Трешње брати

Напис о брању јабука настао је раније. Трешње брати сасвим је нешто друго, већ и због

музике. У октобру, када се јабуке беру, може сојка да закрешти, каткада се огласи сврака,

иначе је у башти тихо. Што се мене тиче, у јуну се нећу ни попети на трешњу, све док у

комшијском грмљу не запева славуј. Припада јој. Овај свет овде око нас, као што Бадер

каже, није изворно остварење, него његово поломљено обличје. Због тога су овде

најлепше трагичне судбине и руине. Али знамо за изворно остварење и једном сам о њему

доживео искуство. На Југу, када сам једног јутра лежао на белој стени, испод расцвалог

олеандера, и кроз дуге свиленкасте иглице борова алепских светлуцао је златни азур мора.

Глас мог славуја наликује овоме злату, тако је ломан и тежак и мирисан. Само укус

потпуно зреле трешње која блиста у гримизу наликује му.

Кажу да је песма славуја љубавни пој. Сигурно није. Ако се пробудим у доба сунчева

изласка, очи не отварам, увом потражим пој птице и слушам; по гласу знам да је небо

ведро, а на истоку је неколико белих паперјастих облака, трава је росна, чокоти винове

лозе започињу цветање, ситне мушице већ су попале по лози, и благи југоисточњак пирка.

И још много више. То је оно што Орфеј назива kosmos aoides, распевани свет. Човек није

кадар за ову музику, можда Моцарт, само је тон код њега, нарочито кад је најлепши, већ

руина и трагедија.

Доле у градини јуначка песма коса. Јато сеница, чижак, кукавица и сврака крешти, као

мали добош. Свега тога нема у доба бербе јабука. Када уберем и последњу трешњу,

симфонија је завршена. Винова лоза је прецветала, зри малина, рибизла и бресква.

Већ претходни дан воћка се обиђе више пута како би се утвдило колико су трешње зреле

на појединим гранама, и где треба бербу започети. Мој је принцип, не користити

мердевине ако је могуће. Мердевине значе уплитање које ремети однос измеду воћке и

мене. Приметио сам да ни воћка не воли мердевине. Нарочито трешња. Трешња је

најосетљивија од свих воћака. Раст њених грана је такав да се међу њеним рачвама увек

може удобно сместити. Најчешће нуди место за седење, каткада и наслоњач. То сам већ

приметио у детињству. На најгорњим спратовима крошње постоје веома добра

одморишта, ту може човек да се смести, да гледа наоколо, увек је на домашају неколико

трешања које се могу убрати и појести. Постоји и могућност да се коштица узме у руке и

да се испали притиском између два прста. И то сам научио још у детињству. Коштица

трешње може далеко да се испали, до суседног дрвета, чак и даље, ако је среће.

Гране јабуке обично не пружају удобност. Не може се засести у њеним рашљама, а

наслонити се није могуће уопште. Јабука је од ружине врсте, у сваком случају сујетна, не

брине се ни о чему изван сопствене лепоте. Трешња личи на идеално биће. Шамфор вели

да је идеално биће лепо васпитано дванаестогодишње дете. Најбоље би било, наставља он,

оваквом бићу поверити све престоле на земљи. С гледишта удобности друго дрво не

долази у обзир. Можда још шљива. Сећам се из детињства неколико шљива које су ме

гостољубиво прихватале међу своје гране. Орах ретко, иако тако изгледа. Орах о себи има

наивну гигантску фантазију, и воли да прерасте себе самога. Попети се на те џинове

најчешће је тешко, а одморити се међу њиховим гранама готово је немогуће.

Највећа разлика између бербе јабука и трешања јесте што човек у октобру у подне, ако је

иоле трезвен, једе кришке јабуке с орасима и медом. Јабуку је најбоље већ рано ујутру

исећи, прелити медом, да би до подне пустила довољно сока. Вечерњи мени је чорба од

зелени и печено кестење с моштом. Јун, разуме се, нема овако богат јеловник. Има,

међутим, нешто што управо траје толико кратко, и управо је тако непоновљиво и

незаменљиво попут кестења - чорба од грашка. Онај ко жели да живи по савршеном

начину исхране, тај се рано ујутру пење на трешњу, наједе се трешања, затим, док роса

није сасвим испарила, набере грашка, стави га на сеновито место и прекрије марамом,

како би у подне, кад дође време за припрему чорбе, грашак био још савршено свеж.

Грашак треба брати рано ујутру зато што се испред касније сунчеве жеге тако могу спасти

свеже јутарње есенције.

Човек је истоветан с највишим духом у ономе што мајстор Екхарт назива искром душе, а

то је, као што Индуси уче, право биће човека, атман, није створено, већ од вајкада постоји

и непролазно је. Али човек је и створ, рођен је и умреће. А ако је створ, не може опстати

сам по себи. А човек је знак ропске пролазности, да би опстао, мора у себе уносити снагу,

односно мора се хранити. А опет, оно што поједе и попије, то није ништа друго до

Брахман, као што кажу Индуси. Јер храна је Брахман, уче Упанишаде. Јело је Брахман;

при томе се мора остати. Због тога су важна чула. Оно што је мој учитељ Џон Купер

Поуис писао у одбрану чула, то сам научио и следим до последњег словца. Вероватно да у

целокупној светској књижевности нема ништа потресније од сцене градонацелника Гирда,

у Поуисовом роману Романса у Глестонбарију, када он на ускршњу недељу ставља под

пазухо огроман хлеб, налива у бокал вино, одлази у врт под процвало дрвеће, клекне,

одваљује комадешке хлеба, трпа га у себе и преко њега пије вино у великим гутљајима, а у

међувремену мисли на васкресење, и сузе му се сливају у потоцима. То је сећање на

последњу вечеру Господњу. За мене је овај човек грандиозан приказ неутажене

брахманске глади, много више него било какво самозатајивање.

Заправо Кинези су у праву, све треба појести, што год се може. Ја сам неповерљив према

онима који биркају. Пробирљивост, пак, сматрам за хистерију. Устежем се да признам,

али постоји јело који никада нисам могао, па ни данас не могу да поједем, то је скоруп с

узвареног млека. Ова одбојност сигурно је знак неке темељне корупције мог бића. Тешка

грешка у карактеру и у склопу, одступање од нормале, али ту ништа нисам могао да

изменим. Хијерархија, наравно, постоји и човек има право да изгради субјективни поредак

вредности. Нико од мене не може захтевати да малине са шлагом ставим у исту раван са

шкембићима. Али све треба појести, што год се може. А онај чија су чула здрава, тај

заиста и поједе све што се може појести. То је нормално, и за мене је то прави човек, и на

земљи и ван ње. Окусити. Беме гради свет од укуса. Често мислим на ову аналогију, добро

би било саградити свет од мириса цвећа, научити шта значи нарцис, љубичица, цвет

винограда, цвет вишње, дивља ружа, зова, маслина, имела, кокотац, лавандула, а шта

значе мирисна дрвећа, јела и ловор.

Ни јабуке се не могу брати ако човек дође са стрком. Каснер стрку назива

пренапрегнутошћу. За њега је она најжалоснија у животу нашег доба. Гијен је овако

карактерише: похитај да живиш. Сам живот се расипа у непостојање. Нервоза,

ужурбаност, временска паника. Што се мене тиче, ја бих задржао израз стрка. То је оно

што иде уз модерно варварство рада. Историја рада је историја корупције бивства. Свој

хлеб заради у зноју лица свога. Какво проклетство! И ништа се не може изменити. Среће у

раду нема. А задовољство у раду само је једно, ако радим да свет и себе самог усмерим на

изворно место, и да их учиним поново нормалним. Како је сада, није то оно. Ово сада је

наркотик, бекство, самоубиство, бес, јарост, лудило. А ако хајка даље не иде, чак треба и

нешто лагати. Боље да и не кажем. Када изградња спољњег света почива на рушењу

унутарњег. Тренутно то је оно, чини ми се, од чега човек највише пати. Присиљен је да

ради нешто чиме себе, уз велика напрезања и с концентрисаном пажњом, уз потпуно

ангажовање својих способности и знања, чак и изнад њих (пренапрезање), расипа у ништа.

Ни јабуке се не могу брати варварски, у стрци и помами. Из руке исклизне најлепша,

падне и оштети се. А трешње уопште није могуће брати када је човек у стрци. И не треба

радити супротно од онога што човек чини када ради. Не. Брање трешања припада другом

начину живота. Оном где нема нервозе, ни журбе, ни пренапрегнутости, нити што више за

што краће време. Где нема стрке. Брање трешања је спокојство. Нема никакве везе с

варварским радом. Да би човек умео да бере трешње, треба да буде једноставан, односно

нормалан. Иначе само ужурбано граби, и боље ће урадити ако оде на фудбалску утакмицу.

Брање трешања је занимање које је савршено ослобођено узбуђења. Кад се човек добро

смести на врх крошње, корпу окачи на погодно место, на дохват руке, куку, којом спољне

огранке може да прикучи, положи лепо дуж гране, има времена за све. Може се дивити

пределу, било врту испод себе, чије је лице одозго сасвим другачије, као да је анфас са

суседним дрвећем. Може да запали цигар дувана, да слуша славуја, или коса, и да

посматра како блиста сунчева светлост на смирају иза усковитлане пене ледено-

кристалних облака. У међувремену опрезно хвата трешње за врх петељке, повлачи их у

смеру супротном од првца раста, како би лакше попустиле, и одвојиле се без насиља.

Плодове ставља у корпу, две по две, три по три трешње, онако како му долазе под руку.

Није препоручљиво хватати одједном више од три, јер то плод болно осети.

За време бербе трешања на врху крошње дошао сам до искуства које нисам стекао ни за

време свирања на клавиру, ни за време писања, ни за време размишљања, нити за време

путовања. То је искуство слободе. Јер како ни у једној другој делатности нисам до тога

дошао, морао сам претпоставити да нисам ни уметник, ни писац, ни авантуриста, нити

мислилац. По свој прилици ја сам једноставан човек који се осећа и зна да је слободан у

једноставним животним околностима и условима. О слободи једино могу рећи да није ни

пријатна, нити непријатна, али је више пријатна. Никаквог трага узбуђењу. Осећао сам се

потпуно отвореним и то беше добро, сасвим добро. Као да сам неком могао погледати

право у очи. Ствари ме нису ни спречавале, нити избегавале, а нису ни ишчезавале.

Најпростије речено, свака ствар је била оно што јесте, и била је тамо где јесте. У свему

беше неке геометријске непоколебљивости. Слобода је раније за мене значила потпуну

незапреченост; то, наравно, није била слобода, него самовоља; сада знам да бити слободан

није ништа друго до бити поуздано свестан онога што јесте и где јесте, и знати како се

треба кретати између ствари. Ено, корпа виси на грани, кука лежи поред ње, ако овај грозд

трешања желим да домашим, морам овде стати како бих без ризика могао убрати плодове

и ставити их у корпу. Корпа је иначе прилично испуњена, треба да сиђем, да је испразним

у велику корпу која се налази поред стабла, јер иначе би се трешње овако нагњечиле, и

брже поквариле.

Свест да нисам ни уметник, ни мислилац, ни писац, нити нешто друго, него да сам

једноставно човек, испунила ме је необичним задовољством. Осећао сам се ослобођен

чудних узорака, а то је допринело разумевњу сопствене слободе. Никаква продукција.

Никаква сензација. Никаква принуда. Ништа што одудара од поретка, односно ништа

абнормално. Већ и по томе што искуство није било изненадно ослобађање, односно

потрес. Једноставно, било је ту, не као појава, него као присуство. Не као да сада могу

чинити што хоћу, не усхићено као што пише апостол Павле: мени је сада већ све

допуштено! Слобода је узбуђење само дотле док је нема, док је нешто у човеку што му

забрањује; чим се све могућности отворе и нестану отпори које је човек показивао према

самом себи, она одједном постаје једноставна. Ако посебно не прибавимо сазнање о њој,

нећемо је ни приметити. По свој прилици у праву су они који кажу да би земља сасвим

лако могла постати рај, само је ми претварамо у пакао.

Чудно је да сам у детињству, кад ми се нешто не би допало, или ме је дирало, ако би

можда дошли неки људи које нисам волео, бежао на трешњу, чак и онда када плодова на

воћки већ одавно није било. Лети, или у јесен, засео бих сасвим на врху у наслоњач и за

кратко време се смирио.