САША МИЋКОВИЋ

ПОЕЗИЈА ДАХА

2016.

САМОЋА

I

Јануарска хладноћа Рачом шиба и реже,

Божић је, мраз и магла, слеђено грање звони.

У углу собе ватра дудовим пањем жеже,

и снег кристалним сјајем по пољанама рони.

Јутро је чудно, бледо, тишина, мир и ћутња,

већ је празнично доба, уста се вином квасе.

Зимобојазно срце и душу згрчи слутња,

јер сви драги и ближњи животни жар загасе.

А раскров - кућа пуста, ко дупљом немир свира,

трпеза милодашна без вољених зазјапи.

То трошњава самоћа бола плодове збира,

и скупља моје мисли у сузоросне капи.

Засечем кору хлеба, као сопствено тело,

место тренут да славим, живом држим опело!

II

Вече капље мрклином, починку то је време,

на столу згасла свећа и поноћ минут дроби.

Из пећи задње искре угарку трулом стреме,

и хладна тама цури по мојој језној соби.

Сад већ из постељине гледам окове зида,

сан ми облепи капке, јава јамом завире,

бар сноводиља ноћас самоће да извида,

и из пустошне собе почне плам да извире.

Зачујем јасни жагор, за столом седе моји.

Насмејани и орни, лебде им душе беле.

И свуда се весељем звук радовања роји,

анђели руком светом небне дарове деле.

Сви окупљени, блиски, и соба зарјем зрачи,

док живот као паук плаштом црнила мрачи!

III

Стриц је уз врх астала, прича о давном добу,

у руци чаша вина својом бистрином сија.

Помиње разна чуда још на Христовом гробу,

укућанима душа младим житом проклија.

Отац мудар и ћутљив, загонетно се смеши,

крај њега унучад сва, зацветале им клице.

А мене твоје око благогледно утеши.

Вољена, живот жезне и деље бридом лице.

Васцеле ноћи сневам, и време снима мину,

опет мразна белина јутру у видик пуца.

Будан и сам у соби, гутам лед и празнину,

а јануар је осми и свуда снег светлуца.

Блиских, вољених нигде, занебљени већ неки,

а ја окриљем ћутње, замрежен у сан меки!

15. децембар 2013.

СОНЕТ ЈОВАНУ ДУЧИЋУ

Ти и сада сниваш о Жени и сласти,

Лепорукој, дражној, очију од жишке.

Ђинђуве дариваш и стих свиленкасти,

Док јој груди бајне узавреле кришке.

Она још те чека, устрептале коже,

Свуд сутонске магле тајанство удахну,

И додири красни образе обложе,

А гробом, пред свитај, ваши сни усахну.

Остаће за вама само мирис смиља,

Тамљана и уља, етеричног даха.

Зарониће љубав сред смртног обиља,

Јер у ствари све је крта шака праха.

Валс ће да утихне и пашће лепеза,

У млетачкој свили и кадрилом језа!

ШАНТИЋЕВО ВЕЧЕ

Ашикује Шантић, шеће сред Мостара,

Заденуо версе у седефно вече,

Ореада звезде с кулиса обара,

Лаки газ Еминин низ калдрму тече.

Убајани мирис косом од бехара,

У сахату позном љубав ко луч пече.

Док Неретва хриди титанске разара,

Још Емине Сефић нануле зазвече.

У вечерњем трену распрсну се луна,

И Алекса пренут из загробне тмине,

Осети да душа опет студи пуна,

А каменим мостом сипа дажд с висине.

Запламти Мостаром хиљаде чирака,

И Алекса ликом севну посред мрака!

ЈУТРО

Под крошњом липе слушам тишину,

Чим мрак се слепи за пусто село.

Тек ветар носи с друма прашину,

И цвеће што је узрело свело.

Пред зору роса на трави снује,

Пије је војска уморних мрава,

И славуј песму златом окује,

Буди га боја небеско - плава.

Устајем гипко са сламарице,

Десница рука чело прекрсти.

Бунарском водом освежим лице,

Од ледног слапа згрче се прсти.

Гранчица пуцка на тихој ватри,

Јутро је, магла, а душа снатри!

ПОЕЗИЈА СМРТИ

Ћутљив, сам и стешњен, ноћ је зликолика,

тишина и слутња изнутра ме дроби!

Демон крилат влада - Сплин туробног крика,

сваку пору коже разарајућ проби!

Бодлер, црн и језив - саговорник трули,

сваким кутком собе од Цвећа зла лиска.

Поезију Смрти да л' сте икад чули?

Када Вам из срца кипти страшност вриска!

Ноћас је и киша оловна и густа...

Кобоносан ваздух суши нема уста!

Читаоче, ову песму кад окусиш,

подуго већ бићу сањар без свог тела,

небољубни шетач, грудвица пепела,

Боже! Ти мој лик тек вековима брусиш!

Париз, 17.12.2014.

ПОД КАМЕН СВОЈ УЂИ

Оштро ме загледа то небеско око,

душа обрушена у најгушћој тмини.

Саткан сам од леда, смрзло се дубоко,

тврђава срушена, или ми се чини?

Корака сам трома, ја без равнотеже,

задрхтала гласа, слободнога пада.

Мисли су ми кома, а невид притеже,

смртно се таласа, дамар ми настрада.

Живот већ окива црни цвет по лицу,

моју крв у рђу тек бујно расцвета.

Лив врео излива, злост и неверицу,

на зору још грђу, што ме оклевета.

Када дан обмане, освити су туђи,

сивило осване, под камен свој уђи!

Сонет у сонету

СВАЊАВАЊЕ У ПАРИЗУ

Зракопламна звезда над Паризом блесне,

преламајућ искре Ајфеловим торњем.

Тиховодном Сеном снопље искри кресне,

удахњујућ живот граду јутрозорњем!

Вековечни Лувр - тајанствено снени...

Духове давнина, снатреће разбуди.

Обелиск сав витак красом завилени,

и тргом Конкорд Робеспјер тек блуди!

Јелисејска поља химном наде кликну,

јутарњом свежином Љубав страсна шикну!

Потом дан оцакљен бујицом потече,

црква Сакре кер се Монмартром заблиста,

Тулуз - Лотрек шеће... кипти боја с киста...

Затим све заћути - капље тихо вече!

Париз, 01.12.2014.

СОНЕТ О СРЕЋИ

Повешћу те кришом у пределе скрите,

од погледа људских, пакости и злобе.

Обрисаћу сузе твојим лицем слите,

и стргнути с груди непребол тескобе!

Бићеш сва у белом, несагледном сјају,

узавреле крви, срећног, певног срца.

И знаћу по твоме дубном уздисају,

да опору кору живота ти скрца!

Гледаћу те како лако левитираш,

и космичке искре низ образе збираш!...

Тада ће и туга већ постати мрва,

бићеш ванвремена и кристално чиста,

топлозрачје драга сред ока заблиста,

надвечни си одраз, лепост и крас прва!

Париз, 19.02.2015. у 07.48 х

У возу ка Меудон Вал Флеурy

ВОЛИ МЕ

Поверуј у речи које ћу прошапнут!

Цело моје биће твојим тоном звони!

О, да ми је среће, низ кожу ти капнут,

да ми душа тобом, крвотоком рони!

Нестанеш ли бићу окован и сапнут,

бесмисао, свебол, као пошаст гони.

И смрт ће ме потом посред чела тапнут,

кидајући жиће, срж љубавној спони!

Зато, само почуј, јеком те дозивам,

и знаћеш, у бит се женског красја сливам!

Станујем ти подно ока у тишини,

нектарским ужитком већ опијам лице,

и живим и замрем очас, нетремице,

воли ме ил' сатри, узми ил' замини!

Париз, 22.02.2015.

МАЈКА

Мајци Невенки

Кад године тмурне, бурне, образе нам избришу,

и посред срца зацакле грудвице тупог леда,

упале нам челом очи авети ноћи сишу,

мртва нас мајка са неба, скрушена, седа гледа!

А на крају, само сузе век човека бележе,

јер ми, као црна ружа, и при светлости свели.

Нама и трнову душу болећивости јеже,

тананим пређама сивим крвотоке упрели!

А мајка, молитвом благом, самотна, а још бдије,

и трепери као звезда, стрепећи за нас доле.

Чашу жучи, отров змије, место деце испије,

па огрне својим срцем, несрећне, плачне, голе.

Једино то мајке знају, док црв нам живот рије,

да мртве сузе исплачу, да нас далеке воле!

ШАНТИЋ И ЕМИНА

Са Емином Шантић загрљено шеће,

Сваки им је корак лаган као свила,

Она се крај њега лепотом обвила,

А Мостаром букте фењери и свеће!

На душе им љубав заватрена слеће,

И Емина лебдећ, заносна и мила,

Од Шантића тајну душе своје скрила,

А низ лица њина дах страсти прелеће!

И тако две сенке шетајући ћуте,

О љубави бурној тајанствено слуте.

Још им душе вреле хрле граду старом,

По Неретви ноћу одсјај звезда лове,

И са пустог моста Шантић је дозове,

Да у цветној хаљи блесне над Мостаром!

Рача, 19.12.2015.

ПЕСНИК И СПЛИН У ПАРИЗУ

I

Ноћ расипа сету - мигољи тишина!

Поврх града дуси завилене кобно...

И онда се сручи олуј гнусног Сплина,

по крвавом срцу, што снатри тескобно!

Нежност, Чежња, Љубав, фина осећања,

преметну се хитро у смождена хтења,

јер Сплин, охол владар, коме Демон клања,

печатом утисне смртоломна врења!

Туга као отров крвотоком јурне,

и претвори очи у пећине тмурне!

Тад песник у трансу, с лицем болног грча,

обавијен Сплином, ко покошен клоне.

Последње се мисли стихијски одроне,

и кроз процеп склизну животнога врча!

II

Хладне сенке зуре и авети гмижу,

само кишни звекет Паризом се чује.

Језици ватрени Сплина кожу лижу,

њихов жежни додир легуру Зла кује!

С кровова лимених вода ритмом треска,

док у соби мрачној Песник трохеј сриче.

Свака реч је рана... Нож челичног блеска...

Кида вруће ткиво... Живот тром измиче!

Неизвест симболе црне ноћцом отка...

Душа - врли пелцер, сасуши се кротка!

А Сплин незајажљив халапљиво гута,

остатке од срца које чељуст мрви,

запенуша чело од сопствене крви...

Порозна мисао по пасажу лута!

III

Освиту је тренут... Погурена авет,

уз рзај и цичу ка Подземљу летне.

Опхрвани Песник записује Завет,

шифрованом строфом кап крви уметне!

Киша већ сустаје, над Паризом ведри,

топлозрачје Сунца лаколетно врца.

Нежност, Чежња, Љубав, наново се недри,

и опору кору мрака Светло скрца!

Тада Сплин ослабљен као магла слегне,

и омамљен Песник трн - постељом легне!

Тек на столу прашном Завет - песма оста,

ко молитва блага, уз анђелски трепет,

и потом се зачу бруј, хука и лепет,

то Светлост одгони Сплин - ненадног госта!

Париз, 20.11.2014.

СУМРАК СА МРТВИМ ПЕСНИЦИМА

Верлен, Рембо и Бодлер, из тишине и језе,

надвију се тек сенком над капијом Париза,

док им гробове чама, црв ковчеге нагриза,

у ћилибар им усуд катрене верне везе!

Великанске се душе низ Сену шуштећ вију,

Морис Равел ту вешто Болером се расвира,

а поврх њине хумке смрт труло цвеће збира,

само још срца жеђна, ко сунцокрети зрију!

Пред сумрак, често видим, како се небом крећу,

док у прозору своме жежем мирисну свећу,

ех, тако прича крене... из чудесних давнина...

Валери, Ронсар, Готје... сред собе ми изроне,

и њихова се рима у светлодашју проне,

па онда капка - капком, све скри париска тмина!

Париз, 15.08.2014.

ГВОЗДЕНИ БОЛ

Призивам сапете и оне нестале.

Скршених ластара, самлевених снова.

Пријатеље пусте, што им наде пале,

у самртни ропац, гвозденога кова!

Из душе дозивам несрећне и ломне.

Да ублаже вапај бића огољена.

У срцима згроме страхове огромне,

док љубав пламиња опет запаљена!

Услиши ми Боже... за мир покојника...

И дечију сузу, чим горчином кане.

Молим за скрушене, бол покрове штрика!

Зла мисао нека завек бездном стане!

Са ивице црне, стрмостене хриди...

Животом се погром, јед и плач тек види!

НОЋНА ТАМНИЦА

Мрак је, дубока тама, смрзнути зуби шкрипе,

ноћном тамницом грозни Белзебуб бичем пуца!

У соби ћутим скривен, док мисли језне сипе,

жмарци облили ваздух, то неко куца, куца!...

Већ будан, гоним снове, под месом срце спава,

ноћ је аветска шкриња, духови маглом струје!

Сићушном пором коже, завукла трула страва,

тамом се Смрт лелуја, дахтањем грдним трује!

То изнова се чује, затрешти звек о врата...

Смрт за зарђалу браву црним ноктима хвата!

Лебди ми већ по соби, лицем јој бубе миле,

из уста гмиже паук, шкрипуће под и крца,

страх у слеђеној крви, и последњи дах врца,

утваре око мене, паклене звери цвиле!

БОЖЕ…

Некад имам жељу да боравим у Те!

Господе свевидни, презирем минуте,

у којима гордост и сујета мраче,

док души што тиња резом сјајност свлаче!

Зломутна су често непрегаз небеса…

Већ Сотона с крила охоло бес стреса,

и по моме уму жерав огањ слије,

који гневно трује, попут зуба змије.

Вај, да ми је Боже, милосрђа лашак!

Твога мудрозборја и свезнања дашак!

Па да здерем с чела све непребол мисли,

јер су разум пипци бестрагије стисли…

Без Тебе, Светворче, купам се у јези.

То Демон крилати гротло - чељуст кези!

Париз, 09.07.2014.

ОВЕ НОЋИ

Када ноћ завлада и светла погаси,

све почне да ћути и река не тече.

Месечина тек се шапатом огласи,

и поздрави тихо оронуло вече!

Жубор се не чује са околних чесми,

само једна сенка љубавника тражи.

Ја дарујем риму некој новој песми,

стих ме ове ноћи једино оснажи!

Залеђено све је у вечитом болу,

траг вина и сете, на храстовом столу…

Згужвани папири, безвредни и тужни,

поцепане књиге и старе белешке,

а ми као да смо овом свету дужни,

сабирамо своје падове и грешке!

ПРОЛАЗЕ ТРЕНУЦИ

Свећа догорева, капље восак жути,

паук се у углу игра својим пленом!

Ноћ душама шапће, све остало ћути,

тајац игру води, с успаваном зеном!

Тишина од бола несноснога пишти,

разиграна муња мутно небо ждере!

Време нас овакве, премале поништи,

и са лица земље вавијеков спере!

Сунчани се зраци са црнилом деле,

и у телу, крви, то се живот ломи.

Пролазе тренуци и јадни и хроми,

звездице у оку угарком увеле.

Сат на зиду јавља - последњи ударци,

дрхтавим се светом размилели жмарци!

ХИМНА ЖЕНИ

I

Пред тобом се диве погледи скривени,

И чежње оживе узаврелим треском.

Очињи ти капци сетом преливени,

Из којих пламиња жар врцавим блеском!

Ти си непојамна, која бездан слама,

Алфа и Омега света и бољитка.

Окружена свитом, а тек тужно - сама,

Са лица ти цури сузна роса житка!

Изнутра си крхка, и срж ти је мека,

А споља гранитна, поносна и чврста.

У мах си ми блиска, изнова далека.

Еденска и сушта, родоносна врста.

Анђеоски драга, мудрољубљу склона,

Пред чијом лепотом трепне васиона!

II

Из душе се светлост танана расипа,

Обасјаваш, блажиш, моју полутаму.

Натопила кожу мирисима липа,

По ноћи те видим, озвезданом пламу!

За тебе се музо надахнуто свира,

Уплићу се ноте, мелодије ведре.

Под прстима вештим огласи се лира,

Па најлепши звуци титрајем изнедре!

Мазна и питома, храбра чим затреба,

Чуваш своју лозу, као нежну биљку.

Моје си парченце насушнога хлеба,

Носим те ко ватру на крвном ожиљку.

Симбол доброчинства, даровна владарка,

Венерина кћери, искричаво - жарка!

III

Страхове си здрала с беличастог чела,

Заденула химну у долину груди.

Лаконога вило, мисли ми упрела,

У спиралу страсти, што вечерјем руди!

Ужитак си сласни длановима мојим,

Брилијантна Жено, пролећни ластару.

За тебе у трансу сплет сонетни кројим,

Градим престо силни, сјају, светлозару!

Саздаћу ти књигу од златастих речи,

Да и након мене, када самрт стигне,

Глас о твоме лику беспутима звечи,

Женственост и чедност ван етра уздигне.

Ако ли ти за мном капка туге кане,

Нек` та течност топла читав космос гане!

IV

Мистична остани, недоступна, чиста,

Изнад свих земаљских опипљивих зала.

Рубинска ти сјајка образима блиста,

Створитељко виших, вечних идеала!

Постани водиља мога слепог вида,

Када ме мрклина над понором љушка.

Жезнем за лакоћом додира и брида,

А кожном глаткоћом пољупца шум шушка!

Застани и ћути, без тонова, гласја,

Место тебе зборе руке, недра, усне.

Лепршај у цвасти непресушног красја,

Да у безвремену свака опна прсне.

Свемоћна дивото, дажд огњем разгрни,

И крај мене стиском спокојно затрни!

КИША У ПАРИЗУ

Данима киша трешти авенијом Париза,

Сликари на Монмартру покислог штафелаја,

Боје им разливене мирис мемле нагриза,

Град светлости беласа, нетакнутога сјаја!

Већ вече трошно пада, сенке лепљиве свија,

Душа просјака, старца, покисла кришом лута.

Гле, песника тескоба, олујни сплин обвија,

По лицу му у грчу то сластвени сан плута...

А киша још добује, кристалне капи звече,

И Париз је обливен влагом и испарином.

Крај Сене трули лишће и мртве гране клече,

Док се париски пејзаж купа кишом и тмином.

Седим ћутке у соби, сећање севом шикне...

У мислима твој драга лик озарени никне!

Париз, 22.06.2014.

ДАЉИНЕ…

Казаљке тромокобно на часовнику клате,

Дан се згрушао тугом, безречјем и тескобом.

У трену самовања, питам се, шта је с тобом,

Да л' се кристали суза и твојим лицем злате?

Даљине... Оне као свемирске црне рупе,

Што прождрљиво смељу наше остатке душе,

Ту топла љубодражја бездном се тек расуше,

Чим нас по глави пипци Самоће горде лупе!

Растопило се време, као некаква каша,

А овај сплин и тесност, усудна немоћ наша!

Зато Немир и влада мислима што ме стисну,

Па се и сјај Живота недођијом расплине,

И ко пламен на ветру, мој поглед већ замине,

Пратећи твоје стопе, док усне самност врисну!

Париз, 24. 10. 2014.

СОНЕТНИ ХРАМ

Песмопој удишем, мирис речи мноштво,

није многобоштво, своме Богу пишем.

Гранитно се слово слива у темеље,

језик ко нож деље, стих римом бих ково.

Е, сад читаоче, ту је замка једна,

огавна и бедна, песма душу лоче!

Исиса сокове, халапљиво храни,

зато опрез, стани, схвати јој токове.

Сонет се разграна, сам себе прелама,

обузме га тама, после светла страна.

Стихом се прикрију неколико врага,

Мемљивога трага, често буше, рију!

У сонетном храму, ипак звук, лепота,

кристална чистота, све у истом раму.

Акростих је дворац, песник чудотворац!

Арчи златни конац, звуковеза творац!

Док над тобом бдијем, из мисли ми шмугнеш,

мастилу истргнеш, па ти нит разбијем.

Месинганом бојом катрен исијаваш,

са мном поиграваш, ко с буктињом својом.

Дај се гласоноши, стварам те усхићен,

Смарагдом си кићен, мудар, пун раскоши.

Обрисе назирем и твоју ауру,

ти немаш чауру, ја своју презирем.

Савршенству вичан, дух ти осцилира,

Ехо си свемира, никад прозаичан.

Титраш ко светиљка, што распале свици,

сав на жеравици, она ти носиљка.

Живо си пророштво, стуб у царству вишем,

Песмопој удишем, мирис речи мноштво!

Деконструисани сонет у огледалу с акростихом

ТРОШНА КУЋА У БОШЊАНУ

Оцу Зорану

Поврх прозора мреже, паук ме ко плен чека,

тамо где цвала ружа, трнов коров и трава.

Сви драги преселили у хладни гроб довека,

место њих на јастуке змија што сикће спава.

Плотови покривили, оџаке рони време,

с клина пала капија, зјапе улазна врата.

У амбарима трули незасејано семе,

нигдином никог живог, тама сокаке хвата.

У соби буђ и мемла, са зида малтер оде,

душе предака ноћу тајне приче проводе.

Кућу ми је на селу раскровила самоћа,

темеље рије влага, глог буши степениште.

Бошку, Лени, Милеви, Боји ледно огњиште,

слеме и теме руши самртничка хладноћа.

Рача

РАЧАНСКИ СОНЕТИ

I

Богом је надахнут ко певати уме,

свиралама свира реком Рачом трска.

Развигори мрсе дуње, липе, шуме,

Воћњацима плодним плод узрели прска.

И овај се раздан стопио у сунцу,

Из камена станца росни глог изниче.

Бунован и млади, на своме врхунцу,

Песник нове, благе, псалме сада сриче.

Зазидано време тишином и ћутњом,

Јутро светлозарјем видике изглача,

Зато воли кришом, не тамничи слутњом,

Овде се погине од пера ил` мача!

Свака рана севне, опако жариште,

Авет се успиње уз пусто Градиште!

II

Варошица тиха, спокојна и сама,

Без вреве и гужве, тлом застало време.

Сунчев одсјај лаган са Виска прелама,

Васељеном Човек здере кал и бреме.

Стари сат са цркве потмуло одзвања,

И тоном разгали све душице меке.

Под кожом топлина, милина зарања,

Бридом ума снатрим цветнице далеке.

Успавана младост тавори и ћути,

Жезнући у сјајном, азурном видику.

Тако споро цуре згаснули минути,

Откуцај живота слеђен у свом крику.

А ја тек посматрам, бележећи доба,

У коме се слаткост са пелином проба!

III

Из кристалног неба закапље ведрина,

Размахани зраци светлила блистају.

Под смоквину опну завукла топлина,

Гранама сок врца и све залистају.

Ваздух титра меко, с ветровима вије,

Из шуме и траве звукови трепере.

У шљивову крошњу слаткоћа се слије,

Тик пред подне киша прах са друма спере.

Тад земљина кора дише као дете,

Спокојно се шири, капљице упија.

Паук сребро-мрежу подно стреје плете,

Лептир ослушкује, ловац замку свија.

Шумадијске њиве одоре пресвлаче,

И уз дрхтај душа од лепоте плаче!

IV

На пустоме брду видим хладно гробље,

Мермерно спомење распукло засјало.

Читав народ буде самртничко робље,

Које је у земљу свелом клицом пало.

Модричасто небо гробове притисло,

Гробнице скривене избујалим жбуњем.

Одавно је цвеће пред капелом свисло,

Дечји гроб заметнут багремом и трњем.

Тек понекад јаук разломи тишину,

И из грања прхне птица криловита.

Јато бледих душа пољанама мину,

На хумкама запис страдања се чита.

А кад ноћца тресне и над Рачом стисне,

Од бола и жудње срж у души писне!

V

Зарасли путељци и улице прашне,

Са којих ветрина вису носи труње.

Вруће, сузне очи, тако тугодашне,

Распарају срца, као севка муње.

Око Раче чамна, језовита села,

Пропала у бездан, протрулога жита.

Усуд вратоломни, судба год изјела,

У мемљиву јаму младост рушна слита.

Уз песму се рађа, уз песму замире,

Час химна опија, час држи опело.

Свежа крвца липти, дамаром извире,

Рађа се и умре, цва и трули тело.

Животи протутње угаром и жаром,

Све растачу патње и љубави заром!

VI

Лепота се стере, очи жалом стопе,

И дани постану опори и гнусни.

Небески се капци олујно заклопе,

Живот повилени, у заносу трусни.

О, младости, крикни, из дубине битка,

Крилата узлети, сок нервима шушти.

Чемерна и грка судба буде питка,

Ако зрачак наде по челима пљушти.

Затекао јесам злокобне тренутке,

Осетио раздор у подмукле сате.

Ако ноћас одем, нек` то буде ћутке,

Јер већ након дажда мирне мисли сјате.

Немир моја чула жаоком голица,

Свет прозукло зуји, мрвица и тмица!

АЛХЕМИКУС СОНЕТИКУС

Зе аршине зентес, колестес зонетес.

Узаус делирес, фузамес зузнакта?

О, логостос, прозос, осирис фонетес.

Дросикта вазнеса, троцена оснакта.

Мијантико лирес, зеантико фамос.

Магијатос мортос, фабулито зрека.

Елитикон брехтес, аполарис замос?

Плецебикус трокус, сонетикус трека!

Терцетикус звохеј, ритмитикус блеста.

Удистихус милус, свесветлус прозракус.

Умовирнус цидис, систалик пролеста!

Еспориул, прахеј, колизија мракус.

Свезогус блаженос, стремус кристалена,

опепелус небејс, звездис смиралена!

Саша Мићковић је српски песник, рођен је у граду

Шпитал, Аустрија, 1980. године, а детињство проводи у

Рачи Крагујевачкој, где уз стрица, Радмила Мићковића,

почиње са писањем првих сонета. Тада упознаје и Др

Миодрага Д. Игњатовића, који му заједно са Радмилом

отвара песничку ризницу. Они га усмеравају ка сонетној

техници и тада настају прве поетске грумуљице, а песник

убрзо изучава преко 50 сонетних форми, и помоћу њих

освежава свој стиховез! Саша примењује различите сонетне

технике, захтевне краљевске форме. Његова поезија је сплет

духовних, филозофских и емотивних нити, које су уплетене

у венац од преко 700 сонета! За Сашу је сонет метрички

уређена, стилски избрушена песма, коју прати лепршавост

музике, савршен склад речи и хармоничност. Сонет је

песнички дворац у коме се многе чароликости крију мамећи

лепотом изражаја. Зачетник је сонетне форме назване

„Клепсидрични сонет у огледалу са акростихом“, а име

форми је дао Часлав Ђорђевић, тај сонет је ретроградни и

може се читати у оба смера. Мићковић 21.05.2014. године

одлази у Париз, вођен жељом за даљим поетским

инспирацијама и визијама! Тако настаје и збирка љубавних

сонета ,,Распечаћена писма жени,,! Објавио је четири збирке

поезије:

- Јастреб у олуји, ауторско издање (2011)

- Божанска Србија, издавач Беокњига, Београд (2012)

- Рачански песнички свитак, коаутор, издавач Народна

библиотека Радоје Домановић, Рача (2013)

- Духовна зарења, издавач Граматик, Београд (2014)

Песме објављује у штампаним и електронским часописима

као што су: Књижевне новине, Траг, Пролом, Свитак,

Бранковина, Књижевне вертикале, Звездани колодвор,

Корени - лист Срба из расејања, Људи говоре (Торонто),

Босанска вила, Мајдан, Наслијеђе, Сретања, Словословље,

Воштанице, Јесењин, Ријеч, Јеж, Етна, Носорог, Шипак,

Авлија магазин, уврштен је у лексикон Српски писци у

расејању 1914-2014 и др. Члан је књижевног клуба Бранко

Ћопић из Београда.