Бора Д. Симић ОЗАРЈЕ

Бора Д. Симић ОЗАРЈЕ

_______________________________________________________________________

Поезија суштине - 1 -


_______________________________________________________________________

Поезија суштине

- 2 -

Бораа. Д. Симић ОЗАРЈЕ

(збирка песама)

Уредник Анђелко Заблаћански

Глушци 2013.


_______________________________________________________________________


ВЕНЧАЊЕ БРЕСТА Била си кума зеленом бресту када се венчао са младом врбом. У нашој реци Битви дала си му благослов: да трн свађе на камену бола мирује и самује. Мајка Десанка у чаши дана вино радости нас опија. Ми смо твоји најдражи гости...


_______________________________________________________________________


- 4 -

ТРАГ ПРОЛЕЋА Ноћ без сна, песма без дна... То је праг мог пролећа у твом телу. Цркву лета граде неимари. Дете мраза богатство дана уселило њега у слику мираза. Пуца бич стида злато се засија... Тама се са мене са бригама скида.


_______________________________________________________________________


КАСНО СЕ ЉУБЕ ДАН И НОЋ На огњишту греха гори ватра сунње. У соби дана нама миришу: Јабуке Глушчанке... Касно се љубе дан и ноћ. Зато се није просула врећа среће.


_______________________________________________________________________


- 6 -

ГРАД СЛАВУЈА У огледалу хаљине шуме јутра - Сунце. Прве сребрне тице долазе у завичај. Млеко облака окупало ланени ћилим долина. Фрула је лудовала. Запамтио сам најлепшу шипарицу обучену у небеску хаљину. Сребрни дан зелену кошуљу облачи. Чобани не хају пси не лају. Шума град славуја свет привлачи.


_______________________________________________________________________


ГРЕХ ЉУБАВИ Кашље поноћ бола у мом сокаку, шкрипе клетве кола... луда невесто немој заборавити: ујешће те бриге псето за тебе сам злато ти ниси јаблан вити, ти си увели јоргован плави. Тебе ће појести грех љубави.


_______________________________________________________________________


- 8 -

КОШУЉЕ ДАНА Од стида беза невеста јесени сашила је мени кошуље дана... знам: сестра зиме однела ми песму: на вашар пролећа.


_______________________________________________________________________


ЈАХАЧИЦА ОД СИБИНСКОГ ПОЉА Птице ветрова играју се твојом црном косом... Када се лепота мајке природе уселила у тебе. Па те зато воли Сибинско поље. Ти си јахачица са њених ливада... И глог са Битве тебе сања када Сунце пушта своје јунце.


_______________________________________________________________________


- 10 -

ГРЛИЦЕ У собу ћутања донеше ми семе песме и на раме самоћу.


_______________________________________________________________________


МИОЉСКО ЛЕТО Кад ћеш ме звездо расцветати, Јутра свог тела теби ћу дати. Тица твога злата моје тело прати, Лепотица мога дана тебе да позлати. Не тугуј – о теби пева Миољско Лето, У глувом добу цвећа ти си моја Слава. Верно ми је од Радости псето, У сенци глади буди ме зора плава...


_______________________________________________________________________


- 12 -

ТАЉИГЕ СУНЦА Звони песма у мени кише глади падају. Ми се вечерас возимо у таљигама сунца за село Радости... слава нас чека у празнику дана кад не мирује пиће лепотице сокака у чаши јоргована, када псето псовке лиже скуте девојке мрака када се трагови сна на роси дана лудолепо муте.


_______________________________________________________________________


ГОЛУБИ Све ћути, Када долинама сумрака Прилежу голуби среће... Све ћути, Кише радости када прате Голуби среће. Сви ћуте, На шуме хлеба када слећу Голуби среће...


_______________________________________________________________________


- 14 -

ЈЕСЕН У ТВОМ СЕЛУ Опало цвеће гласа старог колебара... Мирише џана у чутури смеха у чаши весеља. Пицају бокали псовке играју момци и девојке – свадба код мог комшије.


_______________________________________________________________________


ВЕСНИЦА Данас на моју ливаду долазе сватови снега. Данас у машти мог брега црни људи перу образе. Данас је ћутала девојка лепа ћутала бледа ћутања јој месечина блистала из погледа. Песник је распричати не сме она му утеху немушту носи девојка се зове Злато на дну песме све јој је злато у дугачкој коси.


_______________________________________________________________________


- 16 -

ПАСТИРКЕ На својим њивама ћутљиве пред кишу; витице им ветар мази. А после долази сунце; буди долине које уздишу и њихову пут - мокру као ласте, греју ватре топола. Живе на локвању бола што за њих расте.


_______________________________________________________________________


ЂУРЂЕВСКА КИША Број ружа мог певања с њим и пролетњи ветар, ђурђевска киша – тихо збори. Сребрни свици око дуге шију зелено коло... Уцвета радост земље и срца, четрдесет јата мразева прелете ливаде моје. Број ружа мог тела ватрено исти. 1959.


_______________________________________________________________________


- 18 -

ЗРНО ДОБРОТЕ Пало је зрно на леђа сумрака да буја страсно. Док његова љубав буди тице јутра. Моја песма у њему кује нежност златне ноћи да хода обалом крви сласно... Већ ливадом дана сунце жита очи тражи. Шума моје среће код звезда је на стражи...


_______________________________________________________________________


ВЕДРИНЕ Црвен месец среће баца црно цвеће. Вранци страха леже мраз жеља их стеже. Фрула сунца свира из шуме лептира поља страсно зборе плуг истину оре. И данас и сутра звезде моје изронише бесмртна јутра. 1972.


_______________________________________________________________________


- 20 -

КОСАЧИ

Јутро Тролисте звезде Косци по небу зеленом косе, Бисер последње росе Грлице у кљуну носе.

Подне Гуштери и змије врели. Црне откосе свели Ветар им душу сели.

Вече

Пластови звезда. Ливада гола. Велика кола Силазе с врхова Старих топола.


_______________________________________________________________________


ЗАНОС Са сумраком је ушао фрулаш у мој шор и одмах почео да сеје зрневље игара. У сумрак је ушао фрулаш у мој шор и почео да милује плаве главе јоргована. Уз пратњу лаког ветра заносно јаблани тихо вихоре до зоре. Фрула - месец - дрво - ноћ. Како ли се то зове?


_______________________________________________________________________


- 22 -

ЦИГАНСКИ СВАТОВИ Насмејало се небо на златан дан, на миран невестин сан. Весели се добродушна невесто долазе цигански сватови са разнобојним тицама: заподкићени, заподвикани, запоцикани, заподиграни... Са глушачком звездом расањао се и прелепи младожења: закићен, засићен, заслађен, залуђен на дугим браздама Битвиних њива...


_______________________________________________________________________


ПОДНЕ У МЕНИ Кад ме загрле твоје обале без бола млеко твог питомог неба ороси моје стрњике очију тад нисам жељан ни хлеба. Кад вивак из шевара постане звоно песме моје у освит дана тад ми у души пчеле се роје. Кад пусто подне пољима трешти у сјају тад ми у души штенци врућине гладни залају. Кад јаблани јесење сањалице и луди багреми - свати пролећа милују сребро звезда тад ми се душа умрлих сећа Кад ме загрле уједрале гране твог зеленог ћутања душу ми тад цркви води путања.


_______________________________________________________________________


- 24 -

МОЛИТВА ЗА ТЕБЕ Усред зиме тица лета пева ми на прсту руке, Ћилим поноћи растегао се, пуца на њему

бесмртна воља. И јуче и данас запаљено је грање моје муке Вино среће потопило наша братска поља. Остани у мени песмо, ми црни људи нисмо Лутаћемо по житу злата, тражићемо наша јутра И сутра и увек расадник Славе расте за наше писмо. Радост на раскршу жеља озлатићемо сутра. Вивак са моје битве баладе о словима пише Анђео са шуме моје Доброту росе са мене брише. Гину пси зависти од њега и он за песму дише Умиру слуге злобе – цвеће бола мирише.


_______________________________________________________________________


ГЛУШАЧКА НОЋ Једрају фруле кроз моје село. Јоргован мирисно дрема у свили мрака шапућу равнице жеља. Месец кроз прсте посматра кад глушачка ноћ љуби слепог коловођу ливада му црна и ведра а љубав скрива у поноћна недра.


_______________________________________________________________________


- 26 -

УСПАВАНКА

(слепој мајци Љубици)

Сни сном радосним, цвете милорасти, Походи те срећа као злато чедна Док влати осмеха по ливади пластиш Убога је тама дана недогледна Спи Сруши се пуста кровињара брига Спаде тешко блато с точкова таљига Избледеше слова из свих црних књига Спавај И надгледај очима без вида Син Твој будан сања Кулу песме зида.


_______________________________________________________________________


ИСПОВЕСТ

(слепој мајци Љубици)

Гвоздено детињство ћути пред свилом Среће. Глушци, село моје, што кујеш песму, мене. Глушци, ватро угашена за студен тишине моје. Један безноги путник корача обалом Битве. Један бескрили голуб ноћима стреми. Мајка утехе узидала је у мене злато јутра. Срећа је, понекад, и горак хлеб. Изнад летине облак трновит, и јагње осмеха, тужно јагње осмеха. Једна фрула тражи руже Доброте, Мајко, из очију Твојих угаслих.


_______________________________________________________________________


- 28 -

ПРЕНУЋЕ

Јулијани Ливадом срца мога нестаје зимске чаме Зелен се јечам њише, бледа бешумна свила Гранале песме моје, луде, без стабла, саме На њима места има за сва славујска крила. Чекам озарје твоје да ме из ноћи прене Измишљен грех без бола к'о зора руди Извита дуга небом пружила лук до мене Стасалог да без руку загрљај срцем жуди. Анђели бели и црни, а ти им чедна друга Сунцу доброте пењу се твоје и моје стопе На мом путу сад је мртва коприва - туга Пољупци кише што ђурђевску траву шкропе. У нашем шору насањао се глушачки камен Топлином пси га греју када је глуво прело Оженио јаблан месечев сребрни пламен Разбежале се звезде, пробудило се село. 1970.


_______________________________________________________________________


ЈУТРО Јутро је нов пољубац уцветао на образу страст окупан хладном крвљу - израстао. Јутро је стража на врху сена, путоказ шарених шева. Јутро је поток брига што споро тече. Јутро је витак јаблан сањалица под којим зри песма за наше вече. 1973.


_______________________________________________________________________


- 30 -

ПАСТИРКЕ На својим њивама ћутљиве пред кишу; витице им ветар мази. А после долази сунце; буди долине које уздишу и њихову пут - мокру као ласте, греју ватре топола. Живе на локвању бола што за њих расте.


_______________________________________________________________________


ОДЛАЗАК Нестало је мелодије твојих корака, ишчезла си. Сенка твоје пути нестала у ваздуху. На месту где си седела мирисала је као јоргован. Даљина те претворила у птицу у малу птицу без очију без перја, без ногу. На крају стршиш као локвањ из далеке воде. Најзад постала си ситно зрно осмеха на обали сећања.


_______________________________________________________________________


- 32 -

МАЧВАНКА Јабуко сумрака над Битвом луда хармонико уцветалих ливада глушачко пролеће. Лепотице кажњеника у логору песме предобра вило. Пењи се на моју крхку пут без страха. Мироваћу као камен волећу те до последњег даха. У нашој љубави расцветао се од среће пламен. И љубићу руже дисања сањаћу те испод небеског грања. Сад мислим да сам Бог тишине или пречудан самац.


_______________________________________________________________________


Мачванко! Мачванко! са мојих груди скини од туге претешки ланац док нису на нас набацане мађије и чини. Још нам ноге горе у слаткој прашини очи нам скакућу, скакућу по шареној месечини.


_______________________________________________________________________


- 34 -

БЕЛЕ НОЋИ Жути локвањ среће у Битви ми цвета, Златне руке пролећа бесмртно га памте. Око врата пастирке ђердан жеље тишину омета, Дојке њеног лета у сумрак запламте. Долинама глади засадиле врбе месечеве мене, Са тицама росе сакрила си тајне Стазе преко брда гамижу зелене, Ласте бола небом прелећу бескрајне. Са Битве иве товрљиве и узреле ноћи беле Купале су моје звезде – и у души све угуши Црне руже. Иве веле ватре су те до мора довеле. Око моје среће вреће мрави круже Да пут злата теби пруже Раскрилиле се часне двери неба мога хлеба. Накресан гром песме збори с мојим челом, Па кад прасне – буду мисли гласне страсне. Тад се скита преко жита, облак буши стрелом белом

мојим селом.


_______________________________________________________________________


СЛУТЊА Луд јоргован цвета време је сребрно, А врачара врача по хумкама старим. Жубори садашњост нехајно за сутра, Од весеља тица слух ми је утрно... Зашто пустопашно тугом да крварим, Кад белином звона разлежу се јутра? Љубавници зоре док блуде видиком, Шоровима мојим жаре летње ватре. Лишћу шуме слуте нагло умирање, Узалуд се бори ћутљива жуд с криком, Место у прашини ветар ће да сатре Тајни гроба нема – долази кајање...


_______________________________________________________________________


- 36 -

ГЛУШЧАНИН И ГЛУШЧАНКА Моје се срце храни болом врбе Ижђикале траве да их буди лето, Јој, Глушчанко ал' ме кукови сврбе Ал' ме уједа твоје црно псето. Тад су по леђима нашим шетњу имали мрави Уснули сокак сања Твоје и моје тело, Љубав наша синоћ нас открави У Битви се купама и о нама жагори село. Бујна си и здрава као жита зрно И кад не гледамо у туђој љубомори лед, Небо нам неће постати црно И пелен када замени мед... Осташе ми у шуми ноге. Твоја мр срећа гађа, Велика моја заклетва увек те погађа, Исплетени венац жеља кад нагриза свађа: Ћути, не бој се, у нама Доброта се рађа.


_______________________________________________________________________


О ПЕСНИКУ Бора Д. Симић, песник и мачвански небески сањар, рођен је 1929. године у Глушцима код Богатића где проводи сав свој живот. Несхваћен, а често и понижаван од својих сељана због склоности ка писању и поезији, он пише и објављује још од своје младости у разним листовима и часописима: Глас подриња, Круг, Завичај, Село, Задругар, Књижевност, Савременик, Путеви, Кораци, Расковник... Шесдесетих година, заједно са Добрицом Ерићем, Даринком Јеврић, Момчилом Тешићем, Вукосавом Андрић, Србољубом Митићем и другим песницима тог доба, бива заступљен у антологијама и изборима песама у редакцији Драгише Витошевића и др Владете Кошутића Орфеј међу шљивама (Крагујевац, 1963) и Цветник (Просвета). Те антолoгије су сем на српском, штампане и на италијанском, француском и шпанском језику. Такође, заступљен је и у много заједничких збирки и зборника поезије (Ризничари земље, Мачванска лирика, Посавска лира, Српска сеоска поезија...)


_______________________________________________________________________


- 38 -

Међутим, иако уважаван и од критике и од публике, на сопствену збирку песама чека све до 1995. године кад му излази прва поетска књига Гвоздено детињство, а већ следеће (1996) излази му збирка Озарје, а 2008. године и Локвањ који слика Битву. О Бори Д. Симићу снимљене су многе радио и ТВ репортаже. Бора и даље живи у својим родним Глушцима у Мачви.

Documents

Бора Д. Симић ОЗАРЈЕ