Ujedared zasusta kroz nase redove. Evo Laze Kostica. To je Laza Kostic! Svi

se okrenemo i ja videhvisokog, mladog, golobradog

gospodina crne bujne kose koja se nemirno spustala. A Laza je vise gledaou zensku pri-pratnju nego u ikonostas.

Laza Kostic. Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni

borac.

Rodjen je 1841. god. U Kovilju, u Backoj, u vojnickoj

porodici. Osnovnu skolu je ucio u mestu rodjenja, gimnaziju

u Novom Sadu, Pancevu I Budimu, a prava I doktorat

prava na Pestanskom univerzitetu. Sluzbovanje je poceo

kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje

advokat, veliki beleznik I predsednik suda. Sve je to trajalo

oko osam godina, a potom se, sve do smrti, iskljucivo bavi

knjizevnoscu, novinarstvom, politikom I javnim nacionalnim

poslovima. Kada je oslobodjen iz zatvora, u znak

priznanja, bio je izabran za poslanika Ugrskog sabora, gde

je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara

Miletica, zivo I smelo radio za srpsku stvar. Potom zivi u

Beogradu I uredjuje “Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom

reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju.

Postanska marka sa likom Laze Kostica, deo

serija maraka pod imenom “Velikani srpske

knjizevnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT

Srbija, 2010. godine.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Laza_Kostic.jpg

Da li ste znali da je Laza Kostić godinu dana pre

smrti napisao jednu od najlepših pesama "Santa

Maria della Salute".

Bio je jedan od najobrazovanijih pesnika

romantizma,prijatelj Nikole Tesle ,prvi je na srpski

preveo Šekspirovo delo "Romeo i Julija", a govorio

je engleski, grčki,latinski, nemački,francuski, ruski...

Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo,

od tih zvezdica sliku sam joj skivo - ta tako su valjda nekad i skovana po tom božijem ruvu ta puceta sjajna

- sve sam slici kazo što mi srce taji, nakitio sam je moji' uzdisaji', al' za taj su teret zvezde bile male, sve su bliže, bliže zapadu se dale. Nakitio sam je željom srca moga, pustom, teškom željom srca

žeđanoga, al' za taj su teret zvezde sve su bliže, bliže zapadu se dale. nakitio sam je slašću od usana,

blagoslovom rajskim grešnog milovanja,

al' i za taj teret zvezde behu male sve su bliže, bliže zapadu se dale. Nakitio sam je kletvama ljubavnim, kitama žeženim, plamenom krvavim, nek osete zvezde kako kletve tište, nek nebu procvile, nek Bogu propište, kako pate ljudi neka mu se tuže, što veruju Boga, te ljubavi služe: ej! al' za taj teret zvezde behu male, sve su bliže, bliže zapadu se dale. Sve je mirno, mirna su mu stada, samo jedna zvezda preko neba pada, a ja mislim, bolan, iz oka je pala, što je pri rastanku slika zaplakala.