1

Митрополит Сурошки Антоније

Мoлитва и живот [1]

Предговор

Молитва за мене означава личне односе. Ја нисам веровао у Бога, затим сам Га

изненада открио и Он се преда мном одмах појавио као највиша вредност и цео смисао

живота – али истовремено и као личност. Мислим да молитва не значи ништа за онога за

кога не постоји објекат молитве. Не можете молитви да научите човека који нема осећај

Живог Бога; можете да га научите да се понаша тачно као да верује, али то неће бити жив

порив, што истинска молитва јесте. Зато бих као увод у ове беседе о молитви желео да

пренесем управо своју убеђеност у личну реалност таквог Бога с Којим могу бити

успостављени односи. Затим ћу замолити читаоца да се према Богу односи као према

живом лицу, као према суседу, и да ово своје знање изражава у истим категоријама,

којима изражава своје односе с братом или с другом. Мислим да је то главно.

Један од разлога због којих молитва, заједничка или појединачна, изгледа тако

мртво и тако формално јесте тај што у њој често недостаје акт богопоклоњења, који се

одвија у срцу које општи с Богом. Сваки израз, у речи или делу, може бити од помоћи, али

је све израз оног главног, а то је управо – дубоко тиховање општења.

На основу људских односа сви знамо да су љубав и пријатељство дубоки онда кад

можемо да ћутимо заједно. Ако нам је за одржавање везе потребно да говоримо са

сигурношћу и тугом морамо признати да међусобни односи још увек остају површни;

зато, ако желимо молитвено да се клањамо Богу, пре свега морамо научити да осећамо

радост у ћутљивом пребивању с Њим. То је лакше него што на први поглед може да

изгледа; за то је потребно мало времена, мало поверења и одлучност да човек почне.

Једном је „Aрски Кире“, француски светац с почека деветнаестог века упитао

старог сељака шта ради сатима седећи у цркви, при чему се очигледно, чак није ни молио;

сељак одговори: „Гледам Га, Он гледа мене и лепо нам је заједно.“ Овај човек је научио да

разговара с Богом не реметећи тишину близине речима. Ако то умемо, можемо да

користимо било који облик молитве. Ако пак пожелимо да се сама молитва састоји од

речи које користимо, безнадежно ћемо се уморити од њих, зато што ће из дубине ћутања

ове речи бити површне и досадне.

Али, какво надахнуће могу бити речи кад иза њих стоји тиховање, кад су испуњене

правим духом:

Господи, устње моји отверзеши, и уста моја возвестјат хвалу Твоју Господе, усне

моја отвори и уста ће моја казивати хвалу Твоју (Пс. 50: 17).

Суштина молитве

Јеванђеље по Матеју нас скоро од самог почетка суочава са самом суштином

молитве. Мудраци су угледали дуго очекивану звезду; одмах су кренули на пут да пронађу

Цара; дошли су до јасала, пали на колена, поклонили су се и принели дарове; изразили су

молитву у њеном савршенству, односно у созерцању и трепетном поклоњењу.

У више или мање популарној литератури о молитви често се каже да је молитва

узбудљиво путовање. Често човек може да чује: „Учите да се молите! Тако је занимљиво

2

молити се, то је тако узбудљиво, то је откривање новог света, срешћете се с Богом,

пронаћи ћете пут ка духовном животу.“ У извесном смислу, разуме се, то јесте тачно; али

притом се заборавља нешто много обзиљније: да је молитва опасно путовање и да не

можемо да се упутимо на тај пут без ризика. Апостол Павле каже да је страшно пасти у

руке Бога Живога (Јевр. 10, 31). Због тога свесно изаћи у сусрет са Живим Богом значи

кренути на страшно путовање: у извесном смислу сваки сусрет с Богом јесте Страшни суд.

Кад год да се нађемо у присуству Божијем, без обзира да ли је то у тајнама или у молитви

ми чинимо нешто веома опасно, зато што је Бог огањ, како каже Писмо. И ако нисмо

спремни да се без остатка предамо божанском пламену и да постанемо купина која не

сагорева у пустињи, купина која је пламтела не изгарајући, овај пламен ће нас спржити,

зато што се искуство молитве може спознати само изнутра и с њим се не смемо играти.

Приближавање Богу је увек откривање и лепоте Божије и растојања које се налази

између Њега и нас. „Растојање“ није прецизна реч, јер њу не одређује то што је Бог свет, а

ми смо грешни. Растојање се одређује односом грешника према Богу. Ми можемо да се

приближавамо Богу само ако то чинимо са свешћу да долазимо на суд. Ако долазимо

осудивши себе; ако долазимо зато што Га волимо без обзира на наше сопствено неверство;

ако долазимо код Њега волећи Га више од иметка у којем Га нема, тада смо за Њега

отворени и Он је отворен за нас и нема растојања; Господ прилази сасвим близу, у љубави

и самилости. Али ако стојимо пред Богом одевени у панцир своје гордости, своје

самоуверености, ако стојимо пред Њим као да имамо право на то, ако стојимо и захтевамо

од Њега одговор, растојање које нас одваја од Творца постаје бесконачно. Енглески писац

К.С.Луис [2]] изражава мисао да је у овом смислу растојање релативно: кад је Даница стао

пред Бога изазивајући Га – односно, управо у тренутку кад своје питање није поставио да

би у смирењу схватио нешто, већ да би приморао Бога на одговор, нашао се на

бесконачном растојању од Бога. Бог се није померио, није се померио ни сатана, али су и

без икаквог покрета постали бесконачно удаљени.

Кад год да се приближавамо Богу контраст између онога што Он јесте и што ми

представљамо постаје ужасавајуће јасан. Можемо да не будемо свесни тога све време у

току којег као да живимо далеко од Бога, док Његово присуство и Његов лик остају

магловити у нашим мислима и у нашем доживљају, али што се више приближавамо Богу

контраст бива тим оштрији. Свецима спознају сопствене греховности не омогућава стална

мисао о својим греховима, већ виђење светости Божије. Кад гледамо себе без миомирисне

позадине Божијег присутва грехови и врлине нам изгледају као нешто ситно и у извесном

смислу небитно; само на позадини Божанског присуства оне се појављују са свом

рељефношћу и стичу сву своју дубину и трагичност.

Сваки пут кад се приближавамо Богу ми се налазимо пред лицем или живота или

смрти. Овај сусрет је живот ако Му прилазимо у одговарајућем духу и кад нас Он

обнавља; то је погибељ ако Му се приближавамо без духа свештеног страха и скрушеног

срца; погибељ је ако доносимо гордост или самоувереност. Зато пре него што кренемо на

такозвано „узбудљиво путовање молитве“ ни за тренутак не смемо да заборавимо да тамо

не може да се деси ништа значајније, ништа што у нама изазива већи трепет од сусрета с

Богом у који смо кренули. Морамо бити свесни да ћемо у овом процесу изгубити живот:

стари Адам у нама мора умрети. Чврсто се држимо за старог човека, бојимо се за њега, и

тако тешко није само на почетку пута, већ и годинама касније, тешко је осетити да смо

потпуно на Христовој страни, против старог Адама!

3

Молитва је путовање које не доноси узбудљива осећања, већ нову одговорност.

Док пребивамо у незнању од нас се ништа не тражи, али чим смо нешто сазнали

одговарамо за то како користимо своје знање. Нека нам је оно дато и на дар, ми

одговарамо за свако зрнце истине коју смо сазнали и чим она постаје наша сопствена не

можемо да је оставимо да буде пасивна, већ треба да је остварујемо у свом понашању. И у

овом смислу се од нас захтева одговор за сваку истину коју смо схватили.

Само с осећањем страха, богопоштовања и најдубљег свештеног трепета можемо

да приступамо ризику молитвеног делања и треба да дорастемо до њега у свом

спољашњем животу што је могуће потпуније и одређеније. Није довољно да се сместимо

удобно у фотељу и да кажемо: „Ево, приступам богопоклоњењу пред лицем Божјим.“

Морамо схватити да бисмо се кад би Христос стајао пред нама понашали другачије и

треба да научимо да се понашамо у присуству невидљивог Господа као што бисмо се

понашали у присуству Господа Који је за нас постао видљив.

Пре свега ово претпоставља одређено стање ума које се одражава и на стање тела.

Кад би Христос био овде, пред нама, и кад бисмо стајали потпуно прозрачни умом и телом

за Његов поглед, осећали бисмо свештени страх, страх Божји, љубав, можда чак и ужас,

али се не бисмо понашали тако слободно као што то обично чинимо. Савремени свет је у

већој мери изгубио молитвени дух и дисциплина тела је у представи људи постала нешто

другостепено, док заправо ни из далека није другостепена. Заборављамо да ми нисмо

душа која обитава у телу него човек који се састоји од тела и душе и да смо по апостолу

Павлу призвани да прослављамо Бога и у телима нашим и у душама нашим; наша тела су

као и наше душе, призвана на славу Царству Божијег (1 Кор. 6, 20).

Пречесто молитва за нас у животу нема такав значај да све остало оде на страну

уступајући јој место. Молитва је код нас – додатак мноштву других ствари; не желимо да

Бог овде буде због тога што нема живота без Њега, зато што је Он највиша вредност, већ

зато што би било тако пријатно кад бисмо као додатак свим великим доброчинствима

Божјим имали још и Његово присуство. Он је додатак нашем комфору. И кад Га тражимо

с таквим расположењем не срећемо Га.

Међутим, без обзира на све што је речено молитва је, ма како опасна била, ипак

најбољи пут да бисмо ишли напред, ка испуњењу нашег призвања, и да бисмо до краја

постали човечни, односно да бисмо ушли у потпуно јединство с Богом и да бисмо на крају

крајева постали оно што апостол Петар назива заједничарима Божанске природе (2 Петр.

1, 4).

Љубав и пријатељство не расту ако нисмо спремни да за њих жртвујемо много;

исто тако треба да будемо спремни да се ослободимо многог да бисмо прво место дали

Богу.

Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом

својом, и свим умом својим (Лк. 10, 27). То је наизглед врло једноставна заповест, али се у

овим речима садржи много више него што се на први поглед чини. Сви знамо шта значи

волети некога свим срцем. Знамо како је радосно не само срести се с вољеним, него чак и

помислити на њега, какву радост нам то причињава. Управо тако треба да се трудимо да

волимо Бога и сваки пут кад се помене Његово име оно треба да испуни наше срце и душу

бесконачном топлином. Бог увек треба да буде у нашем уму, док ми о Њему заправо

размишљамо само од прилике до прилике.

А што се тиче тога да волимо Бога свом нашом снагом, то је могуће само ако са

свесном намером одбацујемо од себе све што није Божије у нама; напором воље треба

4

стално да се усмеравамо ка Богу и кад се молимо (тада је то лакше зато што смо у молитви

већ усредсређени на Бога) и кад нешто радимо (што захтева тренинг, јер смо у том случају

усредсређени на неко материјално достигнуће које треба да посветимо Богу с посебним

напором).

Мудраци су прешли дуг пут и нико не зна какве тешкоће су морали да савладају.

Свако од нас путује као и они. Они су носили дарове: злато за Цара, тамјан за Бога и

измирну за човека којем је предстојало да претрпи смрт. Где да узмемо злато, тамјан и

измирну ми који све дугујемо Богу? Знамо да нам је све што имамо дао Бог и да то чак

није наше заувек или засигурно. Све нам може бити одузето осим љубави и то љубав чини

јединим што можемо да дамо. Све остало: удови нашег тела, разум, имовина – може нам

бити одузето на силу; али љубав – нема начина да се она добије од нас ако је сами не

дамо. Кад је у питању наша љубав исто толико смо слободни колико смо неслободни у

сваком од осталих испољавања наше душе или тела. И премда је у основи чак и љубав дар

Божји, зато што не можемо да је изазовемо у себи, кад је имамо, то је ипак једино што

можемо да одбијемо да дамо или што можемо да дамо. У „Дневнику сеоског свештеника“

Ж.Бернанос каже да Богу можемо да дамо и своју гордост: „Дај своју гордост заједно са

свим осталим, дај све.“ Гордост која је дата на такав начин претвара се у дар љубави, а

сваки дар љубави је пријатан Богу.

Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас мрзе (Мф. 5, 44) је заповест

чије испуњење за нас може бити више или мање лако; али да опростимо људима који су

нанели страдања онима које волимо је потпуно друга ствар. Овде може изгледати као да

човек издаје некога. Међутим, што је већа наша љубав према ономе ко страда тим више

смо у стању да поделимо страдања и да опростимо и у овом смислу је највећа љубав

достигнута онда кад заједно с рабином Јегел Микаелом можемо да кажемо: “I am my

beloved”, „Ја и мој вољени смо једно.“ Док говоримо „ја“ и „он“ ми не делимо страдања и

не можемо да их прихватимо. Покрај подножја Крста Мати Божија није стајала у сузама,

као што се често приказује у западном сликарству; Она је достигла такву пуноћу јединства

са Својим Сином да није имала чему да се супротставља. Пролазила је кроз распеће

заједно са Христом; доживљавала је сопствену смрт. Мајка је довршила оно што је

започела на дан приношења Христа у храм кад је дала Свог Сина. Једини од свих синова

Израиљевих Он је био прихваћен као крвава жртва. И Она, Која Га је тада донела

прихватала је последице обреда који је савршила и који је постао стварност. И као што је

Он тада био јединствен с Њом, тако је Она сад била у потпуности јединствена с Њим и

није имала чему да се супротставља.

Љубављу постајемо јединствени с оним кога волимо и љубав нам омогућава да без

остатка делимо не само страдање, већ и однос према страдању и према онима који га

причињавају. Није могуће замислити Мајку Божију или ученика Јована како протестују

против онога што је била очигледна воља распетог Сина Божијег. Нико га не узима од

Мене, него га Ја Сам од Себе полажем (Ин. 10, 18). Он је умирао добровољно, по Својој

сагласности, за спасење света; Његова смрт је била ово спасење и зато су они који су

веровали у Њега и желели да буду једно с Њим могли да поделе страдање Његове смрти,

могли су да пролазе кроз страдања заједно с Њим, али нису могли да их одбаце, нису

могли да се окрену против гомиле која је разапела Христа, зато што је распеће било воља

Самог Христа.

Можемо да се противимо нечијем страдању, можемо да се бунимо против нечије

смрти или онда кад им се човек сам противи, било да је то исправно или не, или кад не

5

делимо његове намере и његов однос према страдању; међутим, у том случају наша љубав

према овом човеку није довољна и ствара поделу. То је љубав какву је испољио Петар кад

је Христос на путу за Јерусалим рекао Својим ученицима да иде у смрт. Петар узе Га

насамо и поче Га корити, али Христос одговори: Иди од Мене, сатано; јер ти не мислиш

оно што је Божије, него што је људско (Мк. 8, 32). Можемо да замислимо да је жена

разбојника који је био разапет с Христове леве стране била пуна истог протеста против

смрти свог мужа као и он сам; у овом смислу њих двоје су били потпуно јединствени, али

обоје нису били у праву.

А поделити са Христом Његово страдање, распеће и смрт значи прихватити

беспоговорно све ове догађаје у истом расположењу као и Он, односно прихватити их

добровољно, страдати заједно с Човеком туге, остати овде у тиховању – у тиховању Самог

Христа које је нарушено само малобројним одлучујућим речима, у тиховању истинског

општења; не у сажаљивом ћутању, већ у тиховању састрадавања које нас чини способнима

да израстемо у потпуно јединство с другим тако да више нема једног и другог, већ постоји

један живот и једна смрт.

У току историје људи су више пута били сведоци прогона и нису се плашили, већ

су делили страдања не протествујући: на пример, Софија – мајка, која је стајала поред

сваке своје кћери, Вере, Наде и Љубави, храбрећи их да оду у смрт, или многи други

мученици који су једни другима помагали, али се никад нису окретали против мучитеља.

Дух мучеништва се може показати на читавом низу примера. У првом примеру изражен је

сам дух мучеништва, његова поставка: дух љубави коју не може да сломи патња или

неправедност. Неки су свештеника који је доспео у заточеништво као сасвим млад и који

је изашао на слободу као физички потпуно уништен човек упитали шта је од њега остало

и он је одговорио: „Ништа није остало од мене, уништили су буквално све, остала је само

љубав.“ Овакве речи сведоче о правилној поставци онога ко говори и свако ко с њим дели

његову трагедију мора делити и његову непоколебљиву љубав.

А ево примера човека који се вратио из Бухенвалда и кад су га упитали за њега

самог рекао је да су његове патње ништа у поређењу са жалошћу због несрећних немачких

младића који су могли да буду тако окрутни, и да не налази мир мислећи на стање

њихових душа. Његова брига није била за себе (а тамо је провео четири године) и за

безбројне људе који су патили и умирали унаоколо, већ за мучитеље. Они који су патили

били су са Христом; они који су били окрутни – нису.

Трећи пример је молитва коју је у концентрационом логору написао затвореник

Јеврејин: «Мир свим људима зле воље! Нека престане свака освета, сваки позив за

кажњавање и освету... Злочини су препунили чашу, људски разум није више у стању да их

прими. Безбројни су зборови мученика... Зато немој стављати њихова страдања на тасове

Твоје праведности. Господе, не окрећи их против мучитеља као страшну оптужбу како би

затражио од њих страшну плату. Подај им другачије! Стави на тас, у заштиту џелата,

шпијуна, издајника и свих људи зле воље – храброст, духовну снагу мучених, њихово

смирење, њихову узвишену племенитост, њихову сталну унутрашњу борбу и непобедиву

наду која суши сузе, њихову љубав, њихова измучена, разбијена срца која су остала

непоколебљива и верна пред лицем саме смрти чак и у тренуцима највеће слабости... Све

то стави, Господе, пред Твоје очи ради опроштаја грехова, као откуп, ради победе

праведности, узми у обзир добро, а не зло! И нека не останемо у сећању наших

непријатеља као њихове жртве, као страшни кошмар, као авети које их сустопице прате,

већ као помоћници у њиховој борби за искорењавање распојасаности њихових преступних

6

страсти. Ништа више не желимо од њих. А кад се све ово заврши даруј нам да живимо као

људи међу људима и нека се на нашу измучену земљу врати мир – мир људима добре

воље и свима осталима...»

Један руски епископ је говорио да за хришћанина представља посебну предност да

умре као мученик, зато што нико осим мученика неће на Страшном суду моћи да стане

пред лице Божијег Престола судњег и да каже: „По речи Твојој и по угледу на Тебе

опростио сам; сад Ти немаш више шта да захтеваш од њих.“ То значи да онај ко је

претрпео мучеништво у Христу, чија се љубав није поколебала у страдању, стиче

безусловну власт опраштања онима који су страдања изазвали. Ово се може применити и

на много уобичајенијем нивоу, на нивоу свакодневног живота; свако ко трпи и најмању

неправду од другог моћи ће да опрости или да одбије опроштај. Међутим, то је мач с две

оштрице; ако не опраштамо, ни сами нећемо добити опроштај.

Француски римокатолици са својим истанчаним осећајем за праведност и славу

Божију имају јасну представу о томе какву победу Христос може да освоји кроз људска

страдања: од 1797. године постоји ред Искупљења који се у непрестаном поклоњењу

Светим Даровима моли за опроштај злочина све земље и за опроштај појединим

грешницима по молитвама њихових жртава. Ред такође има за циљ да васпитава у деци и

одраслима дух љубави.

Такође је карактеристична прича о француском генералу Морису д’Елбеу из

времена ратова револуције. Његови војници су ухватили неколико „плавих“ и спремали су

се да их стрељају; генерал је морао да попусти, али је инсистирао на томе да војници прво

гласно изговоре Молитву Господњу, што су они и учинили; и кад су дошли до речи И

опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим схватили су,

заплакали и пустили заробљенике. Касније, 1794. године, генерала д’Елбеа „плави“ су и

самог стрељали.

Француски језуита Жан Данијелу у својој књизи „Свети пагани“ пише да је

страдање везивна карика између праведника и грешника: праведника који трпе страдања и

грешника који их причињавају. Да нема те карике они би били потпуно разједињени;

праведници и грешници би остајали на паралелним линијама које се никад не пресецају и

не би могли да се сретну. У том случају праведници не би имали власт над грешницима

зато што није могуће да човек има везе с оним кога не среће.

Напомене:

[1] Living Prayer. London, 1966. Превод с енглеског. Објављено: Журнал Московске

Патријаршије. 1968. бр. 3-7 (у скраћеној верзији); Рига, 1992.

[2] С. S. Lewis. Screwtape Letters. Letter XIX. Руски превод в. у: К.С.Луис. Љубав. Патња.

Нада.: Република. 1992.

Молитва Господња

Иако је Молитва Господња једноставна и користи се тако често, она је велики

проблем и тешка молитва. То је једина молитва коју је Господ дао. У извесном смислу то

није само молитва, већ и животни пут изложен у облику молитве: то је слика постепеног

усхођења душе од ропства ка слободи. Молитва је саграђена изненађујуће тачно. Као што

кругове који се разилазе услед пада каменчића на површину вештачког језера можемо да

посматрамо све даље и даље до обале или у супротном смеру – од обале ка извору

7

кретања, тако и Молитву Господњу можемо да анализирамо или почевши од првих или од

последњих речи. Неупоредиво је лакше почети идући од споља ка центру иако је за

Христа и Цркву правилан други пут.

То је молитва синовства – Оче наш. И премда у извесном смислу може да је

изговара свако ко се приближава Господу, она сасвим тачно изражава однос само оних

који се налазе у Цркви Божијој, који су у Христу нашли пут ка свом Оцу зато што само

кроз Христа и у Њему постајемо синови Божји.

Ова наука духовног живота лакше се може схватити ако се посматра паралелно с

казивањем о Изласку и у контексту Заповести блаженства. Кад почињемо од последњих

речи молитве и идемо ка првима, видимо да је то пут усхођења: наша полазна тачка – на

крају молитве – одређује стање ропства; врх усхођења – прве речи молитве – одређује

наше стање синовства.

Народ Божји, који је у египатску земљу дошао слободан постепено је пао у стање

ропства. Услови његовог живота стално су га подсећали на његову поробљеност: рад је

постајао све тежи и тежи, положај све убогији; међутим, то није било довољно да натера

Јевреје да се устреме ка истинској слободи. Ако тешко стање превазилази неке границе

оно може да доведе до бунта, до насиља, до покушаја да се човек избави од тешког,

неиздрживог стања; међутим, у суштини, ни устанак, ни бекство нас не чине слободнима,

јер је слобода пре свега унутрашње стање у односу на Бога, на самог себе и на свет који

нас окружује.

Сваки пут кад су Јевреји покушавали да напусте земљу добијали су нове и све теже

послове. Кад је требало да се праве цигле нису добијали сламу која је за то потребна и

фараон је говорио: „Нека сами иду и скупљају сламу“ (2 Мојс. 5, 7). Он је желео да буду

толико исцрпљени, да буду толико притиснути својим тешким радом да им више не пада

на памет мисао о бунту или о избављењу. Исто тако и за нас нема наде док нас поробљава

кнез света овог, ђаво, са свим силама којима располаже за хватање људских душа и тела,

како би их задржао далеко од Живог Бога. Ако Сам Бог не дође да нас ослободи

ослобођења неће бити, већ ће бити вечно ропство; и прве речи које налазимо у Молитви

Господњој говоре управо о томе: Избави нас од лукавог. Избављење од лукавог је управо

оно што је учињено у египатској земљи преко Мојсија и што се дешава у крштењу силом

Божијом која је дата Његовој Цркви. Реч Божија се чује у овом свету позивајући све на

слободу, дајући наду која силази с неба онима који су изгубили наду на земљи. Ова реч

Божија се проповеда и наилази на одјек у људској души чинећи човека учеником Цркве:

он стоји на улазним вратима као човек који је чуо зов и пришао да чује (Рим. 10, 17).

Кад ученик одлучује да постане слободан човек у Царству Господњем Црква чини

одређене радње. Која је корист питати роба који још увек остаје у власти свог господара

да ли жели да постане слободан? Он зна да ће ако се усуди да моли за слободу која му је

понуђена бити сурово кажњен, чим поново остане насамо са својим господарем. Због

страха и навике на ропство човек не може да моли за слободу док не буде ослобођен од

власти ђавола. Зато што него неко ико ишта упита човека који овде стоји с новом надом у

божанско спасење, он бива ослобођен од власти сатане. То је смисао молитви заклињања,

које се читају на почетку чина крштења, како у Православној Цркви, тако и у

Римокатоличкој. Тек кад је човек постао слободан од окова ропства он бива упитан

одриче ли се ђавола и да ли жели да се сједини са Христом. И тек после слободног

одговора Црква га прима, чини га удом Тела Христовог. Ђаво жели робове, а Бог жели

слободне људе чија би воља била сагласна с Његовом вољом. У терминологији Изласка

8

„лукави“ је био Египат, фараон и све што је имало везе с њима, тачније: храна и очување

живота у условима ропске покорности. И за нас је акт молитве, који је битнији, коначнији

акт устајања против ропства него наоружани бунт, истовремено и на известан начин

обнављање осећања одговорности пред Богом и сродства с Њим.

Дакле, прва ствар од које почиње Изалазак – а тако почињемо и ми, - јесте свест о

свом ропству и о томе да није могуће обрачунати се с њим путем бунта или бекства, јер

без обзира да ли бежимо или дижемо устанак, ми и даље остајемо робови ако не

променимо свој однос према Богу и према свим животним околностима онако као што нас

томе учи прва заповест блаженства: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство

Небеско. Само по себи сиромаштво, стање ропства, није пропусница за Небеско Царство;

роб може бити лишен не само земаљских добара, већ и небеских; овакво сиромаштво

може да оптерећује више него просто лишавање онога што нам је потребно за земаљски

живот. Свети Јован Златоуст каже да није сиромашан онај ко ништа нема, већ онај који

жели оно што нема.

Сиромаштво нема корен у томе колико жудимо за тим да имамо оно што не

можемо да добијемо. Размишљајући о свом људском постојању лако се можемо уверити у

то да смо крајње сиромашни и несрећни, јер ма шта да имамо то никад није наше, без

обзира на то колико богати да изгледамо. Кад покушавамо да се ухватимо за било шта,

врло брзо се уверавамо да не можемо то да задржимо. Наш живот нема корен ни у чему

осим у моћној стваралачкој речи Божијој, која нас је позвала из потпуног, радикалног

одсуства у Његово присуство. Није у нашој власти да задржимо свој живот и здравље, па

чак ни психосоматска својства: довољно је да у глави пукне најситнији капилар па да

човек великог ума постане слабоумни старац.

У области наших осећања због различитих узрока које јесмо или нисмо у стању да

објаснимо, на пример, од грипа или умора, не можемо у потребном тренутку да

доживљавамо према другом човеку оно саосећање које бисмо желели да нађемо у себи;

или пак идемо у цркву и осећамо да смо камени. То је сиромаштво у чистом облику, али

да ли нас оно чини децом Царства? Не, зато што видећи с горчином у сваком тренутку

живота да нам све измиче, примећујући само да ништа не поседујемо, ми због тога не

постајемо радосна деца Царства Божије љубави, већ остајемо жалосне жртве околности,

над којима немамо власти и које мрзимо.

Ово нас враћа речима сиромашни духом. Сиромаштво које отвара Царство Небеско

састоји се у знању да ако ми ништа од онога што је моје не припада заиста, значи да је све

што имам – дар љубави, Божије или људске љубави, и тада се све потпуно мења. Ако смо

свесни да нисмо самоникли, а да ипак постојимо, можемо да кажемо да се у томе огледа

непрекидно дејство Божије љубави. Ако видимо да никаквим напорима не можемо да

учинимо својом својином оно што поседујемо, значи да је све Божија љубав, која се

конкретно испољава у сваком тренутку; и тада сиромаштво постаје извор савршене

радости, зато што је све што имамо доказ љубави. Никад не треба да тежимо присвајању,

зато што ће ако било шта назовемо „својим“, а не сигурним даром Божјим, то бити

лишавање, а не стицање. Ако је нешто моје, страни су му односи међусобне љубави; а ако

је Божије и ја га поседујем из дана у дан, из тренутка у тренутак, то је акт Божанске

љубави који се непрестано обнавља. И тада долазимо до радосне мисли: „Хвала Богу што

ово није моје; да је моје било би то поседовање, али, авај, без љубави.“ Изградња односа

до којих нас доводи ова мисао и јесте оно што Јеванђеље назива Царством Божјим.

Царству припадају само они који све имају од Цара у међусобним односима љубави и који

9

не теже ка томе да буду богати, јер бити богат значи бити лишен љубави и налазити се у

власти ствари. Чим откријемо Бога у овој перспективи откривамо да је све Божије и да је

све од Бога, и почињемо да улазимо у Божанско Царство и да стичемо слободу.

Тек кад су Јевреји под Мојсијевим руководством и од њега просвећивани постали

свесни да њихово стање ропства има извесне везе с Богом и да није просто људска ствар,

кад су се обратили Богу, кад су се вратили односима Царства, нешто је могло да се

промени; и то је тачно и кад смо сви ми у питању, чим постајемо свесни да смо жалосни

робови, али ако смо такође свесни да се то дешава по Божанској премудрости и да смо сви

у власти Божијој, можемо да се окренемо Богу и да кажемо: Избави нас од лукавог.

Као што је Мојсије позвао Јевреје да напусте Египат, да крену за њим у тамној

ноћи, да пређу Црвено море, тако и сваки појединачни човек доспева у пустињу у којој

почиње нова етапа. Он је слободан, али још није ушао у славу Обећане земље, зато што је

из Египта понео душу роба, навике роба, искушења роба. А за васпитавање слободног

човека потребно је неупоредиво више времена него за свест о свом ропском положају. На

ропски дух смо још увек толико навикнути, његове норме и даље постоје и чувају своју

огромну власт: роб има где да склони главу, робу је обезбеђена храна, роб има друштвени

– премда и низак – положај, он је под заштитом, зато што за његов живот одговара

господар. Бити роб, ма како то тешко, понижавајуће и жалосно било – ипак представља

одређени облик заштићености док је стање слободног човека – стање максималне

незаштићености; преузимамо своју судбину у своје сопствене руке и тек кад се наша

слобода укорени у Богу, ми стичемо другу незаштићеност, сигурност потпуно другог реда.

Овај осећај незаштићености и несигурности показан је у Књизи Царства, у причи о томе

како су Јевреји молили Самуила да им да цара. Вековима их је водио Бог, односно људи,

који су у својој светости знали путеве Божије; како Амос каже (3, 7), пророк је онај с ким

Бог дели Своје помисли. И ево, у време Самуила Јевреји су увидели да бити само под

Божјим вођством у земаљском смислу означава потпуну несигурност, зато што тада све

зависи од светости, од самоодрицања, од моралних особина које је тешко стећи; и

обратили су се Самуилу с молбом да им да цара, јер „желимо да будемо као остали

народи“, желимо исту сигурност коју имају остали народи.

Самуило не жели да пристане, он види да је то одступништво, али Бог му каже:

Послушај глас народа... јер нису одбацили тебе, него су Мене одбацили да не владам њим

(1 Царств. 8, 7). Затим следи читава слика онога што ће представљати њихов живот: Ево

каква ће бити права цара, који ће владати вама: узеће ваше синове и ставиће их уз кочије

своје и учиниће их својим коњаницима и трчаће испред његових кочија... И кћери ће ваше

узети да праве масти, да кувају јела и пеку хлебова... Али народ није пристао да послуша

Самуилов глас и рекао је: не, нека буде цар над нама (1 Царств. 8,: 11-19). Они желе да

купе спољашњу срећу по цену слободе. Међутим, Бог то не жели за нас. Овде се дешава

нешто потпуно супротно догађајима Изласка: Божије је да заштићеност робова буде

остављена и замењена незаштићеношћу слободних људи у настанку. То је тешко, јер док

се развијамо, ми још увек не умемо да будемо слободни и не желимо више да будемо

робови. Сетите се шта се дешавало с Јеврејима у пустињи, како су често жалили за

временом док су били у Египту – робови, али нахрањени. Како су често кукали што сад

немају кров, немају храну, што зависе само од воље Божије на коју још увек нису научили

да се ослањају у потпуности: зато што нам Бог даје благодат, а да постајемо нова твар

препушта нама самима. Као и Јевреји у Египту сав свој живот смо провели као робови;

свом душом, свом вољом, свим својим бићем још увек нисмо постали истински слободни

10

људи: препуштени сопственим снагама можемо да паднемо у искушење. И ове речи – Не

уведи нас у искушење, не подвргавају нас суровом испитивању – треба да нас подсете на

четрдесет година колико је Јеврејима било потребно да превале мали простор који се

налази између египатске земље и Обећане земље. Тако дуго су ишли због тога што их је

сваки пут кад би се окренули од Бога пут одвраћао од Обећане земље. Једини пут којим

можемо да стигнемо у Обећану земљу јесте да идемо трагом Господа. Чим се наше срце

окрене у назад, према египатској земљи, враћамо се својим трагом, скрећемо с пута. Сви

смо били ослобођени милошћу Божијом, сви се крећемо правим путем, али ко може да

каже да се не враћа непрестано по свом трагу или да не скреће с правог пута? Не уведи нас

у искушење, не дај нам да поново паднемо у стање ропства.

Чим смо постали свесни своје поробљености и чим смо од просте кукњаве и

осећања мизерности свог положаја дошли до осећања срдачне скрушености и сиромаштва

духа, наше ропство у египатској земљи добија одговор у речима следећих Заповести

блаженства: Блажени су они који плачу, јер ће се утешити; Блажени кротки, јер ће

наследити земљу. Овај плач, који рађа то што смо открили Царство, што смо открили

своју одговорност и трагедију свог ропског стања, јесте плач горчи од оног који

представља удео обичног роба. Роб плаче због спољашњих околности; а онај ко плаче, а

кога Бог назива блаженим – не жали се, он има скрушено срце и свестан је да је његово

спољашње ропство израз нечег много трагичнијег: његове унутрашње поробљености,

његове одвојености од блискости Божије. И нема никакве могућности да се избави из овог

положаја док не достигне кротост.

„Кротост“ је тешка реч, која је стекла читав низ нијанси. Пошто се крајње ретко

среће у животу, не можемо да се обратимо сопственом искуству и да сетивши се кротких

људи које познајемо, пронађемо кључ за схватање ове речи. У енглеском преводу

Џ.Б.Филипса налазимо: „Блажени су они који не теже ка томе да поседују.“ Од тренутка

кад смо престали да тежимо ка поседовању постајемо слободни, зато што се, без обзира на

оно што поседујемо, налазимо у власти тога. Друго тумачење налазимо у преводу грчке

речи словенском, која значи „укроћен“, „припитомљен“. Укроћен, припитомљен човек

или животиња не само да се просто боје казне и покоравају власти свог господара; овај

процес се у њима одвија даље, они стичу ново својство и ова припитомљеност их избавља

од насиља или принуде.

На прагу свог спасења од египатског ропства налази се услов да бисмо постали

„припитомљени“, другим речима, да бисмо у положају у којем се налазимо, признали

дубину, значај и присуство Божанске воље. И наше избављење не треба да буде бекство

или бунт, већ покрет којим руководи Бог, који почиње од Царства Небеског у нама и

развија се у Царство на земљи. То је период колебања и унутрашње борбе: „Не уведи нас у

искушење, Господе, заштити нас у испитивању, помози нам у борби која је за нас почела.“

И ево, ту смо достигли тачку кад помак постаје могућ. Вратимо се Изласку: Јевреји су

постали свесни да нису само робови, већ и народ Божји, који је доспео у ропство због

своје моралне слабости. Морали су да ризикују, зато што нико никад не стиче слободу од

робовласника и требало је да пређу Црвено море; али и иза Црвеног мора се још није

налазила Обећана земља, већ врела пустиња и они су тога били свесни и знали су да ће

морати да је пређу борећи се с огромним тешкоћама. У истом положају се налазимо и ми

кад одлучујемо да започнемо кретање које ће нас ослободити од ропства: морамо бити

свесни да ћемо се наћи пред притиском насиља, саблазни, унутрашњих непријатеља –

наших старих навика и некадашње жудње за спољашњом срећом и да нам није понуђено

11

ништа изузев пустиње. Испред нас је Обећана земља, али далеко испред и ми морамо

прихватити ризик путовања.

Између Египта и пустиње, између ропства и слободе налази се деона црта: то је

тренутак кад делујемо одлучно и кад постајемо нови људи, доводећи себе у потпуно нове

моралне односе. У географској терминологији то је Црвено море, у речима Молитве

Господње то је Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо. „Као што и ми

опраштамо“ – јесте тренутак кад узимамо своје спасење у своје руке, јер ма шта Бог да

чини све зависи од онога што ми чинимо; и то има огроман значај у смислу нашег

свакодневног живота. Ако људи, који излазе из Египта у Обећану земљу, са собом из

египатске земље понесу своје страхове, своје увреде, своју мржњу, своје жалбе, и у

Обећаној земљи ће бити робови. Чак неће ни почети да се ослобађају. И ево зашто на

деоној линији између огњеног испитивања и саблазни старих навика стоји онај обавезан

услов који Бог никад не ублажава: као што и ви опраштате. Мером којом мерите и вама

ће бити мерено; и као што ви опраштате и вама ће бити опроштено; све што не опростите

биће задржано против вас. То не значи да Бог не жели да опрости; али ако долазимо не

опраштајући, сводимо на нулу тајну љубави, одбацујемо је и у Царству, за нас нема места.

Не можемо да идемо даље ако нам није опроштено и не може нам бити опроштени док

сами не опростимо свакоме ко је према нама згрешио. То је потпуно категорично, реално

и одређено, и нико нема права да мисли да је у Царству Божијем, да припада Царству ако

у његовом срцу и даље живи непраштање. Опраштање непријатељима је прва и

елементарна разликовна особина хришћанина; без тога још увек уопште нисмо хришћани,

него и даље лутамо по врелој Синајској пустињи.

Али опроштај је нешто веома тешко за нас. Опростити у тренутку ганутости срца, у

емоционалном пориву јесте релативно лако; мало ко уме да не узме опроштај. Оно што

називамо опроштајем је често просто искушавање човека коме је опроштено и његова

срећа је ако је то само искушавање, а на одбацивање. Нестпрљиво очекујемо знаке кајања,

желимо да будемо сигурни да онај ко се каје више није онакав какав је био. Али овакво

стање може да траје целог живота и наше понашање је управо супротно свему чему

Јеванђеље учи и како заповеда да поступамо. Дакле, закон опраштања није мали поток на

граници између ропства и слободе: он има ширину и дубину, то је Црвено море. Јевреји га

нису савладали сопственим снагама или у обичним чамцима, направљеним људским

рукама – Црвено море се поделило силом Божијом; Бог их је провео кроз море. Али да би

нас Бог водио треба да постанемо заједничари у Божијем својству – Његовом умећу

опраштања. Бог „не заборавља“ у смислу да ће ако смо некад поступили неправилно, Он

стално, док год се не променимо, памтити да смо слаби и крхки; али се никад неће сећати

у категоријама окриваљавања или оптуживања; то никад неће бити истакнуто против нас.

Господ ће Сам понети наш јарам заједно с нама, ући ће у наш живот; и Он ће морати да

носи више, Његов крст ће бити тежи, Он ће поново кренути на Голготу ако ми не желимо

или нисмо у стању то да учинимо.

Да бисмо били у стању да изговоримо прву реченицу коју смо размотрили, Избави

нас од лукавог, захтева се таква поновна оцена вредности и толико нов однос према свему

да на почетку тешко да можемо да је изговоримо другачије осим с криком, којем још не

одговара унутрашња промена нашег бића. Ми жудимо, али ова жудња још увек не може

бити утољена; молити Бога да нас заштити у искушењу значи молити за корениту

промену нашег стања. Али још је теже да човек буде у стању да каже: Опрости, као што

ја опраштам; то је један од највећих животних проблема. Дакле, ако нисте спремни да

12

оставите сваки осећај увреде у односу на оне који су били ваши господари или

робовласници, не можете да идете на другу страну. Ако сте у стању да опростите,

односно, да оставите у земљи ропства сву своју ропску психологију, сву своју похлепу,

жељу за стицањем и горчину, у стању сте да пређете на другу обалу. После тога ћете се

наћи у врелој пустињи, зато што претварање роба у слободног човека захтева време.

Лишени смо свега што смо поседовали док смо били робови у египатској земљи:

крова, уточишта, хране; немамо ништа осим пустиње и Бога. Земља више није у стању да

нас храни; не можемо више да рачунамо на природну храну, зато се молимо: Хлеб наш

насушни дај нам данас. Бог га даје чак и кад скрећемо с пута, јер бисмо кад га не би давао

умрли не стигавши до граница Обећане земље. Сачувај нам живот, Боже, дај нам времена,

потрпи док лутамо, док не нађемо прави пут.

„Хлеб насушни“ јесте један од могућих превода грчког текста. Овај хлеб који је на

грчком назван, може бити насушни, али такође може бити натприродан хлеб.

Оци и учитељи Цркве, почевши од Оригена и Тертулијана, увек су сматрали да се ове

речи не односе само на наше земаљске потребе, већ и на тајанствени евхаристијски хлеб.

И ако се не хранимо на нов начин, тајанствено, овим Божанским Хлебом (јер сад сав наш

живот зависи само од Бога), нећемо преживети (Јн. 6, 53). Бог је Свом народу слао ману и

давао му је воду из стене коју је Мојсије ударио штапом. Оба дара су образ Христа: Неће

човек живети само од хлеба, већ од сваке речи, која излази из уста Божијих. То је изрека

из Старог Завета (5 Мојс. 8, 3) коју је Христос навео како би посрамио ђавола. Ова „реч“

није просто реч, већ је пре свега Реч, Која се чује вечно, увек, Реч, Којом се држи свака

твар, а затим такође и Реч оваплоћена, Исус из Назарета; даље, то је хлеб чији је праобраз

била мана, хлеб који добијамо у Причешћу. Вода која је потекла и напунила потоке по

Мојсијевој речи јесте праобраз оне воде, која је била обећана Самарјанки, и Крви

Христове која је наш живот.

Излазак је, ако се посматра у речима Молитве Господње, сложена слика; у

Заповестима блаженства такође проналазимо исто стално кретање у напред: Блажени

гладни и жедни правде, јер ће се наситити; Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.

Прво су просто телесни глад и жеђ, лишавање свега што смо поседовали и што је било дар

неправде, земаљски дар, од господара, печат ропства, а затим, исто као што и плач друге

заповести блаженства расту у тренутку кад се обраћамо Богу, ови жеђ и глад постају

жудња за праведношћу. Пред људима се открива нова димензија, димензија живота,

несавладива тежња ка ономе што се у једној од тајних молитава на Литургији дефинише

као „будуће Царство“ – кад благодаримо Богу због тога што нам је даровао Своје Царство

за којим чезнемо. У Литургији је Царство већ овде, али у путовању кроз пустињу оно је

испред, још увек је ван граница достижности, још увек је само зачетак. Оно је у нама као

нека поставка, однос, али безусловно није као нешто што је већ живот којим можемо да се

хранимо и који може да нас сачува међу живима. Постоји телесна глад, која се родила из

наше прошлости и наше садашњости и постоји духовна глад, коју рађа наша будућност и

наше призвање.

Блажени милостиви... Ово путовање се не одвија у самоћи. У казивању о Изласку

сав народ Божји је заједно, као једна целина кренуо на пут; у смислу Молитве Господње и

нашег призвања то је Црква, то је човечанство, то је свако ко учествује на путу; и овде је

бесконачно важно да научимо једно, а то је управо милосрђе према браћи која путују

заједно с нама. Ако нисмо спремни да носимо бремена једни других, да подносимо сву

тежину других, да прихватамо једни друге као што нас Христос прихвата, у милосрђу – за

13

нас нема пута кроз пустињу. Овај пут по врелини која пали, у жеђи и глади, у напетом

напору да постанемо нов човек, јесте време милосрђа, међусобне милосрдне љубави;

иначе нико неће доћи до места на којем се објављује закон Божји, где се дају таблице

закона.

Жеђ за праведношћу и усавршавањем неодвојива је од милосрђа према

сапутницима који путују заједно с нама кроз врућину и страдања; и ови жеђ и глад сад

добијају дубљи смисао него што је просто недостатак хране. Кад Јевреји прилазе подножју

Синаја они у извесној мери већ поседују способност да схватају и да буду оно што јесу;

они су већ „припитомљени“ и постали су јединствен народ, с јединственом свешћу, с

јединственом устремљеношћу, с јединственом намером. Они су народ Божји који иде ка

Обећаној земљи. Њихова срца, која су раније била тамна, постала су прозрачнија, чистија.

У подножју горе биће им дато, сваком по његовој снази и способностима, да некако виде

Бога (зато што су блажени чисти срцем, јер ће Бога видети), свако на свој начин, исто као

што су ученици видели Христа Који се преобразио на Таворској гори у складу с оним што

су могли да приме.

Овде се дешава нова трагедија: Мојсије открива да су Јевреји издали своје

призвање и разбија таблица Закона; оне које су му дате касније једнаке су, али нису исте;

разлика је можда указана у томе што је Мојсијево лице, кад је донео заповести по други

пут, сијало тако да нико није могао да издржи тај сјај (2 Мојс. 34, 30); они такође нису

могли да издрже Господа Који се открио у свој Својој слави и сјају. Њима се даје оно што

могу да понесу: то је закон који је Мојсије написао (2 Мојс. 34, 27). Закон стоји на пола

пута између безакоња и благодати; овде се јасно могу открити три степенице усхођења. У

Постању видимо јаросног Ламеха који каже да ће се ако буде увређен осветити за себе

седамдесет пута садам (1 Мојс. 4, 24); кад прилазимо Синају каже нам се: око за око и зуб

за зуб; а Христос каже: опрости седамдесет пута по седам брату свом. То су три

степенице људског усхођења од закона ка благодати.

Руски богослов из деветнаестог века А.С.Хомјаков каже да је воља Божија погибељ

за демоне, закон за слуге Божије и слобода за синове Божије. Видимо колико је то тачно

кад посматрамо постепено кретање Јевреја из Египта у Обећану земљу. Они су изашли као

слуге, које су управо постале свесне да могу постати деца Божија; требало је да прерасту

психологију робова и да стекну дух и меру узраста синова; ово се одвијало постепено, у

дугом и крајње мучном процесу. Видимо како се они постепено изграђују у заједницу

слугу Божјих, народа који је признао да његов господар више није фараон, већ Господар

над духовима и да треба да Му буду верни и безусловно послушни; од Њега су могли да

очекују и казну и награду знајући да их Он води ван граница онога што им је познато,

према нечему што представља њихово коначно призвање.

У делима раних хришћанских подвижника често се понавља мисао да човек треба

да прође кроз ова три стадијума – роба, најамника и сина. Роб је онај ко се повинује због

страха, најамник је онај ко је послушан за плату, а син је онај ко делује због љубави. У

Изласку можемо да видимо како је народ Божји постао више од роба и најамника, и

изражавајући се географски, закон се налази на прагу Обећане земље.

На овом прагу људи откривају, свако сразмерно својој способности и дубини духа,

вољу Божију и Божји Промисао, зато што се закон може посматрати на различите начине:

ако му се приђе формално, реченица за реченицом, то је низ наредби: „Поступај овако,

немој оно да радиш“; то је закон у категоријама мишљења Старог Завета. Међутим, с

друге стране, ако се погледа очима Новог Завета, очима нашег људског призвања, онако

14

као што је све већи број људи умео да гледа на њега у току времена које је уследило након

Изласка, видимо да се ове различите заповести, ове наредбе, сливају у две заповести:

љубав према Богу и љубав према човеку. Прве четири од десет јесу љубав према Богу –

конкретно изражена; у шест осталих је љубав према човеку која је такође постала

конкретна, опипљива, остварљива. Закон је дисциплина и правило за онога ко је још увек

у развоју, ко се још увек налази у процесу претварања у сина, али то је већ и закон Новог

Завета.

Проблем односа између човека и човека и између човека и Бога јесте проблем

утврђивања Божанског света, света у име Бога, света који се не заснива на међусобној

везаности или симпатији, већ на битнијем темељу: нашем заједничком Господу, нашој

људској солидарности и нашој теснијој црквеној солидарности. Љубав према Богу и према

људима пре свега треба да се своди на успостављање правилних међусобних односа –

правилних односа с Богом, с људима, као и са самим собом.

Видели смо да је одлучујући прелиминарни услов за живот у пустињи међусобни

опроштај; затим треба учинити следећи корак; и ево, у Изласку видимо обавезни закон

који изражава разум и вољу Божију, а у Молитви Господњој – речи Нека буде воља Твоја.

„Нека буде воља Твоја“ није покорна спремност да се трпи воља Божија, као што ми то

често доживљавамо. То је позитивно расположење оних који су прошли кроз пустињу,

крочили у Обећану земљу, који су спремни да се труде како би воља Божија била реална и

присутна на земљи, као и на небу. Апостол Павле каже да смо ми „небеска колонија“

(Фил. 3, 20; у енглеском преводу Мофата) [1] . Он има у виду групу људи чија је домовина

на небу и који се на земљи налазе да би је освојили за Бога и донели Царство Божије

макар на мали део земље. То је посебно освајање које се састоји у томе да се људи наведу

да приме царство мира, да постану поданици Начелника мира и да уђу у хармонију коју

називамо Царством Божјим. И ово освајање, ово миротворство, чини нас овцама међу

вуковима, семеном, које је сејач разбацао и које треба да умре како би донело плод и

нахранило друге.

Речи Нека буде воља Твоја, посматране на тај начин из нашег синовства, јесу нешто

потпуно различито од оног послушања – у покорности или у противљењу – које смо

видели на почетку Изласка, кад је Мојсије покушавао да покрене своје сународнике на

поход ка слободи. Сад они, ми, имамо разум Христов, сад знамо вољу Божију, нисмо више

слуге већ пријатељи (Јн. 15, 15). Ово нису међусобни односи неодређене

добронамерности, већ нешто изузетно дубоко што нас повезује. Управо то и јесте оно

стање у којем идемо у Обећану земљу, кад тако, на нов начин говоримо Нека буде воља

Твоја, - не као туђа воља, не као јака воља која може да нас сломи, него као воља с којом

смо постали потпуно сагласни. И ми изговарајући ове речи треба да прихватимо све што је

повезано са стањем богосиновства, са стањем удова јединственог тела. Као што је Син

Божји дошао у свет да би умро за спасење света, тако смо и ми изабрани ради истог; и по

цену, можда и сопственог живота, морамо носити мир око себе и насађивати Царство.

Постоји разлика између тога како видимо Бога-Цара у египатској земљи, у врелој

пустињи или у новим условима Обећане земље. На почетку Његова воља побеђује на овај

или на онај начин, свако супротстављање овој вољи ће бити сломљено: послушање значи

потчињавање. Затим, у постепеном учењу открива нам се да овај Цар није заповедник, да

није стражар над робовима, већ је Цар добре воље и да послушање Њему преображава све;

да можемо да не будемо просто поданици, већ Његов народ, Његова активна војска.

Напокон, откривамо Цара у свом значењу ове речи, као што је речено код Василија

15

Великог: „Сваки владар може да влада, али само цар може да умре за своје поданике.“

Овде се дешава такво поистовећивање Цара с Његовим поданицима, односно с Његовим

Царством да се све што се дешава с Царством дешава и с Царем; и то није само

поистовећивање, већ и акт љубави који прима ударац на себе кад Цар стаје на место

Својих поданика. Цар постаје човек, Бог се оваплоћује. Он улази у историјску судбину

човечанства. Он прима на Себе плот, која Га чини делом, честицом, целог космоса с

његовом трагедијом која је изазвана човековим падом. Он улази у људску судбину, до

самих њених дубина, све до суда, неправедне осуде и смрти; Он опитно спознаје губитак

Бога и зато постаје способан да умре. Царство о којем говоримо у овој молитви и јесте

Царство овог Цара. Ако нисмо с Њим и са свим духом Његовог Царства које се сад схвата

на нов начин, нисмо у стању ни да се називамо децом Божијом, ни да кажемо Нека дође

Царство Твоје. Али треба да нам буде јасно да је Царство за које молимо Царство

последњих заповести блаженства: „Блажени прогањани...“ Блажени сте кад вас буду

срамотили и прогонили и на сваки начин неправедно злословили због Мене. Да би Царство

дошло треба да платимо цену коју одређују ове заповести. Царство о којем говоримо јесте

Царство љубави и на површан поглед чини се да је такво задовољство доспети у њега.

Међутим, то уопште није „задовољство“, зато што је љубав стекла трагичан аспекат; она

означава смрт за сваког од нас, потпуно одумирање нашег самољубивог, егоцентричног

„ја“, и ово умирање није као кад вене цвеће: то је умирање суровом смрћу, крсном смрћу.

Само у Царству име Божије може да се свети и можемо да га прослављамо; зато што се

слава имену Божијем не узноси нашим речима или гестовима, чак ни литургијским, већ

тиме што смо постали Царство које је сјај и слава нашег Творца и Спаситеља. И ово име је

Љубав, Један Бог у Тројици.

Као што сад видимо, Молитва Господња има апсолутно свеопшти значај и смисао,

изражавајући – премда и у супротном поретку – усхођење сваке душе од поробљености

греху ка пуноти живота у Богу; то није просто молитва, то је по својој суштини молитва

хришћана. Прве речи – Оче наш – су дословце хришћанске. Господ у Јеванђељу по

Матеју (11, 27) каже: Нико не зна Сина осим Оца и Оца не зна нико осим Сина и ако Син

некоме хоће да открије. Да у Богу знају свог Оца у извесном општем смислу није дато

само хришћанима, већ и многима: али да знају у Њему таквог Оца каквог нам је Христос

открио, дато је само хришћанима у Христу. Осим библијског откровења Бог се пред нама

појављује као Творац свега што постоји. Пажљив молитвени живот нам открива да је то

милостив Творац, Који воли, Који је мудар; овакав живот може да нас доведе до тога да

ћемо по аналогији о Творцу свега говорити као о оцу; Он се према нама опходи као што се

отац опходи према својој деци.

И пре Христовог откровења у Светом Писму налазимо пример човека који је,

строго говорећи, био паганин, али је стајао на граници овог знања Бога у категоријама

синовства и очинства; то је Јов. Он се назива паганином зато што не припада Аврамовом

роду, није наследник обећања датих Авраму. Због свог спора с Богом он је једна од

најпотреснијих фигура Старог Завета. Тројица људи који га убеђују, Бога знају као свог

Владара: Бог има право да чини оно што је учинио с Јовом, Бог је у праву у свему, шта год

да уради, зато што је он Господар свега. Али, управо због тога Јов и не може да прихвати,

зато што познаје Бога на другачији начин. По свом духовном искуству он већ зна да Бог

није просто властелин. Он не може да се сложи с тим да Бог поседује произвољну моћ, да

је то свесилно Биће, које може и има права да чини све што Му се свиђа. Али, зато што

16

Бог још ништа није рекао о Себи Самом, све је то област наде, пророчанско прозрење, а не

само откровење Бога у Његовом очинству.

Кад се Господ јавља Јову и одговара на његова питања Он говори у појмовима

паганског откровења за које су типичне речи псалма: Небеса поведјајут славу Божию,

твореније же рук Јего возввјешчајет тверд (Пс. 18, 1). Јов схвата зато што је, како после

Јеремије (31, 33) каже апостол Павле, закон Божји написан у нашим срцима (Рим. 2, 15).

Бог Јова доводи пред лице свег тварног света и расправља се с њим; затим, без обзира на

то што се наизглед испоставља да Јов није у праву, Бог објављује да је он више у праву од

оних који су га саветовали, који на Бога гледају као на земаљског властелина. И премда му

недостаје истинско знање о Божанском очинству, он о Богу зна више од својих пријатеља.

Може се рећи да у Старом Завету код Јова налазимо прво пророчанско виђење очинства

Божијег и оног спасења човечанства које може да оствари само онај ко је једнак и Богу и

човеку.

Кад се Јов с разобличавањем обраћа Богу и каже: Нема међу наа посредника, који

би ставио своју руку на нас обојицу (Јов. 9, 33), ми у њему видимо човека који је своје

савременике превазишао у схватању, али он још увек нема тле за утврђивање своје вере и

свог знања, зато што Бог још увек није говорио у Христу. Тајна синовства и тајна

очинства су међусобно повезане: не можеш да знаш оца ако не знаш сина, и не можеш да

знаш сина ако ниси отац; није могућа спољашња спознаја. Наша веза с Богом заснива се

на акту вере, који надомешта Божији одговор, који овај акт вере чини плодним. Удови

Христови постајемо у акту вере, чију пуноћу Бог даје у крштењу. Путем који зна само Бог

и онај ко је био призван и стекао обновљење, ми у заједничарењу постајемо оно што је

Христос по рођењу; само поставши Христови удови ми постајемо синови Божији. Не

смемо да заборавимо да је Божије очинство више од односа топле везаности, то је нешто

много реалније и нешто максимално истинито. Бог у Христу постаје Отац оних који

постају удови Христовог тела, али с Христом нас не везује нека неодређена

сентименталност, већ подвиг, који може да траје целог живота и кошта много више него

што смо на почетку претпостављали.

То што Христос и ми постајемо једно, значи да се све што се односи на Христа

односи и на нас и можемо на начин који остали свет не зна, да називамо Бога својим Оцем

– сад већ не по аналогији или чак по наговештају или као пророчанство, већ исто као Сам

Христос. То има директне везе с Молитвом Господњом: с једне стране, може да је користи

свако, зато што је то свеопшта молитва, то је лествица нашег усхођења према Богу; с

друге стране, то је апсолутно посебна и изузетна молитва – молитва оних који у Христу

постају деца вечног Оца и могу да Му се обраћају као синови.

Кад се ова молитва посматра у њеном свеопштем значењу згодније је да се

проучава и анализира као усхођење; али Христос је није у овом облику дао онима који су

у Њему и заједно с Њим – деца Божија, зато што се, кад су они у питању, више не говори о

усхођењу; за њих је то датост, постојеће стање; ми у Цркви смо деца Божија и прве речи:

Оче наш, потврђују ову чињеницу и обавезују нас да заузмемо место које треба да

заузимамо. Бескорисно је говорити да нисмо достојни овог звања. Прихватили смо га и

оно је наше. Можемо бити блудна деца и мораћемо да одговарамо за то, али је потпуно

очигледно да никаква сила не може поново да нас претвори у оно што смо престали да

будемо. Кад се блудни син вратио свом оцу и кад је желео да каже: И више нисам

достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих (Лк. 15, 19),

отац му је допустио да изговори прве речи: Згрешио сам против неба и пред тобом и више

17

нисам достојан да се називам сином твојим, али га је овде прекинуо. Да, он је недостојан,

али он је син без обзира на своју недостојност. Не можеш да престанеш да будеш члан

своје породице ма шта достојно или недостојно учинио. Ма шта да будемо, ма какав био

наш живот, ма како да смо недостојни да се називамо синовима Божјим или да назовемо

Бога својим Оцем, немамо куда да одемо. То се не може одузети. Он је наш Отац и ми

сносимо одговорност за однос синовства. Он нас је створио као Своју децу и само

одбацујући права свог рођења ми постајемо блудни синови. Замислите да се блудни син

није вратио, већ да је остао и да се оженио у туђој земљи – дете које би се родило из овог

брака било би органски повезано с оцем блудног. Да се дете вратило у завичај свог оца

било би примљено као члан породице; да се није вратило – било би одговорно за то као и

за то што је више волело да остане туђинац за породицу свог оца.

За децу многих нараштаја повратак у Очев дом представља крштење. И ми дете

крстимо исто онако као што лечимо новорођенче које је болесно рођено. Друга је ствар

ако оно касније почне неправилно да размишља да би му боље било да је сачувало своју

болест, да би било боље да је бескорисно за друштво и избављено бремена друштвених

обавеза. Крстећи дете Црква га исцељује како би га учинила одговорним чланом јединог

реалног друштва. Обацивање сопственог крштења је једнако одбацивању излечења. У

крштењу не само да постајемо здрави, већ и органски постајемо удови Христовог Тела. На

овом ступњу, називајући Бога Оче наш, ми усходимо на Сион, на врх планине, и на врху

планине налазимо Оца, Божанску љубав, откровење Тројице; и одмах, иза зидина је мало

брдо које зовемо Голгота, где се у једно сливају историја и вечност. Овде можемо да се

окренемо и да погледамо у назад. Управо одавде хришћанин треба да започне свој

хришћански живот завршивши усхођење и да почне да изговара Молитву Господњу оним

редоследом с којим нам је даје Господ, као молитву Јединородног Сина, као молитву

Цркве, молитву сваког од нас у нашем заједништву са свима, као молитву онога ко је син

у Сину. И тек тада можемо да почнемо да силазимо с планине, корак по корак, у сусрет

онима који су још увек на путу или који чак нису ни почели да иду.

[1] У руском синодалном преводу: Наш живот је на небу.

Богомислије и молитва

Практично, богомислије и молитву људи често мешају, али у томе нема опасности

ако богомислије прераста у молитву. Опасност се појављује тек онда кад се молитва

претвара у размишљање. Богомислије пре свега и означава размишљање – размишљање

чији предмет је Бог. Ако размишљајући постепено све дубље и дубље бивамо прожети

духом молитвеног богопоклоњења, ако присуство Божије постаје поуздано и ако видимо

да смо заиста с Богом и ако од размишљања постепено прелазимо на молитву, све је у

реду; али никад се не сме допуштати супротан процес, и у овом смислу између

богомислија и молитве постоји јасна разлика. Главна разлика између богомислија и нашег

уобичајеног хаотичног размишљања састоји се у јасности, складности: богомислије треба

да буде аскетско вежбање у трезвености ума. О томе како људи обично размишљају

Теофан Затворник каже да се наше мисли врзмају по нашој глави попут роја мушица,

монотоно, хаотично, бесмислено и јалово.

Прво што треба да научимо, без обзира на то који предмет за размишљање да

изаберемо јесте да следимо одређену линију. Чим почнемо да размишљамо о Богу, о

18

божанским стварима, о свему што чини живот душе рађају се мисли са стране; са свих

страна видимо толико могућности, толико занимљивог и садржајног; али изабравши

предмет за размишљање морамо да се одрекнемо свега осим изабране теме. То је једини

начин да ток мисли задржимо у једном смеру тако да можемо да се удубимо.

Циљ богомислија није академско вежбање мисли; оно не сме бити чисто

интелектуално занимање или предиван, али јалов полет мисли; оно мора да представља

рад сврсисходног размишљања, које се обавља под вођством Божијим и које је усмерено

ка Богу, и његов плод треба да буду закључци о томе како да живимо. Од самог почетка

треба да будемо свесни да ће корисно бити оно вежбање у богомислију које нам помаже

да живимо у одређенијој и конкретнијој сагласности с Јеванђељем.

Свако од нас је неосетљив за једне проблеме и отворен је за друге; док још нисмо

навикли на размишљање боље је да почнемо од нечега што је за нас живот: од оних изрека

које нас привлаче, од којих гори у нама срце наше, или обрнуто, од онога против чега се

бунимо, што не можемо да прихватимо; у Јеванђељу налазимо и једно и друго.

Ма шта да узмемо – поједини стих или неку заповест, догађај из Христовог живота,

пре свега треба да одредимо његов истински, објективан садржај. То је веома важно зато

што се циљ богомислија не састоји у томе да подигнемо фантастично здање, већ да

схватимо одређену истину. Истина је овде, она нам је дата, то је Божија истина, и

богомислије треба да постане мост између нашег несхватања и откривене истине. Тако

можемо да васпитамо свој разум и да се постепено научимо да имамо ум Христов, по

речима апостола Павла (1 Кор. 2, 16).

Није увек тако једноставно схватити значење текста као што то изгледа; постоје

места која су сасвим лака, али има и таквих места на којима се употребљавају

формулације упућене истовремено најједноставнијем људском искуству и уједно дубоком

разноврсном религиозном искуству. На пример, израз Невеста Агнеца (Јагњета) можемо

да схватимо само ако знамо шта Свето Писмо тачно подразумева под речју „Агнец“, иначе

она постаје потпуно бесмислена и биће неправилно схваћена.

Невеста јесте искуство земље, људско искуство у најсвештенијем, најдубљем,

најтананијем што у њему постоји. Невеста је она која је умела, која се показала као

способна да тако заволи женика да заборави и остави све остало како би се прилепила за

њега, како би ишла за њим куд год он да крене. Посматрајући речи „невеста“ прво у

Старом Завету, а затим у књизи Откровења, видимо да је такав дух Цркве у односу на

Женика – Христа; али овај Женик Христос се означава трагичном речју: Агнец Божји.

Овај израз срећемо на позадини свих старозаветних жртава, свих пророчанских слика о

Јагњету закланом за спасење света, Човека туге из Исаијиног пророчанства. Дакле,

сједињујући ова два појма добијамо њихов потпуни смисао и значење. Ако будемо

полазили само од нашег људског искуства, остаће недешифрована тајна пута којим ће

Невеста кренути. Да, она ће кренути куд год да пође Женик; али куда иде Женик? Какво

ће бити обличје ове Невесте?

А ми, управо зато што реч „агнец“ почива на читавој традицији Израиља, знамо да

је Агнец заклања, заклано Јагње и да је пут Невесте да кроз цео свет, кроз сву судбину, сву

историју земље пролази кроз витлејемско понижење, кроз живот апсолутне, безграничне

Божије солидарности са Својом тварју, и да води даље, кроз Гетсиманију и Голготу, ка

Васкрсењу...

Постоје и речи другачије врсте које можемо да схватимо правилно само ако не

будемо узимали у обзир њихово посебно или техничко значење које су стекле. Једна од

19

таквих речи је „дух“. За хришћанина је „дух“ својеврстан технички термин; то је или

Свети Дух, Треће Лице Свете Тројице, или је један од саставних делова људског бића –

тела и душе. Међутим, овакво поимање не изражава увек са свом једноставнишћу и

ширином оно што су хтели да пренесу писци Јеванђеља; реч је стекла тако

специјалистичко значење, јер је изгубила везу са својим кореном. Понекад схватању

текста и његовог значења помаже дефиниција речи која је наведена у речнику. У речнику

се може наћи реч „дух“ или било која друга реч и она ће одмах изгледати једноставно и

конкретно, иако је са временом, услед рада богослова, могла да стекне дубље значење пре

него што нађемо просто конкретно значење које је било јасно свакоме кад је Христос

говорио с народом који Га је окруживао.

Постоје ствари које можемо да схватимо само у светлости учења Цркве: Свето

Писмо треба схватати разумом Цркве, Христовим разумом, зато што се Црква не мења; у

свом унутрашњем опиту она и даље живи истим животом којим је живела у првом веку; и

речи, које су у Цркви изрекли Павле, Петар, Василије или други, увек чувају свој значај.

Дакле, после претходног доживљаја на нашем сопственом, савременом језику треба да

видимо шта под том речју схвата Црква; тек тада можемо бити сигурни у смисао датог

текста и имамо права да почнемо да размишљамо и да доносимо закључке. Чим нађемо

значење текста треба да погледамо да ли нам оно у својој максималној једноставности даје

конкретан савет или чак директну наредбу. Пошто је циљ богомислија, схватања Светог

Писма испуњење воље Божије, треба да доносимо практичне закључке и да поступамо у

складу с њима. Кад нам се открио смисао, кад нам је Бог рекао нешто у датој реченици,

треба да проникнемо у суштину и да видимо шта можемо да учинимо, слично као што

поступамо кад нам на памет пада добра идеја; поставши свесни да је ово или оно

исправно, одмах почињемо да размишљамо како да то укључимо у свој живот, на који

начин то да учинимо, у каквим околностима, како. Није довољно да човек схвати шта

може да се учини и да с одушевљењем то почне да прича својим пријатељима; треба да

почне то и да ради. Египатски светац Павле Прости једном је чуо како је Антоније Велики

читао први стих првог псалма: Благо човеку који не иде на веће безбожничко - и истог часа

је кренуо у пустињу. Тек тридесет година касније, кад га је Антоније поново срео, свети

Павле му је с дубоким смирењем рекао: „Све ово време сам провео трудећи се да будем

човек који никад не иде на савет безбожника.“ За достизање савршенства нема потребе да

човек схвата много; оно што је потребно јесте да проведе тридесет година трудећи се да

схвати шта је нови човек и да то постане.

Често разматрамо једну или две тврдње и прескачемо даље; то је неправилно, зато

што је, као што смо управо видели, потребно много времена да би се човек научио

сабраности, да би постао оно што оци називају пажљивим човеком, онај ко је у стању да у

неку мисао прониче тако дуго и дубоко да ништа из ње не пропусти. Сви духовни писци

прошлости и данашњице рећи ће вам: узми текст, размишљај о њему, сат за сатом, дан за

даном, док не исцрпиш све своје могућности, како умне, тако и емоционалне, и док

пажљиво и поново читајући дати текст не дођеш до новог односа према животу. Врло

често се богомислије састоји само у томе да се прониче у текст уз поновно и поновно

понављање речи Божијих које су нам упућене како бисмо се толико сродили с њима, како

бисмо их толико упили, како бисмо постепено ми и ове речи постали једно. И ми се у

овом процесу мењамо, чак и ако нам се чини да се умно ничим посебно нисмо обогатили.

Често имамо неко време које бисмо могли да искористимо за рамишљање; у свом

свакодневном животу имамо толико прилике за ово кад немамо шта да радимо осим да

20

чекамо и ако смо дисциплиновани – а то такође чини део нашег духовног васпитања,

умећемо брзо да се усредсредимо и да истог часа усмеримо своју пажњу на предмет свог

размишљања, свог богомислија. Треба то да учимо приморавајући своје мисли да се

сакупљају у једној жижи, искључујући се од свега осталог. Прво ће упадати мисли са

стране, али ако их обавезно сваки пут будемо одагнавали, оне ће нас на крају крајева

оставити на миру. И тек кад захваљујући тренингу, вежби и навици, постанемо способни

да се усредсређујемо дубоко и брзо, моћи ћемо да наставимо живот у стању сабраности,

независно од онога што радимо. Међутим, примећивати присуство мисли са стране значи

већ достићи известан степен сабраности. Можемо да се налазимо у гомили, да будемо

међу људима и да истовремено останемо потпуно сами тако да нас се околина не дотиче;

од нас самих зависи да ли ћемо допустити или нећемо допустити да оно што се дешава ван

нас постане догађај нашег унутрашњег живота. Ако то дозволимо, наша пажња ће бити

расејана; ако пак не допустимо, у потпуној осамљености и сабраности ћемо моћи да

пребивамо у присуству Божијем, без обзира на оно што се око нас дешава. Ал Абсихи има

причу о усредсређености такве врсте: укућани једног муслимана је требало да ћуте с

поштовањем кад је долазио гост, али су сви знали да могу да праве буку колико год желе

док се глава породице моли, зато што он тад ништа не чује; једном се чак десило да га није

омео ни пожар који је букнуо у његовој кући.

Дешава се да се налазимо у друштву људи који су обузети ватреном и безизлазном

препирком. Не можемо да ступимо у њу, а да не изазовемо још већи неред, али можемо

тако мисаоно да се укључимо, да се окренемо Христу и да кажемо: „Знам да си овде –

помози!“ И да просто останемо са Христом. Кад не би звучало тако апсурдно, могло би се

рећи: учините да Христос буде присутан у спору. Објективно, Он је увек присутан, али

постоји разлика између објективног присуства и таквог кад Га актом вере уводимо у

одређену ситуацију. Човек ништа не може да учини осим да седи са стране и да просто

буде са Христом препуштајући другима да говоре. Његово присуство ће учинити више

него све што смо могли да кажемо. И тако, мирно и у тиховању остајући са Христом

неочекивано ћемо приметити да с времена на време можемо да кажемо нешто битно, што

је било немогуће у жару препирке.

Истовремено с дисциплином ума треба да научимо да имамо мирно тело. Тело се

одазива на сваку нашу психичку делатност и с друге стране, наше телесно стање у

извесној мери одређује тип и карактер наше психичке делатности. У својим саветима

онима који желе да приступе духовном животу Теофан Затворник каже да је један од

обавезних услова успеха да човек никад не допушта прекомерну опуштеност тела; будите

као струна виолине, наштимована на одређену ноту, без раслабљености или

пренапрезања; држите тело право, рамена уназад, положај главе нека буде слободан, све

мишиће држите напетима према срцу.

Много је написано и речено о томе како човек може да користи тело да би развио у

себи способност за пажњу; али на општедоступном нивоу савет Теофана је једноставан,

прецизан и практичан. Треба да учимо да будемо сабрани без напетости. Треба да владамо

својим телом тако да оно не омета нашу сабраност, већ да јој помаже.

Богомислије је делатност мисли док је молитва одбацивање сваке мисли. По учењу

источних отаца, чак и према побожним мислима и најдубљим и најузвишенијим

богословским расуђивањима, ако се рађају за време молитве, треба се односити као према

искушењу и одагнавати их; јер, кажу оци, неразумно је да размишљаш о Богу и

заборављаш на то да се налазиш у Његовом присуству. Сви духовни наставници

21

Православља упозоравају нас на подметање размишљања о Богу уместо сусрета с Њим.

Молитва је по својој суштини – стајање пред Богом лицем у лице, са свесном жељом да

човек буде сабран и потпуно миран и пажљив у Његовом присуству; то значи стајати с

неподељеним умом, неподељеним срцем и неподељеном вољом у присуству Господа; и то

није лако. Шта год да нам да наш тренинг увек остаје извесна рањивост: неподељеност

може да постигне само онај за кога је љубав Божија све, ко је прекинуо све везе, ко се у

целини предао Богу; тада више нема личног напора, већ постоји само дејство светлих

зракова благодати Божије.

Бог увек треба да буде средиште наше пажње, јер се може показати да је наша

сабраност у ствари превара на најразличитије начине: кад је наша молитва изазвана

дубоком тугом чини нам се да се све наше биће претворило у молитву и ми уображавамо

да наводно пребивамо у стању дубоке, истинске молитвене сабраности, али то није тачно,

зато што средиште наше пажње није био Бог; средиште је био предмет наше молитве. Кад

смо емотивно дирнути, не рађају се мисли са стране зато што смо потпуно обузети оним

за шта се молимо; и тек кад прелазимо на молитву за другог човека или за другу потребу

наша пажња се изненада расејава; то значи да није мисао о Богу, да није осећај Његовог

присуства био узрок такве усредсређености, већ наше људско саучешће. То не значи да

људско саучешће није битно, већ значи да мисао о другу може да учини више него мисао

о Богу. А то је веома озбиљно.

Један од разлога због којег сматрамо да је тако тешко бити пажљив састоји се у

томе што нам наш акт вере, кад тврдимо „Бог је овде“, премало значи. У мислима смо

свесни да је Бог овде, али се не одазивамо на то физички тако да се у једној жижи

усредсреде и саберу све наше снаге, помисли, осећања и воља, да се потпуно претворимо у

пажњу. Ако се спремамо за молитву уз помоћ процеса уображавања – „Христос је овде,

ето какав је Он, ето шта знам о Њему, ево шта Он за мене значи...“ – што је богатији лик

тим је мање реално присуство. Можемо да добијемо помоћ од тога за извесну

емоционалну усредсређеност, али то није Божије присуство, није реално, објективно

присуство Бога.

Рани оци и сва православна традиција уче нас да напором воље треба да се

усредсређујемо на речи молитве које изговарамо. Треба да их изговарамо пажљиво, у

суштини не покушавајући да изазовемо било какво емоционално стање и препуштајући

Богу да пробуди у нама одјек за који смо способни.

Свети Јован Лествичник нуди једноставан начин да човек научи да буде

усредсређен. Он каже: изабери молитву, „Оче наш“ или било коју другу, стани пред Бога,

буди свестан где се налазиш и шта радиш и пажљиво изговори речи молитве. после

извесног времена приметићеш да ти мисли лутају, онда поново почни да се молиш од

оних речи које си последње пажљиво изговорио. Можда ћеш морати то да учиниш десет,

двадесет или педесет пута; можда ћеш за време издвојено за молитву моћи да изговориш

свега три молбе и даље нећеш кренути; али у тој борби ћеш умети да се усредсредиш на

речи тако да ћеш Богу озбиљно, трезвено, са свештеним страхом принети речи молитве у

којима учествује свест, а не принос који није твој, јер твоја свест није учествовала у њему.

Јован Лествичник такође саветује да молитву коју смо изабрали читамо без журбе,

равномерно, прилично лагано, како бисмо пажњу усредсредили на речи, али не тако споро

да ова вежба постане досадна; и то треба да чинимо не покушавајући да осетимо било

шта, зато што је наш циљ – однос с Богом: долазећи Богу никад не смемо да покушавамо

22

да исцедимо из свог срца неке емоције; молитва је констатација, све остало зависи од

Бога.

У таквој методи учења за молитву се издваја одређено време и ако је молитва

пажљива, дужина овог времена није битна. Ако је требало да прочитате три странице

молитвеног правила, а за пола сата видите да још увек читате првих дванаест речи, то ће у

вама, наравно, изазвати обесхрабрење; зато је најбоље да човек има одређено време и да

се њега придржава. Знате с колико времана располажете и имате молитвени материјал

који треба да користите; ако се будете борили озбиљно, врло брзо ћете приметити да је

пажња постала покорна, јер се она много више подвргава утицају воље него што ми

мислимо; и кад потпуно тачно знамо да на уму немамо ништа друго, то треба да буде

двадесет минута, а не четврт сата, у току којих просто настављамо упорно да се боримо.

Свети Јован Лествичник је на десетине монаха васпитао тако једноставном методом:

строго одређено време и беспоштедна пажња – ништа више.

Спољашња лепота богослужења не треба да нас обузме толико да заборавимо да је

у Православљу трезвеност врло битно својство молитве. У „Отвореним казивањима

боготражитеља“ сеоски свештеник даје веома важан савет о молитви: ако желиш да твоја

молитва буде чиста, правилна и радосна изабери неку кратку молитву која се састоји од

малог броја, али јаких речи и понављај је често, дуго времена. Тада ћеш у молитви стећи

утеху. Иста мисао се може наћи у „Писмима брата Лаврентија“: „Не саветујем ти да

многословиш у молитви, јер многословље и дугачке реченице често воде у расејаност“ [1].

Оца Јована Кронштатског неко је упитао како свештеници без обзира на све своје

искуство, бивају расејани и допуштају мисли са стране чак и приликом савршавања

Литургије. Одговор је био: „Због нашег маловерја.“ Имамо недовољно вере ако се вера

заједно с апостолом Павлом схвата као увереност у невидљиво (Јевр. 11, 1). Али било би

погрешно мислити да све мисли које нас расејавају долазе из наших сопствених дубина: то

је наша непрестана унутрашња забринутост која испливава на површину, оне мисли које

обично испуњавају наш живот; и једини начин да се коначно избавимо недостојних мисли

јесте да на коренит начин променимо сав свој однос према животу. И поново, како пише

брат Лаврентије у осмом писму, „једини начин да лако саберемо свој ум за време молитве

и да га чувамо мирнијим јесте да му не дозвољавамо да лута у друго време; треба строго

да га држиш у присуству Божијем и навикавши се да размишљаш о Богу често наћи ћеш

да је лако да задржаваш свој ум миран у време молитве или барем да га враташ из

врлудања.“

Док нас се дубоко дотичу све свакодневне ситнице нећемо моћи да се молимо из

свег срца; оне ће увек давати нијансу току наших мисли. Исто треба рећи и о нашим

свакодневним међусобним односима с људима: ови међусобни односи не смеју се

састојати само од празног брбљања, већ треба да се заснивају на ономе што је у сваком од

нас суштинско, иначе се може показати да нисмо у стању да се подигнемо на други ниво,

да се окренемо према Богу. Треба да искорењујемо све незнатно и ситничаво у себи и у

својим односима с људима и да се усредсређујемо се на оно што можемо да понесемо у

вечност.

Није могуће да постанемо други човек одмах од тренутка кад почнемо да се

молимо. Али пажљиво посматрајући своје мисли постепено можемо да научимо да

разликујемо њихову вредност. За време молитве незадрживо се пробијају оне мисли у које

бивамо погружени у свом свакодневном животу. Молитва са своје стране мења и богати

23

наш свакодневни живот постајући основа за нове и истинске односе с Богом и с људима

из наше околине.

У нашој борби за молитву емоције немају скоро никакве везе с тим: Богу треба да

принесемо потпуну, чврсту одлучност да Му будемо верни и устремљеност ка томе да Бог

живи у нама. Треба да имамо на уму да плодови молитве нису ово или оно емотивно

стање, већ дубока промена свег нашег бића. Наш циљ јесте да постанемо способни да

стојимо пред Богом, да се усредређујемо на Његово присуство упућујући Му све наше

потребе и да примимо од Њега снагу, силу да се воља Божија испуни у нама. Испуњавање

воље Божије у нама јесте једини циљ молитве, као и критеријум истинске молитве.

Достојанство молитве не представљају мистична осећања која можемо да доживимо или

емоционална осећања. Теофан Затворник каже: питате се: да ли сам се данас добро молио?

Не трудите се да схватите колико су дубока била ваша осећања или колико сте се

задубили у поимање божанских ствари. Упитајте себе: „Да ли боље испуњавам вољу

Божију него раније?“ И ако можете да одговорите „да“, молитва је донела свој плод, а ако

не, она није донела плод, ма колико схватања и осећања да сте изнели из времена које сте

провели у присуству Божијем. Сабраност се, било у богомислију или у молитви, може

остварити само напором воље. Наш духовни живот се ослања на нашу веру и одлучност, а

свака непредвиђена радост је дар Божји. Кад је неко преподобног Серафима Саровског

упитао зашто неки људи остају грешници и никад се не поправљају док други постају

свети и живе у Богу он је одговорио: читава ствар је у одлучности.

Наше радње треба да буду дефинисане актом воље за коју се обично испоставља да

је супротна у односу на оно према чему ми тежимо; ова воља која се заснива на нашој

вери стално се судара с нашом другом вољом – инстинктивном. Ми имамо две воље: једна

је свесна коју поседујемо у већој или мањој мери, која се састоји у способности да

приморавамо себе да поступамо у складу с нашим убеђењима; друга је нешто сасвим

друго у нама, то су пориви, захтеви, страсне жеље све наше природе, често врло супротни

првој вољи. Апостол Павле говори о два закона која се међусобно боре (Рим. 7, 23). Он

говори о старом и новом Адаму у нама који воде рат међу собом. Знамо да један мора

умрети да би други живео и треба да схватимо да наш духовни живот, живот свег нашег

људског бића неће бити пуновредан све док ове две воље не постану сагласне. Није

довољно стремити ка победи добре воље над злом; зла воља, односно пориви наше пале

природе треба у потпуности, премда и постепено, да се преобразе у устремљеност, порив

ка Богу, чежњу за Богом. То је тешка борба, али заиста вреди.

Духовни живот, хришћански живот, не састоји се у томе да човек развија снажну

вољу која је у стању да нас примора да чинимо оно што не желимо. У извесном смислу,

разуме се, треба да научимо да поступамо исправно кад желимо да поступамо потпуно

другачије – то је достигнуће, али је ипак мало достигнуће. Зрео духовни живот јесте такав

живот кад се наша свесна воља налази у сагласју с речима Божјим, кад нас је она уз помоћ

благодати Божије преобразила, кад је променила нашу природу толико дубоко да све наше

људско биће постаје јединствена воља. Треба да почнемо од тога да потчинимо и

усмеримо своју вољу на послушање Христових заповести, прихватајући их објективно и

испуњавајући их потпуно тачно, чак и кад се разилазе с оним што знамо о животу. Актом

вере упркос свакој очигледности, треба да се сложимо с тим да је Христос у праву.

Искуство нас учи да се неке ствари наизглед не одвијају онако како би требало да се

одвијају по Јеванђељу; али Бог каже да је тако – значи, тако и треба да буде. Такође треба

имати на уму да испуњавајући вољу Божију у таквом објективном смислу не смемо то да

24

чинимо „пробе ради“ имајући намеру да је испитамо, да видимо шта ће испасти – зато што

се управо тада ништа не дешава. Искуство показује да кад добијамо шамар желимо да се

осветимо; Христос каже: „окрени други образ“. И кад напокон одлучимо да окренемо

други образ, ми заиста очекујемо да ћемо тако покорити непријатеља и изазвати његово

одушевљење. Али ако уместо тога добијемо нови шамар обично се јако чудимо или

негодујемо као да нас је Бог увукао у нешто потпуно неоствариво.

Морамо да прерастемо такав однос, да будемо спремни да испуњавамо вољу

Божију и да за то платимо све што треба. Ако нисмо спремни да платимо само узалуд

губимо време. Затим треба да учинимо следећи корак и да схватимо да још увек није

довољно делати, зато што не треба да се муштрамо и угуравамо себе у хришћанство, већ

треба да постанемо хришћани; у процесу испуњавања воље Божије треба да научимо да

схватамо намере Божије. Христос нам је открио Своје намере и није случајно то што нас у

Јеванђељу по Јовану Он више не назива слугама, већ пријатељима, јер слуга не зна намере

свог господара, а Он нам је све рекао (Јн. 15, 15). Испуњавајући вољу Божију морамо

учити да схватимо шта значи ово испуњавање, тако да у својим мислима, у вољи, у свем

свом односу према животу постанемо Христови сарадници (1 Кор. 3, 9). И у оваквом

једномислију с Њим постепено ћемо унутрашње постати оно што се трудимо да будемо

спољашње.

Видимо да не можемо дубоко да заједничаримо у животу Бога ако се коренито не

променимо. Зато треба да идемо ка Богу да би нас Он преобразио и променио и ево зашто

пре свега треба да молимо за обраћење. Обраћење (лат. conversio) означава преокрет,

промену ума. Грчка реч metanoia означава промену ума. Обраћење у смислу conversio

означава да ћемо уместо да траћимо живот гледајући на све стране, почети да се држимо

једног-јединог правца. То значи окренути се од мноштва ствари које су за нас имале

вредност само због тога што су нам биле пријатне или корисне. Обраћење се пре свега

испољава у промени наше скале вредности; кад је Бог у центру свега, све остало стаје на

нова места, стиче нову дубину. Све што је Божије, све што Му припада – позитивно и

реално.

Све што је ван Њега нема ни вредности, ни значаја. Али проста промена погледа на

ствари се још не може назвати обраћењем. Можемо да променимо своје погледе и да не

кренемо даље; за тим обавезно мора да уследи акт воље и ако се наша воља не покрене и

ако не промени свој смер окренувши се ка Богу, обраћења нема; без тога у нама постоји

промена у зачетку, али успавана и пасивна. Сасвим је очигледно да није довољно гледати

у правилном смеру и не помицати се с места. Грижа савести се не сме сматрати за

покајање; покајање се не састоји у томе да човек осећа „ужасно жаљење“ због

неправилних поступака у прошлости: то је активно, позитивно стање, које се састоји у

томе да се иде у правилном правцу. То је веома јасно показано у причи о двојици синова

(Мт. 21, 28), које је отац послао да раде у његовом винограду: један је рекао „идем“ и није

отишао. Други је одговорио „нећу да идем“, али се после постидео и отишао је да ради. То

је било право покајање и никад не смемо да се варамо умишљајући да је жаљење због

своје прошлости акт покајања. Наравно, то јесте његов део, али покајање остаје беживотно

и јалово док нас не доведе до испуњавања Очеве воље. Склони смо да мислимо да оно

треба да се своди на лепа осећања и врло често се задовољавамо емоцијама уместо

истинском, дубоком, унутрашњом променом.

Колико често увредивши некога и схвативши да нисмо били у праву, идемо код

увређеног и говоримо о свом покајању и после узбуђених објашњења, суза, опроштаја и

25

дирљивих речи одлазимо с осећањем да смо учинили све што је било могуће. Плакали смо

заједно, помирили смо се и сад је све у реду. Међутим, то ни из далека није тако. Просто

смо се насладили својим врлинама, а други човек је можда добродушан и лако га је

ганути, лако се одазива на нашу емотивну сцену. То је све само не обраћење. Нико нас не

моли да проливамо сузе и да тражимо дирљив сусрет са жртвом наше окрутности, чак и

ако је жртва – Бог. Од нас се очекује нешто сасвим друго: да схватимо своју неправду и да

је исправимо.

Али, на овоме се обраћење не завршава; оно треба да нас води даље, путем који ће

нас учинити другачијима. Обраћење почиње, али оно се никад не завршава. То је

нарастајући процес у току којег ми све више и више постајемо оно што треба да будемо

док после судњег дана категорије пада, обраћења и праведности не нестану и док их не

замене нове категорије новог живота. Христос каже: Ево, све ново творим (Откр. 21, 5).

Човек може да се моли свуда и свагде, али има места где молитва налази атмосферу

која јој је природна; та места су храмови, да би било испуњено обећање: Обрадоваћу их у

Мом дому молитве (Ис. 56, 7).

Након што је храм освећен он постаје обитавалиште Божије. Овде је Бог присутан

другачије него у осталом свету. У свету Он присуствује као дошљак, као путник који иде

од врата до врата немајући где главу да преклони; Он иде као Господар света Којег је свет

одбацио, Који је истеран из Свог царства и вратио се у њега како би спасио Свој народ. А

у храму је Он – код Своје куће; Он није само Творац и Господар по праву – овде Га људи

и признају за Творца и Господа. Ван храма Он делује кад може и како може; у храму је Он

у свој Својој власти и сили и од нас зависи да ли ћемо доћи код Њега.

Кад градимо храм или ослобађамо посебно место за молитву ми чинимо нешто што

надалеко превазилази границе видљивог значења ове чињенице. Сва земља коју је Бог

створио, постала је арена људског греха: овде делује ђаво, овде се води непрестана борба;

нема места на овој земљи које не би било замрљано крвљу, страдањем или грехом.

Бирајући на њој мали простор, призивајући у свештенодејствима која дају благодат, силу

Самог Бога ради благосиљања овог места, очистивши га од присуства злог духа и

издвојивши га да би било подножје Божије на земљи ми поново освајамо за Бога честицу

ове обешчашћене земље. Може се рећи да је храм место на којем се Царство Божије

открива и показује у сили. Кад улазимо у храм морамо бити свесни да ступамо на свету

земљу, место које припада Богу и морамо се понашати у складу с овом свешћу.

Иконе које видимо на зидовима храма нису просто изображења или слике; икона је

средиште реалног присуства. Свети Јован Златоуст нам саветује да пре него што почнемо

да се молимо станемо пред икону и да затворимо очи. Он каже: „затвори очи своје“ зато

што нам се од ње помоћ за молитву не даје у виду очигледног помагала. То није

супстанцијално/суштинско присуство у смислу у којем хлеб и вино постају Христово Тело

и Крв. У том смислу икона није Христос; али између Њега и иконе постоји тајанствена

веза. Силом благодати икона учествује у нечему што се најбоље може дефинисати речима

Григорија Паламе као Христова енергија, као Христова активна сила која делује ради

нашег спасења.

Насликане иконе су акт богопоштовања. Специјално се бира и освећује даска,

освећују се боје, човек који има намеру да слика икону за то се припрема постом,

исповешћу, причешћивањем. У току рада он води посебно уздржан живот, по завршетку

рада икона се освећује светом водом и помазује миром (овај последњи део освећења се

данас, нажалост, често изоставља). Тако силом Светог Духа икона постаје нешто више од

26

слике. Она је засићена присуством, напојена је благодаћу Духа и у тајни општења светаца

и космичког свејединства повезана је с оним свецем којег приказује. Причесност свеца

икони не сме се поистовећивати нити поредити с присуством Христа у Светим Даровима;

па ипак, икона јесте средиште реалног присуства, како Црква зна и учи на основу

искуства. Икона није подобије, већ символ. Силом и премудрошћу Божијом неке иконе су

истакнуте као чудотворне. Стојећи испред њих човек осећа како му се саме обраћају.

Један свештеник је служио у храму у којем се налази чудотворна икона Мајке

Божије и дубоко је осећао њено делатно учествовање у богослужењу. У току многих

векова икона је јако потамнела; с места на којем је стајао није могао да разликује њене

црте и наставио је да служи затворених очију. Изненада је осетио да Мајка Божија на

икони као да га подстиче да се моли, као да усмерава његове молитве, као да утиче на

његов ум. Осетио је како од иконе допире сила која је храм испуњавала молитвом и

сабирала расејане мисли. То је било скоро физичко присуство, ту је стајала жива личност

која је с влашћу захтевала.

[1] Fr Laurent. (око 1605-1691). La pratique de la pre sence de Dieu. Paris, 1948.

Молитве и молбе које су остале без одговора

У причи о Хананејци (Мт. 15, 22-28) видимо како Христос, барем на почетку,

одбија да одговори на молбу; то је пример молитве подвргнуте изузетно тешком

искушењу. Жена моли за нешто сасвим праведно, она долази с потпуном вером и чак не

каже „ако можеш“, она просто долази, сигурна да Христос може, да ће хтети и да ће њено

дете бити исцељено. А одговор на сву ову веру је – „не“. Није да је молитва била

недостојна или вера недовољна, просто, молитељка није једна од оних људи код којих је

Христос дошао: Христос је дошао ради Јевреја, а она је паганка; Он није дошао ради ње.

Али она инсистира говорећи: „Да, ја нисам једна од тих, али чак и пси једу мрвице које

падају са стола њихових господара.“ И она стоји верујући у љубав Божију, без обзира на

оно што Бог говори, верујући с таквим смирењем упркос Његовим аргументима. Она чак

не вапије ка љубави Божијој, само се позива на њено испољавање у свакодневном животу:

немам права на цео хлеб, дај ми само мало мрвица... Јасно и категорично Христово

одбијање испитало је њену веру и њена молитва је била испуњена.

Како често молимо Бога говорећи: „Боже, ако..., ако је Теби угодно..., ако Ти

можеш...“ слично као отац који је рекао Христу: „Твоји ученици нису могли да исцеле мог

сина, али ти учини ако нешто можеш“ (Мк. 9, 22). Христос одговара на ово другим

„ако“: ако можеш имало да верујеш, све је могуће за онога ко верује. Тада човек рече:

Верујем, Господе! Помози моме неверју. Једно „ако“ зависи од другог, јер где нема вере,

Бог нема могућности да уђе у конкретну ситуацију.

Чињеница да се човек обраћа Богу већ као да говори о његовој вери; међутим, то је

тако само до извесне мере; ми истовремено верујемо и не верујемо, и вера показује своју

меру у превладавању сопствених сумњи. Кад кажемо: „Да, сумњам, али у љубав Божију

верујем више него што имам поверења у сопствене сумње,“ – Бог добија могућност да

делује. Али ако наша вера живи законом, а не благодаћу, ако верујемо да је свет – онакав

каквог га знамо, са својим механичким законима, машина, зато што је Бог пожелео да не

буде ништа друго до машина, ту нема места за Бога. Међутим, искуство срца, исто као и

27

савремена наука, учи нас да не постоји таква ствар као што је апсолутни закон у који су

људи веровали у деветнаестом веку.

Сваки пут кад се вером гради Царство Божије отвара се могућност и за деловање

закона Царства, и Бог може да уђе у одређену ситуацију – да уђе са Својом премудрошћу,

са Својим умећем да од зла учини добро, не преокрећући притом цео свет наглавачке.

Наше „ако“ не односи се толико на силу Божију колико на Његову љубав и на Његову

бригу о нама; Божји одговор „ако можеш да поверујеш у Моју љубав, све је могуће“

означава да чудо не може да се деси уколико на присуствује Царство Божије – макар само

у зачетку.

Чудо није кршење закона палог света, већ успостављање закона Царства Божијег;

чудо се дешава ако верујемо да закон не зависи само од силе Божије, него и од Његове

љубави. Чак и ако знамо да је Бог свемогућ, све док мислимо да Он не мари за нас, чудо

није могуће; кад би Бог тада учинио чудо то би значило да врши насиље над нашом

вољом, а Бог то не чини, због тога што се у самој основи Његовог односа према свету, чак

и палом, налази апсолутно поштовање према људској слободи и правима. Тренутак кад

кажемо: „Верујем и обраћам Ти се управо због тога,“ значи: „Верујем да ћеш Ти то

пожелети, да у Теби постоји љубав, да се заиста бринеш о сваком појединачном случају.“

Кад постоји ово зрно вере успостављају се правилни односи и тада чудо постаје могуће.

Осим оваквих „ако“ које рађа наша сумња у љубав Божију и која су зато

неправилна, постоји и још потпуно законита категорија „ако“. Можемо да кажемо:

„Молим за то ако је то сагласно с Твојом вољом, ако ће то бити на добро, или ако у мени,

кад молим за то, нема тајне лукаве мисли,“ итд. Сва ова „ако“ су више него законита, јер

сведоче о неповерењу према себи; и свака молбена молитва треба да буде праћена оваквом

опаском „ако“.

Пошто је Црква наставак Христовог присуства у времену и простору свака

хришћанска молитва треба да буде Христова молитва, иако то претпоставља такву

чистоту срца какву ми немамо. Молитве Цркве су Христове молитве, посебно канон

евхаристије који је сав – молитва Христова; међутим, свака друга молитва у којој молимо

за нешто што је повезано с конкретном ситуацијом увек је условљена таквим „ако“. У

већини случајева ми не знамо за шта би се у датој ситуацији молио Христос, стога

додајемо „ако“, које значи да колико можемо да видимо, колико знамо вољу Божију,

желели бисмо да се, како би се испунила Његова воља, догоди управо то. Међутим, „ако“

такође значи: „Ја у ове речи стављам своју жељу да би се десило најбоље, и зато Ти

можеш да промениш ову моју молбу онако како желиш прихвативши моју намеру, моју

жељу да се оствари Твоја воља, чак и ако неразумно изражавам на који тачно начин желим

да се она оствари“ (в. Рим. 8, 26). На пример, кад се молимо за нечије оздрављење или за

повратак с пута у одређеном тренутку због неког разлога за који нам се чини да је битан,

наша истинска намера јесте добро тог човека; али ми у том погледу немамо јасно виђење,

и наше рачунице и планови могу бити погрешни. „Ако“ значи: „Онолико колико могу да

судим о томе шта је правилно, нека буде овако; али ако грешим, немој примити моју реч,

већ моју намеру.“ Оптински старац Амвросије је поседовао прозорљивост која му је

омогућавала да види човеково истинско добро. Једном је манастирски иконописац добио

велики новчани износ и спремао се да иде кући. Вероватно се молио да одмах крене на

пут; али старац је свесно задржао уметника три дана и тако му је спасио живот, јер је један

од радника намислио да га убије и опљачка. Кад је кренуо злочинац је већ напустио своју

28

заседу, и тек много година касније иконописац је сазнао од какве опасности га је старац

спасио.

Понекад се молимо за човека којег волимо и којем је нешто потребно, а ми не

можемо да му помогнемо. Врло често не знамо шта је тачно потребно, не налазимо речи

да помогнемо чак и ономе кога највише волимо. Понекад знамо да се ништа не може

учинити осим да човек остане и да ћути иако смо спремни да дамо свој живот само да

помогнемо. У таквом стању духа можемо да се обратимо Богу, да Му све предамо и

кажемо: „Боже, Ти знаш све и Твоја љубав је савршена: узми овај живот у Своје руке,

учини оно што желим, а не могу да учиним.“ И пошто је молитва јемство ми не можемо

истински да се молимо за оне којима нисмо сами спремни да помогнемо. За Исаијом треба

да будемо спремни да чујемо реч Господа: Кога да пошаљем? И ко ће поћи за Нас? – и да

одговоримо: Ево ме, пошаљи мене (Ис. 6, 8).

Многе збуњује мисао о молитви за мртве; питају се који је циљ ове молитве, шта се

надамо да ћемо њоме постићи. Да ли судбина умрлих може да се промени од тога што се

за њих неко моли, да ли молитва може да убеди Бога да буде неправедан и да им дарује

оно што нису заслужили?

Ако верујете да живима помаже молитва за њих, зашто сматрате да није могуће

молити се и за умрле? Живот је јединствен, јер како каже јеванђелиста Лука, Бог није Бог

мртвих, већ живих (20, 38). Смрт није крај, већ одређени стадијум у људској судбини, и

ова судбина се не стврдњава као камен у тренутку смрти. Љубав коју изражавају наше

молитве не може бити узалудна; ако љубав има власт на земљи, али нема власт после

смрти, то трагично противречи речима Писма о томе да је снажна као смрт, љубав

(Песма над песмама 8, 6) и искуству Цркве, које сведочи да је љубав јача од смрти, јер је

Христос победио смрт у Својој љубави према људском роду. Није тачно мислити да се

човекова веза са животом на земљи завршава у тренутку његове смрти. У току свог

живота човек сеје семена. Ова семена ничу у душама других људи, утичу на њихову

судбину и плод који се родио из ових семена заиста не припада само ономе ко га је

принео, већ и ономе ко га је сејао. Написане или изговорене речи које мењају живот

човека или судбину човечанства – речи проповедника, философа, песника или политичких

прегалаца – остају у одговорности оних којима припадају, одговорности како за рђаве,

тако и за добре последице. Судбина ових људи неминовно зависи од тога какав утицај оне

имају на људе који живе после њих.

Утицај живота сваког човека траје до Страшног суда и вечна, коначна судбина

човека не одређује се само оним кратким временом које је он провео на земље, већ такође

и резултатима његовог живота, његовим добрим или лошим последицама. Они који су као

плодна земља примили посејано семе, могу да утичу на судбину преминулих, молитвено

молећи Бога да благослови човека, који је преобразио, који је изменио њихов живот, који

је дао смисао њиховом постојању. Обраћајући се Богу у акту непрекидне љубави,

верности и благодарности, они ступају у ово вечно Царство, за које нема временских

граница, и могу да утичу на судбину и стање преминулог. Ми не молимо Бога за

неправедност; не молимо Га једноставно да опрости човеку, без обзира на све лоше ствари

које је он учинио, него да га благослови за оно добро које је учинио, о чему сведоче други

животи.

Наша молитва је акт захвалности и љубави пошто је наш живот наставак нечега

чиме је живео онај човек. Ми не молимо Бога да буде неправедан и не умишљамо да

имамо више самилости и љубави од Њега; не молимо Га да буде милосрднији него што би

29

био без наше молбе, већ доносимо на суд Божји ново сведочанство и молимо да ово

сведочанство буде примљено и да благослов Божји обилно сиђе на онога ко је толико

много значио у нашем животу. И важно је да то схватимо: циљ такве молитве није да

убеди Бога у нешто, већ да донесе сведочанство, да овај човек није живео бесплодно: не

волећи и не изазивајући љубав.

Свако ко је на било који начин био извор љубави, има заштиту пред судом Божјим;

али на онима који су остали лежи дужност да донесу сведочанство о ономе што је за њих

учинио. И овде се не ради просто о добронамерности или о емоцијама. Свети Исак Сирин

каже: не своди своју молитву на речи, сав свој живот учини молитвом Богу. Зато, ако

желимо да се молимо за своје преминуле, наш живот треба да потврђује молитву. Није

довољно с времена на време будити у себи одређена осећања према њима и тада молити

Бога да нешто учини за њих. Важно је да свако семе добра, истине и светости, које су они

посејали, донесе плод, зато што тад можемо да станемо пред Бога и да кажемо: он је

посејао добро, у њему су биле особине које су ме подстакле да поступим праведно, и ово

зрнце добра није моје, него његово и у извесном смислу оно је његова слава и искупљење.

Православна Црква има врло одређене погледе на смрт и на погребење. Погребна

служба започиње речима Благословен Бог наш...; треба схватити како много то значи, јер

се ове речи изговарају упркос смрти, упркос тешком губитку, упркос страдању. Служба се

гради на основу јутрења – службе славословља и светлости; блиски људи стоје с

упаљеним свећама у рукама, као символ васкрсења. Главна мисао службе јесте то да ми

заиста стојимо пред лицем смрти, али смрт нас више не плаши кад кроз њу гледамо

Христово Васкрсење.

Истовремено служба преноси двојственост смрти, њене две стране. Није могуће

прихватити смрт, она је чудовишна; створени смо да бисмо живели; па ипак, у свету, који

је због људског греха постао чудовишан смрт је једини излаз. Кад би наш свет греха био

непоколебив, односно непромењив и вечан, то би био пакао; смрт је једино што омогућава

земљи, да се заједно са страдањем и грехом ишчупа из овог пакла.

Црква види обе стране; свети Јован Дамаскин је о томе писао с максималним,

обнаженим реализмом, зато што хришћанин не може да пада у романтизам кад се ради о

смрти. Преминути значи умрети и у овом смислу говорећи о крсту, морамо имати на уму

да је то оруђе смрти. Смрт је смрт са свом својом трагичном наказношћу и

чудовишношћу, па ипак је на крају крајева, смрт једино што нам даје наду. С једне стране,

ми жудимо за тим да живимо; с друге стране, ако довољно жудимо за тим да живимо ми

жудимо за тим да умремо, јер је у овом ограниченом свету пунота живота немогућа.

Несумњиво, смрт је трулежност, али трулежност која спојена с благодаћу Божијом води ка

таквој мери живота, коју иначе никад не бисмо имали. Смрт је добитак – каже апостол

Павле (Фил. 1, 21), јер смо живећи у телу одвојени од Христа. Кад се испуни извесна мера

живота – независно од проживљеног времена – треба да збацимо овај ограничени живот

како бисмо ушли у безгранични живот.

Православно опело је пре свега усредсређено око отвореног ковчега, зато што

Црква и даље види човека у његовој целовитости, као тело и душу, о којима се подједнако

брине. Тело је припремљено за погреб; тело није изношена одећа, збачена да би се

ослободила душа – као што воле да кажу наизглед благочестиви људи. Тело је за

хришћанина нешто много више; с душом не може да се деси ништа у чему не би

учествовало и тело. Доживљај овог света и не само њега, већ и божанског света,

делимично се одвија кроз тело. Свака тајна је – дар Божји, који се души даје посредством

30

физичких радњи; воде крштења, уље миропомазања, хлеб и вино Причешћа – све је узето

из материјалног света. Не можемо да учинимо ништа добро или лоше другачије осим у

савезу с телом. Тело не постоји само да би се душа родила, сазрела и затим отишла

напустивши га; од првог дана, па све до последњег, тело је било сарадник душе у свему и

заједно с душом оно чини целовитог човека. Оно заувек остаје као обележено печатом

душе и заједничким животом који су провели заједно. Повезано с душом, тело је кроз

тајне такође повезано са Самим Исусом Христом. Ми се причешћујемо Његовом Крвљу и

Телом и тако се тело по сопственом праву сједињује с божанским светом, с којим долази у

додир.

Тело без душе је просто труп и нема везе с оним о чему се овде говори, а душа без

тела, чак и душа свеца, која иде „право на небо“, још не осећа оно блаженство на које је

човек позван на крају времена, кад слава Божија заблиста у души и телу.

Како каже свети Исак Сирин, човек се чак ни на вечно блаженство не може

принудити без сагласности тела. Оваква изјава о важности тела посебно запањује од

светог Исака, једног од највећих подвижника, за којег би други могли да кажу да је цео

свој живот провео умртвљујући тело. Али, по речима апостола Павла, подвижници су

умртвљивали тело греховно (Рим. 6, 6), да би из трулежности пожњели вечност, а нису

убијали тело да би се душа ослободила из ропства.

Зато је мртво тело предмет бриге Цркве, чак и ако је то тело грешника; и сва пажња

коју му посвећујемо за живота, не може се упоредити са свештеним страхом који се

испољава на служби погребења.

Исто тако је тело повезано с душом и у молитвеном животу. Свако изопачење,

сваки вишак, свака вулгарност којима сами подвргавамо цело тело, понижавају једног од

чланова овог савеза тако да причињавају штету и другом. Ово се може изразити и

другачије: понижења којима се подвргавамо споља могу се превладати молитвом;

понижења којима сами себе подвргавамо уништавају молитву.

Карактеристична особеност хришћанске молитве јесте то што је то Христова

молитва коју Оцу из нараштаја у нараштај, стално у новим и новим околностима приносе

они који су по благодати и заједничарењу Христово присуство у овом свету; ова

непрестана молитва Богу која траје да би се остварила воља Божија, да би се све дешавало

у складу с Његовим мудрим замислом пуним љубави. То значи да је наш молитвени живот

истовремено борба против свега што није Христово. Ми припремамо тле за своју молитву

сваки пут као што збацујемо са себе нешто што није Христово, што Га је недостојно; и

само молитва онога ко као апостол Павле може да каже: Више не живим ја, већ живи у

мени Христос (Гал. 2, 20) јесте истинска хришћанска молитва.

Међутим, уместо да се молимо за испуњавање воље Божије ми често покушавамо

да убедимо Бога да све уреди онако како ми желимо. Да ли оваква молитва може да не

буде посрамљена? Ма како добро да се молимо у сваком тренутку треба да будемо свесни

да можемо да грешимо у својим најбољим осећањима и мислима. Ма како искрене, ма

како истините биле наше намере, ма како савршене да нам изгледају, свака молитва у

извесном тренутку може да пође неправилним путем и зато, кад смо рекли Богу све што

смо имали намеру, треба да додамо, као Христос у Гетсиманском врту: Али, не како Ја

хоћу, него како Ти (Мт. 26, 39). С истим оваквим расположењем можемо да прибегавамо и

заступништву светаца: приносимо им своје добре намере, али им препуштамо да сами

формулишу наше жеље у складу с вољом Божијом, која им није позната.

31

Молите и даће вам се (Мт. 7, 7). Ове речи су камен спотицања за хришћанску

свест; не можемо ни да их прихватимо, ни да их одбацимо. Одбацити их значило би

одрећи се бесконачне Божије доброте, али још нисмо у довољној мери хришћани да бисмо

их прихватили. Знамо да отац неће дати камен уместо хлеба (Мт. 7, 9), али на саме себе не

гледамо као на децу која нису свесна својих истинских потреба и не знају шта је за њих

добро, а шта је лоше. Међутим, управо у томе се састоји објашњење, због чега толико

молитава остаје без одговора. Он се такође може наћи у речима светог Јована Златоуста:

„Не љути се ако одмах не добијеш оно за шта молиш: Бог жели да ти дарује веће добро

кроз твоју постојаност у молитви.“

„Можда је ћутање Бога само трагичан аспекат наше сопствене глувоће?“ [1]

Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им

Отац Мој Који је на набесима (Мф. 18: 19). Ову тврдњу неки понекад користе као камен

којим гађају хришћане, зато што се врло често неколико људи усрдно моле заједно за

нешто, па ипак не добијају оно за шта моле. Међутим, примедбе отпадају чим схватимо да

је ово „заједно“ било чисто земаљско, сагласност – просто коалиција, а не јединство и вера

у то да Бог може да учини све што пожели, схватана је тако као што су то схватали

пријатељи који су тешили Јова.

Привидна неистина речи све, за шта год да замолите у молитви с вером, добићете

(Мт. 21, 22) налази одговор у гетсиманској молитви Христа, а такође делимично код

апостола Павла (Јевр. 11, 36-40): А други искусише поруге и шибања, па још окове и

тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у

кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњаа; они којих свет не беше

достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И

сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за

нас, да не би они без нас достигли савршенство

Без сумње, у свим овим околностима ови људи су се много молили – можда се нису

молили за избављење, јер су били спремни да свој живот положе за Бога, већ за помоћ; па

ипак им није било дато све што су могли да очекују. Кад Бог види да имамо довољно вере

да издржимо Његово ћутање или да прихватимо муке – моралне или физичке – ради веће

потпуности остварења Његовог Царства, Он може да ћути и одговор на молитву ће бити

дат тек на крају, али потпуно другачији у односу на онај који смо очекивали.

Апостол Павле каже (Јевр. 5, 7) да је Христова молитва у Гетсиманском врту била

услишена и Бог Га је подигао из мртвих. Он овде не говори о непосредном одговору Бога,

Који би могао да пронесе чашу мимо, за шта је Христос молио, већ о томе да је Бог дао

Христу снагу да прихвати Његову вољу, да пострада, да изврши Своје дело и управо

апсолутност Његове вере је омогућила Богу да каже „не“. Али иста ова апсолутност

Христове вере учинила је могућим да свет буде спасен.

Многе наше молитве су прозбене молитве и људи су склони да мисле да је прозба –

најнижи степен молитве; затим следи благодарење, а онда славословље, док су у ствари

благодарност и хвала израз мање дубоких односа. На нашем нивоу полувере лакше је

узносити славословља или благодарити Богу него имати у Њега толико поверења да би Га

човек за нешто молио с вером. Чак и полуверујући људи могу да се обрате Богу с

благодарношћу кад им се деси нешто пријатно; и има таквих тренутака полета, кад је

свако у стању да поје Богу. Међутим, много је теже имати такву неподељену веру да

бисмо молили Бога свим срцем и свом помишљу и с пуно поверења. Не треба гледати с

32

висине на прозбене молитве, зато што је способност да их приносимо – испитивање

реалности наше вере.

Кад је мајка синова Зеведејевих дошла да замоли Христа за два најбоља места у

рају за своје синове, она је дошла с потпуном вером да Господ може да да оно за шта она

моли; она није мислила да Христос има моћ да испуни њену молбу просто због права

господара да поступа како пожели, а то није одговарало Његовом учењу: Суд је Мој

праведан; јер не тражим вољу Своју но вољу Оца Који Ме је послао (Јн. 5, 30). Мајка

Зеведејевих синова је очекивала да ће Господ по Својој вољи испунити њену жељу, да ће

према њој показати посебну милост зато што је прва дошла да моли за то. Одбијање

Христа је истакло да је оно за шта је мајка волела било тврдња условљена гордошћу док се

све Царство заснива на смирењу. Мајчина молитва је била одређена старозаветним

односом према доласку Месије.

[1] A. de Chateaubriant (1877-1951). La Risponse du Seigneur

Исусова молитва

Они који су читали „Отворена казивања боготражитеља“ упознати су с изразом

„Исусова молитва“. Тако се назива кратка молитва: Господе, Исусе Христе, Сине Божји,

помилуј ме, грешног, која се непрестано понавља. „Казивања боготражитеља“

представљају казивање о човеку који је желео да научи да се моли непрестано (1 Сол. 5,

17). Али, пошто је човек чије је искуство описано у овој књизи, био путник, многе његове

психолошке особености, као и начин на који је научио молитву и како ју је употребљавао,

условљени су управо начином његовог живота и то чини да књига има мањи општи значај

него што би могла имати; па ипак, она је најбољи увод у молитву која представља једно од

највећих блага Православне Цркве.

Ова молитва је дубоко укорењена у дух Јеванђеља и није случајно што су велики

учитељи Православља увек истицали да Исусова молитва садржи у себи сву суштину

Јеванђеља. Ево зашто Исусовом молитвом у свој њеној пуноти може да се моли само онај

ко припада Јеванђељу, ко је заиста члан Христове Цркве.

Сва јеванђељска радосна вест, и више од тога – сва реалност Јеванђеља, састоји се

у имену, у личности Исуса. Ако узмете први део молитве видећете да она изражава нашу

веру у Господа: Господе, Исусе Христе, Сине Божји. У самом срцу молитве налазимо

Исусово име; то је име Којем ће се поклонити свако колено (Ис. 45, 23) и кад га

изговарамо ми потврђујемо историјски догађај Оваплоћења. Тврдимо да је Бог, Реч

Божија сабеспочетна Оцу, постала човек и да је у Његовој личности пунота Божанства

међу нама обитавала телесно.

Да бисмо у Галилејцу, у израиљском пророку, видели оваплоћену Реч Божију, Бога

Који је постао човек, мора нас водити Дух, јер нам и Оваплоћење Христа и то да је Он

Господ, открива само Дух Божји. Називамо Га Христом и самим тим тврдимо да су се у

Њему испунила старозаветна пророчанства. Говорећи да је Исус Христос ми признајемо

да је сва историја Старог Завета – наша, да је прихватамо као истину Божију. Називамо Га

Сином Божјим, јер знамо да је Месија, Којег су чекали Јудејци, Човек Којег је Вартимеј

називао Сином Давидовим – оваплоћени Син Божји. У овим речима се укратко садржи све

што знамо, све у шта верујемо о Исусу Христу на основу Старог и Новог Завета и

33

вековног искуства Цркве. У ових неколико речи изговарамо потпуно и савршено

исповедање наше вере.

Али, није довољно тако исповедати своју веру, није довољно веровати. И демони

верују и дрхте (Јак. 2, 19). Није довољна вера да би се остварило спасење, она треба да

доведе до правилног односа с Богом; дакле, исповедивши у свој пуноћи, тачно и јасно,

нашу веру у Христа као Господа и као личност, веру у Његову историчност и

Божанственост, стављамо себе пред Њега лицем у лице с правилним признањем: Помилуј

ме, грешног!

Ова реч – помилуј – користи се у свим хришћанским Црквама, а у Православљу је

то одговор народа на прозбе које изговара свештеник. Грчка реч коју налазимо у

Јеванђељу и у раним литургијама , „элеисон”,

„елеон”, означава маслиново дрво и његово уље. Ако

погледамо цео Стари и Нови Завет тражећи сва места која су повезана с овим основним

појмом, наћи ћемо га у читавом низу разноврсних прича и догађаја, који нам омогућавају

да у потпуности схватимо значење речи. Слику маслиновог дрвета налазимо у књизи

Постања. После потопа Ноје је слао птице да види има ли копна, и једна од њих, голуб – а

није случајно што је то био голуб – вратио се с маслиновом гранчицом. Ова гранчица је за

Ноја и све оне који су се налазили с њим у ковчегу била вест да је престао гнев Божји и да

Бог човеку даје могућност да све почне из почетка. Сви они који се налазе у ковчегу могу

поново да се настане на тврдој земљи, да покушају да живе на нов начин и да никад више,

уколико буду умели, не буду подвргнути гневу Божијем.

У новозаветној причи о милосрдном Самарјанину уље се излива да би олакшало

бол и исцелило ране. У помазању царева и свештеника у Старом Завету опет се на њихову

главу излива уље у знак благодати Божије, која силази и излива се на њих (Пс. 132, 2),

дајући им нову снагу да остваре оно што превазилази људске способности. Цар треба да

стоји на прагу између воље људи и воље Божије, он је призван да води свој народ ка

испуњењу Божије воље; свештеник такође стоји на овом прагу како би објављивао вољу

Божију, па чак и више: како би деловао у име Бога, објављивао заповести Божије и

остваривао Божије одлуке.

Уље пре свега говори о престанку гнева Божијег, о миру, који Бог нуди људима,

који су згрешили према Њему; оно даље говори о томе да нас Бог исцељује како бисмо

могли да живимо и да постенемо оно што смо призвани да будемо; и пошто Он зна да ми

нисмо у стању да својом сопственом снагом испунимо ни Његову вољу, ни законе наше

тварне природе, Он обилно излива на нас Своју благодат (Рим. 5, 20). Даје нам снагу за

оно што иначе не бисмо могли да чинимо.

Речи „милост“ и „помилуј“ на словенском имају исти корен као и речи које

изражавају нежност и умилење; и кад изговарамо ове речи , have mercy on us,

помилуј, ми Бога не молимо само за то да нас избави од Свог гнева, - ми молимо за љубав.

Ако се вратимо речима Исусове молитве – Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј

ме, грешног, видећемо да прве речи тачно и потпуно изражавају јеванђељску веру у

Христа, историјско оваплоћење Речи Божије; а крај молитве изражава све разгранато

богатство међусобних односа љубави који постоје између Бога и Његове твари.

Исусова молитва је мноштву православаца позната као молитвено правило или као

додатак уз њега, као један од облика поклоњења, могућност тренутне молитвене

усредсређености, јер је доступна у сваком тренутку и у свим околностима.

34

Многи су писали о физичким аспектима молитве, вежбама дисања, пажњи према

ударању срца и читавом низу других, мање значајних црта. Добротољубље обилује

детаљним указивањима на срдачну молитву, чак се позива и на техничке методе које је

створио суфизам. Древни и савремени оци су се бавили овом темом и увек су долазили до

једног закључка: човек никад не сме да се упусти у физичке вежбе без будног руководства

духовног оца.

Али, оно што је доступно свима, што је Бог даровао – јесте сама молитва,

понављање речи без икаквог физичког напора, чак без покретања језика, молитва која

треба да се користи систематски да би се достигао унутрашњи преображај. Више од било

које друге молитве Исусова молитва је усмерена на то да нас доведе у Божије присуство

без икакве мисли, осим свести о чуду да смо овде и да је Бог с нама, јер кад се молимо

Исусовом молитвом нема ничега и никога осим Бога и нас.

Исусова молитва се користи двојако: то је такође акт богопоштовања, као и свака

друга молитва, а на аскетском нивоу то је жижа која сабира пажњу у једно и омогућава да

се она чува у присуству Божијем.

Ова молитва је врло добар сапутник, дружељубива је, увек је блиска и потпуно

лична без обзира на привидну монотонију приликом њеног понављања. У радости или

жалости она, кад се човек на њу навикне, постаје сила која животвори душу, увек спреман

одазив на сваки Божји позив. Речи светог Симеона Новог Богослова могу се применити на

цело њено деловање на нас: „А остало, што се притом дешава, сазнаћеш после.“

Трудбеничка молитва

Кад смо добро расположени, кад је срце пуно свештеног страха, кад уста говоре од

сувишка срца (Лк. 6, 45) молитва не представља проблем, ми слободно говоримо Богу

речи које су нам најближе. Али кад бисмо свој молитвени живот препустили каприцу

својих расположења вероватно бисмо се с времена на време молили ватрено и искрено,

али бисмо у дугим периодима губили сваки молитвени контакт с Богом. Велико је

искушење да одложимо молитву до тренутка кад се у нама пробуди живо осећање према

Богу и да сматрамо неискреном сваку молитву и свако обраћање Богу у друго време. Сви

на основу искуства знамо да у нама живи мноштво осећања која се не испољавају у сваком

тренутку нашег живота; болест или несрећа заклањају их од наше свести. Чак и кад

дубоко волимо има периода кад то не осећамо, па ипак знамо да љубав живи у нама.

Исто се дешава и с нашим односом према Богу; због различитих разлога,

унутрашњих или спољашњих, повремено нам је тешко да будемо свесни у шта верујемо,

чему се надамо, да заиста волимо Бога. У таквим тренуцима треба да поступамо

руководећи се не осећањима, већ знањем. Морамо веровати у то да ово постоји у нама чак

и ако га не видимо у датом тренутку. Морамо имати на уму да је љубав жива иако не

испуњава наше срце радошћу или надахнућем. И морамо стајати пред Богом имајући на

уму да Он увек воли, да увек присуствује, без обзира на то што ми то не осећамо у датом

тренутку.

Како да поступимо кад смо хладни и неосетљиви, кад нам се чини да је наша

молитва неискрена и да је обављамо само по уобичајеном реду? Зар није боље да

престанемо да се молимо док молитва поново не оживи? Али, како знамо да је време

наступило? Велика је опасност да се саблазнимо жељом за савршенством у молитви док

смо још толико далеко од њега. Кад је молитва сувопарна, уместо да се повлачимо треба

35

да учинимо акт велике вере и да наставимо. Треба да кажемо Богу: „Исцрпљен сам, не

могу да се молим како треба; прими, Господе, овај мрзовољни глас и речи молитве и

помози ми.“ Принесимо у својој молитви квантитет ако нисмо у стању да принесемо

квалитет. Наравно, боље је изговорити само две речи „Оче наш...“ са свом дубином

њиховог схватања него поновити Молитву Господњу дванаест пута; али управо за то смо

понекад неспособни. „Квантитативна“ молитва не значи да треба изговарати више речи

него обично; то значи – чувати своје уобичајено молитвено правило уз прихватање

чињенице да је то само известан број речи које се понављају и ништа више. Како кажу

оци, Свети Дух је увек присутан тамо где је молитва и по апостолу Павлу, нико не може

да назове Исуса Господом осим Духом Светим (1 Кор. 12, 3). Кад дође време Свети Дух ће

испунити верну и стрпљиву молитву смислом и дубином новог живота. Кад стојимо пред

Богом у таквим тренуцима чамотиње или напуштености треба да употребимо напор воље,

треба да се молимо по убеђењу, ако не из осећања; треба да се молимо вером – за коју

знамо да постоји у нама, разумом, ако не ватреним срцем.

У таквим тренуцима молитва звучи потпуно другачије, али за нас, а не за Бога; како

каже Јулијанија Норичка: „Моли се у себи, иако мислиш да ти то не доноси утеху, јер је то

корисно, иако ништа не осећаш, иако ништа не видиш, и чак мислиш да не можеш да се

молиш. Јер у безосећајности и оскудности, у болести и немоћи, твоја молитва Ми је врло

пријатна, чак и ако мислиш да ти не доноси утеху – и таква је у Мојим очима свака твоја

молитва коју твориш с вером“ („Облак неспознатљивог“).

У таквим периодима безосећајности кад молитва постаје напор, наш главни

ослонац су верност и одлучност; актом воље у којем се сједињује једно и друго, не

обраћајући пажњу на своја осећања приморавамо себе да станемо пред Бога и да говоримо

с Њим, просто зато што је Он наш Бог, а ми смо Његово створење. Ма шта да осећамо у

овом или оном тренутку, наш положај се од тога не мења: Бог остаје наш Творац, наш

Искупитељ, наш Господ; Он је Онај код Кога идемо, за Ким чезнемо, и једини Који може

да нам да пуноћу.

Понекад мислимо да смо недостојни да се молимо и да чак немамо права да се

молимо; то је опет искушење. Свака кап воде, без обзира на то одакле да долази – из баре

или из океана – чисти се у процесу испаравања; тако је и са сваком молитвом која усходи

ка Богу. Што више осећамо да смо остављени, тим је потребније да се молимо; управо то

је вероватно једном искусио отац Јован Кронштатски кад се молио, а ђаво га је гледао и

мрмљао: „Лицемеру, како се усуђујеш да се молиш са својим гнусним умом, пуним мисли

које видим у њему?“ Отац Јован је одговорио: „Управо зато што је мој ум пун мисли које

су ми одвратне и с којима се борим, молим се Богу.“

Без обзира на то да ли је то Исусова или било која друга молитва коју Црква

употребљава људи често кажу: какво право имам да је користим? Да ли могу да изговарам

ове речи као своје сопствене? Кад користимо молитве које су написали свеци и

подвижници молитве и које су плод њиховог опита можемо бити сигурни да ће ако смо

довољно пажљиви, речи молитве постати наше сопствене, уживећемо се у осећање које их

је родило и оне ће нас преобразити благодаћу Бога Који се одазива на наше напоре. С

Исусовом молитвом је ствар на известан начин простија, јер што је горе наше стање, тим

нам је лакше да схватимо да ставши пред Бога можемо да кажемо само једно: помилуј!..

Чешће него што можда сами себи то признајемо ми се молимо с надом у

тајанствено озарење, с надом да ће нам се нешто десити, с надом да ћемо искусити неки

изванредан доживљај. То је грешка, иста грешка какву понекад чинимо у својим односима

36

с људима и која практично потпуно може да уништи ове односе: приближавамо се човеку

и унапред очекујемо одговор одређене врсте; а кад одговора нема или кад одговор није

онакав какав смо очекивали, ми се разочаравамо или одбацујемо дати одговор. Исто тако,

кад се молимо, треба да имамо на уму да је Господ Који нам допушта да слободно уђемо у

Његово присуство, и Сам слободан у односу на нас; то не значи да слобода коју он

показује има карактер каприца, слично као што ми час бивамо љубазни, час груби, у

зависности од расположења; али то значи да Он није дужан да нам открива Себе само зато

што смо дошли и гледамо у Његову страну. Врло је важно имати на уму да смо и Бог и ми

слободни да дођемо или да одемо; и ова слобода има огроман значај, зато што је она знак

истинских међусобних односа.

Једна млада, жена која је боловала од неизлечиве болести после дуготрајног

периода молитвеног живота кад је Бог био бесконачно близак и кад је могла да Га осети

изненада је изгубила сваки додир с Њим. Али од жалости због губитка Бога у њој је јачи

био страх од искушења да се од овог одсуства Божијег спаси саградивши у себи Његово

лажно присуство, јер су истинско одуство Божије и Његово истинско присуство – у

подједнакој мери докази Његове реалности и конкретности међусобних односа с Њим који

се претпостављају приликом молитве.

Тако и ми треба да будемо спремни да приносимо своју молитву и да прихватамо

све што нам Бог да, ма шта то било. То је основни принцип подвижничког живота. У

борби за то да будемо окренути ка Богу, у борби против свега што је у нама непрозирно,

што нам смета да гледамо ка Богу, не можемо да будемо ни потпуно активни, ни пасивни.

Не можемо да будемо активни у том смислу да ма колико да се упињемо, својим напорима

не можемо ни да се попнемо на небо, ни да скинемо Бога с неба. Али не можемо ни просто

да будемо пасивни и да седимо скрштених руку; истински односи не би постојали кад

бисмо се просто пасивно подвргавали Његовом утицају. Аскетско понашање састоји се у

будности – у будности војника који у ноћи стоји онолико тихо колико је то у стању, с

таквом пажњом и тако танкоћутно колико је год могуће, како би правилно и брзо реаговао

на све, ма шта да се деси. У извесном смислу он је пасиван, зато што стоји и ништа не

ради; с друге стране, он је напето активан, зато што је опрезан и потпуно сабран. Он

осетљиво ослушкује и загледа се спреман на све.

Ово веома личи на унутрашњи живот. Треба да стојимо у присуству Божијем у

потпуном тиховању и сабраности, с танкоћутном пажњом, не мрдајући се. Можемо да

чекамо сатима или још дуже, али наступиће тренутак кад ће наша неуморна пажња бити

награђена и кад ће се нешто десити. Али, опет, ако смо опрезни и будни, спремни смо на

све на шта можемо да наиђемо не очекујући нешто посебно, одређено. Морамо бити

спремни да примимо од Бога све што нам Он да да спознамо опитно. Ако смо се молили

извесно време и осетили извесну топлину, дошавши код Бога сутрадан врло лако се

подвргавамо искушењу са очекујемо исто то. Ако смо се некад молили Богу топло или са

сузама, са скрушеношћу срца или у радости, долазећи поново код Бога очекујемо да

осетимо исто то и врло често пропуштамо нови контакт с Богом само зато што тежимо ка

томе да доживимо оно што смо већ искусили.

Божије приближавање нама може се испољити на врло различите начине: то може

бити радост, то може бити трепет, то може бити срдачна скрушеност или нешто друго.

Морамо имати на уму: оно што сретнемо данас биће нам непознато, јер Бог каквим смо Га

знали јуче, није онакав какав може да нам Се открије сутра.

37

Молитва тиховања

Молитва је пре свега сусрет с Богом. Понекад осећамо Божије присуство, најчешће

нејасно; али има периода кад можемо да станемо пред Бога само актом вере, уопште не

осећајући Његово присуство. Не ради се о степену нашег доживљаја, не чини он овај

сусрет могућим и плодним: треба да буду испуњени други услови и главни од њих је да

човек који се моли буде реалан. Живећи у друштву ми дозвољавамо да се испољавају

различите стране наше личности. Свако од нас је један човек у једним околностима и

потпуно другачији у другим: моћан је у условима где је начелник, потпуно покоран код

куће, и опет, сасвим другачији међу пријатељима. Свако „ја“ је сложено, али ниједно од

ових лажних лица или од оних која су делимично лажна, а делимично истинска, није наше

право „ја“ довољно да би у наше име стајало у присуству Божијем. То слаби нашу

молитву, ствара подвојеност ума, срца и воље. Како каже Полоније у „Хамлету“: „Буди

веран себи и тада ће, као што јутро следи после ноћи, уследити верност свима.“

Није лако наћи међу овим разноврсним маскама и ван њих своје истинско „ја“.

Толико нисмо навикли да будемо оно што јесмо у иоле дубоком и истинском смислу те

речи да нам се чини како је скоро немогуће да схватимо одакле да почнемо да трагамо.

Међутим, сви знамо да има тренутака кад се више него обично ближимо свом истинском

„ја“; ове тренутке треба да запажамо и брижљиво анализирамо да бисмо макар приближно

открили шта заправо представљамо. Обично нам је толико тешко да откријемо истину о

нама самима због наше таштине – и таштине саме по себи и тога како она одређује наше

понашање. Таштина се састоји у томе да се надимамо због нечега што нема никакве

вредности и да у свом суду о себи, дакле, и у свем свом односу према животу, од

мишљења људи које за нас не би требало да има такву тежину. Таштина је стање

зависности од реакције људи на нашу личност.

Таштина је први непријатељ с којим човек треба да се бори, иако је, како кажу оци,

и последњи који бива побеђен. Пример побеђене таштине налазимо у причи о Закхеју (Лк.

19, 1-10) и он многоме може да нас научи. Закхеј је био богат човек, који је заузимао висок

друштвени положај; он је био чиновник Римског царства, скупљач пореза и требало је да

се понаша у складу са својим положајем. Био је угледан грађанин у свом градићу; поглед

на ствари који се може изразити речима: „Шта ће рећи људи?“ могао га је спречити да се

сретне са Христом. Али кад је Закхеј чуо да Христос пролази кроз Јерихон страсно је

пожелео да Га види и заборавио је да може изгледати смешно – а то је за нас горе од

многих зала; и овај угледни грађанин је потрчао и попео се на дрво! Могла је да га види

сва гомила народа и без сумње, многи су се смејали. Али његова жеља да види Исуса је

била толико јака да је заборавио да размисли о томе шта ће рећи други; на кратко време

престао је да зависи од туђег мишљења и у том тренутку је био у потпуности оно што

јесте; то је био Закхеј-човек, а не Закхеј-цариник или Закхеј-богаташ или Закхеј-грађанин.

Понижење је један од путева којим можемо да се одучимо од таштине, али ако се

понижење не прихвата добровољно, оно може само да појача осећање увређености и да

нас учини чак још више зависнима од мишљења других људи. Речи о таштини код Јована

Лествичника и Исака Сирина као да су у међусобној противречности: један каже да се

таштина може избећи само уз помоћ гордости; други – да пут води кроз смирење. Обојица

то говоре у одређеном контексту, а не као апсолутну истину; али ова размишљања нам

омогућавају да видимо шта је заједничко у обе крајности, тачније: без обзира на то да ли

постајемо горди или смирени ми више не обраћамо пажњу на људско мишљење, у оба

38

случаја га просто не примећујемо. У животу аве Доротеја постоји пример који илуструје

прву тврдњу. Приближавајући се манастиру о којем је водио бригу ава Доротеј је угледао

неколицину браће која су се ругала веома младом монаху, који на њих уопште није

обраћао поажњу и био је запањен сталоженошћу младића. Доротеј је имао велико

искуство тешкоће духовне борбе и то му се учинило помало сумњивим. Упитао је монаха

како је успео да у тако младим годинама достигне такву бестрасност. Одговор је био:

„Зашто да обраћам пажњу на псе који лају? Не примећујем их, за свог судију признајем

само Бога.“ Ово је пример како гордост може да нас учини независнима од мишљења

других људи. Гордост је стање кад себе стављамо у центар свега, кад себе чинимо

критеријумом истине, добра и зла, истинске вредности ствари, и тада смо слободни од

туђих судова, а такође смо слободни и од таштине. Међутим, само апсолутна гордост

може да искорени таштину у потпуности, а апсолутна гордост је, на срећу, ван наших

људских могућности.

Други пут је смирење. У својој основи смирење је стање онога ко увек стоји пред

судом Божјим. То је стање онога ко је као прах земаљски. Латинска реч humilitas –

смирење – потиче од humus – плодна земља. Плодна земља лежи, а да је нико не

примећује, као нешто што се само по себи подразумева; она је увек свима под ногама, сви

могу да је газе; она је ћутљива, неприметна, тамна, па ипак, увек спремна да прими семе,

да му да тело и живот. Што је нижа – то је плоднија, зато што тле постаје заиста плодно

тек кад прими све што земља одбаци. Она лежи толико ниско да више ништа не може да је

запрља, понизи и уништи; прихватила је последње место, ниже нема куд. У таквом стању

ништа не може да поремети душевну ведрину, мир и радост.

Има тренутака који нас извлаче из стања зависности од реакције других људи на

нас; то су тренуци дубоке несреће или чак истинске радости, која све обузима. Кад је цар

Давид играо испред ковчега Завета (2 Царств. 2, 14) многи су, као Саулова кћерка Михала

мислили да се цар понаша врло непристојно. Вероватно су се осмехивали или су се

окретали у недоумици. Међутим, он је био превише испуњен радошћу да би то

примећивао. Исто се дешава и у жалости: кад је она истинска и дубока човек постаје

истински; позирање, свесно или несвесно, он се заборавља, и управо то је толико

драгоцено у несрећи – и у нашој сопственој и у туђој.

Тешкоћа је у томе што кад смо истински, због тога што смо обузети радошћу или

жалошћу, нисмо склони и нисмо способни да посматрамо себе, да примећујемо оне црте

своје личности које се у то време откривају. Међутим, постоји тренутак кад смо још увек

прожети довољно дубоким осећањем да бисмо били истински, али смо већ толико изашли

из стања екстазе радости или жалости да бисмо се запањили због контраста између онога

што у датом тренутку представљамо и онога што обично јесмо; тада јасно видимо своју

дубину и своју површност. Ако смо пажљиви, ако не прелазимо непромишљено из једног

стања ума и срца у друго, заборављајући све чим прође, можемо постепено да научимо да

сачувамо оне карактеристичне црте нашег истинског „ја“ које су се на тренутак појавиле.

Многи духовни писци кажу да треба да се трудимо да пронађемо Христа у себи.

Христос је савршен, потпуно истински човек и можемо почети да откривамо шта је у нама

истинско развијајући у себи оно што Му је сродно. Има у Јеванђељу места против којих се

бунимо, и других, од којих у нама гори наше срце (Лк. 24, 32). Ако обележимо места која

у нама изазивају негодовање и она која свим срцем прихватамо као истинита већ ћемо у

себи открити две крајности; укратко речено – антихриста и Христа у себи. Морамо

обратити пажњу на обе категорије и усредсредити се на она места која су блиска нашем

39

срцу, зато што можемо бити сигурни да смо бар у овој једној тачки сродни Христу, да је та

тачка у којој је човек већ, разуме се не у потпуности, али макар у зачетку – истински

човек, образ Христа. Ипак, није довољно да нас ово или оно место у Јеванђељу узбуди

емотивно или да изазове потпуну сагласност нашег ума, - треба да оваплотимо у себи

Христове речи. Нешто може да нас дотакне, али ипак, можемо да одступимо од свега што

смо размишљали и осећали у првој прилици која нам се укаже за практичну примену

истине коју смо открили.

Има тренутака кад смо расположени да се миримо са својим непријатељима; али

ако човек одбија да нам крене у сусрет наше расположење миротворства брзо бива

замењено ратоборним. Тако се десило с Миусовом у „Браћи Карамазовима“ Достојевског.

Он је прво био груб и нетрпељив према људима из околине, затим је обновио у себи

осећање сопствене вредности почевши све испочетка, али је неочекивана дрскост Фјодора

Павловича поново променила његова осећања и „Петар Александрович је из

најдобродушнијег расположења одмах прешао у свирепо. Све што се таман угасило и

утихнуло у његовом срцу одједном је васкрсло и подигло се.“

Није довољно да се одушевимо местима која нам изгледају тако тачна; треба да

уследи борба за то да у сваком тренутку свог живота будемо онакви какви бивамо у

најбољим тренуцима и кад постепено збацимо са себе све површно постаћемо реалнији и

истинитији; као што је Христос сама истина и сама реалност, тако ћемо и ми све више и

више постајати оно што Христос јесте. Не ради се о спољашњем подражавању Христу, већ

о томе да унутрашње будемо оно што Он јесте. Угледање на Христа није спољашње

копирање Његовог понашања или Његовог живота; то је тешка и сложена борба.

У овоме је разлика између Старог и Новог Завета. Заповести Старог Завета су биле

правила живота и онај ко је тачно поштовао ова правила постајао је праведен; међутим, он

није могао да извуче из њих вечни живот. А заповести Новог Завета, напротив, човека

никад не чине праведним. Христос је једном рекао Својим ученицима: Кад извршите све

што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо

дужни учинити (Лк. 27: 10). Али, кад испуњавамо Христове заповести не просто као

правила понашања, већ зато што је воља Божија прожела наше срце или чак кад просто

приморавамо своју злу вољу да их испуњава на спољашњи начин и стојимо у покајању

знајући да у нама нема ничега осим ове спољашње принуде, постепено израстамо у

спознаји Бога – унутрашњој, а не интелектуалној, не рационалистичкој или академској.

Човек који је постао реалан и истинит може да стоји пред Богом и да приноси

молитву с апсолутном пажњом, у јединству ума, срца и воље, кад се тело налази у

потпуном складу с покретима душе. Али док не достигнемо овакво савршенство ипак

можемо да стојимо у присуству Божијем, будући свесни да смо делимично реални, а

делимично нереални и да Му приносимо све што можемо, али у покајању – исповедајући

да још увек нисмо тако реални и да смо тако неспособни за целовитост. Ни у једним

тренуцима свог живота, - ни онда кад смо још сасвим далеки од унутрашњег јединства, ни

онда кад смо већ на путу ка њему, нисмо лишени могућности да стојимо пред Богом. Али

уместо да стојимо у потпуном јединству, које нашој молитви даје импулс и снагу, можемо

да стојимо у својој слабости, признајући је и спремни да сносимо њене последице.

Један од оптинских стараца, Амвросије, рекао је једном да постоје две категорије

људи који ће се спасити: они који греше и који су довољно снажни да се покају и они који

су превише слаби за то да се истински покају, али су спремни да стрпљиво, смирено и са

40

захвалношћу носе сву тежину последица својих грехова; у свом смирењу они су угодни

Богу.

Бог је увек истински, увек је Онај Који јесте и кад бисмо могли да стојимо пред

Њим таквим какав Он јесте, лицем у лице и да прихватамо Његову објективну реалност,

све би било једноставније, али ми се довијамо да субјективно замаглимо ову истину, ову

реалност пред којом стојимо и да истинског Бога заменимо Његовим бледим

изображењем, и горе од тога – Богом Који је нереалан због наше једностране и убоге

представе о Њему.

Кад нам предстоји да се с неким сретнемо, истинитост сусрета не зависи само од

тога шта смо ми и шта је онај други, већ у многоме и од представе пуне предрасуда, коју

смо створили о другом човеку. У том случају ми не говоримо с реалним лицем, већ с оном

представом о њему коју смо сами себи створили и жртва ових предрасуда обично треба да

уложи велики напор да се пробије кроз ову представу и да успостави истинске односе.

Свако од нас има одређену представу о Богу; ма како узвишена, дивна, па чак и

истинита била ова представа у својим саставним деловима, ако не будемо опрезни, она ће

стати између нас и истинског Бога и може да се претвори просто у идола пред којим ћемо

се молити и који ће нам заклонити истинског Бога. Тако се, између осталог, дешава кад се

обраћамо Богу с неком молбом или с молитвом за некога; ми тада прилазимо Богу не као

ономе с којим желимо да поделимо своје тешкоће, у чију љубав верујемо и од кога

очекујемо решење; већ долазимо, желећи да видимо Бога у одређеном аспекту и своје

молитве не упућујемо Богу, већ оном појму о Богу, који нам у датом тренутку одговара.

Не смемо прилазити Богу како бисмо доживели ове или оне емоције или како

бисмо доживели мистичко искуство. Треба да прилазимо Богу једноставно да бисмо се

налазили у Његовом присуству и ако Он пожели да учини Своје присуство таквим да га

осетимо – благословен је Бог, али ако пожели да осетимо Његово потпуно одсуство – и

тада нека је благословен Бог, јер као што смо видели, Он је слободан да нам се приближи

или да нам се не приближи. Он је подједнако слободан, као и ми. Ако не долазимо у

присуство Божије, то значи да смо заузети нечим што нас привлачи више од Њега; ако Он

не чини очигледним Своје присуство то је зато да бисмо сазнали нешто ново о Њему или о

себи самима. Али и одсуство Божије, које можемо да осећамо у својим молитвама, осећај

да Га овде нема, такође је један од аспеката међусобних односа с Њим и то веома драгоцен

аспекат.

Осећај одсуства Божијег можемо да доживимо по Његовој вољи; Он може

пожелети да чезнемо за Њим и да спознамо колико је драгоцено Његово присуство дајући

нам да спознамо у искуству шта је то максимална усамљеност. Али често је наше искуство

одсуства Божијег резултат тога што сами не дајемо себи могућност да осетимо Његово

присуство. Једна жена, која се четрнаест година бавила Исусовом молитвом жалила се да

никад није имала осећај да је Бог ту. Међутим, кад јој је указано на то да у својој молитви

она сама прича без престанка, пристала је да неколико дана стоји пред Богом ћутке. И кад

је то учинила осетила је да је Бог ту, да тишина око ње није била празнина, да није била

одсуство буке или покрета, већ да је то тиховање било засићено; то није било нешто

негативно, већ позитивно; то је било присуство – присуство Бога, Који јој је дао да Га

препозна створивши исту такву тишину и у њој. И тада је открила да се молитва у њој

обновила сама по себи, али то више није била она словесна бука која је спречавала Бога да

Се открије.

41

Кад бисмо били смирени или макар разумни, не бисмо очекивали да ћемо чим смо

одлучили да се молимо, одмах спознати искуство светог Хуана де ла Круза, свете Терезе

или преподобног Серафима Саровског. Уосталом, ми не чезнемо увек за тим да доживимо

оно што су доживљавали свеци; често просто желимо поново да доживимо оно што смо

искусили раније; али ако се усредсредимо на некадашње искуство, оно може да нам

заклони оно ново искуство које би требало да уследи природно. Ма шта да смо доживели,

то припада прошлости и повезано је с оним што смо били јуче, а не с оним што смо данас.

Не молимо се да бисмо доживели ово или оно осећање којим се наслађујемо, већ да бисмо

срели Бога, са свим могућим последицама овог сусрета; или да бисмо Му принели оно

што смо желели да Му принесемо и да бисмо Му препустили да с тим учини све што Сам

пожели.

Такође, треба да имамо на уму да увек треба да се приближавамо Богу са свешћу да

Га не познајемо. Треба да се приближавамо непојамном, тајанственом Богу Који Себе

открива онако како жели; ма кад да Му прилазимо, налазимо се пред Богом Којег још увек

не познајемо. Треба да будемо отворени за свако испољавање Његове личности и Његовог

присуства.

Можемо много тога да знамо о Богу из свог сопственог искуства, из искуства

других, из дела светаца и учења Цркве, из сведочанстава Светог Писма; можемо да Га

знамо као благог, смиреног, да знамо да је Он – ватра која сажиже, да је Он наш Судија, да

је Он – наш Спаситељ, и много другог; али треба да имамо на уму да у свако време Он

може да Се открије онаквим каквим Га никад нисмо знали, чак и у оквирима ових општих

категорија. Треба са свештеним страхом да стојимо пред Њим и да будемо спремни да

сретнемо Онога Кога ћемо срести – Бога, Који нам је већ познат, или Бога Којег чак не

препознајемо. Он може да нам да извесно поимање онога што јесте, и то уопште неће бити

оно што смо очекивали. Ми се надамо да ћемо срести Исуса, кротког, самилосног, пуног

љубави, а срећемо Бога Који суди и осуђује нас и не допушта да Му приђемо близу у свом

садашњем стању. Или пак долазимо у покајању, очекујући да ћемо бити одбачени и

наилазимо на самилост. У свакој фази Бог нам је делимично познат и делимично непознат.

Он Се открива и у тој мери Га знамо, али никад Га не познајемо у потпуности, увек ће

остати божанска тајна, срце тајне, у које никад нећемо моћи да проникнемо.

Спознаја Бога може бити дата и прихваћена само у општењу с Богом, само ако

делимо с Богом оно што Он јесте, у оној мери у којој нас Он чини Својим заједничарима.

Будистичка мисао ово илуструје причом о лутки од соли.

Лутка од соли је после дугог путовања копном дошла до мора и открила је нешто

што никад пре није видела и није могла да схвати шта је то. Стајала је на чврстом тлу,

чврста мала лутка од соли, и видела је да постоји друго тле, које се помера, непоуздано,

бучно, чудно и непознато. Упитала је море: „Ко си ти?“ И оно је рекло: „Ја сам море.“

Лутка упита: „Шта је море?“ И одговор је био: „То сам ја.“ Тада лутка рече: „Не могу да

схватим, а желела бих, али како?“ Море одговори: „Додирни ме.“ Лутка је бојажљиво

пружила ногу, дотакла је воду и осетила је нешто чудно, као да је нешто почела да схвата.

Извадила је ногу из воде и видела је да нема прсте; уплашивши се, она рече: „Па где су ми

прсти, шта си то урадило са мном?“ И море рече: „Дала си нешто да би нешто разумела.“

Постепено је вода спирала с лутке зрнца њене соли, а лутка је улазила све дубље и дубље

у море и у сваком тренутку имала је осећај да сазнаје све више, али да ипак не може да

каже шта је море. Улазила је све дубље и растварала се све више понављајући: „Али, шта

42

је море?“ Напокон, последњи талас је растопио оно што је од ње остало и лутка рече: „То

сам ја!“ Спознала је море, али није воду.

Не правећи апсолутну паралелу између будистичке лутке и хришћанске спознаје

Бога, у овој причици можемо наћи много истине. Свети Максим наводи пример мача који

је ужарен до црвене боје; мач не зна где завршава ватра и ватра не зна где почиње мач,

тако да је могуће, каже Максим, сећи ватром и палити гвожђем. Лутка је спознала шта је

море кад је поред све своје маленкости постала пространство мора. Тако бива и с нама кад

улазимо у спознају Бога: не можемо у потпуности да примимо у себе Бога, али се

садржимо у Њему и у овом сусрету с Богом постајемо оно што јесмо, стичући мир у

Његовој безграничности.

Свети Атанасије Велики каже да усхођење човека ка обожењу почиње од тренутка

његовог стварања. Од самог почетка Бог нам даје нетварну благодат да бисмо могли да

достигнемо јединство с Њим. С православне тачке гледишта не постоји „природан човек“

којем се благодат даје као неки додатак. Прва реч Божија, која нас је позвала из небића

била је и наш први корак ка испуњењу нашег призвања, како би Бог био све и ми у Њему,

као и Он у нама.

Треба да будемо спремни за то да ће наш последњи корак у односима с Богом бити

акт чистог поклоњења, лицем у лице с тајном у коју не можемо да проникнемо. Ми

постепено израстамо у спознају Бога, из године у годину, до краја свог живота и

наставићемо исто и у вечности, никад не достижући тачку кад бисмо могли да кажемо да

сад знамо све што се може спознати о Богу. Овај процес постепене спознаје Бога доводи

до тога да у сваком тренутку са својим прошлим искуством стојимо пред тајном Бога

Којег спознајемо и Који нам је још увек непознат. Оно мало што знамо о Богу отежава нам

спознају већег, зато што се веће не може просто додати мањем; сваки сусрет повлачи за

собом такву промену перспективе да све што смо некада знали постаје скоро нетачно у

светлости онога што смо касније спознали.

То је тачно кад је у питању свако знање које стичемо: сваког дана учимо нешто у

области природних или друштвених наука, али стечено знање има смисла само зато што

нас доводи до црте иза које се налази нешто што нам тек предстоји да сазнамо. Ако се

зауставимо и ако будемо понављали оно што већ знамо просто ћемо изгубити време. И

тако, ако желимо да у молитви сретнемо реалног Бога, пре свега треба да схватимо да нас

је све знање које смо раније стекли довело до тога да стојимо пред Њим. Све је то

драгоцено и значајно, али ако не будемо ишли напред, то знање престаће да буде реалан

живот, и претвориће се у привидну, бледу сенку; то ће бити сећање, а није могуће живети

од сећања.

У својим односима с људима ми неизбежно окрећемо само једну страну своје

личности једној страни личности другог; то може бити добро ако доводи до успостављања

контакта; то може бити лоше кад то чинимо да бисмо искористили слабости другог. Ми

тако и Богу окрећемо једну своју страну, ону која Му је најближа, страну пуну поверења

или љубави. Али треба да имамо на уму да се никад не срећемо само с једном страном

Бога: срећемо Бога у Његовој целовитости.

Приступајући молитви надамо се да ћемо осетити Бога као некога ко је овде

присутан, надамо се да ће наша молитва бити, ако не дијалог, онда бар говор, упућен

слушаоцу. Плашимо се да се може десити да уопште не осетимо било какво присуство и

да ћемо говорити као у празнину, где нико не слуша, не одговара, не занима се. Али то је

чисто субјективан утисак; ако своје молитвено искуство упоредимо са својим уобичајеним

43

свакодневним људским контактима можемо се сетити да нас понекад човек веома

пажљиво слуша, а нама се чини да наше речи падају у празнину. Наша молитва увек стиже

до Бога, али није увек одговор на њу осећање радости или мира.

Кад говоримо о „стајању“ пред Богом увек мислимо да ево, овде смо ми, а ено

тамо, ван нас је Бог. Ако тражимо Бога горе, испред себе или унаоколо, нећемо Га наћи.

Свети Јован Златоуст каже: „Нађи врата унутрашње горње одаје своје душе и видећеш да

су то врата за Царство Небеско.“ Преподобни Јефрем Сирин каже да је Бог, кад је створио

човека, уткао у његову најскривенију дубину све Царство и задатак људског живота је да

копа довољно дубоко како би открио ово благо. Зато, да бисмо пронашли Бога, треба да

копамо у трагању за овом унутрашњом горњом одајом, за овим местом где у самој нашој

дубини присуствује све Царство Божије, где Бог и ми можемо да се сретнемо. Најбоље

оруђе, оруђе које ће проћи кроз све препреке јесте молитва. Суштина задатка је да се

молимо пажљиво, једноставно и истинито, не замењујући Бога никаквим лажним богом,

идолом, плодом наше узобразиље и не трудећи се да наговестимо неки мистички

доживљај. Усредсредивши се на оно што изговарамо, верујући да свака наша реч допире

до Бога, можемо да упоребљавамо своје сопствене речи или речи људи великог духа, које

оно што осећамо или нејасно опажамо у самима себи изражавају боље него што то ми

можемо да учинимо. Неће нас Бог услишити у мноштву речи, већ у њиховој истинитости.

Обраћајући се Богу својим сопственим речима треба да их говоримо што је могуће

тачније, не тежећи краткоћи или пространости, већ истинитости.

Има тренутака кад се молитва лије лако и слободно, и других тренутака, кад се у

нама појављује осећај да је њен извор пресушио. Тада треба да користимо молитве које су

написали други људи и у којима је у главним цртама изражено све оно у шта верујемо, чак

и ако у датом тренутку то за нас није живо у дубоком одјеку нашег срца. У то време наша

молитва треба да буде двоструки акт вере – не само вере у Бога, већ и у саме себе; треба да

поверујемо у своју веру која се у датом тренутку помрачила, иако чини део нас самих.

Међутим, дешава се и да нам нису потребне било какве молитвене речи, ни наше

сопствене, ни било чије друге и ми се тада молимо у потпуном тиховању. Потпуно

тиховање је идеална молитва, али под условом да је то истинско тиховање, а не сањарење.

Ми врло мало из искуства знамо шта је дубоко тиховање тела и душе, кад у души влада

потпуна тишина, кад савршени мир испуњава тело, кад престаје свака таштина и кретање

и ми стојимо пред Богом до краја отворени у акту поклоњења. Има тренутака кад се

осећамо физички добро, не желимо да напрежемо ум, уморни смо од речи, јер смо их тако

много изговорили; не желимо да се померамо и осећамо радост у овој крхкој равнотежи;

то је граница кад човек може да склизне у сањарење. Унутрашње тиховање је одсуство

сваког унутрашњег кретања мисли или емоција, али је то стање потпуне будности,

отворености за Бога. Кад можемо, треба да чувамо потпуно тиховање, али никад не треба

допустити да се оно претвори у осећај једноставног задовољства. Да бисмо се заштитили

од тога велики наставници Православља нас уче да никад не напуштамо сасвим

уобичајене облике молитве, зато што су чак и они који су достигли ово созерцатељно

тиховање сматрали да је неопходно, кад би осетили опасност од духовне раслабљености,

да поново употребе речи молитве, док молитва не обнови тиховање у души. Грчки оци су

ово тиховање, које су називали „исихија“ сматрали и полазном тачком, и круном

молитвеног живота. Тиховање је стање кад све снаге душе и тела пребивају у потпуном

миру, спокоју, сабраности, у стању потпуне будности и истовремено сободе од било какве

таштине и покрета. У делима многих отаца налазимо слику језера: док је на површини

44

језера лако таласање ништа на њему не може тачно да се одрази – ни дрвеће, ни небо; а

кад је његова површина потпуно мирна, на њој се сасвим јасно одражавају небо и дрвеће

на обали, и све је у овом одразу исто тако јасно као у стварности.

Оци користе и другу слику: док се не сталожи муљ који се подигао с дна језера

вода није прозрачна и кроз њу се ништа не може видети. Оба ова поређења се односе на

стање људског срца. Блажени чистог срца, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8)

Док у души нема тишине, не може бити ни виђења; али кад нас тишина доведе у

присутво Божије, наступа тиховање потпуно друге врсте, много апсолутније: тиховање

душе, која не само да пребива у тишини и сабраности, већ коју присуство Божије

задржава у трепету поклоњења испуњеног свештеним страхом у којем, по речима

Јулијаније Норичке, „молитва сједињује душу с Богом“.

Молитва за почетнике

Сви смо ми почетници и немам намеру да држим низ предавања као на курсу, већ

просто желим да поделим с вама нешто од онога што сам сазнао, делимично из сопственог

искуства, вероватно још више из искуства других.

Молитва је у својој суштини сусрет, сусрет између душе и Бога; али да би сусрет

постао реалан, обе личности које у њему учествују треба да буду заиста оно што јесу.

Међутим, ми смо у огромној мери нереални, и Бог је у нашим међусобним односима

толико често нереалан за нас: мислимо да се обраћамо Богу, а у ствари се обраћамо слици

Бога, коју је створила наша уобразиља; и мислимо да стојимо пред Њим са свом

истинитошћу док у ствари уместо себе истичемо некога ко није наше истинско „ја“ –

глумца, подметнуто лице, позоришни лик. Свако од нас истовремено представља

неколико различитих личности; то може бити врло богат и хармоничан спој, али може

бити и врло несрећан спој међусобно противречних личности. Ми бивамо различити у

зависности од околности и околине: различита лица која срећемо знају нас с потпуно

различитих страна, по руској пословици: „Јунак је против оваца, а против јунака је и сам

овца.“ Како често се то дешава: свако од нас може да се сети међу својим познаницима

даме која је сушта љубазност с туђима и сушта фурија код своје куће, или страшног шефа,

који је у кругу породице – оваплоћење кротости.

Кад се ради о молитви наша прва потешкоћа је да нађемо која од наших личности

треба да наступи ради сусрета с Богом. То није тако једноставно, зато што смо се толико

одвикли да будемо оно што јесмо да искрено не знамо која од свих ових личности је ово

истинско „ja“. И не знамо како да га нађемо. Али кад бисмо свакодневно посвећивали

неколико минута томе да се замислимо над својим поступцима и односима с људима,

могуће је да бисмо се веома приближили откривању тога; приметили бисмо какав човек

смо били приликом сусрета с тим и тим и какав с већ сасвим другим – кад смо радили ово

или оно. И могли бисмо да се упитамо: кад сам био заиста оно што јесам? Можда никад,

можда само на делић секунде или до извесне мере у посебним околностима, с одређеним

људима. И ево, за ових пет или десет минута које можете да издвојите, а сигуран сам да то

свако може у току дана – открићете да вам ништа није досадније него да останете насамо

са собом. Обично живимо животом који као да се одражава. Не ради се само о томе што у

зависности од околности представљамо читаву серију различитих личности, већ и сам

живот који постоји у нама врло чисто уопште није наш, то је живот других људи. Ако

завирите у саме себе и одлучите да упитате себе колико често поступате полазећи од

45

самих дубина своје личности, колико често изражавате своје истинско „ја“, видећете да се

то врло ретко дешава. Пречесто смо уроњени у различите ситнице које нас окружују;

дакле, у току овог времена, ових кратких тренутака усредсређености треба оставити све

што није од животне важности.

Наравно, у том случају ризикујете да вам буде досадно са самима собом; али,

добро, нека буде досадно. Ипак, то значи да у нама ништа не остаје, зато што смо у

дубини свог бића створени по образу Божијем и свлачење свега непотребног веома личи

на чишћење дивне древне фреске или слике великог мајстора коју су у току векова преко

истинске лепоте коју је створио мајстор, фарбали људи лишени укуса. Прво, што више

чистимо, тим више ће се већа празнина појављивати и чини нам се да смо само покварили

оно где је било макар мало лепоте; нека је и није било много, нешто је ипак било. А затим

почињемо да откривамо истинску лепоту коју је велики мајстор уткао у своје дело;

видимо убогост, затим у међувремену видимо збрку, али истовремено можемо да

предосетимо и истинску лепоту. И тада откривамо шта смо ми: убого биће којем је

потребан Бог, али Му није потребан да би попунио празнину, већ да би се срело с Њим.

Дакле, приступимо овоме и осим тога, сваке вечери у току недеље молимо се врло

једноставним речима: „Помози ми, Боже, да се ослободим свега лажног и да пронађем

своје истинско „ја“.“

Жалост и радост, ова два велика дара Божија често бивају тренутак сусрета са

самим собом, кад остављамо све своје мајмунске смицалице и постајемо нерањиви,

недосежни за сву лаж живота.

Наш следећи задатак је да истражимо проблем реалног Бога, јер је савршено

очигледно да ако одлучујемо да се обратимо Богу овај Бог треба да буде реалан. Сви ми

знамо шта за ученика значи разредни; кад ученик треба да оде код њега, он код њега иде

само као код разредног и док не одрасте и не изађе из његове власти никад му не пада на

памет да је разредни – човек. Ученик о њему размишља у категоријама његове функције,

али то личност наставника лишава свих људских особина и зато је сваки људски контакт с

њим немогућ.

Други пример: кад је младић заљубљен у девојку он јој приписује сва могућа

савршенства; али она може да нема ниједно од њих и често ово биће, склепано ни од чега

заправо и јесте „ништа“ обучено у непостојеће врлине. Овде опет не може постојати

контакт зато што се младић обраћа неком непостојећем. То је тачно и у односу на Бога.

Имамо одређену резерву мислених или визуелних слика Бога, скупљену из књига, стечену

у храму, од онога што смо чули од одраслих кад смо били деца, а можда и од

свештенослужитеља кад смо постали старији. И врло често нам ове слике не дају да

сретнемо реалног Бога. Оне нису потпуно лажне, зато што у њима постоји део истине, а

уједно, уопште не одговарају реалном Богу. Ако желимо да сретнемо Бога, с једне стране,

треба да користимо знање које смо стекли, без обзира да ли је оно лично, или је стечено

читањем, слушањем, чувењем, али поред тога треба да идемо и даље.

Наше данашње знање о Богу је резултат јучерашњег искуства и ако се будемо

обраћали лицем према Богу онаквом каквим Га знамо, увек ћемо окретати леђа

садашњости и будућности, гледајући само своју сопствену прошлост. Поступајући тако

ми не покушавамо да сретнемо Бога, већ оно што већ знамо о Њему. То илуструје

функцију богословља, пошто је богословље све наше људско знање о Богу, а не оно мало

што смо лично већ појмили и сазнали о Њему. Ако желите да се сретнете с Богом онаквим

какав Он јесте у стварности, треба да Му прилазите с извесним искуством да би вас оно

46

довело ближе Богу, али затим да оставите то искуство и да не стојите пред Богом Којег

знате, већ пред Богом, већ познатим и још увек непознатим.

Шта ће бити даље? Нешто врло једноставно: Бог, Који је слободан да дође код вас,

да одговори на ваше молитве може да дође и да вам да да осетите, да постанете свесни

Његовог присуства; али Он може то и да не учини; може вам дати да осетите Његово

реално одсуство и ово искуство је подједнако важно као и прво, зато што у оба случаја

долазите у додир с реалношћу Божијег права да се одазове или да се не одазове.

Дакле, потрудите се да пронађете своје истинско „ја“ и да га доведете лицем у лице

пред Бога, онаквог какав Он јесте, одрекавши се свих лажних слика или идола Бога. И да

бих вам у томе помогао, да бих вам дао ослонац у овом напору, предлажем вам да се у

току једне недеље молите следећим речима: „Помози ми, Боже, да се ослободим Твог

лажног лика, ма колико то да ме кошта.“

У потрази за својим истинским „ја“ можемо да доживимо не само досаду о којој

сам говорио, већ и ужас, па чак и очајање. Ова нагота душе нас освешћује; управо тада

можемо да почнемо да се молимо. Прво што треба да избегавамо јесте да лажемо Бога;

ово изгледа сасвим очигледно, али ипак не чинимо увек тако. Причајмо с Богом отворено,

рецимо Му ко смо ми; не зато што Он то не зна; али једна је ствар – прихватати ову

чињеницу да неко ко нас воли зна све о нама, а потпуно друга – имати храброст и рећи му

све о себи. Рецимо Богу отворено да нам је непријатно кад ето тако стојимо пред Њим, да

немамо праву жељу да се сретнемо с Њим, да смо уморни и да бисмо више волели да

легнемо да спавамо. Али притом се треба пазити сувишне слободе или просто дрскости:

Он је наш Бог. После тога најбоље би било да радосно останемо у Његовом присуству као

што бивамо с људима које ватрено волимо, с којима нас везује истинска блискост. Не

осећамо такву радост и такву блискост с Њим да бисмо једноставно седели и гледали Га и

били срећни. А ако треба да говоримо, нека то буде истински разговор. Препустимо све

своје бриге Богу и испричавши Му све тако да Он то сазна од нас самих, престанимо да

бринемо бригу препустивши је Богу. Сад, кад је Он посвећен у наше бриге немамо због

чега више да се секирамо: можемо слободно да размишљамо о Њему.

Вежбање ове недеље очигледно треба придружити вежбањима претходних недеља;

оно ће се састојати у томе да учимо ставши пред Бога, да Му препуштамо све своје бриге

до једне, а затим да напуштамо бригу о њима; и да бисмо у томе добили помоћ, из дана у

дан понављајмо сасвим једноставну и конкретну молитву која ће одредити наше

понашање у нашим односима с Богом: „Помози ми, Боже, да оставим све своје бриге и

да усредсредим своје мисли само на Теби.“

Кад не бисмо препустили своје бриге Богу оне би стајале између Њега и нас за

време нашег сусрета; али, такође смо видели да је следећи покрет – и то је врло важно –

ми морамо да оставимо бригу о њима. Ово треба да учинимо у акту поверења, верујући

Богу толико да Му предамо бриге које желимо да скинемо са својих плећа. Али шта затим

следи? Ми као да смо опустошили себе, у нама једва да је ишта остало – шта даље да

радимо? Не можемо да останемо празни, зато што ће нас испунити оно што не треба –

осећања, мисли, бриге, сећања итд. Мислим да треба да имамо на уму да сусрет не

означава једнострани говор с наше стране. Разговарајући ми не само да се изражавамо, већ

и слушамо оно што саговорник има да каже. А за то је потребно да научимо да ћутимо;

иако изгледа као ситница овај тренутак је веома важан.

Сећам се, кад сам примио свештенство, као једна од првих код мене је по савет

дошла једна старица и рекла је: „Оче, непрекидно се молим четрнаест година, и никад

47

нисам имала осећај Божијег присуства.“ Ја сам тад упитао: „А да ли сте Му давали да

удене реч?“ – „Ах, значи тако,“ рекла је. „Не, сама сам Му говорила све време – зар се

молитва не састоји у томе?“ „Не,“ одговорио сам,“ мислим да није у томе; и предлажем

вам да издвојите петнаест минута дневно и да просто седите и плетете пред лицем

Божјим.“ Тако је и учинила. И шта се десило? Врло брзо је дошла поново и рекла: „Чудно,

кад се молим Богу, односно, кад разговарам с Њим, ништа не осећам, а кад седим тихо,

лицем у лице с Њим, осећам као да ме обавија Његово присуство.“ Никад нећете моћи да

се молите Богу истински и од свег срца ако не научите да ћутите и да се радујете чуду

Његовог присуства или, ако желите, пребивању лицем у лице с Њим, чак и ако Га не

видите.

Врло често рекавши све што смо имали да кажемо, и поседевши извесно време

бивамо у недоумици шта нам је даље чинити. Даље, мислим, треба читати неке од

постојећих молитава. Неки мисле да је ово прелако и истовремено виде опасност у томе да

се за истинску молитву сматра просто понављање онога што је некада рекао неко други.

Заиста, ако је то једноставно механичка вежба она не вреди труда, али се притом

заборавља да од нас самих зависи да она не буде механичка – ако будемо речи изговарали

пажљиво. Други се жале да су им туђе готове молитве, јер то уопште није оно што би они

сами изразили, то нису њихове речи. У извесном смислу ове молитве су заиста туђе, али

само у оном у којем је слика великог мајстора туђа и несхватљива ученику или музика

великог композитора – музичару-почетнику. Али, ствар је управо у томе: идемо на

концерте, у сликарске галерије да бисмо сазнали шта је права музика, право сликарство,

да бисмо формирали свој укус. И ево због чега делимично треба да користимо готове

молитве – да бисмо научили каква осећања, какве мисли, које начине изражавања треба да

развијамо ако припадамо Цркви. Ово такође помаже у периодима безосећајности, кад

скоро немамо шта да кажемо.

Свако од нас – није само оно убого биће, обнажено до костију, које откривамо

оставши насамо са собом; ми смо још и образ Божји; и дете Божије које живи у сваком од

нас, у стању је да се моли најузвишенијим, најсветијим молитвама Цркве. И ово морамо

имати на уму и користити их. Предлажем да претходним вежбањима додамо мало ћутања,

три-четири молитве и да завршимо молитвом: „Помози ми, Боже, да видим своје

сопствене грехове, да никад не осуђујем свог ближњег, и нека сва слава буде Твоја!“

Пре него што почнемо да говоримо о молитвама које су остале без одговора, желим

да замолим Бога да просвети и мене и вас, јер је ово тешка тема, а уједно је од животне

важности. То је једно од великих искушења, које свако може да сретне на свом путу и због

којег почетницима, па чак и људима који имају молитвено искуство, бива веома тешко да

се моле Богу. Тако често се људи моле, а чини им се да се обраћају празном небу.

Ово се често дешава због тога што је њихова молитва бесмислено детињаста.

Сећам се како ми је један старији човек причао да је у детињству много месеци молио

Бога да му дарује запањујућу способност коју је поседовао његов стриц – да сваке вечери

вади своје зубе из уста и да их ставља у чашу с водом и како је срећан био касније што Бог

није испунио његову жељу. Често су наше молитве исто тако детињасте као ова, и

наравно, остају неиспуњене. Врло често бивамо уверени да се молимо правилно, али се

молимо за нешто што се тиче и других људи, о којима уопште не размишљамо. Кад се

молимо да нам дува ветар у леђа не размишљамо о томе да се може испоставити да је то

бура на мору за друге, и Бог неће испунити молбу која ће причинити штету другима.

48

Осим ова два очигледна момента постоји и друга страна питања, много битнија и

дубља: дешава се да се молимо Богу од свег срца за нешто што је са свих тачака гледишта

наизглед достојно да буде услишено и наилазимо само на ћутање – а много је теже

поднети ћутање него одбијање. Ако Бог каже „не“ то ће са стране Бога ипак бити

позитивна реакција, а ћутање доживљавамо као одсуство Бога и оно нас води у два

искушења: кад наша молитва не добија одговор ми сумњамо – или у Бога или у саме себе.

У погледу Бога не сумњамо у Његову моћ, у Његову власт да учини оно што желимо, већ у

Његову љубав, у Његово саучешће. Молимо за нешто врло важно, а Он као да не обраћа

пажњу; па где је Његова љубав, Његова самилост? Ово је прво искушење.

И постоји друго искушење. Знамо да бисмо имајући веру као зрно горушично

могли да померамо горе, и кад видимо да се ништа не помиче с места мислимо: „Можда то

значи да је моја вера мањкава, да је неистинита?“ Ово опет није тачно, и на то постоји

други одговор: ако пажљиво прочитате Јеванђеље видећете да у њему постоји само једна

молитва која није добила одговор. То је Христова молитва у Гетсиманском врту.

Међутим, истовремено знамо да ако је Бог икад у историји био наклоњен некоме ко се

молио, то је засигурно био Његов Син пред Своју смрт; и такође знамо да ако је икад

постојао пример савршене вере, то је било управо тада. Али, Бог је сматрао да је вера

Божанског Страдалника довољно велика да поднесе ћутање.

Бог не даје одговор на наше молитве не само онда кад су оне недостојне, већ и онда

кад у нама налази такву величину, такву дубину – дубину и снагу вере да може да се

ослони на нас, на то да ћемо остати верни, чак и пред Његовим ћутањем.

Сећам се једне жене, неизлечиво болесне; много година је живела осећајући Божије

присуство, а затим је изненада осетила Његово одсуство – стварно, реално одсуство; тада

ми је написала: „Молим вас, молите се Богу да се никад не препустим искушењу да

створим илузију Његовог присуства уместо да прихватим Његово одсуство.“ Њена вера је

била велика. Била је способна да издржи ово искушење и Бог јој је да да искуси Његово

ћутање, Његово одсуство.

Запамтите ове примере, размислите о њима, зато што ћете се једном вероватно

наћи у истој ситуацији.

Не могу да вам дам било какву вежбу; желим само да запамтите да увек морамо да

чувамо своју сталну веру и у љубав Божију и у нашу сопствену, поштену, истиниту веру;

и кад нам такво искушење дође, молимо се молитвом, која се састоји од две реченице које

је изговорио Сам Исус Христос: „У руке Твоје предајем дух Мој; нека не буде Моја

воља, него Твоја.“

Покушао сам да вам дам представу о главним путевима којима можемо да приђемо

молитви; али да ли то значи да ћете ако испуните све што сам предложио научити да се

молите? Не, наравно, зато што молитва није просто напор који можемо да учинимо у

тренутку кад одлучујемо да се молимо; молитва мора да има корен у нашем животу; и ако

наш живот противречи нашим молитвама, или ако наше молитве немају ништа заједничко

с нашим животом, оне никад неће бити ни живе, ни реалне. Наравно, можемо да

пронађемо привидно решење и да заобиђемо ову потешкоћу искључивши из својих

молитва све што је у нашем животу неспојиво с молитвом – све оно чега се стидимо или

што у нама изазива осећај непријатности пред самима собом. Али тако се ништа неће

разрешити.

Друга тешкоћа на коју стално наилазимо јесте сањарење: тада наша молитва

изражава сентиментално расположење, а не оно што наш живот у суштини јесте. За ове

49

две потешкоће постоји једно зајдничко решење, а то је: повезати живот с молитвом тако

да то буде јединствена целина, учинити своју молитву животом. Веома велику помоћ у

томе могу да нам пруже готове молитве о којима сам већ говорио, зато што оне

представљају објективан, строг образац тога како се треба молити. Можете рећи да су оне

за нас неприродне, и то је тачно у том смислу што изражавају живот људи који су

неизмерно већи од нас, живот истинских хришћана; али управо зато и можете да их

користите трудећи се да постанете такви људи за које су ове молитве природне.

Запамтите Христове речи: У руке Твоје предајем дух Мој. Разуме се, оне су ван

граница нашег сопственог искуства; али ако из дана у дан будемо учили да будемо људи

који су у стању да изговарају ове речи искрено, са свом истинитошћу, не само да ћемо

учинити своју молитву реалном, сами ћемо постати реални – у новој, истинској реалности

постајући синови Божији.

Ако узмете, на пример, оних пет молитава које сам вам предложио, ако узмете

једну за другом сваку од ових молби, ако се потрудите да сваку од њих по реду учините

својом девизом, мотом за цео дан, видећете да ће молитва постати критеријум вашег

живота, она ће вам дати основу вашег живота, али и ваш живот ће такође бити ваш судија

– против вас или за вас – оптужујући вас за лаж кад изговарате ове речи, или обрнуто,

потврђујући да сте им верни. Узмите сваку реченицу сваке молитве, користите је као

правило, дан за даном, недељу за недељом, док не постанете такав човек за којег су ове

речи сам живот.

Сад нам предстоји растанак. Било ми је бесконачно драго да мислено беседим с

вама, јер смо уједињени молитвом и нашим заједничким интересовањем за духовни

живот. Нека Господ Бог буде са сваким од вас и међу нама заувек.

И пре него што се растанемо, предлажем читаоцу да изговори са мном једну кратку

молитву која ће нас сјединити пред престолом Божјим:

„Господе, не знам за шта да Те молим. Само Ти знаш шта ми је потребно. Волиш

ме више него што ја умем да волим себе. Дај ми да видим своје потребе, које су скривене

од мене. Не усуђујем се да молим ни за крст, ни за утеху, само стојим пред Тобом. Моје

срце је отворено за Тебе. Сву наду полажем у Тебе. Ти гледај потребе које још увек не

знам, гледај и учини са мном по милости Твојој. Сакруши ме и подигни. Порази ме и

исцели. Осећам свештени страх и нем сам пред Твојом светом вољом, пред судбинама

Твојим које су за мене недокучиве. Приносим Ти себе на жртву. Нема у мени жеље осим

жеље да испуним Твоју вољу. Научи ме да се молим, Сам се моли у мени. Амин.“

Живот и молитва су једно

Живот и молитва су потпуно неодвојиви. Живот без молитве је живот у којем

недостаје његова најважнија димензија. То је живот „у равни”, без дубине, живот у две

димензије простора и времена. То је живот који се задовољава видљивим, који се

задовољава нашим ближњим, али ближњим као појавом у физичком смислу, ближњим у

којем не откривамо сву неизмерност и вечност његове судбине. Значај молитве је у томе

да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности и да све

има меру бесконачности. Свет у којем живимо није безбожни свет. Ми га сами чинимо

профаним, али је он у својој суштини изашао из руку Божијих, њега Бог воли. Његова

цена у Божјим очима је живот и смрт Његовог Јединородног Сина и молитва сведочи да

ми то знамо, - да знамо да су сваки човек и свака ствар око нас узвишени у очима Божјим:

50

да их Он воли и они нам постају драгоцени. Не молити се значи остављати Бога ван

граница свега постојећег, и не само Њега, него и све што Он значи за свет који је створио,

за овај свет у којем живимо.

Често нам се чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, потпуна

заблуда. Она проистиче из наше погрешне представе и о животу и о молитви. Сматрамо

да се живот састоји у томе да стално будемо у неком послу, а молитва у томе да се негде

осамимо и заборавимо на све – и на ближњег и на ситуацију у којој се као људи налазимо.

А то није тачно. То је клевета и на живот и на саму молитву.

Да би се научио молитви човек пре свега треба да се научи да буде солидаран са

читавом људском реалношћу, са читавом реалношћу човекове судбине и судбине целог

света и да је до краја преузме на себе. У овоме је суштина акта који је Бог остварио у

Оваплоћењу. У томе је сва пуноћа онога што називамо заступништвом. Обично молитву

схватамо као учтиво подсећање Бога на оно што је Он заборавио да учини. У стварности,

пак, она се састоји у томе да начинимо корак који ће нас ставити у сам центар трагичне

ситуације, корак који ће бити сличан кораку Христа Који је једном заувек постао човек.

Треба да учинимо корак који ће нас ставити у центар ситуације из које више никуда

нећемо моћи да изађемо. Хришћанска, Христова солидарност је истовремено усмерена ка

два супростављена пола: оваплоћени Христос, истински човек и истински Бог је до краја

солидаран с човеком кад се човек у свом греху обраћа Богу и до краја је солидран са

Богом кад се Он обраћа човеку. Ова двострука солидарност чини да смо у извесном

смислу туђи обема таборима, а истовремено јединствени с оба табора. У овоме је суштина

ситуације у којој се хришћанин налази.

Рећи ћете: „Па шта да се ради?” Дакле, молитва се рађа из два извора: или је то

наша усхићена задивљеност Богом и делима Божјим: нашим ближњим и светом око нас

без обзира на његове сенке, или је то осећај наше, а нарочито туђе трагичности. Берђајев је

рекао: „Кад сам ја гладан то је физичка појава; ако је гладан мој сусед то је морална

појава.” Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он

није увек гладан хлеба, понекад је то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо

овде почиње молитва – у овој саосећајности за предивно и трагично. Док постоји ова

саосећајност све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо

кад нас обузима осећај трагичности.

Да, а у друго време? И у друго време молитва и живот морају бити једно. Немам

времена да много говорим о томе, али ево шта бих једноставно хтео да кажем: устаните

ујутру, станите пред Бога и реците: „Господе, благослови ме и благослови овај дан који

почиње,” а затим се односите према читавом том дану као према дару Божијем и сматрајте

себе за Божијег изасланика у оном непознатом што дан који почиње и јесте. Ово просто

значи нешто веома тешко. Заправо, без обзира на то шта да се деси тог дана – ништа није

туђе вољи Божијој, све без изузетка: околности у које је Бог пожелео да вас стави да бисте

ви били Његово присуство, Његова љубав, Његова самилост, Његов стваралачки разум,

Његова храброст… И, осим тога, сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом

ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужи као хришћанин, да буде делић Тела

Христовог и деловање Божије. Уколико тако будете поступали лако ћете се окретати ка

Богу и говорити: „Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми ватрено

срце, помози ми!” У другим тренуцима моћи ћете да кажете: „Господе, хвала!” И уколико

сте разумни и умете да се захвалите избећи ћете глупост која се зове таштина или гордост

и чија је суштина у томе да умишљамо да смо учинили нешто што смо могли и да не

51

чинимо. То је учинио Бог. Бог нам је послао предиван поклон давши нам да то учинимо. А

кад увече поново станете пред Бога и брзо у сећању анализирате протекли дан моћи ћете

да величате Бога, да Га славите, да Му захваљујете, да плачете због других и да плачете

због себе. Ако на тај начин почнете да сједињујете свој живот и молитву међу њима неће

бити никаквог несклада и живот ће постати храна која ће у сваком тренутку подстицати

ватру која ће се све више распламсавати и постајати све сјајнија, и која ће вас саме

постепено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето Писмо.

Храброст за молитву [*]

Молитва је истовремено трагање за Богом и сусрет с Њим који прераста у општење.

Односно, молитва је и делатност, и стање, као и одређени међусобни односи с Богом и

одређени однос према тварном свету. Она се рађа из свести о томе да свет у којем живимо

није просто дводимензионални свет строго ограничен временом и простором, „раван“ свет

у којем срећемо оно што нас окружује само као површину, монотону кору испод које се

налази празнина. Молитва се рађа кад откривамо да свет има дубину, да нисмо просто

окружени видљивим, већ смо погружени у невидљиво и прожети смо њиме. И ово

невидљиво је истовремено Присуство Божије, највиша и максимална реалност, и дубока

суштина човека. Видљиво и невидљиво нису једно другом супротни, али нису ни просто

једно на другом; они присуствују истовремено проничући се међусобно као ватра и

ужарено гвожђе. Они се међусобно допуњују у оној тајни коју енглески писац Чарлс

Вилијемс назива „са-присуством“: присуство вечности у времену, будућности у садашњем

тренутку; али такође непролазно присуство тренутка у вечности, у есхатолошкој

подударности прошлости, садашњости и будућности који се садрже једно у другом налик

на то као што се дрво садржи у семену. Живети само видљивим значи живети површно, не

примећујући или одстрањујући не само Бога, већ и дубине тварног света. Овакав површан

живот нас осуђује на то да и у видљивом свету примећујемо само оно спољашње на чему

се зауставља наш поглед. Ако покушамо да проникнемо даље, откривамо одсуство

садржаја; у коначном, у сржи ствари достижемо тачку равнотеже, коначну тачку која

никуда не води. Ван граница ове сржи нема ничега; унутар геометријског обима нема

дубине. То је последња граница. Свет спољашњих облика може да се шири, али он није у

стању да се продубљује. А срце човеково је дубоко (Пс. 63, 7). Кад достижемо ону тачку из

које као из врела избија живот откривамо да је његов извор – још дубље. У човековом

срцу постоји дубина која се открива на невидљиво – не на невидљиво дубоке психологије,

већ на бесконачност, на стваралачку Реч Божију, на Самог Бога. Ући у себе не значи

погрузити се, попут интроверта, у сопствене дубине, већ изаћи ван граница своје

ограничености. Свети Јован Златоуст каже: „Нађи двери сопственог срца и видећеш да су

то двери Царства Небеског.“ Ово откривање свог дубоког „ја“ одвија се истовремено с

признањем да и други човек, свако ко је поред нас, такође има своју неизмерну дубину

„безмерности“ и вечности. Намерно користим реч „безмерност“: она указује на то да се

ова дубина не може измерити – не зато што за то неће бити довољне наше мере, већ зато

што је њеној суштини туђ сам појам мерљивости. Ова дубина је сразмерна човековом

призвању да постане заједничар Божанске природе; откривајући сопствену дубину човек

самим тим открива Бога, Онога Ко би се могао назвати „невидљивим Ближњим“: Он је

Дух, Христос, Отац. А у свету предмета и живих створења која нас окружују откривамо

оно што осим људским дубинама припада безмерности и вечности. На овој граници се и

52

успоставља молитвени однос: признање да свет има три димензије, - он се шири у

простору, тече у времену и поседује стабилну, али уједно бесконачно променљиву дубину.

Дакле, молитва је однос који се успоставља између човека, између видљивог и

невидљивог које се налази у његовој основи – читавог дубоког света који укључује све

што постоји, /пред лицем ситуације у којој човек живи и делује/. Ево зашто сам рекао да је

молитва тражење, истраживање ове области невидљивог света и наших сопствених дубина

које познаје само Бог, које само Он и може да нам открије. И кроз молитву, прво по

пипању, у проблесцима новог виђења, ми тражимо и откривамо Бога и човека у њиховој

међусобној вези. Касније, кад нам се у јарком сијању светлости открије оно што смо у

стању да спознамо о невидљивом и преображеном видљивом које је постало светоносно,

које је просијало сопственом безмерношћу и вечношћу у Богу, молитва постаје стање,

иако не престаје да буде оно о чему сам на почетку говорио. У свету трагања, делимичног

слепила и делимичног прозрења, наши први кораци у молитви састоје се од одушевљеног

изненађења, трепета пуног свештеног страха и осећања трагичности. Изненађења кад

откривамо сами себе, кад спознајемо Бога, изненађења кад видимо како се свет открива

пред нашим погледом до граница Божанске бесконачности. То је и трепет пун свештеног

страха, изненадно озарење које нас обузима радошћу и страхом кад се нађемо у присуству

Божије светости и лепоте. Али, такође и осећање трагичности – наше личне и свеопште:

трагично је бити слеп, трагична је наша неспособност да без спотицања живимо у

потпуности свог призвања, да се све време осећамо као заробљеници своје ограничености

и слепила. Трагично је видети како је свет скренуо с пута, како је безбожан, како се колеба

између истине и смрти и како је неспособан да једном заувек изабере живот, да једном

заувек оде од смрти. Одушевљено дивљење и осећај трагичности су два извора молитве.

Оба се рађају из нашег сусрета с дубинама света које су постале прозрачне, које до краја

могу бити прожете. Без овог сусрета свет предмета, свет сила које стихијски бесне,

несхватљиви и често наказни свет у којем живимо може да роди у нама страх, недоумицу,

ужас.

Дакле, у сржи овог главног међусобног односа који називамо молитвом јесте тема

сусрета. Ова тема је главна категорија откровења; јер само откровење је онај сусрет с

Богом који даје ново виђење света. Све је сусрет, како у Светом Писму, тако и у животу.

Овај сусрет је истовремено лични и универзални, једини и изразити. Он је увек двојак,

сусрет с Богом и у Њему, са свом творевином; сусрет с човеком, с дубинама човека

укорењеног у стваралачкој вољи Божијој, устремљеног ка последњем завршетку кад ће

Бог бити све у свему. Овај сусрет је личан, зато што свако треба сам да га доживи: није

могуће спознати га споља или по чувењу. Он нам припада лично; али уједно има и

свеопшти значај, зато што у њему прерастамо своје површно и ограничено „ја“. Овај

сусрет је јединствен, зато што смо при дубоком приступу незамењиви и јединствени, како

за Бога, тако и за друге; свака твар зна Бога на свој начин, свако од нас Бога зна као што

Га нико други никад не познаје осим кроз нас. И истовремено, пошто свако од нас

припада свељудској природи, сваки сусрет је изразит: он је откровење за све онога што

свако зна лично.

Према овом сусрету треба да се односимо пажљиво, јер ћемо га превидети ако не

познајемо његове унутрашње законе. Он увек захтева међусобни однос. Он никад није

само откровење другог, већ и нас самих; он се одвија у оквирима међусобних веза. Могло

би се рећи да је најбоља слика сваког сусрета витраж. Светлост која се лије кроз њега

показује његове линије, боје, сјај, лепоту, смисао; али нам овај витраж истовремено својим

53

линијама, бојама лепотом и смислом показује невидљиви свет с друге стране. Односно

откривање и једног и другог се дешава, постаје могуће у међусобном односу светлости и

витража. Бог се открива у Својој непомућеној, бестрасној, моћној величанствености, али и

у Човеку туге, у оваплоћеној Речи, и то је такође откровење величине човека. Ако

откривамо човекове дубине то значи да смо превазишли емпиријског човека и да смо

признали у њему лично, а не индивидуално назначење и призвање; оно призвање које га

чини не просто примерком људског рода, већ чланом тајанственог тела, васцелим

Човеком, који је призван да буде место Присуства Божијег.

Ипак, кад човек креће у ову потрагу, он је на почетку усамљен и прво треба да

призна постојање другог. Ово признање се мора десити у међусобној вези, а не у односу

на себе самог; и ова разлика је важна. Све што спознајемо ми спознајемо у међусобним

односима; док између нас нема везе ништа и нико не постоји за нас. Али, велика опасност

се крије у томе да ствари и људе спознајемо само у односу на себе. Оваква спознаја

помера центар васељене, све своди на нас и самим тим изврће објекте спознаје, приказује

их као ситне, површне и подједнако небитне као што смо ми сами, као што су наше жеље

и стремљења. Значи, кад се прихватамо посла и кад смо спремни да признамо постојање

другог, треба да будемо спремни да уђемо у међусобни однос који ће неизбежно бити

срцепарајуће болан, он од нас захтева да прерастемо себе, да се одрекнемо себе, да умремо

због тога што смо открили другог са свим његовим захтевима, с његовим правом на

постојање, на независност, на слободу ван нас. Треба да признамо неумољиву „иност“

другог. Ма шта да чинимо, ма како дубоко да га познајемо, ма како тесно било

заједништво које нас повезује (и ово је још тачније у међусобним односима између човека

и Бога него двојице људи), у сржи међусобних односа ће заувек остати тајна и ми никад у

њу нећемо пронићи. У Светом Писму, у књизи Откровења постоји изванредно место, где

нам свети Јован Богослов каже да ће они који уђу у Царство Божије добити од Творца

бели камен; и на овом камену је написано име које зна само Бог и онај ко буде добио овај

камен. Ово име није надимак под којим себе знамо, који нас разликује у овом тварном

свету времена и простора; наше истинско име, вечно име у потпуности се подудара с

нашом личношћу, с нашим бићем; оно их потпуно одређује и изражава. Њега зна само Бог

и Он нам га открива. Нико други не може да га зна, зато што оно изражава непоновљиве

односе, који нас повезују с Творцем. Како често људски односи бивају уништени због

жеље једног да се открије ван граница могућег или стремљењем другог да продре у ону

свету област која припада само Богу. Жеља је узалудна, покушај је исто толико варљив

као покушај детета да пронађе почетак извора, тачку где се рађа вода које тренутак раније

није било. Није могуће открити то, само се може уништити ова тачка.

Али, није довољно просто признати право другог на постојање, прихватити га као

неумољиво другог. Човек треба да уме да види, да чује и да оцени. Само под овим

условима сусрет може да донесе плодове.

Христос говори о чистом оку, о чистом виђењу које је неопходно да би се ствари

виделе онаквима какве јесу, без набацивања на њих таме нашег вида или сенки или

нетачних обриса које изврнути поглед ствара у нашој уобразиљи. Међутим, чисто око није

довољно. Треба још пронаћи правилну позицију. Треба пронаћи растојање с ког поглед

обухвата цео предмет, а није њиме заслепљен. Јер, то је главно правило које треба да

поштујемо ако желимо да видимо уметничко дело. Слика или скулптура се не смеју

посматрати ни тако што ћемо им прићи преблизу, ни ако се превише одмакнемо. Постоји

извесна најбоља тачка која нам омогућава да дело видимо онаквим каквим га је замислио

54

уметник, у његовој потпуности, не губећи се у детаљима. Исто се тиче и људских односа.

Треба пронаћи раздаљину која се не одређује простором и временом, већ унутрашњом

слободом – таквом слободом која нас тесно сједињује, али нам не везује руке и ноге.

Можда се оно што желим да кажем боље може објаснити примером него дугим

расуђивањима. У изванредној књизи енглеског писца Чарлса Вилијемса (All Hallow's Eve)

описана је млада жена по имену Лестер која је погинула и авионској несрећи. Њена душа

се ослободила тела и открива нови свет који никад није примећивала и у који је управо

доспела: свет невидљивог постао је за њу једина истинска реалност. А видљиви свет

измиче њеном погледу, виђењу срца. У извесном тренутку она се нађе на обали Темзе.

Реку је видела много пута, видела је њену воду – прљаву, масну, тешку од свих отпадака

Лондона и ова вода је у њој изазивала гађење. Међутим, она се сад ослободила тела и

више не повезује све на свету лично са собом, и она као да први пут види воде Темзе. Она

их види као нешто што у потпуности одговара ономе што оне треба да буду, што треба да

буде река која протиче кроз велеград. Да, ова вода је густа, прљава, она носи ка мору све

отпатке града. Али она таква и треба да буде, одговара својој улози, она је истинска. И

чим је види као чињеницу, прихвата је у потпуности, чим не реагује на њу емотивно и не

може да осети према њој физичку одвратност, пошто нема тела којим би могла да урони у

њу, нема усана којима би могла да се напије ове воде, она прозрева дубину воде. Кроз

први густи слој она почиње да разликује слој по слој све чистије воде. Што дубље види,

оне постају тим прозрачније, до тренутка кад негде у сржи ове воде (за коју се Лестер

чинило да је непробојна, док је бацала на њу сопствену таму) она види чист поток, види

прву воду, каквом ју је Бог створио, и у самој њеној сржи – блистав, чудесан млаз – воду

коју је Христос понудио Самарјанки. Ослободивши се саме себе Лестер је постала

способна да види оно за шта је раније била слепа. Кроз мање густе слојеве она открива све

блиставију, светоносну прозрачност.

То се дешава и с нама. Кад бисмо умели да видимо ослободивши се самих себе, у

оној унтрашњој слободи коју оци Цркве називају „бестрашће“, односно

одсуство страсности, кад човека не покреће, кад њим не управља ништа спољашње и он у

царској слободи делује изнутра – и ми бисмо могли да у слојевима који нас окружују

разликујемо светоносне дубине људи и предмета. Такође бисмо могли да у овом свету,

који нам изгледа тако непробојан и густ, видимо одблесак Присуства Божијег, Његове

благодати која делује свуда и у свему.

Али, није довољно видети; треба још и чути. Слушање је акт напете пажње. Да би

човек чуо не треба да напрегне само слух, већ да се труди да ван граница речи које је чуо

ухвати смисао, усмереност онога што је изговорено или што је остало неизречено. Чути

значи смирено се повити, да човек постане способан да прихвати оно што други сеје на

пољу његовог ума, на пољу његовог срца. У овоме је истински смисао латинске речи

humilitas, смирење: она потиче од humus, „плодна земља“. Ми ову земљу не примећујемо,

зато што смо навикли да је увек ту, под ногама. То је нема, кротка земља која уме да се

обогати свиме што на њу бацамо, која је у стању да све претвори у богатство, да прими у

себе свако семе и да му да плот, да му да живот, да му омогући да никне, да постане у

потпуности оно што јесте, никад не намећући семенима своје законе. Наша способност да

чујемо почиње од смирења. Треба да понудимо себе Другом, као ова земља, богата, нема и

пуна стваралачких могућности.

Али смирење значи и послушање. Латинска реч obaudire има два значења:

„ослушкивати“ и „повиновати се“. Ослушкивати с тим да се чује, да се схвати и донесе

55

плод. Основни услови да станемо пред Бога јесу потпуна пажња која се рађа од тога што

по сваку цену желимо да чујемо, и жеља, одлучност, да прихватимо оно што чујемо и да

донесемо плод, односно да се преобразимо, да се променимо, да од онога што јесмо

постанемо оно што смо призвани да будемо. Ово основно стање човека у молитви може

бити илустровано примером човека који воли да посматра птице. Он устаје рано ујутру,

јер треба да стигне на поље, у шуму, пре него што се птице пробуде како би његов долазак

остао непримећен. Он се притаји ћутке и без покрета, сав се претворио у ухо, у пажњу.

Цело његово биће је прозрачно и пријемчиво, спремно да прими печат сваког звука,

сваког покрета. Он слуша, гледа; али чуће и видеће оно што се дешава око њега само под

условом да је слободан од предрасуда, да је спреман да чује све што му Бог пошаље.

Његов однос је истовремено пасиван и активан: пасиван је у смислу да је он као земља,

humus, до краја отворен; активан је у томе што је напето спреман да се одазове на сваки

изазов, на сваки позив Божји. Зар није јасно да у случају ако желимо да наш сусрет с

Богом постане могућ, ако желимо да видимо и да чујемо, није довољно просто да имамо

уши и очи? У нама треба да постоји порив, жеља, треба да тежимо ка томе да чујемо и

видимо.

А за то је потребна љубав, макар мала. На првој страници књиге коју сам већ

цитирао Чарлс Вилијемс нам показује душу своје погинуле јунакиње на једном од

лондонских мостова, где ју је сустигла смрт. Она стоји тамо већ извесно време. Не

примећује ништа унаоколо осим себе саме, оне тачке на земљи на којој стоји и авиона који

се срушио и убио је. Не види ништа, јер срцем није везана ни за шта. Мост види као

празан, премда у стварности људи непрекидно ходају тамо-овамо по њему. Куће на обе

обале Темзе су за њу мрки зидови са сивим очним дупљама; прозори час бивају

осветљени, час гасну, али јој ништа не значе, у њима нема ни смисла, ни садржаја. Она

нема кључ за оно што је окружује, зато што никад ништа није волела и туђ јој је овај

свакодневни свет. И одједном преко моста пролази њен муж који је сад удовац. Они

примећују једно друго. Он зато што је воли, чува је у срцу, оплакује је и тражи у

невидљивом. Лестер га види зато што је он једини којег је икад волела својом јадном

егоистичном љубављу. Он је једини кога је она у стању да види. Види га. Он пролази. Али

у том тренутку се њено срце пробудило и преко мужа она постаје свесна свега што је с

њом повезано: мужа, њихове куће, свих оних који су се обома свиђали. И постепено, кроз

ову тајну љубави она почиње да се мења и открива за себе свет свет у којем је живела не

познајући га и истовремено онај огроман, дубоки свет у којем сад живи. Ова два света се

узајамно прожимају, они су један другом својствени: ево суштине философске теорије

Ч.Вилијемса, зато што видимо само оно што волимо. Чини нам се да видимо оно што

мрзимо; у ствари, мржња нам представља изврнуте слике, наказне карикатуре. А немар и

равнодушност су слепи.

Али, да би се достигла дубока, истинска спознаја, да би виђење реалности

одговарало свом предмету, није довољно видети, чути, па чак ни волети: треба још имати

чисто срце, које је у стању да разликује Бога иза слојева таме која нас окружује, која Га

скрива. Зато што као што око које је изгубило чистоту и јасност одбацује све што види,

своју замагљеност, тако и срце које је изгубило целовитост, не може ни да оцењује, ни да

ухвати реалност ствари као што је Бог види. То јасно показује епизода из живота отаца

пустиње. Један од њих с ученицима прилази капији Александрије. Успут им се

приближава жена прелепог изгледа. Ученици покривају лица мантијама да не би пали у

искушење. Могуће је да су избегли искушење тела, али не и радозналости: испод мантија

56

они гледају свог наставника и с негодовањем и запањеношћу виде да он широм отворених

очију гледа жену. Кад она улази у град они спуштају мантије и питају: „Како си се

препустио искушењу да гледаш ову жену?“ А он им жалосно одговори: „Како је прљаво

ваше срце! Ви сте у њој видели само предмет искушења, а ја сам у њој видео дивну

творевину Божију.“

Дакле, сваки сусрет, без обзира да ли је то сусрет с човеком или с Богом, не захтева

просто специфичне услове. Кад тражимо Бога, он захтева љубав према човеку, кад се

обраћамо човеку, он захтева љубав према Богу. Један руски старац у писму пише о томе

како му је једном постављено питање: „Како радници који су теби поверени раде тако

усрдно и поштено иако их ти не надгледаш, а наши које ми надгледамо, све време

покушавају да нас преваре?“ И његов одговор је био следећи: „Кад ујутру долазим да им

поделим посао обузима ме сажаљење према њима – и како су они сигурно, сиромашни,

ако су напустили своја села и породице да би зарадили мизерну плату! И поделивши им

задатке одлазим у келију и молим се за сваког од њих. Обраћам се Богу и кажем: Господе,

види Николаја! Тако је млад. Оставио је своје село; његова млада жена има само

деветнаест година, он је оставио новорођенче, зато што су код куће били превише

сиромашни, није могао да их прехрани. Сети га се, заштити га од рђавих мисли. Помисли

на њу и буди јој заштитник!... И тако се молим (каже он); али постепено, како молитва

постаје ватренија, расте осећај блискости Божије и наступа тренутак кад је он тако јак да

више не могу да разликујем било шта земаљско. Земља нестаје, остаје само Бог. И ја

заборављам Николаја, његову жену, дете, његово село, његово сиромаштво, и нешто ме

односи у дубине Божије. И у овим дубинама налазим божанску љубав, и у њој – Николаја,

његову жену и дете, њихове потребе; и љубав Божија ме као бујица односи и враћа на

земљу да бих се молио и да бих молио за њих. И опет се понавља: нараста осећање Бога,

земља одлази, поново ме нешто односи у божанске дубине где поново налазим овај свет

који је Бог тако заволео.“ Сусрет с Богом и сусрет с човеком су могући само у оној мери у

којој су Бог и човек тако вољени да онај ко се моли може да заборави на себе, да се

ослободи себе; остаје само његов порив „ка“ њима, ради њих. То је једно од основних

својстава заступничке молитве.

Желео бих да попричам о сусрету с још неких тачака гледишта, и пре свега да

истакнем да је овај сусрет с Богом и с човеком опасан. Није случајно што источњачко

предање зена место на којем можемо да сретнемо Онога Кога тражимо, назива „брлогом

тигра“. Да тражимо сусрет с Богом подстиче нас смелост, једино ако ово трагање није акт

најдубљег смирења. Сусрет с Богом је увек криза, а на грчком ова реч значи суд. Овај

сусрет се одвија у надахнутости и смирењу; он може да се деси у атмосфери ужаса и

осуђивања. Зато није чудно што православна упутства за молитву врло мало места

посвећују питањима технике и методике; а савети о моралним и духовним условима који

молитву чине могућом су безбројни. Сетимо се неких од њих. Као прво, јеванђељска

заповест: ако принесеш дар твој жртвенику и сетиш се да брат твој има нешто против

тебе, остави тамо дар свој пред жртвеником, иди и помири се с братом твојим и онда

дођи и принеси дар твој. Ову заповест тако јасно, тако предивно понавља свети Симеон

Нови Богослов који нам каже да ако желимо да се молимо од свег срца, треба да се

помиримо с Богом, са својом савешћу, с нашим ближњим, чак и с предметима око нас.

Другим речима, услов за молитвени живот – за живот по Јеванђељу, за живот у којем ће

јеванђељске заповести и завети постати наша друга природа. Зато није довољно да их

испунимо као што слуга или најамник испуњавају вољу свог господара; треба да их

57

пожелимо свим срцем, попут синова, деце Царства, који искрено желе да се испуни

њихова молтива: да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја.

Размотримо сад сусрет с Богом у низу конкретних ситуација: сусрет у смирењу, сусрет у

истини, сусрет у очају, сусрет у недоумици, сусрет у животу, сусрет у тиховању и сусрет у

богослужењу. Кад бисмо имали на уму да је сваки сусрет с Богом, као сваки дубок сусрет

с човеком суд и криза, тражили бисмо Бога целовитијим срцем, али много опрезније. Не

бисмо се љутили ако до тог сусрета не долази одмах; ишли бисмо ка Богу уздрхталог срца.

Тако бисмо избегли многа разочарења, многе јалове напоре, због тога што нам се Бог не

открива ако тај сусрет за нас може бити погибељан. Он нас понекад припрема за сусрет

дугим очекивањем. Јеванђеље нам даје примере духовног понашања које треба да

следимо. Јеванђелиста Лука нам описује десет губаваца који траже исцелење. Они иду ка

Христу задржавајући се на раздаљини, јер знају за своју нечистоту. Из дубине своје

несреће они вапију ка Господу са свом својом вером, свом надом за коју су способни, али

се не усуђују да Му се приближе. И Господ не чини ниједан корак њима у сусрет, просто

им заповеда да иду и да се покажу свештеницима. Он им ништа не обећава, шаље их ка

исцелењу. И исцелење им се даје у њиховој вери и нади, у њиховом смиреном послушању.

Колико се њихово смирено послушање разликује од нашег „смиреног“ приближавања које

би требало да се одвија у свештеном трепету – а тако често бива пуно надмености и

дрскости!

Сетимо се примера апостола Петра који је прозревши кроз откровење речи и

чудесни улов рибе Божанство Наставника Који је дошао код њега, пао пред Његове ноге и

узвикнуо: „Изиђи од мене, Господе, ја сам грешан човек!“ Виђење светости и славе

Божије није га подстакло да тражи блискост коју не би могао да поднесе; замолио је

Господа да се удаљи. Господ је Сам пожелео да остане.

У Јеванђељу налазимо и причу о капетану који је молио Христа да исцели његовог

слугу, и кад је Господ рекао: „Доћи ћу, исцелићу,“ он је одговорио: „Не, Господе, нисам

достојан да уђеш под мој кров, него реци само реч.“ Потпуна вера, потпуно поверење и

такво смирење поред којег бисмо морали да се постидимо: јер нисмо довољно свесни

колико смо грешни и недостојни да молимо Господа да Се не напреже и истовремено

знајући да Он све може да учини за нас.

Међутим, управо то и јесте главно полазиште: док не престанемо да тражимо

опипљиво, заслепљујуће присуство Господа, ми стремимо у сусрет сопственој осуди. Ако

нам Господ долази с каквом радошћу, с каквим смирењем би требало да Му се откријемо!

Али не треба дрско да тражимо мистично искуство кад нам доликује само покајање, кад

треба прво да се обратимо, односно да се окренемо ка Богу. Наша молитва треба да почне

од крика: „Господе, учини ме оним што треба да будем, промени ме ма колико да кошта,

по сваку цену!“ И изговоривши ове опасне, страшне речи треба да будемо спремни на то

да ће их Бог чути. А ове речи су опасне зато што је Божија љубав немилосрдна. Бог жели

наше спасење са свом неумитношћу, са свом одлучношћу, којих оно може да нас кошта.

Како се каже у „Пастиру“ Јерме, „неће те оставити Бог, док не сакруши или твоје срце,

или твоје кости.“

Други аспекат сусрета јесте сусрет у истини. Сусрет бива истински само кад су оба

учесника у њему истинска. С такве тачке гледишта све време уносимо извртања у овај

сусрет. Не само да сами не умемо да будемо истинољубиви, већ и Бога замишљамо у

лажној слици. У току дана у различитим ситуацијама бивамо читав низ личности, које

често не можемо да препознамо ни ми сами, ни други. И кад наступи време за молитву и

58

пожелимо да станемо пред Бога у духу и истини, понекад се губимо не знајући која је од

њих наша истинска људска личност, зато што не осећамо своје дубоко „ja“. И различите

личности које једну за другом доводимо пред Бога нису истинске. У свакој од њих постоји

зрнце нас самих, али у њима нема целовитости. И зато молитва која би са силом могла да

се отргне из срца наше истинске личности не може да прокрчи себи пут кроз подметнуте

маске које се мењају пред Богом. Свака од њих изговара нешто што је делимично

истинито, пошто делимично изражава наше биће у целини и бесмислена је за све

подметнуте личности које се мењају у току дана. Изузетно је важно да научимо да

налазимо целовитост, основно, дубоко јединство нашег бића; иначе никад нећемо срести

Бога у истини. То се постиже вликим трудом. Треба стално да пратимо себе да ни

покретом, ни речју, ни унутрашњим расположењем које је неспојиво с целовитошћу, не

разбијемо ону главну целовитост наше личности коју тражимо. Треба да пронађемо своје

истинско „ја“ (скривеног срца човек – 1 Петр. 3, 4), унутрашње скривено „ја“ које је

истовремено зачетак будућег човека и једина вечна реалност, која у нама већ постоји. Ово

трагање је тешко зато што различите саставне делове самих себе треба да тражимо у

мноштву лажних личности. Понекад пробије нешто истинско, у тренуцима кад

заборављамо на себе ова дубока реалност постаје конкретна. То се дешава у тренуцима

кад нас радост обузме до те мере да заборављамо да пратимо себе са спољашње стране;

или су то тренуци срцепарајуће туге, кад такође не пазимо на то како живимо, кад

заборављамо и на оне који нас гледају, који нам суде; у тренуцима удубљивања, кад нас

обузима осећање трагичности или дивљења. У таквим тренуцима примећујемо у себи

нешто истинско. Али, чим оно промакне како се често – пречесто! – окрећемо, не желимо

да се сретнемо лицем у лице: бојимо се, то нас одбија.

Међутим, то је једино стварно у нама. И Бог може да спаси наше истинско „ја“ ма

како наказно оно било, али Он не може да спаси умишљену личност коју покушавамо да

ставимо пред Њега или коју играмо по читаве дане пред другим људима и пред самима

собом. Ван граница ових случајних, тренутних испољавања нашег истинског „ја“ дато нам

је да систематски тражимо у дубинама шта смо пред Богом; да тражимо Бога у себи, да

тражимо себе у Њему. Ово захтева стално размишљање, из дана у дан, целог живота.

Може се почети од једноставног. Читајући Свето Писмо, ако смо поштени,

признајемо да нас нека места слабо дирају, не дотичу нас се; спремни смо да се сагласимо

с Богом, зато што нас ништа не подстиче да Му се противимо. Спремни смо да

прихватимо ову или ону заповест или радњу Божију, зато што нас се они не дотичу

непосредно и још не видимо шта ће од нас захтевати. Друга места нас, ако говоримо

отворено, одбијају. Кад бисмо имали довољно храбрости, рекли бисмо Богу: „Не!“ Ова

места треба пажљиво обележити. Она нам омогућавају да измеримо растојање између нас

и Бога; али такође, и то је вероватно још важније за наш циљ – омогућавају нам да

измеримо растојање између нашег садашњег „ја“ и онога у шта бисмо у коначном могли

да израстемо. Зато што Јеванђеље није списак формалних заповести, то је низ

унутрашњих образа. И сваки пут кад кажемо Јеванђељу „не“ ми одбијамо да будемо човек

у пуном смислу те речи.

И напокон, у Јеванђељу има места од којих нам срце гори, која обасјавају наш ум,

покрећу сву нашу вољу; она дају живот и сабраност свем нашем духовном и телесном

бићу. Ова места указују у чему се Бог и Његов образ у нама већ подударају, места где

макар на тренутак, макар у слабом степену јесмо оно што смо призвани да будемо у

коначном. Ова ретка и драгоцена места треба обележавати још пажљивије од претходних.

59

То су тачке у којима се образ Божји већ помаља у цртама наше пале људске природе. И

почевши од ових проблесака можемо да постанемо оно што је у нас уткано као могућност,

што помало расте у нама, што (како осећамо) желимо и треба да будемо. Треба чувати

верност овим откровењима, како бисмо макар у томе увек остали верни. Ако будемо тако

поступали ових места ће бити све више и више, јеванђељски призив ће обухватати све

већи и већи део нас, он ће постати конкретан, све захтевнији и постепено ће се из магле

појавити и показати образ наше истинске личности. Тада ћемо моћи да стојимо пред

Богом у истини. Међутим, заједно с овом главном, суштинском истином, постоји и

непотпуна, делимична истина сваког тренутка.

Како често нашу молитву изврће то што покушавамо да станемо пред Бога не

онакви какви јесмо, већ онакви каквима замишљамо да Он жели да нас види: долазимо

код Њега као накићени, угурани у оквире изнајмљених односа. Врло је важно да пре него

што почнемо да се молимо дамо себи времена да се повратимо, да се осврнемо и

постанемо свесни с каквим расположењем духа смо дошли код Бога. Има дана кад је наше

срце отворено за Њега и кад бисмо могли да кажемо: Готово је срце моје, Боже, готово је

срце моје... Као што срна жели на изворишта воде, тако моја душа жели к Теби... Али,

често се тетурамо до Њега мрзовољним напором воље. Испуњавамо дужност не улажући

срце; приморавамо себе да споља будемо оно што знамо да јесмо у својим највећим

дубинама, али што сад не осећамо; извор живе воде је пресахнуо у песку који је остао сув

и врућ. То и треба да кажемо Ономе Ко је Истина: „Господе, дошао сам код Тебе сувог

срца, али приморавам се да станем пред Твоје лице због дубоког убеђења. Волим Те,

клањам Ти се у својим најскривенијим дубинама, али данас ове дубине не излазе на

површину.“ Понекад откривамо да пред Богом не стојимо због дубине убеђења, већ да нас

је пред Његово лице довео скоро сујеверан, а не побожан страх: ако се не помолим, Бог ме

неће заштити... Треба признати Богу ово неповерење које доводи у сумњу Његову љубав и

Његову верност. Зар је мало стања у којима стајемо пред Бога? Морамо бити свесни да

можемо да се молимо Богу из ових стања, а не површно. Иначе наша молитва неће

садржати чак ни истину датог тренутка. Она ће од почетка до краја бити издаја, како

старог Адама, тако и новог Адама у нама. Она неће бити истинита ни у односу на оно

постојано и вечно што у нама постоји, ни у односу на стање датог тренутка у којем се

налазимо.

Али, сусрет не зависи од тога што је један саговорник истински. Други је

подједнако важан. Бог у сусрет Којем идемо, треба да буде исто толико истински као и

човек који Га тражи. Да, разуме се; али нашу молитву не одређује само Бог Какав јесте,

већ у још већој мери онај образ Божји који стварамо за себе, зато што наш однос према

Њему не зависи само од тога што Он заиста јесте, већ од тога каквим Га замишљамо. Ако

стајемо пред лажни образ Бога прилагођаваћемо своју молитву и свој унутрашњи однос

овом образу, а не Реалности коју смо изопачили. Тако да је веома важно да у току целог

живота, из дана у дан, учимо да спознајемо Бога Онаквог Какав јесте; не у Његовим

делимичним испољавањима, кад смо Га замишљали час као неумољивог Судију, час као

благог Спаситеља, већ у свој вишестраности Његове личности.

Такође, треба да будемо опрезни и да не умислимо да наводно сва пуноћа људског

знања о Богу може да представља истински образ Живог Бога. Бог се, чак и откривајући се

у Светом Писму, не открива коначно и потпуно; и ако покушамо да станемо пред образ

Божји, који је састављен од свега што знамо из откровења, из искуства Цркве, из

сопственог искуства, прети нам опасност да ставимо себе пред образ који је лажан, зато

60

што претендује на пуноћу, а у ствари је само жалостан обрис и зато по речима светог

Григорија Богослова, постаје идол. Ево зашто оци Источне Цркве стално инсистирају на

томе да Богу треба прилазити ништа не уображавајући, не замишљајући. Све што знамо о

Богу треба да нас доведе до Њега; али у тренутку кад стајемо пред Њега треба да

одбацимо све своје знање, ма како богато и тачно било, и да стојимо пред Богом

непознатим, пред тајном, пред Божанским мраком, пред Његовом светлошћу, спремни да

сретнемо Бога онаквим какав Он данас пожели да нам Се покаже. Иначе ће се пред нама

наћи јучерашњи Бог, односно наше сопствено искуство Бога, а не истински Бог; док је

циљ нашег трагања – истински Бог, наш једини Сабеседник у истинској молитви. Овај

сусрет у истини од самог почетка искључује могућност да се сагради вештачко присуство,

зато што не тражимо плодове овог сусрета: радост, осећања, унутрашње узбуђење, већ сам

сусрет.

У истом овом контексту сусрета у истини треба признати да Бог може да

одсуствује. Разуме се, ово одсуство је субјективно, у смислу да је Бог увек присутан. Али

Он остаје невидљив, не осећамо Га, измиче нам. Овде треба да нам помогне оно што је већ

било речено о сусрету у смирењу: кад се Бог не да, кад се Његово присуство не осећа,

треба да умемо да чекамо у трепету и свештеном страху. Међутим, у овом субјективном

одсуству Бога постоји и друга страна. Односи бивају истински само ако се граде у

међусобној слободи. Превише смо склони да уображавамо да је довољно да станемо на

молитву и Бог мора да стане пред нас, да обрати пажњу на нас, да нам да осетимо Његово

присуство, да нам пружи потврду да нас чује. У том случају би односи били принудни, као

механичка веза, из њих би били искључени радост и непосредност. Ово би такође

омогућило да се претпостави да смо у стању да у сваком тренутку сретнемо Бога. Алфонс

де Шатобријан у изванредној књизи о молитви „Одговор Господа“ каже да је привидно

одсуство Бога најчешће последица нашег сопственог слепила. Желео бих да илуструјем

примером његове речи.

Једном је код мене дошао човек који је већ много година тражио Бога и са сузама

ми је рекао: „Оче Антоније, не могу да живим без Бога. Покажите ми Бога!“ Одговорио

сам му да не могу то да учиним, али кад бих и могао да мислим да он сам није у стању да

Га види. С чуђењем ме је упитао: зашто? Тада сам му поставио питање које често

постављам људима који долазе код мене: „Да ли у Светом Писму постоји неко место које

вас дира до дубине срца, које вам је најдраже?“ „Да,“ одгвори он, „то је прича о грешници

у осмој глави Јеванђеља по Јовану.“ Тад сам упитао: „Као кога видите себе у овој сцени?

Као жену која је изненада спознала свој грех и стоји пред судом, знајући да над њом виси

суд живота или смрти? Или сте заједно са Христом Који све схвата, Који ће јој опростити

да би живела даље, сад већ новим животом? Да ли Његов одговор очекујете с надом у

опроштај као што су вероватно апостоли чекали? Или сте у гомили као један од старешина

који ће спознавши сопствене грехове отићи међу првима; или сте један од младића који

постепено спознају своју греховност и бацају камен који су већ стезали у руци? Где сте, ко

сте у овој дивној, узбудљивој сцени?“ После размишљања од отприлике минут овај човек

је одговорио: „Видим себе као јединог Јеврејина који није отишао и који је каменовао ову

жену.“ Тада сам му рекао: „Ето вам одговора: не можете да видите Бога Којем сте туђи до

те мере.“

Зар не постоји нешто слично у искуству сваког од нас? Зар нема у сваком од нас

противљења, одбијања, негирања Бога? Зар не тражимо Бога по сопственом образу, Бога

Који нам одговара? Зар нећемо одбацити истинског Бога ако Га нађемо? Да ли смо

61

спремни на сусрет с Богом ма какав Он био, чак и ако нас овај сусрет осуди и преокрене

све наше вредности? Зар није често одсуство Бога у нашем животу и у нашој молитви

резултат тога што смо Му туђи и што Га, чак сревши се с Њим лицем у лице не видимо и

не препознајемо? Зар се то није дешавало у време кад је Христос ишао улицама Јудеје и

Галилеје? Колико Његових савременика Га је срело и прошло поред уопште Га не

препознавши, не помисливши да Он није просто пролазник? Зар Га нису као таквог виделе

гомиле које су журиле на Голготу кад је вођен на погубљење? Он је преступник,

прекршитељ друштвеног поретка, ништа више. Зар не видимо таквим Бога чак и у

тренуцима кад смо осетљивији и способнији да опазимо, да осетимо Његово присуство?

Зар се не окрећемо од Њега зато што предосећамо да ће Он уништити грађу нашег живота,

да ће преокренути све његове вредности? У том случају не можемо да рачунамо на сусрет

с Њим у молитви. Рећи ћу и више: треба да благодаримо Богу свим срцем зато што се не

појављује пред нама у том тренутку, пошто сумњамо у Њега, али не као Јов, ми сумњамо

сумњом неразумног разбојника на Голготи; и сусрет с Њим био би за нас суд и осуда.

Морамо умети да ценимо ово одсуство Божије и да осудимо себе да нас Он не би осудио.

Други аспекат оваквог „одсуства“ може бити објашњен следећом причом. Пре

неколико година ми је млада жена која је оболела од неизлечиве болести написала:

„Толико сам захвална Богу за ову болест! Како моје тело слаби чини ми се да постаје све

доступније за утицај Божји.“ Одговорио сам јој: „Благодарите Богу за оно што вам даје,

али се немојте надати да ће такво стање потрајати; наступиће тренутак кад ће ово

природно слабљење престати да вас води ка све већој прозрачности; тада ћете морати да

се уздате само у милост Божију“. После неколико месеци написала ми је речи: „Толико

сам слаба да не могу да стремим ка Богу. Једино што ми је доступно јесте да останем у

тиховању, да се препустим очајној нади да ће Бог Сам доћи код мене.“ И додала је и

управо ове њене речи се односе на нашу тему: „Молите Бога да ми да храбрости да никад

не покушам да саградим Његово привидно присуство како бих испунила ужасну празнину

Његовог одсуства.“

Мислим да за ове две приче нису потребна објашњења. Треба да се ослонимо само

на Бога. Важно је да не рачунамо ни на своје снаге, ни на своју слабост. Сусрет с Богом је

слободан акт у којем Бог има власт да чини оно што хоће; и само кад се смирење, односно

потпуно, максимално давање себе у нашем срцу сједини с почетком љубави према Богу

ми постајемо способни да поднесемо Његово одсуство и чак да се обогатимо захваљујући

њему.

Употребио сам израз „очајна нада“. То је још једна могућност за сусрет с Богом.

Примере за ово видимо у Јеванђељу и у житијима светаца. У десетој глави Јеванђеља по

Марку налазимо причу о слепом Вартимеју који је седео на капији Јерихона и у овој

причи о његовом исцелењу постоји низ момената који су битни за схватање молитве.

Пречесто се чудимо што наша молитва није услишена. Чини нам се да је довољно да је

изговоримо и да је Бог дужан да одмах обрати пажњу на њу. У ствари, ако строго

анализирамо шта нас је подстакло на молитву, шта захтевамо, видећемо да не молимо

увек за неопходно, да често молимо за сувишно. Лакоћа с којом напуштамо молитву кад

не бивамо услишени истог трена доказује да чак и кад молимо Бога за оно без чега не

можемо да живимо, немамо довољно стрпљења, постојаности, упорности; и на крају више

волимо да живимо без неопходног него да се очајнички боримо за њега. Један од отаца

Цркве каже да је молитва попут стреле. Наравно, она може да лети, да стигне до циља и да

га погоди. Али полетеће само ако је снажна рука пошаље ка циљу из лука. Погодиће сам

62

циљ само ако је вид стрелца оштар и напет. А нашој молитви најчешће недостаје управо

бодрост духа, напетост, осећај очајничке, апсолутно трагичне потребе у којој се налазимо

и одакле треба да се ишчупамо ма колико то да кошта, по сваку цену.

Вартимеј је слеп. Не знамо да ли се светлост у његовим очима угасила постепено,

да ли се постепено погрузио у уобичајени мрак свет који је толико волео или се родио као

слеп. Једно је јасно: одрастао човек седи у прашини покрај пута и моли за милостињу.

Колико је пута у току свог живота, за све његове године овај човек чинио очајничке

напоре да поврати вид! Колико пута је одлазио код лекара, свештеника, исцелитеља,

молио за молитве и за помоћ свих оних који су по његовом мишљењу могли да му

помогну. Колико пута се рађала нада – у човека, у разум, у искуство, али и у љубав и

самилост, у људску осећајност и братство и колико се пута гасила не развивши се до краја.

И сад га видимо по страни, код градске капије, сломљеног живота; он више не покушава

да стекне вид, само да преживи захваљујући равнодушном милосрђу пролазника.

Његова нада није у ватрено милосрђе пуно љубави, већ у хладну милостињу која се

даје без самилости – узгредно бачен новчић који ће нахранити гладног, иако ће он остати

посве безимен, једва примећен. А пролазник је исто тако слеп као просјак покрај пута и

његово слепило је можда још страшније зато што је то слепило срца, слепило савести:

човеку је туђе братство људи. Међутим, ствар се дешава у Христово време. Слепац је

сигурно чуо за Човека Који се појавио у Галилеји, Који сад пролази путевима Јудеје и све

Палестине чинећи чуда. Кажу да је овај човек исцељивао и слепе, чак и слепог од рођења.

Зар ово стално присуство Бога Који поседује исцељујућу силу није родило и наду и

очајање? Наду, зато што је Богу све могуће, а очај зато што сам слепац ништа не може.

Кад би Бог дошао код њега, могао би да га исцели. Али како слепац да на путевима

Галилеје или Јудеје пронађе овог неухватљивог Чудотворца који стално путује, појављује

се и одмах нестаје? Ово приближавање Бога, од којег се рађа последња нада и најдубље

очајање није искусио само Вартимеј. Стално се налазимо у тој ситуацији. Божије

присуство као мач одваја светлост од таме, али тако често нас баца у помрчину која нам се

чини још тамнијом, гушћом, зато што нас је заслепио проблесак Божанског Присуства.

Бог је близу, вечни живот је могућ – и управо зато с таквим очајем доживљавамо

перспективу да и даље таворимо у привременом, пролазном животу.

Једном је Вартимеј, седећи покрај пута, чуо како пролази гомила људи. Његов

оштар слух уловио је нешто необично у корацима пролазника, у њиховим разговорима, у

свој атмосфери ове гомиле. То није просто гомила која виче, бучна и хаотична процесија;

у њеном центру је неко... Он пита једног од пролазника: „Ко је то?“ И одговарају му:

„Исус из Назарета.“ И у том тренутку сав очај читавог живота и сва безумна нада његове

душе оживљавају с новом силом: све душевне снаге у њему достижу највишу напетост.

Он је у најдубљем мраку и у заслепљујућој светлости. Може бити исцељен зато што Бог

пролази поред. Али не сме да пропусти трен, тренутак; Исус ће бити поред њега на свега

неколико корака. Сад ће пролазити, погружен у беседу с неким другим.

Тренутак касније Он ће се удаљити, проћи ће заувек. И Вартимеј виче с очајном

надом: „Исусе, Сине Давидов, смилуј ми се!“ То је већ исповедање вере. Слепи човек је о

њему вероватно дубоко размишљао у току протеклих месеци кад је у уобразиљи

замишљао све приче о исцелењима, која је Господ учинио. За њега Исус није просто

пророк који путује, Он је Син Давидов. Тако Га слепац назива обраћајући се са својом

молбом; и унаоколо се разлежу гласови који му заповедају да заћути: како се усуђује да

прекине беседу Учитеља с ученицима? Како се усудио да се обрати с тако ниском, ситном

63

потребом Ономе Ко говори о небеском? Али он зна да је сав његов живот, радост и

очајање целог живота – у његовом слепилу и у могућности исцелења. И он вапије, и што

га више приморавају да ћути, он тим очајније виче. И Господ га позива, Бог га исцељује и

открива пред њим нови живот; он је услишен управо зато што моли и преклиње за оно

једино што за њега има апсолутни значај.

Каква богата лекција за нас! Треба врло озбиљно да прилазимо молитви ако

желимо да она буде на нивоу нашег људског призвања и достојна Онога Ко је у Свом

смирењу спреман да нас саслуша. Очајање, глад за Богом, крајња нужда у ономе за шта

молимо: ето услова да стрела наше молитве буде пуштена из затегнутог лука снажном

руком и оштрим видом.

У овој причи постоји нешто специфично на чему бих желео да се задржим – то је

врева која окружује молитву. Сусрет Вартимеја с Богом десио се у двострукој вреви:

унутрашњој вреви супротних осећања која су се у њему борила – наде и очаја, страха и

порива; и у спољашњој вреви гласова који су му наређивали да умукне зато што је Господ

заузет стварима које су достојније Његове величине и светости. И не среће само Вартимеј

Господа у буци и вреви. Сав наш живот је непрекидно таласање, смењивање ситуација

које захтевају наше учествовање, промена осећања, мисли, покрета срца и воље, час

сагласних, час у међусобној борби, које се час сливају, час се разилазе; и у овом

унутрашњем и спољашњем метежу наша душа тежи ка Господу, зове Га, у Њему тражи

свој мир. И ми тако често умишљамо да би нам било лако да се молимо кад нас ништа не

би ометало, а управо ова врева може постати ослонац за нашу молитву.

Али, како да се молимо у вреви? Желео бих да дам неколико примера који ће нам

помоћи да схватимо дубоку могућност за то; чак бих рекао: предност такве вреве која нам

као неравнине на стени помаже да се пењемо ка врху кад нисмо у стању да полетимо.

Прва прича је узета из житија светих. Неки отшелник у планини среће другог подвижника

молитве. Заподева се разговор у току којег посетилац запањен молитвеним стањем свог

саговорника пита: „Оче, ко те је научио непрестаној молитви?“ И овај, видевши у њему

духовно искусног човека, одговара: „Не бих свакоме тако одговорио, али ћу теби рећи

истину: демони су ме научили.“ Пустињак му каже: „Мислим да те разумем, оче, али да ли

можеш детаљније да ми објасниш како је то било како бих знао да нисам погрешио?“ И он

је испричао следеће: „Као млад био сам неписмен, живео сам у селу. Једном сам у храму

чуо како ђакон чита Посланицу апостола Павла у којој нам се даје заповест да се

непрестано молимо. Ове речи су ме обасјале радошћу и светлошћу; по завршетку службе

радосног срца сам напустио село и отишао у планину како бих живео само молитвом. У

таквом стању сам провео неколико сати. Затим је почело да се смркава, захладнело је, око

мене су почели да се разлежу звуци од којих ме је хватао страх, завијање дивљих

животиња; нечије очи су светлуцале, грабљиве звери су почеле да излазе из својих брлога

у потрази за храном која им је од Бога дата. Обузео ме је страх; бивао је све јачи како је

тама постајала гушћа. Сва ноћ је протекла у страху од шушања у шуми, од сенци,

светлуцања очију, осећаја сопствене немоћи и свести да не знам где да тражим помоћ. И

почео дам да вапијем ка Богу јединим речима које су се родиле из трагичности мог

положаја и страха који ме је обузео: Господе, Исусе Христе, помилуј ме, грешног!

Тако је протекла прва ноћ. Ујутру су страхови помало били расејани, али је почела

да ме мучи глад; тражио сам храну у грмљу и на пољанама, али нисам могао да је утолим.

А кад је дан почео да прелази у вече и кад сам осетио да ме поново обузима ужас ноћи,

почео сам да вапијем ка Богу са страхом и надом. Тако су протекли дани, месеци.

64

Постепено сам се навикао на природне опасности око себе; али како сам наставио борбу за

непрестану молитву, појавила су се нова искушења и испитивања. Са свих страна су

почели да ме нападају страсти и демони; и кад су ноћни грабљивци порестали да буду

извор мог страха на моју душу су се окомиле тамне силе. И још јаче сам викао Богу речи

које су се откидале из мог срца у првом тренутку ужаса: Господе, Исусе Христе, Сине

Божји, помилуј ме, грешног! Ова борба је трајала годинама.

Једном сам био на ивици снаге. Непрестано сам вапио ка Богу из дубине свог

очајања и чежње и нисам добијао одговор; и чинило ми се да је Бог неумољив. И у

тренутку кад се последња нит наде прекинула у мојој души, кад сам се предао и рекао

Богу: „Ћутиш, свеједно Ти је шта се са мном дешава, али Ти си мој Бог и Господ и ја ћу

пре умрети него што ћу престати да Те тражим,“ Господ ми се изненада јавио, и мир је

сишао не само на моју душу, већ на све што је било око мене. Раније ми се чинило да је

све покривено тамом, сад сам све видео у божанској светлости, у блистању благодати

Присуства Божијег. И тада сам у пориву љубави и благодарности завапио Богу једином

молитвом која је изражавала сва моја осећања: Господе, Исусе Христе, Сине Божји,

помилуј ме, грешног! И од тад у радости и у жалости, у искушењу и борби или у тренутку

кад на мене силази мир, ове речи се непрестано рађају у мом срцу. Оне су песма радости,

оне су и позив Богу, оне су и мој покајнички вапај.“

Овај пример непознатог подвижника нам показује како истинска туга, реални очај,

збуњеност, кад се боримо против њих, природно рађају у нама молитву; и тада је молитва

– очајнички крик који се рађа из наде, јаче од очаја који се храни очајем и превладава га.

Често нас окружује брига много мање трагична од оне коју је доживео овај млади

подвижник, али јој се ми препуштамо, пуштамо је у себе и у томе је наш пораз. Наша

молитва није чврста, колеба се, зато што је сама прожета збуњеношћу, несигурношћу,

недостаје јој постојаност. Зар не налазимо ово у јеванђељској причи о бури на

Галилејском мору? Господ је на мору с ученицима. На средини пловидбе сустиже их бура.

Смрт лебди око њих, воде се отварају, спремне да прогутају чамац, ветар их бије. Они се

из све снаге боре за спас живота, а Господ све време спава на крми чамца ставивши нешто

под главу, мирним (тако им се чини) сном. И ученици не могу да поднесу овај мир,

наизглед Божију равнодушност, и из дубине своје очајничке потребе окрећу се према

Христу, буде Га; желе да Га приморају да постане свестан онога што се дешава: „Господе,

зар не видиш да изгибосмо?“

Шта они у ствари покушавају да постигну? Да ли се обраћају Господу да умири

буру? И да и не. Пре свега они желе да Господ подели њихов страх, унутрашњи немир

који не могу да издрже. Чини им се да им Господ неће помоћи ако Сам не буде увучен у

ову борбу. И Господ устаје, Он одбија да се препусти метежу њихових мисли, њихових

срца, Он одбија да пусти у Себе унутрашњу буру. Устаје у Себи својственом непомућеном

миру. Према ученицима се окреће с прекором: „Маловерни! Колико ћу бити с вама...“ И

окренувши се ка бури, Он на њу пролива Свој сопствени унутрашњи мир. Наређује

таласима да се умире, ветру да утихне, и Његов унутрашњи мир покрива све што Га

окружује. Сви се смирују и ученици падају пред Његове ноге: ко је Он?... Још увек

сумњају.

Често чинимо исту грешку: уместо да тражимо божански мир, ми молимо Бога да

подели наш немир. Наравно, Он улази у њега, али са Својим миром. Овакав немир, велики

или мали, дисхармонију, несклад, поремећај, стално налазимо у свом унутрашњем и

спољашњем животу; он се састоји од догађаја које не умемо да схватимо и од људски

65

радњи које су саме лишене склада. Управо то и јесте главни проблем: веза коју треба да

успоставимо између животне вреве и унутрашње молитве, између метежа и мира. Од

самог почетка треба да будемо свесни да приликом сваког судара унутрашњег мира и

јаросног пристиска живота победа унапред припада метежу, зато што је наша молитва

крхка, а живот је суров. Живот је суров, он се не зауставља ни пред чим, а наша молитва,

унутрашња постојаност, мир, ћутање, сав унутрашњи мир који припада Богу, рањив је и

крхак. Ако желимо да он опстане, ако желимо да прожме живот и да га победи, ово не

треба да остварујемо отвореним супротстављањем и борбом; мир треба да обухвата наш

земаљски свет, као што вода прониче у тло и подлокава га. Свети оци кажу да је вода

слика смирења: она одлази у дубину, али је несавладива. Кад стиже до самих дубина у

које је понирала она почиње да се подиже нико не може да је заустави. Исто треба да се

догоди и с нашом молитвом.

Тешко је молити се у току целог дана. Понекад покушавамо ово да замислимо; и

тада или размишљамо о богослужбеном устројству манастира у којем се води

созерцатељни живот или о молитвеном животу отшелника. Мало се замишљамо о таквој

молитвености која је тесно повезана са животом, где све постаје молитва, где све постаје

повод за молитву. А врло је лако остварити овакву молитву. Али она је крајње захтевна и

треба да будемо врло опрезни да не пренапрегнемо своје снаге. Устанимо ујутру и

станимо пред Бога; пробудили смо се из сна који нас одваја од наше прошлости; буђење

нас доводи пред нову реалност, пред дан којег никад у историји није било, пред још увек

непознато време и простор који се простиру пред нама као снежна равница, која још није

испрљана ничијим траговима. Замолимо Бога да Он благослови овај дан и наш пут у

њему. И затим почнимо релативно озбиљно да се односимо и према сопственој молитви и

према немом одговору који смо добили. Бог нас је благословио, Његов благослов ће бити с

нама у свим околностима које могу да приме овај благослов; лишићемо га се само у оним

тренуцима кад се сами окренемо од Бога; иако ће и тада Бог остати с нама, штитећи нас,

спреман да притекне у помоћ, спреман да нам врати благодат коју смо презрели, тежећи ка

томе да поступамо по свом. Дато нам је свеоружје Божије, како каже апостол Павле у

шестој глави Посланице Ефесцима. Вера, нада и љубав су наше оружје; и истовремено –

позив за нас. Ми ступамо у овај дан у благодати и слави, с Крстом Господњим, носећи у

себи умирање Христово (2 Кор. 4, 10).

Али Бог је благословио овај дан. Зар то не значи да ће све што се деси у току овог

дана, све што нам се догоди, бити по вољи Божијој, да се садржи у овој вољи? Веровати у

случај, веровати у срећу означава неверовање Богу. Ако све, ма шта да се догоди, с ким

год да се сретнемо, примимо у оваквом расположењу духа, видећемо да смо у свакој

прилици позвани да поступимо хришћански. Сваки сусрет се дешава у Богу и пред

Његовим очима. Послати смо да свакоме кога сретнемо на свом путу нешто дамо, или да

нешто примимо, а да тога понекад нисмо свесни. Понекад у срећној задивљености што

дајемо оно што сами не поседујемо, понекад – у напетом напору, укључујући проливање

крви. Међутим, човек треба да уме и да прими. За то треба да умемо да сретнемо ближњег

као што смо покушали да дефинишемо сусрет на почетку: да умемо да видимо, да умемо

да чујемо, да пазимо у ћутању, да умемо да волимо и да одговарамо свом душом на оно

што нам се нуди – без обзира да ли је то горчина или радост, трагичан или чудесан дар.

Морамо бити рањиви до граница природних снага и до краја еластични у руци Божијој.

Догађаји нашег живота, ако их прихватимо као дар Божји, у сваком тренутку ће нам

омогућити стваралачко делање: да будемо хришћанин.

66

Хришћани су се превише навикли да се, чим се појави проблем, чим се појави

опасност, обраћају Богу с криком: „Господе, заступи се, спаси, заштити ме!“ Како често

нас Господ гледа, вероватно с тугом и нечујно нам одговара на оном језику који би могао

да се дотакне нашег срца кад оно не би било тако оптерећено сопственим страхом: „Па Ја

сам тебе послао у ову ситуацију, ти треба да се бориш за Мене; зар не припадаш војсци,

авангарди Царства Небеског, које сам послао на земљу? Зар нисам рекао Својим

ученицима: Као што је Отац послао Мене, тако и Ја шаљем вас – да ли да живите или да

умирете? Али зар сте заборавили пример и завете апостола?“ Ми би требало да будемо

присуство Христово на земљи, час победоносно, час разапето, које се увек даје, које никад

не тежи ка томе да избегне овај пут. У сили Христовој све нам је могуће, али сами треба

да пролијемо крв; ми треба да се трудимо и да делујемо, а не треба Он поново да пролази

сав крсни пут. Зар није у томе смисао Христовог дијалога с Петром који Га среће на

капији Рима, одакле одлази да би избегао прогоне: „Куда идеш, Господе? Quo vadis,

Domine?“ „Идем у Рим да пострадам уместо тебе...“ Наше призвање је да будемо тамо где

смо потребни, а не да се кријемо на сигурном месту. У току дана, започетог у име Божије,

више пута ћемо постављати питање о његовом садржају, о значењу његових различитих

догађаја. Морамо умети да размишљамо у тиховању, да се замишљамо над ланцем

догађаја у којима не умемо да се разаберемо до краја – док одједном не видимо у њима

руку Божију. Наша грешка се скоро увек састоји у томе да мислимо да је наводно људска

мудрост поткрепљена наметљиво-прозбеном молитвом, оно што нам омогућава да

разрешавамо проблеме вечности. Зато што све, укључујући и најнезнатније детаље на

известан начин представља део вечности, развој света чији смо ми део. У ствари, људска

мудрост треба да уступи место способности да се загледамо, да урањамо погледом у тајну

која се налази пред нама, да покушамо да разликујемо невидљиви траг Божји, Његову

премудрост толико различиту од људске мудрости; божанску мудрост, која живи у

човековом срцу. Треба да научимо да у вреви живота будемо место мира, постојаности,

треба да умемо да сачекамо тренутак кад одједном почињемо да схватамо. Енглеска

списатељица Евелин Андерхил савршеног хришћанина пореди с псом пастира, с вучјаком.

Вучјак, каже она, чим чује господарев глас, замире на месту, гледа га у очи, приниче

његовом погледу и гласу да би погодио његову вољу. Затим, чим је схватио, без и

најмањег колебања хита да испуни вољу свог господара. И (додаје Е.Андерхил) има

својство које је ретко међу хришћанима: неуморно маше репом.

Морамо умети да путем созерцатељног ћутања, у молитвеном очекивању

разликујемо у основи свог живота, у његовој вреви, његовом привидном хаосу – Божју

замисао. Треба да научимо да у молитви налазимо храброст, силу, надахнуће и неопходно

руководство. Тако ће цео дан постати непрестана молитва. Али ово је идеално стање, у

које не можемо да ступимо одмах зато што нисмо навикли на молитву, на сталну пажњу,

не умемо да сачувамо трезвење у животу око нас, који нас прожима, који се улива у нас.

Треба да кренемо овим путем постепено, почевши од неколико сати, понекад и краће, зато

што ће, ако се будемо приморавали да дуго и напето усредсређујемо своју пажњу

наступити моменат кад ће наше снаге бити исцрпљене; то не значи да нас је благодат

довела до грешака, већ да је људски инструмент још превише крхак. Тада ће нас обузети

одвратност, умор од молитве; најживље речи ће постати пепео на нашим уснама, показаће

се као сув песак, чиниће нам се да овај дан не живимо у Богу и за Бога. У таквим

тренуцима кад смо потиштени зато што нисмо живели по својој мери, треба да умемо

смирено да признамо свој пораз, да признајемо да нисмо дорасли до тога да живимо у

67

сталном Присуству Божијем. Тада треба да умемо да испољимо духовно уздржање и да

ограничимо своје молитвене пориве, посебно њихово словесно изражавање; треба да

знамо да ћемо пошто смо измолили Божји благослов за овај дан и трудећи се да живимо

сабрано, без вреве, остати у оном стању молитвености о којем је горе било речи. А затим

ће нам постепено, пажљиво васпитавање нашег срца и ума омогућити да проводимо

читаве дане не само у овој молитви за почетнике која се већ испреплела са животом, али

која још нема снаге да се преобрази, већ и у молитви много свеснијој, дубљој, о којој ћемо

још попричати.

Све ово нас доводи до проблема који почетници тешко могу да реше: о улози

напора, о месту подвига и труда у молитвеном сусрету. Лако је молити се у одушевљењу,

лако је молити се у чежњи; много је теже молити се у обичним, мутним данима кад за ово

нема ни спољашњег, ни унутрашњег подстрека. Тада треба да умемо да приморавамо себе

на молитву. Зашто? Зато што наш молитвени живот треба да буде израз не само наших

непосредних осећања, већ и наших сталних, чврстих убеђења, која нам нико не може

одузети. Ово се односи на сва наша душевна стања. Има тренутака кад изгубивши снагу

због умора нисмо у стању да осећамо дубоку везаност ни за људе које највише волимо;

кад би нас упитали за њу, могли бисмо са сигурношћу да одговоримо да она постоји, али

је отишла предалеко од нас у дубину и не осећамо је, а умор је ту и савладава нас.

Осећање постоји, али понекад као да су се у нама угасили животни елан, снага и

способност да се одазовемо. Наш живот покреће само воља. А воља у јединству с јасним

убеђењима према којима се односимо одговорно, с поривом, слободним од страсти јесте

главни покретач живота. Ако је напор заснован само на друштвеним условностима он

убија, а не животвори душу. Уосталом, напор се не састоји само од окрутности, он није

беспоштедан, он може да буде спојен с бољим схватањем себе и других, с већим

милосрђем. Што се тиче молитве, напор се рађа кад живом осећају недостају интензитет и

јаркост да би сабрао све душевне снаге. Тада треба да станемо пред Бога у акту чисте вере;

знамо да Он постоји и знамо ко је Он. Идемо да Му се поклонимо са свештеним страхом

без којег није могуће приближити се светости.

Сабраним, сталним напором у овај сусрет треба уткати сву пажњу, сву дубину које

он заслужује, и пре свега треба приморавати себе на овај сусрет, зато што је циљ сваког

сусрета с Богом – не толико непосредна радост, радост овог сусрета колико радост која се

постепено рађа од дуготрајног труда, сразмерно с тим како нас општење с Богом

преображава и почињемо да живимо божанским животом који као да се прелива преко

ивице из Његове природе. Односно треба, не покушавајући да преваримо себе, а још мање

– Бога, да станемо пред Њега и да Му приносимо сваку реч, сваки израз наше молитве из

дубине целовитог убеђења ума и воље.

Ово означава две ствари. С једне стране, да не тражимо радост овог сусрета, већ

дубоки преоборажај који само Бог може да оствари у нама; да смо спремни да, по речима

отаца Цркве, дамо крв како бисмо примили Дух. И с друге стране, да речи наше молитве

максимално тачно изражавају наша истинска убеђења. Кад се молимо сопственим речима

наша молитва треба да буде трезвена, пажљива, неизвештачена, она треба да изражава

како реалност датог тренутка у свој својој наготи и убогости, тако и наша јасна убеђења и

чврсту устремљеност. Ово захтева велико, напето самоодрицање, али је оно само један од

најбитнијих елемената овог сусрета. Ако користимо „готове“ молитве (а оне су се родиле

из осећања трагичности и живог проива великих душа) треба да пазимо да не слажемо

Бога под изговором да Му приносимо молитве које су Га достојне.

68

За периоде безосећајности треба да имамо у резерви молитве које смо у друго

време дубоко доживели, на које смо се одазвали умом, вољом и срцем; такве молитве које

изражавају наше дубине можемо да принесемо Богу. Међутим, понекад ћемо морати да

бирамо међу њима: има израза које можемо да употребимо у светлим периодима живота и

не можемо да поновимо просто актом вере у саме себе. Кад се наше срце раздваја, кад се

све колеба у нама и око нас, не можемо да кажемо Господу: Готово је срце моје, Боже,

готово је срце моје... Многи изрази у извесним тренуцима превазилазе реалност. Тада их

треба учинити разноврснима, чак и мењати да би се Богу говорила само истина. Треба да

пронађемо равнотежу и да умемо да изражавамо чврста убеђења и истовремено треба да

избегавамо опасност да изврнемо своје истинско стање у датом тренутку. И још је веома

важно да научимо да користимо ове молитве како бисмо пробудили уснулу душу, како

бисмо је вратили у живот. Зато што реч Божија животвори. За периоде назадовања могу се

посаветовати две ствари. Прво је да почнемо од читања Светог Писма. Кад је душа мутна,

кад живот као да се угасио ипак можемо да сејемо реч и могуће је да је наша душа више

него што нам се чинило спремна да је прими, да се одазове и да донесе плод. И овде међу

текстовима Светог Писма треба да изаберемо оне који нас обично дирају, о којима смо

много размишљали, на које се наша душа одазвала живо, који су повезани с нашим

унутрашњим животом, који су продрли у њега као квасац у оне три мере брашна у које га

жена ставља да тесто нарасте. У периодима кад је у души мрачно, треба поново читати,

поново размишљати о таквим местима; треба полазећи од њих узносити молитву, можда и

хладну, наизглед беживотну, али истиниту.

Узгред, тако се може поступати и ван периода труда. Свето Писмо је реч којом нам

се Бог обраћа; веома је плодотворно за наш унутрашњи живот да почнемо од њега и да се

одазивамо; али у тренуцима пада душевних сила тим више је оправдано да тако

поступамо, јер је реч Божија јака и делотворна, то је стваралачка реч, она звучи и продире

дубље него у доступне, површне слојеве душе, она потреса саме њене дубине, зато што је

реч Божија – живот и може да нам врати живот са себи својственом силом, јер је то реч

Самог Бога Који се обраћа нашој души.

Ако користимо молитве које су написали свеци (као што сам већ рекао, морамо

имати извесну њихову резерву) које су у стању да нам притекну у помоћ, главна

потешкоћа с којом ћемо се срести у овим тренуцима унутрашњег мртвила, јесте у томе

што не знамо куда да се обратимо. Куда да усмеримо молитву: Бог као да одсуствује; небо

је празно и чини нам се да наш крик очајања нико не чује. Сетите се стихова Верхарна:

Ноћ у небо зимско своју узноси чашу.

И душу узносим, тужну, ноћну,

О, Господе, ка Теби, у Твоје ноћне даљине!

Али нема у њима ничега, за чим овде чезнем,

И кап не пада с неба у моју жалост.

Знам: Ти си сан! А ипак у мраку ноћи,

Колена преклонивши, Теби се молим смирено...

Али Твој слух не чује, Твоје очи не виде,

Само о себи самом сањам у васељени.

О, сажали се, Господе, над бунилом и страдањем,

Треба да излијем тугу овде, пред Твојим ћутањем.

Ноћ у небо зимско своју узноси чашу.

Или Клодела:

69

Ја сам овде, ње овде нема, одише ужасом тишина.

Нестали смо: нас као зрна у свом решету тресе сатана.

Ја патим, пати и она – и она је од мене далека,

Од ње неће ка мени допрети ни реч, ни рука.

Све чиме смо повезани јесте мрак, који прекида сваку везу,

Мрак који леди и чудовишна, безнадежна страст.

Ослушкујем: поред мене нема никога, и страх овладава мноме,

Чини ми се да чујем њен глас, њен крик у ноћној тами.

Дува слаб ветар и ја, охладивши се, молим већ не верујући:

Боже, спаси је од погибељи, ишчупај из чељусти Звери.

Поново осећам овај укус, ову горчину смрти у устима,

Не могу поново да савладам овај бол, ову љуту муку.

Целе ноћи сам био сам: газио сам грожђе у бачви, корачајући

Од зида ка зиду, експлодирајући у безумном смеху, губећи снагу.

Ономе ко је створио очи да ли су потребне очи да би ме видео?

Ономе ко је створио слух да ли су потребне уши да би ме чуо?

Ма како грех био велик милост Твоја је ипак већа, јер си Ти добар.

Треба се молити: у овом часу ликује свесилни Непријатељ.

Тада оштрицу своје молитве не треба да усмеримо ка Богу, Којег не умемо да

сретнемо, не ка празном безданом небу, не ка огромном простору од којег се губимо и од

којег нас преплављује очај, већ на саме себе. Сваку реч молитве треба упутити својој

сопственој, успаваној, мрзовољној, потиштеној, наизглед мртвој души. Са својом душом

треба да поступимо као што мајка поступа с тврдоглавим дететом: она га посади на колена

и прича му бајку; дете прво слуша непажљиво, али постепено почиње да слуша са све

већом пажњом. Тако се дешава и с нама: треба да изговарамо сваку реч покушавајући да је

обухватимо умом, не удубљујући се мишљу у њен смисао, не чинећи је предметом за

размишљање, већ у њеном простом значењу, у њеној семантичкој јасности. Изговорити

реч, приникнути јој умом, усмерити је на сопствено срце, понављати, ако треба, реченицу

или један њен део једном и два пута и три пута, покушавајући да је сјединимо с оним што

је још живо у нама да бисмо распалили жар који тиња испод пепела. Треба да покушавамо

да не везујемо своју вољу, већ напротив, да јој омогућимо да се опусти, да се смири. Зато

што је мир такође један од елемената подвига: способност да се опустимо и да постанемо

еластични, да се дамо, не пасивно, већ с поверењем, и да слушамо свим умом, да се

одазивамо без напетости оним снагама које су још живе у нашем срцу, на речи на које смо

се навикли; ове дубоке речи су се својевремено родиле у пустињи у срцима подвижника

молитве који су живели у Богу. Ако у једноставности, без напетости, не додајући нови

умор оном који нас већ притиска, не додајући нови напор ономе што нас већ угњетава,

будемо слушали ове речи, понављали их, трудили се да се до краја наситимо њима, да

пронађемо у њима смисао и укус, често ће после извесног (можда и дугог) времена ове

речи ће вратити живот прво нашем срцу, затим и вољи, вратиће нам способност да

устанемо и да делујемо оном највишом активношћу што молитва јесте.

У том случају ће наше тело које нам због умора, раслабљености или одбијања да

учествује у поривима душе тако често бива сметња у унутрашњем животу, моћи да нам

буде од огромне помоћи. Ово тело које је честица Христовог тела, које се тајински храни

Светим Даровима, може да врати живот нашој души. Јер, тело учествује у свим догађајима

унутрашњег живота. Очигледно или неприметно оно учествује у сваком покрету душе, без

70

обзира да ли је то осећање, апстрактна мисао, свесна радња или чак натчулно искуство.

Тело се одазива на два начина: оно учествује у човековом напору да стекне пажњу и

прилагођава се предмету пажње. Овај двоструки процес не протиче случајно, у њему

учествују различити делови тела у складу с предметом пажње и исти овај предмет, у

зависности од тога да ли се доживљава у мисли илиу осећању, да ли подстиче на деловање

или остаје пасиван, у зависности од већег или мањег степена аскетске чистоте, дотиче

различите центре усредсређивања пажње. Тема „крчи себи пут“. Само мисао која лута,

која није повезана с одређеним душевним стањем, лишена је физичког места. Она зуји у

глави, неспособна да се сабере налик на, по речима Теофана Затворника „хаотичан рој

мушица“ (по Рамакришни: „произвољно скакање мајмуна с гране на грану“).

Чим се појави владајућа мисао или свеобухватно осећање, сва душевна делатност

се уједињује око њих, стиче већу целовитост, већу повезаност; поље свести се сужава и

озарује, и одмах се открива телесно-душевно „место“, центар пажње и за њега

карактеристичне душевно-телесне појаве.

Труд и телесни подвиг јесу једина средства да се молитви прида потпуна

постојаност. Спонтана молитва, која се родила из одушевљења или осећања трагичности,

зависи од превише ствари; само молитва која се родила из убеђења, која се приноси

чврстом вољом, може да нас доведе пред лице Божије. У Православној Цркви молитва

постојаности је пре свега такозвана Исусова молитва: Господе, Исусе Христе, Сине

Божји, помилуј ме, грешног!

Човеков сусрет с Богом у постојаној молитви обавезно ће довести до тиховања, до

ћутања. Треба одмах разликовати две врсте тиховања: тиховање Божије и унутрашње

тиховање човека. Ћутање Бога је често много теже него што би било његово одбијање,

ћутање-одсуство о којем смо већ говорили, и с друге стране, унутрашње тиховање човека,

дубље од речи, живље, богатије од општења с Богом од било ког његовог израза.

Тиховање Бога као одговор на молитву може бити кратко, али може нам се учинити и

коначним. Ћутање којим је Христос дочекао молбу Хананејке и које ју је приморало да

сабере сву веру, сву наду, сву људску љубав коју је имала и да је принесе Богу како би и

ван изабраног народа могли да се остваре услови Царства. Овакво ћутање које изазива

одговор, тиховање, захваљујући којем човек израста у своју пуну меру без обзира да ли је

пролазно или дуготрајно, у зависности од наших снага и наше верности, доводи нас до

дубљих, до богатијих односа с Богом него што је лак сусрет. Међутим, понекад нам се

ћутање чини коначним и зато ужасним. Сетите се стихова Алфреда де Вињија:

О, ако је истина то да је у ноћи пред страшну буру

Син Човечији оне изговорио речи

И да је презервши наш свет као побачај случајни,

Слепо, глуво и немо плаветнило над нама –

Пут праведности је да презривом свешћу

Прихватимо одсуство и одговоримо ћутањем

На вечно ћутање Божанства.

Зар није тачно да такав утисак многи хришћани стичу после читања трагичног

одломка – приче о Гетсиманском врту? Ово ћутање пред нас поставља проблем који

захтева разрешење, проблем молитава које су остале без одговора. Читајући Јеванђеље

видимо да је од свих молитава упућених Богу без одговора остала једино Христова

молитва упућена Оцу у гетсиманској борби. Врло је важно да тога будемо свесни зато што

пречесто Божије ћутање покушавамо да протумачимо људском недостојношћу или

71

Божијом немоћи. Покушавајући да оправдамо Бога ми кажемо: моја вера, наша вера није

довољна да се Бог одазове на њу чудом... Кад се наша вера колеба ми кажемо: можда Бог

није могао да одговори због немоћи или равнодушности... То што је молитва Самог

Христа остала без одговора искључује таква објашњења. Вера Христа, Сина Божијег, била

је савршена и потпуна; Божија љубав према Христу – ван сумње: зар Он лично не сведочи

да је и у том тренутку Отац могао да Му пошаље у помоћ дванаест легиона анђела? Он је

напуштен зато што је Бог за нас предвидео нешто боље – по цену Његовог живота.

Из јеванђељског контекста молитве која је остала без одговора, следи да молитва

бива јалова кад није поткрепљена вером. Сетите се места у Јеванђељу где се каже да

Христос није могао да учини никакво чудо у Назарету, јер у њему није нашао веру. Чим

постоји вера, постоји услов за чудо, односно за присуство Царства Божијег које је дошло у

сили. И као одговор на наше молитве Христос нам помаже, спасава нас, без насиља, али

поступајући с влашћу, просто зато што је Он Господар у Свом Царству. Али кад је наша

вера дубоко укорењена у Њему, кад смо у стању да делимо с Њим Његову бригу о свету,

ми делимо Христову усамљеност пред лицем ћутања Божијег. Врло је важно да будемо

свесни да понекад ћутање Бога или подстиче на дејство све успаване силе наше душе, или

је Бог измерио наше снаге и даје нам да учествујемо у Христовом делу искупљења.

Дешава се ћутање Бога, одсуство Бога, али такође и ћутање и одсуство човека.

Сусрет бива дубок, достиже савршенство само кад су оба учесника у стању да буду

заједно у тиховању. Док је за одржавање контакта потребна бујица речи и покрета, док су

за то да се међусобно не би изгубили из вида потребни словесни изрази, с тужном

сигурношћу можемо да кажемо да наши односи још нису достигли тражену блискост и

дубину. Свима нам је познато искуство тиховања које силази на нас, обавија нас и

сједињује с оним с ким се налазимо у датом тренутку. Ћутање које прожима душу до

дубина, открива у души још незнане дубине. Захтевно, бездано, унутрашње ћутање које

нас доводи до сусрета с Богом и у Њему, с нашим ближњим. Кад овакво тиховање силази

на нас, нису нам потребне речи да бисмо осетили тесну блискост с нашим саговорником

да бисмо постали заједничари у самим нашим дубинама и још дубље, с оним што нас

обједињује. И кад је ово тиховање довољно дубоко, из његових дубина човек може да

почне да говори, али како пажљиво, како трезвено, како опрезно тада говоримо да не

бисмо нарушили ћутање шумом или бујицом речи. Наша мисао тада постаје

созерцатељна; наша свест уместо да се храни као што јој је својствено, ствара мноштво

образа, труди се да издвоји у дубинама нашег срца максимално једноставне, светоносне

слике. Свест испуњава своју сврху, његова улога је службена, она само изражава нешто

што је превазилази. Наш поглед тада урања у велике дубине и бојажљиво, побожно, са

страхом покушава да изрази виђено. И док речи остају дубоке, док не умују и не одвајају

се од свег искуства, оне не ремете ћутање, већ га изражавају. Постоје изванредни редови

код једног средњовековнеог монаха-картезијанца; он каже да ако је Христос заиста Реч

Божија, имамо право да кажемо да је Отац стваралачко, бездано ћутање из којег једино

може да се роди Реч, која до краја и савршено изражава ово ћутање.

Нешто слично осећамо у тренуцима тиховања. Оно понекад силази на нас као чудо,

као дар Божји; чешће треба да се учимо овом унутрашњем тиховању. Један од његових

облика је вера; постојаност и нада која нас избавља од несигурности и колебања – такође

су његов аспект; оно је онај унутрашњи мир који грчки оци називају исихија. У созерцању

је главно тиховање, трепетна, осетљива тишина која покрива све, која се не може

дефинисати ни као пасивност, ни као активност. То је мирна будност. И треба да научимо

72

да путем душевно-телесног подвига помажемо нашој молитви да достигне онај савршени

облик који представља унутрашње тиховање. Трагање за тиховањем одвија се

истовремено у људској и у божанској равни. С једне стране, треба га тражити, с друге –

оно се даје. Људско трагање за овим сталним пребивањем у себи, „хођењем пред лицем

Божијим“ изванредно је описано у делима средњовековног аутора, брата Лаврентија. На

много скромнијем нивоу могу да наведем пример старије жене која се годинама молила и

никад није могла да осети присуство Божије док га није открила у ћутању. Убрзо после

рукополагања био сам послат да служим у старачком дому за Божић. Тад ми је пришла

веома стара жена и рекла да већ годинама понавља Исусову молитву, али да никад није

осетила Присуство Божије. Због свог неискуства нашао сам једноставно решење њеног

проблема. „Кад Бог да убаци реч,“ рекао сам јој, „ако ви све време причате? Дајте Му

могућност: поћутите!“ „Али како то да учиним?“ И дао сам јој одговор који сам од тада

више пута поновио зато што је био делотворан. Посаветовао сам јој да после доручка

поспреми собу, да је учини пријатном, да седне тако да је види у целини, с прозором и

погледом на башту, с иконима и кандилом. „Кад се тако сместите,“ рекао сам јој,

„одморите се четврт сата у присуству Божијем, само немојте да се молите. Будите мирни

колико можете, а пошто вероватно не умете да седите беспослени, узмите плетиво и

плетите пред лицем Божјим; после ћете ми испричати шта се десило.“ Неколико дана

касније дошла је врло срећна: осетила је да је Бог ту. Радознало сам је упитао шта се

десило. Објаснила је да је поступила тачно онако као што сам јој посаветовао: сместила се

удобно и осврнула се ћутке, мирно, знајући да има права да ништа не ради и да се не

моли; и први пут за много година приметила је да је њена соба тиха, пријатна и удобна.

Као да је први пут видела ову собу. Догодио се сусрет између ње и оног места на којем је

живела годинама никад га не примећујући. Затим је била прожета миром и спокојем око

себе, који је истицало куцање сата и звецкање игала по наслонима за руке на фотељи. И

постепено је ова спољашња тишина почела да се прелива унутра, да прониче у њу; ћутање

ју је обузело и открило јој је нешто веће, „засићеније“ ћутање које није било просто

одсуство буке, већ богато, суштинско ћутање, у чијој сржи је разликовала Присуство. И

чим је осетила ово Присуство, у њој се родила жеља за молитвом, али овог пута из самих

дубина ћутања, не у бујици речи, не у вихору мисли, већ мирно, бирајући сваку реч из

дубине овог ћутања и приносећи га Богу тихо и мирно. Сама молитва је постала израз

унутрашњег ћутања, део оног заиста Божанског тиховања које је осетила. Овакав начин

молитве је доступан свима. Наравно, мораћемо да се боримо с ковитлањем мисли, с

колебањима срца, с поривима тела, с нестабилношћу воље. За то постоји мноштво

вежбања које истовремено спадају у психологију и у подвижништво; али осим ових

вежбања брзо ће нам помоћи ако се мирно опустимо пред лицем Божјим, у простој

уверености да је Он овде, и у оној мери тиховања која нам је већ доступна.

Понекад ово тиховање силази на нас још очигледније. Дају нам се тиховање и мир

у Богу и ми их доживљавамо кад то наизглед ништа не наговештава. Молити се за друге

значи проливати крв (то су речи старца Силуана), и ово проливање иде до исцрпљивања

свих животних снага у љубави и самилости. Али молити се за друге такође значи ићи

Христовим путем, постати израз Његовог заступништва, сјединити се с Њим у Његовој

молитви и Његовом Оваплоћењу; то значи живети неизрецивим уздасима Духа у нашим

срцима. И што је живља наша људска љубав, што дуже се поистовећујемо кроз самилост с

онима за које се молимо, савршеније бива наше општење с Премилосрдним Господом;

наша молитва која се родила из људске трагедије, односи нас у срж Божанске тајне.

73

Прво смо болно свесни земаљског страдања, али сразмерно с тим како траје наша

молитва, све очигледније постаје Присуство Божије и наступа тренутак кад губимо земљу

из вида, нешто нас односи у дубине Божије – у спокој, тиховање, мир и овде, у сржи тајне

љубави поново срећемо оне људе због којих се самилост дотакла нашег срца, људе који су

уроњени у Божанску љубав. И тада нас Дух Божји, Дух љубави прожима до краја и враћа

у свест о тварном – али сад се у њему преплиће потпуна земаљска одговорност и све

дубље созерцање Живог Бога, Бога љубави.

Ово тиховање нас доводи до сусрета с Богом у спокоју, у једноставности вере, до

сусрета кроз оно што се понекад назива „молитвом просто погледом“, коју је тако дивно

изразио сељак из Арса. Његов свети пастир, „Арски Кире“ упитао је шта сатима ради

седећи у цркви, чак ни не окрећући бројанице. „Гледам Га, Он гледа мене, и тако нам је

добро заједно,“ био је одговор. Гледам Га, Он гледа мене, и срећни смо заједно. Али таква

молитва без речи није само молитва, већ преображавајућа сила.

Постоји прича о томе како је созерцатељна молитва, просто поглед, упућен Богу,

умела да преобрази не само унутрашњи свет, већ чак и спољашњи изглед детета које се са

свом непосредношћу препустило таквом созерцању.

„То се догодило у планинском селу, скривеном у подножју огромне планине, која

се издизала као гранитна маса, на којој је игром сила природе био исклесан људски лик.

Овај лик није господарио над свом околином само колосалним димензијама, већ и својим

царским, величанственим образом. На подножју планине једва приметна шачица кућица

изгледала је мала као птичје гнездо. Али ево какву причу су људи радо препричавали под

крововима ових људских обитавалишта.

У селу се причало да ће се једном појавити диван човек који ће као јаје јајету

личити на лик исклесан у камену. Он ће донети савршено добро, нечувена доброчинства.

Ово се причало у току дугих вечери, као поука деци или као утеха старцима, као дивно

предање, или кад је болесне требало укрепити надом.

Једном је један мали дечак који је као и сви чуо чудесно предсказање, тако живо

примио све ово у своје срце да није престајао да размишља о њему и није спуштао поглед

с непомичног огромног лица. Често је седео код куће ставивши прст у уста и гледао је

гиганта који је тако мало личио на човечуљке који су се врзмали доле. Често би се и у сред

игре својом младом душом винуо ка тајни дивног обећања: каква ће бити његова

доброчинства?... Каква ће блага потећи из руку овог изванредног јунака?... Све више је

волео огромну камену фигуру; ни сам за то не знајући, све више је личио на њу. Прошло је

много година, тако много да је он постао мушкарац. Једном је ишао сеоским тргом и

његови пријатељи и суседи су га угледали и били су потресени: онај чији је долазак

обећало старо предање био је међу њима!“

Пример старца Силуана нам показује да молитва омогућава да се истовремено

обухвате Бог и човек, човек и Бог. Као што је било речено на почетку, виђење дубине

ствари омогућава нам да спознамо њихову реалност, реалну суштину – како нашег

видљивог ближњег, тако и нашег Невидљивог Ближњег.

Ово нас доводи до последњег аспекта овог сусрета: сусрета у људском друштву.

Људско друштво се пред нама појављује у два врло различита аспекта. С једне стране, то

је секуларизовано друштво, цео свет људи који нас окружује, чији смо саставни део; с

друге стране то је црквено друштво којем такође припадамо. У световном друштву

присуство хришћанина треба да буде Христово присуство. Ово претпоставља потпуно

давање себе. Темељни акт домостроја спасења је Оваплоћење Речи Божије: дејство којим

74

трансцендентни и слободни Бог постаје један од нас и солидарише се с нама заувек, вечно.

Такав треба да буде и хришћанин. Зар Христос није рекао: Као што је Мене послао Отац,

тако и Ја шаљем вас... и додао је: као овце међу вукове... Рекао нам је да треба да будемо у

свету, али не од света. Ово нас обавезује да идемо у сусрет свету у његовој пуноћи, да

сваког члана људске заједнице срећемо лично, али на свој начин: пред лицем Божјим, у

Богу, и да све оцењујемо на нов начин, по угледу на Бога, Који није дошао да суди свету,

већ да га спаси, Бога, Који је тако заволео свет да је дао Сина Свог Јединородног ради

спасења света. У Јеванђељу, приликом сусрета Бога и човека долази до потпуног новог

оцењивања вредности и судова. То не значи да су добро и зло изгубили свој значај; али

зло нам се открива као рана, као болест која је задесила нашег ближњег, нас саме. Можемо

да мрзимо зло, волећи ближњег до самозаборава, волећи га по цену сопственог живота

или смрти. Епископ који је пострадао у Русији рекао је да је за хришћанина предност да

умре као мученик, зато што ће само мученик на дан Суда моћи да стане пред Бога у

заштиту својих прогонитеља и да каже: „Господе, у Твоје име и по угледу на Тебе ја сам

им опростио. Немаш више шта да тражиш од њих.“ Оваква поновна оцена условљена је

тајном Крста, тиме што је невини погинуо уместо кривца. На Голготи видимо три крста:

двојице разбојника и оваплоћеног Сина Божијег. Разбојник, распет с леве стране Господа,

суди по људским мерилима: ако је безакони људски суд могао да допусти преступно

разапињање Невиног, такав суд нема права да се назива праведним, злочинац може да се

побуни против њега, да га прокуне, да га одбаци, да га негира. Он умире као побуњеник.

Разбојник, разапет с десне стране Господа види да људски суд у својој дубокој неправди

може да осуди Невиног: тим пре може да осуди и кривца. Он прихвата своје страдање и

своју осуду, зато што страда и Невини; он се мири и улази у Рај. Откако је Господ Исус

Христос претрпео страдања, откако је Бог, Који је дошао у свет да спаси грешнике имао

обличје злочинца, не можемо да судимо злочинцу онако као што је судио древни свет,

више не можемо непроверено имати поверења у своја осећања и разум.

У светлости Божијој можемо да видимо и да осуђујемо рђаве поступке – и да

будемо спремни да дамо живот за онога ко их чини. Кад постајемо њихова жртва стичемо

додатну власт, божанску власт да опростимо у времену и у вечности. То значи да нас

молитва доводи у ситуацију у којој је главно – стални сусрет са светом који је постао туђ

Богу и ми у буквалном смислу речи постајемо свештенослужитељи. Треба да принесемо

на жртву наше сопствено „ја“; ми смо свет народ, који је позван да све доведе у светост.

Кад видимо зло осуђујемо га; али онај ко чини зло је наш брат и треба да се молимо, да

живимо и да умиремо за њега. И овде се појављује тема молитвеног заступништва коју

ћемо размотрити мало касније.

Откровење Бога у Христу одвија се у средини црквене заједнице. Ако је истински,

сусрет у хришћанском поимању истовремено обухвата цео простор овог видљивог света и

његов дубоки садржај, али такође и Бога над овим светом, у свој невидљивој реалности

онога што Га окружује и у Њему се садржи; сусрет треба да буде на нивоу свега што

постоји. Нажалост, неверујући је слеп за невидљиво. Још је трагичније то што често и

хришћанин као да је слеп за невидљиво, а понекад чак умишља да је врлина у томе да

ослепи себе и да више не доживљава видљиво, историју и трагичан развој. Хришћанска

свест треба да обухвата цело људско друштво с његовим проблемима, с његовим вечним и

пролазним развојем; и хришћанска молитва треба да се шири, да се слободно развија и

обузима све. Кад бисмо чешће били свесни значаја сваке ствари, кад би нам било јасно да

у свету нема ничег неосвећеног, да га сами профанишемо и лишавамо квалитета

75

свештеног, мање бисмо се расејавали у молитви. Један од проблема који збуњују човека

који се моли састоји се у томе што између Бога и њега, између мирне, радосне блискости,

слободне од свега видљивог, и њега самог лежи сенка света у којем живимо; бриге које

изгледају превише приземно. Пречесто кад се појављује брига која нас омета да сретнемо

Бога лицем у лице, у дубоком тиховању или молитви која се богато открива, покушавамо

да потиснемо предмет бриге и немира, зато што нам се чини да се овај предмет као

прегреда налази између Бога и нас. Чини нам се да је светогрдно оно што може да привуче

нашу пажњу, кад се налазимо у присуству Божијем. Мислим да би често наш сусрет с

Богом могао да се деси у овој заједничкој бризи, која нас повезује с Богом, и уместо да се

непрестаном борбом одстране сасвим законите бриге, треба да их препустимо Богу са

свим детаљима, конкретно, тачно, али и трезвено. Треба да их препустимо као што мајка

може да донесе болесно дете код лекара у којег има поверења. Можемо да препустимо

бригу и да кажемо: „Види, ево шта могу да Ти кажем о њима; а сад, Ти, свезнајући,

погледај Сам, расуди Сам...“ И кад на тај начин препустимо Богу човека или ситуацију

треба да умемо да их се ослободимо. Овде наступа вера; и то колико лако будемо умели да

се ослободимо своје бриге омогућава нам да измеримо своју веру. Ако можемо да кажемо:

„Господе, све сам Ти рекао, сад се моје срце смирило и могу тихо да будем с Тобом,“ и

ако је наше срце заиста мирно, ако се наш ум заиста не збуњује због предмета наше бриге,

значи, наша вера је потпуна и целовита. Скинули смо своје бреме и ставили га пред ноге

Божије, Он га је сад узео на Своја моћна рамена. Горе наведена прича о монаху који се

молио за ближње тако да је постепено губио из вида земљу, зато што је био прожет

свешћу о Небу и у следећем тренутку је налазио своје ближње у самој сржи Божанске

љубави, могла би да нас научи томе како је лако срести Бога ако Му доносимо своју

бригу, ако то чинимо с искреном љубављу, а не усредсређујући се на себе. Зато што Бог

Којем се молимо јесте Бог историје, Он нас је створио, пожелео је да живи као човек, да

постане човек у најпотпунијем и најтрагичнијем, најбогатијем и најнижем смислу речи, да

би нас спасио и довео до наше истинске мере. Ово молитвено заступништво подразумева

потпуно прихватање свег људског стања, исто тако потпуно и коначно, као дејство Бога у

Оваплоћењу, прихватање одговорним актом који подржава нашу молитву и чини је

истинитом. Молитва без деловања је лаж. И ово нас доводи до саме суштине, до природе

заступништва. Заступништво не значи да подсећамо Бога на оно што је Он заборавио да

учини. Смисао заступништва је у томе да начинимо корак који ће нас довести у срж

ситуације, у тачку највеће напетости, као да нас приморава се се уметнемо између две

супротне стране с максималним давањем себе и одговорношћу.

Ево примера из времена Првог светског и грађанског рата у Русији, смутне епохе

борбе и међусобица. У малом провинцијског граду који је управо прешао из једних руку у

друге у клопци се нашла Зоја, млада жена од тридесетак година с двоје деце. Њен муж

припада супротном табору, није стигла да побегне на време, крије се, нада се да ће

спасити живот себи и деци. У страху пролази један, а затим и други дан; увече се врата

кућице у којој се крије отварају и улази комшиница, жена њених година, која се ни по

чему не издваја међу другим женама. Пита: „Да ли сте ви та и та?“ Мајка у страху

одговара: „Да.“ „Откривени сте,“ каже комшиница, „ноћас ће по вас доћи и стрељаће вас,

треба да бежите.“ Мајка гледа децу и одговара: „Куда да идем? Како да бежим с

малишанима? Они не могу да иду брзо, неће далеко отићи; а и како да ме не препознају –

жену с двоје деце коју траже?“ И ова комшиница, која је тренутак пре тога била

непозната, одједном престаје да буде комшиница и постаје онај велики, величанствени

76

човек којег Јеванђеље назива ближњим – најближим, оним ко је ближи од свих; она

постаје ближња ове мајке и њене деце и говори јој с осмехом: „Неће вас тражити, зато

што ћу ја остати уместо вас.“ Мајка се вероватно противи: „Али, стрељаће вас!“ И она

одговара: „Да, али ја немам деце; ви морате отићи.“ И мајка одлази.

Не причам о простој пожртвованости; желим да истакнем неке моменте овог

поступка који му дају вредност и значење у Христу, који нас кроз Крст доводе до

схватања Васкрсења и Живота Онога Ко је велик у овим малима.

Мајка је отишла и ова млада жена (звала се Наталија) је остала. Не покушавам да

замислим шта се дешавало те ноћи, само бих желео да спроведем извесне паралеле које,

чини ми се, имамо право да спроведемо. Падала је ноћ, бивало је све хладније; јесења,

влажна ноћ ју је брзо обавијала усамљеношћу. Ова млада жена, сама, одвојена од свих,

која нема шта да очекује осим смрти, налази се пред лицем неминовне смрти – смрти с

којом нема никакве везе: млада је, жива је и није требало да буде убијена. Сетите се

Гетсиманског врта. Овде је такође у хладној, тамној ноћи, недалеко од најближих

пријатеља, који су заспали од умора и жалости, био Човек, такође млад, од тридесетак

година, Који је чекао долазак смрти, чекао је да Га убију уместо других зато што је

пристао на смрт како би сваки човек, Његов пријатељ и сваки човек понаособ – ви, ја, ти и

она, и они, и ми – како би свако био спасен, како би свако избегао ову ноћ чији је Он

заробљеник био.

Из Писма знамо како је у жалости завапио ка Оцу, знамо за крвави зној, знамо да је

не издржавши усамљеност пред смрћу која долази, отишао код ученика: да није будан

неко од њих? – и вратио се усамљено да би се срео лицем у лицу смрт, туђу, позајмљену,

немогућу, незамисливу смрт. Ево прве слике: Наталија у Христу.

Вероватно је Наталија више пута прилазила вратима, гледала је и мислила:

довољно је да отворим врата и да више не будем Зоја, да поново будем Наталија, нисам

осуђена на смрт, нико ме неће дирнути... Али, она није изашла. Можемо да измеримо шта

значи ова туга, овај ужас, сетивши се дворишта Кајафине куће. Петар је камен, Петар,

најјачи апостол, који је тврдио Христу да Га се неће одрећи чак и ако се сви остали

одрекну, да ће поћи с Њим у смрт, - Петар се среће с младом женом, слушкињом и

довољно је да ова слушкиња каже: „И ти си један од њих,“ да се он одазове: „Не, не

познајем овог Човека!“ Он се повлачи; поново се одрекао: и трећи пут запечаћује своје

одбијање; и затим се окреће и среће Христов поглед. Наталија би такође могла да се

одрекне, да каже: „Не желим да умрем, одричем се, одлазим на слободу.“ Али, она то није

учинила. Ова крхка жена од двадесет седам или тридесетак година силом Христовом

могла је да се одржи тамо где се сва људска чврстина Петра није одупрла, пре Васкрсења,

пре победе Божије за нас и у нама.

Осим тога, ова млада жена је вероватно себи постављала питање да ли ће њена

смрт бити узалудна. Да умре да би се мајка и деца спасили – да, могуће је; али каква је

ужасна, трагична бесмислица ако и њих ухвате и ако и њу стрељају... Сетите се највећег

међу рођеним од жена, Јована Крститеља. На крају живота, такође пред лицем неминовне

смрти, Јован Крститељ шаље два ученика да упитају Христа: „Да ли си Ти Онај Кога смо

очекивали или да чекамо другог?“ Колико трагизма има у овој реченици, која изгледа као

једноставно, безначајно питање! Јован ће умрети, зато што је био Претеча, Пророк и

Крститељ Христа; и пред смрћу која долази одједном се у њему појављује сумња: а шта

ако сам погрешио, ако одједном Онај Кога сам објављивао тек треба да дође, ако се

одједном испостави да Онај Коме сам принео своје сведочанство у име Самог Бога – није

77

Он? Узалудне су тада све године подвижничког, нељудског живота у пустињи, одрицање

од себе, због којег га Писмо назива гласом вапијућег у пустињи, чак не ни пророком који

говори у име Божије, већ гласом Божјим, који звучи кроз човека, који се толико

поистовећивао с овим гласом, да више није важно, да ли је то Јован или неко други –

говори само Бог. А сад је наступило ово стање пред смрћу: ако је Исус из Назарета заиста

Он, вредело је то чинити; али ако Он није Тај, тада је Јована преварио Сам Бог... Као и

Наталија, обавијена тишином ноћи и усамљеношћу Пророк није добио никакав одговор,

тачније, добио је одговор достојан пророка: „Идите, реците Јовану шта сте видели, - слепи

виде, хроми ходају, сиромашни благовесте, благо ономе ко се на саблазни о Мене.“ У

тамници, где га чека смрт он треба да стане пред лице све своје прошлости и све

садашњости, своје будуће смрти, усамљено, с потпуном самовласном одговорношћу

човека, у свој величини ове речи. Наталија такође није добила никакав одговор. Управо

сад бих могао да јој кажем да је Зоја била спасена, да њена деца сад имају преко педесет

година, много тога бих могао да јој кажем. Али она то никад није сазнала и стрељана је

исте ноћи.

Али у акту заступништва постоји још нешто осим пожртвованости: осим Голготе и

Гетсиманског врта постоји Васкрсење – по мери нашег учествовања у Христовој тајни,

али и по мери наше људске убогости. Вероватно се сећате места код апостола Павла где

он каже: Више не живим ја, већ живи у мени Христос... И на тренутак се замишљамо: шта

значе ове речи, шта оне обухватају? Зоја и њена деца добро знају једно: да живе туђим

животом, узајмљеним, њихов сопствени живот се завршио с Наталијом, њен живот се

наставља у њиховом земаљском животу. Они су живи – зато што је она умрла, она је

преузела на себе њихову смрт, дала им је свој живот. Они живе животом који у целини

припада њој.

Овде можемо да схватимо, можда на људском нивоу, у минијатури, то је нешто

веома велико кад се ради заиста о људској трагедији и о тајни спасења. Такође можемо да

схватимо строго, јасно, захтевно значење заступништва. Често се заступамо пред Богом

молећи Га да покрије Својом милошћу, љубављу, Својом влашћу оне који за тим имају

потребу; али заступништво је нешто више. Interceder на латинском значи „начинити корак

који ће нас довести у саму срж ситуације“ – попут човека који види да су два друга човека

спремна да се потуку и стаје између њих, солидаришући се с обојицом. Прва слика која ми

пада на памет јесу речи страдалника у деветој глави књиге Јова: Нема међу нама

посредника који би ставио своју руку на нас обојицу, односно: „Где је онај ко ће стати

између мене и мог Судије?“ Где је онај ко ће се у овом спору између Бога Живог и Његове

јадне творевине усудити да начини корак и да стане као посредник, да их раздвоји и

поново сједини? Да спречи њихов сукоб, који их чини међусобним заробљеницима, да их

сједини у слободи која обнавља хармонију? Овог Посредника налазимо у Христу: Човек

Који је био Бог, Оваплоћена Реч чини овај корак, стаје између палог, осуђеног човека и

Бога; равноправан с Богом и равноправан с човеком, до краја солидаран с Богом, зато што

је Он Сам Бог, до краја солидаран с човеком, зато што је Он човек и спреман је да у Свом

људском телу поднесе све последице Божанске љубави. Ево акта заступања, ево шта значи

овај корак, који нас доводи у срж ситуације заувек, вечно, зато што је Христос, Који се

родио од Дјеве – умро на Крсту, васкрсао и у Вазнесењу однео ово људско тело у срж

Тројичне Тајне.

На Наталијином примеру видимо да је Христос заиста Пут – пут живота, само

битије хришћанина. Такође видимо да нема друге истине, људске и Божанске, и да само

78

ово и води ка животу – ка животу који је богат, који је толико потпун да не само да

испуњава вечношћу онога ко га носи, већ се прелива преко ивица и излива на оне који су

око њега, бесконачно, из века у век, дарује им по цену Распећа спасење и живот вечни. То

је победа мученика, победа слабог над јаким, победа онога што је до краја рањиво,

односно љубави Божанске или људске, над оним што изгледа јако – над мржњом за коју

се испоставља да је разбијена и нестабилна.

Осим такве потпуне и трагичне оданости какву је испољила Наталија, ми бивамо

повезани са светом на скоро неприметан начин, који ипак има веома велики значај –

просто својим присуством. Ви сте у свету, али нисте од света, рекао је Христос. Чини ми

се да је најјаркији пример за то – место Пресвете Богородице у причи о браку у Кани

Галилејској. Сиромашна свадба. Људи чистог и искреног срца позвали су Христа и Господ

није одбио да подели њихов празник. Његова Мајка и ученици су такође овде. У извесном

тренутку, кад срце још жуди за радошћу, као преперека се појављује људско сиромаштво:

нема више вина. И овде се размењују реченице, за које се чини да нису међусобно

повезане. Немају вина, каже Пресвета Богородица. Шта је Мени и Теби, Жено? –

одговара Христос, Мој час још није наступио. И уместо да каже Господу да је Она Његова

Мајка, да је за љубав и самилост увек време, Она Му ништа не одговара. Просто се обраћа

слугама и каже им: Шта год да вам каже, учините. И Христос упркос ономе што је

управо рекао благосиља воду омивања и она постаје вино Царства. Како схватити овај

разговор и привидну противречност између Христових речи и дела? Зар није Христово

питање упућено Мајци значило: „Зашто Ми се обраћаш? Да ли зато што си Ти Моја Мајка

по природи, што си Ме родила, да ли зато што си Ми најближа? Ако је тако, ништа не

могу да учиним, Мој час још није наступио, зато што Царство још није наступило.“ И

Богородица не одговарајући Му, успоставља Царство тамо где испољава потпуну веру у

Њега, и речи које је слагала у срцу од самог почетка, од Благовести, доноси плод на

богатом и светом тлу, и Она у Сину види оно што Он заиста јесте: Реч Божија. Услови

Царства се успостављају, Бог среће Саздање Које Му се до краја предало и открило, Које

до краја верује у Њега. Он може да делује слободно, не вршећи насиље над природом,

царски, зато што је Он у Својој области. И Он чини прво јеванђељско чудо.

Ово место Богородице може постати место сваког од нас. Сви можемо да учинимо

реалним присуство Царства Божијег тамо где се налазимо, ма где то било, ма какво

неверје, нетачност или сумња да су око нас, просто верујући до краја Господу, као деца

Царства. У овоме је акт заступништва који има првостепени значај. Својим присуством у

некој ситуацији ми је на коренит начин преокрећемо, зато што с нама у њу улази Бог, Он у

њој присуствује нашом вером: без обзира да ли је то у нашој породици, међу пријатељима,

у тренутку свађе која је букнула, где се испољава несагласност, где несхватање почиње да

раздваја оне који су били јединствени; нека је то на послу или просто на путу, у метроу, на

улици, у возу... Тамо где међу људима, устремљеним ка свом вечном назначењу увек

можемо да се усредсредимо, да се унутрашње осамимо и да кажемо:

„Господе, верујем Ти; дођи и буди међу нама!“ и у овом акту поверења, у

созерцатљној молитви која не моли за виђење, која се задовољава обећањем Божјим треба

да будемо тамо где ћемо Га призвати у помоћ, где можемо да оствармо своје

заступништво. Понекад нам недостају речи, понекад не умемо да поступимо мудро, али

увек можемо да молимо Бога да дође и да буде с нама. И тада ћемо често видети како се

мења атмосфера, како свађа престаје, како поново завладава мир. Ово је битна форма

заступништва, иако је мање јарка него оно што сматрамо великим пожртвовањем. И још

79

једном видимо колико нераскидиво су повезани деловање и созерцање, видимо да није

могуће деловати хришћански ван созерцатељног момента. Видимо такође да созерцање

није само Боговиђење, оно је прозрење у дубину које нам омогућава да видимо суштину

ствари, да разликујемо њихов вечни значај; созерцање је виђење не само света, већ и света

у Богу.

У центру овог свељудског заједништва, овог видљивог света, који је много шири од

људског друштва, присуствује заједница која је сама у стању да обухвати и

трансцендентно, и непосредно призвање онога што је окружује: то је Црква, друштво

изабраних и овај избор за чланове заједнице не означава привилегије и права, већ

служење. Христос је обећао да ће нас послати као овце међу вукове; у вече Свог

Васкрсења Он нам је заповедио да изађемо у свет, као што је Њега послао Отац. Он нас је

упозорио да смо ми на земљи као небеска колонија, авангарда Царства Божијег, ми смо

саборци Господњи у делу ослобађања света од сила зла и смрти. Црква се може

дефинисати само споља; изнутра је она сама тајна унутрашњег живота и удубљивања у

Бога; она је тајна сусрета, Присуства и заједничарења. Она далеко превазилази људско

друштво, окренуто ка Богу, послушно Њему, окупљено око Њега; она је живо тело,

истовремено Божанско и људско. Она има емпиријски аспекат: то смо ми; постоји и вечни

аспекат: Бог, Бог у нама и ми у Њему. С једне стране, по дефиницији светог Јефрема

Сирина, Црква није сабрање праведних, већ гомила грешника који се кају; она у чежњи

вапи ка Богу; њој је потребно спасење. С друге стране, она није само in via, она је већ

достигла циљ: Бог је овде, она је нашла мир у Њему. Њена богочовечанска природа је

сложена; таква је и њена људска страна. Она се открива како у грешнику, којем је

потребно спасење, тако и у Оваплоћеној Речи, истинском Богу и истинском човеку. Само

Он показује истинску меру човечанства као места присуства Светог Духа; Оног Духа,

Који од нас гради тело Христово, васцелог Христа (по смелој речи једног од отаца Цркве,

једном ћемо постати као Он, јединородни син у Јединородном Сину); Духа Божијег, Који

нас учи да се обраћамо Оцу Речи као свом Оцу.

Црква је тајанствени организам где дејством Духа постајемо оно што Христос

јесте; Он је пожелео да постане оно што смо ми, и наш живот је скривен са Христом у

Богу. Битна разлика између Цркве и света јесте њена есхатолошка димензија. Она већ

припада будућем веку и зато Дух Божји прожима сав живот Цркве. Стога Му упућујемо

нашу молитву приликом савршавања Евхаристије. Царство Божије, Царство будућег века

је већ овде, и у њему је већ све завршено. Бог је већ све у свему; Хлеб и Вино већ садрже

Божанство. Црква зна све – и предмете, људе – не само у њиховом увек трагичном

временском развоју, већ и у њиховом последњем завршетку и зрелости и зато она може да

узноси благодарење за све из овог трагичног и често суровог света.

Можемо благодарити за све, само ако умемо да видимо све у завршености, иначе је

наше благодарење – знак безосећајности, коју не може да нам опрости ни свет, ни Бог.

Треба да умемо да се из свог искуства окренемо ка Богу и да кажемо заједно с

праведницима: Био си у праву, Господе, на свим путевима Твојим... Црква је способна за

то, зато што има такво виђење. То није само виђење света, помраченог грехом, већ виђење

у којем већ руди зора Преображења, у којем већ делује Васкрсење; ово виђење је прожето

вечним животом који изливајући се у овај свет, корак по корак, час за часом покорава свет

вечности.

Управо зато Црква не зна за разлику између живих и мртвих, која је ван ње пуна

бриге и збуњености. Бог није Бог мртвих, већ Бог живих; за Њега су сви живи – сви су

80

живи и за Цркву. Само из овог есхатолошког искуства можемо да очекујемо смрт као

огромну наду и да призивамо час суда, Христов долазак у радости, да кличемо заједно с

Духом и Црквом: Дођи, Господе Исусе, и дођи брзо! Историја и вечност су нераскидиво

сједињени у овим есхатолошким и евхаристијским категоријама; и молитва Цркве

укључује и обухвата не само њене чланове, већ кроз њих или ради њих, захваљујући њима

– цео свет, који се посматра као потенцијална Црква, цела Црква коју чекамо. И у Цркви, у

овом развоју у оквирима есхатологије, где је како указује грчка реч, све већ завршено, али

истовремено – у развоју, кроз општење светаца и грешника имамо живу везу са свим

живима и са свим мртвима.

Шта значи наша молитва за преминуле? Зар молимо Господа да буде неправедан?

Наравно да не. Овом молитвом сведочимо да они нису живели узалудно. Доказујемо да су

у хиљаде незнатних ситница које су испуниле њихов живот, умели да баце семе љубави.

Молимо се за њих, зато што у нашем срцу има љубави и захвалности, јер је жива успомена

на њихово присуство међу нама, и ово сведочанство приносимо као молитву за њих; и ова

молитва, као и свака друга, треба да буде потврђена нашим животом. Ако у свом животу

не донесемо плод онога чему су нас научили преминули, наша молитва за њих неће бити

узалудна, али ће бити слаба, неће се винути на горе. Треба да будемо у стању да кажемо:

„Господе, погледај, овај човек је живео, посејао је у мом срцу љубав, посејао је у мом

животу примере на које се угледам.“ Наступиће дан кад ће све бити завршено, кад ћемо

моћи да устанемо и да кажемо: „Господе, добро које видиш у мом животу није моје, оно је

његово; прими га, нека оно буде његова слава или можда његов опроштај.“ Сетите се

молитве коју је написао човек у концентрационом логору. Не могу да је поновим

дословце, али она каже: немој уписати мучитељима она страдања која су нам причинили,

већ погледај на плодове овог страдања у нама: на наше трпљење, на међусобно

пријатељство, на међусобну љубав, итд. и нека ови плодови буду њихово оправдање...

само да не будемо за њих авет ужаса, већ њихово оправдање!.. Онако како препричавам

звучи врло слабо, али је то нешто најпотресније што сам читао.

Живот сваког од нас не престаје у дан смрти на земљи, рођења на небу. Свако од

нас ставља печат на сваког човека којег среће. И овде је одговорност која непрекидно

пролази кроз векове. Овај посмртни живот је дубоко и нераскидиво повезан са животом

оних који живе на земљи, и одговорност се огледа у нашим молитвама за мртве. Кроз њих

више не припадамо земљи у потпуности; у нама, у свима онима на које су преминули

оставили одраз своје личности, нама драги преминули људи још припадају историји и

развоју света. Ове молитве су од суштинског значаја, јер представљају један од израза

живота који обухвата и уједињује све људе, цело људско друштво. Међутим, не молимо се

посебно само за неке људе, већ и неким људима; молимо се Богородици и свецима. То не

значи да њихову благост супротстављамо строгој истини Божијој. Молимо им се зато што

знамо да је њихова воља јединствена с вољом Божијом и да наше обраћање њима не

ствара супротстављање, већ хармонију која обједињује у љубави све, и живе и мртве. Ако

наш Бог није заиста Бог мртвих, већ Бог живих, зар није природно да молитве упућујемо

онима од њих који су нам посебно блиски, који представљају изузетан пример? Свако од

нас може да нађе међу црквеним свецима оне које најбоље схвата, чији лик нам много

говори. Не правимо радикалну разлику између оних чија светост је призната и проглашена

и неканонизованих људи. Неке свеце је Бог издвојио и показао као пример за хришћане;

то не значи да други нису такви. Слободно у молитвама можемо да се обраћамо

преминулим родитељима или пријатељима, у томе нема светогрђа.

81

Молитве које упућујемо Пресветој Богородици имају посебан печат. Међу

земнороднима Она је најближа Христу и не зато што Му је она дала тело Оваплоћења, већ

зато што је Она заиста Његова Мајка, Она с Њим није повезана само физички, већ и

метафизички, духовно. У нашим молитвама упућеним Њој увек постоји дубоко дирљив

тренутак. Наши грехови су били узрок Христове смрти на Крсту – и Њу, Мајку нашег

Господа призивамо у помоћ. Свака молитва упућена Њој може бити преведена у ове речи:

„Mати, ја сам убио Твог Сина... Али ако Ти опростиш – нико ме неће осудити.“ Ево шта

подразумева наша вера, наша љубав према Оној Која је дала Свог Сина на распеће без

иједне речи, без геста, потпуном преданошћу, у потпуном заједничарењу с намером и

вољом Божијом.

Још неколико речи о литургијској молитви. Ова молитва која се стално обавља у

Цркви, у сржи видљивог света, не само света људи, већ и света предмета, некима изгледа

да је лишена непосредности. Чини се да је превише јасно одређена, да се затвара у

строгим облицима. Она је заиста таква, зато што је њен циљ – не само да изрази

заједничко, свима својствено људско осећање, већ и да васпитава. Она такође треба да

буде откровење лепоте – не само лепоте која већ постоји, већ израз онога што би свет

могао да постане, што је позван да буде у Богу: свеопшта хармонија, равнотежа свега у

Богу. Без тешкоће би се на мноштву ситних детаља могло показати како православно

богослужење развија све библијско откровење – у молитви, у гестовима, у икони, у

покрету. То је веома важан елемент богослужења. Оно је школа духовног живота, оно је

извесна тачка, сусрет с Богом и са светом у Богу. У њему постоји истинска непосредност,

која ипак превазилази емпиријско осећање сваког од његових учесника. То је свето

осећање које је заједница већ достигла; сама заједница је изнад нас и у Богу превазилази

саму себе; то је свет сусрет, у чијој сржи је главно: тајанствено заступништво пред Богом,

где Бог сусреће човека не само кроз реч и невидљиву благодат, већ и кроз преображену

материју. Воде Крштења које се приносе Богу актом вере и верности, постају не само

првосаздане воде, већ и оне воде које је Христос обећао Самарјанки. Хлеб и вино, који су

постали Тело и Крв Христова, наговештавају дан кад ће Бог бити све у свему. Али ван

граница овог личног сусрета с Бога и људи у Цркви, ван граница сусрета човека са светом

који се открива у Богу, постоји сурово, трагично супротстављање хришћанина и света, у

који хришћанин улази да би послужио свету по образу Сина Божијег. Син Божји се

оваплотио, да тако кажем, до краја, Он је постао саставни део људског развоја, и у овом

процесу молитва постаје заступништво и заступништво постаје савршена Голготска

жртва.

Између екстазе, неизрецивости сусрета и нашег присуства у свету постоји

напетост, неподударност: она одражава човекову неспособност да живи пунотом

Божанског живота и да не губи притом везу са сопственим, личним, уским животом. По

речима Симеона Новог Богослова, то је удео почетника; савршенство и идеал је у сталном,

непромењивом јединству, које обузима целог човека, дух, душу и тело, без спотицања или

колебања, по образу Господа Исуса Христа и неких светаца. Свукавши спољашњи свет,

слободна од борбе, од сумње и брига, душа стиче до тада непознату трезвеност, пажњу,

снагу и јасност. Осећање је живо, ватрено и чисто; слободно од сваке емоције или страсти

оно је (у својим спољашњим изразима) сила и светлост). Уопште не помрачујући мисао,

као што је то својствено емоцијама, осећање је води према процвату, помаже јој да се

развије. Мисао све време остаје до краја, дубоко свесна и слободна; душа у овом делању

никад не бива пасивна; ослободивши се од затворености у себи, она се предаје Богу и час

82

чува потпуну власт над собом и може по жељи да тихује или да твори молитву; час се

речи које употребљава саме рађају у срцу и уму онога ко се моли, тако да он не може да их

мења, бира или усмерава; час она постаје неизрециво ћутање у човеку, који је превладао

окове осећајног света и он у потпуном тиховању свих душевних сила созерцава нетварну

Божанску светлост, тајне створеног света, сопствене душе и тела (св. Исак Сирин; цит. по:

Преп. Нил Сорски. Предање о скитском животу).

Свака истинска молитва, односно она која се савршава у потпуном смирењу, у

одрицању од усмерености на себе, у потпуном предавању себе Богу, пре или касније

добија живоносну благодат Духа Светог. Она постаје квасац сваког дејства и служи као

његово мерило, она је све у животу, престаје да буде „дејство“ и претвара се у само

битије, постаје изливање Онога Ко испуњава све и све води ка пуноти.

Превод са француског. Наслов оригинала “La Prire” („Молитва”). Руски назив је

преузет из енглеске верзије текста. У самиздату се сретао превод управо ове (унеколико

скраћене) верзије.

О молитви Господњој

Наизглед, нема шта да се каже о молитви Господњој. Сви је користимо, знамо је од

детињства, стално је чујемо на службама и природно јој прибегавамо, делимично због

њеног задивљујућег склада и лепоте, делимично – знајући да је то молитва коју нам је дао

Сам Спаситељ Христос, и зато је она за нас светиња, то је Његова сопствена молитва, коју

је поделио с нама. Мислим да кад се молимо овом молитвом морамо имати на уму

следеће: ово је молитва Сина Божијег, Који постао Син Човечији, која изражава све

Његове синовство (и много другог, што води ка томе – на шта ћу се вратити).

За мене је молитва Господња годинама била најтежа молитва. Разуме се, свака

појединачна реченица је за сваког приступачна и схватљива у границама његовог

духовног раста или удубљености, или искуства, али у целини, она не да ме није

задовољавала – нисам могао да нађем кључ за њу. И у извесном тренутку сам у њој открио

нешто што желим да поделим с вама: она није само молитва, она је читав пут духовног

живота (на то ћу се такође вратити).

Чини ми се да је молитва Господња на известан начин подељена на два дела. Први

је – призивање: Оче наш и следе три молбе.

Ове три молбе јасно представљају молитву синовства, али не нашег релативног

синовства, јер смо ми блудна деца нашег Небеског Оца, ми се колебамо и идемо, већ су то

речи које је могао да каже само савршени Човек, Који је и савршени Бог. Ово је молитва

синовства у пуном смислу те речи. А затим следе молбе, које како ми се чине, воде ка

овом синовству или које могу да служе као звезда-водиља ка томе да човек израсте у ово

синовство. Дакле, покушаћу да вам кажем нешто о ова два дела.

Прво што ме запањује, што ме задивљује у себи, што ме задивљује и у другима: кад

кажемо Оче наш, увек мислимо да је то молитва која изражава заједно све нас, верујуће,

православце или парохијане једног храма, или чланове једне породице. И до данас нисам

срео никога ко би осетио да је, кад нам је Христос рекао Оче наш, Он говорио о томе да је

то Отац Његов – и наш, наговештавајући на известан начин тренутак кад је касније, у току

јеванђељске историје, Своје ученике назвао Својом браћом. То је изванредна ствар, то је

потресна ствар, зато што кад би се радило о томе да признајемо Божије очинство за себе,

83

то би било већ тако много. Али кад подразумевамо да ово очинство укључује Једнородног

Сина Божијег, да очинство у овом призивању доводи нас и Њега у исти положај у односу

на Бога Оца, то је нешто, како ми се чини, тако потресно и тако дубоко!

Очинство има посебна својства. Отац је онај ко је извор нашег живота. Отац је онај

ко васпитава овај живот у нама, али то чини строгим захтевом безграничне љубави, ко

није спреман да иде на било какве компромисе и ко захтева од нас да будемо оно за шта

смо призвани, ко се не задовољава ничим у нама, што је испод нашег достојанства. На

пример, узмите причу о блудном сину. Сећате се како се блудни син, освестивши се, враћа

у очеву кућу. И успут понавља у себи – не да учи напамет, већ у његовој души плаче

молитва: „Оче, згрешио сам против неба и пред тобом, нисам достојан да се називам

сином твојим; прими ме као једног од својих најамника...“ То је плач душе, то није

понављање онога што ће рећи оцу – он то осећа све време и иде код оца без обзира на свој

недостојан живот. Иако је недостојан, он зна да је отац остао отац, да се његова љубав

није поколебала, чак ни кад му је син рекао: „Једва чекам да умреш да бих почео да

живим. Хајде да се договоримо: умри за мене, дај ми онај део богатства који бих добио

после твоје физичке смрти, договоримо се да те више нема...“ Чак ни тада отац није

изрекао ниједан прекор, већ му је просто дао његов део имовине и испратио га је с миром.

И ево, сећајући се тога, младић иде кући управо код оца – не код судије, не код туђег

човека, не у нади да ће га „можда“ примити. Ова реч отац значи да у њему још није умрла

нада. Али, да ли сте обратили пажњу на то му да кад пред оцем жели да изговори своју

исповест, отац не дозвољава да каже последње речи. Син изговара: „Оче, згрешио сам

против неба и пред тобом, нисам достојан да се називам твојим сином...“ – и отац га ту

прекида: син или кћерка могу бити недостојна деца свог оца или мајке, али ни на који

начин не могу да промене своје односе тако да то буду односи достојних најамника или

слугу. Отац не може да га прими као најамника, као слугу, он може да га прими само као

сина: који се каје – да, недостојног због свог понашања – да; али као сина и никако

другачије. Дакле, за нас је страшно важно то што се Бог никад неће помирити с тим да

будемо испод свог нивоа. То је Божије очинство.

И кад у том контексту размишљамо о томе да нам Христос даје ову молитву и да

говори Оче наш, пред нама се одједном појављује слика онога што би требало да будемо.

Ако смо заиста браћа и сестре Јединородног Сина Божијег Који је постао Син Човечији,

ето која је мера наше људскости – ништа мање од тога. Треба да будемо Христове иконе;

и више него иконе: треба тако да се сродимо са Христом да све што се може рећи о

Христу, у своје време, кад све буде завршено, може да се каже и о нама. И то није моја

лакомислена опаска, зато што постоји једно место у делима светог Иринеја Лионског где

он каже (то није дослован цитат, али преносим његову мисао) да ће кад наступи крај

времена, цело човечанство у јединству с Јединородним Сином Божјим силом Светог Духа

постати јединородни син Божји. Граница између Јединородног Сина Божијег и деце

Божије по благодати ће се избрисати, зато што ће наше јединство са Христом бити

свечовечанство пред Лицем Божјим, и у центру овог свечовечанства које је спасено и које

је достигло своју пуноћу свечовечанства, кад Бог буде све у свему (1 Кор. 15, 28) – у име

Исуса Христа.

Дакле, кад кажемо Оче наш, морамо да схватимо да преузимамо на себе оно

непојамно призвање и спремност за ово непојамно призвање и спремност за оно

непојамно стање да не само да смо браћа и сестре Христове по људској природи, већ да је

све што је мање од пуноће Христовог образа недовољно да бисмо у потпуности били оно

84

што јесмо. Ово захтева много тога. То није молба упућена Богу да Он за нас учини оно

што ми не чинимо ни за себе, ни за Њега; то је позив да будемо јунаци у тражењу оне

пуноће коју, наравно, не можемо да достигнемо својим снагама, али која је наше

призвање; и немамо права да мислимо о себи испод тога, морамо бити довољно смирени

да примимо ову величину и да се поклонимо пред њом, - да, али и да је испунимо. А ако се

постави питање о томе на који начин се ово може учинити, одговорићу речима које је

Господ рекао апостолу Павлу кад је овај молио за снагу да обави своје дело. Господ му је

рекао: Довољна ти је благодат Моја, сила се Моја у немоћи остварује (2 Кор. 12, 9).

И наравно, немоћ, о којој се овде говори, није наша лењост, није наша учмалост,

није наша малодушност, већ је она тварна крхкост, која постаје прозрачна за утицај

Божанства, која постаје еластична у руци Божијој, кад се Богу препуштамо с вером,

поверењем, у послушању. Тако да је, како је Спаситељ рекао у Јеванђељу, немогуће човеку

могуће Богу (Лк. 18, 27). И зато треба да верујемо да је то могуће. Опет, Павле каже: све

ми је могуће у Господу Исусу Христу Који ми даје моћ (Флп. 4, 13). Тако да овде постоји и

призвање које је превазилази наше снаге, и сигурност у то да можемо да израстемо у меру

овог призвања – не да израстемо органски, већ подвижнички; то је захтев који се поставља

пред нас.

И ове једноставне, толико уобичајене речи: Оче наш – одједном нас доводе пред

лице нашег братства са Христом и до непојамне величине нашег призвања, и до

сигурности да ово призвање може бити испуњено силом Божанске благодати, само ако се

препустимо Богу, управо онако како сам рекао, с гипкошћу, прозрачношћу, послушањем.

И овде бих желео да кажем да послушање није повиновање, није поробљавање; то

је стање човека који ослушкује свим силама свог бића – и ума, и срца, и свега: који

ослушкује глас своје савести, ослушкује јеванђељску реч, ослушкује тајанствени глас

Светог Духа, Који неизрецивим уздасима (Рим. 8, 27) говори у њему или га у појединим

тренуцима јасно учи да небеском Оцу каже: Ава, Оче (Рим. 8, 15).

А даље следе молбе. Оче наш, Иже јеси на небесјех (Оче наш, Који јеси на

небесима) – на овоме се не треба ни задржавати у смислу да је све јасно: не кажемо да Бог

живи негде изнад облака или у и неком простору. Небо је место где Бог јесте, исто као

што је древни шеол, древни ад, какав је он био до силаска у њега Самог Христа, био место

коначне, безнадежне раздвојености од Бога. Значи, опет говоримо о ономе одакле је

Христос дошао, куда се вратио вазнесењем и где се ми потенцијално налазимо. Јер ви се,

вероватно сећате оног места код апостола Павла, где он каже да је наш живот скривен са

Христом у Богу (Кол. 3, 3). Он је Свечовек; свако од нас, сви ми заједно као да се већ

налазимо у Њему потенцијално као могућност или тачније, као стално урастање у ову

тајну; зато можемо да гледамо престо Божји и да видимо на њему истинског, правог

Човека. О томе Јован Златоуст каже: „Ако желите да знате шта је човек, немојте гледати у

царске престоле или палате велможа – подигните поглед према престолу Божијем и с

десне стране Бога и Оца видећете Човека у пуном смислу те речи.“ Али кад Га видимо, ми

видимо оно што смо призвани да будемо. И немамо ни права, ни могућности да гледамо

на себе другачије; то је наше призвање, то је воља Божија о нама. Бог у нас толико верује

да нам даје такво призвање.

Сећам се једног „културног“ човека који је врло простодушном свештенику

објашњавао да он, наравно, не може да верује зато што нема шта није учио: и богословље,

и философију, и историју је проучавао... Свештеник је био једноставан, бивши сеоски

свештеник, који се обрео у иностранству. Он га је погледао и рекао: „Па зар је важно то

85

што ти не верујеш у Бога? Какву штету Он има од тога? Изванредно је то што Бог верује у

тебе...“ То је наша ситуација: Бог верује у нас, значи, можемо да будемо мирни; само се

одазови на ову веру послушањем, односно слушањем свим бићем онога што Он има да

каже – и то ће се испунити.

Дакле, - Да свјатитсја имја Твоје. Нека се свети – с једне стране, од речи свет, с

друге – говори се о сијању. Ја сад не бркам обе речи већ кад говорим о светињи, говорим о

нечем што је пуно светлости. Ја сам светлост свету (Јн. 8, 12); послати сте у овај свет као

светлост (Мт. 5, 14). И било би тако просто схватити значење ових речи, кад бисмо им

једноставно прилазили. Тачније: замислите каква би била реакција сваког од нас, кад

бисмо име највољенијег човека користили у прљавој шали или на неки срамотан начин;

какво би то негодовање изазвало у нама, и више од тога – како би била неиздржива бол

што се име моје мајке тако користи, што се име моје домовине тако користи, што се име

онога што је за мене светиња тако користи. У овоме је сва једноставност ове молбе. Кад за

нас Бог не би био најдражи (јер не можемо да се хвалимо тиме да волимо Бога више него

родитеље, него рођаке, него децу), али кад бисмо Га волели макар мало, било би нам

неиздрживо што се име Божије изговара у контексту који Га није достојан. То срећемо у

историји. Могу да вам наведем два примера.

У Сибиру је некада постојало племе (да ли сад постоји – не знам) које није имало

реч за Бога, зато што су сматрали да се оно не сме говорити, да је то превише свето Биће

да би Му се дало земаљско име. И они су били у праву, зато што је само оваплоћени Бог

могао да добије земаљско име Исус. И кад су у разговору хтели да означе Бога правили су

паузу и дизали руку према небу, указујући да говоре „о Њему“, али Му име нису давали.

Друго: постоји једно изванредно место у делима Мајмонида, јеврејског писца из

XII века о имену Божијем. Он каже да су се у старојеврејској традицији име и биће

поклопили. Право име није надимак, као Петар, Иван, или презиме, већ је право име –

управо оно име које је Бог изговорио кад је извео сваког од нас из небића – оно се

подудара с човеком или с датим бићем, и зато се име Божије чак ни у богослужењу не

може изговорити пред целим народом, зато што он не може да понесе ову тежину или да

се поклони на дужан начин пред овом светињом. И Мајмонид каже кад се народ окупљао

у храму, а кад су се узносиле молитве, кад се чуло појање псалама, у храму је грмело.

Првосвештеник који је једини знао како се изговарају ова четири слова имена Божијег

(YHWH – она су се могла прочитати само ако се зна који самогласници дају живот овој

речи, и то је тада знао једино првосвештеник), сагињао се и тихо је изговарао ово име. И

оно је како каже Мајмонид, као крв, струјало кроз сву ову молитву, и молитва, која је била

као мртво тело, одједном је оживљавала и узносила се ка Богу. Ево, то је осећање које је

диктирано јеврејским доживљајем имена Божијег и које можемо да схватимо из датих

примера; ето шта је име драгог човека.

Али сазнавши шта значи чувати, штитити име вољеног човека, можемо да се у

складу с тим учимо и да учимо целог живота – да се према имену Божијем односимо

управо с таквим осећањем да је то светиња, и да рећи „Бог“, рећи „Исус“, рећи „Господ“

не значи просто изговорити надимак: то је молитвено призвање које говори о Њему, исто

као што нам име вољеног човека говори о њему – оно се не сме хабати. Зато ево на шта

смо ми позвани: у пуном смислу речи само је Господ Исус Христос могао да изговори име

Божије са савршеном чистотом срца, ума, уста, воље, тела, целог Свог бића. Ове речи о

Христу можемо да изговарамо пажљиво, с трепетом, не користећи олако речи од којих

демони дрхте и према којима не осећамо свештени страх... Јер страшно је помислити да се

86

пред Исусовим именом клања свако колено (Флп. 2, 10), а не само ми верујући хришћани.

Јован Златоуст негде каже да кад изговоримо име Спаситеља Христа демони у страху

беже од нас, а ми га изговарамо без страха... Како је ово мучно и какву одговорност

узимамо на себе знајући ово име, јер ми знамо име Отац и знамо га кроз Једнородног

Сина, и знамо земаљско име за Бога: Исус, „Бог спасава“. Ове речи можемо да изговарамо

и ове речи су довољне да дрхти цео свет – осим нас... Да свјатитсја учи нас: чувај га као

светињу, оно је више него икона, оно је више него име вољеног човека. Нећемо дозволити

да икона буде оскрнављена, а о Богу говоримо с таквом лакоћом.

И затим: Да приидет Царствије Твоје (Нека дође Царство Твоје).

Знате, често за време молитве имамо осећај да призивамо Бога да би Он нешто

урадио. Једном сам држао проповед у англиканском храму и рекао сам: „Молите се Богу

за све потребе света, као да подсећате Бога на све оно што је Он требало да учини, а

није...“ И заиста, често се молимо као просјак који пружа руку док нам је Бог поверио

Царство (Лк. 22, 29). Он нас је довео на земљу да бисмо градили ово Царство. Кад кажемо

Да приидет Царствије Твоје, то не значи: „Дођи, Господе, поново умри на крсту,“ или:

„Дођи као победник и победи непријатеље...“ То је прелако. „Теби крст – нама слава.“ И

немојте мислити да је то просто светогрдна опаска с моје стране.

Узмите причу о томе како су на путу за Јерусалим пред Христа стали Јаков и Јован

(Мк. 10, 35-40). Спаситељ је управо говорио отворено – сажето, али трагично – о Својим

страдањима која Му предстоје. И с чим код Њега долазе Јаков и Јован? „Кад васкрснеш

дај нам да седнемо с Твоје десне и леве стране.“ Односно: „Ти учини Своје, прођи кроз

страсну седмицу, умри на крсту, победи смрт, васкрсни – а онда ћемо ми сакупити

плодове Твог страдања...“

А ми говоримо исто то – не тим речима, већ својим понашањем, кад кажемо:

„Господе, учини! Господе, дај!..“ А сами стојимо отворених руку очекујући милостињу, а

не дар. А Господ нас је послао у свет да бисмо градили Царство Божије, да бисмо градили

град Божји. Међутим, град Божји треба да се подудара с градом људи.

Цело човечанство гради неки град, неко друштво; ма какви били политички

системи, свака група или маса људи гради неко друштво, које има неколико

карактеристичних црта, хармонију, да би се у њему могло живети, да би у њему постојали

извесни људски односи итд. Али кад говоримо о људском граду, не можемо да се

помиримо ни са чим мањим него што је такав град чији први грађанин може да буде Човек

Исус Христос, оваплоћени Син Божји. И зато са свим људима морамо да градимо оно што

се може људски градити, али треба да знамо да је то само костур, да је овај људски град

премали, да у њему нема довољно ширине, довољно дубине и довољно светости да би

Исус из Назарета, Син Божји, био у њему први Грађанин. У посланицама апостола Павла

се каже да је наша домовина, наш град – на небесима (Фил. 3, 20) и један шкотски

богослов је то превео: „Ми смо авангарда Царства Божијег.“ Да, наша домовина је тамо

где је Господ; душом, молитвом, љубављу, призвањем ми смо тамо, али смо послати у

свет да бисмо градили управо људски град који би био град Божји. И то је наша

одговорност.

Зато кад кажемо: Да приидет Царствије Твоје, - ми не само да молимо Бога за то

да оно дође, не само да молимо да Његовом благодаћу постанемо верни градитељи овог

Царства. А верни градитељи граде о свом трошку, односно по оној цени по којој је

Христос градио. Сећате се, у примеру који сам раније дао, Христос даље пита Јакова и

Јована: „Да ли сте спремни да пијете Моју чашу? Да ли сте спремни да се крстите Мојим

87

крштењем?“ – што у преводу с грчког значи: „Да ли сте спремни да се погрузите, да

главом уроните у онај ужас у који Ја сад ступам?...“ То је наше призвање и то није мучно

призвање, зато што је крст који је у том тренутку био страшно, ужасавајуће оруђе смрти и

убиства, постао знак победе.

Кад нам Христос каже: „Заборави на себе, узми свој крст, иди за Мном“ (Мк. 8, 34)

– Он нам више не каже: „Иди само на Голготу.“ Он, Који је васкрсао и победио, каже нам:

„Не бој се, узми сав крст свог живота и хајде за Мном, зато што сам Ја прошао цео пут, Ја

сам га прокрчио, Ја сам све искусио. Ти можеш да идеш за Мном без страха, зато што Ја

већ све знам и нећу те повести у пораз...“

Ипак, наш пут је крсни пут. Ако желимо да некоме принесемо дар живота, можемо

да га принесемо само дајући свој живот. И кад кажем „дајући живот“ то не значи: умирући

физички, већ знајући сваког дана, сваког тренутка, да сам посланик Божји на земљи и да

морам своје „ја“, све што имам, да исцрпим, да дам сваком гладном и потребитом. Не

говорим само о физичким даровима, већ о свему што можемо да дамо: знање истине

Божије; љубав Божију; наду – тамо где нема наде; радост – тамо где нема радости, итд.

Тако да нас ова молитва више обавезује него што нам улива наду, у смислу да кад кажемо

Да приидет Царствије Твоје, преузимамо на себе обавезу. Знамо да је Господ веран, да ће

бити с нама, али Он од нас очекује оно што је својевремено Сам учинио за нас.

Мислим да речи Да будет воља Твоја, треба схватати исто тако. Зато што смо често

лицемерни (можда ви нисте, али ја јесам) ево у чему; често Бога молимо за нешто што

желимо: „Нека буде воља моја, Господе,“ али се осигуравамо и завршавамо молитвом:

„Нека буде воља Твоја.“ И тако је, ма шта да се деси, моја молитва испуњена: ако је

испало по мом, тим боље, а ако је испало по Божијем – па молио сам Га за то... Значи,

победио сам на оба фронта. Не, то није довољно, то је мало. Кад кажемо: Да будет воља

Твоја, то значи да узимамо на себе труд да спознајемо ову вољу, да живимо по овој вољи,

да је спроводимо у живот. А воља Божија је спасење света; воља Божија је све што се

садржи у појму: жртвена, крсна, самопрегорна, рањива, незаштићена љубав – ради тога да

би други човек могао да живи, да оживи, да израсте у своју пуну меру. Ево неких црта

ових првих молби; али у савршенству ове прве молбе може да изговори само Господ. Он

нам каже да је Царство Божије у нама (Лк. 17, 21). У Њему је пуноћа Царства Божијег. У

нас треба да га уселимо; ми морамо да посадимо Христа на престо у себи, да би Он био

Цар и Господ свег нашег живота: мисли, осећања, жеља, покрета и радњи. Али Он може

да каже у потпуности Да будет воља Твоја, зато што не испуњава Своју вољу, већ вољу

Оца Који Га је послао (Јн. 6, 38). Ове молбе су чисто синовске, и ми можемо да

учествујемо у њима, само ако смо тесно и дубоко повезани с Господом Исусом Христом.

А ми смо с Њим дубоко повезани. С Њим смо повезани крштењем, с Њим смо повезани

даром Светог Духа у миропомазању, с Њим смо повезани причешћивањем Светим

Тајнама Тела и Крви Христове. И ако се користи друга слика коју употребљава апостол

Павле: ми смо накалемљени на живу маслину (Рим. 11, 17) – ми смо као гранчица која

умире, коју је баштован изненада открио и жели да је накалеми како би она поново

оживела.

Размислите о ономе што се дешава. Ево, живи неки изданак, пустио је слабо

корење у сиромашно тле. Овај изданак неминовно умире, иако неко време из земље

извлачи мало живота. И одједном долази баштован и ножем га одсеца од корена и овај

изданак више не може да се храни чак ни оним малим што му је земља давала. Из њега

тече живот; он је ближе смрти него кад је био на земљи. Али, тиме се све не завршава.

88

Баштован иде до животворне маслине, истим овим ножем је засеца и раном на рану

припаја умирући изданак животворном стаблу и цео живот, сви животни сокови стабла

почињу да се пробијају у изданак и да га испуњавају животом који никако не би могао да

добије од сиромашне земље на којој је растао, који може да добије само од божанског

живота. Али, сећате се: рана на рану. Христос-дрво је такође изранављено, да би могло да

се сједини с нашим изданком. И ево наше судбине. Свако од нас је путем крштења тако

накалемљен на Христа. Наравно, Христов живот се пробија постепено, зато што изданак

није спреман – свако нека погледа себе – али се пробија, пробија, и пре или касније овај

изданак почиње да оживљује животом животворног дрвета, које од њега не прави нешто

ново, већ доводи у реалност, у процват све оно што је у њему могло да постоји и што се

није остварило. У овом смислу смо већ сједињени са Христом и већ смо деца Божија; а

уједно се у нама тек пробија ова сила. Отац Георгије Флоровски ми је једном рекао да се у

крштењу у нас убацује семе живота, али ово семе треба да буде заштићено, њега треба

хранити; кад изданак почне да се појављује, треба га одржавати. То није изненадно

упадање пуноте вечног живота, то је постепено узрастање; али у тренутку кад је овај

вечни живот дошао до нас, ми већ као да смо били близу циља. Христово оваплоћење је

већ крај света у смислу да су Бог и човек јединствени и да је циљ остварен у Њему, а

пошто је у Њему, онда је у зачетку и у нама. Последње остварење, кад се Бог јави у слави

и ми урастамо у ову славу и тајну, већ почиње у тренутку кад још нико не зна ову тајну

осим Христа Спаситеља и Мајке Божије. Ево прве одредбе.

Други моменат је следећи. У извесној мери ми смо већ Христови, у извесној мери

ми већ поседујемо живот Христа и можемо да будемо у оном друштву, у оном свету, у

којем живимо као телесно, оваплоћено присуство Спаситеља. Он у нама не живи у

потпуности, не живи онако како је апостол Павле говорио: Не живим више ја, већ живи у

мени Христос (Гал. 2, 20). Нажалост, ја још живим и Христос у мени живи као дете или

као младић који постепено израста тако да ја на крају постанем оно што Он јесте.

Међутим, није тако. И зато је наше присуство у овом свету већ присуство Христа. Кад

хришћанин долази ма где, чак и кад о томе не размишља, у њему долази Спаситељ

Христос, зато што је човек-хришћанин крштен у Христа, он је заједничар Тела и Крви

Христове; и Божји дарови се не могу одузети. То је тако страшно и тако дивно, зато што

кад човек гледа на себе мисли: „Како то?!“ Постоји казивање светог Симеона Новог

Богослова о томе како се причестивши се Светим Тајнама вратио у своју келију и како је

рекао: „Седим у овој убогој келији на даскама које ми служе као клупа и постеља, гледам

своје трошно тело – старац сам, ускоро ћу умрети – гледам ове старачке руке и с трепетом

и ужасом видим удове тела Христовог. Причестио сам се Тајнама Божјим, и у мени је,

прожимајући ме као што ватра прожима гвожђе – Христос. И ова мајушна колиба у којој

живим шира је од неба, зато што небо не може да прими Господа, а ова колиба у мени

садржи оваплоћеног Христа...“

И ово се дешава са сваким од нас – сваки пут кад идемо да се причестимо, с неким

посебним интензитетом. Али, као што сам већ рекао, дарови Божји се не могу одузети; у

нама остаје све што добијамо у Причешћу, у разрешној молитви, у благодати Божијој, која

се на нас излива слободно, кад Господ то пожели. Ми то не примећујемо, а други понекад

примећују – и ево, то је потресно. Како може да се деси да не видимо оно што се у нама

дешава? – Зато што то не очекујемо. Човек углавном види оно што очекује да види; и ми

не видимо, зато што смо некако заборавили да је тако.

89

Имам једну рођаку која се спремала да се уда за младића који није веровао у Бога.

Никад није ишао у цркву зато што је сматрао да нема права да улази, јер ни у шта не

верује: ни у Бога, ни у оно што се тамо дешава; и он ју је чекао напољу. Једном се

причестила. Он о томе није знао ништа, само је знао да је била у цркви. Ишли су после

службе, он на метар удаљености од ње. Она му каже: „Зашто ме не узмеш под руку?“ Он

одговори: „Не могу да ти се приближим. У теби постоји нешто тако величанствено да не

могу да ти приђем ближе, наравно, не могу да те дотакнем...“ Ево како је танкоћутан

човек, којем је тада било дато да нешто осети, видео оно што она сама није осећала у тој

мери. Сад се не упуштам у било каква објашњења, просто – ето вам чињенице.

Даље иду друге молбе. На овај део се на известан начин може гледати из два

правца и ја желим да почнем у складу с тим како се молитва одвија.

Видели смо шта треба да будемо; али, како то да остваримо? И молитва Господња

нам одмах говори: хљеб наш насушниј дажд нам днес. Који хлеб? Бог зна да после пада

човек треба да се храни плодовима свог рада. Пре пада је могао да живи, како Спаситељ

каже сатани у пустињи, стваралачком, промислитељном речју Божијом, али павши и

изгубивши пуноту општења с Богом, мора да добије неки део свог живота од оне земље од

које је узет. Тако да се ова молба односи на сам хлеб, али не само на хлеб. Спаситељ каже:

Ја сам хлеб Који је сишао с неба (Јн. 6, 32-35, 41). Ово се односи на Реч Божију, на Његову

Личност; из ове Личности као да иду две бујице: Његово учење и тајне – причешћивање

Телом и Крвљу.

Ево пред чим се налазимо. Господ нас неће заборавити, даће нам материјални,

вештаствени хлеб, али оно што треба да тражимо у Њему јесте сусрет с Њим као с Речју

Божијом. То је реч коју Он изговара у Јеванђељу, која нам указује пут, и то су оне Тајне,

које нас чине заједничарима с Њим због речи коју је рекао. Постоји једно место у делима

једног кармелићанина, католичког монаха из средњег века, на којем пише да ако је тачно

то што кажемо да је Христос Реч Божија, морамо да схватимо да је Бог онај бездан ћутања

из којег једино и може да се зачује савршена реч – и не само као звук, већ као оваплоћени

Син Божји.

А даље? Даље следи молба: Остави нам дугове наше, као што и ми остављамо

дужницима нашим. Да, ми смо постали заједничари Бога у речи, у тајни, и у општењу са

живим Христом. Сад нам Христос поставља питање: „Ја сам у тренутку Мог распећа

рекао: Опрости им, Оче, не знају шта чине... Ти си на граници; ти можеш да уђеш даље у

живот, само ако си, попут Мене, спреман да кажеш: опраштам онима против којих имам

нешто. Ако то не кажеш, не можеш да идеш даље у ону пустињу у којој ће бити

искушења, у којој ће бити сусрет са сатаном – бићеш побеђен; у теби има довољно зла да

те сатана победи и да те искушење зароби. Стани, то је граница иста као у заповестима

Блаженства: Блажени милостиви, они ће бити помиловани (Мт. 5, 7); ако не помилујеш –

нема пута.“ И то опет није жеља, то не значи: Господе, Ти опрости, а ја ћу причекати...

Григорије Ниски каже потресну ствар: овде Господ пристаје да буде налик на нас; Он ће

нам опростити исто онако милостиво као што ми опраштамо и Он нас позива да

опраштамо исто тако великодушно, као што Он опрашта... И то је граница испред које

стоји свако од нас.

Сећам се, једном сам се као младић, посвађао с другом (мислим да нисам само ја

згрешио на тај начин), и рекао сам свом духовнику: „Шта да радим? Кад долазим до овог

места застајем и мислим: „Не могу да опростим Кирилу!“ (И сад се сећам, а прошло је

шездесет година!) Он ми је рекао: „Кад дођеш до тог места ти реци: „Немој да ми

90

опростиш, Господе, зато што ја нећу да опростим Кирилу...“ Кажем: „Не могу!“ „Па, или

реци тако или опрости...“ Онда сам покушао да преварим; дошао сам до овог места и

покушао да прескочим тај ров... Не полази ми за руком, јер, како могу да не кажем оно

што Бог очекује од мене? Не могу да кажем оно што желим, не могу да кажем оно што Он

жели. Вратио сам се код оца Атанасија и рекао: „Шта да радим?“ Он је одговорио: „Знаш,

ако не можеш макар мало да опростиш, али би желео, ако би макар мало желео да

опростиш, кад дођеш до овог места ти кажи: „Господе, хтео бих да опростим, али не могу,

а Ти покушај да ми опростиш као на вересију...“ Покушао сам – такође не иде, некако

„није у реду“ рећи Богу: „Ти ми дај све, а ја ћу Теби да сипам мрвице, као птичици...“

Борио сам се с тим, борио сам се недељама и на крају је Бог морао да победи. Морао сам

да кажем: „Да, морам да опростим Кирилу...“ Отишао сам Кирила и рекао: „Ти си овакав,

онакав си, али ти опраштам...“ Он рече: „Ма, хајде да се помиримо!“ И тада сам морао да

се помирим, односно не с Кирилом „оваквим-онаквим“, већ да га прихватим онаквог какав

јесте.

Желим да кажем нешто о помирењу и о опраштању. Ми увек мислимо да

„опростити“ значи „заборавити“. Па, то је отишло у неко старо време, десило се пре три

недеље, пре десет година, више ме не боли – заборавићу... Међутим, то није опроштај.

Заборавити не значи опростити. Опроштај почиње у тренутку кад још осећам рану и могу

да кажем: „Добро, ја овог човека прихватам онаквим какав јесте, ма колико боли да ми

нанесе. Примићу га, као што Христос мене прима, и носићу га, ако буде потребно, као

овцу која се изгубила (ако дозволи) или као крст на којем морам да умрем да би он живео,

зато што код крста могу да кажем: „Господе, опрости му, није знао шта ради...““ Зато што

жртва увек добија божанску власт да отпусти грехове, да опрости свом мучитељу.

И то је циљ. Сећам се како је дошла једна моја парохијанка и рекла: „Оче Антоније,

не подносим Катарину Сергејевну, отерајте је из парохије, не могу више да је трпим!..“

Кажем јој: „Знате шта, Ирина, ви морате да трпите Катарину Сергејевну, ја морам да

трпим и њу и вас, а Бог мора да трпи све троје – коме је горе?...“ Значи, овде је граница,

човек не сме да пристане на компромис, никуда неће побећи од тога, и само ако се на ово

одлучи (наравно, ми не умемо савршено да опраштамо, али ако макар вољом, намером

кажемо: „Да, желим да опростим; немам довољно великодушности да би све било како

треба, да бих овог човека узео на рамена као крст, као овцу, али сам спреман на то, рашћу

у ову меру,“) – тек тада можемо да ступамо у оно што сам пре неколико минута назвао

пустињом: место на којем ћу стајати пред лицем искушења. „Искушење“ на словенском

означава две ствари: као прво, оно што ми називамо искушењем, односно оно што нас

побеђује својом саблазни; и као друго – испитивање. Сећате се, апостол каже: „Бог не

искушава злом“ (Јак. 1, 13). Ако нас Он доводи пред могући пад, то је зато што је у нама

видео довољно вере, довољно верности да се боримо с овим искушењем.

И ево, кад ступамо у област у којој ће почети да нас нападају невоље и искушења,

то је исто као што се, кад је Христос у савршенству Своје силе после крштења отишао у

пустињу, појавио ђаво и почео је да Га саблажњава. Он саблажњава најпростијим

стварима: „Па четрдесет дана ниси јео. Ако си Син Божји, као што умишљаш, или као што

имаш намеру да говориш, шта Те кошта да камење претвориш у хлеб и да се наједеш? Ако

си Син Божји...“ И тако лако нам је да кажемо: „Да, па ја Бога називам Оцем, Христос ме

признаје за брата, молио сам се синовском молитвом, крштен сам, причестио сам се

Светим Даровима, опростио сам свима колико могу – зашто да у овом Христовом духу не

употребим Божанску силу за оно што ми је потребно?...“ – Не!...

91

Тада ће нам сатана рећи: „Испробај своју снагу. Кажеш да си сједињен са Христом

крштењем – глупост! Докажи, не верујем...“ И наилази мисао: А шта ако стварно докажем

(наравно, не сатани, већ неком у близини)? Да, десило ми се нешто изванредно. Види ме

само, па ја сам нова твар... Не тако глупим речима, већ у истом овом правцу (зато што ми

налазимо речи које нам више одговарају кад треба да испољимо своју гордост или

таштину). Или сатана вели: „Види колико је у теби снаге и могућности. Зар ћеш се

задовољити оним малим за шта си призван? Па ја могу да ти дам власт, ја од тебе могу да

направим – владара, директора, пуковника, било шта, имаћеш власт над људима...“ И овде

такође треба рећи: „Не, мени то не треба, призван сам да будем исто тако смирен као

Христос; ништа ми не треба, нећу ништа да доказујем, ни теби, ни себи...“ Ево, то ће нас

нападати. Може се навести маса примера искушења која могу да нам дођу, само што то

није потребно – принцип је дат.

А затим – Избави нас од лукавог. То значи да нас неће напасти само општа

искушења која се тако лако рађају у мени самом, већ ће доћи сам демон и напашће ме, и

покушаваће да ме сломи. Господе, помози!

И ово се завршава на потресан начин. У тренутку кад кажемо да сад може да нас

нападне демон, да нас ломи, да нас уништава, ми завршавамо песму хвале: Јер је Твоје

Царство, Твоја је сила; Ти све имаш, и ја се не плашим, зато што Ти постојиш. То је оно

како нас Бог шаље у свет; али, с друге стране, можемо да размислимо о томе у другим

категоријама. Једном ми се учинило (и ово је за мене одиграло велику улогу), да се други

део молитве Господње у потпуности подудара с казивањем о изласку Јевреја из Египта, и

сад ћу вам на брзину испричати како ми се то учинило.

Јевреји су у Египат дошли по слободној вољи, зато што су били гладни, а тамо је

било жита. Сви ми идемо у ропство због тога што негде има хлеба, а ми смо гладни; само

се због тога препуштамо ропству и само на тај начин. Долазимо тамо, и наравно, бивамо

позвани за сто, али се постепено претварамо у робове: у робове наше глади, у робове

наших домаћина, у робове ситуације. И у извесном тренутку просто нисмо ништа друго до

робови. И уједно, ако из дубине нашег ропства (као што се каже у псалму: Из глубини

возвах к Тебје, Господи) можемо да кличемо: „Па ипак, Твоја је сила и слава у векове

векова;“ ако чак из дубине нашег очајања и очајничког положаја ипак можемо да

узнесемо Богу победничку хвалу, зато што, ма шта да ми се деси, можемо да ликујемо

због славе Божије – наступиће тренутак кад ће Мојсије доћи код нас и рећи: „Излази на

слободу, хајдемо.“

Ово је прва битка са сатаном. Сатана на јеврејском значи противник, онај који

упркос вољи Божијој захтева нешто од нас или нас саблажњава, зове нас на оно што је

неспојиво с Богом и с вечним животом. И ево овде, на ивици ропства глади и слободе, која

ће бити још гладнија од ропства, сатана каже: „Схвати, схвати шта ће да се деси...“ А ми

морамо силом Божијом да кажемо: „Бежи од мене, сотоно! Да воскреснет Бог и да

расточатсја врази Јего...“ И да одемо, да одемо из сигурности, макар и ропске, да одемо из

места на којем нас хране, макар и по цену наше слободе и наше личности и да идемо у

пустињу.

У овој пустињи се опет подижу саблазни. Сећате се како су Јевреји изашли у

пустињу и сећали се котлова и меса које су им давали у Египту: зар нам није боље било да

будемо робови тамо где је било хране, него слободни овде, где зависимо само од чуда?

Опет, шта је на јеврејском мана? То је хлеб с неба. А пустиња може бити веома дуга, и на

путу у пустињи одједном срећемо Синај и Закон. И онда је опет негде граница, Црвено

92

море, које у мом доживљају одговара тренутку кад кажемо: „Опрости, као што ја

опраштам,“ – само тада се може отићи у пустињу, у којој нема више ничега, осим тебе у

потпуно беспомоћном стању, али потпуно у власти Божијој. И даље је наш излазак у

синовство, излазак у Обећану земљу.

Ако у Старом Завету поново прочитате књигу Исход, ако упоредите оно што сам

сад говорио о молитви Господњој с овом књигом, видећете до које мере овде разни

стадијуми личе један на други. И тада човек може да схвати да је молитва Господња у

овом свом делу сажетак свеспаситељног, промислитељног дела Божијег, почевши од

ропства и завршавајући Мојсијевим ослобађањем и насељавањем у Светој земљи. И ако

имате живу уобразиљу и занимање за ове ствари, можете да видите исто како се заповести

Блаженства тачно распоређују по различитим деловима овог исхода, овог постепеног

корачања из ропства у Обећану земљу.

И опет, ако погледате чин крштења, видећете да је и он саграђен по истом

принципу. (Кад говорим о принципима, наравно, не желим да кажем да се сваки детаљ

може наћи у сваком од ових момената, већ да су то исти моменти.). Оглашени долази, и

шта се дешава? Прва радња свештеника: он ставља своју руку на главу онога ко је дошао

код њега у име Божије и узима овог човека у заштиту Господа, и тек тада га пита:

„Одричеш ли се сатане?“ Зато што само ако смо под заштитом Божијом, можемо да

одбацимо ропство онога ко је до сада имао власт над нама. И само ако се одрекнемо

сатане, можемо да одговоримо на питање: „Сједињујеш ли се са Христом?“ И тек тада

може да се иде даље и даље, човек може да се погрузи са Христом у Христову смрт и у

вечни живот васкрсења и у синовство.

Да би се ово развило са смислом, наравно, потребно нам је много више времена;

мислим да ћете сами то сасвим лако моћи да приметите. Али, хтео бих да размислите:

можда нисам у праву, али ми се чини да је изванредно то што је у молитви Господњој

показана савршена слика на почетку, затим цео пут како до ње доћи и кад смо дошли

макар мало до општења са Христом и чули Христа Који нам говори: „Иди у свет, буди

Мој гласник, буди Мој посланик,“ – Он нам опет, корак по корак, показује како треба ићи,

с каквим богатством ступати, под којим условима треба започињати ову борбу и с чим, на

крају, треба да се боримо: са сатаном очи у очи.

Одговори на питања

О молитви људи најчешће постављају најуопштеније питање: „Како да се молим?“

Човек треба да се моли у дубину; треба да се моли трезвено, не тражећи емоције, не

тражећи доживљаје, не тражећи било какво мистичко искуство. Треба да станеш пред Бога

у свој својој истини и неистини – онакав какав јеси и да отвориш Богу своју душу искрено,

трезвено, поштено, да Он за тебе не би сазнао од сатане, већ од тебе самог, да не би из

Свог премудрог знања знао о теби, већ од твог поверења у Њега и од твоје верности Њему.

То је прво. Теофан Затворник каже: Добар почетак је пола посла и саветује да се мало

времена посвети томе да би се ушло у молитвено расположење, да човек не жури да од

уобичајених послова пређе на молитву, већ да стане, или да поседи, да поћути и

поразмисли: с чим сам сад дошао Богу? Да ли заиста желим сусрет с Њим или стајем на

молитву само по обичају, по традицији, још због нечег? Да ли ме нешто привлачи, да ли

ме нешто одвлачи од сусрета с Богом у датом тренутку?... И реци то поштено Богу, и покај

се, ако треба, и пожали, или се обрадуј. А онда се моли доводећи сваку реч молитве до

93

сопствене свести и до сопственог срца. Ако речи не допру до тебе, нећеш осетити Божије

присуство кроз молитву. Мој духовни отац ми је саветовао да тако читам јутарње и

вечерње молитве: кад устанеш, поћути, стани пред Бога, прекрсти се: У име Оца и Сина и

Светога Духа, - не у своје име и не ради себе самог, већ у име Божије и ради Њега. Затим

прочитај прву реченицу молитве, поћути на тренутак, начини метанију и понови је,

поћути на тренутак и понови је још једном; онда пређи на следећу реченицу. То значи да

јутарње или вечерње молитве (с метанијама) трају око два и по сата – али допиру. Допиру

зато што ћеш исте речи чути три пута и приморати своје тело да се поклони и да устане.

Наравно, допреће онолико колико је могуће, у границама твоје дубине. Моли се тако да

срце одговара на њих, а ако не одговара, стани, кажи: Господе, опрости! Рекао сам свете

речи, а оне до мене нису допрле... – и размисли због чега. Ако ти се учини да знаш разлог,

реци: Господе, не могу да изговорим „опрости ми дугове моје, као што и ја опраштам,“

зато што је у мојој души горчина, злоба, мржња и непраштање. Опрости!.. Желим да

опростим, али не могу; помози немоћи мојој!..

Даље се моли овако: ма каква била воља Божија о мени, нека то буде... Не треба да

знаш каква је она, и што је главно, нема разлога да молиш за ово или за оно што

конкретно може да се деси. Можеш да кажеш: Господе, свом душом то желим, али нека

буде онако како Ти Сам знаш; то ће бити боље... Ако се тако обављају јутарње, вечерње

молитве или, ако будете монаси и ако будете обављали у келији вечерње, јутрење,

полуноћницу, повечерје, било које службе, не „обављајте“ службу, него се молите. Желим

да кажем: немојте се трудити да стигнете с једног краја молитвеника на други. Теофан

Затворник је говорио: Одреди своју молитву временом које имаш, а не бројем страница

које садржи правило... Ако имаш пола сата – нека то буде пола сата; почни да читаш, али

читај онако као што сам пре рекао. И резултат (зато што данас читаш полако због тога што

те је задржала нека изрека из псалма и не можеш да одеш од ње, она те држи својом

силом) у току тих пола сата си рекао прва три реда псалма, али ако си их тако рекао –

сматрај да си обавио вечерњу, не брини се за остало, други пут ћеш све прочитати. И тако

се молите у дубину, озбиљно, како каже Теофан: са свом пажњом која ти је доступна, са

свим свештеним страхом и са спремношћу да се деси воља Божија – и научићеш да се

молиш.

Осим тога, увек ми се чини да правимо грешку сматрајући да је иницијатива у

молитви наша; ја сам стао на молитву, ја разговарам с Богом. И притом треба да имам

нека осећања и Бог обавезно треба да одговори на неки начин.

Понекад имамо живо осећање да је Бог ту; то може да се деси у храму, то може да

се деси код куће, то може да се деси у природи. Тада човек на ово осећање може да се

одазове, да се одазове на ово присуство Божије речју, или метанијом или нечим другим. А

понекад се дешава да нема никаквог осећања осим тога што се човеку чини да ће ако сад

буде говорио, викати у празно небо. Али тада може да се сети да му се пре него што се

родио Бог миленијумима обраћао Својом Божанском речју, и може да узме, да отвори

Јеванђеље. У овом Јеванђељу Господ не говори „уопште“, већ сваком од нас; може да

прочита неколико редова и да погледа: шта да одговорим Богу Који ми је ево сад то

рекао?... Ако срце задрхти и одазове се – лако је рећи; ако само разумом хваташ смисао

онога што Он говори можеш да кажеш: да, Господе, разумем Твоје речи; оне још нису

допрле до мог срца, али хвала што си ми то рекао... И да помисли: ево, Он ми каже то и то

– како на то могу да се одазовем?.. И да Му каже: ево шта на то могу да одговорим...

94

Ако уопште нема никаквог одјека у души или у уму човек може да каже: Господе,

какав ужас! Ти говориш, а ја стојим и сва утроба ми је камена. А кад би Ти обавезно

требало одговорити рекао бих: „Немој ни да говориш – не слушам Те, не разумем Те,

немој губити време, немој узалуд да трошиш много времена.“ Ретко налазимо у себи

храброст, поштење да се тако одазовемо. Али сећам се, једном ми се десило у нашем

храму кад сам после читања Јеванђеља имао осећај да је, да – Господ говорио и до мене

ништа није допрло: ни срце се није загрејало и није задрхтало, ни разумом нисам ухватио

оно што је Он говорио, већ сам се просто одазвао потпуном окамењеношћу, чак не ни

равнодушношћу, зато што је равнодушност сама по себи већ неко осећање, неки однос. А

требало је да одржим проповед; и ја сам изашао и рекао: „Ево шта се десило. Христос је

говорио, а све што сам могао да Му одговорим јесте да то узалудно чини, да у мени нема

ни осећања, ни мисли – ничега нема за Њега; какав је то ужас! Размислите о себи...“ Нисам

рекао ништа више, или можда јесам мало детаљније. И мислим да ако нам се то деси кад

стајемо на молитву можемо Богу поштено то и да кажемо.

Какав је излаз из тога? Треба бити поштен у односу на Бога – то је већ излаз и

достигнуће, зато што значи да је између нас и Бога само истина, да нема никакве лажи, ни

преваре, ни глуме, већ је просто гола, жалосна истина.

Шта можемо даље да учинимо, пошто нас ово не задовољава много? Ако је то

вечерња молитва, човек може да се прекрсти, да легне у постељу и да каже: „Господе, по

молитвама оних који ме воле, спаси ме!“ и онда може да почне да размишља – кога има на

свету ко ме довољно воли да ја не бих морао да се молим, да бих могао да лежим као труп;

и ја сам свеједно, као покојник у цркви, окружен љубављу, молитвама, људима који стоје

пред Богом и из дубине душе говоре: Спаси је, спаси га, Господе!.. И ако тако будеш мало

лежао, па се некога сетиш, задржи пажњу и реци: Хвала ти за твоју љубав!.. А Богу реци:

Господе! Благослови овог човека због његове љубави... И тако можеш да се сетиш двоје,

троје, петоро – колико год се сетиш док не заспиш. И то је поштен, здрав однос према

Богу у периодима немолитвености.

Даље се дешава да се човек ујутру пробуди такође без посебних осећања или

мисли. Тада буди свестан да си целу ноћ провео потпуно незаштићен, ниси био свестан ни

себе, ни окружења; био си као Лазар у гробу; и дошло је јутро и ти си, као из смрти, ушао

у нови дан којег није било никад од стварања света. И овај дан се налази пред тобом као

снежна равница; крчићеш пут кроз ову равницу; трагови твојих ногу ће остајати на овој

равници – пазићеш да је не оскрнавиш! Пазићеш да не прокрчиш пут који води у

погибељ!.. И човек може да каже (наравно, немам у виду да се човек тим речима моли

сваког јутра): Господе, благослови овај дан који си створио! И благослови ме да уђем у

овај дан и да прођем кроз овај дан по Твојој вољи!..

Још једна ствар: дешава се да читамо молитве и да очекујемо да ће нека молитва

рађати у нама жива осећања. Али, размислимо: скоро изнад сваке молитве написано је

нечије име: Јован Златоуст, Василије Велики, Симеон Метафраст, Макарије Велики,

Симеон Нови Богослов итд. Зар могу да замислим да ја, онакав какав јесам, могу до краја

да оваплотим у себи искуство о Богу, о датом свецу, о животу, о унутрашњем свету

читавог низа светаца! Незамисливо је оваплотити искуство и једног од њих. И зато треба

учинити неколико ствари.

Као прво, можемо да почнемо од оних молитава које су већ некако загрејале наше

срце у прошлости. Свако од нас има неку молитву коју воли.

95

Друго: кад приступамо некој молитви изнад које стоји име овог или оног свеца,

можемо да застанемо и да кажемо: „Свети Јоване, свети Василије, у ову молитву ти си

уткао своје искуство, своје срце, своју душу си улио. Колико будем умео, придружићу се

ономе о чему овде говориш. Биће ствари које не могу да разумем, биће ствари које

погрешно схватам; потрудићу се да будем поштен, а ти се помоли са мном.“ И ако читамо

ову молитву и долазимо до неког места које нисмо у стању да изговоримо поштено,

можемо да застанемо и да кажемо: Господе! Не могу то да кажем у своје име; ове речи ћу

изговорити само зато што је то истина која ме превазилази, дај ми да једном дорастем до

тога да их схватим!.. Тада човек може да говори такве речи не кријући се од Бога –

свеједно Га не може преварити.

Даље: Јован Лествичник каже да кад човек чита молитву и пажња му одлута, треба

да се врати на оно место на којем му је пажња попустила и да понови; учини то једном,

учини то два пута, учини то колико год пута треба, зато што ће се завршити тиме што ће

ђаволу првом досадити и ти ћеш моћи да изговориш речи. А ако не будеш умео да их

кажеш борба за ове речи је много важнија од лаког изговарања речи без напора.

Ако си се помолио непажљиво увек можеш да се зауставиш у свако доба дана и да

кажеш: Господе, опрости! Каква срамота: волим маму, али у овом тренутку сам

размишљао само о томе да попијем топлу кафу... Опрости ми! – а Бог и без тога воли

маму, не чека на наше молитве. Кад се молимо, ми се просто својом молитвом

придружујемо Божијој љубави, а не творимо ову Божију љубав, не стварамо је.

А понекад се дешава да човек заиста може да се помоли као на основу молитве и

вере свеца, чак и без посебне сопствене вере. Некима од вас сам већ причао ову срамну

епизоду. У нашем парохијском дому се појавила читава војска мишева и ја сам желео да

их се отарасим. И сетио сам се да у Великом Требнику има молитва, тачније, обраћање,

чини ми се, светог Василија Великог свим гамадима, читава страница на којој су

набројане најразноврсније животиње које нам у принципу кваре живот. Помислио сам: па,

Василије Велики је писао, значи, то мора бити истина. Иако не верујем да било шта може

да се догоди, пошто Василије Велики у то верује, нека он и чини чудо!... И рекао сам му:

„Свети Василије, не верујем да било шта може да се деси; али пошто си ти писао ову

молитву, ти си и веровао. Дакле, ја ћу да прочитам молитву, а ти се њоме моли, па да

видимо шта ће се десити.“ Ставио сам епитрахиљ, сео сам на кревет, испред мене је био

камин, и почео сам да чекам. Изашао је миш, а ја му кажем: „Седи и слушај!“ Он седе на

задње шапе, мрда брковима: види се, слуша. Ја му прочитах молитву, закрстих миша и

рекох: „А сад иди с миром и испричај другима.“ И после тога није било ниједног миша. И

то ме је посебно обрадовало, зато што нипошто није било по мојој вери. То је било чисто

чудо које ја нисам оскрнавио, ако тако могу да кажем...

Сметају ми речи молитава. Од детињства их знам напамет, али речи измичу

мојој пажњи, не могу да се усредсредим. Понекад неке речи заиста допиру, а да

систематски допре макар „Оче наш“, а да не говорим о јутарњим молитвама Василија

Великог или једној и по страни Макарија – не могу! Ни на ком језику не могу. Смета ми

што има јако много речи, много мисли, и уопште, целог живота треба да размишљам

само над једним редом...

Теофан Затворник у једном од својих писама каже да човек треба прво дубоко да се

замисли, да осети, да се уживи у речи молитве, али постепено треба да дође до тренутка

кад ове речи постају као прозрачне и кад суштину молитве можемо да доживимо без речи.

Могу да вам дам пример. Пре много година, док сам био млад, читао сам за певницом

96

заједно са старим ђаконом који је тада имао око осамдесет пет година. У Русији, кад је био

мали и имао пет година родитељи су га дали у манастир, зато што је породица била

потпуно очајна, били су то сељаци из средње Русије. Тамо се васпитавао и није знао ни за

шта друго осим за овај манастир и емиграцију. Били смо заједно за певницом. Он је певао

и читао, а ја сам читао, зато што не умем да певам. Појао је и читао с таквом муњевитом

брзином да чак ни очима нисам стизао да пратим речи. Тада сам имао око деветнаест

година и зато сам био дрскији него сад; и кад је завршио обратио сам му се: „Оче

Јефимије! Украли сте ми читаву службу брзином свог читања и појања, а што је још горе –

украли сте је себи, зато што нисте могли да пратите оно што сте говорили или појали.“ И

он је заплакао и рекао ми је: „Опрости ми! Али знаш, ја од пете године слушам ове речи.

Толико давно сам научио да их читам по листу и да појем, већ много година кад видим ове

редове сва моја душа почиње да пева као да је рука дотакла харфу и као да су све струне

запевале! Тада сам се постидео и помислио: ево, тако треба да се уживим у молитву да

више не треба да пузим од речи до речи, да ове речи буду као рука Божија која ме се

дотакла... Ево ка чему треба стремити, а не увлачити се назад у речи кад је срце већ

одговорило.

Понекад једна реч у молитви човека погоди до суза. И наравно, важније је да човек

у себи падне на колена пред Богом и да живи с Богом неко време него да Њему (или себи)

прочита још молитву која не допире, зато што смо препуни онога што смо управо

доживели.

Знате, постоји још један моменат. Понекад нас приликом читања ове или оне

молитве обузимају радост и дубоко осећање због сусрета с Богом (наравно, не због самих

себе). И немамо снаге и могућности да себе после тога да утиснемо себе у скрушеност, у

плач због својих грехова. У таквим тренуцима човек треба да остане са својом радошћу,

зато што су светковање, радост и свештени страх – тренутак кад смо с Богом. То нам је

поклон од Бога – како можемо да Му кажемо: „Да, али сад је време да читам друге

молитве“? То се не сме чинити!

Како комбиновати Исусову молитву с молитвеним правилом? Шта уопште човек

да ради с правилом?

Прво, што се тиче правила. Кад човек чита Добротољубље или житија неких

светаца наилази на такве реченице: сведи молитву по уставу на минимум и остави простор

за Исусову молитву... Ако човек покушава да схвати шта отац Цркве назива „минимумом“

ево вам примера. Григорије Синаит пише да молитву по уставу треба свести на апсолутни

минимум: читај само полуноћницу, јутарње молитве, јутрење, вечерње, и повечерје...

Погледаш и мислиш: није него!... Зато што након што си се мирно молио неких осам сати

вероватно ти остаје десетак сати за Исусову молитву. Али овде треба знати да оно што он

назива скраћивањем устава до минимума за нас значи довођење устава до безграничног

максимума. Тако да кад читамо код отаца Цркве: остави делимично молитву по уставу, ми

на основу тога закључујемо: ох, дивно! Нећу се молити ни увече, ни ујутру, молићу се по

бројаницама и све ће бити у реду... Е, па није тако! Оци веома инсистирају на томе да

човек дуго треба истовремено да се навикава на молитву по уставу и на Исусову молитву,

зато што нас молитва по уставу храни другачије од Исусове молитве, храни нас у другом

смислу.

Као прво, у молитви по уставу постоји огромна разноврсност, док у Исусовој

молитви постоји понекад мучна монотоност. Понавља се једна-једина формула. Не желим

да кажем да је она сиромашнија, али код ненавикнутог човека рађа се извесна глад ума,

97

глад осећања, глад да се моли речима и сликама и различитим текстовима молитава који

га дотичу. Ако се узму просто вечерње или јутарње молитве: тамо се садржи читав ток

мисли; по њиховом распореду иде прелазак с осећања на осећање; њихов распоред није

случајан. У оквирима сваке молитве су речи које су написали свеци, оне нису измишљене,

већ су ишчупане с крвљу из душе или у тренуцима великог полета или у тренуцима

мучног страдања; кроз ове речи можемо мало да прозремо у то чиме је живео овај човек.

Можемо мало да постанемо заједничари у ономе што је чинило његов душевно-духовни

живот. Можемо, ако ове речи не примимо само као израз наших жеља, наших молби, већ и

као меру хришћанског живота, да се трудимо да живимо у складу с нашим молитвама.

Ако сам ујутру рекао: „Господе, дај ми трпљење,“ треба да се учим трпљењу у току дана, а

не да чекам да ми га Бог да просто тако итд. Значи, ове молитве хране нашу душу и ако се

према њима односимо с размишљањем, ако не само да „размишљамо“ о њима, већ ако их

како Теофан каже, „осетимо“, наше мисли ће бити прожете појмовима који су припадали

оцима; и постепено ћемо почети да мислимо њиховим мислима, наше срце ће кренути у

правцу њихових осећања и ми ћемо се у складу с тим мењати. Наша воља, усмерена по

току ових молитава исправља се и поправља у складу с Божијом вољом; зато су оне

неопходне. Успут ћу рећи да ако желимо да се молимо овим молитвама плодно, треба као

прво, да их употребимо трезвено, мирно, из дубине унутрашњег убеђења и препуштајући

Богу, а не нашој душевности да роди у нама одговарајућа осећања.

Друго што је неопходно (већ сам говорио о томе): ма шта да говоримо у молитви

ми морамо да остварујемо у животу. Ако то не чинимо за врло кратко време речи молитве

постају отужне и бацају нас у мрзовољу, зато што су то празне речи; и ми одлично знамо

да ни Бог, ни ми сами не живимо њима.

А треће је савет који сам добио у своје време: кад се молимо неком молитвом и

знамо ко је ту молитву написао – Марко Подвижник, Василије Велики, Симеон

Метафраст, пре него што почнемо њом да се молимо, можемо да застанемо, да се

обратимо свецу и да кажемо: „Ево, сад приступам читању твоје молитве; помоли се да и ја

постанем заједничар у твом духу – разуме се, по мери мојих могућности...“ Тако да

молитва која је ирзасла из свег искуства датог свеца, и нас повеже с њим – љубављу,

поштовањем, његовим благословом, његовим молитвама.

Чинећи ово човек може да приступи Исусовој молитви и то је друга ствар о којој

бих желео нешто да кажем. Делању Исусове молитве се може прићи на потпуно различите

начине. Човек може да се труди, на пример, да учи Исусову молитву као што описује

Боготражитељ или Добротољубље, доживљавајући је као скоро једину унутрашњу

активност. То је могуће под одређеним условима: руководства, времена, тишине итд.

Постоји и други приступ, који је свима доступан: коришћење ове молитве као сваке

друге, уз узимање у обзир да је она пуна смисла и дубине и да ни у ком случају није

магијска метода, како Теофан каже, талисмен, амулет, који нам омогућава да нешто

достигнемо без труда и зноја. У овом смислу Теофан даје савет – и то у писму упућеном

мирјанки; он каже: Исусову молитву употребљавај као сваку другу молитву, не

умишљајући да чиниш нешто посебно, значи, не гордећи се због тога што си постала

„делатељка“ Исусове молитве или нешто слично. И употребљавај је овако: између сваке

две молитве правила – пет Исусових молитава. Како? Као прво, с максималном пажњом

коју можеш да уткаш у молитве; као друго, са свим свештеним страхом које можеш да

уткаш у дело кад прилазиш Живом Богу. Као треће, с надом и молбом за покајање, за то да

те Бог промени – и ништа друго. Не усађуј осећања и мисли у њу док се молиш. Препусти

98

Богу да ти да било које мисли, било која осећања која пожели; а Ти му просто говори

стојећи испред Њега.

Ако се човек навикне на то, ако се Исусова молитва прими, може да се моли мало

више. Али апсолутно неопходан услов јесте: човек прво треба да изабере време кад може

њоме да се бави без расејаности, без сметњи, са свом пажњом и свештеним страхом;

притом не треба да се бави дуго времена, него рецимо, треба да је изговори десет пута.

Ако има могућности – треба да каже молитву; да поћути, да начини метанију, да устане;

да дозволи себи да се телесно умири, и да изговори молитву још једном... Ако се чине

метаније и Исусова молитва истовремено и у брзом ритму, постепено се од телесног

вежбања рађа неко полухистерично стање, једно налеће на друго и човек тако губи

трезвеност. У Исусовој молитви, као и у свакој другој, човек треба да избегава да рате

било какво расположење; све што се деси у души треба да буде од Бога. Он треба да нам

усади осећања; Он треба да нам да мисли; Он треба да исправи нашу вољу; Он треба да

дође некако до нашег тела. Али ми то не смемо да чинимо као да се упињемо – то је врло

важно.

Човек може да изговори Исусову молитву десет пута и да буде миран. Ако му у

току дана Бог стави на душу да неколико пута понови молитву, он то треба да учини; али

на сваки начин треба да тежи ка томе да то чини с врло јасном пажњом. Ако се пажња

случајно одвоји од молитве то није драма; али ако приступам молитви знајући да сад моја

пажња нипошто не може да се прилепи за њу, просто сам заузет другим и на известан

начин у молитву ступам непажљиво, то је погубно. Погубно је једноставно зато што је

врло лако навићи се на неки механизам и притом изгубити молитву, исто као што, рецимо,

људи који обављају велика молитвена правила често губе молитву, јер кад да се моле кад

молитвослове?!

Следеће и можда најбитније у Исусовој молитви: ова молитва је стајање пред

Богом; у њој као да нема кретања од мисли ка мисли. У Молитви Господњој прелазимо од

једног појма ка другом: Нека буде воља Твоја..., Нека дође Царство Твоје... итд. А овде је

потпуно јединство теме, нема никаквих прелаза. И она омогућује човеку да научи да

молитвено и животно стоји пред Богом, да просто стоји пред Њим потпуно непокретно. И

у овом смислу је она, наравно, пре свега молитва онога ко пребива у себи, ко пребива,

рецимо, у келији у затвору. Али она је и пут ка томе, зато што се таква стабилност не

постиже изненада, већ постепено учењем овом стајању

Сад – садржај ове молитве. Добротољубље, повремено и Боготражитељ, цитирајући

га, каже да је она скраћено цело Јеванђеље. И заиста, она има два дела; први је: Господе,

Исусе Христе, Сине Божји... Овде је исповедање вере, овде је подсећање на то Ко је Онај

Бог пред Којим стојимо. Пред Ким се налазим? Ко је Он?... Притом то није подсећање на

неког статичног Бога, већ је подсећање на Бога Који нас све време на нешто обавезује.

Узмите укратко сваку реч:

Господе. Као прво, Свето Писмо нас учи да нико Исуса Христа не може да назове

својим Господом ако га не покреће Свети Дух. Значи, рећи Христу „Господе“, већ значи

ући у неки однос с Господом Духом Светим, то већ значи изразити оно искуство које нам

је дато на дар од Светог Духа; Његовим неизрецивим молбама у нама или Његовом јасном

речју молитве у нашој души. Али, друго: рећи „Господе“ обавезује нас на то да Га заиста

признамо за Господа, за господара нашег живота. Неће сваки који Ми говори: „Господе,

Господе!“ ући у Царство Небеско... И ако се само усуђујем да кажем „Господе“, то значи

да Га безрезервно признајем за свог Господа, за господара свог живота, и да ћу све без

99

изузетка, што се у мом животу буде дешавало, сваки сусрет, сваки догађај, да све ћу без

остатка прихватати као из Његове сопствене руке: све што будем радио, радићу као верни

слуга, роб, најамник или син, у зависности од тога коју сам меру достигао – ради Њега.

Даље: Исус је исповедање историјске истинитости Оваплоћења. То је земаљско,

људско име Сина Божијег, Који је постао Син Човечији; то је централно исповедање

хришћанске вере.

Христос је Помазаник: испуњење закона и пророка.

И напокон, Син Божји – зато што знамо оно што Стари Завет није знао; ми знамо

да је Он заиста Син Бога Живот.

На први поглед се може учинити да је ова формула чисто христоцентрична,

односно да није усредсређена ни на кога осим на Христа Спаситеља. У ствари, није тако;

не можемо да назовемо Исуса Господом другачије осим Духом Светим; не можемо да

говоримо о Сину Божијем заборављајући на Оца. И овде се види нешто веома важно:

Христос Себе назива вратима. Он је врата на која се улази, Он је пут, којим се иде, Он

није коначни циљ у овом смислу. И то је потпуно, садржајно исповедање вере. Рекавши

ово ми заиста стојимо пред Богом Живим, пред Богом Јеванђеља.

А други део: Помилуј ме, грешног. Реч „грешан“ у њој као да има две нијансе. С

једне стране, свако од нас заиста греши – речју, делом, помишљу. С друге стране, бити

грешник не значи само грешити, то је стање, а не само поступак; и у коначном, то је стање

одвојености, откинутости. Ми смо одвојени од Бога; одвојени смо једни од других, чак и

ако не радимо ништа за осуду у односу на Бога или на ближњег; док смо одвојени ми смо

у стању грешности. И ово стање би требало да доживљавамо као максимално трагично,

зато што бити одвојен од Бога значи носити на себи смрт; то је смртна опасност. Она би

требало да нас подстиче на овај крик Исусове молитве стално, кад бисмо само били

свесни како опасно ходимо, како је страшно ово стање откинутости, у коначном – од

живота, од љубави.

И затим, смисао речи помилуј. Њено значење је дубље и богатије него оно које ми

подразумевамо кад размишљамо о речи „помилуј“ скоро у смислу „пожали“, „односи се

према мени без гнева“. Коментар који дају неки оци грчког Добротољубља се састоји у

томе што је корен грчке речи „“ („помилуј) и речи која је на грчком дала

„маслиново дрво“, „маслиново уље“ – исти. Филолози о томе споре, али је довољно то

што су оци Цркве размишљали у овом смислу. И може се замислити шта то значи осим

филологије, ако се погледа Свето Писмо. Први моменат кад се појављује слика

маслиновог дрвета јесте крај потопа. Ноје шаље голуба који му доноси гранчицу

маслиновог дрвета и ова гранчица значи да је престао гнев Божји, да се милост и опроштај

Божји – на дар, незаслужено, само због љубави – дају човеченству, и сад, кад се види

земља, пред њим постоји будућност, пред њим се распростире живот. Ово је прво што

можемо видети у речи „помилуј“, „“.

Али, није довољно да пред нама буде будућност. Пут може да се налази испред нас,

а да ми не будемо у стању да начинимо ни корак њиме, ако смо паралисани од болести,

ужаса, страха, неодлучности. И друга слика: милостиви Самарјанин, који на ране човека

који је доспео у руке разбојника, излива вино, које омива и пече, и лековито уље. Треба да

се исцелимо душом и телом како бисмо користили оно што нам Бог нуди.

И последње. Постоји слика у Старом Завету – помазање царева и свештеника.

Зашто је потребно помазање? Зато што и првосвештеник и цар стоје на граници између

светиње Божије у људског греха, између јединствене воље Божије и противречних

100

људских воља. И један и други, свако у својој области, позвани су да једно усагласе с

другим: да народна воља древног Израиља буде воља Божија. И на овој граници човек не

може да стоји, зато што је сваки човек пред судом Божјим. У Посланици Јеврејима каже се

да је Првосвештеник улазио у Светињу над светињама једном годишње и то не без крви,

зато што је требало да принесе жртву за себе и за народ пре него што сам уђе у

светилиште. Само један Човек је могао да стоји на овом месту – Онај Кога Павле назива

Човек Исус Христос (Рим. 5, 15) – управо истичући да је Он – Човек у пуном смислу речи.

Управо зато што је Он Бог и човек, може да стоји на овој граници и као Бог и као човек

без осуде. Ево, то је трећи облик освећења, помазања.

Ако упитате какве везе то има с нама: то има сличне везе ево у ком смислу. Наше

људско призвање је надљудско; ми не можемо својим силама да остваримо оно за шта смо

призвани. Апостол Петар у Посланици каже да смо призвани да постанемо заједничари

Божанске природе. Ово се не може остварити никаквим људским силама; то може бити

дато и може бити прихваћено с љубављу и смирењем – али не људским довијањима и

снагом или умећем. Даље: позвани смо да постанемо удови Тела Христовог, односно да се

тако сродимо са Христом, да се тако с Њим сјединимо да будемо Он, у извесном смислу

толико да је Иринеј Лионски крајем четвртог века говорио да ако смо заиста тако

сједињени са Христом, кад све буде завршено на крају времена, кад буде показана пуноћа

човечанства, не само да ћемо бити синови и кћери Божије, већ ћемо у Јединородном Сину

бити једнородни син. Односно, наш положај у односу на Бога и Оца биће исти какав има

Јединородни Син, Који је телом дошао у свет.

Даље. У Педесетници, по казивању које налазимо у 20. глави Јеванђеља по Јовану,

даје се дар Светог Духа сваком појединачно и свима заједно. Овај дар може бити само

дар; опет, можемо бити Богопријемни, али сами из себе на можемо да створимо било

какве услове осим да отворимо срце, да раширимо руке. И све ово говори о томе да треба

да будемо човек, просто човек, али у правом смислу речи, треба да постанемо нешто то

превазилази сваку нашу представу, а такви можемо да постанемо само даром Божјим, а

нипошто не сопственим довијањима. И зато нам је потребно изливање Светог Духа, дар

Духа, помазање Духом – просто да бисмо остварили своје људско призвање. Сад не

говорим о свештенству, о монаштву, ни о чему формалном, већ просто да будемо људи.

А човек је, по речима истог овог Иринеја Лионског, нешто веома велико. Наводио

сам вам његов цитат; на другом месту он каже да је слава Божија, односно сјај Божји –

човек до краја жив, Човек, прожет пунотом живота који је од Бога, да он и јесте слава

Божија, Његово сијање и прослављање .

Ево шта се садржи у речима „,“ „Господи, помилуј“, ево зашто се на

све случајеве живота Православна Црква у богослужењу одазива овим речима: шта је

друго потребно? Почиње на самој дубини греха: Господе, нека престане Твој гнев!

Господе , дај ми – незаслужено, на дар, без обзира на све – Твој опроштај!... Господе,

продужи ми дане живота и отвори преда мном пут!... Господе, Ти ми све то дајеш, већ си

ми дао, а ја не могу да коракнем напред: душом, телом, свом природом сам раслабљен –

исцели ме, обнови ме, дај ми живот!... Господе, испоставља се да овај пут није земаљски,

то је пут од земље на небо; како да га остварим? Како је то могуће?.. Излиј на мене ону

благодат која ће од мене начинити богочовека, по образу Онога Ко је као Бог постао

човек...

Ево отприлике онога што сам имао прилике да читам о садржају ове молитве; и

наравно, она је само стајање: никуда нећеш ићи. Куда да идеш ако је све само у томе што

101

стојиш раширених руку, отвореног срца? То је молитва као чврсто стајање пред Богом;

али ако се она употребљава, као што сам сад говорио, с овим појмовима, с потпуном

једноставношћу, непретенциозно, све је једноставно.

У Добротољубљу, код Боготражитеља, код Игњатија Брјанчанинова, код Теофана,

наведене су телесне вежбе или телесна дисциплина везана за ову молитву. Ова

дисциплина има принципе, универзалне ствари. Принцип је да све што се дешава у нашој

души, у мислима или у осећањима, или у вољи, на овај или на онај начин одражава на

наше телесно стање. Сами знате да ваше телесно стање кад читате нешто што вас дубоко

потреса није исто као кад се просто грејете на сунцу; и чиме год била заузета мисао, од

било чега да гори срце, ма куда да се усмери воља, у зависности од садржаја и од

напетости унутрашњег стања, ваше тело се мења. И полазећи опет од искуства молитве,

посматрајући чињеницу да су ова или она молитвена стања увек повезана с овим или

оним телесним стањем, аскете су разрадиле физичке вежбе које могу да створе оно

телесно-душевно устројство уз које се молитва лакше одвија; али никакво телесно или

душевно устројство молитву не може ни да створи, ни да изазове. У коначном, сва

традиција исихазма је у томе да се достигне телесно-душевно тиховање, дубоко ћутање

душе и тела; и из овог ћутања почиње молитва. Али само ћутање је само могућност

молитве, то није сама молитва.

С друге стране, телесна стања за духовне оце могу да служе као много згоднији и

лакши начин да се провери квалитет онога ко се моли и његовог духовног опита,

присуство или одсуство прелести, него да он описује своје духовне доживљаје, зато што

су душевна стања веома нестабилна, а телесна стања су задивљујуће јасне ствари.

То је општи принцип. На крају су створене специјалне техничке методе које се

могу наћи код читавог низа отаца – код Симеона Новог Богослова и код других детаљно

пише о томе. Али, бавити се њима без руководства нема никаквог смисла, зато што човек

обавезно доспева у ћорсокак: у извесном тренутку не зна куда даље да иде – то је у

најбољем случају. Овде опет, од велике помоћи може бити епископ Теофан Затворник.

Или у једном од својих писама или у „Путу ка спасењу“ он каже да човек, да би водио

духовни живот треба да буде као добро затегнута струна – и то свако може да постигне.

Сви можемо да се научимо мировању, или напротив, хармоничном кретању, које не би

било ни напето, ни тромо. Можемо да научимо да не будемо напети у уму и уједно да

будемо ван сваког дремежа; можемо да не будемо безосећајног срца, а истовремено да не

будемо у неком хистеричном стању. Ево, то треба да тражимо – физички, спољашње.

Треба да учимо и да седимо и да се крећемо тако да владамо својим телом. Зато што Богу

можемо да дамо само оно чиме владамо, не можемо да принесемо Богу оно што сами

немамо.

Ево, то је све што могу да кажем о томе. Човек може да се бави Исусовом

молитвом, али да не прави од ње мистички покус.

И није обавезно да се човек њом бави?

Све мање мислим да је то обавезно. Био је период кад сам био убеђен да је то

обавезно; али на основу онога што видим око себе за последњих двадесет пет година

стекао сам утисак да има људи који иду другим путем. Рецимо, светитељ Тихон Задонски

није човек Исусове молитве; можда ју је користио у неком облику по уставу, али то није

његова специфична духовност. Има других који су специфично усмерени ка Исусовој

молитви.

102

Ради се само о томе да се човек моли; притом, не да молитвослови, већ да се моли,

односно да буде у живом општењу с Богом. И на крају, без обзира да ли да почне од

молитве по уставу, од богослужења, од Исусове молитве – човек треба да дође до ћутања.

Не до оног мртвог ћутања кад се ништа не дешава, већ до оног стања где заиста „да

молчит всјака плот человјеча, да предстојит трепетом...“ Ово стање је живо, активно, није

мртво, није тромо: и само из дубоког ћутања човек може заиста да се моли.

Код неког од отаца постоје речи чији је смисао: ако у тренутку смрти човеку не

буде дата Исусова молитва душа неће наћи пут. Шта да мислимо о томе?

Не сећам се тих речи, али сумњам да се ради о употреби ових или оних речи. На

пример, старац Силуан каже ако човек једном у животу свом природом каже: „Господи,

помилуј!“ – Господ ће га помиловати. У овом смислу би било врло чудно мислити да ако

човек пред смрт не изговори управо речи: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј

ме, грешног,“ неће наћи пут. Не сећам се овог цитата и његовог контекста, зато не могу да

их тумачим, али мислим да се више ради о крику душе него о речима, зато што се и

Исусова молитва једном појавила. Ако се узме рана пустиња – тада су се више од Исусове

молитве користиле речи 69. псалма: Боже, в помошч моју вонми, Господи, помошчи ми

потшчисја... То су биле прве речи пустиње. Исусова молитва је дошла касније стицајем

читавог низа околности. То је јеванђељска молитва, то је молитва Вартимеја, слепца који

је викао: Исусе, Сине Давидов, помилуј ме!... Ево њеног корена. Вартимеј је знао Христа

као Давидовог Сина, ми знамо више и наше исповедање у првим речима је потпуније; али

то је крик слепца, крик који се рађа из дубине очајања, кад је у њему одједном блеснула

нада. Али, вероватно више од пет стотина година Исусова молитва није била молитва

пустиње, у сваком случају, не помиње се као стална, нормативна молитва, каква ће

постати касније. Прво иоле веродостојно помињање налазимо у „Лествици“, али то је већ

после; у пуном процвату налазимо је на Атону, али то је већ много касније. Не мислим да

су рецимо, Антоније Велики или Макарије који је нису употребљавали у том смислу, били

унесрећени у смртном часу.

Шта представља тајна молитва, шта људи приликом ње осећају, по чему се она

разликује од јавне?

Мислим да би требало да вас упутим на дела светих отаца; али говорећи врло

кратко и без икаквог искуства могу да кажем следеће. Истинска тајна молитва се рађа у

човеку кад Свети Дух буди у нама молитвени дух и кад нам Дух Господњи даје и речи

које жели од нас да чује; то је учење апостола Павла, у томе нема ничег новог. И у томе је,

наравно, њена недокучивост. То је врста молитве коју човек не може да научи, не може да

је створи сам из себе.

Једном сам поставио слично питање свом духовнику: „Како да научим да се молим

чисто?“ Одговорио ми је: „Постани молитвен човек и молићеш се.“ Чини се да је то шала;

али то значи: постани толико уд Христов да би Дух Свети говорио у теби речи које би

Богу требало да принесе уд Његово Тела, да то буде Христова молитва, инспирисана

Духом.

А јавна молитва, односно молитва коју обављамо у храму или код куће је пут ка

њој. Зато што су литургијска и појединачна молитва попут жрвњева који нас мељу, мељу,

мељу, прво тешко, с болом, с криком, али који пре или касније могу да нас премељу већ у

такво брашно, од којег се може направити хлеб Христов.

Како се човек уверава у то да је сједињен с Богом, да то није игра његових

осећања? Како да притом не погреши?..

103

Теофан Затворник као знак да је човек у Христу наводи горење и беспоштедну

одлучност да испуњава Његове заповести. Зато, ма каква осећања да имате, ако немате

свест: „Колико год да ме кошта, бићу веран Христу“, све доведите у питање, јер осећања,

наравно, бивају изазвана на различите начине. Не говорим сад о неком демонском утицају,

већ просто, имамо природна осећања, веома лепа, али не божанска. То је први критеријум.

Други је чежња за Богом и жеља да се човек моли. Човек који не жели да се моли, који

молитве чита зато што је то дужан, по уставу, али не чезне за Богом мора бити опрезан кад

га одједном обузму нека мистичка осећања и не треба да жури да сматра да је то од Бога.

Трећи критеријум је као збирни, из Серафима Саровског и разних других писаца.

Ако у човеку постоји светлост, ако постоји топлина, ако у човеку постоји онај однос

према Христу о којем сам малочас говорио, ако у човеку постоји смирење и жеља да буде

заборављен, може се рећи да је на путу. Ако постоји надменост, гордост, свест о свом

превасходству, ако му није хладан разум, већ глава, то није од Бога.

И напокон (али, наравно, то је питање другог поретка), има запањујућих момената

кад човек поуздано зна да му се десило нешто божанствено. Навешћу вам два примера.

За време немачке окупације младић је ноћу ишао по Паризу, прелазио је мост. И

одједном га је обузело такво осећање присуства и величанствености Бога да је на овом

празном мосту клекао и поклонио се до земље. То је било нешто реално, зато што он није

био ни у храму, ни на молитви, ничим побожним у тако специјалном смислу се није бавио

– одједном је стао пред Бога, тачније, Бог је стао испред њега.

Други случај се десио такође једном младићу, који је поверовао у Христа, молио се

и тражио је истину Божију. И причао ми је како је ишао аутобусом и молио се, молећи

Господа да му помогне да схвати шта значи „уселење Светог Духа“. И одједном га је

нешто обузело: светлост, тишина и љубав су одједном отворили његово срце љубављу

према свему, према свим околностима према свим људима – љубављу која у њему није

умрла наредних педесет година.

Али, у коначном у питању су две ствари. Као прво, духовник треба то да прати и да

поставља питања и да нам не да да се закопавамо и подижемо у небеса. Како каже свети

Исак Сирин: Ако видиш почетника да се винуо у небо, ухвати га за ноге и збаци на земљу,

јер што се више подигне болније ће му бити кад падне... Врло је важно не гасити дух, не

гасити у човеку наду или свест: да, заиста, Бог је једноставан, близак, нежан, али човек

треба да има на уму да што више зна Бога, тим више у њему расте смирење и свест о томе

ко је он и како је Бог, тако велики и Свет могао да ти се приближи. Смирење светаца не

потиче од тога што су завиривали у своју душу и видели да су рђави, већ од тога што су

видели величанственост Божију и могли само ничице да падну. То је веома важно.

За одређену врсту мистике карактеристична је душевна егзалтација. Да ли се у

њој може запазити „прелест“ у православном поимању речи?

Мислим да се може рећи да то јесте прелест у том смислу што је веома лако

„преластити се“ (преварити се) таквим изливима душе и тражити то, а не Самог Бога,

односно на известан начин користити мисао о Богу или оно што је повезано с Богом како

би се дошло у такво расположење или стање. Зато ми у Православљу инсистирамо: не

обраћај пажњу на оно што се у деби дешава. У једној од „Четири беседе о молитви“

Теофан Затворник каже: Ако желиш да знаш да ли си се добро молио немој постављати

себи питање о ономе што си доживео, већ постави питање: да ли је после молитве у теби

порасла жеља да будеш вернији Христу и да испуњаваш Његову вољу?... Ако јесте, добро

си се молио, ако си имао било каква осећања, али то се није десило, сумњај у своја

104

осећања. Твоја молитва није јалова – ниједна молитва не бива бесплодна, али те није

довела до онога до чега у идеалном случају треба да доведе: до веће верности, до веће

одлучности у погледу испуњавања воље Божије.

Често човек доспева у такве периоде у животу који се карактеришу

богоостављеношћу или који се могу назвати духовном смрћу. У ком односу се ово стање

налази са смрћу у буквалнијем, уобичајенијем смислу ове речи и да ли ова стања имају

неки значај осим што човек прошавши кроз њих постаје другачији и у том смислу да она

сажижу у његовој души све небитно?

Чини ми се да ова стања – назовимо их као што сте их ви назвали,

богоостављеношћу, имају различите узроке. Има тренутака кад Бог одлази од нас и

оставља нас лице у лице са животом – не зато што не жели да општи с нама, већ зато што

је дошло време да без подршке, без утехе, не само Његовом силом, већ нашом верношћу,

идемо истим путем који смо изабрали или који нам је Он указао. У младим годинама, или

у прво време, кад смо открили духовни живот, Бога, дешава се: све нам се даје, носи нас

као талас лађу, с наше стране нема никаквог напора, као да нас нешто носи на рукама. Има

тренутака у животу светаца кад им се као чист дар даје нешто што сами никако не би

могли да пронађу. Али, то је милост Божија и кад би трајало тако, свеједно не би било

наше наслеђе; све би остали Божији дарови, које нам Он сам даје. Ми од Њега добијамо

опитно знање тога шта је општење с Њим, шта је молитва, шта је созерцање, шта је

ћутање, шта је љубав, шта је братство, шта је Бог итд. А онда нам Бог каже: Сад ћу Ја да

одем. Хоћеш ли Ми остати веран или ћеш рећи: „Не! Не пристајем да уложим напор. Носи

ме, нећу сам да ходам!“? Стара изрека пустиње говори о томе: „Дај крв и примићеш Дух.“

Ако се испоставило да је оно што си првобитно добио за теба драгоцено, вреди да га

тражиш целог живота. Чак и ако га нађеш тек пред крај живота – свеједно вреди тражити

целог живота, зато што се без тога не може живети.

То је један аспекат. Али постоји и други: кад нам је Бог веома близак, а ми смо

слепи и не видимо. Слепи смо због греховности – то је једноставно; или смо слепи зато

што смо нечим заслепљени, или зато што очекујемо једно и нисмо у стању да видимо

друго. Моје јучерашње искуство молитве је било радосно; ако данас, ставши на молитву,

почнем да тражим јучерашњу радост, нећу је наћи и могу да прођем поред онога што ми

Бог данас даје: можда – скрушеност, можда трепет, можда страх, можда суд, итд. Дешава

се да нас грех заслепи, једноставно је то схватити. А дешава се да нас на известан начин

заслепљује добро, али одвојено од Бога, врлина као таква. Сећам се једне наше лондонске

старице која ми је једном рекла: „Зашто ми на наведете све моје грехове да бих се спасила,

не желим да погинем!“ Одоговорио сам: „Не секирајте се, ваше грехове ће вам Бог

опростити, а врлине – не знам!“ Зато што су њене „врлине“ толико коштале околину да су

сви мислили: да бар згрешиш, само да будеш мало човечнија!... Ето једног примера. Ово

би се могло озбиљније развити, али ја желим једним потезом кичице.

Постоји богоостављаност друге врсте. Ако заиста озбиљно схватамо наше

заједничарење Христу, све што чини историјску, земаљску судбину Христа, може да

постане и да буде наше. Сетите се речи Спаситеља Христа у вече Његовог васкрсења: Као

што је Отац Мене послао, тако и Ја шаљем вас... То је било речено 36 сати после смрти

на крсту, после целе страсне седмице; то је било речено након што је Христос говорио

ученицима: Шаљем вас као овце међу вукове... То је било речено после разговора

Спаситеља с Јаковом и Јованом на путу за Јерусалим, кад је објавио о Свом предстојећем

страдању и смрти и васкрсењу, а Јаков и Јован су прошли поред свега што је Христос

105

рекао о Својим страдањима и смрти и чули су само једно: да ће се то завршити победом. И

потрчали су испред Њега и почели да моле: Кад победиш дај нам да седнемо с Твоје десне

и леве стране... Нису приметили колико ће Га то коштати; приметили су само оно што

њима може да се деси. И Христос им је тада поставио питање: Можете ли да пијете чашу

коју ћу Ја пити? Да ли сте спремни да се крстите оним крштењем којим ћу се Ја

крстити? (Грчка реч која је овде употребљена значи: погрузити се у оно у шта ћу Ја бити

погружен, уронити у онај ужас у који ћу Ја бити погружен). Да ли сте спремни на то? И

ученици су одговорили: Да... И Христос је одговорио обећањем: Крштењем којим се Ја

крстим и ви ћете се крстити; чашу коју Ја пијем и ви ћете пити, а да седне с Моје десне

стране – коме Отац да... То уопште не значи да ћеш и чашу испити, и крштењем се

крстити – и свеједно ништа нећеш добити; мислим да то може да се схвати: ти буди веран,

а Бог ће бити веран.

И ево, богоостављеност може бити део ове судбине кад смо спремни да с човеком

или с људима будемо толико јединствени као што је Христос био јединствен с људима.

Кад сиђемо у пакао људских односа, у мрак људских сумњи и ужаса може се испоставити

да смо богоостављени као Он. Али не у негативном смислу у којем је богоостављеност

плод греха; већ у дивном смислу у којем је она заједничарење са Христом. Као што

апостол Павле каже: надомештам у свом телу оно што недостаје страдањима

Христовим... и не у физичком телу, већ у свој природи.

Тако да кад осећамо да нас је Бог напустио прво питање гласи: да ли између Њега и

мене постоји грех? Притом покајани грех, грех који мрзим, којем не служим и не клањам

се не одваја од Бога. А оно од чега сам направио идола – а то може бити и злочин и врлина

– може да ме одвоји. Ево првог питања: да ли у мени постоји нешто што за мене замењује

Бога, што стоји између Њега и мене? Друго: ако могу поштено да кажем на прво питање:

не, у овом тренутку тога нема, богоостављеност је време кад могу Богу да покажем

озбиљност, искреност моје верности. И треће (наравно, не треба човек да жури да уобрази

да представља Христа, иако је то реалност): да ли носим овај – о, мајушан, по својој снази!

– крст заједно са Христом? Не зато што сам изванредан човек и Бог ми поверава

саучествовање са Собом, већ зато што сам уд Тела Христовог, просто хришћанин; не због

било којих мојих врлина и заслуга, већ по природи мог хришћанства.

Да ли човек има права да стално моли Бога за помоћ?

Као прво, увек треба имати на уму да прозбена молитва није једини облик молитве

коју имамо. Ако читамо молитве светаца, постаје потпуно јасно да су они у неким

случајевима просто опевали своје одушевљење Богом; у другим случајевима су Му

благодарили за све чиме је био испуњен њихов живот. То притом није увек било само

добро, већ и за крсне моменте, за тешке тренутке у којима им се, с једне стране, откривала

њихова сопствена дубина, и с друге стране, откривала им се и блискост Божија, и Његова

спремност да их подржи. Постоји још и други облик молитве, који није потпуно исти као

прозбена молитва за своје потребе: то је молитва за друге. Ми постајемо заједничари Бога,

као да пред лицем Божјим држимо човека (премда, наравно, Бог га ни без нас не

заборавља) и кажемо: Господе, Ти си у моје срце улио самилост према овом човеку, бригу

за њега, и ево, Теби га приносим – погледај га, благослови га...

Али, има и прозбених молитава, кад се сам налазим у некој невољи: или ми је

страшно, или је преда мном неки проблем. Као прво, никад се не треба обраћати Богу

овако: ето, преда мном је проблем, ја сам не умем да га решим, и немам воље да потрошим

сву снагу на њега – Ти га реши уместо мене... На ово се често своди молитва људи, зато

106

што је много једноставније молити Бога за помоћ него учинити оно што Он од нас очекује.

Знате, постоји руска пословица: неродица је од Бога, а глад је од људи...

Али, ако се према Богу будемо односили као према рођеном, ако знамо да Бог

брине за нас, да састрадава с нама, да нас воли, да је пажљив, да има све особине рођеног

човека пуног љубави, зашто да Му се не обратимо, зашто да Му не кажемо: „Забринут

сам, болестан сам, имам проблем – помози ми...“ – не да укине проблем, не да реши

проблем споља, већ да схватимо и испунимо, да учинимо најбоље што се може учинити у

овом смислу.

Већ сам говорио да постоји молитва за друге. Она је веома важна, зато што

самилост, саосећање које имамо у односу на другог човека, наравно, може да се роди због

тога што нам је он лично драг; али понекад се такво саосећање, самилост и љубав рађају

из таквих дубина у којима делује Божија благодат, просвећујућа сила. Одједном се

испоставља да смо способни да волимо љубављу која је већа од нас самих. И тада,

наравно, можемо да кажемо: „Господе, чини ми се да му је тако потребно да се ово или

оно догоди, да ово или оно уђе у његов живот или да изађе из његовог живота...“ Али не

можемо да постављамо питање овако: „Господе, ја знам да је то за њега корисно, а Ти

обавезно то учини.“ Треба имати на уму да не смемо Богу да прописујемо шта треба да

учини, као да ми боље знамо. И кад се молимо Богу заступничком молитвом, овај покрет

треба да буде основни. Богу треба да принесемо ову потребу и да кажемо: „Господе, Теби

је поверавам, Теби предајем бригу, желим да примим од Тебе Твој мир, Твоје

присуство...“

Неки кажу да се Бог не сме непрекидно молити за једно исто. Искрено замоли

једном, а даље „нека буде воља Твоја“...

Да, али овде постоји опасност. Често кажемо „Нека буде воља Твоја,“ на крају неке

молитве као у виду осигурања. Молим за једно, а онда кажем: „Нека буде воља Твоја,“ и

без обзира на оно што се деси, победио сам, зато што се десило или по мом или по

Божијем, а ја сам молио и једно и друго. Можда сте ви врлији од мене, али знам да не

реагујем само ја овако: као да је молитва као кишобран у случају да пада киша. И врло је

важно, чини ми се, да будемо у стању да кажемо: Ево, Господе, шта желим. Чини ми се да

је то најбоље што може да се деси, али не разумем све и не знам све, а Ти одлучи тако да

буде боље... Овде „нека буде воља Твоја“ почиње да стиче реалан, лични смисао. Иначе,

треба да будемо опрезни да не употребљавамо веома свете речи ради сопствене заштите,

да некако сами не доспемо у процеп.

Сад још једно. Кад бисмо заиста веровали Богу, кад бисмо могли да Му се

препустимо с поверењем, кад бисмо могли да Му кажемо: „Господе, ево, моја мајка се сад

разболела од рака. Потпуно верујем у Твоју љубав, у Твоју самилост, у Твоју бригу, и

предајем Ти бригу, а ја ћу се бавити тиме да обезбедим све материјално што је потребно,“

то би вероватно било идеално. Али понекад немамо вере. И углавном саветујем људима,

које је нека невоља заиста погодила у срце, да кажу: „Господе, ево моје бриге, ево моје

секирације, ево моје потребе, мог страха. Све ћу Ти то испричати, и у Твоје руке предати.

Али, опрости, немам довољно поверења у Тебе да не узмем своју бригу натраг и да не

почнем поново да се бринем и да се секирам.“ И остави ову бригу у руци Божијој онолико

колико можеш. А кад осећаш: не, не могу, морам да се секирам, морам да лудим, реци:

„Господе, опрости, али не могу да будем миран док је ова брига само у Твојим рукама;

желим да је држим мало у својим.“ И Бог вероватно гледа и осмехује се, каже: Добро,

помучи се мало... То је такође знак твоје љубави према овом човеку, знак твоје везаности,

107

добре воље. Да, помучи се, а онда опет у неком тренутку дај све то Мени и научи да имаш

поверења у Мене макар мало... Можда се песимистички односим, али говорим на основу

сопственог искуства, више о себи него о другима.

Како спојити молитвени живот и активност у свету, посао, научну делатност?

Молитвени живот има два аспекта. Он се може сводити на молитвословље, на

обављање правила. Док сам био студент на последњим годинама духовник ми је дао

молитвено правило које је поврх мог нормалног рада трајало осам сати. Међутим, после

извесног времена, након једно две године, рекао ми је: „Сад кад си упознат с устројством

богослужења, учи да се молиш.“ Направио сам исти експеримент с једном нашом

старицом, монахињом, коју сам подвргао истом правилу. Годину дана касније упитао сам

је: „И, мати Антонина, како иде молитва?“ Она каже: „Па, обавим својих осам сати, онда

се прекрстим и кажем: Слава Теби, Господе; сад напокон могу да се помолим.“ И чини ми

се да постоји разлика коју треба запазити, јер постоје ствари које су неспојиве с било

каквом словесном молитвом. Кад се налазите у критичној ситуацији, у којој не можете да

располажете својим временом или да њим управљате, не поставља се никакво питање: сад

мораш потпуно да се посветиш послу. Али молитва се, хвала Богу, не састоји од

молитвословља, већ од читавог устројства душе и живота. Теофан Затворник у једном од

својих писама каже да свест о Богу, значи, молитвено стајање пред Њим треба да постане

као бол. Кад вас боли зуб нема никакве потребе да себе цео дан подсећате да „боли зуб“ –

он боли и сам подсећа на себе и на фону овог бола протиче сав живот: све што радите, што

читате, што говорите. Ето, тако човек треба да покуша да васпита себе у односу на Бога и

на молитву, како би наше молитвено стајање пред Богом било у нашем срцу, у нашој

души. Рецимо, кад ујутру неко од нас добије или трагичну или радосну вест, он је цео дан

смркнут или је озарен. Немамо разлога да се сећамо да смо добили дату вест: она је у

нама. Тако је и с молитвом. Зато човек може да се бави научним радом, медицинским

радом, сваком врстом истраживања, посвећујући томе сву своју пажњу и уједно – с неким

живим осећањем Бога. То човек треба и може да научи; односно, то се или даје милошћу

Божијом или за то треба мало рашчистити пут; али то је могућа ствар. И наравно, не сме

да се бави науком раздвојеног ума; не сме истовремено да обавља тежак посао

(размишљам о хирургији, просто зато што свако има свој занат) и да размишља о Богу:

треба да размишљате о човеку који је пред вама. За време рата нисам могао себи да

дозволим, бавећи се рањеником, да половином разума размишљам о њему, а да се с пола

разума молим, зато што за то не бих ја платио, он ће умрети од мојих молитава. И зато ми

се чини да има тренутака кад Бог очекује, не да Га оставимо, већ да се у Његово име –

мало одвојимо од Њега. Западни светац, Викентије, који је започео дело монахиња-

милосрдних сестара, у свом уставу је написао: треба да научите да остављате Бога – Бога

ради, односно да остављате богослужење, да остављате личну молитву кад је некоме

нешто потребно. Али у срцу можете имати и једно и друго расположење. Ако датом

човеку прилазите са свештеним страхом или датом послу с осећајем да сад додирујете

тајну онога што је Господ створио Својим рукама, на чему је печат Његове мудрости,

Његових путева – можете све да чините с неким унутрашњим молитвеним стањем. И

Јован Лествичник каже да ако се налазиш у молитвеној екстази и чујеш да твој сусед из

келије до твоје моли за чашу хладне воде, остави своју молитвену екстазу и дај му воде,

зато што је твоја молитвена екстаза приватна ствар, а Божанска је да му даш чашу хладне

воде. Дакле, ово је поуздана светоотачка линија. Једино што човек не треба да чини јесте

оно што Теофан назива „прљаводелање“ или „празноделање“, односно грех или просто

108

таштина ометају молитву. Али кад чинимо оно што можемо да чинимо у име Божије, то

можемо да чинимо са живим осећањем и од свег ума, и живо осећање може бити упућено

Богу, а не предмету.

Постоји и друга ствар: глад за Богом је понекад подједнако важна као активна

молитва. Знам по себи да сам док сам био лекар понекад по читав дан морао баш да радим

и да обављам свој посао; и постепено је расло осећање: да што пре дође вече, да падне ноћ

да будем мало с Богом!... Исто тако можете да се осећате у односу на вољеног човека: цео

дан радите ван куће и што дуже траје ваше избивање из куће, тим више желите да се

вратите и да будете мало с њим, с њом, с њима, просто да будете. И у току дана постоји

ово осећање нарастајуће глади, нарастајуће чежње, жеља да се напокон сретнете и да

просто будете заједно, да нешто испричате, да поћутите заједно...

Каква треба да буде позиција хришћанина у савременом свету, у његовим

реалијама? Да ли ова позиција може бити активна или је могућ само унутрашњи пут,

пут унутрашње молитве, блиске исихазму?

Чини ми се да једно друго не искључује. Вероватно се сећате како је Соловјов

реаговао кад су му говорили да све треба да се своди на молитву. Он је рекао: да, треба се

молити при сваком послу, али и посао треба обављати; и дао је пример – с осмехом – да се

верник и пре јела моли, али кад се помоли, седа за сто... Чини ми се да се ово може

применити на све области живота. С једне стране, ако не осетимо дубоко потребу света

око нас, ако се не будемо молили за њега, ако се не будемо молили крваво, с болом у срцу

или с дубоком, нежном љубављу, ниједан наш посао неће бити успешан; али с друге

стране, има ствари које треба да буду обављене, а не само принете Богу молитвено. Сећате

се да је у Јеванђељу речено да смо позвани да будемо светлост света: односно, они који су

светлост треба да иду тамо где је мрачно; позвани смо да будемо со која штити и спасава

од трулежи: треба да будемо тамо где је трулеж. Исто се може рећи за свако место где

нема вере, где нема наде, где нема љубави, где нема радости: морамо бити свуда где

нешто недостаје у димензији истинског човечанства и човечности; и треба активно да

учествујемо у свему у чему можемо да учествујемо без компромиса, без греха, не

одричући се своје вере и не издајући Христа.

Какав је однос између појединачне молитве подвижника и молитве заједнице?

Какав значај има молитва заједнице за молитву подвижника-затворника?

С једне стране, било је подвижника у и древности, и у каснијим временима, између

осталог, јуродивих, који су се молили усамљено, у потпуној самоћи и у потпуној физичкој,

вештаственој одвојености од света око себе, стојећи пред Богом. То уопште не значи да

они нису ни са ким општили. На пример, Серафим Саровски је био у затвору и

истовремено се молио за цео свет и за поједине људе чију потребу му је Бог откривао.

Односно, то није била усамљеност у нашем поимању: да се он наводно закључао и ни за

кога више не зна, ни за кога више не чује. С друге стране, говорећи језиком Самарина,

Црква је организам љубави. Окупљена заједница је заједница људи који једни у другима

виде живу икону Христа, према којој се односе са свештеним страхом, с трепетом и

молитвено. Зато је заједничка молитва молитва тела Христовог, односно Христовог

присуства међу тим људима, који у себи носе известан печат самог Спаситеља Христа.

Али једно не одваја од другог. Има таквих подвижника који су се молили сами, има

таквих који су стварали заједнице, у којима су се сви заједно молили. И постоји скитски

живот, на пример, преподобног Нила Сорског. Око њега је било дванаест монаха, сви су у

току целе недеље живели у својој келији и молили се сами једном недељно су се окупљали

109

ради служења Литургије, где су били јединствени као Христово тело, служили службу,

коју у суштини савршава Сам Христос и у коју су се уливали.

Дешава се да човек чисто физички нема могућности да се моли код куће, нема

места. Како такви људи да поступају и како да се понашају у породици и код куће?

Као прво, Амвросије Оптински је некоме рекао: ако те боле ноге – седи или лези;

Бог не гледа у ноге, него у срце... Молитвени положај несумњиво помаже; устати на

молитву, сабрати се физички, правити метаније, крстити се, наравно, представља велику

помоћ. Али рецимо, ја сам прилично дуго био војник, било нас је четрдесеторица у

спаваоници и у принципу, било ми је врло незгодно да се молим. Не незгодно у смислу да

сам се стидео, него зато што је бука, ларма итд. У таквим случајевима, рекао бих: зашто

човек да не легне? Научивши молитве напамет може да легне са свештеним страхом и да

као да стоји пред Богом чита молитве или да се моли по бројаницама.

Нажалост, често човек стојећи спава – бива тако исцрпљен...

Тада с Богом треба да буде простодушан. Односно, да каже: „Господе, видиш

колико сам уморан – благослови!“ и да заспи; и да зна да га је Бог благословио с

нежношћу и љубављу, зато што схвата да су човекове физичке, па чак и душевне снаге

ограничене. Не треба то да користи да се не моли зато што га мрзи, то је друга ствар;

такође се дешава да користимо умор. Али знам по себи да сам, кад сам био лекар, понекад

долазио у један сат по поноћи, нисам имао више нимало снаге за молитву, крстио сам се и

говорио: „Господе, благослови!“ и легао бих да спавам с добром намером да се помолим

макар лежећи, и будио сам се следећег јутра, не помоливши се, зато што сам одмах тонуо

у сан...

Има дана кад је човек потпуно отупео, кад нема жеље за контактом с Богом. Да

ли може да иде у храм? И уопште, како да поступа?

Мислим да понекад можемо да чинимо ствари по надахнућу, а понекад из убеђења.

Понекад се молимо зато што душа жуди за молитвом; понекад можемо да станемо пред

Бога и да Му истинољубиво и поштено говоримо о нашој оданости, иако је не осећамо у

датом тренутку... Слично као што се понекад дешава: вратиш се после тешког рада и неко

те пита: „А да ли осећаш љубав према мени?“ и у датом тренутку не можеш да осећаш

ништа осим тога да те боли цело тело; али можеш да кажеш: „Не, не осећам, али те волим.

Сва љубав је ту, само не могу да допрем до ње.“

Тако је и с одласком у цркву – понекад као да летимо на крилима, а понекад нам

душа отупи; и наравно, то питање је лично. Понекад човек себи мора да да предах. Знате,

један Француз је написао да љубав ретко умире од глади, а чешће од презасићености...

Дешава се да смо у извесном тренутку много – за нас, за наше размере, били у храму и

почињемо да тупимо и постајемо безосећајни, зато што више не можемо да издржимо, јер

без обзира да ли спавамо, ходамо, седимо или једемо, чујемо само ђаконово „Вонмем,

премудрост“ итд. У таквим тренуцима је вероватно боље рећи: не, данас нећу отићи, боље

је да се приберем, да се саберем... Али чешће се може просто рећи: да, сад не осећам

ништа, али Бог остаје Бог, ја остајем хришћанин (хришћанка), идем да Му се поклоним...

И морам рећи да често, ако човек тако оде, за време молитве, просто ношени молитвама

других, одједном почињемо да оживљујемо. Али, чини ми се, понекад треба дати себи

предах.

Кад се хришћанска породица окупља на молитву ова молитва може бити више или

мање пажљива, више или мање дубока; овде се не испољава само грех сваког члана, већ и

извесна духовна подвојеност...

110

Немам искуства у породичној молитви, зато не могу о томе да говорим директно,

али сам сигуран да за то да би људи могли да се моле заједно, такође треба мало да се

моле појединачно. Свако има свој ритам: једни људи се моле полако, други брзо; ако се

моле заједно, треба се држати неке средине. Ако сваки члан породице посвети пет-десет

минута томе да буде с Богом и да поразговара с Њим или својим речима, или речима

светаца, али својим темпом, касније може да се слије у једну молитву. Али ако се људи

труде да се моле само заједно, ритам бива такав који никоме не припада и много је теже

ући у дубину. Мислим да је друго што човек треба да учи – да ћути у Божијем присуству.

И да почне да се моли онда кад у њему већ постоји извесна тишина, зато што човек може

да се моли из дубине тишине, тиховања; из вреве може само да изговара речи молитве.

Наравно, Бог може да учини чудо, али не ради се о томе. Свој ум и искуство треба да

користимо да бисмо примењивали поуке дате у пустињи на градску пустињу. Понекад

бива много празније међу људима него кад никога нема.

Шта можете да кажете о заједничкој молитви у слободној форми и учењу

молитви у таквом облику?

У току читавог низа година организовао сам не-литургијска молитвена сабрања да

бих научио људе да се моле за реалност и реално. Окупљали смо се на одређену тему.

Рецимо: једна ноћ у болници, како је болесник доживљава. Правио сам увод зато што у

том смислу имам извесно искуство, описивао сам како тежак болесник доживљава

наступање сумрака, у којем га обузима усамљеност, како постепено у овој усамљености

доживљава свој бол, свој страх итд. И ову тему сам разбијао на поједине делове, након

приказа таквог дела ми бисмо ћутали, онда сам наглас говорио слободну молитву. Тако

смо се сваког месеца окупљали на сат-сат и по и многи су научили не само да се моле

својим речима и да откривају душу Богу, већ и да се моле за људе, не просто помињући

човеково име и препуштајући Богу да зна шта затим следи, већ препуштајући овог човека

Богу – не зато што га Бог не зна, већ да би сопствена молитва била конкретна, реална.

Тако да веома саосећам с тим.

Али, да ли може бити да сваки човек, као непоновљиво створење, посебно

створење Божије, има и свој јединствени пут молитве, општења с Богом?

Сигуран сам да је тако. Као прво, постоји изванредно место у Књизи Откровења,

где се каже да ће кад наступи крај света сваком човеку бити дато име које ће знати само

Бог и тај човек. Ово име је тајна његовог личног и непоновљивог општења с Богом.

Наравно, не долазимо до те мере у току свог живота, ма колико он да траје, али је у основи

тако: свако од нас је за Бога једини и непоновљив, зато свако од нас с Богом општи, чак и

ако користи „заједничке“ речи, онако као што нико не општи. Чини ми се да је то

апсолутно несумњиво. Наравно, располажемо релативно малим бројем речи или слика. Не

говорим чак о написаним молитвама, већ о ономе што можемо сами да кажемо. Али у

сваку реч можемо да уткамо све своје унутрашње искуство, сва осећања. Чак и кад

разговарамо међу собом, користимо једне исте речи с различитим људима, али колико су

оне различите кад иду из нашег срца у срце другог човека!.. На пример, имао сам искуство

општења с групом енглеских хипика. Једног дана они су дошли и рекли: „Знате, ми

желимо да се молимо; да ли можете да служите с нама бденије, да ли можете да нас

поучите?“ И молили смо се десет сати. Уопште није било лоше, рецимо, да дође група

омладине од шездесетак људи и да се моли десет сати заредом; то показује да су заиста

желели да се моле. Притом, наравно, нисмо имали богослужење, зато што је бесмислено

служити православно бденије за групу људи који уопште не знају где се налазе. Али смо

111

урадили следеће: било нас је троје (двоје су били Енглези), поделили смо време на три

периода од по три сата, а у интервалима, после сваких три сата, служени су кафа и хлеб;

ипак је то била дуга ноћ и сви они су дошли с посла или из неког другог места... И то смо

учинили на следећи начин. Свако од нас је правио увод на неку тему; затим је уследио

период ћутања од пола сата, а онда размишљање наглас – односно иста тема се разбијала

на краће реченице о којима је свако требало да размисли неколико тренутака и које су се

затим сабирале у облику кратке молитве.

После тога су ме позвали и три дана смо провели заједно. Поставили су тему о

светости. Три дана смо се молили, седели смо заједно, беседио сам с њима, затим су

уследила питања, а после тога су они који су желели долазили код мене са својим личним

питањима. И сад се читав низ придружује Православној Цркви. Питао сам их због чега.

Кажу: зато што православци знају у шта верују и зато што у вашој Цркви постоји молитва.

Човек не мора (како су неки говорили) да доноси молитву са собом, може да се улије у

постојећу молитву...

Ако људи не добијају одговор они престају да се моле. Да ли то значи да будисти и

мухамеданци добијају одговор?..

Мислим да добијају. Можда не тако јасан, очигледан, као што ми добијамо у

молитви, рецимо, чак и у полусвесној каква је наша молитва у најбољем случају. Али

Господ је Бог свих људи; Он све зове ка спасењу, труди се са свима. Кад се Сам Бог не би

приближио неверујућем, паганину или јеретику, он се никад не би променио и не би

постао верујући или хришћанин, или православац. Како је речено у Књизи Откровења у

име Божије, стојим на вратима и куцам... Бог стоји на вратима сваког срца, сваког ума,

сваког живота – догађајима, сусретима, речима, унутрашњим законом; сетите се места код

апостола Павла кад он каже да незнабошци поступају правилно по закону који је написан

на њиховом срцу. Постоји подударност између сваког човека и Бога Који га је створио по

Свом образу и подобију. Оно што неки богослови називају „завет између Бога и Адама“ –

она подударност коју ни грех, ни било шта друго не може да искорени у човеку. И по

извесној својој мери – понекад задивљујућој мери! – људи, да, добијају одговор по

чистоти свог срца, по својој искреној устремљености, зато што свом душом или из све

снаге траже Бога и Бог не одлази од оних који Га траже. И кад бисмо ми, хришћани, били

појава Христа у животу, ови људи, чувши некако, можда нејасно, глас Божји, могли би у

нашој средини да пронађу Живог Бога. Али, нажалост, и сад се, као и у време апостола

Павла, име Божије хули због нас.

Да ли може да се моли неверујући?

Да би се човек молио треба да зна да се некоме обраћа, да га неко слуша и чује.

Зато, ако је неверујући доследан, ако „зна“ с апсолутном убеђеношћу, ако је својом

утробом убеђен да Бога нема, наравно, он нема коме да се моли...

А људи који просто нису сигурни у то да Бог постоји?

Одговорићу вам једном причом. Пре револуције у Петербургу је живео барон

Павел Николајевич Николаи. Он је био студент и дружио се с човеком који је много

година касније постао свештеник у Француској и којег сам добро познавао. Лав, његов

друг, био је верник, а барон Николаи никако није могао да нађе Бога и просто није чак

знао ни како да Га тражи, иако је имао глад за Богом. Водили су бесконачне разговоре,

спорове о вери. Једном је за време школског распуста ишао кроз шуму у својој домовини,

у Финској, и душа га је болела због тога што негде мора постојати Бог... Видео је какву

улогу Бог игра у животима других, какво место заузима, каквом светлошћу зраче људи

112

који истински верују у Њега, а сам никако није могао да допре до Бога. Ишао је, ишао, и

одједном је стао и узвикнуо: „Господе, ако постојиш докажи ми то!“ – и одједном се у

његово срце улио такав мир, улила се таква радост, да је схватио: да, срео је Бога. Зато,

ако човек теоретски верује у Бога, али Га не зна у искуству, он може да се обрати овом

непознатом Богу поштено, савесно, и да каже: „Знам да постојиш. Гледајући вернике,

њихово унутрашње устројство, оно што они јесу, морам признати да постоји сила која се

назива Свети Дух или Христос; гледајући њихов живот, видим да не живе као други, да у

њима постоји истина, савест, чедност, узвишеност, спремност да служе другима и да се

жртвују као нико други. Ево на шта се своди моја вера. И на основу те вере обраћам Ти се,

Господе. Ти ме знаш, знаш моје потребе, знаш моја страдања, знаш све о мени. Можда је

чак боље што немам речи да разговарам с Тобом; али ево, стојим пред Тобом – благослови

ме и невидљиво буди са мном...“

Не разумем како човек да се моли за болеснике. Ако је Бог дао болест, како човек

да се моли да је излечи? Или како човек може да мисли да Бог допушта болест и да се

онда неко моли за човеково исцелење? Не разумем баш најбоље зашто људи болују и

зашто се молимо за њих.

Питање о болести је, наравно, сложено. Не ради се о томе да се схвати зашто један

човек болује, а други не. То се може оставити по страни, то питање нећемо решити. Али

ево шта ме запањује у болести: кад се налазимо пред болесником постоји читав низ

појединачних питања. Дакле, човек се разболео. Можда се разболео због физичких

разлога, али је несумњиво да борба за здравље неће зависити само од лечења које ће бити

примењено. Могу да наведем пример.

Имали смо парохијанина, председника црквеног одбора: разболео се од рака.

Доспео је у болницу, знајући само да има жутицу и да треба да лежи. Рекао ми је: „Како

ми је досадно! Још толико тога у животу треба да учиним, а прикован сам за кревет...“

Рекао сам му: „Колико пута сте изражавали жељу да зауставите време и да будете уместо

да делате. Никад то нисте учинили, сад имате прилику.“ Погледао ме је: „Да, али не знам

шта значи „бити“!“ зато што смо стално у покрету; а како да замислим да просто јесам не

радећи ништа посебно, да просто живим својим бићем? Онда сам му одговорио: „Болест и

смрт зависе од физичких и од моралних услова. Хајде да физичке проблеме препустимо

лекарима; а морални су ваша ствар. Могу да вас разједу до смрти сва разорна осећања која

у вама могу да постоје: злоба, горчина, и још ко зна шта.“ А његов живот је пре тога био

веома тежак, четири године је провео на Соловкима итд. Он рече: „Па шта да радим?“

„Хајде да анализирамо ваш однос према себи и према људима почевши од овог тренутка.

Какви су ваши односи с најближим људима, шта у њима не ваља?“ И анализирали смо то

неколико месеци прелазећи из слоја у слој, све даље у дубину, не само времена и односа,

већ у дубину његове душе. И наступио је известан тренутак кад се просто ослободио и

своје прошлости и своје садашњости. Сећам се да је лежао у кревету, провидан, блиставих

очију, и рекао ми је: „Ма како чудно било, телом сам скоро умро, али се никад нисам

осећао тако жив као сад.“ Ево, то је на известан начин било разрешење његове болести.

Нисам могао да учиним ништа да га излечим од рака, али нешто се у њему излечило, не

мојим напорима, већ унутрашњом истином која му је омогућила да се открије до дубина и

да се свега ослободи.

Друго што бих желео да кажем: често човек жели да оздрави, али не да се исцели.

Односно, човек жели здравље како би се вратио пређашњем животу, али не жели

исцелење у смислу целовитости која ће му омогућити да почне да живи потпуно новим

113

животом. Човек на известан начин не осећа да ће га болест која га је држала, само ако јој

се допусти да се развије, довести до границе, која се може назвати смрћу, умреће. Ако се

сад врати животу, то је дар новог живота и он може да живи само у новини овог новог

живота. Колико пута видимо у Јеванђељу да Спаситељ поставља питање: „Да ли желиш да

се исцелиш?“ И чини нам се: па ко не жели? Али не ради се о томе: да ли желиш да те

излечим од твоје садашње болести? него: да ли желиш да те учиним целим?... А то значи –

да прошлост умре и да почнеш да живиш у новини. И то је питање које треба постављати

људима, можда не у том облику, али у суштини.

И напокон (али овакво расуђивање може имати само светац), има људи који

унутрашње зрију, који израстају, спасавају се наизглед само кроз болест, зато што је пре

тога све њихове стране раздирала сујета. Сад се сећам једног западног свеца који је чинио

мноштво чуда. Код њега су довели тешког болесника и замолили да учини чудо.

Одговорио је: „Молићу се три дана, а онда ћу одговорити.“ И трећег дана је рекао:

„Господ ми је открио да могу да те исцелим, али ми је открио и то да је за тебе боље да

останеш болестан и да прођеш кроз болест и смрт у вечни живот који не можеш да

достигнеш другачије у истој мери...“

Ето, то је оно мало што могу да кажем. То није богословље, али као што неки од

вас знају, био сам лекар петнаест година и с болесницима сам проживео више него... не, не

више, али исто онолико као откако сам као свештеник и посећујем болеснике и срећем се

с њима.

Зашто се за покојника чита псалтир?

Псалтир читамо за покојника, за преминулог, и као да изражавамо сав његов живот,

сав дијапазон осећања која су у њему могла да постоје: и покајничка, и јаросна, и пуна

умилења, и дивна, и мрачна – све то приносимо Богу као у његово име; не читамо над

њим, већ за њега, у његово име.

Кад се човек моли за преминуле дешава се да се сећа њихових грехова и онда се

моли за опроштај тих грехова као да су његови...

Мислим да нам Бог даје да видимо или да се сетимо грехова других људи како

бисмо могли да се молимо за њих. Кад бисмо о људима мислили да су они чисто

савршенство шта бисмо с њима могли да радимо? А овде се заиста сећамо једне ствари за

другом и говоримо: Господи, помилуј.

На Западу, посебно у протестантском свету, често се поставља питање о томе

зашто се молимо за преминуле, шта то може да им да? Зар стајем пред Бога и говорим

(парафразираћу на свој начин, односно на врло ниском нивоу): Господе, Иван Иванович

је, наравно, био ђубре; али Ти и ја смо пријатељи, а он је мој пријатељ, па добро-де, пусти

га у рај!... Често протестанти тако доживљавају нашу молитву за преминулог. Јер, он не

постаје бољи од тога, прекасно је да буде бољи, а уједно, за шта молим?

Чини ми се да овде постоји низ веома важних момената. Као прво, пошто си дошао

да се молиш за покојника, то значи да он није узалуд живео на земљи, да је у теби родио

живо осећање љубави, пријатељства, самилости. Значи, он је учинио нешто својим

животом у теби, што те с њим повезује; и твоје заступништво, твоја молитва за њега су

сведочанство пред Богом: да, он није живео узалуд. Можда је много једног или другог

учинио, али је ово учинио позитивно. На опелу стојимо са свећама. Наравно, директно и

тачно објашњење је да стојимо са свећама око ковчега као што стојимо у васкршњој ноћи

на јутрењу сведочећи о васкрсењу. Али, сведочимо још и нешто друго: да је покојни био

макар мала свећа у тами данашњег века. Ако сам ја – какав год да је био – могао да га

114

заволим и пожалим и сад стојим на парастосу или на његовој сахрани, значи да је родио у

мени нешто светло, неку искру. Ево о чему говоримо: „Господе, сви знају да је имао ове

или оне мане, али ја сведочим да није имао само мане, он је за мене био искра светлости; и

то не може да нестане.“ Чини ми се да је у томе основни, дубоки, битни смисао молитве за

покојнике. А кад се сећамо његових грехова, приносимо Богу молитве већ конкретно: да,

Господе, он је био овакав, онакав, такав, али без обзира на то, види шта је са мном учинио:

заволео сам га... И чини ми се да постоји много дубља, интимнија веза између људи који

су се срели. Не кажем: који су прошли једно поред другог, већ: који су се срели.

Сећам се приче из живота хасида о једном младом рабину, Цусији. Он је умео да на

потресан начин делује на све људе будећи у њима покајање, будећи у њима нов живот.

Једном га је неко упитао: шта радиш?... И он је одговорио: „Кад код мене дође човек и

прича ми о злу које у њему постоји или кад га видим, ја се степеницу по степеницу

спуштам до дубина његовог греха, тамо везујем корен његове душе с кореном моје и душе

почињем да се кајем за његове грехове, зато што су то моји грехови, то су наши грехови.

Шта човеку преостаје него да се каје, пошто се ја кајем?..“

Такав треба да буде наш однос и према покојнику, и према живом човеку.

Разговор о молитви {*}

Многи наши читаоци су изашли из средине која их литургијски никако није

припремила. Шта можете да посаветујете како би богослужење постало лична

молитва која иде из срца, а не просто механичко понављање?

Све богослужбене молитве које имамо изашле су из срца светаца који су их

написали. То нису просто готове молитве које можемо да прочитамо и да сматрамо да смо

квит. Како бисмо се молили њима од свег срца, потпуно свесно, морамо да се научимо да

осећамо нешто и у односу на свеце који су их написали. Ствар није у томе да просто

користимо богослужбене молитве у храму; о њима треба размишљати у току недеље.

Треба да их читамо и да пажљиво размишљамо о њима, а не да тражимо узбудљива

осећања, треба да покушавамо да дубоко проникнемо у њихов смисао. Морамо да

покушамо да пронађемо у мислима које испуњавају ове молитве, понекад чак и у самим

речима, оно што одговара нашем сопственом искуству. У том случају ће када дођемо у

храм ови пробљесци оживети заједно са црквеном молитвом.

Литургијски текстови не смеју бити предмет медитације или размишљања за време

самог богослужења у храму. У току службе човек потпуно треба да се претвори у ухо.

Треба да слуша свим срцем, свим животом, свом осетљивошћу, и да просто дозволи

молитвама да га прожму, да га обузму, ни на тренутак не размишљајући: „Шта се са мном

дешава? Како ћу се одазвати на ову молитву?” То се са већим успехом може учинити у

друго време, а не у току саме службе.

И још једно сматрам важним када учимо да користимо готове молитве. Користећи

молитве које су написали свеци треба да се молимо овим свецима како би нас они

просветили, да их молимо да подрже нашу молитву, да је принесу Богу. Мислим да ћемо

ако будемо тако поступали постепено урасти у саме молитве и у богослужбење.

Да ли је богослужење начин општења са свецима?

Разуме се, оно може да буде такво општење. Понекад само и можемо да прочитамо

молитву и да кажемо свецу: „Ја не верујем баш много да то може да помогне, али ти си

изговорио ове речи: помоли се са мном и нека се ова молитва узнесе ка Богу по твојој

115

вери.” Једном сам имао такво искуство када сам прочитао једну молитву Василија

Великог. Рекао сам му: „Не верујем баш много да ће ми она помоћи, али ти си веровао,

чим си написао ту молитву. Помоли се са мном; све што сам у стању да урадим јесте да је

узнесем заједно с тобом ослањајући се на твоју веру.” Изговорио сам ту молитву и добио

одговор на њу.

Зар неће бити лицемерје молити се готовом молитвом не учествујушћи свешћу у

њеном духовном искуству? На пример, да ли је допустиво да читамо покајничке молитве

кад смо сами хладни и равнодушни према греху?

То неће бити лицемерје под условом да смо поштени. Ако прво кажемо Богу: „Ја не

могу да се одазовем у целости, у мени нема дубоког покајања које је изражено у овој

молитви, али сам барем умом свестан да сам одвојен од Тебе, да сам одвојен од мог

ближњег, да сам сломљен и да читам ове молитвене речи свеца које боље и истинитије

изражавају оно што бих сам хтео сам да изразим – с тим да ме та молитва постепено

изнутра измени.”

Није довољно молити се само због тога што је то „исправно”, што „тако треба”.

Треба се молити тако да постепено урастемо у молитву. Ако идете на концерт

највероватније да нисте у стању да доживите музику с истим осећањима са којима је

композитор доживљавао живот, лепоту, смисао – све што је укључио у своје дело. Али ако

за време концерта дозволите музици да вас понесе, да вас обузме, да делује на вас

постепено ћете постати пријемчивији за оно што је композитор желео да пренесе.

Зашто је молитва која је тако битан део нашег хрићанског живота тако тешка?

Зато што смо ми само магловито свесни да нам је молитва потребна. Пошто смо

хришћани знамо да треба да се молимо и да треба да се односимо према животу на

одређени начин. У ствари наш однос није такав. И не можемо да се молимо од свег срца и

ума кад су нам срце и ум раздвојени. Молитва је тешка зато што нам не успева да је

учинимо делом сопственог искуства. Да бисмо се искрено молили морамо да се молимо из

сопственог, а не из туђег исксутва. За почетак од мноштва разноврсних православних

молитава треба да изаберемо оне које су нам доступне. Касније можемо да покушамо да

користимо и оне које су теже. На тај начин ћемо моћи да изговарамо ове молитве, да тако

кажем, у сопствено име, молитвене речи ће нас прожети до дубине. Ако се у извесном

тренутку испостави да нам је то недоступно треба да кажемо Богу: „Ја не могу да

изговорим ове речи из убеђења, али могу да их изговорим у акту вере делећи туђе

искуство.”

На пример, кад дођете до речи „опрости, као што ја опраштам”, можете да

застанете и да кажете: „Господе, ја не умем да праштам савршено. Могу само да кажем:

желео бих да умем да праштам. Опрости ми макар у оној мери у којој ће то бити

исцељујуће и корисно за мене.” Исто то се односи на молитве у којима за нешто молимо,

нешто тврдимо иако нисмо у стању да осетимо те речи до дубине.

Да ли је могуће да мирјанин који живи у метежу, у безумљу ХХ века води живот

онако како Ви описујете? Да ли људи који живе у свету могу да воде молитвени живот

по узору на монахе?

Мислим да сигурно можемо, само када бисмо сјединили молитву са животом и

живот са молитвом.

Ако покушавамо да се удаљимо од живота и да се предајемо молитви умишљајући

да покушавамо да будемо созерцатељни монаси ништа неће испасти. Бриге ће нас

одвојити од молитве. Али ако смо свесни да су нам све животне ситуације у које нас је Бог

116

довео дате како бисмо донели веру тамо где вере нема, како бисмо донели наду тамо где

нема наде, како бисмо донели светлост – макар магловиту, малу искру светлости – тамо

где је само тама или сумрак, када бисмо били со, која спречава труљење, како бисмо

донели зрнце љубави тамо где нема љубави, никаква ситуација се неће показати као

толико лоша или пуна бриге да не бисмо могли да уђемо у њу молитвеном духу. Можемо

да кажемо: „Господе, Ти си ме послао у овај сумрак, у ову таму. Буди са мном и даруј ми

да будем Твоје присуство.”

Ако се тако молимо можемо сваку ситуацију да принесемо Богу. Људи веома често

кажу: „Желео бих да се молим сабрано, али имам гомилу брига.” Треба ли човек да

покушава да одстрани ове бриге? Веома често оне Бога брину више него нас.

Пре него што покушамо да будемо с Богом, сабрани у миру и тишини треба да Му

се обратимо и кажемо: „Господе, брине ме и мучи то и то.” Нечија, болест, нечија

злонамерност, чак просто трема детета пред испит – за Бога не постоји ништа превише

ситно. Принесите Богу све до ситнице, реците све што вам се скупило. А затим у акту вере

кажите Богу: „Препуштам све то у Твоје руке, нека то неко време буде у Твојим рукама.”

Ако сте поштени можете да додате: „Не мислим да ћу дуго времена моћи да Ти дам

сву ту бригу, зато што немам довољно поверења у Тебе. Узећу назад ову бригу зато што

ме то брине више него Тебе” (касније ћете открити да уопште није тако, али ипак често

морамо да почнемо од тога). А затим, препустивши бриге Богу, реците: „А сада, Господе,

хајде да мало будемо заједно.”

Јер бисте управо тако поступили са женом или с пријатељем. Дошли сте с гомилом

брига, не можете просто да се наслађујете друштвом, срећом што сте заједно. Прво

кажете: „Ох, имао сам тако тежак дан!” и препричате жени или мајци, или пријатељу

тешкоће дана. Олакшавши душу можете да се угнездите у фотељи и да кажете: „Ах, како

је лепо што смо заједно.”

Има једна прича из живота француског свеца XIX века. Он је био парохијски

свештеник у малом селу; тамо је био један старац који је сатима седео у цркви. Једном му

је свештеник рекао: „Деко, шта радиш овде сатима? Усне ти се не мичу, бројанице не

окрећеш, шта радиш овде?” И старац је одговорио: „Он гледа мене, ја гледам Њега и тако

нам је лепо заједно.” То се не може постићи док све своје бриге не поделиш с Њим.

Општење је могуће тек након тога. Али ако постоји такав приступ испоставља се да је све

у животу повод за молитву.

На пример, пробудили сте се ујутру. Можете да будете свесни, да научите себе да

будете свесни да васкрсавате попут Лазара, зато што је у вашој ситуацији сан исто што и

смрт. У сну нисте ничега свесни, беспомоћни сте, незаштићени, цео свет престаје да

постоји као да сте мртви.

А затим вас Бог зове: „Дођи!” И ви ступате у дан којег у историји никада није било,

то је потпуно нови дан. И Бог говори: „Уђи у њега у име Моје.” И можете просто да

одговорите: „Господе, благослови овај дан за мене, и благослови мене за овај дан.” И

уђите у тај дан као када бисте изашли у равницу покривену снегом. Она је чиста, на њој

нема ни трага и треба себи да поставите питање: „Како да је успешно пређем? На коју

страну да идем?” – И идите!

И тада сваки сусрет треба да прихватите као Богом дату ситуацију, сваки догађај, -

као послат од Бога. Сусревши се са човеком или са ситуацијом можете да кажете:

„Господе, дај ми вид, дај ми разумевање, дај ми мудрост, дај ми потребне речи и право

дејство!” Ако вас касније обузме сумња можете да кажете: „Господе, просвети ме!”

117

А када учините оно што је требало, окрените се ка Богу и реците: „Господе, ако је

ово што сам рекао или учинио исправно, нека то буде Твој благослов, и нека као зрно

донесе богат плод. Ако сам поступио рђаво, избриши то из сећања овог човека.” Сетите се

поуке из старе руске приче: најважнији тренутак у животу је садашњи тренутак, зато што

прошлости више нема, а будућност још није наступила. Најважнији човек на свету је онај

којим разговарате у датом тренутку, и најважнија ствар у животу јесте да сада за тог

човека учините оно што му је потребно. И тада вас никакви догађаји ни на трен неће

одвући од молитве.

То не мора обавезно да буде созерцатељна молитва, али са друге стране, ако сте се

ујутру помолили и осетили присуство Божије, ако се ваше срце разгорело, ум просветлио,

воља пренула, тело усредсредило, тада ћете бити у стању човека који је ујутру добио

писмо или с дивном вешћу која ће обасјати читав тај дан светлошћу, или с трагичном

вешћу, која ће као сенка лећи на цео дан – та вест ни на трен неће бити заборављена, исто

се може рећи за молитву.

Често не налазимо ни петнаест минута, пола сата, како бисмо их посветили

молитви пре посла. Очигледно је да је то неизбежност нашег живота, пуног трке...

Мислим да је то исто тако нетачно као кад би муж рекао жени „Немам времена за

тебе, али зарађујем да можеш да живиш, купујем ти поклоне, шта ти још треба од мене?”

То нису односи. Жена би вероватно рекла: „Молим те, немој да узимаш допунски посао да

би ми купио нови шешир или торбу; боље проведи то време са мном.” Једино што има

вредност између Бога и вас то је какви су ваши односи.

Понекад има значајнијих ствари од обавезне молитве. Сећам се свог друга, његови

родитељи су били ужасно сиромашни. Једном је донео мајци букет цвећа. Плануо сам и

рекао: „Није ваљда да не схваташ: код куће нема хлеба!” И његова мајка ми је рекла:

„Немој да га грдиш. Ја могу да живим без хлеба, не могу да живим без цвећа.”

Овакви односи треба да постоје између нас и Бога. Не ради се о пола сата или

петнаест минута; ствар није у времену. Ако погледате жену и кажете: „Драга, како те

волим!” – то ће трајати један трен, и све се десило. Једног дивног дана ћете одржати

говоранцију на тему сједињења у вечности, према којој води брачна веза. Ваша жена ће

вероватно све то стрпљиво саслушати, а затим же рећи: „Мили, морам у кухињу.” Бог исто

тако може да одреагује.

Ако не желите да будете мало са Богом, каквог смисла има обраћати Му се речима?

Треба да постоје односи, треба да постоји пријатељство. Дакле, ако вас ништа не вуче да

Му посветите петнаест или тридесет минута од двадесет четири сата можда треба да се

запитате каква су ваша права осећања према Њему. Да ли тако поступате према својој

жени? Према пријатељима? Читава ствар је у томе.

Молитва ће оживети ако је оваплотите у дејство. Ако у молитви кажете: „Боже,

даруј ми ово или оно,” то значи да морате бити спремни да делујете у том правцу из све

снаге. Постоји прича о свецу који се молио да му буде даровано стрпљење. И одмах га је

неки пријатељ довео до беса. Обратио се Богу и рекао: „Па само што сам молио за

стрпљење!” И Господ је одговорио: „Да, и Ја умножавам случајеве на којима би могао да

се научиш.” Мислим да треба да будете спремни да уложите сву снагу да у животу

испуните оно о чему говорите. Каквог смисла има говорити: „Господе, волим Те!” и не

чинити ништа како бисте доказали ову тврдњу?

Како мирјанин може да користи Исусову молитву како би се уз помоћ ње

учврстио у молитвеном животу?

118

Исусова молитва је нешто сасвим једноставно ако од ње не чинимо сложену вежбу:

„Господе, Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се мени, грешном!”

Њен почетак је исповедање вере, и Исусову молитву не смете да користите ако не

можете потпуно поштено да изговорите њене уводне речи. Изговарајући Господе, треба да

признамо Христа за Господа, да Га учинимо Царем у свом животу (не у емоцијама, већ у

животу, тако да стекнемо ум Христов; у срцу – како би наше срце било чисто; у вољи –

како бисмо тежили ка томе да сачувамо потпуну верност ономе што нам се у Јеванђељу

открило од Бога.

То је прво. Затим, Исус. „Исус” је људско име Бога. То је исповедање оваплоћења.

Да ли верујете у њега или не? Христос: Он је испуњење Старог Завета. Син Божји: Он је

заиста Јединородни Син. Све је то исповедање вере и морате да испитате себе и ако не

можете да верујете у то, онда реците Богу и скратите молитву. Реците: „Исусе, Сине

Божји”; или: „Господе, Исусе Христе”. Или просто: „Исусе”, ако је једино што вас везује

за ову молитву – Његово име, Његова Личност. Али немојте да лажете; или реците Богу да

изговарате ове речи зато што нешто вере у вама има, иако није савршена.

А затим речи смилуј ми се. То не значи: „Господе, буди добар према мени. Ти знаш

како сам слаб, Ти знаш како сам лош, али си Ти добар, не обраћај на то пажњу.” Милост је

реч која говори о опроштају, о дару, али у одговор на молбу за тај дар, на страсну жељу,

на чежњу за помирењем. Она значи да смо свесни колико је велико наше призвање и како

смо слаби. Обраћамо се Богу као Павле који је молио за снагу. И Господ му је одговорио:

Сила се Моја у немоћи остварује... Довољна ти је благодат Моја... Ми вапијемо и молимо

да истовремено будемо вољени строго и нежно. То од нас захтева веома много: спремност

да из руке Божије примимо оно што Он изволи да нам да, и да останемо верни.

И на крају, грешном. Ко је грешник? Онај, пре свега, ко је нарушио закон Божји.

Грешник је онај ко живи тако да постаје туђ Богу, којег је срамота пред лицем Божјим, ко

срамоти Бога пред другим људима. То је човек подељен у самом себи, одвојен од

ближњег, удаљен од Бога. Грешник је изгубио везу с Богом, са својом савешћу, са својим

сопственим животом, са животом ближњег. Свако од нас може да каже да је такав. Није

ствар у томе да откривамо да смо учинили један нарочито одвратан грех и да се кајемо

због њега. Ствар је у нашем начину живота.

Тако да Исусову молитву може да користи сваки човек. Моје једино упозорење је:

човек не сме да покушава да начини од ње неки талисман. Не смемо да умишљамо да

користећи ову молитву доспевамо у неку нарочиту позицију у односу на Бога. Она мора

бити поштена и искрена. Морамо да се обратимо Богу и да Му кажемо истину, морамо да

постанемо свесни своје греховности и своје потребе за Њим, и морамо да верујемо да ће се

Бог увек одазвати на нашу молитву.

Човек може да јој посвети неколико минута дневно, усредсређујући пажњу на њене

речи, а затим да је остави. Никад се молитва не сме понављати без пажње. Она не сме да

„зуји” у нама, да се окреће као точак. Она је сама пажња, молитвена трезвеност пуна

свештеног страха. Тада се може користити у било ком тренутку или у одређено време.

Често долази до разилажења личне молитве и богослужења, заједничке молитве.

Да ли сматрате да је оно реално? Ако сматрате да није како Ви сами укључујете личну

молитву у заједничку?

Рекао бих да је првостепена, најважнија лична молитва, то какви су ваши лични

односи са Богом. Ако се молите лично, ако свакодневно општите са Богом, онда ћете када

дођете у храм на службу моћи да се укључите у богослужење које је дубоко лично, али вас

119

истовремено превазилази, моћи ћете да унесете у њега или да примите од њега молитвени

дух. Када долазите на богослужење морате дозволити себи да се погрузите у Бога, - да се

погрузите у молитву. И само ако сте уроњени у Бога и у молитву постајете јединствени с

другима, не кроз појање, службу и радње, већ одлазећи у Бога у ситуацији, која је изузетно

засићена зато што вас носи молитва свецеле Цркве, и ви носите молитву других људи.

Осим тога, разуме се, у оквиру богослужбене молитве одвијају се тајне. Али у

тајнама можете да учествујете само онолико колико сте у Богу. Ако сте дошли на

богослужење, православно или друго, а да нисте првославни и просто стојите чекајући

крај ви не учествујете у служби. Ако прилазите Причешћу само зато што је данас недеља

или зато што вам је имедан, или зато што то сви раде, врло је вероватно да се нећете

причестити.

Постоји једно веома снажно место код Симеона Новог Богослова, где он каже да је

Бог огањ. Али Он је наш Спаситељ, и када приступамо Причешћу недостојно, без свести о

томе шта радимо, Он то допушта, али као да одлази из Хлеба и Вина који нам се дају. Ви

примате хлеб и вино, и ништа више, зато што бисте иначе потпуно сагорели. И мислим да

је инославни, који се погрузио у Бога за време православног богослужења, по духу

бесконачно ближи Литургији и чак тајни Причешћа него православац који просто стоји и

нада се да се служба неће претерано одужити. Иако, што се тиче Симеона Новог

Богослова нисам сигуран да овде, као и у неким другим стварима, он није радикалнији од

Цркве у целини. На пример, кад каже да онај ко није искусио васкрсење на земљи неће

спознати васкрсење у вечности – то је више него што очекујемо из учења Цркве, то је

веома радикалан приступ.

Сетите се оног одломка када он каже, вративши се из храма после причешћивања:

„Седим на дрвеној клупи, гледам ове старачке руке, ово тело које стари и видим са ужасом

да су то Божије руке и да је то тело Божије, зато што су због Причешћа постали удови

Христови; гледам око себе убогу келију – и она је шира од неба зато што небеса не могу у

себе да сместе Бога, а она садржи Бога...” Наравно, идеално би било када бисмо сваки пут

могли тако да доживимо додир са светињом; али с друге стране, често се дешава да се

човек причести и после неког времена доживи нешто, и почиње да се мења, што је

важније од његових осећања. Могу да вам цитирам другог духовног писца који каже:

„Немој да очекујеш да ћеш нешто доживети одмах после Причешћа, понекад се након два

или три дана рађа у теби оно осећање и онај доживљај који ниси могао да имаш истог

тренутка. Зато што душа трепери или се удубљује тако да не примећује осећања, иако се у

дубини нешто дешава.

Дакле, лична молитва је важнија од заједничке молитве и представља неопходан

услов за истинску заједничку молитву?

Мислим да је она услов који претходи, исто као што је однос љубави први услов за

било какво општење речима, или као што љубав међу људима и узајамно поверење и

пријатељство претходе свим речима које ће се међу њима зачути. Иначе ће то бити

механичка вежба кад ћете моћи да покажете другима своја знања, да демонстрирате своју

начитаност, али истинске комуникације неће бити. Ваша душа у томе никако није

учествовала.

Међутим, како је рекао један западни богослов, „усамљени хришћанин није

хришћанин”. Бити хришћанин значи бити део тела Христовог, а тело Христово нисам

само ја, већ и сви други верници. Долазећи у храм можемо ако не расејавамо сами себе и

120

једни друге, да осетимо да смо на месту где влада Божанствено присуство и тишина. У

том смислу молитва у храму може бити значајнија од молитве код куће.

Осим тога идемо у храм како бисмо примили молитвену помоћ од свих других

верника и како бисмо са свима поделили своје молитвено расположење. Не у том смислу

да „ја могу да се молим, а ево онај тамо, очигледно, не уме...”, већ у томе што ћу стати

пред Бога, ући ћу у дубину себе, открићу се до краја и на тој дубини ће се испоставити да

сам јединствен са свима који се моле – дубоко или површно, са сваким ко се бори за

молитву, ко је отпао од ње због свог умора или незрелости. У том смислу је Црква сложен

организам у који сви уносе своје искуство Бога, своје стајање пред Богом, своју молитву

Богу, допуњујући једни друге, помажући једни другима. И зато је тако важно не реметити

молитву другог човека, чак ни због неких уставних разлога, како би он „боље” поступао у

храму; то се може учинити касније или у другом тренутку. Некада сам био у парохији у

којој је био страствени поштовалац устава. И дешавало се да ја (по свом незнању, имао

сам 17 година) клекнем на колена и поклоним се до земље: одједном сам осетио Божије

присуство, желим да Му се поклоним, да паднем ничице пред Њим... – и овај поштовалац

устава ме тапше по рамену: „Устај, недељом не сме да се клечи на коленима!” А ја

мислим: „Ах! Богу је тако драго што сам пожелео да Му се поклоним и Њему је свеједно

за устав...” Чини ми се да у том смислу треба да постоји слобода. Устав је као скела која

придржава зграду док она не стоји онако како треба.

А што се тиче мишљења да би човек и код куће могао добро да се моли рећи ћу:

људи који умеју да певају могу до миле воље да певају код куће, али када се скупе и

направе хор овај хор звучи на потпуно други начин. Ниједан глас не сме да се издваја, сви

гласови треба да се слију и они чине нешто што садржи у себи сваки звук и сваки глас, а

уједно превазилазе све гласове заједно. У том смислу је наша црквена молитва попут хора:

свако од нас уноси можда ништавни гласић, али уноси један непоновљив звук који је звук

чисте љубави и чисте вере: он се слива са свима и то га чини учесником у вршењу тајне. И

то је веома важан моменат. У стара времена онај ко није имао права да се причести није

смео да остане у храму после одласка оглашених. И рекао бих да је то наш морални дуг:

да дођемо у цркву и унесемо у њу оно мало што можемо да донесемо. На пример, цариник

је дошао у храм, стао је поред врата и рекао је само једну ствар: да није достојан да ступи

у овај свештени простор... И самим тим је унео у тај простор нешто што ни фарисеји ни

други грађани нису унели.

Зато се не ради о томе да унесеш своју светост. Можеш да унесеш своје покајање,

можеш да унесеш очајнички крик: „Господе, откриј ми се! Ја Те не познајем...”

Да ли је добро да се човек прво помоли код куће, пре него што дође на Литургију у

недељу?

Да, само да та молитва не убије молитвени дух, само да се обратите Богу и кажете:

„Господе, спремам се на Литургију, на место које је Теби посвећено. То је Твој дом. Тамо

ћу срести људе који Те вероватно воле више од мене и који знају да се моле боље од мене.

Какво чудо, каква радост, каква срећа! Благослови ме да одем и да свим срцем будем тамо

са Тобом као што бих од свег срца присуствовао рођендану моје мајке или мог детета –

исто тако једноставно и непосредно.”

Ако вам читање молитава помаже – читајте, али немојте подражавати многим

молитвама или неким одређеним молитвама – молите се Богу! Ако вам је потребна

подршка молитава светаца користите их. Ако осећате да вам нека молитва не дозвољава

полет духа, да не дозвољава души да заигра пред Богом, да вам не доноси радост и

121

љубав, немојте да је користите. Знам да то не звучи благочестиво, али сам у то убеђен.

Имам 75 година и имао сам времена да размислим, свештеник сам преко четрдесет година

и тако се осећам. Знате: апостоли, први хришћани нису имали све оне молитве које ми

имамо, а како су живи били њихови односи са Богом!

Значи да не треба дозволити молитвама које су се нагомилале у току векова – без

обзира на све њихово богатство – да постану терет који нас вуче низбрдо и одвлачи од

Христа?

Не, исто као што и сва музика на свету, сва уметност света не смеју да нам сметају

да погледамо залазак сунца и да узвикнемо: „Како је то предивно!” или да исто тако

реагујемо на прдивну мелодију. Постоји једна песма немачког песника у којој се каже:

„Песмица – зашто је тако драгоцена? У њој има мало мелодије, мало хармоније и цела

људска душа.”

Читава ствар је у томе. Ако можете да унесете у слаби звук вашег гласа, у ону малу

хармонију коју сте у стању да створите између Бога и вас, сву своју душу у потпуности

Бог ће се због тога радовати. Ако просто пажљиво изговарате речи, ако просто читате

речи, као одговор на псалам који сте прочитали Бог може да се одазове: „То сам већ чуо и

цар Давид је изговарао много боље.”

На крају, да поразговарамо о нечем другом. Ускоро нам долази XXI век. Шта

мислите каква ће бити будућност Православља на Западу – нарочито имајући у виду

данас постојеће поделе по националној основи? И шта ми мирјани можемо да учинимо

ради истинског јединства које би превладало националне и културне препреке?

Хм, као прво, сам живот на Западу постепено руши многе културне и националне

баријере. Прва генерација емиграната је говорила на грчком, на руском, на арапском, на

свим језицима Истока или Севера. Данас већина омладине говори на енглеском,

немачком, француском итд. Тако да се рађа заједнички језик који све обједињује. Ако

човек чува онај језик од раније то је благо, зато што му знање два или три језика

омогућава да дубље схвата значење речи и начин мишљења него један језик. У том смислу

наша етничка припадност може да се сачува, али да не буде потпуни зид који нас раздваја.

Као друго, морамо да имамо на уму да сваки народ, свака етничка група може

нешто да открије свакој другој у смислу свог знања Бога, искуственог доживљавања Бога,

тога на који начин се то искуство изражавало у току векова. Тако да треба да чувамо

сопствено национално наслеђе, своју духовност, и да их делимо са другима зато што се од

таквих делова гради целовито Православље.

Осим тога морамо да будемо свесни да је јединство могуће међу истинским

хришћанима. Ако исповедамо једну православну веру и живимо у складу са њом,

постајемо једни другима ближи чак и ако нисмо у стању да говоримо на истом језику.

И на крају, верујем да ће остварење јединства доћи од верујућег народа, а не од

хијерархије. Хијерархија мора да решава проблеме разне врсте – богословске, канонске,

историјске, дипломатске. Народ нема тих проблема. Апсолутно сам убеђен да ако људи

разних националности осећају да су браћа у Христу, да су православна браћа и ако постају

јединствени на том нивоу пре или касније хијерархије ће открити да су подељене само оне

саме. Можда ће се онда уразумити.

Дај Боже!

Да! Али и сами треба томе да тежимо.

122

Пpевод с енглеског по издању: Practical Prayer: An Interview with Metropolitan Anthony of

Sourozh conducted by Nicholas Chapman. Conciliar Press, 1989. Објављено у часопису

Библијско-Богословског Института „Страницe”. 1997. Т.2. Издање 4.

Учите да се молите!...

Кад Бога нема

Приступајући беседама за оне који почињу молитвени пут желим са свом јасношћу

да начиним опаску да немам циљ да академски објасним или образложим зашто човек

треба да се учи молитви; у овим беседама желим да укажем на оно што треба да зна и шта

може да учини онај ко жели да се моли. Пошто сам и сам почетник сматраћу да сте и ви

почетници и покушаћемо да почнемо заједно. Не обраћам се онима који стреме ка

мистичкој молитви или ка највишим ступњевима савршенства – „молитва ће сама

прокрчити пут“ ка њима (светитељ Теофан Затворник).

Кад се Бог пробија ка нама или кад се ми пробијамо ка Богу у неким изузетним

околностима, кад се свакодневица изненада открије пред нама с дубином коју никад

раније нисмо примећивали, кад у самима себи откријемо дубину у којој молитва живи и из

које може да избије као врело – нема проблема. Кад осећамо Бога, то да стојимо лицем у

лице с Њим, клањамо Му се, разговарамо с Њим. Зато је један од веома важних полазних

проблема – ситуација човека кад му се чини да је Бог одсутан и ево, сад на томе желим да

се задржим. Не ради се о неком објективном одсуству Бога – Бог заправо никад није

одсутан – већ о осећају одсуства, који имамо; стојимо пред Богом и вичемо у празно немо,

одакле нема одговора, окрећемо се у свим правцима – и Бога нема. Шта с тим да радимо?

Пре свега, врло је важно имати на уму да је молитва сусрет, то су односи и то

дубоки односи на које се на силу не можемо принудити – ни ми, ни Бог. И чињеница да

Бог може Своје присуство да нам учини очигледним или да нас остави с осећајем Његовог

одсуства већ представља део ових живих, реалних односа. Кад би се Бог на сусрет могао

изазвати механички, кад би се, да тако кажем, могао приморати на сусрет с Њим, не би

било ни сусрета, ни односа. Тако човек може да се сретне с измишљотином, с

измишљеним ликом, с различитим идолима које може да стави испред себе уместо Бога;

али то није могуће учинити у односу или у односима са Живим Богом, исто као што је то

немогуће у односима са живим човеком. Односи морају почети да се развијају управо у

међусобној слободи. Ако будемо правични и погледали ове односе управо као међусобне,

јасно је да Бог има много више разлога да се жалости због нас него што ми имамо основа

да се жалимо на Њега. Ми се жалимо зато што Он не чини очигледним Своје присуство у

току оних неколико минута које Му посвећујемо у току целог дана; али шта рећи о

осталих двадесет три и по сата, кад Бог може колико год жели да куца на наша врата, а ми

одговарамо: „Извини, заузет сам,“ или уопште не одговарамо, зато што и не чујемо како

Он куца на врата нашег срца, нашег ума, наше свести или савести, нашег живота. Дакле:

немамо права да се жалимо на одсуство Бога, зато што сами много више одсуствујемо.

Друга важна околност јесте да је сусрет лице у лице с Богом – увек суд за нас.

Сревши се с Богом, без обзира да ли је то у молитви, богомислију или созерцању у овом

сусрету можемо бити или оправдани, или осуђени. Не желим да кажем да је то тренутак

кад се у нама доноси пресуда коначне осуде или вечног спасења, али сусрет с Богом је

увек критичан моменат, криза. „Криза“ је грчка реч и она значи „суд“. Сусрет с Богом

123

лицем у лице у молитви је критичан тренутак, и хвала Богу што нам се Он не јавља увек

кад неодговорно, безбрижно покушавамо да издејствујемо сусрет с Њим, јер се може

испоставити да овакав сусрет превазилази наше снаге. Сетите се колико пута Свето Писмо

говори о томе да је опасно наћи се лицем у лице с Богом, зато што је Бог – сила, Бог је

правда, Бог је чистота.

И ево, кад не осећамо, кад не доживљавамо очигледно Божије присуство, наш први

покрет треба да буде захвалност. Бог је милостив; Он не долази пре времена; даје нам

могућност да се осврнемо на себе, да схватимо и да не инсистирамо на Његовом присуству

кад би нам оно могло бити на суд и на осуду.

Навешћу вам пример. Пре много година код мене је дошао човек и почео је да

моли: „Покажите ми Бога!“ Рекао сам да не могу то да учиним и додао да и кад бих могао

он не би видео Бога. Зато што сам тада мислио и сад мислим: да би човек срео, видео Бога,

треба да има нешто заједничко с Њим, нешто што нам даје очи да видимо, и пријемчивост

да ухватимо, да осетимо. Овај човек ме је тада упитао због чега имам такво мишљење о

њему и ја сам му предложио да размисли и да каже које место у Јеванђељу га посебно

дотиче, како бих покушао да схватим у чему је његова сличност с Богом. Рекао је: „Да,

такво место постоји: у осмој глави Јеванђеља по Јовану прича о жени ухваћеној у

прељуби.“ Одговорио сам: „Добро, то је једна од најлепших и најдирљивијих прича; а сад

седите и размислите: ко сте ви у тој сцени? Да ли сте на страни Господа и пуни милосрђа,

разумевања и вере у ову жену, која је у стању да се покаје и да постане нов човек? Или сте

жена која је разобличена због прељубе? Или сте један од старешина који су сви један за

другим изашли напоље, зато што су знали своје грехове? Или сте један од младића који се

колебају и оклевају?“ Он је размислио и рекао: „Не, ја сам једини Јудејац који није изашао

и почео је да гађа ову жену камењем.“ Тада сам рекао: „Благодарите Богу за то што вам

не да да се сад сретнете лицем у лице с Њим!“

Можда је то екстреман пример, али зар се не може често применити на нас? Није да

отворено одбацујемо речи Божије или Његов пример; али, можда не тако грубо, поступамо

као војници за време Христових страдања: желели бисмо да затворимо Христу очи да

бисмо Га неометано ударили, а Он нас не би видео. Зар не радимо то кад се кријемо од

Божијег присуства и поступамо по својој вољи, по својим расположењима и каприцима

упркос ономе што је воља Божија? Покушавамо да набацимо покров на Његове очи, али

заслепљујемо само сами себе. Како можемо у таквим тренуцима да долазимо у Његово

присуство? Наравно, можемо у покајању, скрушеног срца; али не смемо да дођемо

рачунајући на то да ћемо одмах бити прихваћени с љубављу, као Његови пријатељи.

Сетите се различитих места у Јеванђељу: људи много већег духа од нашег се нису

усуђивали да приме Христа. Сетите се капетана који је молио Христа да исцели његовог

слугу. Христос је рекао: „Доћи ћу,“ али је капетан одговорио: „Не треба – реци само реч и

оздравиће мој слуга.“ Да ли тако поступамо? Да ли се обраћамо Богу говорећи: „Не чини

своје присуство јавним, очигледним за мене; довољно је да кажеш реч и десиће се оно

што треба; засад ми не треба више...“ Или сетите се Петра у чамцу после великог улова

рибе: пао је на колена и рекао: „Остави ме, Господе, ја сам човек грешан!“ Он је молио

Господа да оде из његовог чамца зато што је можда први пут искусио смирење; а доживео

је осећање смирења зато што је изненада прозрео величину Христа. Да ли се то икад

дешава с нама? Кад читамо Јеванђеље и кад се пред нама појављује неизрецива лепота и

слава Христовог лика, кад се молимо и кад нас обузима осећај величине и светости

Божије, да ли икад кажемо: „Нисам достојан да дођеш код мене“?... А шта да кажемо о

124

оним случајевима кад бисмо морали схватити да Он и не може да дође код нас, зато што

управо нас нема да Га примимо; желимо да добијемо нешто од Њега, а уопште не Њега

Самог. Да ли се то може назвати односима? Да ли се тако односимо према пријатељима?

Да ли тражимо оно што нам даје пријатељство или волимо самог друга? И у којој мери је

ово тачно у односу на Господа?

Сад размислимо о молитвама, вашим и мојим; сетимо се како јака, ватрена и

дубока бива молитва кад се молимо за некога кога волимо или за нешто што нам је важно.

Срце је отворено, читаво наше биће је сабрано и усредсређено на молитву. Значи ли то да

је сав смисао ове молитве, сва њена сила – у сусрету с Богом? Не; то значи само да ти је

важан предмет твоје молитве. Зато што кад после тако ватрене, дубоке, напете молитве за

вољеног човека или поводом узнемиравајућих околности, прелазимо на следећу тему која

нас не дотиче тако дубоко ми се хладимо – шта се променило? Да ли се Бог охладио или

се померио у страну? Не, то просто значи да се надахнуће и напетост наше молитве нису

родили од Божијег присуства, од моје вере у Њега, од моје чежње за Богом, осетљивошћу

за Њега, већ само зато што ме срце боли због некога, због нечега, али не због Бога. Како

онда да се чудимо што не осећамо Божије присуство? Не одсуствује Он, већ нас нема у

таквом „сусрету“. Није Он, већ наше срце хладно, зато што нам не значи толико много.

Понекад Бог „одсуствује“ још и због другог разлога. Док смо истински оно што

јесмо и Бог може да присуствује у сусрету и може нешто да учини за нас. Али чим се

напрежемо да не будемо оно што заправо јесмо, за нас не може ништа ни да се учини, ни

да се каже; постајемо фиктивни, подметнуто биће, а с тако нереалном личношћу Бог

ништа не може да учини.

Да бисмо могли да се молимо треба да уђемо у односе који се дефинишу као

Царство Божије. Морамо да будемо свесни, да схватамо да је Он – Бог, да је Он – Цар, и

да Му се препустимо, да Му се поверимо. Увек морамо макар имати на уму Његову вољу,

чак и ако смо засад неспособни да је испуњавамо. У супротном случају, ако се према Богу

односимо као богати младић који није могао да крене за Христом зато што је био превише

богат – како тада можемо да се сретнемо с Њим? Како често посредством молитве,

посредством општења с Богом, за Којим чезнемо, просто тражимо за себе мало радости;

нисмо спремни да продамо све да бисмо у замену за то купили драгоцени бисер. Како у

том случају можемо да пронађемо овај бисер? Да ли га тражимо?... Јер слична ствар се

дешава и у људским односима: кад мушкарац или жена некога заволе сви остали људи

више за њега или за њу немају исти значај. Ово је изражено древном изреком: „Кад

младић има невесту он више није окружен мушкарцима и женама, већ просто људима.“

Зар не може исто ово, зар не треба исто ово да се деси са сваким нашим богатством,

кад се обраћамо Богу? Зар не треба оно да постане својеврсна позадина, бледа и сива, на

којој ће се са свом рељефношћу издвојити једина значајна Личност? Желели бисмо да

имамо један потез кичицом небеског плаветнила за потпуност слике нашег живота у којем

има толико мрачних страна. А Бог је спреман да се нађе ван нашег живота, Он је спреман

да преузме на Себе сав живот у потпуности, као крст, али није спреман да просто буде

једна од околности у нашем животу.

Дакле, кад смо дошли до закључка да је Бог одсутан, зар не треба да поставимо

себи питање – кога за то кривимо? Ми увек кривимо Бога, или Га кривимо директно у

лице или се жалимо другима због тога што је одсутан, што Га никад нема кад је потребан,

што се не одазива кад Му се обраћамо. Понекад бивамо „побожнији“ управо са знацима

навода! – и кажемо: „Бог искушава моје стрпљење, моју веру, моје смирење,“ и налазимо

125

мноштво начина да Божји суд о нама окренемо како нама одговара: „Толико сам стрпљив

да могу да трпим чак и Самог Бога!“ Зар није тако?...

Сећам се кад сам био млад свештеник једном сам одржао проповед, једну од

многих које сам одржао у парохији. После службе пришла ми је једна девојка и рекла:

„Оче Антоније, ви сте вероватно јако рђав човек.“ Одоговорио сам: „О, да, али како сте то

открили?“ Објаснила је: „Тако добро сте описали наше грехове, сигурно сте их сами све

учинили.“ Разуме се, лоше мисли и лоша стања, чији непријатан опис вам овде нудим су

вероватно моји сопствени, али можда су у извесној мери и ваши.

Ако желимо да се молимо прво треба да будемо уверени у то да смо грешници

којима је потребно спасење, да смо одвојени од Бога, да не можемо да живимо без Њега и

једино што можемо да Му принесемо јесте наша очајничка чежња за тим да постанемо

такви да нас Бог прими, да нас прими у нашем покајању, да нас прими с милосрђем и

љубављу. И молитва, од самог свог почетка јесте наше усхођење ка Богу колико год

можемо, тренутак кад се окрећемо ка Богу, не одлучујући се да приђемо ближе, знајући

да ће ако Га сретнемо прерано, пре него што нам Његова благодат помогне да Га сретнемо

– сусрет бити суд. Све што можемо да учинимо јесте да се окренемо ка Њему са

свештеним страхом, у трепетном поклоњењу и поштовању за које смо способни, са свом

пажњом и озбиљношћу, и да Га молимо да учини с нама нешто што ће нам дати

способност да се сретнемо с Њим лицем у лице, не на суд и на осуду, већ на живот вечни.

Овде бих желео да вас подсетим на причу о митару и фарисеју. Митар долази у

храм и стоји позади, на улазу. Зна да стоји осуђен; зна да у категоријама праведности за

њега нема наде, јер није заједничар Царства Божијег; он је ван царства истине и

праведности, односно царства љубави зато што не припада ни царству истине, ни царству

љубави. Али у овом суровом, наказном животу насиља који је његов живот, научио је

нешто о чему праведни фарисеј није имао ни појма. Научио је да у свету супарништва, у

свету грабљивих односа, окрутности и немилосрдности једино чему човек може да се нада

јесте долазак милосрђа, долазак самилости, неочекиван и невероватан, који нема корен ни

у испуњењу дужности, ни у устројству природних односа и који би прекинуо законитост

окрутности, насиља и немилосрђа у свакодневном животу. Митар који је био изнуђивач,

зеленаш и пљачкаш на основу сопственог искуства је знао да има тренутака кад без

икаквог разлога – зато што то никако не улази у његово гледање на свет – он одједном

може да опрости дуг зато што је његово срце задрхтало и постало рањиво; може се десити

да некад некога не преда у затвор зато што га је људско лице подсетило на нешто или се

звук гласа дотакао његовог срца. У томе нема логике; то не улази ни у његов начин

размишљања, ни у његове обичне радње. Овде, упркос и насупрот свему, долази нешто

чему он не може да се супротстави; и он такође вероватно зна како га је од коначне

катастрофе често спасавала ова плима неочекиваног и невероватног – милости, самилости,

опраштања. И стоји на црквеним вратима знајући да је простор храма – област

праведности и љубави Божије, којој не припада и у коју не може да крочи. Али он из

искуства зна да се невероватно дешава и зато каже: „Смилуј се! Прекрши законе

праведности, прекрши законе религије, милостиво сиђи код нас који немамо права ни на

опроштај, ни на то да ступимо у ову област.“ И мислим да је то полазна течка од које

треба да почињемо поново и поново, стално.

Вероватно се сећате места код апостола Павла кад му Христос каже: Сила се Моја у

немоћи остварује... Ова немоћ није слабост коју показујемо кад грешимо и заборављамо

Бога, већ је таква слабост која означава гипкост до краја, потпуну прозрачност, потпуно

126

предавање себе у руке Божије; обично се трудимо „из све снаге“ и ометамо Бога да покаже

Своју силу.

Кад дете тек почиње да учи да пише и не зна шта се од њега очекује, његовом

руком сасвим гипко и послушно управља мајчина рука; чим оно умисли да је схватило и

покушава да „помаже“, све иде укриво и укосо: ево шта имам у виду кад кажем да се сила

Божије остварује у немоћи. Или узмите једро: ветар може да га испуни тако да понесе цео

брод – само зато што је једро гипко; ако уместо једра ставите чврсту даску ништа нећете

добити... Гвоздена рукавица је чврста, али како мало се њом може учинити; хируршка

рукавица се не осећа, једва је приметна, лако се кида, али захваљујући њој „паметна“ рука

лекара чини чуда... И то је једна од ствари којима Бог стално покушава да нас научи

уместо наше уображене и ништавне, анархичне „снаге“ – то је крхкост, гипкост, потпуно

предавање себе у руке Божије.

Навешћу вам пример. Пре двадесет година један мој друг, који је имао двоје деце,

погинуо је приликом ослобођења Париза. Његова деца ме нису волела, била су љубоморна

што је отац имао таквог друга, али кад је отац умро окренула су се мени зато што сам био

пријатељ њиховог оца... И његова ћерка, девојчица од петнаестак година дошла је једном

код мене у ординацију (био сам лекар пре него што сам постао свештеник) и видела је да

се поред медицинских прибора на мом столу Јеванђеље. Са свом самоувереношћу

младости рекла је: „Не схватам како наводно образован човек може да верује у такве

глупости.“ Упитао сам је: „Да ли си читала: „Нисам“. „Запамти: само веома глупи људи

суде о стварима које не знају.“ После тога је прочитала Јеванђеље и оно ју је толико

освојило да се променио цео њен живот, због тога што је почела да се моли, Бог јој је дао

да осети Његово присуство и она је неко време живела од тога. Касније се разболела од

неизлечиве болести и кад сам већ био свештеник у Енглеској послала ми је писмо у којем

је рекла: „Откако је моје тело почело слаби и да одумире, мој дух је живљи него икад, и

осећам Божије присуство тако лако и с таквом радошћу.“ Написао сам јој одговор: „Не

очекуј да ће то стање дуго трајати; кад будеш имала још мање снаге нећеш више моћи

сопственим поривом да тежиш ка Богу и доћи ће време кад ће ти се учинити да немаш

приступа Богу.“ После извесног времена ми је написала: „Били сте у праву; сад сам толико

слаба да не могу да прикупим снагу да се устремим ка Богу, чак ни да чезнем за Њим и

Бога као да нема.“ Тада сам јој одговорио да покуша да поступи на други начин: да се

научи смирењу у истинском, дубоком смислу те речи.

На латинском humilitas, смирење потиче од речи humus – „плодна земља“; и

смирење се не састоји у томе да као што се стално правимо јаднијима него што јесмо и да

мислимо и говоримо о себи лоше, и да убеђујемо друге да су наши извештачени манири

смирење. Смирење је стање плодне земље; земља нам је увек под ногама, она је

самоочигледна, заборављена је; по њој ходамо и никад је се не сећамо; она се открива

свему, ми на њу бацамо отпатке, све што нам није потребно. Она је нема и све прихвата –

и ђубриво и отпатке прихвата стваралачки и претвара их у живо и животворно богатство.

Она само труљење претвара у нову животну снагу; отворена је за кишу, отворена је за

свако семе, приноси плод тридесет, педесет и сто пута већи.

Овој жени сам посаветовао: „Учи да будеш иста таква пред Богом: дајући се, не

противећи се, спремна да примиш и од људи и од Бога шта год ти дају.“ И заиста је много

морала да претрпи од људи. После шест месеци болести муж се уморио од тога што му

жена умире и оставио је: она је спознала одбацивање преко сваке мере, али ју је и Бог

обасјао Својом светлошћу и послао јој је освежавајућу кишу. Мало касније је написала:

127

„Потпуно сам исцрпљена. Више немам снаге да стремим ка Богу, али сад Бог Сам силази

код мене.“

Ова прича није само илустрација, она истиче главну мисао: ево, ова немоћ у којој

Бог може да покаже Своју силу, и ево ситуације у којој се одсуство Божије претвара у

Његово присуство. Не можемо на силу да освојимо Бога; али ако стојимо као митар или

као ова жена – ван граница онога што је „правилно“, али у границама где влада милосрђе

можемо да сретнемо Бога.

Сад се потрудите да размислите о „одсуству“ Бога и схватите свим својим бићем да

пре него што поченете да куцате на врата (и то нису само врата Царства у уопштеном

смислу, Христос заиста каже: Ја сам врата) треба да будемо свесни да се налазимо

напољу, споља. Ако због безумља умислимо да смо већ у Царству Божијем, разуме се,

немамо где ни да куцамо, остаје само да гледамо око себе – па где су анђели и свеци и

обитељ која је нама намењена? И кад не видимо ништа осим мрака или зидова, са свим

правом можемо да се чудимо до које мере је рај непривлачан... Треба да будемо свесни да

још нисмо у рају, да смо још увек ван Царства Божијег, и да се онда упитамо: па где су

врата и како на њих да куцам?

Куцајте!

У прошлој беседи сам говорио о томе како доживљавамо одсуство Бога – не

Његово објективно одсуство, већ како лично доживљавамо ово стање. И рекао сам да док

нисмо постали свесни да се налазимо ван Царства Божијег и да је – да бисмо били

пуштени да уђемо – потребно да куцамо на врата, можемо дуго година да проведемо у

илузији да се наводно већ налазимо тамо и да никад не достигнемо дубине на којима се

Царство Божије открива у свој својој лепоти, у свој својој истини, у свој својој слави.

Дакле, говорећи да се налазимo „споља“ немам у виду да смо просто и радикално

ван Царства док бисмо просто и радикално могли да се налазимо већ у његовим

границама. Мислим да се овде пре може говорити о постепеном напредовању из дубине у

дубину или од висине ка висини, тако да на свакој степеници већ поседујемо неко

богатство, неку дубину – и истовремено и даље чезнемо и стремимо даље, ка већем

богатству и већој дубини. Врло је важно ово имати на уму, зато што смо чак и налазећи се

још увек ван Царства Божијег, још увек задивљујуће богати. Бог нам је дао толико тога:

обдарени смо умно и емоционално, наш живот је тако пун да нам се може учинити да

нешто веће не може ни да постоји, да смо достигли пуноту, целовитост, максимум нашег

трагања. Али треба да схватимо и треба да имамо на уму да увек постоји нешто више.

Можемо да ликујемо зато што смо док без обзира на то колико смо сиромашни – тако

богати, али да истовремено стремимо ка истинском благу Царства Небеског не дајући

себи да се одушевимо оним што већ имамо како се не бисмо окренули од онога што нас

тек очекује.

Морамо имати на уму да нам је све што поседујемо дато на дар. Прва заповест

блаженства говори о сиромаштву и само ако сами живимо по овој заповести моћи ћемо да

уђемо у Царство Божије. Ова заповест има двојак смисао; с једне стране је очигледно да

без обзира да ли то желимо или не, не поседујемо ништа што бисмо могли да задржимо;

откривамо да смо ништа и да ништа не поседујемо: коначно, зјапеће, безнадежно

сиромаштво. Постојимо зато што нас је Бог позвао у биће, извео нас је у биће; ничим у

томе нисмо учествовали, то није било дејство наше слободне воље. Не поседујемо живот

128

тако да неко не би могао да нам га одузме у сваком тренутку и у том смислу је све што

имамо – краткотрајно. Имамо тело – али оно ће умрети; имамо памет, али је довољно да

нам пукне мајушни капилар у мозгу и да се угаси и највећи ум; имамо осећајно, живо

срце, али долази тренутак кад бисмо желели да изразимо своје саучешће, све своје

разумевање некоме коме је то потребно – а у грудима нам је само камен.

Тако да у извесном смислу можемо рећи да не поседујемо ништа, зато што немамо

власт ни над чим што поседујемо. И то би могло да нас доведе не до осећања да

припадамо Царству Божијем и до радости због тога, већ до очајања – кад не бисмо имали

да уму да иако ништа није наше тако да нам се не би могло одузети – ипак све то имамо.

Богати смо и све што поседујемо јесте дар и сведочанство љубави Божије у љубави

људске, - све је непрекидна бујица Божанске љубави; и због тога се (пошто ништа не

поседујемо) љубав Божија испољава са сталношћу и пунотом. А све што грабимо у своје

руке да бисмо присвојили, бива самим тим ишчупано из области љубави. Да, оно постаје

наше, али је љубав изгубљена. И само они који дају све стичу искуство истинског,

васцелог, коначног, потпуног духовног сиромаштва – и поседују љубав Божију изражену

у Његовим светим даровима. Један од наших руских богослова, отац Александар Шмеман

је рекао: „Сва храна света јесте љубав Божија која је постала јестива.“ Мислим да је заиста

тако; и у тренутку кад покушавамо да се обогатимо задржавши нешто ради сигурности у

рукама, ми губимо, јер док немамо ништа у рукама можемо да узмемо или да не узмемо

или да радимо њима шта год желимо.

Управо то и јесте Царство Божије: осећамо да смо слободни од поседовања; и ова

слобода успоставља међу нама такве односе у којима је све – људска љубав и Божија

љубав.

Тако да ако се размишља у таквим категоријама, ово се може пренети на оно о чему

сам већ говорио. Да, богати смо; али никад не треба да се варамо због овог наслеђа и да

умишљамо да наводно можемо да срушимо старе житнице, старе амбаре, и да градимо

нове како бисмо у њих ставили још више добра (в. Лк. 12, 16-22). Ништа се не сме

скупљати, осим самог Царства Божијег. И тада можемо да отресамо једну ствар за другом

да бисмо се даље кретали слободни – слободни од поседовања. Зар нисте приметили да

бити богат увек значи сиромашити на неком нивоу? Довољно је да кажемо: „Овај сат је

мој,“ и да га стегнемо у шаци, и одмах се показује не да поседујемо сат, већ да смо лишени

руке. А ако и ум усмеримо на своју имовину, ако затворимо и срце да бисмо сачували и да

никад не бисмо изгубили оно што се у њему чува оно постаје исто тако ситно као она

ствар коју смо у њему затворили.

Ако је све то тачно у тренутку кад смо пали на само дно и даље немамо куда да

идемо све наше сиромаштво зјапи пред нама, већ смо на крају Царства Божија, скоро

знамо да је Бог љубав и да нас држи Својом љубављу. И том тренутку нам се истовремено

отварају две могућности: можемо почети да се молимо из коначне жалости, оскудице,

сиромаштва – и можемо да се радујемо што смо толико обдарени љубављу Божијом. Али

то је могуће само под условом да смо и једно и друго спознали опитно, зато што док

умишљамо да смо богати немамо разлога да благодаримо Богу и немамо пута да спознамо

да нас Он воли. Наша благодарења Богу су често захвалност „уопште“ и покајање које

приносимо Богу је често превише уопштено.

То сам једном доживео у врло неромантичним и недуховним околностима. Једном

сам као младић ишао да посетим неког човека и брижљиво сам израчунао време с надом

да ћу стићи на ручак: мислио сам да ме, ако дођем на време неће оставити да чекам у

129

суседној соби, даће ми нешто да једем! Али, као што се увек дешава у таквим случајевима,

воз је отишао и стигао сам после ручка гладан као вук. Био сам с другом и пошто смо били

заиста већ јако гладни замолили смо за нешто да презалогајимо. Понудили су нам пола

краставца. Погледали смо овај краставац, онда смо се погледали и помислили: да ли је то

све што нам Бог шаље?!.. И тада је мој друг рекао: „Хајде да се помолимо.“ Синуло ми је:

није ваљда за краставац?!. Мој друг је имао више вере, био је побожнији од мене и заједно

смо прочитали девети час, још неколико молитава и затим молитву пре јела; и за све ово

време ја нисам могао да одвојим мисли од ове половине краставца чија ће четвртина

припасти мени. После тога смо преломили крставац и појели га. И за цео живот никад

нисам био благодаран Богу ни за какву количину хране. Јео сам га као што се једе

свештена храна. Јео сам пажљиво да не пропустим ниједан тренутак ове насладе од свежег

краставца и кад смо завршили без колебања сам рекао: „А сад хајде да заблагодаримо

Богу,“ и поново смо се молили са захвалношћу.

То је веома важно зато што није могуће да живимо молитвеним животом, није

могуће да напредујемо ка Богу ако нисмо слободни од поседовања: обе наше руке треба да

буду слободно отворене, срце треба да буде апсолутно отворено – не као новчаник који се

плашимо да оставимо отворен да из њега не би испао новац, већ као отворен и празан

новчаник – и ум треба да буде потпуно отворен, „празан“ за непознато и неочекивано. Ето,

тако истовремено треба да будемо и богати, и потпуно слободни од поседовања. И тада се

може говорити о томе да смо још ван Царства Божијег, али смо тако богати; или смо у

њему – и тако слободни.

То се дешава, на пример, кад постимо. Не говорим о посту и уздржању који су

усредсређени само на желудац, већ о оној трезвености која нас чини способнима – па нас

и приморава – да ничим не будемо поробљени. То је за нас питање све животне поставке.

Пре свега се то односи на уобразиљу, зато што грех почиње у уобразиљи. Један од

православних писаца из IX века је написао да су грехови тела грехови које дух чини

против тела. Није одговорно тело – и мислим да у том смислу треба да научимо да

владамо својом уобразиљом. Док уобразиља не овлада нама, све је ван нас; кад се

уобразиља уплете у ствари већ смо се прилепили за њих. На пример, познато вам је да

постоји храна: месо, поврће, слаткиши итд. Знате да је то објективна чињеница. Ако

седнете и кажете: „Нисам баш гладан, али овде има толико примамљиве хране – шта бих

јео?“ – за пет минута сте већ пружили пипке ка мноштву ствари. Бићете као Гуливер

везани за земљу једном нити, па још једном, и још једном; свака нит је ситница, а све нити

заједно ће вас држати чврсто везаним за земљу. И што сте више дали својој уобразиљи да

се распојаса све постаје много теже. У том смислу треба да будемо трезвени и да се

боримо за слободу. Постоји веома велика разлика између љубави и везаности, између

глади и похлепе, између живог интересовања и радозналости – итд. Свака од наших

природних склоности има и злом зараженог двојника; управо он је један од путева за наше

поробљење. То је оно што сам имао у виду кад сам говорио о пруженим пипцима; њих

треба склонити, увући. Ако нисте рекли „не“ на време – борба је неминовна. Али тада

будите немилосрдни, зато што су јасност ума и независност драгоценији од задовољства

које добијате кроз поробљеност.

Дакле, ако је оно што сам рекао тачно, даље треба да куцамо на врата. И овде неки

проблеми постају посебно оштри. Кад би се радило о вратима овог или оног храма било

би једноставно: отишли бисмо и покуцали. Али невоља је што најчешће не знамо где да

куцамо. Човек често жели да се моли и пред њим се појављује питање: где је средиште

130

молитве? Куда да усмери свој поглед, своје срце?... Ако сте муслиман ствар је проста:

окренућете се према Меки. Али чак и онда, окренувши се према Истоку – шта даље?

Човек не сме да се усредсреди на било чему мањем од Бога. Чим покушавате да се

усредсредите на Бога, умишљеног или на Бога Којег можете да замислите, појављује се

ризик да ћете између себе и истинског Бога ставити идола. Ову мисао је још у IV веку

изразио свети Григорије Богослов који каже да чим ставимо испред себе нешто видљиво,

без обзира да ли је то распеће, престо, икона или невидљиви образ Бога Каквим Га

замишљамо, или Христа Каквог смо видели на изображењима – и на то усредсредимо

своју пажњу, између себе и Бога смо поставили преграду, зато што смо ону слику коју

смо направили подметнули нешто друго уместо Личности, Којој се обраћамо с молитвом.

А ево шта треба да учинимо: сабравши сва своја знања о Богу да бисмо стали у Његово

присуство касније треба да имамо на уму да је све наше знање о Њему моја прошлост, оно

је на известан начин иза наших леђа, а ми сами стојимо лицем у лице с Богом у свој

Његовој сложености, у свој Његовој једноставности, тако блиским и тако непојамним.

Само ако стојимо потпуно отворени за непознато ово непознато, Овај Непознати ће моћи

да нам се открије како Сам пожели – нама, таквима какви смо данас. С оваквом

отвореношћу срца, с таквом отвореношћу ума треба да стојимо пред Богом не трудећи се

да Му придамо неку форму или да Га утиснемо у појмове и слике – и тада да закуцамо.

Где?... Јеванђеље нам каже да је Царство Божије пре свега у нама самима. Ако не

можемо да нађемо Царство Божије у себи, ако не можемо да сретнемо Бога унутра, у

својим дубинама, врло је мало вероватно да ћемо Га срести негде ван себе. Кад се први

космонаут Гагарин вратио из „космоса“ и кад је дао своју познату изјаву да Бога није срео

на небу, један московски свештеник је приметио да „ако Га нисте срели на земљи никад Га

нећете видети на небу.“ Ако не могу да дођем у додир с Богом, да тако кажем, испод

сопствене коже, у оном малом свету који ја јесам, врло је мало вероватно да ћу Га

препознати чак и ако се сретнем лицем у лице с Њим. Свети Јован Златоуст је рекао:

„Нађи врата свог срца и видећеш да су то врата која воде у Царство Божије. Зато се треба

окретати ка себи, а не споља, али на посебан начин. Не ради се о томе да човек прибегне

самоанализи; такође немам у виду да треба ићи унутра методама психоанализе или

психологије. То није путовање у суштину мог сопственог „ja“; то је пут кроз моје „ја“ да

бих из сопствених дубина изронио тамо где је Бог, где ћемо се Бог и ја срести.

Тако да питање о молитви која се рађа има два аспекта: као прво, улажење у себе, и

као друго, како изговарамо речи молитве и куда их усмеравамо.

Сад ћу нешто рећи о другом. У смеру чега, у смеру Кога треба да уперим оштрицу

своје молитве? Врло често човек покушава да виче на небо и чуди се што је небо празно и

не одазива се. Али тамо неће ни наићи на одазив. У VII веку Јован Лествичник је писао да

је молитва, да су речи молитве попут стреле. Међутим, није довољно имати стрелу; ако

желите да погодите циљ потребан вам је лук с добром тетивом и чврста рука да га

затегнете. Ако имате добар лук, али не умете да затегнете тетиву, ваша стрела ће летети

мало и брзо ће пасти на земљу. Ако не одапнете стрелу снажном руком ни стрела неће

стићи на циљ. Зато је потребан лук, потребна је тетива, потребна је рука, потребна је

снага. Ако су речи молитве стрела, треба да их нациљамо у саму дубину, тамо где је Бог у

нама; треба да окренемо свој лук унутра, да бисмо погодили себе у саму своју дубину. И

још треба да створимо све неопходне услове да стрела може снажно да лети. Врло често

смо непажљиви у молитви, наше срце није у њој и онај живот којим живимо не служи као

ослонац за молитву... Таква је, ако хоћете, аналогија с луком, тетивом и снагом.

131

Има тренутака кад човек може покушати да се пробије у дубине вапијући ономе Ко

је у корену и у дубини сваке ствари, али сасвим јасно ћете видети где је ваш правац и куда

усмеравате молитву: не назад, не у висину, већ дубље и дубље, ка свакој препреци која

стоји на путу, ка свакој скривеној замци и заблуди, ка свему што вас омета да продрете у

саму дубину. И тада ће молитва постати нешто потпуно оствариво – иако ће труд бити

суров, напет и одважан.

Дакле, пре свега треба да изаберемо молитву. То је веома важан моменат; као што

је у међуљудским односима важно употребити потребну реч, исто тако је то важно и у

молитви. Ма какву молитву да изаберемо, она у нама треба да буде осмишљена и да не

изазива непријатност. Морам да признам да се у мени кад листам постојеће молитвенике

веома често појављује осећај непријатности. Чини ми се да кад би Бог заиста, конкретно

био овде, са мном, нипошто се не бих усудио да држим пред Њим такве говоре о Њему

Самом и да Му говорим о Њему масу ствари које је Он знао дуго пре него што сам се ја

уопште појавио на свету. Дакле, потребан је избор, јер ако се стидите своје молитве Богу

ће бити непријатно и због вас, и због молитве и никад нећете моћи да је принесете Богу од

свег срца. И то је прво – да заиста пронађете речи молитве. Дакле, прво је да заиста

пронађете речи молитве које би биле достојне вас и достојне Бога.

Кажем „достојне вас и достојне Бога“, зато што ако су довољно добре за вас, Бог

може да их прими, али ако за вас нису добре, немојте досађивати њима Богу; Он је много

пута чуо лепше речи. Али не треба да се трудите да нађете неке посебне речи; једна од

опасности у молитви јесте да човек покушава да пронађе речи које би биле „на нивоу

Бога“. Нажалост, пошто нико од нас није на нивоу Бога, то нам не полази за руком и

губимо масу времена тражећи посебне речи.

Не покушавајући да обухватим све у овој области желео бих да вам дам образац

убедљивости молитвене радње или молитвених речи. У јеврејском фолклору постоји

казивање о Мојсијевом животу и у њему има једно изванредно место. Мојсије је срео

пастира у пустињи. Проводи с њим цео дан и помаже му да музе овце, а увече види да ја

пастир најбоље млеко налио у дрвени чанак и да га је ставио поиздаље на раван камен.

Мојсије га пита зашто то ради и пастир одговара: „То је Божије млеко.“ Мојсије је зачуђен

и пита га шта има у виду. И пастир одговара: „Од свег млека увек сакупљам најбоље и

приносим га Богу на дар.“ Мојсије који има много тананији и префињенији ум од пастира

с његовом наивном вером пита: „И Бог пије млеко?“ „Да,“ одговара пастир, „пије.“

Осећајући да треба да просвети сиротог пастира Мојсије му објашњава да је Бог чисти

Дух и да не пије млеко; али пастир је сигуран да Он пије млеко. Долази до спора на крају

којег Мојсије каже пастиру да се сакрије у жбуње и да види да ли Бог заиста долази да

пије млеко – након чега одлази у пустињу на молитву. Пастир се притајио у жбуњу, пала

је ноћ и на месечини пастир види лисичицу која дотрчава из пустиње, осврће се на десно,

осврће се на лево и притрчавши чанку брзо пије млеко, а затим поново отрчи у пустињу.

Следећег јутра Мојсије налази пастира жалосног и потиштеног. „О чему се ради?“ пита

Мојсије. „Био си у праву, Бог је чист Дух и није Му потребено моје млеко.“

Мојсије је зачуђен и каже: „Треба да се радујеш, сад о Богу знаш више него што си

пре знао!“ „Да,“ каже пастир, „али сам лишен јединог чиме сам могао да Му изразим своју

љубав.“ Тада Мојсије прогледава; одлази у пустињу и почиње усрдно да се моли. Ноћу, у

виђењу, Бог му се обраћа и каже: „Мојсије, погрешио си! Ја сам заиста чисти Дух, али сам

увек са захвалношћу примао млеко које Ми је пастир приносио као израз своје љубави;

132

али пошто Мени као чистом Духу млеко није потребно, делио сам га с оном лисичицом

која веома воли млеко.“

Хтео сам да кажем, као прво, да молитва треба да буде усмерена унутра – не према

Богу на небесима, не према далеком Богу, него ка Богу Који нам је ближи него што смо

сами тога свесни; а као друго, да је прво дејство молитве да изаберемо речи којих се не

стидимо, које нас у потпуној мери изражавају и које су нас достојне; и затим да их

принесемо Богу са свим разумевањем за које смо способни. И треба све своје срце да

уложимо у ово молитвено стајање, у ово признавање Бога за свог Бога, у овај акт нежне

љубави – дејство које обузима сав наш ум, све наше срце; и такво дејство које је потпуно

адекватно ономе што ми јесмо.

Због тога је прво што предлажем да пре свега размислите о томе које речи молитве

вам нешто значе, шта можете да принесете Богу, без обзира да ли су то ваше сопствене

речи или их је неко већ рекао. Размислите о томе колико оне дирају ваше срце, колико сте

у стању да усредсредите на њих своју мисао, јер ако не можете да будете пажљиви према

речима које изговарате зашто Бог мора бити пажљив према њима? Како може да види у

њима израз љубави ако не стављате у њих своје срце, ако сте у њих ставили само известан

део учтивости и део расејаности?

И тада, ако научите да користите молитву коју сте изабрали у периодима кад имате

могућност да сву своју пажњу посветите Божанском присуству и да принесете Богу ову

молитву, постепена свест о Богу порашће толико да ће без обзира да ли се налазите с

људима, да ли их слушате, да ли разговарате или радите насамо – ова свест бити довољно

снажна да ћете чак и у присуству других људи бити у стању да се молите. Аналогије које

врше наши духовни писци могу се применити на два нивоа: један је простији и

директнији, и чини ми се да веома добро изражава оно што они покушавају да објасне;

други је мало узвишенији.

Једноставна и права паралела јесу речи светитеља Теофана Затворника који каже:

„Свест о присуству Божијем у нама треба да буде подједнако јасна као зубобоља.“ Кад вас

боле зуби ви на то не заборављате. Можете да разговарате, можете да читате, да спремате

собу, да певате или да радите било шта – зубобоља је стално с вама и не можете да

избегнете њено наметљиво присуство. И он каже да на сличан начин треба да васпитамо

бол чежње у свом срцу. Не ради се о физичком срцу, већ о томе да се у тренутку кад смо

испали из молитвеног додира с Богом, у нашим тајним одајама укорени такав „бол“ који

би био очајничка чежња за Њим, осећање: „сам сам, где је Он?“

У узвишенијем стилу ово значи да кад нас задеси велика радост, велика несрећа

или велика патња не заборављамо на њих у току дана. Слушамо шта нам људи говоре,

обављамо свој посао, читамо, радимо оно што се од нас очекује, а бол због губитка, трепет

радости, свест о вести која нас је потресла, не напуштају нас ни за тренутак... Исти такав

треба да буде осећај присуства Божијег. И ако је овај осећај исто тако јасан можемо да се

молимо док радимо нешто друго. Можемо да се молимо док радимо физички, али можемо

да се молимо и док смо с људима, док нешто слушамо, док о нечему разговарамо или смо

заузети другим човеком. Али, као што сам већ рекао, то се не дешава одмах, и мислим да

прво треба, кад нам то могућности дозвољавају, да се вежбамо у томе да достигнемо

молитвену пажњу и срдачну скрушеност, зато што се човек у молитви врло лако расејава

и из трезвености може да падне у маштање.

133

Учимо се зато молитвеној пажњи, потпуној стабилности, молитвеном стајању и

предавању себе Богу у тренуцима кад смо то у стању неподељеним умом и срцем и тада

ћемо моћи да покушамо да чинимо то и у другим околностима.

До овога ћемо доћи у следећој глави, на примеру тога како можемо да узмемо једну

или две молитве и да их користимо да бисмо продрли у сопствене дубине, на оно место

где се Бог налази. Такође ћу се потрудити да објасним како човек може да се креће унутра,

зато што је то другачији труд. Немојте заборавити на лисицу, може се испоставити да је

она корисна у вашем молитвеном животу; а кад већ говоримо о лисицама, ако желите да

сазнате како да се спријатељите с Богом, учите од друге лисице (из књиге А. де Сент-

Егзипери „Мали принц“) како да се спријатељите с неким ко је веома осетљив, веома

рањив и веома стидљив.

Учите да се молите!...

На путу у дубину

Говорио сам о томе да је један од проблема пред којим се сви налазимо и који треба

да решимо – куда да усмеримо своју молитву. И предложио сам – на саме себе. Само ако

је молитва коју желите да принесете Богу довољно осмишљена и битна вама самима

можете да станете с њом пред Господа. Ако нисте пажљиви према речима које изговарате,

ако се ваше сопствено срце не одазива на њих или ако ваш живот није усмерен у истом

правцу као ваша молитва, она се неће узнети ка Богу. Зато, као што сам већ рекао, прво

што треба да учинимо јесте да изаберемо молитву коју ћемо моћи да изговоримо свим

срцем, свим умом, свом својом вољом: молитву која не треба обавезно да буде изузетно

дело литургијске уметности, већ треба да буде истинита и не сме бити слабија од онога

што желите да изразите. Ову молитву треба да схватате у свом њеном богатству и

тачности.

Приликом избора молитвених речи могу се учинити три ствари: човек може да се

моли својим речима – то је она молитва која избија из наше сопствене душе; можемо да се

молимо кратком молитвеном формулом – молитве такве врсте су поред све своје краткоће

врло интензивне и обухватају веома велику област, њихов садржај је изузетно

вишезначан; можемо да користимо оно што се понекад са висине назива „готовим

молитвама“ чији је дијапазон од најповршнијих дела кад људи покушавају да смисле

молитве за све животне прилике, до најдубљег искуства светаца израженог у молитвама

које нису измишљали, већ које је Дух свети исковао у њиховом животу и срцу. Желео бих

да кажем нешто о свакој од ове три врсте молитава.

„Слободна“, „природна“ молитва, молитва својим речима могућа је у два случаја:

или кад смо одједном постали свесни присуства Божијег и ова свест од нас захтева

одазивање – молитвом, радошћу, свим облицима одговора на које смо способни док смо

оно што заиста јесмо и стојимо пред Живим Богом; или је то исто тако свест о смртној

опасности у којој се налазимо и тада прилазећи Богу изненада вичемо из дубине очајања

и усамљености, и такође из осећања да нема наде у спасење, да она постоји једино ако нас

Бог спаси.

Ова два стања представљају два крајња пола: кад видимо свој очајнички положај,

своју обезбоженост, усамљеност, чежњу и кад нисмо у стању да се пробијемо кроз њих;

или – чудо што смо се одједном нашли лицем у лице с Богом, кад можемо да се молимо

134

спонтано и кад није посебно битно којим речима. Можемо да понављамо стално „Радости,

о Радости!...“; можемо да изговарамо било које речи зато што речи немају значаја, оне

само подржавају расположење, изражавају незграпно, безумно, нашу љубав или наше

очајање. Вероватно се сећате јеванђељског одломка о преображењу кад се Петар обратио

Христу: „Да саградимо три сенице – једну Теби, једну Мојсију и једну Илији?“ И по

речима Јеванђеља он није знао шта говори (уп. Мк. 9, 6), зато што је био ван себе; нашао

се пред лицем нечега што је толико запањујуће да је просто рекао прво што му је пало на

памет, испалио је од сувишка осећања, изражавајући своје стање.

Зато, ако умишљамо да у току целог живота можемо да се молимо сопственим

речима, то је детиња заблуда. „Слободна“ молитва треба да се откида из наше душе, не

можемо просто да одврнемо славину да она потекне. Нема кладенаца из којих бисмо

могли да је црпимо у сваком тренутку. Она бије из недара наше душе због дивљења или

очајања – али не из неког међустања кад нисмо потресени ни Божјим присуством, ни

ужасом због онога што јесмо и каква је наша ситуација. Значи, потпуно је илузорна вежба

ако покушавамо да прибегавамо слободној молитви у таквим периодима. Има читавих

периода кад нисте ни на морском дну ни на врху таласа и да бисте се молили треба нешто

да учините – и то су периоди кад не можемо да се молимо спонтано, али можемо да се

молимо по убеђењу. То је врло важно, зато што започињући молитвени живот многи

мисле да наводно нису довољно истинољубиви ако не осећају са свом снагом речи и

реченице које изговарају, а то није тачно. Понекад човек може бити потпуно искрен по

јасности ума, по истинитости воље, иако у овом или оном тренутку речи или чак радње

изражавају оно што не осећа у датом тренутку.

Пример који ми сад пада на памет састоји се од следећег: кад живите у породици,

радите на тешком послу, дешава се да се вратите кући физички ицрпљени. Ако вас у том

тренутку ваши мајка, сестра, отац или неко други упита: „Да ли ме волиш?“ рећи ћете:

„Да.“ Ако човек буде инсистирао: „Да ли ме заиста волиш сад, у овом тренутку?“ поштено

бисте могли да кажете: „Не, сад не осећам ништа осим бола у леђима и изнемоглости у

целом телу.“ Али бићете потпуно у праву ако одговорите: „Да, волим!“ зато што знате да

испод покрова умора струји жива бујица љубави. „И кад Христос каже: онај ко Ме воли

испуниће заповести Моје, то не значи: „Ако Ме волите прелазићете од једног осећања на

друго, од једног одушевљења на друго, од једног богословског прозрења ка другом.“ То

значи: „Ако верујете Мојим речима, живите у сагласности с оним што сте добили,“ и овде

сагласно, одговарајуће, увек значи помало више од наших могућности, мало више него

што бисмо радо учинили.

Стога постоји и место и потреба за молитву која не бије као врело, али се заиста

корени у убеђености: за то је довољно погледати огромно мноштво молитава које већ

постоје. Имамо богат избор молитава које су у страдању изнедрили подвижници вере и

које је у њима родио Дух Свети. Има, на пример, псалама, има толико кратких и дугих

молитава у литургијској ризници свих Цркава из које можемо да црпимо. Важно је наћи и

знати њихов довољан број, да би се у потребном тренутку пронашле одговарајуће

молитве. Ради се о томе да научимо напамет довољну количину одломака из псалама или

молитава светаца који су за нас значајни; свако од нас је осетљив на ове или оне одломке.

Забележите одломке који вас дубоко дирају, који су за вас осмишљени, који изражавају

нешто – о греху, или о блаженству у Богу, или о борби, што већ знате из искуства.

Научите напамет ове одломке, зато што ћете неког дана, кад сте тако пали духом, кад сте

тако дубоко пали у очај да не можете да изазовете у својој души ништа лично, никакве

135

личне речи, открити да ће ови одломци испливати на површину и стати пред вас као

поклон Божји, као дар Цркве, као дар светости, надомештајући пад наших снага. Управо

тада су нам потребне молитве које смо научили тако да су постали део нас самих.

У Православној Цркви постоје јутарње и вечерње молитве које су у принципу дуже

од оних које се користе на Западу. Читање ових молитава траје око пола сата ујутру и пола

сата увече. И људи се труде да их науче напамет тако да би и у другим моментима могли

да црпу из њих. Међутим, није довољно просто научити молитве напамет; ако наша

молитва није молитва у дејству, ако живот и молитва нису до краја испреплетени, молитва

постаје попут пристојног мадригала који дајемо Богу у тренуцима кад нађемо времена за

Њега.

Ако сте у јутарњим молитвама изговорили ову или ону реченицу, у току дана дату

реченицу треба да оправдате животом. Зато мислим да осим памћења највећег броја

одломака који су за вас значајни, треба да узмете за правило да једном откривши реченицу

која вас погађа својим смислом – било да је то приликом читања Јеванђеља, Новог или

Старог Завета уопште, било да је то међу богослужбеним текстовима – потрудите да је

испуњавате у току дана обавезно, што је могуће дуже. Можда мислите да је лако тако

узети реченицу и „живети“ њом цео дан. Не, то је веома тешко. Ако можете да се држите

једне реченице из једне молитве сат времена непрекидно, то је већ велика срећа – али

учините то! На пример: „Прочитао сам речи „Готово је срце моје, готово је, Боже!“ и пола

сата ћу живети тако да моје срце буде отворено за Бога и спремно да испуни Његову

вољу.“ Пола сата, не више – а онда дајте себи предах и пређите на нешто друго, зато што

ће се, ако се будете трудили да испуните једну реченицу, радикалну и тешку, завршити

тако што ћете просто рећи: „Не могу више...“ и све ћете то оставити. Али ако кажете:

„Ево, имам три или четири реченице, молитвене формуле за овај дан и потрудићу се да

живим једном од њих кад је ујутру изговорим до десет сати ујутру, затим ћу прећи на

следећу, па на следећу,“ видећете да ће постепено све речи молитве, све мисли и осећања

које су свеци изразили у својим молитвама оживети у вама, почеће дубоко да прожимају

вашу вољу и да преображавају и њу и ваше тело – јер се заповести испуњавају само уз

учествовање тела.

Ипак, може се десити да кажете: „Не осећам баш најбоље ове речи.“ Дакле, ако ове

речи изражавају ваше главно, дубоко убеђење, али ништа не осећате у датом тренутку,

окрените се ка Богу у покајању и кажите Му: „То је моје главно, дубоко хришћанско

убеђење, а гледај – никако се на њега не одазивам!“ И рекавши то можда ћете открити да

сте одједном почели да се молите својим речима. Моћи ћете да изразите Богу своје

сажаљење, своју несрећу, своју одвратност према себи самом – и обновиће се ваша

одлучност да кажете Богу саму истину и то да је ваша воља јединствена с Његовом вољом.

И напокон, можете се молити сталним, колико је то могуће, молитвеним призивањем, које

служи као позадина, као ослонац у току целог дана и кроз цео живот. Сад имам у виду

специфичну православну праксу. То је оно што називамо Исусовом молитвом; то је

молитва која је усредсређена на Исусовом имену: Господе, Исусе Христе, Сине Божји,

помилуј ме, грешног. То је пре свега молитва монаха и монахиња, али је користе и наши

мирјани. То је молитва постојаности, јер није „дискурсивна“ – у њој не прелазимо од једне

мисли ка другој; то је молитва која нас доводи лицем у лице с Богом у исповедању вере о

Њему и одређује наш сопствени положај. По мишљењу већине православних подвижника

и мистика ово исповедање вере сумира цело Јеванђеље.

136

У овој молитви ми, као прво, исповедамо Христа као Господа, исповедамо Његово

моћно право над нама, чињеницу да је Он наш Господар и наш Бог; то подразумева да је

сав наш живот у Његовој вољи и да се поверавамо Његовој вољи и ничем другом. Затим, у

имену Исус исповедамо реалност Оваплоћења и све што Оваплоћење значи. Даље –

Христос: то је Онај у Коме видимо оваплоћену Реч Божију по Старом и Новом Завету,

Помазаник Божји. Даље следи потпуно исповедање вере у то Ко је Он: Син Божји. То није

само исповедање вере у Исуса Христа, јер се оно односи на Тројичност: Он је Очев Син и

нико не може у галилејском Пророку да препозна оваплоћену Реч Божију осим ако га Дух

Свети не научи да види и да разуме и да Му се клања; то је четврто исповедање вере, које

нам омогућује да стојимо пред лицем Божјим у истини и да Га исповедамо духом. И

напокон, помилуј нас. Руско „Господи, помилуј“ је превод грчког Kurie elehson.

Инсистирам на речима које користимо у молитви због тога што су у поређењу с

древношћу, у свим савременим језицима речи стекле уже, специјалистичко значење. Често

користимо речи молитве које су безмерно богате, али не примећујемо ово богатство,

пошто речи доживљавамо на нивоу њиховог значења у нашем свакодневном говору; а оне

би могле имати дубок одјек у нашим срцима само кад бисмо их повезали с оним што нам

је познато на другим нивоима.

Желео бих да ово илуструјем примером који може да шокира научнике-класичаре,

зато што је с филолошке тачке гледишта помало сумњив; али пошто се заснива на игри

речи коју су пре много векова користили грчки оци Цркве, који су знали свој језик и нису

се стидели ове игре и ја ћу је искористити. У овим или оним тренуцима нашег живота

већина нас изговара, кличе речи „Господи, помилуј!“ () или макар зна да

такве речи постоје. У принципу, знамо какво значење подразумевамо у њима: то је позив

Богу за милосрђе, за милост, за састрадавање, за нежну бригу. Стручњаци за древне језике

би могли мене – а са мном и грчке оце – да прекоре за то што неки оци реч

изводе од истог корена који на грчком значи „маслиново дрво“, „маслине“, „уље“.

Оставимо, ипак, ове спорове научницима и погледајмо шта нам овај термин говори у

контексту Светог Писма. Изговарајући , Господи, помилуј – значење ових

речи можемо ограничити тиме што је то позив на Божије милосрђе „уопште“. Али то не

може да нас задовољи, јер у такво „Господи, помилуј“ не можемо да уметнемо

целокупност нашег живота; осим тога, у нашем свакодневном говору овакве речи просто

мало шта значе. Ако се сетимо маслиновог дрвета, „маслине“, уља у Старом и Новом

Завету открићемо следеће: маслина, гранчица маслиновог дрвета први пут се помиње пред

крај Потопа, кад голуб доноси ову гранчицу Ноју. (И зар то није онај голуб који је лебдео

изнад Христа на дан Његовог крштења?) Ова маслинова гранчица је значила да се гнев

Божји исцрпео, да је опроштај дат, као дар да се испред нас простиру и ново време и нови

пут.

То је прва ситуација. Међутим, не можемо увек да идемо тим путем. Није довољно

располагати временом и новим могућностима; ако нас боли душа, ако нам је воља

сломљена или нисмо у стању, умом или физички, ни да разликујемо путеве ни да идемо

њима – потребно нам је исцелење. Зато се сетимо уља које је милосрдни Самарјанин излио

на човека – жртву разбојника. Исцељујућа сила Божија нам даје могућност да користимо

то што је престао гнев Божји, оно што нам је понуђено као дар, као опроштај, што су нам

као дар понуђени време, простор и вечност.

Друга слика је помазивање свештеника и царева који су из Израиљског народа

позивани да стану на праг између Божанског и људског света, између јединствене и

137

хармоничне воље Божије и шареног, сложеног, а понекад и напетог и противречног –

људског света. И да би стајао на овом прагу човеку је потребно више од људских

способности; потребна му је обдареност од Бога. У знак тога се и вршило помазање

свештеника и царева. А у Новом Завету смо сви ми свештеници и цареви, сви смо одевени

у царско свештенство и наше призвање, људско и хришћанско, превазилази оно што човек

може да појми. Призвани смо да постанемо и да будемо живи удови Христовог Тела,

храмови на земљи, чисти и достојни Светог Духа, заједничари Божанске природе.

Све ово превазилази наше људске способности, али истовремено треба да будемо и

људи у пуном смислу речи, у најдубљем смислу у којем хришћанин може да схвата

човечанство по образу оваплоћеног Сина Божијег. За то су потребни благодат и помоћ

Божија и све је то означено истом оном сликом помазања.

Ако се с истом једноставношћу (потребни су само речник, Библија и мало

размишљања) и исто тако непосредно размишља и о другим речима које користимо у

молитви, оне ће постати изванредно богате у интелектуалном смислу. И тада ћемо моћи да

будемо пажљивији према ономе што изговарамо; наша молитва се неће састојати од

опустошених речи или од речи које нешто значе, чији је истински смисао изгубљен, а то

се стално дешава. И тада бисмо пре него што кажемо „Господи, помилуј!“ – „Господе,

покажи према мени милосрђе и самилост; Господе, излиј на мене Своју љубав и нежност,“

умели да размислимо о ситуацији у којој се тренутно налазимо. Да ли се налазимо на

самој дубини пада? Да ли стојимо пред безграничним могућностима, а уједно смо

неспособни да било шта предузмемо зато што смо тако дубоко рањени? Или смо добили

исцелења, али се налазимо пред призвањем које нас толико превазилази да не смемо ни да

сањамо о њему?... Али ово призвање можемо да остваримо само ако нам Бог за то да

снагу. То такође претпоставља пажљиво погружавање у речи, такав приступ речима, да

оне постају део наших емоција, да се око њих скупља и усредсређује сав интензитет и сва

дубина нашег личног живота. Међутим, ако речи које користимо не стичу реалност у

ономе како живимо, остаће бесмислене и неће довести ни до чега: биће као лук без тетиве

из које није могуће одапети стрелу. Потпуно је бесмислено да молимо Бога за нешто на

шта сами нисмо спремни. Кад кажемо: „Господе, избави ме од овог или од оног

искушења,“ и истовремено тражимо на коју превару да дођемо до тог искушења

сматрајући да Бог сад вреба и да ће нас на силу извући из њега, имамо мало шансе за

успех. Бог даје снагу, али ми сами треба да је користимо. Кад у молитви молимо Бога да

нам да снагу да нешто учинимо у Његово име, то не значи да Га молимо да то учини

уместо нас, пошто смо превише безвољни да бисмо испољили спремност да делујемо

сами.

У житијима светаца у овом смислу има довољно примера и у животопису западног

свеца из XVI века Филипа Нерија среће се управо такав случај. Филип је био прилично

ватрене природе, лако се жестио, манастирска браћа су много трпела од његове

плаховитости, али је разуме се, и он лоше пролазио. Једном је осетио да више не може

тако. Да ли је то био порив врлине или он просто више није могао да подноси своју

сабраћу Житије не казује. Чињеница је да је похитао у капелу, пао је на колена пред

изображењем Христа и молио је да њега, Филипа, избави од плаховитости. И затим је пун

наде изашао напоље. Први на кога је наишао био је брат који никад у њему није изазивао

никакав гнев, али се први пут у животу овај брат понео према њему цепидлачки и

непријатно. Филип се ражестио и киптећи од гнева кренуо је даље и срео је другог брата

који је за њега увек био извор мира и радости. Али чак га је и он примио нељубазно.

138

Филип се вратио у капелу и поново је пао пред Христове ноге: „Господе, па молио сам Те

да ме избавиш од плаховитости!“ И Господ је одговорио: „Да, Филипе, зато ти дајем што

је могуће више прилика да се одучиш од ње.“

Мислим да је веома важно да будемо свесни да ће Бог с нама поступити управо

тако; Он неће усходити за нас на крст поново и поново сваки дан. У извесном тренутку

треба сами да узмемо свој крст и да га носимо. Свако од нас треба да узме свој крст и кад

за нешто молимо у молитви то подразумева да се и сами прихватамо посла са свом

снагом, свим разумом и свим надахнућем које смо у стању да уткамо у своје дело, са свом

храброшћу и свом енергијом које имамо. Осим тога посао обављамо и са свом снагом коју

нам Бог даје. Ако то не чинимо наша молитва је празно губљење времена. Управо то значи

да речи „Господи, помилуј!“ или било које друге речи које изговарамо треба да буду

усмерене на нас саме; наш ум треба да буде формиран речима, саобразан с њима, треба с

њима да буде у хармонији, испуњен њима. Наше срце треба да буде спремно да се натопи

њима с потпуном убеђеношћу и да их изражава са свом силом за коју смо способни; наша

воља треба да овлада њима и да их претвори у радњу. Дакле, молитва и деловање треба да

постану двојако изражавање јединственог стајања пред лицем Бога и самих себе и свега

унаоколо. Иначе узалуд губимо време. Који је смисао да причемо о Богу о нечем лошем

кад нам даје снагу за борбу – а ми седимо и чекамо док Сам све не уради уместо нас? Који

је смисао понављати речи које су постале тако неодрживе, тако обесмишљене да служе

само као паучина између нас и Бога?

Зато нађи тачне, потребне речи; нађи и вежи за њих сву своју пажњу, јер то су речи

истине, речи које ће Бог услишити, јер су истините. Уткај их у њих све своје срце. Нека

ове речи оживе у разумевању ума зато што су истините и дозволи им да се урежу дубоко,

у сама недра твог срца.

И речи молитве имају својство да увек обавезују. Можете да изговарате речи

молитве подразумевајући да „ако говорим, значи да ћу то радити кад ми се пружи

прилика“. Кад кажете Богу: „По сваку цену, по сваку цену ме спаси, Господе!“ морате

имати на уму да се тиме обавезујете да мобилишете сву своју вољу, јер једном ће Бог

рећи: „Ево цене коју треба платити.“ Древни писци су говорили: „Пролиј крв и примићеш

Дух.“ Ево цене. Остави све и добићеш небо; остави поробљеност – стећи ћеш слободу. И

исто као што је ваша воља увучена не само у акт молитве, већ и у све последице које из

њега проистичу, исто тако треба да буде увучено и тело. Зато што човек није просто душа

која је на неко време сједињена с телом; човек јесте тело и душа, једно целовито биће.

Зато у молитви треба да постоји физички напор, физичка пажња, физичко устројство,

уређење начина на који се молите. Ако вас храна превише оптерећује и не даје вам да се

молите овај напор треба да садржи и пост. Ако тако поступате управо то и значи да куцате

на врата.

Сад, ако смо се, наоружавши се свим овим речима спремили да се пробијамо у

себе, као што се буши, као што се крчи пут у недра земље да би се из њих нешто извадило

на површину, треба да будемо спремни на ризик: веома је тешко одлазити у дубине. То

звучи једноставно; сви сматрамо да имамо дубину и што дубље у њу одлазимо она постаје

тим изванреднија. Међутим, то није тако једноставно. Да, кад смо се довољно удубили

то је тачно; али пут веома личи на трагање за светим Гралом или за градом Китежом. На

путу долазимо у додир с разним чудовиштима и ова чудовишта уопште нису демони,

уопште нису наши ближњи, већ свега ми сами. И од тога све постаје много мање пријатно

и много теже. Обично нас похлепа, страх и радозналост приморавају да живимо ван себе.

139

У својој књизи L’homme, cet inconnu Алексис Карел, француски научник који је радио у

Америци каже: „Ако човек упита себе где је граница његове личности он види да се језик

прождрљивца, као пипак, пружа према свему на свету што је за јело; очи радозналца су

као пипци устремљени на сву околину; уши радозналца стално расту покушавајући да

ухвате све више и више.“ И ако се наслика сличица на шта личимо у таквим категоријама,

видимо да је наш унутрашњи садржај врло мали, зато што је све усмерено ка споља. Тако

да је прво што треба да учинимо – да одлепимо од свега своје пипке и да их увучемо

унутра. Не можеш да идеш у дубину кад се сав у потпуности налазиш споља.

Покушајте и успут ћете открити још низ корисних ствари. На пример, нађите време

које ћете провести насамо; затворите врата и извесно време кад више немате шта да

радите „сталожите се“ у својој соби. Реците: „Сад сам сам са собом“ и просто поседите

тако, сами са собом; после врло кратког времена вероватно ће вам постати досадно. И то

је врло поучно – то ставља до знања да ако се тако осећамо после свега десет минута

насамо са собом, није чудо што је и другима досадно с нама! Зашто се то дешава? Зар није

због тога што скоро да немамо чиме да нахранимо свој ум, своје емоције, свој живот? Зато

што ако се човек пажљиво загледа у свој живот врло брзо открива да ретко-ретко живимо

изнутра ка напоље; по правилу, ми се одазивамо на стимуланс, на спољашњи подстицај.

Другим речима, живимо одраженим животом, реагујемо. Нешто се десило и ми се

одазивамо; неко говори и ми одговарамо. Али кад нема стимуланса да размишљамо,

говоримо или делујемо, испоставља се: у нама самима има врло мало таквог што нас

подстиче да делујемо у било ком правцу; и то је врло драматично откриће. Потпуно смо

празни, не делујемо из себе, већ као свој сопствени живот прихватамо нешто што нам се у

ствари намеће споља; нешто се дешава и подстиче нас да учинимо следећу радњу. Ретко-

ретко нам полази за руком да живимо дубином и богатством за које сматрамо да постоје у

нама.

У Дикенсовим „Записима Пиквик-клуба“ постоји одељак који веома добро описује

мој, а можда и ваш живот. Пиквик креће у клуб и унајмљује кочије; успут поставља

кочијашу мноштво питања и између осталог пита: „Како тако јадно и мршаво коњче може

да вуче тако тешке и велике кочије?“ И кочијаш одговара: „Не ради се о коњу, сер, ствар

је у точковима.“ „Шта хоћете да кажете?“ пита Пиквик и кочијаш одговара: „Видите ли,

наш пар точкова је изванредан. Тако су добро подмазани да чим се коњ помери с места

точкови почињу да се окрећу и сироти коњ треба да трчи како би спасио сопствени

живот.“ Погледајте како углавном живимо: ми нисмо коњ који вуче кола, ми смо коњ који

се спасава од кочија да не би био прегажен...

И ево зато што не знамо како да делујемо без спољашњег подстицаја испоставља

се: не знамо шта да радимо са самима собом и постаје нам све досадније и досадније. Тако

да за почетак треба да научимо да седимо у самоћи, да се не плашимо да се досађујемо и

да из тога извучемо одговарајуће закључке.

Ускоро нам постаје више него досадно, зато што то није досада кад се може рећи:

„Ја сам активан човек и навикао сам да будем од користи свом ближњем; увек сам заузет

тиме да чиним добро, и бестежинско стање кад ништа не радим за друге, за мене је тешко

искушење.“ Не, овде мало по мало откривамо нешто друго. Досадно нам је; покушавамо

да се извучемо из ове досаде и окрећемо се у себе да бисмо тамо нашли нешто што би

расејало ову досаду и врло брз откривамо да ничега нема. О свему о чему бисмо могли да

размислимо размишљали смо већ на десетину пута; сва резерва наших емоција личи на

клавијатуру пианина коју смо затворили зато што нисмо навикли да пианино свира сам по

140

себи: потребан нам је неко други ко би свирао на диркама. Нисмо навикли „да ништа не

радимо“ и постајемо узнемирени, а узнемиреност прераста у неиздрживу муку. Ако сте

читали оце пустиње можете се присетити да има тренутака кад су они просто истрчавали

из келије с криком за помоћ, у нади да ће срести нешто или некога – било шта, шта год то

било; чак би и сам ђаво био бољи од ове опустошености самосозерцања. Светитељ Теофан

Затворник каже: „Већина људи је налик на кору дрвета која је као прстен обавијена око

сопствене празнине.“ Ако имамо довољно поштења морамо признати да је то врло

адекватан опис стања у којем се практично сви налазимо.

Овде треба да будемо јачи од свог ужаса и да кажемо: „Не, нећу се повући, доћи ћу

до тачке кад ће ме сама ова мука подстаћи на оно што није у стању да достигне добра

воља.“ И заиста, наступа тренутак – тренутак очајања, бриге и ужаса, који нас приморава

да погледамо још дубље унутра и да вапијемо: „Господе, помилуј! Господе, погибох –

спаси!“ Откривамо да у нама нема ничега што би могло да да живот или тачније, што

јесте живот; све што смо називали животом, што смо прихватали као живот било је

споља, а унутра није било ничега.

И гледамо ову пучину небића и осећамо: што више се у њу удубљујемо то нас

мање остаје. Овај тренутак је опасан, то је тренутак кад треба да се зауставимо, да се

замислимо, да све измеримо. То је тренутак кад смо достигли први слој дубине, онај у

којем се у нама рађа способност да куцамо на врата. На оном нивоу где смо се просто

одмарали од свог ближњег, пре него што смо почели да се досађујемо, на нивоу где нам је

просто досадно, а затим се и љутимо због тога што се досађујемо, на нивоу где се трзамо и

секирамо, а затим прелазимо у побуну, још увек нема разлога да зовемо и да вапимо од

очајања које испуњава наш ум, наше срце, нашу вољу и наше тело осећањем да сам, ако

Бог не дође – погинуо, наде нема, јер знам да ћу ако и испливам из овог бездана поново

доспети у област привидног, одраженог живота, али не реалног живота.

Овде је моменат кад можемо да почнемо да куцамо на врата која су још затворена,

али иза којих је нада, она нада коју је Вартимеј, слепац на капији Јерихона, доживео из

дубине свог максималног очајања кад је Христос пролазио поред.

Знамо из Јеванђеља да је слепи Вартимеј био просјак на путу, без икакве наде;

изгубио је сваку веру и сваку наду у људску помоћ и био је принуђен да проси како би се

прехранио, надајући се не толико милостињи која означава милосрдну и нежну бригу,

колико на презриву милостињу кад људи бацају новчић чак ни не видевши човека. И

једном је, већ се одрекавши наде, коначно слеп и навикавши се да седи у прашини, чуо за

Човека, новог Пророка, Који је чинио чуда по целој Светој земљи. Да је Вартимеј имао

вид вероватно би скочио и потрчао по целој земљи како би нашао тог Пророка; али није

могао да стигне овог Чудотворца Који је путовао. Зато је остао тамо где је седео и свест о

томе да постоји неко ко би можда могао да га исцели вероватно је његов очај чинила још

тежим. И једном је зачуо гомилу која је пролазила путем, гомилу која је звучала некако

необично. Највероватније се, као што се дешава са слепцима, код њега развио слух и

пријемчивост је била осетљивија него наша, пошто је упитао: „Ко то пролази?“ и речено

му је: „Исус из Назарета.“ И овде је Вартимеја обузело и максимално очајање и

безгранична нада. Безмерна нада, зато што је Христос пролазио у границама достижности;

али на позадини мрачног очајања зато што ће се кроз неколико корака поравнати с

Вартимејем, а још за неколико корака – проћи ће поред и вероватно такве прилике неће

бити. И из ове очајничке наде Вартимеј је почео да зове и да виче: „Исусе, Сине Давидов!

Помилуј ме!“ То је био крик савршеног исповедања вере. У тренутку, управо зато што је

141

његово очајање било толико дубоко, у њему се родила таква смела нада и код њега је

дошло исцелење, спасење, целовитост: Христос га је чуо.

С потпуном, савршеном надом увек је повезана извесна мера очајања. Управо то је

тренутак кад ушавши унутра можемо да се молимо; и само тада су речи „Господи,

помилуј!“ сасвим довољне. Тада нису потребне китњасте речи које често срећемо у

молитвеницима; довољно је да просто вичете од очајања: „Помози!“ и бићете услишени.

Врло често, молећи се не налазимо у себи довољно упорности, довољно убеђења,

довољно вере, зато што је и наше очајање недовољно дубоко. Желимо да добијемо Бога,

Његово присуство, као додатак мноштву других ствари; желимо Његову помоћ и

истовремено се трудимо да добијемо помоћ са свих страна одакле год можемо; чувамо

Бога за резерву као последње средство. Обраћамо се јакима света овог и синовима

човечијим и говоримо: „Боже, дај им снагу да учине то за мене!“ И само врло ретко се

окрећемо од силних света и синова човечијих и говоримо: „Никога нећу молити за помоћ,

боље је да ми Сам помогнеш!“ Ако се наше очајање пробија из довољних дубина, ако је

оно за шта молимо, за шта вичемо, толико битно, да изражава све потребе нашег живота,

наћи ћемо речи за молитву и умећемо да достигнемо суштину молитве – сусрет с Богом.

А сад још о пометњи; везу можемо наћи у истој причи о Вартимеју. Он је викао –

али шта Јеванђеље каже о људима који су били око њега? Они су покушавали да га

ућуткају и лако је замислити побожне људе – који виде, сигурног корака, здраве – који су

окруживали Христа, беседили о узвишеним материјама, о будућем Царству Божијем и о

тајнама Светог Писма, људе који су се окретали према Вартимеју и говорили: „Зар не

можеш напокон да умукнеш? Шта су твоје очи, од каквог су оне значаја кад се говори о

Богу?“ Вартимеј као да је искакао из контекста захтевајући од Бога нешто што му је било

очајнички потребно; а овде се одвијао неки церемонијал и он је кршио његову складну

хармонију: треба га одмах отерати! Треба га натерати да умукне! Али Јеванђеље такође

каже да је без обзира на ове људе који су на њега лармали наставио да виче о свом, о

ономе што му је било толико потребно; што су га више ућуткивали, тим јаче је викао.

Ево шта сам желео да вам пренесем. Има један грчки светац по имену Максим који

је као младић једном дошао у храм и чуо речи апостолске посланице: Непрестано се

молите... Ове речи су га толико потресле да је помислио да ништа друго није потребно

осим да испуњава ову заповест. И изашао је из храма, кренуо је на оближња брда и почео

је непрестано да се моли. Он је био грчки сељак из IV века, знао је напамет „Оче наш“ и

неколико других молитава. И прича нам, изговарао је једну молитву за другом

понављајући их поново и поново. И било му је јако добро; молио се, био је с Богом,

надахнут радошћу и све му је изгледало савршено – осим што је сунца постепено

почињало да залази, постајало је све хладније и тамније. И како се смркавало почели су да

се чују разни узнемиравајући звуци: крцкање гранчице под шапом дивље звери, крикови

ситних животиња које су раздирали грабљивци, светлуцање њихових очију итд. И тада је

Максим осетио да је сасвим сам – мала незаштићена твар у свету опасности, смрти,

убиства и да му нема помоћи ако Бог не притекне у помоћ. Више није изговарао Молитву

Господњу и Символ вере; поступио је исто као Вартимеј и почео је да виче: „Господе,

Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!“ И тако је викао целе ноћи зато што му звери и

њихове очи које су светлуцале нису дозвољавале да заспи. Затим је наступило јутро и он

је помислио: „Сад су животиње заспале, па могу да се молим,“ али је осетио да је

огладнео. Одлучио је да прикупи плодове и кренуо је у шипражје, али се сетио да се све

ове блиставе очи и шапе с канџама вероватно крију негде у оближњим жбуновима. И тада

142

је почео да се пробија врло успешно и на сваком кораку је понављао: „Господе, Исусе

Христе, спаси ме, помози ми, спаси! Боже, помози, заштити ме!“ и на сваки плод који је

сакупио долазило је по неколико молитава.

Прошло је време и после многих година Максим је срео једног старог и искусног

подвижника који га је упитао како се научио непрестаној молитви. Максим је рекао:

„Мислим да ме је демон научио да се молим непрестано.“ Његов саговорник је одговорио:

„Чини ми се да разумем шта имаш у виду, али бих желео да се уверим да те правилно

схватам.“ И тада му је Максим испричао како се постепено навикао на ове шумове и

даноноћну опасност; али тада су почели напади искушења тела, искушења ума, осећања, а

касније и јароснији напади непријатељи. И од тада није било тренутка ни дању, ни ноћу да

се не би обратио Богу с криком: „Помилуј, помилуј, помози! У помоћ, у помоћ!“ И једном,

много година касније, Господ му се јавио; и на њега су сишли спокој, мир, тишина,

тиховање. Није остао страх – ни страх од мрака, ни страх од шипражја, ни демонски страх,

- Господ је све узео на Себе. „До тада сам,“ рекао је Максим, „научио да ако Господ не

дође лично, потпуно и безнадежно беспомоћан; тако да сам чак у тиховању, у свету и

радости настављао да се молим: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!“ јер

сам знао да само Божије милосрђе може да да мир срца, мир ума, телесну тишину и

исправну вољу.“

Дакле: Максим је научио да се моли не избегавајући бригу, већ захваљујући бризи,

и зато што је његова брига била реална, јер се иза ње крила реална опасност. Кад бисмо

били свесни да се налазимо у много већој опасности, да ђаво тумара покушавајући да нас

ухвати и погуби, да је сваки људски сусрет суд, криза, она ситуација у којој смо сви ми

призвани или да прихватимо Христа у човеку којег смо срели или да будемо за њега

Христов весник; кад бисмо разумели да је све у животу засићено значењем, умели бисмо

да вичемо и да се молимо непрестано, и брига, метеж, не би били сметња, већ управо

околност која нас учи да се молимо, кад смо превише неискусни да бисмо се молили из

дубина, без подстицаја, без стимуланса за молитву.

Како да се научимо молитви у условима оног живота којим живимо ако о молитви

не знамо ништа, ако се никад у животу нисмо молили или смо се молили мало? Ово сам

искусио у различитим условима: у годинама кад сам се бавио медицинским радом, пет

година у ратним условима, затим као свештеник итд. – и успева! Успева ако је човек

довољно једноставан и простодушан да поступа на следећи начин.

Пробудивши се ујутру пре свега заблагодари Богу за то, чак и ако га дан који му

предстоји не радује претерано: Ево дана који је створио Господ: радујмо се и веселимо се

тог дана! (в.Пс. 117, 24). Кад је то учињено, дај себи време да постанеш свестан истине

онога што си изговорио и да то примаш на свој рачун; можда на нивоу дубоког убеђења,

ако не у смислу онога што бисмо назвали ликовањем. А онда устани, умиј се, спреми се,

учини оно што обично треба да чиниш и тада се врати Богу. Приђи Му поново с двојаким

убеђењем: да си Божји и да је овај дан такође Божји, да Му такође припада, и да је

потпуно нов, потпуно нетакнут. Никад пре га није било. Користећи руске слике рећи ћу да

је он као широка чиста снежна равница; њом још нико није газио. Ова равница лежи пред

тобом у девствености и чистоти.

И шта даље? А даље молиш Бога да благослови овај дан, да све у овом дану Сам

благослови и управи. И после се однеси према ономе што си рекао озбиљно, зато што врло

често говоримо: „Господе, благослови!“ и добивши благослов поступамо као блудни син:

пакујемо своје добро и крећемо даље, на страну, да водимо развратан живот.

143

Дакле, на овом дану је Божји благослов, он је Божји сопствени дан; и сад хајде да

уђемо у њега. Улазиш у дан који започиње као лични Божји посланик; ма кога да сретнеш

– срешћеш га као што би га срео Бог. Постављен си да у овом дану будеш присуство

Господа, присуство Христа, присуство Светог Духа, присуство Јеванђеља; ево твоје

функције у овом дану. Бог никад није рекао да ће, кад ступаш у неку ситуацију у Његово

име Он поново бити разапет, а ти ћеш васкрснути. Треба да будеш спреман да ступиш у

сваки низ околности у име Бога и иди, као што је Син Божји ишао: понижено и смирено, у

истини и спремности да поднесеш прогоне итд.

Испуњавајући Божију заповест, обично очекујемо да ћемо одмах видети

задивљујуће резултате – о таквим случајевима понекад читамо у житијима светаца. На

пример: неко нас је ударио по образу, ми подмећемо други, али нипошто не очекујући

нови ударац, већ у очекивању да ће други узвикнути: „О, какво смирење!“ – и ми смо

награђени, а други је стекао спасење своје душе. Али тако не бива; чека те да платиш и

врло често добијаш други ударац. Важно је да будеш на то спреман. Што се тиче дана, ако

си постао свестан и прихватио да је тај дан благословио Бог, да га је осенио Својом руком,

тада ће сваки човек којег сретнеш – бити поклон од Бога теби, свака околност која ти се да

– поклон је од Бога, горак или сладак, без обзира да ли ти се свиђа или не. То је Божји

сопствени дар теби, и ако га тако будеш прихватао можеш изаћи на крај са свим

околностима. Али тада све треба дочекивати са спремношћу да може да се догоди било

шта, пријатно или непријатно, и ако у име Божије идеш кроз цео дан који си примио као

свеж и нов из Његових сопствених руку, с Божјим благословом за то да га проживиш,

самим тим молитва и живот се заиста могу претворити у две стране једне монете. Тада

делујеш и молиш се као једним дахом, зато што све околности које следе једна за другом

захтевају благослов Божји.

Пре неколико година говорио сам на ову тему на омладинском скупу у Тезеу после

чега сам почео да се дописујем с тридесетак младића и девојака. Једна од њих ми је једном

написала: „Покушала сам да искористим Ваш савет; покушала сам из све снаге; није било

ни тренутка да се не молим и да не делујем истовремено, молила сам се и деловала; и сад

не могу да чујем ни саму реч „Бог“, сматрам да је таква молитва неиздржива.“ И ја сам јој

тада одговорио: „Покварило ти се варење, прејела си се. У молитви се треба држати

здравог разума, као што се у животу руководиш здравим разумом. Није могуће ако се

никад у животу ниси молила да одмах почнеш с осамнаест сати непрекидног дијалога с

Богом и молитве, истовремено обављајући свој посао. Али можеш да издвојиш један или

два момента и да уткаш у њих сву своју енергију. Просто окрени свој поглед ка Богу,

осмехни се и почни. У другим тренуцима можеш да кажеш Богу: „Просто треба да

предахнем, немам снаге да будем с Тобом све време,“ што је истина! Још не можеш да

издржиш непрекидан боравак с Богом; тако Му и реци. Бог ово одлично зна, ма како да

поступиш. Одвоји се за неко време и реци: „Сад ћу да се одморим; спремна сам да за неко

време не будем превише света.“

Тако можемо просто да се одморимо и да погледамо нешто што је такође Божије –

дрвеће, куће, и да се после изесног времена поново вратимо Богу. Може се тражити, али

не заборављајући на трезвеност, зато што постоји грех који свети оци називају духовном

похлепом: ми желимо све више и више Бога док нам је потребна дијета; добио си мало – и

то је засад довољно.

Како изаћи на крај с временом

144

У наше напето време веома је важан проблем како изаћи на крај с временом. Немам

намеру да вас уверавам да имате масу времена и да можете да се молите само ако то

пожелите, желим да кажем нешто о томе како изаћи на крај с временом у контексту

напетости и животног притиска. Нећу вам давати рецепте како да штедите време; рећи ћу

само да ће га бити више ако се потрудите и трошите га мање. Ако скупимо заједно зрнца

протраћеног времена и од њих на известан начин слепимо тренутке сабраности и молитве,

открићемо да ипак има прилично много времена. Ако се сетимо броја празних минута у

току дана кад нешто радимо једино зато што се плашимо празнине, што се плашимо да

останемо насамо са собом, откриће се да постоји мноштво кратких периода који би

истовремено могли да припадају и Богу и нама. Али, желим да кажем нешто о нечему што

ми изгледа још важније, тачније о томе како можемо да држимо време под контролом и да

га заустављамо. Богу можемо да се молимо само ако смо се утврдили у стању

постојаности и унутрашњег мира, унутрашње помирености пред лицем Божијим; то нас

ослобађа од осећања времена: не објективног времена које пратимо, већ субјективног

осећаја да време јури и да нам га не преостаје.

Пре свега бих желео да вам скренем пажњу на нешто што сви ми знамо и о чему

стално говоримо: нема никакве потребе да јуримо за временом да бисмо га стигли; оно не

бежи од нас, оно тече ка нама. Без обзира на то да ли следећи тренутак нестрпљиво

ишчекујеш или га уопште ниси свестан – он ће доћи. Будућност ће, ма шта ти чинио у том

смислу постати садашњост и нема потребе да се прескаче из садашњости у будућност,

може се просто чекати да она наступи. И у овом смислу човек може бити апсолутно

постојан, а ипак се кретати у времену зато што се време само креће. Знате како се дешава

кад човек седи у аутомобилу или у возу; седиш, ако ниси за воланом, наслоњен на

седиште и гледаш кроз прозор; можеш да читаш, можеш да размишљаш, можеш просто да

се одмараш; а воз се креће и у извесном тренутку ће оно што је било будућност – да ли је

то следећа станица или станица на којој силазиш – постати садашњост. И мислим да је то

врло важно. Ево грешке коју стално правимо у свом унутрашњем животу: уображавамо да

ћемо ако пожуримо брже доспети у будућност – попут човека који из последњег вагона

трчи у први надајући се да ће тако скратити раздаљину између Лондона и Единбурга. На

таквом примеру се види колико је то апсурдно; али кад непрекидно покушавамо да

живимо за вршак игле испред самих себе ми апсурдност ни не примећујемо. Уједно,

управо то нам не даје да у потпуности будемо у садашњем тренутку – где, као што сам

рекао, једино и можемо да се налазимо, зато што чак и ако уображавамо да наводно

обилазимо време или саме себе то није тако. Једино што се дешава јесте да журимо, али се

од тога не крећемо брже.

Вероватно сте више пута видели: човек с два претешка кофера покушава да стигне

аутобус, он жури из све снаге, трчи онолико брзо колико му кофери дозвољавају и свим

својим бићем није тамо где јесте. Али такође знате шта се дешава кад човек шета на

одмору: идеш брзим кораком, идеш весело и чило; ако ти дозвољавају године и здравље

можеш чак и да потрчиш, али нема никакве журбе, зато што је важно просто да трчиш, а

не да некуда дотрчиш. Исто ово треба учити кад је у питању молитва: сабрати се у

садашњем тренутку. Обично мислимо или се понашамо као да је садашњост умишљена,

неухватљива граница између прошлости и будућности и пребацујемо се из прошлости у

будућност све време пресецајући ову границу слично као што се врти јаје на пешкиру; оно

145

се непрекидно врти, нигде се ни у једном тренутку не „налази“, нема садашњости, зато

што је све време у будућности.

Нема свако у животу среће да доживи одлучујуће искуство, али бих желео да у

неколико речи испричам један свој доживљај који ми је добро дошао.

За време немачке окупације у Француској сам био у покрету Отпора и једном ме је,

кад сам силазио у метро ухватила полиција. То је један од мојих најзанимљивијих

доживљаја. Остављајући по страни романтичне детаље о ономе што се десило и како се

десило, превешћу ово искуство у више философске категорије које имају везе са

временом. А ево шта се десило: у том тренутку имао сам прошлост, имао сам будућност и

кретао сам се из једне у другу бодро корачајући степеништем метроа; и одједном ми је

неко ставио руку на раме и рекао: „Стоп, покажите ваше папире.“ И овде се десило

неколико ствари. Као прво, почео сам да размишљам врло брзо, да осећам врло

интензивно, и целе ситуације сам постао свестан са свом рељефношћу, јаркошћу, какве

још никад нисам осећао на последњим степеницама метро станице Етуал. Друго, одједном

сам схватио да немам прошлости. Јер реална прошлост је била таква да би ме за њу

стрељали тако да ова прошлост више није постојала. Лажна прошлост о којој бих почео да

причам такође никад није постојала, тако да сам био сличан гуштеру који је ухваћен и који

је побегао одбацивши реп, али тамо где је био реп гуштера више није било. Затим (премда

у том тренутку нисам о свему томе размишљао с тачке гледишта философије времена)

постепено сам схватио још једну врло занимљиву ствар: будућност постоји онолико

колико се може предвидети шта ће бити даље, тренутак пре него што се она деси или не

врх од игле пре него што до ње стигнеш. И ништа се не дешава пошто немаш представу о

ономе што може да се деси и личиш на човека који стоји у непознатој соби у помрчини.

Стојиш и око тебе је само тама која ти притиска очи: можда пред тобом нема ничега, а

можда је безграничност – свеједно. Завршаваш се тачно тамо где почиње тама. Тако да

сам открио да немам ни будућности. Управо тада ми је постало јасно да је живети и у

прошлости и у будућности – просто нереално. Испоставило се да сам утиснут у садашњи

тренутак и све што је могло постојати усредсређено је у садашњем тренутку с

интензитетом и јаркошћу који су ме необично храбрили – што ми је у коначном и

омогућило да останем на слободи!

Што се тиче времена, не упуштајући се у детаље рећи ћу: има у животу тренутака

кад човек осећа да је садашњост овде, прошлост је отишла неповратно и има значаја само

у оној мери у којој се улила у садашњост, а будућност нема везе са стварју пошто може да

наступи, а може и да не наступи. То се, на пример, дешава кад сте доспели у несрећу или у

тренутку опасности кад је потребно да делујете истог часа – тада немате времена да се

равномерно преливате из прошлости у будућност. Од вас се тада захтева да будете толико

потпуно у садашњости да се сва ваша енергија, све ваше биће своди на реч „сад“. И врло

је занимљиво открити да си сав у овом „сад“. Знате за танку-танку раван о којој

геометрија учи да нема дебљину; ова геометријска раван која апсолутно нема дебљину,

која је „садашњост“ креће се дуж линије или или тачније, време протиче испод ње и

доноси вам „сад“ све што ће вам бити потребно у будућности. Овој околности треба да се

научимо и треба да се научимо у мирнијој атмосфери. Мислим да треба да вежбамо да

заустављамо време, да стојимо у садашњости, у овом „сад“ које је моја садашњост и које

је такође тренутак пресецања између вечности и времена.

А шта се за то може учинити? Ево прве ствари коју можете да вежбате кад

апсолутно немате шта да радите, кад вас ништа не вуче у назад и не гура напред и кад

146

можете да искористите пет минута, три минуте или пола сата слободно, да ништа не

радите. Седите и реците: „Седим, ништа не радим и ништа нећу радити пет минута“ и

онда се опустите и у току овог периода (прво ћете моћи да издржите две-три минуте)

будите свесни: „Ја сам овде, у присуству Божијем, у свом сопственом присуству, у

присуству намештаја који је око мене, тихо и немо, уопште се не крећем.“ И још: треба да

одлучите да у току ове две или пет минута које сте себи одредили научите да постоји

садашњост, из њих вас неће извући ни телефонски позив, ни куцање на врата, ни

изненадни прилив енергије да одмах учините нешто што сте одлагали „за после“ већ десет

година. Седате и реците: „Ево ме“ – и будите. Ако то будете вежбали у празним

тренуцима живота кад научите да се не трзате у себи, већ да будете потпуно спокојни и

сталожени, постојани и мирни, продужите ових неколико минута за кратко време, а затим

још мало. Разуме се, наступиће тренутак кад ће вам бити потребно неко средство заштите,

зато што човек може мирно да седи два минута чак и ако звони телефон или неко куца на

врата, али петнаест минута могу бити предуги и за телефон и за онога ко стоји на вратима.

Тада реците себи да кад не бисте били код куће не бисте отворили врата и не бисте

одговорили на телефон. Или ако имате више одлучности или више сигурности у оно што

радите, можете да поступите као што је мој отац радио: на вратима је имао цедуљицу на

којој је писало: „Немојте покушавати да куцате. Код куће сам, али нећу отворити.“ То је

много ефикасније зато што људи одмах схватају; а ако кажете: „Будите љубазни да

сачекате пет минута,“ њихова љубазност се обично истопи после две минуте!

Након што сте се научили оваквој постојаности и сталожености биће потребно да

научите да заустављате време, не само кад се оно протеже или свеједно стоји, већ и у

тренуцима кад јури и нешто захтева од вас. То се ради на следећи начин. Заузети сте

нечим корисним; осећате да ће ако то не учините свет скренути са свог пута. Ако у том

случају у извесном тренутку кажете: „Стајем,“ открићете неколико ствари. Као прво,

испоставиће се да свет није искочио из шина и да цео Божји свет – само замислите! –

може да причека пет минута док се не бавите њиме. То је важно, јер се варамо говорећи:

„Па, морам то да урадим; то је добро дело, то је обавеза, не могу то да оставим

незавршено.“ Можете, зато што у тренуцима чисте лењости остављате то незавршеним

много дуже од оних пет минута које сте сад себи одредили. Тако пре свега реците: „Шта

год да се деси остајем овде.“ Најједноставније је да се то учини с будилником. Навиј

будилник и реци: „Радим без освртања док не зазвони.“ То је веома важно; једна од ствари

од којих треба да се одучимо јесте да гледамо на сат. Али док се проверавате по ручном

сату не можете да идете подједнако брзо као што бисте ишли просто гледајући напред. И

ако будете знали да касните седам минута, или пет, или три – свеједно сте закаснили. Тако

да је боље да изађете много раније и доћи ћете на време. А ако већ касните идите онолико

брзо и бодро колико можете; баците поглед на сат пришавши вратима да бисте знали који

степен покајања треба да се огледа на вашем лицу кад вам отворе врата!... Дакле, кад је

будилник зазвонио, знате да у следећих пет минута свет не постоји и не померајте се с

места. То је сопствено Божије време и ви се смештате у Његово време мирно, немо и тихо.

Видећете колико је то испочетка тешко: чиниће вам се да је сад обавезно, на пример, да

допишете писмо или да дочитате пасус у књизи. У ствари, врло брзо ћете открити да се то

све без проблема може одложити за три, пет, па чак и десет минута и ништа се због тога

неће десити. А ако оно што радите захтева посебну пажњу уверићете се колико се боље и

брже може обавити касније, након три, пет или десет минута.

147

Навешћу вам још један пример. Док сам био лекар почетник чинило ми се да је

врло неправедно у односу на оне који чекају у пријемној соби да се предуго бавим с

човеком који се налази у мојој ординацији. Зато сам се првог дана трудио да што пре

прегледам пацијента. И по завршетку консултација открио сам да се уопште не сећам

људи које сам прегледао зато што сам док је пацијент био код мене проницљивим

погледом гледао кроз њега у пријемну и бројао оне који у то време нису били са мном. На

крају сам морао два пута да постављам исто питање и читав преглед да поновим двапут,

ако не и трипут, а кад сам завршио нисам могао да се сетим шта сам радио, а шта нисам.

Разуме се, не личе сви на мене; можда сте ви у стању да запамтите много више од мене,

али то је просто пример шта може да се деси бар једном од вас.

И тада сам помислио да то није поштено и одлучио сам да поступам као да је човек

поред мене – једини на свету. У тренутку кад се у мени рађао осећај „треба да пожуриш“

ја бих се наслонио на столицу и заподевао неколико минута обичног разговора управо

зато што није требало нешто тако да радим. Могуће је просто бити потпуно усредсређен

на човека или на посао који је пред тобом; и кад завршиш испоставља се да си потрошио

дупло мање времена него што је било потребно раније и притом си све чуо и приметио.

Од тада сам много пута давао овај савет људима најразличитијих професија и то

помаже. Дакле, ако будете прво вежбали да зауставите време које се не креће, а затим

време које брзо јури, ако се будете заустављали и говорили му „не“ открићете да ће у

тренутку кад смо савладали унутрашњу напетост, унутрашњу „гужву“ мучење и

узнемиреност, време потећи потпуно равномерно. Да ли можете да замислите да у току

једне минуте пролази свега једна минута? Јер, то је управо тако. То је чудно, али је тако

чак и ако се судећи по томе како се понашамо, може помислити да пет минута може да

пројури за тридесет секунди. Не, сваки минут траје исто онолико колико и следећи и сваки

сат је једнак следећем сату. Ништа катастрофално се не дешава. Можете упитати: „А хоћу

ли стићи, да ли ћу имати довољно времена за све?“ и одговорићу вам врло руски: „Ако не

умреш раније времена ће бити довољно, а ако умреш пре него што је урађено – не треба

ни да га радиш.“ Постоји још једна слична пословица коју можете да запамтите за

будућност: „Не секирај се због смрти. Кад смрт дође тебе више неће бити, а док си овде –

смрти нема“; то је исти принцип. Зашто човек да се секира због нечега што ће се решити

само по себи?

Научивши да се не кидамо, да се не секирамо, можемо радити било шта било којим

темпом, с било којим степеном пажње и брзине, а да притом не осећамо да нам време

бежи или да нас односи. То је онај осећај о којем сам раније говорио – кад си на одмору и

кад је цео одмор пред тобом; човек може бити брз или спор, без икаквог осећаја за време,

зато што ради само оно што ради и нема напетости због усмерености ка циљу. И тада ћеш

видети да можеш да се молиш у апсолутно свакој ситуацији, да нема ситуација које човеку

могу да сметају да се моли. Препрека за молитву може да настане ако дозволиш

ковитлацу да овлада тобом, ако пустиш буру у себе уместо да је оставиш напољу.

Сетите се јеванђељске приче о бури на Галилејском мору. Христос спава у чамцу, а

унаоколо бесни невреме. Апостоли се прво боре, напето и с надом се боре за свој живот.

Али, у извесном тренутку падају духом и бура која је била напољу упада унутра – у њима

такође бесни ураган. Брига и смрт не круже просто као вихор око њих, оне су упале у

њихову душу. И апостоли се окрећу Христу и поступају онако као што и ми често

поступамо с Богом: окрећемо поглед ка Њему у тренутку напетости и трагедије и

негодујемо због тога што је Он тако миран. Јеванђељска прича ово истиче говорећи да је

148

Христос с главом „на узглављу“ спавао – најгора увреда! Они гину, а Њему је лепо... Исто

и ми често осећамо према Богу: како се усуђује да пребива у Свом блаженству, како сме

да остане тако миран кад сам ја у невољи?... И ученици поступају онако као што ми често

поступамо.

Уместо да се обрате Богу и кажу: „Ти си сам мир, Ти си Господ; реци реч и мој

слуга ће бити исцељен; реци реч и све ће стати на место,“ они Га дрско дрмају, буде и

кажу: „Зар Те баш брига за то што гинемо?“ Другим речима: „Ако ништа не можеш да

урадиш, бар немој да спаваш! Ако ниси способан ни за шта боље, макар се помучи и

погини заједно с нама!“ Христос се на то одазива; он устаје и каже: „О, маловерни!“ И

одстрањујући их обраћа се бури и као да улива у буру Свој унутрашњи мир, Своју

хармонију и спокој каже јој: „Утихни, умукни!“ и све се умирује.

То можемо да учинимо и треба да будемо у стању да учинимо. Али то захтева

систематски, умни тренинг, исто као што тренирамо да научимо да радимо друге ствари.

Научи да владаш временом и ма шта да радиш, ма каква била напетост, у бури и трагедији

или просто у оној вреви у којој живимо стално – умећеш да будеш миран, умећеш да

стојиш непокретно у садашњем тренутку лицем у лице с Господом, ћутећи или говорећи.

Ако користиш речи, можеш да принесеш Богу све што се налази око тебе, сву буру у

околини. Ако ћутиш можеш да стојиш у овом центру циклона, урагана, где влада мир,

препуштајући бури да бесни око тебе док се налазиш тамо где је Бог, у јединој тачки

апсолутне постојаности. Међутим, ова тачка апсолутне постојаности није таква тачка у

којој се ништа не би дешавало; сусревши се у овој тачки све супротне напетости су

уравнотежене међу собом и држи их моћна рука Божија.

Истинско тиховање је нешто максимално интензивно, оно поседује „густину“,

чврстину, оно је реално, оно је истински живот. Сећам се епизоде из живота подвижника

пустиње. Један од браће је замољен да каже поучну беседу у част епископа који је требало

да их посети. И старац је одговорио: „Не, ништа нећу рећи; ако му ништа не говори моје

ћутање, ништа му неће рећи ни речи.“ Треба да покушамо да спознамо такво ћутање и да

се њему научимо. Како се то чини? Покушаћу да вам укажем причом или начином

посматрања птица.*

Ако желимо да посматрамо како се у пољу или у шуми буде и оживљују птице пре

свега треба да устанемо пре њих; треба да будемо у стању опрезне, живе пажње, у

потпуности збацивши са себе сан, пре него што се пробуди прва птица и чак пре него што

птице знају да је наступило јутро. Затим треба да одемо у поље или у шуму и да се тамо

сместимо без икаквог покрета, потпуно тихо и уједно без напетости тако да никаквим

шушњем не уплашимо створења која се лако прену из сна и која су у нашој околини иначе

ће се она разбежати или разлетети тамо где нећемо моћи ни да их чујемо, ни да их видимо.

Посматрање птица с једне стране претпоставља непокретност, тишину и мир и уједно

максималну осетљивост, зато што ће се, ако седиш у пољу и сањаш снове своје кратке

ноћи све птице разлетети пре него што схватиш да ти сунце бије у леђа. Апсолутно је

неопходно спојити ову интензивну осетљивост и непокретно одсуство напетости; управо

то је созерцатељна припрема за созерцатељно тиховање. То је врло тешко остварива

равнотежа између с једне стране будности, која нам омогућава да се одазивамо на све на

шта год да наиђемо, потпуно отвореног ума, слободног од сваке предрасуде и очекивања,

и с друге стране – непокретног мира који ће нам омогућити да се одазовемо на оно на шта

наилазимо не пројектујући на то одраз нашег сопственог присуства, што би било разорно.

149

Пре једно двадест пет година, убрзо након што сам постао свештеник, послат сам да уочи

Божића служим у старачком дому. Тамо је била једна старица која је касније умрла у сто

другој години. Пришла ми је после прве службе и рекла: „Оче Антоније, желела бих да

добијем савет о молитви.“ Предложио сам јој: „Онда се обратите том и том оцу!“

Одговорила је: „Свих ових година сам се обраћала људима за које се сматра да имају нека

знања о молитви и никад од њих нисам добила делотворан савет. И помислила сам да ћете

можда ви, пошто још вероватно ништа не знате, можда случајно рећи нешто корисно.“ То

је био почетак који је давао велику наду! Онда сам је упитао: „А у чему је ваш проблем?“

И старица ми је одговорила: „Ево већ четрнаест година скоро непрекидно понављам

Исусову молитву и никад нисам осетила Божије присуство.“ И тада сам јој заиста по

својој простоти рекао оно што сам мислио: „Ако ви све време говорите кад Бог може да

уметне своју реч?“ Упитала је: „Па шта да радим?“ И рекао сам: „После јутарњег доручка

идите у своју собу, спремите је, ставите фотељу тако да удобније седите, тако да иза

њеног наслона остану сви тамни углови који увек постоје у соби старије жене и у које се

крију ствари од туђих очију. Упалите кандило испред иконе и онда се осврните по својој

соби. Просто седите, гледајте унаоколо, и потрудите се да видите где живите, зато што

сам сигуран ако сте се молили свих последњих четрнаест година, већ одавно нисте

примећивали своју собу. И онда узмите плетиво и петнаест минута плетите пред лицем

Божјим; али вам забрањујем да изговорите макар једну реч молитве. Просто плетите и

трудите се да се радујете тишини своје собе.“

Помислила је да то није претерано побожан савет, али је одлучила да покуша.

Пришла ми је после извесног времена и рекла: „Знате шта, успева!“ Упитао сам: „А шта

успева?“ зато што сам био врло радознао како је деловао мој савет. И она рече: „Урадила

сам као што сте рекли: устала сам, умила се, поспремила своју собу, доручковала, уверила

сам се да око мене нема ничега што би нервирало, а онда сам се сместила у фотељу и

помислила: „Како је то дивно! Имам петнаест минута у току којих могу ништа да не

радим и да се притом не осећам кривом!...“ Онда сам се осврнула око себе и заиста сам

први пут за много година помислила: како ми је удобна соба! Прозор гледа у башту, соба

је удобна, довољно је пространа и зе мене и за ствари које су се накупиле у току година...

И (додала је) осећала сам такву тишину зато што је соба била тако мирна. Сат је куцао,

али ништа није реметило тишину, његово куцање је истицало мир око мене. После

извесног времена сам се сетила да треба да плетем пред лицем Божјим и тада сам узела

плетиво и све више и више сам осећала тишину. Игле су звецкале о наслоне за руке на

фотељи, сат је мирно куцао, нисам имала за шта да бринем, није требало да се напрежем;

и постепено сам почела да примећујем да ова тишина није просто одсуство буке, већ (како

се она изразила) „има густину“. Није се састојала од одсуства, празнине, у њој је било

присуство нечега. Тишина је имала густину, садржај и почела је да се улива у мене.

Тишина око мене је почела да ме испуњава и да се слива с тишином у мени.“ И пред крај

је рекла нешто врло лепо што сам касније срео код француског писца Жоржа Бернаноса;

рекла је: „Одједном сам приметила да је ова тишина присуство; и у сржи ове тишине је

био Онај Ко је – сама Тишина, сам Мир, сама Хармонија.“

После тога је живела на свету још десет година и говорила је да увек може да

пронађе тишину кад је сама мирна и тиха. То не значи да је престала да се моли, већ значи

да је могла да одржава созерцатељно тиховање извесно време; затим је њен ум почињао да

се расејава и она је тада прелазила на словесну молитву док њен ум поново не би постао

миран и постојан; и тада се од речи поново враћала на пређашње тиховање. Врло често би

150

се то могло десити и с нама кад бисмо уместо да се бринемо и да нешто „радимо“ умели

просто да кажемо: „Ја сам у Божијем присуству. Каква радост! Хајде да поћутим...“

У животу француског католичког свештеника, „Арског Киреа“, Жан-Мари Винаеа

постоји прича о томе како је стари сељак сатима непомично седео у цркви ништа не

радећи; и свештеник га је упитао: „Шта радиш овде све то време?“ И стари сељак је

одговорио: „Гледам Га, Он гледа мене и тако нам је лепо заједно!“

Ово можемо да постигнемо само ако научимо да ћутимо до извесне мере. Почни од

словесног ћутања, од тишине емоција, од тиховања мисли и мира тела. Али било би

грешка да уображавамо да можемо да почнемо од највише тачке, од тиховања срца и ума.

Треба почети од ћутања језика, од тиховања тела, односно, треба да учимо да будемо

непокретни, да отпустимо напетост не падајући у маштање и раслабљеност, већ да по

речима једног од руских светаца, будемо као струна виолине, наштимована тако да издаје

тачан звук; не затегнута до те мере да може да пукне, али не ни преслабо затегнута кад

само зуји.

И почевши од тога треба да научимо да ослушкујемо тишину, да пребивамо у

потпуном миру; и може се десити да ће се чешће него што умишљамо догодити реч из

Књиге Откровења: „Ево, стојим на вратима и куцам.“

У следећој глави ћемо размотрити основне услове за молитву, тачније, како

можемо да се обраћамо Богу по имену и да будемо у стању да с Њим разговарамо.

„Реци ми име Твоје”

(1 Мојс. 32, 29).

У овој глави желим да кажем нешто о тренутку кад смо тако расположени да

молитва заиста постаје могућа и оживљује. Из онога што сам већ рекао и сталне позадине

претпоставки, јасно је да молитва представља односе, сусрет, средство и пут за међусобне

односе са Живим Богом. У извесном тренутку ова међусобна веза оживљује. А пошто је то

питање међусобних односа желим да почнем од онога што се подједнако тиче и молитве и

људских односа.

Односи постају лични и живи кад човек почиње да издваја човека из гомиле;

другим речима, кад овај човек постаје на известан начин једини, кад престаје да буде

безличан анонимац. Неко је употребио израз „анонимно друштво“ кад уместо по имену и

презимену, својствима и личности бивамо дефинисани збирним терминима као што је

„порески обвезници“ и т.сл. У међусобним односима између људи врло често постоји

елемент анонимности: „они“. Говоримо у трећем лицу кад осећамо да један човек лако

може бити замењен другим, зато што се односи граде функционално, а не лично и дата

функција може бити попуњена неким другим, док дату личност нико не може да замени.

На језицима осим енглеског рекао бих да међусобни односи постају реални од тренутка

кад о човеку почињеш да размишљаш у категоријама „ти“ уместо да о њему размишљаш у

категоријама „Ви“. То не захтева промену језика, то је унутрашња промена. Сигуран сам

да одлично знате да човек може с неким бити у односима „ја и ти“ или чак „ја и оно“.

Дакле, молитва оживљује кад уместо да човек размишља о далеком Богу – „Он“,

„Свемогући“ итд. почиње да размишља о њему „на Ти“, кад односи из трећег лица прелазе

у прво и друго лице. Узмите, на пример, Књигу Јова, где је очигледан конфликт; узмите

мноштво других примера из Светог Писма и из живота – из житија светаца и из житија

грешника – где је присутна напетост и страсни сукоб; то је увек лична појава. Молитве

151

нема док је међусобни однос напет, уздржан, хладан, док између Бога и нас постоји

извештаченост, док не можемо да говоримо с Њим, док нам је потребан дуг и сложен низ

речи и радњи. Али наступа тренутак кад се одједном пробијамо кроз све то и говоримо у

првом и другом лицу. Кажемо „ја“ и очекујемо да је Бог – „Ти“. Не учтива множина „Ви“,

већ једино и непоновљиво „Ти“.

Постоји још нешто у топлим људским односима: кад напипавамо, тражимо, како да

назовемо човека. Немам у виду презиме без посебног садржаја, него тренутак кад

почињемо да прогледавамо на који начин су човек и име повезани. Вероватно знате

колико личан – у позитивном, али и у негативном смислу, може бити надимак, назив.

Надимак може да те згази, да те избрише из живота да уништи све што постоји између

двоје људи; али оно може бити име које користи само двоје или врло мали круг људи који

су тако дубоко и тако тесно повезани да је за њих надимак пун смисла пошто је

максимално личан. У извесном смислу, што је апсурднији, тим је личнији зато што га

нико други осим тебе не би смислио.

Tакође, постоје презимена. Презиме нам се често чини нечим туђим, неком

уопштеном дефиницијом, попут „човечанства“: тако многи људи носе исто презиме. И

уједно, ако пажљивије погледамо презиме у равни људских односа одједном можемо

схватити да је презиме знак заједништва. Из генерације у генерацију, у дубине историје,

људи наше крви чији је живот у нашим костима, у нашој наследности, у нашој психи,

носили су исто презиме и оно нас повезује одлазећи јако далеко у прошлост, с

нараштајима људи и вероватно ће нас у будућности повезивати с другим генерацијама, а

кроз разноврсне везе бракова и породице сплешће широко ткиво људи који су дубље

међусобно повезани.

Ако уместо да размишљамо о породици размислимо о наследности и генеалогији –

зар не налазимо управо то у два Јеванђеља у односу на Христа? Зар није управо то оно на

шта указује Његов родослов: веза конкретних, реалних људи из нараштаја у нараштај?

Тако да се према презимену можемо односити с огромним интересовањем, јер оно садржи

сву нашу прошлост у једној речи; и ако размислимо о другим људима у истим

категоријама, чак и сама презимена могу да оживе. За разлику од надимка који изражава

непоновљивост човека и непоновљивост наших односа с њим, презиме нас – кроз овог

непоновљивог човека – истовремено повезује с читавим светом људи...

Такође, постоји име које нам се даје на крштењу: овим именом Бог стиче Себи

човека. Име дато на крштењу човека повезује с Богом, зато што добијајући га човек умире

са Христом и поново устаје с Њим; али ово име нас такође повезује с читавим низом људи

који су носили исто име, и пре свега – с оним човеком који је ово паганско име учинио

хришћанским именом: с првим свецем који је то име унео у Цркву.

Имамо још једно име које не знамо. Сетите се одломка из Књиге Откровења, где је

речено да ће у будућем Царству свако добити бели камен и на овом камену биће написано

његово име, и ово име је познато само Богу и ономе ко га добија. То није надимак, није

презиме, није име добијено на крштењу, то је име, реч, која нам је потпуно истоветна, која

се подудара с нама, она је ми. Скоро би се могло рећи да је то реч коју је Бог изговорио

кад је пожелео да постојимо; она је ми и ми смо она. Ово име одређује нашу апсолутну и

напоновљиву уникалност у односу на Бога. Нико не може да зна ово име, јер нико, на

крају крајева, не може да нас познаје као што нас Бог зна; и уједно, из овог имена

проистиче све остало што може бити спознато о нама.

152

Можда ћете се зачудити због чега толику пажњу посвећујем именима. То чиним

зато што се наша молитва делимично односи непосредно на Бога и чини нашу личну везу

с Њим, али делимично је молитва наша веза са свим спољашњим светом; и молећи се

једни за друге, молећи се за цео свет, ми приносимо Богу имена и ништа више. Али ова

имена су пуна смисла или су пак бесадржајна, у зависности од околности, у зависности од

тога да ли можемо или не можемо да спознамо дубину онога што изговарамо. Ако Богу

људе наводимо без осмишљавања датог имена изговарајући га као натпис који нема

дубину, наши односи вреде врло мало; ако пак име изговарамо с извесним делом оног

садржаја који сам врло кратко покушао да изложим наша молитва не само да приноси

човека Богу као на отвореним длановима, већ нас и повезује с њим дубином – не

самилости, не љубави, већ истоветности, заједништва, солидарности потпуно друге врсте.

То је тачно и у другом смислу. Ако не можемо да нађемо тачно име за Бога, немамо

слободан, реалан, радостан и отворен приступ ка Њему. Док Богу треба да се обраћамо

формалним називима попут „Свевишњи“, „Господ Бог“, истичући Његову категорију,

правећи од обраћања анониман, збирни термин, не можемо да користимо ту реч као лично

име. Међутим, у извесним тренуцима се духовним писцима, на пример, отима обраћање,

који има својство надимка, „надимак“, реч коју нико други не би умео да изговори ни под

којим околносима, реч, која се налази на граници између могућег и немогућег и која се

може изговорити само зато што постоји реалан међусобни однос. Сетите се псалма где се

после садржајнијих облика обраћања Давиду одједном откида с усана: „Радости моја!“ У

том тренутку цео псалам оживљује. Говорећи „О, Ти си Господ наш“, „О, Сведржитељу!“

итд. ми као да нудимо Богу чињенице о Њему Самом; али кад се отело „Радости моја“ то

је потпуно друга ствар. И кад можеш да кажеш Богу: „О, Радости!“ или кад можеш да

кажеш: „О, болу мог живота... О, Ти Који си у сржи мог живота као извор бола, као

проблем, као камен спотицања,...“ кад можеш да Му се обратиш оштро, страсно – тада су

се успоставили међусобни односи молитве.

Зато је веома важно да се замислимо и да се уверимо – да ли у нашем искуству има

таквих обраћања која се могу применити на Бога. Осим тога, обраћања с времена на време

могу да се мењају. У извесним периодима више се одазивамо на овај или онај аспекат

наших односа с Богом; у другим периодима – на друге аспекте исто као што у међусобним

односима људског пријатељства или љубави не бирамо једно-једино обраћање – постоји

читава палета сенки и нијанси. Постоји обраћање „Сведржитељ“, постоји „Творац“,

постоји „Промислитељ“, постоји „Премудрост“; али постоји и врло једноставно име Исус,

које бих назвао „хришћанским“ именом.

Може чудно звучати да Христос има „хришћанско име“, али се надам да ћете

схватити шта имам у виду. И ово ме подсећа на спор једне моје парохијанке – она је била

хришћанка – с мужем, који није био хришћанин. У току четрдесет година њиховог

заједничког живота покушавао је да јој докаже ништавност хришћанства и једном му је

она, павши у очај рекла: „Како можеш тако да говориш кад је Сам Бог прво био Јудејац, а

онда је постао хришћанин?!“ Дакле, кад кажем да је Исус „хришћанско“ име то ме подсећа

на такав врло примитиван приступ и уједно, то је људско име, прво хришћанско име

уписано у календар Цркве. И ако то будемо имали на уму, ако схватимо какву блискост

ово име успоставља између Христа и нас, схватићемо зашто су генерације хришћана ово

име сматрале толико драгоценим. Вероватно то није зато што је апостол Павле говорио да

ће се пред именом Исусовим поклонити свако колено (в. Фил. 2, 10), јер иако је то

153

несумњиво тачно, не чини име топлим и милим. Павлове речи би могле да се односе на

обраћања као што су „Сведржитељ“, „Господ“, али име Исус је живо, реално, лично име.

И ви можете наћи мноштво других имена. Потпуно сам сигуран да си, ако ти се

једног дана омакло „О, Радости!“ или било који други сличан усклик, у том тренутку

нашао сопствене односе с Богом, различите од оних које делиш с мноштвом других људи.

Не желим да кажем да не треба делити однос који је заједнички свим људима. За Бога

имамо речи које припадају свима нама, али има и речи које припадају само мени или само

теби, исто као што и у људским односима постоји презиме, постоји име, дато на крштењу,

постоје надимци. И било би добро да имаш име, „надимак“ којим можеш да назовеш

Сведржитеља Бога, у којем се састоји сва дубина твог срца, сва топлина за коју си

способан. То значи: „У својој непоновљивости ја овако доживљавам Твоју

непоновљивост.“

Ако у току трагања, где тачно стојиш у односу на Бога, колико си туђ и далек –

наступи време да куцаш, да идеш све дубље и дубље у себе, усмеравајући молитву на

себе, до тачке где су врата, где треба да покуцаш, где она могу бити отворена, наступиће

тренутак кад ће врата бити отворена – али ти треба да имаш име за Бога. Треба да будеш у

стању да кажеш праву реч која сведочи да си Га тражио управо ти, а не неко људско биће

које се може заменити другим и које тражи анонимног Бога.

У току трагања осећаш бол, чежњу, наду, очекивање – читав низ људских емоција.

Бог же бити жељен и Бог ће бити разочарење; Он ће бити Онај за којим чезнеш и Онај

Кога мрзиш, зато што ти измичеш; Онај Кога волиш највише на свету, без кога не можеш

да живиш и Коме не можеш да опростиш то што се не одазива; и још много другог. И у

току овог трагања рађаће се речи које ћеш моћи да упутиш Богу из сопственог искуства

трагања за градом Китежом, речи које припадају лично теби. Може се испоставити да се у

многоме подударају с речима које су користили други људи; али тада ће оне престати да

буду анонимне речи, то ће бити речи које делиш с другим људима, али које су заиста

постале и твоје сопствене речи. Међутим, немој користити речи из општег речника, речи

које не припадају лично теби. Кад ти се учини да звецка ланац на вратима, кад осетиш да

се врата отварају, буди спреман да имаш своје сопствене речи, називај Бога именом које је

стекао, које је добио у твом сопственом животу. У том тренутку ће се догодити ваш

сусрет. У све дубљим односима који ће се даље развијати имаћеш масу времена да

пронађеш друге речи којима ћеш прекрити речи одбацивања и ужаса. Као мученици о

којима се говори у Књизи Откровења рећи ћеш: Био си у праву на свим путевма Твојим (в.

15, 3). И тада ће ове речи избрисати све речи горчине, сва обраћања која звуче сурово; али

ће остати речи, имена, који су лични, који припадају управо теби и који ће постати

истински међусобни однос и истинско средство да будеш у односима са Живим Богом.

Све што сам рекао о томе како да учимо да се молимо, изгледа ми прилично

практично тако да можете да пробате. Сасвим је очигледно да има много тога што треба

да буде речено о истом и много тога што треба рећи о другим стварима, али ево,

покушајте да делујете у оним правцима које сам вам понудио и видећете да то није празно

губљење времена. Тражи име, ако не нађеш име, немој се чудити што нико не чује: ти не

зовеш.

Вартимејева молитва

154

Случај с Вартимејем као што је испричан код Марка (10, 46-52) помаже нам да

схватимо низ момената повезаних с молитвом.

И дођоше у Јерихон. И кад излажаше из Јерихона, Он и ученици Његови и народ

многи, син Тимејев, Вартимеј слепи сеђаше крај пута, просећи. И чувши да је то Исус

Назарећанин, стаде викати и говорити: Сине Давидов Исусе, помилуј ме! И прећаху му

многи да ућути, а он још већма викаше: Сине Давидов, помилуј ме! И зауставивши се Исус

рече: Позовите га! И зовнуше слепога говорећи му: Не бој се, устани, зове те. А он,

збацивши са себе хаљину своју, устаде и дође Исусу. И одговарајући рече му Исус: Шта

хожеш да ти учиним? А слепи му рече: Учитељу, да прогледам. А Исус му рече: Иди, вера

твоја спасе те. И одмах прогледа, и отиде путем за Исусом.

Овај човек, Вартимеј, очигледно није био млад; већ је дуго година седео на капији

Јерихона хранећи се од милосрђа или равнодушног иметка пролазника. Вероватно је у

току свог живота испробао сва постојећа средства и све могуће путеве за излечење.

Могуће је да су га родитељи као дете доносили у храм и да су се тамо за њега вршиле

молитве и приносиле жртве. Био је код свих људи који су могли да лече или да исцељују

по дару или уз помоћ знања. Несумњиво се борио за то да прогледа и сигурно је трпео

разочарење. Била су испробана сва људска средства, али је он остао слеп. Могуће је да је

претходних месеци чуо да се у Галилеји појавио млади проповедник, Човек Који воли

народ, милосрдан, свет Божји човек, човек који може да исцељује и да чини чуда.

И можда је често размишљао о томе да би, кад би могао, покушао да се сретне с

Њим; али Христос није остао на једном месту и било је мало наде да ће слепац наћи пут до

Њега. И тако је, с овом искром наде која је његово очајање чинила још дубљим и још

болнијим, седео код капије Јерихона.

Једном је поред пролазила гомила, гомила већа од обичне, бучна источњачка

гомила; слепац је чуо и упитао је ко иде. И кад су му рекли да је то Исус из Назарета он је

почео да зове. Искра наде која је остајала у његовој души за трен ока се претворила у

пламен, у ватрени огањ наде. Исус, Којег никад не би могао да сретне пролазио је његовим

путем. Ишао је и са сваким кораком је постајао све ближи и ближи, а онда ће Га корак

удаљавати све даље и даље, неповратно; и слепац поче да виче: „Исусе, Сине Давидов,

помилуј ме.“ То је било најсавршеније исповедање вере за оно време. Он је у Њему

признао Давидовог Сина, Месију; још није могао да Га назове Сином Божјим, зато што

чак ни ученици нису то знали; али он је у Њему препознао Онога Кога су очекивали. И

тада се дешава оно што се стално дешава у нашем животу: људи су му наредили да ћути.

Као што често бива кад се после дугих година трагања и усамљене борбе одједном

обраћамо с вапајем Богу, мноштво гласова, спољашњих и унутрашњих, покушава да

прекине нашу молитву. Вреди ли да се молиш? Колико година се бориш, а Бог на то не

обраћа никакву пажњу? Да ли ће сад обратити пажњу? Зашто да се молиш? Враћај се у

своју безнадежност, ти си слеп и слеп си заувек. Али што је јачи отпор очигледније је да је

и помоћ сасвим близу. Никад нас ђаво не напада тако јаросно као кад смо већ сасвим

близу краја борбе, и кад бисмо могли да се спасимо, али се то често не дешава, зато што се

повлачимо у последњем тренутку. „Доста је, прекини,“ каже ђаво, „то је већ превише, то је

више него што можеш да поднесеш, треба да завршиш с тим одмах, немој чекати: немаш

снаге више да издржиш.“ И ми тада извршавамо самоубиство: физички, морално, духовно;

одричемо се борбе и прихватамо смрт – трен пре него што би нам била дата помоћ и ми

бисмо били спасени.

155

Никад не треба слушати ове гласове; што гласније вичу, тим јача треба да буде

наша одлучност; треба да будемо спремни да вапијемо тако дуго колико год то буде

потребно и исто тако гласно као Вартимеј. Исус Христос је пролазио поред, његова

последња нада је пролазила, али људи око Христа су били равнодушни или су покушавали

да га натерају да ућути. Његова несрећа и патња били су потпуно неумесни. Они којима је

Христос можда био мање потребан, али који су Га окруживали желели су да се бави њима.

Зашто им овај несрећни слепац смета? Али, Вартимеј је знао да за њега више нема наде

ако оде и ова, последња. Ова дубина безнадежности је и била извор из којег је провалила

вера, молитва пуна такве убеђености и упорности да је срушила све преграде – једна од

оних молитава које у небо ударају као стрела, по речима Јована Лествичника. И због тога

што је Вартимејево очајање било тако дубоко он није слушао гласове који су му

заповедали да ућути, да седи тихо; што више су се трудили да га не пусте код Христа тим

гласније је он викао: „Сине Давидов, смилуј ми се!“ Христос је стао, рекао је да га доведу

и учинио је чудо.

У свом практичном приступу молитви можемо да се научимо од Вартимеја, зато

што нас, кад се свим срцем обраћамо Богу Бог увек чује. Обично кад смо свесни да не

можемо више да се ослањамо на оно што смо навикли да сматрамо сигурним око себе још

увек нисмо спремни да се одрекнемо тих ствари. Можемо да видимо да наде нема док се

користе људска, земаљска средства. Тежимо ка нечему, покушавамо да прозремо и стално

трпимо крах; то је мука и безнадежност и ако ту станемо, оне означавају пораз. Али ако се

у том тренутку обратимо Богу знајући да остаје само Бог и ако кажемо: „Верујем Ти и у

Твоје руке предаје своју душу и тело, сав свој живот,“ очајање је довело до вере.

Очајање води до новог духовног живота кад се у нама појављује храброст да идемо

дубље и даље, са свешћу да нисмо изгубили наду у коначну победу, већ у средства која

смо примењивали за њено достизање. Тада почињемо од чврстог темеља, на сасвим нов

начин. Бог може да нас врати једном од средстава која смо већ испробавали, али које ћемо

сад, с Њим, умети да употребимо успешно. Увек је потребна реална сарадња између Бога

и човека и тада ће нам Бог дати разум, мудрост и силу да урадимо оно што је потребно и

да стигнемо до правог циља.

Како бити хришћанин далеко од храма

Тема мојих беседа је питање о томе како човек може да буде хришћанин далеко од

храма. И одмах ми се у сећању појављује прича о томе како су живели први хришћани.

Било их је врло, врло мало. Били су расејани по читавом Римском царству, више од тога –

били су прогањани и зато је за њих чак било веома опасно, а с времена на време и

немогуће да се окупљају. Зато је ако себи поставимо питање да ли се може живети ван

групе окупљене око храма, не учествујући у службама Божјим, а ипак израсти у вери и

познању, да ли се може створити видљива заједница, најједноставније да се окренемо ка

прошлости.

Шта је било карактеристично за хришћане, шта их је чинило другачијима од свих

осталих, јединственима? То што су људи најразличитијег порекла, из различитих

друштвених слојева, различитог образовања, разних култура, разних националности,

разних језика, који никад не би ни помислили да могу да се сусретну на заједничком тлу и

који су ово заједничко тло нашли само у једном: у томе што су постали верници, што су

поверовали у Господа Исуса Христа. Тражимо заједничке додирне тачке и често се

156

трудимо да овај контакт остваримо на свим пољима нашег живота. Они ово нису могли

чак ни да помисле. То је било немогуће тражити. Једино што им је било заједничко била је

вера: то што су они, свако на свој начин, срели Господа Исуса Христа, препознали у Њему

свог Бога, свог Спаситеља, Господара свог живота и предали Му све силе своје душе, биле

оне мале или велике – али до краја.

У то време се показало да вера није у првом реду систем богословских или

философских погледа; испоставило се да је вера плод сусрета са Живим Богом и

предавање Њему читавог свог живота с поверењем и верношћу до краја. Ова верност се

огледала у свему: у чистоти живота, у новим животним принципима. Сетимо се човека као

што је апостол Павле, који је био прогонитељ хришћана и који је постао један од

најватренијих проповедника Јеванђеља. Ево шта он каже о томе шта човека спречава да

каже да је хришћанин и ко је недостојан да себе назове хришћанином, а какви су плодови

Духа, односно какви се плодови рађају у људској души када се ње дотакне дар Духа

Светога, деловање Божије. У петој глави своје Посланице Галатима он пише: А позната су

дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање,

свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства,

раскалашности и слично овима. А кад се поставља питање о томе какав је хришћанин и

шта је то у њему што може бити достојно и њега као човека и Бога као његовог Господа,

Творца и Спаситеља, ево шта читамо: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир,

дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање.

Ево особина које треба да усвојимо ако желимо да будемо хришћани. Бити

хришћанин значи бити човек којег Бог не мора да се стиди. Такав човек уноси светлост у

свет - тамо где је потпуна тама, наду – где су очајање и безнадежност, љубав – где су само

горчина, равнодушност, мржња, завист, непријатељство, распре и неслагања. Очистивши

свој ум од недостојних мисли и своје срце од нечистих осећања он уноси у живот чистоту,

он је из свог живота избацио оно што га брука, што срамоти име хришћанина, и што на

крају крајева, срамоти Бога.

Апостол Павле је писао: Јер се име Божије због вас хули. То се дешавало тада, али

се дешава и сад. Пијанство, разузданост, блуд, нечистота, разврат, завист и гнев, - све ово

се још увек може видети међу хришћанима, иако ове особине сведоче о томе да они који

живе у складу с овим осећањима и делују по чулима нису хришћани у свом животу.

Ево одакле би свако од нас требало да почне: не да поставимо себи питање да ли

нам је црква близу или далеко, да ли успевамо често да одемо у њу, него о томе ко смо ми:

јесмо ли Христови или нисмо? Да ли живимо по законима правде Божије или срамотимо

име Божиије и своје име хришћанина?

За време рата јако дуго сам био принуђен да будем без цркве и као многи други

знам како је то тешко. Међутим, такође сам открио једно, веома драгоцено својство ове

несреће, а то је што сам постао потпуно свестан шта значи црква, храм и заједничка

молитва. И кад сам касније имао прилике да будем у цркви молио сам се са таквом

дубином, с таквим заносом и снагом како се нисам молио раније када је требало да прођем

свега неколико квартала да бих доспео до мале руске цркве која је била недалеко од нас.

Због тога човек у себи треба да васпитава љубав према служби Божијој и

спремност да буде хришћанин сваког дана, сваког часа, у свим околностима, с чежњом, с

глађу за црквом и с радошћу због тога што смо посланици Божији. То је смисао речи

„апостоли”. Ми смо сведоци. То је значење грчке речи „мартирион”, која се на руски језик

преводи као „мученик”, али у основи значи „сведок”, с указивањем на то да наше

157

сведочење мора бити отворено и храбро и да ради тога да бисмо другоме донели

неизрециву радост вере морамо бити спремни да пострадамо као Христос, и ако је

потребно – да умремо.

Међутим, ово се не захтева од сваког од нас и сад желим да говорим о нечем

другом: о томе како ово сведочење допире до другог човека. Вера се може наћи онако

како сам је ја нашао – чудом; вера се може стећи читањем Јеванђеља; вера се може наћи у

сусрету са живим човеком који је као нека бакља вере из које се она излива и светли. Вера

се може наћи у дубинама очајања, када, спознавши потпуну и крајњу бесмисленост сваке

људске помоћи можемо да кажемо: „Да, с људског становишта гледано, не преостаје

никаква нада, али она ипак не умире, у мени гори дух, дубље од очајања постоји нада која

не вара: Живи Бог…”

Хришћани су први пут названи овим именом у Антиохији. Зар је то било само зато

што су они били представници тада незнатне, чудне, прогањане и одбачене секте која се

родила међу Јеврејима? Наравно да не! Њих не би ни приметили, избрисали би их, прошли

би мимо њих. Али људи нису могли да их не примете зато што је у њима постојало нешто

што други људи нису могли да нађу у себи и једни у другима. Тертулијан је у својој

посланици римском императору говорио: „Замислите се: око нас сви људи говоре: „Како

ови људи воле једни друге, љубављу какву у паганству нико није налазио…““ Разуме се, и

у паганству су људи волели једни друге, родитељи су волели децу, деца – своје родитеље,

другови – своје ближње, мужеви и жене - једни друге. Међутим, овде је постојала група

људи у којима је живела потпуно другачија љубав. То су били људи који су могли да воле

непријатеље, да воле прогонитеље, да се за време мучења моле да Бог да спасење

мучитељима, као што се Христос када су Га распињали молио Свом – и нашем! Небеском

Оцу говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине…

Управо ову љубав су они открили у хришћанској заједници, али ова љубав се може

открити у сваком човеку. И, разуме се, не треба бити мученик, не треба бити разапет, не

треба бити прогањан да би ова љубав светлела. Ко од нас није окружен клеветом, мржњом

и равнодушношћу? Ко од нас нема непријатеља који му желе зло, који желе да му одузму

оно што има и што му је најдрагоценије – да му одузму жену, да му одузму децу, да му

одузму посао, да му одузму слободу, да му одузму нешто што је његовом срцу нарочито

драго?

Ево прве особине хришћанина: то је способност да се без гнева и без мржње

погледа овакав човек и каже: „Господе, опрости! Он не зна шта чини…“ И више од тога:

„Боже! Спаси га! Ти си мене спасио, био сам у тами, Ти си ме извео на светлост. И ја сам

био безуман исто као он. Ти си ми дао разум небески, а не земаљски…“ Ево о каквој

љубави хришћана су говорили пагани који су их окруживали. Већ сам говорио о томе

какав је био њихов живот, о чистоти, истини и достојанству њиховог живота, а овде

долазимо до извесног максимума: волети непријатеље, волети их не да би се избегла

њихова мржња него због тога да би их наша љубав обновила, учинила другачијима, не

обавезно хришћанима по вери него људима у пуном смислу ове речи, јер човек који мрзи

и завиди, који је непријатељски расположен, није човек, он чак није ни на нивоу

животиње, он је звер. Наша улога је да својом способношћу да волимо баш таквом

љубављу обновимо у другима људски лик.

Има једна стара пословица која каже да нико не може да се окрене од греха и од

старе неистине ако не види у очима или на лицу макар једног човека сијање вечног

живота. Мислим да је управо ово оно што је потресало све људе који су сретали

158

хришћане. Имамо предање о томе како је умирао први ђакон Стефан. Он је каменован због

вере и сведоци су говорили да је његово лице почело да сија као сунце: да, радошћу и

вером, али и још нечим другим – светлошћу вечног живота.

Више пута сам себи постављао питање шта би то могло да буде? Како човеково

лице може да заблиста?.. Сви ми знамо како човек почне да сија од радости када некога

заволи, његово лице постаје потпуно другачије када сретне вољеног човека, у његовим

очима се појављује светлост. Али ја сам мислио на нешто друго. Чинило ми се да то мора

бити нешто друго, моћније и снажније, нешто што је могло да потресе људе који су

сретали хришћане.

И једном у животу сам се с овим срео с таквом јасношћу и таквом снагом да то

никада нећу моћи да заборавим. Тада сам имао 17 година. Дошао сам у цркву у којој

никада раније нисам био. Она се тада налазила у подрумској просторији, дуго сам је

тражио и закаснио сам. Служба се завршила, људи су већ одлазили. Међу последњима се

степеништем из бивше подземне гараже, где је тада била смештена наша црква, пео

свештеник високог раста и широких рамена. Кад сам погледао његово лица запрепастио

сам се: никада до тада нисам срео тако потпуну унутрашњу сабраност и такву светлост.

На његовом лицу није било осмеха – он ме тада није видео, није било екстазе ни

усхићења. Била је само најдубља сабраност и нешто је из њега сијало: не материјална

светлост него неки унутрашњи сјај. Сећам се да сам тада пришао и рекао: „Не знам ко сте

ви, али бих хтео да вас замолим да ми будете духовни отац…“ После тога је он био мој

духовник једанаест година, све до своје смрти.

Мислим да се нешто слично догађало с паганима када су сретали хришћане, људе

који су постали сабрани, чије су све силе нашле своје средиште у једној тачки, који су

постали потпуни, односно били исцељени, људе који су се исцелили. И баш ова

потпуност, ова сабраност која је сконцентрисала све снаге уме, воље и срца, све што је у

човеку постојало, у једну тачку из које су могли да делују, несумњиво је допирала до

свести пагана зато што су они у хришћанима видели другачије људе.

Заиста, хришћани треба да буду другачији људи. Наша домовина је Царство

Божије. На земљи се налазимо као Божји посланици, наш живот је, по речима апостола

Павла, са Христом скривен у Богу, ми у потпуности морамо бити погружени у тајну

општења с Живим Богом, Који је и наш Творац, и наш Спаситељ, и наша љубав, и наше

исцелење, и наша радост, и наша потпуност.

Сигурно је то оно што су људи видели у хришћанима. И то их је интригирало, они

су себи, а затим и њима постављали питање: Одакле вам то? Ко сте ви? Зашто је у вама

радост кад је око вас тако тамно? Због чега сте ви тако храбри када је око вас све тако

страшно? Зашто живите чистим животом када је тако лако живети прљавим животом, кад

смо ми разбијени, кад се и ум и срце и воља и тело кидају на разне стране и разбијају нашу

целовитост? У чему је ствар? Зашто одједном постаје мирно и тихо када ви долазите?

Како?

И хришћани би вероватно могли да одговоре исто овако као што ћу вам ја сад

одговорити – примером. Једном су код мене дошла два човека. Били су у свађи и тражили

су прилику да кажу један другом све што су год могли, да излију сав свој гнев, да излију

сав јед који са скупио у њиховим душама и решили су да ово учине у мом присуству у

нади да има ја нећу дати да прекидају један другог и да ће моћи да кажу све, да излију сву

мржњу. Они почеше да говоре. Слушао сам и осећао да никаквом силом не могу да их

убедим да непријатељство уништава њих саме, да је једини спас за сваког од њих

159

помирење с оним другим. Тада ме је готово обузело очајање (био сам млад свештеник, то

је било пре више од 35 година). И одједном ми је пала на памет помисао да је Христос у

Јеванђељу наредио ветру и таласима у бури да утихну и они су замукли и утихнули. Тада

сам се обратио Христу: „Господе, ја ништа не могу да учиним – дођи и кажи реч мира, а ја

ћу бити с Тобом, ја ћу се молити да би Ти могао да будеш међу нама и да би могао да

учиниш чудо…“ Сећам се да сам седео и говорио: „Господе! Буди с нама, дај нам Твој

мир, мир који ништа на земљи не може да пружи…“ И одједном сам приметио да је свађа

почела да јењава, да су горке речи престале да вређају оног другог, и у једном тренутку

оба човека почеше да говоре зар није време да се помире, није ли време да се из безумља

врате нечем разумнијем.

Ево, то је онај мир који су хришћани вероватно уносили ма куда да дођу помоћу

своје храбрости, унутрашње тишине и љубави. Да, то је оно што нико не може да нам

одузме. И зато не треба ићи и говорити: „Ја сам хришћанин!“ За то је потребно да човек

буде хришћанин. И свако од нас може овоме да тежи, а уз помоћ Божију и да достигне,

зато што се, како говори апостол Павле, сила Божија у немоћи остварује, као што ветар

може да надува једро и да проведе кроз узбуркано море и најтежи брод. И још на другом

месту каже: Све могу у Христу Који ми даје снагу. Али треба почети изнутра не бринући

се ни за шта спољашње.

Покушао сам да осликам морални лик хришћанина, онај минимум лика без којег

човек уопште нема права да себе назива хришћанином. Сад бих желео да кажем нешто о

томе како хришћанин који је одвојен од храма може да води истински духовни живот.

Духовни живот се не састоји у томе да се посећују службе или да човек буде члан неке, па

чак ни врло живе општине. Духовни живот се састоји у томе да човек буде у дубоком,

директном и искреном општењу са Живим Богом, а ово се достиже, с једне стране,

истином живота, испуњавањем Христових заповести, онаквим животом који нас чини

хришћанима у стварности, а не само на речима, и молитвом. Дакле, сад бих хтео да кажем

неколико речи о молитви.

Молитва се, опет, не састоји у томе да понављамо туђе молитве, него у томе да се

свим срцем и свим умом, као што су говорили древни писци, прилепимо уз Бога, односно,

да тежимо ка Њему, да чезнемо за сусретом с Њим, а највише да онолико колико то од нас

зависи будемо с Њим до краја искрени и истинити. Зато се молитва не састоји у томе да

човек пре свега набави молитвеник или да научи напамет готове молитве. Молитва се у

првом реду састоји у томе да се научимо да стојимо пред Богом. Ово изгледа или

бескрајно компликовано или изненађујуће просто. Стајање пред Богом је, објективно

говорећи, врло једноставна ствар: Бог је свеприсутан, нема места ни ситуације која би

могла да нас одвоји од Њега. Ни посао, ни околности, ни људи не могу да нас одвоје од

Њега. Али од нас зависи да ли ћемо свесно, са свом пажњом срца и ума стајати пре Њим.

Ујутру, када устајемо можемо да започнемо дан тако што ћемо у једном тренутку стати

пред Бога без дугих молитава, поставши свесни да смо изашли из сна, да смо се

пробудили из сна, као да смо на неки начин васкрсли у живот из смрти. Јер, између сна и

смрти постоји велика сличност. Лежимо без свести, немамо никакву контролу над собом,

не схватамо шта се око нас дешава. Исто тако је и са смрћу: што се тиче нашег тела (не

живе душе, која стаје пред Бога него самог нашег тела) ми падамо у некакву несвестицу.

Дакле, кад се будимо ми као да устајемо из несвестице, готово би се могло рећи: из

небића. Мене као да није ни било не земљи и одједном сам ступио у нови дан. А овај дан

је посебан, таквог дана, овог дана никада није било у целој историји света. Дани су

160

непоновљиви, сваки дан је нов, он се простире пред нама као равница покривена снегом –

чиста, неокаљана, без људских трагова, без отисака наших ногу. И овај нови човек који ја

у ствари и јесам ступа у нови дан. Ако човек размисли то је потпуно чаробан сусрет: ја

ступам у нови дан којег никада није било у историји, и у тај дан могу да унесем добро или

зло, могу да будем човек или звер, могу да будем достојан себе или недостојан себе, могу

да живим на радост људима или на несрећу људима, могу да растем, или насупрот томе,

да постанем још мањи него што сам био јуче… Ако о овоме размислимо неколико

тренутака видећемо: ево, изашао сам из дубина сна и ступам у овај дан. Можемо да се

обратимо Богу и да кажемо: „Господе, благослови ме да ступим у овај дан и благослови

овај дан за мене! Нека сваки сусрет, сваки човек и свака реч буде са садржајем. Нека овај

садржај буде чист и достојан моје људске величине, и Твоје величине, Господе. И нека

свака реч, свако моје дејство буде улагање у добро, у истину и у лепоту живота.“

Сад бих желео да кажем нешто и о томе на који начин увече, када је дан већ

завршен, можемо да станемо пред своју савест, пред Бога и пред живот пре него што

ступимо у ноћ, у несвест, пре него што утонемо у сан.

Дан који нам је био дат ми смо испунили свим оним за шта смо били способни, у

овај дан смо унели добро и зло, нешто смо осакатили и неку лепоту смо унели у њега.

Неким људима смо причинили радост, некима тугу. Једнима смо помогли, друге смо

повредили. И она снежна равница која је лежала пред нама у току дана сад је обележена

нашим траговима. Можемо да погледамо и да видимо кривине нашег пута, зато што су

ретки прави путеви. Дакле, пре него што станемо пред Бога треба да станемо пред своју

сопствену савест и да поставимо себи питање: „Шта сам направио од овог дана и шта сам

у току овог дана учинио за себе? Да ли сам постао племенитији, да ли сам постао

достојнији свог имена човека? Или сам се, напротив, понизио и осрамотио ?“ Да би се ово

урадило треба сести и размислити, треба размислити поштено, треба размислити онако

како човек понекад размишља пред смрт, зато што нико не зна хоће ли устати из постеље

или не. Ми тонемо у сан, али можемо и да се никада не пробудимо на земљи. Наше очи ће

се можда отворити за вечност кад већ постане касно да размишљамо о томе шта је требало

учинити. Тада ћемо морати да станемо пред Бога у вечности са садржајем целог свог

живота.

Нека, дакле, свако размисли: какви бисмо били пред својом савешћу када би знали

да је време да умремо, да ће у року од неколико минута живот проћи и завршити се и да

имамо ових неколико минута, а можда сат или пола сата да изгладимо све што може да

се изглади, да исправимо све што може да се исправи, макар у намери, макар да душом

викнемо онима које смо увредили: „Опростите!“ – или онима које смо дубоко волели:

„Збогом!..“ Ово је врло важно зато што пред Бога треба стати искрено, не можемо да се

играмо жмурке с Богом.

Дакле, стани пред своју савест и постави себи питање: „Шта сам направио од

данашњег дана, од сваке околности, од сваког сусрета? Шта сам урадио на себи?..“

Анализирајући себе на овај начин видећеш и добро и зло, често ће то бити мутно. Није да

је нешто веома зло, него управо мутно – добра намера помешана с лошим поступком, да

ли због кукавичлука или због лењости, или заборавности, или зато што је било

саблажњиво поступити другачије од онога како је дошаптавала савест. Размисли о свакој

ствари. И покај се…

И друго: треба себи да поставимо питање: данашњи дан је завршен, анализирао

сам га, извршио над њим поштен и темељан суд, а да ли желим да станем пред Бога?..

161

Хришћанин ће на ово у већини случајева одговорити: „Како да не! Наравно да желим…“ –

Не није обавезно да желиш. Често се дешава да из дужности и због савести дан

завршавамо молитвом, стајањем пред Господом. А шта се дешава после тога? – После тога

се човек враћа свакодневици, помоли се, легне да спава, али уместо да спава прихвата се

књиге, и ако буде искрен вероватно ће приметити да га књига занима више него што је

чезнуо за Богом, а то је страшно. То стварно показује колико смо далеко од духовног

здравља, од целовитости о којој сам прошли пут говорио. Како је то могуће?... Међутим,

то се стално дешава. Размислите: Зар нам се то не дешава, зар се не догађа да нас нешто

привлачи више од наше жеље да сретнемо Живог Бога… Управо о овом сусрету и о овој

унутрашњој борби између онога што нас привлачи и Бога, Који ћутке стоји и Којег смо

оставили, рећи ћу нешто у следећој беседи.

У прошлој беседи сам говорио о томе како се наша свест повремено раздваја кад

стајемо пред Бога. С једне стране желимо сусрет с Богом, наше срце чезне за Њим или

наша свест захтева овај сусрет како би с Њим поделила оно знање о себи које смо стекли

размисливши о стварима, речима и осећањима протеклог дана, а с друге стране, привлачи

нас толико другог, тако бисмо желели да читамо, да поразговарамо, да се забавимо нечим

лаким… Чини ми се да ту постоји један једноставан излаз. Он се, као прво, састоји у

искрености према Богу. Стани пред Бога и реци: „Господе, хтео бих да се помолим, хтео

бих да ми благословиш ову ноћ, желео бих да у ноћ ступим под Твојим крилом и

покровом, покривен Твојом љубављу и заштићен. Међутим, почео сам да читам књигу

која ме толико занима, шта да радим?... Дај ми снаге да Теби поклоним сву пажњу, да се

усредсредим на Твоје присуство. Верујем и тврдим: Да, Ти си овде, са мном и ја сам пред

Тобом. Говорићу Ти речи молитве као што бих могао да говорим са другом којег не видим

зато што је у соби мрачно или зато што је међу нама завеса или можда чак као што човек

телефоном разговара с пријатељем: не види га, само зна да га он слуша.“ И говорите тада,

говорите о прошлом дану, а затим превазиђите тај дан, превазиђите себе, обратите се Богу

с нечим што је достојно не само вас у најбољем и највишем смислу него и Њега.

Да бисте ово постигли можете да се ослоните на молитве светаца. О томе ћу

говорити посебно, али неке молитве, своје или молитве светаца принесите Богу, не само о

ономе што се дешава око вас него и о Његовој слави. Господ нам је дао једну молитву:

Оче наш, у којој Му се обраћамо као свом Оцу и прва молба је молба о Његовој слави, о

Његовом Царству, о томе да се Његова воља оствари на земљи да би завладало царство

љубави и правде, милости и лепоте…

А после тога – и то је друга ствар која може да нам помогне да се отргнемо од

саблазни која нас вреба да заборавимо на Бога и да се вратимо земаљском животу: лезите

да спавате, али пре него што заспите док још нисте утонули у сан размислите о људима

којима је потребно ваше сећање и о људима који вас воле. Мој духовни отац ми је једном

посаветовао да лежући да спавам кажем: „Господе, по молитвама оних који ме воле, спаси

ме и заштити,“ и да затим лежим у постељи и тада ће почети да навиру имена и лица људи

на чије молитве или чак не на молитве, него једноставно, на чију љубав могу безгранично

да рачунам: мајка, отац, бака, супруг, супруга, вереница, жена, младожења, вереник, друг,

стари пријатељ, - зар је мало оних који се тако појављују у сећању? И сваки пут када се

појави лик или се присетиш имена заустави се на њему, заустави се и замисли се: овај

човек ме воли!.. И реци му у мислима: „Хвала!.. Хвала, Мишо! Хвала, Коља! Хвала Ања!

Хвала ти за љубав… Ова љубав ми је драгоцена. Она је моја заштита…“ И затим се обрати

Богу и реци: „Господе, благослови га за то што ме воли! Какво је то чудо! Чиме могу да

162

заслужим ову љубав? – Ничим. И он ме воли, она ме воли. О, благослови их за то…“ И кад

се срце засити сећањем на једног човека размисли о другом и о трећем, и пре или касније,

док се низ имена и лица буде појављивао пред тобом заспаћеш, али ћеш заспати с

љубављу и захвалношћу и под покровом не само небеске него и земаљске љубави. И ово

чини тајанствену и нераскидиву везу између неба и земље, између људи који су повремено

раздвојени хиљадама километара или зидинама затвора, или смрћу.

Можда немају сви Јеванђеље, можда немају сви молитвеник, али онима који имају

Јеванђеље и молитвеник хтео бих да кажем неколико речи о томе како да их користе у

свом молитвеном животу. Врло често ми долазе људи говорећи да би желели да се моле,

да у себи осећају снажну жељу за молитвом, жудњу за њом, али као да не налазе тему шта

би рекли Богу. И тим људима саветујем да отворе Јеванђеље на било ком месту и да мало

читају, и да схвате да немају они иницијативу у молитви него да је Бог преузео ову

иницијативу. Он им се обратио са неколико речи. Како ће се они на то одазвати и шта ће

рећи на то? Ако могу да кажу: „Како је то дивно!“ и то је доста. И то је била молитва, зато

што је то био живи тренутак општења с Богом.

Наравно, осим ових неколико речи можемо да кажемо нешто друго, можемо да

обратимо пажњу на све оно што је рекао Спаситељ Христос у датом одељку из Јеванђеља.

Можемо да Му поставимо питање: „Господе, али како то да достигнем?..“ Можемо да

ускликнемо: „Како то да схватим?...“ Можемо да кажемо: „Да, то сам већ увидео, али ми

недостаје снаге. Господе, дај ми разума, дај ми могућности да схватим, умножи у мени

веру, дај ми снаге, подржи ме, победи страх кад ме обузима, када се скамењујем од страха

пред помишљу о томе да могу бити исмејан, или још горе – осумњичен, или још горе –

нападнут…“ Ако будемо прихватали речи Јеванђеља или догађаје из живота Спаситеља,

из Његовог сусрета с људима управо тако, ако се будемо одазивали као да наглас

говоримо Богу на оно што Он говори или ради, онда ће свака реч Јеванђеља и сваки

јеванђељски догађај за нас бити подстрек да се молимо, да с Богом говоримо свим умом,

свим срцем, свим својим бићем и целим животом. И тада ће нам постати лако да се

молимо, зато што почетак молитве није у нама него у Богу.

Они који имају молитвенике често су у недоумици шта да раде с мноштвом

молитава које се тамо налазе: јутарње, вечерње молитве… Читамо молитву – нешто

схватамо, друго остаје несхваћено, с нечим се лако слажемо, једно прихватамо, а друго

пролази поред нас. Овде морамо имати на уму једну врло важну ствар. Ниједна молитва

која се налази у нашим молитвеницима није била написана за радним столом. Молитве су

се као крик душе отимале свецима у тренутку кад их је задесила трагедија или у тренутку

кад би их одједном озарила радост због Бога, кад је душа одједном задрхтала од крајње

несреће или радости. Ове молитве су крик живе душе, оне изражавају искуство људи који

су, наравно, већи, дубљи, чистији и светлији од нас. Због тога не можемо једноставно да

очекујемо да ће свако од нас у молитви овог или оног свеца у сваком тренутку моћи да

нађе себе. Још мање можемо да очекујемо да ћемо прелазећи с једне молитве на другу

моћи на известан начин да се поистоветимо са садржајем ових молитава, да се слијемо с

искуством једног свеца за другим. Од нас је доста и ако из сваке молитве можемо да

изаберемо мрвицу и кажемо: „Да, овде је искуство овог свеца исто као моје. Како је то

дивно: ја сам ништаван, а испоставља са да доживљавам тако дубоко и тако реално оно

што је он преживео…“ Дакле, ова места молитве, било да су то псалми или молитве

светаца треба да обележимо зато што она изражавају оно најдубље и најсветлије што је

већ сазрело, што у нама постоји.

163

О другим одељцима или другим деловима можемо да размишљамо на различите

начине. Кад дођемо до неког оваквог места можемо да кажемо: „Господе, не схватам како

је он могао ово да изговори. Како је, на пример, човек такве чистоте могао себе да назива

највећим грешником? Зар су то празне речи? То није могуће!... Не схватам, Господе,

помози ми да некада схватим…“ А понекад долази и одговор. Поставио сам себи ово

питање и затим сам у „Дневнику“ Јована Кронштатског прочитао одељак у којем он каже:

Кад би неком другом било дато онолико колико је мени дато он би био светац, а ја

остајем грешник. Ја сам стварно најнедостојнији грешник на земљи зато што уз овакво

богатство остајем такав сиромах… И постало ми је јасно како је могао то да каже – он,

тако велик човек пред Богом.

Има места која нас збуњују. Схватамо да нешто не можемо да прихватимо, то је у

супротности са свим оним што осећамо. Рецимо Богу: „Господе, не могу, кад дође време,

можда ћу некада моћи да схватим, али ове речи сада не могу да кажем поштено и искрено,

морам да прођем мимо њих.“

Поменуо сам молитву Оче наш. Можда не знају баш сви речи ове молитве. Рећи ћу

их на црквенословенском језику и ако буде потребно нешто да се објасни објаснићу

касније.

Оче наш, Иже јеси на небесјех, да свјатитсја имја Твоје, да придет Царствије

Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи. Хљеб наш насушниј дажд нам днес.

И остави нам долги нашија, јакоже и ми остављајем должником нашим, и не воведи нас

во искушеније, но избави нас от лукаваго. Јако Твоје јест Царство, и сила, и слава, Оца и

Сина и Свјатаго Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин.

Желео бих да обратите пажњу на једну фразу која се непосредно односи на оно што

сам говорио на крају прошле беседе. Понекад у молитви неког свеца налазимо неку реч

коју не можемо искрено да поновимо. Она не само да превазилази наше искуство него и

нашу снагу да победимо себе, да победимо у себи зле и непријатељске жеље. Дакле, у

молитви Господњој постоји такав моменат: Опрости нам дугове наше као што ми

опраштамо дугове нашим ближњима, који су нас нечим повредили, понизили или

увредили. Ово не изгледа тако тешко да се каже када је у животу све у реду, али понекад

је то тако тешко кад имаш непријатеља или кад је средина у којој се налазиш

непријатељски расположена према теби, кад те људи исмевају, или туку, или нешто још

горе… Како човек онда да изговори ове речи? Сад бих желео да вам испричам нешто о

себи.

Кад сам био младић десило се, као што се дешава сваком дечаку, да имам „смртног

непријатеља“, дечака којег никако нисам могао да поднесем, за којег сам мислио да ми је

прави непријатељ. Међутим, тада сам већ знао за ову молитву. Обратио сам се свом

духовнику и испричао му ово. Он је био паметан, отворен и помало оштар човек. Рекао ми

је: „То је врло једноставно, кад дођеш до тог места, реци: Ни Ти, Господе, немој мени да

опростиш грехове, исто као што ја не желим да опростим Кирилу…“ Рекао сам: „Оче

Атанасије, па не могу…“ „Не може се другачије, мораш бити поштен…“ Увече, кад сам

дошао до тог места нисам могао ово да превалим преко језика. Да навучем на себе гнев

Божји, да Му кажем да Га молим да ме избаци из Свог срца исто онако као што ја

одбацујем Кирила? Не, не могу… Поново сам отишао код оца Атанасија. „Не можеш? Па,

пробај онда да прескочиш ове речи…“ Пробао сам, али ни то није ишло. То би било

нечасно, не бих могао да кажем целу молитву, а да само ове речи оставим по страни. То би

било несавесно, била би то лаж пред Богом, била би то обмана… Поново сам отишао по

164

савет. „Можеш ли можда,“ рече отац Атанасије, „да кажеш: Господе, иако не могу да

опростим веома бих желео да могу да опростим, тако да ћеш ми Ти можда опростити због

моје жеље да опростим?...“ Ово је било боље – покушао сам. Нисам имао жељу да му

опростим, а уједно ме је гребуцкало осећање – да, вероватно би требало… И поновивши

неколико вечери заредом молитву на овај начин осетио сам да ми срце више није онако

камено, да у мени више не кипи јарост и мржња и да се смирујем. И у једном тренутку сам

могао да кажем: „Опрости! Ја му сад, ево овде, опраштам…“

Мислим да је овакво искуство врло важно. Врло је битно да ништа од онога што

говоримо кад се молимо не буде неистина. Зато, ако неко има молитвеник и моли се по

молитвенику нека чита ове молитве кад има времена, нека постави себи питање о томе

шта може да каже поштено, свим умом, свом душом, свом својом вољом. Подвуци оно

што ти је тешко да кажеш, али у шта можеш да урастеш с напором, - ако не срца, онда

воље и свести. Подвуци и оно што никако не можеш да кажеш. И буди искрен до краја.

Кад дођеш до таквих речи реци: „Господе, не могу ово да кажем, помози ми да некада

дорастем до оваквог сазнања.“

Сада имам намеру да говорим о молитви Господњој Оче наш. Постоје два приступа

овој молитви. С једне стране, њу нам је предао Син Божји Који је постао Син Човечји и

она је заиста у својој суштини молитва синовства уопште и синовства Христа за Којег је

речено: Јер Бог тако заволе свет да је Сина Својега Једнороднога дао за спасење света. С

друге стране, молитва Господња је као пут целог живота, она је пут и руководство. И ако

је Христос за Себе рекао да је Он Пут, и Истина, у Живот, онда се за молитву Господњу

може рећи нешто слично: она је пут, она нам открива истину и она нас води ка животу.

Међутим, почећу од првог дела и рећи ћу у ком смислу је ова молитва молитва

синовства, молитва сина. Разуме се, већ речи Оче наш говоре о томе. Човек може да се

обраћа Богу као Небеском Оцу, Творцу васељене и Сведржитељу и да Га назива Оцем

само ако схвата своје синовство и ако схвата да је Бог заиста наш Отац, а не властелин.

Али не само то. Ако пажљиво читамо почетне речи ове молитве: Оче наш, Иже јеси на

небесјех (то јест: Који јеси на небесима), да свјатитсја имја Твоје, да будет воља Твоја,

јако на небеси и на земљи, јасно видимо да је целокупно интересовање и сва брига онога

ко изговара ове речи усмерена на Бога и Оца, на Његову вољу, на победу Његове истине,

на успостављање Његовог Царства, на прослављање Њега на земљи као и на небу. То је

молитва која почиње тиме да сви ми макар на тренутак заборавимо све што имамо и све

што представљамо и да пожелимо славу Онога Ко је наш Отац Небески, извршење Његове

благе и чудесне воље и да Његово Царство које је Царство љубави, братства, јединства,

чистоте и савршенства завлада на земљи. У овом делу молитва Оче наш је у потпуности

молитва сина, јер онај ко се моли не мисли на себе него на Онога Кога највише воли – на

свог Оца.

Други део ове молитве може да нас зачуди зато што наизглед не говори о истом

овом. Из овог крика, из овог мољења, из ове молбе да све буде онако како Бог жели као да

се спуштамо на нижу раван, као да размишљамо о земљи, о себи: Хљеб наш насушниј

дажд нам днес; остави нам долги нашија, јакоже и ми остављајем должником нашим; не

воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго. Јако Твоје јест Царство, и сила, и

слава, Оца и Сина и Свјатаго Духа… И ево овај крај: Јако Твоја јест слава, Твоје јест

Царство, Твоја сила – нас враћа на почетну тему о томе да смо ми као синови срцем

окренути према Богу. Све ово молимо зато што је Господ за нас, у нашем срцу, у нашем

уму, и колико је могуће у нашем животу, завладао, зато што је Он постао наш Господ,

165

садржај нашег живота и наше љубави. И тада нам постаје схватљиво у каквом су односу

почетак и средина ове молитве: средина молитве заиста говори о нама, али зар ми нисмо

део, и то повремено толико измучен и порочан део оне земље коју треба обратити у

Царство Божије, оне земље где је потребно да Бог постане све у свему (1 Кор. 15, 28)? Овај

део молитве је крик жедне душе о томе да човек сам остане достојан син не само у машти,

не само у жељи, не само вером, не само својом надом, не само својом љубављу у зачетку,

него да читавим својим животом постане способан да гради ово Царство. А за то су

потребни одређени услови.

Дакле, молбе које су садржане у другој половини молитве Господње су на известан

начин окретање ка себи после првог дела када су сва пажња, сва љубав и сав порив душе

били усмерени ка Богу. О себи се молимо толико упорно зато што нас је Бог призвао да на

земљи извршавамо Његову вољу, да будемо градитељи Његовог Царства и зато што, како

је рекао један од древних отаца, свети Иринеј Лионски, још на преласку из првог века у

други, слава Божија није ништа друго до човек који је достигао своје савршенство, своју

пуноћу. Због тога Царство Божије о којем маштамо и молимо се никако не може да

завлада на земљи ако ми не постанемо истински синови и кћери Божије и не достигнемо

оно што видимо у Христу (наравно, у оној мери у којој нам је то доступно).

Дакле, обраћамо се Богу и молимо Га: Хљеб наш насушниј дажд нам днес… Ово

има два значења: Прво, које пада у очи – не дај нам да погинемо, не дај нам да умремо од

земаљске нужде, од глади, од хладноће, од недостатка свега онога што храни тело… Али

ово такође има и друго значење: не дај нам да погинемо без онога што храни и душу, и

тело, и живот – не само земљски него вечни… У руском преводу се ово не види, али грчка

реч која се користи на овом месту значи “натприродни хлеб”, то није само хлеб с наших

поља, то је онај Хлеб Живота, који припада вечном животу. Из Јеванђеља знамо о каквом

Хлебу се ради: Христос је Хлеб Живота. И кроз Своје присуство, кроз Своју благодат,

кроз ово недокучиво Богоусељење које нам је доступно уколико Му само озбиљно

поверујемо – Он је храна, сам Живот нашег живота. И због тога када се молимо да нам

Господ дарује хлеб живота не смемо да заборавимо да је то и земаљски хлеб, јер Господ

зна наше потребе, и милостиво, с љубављу мисли на сваку потребу, најмању или

суштинску. Али ако се молимо као синови морамо имати на уму да је основно за шта

молимо она храна која ће нашу душу учинити снажном, живом и способном за подвиг

вере и подвиг живота.

Следећа молба има огромну и одлучујућу улогу у нашој судбини: Остави нам

долги нашија, јако же и ми остављајем должником нашим, односно: Опрости нам,

Господе, исто онако како ми опраштамо… И овим последњим речима говоримо нешто

врло важно за себе зато што ће се ретко наћи човек који у души није бар мало огорчен на

другог човека. Не говорим о мржњи него једноставно о нељубави, о одвратности, о

горчини. Дакле, пред нама се поставља питање, или тачније, захтев: ако ти не опрашташ,

ако се ти не ослободиш ове горчине, ове мржње, ове душевне хладноће немој очекивати

да ћеш ући у Царство где је све љубав, не због тога што ће те Бог одбацити, него зато што

се слично сличним познаје, и да би човек наследио љубав треба да буде способан за

љубав. То је реално, то важи и у најобичнијим људским односима: ако нас неко воли, а ми

не можемо да се одазовемо на ову љубав, онда ова љубав до нас не допире, понекад нам

она чак представља тешкоћу, поробљавање, ограничавање наше слободе. Само, ако

можемо да се одазовемо на љубав, на молбу и на пријатељство можемо да их прихватимо.

И овде је исто тако: ако желимо да добијемо опроштај, мир и помирење од Бога морамо

166

сами да се научимо да дајемо исто ово људима који нас окружују, да опростимо као што је

нама опроштено. Ако не опростимо Бог ће нам свеједно опростити, али ми нећемо бити у

стању да примимо овај опроштај.

И даље: Не воведи нас во искушеније. Ово је веома тешко место, зато што грчка реч

„искушење“ на црквенословенском не значи оно што данас значи на руском. Она значи –

испитивање, а не само „искушење“ у савременом смислу ове речи. И грчки текст је овде

такође тежак, није га лако превести. У суштини може се рећи и овако: не дај нам да

погинемо у тренутку испитивања, на уведи нас, не дај нам да уђемо, да ступимо у такву

област искушења и испитивања с којом нећемо умети да изађемо на крај. Може се додати:

Господе, дај ми мудрости, дај ми храбрости, дај ми разума и опрезности, и све заједно:

опрезност сједињену са храброшћу, мудрост сједињену са смелошћу, али не са дрскошћу,

с мишљу да се „унапред хвалим победом“, да је за мене све мачји кашаљ и да са свиме

могу да изађем на крај… Не уведи ме у искушење, дај ми да будем мудар.

И на крају: Избави нас од лукавог. Савременом човеку, нарочито ономе ко је

васпитан у нерелигиозном или антирелигиозном свету изузетно је тешко да прихвати

мисао о томе да „лукави“ стварно постоји, да постоје тамне силе, не само мрачне области

у нашој сопственој души него и мрачне силе демонске. А ипак, имамо сведочанства

милиона људи и хиљада светаца који из искуства знају и који су спознали њихово

постојање и њихову страшну моћ над нама. Међутим, и овде може да се каже: слично се

сличним познаје. Ако уносимо у себе нечистоту ову нечистоту користе силе таме. Управо

због тога молимо - зато што смо превише слепи и беспомоћни у борби против њих и не

знамо како с њима да изађемо на крај и шта да радимо… Заштити, Господе, само Ти (а то

се види из целог Јеванђеља) једном моћном речју можеш да зауставиш њихово деловање и

да их отераш…

Следећу беседу почећу од последњег свечаног узвика: Јако твоја јест сила и

слава… И пробаћу да покажем на који начин ова молитва може за нас да постане

испитивање савести и пут ка Богу, ка томе да постанемо синови.

Приступ молитви Господњој који сада желим да изложим је необичан и зато морам

да преузмем одговорност за његову неуобичајеност и различитост које ће можда у њему

видети верници који су навикли на другачији приступ.

Годинама ми је било изузетно тешко да изговарам молитву Господњу зато што

нисам могао да схватим како се она преплиће са мојим животом, у чему је непосредна веза

између њих. У току свог дугог живота дошао сам до следећег закључка: цела молитва

Господња је као пут од земље ка небу, пут од погибељи ка животу.

Неки од вас се вероватно сећају приче о томе како је древни Израиљ, како су

Јевреји били у египатском ропству. Они су тамо дошли слободно, али су их домаћи

становници постепено поробили, и они су живели горким животом, у ропству, али у овом

ропству ипак нису заборављали на свог Бога. И из дубина овог ропства, ове несреће и

поробљености умели су не само да Му се моле за слободу него да Га прослављају.

Управо овде почиње човеков духовни, хришћански живот. У било којој ситуацији

да се нађе, ма како тамно и страшно било око њега ако је он заиста верник, ако стварно

верује да ништа у његовом животу не може да се деси без Божјег благослова, он може из

дубине мрака, страха и ужаса да узвикне: „Без обзира на све, Господе, слава Твом

Царству, слава имену Твом!...“ Мрак о којем говорим бива различит. То може бити мрак

спољашњих околности, које су понекад тако мучне и страшне: глад, хладноћа,

напуштеност, прогони, тамница, рат, ситуације у којима човека остављају најближи,

167

тренутак када нас можда најближи човек издаје свесно, као Јуда који је пољубио Христа

да би показао Ко је Он како би Га затим ухватили и убили… Дешава се такође да је то

унутрашњи мрак, мрак очајања: живот нема никаквог смисла, његов садржај је толико

горак и пуст да више нема смисла живети… Овај мрак може бити мрак безбожништва у

којем се тама простире као дим по целој земљи у очима онога ко не верује у нешто веће и

дубље од земље. Ма како било, у каквим год околностима да се налазимо ако је Бог за нас

заиста Онај Ко Он јесте: безгранична лепота, ликовање живота које називамо љубављу,

онда из најдубљег мрака можемо да кажемо: „Без обзира на све, Господе, слава Теби!..“

Ево где почиње свестан духовни живот, и рекао бих, херојски живот, зато што уопште не

постоји нехеројски хришћански живот. Ако можемо овако да почнемо може нам се

десити исто што и древном Израиљу: у једном тренутку ће неко ступити у наш живот и

рећи: „Устани, идемо, - идемо у слободу, у унутрашњу слободу, у такву слободу коју нико

никад неће моћи да нам одузме.“ Избави нас од лукавог, избави нас од обмане да смо

побеђени заувек, избави нас од саблазни да поверујемо у таму, а не у светлост, избави нас

од сваке лажи, од сваке неистине живота, избави нас од онога што нас уништава изнутра, -

избави нас од лукавог…

А даље: не воведи нас во искушеније. На овом путу ка слободи, ка унутрашњој

слободи и ка ликовању живота биће искушења споља: Зашто размишљаш о себи? Живи

спокојно! Заборави на Бога, заборави на све оно што може да те учини другачијим од

осталих људи и да начини од тебе жртву; заборави, живи као сви остали, уђи у стадо…

Унутрашњи гласови говоре: А зар је тако мало привлачног у животу? Колико у њему има

лепог, зар ћу одједном морати да се одрекнем тога да бих ступио у још непознату област

духовног живота? Вреди ли то?.. Бојим се!.. Затим, има и унутрашњих препрека, и управо

овде морамо јако да се молимо: „Господе, не дај нам да будемо побеђени кушањем, не дај

да нас савлада искушење, дај нам храбрости и мудрости, и снаге, и смирења, и верности.“

У излагању молитве Господње као пута ка Богу дошли смо до места на чију важност сам

већ указивао: опрости као што ми опраштамо… Ово је страшно важан тренутак. Међутим,

шта значи реч „опростити“? Ми увек мислимо да опростити значи заборавити. Опростити

не значи заборавити зато што може да заборави свако ко није много увређен – човек се

наљутио, а затим је увреда минула. Међутим, има таквих увреда које не пролазе лако, а од

нас се ипак тражи опроштај. То су врата кроз која треба да уђемо: ако не прођемо нећемо

кренути даље… Дакле, мислим да опроштај почиње од тренутка када погеледамо на

човека који нас је увредио, понизио, повредио или унесрећио и одједном схватимо, кад

осетимо свим бићем, а не само главом да је он слаб, рањив и поводљив човек, да би он

можда и желео да буде другачији, али не може – слаб је, и да увреда коју нам је он нанео

уопште није проистекла из крајње злобе већ тога што је он кукавица, малодушан,

похлепан или ситна душа. Тада ћемо моћи на њега да погледамо потпуно новим очима, не

као на неког гиганта који се труди или се трудио да нас уништи него као човека у којем

није било довољно великодушности и унутрашње лепоте да буде достојан свог имена

човека. Опроштај почиње од тренутка када одједном видимо да је он слаб, рањив и

достојан сажаљења. И у тренутку када то видимо моћи ћемо да га, да тако кажем, узмемо у

наручје, да преузмемо на себе увреду коју нам је нанео, да поднесемо последице његове

злобе, и да кажемо као што је Христос говорио када су Га прикивали на крст: Опрости, им

Оче, они не знају шта чине - и можемо да кажемо: „Опрости му, Господе, он просто не зна

шта чини,“ или „не зна шта је чинио“. Он можда није чак ни размишљао о страшним

последицама својих речи или поступака: није имао довољно памети, није могао ни да

168

замисли и од ситне злобе израстао је страшан поступак који нас је тако дубоко ранио, који

нам је можда уништио читав живот…“

Управо у тренутку када можемо да кажемо: „Да, схватам колико је он слаб, добро,

ја ћу поднети последице ове слабости, поднећу последице његовог кукавичлука, његовог

слепила, његове глупости, његове брбљивости или његове неодговорности“ – овде већ

почиње процес опраштања. И овај процес може да дође до тога да нам човека постане

толико жао да злоба нестаје, али остаје свест о одговорности за овог човека. И тада

можемо да се молимо Богу да га Господ спаси од тога какав је он човек, и од последица

које се огледају у поступцима и речима. Наравно, ово нам не полази лако за руком, то је

један од најтежих подвига, али треба да схватимо да у односу на Бога ми нисмо ништа

бољи од човека који нас је тако увредио. Јер свако од нас на сваком кораку испољава

одсуство оданости, презир и равнодушност према Богу – или директно, или тако што се

понашамо према људима онако како се понашамо. А наше призвање је да се према

људима понашамо онако како би се према њима понашао Христос. Уколико то не чинимо

нисмо Му верни, нисмо верни нашем ближњем и нисмо верни сами себи.

Недавно ми је постављено питање зашто у молитвама говоримо: Пресвета

Богородице, спаси нас! - а не: Моли Бога за нас! као кад су у питању свеци. Мој одговор

је био овакав: Сваки пут кад грешим, када поступам недостојно и себе и Бога и свог

људског звања и свог звања хришћанина постајем одговоран за Христово страдање, за

Његов крст, и на крају крајева, ступам у редове људи који су били виновници Његове

смрти. И када се обраћам Мајци Божијој и говорим: „Спаси ме!“ ја као да говорим: „Мати!

Ја сам крив за смрт Твог Сина, ако Ти опростиш нико ме неће осудити – спаси!..“

Управо овако бисмо морали да се молимо за оне који су нас увредили зато што

нико осим жртве не може да опрости. Само жртва има права да опрости, управо да

опрости. Ово право нам је дато и оно је слично Божијој власти да опрости нама.

А даље је све јасно, даље долазимо до максимума кад молимо Бога да нас нахрани

храном вечног живота и када смо дорасли до тренутка да можемо да учинимо све што је у

нашој моћи да бисмо били достојни синови, да бисмо се обратили Ономе Ко је Слава

Божија и рекли почетне речи молитве: Да свјатитсја имја Твоје, да будет воља Твоја, да

придет Царствије Твоје - и назвали Бога својим Оцем.

Овим завршавам своје беседе о молитви Господњој Оче наш, а даље ћу покушати

да кажем нешто о молитви као таквој.

Желео бих да се дотакнем питања о појединачној молитви, а не о заједничкој

црквеној молитви. Ствар је у томе што се у цркви налазимо пред догађајем: окупили су се

људи – истомишљеници, који заједно стоје пред Богом и учествују у нечем што их

превазилази у сваком погледу. У Литургији се дешава нешто што може да уради само Бог.

У бденију, у спајању вечерње и јутрења сликовито се пред нама појављује цело постојање

света, односно цела историја човечанства у његовој греховности и његовој светости. И

уливајући се у ту молитву са свих страна подржавају нас молитве других људи и оно што

видимо и чујемо. Преостаје нам само да доживљавамо оно што нам је пред очима и пред

нашом способношћу да осећамо.

Појединачна молитва је у том смислу с једне стране много тежа. Она би требало да

се рађа из унутрашњег порива. С друге стране, она је много личнија зато што кад се

молимо појединачно не учествујемо у општој ствари него стојимо пред Богом као

појединци.

169

Ово није сасвим тачно. С једне стране ја стојим пред Богом сам, наизглед ништа ме

споља не подржава, ништа ме не подстиче, нисам део догађаја који се свеједно дешава без

обзира на то да ли се ја молим. Међутим, с друге стране, с обзиром на то да сам

хришћанин, чак и ако сам одвојен од свих, и да представљам неки делић Цркве, ни моја

молитва није само приватна ствар, она се улива у бескрајни поток светске молитве пред

Богом. Истовремено се са мном или појединачно моле у свим крајевима света други људи

обраћајући се истом Богу и моја молитва се као поточић улива у овај ток.

Међутим, има још једна, можда и важнија околност. С обзиром на то да се ја молим

као хришћанин моја молитва мора да се поклапа са вољом Божијом, с молитвом Самог

Христа. Ако се молећи молим за нешто за шта Господ Исус Христос не би могао да се

моли, ако се ја молећи се обраћам Богу с молбама које не би могао да изговори Спаситељ

Христос моја молитва није хришћанска, и она због тога не може бити чиста и истинска

молитва. На тај начин, чак и када се молим понаособ, ја представљам, с једне стране део

света који се моли, део васељене која се моли, и с друге стране израз молитве Самог

Христа. Само у том случају моја молитва може да се сматра хришћанском, заиста

хришћанском молитвом.

Међутим, како ово човек да достигне? Један од писаца из старог доба говори да у

свом срцу морамо да створимо престо Богу и да Му се клањамо из дубине свог срца. Шта

ово заправо значи? То, наравно, не значи да морамо да се молимо Богу сентиментално, као

да се ради само о осећању. Свако од нас зна како размишљамо о вољеном човеку: чим

чујемо његово име задрхти нам срце, чим помислимо на његове потребе или радости,

учествујемо у овим радостима или потребама. Спаситељ је рекао: Где је благо ваше, тамо

је и срце ваше. Управо у овом смислу треба да васпитавамо своје срце, једноставно да

своје срце проверавамо и замишљамо се над питањем: Шта Бог представља за мене? Шта

је за мене Христос? Шта су за мене оне вредности због којих је Христос живео и преузео

на Себе страшну смрт?… Ако могу да кажем да је моје срце тамо где је Он, да је

најдрагоценије што имам у животу Бог, Спаситељ Христос, власт Божијег Царства истине,

љубави и лепоте онда моје срце може да задрхти кад се обратим Богу. Ако је, пак, Бог за

мене апстрактан појам или далеки властелин онда се подразумева да не могу да кажем да

за мене и моје срце Он представља благо. Дакле, прво питање које се поставља кад

желимо да се молимо појединачно, без подршке других људи, без помоћи службе Божије

јесте питање о Богу: Шта Он за мене значи? Да ли је Он за мене реалан, да ли ми је драг?

Да ли ми је важно да се Његово име свети, да Његово Царство дође, да Његова воља буде

на земљи? Ако је то тако, онда ће моја молитва постати жива и могућа. Иначе она неће

бити жива и пре или касније ће ми постати тешка и ја ћу је одбацити.

Дакле, хришћанска молитва мора бити таква да се поклапа са молитвом Самог

Христа, с Његовом заступничком молитвом, с Његовом бригом за земљу и за нас.

Међутим, пре него што то постигнемо, пре него што дођемо до тога чини ми се да је

потребно да научимо да искрено стојимо пред Богом. Ово изгледа као најлакша ствар на

свету, али често стојимо пред Богом као маскирани. Долазимо у цркву или стајемо пред

иконе са свешћу да стојимо пред Богом и размишљамо: Шта Бог очекује од нас? Какво

расположење? Какав положај тела? Шта Он жели од нас?.. И покушавамо да се

прилагодимо томе… Баш ово не треба да радимо, зато што Бог може да спаси сваког

грешника – реалног, правог и истинског, али Он ништа не може да учини са оним

„свецем“ или лицемерним богомољцем којег ми заправо представљамо. Ово је веома

битно зато што је пре него што приступимо молитви врло важно да постанемо свесни са

170

чим смо дошли Богу. Понекад после напорног дана осећам тако очајнички умор у сваком

делу тела да ме све боли, или ми после умног рада речи постају мутне, врло тешко их

изговарам. Зашто да не станем пред Бога и не кажем: „Господе, сада сам изнемогао целим

телом, читав мој ум је сада загађен празним и многим-премногим речима, сада ћу с Тобом

бити ћутке…“ Бити неко време с Богом ћутећи је исто толико драгоцено као са веома

драгим човеком. Вероватно сви знате како то бива: сретне се човек с другом, један другом

повере новости, мисли и осећања, а затим постепено разговор почне да јењава и наступа

тренутак када два друга могу да седе ћутке у дубоком-дубоком општењу, у радости што су

заједно… Ево шта треба тражити. Кад ти се тело умори, када глава више није у стању да

производи нове речи тако је лако стати пред Бога или клекнути на колена, или чак

једноставно сести и рећи: „Господе, сад смо заједно. Како је то дивно!...“ Чини ми се да

сам већ помињао једног западног свеца који је био парохијски свештеник у Француској.

Често је у његовој сеоској цркви седео један старац ћутећи, није окретао бројанице, усне

му се нису мицале. Једном приликом свештеник му рече: „Кажи, деко, шта радиш овде

сатима? Не видим да се молиш…“ А овај га погледа сјајним погледом и рече: „Гледам

Њега, Он – мене, и тако нам је добро заједно!..“ Ето то је стварно истинско и предивно

општење с Богом.

Разуме се да не смемо ово да тражимо на силу, исто као што не смемо намерно да

почињемо да ћутимо с најдражим другом, али треба себи дозволити могућност да се ово

деси. И пре него што почне молитва често би било тако једноставно сести и бити неко

време с Богом, знати да нас Он гледа, да смо у Његовом присуству, да то можда не

осећамо, али да је то тако, дати мислима да одахну, телу да се одмори, и затим поставити

себи питање: „А шта сад? Да ли желим сусрет с Богом, жив сусрет пун љубави у ћутању

или у речи, или стојим пред Богом само зато што сам дужан, зато што сам „верник“ и

морам да се молим?“ У том случају тако и реци Богу: „Господе, каква срамота! Ти ме

волиш, Ти си ми то доказао смрћу Христа Који је за мене био убијен, а мени је просто

досадно, не желим сусрет с Тобом…“ Ако ово кажеш искрено и озбиљно поставши

свестан колико је ово срамно то ће такође бити молитва, то ће бити исповест и покајање.

А молитва у себи садржи и покајнички моменат и радосни, ликујући моменат. У тренутку

ће се у теби родити покајнички моменат. И тада ће ти можда доћи и друге покајничке

мисли, зато што не само да не желиш да се молиш, него и због чега је тако. Зар је мени

Бог тако туђ и тако далек, зар је међу нама тако мало заједничког, зар тако мало желим

сусрет с Оним Ко је живот саме душе?... А можда сам у току дана рекао ружну реч после

које не могу да превалим преко усана свете речи молитве? Или сам поступио сурово и

неправедно с ближњим? Можда сам окаљао своје тело или душу, допустио мисли и

осећања који су неспојиви са општењем са Богом свечистим и свесветим? Размисли

пажљиво и ако се нечега сетиш поново се покај и то ће већ бити жива, поштена и добра

молитва.

Већ сам говорио о томе како можемо да учинимо да молитва постане поштена и

истинита, о томе како нам понекад да би се то остварило смета наша жеља да пред Богом

изгледамо онако како мислимо да Он наводно жели да нас види. У ствари Он жели да нас

види онаквима какви ми јесмо и томе треба да тежимо. Међутим, постоји и друга

тешкоћа. Повремено нам када желимо да се молимо разни немири и бриге сметају да се

одвојимо од себе и од земље и да се обратимо Богу. Често се дешава да се човек бори, да

се труди да из своје свести искључи све оно што га највише брине, и то је грешка, зато

што се брига која се зарила дубоко у срце тешко избацује из њега. Међутим, постоји веома

171

једноставан начин да се истовремено општи с Богом и ове бриге чувају у себи:

једноставно треба да их поделимо с Богом. Јер, било би потпуно нечовечно да одбацим

мисао да ми је мајка на самрти, да ми је друг у опасности, да треба да учиним нешто на

општу корист и окренем се од свега тога да бих био с Богом. Када ти срце обузму брига и

немир стани пред Бога и кажи: „Господе, брине ме ово или оно: мајка ми је болесна, друг

ми је у опасности, сам сам у тешком стању…“ Или, насупрот томе: „Душа ми се радује,

толико сам срећан, све је тако дивно да не знам како да се одвојим од ових осећања и

усредсредим само на то да смо Ти и ја – лицем у лице, да смо сада заједно. Али желео бих

да Ти кажем све о својим страховима, о својој несрећи, о својој срећи, желим да поделим

то са Тобом као што се дели са другом…“ И уколико човек притом зна да ако Бог заиста

јесте Бог љубави онда је Он још више забринут због његових брига него он, онда може

ово да учини. Зато стани пред Бога и све Му испричај, без много речи, не брбљајући, него

онако како се може рећи најближем и најдражем другу: понекад уздржано, понекад са

сузама, понекад с радошћу, с ликовањем душе - све испричај. И испоставиће се да си, када

све ово учиниш био у контакту с Богом, али да си био у истинском контакту, искрено. И

тада ово општење може да дође до Твог срца, тада одједном можеш да откријеш да ти је

Бог заиста друг, да не само да се кајеш пред Њим због нечег лошег што си учинио, него да

можеш да поделиш с Њим све – читав свој живот: или радујући се, или патећи, или

ликујући, али да све-све можеш с Њим да поделиш. Једино што се с Њим не може

поделити јесте равнодушност. Ако молитви прилазимо са осећајем: Јој! Дошло је време да

се молим, а ја бих тако желео да се бавим нечим другим. Хајде, прочитаћу молитве које

треба да прочитам по молитвенику и доста Му је… То је светогрђе! Да се никада ниси

усудио то да радиш зато што Богу те молитве нису потребне. Ове молитве су се некада

откидале, као што крв лије из срца из искуства радости или ужаса неког човека. Тада су

оне биле истините. И ако желиш да их користиш, ако желиш да их понављаш Богу онда

оне морају бити врело из твоје душе исто као што су биле врело из душе онога ко их је

први написао. Али да их показујеш Богу као да се молиш онда када су ти ове молитве туђе

јесте светогрђе и подвала, исто онако подла као кад се украде писмо које је неко други

написао и издаје за своје, или кад се туђи састав покаже као свој. Да се нико није усудио

то да учини!

Међутим, ако се ово деси (и – авај! То ће се некоме сигурно пре или касније

десити) и ако то одједном приметиш – заустави се, и онда са истинским стидом реци Богу:

„Опрости! Лагао сам Те животом, па чак и молитвом… Каква брука!“ И чим то кажеш већ

си се вратио искреним односима, већ си се вратио томе да можеш с Богом поштено да

разговараш.

Ово је веома битно. На томе толико инсистирам зато што ако нема искрености, ако

нема непосредности и истине у односима између два човека или између човека и Бога

онда ниједан поступак не може да замени истину коју се ми нисмо потрудили да

створимо. А ову истину можемо да стварамо.

Свети Серафим Саровски је једном свом сабеседнику говорио: На силу ништа

добро нећеш учинити, а од радости се може учинити све живо. Дакле, један од услова

живе молитве јесте осећање истинске радости. Радост настаје из захвалности. Ми не

умемо да будемо захвални. Наравно, бивамо захвални кад се деси нешто изванредно или

кад човек учини за нас нешто што нас дубоко дирне, али не примећујемо безброј дивних

ствари које нам се дешавају, и због тога, уместо да се радујемо све време – можда

ситницама, али на животворан начин – ми чекамо некакве велике догађаје који би нам

172

дали повод за радост: да нађемо девојку, да се оженимо, да добијемо повишицу, неки

успех… А када бисмо само могли да будемо пажљиви и да обратимо довољно пажње на

оно чега је пун наш живот како бисмо могли да будемо захвални готово за све!

Навешћу вам неколико једноставних примера. Веома дуго сам био болестан. Имао

сам астму, било је периода када сам мислио да нећу остати жив зато што нисам могао да

дишем. За тих неколико година сам открио како је изванредно дивно што могу да дишем,

што дишем слободно, и ја од тада, већ четрдесетак-педесетак година не могу да заборавим

тај осећај да је чак и дисање просто чудо, дар… Осим тога, ишчашио сам кичму кад ми је

било осам година и све донедавно ми је кичма била болесна. Сад су ми је исправили, али

дуго година никад нисам био сигуран да ћу моћи да устанем или да се нагнем, да пређем

улицу, да подигнем нешто тешко или да се брзо окренем, у разним периодима у животу.

Тада сам могао да схватим какво је то чудо и каква радост! Нормалан човек и не мисли о

томе да дише, не размишља да ли му је тешко или лако да се нагне, да се окрене, да пређе

улицу. И због тога толико радости пропуштамо мимо себе.

У Јеванђељу по Матеју постоји место на којем Спаситељ говори: Блажени нишчи –

њихово је Царство Небеско… У чему је радост да човек буде сиромашан? У чему се

састоји то сиромаштво? Нишчи је онај ко нема ништа своје. То не значи да он баш ништа

нема, али нема ништа своје, све је дар: храна, кров, ципеле, кошуља, добра реч – све ово

он треба да добије. И ако о себи помисли: „Ја постојим. Нисам се ја сам стварао, нисам ја

сам себе извео из небића, али сам жив, живот као вода са извора бије без обзира на то што

сам већ стар човек. Имам разум, осећања, мисли, знања, имам пријатеље, имам посао. Око

мене је разливен ваздух, сунце сија, и могло би се наставити у недоглед… И ништа од тога

не зависи од мене, а уједно је све то моје и ја стварно припадам свету у којем је све дар –

дар Божји или људски дар, плод људске доброте, бриге или чуда које је првобитно

даровано Богом.“ Ако се човек подсећа на ово, ако то доживљава дубоко и снажно, онда

би за један дан, чак и најтежи, чак и најнапорнији, могао да сакупи толико радости с поља

свог живота, као што се бере цвеће…

Дакле, овоме треба усрдно да се учимо, зато што ако се човек не научи да у

најмањем проналази величину љубави и величину чудесности, онда никада неће

разговарати с Богом као са другом. Он нам може бити Господар, Он може бити наш

Учитељ, Наставник, Он може бити наш Спаситељ, али Друг са Којим ћемо говорити

нежно и радосно – не, то Он не може бити. И управо је због тога тако важно да научимо да

будемо захвални за сваку ситницу, за све оно што се дешава у нашем животу, што смо

сами учинили, или што смо достигли, зато што не можемо увек да достигнемо или

учинимо оно што би требало. Дошао ми је пријатељ с тугом, а мени је срце камено, не

могу да се одазовем у том тренутку. Дошао је код мене човек у невољи, а мени су се

мисли разбежале и не могу да одговорим, савладала ме је учмалост, не могу у себи да

пробудим ни осећања ни мисли у тренутку када су ми потребни, понекад ни учмалост не

могу да савладам. За све то је потребна милост Божија.

Отац Александар Шмеман, један од наших „младих“ богослова којег смо недавно

изгубили у једној од својих књига је написао да не смемо да заборавимо да су чак и храна

коју једемо Божија брига и љубав које су постале јестиве… Наравно, ово је речено у

шаљивој форми, али колико у томе има истине! Ако се научимо да увек будемо захвални,

да се радујемо Богу, да се радујемо због Њега, много тога ће постати могуће. Тада ћемо

моћи да се кајемо с поверењем, тада ћемо моћи да се молимо с увереношћу да Он чује, и

тада ћемо моћи да Га укључимо у наше бриге и наше радости.

173

Читава ствар је у верности…

У чему је разлика између нашег односа према вери и животу и односа људи који су

напустили хришћанство и прешли у другу веру? Код тих људи ме не запањује само то

колика је њихова убеђеност у веронауку и њене интелектуалне и емоционалне последице,

већ и то са каквом озбиљношћу се труде да живе у складу са својом новом вером.

Нарочито ме запањује озбиљност и брижљива строгост у понашању људи који су постали

муслимани, индуси или будисти. Хоћу да кажем да се они труде да правила своје вере

поштују много строже него што то чини већина хришћана.

Међу хришћанима влада мишљење и то мишљење је оправдано – да у узајамним

односима, било између Бога и човека, било међу људима, један од најважнијих елемената

јесу природност и искреност. Међутим, искрености и природности нема увек довољно да

би наш живот био динамичан и целовит. На пример, молитва би требало да буде природан

порив наше душе, а ипак искуство показује да човека повремено обузима жеља да се моли,

а молимо се нередовно. С времена на време осећамо потребу да учинимо добро, а дело не

извршимо. Једна од ствари које нам највише недостају јесу усклађеност природног

порива, праведности и веродостојности с једне стране, и с друге стране, дисциплине која

би нас васпитала да будемо верни сопственој праведности и учинила нас способнима да

чувамо своју веродностојност увек или готово увек.

Кад је реч пре свега о молитви, наравно да Богу не причињава никакву радост кад

је ми испуњавамо механички, због страха од Њега или у нади да ће нас заузврат за наше

напоре Он на овај или онај начин „наградити“. Односи љубави не могу бити односи роба и

најамника. Али уз све то постојаност у напорима се достиже само дисциплином. Свети

апостол Павле потпуно јасно указује на то кад говори да наше обучавање духовном

животу мора да буде исто онако беспоштедно као тренирање атлетичара који жели да

победи. Исто се може рећи и за научника или за било ког човека који је страсно усмерен

ка циљу: потребан је неуморан, суров и самопожртвован подвиг. А колико га има у нама?

Управо зато да овај подвиг не би слабио мора нас подржавати неки подстицај:

чежња, туга, радост или бол, а не само разумска одлука и никако не само напор воље зато

што се напором воље ствари могу обављати и само механички, али напор не може увек да

пробуди срце и читаво наше биће.

Шта то онда може да створи такав природни порив који би нас повео ка Богу и

развио се у дисциплинован и стваралачки животни принцип? Сећате се да Духа Светог

зовемо: Утешитељу? То значи да Он даје утеху, то значи да Он даје снагу и да такође даје

и радост. Дакле, шта можемо да одговоримо ако се упитамо да ли жудимо за тим да нас

Дух Свети укрепи и утеши и да нам удахне снагу? Када смо, људски говорећи, у тешкој

ситуацији или у необјашњивој тескоби ми тражимо подршку, а понекад кад смо

неизлечиво рањени тражимо утеху. Међутим, ово се заправо не односи на Бога због тога

што не доживљавамо дубоко то колико смо далеки од Њега. Не доживљавамо болно

раздвојеност од Њега. Не осећамо се напуштено као дете изгубљено у маси, не плачемо од

туге што Бог није с нама у сваком тренутку као што патимо када смо одвојени од људи

које ватрено волимо. Због њиховог одсуства патимо, недостаје нам звук њиховог гласа,

желели бисмо да видимо њихово лице, желели бисмо с њима да поделимо своје мисли и

осећања, тако бисмо желели да им све испричамо.

174

Да ли се тако односимо према Богу и према Христу? Осећамо ли, а то је

једноставно објективна чињеница, да смо изгубили контакт с Њим, да премда је Он

невидљиво овде, ми Његово присуство не осећамо? Живи контакт с Богом се остварује у

ретким и блаженим тренуцима, али Га по правилу не осећамо. Дакле, осећамо ли се

изгубљенима без Њега? Жудимо ли да што пре поново успоставимо односе када су они

нарушени или да Га поново пронађемо? Кад би било тако могли бисмо да се обратимо

Светом Духу и да кажемо: „Дођи! Тако сам осиромашен без општења са Живим Богом!..“

Али, ми Га не зовемо… Можда је то, рећи ћемо и ово, због тога што је немогуће не бити

свестан ове одвојености, али, осећамо ли заиста да је ако Њега нема све изгубило лепоту и

сјај, да је све постало тамно и беживотно? Слично као што се осећамо у односима с

људима – да не можемо да се радујемо ако вољени човек није с нама. И зар се не трудимо

да било чиме испунимо ум и срце да бисмо скренули мисли, заборавили на губитак и

заборавили на празнину?

Ево одакле све почиње – морамо себи да поставимо питање да ли нам Бог недостаје

или нам је довољно што Он постоји и што можемо Му се обратимо кад нам је потребан да

би испунио наше захтеве и да Га искористимо када нам недостају сопствена снага и

способност. Ако нам Бог не недостаје изгубили смо основни подстицај да Га зовемо, и

зовемо, и зовемо: Дођи, Господе Исусе, и дођи брзо! - као што се Црква и Дух обраћају

Христу на крају књиге Откровења.

Друго искуство, супротно овоме, а које такође може да нас подстакне на молитву

јесте осећање Божијег присуства: Он је близу, ја сам с Њим. Све што могу јесте да се

поклоним, да се приљубим уз Њега у дубоком тиховању, или насупрот томе да разговарам

с Њим као што Стари Завет говори о Мојсију: као што говори пријатељ с пријатељем (в. II

Мојс. 33, 11). То су две крајности: осећање напуштености и неутешне туге због тога што

до Њега не можемо да доосећамо или пак неописиво усхићење због тога што је Бог овде и

можемо да паднемо и да Му се поклонимо.

Из ова два извора у нама може природно да се роди молитва Богу. Међутим, и тада

је овом природном пориву потребна подршка у виду навике и дисциплине. Сви ми знамо

како нам се лако расејавају мисли, како се лако замарамо кад радимо чак и оно што

волимо да радимо. Постојаност, стабилност, упорност и поузданост – све ово означава

једно исто: способност да се оно што је започето не остави него да се настави чак и када

природни порив слаби.

О људској души и њеном односу према Богу Теофан Затворник каже да морамо

бити као исправно затегнута струна: ако је струна претерано затегнута може пући на

додир, ако је недовољно затегнута неће дати потребан звук. Ово „штимовање“ самих себе

значи исто оно што је апостол Павле говорио о атлетском тренингу који учвршћује наше

мишиће, даје нам еластичност, усмерава нас ка циљу и развија све наше способности.

Људи често устукну пред речју „дисциплина“. Међутим, дисциплина није

потчињавање, није покорност и није стање у којем је воља једног човека сломљена јачом

вољом другог. Дисциплина је стање ученика, следбеника, - онога ко је нашао учитеља и

прихватио га за свог учитеља, ко не само да је расположен, већ жуди да свим својим

бићем, свим умом и свим срцем осети сваку реч, да упије звук гласа, да се загледа у израз

лица, да преко видљивог улови невидљиво – оно искуство које се налази ван граница речи

и то понекад врло једноставних речи, или савета који може да збуни, и да ухвати и

препозна љубав иза копрене уздржаности, а понекад и суровости и строгости. Дисциплина

175

је тренинг који ће нас учинити способнима да наставимо тежак поход управо у оном

правцу у којем природно стреми наше срце.

У погледу молитве ово означава тренинг ума који ће га учинити способним за

непоколебљиву пажњу и обуку срца која ће у њему васпитати оданост, али такође – зато

што срце и ум у великој мери зависе од одлучности воље и стања тела – ово означава и

васпитање воље и тренинг тела.

Колико се често – и не само у вези с молитвом – у нама рађа жеља да нешто

учинимо: мисао је дошла, срце се напреже, али ми нисмо навикли да приморавамо себе на

деловање. А ако нешто и почнемо одмах уздишемо и више ништа не можемо да учинимо.

У „Дневнику“ оца Александра Јељчанинова (не сећам се да ли у објављеном делу

или у рукопису) на једном месту се каже да не смемо да допустимо да прође ни секунда

између добре помисли и њеног остварења, јер ће се иначе одмах поткрасти мисао: А да ли

је то исправно? Да ли је заиста потребно? Да ли можда да то учиним касније? Да неће то

учинити неко други? – И ствар остаје необављена. Одлучност за делање мора бити брза

како човек не би себи дозволио да изврда и да је не изврши. Међутим, притом треба да

постоји и навика која ће нам помоћи да започету ствар остваримо са упорношћу.

Један од проблема у вези с молитвом јесте расејаност. Без обзира на то да ли је

молитва настала из осећања напуштености – онога што осећамо као одсуство Бога, или

насупрот томе – због тога што смо се одазвали на осећање Његовог присуства, због навике

да реагујемо на видљиво, невидљиво Божије присуство постепено као да бледи, постаје

неухватљиво и молитва се расплињује.

Дакле, да бисмо се борили против тога духовни наставници нас из века у век уче да

васпитавамо у себи пажњу и сабраност. Узмите кратку молитву од свега неколико речи

које ћете моћи да задржите у крхким оквирима своје пажње и изговорите их. Саберите сву

своју пажњу приморавајући себе да се на те речи одазовете свим срцем зато што су се оне

првобитно родиле из вашег личног порива срца.

Мој духовник ме је учио да овако испуњавам вечерње и јутарње молитвено

правило: „Стани пред Бога, затвори очи знајући да је Он невидљиво ту и да ти никакви

видљиви подупирачи неће помоћи него ће ти, напротив, расејати пажњу. Стој неко време

ћутке у Његовом присуству будући свестан Његове величине исто као и Његове љубави,

затим се прекрсти са пуном пажњом исповедајући своју веру крсним знамењем, (успут да

напоменем да се православно крсти тако што се савију прва три прста за исповедање наше

вере у Свету Тројицу, а према длану се савију друга два прста као знак Христове Божанске

и људске природе).“

Обично своју веру исповедамо Богу, анђелима, свецима и себи самима. Међутим,

има околности у којима пред лицем мржње према Богу све што можемо да учинимо јесте

да се прекрстимо и тада крсно знамење значи да узимамо на себе смртни крст.

Дакле, прекрсти се – и стој мирно неко време. Затим изговори једну реченицу

молитве, лагано и сабрано, не трудећи се да у себи пробудиш било какве емоције, али са

свом убеђеношћу и одазивајући се срцем на речи које изговараш: Благословен Бог наш…

Затим поново стој неко време мирно, потом се поново поклони до земље, изговарајући

исте ове речи, устани, и поново их изговори. И тако – све јутарње и вечерње молитве. Зато

што је циљ молитве да запамтимо ове речи тако добро да оне прожму читаво наше биће и

да их изговарамо са свом истином за коју смо способни. Рећи ћете да ће, ако се тако

будемо молили, јутарње и вечерње правило постати бесконачно дуги. Бесконачно не, али

дуги – да! Међутим, ту се може послушати савет Теофана Затворника. Он каже: Ако ти је

176

време ограничено, издвој одређено време за молитву. Навиј будилник и моли се не

размишљајући о времену, не бринући се ни за шта осим да речи молитве изговараш са

свим трепетом, са свим страхопоштовањем и са свом убеђеношћу за које си способан. И

без обзира на то колико си молитава прочитао док не зазвони будилник, сматрај да си

испунио јутарње или вечерње правило зато што је једино важно да речи молитве, мисао

која се у њима садржи и осећање које она изазива дођу до самих дубина наше свести. Врло

је важно да научимо свој ум да буде потпуно постојан и сабран.

Међутим, он не може бити ни постојан ни сабран уколико се трудимо да

Божанствено присуство ухватимо ван нас самих. И овде је, чини ми се, такође важно да не

говоримо Богу неистините речи, не само оне које не изражавају наше осећање или наше

искуство, него и такве речи за које не можемо да поверујемо да су оне – истина. И неки

духовни писци саветују да се ове речи изговоре, а да затим човек мало застане и каже

Богу: „Господе, изговарао сам речи које ме превазилазе; оне су, наравно, истините зато

што изражавају искуство људи који су већи од мене, али ја не могу да их прихватим као

своје. Опрости ми моју равнодушност и моје слепило и помози ми да их схватим…“ А ако

знамо који светац је исковао речи ове или оне молитве можемо да му се обратимо и да му

кажемо: „Говорио сам твојим речима, оне изражавају твоје искуство Бога и самог себе,

које далеко превазилази моје искуство. Помоли се за мене! Ако можеш просветли мој ум.

Прими ову моју молитву и принеси је Богу…“ И ако се будемо тако молили не бринући се

да ли смо прочитали све предвиђене молитве, вероватно ће се испоставити да смо

прочитали свега неколико редова. Међутим, одједном ћемо открити да смо се, истински се

задубивши тако у једну молитву за другом, слили с њима, да су оне постале наша

истина… То такође претпоставља да ако смо прочитали мали део правила следећег дана

почнемо од места на којем смо се јуче зауставили. И тако ћемо, дан за даном или месец за

месецом, то уопште није важно, прећи читаво молитвено правило. Главно је да се човеку

речи молитве урежу у свест, да се оне урежу у срце, да човек научи да се избори са

физичком и општом непостојаношћу како би на крају могао да стоји пред Богом сатима не

примећујући време.

Код Јована Лествичника има предивних речи. Он каже: „Ако ти је пажња одлутала

с речи молитве врати је на ону тачку у којој си изгубио молитву и понови ове речи.

Понављај их док не будеш могао да их изговориш из свег ума и срца.“ И он каже, а и ја

мислим да ово треба запамтити, - да расејаност може бити изазвана недостатком навике,

али она може бити и искушење споља. „Међутим,“ каже он, „уколико покажемо

истрајност чак ће нас и искушење научити да се молимо усрдније.“

Ово је један од начина на који можемо да саберемо свој ум и срце и вољу и да их

поново сјединимо с нашим физичким бићем тако да, не само неки део нас самих него и

читаво наше биће стоји пред Богом и клања Му се – као што апостол Павле каже, да бисмо

прослављали Бога и у нашим душама и у нашим телима.

Даље, оданост коју Христос очекује од нас као од Својих ученика, постојаност у

нашем делању и верност заповестима које нам је Он дао није законска верност и није

бојазан да ће нам бити суђено због кршења заповести или њиховог неизвршења. Али ако

Његове заповести не постану наша друга природа, ако оне постепено не истисну нашу

прву палу природу и не постану наша нова природа никад нећемо моћи да делујемо

заједно с Божијом вољом унутар нас самих. Другим речима, да се толико слијемо са

Божанственом вољом, Божјим мислима, Божјим срцем, да постанемо јединствени с Богом

у Христу. То је у извесном смислу једноставан начин да човек научи да се моли и живи

177

уверено, предано и постојано. Остало је Божије дело. И у овоме се и састоји наша нада.

Наша нада није у томе да можемо тако да се издресирамо да достигнемо немогуће:

општење с Богом и јединство с Њим. Није довољно само наштимовати музички

инструмент, потребна је још и рука која би на њему свирала. А та рука је рука Божија.

Наш посао је да наштимујемо музички инструмент онолико савршено колико год можемо.

И тада ће се извршити у нама реч коју је предао апостол Павле: Довољна ти је благодат

Моја, сила се Моја остварује, делује у немоћи. Не у опуштености, не у малодушности, не у

лењости или безбрижности, него у таквој еластичности наше људске природе која може

бити испуњена силом Божијом.

Дакле, људи које се придржавају нехришћанске вере иду путем који су им указали

њихови учитељи и наставници. Ми смо, пак, од хришћанства начинили зборник моралних

закона које потом стално нарушавамо. И кад долази до покајања кајемо се на том нивоу.

Али Бог нас не очекује на том нивоу и не можемо ту да очекујемо сусрет с Њим. У

односима љубави читава ствар је у верности, у јединству ума и срца, а не у извршавању

или низвршавању.

Замислимо се над овим. Ми од Бога све очекујемо, а дајемо ли Му могућност да за

нас стварно нешто учини? Да ли смо ми онај музички инструмент на којем би Он, управо

ради нас самих, могао да свира мелодију? Размислимо о овоме и принесимо Му своје

покајање и своју наду. Покајати се не значи оплакивати прошлост. Покајати се значи

пренути се из дремежа. Покајати се значи окренути се лицем према Богу, погледати Га у

лице, слушати пажљиво Његове речи, успоставити поново односе љубави и узајамне

верности. Покајање је задатак за будућност, а не само поглед у прошлост. Ево због чега

замисливши се над поршлошћу и садашњошћу можемо да се окренемо према Богу и

кажемо: „Благослови ме да данас поново започнем!..“ Али „данас“ зависи од нас.

Благослов је од Бога, а одлучност и спремност морају бити наше.

Молитва и време

Данас бих желео да поразговарам с вама о молитви и као увод у то имам намеру да

дам једну кратку опаску. Ово, наравно, неће бити предавање зато што је апсолутно

немогуће држати предавања о молитви. Из врло богате ризнице православног искуства

могу се издвојити неки моменти или неки појмови и они се могу подвући, може се

другоме поверити ово искуство, али је немогуће ex cathedra држати предавање о молитви

зато што је молитва неухватљива као живот. Она је у суштини живот наше душе и без ње

нема живота.

Треба, ако могу тако да се изразим, разликовати две молитве: молитву која

представља сусрет с Богом, општење с Њим, жив и дубок однос између Бога и нас, и

молитвословље које може бити молитва, али које, нажалост, врло често представља

говорну вежбу. Један од основних задатака духовног живота је да се продре из

молитвословља у молитву или да се у молитвословље продре толико дубоко да се у

његовом срцу нађе молитвеност. Ово се односи на људе који су навикли да се моле, који

су навикли да употребљавају свете црквене речи за које су од понављања, од непажљивог

односа према њима ове речи постале нејасне, изгубиле свој сјај, изгубиле своју делатну

силу. Они треба нешто да ураде да би се ослободили од омађијаности речима и из

заробљеништва речи. Човек треба да се прене и да на време уђе у дубину како би у сржи

ових молитвених уздаха који су се некада откинули из живих душа усред подвига, у

178

молитвеном труду, у огромном напору свих духовних сила, и понекад у огромном

страдању, нашао садржај за себе. Ево, почињући од овога желео бих да размотрим неке

тешкоће у молитви, онако како оне изгледају у нашем савременом свету.

Прва тешкоћа са којом се сви срећу јесте питање времена, и ова тешкоћа је двојака.

С једне стране, треба наћи времена за молитву, а с друге стране не дати времену (то јест

ужурбаности, унутрашњој напетости и бризи због тога што време лети) да убије у нама

спокој и дубоку сабраност који омогућавају молитву. Може се испоставити да ни

свештенику није тако лако да нађе време зато што и свештеник може бити толико

окупиран својим служењем и може да уобрази да је његово служење: сусрети с људима,

разговори с њима, обављање самих богослужења – толико важно само по себи да он не

оставља себи довољно времена да уђе унутар себе и да за неко време остане ћутке, без

икаквог кретања пред лицем Живог Бога. Можете да се не сложите са мном и да кажете да

је само богослужење молитва. Да, под условом да се у њему молимо, али само по себи

богослужење је само веома повољан услов за молитву. Човек може да одстоји службу и

прође мимо молитве, човек може да је одслужи и да не дође ни до каквог сусрета с Богом

у дубини. И то је једна од најпогубнијих ствари која може да се деси у животу

свештеника.

Али друга страна је, чини ми се, тежа и важнија, а то је питање времена као таквог.

Сви ви вероватно знате како понекад стајемо на молитву и непрекидно нас гризе свест о

томе да време лети, да треба „обавити правило“, треба „дочитати канон“, треба доћи до

краја нечега, а време као да тече таквом брзином да не успевамо да га стигнемо. И дешава

се да се човек често моли све брже и брже, понекад се моли са извесним осећањима према

речима, затим још некако и схвата оно што ради, затим чита све брже и брже као да се

задатак састоји у томе да се у одређено време смести одређени број молитава. И често

човек после такве молитве одлази као да је прошао поред Бога. Све је прочитао, све је

рекао – и ништа се није догодило. Дакле, овде је веома изражен проблем времена.

Кад је реч прво о ономе што се наизглед тиче спољашње технике има један

изванредан савет у делима епископа Теофана Затворника. Он указује на то да да би

молитва могла да буде дубока, без журбе, спокојна, пажљива и са страхопоштовањем, не

треба да је одређујемо бројем молитава које имамо намеру да прочитамо него временом

којим располажемо и за ово време треба да се молимо молитвама које нам нуди

молитвеник или друге богослужбене књиге, не водећи рачуна о томе да ли ћемо завршити

своје правило или не, да ли ћемо дочитати или не (овде је реч, разуме се, о личној молитви

појединачног хришћанина). Он на пример наводи, да ако човек због својих обавеза има

пола сата времена нека стане на молитву и с крајњом и максималном пажњом,

прикупљајући у себи све страхопоштовање за које је способан нека приноси сваку

молитвену реч, сваку молитвену реченицу Богу не бринући се шта ће бити. И он у овом

писму каже да ако за све време којим располажеш прочиташ отприлике четвртину или

половину вечерње или неког другог правила које си себи одредио, али ако си ово прочитао

свим умом, свим срцем и свим својим бићем ти си испунио правило, а ако си „ишчитао“

све пролазећи мимо сваке молитве зато да би дошао до следеће (и ово се дешава) ниси

испунио правило премда си све прочитао. Зато што је Богу потребно наше срце и наша

свест, Богу је исто као и нама потребан сусрет, а не понављање молитава које је саставио

неко други и које ми можемо принети као своје само ако у њих уткамо наш ум, наше срце,

нашу вољу, сав порив целог нашег бића, укључујући и наше тело.

179

То је прво, што ми се чини да треба да имамо на уму, зато што ако тако почнемо,

испочетка вероватно нећемо успети да за кратко време прочитамо дугачко правило, али

онолико колико будемо пажљиво и са страхопоштовањем прелазили од речи ка речи, од

мисли до мисли и од осећања ка осећању ова осећања и мисли ће у нама постати

искричаве, тако да ће после неког времена бити довољно да кажемо само једну реч па да

се сав ум усредсреди и све срце запали. И тада неће бити потребно да дугим и упорним

трудом доводимо до своје свести и до свог осећања молитвене речи, зато што ће се свест

која је припремана из недеље у недељу, а понекад из године у годину и срце које је

изорано овим трудом одазивати моментално. И испоставиће се да смо после дугог, спорог

и парцијалног труда одједном постали способни да са пуном пажњом уз потпуно

учествовање срца, свим својим бићем молитвено узносимо Богу цело правило.

Ово се уопште односи на сваку људску делатност. Ма чиме да се бавите, ако

испочетка будете врло пажљиво, тачно и без журбе обављали свој посао после кратког

времена ћете се толико навићи на њега да ћете моћи да радите све брже и брже, не губећи

притом прецизност у његовом извршавању. Ако се будете трудили да га обавите брзо то

ће увек бити на уштрб савршенства и квалитета. Мислим да сви то знамо из различитих

области живота, почевши од најпростијих до најсложенијих.

Врло често, ипак, време продире у нас, у нашу свест. Дакле, треба да научимо да

излазимо на крај с временом, да просто заустављамо време. Разуме се да не говорим о

кретању звезда и о кретању Земље око Сунца, говорим о нечем другом. Има разних врста

времена. Постоји време које се одређује часовником, а постоји време које се одређује

унутрашњим доживљајем. Сви знате како понекад неколико минута могу да изгледају

бесконачно дуги: кад нешто напето ишчекујемо са страхом, тугом или бригом. Међутим,

ви такође вероватно знате како понекад за тренутак пролети неколико срећних или

тужних сати. Говорим управо о овом времену, о овом заустављању времена, о томе да

треба да изађемо на крај с временом у том смислу.

Прво што мислим да морамо да запамтимо, а мислим да то немамо увек на уму,

јесте да уопште нема разлога да трчимо за временом, зато што време не бежи од нас него

нам иде у сусрет. Без обзира на то да ли журим у сусрет следећем тренутку мог живота

или седим и чекам да он дође, овај час ће неминовно откуцати, и зато се они људи који као

да журе у сусрет следећем тренутку узалуд труде. Тренутак ће доћи, а оно време које с

узбуђењем користимо за то да бисмо журили према њему могло би се тако мирно

употребити за нешто друго што је корисније од бриге и бесциљне устремљености. Важно

је да ово имамо на уму зато што све долази у своје време, али у своје време, или ако вам

се тако више свиђа, у Божије време. Без обзира на то колико желимо да достигнемо

тренутак кад ћемо се молити дубоко, ово време нећемо достићи. И потпуно је глупо да се

напрежемо да бисмо видели плодове молитве и резултат свог труда. Исто као што

земљорадник не иде сваки дан у поље да види да ли биљка расте. Он зна да је посејао

семе, а сада треба чекати, доћи ће време и она ће нићи и све ће бити, али док она ниче он,

као што каже Јеванђеље, једе и спава и бави се својим послом. А ми се често, баш под

притиском овог ишчекивања или ове устремљености напред, не молимо сад из све дубине

наше душе, зато што се молимо и истовремено гледамо да ли свиће зора будућег века… И

она не свиће, зато што може да сване само у нашој души, и ма колико да гледамо у

даљину нећемо је видети. Дакле, један од задатака се састоји у томе да научимо да

изађемо на крај са унутрашњим временом. Да бисмо ово постигли једноставно и врло

мирно можемо да радимо одређене вежбе.

180

Вежбе се састоје у томе да када немамо шта да радимо ништа не радимо и никуда

не журимо. Ово изгледа врло једноставно, али пробајте. Ево, имате пет минута слободног

времена. Шта углавном радите у току ових пет минута? Врпољите се на столици,

претурате по папирима, гледате унаоколо, слажете и премештате књиге, премештате

свеске, гледате кроз прозор, размишљате о томе шта ће се десити, односно бавите се тиме

да тренутак потпуног мира претворите у малу буру, у некакво таласање, у буру у чаши.

Уместо тога покушајте, а ово није нимало лака вежба, и ако имате пет минута када

једноставно потпуно имате право да ништа не радите, седите и не радите ништа. Седите и

будите свесни: Ево ја - Петар, Иван – седим. Око мене је тихо, ништа се не дашава и нема

шта да се деси, и ја сам пред лицем Божјим. И останите неколико тренутака пред лицем

Божјим. Видећете да ово ни из далека није тако лако зато што ће ваше мисли почети да

витлају као мушице у пролећно вече, по речима Теофана Затворника. Неке успомене ће

почети да се помаљају у души, нешто ће да дошаптава: Ах! Заборавио сам ово и оно друго

и оно треће што треба да се уради! Брига почиње, тело почиње да бива напето… Дакле,

човек треба да научи да седне и да се опусти, не да седне као да седи на жеравици, него да

седи као на столици или у фотељи, да се сталожи, да достигне телесни мир и да ослушне

тишину око себе.

Овде се борба с временом и с бригом коју у нама рађа време поклапа са тражењем

унутрашње и спољашње тишине. Спољашње још некако и можемо да ћутимо, иако и ту

врло често умишљамо да ћутимо, а у ствари стално водимо дијалог са собом. То је такође

течење, а не стајање пред Богом. Али, ево желим да вам испричам нешто о једној старици

(чини ми се да сам својевремено о њој овде причао – они који се сећају нека опросте).

Нешто мало после мог рукоположења дошла је код мене старица и каже: „Ево већ

много година се стално молим Исусовом молитвом и никад нисам могла да осетим Божије

присуство. Шта да радим?“ Рекао сам јој оно што ми је изгледало веома разумно – да се

обрати неком ко уме да се моли. Она ми одговори: „Да, питала сам све оне који знају и

нисам добила одговор, тако сам одлучила вас да питам…“ Па, ово је било утешно. Онда

сам јој простодушно рекао: „Шта мислите, кад Бог може да удене неку реч ако све време

само ви причате? Било би добро да поћутите мало пред лицем Божјим…“ „А како то да

урадим?“ Кажем: „Ево, пробудите се ујутру, спремите се, доручкујте, спремите своју собу,

а онда седите удобно пред кандило у соби и плетите пред лицем Божјим, само немојте да

се молите, него просто седите и будите свесни да сте и ви ту и да је Бог ту…“ Овде сам се,

искрено речено, сетио случаја из живота једног католичког свеца који је био парохијски

свештеник и једном се обратио сељаку који је сатима седео у цркви. Он није окретао

бројанице, усне му се нису мицале, једноставно је седео. Свештеник га је упитао: „Шта

радиш сатима у цркви?“ Овај одговори: „Гледам Њега, Он гледа мене, и тако нам је добро

заједно…“ Сетио сам се ових речи и помислио: „Нека моја старица проба хоће ли Богу и

њој просто бити добро насамо, и хоће ли јој се некако у срцу учинити да је Бог ту.“

После неког времена долази моја старица и каже: „Знате шта, стварно се нешто

дешава…“ Упитах: „А шта то?“ И она ми исприча како је спремила своју собу, села у

фотељу и почела да плете и како је први пут после много година видела своју собу не као

место неке очајничке активности, већ једноставно као место спокоја, место где она живи,

које је светло тихо и чисто, с кандилом, као место на које се навикла. Унаоколо је постало

тихо и у њеној глави је постало тише, почела је да плете и да ослушкује како звецкају игле

за плетење по наслонима за руке на фотељи. Од тога је у соби постало некако још тише.

Она је тако ћутала и плела, а њена душа се радовала тишини у којој је седела. А затим је

181

ова тишина некако постепено почела да се улива у њу. Постајало је све тише и тише и

телесно и душевно… „А затим,“ рече она, „не знам како то да објасним, али осетила сам

да ово ћутање и ова тишина који царују унаоколо нису просто одсуство буке него

присуство неке суштаствене тишине и да је у сржи ове тишине Бог.“

Мислим да је ово први корак: седи, утихни, размисли о томе да је Бог овде, да не

треба нигде да Га тражиш, да ти је добро с Њим, и да је Њему добро с тобом. И просто

остани тако колико можеш. После кратког времена ова вежба ће због ненавикнутости

постати веома тешка. Мислим да за почетак не можеш да издржиш више од две-три

минуте. Онда тихо почни да се молиш. Али да се молиш молитвом која не разбија

тишину: Господи, помилуј… Господи, помилуј… - или нешто друго. Цар Давид у једном

псалму говори: Ти си моја Радост… можемо и тако да се обратимо Богу. Можемо да

кажемо било шта само да речи не буду негирање и уништавање тишине која почиње да се

рађа у души. И сами знате како нас понекад неочекивано, без тога да ми нешто урадимо

обузима тишина. Ово се дешава у разним ситуацијама, није обавезно да то буде негде где

је тихо, није обавезно да то буде у шуми или у пољу, није обавезно да то буде у празној

цркви. Понекад душу усред свакодневне буке, усред бриге дотакне нека тихост, и душа

одлази унутра у неки град Китеж, који (испоставља се изненада) постоји испод бурне или

усталасане површине наше душе и наше свести. Понекад се ово дешава када седимо

насамо с неким. Попричамо мало и више нам се не прича, и задубљујемо се све дубље и

дубље и више ништа не можемо да кажемо зато што се чини да ће свака реч сломити и

разнети ову тишину у парампарчад. Затим ова тишина постаје толико дубока да се у њој

постепено рађа могућност да човек нешто каже. И тада говоримо опрезно, трезвено без

много речи и сваку реч бирамо тако да у њој буде истина и да она не разбије ову Богом

дату тишину.

Један западни подвижник из једанаестог века који је остао безимен, написао је

овакву реченицу: „Ако је Син Реч Очева, онда с правом можемо да кажемо да је Бог

бездано ћутање, оно бездано ћутање из којег једино и може да прозвучи реч, која се до

краја поклапа с ћутањем и изражава га.“ Дакле, ако човек дође до такве тишине онда може

да почне да говори неке молитвене речи, али их изговара тако пажљиво да не наруши оно

што је Бог дао: тишину, тиховање и ћутање. И није ли тачно ако успут приметимо да су и

нека стања која ми другачије називамо, у ствари тиховање са страхопоштовањем? На

пример вера, као увереност у невидљиве ствари, кад стојимо на ивици знајући и видећи,

али не говорећи ништа и неспособни да кажемо било шта о тајни пред којом стојимо.

Ево, пробајте ово као прву вежбу. Међутим, то није довољно. Човек треба да научи

да задржи ово стање ослобођености од бриге и онда када брига покушава да упадне. Бива,

на пример, усредсредили смо се, постало је тихо и одједном неко закуца на врата. Човек

може и да се не одазове, али срце се одмах ускомешало, мисли су полетеле, радозналост је

већ почела да гризе, мир је нас је напустио – желимо да отворимо врата. Наравно, ми ово

прикривамо маском братољубља и пажње, праведног односа према човеку који куца на

врата. У ствари, две трећине овога чине просто неспособност да мирно седимо и

радозналост.

Друга вежба се састоји у томе да себи кажемо: Можда ће се десити да неко закуца

на врата, можда ће то бити звоно на вратима, можда телефон, много тога може да се деси,

а мене нема, ја више нисам у овој соби, ја сам у Божијем присуству. Тако стално

поступамо, само што то не примећујемо. Кад, на пример, одемо на пијац и неко куца на

врата наше собе нико не отвара. Кад одемо некуда у шетњу, код пријатеља, нико не отвара

182

врата, зато и на ово треба овако да гледамо: ја сам у присуству Божијем, значи, нема ко да

отвори. Ако сте старији и енергичнији, онда можете да поступите, како да кажем, не тако

оштро, али са више одлучности. Мој отац је волео да се моли, живео је усамљено и на

своја врата је окачио натпис: „Код куће сам, али немојте се трудити да куцате, свеједно

нећу отворити.“ Ако сте у ситуацији да желите да будете искрени до краја и да уједно

омогућите себи ових несрећних пет минута (у току којих ће се сви снаћи без вас: часна

реч, нико од вас, од нас, није толико потребан свету да свет не би могао без нас пет

минута) – дајте себи ових пет минута, на неки начин се направите да вас нема, сакријте се.

Био је једном у Петрограду отац Александар Косухин, велики пријатељ Јована

Кронштатског. Он је направио себи мердевине на таван директно из олтара. Завршавао је

Литургију и мердевинама се пео на таван, подигао би мердевине и док се „до миле воље“

не би намолио није силазио. Парохијани су могли да га траже и помоћници су се врзмали

по олтару мислећи куда ли се део. А затим су се навикли да га после Литургије нема, и сви

су се навикли и никоме се ништа није десило. И никоме се ништа неће десити ако пет

минута нестанемо из људског видика. Истина је да свет може да се снађе без нас пет

минута па чак и више.

Ако се научите да спокојно седите иза врата у потпуном миру и тишини кад неко

куца, када вас дозивају, када вас траже, то ће већ бити почетак умећа заустављања

времена. И тада ћете моћи да се заустављате у садашњем тренутку. Ствар је у томе да

човек не може да се моли ни у својој прошлости ни у својој будућности већ само у оном

тренутку у којем се налази. Прошлост је прошла и у њу више нема повратка. Будућност је

пред нама и нас тамо још нема, налазимо се у оном часу где и Бог и у вечности и у

времену истовремено, - у објективном времену и у божанственој вечности. Човеку није

увек лако да научи да живи у тренутку у којем се налази зато што смо навикли да је

садашњост само умишљена граница између прошлости и будућности, знате онако као што

се котрља офарбано јаје кад га котрљамо на пешкиру. Оно је прво овде, а затим је тамо,

али се нигде не задржава. Тако се и ми ни у једном тренутку не налазимо у реалности, у

својој садашњости. Делимично живимо од онога што се управо десило и не умемо тога да

се ослободимо, а делимично смо већ негде испред себе, односно журимо. А човек треба да

научи да прави разлику између брзине и журења. Ова разлика је веома проста.

Сигурно сте видели како стар човек, инвалид или слаб човек покушава да стигне

тролејбус или пријатеља који иде испред њега: он очајнички жури, а креће се споро. И све

време док жури труди се да ухвати самог себе како иде испред себе. Он би хтео да у

сваком тренутку буде за корак даље него што јесте. Такође знате шта се дешава за време

одмора и у току летњег распуста. Ходамо без циља, али се осећамо добро, бодро, осећамо

живот у телу, ходамо брзо, можемо и да потрчимо, али никуда не журимо зато што се не

трудимо да било куда стигнемо пре тренутка кад ћемо доћи до тог места. Дакле, исто то се

дешава са нашим унутрашњим животом. Немамо права да се трудимо да доспемо негде,

морамо тамо где се налазимо да чинимо све што можемо у датом тренутку. Будимо у

потпуности оно што јесмо и чинимо све што можемо, а време, као што сам рекао на

почетку, ради у нашу корист, оно тече према нама, оно пролази мимо нас, иде од напред

ка позади и доћи ће до места које нам је потребно.

То сам осетио за време немачке окупације кад сам био ухапшен. Тог тренутка сам

открио веома занимљиву ствар. Као прво, прошлост је одједном муњевито нестала, зато

што је била таква да би ме због ње ухапсили, а вероватно и стрељали. Значи, није било

места за реалну прошлост, она је морала да нестане. А оне нереалне прошлости о којој сам

183

се спремао да причам, свеједно није било. Дакле, испоставило се да немам прошлости. И

открио сам још једну занимљиву ствар: будућност за нас постоји онолико колико можемо

да замислимо шта ће бити у будућности, и да се тамо пренесемо, али када не можемо ни

да замислимо не можемо ни да се пренесемо и будућност одједном нестаје. Тако бива кад

уђемо у мрачну собу и ништа се не види и читав свет се завршава - ево овде, зато што је

испред мрак, нема никаквог простора, већ постоји само дубока тама, као да се налазимо у

геометријском цртежу, у мајушном одсечку времена у који се сконцентрисала сва наша

прошлост и из којег може да израсте сва наша будућност.

Такав тренутак и такво стање нам омогућавају да се молимо из све снаге свог бића

– и ума, и срца, и воље, и тела, зато што је све сконцентрисано у једној јединој тачки која

достиже до толике напетости, до такве концентрације, да ако не дође до њене експлозије

на њој заиста може да се гради будућност. Из ове тачке човек може да гледа у прошлост, с

тим да не постане производ уобразиље у својој прошлости, може да гледа у будућност, да

буде овде и гледа у будућност као што, на пример, гледа кроз прозор. Човек је у соби, врт

је напољу. Он види врт, може да замисли себе у врту или зна да је он овде, иза стакла, - а

понекад и иза решетака… Дакле, ако човек ово научи, а овоме се може научити

једноставно вежбама које сам наводио, онда може да стоји пред Богом.

Јер, то је искуство које имамо и из других области. Рецимо, кад путујемо некуда

возом воз се помера, а ми седимо у потпуном миру, гледамо кроз прозор, читамо књигу

или новине, можемо да се молимо, можемо да разговарамо и то не мора бити место у које

путујемо и оно што ћемо тамо да радимо, и не мора бити оно што нас тамо чека, него

једноставно оно што нам је занимљиво да говоримо нашем сапутнику или да од њега

чујемо. Зашто да ово не применимо и у молитви? Ово искуство је свакодневно, јер се само

веома неразумни људи кад путују из Одесе у Лењинград труде да се из последњег вагона

преместе у први да би били ближе месту доласка. Свако схвата да је на толикој раздаљини

читав воз мањи од палчића и да према томе нема смисла померати се. А ми се на свом

молитвеном путу трудимо да прођемо ово малецно растојање, ево баш сад, као да ћемо

бити ближе небу због тога што смо ево оволико прешли. А небо само иде према нама, и

време нас носи тамо, само кад бисмо ми радили свој посао и увели небо на место где се у

том тренутку налазимо зато што то зависи од нас. Уколико живимо у садашњем тренутку,

ако у овом тренутку будемо пред лицем Божјим читаво небо је ту, и немамо разлога да га

тражимо негде иза облака. Њега тамо нема, оно је само ту где се Бог и ја заједно налазимо,

лицем у лице, - чак и више него лицем у лице.

Чини ми се да је питање времена о којем сам сад веома много говорио изузетно

важно зато што се о њега разбија веома много молитвеног напора.

Друга ствар о којој желим нешто да кажем јесте оно о чему епископ Теофан пише у

првој од своје четири беседе о молитви. Он каже да сваком послу приступамо са неком

паузом и припремом, само нам се за молитвено делање чини да можемо да се у њега

бацимо наврат-нанос у сваком тренутку. И он наводи овакав пример: Желиш да напишеш

писмо. Вратио си се кући узрујан и узнемирен, скинућеш се, окачићеш капут на чивилук,

опраћеш руке, охладићеш се. Затим ћеш прићи радном столу, сешћеш и то што удобније,

узећеш папир, изабраћеш перо, па ћеш размислити: као прво - коме пишеш, као друго - у

каквим си односима с њим, како да му се обратиш, којим речима, каквим стилом, и тек

ћеш онда почети да пишеш. А понекад ћеш унапред на неки начин да направиш распоред

разних ствари о којима желиш нешто да кажеш у одређеном разумном и осмишљеном

поретку.

184

Да ли то чинимо када стајемо на осамљену молитву и да ли дајемо себи времена

кад долазимо у храм на заједничку црквену молитву да дођемо што раније да бисмо

успели да ово учинимо пре него што нас први возглас унесе у област за коју још нисмо

спремни? Знате, понекад нас талас на ивици мора обузме, баци и однесе. Нема везе што

знамо да пливамо и што смо се спремали да уђемо у воду, ушли смо непажљиво и догађај

је претекао нашу спремност. И чини ми се да је исправно рећи човеку који почиње да се

моли (а сви ми смо почетници, и годинама смо почетници, и целог живота смо почетници,

зато што је сваки дан потпуно нов и необичан и у сваки дан ступамо као потпуно нови и

необични људи; ноћ која прошли дан дели од садашњег је време неког нашег непостојања,

ми се поново рађамо новог дана): стани и постави себи питање: Код Кога сам дошао?

Верујем ли да стојим пред лицем Божјим? Постоји ли у мени неко искуство да Бог стварно

постоји и да ја стојим пред Њим? И затим не трудећи се – ово је врло важно – да

замислимо Бога сликовито као да стојимо пред Богом или као да је Бог пред нама (зато

што ћемо у том случају замислити фантастичан лик и обраћаћемо се том лику, а не

Живом, непојмљивом, бездано-тајанственом Богу) треба да станемо с вером и кажемо:

„Верујем, Господе, да си Ти овде, и стајаћу пред Тобом невидљивим и непојмљивим са

спремношћу да доживим Твоје присуство или да доживим, субјективно говорећи, Твоје

наводно одсуство, зато што не могу да дођем до Тебе!..“

То је прво. Друго: поштено и истинито треба да будемо свесни да смо пред лицем

Божјим и онога са чим у датом тренутку стојимо пред Богом. Ви ћете побожно рећи:

стојим са страхопоштовањем, с вером, итд. То лепше звучи него што јесте, зато што, увече

ако сте се уморили од дневног посла кад желите нешто да прочитате или просто да

легнете, поставите себи питање: „Са чиме сад стојим пред Богом? Да ли веома желим да

се молим? Да ли сам читавог дана чекао на овај тренутак сусрета с Богом?” И врло често

ћете вероватно одговорити: „Не, читавог дана сам био заузет свим и свачим, бавио сам се

чак предметима који се некако индиректно односе на Бога, рецимо богословљем у овом

или оном облику, али нисам ишчекивао овај тренутак када ћемо напокон бити сами

удвоје.“ Ако мало прочепркаш, дешава се да ћеш поштено одговорити: „Стајем на

молитву зато што у мени чучи некакво сујеверје да ме Бог неће заштити у току ноћи ако се

не помолим…“ Сумњам да вам се то није догађало, али чак и ако претпоставимо да се то

вама не дешава дешава се другим људима…

Дефинишите стање и расположење с којима сте дошли Богу и реците Му отворено:

„Господе, искрено речено, сад не желим да се молим. Искрено речено, више бих волео кад

би могло без тога само се бојим или се стидим, или имам јако осећање обавезе, али у мени

има врло мало љубави према Теби…“ И тако даље. Погледајте у своје срце и наћи ћете

масу одговора. И признајте, реците Богу, и од тога почните своју молитву. Пре него што

почнете да читате молитве светаца у којима се изражавају осећања која би требало да

имате, да имамо, али којих често нема, исповедите Му своје душевно стање, своје

расположење.

Учините тако и могуће је да ћете наићи на две ситуације. Или ће се због тога што

сте били искрени и поштени у вама родити живо и добро осећање према Богу и моћи ћете

да почнете да говорите с Њим, или нећете успети да дођете до тог осећања. Ако се роди

неко живо осећање – нека је то покајање, нека је то захвалност, нека је то једноставно

трепет, - узмите молитвеник и читајте пажљиво потпуно свесни значења онога што

говорите. Ево првих речи вечерњег и јутарњег правила, и сваке службе коју чита

мирјанин: У име Оца и Сина и Светога Духа. Људи ово углавном схватају једноставно као

185

увод, али зар ове речи не значе да сам ја сад стао пред Бога у Његово име, а не у своје, не у

име себе него Њега, не ради себе него ради Њега и да се све оно што ће се сада дешавати у

молитви заснива на Њему, темељи се на Њему, одлази до Њега и вратиће се од Њега мени?

Узмите бар ову реченицу и изреците је свесно и видећете да ће то истог тренутка постати

веома тешко. Зато што једноставно рећи: У име Оца и Сина и Светога Духа није тешко, а

рећи ово и себе једноставно удаљити, одмаћи у страну и дејствовати у Божије име и ради

Њега јесте сасвим друга ствар. И овде почиње наше ослобађање од нас самих, од духовне

користољубивости, од било каквих осећања која у нама постоје и од којих труне у нама

молитвени дух.

Затим даље читајте молитве, читајте спокојно не усмеравајући их некуда према

Богу већ усмеравајте њихову оштрицу на себе самог, односно доведите до своје сопствене

свести, до свог сопственог осећања, до своје сопствене воље и до свог тела ове молитвене

речи тако да оне уђу у вас и свом свешћу, свим срцем, свом вољом и свим телесним

напором за које сте способни доживите ове речи. Не брините се, када их доведете до срца

оне ће се отуда саме винути ка престолу Божијем. А ако их из уста будете слали ка

небесима оне до вас неће доћи, а до Бога ће доћи као молитве других људи који су их

сачинили, а ви ћете бити само њихов читач, али то неће бити ваше молитве.

Има и других случајева кад је срце толико мртво, кад немамо довољно снаге и

живота да се одазовемо. Тада можемо да изговарамо ове молитве из убеђења, а не из

осећања. Знате како понекад бива – човек се умори до крајњих граница, а ипак делује у

овом или оном смеру зато што зна да иако тренутно ништа не осећа ипак ово осећање

живи негде у њему. Дешава се да човек дође кући потпуно исцрпљен од умора. Ако би га

тада упитали: „Кажи, да ли осећаш живу љубав према човеку који те је сада неочекивано

посетио и тражи помоћ од тебе?“ он би рекао: „Не, не осећам зато што сам толико уморан

и душевно и телесно да не могу да дођем до осећања. Мртав сам, али ћу учинити нешто

као да то осећам, и то искрено зато што знам да ће се живо осећање као град Китеж из

дубина поново подићи кад прође умор.“ У овом случају човек може да изговара речи

молитве из убеђења, а не из осећања и да притом каже Богу: „Господе, сад не могу да

сакупим никакво осећање, чак и моје мисли једва-једвице пузе по овим речима, али ове

речи изражавају све у шта ја верујем, ове речи су истините до краја и ја их изговарам са

свом истинитошћу без обзира на моју немоћ да их у овом тренутку доживим.“ Али

говорити их другачије, односно претварајући се да је то оно што мислимо и осећамо кад

мисли беже, кад је срце безосећајно, кад нема ни помисли на то да човек заиста изврши

оно о чему говори јесте безбожно, то је светогрдно. Дакле, ако се будете учили из дана у

дан да се молите одговорно, да се молите тако да свака молитва постане ваша, ваша душа

ће када дођете у храм бити спремна да као харфа запева под руком Онога Ко на њој свира

– Духа Светог.

А да би ово постало могуће треба учинити још једну последњу ствар: молитва и

живот треба тако да се испреплету да једно изражава друго. Није могуће увече или ујутру

стати пред Бога и говорити Му ове или оне речи, а после тога живети у супротности са

свим оним што смо исповедали у својој молитви. Не можемо говорити Богу Спремно је

срце моје, Господе, спремно је срце моје; не може се Богу говорити: Душа је моја Тебе

жедна као у земљи безводној, или Као срна која чезне за извором воде, кад никуда не

стремиш и душа не осећа ништа слично. Али се још мање Богу могу говорити речи пуне

одговорности: опраштам… желим да се кајем… желим ово или оно, као што говоримо у

јутарњим и вечерњим молитвама, с тим да ове речи у стварности, у животу, уопште не

186

примењујемо. Зато тада речи постепено постају мутне, покрива их буђ, постају безукусне,

а с временом постају бљутаве и одвратне, јер смрде на лаж и безбројна понављања.

Ако узмемо сваку молитву којом се молимо и поделимо је на реченице које

можемо да спроведемо у живот и дан за даном посвећујемо томе да живимо по овим

молитвама, да живимо по сат, по два-три сата у складу са једном реченицом, ако узмемо

ове поједине реченице: нећу да осуђујем, нећу да радим ово, радићу оно – и користимо их

као правило за по сат, два, три сата, за пола дана, за недељу дана (не само у зависности од

тога колико колико ћемо имати духа већ и навике, као и упорности и способности за

дуготрајан труд, чега сви ми имамо изузетно мало) – ако тако будемо поступали ове речи

се никада неће покрити никаквим слојем прашине, оне ће свакога дана бити као оштар мач

и кад будемо ишли од јутра према вечери или од вечери према јутру на молитву свака ова

реч, свака реченица и свака молитва ће нам или судити или откривати пред нама

божанствени подвижнички програм живота.

Ево, ако пробате да примените на делу две-три ствари о којима сам данас говорио

са свешћу да сте на самом почетку свог пута као што смо сви ми без изузетка, сваког дана

на почетку пута, видећете да ће се молитва постепено сконцентрисати и више неће бити

спољашња вежба па чак ни стање душе него само наше биће. Али за ово је потребно да

молитва и живот постану једно, као што Јефрем Сирин каже: „Не ограничавај своју

молитву само речима, нека читав твој живот постане богослужење.“

Питање: Владико, извините, говорите о молитви. Али ми живимо у

компликованим околностима и зато не може за све да важи исто што и за ову старицу –

она се задубила и плете чарапе. Ми живимо у свету где постоји маса ствари које не зависе

од нас. Мислим да је то проблем.

То јесте проблем, али ћу вам за почетак одговорити поређењем. Када нас задеси

велика и истинска несрећа или огромна свеобухватна радост да ли нам свет око нас у току

дана смета да је носимо у срцу, да све доживљавамо и све радимо не заборављајући на

ово? Чисто сумњам. Несрећа је у томе што молитва одлази као сунце за облаке, зато што

је наша молитва, наше стајање пред Богом и наше доживљавање Бога много слабије од

онога што нам се дешава у животу када нам умре близак човек или када наједном

откријемо да је човек за којег смо мислили да је погинуо жив и да је пред нама. О овоме

треба да размислимо зато што је то чињеница из нашег живота.

Ево шта могу да кажем: у житију једног свеца (чини ми се светог Јоаникија

Великог, али нисам сигуран) постоји следеће место – док је још био младић у цркви је чуо

неке речи о молитви које су га толико потресле да је пожелео да оде и да живи само тако:

да се моли, моли и моли… Био је неписмен и црквено необразован и зато је знао, чини ми

се, само „Оче наш“. Отишао је на оближњу планину и прво време је понављао ову

молитву. Док је душа била жива и пуна трепета он ју је стално понављао са живим и

трепетним осећањем. А потом је дан почео да прелази у вече. Било му је деветнаест

година, почела је да га мучи глад и одлучио је да потражи шта би могао да поједе. Почео

је да хода унаоколо, накупио је неких бобица, мало појео, али није баш много утолио глад.

А у међувремену је почело да се смркава све више и више и он је почео да ослушкује како

се око њега буди живот шуме, живот планине: дивље звери. Час блесну очи, час се зачују

лаки кораци… и обузео га је страх. Он тада поче да узвикује пред Богом: „Господе, Исусе

Христе, Сине Божји, помилуј и спаси ме!“ И читаве ноћи је тако викао од страха. Јутро је

дошло, звери су легле у своје брлоге и дошло је време да тражи плодове. Међутим, сад је

већ знао да испод сваког жбуна можда седи нека од оних страшних звери које су сву ноћ

187

луњале око њега. И почео је да хода у потрази за храном и све време је говорио: „Господе,

Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!...“ Мучила га је глад, целе ноћи није спавао,

савладавао га је умор. И он са све већим очајањем поче да зове Бога у помоћ, зато што

није видео никога другог ко би могао да му помогне и да га спаси. И наступила је ноћ и

свануо је дан – и тако прође година за годином.

Једном приликом, после много година када је већ био прослављени старац посетио

га је подвижник из неке пустиње и упитао: „Оче, ко те је научио непрестаној молитви?“ А

он одговори: „Демони…“ Зато што осим звери, глади, хладноће и самоће на које се он

прилично брзо навикао, почеше да га нападају помисли у ројевима, и телесни немир, и

сваковрсне саблазни; и што су га више нападали он је више звао у помоћ до дана када се

одједном пред њим појавио Христос и настала је тишина. Али до тада је научио оно

основно што сваки подвижник мора да научи: уколико Господ одузме Своју заштиту

никаква лична снага или моћ другог човека не могу да помогну. И зато је наставио да се

моли премда се више није плашио звери и мада је савладао глад, иако је постао

подвижник у бдењу, и без обзира на то што су демони тада одступили, он је наставио да се

моли истом овом молитвом.

Чини ми се да не смемо да заборавимо, да ако бисмо умели да искористимо све оно

што се дешава за молитву не бисмо имали времена да се бавимо било чим другим: сваки

тренутак нам то омогућава, и чак и оно лоше што се у нама дешава. Ако бисмо се сваки

пут кад видимо зло око себе на њега одазивали са саучешћем и говорили: „Господе, спаси

овог човека, опрости му; ако сам ја погрешио у свом суду – хвала Богу, али ако сам у

праву, молим Те не осуди га као што сам га ја осудио,“ ако се, када откријемо да нисмо

успели да саучествујемо, него смо само осудили, окренемо затим душом према Богу и

кажемо: „Господе, опрости, само не осуди као што сам ја осудио“, ако сваки пут када

учинимо нешто добро са изненађењем станемо пред Бога и кажемо: „Господе, хвала Ти

што си ми дао да ово учиним, ја сам то никако не бих могао“ – тада би и грех, и добро, и

зло, и наша слабост – све би за нас представљало низ околности које подстичу молитву.

Зато нам не смета делање, не смета нам оно што се око нас дешава, него нам за молитву

смета оно што се у нама дешава и оно што ми унутар себе не чинимо. Било је светаца –

узмите апостоле, узмите неке друге подвижнике, који су стално били заузети: макар

Амвросија Оптинског, Серафима Саровског из последњих година живота и друге, којима

је све било храна за молитву као што су дрва храна за ватру.

Ако не можемо да се молимо због буре која нас окружује то је само зато што смо

буру пустили унутра, а не због тога што је бура око нас. Јер, док је бура око нас и ми у

бури, очајнички зовемо Бога. Кад она продре у нас више не можемо да зовемо Бога зато

што нас она баца на све стране. Узмите јеванђељску причу о бури на Генисаретском језеру

када је Христос спавао на крми, а апостоли се борили са смрћу, с таласима. Испочетка су

се борили, а затим изгубише наду и пустише узнемиреност и буру унутра. То се види из

тога што нису пришли Христу и рекли Му: „Господе, Теби је дата свака власт на небу и на

земљи, Ти си Владар живота и смрти, Ти си Господ Који је у нашем присуству учинио

толика чуда, - учини по вољи Твојој и спаси нас!“ Не! Они га пробудише и рекоше: „Зар

Ти ништа не мариш што ми гинемо?” Они више нису размишљали о томе да Он има

власт да једном речју смири буру или да их спаси на други начин. Само су хтели да Њега,

свог Учитеља и Бога увуку у своју сопствену узнемиреност. Кад бисмо парафразирали

могло би се и овако рећи: „Господе, ако ништа не можеш да урадиш бар немој да спаваш,

макар се мало помучи с нама!“ И Христос се на ово тако и одазива. Јеванђеље у том

188

смислу јасно подвлачи да Христос не само што је спавао на крми – спавао је с главом на

јастуку: Бог није марио за њих, Он се одмарао у Свом миру док су се они, Његови

несрећни ученици, мучили. И Христос устаје и говори им: Маловерни, докле ћу бити с

вама? А потом, не обраћајући више пажњу на Своје ученике и не дајући бури да уђе у

Њега Он се обраћа ветровима и мору и говори: Умукни, утихни! Као да Свој спокој улива

у ову буру и побеђује Својим Божанством ову тварну буру.

А ми ово стално радимо. Кад је бура око нас ми не стојимо тамо где стоји Господ, и

не говоримо: „Ја се молим, а бура око мене ће утихнути када дође време Божије, и кад мој

унутрашњи мир постане толико сталан да око њега ништа не може да се усталаса.“ И

сетите се овде Серафимових речи: „Стеци мир и хиљаде ће се око тебе спасити.“

Молитва је сусрет

О молитви се увек мора говорити с опрезом и тим пре је немогуће држати

„предавања“ о молитви. Може се говорити о молитви зато што се без речи проповеди срце

не распламсава, али се то не може назвати предавањем. Због тога ћу вам поверити нешто

што сам, како ми се чини, спознао и из свог живота и из искуства других, а ви то

прихватите, примените у свом искуству, размислите, проосећајте и донесите плодове веће

од оних које ја могу да донесем. Прво што бих желео да кажем јесте да у молитви

тражимо сусрет с Богом. И често до овог сусрета покушавамо да дођемо очајничким

напором, а на крају то не постижемо зато што не тражимо оно што би требало да тражимо.

Сваки сусрет представља изузетно велику одговорност, а сусрет с Богом поготово. Чак се

ни с човеком не смемо срести неодговорно: једном се сусревши са човеком ми на известан

начин заувек сносимо одговорност за оно што смо дали и за оно што смо примили. Чак и

тренутан сусрет, чак и наизглед случајан сусрет оставља трага у нама. И овај сусрет даље

у нашем животу наставља некако да звучи, нова струна је одјекнула у нашој души, нека

нова искрица се разгорела, нова нијанса се родила у нама због тога што смо се срели с

нечијим срцем, с нечијим умом, с нечијом личношћу. И ако ово важи за људску личност

тим пре је тачно и значајно у кад је Бог у питању. Сусрет с Богом је увек нешто што личи

на Страшни суд. Прилазиш Богу, стајеш пред Њега лицем у лице с Њим, и шта? Одлазиш

или осуђен или оправдан, средине нема и не може бити. Зато је тако важно како

прилазимо Богу, ради чега и са каквим садржајем. Дакле, на ивици овог сусрета стоје речи

духовних наставника, на пример, епископа Теофана Затворника, који нам говори да у

молитви Богу треба да поклонимо максималну пажњу, све страхопоштовање за које

смо способни и жељу за покајањем. Ево са чим увек можемо да приступимо Богу.

Максималну пажњу – зато што ступамо у област која захтева толико одговорности

и која је толико значајна да не смемо да заборавимо речи Апостола: Пазите, опрезно

поступајте (Еф. 5, 15). Ово је ивица суда, то је приближавање ватри, сетите се молитве

пре Причешћа: нека не будем сажежен. Морамо да поклонимо Богу све страхопоштовање

за које смо способни. Односно, треба да знамо Коме прилазимо, треба да Му прилазимо

промишљено, са трепетом, строго. Ово би било лако кад би нам на основу вере или макар

тренутног искуства било јасно да стојимо пред лицем Живог Бога. Кад би одједном, овде

и сада, пред нас стао Христос наша пажња би се без икаквог напора концентрисала и

страхопоштовање и трепет би испунили нашу душу. Као што је о томе говорио Јован

Кронштатски у једној беседи са свештеницима: “Можемо да будемо непажљиви и без

189

страхопоштовања само због тога што нам недостаје вера, односно увереност у невидљиве

ствари, увереност да стварно стојимо пред лицем Живог Бога.”

И на крају, шта овај сусрет има за циљ? Зар ми, знајући да смо такви какви смо,

можемо да прилазимо Богу у нади да ћемо одмах ступити у рајско блаженство и доживети

мистичко искуство, екстазу? Не. Када бисмо само јасно схватали какви смо ишли бисмо ка

Богу молећи Га да нас прво учини богопријемчивима, способнима за овај сусрет, да

очисти наша срца, да просвети наш ум, да исправи нашу вољу, да нас учини

целомодренима и да нам тек онда приђе. Немојте мислити да су ово само апстрактна

мудровања, моја или неког другог. Размислите о ономе што нам у том смислу говори само

Јеванђеље. Сећате се како је после чудесног улова рибе, апостол Петар, кад је одједном

свим својим бићем схватио Ко му је наредио да баци мрежу с десне стране брода, пао пред

Христове ноге и рекао: Иди од мене, ја сам човек грешан. Да ли нам се често дешавало да

осетимо да смо грешни и недостојни Господње блискости толико, с таквим поштењем и с

таквом унутрашњом истином да бисмо рекли Господу: „Иди, Господе, нисам достојан да

Ти будеш са мном у мојој судбини, у мом животу у овом тренутку у којем се сад

налазим…“ Ово не значи да ми не сањамо о томе да, као у случају с Петром, Христос

неће испунити ову страшну и смирену молбу пуну страхопоштовања, али зар смо икада

долазили до такве трезвености у доживљавању да то схватимо и тако поступимо?..

И још нешто: обузима нас потреба и ми молимо и преклињемо Господа да дође. Да

ли се заиста сећамо како је некада капетан пришао Спаситељу и молио Га да исцели

његовог слугу? Христос је на његову молбу одговорио: Доћи ћу и исцелићу. А овај ће: Не,

Господе, Ти само реци реч и оздравиће слуга мој… Он се устезао да узнемири Учитеља,

толико дубоко је било његово страхопоштовање и свест о томе да је довољна једна реч, да

чак није потребно ни Христово присуство на том месту. Зар нас ови људи старог Израиља,

многобошци и грешници, не уче томе с колико страхопоштовања и с каквом вером

морамо да се односимо према овом сусрету и молитви?

Да, дешава се да бисмо морали да осећамо да смо ван Царства Божијег, и онда

бисмо могли као насртљива удовица (Лк. 18, 1-7) да куцамо на врата раја, да се молимо да

нам се ова врата отворе. А ми у машти често већ улазимо у рај иако смо у стварности ван

њега. И оно што бисмо могли да учинимо за своје спасење - и молитвено и подвижнички,

не чинимо: Пред дверима храма Твојег стојим, и не одступам од страшних помисли…

Пред вратима храма, изван тајне богоопштења, богоусељења, причешћивања и без

учествовања наше природе у Божијој. И ми тога нисмо свесни. Превише смо неискусни,

али смо такође и превише лакомислени. Ево где почиње молитва: стани и постани свестан

да без обзира на то колико да си богат Божијом милошћу, ипак стојиш изван дворца

Господњег. Са каквим умиљењем вапијемо за време поста: Украшени дворац Твој видим,

Спасе мој; али одећу немам да уђем у њега… Да, певамо, и бивамо ганути, а истовремено

не схватамо да стојимо ван дворца Господњег, зато што је она слава и оно чудо у којем се

налазимо толико велико да нам се чини да је то већ рај, док је то само додиривање краја

ризе Христове – Оног Спаситеља Христа Који по нашој земљи хода и око Којег је тако

тихо и тако дубоко, око Којег се рађа живот.

Дакле, кад будемо размишљали о сусрету радије тражимо живо покајничко

осећање него насладу. Покајање почиње од унутрашњег преокрета. Покајање је такав

преокрет у души кад човек који је стајао боком или леђима окренут Богу почне да гледа у

Његовом смеру. Начинивши овај преокрет морамо стајати са осећањем страхопоштовања

и с трепетом молити Бога: „Господе, промени ме, учини ме толико другачијим да бих

190

могао да се сретнем с Тобом лицем у лице не на суд, не на осуду, већ на исцељење душе и

тела, на обнављање, на нови живот!...“

Рећи ћете: „А зар ми нисмо хришћани, зар у нама нема свих особина које овај

сусрет чине природним?“ Не, не увек. Сад не говорим о греху, зато што грех није

непремостива препрека између Бога и нас. Никакав грех не може постати челична

препрека између нас и нашег Спаситеља само ако завапимо из дубине греха, из дубине

боли, из дубине ужаса због тога што смо тако дубоко пали. Међутим, између Бога и нас

често стоји лажна врлина, и стоји изненађујућа отуђеност према Богу. Навешћу вам један

пример од многих који ми падају на памет.

Дошао је код мене пре једно осамнаест година већ одрастао човек, старији од мене,

сео испред мене, заплакао се, па рече: „Оче Антоније, покажите ми Бога, не видевши Га не

могу да верујем, а без Њега не могу да живим. Више од двадесет година Га тражим и не

могу да Га нађем...“ Рекао сам му: „А да ли сте се некад замислили над тим како је

милостив Бог што до сада никад није стао пред вас у свој величини и није затражио

одговор за оно чиме је испуњен ваш живот и чиме је испуњена ваша душа?“ Он ми

одговори: „Моја душа је испуњена само жудњом за сусретом с Њим…“ Тада сам се

помолио и рекао: „Чак и кад бих и могао да вам покажем Бога ви не бисте могли да Га

видите…“ Он се успротивио: „Докажите ми. Шта је је између мене и Њега, каква

препрека?“ Онда сам му поставио питање које од тада често постављам људима: „Има ли

у Светом Писму нека прича, или место, или изрека, која вас дира више од свега?“ Не

колебајући се рече ми: „Да, у осмој глави Јеванђеља по Јовану прича о жени ухваћеној у

прељуби. То ме највише дира и погађа…“ А онда сам му предложио да неколико минута

размисли и да замисли себе у следећој ситуацији: Дакле, вратио сам се у онај дан који је

описан у Јеванђељу, присуствујем ономе што се догађа. Ко сам ја? Христос Који све

схвата и може свакога да спаси? Или ова жена, која одједном својим очима види шта је

грех, види да је грех заиста смрт, и ужас, и стид, и страх? Или један од апостола који с

надом очекује да ће се десити немогуће, да ће Спаситељ изговорити такву реч од које ће

проћи ужас и почети вечно пролеће? Или један од оних који већ стоје с камењем – ко си

ти?“ Неколико тренутака је размишљао, па ми рече: „Видим себе као јединог Јудејца који

није отишао после Христових речи и који је каменовао ову жену…“ Тада сам му рекао:

„Захвалите Богу што вам Он не да да се сретнете с Њим. Ви не само да не можете да Га

видите – ви с Њим немате ништа заједничко, када бисте Га видели то би био последњи суд

над вама, зато што је суд без милости над оним ко нама милости (Јак. 2, 13).“

Отишао је. Од тада је прошло осамнаест година. Крстио сам га пре две године.

Али, он се готово шеснаест година борио и тражио је, и на крају је стао на место жене

ухваћене у прељуби која је знала да је згрешила, да јој нема опроштаја, да јој нема

оправдања и која је оправдање крвљу Христовом примила као чудо.

Ево због чега тако често не можемо да сретнемо Господа. Он нам не да да Га

сретнемо на суд или на осуду. И ми себи не дамо да Га сретнемо зато што свете

јеванђељске странице читамо доживљавајући их у својим емоцијама, али не поредећи их

са својим животом. Остајемо и ганути и непромењени истовремено. Наше срце је

затворено, очи не могу да виде – и до сусрета не долази. Међутим, кад бисмо само стали

на место ове жене срели бисмо и Христа и милост и живот вечни.

У вези с питањем сусрета постоји још једна ствар. Ви вероватно знате да сусрет

између људи бива дубок и плодоносан само онда када су оба човека која се срећу искрена,

кад се они срећу и не скривају се, не бране се један од другог. Тада долази до сусрета,

191

понекад задивљујуће дубоког. Дакле, размислите, свако о самом себи: с колико

искрености и унутрашње истине стајемо пред Бога? Зар не идемо Богу често као

прерушени, зар не долазимо Богу трудећи се да изгледамо онако како мислимо да Бог

жели да изгледамо? Ово се понекад назива добрим црквеним дрилом, понекад се сматра да

је то овладавање дисциплином и својим расположењем. А то би најчешће требало

једноставно назвати претварањем. Претварање нас не води путем који води ка Богу.

Размислите о себи, свако од вас, колико различитих и инфериорних личности

представљате у току једног јединог дана. Какви сте, на пример, у тренутку кад

заборављате да Бог постоји и кад савест заспи или је некуда отерана. Размислите о томе

какви бивате кад вас одједном обузме мисао да сте пред лицем Божијим. Или

једноставније, размислите какав низ личности представља вашу личност у току једног

дана. Како се понашате, на пример, у присуству митрополита Никодима [1] и како се

понашате према својим пријатељима, како се понашате на улици кад нико не зна ко сте,

или у цркви кад сте у стихару, итд. Могло би се навести доста таквих примера, смешних

или тужних, у зависности од тога колико човек има маште или искуства. Дакле, долази

тренутак када треба да станете на молитву. Која од ових лажних личности треба да стане

пред Бога? Она која је пре два сата пред митрополитом Лењинградским и Новгородским

стајала у ставу „мирно“, или она која је заборавивши и на митрополита Лењинградског и

Новгородског, и на Бога, и на савест, урадила нешто лоше? Или нека друга личност која се

у међувремену појавила? Ово је стварно тако. Како наћи себе, с којом од ових личности

стати пред Бога? Ниједна од њих нисте ви у правом смислу. При малим одступањима

човек још може себе да нађе, али има људи који се толико навикну да играју неку улогу у

животу да касније више не могу да нађу себе. Они су се толико слили са ликом који су

сами измислили да се никад не срећу са правим собом. Бог негде у њима види правог

Ивана, Петра и Марију, а они сами више не могу. И тада се поставља питање како се онда

треба молити? Стајеш на молитву, а ипак не стајеш свом душом и свом личношћу својом.

Она се не може наћи у гомили ових лажних личности и разних ликова. Управо над овим

треба да радимо ради молитве више него на самој молитви. Упражњавање молитве,

наравно, постепено изводи све ближе и ближе површини право ја, правог човека. Али,

како би то споро било кад се човеку не помагало споља! Ето, понекад себи постави

питање: Како онда да пронађем и откријем самог себе?

Има тренутака, Богом даних иако не увек благодатних, када одједном избија ова

права личност – тренутака када смо затечени. На пример, обузме ме јарост и моје право ја

само кипи и сви га виде, и чак и ја сам могу да га откријем. Или, изненада наиђе туга,

толико права и толико истинска да те се више уопште не тиче шта о теби мисле. Тада

одједном постајеш онакав какав јеси, понекад накратко, понекад и надуго, понекад –

заувек - у зависности од тога каква је несрећа, колико она уздрма човека, колико дубоко

изоре душу, колико разруши површинске окамењене слојеве. Понекад на нас тако делује

радост, радост која толико ликује да се ничим не може задржати: нека се људи смеју, нека

мисле шта хоће, - цар Давид је играо пред ковчегом од ове радости (2 Сам. 6, 16). Смејали

су се… Па нека. Баш у таквим тренуцима човек у самом себи може да ухвати нешто право.

Међутим, не пролази читав живот у томе да се дешавају изненадне и незадрживе

експлозије гнева или туге без икакве светле тачке, или радости која чини да будемо ван

себе. А шта да се ради у друго време? Како да тражимо себе? Где је онај истински човек

који може да стоји пред Богом, који може да се моли, који у свој истини своје греховности

и своје устремљености ка Богу, свога богоборства и свога поклоњења Живоме Богу, свог

192

тражења и постојања може да стане пред Бога? Постоји једноставан начин, али он, као и

све једноставне ствари захтева упорност и улагање напора. У заносу не могу да се раде

једноставне ствари, у заносу се могу радити само компликоване и ретке ствари.

Вероватно многи од вас, исто као ни ја, нису веровали у Бога и срели су се с

Јеванђељем једног дана када је оно било ново, када смо му прилазили без предрасуда - ни

за ни против, него са способношћу да поштено погледамо и поставимо себи питање:

прихватам ли или одбацујем? Кад читамо Јеванђеље има места која нам у датом тренутку

врло мало значе. Ако смо верници ми кажемо: „Ако тако каже Јеванђеље, значи да тако и

јесте,“ и миримо се с тим, зато што нам се чини да је то речено неком другом, срце нам не

закуца брже. Има других места за која бисмо, уколико бисмо били крајње поштени рекли:

„Не, не Господе, иако Ти то говориш: не!..“ Сећам се једне наше парохијанке, не баш

претерано побожне, кад сам држао предавање о заповестима блаженства после којег је био

вођен разговор. И сећам се њених речи: „Владико, ако ви то називате блаженством, нека

вам тако и буде, а ја ћу проживети и без тог блаженства. Да будем гладна, да ми буде

хладно, да ме прогоне – не!..“ Ево искреног одговора. И мислим да бисмо често, кад бисмо

били мало поштенији и мало мање „благочестиви“ (под знацима навода), то јест, кад

бисмо се мање претварали пред Богом и пред самима собом, поштено рекли: „То је за

свеце, то је за друге, а ја ћу и без тога проживети!..“

Међутим, има и других места – њих можда нема тако много, али су она толико

драгоцена у нашем животу, то су места која нас ударају право у срце. Сећате се речи

путника у Емаус: Зар није наше срце горело у нама кад нам је Он говорио на путу (Лк. 24,

32)? – ето таквих места. Може се десити да човек има једно такво место у Јеванђељу, реч

коју је Христос рекао лично њему и коју он прихвата свим срцем, свом душом, свом

снагом и свим разумом – са онолико срца, душе и разума колико има у том тренутку.

Такође треба узети у обзир да је све ово у нама ограничено. Али, колико имам снаге – да,

прихватам, колико имам срца – трепери, колико имам душе – гори, колико имам воље –

пренула се, колико имам разума – сија, искри се од ове вечне светлости! Управо ова места

треба подвући. Зато што нам ова места показују по чему смо већ сад блиски Богу душом, о

чему Он и ми мислимо исто, осећамо исто, итд. Оваква места треба да обележимо зато

што нам та места показују и указују на делић где се сусрет између Христа и нас већ

одиграо негде у дубини.

Ипак није довољно да само забележимо. Може човек да примети, да доживи и

сачува у бележници. Међутим, када пронађеш такво место сматрај да уколико поступиш у

супротности с овим речима Спаситеља поступаш супротно сопственој природи, убијаш у

себи оно што је већ по образу Христовом, што је већ „христолико“, истинито и вечно, што

већ припада Царству Божијем. И узми себи за правило да ако у нечему другом и грешиш

немој никада згрешити против овог унутрашњег закона своје сопствене природе. И ако

тако будемо поступали, ако нађемо ону изреку која у себи садржи сву нашу, још увек

незнатну, малу и ништавну сличност са Богом можемо да почнемо да растемо. Притом

није обавезно да се боримо с нечим, већ управо треба да дамо нечему да расте, да

приступамо животу стваралачки. И тада ће се на путу наћи тешкоће, али се тада више

нећемо борити просто тако, зато што је то речено у Јеванђељу, него зато што знамо да

ћемо ако се не будемо борили умрети, у нама ће умрети нешто што је већ живо,

уништићемо неку особину која припада Христовом лику. У оној мери у којој ово чинимо

постепено ће почети да нам се откривају и друге сличне црте и почећемо себе да видимо

као стари добри портрет који су касније, из столећа у столеће рестаурирали неки

193

несрећници који су га унаказили, али овде постоји нека оригинална црта, овде

препознајем руку мајстора, овде има нека истина. И постепено, препознавајући једно па

друго, овај портрет и лик се може чистити док не постане сличан Богу, одк не постане

образ и подобије – сличност.

* * *

Има још једна ствар о којој бих желео нешто да кажем. Већ сам рекао да сусрет

зависи од тога да ли су два човека или две личности које се срећу обе истините и обе

искрене. Малопре сам говорио о човеку који иде ка Богу. Међутим, дешава се да ми

успевамо да и Самог Бога учинимо нереалним за себе. Знате како то бива у животу када

човек среће разне људе и заборављајући на човека види само функцију. Рецимо, када

дечака зову код директора на разговор или када те као војника виши чин позове на

„читање буквице“ – тада не видиш човека. У једном онда видиш само звање директора, на

другом видиш еполете и испада: коме част – част, коме страх – страх. Истина је да се то

дешава, али ту нема ничег другог осим страха и мало части. А често је врло важно

погледати сабеседника у лице и видети у њему човека.

Није сада ни место, а и била би то дуга прича, али ово сам осетио једном када су ме

ухапсили у метроу за време намачке окупације. Бог ми је помогао да погледам и видим да

је онај ко ме је ухапсио – човек, а не само полицајац. И повео се разговор, и био сам

пуштен. Међутим, често се дешава да не срећемо човека зато што га заклања његово

звање, наш страх и наше предрасуде итд.

С Богом је исто тако. Ако створиш у себи лажни образ Божји доћи ћеш да се

молиш и молићеш се управо овом лику. Створи у себи лик Бога као немилостивог Судије

и пробај да Му се молиш с нежношћу, љубављу и поверењем – неће бити никаквог успеха.

Дешава се да скупљајући о Богу некакве појмове ми од њих стварамо слику и чак потпуно

складан лик у којем нема ниједне лажне црте зато што су све црте узете из светих отаца,

из Светог Писма и из литургијских песама. Али пошто смо ми ово сакупили у завршени

лик не оставивши никакву могућност за оно што нам је непознато онда смо овај лик

претворили – нека је он и у мислима или у виду слике – у идола. О овоме је већ у четвртом

веку писао, чини ми се Григорије Богослов – о опасности да се стварни Бог замени нашом

представом о Богу, која уместо да нас некуда води стоји као преграда и зид, заправо као

идол пред којим ћемо се молити, којем ћемо служити, али који никада неће бити истински

Бог. Управо ово објашњава зашто нас и оци Цркве и сви духовни наставници уче да о Богу

морамо да сазнајемо све што можемо, али када стајемо на молитву морамо да стајемо пред

Бога без икаквих ликова, без икаквих представа. Могло би се рећи овако: оно што знамо о

Богу мора да нас доведе пред Њега у тренутку молитве, али ми морамо стајати пред Богом

Којег још нисмо спознали у свој Његовој бесконачној сложености и једноставности, са

свом непојмљивошћу. Ако станемо пред Бога овако онда све постаје могуће. Онда Он

може да нам се открије данас онако Каквим Он жели да Га данас доживимо. Он данас

може да нам Се открије страхом и трепетом, а сутра милошћу. Међутим, ми морамо да

научимо да прилазимо Богу и чекамо да нам Се открије ка Онакав Какав Он пожели да

данас буде пред нама. Ако будемо тражили само јучерашње искуство или Оног Бога о

Којем тако дивно пише Симеон Нови Богослов трудићемо се да се вратимо јучерашњем

дану којег више нема и никада га у нашем искуству неће бити, или искуству другог човека

које никада неће постати наше искуство. Ово је врло важно.

194

Уколико се придржавамо ових елементарних правила можемо да се сретнемо. Где?

– У нашим дубинама. Не негде испред нас или изнад нас или око нас већ у срцу, у ономе

што Оци Цркве и Свето Писмо називају срцем човека, оном срцу које они називају

дубоким. Дубоким до те мере да ништа створено не може да га испуни, у оном срцу које

је толико дубоко да само Бог може да га испуни до краја и прелије се преко његових

ивица. Међутим, овај сусрет започиње, као што сам говорио на почетку, од спознаје нашег

сиромаштва, од свести о томе да смо изван раја, да су чак и они одблесци и она светлост у

којој живимо светлост која допире из рајских двораца, као се што по снегу простире

светлост из прозора, али ипак то није дворац. Ако ово доживимо, онда ћемо са

страхопоштовањем, трепетом и пажњом молити Бога да Он очисти ово срце, зато што ће

само чисти срцем Бога видети, да Он Својом крвљу очисти нашу греховност, да учини да

учествујемо у Његовом животу, и тек тада, сећајући се Петра на дан улова рибе, сећајући

се капетана, сећајући се свих оних који су се са толико трепета и страхопоштовања

односили према Богу моћи ћемо да постанемо такви да Он може да отвори врата и каже:

Уђи у радост Господа својега (Мт. 25, 21).

Још ћу нешто рећи о срцу човека, о месту где се може срести Бог. Ово је проблем

великог броја младих сада, нећу да кажем да је то проблем само младих, али је несумњиво

пре свега њихов проблем, и мислим да то није само на Западу. Где човек да тражи Бога

кад жели да се моли? На небу Га неће наћи; сећате ли се како су анђели апостолима после

Вазнесења рекли: што гледате горе? Тамо Бога неће видети. Бесмислено је да Га тражи

негде замишљајући пред собом Његово присуство, зато што ма колико да Га човек

замишља пред собом од тога се Његово присуство не увећава и не умањује. То није Он

него моја машта. Ако Га тражи на икони, ако Га тражи гледајући ка олтару, тамо где се

чувају Свети Дарови то ипак није то место и ипак није Он. Ово је ипак изван нас, а изван

нас Бога можемо да тражимо, али не можемо да Га нађемо. Дакле, поставља се питање:

где се налази ово место сусрета? Оци Цркве кажу: у срцу. Они нам такође потпуно јасно

објашњавају да то није у нашим емоцијама и да није просто у физичком срцу, него негде у

недрима, у сржи нашег бића. А како тамо да стигнемо, где је оно? Да бисмо ушли унутра и

достигли прво оно што епископ Теофан назива унутарбивање и стајање пред Богом у

срцу, а затим хођење пред Богом не губећи храброст, треба прво да се ослободимо од

онога из своје околине што нас веже за себе. Готово све време живимо као хоботница која

је избацила своје пипке на свих осам страна и залепила се за нешто сваким својим

пипком. Размислите о себи: са колико пипака се свако од нас прилепио за оно што чини

његов живот? Колико навика колико страсти? Један француски научник који је радио у

Америци, Алексис Карел на једном месту каже да се личност човека ни из далека не

завршава тамо где је он ограничен својом кожом, већ се простире по целом свету. Личност

сладокусца се таквим пипцима простире преко свега јестивог на читавој замаљској кугли,

али пре свега преко свега јестивог што он има у ормару, у фиоци, у џепу. Среброљубив

човек се не завршава тамо где је ограничен кожом, његова личност се лепи за све што он

може да купи, итд. Постоји разлика између љубави и везаности, љубави и страсти, - о

овоме би требало говорити посебно, али сад говорим баш о страсти, о томе како постајемо

заробљеници онога што наводно држимо у сопственој руци.

Као што знате, ја нисам богослов и зато дозвољавам себи да вам наведем не тако

узвишен пример као свети оци. Има једна персијска прича о томе како је једном кренуо на

пут један богат и снажан младић и вратио се кући с пута опљачкан до голе коже. Не само

да су му узели коња – осим дроњака ништа на њему није остало. Окупили се људи око

195

њега, гледају, па кажу: „Чуј, шта се то с тобом десило? Млад си, здрав си… Напали су те

разбојници, али зар ниси могао да се одбраниш?..“ А он одговара: „Па како да се одбраним

– у једној руци ми је нож, у другој пиштољ, чиме сам могао да се тучем?...“ Изгледа врло

глупо. У ствари, готово сви ми овако поступамо, зато што сви држимо у руци – да, наше

богатство. Али погледајте: ево ја сад имам две слободне руке. Узео сам свој часовник који

уопште узев, ништа не кошта, али је мој. Остала ми је само једна рука. Ако и њу нешто

ставим уопште нећу имати руку. А ако ја исто као похлепни газда узмем нешто у своје

срце – и ово срце постане препуно овога - онда у срцу нема места ни за кога другог. Тако

се дешава - богати се човек, нема шта нема. Само, испочетка прво нема једну руку, потом

више нема срце, затим нема више памети, и завршава се тиме да он не влада ничим, већ је

и сам постао предмет нечије имовине, и ово може да преврши сваку границу.

Навешћу вам и други пример, зато што ми се чини да је лак за разумевање. Дошла

је једном код мене једна жена. Син јој је био у душевној болници петнаест година и умро

јој је муж. Отпутовала је код сина и рекла му: „Умро је тата…“ Овај се засмејао и рекао:

„Немогуће! Он је бесмртан…“ Прво је мајка посмислила да се у њему пробудила вера,

религиозност, раније усвојени појмови, а затим се испоставило да то уопште није то,

једноставно каже: „Није могао да умре и није умро.“ Ова жена је дошла код мене и рекла:

„Помозите, објасните му да је тата умро…“ И ми смо се срели. Младић је тада имао већ

око 25 година, знао сам га док је био још сасвим мали. Он рече: „Оче Антоније, мама

ништа не схвата. Мој отац је живео само преко своје везаности за кола, за зидни сат, за

телевизор, за неколико статуета и слика које је имао и предмет који је предавао на

универзитету. Осим тога он уопште није постојао. Док ови предмети постоје он је жив

исто као раније…“ Добро, можете да кажете да је то рекао душевни болесник, али колико

у томе има истине! Кад је он живео на земљи живео је само због тих предмета. И жену је

оставио, и сина је оставио, и све је оставио ради тога да би живео због овога. Тако се и

десило да, када је живео – њега није било, а када је умро ништа се у принципу ни за кога

није променило. Дакле, треба да обратимо пажњу на то да ако тако будемо живели онда

наравно да нећемо ући никуда унутар себе. Хоботница треба да пусти оно што замишља

да држи и да постане слободна. Молим за извињење што вас поредим с хоботницама, али

бих рекао да је свако од нас хоботница на десети степен зато што, кад бисмо имали само

осам страсти то још не би било ништа. Међутим, ми смо обрасли са свих страна и још

замишљамо да смо слободни зато што моја везаност за нешто није ништа, није да баш

претерано волим нешто грешно, него – овде ситница, онде ситница… Има једна друга

дечја прича из стваралаштва Енглеза Свифта, „Гуливерово путовање“. Он је доспео у

земљу Лилипутанаца, заспао на трави и кад се пробудио није могао да устане. Зашто? Зато

што су Лилипутанци сваку његову влас везали за по једну травку. Сваку травчицу би

ишчупао и сваку влас би ишчупао, али кад му је свака влас била везана за сваку травку

није могао да мрдне с места. А зар ми не личимо на ово, зар ми нисмо везани и

причвршћени за безброј травчица тако да не можемо да мрднемо? Ово је веома битно.

Али, претпоставимо да смо се ошишали и ишчупали. Као што говори један од

отаца петог века, да смо ушли под сопствену кожу. Дакле, читав ја живим под својом

кожом, то јест изнутра видим, изнутра делујем, а не налазим се негде поред себе или око

себе. Ово још не значи да је све достигнуто. Човек треба да нађе начина да дође до дубине,

а не само да седи испод своје коже.

Први задатак је да нађемо времена да будемо сами. Овог времена има колико

хоћемо, само га ми не налазимо. Можемо бити у потпуној самоћи када седимо у превозу,

196

бивамо потпуно сами у великом броју разних тренутака у току нашег дана, али их не

користимо. Дакле, буди мало у самоћи. Шта онда? Искуство показује: кад одеш прво је

тако тихо и тако добро. Нико ти не смета да будеш сам. Међутим, пролази врло мало

времена и постаје досадно. Шта то значи? Ово показује оно што сви осим нас знају о нама:

да уколико останемо насамо са собом после кратког времена постаје досадно. А зашто?

Зато што у мени нема ничега чиме би се човек хранио. И ту се открива да човек углавном

не живи већ само реагује на оно што се дешава, односно да живи рефлексним животом,

као што светлост може да се рефлектује. Човек у себи нема унутрашњег порива, ништа не

ствара из унутрашњег осећања или мисли него је овако: нешто се десило и ја на то

одговарам, друго се десило – поново одговарам, још се десило – и поново одговарам, још

се нешто десило – и ја поново одговарам. И тако ми мислимо да живимо. Међутим, ми

тако не живимо, само одговарамо и реагујемо. Нема акције, постоји само реакција,

одговор на нешто, на питање, на позив, али ми никада не звучимо из самих себе. А кад

останемо сами испоставља се да не умемо да делујемо и да живимо из себе. Ако се човек

примора да буде сам после неког времена постаје просто страшно зато што постаје тамно,

тесно и страшно у тој пустињи. Пустиња није само ненасељено место, то је свако место

где је пусто. Таква пустиња бива у човековом срцу, таква пустиња бива у гомили. Дакле,

постаје страшно у пустињи. А треба ићи даље, и овде треба показати врло много

стрпљења и храбрости. Када човек дође до овог момента страха, до овог момента када

постаје тамно и тесно треба да каже: Господе, ако и сенком смртном пођем нећу се

уплашити зла, јер си Ти са мном (Пс. 23, 4) – и ићи даље, у таму, у мрак, у овај уски

теснац, ићи даље не очекујући светлост, не очекујући ништа, знајући да ће светлост

засјати када дође време, да ће доћи до сусрета, а засад – нека буде тамно, нека буде ноћ.

Идеш, дакле, тако, и ако претрпиш до краја долазиш на место где поново почиње да свиће.

И ово је једино што можемо да учинимо да бисмо срели Бога у молитви.

Ово значи нешто веома важно. Ово значи да је припрема за молитву, односно за

молитвословље, читање ових или оних молитава много важније од самог читања. Треба

стати пред Бога у истини, стати пред Њега и рећи: „Господе, стојим у оваквом

расположењу духа. Мрзи ме, досадно ми је…“ Или: „Хтео бих да будем с Тобом, али не

претерано дуго…“ или нешто друго и ићи, ићи и ићи – отргнути се и ићи у дубину,

отргнути се ићи даље. И ако се човек овим буде бавио полако, не одређујући себи никакве

рокове, него једноставно из дана у дан, онда је могуће да ће се у једном тренутку утврдити

у себи тако да га више никакве спољашње околности неће извући изнутра. Тада се може и

говорити, може се и читати, може се и дружити, може се и радити изнутра, однекуд из оне

дубине из које бије извор живота који бије из стваралачке и животворне и темељне речи

Божије.

* * *

Човеку је лако да се моли кад одједном осети Бога. Тада молитва сама бије и тада

време не постоји, тада само тело може да се умори до те мере да човек не зна да ли га има

или нема, али оно не смета… Дешава се и обрнуто – да се молитва рађа из ужасне спознаје

своје беде, таквог удаљавања од Бога које за значи смрт, и тада ћемо, опет, звати и звати

Бога не знајући ни за време ни за умор, зато што нас је обузео такав страх од смрти. На

овоме се заснивају наша богослужења, зато што се она нису састављала у кабинету у

пријатној атмосфери. Њих су постепено стварали људи који су се колебали између ова два

197

пола или који су истовремено својом огромном душом обухватали и ужас своје потпуне

ништавности и бесконачну величину свог призвања и своју бескрајну беду и своје

безгранично богатство. Тако човек може да се моли. Подвижници су се тако молили. Нама

су ова богослужења делимично дата у овом виду зато што и ми имамо тренутке светле

радости и тренутке истинске скрушености духа. Али она су нам дата и као школа да бисмо

се научили овим расположењима, оним унутрашњим доживљајима, оном поретку, оном

виђењу ствари које се родило и које је хранило ове људе или је нашло израз у њиховом

животу.

Није могуће одједном увести човека у овакво богослужење. Он прво треба да научи

да се моли у буквалном смислу речи, односно да саучествује у она два основна доживљаја

(и у многоме другом, не само у ономе о чему сам сад говорио, него и у ономе о чему сам

раније говорио). И човека у ово искуство треба уводити постепено. Рецимо, у

манастирима младог искушеника не терају да стоји на свим службама од првог дана. Он

мора да се навикне. Биће васпитаван тако да постане гладан и жељан, биће му дато да

буде на служби тако да жели да остане, и неће му бити дато како би он пожелео да буде у

цркви, да молитва у цркви буде привилегија и срећа, и коначно, да молитва у цркви буде

за њега тренутак ликовања, радости, свете игре (сад мислим на цара Давида) или тренутак

радосног и светлог породичног сусрета као кад се после много година сретну чланови

једне породице и не желе да се растану, и пролази сат за сатом и ноћ је прошла, и јутро је

наступило, а они не могу да се одвоје једни од других. Међутим, за ово је потребно да у

срцу нешто постоји. Једноставно ишколовати и издресирати човека као што се дресира

пас да скаче кроз обруч није могуће, зато што се уопште не ради о томе да он развије

безгранично стрпљење или снажне мишиће на ногама да би могао бескрајно да стоји него

се ради о томе да се у њему роди осећање које га вуче у цркву да се моли. Не говорим о

томе да треба да научи и да разуме језик ових молитава. Овоме можемо да се учимо из

најједноставнијих молитава, као што каже епископ Теофан. Узмимо јутарње или вечерње

правило и немојмо само да га ишчитавамо, или још горе – одстојимо, већ у међувремену,

између тренутака молитве (односно стајања с Богом лицем у лице и општења с Њим

речима) треба да осмислимо ове молитве, да схватимо све што је у њима речено, значење

речи, мисли и осећања који су у њих уткани, треба да одосећамо ове молитве (ово је опет

израз Теофана Затворника) и још уз то треба упорно из дана у дан да примењујемо у

животу оно што говоримо у молитви. Ако си ујутру рекао: опрости као што ја

опраштам, а мислиш зло некоме – тог дана треба да учиниш нешто у овом смислу. Ако си

рекао неку другу реченицу или реч у молитви она мора бити испуњена у току дана. И ради

овога треба поделити вечерње правило на мале делове који могу да послуже као правило

понашања за неколико сати. Потом следеће и следеће. Тада цела молитва постаје жива,

зато што се она тако преплиће са животом. А увече, кад будеш долазио да се кајеш

имаћеш за шта да се покајеш и нећеш морати да размишљаш: „Шта бих рекао Господу? У

свему сам, Господе, грешан…“ Није истина, и хвала Богу што није истина: нисам у свему,

али ево у некој ствари сам грешан и треба да се покајем. Ако се људи тако буду

припремали они ће постепено ући у богослужење и тада ће ово богослужење постати

песма душе, а иначе – не, неће постати, осим ако је човек духовни геније, али онда ће се

он снаћи и без нас и наћи свој пут.

* * *

198

Употребио сам израз затворена врата. Наравно да то нису врата храма и врата

нашег дома, а још мање врата наше љубави, и понајмање врата наше способности да

свакога примимо као што је нас примио Христос, него друга врата, она врата кроз која се

ја сам ослобађам из унутрабивања и постајем, чак не ни путник на земљи него луталица.

Уђи унутар себе, затвори врата, постани унутрашњи затворник, и делуј и говори изнутра.

Опет, ово не значи отуђеност него сабраност уз коју човек у потпуности може да остане

унутар себе сијајући истовремено споља. Али ако имате свећу нећете је ставити на ветар

да би ноћу било светлије, ставићете је у свој фењер и притом ћете чврсто затворити фењер

да је ветар не би угасио, па ће свећа светлети и у тихој и у ветровитој ноћи. Ето тако исто

треба да унесемо унутра своју душу, да је уведемо унутра и оградимо је на неки начин

како ништа не би могло да угаси дух, да угаси светлост, да убије топлину и угаси сјај, и

она ће светлети. Стеци мир и хиљаде око тебе ће се спасити, говорио је Серафим

Саровски. И ово је могуће, али притом је потребно да све буде отворено. Једна од ствари

која ме је у једном тренутку мог живота јако запањила јесу речи Исаије: Дај душу своју да

је гладни растргну… Дај, нека је растргну, нека се насите, али не у смислу: разбацуј своје

богатство да ништа нема ни он ни ти.

[1] Митрополит Никодим (Ротов, † 1978), у то време – Лењинградски и Новгородски.

Вечерња молитва

Већина нас ступа у ноћ мира. Оставићемо по страни тежину дана, умор, бриге,

напетост, забринутост. Одложићемо све то на прагу ноћи и отићи ћемо у заборав. Ми смо

у овом забораву незаштићени; у току ових ноћних сати Само Господ може да нас закрили

Својим крилом. Он има моћ да огради наша срца од онога што може да исплива из наших

још увек неочишћених, непросвећених и неосвећених дубина. Он има моћ да огради наше

мисли, наше снове, да спаси наша тела. Ући ћемо у овај ноћни спокој, али се сетимо прво

оних који ступају у ноћ пуну бриге. У болници или у болесничкој соби има људи који

неће заспати зато што их нешто боли, зато што се плаше, зато што се брину за вољене, од

којих једни заједно са њима носе бреме њихове болести, а други ће осиромашити њиховом

смрћу.

Има људи који су у самоћи тамнице; неки од њих су млади, и негде изван зидина

постоји девојка коју воле, постоје њихова деца, њихови пријатељи, постоји слобода,

постојала је нада, а сад није остало ништа. Има и таквих затвора у којима су ноћи ужасне,

где ће сада почети ислеђивања; она трају дуго у срцу ноћи; некога ће тући, неко ће бити

подвргнут мукама. Они ће се вратити у своје самице изгубивши снагу и крочиће у дан у

којем за њих неће бити утехе, само страх пред ноћи која долази. Сада се над њима затвара

ноћ, страх обузима њихово тело, њихову душу. Осим тога, постоји у свим градовима

бучна ноћ, ноћ кафана, ноћ коцкања, ноћ пијаница, ноћ у којој ће младићи и девојке

изгубити чистоту, ноћ када ће супружници, заборавивши на љубав, обузети само жељом,

бити груби једно према другом.

Има људи који ће изгубити своју част и које ће бити срамота да се ујутру пробуде.

Има и оних који све то користе, који опијају, који саблажњавају, који трују дрогом, оних

који се смеју демонским смехом не схватајући да се решава њихова вечна судбина. Ове

нека сачува Господ, али и оне – нека помилује њихов Бог!

199

И има у овој ноћи оних који ће стајати пред Богом: мајка покрај дететовог

узглавља; жена или муж, поред супружника на умору. Има оних који ће ноћ посветити

молитви. У њој је и дечак који је са једанаест година отишао из Москве рекавши мајци:

“Бог ме зове да се молим у шуми”; прошло је већ пет година; он је сам у шумском честару,

у снегу љуте руске зиме.

И колико, колико других! У овој ноћи неће заспати лекар, и сестра ће се борити са

сном. Постоји читав свет живота и страдања, и наде, и смрти... и радости, и Божанског

присуства; све то постоји у овој ноћи. Пре него што се препустимо одмору, заблагодаримо

Богу за све што нам шаље, и замолимо Га да се Он док ми, заборавивши на све, будемо

спавали, сети страдалничких тела – како болесника, тако и проститутке, детета и старца;

заточеника којег ислеђују, као и онога ко га подвргава ислеђивању; онога ко користи туђу

слабост, као и онога ко је сломљен у својој слабости; онога ко стоји пред Богом у својој

пламеној борби између живота и смрти света. Нека Он помене све у Свом Царству, и нека

дође мир, и опроштај и милост. Нека сам ужас постане не крај, већ нови почетак. Нека се

Онај Ко је пред лицем издаје спознао највећи могући ужас у Гетсиманској ноћи сети свих

оних за које ова ноћ неће бити ноћ спокоја и одмора. Нека Он помене и нас, рањиве, и

незаштићене: препуштамо се Његовој руци с вером, и са надом, у радости због тога што Га

онолико колико можемо волимо, и што нас Он воли укључујући и Крст и Васкрсење.

Амин.