaciji (jer osvetljavaju svetove isključene datom definicijom situacije?!)

Situacije „mešovitih susreta“ vremenom postaju subjektivno sve nepodnošljivije za stigmatizovane. Da bi očuvali simbolički i interaktivni poredak, od njih se očekuje da se drže veselo, ležerno, ponizno i da na omalovažavanja ne uzvraćaju istom merom. U cilju održanja privida normalnosti, etiketirani koriste čitav niz tehnika ponašanja – jedna od najčešće korišćenih je upotreba tzv. dez-identifikatora koji su usmereni na to da izmene predstavu o jednoj osobi, na taj način što je prikazuju u pozitivnom svetlu i da tako preduprede mogući negativan utisak. Stigmatizovani treba da se potrudi da pokaže.. kako je, ispod svega, on zapravo čovečno biće. Što više odstupa od norme, to su fantastičniji načini kojima on mora da dokaže da poseduje standardno subjektivno sopstvo.

Mešoviti susreti se završavaju stvaranjem supkulture u kojoj će etiketirani pronaći svoj društveni status i izgraditi lični identitet i osećaj individualne vrednosti. Sve veća izopštenost iz sveta normalnih prirodno vodi stigmatizovane ka udruživanju sa sebi sličnima. Zbog osećaja „zajedničke sudbine“ i mogućnosti da komuniciraju normalno i bez incidenata, usmereni su na međusobno hrabrenje ali i organizaciju. Gofman uočava:

Formalne organizacije – kao što su različite terapijske zajednice (npr. bivših alkoholičara) pod patronatom psihijatrijskih bolnica

Neformalne organizacije – poput klubova pretučenih žena Nelegalne organizacije – primer su tajna društva bivših osuđenika

Ove grupe nastoje da vrše pritisak na javnost i predstavnike vlasti. U tom političkom procesu oni mogu da očekuju podršku samo od dve kategorije ljudi – od sebi sličnih (saplemenika) i od iniciranih ili posvećenih normalnih osoba koji razumeju njihovu situaciju. Ta posvećenost može da poprimi takve razmere da se opravdano može govoriti o stigmatofiliji posvećenih nasuprot stigmatofobiji spoljnog društva.

42. Stereotipizacija i socijalna kontrola kao “proizvođač” devijantnosti (eskalacija i neprimenjivanje prinude)

Stereotipizacija

U odnosima ili interakcijama između ljudi uvek postoje unapred definisana uzajamna očekivanja („interaktivni poredak“). Ljudi se u komunikaciji tipiziraju i jedni druge stavljaju u unapred definisane društvene uloge. Međutim, „interaktivni poredak“, u određeni situacijama, može da bude definisan pogrešnim očekivanjima ili pogrešnim verovanjima – moguće je da tipiziranja drugih ljudi budu zasnovana na iskrivljenoj slici o drugima ili nekoj pojavi. Tako se stvaraju stereotipi.

Deleći zajednička osećanja normalnosti koja se zasnivaju na definisanoj predvidljivosti (prirodnosti) u međusobnim susretima ili interakcijama, ljudi unapred „znaju“ kako izgledaju „narkomani“, „ubice“, „lopovi“, „prevaranti“, „kockari“... Stereotipi se, u savremenom svetu, naročito učvršćuju posredstvom medija, iako se u osnovi uče i stiču tokom vaspitanja, školovanja, socijalizacije uopšte. Po interakcionistima, stereotipi o devijantima utiču na odnos sredine prema njima – to se odnosi i na svakodnevne kontakte normalnih sa devijantima, ali, pre svega na odnos ljudi iz institucija društvenog reagovanja.

Negativna društvena reakcija na nečije devijantno ponašanje samo se produbljuje i pojačava pod stereotipnim slikama o „tipičnom“ i „očekivanom“ devijantu. Takva reakcija utiče na proces samoidentifikacije devijanta i konačno, prihvatanju stereotipne uloge devijanta.

Deni Čepmen (1968) raspravlja tezu da su održavanju stereotipa kriminalaca posebno doprineli sociolozi i kriminolozi. Oni ovaj stereotip zasnivaju na etiološkim istraživanjima koja pokazuju da se kriminalci stvaraju delovanjem posebnih fizičkih, prihičkih i društvenih faktura. Čepmen ističe da su ta istraživanja sprovedena na osnovu kriterijuma koji često unapred prejudiciraju rezultate (karakter postavljenih pitanja i odgovora) i na društveno određenim grupama čiji je izbor uglavnom bez ikakve kontrole. On ukazuje na to da teorijska literatura o kriminalu i delinkvenciji obiluje primerima predrasuda, da se devijanti posmatraju kao posebna klasa ili niža rasa i da se opisuju različitim pežorativnim izrazima.

Eskalacija i neprimenjivanje prinude

Interakcionisti/konstrukcionisti većini savremenih pristupa uzrocima devijantnosti zameraju to što zapostavljaju, po njima, suštinski nivo analize – specifični interaktivni kontekst unutar koga se događaju devijantni činovi ili kršenja pravila. Funkcionalisti imaju mehanicistički pristup (dijagnostifikovanje i lečenje onog organa koji daje simptome – sa vrlo malo ili ni malo uvida u celinu a još manje u stvarni uzrok bolesti; nasuprot holističkom) razumevanju situacionih aspekata kršenja pravila – za njih postoji devijantan čin (kršenje normi) i legitimna društvena reakcija (socijalna konrola). Socijalni kontrolori, pre svega policija i pravosuđe, makar kada se radi o kriminalu, vide se kao nemilosrdni borci protiv opasnih kriminalaca, (onih) koji slobodnom voljom biraju da krše zakon ili neke vrednosti zajednice. Suprotno ovom, interakcionisti zastupaju tezu da proces socijalne kontrole ima važnu ulogu, ne u suzbijanju, već u proizvodnji devijantnosti. Postavlja se pitanje da li društveni poredak doprinosi da neki pojedinci i grupe budu uključeni u devijantne aktivnosti. Fokus je na mogućoj ulozi zvaničnih institucija ili izvršne i pravosudne vlasti u generisanju kršenja zakona.

Geri T. Marks (1981) je na tu temu napisao upečatljiv rad pod nazivom „Ironije socijalne kontrole“ – objašnjava kako socijalna kontrola kriminala doprinosi i generiše ponašanja kojima se krše društvena, pre svega pravna, pravila. Njegova analiza je primarno usmerena ka istraživanju krivičnog pravosuđa, ali, kaže da su isti procesi i mehanizmi proizvodnje devijantnosti prisutni i u školi, porodici, na radnom mestu... On prepoznaje tri idealno-tipska mehanizma socijalne kontrole koji produkuju devijantnost:

Eskalacija – ja situacija preduzimanja ili primenjivanja akcije institucija socijalne kontrole prema kriminalu koja, nenamerno, ohrabruje kršenje zakona (pravila). On ovaj mehanizam definiše kao „dolivanje ulja na vatru“. Primer su povremene reakcije policije na neke događaje, a naročito na nasilje u porodici, masovna okupljanja (protesti, sportski događaji, koncerti) ili policijsko „jurenje“ za automobilima koji voze prebrzo (Jugović). Prekomerna upotreba sile u ovim slučajevima samo provocira još veće nasilje (kada policajac ode iz kuće, muž može nastaviti još bezobzirnije da tuče ženu kako bi je „kaznio“ zbog toga što je zvala policiju; provokativno ponašanje policije mirne proteste neretko pretvara u nasilne skupove; policijska potera za vozačima koji ne poštuju dozvoljenu brzinu kretanja ume da se pretvori u tragične saobraćajne nesreće..). U slučaju ilegalne trgovine drogom, povećavanje rizika od hapšenja i osuđivanja za kriminalce u isto vrema znači i povećavanje profita od delatnosti – podiže se cena narkotika, traže se novi konzumenti i nova tržišta – dolazi do promena u organizaciji i „novog prilagođavanja“ organizovanih kriminalaca. Socijalna kontrola i njene aktivnosti mogu nenamerno da proizvedu funkcionalne alternative za kriminalce.

Geri Marks piše da je ekskalacija društvene reakcije jedna ironija, zato što između onih koji primenjuju zakon i onih koji ga krše postoje međuzavisnost i recipročan uticaj. Odnosi između kontrolora i kontrolisanjih mogu često biti okarakterisani kao „pokretljivi ekvilibrijum“. Nove strategije, tehnike i resursi policiji mogu dati prednost, ali će kriminalci, naročto profesionalni, uvek težiti da pronađu načine da tu prednost neutrališu. On je, na osnovu sedmogodišnjeg praćenja 18 policijskih departmana došao do zaključka da je ekskalacija porodukovala pet glavnih posledica:

o Povećala se frekvencija izvornog (originalnog) nasiljao Povećala se ozbiljnost nasilja, uključujući veliku upotrebu nasiljao Pojavile su se nove kategorije nasilnika i žrtavao Povećao se broj pritvoreniho Povećalo se nasilje koje je bilo povezano sa intervencijom institucija socijalne kontrole

Neprimenjivanje prinude – je strategija društvenog reagovanja ili socijalne konrole kada institucije namerno

dozvoljavaju kršenje zakona i svesno ne preduzimaju aktivnosti sprečavanja i otkrivanja kriminala. Ovde je doprinos institucija socijalne kontrole više indirektan nego što je to kod ekskalacije. Ovde se radi o promenjenom odnosu između, na primer, policije i počinioca krivičnih dela. Počinioci ili identifikovani kriminalci izvršavaju određene poslove za policiju ili tužilaštvo, njima se dozvoljava kršenje zakona i oni od toga izvlače određene koristi. Ovakav odnos se najčešće odvija skriveno i ilegalno a opravdava se „višim društvenim i političkim interesima“. Razlog zašto se neki kriminalci tolerišu proizlazi iz činjenice da vlasti i org. kriminal mogu imati iste neprijatelje.

Tzv. veština ili sposobnost prikrivanja – koja nije bila bitna autoru ove knjige

43. Moralna panika

Interakcionisti/konstrukcionisti su naročito zainteresovani da istraže procese i mehanizme konstruisanja devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije. I ovde se, kao i kod Gofmanovih „totalnih institucija“ i Marksovih razmatranja o socijalnoj kontroli, analiza usmerava na mezo-društveni nivo. U fokusu je odnos državnih struktura, političkih partija, medija, interesnih grupa, društvenih pokreta i različitih organizacija prema pojavama koje ugrožavaju društvena pravila ili, dirkemovski rečeno, moralni poredak.

Pojam moralne panike prvi put je u sociologiji pomenut 1971. godine u razmatranju zabrinutosti javnosti zbog statističkih podataka koji su ukazivali na alarmantan porast upotrebe droga. Za njegovo sistematsko uvođenje u sociologiju zaslužan je Stenli Koen. Prema njemu, moralna panika ima pet ključnih elemenata:

Nešto ili neko definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima Ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi Naglo raste zabrinutost javnosti Panika se povlači ili rezultira društvenim promenamaMoralna panika je društveni konstrukt koji nastaje kao posledica opažanja da su neke društvene pojave ili

određeni devijantni činovi posebno ugrozili i oslabili poredak društva (Jugović).U zapadnim društvima (USA i UK) poslednjih sto godina javljaju se i smenjuju moralne panike zbog kriminala,

načina života mladih (od džez-kulture ’50-ih, preko-rok kulture ’60-ih, zatim hipi pokreta, pank pokreta do rejv kulture ’80 –ih i ’90-ih), seksualnih sloboda, homoseksualizma, feminizma, različitih socijalnih slojeva i njihovih ponašanja (siromašni crnci, samohrane majke sa vanbračnom decom)... Konstrukcionisti dokazuju da su ove i slične društvene pojeve preuveličane i da su nastale zbog gubitka autoriteta tradicionalne elite, smanjenja poslušnosti nižih klasa, u sprezi sa centralizovanim karakterom masovnih medija (Tompson).

Moguće je razlikovati četiri modela moralne panike: Model širokih masa – koji pretpostavlja da moralna panika jeste direktan i spontan izraz zabrinutosti i

anksioznosti širokih razmera zbog opažene opasnosti – strah od veštica koji je u XVII veku doveo do salemskog suđenja „vešticama“ u Masačusetsu.

Elitistički konstruisan model – koreni moralne panike proističu iz delovanja moćnih društvenih grupa, čija je glavna preokupacija održavanje svog privilegovanog položaja; ovde se m.p. objašnjava i preko otkrivanja načina na koji država, preko institucija i profesija kao što su mediji, socijalni radnici, policija i sudstvo, održava i iznova stvara društveni poredak.

Model interesnih grupa – m.p. se objašnjava preko razmatranja načina na koji profesionalna udruženja, policijski dosijei, religiozne grupacije, obrazovne organizacije fokusiraju medijsku pažnju u odnosu na određene „nemoralne pojave“, preokreću stavove u prikazanim pričama, uzbunjuju zakonodavce, zahtevaju strože sprovođenje zakona, uvode nove nastavne planove...

Jedan broj autora koji se bavi moralnim panikama ili „moralnim krstaškim pohodima“ ove fenomene objašnjava teorijom politike anksioznosti – svrha panike je da se potvrdi nadmoć postojećeg sistema vrednosti u vremenima povećane uznemirenosti i krize, gde „zli narodni demoni“ (pretnja društvenom poretku i njeni uzročnici) oličavaju spoljnu opasnost.

Centralni mehanizam proizvodnje moralne panike je tzv. spirala značenja. Radi se o „tehnologiji naduvavanja“ i prikazivanja društvene opasnosti od neke pojave u većem obimu nego što je ona realno. I ne samo to, na osnovu jedne pojave pravi se društveni diskurs u koji se ubacuju i svi drugi „moralni problemi“ društva:

Određeni devijantni čin Koen naziva početnom devijacijom ili fazom udara .Ona je praćena fazom popisivanja – posmatrači pažljivo procenjuju ono što misle da se dogodilo. Najbitniji

činilac je način na koji je situacija prvobitno tumačena i predstavljena u medijima, jer je upravo na tome većina ljudi gradila svoje mišljenje. Stupanj tzv. medijskog popisivanja ima ključnu ulogu u daljem određivanju reagovanja

zvaničnih institucija i pravljenju opšteg javnog mišljenja o situaciji koja se dogodila. Ima tri glavne karakteristike: Medijsko preuveličavanje i iskrivljavanje događaja – preuveličavanje ozbiljnosti događaja (broja učesnika,

posledica devijantnih činova, veličine i vrste štete), senzacionalistički naslovi i izveštaji, melodramatični rečnik u opisivanju (rulja koja besni, orgije destrukcije)..

Predviđanje – mediji nastavljaju sa komentarisanjem događaja tako što stručno analiziraju fenomen predviđajući da će se isti događaji ponoviti ali sa težim posledicama. Tvrdi se da je devijantna pojava samo deo šireg fenomena koji će zasigurno proizvesti nove negativne pojave. I sitniji incidenti se podvode pod isti problem.

Simbolizacija – medijska dramatizacija događaja stvara negativnu društvenu simboliku o počiniocima devijantnih akata i njihovom društvenom statusu i stilu života

Posledica toga je „nervoza“ u javnosti (senzibilizacija) koja se usmerava ka institucijama socijalne kontrole. Od njih se očekuje da u „dramatičnoj situaciji“ po moralno ustrojstvo društva odlučnije primene svoja ovlašćenja.

Reakcija institucija socijalne kontrole ima tri elementa: Proširivanje – pod pritiskom javnog mnjenja, koje je usmeravano moralnim aktivistima i grupama „za

odbranu morala i reda“, različite institucije socijalne kontrole bivaju uvučene u javni problem. Aktiviraju se različiti oblici saradnje, npr. regionalne i nacionalne policije i sl.

Pojačavanje mera za rešavanje problema – ogleda se u javnim stavovima i saopštenjima institucija socijalne kontrole u kojima se ističe da će se „preduzeti čvrste mere.. očuvati javni red i mir.. a obično ih prate slike „nezaštićenih i nevinih na odmoru.. starih ljudi.. mama i tata.. bezbrižne igre dece.. poštenih prodavaca..“

Inovacija – stvaranje novih metoda, pooštravanje krivičnog zakona..

Pored kulture socijalne kontrole, devijantnost povećava još jedan fenomen koji je povezan i sa situacijama moralne panike. Edvin Lemert taj fenomen naziva „eksploatacija devijantnosti“. Radi se o tome da pojedine profesije i institucije profitiraju od devijantnosti – direktno ili indirektno – bankari, advokati, policajci, sudije (profesionalna eksploatacija). Primetna je i komercijalna eksploatacija devijantnosti – kada se kroz marketing i reklamiranje određenih proizvoda koristi imidž nekih devijantnih grupa ili slavnih kriminalaca (pepsi ). Uočljiva je i ideološka eksploatacija devijantnosti – simbolička značenja devijantnosti mogu koristiti različite društvene grupe kako bi opravdali svoje pozicije (političari, „moralni preduzetnici“, grupe za pritisak..)

Sažeti prikaz fenomena moralne panike i mehanizma spirale značenja:

Početni problem (prolizlazi iz strukturalnog i kulturnog položaja adolescenata, pripadnika radničke klase) ---->----> Početno rešenje (devijantna delatnost i stil) ----> Društvena reakcija (uključuje elemente pogrešne percepcije, poput početnog medijskog predstavljanja ili popisivanja, i prateće iskrivljenje dugoročnih vrednosti i interesa) ---->----> Delovanje kulture kontrole, eksploatacija i stvaranje stereotipa (senzitivizacija, dramatizacija, eskalacija) ----> ----> Povećana devijantnost ----> Potvrđivanje stereotipa (dokazana teorija)

44. Ideologija stigme, destigmatizirajuća praksa i kritička ocena interakcionističke & konstruktivističke paradigme

Kultura „žrtvenog jarca“ i „ideologija stigme“

Posmatrajući devijantnost iz ugla društvene reakcije, interakcionisti/konstrukcionisti kao nosioca društvene devijantnosti vide etiketiranog, stigmatizovanog ili žigosanog pojedinca ili isto tako označene društvene grupe (supkulture etiketiranih).

Denis Čepmen, razmatrajući društvene funkcije kazne, dokazuje da su nosioci devijantnosti uglavnom oni iz redova marginalnih društvenih grupa – siromašni, nekvalifikovani i neobrazovani pojedinci. Njihov boravak u zatvorima ima za posledicu njihovu dalju ili progresivnu društvenu izolaciju, kulturnu dezorijentaciju i intelektualno nazadovanje. Etiketa bivšeg robijaša čini ih podložnim čestim hapšenjima i proverama po izdržavanju kazne, jer su definisani kao pojedinci sa rizičnim ponašanjem koji su a priori skloni recidivizmu.

Čepmen pokušava da pronađe kulturološke razloge i društvene funkcije etiketiranja određenih pojedinaca. On smatra da korene društvene potrebe za označavanjem različitosti ili devijantnosti reba tražiti u etičkom sistemu hrišćanstva koji produkuje tzv. „kulturu žrtvenog jarca“. Po njemu, okajavanje greha, žrtvovanjem nevine osobe, a kasnije nevinih životinja, ima centralnu ulogu u Judaizmu Starog Zaveta: „Odvođenje žrtvene životinje (žrtvenog jarca) u pustinju analogno je svim onim kaznama kojima se nameću društveno odvajanje i izolacija (deportovanje i izgnanstvo, a sada zatvor). Najzad,

samo razapinjanje na krst je vrhunski slučaj žrtvovanja nevinog zbog grehova čitavog društva, a krst, oblik vešala, je najšire rasprostranjen simbol u čitavoj zapadnjačkoj kulturi.“

Ovaj civilizacijski i kulturološki fenomen ima snažne implikacije na ondos društva prema devijantima. Problemi devijantnosti i različitosti velikog broja pripadnika jednog društva rešavaju se praksom žrtvovanja „žrtvenog jarca“, dok u isto vreme teorije zločina i kazne jesu sredstva kojima se obezbeđuje „racionalna“ osnova za takvu praksu.

Viljem Rajan korene degradirajućeg i stigmatizirajućeg društvenog odnosa prema različitosti pronalazi u antičkoj Grčkoj. Etiketiranje stranaca (varvari, necivilizovani, neobrazovani, opasni, anarhični, tek nešto više od divljaka) neretko je kroz istoriju služilo kao opravdanje za rđavo postupanje, porobljavanje, pa čak i istrebljavanje „drugačijih“. U savremenom društvu, nova ideologija (sofisticiranija „ideologija okrivljavanja žrtve) odbacuje da su „drugačiji“ genetski ili rasno inferiorni (devijantnost, nesavršenost i neadekvatnost se prirpisuju „zloćudnoj“ prirodi siromaštva, nepravdi i rasnim problemima), ali se žig devijantnosti i dalje locira u samoj žrtvi. U posmatranju procesa okrivljavanja žrtve, čovek lako biva zbunjen i dezorijentisan jer se za žrtve pokazuje duboka i sasvim iskrena briga. Nema otvorenih predrasuda i reakcione taktike iz prošlosti – okrivljavanje žrtve počiva na procesu identifikacije, koji se obavlja na vrlo ljubazan, filantropski i intelektualan način, a u kojem se žrtva socijalnih problema poistovećuje sa stranim, različitim – drugim rečima, sa varvarinom i divljakom.

Nova „ideologija stigme“, u osnovi, dokazuje da devijantni i „drugačiji“ u sebi nose nešto kvalitativno različito od „normalnih“: oni nisu manifestno definisani kao varvari i dvljaci, ali se zato vide kako imaju druge vrednosti, životne ciljeve, drugačija ponašanja i misli. Devijantne osobe su edukativni primer za sve što je „negativno“ (Jugović). Oni opravdavaju postojanje represivnih organizacija i, u suštini, sugerišu korelaciju između pripadanja nižoj društvenoj kategoriji i mogućnosti ispadanja iz okvira definisane normalnosti. Sve u svemu, uzroci društvenih problema pripisuju se onma koji su njima pogođeni. Siromaštvo, rasizam, diskriminacija, segregacija, bespomoćnost, nezaposlenost, nejednakost, kriminal.. – maskiraju se scijentizmom i „ideologijom stigme“.

Proizvodnja devijantnosti i destigmatizirajuća praksa

Interakcionisti/konstrukcionisti jednoglasno ističu da je sistem društvenog reagovanja preko institucija socijalne kontrole ključni uzrok nastanka devijacija: ovaj sistem ih ne sprečava već dalje podstiče i stvara. „Reakcija“ i „devijantnost“ su međusobno povezani fenomeni.

Razmatraju se dva srodna problema:

Produkcija devijantnosti na opštem društvenom i institucionalnom planu – Stephan Pfohl smatra da je društvena reakcija na devijantnost kompleksan socijalni, kulturni i istorijski proces koji je baziran na promenljivim društvenim definicijama (devijantnosti), organizacionim interesima i profesionalnoj ekspertizi. On daje primer tzv. „otkrića“ zlostavljanja dece u SAD 1962. godine. „Otkriće“ ozbiljnosti ove pojave uslovile su

1) Promene u društvenoj slici deteta2) Promene u razumevanju uzroka devijantnosti3) Promene u organizaciji socijalne kontrole, koje za njega, jesu i najvažnije pitanje – u ovom slučaju to su

promene u organizaciji medicinske profesije. „Neprimetljivost“ zlostavljanja dece bila je uzrokovana uzdržanošću i profesionalnim strahom lekarske profesije da se bavi privatnim problemima porodice. Oni koji bi trebalo da identifikuju i dijagnostifikuju slučajeve zlostavljanja bili su udaljeni od problema. U javnosti bi se tumačili kao izolovani devijantni ispadi, radije nego li kao deo rasprostranjene pojave. Kao da je bio prisutan stav da sramno i pomisliti da zlostavljanje dece može biti socijalni problem. „Otkriće“ i „medikalizacija“ pojave zlostavljanja dece (kao novog medicinskog sindroma) nastali su kao društveni konstrukt i proizvod preplitanja interesa socijalnih radnika, lobističkih napora medicinske profesije i medija. Ovo „otkriće“ imalo je društvenu funkciju da obeleži ili stigmatizuje niže društvene klase i da ih proglasi „zlostavljačima“. Definicija zlostavljanja se vremenom proširila kao i potreba za prevencijom i tretmanom.

Umereni konstrukcionista Mark Tompson, ističe da je problem zlostavljanja dece u centar interesovanja došao iz tri razloga:

1) Zbog prisutnog ideološkog diskursa koji je idealizovao tradicionalne porodične vrednosti i izjednačavao nemoral sa njihovim slomom („Nova desnica“ u SAD i GB sredinom osamdesetih god.)

2) Zbog očiglednog porasta seksualnog zlostavljanja u okviru porodice, tokom osamdesetih i devedesetih3) Usled reakcije vlasti, koja je počela da stvara brojne agencije i službe čija je uska profesionalna obaveza bila

samo da otkriva slučajeve i bori se protiv zlostavljanja dece.Povećano društveno reagovanje i javna pažnja o nekoj devijaciji, po logici stvari, povećali su broj prijavljenih

slučajeva čime je potvrđen ideološki diskurs o ugroženosti porodice i ugroženom moralu društva. Društvena reakcija ----> Norme ----> Devijantnost ----> Društvena reakcija ----> Revizija normi ----> Više devijantnosti:

Društvena reakcija koja je produkovana političkim, profesionalnim ili uže grupnim interesima, utiče preko nosilaca moći u društvu na stvaranje normi; devijantnost bilo koje vrste jeste napad na norme; taj napad ponovo izaziva društvenu reakciju organa socijalne kontrole, koje onda, zarad vlastitih profesionalnih interesa, „pritiskaju“ vladajući establišment da revidira norme (u smislu dispozicije ali i sankcije – tj. otkrivaju se „nove“ devijacije ili se pooštravaju sankcije za postojeće devijacije); revidirane norme šire opseg polja prepoznavanja devijacija, tj. produkuju veću količinu devijantnosti u društvu.

Naročito se naglašava da život u pluralističkom, otvorenom i demokratskom društvu kod građana (birača!) često pruža utisak da žive u društvu visokog rizika. Urlih Bek (Rizično društvo, 1992.) kaže da visokomodernizovana društva stvaraju sve više rizika za svoje članove. Radi se o rizicima koji su proistekli iz tehničko-ekonomskog napretka i procesa globalizacije. Ti rizici se ispoljavaju kao neminovne opasnosti po život biljaka, životinja i ljudi. U vrhu javne debate su, uz rizike ekološke prirode, terorizma i moralni problemi ljudi – maloletnički kriminal, zlostavljanje dece, slabljenje porodice, nasilništvo... U takvoj socijalnoj i političkoj atmosferi političari rado koriste „zajedničke strahove“. Latentni cilj društvene reakcije nije da spreči devijantne pojave već da legitimizuje političku vlast, da prebaci realnu političku odgovornost i da medijima omogući povećanje rejtinga i zarade. Društvena reakcija proizvodi moralnu paniku, stvarajući veći osećaj ugroženosti kod ljudi nego što je on realan, pri čemu, političari i mediji svesno uvećavaju strahove od devijantnosti. Iako u SAD bolesti odnesu sto puta više života (nego ubistva koja se događaju), novine donose tri puta više članaka upravo o smrtnim slučajevima čiji su uzrok ubistva. Stepen straha od kriminala ponajviše zavisi od količine vesti o kriminalu i načina saopštavanja tih vesti u medijima, a manje od stvarne stope kriminala. U trci za publikom, mediji su skloni senzacionalizmu i satanizaciji pojedinaca i pojava, plitičarima odgovara preusmeravanje pažnje sa pitanja o ekonomiji, nezaposlenosti, siromaštvu i uslovima života (i njihovoj odgovornosti) na moralna pitanja.

Drugi aspekt u razmatranju politike društva prema devijantnosti odnosi se na pitanje mogućnosti i načina destigmatizirajućeg odnosa društva prema devijantima – naime, „ponovo napadaju“ argumente tradicionalnih shvatanja kazne, naročito dva:

1) Da društveno ignorisanje prestupnika pojačava njegovo devijantno ponašanje tj. da će se krivična dela ponoviti ako se prestupnik ne privede zakonu

2) Da zvanični postupak institucija socijalne kontrole ima efekat odvraćanja od novih krivičnih dela, naročito kod maloletnika: teza o strahu od kazne i stigme kao odvraćajućem mehanizmu od devijantnosti/kriminala.

Prema interakcionistima/konstrukcionistima, teško je ili nemoguće empirijski dokazati ove argumente. U odsustvu dokaza o blagotvornim efektima delovanja institucija socijalne kontrole, treba izbeći korišćenje formalnog sistema sankcija, a posebno zvaničnog proglašavanja devijantnosti/delinkvencije. Pri formulisanju politike društva ne može se čekati na rezultate takvog istraživanja i neophodno je zauzeti određeni stav. Ukoliko je dugoročni cilj da se smanji mogućnost ponavljanja delikata, a pošto službeni postupak samo dalje definiše i etiketira pojedinca kao devijanta u sredini u kojij živi, otežavajuči mu da ponovo obavlja konvencionalne aktivnosti, dogovorena politika da se ne čini ništa može biti od veće pomoći nego aktivna intervencija.

Primarni razlog za eventualno korišćenje zvaničnih sankcija treba da bude opasnost ponašanja i potencijalna štetnost za zajednicu, ali uz razvijanje različitih oblika destimatizirajuće prakse u kontroli devijantnog ponašanja . Takva praksa treba da izbegava tredicionalne ustanove koje se bave devijantnim osobama, što se posebno odnosi na mlade delinkvente. Razvijanjem programa na nivou lokalne zajednice, škole, porodice, susedsvta moguće je izbeći negativne efekte postupaka policije i sudstva (rešavanje, makar minornih oblika delinkvencije bez sudskog postupka).

Cilj destigmatizirajuće prakse treba da bude izbegavanje preranog etiketiranja mlade osobe kao delinkventa kroz zvanični proces sankcionisanja, osim u slučajevima višestrukog povrata ili visoke opasnosti određenog ponašanja po društvo i zajednicu. Najmudrija bi bila ona kriminalna i socijalna politika koja se uzdržava od obuhvatanja dece aparatom kontrole devijantnosti, koliko god je to moguće. U svakoj intervenciji (npr. u porodične odnose maloletnog delinkventa ili u njegovu ličnost) postoji objektivna mogućnost i da se odmogne, čak i kada se želi najbolje učiniti. Socijalne i zdravstvene ustanove ne smeju precenjivati snagu terapeutskih tehnika. Mešanje u tuđe živote bez jasnih dokaza o uspešnosti mera resocijalizacije samo dalje degradira pojedinca, otežava mu uključivanje u svet „normalnih“ i tako mu, u konačnom, ograničava životne mogućnosti (Jugović. Žunić).

Kritička ocena – dekonstrukcija stvarnosti i politički agnosticizam: doprinosi i slabosti

Ova paradigma o društvenoj devijantnosti je, u najmanju ruku, intrigantna. Brojne su kontroverze ovakvog shvatanja a brojni su i njegovi doprinosi.

Opšti je utisak da ova paradigma bitno menja poglede na devijantnost u odnosu na dominirajući pozitivistički i funkcionalistički diskurs u sociologiji devijantnosti i kriminologiji. Ovo shvatanje je dalo osnov za jedan zaokret u odnosu na „parsonijanski“ strukturalni funkcionalizam koji je vladao sredinom, i većem delu druge polovine prošlog veka u SAD.

Devijantnost se ovde posmatra iz ugla sistema društvenog reagovanja. Logički se dokazuje da posmatranje devijantnosti sa aspekta sistema vrednosti i normi jeste neobjektivni pogled koji je podložan istraživačkoj subjektivnosti i da iza dominirajućih vrednosti i normi uvek stoje politički poredak i odnosi moći. Glavna pitanja su šta su društvena pravila; ko primenjuje pravila; ko krši pravila i naročito ko kaže da je nešto problem?. Doprinos je u isticanju uloge političke i društvene moći u definisanju devijantnosti. Zato interakcionisti upozoravaju sve istraživače, službenike, medije da pre nego što definišu i proglase nečije ponašanje za devijantno, prvo se zapitaju čije interese zastupaju.

Odbacuju „patološki“ i „disfunkcionalni“ model devijantnosti. Eventuana patologija pojedinca ili disfunkcionalnost njegove primarne sredine samo je jedan deo fenomena društvene devijantnosti (Jugović). Drugi deo se odnosi na činjenicu da devijantnosti objektivno nema sve dok na nju ne postoji osuđujuća društvena reakcija. Devijantnost nije kvalitet čina neke osobe, već više posledica primene sankcija i pravila drugih.

Stavljanjem društvene reakcije u fokus, posebna pažnja se posvećuje procesima i mehanizmima nastanka i konstrukcije devijantnosti. Analiza interakcije i suodnošenja između ljudi i institucija pokazuje duboki skepticizam interakcionista/konstrukcionista prema svim društvenim konstrukcijama i značenjima (političkim, naučnim, kulturnim), jer oni mogu imati hegemonističke konsekvence i svrhe (hegemonija – prvenstvo, nadmoćnost, upravljanje od strane moćnika).

Važno saznanje jeste kako, pod uticajem degradirajuće društvene reakcije na ličnost pojedinca, nastaju devijantne društvene uloge i devijantne supkulture.

U traganju za odgovorom na pitanje: Kako društveno etiketirani pojedinci iz svoje subjektivne pozicije vide stvarnost, služe se metodama introspekcije, neposrednog posmatranja, analize dokumenata pa su veliki i njihovi metodološki doprinosi.

Odbacuju mehanicistički model u razumevanju uzroka devijantnosti. Uvode ideju sekvencijalne analize koja pokazuje da u svakoj fazi razvoja devijantnosti deluju različiti uzroci, da je posebno značajna uloga odnosa društva prema nečijem ponašanju i da početni motivi za devijantni čin nisu stvar patologije pojedinca, već posledica uobičajenih životnih aktivnosti ljudi.

Poseban doprinos, u praktičnom smislu, ogleda se u ukazivanju na degradirajući i nehumani odnos institucija socijalne kontrole prema devijantima. Ideje destigmatizirajuće prakse i humanog postupanja prema devijantima, štićenicima ili pacijentima, danas su pretočene u nezaobilazne principe politike društva prema pojavama društvenih devijacija i duševnih bolesti.

Novi sociološki rečnik i pristup koji osvetljava važan deo društvenog života kakve su svakodnevne komunikacije između ljudi, apsurdnost kulture „totalitarnosti“ u delanjima društvenih institucija, manipulacije društvenom moći, mehanizmi i procesi proizvodnje devijantnosti i etiketiranja.

Odbacivanje objektivnosti društvenih pojava, naročito kod pravovernih konstrukcionista, vodi ka političkom agnosticizmu. I ako zauzmemo stav da je definisanje stvarnosti, pošto je bazirano na perspektivi i interesima posmatrača, neobjektivno i da ne odgovara realnosti, teško se može u potpunosti prihvatiti stav da društvene pojave nemaju objektivnu prirodu nego da su samo konstrukti institucija. Taj ekstremni relativizam je neprihvatljiv jer ne odgovara stvarnosti. Zdrav razum nalaže neprihvatanje tolike relativnosti dozvoljenih i nedozvoljenih ponašanja – svaki pojedinac zna društvena značenja pojedinih devijantnih ponašanja. Pošto negiraju objektivnost devijantnog ponašanja, oni ne tumače uzroke devijantnosti. Prvi ili primarni devijantni akt uzimaju kao dat i odatle započinju analizu procesa proizvodnje devijantnosti. Njihova analiza preskače jedan deo uzročnosti devijantnih ponašanja, jer se smatra da u mnoštvu uzroka nije moguće naučno definisati njihove konkretne povode i motive.

Značajna je, i legitimna ideja o pluralizmu društvenih vrednosti, normi, ponašanja, ali je viđenje političkog procesa iz koga izlaze samo dobitnici tj. „normalni“, i gubitnici tj. „devijantni“, uprošćeno je i fatalističko shvatanje dršvene stvarnosti.

Problematičan je stav da pravila stvaraju oni koji imaju moć i to bez pristanka i volje drugih. U većini savremenih društava određena ponašanja su univerzalno prihvaćena kao devijantna (ubistvo, pokušaj ubistva, npr.). Kao posledica ovog stava javlja se zanemarivanje konsekvenci nekih devijacija po ličnost, integritet, potrebe ljudi ili po neke vrednosti. Tako se „otkriće“ zlostavljanja dece razmatra samo iz pozicije političkih ili profesionalih interesa a ne i iz pozicije stvarne društvene potrebe da se na ovu pojavu reaguje.

Pojedinca i čoveka vide kao preterano pasivno biće. Izvlači se zaključak da je devijant jedno pasivno ništa, da nije odgovoran ni za svoju patologiju, ni za svoj spas – on je više žrtva nego grešnik.

Zamera se i zbog preterane simpatije za poziciju devijanta. Njihova želja da vide kako „devijanti iznutra doživljavaju“ svet oko sebe i intencija da se istraže mikrosociološki odnosi između normalnih i devijantnih, može navesti na zaključak da treba odobravati ponašanja određenih devijanata. Ako ustanove socijalne kontrole uglavnom proizvode devijantnost, da li ih treba ukinuti? Ova praktična pitanja ukazuju na izvesnu moralnu konfuziju interakcionista – šta činiti sa razbojnicima i ubicama? Naravno, ne zastupaju tezu da treba ukinuti sve kazne i odobravati svaki devijantni čin, zalažu se za veću tolerantnost prema ljudskim različitostima i za razumevanje devijanta nasuprot korekcionalizmu.

Radikalni teoretičari u svojim analizama društvenih protivrečnosti često koriste argumente ove paradigme, ali ih i kritikuju, smatrajući da se zanemaruju

o Globalna raspodela društvene moći u vrhovima sistema, naglašavajući samo niže nivoe moći (policija, sudovi, socijalne službe)

o Istraživanje političkih i sistematskih devijacijao Osnovni društveni odnosi, istorijski stvorene globalne društvene protivrečnosti, društvena i klasna

struktura i pravci društvene promene, svodeći svoja istraživanja više na socijalno-psihološke i intimne probleme nastajanja devijantnosti i sukobe ličnosti sa birokratskim društvenim ustanovama.