Часопис за књижевност и културу година I * број 3 – 4 ......лепи дани и одмор. Пред нама су нови задаци, нове

Часопис за књижевност и културу година I * број 3 – 4 * јесен – зима

Алиса Салопек Симо Б. Голубовић Винко Драча Предраг Опалић Милош Илић Мирјана Радујковић Милојковић Ана Стјеља Вида Ненадић Милан Шапић Душко Мрђа Зоран Андрејић Светлана Пешић Ненад Стакић Будимир М. Попадић Марија А. Погорилић Малвина Милета Валентина Вукман Марина Тот Марија Митрић Габријела Шљукић Вера Личина

Жарко Рафајловић Анастазија Христова Татјана Дебељачки

Дражена Ткалац Јавор Дајана Диверно

Теа Вилфан Душан Опачић Тијана Срдић

Тихана Мајсторовић Радислав Шакић

Божана Вукосављевић Ратко Белић

Драгица Љевар Марић Владимир Милојковић

Александар Киш Милкица Зорић

Душко Трифуновић Ласло Тот

Далибор Филиповић Никола Сегеди Гришка Драгин

Средоје Топаловић Владо Влаховић

ISSN 1820-8053

РЕЧ УРЕДНИКА

Драги наши читаоци, при-јатељи, пријатељи Клуба и писане речи, ево нас на почетку новог јесен-зима броја. Лето је за нама, лепи дани и одмор. Пред нама су нови задаци, нове радне победе и нови путеви. Кораке које смо пружили, ваља и наставити. Т р е б а и даље корачати, и даље ићи. Наставити започето. А ми смо започели издавање овог часописа... Без обзира на промене.. Објављивање часописа смо почели као Књижевни клуб Српског културног центра, а настављамо као Књижевни клуб Северна Звезда, јер је дошло до “малих” промена. Осим што смо променили издавача, као и име и седиште клуба, све остало је исто, како у Клубу, тако и у уређивању часописа. Издавач овог и наредних бројева Ћуприје на Јасеници биће Клуб љубитеља лепих уметности и Књижевни клуб, који је уједно и “наше гнездо”, где ћемо се и убудуће окупљати. Први број, број који је за нама, али који је као првенац, промовисан заједно са Јасеничким то-ковима, поред тога што је обишао целу нашу земљу, искорачио је и ван њених граница. Путем интернета читан је и у Хрватској, Црној Гори, БиХ и Реп.Српској... Отпловио је и до Аустралије, одакле нам поздраве шаље некадашњи наш суграђанин. Читамо се и у Енглеској, Немачкој, Шведској и у другим земљама, где год живе наши људи. Задржали смо прву идеју изгледа и фо-рмата часописа, као и стандардне рубрике у њему, али на већем броју страна. И овог пута ћете уживати у стиховима и наших чланова, али и пријатеља, који су се у великом броју јавили и пожелели да се нађу између ових корица. Дакле, највећи део часописа посвећен је поезији и прози а уведена је и нова рубрика Кад kušin ландара, која третира стваралаштво на дијалектима. Од нових рубрика ту су још Хаику и Нове књиге-аверс-реверс. Иза завесе доноси новости из позоришта и биоскопа а Спојене обале спајају нас са стиховима преведених са немачког језика. Времеплов наставља да бележи занимљивости везане за одређене датуме. Кроз Летопис ћемо се вратити у Вечери у Равелу, као и у вече отварања уметничког клуба и изложбе слика наше уметнице, и наравно, упознаћемо боље нашег пријатеља, госта про-моције Далибора Филиповића. Свакако и даље очекујемо ваше радове на “мејлу” [email protected] или путем поште на адреси Клуба. Рукописи се не враћају, нити се плаћа хонорар за објављене текстове. Исто тако, и даље је мој е-мail отворен за све ваше сугестије и коментаре. Алиса Салопек

Број 3 - 4 јесен - зима, 2008.

- Само да кажем да је лист СУПЕР и да жељно очекујем следећи број. Надам се да ће бити још бољи и разноврснији. Ваш труд се исплатио и као што видите, чули сте се чак и преко велике баре до ПЕРТА. Све најбоље и много успеха у вашем даљем раду жели вам ваш обожавалац и пријатељ из далеке Аустралије. Милан Шапић, Перт - Колеге пјесници, драги пријатељи! У овом свечаном и надахнутом тренутку када су сва пјесничка срца спојена а душе говоре истим језиком, када се рађа једно ново “дијете“, када се култура лијепо писане ријечи шири а истовремено спаја, ми из далеке Истре у овом смо тренутку са вама. Желимо да „Ћуприја на Јесеници“ повезује све људе жељне пријатељства, културне традиције, напретка и надахнуте ријечи. Нека стихови лете, нека их вјетар носи и распрши међу све људе добре воље... Наздрављујемо са вама, дижемо чаше у част једног дивног окупљања у част заједништва, и нека вас „Ћуприја на Јесеници“ повеже још дубље, јер ми смо једно. Дишемо истим плућима, говоримо истим језиком, имамо само једно заједничко срце, а душе су нам у разиграним стиховима. Наша вас Истра увијек срдачно прима и дочекује. Дођите! Зове вас море. Скупа ћемо стиховима крочити по валовима. Малвина Милета и Марија А.Погорилић, Истра - Прочитао сам Ваш лист преко интернета и драго ми је што постоје људи који су у стању да покрену овакву ствар. Пошто се и сам бавим поезијом то Вам шаљем неколико песама из моје збирке "Амајлија" која је изашла из штампе у новембру 2007. Нека то буде мој скромни допринос Вашим прегнућима а песме можете објавити уколико Вам се свиде и одговарају уређивачкој политици листа. Зоран Андрејић, Рача (крагујевачка) - Захваљујем на часопису који сте ми послали и учинили ме сретном. Држајућ га у рукама, задрхтала сам као прут од неизмјерне среће, што сам у друштву драгих људи и поета. Осјетила сам пружене руке и топао загарљај. Вољела би и даље бити дио Вашег друштва. У Вашим сам страницама препознала топлину и сву љубав овог свијета. Честитам свим младим људима који су својим ријечима доприњели овој љепоти од часописа. Желим свима пуно успјеха у даљњем раду, и још много лијепих стихова. Зар може бити нешто љепше од написаног стиха, који излази из душе? С поносом свима показујем Ваш часопис, пријатељима и знанцима. Искрено његова елеганција свима пада у око. Браво! Вољела би бити и даље дио његовог кутка. Немојте стати, лијепа реч се на далеко чује. Шаљем вам пуно љубави свима из клуба песника. Малвина Милета, Лабин

Ћуприја на Јасеници 1

2

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА

ЖИВОТ НЕ ПРОЛАЗИ - МИ ПРОЛАЗИМО ПОРЕД ЊЕГА

Да ли сте некада тек тако, безвезе, лутали градом? Ишли улицама без циља, без журбе, без бојазни да ћете негде закаснити, да ћете нешто пропустити? Да ли сте некада онако једноставно лутали градом, залазили у улице којима никада нисте прошли, или можда, нисте ни знали које име носе? Или су вас послови, проблеми и свакидашњост живота толико развукли, разапели увек на исте стране, на исте путеве, улице и пролазе? Можда у тој журби нисте ни приметили промене око вас: новоуређен излог, новоизниклу зграду, нове коловозе, лампионе или сређене тротоаре и нова шеталишта. Можда нисте ни запазили нову фризуру продавачице на киоску где увек, по навици већ, купујете штампу, или ново лице иза тезге у пекари, продавници, ново лице за шанком у кафићу, или новог колегу на послу. Верујте ми, и то се дешава. Често и не приметите како се, већ по рутини, крећете животом. Како вам је дан од јутра до мрака испланиран до у минуту, и како у свакој тој минути радите увек исте ствари. Увек сте у истом часу на истом месту.. И да корак на трен само задржите, да вас на трен нешто прекине, нешто одвуче... На друге путеве да кренете... Да ли бисте се изгубили у том дану? Можда бисте осећали да вам време фали, да вам мањка, да вам је један дан мало да све посвршавате... У тој устаљености постајете марионета времена, марионета свакодневнице. Губите себе. Погледајте около. Застаните на трен! Чему журба? Погледајте промене у граду, погледајте лица људи око себе, чујте и њихове мисли. Закорачите и у неке друге улице, зашто да не... Направите места корацима да пронађу и неке нове омиљене плочнике. Нека нова лутања. Нисам мудрац који зна одговоре на сва питања и који зна како да реши ваше проблеме - не нисам и не знам како да све што сте себи зацртали остварите у том дану, али знам једно (то сам чула од неког другог мудраца): Живот не пролази - ми пролазимо поред њега!

АЛИСА САЛОПЕК


СИМО Б. ГОЛУБОВИЋ ОВО НИЈЕ ЗАБРАЊЕНА ПЕСМА ОВО ЈЕ ПЕСМА СА НАЈДУЖИМ НАСЛОВОМ ИЛИ ПРИЧА СА НАЈКРАЋИМ САДРЖАЈЕМ А МОЖДА САМО НЕКО ДАВНО ОТКАЧЕНО ВРЕМЕ

Ја узалуд свако јутро берем тек дозреле трешње, погледом милујем младу траву, миришем дозреле кајсије и тражим оне изљубљене купине испод кошуље раскопчане, па у заносу скоро да се срушим, и поново се питам: Да Фројд ипак није био у праву?! Чини ми се као да поново чујем неки похотан кикот и урнебесан аплауз, па оживљавам неку стару тезу и са сетом певушим непостојећу "Мостарску марсељезу": "Кирије, кирије, кирије су скупе, ко не плаћа кирије, јебем га у дупе!" И као да опет чујем забринут шапат: Да ово није нека забрањена песма? Одговарам сад сам: Не, драга моја, ово није забрањена песма ово је песма са најдужим насловом или прича са најкраћим садржајем а можда само неко давно откачено време!

(одломак из истоимене збирке)



БЛУЗ О САМО МЕНИ ЗНАНОЈ ТЈЕСКОБИ Опет југовина матер јој јебем не подносим ју никако ритам Варшавјанке замукне потресен кривњом није то ништа, вјеруј ми само се бојим да нас не желиш А посвуда љето проводи вјенчања шкропи нас топлим сузама превари нас и њежно Непримјетно односи из наших руку свјеже убране макове Опет та југовина матер јој јебем и по твом лицу шири бриге и празнину сигурно се плахо питаш зашто сам прокоцкао свилу изнад наших глава Некад бих се растапао на овој киши Да, Малена једноставно би хтио нестати и ти би, у малој црној торби понијела пар добрих успомена на мене А у јесен кошуте ће дати траг мојим путевима ох, да само оне и уморни пијанци вјетар ће дотицати поља младенкина коса… савршено. Опет југовина матер јој јебем..


Винко Драча има 19 година, и живи у Загребу. Пише од 11 године и уписао је студије новинарства. Песме је објављивао на инте-рнету и у склопу пројекта “Преврат”, који је окупио неколико модерних хрватских и босанских писаца.. Ради као новинар ама-тер за лист “Нови Пламен”, где је објавио неколико чланака..

У овом броју фото-темат: суботичко позориште 1854-2008.

Број 3 - 4 јесен - зима, 2008. 4

ВИНКО ДРАЧА

Слово – Д Дубине далеких даљина дахом дробљеним доносе дивље дроздове. Доковима дарове дарујем, досањаном дану додира доводим древне духове. Давним дамаром даждеве дељем довека да додворим дланове. Слово – И Извори истина извирују испирајући историју исконских измирења, искорачи испосник истрајни избоден издајством идем ивицом искушења. Извија игличасто иње, избацујући илузију именом извињења, издајнички изјутра излазим измаглицом и иронијом истребљења. Слово – Ш Шармантан шарлатан Шехерезади шеваром шаљем шансоне шева, шкрто шапутање шакала шашаво шебој шамара. Шуштим шетајући шумовитом Шпанијом, штавише – шест шољица шкрипава шкриња штеди, шкољке шакама ширим шкргутаво штитим Шу. Шаљивом шљаму шаљем Шиву штујући.

Зграда Народног позоришта у Суботици изграђена је још 1854.г. Дана 16.децембра 1854.г. одиграна је прва представа.


ПРЕДРАГ ОПАЛИЋ СЛОВАРИЦА



6

УМОРАН, ВИШЕ

Уморан, више, од читања, писања, мишљења – себе; уморан, тешко се подигнем и приђем прозору. Приљубим се уз њега. Дахом замутим стакло. Неумивеним вршком носа ишарам масну флекицу. Гледам; и гледам, гледам. Не знам да ли је то пала ноћ, или ми ластино крило, за трен, склапа таму око очију. Гледам. Не схватам, је ли то белина сунца блешти са свеже офарбаних зграда – одбија се од стакала прозора – или се то, пак, бели смог. Кажем, не знам, можда је и ноћ. Јер, када је ноћ, све врисне у наранџастом пламену фабричке бакље. Аурора бореалис модерног доба. И све је наранџасто, наранџасто, нара-нџасто, наранџасто, наранџасто: град се чини као гњила мандарина. И толико сам уморан да ми се ни не лежи, већ само тако стоји. Стоји и пиљи; тамо, ка тој ватри. Тамо, тамо покушавам да нађем нешто што ми се увек чини да сам, нехатом, изгубио. Не могу то да назрем; да осетим – другачије до као тешки ваздух који удишем као течност. Чак и када се попнем на врх те одвратне куле у којој обитавам, животарим, чак и тада је несагледиво. Невидљиво.

МИЛОШ ИЛИЋ

Милош К. Илић рођен је 1987. године у Панчеву, где се школовао. Пише кратке приче од своје петнаесте године. Објављивао приче у зборнику “Рукописи”, и у „Алминим“ збиркама кратких прича, мањим локалним часописима и на интернету. Добитник је награде „Душковићева звона“ за 2004. годину. Студира на Филолошком факултету у Београду.


Изглед срушене позоришне зграде (2007)

Ана Стјеља је рођена 1982.г. у Београду. Дипломирала је 2005.г. на катедри за оријенталистику Филолошког факултета у Београду. Завршила је магистарске студије на истом факултету на одсеку Наука о књижевности. Објавила је четири збирке поезије: Моира, Атави, Еден&Хад, Три Гејше. Бави се писањем поезије и хаику поезије (на српском, енглеском, шпанском, порту-галском, турском), прича, есеја, књижевне критике. Бави се и превођењем поезије и прозе с наведених језика. Радове објављује у домаћим и страним, штампаним и online часописима. Добитник је неколико награда из области књижевности.

Ћуприја на Јасеници

АНА СТЈЕЉА

Тепих од цвећа, у башти - на изложби показује своје шаре. * Ружа има оштро трње да своје тело брани од убица. * Два љиљана, један у природи, други- мртва природа. * Црвено лишће ниже гране, корали на врату девојке. *Из збирке хаику поезије

Рибице гладне На површини воде - чекају храну... * Окитио ветар Врх гране гелегуње - најлон врећицом... * Шунка, јаја, рен На столу цица-маца - ускршњи празник... * Гранчица врбе Крај стазе до куће

МИРЈАНА РАДУЈКОВИЋ МИЛОЈКОВИЋ

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА - ХАИКУ

7

Родом из Реп.Хрватске, Милана Шапића ратни вихор доводи у Бајмок, а потом одводи у Перт, у Аустралију. Рођен је 1962.године и до сада није нигде објављивао.

Изградњу и опремање позоришта помогле су суботичке породице, свака је опремала своју ложу и биле су различите, 450 седишта у партеру, 45 ложа и 160 места за стајање.

МИЛАН ШАПИЋ РАСТАНАК Очи пуне суза говоре све патња бол у души живот мој се руши и коса полако седи бол и питање зар живети вреди...

ВИДА НЕНАДИЋ

НЕ КРИВИ МЕ Не криви ме

што не изађох из сопствене коже, што не прочитах ненаписано,

што не чух неречено. Не криви ме

што прећутах мој бол, верујући да немам са ким

да га поделим. Не криви ме

што не видех несагледиво, што не написах ништа, што не побегох и ја

мало раније, са тог губилишта.

Не криви ме што се не наоружах стрпљењем,

што не намирисах шта носи нови дан, што пустих да ми те однесе сан.

Не криви ме што не дођох ни мало касније, и што више нећу доћи никако.

Можда је боље тако.

Вида Ненадић живи у Ужицу. Добитница је овогодишње Деретине награде за најбољи роман.

Број 3 - 4 јесен - зима, 2008 8




ДУШКО МРЂА

Душко Мрђа је рођен 20.3.1978. у Бањалуци. Пише кратке приче, песме, афоризме, ради на роману и драми. Учествовао у писању сценарија за кратки играни филм. Објављивао кратке приче у сарајевском часопису Албум, бањалучким Независним новинама, у оквиру манифестације СКЦ-а Реч у простору у зборнику кратких прича Најкраће приче 2007, и на сајту omnibus.ba.

9

Решењем Завода за заштиту споменика културе зграда позоришта 1983.г. постала је споменик културе.

ЗЛО У НОЋИ Дан се своди на скуп ријечи: Добро јутро! - Како за кога. Шта има? - Шта ти треба? Како је? - Ко? Ђе си? - Овдје. Ћао! - Бог ти дао. Понекад је дан обогаћен зачинима: Здрав се болесноме жали. Богат сиромашноме кука. Незналица прича, паметан шути. Лопов поштеноме о моралу збори. Кулисе дана су разноврсне: Колективни смјештај заклоњен је пространошћу хотела. Превртање по контејнеру не чује се од музичког фестивала. Јаук болесног и гладног убједљиво је надјачан брундањем машина које реновирају улице. Дан хода на четири ноге: Телевизор је јефтинији од фрижидера. Манифестација је учесталија од вечере. Глупост је на цијени, зато што је забавна. Добар за друге- лош за себе; и обратно. О дану се може писати много, међутим за дан се може урадити мало. А има дана. У овом случају, писац је ограничен не само самим собом, него и простором на згужваном новинском


МИРИС ЉУБИЧИЦА Љубичице сам мирисао усред зиме Док су у земљи бокориле. Јер је цветање за мене било Далека будућност. Стргао сам маску од коже Са твог лица и поново угледао Претходну слику пред очима. Снегови су копнели, пролећа бледела, Јесен односила сама себе ветровима. Тужни дечак је испијао јутарњу кафу Са цветова узрелог маслачка. Већ сутра ће се сладити медом Подземних пчела боје глине И златом из њихових очију. Дан се повлачио у рупу Џиновске кртице и отуда терао Младу ноћ. Тужни дечак је пазио Да не пође за даном. Знао је да се дан рађа сваког јутра А човек само на свој рођендан. Млади сликар је затварао Ухваћене боје дана у бочице. Оне су се, стешњене, комешале Као зауздани духови. Боја воде се преламала у боју стакла Пред мојим очима. Боја неба је отицала у тугу. Мириси су утихли и преточили се У боју суза без бола

ЗОРАН АНДРЕЈИЋ

Зоран Андрејић живи у Рачи (крагујевачкој), пише поезију и има објављену збирку поезије Амајлија (новембар, 2007.г.). Песма Мирис љубичица је једна од песама из те збирке.

Број 3 - 4 јесен - зима, 2008. 10

Светлана Пешић живи у Власотинцу и ради у Културно-уметничком друштву. Косценариста је серије на РТВ Пинк: Агенција СИС и Кафаница близу СИС-а. Ове песме су награђене на Фестивалу у Ивањици и на Смедеревској песничкој јесени.

ЗГАСЛА Изгубила сам Сунце у себи Тачку по тачку... Реч по реч... Негде уз ветрове Препознатљиве од промена Прашњавих корака, Или испод неба Црног од облака, Или га је кришом Пролазности рука Украла Од слова до слова... Од звука до звука... Мних стихом До корена, до почетка времена, Да руковете сна У јаву сакривам... Мних да бивам - А то већ не бех ја... Сад - Паучину из своје зенице Сакупљам по угловима

СВЕТЛАНА ПЕШИЋ

МИХОЉСКА ЉУБАВ Све сам велике говоре потрошила. Сад тебе волим обичним речима, Кратком реченицом свакодневља: “Обуци јакну.” “Почиње зима.” Тебе сад волим природно, тако Као што птица шаком зрневља Храни се, као што ветар лако У гране се сплиће голе. Моје те песме воле Без помпезне риме, Без заклетва, без звона... Тихо, Као што се смењују дани и вечери, Да не наслути ико Сјај што у срцу трепери. Волим те бескрајним поверењем И опрезом припитомљене звери.





НЕНАД СТАКИЋ ШАРЕНГРАД Људи нису контали ту литературу. Откад је Џон истина добио стални посао, изгубио се, негде. Диринчи по цео дан, и тешко га је видети. Попићу чашу ракије и кафу, и отићи да шетам Булеваром војводе Степе. Нисам хтео у ову причу да убацим никакво улично насиље, којекакву негативну енергију, или тако нешто. Када шеташ Булеваром војводе Степе, сконташ - док гледаш преко пута, и видиш пар хала и небо у бескрај и чујеш цвркут птица - колико је та, нека идила и тишина важна у животу човека! Ту су и неке мале беле зграде. Мирне и идиличне. А ако ме буде мрзело да се брзо враћам кући, кренућу да бауљам још даље! Вратићу се кроз неке забачене телепске улице, проћи поред пар лепих цркава, и видети једну лепу велику гимназију офарбану у жуто. Све ово сам написао огорчен на бучну улицу у којој живим, и често од буке морам ноћу да устанем, и схвативши да не могу да спавам од пијаних гилиптера. Сурфујем по нету или гледам неки безвезни тв-филм, и тако стално. Ту су и неке мале луде птице које креште, и скачу по прозорима… Сада ћу покушати као човек коначно да заспим, јер ми је дозлогрдио урбани хаос! Бег у лимб сна и неку другу стварност, сада и одмах! У свет снова.

12



13

СВИЛЕНА НИТ Обузима ме жеља да своје уморне ноге од свих стаза живота одморим на шљунковитим плажама свог дјетињства, да своју измучену душу сакријем у крошњама наранча кроз које се плете пјесма веселог зујања пчела и бумбара који изводе свој величанствени плес на палетама јапанских ружа. И мисли пустим да лете низ Шквар, међу неке нове и непознате људе. Да загрлим оно двоје стараца који су били моји исто то кратко вријеме и дам им ово мало што је остало од моје младости и топлине. И кад се сјетим да ће у мојим вртовима дозрјети плодови воћки што савијају своје гране под теретом и да их нећу брати, онда се све у мени буни, и жељела бих да нестанем. Не знам да ли је то само због јесени или само желим бити далеко од свега што није море, камен и сол, или то што ми је живот сиромашан. Сиромашан мирисима, окусом, звуковима. А ја сам га изабрала, и не припадам нигдје. Успркос свему у мени је остало живјети још тисућу недосањаних снова, блиједих од мјесечине, спржених од сунца, увелих без јутарње росе, уморних од врлудања и исрпљених од лутања. Али сретна сам, јер знам да још увијек дубоко у мени тих тисућу снова живи. Између њих срамежљиво, још увијек живи и један сан о сигурним рукама, нечијем рамену на које ћу наслонити уморну главу од размишљања, без размишљања. Данас, само још желим пронаћи свилену нит којом ћу смислено повезати свој живот.

ВАЛЕНТИНА ВУКМАН

Валентина Вукман је рођена 1963.г. у Дубровнику. Детињ-ство и рану младост провела је у Оребићу, где је и настао велики део песама објављен у збирци Благо моје скривене шкриње. Од 1993.г. живи и ради у Дубровнику.

Дубровник

КАД KUŠIN ЛАНДАРА

MOJE DITINJSTVO Na crlenoj zemlji san rožena, na kozjen mliku zgojena, sura grota mi je bila kušin, takov je bija moj deštin. Hiža razlupana, siromaštvun upasana, puna mladusti, z puštenjen rakamana. Ni se ni gledalo ni pregledalo. Mrvice kruha su se z stola brale, stare kotule i zakrpane bičve su se duperale. Se je dišilo pravun besidun i lipotun. Boga se mulilo, obilovalo se dubrotun. A danas?

Marija Anđela Pogorilić Мање познате речи: kušin - јастук rakamana - украшена (песма из збирке Dih ljubavi, на истарском чакавском дијалекту – специфичан говор Ровињског села. Поред ове збирке, Марија је објавила и Kap rose на књижевном језику, а у припреми је и нова књига. )

NOĆ AMORA Samo jena noć s tobon, jedon bušić, jena kareca od žulja, noga poli nogi. Motomo tela kako glisti pokle dažlja. Tvoj dih na mene, pot kako rosa jutro na trove. Nemojmo se rasples neka noć duro zavajka. Malvina Mileta Мање познате речи: bušić - пољубац kareca - миловање motomo - мотамо се držlja - кише dih - дах na trove - на трави zavajka - заувек duro - траје (песма написана на лабинској цакавици)

14

Ровињ, Истра

Лабин, Истра



КАД KUŠIN ЛАНДАРА

15

Будимир М.Попадић, потпуковник Војске Југославије у пензији, рођен је 1954.г. У Силбашу. Средњу војну школу завршио је у Бања Луци а Војну Академију у Београду. Објавио је: Разоткривање сликара (разговори са сликаром Шандором Шлајфом), 2004.г. и Силбашка казивања, 2006.г. Пре неколико месеци из штампе је изашла књига Обичан диван силбашки. Живи у Новом Саду.

БУДИМИР М. ПОПАДИЋ ОПАНЧАРИ Опанке су носили к'о ваљда у сваком селу, они најстарији паори. Можда су и' понекаде носили и они млађи кад се кериду па оћеду да изгледају к'о деде ил' бáбе, ал' углавном стари. Лети, горе, бела кошуља широка тако на девет пола, а доле беле гаће тричетврт ил' од шес' пола, широке, комотне, да мож' да ландарају и све од избељеног кудељног ил' исто тако ручно тканог ланеног платна. На ногама црне опанке од, одоле, дебеле а од горе мекше говође коже, обавезно с језиком напред. Сотим опанкама си мог'о и лети и зими, по њиви, по ленији, посебно по стрњики ал' никако ниси мог'о по асфалту па ваљда зато данас ни не требаду млого к'о некад. Носиле су се и на босу ногу и на дебеле вунене чарапе, кад је јако ладно у опанак се и сламе турало, а канда су малко и жуљале док се не разгазиду. Знало је у њи' упадати и блата и прашине, ал' се оне лако чистиле, само и' изујеш и истресеш, удариш и' онако једну о другу. Оне за мало свечаније прилике, кад је требало на шор изићи и до дивана отићи, мазале су се с машћу, да будеду црне и да се сјајиду. Кошуље и гаће су се шиле у кући, ал' за опанке је треб'о мајстор, опанчар, а у селу је бијо, кол'ко се сви сећаду, само један, Родољуб Стојшић, боље га познавали само к'о Родољуб опанчар. Стојо је у Лењиновом шору а тамо му, у кући, и опанчарска радијоница била, са све кожама и алатом. Одавно више нема ни њега ни радијонице, а ни занат није им’о ко да продужи па саде нема ни једног у селу. Не носиду се опанке па и не требаду опанчари.

(Одломак из књиге - “Силбашка казивања”)


ЗАБОРАВ

Потражи ме у предграђу, тамо, где су

дивљи кестени изгубили хлад,

на утрини јалових беспућа,

током лета, у доба нашег

животног преображаја.

Можда те

и препознам по кораку,

испод сводова сасушене крошње

- занемарене

Имеле!


МАРИНА ТОТ

Марина Тот је рођена 1950.г. у Ријеци, основну и средњу школу завршила је у Панчеву, а факултет у Београду. Тамо негде међу звездама је њена прва збирка песама.

МАРИЈА МИТРИЋ УДЛАГА ЗЛАТОКРИЛА И када плави лептир промени боју очију, тугујем. Лагано привијам удлагу златокрилу на сломљени лет. Соколи, сретнивај, благоши исцељење. Лагано привиј удлагу златокрилу. Од новог лета ожиљци да забриде.

16



НЕ ЖАЛИ МЕ Теби, моје песме што читаш Што мислиш, док се питаш О чему, коме пишем Да ли и даље волим Сањам Да ли и даље прошлост гањам Теби читаоче Пријатељу или неспокоју Мој свет није твој Не размишљај Не замарај вијуге своје То је само моје Себично чувам све Написано можда је и лажно Или одавно није важно Све небитно је Али никада не жали ме

17

ГАБРИЈЕЛА ШЉУКИЋ

СИТНИЦА Могу ја још љубити У загрљају будити Могу дати себе Бити срећна без тебе Могу дати све Али као проклето Увек нешто недостаје

Габријела Шљукић је рођена 1980.г. у Јагодини. Сада је апсолвент Правног факултета у Београду. Поезију пише од 2006.г., а 2007.г. је била финалиста књижевног фе-стивала "Српско перо" у Јагодини. Песме су јој обја-вљиване у недељнику "Нови пут", часопису "Акт", збо-рнику "Сазвежђа 6" чланова Савеза књижевника у отаџбини и расејању са седиштем у Београду. Члан је више књи-жевних клубова, а Стазама снова је њена прва збирка песама.

(из збирке Стазама снова)


ВЕРА ЛИЧИНА ЕЈ, СУДБИНО Еј, судбино! Проклета да си! Отимаш ми плаветнило неба над мојом кућом. Орах у коме сам свила гнездо детињства. Олистале крошње кајсија и старог дединог дуда. Отимаш ми шљиве покрај винограда, грожђе мирисно, бело и црно, капљу вина што за славу спремам. Славски колач и чесницу, сузу у исплаканом оку. Отимаш ми родне доље плугом заоране. Вечерње стопе сумрака, багрењаке и врбаке. Њиве житом позлаћене, румене булке у банатском риту, мирисну липу и покошено сено. Пуне котарке златног клипа, к'о дукат до дуката. Отимаш ми звездано небо над мојом реком, сумраке тамом замотане. Шарену дугу после кише, босоного детињство. Отимаш ми оно на што имам право. Али ти не дам мајчину сузу, искру радости у њеном оку. Не дам ти нежне додире док милује ми образ и глади косу. Не дам ти слике, завичај што у мојој глави спава. Не дам ти успомене. За инат!

18




ЖАРКО РАФАЈЛОВИЋ СМРЗНУТА ЈАЈА

Пробудићу све станаре света да пронађем напрслу колевку изгубљених дана Узнемирени погледи клизе скривеном путањом нада Испружена рука времена шчепа моје нејако ткиво и баци га преко звезда у празнину ноћи Крик на небеском шару Смрзнутом јату птица отпала крила.

АНАСТАЗИЈА ХРИСТОВА

ИПАК... Људи саосећају са онима који су доле, али следе оне који су горе. Ипак, бори се за оне доле. Што градиш годинама може бити уништено преко ноћи, ипак гради. Људи уистину требају помоћ, али те могу напасти ако им помогнеш. Ипак, помажи људима. Људи су неразумни и себични, ипак их воли. Чиниш ли добро, оптужиће те да имаш себичне, скривене мотиве. Ипак, чини добро. Ако си успешан, имаћеш лажне пријатеље и праве непријатеље. Ипак, буди успешан. Добро које чиниш данас ће бити заборављено сутра. Ипак, чини добро. Искреност и поштење учиниће те рањивим. Ипак, буди искрен и поштен. Највеће људе с највећим идејама могу срушити најмањи људи са најмањим идејама. Ипак, мисли велико. Дај свету најбоље што имаш, а добићеш шаком у зубе. Ипак, дај свету најбоље што можеш. Запамти: Нико не одређује ко ћеш ти бити осим тебе, Бога и твог одговора Њему...

19



(без наслова) *

У стијени остављам одраз Глас и слутњу

Ко малу немарност У провидном лету Откованих крила Полетјех свечано У вече пуно брига.

Умирући одлазим

Нигдје више живјет' Из невеселих вртова Што већ тужно сахну Мисао је немоћна Да смисао тражи

Мудра ко безбрижност У предјелима змија.

Може се прочитати Сан у земљи спава Свечаност љета

Трајала би вјечно На проклетом средству

Страшно ругло бива Жена ил' машта

Птица ил' планина.

Охолости сјенка ћудљиво се дичи Траје мржња ствари

Што једна другу спотиче Свјет у мене

Залази у нескладу Јесам ли умрла

Ил' нестала На крижу остах жива.

ДРАЖЕНА ТКАЛАЦ ЈАВОР

22



ТЕА ВИЛФАН (без наслова) * подари ми додир вјетра пољубац сунца подари ми хаљину корала и боје твоје душе поклонити своје срце теби хоћу и свој дах љубави.... * отворила сам прозоре угледала твоју сјенку потрчала према сунцу стигла те поново отворила прозоре и пустила своје срце

ДАЈАНА ДИВЕРНО ЕРОТИКА Еротика - пуштам да ме носи низ снове. Тако само пловим и ширим длане и покушавам да обуздам себе. Све мисли луде и жудне ка теби плове, лете и хрле неспутане, саме. Сваке ноћи на дну душе тражим тебе. И маштам о неким повезима од коже, маштам да се стапам са твојим теном, а твоје руке су као окови на мојим грудима. Маштам и маштам. Луди снови се множе, а чине ме час уздрхталом, час понизном, сненом. Скривам те страсти својствене људима. Еротика! О томе бих да ти причам сада, више нисам спутана, више нема краја а смишљам неке луде ствари да пробам са тобом. Дрхтим сваки пут кад ноћ као перо пада, и желим те, желим, желим до бескраја да водим те уздрхталог и страсног са собом. И тако на тим таласима луди снови се множе све се врти као чигра у таквом сплету, док на облаку страсти корачам, путујем. А спремам ти већ неке повезе од коже, и неколико ланаца да те окујем у цвету. Еротика?! Па да! О томе бих да дискутујем!

23



ТИШИНА Мрачна и језива тишина Склониште непрекидних брига Претвара се у низ несрећних слутњи Далеко од Тебе, далеко од сна Где бих могао ноћас да Те нађем? Да Те позовем Демону што ме гони, да заварам траг Да легнем са Тобом на сигурном и скривеном месту Крај камина да утонем у заборав Да ме додир Твој, страха вечног ослободи Једном бих да запевам, а љубав не поменем Да усне Твоје, оличје дивљег црвенила На телу мом, вечни траг оставе Да прво јутро слободе дочекам Затворених очију, насмејан... Упокојен Дочекао сам и још један дан Још једну таму, црњу од ноћи Малаксао и слаб, рањив и блед Као и увек неспреман за борбу Али увек рад за још један удар И дијагнозу преживеле клиничке смрти Нови дан као ново бекство Ново поглавље јада и срама Нова понижења и одлагање погреба свог Пун поглед у обест, бес и пакао Још једна шетња са духом прошлости Још једна превара самог себе Још један вечно избрисив траг Још један мање, али ипак мучни дан У тим данима суморним Вино ћутке распоређује ноте Просипам досаду своју У још један досадан дан Дочекам и дубоку ноћ будан Чезнем за великим сном Тонем у молитву да извадим мир Да легнем на велика крила мрака Онако лепо, као у сну...

Душан Опачић је рођен 5.10.1977.г. у Београду. Новинар по професији. Живи и ствара у Београду и Никозији (Кипар).

ДУШАН ОПАЧИЋ

24



ТИШИНА Тишина Док кораци бешумно, губе се у тами страшни крик гаврана над тишином пара, само празном душом ветар провејава и лет сувог листа у вечност претвара. Над палим чардаком само ђерам стење слике у сећању а зидови голи, пукотином зјапим, ко рупе у зиду, касно сам сазнао да тишина боли. Узима полако, нем сам да се браним и последњи уздах у грлу се суши, док затварам очи, ја је само храним пребирам сећање, док ме не угуши.

РАДИСЛАВ ШАКИЋ

*(без наслова)

Не жали мртве, свете, бићемо поново с њима, где пију се рујна вина, где горе ватре без дима, где не постоје власти него власт, где не постоје части него част и једина сласт је сласт вечног живота. Не жали мртве свете они су нашли свој спас, мртви би, изнад свега, требали жалити нас. Али због чега? Бићемо поново с њима, где пију се рујна вина, где горе ватре без дима, где не постоје царства него царство, где не постоје цареви него цар и једини дар је дар вечне љубави...

БОЖАНА ВУКОСАВЉЕВИЋ

Радислав Шакић живи у Сомбору, пише поезију и прозу, а покренуо је интернет страницу посвећену сликама из Војводине http://radee.kicsiszivem.com/

Божана Вукосављевић живи у Суботици.

25

Број 3 - 4 јесен - зима,


РАТКО БЕЛИЋ ВОЗДИГНИ 0, Косово! Сузо неискапана, зеницо ишчупана! Обневидело у тами крвника, Постојбино, колевко у огњу и мачу! Звездо падалице, јецају славуја поломљених крила. Пропланку среће, шумо боли. Рашчеречено! Располућено! Бистра водо крвљу изапрана. Умом помраченим. Воздигни! У божуру цвету прах и пепео. Завештај! Иконе свете, обасјај. Заветом заветуј раба. Простри му одар у небо да узлети, да осети милост праха отаца, Бога. Дугом растерај све што раставља небо и земљу, прах и пепео, иконе, крајпуташе и памћење. Громом удри а муњом сажежи памћење краткопамћеника, силника. Одузми нечовештву не Подари га умом. Уразуми неразумне. Не задај боли. Воздигни! Воздигни раба свога!

26

СЛИКА Одазивала сам се на сва послушања И она тешка Само свој глас сам начетворо савијала Одмењивала Јефимију у везу чија се шара споро обзнањивала a чворови били учвршћивани на наличју. Цртала овећу кружницу и дизала је изнад главе да у огледалу спазим светицу то немогуће стање душе За круну Ирине Кантакузен Бранковић Нисам имала стрпљења: порфира се не слаже Са бојом мојих гена. Сумњала у истину коју није било Могуће замислити као слику, Сликала само оно што није могло Да се види ни на једном месту. Накнадно шетала по пејзажу, Плитко у реку зарањала шаке. А преко воде на том 60х80 формату Линија хоризонта не дели – она сцељује јер бојом свршетка земље почиње боја неба. Изнад нејасне црте тих уста која узмичу на свако прилажење, досликавала сам трунку на бледом кармину неба. Шта све може да стане у развучени квадратни сантиметар флеке! Па како да не дозволим себи Сто дужи прашњавог пута који Сведе мој раст својим трошењем на милиметар, а мрља, тај плод несавршених чула надраста – да би изнедрила детаље. Озбиљно дубоке посаврнуте огреботине Понављаног светла и таме водим док се не састану испред флеке ето, родим недоумицу претежно гараву: идем ли ја тамо извору браздом узораном или све дужи преврнуте земље тамо увиру. Не, ништа овде не почиње откључавањем Ни виолинским, Да се после не би закључало тачком.



Драгица Љевар Марић рођена је 1952.г. у Српској Црњи. Школовала се у Кикинди и Н.Саду, где и сада живи. По занимању је сликар са тридесетак самосталних изложби у земљи и ван ње, бави се и писањем поезије, коју није објављивала у последњим деценијама а за коју је у ранијем периоду добијала књижевна признања.

ДРАГИЦА ЉЕВАР МАРИЋ

27

Број 3 - 4 јесен - зима,


ВЛАДИМИР МИЛОЈКОВИЋ ВОЂЕЊЕ ЉУБАВИ Сједињени чежњом у белој памучној свили у локви слузи без мириса у облаку задаха зноја и страствених крикова

Стварајући будућност за неко труло сећање на савршен тренутак жеље и грешних мисли на зачељу досадног дана Покушавајући одагнати једноличност живљења на рубу процвале апатије на иверици старог кревета што вуче корење прошлости

Где буде се духови старица и стараца давно у њему одапелих са жудњом сећања на смрад давно ишчезле младости Будимо страствену подсвест и савршен надражај слободе набреклог уда и натеклих брадавица док две немирне душе траже трен измишљеног осећаја везаности.

28



ТИХИ СНЕГ Топла соба и дашчани под, сенке на зиду, враголасте, разигране твоје тело, наго пред камином и тада помислих - мој је цео свет. Док тихо, тихо, пада снег... У мом је оку искра, у срцу мир док те посматрам како сниш. Ван овога не постоји ништа спрам овога све је ништа. Док тихо, тихо, пада снег...

СЛУЧАЈНИ ПУТНИК Ветар носи ђубре са улица и о ноге ми обавија старе новине- на авенији изгубљених снова. Улица широка и пуста моји кораци вређају побожни мук, кварт глув за питања дошљака. Прилазим вратима и бојажљиво позвоним, питам се, јесам ли ја то починио грех? Брава шкљоца, отварају се врата и живот ме усисава у себе.

29

АЛЕКСАНДАР САЛЕ КИШ

Александар Киш је рођен 2. нов. 1977. г. Завршио је средњу техничку школу и за сада је индекс остао “заглављен” на Правном факултету у Београду.



СЕЋАМ СЕ ДРЕНА Свакога часа, свакога трена ја очекујем да сретнем Дрена. Хладно, кажу Хималаји сад га држе моји снежни загрљаји, та белина, слепа, глува нашег друга сада чува. Па ипак, кад сунце на небу најсјајније заблиста видим да смеши ми се он - најбољи алпиниста. Сваког часа, сваког трена очекујем да чујем Дрена. Бацим поглед у висине тамо одјекују његове цапине, и кад киша ситно везе чујем његове дерезе. Сваког часа, сваког трена очекујем да видим Дрена. Сад ће он бициклом проћи поздравити ме, па ће проћи. Па ће током састанка планинара наслоњен на руб шанка да одмара. А кад жели нешто рећи он тад седне поред пећи... Сваког часа, сваког трена очекујем да видим Дрена. Нек' се вечност не увреди, ал' на Дрена чекат' вреди. И зато сваког часа, сваког трена док чекам - ја се сетим Дрена.

МИЛКИЦА ЗОРИЋ

Песма посвећена Дрену Мандићу, алпинисти, члану ЖКП Спартак који је 2. августа ове године трагично настрадао приликом успона на хималајски врх К2 у својој 32. години живота.

Дрен Мандић уочи успона на К2

30


Panta rhei...

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (1933. - 2006. )

ВЕЛИКЕ ВАТРЕ Прво сам сазнао ко сам а онда кренуо свуда где има и где нема што усамљени траже. Од свега дигао руке кроз зверка на опрезу кроз појас мртве стазе кренуо у ту језу. Што год сам горео дуже мање сам грејао зна се велике ватре служе да мале ватре гасе.

ДАЉИНЕ Даљина није ништа она узалуд мами ако на крају пута опет живимо сами Векови ништа нису само слојеви праха ако је љубави било увек мање од страха Даљине ништа нису до знатижеље пуке јер све што је моје на овоме свету то је на дохват руке Векови нека теку по своме тајном плану а све што је моје може да се деси само у једном дану

31

НОЋУ сви смо сами а живимо својих стотине живота Ноћу ко нас тражи може да залута јер ми боравимо негде на по пута између себе сада и никада и живимо својих стотину живота.


Како су моји прсти тако зелени Цветове сам ја откидала; Они желеше за мене цветати И морали су преминути. Како се само нагињаше према моме лицу Попут стидљиве побожне песме, Ја бејах у мислима, не пазећи И свинух их ка мени на доле, Тргајући дражесне чланке У безбрижној храбрости. То потече њихова зелена крв Посвуда око мојих прстију; Они не плакаше уопште, они не кукаше Они не преминуше посебно звонко, Само тамна посташе њихова лица Попут мрачног неба. Ускратити ми не могаше ништа Иначе би учинили то засигурно; Где ли сам ја само одлутала У засењеној тмурној лудости? О, сулуда дечија игро, О, бескрвно проливање крви! И много слично животу Остаје ми склопити очи, Јер што се збило, збило се И ко може јамчити за будућност? ANETE FON DRROSTE HULSHOF (са немачког превео ЛаслоТот)

Subotica, Karađorđev put 72

Рубрику подржава:

СМРТ ЦВЕЋА

32

СПОЈЕНЕ ОБАЛЕ (преводи)


АФОРИЗМИ

33

• Пензионерка на зиду своје собе нацртала грожђе, верујући да ће га и окусити - макар као мисаону именицу.

• Инсекти и црви су опстали, захваљујући мелоризацији земљишта од раније, данас они једини истински познају сладак укус "РЕФОРМ ТОРТЕ" а да нису у ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ..?

• Када се динар буде котирао као ЕВРО-ЦЕНТ потрошачка корпа ће бити довољно дубока да се прогласи за СЕДМО СРПСКО ЧУДО...

• Стоји у пози Наполеона, а шињел му недостаје...

Мирјана Радујковић Милојковић

“Ноћне море” • Они што су нам обећали „мед и млијеко“, још увијек преливају из „шупљег у празно“. • Прогледали би ми можда они кроз прсте, да ме нијесу држали за грло објема рукама. • Олимпијаде се памте по „вјечном пламену“, а ми по томе што смо вјечно у пламену. • Некада сам говорио српски у Црној Гори, сада Говорим матерњи на овим просторима. • Мене су избацили из кафане. Остале су похапсили. • Ови што имају за виагру, не јебу живу силу. • Кад год ме ословљавају са „ви“, знам да сам под присмотром. • Сан сваке нуле је да јој се диви бар тачка. • Братски смо се подијелили да би добили што љуће противнике. • И покојник је био против своје сахране, али је био оправдано спријечен да се изјасни. • Руку у рукавицу, Чарапу на главу, главу у торбу... То је балкански маскембал. • Како да изаберемо најбољег, кад су сви исти!? • Какве је све истражне радње предузела полиција, није могла установити чак ни обдукција. • Можда дјелује да смо се продали јефтино, јер је провизија пословна тајна. • Да је у вину истина, многима би га прописивали на рецепт. • Знала је да није крива, али је збуњивало то што су свједоци тврдили да је невина!? Владо Влаховић

ПРЕДСТАВЉАМО...

Број 1 - 2 пролеће - лето, 2008.

ДАЛИБОР ФИЛИПОВИЋ - ФИЛИП

Далибор Филиповић Филип рођен је у Бору, 1976.г. Сада живи у Књажевцу, добитник је преко 60 књижевних награда и аутор око 10-так књига. Пише песме, лирске записе, кратке приче, афоризме, хаику.. Утемељивач нове авангардне форме Нео-Софија (колажна поезија). - Кад би те неко упитао, Филипе, шта радиш ти у књижевности? Шта радим у књижевности је мање битно од онога: Шта чиним за књижевност. Бавим се издавачко-уређивачким послом при књижевном клубу Бранко Миљко-вић; годишње објавимо између 25-30 књига; то је око 9000 примерака књига. Поред тога, помажем многим писцима (претежно младим) да објаве књигу; подижем ниво свести и ширим им видике; указујем им на тривијалност, грешке, устаљене тематике, излизане шаблоне… упућујем их на одређене књижевне конкурсе; повезујем писце сличних погледа, ставова и стилова; често им исправљам рукописе, предлажем редослед песама; уређујем књиге; враћам и ширим љубав према читању; узвишавам и оплемењујем књижевност, чиним је растегљивом; иновирам је, употпуњујем; коцкица сам њеног мозаика… Служим. - Причај ми о крају из ког долазиш, крају у ком живиш. Каква је ситуација с књижевношћу тамо? Књажевац је град културе. Расадник даровитих и талената. Моји суграђани су, не само навикли да присуствују каквом културном догађају, већ им је то и духовна потреба. Што се тиче књижевности то је публика, којој се не може подва-лити, али која ће толико бити фина да евентуално своје не-задовољство неће јасно исказати. Бар не у присуству аутора. Публика, која ће без срама и снебивања да приђе неком писцу, покаже интересовање или потражи књигу, било да је дотични афирмисан или почетник. Сваки писац ће бити испоштован, удостојен пажње. - Опиши ми један свој дан. Просечан. Један од оних сивих, који се понављају. Мој просечан дан? Сив? Ха, па других и немам! Углавном се будим рано, око седам, пола осам. Обично (цензура). Око осам одлазим у Дом културе, где је седиште нашег Клуба. Прекуцавам текстове, радим прелом; одлазим у

пошту по пошиљке или банку, шта-мпарију и сл. Око један одем кући, спремам ручак или обавим неки од осталих кућних послова; слушам музику; играм шах са комшијом; читам; или одем код девојке; (цензура) потом играмо јамб, домине или неку игру на компјутеру. Увече одгледамо неки филм. Затим (цензура). Заспим око 23-23и30 часова. То би био неки просечан дан.

34


ПРЕДСТАВЉАМО..

-Читаш ли, Филипе, и шта читаш? Са седам година сам почео да читам стрипове, па бајке, СФ литературу, да бих активно читање поезије упрактиковао са неких 10-11 година. Данас, претежно читам поезију и кратке приче. Највише волим зборнике и књижевне часописе. Зато што тада могу да пратим стваралаштво више аутора; да видим многе теме, стилове, форме… из биографија да сазнам нешто више. Добијам доста расноврсних књига и рукописа, тако да увек имам нешто свеже и ново за читање. О часописима и новинама да и не говорим. Из моје колекције књига, издвајам и препоручујем: Господар прстенова - Толкин, Камен моћи - Ханс Беман, Благо Сијера Мадре - Б. Травен, Песме - избор, Васко Попа, Ћераћемо се још - Матија Бећковић, Потпуни говор - Дејан Алексић, Из дневника - Драгослав Андрић, Расрчнуће - Марко Вуковић, Аги и Ема - Игор Коларов, и друге. - Живиш ли од књижевности и мислиш ли да ту има каквог хлеба? Поезија храни душу, а не тело. И не треба да има хлеба од ње већ ради ње. Пишемо песме да бих их сакупили – објединили у књигу. Књигу која ће бити у потрази за читаоцем, а не купцем. -Имаш ли страсти осим књижевности, дабоме, које су? Страсти поред поезије? Може, за почетак једна лична анегдота (на мој рачун): Увек сам волео старије госпође, даме, девојке… Разлика је била од 1-26 година. Моји родитељи се нису мешали у те односе и моје изборе. Једном приликом мајка ме упита: “Чујем, идеш са неком новом плавушом. Каква је? Старија, млађа?” “Мама, шта да ти кажем, цело њено детињство је у црно-белим фотографијама.” Компјутерске игре. Пуцачина у првом лицу и флипери. У стању сам да по 10 сати дневно проведем пред монитором. Занесем се. Ма, ја сам рођени занесењак. Обожавам да играм шах. Добро играм шах. Најчешће без рокаде или је направим у задњи час на супротну страну од противникове и пореметим му планове. Волим сувише отворене партије или тотално затворене. У стању сам да играм и по цео дан, без умора и пада концентрације, али то се одрази касније на друге работе. Ако ме разумете шта хоћу да кажем... Доста времена ми је испуњено и музиком. Стари рок, блуз, џез, орјентална, староградска, ромска... -Где се видиш у будућности, Филипе? Имам осећај да ће снимити филм о мени. Нека буде забрањен за младе испод 16 година. (knjizevnost.org)

35


ИЗА ЗАВЕСЕ

АААА, ПОЗОРИШТЕ, ЈЕ ЛИ...? Разматрајући ток догађаја око градње нове

зграде Народног позоришта у Суботици, ослањајући се на податке, нацрте и друге детаље понуђеног (усвојеног) пројекта, те на неке цитате и закључке неуобичајених, али нимало интересантних књижурина покривених дебелим слојем прашине, запитао сам се какав бекгроунд има ова прича.

Већини информисаних грађана добро је познато да се позориште (у најмању руку данас у Србији, а да не истичем коефицијент у Суботици…) сматра као једна од најнепрофитабилнијих инвестиција, било са економског било са културног аспекта. Проценат незаинтересованости за ову врсту уметности све више и више је у порасту. Данас је овај феномен заменио биоскоп и добро прихваћен реалити шоу. Да видимо зашто се онда толико инсистира на динамичном реализовању овог пројекта.

Градитељски симболи, и украси на фасадама очигледно упућују на присуство окултизма и езотеричког рада на овој тезги, базираној на спектакуларним стубовима (Старог Позоришта), камену темељцу Новога храма. Интересантно је још и то да се сама зграда налази у жаришту догађаја старог центра, на изузетној позицији која надзире Градску кућу — симбол Суботице. Ново позориште ће имати три дворане, од којих ће вероватно једна (унапред оправданим изговорима) увек бити затворена за ширу јавност, али она ће заправо имати сасвим другу, неуобичајену функцију.

Одлуке о спровођењу радова донете су ‘сасвим случајно’ баш негде око 2006 године, са закључном реализацијом предвиђеном за 2012. годину (или шест година мање респектујући космичку грешку Старог календара цивилизације Маја). Овај транзитивни период, бар у неким затворенијим круговима, свету је познат као праг Нове астролошке године, чији је видљиви ефекат стварање Новог светског поретка.

Позориште пре рушења

36

ИЗА ЗАВЕСЕ


Завидан број маркираних особа које су регистровани чланови извесних тајних клубова... Остаје отворено да ли је у питању лични интерес, културно – образовно добро или нешто неупоредиво много веће, шта не слуте чак можда ни они сами.

Та грешка је сам начин финансирања по-ступка извођења радова, финансијски маневар – ПЉАЧКА – која ће последицама теретити ге-нерације скромних грађана који су ионако на рубу животног опстанка. Модерна архитектура наслоњена на темеље слободних зидара присваја симболику и квазиритуале древних градитеља, који се, међутим, никада нису шепурили овим чином нити припадношћу било каквој организацији, а ми смо добили случај непрофитабилног опуса, нискоква-лификоване Ложе у чијем је циљу обједињавање полуписмених и плитких државних функционера ради егоистичких политичких играрија и фина-нсијских манипулација.

Ово је тек увертира… У свом прошло-годишњем тексту (Субкултура, Суботичке новине бр. 29/2007. стр. 6) индиректно сам наглашавао неколико много озбиљнијих акција које сведоче о критикованом деловању. ‘Пророчанство се, очи-гледно, временом обистинило’… отуђивањем Сина-гоге од Јеврејске Заједнице, и урбанистичким тенденцијама према одузимању дела Фрањевачког Манастира; деградацијом најипмозантнијих ку-лтурно - историјских добара.

У наредних пар година сам систем ће толико ојачати, да ниједна организација више неће бити способна да решава случај ко-румпираног града и очисти са положаја бескорисне бирократе псеудодемократског режима који без икаквих валутативно-моралних норми регресивним кораком воде друштво у пропаст...

37

Никола Сегеди је рођен у Суботици. Гимназију је завршио у Бачкој Тополи. Живи и студира у Риму.


ШТА ТО БЕШЕ БИОСКОП или СУБОТИЧКИ ЛЕТЊИ БИОСКОПСКИ КОЛАПС СУПЕРМЕНУ НЕМА КО ДА ПИШЕ

Лето, а у сред лета Палићки фестивал европског филма, ето већ XVII по реду. И то са све пратећим програмом, што на Палићу, што у Граду, а што у оближњим варошима, варошицама и селима. А за то време сви, односно једино преостало суботичко биоскопско сироче муку мучи, што са собом што са публиком које нема па нема. А филмски хит за хитом пролази ли пролази. Публике додуше нема претерано ни на самом Палићком фестивалу, односно на њеном главном менију – летњој позорници. Осим првог дана када је било отварање фестивала, пролазе вечери са полупуним гледалиштем (да не кажемо полупразним седиштима-клупама). Да ли све (не)захтевнија публика нема више стрпљења за уметничке филмове и теме које третирају имигранате, гастарбајтере, трговину људима, насиље у породици, отуђеност, депресију итд. Не могу да верујем, нити желим да прихватим, да је „америчка пуцачина“ мерило гледаности. Биоскопи нису оно што су...

Биоскопи одавно нису оно што су некад били. Променили су свој имиџ. Нема више загушљивих и прашњавих уџерица у којима су избијали осигурачи на сред представе. Нема више ни оно што личи на све друго само не на место где би неко пожелео да проведе пар сати. Одавно нема агитпропа ни филмских новости. Нити су биоскопске сале зими хладне а лети спарне. Побољшан је комфор у целини, сале су модернизоване, са удобним седиштима, чисте, док су пројекције квалитетније а тон изоштрен. Клима је одавно уведена. Све зарад удобности публике. У Европи (ах, та Европа), већ пар деценија су у моди „мали“ удобни биоскопи опремљени свим техничким новотаријама. У Јапану, су отишли дотле да на фи-лмовима у сценама које су набијене емоцијама, на публику делују мирисима који гледаоцима маме сузе. Предузимљиви људу су пронашли начина да удовоље филмаџијама и филмофилима.

Публика није оно што је...

Но, „ново доба ствара нове људе“. Опсена великог платна, те заједничко дисање узбуђене публике замењено је кућним ДВД биоскопом или компјутерским екраном. Обилазећи биоскопске сале можемо да приметимо да је то што је остало од публике у старосној категорији, како веле статистичари, углавном млађе категорије, дакле они који тек треба да се изграде као стална филмска публика.

38

ИЗА ЗАВЕСЕ

ИЗА ЗАВЕСЕ


Биоскопска публика? На пројекцији најновијег хит филма (урађеног по највишим технолошким достигнућима) „Супермен“. Супермен изводи низ вратоломија не би ли спасао свет од неваљалаца, покварењака и бараба. Потом одлучује да оде заувек. Лин (његова девојка) у сузама пише на лап топу „зашто је Свету потребан Супермен“. У сали тишина, емоције надиру. Тишину одједном прекида шмрцање девојчице коју је разнежила последња сцена на филму. Светло се пали. У сали је свега седморо гледалаца. Но, исказана осећања оне де-војчице као да ме убеђују да није све изгубљено, али да готово ни сам не верујем у то.

Последњи филмски хит, који је пунио биоскопске сале, био је домаћи филм Здравка Шотре – Зона Замфирова. Све се изменило. Стална публика одавно не постоји. Само случајни посетиоци. Остао је ту и тамо по који филмски заљубљеник. Један од последњих таквих заљу-бљеника је наш суграђанин А.Д. Уствари дотични је прави правцати филмофил који не пропушта ни једну филмску пројекцију у Граду. Филозоф по образовању, естета по емоцијама, каже да у биоскопима још увек могу да се гледају добри па и одлични филмови, а на питање зашто публике има све мање одговара (кроз спектар својих критеријума), да је морална криза новог доба пренета и на биоскопе и публику, па отуда и овакво стање. Нема лошег филма

И док му ситне, немирне очи живо играју по биоскопској огласној табли где је изложена фотографија Супермена, још додаје да не постоји лош биоскоп и лош филм. „Можда неприпремљена и необразована за филмске пројекције публика, али филм не, филм никако“.

Ја му верујем. У потпуности. Гришка Драгин

39

НОВЕ КЊИГЕ - аверс-реверс

Број 3 - 4 јесен - зима, 2008. 40

Пре неколико месеци из штампе је изашла прва збирка песама нашег младог песника Пере Пеића Тукуљца, под називом "Ски-тања", у издању фондације Фокус. Поред тебе као аутора и Фокус фондације као издавача, ко је још радио на збирци?

- На књизи су још радили аутор рецензије Предраг Опалић, затим фото секција Фокус фондације на челу са Едвардом Молнаром, који је урадио насловну страну, а својим фотографијама збирку је обележио и музичар Марко Ковачевић. Поред њих двојице збирку красе још фотографије Драгана Цукановића, Синише Радића, Сузане Донословић, Давида Варге и Андреја Куртека. Од када пишеш песме и откуд љубав према писању? - Ове године ће бити десета година откако сам почео. Откуд љубав према писању? Класика, што би се рекло, писао сам неке љубавне песме, а касније је поезија долазила сасвим спонтано, тако да немам појма зашто пишем. О чему говоре песме у збирци и зашто баш наслов "Скитања"? - Имао сам тај период живота кад сам јако пуно шетао, а ја волим да кажем скитао. Све што сам видео, осетио-записао сам. Уосталом, мислим да ће тематику сваки читалац пронаћи већ према себи, али, ето, да кажем: песме су љубавне, модерне и говоре о мојим двема љубавима: волим писати и скитати, контам да и нисам толико лош у те две ствари.

СКИТАЊА - ПЕРО ПЕИЋ ТУКУЉАЦ

Роман Тајне страсти грофице Разаски Дајане Диверно, уводи вас у скривене страсти жене, у тајне које крије њена душа... Упознајте страст жене која ће вас, читајући, оставити без даха.

ТАЈНЕ СТРАСТИ ГРОФИЦЕ РАЗАСКИ-ДАЈАНА ДИВЕРНО

Од када пишеш и откуд љубав према писању? - Пишем од малих ногу, захваљујући генетским предиспозицијама у мојој породици. Прво је то било хировито писање, папир за папиром, свеска за свеском.. Временом се то усталило. Сада пишем романе, песме и сценарије. Имам објављена три романа и још неколико романа чека на штампу. О чему говори ваш нови роман , и зашто баш тај наслов? - Роман говори о тајним страстима једне фине, уравнотежене, плахе грофице Разаски која кроз необичан и провокативан ток радње скида своју маску финоће и плахости и постаје оно што заиста јесте. Док сам га писала могла бих рећи како сам кроз неке ситуације открила и један део себе. Роман је испуњен еротиком, страшћу и незаобилазном комиком, а наслов говори о оном што се дешава у роману. Поред тебе као аутора, ко је још радио на овој књизи? - У првим цртама бих поменула моју сестру Данијелу Сарић, која је међу првим особама дала мноштво фантастичних савета који

су ми изванредно помогли у остваривању овог дела. Поменула бих да је лектор био Предраг Опалић, а коректуру је урадила Алиса Салопек. Провокативан дизајн насловне странице одрадио је Дарко Сарић. Роман је изашао у издању Беокњиге где су до сада издати сви моји романи.


НОВЕ КЊИГЕ - аверс-реверс

41

Нова збирка песама Симе Б. Голубовића - Ово није забрањена песма ово је песма са најдужим насловом или прича са најкра-ћим садржајем а можда само неко давно откачено време - објављена је у издању Српског културно и просвјетног друштва “Просвета” - Мостар, у Мостару 2008.године. Нова књига, Будимира М. Попадића,

Обичан диван силбашки, која може бити и наставак претходне књиге Силбашка казивања, објављена је у издању Тиског цвета у Н.Саду пре неколико месеци. Аутор снажно, узбудљиво и упечатљиво ниже нов ђердан казивања о свом

Силбашу, Стазама снова прва је књига-збирка песама младе Габријеле Шљукић. Збирку је објавила Библиотека савремени српски писци, 2008.године.

Илијана, роман Бориса Стапарца (из Даља-Р.Хрватска), сав је у духу јеванђеља, са снажном хуманистичком поруком. Сви догађаји су уверљиви, дубоко сугестивни, па и чудотворства, каквих у оваквим романима мора да буде. (цитат из рецензије)

Кроз Благо моје скривене шкриње - збирке песаме ауторке Валентине Вукман из Дубровника, можете и ви, попут ње, поново проживети оно време које сте давно изгубили...

Поезија и проза два аутора из Зворника, Дејана Спасојевића и Владимира Недића, представљена је у њиховој заједничкој књизи Трагови, у издању СКПД “Просвјета” Зворник, 2008.

Збирка песама Тамо, негде међу звездама, прва је књига песникиње Марине Тот из Панчева. Књига је посвећена њеном сину Карлу. Волим, не волим, роман за

тинејџере ауторке Алисе Салопек, писан је у облику дневника и цртица из детињства, а као такав, лагана је и опуштајућа књига, намењена свим генерацијама.

Crni snih назив је првог романа песникиње Малвине Милета и уопште првог романа писаног на лабинској цакавици. Реч је о књизи која говори о животу рудара и рударских породица, о њиховом тешком животу и мукотрпном раду, нарочито рудара из

Винежа, одакле је родом и ауторка.

Волим, не волим

Алиса Салопек


ЈУЛ 1.јула 1835.г. покренут је Сербски народни лист у Будиму. Излазио је до 1848.г. а од 1838.г. под називом Сербске народне новине и обухватао је област уметности и књижевности. Уредник је био Теодор Павловић. 5.јула 1888.г. у Новом Саду преминуо је Јаков - Јаша Игњатовић, књижевник, зачетник реализма у српској књижевности. Познати његови романи су: Вечити младожења, Васа Решпект и др. Рођен је у Сентандреји, 1824.г. 11.јула 1982.г. у Београду преминуо књижевник Мехмед Меша Селимовић, добитник бројних признања и члан САНУ. Најпознатији његов роман је Дервиш и смрт. Рођен је у Тузли, 1910.г. 19.јула 1883.г. пренети су посмртни остаци песника Бранка Ра-дичевића из Беча на Стражилово, после 30 година. 25.јула 1878.г. у Београду преминула Милица Стојадиновић Српкиња, једна од првих жена песникиња у српској књижевности. Рођена је у Срему, код Врдника 1830.г., па отуда и звање Врдничка вила. Познато њено дело је У Фрушкој гори, лирски дневник. 29.јула 1922.г. рођен је књижевник и песник, Васко Попа, у Гребенцу код Вршца. Творац је модерне метафоре у поезији и најпревођенији домаћи песник у иностранству и добитник престижних признања. Познати његов зборник је Непочим поље. АВГУСТ 1.августа 1955.г. у Нишкој бањи преминуо је књижевник, песник и публициста, Станислав Винавер. Представник српске модерне књи-жевности, веома слободног језика и песничког израза. Рођен је у Шапцу, 1891.г. 6.августа 1807.г. Доситеј Обрадовић прешао из Трста у Србију, ради просветитељског рада о оснивању школства. Наредне године 31. августа (13.септембра), отворена је Велика школа, претећа данашњег Београдског универзитета. Постао је први министар просвете и зачетник реформе језика, творац првог буквара Буквице, као поучног дела за децу, који се најпре звао Вијенац од алфавита. Преминуо је 7.априла 1811.г. у Београду. Сахрањен је испред улаза у Саборну цркву. 16.августа 1984.г. у Београду је умро Душан (Душко) Радовић, књижевник, песник и дечји писац, уредник многобројних часописа за децу, радио и тв емисија. Добитник вредних признања. Рођен је у Нишу, 1922. а детињство је провео у Суботици (у Железничком насељу), где је похађао Гимназију. 27.августа 1960.г. у Београду је преминуо Симо Пандуровић, књижевник и песник, представник српске модерне. Бавио се уређивачким радом. Рођен је у Београду 1883.г. 27.августа 1916.г. у Београду је преминуо Петар Кочић, књижевник и истакнути представник српског реализма, сатиричар и велики борац за социјалну правду. Рођен у Босанској крајини-Стричићи, 1873.г. Познато његово дело је Јазавац пред судом. СЕПТЕМБАР 2.септембар 1885.г. у Горњем Милановцу је рођен књижевник и публициста Драгиша Васић. Романом Црвене магле испољио је критички став према догађајима у периоду Првог светског рата. Погинуо је 1945.г. 13.септембра 1980.г. у Београду је преминуо песник, књижевник Душан Матић, члан САНУ и професор на Академији за позориште, филм, радио и тв. Добитник престижних признања. Дела: Багдала и др. 14.септембар 1852.г. у Шибенику је рођен Симо Матавуљ, књи-жевник, веома даровит и образован српски писац 19.века. Познат његов роман је Бакоња фра Брне и друге приповетке из завичајног живота. Живео је и умро у Београду, 1908.г. 17.септембар 1905.г. у Задру је рођен Владан Десница, књижевник, преводилац и адвокат. Писао је песме, есеје и романе са аналитичким приступом. Преминуо је у Загребу 1967.г. 26.септембра 1826.г. у Бранковини код Ваљева рођен је Љубомир Ненадовић, српски писац.

ВРЕМЕПЛОВ по избору Средоја Топаловића

КАЛЕНДАР ПРОШЛОСТИ

42


30.септембра 1876.г. рођен је у Београду Милан Ракић, српски писац, позоришни критичар и дипломата. Умро је у Загребу, 30.јуна 1938.г. ОКТОБАР

15.октобра 1989.г. у Паризу је преминуо Данило Киш, књижевник и преводилац. Рођен је у Суботици, 1935.г. 26.октобра 1893.г. у Чонграду (Аустро-Угарска) рођен је Милош Црњански, дипломата, књижевник, романсијер, песник, изразити представник модерне српске књижевности, савременик Иве Андрића. Његова позната дела су: Сеобе, Роман о Лондону... Преминуо је 1977.г. у Београду. 28.октобра 1915.г. приликом повлачења српске војске преко Албаније, извршио је самоубиство књижевник, романописац и приповедач, Милутин Ускоковић. Познат је његов роман Дошљаци. Рођен је у Ужицу, 1884.г. НОВЕМБАР 6.новембра 1787.г. у Тршићу је рођен Вук Стефановић Караџић, једна од најзначајнијих личности код Срба у области културе. Реформатор је правописа, речника, граматике, сакупљач и издавач народног стваралаштва. Живео је и радио у Бечу, где је и преминуо 1864.г. 8.новембра 1917.г. у Солуну је преминуо Милутин Бојић, књижевник и критичар, даровити песник, нарочитог патриотског израза - Плава Гробница, али и драмских дела из средњовековне историје. Рођен је у Београду, 1892.г. 11.новембра 1855.г. у Сенти је рођен Стеван Сремац, изразити представник српског реализма. Службовао је у Нишу, где су и настала позната дела: Ивкова слава, Зона Замфирова, као и хумористички роман Поп Ћира и поп Спира. Преминуо је у Сокобањи, 1906.г. 13.новембра 1813.г. у Његушима (Црна Гора) рођен је Петар II Петровић Његош (Радивоје Томов), црквени и световни владар, књижевни геније, оличен у делима: Горски вијенац, Луча микрокозма, Шћепан мали, Огледало српско... Преминуо је на Цетињу, 1851.године. ДЕЦЕМБАР 7.децембра 1890.г. у Књажевцу је рођен Стеван Јаковљевић. Поред обимног опуса научних радова из области ботанике, у књижeвности је познат по делима Српска трилогија, Смена генерација и др. Добитник је вредних признања. Преминуо је 1962.г. у Београду. 23.децембра 1833.г. рођен је у Новом Саду Јован Јовановић Змај, лекар, правник, писац широког стваралачког опуса. Уређивач је сатиричних и дечијих листова. Преминуо је 1904.г. у Сремској Каменици. 29.децембра 1765.г. у Зворнику рођен је Филип Вишњић, српски народни песник, учесник у устаничким бојевима и Вуков сарадник у прикупљању епских песама. Најпознатија песма је Почетак буне против дахија. Преминуо је 1835.г. у Вишњићеву у Срему.

КАЛЕНДАР ПРОШЛОСТИ

43

ВРЕМЕПЛОВ по избору Средоја Топаловића

почасно место календара прошлости СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕСЕЊИН 3.октобра 1895.г. у Рјазању, недалеко од Москве, рођен је руски песник Сергеј Александрович Јесењин. Преминуо је под сумњивим околностима 28.децембра 1925.г. Познате су његове песме: Качаловљевом псу, Писмо мајци, Мангуп, Бреза, Песма о керуши, Црни човек, Ја сам последњи песник у селу и многе друге.

Да ли си вољом немоћи своје или вољом "црвеног српа и чекића"

"вајајући" Црнога човека" слутио пут своје коби

Како добре ствари не треба мењати, тако смо и ми наставили са представљањем наших чланова у посла-стичарници Равел, уз стихове песама и звуке гитаре, али и тамбурица и бегеша. Крајем априла, тачније 22. априла, у Равелу су наступили Адријана Маријанушић и Петар Лончар, уз музичку пратњу ансамбла Дукати.

Последњи у тој првој сезони представљања у Равелу - пред летњу паузу, у уторак, 4. јуна, наступили су Бранка Љубојевић и председник Клуба Владан Јаковљевић. Исти песници су показали и своје вокалне способности, уз пратњу гитаристе Владимира Вашалића.

УТОРКОМ У РАВЕЛУ

ЛЕТОПИС КЊИЖЕВНОГ КЛУБА

Дражена Ткалац Јавор и Гришка Драгин, својим наступом у Равелу отворили су нову сезону Уторком у Равелу, 23.септембра. У музичком предаху представио се Судахан Кантур.

Број 3 - 4 јесен - зима, 2008. 44

Промоција првог броја часописа Ћуприја на Јасеници и прве књиге зборника радова чланова нашег клуба Јасенички токови, одржана је 28.маја 2008.г. у Српском културном центру "Свети Сава" у Суботици. О књизи-зборнику и о часопису говорили су уредници: Владан Јаковљевић и Алиса Салопек, као и Зоран Вељановић и Дражена Ткалац Јавор, а гост промоције био је књажевачки песник Далибор Филиповић Филип. Промоција зборника и часописа је имала и јубиларни карактер, јер је симболично дат осврт на годину дана рада клуба по његовом обнављању. Исто тако, упућен је позив, свим љубитељима писане речи, да се прикључе раду клуба, а такође и да доставе своје текстове, било поезију било прозу, уз кратку биографију.

ЛЕТОПИС КЊИЖЕВНОГ КЛУБА

У нашем граду је, у оквиру Удружења грађана Клуба љуби-теља лепих уметности, 4.јуна 2008.г. oтворена нова сувени-рница и изложбена галерија у улици Цара Душана бр.4. Клуб љубитеља лепих уметности, ка-ко је назив овог уметничког ку-тка, поред сувенирнице и изло-

жби слика, биће и место за дружење и окупљање уметника, како сликара, писаца и песника, тако и свих других љуби-теља лепих уметности. Поздравне речи гостима упутила је председница овог уметничког клуба, Сњежана Луетић, а затим су се присутнима обратили потпредседници: Зоран Вељановић, Иштван Хупко, и Миле Тасић.

Отворен је нови уметнички клуб

У Клубу љубитеља лепих уметности, 27.јуна 2008.г. одржан је уметнички перформанс-спој слика, стихова и му-зике. Дражена Ткалац Јавор је у Клубу изложила своје слике — актове, а Алиса Салопек посетиоцима је представила своје најновије стихове и прозне мисли, уз гитарску пратњу Владимира Вашалића. Поред ауторке неке њене стихове читала је и глумица Јелена Рашковић. Уметничко вече отворила је Сњежана Луетић, председница поменутог уметничког клуба, а о Дражениним сликама говорио је Миле Тасић. Владан Јаковљевић је представио Алисине књиге, као уредник свих њених издања и председник Књижевног клуба.

Уметнички перформанс

Промоција зборника и часописа


Часопис за књижевност и културу

година I * број 3 - 4 * јесен–зима Издавач: Клуб љубитеља лепих уметности “Aliass” Књижевни клуб СЕВЕРНА ЗВЕЗДА За издавача: Сњежана Луетић, председница Клуба љубитеља лепих уметности “Aliass”

© Copyright Ћуприја на Јасеници Часопис излази два пута годишње - четири броја Адреса: Клуб љубитеља лепих уметности (за Књижевни клуб СЕВЕРНА ЗВЕЗДА) 24000 Суботица, ул. Цара Душана бр. 4 e-mail: [email protected]

Уредништво: Алиса Салопек (главни и одговорни уредник) Дражена Ткалац Јавор, Зоран Вељановић и Владан Јаковљевић Лектор: Милосава Гаврић Коректура: уредништво Слог и штампа: North book bridge co.

CIP - Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад

82

ЋУПРИЈА на Јасеници : часопис за

књижевност и културу / главни и одговорни

уредник Алиса Салопек. - Год. 1 , бр 1 (2008)-. -

Суботица : Клуб љубитеља лепих уметности

„Aliass“ : Књижевни клуб „Северна звезда“ , 2008-.

– 30 cm

Два пута годишње у двоброју

COBISS.SR-ID 231169287

аутор логоа часописа - цртеж Ћуприја на Јасеници, Дражена Ткалац Јавор, мулти-медијална уметница. На насловној страни се налази химна песништва - песма Бранка Радичевића, Певам дању, певам ноћу, са оригиналним његовим рукописом, коју је написао у Песмарици Мине Караџић, 1847.г. у Бечу.

Documents

Часопис за књижевност и културу година I * број 3 – 4 ......лепи дани и одмор. Пред нама су нови задаци, нове