ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

ЗАВРШНИ РАД

Предмет:

Културна историја Византије

Тема:

ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ РАТ И

ПАД ЦАРИГРАДА

Ментор: кандидат:

проф др Радивој Радић Бранко Г. Милосављев

13/299

Београд, 2014.

Рат долази и мимо нашег веровања или неверовања у њ', од

прилике као што долази епидемија грипа.

Рат може да плане и без људске воље, но не и без људске

кривице; али пуким случајем не догађају се у свету ни много мање

ствари него што је рат.

Владика Николај

Четврти крсташки рат, завршен Латинским освајањем

Цариградаи рушењем Византијског царства,

у априлу 1204. године, био је један од најважнијих и

најспектакуларнијих догађаја средњег века.

Радивој Радић

2

Садржај:

Списак скраћеница..................................................................................................4Увод са прегледом литературе...............................................................................6

1 Предуслови ..............................................................................................................71.1 Стање у Византији ....................................................................................71.2 Прилике на Западу ..................................................................................10

2 Почетак крсташког похода.....................................................................................133 Освајање Задра и понуда Алексија Анђела .........................................................144 Пут до Цариграда....................................................................................................175 Први пад Цариграда ...............................................................................................20

5.1 Почетак напада.........................................................................................205.2 Напад на град и пожар ............................................................................225.3 Алексијево бекство и предаја

града .......................................................236 Прикупљање новца и други пожар .......................................................................257 Други пад Цариграда .............................................................................................28

7.1 Почетак сукоба и преврат .......................................................................287.2 Напад на град ...........................................................................................307.3 Пљачкање Цариграда ..............................................................................367.4 Насиље над светогорским монасима .....................................................38

8 Подела земаља и стварање Латинског царства ...................................................408.1 Крсташке државе настале падом Цариграда.........................................468.2 Византијске државе настале падом Цариграда ....................................48

Закључак...................................................................................................................50Списак коришћених извора....................................................................................52

3

СПИСАК СКРАЋЕНИЦА

Ангелопулос, Монашка заједница, - Атанасије Ангелопулос, Монашка заједница Свете

Горе, Манастир Хиландар, 1997.

Bredford, Izdajstvo, - Ernl Bredford, Veliko izdajstvo: Cariдrad 1204.,sa eng. prevela Tatjana

Bižič, Beograd, 2011.

Вилардуен, Хроника, - Žofroa Vilarduen, Hronika četvrtoд krstaškoд rata i osvajanje Konstantinopolja, prevod Dejan Acović, Karpos, 2011.

Вукајлија, Лексикон, - Milan Vukajlija, Leksikon stranih reči i izraza, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1986.

Ћоровић, Света Гора, - Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар, Хиландар, 1985.

Једин, Повјест I, - Hubert Jedin, Velika povjest Crkve, III svezak, I polusvezak, Kršćanska

Sadašnjost, Zagreb, 1971.

Једин Повјест II, - Hubert Jedin, Velika povjest Crkve, III svezak, II polusvezak, Kršćanska

Sadašnjost, Zagreb, 1993.

Јевсевије, Историја, - Јевсевије Поповић, Општа црквена историја¸том I и II, Београд,

2005.

Острогорски, Историја, - Георгије Острогорски, Историја Византије, Просвета,

Београд, 1947.

Поповић, Појмовник, - Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, Београд, 2000.

Поповић, Помесне Цркве, - Радомир Поповић, Помесне православне Цркве,

Богословски Факултет Српске Православне Цркве, Београд, 1999

4

Радић, Пурпур, - Радивој Радић, Византија : пурпур и пергамент, Библиотека Хипатија

- Београд, 2006.

Радић, Византијске хронике, - Радивоје Радић, Византијске кратке хронике о паду Цариграда 1204. године, Ниш и Византија, Трећи научни скуп, Ниш, 3-5 јун 2004., Ниш 2005., Зборник III. http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik3/PDFIII/Radivoje.pdf

Радић, Пад Цариграда, - Радивоје Радић, Пад Цариграда 1204, 2008., Εγκυκλοπαίδεια Μείζονος Ελληνισμού, Κωνσταντινούπολη. http://constantinople.ehw.gr/forms/filePage.aspx?lemmaId=10821http://constantinople.ehw.gr/Forms/fLemmaBodyExtended.aspx?lemmaID=10821

Три хронике, - Tri starofrancuske hronike o Zadru u дodini 1202, preveo sa starofrancuskog Petar Skok, Zagreb, 1951.

Шарл, Историја царства, - Шарл Дил, Историја византијског царства, превод са Француског Радослав Перовић, Издавачка кућа Геце Кон, Београд, 1993

Queler, Crusade, - D. E. Queller, Thomas F. Madden, The Fourth Crusade: The Conquest of

Constantinople, Philadelphia, 1977.

5

Увод са прегледом литературе

Четврти крсташки рат је једна прилично обрађивана тема. Тема о којој се јесте

доста писало, али о којој се још увек може нешто рећи. У изради овога рада ћемо

обратити пажњу и на изворе, али и на савремене писце, историчаре и критичаре.

Најзапеженији је текст Жофроа де Вилардуена, „О освајању Константинопоља“,1 али

смо бројне битне податке и различите исказе пронашли у „Три старофранцуске

хронике о Задру у години 1202“.2

Што се критичког осврта тиче најчешће ћемо консултовати Ernl Bredforda,3 а

неизоставни су изврсни D. E. Queller и Thomas F. Madden, са њиховим делом „The

Fourth Crusade, The Conquest od Constantinople“.4 Опширније о ономе шта смо

пронашли у горе наведеним делима, али и у онима која су побројана у списку

коришћених извора, ћемо говорити у самом корпусу...

1 Žofroa Vilarduen, Hronika četvrtog krstaškog rata i osvajanje Konstantinopolja, prevod Dejan Acović, Karpos, 2011., 20, et passim.2 Tri starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, preveo sa starofrancuskog Petar Skok, Zagreb, 1951., 33, et passim.3 Ernl Bredford, Veliko izdajstvo: Carigrad 1204.,sa eng. prevela Tatjana Bižič, Beograd, 2011., 142, et passim.4 D. E. Queller, Thomas F. Madden, The Fourth Crusade: The Conquest of Constantinople, Philadelphia, 1977., x, et passim.

6

1. Предуслови

1.1 Стање у Византији

Немогуће је говорити о приликама, које су претходиле паду Цариграда, а да се

не започне са повешћу о опадању моћи царства5 по смрти Манојла Комнина (24.

септембар 1180. године), са којим се и завршава славна династија Комнина.6 Док је био

жив својом одлучношћу и вештинама, осигуравао је ред у земљи и спољашни углед

Византије.7 Са друге стране је народ све више био озлојеђен на цара8, због његове

благонаклоности према Латинима, као и због освајачке политике, којом је навео запад

да се уједини против Византије. Прекид односа између немачког цара Фридриха I

Барбаросе и папства пружио му је прилику да се приближи Риму. Стао је на страну

папе Александра III (1159-1181.), давши предлог да се обнови црквена унија, све

надајући се да ће га он крунисати за западног цара. До краја живота је исцрпео царство

и оставио га упропашћено, изложено опасности од Латина, као и унутрашњој кризи

која је сваког часа могла да плане9.

Власт ће припасти његовом сину Алексију II, тј. његовој мајци Марији, која је

била антиохијска принцеза, пореклом Францускиња. Нетрпељивост према Латинима је

расла, а поједини од Комнина су покушавали, додуше без успеха, да оборе регентство

царице Марије.10 Једини Kомнина са реалном шансом да успе у том подухвату је био,

5 Упореди са: Радомир Поповић, Помесне православне Цркве, Београд, 2004., 19.6 Опширније о њима види: Георгије Острогорски, Историја Византије, Просвета, Београд, 1947., 331-375. и Шарл Дил, Историја византијског царства, превод са Француског Радослав Перовић, Издавачка кућа Геце Кон, Београд, 1993., VI, стр. 1-7.7 Шарл, Историја царства, 7.8 Hubert Jedin, Velika povjest Crkve, Treći svezak, Drugi polusvezak, Kršćanska Sadašnjost, Zagreb, 1993., стр. 140.9 Шарл, Историја царства, VI, 6.10 Острогорски, Историја, 370.

7

Манојлов брат од стрица, Андроник I, који је тада, у својих шездесетак година,

управљао једном облашћу на Понту. Он је једна од најзанимљивијих личности

византијске историје, како сведочи Острогорски.11 Андроник I је био врло даровит

човек, образован, духовит, одличан говорник, храбар на бојишту, али и на двору смео и

отворен. Док је Манојло још био жив, он му је једини смео да пркоси и одувек су били

супарници, тако да је Манојло предосећао како Андроник жели царску круну.

Андроник је искористио опште незадовољство12 и на престо дошао превратом у

Цариграду, а Алексије ће бити ослепљен и утамничен. Преврат је натопљен крвљу

Латина који су живели у Цариграду13, а нови цар је врло сурово гушио моћ феудалне

властеле.14 Крунисан је септембра 1183. године, наводно будући умољен од стране

двора и свештенства, да буде савладар свог штићеника, Алексија II. Два месеца касније

су његови људи удавили дечака, који је претходно био приморан да потпише смртну

пресуду своје мајке Марије.15

Андроник се сурово обрачунавао са феудалном властелом, преуредио

администрацију, смањио порезе, али и расходе.16 Борба против племства се претворила

у терор, а вера у сопствену моћ крила је у себи велике опасности. Његове оштре мере

јесу донеле осетне промене у провинцијама, али ће, на крају, терор условити

противтерор. Земља ће убрзо утонути у латентни грађански рат.17 Чак је на револт

покренуо Угарску и Србију, Белу III и Стефана Немању. Устанци ће ницати са свих

страна, па и у Азијским пределима, али ће Нормани18 у новим налетима задати фатални

ударац.19 Баш тада, у време Норманских пустошења по територији Византијског

Царства, на сцену ће ступити и династија Анђела, у лику Исака II Анђела.

Околности које су довеле Исака II на престо су један непредвидив сплет

околности. Исак је убио царевог човека, Стефана Агиохристофорита. Јавно је обзнанио

11 Исто, 370 – 371.12 Шарл, Историја царства, VI, 7.13 Острогорски, Историја, 371.14 Шарл, Историја царства, VI, 7.15 Острогорски, Историја, 371.16 Шарл, Историја царства, VI, 7.17 Острогорски, Историја, 373.18 Силина Норманских пустошења, која су и убрзала пад Андроника I, ће брзо избледети. Десетковаће их епидемије, а у пљачкањима су се и расипали. Види, исто, 377.19 Исто, 374.

8

своје дело, побегао у Свету Софију и попео се на амвон.20 Убрзо се окупио радознали

народ, а за њима Исаков стриц Јован, заједно са својим сином Исаком. Затражили су

подршку окупљеног народа, који ће остати са њима у храму преко ноћи. Андроник I ће

бити ухваћен и дословно растргнут, а Исак II, који је само хтео да сачува живу главу,

постављен за Цара.21

Исак II Анђео (1185 – 1195.) није имао ниједну од потребних особина да се

избори са кризом.22 Насупрот Андроника I, који се енергичним и насилничким мерама

одупирао несрећним околностима, Исак II је све препустио случају. Све што је

династија Комнина држала под контролом, за његове владавине се распало и

покварило, показујући тужну реалност византијског царства.23 Овде морамо

напоменути да ће Острогорски на другом месту говорећи о Исаковој личности рећи да:

„он није био никакав државник, али није био ни онако бедан слабић каквим га обично

приказују. Ма колико да су жалосне биле прилике у тадашњој Византији, ток

норманског и бугарског рата свакако доказује за време Исака II вазантијска држава у

војном погледу није била тако немоћна као за владе Андроника Комнина.“24

Исаку ће престо отети његов старији брат Алексије III, oрганизовавши преврат.

Алексије је ослепео брата25 и заједно са сином Алексијем IV26 бацио у тамницу. Није

био ништа вреднији од свог брата, па ће се за време његове владавине прилике још

више погоршати. Намети, потраживања државе и злоупотреба пореских чиновника ће

се повећати. Алексије III је у себи спојио властољубље са кукавичком слабошћу.

Царство, које је за време Исака II донекле оджавало свој углед, сада је изгубило

последњу снагу. Све више је било осетно његово унутрашње расипање, а последице

преврата из 1195. ће се тек осетити у мучним годинама које предстоје.27

Византија је трпела све веће неуспехе на Балкану, али и све јачи притисак са

Запада. Најтеже бриге ће задавати освајачке тежње немачког цара Хенриха VI.28

20 Опширније о обичају тражења азила у храмовима види: Радивоје Радић, Византија, Пурпур и пергамент, Библиотека Хипатија, Београд, 2006., 33-34. 21 Исто, 34.22 Шарл, Историја царства, VI, 8.23 Острогорски, Историја, 376.24 Исто, 379.25 Исто, 383.26 Алексије ће се ослободити тамнице 1201. године и отићи на запад. Тамо ће покушати да нађе помоћ против узурпатора престола свога оца. Види Шарл, Историја царства, VI, 8.27Острогорски, Историја, 383.28 Син Фридриха Барбаросе. Види: Исто, 381.

9

Хенрих се прозвао Исаковим осветником и заштитником породице неправедно

збаченог и ослепљеног цара. Овако се поставио јер је гајио жељу за цариградским

престолом против узурпатора Алексија III, а и због брака његовог брата Филипа и

Ирине, ћерке Исака II. 29

1.2 Прилике на Западу

Када се помисли на однос Запада и Истока, прво што свима буде пред очима је

раскол 1054. године или велика шизма између Римокатоличке и Православне Цркве.

Верни народ обе Цркве, као и добар део свештенства није обраћао много пажње на тај,

данас свима познати, датум30. То најбоље потврђују битни догађаји и обележја

неподељености. Култови светаца су преношени са једног краја на други, ходочасници

са запада су се причешћивали у Цариграду, на путу за Свету Земљу, размена монаха и

неометано ступање у брак партнера западног и источног обреда. А теолошке разлике у

вери су на истоку приписиване језичком сиромаштву Латина.31

Западна Црква ће у овом периоду бити у бољој позицији, него Православна, па

је зато и могла да се смелије шири. Латинска Црква је покушала да се рашири међу

мухамеданцима и незнабошцима на Истоку. За Хришћанску Цркву је, помоћу

крсташких ратова32, задобијала пределе, који су некада били хришћански. Све је ово

чињено на штету Источне Цркве. У обе намере је била донекле успешна, ипак са нешто

више успеха у чињењу штете Источној Цркви, него обраћању мухамеданаца.33

Трећи крсташки рат, који је покренут је због пада Јерусалима у руке Саладина34,

је доживео неуспех. Прекинут 1192. године је, споразумом између краља Ричарда и

Саладина. Споразум је подразумевао петогодишње примирје, самим тим и извесну

сигурност крсташких градова. У оквиру ових градова, Јафе и Тира, је и била

ограничена власт Латина. 35

29 Исто, 386.30 Hubert Jedin, Velika povjest Crkve, Treći svezak, Prvi polusvezak, Kršćanska Sadašnjost, Zagreb, 1971., стр. 465.31 Једин Повјест II 135-136.32 О зачетку идеје „светих ратова“ и оправданости истих, види: Једин, Повјест I, 496-497.33 Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Књига II, Ср. Карловци, 1912., стр. 20-21.34 Једин, Повјест I, 380.35 Острогорски, Историја, 381.

10

У том периоду ће у Европи бити врло бурно. На папску столицу ће доћи папа

Инокентије III (1198-1216.), који је био човек способан и спреман да Цркву поведе у

нову славу. У његово време ће Западна Црква доживети свој врхунац. Када је изабран

за папу, кардинал-ђакон Инокентије, није имао ни 38 година.36 Имао је сјајно

образовање, теолошког факултета у Паризу и правног у Болоњи, а служио је под

петорицом папа. Његов лик и дело је сигурно било запажено у деловању Курије, чим је

тако млад, 8. јануара 1198., изабран за папу. Своју хиротонију ће одложити до празника

„Петрове катедре“, вероватно по узору на Гргура VII.37

Што се тиче његовог уплитања у политику, Хуберт сведочи како не постоје

ниједно службено писмо, проповеди, саборска акта, правне, пастирске или

црквенополитичке одлуке које допуштају такво тумачење његовог службовања. Он ту

покушава да објасни како постоји разлика између пуноће власти духовне и телесне у

односу на пуноћу црквене власти. Даље додаје, како је Инокентије ипак имао удела у

световном праву, али само када је пред њега, као папу, стављано неко питање у којем је

заказала световна надлежност. 38

Брига за Исток је била једна од главних преокупација папе Инокентија III. 39

Није желео да Византија буде угрожена, већ да прихвати унију, како би заједно се

западним хришћанима придружила у крсташком походу.40 Преговоре је започео

писмом цару Алексију III Ангелу.

Идеја о ослобођењу и повратку Јерусалима јe и даље била честа тема за

разговор, али са много мање жара него у време Петра Пустињака и Светог Бернарда. У

Свету Земљу су ишли само појединци и водили сопствене ратове, једноставно као да

већини народа није довољно стало. То показује и чињеница да се на позив папе нису

одазвали краљеви, већ грофови и велики крунски вазали. Крсташки рат је у Француској

проповедао Фулк од Нејиа, а у Немачкој опат Мартин.41 Папа је послао и кардинала

Петра Капуанског, који је објављивао праштање свих исповеђених грехова онима који

буду узели крст и служили годину дана.42 Међу онима који су се одазвали позиву је био

36 Једин, Повјест II, 160.37 Једин, Повјест II, 162.38 Једин, Повјест II, 164-165.39 Исто, 179.40 Острогорски, Историја, 387.41 Једин, Повјест II, 180.42 Вилардуен, Хроника, 20.

11

и Жофроа Вилардуен, маршал од Шампање.43 Он је за нас врло битан, јер је његова

хроника о четвртом Крсташком рату један од битнијих извора. Иако није писао

дневник, његова хронилогија је скоро беспрекорна.44 Са друге стране, треба знати како

он пише своју хронику три године после рата, а четири године пре смрти и то зато да

би се оправдао пред нападима критике. Тако да је за очекивати како је његов став, па

самим тим и извештај, иако делом критичан, у исто време пристрасан и ублажен. 45 Уз

њега имамо још једну старофранцуску хронику Роберта де Кларија и хронику

млечанина Мартина де Канала, ове додуше само о освајању Задра. Пуно је разлика

између ова три извештаја. Вилардуен пише као велможа, Роберт као прост војник, који

није имао прилику видети и чути битне догађаје, већ је о њима говори по ономе што је

и сам негде чуо, а Мартин, је као млечанин био пристрасан и све је приказао како би

Млечане што више оправдао.46

Главни догађај, како Вилардуен сведочи, на коме ће већина властеле и узети

крст јесте један турнир у замку званом Екри, 28. новембра 1199. Међу њима је, осим

Вилардуена, био Тибо гроф од Шампање, гроф Луј од Блоа. Обојица су били врло

млади, тек око двадесет две и двадесет седам година. Уз њих су се походу прикључили

два моћна грофа Симон од Монфора и Рено од Монмираја, а касније Балдуин од

Фландрије47, који ће бити изабран за латинског цара у Цариграду.48 Роберт од Кларија,

у својој хроници, додаје да је било и многих других грофова, као и монаха и

свештеника чија имена нису запамћена.49

На првом сабору у Соасону, су се састали сви виђенији чланови похода, али без

икаквог договора, јер су сматрали да их је једноставно премало. Само два месеца

касније ће се одржати одлучујући скуп у Компјењу,50 где ће се сви сложити да се овог

пута за војску мора обезбедити превоз преко мора. Одлучено је да се помоћ потражи од

од Млетачке Републике (Венеције).51 Послата су шесторица људи, а од барона су

добили документа са печатима, како би могли да склопе уговор. За вођу ће бити

изабран Тибо, гроф Шампање.52

43 Исто. 8.44 Три хронике, 33.45 Исто, 12.46 Опширније о њиховим хроникама види: Исто, 11-44.47 Исто, 49-53.48 Вилардуен, Хроника, 22.49 Три хронике, 131.50 Исто, 23.51 Радомир Поповић, Појмовник Црквене историје, Београд, 2004., стр. 159.52 Вилардуен, Хроника, 24.

12

2. Почетак крсташког похода

Млетачки дужд Енрико Дандоло,53 веома мудар и човек пун искуства, се уз

Инокентија III, као духовног покретача, нашао у самом средишту читавог похода. На

овом месту Острогорски додаје да је дужд већ тада у уништењу Византије видео шансу

за превласт Млетачке Репубике на Истоку.54 Уз новац иде и моћ, тако су снажни

градови и трговински центри Ђенова, Пиза и Венеција почели све чешће заузимати

учешће у догађајима тог времена.55

У Венецији су изасланици примљени врло свечано, као што су папири, које су

носили и захтевали, то јесте, да се према њима односи као према грофовима лично. 56

После обостраног већања и вишедневног пажљивог вагања свих могућности,

договорено је. Споразум је пажљиво исписан и запечаћен, а обе стране су се свечано

заклеле над Светим Писмом да ће испунити свој део. Док су још били у Венецији су

позајмили пет хиљада марака57 у сребру, као први део исплате за потребну опрему и

бродове. Неки од изасланика су се упутили ка Ђенови и Пизи, како би обезбедили још

каква средства за помоћ Светој Земљи, а остали, међу којима и Жофроа Вилардуен ће

се брзо вратити у Француску, где ће грофа Тибоа затећи на самрти.58

На чело похода ће, на наговор осталих грофова у Соасону, стати Бонифације,

маркиз од Монферата.59 Крсташи су се припремали, а у периоду од Васкрса до Духова

(јун 1202.), су почели да напуштају своје земље и да се окупљају у Венецији, на острву

Свети Никола. Потребно је напоменути да је међу редовима крсташа било и оних који

су били мање храбри. Први који су напустили поход и изневерили обећање дано свом

грофу, Балдуину Фландријском, јесу били они у које су се сви остали много уздали. То

је била велика флота, која је превозила велики број ратника, али и неколико бродова

53 Исто.54 Исто, 387.55 Види: Исто, 388.56 Вилардуен, Хроника, 25.57 Роберт де Клари каже да је капара била у висини од двадесет и пет хиљада марака. Види: Три хронике, 128.58 Вилардуен, Хроника, 30.59 Исто, 35.

13

одеће, хране и других потрепштина. Поред њих је било и много других, мање

познатих, који су се на тај начин осрамотили.60

Због оних који су изневерили поход и оних који су још путовали из различитих

лука, крсташи су запали у велики проблем, јер нису могли да испуне споразум са

Млетачком Републиком и скупе потребан новац. Очајање је било толико да су слани

гласници како би пожурили оне који још путују или су застали негде. На срећу свих

стигао је гроф Луј, са још неколицином барона и мноштвом изврсних витезова.

Млечани су их снабдевали свиме, и на тај начин су испуњавали свој део договора.

Флота коју су припремили је била до тада не виђена, за више људи него се и сакупило

до тада.61 Испунивши и више од обећаног, Млечани, предвођени дуждом, су сазвали

грофове и захтевали да они испуне свој део и исплате договорену суму.62 Очајни

крсташи су присилно прикупљали новац за возарину. Када су сви дали што су имали,

једва да су имали више од пола договореног износа. Тада је настао први велики раздор

међу крсташима. Велики део је тврдио да су платили свој део, а ако их Млечани не

желе превести они ће да се врате својим кућама. Додуше, било је и оних који су били

спремни да дају све зарад одржања похода. Овога пута је сакупљено још блага, али је

ипак недостајало тридесет и четири хиљаде марака.63

3. Освајање Задра и понуда Алексија Анђела

Тада је дужд, увидевши њихову немогућност да плате, схватио како ситуацију

може преокренути и искористити крсташе за свој интерес. Тада ће у споразум Млечана

и крсташа по први пут ући и ослобођење Задра.64 Немајући могућност да исплате

новац, били су принуђени да прихвате дуждов предлог65 и да заузврат помогну у

60 Исто, 35-37.61 Исто, 38.62 Дандоло је замерио крсташиме што су, при склапању уговора, инсистирали да ће се скупити четири хиљаде витезова и сто хиљада пешака. Те су на тај начин обманули Венецијанце и навели их на, за садад, ненадокнадиви трошак. Упореди: Три хронике, 147. и Вилардуен, Хроника, 26-27.63 Исто, 40.64 Исто, 40-41.65 У извештају де Кларија, предлог освајања Задра, осим потребе за поновним присвајањем Млетачкој републици, се појављује као начин да крсташи презиме негде, али не на терет саме републике. Такође, наглашава, како се овај предлог није свидео свим учесницима похода, већ само великашима. Мада, су се и они сами сукобљавали, па је чак било речи и о прекиду похода, али то привремено престаје до доласка пред Задар. Види: Tri starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, preveo Petar Skok, Zagreb, 1951., стр. 149-150.

14

освајању Задра, који је пао под угарску власт.66 Дужд ће на скупу у цркви Светог

Марка, иако врло болестан, преузети заповедништво над здруженим снагама крсташа и

Венецијанаца.67

Подељени су бродови и сви заједно крећу пут Задра, где ће и стићи 10. новембра

1202. године. Никада већа флота није запловила из неке луке, сведочи Жофроа

Вилардуен.68 Крсташи су ,већ пред Задром , били запањени величином зидина и

говорили да га могу освојити силом, али само уз Божију помоћ.69 Народ у граду се

спремио на одбрану још док су лађе освајача биле не пучини.70 Опсада ће почети већ

сутрадан, 11. новембра.

Становници Задра су испрва понудили предају града,71 али будући наговорени,

од оних који су тежили да растуре поход, повуку ту понуду и затворе капије града.

Опат од Воа ће саветовати крсташе да не учествују у освајању хришћанског града, али

их је дужд приморао, сазнавши за нечасну улогу оних који су побунили Задарске

изасланике. 72

Већ следећег јутра војска је распоређена око градских зидина,73 а напад је

организован како са копна, тако и са мора. Није дуго прошло и град ће бити предан, уз

молбу да се не науди становницима. Била је то прилика за пљачку коју су крсташи и

Венецијанци темељно искористили. Описујући овај догађај Острогорски каже да је то

била „управо симболичка предигра овог крсташког рата“. Успутно додаје, да се војска

није обазирала на то што су становници на зидинима истакли крстове.74 Када је сазнао

66 Острогорски, Историја, 389.67 Вилардуен, Хроника, 41-42.68 „У изворима се налазе различити подаци о броју пловила; поред бродова за транспорт коња. у флоти су се налазиле галије – ратни бродови дужине 100 стопа покретани веслима и помоћним једрима чију су посаду поред морнара и веслача сачињавали стрелци, затим велики трговачки бродови широког трупа са два јарбола који су могли да превезу и преко 1000 људи. Што се укупног броја учесника у походу тиче, он се вероватно кретао између 20 и 40 000 људи, сходно различитим проценама.“ Фуснота праузета из: Вилардуен, Хроника, 45.69 Исто, 46.70 Три Хронике, 153.71 Имали су у свом поседу једно писмо из Рима, које је гарантовало екскомуникацију свакоме ко нападне на Задар. Такође де Клари уопште не спомиње сплетку оних који су желели распад похода. Исто, 155.72 Вилардуен, Хроника, 47-48.73 Пратећи извештај Мартина де Канала се стиче утисак како је дужд и сам могао ослободити Задар, али је његовом примеру хтео да се похвали пред крсташима. Као да је хтео да их задиви, како би ваљда повећао и свој утицај. Ипак он њих пушта да приђу граду тек пошто су зидине разваљене, а град потчињен. Такође је врло интересантно да нема помена сукоба крсташа и латина, као ни папине реакције, па ни саме екскомуникације. Као да то није довољно неистинито, на крају извештава да су барони и дужд прихватили помоћи младом Алексију, првенствено јер то папа, то јест његов легат, препоручују и благосиљају као богоугодно. Три хронике, 171-175.74 Острогорски, Историја, 389.

15

шта су урадили, папа Инокентије III је одмах ескомуницирао крсташе, али се накнадно

предомислио и пребацио75 сву одговорност на венецијанце, на челу са дуждом. Енрико

Дандоло се није тиме много оптерећивао, много га је више бринуло шта даље. Његове

муке ће прекратити једна неочекивана посета, која уноси, такође неочекивани, обрт.76

После првог скретања крсташке војске, убрзо ће доћи и до другог,77 изазваног доласком

византијског принца Алексеја IV. Само узгред да подсетимо, први циљ крсташке војске

је био Египат.78 Ипак, војска ће предстојећу зиму провести79 у Задру, на терет околно

тамошњег становништва.80

Према Вилардуеновом сведочанству је млади Алексије IV, по бекству из

Цариграда, дошао до приморског града Анкона, а одатле ће се упутити своме зету

Филипу Швапском.81 Острогорски нам сведочи да је Алексије IV Анђео претходно

посетио папу Инокентија III да потражи помоћ, али да је није добио.82 Услов крсташа је

био да Алексије обећа помоћ око њиховог циља, освајања прекоморских земаља, па ће

и они њему помоћи да поврати, неправедно отети престо.83 Док су крсташи још

зимовали долази посланство Филипа Швапског и младог престолонаследника носећи

понуду која се не одбија. Као и сваки дарежљиви претендент, Алексије је обећао

велике своте новца, помоћ у крсташким походима, а и могућу унију са Римом84, о чему

нам сведочи и Жофроа Вилардуен. Где он даље додаје и прецизнији извештај о обиму

Алексијевих обећања. „Прво, ако му уз божју помоћ повратите наслеђе, он ће

целокупно Ромејско царство подвргнути власти Рима, од кога је тако дуго било

раздвојено. Надаље, он зна добро да сте се истрошили и да сте осиромашили, те ће вам

75 Види: Hubert Једин, Повјест II, 180.76 Видевши да су остали без новаца, де Клари каже, да је крсташима дужд Дандоло предложио пут до грчке земље, пошто је богата и обилује у свему. Такође се, по истом сведочанству, тада окупљенима обрати Маркиз Бонифације и саопштио случај Алексија IV, са којим се упознао на двору немачког цара. Три хронике, 159.77 Острогорски, Историја, 389.78 Једин, Повјест II, 180. Упореди са Tri starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, preveo Petar Skok, Zagreb, 1951., стр. 139. и 79 Једин, Повјест II, 180.80 Упореди са: „Трећег дана пошто су се сви сместили, негде пред вечерње, задеси се велика несрећа. Изби сукоб између Млечана и Франака, жесток и окрутан; дадоше се сви на оружје. Беше толико жесток да је једва било улице у којој се није водила борба маћевима и копљима, самострелима и сулицама; много њих беше рањено и поубијано.“ Вилардуен, Хроника, 49.81 „Филип II Швапски (1177-1208) млађи син Фридриха I и Беатрис, кћери Реноа III, грофа од Бургундије; био је ожењен Иреном Анђео, ћерком Исака II. Филип је радо подржао претензије свог шурака на престо. Спречен унутрашњим тешкоћама он сам се није укључио у акцију, али је позив дошао као поручен.“ Фуснота преузета из: Исто,43.82 Острогорски, исто, 389.83 Вилардуен, Хроника, 44-45.84 Острогорски, исто, 389.

16

стога дати 200.000 сребрних марака и обезбедити снабдевање за све у походу, како за

племените тако и за оне нићег порекла. А он ће лично поћи са вама у Каиро или ће, ако

ви сматрате за боље, послати 10.000 људи о свом трошку. Све ово ће обезбедити за

период од годину дана, а докле буде год буде жив о своме ће трошку издржавати пет

стотина витезова који ће чувати Прекоморје.“85

Међу крсташима се поново појави раздор, јер је још увек било оних који су

хтели да поход пропадне, али и оних којима се није свидела идеја да освајају Цариград.

Чак је и папа протествовао,86 али узалуд, предлог је прихваћен. Превагнуло је схватање

да је оваква финансијска и војна помоћ била неопходна ради осигурања крсташкох

похода. Овај уговор је био добар и за папу, јер се обећавала унија цркава, али

најповољније беше за дужда Дандола, који је напокон видео начин да сломи Трговачку

моћ Византије. Пре него су се упутили ка Цариграду, крсташи су преко четворице

изасланика затражили од Папе опроштење грехова за освајање Задра, правдајући се да

је то било неопходно како се поход не би распао. Како Вилардуен на овом месту

сведочи, Инокентије III је исказао разумевање87 и дао им до знања да им даје опрост и

благослов као својим синовима, и да кривица за то злодело није њихова.88

4. Пут до Цариграда

Да би се појаснило како и зашто се Четврти крсташки рат окренуо против

Цариграда, у историјској науци су се износиле многобројне хипотезе и теорије. Са

друге стране, овај догађај нема у себи ничег чудног, већ је само неизбежна последица

претходног развитка и сплета околности. Од времена црквеног раскола, а посебно са

епохом крсташких ратова, антивизантијско расположење на Западу је расло.

Очигледна слабост Византијског царства је и сама наводила на помисао о његовом

освајању. Ову идеју су гајили још Роберт Гвискард и његов син Боемунд, а приликом

Другог крсташког рата она се јавила и код Луја VI. За време Фридриха Барбаросе се

умало није и остварила.

Овог пута је идеја о освајању Цариграда и слому Византијског царства пријала

дужду Енрику Дандолу, те ће тако крсташки рат претворити у оруђе освајачке

85 Види: Вилардуен, Хроника, 50-51.86 Једин, Повјест II, 180.87 Упореди са: Једин, Повјест II, 180. 88 Вилардуен, Хроника, 55.

17

политике. Сам преокрет ће олакшати стицај околности да су крсташи, пред освајање

Задра, своју војску ставили у службу Млецима.89

Пре него што се упутимо са крсташком војском ка Цариграду, треба

напоменути да је она сама била ослабљена јер су неки погинули покушавајући да

напусте Задар на своју руку. Неколицина је предвођена двојицом барона, склопила

приватни споразум са угарским краљем и напустила поход. Друга група предвођена

француским бароном по имену Рено од Монмираја и грофом Лујем је, тобоже отишла

до Сирије да однесе вести, уз лажну заклетву, на Светоме Писму, да ће се вратити. То

су били врло тешки ударци за крсташе.90

Након зимовања у Задру, априла 1203. године галије и теретне наве су почеле да

испловљавају, а успут су освајани неки мањи, приобални градови. Иако су се прво

намерили задржати тек на Крфу, успут су свратили до Драча, чији становници, чим су

видели свога господар, одмах му предадоше град и заклеше му се на верност. На Крфу

су га дочекали још лепше и свечаније. Пред његов шатор, који је био у средини

крсташког логора, су изашли бројни витезови са мноштвом народа и указали му велике

почасти.91 Ту на крфу, маја 1203. године је и потписан споразум између крсташа и

пресолонаследника Византијског царства. Када су утихнули, поново пробуђени,

немири у крсташкој војсци пут је настављен, а са Крфа су отпловили 24. маја 1203.

године. Вилардуен додаје да је дан био ведар и леп, ветар повољан, а сва једра напета.

Што се самог призора тиче није могао да не спомене невероватност истог. Каже да се

толико трговачких бродова прикључило походу, да се уз све оне галије ништа друго на

читавом хоризонту и није могло видети осим једара и бродовља.92 На другом месту

налазимо прецизно забележен број бродова, као и војника. Каже се да је било сто десет

бродова за превоз коња, шездесет великих бродова и преко седамдесет големих лађа.

Крсташку снагу су чинили коњаници и пешаци и то, око хиљаду коњаника и тридесет

хиљада пешака.93

Прошавши велики пут дошли су и до луке Абидос, на самом улазу у мореуз

Дарданели. То је било последње одмориште пре него што ће видети Цариград.

89 Острогорски, Историја, 388-389.90 Вилардуен, Хроника, 53-54.91 Вилардуен, Хроника, 57.92 Исто, 59.93 Радивоје Радић, Византијске кратке хронике о паду Цариграда 1204. године, Ниш и Византија, Трећи научни скуп, Ниш, 3-5 јун 2004., Ниш 2005., Зборник III, стр. 20.

18

Крсташи ће, 23. јуна 1203. године, укотвити своје бродове на око три лиге94 од

престонице византијског Царства. Вилардуен напомиње да су сви, а поготово они који

Цариград виде први пут, остали без даха и да су нетремице гледали у високе зидине,

моћне куле, богате палате и величанствене цркве. Ако се нису сви чудили, сви су се

плашили, јер још није било освајања оваквог града, како сведочи наш хроничар.95

Ту су се грофови, барони и наравно дужд Дандоло искрцали и одмах одржали

састанак на коме је било речи о томе шта је даље чинити. После свих, реч је имао и сам

дужд. Он је предложио крсташима да не дозволе својој војсци да се искрца на копно у

близини Цариграда, јер ће се раштркати због слабе снабдевености, а неки сигурно и

погинути, већ да се упуте на оближња острва и тамо попуне своје залихе.96

Дана 24. јуна 1203. године, уз разапета једра и приправно оружје пловили су тик

уз зидине престонице. Али се јучерашњи договор није испоштовао и лађе су хитале ка

копну. Усидрили су се на супротној страни мореуза на области званој Халкидон, код

палате цара Алексија III. Палату ће заузети, а око ње ће се улогорити већина крсташа.

Иако не по плану, али су ипак залихе биле обновљене. Три дана су ту чекали повољан

ветар како би запловили северније, ка царевој палати Скутари. Занимљиво је, на

пример, да су до тамо коњаници дошли копном. Цар Алексије III је на супротној

страни подигао свој логор, како би показао да се неће предати без борбе.97 Први

контакт са грчком војском је уследио убрзо, недалеко од логора и то, иако малом, ипак

победом крсташа. Ту су се снабдели и добром опремом и добрим коњима.98

Већ следећег дана је цар послао изасланика са писмима грофовима и баронима.

Писма су уствари била пуномоћ преговарања са гласником који их је и донео. Он је

пред њима изразио царево неразумевање зашто су дошли и зашто угрожавају

хришћанско царство, када су и они хришћани. Претпоставивши да им је понестало

средстава нуди се да им помогне како са материјалне стране, тако и да им обезбеди

излаз из своје земље. Барони се нису дали збунити и одговорили су излагањем о томе

да цар и није цар ове земље јер је на престо дошао нечасно, као и да исти припада

његовом братићу. Наглашено је да ће му, ако се преда и врати круну и царство, све

бити обезбеђено како би лагодно наставио живот. На крају су поручили изасланику да

94 „Лига је стара мера за дужину. Вредност јој је варирала од 3.268m у области Париза, до 5.849m у Прованси.“ Фуснота преузета из: Исто, 62.95 Исто, 61-62.96 Исто, 62-63.97 Исто, 64.98 Исто, стр. 65.

19

не долази поново, ако не носи поруку са таквим садржајем. Сутрадан су крсташи

учинили последњи покушај да мирно реше питање престолонаследника византијског

престола и то тако што би га, у непосредној близини градских зидина показали

грађанима Цариграда. Народу је показан Алексије IV и речено да им они не желе

наудити. Пажљиво су изнели све што је било предмет спора, али плашећи се Алексија

III нико се није показао као присталица99 младог престолонаследника. Након овог

узалудног покушаја да се све мирно реши крсташи су се повукли како би се

организовали и договорили дан за напад.100

5. Први пад Цариграда

5.1 Почетак напада

Пре било каквог војног потеза бискупи и свештенство су заповедили свим

крсташима да се прво исповеде и сачине тестамент. На утврђени дан витезови су се

почели укрцавати на бродове, а њихова опрема и коњи на теретне наве. Док је још

јутро свитало сви су били распоређени и у пуној приправности. Убрзо су сви бродови

појурили ка копну, где их је спреман чекао Алексије III са бројном војском.

Стандардна формација са копљеносцима и мачаваоцима напред, а стрелцима назад је

била довољна да се сломи, испрва јак отпор који су пружали Грци. Вилардуен

напомиње да ниједна територија није заузета на делотворнији начин.101

Већ при овом првом сусрету се показало да Алексије III неће моћи да пружи

неки значајнијиј отпор. О њему сам његов надимак Вамвакоравд (Βαμβακοράβδος), што

на грчком значи “памучна шиба”, односно, “памучна батина” указује на мекан, благ и

попустљив карактер.102

Први до места, на коме је био табор Алексија и његове војске, је стигао гроф

Балдуин од Фландрије са војском.103 Заузели су земљу око куле Галате, која је била од

99 „Пропагандна акција“ западних витезова је оставила слаб утисак на становнике Града, будући да су Византинцима били потпуно страни западни концепти феудалне обавезе.“ Фуснота преузета из: Исто, 68.100 Исто, 66-68.101 Исто, 69-70.102 Радић, Византијске хронике, 20.103 Вилардуен, Хроника, 71.

20

изузетне важности и морала је бити освојена, јер се са ње контролисао чувени ланац104

на улазу у Златни рог. Барони су знали да кулу морају заузети по сваку цену, јер је то

једини начин да успеју у освајању Цариграда. Читаву ноћ су стражарили и све до јутра

је било тихо, али са зором је почео и ослободилачки напад грчке војске. Крсташима је

требало једно време да се приберу, али су на крају, 05. јула 1203. године, ипак успели

да заузму кулу. Тада је много војске побијено, али је доста и заробљено.105

Истога дана је бродовима омогућен улаз у луку разбијањем ланца,106 а великаши

су се договорили да ће главни напад бити изведен упоредо са мора и са копна. Колико

су Млечани били способни на пучини, толико су Франци били умешни на копну,

поготово њихове коњичке јединице. Четири дана су мировали, ту код Галате, а петога

дана ће се војска покренути и уз мале потешкоће107 стићи надомак зидина Цариграда.

Зачуђујућа је чињеница да нико није изашао испред њих, поготово ако се напомене да

је на једног крсташа долазило око 200 становника.108 Лоша околност је да су они били

концетрисани на само један део Града,109 Влахерну, а да су их Грци често нападали са

више капија. Нису имали мира ни дању ни ноћу, а морали су да бране своје опсадне

справе. Други велики проблем, који их прати поодавно, јесте недостатак квалитетне

хране, јер су располагали са залихама за три недеље. На пример, једини извор меса су

им били убијени коњи.110

Како је време пролазило Грци нису посустајали, али се ни Франци нису

повлачили, чак шта више неколицина војске је тада дошла чак до градских зидина, где

су били засути кишом камења, али су и успели да заробе су Константина Ласкариса.111

104 „Чувени ланац који је затварао луку помиње се већ од 717-18 године, његови беочузи су имали по две стопе. У читавој историји града ово је дини случај његовог пробијања. Посада млетачког брода Aquilo је успела оно што није пошло за руком чак ни Мехмеду Освајачу, који је своје бродове морао да превуче копном у Златни рог.“ Фуснота преузета из: Исто, 71.105 Вилардуен, Хроника, 71-72.106 Вилардуен, Хроника, 71.107 Исто, 71.108 Исто, 73.109 Неретко су византијски писци пишући појам Град, великим почетним словом, подразумевали Цариград. Види: Радић, Византијске хронике, 21. Овај обичај ћемо и ми у даљем тексту користити.110 Већ ниже, на истој страници, под фуснотом 56., можемо наћи критику ових речи, која изражава мишљење да је Вилардуен преувеличао муке и подвиг Латина. Такође, коментатор додаје, како је према сведочењу Никите Хонијата, одбрана Алексија III била незнатна. Види: Вилардуен, Хроника, 75.111 Исто, 75.

21

5.2 Напад на Град и пожар

Сличне недаће су потрајала све до 17. јула 1203. године, када је напокон све

било спремно за напад на Град.112 Крсташке снаге су бројале око хиљаду коњаника и

око тридесет хиљада пешака, а што се флоте тиче, она је имала око сто и десет бродова

за превоз коња, шездесет бродова и преко седамдесет великих лађа.113 Од седам одреда

четири су била распоређена да нападну, а три да осигурају логор. Маркиз Богнифације

од Монферата је предводио одбрану, а гроф Балдуин од Фландрије је кренуо у напад са

својим братом Анријем114 и људима, међу којима је био у гроф Иго ид Сен Поле, са

својим људима.115 Успели су да приђу најближој кули и да наслоне на њу два пара

лестава. То је била кула коју су срчано бранили Енглези и Данци.116 Уз доста напора је

петнаестак витезова успело да се пребацу преко лестава и да заузме део зида. Борба је

била прса у прса, како мачевима, тако и секирама. Овај успех је био кратког даха и

убрзо је одбијен. На велику жалост, па чак и љутњу барона, двојица су и заробљена, а

многи су били повређени.

За то време дужд Дандоло није губио време и организовао је врло интезиван

артиљерски напад са бродова, али ипак се галије задуго нису смеле приближити самој

обали. Ипак, на крају је дужд Венеције вичући наредио људима из његове галије да се

искрцају на обалу, како нам сведочи Вилардуен, иначе ће их задавити сопственим

рукама. Чим је галија дотакла обалу посада је искочила напоље, поносно носећи

барјаке Светог Марка, идентичан ономе који се вијорио у руци њиховог дужда. Енрико

Дандоло, иако скоро потпуно слеп, био је искусан војсковођа и добро је знао шта ради.

Када су остали Млечани видели барјак Светог Марка на тлу Византијског царства

осетише се посрамљенима и сви појурише ка обали. Тада је уследио жесток напад, а и

сам Вилардуен каже да се већ поменути барјак, у трену ока завиорио на једној

цариградскиој кули. Браниоци Цариграда су остали пренеражени силином напада и

112 Исто, 76.113 Радић, Византијске хронике, 20.114 Пошто је његов лик врло битан за други део радње морамо нагласити да се у литератури проналази и под именом Хенрих. Упореди: Острогорски, Историја, 402. и Bredford, Izdajstvo, 196., са: Вилардуен, Хроника, 151,188.115 Исто, 76.116 У питању су такозвани Варези; од 1070. надаље, према сведочанству византијских аутора (Нићифор Вријеније и др.) гарда у царској палати је била поверена плаћеницима који су махом потицали са Британских острва. Неки аутори (Диканж) сматрају да они долазе директно из Данске одакле Англи и потичу. Њихово име долази од данског war, starofr. werre или querre – рат. Фуснота преузета из: Исто, 76.

22

дали су се у бекство и напуштају зидине, а Млечани стају на њихово мести и врло брзо

су биле заузете двадесет и четири куле.117 Млечани су осигурали положаје, а баронима

су баржама превезли заробљене коње.118

5.3 Алексијево бекство и предаја Града

Када је цар Алексије III постао свестан да крсташи, предвођени Млечанима

улазе у Град, у сусрет им је послао довољно војника да се освајачка војска усколебала.

Како се не би само повукли, не оставивши никакав траг, Млечани су потпалили

пожар119 између њих и Грка. Уз помоћ ветра, ватра се толико разбуктала да се војске

више нису међусобно могле видети, тако да су се Млечани себи омогућили сигурну

одступницу.120

Убрзо ће уследити контра напад, који ће бити уједно и последњи покушај

узуртпатора да задржи престо. Велико мноштво војске је покуљало кроз троја врата ка

месту где су били улогорени крсташи.121 Срећа крсташа је била управо у доброј

позиционираности и непоколебљивом држању положаја. Одбрамбени одреди,

крсташког логора, су се поставили испред одбрамбене ограде и то тако да су пешаци

упоредо са коњаницима, а стрелци и самострелци испред. Стојећи испред логора

онемогућили су напад са леђа, а то је један од највећих ризика у борби на отвореном.

Такође, су не кренувши напред сачували животе, јер би у противном били окружени и

практично би се утопили међу грчком војском. Овако их је било могуће напасти само

од напред, а то је Грцима било врло неповољно. Убрзо је читава равница била

прекривена војском.122

Чим је био обавештен о развоју догађаја, Дужд је покренуо своју војску и

похитао, у помоћ крсташима, напустивши претходно освојене куле. Дуго су две војске

стајале непомично. Када је цар Алексије увидео безизлазност ситације, сакупио је своју

117 Како је читава страна до залива имала сто и десет кула, а Млечани бејаху заузели двадесет и пет, то би значило да је скоро једна четвртина зида била под њиховом контролом. Queler, Crusade, 102.118 Вилардуен, Хроника, 77-78.119 Пожар ће се распламсати и све од влахернског узвишења до Евергетидског манастира ће нестати у пламену. Пожар је беснео и све до девтеронског кварта ће бити сравњено са земљом. Queler, Crusade, 104.120 Вилардуен, Хроника, 78.121 Алексије III је био уцењен од стране неколицине „утицајних људи“ да он ослободи град или ђе га они сами предати у руке Латина и тако га спасити разарања. Queler, Crusade, 104.122 Вилардуен, Хроника, 79.

23

војску и започео повлачење. Овде нам хроничар сведочи о исрпљености и крсташа и

Грка, али о значајно неповољнијем положају освајача и то због јако слабих залиха.123

Даље додаје да су у овом моменту Грци имали једну од најбољих прилика да поразе

крсташе, али да су исту и пропустили.124

Није прошло много, а тада већ бивши цар Алексије III125 је прикупивши блага

колико је мога понети126 и све њему одане људе побегао, за собом остављајући збуњене

становнике Цариграда. Ови су брже боље похитали тамници и из ње избавили

ослепљеног Исака II. Оденувши га у царске одежде, поставили га на трон палате

Влахерне. По његовом савету су послани изасланици крсташкој војсци, како би их

обавестили о новонасталој ситуацији.

Испрва су се сви радовали, чувши нове вести, али су већ следећег јутра крсташи

поново обукли своје оклопе. Изасланици су наставили да пристижу и доносе исте,

радостне вести. На крају су барони и дужд послали изасланике у Цариград да провере

реално стање, па ако је то све истина да се одмах распитају код Исака II о испуњењу

обећања, која им је дао његов син Алексије IV. Међу изасланицима је био и сам наш

хроничар.127

6. Прикупљање новца и други пожар

Изасланици су, у Граду, били врло свечано дочекани и спроведени кроз два реда

Енглеза и Данаца у пуној ратној опреми. У дворској сали за пријеме, међу бројним

званичницима и властелом их је дочекао богато одевени цар Исак, са својом женом,

иначе сестром угарског краља, у ништа мање раскошној хаљини.

123 Вилардуен и на овом месту нсглашава величину крсташког подвига, спомињући разне, неповољне околности, које их коначно нису усколебале и одвојиле од циља. Види фусноту 113. (прим. ред.)124 Исто, 80.125 Говорећи о овом догађају, Острогорски, Алексију придаје епитет „бедни“, види: Острогорски, Историја, 390. А Вилардуен додаје да је Алексије управо логичан производ овог и оваквог доба у византијској историји, те да су се у његовој личности сјединили властољубље и кукавичка слабост, види: Вилардуен, Хроника, 81.126 У делу, Пад Цариграда 1204, Радивоје Радић, Εγκυκλοπαίδεια Μείζονος Ελληνισμού, Κωνσταντινούπολη. 2008., стр. 2., наилазимо на прецизнији податак и то, да је однешено седамдесет две хиљаде византијских златника, тј читава благајна.127 Вилардуен, Хроника, 80.

24

На молбу изасланика, да би са царем насамо попричали, у име његовог сина и

барона, сам цар устаје и заједно одлазе у одвојену ложу. Маршал Шампање је

предочио цару да су они све ово учинили како би испунили, његовом сину, дану реч и

то све због његових обећања. Цар је био упознат са садржајем тих обећања и врло

слаткоречиво је, како сведочи Вилардуен, исказао своју захвалност, рекавши да им и

читаво царство дугује за све то што су учинили за њега и његовог сина. Отац је на

крају потврдио синовљева обећања, уз заклетву и запечаћену повељу. Изасланици су

преузели повељу и упутили се назад у табор, како би обавестили бароне о испуњеном

задатку.128

Барони су се силно обрадовали и одмах усели на коње, заједно са младим

Алексијем, како би и сами пошли цару Исаку. Велика радост је била и у царској

породици, због новонасталог обрта, али и у војсци на обе стране. Цар Исак ће замолити

бароне да помере своју војску у област Галате, како би се осигурао мир и спречили

случајни окршаји између, до скора, супростављене војске. Као што су до тада били на

услузи овој царској породици, ни сада им нису одбили. Вилардуен задивљено сведочи

о лепоти самог Града, његових палата, Цркава и уопште блага која је поседовао, а

посебно реликвија. У наредним данима су Грци и Франци склапали многе повољне

договоре и послове.129

Цар, Алексије IV, је крунисан на 01. августа 1203. године. Убрзо је почео са

исплатом обећаног новца, од ког су део крсташи давали Млечанима за транспорт.

Алексије IV је био свестан несигурности130 свог положаја, како због мањка симпатија у

народу, а тако и због немогућности да крсташе исплати на време. У складу са свим

тим, он их је замолио да остану ту до месеца марта, уз обећање да ће им до тада

одржавати бродове, исплатити обећану суму, као и њихов дуг према Млечанима.

Сматрао је да ће до тада и своју власт утврдити, те да му више неће бити потребна

њихова заштита. Баронима ова понуда јесте одговарала, али су морали да саберу своју

скупштину и да пред свима изложе.131

Као и много пута до сада, опет је дошло до поделе у редовима крсташа, опет се

пробудише супростављене струје. Сав тај немир је утихнуо када је сачињен нов

128 Исто, 83-84.129 Исто, 84-85.130 „У немогућности да исплати крсташе, Алексије IV се нашао између две ватре. На једној страни нестрпљиви дошљаци са запада су потраживали свој новац, а на другој је цариградски живаљ био огорчен што им је млади василевс довео крсташе.“ Радић, Пад Цариграда, 2.131 Вилардуен, Хроника, 85-86.

25

споразум. Млечани су се обавезали да обезбеде флоту на још годину дана, а крсташи

да ће сви остати на окупу. Од младога цара се очекивало да исплати све трошкове и

претходна дуговања.132

У циљу смиривања царства и утврђивања своје власти, Алексије је са

неколицином барона пошао у обилазак свога царства. Бонифације од Монферата је

пошао са њим, а Балдуин Фландријски је остао да чува табор. На том путу је млади цар

наилазио само на знаке одобравања и покорности, од свих осим Калојана, краља

Влашке и Бугарске.133 Он није хтео да призна цара Алексија за господара, а значајно је

да је он поседовао велики део суседних земаља.134

У престоници се, док је цар, са Бонифацијем и осталом пратњом, обилазио своје

царство, десила незамислива несрећа.135 Дошло је до сукоба Грка и Латина који су

живели у Граду. Неки људи, како Вилардуен каже, њему непознати, су да несрећа буде

већа подметнули пожар. Ватра је напредовала, ношена ветром са севера, тако силно да

је нико није могао савладати и спречити на начини штету.136 Како је Цариград испуњен

узаним улицама, са дрвеним кућама, које су припадале нижој класи, било је за

очекивати да ће се пожар веома распламсати. Ношене ветром, варнице су полетале и

слетале у још не запаљене делове Града, тако се она неконтролисано ширила, а много

народа није имало могућност до својих ближњим. Један од најстрашнијих описа, јесте

онај у коме се спомиње како је све горело, па чак и мермерни стубови су попуштали

под температуром надолазеће пошасти и изгледали као дрво за огрев. 137 Барони у

области Галате, на прекој страни Златног рога, су могли само да тугују, гледајући

палате и цркве како нестају, док је пламен харао улицама Града дошавши надомак

цркве Свете Софије.138

132 Вилардуен, Хроника, 87-88.133 „Калојан касније назван Ромејоубица, бугарски краљ 1197-1207. (...) Млађи брат Петра IV и Јована Асена I. Након што је уклонио два брата постаје владар и води агресивну политику према Византији. Прима краљевску круну (Rex Bulgarie et Blachie) а не царску од папе Инокентија, будући да овај није хтео да Лакојана начини толико моћним.“ Фуснота преузета из: Исто 89.134 Исто, 88-89.135 У извештајима Никите Хонијата, се наводе две несреће, два сукоба. Прво су Грци, 19. августа, напали део предграђа у коме су живели Пизанци и Ђеновљани, а пар дана касније ће у знак освете и неиздрживог гнева, латински одреди напасти муслимански крај. Како латински, тако су и исламски трговци имали право да се настане у својим четвртима, чак су, и једни и други, имали и своје богомоље. Једна од тужнијих околности, јесте управо та да су се ти латински трговци, само пре пар месеци, храбро борили и бранили Цариград од Крсташа. Queler, Crusade, 118-119. Ови први ће пребећи на другу страну Златнога Рога, а вратиће се са падом Града, да се освете пустошећи.136 Вилардуен, Хроника, 89.137 Queler, Crusade, 119-121.138 Вилардуен, Хроника, 89.

26

Пожар је трајао два дана и две ноћи,139 али страдања престонице се ту нису

завршила. Сви Латини, бојећи се одмазде, су напустили Град. Поневши најосновније

прешли су у крсташки табор, тражећи сигурност. Вилардуен сведочи да их је било око

петнаест хиљада. Тада престаје мир између Грка и Франака, а отвара се незалечива

рана. Проблем је био још нерешивији јер се није знало ко је кривац140 за стравични

пожар.141

Када се путовање завршило свако се вратио међу свој народ. Цар у палату

Влахерну, а маркиз од Монферата у табор. Будући да је наишао на одобравање и да је

лепо примљен у народу, цар се осилио и променио у односу према, до скора, својим

савезницима. Престао је да их посећује, све је мање своте новца слао, док једном није и

престао да им шаље паре. Највероватније је подлегао и антилатинској струји.142

Када је баронима постало јасно да се цар променио и да неће испунити своја

обећања, позвали су дужда да се посаветују, шта им је чинити. Закључили су да је

најбоље Алексију послати изасланике, који би захтевали испуњење обећања,

подсећајући на учињене услуге и то уз упозорење да ће му објавити рат, ако не испуни

све што је обећао. Изасланике је, у палати Влахерни, дочекала читава царска породица,

Исак II са сином, царем Алексијем IV и својом женом, Алексијевом маћехом, такође су

била присутна и друга господа тако да је двор био испуњен. На латине је овај призор

оставио силовит утисак, богатог и моћног владара. По договору је иступио Конон од

Бетина. „Господару, долазимо ти у име барона и дужда Венеције. Они желе да се

сетиш великих услуга које су ти учунили, које су свима добро познате. Ти и твој отац

сте се заклели да ћете испунити обећања а имамо и ваше повеље. Но, ви нисте

ипунили ваша обећања онако како је требало. Много пута смо вас на то подсетили а то

чинимо и сада у име свих барона. Уколико тако поступите – биће како ваља. Уколико

не, треба да знате да вас од данашњег дана неће више сматрати за господаре и

пријатеље, него ће оно што траже добити свим средствима силе којима располажу.

Барони вас сада упозоравају, не желећи да повреде нити вас нити било кога другог без

претходног упозорења; никада до сада нису погазили реч, нити је то у њиховим

139 Queler, Crusade, 120.140 „За пожар Никита Хонијат оптужује групу пијаних Франака који су покушали да запале синагогу називајући га називајући га највећим који су се икада догодили у граду. Вилардуен се прави невешт с обзиром на то да је свакако знао шта је у питању.“ Фуснота преузета из: Вилардуен, Хроника, 90.141 Исто, 90.142 Исто, 90-91.

27

земљама обичај. Чули сте оно што смо имали да вам кажемо. Сада је на вама да

одговорите по вашем нахођењу.“143

Грци су остали у чуду због тона, којим су им се обратили изасланици.

Атмосфера, у самој палати, се толико променила да су је латини брже боље напустили,

бојећи се за своје главе. Чим су дошли у табор, одмах су пренели своје утиске

баронима.144

7. Други пад Цариграда7.1 Почетак сукоба и преврат

Тако је коначно прекинуто пријатељство Византинаца и Латина, а отпочео

сукоб који ће довести до пада Цариграда и поделе Византијског царства. Борбе, које су

тада почеле, трајаће све до половине зиме.145

Први напад ће учинити Византинци, у намери да униште бродове својих

противника и тиме их онеспособе. План је био скоро савршен, али је у датим

околностима и због скоро савршене организованости Венецијанаца пропао. Седам

својих бродова су напунили запаљивим материјалима и тако од њих направили

плутајуће бакље, које су се требале забити у противничке бродове, ношене ветром низ

мореуз. Искусни Млечани су кукама запаљене бродове одвлачили од својих и пуштали,

да их даље носе струје воде и ветра. Од свих присутних бродова је страдао само један

пизански, што је за Латине био велики успех и знак да је Бог на њиховој страни. Овај

догађај је Вилардуен иронично прокоментарисао: „То је било уздарје којим нас је цар

Алексије почаствовао, за све што смо учинили за њега.“146

Становништву Цариграда је било јасно да су у немилости Латина, а да је за то

заслужан њихов цар, кога ће убрзо и збацити са власти. 28. јануара 1204. године, 147 је

Алексије IV збачен са трона и убијен, а Исак II је убрзо преминуо. 148 За новога цара је

143 Исто, 92-93.144 Исто, 92-93.145 Исто, 93.146 Исто, 94-95.147 Радић, Византијске хронике, 20.148 Радић, Пад Цариграда, 2.

28

изабран Алексије V Дука Мурзуфл,149 који је утамниченог Алексија у више наврата

безуспешно покушао отровати, да би га на крају удавио. Јавности је речено да је умро

природном смрћу и сахрањен је уз царске почасти.150

Будући да је свима било јасно како је умро Алексије IV, Латини су сазвали

хитну скупштину, на којој се свештенсто, делегирано од Рима, сагласило да цар који је

на тај начин сео на трон, није достојан истог. Те су и сами позвали на „законити и

праведни рат“, са нагласком да ће се тако ова отпадничка земља вратити у окриље

Рима. Довољно је додати да су знали за Мурзуфулову мржњу151 према њима и да им

сигурно неће исплатити ни паре, па да постане јасно како је било неизбежно освојити

престоницу још једном, али овај пут да са њом сруше Византију и створе Латинско

царство.152

Борбе су вођене подеједнако и на мору и на копну, није било дана, а да се војске

нису сукобљавале и одмеравале снаге. Пре него су се усресредили на сам Град, Анри,

брат грофа Балдуина се упутио са мноштвом крсташа ка једном лепом граду, по имену

Филеја. Тамо су се снабдели са храном, одећом, али и заробљеницима. Све је то

превезено баркама, с обзиром да је Филеја била на обали Црног Мора, на неких 30

киломотера од Цариграда. Тамо су провели два дана, после чега су се упутили у логор.

Ово је битно, јер је тада Мурзуфл умало био заробљен, у заседи, коју је сам

испланирао. Колону је напао са краја, када је већ цела прошла. Тај крај је био под

командом Анрија. Битка је била врло крвава и неизвесна, али је надвладани Мурзуфл

ипак успео побећи. Том приликом је, као плен, крсташима припала, врло поштована,

икона Пресвете Богородице.153

Непосредно пред опседање градских зидина, марта месеца, крсташи и

Млечани154 су потписали уговор155 у коме је одређено да се целокупан плен сакупи на

једно место, како би се праведно поделио међу војском.156 Такође је договорено, да ако

освоје Град, буде изабрано шест крсташа и Млечана, а ова дванаесторица би на Светом

Писму положили заклетву да ће одабрати најподобнијег човека за цара. Онај, ко би 149 „Надимак је стекао по густим обрвама; у време доласка крсташа био је протовестијар.„ Вилардуен, Хроника, 94-95.150 Вилардуен, Хроника, 95-96.151 „Још једном је победио антилатински правац у Византији, али је његов тријумф само убрзао последњи чин византијске трагедије.“ Острогорски, Историја, 390.152 Исто, 390.153 Вилардуен, Хроника,96-97.154 Острогорски, Историја, 390.155 Види: Queler, Crusade, 138.156 Bredford, Izdajstvo, 142.

29

овако био именован, добија четрвтину свега освојеног, а све преостало се дели између

Млечана и крсташа. Чак су подељене и улоге, ако цар буде изабран од крсташа,

патријарх ће између Млечана и обрнуто, са тиме да патријарх и његов народ добијају

најбогатији део Цариграда, око Свете Софије. Овој дванаесторици ће се придодати

избор по дванаест људи, са обе стране, који ће поделити почасти и поседе, а потом и

именовати службеника новога цара. На крају је речено да после оснивања царства,

првих годину дана свако може отићи, куд му је воља, а после тог периода морају

остати покорни цару. Тако је унапред испланирана157 основа организације, још

непостојећег Латинског Царства.158

7.2 Напад на Град

На обе стране су припреме биле ужурбане.159 Спретни градитељи бродова су са

лакоћом лестве подизали на високе јарболе, тако да су личили на модерне кранове, са

све противтеговима. Тако су лестве, хоризонтално положене, постајале мостови, од

којих су неки били оклопљени и тако личили на цеви,160 а прекривани су и са крзном за

одбрану од ватре.161 Крсташка војска је, како је још прошли пут Дандоло предлагао,162

укрцана на бродове и била спремна да оствари концетрисан напан, на северну морску

страну Града.163

Из претходних сукоба је и Алексије V је увидео слабе тачке свога града, па је

повећана одбрана зидина, као и висина кула које су гледале на Златни рог.164 Осим што

су зазидани неки улази у Град, ојачане зидине и куле, значајну улогу у одбрани Града

ће имати и то што је сваки нови спрат на кулама био истуренији, од оног испод, па су

се тако нападачи могли, са сваког спрата, несметано засипати камењем, врућим песком

и врелим уљем. Као и млетачки мостови и дрвени спратови, на кулама, су прекривани

крзном. Испред зида је Мурзуфл наредио да се направе шанчеви, како би се

онемогућило приближавање опсадних справа. Ако су први сукоби били спектакуларни,

157 Упореди са: Queler, Crusade, 139.158 Вилардуен, Хроника, 100-101.159 Упореди са Queler, Crusade, 139-140.160 Вилардуен, Хроника, 99.161 Queler, Crusade, 140.162 Bredford, Izdajstvo, 143.163 Радић, Византијске хронике, 20.164 Bredford, Izdajstvo, 144.

30

ови, предстојећи, ће бити исто то, само много више. После свих припрема је хтео да

заплаши освајаче, мада их је пре само испровоцирао, тиме што је буквално окачио три

венецијанска заробљеника и живе их запалио, наочиглед њихових суграђана и

сабораца.165

У петак ујутро, 9. априла 1204. године, ће почети искрцавање опсадних справа,

на узан појас обале, уз зидине, а претходно припремљени опсадни мостови су били

савршен начин да браниоци и освајачи, још једном укрсте копља. 166 На велику жалост

Латина, одбрана Града је овај пут била боље организована, те су тако освајачке справе

и људи који су их опслуживали, остали здробљени под каменицама, што су их

одапињали византијски катапултови. Заједно са њима, страдало је и доста усидрених

бродова.167 Надограђени спратови на кулама су се показали више него корисним и

ниједан од пет бродова, са уздигнутим мостовима, колико их се приближило зидинама,

се није успео и учврстити за неку од кула.168 Главница војске се повлачила,

напуштајући своју опрему, а било је и оних који су очајнички испаљивали каменице на

Град, оставши усидрени, под његовим моћним зидинама.169 Око три поподне170 је било

јасно да је први напад пропао, а на зидинама је владало опште весеље. Резултат овог

напада је далеко више настрадалих на страни Латина.171

Исте ноћи су се састали дужд и крсташи, чијим редовима се већ проширио

страх,172 како би разрадили нов план напада. Од стране крсташа је предложено да се

напад пренесе на део зидина које нису биле ојачане, пошто је чеони напад, на

обновљене зидове, са лакоћом одбијен.173 Зидови, у близини Акропољског трга, су

заиста остали непромењени, али са разлогом, који је и Млечанима био прилично

разумљим. Врсни морепловци су добро познавали морске струје и није долазило у

обзир да се покушају укотвити поред тих зидова, јер би напад, на самом улазу у Златни

рог, унапред био осуђен на пропаст и штета би само била још већа. Када би се и

приближили Граду са те стране, струја би их захватила и одвукла ка Босфору.

165 Queler, Crusade, 140.166 Вилардуен, Хроника, 101.167 Вилардуен, Хроника, 144.168 Queler, Crusade, 142.169Вилардуен, Хроника, 99.170 Bredford, Izdajstvo, 144.171 Упореди: Queler, Crusade, 142.172 Исто, 142.173Вилардуен, Хроника, 101-102.

31

Два наредна дана, су посвећена побољшању бродова и опсадних справа, а све у

циљу ефикасније офанзиве. Пошто су, дакле, приморани да нападну на истом месту, а

примећено је да су надјачани, при нападу на куле, план је био да се два брода повежу и

тако удвостручи силина напада.174 Та два дана, док се већина војске одмарала,175

свештенство је приметило да је морал опао, па су почели да проповедају како је ова

битка часна, а Византијци само јеретици, који негирају римску јурисдикцију, те је

војницима дужност да се боре. Чак су народу обећали да ће папа погинулима

опростити све грехе, ако се ова земља покори и приведе у послушност Риму. Мисао да

ће погибијем заслушити безгрешан одлазак у рај, је засигурно подигла борбену

готовост, већ изнурених крсташа.176

За то време, док су крсташи примали разрешења, Византинци су обављали

припреме, како би спремни дочекали следећи напад. Овог пута са више смелости, него

икада до сада. Први пут су видели крсташе и Млечане како узмичу, остављајући, на

обали, многа тела својих сабораца. Цариградски свештеници, али и мноштво народа се

обратило Богу и светитељима. Пошли су у Цркве и приносили молитве пред иконама и

моштима светих.177

Дан пре напада је Мурзуфл разапео шаторе пред градским зидовима.178 Тога

јутра, 12. априла,179 док је још све било врло тихо, цара су пробудили гласници са

вестима да су се непријатељи покренули. Иако је ваздух био влажан и врло тежак, по

зидинама су се неуморно кретале страже. Убрзо су сви положаји били попуњени и

византијци су спремно чекали напад.180 На супротној страни су лађе било покренуте и

тиме је почео коначни напад, којим ће Латини, од Мурзуфла, преотети Град, у

понедељак, шесте седмице ускршњег поста.181

Иако се одбрана ужурбано припремила за напад, дуго се чекало да се флота

приближи зидинама.182 Грчка ватра је немилице коришћена у одбрани, али су до сада и

Латини постали вешти у коришћењу течне ватре и изливали су је из опсадних мостова.

174 Bredford, Izdajstvo, 145.175 Вилардуен, Хроника, 102.176 „У то време, када су људи веровали да ће умру ли неразрешени од греха бити осуђени на пакао, обећање рајског насеља на ономе свету давало им је готово помамну жељу за бојем.“ Bredford, Izdajstvo, 145.177 Исто, 145.178 Вилардуен, Хроника, 102-103.179 Упореди: Острогорски, Историја, 390., Радић, Византијске хронике, 20. и Радић, Пад Цариграда, 2.180 Bredford, Izdajstvo, 147.181 Радић, Византијске хронике, 20.182 Вилардуен, Хроника, 103.

32

Први бродови који су, ношени ветром, стигли до цариградских зидина су били

„Ходочасник“ и „Рај“. То су биле све галије спојене на већ описани начин, како би се

омогућило ефикасније дејствовање.183 Ветар их је довео у идеалну позицију и врло брзо

су импровизовани мостови били причвршћени за кулу, на коју су се први успели један

Млечанин и један франачки витез, Андре од Ирбоаза.184 Варјашка војска се није дала

препасти и Млечанин је одмах посечен,185 али за њима двојицом се појавило толико

крсташа да се одбрамбена војска одмах успаничила и повукла.186 Ернл Бредфорд, нам

овде доноси занимљиво и значајно сведочанство Роберта де Кларија: „Енглези и Данци

су насрнули на њега (мисли на Дирбоаа187) и сасекли би га да није био у оклопу...“188

Успео је да се сабере и извуче свој мач. Са пуно муке је успео да одбрану задржи

довољно дуго како би се остали успели искрцати на кулу. Тако је прва кула била

освојена.189

Следећи налети ветра су и остале бродове привели тик до самих кула. Овога

пута су бродови били боље заштићени и катапултови су били нефункционални. Палубе

су прекривене јаким даскама са доста шибља и пузавицом одозго, тако да се камење

просто одбијало.190 Дошли су довољно близу да би се привезали за куле, а будући да је

море било немирно, они су их осетно љуљали. У овим околностима је сасвим логично

што се одбрана кула спуштала ниво по ниво, све до самих зидова. Исти сценарио се

понављао и врло брзо су заузете четири куле. Из бродова је покуљала војска,

искрцаване су опсадне справе.191 Заузеће кула је охрабрило војску у подножју зидова и

врло брзо су овнови пробили зазидана врата. Алиом и његов брат историчар, Роберт де

Клари, су међу првима јурнули кроз њих,а са њима још шездесетак војника и витезова

у оклопима, које је водио Петар од Амијена. На одбрану Града је овај призор оставио

подједнако снажан утисак, као и на браниоце кула. Иако су били далеко надбројани,

нико се није усудио да их нападне. Мурзуфл је то видео и повео је део војске из свог

табора, одакле је надгледао одбрану, али се убрзо и сам повукао, видевши да одред

Роберта де Кларија и његовог брата не узмиче, већ да чврсто држе своју позицију.

183 Bredford, Izdajstvo, 148-149.184 Вилардуен, Хроника, 103.185 Bredford, Izdajstvo, 149.186 Вилардуен, Хроника, 103.187 Код Бредфорда се Андре од Ирбоаза, назива Андре Дирбоа. (прим. ред.)188 Bredford, Izdajstvo, 149.189 Queler, Crusade, 144.190 Bredford, Izdajstvo, 149.191 Вилардуен, Хроника, 103.

33

Никита Хонијат је са дивљењем описујући Петра и његов оклоп, рекао је да му шлем

потсећа на „град окружен кулама.“192

Када је постало јасно да су врата пробијена и да је крсташка војска поново

унутар зидина Града, први редови одбране су почели повлачење, а за њима и сви

остали.193 Искрцавши се, витезови на коњима,194 су пошли ка Петриону и манастиру

Христа Пантепопта (Свевидећег),195 где су били царски пурпурни шатори. Цар је око

себе имао довољно војника, али ни они се нису понели другачије, него њихови

саборци. И војска и цар су се повукли ка палати Буколеон.196

Кординација војском је била лоша и Мурзуфл је послао појачање у погрешном

правцу, Петар од Амијена је то искористио и послао неколико својих људи да отворе

оближња врата, довољно велика да се може ујахати кроз њих. Млечани су ово видели и

нису губили време, бродови су се усидрили у близини тих врата и последњи коњаник

се прикључио опсади.197 Постојала је шанса да се крсташка војска одбије, али је

пропуштена и лошом кординацијом војске јој је препуштена иницијатива. На другој

страни, коњица која је ту била распоређена није имала шансу да се успротиви оклопу и

војном искуству западних витезова. Тако ће и коњица напустити ову пресудну битку.198

Те ће тако византијска престоница коначно пасти под налетом силне војске, услед

недостатка сопствене одбране.199 Цариградска одбрана се ужурбано повлачила са

зидова, гледајући крсташе који надиру у Град и Млечане који, охрабрени тиме,

напрестају да напредују преко мостова и освајају куле. Окружени непријатељима,

повлаче се у већ освојени Град.200

Како је већ била поодмакла ноћ, одлучено је да утабора и примире. Крсташки

табор ће бити постављен на истом месту где је раније био и Мурзуфлов.201 Овде, на

узвишењу је било најсигурније, понајвише јер су околни део Града и зидова били

освојени и осигурани. Војсци је саветовано да се не разилази и не иде дубље у Град,

већ да се задрже у освојеном делу, због сопствене сигурности. То су послушали, али

освојени део Града је први осетио сву суровост освајача, како каже Бредфорд: 192 Queler, Crusade, 145-146.193 Bredford, Izdajstvo, 150.194 Вилардуен, Хроника, 103.195 Bredford, Izdajstvo, 150.196 Вилардуен, Хроника, 103.197 Queler, Crusade, 146.198 Bredford, Izdajstvo, 147.199 Острогорски, исто, стр. 390.200 Bredford, Izdajstvo, 151.201 Вилардуен, Хроника, 104.

34

„стављен је под мач и огањ.“ Даље доноси Вилардуеново сведочанство да је „побијено

толико Грка да им се ни броја не зна.202 Посечени су и они, и њихови коњи и муле, а

имовина им је узета. Стотине Цариграђана бежале су ка Влахернским вратима, али

наши људи су се већ били уморили од борбе и покоља јер је било прошло шест увече.

те су се тако окупили на једном великом градском тргу и увидевши да ће им требати

читав месец да освоје сав Град решише да ту отпочину преко ноћи.“ Тако мислећи, да

им се још престоји мучити, су заспали, а ни сањали нису да је тог дана Град већ био

освојен. 203

На другој страни, преостала војска се сакупљала. Било је речи о неком

осветничком204 нападу, који организује сам цар. Како би туга била већа цар није повео

никакав напад, већ се, још неосвојеним улицама, повлачио и на крају побегао из Града,

кроз познату Златну Капију.205 Преостала војска се окупила око двојице људи, како би

изабрала новог вођу. Избор се водио између Константина Дуке и Теодора Ласкариса.206

Пошто је изабран, Теодор Ласкарис је покушао учинити немогуће и покренути какав

такав отпор, али је убрзо и он пошао за Мурзуфлом.207 То је управо била слабост

Цариграда, овог времена. Не слаби зидови и нејаке куле, већ управо непостојање

срчаности и икаквог отпора у Цариграђана.208 Ниједан војник више није осетио полет,

нити потребу за жртвовањем свога живота, јер је превише пута сведочио међусобним

издајама и сплеткама у самом двору. Ко год да би се сада успео на трон није више

могао променити разочаравајућу меланхоличност међу људима, тако да се и овај

покрет убрзо распршио. Чак су и Варјазио одустали од одбране Града, јер није више

било цара, тј није више било ко да их плаћа.209 Иако у победничком налету, латинска

војска ће у страху од осветничке одмазде подметнути пожар између себе и

непријатеља. Ово је био трећи пожар у нешто више од годину дана и, како сведочи

Вилардуен, изгорело је више кућа, него што има у три највећа Француска Града. Пожар

202 Овај цитат, који се може наћи код: Bredford, Izdajstvo, 155., нисмо нашли у изворном делу. Само једна реченица постоји на ову тему и то: „Рањени и погинули не могу се пребројати“, види: Вилардуен, Хроника, 104.203 Bredford, Izdajstvo, 154-155.204 Пре би се могло рећи очајничком нападу. Да је реч о очајничком нападу, потврђује оно што се непосредно касније и догодило. (прим. ред.)205 „На јужном делу бедема; бекство је учињено управо кроз капију којом су цареви тријумфално улазили у град, након крунисања или војних похода; Теодосије II је дао да се позлате крила капије, отуда и име.“ Фуснота преузета из: Вилардуен, Хроника, 105.206 Queler, Crusade, 147.207 Вилардуен, Хроника, 104-105.208 Bredford, Izdajstvo, 157.209 Queler, Crusade, 148.

35

ће трајати дан и по, а тог јутра када је пожар и почео, крсташи су још очекивали да су

пред њима битке за војевање. Тек касније су сазнали да је и сам цар напустио Град210 и

тек тада им је било јасно да су се већ домогли неочекивано великог трофеја.211

Тако ће величанствена престоница, са свим својим богатствима, пасти у руке

крсташа и Млечана. Онај Град и они зидови, које су неуспешно опседали Персијанци и

Арабљани, Авари и Словени, Руси и Печенези, овај пут не одолевају, а Град

препуштају освајачима, на милост и немилост.212

7.3 Пљачкање Цариграда

Народ и војска су били дeморалисани, док је племићима било свеједно ко влада,

само ако су им загарантована њихова права. Било је оних који су веровали да су

крсташи ти који ће најзад прекинути нападе Турака, из Мале Азије. Мурзуфл је

изгубио поверење народа, а код властеле га није ни имао.213

Крсташи су се тог јутра почели наоружавати, очекујући још један напоран дан,

препун опасности. Тек нешто касније сазнају да је иза пожара вођа одбране Града

побегао у ноћ.214 Такође збуњени и у незнању да ли је цар још присутан у Граду и да ли

некоме дугују покорност, крсташима су се предали и сами Варјази, а са њима и

преостала византијска војска.215

Маркиз Бонифације од Монферата ће одјахати до палате Буколеоне.216 Не без

разлога, знао је да је та палата центар моћи Цариграда и тамо ће, међу многим дамама

наћи Агнесу, сестру краља Француске и Маргарету, сестру угарског краља.217 Агнеса је

била жена Алексија, а после за Андроника Комнина, док је Маргарета била Исакова

210 Вилардуен, Хроника, 104-105.211 Bredford, Izdajstvo, 155.212 Острогорски, исто, стр. 390-391.213 Bredford, Izdajstvo, 156-157.214 Вилардуен, Хроника, 105.215 Bredford, Izdajstvo, 158.216 Вилардуен, Хроника, 105.217 Bredford, Izdajstvo, 158.

36

супруга. Као старија, по уставној пракси је царица постајала суверен Града, када цар

није присутан.218

Поред љупкости, присутних дама, оно што је крсташима неупитно привукло

пажњу јесте количина блага које су затекли у преданим им палатама.219 Када је

Буколеон припао Бонифацију, палата Влахерна ће се предати Балдуиновом брату

Анрију. Обојица ће се раскомотити у својим новим палатама, а око истих ће поставити

стражу, како би заштитили лако стечена блага.220

Војници су следили пример своје господе и свако ће заузети смештај какав је ко

могао. И то тако да су важнији међу њима разделили богатије куће, док је проста војска

још лутала Градом и насумично пљачкала. Ово је био само почетак срамотних дела,221

која ће латини починити у наредним данима. 222

Видевши да је Град у латинским рукама, италијански колонисти, који су

потражили заштиту за време претходног пожара, сада су се у Град вратили жељни

освете. Први они дижу оружје на грађане и монах Гунтер сведочи да су, Пизани и

Ђеновљани, побили готово две хиљаде људи. Разлога за освету су имали, наводно, већ

зато што су у Цариграду могли да продају и муслимани, те им тако умањивали

добитак.

Слика литије свештенства и простог народа који клечи и прстима чини симбол

крста, чекајући да поздрави оне који на одећи имају извезен крст, надали су се

милости. Надали су се да ће просто променити владара, али они нису знали како се то

западњачка војска понаша са освојеним градом. Све њихове наде ће, у следећих

неколико сати, бити развејане.223

Тако је у пустошењу224 пролазио први дан и била је велика радост међу

крсташким редовима, јер нису ни сами веровали да ће успети у освајању Града, а ни

218 Вилардуен, Хроника, 105.219 Bredford, Izdajstvo, 158.220 Вилардуен, Хроника, 105.221 „Било је то такође једно од највећих издајстава у људској историји – издаје крсташких и витешких заклетви, издаја хришћанске вере и издаја Византинаца који су положили оружје и предали град.“ Bredford, Izdajstvo, 159.222 Bredford, Izdajstvo, 158-159.223 Bredford, Izdajstvo, 160.224 „Варвари, супротно очекивањима, нису наишли на отпор... Опљачкали су не само појединце него су и божје храмове похарали. Иконе су им крцале под ногама, светачке реликвије су разбацане; божије ствари су ови претходници Антихриста побацали на земљу... Проститутка, слика самог Пакла, беше посађена на патријархов престо са којега је вређала Спаситеља простаклуцима најгоре врсте... Боже на небесима, каква катастрофа! Па ипак, било је то дело људи који су носили знак крста на раменима. (Никита Хонијат)“ Фуснота преузета из: Вилардуен, Хроника, 107.

37

сањали нису да ће у њему наћи толико блага за себе. Жофроа Вилардуен сведочи да

толика блага225 нико није задобио ни у једном освојеном Граду.226

Три дана (13-15 април 1204.) су крсташи неометано силовали, палили, убијали,

пљачкали227 и радили оно што им се је била воља. Три дана и три ноћи је трајало

страдање престонице византијскога царства. Тек трећег дана су се одважили

свештеници да војницима припрете екскомуницирањем, ако само дирну у цркве и

манастире или ставе руку на свештенике, монахе или монахиње православне цркве.

Тек тада, као да се пробудио из сна, реагује и Бонифације, као представник крсташких

вођа и прекида уништавање Града.228 Донета је наредба и одређене три цркве да се

сакупи сав плен, како би се поделио по раније начињеном договору. Опет је на

површину испливала људска слабост на грех и војска је са грамзивошћу чувала

заробљено, а само део доносила на поделу. Вилардуен очајава над стањем у војси и са

сетом се сећа како су до тада сви заједно били послушни. Плен је сакупљен, али је

било много оних који су задржали све, иако је свима запрећено екскомуницирањем.

Све сакупљено је подељено на пола, по договору, и то тако да је од крсташке половине

исплаћен дуг према Млечанима. Дуг је износио око педесет хиљада, а за расподелу

војсци је остало око сто хиљада марака. Подељено је тако што два пешака примили као

један коњаник, а два коњаника као један витез. Вилардуен закључује примедбом да је

било оних који су и претрпели казну за утајен плен, па је тако гроф од Сен Пола обесио

једног свог витеза, са све штитом око врата.229

7.4 Насиље над светогорским монасима

Пад Цариграда и разарање Византијске државе у време четвртог крсташког рата

ће имати страшне последице и за целокупно стање монаштва на Светој Гори. Период

XIII века је посебно проблематичан, за територију Свете Горе, због честих промена

господара. Франци, Нормани, Каталонци, Турци и гусари ће починити много насиља и

разарања. У периоду од 1204. до 1222. године, Света Гора ће бити у области Солунског

франачког краљества. Папа ће је предати у надлежност изасланику кардиналу

225 О благу, које ће бити пренесено на запад види: Bredford, Izdajstvo, 164-167.226 Вилардуен, Хроника, 106.227 О страдањима види такође: Queler, Crusade, 149.228 Bredford, Izdajstvo, 174.229 Вилардуен, Хроника, 107-108.

38

Бенедикту, устоличеном у Солуну, који ће је препустити Севастијском епископу.230

Монаси ће бити принуђени да протествују код папе Инокентија III, а овај ће послати

два писма (1211. и 1214. године), у којима ће захтевати престанак насиља на Светој

Гори. О њој је папа увек говорио као светом месту, дому Господњем или небеским

вратима.231 Иако се папа заузимао за ову свету и Богородицом благословену област,

насиља ће се наставити и даље, све до 1222. године, када је ослобађа Теодор Дука,

владар Епирске деспотовине. Од 1242. године ће бити део Никејског царства, а и 1261.

године обновљеног Цариградског. 232

За живот Светог Саве је овај период био посебно буран, јер ће се тада водити

борбе око престола и то између његове браће. Да ствар буде компликованија Стефан

ће, из политичких побуда, отерати своју супругу Евдокију, а тиме и Сави отежати

однос са Цариградом.233 Осим самог пада Цариграда, Владимир Ћоровић не доноси

важније податке о стању Свете Горе на почетку XIII века. Што се ширег плана тиче,

латинска покрштавања су била снажнија него икада и то на читавом Балкану.

Највероватније, наставља даље, Света Гора „није у први мах била захваћена општим

вртлогом“.234 Ипак, нас обавештава да је Света Гора, после пада Цариграда, али и

Солуна, остала незаштићена и да ће је пустошити разни гусари. Када су Латини,

коначно, продрли у Свету Гору забринута браћа су позвала Светог Саву да пренесе

мошти њиховог оца у Србију.235 Нереди су свакако почели раније, јер ће се у Србији за

њих чути и тек после послати молба Сави, како би Симеонове мошти 19. фебруара

1208. године лежале у манастиру Студеници.236

230 Упореди: Поповић, Појмовник, 150.231 Ангелопулос, Монашка заједница, 39.232 Исто, 40.233 Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар, до шестнаестог века, Београд, 1985., стр. 77.234 Исто, 78. 235 Додаје да се браћа ипак и нису претерано узнемиравала око тога, јер су били заузети својим територијалним превирањима, те да се не зна када су тачно позвали Светога Саву да пренесе мошти. Исто, 79-80.236 Исто, 84-85.

39

8. Подела земаља и стварање Латинског царства

После поделе блага требало је одабрати по шест представника, са обе стране,

како би се изабрао цар. Цара је било неопходно изабрати како би се сан о Латинском

Царству могао остварити.237

Сазвана скупштина ће због нејединствености и одуговлачења бити одложена за

сутрашни дан. Дванаест чланова изборне групе ће бити именовани, али је проблем

настао када су схватили да кога год изаберу, онај други238 би могао бити понет завишћу

и љутњом. Постојала је могућност да он одведе своје људе, што би угрозило опстанак

још неоснованог царства. Одлучено је да се нађе утешна титула, којом би се тај

приволио да остане и тиме би сачува заједнички сан. Све ово је предочено

кандидатима Балдуину, грофу Фландријском и Бонифацију, маркизу Монфератском.

Обојица239 ће се сложити да је план добар и сви су сачекали изборни дан.

237 Bredford, Izdajstvo, 176.238 Енрико Дандоло се и сам није наметао, јер је знао колико ће политичка ситуација бити замршена, а и већ је био Млетачки дужд, што је само по себи била велика обавеза. Са друге стране, сигурни у своју победу, крсташи су се осилили и слободно су могли да покажу нетрпељивост према Млечанима, тако да се није ни надао у њихову подршку. Због свега тога овај догађај ће посматрати са безбедне удаљености. Такође, можемо нагласити да је Млетачка Република, још почетком XI века, својим дуждевима моћ ограничила и да су се гнушали класичног монархизма. Такође не треба занемарити ни то да је Византија осиромашена, а њена пространа територија изложена турским најездама. Млечане су немерљиво више интересовала острва у Јонском и Егејском мору, као и на Леванту, која су била неопходна станица, на путу до Азије.Исто, 176-177. 239 Вилардуен само успутно спомиње, како „кандидата није недостајало“, али не прецизира. Најзвучнија имена, поред двојице крсташа јесу Дандоло, који се унапред сам одрекао кадидатуре, и Филип Швапски. Филип Швапски је предложен као неко за кога се веровало да ће ујединити земље западне европе, па би као цар и овог престола могао напокон ујединити хришћански свет, а тиме исти подчинити папској столици. Овако нешто је само кочило читаву ствар, па је савет потражен од млетачког дужда, као човека којег се сам избор није тицао. Ућутка је оне који су предлагали њега, а идеју да царем постане Филиш је једноставно игносисао. Овако нешто би скроз помутило његове планове, тако да је истакао другу двојицу, сам се поставио на страну Балдуина Фландријског.Исто, 182.

40

Избор ће се вршити иза затворених врата240 прелепе капелице, у палати241 која је

припала млетачком дужду.242 По усаглашењу, нешто пре поноћи, се окупљенима

обратио Невелон, бискуп од Соасона: „Господо, сагласили смо се, хвала је Господу, у

избору цара; ви сте се заклели да ћете онога кога ми изаберемо за цара уистину и

сматрати за цара и да ће те бити на његовој страни, ако то неко порекне. Сада казујемо

његово име, у истом часу када је и Господ рођен: Гроф Балдуин од Фландрије.“243

Од момента када је војска кренула на Задар читав ток догађаја је ишао на руку

Млечанима, па ево и сам избор цара. Византијско Царство је сломљено, блага ће бити

похарана, а за цара је постављен човек који им неће ометати даље напредовање и

ширење утицаја у трговини. А ако узмемо у обзир заверу, између дужда и египатског

султана, улога Венеције је била више него испуњена. Дужд је напокон могао да

предахне и да убира плодове свога труда. Оно што је преостало да се уради јесте да се

срушено царство раздели или боље речено, раскомада. При чему Млечани опет

добијају шта желе, па и више од тога. Дужд је знао да је слога међу крсташима врло

нестабилна и да ће се врло брзо поделити, те ће са њима моћи лако да влада.244

Дана, 16. маја 1204. године, седмог дана после изборне скупштине, нови цар је

крунисан у Светој Софији. До цркве су га, по старом обичају, носили војници на

штиту. Тамо ће га дочекати папски легат Петар из Капуе, пошто је патријарх већ

напустио Град, а још нико није именован за његовог заменика. Само крунисање је

извршено мало „збркано“, по измешаном латинском и православном обичају. Кардинал

је овим чином мислио оправдати своју улогу у читавом походу, али без обзира на све

то, папа ће и њега оштро изгрдити у свом писму.245

После чина крунисања Балдуин се, са читавом свитом, упутио у палату

Буколеон. По завршетку славља, новокрунисани цар ће посветити својим обавезама.

240 Период до избора је био испуњен сплеткарењима, међу којима је сигурно имао удела и сам дужд Дандоло. Бредфорд нам, у своме делу, доноси сумњу која опет указује на лукавство дужда и на гледање сопственог интереса. „Ако је дакле дужд својим ауторитетом подржао Балдуина, а не Бонифација, то је могло бити само зато што је Бонифација видео као сувише моћног и частољубивог цара.“ То није одговарало Дандолу, јер би таквог човека теже поткупио, а са друге стране Балдуинове земље су много даље и скоро је немогуће да их споји са царством, те тако буде сметња даљем развоју Млетачке Републике. Исто, 180-181.241 Исто, 181.242 Бонифације се први наводи као онај који је запосео палату Буколеон, Вилардуен, Хроника, 105., али када је реч о избору цара, као онај ко борави у истој палати именује се дужд Дандоло, Вилардуен, Хроника, 110.243 Исто, 110-111.244 Bredford, Izdajstvo, 182-183.245 Исто, 186.

41

Но маркиз Бонифације, који се цару заклео на вазалску верност, није остао докон, већ

је захтевао да му се предају његове земље.246 Као што смо рекли, одлучено је да оном,

који не буде изабран за цара буде одређена утешна територија са друге стране мореуза,

према Турској. Пошто је видео цареву добру вољу, а будући да се оженио Маргаретом,

сестром угарског краља, захтевао је од Балдуина да му преда Солун на управу.

Правдао се како би желео да буде ближе Угарској. После много расправа цар му је

ипак одобрио захтев, иако је то било противно договору.247 Бредфорд тврди да је

Бонифације ово добио утицајем млетачког дужда, чију је наклоност овог пута и

осигурао, продавши му Крит. Тако се маркиз решио проблематичних крајева, a задобио

много сигурнију земљу.248

Пошто је за цара изабран крсташки гроф Балдуин, а договор је подразумевао и

избор патријарха са друге стране, тј у овом случају између Млечана.249 За патријарха ће

бити изабран Венецијанац Тома Морозини и то без саветовања са папом, већ су га само

обавестили о учињеном.250

Папа је примио вести на самом крају, када је све што је могло лоше да се уради

већ и урађено. Оно што је разједало папу јесте то што је све ово већ предвидео, још кад

је сазнао са ким је склопљен споразум о превозу војске. Чак је унапред апеловао да се

не тражи помоћ од Венеције, али узалуд. Сада је био сигуран да је крсташки рат готов

и да ће се војска радије међусобно борити око бољег комада земље, него ићи у Свету

земљу. Инокентију је предочавано, како је овај догађај био по Божијој вољи и да ће се

на овај начин заблудело источно крило цркве вратити у његов очински загрљај. Ни то

га није умирило, те је на првом месту написао писмо Балдуину, као новоизабраном

цару:

„Узели сте на себе свету дужност да избавите Свету земљу од неверника.

Забрањено вам је, под претњом екскомуникације, да нападнете иједну хришћанску

земљу осим ако би вам забранила пролаз или одбила помоћ (а чак ни тада нисте смели

да поступите противно жељама мог легата). На грчку земљу нисте имали никаква

права нити потраживања. Били сте под најсвечанијим заклетвама нашем Господу, а

ипак сте их пренебрегли. Нисте исукали мач на невернике него на хришћане. Нисте

освојили Јерусалим него Константинопољ. Нисте мислили на блага небеска него на 246 Упореди са: Исто, 188.247 Вилардуен, Хроника, 112.248 Bredford, Izdajstvo, 188.249 Једин, Повјест II, 181. 250 Bredford, Izdajstvo, 187.

42

земаљска. А изнад свега овога – ништа вам није било свето, ни године ни пол. Пред

очима читавог света препустили сте се разврату, насилном обљубљивању и

проституткама. Чинили сте насиље не само над удатим женама и удовицама, него и над

девицама и онима које су живот посветиле Христу. Пљачкали сте не само Царско благо

и грађане и богате и сиромахе, него сте оскрнавили и саме Божје светиње.

Проваљивали сте у његове свете цркве, крали светиње олтара – чак и сама распела-

отели безбројне слике и мошти светих. Није никакво чудо што грчка црква, чак и

поражена као што јесте, отказује послушност апостолској столици. Није никакво чудо

што у свим Латинима види само издајство и дела ђавоља, и на све њих гледа као на

своје проклетство.“251 Недуго затим ће до Инокентија стићи потврда да од уније нема

ништа и да је јаз између истока и ззпада само дубљи, него је до сада био. Страшна

слика, коју су народ и великаши Цариграда стекли о латинској војсци је понајбоље

изражен у речима Луке Нотариса уочи пада Цариграда под Турке: „ Боље и султанов

турбан него кардиналов шешир.“252

За папу није било добрих вести, нити је према некоме могао да буде

благонаклон. Сви су га изиграли и урадили супротно од његових жеља и молби.

Колико је био киван на саме крсташе, неизмерно више је био разочаран у ионако

омражене Венецијанце. Веровао је да је овај ток рата управо њивоха одговорност.

Њима се обратио речима: „Нисте се обазирали на мог легата, с презиром сте примили

то што сам вас екскомуницирао. Прекршили сте хришћанске заклетве које сте дали,

оскрнавили цркве и њихова блага... Кажите ми, ако сте у стању, како сте мислили да се

искупите – ви који сте одвратили с пута хришћанску војску намерену да пође у Свету

земљу? С тако великом и силном војском могао се освојити не само Јерусалим него чак

и део Вавилона. Доказ је управо то што је свака војска кадра да тако лако освоји Грчку

и Цариград могла једнако да преотме и Александрију и Свету земљу од неверника.“ 253

Од свега реченога, вероватно је највећи проблем што они њега нису слушали. И њима,

али и крсташима је сада стало само да се земља подели.

Што се саме поделе тиче и овде је, по већ договорено плану, Дандоло узео

најбоље делове. Млечани су, изабравши из својих редова патријарха, добили

најбогатији део Града, око Свете Софије. То је обухвалатало око три осмине

Цариграда. У титули је осим дужда Хрватске и Далмације, продидато и то да је

251 Bredford, Izdajstvo, 185.252 Исто, 186.253 Исто.

43

господар четртине и половине Римског царства, али је добио и византијску титулу

деспота.254 Што се територија тиче, одрекли су се копнених, које су им испрва припале

и захтевали су све најважније луке и острва. Заузели су јонска острва, Крит, који је

првобитно требало да буде у поседу Бонифација Монфератског, већину острва у

архипелагу Евбејом, Андросом и Наксосом, као и битне луке Хелеспонту и

Мраморном мору. Тако су поседовали три осмине царства, али и самог Града. Цару

дакле је припало пет осмина Града и једна четвртина царства. Док су цару сви барони,

са неком територијом на управљању, били вазали, дужд то није. Тако је Дандоло био

слободан од потчињености цару, али са свим привилегијама.255

Колико је Дандолов део био вредан и пажљиво одабран, толико земље, које су

припале цару, нису много обећавале. Њему јесте припала читава Тракија, али већи део

те територије је требао тек да потврди, као своју и да га народ призна за владара. То је

било немогуће без показивања моћи и силе, тако да га је чекало још много посла око

царевине. За управљање су му следовале малоазијске провинције Битинија и Мизија,

неколицином Источноегејских острва и свима уз малоазијску обалу, а ово ће

престављати и опасност по његову владавину, јер су Турске снаге јачале.

Поред свега тога је знао Балдуин да ће му можда и већи проблем претстављати

двојица бивших монарха, Алексије III и Мурзуфл, на територији Тракије.256 Занимљиво

је знати да је Алексије V са собом повео ћерку и жену Алексија III, што му је

послужило као осигурање, када је тражио заштиту, бежећи из Цариграда. Алексије му

је гарантовао сигурност, чак му је и предложио брак са својом ћерком, бившом

супругом Стефана Првовенчаног. Мурзуфл се утаборио под зидинама Мосинопоља, у

коме је пребивао његов будући таст.257 После неког времена га је позвао Алексије у

двор, у личне одаје. Чим је ушао, овај га је оборио на под и ослепео. Вилардуен се овим

поводом запитао: „да ли такав народ, који међусобно чини таква дела има права да

поседује земљу.“ Пошто се вест о овоме проширила неколицина Мурзуфлових људи ће

се разбежати, а неколицина придружити Алексију III.258

Хроничар даље сведочи да је ова вест стигла до Балдуина док је био у

Адријанопољу. Пренеражен тиме он ће се упутити ка Мосинопољу, где ће га дочекати

само народ, јер је Алексије, као и прошли пут, побегао из Града. Бонифације стиже 254 Bredford, Izdajstvo, 186-187.255 Острогорски, Историја, 397.256 Bredford, Izdajstvo, 187-188.257 Алексије III је по напуштању Цариграда отишао прво у Адријанопољ, у Тракији. Queler, Crusade, 118.258 Вилардуен, Хроника, 113-115.

44

нешто касније. Од Цара ће тражити дозволу да оде до Солуна, правдајући се како га

тамошњи народ позива да дође и да га очекују. Саопштио је да не жели напуштати

службу, већ да ће оданде помагати цареву војску. Овде Вилардуен изражава

неразумевање и каже да му није јасно коме је тако нешто било у интересу, али ипак,

Балдуин је одлучио да се упути ка Солуну.259

Док је Солун, са околином, признавао власт Балдуина, Бонифације је, са

великим бројем војске, отишао до Адрјанопоља и тамо подигао опсаду града. Град је

имао организовану одбрану, коју је утврдио сам Цар. Одмах по подизању опсаде су за

Цариград послана двојица гласника, са вестима о страшном раздору и о опасности по

град, али и царство. Поновни мир у царству ће вратити нико други до Дандоло, који је

све време био у Цариграду. Ту, у срцу царства, су се састали дужд, гроф Луј од Блоа и

остали барони. На скупу, у палати Влахерни, је одабран Вилардуен да оде до

Адријанопоља, који и даље био под опсадом, и разувери маркиза од даљих немира. Он

је послан јер га је маркиз врло уважао и знали су да ће њега најпре послушати.

Бонифације на молбу и гаранције Вилардуена пристао, а то ће врло обрадовати оне

који су чекали новости у Цариграду. Одмах су Балдуину послане вести о

Бонифацијевом пристанку на посредовање и примирје. Писмо је стигло до њега када је

већ био на путу да сломи опсаду Адријанопоља. Тако је, у последњем тренутку,

заустављена катастрофа младог Латинског царства. Цар је дакле одустао од окршаја са

Бонифацијем и упутио се у Цариград. где ће бити дочекан са свим почастима.

Бонифације ће такође доћи у престони Град и одржаће се скупштина, на којој су се

званично измирили. Солун је враћен маркизу, а он се одрекао освојених градова, у

корист цара,260 баш као што се првобитно одрекао земаља које су му по договору

припадале.

Само неколико дана касније Алексије V Мурзуфл је ухваћен и у ланцима

доведен у Цариград. Пошто се знало да је крив за смрт крсташког штићеника, судбина

му је унапред била запечаћена. Никита Хонијат је забележио његову смрт речима:

„Одведен је на врх највише куле у средишту форума261 и бачен одозго на земљу.“ Била

259 Упореди: Bredford, Izdajstvo, 189. са Вилардуен, Хроника, 115-117.260 Вилардуен, Хроника, 117-126.261 То је уствари био грандиозни стуб у центру Теодосијевог форума, који се налазио у центру града. Стуб је био изграђен од мермера, са изразито живописним рељефом, на коме је, између осталих приказа, постојао и један са ликом цара који је бачен са врха стуба. Тако је ово сликовито пророчанство и испуњено. Види: Вилардуен, Хроника, 127.

45

је то сурова смрт, за суровог човека, али уједно и последњег грчког Цара у овом

периоду.262

Алексија III је заробио маркиз, али је овај био откупљен из заробљеништва и

послат Теодору Ласкарису. Као човек без достојанства и поштовања правиће проблеме,

сплеткарећи са султанатом Рума, па ће га Теодор послати у један од манастира Никеје.

Тамо ће и овај бивши цар скончати 1211. године.263

8.1 Крсташке државе настале падом Цариграда

На овому месту ћемо у целости пренети цитат, који врло сликовито описује

промене на територији бившег византијског царства:

„Док се 1204. ближила крају, окончавао се један од највећих преврата у повести

Европе, горак, злокобан и неупоредив. Читаво прастаро Источно царство раскидано је

и остављено да лежи у развалинама. Преко његовог леша врвела су као црви ситна

провинцијска господарства и кнежевине проистекле из заосталих држава западне

европе.“264

Сличну мисао изражава Јевсевије Поповић када описујући стање на територији

Грчке и Македоније, а у жељи да прича о периоду Латинског Царства, када каже да су

настале окциденталне265 краљевине, кнежевине и војводства и то као вазална

латинском цару.266 Управо тим одређењем, краљевстава у настајању, одредио их је као

подобним управо оној култури из које су потекли њихови творци.

Са овим ће се сложити и Острогорски говорећи да се постојећа организованост

није много различита од оне на западу, те су тако само променили име из проније у

фиефе.267 Од увођења пронија као војних поседа,268 је и на територији Грчке почело да

се развија нешто налик феудалном систему. 269 Као и свим феудалцима, пронијарима је

262 Bredford, Izdajstvo, 190-191.263 Вилардуен, Хроника, 127-128.264 Bredford, Izdajstvo, 191.265 Види: Milan Vukajlija, Leksikon stranih reči i izraza, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1986. стр. 628.266 Јевсевије Поповић ће у свом делу рећи да су настале: „Краљевина Солунска, Војводина Атина и Тива, Кнежевина Ахаја и Мореја или Пелопонез.“ Додаће да су „Млечићи освојили већи део острва и обала Јонског и Егејског Мора, Ђеновљани најважније обале Црног Мора.“ Јевсевије, Историја, 5-6267 Острогорски, Историја, 398.268 Опширније настајању Пронија види: Исто, 314 и 350.269 Вукајлија, Лексикон, 961.

46

било све једно ко је на власти, само да им се њихови поседи не одузму. Знали су

Латини то и зато су их врло лако и придобили, давши им оно за чиме су жудели.270

Бонифације Монфератски је испрва имао значајног успеха и осим Солуна

потчинио је себи и добар део централне Грчке. Он је у унутрашњости утврдио

неколико државица, чији ће владари бити његови вазали, а тиме ће учврстити своје

Солунско краљевство. Својим утицајем је Бургунђанску породицу Ла Рош именовао за

управитеље Тебе и Атине. Братанац хроничара Вилардуена ће успоставити Ахајску

кнежевину271 Вилијем II Вилардуен је у време ослободилачких борби Михаила VIII

Палеолога и ширења Никејског царства, био најутицајнији међу латинским

владарима.272 Бонифације ће бити убијен од стране Бугара, септембра 1207. године.273

Само годину дана, по освајању Цариграда, Латинско царство ће бити озбиљно

уздрмано.274 Латини су одбили преговоре са бугарским царем Калојаном, али су га зато

грчко племство и народ позвали у помоћ. Бугарима је овај савез одговарао, 275 јер су код

њих такође мисионарили латински свештеници и проповедали унију, а сви су знали да

са унијом подразумева потчињеност римском Папи.276 Имајући то у виду Калојан је

почео да пустоши Тракију, те је тако стигао чак до Адријанопоља.277 Када је Балдуин

успео да сакупи војску и стигао до Града, по зидинама су се вијориле Калојанове

заставе, иако он тада није био у Граду.278 Годину дана после опседања Цариграда на

Васкрс, 10. априла 1205. године, Хадријанопољ је био опкољен. У помоћ цару

пристиже потпуно слепи млетачки дужд, а Калојан ће у одбрану Адријанопоља

повести Влахе, Бугаре, као и четрнаест хиљада Кумана. Кумани и Власи су пресудили

ову битку и из другог налета разбили крсташку претходницу, коју предводио гроф Луј.

Гроф ће тада (15. априла) пострадати, а цар Балдуин ће бити заробљен.279 Биће

спроведен до Трнова и затворен у једну кулу, а нешто касније ће га и погубити. По

једном предању су му одсечени удови, а скончаће бачен у неку долину. Непосредно

после тога ће се упокојити и временити млетачки дужд Енрико Дандоло.280

270 Острогорски, Историја, 398.271 Bredford, Izdajstvo, 196.272 Острогорски, Историја, 419-420.273 Вилардуен, Хроника, 192-193.274 Острогорски, Историја, 400.275 Упореди: Вилардуен, Хроника, 136.276 Bredford, Izdajstvo, 192.277 Упореди са: Острогорски, Историја, 400.278 Вилардуен, Хроника, 142-143.279 Вилардуен, Хроника, 143-146.280 Bredford, Izdajstvo, 195.

47

Балдуина ће на престолу наследити његов брат Анри, исти онај који ће

потписати примирје281 са Теодором I Ласкарисом.282

Али о томе нешто касније, прво ћемо се упознати са судбином грчког

становништва и настанком држава које ће се образовати око преосталих племића,

познатих византијских династија.

8.2 Византијске државе настале падом Цариграда

Колико је земљопоседницима било све једно коме плаћају порез, толико се

обичан народ није мирио са новонасталим ропством. Немогуће је остати мирна духа

пред начином на који су се западњаци односили према простом становништву. Као да

није било довољно то што су поробили земљу и наметали унију, Латини ће својом

охолошћу уништити сваку, ако је икада и постојала, наду за постизање црквене уније

истока и запада.283 Око већ поменутих племића ће се окупити народ веран византијском

царству и ватрено ће се неговати жеља за обновом истог.

Грци, који су остали верни својој вери и који се нису мирили са влашћу

Латинских освајача, су основали три одвојене државе, а свака је имала жељу да оживи

византијско царство.284

На Балкану ће Михаило Анђео, брат од стрица Исака II и Алексија III, основати

Епирску деспотовину.285 Територија која је носила ово име се протезала од Навпакта

(данас познатији као Лепант), то јест од Патарског залива до Драча. Касније ће успети

да освоји Солунско краљевство, које је био присвојио маркиз Бонифације

Монфератски.286

Непосредно пре пада Цариграда своју славу је почела да тражи династија

Комнина. Уствари то су били унуци Андроника I Комнина, Алексије и Давид, који су

уз помоћ краљице Тамаре, у априлу 1204. године, заузели Трапезунт. Млађи брат је

281 Вилардуен, Хроника, 188.282 Bredford, Izdajstvo, 195.283 Острогорски, Историја, 399.284 Bredford, Izdajstvo, 197.285 Острогорски, Историја, 399.286 Bredford, Izdajstvo, 197-198 .

48

био вештији и смелији, па је освојио Пафлагонију и Хераклеју. У том походу ће га

прекинути Теодор Ласкарис.287

На далеким обалама Црног мора огранак династије Комнина је доносио плода,

оснивајући Трапезунтско царство. Ово царство ће одолевати нападима и бројних

Турака, али и похлепних Ђеновљана, и то све до 1461. године. Мехмеду II Освајачу је

требало осам година, после пада Цариграда, да сруши Трапезунтско царство.288

У Малој Азији Теодор Ласкарис, зет Алексија III, је створио Никејско

царство,289 а његови наследници ће бити ти који ће ослободити Цариград.290 Овде је био

изабран нови грчки патријарх и установљено седиште православне цркве. У

непрестаним борбама за слободу испрва је имао мање успеха и бива потиснут, али

захваљујући укључивању Калојана бугарског латинске снаге премештају снаге у

Тракију. Уз себе је имао другу ћерку Анастасија III, Ану, што му је додатно оснажило

положај. Тако ће 1206. године бити склопљен споразум између Теодосија и цара

Анрија,291 којим му је препуштено да несметано влада преосталим грчким областима,

на територији Мале Азије.292 Управо снаге Никејског царства ће бити те које ће

повратити славу Византијског царства и ослободити Цариград од Латинске владавине

и опасности од покрштавања.

Четврти крсташки рат, који је био поведен ликом и делом првог, који је требао

да обнови славу Хришћанства, а Јерусалиму дарује слободу, је завршен на

најразочаравајући начин. Створено је једно царство које ће Фердинанд Грегоровијус, у

епитафу Латинском Царству, врло критично описати речима: „Творевина витезова из

западне Европе који су се били запутили у крсташки рат, себичне млетачке трговачке

политике и хијерархијских идеја папства, срушило се пошто је постојало једва бедних

педесет седам година, не остављајући за собом никаквог другог трага сем расула и

безвлашћа. Та изопачена феудална држава латинских витезова припада међу

најбезвредније феномене у историји.“293

287 Острогорски, Историја, 399.288 Bredford, Izdajstvo, 198.289 Острогорски, Историја, 399.290 Bredford, Izdajstvo, 198.291 Опширније види: Вилардуен, Хроника, 188.292 Bredford, Izdajstvo, 198.293 Исто, 199.

49

Закључак

Педесет седам година латинске владавине је прошло и снови византинаца ће се

остварити сасвим неочекивано лета 1261. године. Колико су тешко освојили Цариград,

толико су га лагано изгубили. Царски војсковођа Алексије Стратигопул на путу ка

бугарској граници је добио информацију да је Цариград остављен незаштићен.294 Без

пуно двоумљена је дошао до Града и у зору, 25. јула 1261. године, скоро без отпора

освојио Цариград. Толико једноставно је дошло до пада Латинског царства, падом

Цариграда у руке никејског цара. Већ 15. августа ће цар Михајло VIII Палеолог

свечано ући у престоницу старог Византијског царства.

Цариград је био очигледно оронуо. Цркве су изгубиле сјај, а реликвије и блага

су покрадена. Ипак и два века после пада царства, требала је машта да би посетиоци

Цариграда дочарали себи какав је то величанствени Град био.295 Још после оног пожара

у августу 1203. Никита Хонијат је, јадикујући над судбином Града, рекао: „Авај! Где су

сада све те прекрасне и велепне палате с њиховом богатом раскоши, с обиљем

богатства и оним што је пленило свакога?“296 Дворови су били запуштени, a поготово

Влахернски. Поред те тужне слике, улазак цара је испраћен као велики празник.

Михајло је Градом прошао пешке и више као прави хришћанин, него цар, прво посетио

Студитски манастир, а затим и Свету Софију.297 Управо у том, најсветијем и највећем

византијском храму ће бити крунисан са својом супругом Теодором и сином

294 Последњих године је Латински цар живео у израженом сиромаштву, скидао је олово са кровова како би се издржавао, а реликвије је слао на запад. Queler, Crusade, 153.295 Bredford, Izdajstvo, 200.296 Радивоје Радић, Страх у позној Византији 1180-1453, II, Београд, 2000., стр. 56-57.297 Острогорски, Историја, 421-422.

50

Андроником, као савладаром.298 Страх се увукао под кожу и стрепња за Царство неће

престати и по смрти Михајловој.299

За крај би смо рекли нешто другачије, послали једну другачију поруку. Овај

став се може пронаћи већ у уводу, али и у корпусу књиге „The Fourth Crusade: The

Conquest of Constantinople“, коју потписују два велика историчара и писца Donald E.

Queller и Thomas F. Madden.

У нашем делу смо изнели све могуће ставове, до којих смо дошли, али не онај

основни, њега смо оставили за крај. Ако се питате зашто, па то је врло једноставно.

Управо зато да би сте одабрали страну!

Оно што се може пронаћи већ на самом почетку, тј пре почетка, у предговору300

горњег наслова јесте то да нико ко унапред бира страну, заступа једне или друге, не

може сазнати објективну истину. Ако будемо непристрасни, увидећемо да су сви

догађаји праћени изузетно комплексним околностима и да је уверење у нечију моћ да

све то испланира чисто претеривање. Превише ствари се десило, које никако нису

могле бити планиране, а баш оне су биле пресудне. Управо на том основу, изражавамо

уверење да је Четврти крсташки рат, па и пад Цариграда непланирани догађај, али не и

ничија кривица!

Овде би смо се позвали на речи са првих страна, светог владике Николаја

Велимировића: „Рат може да плане и без људске воље, но не и без људске кривице; али

пуким случајем не догађају се у свету ни много мање ствари него што је рат.“

298 Острогорски, Историја, 422.299 Радивоје Радић, Страх у позној Византији 1180-1453, I, Београд, 2000., стр. 57.300 Queler, Crusade, x.

51

Списак коришћених извора:

1. Доментијан, Српска књижевност у сто књига, Живот Светог Саве, Штампарско

предузеће Будућност, Нови Сад, 1970.

http://domentijanmyblog.wordpress.com

2. Жофроа де Вилардуен,О освајању Константинопоља, (De la Conquête de

Constantinople).

3. Теодосије, Житије Светог Саве, превео Лазар Мирковић, превод редиговао

Димитрије Богдановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1984.

4. Tri starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, preveo sa starofrancuskog Petar

Skok, Zagreb, 1951.

Литература:1. Атанасије Ангелопулос, Монашка заједница Свете Горе, Манастир Хиландар,

1997.

2. Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар, Хиландар, 1985.

3. Владимир Ћоровић, Историја Српског народа, изд. Арс Либри, Београд, 1997.

4. Георгије Острогорски, Историја Византије, Просвета, Београд, 1947.

5. Јевсевије Поповић, Општа црквена историја¸том I и II, Београд, 2005.

6. Радивој Радић, Византија : пурпур и пергамент, Библиотека Хипатија - Београд,

2006.

7. Радивоје Радић, Страх у позној Византији 1180-1453, I део, Београд, 2000.

8. Радивоје Радић, Страх у позној Византији 1180-1453, II део, Београд, 2000.

9. Радивоје Радић, Византијске кратке хронике о паду Цариграда 1204. године,

Ниш и Византија, Трећи научни скуп, Ниш, 3-5 јун 2004., Ниш 2005., Зборник

III. http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik3/PDFIII/Radivoje.pdf

10. Радивоје Радић, Пад Цариграда 1204, 2008., Εγκυκλοπαίδεια Μείζονος

Ελληνισμού, Κωνσταντινούπολη.

http://constantinople.ehw.gr/forms/filePage.aspx?lemmaId=10821

http://constantinople.ehw.gr/Forms/fLemmaBodyExtended.aspx?lemmaID=10821

52

11. Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, Београд, 2000.

12. Радомир Поповић, Помесне православне Цркве, Богословски Факултет Српске

Православне Цркве, Београд, 1999.

13. Шарл Дил, Историја византијског царства, превод са Француског Радослав

Перовић, Издавачка кућа Геце Кон, Београд, 1993.

14. Ernl Bredford, Veliko izdajstvo: Cariдrad 1204.,sa eng. prevela Tatjana Bižič,

Beograd, 2011

15. D. E. Queller, Thomas F. Madden, The Fourth Crusade: The Conquest of

Constantinople,Philadelphia, 1977.

16. Hubert Jedin, Velika povjest Crkve, III svezak, I polusvezak, Kršćanska Sadašnjost,

Zagreb, 1971.

17. Hubert Jedin, Velika povjest Crkve, III svezak, II polusvezak, Kršćanska Sadašnjost,

Zagreb, 1993.

Остали линкови301:

1. Прота Матеја Матејић, Хиландарске невоље.

http://www.novinar.de/2008/12/10/hilandarske-nevolje.html

2. The Fourth Crusade 1202-04: The Betrayal of Byzantium (Campaign) issue 237 http://libgen.org/book/index.php?md5=0A65AB045C8B9DFE13DC3DE77CB73568

3. The Oxford Dictionary of Byzantium http://libgen.org/book/index.php?md5=D97A182DCE192C645B9D14E6827EC8BD

4. A Short History of Byzantium http://libgen.org/book/index.php?md5=EF4976501A6B3E50114BCD00E768960E

5. Church and Society in the Last Centuries of Byzantium http://libgen.org/book/index.php?md5=3FC86094FFD9DDD0C44A930599EA3D35

6. http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=201270

301 Сви линкови су преузети 21.11.2013.53

54

Тако се догодила катастрофа из године 1204.

Хуберт Једин

55