Vasilij Sigarev - Plastelin

Prevod: Novica Antić

LICA: MAKSIM, 14 godina ONA i DRUGI...

Gotovo je Precvetale ruže Otpale latice Zašto mi se stalno Priviđaju ruže Mi smo ih zajedno Tražili Mi smo pronašli Ruže... ...Gotovo je Ruže su zaboravljene.

Dino Kampana

1.

ON sedi na podu ogolele sobe u kojoj su samo sto, krevet i ćilim na zidu. Njegove ruke vajaju u plastelinu nešpš vrlo čudno. Završava i tu svoju čudnovatu krssišju uranja u limeni tanjir pun prljavobeličaste kaše. Čisti od slojeva prljavšpšne olovne akumulatorske ploče, lupajući ih o krevetski ram, potom ih slaže u pipanj. Donosi rešo, stavlja na njega tiganj. Uključuje rešo. Uzima tanjir, prstom opipava njegov sadržaj. Tvrdo kao kamen. Grebe po tanjiru, ubacuje plastelin u tiganj. Gleda u tiganj. U sivoj olovnoj barici odraz njegovog lica i sijalice sa plafona, zatočene u mlečnobelu kuglu. Cvrče ostaci plastelina koji se topi. Pršte. Suklja dim. Navire mu u oči. Potekoše mu suze. On se odmakne, ali mu suze i dalje cure niz nos, a onda, brazdom, klize ka usnama. I, evo, on sada zaista plače. Rida. Plače kao da NEŠTO zna... Limeni tanjir podrhtava...

2.

Ulaz petospratnice u novogradnji. MAKSIM se penje stepenicama na peti sprat. Pored njega promiču neki ljudi. Ćutljivi, praznih lica. Stubište se završava. Pred njim su vrata. Otvorena, zaglavljena jednom starom čizmom, da se ne bi zalupila. U hodniku stana, na zidu, ogledalo. Prekriveno je crvenim plišanim stolnjakom sa resama. MAKSIM zastaje kraj ogledala. Gleda. Iznenada, stolnjak sklizne. MAKSIM osmatra odraz u ogledalu. Začuđeno gleda, kao da prvi put vidi svoje lice. Neko ga prodrma. MAKSIM se okrene. Ugleda ŽENU U CRNOJ MARAMI.

ŽENA: Šta to radiš? Ne valja se... Drug iz razreda? MAKSIM klima. ŽENA: 'Ajde, idi tamo... MAKSIM ulazi u sobu. Puna je ljudi. A usred sobe zatvoren mrtvački kovčeg. MAKSIM stane iza DVE STARICE. Propinje se, pokušavajući da vidi sanduk. PRVA STARICA: Ne guraj se!

1

MAKSIM: Šta? PRVA STARICA: Gubi se odavde! MAKSIM je tupo gleda. PRVA STARICA: Čuješ šta ti kažem, gubi se! MAKSIM: Pa, ja... DRUGA STARICA: Pomeri se, pomeri se, dečko... MAKSIM se odmakne. PRVA STARICA: Kažem ti, bio jedan takav u autobusu. Isto tako stao iza mene i prilepio se, trlja se, trlja. A ona stvar mu odmah skočila. Tvrda. Kad sam ga zgrabila za kosu... Tako ti je sad to... Misliš, balavac, a ona stvar tvrda, tvrda... GLAS IZ ULAZA: Stiže dizalica... ŽENA U CRNOJ MARAMI prilazi prozoru, gleda. Prilazi joj MALI MUŠKARAC U VELIKOM SAKOU. MUŠKARAC: Gde da stavimo jele? ŽENA: Kakve... A? (Zamisli se.) Svejedno. Tamo i ovde... MUŠKARAC odlazi. ŽENA pokušava da otvori vrata balkona. Ona su zapišvena krpama, da ne bi ulazio hladan zimski vazduh. Ljuti se. ŽENA (ne zna se kome se obraća): Šta, nisu mogli na vreme ni ovo da sklone? Šmokljani... Navaljuje na vrata. Ona se uz tresak otvaraju, lete krpe na sve strane. GLAS: Neće moći da prođe. Trebalo bi kroz prozor. ŽENA: E, svaka vam čast! Šta sam ja... Uradite to sami... Ja sam gotova... Odlazi. Jedan muškarac prilazi prozoru i otvara ga. Ljudi, kao po dogovoru, izlaze iz stana. MAKSIM kreće za njima. Sustiže ga DRUGA STARICA, zaustavlja ga, nešto mu šapuće. On pobledi, sjuri se niz stepenice. Na licu DRUGE STARICE čudnovat osmeh.

3. Na ulici

Pod prozorom stoji kamion-dizalica. Oko njega gomila ljudi. Svi gledaju gore. Tamo, gde za kuku dizalice privezuju mrtvački kovčeg. DEVOJKA: A zašto tako? MLADIĆ: Hodnik uzak, ne prolazi. I moja baba imala takav stan. I nju smo tako. Bila debela, pukla sajla, cimali smo, ukratko, pravi haos. DEVOJKA: Au... MOMAK: A da pustiš ne smeš, tresnuo bi... DEVOJKA: Šta? MOMAK: Sanduk, pravo na glave... DEVOJKA: E, a da se mi maknemo odavde? MOMAK: Ma, neće da padne. Firma. Elektronski provereno. GLAZ ODOZGO: Čuvaj! Dizalica počinje polako da se spušta, sanduk se ljulja, kao nekakvo dugačko stablo. Odnekud dopiru zvuci posmrtnog marša. MAKSIM se osvrće, pokušavajući da dokuči odakle dolazi muzika. Ugleda MALOG MUŠKARCA U VELIKOM SAKOU. Na uzici oko njegovog vrata visi kasetofon. MUŠKARAC, sa puno ljubavi, mazi crni plastični oklop kasetofona, kao da mu je to sin jedinac. DEVOJKA: A koga to sahranjuju? MOMAK: Ne znam. Mislim da se neki šonja obesio zbog ribe. Čini mi se da su tako nešto pričali.

DEVOJKA: Ne, stvarno. MOMAK: Pa, ne znam. (MAKSIMU) Dečko, koga sahranjuju? MAKSIM: Spiru. MOMAK: Koga?

2

MAKSIM: Jednog ortaka. MOMAK: Kog ortaka? Ko je on? MAKSIM: Pa, jedan... MOMAK: A šta mu se desilo? MAKSIM: Umro. MOMAK: Kapiram. Pa ti pojma iemaš. (Okreće se.) U međuvremenu, kovčeg je spušten. Nose ga ka kolima na koja je naslonjen krst od nerđajućeg čelika. Na krstu fotografija nasmejanog dečka. Narod kreće za kovčegom. Ostaju samo DVE ŽENE U CRNIM MARAMAMA. Jedan stara, druga mlađa, ali ne razlikuje se puno od starice. I još je pripita. MAKSIM zastane, posmatra ih. DRUGA: A da uzmem njegove stvari? PRVA: Ma nemoj! Da propiješ! Imam ja još unučadi. Valjaće im. DRUGA: A ja sam niko i ništa? PRVA: Niko i ništa! PRVA: Ja sam mu majka. PRVA: Govno si ti, a ie majka! Takvim majkama bi odmah trebalo iščupati matericu! DRUGA: Znači, ne daš stvari? PRVA: Ne dam. 'Ajde, skloni se odavde. Ne brukaj me. Sramota. DRUGA: Idem ja i na groblje. PRVA: Ma nemoj? Da nećeš možda i na daću? DRUGA: I na daću. Imam pravo. PRVA: Da popiješ neku džabe? DRUGA: Da mu odam poštu. PRVA: Pa, odaj, odaj. (Kreću) DRUGA (mrmlja) I šta, ne daš stvari? PRVA: Nedam. DRUGA: Nedaš, a? PRVA: Pusti me, propalice! DRUGA: Na sud ću te ja, na sud, da znaš! (Iznenada počinje da viče.) Ti si ga u grob oterala, veštice! Ti! Znam ja! Jedinče moje u grob si oterala! Ti! (Pada, plače.) PRVA žurno odlazi. DRUGA (MAKSIMU) Ej, ti, dođi. MAKSIM: O'ladi, krastačo. DRUGA: A? Ej, pomozi mi da ustanem... MAKSIM: Crkni, gnjido! DRUGA: Šta?! Poznajem te ja, štene! Otići ću kod tvojih roditelja! Srediće te oni... MAKSIM: Puši ga!!! Potrči. DRUGA nešto viče za njim. Ponovo se čuje posmrtni marš. Ali, melodija počinje da zavija, da zastaje, zatim sasvim utihne. MALI MUŠKARAC U VELIKOM SAKOU vadi kasetu, traka se zapetljala o glavu kasetofona. MUŠKARAC pokušava da razmrsi traku, ne uspeva mu, kida je, stavlja kasetu u džep, u trku uskače u autobus. DRUGA ustaje i trči ka autobusu. Ali, vrata joj se zalupe pred nosem i autobus odlazi. DRUGA nešto viče za njim. Pljuje. Psuje. Zatim se smiri, kreće ulicom u smeru u kome je otišao autobus. Sa balkona susedne zgrade se naginje MUŠKARAC SA GOLIM TORZOM. MUŠKARAC: Šta je, razbila si se? DRUGA: Začepi. MUŠKARAC: Ej. 'Oćeš da popiješ jednu? DRUGA: A ti imaš? MUŠKARAC: Imam. DRUGA: Onda može. MUŠKARAC: Stan broj deset.

3

DRUGA iz džepa vadi komadić ogledala. Doteruje se i ulazi u zgradu. Srećna i zadovoljna. MAKSIM, koji je sve vreme posmatrao šta se dešava, kreće ulicom. I, odjednom, ugleda NJU. ONA mu ide u susret, pažljivo zaobilazeći barice. Ne ide, već lebdi. Tako je laka, nestvarna. ONA. MAKSIM stoji kao začaran. Gleda. ONA skreće za ugao i nestaje.

4.

Škola. Muški toalet. MAKSIM i LEHA puše krijući se iza pregrade. Jak šum vode iz vodokotlića. LEHA pravi dimne kolutove. Smeši se. MAKSIM: Što nisi bio kod Spire? LEHA: Da nisam nešto propustio? MAKSIM: Sanduk nisu otvarali... LEHA: Mora da je počeo da kandiše... MAKSIM: A ti je poznaješ? LEHA: Nije loša ribica. Ne bih joj oprostio... (Baia cigaretu) Završavaj. Opet će da nam upadne ona. MAKSIM: Pa šta. LEHA: Tebe boli uvo. A mene će keva da odere. Otvaraju se vrata. MAKSIM baca cigaretu u pisoar. Ulazi LJUDMILA IVANOVNA, profesorka književnosti. Na njoj dugačka braon haljina. LJUDMILA IVANOVNA: Tako znači. Uhvatila sam vas. (Prilazi) Koga mi to ovde imamo? (MAKSIM i LEHA se okreću ka pisoarima, prave se da mokre.) Hajde, okrenite se. LEHA: Evo, odmah. LJUDMILA IVANOVNA: Brzo, brzo. LEHA: Odmah. LJUDMILA IVANOVNA: Smesta, čujete li! LEHA se okreće, zakopčava šlic. LJUDMILA IVANOVNA: I ti. MAKSIM: Nisam završio. LJUDMILA IVANOVNA: Šta nisi završio? MAKSIM: Nisam se... ispišao. LJUDMILA IVANOVNA: Šta si rekao?! Hajde, ponovi! (Silom ga okreće ka sebi.) MAKSIM: Ne diraj me! LJUDMILA IVANOVNA (na tren zastane, zatim ga ščepa za kosu, trese): Ah, ti, štene! Na koga podižeš glas? MAKSIM: Ruke dalje! LJUDMILA IVANOVNA: Šta je? Sad ću ti ja... MAKSIM: Sklanjaj ruke, smrdljušo! LJUDMILA IVANOVNA: Šta?! MAKSIM: Ruke! (Otrgne se, krene ka vratima.) LJUDMILA IVANOVNA: Stoj! MAKSIM (poluglasno) Nosi se. LJUDMILA IVANOVNA: Stoj kad ti kažem! MAKSIM: Vi nemate pravo da ulazite u muški vece! LJUDMILA IVANOVNA: Šta?! Stani! MAKSIM odlazi. LJUDMILA IVANOVNA (LEHI): A ti, što si se spanđao sa tim razbojnikom? On je odavno otpevao svoje. Šta će ti on? Kao da nema normalne dece, družiš se s njim. LEHA: Ne družim se... LJUDMILA IVANOVNA: Ma nemoj. LEHA: Stvarno se ne družim...

4

LJUDMILA IVANOVNA: Uskoro ćemo ga izbaciti. Hoćeš i ti s njim? LEHA: Neću. LJUDMILA IVANOVNA: Ako te samo još jednom vidim s njim i tvoje pitanje dolazi na dnevni red. Jasno? LEHA: Jasno. LJUDMILA IVANOVNA: Briši. LEHA odlazi. LJUDMILA IVANOVNA (zagleda u pisoar, njuška) Nema veze, gade, ti i ja ćemo još da razgovaramo

5.

MAKSIM i LEHA sede na dečijem igralištu. LEHA liže sladoled u kornetu. MAKSIM spustio glavu, pljuje. Pod njegovim nogama velika bara pljuvačke. LEHA: Maksime, ispušio si ga, rekla mi profanka. MAKSIM: Pa šta. LEHA: Ne, stvarno. MAKSIM: Guzulja, navalila mi se na kičmu. Šta sam joj uradio? LEHA: To je sve zbog onog... kako se zove? Što si mu dao po labrnji, onda, u svlačionici... MAKSIM: Pa šta? Nije trebalo da bunari po tuđim stvarima. Svi bi rekli da sam to ja uradio. LEHA: Pa, oi joj je rođak. Ili tako nešto. MAKSIM: Pa šta? Zabole me... LEHA: Ništa... MAKSIM: Nek samo još jednom uće u vece... pokazaću joj! LEHA: Da nećeš možda da je zapišaš? MAKSIM: Videće ona. Žaba. Zalepiću đoku od plastelina do kolena, nek se raduje. LEHA (smeje se): Foliraš? MAKSIM: Zašto bih folirao? Videćeš. LEHA: I, baš do kolena? MAKSIM: Videćeš. LEHA: Mogu da zamislim. Hoćeš? MAKSIM (gleda sladoled) Neću. LEHA: A da zapalimo u bioskop? Znaš šta daju? Sećaš se, pričao nam Bogatka, gledao na videu, "Kaligula"? Pornić. MAKSIM: Pa? LEHA: Pa, daju ga u bioskopu! MAKSIM: Ma, kakvi, sigurno su isekli sve najbolje delove. LEHA: Nisu! Keva i matori su gledali. Posle im krevet škripao celu noć, znači, nisu isekli! MAKSIM: Znači, idemo. LEHA (gleda na sat) Onda, vidimo se oko sedmice. Odoh da nešto hasnem. Matora spremila rezance. Palim. MAKSIM: U redu. LEHA odlazi. MAKSIM bulji u baru pljuvačke. Iz nosa mu kliznu kap krvi. Šakom otire nos. Na njoj krv. Podiže glavu. Gleda u nebo. Visoko, gore, kruže jata bregunica, komešaju se, žagore, lete okolo naokolo, vođena nekakvim svojim, ptičijim uzbuđenjem. MAKSIM sklapa oči.

6. Veče. MAKSIM i LEHA stoje ispred vrata bioskopa. Osvrću se. LEHA: Udri. Da bude iz prve. Prilaze vratima kroz koja Gledaoii izlaze posle projekcije. MAKSIM se ćutke zaleti i svom

5

snagom, ramenom, udara o vrata. LEHA: Šta je bilo? MAKSIM: Nula. LEHA: 'Ajde još jednom, ja ću da stražarim. MAKSIM, ne odgovorivši, opet nasrće na vrata. Čuje se kako, unutra, pada reza sa vrata. MAKSIM čučne. Hvata se za glavu. LEHA: Šta je,Maks? MAKSIM: Glava, jebi ga, opet me boli... LEHA: Jesu li se bar otvorila... MAKSIM: Evo... LEHA: Haj'mo prvo da zapalimo po jednu. MAKSIM: Ulazimo. LEHA: Šta, odmah? MAKSIM: Šta da čekamo? LEHA: Možda su nas čuli. MAKSIM: Zabole me. (Otvara vrata. Iz sale dopire muzika Prokofjeva.) Upadaj. LEHA: Idemo. Tiho. Ulaze u hodnik. Za njima se zatvaraju vrata. Tama. GLAS MAKSIMA: Sedi na pod. GLAS LEHE: Karaju se, čuješ. Otvaraj, brzo. GLAS MAKSIMA: Evo, odmah. GLAS LEHE: Ma, brže, Maks. Ionako smo sve propustili. Odškrinu vrata koja vode u salu. Na tren ugledaju platno: dve nage žene miluju jedna drugu. GLAS LEHE: Jeb'o te! Gledaj! GLAS MAKSIMA (podrhtava) Tiho. GLAS LEHE: U, sine! (Duga pauza.) Maks. (MAKSIM ne odgovara.) Maks... GLAS MAKSIMA: Šta je? GLASLEHE: Maks... Šuškanje. GLAS MAKSIMA: Šta ti je? GLAS LEHE: Hajde, Maks, što si takav... GLAS MAKSIMA: Gledaj. GLAS LEHE: Ma, samo malo, Maks... GLAS MAKSIMA: Posle. GLAS LEHE: Samo ću malo, Maks... Komešanje. LEHA teško diše. Stenje. Na ekranu, dve žene mokre na tek ubijenog muškarca.

7. Ispred bioskopa. MAKSIM i LEHA stoje ispred plakata na kome je crvenim slovima napisano: Kaligula. MAKSIM: Da se malo promuvamo po štrafti? LEHA: Da žickamo? MAKSIM: Videćemo. LEHA: Ne. Palim kući. Keva će ponovo da urla. A i opet sam gladan. Zdravo. MAKSIM: Dobro... LEHA odlazi. MAKSIM kreće u suprotnom smeru. Put mu preseca crna mačka. ŽENA SA CEGEROM, koja mu ide u susret, stane kao ukopana. Gleda MAKSIMA. I tek kada on preseče mačkin put, ŽENA SA CEGEROM krene. MAKSIM se osvrne. Smeši se. I ŽENA SA CEGEROM se osvrne. I ona se smeši. Iz tame, ne trepćući, blistaju dva žuta mačija oka. MAČKA se ne smeši.

6

8.

MAKSIM prolazi pored menze iz koje odzvanjaju pijani glasovi i bučna muzika. Kroz izlog osmotri postavljene stolove i ljude koji plešu. Ispred ulaza, kraj ulične korpe, sedi MLADOŽENJA SA LEPTIR MAŠNOM. Ukrilu mu NEVESTA. NEVESTA puši i nešto govori, vrlo glasno. Zatim primeti MAKSIMA. Baci cigaretu. Nešto šapuće MLADOŽENJI i iskobelja mu se iz krila. NEVESTA: Ej... (MAKSIM ne reaguje) Ej, momak. MAKSIM stane. Čeka. NEVESTA (ide prema njemu, ovlaš podignuviš skut venčanice) Ej, lepotane, ponudi me cigarom.

MAKSIM: Imam "primu". NEVESTA (smeška se): Golja. Dobro, može i "prima". MAKSIM vadi cigarete. Daje joj. I sam uzima. Vadi upaljač. Pruža NEVESTI. NEVESTA: Čekaj. Kako se zoveš? MAKSIM (pali svoju cigaretu) Kakve to veze ima? NEVESTA: Nemoj da si takav. MAKSIM: Dobro, Maks. NEVESTA: Maks? MAKSIM: Da... NEVESTA: Znaš šta, Maks... vodi me odavde... MAKSIM: Šta? NEVESTA: Hajde, Maks, da odemo zajedno, a? Voleću te, Maks. Znaš kakve grudi imam? (Smeje se) Evo, pipni. (Hvata MAKSIMA za ruku, privija je uz svoje grudi) Želim te, Maks. Skroz sam ovlažila. MAKS (istrgne ruku): Ma, nosi se... NEVESTA (smeje se): Šta je, 'oćeš ribe? (viče MLADOŽENJI) Slavik, ovaj drkadžija me maznuo za sifon! Stani, hijeno! MLADOŽENJA (baš se za MAKSIMOM): Stani, gade! MAKSIM i dalje ide, ne osvrćući se. MLADOŽENJA: Stoj, smradu! MAKSIM stane. MLADOŽENJA (prilazi): I, šta da uradim sa tobom, kopile? (Zamahne.) MAKSIM zadrhti. NEVESTA: Slavik, pizdo, pokaži mu! Zar nisi muško? Polomi ga, seronju, polomi! MLLDOŽENJA se neko vreme dvoumi, zatim udara MAKSIMA pesnicom u lice. Cigareta odleti na jednu stranu, MAKSIM na drugu. NEVESTA: Razbij ga! Nogama, izgazi ga, nogama, Slavik! MLADOŽENJA ga šutira. NEVESTA (cereka se, skida iipelu, udara njome MAKSIMA): Dokrajči ga, dokrajči, Slavik! Šta je, zar nisi muško! Smrvi degena! MLADOŽENJA: Gotovo! Srećen je! (Odguruje NEVESTU.) NEVESTA se nagne, pljune MAKSIMA. Kikoću se. Beže. MAKSIM izvesno vreme nepomično leži. Zatim se pridiže, seda, držeći se za glavu. Krklja. Ulicom prolazi automobil. Kroz prozor automobila neko izbacuje praznu pivsku flašu. Ona pada kraj MAKSIMA, ne razbivši se. On ustaje, polazi tamo odakle je krenuo. Zatim se vraća, podiže flašu i prilazi izlogu kantine. U sali, tik uz izlog, NEVESTA se grli sa nekom ŽENOM. ŽENA je ljubi, nešto joj objašnjava. NEVESTA se smeje. Blista. MAKSIM kucka flašom po izlogu. NEVESTA rukom zaustavlja ŽENU, pribija se uz staklo izloga. Gleda. MAKSIM (zamahne): Crkni, kučko...

7

NEVESTA ne reaguje. Verovatno ga ne vidi zbog kontra svetla. MAKSIM se ne pomera. Duga pauza. NEVESTA se ponovo okreće ka ŽENI. Sleže ramenima. MAKSIM: Ma, nosite se svi! Trči. Usput zafrljači flašu u prozor nekog stana. Cika razbijenog stakla.

9. MAKSIM prilazn ulazu svoje zgrade. Gasi iigaretu o zid. GLAS IZA NJEGOVIH LEĐA: Maks... MAKSIM se okreće. Kraj kapije obdaništa stoji DEČKO. DEČKO: Idemo... Zakorači. Svetlo padne na njegovo lice i vidi se da je to lik sa fotografije na krstu od nerđajućeg čelika. DEČKO: Idemo, Maks. MAKSIM krene ka njemu. Zastane. DEČKO: Hajdemo... (Povlači se.) MAKSIM: Posle ću ja, Spira... DEČKO: Idemo... MAKSIM: Posle... Okreće se i trči u ulaz. DEČKO iščezava u tami.

10. Noć. Mrak. MAKSIM (leži u postelji. Drži se za glavu. Bulji u plafon. Odjednom, počinje da šapuće): Prestani... Prestani. Boli me. Mama, boli me. Prestani... Prestani... Ne mogu više... Mama. Molim te. Molim. Prestani... (Cvili kroz zube.) Svrši, kučko! Svrši! Svrši, čuješ! Svrši!!! (Udara se dlanom po čelu.) Tišina. MAKSIM se izvlači iz kreveta. Uključuje svetlo. Vadi ispod kreveta kutiju. U njoj je ogromna grudva plastelina. Seda na pod. Vaja. Na leđima mu modrice od belih Nevestinih cipela.

11.

Školski toalet. MAKSIM puši. LEHA puši kraj njega. LEHA: A ja juče nisam ni otišao kući. Krenem, u susret mi dolazi riba. Nije loša. Priđem, pozovem je na pivo. Ona, bez problema. Uzeo sam pivce, marlboro. Otišli smo u ulaz. Izgleda da nije odavde. I malo je ovako. (Vrti kažiprstom oko slepoočnice.) MAKSIM: I, šta je bilo? LEHA: Šta, šta! Prvo se nećkala. "Oh, još sam đana", i tako to. Ceo repertoar. A onda mi sama natakla kurton. U ulazu tesno, kandiše. To mi je treća. Šteta što nisi poš'o sa mnom. Ima tetku, stanuje u "Kineskom zidu". Mogli smo tamo... A ko je tebe tako sredio? MAKSIM: Ma, ništa, nema veze. LEHA: Slušaj, napravićemo im sačekušu, kaži ko su? Uključiću i brata. Ko su? MAKSIM: Ne znam. LEHA: Kako hoćeš. MAKSIM: Ma, gluposti. Otvaraju se vrata. LEHA: Briši! (Odlazi do pisoara.) MAKSIM prilazi pregradi. Vadi nešto ispod miške. Pojavljuje se LJUDMILA IVANOVNA. U istoj braon haljini. LJUDMILA IVANOBNA: Tako. Opet, golubići. Vasiljev, čini mi se da sam te upozorila. LEHA: Nisam pušio. Ako hoćete, dunuću. LJUDMILA IVANOVNA: Nema potrebe.

8

LEHA: Ma, nisam pušio. LJUDMILA IVANOVNA: Ne bih rekla. LEHA: Pazi, boga ti. Ni u klozet ne smeš da odeš... LJUDMILA IVANOVNA: Nemoj tu da mi bogoradiš. A ti, persijski prinče, hoćeš li još dugo da stojiš tu? MAKSIM: Je l' zabranjeno? LJUDMILA IVANOVNA: Zabranjeno. MAKSIM: A ko je to odlučio? LJUDMILA IVANOVNA: Ja sam odlučila. Hajde, okreni se. MAKSIM: Još nisam gotov. LJUDMILA IVANOVNA: Čuješ šta ti kažem! Uhvati ga, na silu ga okrene. Prebledi. MAKSIM se smeši. Drži, u visini šlica, ogroman ud od plastelina koji mu seže gotovo do kolena. Blistav, vrlo sličan pravom. Nema scena.

12.

Kabinet profesora književnosti. Na zidovima okaneni portreti klasika. Za katedrom sedi LJUDMILA IVANOVNA. Preko puta nje, u klupi LEHINA MAJKA, dobrodržeća žena sa kratkom kosom. LEHINA MAJKA: Kakav je to momak bio, za primer. Samo sedi u kući. A otkako se spajtao sa onim, kao da je drugo dete. Oprostite mu, LJudmila Ivanovna. Znate šta mi kaže? Veli, boji se tog Maksima. Izgleda da je on obećao da će na njega da napujda neke barabe ako odbije da se s njim... druži. Stalno ga, kaže, bije. LJUDMILA IVANOVNA: To je sasvim moguće. LEHINA MAJKA: Obećao mi da će na roditeljskom potvrditi ono... što vam se desilo... LJUDMILA IVANOVNA: Mi ćemo Maksima i bez toga da izbacimo. Leteće. Kao kofer. LEHINA MAJKA: Molim vas, LJudmila Ivanovna, ne spominjite mog Lehu. A ja ću vam nabaviti propusnicu za bazen. Ja sam tamo šefica. LJUDMILA IVANOVNA: Shvatam. Nema potrebe da momku zagorčavamo život. To je dobar mladić. Nijednu lošu reč... LEHINA MAJKA: A onog oterajte do đavola. Odmah će lakše da se diše. Vidi ti njega, raspojasao se. Kopile provincijsko. Nakote se buve i odmah terorišu. JBUDMILA IVANOVNA: NJegov slučaj je rešen... LEHINA MAJKA: Tako i treba. LJUDMILA IVANOVNA: Možda će ga neko uskoro dokrajčiti na ulici i gotovo. Makar jedna propalica manje. LEHINA MAJKA: Tako je. Nema šta... LJUDMILA IVANOVNA: Mogli biste da mi nabavite još jednu propusnicu, za mog rođaka. Išli bismo zajedno. LEHINA MAJKA: Molim vas, LJudmila Ivanovna, nema problema. Uradiću. Kako da ne učiniš dobrom čoveku.

13. Kabinet direktora. Za stolom sedi DIREKTOR, visok muškarac, četrdesetih godina, u odelu. Desno LJUDMILA IVANOVNA, prekoputa, na stolici, MAKSIMOVA BAKA, iza njennh leđa stoji MAKSIM. DIREKTOR: Shvatate, Olga Ivanovna... Olga Ivanovna, zar ne? MAKSIMOVA BAKA: Jeste, Olga Ivanovna. DIREKTOR: Eto, Olga Ivanovna, shvatate li da mi vašeg unuka ispisujemo iz ove opšte-obrazovne ustanove?

9

BAKA: Kako to? LJUDMILA IVANOVNA: Vrlo jednostavno. DIREKTOR: Stanite, LJudmila Ivanovna. Maksime, nisi joj rekao? MAKSIM: Zar je to važno? Već sam vam rekao, dajte mi dokumenta i gotovo. DIREKTOR: Kako tebi da dam?! Po zakonu treba ih dati roditeljima... ili staratelju... MAKSIM: Pa dobro, onda ih dajte njoj. DIREKTOR: To nije sve! I, znači, Olga Ivanovna... Olga Ivanovna, je li tako? MAKSIM: Takoje. LJUDMILA IVANOVNA: Tebe niko ništa nije pitao! DIREKTOR: I tako, Olga Ivanovna, mi smo prinuđeni da donesemo meru isključenja vašeg unuka. BAKA: A zašto? LJUDMILA IVANOVNA: Zato što je mnogo dobar. BAKA: Šta je uradio? MAKSIM: Opalio sam po njušci njenog rođaka džeparoša! LJUDMILA IVANOVNA: Umukni, štene! Oleže Petroviču, ja sam prosto šokirana! Sedi ovde pred nama ova, ko zna kakva. Vaspitala propalicu i još ga štiti. Shvatate li vi šta se događa? BAKA: A šta to? LJUDMILA IVANOVNA: Oh, ne mogu, Oleže Petroviču! Shvatate li vi kakvu ste propalicu odgajili? BAKA: Zašto je on propalica? Dobar je on. Donosi mi gusku kad sam bolesna. I sprema. I vaja. DIREKTOR: Videli smo kako vaja. LJUDMILA IVANOVNA: I, znači, on je dobar? BAKA: Dobar. LJUDMILA IVANOVNA: Ja zaista ne znam, Oleže Petroviču, zašto mi ovde uopšte razgovaramo s njom? Kada ste, mila, bili poslednji put u školi? BAKA: Pa, noge su mi... LJUDMILA IVANOVNA: Šta, noge? BAKA: Jedva sam došla. LJUDMILA IVANOVNA: Ako su noge u pitanju, zašto ste se onda prihvatili starateljstva? Šokirana sam, Oleže Petroviču, činjenicom da su njoj dali starateljstvo. Gde su im bile oči? To je, mila moja, ogromna odgovornost. BAKA: I kud ću sad s njim? LJUDMILA IVANOVNA: Samo nemojte o tome. Naša država je, hvala Bogu, obezbedila sve uslove. A takvi kao što ste vi ni do dana današnjeg to ne razumeju. I bave se svakakvim improvizacijama. I, evo rezultata. (Pokazuje na MAKSIMA) Evo rezultata narkomani, kriminalci i, uopšte, svakojaki šljam. BAKA: Ma, ti... LJUDMILA IVANOVNA: Ne tikajte me! Ako vas ja tiknem... DIREKTOR: Lakše malo, LJudmila Ivanovna. LJUDMILA IVANOVNA: Ma, kako lakše! Trebalo ga je odavno uhapsiti! Zajedno s njom! MAKSIM: Začepi, kvočko, čuješ! LJUDMILA IVANOVNA: Molim?! MAKSIM: O'ladi, krasto! DIREKTOR: Maksime, Maksime. MAKSIM: Šta hoćeš? BAKA: Maksime. MAKSIM: Idemo, baba. Što da slušamo ovu žabu? Ili nek se ona čisti. LJUDMILA IVANOVNA: Eto vidiš! Vidiš koga si odgajila! MAKSIM: Ućuti, kurvo! (Zgrabi vazu sa stola.) Razbiću ti glavu! LJUDMILA IVANOVNA (skače sa stolice, krije se iza DIREKTORA): Oleže Petroviču,

10

uklonite ga! On je psihopata, Oleže Petroviču! Oh, šta se radi! Miliciju bi trebalo! DIREKTOR: Maksime, smiri se. MAKSIM: Ma, nosite se! Idemo, baba. BAKA ustaje. MAKSIM vraća vazu. DIREKTOR: Ja još nisam završio... MAKSIM: Gotovo. Odlaze. LJUDMILA IVANOVNA: Kakav gad! Takve bi trebalo postreljati! Po kratkom postupku! Još u majčinoj utrobi! Ko ih samo takve nakoti! DIREKTOR: Idite na čas, LJudmila Ivanovia. LJUDMILA IVANOVNA: Šta? DIREKTOR: Idite na čas.

14.

MAKSIM i BAKA kzlaze iz škole. Kraj vrata stoji LEHA okružen gomilom mladića. MAKSIM: Idi, baba. Stići ću te. (Zastane, viče.) Leha! Leha! LEHA ne reaguje. MAKSIM (prilazi mu): Šta je, Leha, ne čuješ? Svi gledaju MAKSIMA. Grozničavo se smejulje. KONJINA SA BRADAVICOM NA BRADI: A, evo, došao pederčina! MAKSIM: Ko je pederčina? KONJINA: Ti si pederčina. MAKSIM: Šta je, dosadio ti život? KONJINA: Dosadio. Čmarolizac. MOMAK U CRVENOJ JAKNI: Ispričao nam Leha šta si mu predlagao u bioskopu... MAKSIM (baca se na MOMKA): Šta lupaš?! KONJINA pokušava da ga raspali po licu, ali ga zakači po čelu. Uhvati se za pesnicu, ječi. MAKSIM se baca na njega. Neko ga povuče, svali ga na zemlju. LEHA: Zgazi pedera! Svi se bacaju na MAKSIMA, šutiraju ga. Viču: "Udri! Po zubima! Sredi govnara!" Šutiraju ga. Iz škole izlazi LJUDMILA IVANOVNA. Posmatra scenu. Na licu joj osmeh.

15.

MAKSIM se umiva u fontani. Lice mu je otečeno. Ponegde već izbijaju podlivi. Dugmad na farmerkama pokidana. Iza njegovih leđa dopiru ženski glasovi. PRVI: Mama, zakasnićemo. DRUGI: Ima još vremeia. PRVI: Koliko? DRUGI: Ne znam. Nemam sat. Pitaj onog dečka. Pauza. PRVI (sasvim blizu): Izvinite... MAKSIM pogleda krozraširene prste. Prilazi mu DEVOJKA. Ne obična devojka. Prilazi mu ONA. MAKSIM gleda odraz svog lica u vodi. ONA: Izvinite, koliko je sati? MAKSIM se naglo uspravi i daje se u beg. Beži. Beži. Beži.

16.

Ponovo noć. Opet mrak. Ponovo MAKSIM leži u postelji. Ponovo se drži za glavu. Ponovo cvili

11

kroz stisnute zube. Odjednom se trgne. Osluškuje. Ustaje, prilazi prozoru. Podiže roletnu. Gleda dole. Kraj kapije obdaništa onaj isti DEČKO. Nešto govori, ali ništa se ne čuje. Samo se vidi kako mu se usne miču. MAKSIM: Posle ću ja, Siira, posle... SPIRINE usne nemo govore. Odlazi u dubnnu daorišta obdaništa. MAKSIM: Ja ću posle. DEČKO vrti glavom. Govori. Povlači se. MAKSIM: Posle ću ja... Tama guta DEČKA. MAKSIM spušta roletnu. Vadi ispod kreveta kutiju sa plastelinom. Vaja.

17.

MAKSIM silazi niz stepeniie. U susret mu dolazi KOMŠIJA, muškarac sa naočarima. MAKSIM pokušava da ga mimoiđe, ali ovaj mu prepreči put. KOMŠIJA: Imaš šibice? MAKSIM vadi upaljač, pruža mu. KOMŠIJA (uzima upaljač): Zapamtio sam te, barabo. Što si mi zapalio sanduče? MAKSIM: Šta? KOMŠIJA: Sanduče, što si mi zapalio sanduče?! MAKSIM: Koje? KOMŠIJA: Poštansko, mamu ti jebem! Daj uvo! (Ščepa ga za uvo, krvnički uvrće, isplazivši jezik. MAKSIM se ne brani.) Idući put ću te odrati od batina. Razumeš? MAKSIM: Vratite mi upaljač. KOMŠIJA: Kakav upaljač, slinavko! Gubi se! MAKSIM: Dajte upaljač. KOMŠIJA: Da potpaljuješ sandučiće? MAKSIM: Nisam ja zapalio. KOMŠIJA: Torljaj se! MAKSIM: Vratite upaljač, KOMŠIJA: Što si tako naporan, klinac? MAKSIM: Upaljač... KOMŠIJA: Dobićeš ga! (Hvata ga za kragnu i gurne niz stepenice.) MAKSIM sleti niz stepenice, jedva održavajući ravnotežu. KOMŠIJA: Zapatili se skotovi. Ne možeš da prođeš. (Penje se.) MAKSIM stoji na odmorištu. Osluškuje. Vrata se zalupe. MAKSIM silazi. Vadi novine iz poštanskih sandučića. Penje se. Dolazi do KOMŠIJINIH ulaznih vrata. Gura novine ispod vrata. Nalazi šibicu u džepu. Kresne je o pod. Šibica se lomi. Nalazi još jednu. Ponovo kresne. Šibica gori. MAKSIM čeka da se plamen razgori, zaišm potpaljuje novine. Brzo kreće niz stepenice. DEČIJI GLAS IZ STANA: Tata, dim... MAKSIM se baca ka vratima. Čupa zapaljene novine. Baca ih na pod, gazi. Otvaraju se vrata. Izviri KOMŠIJINA GLAVA. KOMŠIJA: Ah ti, kopile! MAKSIM beži. KOMŠIJA: Zadaviću te, nropalice! Rešio da me zapali! Završićeš ti na robiji! MAKSIM istrči na ulicu.

18. Veče. MAKSIM sedi na tribini malog stadiona. Grize veknu hleba. Nema nikoga. Samo se čuje daleko, daleko kreketanje žaba. MAKSIM osluškuje. Razmišlja o nečemu, gleda ispred sebe. Mehanički žvaće. U daljini se pojavljuju dve nejasne figure. MOMAK i ŽENA. Prilaze. Vidi se

12

da je momak mlad, oko osamnaeste. ŽENA ima oko trideset godina. Pripita je. U MOMKOVIM rukama neotvorena boca votke. Kreću ka tribinama, smeštaju se u donji red. Ne primećuju MAKSIMA. MOMAK odlaže bonu i počinje da dodiruje ŽENU. ŽENA: Šta si odmah navalio, daj prvo da gucnemo. MOMAK (s mukom govori, u grlu mu knedla): Posle. ŽENA: Baš si se napalio, a? MOMAK (drhti): Jesam... MOMAK je ljubi, nastavljajući da rukama vršlja po njenom telu. ŽENA: Ruke su ti hladne... MOMAK: Daj mi... ŽENA: A jesam li ja lepa? MOMAK: Lena... ŽENA: Voliš me? MOMAK: Volim... ŽENA: I ja tebe. A kako se zoveš? MOMAK: Dima... Molim te... ŽENA: A 'oćeš da se oženiš sa mnom? MOMAK: Oženiću se... Molim te... ŽENA: Pa, 'ajde, 'ajde... (Opružn se, zadiže suknju. MOMAK otkopčava šlic. Namesti se iza nje. Sav drhti.) Ne tu... Šta, ovo ti je prvi put? Ne tu! Ej, šta ti je? Već si gotov? (MOMAK se odmakne. Zakopčava šlic.) Al' ti to brzo! Nisi ni pogodio. MOMAK uzima bocu. Odlazi. ŽENA: Ej, gde ćeš? MOMAK: Goni se, smrdljušo! ŽENA (prati ga): Stoj kad kažem! MOMAK (zastaje) Šta hoćeš? ŽENA: Daj flašu, nejebičaru. MOMAK: Šta?! (Krene k njoj.) ŽENA (povlači se): Šta je, odmah bi da se biješ? Odoh ja. Ćale mi je šef milicije. Nemoj, ej... MOMAK je šutne u stomak. ŽENA se zgrči, zatim padne. MOMAK: Gaboru debeli! Ako te još jednom vidim, mrtva si! Fukosu! Odlazi. ŽENA čeka da on odmakne. Pridiže se. Otresa prašinu. Mrmlja. ŽENA: Impotent prokleti...Gaće mi totalno uflekao... A mlad... Žao mu flaše... Šonja. (Spazi MAKSIMA.) Ej... ko je tamo? MAKSIM ne odgovara. ŽENA se penje ka njemu. MAKSIM vadi cigaretu, puši. ŽENA: Zdravo... MAKSIM klimne glavom. ŽENA: Može jedna? MAKSIM joj daje cigaretu. Pali. Ruke mu se tresu. ŽENA sedne pokraj njega. ŽENA: Šetaš, a? MAKSIM: Aha. ŽENA: A meni pobegao pas. Tražim ga. MAKSIM: Kakav pas? ŽENA: Ovaj... rasan. MAKSIM: Kapiram. ŽENA: Da ga nisi video? MAKSIM: C. ŽENA: Šta je, smrz'o si se? MAKSIM: Nisam. ŽENA: Dođi da te ugrejem. (Grli ga. MAKSIM se ne brani. Miluje ga) A ja sam lepa, zar ne? MAKSIM: Ne znam.

13

ŽENA: Hoćeš da se oženiš sa mnom? Ćale mi je direktor fabrike. I ja tebe volim. Znaš koliko te volim? Evo ovoliko! (LJubi ga) Voljeni moj... voljeni... najvoljeiiji... Voliš me? Dokaži da me voliš. Dokaži. MAKSIM: Kako? ŽENA: Poljubi me tamo... MAKSIM: Šta? ŽENA: Poljubi me tamo. MAKSIM: Gde? ŽENA: Tu. (Zadigne suknju.) MAKSIM: Zašto? ŽENA: Želim. MAKSIM: Zašto? ŽENA: LJubi... (Gura njegovu glavu ka sebi.) MAKSIM (opire se): Nemoj... ŽENA: LJubi, gade! (Pritiska njegovo lice uz svoje pocepane gaće) LJubi! LJubi, ako me voliš! MAKSIM povraća pravo na nju. ŽENA ga odgurne. MAKSIM se povlači unazad. Iz nosa mu kaplje krv. ŽENA: Zašto? MAKSIM: Samo od sebe... ŽENA: Zašto tako? Boli. Budalo. Boli... MAKSIM silazi sa tribina. ŽENA: Boli. Budalo. Boli... MAKSIM bežn. ŽENA: Budala... (Iz smrdljive barice podiže nesvareni komad hleba, trpa ga u usta.) Budala...

19. Noć.

Soba. Postelja. MAKSIM se drži za glavu. Tiho ječi. Staklastim poglsdom zuri u plafon. Odjednom, zidovi počinju da pulsiraju. Soba se skuplja. Plafon se spušta na MAKSIMA. Sve oživljava, pokreće se. Sve diše. Šapuće. Žagori. Miče se. Pulsira. Smeje se. Soba postaje sve manja i manja. I, evo, to više nije soba, već majušna kutija čiji su zidovi oblepljeni crnom tkaninom. To više nije soba, to je kovčeg. MAKSIM vrišti...

20. Dan. MAKSIM sedk za stolom. U plastelinu vaja devojku. Zvono. MAKSIM krene da otvori vrata. GLAS BAKE: Maksime, neko zvoni. MAKSIM: Idem. (Otvara vrata) Na pragu stoji LEHA. U rukama drži karton piva. LEHA: Maks, spasavaj! MAKSIM: Šta ti treba? LEHA: Odvojio sam ribu. Ima gajbu. Sve je super. Traži da povedem i ortaka. Kaže da ima drugaricu. Bio sam kod Bogatke, nema ga. Šibnuo sam do Dugog, on sa matorcima kreči kuću. Ne može. Ukratko, pravo sranje. Vadi me, Maks. MAKSIM: Kakva je cupi? LEHA: Fenomenalna! Uzeo sam iivo za svu kintu. Kaže da joj je ortakinja strava. Vadi me, Maks. Palimo, a? MAKSIM: Uđi. LEHA (ulazi): Ukratko, Maks, ona čeka dole, u ulazu. MAKSIM: Samo da se obučem. MAKSIM odlazi u sobu. Oblači se.

14

LEHA (stoji na pragu): A ja bez tebe radio takve stvari, pojma nemaš! Poznaješ onu Žanu? MAKSIM: I? LEHA: Povatao sam je! A posle smo sa Bogatkom išli u njegovu vikendicu. Ludilo! Odrao sam se od pića. A znaš šta sam uradio kod keve, na bazenu? MAKSIM: Šta? LEHA: Provrteo sam rupu na ženskoj svlačionici. Znaš kakve ribetine! Do jaja! Mada ima i babaca. Dole su sede... (Ceri se) A sećaš se onog? Onog zbog koga su te izbacili? Jebenog rođaka? MAKSIM: Da? LEHA: E, pa, on se udavio. MAKSIM: Kako? LEHA: Lepo. Moja keva im dala propusnice za bazen... A govnar nije znao da pliva. I gotovo. MAKSIM: Jebi ga. LEHA: Tako mu i treba. Prava ljiga. Bio sam s njim pod tuševima. Nema nijednu dlačicu. A stariji od nas. A kitica ovolicna. Šupčina. Što nije ranije... Bar te ne bi šutnuli. Trebalo je keva ranije da im da proiusnice. A ona LJudmila udarila po Bogu. Hoda k'o kaluđerica. I ćuti k'o zalivena. Jesi gotov? MAKSIM: Gotovo. Idemo. Izlaze. Spuštaju se. LEHA: Ti, Maks, jebi ga... Nemoj da se ljutiš. Ono je ispalo bez veze. Ja sam im pričao o "Kaliguli" i kako se tamo dva tipa vaćare. A onaj džiber, Dugi kenja: "Sigurno ste se i vi vaćarili". U tom trenutku nailaziš ti i... jebi ga... tako je ispalo... truba... posle sam ih jurio... MAKSIM: Dobro. U redu. LEHA: Ne, Maks, stvarno! MAKSIM: Idemo. LEHA: Pljugu? MAKSIM: Imam. LEHA: Ma uzmi "kamel". (Gura mu čitavu kutiju u džep.) Nećeš valjda pred ribicama da dudlaš "primu"? Keva mi sad stalno gura lovu.

21. U ulazu.

LEHA se osvrće. MAKSIM čučne. LEHA: Bila je ovde. Gde je nestala, moronka? Jebi ga, kažem ti da se brže oblačiš. Šteta, takvo parče. Zavrnula nas, kulovka! Šta sad da radimo? Iza ugla se pojavljuje DEVOJKA dvadesetih godina. Maše LEHI. LEHA (uzbuđeno): Eno je! Eno! Brže, Maks... Idu ka njoj. LEHA: I, kakva je maca, a? MAKSIM: Onako... LEHA: Šta "onako"? Šta... da možda ne bi Samantu Foks? MAKSIM: Može da prođe, uz pivo. LEHA (smeje se) Koja si ti budala... Prilaze DEVOJCI LEHA: Gde si nestala, Nataša? NATAŠA: Ma ovde, u komšiluku, stanuje moj bivši frajer... LEHA: Aaaa. MAKSIM: Ko je taj? NATAŠA: Neme veze, ne poznaješ ga. Palimo odavde. LEHA: Ovo je Maks. NATAŠA: Jasno. Idemo... (Kreću)

15

MAKSIM I LEHA idu za njom. LEHA: A gde idemo? NATAŠA: Znaš gde su barake? LEHA: Aha. NATAŠA: A iza je samački hotel? LEHA: Aha. NATAŠA: E, ia tamo idemo. LEHA: A drugarica ti nije lopata? Neće Maks da se šlogira? NATAŠA: Odlepiće... (Čudno se osmehne) LEHA: Čuješ? Evo ti, nosi karton. (Daje mu karton sa pivom.) Stigne NATAŠU, zagrli je. NATAŠA: Jesi poludeo, a? LEHA: Što? NATAŠA: Ovde, na sred ulice? Pola grada me zna. Polako, ima vremena. (Sklanja njegovu ruku.) LEHA: Pa ja sam sa tobom, je l' da? NATAŠA: Sa mnom, sa mnom. Brže... (Ubrzava.)

22.

MAKSIM, LEHA i NATAŠA prilaze oronuloj petospratnici okruženoj barakama. Ulazna vrata samo što nisu pala sa šarki. NATAŠA: Ovuda. LEHA: Uh, ala ovde zaudara iz podruma... (Otvara vrata.) Šta je ovo, Aušvic? NATAŠA: Idemo. Penju se, prolaze pored poštanskih sandučića iščupanih vratanaca. LEHA (šapuće MAKSIMU): Ova mi je... nešto mi je čudna... možda si joj se ti dopao? MAKSIM: Videćemo. NATAŠA: Šta to muljate? LEHA: Idemo. Koji sprat? NATAŠA: Peti. Penju se. Na petom spratu ih NATAŠA čeka kraj oljuštenih ulaznih vrata. Gura ključ u bravu. LEHA: A šta je sa drugaricom? NATAŠA: Zaključala sam je. LEHA: A kako se zove? NATAŠA: Sam je pitaj. (Otvara vrata) Izvolite... Ulaze. Izuvaju se. NATAŠA zaključava vrata. Ključ stavlja u džep farmerki. LEHA: Gde ti je drugarica? NATAŠA: U sobi. LEHA (ide u sobu) Dru... (Ukoči se.) NATAŠA (Gura MAKSIMA) Ulazi. MAKSIM ulazi u sobu. Tamo sede DVA MUŠKARCA tridesetih godina. Jedan je nag do pojasa. Telo mu je pokriveno tetovažom. Drugi je u majici. I on je tetoviran. NATAŠA (LEHI, smešeći se): Šta si zanemeo? Pitaj. LEHA (izmenjenim glasom) Šta? NATAŠA: To što si hteo. LEHA: Nisam hteo. GOLI: Ti, brate, nemoj mnogo da se živciraš zbog promene plana. Sedi ovde, da malo popričamo.

LEHA seda na kauč. Trese se. NATAŠA: Šta si se ukipio, a? (Uzima pivo od MAKSIMA.) Sedi i ti.

16

MAKSIM sedne kraj LEHE. NATAŠA (stavlja karton piva na sto) Dečko je drčan. Kaže: Znaš šta ću da ti uradim. Vaćario me usput. (Smeje se.) GOLI (zubima otvori flašu) Šta, brate, stvarno? DRUGI: Šta, samo ovoliko piva? NATAŠA: Ovaj kupio. (Seda GOLOM u krilo, pije iz njegove flaše. DRUGOME) Pitomac, što ne piješ? PITOMAC: Od piva mi se šora. NATAŠA: Fuj, kako je to vulgarno! PITOMAC: Ali istinito. NATAŠA: A da otrčim po votku? PITOMAC: Ima vremena. GOLI: Kako se zovu? NATAŠA: Ovaj je, valjda, Leha. Za drugog ne znam. GOLI (MAKSIMU) Ej, žgoljavi, kako se zoveš? MAKSIM: Nije bitno. PITOMAC: Dečko je u triper fazonu. NATAŠA: Samo bez tripera, molim. PITOMAC: Volim takve... NATAŠA (smeje se): Šta, već si izabrao? GOLI: Kako se zoveš, ćutiša? MAKSIM: Pa... Maksim. GOLI (otvara još jednu flašu): Pa onda, Maksime, hoćemo li da okrenemo neku kartu, a? MAKSIM: Ne znam da igram. GOLI: Ja ću te naučiti. Pa, Leha, 'oćemo li karte? Tablić? (Smeška se.) LEHA mahinalno sleže ramenima. GOLI: A? LEHA: Šta? NATAŠA: Šta se ti, debilu, izmotavaš? Ne umeš normalno da govoriš? LEHA: Da igramo. NATAŠA: Leg'o na rudu. Krećemo. GOLI: A ti... Maksime? MAKSIM: Ja neću. GOLI: A što? Ne sviđa ti se moja faca? MAKSIM ne odgovara. GOLI: A? MAKSIM: Neće mi se... PITOMAC: I meni se nije htelo, a mama me rodila. Kakva kučka, a? GOLI: Ti, Maksime, imaš nešto protiv, a? MAKSIM: Jednostavno, neću. GOLI: To smo već razjasnili. To nije argument. (Pauza) Pa, šta ćemo, Maksime? Da odigramo, pa da se razilazimo... LEHA: Maks, hajde, šta ti je? GOLI: Šta si odlučio, Maksime? MAKSIM: Dobro, može. NATAŠA: Fala Bogu. GOLI: Nataška, donesi špil. Da se malo poigramo. NATAŠA: Gde je? GOLI: U kujni. NATAŠA (krene u kuhinju, nagne se nad LEHOM, uštine ga za obraz) A šta si ono hteo da mi uradiš?

17

LEHA: Ne sećam se. NATAŠA: Pođi sa mnom, daću ti. LEHA: Ne sećam se. NATAŠA: A je l' bi hteo da me mazneš za bulju? (Okrene mu leđa.) Pipni, obećala sam ti, Za štetu ja odgovaram. (LEHA se ne pomera.) Predomislio si se? Ili ti se ne sviđa moja kanta? GOLI: Ti, Nataška, spusti pantalone. Što mu guraš farmerke pod nos. Tako može i sebe da vaćari.

NATAŠA: Flipnuće. GOLI: Neće, neće, samo ti spusti. Pa, ti odgovaraš za štetu, zar ne? (NATAŠA obnažuje zadnjicu.) Eto. Sad nek pipa. Pipaj, brate. Gledaj kakva dobra kanta! LEHA oprezno dodiruje NATAŠINU zadnjicu. PITOMAC: Šta je pipaš k'o da je staklena! Navali, jeb'o te! LEHA: Kako? PITOMAC: Gnječi kučku. NATAŠA: Pazi da mi ne napravi modrice. PITOMAC: Gnječi! LEHA: Kako?! GOLI: Zar treba da te učimo! LEHA je stiska. NATAŠA: Super mi je! Boli! GOLI: Sad je poljubi gde je boli. LEHA ljubi. PITOMAC: Grizi je! NATAŠA: Neće moći! PITOMAC: Grizi, razbiću te! LEHA je ugrize. NATAŠA (odskoči, navlači farmerke): Uh, đubre! Smradu! (Šutira LEHU u cevanicu.) Kopile. (Ponovo spušta farmerke. GOLOM) Hoćeš nešto da pregrizeš? PITOMAC: Celulit. NATAŠA: A ti bi mog'o da ućutiš! Sad ću da ti pokažem! (Prilazi PITOMCU, ugrize ga za obraz, grize iz sve snage. PITOMAC uopšte ne reaguje. NATAŠA prestaje.) Vidiš kako je to? Jeb'o te, zaboleše me zubi... PITOMAC se smeška. Na obrazu mu ugrizi. GOLI: A sad, Nataška, donesi karte. Ne gnjavi. NATAŠA odlazi u kuhinju. GOLI: Šta je, Aleksej, prvi put si pipnuo žensku? LEHA klimne. GOLI: Sviđa ti se? LEHA slegne ramenima. GOLI: A? LEHA klimne. PITOMAC: Znači, još si đana? LEHA: Šta? PITOMAC: Još si dečko, a? LEHA klimne. PITOMAC: A nisi devojčica? LEHA: Nisam. PITOMAC: Sigurno nisi? LEHA: Ne. PITOM AC: Šta ako lažeš. Da proverim? LEHA: Nisam devojčica.

18

PITOMAC: A što si onda još nevin? Već si veliki. A? LEHA: Ne znam. PITOMAC: Kako to? Šta, nijedna ti nije dala? LEHA: Pa... PITOMAC: Što? LEHA: Ne znam. PITOMAC: Sigurio pogrešno tražiš? LEHA: Ne znam. PITOMAC: Evo, traži Nataški. Možda će ti dati. NATAŠA (vraća se sa kartama): Ma šta ti... LEHA: Ne bih ja... PITOMAC: Pazi kako je probirljiv! Nataška, za tobom i nije neka potražnja kod stanovništva. NATAŠA (LEHI): Je li bre, slinavko, koga ti to odbijaš? GOLI: Dobro, Nataša, smiri se. Šta ste navalili na njega. Je l' tako, brate? (LEHA klimne) Eto. Pa, hoćemo li da odigramo jednu? Šta kažete, braćo? MAKSIM i LEHA sednu za sto. GOLI (meša karte): U šta igramo? LEHA: Ne znam. PITOMAC: U šamare? LEHA: Bolje ne. PITOMAC: A što? LEHA: Mnogo ste jaki. GOLI: Onda, igramo onako, bez veze? LEHA: Može. NATAŠA (smeje se): Gotovo. Leg'o na rudu. GOLI (deli) Igramo u parovima. NATAŠA: Ko izgubi, on će onako, bez veze. (Smeje se.) GOLI: Delim. Uzimaju karte. Gledaju. Kod koga je šestica? MAKSIM: Kod mene. GOLI: Još nismo gotovi. Igraju. Uzimam... PITOMAC: Nismo loši, a? Igraju. Ćutanje. GOLI: Gotovo. Momci, truba ste. (Stavlja JJEHI na ramena dve šestice.) LEHA se kiselo smeši. Pauza. NATAŠA: Šta je amateri, pukli ste? LEHA: Pa... NATAŠA: Drugi put pazite s kim igrate. (Skuplja karte.) LEHA (ustaje): U redu. Odosmo mi. GOLI: A gde to? LEHA: Pa, rekli ste, odigraćemo i razlaz. PITOMAC: A dug? Kartaški dug je sveta stvar. LEHA: Pa, rekli ste da je to onako, bez veze... NATAŠA: A znaš li ti šta to znači "onako, bez veze"? LEHA: Ne znam. GOLI: Sad ćemo da ti objasnimo... Šta, Nataška, imaš nameru da gledaš? NATAŠA: Samo mi to fali. Daj mi pivo. GOLI uzima dve boce. Otvara. Jednu daje NATAŠI. Drugu ispija naiskap. NATAŠA: Dobro. Zabavljajte se. Odlazi u kuhinju. Seda na hoklicu pored prozora. Čačka potklobučenu farbu na prozorskom simsu. Pije pivo. GLAS GOLOG: Alekseje, spusti farmerke...

19

GLAS LEHE: Molim vas, nemojte... GLAS GOLOG: Skidaj se.... GLAS LEHE: Nemojte, molim vas! Majko mila! Oh!!! Komešanje. GLAS GOLOG: Smiri se, pizdo! GLAS LEHE: Nemojte! Keva mi je direktor bazena, platiće vam! Jao! Nemojte! Ne!!! NATAŠA: Začepi mu gubicu! GLAS GOLOG: Ućuti, kolju! Prava si pizda! Ne otimaj se, čuješ! Pitomac, navali na svog! GLAS PITOMCA: Drži stolicu, govnar! GLAS GOLOG: Sredi ga nogom! GLAS MAKSIMA: Dalje ruke od mene! Udarac. Nešto pada na pod. GLAS GOLOG: Malo ga stisni za šiju. A ti, pizdice, smiri se. Ne otimaj se, čuješ! GLAS LEHE: Nemojte!!! GOLI stenje. Ječi. Krevet škripi. IATAŠA se smeška. GLAS PITOMCA: Ej, ovom udarila pena na usta! GLAS GOLOG: Nemoj da mi smetaš. GLAS PITOMCA: Slušaj, šta da radim? NATAŠA: Šta je, Pitomac, spetlj'o si se? GLAS PITOMCA: Ej, daj mi svog. A ti ovog raspečati... GLAS GOLOG: E, jebi ga! Na, drži ga! Opet komešanje. GLAS LEHE (iznemoglo) Molim vas... GLAS GOLOG: Moli, samo moli... Stenjanje. NATAŠA se histerično smeje, dobuje prstima po simsu.

23. Noć. Pljusak.

MAKSIM i LEHA idu pustom ulicom. LEHA malo ispred. Ćute. LEHA (zastane, okrene se) Šta si se prilepio za mene? MAKSIM: Trebalo bi da ih prijavimo muriji... LEHA: Jesi li ti normalan?! MAKSIM: Uhapsiće ih... LEHA: Ni reči, kapiraš! MAKSIM: Dobro, nećemo... LEHA: Jebi se! Sve je to zbog tebe! (Krene. MAKSIM ide za njim.) Nemoj da me pratiš, kretenu! Sve je to zbog tebe! (LEHA ubrza, odmakne se desetak metara. Vrati se.) Ako nekome ispričaš, mentolu, gotov si! Moji ortaci će te srediti! I tvoju babetinu. Kapiraš? Moronu. Moronu. (Plane) Sve je to zbog tebe... Lepo mi je keva govorila da se ne družim sa tobom. Moronu. Jebi se. Gubi se odavde! Briši, kretenu! Šta stojiš?! Gubi se!!! (MAKSIM se spotakne. Okrene se. LEHA stoji. Jeca. Glasno. Odjednom...) Maks... Maks, jebi ga, Maks! Stani, Maks! Maks!!! (MAKSIM trči.) Maks, molim te! Stani! (Juri za njim. Pada. Ostaje da leži.) Maksime! Vrati se! Maks! Staii! Maaaks...

24.

GLAS BAKE: Maksime... Maksime... MAKSIM otvara oči. Trgne se. Soba se kupa u svetlosti. Jutro. BAKA: Maksime, idi na glasanje, dele jeftino mleveno meso. MAKSIM: Gde? BAKA: U Domu omladine. Danas su izbori. Daju jeftino mleveno meso. Ideš?

20

MAKSIM: Odmah? BAKA: Bilo bi dobro. Razgrabiće. MAKSIM: Dobro. BAKA: Ideš? MAKSIM: Da... BAKA: Evo ti pare. (Spušpš ih na sto.) Ceger je u hodniku. Noćas si negde bio? MAKSIM: Šta? BAKA: Pitam, gde si bio? MAKSIM: A. Ništa naročito... BAKA: Dobro. Požuri. MAKSIM: Idem. BAKA odlazi. MAKSIM ustaje. Oblači se. Na postelji ugleda zdrobljenu figuru od plastelina.

25. MAKSIM, sa cegerom u ruii, tumara salom koja je ispunjena tezgama sa robom. Mnoštvo ljudi se vrzma okolo, neki kupuju, neki samo gledaju. Prilazi tezgi sa mesom ispred koje se otegao dugačak red. MAKSIM (ŽENI na kraju reda): Ovde je mleveno meso? ŽENA: Ovde, sine, ovde, stani iza mene. (MAKSIM staje u red.) Poslala te mama? MAKSIM: Šta?... Aha. ŽENA: Tako je, treba pomoći majci. Ima ovde i kobasica, jeftine su. Mogao bi i njih da uzmeš. MAKSIM: Imam samo za mleveno. ŽENA: Dobro, onda uzmi mleveno... Sveže je. Hoćeš salčiće? MAKSIM: Šta? ŽENA (vadi kolače iz torbe) Uzmi. MAKSIM: Zašto? ŽENA: Kako "zašto"? Da pojedeš. MAKSIM: Ne treba. ŽENA: Uzmi, uzmi. (Gurne mu kolač u ruku. Okrene se.) MAKSIM drži kolač, ne zna šta da uradi sa njim. Stavlja ga u ceger. POZNATI GLAS: Mama, dođi ovamo. MAKSIM se zategne kao struna. Osvrne se. Kraj tezge sa obućom stoji ONA. Drži u rukama bele sandale sa štiklom. Prilazi joj lepa žena, njena MAJKA. ONA: Vidi, baš su super. MAJKA: Vidim. (Namerava da krene.) ONA: Kupi mi, mama. MAMA: Kao da nemaš sandale. ONA: Takve nemam. MAJKA: Imaš druge. ONA: Ali, mama... MAJKA: Neeee. ONA: Mamice... MAMA: Ne. (Krene.) ONA (prati je, noseći sandale): Ali, mama! PRODAVAČICA: Ej, ti, kud si pošla? MAJKA: Tanja, vrati to! (Pokušava da joj uzme sandale.) ONA: Ali, mama! MAJKA: Vraćaj. (Otima joj sandale.) TANJA: Glupačo! Svojoj Galki bi kupila, a meni nećeš! Glupačo! Mrzim te! Otići ću da živim kod oca! A ti živi sa svojom Galkom! Dve glupače! (Zaplače.)

21

MAJKA vraća sandale na tezgu. Uhvati je za ruku, vuče. TANJA plače, lice joj je iskrivljeno. TANJA: Ne diraj me, gusko! Pusti me! Nisi mi više majka! Pusti! Pusti! Nisi mi majka! Crkla dabogda! PRODAVAČICA: Mila majko, kakva koza! MAKSIM Gleda sandale. Bledi. Iza njega u red stane ŽENA SA TAŠNOM drži je tako kao da ima nameru da ga udari. ŽENA SA TAŠNOM: Stojiš u redu? MAKSIM: Šta? ŽENA: Je l' čekaš u redu? MAKSIM: Ne... ŽENA SA TAŠNOM: Onda se sklanjaj. Šta 'oćeš? MA KSIM izlazi iz reda. Zatetura se i padne. ŽENA SA KOLAČIMA (pritrči mu, podiže ga): Šta ti je, sine? Nije ti dobro? Nije, a? ŽENA SA TAŠNOM: Prokleti narkomani. ŽENA SA KOLAČIMA: Trebalo bi ga izvesti napolje. Na svež vazduh. Pripazite mi torbu. ŽENA SA TAŠNOM: Nije valjda? Dosta mi je što moram da pazim na svoju... GLAS IZ REDA: Izvedite ga. Priiazićemo.... ŽENA SA KOLAČIMA pridržava MAKSIMA, izvodi ga, skoro ga noseći, na ulicu. Smešta ga na klupu. Maše rukama ispred njegovog lica. MAKSIM otvara oči, gleda je. ŽENA SA KOLAČIMA: Je l' ti bolje, sine? (MAKSIM klimne.) Tamo je strašno zagušljivo. Mnogo naroda. A sad si udahnuo svež vazduh i, odmah je bolje. (MAKSIM ustaje.) Sedi, samo ti sedi. Ja ću kupiti za tebe. A onda ću te ispratiti do kuće. MAKSIM: Ne treba. ŽENA SA KOLAČIMA: Kako to? Treba pomoći mami... MAKSIM: Ja nemam... ŽENA SA KOLAČIMA: Šta nemaš? MAKSIM (nasmeši se): Majku. ŽENA SA KOLAČIMA: Kako nemaš? A gde je? MAKSIM: Tutu! (Krene.) ŽENA SA KOLAČIMA (ide za njim): Pa, kako to? Stani. Gde ćeš, sine? Pa, hteo si mleveno.... MAKSIM: Šta hoćeš od mene, šta?! (ŽENA SA KOLAČIMA je zaprepašćena. MAKSIM viče.) Beži od mene! Šta hoćeš! Šta? Hoćeš svoj kolač? Evo ti! (Vadi kolač, baid ga na nju.) Svi ste mi se krvi napili, gadovi! Ostavite me, svi! Živite! gadovi! Potrči. ŽENL SA KOLAČIMA ga zbunjeno prati pogledom.

26. MAKSIM utrčava u ulaz svoje zgrade. Brzo se penje. Prolazi kraj svog stana. Nastavlja do potkrovlja. Uspinje se na tavan. Lete uplašeni Golubovi. Proalači se kroz kosi prozor, izlazi napolje i staje na sims krova. Gleda dole. Tamo, kao nekakvi mravi, gamižu ljudi. Idu za svojim poslovima i kasne. Pozdravljaju jedan drugog i odmah se rastaju. Bacaju opuške i odmahuju rukom. Pričaju jedan drugom viceve i sami se smeju. Spotiču se na levu nogu i pljuckaju preko levog ramena. Spotiču se na desnu i smeju se. Pljuju na zemlju i sami nagaze na ispljuvak. Pronalaze kopejku i gube rublju. Raduju se i tuguju. Vole se i mrze. Ali, niko da podigne pogled. Tamo, ka nebu, gde plešu golubovi. Tamo, gde se rađa kiša. Tamo, gde na samom rubu stoji MAKSIM. MAKSIM (sklapa oči): Nosite se...

27. MAKSIM ulazi u stan. U ruii mu pun pun ceger. Ide u bakinu sobu. Otvara vrata, razgleda.

22

MAKSIM: Baba, gde da ostavim mleveno? (Tišina.) Baba... (Nema odgovora.) Baba... Odlazi u svoju sobu.

28.

Maksimova soba. MAKSIM sedi na podu i pravi bokser od plastelina. Ispred njega je tanjnr sa rastopljenim gipsom. Uranja bokser od plastelina u tanjir sa gipsom. Donosi olovne akumulatorske ploče. Čisti ih, udarajući ih o ram kreveta. Izlazi. Vraća se sa rešoom. Uključuje ga, stavlja tiganj, lomi olovo i ubacuje ga u tiganj. Uzima bokser od plastelina oko koga se stvrdnuo gips, lije olovo u njega. Kulja dim, oči mu suze. MAKSIM okreće glavu. Ali, odjednom odistinski počinje da plače. Grca. Odistinski. Limeni tanjir podrhtava...

29.

MAKSIM izlazi iz stana. Tiho zatvara vrata. Zaključava. Zatim ih otključava. Ostavlja ključ u bravi. Prilazi susednom stanu. Zvoni. Čeka. Niko ne otvara. MAKSIM zvoni na druga vrata. Pauza. DEČIJI GLAS IZ STANA: Ko je? MAKSIM: ... Komšija. DEČIJI GLAS: Mama i tata nisu tu. MAKSIM: Tamo je... ovaj... moja baba je... Reći ćeš im? DEČIJI GLAS: A mama i tata nisu tu. MAKSIM: Moja baba je... ona je... Kaži im, u redu? DEČIJI GLAS: A mame i tate nema. MAKSIM: Kazaćeš im? Trči dole. DEČIJI GLAS: Ne smem da otvaram, tako su mi rekli...

30. MAKSIM izleti iz ulaza, naleti na KOMŠIJU POGORELCA. KOMŠIJA: Stani! Šta je, pao si mi šaka? MAKSIM: Produžite svojim putem. KOMŠIJA: Šta?! Dođi ovamo, u ulaz. (Ide ka MAKSIMU.) MAKSIM: Idite svojim putem. (Stavlja ruku u džep.) KOMŠIJA: Šta je? Šta imaš u džepu? MAKSIM: Produži! KOMŠIJA (uzmiče): Šta ti je, dečko? Imaš skakavac, je li? MAKSIM (krene ka njemu): Idi svojim putem! KOMŠIJA: LJudi! Ubiće me! LJudi! Milicija! (Beži.) MAKSIM izlazi na ulicu.

31. MAKSIM prilazi samačkom hotelu okruženom barakama. Stupa kroz skoro odvaljena ulazna vrata. Prolazi kraj razvaljenih poštanskih sandučića, penje se na peti sprat. Pred njim su oljuštena vrata. Dugo stoji ispred njih, pritajivši dah. Zatim se okrene i počne da silazi niz stepenice. Stane. Stoji, kao da se nečega priseća. Ponovo se penje. Prisloni uvo na vrata. Osluškuje. Kuca... U stanu se čuju koraci. MAKSIM zauzima napadački stav. Posmatra svoju ruku. Čuje se zvuk ključa u bravi. MAKSIM kopa po džepu. Pokušava da izvuče bokser. Ne uspeva. Vrata se odškrinu. Kroz procep proviri PITOMČEVA glava. MAKSIM ga udara pesnicom. Promaši.

23

Udara još jednom. PITOMAC se sklanja. Drmusa kvaku, pokušava da zalupi vrata. Vrata se izvaljuju iz šarki, padaju na MAKSIMA, a kvaka odleti čak do stepeništa. MAKSIM pada kao pokošen. GLAS PITOMCA: Jebi ga, dođi da mi pomogneš! GLAS GOLOG: Šta je bilo? GLAS PITOMCA: Neki tip, zamalo da me udesi! GOLI, samo u gaćama, izlazi u hodnik. Iza njega PITOMAC sa kvakom u ruci. GOLI: Izgleda da si ga sredio, a? PITOMAC: Ne znam. GOLI: Dovuci ga u gajbu. PITOMAC uhvati MAKSIMA za noge. Uvlači ga u stan. Tama. GLAS NATAŠE: Vi ste skroz poludeli, a? GLAS GOLOG: Pitomac mu vratima slomio ruku. GLAS NATAŠE: Boli me uvo! Nosite ga odavde! GLAS PITOMCA: Odnećemo ga. GLAS NATAŠE: Odmah! GLAS GOLOG: Šta pizdiš, kvočko? GLAS NATAŠE: Zato što ste me uvalili u govna! GLAS GOLOG: Ko te uvalio? GLAS NATAŠE: Vi! MAKSIM otvara oči. PITOMAC: Opasuljio se... GOLI (prilazi MAKSIMU, čučne) Zdravo, bejbi. NATAŠA: Nosite ga odavde! PITOMAC: Stvarno, šta ćemo s njim? GOLI: Razmišljam. (MAKSIMU) Šta ćemo s tobom, lutkice? MA KSIM krenu rukom u džep. GOLI: Šta ti je to tamo? (Gurne mu ruku u džep, vadi bokser.) Ovim si hteo da me središ, a? (Pokušava da navuče bokser na ruku. Ne uspeva mu. Onda ga jednostavno steže pesnicom i tako udari MAKSIMA u čelo.) NATAŠA: Šta to radiš, idiote?! PITOMAC: 'Ajde, završavaj. GOLI: Upravo to i radim. (Opet ga udari.) NATAŠA: Idiote, šta radiš?!! (Odgurne GOLOG.) GOJTI (uspravlja se): Šta ti je, kurvo? Mogu i tebe da dokrajčim ako hoćeš. PITOMAC: Završi već jednom. GOLI: Pa to i radim. (Šutne MAKSIMA u glavu.) NATAŠA: Šta vam je, kreteii?!! (Odlazn u kuhinju.) GOLI: Ionako ne smemo da ga pustimo. U hitnoj bi mu stavili gips i pitali ga šta se desilo. Druknuće nas... Drži ga. PITOMAC: Gde ćemo? GOLI: U hodnik. PITOMAC: Zašto? GOLI: Drži... Podižu MAKSIMA, iznose ga u hodnik, spuštaju se na zastakljeni međusprat. GOLI: Otvaraj prozor... PITOMAC: Zašto? GOLI: Zar ja treba da te učim? MAKSIM: Baba mi tamo.... GOLI: Da, da, da... Pitomac, miči se, gnjido. PITOMAC otvara prozor.

24

MAKSIM: Neću više... GOLI: Nećeš, nećeš. Podižu MAKSIMA. Guraju ga kroz prozor. MAKSIM: Molim vas... GOLI: Pitomac, govnaru! PITOMAC: Zakačio mi se za košulju! GOLI udara MAKSIMA po ruci. Još jednom. Još. Još... PITOMAC: Vidi, upišao se! MAKSIM Gleda dole. Na ulici stoji ONA. Gleda gore. Na nogama joj bele sandale sa štiklama. ONA ih pokazuje MAKSIMU. Smeje se. Bezglasno se smeje. Plazi jezik. Podiže haljinu i mazi se po nogama. Prolazi rukom između nogu, mazi grudi. Izvija se. Ponovo se smeje. Onda se okrene i pobegne. Dole više nema nikoga. Pustoš. MAKSIM sklapa oči. Tama.

KRAJ

25