КОВИЋ БЕЛЕШКЕИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА1792. у Европи почињу револуционарни ратови. Издвојена Британија, највећа финансијска и поморска сила, постаје колевка инд. револуције. Британија је изгубила северну америку, али је зато стекла Индију. Јужну Африку, Аустралију, и монопол у Јужној Америци. Највећа копнена сила Европе је Француска. Она тада има становника колико и цела Русија (25 милиона). Она је водила рат против свих у доба Луја 14. Ипак, она више нема колоније. Кључна питања су шта ће бити са територијама Италије, Немачке и Балкана. Пруска и Аустрија воде битку за премоћ над немачким државицама, а савезници ће бити само у доба Наполеона. До Катарине Велике главни турски противник је Аустрија. Русија се преко Аљаске шири (покушава да се шири) и на југ. Кина и Јапан забрањују трговину Европљанима у својим лукама. У друштву постоје три слоја, свештенство, племство (војска) и трећи сталеж. Статика је идеал, никоме не требају друштвени потреси. Тежња људи да се пробију мења друштвене односе. Идеје прогреса. Постављају се многа питања и критике на рачун племства, краља и цркве, а просвећене филозофе подржава средња класа. Технички изуми почињу да олакшавају производњу у текстилној индустрији. Прво се усавршава мануелна машина која намотава више вретена (Спининг Џени 1764), Џејмс Ват усавршава парну машину годину дана раније, а она крајем те деценије улази у производњу. Људи који изумљују нису књишки мољци са Кембриџа, него инвентивни људи који сами иду у прогрес. Ватови родитељи су били паори, а изумитељ пароброда је био америчка сељачина. Како је парламент издавао акт о патенту, није свако могао да као Ват сам плати легализацију свог иузма. Зато је за развој проналазаштва требало наћи заинтересоване улагаче. Сви научници се слажу да је инд. револуција кључан догађај за модерну историју, неки је чак пореде и са неолитском, али се нису сложили када је она стварно почела. У Британији је постојала најповољнија клима за прогрес, јер су многе интелектуалне и верске групе веровале да је капитализам кључ успеха у животу. Прва генерација индустријских револуционара је врло пожртвована и сва средства улаже у бизнис. Британија има широко тржиште у оквиру своје империје, и средства да заштити своје трговце од страног монопола. Оснива се низ аматерских удружења богатих људи који се занимају за науку и проналазаштво, и који дају паре са патентирање изума који им могу донети добит. У другим земљама, у то време а и у будућности, инд. револуција е спроводила одозго, а у Британији одоздо, од средњег слоја. Становништво Европе је у 18. веку порасло за 70 милиона. Пораст становништва сам намеће промене, јер је нужно каналисати нове људи, да се они не би побунили. Роберт Култон усавршава пароброд, а нудио је Наполеону да га овај спонзорише, али овај није био импресиониран. Тако је он 1807. у родној Америци нашао неког мало паметнијег. Џорџ Стивенсон патентира железницу. Парна машина је прву примену нашла у рударству, а затим и у транспорту руде до градова. Угаљ, потребан за машину, ископавао се истом том машином, и то је стимулисало тешку индустрију. Развијена тешка индустрија је стимулисала производњу наоружања. Прва пруга отворена је на релацији Стоктон-Дарлинктон, тј. од ископине руде до луке 1825. Центри индустрије су налазишта угља и центри текстилне индустрије Глазгов, Едимбург, Ливерпул, Манчестер, Бирнингем, Лиц и други. Велика Британија постаје уточиште за људе прогреса широм Европе. Такав је и Марк Брунел, из Нормандије, његов син Изамбард Брунел, један је изградио тунел испод Темзе а други Велику западну железницу. Лондон тог доба је град контраста. На западу су племићи и они ладе јаја у Хајд парку. На истоку је средњи слој, и ту има свашта, а у центру је бизнис. Јефтина радна снага се слива у Лондон. У њему такође живи и богати средњи слој, али и најгора сиротиња. ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈАОд сјаја и моћи у доба Луја 14., Француска је у доба Луја 15. дошла на руб банкрота. Француска је затворено друштво, где племићи на двору и у војсци не дозвољавају

средњем слоју пробој. Разлози за револуцију су били економски и идеолошки. Тржиште Француске је било разједињено а племство није плаћало порез. Француска је изгубила многе колонијалне поседе у рату са Енглезима. 1783. су Французи подржали америчке револуционаре, али су зато остали без новца. Идеје Џона лока су утицале на садржај Декларације о независности, а она је утицала на идеју о народном суверенитету у Француској. Држављанство се у Америци изједначава са националном припадношћу, што ће бити кључ и за републикански модел у Европи. У Париз из САД долази Мартин Лафајет, са идејом да реформише и Француску. Идеје о револуцији долазе из кругова незадовољног племства. Просветитељи, на челу са Волтером, све постављају под лупу дискусије. Осим Волтера, весници просвећености су Монтескије и Русо. Први хвали републику, полази од човекове прљаве природе, залаже се за поделу власти. Русо пак, каже да су људи добри, да им треба дати шансу, цивилизација природе, здрава култура и дух, власт народу. Држава треба да остави људе на миру, она не влада људском савешћу. Енциклопедија, први том изашао 1751., је била оружје грађанске класе. Уредници су Даламбер и Дидро. Краљ, краљица, и двор, губе ауторитет, и критике се јавно износе. Луј 16. је, да би решио финансијску кризу, поверио финансије Тиргоу, водећем физиократи тог времена. За њиме долази Жак Некер, швајцарски стручњак, који покушава да уведе плаћање пореза и за племство. Пошто је и он отеран, нови министар, Калон, предлаже сазивање скупштине, која би извукла скупштину из банкрота. Скупштина сталежа се није састајала од 1613. 1787. је сазвана скупштина нотабла, најугледнијих, а клучна је тема ко ће да плаћа порез. Како су снобови одбили да плаћају, и Калон је смењен. Краљ доводи Деклијена, који такође инсистира на опорезивању племства. Лафајет предлаже краљу да сазове скупштину и да се ослони на трећи сталеж и напусти паразитско племство. Он тада није имао на уму републику. Био је либерал, и залагао се за уставну монархију, изборе са ограниченим правом гласа. Луј 16 и Бријен сазивају скупштину сталежа. Расписују се локални избори, на којима побеђују племићи као Мирабо, или опати као Сиејер, али као представници средње класе. Скупштина је сазвана у Версају, јер је у Паризу било превруће. Врло брзо је дошло до несугласица, јер је трећи сталеж тражио промену гласања у скупштини. Према њима, требало је да сва три сталежа гласају саједно, и да се гласа појединачно. Притом је требало да се број посланика трећег сталежа повећа сразмерно њиховом броју у друштву. Добили су проширење броја посланика, али су заседања идаље била засебна, тако да њихов број није имао ефекта. Зато народ сам заседа, почиње се са оверавањем мандата, и хоће да сами оснују скупштину. Позивају и свештенство да им се прикључи, што неки и прихватају. 17. јуна трећи сталеж себе проглашава за народну скупштину. Краљ им је затворио салу за заседање, а ови су запосели салу за тенис, па су ту заседали. Краљ је послао момке да их растерају, а Мирабо им је рекао, али пали. Шта је сад то значило? Ко је краљ? 21. јуна се посланици заклињу да се неће разићи док не донесу устав. 9. јула се проглашавају за уставотворну скупштину. Тако је збор народних првака еволуирао од скупштине нотабла, скупштине сталежа, народне скупштине, до уст. скупштине. Она ће се тако звати до доношења устава 1791. Скупштином доминирају либерали: Мирабо, Лафајет, браћа Ламети, Барнав, Робеспијер итд. За тих пар месеци, у Паризу се дешава Велики страх, сељака од племића. Немири широм земље су натерали краља да нареди гарнизону у Паризу да окрену тобове на Бастиљи ка граду. 14. јула је маса декнула оружје из музеја Инвалида, па су заузели Бастиљу и побили посаду. Санкилоти преузимају контролу над градом. У ноћи између 4. и 5. августа је уст. скупштина укинула феудализам у Француској. Племићи су један по један излазили за говорницу и одрицали се својих феудалних права. Наравно, сељаци су морали да откупе неке од обавеза, али у принципу, то је тада решено. Затим се прешло на израду устава. 26. августа је одређена преамбула устава, Декларација права човека и грађанина. Потврђен је народни суверенитет, једнакост пред законом, неприкосновеност приватне својине, личне слободе. Насупрот буржујима у скупштини су вође маса, Мара, Дантон и други. 5.

октобра парижани са топовима крећу лагано на Версај, са намером да краља и краљицу (коју су нарочито мрзели), натерају да се преместе у Париз. Краљевски пар је таман кренуо, помирен са судбином, када им је у заштиту стао сам Лафајет. Он их је испратио у Тиљери, где се преселила и уст. скупштина. Од тениског игралишта, сада су посланици заседали у Мањежу (просторији за коње). Од октобра паралелно владају скупштина и комуна. Скупштина није хтела да да револуцију у руке уличном шодеру. Хтели су да донесу законе који одговарају буржујима, и онда да прекину. Грађански закон о свештенству је захтевао од свих бискупа у Француској да положе световну заклетву, и тиме негирао суверенитет папе. Конфискује се црквена земља. Племићи полако беже из земље, и стационирају се у градовима преко Рајне. Само седам бискупа, од њих 83 је положило заклетву, па их је скупштина онемогућила да врше службу. Продајом црквене земље скупштина је стекла новац којим је исплаћивала поверенике. Они су, будући из средњег слоја, за новац куповали земљу племића, и тако постајали фаце. У јуну 1791. краљ и краљица покушавају да побегну. Ипак, на граници са Белгијом их је неки поштар извалио, и они су враћени у Париз. Дантон организује оружану побуну, а Лафајет стаје у заштиту краљу. На Марсовом пољу их је силом оружија сатро. Устав је већ био донет, али је краљ одбијао да га потпише. Уст скупштина се разишла, а посланици у њој, према посебној одредби, нису могли да се кандидују на наредним изборима. Према уставу, скупштина је делила зак. власт са краљем. Краљ бира министра, има право вета, води спољну политику, а у случају објаве рата и мира, мора да се консултује са скупштином. Краљ је могао да буде свргнут ако почини издају. Од септембра 1791. до августа 1792. заседа законодавна скупштина. Окршај на Марсовом пољу је означио расцеп у оквиру Јакобинаца. Из клуба излазе либерали: Лафајет и браћа Ламети. Њих називају Фејанци, а међу њима се разликују Фајетисти и Ламетисти. Ламетисти се залажу за изглађивање односа са племићима у емиграцији и за већа овлашћења краља, а Фајетисти су за премоћ скупштине. У оквиру клуба су остали Жирондинци и Мондањари. Прве предводе Кондорсе и Брисо, а они представљају провинцијско грађанство. Монтањари су слични санкилотима,. значи сиромашнији слојеви. Монтањаре веди Робеспијер, адвокат који је почео да гради каријеру у Паризу. Те 1792. Француска почиње рат. Још претходне године су се у Тилниту састали пруски краљ и Хабзбуршки цар, и донели споразум о спречавању револуције. Жирондинци и Фајетисти су то једва чекали, док су Монтањари и Ламетисти били против сукоба. Заговорници рата су се залагали за излазак Француске на њене природне границе. Краљ се нада да ће војске страних монархија брзо доћи до Париза, јер се војска распадала, па је подржао Жирондинце. У априлу је објављен рат пруском краљу, и чешком и угарском краљу. Војска, уз звуке марсељезе, креће на фронтове, и наравно, пуца одма. Пруски генерал Брауншвајг је запретио Парижанима да ако краљу и краљици фали било шта, да ће најебати. Они су се само ускурчили још више, и вође маса траже да краљ абдицира. Руља јуриша на Тиљери, гарда је побијена, а краљевска породица је заробљена. Краљ је издао нацију, и треба да лети. Након овога, било је потпуно депласирано подржавати краља, и зато Лафајет и браћа Ламет беже Аустријанцима. Од тог 10. августа су уништене струје Фајетиста и Ламетиста, и Жирондинци и Монтањари остају да владају. Почиње владавина Конвента. Непријатељ је освојио Верден 1. септембра, а то је у Паризу проузроковало први масовни покољ политичких противника револуције. Након уклањања краља је скупштина морала да се изјасни да ли је за то да се кра макне или не. Наравно, одлучено је да се смакне, а то је извршено у јануару на тргу Конкорд. Пошто су и Жирондинци напустили Јакобински клуб, па су у њему остали само Монтањари, на челу са Мараом, Дантоном и друштвом. Жирондинци су 2. јуна 1793. истерани из Конвента и похапшени, а онај ко се није извукао је погубљен. Погубљени су и њихови вођи, Кондортије и Брисо. (Жак Луј Девид – јакобинац, сликар). Јакобинци сада чисте све који им нису по вољи, а апсолутну власт успостављају Робеспијер и Сен Жист (пошто је Мара погубљен у кади).

Формалну власт преузима одбор јавног спаса. Робеспијер, човек идеала, непоткупљив, бескомпромисан, манијакални крволок, постаје диктатор. У револуционарном терору је погинуло између 16 и 40 хиљада, а тачан број је немогуће утврдити. У Паризу ради гиљотина, а по Француској масовна чишћења. До јула 1794. је револуционарна војска успела да истера окупатора изван граница земље. Револуционарни терор је претеча тоталитаризма. Лазар Карно, истакнути војсковођа револуционарне војске. Офанзивно ратовање и гоњење непријатеља. Парола: Рат дворцима, мир колибама. Страни народи се примају на паролу и праве пометњу у немачким земљама. Робеспијер је поделио земљу на ситне земљишне поседе, што је био један од разлога успешне манипулације становништвом. Јакобинци доносе нови устав, а његова најважнија тековина је опште право гласа, и озваничавање гомиле слобода. У револуционарном заносу се руше црквена добра, мења се календар, и уместо идеала Бога и краља, јавља се више биће, Маријана, персонификација републике. Робеспијер се обрачунао са онима који су хтели да ствари иду још жешће, Ебертистима, и онима који су хтели да попусте, Дантонистима. У Конвенту влада паника, и склапа се завера против тиранина. 26. јула се Роби попео на говорницу да поново успаљује масу, али кад је завршио, није било аплауза. Сутрадан је поново узо да говори, али су њега и његове присталице одвукли у тамницу. Његове присталице су га ослободиле и довукле их у градску већницу. Пол Барат, вођа побуњеника, их је ту нашао, и ухватио их. 29. јула су гиљотинирани. На власт долази Термидорски конвент, који има задатак да прекине терор и очува тековине револуције. Јакобински клуб је укинут, али су монархисти још увек представљали реалну опасност. У октобру 1795. се побунила једна група монархиста, а Барат је, да би их смирио, ангажовао Бонапарту. Конвент удара и лево и десно, и настоји да иде право. Новим уставом из 1795. скупштина је подељена у два дома. Горњи или старији дом је контролисао доњи дом (дом пет стотина). Извршну власт врши пет директора, због чега се овај период зове директоријум. Директоријум је рашчистио са остацима Јакобинаца, који су протерани. У овом периоду се јавио један покрет за укидање приватне својине, али је он угушен. 1799. су тадашњи директори одлучили да војском успоставе коначан крај анархије у земљи. То су били опат Сиејер, Пол Барат и Роже Дико. У октобру се Бонапарта вратио из Египта, па су га директори имали у виду. Директори су узбудили јавност да је парламент у опасности, а Бонапарта је стао у заштиту посланика. Онда је Наполеон узо да говори у дому пет стотина, па су га они свукли са говорнице, а он је онда њих свукао. То је био крај Директоријума. Оснива се Конзулат, а Наполеон постаје први конзул. Наполеон је победио аустријско-руске трупе код Аустерлица, и Пожунским миром: Аустрија потпада под утицај Француске, укинуто је Свето римско царство а створена је Раинска конфедерација (махом католичке државе Немачке), Француска се спушта све до Турске на Балкану. Фридрих Вилхелм 3., пруски краљ, објављује рат Наполеону 1806. Пруска армија трпи два тешка пораз6а код Јене и Ауерштата. У Октобру исте године Наполеон улази у Берлин. У фебруару 1807. битка код Троихтиш Аилауа а у јулу код Фридланда, када су поражене руске армије. Након тога се на реци Јемен, у Тилзиту се налазе руски и француски цар, док пруски цар чека на зими напољу. Пруска је преполовљена, ограничена на земље источно ид Елбе, а одузета јој је Пољска. Александар 1. је обећао посредовање у Наполеоновом сукобу са Енглезима, а Наполеон је обећао помоћ против Турске. Француској је до 1808. припојен велики део Италије: Пијемонт, Ђенова, Тоскана, Рим. Белгија и Холандија, Илирске провинције (1809), немачке земље, постали су департмани француске републике. У септембру 1808. је на састанку у Ескурту, је потврђена премоћ Наполеона, али се већ тада осетило да је његова позиција ослабљена. Он је пристао да се повуче из Варшавског војводства, док се Александар није повукао из Влашке и Молдавије. Такође, његов систем Континенталне блокаде је од стране Британије узвраћен санкцијама. Португал није хтео да спроводи блокаду Британије, па је Наполеон послао ултиматум, и спремио се да кроз Шпанију

прође до Португала. Шпанци нису хтели да учествују у инвазији на Португал, па их је Наполеон прегазио. Пошто је огласио шпански престо упражњеним, дао је круну краља Шпаније свом брату Жозефу. Ипак, устанак шпанских герилаца, надахнутих идеалом нације и вером, правили су велике проблеме Французима, и побијено је много окупатора. У Португал се у исто време искрцава војвода од Велинктона. У новембру 1808. гневни Наполеон упада у Шпанију да помогне брату, али се након повратка војске у Француску све враћа на старо. Сукоби ће трајати до пада Наполеона. У јулу 1809. Наполеон креће на Аустрију. Побеђује код Улма, улази у Беч, и тера Аустријанце на понижавајући мир у Шембруну. Поред осталог, узео им је територију на Балкану, залеђе Далмације, и оформио Илирске провинције. Исте 1809. се Наполеон разводи од Жозефине, која му није дала ђеце, и жени се Маријом Луизом, која му је родила сина. То је била Метернихова идеја, а требало је да доспешује савез са Аустријом. До сукоба Француске и Русије је морало да дође, пошто су две силе биле једна до друге. Руси су били незадовољни постојањем Варшавског војводства, а Наполеону се није допала руска балканска политика, и руски агенти у Паризу. Армија од 470 хиљада бораца је 1812. прешла реку Њемен, и кренула у инвазију Русије. До Смоленска није било озбиљне битке, да би затим био смењен главнокомандујући руске војске, же Толи, а долази Кутузов. Стратегија Руса је да увлаче непријатеља у територију, да растежу комуникације, и то. Следећа битка је била код Бородина, око 100 километара испред Москве. Битка се одиграла 7. септембра, а важи за најкрвавију које је Наполеон водио. Французи су имали доста губитака, јер су упорно ударали фронтално, али су се Руси ипак повукли. Наполеон улази у Москву, у којој ће месец дана чекати Русе да преговарају. Руси су уместо тога запалили цео град, и тако оставили Наполеона на згаришту. У октобру је Наполеон морао да се повлачи. По зими, десетковани болешћу, руским партизанским јединицама и ладноћом, Французи иду кући. Наполеона лагано напуштају савезници. Преживело му је око 50 хиљада војника. Наполеон скупља око триста хиљада војника, и у немачким земљама бележи пар победа. 1813. године он бележи први озбиљан пораз у бици код Лаипцига. Његов министар иностраних послова, Талејран, који више није могао преговорима да вади флеке, предложио му је абдикацију. 31. марта 1814. савезници улазе у Париз. У априлу се Наполеон предао, и пребачен је на острво Елбу. На престо у Паризу је враћен Бурбон, Луј 18., који је повељом дао Француској устав, чиме је показао да неће бити монарх по старом моделу. Почео је Бечки конгрес. А ОНДА! У марту 1815. се Наполеон избавио и дошао у француску са око хиљаду војника. Одреди које шаље краљ прелазе на страну цара. 20 марта је цар ушао у Париз. Почиње сто дана Наполеона. Његова сила је коначно сломљена у бици код Ватерлоа. Енглези, Белгијанци, Холанђани и Пруси су удружени победили Наполеона. Он је интерниран на Свету Јелену, и метнут је у кућу на обали, која је имала арсеник у тапетама, и јадничак је умро за шес година 1821. Најважније тековине ове епохе су Наполеонов грађански законик, легија странаца, гомила мртвих Немаца, и извоз Француске револуције. Артур Велсли је у младости био пропалица, али кад је у Индији напредовао у војној школи, почиње успешну каријеру. Највише се истакао у рату за Шпанску независност. Командовао је савезничким снагама у Португалу и Шпанији, одакле је успео да истера наполеонове снаг3е од 1808. до 1814. Највеће победе су му код Саламанке и Виторије, а за војне успехе је напредовао до чина фелдмаршала. У Енглеској је добио титулу војводе од Велинктона, а представљао је Британију и на Бечком конгресу (заменио Кастелроа). Напустио је конгрес да би докусурио Наполеона, а командовао је савезничком војском заједно са пруским генералом Блихером. Био је премијер од 1828. до 1830. и дао је католицима пуна грађанска права. Био је торијевац, а у влади Пила је био министар више пута. Бечки конгрес је био до тада највећи допл. скуп у Европи, са око 200 дипл. представника. Велинктона је на конгресу закенио Кеплери, Аустрију представљају цар

Франц 1. и канцелар Метерних, Пруску представљају краљ Фридрих Вилхелм 3. и гроф Харденберг, Русију представљају цар Александар 1. и гроф Мехтелроде, Француску је представљао Талејран. Фридрих фон Генц, помоћник Метерниха, који на конгресу има главну реч, уз руског цара. Обојица су били конзервативци, али су ипак били у великој мери различити. Аца има визију да преуреди Европу на федеративним основама. Надахнут мистицизмом, Аца је био и идејни творац Свете алијансе, којој се Метерних противио. Конгрес су пратили непрестани балови, а Метерних ужива што је окружен дамама. Талејран, некада Наполеонова десна рука, сада убеђени монархиста, користи сукоб великих сила да за поражену Француску издејствује најбезболније решење. У јануару 1815. склапа споразум са Аустријом и Британијом а против Пруске и Русије. Области око којих су се сукобили блокови су биле Саксонија и Пољска. Конгрес је трајао до јуна 1815. а 9. јуна је потписан коначни споразум. Два принципа су била водиља за све водеће персоне конгреса – легитимизам и равнотежа снага. Ово прво је подразумевало повратак монархија, а ово друго је подразумевало и спољну и унутрашњу политику. Француска је враћена на границе од пре почетка револуционарних ратова. Око ње је формиран санитарни кордон. На северу је била краљевина Низоземска, којом су владали Орански, а у њу је улазила и цела Белгија. Немачке земље западно од Рајне су јужније. Источно се налази Источна конфедерација од 38 држава. У савезу пет држава има главну реч: Пруска, Аустрија, Баварска, Саксонија и Вирнтерберг. Поента савеза је била да може да на Рајну изведе одређене трупе, ако Француска поново помахнита. Шпанија и Португалија су враћене на стање пре рата, а Швајцарској је гарантована вечна неутралност. Италија је раскомадана. Венеција са свим поседима на Балкану и Ломбардија су прикључени Аустрији; Парма, Модена и Тоскана су стављене под контролу принчева из династије Хабзбург. Папска држава је васпостављена, а Пијемонт, који контролише Сардинију, бивствује са савојском династијом. Метерних је хтео да брине само о Француској, па је на истоку правио уступке. Према Султану је увек био крајње благонаклон. Русија је миром у Букурешту изашла на реку Прут, а на Бечком конгресу се проширила на део Пољске, Шведској је одузета Финска, а као компензација јој је дата Норвешка, која је одузета Данској, јер је била Наполеонов савезник. Енглези су се докопали француских и белгијских колонијалних поседа: Цејлон, Малта, Јонска острва. Енглези сада контролишу низ утврђена у Медитерану, и све више се занимају за Источно питање. 26. септембра 1815. владари Русије, Пруске и Аустрије су потписали уговор о стварању Свете алијансе. Француска ће се прикључити 1818. а Британија се неће ни придружити. Свака сила је добила задужење да контролишу суседне земље, и да гуше револуцију где год она да избије. Покушај Руса да гуше револуцију у Латинској америци је натерао Монроа да прогласи своју доктрину. Поставило се логично питање да ли су и Османлије легитимни владари. Потање је постало горуће када је 1821. избила Грчка револуција, и ту ће се сломити и идеја савеза. Противници Свете алијансе у Европи су буршешафти, карбонари, хетеристи, декабристи, и сви остали настављачи Француске револуције, који се служе завереничким методама, а циљ им је уједињење, ослобођење, републику, демократију. Страх од повампирења револуције је био итекако оправдан. Француска је била земља у колапсу и пониженог становништва. На престолу је од 1814. до 1824. био брат Луја 16, Луј 18. а након њега је владао најмлађи брат, Шарл 10. Како је луј 18. подарио устав, он се зове Повеља, а Француска је до 1848. била уставна монархија. Око сто хиљада људи је добило право гласа, а скупштина је имала два дома. Испоштована је тековина револуције да нема више сталежа и да су сви једнаки пред законом. Такође, земљиште које је раздељено у револуцији, није дирано. Потврђена је већина одредаба Наполеоновог кодекса. Иако је владавина Луја 18. била мирна, 1815-1816 је владао Бели терор, када су неки ватрени револуционари смакнути. Избори који су одржани у то време, донели су Песпризорну скупштину, а Руси су тражили да се таква скупштина распусти. То се и догодило, а нови избори су одржани у мирној атмосфери. Краљев

премијер Ришеље су донели низ закона који су ослободили политички живот, штампу, финансије, а спроведене су и војне реформе. На конгресу у Ахену је Француска чак приступила Алијанси. На власти су доктринари, који припадају високом племству, а идеал им је Енглеска. Постоји и струја легитимиста, које воде Шатобријан и Шарл (будући Шарл 10.) и они се залажу за потпуни повратак на старо. Незалисти, предвођени Дежанелом Констаном, били су блиски енглеској левици, и борили су се против нарушавања приватности. Незалисти су се делили на две струје. Неки од незалиста су били: Лафајет, Иго, Ламартин, Стендал, Тијери. Постојали су и карбонари, и они побунама хоће да врате републику. Покушали су да 1823. зауставе интервенцију Француске војске у Шпанији. Жртва карбонарских атентатора је био и син Шарла, краљевог брата. То је било довољно да се Ришеље макне са власти, а уводе се нови закони о цензури. Шарл 10. је доводио неке министре који су били отворено против тековина револуције. 1830. се сукоб заоштрио пошто краљ није хтео да препусти скупштинској већини да вормира владу, већ је форсирао свог војводу Полињака. Шарл 10. је распустио скупштину, и под новим, неправедним изборним законом, сазива нове изборе. 26. јула у неким париским новинама новинари одбијају послушност, а полиција упада у редакције. Сутрадан су људи изашли на улице. Краљ овлашћује генерала Мармона да овлада градом, али га побуњеници зајебавају. Ситуација постаје незгодна за краља када два пука војске прелазе на страну побуњеника. Народ заузима дворац Тиљери и истиче тробојку на њему. Представници народа Лафај, и Лафајет, траже од Шарла или да абдицира, или да омогући парламентарну монархију. Краљ је 2. августа абдицирао у корист свог сина, Луја 19., који се није навладао, а сам је избегао у Лондон. За краља је проглашен припадник бочне Орлеанске династије. ОЛуј Филип Орлеански је у градској већници, Отел де Вил, преузео је дужност. У његовом избору је учествовао Талејран. Његов отац је био Филип Егалите, бивши револуционар, убијен током Француске револуције, пошто је Луј побегао са Димуријеом у Енглеску. Он је био грађански краљ, без превише гламура. Европа је бурно реаговала на догађаје у Француској. Николај 1. је већ био спреман да гуши револуцију. Деловало је као да се време револуције понавља, а цео период у 19. веку је заиста и изгледао као Француска револуција само на дуже стазе. Прва реаговања су била у Белгији, која је желела независност од Холандије. 25. августа су на улицама Брисела избили немири. Династија Орански није расположена да прави компромис са народом, па он сам доноси чувени Белгијски устав. Демократе и националисти су захтевали да Француска поново изрази територијалне претензије на Белгију. Ипак, Луј Филип је мудро умирио све престонице Европе речима да Француска неће ратовати. Британски премијер, лорд Палмерстон је сазвао конференцију у Лондону, која је у луну 1831. и Белгија је добила независност. 1839. ће Холандија невољно признати независност Белгије. Француска је бар добила независност за своје, како су они гледали, земљаке, а Британија је била задовољна што у суседству нема превелику Француску. Холандски краљ је покушао да поврати Белгију, али су га у томе спречиле уједињене трупе Француске и Британије. 29. новембра 1830. почиње револуција у Варшави. Пољаци су у то време подељени у три дела, од којих је највећи део у Русији. Иако имају краља и дводомну скупштину, сву контролу држи руски цар. На чело побуњеника стаје Адам Чарториски. Устаници нису добили помоћ западних земаља (није било ни реално да је добију), и Руси су ушли у Варшаву у септембру 1831. Из Пољске креће масовна бежанија елите, патриота и националиста. 1831. избијају и револуције елите у Парми, Модени и Папској држави (Болоњи). Све три су угушили Аустријанци. Гарнитура која је дошла на власт те 1830. је била либерална, и водила је крајње опрезну спољну политику. Вође либерала су Гизо (универзитетски професор), Тијер (историчар, али и новинар), Перије (има кисела вода по њему названа, а он је био банкар, и везе с киселом није имао). У Француској још увек гласа само десет хиљада људи, а монархијски елементи, уз уважавање грађанских слобода, идаље опстају. Гизо је био министар иностраних послова у влади маршала Сула, од 1840. до

1847. Након тога је Гизо постао премијер, и он ће морати да бежи са краљем Лујем Филипом током револуције 1848. Ово време карактеришу сталне тензије и побуне све јаче радничке класе. Револуција из 1830. је одвојила владајуће либерале од демократа и социјалиста, који су остали опозиција. Долази до репресалија и уличних сукоба. У време Сул-Гизоове владе долази до смиривања ситуације. Побуњеници су најчешће били Мацинијеви истомишљеници, истакли су се Ламартин и Ледри Ролен. Овај други је вођа радикалне струје, која је идеолошки модел и за радикале у Србији. Међу социјалистима су се разликовале две струје: ревормисти, и суздржани терористи. Прве је представљао Луј Блам, а друге Огист Бланки. Британија је највећа империја, поморска сила, и контролише највећи део познатог света. Њом у периоду 19. века владају: Џорџ 3. (1760-1820); Џорџ 4. (1820-1830, а од 1811. као регент); Вилијем 4. (1830-1837) и Викторија (1837-1901). Од Америчке револуције па до тридесетих година на власти су Торијевци, а кључна личност је Вилијем Пит млађи (био је на власти од 1783. до 1906). Виговце представља Џејмс Фокс. У Енглеској је проблем у представљању у парламенту. Дешава се да нови градови, центри инд. револуције, немају представнике у парламенту, а нека трула места, која више и немају становнике, далу посланике. Долазило је до масовних продаја посланичких места, и протеста нивих, и старих а увећаних места. Француска револуција је уплашила Торијевце, па до реформе гласачког система није дошло. Идеолог Торијеваца је био Едмунд Берк. Он је почео каријеру као Виговац, али је завршио као највећи идеолог у Британији 19. века, на страни традиционалних структура (конзервативаца). Он смарта да је мера квалитета неке институције њено постојање кроз векове, и да народне слободе воде у тиранију. Берк је умро пре Француске револуције, и није видео шта ће се заиста десити, али је био у праву. Млађи идеолог, Томас Пејн, објавио је 1791. дело Права човека, у коме је изкритиковао изборни закон и тражио укидање горњег дома. Због својих идеја је морао да бежи за Америку. Ирци су у време Француске револуције спремали побуну притив Британије, а уз помоћ Француза. 1798. се ирска побуна завршила губљењем парламента у Белфасту и смрћу тридесет хиљада Ираца. И након смрти Вијијема Пита су на власти остали Торијевци, а водио их је Роз Ливерпул, до 1827. Британију након слома Наполеона, дрма криза, изазвана копненом блокадом током рата. Грађани траже проширење права гласа, што изазива уличне немире. Након 1820. се ситуација смирује. Након 1822. се у оквиру Ливерпулове владе јављају услови за ширење грађанских слобода, а иницијатор је био Роберт Стил, министар унутрашњих послова. Ипак, Виговци ће ускоро доћи на власт, управо због торијевског избегавања да промене изборни закон. Када су Торијевци пали, лордови Греј и Расел праве нацрт изборне реформе. Требало је укинути трула места, пренети овлашћења на градове, и смањити изборни цензус за све. Реформа је успела 1832. Сада је у Британији више људи имало права гласа. Доњи дом се испуњава богатим грађанством и добија на значају. Низ пропратних закона доделио је католицима права која од тада нису имали, забрањено је ропство, збринути су сиромашни. Долази до раздвајања социјалиста и демократа. Оснива се раднички покрет – чартисти. Они подносе повеље парламенту, пошто их нема у њему. Траже опште право гласа, плаћену посланичку функцију, тајно гласање, али њихови захтеви тада нису испуњени. Ирску је у то време погодина Велика глад. Најчешће објашњење за ову катастрофу, која је трајала од 1845. до 1852., и која је однела преко милион људи, је кромпирова златица. Ипак, Ирци и дан данас оптужују Енглеску за помор Ираца, јер су тамошњи лордови у то време извозили жито преко океана. Роберт Пил је због тога направио расцеп унутар сопствене сртанке, како би укинуо закон о житу. Једни Торијевци су пошли за Пилом, а други су се груписали у тзв. протекционисте. Обарање закона о житу 1845. је укинуло монопол аристократије на жито. Сматра се да је укидање овог закона спречило немире који су 1848. захватили Европу. У наредном периоду Виговце воде племићи, а Торијевце буржоазија.

ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈАПроналасци:1733. Летећи чунак – Џон Кеј;1764. Спининг Џени – Џејмс Харгрифс;1769. Водена машина – Ричард Аркрајт;1785. Механички ткачки разбој - Едмонд Картрајт;Текстилна производња захтева и развитак хемијске индустрије, због бојења тканине. Усавршава се бојење сумпорном киселином, а затим и хлором. Металургија напредује у Енглеској, усавршава се производња кокса, што омогућује прављење великих количина ливеног гвожђа. Убрзо се почиње и са производњом челика. Џејмс Ват 1763. прави нацрт за свој модел парне машине, 1769. патентира изум, а 1776. она почиње масовно да се производи. Овај изум је само усавршавање већ постојећих погона из прве половине века. Прву примену је парна машина имала у рудницима, за испумпавање воде и извлачење руде са великих дубина, да би своју примену нашла и у челичанама, а најпосле у текстилној индустрији. 1807. Пароброд – Фултон;1814. Локомотива – Стивенсон.И поред напретка индустрије, пољопривреда је још увек убедљиво најчешће занимање. Она у западној Европи није довољно развијена сразмерно великом порасту броја становника. Пољопривреда је још увек главна грана привреде, и од успеха жетви зависи ситуација у друштву. Трговина између Европе и доминиона је у успону, а изнад осталих прекоморских империја предњачи Британија. КОРЕНИ РЕВОЛУЦИЈЕПолитички проблеми у земљама Европе настају из два разлога: криза државних финансија, коју условљавају скупи ратови и превелики трошкови бирократије и двора; и грчевита борба племства да задржи своје привилегије у друштву. Основе теоријске потпоре револуцији били су просветитељи. Они су своје идеје усавршили на темељу емпиризма и рационалне мисли. Њихове идеје се могу формулисати у две синтагме: природно право и друштвени уговор. Прва подразумева да су дотадашњи феудални односи у супротности са природом, и да човекову индивидуалност и слободу мисли и деловања не сме ништа да спутава. Друга се надовезукје на прву, и како се претеране слободе не би изродиле у хаотично стање пред-друштва, предвиђа договор на бази слободне одлуке свих (уговор). Они полазе од тога да је човек разумно биће, и да је он свестан да је живот у уређеној средини најбољи за њега, те да ће зато бити спреман да део својих природних права пренесе на друге. Представници ових ставова су Лајбниц, Спиноза, Лок и други. Лок је најизразитији представник, а у својим делима истиче две битне компоненте револуције: право појединца на својину, и право народа да свргне власт која крши закон. Франсоа Волтер (умро 1778) – критикује људско друштво и политичке системе, сматра да историја напредује напретком разума и да треба проучавати све области људског друштва, Бога сматра нужним, али напада цркву, верује у просвећени апсолутизам.Шарл Монтескије (умро 1755) – у политици је изнео становиште да случајности не одређују ток историје, већ да су плод фактора који су универзални (географски положај, величина територије, обичаји итд.); дело О духу закона – разликује три типа власти, тиранију, монархију и републику (најбоља је демократска република, а најреалнија је уставна монархија); инсистира на подели власти, законодавну, која је главна јер даје темељ за функционисање државе, извршну и судску. Жан Жак Русо (умро 1778) – каже да су људи у почетку живели у хармоничној примитивности, и да је преласком на ниво друштва човек почео у глобалу да се квари, док само појединци напредују, за шта је крива приватна својина која раздваја људе и класно их сукобљава; држава је пресекла ту борбу на штету сиромашних, али је временом себе издигла изнад свих слојева, и сада деспотски угњетава све; друштво зато

има права да употреби силу против деспотије, и да успостави већи степен једнакости, а приватна својина треба да се ограничи, како би разлике биле подношљиве, ово би се постигло уговором; друштво мора да брани народни суверенитет и индивидуалне слободе, власт не треба да се дели, а народ мора стално да је контролише; народ зато мора да буде образован.Постојало је и крајње лево крило француске просветитељске мисли, а њега представљају Морели и Мавли, са крајње утопистичким ставовима о нестанку приватне својине и потпуном суверенитету народа. Енциклопедија: излази у 30 свезака, од 1751. до 1759. У енциклопедисте спадају Дидро, Даламбер, Холбах, Хјум. Енциклопедија представља речник појмова из разбих сфера живота. Према њима, природа је изнад свега, и све је њен део. Човечији закони су само део закона природе, а материја постоји и без човековог сазнања. Енциклопедија је имала улогу да сруши догме и предрасуде тог времена, и да припреми друштво за нови поредак. Дидро је рекао: Похитајмо да филозофију учинимо блиском народу, ако хоћемо да га филозофи воде …Идеје просвећености су се испољиле у економији кроз физиократизам. Физиократи, а посебно Кене (као њен утемељитеељ) и Тирго, залагали су се за прелазак пољопривреде, као основе богатства, на капиталистички систем, за унапређење пољ. производње и проширивање обрадивих површина. Од почетка 18. века се у Европи, почев од Лондона, јављају и прва масонска друштва (ложе), која се залажу за једнакост мђу људима и уједињење човечанства, због чега су масовно прогоњена. АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈАПрве колоније у Северној Америци биле су почетком 17. века Вирџинија и Масачусец. До почетка 18. века биће створено још једанаест колонија, а у свима ће бити отворене трговачке компаније, на основу краљевских повеља. Ове компаније су и управљале некима од ових држава, док су друге биле власништво појединачних лица. Међутим, почетком 18. ве ће све ове компаније прећи у власништво круне. Француска је од 17. века колонизовала Канаду, а Шпанија је, поред Мексика, заузела и Аризону, Нови Мексико, Флориду и Калифорнију. Ипак, ове колонизације нису биле систематске и биле су преспоре. Французи су контролисали низ тврђава које су долинама река Мисисипи и Охајо пресецале енглеске поседе. У енглеским колонијама је број становника јако брзо растао због досељавања, па их је крајем 17. века било око 200 хиљада, а средином 18. века милион и по. До почетка рата за независност је број колониста нарастао на 2 милиона, од чега око 250 хиљада робова (чамуга). Три четвртине колониста представљали Енглези, а међу осталима су већину чинили Ирци, Шкоти и Немци. Енглески језик се усталио као заједничко и најприродније средство споразумевања, а разне културе су се уграђивале у англо-саксонско наслеђе. Колонисти су гувернерима супротставили представничке скупштине, ипак, колонисти су поштовали врховну власт краља. Већина становништва се бавила пољопривредом, а у доба револуције градско становништво је чинило само 4% становника. Развијају се фарме, поморска трговина, а у Пенсилванији и Њу Џерсију и мануфактура и ситна металургија. Разликују се три типа колонија, према заступљеним занимањима: Северне, Средње, и оне на југу, а све су на источној обали континента. Док су на северу и средишту постојале фарме, на југу су постојале огромне плантаже памука, дувана и пиринча, а пољопривреда је била једино занимање. У овим крајевима су црнци радили све пољопривредне послове, а занатске производе су земљопоседници куповали из северних крајева, те је занатство овде неразвијено у овом периоду. Експанзија на запад је подстицана лошим условима који су послодавци давали радницима на истоку, као и освајањима колониста. До сукоба са Французима у долини Охаја и Мисисипија је долазило од почетка, али се стање заоштрило за време Седмогодишњег рата. Париским миром из 1763. је Француска изгубила Канаду и целу леву обалу Мисисипија у корист Енглеске, а Луизиану је дала Шпанији. Остала јој је само тврђава Њу Орлеанс. Након

што је француска опасност из Северне Америке уклоњена, колоније су се развијале још слободније. Ипак, највећу кочницу развоју почела је да ствара сама метропола. Због меркантилистичке политике коју у то време води Британија, свим страним земљама, али и доминионима, продаје се што више, а од њих се увози мање, што наравно, уназађује те крајеве. Тако су амерички колонисти морали да у метрополу извозе сировине, јер су се бојали британске флоте, и спољних непријатеља, а једини избор је био да купују скупе мануфактурне производе из метрополе. Напредак је био могућ само у изигравању такси и прописаних мера, као и потплаћивањем месних чиновника. Представничке скупштине су у пракси одлучивале о свим питањима унутрашњег устројства, док је Британији признаван суверенитет у спољној политици, одбрани, и трговини. Ипак, након Седмогодишњег рата Лондон настоји да подвргне колоније својој непосреднијој власти. Прогласом од 1763. краљ је забранио насељавање од Алигена до Мисисипија, прогласивши тај регион за индијански резерват. То је урађено да би се спречили устанци Отава индијанаца јна том подручју, које је водио поглавица Понтиак. Пошто су колонисти кршили ову одредбу, британски парламент је наредне године донео одлуку о порезу на шећер, и пооштравање трговине америчких колонија са Индијом, а од добијеног новца је требало да се издржавају гарнизони британске војске који би били стационирани широм Северне Америке. Већ наредне године је укинут закон о опорезивању шећера, али је наредним законом опорезовано све што је од папира (писма, новине, плакати и сл.). Закон о коначишту, донет нешто касније додатно је распирио незадовољство. Јављају се покрети отпора из држава Вирџинија, Пенсилванија и Масачусец, а предњачи организација Синови слободе предвођени Џоном Дикинсоном и Патриком Хенријем. Када су власници америчких лука споразумно одбили да приме бродове са производима метрополе, мануфактуристи су извршили притисак у Лондону, и већ 1766. је Закон о таксама укинут, што је представљало дипломатску победу Американаца. Нове таксе у наредним годинама проузроковале су још жешћу блокаду британске робе у америчким лукама, а почетком седамдесетих су учестали и сукоби мештана и британске војске, као и британских цариника и америчких трговаца у лукама. 1770. је британска влада, суочена са падом извоза у колоније, укинула спорне таксе, симболички оставивши само порез на чај. 1773. је дошло до инцидента познатог као Бостонска чајанка, када су је у тамошњу луку стигао брод који је возио јефтин чај из Индије. Британија је хтела да Американцима, који су и сами имали чаја за извоз, уваљује индијски, само да би поспешили тамошњу производњу истог. Зато су житељи Бостона (не сви) просули товар брода у море. Као одговор на овај гест, наредне године британски парламент доноси тзв. пет неподношљивих закона, којима је држави Масачусец одузета свака унутрашња аутономија и наложено да надокнади одштету за просути чај, а граничне колоније су смањене у корист Канаде. Такође враћен је и закон о коначишту, и уведене су још неке репресивне мере. Представничка скупштина Масачусеца је позвала остале колоније да упуте своје представнике у Филаделфију, како би се договорили о заједничком отпору. 3. септембра је у Филаделфији и одржан први Континентални конгрес, на који су дошли представници свих колонија, осим Џорџије. Донете су одлуке о обустави исплате пореза метрополи до укуидања спорних закона, као и санкције за трговце који прекрше договор. Масачусец је почео са формирањем оружаних одреда, минитмена, што је приметила тамошња британска војска. 1775. у покушају да уништи једно складиште оружја, британски одред је ушао у сукоб са овом народном милицијом и изгубио око 200 људи. Потом је одржан други Континентални конгрес, где су дошли представници свих колонија, и где је одлучено да се оформи одбрамбени савез, и да свака држава даје борце и материјал за борбу. Долази до великог окршаја код Банкер Хила у близини Бостона, где је британска војска имала хиљаду мртвих војника. За команданта је изабран пуковник Џонрџ Вашинктон, плантажер из Вирџиније. Он је водио војску од око 17 хиљада људи, која није била дисциплинована ни добро снабдевена. Ипак, имајући у виду како су се британски војници и команданти борили,

била је сасвим довољна. Енглески краљ је хтео да скрши отпор Американаца, и за то је унајмио тридесет хиљада војника из Брауншвајга и Хесен Касела. У Америци Томас Пејн пише брошуру Здрав разум, у којој образлаже разумне разлоге за независност колонија. Ричард Хенри Ли је први изнео предлог у Конгресу, а све државе осим једне су се изјасниле потврдно. Комисија у саставу Џон Адамс, Бенџамин Франклин и Томас Џеферсон имала је да састави текст декларације, али су прва двојица стручно оставили Џеферсону да сам уради све. У декларацији је Џеферсон прво дао филозофско утемељење независности, затим је побројао све неправде које су круна и парламент учинили колонијама, да би на крају закључио да колоније јесу, и да морају бити независна држава. 4. јула 1776. је други Континентални конгрес усвојио ову декларацију. Значај ове декларације је у томе што први пут преноси идеје слободе и равноправности из теорије у праксу. Ипак, до краја те године ће револуционари имати потешкоћа да се одрже на окупу. Армија је, успед недовољног снабдевања спала на пар хиљада бораца. Покрет лојалиста, који нису били за отцепљење, још увек је раздирао јединство земаља, а Конгрес није успевао да успостави власт у мери која је била потребна. Вашинктонови људи су тешко потучени код Лонг Ајленда и само његовим добрим командовањем спасени су тоталног уништења. Ипак, ратна предусретљивост је омогућила Вашинктону да у првим данима 1777. поврати под своју контролу државу Њу Џерси. Британци су планирали да споје трупе из Канаде и Њу Јорка, и тако раздвоје колоније на два дела, али је овај покушај спречен поразом одреда из Канаде у бици код Саратоге. Иако су до краја године Енглези имали неке војне успехе, ипак је успех револуционара био запаженији у Европи. Французи, који су једва чекали да се Енглезима освете за пораз у Седмогодишњем рату, одма су почели да са америчким агентима склапају договоре о помоћи. Први добровољци крећу на пут у Америку, међу њима и Лафајет, и Ами де Сен Симон. 6. фебруара 1778. су Вашинктон и краљ Луј 16. потписали споразум о заједничком рату са Британијом, а Француска је признала САД. 1780. ће француски експедициони корпус под командом Рошембоа доћи у Род ајленд, и одатле, заједно са америчким трупама извршити марш ка Јорк Тауну, који се предао 1781. Овоме је допринела и значајна финансијска помоћ коју је Вашинктон добио из Париза. Американци су већ тада ступили у преговоре са Британијом, а Французи, који су за то сазнали тек касније, нису се бунили, јер су били финансијски исцрпљени да би се даље мешали у сукоб. Договорено је да се САД простиру до реке Мисисипи, Шпанији је призната Флорида, а граница са Канадом је остала непромењена. 3. септембра 1783. у Версају је потписан мир, а пар месеци касније су све британске трупе напустиле Америку. ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈАФранцуска је у 18. веку најразвијенија пољопривредна земља на континенту. Ипак, сељак производи углавном за своје потребе. Занатство предњачи на д мануфактурном производњом, а кочи га феудални систем, конкретно, мањак капитала који пољопривреда не може да обезбеди. еснафи су још увек имали утицаја на привредни живот, а држава их је због властитих интереса одржавала, кочећи мануфактурну производњу. Компликована адм. подела земље и неефикасан рад чиновништва су додатно успоравали проток робе. У Француској постоје три сталежа. Први – свештенство, представља привилегован сталеж, који убира знатне приходе са земљишних поседа и од десетине коју плаћају сви поданици краља. Свештенству је припадало око 130 хиљада људи, од око 25 милиона становника. Укупни годишњи приходи цркве су износили око 240 милиона ливара, али је већином тог новца располагало само високо свештенство, бискупи племићи нпр., док су парохијски свештеници живели мало боље од сељака. Племство се делило на племство по мачу и племство по тоги. Прво се издржавало од ренте коју су му плаћали сељаци, као и од обрађивања сопствених поседа (провинцијско племство), и још краљевим рентама и поклонима ако је било везано за двор (дворско). Судско племство је седело у

парламентима, судовима, и они су за себе куповали највише титуле и места у администрацији. Трећем сталежу су припадали сви остали, што ће рећи око 25 милиона људи. Од тога око три милиона припада буржоазији, која се према богатству дели на крупну, средњу и ситну. Остали припадници трећег сталежа су сељаци, од којих је трећина слободна, а остали раде на феудалним поседима племства и свештенства. Сељак плаћа следеће порезе: тај – порез на укупан приход газдињства; капутација – порез по члану домаћинства; двадесетина – порез на земљу; десетак – порез цркви; рента – порез који се даје земљопоседнику у новцу; шампар – порез који се даје у приносу (и до 1/5 приноса). Поред буржоазије и сељака, у трећи сталеж спада и пролетаријат, градска сиротиња и јефтина радна снага, и они чине око петину становништва у доба пред револуцију. Луј 16. и његова жена, Марија Антоанета, били су јако непопуларни у народу. А како и не би када је за владавине овог дебељка Француска натоварила дуг од око 4.5 милијарде ливара, док је годишњи буџет износио 500 милиона ливара. Краљев министар Тирго, водећи физиократа тог времена, залагао се за укидање царина на брашно, укидање закупа царина соли, забрану еснафа, како би се ослободило тржиште, али су ове мере значиле смањивање монопола племства, и Тирго је уклоњен 1776. Његов наследник Некер залагао се за укидање кметства на краљевским добрима, као и за штедњу у државним издацима, али како је и ово значило мањак помија за племство, и он се нашао на мети. Некер је сишао са положаја министра када је у јавности објавио списак државних годишњих трошкова, и када су сви видели на какве идиотлуке се троши државни буџет. Краљев нови министар Калон је након низа покушаја да опорави земљу саопштио Лују 16. да без опорезивања повлашћених сталежа нема изласка из кризе. Краљ није био сигуран како ће парламенти одобрити такву одлуку, па је ради предострожности сазвао прво скупштину нотабла, 140 најугледнијих људи Француске, из повлашћених сталежа. Скупштина је у фебруару 1787. одбила Калонове реформе и издејствовала његово смењивање. На место министра је доведен де Бријен, који је био по вољи племства. Ипак, и он је убрзо схватио да је Калонов програм једино решење, па се скупштина нотабла окомила и на њега. Краљ је одбио Лафајетов предлог да се сазове скупштина свих сталежа на бази повеље, и распустио је чак и скупштину нотабла. Због тога је стекао противнике и у оквиру племства, што се прво испољило у Париском парламенту (суду). Краљ протерује парламент у Троа, а буржоазија стаје у подршку судовима против краљевог апсолутизма. Тако се криза уобличила у јасном смеру: сви мрзимо краља (дебелог). Формира се блок грађанства предвођен незадовољним племићима, на челу са Лафајетом, који траже уставну монархију, вођени оним што се дешавало у Америци. Краљ пред крај 1788. смењује де бријена, пошто је држава банкротирала, и враћа Некера. Скупштина сталежа је већ сазвана за мај наредне године. Како је парламент враћен у Париз, деловало је да се ситуација смирује. Краљ је, да би смањио тензије, које су лошом жетвом још више нарасле, дозволио трећем сталежу да има посланика колико и прва два сталежа заједно, тј. 300, али им је стручно прећутао да ће се гласати по сталежима, што значи: могу да имају и три хиљаде представника, исти к… Широм земље су мушкарци старији од 25 година бирали представнике за скупштину. Трећи сталеж имао је на листи много људи који су припадали првима двама сталежима, али који нису били ништа богатији и задовољнији режимом од њих. Трећи сталеж је тражио читав низ промена, од којих је најважнија устав, док је племство и свештенство имало само захтев да се ништа не промени. Скупштина сталежа је сакупљена 4. маја 1879. Краљ и Некер су прво невиђено смарали, а када су завршили, повлашћени сталежи су кренули сами да се договарају како превазићи кризу. Трећи сталеж је позивао припаднике друга два да им се придруже у заједничком оверавању мандата и гласању, али су их ови невиђено кулирали. Након месец дана чекања трећем сталежу је дојадило, и 12. јуна је одлучио да сам преузме ствар у своје руке. Прозивају се и представници повлашћених слојева, а одазива се неколицина нижих свештеника, што психолошки делује на посланике. Већином гласова

се 17. јуна посланици проглашавају за народну скупштину. Трећи сталеж је запретио да ће да избије тешко с_ање ако неко покуша да распусти ову скупштину. Посланици повлашћених сталежа у већини приступају народној скупштини, а незадовољна мањина племића и свештенства тражи од краља реакцију. Краљ је 23. јуна поново окупио све посланике и рекао им да се не зајебавају са ситуацијом, и да наставе одвојена заседања. Успео је да врати на своју страну свештенство и део племства, али су кључни племићи остали са народом, и одбили су да се разиђу. 9. јула они се проглашавају за уставотворну скупштину, а разматрају се Лафајетове идеје о декларацији права човека и грађанина. Док је народ у скупштини цртао нови устав, Луј 16. је гомилао аргументе око Париза. Некеру је рекао да да петама ветра, а нову владу је оформио барон Бретеј, који је био жељан аргументоване дискусије са трећим сталежом. Центар агитације против краља постаје Пале Роајал, двор војводе Орлеанског, општински одбор грађана Париза организује народне страже, као заштиту од гарнизона војске. Када је гарнизон код Тиљерија запуцао на демонстранте, у граду је настала паника. Чуло се да су топови на Бастиљи окренути ка граду. Народ краде оружје из Дома инвалида, а мало затим и аутобус … Руља под командом Лазара Оша се скупила под Бастиљом, а како командант на позив општинског одбора није хтео да је преда, почело се са пушкарањем. Убрзо су ови унутра видели да неће издржати без појачања, јер је руља имала десетине хиљада пушака и пар топова, па су отворили капије за преговоре. Ипак, преговора није било, све су их побили. Сутрадан је Лафајет проглашен за команданта националне гарде, а тробојка је на његов предлог усвојена за национални симбол. Дебели краљ није имао другог избора него да пуши. Повукао је војску, вратио је Некера на, а тробојка је и званично постала застава Француске. По градовима се вормирају револуционарни одбори а национална гарда преузима тврђаве од краљеве армије. Сељаци лудују. Пале замкове, јебу газде. У ноћи 4. на 5. август се племићи заклињу да: 1. сви плаћају порез; 2. нема више кулука и других облика личне зависности; 3. нема више ренти и да се све феудалне обавезе откупљују или праведно мењају. Законима од 5. до 11. августа је у Француској заувек укинут феудализам. Декларација о правима човека и грађанина је донета 26. августа, и гарантовала је: народни суверенитет; политичке слободе (штампа, зборови, договори, политичко удруживање); грађанску и правну једнакост; верску толеранцију; законитост и неограниченост личних и привредних иницијатива. Приватна својина је проглашена једним од најважнијих људских права, без обзира на разлике коју она ствара међу људима. Краљ није хтео да прихвати законе од 5. до 11. августа као ни Декларацију а саботирао је и доношење устава. Луј 16. је у Версај позвао Фландријски пук, који је на банкету који им је приредила царица јавно газио тробојку. У Паризу, где је поново владало хаотично стање, публициста и лекар, Жан Пол Мара, позива на устанак, а сиротиња 5. октобра креће на Версај. Краља и краљицу је од руље спасао Лафајет, али их је преместио у Париз, да буду близу народу. Највећу власт је сада држао Лафајет, а краљ је покушавао да купи време изјавама у скупштини да је он за револуцију, и тако то. У тајности је сироти Луј слао молбе крунисаним главама да га спасу, али су га ови невиђено кулирали. Како је од краја октобра важио закон о примени насиља према побуњеницима (побуњеницима против револуције), краљ је за ово тајно дописивање већ тада могао да добије СОК. 1790. је протекла у гушењу побуна контрареволуционарних струја, као оне у Монтобену, Нину и Авињону. Такође одбијен је један напад из емиграције који је водио војвода од Артоа. Било је и побуна у војсци против остатака монархистичког кадра, који није хтео да се прешалта на тробојку. Нарочито је било крваво гушење побуне у Нансију, када је урнисан један швајцарски пук. То је значило пад популарности Лафајета у народу. И поред ових побуна, власт Уставотворне скупштине је за тих пар година била стабилна. Како би превазишли државни дуг, револуционари су продавали конфисковану црквену земљу, а то је извршено емитовањем папирних ливри – асињате, за које су грађани могли да купе црквену земљу. Продаја све земље могла је да покрије већину дуга. Ипак, појава

папирног новца је изазвала инфлацију, па се живот нижих слојева додатно отежао. Земљу су куповали припадници крупне градске буржоазије, али су мале комаде земљишта куповали и сељаци. Што се тиче самих црквених лица, она су практично претворена у државне чиновнике. Број бискупа је изједначен са бројем департмана (83) а како им је наложено да једни друге уводе у дужност, папа је невиђено искулиран. Скупштина је натерала свештенике да се закуну Француској држави, што је прихватило само седан бискупа, и половина нижег свештенства. Скупштина је временом направила уступак који се показао као грешка, када су дозволили и незаклетим свештеницима да приватно врше богослужење. Тако су заклети свештеници, растрзани између папе и државе, постали противници новог режима. Нови устав је коначно донет крајем 1791. Био је он спреман и раније, него онај Луј 16. … Краљ је по уставу био ограничени владар уставне монархије, тако рећи, први чиновник земље са циви-листом од 25 милиона ливара. Краљ је постављао министре и државне чиновнике, али их је скупштина могла да пошаље пред суд. Краљ води спољну политику, али се око најбитнијих питања саглашава са скупштином. Такође, краљ има право вета на већину одлука, као и право одлагања примене закона. Сва законодавна власт припада Законодавној скупштини, која се бира на две године, и краљ јој не може ништа. Изборно право је имало само око 4.5 милиона грађана, а и а то је зависило од имовинског цензуса. Земља је адм. подељена на департмане, кантоне и комуне. На привредном плану су укинути еснафи, трговачке забране и било која врста монопола. Краљ је идаље шуровао са пруским краљем и аустријским царем, а то су критичари из редова левих револуционара и наслућивали. По бројним париским четвртима се формирају клубови који се одређују према политичким догађајима. Два најзначајнија су Дантонов клуб пријатеља права човека и грађанина и Јакобински клуб. Краљ је успео да потплати Дантона и Мирабоа да га ови обавештавају о догађајима у Паризу, и видео је своју шансу кад је чуо да се ситна буржоазија и градска сиротиња не слажу са крупном буржоазијом око настављања револуције. Краљ бежи 20. јуна 1791. алии је краљ уфаћен на белгијској граници и враћен у Париз. Десница је прогласила да је реч о отмици, и зажмурила на једно око, јер им је краљ још требао да би га осудили за велеиздају. Ипак, народ није тако лако прогутао причу, и 17. јула на Марсовом пољу избијају велике демонстрације. Лафајет стаје у заштиту краља и топовима тера народ. Револуционари су се дефинитивно поделили на оне чије гузе су задовољене и који кажу ДОСТА РЕВОЛУЦИЈЕ, и на оне којима је мало па оће ЈОШ! Лафајет, који је евидентно стао уз ове прве, издвојио се из Јакобинског клуба и заједно са браћом Ламет, Барнавом, Дипором и другима основао странку Фејанаца. 14. септембра краљ, који је прихватио сарадњу са Ламетистима, крилом Фејанаца, потписује устав. Уставотворна скупштина је распуштена и донета је одлука о изборима за законодавну скупштину. Нова скупштина се састала већ 1. октобра 1791. у њој је половина посланика била неопредељена, а половина је била подељена у два клуба. Бројнији Фејанци су се залагали за прекид даље демократизације друштва, а њихово краљу одано крило, Ламетисти, били су присталице и неких одлука у супротности са револуцијом. Лафајет је изгубио поверење краља и сада су заштитници Бурбона били Ламетисти. Други клуб чинили су Јакобинци, у оквиру којих је постојала оштра подела на Жирондинце, које су водили Брисо и Кондорсе, и на Монтањаре, присталице Робеспијера. У августу те године су се пруски краљ и аустријски цар нашли у Пилницу (Саксонија) и тамо склопили споразум против револуције у Француској. Иако за евентуалну војну интервенцију није било реалних основа, овај гест је узрујао револуционарне кругове Париза, јер се знало за деловање јаке контрареволуционарне емиграције на границама Француске. Жирондинци су одма били за рат, и ширење револуције, а подржао их је и Лафајет са својим присталицама. Против рата су били Јакобинци, који су знали да би тековине револуције успешно угушиле уједињене монархије еЕвропе, као и Ламетисти, који нису хтели да изгубе власт у могућем рату. Краљ је једва чекао да скупштини предложи рат, јер се надао да ће

га пруски краљ спасити. Смењена је влада непослушних Ламетиста, и доведена нова на челу са Димуријеом, а рат је објављен 20. априла. Француска је послала на границе око 100 хиљада војника, наспрам тридесет хиљада непријатеља. Ипак, неорганизованост нове армије, непослушност и предаја монархистички настројених заповедника и откривање француских ратних планова непријатељу су учинили да Французи губе на свим фронтовима. Димуријева влада је 15. јуна пала због спора са краљем око питања формирања логора у близини Париза који би шттио тековине револуције од контрареволуционара. На власт су враћени сада уједињени Фејанци. Ипак, десило се да је пруски војни заповедник Брауншвајг упутио проглас Парижанима да ће њихов град бити разорен ако се краљу и његовој породици нешто деси. То је Јакобинцима дало јасне потврде да краљ и све време сарађује са непријатељем. Како су је Фејанци ставили уз краља, вође Монтањара су кренуле масовно да пале народ, и у ноћи 9. на 10. август 1792. је наоружана руља опколила дворац Тиљери. Биланс сукоба је 500 мртвих санкилота и сви мртви Швајцарци. Краљ је побегао у Мањаж (пар улица даље) али и тамо је било доста руље, јебига. Захтеви Јакобинаца су били немилосрдни. Укинута је законодавна скупштина и расписани су општи избори за нову скупштину – конвент. Пре распуштања скупштина је донела одлуку о свргавању Луја 16. са престола, чиме је укинута монархија. Догађаји од 10. августа су значили: нема краља, нема буржуја! Монтањари су уз елементе многих ситних клубова оформили Париску комуну, која је до сазивања Конвента 20. децембра имала паралелну власт са законодавном скупштином у којој су главни сада били Жирондинци. Они су од својих присталица (само је Дантон био из редова Монтањара) оформили владу, која је у одређеној мери морала да изађе у сусред захтевима Монтањара. Сужене су личне слободе за противнике режима, уведена праћења и узимање таоца емиграната. У војску на фронтове су послати комесари са циљем да смене неподобне генерале, а паралелно комуна организује одбрану Париза, коме се пруске снаге приближавају. Дантон је фанатично позивао људе да сви устану на оружје и одбране Француску. Пре него што би се кренуло на Прусе и Аустријанце, ваљало је уништити унутрашњег непријатеља, који може у кључном тренутку да запуца згуза. Како су сви непријатељи (они које су санкилоти тако обележили) били по тамницама, требало их је само помлатити, што је и учињено почетком септембра. На изборима одржаним у јеку покоља победу су свуда осим у Паризу однели умерени револуционари, тј. десница. Жирондинци су опет имали више посланика од Монтањара, а гомила их је била неопредељена. 20. септембра су Французи предвођени Димуријеом и Келерманом однели психолошки значајну победу код Валмија на д Брауншвајговим трупама. Сутрадан, 21. септембра је у Паризу сазвана нова скупштина, Конвент, са задатком да измени устав. Истог дана је свечано проглашена република. Ипак, срећа је кратко трајала, а две стране су се поново свађале око питања приватне својине, јер је из редова Монтањара било све више чисто комуњарских захтева. Жирондинци су издејствовали закон о осуди оних који позивају на линч и немире, желећи да удаље вође Монтањара: Мару, Дантона и Робеспјера. За узврат су били од стране истих уклоњени из Јакобинског клуба. Када су Жирондинци позвали војску у Париз да их заштити од терора санкилота, Мара је војнике убедио у своју правоверност, и војска се побратимила са масама. Жирондинци су све више губили подршку неутралних посланика у Конвенту. Јакобинци су упорно хтели да прогурају суђење краљу и краљици за велеиздају, а Жирондинци су то покушавали да одгоде. Ипак, када се у Тиљерију открила тајна преписка краљевског пара са дворовима, доказа за велеиздају је било вишенего довољно. Како је већина посланика гласала за смрт гиљотином, Луј 16. је гиљотиниран 21. јануара 1793. Француска војска је након Валмија незадрживо напредовала. Не само да је непријатељ истеран из Француске, него се дошло и до Франкфурта. Димурије је након победе код Жемапа 6. новембра 1792. истерао аустријске трупе из Белгије. Жирондинци су ове успехе брзо искористили да, до јуче одбрамбени рат, прогласе борбом за излазак

Француске на природне границе – ушће Рајне. У фебруару је објављен рат Британији, а у марту Шпанији. Против Француске се образује Прва коалиција, а револуционарна војска почиње да бележи поразе. Димурије је поражен у бици код Нервиндена 18. марта, и након тога се он уместо вођењу рата против непријатеља окреће плану за свргавање режима. Димуријеа је подржао и Дантон, али када је овај генерал оптужен од Конвента за велеиздају и приморан да побегне Аустријанцима 4. априла, Дантон се демагошким говором извукао и пришљамчио Монтањарима. Много опаснији од Димуријеве побуне био је устанак сељака у Вандеји од 10. марта, који је био само део ескалације незадовољства у земљи владавином Жирондинаца. Конвент није озбиљно схватао ову побуну, иза које су у ствари стајале јаке контрареволуционарне снаге. Побуна је угушена тек у мају када је за то одвојено тридесет хиљада људи, а сличних побуна је било и на другим местима. У Конвенту Монтањари, који организују главни отпор овим побунама, добијају све више присталица. 5. априла је основан Одбор јавног спаса, а на подстицај Монтањара нешто касније и Одбор јавне безбедности и Револуционарни суд. Ови одбори су коришћени за елиминацију свих евентуалних противника револуције, што је за Жирондинце било претерано. Они оформљују комисију од дванаест чланова која је требало да оптужи најистакнутије Јакобинце за побуну против Конвента. Што су хтели, то су и добили. Вође Јакобинаца су заиста успалиле париску руљу и побуном од 29. маја до 2. јуна приморали Конвент да повуче све мере против њих, и да донесе низ социјалних мера. У будуће Конвент контролише пролетаријат. Почела је Јакобинска диктатура.У почетку Јакобинци нису били осветнички расположени према збаченим Жирондинцима, али се ствар мења када они почну да широм Француске организују антијакобински покрет – федералистичка буна. Робеспијер је тада формулисао правац деловања: треба народ надахнути идејама републике, и усмерити их против буржуја. Ове његове мере је усвојио Конвент, а затим и Одбор јавног спаса. Јакобинци доносе аграрне законе којима: 1. продају преосталу племићку земљу ситним сељацима и безземљашима; 2. деле по домаћинствима општинску земљу; 3. укидају сва дуговања сељака према бившим феудалцима. Донет је и нови устав, којим су потврђене дотадашње слободе, али је власт, по Русоовом моделу, била сва у рукама скупштине, коју би бирали сви пунолетни грађани. Овај устав је имао више симболичку вредност, и никад се није применио у пракси. Одбор јавног спаса је поново изабран, а овај пут главну улогу у њему има Максимилијан Робеспијер, и он ће повести одлучну борбу проти противника револуције. Отпор Жирондинаца је сломљен до септембра, пошто су Јакобинци понудили народу амнестију ако напусте побуњенике. Жирондинци су у свом очају чак предали Енглезима луку Тулон са нешто бродова. Одбору јавног спаса су додељена много већа овлашћења, као што је контрола над Одбором јавне безбедности, и издавање налога за хапшење. Требало се окренути сузбијању непријатељских војски, које су напредовале. Ипак, стабилност Јакобинаца угрожавали су припадници екстремне левице бесни и Ебертисти. Први су похапшени и погубљени, док је у циљу сузбијања других, који су деловали на нешто непосреднији начин, донет закон о сумњивима. Сада се требало посветити јачању војске. У одбор јавног спаса је доведено много стручњака из свих области, а најважнији је био војни стратег Лазар Карно. Армије ће се очистити од неподобних официра, добровољачке и редовне трупе ће се спојити у компактну целину, а сведруштвене снаге ће бити мобилисане ради снабдевања армије. Од септембра Французи почињу да бележе победе, а након битке код Ватињија, 16.-октобра, почиње повлачење непријатеља са тла Француске. Терор на унутрашњем плану се још више појачава, а мета су противници револуције, богаташи, зеленаши и монополисти, али уз њих и свако други ко тако делује. Проблеми са ценама проузроковали су несташицу робе, глад и уличне немире. Одбор јавног спаса постаје најзначајнија институција, пошто је Конвент потпуно очишћен од Жирондинаца, и само прихвата већ донете одлуке. Под притиском левих Јакобинаца се уводе нове мере

против цркве, уводи се нови календар, који рачуна време од револуције, а у коме се месеци деле на декаде. Поред левих Ебертиста, који су стално успаљивали сиродињу против Робеспијера, десни Дантоновци су такође били у несугласици са центром странке, и залагали су се за мирење са Жирондинцима, али и за мир са страним силама. У марту 1794. је Еберт са својим присталицама покушао да изазове спонтану побуну, и револуционарни суд их је све метио на гиљотину. Крајем месеца су похапшени и Дантоновци, а убрзо је и њима организовано суђење и праведно декапитирање. Тако се центар Јакобинаца обрачунао са оба супарничка крила, а његова власт се до самог краја заснивала на чистом терору. Слободе су укидане једна по једна, а народ је све мање био присталица Јакобинаца. Унутрашњи терор имао је једну позитивну последицу – дисциплину у војсци. Французи су успели поново да изграде флоту у Бресту, а до краја јула 1794. су протерали све непријатеље из Француске и Белгије. У јуну и јулу почиње да се кује завера против Робеспијера, а вође су чланови Конвента и његови противници из редова Јакобинаца. Међу посланицима кружи фамозни списак од 32 људи које ће тиранин, наводно, гиљотинирати. Након пар неуспелих говора у Конвенту, у којима је отворено оптужио своје противнике, Робеспијер је свучен са говорнице и утамничен, заједно са Анријем, вођом народне гаре, Сен Жистом и другим присталицама. Команданти народне гарде одани Анрију и Робеспијеру их ослобађају и воде у општински дом, где Јакобинци настављају заседање, међутим, Барас окупља буржоаски настројен део гарде и са њима проваљује у Општински дом. Робеспијер је покушао да се убије, али је омануо, па је ухваћен. Сутрадан, он, његов брат, Анрио, Сен Жист, Кутон, и још седамнаест најистакнутијих му присталица, погубљени су без икаквог суђења. Тако је завршена Јакобинска диктатура, а почео је термидорски терор.Како су Јакобинци били сломљени, Одбор јавног спаса је изгубио добар део дотадашњих овлашћења, остајући претежно војно и дипломатско тело, а исто се десило и са Револуционарним судом. Највишу власт је поново имао Конвент, у коме су главну снагу чинили дотада неутрални посланици – баруштина. Прва и најважнија мера била је онемогућити повратак санкилота. Њихове преостале вође су ликвидиране, очишћени су из народне гарде, а Јакобински клуб је демолиран. У зиму 1794. су се у Конвент вратили преживели Жирондинци, а скупштина је склопила споразум са извесним контрареволуционарима из времена диктатуре. Такође, цркви су учињени извесни уступци. Укинуте су и јакобинске социјалне мере, реквизиција и максимирање цена, што је за кратко време довело до њиховог енормног пораста. Држава је почела да штампа велике количине новца, што је произвело инфлацију. Народ се масовно бунио на улицама Париза, а најдраматичнији догађај је била Преријалска побуна гладних маса. Одмах након побуне, Конвент је почео да се обрачунава са свим преосталим санкилотима, као могућим вођима нових немира. У градовима широм земље долази до масовних покоља затвореника. Конвент је решио да више не попушта монархистичким круговима, и убрзо је престао прогон санкилота. Новим уставом од 22. августа 1795. је враћено ограничено и посредно право гласа, а активним грађанима проглашени су они мушкарци који плаћају порез. Бирачи су могли да буду само они који имају неку непокретност или приходе. Оформљено је веће Пет стотина (скупштина), које је доносило законе и веће Старијих (сенат) који је одобравао законе. Извршну власт је имао колегиј од пет директора – Директоријум. Како је народ на референдуму потврдио устав, Конвент се распустио, и расписао изборе. Ипак, јебада је била у одредби коју су буржуји стручно додали, да у новом већу Пет стотина мора да буде 2/3 посланика Конвента. Тиме се онемогућавало нараслој монархистичкој струји да добије већину. На очигледну подвалу су монархисти реаговали побуном у сред Париза, која је изненадила и сам Конвент. Бараѕс је поново позван да угуши немире, а он је вођство над народном гардом поверио генералу Бонапарти, који је опколио побуњене четврти и сабивши све побуњенике у близину цркве Св. Рока, топовима их урнисао. Бонапарта је добио функцију команданта Париза, а Директоријум је спасао републику. Војни успеси се

настављају. Након Белгије, у француске руке прелази и Холандија, у којој се оснива Батавска република. Чланице Прве коалиције, почевши од Тосканског војводства, почињу да напуштају рат. 5. априла 1795. је пруски краљ Фридрих Вилхелм 2. морао да уговором о миру преда Француској подручије до леве обале Рајне. Миром у Хагу у мају исте године је Холандија прихватила окупацију, а пристала је и на територијалне уступке Француској, као и на плаћање ратне одштете. Шпанија је попустила миром у Базелу у јулу, када је Француској уступила свој део острва Сан Доминго. Енглези су покушали да у јуну изведу диверзију, искрцавши се код Киберона, и планирајући да се повежу са Вандејом. Ипак, трупе Лазара Оша су их поразиле, а Французи који су се непријатељу прикључили су погубљени по кратком поступку. У релативном миру (још је било трагова побуне у Вандеји) Термидорски конвент је сачекао новембар, када се конституисала нова законодавна скупштина Пет стотина. И поред војних успеха, земља је била у све тежој финансијској ситуацији. Држава је поново банкротирала 1796. а како би се исплате наставиле, директоријум је давао земљишне поседе у бесцење. Поново се уводи реквизиција, а донета је и одлука да се војска финансира из новоосвојених (ослобођених) области. Директоријум је угушио побуну у Вандеји, а затим и тзв. заверу једнаких, коју су повели Бабеф, Дарте и Буанароти, а која је била комунистички покрет. Након ове побуне ће се у скупштини повести преговори са умереним монархистима које води Бенжамин Костан, што ће резултирати тиме да су монархисти преовладали на изборима за скупштину у пролеће 1797. У Директоријум је убачен један монархиста, а скупштина је почела да подстиче контрареволуционарне покрете. Тројица републиканских чланова Директоријума, Барас, Ребел и Ла Ревелијер, склапају договор са генералима Ошом и Бонапартом да државним ударом онемогуће повратак монархије. У ноћи 3. на 4. септембар је војска избацила монархистичке посланике из скупштине, а убрзо су сви промонархисти протерани, похапшени, а неки и ликвидирани. 18. септембра је Наполеон у Кампоформију склопио мир са Аустријом, чиме је Прва коалиција и званично поражена. Наполеонова Италијанска армија је током 1796. нанизала победе по Италији. Након победе над армијом Пијемонта, Француској су од Сардинијске краљевине прикључене Савоја и Ница. Затим су код Лодија побеђени Аустријанци а Мантова је опседнута. Ово је из борбе одмах избацило снаге Папске државе, Парме и Модене као и Напуљске краљевине. Почетком 1797. је Наполеон освојио Мантову, поседе Папске државе, а ни појачања аустријске војске нису променила стање. Убрзо је заувек уништена република Венеција, да би се француска војска упутила преко Алпа право на Беч. У априлу су Аустријанци молили за мир, а Француска је добила протекторат над Белгијом,.над Ломбардијом (где је основана Цисалпинска република), док је њој Наполеон вратио подручије Венеције. Примирје у Леобену, а крајем године и Мир у Кампоформију, склопљени су без икаквог одобрења Директоријума, што је показало да војска у Француској почиње да има већу улогу од владе или скупштине. Други директоријум је владао стабилно првих месеци. Ипак, и њега је плашило јачање левих револуционара, па је убрзо дошло до новог државног удара. У марту 1798. су из скупштине избачени јакобински посланици као и пар ројалистичких. Ово је довело до преговора две потпуно супротстављене стране, усмерених против другог Директоријума. Добре жетве су спречиле веће социјалне немире. У јуну 1799. је веће Пет стотина натерало три члана Директоријума да поднесу оставку, а како је четврти отишао јер му је истекао мандат, требало је изабрати нове. Овај поступак, који је такође представљао државни удар, довео је на власт Бараса, Роже Дикоа, Сиејера и Гојеа, а нешто касније им се прикључио и један генерал. То је означило крај владе другог Директоријума. Ову владу обележило је још и стварање нових сателитских држава Француске, за шта је заслужан био генерал Бонапарта. Крајем 1797. су основане Лигурска и Цисалпинска република, почетком наредне године још и Римска и Хелветска република. Амбициозни Бонапарта је хтео да организује и напад на Британију, али је убрзо увидео да то није остварљиво. Ипак, није одустајао да

индиректно порази Британце, па је тражио од Директоријума да га пошаље на исток, где би се напали британски колонијални поседи. У мају 1798. је из Тулона кренула доброопремљена француска флота са око 30 хиљада војника, а одредиште им је био Египат. Директоријум није веровао у успех похода, и прижељкивао је да амбициозни генерал настрада у овој пустоловини, како не би правио проблеме у Француској. На путу за Египат је Наполеон уништио власт витезова Хоспиталаца на Малти. Искрцао се у Александрији 1. јула, а 23. јула је код Пирамида победио мамелучке најамнике. За то време, командант британске влоте, Хорације Нелсон, пок пловио јепо Медитерану у намери да нађе Наполеона, али је прво грешком отпловио до Гибралтара, да би затим отишао у Цариград. На послетку, 1. августа је Нелсон нашао Наполеонову флоту у луци Абукир, и уништио је. Наредне године ће Наполеон из Египта напасти Палестину и Сирију, али ће се његов поход завршити без успеха, а са много мртвих Француза. Уз Британију, а против Француске стају још и Турска, Тоскана и Напуљска краљевина. Сардинијска краљевина биће уништена, и на њеном месту ће нићи Партенопејска република, а нешто касније је покорена и Тоскана. Крајем 1798. су уз Британију стале и Русија и Аустрија, и тако је оформљена Друга коалиција против Француске. Коалиција је почетком 1799. имала успеха, а Французи су избачени из Цисалпинске и Римске републике, као и са десне обале Рајне. Иако је намера Друге коалиције да потпуно поразе Француску пропала, а напади Руса у Швајцарској, као и искрцавање Британаца у Холандији одбијено, ипак се није наслућивао крај рата. Народу је била потребна влада која ће обезбедити унутрашњу стабилност и спољни победнички мир. Међу члановима трећег Директоријума, Барасом, Сиејером и Дикоом, јавља се крајем 1799. идеја да у војсци пронађу подобног генерала за завођење чвршће власти у земљи, пошто Директоријум није уливао поверење ни левици, ни десници. У октобру се Бонапарта враћа у Француску, оставивши заменика у Каиру. Сиејер је одмах у њему препознао снагу која му је требала. Припремљен је државни удар за 10. новембар. Прво је скупштина измештена из Париза, под образложењем да је град у опасности. Затим су посланици натерани да промене устав, а када су се они побунили, војска их је растерала. Државни удар, који се по револуционарном календару датује у 18. бример, довео је на власт конзулат од три члана, који су чинили Сиејер, Роже Дико и генерал Бонапарта. Они су са две комисије приступили изради новог устава. Ово је значило стабилизацију револуције, а догађаји који следе ће њене тековине раширити Европом, с тим што то нико крајем те 1799. није уочавао. ЕВРОПСКЕ ЗЕМЉЕ У ДОБА РЕВОЛУЦИЈЕУ Британији у другој половини 18. века влада земљишна аристократија, лендлордови и џентри, а своју премоћ над већином буржоазије дугују изборном закону, који даје уско право гласа, и који фаворизује места у којима и нема правих представника народа, тј. трула места. Крајње конзервативни систем овог времена неће се мењати до 1832.а на срећу буржоазије, у интересу аристократије је било и развијање производње и трговине, па се цела земља развијала. У Енглеској је главни парламент, а влада му је одговорна. Ово стање ће у периоду од краја Седмогодишњег рата до почетка осамдесетих пореметити аутократија Џорџа 3. али ће парламент осујетити његово јачање, након што му је популарност опала услед губитка америчких колонија. На селу сељаци трпе због ограђивања, као и због убитачне конкуренције крупних поседа и све веће мануфактурне и индустријске производње ткачких производа. Револуција уздиже крупну буржоазију, повећава пролетаријат, заоштрава односе у друштву. 1782. на власт долази прва у низу кабинетских влада, а председник јој је Вилијем Пит млађи, који ће се отворити ка новим друштвеним снагама, тј. буржујима. Од тада су на власти Торијевци, мада крупних разлика у спољној политици нема. Пит није смео, мада је тео, да спроведе изборни закон, да га аристократија не би макла, али се виговска опозиција на челу са Џоном Фоксом залагала за то. Француска револуција је још више продубила јаз између опозиције и Торијеваца. Демократски и патриотски настројене струје у краљевини су

биле одушевљене, али је владајућа аристократија грчевито стала у осуду тих догађаја, и у очување свог положаја. Едмонд Берк, нови велики идеолог ове политике, и сам је прешао из редова Виговаца у ред Торијеваца. Неки демократски филозофи као Пристли и Прајс се залажу за демократске реформе, због чега их Берк оштро критикује у свом памфлету Размишљања о Француској револуцији. На то је реаговао други велики слободарски мислилац, Томас Пејн, који је јавно устао против Дома лордова и тираније богаташа, па је прогнан. Ипак, његова расправа названа Права човека ће постати основа бораца ове струје. У Британији почињу да се јављају ситна патриотска и пројакобинска удружења, али ће она, кад почне рат са Француском, бити ликвидирана, а Хабеас корпус акт ће се немилосрдно применити против свих неистомишљеника који оду предалеко. Народни немири су крунисани побуном у британској морнарици 1797. која је угушена погубљењем њеног вође Паркера, који се дрзнуо да прогласи Пловећу републику. Много озбиљнија буна долазила је из Ирске, а под вођством удружења Уједињени Ирци она је 1798. прерасла у велики сељачки (народни) устанак. У гушењу су помогли и Ирци протестанти (наранџасти) а биланс је 30 хиљада мртвих Ираца и губитак и оно мало аутономије за Ирску.У Белгији је владало јако антиреволуционарно расположење, након што су Димуријеве трупе заузеле ову, до тада Хабзбуршку провинцију. Анексионистичка политика Конвента допринела је отпору становништва, и бржем губитку Белгије у аустр. офанзиви 1793. Ипак, у време Јакобинске диктатуре ће Белгија поново бити освојена, овај пут темељно. Термидорски Конвент је крајем 1795. донео одлуку о анексији Белгије. 1798. тамо избија велика побуна, која ће бити угушена многим прогонима и убиствима. Ипак, тамошња буржоазија је делимично умирена продајом конфискованог црквеног земљишта. 1795. ће и Холандија бити претворена у Батавску републику, а две године касније ће на референдуму добити устав. Она ће такође бити верна Француској у наредном периоду. Швајцарска је такође захваћена револуцијом, а њу ће Француска анектирати 1793. ипак, након много окршаја на њеној територији и промена снага, миром у Кампоформију ће на њеном месту бити оформљена Хелветска република, док ће Женева, у којој је револуција сама избила паралелно са Француском, бити анектирана. У Немачкој се развија филозофска мисао. Кант спаја енглески емпиризам и француски рационализам, дајући теорију о модалитетима (човек не треба да се бави суштином ствари него њеним манифестацијама). Опште вредности које се налазе у човеку + искуство = сазнање. У годинама пред револуцију долази до уобличавања става о јединсственој националне души немачког народа (Хердер и Мозер). Италијом се шире пројакобински клубови и удружења, а до уласка Наполеона у Болоњу, у априлу 1796. већина покрета, као оних у Торину, Напуљу или самој Болоњи ће бити угушени. За три месеца је Наполеон потчинио Сардиниску и Напуљску краљевину, Парму и Модену, а са Ђеновом и Тосканом је имао склопљен мир. Конвент је од територија око Фераре и Мантове, које ће Наполеон затим освојити, образовао Циспаданску републику. Наредне године ће Наполеон узети кројење италије у своје руке, па ће од одузетих аустријских и венецијанских поседа оформити Цисалпинску републику, са центром у Милану. Миром у Леобену је договорио са Аустријом поделу Венеције, а пошто ју је ликвидирао као државу, Наполеон је запосео Јонска острва. У фебруару 1808. су французи уз помоћ тамошњих патриота успоставили и републику у Папској Држави, а папа је склоњен. Крајем године се напад напуљских трупа предвођених аустријским генералом Маком претворио у француску инвазију и ове краљевине, и образовање Партенопејске републике. У исто време, тј. почетком 1809. Пијемонт, из кога је генерал Жубер истерао савојску династију, је припојен Француској. И Тоскана је 1809. окупирана, Фердинанд је отишао за Беч, а папа Пије 6., који се ту склонио после пада његове државе, био је ухваћен, и убрзо је умро. У то време се оснива Црна лига, друштво слично карбонарима, залаже се за ослобођење и уједињење.

Русија се у другој половини 18. века развија, спољна трговина расте три пута, а то доприноси јачању буржоазије. Ипак, земља остаје већински аграрна, а положај сељака се временом још погоршава. Око 40% сељака су слободни или државни, који плаћају глобу, док су остали укмећени, са обавезом кулука, и јако лошим животним условима. Након сељачке побуне Пугачова 1773/5 царица Катарина 2. спроводи мере централизације и додатног јачања племства. Она је била владар надахнут просветитељским идејама Монтескијеа и Волтера. Како је покушај а се земља уреди 1767. пропао због неслоге чланова саветодавне комисије, Катарина је 1775. решила да сама донесе све што треба. Према закону о управљању царством, земља је подељена на 50 губернија. Губернатор је био војно-цивилни заповедник, постављан директно од цара, а извесну самоуправу имали су само градови који би добили царичину повељу. Тако су до 1785. укинуте све адм. самосталне области у царству. На спољном плану је Русија играла кључну улогу у Првој подели Пољске 1772. а у рату са Турском 1768-1774. ће Русија добити слободу пловидбе Црним Морем, као и луке. Ратом са Турском из 1787-1791. ће Русија потврдити своју границу на Дњестру и добити град Очаков, а одупреће се и рату са Шведском. Катарина се прва противила Француској револуцији, али Русија неће бити у могућности да интервенише због ангажованости у Другој и Трећој подели Пољске 1792-1795. У Русији се забрањују масонска удружења, сваки и најмањи револуционарни покрет, а прогоне се и интелектуалци који позивају на промене, међу њима Радишчев и Новиков.ИСТОЧНО ПИТАЊЕОвај термин се први пут јавља у Грчкој револуцији 1822. То је проблем земаља на Балкану повезан са одузимањем турске власти са ових простора. Источно питање постаје актуелно након Великог бечког рата 1699. Русија преузима одлучујућу улогу у креирању источног питања од Кучук Кајнавџиског мира 1774. а са њом и Аустрија. Две силе склапају дефанзивни савез 1781. који ће битит темељ за даље преговоре о комадању Турске. Катарина 2. је Јосифу 2. и знела свој чувени план, тзв. Грчки пројект, према коме би се на Балкану васпоставило Грчко царство са центром у Цариграду, а њеним унуком на том престолу. Од територија Бесарабије, Влашке и Молдавије би се створила држава Дакија са хришћанским владарем, а Аустрија се изборила да њој припадну области уз ток Дунава, Балкан западно од линије Београд река Дрим (замишљена линија), као и Далмација са градовима. За овај суманути план ниједна друга сила у Европи није била заинтересована, а Британија је чак била и јако против. Русија је на Криму, који је анектирала 1783. почела војне припреме за акцију. Ипак, Турска је предухитрила два трунтава савезника и прва им објавила рат 1787. У борбама наредне четири године обе силе урадиће једно велико НИШТА, а највећу цену њихових мегаломанских идеја ће платити луди Срби, који су мислили да је ту неко дошо њих да ослобађа. Када је Француска окупирала Јонска острва 1797. у контакт са идејама револуције долазе и Грци. Њихови покрети у Анкони, и у Беу, који води Константин Ригас, залажу се за ослобођење Грка и стварање њихове уједињене државе у Малој Азији и Европи. Ригаса ће исте године ухапсити аустријске власти, а пошто је испоручен београском паши, задављен је у кули Небојша.

Није било недоумица да ли ће Конзулат повести земљу назад у монархију, пошто су сва тројица конзула већ исказали своје антимонархистичко опредељење, нарочито Бонапарта. Народ је идаље желео само унутрашње спокојство и спољни победнички мир. У остатку Европе је ново уређење Француске изазвало јако мало интересовања, и мислило се да ће ова влада пасти подједнако брзо као и претходне. Бонапарту су нарочито мало ценили Енглези, који су га памтили по својим победама код Абукира и у Сирији.Ево нешто о Наполеону:

Рођен је У Ајачију на Корзици од оца Шарија, по професији адвоката, мајке Летиције (домаћица), и као друго од осморо деце. 1779. је уписао војну академију у Паризу. Школу је завршио 1785. након чега је наставио усавршавање у Валансу, а показао се нарочито даровит у артиљерији. Након тога неко време проводи са породицом, да би онда био распоређен у гарнизон у близини Дижона. Иако окружен децом богаташа, иако и сам дете племића, Наполеон је био сиротиња, па је зато желео паре и славу, а кад већ није имао пара да троши, он је читао просветитељске филозофе. Пише неке књиге у којима се јада судбини да му је досадно по систему: Живот ми је п.чк.н дим, не знам шта да радим с њим. У тај час избија револуција, и млади Бонапарта види своју шансу, али не у Паризу, него у родном Ајачију. Са братом Жозефом стаје на чело националног покрета Корзике, и бори се за приближавање Корзике Француској (формално је ово острво део Француске од 1768). Сукобљава се са сепаратистичким и контрареволуционарним покретом који води Паоли. 1792. бива позван у своју јединицу, јер Француска креће у рат са целим светом, али не одлази на фронт, већ у Париз. Тамо је Наполеон био сведок обарања Луја 16. али га то није импресионирало, и искористио је прву слободну прилику да се врати на Корзику, где је Паоли отворено радио на одцепљењу. Француска је тада већ била у рату са Сардинијском краљевином, па је вероватноћа за тиме била све већа. Ипак, Наполеон се у мају 1795. са породицом склања са Корзике, која више није била сигурно место за њих. Побегли су у Тулон, а кућа у Ајачију им је разорена. Како је у то време владала подела на владајуће Монтањаре и федералисте, који су спремали буну, Наполеон се приклонио владајућима, а крајем године је поново позван у војску. Од тада га Јакобинци користе за гушење побуна по земљи, а каснија освајања смо већ видели.Тако се Наполеон развио у човека који има волтерове визије владаоца, који воли да размишља и планира реално, и који највеће поверење има у оружану силу. Иако је одржао тековине револуције, и био на страни левице, он никад није био револуционар. Конзулат је уз јако малу (симболичну) помоћ двеју комисија за месец дана завршио нови устав. Он је био најкраћи до тада, и вођен девизом. Ауторитет долази одозго, а послушност одоздо. Највећа овлашћења је имао Први конзул, који је имао извршну и законодавну власт, а друга два конзула су му били саветници. Законе је прво разматрао трибунат, да би закон прихватило или одбило (ако сме) Законодавно тело. Постојао је и Сенат, чија улога је била да чува устав и да коментарише одлуке конзула, а чланови су му бирани доживотно. Поред свега је постојала и представничка скупштина, коју су бирали сви пунолетни грађани, с тим што је процедура избора била јако замршена, и подељена у кантонске, департманске и опште изборе. Владу је чинило десетак министара, али су сви били само извршиоци Првог конзула за различите ресоре, док се он саветовао само са Државним саветом, у кога је увео стручњаке из разних области. Судство више није било независно, јер су судије бирали државни чиновници. Ванредни трибунал, посебни полицијски орган, имао је овлашћења да пресуђује без суда и истерује људе из земље. Заведено је систематско и строго надзирано скупљање пореза, а ливра ће бити замењена франком. 1800. ће Наполеон основати и Француску државну банку. Просветна реформа је унапредила средње и високе школе, оснивају се колажи и лицеји, а 1808. и Царски универзитет. 11. маја 1804. је усвојен Наполеонов кодекс, који је уобличио тим тада водећих правника у земљи. Он је озваничио све тековине Француске револуције и у томе је његов светски значај. Ипак, ово је у доба Наполеона била формалност, јер је већина прокламованих слобода била кршена строгим режимом. Иако не решава неке битне ствари, као равноправност жена, укидање робства у колонијама или законско решење најамног рада, овај законодавни акт је најпрогресивнији у Европи до тада. Унутрашњу стабилност је Наполеон постигао комбинацијом преговора и силе. Прво се измирио са делом ројалиста, а малобројне који су пружали отпор је пострељао. Претенденту на престо, грофу од Провансе је поручио да не помишља на то да се врати на престо. Након неуспелог атентата на њега, Наполеон

је почетком 1800. прогнао на Сејшеле сто најистакнутијих Јакобинаца. Временом се испоставило да су за атентат криви ројалисти, па их је он уништио до почетка 1801. Како би решио верске проблеме, Наполеон је са папом Пијем 7. 16. јула 1801. склопио конкордат према коме су сви бискупи у Француској отпуштени, а нове је изабрао сам Наполеон, док их је инвеституирао папа. Много важније је то да је папа пристао на извршену продају црквене земље у Француској. Нешто касније ће бити решена и питања калвинистичке и лутеранске цркве, а и оне ће бити подвргнуто државној контроли, али и финансирању. Што се рата тиче, стали смо код руског пораза у Швајцарској. Након тога, нови цар, Павле 1. је извукао Русију из рата, у коме су остале Британија, Аустрија и Напуљ. Почетком 1800. је француска војска била опкољена у Ђенови и једва се држала. Наполеон је под своју команду узео новооформљену резерну армију, и са њом прешао планинске пределе Сен Бернар, и напао аустријске снаге с леђа. 14. јуна је дошло до одлучујуће битке код Маренга, а Наполеона је пропасти спасио генерал Дезе, који се самоиницијативно вратио са пута за Нови, и ударио непријатеља с бока у прави час. Обновљена је Цисалпинска република, а генерал Жубер је постављен за гувернера Пијемонта. Исте године, 3. децембра, генерал Моро је нанео аустријској војсци други тежак пораз код Хоенлиндена, након чега се Аустрија повукла из друге коалиције. Миром у Линевилу наредне године је Аустрија признала Цисалпинску републику, Папској држави и Тоскани је остављена самосталност, а Француској су шпански Бурбони (на власти у Тоскани) вратили Луизиану. Аустрија је такође прихватила и припајање Француској леве обале Рајне и Белгије. Недуго затим, друга коалиција се распала када је рат напустила и Напуљска краљевина. Како би везао руке усамљеним Енглезима, Наполеон је почеов даводи преговоре са САД, а са Шпанијом је склопио уговор против Португала, енглеске подгузне муве. На руку му је ишао и став Русије, која је створила лигу неутралних земаља са Пруском, Шведском и Данском. Павле се водио мишљу да, пошто буде проглашен за мајстора витезова Св. Јована на Малти, учврсти руски утицај у медитерану. Ипак, на њега ће бити извршен атентат, који ће помоћи Енглези, и он ће бити убивен 1801., а наследиће га Александар 1. Лига неутралних је разбијена када су Енглези извршили инвазију на Копенхаген. После пада кабинета Вилијема Пита млађег у фебруару 1801. створени су услови за преговоре са Наполеоном. Коначни мир је склопљен почетком 1802. у Амијену, а Британија је пристала да Француској врати све колоније које јој је одузела од 1789. а прихватила је и њен мир са Шпанијом. Малта, којом је поново управљао ред Св. Јована, добила је гаранције шест сила, а Египат је коначно враћен Турској. Посебним уговором са Турском је седам јонских острва добило аутономију у оквиру Турског царства. Наполеон је на плебисциту, који је сам организовао, од народа добио одобрење да се прогласи за доживотног конзула, што је сенат и озваничио уношењем у устав 3. августа 1802. Сада је конзул имао право да изабере наследника, имао је годишњу плату од 6 милиона франака, а његова жена, Жозефина, имала је дворске даме. Период мира је Наполеон искористио да повећа увозне царине на стране производе, и подстакнут од крупне буржоазије, наставио је да врши протекционизам француске привреде, највише на рачун британске робе. Користећи војни утицај, Наполеон је и другим земљама одређивао спољну трговину, опет на штету Британије. Његова колонијална политика, а нарочито однос према сестрињским републикама у суседству Француске није се допадала великим силама, али ни самим републикама. Цисалпинска република је преименована у Италијанску, а Наполеон се сам прогласио за њеног председника. И остале сателитске државе у Италији је третирао као територије потчињене Француској, а морао је и да шаље војску на побуњену Хелветску републику, од које је након тога створио Конфедерацију, а за председника јој је поставио свог генерала. 25. фебруара 1803. је Наполеон свечано озваничио акт на кога су пристале Аустрија, Русија и немачки раихстаг (морали су) о преуређењу немачких земаља. Овај уговор, донет са практичном

намером да обештети кнежеве који су остали без земље губитком леве обале Рајне, Укинуте су скоро све црквене кнежевине, осим реда Тефтонаца и Малтешког реда, као и архиепископије Маинц, чији поглавар Далберг, је постављен и за председника раихстага. Укинути су скоро сви слободни царски градови, гомила ситних сењерија и кнежевина, а све је подељено међу државама Баден, Баварска, Пруска, Аустрија и Хановер. Иако је Франц 2,. имао због овога више разлога од Енглеза да уђе у рат с Француском, ипак ће Џорџ 3. у марту прекинути дипломатске односе са Паризом, и то зато што су Енглези били категорични по питању њихове превласти на Малти. Почетком 1804. се Наполеон обрачунава са завереницима који долазе из иностранства, а који врбују незадовољне официре. Пишегри и Кадудал, њихови вођи, биће ухваћени и утамничени, као и генерал Моро, који ће се брзоплето прикључити завери. У овом обрачуну са ће режим ликвидирати и неке ројалисте, и невиног војводу од Ангиена. У овим месецима је ојачао положај шефа Наполеонове полиције, Жозефа Фушеа, бившег јакобинског терористе. Управо он је смислио генијалну идеју да се Наполеон прогласи за цара, како би се омогућила неуздрмана владавина дома Бонапарта. 18. маја 1804. је сенат одобрио овај чин, а како се народ већином изјаснио за (било је и њих доста против) 2. децембра се у Нотердаму крунисао за цара. У ствари, папа му је дао круну, па се он крунисао. Сада је, до јуче бедни корзикански дечко, био цар са годишњом циви-листом од 25 милиона франака, са двором и послугом, са буржоаским племством. Монархисти су се осећали преварено, републиканци нису могли да верују, а Наполеон је био срећан што је цар Француске, а не ђеновљанска фуњара, што је врло лако могло да му се деси. У првој години сукоба, 1803. ситне борбе су се водиле само око појединих колонија. 1804. Наполеон прави планове око превоза преко Ламанша војске око 150 хиљада људи. План је био готов до марта 1805. а до тада је и Шпанија већ била у рату на страни Француске. Енглеска, у којој се на власт вратио Вилијем Пит млађи, склопила је истовремено уговор са Александром 1. о савезу. У Булоњу је Наполеон гомилао трупе које је требало сплавовима превести у Британију. Идеја је била да флота генерала Вилнева одвуче Нелсонову флоту у Карибско море, па да онда јурне ка Европи и прва стигне у Ламанш, где би онда заградила пролаз и омогућила неометани прелаз француских трупа на острво. Због трутости Вилнева, као и неквалитету француске флоте, подухват је у јулу пропао. Енглеско-Руском савезу почињу да се прикључују, прво Аустрија, затим Напуљ, па онда Шведска. Бесни Наполеон је 16. септембра послао наређење Вилневу да се врати у луку Тулон, а генерал је већ знао шта га чека, пошто је усрао акцију века. Зато је 20. октобра насрнуо на Нелсонову флоту код рта Трафалгар. Француско-Шпанска флота је бројала 33 брода, док су Енглези имали 27, али бољих. У жестокој бици су Енглези уништили непријатеља, али су и сами рђаво прошли, а Нелсон је погинуо. За то време, војска која је планирана за инвазију Британије је послата да се супротстави надолазећем непријатељу. У Хановеру су се груписали Енглези, Швеђани и део Руса, у северној Италији и у Тиролу су били Аустријанци, а главнина руске војске је долазила из Галиције. 15. октобра је прво најебала аустријска армија под командом генерала Мака, која је разбијена код Улма на Дунаву. Овом победом је Пруска одвраћена од уласка у Трећу коалицију. Још важније је било то да је пут ка Бечу сада био небрањен, и Наполеон је у њ ушао 13. новембра 1805. Ипак, ово се показало као недовољан успех, јер се жАустрија није предавала. Крајем новембра се код Брна груписала руско-аустријска војска од преко 100 хиљада људи а хитао им је Наполеон са око 75 хиљада (али бољих). До окршаја је дошло код места Аустерлиц (Славково) 2. децембра, Французи су бочним ударима коњице и концентричном топовском паљбом сатерали непријатеља на залеђено језеро, а онда су пуцали у лед. Шта ли је потом било? Урнисане руске трупе су се повукле, а Франц 2. је морао да пристане на мир који је склопљен 27. децембра у Пожуну. Франц се одрекао свих земаља у Италији и на јадранској обали, као и немачких земаља. Прве су припојене Италијанској републици, а

друге раздељене Баварској, Винтербергу и Бадену за њихово послушно држање у сукобу. Свето римско царство је престало да постоји, а аустријски војвода је постао аустријски цар Франц 1. Наполеонов брат Жозеф је са трупама ушао у Напуљ, поставши владар ове краљевине, а његов пасторак је постао владар Италијанског вицекраљевства. Како би ојачао позиције према Русији, Наполеон је 1806. створио Раинску конфедерацију у коју су ушли Баварска, Винтерберг, Баден, новоосновано војводство Берг и још мањих држава, а сам се прогласио протектором конфедерације. Конфедерацији ће до краја године прићи и Саксонија. Руси и Енглези су морали да пронађу новог савезника, пошто су остали били елиминисани, а добили су га у пруском краљу Фридриху Вилхелму 2. Он је исте године ушао у Четврту коалицију, доносећи енглеским, руским и шведским трупама својих 200 хиљада војника. Пруска је рат објавила 6. октобра 1806. а већ 14. октобра су њене армије разбијене код Јене и Ауерштата. Погинуло је, или избачено из рата, преко 40 хиљада Пруса, а заплењено 200 топова и друге ратне опреме. Наполеон је ушао у Берлин, али се Пруска није предавала, и уздајући се у руску помоћ наставила рат. Наполеон је био одлучан да први нападне па је пошао непријатељу у сусрет. У фебруару 1807. су се француска и руско-пруска војска, после дугих марширања по снегу и блату, судариле код места Пројсиш Ајлау, и ту су се гадно пошибали (укупан број погинулих око 45 хиљада). Како су Пруси одбили Наполеонов мировни предлог, борбе су настављене. Французи запоседају Данцинг, а у јуну растурају Русе код Фридланда. После овога се Русија повлачи из рата, не због војног слома, већ због притиска дворских кругова на цара. 7. и 9. јула је са Русијом и Пруском у Тилзиту склопљен мир. Пруска је имало да најебе: прво, јер се курчила кад јој време није; друго, да не би то покушала поново; треће; јер се Наполеону могло да јој ради шта оће. Одузете су јој све области које је добила деобом Пољске, као и све земље до леве обале Лабе. Морала је да плати огромну ратну одштету а док се то нје деси, била је окупирана од. Од територија западно од Елбе је формирана краљевина Вестфалија, а од пољских територија Варшавско војводство, које је прикључено Саксонији. Русија се обавезала да ће напустити Јонска острва и Боку Которску, које су у међувремену освојили, а Александар 1. је склопио и савез са Наполеоном, који је подразумевао: да ће Русија закључити мир са Турском и евакуисати Влашку и Молдавију; да ће посредовати у евентуалним мировним преговорима Француске са Британијом; да ће интересне сфере двеју земаља раздвајати река Висла; да ће Русија учествовати у континенталној блокади Енглеске. Још од 1803. Британија врши блокаду обала Француске и њених савезника и плени њихове бродове, а Наполеон блокира увоз британске робе у Француску и савезничке луке. 21. новембра 1806. Берлинским актом он озваничава континенталну блокаду, којом потпуно забрањује увоз британске робе у Европу. Ипак, ово се није односило на скандинавске земље, а ни на Турску. Овом блокадом не само да је спречен увоз британске робе, него је и сваки држављанин Британије на тлу Европе проглашен за ратног заробљеника. Британија је појачала блокаду обала, онемогућујући допремање робе из прекоморских колонија Француске, Шпаније, Португала, и других. Увела је и пропис да у европске луке може да сврати само брод који пре тогаа дође у Енглеску и плати силан порез, иначе ће бити опљачкан. Наполеон је одговорио доношењем два декрета према којима се сваки брод који је био у британској луци, или који је примио на палубу британске царинике третира као британски, а цинкароши који помогну у утврђивању тога ће добити награду кад се исти брод похара. Британија почиње да осећа озбиљније последице блокаде након Тилзитског мира, када поражена Европа почиње да оштрије примењује Наполеонове мере. Ипак, најтежи ударац Британији није нанела ЖФранцуска него САд. Конгрес је 1807. резигниран британским и француским забранама, донео одлуку о забрани пловидбе својих бродова у стране луке без дозволе председника, а убрзо је забрањен и увоз британске робе у САД. Португалија се једина нашла паметна да игнорише поморску блокаду, а када јој је Наполеон половином 1807. упутио ултиматум са захтевом да објави рат Британији, она је одбила. Зато је Наполеон

са Шпанијом склопио уговор у Фонтемблоу о деоби Португала. Француска војска је крајем новембра промарширала кроз Шпанију и ушла у Португал. Ствар је деловала сређено, али су у Шпанији настали проблеми. Премијер Годој је оптужен да је земљу продао Французима, а незадовољство народа је искористио престолонаследник Фердинанд да се прогура на власт. У марту 1808. избија устанак који Фердинанда доводи на власт уместо краља Карла 4., који зове француску војску, која упада у Шпанију. Народ избацује Французе из Мадрида, а Наполеон зове обе стране на преговоре којима сам арбитрира. Након састанчења је Наполеон одлучио да престо да свом брату Жозефу, а генерала Миру, који је водио трупе у Шпанији је послао на упражњен престо Напуљске краљевине. У исто време је Тоскана прикључена Француској, како би се контролисала лука Ливорно. Уговором у Фонтемблоу је краљици Тоскане (Етрурској краљици) обећана компензација у Португалу, али је она невиђено издувала за то. И папа је принуђен да прими … француске трупе у ду … ховној својој држави, а то је било важно због контроле луке Чивита Векија. Француској је прикључена и Парма. У време првих продора француских армија ван граница Француске народи околних земаља и области су са надом очекивали ослобођење од својих господара, а отпор револуцији пружали су хладни најамници. Сада све више отпор почињу да пружају ватрени националисти, које уједињује мржња према страном непријатељу тј. Француској, од које су те идеје и покупили. У Шпанији је то + криза привреде изазвана наметнутом блокадом + агитација католичке цркве изазвало жесток отпор. 1808. се земљом нижу устанци на све стране. Побуњеничке хунте организују отпор а прикључују им се и снаге регуларне шпанске краљевске војске. Контактира се са Енглезима који шаљу експедициони корпус под командом Артура Велслија. Жозеф са једном армијом стиже у Мадрид 20. јула, и то једва, а сутрадан друга француска армија под командом генерала Дипона бива поражена код Бајлена. Овај неуспех је далеко одјекнуо као највећи пораз Наполеона после Трафалгара. Велсли се већ 1. августа искрцао у близини Лисабона, Изнервиран оваквоим развојем догађаја, Наполеон је скупио војску од 150 хиљада људи и протутњао кроз Шпанију, а почетком децембра је био у Мадриду, где је вратио брата на престо. Наредне године ће угушити све веће центре отпора, али ће француска влада у Шпанији до краја остати несигурна и са притајеним отпором становништва. У остатку Европе се шпански и португалски отпор гледа са одобравањем и тражи се шанса за сличне акције. У Пруској се оснивају тугебунди – револуционарна патриотска друштва која успаљују народ против освајача тиранина, али сама Пруска није способна за војно ангажовање. У време најтежих борби у Шпанији, Наполеон предлаже Александру 1. деобу Турске у којој би учествовала и Аустрија. Наполеон је издејствовао састанак у Ерфурту како би Александра приморао на овај савез, али је Талејран, Наполеонов доскорашњи министар иностраних послова, оцинкарио Русу све намере Наполеона. На крају руски цар није пристао ни да евакуише Влашку и Молдавију, ни да дели Турску са Француском, ни да подржи Наполеона у рату са Аустријом (о чему је Талејран обавестио Метерниха), а Наполеон је моран да евакуише Варшавско војводство. Аустрија је крајем 1808. имала стратешки гледано идеалне услове за згузи Наполеона. Фалила јој је само једна ситница ПАРЕ! Енглези нису хтели да дају ништа, Пруси нису имали и да су хтели, па се припрема напада одужила до априла 1809. када се Наполеон већ увелико вратио из Шпаније. Чувши да Аустрија оће да га нападне, Наполеон се спремио, и са 300 хиљада војника напао први. Аустрији су помагали само устаници у Тиролу, три пруска одреда Хусара смрти и Енглези (морално). 22. априла је аустријска војска тучена код Екмила на Дунаву, а у мају је Наполеон поново пишао у Шембрунском врту. Аустријска војска је направила тактичку предност када је срушила мостове на Дунаву, али је почетком јула Наполеон прешао реку и победио у бици код Ваграма. Аустријанци потписују примирје, уздајући се у помоћ Енглеза (боље да су се уздали у помоћ северноамеричких гризли медведа). Енглези су искрцали један одред у Холандији, али нису очелкивали да ће министар

полиције Фуше мобилисати јуначку белгијску војску, која ће Енглезе послати одакле су и дошли. Аустрији није било спаса. Мир склопљен у Шембруну 14. октобра 1809. одузете су јој: део Галиције са Краковом (припојен Варшавском војводству), други део Галицје (припојен Русији), Салцбург (припојен Баварској), Хрватска, Словенија, Истра (припојене Далмацији твориле су Илирске провинције). Илирским провинцијама, које су прикључене директно Француској, управљао је маршал Мармон, а Краљевини Италији је као компензација за Истру и Далмацију дат Јужни Тирол. У Ломбардији, конкретно местима Марке и Мантова, избијају у овом периоду сељачке побуне, које подстичу ватрени националисти. Од 1806. се у Калабрији јавља карбонарски покрет. То су млади патриоти који се залажу за ослобођење од тирана и уједињење. Организовање гериле у овим крајевима помогао је и Џон Стјуарт, који се са својим војницима једно време борио против Француза. Наполеон је, да би успоставио јачу контролу над Италијом, у јулу 1809. прикључио Француској и окупирану Папску државу, назвавши је Лацијум. Папа га је екскомуницирао, а Наполеон га је дислоцирао (у творза). Континентална блокада је доживела свој неуспех у години 1809. САД су скинуле забрану трговања са британијомм, Шпанија већ одавно није ни поштовала забрану, скандинавске земље су шверцовале ко блесаве, а Холандија, Берг и друге земље севера нису се буниле да примају неутралне бродове са британском робом. Бесни Наполеон је због тога све ове земље анектирао, збацивши њихове управитеље (у Вестфалији и Холандији су му владала рођена браћа). Тако је Наполеон проширио своје царство на две трећине Европе. 1810. Шведска, која је у рату са Русијом нешто раније изгубила Финску, склапа савез са Наполеоном, а шведска скупштина бира његовог генерала за наследника престола. Данска је већ била у савезу против Енглеза, и спроводила је блокаду. Наполеон се исте године оженио ћерком цара Франца 1. Маријом Луизом, пошто му Жозефина није дала порода. Нова жена му је родиласина, Наполеона 2. Тако је Наполеон, потстакнут личном амбицијом и помогнут француском буржоазијом, створио огромно и не много функционално царство. Није решио проблем са Британијом, а и односи са Русијом су се хладили. Поред тога, у царству су јачали патриотски покрети за ослобођењем и уједињењем потчињених народа. Енглеска:У последњој деценији 18. века Британија убрзано напредује:Лондон – свилаБристол – шећерНорич – чешљана вунаЊу Касл – угаљ и стаклоБирнингем – угаљ и металургија (оружје)Глазгов – металургија и ткачка индустријаЛиверпул и Манчестер – ткачка индустријаВелс – сирово гвожђеБританија увози сировине: памук, сирову вуну, дрвну грађу, свилу, а извози готове производе, највише у колоније и остатак света, затим у Европу, па у САД. Процес ограђивања земљишта због узгајања оваца је знатно смањио обрадиве површине, па се често увозе и житарице. Британске финансије се темеље на јакој привреди, има доста банака на челу са Националном банком, и поред дугова не запада у кризу. Прогрес је резервисан само за земљишну аристократију и скоројевићјку индустријску буржоазију. Средњег слоја има сразмерно мало, а гомила је градске сиротиње. Лудисти – пролетери који уништавају машине. Почетком века се у Британији крупна буржоазија удружује да би заштитила свој монопол. Адинктонова влада склапа Амијенски мир, затим укида извесне порезе што иде на руку богатих. Буџет је почео да се доноси сваке године, а војска је смањена. Ово се није свидело ратоборним торијевцима, који су у Наполеону видели експанзионистичког скоројевића. Адинктон је поново увео закон о доходку који је раније укинуо, што га је дефинитивно коштало власти. Пит се враћа на власт и

покреће рат до истраге. Након Питове изненадне смрти у Британији кратко влада коалициона влада свих талената, али се она распада смрћу водећег виговца, Џона Фокса. Након овога Торијевци поново формирају владу и жесток рат се наставља. Сабор немачких држава је уз велику интервенцију Наполеона донео 1803. сагласност о прекрајању карте Немачке. Највећу корист су имале кнежевине Баден, Баварска и Вирнтерберг. Баден ће бити проглашен великим војводством 1805. друге две кнежевине ће бити уздигнуте на ниво краљевине, а све три ће бити тер. повећане на рачун црквених државица и других мањих творевина. Исто ће се десити и са Пруском, која ће добити знатне поседе у будућој Вестфалији. Далберг, архиепископ Маинца, биће премештен у Регензбург са титулом архиканцелара царства, а постаће и председник Раинске конфедерације. Пруска је уназађена Тилзитским миром, када ће јој бити одузети Хановер и Вестфалија, као и део Пољске. у пруској долази тада до мањих али значајних социјалних реформи првог министра Штаина, затим и његовог наследника Хартенберга. Овим мерама су сељаци ибуржоазија добили право куповине земљишта од племића, а сељаци су били мање лично зависни од господара. Хумболт оснива универзитет у Берлину. Војне реформе уводе наоружан народ који редовно иде на војне вежбе. То је претеча ландвехра из 1812. Аустрија се од Тилзита до Шембруна заносила идејом промена, а канцелар Стади је хтео да уводи народну војску, да промени систем управљања и смањи царска овлашћења, и још разне ствари. Франц 1. је одобрио само ово прво. У конзервативној Аустрији то није пролазило као у Пруској. Након пораза из 1809. о реформама више нема ни говора, а на место канцелара долази Метерних. Гомила старог чиновништва, војног кадра, са њима и надвојводе Карло и Јохан, губе утицај и положај. Метерних ће, да би земљу ојачао изнутра, донети мир на спољном плану, шлихтањем Наполеону, и сређивањем брака са Маријом Луизом. Аустрија ће заједно са Пруском дати војску за поход на Русију, али ће се чим Наполеону рђаво крене њихове армије повући из борбе, а њихове владе радити на одвајању немачких држава од Француске. Александар 1. је објавио да ће штитити интересе племства приликом доласка на престо. Ситне реформе које ће спровести његов тајни царски комитет, неће уздрмати интересе аристократије, а ни царски апсолутизам, али су биле значајне. Уведена су министарства, сенат је постао највиша судска установа земље, а цар је једним указом дао право племићима да кметове по жељи ослобађају и дају им земљу. Конзервативно руско племство је било и против оваквих, симболичких мера, а од за време руског ратовања против Француске није ни било простора за њих. Када је Александар 1. био близак са Наполеоном, напустиле су га присталице из тајног комитета, а то је значило да су реформе стале. Од 1809.и захлађења односа са Француском реформе се настављају, а води их Михаил Михаилович Сперански. Он је имао визију да уведе слободе за сељаке, изборе, думу која би имала зак. власт, владу која би имала извршну власт … Од свега му је само успело да уведе државни савет, који је у односу на цара имао консултативну улогу. Сперански је жестоко нападан од стране племства, а цар га је, кад се сукоб са Француском нставио, протерао из Петровграда. На спољном плану је настављена политика Катарине 2. Русија се проширила на Грузију и Финску. Александар се трудио да са Енглеском нема рђаве односе, а чиста ситуација му је требала јер је Русија поред рата са Наполеоном водила и рат са Турском од 1806. до 1812. са периодом примирја од 1807. до 1809. Након победа генерала Кутузова, Руси су Турској наметнули Букурештански мир, којим су се проширили до реке Прут, узевши Бесарабију. Влашка и Молдавија су остале турски вазали, а Србија је остала део Турске. Руско-Француски односи су се 1810. искварили, након што су Руси дигли увозне таксе на француске производе, и након што је Наполеон открио њихове агенте у Паризу. Поред тога, руска аристократија није могла да смисли Наполеона због континенталне блокада која им је наносила штету, као и због француског става према Варшавском војводству и према Балкану. Ствар је кулминирала када је Русија послала Наполеону

ултиматум да евакуише Пруску, као што је и био у обавези Тилзитским миром. Од тог тренутка Наполеон се спрема за рат, и шаље трупе у Источну Пруску и Варш. војводство. Почетком 1812. натерао је и Аустрију да му за поход да 30 хиљада војника, док је Пруска била обавезна на 20 хиљада. На крају је на Русију кренула армија од 470 хиљада људи са 1600 топова. Русија је чекала напад са исто толико топова, али је имала само око 200 хиљада људи, од којих нису сви били спремни да одма ступе у борбу. Њој је ишао на руку Букурештански мир са Турском од 22. маја, као и шведска неутралност, који јојје давао времена да се припреми. Већ на почетку напада неки истакнути људи руске политике, као Воронцов, амбасадор у Лондону, знали су да су Наполеонове шансе у вукојебинама бескрајне Русије јако мале. Цела Европа је чекала да се мегаломанске тежње овог скоројевића међу царевима разбију о руску сирову и огромну земљу. Руском армијом су командовали генерали Барклеј де Толи и Кутузов, који су делили исто мишљење, да ће француско дубоко увлачење у руску земљу пресећи њихове комуникације, и да ће их то по суровој зими уништити. Напад је почео 24. јуна 1812. преласком француских трупа преко реке Њемен. Првих дана продора је Наполеон одбио понуду Александра 1. о преговорима, јер је услов био да се француска војска повуче са руске земље. Руси су се константно повлачили ка Петровграду, недајући Наполеону коначну битку. У једном тренутку је он имао глас разума да се заустави де је стигао, и да учврсти власт на том делу, али се тај глас изгубио, па је наставио да гони Барклеја де Толија, који је спаљивао све за собом. Први окршај десио се код Смоленска крајем августа, када је армија коју је водио Багратион ушла у сукоб са Французима док је штитила одступницу главнине руске војске. Град је у бици уништен а било је много мртвих на обе стране. После овога је Багратион толико жестоко нападао стратегију де Толија, да га је цар на крају сменио и довео за команданта главне армије Михаила Иларионовича Кутузова. Овај лукави и храбри фелдмаршал је имао сличан план као и де Толи, па је наставио са повлачењем. У септембру се стигло и до Москве. Тада је Кутузов попустио разним кењарошима који нису хтели и Москву да предају пламену, па је одлучено да се прими битка. До окршаја је дошло код Бородина 7. септембра а битка је трајала 12 сати и била најкрвавија у Наполеоновој епохи. Французи су напали са око 120 хиљада људи (само толико им је остало услед марша кроз русију) и са око 500 топова. Руси су имали мало мање људи, али више топова. Погинуло је више од 50 хиљада људи на свакој страни (мало више Руса) али ни је дна страна није однела победу. Након битке је Кутузов наредио ново повлачење. Војска се пре 14. септембра повукла из Москве, водећи и становништво. Одреди паликућа требало је да запале цео град, тако да Французи, кад уђу с намером да нешто поједу, нађу липов к___ц. Наполеон је био пренеражен када га је сачекала пуста и спаљена Москва, али јбг. то су Руси, шашаво изгледа али он је ипак изгубио. Мало је блејао у Москви, па кад је видео да се Руси не зајебавају, кренуо је ка југу. Кутузов га је сачекао код села Малојарославац и након битке Французи се нису пробили. Ово је значило само једно, назад другари, и цркните сви. У повлачењу Французе су до краја године десетковали зима, месно становништво и партизански одреди, болес, као и Кутузов који је непријатеља гонио све време. Наполеон је на крају оставио своју армију и Похитао у Париз да види шта му је чинити. Из похода на Русију се живо вратило само 30 хиљада Француза. Наполеон је у зиму 1812. саставио нову армију од свеже мобилисаних 300 хиљада бораца, која је била неупоредиво лошија од оне претходне. Против њега је оформљена Шеста коалиција, у коју су ушле Британија, Русија, Аустрија, Пруска и други који су тежили ослобођељу од француске окупације. Током 1813. је Наполеон имао пар победа, код Тирпна и Дрездена, али је у Бици народа 16/18. октобра код Лајпцига био коначно поражен. На страну коалиције су тада прешле Саксонија и Шведска, а ускоро су и друге области царства почеле да отказују послушност. Војска Француске је била све исцрпљенија, а Талејран и сви око Наполеона су отворено помагали непријатељу. 31. марта су руски цар и пруски краљ ушли у Париз. Већ 2. априла је Талејран формирао привремену владу, а 28. априла

је Наполеону наређено да се самоизгна на средоземно острво Елбу, које му је дато као посед, уз пратњу од хиљаду војника. Царица мајка Марија Луиза је отишла са малим Наполеоном 2. у Аустрију, а у Француску се враћају Бурбони. У мају се на престо земље враћа Луј 18. а у јуну дарује земљи повељу са уставом. Тако је поново успостављена монархија, на разочарење реакционара, уставна. Али, 1. марта 1815. Наполеон се са својих хиљаду војника искрцава на обалу Француске. Упутио се ка греноблу, а успут је један генерал послат да га уништи искулирао наредбу, а други му је предао своју војску од 30 хиљада бораца. Тако је Бонапарта ушао у Гренобл, а креће ка Лиону. Онда Луј 18. шаље генерала Неја, који обећава да неће прећи на Наполеонову страну, али не издржа човек. Већ 15. марта је шоњави краљ Луј 18. дао петама ветра, а пет дана касније је Наполеон пишао са Тиљерија. Овај пут он размишља да мало ублажи државно уређење, како, али времена за такве ствари није имао, пошто се против њега ствара Седма коалиција. Његов министар, вечити Лазар Карно, предлаже стратегију одбране као из времена Јакобинске диктатуре, али војничина одбија, и бира отсудну битку. Отсудну битку је и добио 18. јуна код Ватерлоа, када су га поразили војвода Велинктон и Блихер. Наполеон абдицира и у јулу се предаје Енглезима који га на броду Белерофонт шаљу далеко, далеко, иза седам мора …

Антирационалистичке теорије – реакције антиреволуционарно расположених филозофа и мислилаца, критикују методе и продукте револуције, хвале прошла времена и славу коју брише нови поредак, полажу на традицију. Едмонд Берк се у одбрани традиције ослања на историју, док је Жозеф де Местр верски фанатичан. ф+. У Немачкој се ове теорије формулишу кроз ирационалну категорију народни дух, чији је творац Густав Хуго. Према њему, ваљани закони нису они које доноси појединац, него они које временом уобличи народска свест, која долази од духа. Један од закона који се овој ваљаности противе је и револуција. Георг Пухт у овом духу види божанско порекло, па велича монархију.

Након Бечког конгреса у Европи се јавља конституционализам – споразумно владање монарха, који поштује права буржоазије. Племство задржава утицај у војсци и дипломатији, а остале сфере руштва запоседају грађани. Бечки конгрес се састао с јесени 1814. а присуствовало је 200 званица из свих европских земаља осим Турске. Сви, па и Талејран, француски представник, били су против револуције и њених тековина. Мото у коме су доношене одлуке је био легитимизам и равнотежа. Водећу реч воде Александар 1. Метерних, Кеслери, Талејран, Харденберг. Иако су се четири силе у Шамону договориле да Француској наметну своје одлуке, Талејран је током конгреса искористио благу подељеност Русије и Пруске с једне и Аустрије и Британије са друге стране, и тако себи створио маневарског простора. Већина разговора се води по баловима, представама, гала вечерама, они се зајебавају и кроје Европу. Александар 1. и министар му Неселроде имају план да прошире руски утицај на скоро освојене Финску и Бесарабију, као и на Варшавско војводство. Да би то остварио, Аца је мислио да да Пољацима устав у оквиру Русије, а Пруску би обештетио припајањем Саксоније. Кестлерију је био циљ да од Европе добије потврду за све колоније што су Енглези марнули Француској за време рата, као и да Француску додатно ослаби стварањем тампон држава око ње. Метерниху је био циљ да одржи снагу шареног царства, да учврсти аустријски утицај у разједињеној Немачкој, и да јој припоји што већи део Италије. У то мсмислу је био противник јачања Пруске и Русије. Пруска је имала јасне захтеве: Саксонију и Раинску област. У јануару 1815. су Британија, Француска и Аустрија чак склопиле и договор да не дозволе спровођење Пруских и Руских интереса. Наполеонов повратак је охладио усијане крунисане главе, па су се они дозвали памети, и неколико дана пре Ватерлоа склопили коначну, за све прихватљиву верзију уговора. Француска је враћена у границе из 1790. На северу, Белгија јој је

одузета и припојена Холандији, творећи са њом и војводством Луксембург краљевину Низоземску, са краљем Виљемом Оранским. Немачка је идаље била подељена, али сада у само 34 државе и 4 слободна краљевска града. Немачке државе су биле повезане заједничком скупштином – бундестаг, а председавале су највеће силе: Аустрија, Пруска, Саксонија, Баварска, Вирнтерберг, Вестфалија. Овај Немачки савез, коме је формално главна била Аустрија, требало је да задржи евентуални повратак револуције из Француске. Швајцарска је подељена у 22 кантона и одређена јој је вечита неутралност. Италија је остала разједињена, а Аустрија је загосподарила областима Ломбардија и Венеција (са балканским поседима). Такође, Тосканом, Пармом и Моденом су завладали принчеви и принцезе из дома Хабзбург: Фердинанд, Марија Луиза и Франц. У јужној италији су обновљене Папска држава и Напуљска краљевина (Краљевина двеју Сицилија), а независност је добила Сардинијска краљевина Пијемонт (поред ове две области у њу улазе и Савоја и Ђенова). Аустрија је добила део Галиције, а за узврат је Русија добила остатак Пољске, а прихваћена су и проширења у Финској. британија је поред колонија добила и острво Малту, Норвешка је одузета Данској и припојена Шведској. Тако је овај балски поспрдни сабор раскомадао европу како се дигло ком цару, потпуно негирајући права народа на било шта. 26. септембра исте године су се три хришћанска владара, вођени све самим врлинама, заклели да ће у савезу штитити исте. Иза ових максима,л које је бацао руски мистични цар Александар 1., крије се савез Русије, Аустрије и Пруске, под називом Света алијанса, а са реалним циљем да гуши по свету покрете који се противе њима – врлинама. Метернихови погледи на ту организацију су били мање идеалистички, а више практични. Он је био за ред, па онда за права и слободе, а демократију је схватао као корак ка реду, а не као оличење слободе. Као шеф једне тамнице народа, он и није могао да се залаже за неке слободе, а то се савршено уклапало у антиреволуционарно расположење задриглих владара. Британија је пустила двојцу филозофа да искењају гомилу максима, и када су видели да ће њихов поморски монопол бити недирнут, аминовале су овај савез. Французи с убили свесни да Француска, ни јача ни слабија, представља гарант равнотеже, којој сви теже, и да у томе треба тражити шансу. Иза верских скривалица текста оснивачке повеље се крију две битне ствари: 1. владари треба моментално да ставе под тепих све неспоразуме, ако негде избије страшна револуција, и сви треба да је скрше; 2. како је у питању хришћанска алијанса, Турска се не третира као могући савезник, тј. може бити и противник. Тајни четворни уговор о савезу и након што окупационе трупе напусте Француску, увео је и Енглезе у овај савез, мада му они нису формално пришли. Пруска је покушала да прва изигра одредбе бечког конгреса, и да Француској поред Раинске области узме и Алзас и Лорен. Ово, као и увећавање ратне одштете за Француску од првобитних 700 милиона франака, спречио је руски цар. Када Француска буде измирила ратне одштете, биће на инсистирање Александра 1. примљена у Свету алијансу на другом конгресу у Ахену 1818. После овога се алијанса није даље ширила због противљења осталих чланица. Ипак, ова организација је упала у кризу већ око питања интервенције у устанку у шпанским колонијама Јужне Америке. Интервенција је одбачена због грчевитог залагања Британије, која је тамо имала изграђен трговачки монопол. Алијанса ће се дефинитивно поделити на питању Грчког устанка у Османском царству 1821-1829. Алијансу ће уништити Јулска револуција. У Европи после Бечког конгреса имамо поделу на уставне монархије, којима су владари, држећи се принципа легитимизма, подарили повеље, и на апсолутистичке монархије. Уставе у неком виду имају: Француска, Шведска, Низоземска, Тоскана и неколицина немачких држава, а и сам Немачки савез има повељу која има елементе устава. Постоје и слободни градови који имају републиканско уређење, као и Швајцарска и мала Краковска република. У свим овим земљама се земљопоседничка аристократија стисла уз владара, и држи своја, поново осигурана права, а само тамо где њихова гуза зависи и од успеха буржоазије, долази до либералних мера. И црква се труди да спречи свако комешање у друштву, које

би довело до сулудих идеја, а на дворовима се поново ствара камарила, а то ме плаши. Овакви режими се одржавају на само један ефикасан начин – применом СИЛЕ! Једна од група према којој се сила највише и примењивала биле су прогресивне и помало агресивне револуцијом надахнуте организације. Такви су били Карбонари. Настао у окупираној Напуљској краљевини за време Наполеона, покрет се после рата проширио по Италији, са јасним захтевима: устав, доле Аустријанци, слобода, уједињење. Ови покрети, под другим именима, јављају се и у Француској и Шпанији, а залажу се за уставност и доношење праведних закона. Вођа карбонара је Буанароти, који је својевремено предводио Заверу једнаких, а сада је деловао из Женеве. У Немачкој се развијају патриотско-просветарске организације буршеншафти, који се залажу за либералне уставе и за уједињење Немачке. Они ће и подићи прве побуне у новој Европи. Студенти демонстранти ће палити заставе а пашће и по нека прорежимска глава. Њима ће се Света алијанса позабавити 1820. па ће доћи до цензуре, чистке на немачким универзитетима, а биће и много утамничених. У исто време у Француској атентат на војводу од берија проузрокује немире и чак побуне у војсци, али се ово гуши на кеца. У Шпанији се пар генерала са нешто војника буни 1820. пошто су у јеку социјалних страдања одбили да иду да гуше побуну у Јужној Америци. Народ се успалио и захтевао повратак устава из 1812. што је преплашени краљ Фердинанд 7. Бурбонски морао и да уради. Уз то је основао и народну милицију, обновио кортесе, и донео још по коју либералну меру. У кортесу две струје, лева и десна револуционарна, не могу да се договоре, па се у земљи затеже ситуација до грађанског рата. У Португалу се дешава иста ствар, а заједничко за шпански модел је укидање појединих феудалних обичаја и дажбина, као и дажбина цркви. Идентична ствар се дешава у Напуљској краљевини где влада Бурбон Фердинанд 1. Њега побуна генерала Пепеа тера да врати устав из 1812. и да дотичног прогласи за врховног заповедника војске, а сам је кренуо да доноси реформе. Избија и устанак на Сицилији, који влада Напуља ипак гуши. Аустрија је изнервирана, а Света алијанса заседа у Тропау. Аустрију подржавају жРусија и Пруска у намери да војно интервенише у Напуљу. Почетком 1821. се конгрес премешта у Љубљану, где долази и сам Феринанд 1. и тражи интервенцију. Након ефикасног гушења побуне у Напуљу, укида се устав и Фердинанд се враћа на власт. На реду је био Пијемонт, у коме је почетком те године такође избио устанак, и донет је устав. И ова побуна је скршена. У Шпанији на власт након избора долазе леви револуционари предвођени Сан Мигуелом, а ројалисти формирају паралелну владу и оружане банде. На конгресу у Верони Света алијанса даје мандат Француској да угуши побуну, за шта ова одваја армију од 100 хиљада људи. Револуционари са све краљем као заробљеником беже из Мадрида пред француском војском у коју се прикључују ројалисти из Шпаније. Коначни обрачун код Трокадера 1823. означава крај револуције. У Грчкој се 1814. оснива тајно удружење хетеристи, са циљем ослобођења ид Турака и уједињења. Друштвену основу хетериста су чиниле занатлије и трговци, свештеници, махом Грци, али и Румуни, Бугари, Срби и други. Борбено крило хетериста је преовладало са идејом да устанак треба започети сопственим снагама, без чекања стране интервенције, а за вођу је изабран Александар Ипсилантије, син руског генерала. Према разрађеном плану 1820. требало је у устанак укључити у свим словенским земљама Балкана, Влашкој и Молдавији, као и на острвима. Покрет ће наићи на одобрење у Влашко, где ће устанике повести Тудор Владимиреску. Хетерије неће успети да привуку кнеза Милоша, који ће према руском савету остати неутралан (мало ће помагати). Како су и Црна Гора и Бугарска биле неспремне за устанак, покрет се ограничио на дунавске кнежевине и на Грчку. У пролеће 1821. је Ипсилантије са војском прешао реку Прут и упао у Молдавију. До сусрета Ипсилантија и Владимирескуа је дошло у ослобођеном Букурешту, али се тада видело да нису обојица кренули у целу ствар из истих побуда. Ипак, сарадња би била могућа да из Љубљане, где је баш тада заседала Света алијанса, цар Александар није поручио: Ко? Ја!? Не не не … грешка, не подржавам ја то, неее …И

онда су турци дошли у Влашку и Молдавију и све их потаманили. Владимирескуа су стрељали бесни хетеристи, а Ипсилантије, коме је цар одузео чин, интерниран је. Паралелно са тиме, у Грчкој креће устанак са великим успехом. Од Пелопонеза и централне Грчке се преноси на Тесалију и Крит, а у њему учествују сви припадници грчког грађанства, свештенства, сељаци итд. Устанак су пратили покољи Турака на Пелопонезу, Грка на Хиосу, Кипру, Родосу. У јануару 1822. се у Епидауру састала грчка народна скупштина која је прогласила независност Грчке републике, донела устав, а за првог председника је изабран Александар Маврокордат. Устаници су затим ослободили Атину, Тебу, Мисулунги, а одбили су турски напад из области покореног Али паше Јањинског. Грци додуше нису успели да устанак прошире на Тесалију, Епир и Македонију, али ни Турци нису успели да се спусте јужније, а у томе су спречени у бар битака (Дервеникија). Устанак је добро ишао до 1825. а онда су се међу устаницима јавиле две струје, једна монархистичка и проруска, а друга републиканска и проенглеска. У таквој ситуацији на Грчку креће син Мухамед Али паше, Ибрахим паша са флотом, и после лаког заузимања Крита продире на Пелопонез, харајуће све што стигне. Устаници су пружали храбар отпор, али је 1826. пало њихово последње и најјаче упориште, Мисулунги. Почеле су репресивне мере према грчком становништву. Сада је дошло време да странци реагују. Наравно, Грци нису исто што и Срби, и њима у говнима мора неко да притекне у задњи час. Још од почетка сукоба ће европска јавност бити заинтересована за судбином овог устанка. Руски цар, након што је онако легитимистички искулирао устанак у Влашкој и Молдавији, хтео је себи да да право да примора Турску да прекине казнену експедицију у овим крајевима. Света алијанса, конкретно Аустрија и Британија, нису јој то допустиле, али су саме натерале Порту да обустави терор. Велике силе су почеле да се препуцавају преко Грчке, а то је рушило углед Свете алијансе. Метерних је стао уз Турску, настојећи да је помири са Русијом, а све како би направио контратежу Кестлерију који је грчке устанике прогласио за ратујућу страну. На крају су и Британија и Русија подржале то да се Турска притисне, па је султан Махмуд 2. морао да попусти. Њему и поред све неспремности Турске на рат није била довољна дипломатска претња, јер се надао да ће Турци угушити и последња жаришта устанка. Ипак, када је средином 1827. у споразум Енглеске и Русије ушла и Француска, флоте трију земаља су допловиле до обала Грчке. У бици код Наварина су савезници у октобру исте године уништили турску флоту из Египта. Ту је настао нови расцеп унутар алијансе. Премијер Британије, Велинктон, хтео је мир, а Француска је потпомагала руског цара Николаја 1. који је био за то да се рат настави (због мореуза). Енглеска се ипак повлачи због унутрашњих проблема, а Француска и Русија настављају да одвојено воде операције. Русија је напала Турску с копна, у Азији и Европи, а војска генерала Дибича стиже до Једрена. 14. септембра 1829. Русија и Турска склапају мир у Једрену, према коме је Турска прихватила да ће пристати на договор сила о Грчкој. На Лондонској конференцији из 1830. договорено је да се од територије Грчке, до залива Арте на северу, оформи независна држава монархистичког уређења, а за краља је, после неких перипетија, 1832. изабран Отон Баварски. Британији је прекид рата донео привредну кризу. Повратак људи са ратишта, прекид производње ратне технике и материјала, конкурентност обновљеног тржишта, изазвали су пад производње у металургији, али што је битније, пад цене жита, кога је сада било много више, јер се увозило и из Европе. То је натерало земљишну аристократију да стисне парламент, у коме је 1815. донет закон о житу, који је прописивао да жито не сме да се увози ако његова цена падне испод одређене границе. Висока цена хлеба је тако повећала егзистенцијални минимум који су капиталисти морали да издвајају за своје најамне раднике, што је и њима погоршало зараду. Ипак, најдебљи краљ су извукли ситни произвођачи жита, као и градски пролетаријат. Држава је морала да враћа ратне позајмице, а то је решила да уради опорезивањем нижих,а ли не и виших друштвених слојева. Незадовољна ситна буржоазија, помогнута пролетаријатом почела

је да тражи укидање закона о житу, промену пореске политике, и поново, промену изборног закона. Земљом се одржавају протестни митинзи, а један такав на Питерфилду 1819. ће хусари крваво угушити. Након тога главни критичар режимске политике, Кобет, побегао је из земље. Влада је спроводила терор, шпијунаже, забране скупова, што је на крају и уродило плодом, нарочито кад је привреда почела да излази из кризе. Ипак, ни међу самим Торијевцима ствари нису биле јединствене. Када су године однеле страх од повратка револуционарних немира, либералније крило странке, предвођено Канингом, почело је да подржава отворену политику према средњој буржоазији, како би се шири друштвени слојеви придобили. Након смрти омраженог Кестлерија, Ливерпулова влада је почела да доноси либералне мере. У њих спада закон Роберта Пила о народној милицији и о смањењу оштрине казни, као и закон о удруживању, који је основа за стварање трејд јуниона. Пролетаријат ће, иако спутаван у каснијим годинама, први пут почети са друштвеним, али и политичким повезивањем и деловањем. У другој половини двадесетих долази и до дефинитивног усмеравања виговаца ка новој, индустријској буржоазији и либералном племству, што ће им приближити и умерене Торијевце. 1830. се криза враћа, а са њом и протести, буне, општа затегнутост у земљи, и тражење промене изборног закона. Овога пута се виговци удружују са пролетаријатом и то им упаљује. Пада торијевска влада Велинктона, а краљ поверава владу виговцима на челу са Раселом. Влада предлааже толико тражени закон парламенту, парламент усваја, усваја, али шта је тоооо!!!??? Дом лордова неће да пропусти закон! Бандо црквена! Оверлорд, Тајкун! Настало је срање. Штрајкови и побуне најављени су по целој земљи. Због упорног одбијања Дома Лордова да одобре закон, влада Греја и Расела подноси оставку, али је то био тактички потез, јер ни Велинктон, који је поново дошао, није могао да састави владу у стању општег хаоса. Под претњом краља Вилијема 4. да ће сменити лордове који саботирају, Горњи дом је 7. јула коначно потврдио спорни закон. Након тога ће виговци донети низ добрих закона, као: о укидању робства у колонијама, о ограничењу експлоатисања деце у најамном раду, о укидању заклетве на дужности, што је отворило јавне функције припадницима свих вероисповести. Ипак, закон о сиромашнима, који је за најугроженије предвиђао отварање сигурних кућа (радних логора). натерао је градски шодер да полуди. Јавља се у Лондону и Бирмингену чартистички покрет. Тако се назива због повеља које радници шаљу парламенту, а са захтевима да се изборно право уведе за све, и да се наднице устале. Чартисти су због неслоге, али и репресивних мера, сузбијени на свом првом већем окупљању 1839. али ће се у наредној деценији боље организовати. Када је у мају 1842. торијевска влада одбила и другу масовну петицију чартиста, они ће бити сломљени. Ипак, влада Роберта Пила неће тотално игнорисати тешку ситуацију најнижих слојева, па ће укинути непосредни, а увести порез на доходак, што је терет пребацило на богатије слојеве. На њего предлог је коначно 1846. укинут закон о житу, што је поправило ситуацију у Ирској, коју је десетковала глад. Торијевци, који су у тренутку доношења закона имали већину у парламенту, поцепали су се по овом питању. Тако је овај закон донео крај монопола земљишне аристократије, али и довео виговце на власт, где ће остати наредних двадесет година. 1847. је донет фабрички закон, према коме је за жене и омладину радно време установљено на 10 сати. Чартисти су, и поред ових уступака, и наредне године имали жестоке митинге и штрајкове. Четрдесетих се поново буде и Ирци, а након велике глади у којој их је умрло милион и по, побуна против Енглеза избија у виду више удружења терористичког карактера (Бели момци и Људи са зеленим тракама) и патриотских удружења за независност (рипелисти и Млади Ирци). Ипак, устанак је угушен, и ником ништа. У Француској је краљ Луј 18. даривао повељу свом народу. Њоме су потврђене основне тековине револуције, слободе, равноправност, као и власништво над земљом. Скупштина је била подељена у два дома, ау у горњем дому, дому перова, седело је племство и крупна буржоазија. Ипак, ово је било само на папиру, а у пракси је

реакционарна и бесна емиграција настојала да угуше све тековине револуције, да се освети и стекне свој некадашњи положај у друштву. Не превише способни Луј 18. то није могао да спречи. Од 1815. до половине 1816. земљом влада бели терор. Он је почео потпуно стихијски, да би га онда власт уобличила кроз преке судове, на којима је на смрт осуђено 3 хиљаде људи, а много више их је протерано, утамничено итд. У таквој атмосфери су 1815. спроведени избори, а њихов резултат је тзв. беспримерна скупштина, у коју су ушли све сами реакционарни племићи. Они су тражили потпун повратак режима од пре револуције, враћање образовања под окриље цркве, али и укидање повеље, као акта кршења њихових права. Краљ, који је увиђао агресивност ове скупштине, распустио ју је 1816. и расписао нове изборе. Ројалисти су били подељени на оне тврдокорне, које воде војвода од Артоа и Шатобријан, и на конституционалисте, које води Деказ. Победиће умерењаци, а то ће омогућити да поборници револуције дигну и свој глас у наредним годинама. Јавља се либерална струја, вођена од стране Бенжамена Констана, а којој припадају Лафит, Казимир Перије, Лафајет, Дипон, и други. Као и либерали, и конституционалсти ће се формирати као странка, а њихове вође ће бити премијер Ришеље и министар полиције Деказ. Крајње десно су љути реакционари, који ће преко војводе од Артоа покушавати да утичу на двор и дом перова, пошто су у парламенту били надјачани. Центар и левица су у наредним годинама донели низ добрих закона, од којих су најважнији: закон о смањивању утицаја цркве, закон о унутрашњем зајму (ради исплате репарација) и Сен Сиров закон о војсци. Политички живот се разбуктава, све три стране агитују у јавности преко својих листова. Владајући конституционалисти ће остати усамљени, пошто ће их у једном тренутку напасти обе стране, па ће влада доспети у кризу. На премијерско место стаје Деказ. Баш тада је извршен атентат (без политичке позадине додуше) на војводу од Берија, једног од вођа десних реакционара. На оштар притисак деснице, Ришеље се враћа на место премијера, и доноси читав низ забрана јавног еловања које погађају либерале. Доноси се и нови изборни закон који смањује број бирача, а повећава број посланика, што омогућује ултрадеснима да наредне 1821. добију већину у парламенту (једва) и да оборе Ришељеову владу. На власт долазе ултраројалисти, а са њима и нови краљ, брат Луја 18. Шарл 10. Као контру, либерали на челу са Лафајетом ,оснивају мрежу тајних, карбонарских удружења, која окупљају интелигенцију из редова ситне буржоазије, а покрет броји око 40 хиљада чланова. Због пар пропалих акција покрета, Лафајет је морао да напусти земљу,. а пропаст су карбонари доживели када су покушали да зауставе целу армију која је кренула на гушење шпанског устанка. Реакционарна влада је почела да се све више учвршћује, и да прогони противнике. На новим, репресивним, изборима из 1823. су екстремни ројалисти апсолутна већина у скупштини, а убрзо продужавају парламенту мандат на седам година. тзв. поново нађени парламент. Ројалисти траже да се надокнади штета свим емигрантима из доба револуције, што је превелики захтев и за краља Шарла 10. Зато је донета одлука да се ово учини у новцу, а укупна сума је износила око милијарду франака. Црква поново добија доминантну улогу у школству, а расте број манастира и богословија. Вилелова влада је донела ригорознију контролу државног буџета, што је унапредило финансије на дужи рок. И поред тога јавност није била задовољна. Владајућој већини су се опет супротставиле две стране. левица, али и тзв. отпадници, Шатобријанов део ројалиста, који је у међувремену потиснут из владе. Удружена опозиција опструира владу, па се скупштина распушта 1827. Након избора, на којима су левица и десница имале приближно исто, краљ је поверио владу умеренијим ројалистима, али му се њихове мере нису свиделе, па је 1829. владу оформио гроф Полињак, окружен најреакционарнијим људима. Сви су незадовољним, а скупштина краљу поручује да неће да сарађује са Полињаком. У опозиционим листовима већ кружи прича о збацивању Шарла 10. у корист војводе од Орлеана. На изборима 1830. опозиција убедљиво побеђује, али сада краљ неће да сарађује са њима, па прави државни удар, доношењем ордонанси – одлука са снагом

закона, а без одобрења било кога. Када су ордонансе донете, 26. јула, у редакцији листа Ла национал се скупљају представници и других опозиционих листова са намером да осуде краљев акт. Наредног дана полиција долази са намером да уништи тираж и машине, а новинари се супротстављају. Новинари шаљу прогласе у сиротињске четврти Париза, а нонарод је то једва чекао. Власници фабрика су исплатили наднице радницима, и тиме им дали одрешене руке да се буне. Побуна је кренула из предграђа Сен Марсо, а убрзо ничу барикаде на улицама. Влада проглашава опсадно стање, а маршалу Мармону поверава команду Париза. Он са десет хиљада војника и десетак топова разбија први удар масе на Пале Ројалу увече 27. јула. Током ноћи се ствар измиче контроли када маса заузима више складишта оружја, а следећег дана и народна гарда прелази на њихову страну. Мармоновој тактици освајања кључних чворишта народ је супротставио тактику пропуштања и ограђивања, па је тако војска контролисала све веће тргове, али је свуда около био народ. На једном од тргова два пука војске прелазе на страну народа, након чега је Мармону остало само да се тактички повуче. Када је поподне 29. јула обавештен да је народ заузео Париз, Шарл прави уступке, али сада је за компромисе касно. 2. августа у дворцу Рамбује је краљ абдицирао у корист војводе од Бордоа, и побегао у Енглеску. За команданта народне гарде је изабран Лафајет, а шездесетак посланика у Паризу бира комисију, која убрзо почиње да изиграва владу. Лафајета неки хоће да кандидују и за председника, али он неће републику. Буржоазија се слаже, па за новог монарха бирају Луја Филипа Орлеанског. Ово је било још једно успешно масло Талејрана. Војводи Орлеанском, који се у свом двору негде био сакрио, понуђено управљање престолом. Луј Филипа долази у Париз 31. јула и преузима дужност. Обавезује се да ће оставити триколору и да ће поштовати повељу. 6. августа су републиканци одржали нове, много мање, демонстрације у Паризу, тражећи да се донесу јасне промене устава, што се и десило. Укинута је преамбула о божанском пореклу краља, озваничена је народна гарда, укинута је цензура, седнице горњег дома су постале јавне, старосни изборни цензус је смањен. Јулска револуција је завршена 9. августа када је Луј Филип постао краљ, и када је нови устав потврђен. Ова револуција је значила долазак крупне буржоазије на власт на леђима радника и студената (каква превара). Краљ Луј Филип 1. је у европске престонице послао пет генерала како би умирио Свету алијансу да не крене на Париз, што је уродило плодом.Одјек Јулске револуције се прво осетио у Белгији. Тамо су Валонци и Фламанци, махом католици, били потчињени Холанђанима и њиховом језику и вери. 25. августа у Бриселу избија побуна због забране неке представе, што убрзо ескалира у сукоб ширих размера. У септембру холандска војска је на улицама Брисела разбијена од стране народа. У престоници се формира привремена влада и доноси се либерални устав. Луј Филип је до краја 1830. убедио владу лорда Палмерстона у Енглеској да Француска нема претензије на Белгију, а одбијена је и жеља Белгијанаца да им краљ буде син Луја Филипа. На предлог вечитог Талејрана, који је у то време био амбасадор у Лондону, Британија сазива конференцију о Белгији. Након преговора у којима је показано довољно добре воље на свим странама, Белгија је у јулу добила независност, вечиту неутралност, и краља Леополда Сакс-Кобуршког. Како Холандија није хтела а се помири са тим, Британија и Француска су морале да војно реагују 1831/2, а коначно признање Белгије ће Холандија учинити 1839. И у Пољској је крајем 1830. избио устанак, а Варшава је убрзо била у рукама народа. Вођа покрета је био Адам Чарториски, који се залагао за независност. Повод устанка је било постепено укидање аутономије за Краљевину Пољску, које је Руски цар дао након Бечког конгреса. Због неорганизованости Руса је устанак трајао око годину дана, али је прва мало јача руска војска скршила отпор разједињених устаника. За све је био крив сам Чарториски, који је хтео независност, али не и социјалне и друштвене промене (буржујчина). Гушење устанка је пропратила велика пољска емиграција у западну

Европу и САД. Света алијанса није реаговала на ово, јер се то и уклапало у политику завођења реда у Европи. И у Италији се припремају карбонарски устанци. Буанароти, који је био сведок револуције у Белгији, враћа се у Италију, пошто у Француској није наишао на довољан одјек. Ђузепе Мацини је крајем 1830. у затвору. У Парми, Модени и у Папској држави се подижу устанци, али их Аустрија, која добија мандат од Лиге народа, угушује. Мацинију је јасно да тако не иде, па 1831. одлучује да организује масовније патриотско удружење, Млада Италија. Наредни покушаји устанака у Пијемонту, и честе војне интервенције Аустрије ће ставити и Француску у стање приправности, а један њен одред ће ући у луку Анкона. Јулска монархија представља период превласти крупне индустријске буржоазије. Док у парламенту нису имали достојних противника, имали су их на улици. 1831. Први Лионски устанак свилара – влада га гуши у крви. Наредне године и републиканци имају неуспешну побуну. Куга ће смирити ствари, а након тога долази период раста стандарда, па се и радничка класа смирује и организује. 1834. поново устанак у Биону, овај пут са политичким захтевима, и поново побуна у Паризу (покољ у улици Транснонен). У годинама светске кризе 1837-1839. делује покрет Огиста Бланкија, са крајње терористичким методама, али су они разбијени. И Луј Наполеон Бонапарта је имао својих тренутака, али је ухваћен и осуђен на доживотну. Успеће да побегне у Енглеску. Период Сул-Гизеове владе (1840-1847) је стабилнији, и у њему се препирке воде кроз штампу. Двадесете године у Немачкој су праћене строгим режимом полиције и бирократије, а све у циљу спречавања разних патриотских организација, међу њима и буршеншафта. Метернихова доктрина је била да држи јединствену Немачку, како Русија не би упливала са својим интересима, а у исто време треба држати и Пруску на оку, да не ојача превише. Почетком тридесетих почиње да се отворено говори о уједињењу Немачке, пре свега у Бадену и Баварској, а на скупу у Ханбаху (Палатинат) се отворено позивало и на ослобођење, не само Немаца, него и Француза, Мађара и Италијана. Ово, као и неуспела побуна у Франкфурту 1833. ће покренути бундестаг на нове репресивне мере. Царински савез ће допринети повезивању немачких држава, а идеја му лежи у пруским реформама царина. Тамо су све царинске зоне претворене у једну јединствену, са једном монетом (талир) мерном јединицом и са јако ниским увозним царинама за копнену робу. Пруски министар финансија Моц је почео са укључивањем и других држава јединственом царинском систему. Прве две чланице уз Пруску су биле две патуљасте у суседству, након чега је Пруска нападнута да крши савезни устав. Када је Моц наставио своју политику, срдњонемачке државе су створиле међусобни савез који је имао за циљ да спречи даљу експанзију овог царинског савеза. Ипак 1829. се Пруска споразумела са Баварском и Вирнтербергом, који су већ имали свој савез, и тако је царински савез проширен. Затим је Пруска, повољним понудама за изградњу путева, придобила и државе средњонемачког трговачког савеза да јој приступе. Коначна верзија документа о Царинском савезу је потписана на нову годину 1834. Ван савеза је остало пар малих држава као Хановер, и сама Аустрија, која ћебити трговински изолована. Управо ће у Хановеру 1837. Ернест Август извршити државни удар, после чега ова кнежевина неће више признавати власти британског краља (краљице). Католичка реакција се јавља у областима Немачке који су ближе Француској, а темељи се на учењу Хегела, док помоћ тражи од Француске. Француска влада Адолфа Тијера ће имати експанзионистичке планове у реону Рајне, па ће то узбудити духове патриота. Фридрих Лист – Политички систем националне економије. Ово дело ће бити један од теоријских темеља уједињења и империјалистичке политике Немачке. Напруски престо 1840. долази Фридрих Вилхелм 4. који није урадио све оно што се од њега очекивало. У Италији су идеје антирационализма имале највећу подршку у Папској држави. Тамо се у овом периоду међу кардиналима срећу две струје које се сукобе: цејланти и

политиканти. 1846. ће, као резултат сукоба две конзервативне струје, бити принудно изабран либерални папа Пије 9. У то време се јавља и идеја о ИТалији као конфедерацији независних држава, у којој би Пијемонт и краљ Карло Алберто имали световно, а папа духовно вођство. Наравно, и ове идеје су за Аустрију биле потпуно неприхватљиве.У Шпанији је, након смрти краља Фердинанда 7. 1833. на престо као регенткиња дошла Марија Катарина. Против ње је започео борбу вођа крајње деснице, Дон Карлос. Краљицу је подржала крупна буржоазија, док је сељаштво, незадовољно црквом, стало уз Карлоса (карлисти). Владу су оформиле краљичине присталице, назвавши се модерадоси. Они су донели низ добрих закона, као и нови устав. Сељаштво је у наредним годинама тражило нове реформе, а њих ће донети либералнија влада прогресисти. Њиховим законима ће сељаштво времено напустити Дон Карлоса, па ће он бити савладан. Ипак, почетком четрдесетих ће настати сукоб у кортесима између модерадоса и прогресиста. Краљица ће, након пар неуспелих комбинација, на власт вратити Модерадосе, који ће компромисом зауставити сукобе у земљи.Русија на почетку 19. века је земља са око 50 милиона становника, од чега већину чине сељаци у различитим степенима зависности. Племство чини 1%, а дели се, према броју мужика (кметова) које поседује, на крупно, средње и ситно. Трговина је развијена, мада у великој мери игра посредничку улогу између истока и запада. У градовима је становништво било подељено на шест слојева, и бирало је општинске думе. Основу унутрашње царске политике након Бечког конгреса игра царев војни министар Аракчејев, који је симбол реакционарног терора. Организују се војне насеобине по губернијама, где сељаци имају доживотну обавезу војне службе у месту где живе. Свака, ма и најмања реч неслагања се тумачи као разорна клица либерализма, и сузбија се, а мистицизам, коме је краљ био склон, уводи се у све, па чак и црква протествује против тога. Руски генерали који су у наполеоновим ратовима прошли Европу, видели су у каквој вукојебини живе, и хтели су да промене нешто. 1816. гардијски пуковник Александар Муравјов организује тајно удружење Савез спаса. Ово удружење је за циљ имало доношење устава, ослобођење кметова и гарантовање људских слобода. 1818. се оснива масовније удружење, Савез благостања, а неки од истакнутих припадника елите, као Пушкин, приступају му. Чланови ова два друштва ће касније основати Северно и јужно друштво, са центрима у Петровграду и у Украјини. Први ће се залагати за устав и људске слободе у оквиру монархије, док ће други бити републиканци. Смрт цара Александра 1. ће искористити чланови Северног друштва да покушају промене, без учешћа народних маса и са што мање крви. Док су се два млађа брата покојног цара, Николај и Константин препирали ко ће да наследи престо, завереници су радили. На дан када је војска требало да се закуне новом цару Николају, побуњеници су придобили део војника за себе, али је у последњем тренутку вођа побуне побегао, а цар је артиљерији наредио да уништи побуњенике. На југу су вође у Украјини побуниле Черњиговски пук, али је њега код села Коваљенка разбила царева артиљерија. У Русији јако споро, али приметно, расте број манофактура, индустрија, а са тиме и капиталистички начин привређивања. Племство је у све већој кризи због све непродуктивнијег сељаштва, али и поред тога оно кочи реформе. Само у Прибалтику су сељаци ослобођени личне зависности од феудалца, док су у остатку земље за време Николаја 1. донете неке ситне мере по том питању. Државни сељаци којима се посрећи су улазили у капиталистичку привреду и обогатили се, али њих је у промилима. За време Николаја је поред цара земљом управљала државна канцеларија са шест одељења, од којих је треће одељење било за унутрашње послове. На двору се разликују струје словенофила и западњака, а у круговима интелигенције се шире идеје Херцена и Бјелинског. Кружок Петрашевског. Револуција 1848. ће имати две димензије: сукоб пролетаријата и буржоазије, и национално питање. Климатски услови су проузроковали пар везаних неродних година, што је у Европи 1846. изазвало гладну годину. Ово је подиглоцене житарица, па је пала

потражња индустријских производа, што је наредне године, када је пољопривреда изашла из кризе, проузроковало кризу у индустрији. Немири су широм Француске и Енглеске. Гизо виче: Обогатите се па ћете добити бирачко право, а народ хоће да сви бирају. Гизо је у скупштини имао либерално-монархистичку опозицију, док су му се у јавности супротстављали либерални републиканци окупљени око листа Национал (Ламартин и Мараст) и демократски републиканци, сврстани око листа Реформа (Ледли Ролен). У Немачкој се полако формирају либерална и радикална струја које траже промене. Фридрих Вилхелм 4. распушта скупштину Пруске. У Краковској републици устанак избија 1846. а Аустрија користи то да је уништи. У Папској држави папа Пије 9. уводи народну гарду и формира управно тело. Према том моделу исту ствар ради и Тоскана, а Аустријанци окупирају Парму и Модену. Демонстрације у Напуљу. Почетком 1848. избија устанак у Палерму, а то тера Напуљског краља Фердинанда 2. да у фебруару донесе устав. Како би предупредили немире, Карло Алберто у Пијемонту и Пије 9. у Папској држави чине то исто. Уводе се дводомне скупштине, и веће грађанске слободе. У Паризу 22. фебруара грађани по киши демонстрирају због отказаног банкета. Како је Гизо забранио скуп, народна гарда пуца на неке демонстранте. Ипак, до ујутру је део гарде прешао на страну народа. Гизо је поднео оставку, али то није смирило масу. Демонстранти крећу на зграду министарства иностраних послова, а војска их гађа рафалом, када гине седамдесетак људи. То је значило пичвајз. Народ поново проваљује у складишта оружја и диже барикаде. Луј Филип је прво понудио Тијеру да састави владу, а кад овај није хтео, послао је суровог Бижоу, али је он немоћан, јер војска неће да пуца на устанике. У подне 24. фебруара Луј Филип абдицира у корист свог малолетног унука, грофа од Париза, и бежи за Енглеску. Устаници упадају у скупштину и траже образовање привремене владе, а састав владе одређују редакције часописа Насионал и Реформа. Неки од чланова те владе су били Ламартин, Ледри Ролен, Дипон, Кремје, Мараст, а проглашена је, као продужење револуционарних традиција, у Отел де Вилу. Привремена влада, иако састављена од чистих републиканаца, колебала се један дан, док их присталице најватренијих нису натерале да прогласе другу француску републику. Већ 27. фебруара у Бадену избија општи сељачки устанак, а монарх поверава либералима владу, а они укидају феудална права. Слично се дешава и у Вирнтербергу. У Баварској краљ мора и да абдицира, а у раинској области Пруске радници, вођени савезом комуниста, подносе влади своје захтеве. У Бечу студенти, буржуји и радници излазе на улице 13. марта, након што је влада одбила њихове захтеве. Метерних шаље војску, ова без блама пуца и убија педесетак људи. Студенти формирају академски легион, а грађани народну гарду. 17. марта је коначно влада пристала на неке уступке, а образована је либерална влада грофа Пилерсдорфа. У Пешти 15. марта избијау демонстрације, а интелигенција тражи испуњење дванаест тачака. Још 3. марта је Кошут у пештанском парламенту тражио слободу кметова и аутономију Мађара. Дванаест тачака траже слободу штампе, реформу судова, промену владе и боље учествоваће Машара у њој, уједињење Угарске и Ердеља, и најважније, образовање посебне мађарске владе. Ово се и десило 17. марта, а председник јој је био Лајош Баћанија, док је Кошут био министар финансија. Паралелно са овиме, у Берлину избијају демонстрације, а војска убија око 200 грађана. Краљ мора да пристане да повуче војску и да доведе либералну владу. Народ је очекивао устав, а уместо тога, војска се крајем месеца поново враћа у Берлин. Краљ је ипак обећао опште право гласа и образовање народне скупштине. Такође 17. марта у Милану избија устанак, а фанатични народ тера целокупну аустријску војску из целе Ломбардије. 22. ,арта исто се дешава и у Венецији, где се чак проглашава и Венецијанска република. На Сицилији народна скупштина изгласава крај владавине Бурбона, а папа доноси енциклику, у којој каже да су догађаји ти Божја воља. И хрватски сабор тражи 25. марта уједињење хрватских области, као и измену скупштине, од сталешке ка народној, и образовање посебне хрватске владе. Јосип Јелачић је проглашен за бана. И Чеси се буне, и траже народну

равноправност са Немцима, уједињење чешких области и посебну владу, али им Беч то не признаје. Ипак, чешка буржоазија се не слаже по питању права која треба тражити за ниже слојеве. У Паризу је, након првобитног одушевљења републиком, сада требало решавати горућа питања. Луј Блам се изборио за оснивање комисије за разматрање радничког питања, која је почела да доноси реформе у једном једином циљу: обезбедити раднику егзистенцију помоћу рада. Прописано је радно време од масимум 10/11 сати дневно, а основане су и добротворне радионице. У том, привременом, стању када је народ контролисао владу, донето је још пар одлука, као укидање робства у колонијама, и слобода штампе. Уставотворна скупштина, која би била изабрана од свих пунолетних мушкараца, сазвана је за 9. април. Ламартин је дефинисао мирољубиву спољну политику земље, а уз уништену војску друго решење није ни могло да постоји. Ипак, привредна криза ће већ почетком априла изазвати нове расцепе. Избори су одложени за 23. април, а новооснована мобилна гарда је мало пре тога угушила демонстрације пролетаријата у Паризу. Међу буржујима су постојали конзервативци, умерењаци (Ламартин) и демократи (Ледрр Ролен) али су се сви слагали да треба зауздати пролетере. Почетком маја је сазвана уставотворна скупштина, а у њој су радници имали само тридесетак посланика, од укупно 900. Скупштина је именовала привремено извршно тело у коме није било представника радника. Пролетери су одлучили да протествују. Предвођени Бланкијем демонстранти упадају у салу где заседа уст. скупштина и а покушавају и у зграду Општинског дома, где је влада. Ипак, мобилна гарда их поново разбија, а овај пут је било и санкција. Укинуте су све соц. реформе из фебруара, а донете су и репресивне мере. Влада одлучује да изгна из Париза све раднике који нису регистровани као Парижани, а да све остале младе раднике упише у војску, и тако одвуче проблем на другу страну. Због тога 23. јуна радници дижу барикаде, а уст. скупштина даје диктаторска овлашћења генералу Кавењаку. Већ 26. јуна су пролетери разбијени. У сукобу је погинуло више хиљада радника, а након борби их је стрељано 3 хиљаде, на робију послато 10 хиљада, а њихова права на јавну реч су потпуно укинута. У наредним месецима ће бити рашчишћено са социјалним уступцима, и све ће бити мање више као и пре револуције, само што ће буржуји бити на власти. У уст. скупштини се формирају три струје: Тијерови монархисти који су пристали на републику, партија реда, која заступа буржоазију, и присталице Луја Наполеона Бонапарте. Устав је донет у новембру, а једине тековине револуције су биле опште браво гласа и републиканско уређење, и то зато што су буржуји провалили да и са тим, демократским мерама, могу да ваљају лову. Створена је зак. скупштина од 750 чланова, са мандатом од три године. Председник је управљао земљом, имао је мандат од четири године, а бирао је министре. Министри су били одговорни њему и скупштини, а за повреду устава било кога је судио врховни суд. Избори за председника су одређени за 10. децембар, а било је пет кандидата: Ламартин, Ледри Ролен, Кавињак, Распај, и Луј Бонапарта (подржали га сви монархисти и партија реда). Од 7.5 милиона бирача који су изашли на изборе, Луј Наполеон је добио преко 5 милиона. Тако је Француска добила првог председника који је био за монархију. Одма је распустио скупштину ,и расписао изборе за нову, а почео је и са ул+кидањем републиканских удружења. У овом скупштинском вакуму је Луј Бонапарта послао војску да интервенише у Риму у корист васпостављања Папске државе. Тако су и католици приидобијени за партију реда, па је она на изборима 1849. од 750 мандата освојила око 500. У јуну је дошло са коначним обрачуном са демократама Ледри Ролена који је избегао, а Наполеонова власт је јачала. У Пруској краљ и либерална влада Камхаузен-Хајземан мора да нешто предузме. Ландтаг одлучује да сазове народну скупштину и да подржи краља у узимању државног зајма. На скупштини, изабраној општим, али посредним правом гласа, племство је поново у предности. Реакционарне струје имају превагу и у решавању побуне у Пољској, па генерал Пфул гуши побуну. Франкфуртски парламент интелектуалаца целе

Немачке дискутује о будућем уставу уједињене немачке државе. У Пруској се половином јуна поново сукобљавају наоружани народ и војска на улицама Берлина, а влада стаје против народа. Реакционарно племство у Берлину сазива јункер-парламент и тражи да се све привилегије буржујима укину. Пруска ратује са Данском око Шлезвинг-Холштаина. Народна скупштина је крајем 1848. донела устав, али ју је краљ распустио, па је сам октроисао устав. Пруска је постала дводомна уставна монархија. 26. априла је у Бечу донет устав, али је он донео јако ограничено право гласа и дводомни систем у коме је краљ контролисао горњи дом. То се народу није свидело, па Када је влада одлучила да ликвидира револуционарне војне одреде из марта, народ је 15. маја поново помахнитао. Краљ и влада морају да беже за Инзбрук, а од тада двор покушава да у исто време умири народ, и да организује реакционарни удар. 3. јуна се у Прагу одржава Словенски конгрес, као покушај Чеха да олањањем на друге словене у Хабзбуршкој монархији, али и ван ње, реше свој национални проблем. Већ половином јуна су аустријске трупе угушиле ове слободоумне покрете. У августу се двор вратио у Беч, а ситуација је деловала мирније, пошто је прва скупштина донела законе о укидању племићких привилегија. Сада се требало посветити гушењу мађарске аутономије. Пошто је хрватски бан Јелачић поражен у судару са Мађарима, беч организује казнену експедицију. Ипак, против тога устаје народ Беча, а када му се прикључује и народна гарда, цар двор и војска напуштају Беч. Како мађарске трупе марширају ка Бечу, у намери да се споје са револуционарима, контрареволуција мора да делује брзо. Генерал Виндишгрец уз помоћ Бана Јелачића окупља снаге од 75 хиљада људи са око 200 топова. У Бечу чека наоружан, али необучен народ од 100 хиљада људи. Напад је почео крајем октобра, а до првог новембра је град заузет након дугих и тешких уличних борби. Погинуло је преко три хиљаде људи на обе стране. Тако је револуција завршена, а једина тековина, мада не и безначајна, биће укидање феудализма. На престо ће доћи млади Франц Јозеф, а гроф Шварценберг ће израдити отроисани устав. У Пруској су до половине 1849. угушена сва жаришта побуне, а стари режими су враћени. Франкфуртски парламент је своја дуга заседања завршио доношењем устава на који ни један владар није пристао. Тако је и ово тело остало без видљивих трагова. У Угарској је револуцију предводило средње и ситно либерално племство. Оно се делили на: десницу воде Бачањи и Сечењи, умерени центар су Деак и Етвеш, а крајње леви је Лајош Кошут. Угарска влада је под утицајем прве две групе била попустљива према двору у Бечу, признавајући му врховни суверенитет по питању војске. Донет је закон о укидању феудалних односа и обавеза сељака према племству и цркви. За узврат је племићима обећана новчана надокнада. Допуштено је и да племство продаје своју земљу. И поред тога, ово није донело бољитак маси сељака беземљаша. Показало се ипак, да су вођи револуције више заинтересовани за поравнање са бечом, него за независност од њега, што ће уз неиспуњене социјалне захтеве одвојити против њих демократску и радничку опозицију. Колико год да су били истрајни за права свог народа, Мађари то исто право нису били спремни да дају разним народима унутар њихове државе. Беч није подржао српске тежње за самосталношћу испољене на мајској скупштини, јер је цар био избегао у Инзбрук, па су осокољени Угари пошли да скрше српски отпор. На срећу, Срби су се организовали, па су пружали отпор док се цар није поново стабилизовао у Бечу. Онда је цар узео Србе као оружје своје превртљиве политике, па је крајем 1848. признао неке од њихових захтева. Као награду за труд ће Срби 1849. добити Војводство Србију и Тамишки Банат. За аутономију ће се у години револуције борити и Румуни, Словаци, Хрвати. У лето је изгледало да ће конзервативци однети победу, пошто је на новим изборима племство имало убедљиву већину, а у оквиру њега су струје за мирење с Бечом преовладавале. Ипак, раскид је започео сам цар Фердинанд, који се баш тада учврстио у Бечу. Он је Последњег дана августа је цар у свом рескрипту оптужио мађарску владу да је прекршила Прагматичну санкцију, и тражило се њено укидање. Из мађарске владе излазе конзервативци, а Кошут добија

премоћ. Ипак, Кошут није деловао кроз владу, већ кроз комитет одбране који је контролисао револуционарну армију. Војска под командом Гергеја је успевала да се избори са Јелачићем, али када је у децембру на Мађаре ударила царска војска, почело се са тактичким повлачењем. Ипак, почетком 1849. се Мађари консолидују, и у априлу Гергеј туче аустријску војску на свим фронтовима. У Дебрецину, где се током зиме склонио угарски парламент, 14. априла се доноси Декларација о независности и детронизацији монархије, а Лајош Кошут се проглашава председником. У том, кључном тренутку, Кошут је пропустио да ојача везе са нижим друштвеним слојевима као и са националностима Угарске, и тако ојача војне позиције земље. Франц Јозеф није губио време, па се у Варшави у мају договорио са Николајем 1. око мање војне помоћи, на шта је овај конзервирани владар и пристао. Генерал Паскиевич са 100 хиљада људи упада у Угарску, а како су у напад кренуле и аустријске трупе, али и одреди незадовољних народа и народности, Мађарима је одзвонило. Међу њима су преовладали мировњаци на челу са Гергејом, а Кошут је морао у емиграцију. У августу се Гергеј са главнином војске предао Русима, а до краја године је отпор скршен и кренуле су репресалије. Крајем марта је краљевина Сардинија Пијемонт ушла у рат за независност Италије, и поред негодовања краља Карла Алберта. На располагању је имала снаге од 40 хиљада људи, а симболичну помоћ су пружали одреди папе, Напуљског краља и Тосканског војводе, као и ГариБалдијеви добровољци. Операције су вођене споро и тромо, а највећи успех је заузимање тврђаве Пескијера. У мају трупе папе Пија 9. ограничавају своју делатност само на одбрану Папске државе, а напуљски краљ повлачи своју војску да би очувао ред у Напуљу где су у току немири. У једном тренутку је Карлу Алберту из Беча нуђено примирје, уз допуштање да његове трупе остану у Ломбардији, Парми и Модени, али је он хтео и Венецију, па ће се борбе наставити. Ово је била кључна грешка, јер ће аустријској војсци ићи све боље, па ће на крају војска Пијемонта бити сабијена у првобитне границе. Овај рат је уништио углед Карла Алберта, али и конзервативаца, који су изгубили на изборима пред крај године. Због тежњи неразумних републиканаца у марту наредне године ће исцрпљена војска Пијемонта наставити рат, и након пораза код Новаре ће бити избачена из строја. Само француска претња је одвратила аустријске трупе од окупације Пијемонта. Карло Алберто је абдицирао у корист сина, Виторија Емануела 2. Након пада отпора Пијемонта било је безнадежно за остале. У Тоскани, Парми и Модени су аустријске трупе позване од струја реакције угушиле покрете за ослобођење. И Фердинанд 2. је у Напуљу успоставио контролу, а Сицилија је враћена након гушења устанка. Папа Пије је, када су демократи извршили притисак, у новембру оставио њима да раде шта хоће, и сам је побегао код напуљског краља, рекавши да не признаје њихову власт. Демократи су спровели изборе, на којима су наравно победили, а међу посланицима новог парламента су били Орсини, Мацини и Гарибалди. Овај парламент је у фебруару 1849. збацио папу и прогласио Римску републику. Извршна влст је поверена триумвирату (један је био Мацини), а спроведен је читав низ реформи. Најбитније су: конф. црквеног земљишта и плате за свештенике, секуларизација школства, прогресивни порез, изједначавање грађана пред законом. На позив папе, француска влада је одобрила одлазак својих трупа у Рим, али са задатком да очувају равнотежу, тј. да аустријске трупе не уђу у град. Ипак, Луј Бонапарта је тајним наређењем наложио трупама а униште Римску републику. Гарибалди ће добро организовати отпор, али ће републиканци ипак бити преслаби за толико Француза. Република је сломљена у тренутку када је у јулу скупштина проглашавала њен устав. Гарибалди је хтео да настави активности у Венецији, али су га Пијемонтежани ухватили и протерали. Ни Венеција, у којој је одбрану водио амбициозни адвокат Манино, није имала веће шансе. Град се предао у августу након опсаде.

СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ У XIX ВЕКУ

ЕкспанзијаСАД је држава заснована на рационалистичким принципима и просветитељским идејама. Ројалисти, који су изгубили борбу, протерани су у Канаду. Шпанске трупе су задржале Флориду. Писац америчког устава из 1787. је Џемс Медисон. Овај устав је спровео поделу власти, равнотежу снага у унутрашњој политици. Врховну моћ има Врховни суд. Устав је био неопходан у средини где се не зна ко шта ради, и где нема традиције. Скупштина се дели на представнички дом и сенат. По уставу САД је федерација. Ипак, црначко питање није било решено. Две струје: републиканци, које води Томас Џеферсон; и федералисти, које води Александар Хамилтон. Републиканци ће прерасти у демократе, а федералисти ће се временом угасити. Хамилтон, први министар финансија, залаже се за децентрализацију, и владавину најмоћнијих. Његов ослонац ће на спољном плану бити Британија. С друге стране,Џеферсон представља ситније поседнике (Вирџинија) и ослања се на Французе. Иронијом судбине, Хамилтона ће у двобоју у Њу Џерсију убити Џеферсонов подпредседник, Арон Бер. Када је у Француској отпочела револуција, и када је Британија заратила са њом, у САД су још увек имали нерешено питање британских гарнизона на делу територије. Ипак, Британија више није представљала главног непријатеља, већ је то постала револуционарна Француска које су се сви гнушали, нарочито федералисти. До Наполеоновог доласка на власт чести су сукоби америчке и француске морнарице. Зато је Џеферсон, у доба свог доласка на власт, критикован као револуционарни агент који ће упропастити федерализам САД. Ипак, он се добрим показао: од Наполеона је купио Луизиану, иако није имао пуно права по уставу да то учини. Наполеон је овиме хтео да ојача САД и да удари контру Британији. За Џеферсонове владе ће бити послате експедиције све до западне обале. За време наредног председника, Медисона, писца америчког устава, САД улази у рат са Британијом, која и поред ембарга и других претњи није хтела да обустави своју политику поморске блокаде. У првој фази рата, до 1812. Американци су имали променљиву срећу, али нису постигли ништа конкретно у Канади, која је била стратешки циљ. 1814. Британци, који су уочили невољност неких савезних држава за ратом, и који су били растерећени по питању Наполеона, напали су државу Њу Јорк, а спаљена је и престоница Вашинктон. Битке које су психолошки деловале на Американце вођене су за одбрану Балтимора и Њу Орлеанса, а у овој другој се истакао генерал, будући председник Ендрју Џексон. Мир је потписан у Гану, а њиме је САД добила признање независности, Индијанци су изгубили британску заштиту, а питање трговинског ембарга је занемарено. Ендрју Џексон ће, ратујући против неких индијанских племена, 1818. упасти на Флориду, а Шпанија, потресена грађанским немирима, мораће наредне године да прода права на ту територију. Индијанци су од смрти Текумсеха, који је једини имао визију о уједињеном фронту домородаца, били осуђени на пропаст. Они су на локалном нивоу губили битку за битком и лагано су потискивани ка западу. Неки су се прилагодили Европљанима и усвојили њихов начин живота, тзв. пет цивилизованих племена Чироки, Чокто, Чикесо, Крик и Семиноле. 1823. на власти је Џејмс Монро. Због револуција у земљама Латинске Америке Света алијанса хоће да интервенише. Зато Монро издејствује доношење Монроове доктрине, која ће допринети да се Латинска Америка ослободи утицаја Шпаније и Европе и да потпадне под утицај САД. Ендрју Џексон, наредни председник (1829-1837) донеће демократију у САД. Он ће у рату са Индијанцима, пре свега у Џорџији, где је пронађено злато, проширити територију земље. Он ће се сукобити са финансијерима. То је време када америчке вредности почињу да путују у Европу. У проширењу до реке Мисисипи се јавља и проблем Индијанаца, који се принудно премештају. 1820. је потписан Компромис из Мисурија, који је линијом поделио америчке државе на оне које су укинуле ропство, и на оне које то нису. Средином века се већ граде железнице, а САД полако излазе на Пацифик. 1845. је САд прогласила да припаја Тексас, чије је англо-америчко становништво већ поубијало своје мексиканске окупаторе у тридесетим

годинама. Мексико је тражио да се граница макне са реке Рио Гранде још ка северу, па је наредне године због спора почео рат у коме је Мексико изгубио територије које ће постати државе: Тексас, Нови Мексико, Калифорнија, Невада, Јута, Аризона. 1848. је у Калифорнији (Сијера Невада) откривено злато, што је подстакло масовно насељавање на амерички запад. То ће довести до нових ратова са Индијанцима. У другој деценији 19. века тек је 15% америчког становништва живело у градовима, али је индустријализација била пренагла. 1828. основана је радничка партија, а од тридесетих почињу да се примењују штрајкови. Капиталистичко и протестантско друштво све више испољава нетолеранцију и страх од католичке цркве, масонерије, и тајних и елитних друштава уопште, и против њих организују чак и оружане одреде (Род Ајленд). Тридесете и четрдесете су доба жестоких грађанских немира широм САД а верски и национални мотиви су најчешћи узрок сукоба у којима је било и по неколико десетина мртвих по окршају. Религијска осећања се кристалишу крајем четрдесетих. Доминантна су три огранка протестантске цркве: баптисти, методисти и презвитеријанци. Настају удружења чудака, спиритуалиста, транседентуалиста или дрхтаваца. Земљом иду пророци, народ се ложи на приче о крају света, верује се да су САД мисионарска држава у свету. До четрдесетих година западно од Мисисипија живи пар десетина хиљада белаца, али од тада почиње њихов продор преко Оригона, а главна станица на путу каравана је Сент Луис.

Грађански ратРазлике између севера и југа почеле су да стваају сметње већ двадесетих година. Црни пут представљао је читав низ држава (Џорџија, Алабама, Флорида, Мисури …) у којима је црначко, поробљено становништво, чинило близу или чак преко 50% становништва. Индустријски развијенији север намерно је подизао увозне таксе како би стимулисао своју производњу, што је било потпуно штетно за југ који је са својих плантажа извозио за Британију и остатак Еворпе и света. Дела слободних новинара, апели аболициониста, сведочења бивших робова, створила су у државама севера велику аверзију према југу. Сукоб се заоштрио када су нове државе, настале освајањем дела Мексика, ушле у унију. Наиме, према Мисуриском споразуму, линија је одређивала тачну границу робовласничких и слободних држава. Земље југа су се понадале да ће и нове територије, будући јужно од линије компромиса, добити робовласнички статус. Савезна влада је у том смислу попустила захтевима југа. Тако је донет закон о хватању одбеглих робова, коме се становништво севера јако супротставило. Калифорнија је поднела кандидатуру за САД под условом да буде примљена као слободна држава. Један од највећих бораца против робовласништва у САД био је Вилијем Лоид Герисон. Осим етичке, и економска страна нагонила је северњаке да се буне, јер ако би на југу почеле да се отварају фабрике и рудници са робовима, они би били недостижно конкурентни. Гаси се виговска странка а настају републиканци. Њихов вођа Абрахам Линколн побеђује на изборима 1861. Он је једино хтео да спасе САД, а у те сврхе могао је по питању робова да уради било шта, јер их у суштини није подржавао. Прва држава југа која се одцепила, и која је то дуго намеравала, била је Јужна Каролина, у децембру 1860. док Линколн још није био започео мандат. За њом одцепиле су се и: Џорџија, Флорида, Луизијана, Алабама, Мисисипи и Тексас, и формирале заједно нову конфедерацију са председником Џеферсоном Дејвисом. Побуњеници су за своје седиште изабрали град Ричмунд. У априлу 1861. конфедерација је сама изазвала рат пошто су њене војне снаге пуцале на један брод САД. У мају се конфедерацији прикључује још пар држава: Вирџинија, Тенеси, Арканзас и Северна Каролина. Снаге југа су у првој години имале 600 хиљада добровољаца, а најжешће окршаје имали су са северњацима у Вирџинији, чији ће се западни део одцепити. Главна брига уније (север) била је да се заустави прелазак граничних области на страну југа. Тактика је била да се морнарицом блокира југ и натера на предају. Ипак, ово је подразумевало време, а северу оно није ишло у прилог,

јер је свако одуговлачење рата повећавало вероватноћу за страном интервенцијом. Југ је имао способне команданте, међу њима водећи је био Роберт Ли. Они су системом лажних напада у Западној Вирџинији стално стварали утисак да је Вашинктон угрожен, и тако одвраћали снаге севера од Ричмунда. Ли је водио пар веома тешких битака у којима је погинуло више десетина хиљадаљуди, а најзначајнија је вођена код Антитама 1862., и њу су добиле снаге уније (север). Непосредно након ове битке је Линколн издао своју прокламмацију о ослобађању од ропства, којом су сви црнци који су се извукли из руку јужњака ослобађали. Они ће узети учешће у војсци са око 200 хиљада људи, а нарочито ће се истаћи у морнарици. 1863. југ губи снагу ,а води се и крвава битка код Гетизбурга са преко 150 хиљада учесника и око 40 хиљада мртвих. Нестручно командовање генерала севера коштало је унију много жртава и 1864. али је успех ипак постигнут заузимањем Атланте, што је одсекло Џорџију из конфедерације. Један од неспособних генерала из претходних година, Џорџ Маклејлан, кандидовао се на листи демократа у лето исте године, али га је Линколн победио и тако ступио у други мандат. 1865. је пао Ричмунд након дуге опсаде, Ли се предао, а до краја маја је армија југа, која је била пет пута мања од противника, сломљена. Ипак, Линколн није доживео крај рата, јер је у атентату убијен 14. априла.

Укидање ропстваНакон рата поставило се питање како примити назад у унију побуњене државе југа. Радикални републиканци инсистирали су да се у њима потпуно укине сваки вид неравноправности црнаца, док је умерена струја, којој је припадао и нови председник Ендрју Џонсон, сматрала да ће заклетва верности од стране вођа федералиста бити довољна за почетак. Исте 1865. донет је у конгресу 13. амандман против ропства. Ипак, ово је била само формалност, пошто су јужњаци на терену наставили са убијањем својих црнаца. 1866., ветерани федералистичке војске формирали су у држави Тенеси расистичко-криминалну организацију Кју Клукс Клан. Џонсон је на крају одлучио да распусти федералистичке владе, и да у свим земљама југа уведе привремену војну управу која би надгледала демократске изборе. 14. амандман је донео грађанска права свим људима рођеним у Америци, без обзира на расну и верску припадност, а 15. амандман је гарантовао право гласа свима, па и ослобођеним робовима. На изборима 1868. црни гласачи су на југу били већина у односу на своје, до јуче, господаре, па су републиканци, и захваљујући њима, победили поново. Период обнове трајао је до 1877. а праћен је рушењем новоуспостављених режима у јужним државама, које тамошња робовласничка аристократија просто није прихватила. Када су те 1877. демократе преузеле власт, то су учиниле уз подршку јужњака, па су морали да им учине и уступке. За узврат су прихватили да повуку војску из јужних држава, која је била гарант очувања републиканског уређења, а закон о полицији забранио је употребу војних снага у решавању питања југа. Иако ропство више није смело да постоји као термин, експлоатација црнаца настављена је у виду кажњеничког рада, а ограничавање бирачких права је вршено имовинским цензусом или тестом писмености. Линчовања и спорадична убијања црнаца због наводних претњи настављена су.истом жестином као раније. Осамдесетих црнци имају истакнутог вођу, педагога Букера Т. Вашинктона, на чији предлог се 1881. оснива институт за образовање црнаца.

САД као регионална силаСеоба на запад настављена је након грађанског рата. законом из 1862. Американцима се гарантовао велики земљишни посед само ако су спремни да колонизују одређено подручје. У Калифорнији, нпр. до краја века живеће преко милион и по људи. До краја 1912. биће примљене у САД све преостале државе запада, а број становника у њима ће се драматично повећати. То је време ранчева и крупних сточара, каубоја и лутајућих банди револвераша. Иако је са Индијанцима у северозападним областима склопљен

споразум о разграничењу 1851. откриће злата у Јужној Дакоти, као и нужности изградње железница довешће до нових сукоба са њима. Они нису прихватили да се мирно повуку у резервате, па су борбе у обе Дакоте започеле са племенима Сиукса, Лакота и Чејена. Паралелно са уништавањем племена, вршено је и систематско уништавање буфала, који је био саставни део индијанске културе. Последње отпоре крајем седамдесетих пружили су Апачи под вођством Џеронима. Након тога Индијанци ће имати једну сулуду идеју да плесом духова призову месију који ће уништити све белце са Земље, и који ће вратити крда буфала. Војска је растерала ову параду, а неке је и измасакрирала. Од како је Аљаска купљена од Руса 1867. Американци своје незасите претензије за копном Северне Америке испољавају кроз захтеве за западом британског дела. Зато Британци стварају Канаду као јединствени доминион и ојачавају комуникације изградњом трансамеричке железнице. 1895. је на Куби, која је била шпански посед, плануо устанак, а експлозија америчког војног брода у луци Хавана дао је повода САД да се у рат умешају и да освоје Кубу 1898. у фебруару. У мају исте године су освојени и Филипини, Гуам, Порторико, а изражене су и претензије на Хаваје. На Филипинима је наредне године плануо устанак домородаца, а за три године, колико ће америма требати да га угуше, убијено је више стотина хиљада Филипинаца. Теодор Рузвелт, председник у периоду 1901-1909. наставио је Монроову доктрину, и већ на почетку своје владавине успротивио се страној интервенцији у Венецуели. 1903. је од државе Колумбије изнајмио део земљишта, а онда је ту изсценирана побуна, како би била створена нова марионетска држава Панама. Ово је урађено како би се на том месту изградио канал који би повезао Тихи океан и Карибско море. Канал, који би америчкој морнарици омогућио контролу над великим пространством, почео је да се гради 1906. Ова изградња је праћена огромним људским жртвама, а канал је завршен 1914. Панама, Куба и Порторико били су протекторати, а 1905. Рузвелт је ставио под контролу САД и финансије Доминиканске репзублике, што је и ову земљу увлачило у амерички империјални свет.

ДруштвоДоба након грађанског рата је доба полета у индустрији и изградњи инфраструктуре. Дужина железничких пруга је од 1850. до 1900. повећана више од 20 пута. САД су постале први у свету по производњи нафте, а развијала се и тешка индустрија. Ту су и проналазци: Едисон – сијалица 1879; Бел – телефон 1876; браћа Рајт – авион 1903. Развијају се и индустрије аутомобила (Форд), малопродаја (Монтгомери Ворд), као и делатности приватног малопредузетништва. У САД се на прелазу векова досељава све више људи, а манија иде дотле да број усељеника у појединим годинама прелази милион. Државе са посебно израженим процентом емиграната или њихових потомака су Пенсилванија и Род Ајленд. Досељеници добијају мање плаћене послове, али се временом уклапају у друштво и добијају и своје листове и удружења. Осамдесетих је основана Америчка федерација рада, која је окупљала синдикате. На почетку 20. века је у синдикатима било преко 2 милиона радника. Републиканци, који су, уз само два демократска мандата Гровера Кливленда, владали све до 1912. фаворизовали су домаћу индустрију и повећавали су увозне таксе. У исто време. радници нису имали никаква права у односу на своје послодавце, јер је држава сматрала да је грех мешати се у тај однос. Зато су масовни штрајкови, почев од 1886. честа појава, а неретко су се завршавали оружаним сукобима у којима је страдало више десетина људи. Деведесетих година политичка снага која је претила реду у земљи били су популисти, који су се заложили за осмочасовно радно време, слободно ковање сребрног новца, и друге мере које би придобиле рударе и раднике. Популисти ће имати и своје кандидате на председничким изборима, али они неће добити подршку у регији некадашње Нове Енглеске, и тиме ни потребну већину. Прогресивци – интелектуалци који својим делима указују друштву да се не креће у добром правцу, и расветљавају корупцију и

злоупотребе. Жене су право да гласају добиле у Вајомингу, а до 1914. исто су им оdобриле државе крајњег запада. 1920. на снагу је ступио 19. амандман којим су жене добиле опште право гласа.

ЕВРОПА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА

РЕАКЦИЈАФранцуска:1849. у Паризу се јавља друштво људи од 10. децембра, које је имало улогу пропагандног тела у корист председника Бонапарте. Охрабрен дејством исте међу радницима и нижим слојевима грађанства, Луј Наполеон је почео да се глупира. 1. новембра је сменио владу која је имала већинуу скупштини, и поставио своју, под председништвом једног генерала. Почеле су да се уводе репресивне мере, да расту порези, а католичка црква је приграбила школство. На допунским изборима за 40 упражњених места у марту 1850. народ је показао незадовољство дајући гласове монтањарима и социјалистима. Влада је увела стари закон о забрани гласања грађанима који у одређеном месту не живе, па су радници политички дезавуисани. Ламбер: Болесном појединцу и друштву потребно је ћутање. Све више се надзирао крај републике, која је и у народу схваћена као систем нестабилности. Ипак, Луј Наполеон није имао подршку свих ројалиста, а нарочито не оних из Партије реда, који су га довели на власт. Међу њима су се разликовали легитимисти, који су подржавали унука Шарла 10. и који су били представници земљопоседника, и орлеанисти, који су на престолу хтели унука Луја Филипа, и који су били банкарска крупна буржоазија. Председник је зато морао да се шлихта масама по целој земљи, како би он испливао као најбољи кандидат за монарха. Инцидент са пијаним војницима који скандирају живео Наполеон, живео цар, показао је свима да ће подмићивањем и смењивањем Луј Наполеон очистити себи пут ка трону. Друштво од 10. децембра почетком 1851. захтева да се председников мандат продужи на 10 година, како у земљи не би избила криза пошто он сиђе с власти. У исто време, Луј Наполеон сам предлаже укидање изборног закона који спутава сезонске раднике, што му диже популарност у народу, и конфронтира га са скупштином, у којој седе подељени монархисти из Странке реда. Када је проценио да је тренутак повољан, Луј Наполеон је у ноћи 2. децембра наредио оданом му париском гарнизону да окупира престоницу, и насилно се обрачуна са политичким противницима. Сам је донео оба закона које су његове присталице тражиле. У атмосфери хапшења и прогона, председник је спровео плебисцит на коме је народ, који је поново добио опште право гласа, већински одобрио његов државни удар. 14. јануара 1852. је донет нови устав, према коме је председник имао мандат од 10 година, потпуну извршну и доминантну законодавну власт, а сенат и државни савет су били под његовом контролом. 7. новембра исте године је сенат донео одлуку о проглашењу земље наследним царством (Друго царство), док је Луј Наполеон постао цар Наполеон 3.Италија:У Италији је само Пијемонт остао уставна монархија, док је у остатку полуострва управу вршио фелдмаршал Радетски, који је спроводио потпуну цензуру. Пар побуна у Напуљској краљевини, у којој влада краљ бомба – Фердинанд 2. Побуна свештеника Тацолија и поједини покушаји Мацинијевих следбеника. У војводствима Парма и Модена владали су тирани Фердинанд Карл 3. и Франц 5., у Тоскани је нешто блаже владао Леополд 2., а у Папској држави, коју су окупирали Французи, а делом и Аустријанци, владао је реакционарни папа Пије 9. Немачка:У Пруској је на снази од 1849. био крајње назадни устав, који је краљу давао апсолутну сигурност и примат. Бирачи су подељени у три друштвена слоја, да би један другог кочили, а горњи дом, који је именовао краљ, кочио је њихове одлуке. У међувремену,

краљ је сазивао скупштине, именовао владе, имао право да влада уредбама у недостатку скупштине итд. Ситуација је највише погодовала дворској камарили, у којој није јаких заговорника либерализације друштва. Ипак, развој индустрије, трговине и рударства даће природно већу моћ буржоазији. Реакција се огледала у гушењу месних аутономија, већој контроли градских скупштина, а протестантска црква је преузела улогу цензора. 1852. су Маркс и Енгелс распустили Савез комуниста који је био у Келну, због владиних мера репресије. Сељаци су морали да откупе своју земљу и своје некадашње феудалне обавезе од земљопоседника, и како то већина није успела, мноГИ СУ ПРОПАЛИ. Јункери и Гросбауери су приграбили већину земље, иако су чинили петину сељаштва, док су минијатурне поседе поделили остали. Тако се стварао вишак радне снаге у виду најамних радника и градског пролетаријата, што је погодовало развоју индустрије. У остатку Немачке, они режими који су испољили неки облик демократизације, као Хесен или Баварска, биће под притиском реакционарних струја, које ће убрзо преовладати. Рудолф фон Бенигзем – вођа либерала. Фридрих Вилхелм 4. се није одрекао идеје од заједници немачких држава у којој би Пруска била суверен, а у томе му је помагао министар спољних послова Јозеф фон Радовић, иначе генерал. Томе су се супротстављале идеје Аустријског шефа дипломатије, Шварценберга о федерацији свих држава, и Аустрије, као и идеја министра финансија Карла Лудвига фон Брука, који је форсирао свенемачки царински савез у који би се укључиле и друге земље. Наравно, овим мегаломанским идејама су се супротставиле и Француска и Британија. Оне су, заједно са Русијом и Шведском 2. августа 1850. потписале Лондонски протокол о одржању интегритета Данске, са којом је Пруска пар месеци раније ратовала. Шварцемберг је одмах искористио прилику и придодао Аустрију списку земаља гаранта. Овиме ће Шварцемберг задобити подршку у предстојећем, врло драматичном, Хесенском инциденту. Наиме, у тој кнежевини се скупштина сукобила са преамбициозним владаром, и позвала је становнике Хесена да не плаћају порез. У исто време су сви официри поднели оставке на функције, и кнез је остао без икакве подршке, па је узкукао за помоћ код скупштине федерације немачких држава. На позив су одговориле Аустрија и Баварска, шаљући војску, али се Пруска успротивила таквој интервенцији. Тада је руски цар Николај 1. запретио Пруској да се понаша у стилу револуције 48. а он не воли револуцију 48. Окршај пруске и савезничких војски, којима су се у међувремену придружили и Винтерберг и сама Русија, спречио је договор познат као Оломуцке пунктације. Улогу миротворца је преузела сама Русија, која је на тај начин дозирано унизила Пруску, недајући ни аустрији да се размахне. Уговор су потписали Шварцемберг и Мајтонфел, пруски председник владе. Ово је значило победу Аустрије, а на предстојећој конференцији свих немачких држава у Дрездену је обновљена конфедерација из 1815. што је био минимум превентивних мера које је Пруска могла да издејствује како би онемогућила стварање аустријске доминације. Аустрија:Након слома револуције у Хабзбуршкој монархији је завладало реакционарно време, познато као Бахов апсолутизам. Овај режим није значио повратак племства, али су монопол преузели крупни земљопоседници. Устав, који је важио од 1849. и који се није примењивао, укинут је 31. децембра 1851. а Фрањо Јосиф је уместо њега донео патент, чији је творац био шеф дворске камариле – гроф Кибек. Према овом патенту, основан је савет (рајхсрат) коме је председавао сам Кибек, а који је требало да са царем подели власт. Ипак, Фрања није то желео, па је, када је Шварцемберг умро 1852. удаљио ово тело од себе, и тако постао прави апсолутистички монарх. Цар је све ресоре контролисао сам уз помоћ својих министара. У овом раздобљу земља се развија, али не довољно, а то се објашњава претераним трошковима војске и бирократије. Црква је прихватила школство, и била је носилац идеологије државе. Конкордат из 1855. је предвидео још и да црква од Фрање прима надокнаду за то што јој сељаци (ретка тековина револуције) више нису плаћали десетак, а цар се одрекао права вета на папин избор епископа.

Мађарска је лишена сваке самоуправе, и подељена је у пет области којима су руководили из Беча, а у којима је, као и у целом царству, немачки био проглашен за језик администрације и судства. Матерњи ненемачки језици су остали у употреби, осим у свакодневном животу, само у основним и донекле средњим школама, и то паралелно са немачким. Идеолог германизације, Хелферт, предвиђао је да ће се овим мерама створити јединствена аустријска нација. Противника оваквој политици било је широм земље. Лајош Кошут је из иностранства заговарао идеју стварања Дунавске конфедерације, Мађарске, руммунских уједињених кнежевина и Србије; Срби су били незадовољни Српским војводством Тамишким Банатом, а Хрвати полако развијају своју аутономашку, анти-српску идеологију.

КРИМСКИ РАТРусија је револуцију у западној европи протумачила као општи манифест слабости западних сила, и рачунала је да сада неће имати достојног противника у решавању Источног питања у своју корист. Велика Британија се оглушила о позиве цара Николаја 1. за поделом Турске, у случају њене пропасти, а Аустрија је имала директан интерес да Турска остане што јача, како у њој не би прорадио словенски елемент, који је претио и хетерогеној Аустрији. Прво је цар Николај 1. више пута захтевао од Британије да га подржи у иницијативи да оствари одредбе о суверенитету над хришћанима у Турској, на основу Кучук Кајнавџијског уговора. Када то није прошло, спор је избио око светих места у Палестини. Наиме, Наполеон 3. је први тражио од Турске да буде покровитељ ових места, а то је повредило Николају осећања, па је он послао ултиматум са захтевом да се и света места и сви хришћани у Турској ставе под заштиту православне Русије. Како Русију није подржала ни једна сила, Турска је одбила ултиматум, па је руска војска у јулу 1853. окупирала Влашку и Молдавију. У октобру је Турска упутила ултиматум Русији, и након руског одбијања, Турци нападају на Кавказу и на Дунаву. Руси су одбили све нападе, а у луци Синопа је руски вицеадмирал Нахимов уништио турске бродове. У децембру се велике силе састају и доносе одлуку да рат који се води не може донети ни једној страни територијална проширења. Како је било очигледно ко ће у том рату победити, Русија је ову одлуку одбацила. Због тога ће се десити оно на шта Николај једино није рачунао. Британија и Француска заједно објављују рат Русији у априлу 1854. Енглези су били спремни да ратују до последњег Француза (генијално) а Аустријанци су подржали запад, и ушли су са војском у Влашку и Молдавију, када је руска војска била принуђена да их напусти. Савезници су се договорили око циљева заједничког ратовања: 1. Русија и Турска ће на Црном мору бити разоружане; 2. Дунавом ће бити успостављена слободна пловидба; 3. гаранције независности Србије преузимају велике силе; 4. гаранције хришћанима у Турској преузимају велике силе. Силама потписницама прикључила се 1855., вођена сопственим интересима, и Сардинијска краљевина са Камилом Кавуром. Након руског пораза код Алме, савезници се искрцавају на Криму (крај 1854) где ће се водити најважније ратне операције. За Русију је кључно било задржати највеће утврђење и највећу поморску базу на Црном мору, Севастопољ. Одбрана је препуштена генералу Корнилову и вицеадмиралу Нахимову, који су на улазу у луку потопили део своје флоте, како би онемогућили улаз непријатељских бродова. Неке од битака вођених у реону Севастопоља су Инкермански висови, Курган, Малахов. Опсада добро утврђеног града је трајала скоро годину дана, након што су се исцрпљени и лошије опремљени Руси предали. Нови руски цар, Александар 2. који је у току рата наследио покојног оца, прихватио је пораз, као и конференцију о источном питању. Мир је потписан у Паризу у марту 1856. а на конференцији је по први пут учествовала и Турска, тј. њен министар дипломатије Али Паша. Русија, као и Турска, морале су да демилитаризују Црно Море, а Русији је одузета Бесарабија, и припојена кнежевини Молдавији, која, као и Влашка, и Србија, није више била руски штићеник. Овај рат је покренуо на борбу и балканске народе. У Бугарској је неуспешни покрет за ослобођење

повео Георгиј Раковски (он је био у Цариграду, питам се зашто није успео). Грчка се такође понадала, па је војно подржала устаничке покрете у Епиру, Тесалији и Македонији, али су савезници окупирали луку Пиреј, и тако је натерали да повуче своје трупе.И Турска, иако, наизглед, штићена страна, гледала је да што више покаже своје лажно, европско и толерантно лице. У ту сврху донет је Хатихумајум, са којим су поданици султана могли дупе да обришу.

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА – Доба индустријске и колонијалне премоћи:Британија у 50им и 60им напредује, и постаје водећа економија, и трговинска сила света. Пољопривреда се развија, након што је укинут закон о житу, и након што су САД и Русија због политичких проблема обуставиле извоз свог жита на острво. Преовладава крупни посед, преко 100 а неретко и преко 500 јутара земље. Пропадање ситног сељаштва и овде ствара градску сиротињу и најамне раднике. Добра пољопривреда је омогућила укидање царина на увоз пољопривредних производа (систем фри трејд) што је омогућило и увећање извоза индустријских производа, које ће потрајати две и по деценије. Производња каменог угља, ливеног гвожђа и текстила се увећавају дупло, а Британија је имала више од трећине удела на целокупном светском тржишту. Британија је производила и половину светског каменог угља и половину челика; преко 60% становништва је живело у граду (сиротиња); број становника је до краја века порастао на 21 милион. Ипак, ово је само једна страна медаље, а ево и друге: Британија је од почетка 19. века удесетостручила свој национални доходак; 38% од дохотка припада најбогатијем слоју који износи 2% становништва; око 40% дохотка дели најсиромашнији део становништва, који чини 80% БРОЈА СТАНОВНИКА. Иако су најбеднији минимално осетили развијеност своје империје, и то је било довољно да у њима убије жељу за брзим и насилним променама, па чартистички покрет замире. Педесетих је важно поменути само њихов конгрес у Ливерпулу на коме су донете одлуке о оснивању националног радничког фонда, против смањивања надница, итд. У време када покрет преузима Ернест Џонс, чартисти омекшавају, и губе реалну друштвену снагу. Што се политике тиче, педесетих и шездесетих су виговци у првом плану, а воде их Џон Расел, Хенри Џон Палмерстон, Вилијем Еверт Гледстон. Торијевци, који су у овом раздобљу јако кратко били на власти, предвођени су лордом Дербијем, и Бенџамином Дизраелијем. У суштини, обе стране су у овом периоду биле флексибилне, а преовладавао је умерени конзервативизам. Златно доба привреде условило је демократске промене и одсуство полицијских и чиновничких репресивних мера. Важно је поменути проширивање радничког законодавства, изједначавање права Јевреја, и нови изборни закон из 1867. И ако је на власти у целом раздобљу била дуговечна краљица Викторија, она није имала превише ефекта на кретање унутрашње и спољне политике. И поред такве социјалне неједнакости, до реформе изборног закона у парламенту су представници крупних земљопоседника имали половину мандата, а другу половину су поделили крупна буржоазија и ситни земљопоседници, док радници и сељаци нису имали представника. Кобден и Брајт ће почетком 60их основати Националну лигу за реформу, и тако постати оличење покрета за увођењем равноправнијег изборног система. Изборни закон на крају су спровели торијевци, који су баш тада били на кратко на власти. Закон је смањио цензус са 15 на 12 фунти, дозвољено је да закупници скупљих кућа могу такође да гласају, а нешто касније је донета и одредба о тајном гласању. Ове промене, иако делују као незнам ни ја шта, прошириле су изборну базу на само 2.5 милиона људи, што је тек нешто више од 10% становништва. Незадовољена маса је одобровољена доношењем неких старих жеља из домена закона о раду (наднице, радни сати, запошљавање деце …) Трејд.јуниони више нису револуционарне скупине резигниране светине, него заједнице квалификованих радника једне струке на националном нивоу. Они се сада труде да, не супротстављајући се капиталистичком систему, издејствују за своје чланове боље услове рада и живота, а штрајк постаје

крајња мера, док се насиље избацује из арсенала политичке борбе. Трејд-јуниони се неформално уједињују у Хунту 1860, а у заједницу улазе: машинци, ливци, тесари, зидари и обућари. У Манчестеру је 1868. одржан први свеенглески конгрес Трејд-јуниона. На спољнополитичком плану Британија води политику Сјајне изолације, што значи да се не уплиће у крупне европске покрете, и задовољава се лидерском позицијом у сфери прекоморске трговине и морнарице уопште. Учешће у Кримском рату било је реакција на повреду Пута живота, који је жила куцавица империје, а на коме је Турска битан чинилац. Педесетих година Британија води агресивну колонијалну политику. Она војном акцијом приморава Иран да напусти њену сферу утицаја у Персијском заливу, а у исто време осваја Индију. Британска Индија је потпуно колонизовани део Индије, и у њему постоји цела администрација на челу са генералним гувернером. Из овог дела држава убира порез на земљиште, као и приходе од трговине сољу и опијумом, на шта има монопол. Поред ових територија, постојале су и зависне индијске кнежевине. 1859. Након побуне сипо трупа мешовитог састава, која се претворила у општенародни устанак, Енглези ће колонизовати целу Индију, и на њено чело поставити вице краља. Грађански рат у Кини (устанак Тајпинаца) из 1856. омогућио је Британији да се и ту умеша и издејствује за себе бољу позицију. Кина је поражена у Другом опијумском рату, и морала је да уговором у Тјенцину да Британији право трговине опијумом, као и да за њу и Француску, која је била савезник, отвори своје луке. Како Кина није одмах хтела да се помири са овим понижењем, ратовање је продужено до 1860. када су Европљани ушли у Пекинг и приморали власти да прихвате уговор. Исте повластице мораће Кинези да признају и Америма и Русима. Ипак, они су од Енглеза добили и контра услугу: ови су им помогли да угуше устанак Тајпинаца, и тако је Кина умирена и стављена под западни утицај. Грађански рат у Америци није повољно утицао на привреду Британије, па ипак, она је у сукобу подржавала југ, од чијих плантажа памука је зависила текстилна индустрија.

ФРАНЦУСКА У ДОБА ДРУГОГ ЦАРСТВАНаполеон 3. је уредио земљу тако да влада сам, са својом женом и дворском камарилом. Скупштина није имала никакав утицај, а слично се могло рећи и за сенат и државни савет. Тако створен систем је погодовао развоју капитализма, што је Наполеону било битно из више разлога: требала му је подршка нових богаташа, и требало је народу радом скренути мисли са политичке ситуације. Улаже се у путеве и железнице, повећава се производња ливеног гвожђа (угаљ се увози), повећава се број парних машина и нарочито пароброда, у лакој индустрији преовлађују средња и ситна предузећа. Пољопривреда није толико продуктивна, јер преовлађују ситни и средњи поседи, али се гаје разноврсне културе. Криза из 1857. није много погодила Француску. Извоз се утростручио, париска берза је постала финансијско средиште света, цветају банке и кредитна друштва (завод за кредитирање, Есконтна банка, Лионски кредит итд.). Осман (Хаусман) преуређује Париз. Радничка класа, која чини половину градског становништва, нема добре услове и права као у Енглеској, али ипак имају више него сељаци. За разлику од Британије, овде привредни полет није свима донео неку корист, па су масе безземљаша на селима остале у беди. Држава много улаже у цркву, која се уплиће у све институције, и која повећава број чланова- Интелектуални и научни кругови се супротстављају клерикализму. Пастер – медицина; Клод Бернар – биологија; Огист Конт – филозофија (позитивизам); Балзак, Флобер, Миле – уметност (реализам); Дима, Офембах – позориште (опера). У политичком смислу Друго царство се дели на ауторитативни период (до 1860), и на слободнији период (од 1860). У првом периоду Наполеон се ослања на армију (најбоља у Европи), на цркву и на буржоазију. Опозиција су позитивисти, демократи, републиканци, али они су у мишјим рупама. Први пут ће се појавити на изборима 1857. када ће добити бедних 5 места у бедном парламенту. Економска криза која је наступила исте године натерала је Наполеона да промени

економску политику, и да полако пређе на систем слободне трговине. Уговор са Британијом, а касније и другим земљама из 1860. је утабао стазе овој политици. Управо зато је Наполеон почео да губи подршку буржоазије, која је добила моћну конкуренцију, и била незадовољна. Црква такође почиње да сумња у цара, након што се он није свим силама заложио за подршку Папској држави у процесу уједињења Италије. Бомбашки напад из јануара 1858. навео је Наполеона да уведе фамозни закон о општој сигурности, према коме је полиција добила овлашћење да може да приводи и затвара без одлуке суда. Ово ће смањити и његову популарност у народу. Наполеон у суштини није радио ништа лоше по државу, али су му главни ослонци ускратили подршку због личних интереса, па је морао да се окрене дојучерашњим противницима. У другом делу владавине цар постепеним увођењем мера либерализације покушава да придобије, демократе, либерале, раднике и сељаке. Прво се скупштини дају мало већа права (идаље нема зак. иницијативе), полицијски терор над опозицијом и цензура се укидају, а под цензуру се сада ставља католичка мисао. Ове мере доносе републиканцима чак 32 места у парламенту на изборима 1863. Цар затим поставља либералну владу на челу са Руером, која извлачи школство из надлежности цркве, а доносе се и раднички закони. Ипак, ове мере нису довољно придобиле жељену циљну групу,а створиле су коначни јаз између цара и цркве. Штампа и опозиција жестоко критикује режим. У скупштини постоје три струје, и све три су против режима: клерикална десница (Берије); десни центар (Тијер); и републиканци (Емил Оливије). Након новог таласа слобода које ће дати цар после 1867. у жестоку антимонархистичку кампању крећу радикални републиканци Рошфор и Гамбета, и њих ће власт прогонити. Највећи бљесак демократичности је Наполеон испољио након избора 1869. када је министарско место уступио Оливијеу, чија је партија освојила већину у скупштини. Скупштина је добила право зак. иницијативе, као и да сама бира свог председника. Цар је 1870. спровео плебисцит на коме је народ већински подржао мере либерализације, али сам цар није био симпатичан. То се огледало и у његовој нереалној, недоследној и неисплативој спољној политици. Иако му је слоган при крунисању био царство – то је мир, човек је стално ратовао (Кримски рат, уједињење Италије, уједињење Немачке) и слабо шта му се исплатило. Ипак, колонијална политика донела је Француској Сенегал 1855. након тога утицај у Кини стечен савезништвом са Британијом, Камбоџу у Индокини, и још неке поседе. Велики пораз су Французи доживели у покушају да освоје Мексико. Мислећи да немају достојног противника, пошто су САД биле у грађанском рату, Наполеон је 1862. послао прве трупе да заузму једно утврђење, али су оне поражене. Наредне године је јачи одред испунио овај задатак, а у Мексико је цар послао и Максимилијана Хабзбуршког, који је требало да постане цар Мексика. Ипак, земља се показала крајње негостољубивом, па су Французи морали да се повуку до краја 1866. а мексички цар је ухваћен и стрељан.

ШПАНИЈА – Криза државног и друштвеног уређењаВлада је у Шпанији своје реакционарне мере одабрала да испољи у години 1854. На сам помен укидања устава из 1845. и враћања феудалних обавеза, опозиција се ујединила (модерадоси и прогресисти) а у војсци је избила побуна. Генерал О Донел, припадник модерадоса, је оборио владу, и увео неке додатне мере демократизације друштва. Низ устанака, махом пролетера, погодио је земљу те године, а како су њих водили прогресисти, то је наметало коалициону владу њих и модерадоса. Тако је лидер прогресиста Еспартеро постао премијер, а уз њега је владао и О Донел. Иако је влада донела неке корисне одлуке (оснивање народне милиције, увођење политичких слобода итд.) разлике две владајуће струје су испливале у први план. Већ на почетку се сељаштву није допала уредба о продаји општинског земљишта, које је прелазило у руке чиновника и градске буржоазије. Са друге стране, буржујима се нису допадала права која су добили радници. Преломни догађај се десио већ 1856. када је О Донел свргнуо Еспартера и завео неке мере противу сељака и радника. У Мадриду су избили тродневни

немири (14-16 јул) а војска се сукобила са новооснованом народном милицијом. Након овога су се модерадоси поново нагодили са племством, па је продаја црквеног земљишта заустављена, а народна милиција је укинута. Тако су прогресисти искоришћени па шутнути, а модерадоси ће остати у власти као контрастранка конзервативцима, које је водио генерал Нарваес, а који су заступали крупне земљопоседнике. Такав квазиенглески систем је трајао до 1868. када се разочарани модерадоси и републиканци удружују у намери да насилним методама свргну крупне капиталисте. У септембру устанак почиње у војној луци Кадикс под геслом: опште право гласа и кортеси. Народ се у Мадриду и Барси диже на устанак, краде оружје из складишта и образује своје одреде. Краљица Изабела је побегла, а стари режим се предао. Нова власт је одмах увела опште право гласа и дала све политичке слободе. На првим слободним изборима 1869. коалиција либерала и прогресиста (старих другара) однела је убедљиву већину над републиканцима. У јуну јје донет устав према коме је Шпанија била дводомна парламентарна монархија. Републиканци су узели раднички покрет под своје и прешли у опозицију, док су против новог режима са друге стране били радикални монархисти. Управо ови карлисти ће на северу Шпаније (Навара и Баскија) подржавати сепаратистичке и револуционарне покрете. За краља је 1870. изабран деловањем страног фактора, италијански принц Амадео Савојски. Он је већ 1873. под притиском републиканаца и радничког покрета, морао да напусти земљу, а кортеси су прогласили републику. Република није била по вољи, како карлиста, тако и радника, који су били индоктринирани идејама бакуњина и интернационале. Републиканци неће успети да се обрачунају са њима у потпуности. Војним ударом 4. јануара 1874. република је укинута, на власт су се вратили монархисти, а на престо је доведен Изабелин син Алфонсо 12.

УЈЕДИЊЕЊЕ ИТАЛИЈЕРат са Аустријом:Резорђименто, италијански покрет за уједињење, до 1849. покушавао је да путем револуција, устанака и завера допринесе стварању јединствене Италије. Након 1850. ова борба ће се преселити на терен демократије, а носилац покрета биће Пијемонт. Док се прва фаза мешала са општеевропском тежњом за демократизацијом режима, у другој фази ће национални моменат преовладати, нарочито питање туђинске власти у Италији. Наде већине патриота широм Италије су биле усмерене ка краљу Виторију Емануелу 2. и његовом премијеру Камилу Кавуру. Он је у Торину основао Италијанско народно друштво, чији чланови су постали и легендарни републиканци, Данијел Мани и Ђузепе Гарибалди. Бенцо Камило Кавур, рођен је 1810., потиче из аристократске породице, уместо војне, изабрао цивилну службу, образовао се у Енглеској и Француској, био је либерал, заговорник ослобођења, уједињења и либералног устројства Италије; основао лист Резорђименто, 1848. изабран за посланика у сардинијском парламенту; након револуције се кратко повлачи на своје имање али га Виторио Емануеле поставља за министра пољопривреде, а затим и финансија; због отпора цркве, коју је Кавур немилосрдно опорезивао, бива склоњен, али га је краљ вратио 1852. и то као премијера. Себи је тада поставио два циља, економско јачање Сардинијске краљевине, и обезбеђивање страног фактора у процесу уједињења. Наполеон 3. је благонаклоно гледао на ово питање, али су кавуру требале и гаранције других сила. Умешао се у Кримски рат, пославши 10 хиљада војника под Севастопољ, што му је омогућило да учествује на мировној конференцији у Паризу, где је покренуто питање уједињења Италије. Непосредно по неуспелом атентату на Наполеона 3. који је извео његов бивши колега из карбонара Феличе Орсини, цар је имао тајни састанак са Кавуром у Пломбијеру, на коме је договорен француско-пијемонтежански савез. Услови договора су били овакви: Пијемонт ће испровоцирати Аустрију да уђе у рат, а онда ће Француска помоћи Пијемонту да порази непријатеља; Сардинијској краљевини биће прикључени Ломбардија, Венеција, Парма и Модена; Тоскана ће бити увећана на рачун Папске

државе, и биће посебна Средњоиталијанска краљевина, док ће Папа остати у Риму и задржаће свој примат у католичком свету; сам папа биће почасни председник новоуспостављене федерације италијанских држава; Пијемонт ће Француској дати Ницу и Савоју; Жером Наполеон, царев синовац ће се оженити Клотилдом Емануеле. Војни савез је потписан наредне године, и сада је само требало натерати Аустрију да прва нападне. Сардинијски парламент, у коме је краљ Виторио све више давао успаљујуће изјаве, одобрио је ратни зајам од Француске, а Аустријанци су на границама Ломбардије већ накупили 130 хиљада људи. И баш када се рат видео иза ћошка, Велика Британија се умешала, а следила ју је и Русија. Предложили су своје посредовање у изналажењу мирног решења, а најбоље од свега је што је и сам Наполеон 3. на то пристао. Ипак, Аустрија није више желела да чека, па је сама себи запржила чорбу, и 29. априла објавила рат Пијемонту. Французи су кренули преко Алпа у исто време кад и Аустријанци преко Тичина. Због јако лошег командовања генерала Дулајиа, аустријска војска је увек била на корак заостатка, па су се пијемонтанска и француска војска прве спојиле, и имале су предност од самог почетка. Французи нису имали нешто импресивну опрему, али су били бољи борци од Аустријанаца, а и Италијани су се мало борили. Ток и крај рата одлучиле су калкулације Наполеона 3. коме је опасност претила и са других фронтова, као и несигурност владе у Бечу. Битке које су вођене одиграле су се код Мађентеа 4. јуна и Солферина 24. јуна, и обе су биле крајње неизвесне, али је у обе на крају Аустрија поражена. И баш када су се Италијани понадали да ће се уједињење спровести до краја, Наполеон 3. је 11. јула склопио примирје са Фрањом Јосифом у Вилафранци. Ово ће у новембру бити материјализовану у Циришком миру. Ломбардија је припала Француској, а он ју је уступио Пијемонту, док је Венеција остала Аустрији. Парма, Модена и Тоскана по уговору, требало је да се врате на статус пре рата, али је то, био само параван да се ове земље прикључе Пијемонту. Кавур је одлучио да све области уједине у краљевину Емилију (на њеном челу кратко је био рођак Виторија Емануела) а да се њено становништво затим изјасни плебисцитом оо припајању Пијемонту. Тако су ове области припојене Сардинијској краљевини, а по истом моделу су и Ница и Савоја припале Француској. Краљевина Италија:Још се страсти нису стишале, а на Сицилији је букнуо устанак сељака против режима новог напуљског краља Франческа 2. Гарибалди је одмах скупио хиљаду и двеста црвенокошуљаша и са два противправно присвојена пловила из ђеновљанске луке кренуо да им помогне – експедиција хиљаде. 11. маја се Гарибалди искрцао на Сицилију, а већ 15. маја су његови момци и сељаци однели победу над војском Франческа 2. код места Калатафимија. Након друге победе код Милаца, напуљски војници су истерани са Сицилије. У време уласка у Палермо је Гарибалдијева војска већ бројала 25 хиљада бораца. Иако је Виторио Емануеле, потеран протестима из Европе, саветовао Гарибалдију да не прелази на Континент, Кавур му је слао подршку. 20. августа Сицилијанци прелазе Месински мореуз, а како је Франческо 2. био јако омиљен у свом народу, војсци се нико није супротставио до Напуља, у који је Ђузепе Гарибалди ушао без пратње 7. септембра. Мацини је одушевљено поручивао: Сад га ломи Гарибалди! и захтевао да трупе Пијемонт-Сицилије марширају на Рим и тако комплетирају стварање Италијанске републике. Кавур је сада већ почео да паничи, и молио је Гарибалдија да престане, пошто ће Аустрија и Француска осујетити такве сумануте намере. Зато је Кавур смислио елегантније решење: јавио је Наполеону 3. да ће војска Пијемонта проћи кроз територију Папске државе и ући у Напуљску краљевину, а да ће Рим бити поштеђен. Наполеон је био речит: Срећно и радите брзо. Војска Пијемонта је окупирала провинције Папске државе, Марку и Умбрију, и ушавши у Напуљску краљевину, задала последњи ударац присталицама Франческа 2. на реци Волтурно, након чега је овај диктатор побегао код Папе у Рим. Крајем октобра и почетком новембра на плебисциту су се становници свих окупираних области изјаснили позитивно о припојењу

Сардинијској краљевини. У фебруару 1861. се састао у Торину први парламент Италије, који је 14. марта прогласио Виторија Емануелеа за краља Италије. Уједињење Венеције и Рима:Одмах након уједињења је Кавур преминуо, а у земљи није било личности тог калибра да настави започето, и припоји жрим и Венецију Италији. Земља је била јако заостала и у смислу индустрије и инфраструктуре, и у смислу писмености. Тек након што су страсти спласнуле, увидело се да проблема има више. Социјалне разлике створиле су велико незадовољство код сељачких маса, што ће резултовати устанком на Сицилији 1869. социјални покрет бригантађо, који се борио против неправедног решавања аграрног питања. Постојале су и поделе између Пијемонтежана и осталих Италијана, чему је допринело неразумевање Пијемонта за разлике у менталитету, култури и нивоу развоја појединих области. Италија је након ратова за уједињење имала спољни дуг од 3 милијарде лира. Ратна странка, коју је водио Гарибалди, залагала се за наставак рата, и оснивала су се друштва за Рим и Венецију, али држава за то није имала пара. На њеном врху сменило се у 60им много премијера, и два генерала, али нико није ништа постигао. Ланца ће на челу владе бити у тренутку коначног уједињења. Рим је био тачка спора, пошто Французи нису повлачили свој одред из њега, а папа није хтео да чује о уступању територије Италији. Гарибалди је попиздео, скупио своје добровољце, и у августу 1862. кренуо на Рим. У овој акцији спречиле су га трупе Пијемонта, које су разбиле његове момке, а њега, рањеног, интернирали на неко острво. Овај, не много патриотски чин, одјекнуо је у Италији као блам за владу, па је требало наћи неку задовољштину у целом инциденту. Наполеон 3. је након преговора пристао да 1864. повуче своје трупе из Рима. Како се Виторио Емануеле обавезао да неће нападати Рим, то је значило да до даљњег он остаје папи, па су Италијани извисили. Престоница је из Торина пребачена у Фиренцу, како се становници југа не би осећали превише инфериорно. Влада се окренула питању Венеције. Италија је ушла у пруско-аустријски рат 1866. на страни Пруске, очекујући за узврат Венецију. Уговор је склопљен 8. априла те године, а у обе битке, вођене у јуну и јулу, Италијани су (код Виса и Куслоце) поражени. Па ипак, пошто су Пруси победили у рату, Италијанима је припала Венеција, али посредно, преко Наполеона 3., пошто је свима било труло да град директно пређе у руке Италијана који су пукли у рату. 1867. су демонстрације у Риму поново дале повода Гарибалдију, који се избавио мардеља, да скупи борце и крене на Рим. Ипак, овога пута зауставили су га Французи у бици код Ментане. Француска је изјавила да Рим никад неће дати Италијанима. Када Француска буде поражена у рату са Пруском, новим заштитником Италије, Рим ће пасти 20. септембра 1870. а народ ће се и ту изјаснити на плебисциту за прикључење Италији. Крајње незадовољан из целе ове епизоде остао је папа Пије 9. који је остао без државе, и кога чак ни признање суверенитета над Ватиканом и новчана помоћ нису утешили. Он је још 1864. донео Енциклику у којој осуђује све напредно што се догодило у 19. веку. 1869. је, да би се уљуљкао, одржао концил у Ватикану (први након 400 година) да би на њему донео догму о непогрешивости папе.

УЈЕДИЊЕЊЕ НЕМАЧКЕНакон пруске капитулације у Оломуцу деловало је да је њена амбиција за уједињењем Немачке скршена, и да ће то право и обавеза остати на Аустрији. Ипак, реалност је била да је Пруска само привремено унижена у моменту када је Русија била у стању да заштити интересе Аустрије. 50е године ће показати да је Пруска са својим царинским савезом земља прогреса, а да Аустрија губи утицај међу немачким државама. 1862. Пруска потписује са осталим чланицама савеза уговор о слободној трговини, што омогућује већу конкурентност, проток робе, и што доноси користи свим чланицама, па савезу приступају и државе јужне Немачке, до тада наклоњене Аустрији. У Пруској се развија рударство, металургија, али и лака индустрија, а све бројније железничке пруге, као и у остатку Европе, стварају нове комуникације и економски повезују целу Немачку

(осим Аустрије). Развијају се и банке, и тзв. концентрисани анонимни капитали, а у рударству и тешкој индустрији домаћи капитал истискује страни. Развојем капитализма долази до пропадања средње буржоазије, и до све битније улоге радника, који чине седмину становништва. Фердинанд Ласал оснива радничку партију 1863. а његови следбеници је припајају Првој интернационали. По питању уједињења, у Пруској су постојала два мишљења (као и у целој Немачкој). Велика немачка би се простирала од Атлантика до Урала, и од Балтика до Јадрана, и поред Аустрије и њених земаља обухватила би ко зна које чега. жВодећи присталица ове идеје био је Константин Фрац, историчар. Ипак, друга и реалнија опција имала је више присталица, међу којима су предњачили универзитетски професори, историчари. Рат аустрије са коалицијом Наполеон 3, Камило Кавур донео је прва узбуђења и Пруској. Интелектуалци који су се залагали са концепт мале Немачке (Немачка без Аустрије) залагали су се за помоћ Аустрији у рату. Ипак, у Бечу су ову понуду сами одбили, пошто је била условљена пруским предводништвом армијама уједињених немачких држава. Након пораза Аустрије, питање пруског примата било је решено. На престо је 1861. дошао Вилхелм 1. који је као регент владао уместо свог болесног брата Фридриха Вилхелма 4. Он је имао јасну визију уједињења: ако неко хоће да влада Немачком, мора да је освоји.Вилхелм је желео да изврши војну реформу, и да укидањем народне војске и продужетком војног рока обезбеди већи број активних војника у сваком тренутку спремних за мобилизацију. Ипак, скупштина (ландтаг) састављена махом од либерала, противила се повећању војног буџета, и милитаризацији земље. На предлог генерала Рона, краљ доводи за канцелара Ота фон Бизмарка, који је успео да минимализује улогу скупштине, чиме су краљ и влада добили прећутно право да доносе уредбе које није скупштина одобрила. Бизмарк, велики демагог и врдавац какав је био, нашао је логично објашњење за ову ситуацију: Краљ и скупштина имају подједнаку, што значи подједнако важну законодавну иницијативу. Ако међу њима дође до неслагања, краљ има силу, и он је у предности, јер нешто мора да се одлучи, како не би дошло до хаоса. Ову доктрину ће Бизмарк задржати и у спољној политици. Бизмарк је рођен 1815. у Брандембургу. Као племић по оцу, залагао се у доба револуције 48. за реакцију, а тако се и прогурао у политику. 1851. је послат у Франкфуртски парламент као посланик, 1859. је био посланик Пруске у Петровграду, а мало затим и у Паризу. Када је постао канцелар прокламовао је своју девизу уједињења која каже. хлеба и игара … нее … која каже: ГВОЖЂЕ И КРРРРВ!!! Заоштравање односа:Први дипломатски ударац свом супарнику је Пруска дала приликом одлучивања о преуређењу федерације немачких држава, када се краљ Вилхелм није појавио на скупу који је сазвао Фрања Јосиф. Немачке земље већ дужи низ година су имале проблема са данским претензијама на војводства Шлезвинг, Холштајн и Лауенбург, која су са овом краљевином била у персоналној унији. Искористивши династичке сукобе у Данској, немачке државе ће, на челу са Пруском и аустријом, понудити подршку једном од кандидата, Кристијану 9. у замену за данско повлачење утицаја у ове три кнежевине. Када је северни сусед то одбио, повод за рат је постојао, па је војска од око 70 хиљада људи напала Данску у мају 1864. Са дупло мањом војском, Данска је одолевала нешто више од месец дана, а затим је тражила страно посредовање Француске и Британије. Ипак, мир је донео само губитак три кнежевине, које су сада постале спор међу самим немачким државама. Рат је на кратко избегнут, потписивањем Гаштајнске конвенције 1865. према којој је Пруској припало право на Шлезвинг и Лауенбург, док је Аустрија, уз новчану надокнаду, узимала Холштајн. Ако је овај споразум за некога деловао као мирни завршетак, за Бизмарка је био само затишје пред буру. Он је већ планирао рат за који је био спреман, само је требало обезбедити леђа. Рат са Аустријом:

Русија је већ била пријатељски наклоњена Пруској, а након састанка Бизмарка и Наполеона 3. у Бјарицу и Француска је обећала своју неутралност, уз минималне и више симболичке компензације Пруске. Када се мир више није требало да одржава, у јуну 1866. је почео рат. Пруска је за савезника имала Италију (уф!) а уз Аустрију су биле прилично моћне Баварска, Хановер, Саксонија, Винтерберг, и још ситнијих држава. Тактика Пруса била је да једног по једног савезника избацују из борбе, пре него што се они споје са аустријском војском, што им је и пошло за руком. Ипак, како су и Пруска и Аустрија имале у борби снаге од више стотина хиљада војника, одлука је морала да падне у директној бици. Несрећа Аустријанаца је била у томе што им је најбољи командант, надвојвода Алберт био послан у Италију, где је, као што видесмо, радио свој посао максимално, док је главнином трупа од 250 хиљада људи у Чешкој командовао неспособни Бенедек. До коначног обрачуна је дошло 3. јула код места Садова (Кенигрец), а пруска војска под командом генерала Молткеа је однела убедљиву победу, потааманивши око 40 хиљада Аустријанаца. Потписано је примирје, а 23. августа у Прагу и мир, по коме је Аустрија враћала Холштајн и, много битније, признавала је распад немачког савеза и формирање новог под вођством Пруске, у коме неће бити ње. Пруској је давано право да у области северне Немачке анектира коју било државу, сем Саксоније, а Аустрија је била обавезна и да плати малу ратну одштету. Иако су војни стратези Пруске, Молтке и Рон сматрали да је мир недовољно искористио победу пруског оружја, лукави Бизмарк је знао зашто не треба бацити Аустрију на колена, и задовољио се тиме што је Пруска сада имала примат у немачком свету. Одмах су анектиране неке државе, међу њима Хесен, Хановер, Франкфурт, Насау и још пар мањих држава. Двадесет и једна држава северне Немачке, која се није ујединила са Пруском, ступила је у Севернонемачки савез, који је Бизмарк осмислио, и дао му устав. Устав је предвиђао формирање заједничког тела за све државе. То су дводомна скупштина – рајхстаг (биран општим правом гласа), савет – бундесрат, а за вођење заједничке спољне политике предвиђен је и заједнички буџет. Најлепше од свега било је што је тај буџет контролисао канцелар савета, који је био нико други до Бизмарк, а председник Севернонемачког савеза био је, сасвим случајно, Вилхелм 1. (јао … јел он беше пруски краљ, каква игра судбине). Рат са Француском:Прикључење јужнонемачких држава, Бадена, Вирнтерберга итд. такође је било у интересу пруске елите и центара моћи, али се ту испречио нови противник, Француска, која је након догађаја из 1866. схватила да ће уједињена Немачка директно угрозити њене интересе у Европи. Наполеон 3. је био бесан на себе што је допустио Пруској да се толико размахне, па је хтео да и он искористи своју сферу утицаја (бар је он мислио да ту има утицаја). Позивајући се на бизмарков став о томе да Пруску не занима подручје западно од Рајне, Наполеон је инвадирао Луксембург 1867. Бизмарк је подигао медијску хајку против Наполеона, и јавност Пруске се већ спремала за нови рат. Ипак, Наполеон је сам проценио да је слабији, па се повукао, а на конференцији у Лондону исте године одлучено је да се пруски гарнизон, стациониран у Луксембургу, повуче, али да војводство остане неутрално и под гаранцијом сила (до тада је припадало холандском краљу). Наполеон се бацио на војне припреме, како би се спремио за окршај са Пруском. Покушао је да увођењем мобилне гарде осигура позадину, док је укидањем откупа од војне службе и продужењем служења у резерви хтео да повећа број трупа на линији фронта. Ипак, недоследност његових министара, као и отпор, што радника што буржуја, он у томе није успео. Ипак, како је време одмицало, Французи су се све више бусали како су спремни, и уздали су се у своје савремене пушке и митраљез (за то време најновије оружје). На спољнополитичком плану је Наполеон још више лагао себе да је све у реду. Све што је постигао била је најава лабавог савеза Француске са Аустријом и Италијом. За то време, Бизмарк је много пажљивије припремао терен, користећи мрежу шпијуна у Алзасу и Лорену. 1870. није више било места чекању, и Пруској је требао

повод за рат, како би напала док је Француска још увек слабија. Прст у око Наполеону 3. била је кандидатура Леополда Хоенцолерна, брата румунског краља Карола, за шпански престо. Ово је била првокласна провокација, и то је тако схваћено и у Француској, али и у другим земљама, па је Вилхелм замолио свог рођака да повуче кандидатуру. Француска је тако могла елегантно да избегне рат, али је онда прорадила дворска камарила и царица Евгенија са причом да Наполеону треба велика ратна победа која би дигла углед династије. Онда је француска влада упутила захтев Вилхелму лично, да он писмено мора да гарантује да се такви испади неће понављати у будућности. Тако разговарати са најмоћнијим владаром у Европи тог момента било је исто што и објава рата, и то су знали и у Француској. Ипак, француски амбасадор у Берлину је срео Вилхелма 1. у парку док је овај џогирао, и док је био у јако лепом расположењу, па је краљ примио вест крајње изненађен, чак му се поподне тог дана писмено правдао да таква писмена изјава није потребна. И тако би и овај покушај, сада са супротне стране, пропао, да није било Бизмарка, који је тачно знао зашто је захтев упућен. Он је штампи пренео сасвим нешто друго и тако је испало да је Вилхелм напушио амбасадора Француске. 19. јула је тај исти амбасадор уручио Бизмарку објаву рата. Операције су вођене од 2. августа 1870. до 1.фебруара 1871. Немци су у борбу послали 400 хиљада војника, док су им Французи супротставили само 260 хиљада, и притом су их расули на дугачкој линији фронта. Већ првих дана августа су Немци тукли Французе код Висенбурга и Фрешвилера, након чега је Алзас дошао у њихове руке, а и у Лорену су Немци имали иницијативу. Командни кадар Француза је почео да губи ентузијазам, а и сам цар се одрекаоврховне команде у корист (и није корист) маршала Базена. Овај је имао одличну прилику да преузме иницијативу, када је код места Гравелота имао чисту ситуацију 130 својих наспрам 65 хиљада њихових, али није напао. Немцима је стигла главнина, па се два дана касније недалеко од Гравелота одиграо крвав бој у коме су Немци однели победу, јер их је укупно било 200 хиљада. Французи су били разбијени на два дела: Базен је са мањином војске побегао у Мец, где је блокиран, а Макмахон се са главнином у којој је био и сам цар, повукао ка Седану на реци Мези. Након што је француска војска одбијена, а Макмахон рањен, сви су се забарикадирали у Седану, а онда су Немци стали около и почели да га туку топовима и чиме су стигли. Немајући излаза, Наполеон је 2. новембра наредио предају. Крај француског царства – Почетак немачког царства:Вест о највећем поразу у историји Француске је у Париз стигла 4. септембра, а народ је одма провалио у скупштину. ГРепубликанци, Леон Гамбета и Жил Фавр су одма повели народ ка Општинском дому, где је цар формално збачен и проглашена је република (револуција 4. септембра). Царица Евгенија и престолонаследник су се, уз помоћ Аустроугарске, евакуисали из земље. Нову владу чинили су Гамбета, Рошфор, Февр, али јој је, због ратног стања председавао генерал Троши, командант Париза. Пруси су били пред Паризом, и ваљало се бранити. Троши је на располагању имао око пола милиона бораца, али је од њих само око 150 хиљада било адекватно опремљено. Леон Гамбета је у балону одлетео из опседнутог града да на југу земље успали народ и затражи помоћ, и у томе је заиста успео, набавивши 200 комада артиљеријског оружја и мобилисавши око 600 хиљада људи. Било је и добровољаца, међу којима је био и неуморни Гарибалди. Ова армија, иако непрофесионална, имала је муда, и добро је кренула, ослободивши Орлеан почетком новембра. Ипак, Французе је закопао Базен, који се крајем октобра, са позамашним трупама и артиљеријом, предао у Мецу, након што су пропале његове махинације да обори републику. Гамбетина лоарска армија се добро држала све до краја рата, али против профи војника Пруске није имала шансе. Како одбрана Париза више није била могућа због глади и све већег дефетизма и гнева парижана, Жил Февр, задужен за дипломатију, морао је у Версај на мучне преговоре са Бизмарком. 28. јануара је потписано тронедељно примирје које је коштало: 200 милиона златних франака у кешу; предају свих утврђења северно од Париза; полагање оружја скоро свих

француских трупа; изборе за скупштину која ће потврдити одлуке будућег мира. Десет дана раније, на истом месту је свечано проглашен Други рајх, који је сада обухватао и јужне немачке државе. Избори за помињану скупштину су одржани 8. фебруара, а победиле су присталице мира. Адолф Тијер је са Бизмарком 26. фебруара потписао прелиминарне услове мира према којима: Француска уступа Немачкој Алзас и Лорен; плаћа ратну одштету од 5 милијарди златних франака наредне три године; док се исплата не заврши, Немци држе под окупацијом северне департмане. Скупштина је ово ратификовала већ 3. марта, да би 10. марта у Франкфурту био склопљен мир.

АУСТРО-УГАРСКАПропале реформе:15. јула 1859. након пораза од француско-италијанских трупа, Фрањо Јосиф је издао Лаксембуршки манифест, којим је обећао промене и реформе, и тако дао себи времена. Нова влада грофа Рехберга требало је да да уступке народима и народностима монархије, како би се очувао унутрашњи мир. Мађари су били главна брига. Њима је одмах враћена стара самоуправа са жупанијама као пре револуције 48, а најављено је и сазивање угарског државног сабора и жупанијских скупштина. Нешто раније, у марту 1860. цар је најавио и састајање новог тела, проширеног царевинског већа, у које је намеравао да зове истакнуте представнике свих крунских области монархије, како би се дискутовало о реформама. Такође ,нови савет је требало да преузме контролу над државним финансијама. Рајхсрат од 48 чланова, представника, племства свих народа и народности, заседао је до октобра, када је Фрања Јосиф на бази њихових одлука донео октобарску диплому. Овај уставни акт озваничио је рајхсрат као званично тело, које је, осим финансија, добило и надлежност над војском, спољним пословима, спољном трговином као и законодавну улогу. Сам цар је председавао овим телом. Остале надлежности су спадале у локалне саборе крунских области царства, који су такође и бирали чланове рајхсрата. Овим политичким маневром су сви добили по мало, па нису били задовољни, а Фрања је себи осигурао гузу. Мађари, који су у склопу поништавања казнених мера из 1849. добили све пређашње привилегије (службени језик и укидање Српског војводства Тамишки Банат) једногласно су одбацили диплому. Вође мађарског покрета, Ференц Деак и Јожеф Етвеш, одбили су да учествују у новој влади монархије, а ствар је кулминирала када је скупштина једне од угарских жупанија прогласила владавину Фрање Јосифа незаконитом на тој територији. Цар је био у небраном грожђу, па језамолио свог министраполиције Шмерлинга да му напише нови уставни акт који ће давати више права народима царства. Фебруарски патент донео је преуређење рајхсрата у дводомни парламент, притом су горњи дом чинили од краља именовани аристократи, а доњи дом је бројао 343 члана које су слале локалне земаљске скупштине. Овај акт предвиђао је много израженији централизам на месном нивоу, па су му се сви успротивили, а наравно, најгласнији су били Мађари. Они су у свим жупанијским скупштинама изгласали незаконитост патента, и објавили саботажу рајхсрата. По њима је устав из 1848. био једини прихватљив, и они су били спремни да само по њему преговарају са Бечом, и да притом буду потпуно равноправна страна. На овакав отворени безобразлук је влада одговорила поновним укидањем аутономије угарским жупанијама, које су преузели царски администратори а мађарски земаљски сабор је распуштен. Од свих народа, само су Чеси дали пристојан број посланика у рајхсрат, али то није ништа променило. Други народи су покушали да се уједине са Мађарима у пасивној борби против бечког централизма, али су Мађари уображена говна која хоће све само за себе. Мађари су одбијали да у било који орган централне управе или јавну функцију царства пошаљу своје људе, а вршена је и грађанска непослушност (неплаћање пореза и неодазивање на регрутацију). У Бечу је Шмерлингов провизоријум, како су звали владу, имао све мање подршке због свог репресивног метода, и због теорије о изгубљеним правима, према којој Мађари својим понашањем у прошлости нису ни

заслужили да им се да више. Ова влада је поднела оставку у јулу 1865. а премијер је постао Рикардо Белкреди, који је био спреман на преговоре. Цар је укинуо ванредне мере у Угарској, затим је распустио рајхсрат а васпоставио мађарски земаљски сабор, затим је укинуо и фебруарски патент, и на крају је одобрио да се Ердељ поново прикључи Угарској Ово је нагнало и Мађаре, пре свега Деака на попуштање, па је он престао да се тако ватрено позива на устав из 1848. али је зато инсистирао на дуалистичком уређењу монархије. Рат Аустрије и Пруске је одложио преговоре за август 1866. Противљење Словена Дуализму:Чеси у ово време живе у три области, Чешка, Моравска и Шлезија, а у све три Немци чине више од трећине становника, и плус су најбогатији. Чеси немају јак национални покрет, али почињу лагано да се боре за своја права вођени либералима. Њихови вођи, Ригер и Палацки, иду на карту аустро-славизма, нестављајућ у први план национално питање. Либерали ће се ускоро поделити на старочешке и младочешке, а разликоваће се по томе што ће први решење чешког националног питања тражити у сарадњи са Мађарима и у панславизму, а други у сарадњи са Бечом. И једни и други су имали проблем пошто су били мањина у сопственим скупштинама трију области, пошто је изборни закон фаворизовао најбогатије (то су Немци). И поред свих препрека, 60е доносе буђење чешког национализма, оснивају се први листови, разна удружења и д. Ригер ће у јулу 1865. подстаћи чешки посланички клуб у рајхсрату да објави меморандум у коме се Чеси јасно залажу противу дуализма, а наговештавају своје тежње ка федерацији земаља више народа. У време пораза код Садове Чеси ће једногласно бити уз Беч, надајући се да ће им то донети бенефите. Што се тиче Хрвата, они су на папиру имали државу која је обухватала Истру и Далмацију, само што су обе области имале сопствене земаљске саборе и врховног царског намесника; затим војну крајину, само што у њој нису имали никакву власт; а Хрватска и Славонија биле су заиста под контролом заједничког земаљског сабора и управом Бана. И Хрвати су се определили за историјско-правни концепт захтева за самосталношћу. Вође овог покрета били су бискуп Јосип Јурај Штросмајер и Фрањо Рачки. У време доношења октобарске дипломе и фебруарског патента Хрвати праве своју платформу за захтевање аутономије. Они траже уједињење свих хрватских земаља, поделу на жупаније и формирање дворске канцеларије у Бечу задужене за Хрватску. Ипак, њихови захтеви нису услишени, а од хрватских земаља одузима се и Међумурје. То производи гнев код Хрвата (такозвани хрватски гњев) и они се цепају на две струје: једни хоће уз Маџаре, а против Беча, а други, које подржавају и Штросмајер и Рачки, хоће да им Срби и Бугари помогну, ал да Хрвати буду вође покрета Јужних словена. У априлу је заседање почео земаљски сабор Хрватске и Славоније, који је одбацио фебруарски патент, и цару поднео захтев за уједињењем свих хрватских земаља, у које су они убројали и делове Штајерске, Крањске, Срема итд. Сабор је до августа донео још неке нереалне одлуке, као признавање Срба као политичке нације, признавање југословенског језика, реалне уније са Мађарском, а онда је цар, укинуо веселу скупину, баш као у Угарској. Ипак, током Шмерлинговог провизоријума је дошло до попуштања Хрватима, па су ипак добили народну канцеларију а и сопствени врховни суд. У то време у политичком животу се издвајају унионисти, који су за унију са Мађарима, народњаци, који су за панславизам, и праваши, које воде Старчевић и Кватерник, и који су нереални шовинисти. Поклони из Беча су 1863. поделили народњаке: Штросмајер је повео народно-либералну странку и остао је опозиција Бечу; а насупрот њима су били самостални народњаци које је водио Иван Мажуранић, и они су били за сарадњу са бечом. Ако узмемо у обзир да је Мажуранић добио положај шефа дворске канцеларије за Хрватску, није ни чудо. Када је коалиција униониста и народних либерала освојила убедљиву већину у земаљском сабору на изборима 1865 (у Хрватској и Славонији право гласа има 2% становништва), чинило се да ће Хрвати решење свог националног питања наћи у преговорима са

Мађарима. Ипак, догађаји након Садове ишли су Мађарима на руку, па они нису попуштали Хрватима, а Штросмајер се уплашио потпадању под мађарски утицај, па се окренуо самосталцима. Сабор, који је себе од 1861. претенциозно звао сабор троједне краљевине, донео је новембра 1866. повјесну одлуку о одбијању слања представника у угарски земаљски сабор, и понудио преговоре о хрватско-аустријској унији. Цар је на то рекао, ај пали. Дуалистичко уређење било је на помолу. Мађари су имали проблема и са Словацима, који су тражили извесну аутономију, Србима, који су Тежили ка томе да добију своју територијалну јединицу и да избегну положај тампон народа, као и са Ердељем. Ова област је била насељена мешовитим, мађарско-румунско-саксонским становништвом, а Мађари нису били већина. Ипак, у склопу поклона 1865. враћен је на снагу изборни закон с краја 18. века који је фаворизовао Мађаре, па је Ердељ у својој земаљској скупштини изгласао прикључење Мађарској крајем исте године. 1866. су пропале и последње Ригерове иницијативе за федеративним уређењем монархије на историјском праву. Белкредија је почетком 1867. сменио Бајст, који је убедио Фрању Јосифа да је дуалистичко решење оно мање болно. Нагодба:Већ 18. фебруара је царев предлог уређења земље, базиран на преговорима Бајст-Андраши, био пред посланицима угарског земаљског сабора, а они су га усвојили 29. маја. 8. јуна је Фрања Јосиф био у Пешти крунисан круном Св. Стефана, и тако је овековечена персонална унија две равноправне земље, Аустрије и Угарске. Протести Чеха и Хрвата завршили су се распуштањем њихових земаљских сабора, док су галицијски Пољаци на време подвили реп. Две државе имају засебне владе, скупштине, и контролу над свим унутрашњим питањима. Три заједничка министарства воде заједничке ресоре војске и одбране земље, финансија и спољних послова, а њихов рад надгледају делегације обе државе. У случају расправе о битним државним питањима може се састати министарски савет који чине три заједничка министра и оба премијера, а њему може председавати и сам цар тј краљ (онда је крунски савет). Владар је остао врховни заповедник војске са јединственим правом објаве рата и закључивања мира. Државе су разграничене током реке Лајте, те је тако Аустрија била цислајтански а Угарска транслајтански део. Прва влада Угарске била је она Ђула андрашија. Она је имало да реши компликовано аграрно, и још компликованије национално питање. Фамозни закон о једној политичкој нацији донео је привидну сигурност за немађарске народе Угарске, а у суштини најавио покушај мађаризације мањина. Након распуштања своје скупштине, Чеси почињу са отпором тако што одржавају антиунионистичке манифестације таборе, баштинећи традицију Хусита. У Бечу су захтеви Чеха за увођењем и треће аутономне јединице монархије у једном тренутку разматрани, али је због отпора либерала, и наравно Угарске, политика споразума са Чесима напуштена до 1871. 1868. биће склопљена и Угарско-хрватска нагодба, која ће Хрватима донети извесне повластице у оквирима Угарске. Биће им признато припајање Далмације и Војне крајине, добиће статус равноправне политичке нације; моћи ће да пошаљу пет посланика у делегацију која одлучује о питањима целе монархије, али те чланове, бира угарски сабор; бана поставља монарх, а предлаже председник угарске владе, хрватски представници у угарском парламенту гласају појединачно, не као заступници Хрватске; укида се народна канцеларија у Бечу за Хрватску. За бана је постављен барон Левин Раух. Наравно, Хрвати нису били задовољни, пошто нагодба није решавала територијалне проблеме. Ријека је остала у саставу Угарске, док Далмација, иако прокламована као део Хрватске, никад неће ући у њен састав. Војна крајина ће постати део Хрватске 1871. Срби су своје неслагање са дуалистичком поделом земље испољили Бечкеречким програмом који доноси Српска народна слободоумна странка, а слично ће се понети и Словаци и Румуни.

НАЦИОНАЛНИ ПОКРЕТИ НА БАЛКАНУ

Уједињење Румуније:Према руско-турском споразуму у Балта-Лирнану 1849. две војске су окупирале Влашку и Молдавију. Бољари и буржоазија су увидели да ће само политичко јединство спречити такву грубу повреду суверенитета румунских кнежевина. Унионистичка пропаганда води се из страних престоница. У Кримском рату су Аустријанци окупирали две кнежевине, када су Руси из њих истерани, и они ће жестоко прогонити унионисте. Одредбама Париског мира су Аустријанци морали да се повуку до краја 1856. а предлагало се уједињење. У самим кнежевинама је народ био за уједињење, али су крупни бољари и бирократија коју су постављали Турци гледали свој интерес, а то није подразумевало уједињење. Знајући то, Турци су се послужили лукавством. Требало је да они дозволе изборе за диван атхок који би се изјаснио по том питању. Пре тога су поверили управу у кнежевинама двојици њихових људи, који су спровели такав терор да су бирачи натерани да се изјасне против. Оваква махинација одговарала је Аустрији, али и Британији, јер оне нису желеле јачање руског утицаја. С друге стране, Француска је стала уз Русију, па су оне тражиле од Порте да поништи изборе. Када је ова одбила, са њом су прекинути дипломатски односи. Да ова криза не би довела до рата, Наполеон 3. се са краљицом Викторијом и британским државним врхом договорио у Озборну да ће попустити према Порти. Енглези су за узврат сами натерали Порту да поништи избор и спроведе нове. Ипак, то није значило да у Европи више нема препрека за румунско уједињење. То у Влашкој и Молдавији нису знали, па су до краја 1857. поново спровели изборе за диван ат хок, који су великом већином изгласали независност и уједињење. Када је почетком 1858. Наполеон 3. у Штутгарту наговорио и Александра 2. да прихвати договор из Озборна, било је јасно да до уједињења какво су Румуни прижељкивали неће доћи. Ипак, конференција амбасадора, сазвана по овом питању, дала је извесне уступке: две кнежевине се спајају у заједницу звану Уједињене кнежевине Молдавија и Влашка; оне имају одвојене владе, кнежеве, парламенте, администрације, али су као заједно; комитет од 16 чланова доноси одлуке о заједничким питањима, и чинега делегати из обе кнежевине. Ово решење се допало и Турцима и Аустријанцима, а нису се бунили ни Румуни, јер су видели начин да изиграју споразум на легалним основама. Турци су поново именовали своје кајмакаме који је требало да припреме слободне изборе, на којима не би победили унионисти. Ипак, у Молдавији су ове снаге однеле победу, а за кнеза је у јануару 1859. изабран Александру Јон Куза. У Влашкој су кајмаками боље организовали сепаратисте, па су избори донели њима већину, али је подељеност спречила избор кнеза. У кључном тренутку је народ предвођен студентима и буржоазијом изашао на улице, и натерао скупштину да за влашког кнеза прогласи, ето зачкољице, Александруа Јона Кузу. Турска, Британија и Аустрија су скочиле као опарене, а Француска, Русија, Пруска и Пијемонт су стали у одбрану Румуна. Рат у Италији одложио је рад конференције сазване по овом питању, а када је конференција настављена крајем 1859. већ је било касно. Румуни су већ ујединили војске, а започели су и са спајањем институција. Велике силе су морале ово да признају, а до 1862. ће се две кнежевине потпуно ујединити у кнежевину Румунију. Два питања биће примарна за Румуне: национално и аграрно. Ово прво сачекаће своје решење још две деценије. Куза је морао на поклоњење у Цариград, где је од султана добио посебне фермане за Влашку и Молдавију. Решење аграрног питања коштало је Кузу владавине. Он је 1864. уз одобрење Порте донео нови устав, који је озаконио скупштину и укинуо феудалне односе. Због тога је изгубио подршку бољара, па је морао да абдицира 1866. а на престо је изабран Карол Хоенцолерн. Бугарска егзархија:Све јаче продирање стране робе на тржишта Турске је додатно осиромашивало трговце и занатлије. Незадовољан народ лакше је било мобилисати на народно-ослободилачку акцију. Ипак, било је и оних чорбаџија који су се у овом процесу офајдили, и они су били камен спотицања. Ипак, и чорбаџије су стале на страну народа када је једно,

крупније питање дошло на тапет. Цариградска патријаршија је користила своје ексклузивно право да брине о словенским православцима тако што им је наметала грчко свештенство, и тиме кочила њихов национални дух, што је ишло на руку Порти. Тако су бугарски захтеви за самосталношћу цркве постали оличење њихове борбе. Ипак, нису ни сви Бугари подједнако гледали на то. Либерали, који су заступали шире слојеве, у ослобађању цркве су видели основу за даљу еманципацију народа, док су чорбаџије, будући зависне од Турака, биле против устанака или побуна. Бугари су први потегли питање сопствене аутономне црквене организације, и то тако што је Иларион Макариополски сам прогласио исту 1860. Руси су се одмах заложили за Бугаре, док су Турци и Грци били против. Ипак, 1867. Бугари ће дочекати прави моменат, када Грци буду подигли устанак, и када цариградском патријарху буде требала подршка словенских народа. У то време се и Срби залажу да њихова словенска браћа добију ове привилегије. Ипак, блиска будућност ће показати да ту нико никоме није брат ни по вери, ни по крви, а Бугари ће све зајебати. Патријаршија је бугарску цркву прогласила аутономном егзархијом у оквиру Васељенске патријаршије. Турци су, увидевши да то превазилази њихову контролу, повели политику заваде, па су егзархију ферманом прогласили потпуно независном јединицом. Како је у то време, 1872. устанак на Криту већ био прошлост, Грцима више није требала подршка Бугара, а сада су их у црквеном смислу потпуно изгубили. Џаба је васељенски патријарх прогласио егзархију шизматичком, Бугаре то није занимало, јер су они сада били у заштити Турака. Уз њихову сагласност ће проширити деловање егзархије и на Македонију и друге делове српског етничког простора, што ће захладнити односе и на тој страни. Питање грчког уједињења:Грчка, као суверена држава, до 1850. била је у црквеном смислу под Цариградском патријаршијом, а 1862. ослободила се баварске династије, заменивши је данском (краљ Ђорђе 1). Тако је земља закорачила путем демократизације. Национално питање није још увек било решено, пошто нису сви делови грчког света били уједињени са матицом. Кримски рат није испунио очекивања Грка, али су они одмах по његовом завршетку наставили припреме добровољаца за нови окршај, као и пропагандну делатност. У октобру 1863. скупштина Јонских острва, од 1815. под окупацијом Британије, донела је декрет о прикључењу Грчкој. Британци нису хтели да дижу галаму поводом тога, па су повукли војску. 1866. је на Криту плануо нови устанак, а скупштина Грчке је прогласила уједињење и овог острва. Грчка се трудила да делује као да не помаже устанике, а потајно је слала војску и узбуњивала сународнике у Епиру и Тесалији. Најпознатија битка устанка на Криту је она око манастира Аркадион, када су се Грци послужили тактиком Стевана Синђелића (мана ове тактике је што се може применити ограничен број пута). Борбе су биле тешке за обе стране: острво је било опустошено, око 50 хиљада Грка је морало да буде евакуисано у Грчку, а Омер паша Латас, који је водио Турке, имао је 20 хиљада мртвих. Устаници су, осокољени подршком из матице, прогласили привремену владу, и признали Ђорђа 1. за свог краља. Султан је 1867. дао последњу понуду: регуламентом је Криту дата аутономија, а Грчка за узврат мора моментално да обустави помоћ устаницима. Онда ће се умешати старе добре велике силе, и након две године преговора, и три године бесумучног кидања, Грчка ће бити приморана да прихвати турску понуду. Крит је остао у саставу Турске, са извесном аутономијом.

РУСИЈА И РЕФОРМЕ АЛЕКСАНДРА 2Криза феудалног система, и недовољно развијени капитализам, манифестовали су се у Кримском рату, који је Русија изгубила. Још пре Париског мира цар Николај 1. Романов, самодржац и главна сметња брзим променама, је преминуо, оставивши престо сину Александру 2. Он је, иако је био конзервативац, схватао да су реформе нужност, а либералима га је још више приближио војни пораз Русије, који је сам морао да потпише. Одмах након мира, цар се обратио племству са ставом да он сам није неки реформатор у

души, али да је боље да, ако промене већ морају да се десе, то наступи мирно и одозго, него револуцијом одоздо. Племство се поделило на конзервативце, који су хтели одбрану свих својих привилегија по сваку цену, и на либералну мањину, која је била спремна на уступке. Либерале су заступали генерал Ростовцев и функционер министарства полиције Миљукин. Либерално племство је махом потицало са севера, који је био индустријски развијенији, и где је откуп сељака могао да буде само позитивна ствар. Против укидања крепосног права и ослобађања мужика били су кнез Долгоруков, шеф трећег департмана царске канцеларије, као и министар државних добара Мурајов. Цар се опрделио за реформе, а пробни полигон му је била Литванија, чије племство се 1857. изјаснило да је спремно да уз надокнаду ослободи сељаке, ако им држава гарантује њихову земљу. Оfормљене су комисије племића које је требало да детаљније разраде услове сељачког откупа. Након дугих преговора, одуговлачења, и противљења, договорено је да: сељак који хоће да се откупи добија кућу и окућницу за џ; држава ће помоћи сељаку да се откупи; док се не откупи у целини, сељак мора да испуњава феудалне обавезе; утврђено је да земља која се препушта сељацима не представља више од трећине укупне земље у поседу феудалаца. Ова минимална реформа је подстакла демократско-револуционарну интелигенцију на челу са Херценом и Огарјовом да почне да заговара брже реформе, у које је спадало потпуно укидање кметства и подела земље сељацима без откупа. Часопис Савременик, кога уређују Черњишевски и Доброљубов, главно је гласило ове интелигенције. Они су поручивали сељацима да никаква реформа са мрачног врха њима неће донети корист, него само револуција. Због тога у Русији тињају ситне сељачке побуне, којих има гомила. Парапелно са тим протествују еуфорични студенти, које Херцен успаљује из Лондона. Пошто су ови потези интелигенције узбуркали јавност, и придобили за ту идеју шире друштвене слојеве, али и студенте, чланове буржоазије и либералног племства, цару је само преостало да започне са реформама. 1861. је донео уредбу која је ослободила сељаке кметске зависности. Овиме су сељаци постали слободни људи, који могу да располажу сопственим некретнинама, да воде своје породице и приватан живот без мешања сениора и да се крећу са места на место. Такође, села су добила своју милицију (до тада у служби племића) и извесну самоуправу. Ипак, ове реформе биле су праћене и задовољштином за племиће: они су били проглашени власницима целе земље, а сељаци су морали да откупе део који су желели да обрађују, а док се то не деси, морали су да плаћају феудалну ренту и да кулуче. Због тешког материјалног положаја сељака, наредних деценија ни петина сељака неће се овим легалним путем избавити феудалних обавеза. Поред тога, племићи су имали право да сељаку одузму део земље коју су до тада обрађивали (до четвртине поседа у некинм деловима Русије) па су тако сељаци могли да откупе само умањени део своје некадашње парцеле. За тај део они су плаћали, за њих превисок откуп, па је држава улетела са 80% новца који је дат феудалцима. То је по логици ствари сада обавезало сељаке да у ратама више деценија враћају дуг држави. Тако ће сељаци доспети у правно бољи, али економски ништа бољи положај. Ипак, постојао је један мањи слој сељака који је из ове реформе профитирао, па је почео и да откупљује земљу од својих некадашњих господара. Ипак, већину земље коју су племићи продавали куповали су трговци и индустријалци, тј. градска буржоазија. Аграрна реформа ће очистити и племство од кукоља, па ће оне ленштине, које више нису знале да воде своје поседе без кметова, продати земљу и временом потрошити паре. Они племићи који су наставили да своја имања одржавају, у почетку ће се ослањати на кулук својих неоткупљених сељака, као и на најамне раднике, који су постајали хит тог времена. Ипак, временом су племићи све чешће давали делове својих поседа у закуп богатим сељацима и тако зарађивали. Реформе ту нису стале. 1864. су губерније подељене на земства, а градови на думе. Изборни закон је одређен тако да у земствима превласт има племство, а у думама крупна буржоазија. Сељаштво, које је на изборима гласало посредно, и чија огромна већина и није гласала, није имало политички утицај на

месном нивоу. Племићи и буржуји могли су у локалу да одлучују о питањима образовања, народног здравља и локалне привреде. Судска реформа донела је независност судова од извршне власти, као и неке новине у Русији: порота, јавни судски процес, адвокати. Исте 1864. закон о основним школама је смањио утицај цркве у њима, а закон о гимназијама је омогућио да ове школе похађају деца из сва три друштвена слоја, као и женска деца. Годину дана раније је универзитетима призната скоро потпуна аутономија, и они су ослобођени бирократског и клерикалног елемента. Број студената на њима ће се утростручити до осамдесетих година, а квалитет наставе ће се приближити оном на западу. Ове реформе, иако хипер либералне за руске стандарде, нису задовољиле интелектуалне кругове, а ни сељаке. Черњишевски је протеран у Сибир због антирежимских активности. Стигао је да организује у Петровграду револуционарно друштво Земља и слобода, које су у његовом одсуству преузели Салтиков, Шчедрин и Писарев. Циљ им је био да по свим већим градовима Русије створе тајну мрежу револуционарних група, које ће у датом тренутку координисаном акцијом … Ово удружење је у наредне две године изгубило снагу, а револуционарно расположена омладина ће се окренути радикалним идејама Михаила Бакуњина о разарајућој револуцији која руши све старо. Противници режима почеће да прибегавају методама као што је атентат на цара, па ће их реакционарни талас редом почистити, а заједно са њима и слободоумне листове. Реформе су Русији донеле убрзани развој, нарочито текстилне, памучне, других лаких индустрија. Рудници се развијају, граде се железнице, а извози се махом пшеница, док се индустријски производи иааље увозе. Свој индустријски развој је Русија несебично поделила са становницима Таџикистана, Узбекистана, Туркменистана, Киргистана, Азербејџана, и осталим заједницама муслимана са њених јужних страна, које су освојили за два дана. Експлоатација нафте у земљама Закавказја донела је и улагање капитала из Западне Европе. На спољнополитичком плану ће Александар 2. и министар му дипломатије кнез Горчаков, гледати да се освете за пораз у Кримском рату. Незахвалну Аустрију су казнили подршком Италијанима и Французима у рату 1859. Француској и британији су 1870. једноставно објавили да више неће поштовати одредбу Париског мира о демилитаризацији Црног мора. У целом раздобљу једини пријатељ је Пруска, коју Русија подржава у свим њеним акцијама, док ова помаже гушење Пољског устанка. Пољски устанак:Пољска још од 18. века непостоји као држава, јер је њена територија подељена између Пруске, Аустрије и Русије. И док су сељаци у прве две монархије након револуције 1848. ослобођени феудалних обавеза и добили половину земљишта феудалаца, у Русији је пољско сељаштво максимално угњетено. Прелазак на капиталистичку привреду створио је јако мало добростојећих сељака и буржоазије, а гомилу безземљаша и пролетера. Иако је забележена извесна индустријализација, као и изградња железничких пруга, ово се махом свело на развијање центара, Варшава, Краков и Лођ. 1860. су се пољски племићи и буржоазија ставили на страну својих сељака, и тражили боље услове за њих од самог цара Александра 2. Цар је ове захтеве одбио, а како су нереди у Пољској били на видику, влада је тамо послала војску. 7. априла 1861. избиле су велике демонстрације у Варшави, а војска их је крваво угушила. Након тога у целом руском делу Пољске избија устанак, који воде умерена струја – бели, и радикална – црвени. Бело крило, које је сматрало да се још може да преговара, поражено је када су сами сељаци одбили цареву понуду у мају да се по високој цени откупе од својих феудалаца. Јачало је црвено крило, које се увелико припремало за оружани устанак. Цар је наредио војну управу у Пољској, а црвени су на то одговорили формирањем Централног националног комитета, који је дизао народ на оружје а агитација је проширена и на Литванију, Белорусију и Украјину. Комитет је ступио у везу са покретом Земља и слобода, са руском али и пољском емиграцијом, међу којима је био и Адам Чарториски у Паризу. Цар је попустио, па је исте 1862. укинуо војну управу, а за намесника Пољске

послао свог брата, великог кнеза Константина, који је требало да се нагоди са пољским племством. Нереални захтев белих да се Пољској врати устав и територија из 1815. прекинули су ове преговоре. Цар је одлучио да лукавштином скрши црвено крило устанка, па је започела регрутација у руску војску свих оних за које се сумњало да ће правити неред. Централни национални комитет је схватио замку, и брже боље у јануару 1863. подигао устанак. Наивно је проглашено укидање друштвених сталежа, а сељацима је обећана кућа и окућница за џ, док би земљу морали да откупе. Овај полуреволуционарни поклич, окупиће полу одушевљене сељаке, и пружити полу одлучан отпор. Црвени су убрзо дошли у сукоб са пољским сељаштвом које им се није прикључило због њихове лоше понуде, па су тако Пољаци почели да се кидају међу собом. Видевши то, бели, који су се у почетку оградили од устанка, преузимају водећу улогу, како ствар не би скроз пропала, и стављајући социјални моменат у други план, проглашавају национални устанак.Тако су се сви ставили у исти кош, да заједно пропадну. Велике силе су само морално осудиле руске сурове мере у Пољској, а емиграција није могла много да помогне. Кључну грешку је војно руководство устанка на челу са Траугутом направило у новембру 1863. када је попустило и обећало сељацима земљу за џ. То је моментално значило да племићи напуштају покрет. Цар је у исто време са своје стране обећао слично сељацима, ако се они искључе из устанка, па је пољски национални покрет потпуно изгубио снагу. Последњи отпори су сломљени до октобра 1864. Започеће ново угњетавање Пољака и русификација.

ПРВА И ДРУГА ИНТЕРНАЦИОНАЛА28. септембра 1864. у Лондону у цркви Сент Мартинс Хол, одржан је велики раднички митинг. Представници радника, пре свега из Британије и Француске, али и Ирске, Немачке и Италије, скупили су се да би уједињени изборили своја већа права, и да би подржали колеге у Пољској, која је страдала у устанку. На предлог немачке делегације изабрана је комисија од 12 чланова која је требало да састави декларацију и статут новог удружења које би обухватило све раднике у свим земљама. Најистакнутији члан комисије био је Карл Маркс, који је саставио документ назвавши га инаугурална адреса међународног удружења радника. Износећи тактику и стратегију борбе радника за уједињењем, Маркс је ствари, држећи се манифеста комунистичке партије, поставио овако: 1. сваки напредак води до додатних увећања разлика међу класама; 2. буржоазија се повезује на интернационалном нивоу да биспречила револуцију; 3. и пролетаријат мора да се повеже на међународном нивоу, како би се супротставио уједињеној буржоазији; 4. једини прави смер у коме пролетаријат може да делује у циљу решавања својих проблема је освајање власти. Према статуту, који је затим настао, утврђено је да је основна јединица Међународног удружења радника регионална заједница радника, оне се удружују у националне организације, које затим постају чланови интернационале. Највише тело у Првој интернационали је општи раднички конгрес који се састаје сваке године, а генерално веће председава у међупаузама. Три основна начела удружења су била: демократија, равноправност, централизам. Ипак, показаће се да ту нису сви дошли са истим схватањима, па ће тако чланови Прве интернационале бити и трејд-јуниони, и бакуњисти. Поред њих ту су били и француски Прудонисти и немачки ласаловци. Трејд-јуниони и ласаловци изричито ће бити против револуционарних метода, и залагаће се само за побољшање положаја радника у оквиру капитализма, коришћењем протеста, штрајкова, кампања, итд. Њихови циљеви били су опште право гласа, слобода штампе, збора и договора. Прудонисти су били јако проблематичних ставова, залажући се за тотални децентрализам који се граничио са анархизмом. Негирали су ауторитет државе, нације, а једина релевантна јединица за њих је била она производна. Ласаловци су сматрали да радници немају никакве шансе ако се у капитачлизму боре за своја права, већ да треба демократским путем да дођу на власт и онда изграде социјализам. Прудонисти ће се убрзо поцепати, па ће једни напустити интернационалу, док ће други

прићи марксистима. Бакуњин ће се интернационали прикључити 1867. (Алијанса социјалистичке демократије). Бакуњин је био у фазону: Ма шта ће нам организација, да ми то све одмах урушимо до темеља! (буквално) али је ово било превише и за Маркса, па су се њих двојица стално свађали. бакуњин ће на крају бити избачен из интернационале. Маркс и компанија су до гашења Прве интернационале да одрже шест конгреса и једну конференцију. Конгреси су одржани редом у: Женеви 1866; Лозани 1867; Брисел 1868; Базел 1869: Хаг 1872: и након пресељења у САД Филаделфија 1876, када је интернационала распуштена. Једина конференција држана је у Лондону, и то за време трајања Париске комуне 1871. У свом кратком трајању интернационала је послужила марксистима да се издигну изнад осталих идејних група у радничком свету, са којима су водили жестоке дебате. Питања разматрана на конгресима била су: подршка националним покретима; питање задруга; однос према синдикатима; и питање приватне и друштвене својине. Марксисти су се по сваком од питања сукобили са по неком од група, и све су убедили да су они у праву, а Бакуњин, који је први уочио Марксов деспотизам у генералном већу, биће избачен за казну. Главно гледиште марксиста било је да је политичка борба нераздвојна од социјалне, и да национално питање не треба занемарити, већ се кроз њега треба афирмисати. Након распуштања инт. Маркс је оставио завет пролетерима да сви формирају сопствене националне радничке партије и крену у политичко-социјалну борбу. Појам Париске комуне је нераскидиво везан уз Прву инт. а представља борбу радника у француско-пруском рату 1871. До 1888. је у свакој великој земљи западне, а и источне Европе, постојала радничка партија, или социјалистичка партија. Понегде је било тешко раздвојити марксисте од соц-демова, или обе групе од анархиста. 1889. у Паризу су одржани марксистички конгреси, и том приликом је донето пар резолуција, које су чиније идејну основу Друге интернационале: 1. ограничавање радног времена на 8 сати; 2. проширење права гласа; 3. осуда стајаће војске; 4. обележавање 1. маја као међународног празника рада. Конгреси који су уследили: Брисел 1891, Цирих 1893, и Лондон 1897, имали су за горуће питање анархисте, који су на крају избачени из Друге интернационале. Ново управно тело интернационале је био социјалистички биро. Док је у првој интернационали било више виђења будућности радничког покрета, у другој је марксизам преовладао. Тако су ставови интернационале били против тржишне економије, против приватне својине, а сматрало се да је борба класа основни мотив у политици. Немци имају водећу улогу до краја века, а временом ће они почети да изобличују идеју марксизма. Конгрес у Ерфурту је био почетак тога, са идејом да став интернационале и не треба да буде изразито револуционаран. Бернштајн у свом спису Претпоставке социјализма износи запажање да се лоши услови радника у капиталистичким земљама побољшавају, и да су разлике мање, па с тога и није потребно изводити револуцију, већ је довољно легалним путем остварити права маса. Лењин се у свом чувеном памфлету Шта да се ради из 1902.осврће и на ову тврдњу и жестоко критикује Бернштајна и све који поткопавају идеју марксизма. Након 1904. долази до разјашњења ситуације. Марксисти су јасно одлучили да ће у предстојећем сукобу неминовно доћи до револуције, а социјал-демократи су се приклонили национализмима, гласали за ратне кредите, подржавали владе и монархе итд.У оквиру интернационале постојало је и крило (Французи) које је тежило ка томе да уједињене радничке партије спрече рат, али то није суштински угрозило односе унутар интернационале. Представници окорелих марксиста су Лењин, Роза Луксембург и Чеси, а социјал-демократа Бебел, Пилсутски и Аустријанци.

СПОРАЗУМИ И САВЕЗИБерлински конгрес: Србија, Црна Гора, Румунија добијају независност; Британија окупира Кипар; Аустро-Угарска (на даље АУ) окупира БиХ; Русија добија Бесарабију и део Кавказа; демилитаризација доњег Дунава; Бугарска добија аутономију (не сме да има страног владара); Турска обећава реформе Грцима и Јерменима. 12. мај 1881.

Француска успоставља протекторат над Тунисом. 20. мај 1882. Италија приступа савезу са Немачком и Ау, јер ју је наљутила окупација Туниса. Савез је уперен против Француза и њиховог зближавања са Русијом. Тако изолована, Француска је сама себи запечатила судбину, када се у јулу исте године посвађала и са Британијом око гушења побуне у Египту. На крају ће га Енглези и окупирати. Румунија приступа Немачкој 1883. Британија осигурава премоћ на Медитерану тако што се обавезује да штити обале Италије и тако што склапа споразум са Турском о Египту. Тиме она Угрожава Русију и Француску, па ће заједнички противник зближити ове две земље. 1890. крај Бизмаркове Европе. БУГАРСКА КРИЗАУ исто време Александар Батемберг у Бугарској прави шоу. Он није желео да прихвати руске генерале за своје министре, и зато га је народ заволео, али га је цар Александар 3. замрзо. 18. септембра у Источној Румелији избија устанак, и пошто су Турци протерани, тамошњи вођи позивају Батемберга да дође и преузме власт. Александар је прихватио, и проглашено је уједињење Бугарске и Источне Румелије. Турци нису хтели оштро да реагују, већ су културно позвали велике силе да реше ствар. Русија је затражила конференцију, а Британија је одобрила уједињење, да би контрирала Русији, која им је сметала у Индији. 1886. је Батемберг од стране великих сила признат за генералног гувернера Источне Румелије, и то на само пет година, и тиме је ово уједињеење на папиру објашњено као персонална унија. Руси су онда послали своје генерале да киднапују Батемберга, а државом је остала да управља скупштина на челу са Стамболовим. И ова влада је била против Руса, а земљи је требао владар, па решење није постигнуто. 1887. након што је Стамболов убијен, Бугарска влада бира Фердинанда Кобурга за краља. Ово је прихваћено пошто се Руси и Немци договарају о савезу: Руси могу да окупирају мореузе, само да не дирају АУ.КОЛОНИЈАЛНИ СУКОБИИмперијализам утиче на односе великих сила. Ривалитет Британије и Француске. 1885. Француска заузима Тонкин од Кине. 1887. адм. унија Камбоџе, Анама, Тонкина и Хошина. 1886. Британија анектира Бурму, као превентиву француском утицају. Французи окупирају Нове Хебриде. Грабеж за Африком. Белгијски краљ је покровитељ асоцијације за истраживање и култивисање Африке. Истраживач Стенли постаје његов човек, и почиње да припрема терен за белгијско ширење, тако што са домороцима склапа уговоре. У исто време и један Француз ради то исто.Британија није хтела да препусти Конго Белгијанцима, а ни Французима, па га на папиру дели са Португалом. САД подржава Белгију, а 1884. у Берлуину се сазива прва и једина конференција свих великих сила посвећена Конгу (учествује и САД).Оснива се Белгијски конго- међународне гаранције трговине у реону реке Конго. Сукоб Немачке и Британије око појаса западне Африке, од Анголе до реке Орање, на крају припада Немачкој. Немци су анектирали Камерун, Британци Занзибар, поделили су Нову Гвинеју, Немци су узели Самоу. Две силе су тих година, упркос сукобима око поделе плена, биле у добрим односима, јер су једна другој требале. Сукоб Британије и Русије 1885. због руског ширења ка Авганистану. Империјализам је повезан са улагањем капитала. Русија и Француска све више увиђају да им опасност прети од Британије, и још више од тројног савеза, па су почели контакти. Француска флота посећује Кронштат, руска флота посећује Тулон. Договор о савезу и посета Николаја 2. Паризу. Руски односи са АУ се побољшавају, јер расте њен утицај у Бугарској, и она више нема разлога да стрепи. Они се 5. маја 1897. у Петровграду договарају да замрзну односе на Балкану, а да у случају промене граница оснују државу Албанију. Русија се окреће далеком истоку, где највише прети Британија. Транс-сибирска железница почиње са градњом 1891. Немци граде железницу у Малој Азији. Јапан миром у Шимоносекију намеће Кини тешке услове. Руси, против којих је то директно уперено, уз помоћ Немачке успевају да натерају Јапан да врати Кини луку Порт Артур. Руси у то време већ имају своју банку у Кини, а граде и

железницу која иде до Владивостока. Почиње одузимање кинеских лука, а Руси успевају да добију Порт Артур у закуп.

БРИТАНИЈАПарламент и уставна монархија. Полако се руши премоћ земљопоседника а јача политичка моћ буржоазије. Конзервативци губе изборе 1880. а на власт је дошла либерална влада коју ће Гледстон водити до 1885. Затим следи криза у привреди, али она није велика и траје само две године. Полако се доносе закони у корист сељака, а 1888. месне судије губе административне функције које су имали вековима. Гледстон је опседнут Ирском. 1882. атентат на министра за Ирску, репресија у Ирској. 1884. ирски сељаци добијају једнака гласачка права. Ирци гласањем доприносе да Гледстона смени конзервативац Солсбери, али када су видели да је он лош, влада је пала одма, и већ 1886. Гледстон поново образује свој кабинет. Либералну странку напушта радикални Чемберлен, као и виговци. Тако се поцепала либерална коалиција, па се Солсбери вратио на власт. 1888. и 1893. оснивају се Шкотска и Самостална лабуристичка партија, које ће од тада заговарати права радника, што је до тада било гесло либерала. Гласовима Ираца Гледстон са својим либералима поново осваја мршаву већину 1892. али већ наредне године га ломи горњи дом, који одбацује декларацију о самоуправи Ирске, која је коначно прошла доњи дом. У Британији се тих година доноси све више закона који штите интересе радника, а држава издваја више за социјални сектор. Укључивање деце свих слојева у реформисани систем образовања је умањило класне разлике. Октобар 1899. почиње Бурски рат. Балфурови конзервативци губе на изборима 1905. и на власт долазе либерали уједињени са лабуристима. Ипак, горњи дом је још увек могао да одбије већину закона. 1909. уставна криза, горњи дом је претерао. Либерали уз подршку Ираца и лабуриста поново имају већину, премијер је Асквит. 1910. референдум о промени права горњег дома. Горњи дом више нема права да блокира финансијске законе, и не може да задржава један законски предлог дуже од две године. Либерална влада удвостручује цивилни буџет. Синдикати немају законско ограничење деловања, сифражеткиње. 1912. поново на дневни ред избија питање Ирске. Редмонд, ирски вођа у парламенту, нема решење за све агресивније понашање својих сународника. Алстер хоће аутономију. ФРАНЦУСКААдолф Тијер 1871-1873. зауставио је Париску комуну која је беснела од 26. марта до 28. маја 1871. Француска такође бележи индустријски раст, нарочито у тешкој индустрији. Становништво је најстарије у Европи, и нема довољно радне снаге. Нема ни великих центара, преовлађују места са мање од 2000 становника. Католици су нетолерантни према протестантима и јеврејима. Француска нема устав ни декларацију права. Председник, иако је изборни, нема опсег дужности, а сенат има примат над скупштином. Тако трећа република има више елемената уставне монархије.Председник нема право законодавног вета, али има ексклузивноа право помиловања, као и да одгоди скупштинско заседање. Парламент је имао велики утицај на владу. Француска је издељена на 86 департмана, али је у суштини јако централизована, пошто локални органи власти немају широка овлашћења. Фалило је политичких слобода, слобода удруживања, збора и договора. Генерално, људи се превише не занимају за политику, а малобројни политичари се свађају око глупости. Пошто парламент својим краткотрајним коалицијама образује владе, њих је много, али су политичке опције две. То су поредак тј. клерикалци и ројалисти, и републиканци. Ови други су се око 1880. поделили према степену мера које предвиђају. Опортунисти се залажу за одмереност (демагози) а радикали за додатну републиканизацију (укидање сената) и за државну целовитост. Обе групе мрзе цркву, која се окреће малобројним преживелим ројалистима. 1892. још увек се служи миса за душу Луја 16. док влада слави стогодишњицу његовог свргавања. Радници немају јасне представнике, још од гашења Париске комуне, када је

постало кажњиво припадати интернационали. Французи никад неће успети да формирају јединствену радничку партију. Основана 1879. она се брз поцепала на неколико огранака, од којих ни један ништа неће постићи у парламенту. У првим годинама владавине смењивали су се радикали и опортунисти, а битни закони донети су у домену секуларизације школства и брачног законодавства. Неслагања две републиканске струје, пре свега око колонијалне политике и око реформе државних институција, довешће до поновног буђења ројалистичке и клерикалне деснице. Када су видели да ситуација није наивна, републиканци су се након избора 1885. брже боље ујединили у коалицију и оформили владу. У тој влади је министар рата био Буланже. Он је био човек крајње левице, а убрзо се у народу прославио својим покровитељским ставом према радничком покрету. Буланже је својим нетактичним понашањем у спољној политици заслужио да буде избачен из владе, а са њиме отишли су и радикали. Умерењаци онда праве салто мортале и на кратко се удружују са клерикалном десницом. Радикали, увидевши грешку, враћају се већ 1887. а председник нове владе републиканаца је постао Карно. Ипак, Буланже, иако остављен од свих, био је на врхунцу популарности у народу, а сада су га подржали и насамарени клерикалци. Буланже је почео да масовно побеђује на свим изборним листама, чак и у Паризу, јер су за њега гласали и монархисти, и социјалисти, и сви незадовољни. Имао је потенцијал да сруши владу као Наполеон, али није. Држава се средином 1889. прибрала и прво забранила вишеструке кандидатуре, затим преко уставног суда осудила Буланжеа, а он је побегао у Белгију. Ова криза је означила коначни слом ројалиста, а црква је постепено прихватила републику. 1894. извршен је атентат на председника Садиа Карноа, који се противио синдикатима. Наредне године на кратко је формирана прва левичарска влада. Афера Драјфус дели јавност на републиканце и клерикалце. Драјфус је осуђен 1894. а рехабилитован 1906. У међувремену, 1899. социјалисти улазе у коалицију са републиканцима, како би заједничким снагама поразили клерикалце и ројалисте, који су се окупили у нападу на Драјфуса. 1905. укидање конкордата и закон о одвајању државе од цркве. ШПАНИЈАОва земља је превелика, неплодна, становништво живи у беди, индустријализација је очајна а железничка мрежа још гора. 1898. у рату са САД Шпанија губи Кубу, Порторико, Филипине и Гуам, а наредне године је Немачкој продала Маријанска и Каролинска острва. На власти је краљ Алфонсо 12. од 1874. а од 1876. важи нови устав. Ипак, ово у пракси не помаже, влада корупција и олигархија. Либерали, који су формално победили, су разочарани, карлисти и републиканци се и не виде, а војску и цркву нико ништа не пита. У периоду од 1880. до 1901. било је дванаест влада, а на њиховом челу се смењују два човека: дел Кастиљо као конзервативац, и Сагаста као либерал. Обојица су били за мир и уставност. Дел Кастиља ће убити следбеници Бакуњина, а Сагаста је умро, у исто време на власт 1902. долази корупцији склон млађани Алфонсо 13. и то означава почетак тоталног расула. За социјалне мере није било места, радници су живели све бедније, па прибегавају двема мерама: емиграција, или анархо-социјализам (Каталонија). У Каталонији почињу националистичке побуне, а Мадрид реагује репресивним мерама. Ови нереди кулминирају трагичне недеље 1909. Такво стање у држави поново ће афирмисати војску и цркву као чиниоце реда и закона у земљи. ИТАЛИЈАМитови уједињења нису се испунили за већину становника. Централна власт не води рачуна о заосталим и неразвијеним областима југа. Министри контролишу парламент, владе остају и после избора, док не изгубе подршку круне, зато што парламент нема капацитет да их смени. Италија је подељена на 69 покрајина, и на челу сваке је префект. Сваки префект ЈЕ ОДГОВОРАН Риму, а заступа га посланик који подршку те покрајине нуди или ускраћује својим гласањем. Префекти су намештали изборе, на којима је, због

имовинског и образовног цензуса, ионако гласало мало људи. Прва фаза 1881-1896: Депретис – укидање пореза на жито, повећање бирачког права; Криспи, увод у диктатуру, царински рат са Француском, гушење устанка на Сицилији. Обојица су водили неуспелу колонијалну политику. Након њих долази период тоталног хаоса, људи немају леба, оружане побуне у Милану, неуспели атентат на краља, војска је мобилисана и једва чува ред. Од 1901. Италија улази у стабилну фазу, и то пре свега захваљујући привреди која је знатно узнапредовала. Производња и извоз су се удвостручили. Премијер од 1903. је Ђовани Ђолити, а нови краљ (Умберта су ипак убили) постао је Виторио Емануеле 3.

РУСИЈАСтановништво Русије се до осамдесетих намножило на 97 милиона, а до 1914. ће достићи 160 милиона. Ослобађање од феудализма неће донети бољитак већини сељаштва, које чини 85% становништва. У Сибиру је било 8000 политичких противника, а неистомишљеници су били прогоњени широм земље. 1881. терористичко удружење Народна воља је организовало атентат на Александра 2. Чим је дошао на престо, његов син Александар 3. почео је да уништава све оно што је сматрао опасним за своју главу. Поред свих удружења типа Народна воља, требало је угушити и извор идеја. Тако је укинута аутономија универзитета, црква је поново приграбила школство, а деца сељака су искључена из гимназија. Утицај земства и мировних судова је максималноумањен именовањем на те функције наследних племића, и везивањем ових функција за централну власт. Русификација подразумева прогон католика, лутеранаца и јевреја. Од деведесетих се земља нагло развија, пре свега производња гвожђа и челика, железница, индустрија. Французи држе 80% страног капитала, а Британци улажу у руднике. У период у глади 1891. земства, у која, и поред умањеног утицаја, улазе стручни људи, успостављају извесну сарадњу, како би становништво спасили масовног изумирања. Касније ће се сарадња између земстава наставити. Марксисти јачају своје позиције у народу, а конкуренти су им револуционарни социјалисти, који су у ствари терористи. Опозиција се удружује 1902. а прву праву прилику за деловање имаће након руског пораза у рату са Јапаном. Револуција 1905. започела је штрајком радника у Петровград, а план је био да опозиција поднесе цару Николају 2. (1894-1917) папир са реформама које ће он, нагнан поразом, одма да потпише. Цар је послао снаге реда да запуцају по демонстрантима 9. јануара (крвава недеља). Након овога избијају нереди и штрајкови широм земље, али више спонтано, а политичари свих опредељења се стављају на страну народа, ако треба и мењају ставове. На селу долази до устанака, а побуна је на помолу и у војсци у јулу (Потенкин). Истог месеца сабор земстава и општина закључује да су реформе владе и увођење скупштине неминовне. У октобру избија генерални штрајк у Петровграду, и у железници, а цар пристаје на извесне уступке. Манифестом од 17. октобра је најавио оснивање думе која би имала законодавну улогу, уз то и гаранцију људских права, а планирао је да Витеу, дотадашњем министру дипломатије, повери премијерску фотељу. Ипак, опозиција, која се сада расплинула на милион фракција, хтела је више (кадети, совјети, мењшевидци). Власт, суочена са оваквим безобразлуком, сакупљала је војску са намером да угуши побуну без уступака. Понуда из октобра је повучена, а једна по једна фракција опозиције је склоњена силом. Ипак, промене су се десиле. Уведена је дума, постигнут је напредак у гаранцији људских и политичких права, а Вите се из све снаге трудио да дума не ојача превише. Ипак,. конзервативци у влади га нису разумели, па је поднео оставку. Будуће изборе бојкотоваће социјалисти и совјети, али када владу преузме сурови Столипин, они ће се укључити у демократски систем. Овај перио карактерише умањивање парламентарног утицаја националних мањина. И поред репресивних мера, Столипин ће остати упамћен као премијер који је сељацима отписао дуг за откуп зфеудалних обавеза, и ослободио из породичних задруга. Убијен је 1912.

АУСТРО-УГАРСКАТафе (1879-1893) дошао да би се супротставио немачким конзервативцима, саставио владу од свих других. Тафе користи Чехе и друге Словене против Немаца, зато се Немци из Чешке и доњоаустријских земаља уједињују и траже програм из Линца (реформе). Када су младочеси заузели све чешке позиције у рајхсрату, Тафе је изгубио ослонац и поднео оставку. Инцидент са гимназијом у Цељу, када су Словенцима дате неке бенефиције по питању школства, што је разљутило Немце. Нови премијер – Пољак Бадени, дотадашњи гувернер Галиције. И он се сломио на питању адм. језика у Чешкој 1897. када је донео закон о равноправности чешког језика. 1899. укидање ових прописа ће разбеснети Чехе, и тако у круг. Наступило је раздобље без парламента, који је постојао само формално. Буџет није изгласан више година за редом, а отежан је и економски споразум са Угарском, који је редовно морао да се обнавља парламентарним путем. Лигер (Луегер) градоначелник Беча. На изборима за рајхсрат 1907. побеђују хришћански социјалисти и социјал-демократи. Мађари смењују Тису 1905. и траже реформу војске, Фрања распушта мађарску скупштину. Нагодба са Мађарима је тако обновљена без уступака. Хрвати, који су се до тада надали савезу са Мађарима, прелазе на сарадњу са Србима. Фридјунг – монтирани процес. НЕМАЧКАУ последњој деценији Бизмаркове владавине разликују се у политичком животу Немачке следеће странке: конзервативци – земљопоседници, антикапиталисти, антилиберали, милитаристи, одани круни; слободни конзервативци – заступају ненемачке земљопоседнике, отворенији су према капиталистима; национални либерали – представљају средњу класу и временом постају више националисти него либерали; прогресивци – преузимају део националних либерала, представљају средњу класу и интелигенцију, залажу се за уставне промене по моделу из 1848.; партија центра – изразито католичка странка; социјал-демократи – марксисти. Од увођења царинских мера заштите тешке индустрије и жита из 1879. Бизмарк влада подржан прогресивцима и партијом центра, док либерали губе тло под ногама. Међутим, овај протекционизам у привреди створио је и повећање цене жита, што је у народу створило и противнике режима. Ове незадовољнике су приграбили марксисти (соц-дем). Бизмарк је жестоко прогонио социјалисте, њихове зборове је забранио, а листове укинуо. И поред тога је социјал-демократска партија до 1890. имала 1.5 милиона гласача. Фридрих 3. је умро од рака грла чим је дошао на престо 1888. а наследио га је амбициозни Вилхелм 2. који је одма почео да хејтује Бизмарка. Вилхелм је био крунисани дилетант, који својим неумереним понашањем блати дипломатију, а својим дечачким афинитетима ствара Немачкој све више непријатеља. Ствара се идеја о немачкој премоћи на мору, што одмах подржавају крупни капиталисти, који улажу у ратну морнарицу. Немачка улази и у трку за колоније. Премијер који је наследио Бизмарка, Каприви, укинуо је протекционизам, и престао је да прогони социјалисте. То је радио, не зато што је био добар, него зато што је био генерал, и хтео је да средства усмери ка војсци. Наследио га је Хоенлое, који је учврстио правац колонијалних стремљења и премоћи на мору. Тирпиц 1897. оснива Поморско удружење. Билов (1900-1909) је био дилеја као и цар. Бетман-Холвег (1909-1917) је наставио политику у истом правцу.

МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ 1900-1914Све је већа улога међународних асоцијација за сва могућа питања из области привреде, науке, војне технологије, итд. Арбитража великих сила решава већину проблема. 1899. суд правде у Хагу. Британија излази из вишедеценијске неутралности и јануара 1902. склапа споразум са Јапаном. Он је уперен против јачања Русије у Кини, а њиме се овој земљи, као и Кореји, гарантује независност, с тим да Јапан у Кореји има своје интересе. Договор је предвиђао да ако у реону Жутог мора нека од две земље уђе у рат за одбрану својих интереса, ова друга има да буде неутрална, а ако се у тај рат умеша и трећа сила,

да онда једна земља притекне другој у помоћ. Уговор је важио на 5 година. 1900. Француска и Русија склапају војни савез, у исто време Француска и Италија склапају тајни колонијални споразум, према коме Триполитанија иде Италији, а Мароко Француској. Делкасе, Лансдаун. Француско-Енглеска антанта, подела интересних сфера у Мароку и Египту, две земље неће улазити у рат Русије и Јапана. Рат је почео у фебруару 1904. Борбе су вођене на копну и мору, а лука Порт Артур је пала 31. децембра 1904. након петомесечне опсаде. Коначни пораз су Руси доживели у мореузу Цушима, где је страдала њихова балтичка флота. Мир је потписан у Портсмуту под покровитељством Теодора Рузвелта. Прва мароканска криза, Француска и Британија преговарају о војном савезу. Англо-руски споразум 1907. подела интересних сфера на Блиском истоку, Русија хоће да се осигура од немачког продора преко Турске (све више капитала се из Немачке пласира у Турску, а гради се и Багдадска железница). Када је Ерентал тражио од Турске да гради железницу Новопазарски санџак-Солун, Русија је то протумачила као одмрзавање источног питања. Извољски и Ерентал су преговарали, како би се без посредника договорили о Турској,.али је Ерентал био безобразан, па је одједном 5. октобра 1908. анектирао Босну и Херцеговину. АУ је Турској исплатила отштету, а Русија и Србија су морале да се помире са фактичким стањем. Друга мароканска криза: Француска војно интервенише у Фезу, и заузима Мароко, Немачка хоће свађу, али добија од Француске део Конга, Италија сада жели да оствари право на Триполитанију, Британци повлаче флоту са Медитерана и прете Немцима, трка у поморском наоружању. Италија напада Турску у септембру 1911. Наредне године почиње Први балкански рат, Турска је отерана са већег дела Балкана, Србија и Бугарска су зауздане. Други балкански рат, Букурештански мир, Бугарска је ојађена.

О ЧесимаКрајем 18. века настаје Чешки национални препород, који се бори за очување језика. 1791. на Карловом универзитету се успоставља и катедра за чешки језик. Франтишек Палацки издаје историју Чеха. Према заступљениој идеји аустро-славизма, требало је Хабзбуршку монархију поделити на осам покрајина, а Словени и Немци би били равноправни. За време револуције 1848. у Чешкој је формирано народно веће, из кога су убрзо изашли Немци, па су Чеси остали доминантни. Ипак, Словенски конгрес у Прагу је разбијен а чешки сабор је распуштен. Након прекида апсолутизма 1961. обновљена је чешка скупштина, са њом и либерали и племићки конзервативци. Општенародни циљ Чеха постаје обнова чешке круне са свим чешким земљама, чешко краљевство, моравску марку, шлеско војводство. Појам коме се тежило формулисан је као чешко државно право. Ипак, двор је убрзо прекинуо са политиком уступака, а и либерали су се поделили. Први, старочеси, били су за помирљив став према земљопоседничкој аристократији, и за пасиван отпор централизму Хабзбурга. Други, који су се 1874. издвојили као народна либерална странка, били су познати и као младочеси, и они су се залагали за жешћи отпор. Старочеси ће свој неуспех у борби за чешка права доживети 1871. и након много година 1890. Следеће године ће их младочеси тући на изборима за чешку скупштину, али ће сада бити окружене многим новим странкама: радикали, социјалисти, сељаци, клерикалци.