Jelisavka

Obelića majka

(Vilinski sud)

- bajka -

Zapisao: Mihovil Sretenović

Izdao o svom trošku: Njegovan Ranitović

(pevac, knjigo-prodavac, podpredsjednik srpske

crkvene opštine u Subotištu, odbornik polit…

/navedene su još mnoge funkcije koje je

obavljao. )

Štamparija u Rumi Đorđa Petrovića

1911.

< - - - <../angelina/o_vilama.html> _- - - > <2.html>

lako skoči i poleti brže.

Jelisavku svoju ugledao,

u susret je njojzi otrčao:

« Čekaš li me moj dragane mio,

jesi li se na me naljutio ?»

Mladi pastir tada priđe vili,

a odgovor poljupci su bili :

« Ne ljutim se dušo duše moje,

hodi amo ljubi drago svoje ! …

Odavno sam na tebe čekao,

čekajući bio sam zaspao.

U snu opet ja sam s tobom bio,

da znaš samo kako sam te snio! …

K`o nevesta kraj mene si bila,

a oko nas beše kolo vila.

Sve se smeše i glede nas milo,

da znaš samo kako mi je bilo » ! ..

« Ah, dragane, to su snovi lepi,

ali srce za tobom mi strepi !

Zato sam se bila zabavila

što sam cveće opet nabavila,

evo cvetak, u nedra ga meti,

da se tebi vila ne osveti » !

« Ne dragana, ja sam kaz`o veće,

ne treba mi čudotvorno cveće.

odrasto sam u miloj slobodi,

hajde napred vilama me vodi».

Jelisavki sad grunuše suze,

svog dragana belu ruku uze,

prebaci je sebi oko vrata,

rukama ga oko pasa hvata:

nek` još malo da te grlim ljubim

jer već vidim da ću da t` izgubim.

Milovanja nikad nije dosta,

ljubav moja neka ti je prosta ! …

< - - - <20.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <22.html>

Prosti meni moj dragane mio,

bez mene bi možda sretan bio,

da si smrtnu momu zavoleo,

ne bi sada bio neveseo.

Nebi iš` o da ti sudi vila,

i moma bi s tobom sretna bila» .

To govori, suza suzu vija,

uz dragana svoga se pribija,

k`o mezimće oko svoje doje,

kada traži iz nedara svoje.

Jelisavku grli pastir mladi,

pa je teši, poljupcima sladi.

Nemoj tako, neću toga zbora,

suđeno je tako biti mora …

Rečca tvoja do srca me boli,

jer ti znadeš da te dragi voli,

zašto tebi da oproštaj dajem.

Zašt` za ljubav svoju da se kajem ?

Ne kajem se moj cvete ubavi

na kajem se naše mi ljubavi,

smrtne mome k`o ti što si, nije,

srce moje samo za te bije.

Život za te ja evo polažem,

ljubav svoju da tebi dokažem.

Smrtna moma nije mi suđena

ti si mila meni dosuđena

na rođenju usud tako reče,

ovim tokom da nam život teče.

Od sudbine nemožeš izbeći,

niti možeš ma kuda pobeći,

onog časa ka` sam se rodio,

suđenicu tebe sam dobio.

Nebrini se moj anđele lepi,

srce, duša neka ti ne strepi.

Nego hajdmo sred vilinska zbora

< - - - <21.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <23.html>

Prosti meni moj dragane mio,

bez mene bi možda sretan bio,

da si smrtnu momu zavoleo,

ne bi sada bio neveseo.

Nebi iš` o da ti sudi vila,

i moma bi s tobom sretna bila» .

To govori, suza suzu vija,

uz dragana svoga se pribija,

k`o mezimće oko svoje doje,

kada traži iz nedara svoje.

Jelisavku grli pastir mladi,

pa je teši, poljupcima sladi.

Nemoj tako, neću toga zbora,

suđeno je tako biti mora …

Rečca tvoja do srca me boli,

jer ti znadeš da te dragi voli,

zašto tebi da oproštaj dajem.

Zašt` za ljubav svoju da se kajem ?

Ne kajem se moj cvete ubavi

na kajem se naše mi ljubavi,

smrtne mome k`o ti što si, nije,

“Vidiš dragi te zelene jele.

I prilike što se pod njim bele”?

ljubav svoju da tebi dokažem.

Smrtna moma nije mi suđena

ti si mila meni dosuđena

na rođenju usud tako reče,

ovim tokom da nam život teče.

Od sudbine nemožeš izbeći,

niti možeš ma kuda pobeći,

onog časa ka` sam se rodio,

suđenicu tebe sam dobio.

Nebrini se moj anđele lepi,

srce, duša neka ti ne strepi.

Nego hajdmo sred vilinska zbora

< - - - <22.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <24.html>

kako j` sudba tako biti mora» …

« Nema smrti bez suđena sata» :

kad to reče za ruku je hvata:

« Hajde mila pa budi vesela,

što si njima dragana dovela».

« Hajde dragi, al`mi srce strepi,

hajde dragi moj živote lepi».

Zagrljeni stazicom odoše.

Malo poslije u goru zađoše,

Mesec bledi ozgo na njih gledi,

kroz goricu u stopu im sledi.

Osvetljava uzanu stazicu,

vragolasto gledi na Danicu,

jer i ona treperi i sjaji,

doprli su do nje uzdisaji,

sa zemljice nebu što se viju,

od srdaca što za srcem biju.

Jelisavka grli zlato svoje,

već su tamo blizu zbora stoje.

*

* *

Ponoć nema, svud tišina vlada,

dvoje mladih što za ljubav strada,

ispod bora zelenoga stali,

jedno drugom u naručja pali.

Zbora nema, reči tudi nije

Jelisavka vrele suze lije …

Ah, što nije bosiljak il` ruža,

što je draga svom draganu pruža !…

Dragan prima od dragane cveće,

pa ga odmah na srdašca meće …

Da je cvetak, da u nedra dođe,

da je tuga umine i prođe ! …

Al` ovako, kud će šta će mlada?

Klonula je od golema jada.

Kosom briše svoje vrele suze,

< - - - <23.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <25.html>

pa dragome govoriti uze:

« Vidiš dragi te zelene jele,

i prilike što s` pod njima bele ?

To su vile što tebe čekaju,

vidiš kako željno pogledaju? …

Vidiš onu, što na steni sedi,

i ostalim što nešto besedi?

To je sviju vila starešica,

to je naša vilinska carica.

Vidiš kako umilno pogleda …

al` se čuvaj njenoga pogleda !

Jošte malo tamo ćemo biti,

svojim će te pogledom ubiti».

Kod tih reči na grudi mu pade,

pa ga opet grlit`, ljubit` stade,

«Kad budemo tamo većem bili,

ti s` pokloni starešici vili.

Pa se onda korak dva ukloni,

i oslanim s` vilama pokloni.

Stani blizu do studena vrela,

budi lika vedra i vesela.

Iza tebe ja ću odmah biti

saki pogled caričin motriti» …

nebrini se Jelisavko mila,

u borbama da si me vidila

i tamo se nigda nisam krio,

već sam napred pred svom braćom bio.

Kao kiša pada ljuta strela,

nisam bio lica nevesela».

Jelisavku tada grli, ljubi,

i pritište na mlađane grudi.

« Možda sada pa više nikada ».

kroz plač zbori Jelisavka mlada.

« Hajd` mo sada dušo moje duše,

utri oči da s`suze osuše,

< - - - <24.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <26.html>

kako ne bi primetile vile,

da su oči uplakane bile».

Jelisavka drago poslušala

suzne oči svoje ubrisala:

« Je li dobro milo moje zlato,

jeli lice moje uplakato ?»

« Sad je dobro, sad možemo tamo,

ali nešto molit ću te samo:

budi i ti vedra i vesela,

pođi smelo, uzdignuta čela.

Svaki` vojno to od mome traži

jer to godi to mu dušu blaži.

Kad te vidi veseloga lica,

pitat će te vilinska carica:

kako možeš ti vesela biti,

kad ćeš drago svoje izgubiti !

Ali dragom to prija i godi,

hajde dušo sad me njima vodi.»

Kao ono, pošto kiša mine,

jarko sunce kad veselo sine,

sijnu lice Jelisavke mile,

lepo lice Zagorkinje vile.

Svog dragana za ruku uzela

vilama ga veselo povela …

Kad su blizu do zborišta bili

na um pade Jelisavki vili:

da su tajna sve vilinske staze,

kuda idu i kuda prolaze.

Smrtni ne sme za te staze znati,

kad naiđe tad životom plati,

svom draganu to priča, kazuje,

belim velom oči zavezuje:

« Ne ljuti se moj dragane lepi,

ovo činim što mi srce strepi.

Ne smeš znati kud vile prolaze,

< - - - <25.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <27.html>

kad na svoje zborište dolaze.

Životom se za to delo plaća,

ko to dozna odtud se ne vraća,

sa velom ćeš ti tamo stajati,

a carica carica sama će kazati,

kad ti kaže vilinska carica,

ti ga skini s` očiju i lica.

Hajdmo sada, hajdmo mili dragi,

pomoć nek je Bog jedini blagi ! …»

Na jedared prenuše se vile

Jelisavku kad su opazile,

zagrljeno vodi svoje drago

i tepa mu : «Čuvaj mi se snago … »

I evo ih već su među njima

Jelisavka poklanja se svima.

Onda smerno carici prilazi

još smernije ruci joj polazi:

« Kruno svetla starešice moja

ja ispunih što je volja tvoja.

Na kolena ja pred tobom padam,

pa te molim milosti se nadam,

ne za mene, za njega te molim,

jer ga više nego sebe volim » …

Nasta tajac, niko ne govori.

Samo vetrić što pirka po gori;

vile stale Jelisavku glede,

a u licu rumene i blede

menjaju se svaki čas u licu

i sa strahom gledaju caricu,

šta će ona Jelisavki reći,

jer je ovo sada prestup veći.

mada dobro za presudu znade,

opet ona tu kuraž imade

za pastira da caricu moli

< - - - <25.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <28.html>

i da kaže da ga jošte voli

al` carica ponosito sela,

i u misli beše se zanela …

Na jedared sa svog mesta skoči,

Jelisavki zagleda u oči:

« Dosta više, dosta tvoga zbora,

što sam rekla ono biti mora»!

Jelisavka tada klonu mlada,

i posljednja propade joj nada.

Drago svoje izbaviti neće,

beše tužna k`uvelo cveće,

suznim okom gledi vile redom,

a one je streljaju pogledom.

Svaki pogled kao da joj preti,

nema oka da bolju oseti …

Pastir ćuti, sluša šta se zbori,

u grudma mu srce plamti, gori.

Sa velom je još skrivena lica

Jelisavki tad zbori carica:

« Priđi tamo skini onaj veo,

da vidimo tog što te zaneo».

Jelisavka k`o poslušna vila

svom se dragom bliže priključila,

taman poče veo da podiže,

sve se vile primakoše bliže.

« Neka stoji, ostavi, odlazi».

Pa carica sama mu dolazi.

Kako dođe rukom veo skinu …

Sinu lice k`o da munja šinu,

mladi pastir na kolena pade,

i carici on poštu odade.

Jurnu krvca u lice carice

milo gleda svoje drugarice …

Tišina je, niko ne govori,

samo potok što tiho žubori …

< - - - <27.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <29.html>

i da kaže da ga jošte voli

al` carica ponosito sela,

i u misli beše se zanela …

Na jedared sa svog mesta skoči,

Jelisavki zagleda u oči:

« Dosta više, dosta tvoga zbora,

što sam rekla ono biti mora»!

Jelisavka tada klonu mlada,

i posljednja propade joj nada.

Drago svoje izbaviti neće,

beše tužna k`uvelo cveće,

suznim okom gledi vile redom,

a one je streljaju pogledom.

Svaki pogled kao da joj preti,

nema oka da bolju oseti …

Pastir ćuti, sluša šta se zbori,

u grudma mu srce plamti, gori.

Sa velom je još skrivena lica

Jelisavki tad zbori carica:

« Priđi tamo skini onaj veo,

da vidimo tog što te zaneo».

Jelisavka k`o poslušna vila

“Zanese se starešica vila,

Ko da ju je strela pogodila “.

sve se vile primakoše bliže.

« Neka stoji, ostavi, odlazi».

Pa carica sama mu dolazi.

Kako dođe rukom veo skinu …

Sinu lice k`o da munja šinu,

mladi pastir na kolena pade,

i carici on poštu odade.

Jurnu krvca u lice carice

milo gleda svoje drugarice …

Tišina je, niko ne govori,

samo potok što tiho žubori …

< - - - <28.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <30.html>

Zanese se starešica vila,

ko da ju je strela pogodila.

Jelisavka u ruke je prima,

strah zavlada međ` vilama svima …

malo beše, opet sebi dođe ..

i polako svom prestolu pođe :

« O junače dal` te vila rodi,

tvoj me pogled kao strela zgodi ?!

Mladi pastir na noge se diže,

i carici pristupio bliže,

beše oka slobodna i smela

beše lika vedra i vesela:

« Ne carice, moja majka mila,

nije bila u gorici vila.

Smrtna žena rodila je mene,

k`o i druge što su smrtne žene.

Još k`o dete osto sam bez majke

a ne pamtim mog milog babajke :

nikog nemam na svetu ovome,

sem dragane mile srcu mome.

Za nju živim, za nju srce bije,

bez nje život za me ništa nije.

Nema oka da za mnom zaplače,

nema srca da zakuca jače,

samo jedno al` vi mu nadate,

sad činite od mene što znate «!

Sve su vile kao stena stale,

u caricu samo su gledale.

U carice suza pune oči,

na jedared kao munja skoči:

« Dosta više»: dalje mu ne dade

u zanosu na grudi mu pade.

Oko vrata bele ruke vije

srce kuca grudi da probije,

belo lice rumeni i bledi

< - - - <29.html> <../angelina/ovilama.html> - - - > <31.html>

Stranice zavrĹĄetka epa nedostaju

/ Junakinji su skinuli krila. Ostavili prijestupnike na Ĺživotu. Ona je

postala smrtna “moma” i rodila ObeliÄa - narodnog junaka sa dva

srca./___________

<../angelina/o_vilama.html>< - - - <30.html>

izlaz <../angelina/o_vilama.html>

< natrag <angelina.html>

O Vilama Posavlja

U formiranju njenih gledišta, važno je i samo vrijeme, njegova sklonost ka pribjegavanju elementimapraznovjerja, kao i preuzetom / što preinačenom - što nadopunjenom / isčitavanju kodova prirode. Motiv“Vile” bio je snažan, živ segment vremena i podneblja. Oni su dirljivo, iskreno, vjerovali u te mitološkekreature - život je tada imao tu magičnu ovojnicu epa i naive. (Priroda je bila `živa`.)

Majci je njen otac pokazivao (ono što je njegov otac njemu): Navečer u staji konji se vrpoljerazbarušenih; neurednih griva, s jutra grive su spletene i pune kojekakvih poljskih trava. Priča teče ovako:One “obnoć” izvedu konje, na njima jašu preko brdina i voćnjaka i one su krivci za spletene grive. (“Zanjih su konji svete životinje…” - pričala je majka. One su živjele uporedo sa seljanima u dobu “kad jošoružje nije progovorilo.”) Izrazi poput onog: “Nemoj obnoć bacati vodu, bacit ćeš na vilinsko dijete,grdno ćeš se zamjeriti” koje je upotrebljavala moja baka, u slučajevima velike prijetnje nesrećom i saneskrivenom dozom strahopoštovanja, ( Primjerice, slučaj kada se dijete zapalilo petrolejkom, selo jebilo uvjereno da je mati zasula vodom vilinsko čedo.) vuku korjene iz istoga tla.

A onda jedan izvor govori ovako: Pradjed Jovan (< -) <../../pradjed_jovo/pradjed_jovo.html> je imaoprecaru rakije preko puta ciglenjačkog groblja ( Pecara u Ogradi, sagrađena 1908.) Navečer, prilikomposla, trenutak kada bi izašli na zrak bio bi obavit zapuhom i sitnim šištanjem - kako uzletiše vile. Oformiranju slavenske mitologije i važnosti njihovih komponenti, posebno izraženih i izdiferenciranih uodređenim izoliranim zonama, teško je govoriti sa preciznošću - posredno i distancirano. Možda jenajbitnije napomeniti da je taj paralelni svijet neumoljive i okrutne prirode, istovremeno magične ljepote,bio snažan kalup za formiranje okvira maorala, za pretakanje kreativnosti u najraznolikije forme, zaerotske aluzije i romantičarske slutnje; izlika za najestetskije potrebe - stoga “duhovna hrana” stoljećimaizdvojenog malog okruga, koji se napajao vlastitom maštom: kroz predaju, kroz pokoljenja.

___________Ovdje se mogu pročitati prevedeni fragmenti jednog, u nas, relativno nepoznatog srpskognarodnog ep-a. (koji su ujedno i reprezentativni školski primjerci `narodnog epskog deseterca`) Knjižicaje u naletu godina postala posvojenac moje obitelji - bila je dragulj knjižnice moga pradjeda (< -)<../../pradjed_jovo/pradjed_jovo.html>, tokom vremena listovi su pogubljeni, rubovi su se osuli, ačirilica je postala strano tkivo poratnim naraštajima. Krajnje je vrijeme bilo da se načini prepiska. Jasnoje kako zasluga ne pripada određenoj personi koju onda možemo razapeti na kvalitativnu ljestvicu, većzbiru narodnih umjetnika - pripovjedča u divno šarolikom rasponu kvaliteta. Dakle, za djelo onda nevrijede kategorijski sudovi “visoke umjetnosti”, kako to uredno razvrstavaju teoretičeri. I još nešto:njegova čar uz samu dugu premetaljku, danas dijelom potječe i iz čimbenika kao što je vrijeme samo.Nacionalno isticanje tipično balkansko, danas jednako apsurdno i odbojno, postaje razumljivo kada seshvati kao samoegzistencijska nit “jagmenja” u vremenima “kada se svatko jagmio za sebe”; maštovitobesćutnim sredstvima. Ovo oruđe - narodne pjesme u takvom kontekstu djeluje time, blago - gotovonježno pa i estetsko. Za motivaciju može se nadotati: ovdje i zvučno žare riječi koje vremenom klize izuporabe - kao primamljiva literalna materija za reanimaciju. (kandilca, sićano, Zefir …)

Praznine popunjava moja majka prema priči svoga djeda <../../pradjed_jovo/pradjed_jovo.html>.

- - - >Jelisavka <../Jelisavka/1.html>

Priložen je začetak kartkometražnog filma, koji je u prvom redu trebao nositi istu snažnu poveznicu sa

dobom žive mitologije, kao i subjektivnu bol protagonista / snažnu nostalgijsku sponu. I još nekesubjektivne preokupacije kao primjerice izrazito anti-ratnu intonaciju. Za realizaciju je prekasno, iz obakuta: gl. protagonista / moje bake (iz čijeg kuta se iznosi) više nema situacija se uvelike izmijenila, došloje do poratne revitalizacije i “pudarnja” (balkansko “bure” sad je djelomično zasuto kablom kišnice; umnogome zbog europskog izloga.)No, u jednom, ne-tako-davnom specifičnom trenutku, ta priča bila jeitekako živa, živa i za protagonista i odašiljala prodoran vapaj./ Čovjek zvijeri postaje na izrazito rahlomtlu - vonječe ruralne gnjileži.

(Što boli pogotovo ako je taj mali okrug tvoj.)

- - - >Padina jaglaca <padina jaglaca.html> < natrag <angelina.html>