Национализам Светог СавеДатум: 23.11.2010

Nikolaj Velimirović

Nacionalizam Svetoga Save

U jednom svom prošlom predavanju ja sam istakao onu unutarnju i glavnu pokretnu silu u Svetome Savi, koja je ovoga Božjeg čoveka i narodnog heroja pokretala na sva ona velika dela, koja je on stvorio, i koja potomstvo njegovo do današnjeg dana poseduje kao neotuđivu svojinu. Ta pokretna sila u Savi bila je vizionarska vera u živoga Hrista i plamena ljubav, spojene ujedno kao što je spojen izvor sa rekom što teče iz svog izvora. Vizionarska vera osvetljavala je ceo um Savin i potapala sve misli njegove u buktinju večitih nebeskih istina a plamena ljubav obuzimala je celo srce Savino i svojim žarom sagorevala u njemu sva druga strasna osećanja. Tu sposobnost, da jedan čovek sebe toliko odzemlji i onebesi, da može reći za sebe: ne živim ja nego Bog živi u meni, ja sam nazvao azijskom sposobnošću. U istini mnogi nam primeri pokazuju, kako prošli tako i savremeni, da je to po preimućstvu sposobnost velikih religijskih ličnosti iz Azije. Ako to misaono i osećajno savršenstvo nazovemo božanskim oduševljenjem, možemo slobodno reći, da je njime Sveti Sava uzdignut u prve redove božanskih ljudi, koje je Azija dala čovečanstvu. No ljudi sa takvim božanskim oduševljenjem obično su begali od sveta i tražili samoću, tražili samotno sunčanje pod vrelim zracima Sunca Pravde, vazda čeznući – prema jednoj indijskoj reči – da ubudu i uvek prebubu "usamljeni sa Usamljenim". I Sveti Sava imao je taj neodoljivi nagon za samoćom, za samotnim sunčanjem, za prebivanjem usamljen sa Usamljenim, i u tome je on srodan svim velikim Azijatima. Ali kao rođeni Balkanac, to jest, kao čovek sa najboljom sintezom Istoka i Zapada u sebi, Sava je imao jedno preimućstvo nad velikim i genijalnim Azijatima u tome što je mogao biti aktivan i energičan na opštem poslu do savršenosti jednog velikog Evropljanina. Najpre najbolji zidar samoga sebe Sava je po tom bio najbolji zidar svoga naroda. Najtrudoljubiviji stvaralac svoga karaktera, on je po tom bio najneumorniji stvaralac karaktera svoga naroda. Najmarljiviji sabiratelj duhovne i moralne snage u sebi, on je po tom bio najveštiji izrazitelj te snage na širokom platnu narodne istorije. Sve je kod Save išlo u normalnom poretku: prvo Bog pa čovek, prvo čovek pa onda svet, prvo prosvećenje sebe pa onda prosvećenje drugih, prvo sadržaj pa onda izraz, prvo karakter pa onda spoljašnja kultura. Evo velike i korisne opomene našem pokolenju, u kome mnogi idu naopakim putem: Igraju po periferiji a ne poznaju centra, muče se da izraze no nemaju šta da izraze, trče da prosvećuju a sami neprosvećeni, zaglušuju vikom o kulturi a ne brinu o karakteru, traže uređenje celoga svega a nisu uredili svoju dušu ni svoju kuću.

Najveći trud koji je Sveti Sava pokazao posle truda nad svojom dušom, nad tom prvom njivom Gospodnjom, jeste trud nad narodom svojim, tom drugom njivom Gospodnjom. Sav taj trud njegov nad narodom srpskim, svu onu užurbanu i mnogostruku aktivnost njegovu kao pravog Evropejca, i plodove te aktivnosti, ja ću nazvati Savinim nacionalizmom. Ovaj Savin nacionalizam obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu državu, narodnu prosvetu, narodnu kulturu i narodnu odbranu. Osnovu i centar svega Svetosavskog nacionalizma čini narodna crkva. Ona je kao duh koji oživljava ceo narodno organizam, osvetljujući, zagrevajući i sjedinjujući jednom verom, jednom nadom i jednom ljubavlju.

Šta označava narodna crkva? Označava jednu samostalnu crkvenu organizaciju, sa svojom centralnom vlašću iz naroda i u narodu; sa narodnim sveštenstvom, narodnim jezikom i narodnim običajnim izrazom svoje vere. Na suprot takvoj narodnoj crkvi stoji nenarodna ili internacionalna crkva, sa centralom izvan naroda, sa sveštenstvom odasvuda, sa jezikom tuđim i sa ujednačenim, uniformisanim, izrazom svoje vere. Šta je prirodnije i korisnije? Nesumnjivo narodna crkva. Ona ima svoje opravdanje u Jevanđelju. Sam Spasitelj je zapovedio apostolima Svojim: idite i naučite sve narode. 1) Tim rečima On je priznao narode kao prirodne jedinice Svoje vaseljenske crkve. I kad je poslao Duha Svog Svetog na apostole, apostoli su počeli govoriti raznim jezicima; ne, dakle, samo jevrejskim, ili latinskim, ili grčkim, nego jezicima sviju naroda: Parćana i Miđana i Egipćana i Rimljana i Arapa i svih ostalih. I kad su apostoli postavljali starešine crkvene u jednom narodu oni su se trudili da ih uzimaju iz tog samog naroda.

Otuda je Savina narodna crkva jevanđelska i apostolska. Takvu narodnu crkvu želeo je od uvek svaki hrišćanski narod pod suncem. No ni do današnjeg dana mnogi hrišćanski narodi nisu uspeli da imaju svoju samostalnu narodnu crkvu, sa centralnom vlašću unutra u svojoj zemlji, sa sveštenstvom svojim, i sa jezikom svojim narodnim. A Sveti Sava je pridobio tu dragocenu tekovinu pre sedam vekova. Crkveni centar za srpski narod, dotle daleko u Carigradu, stvoren je u Žiči; grčke episkope i sveštenike zamenili su episkopi i sveštenici Srbi; grčki jezik ustupio je mesto srpskom jeziku.

Narodna crkva iziskuje narodnu dinastiju u državi. Kad su ljudi iz samog naroda duhovne vođe, onda i državne vođe treba da su ljudi iz samog naroda. Paralela je ovde i l,ogična i u praksi neizbežna. Ujedinivši narodnu crkvu Sveti Sava je počeo uređivati narodnu državu. Najvažniji njegov akt u uređenju države jeste utvrđenje narodne dinastije. On je krunisao Stevana za kralja ne za to što mu je Stevan bio brat nego za to što je bio pravoslavni Srbin i uz to zakoniti nosilac državne vlasti. Da je mesto Stevana ma ko drugi bio zakoniti nosilac državne vlasti i uz to pravoslavni Srbin, Sava bi ga krunisao za kralja i time utvrdio njegovu dinastiju u narodnoj državi. Za Savu je glavno bilo i njegovo lično srodstvo sa dinastijom nego srodstvo dinasta sa narodom. To srodstvo sa narodom moralo je biti potpuno i po krvi i po jeziku i po otadžbini i po veri, duhu, moralu i običajima. I tako je bilo do danas. Svetosavski ideal narodne dinastije srpski narod je gledao u stvarnosti kroz svu svoju svetosavsku istorijsku prošlost do danas. Od Svetoga Save do danas nikada u slobodi nije nad srpskim narodom vladala nekakva strana dinastija, čak nikada nijedan stranac, sem možda Jerine, koju je narod prozvao prokletom Jerinom. Za srpski narod kao valjda ni za jedan drugi u svetu narodna dinastija postala je tako prirodna stvar, da mu je nepojmljivo kako neki narodi mogu uzimati tuđine za svoje vladare, a nepodnošljiva i sama pomisao da njemu u njegovoj slobodnoj državi tuđin bude vladar.

Narodna država za Svetoga Savu značila je otadžbinu, zemlju otaca naših, u kojoj živi jedan i isti narod. Ne ide narodna država dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granica jedne narodne države, to jest otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostre dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna, prestaje biti otadžbinom i postaje imperijom. U tom slučaju država dobija teritorijalno ali gubi moralno; dobija u materijalnim dimenzijama ali gubi u intezivnosti duhovne i moralne snage; jer postaje mešavinom krvi, jezika i raspoloženja, a takva mešavina proizvodi strah, nemir, sebičnost, grabež, i osećanje stalne nesigurnosti. Od Svetoga Save do Dušana srpski narod je imao narodnu državu. Dušan se udaljio od Svetosavskog ideala,

stvorio je imperiju, i time pripremio propast otadžbini, to jest narodnoj državi. Imperija je i kod nas upropastila otadžbinu, narodnu državu, kao što je bio često slučaj u istoriji. Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za ncionalnu državu.

Otac naše narodne prosvete Sveti Sava je shvatao prosvetu kao znanje i vežbanje. Pre svega kao znanje vrlina i vežbanje u vrlinama. Otuda je narodna prosveta u organskoj i neraskidljivoj vezi sa narodnom crkvom. Jer Crkva je najbogatija riznica znanja o vrlinama i metoda vežbanja u vrlinama. Škola nije za to da da mnoga znanja nego da oduči omladinu od zloupotrebe znanja. Jer nije tako teško steći znanje kao ne zloupotrebiti ga. Znanje se može steći i van škole. No škola je vežbaonica u vrlinama jakog karaktera, vežbaonica u upotrebi stečenog znanja, na dobro svoje i svoga naroda. Nesumnjivo da vaspitanje Svetosavsko ima veoma jaku spartansku odliku ali samo u duhu jevanđelske neprisiljenosti i blagosti. Do današnjega dana takav ideal prosvećenja i vaspitanja leži duboko utisnut u narodnoj duši.

Otac narodne prosvete Sveti Sava je u isto vreme i otac narodne kulture. Kultura je spoljašnji umetnički izraz narodnog uma i osećanja. Sveti Sava je neumoran bio u strojenju i stvaranju. I sve što je on postrojio i stvorio predstavlja savršen umetnički izraz: bilo da je to građevina, kao što su Hilendar i Žiča, ili narodni običaj kao proslavljanje krsne slave, ili odabranost jezika kojim je on govorio i pisao. Po njegovom primeru i nadahnuću narod je srpski uspeo da sazda svoju savršenu nacionalnu kulturu, to jest da da savršen svojstven izraz svoga uma i srca u zidariji, u vezu i tkanini, u pesmi i priči, u rezbi i boji, u neiscrpnoj mudrosti, u krasoti običaja i u otmenosti ponašanja. Ako se sve to nazove jednom primljenom rečju kultura, onda je Sveti Sava tvorac i nadahnitelj svekolike naše bogate narodne kulture.

Sveti Sava nije bio vojskovođ ni organizator vojske, ali je on bio opredelitelj smisla i cilja srpske vojske. Vojska mora biti narodna, da bi imala svoje moralno opravdanje i blagoslov crkve. Pre svega narodna vojska sastoji se iz sinova naroda a ne iz robova ili plaćenika, kao što je slučaj u imperijama. Dalje, narodna vojska ima za cilj, samo i jedino da brani narod i narodnu državu a nikako danapada druge narode i ruši tuđe države. Najbolje ime ovakvoj vojsci jeste narodna odbrana. No ni kao narodna odbrana vojska se ne upotrebljuje ni u jednom sporu sa susednim narodima dokle se prethodno ne iscrpe sva sredstva za mirno rešenje spora. To je Sveti Sava primerom svojim pokazao. Dok je kralj Stevan držao vojsku u pripravnosti da brani svoj narod od mađarskog kralja Andreje i od odmetnika Streza, Sveti Sava se prethodno lično uputio njima, da ih odvrati od rata, u čemu je i uspeo. No i sveštenici koji su pričestili na Kosovu vojsku Lazarevu i prota koji je blagoslovio ustanike u Orašcu duhovni su sinovi Svetoga Save, i činili su ono što bi i Sveti Sava činio na njihovom mestu. Jer se odbrana otadžbine i borba za oslobođenje roblja ne protivi volji Božijoj. Volji Božijoj protivi se napad na tuđu otadžbinu i imperijalističko zavojevanje tuđe zemlje.

II

I tako tvorac srpske narodne crkve sledstveno je bio tvorac svukolikog nacionalizma srpskog. Sve grane narodnog života organski je on spojio jednu s drugom, tako da se ne može jedna od njih zaseći ili odseći a da sve ostale ne osete bol.

Po shvatanju Svetog Save život je narodni jedna nedeljiva celina kako fizički tako i duhovno i moralno. Otuda su i sve grane narodnog života i ustanove nedeljive, spojene ne mehanički jedna uz drugu nego srasle jedna s drugom tako da životni sokovi struje iz jedne u drugu.

Ovo Svetosavsko organsko i svešteno shvatanje nacije upijeno je u duh i u krv Savinog naroda i pstalo tako prirodno kao disanje. I u istini duša je Srbinova disala tim osnovnim načelima Svetosavskog nacionalizma kroz svih sedam minulih stoleća. I dan danas za Srbina je odbojna i sama pomisao, da njegovom crkvom upravlja neko iz tuđe države, da mu sveštenici budu stranci i da mu se služi služba Božja na stranom jeziku. Njemu bi se činio smešan i fantastičan predlog, da mu tuđin bude kralj. Njemu je odvratno imperijalističko zavojevanje tuđe zemlje i otadžbine u onolikoj meri u kolikoj mu je mila srcu svoja narodna država i slobodna otadžbina. "Svoje čuvaj, tuđe ne diraj", njegova je posvednevna reč i za njega sveta reč. Školu koja ne znači vežbaonicu u vrlinama i koja proizvodi ljude nepoštenije i pobrkanije od nepismenih ljudi, Srbin smatra zlom, i to zlom koje se skupo kupuje. Reklamatorsku, bezdušnu i kapitalističku kulturu on izlaže posvednevno duhovitom podsmehu i poruzi a u duši strahuje od nje kao od lukavog neprijatelja, koji se s osmehom uvlači u njegovu zemlju, da mu razori sve nacionalne svetinje. Vojsku smatra narodnom odbranom, i sam vojuje kao lav, ali samo onda – i jedino onda – kada mu je savest mirna, da ne otima tuđe nego da brani ili oslobođava svoju otadžbinu, zemlju otaca svojih. Takav nacionalizam Sveti Sava je smislio, u narodnu dušu ukorenio i svome narodu kao ostvareni ideal u amanet ostavio.To je njegov jevanđelski i organski nacionalizam. Pa zbog toga što je jevanđelski, onj štiti ličnost čovekovu i pomaže njeno razviće do savršenstva; zbog toga pak što je organski, on štitio individualnost samoga naroda kao celine da se ne izmetne u imperijalizam ili da se ne raspline u internacionalizam.

III

Da li nije ovaj Svetosavski nacionalizam uzak, isključiv i nesavremen? Gle, Sveti Sava je živeo pre 700 godina a mi se sad nalazimo u XX veku?

Istina je, da je Sveti Sava živeo pre 700 godina, ali njegov nacionalizam živeo je i korenio se i rastao u Savinom narodu kroz svih sedam stoleća do danas. Mi smo rođeni u tom nacionalizmu, i taj nacionalizam je još neprestano živa sila u nama. Primer Svetoga Save najbolje svedoči, da njegov nacionalizam niti je uzak ni isključiv. Pre svega naš svetitelj je proveo više od dve decenije u jednoj internacionalnoj sredini, ili bar interpravoslavnoj. To je Svetogorska sredina, monaška republika, sastavljena od Grka i Rusa i Rumuna i Bugara i Arnauta i Đurđijanaca i Arapa. U toj i tako raznorodnoj sredini Sava se naučio voleti ljude raznih narodnosti i bio je neizmerno voljen od sviju. Pa iako je proveo svoje najimpresivnije mladićske godine u takvoj internacionalnoj sredini, Sava nije postao internacionalist, no žarki jevanđelski nacionalist. I docnije kao starac on nije dao da se do njegovog srca dohvati šovinizam ili isključivost prema drugim narodima, bližim i daljnim, nego je pružao svoju pomoć svakome narodu Božjem na zemlji gde god je dolazio i gde god je mogao. Taj neisključivi i široki duh pošte i ljubavi prema svima narodima nasledio je srpski narod od svog svetitelja i održao ga je na visini i u časti kroz duge. Svetosavske vekove. Mi često čitamo u narodnim pesmama, kako naši prvi junaci nazivaju braćom ljude druge krvi i jezika i vere. Tako na primer Marko Kraljević govori ciganinu:

"Bogom brate, Suljo ciganine!"

A Strahinić ban opet derviša turskog oslovljava bratom:

"Bogom brate, starišu dervišu!"

Vi koji ste ratovali u poslednjem Svetskom Ratu vi možete dati lično svedočanstvo jednog retkog prizora, kako su se naši vojnici ponašali prema vojnicima iz Afrike i Azije, prema ljudima crne i žute rase, koje su Evropljani doveli na bojište iz svojih kolonija. Dok su se sami Evropljani tuđili tih svojih podanika, crnaca i žutokožaca, ne hoteći s njima ni jesti ni piti ni pod istim šatorima boraviti, dotle su naši vojnici s njima drugovali, jeli, pili, u bolesti obilazili ih, u nevolji pomagali, na svojim slavama častili i gostili, razgovarajući sa njima prstima i rukama. Srbi su na crnce gledali kao na ljude i ponašali se prema njima kao prema ljudima. Ne može, dakle biti nikakva opravdana prigovora Svetosavskom nacionalizmu, da je on uzak i isključiv.

IV

Još manje može biti prigovora našem Svetosavskom nacionalizmu kao da je nesavremen. Ne čujemo li mi u naše vreme pokliče uzemljama Zapada: "Za nacionalizam!" "Za nacionalnu crkvu!" "Za nacionalnu radinost!" "Za nacionalnu kulturu!" i tako redom? No ono što je srpskom narodu stvorio Sveti Sava pre 700 godina mnogi pa i najkulturniji narodi Zapada još nisu postigli. Borba za nacionalnu crkvu, koja je osnov pravog, jevanđelskog i organskog nacionalizma "vodila se u Evropi kroz svih poslednjih 700 godina. I cilj te borbe još nije dostignut. I borba ta još nije svršena. Nema naroda u zapadnoj Evropi koji nije vodio borbu za nacionalnu crkvu, počev od Islanda pa do Karpata. To je bila krvava i dugotrajna borba. I veći deo istorije svih zapadnih naroda ispisan je krvlju u takozvanim verskim ratovima. A ti verski ratovi u osnovi su bili ratovi za nacionalnu crkvu. Jan Hus je na lomači izgoreo zato što je hteo nacionalnu crkvu u Češkoj. Ono što je Hus delovao perom, strašni Žiška je produžio mačem; no mač mu se slomio. I Češka je do danas ostala bez nacionalne crkve. Posle Svetskog Rata prvi rodoljubi češki, koji su i sada na vlasti, podržavali su pokret za stvaranje nacionalne češke crkve, no pokret je splasnuo, i od njega je ostalo samo golo ime. Holandija je bila nekad sva u crninu zavijena i krvlju oblivena u borbi za nacionalnu crkvu no svoju nacionalnu crkvu koja bi obuhvatila ceo holandski narod, nije izvojevala. Luter je svojom crkvenom bunom uspeo jedino da podeli nemački narod na dve polovine, gotovo ravne, no jednu nacionalnu crkvu nije mogao ustanoviti. Luterova buna stvorila je od Evrope ratno poprište, na kome se s prekidima ratovalo stolećima, no samo s delimičnim ili pogotovu nikakvim uspehom. Luterovu zamisao o stvaranju jedne nacionalne crkve u Nemačkoj u naše dane preduzeo je sadašnji Vođ nemačkog naroda. S teškom mukom, i još nesvršenom borbom, on je za poslednje dve godine donekle uspeo da samo od protestantskog dela nemačkog naroda organizira nešto nalik na nacionalnu crkvu. Na stvaranju nacionalne crkve u Francuskoj, pod imenom galikanizma, mučili su se u svoje vreme najplemenitiji i najumniji ljudi. Veliki filosof Lajbnic radno je živeo na tome. Najznamenitiji prelati francuski, Bosije i Fenelon, trudili su se na tome. Blez Paskal, nesumnjivo najfiniji um, što ga je dao francuski narod, u društvu sa čuvenim Pol Roajalom mučio se na stvaranju galikanske nacionalne crkve. No bezuspešno. Ni Engleska ni Škotska ni Skandinavske zemlje nisu bile pošteđene od krvavih borbi za nacionalne crkve. One su uspele više od drugih ali ne potpuno. Izvojevale su, istina, nazive nacionalnih crkava, ali su time pocepale svoje narode. Engleski narod uspeo je više od ostalog Zapada. Kroz krv i stradanje on je stvorio nacionalnu englesku crkvu, koja je ido ovoga dana državna crkva. Ali ni ta nacionalna i državna crkva u

Engleskoj ne obuhvata sve Gngleze. Niko od svih evropskih naroda nije uspeo u potpunosti u tom poslu onako kao što je uspeo Sveti Sava. Pa ni Englezi, ni Skandinavci. Najzad se Evropa umorila od strašnih i stoletnih borbi i napora, fizičkih, moralnih i intelektualnih, i u toj zamorenosti mnogi njeni sinovi digli su ruke sasvim ne samo od crkve nego i od vere hrišćanske. Tada su se intelektualne i političke vođe evropskih naroda rešile na korak očajnika, na ime: na odvajanje nenacionalne crkve od države i na stvaranje nacionalizma bez vere. U žalosnoj zabludi žive oni naši ljudi koji misle, da je odvajanje nacionalizma od vere, i države od crkve, rezultat nekog "progresa". Nikakvog progresa, nego očajanja i samo očajanja. Šta su time postigli sinovi Evrope? Odvojili su crkvu od države ali su odvojili i sebe od naroda. I tako vidimo u tim zapadnim državama jednu nepremostivu provalu između inteligencije koja se trudi pošto poto da ne veruje ni u šta i naroda koji hoće pošto poto da održi veru. Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo, da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguranmehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.

A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijama i prvi među herojima u našoj istoriji. Svršio ga je savršeno, svršio ga je bez borbe i bez krvi, i svršio ga je ne juče ili prekjuče nego pre 700 godina. Otuda je nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi. Po istorijama se piše, kako se nacionalizam u Evropi otpočeo buditi i ostvarivati tek od Mađarske bune u 1848 godini. Ako je to istina, onda znači da je nacionalizam srpski stariji od evropskog za punih 600 godina. I ne samo da je stariji nego je i savršeniji, jer je jevanđelski i organski. Evropski nacionalizam rođen je u buntu i u očajanju, dok je Svetosavski nacionalizam započet i ostvaren u tišini i u radosti stvaranja. Evropski nacionalizam je kao građevina koja se zidala pod vihorima rata i mržnje protiv imperijalizma i protiv nenacionalne crkve; zato nije učvršćen na jakom temelju, i zato nosi na sebi rane svojih protivnika, zbog kojih rana stalno u trzajima naginje čas imperijalizmu čas internacionalizmu. A jak temelj, pravom nacionalizmu jeste nacionalna crkva. Mi imamo i taj jaki temelj, i celu građevinu jaku. Zato imamo da blagodarimo Bogu i Svetome Savi, Bogu koji je iznad sviju, i Svetome Savi koji je srpskom narodu učitelj, u svemu. Učitelj, – no ne jedino srpskom narodu: on može biti i današnjoj Evropi učitelj u zdravom nacionalizmu, jevanđelskom i organskom. U tome je Sveti Sava potpuno savremen, i još više nego savremen – on je čovek budućnosti. I u tome on je bio i ostao do ovoga dana Evropejac, i to jedinstven među Evropejcima.

Predavanje na KNU, 1935

(из књиге Завештање Стефана Немање писца Милета Медића)

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ - изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи поткрао и својих натурио.

Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа с другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никад се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у битки на живот и смрт. Док се год у тој борби чује и један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. После изгубљеног језика нема народа. Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.

Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека само слушају.

Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава, без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће тако освојен део земље и народ кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Mile Medić

Zaveštanja velikog župana srpskog Stefana Nemanje svom sinu svetom Savi

1. Zavještanje zemlje

Narod koji nema svoju zemlju ne može se nazvati narodom.

Narod čini zemlja, čedo moje milo.

Narod nije jato ptica ni stado koje se seli s juga na sjever i sa sjevera na jug, pa sleti na zemlju da se nazoblje zrnja ili se zaustavi samo da se napase i napije vode.

Ljudske horde koje se još uvijek tako kreću kroz prostranstva nisu narod. One postaju narod tek onda kada se zaustave i zaposjednu polja i šume, rijeke i jezera, mora i obale.

Srbijom i sad prohode narodi s jednoga kraja svijeta na drugi. Avari i Huni, Pečenezi i Kumani, i s njima čitavi dijelovi drugih naroda protutnjali su ovim zemljama kao strašne bujice. Ali, čedo moje, te bujice nikada nisu postale rijeke. Iza njih su ostajali samo tragovi razaranja.

Rađali su se na jednom kraju svijeta, a umirali na drugom kraju svijeta. Oni nikada sa istog izvora nisu vodu pili. Nikada nisu zanoćili gdje su danjivali. Nikada nisu zimovali gdje su ljetovali.

Od zemlje u koju su zalazili njihovi su bili samo putevi. Polja i šume, rijeke i planine, sela i gradovi pripadali su onima koji su na njima živjeli prije njihovog dolaska i onima koji su preživjeli poslije njihovog odlaska.

Čedo moje, te horde postaju narod kad se na istoj zemlji počnu rađati i umirati i kad na istoj zemlji počnu sijati i saditi pa brati i žnjeti, a ne samo sa tuđe zemlje tuđe plodove otimati.

Zapiši to čedo moje, za pamćenje ovome narodu kojemu su u sudbini i krvi putevi i seobe.

Zapiši, sine moj, zemlja, kao i žena, pripada onome ko u nju sjeme ostavlja, oplodi je i kome rađa. I zapiši, čedo moje ovako: zemlja se ne može, kao žena, oteti i ponijeti sa sobom na put. Ako hoćeš da zemlja ostane tvoja, moraš na njoj biti i ostati.

Narodi koji zađu u neku zemlju da je opljačkaju, popale i razruše nisu njeni gospodari. Mi smo davno ušli u ove zemlje da ih nastanimo, obradimo i zagospodarimo njima.

Čedo moje, stotine godina smo već tu, a još se u nama nije smirio lutalački nagon. Ima nas svuda. Kipi i preliva se ovaj narod i otiče na sve strane kao mlado vino.

Još nas ne drži zemlja niti mi znamo držati nju.

Bojim se ponekada, čedo moje, rasućemo se u druge, čvrste i stojeće narode, razlićemo se kao voda niz planinu u tuđe rijeke i nestati u njima kao da nas nikada nije bilo.

Nikada se ne odvajajte od zemlje i nikada ne odvajajte zemlju.

Okupite sve naše zemlje i okupite se svi u zemlji.

Ne otkidajte se od zemlje i ne otkidajte zemlju ni sebi ni drugome.

Ako narod ima majku, onda mu je majka zemlja na kojoj živi. Ona nas uvijek iznova rađa i hrani. Zemlja je vječna rodilja naroda.

Čuvajte je i ljubite, čedo moje. Ljubite joj ne samo polja i planine, i rijeke i more njeno, nego svaku njenu stopu i svaku grudu. Morate znati, čedo moje milo, da je u toj grudi što može da stane na dlan sva zemlja. Zato uzmite svoju zemlju na dlanove i ne ispuštajte je nikada i ni za šta iz svojih ruku, jer ste sa tom grudom zemlje u ruci narod, a bez te grude, praznih šaka, samo skitnice među narodima.

2. Zavještanje krvi

I zapamti, čedo moje, krv i krv čini narod.

Krv je vječna.

Krv novorođenog djeteta stara je hiljade godina. Djetešce je mlado, a krv u njemu je ona stara krv koja je proticala u žilama njegovih predaka još prije hiljade godina.

Ljudi se rađaju pa nestaju, a krv ostaje. Ona se pretače iz jednoga u drugoga čovjeka.

I moja krv, čedo moje milo, teče u tvojim žilama. I da ti nisi naumio ići kroz život i vrijeme ne tjelesnim i krvnim strujama, nego na duhovnim krilima, i tvoja bi krv potekla u tvojoj djeci. Ali ti imaš svoja velja duhovna čeda i ona će tebe nositi u duboke vijekove i daleka vremena.

Čedo moje milo, kao što velika rijeka teče kroz klisure u polja, tako kroz vremena teče krv i pretače se iz naraštaja u naraštaj i iz vijeka u vijek.

šta je onda čovjek nego mali sud u kome se vječna i sveta krv prenosi s pokoljenja na pokoljenje.

Zato krv ne pripada čovjeku nego narodu. I ne lije se nikad za jednoga nego za narod. I zato dođe vrijeme kad se ne pita ko si i kakav si, nego čije si krvi: ili srpske ili ugarske, ili grčke ili avarske. U to strašno vrijeme kad zamuknu svi jezici, krv progovori jezikom svih predaka. I ne pita se ko si i kakav si, nego čije si krvi sobom zaitio.

Čeda moja, po krvi mojoj i duhu mojemu, neka u vama nikada ne bude mrzosti na tuđu krv, nekmoli na krv bratsku. Krv čelovječeska je sveta i u svima nama teče iz jednog istočnika. Svima nam je od Boga dana i praoca našega Adama.

Ničiju krv ne prolivajte zato što je iz tuđega plemena ili naroda. Ali, čedo moje, ljuto branite krv svoju ibo u njoj jest krv predaka naših.

Nikome ne dajte da lije našu krv zato što je srpska.

Mirom na rat idite i ratom mir činite.

Ljubavlju na ljubav idite, ali krvlju krv srpsku branite.

3. Zavještanje grobova i kostiju

Grobovi, čedo moje, grobovi i kosti čine narod.

Oni koji ne znaju za svoje grobove i kosti nikada neće postati narod. Oni su sličniji vukovima i lisicama, koji ne znaju za svoja groblja.

A groblja su, čedo moje, tiha seoca u kojima još uvijek borave pod zemljom naši pokojnici. Grobovi su tihe postelje u kojima zauvijek spavaju, u miru neprobudnom, tijela naših predaka.

Narod ne čine samo oni živi na zemlji, što po njoj hode i tvore, nego i svi mrtvi, svaki na broju koji u njoj počiva. Jer bez onoga pod zemljom, čedo moje milo, onoga najneznatnijeg i bezimenog, ne bi bilo ovoga na zemlji, sada znatnog i imenitog.

Ni njivu ne čini jedna ljetina, pa ni narod ne čini jedan naraštaj.

Livadu ne čini jedan otkos, niti može uništiti jedna kosidba. što je za livadu jedan otkos, to je za narod jedna bitka ili morija.

Narod niče u talasima i pada u otkosima smrti kao trava, ali opet prorasta sve gušće zemlju i buja u novim naraštajima.

Zapamti, čedo moje, naša groblja su najsvjetliji biljezi našeg naroda i najsvetiji graničnici naše domovine.

Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, i mrtvi će ti istinu kazati.

4. Zavještanje neba i zvijezda

Ima nešto što se na zemlji ne može, a čovjek i narod ne mogu bez toga, ili ako mogu, čedo moje, to nisu ljudi niti je to narod.

Ima nešto, čedo moje, što se na njivi ne može uzorati, u kovačnici iskovati, u šumi razlistati, ni u snu sniti, ni jezikom izreći, ni mišlju doseći, ni mačem ubiti, ni u priči ispričati.

Ima nešto što se na zemlji nikako ne može.

Ali svaki čovjek nad svojom glavom ima svoje nebo, i svaki narod nad sobom ima svoje nebo. Tamo im je sve što im nije na zemlji.

Tamo im je, čedo moje, baš ono što na njivi ne raste, što se u kovačnici ne kuje, u šumi ne lista, u vatri ne gori, u snu ne sniva, jezikom ne izgovara, mišlju ne dosiže, mačem ne ubija, pričom ne priča.

Zaista, tamo im je sve što nije na zemlji. Tamo je sve to moguće. Ali, čedo moje, ne zna to svako i ne vide to svi.

Može to samo prorok i tajnovidac, neboznanac i zvjezdoznanac, visokovidac, dubokovidac i dalekovidac.

I može to nebogledac i nebotvorac, neboteča i nebohodac, i još neboslov i neboslovac, pa neboljub i neboljubac, i opet neboplovni neboplovac i neborodni neborodac. Još tu dođu svi

drugi neboljubni i neboletni, nebodarni i neboprimni, nebozvani i nebojavni, i svi oni duhovnjaci i čudaci, i junaci i mudraci, i ludaci, mučenici i sretnici, nebotvorni čarobnjaci, KOJI ZNAJU I UMIJU DA UZNESU ZEMLjU DO NEBA, VOZNESUT ZEMLjU DO NEBES, I KOJI IMAJU MOĆI DA SPUSTE NEBO NA ZEMLjU.

To su ljudi koji znaju da otvaraju nebo.

Gore je, čedo moje, sve što ovdje nemamo. Gore je sve što čekamo.

I zapamti, čedo moje, da je čovjekovo tijelo na zemlji, a njegova duša vije se nebom. Tako i tijelo naroda boravi na zemlji, a duša naroda obitava na nebu.

Samo narod koji nema dušu nema ni svoga neba. Nebo nije prazno. Bezdan. Kome je nebo prazno, taj nema duše.

Zato ti kažem, čedo moje milo, nema naroda dok ne zadobije svoje carstvo na zemlji, CARSTVIE ZEMALjSKOE, i nema naroda ako ne zadobije svoje nebo i svoje carstvo nebesko, CARSTVIE NEBESKOE.

Ima ljudi koji pripadaju samo zemlji. Ti zemljanici odlaze u zemlju.

A pojave se ljudi, ili se rode, koji odmah ZNAJU TVORITI NEBESKE STVARI NA ZEMLjI I ZEMALjSKE STVARI UZDIZATI DO NEBA. Oni pripadaju nebu. Ti nebesnici i zvjezdari odlaze u nebo i među zvijezde. Koliko ih je tamo, treba pogledati u vedru noć kad nebo ozvjezda.

Više ih je tamo nego na zemlji.

Više ih je u zemlji nego na zemlji.

Zato ti kažem, čedo moje milo, ne čine narod samo oni što žive na zemlji, nego i oni u zemlji i oni u nebu.

Narod uvijek živi između svojih grobova i nebesa svojih.

5. Zavještanje jezika

Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Riječ se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?

Ne uzimajte tuđu riječ u svoja usta. Uzmeš li tuđu riječ, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju riječ svoga jezika.

Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je riječi potrao i svojih poturio.

Narod koji izgubi svoje riječi prestaje biti narod.

Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza tijelo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gdje se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda.

Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živjeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmiješaju, oni su kao dvije vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposlije se čuje samo jedan. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.

Znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu-dvije, kao rat među narodima, nego vijek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mjera vremena kao za čovjeka tren ili dva. Zato je čedo moje bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Poslije izgubljenog jezika nema naroda.

Čovjek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je živ. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tuđi jezik čovjek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tuđi. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan čovjek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tuđi, bilo što mu je to volja bilo da to mora.

I ja sam, čedo moje, u mojim vojnama upotrebljavao jezik kao najopasnije oružje. Puštao sam i ja zaraze i morije na njihove jezike ispred mojih polkova. Za vrijeme opsada i dugo poslije toga slao sam čobane, seljane, zanatlije i skitnice da preplave njihove gradove i sela kao sluge, robovi, trgovci, razbojnici, bludnici i bludnice. Moji polkovodci i polkovi dolazili su na napola osvojene zemlje i gradove. Više sam krajeva osvojio jezikom nego mačem.

Čuvajte se, čedo moje, inojezičnika. Dođu neprimjetno, ne znaš kad i kako. Klanjaju ti se i sklanjaju ti se na svakom koraku. I zato što ne znaju tvoj jezik ulaguju ti se i umiljavaju kako to rade psi. Nikad im ne znaš šta ti misle, niti možeš znati, jer obično šute. Oni prvi koji dolaze da izvide kako je, dojave drugima, i eto ti ih, preko noći domile u neprekidnim redovima kao mravi kad nađu hranu. Jednoga dana tako osvaneš opkoljen gomilom inojezičnika sa svih strana.

Tada doznaješ kasno da nisu mutavi i da imaju jezik i pjesme, i svoja kola i običaje. Postaju sve bučniji i zaglušniji. Sada više ne mole niti prose, nego traže i otimaju. A ti ostaješ na svome, ali u tuđoj zemlji. Nema ti druge nego da ih tjeraš ili da bježiš, što ti se čini mogućnijim.

Na zemlju koju tako osvoje inojezičnici ne treba slati vojsku. Njihova vojska tu dolazi da uzme ono što je jezik osvojio.

Jezik je čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gdje odzvanja naša riječ, gdje se još glagolja i gdje se još, kao stari zlatnik, obrće naša riječ, znaj, čedo moje, da

je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smjenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni dio zemlje i naroda opet kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.

Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcjepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu. Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad-tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvijek ista s obje strane brane, koja će kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu državu.

6. Zavještanje crkava

Kad čovjek zida kuću ne zida je za sebe, nego za svoju djecu i unučad. Tako nastaje porodica i domaćinstvo.

Kad vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad, nego za narod koji će je kroz vjekove pohoditi. Tako se stvara država.

Kuća je ono što ostaje poslije čovjeka.

Crkva je ono što ostaje poslije vladara.

Kuća ostaje djeci, crkva narodu.

A crkva je čedo moje, velika korablja, lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima. U koji god vijek doplovi, dovešće i nas i pokazati nas našim još nerođenim potomcima.

Sretan sam i miran, čedo moje što je sada moja Studenica, zaplovila prema vjekovima.

U opštem potopu vremena samo su takve korablje, poput Nojeve lađe, kadre da nas spase najvećeg od svih ponora, od zaborava. A mi ćemo, čedo moje, koji sagradismo crkve, biti u njima vremeplovci na tim velikim korabljama.

Az Nemanja sin Zavide i az Stefan župan velji i az Simeon monah plačem i žalim za onim divnim ljudima čiji smo potomci a koji nisu mogli na svojim trošnim građevinama doploviti do naših dana. Njihove kolibe i bajte bile su trošnije od njih samih i nisu ih mogle donijeti do naših dana. Njihove divovske likove naziremo samo kroz nejasne obrise priče i pjesme.

A mi smo uzidani u svoje crkve tvrde građe, kadre da odole strašnim udarima vremena. Sve sam kamen i mramor, najtvrđe što postoji na svijetu. Uzidali smo sebe u svoje crkve, ispisali svoju vjeru i živopisali svoje likove u njima.

Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici Znaće ko smo i kakvi smo. I, čedo moje, biće ponosni što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme nemanjićko.

Čedo moje, kad sam naumio da gradim Studenicu, imao si samo osam ljeta. Pitao sam protomajstora koliko mu je potrebno ljeta da sagradi crkvu.

- Sedam – odgovorio je kratko.

- Mnogo je, protomajstore!

- Ako ti je gradim najmanje sedam ljeta, trajaće ti najmanje sedam vjekova.

- A za koliko je, protomajstore, ljudi mogu razrušiti?

- Ljudi za sedam dana, vrijeme za sedam vjekova, veliki župane. Ali ni poslije sedam dana, ni poslije sedam vjekova Studenica ti neće nestati jer ću je graditi tako da bude veličanstvena i prelijepa. Nagledao sam se, veliki župane, mnogo ljepših i veličanstvenijih ruševina nego što su građevine koje su tek završene.

Eto, čedo moje, gradite za danas, gradite za sutra, ali gradite i za vjekove. Kad se gradi za narod, onda to što se gradi mora biti trajno i jako kao sam narod.

7. Zavještanje države

Država i narod nisu isto.

Narod je stariji od države. On je stariji od svega.

Narod je trajniji od države. Postoji prije države i ostaje poslije nje.

Jedan narod može biti u više država, i jedna država može imati više naroda.

A sada, čuj me, čedo moje, dobro me čuj. Jedan narod, jedna država, to je moj naum bio i ostaje, i ja vam ga predajem u zavjet svima, od sada pa dovijeka.

Srbi još nemaju svoju državu, nego su se rasuli po drugim, tuđim državama.

Slaveni su svojim mnoštvom pritisli zemlju od sjevernih do južnih mora. Mogli su biti najveće carstvo na zemlji i najveći narod pod nebom. Ali oni su bili i ostali još uvijek samo mnoštvo u tuđim državama.

Svako se naše pleme bije da stvori svoju državu. Veliki slavenski narod rasitnio se u male narode i još manje državice. A mala država na svijetu je isto što i mala riba u moru i služi da je velika proguta.

Šta su velike države nego velike ribe koje su se nagutale malih.

Srbija je, čedo moje, bila premala država u ustima velike Vizantije. Uvijek je virila iz utrobe velikih država. Čim nas je koja od tih grabljivica ispustila ili smo se sami iskoprcali, odmah nas je druga zgrabila.

A najveća nam je nevolja bila što bi svako na svom brijegu i svako u svojoj dolini od svoga vlastelinstva hotio praviti svoje carstvo.

A ja sam, čedo moje, uz sve to odlučio da stvorim državu svih Srba, i stvorio sam je. Nisam stvorio ni kraljevstvo, ni carstvo. To vama ostavljam. Ima nas Srba dovoljno i za kraljevstvo i za carstvo. Ja sam stvorio veliku županiju pred kojom su se zaustavljala i uzmicala velika i mala carstva i kraljevstva.

U mojoj državi ne može više svako selo sanjati da postane carevina. Sada, čedo moje, imamo svoju državicu, potvrđenu vlastitom silom i zlatopečatnim carskim i kraljevskim poveljama.

Čuvajte je, širite i jačajte. Imate gdje da je širite i imate s kim da je jačate. Svuda oko vas, u tuđim državama, žive naši istokrvni i istojezični suplemenici.

Nas Srba više je izvan države nego što nas je u našoj državi. To znači, čedo moje, da je ova moja država, samo početak, načalo. To je kao kad počne porođaj pa se pomoli samo djetinja glavica.

Čedo moje, pokrenu se iskonski naponi i trudovi u ženi, i pojavi se glavica, pa dio po dio tijela. Tako se rađa čovjek. ROŽDAETSJA ČELOVEK!

Pokrenu se iskonski nagoni mnogih naraštaja i plemena iste krvi i jezika i počnu se okupljati u jednoj državi. Tako se rađa narod. NAROD ROŽDAETSJA!

Bliži se kraj, čedo moje, života mojega, a ja mogu objaviti najradosniju vijest: rađa se veliko čedo moje Srbija!

ROŽDAETSJA SERBIJA!

8. Zavještanje vlasti

Kad sam se rodio, imao sam sve, a dobio ime Nemanja, onaj koji ništa nema...

U Srbiji je, čedo moje, bolje biti prosjak nego car.

Svuda je to tako. Umre car, dođe drugi, njega ubije treći, trećega svrgne četvrti, dok petoga ne svrgne šesti i tako ide redom dok je careva i carstva.

Najgore je kad nema ni carstva ni cara, ni kraljevstva ni kralja, ni vlasti ni vladara, nego samo pust i raspušten narod, kakav je naš, spreman da svakoga olako prihvati za cara i gospodara i da ga još lakše zbaci i odreče ga se kao gubavca.

Prosjaku se to ne dešava.

Ja sam, čedo moje, imao sreću i nesreću da vladam Srbijom. Najviše što sam mogao postići to je da budem veliki župan, megaloiupanos, a to je često bilo, u suštini, biti samo veliki sluga velikih careva.

Tuđi carevi i kraljevi ne dadoše nam da osnujemo svoje kraljevstvo i carstvo. Najveća milost careva počinjala je i završavala se time da meni, velikom županu, daju da vladam ovim narodom, s kojim oni sami ne mogu izići na kraj, jer nas nikada ne mogu ni pokoriti ni priznati nas za sebi ravne.

Treba im neko ko će umjesto njih da se bakće sa ovim pustim i vrletnim narodom, da im kupi vojsku za ratove, ubire poreze i da ih kao veliki neprobojni živi zid čuva od drugih naroda na granicama carstva.

Dok to činimo, dobri smo, možemo biti i veliki župani. Pomislimo li na sebe i svoju državu, eto ih sa velikom vojskom da nas kazne i pokažu nam ko je gospodar a ko sluga u našoj rođenoj zemlji.

A kada krenu u pohod na Srbiju, više računaju na naše vojskovođe nego na svoje. A kada krenu u pohod na Srbiju, više računaju na naše vojskovođe nego na svoje. Ispred svoje vojske šalju glasnike da objave kako će car srušiti velikog župana, a na njegovo mjesto postaviti onoga vojskovođu srpskog ili kneza koji mu najviše pomogne.

Srpski polkovi prelaze tada, jedan po jedan, na stranu carevu, a veliki župan bježi sa malo pristalica u najdublje šume i pećine, ili traži zaštitu kojeg drugog cara.

Srpskog vladara ne prizna niko, ni car ni kralj, ni papa ni patrijarh, ni tuđinac ni brat, pa ni posljednji opančar. U Dioklitiji je bio baš jedan ubogi opančar Blaž. Ni taj siromašni opančar nije me priznavao. Dojadilo opančaru šilo i oputa pa se odmetne u šume i na drumove i nakupi dosta družine, sve istih kao on. Naumio Blaž opančar da se okruni i zavlada ne samo šumom i drumom nego i cijelom državom.

Čedo moje, kad to naumi opančar, kako neće knez i vojvoda. Na kraju sve je ostajalo kako je i bilo, samo je šilo ostalo bez opančara, kneževine bez knezova, a vojske bez svojih vojvoda. Bog i svi sveci su mi pomagali.

Čedo moje, šta je drugo naša istorija nego neprekidno postavljanje i svrgavanje vladara, bezbroj pokušaja da se uspostavi vlast i država.

Kad sam se rodio, imao sam sve, a dobio ime Nemanja, onaj koji ništa nema. Drugo mi je ime Stefan, onaj koji nosi vijenac, Stefanos, ovjenčani, a na moju glavu nije pao ni vijenac ni kruna. Sada sam Simeon monah, a od sveg imanja ostalo mi ovo oronulo tijelo, a od vlasti gola duša. Sad ovo tijelo predajem zemlji po kojoj je hodilo, a dušu svoju griješnu prepuštam tebi, čedo moje, da je molitvama svojim očistiš od grijehova pred sudijom nebeskim.

9. Zavještanje knjige i pisma

Narod koji nema svoje knjige i svoga pisma, svojih knjigopisaca i svojih knjigoljubaca ne može se nazvati narodom.

Izgovori, čedo moje, našu najveću riječ, izgovori SRB, pa mi reci koliko ti u ušima traje. Tren. Izgovorena riječ traje dok se izgovara, pa nestaje kao dah iz grudi koji ju je proizveo.

Samo napisana riječ ostaje.

Reci AZ, BUKI, VJEDI, GLAGOL, i sve će te riječi odletjeti kao ptice u jatu čim ih izgovoriš. A napiši ih na kamenu, drvetu, na koži jelenjoj ili na trošnome listu papirusa i uvijek ćeš ih naći tu gdje si ih ostavio.

Napisana riječ traje duže od usta koja su je izgovorila, i grla iz kojeg je doviknuta, i ušiju koje su je čule. Traje vječno. Kad je za hiljadu godina pronađu nijemu na papiru ili koži, prozboriće. I ja sam, sine moj, vidio i čatio knjige starostavne, pisane prije hiljadu godina. I sam čitaš knjige izašle iz glava koje su davno postale prah ili, su se odavno pretvorile u šuplje lobanje.

Od nas će, čedo moje, ostati ono što bude zapisano u knjizi.

Sada pipamo po mraku prošlosti i tražimo u dalekoj istoriji nešto o nama Srbima i ne nalazimo nikakvog traga ni glasa o nama. Kao da nas nije bilo. A bili smo i tada. Jer da nismo bili tada, ne bi nas bilo ni sada. I mi Srbi smo Adamova djeca. Bilo nas je, ali nismo zapisani. Samo zapisani narodi ulaze u istoriju.

Kažem ti, milo moje, govorenje je razgovor sa trenom. Pisanje je razgovor sa vijekovima, i mi moramo započeti naš veliki razgovor sa našim potomcima u vijeke vjekova, VO VJEKI VJEKOV, sine moj.

Slovo je čudno sjeme. Pismena su najbolje zrnje sjemeno svakoga naroda. Klija sa papira poslije hiljadu godina i rascvjetava se u glas i riječ, u sliku i priču, u misao i čuvstvo, i u davne srca otkucaje.

Čedo moje milo, ono što narod ne može mačem ni plugom, može knjigom i pisalom. Pisalo od suve trske ili od lakoga pera ostavlja dublje brazde od rala i motike.

Glagoljati znači prolaziti, a pisati znači ostajati.

Narod koji nema svoje knjigopisce i knjigovijedce nema svoje povijesti u prošlosti ni života u budućnosti. Mi smo ponekad bivali zapisivani tuđom rukom u tuđim knjigama i tuđim pismom. A pero u tuđoj ruci, sine, opasnije je od mača. Postaćemo narod kad se svojom rukom zapišemo u svojim knjigama i svojim jezikom i pismom.

Dobar književnik više vrijedi nego tri ljute vojvode i tri velika grada. Dobar vojvoda može osvojiti svaki grad, a drugi ga može preoteti. Knjigu niko ne može pokoriti, a mnoge zemlje i gradove sačuvala je knjiga među svojim tvrdim koricama.

Čedo moje, ruka ti je vična i vješta peru i hartiji. Bog te je obdario i odredio da nas ti prvi čitko zapišeš u knjige. Zapiši nas u knjigu naroda na ovome svijetu da se zauvijek zna da smo bili, da jesmo i da će nas biti.

10. Zavještanje pjesme i svirke

I pjesma, čedo moje, pjesma i svirka čine narod.

Svaka ptica svojim glasom pjeva. I svaki narod ima svoj glas i svoju pjesmu po kojoj se poznaje.

Kad sretneš stranca, ne pitaj nikada ko je i odakle je. Pusti ga da zapjeva ili zasvira i sve će ti se samo kazati. Odmah ćeš znati da li je Bugarin ili Grk, da li je došao iz ravne Ungarije ili iz prekomorskih zemalja. Ako mu jezik ne možeš razaznati, njegovo pjevanje i sviranje uvijek ćeš razumjeti. Gusle i diple, trube i tambure, svirale i citre govore sve jezike svijeta.

Ali kao što ptica nikad ne iznevjeri svoj pjev, tako ni nijedan narod ne može pjevati tuđim glasom i tuđu pjesmu. Šta bi, čedo moje, bilo da slavuj zagrakće, a lastavica zapućpuriče? Ne bi to bilo prirodno niti Bogu ugodno. Neka uvijek orao klikće, ćuk ćuče, a svaki narod neka pjeva svoju pjesmu svojim glasom.

Nije zlo, čedo moje, čuti i znati tuđu pjesmu. Zlo je zaboraviti i ne znati svoju. Teško onome ko svoju pjesmu ne pjeva.

Čudo je pjesma, sine moj.

U malešnoj svirali, ne većoj od djetinjega prstića, možeš ponijeti cijelu Srbiju. Naši polkovi, karavani i brodovi nosili su je od Hispanije do Persije. U sred Carigrada, kad god sam htio doznati ima li kojeg Srbina na Bazaru, slao sam svirca da iz male svirale pusti našu svirku. I, gle čuda, ona je privlačila svakoga Srbina koji se tu u tuđini zatekao. Prepoznali su svoju pjesmu u vašarskoj vrevi i prilazili joj kao omađijani.

KRILA BOG NE DADE ČELOVJEKU NO ANGELU. Umjesto krila Bog je čovjeku dao pjesmu da na njoj LETJETI MOŽET JAKO ANGEL. Ako je išta u čovjeku anđeosko i božansko, onda je to pjesma.

Pjesma je bestjelesna kao i duša čovjekova. U pjesmi duša narodna obitava.

Tijelo čovjekovo zemlji teži, a duša i pjesma nebu u visine. Pjesma se uzdiže iznad TJELESNAGO SOSTAVA ČELOVJEČESKAGO.

Sve što se običnom riječju i pričom ne može iskazati, staje u pjesmu i svirku. Zato se pjevanje i sviranje nikada ne može riječima ispričati. Pjesmu možeš samo čuti i osjetiti onim svojim duhovnim čestima iz kojih je i sama pjesma sastavljena.

Poput proljetnog vjetra pjesma leti visoko nad zemljom i lebdi nad vodama. Ona je krilati duh i duša čovjekova i narodna.

Nevidljivo treperenje pjesme prolazi kroz sve zidove i bedeme. Tvrđave za nju ne postoje. Prolazi kroz ključaonice dveri i okana zatvorenih. Slušao sam pjesmu kako nevidljiva izlazi iz tvrdih tamnica pored budnih stražara. I sam sam je često iz tamnice puštao u slobodu.

Čedo moje, Srbija je tamo dokle god dopire naša pjesma i svirka. I zapamti da je ta vazdušasta struja pjesme iz svirale najtvrđa granica naroda i države. Tvrđave i gradovi od kamena osvajaju se i ruše i lako zarastaju u trave i žbunje, kuće i dvorci se pretvaraju u pepeo. Jedina nerazrušiva granica i tvrđava narodna je pjesma i svirka. Čuješ je, a ne vidiš je. Postoji, a nevidljiva je. Neopipljiva je kao duše. Mačevima je ne možeš isjeći, strijelom je ne možeš pogoditi, kopljima je ne možeš probosti. Oganj je ne može sagoriti, voda je ne može potopiti.

Zato ljubite, čedo moje, svoju pjesmu i svirku kao dušu svoju. I pazite dobro da vam pred kućom nikad ne zasvira tuđa pjesma i zaigra tuđe kolo.

11. Zavještanje imena srpskih

Čuvajte, čedo moje, srpska imena. I po njima se naš narod poznaje među drugim narodima. Imena naših otaca i matera, naše braće i sestara i naša rođena imena, Rastko sine, sveta su koliko i ova svetačka koja sada nosimo.

Sveštenici tuđi, i grčki i latinski, rado bi nam tuđinska imena ponadijevali. Rado bi nam zatrijeli svako ime srpsko i svako sjeme srpsko.

A šta bi bilo kad bi baš svi Srbi sebi sveta imena ponadijevali?

Bojim se da onda više ne bi bilo Srba. A vjera naša nije da uništi Srbe, Srbiju i sve što je srpsko, nego da ih ukrijepi. Prelijepa su srpska imena.

Uzmi čedo moje, bilo kakvo srpsko ime. Uzmi, evo, Dobrašina. Pa šta fali našemu Dobrašinu? Ima u tom imenu, u Dobrašinu, mnogo dobra i nešto više od dobra, jer da nije tako, bio bi prosto Dobro. Tako i naše ime Dobrilo, ne znači samo da je dobar nego i da druge dobri i prodobrava. Šta bi mi, čedo moje bez našeg Dobre i Dobraša, Dobrašina i Dobreše, Dobrice i Dobrihne, Dobrila i Dobromila, Dobrimira i Dobrinka, Dobriše i Dobrivoja, Dobroja i Dobroje, Dobrohvala i Dobroljuba, Dobromira i Dobronje, Dobroslava i Dobrote? Narod koji ima toliko dobrote u svojim imenima može biti samo Božiji narod. Imenima svojim oni čuvaju dobrotu, žude za njom i pronose je svijetom. Ne smijemo im oduzimati tu dobrotu, u dušu ih dirati. U imenima je duša narodna.

Ne kažem ja, čedo moje, da ne valja i našem narodu davati sveta imena. Valja, ali ne svima i ne silom. Polako i pomalo, kao što se kvasac i so u hljeb meće da hljeb nabuja i bude ukusniji. Ni hljeb u kojemu je previše soli i kvasca nije za jelo.

Mi smo, čedo moje, otpočeli veliku vojnu za vjeru i za Srbiju. A u toj vojni mi ne smijemo dobiti vjeru i izgubiti Srbiju.

Bože, šta činimo? Oduzimamo ovome narodu njegovu staru vjeru, uništavamo njihova svetilišta i stare bogove. Zabranjujemo njihove stare obrede i običaje. Dušu mu prevrćemo. Evo sad počeli smo da mu imena zamjenjujemo tuđim iako svetim imenima. Bože, hoće li išta ostati od ovoga naroda? Hoće li ga biti kad sve posvršavamo što smo naumili? Hoćemo li iza sebe ostaviti samo pustoš i ruševine? A rušiti moramo, rušiti i uništavati da bismo mogli stvarati. O Bože, daj nam da što više stvorimo, a da što manje uništimo i srušimo.

Ne dirajmo im u imena. Nevina su im i prelijepa. Dodajmo im pokoje sveto ime i biće dosta i Bogu i narodu. Zašto da im dajemo tuđa i nevoljena imena, za koja oni ne znaju ko ih je i zašto nosio. Ne oduzimajmo im ono što im je najmilije i najljepše, što im je ljubav smišljala i u imena stavljala. U tim imenima im je tajna života, ljubavi i sreće. Smislili su najljepša imena na svijetu, prelijepa zvukom i bogata smislom. Bilo bi odveć tužno kad u ovoj zemlji ne bi više bilo Držislava, Vojislava i Vladimira. Ko bi nam državu stvarao, državu branio i državom vladao? Šta ćemo dobiti kad nam proste čobanice i sebarke postanu Anastazije, Teodore, Simonide, Veronike i Magdalene ili neke druge svetice i carice? Hoće li biti bolje od naših Milica, Danica, Cvijeta ili Tankosava? Koliko radovanja ima u Radojki i Radovanu, miline u Milinki i Milunu, slave u Slavni i Slavoljubu, tišine u Tijani i Tihomiru? Bujne li kose u Kosari, milja li u Miljani i Miljanu, mirisa u Ljubici i Miomiru, duše u Dušanu i Dušici. Zlatko i Zlata zlatom nas pozlaćuju, Srebrenka nas srebrom srebrila. Ko bi nas branio da nemamo toliko Branislava. Ko bi od nas zlo odgonio da nam nije Zlogonje. Bilje ne bi se zvalo biljem da nije Biljane. Za blagost ne bismo znali da nije Blaža, Blagoja i Blaženke. Ko bi nam nježnost čuvao da nije Grube, Grubiše i Grubana. Mir nam ne bi imao ko ljubiti da nam nije Miroljuba i Miroslava. Najljepša pjesmarica mogla bi se ispjevati od naših imena, u nisku bi se kao biseri mogla ovako nizati naša imena! A šta mi činimo?

Zato dobro zapamti, čedo moje milo: nikada nećemo biti veći hristjani ako manje budemo Srbi.

Ja se divim silnoj moći našega naroda da sve učini sličnim sebi, da sve posrbi. Vidiš li šta se dešava: mi bismo da pohrišćanimo Srbe, a oni posrbe hrišćanstvo. Ni jedan narod na svijetu nije samo primio i dobio hrišćanstvo. Svaki narod i daje nešto hrišćanstvu. I srpski narod ima šta da daje hrišćanstvu. A kad mu dade, hrišćanstvo više ne može da mu bude tuđe, nego njegovo. I što mu više daje, i što više od njega kroz svoju dušu prima, to ovaj narod sve više postaje hrišćanski. Ja više volim posrbljenog hrišćanina nego hristijaniziranog Srbina, jer je na svijetu mnogo hrišćana, a jedan je Srbin. Mnogi bi sa istoka i sa zapada da nas kroz hrišćanstvo posvoje i unište, a na nama je, čedo moje, da u hrišćanstvu opstanemo i svoji ostanemo. U tom je smisao naše vjere.

Naša vjera jeste hrišćanska, naše hrišćanstvo je pravoslavno, a naše pravoslavlje je srpsko. Tako je i tako će se zvati. To je moja vjera i moje VJERUJU.