ЖЕЉКО МЕДИЋ – ЖАЦ

ПОБУНА СИМБОЛАПОЕЗИЈА

Нацртала је круг на зиду собеОбојила га у црно

И реклаОво је моја једина песма

Мој животИ смрт

И ја видех све своје стиховеКако се отимају

Од менеПа нестају у том кругу

Што личи на њенеЗене

Не бриниШапнула је

Тамо се сада рађају песмеКоје ће те позвати

Након ове ноћиИ ти ћеш их написати

За мене

ИГРЕ ВЕТРОВА

Музиком облачиш своје покретеДок ти се тело губи у празнини одеће

Пратим те погледомИ као случајно

Помишљам на игру западних ветроваШто су некад

Као ти садРушили све моје светове од песка

И док су нестајалиЈа бих остајао сам

На обалиПопут заборављене играчке

Из напукла калупаИзливенЈедан део менеНигде се не уклапа

Пукотине умаПовршина понора

Ватра запретанаСа днаТиња

Губимо умРасту нам чулаОткривамо по први пут

Светлост соба и светлост парковаУкус вина и укус римаМирисе тела

Блискост међу стварима

Игру ветрова и игру дететаШапат траве и шапат усанаТугу улица

Ново међу појавама

Измењамо погледеОпиремо се дугоРечима

Међу нама

Непознато је оно по чему се препознајемоНестварно је оно због чега верујемоДалеко – оно нас је привуклоЈедно другом

Дарујем ти оно што си ми донела

Једно другом приче још неотворених књигаИспричане шапатима месечевих ветрова

И сва богатства и све разноликостиНеизвучених мрежа заспалих рибара

Једно другом свитања

Два обрвата сунцаУ шуми трепавица

И плетњу прстију у косамаИ игру прстију у прстима

Изван насНишта за нас

Облачим се у стиховеИ тако излазимПред тебе

Из твојих устијуЗвучимТако познато

Смешиш се загонетноПокривам лице рукамаИ даље те видимНасмејану гласно

Крхка је то жртваЈедна капља крви

ОстављенаНа неком од трнова

За сву лепотуТако мало бола

Да сам рукаИ ја бих се избола

Пребродили смо годинеБез кормилаИ без брода

И ходали преко воде

Из бачених мрежаИзвучене тренутке срећеОдвајали од бола

И чекали да прођу невремена

Умрежени Загрљајем тела

Ово је она усамљеностКоје се треба плашитиКад су сви туА тако далекоДалеки

Ово је она усамљеностКојој не знам лекКад су сви туА свима си далекоДалек

Сад није важно да л' си од сна била,У оно подне лежах под боровима,А ти си се наједном, међ' валовима,Нимфо мог сненог мора, појавила.

Својом песмом заносном позвалаИ за трептај ока нађох се под водом,Решен да због песме останем са тобом,Ал' песма је у ваздуху остала.

Ево ме опет на истој обали.Тебе више нема међу валовима,Но твоји гласови и даље ме маме.

Они су негде у свести осталиКао уске стазе под боровимаКоје нас одводе у просторе таме.

НЕБЕСКА АРАБЕСКА

Небеска арабеска у оку ми лескаКао запис с неког старог пергамента,Видљива а тајна попут сакрамента,У ме слази део њеног светог блеска.

А сав сам прожет милином незнања,Душа и не пита и ништа не тражи,Јер део сам једне свеукупне лажиИл' сам сва истина и извор свезнања.

Ако наједном сви песници заћутеКружиће стихови око наших главаС намером да поглед нам јасан замутеПред тајном која у даљини спава.

Јер видети – значило би умретиЗачуђен и збуњен од толиког сјаја,А тајну треба у себе унетиСтихом који објашњава и спаја.

У лепоти ноћи изгубљениТражили смо пут до праве речи,Остадосмо неми, задивљени,Непомични к'о монах кад клечи.

Нисмо знали за рођење дана,За глас петла у страшном освиту,Ноћ са крајем била нам је страна,Ноћ бескрајна – у једном усхиту.

Тамо где сања најгушћа тамаНаједном звезда се нова родиИ светлост своју проспе по намаК'о месец млад по мирној води.

Ал' има једна тама предубокаШто једнако сања светло своје,Она је са ону страну тамног окаТамо где се ни мисли не роје.

Питањима рањен, одсутан бивамИ кораком лаким бежим од свегаТамо где обично одговор снивамДок нестваран лебдим и разрешен стега.

На своју рану руку стављамИ тајно јој крадем делове немираЈер себе самог сад прослављамКао букача сред тишине свемира.

Изаберимо себе као ствар којој важност дајемо,А онда уз ритам наших голих длановаИ понављањем речи чији смисао не познајемоЖртвујмо ритуално стварност зарад снова.

Запалимо ватру чије ће се искреМешати на небу са светлошћу звезда,А наши кораци нека смисле игреЗбог којих ће птице напуштати гнезда.

Јер сви смо неме жртвеИ богови у исти час.Све су ствари без нас мртвеИ ничег нема изван нас.

Једна је душа сама и изгубљенаУ мочвари сред кужних испарења,Змијоликим облицима окружена –Дави се под тежином сањарења.

И шта су крикови мочваре тамнеСпрам крика што га дављеник пушта,Док призива себи звезде сјајне,А на очи му се тама спушта.

Још... само рука... у ваздуху тражи,За трен... у грчу, преостале лажи,Да их са собом у блато повуче,

А онда... изненада, све утихну...Слика се сама од себе расплину,Јер то је сутра, а данас је јуче.

Никад, ништа, неће да ме врати,Разделићу себе у подне онога данаКад све буде пуно значења, а ја будем обманаШто се још милошћу времена дрхтаво клати.

Биће ме свуда и нигде ме бити неће.Празнина пуна других и себе саме празна.Заслужена награда и обећана казна.Пут ништавила и онај што на пут креће.

Сети се пријатељу, да ћеш и ти умретиИ знај да смрт није крај, смрт су нови сусрети,Да л' са собом ил' са Богом, тешко је то знати,

Јер док апсолутно смрћу постајемо,Божанско се цеди (а ми остајемо)Обликом човека што трпи и пати.

Дивни су предели у којима мртав боравим:Стихови кроз које дишем моја су шеталишта,Ове песме што их пишем моја су светилишта.Жртвован животу, ја бих своју смрт да прославим.

У какве сам дубоке поноре понираоДа бих био близу оном што душа слути.И лажи су боље него ли кад се ћути,Јер са сваком сам речју ја стварно умирао.

Мртав измеђ' живих...............................Жив сам измеђ' мртвих..........................Лица бледа.............................................

У шапату се развлаче..............................Речи које крај значе................................Време је да..............................................

Време је да проговорим о смрти и животу.Две обале једног мора велика вода дели,Познаје их обе само птица која се сели,Душа која не раздваја истину и лепоту.

Прво су рођене руке. Игром поче вајање.Телу од земље и воде живот је ватром удахнут.Лобања је инспирација, час празнином надахнут.Није ли легло змија прави симбол за стварање.

Кроз стакло смрти гледан бива ли живот неважан,За оног што је вредан, сумња каже да је лажан.Ја бих да мртав видим небо и све заборавим.

С вером да никад, ништа, неће да ме вратиУ облик човека који трпи, који пати.Дивни су предели у којима мртав боравим.

РАСПРШЕНА САЗВЕЖЂА

Распршена сазвежђаСан о маслачкуРука дететаПоље без ветроваИ замрзнут дах

Одлутам непомичан

Припитомим звук

Ишчезнуће кошмара и... опоменаИли... крај пута и опроштај

Из дана у данИстога себеПретачем

Као младо виноШто се запенушаПа се смириИ ври

ИСтари

Не знам Да л' временомБивам бољи

Опет ме евоНа истој равнициЉудског постојања

Хоризонт је само Замишљена линија

Небо на плећимаНоћу отежаваОд гроздова звезда

С времена на времеУберем и ја зрноДа олакшам своје бреме

Крију ли ствари око менеНеко значењеИли чекајуДа им значење дам

Да ли ме позивајуУ игру стварањаИли сам играчкаИ ја сам

Ко то осмех развлачиИзмеђу мене и ствари

Стотине словних сунацаС врхова зградаБоду очи

Рекламе велеграда

А преко водеПружиле се бојеКао ребра

Са ишчупаним срцем

Затворен у капљи кишеДавим се

ПадамПомоћ иштем

Узалуд небо дозивамИ проклињем место на које ћу пасти

Јер евоВећ назирем

Чека ме нека рекаНечиста

Из устију им ЛажИзраста као биљка

Грана се и захватаТрајне обликеСвакодневног ПостојањаИ саму себе обухвата

Из бетона КоренаИзниклоЗастакљеноЧелично растиње

Лишено лепотеЗасипа насОдразима

И градПостаје собаИскривљених огледала

У којојНико никогНе препознаје

ОдсуствоМисли речи покрета

Празнина Све увлачи у себеИ све поништава

Надима се као крава

Ни да се покренемНи да нешто

НиштаНишта

Ништавило

Кад престанеш битиОно што нисиИ будешТо што јеси

Спреман си Себе да развијешУ било шта

ОвакоСамо си бледа копија

Имитација

Као сваки други данИ овај се ето свеоНа банално

Преживљавамо

Између два чекањаДа се нешто промениБесплодни разговориСмењују сеС ћутњомКоја нас полако излуђује

Ово није песма

Ово је празан просторКоји се неким чудомСам испуњава

халуцинантни доживљај тренуткаи ноћ

у сабласном огртачу

једном испуштена стварностразбија се

пред надолазећимкораком

сна

и док простор и времепрестају да важе као мерила

обећано у превару се преображава

Име ми је облак

Пловим кроз простореЖивим кроз облике

Између озбиљности и игреИзмеђу беле и сиве и црне

Побуњени симбол ничега

Месецу сличанТамну страну скривам

И лицем светло сунцаДалеког исијавам

КружимНе знајућиЗа порекло својих мена

Ни откуд миЧудеснаМоћ

Прстена

Непобеђен а пораженУрањам

У дубину себе

ЗакључујемЈош ме има

Још испијен нисам до дна

Површину света гледамИ певамПевамПевам

Сањао сам те пре свих буђењаИ сан тај вукао ме као нитКроз сва моја лутања лавиринтима чуђења.

Негде у изломљеним ходницимаСамим собом поражен.У лудилу, следио сам игру!

Мазећи празнину празним рукама,Љубећи реч својим уснама,Привикавао сам се на самоћу.

Понекад ноћу, у даљњем углу страха,Дрхтао бих од заноса и плача.Није било никог са светом да ме помири.

Слушао сам како расту зидовиА нисам бивао мањи.На чудан начин растао сам заједно са њима.

Тражећи себе више сам губио, а налазио мало или ништа.

И кад се дан претворио у безданИ кад се ноћ претворила у немоћ

Срео сам тебе!