БРОЈ 178

озив

РЕПОРТАЖА: КАКО ЖИВЕ МАЛОБРОЈНИ СРБИ У СЕЛУ БИТЕЛИЋ КОД СИЊА

У НЕГОСЛАВЦИМА ОБЕЛЕЖЕНМЕЂУНАРОДНИ ДАН ЖЕНАСА СЕЛА

в ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋАОПШТИНА - ВУКОВАР25. ОКТОБАР 2017.ГОДИНА XI

ор

РАТНИ ЗЛОЧИНИ: СТОЈА ТРИВКАНОВИЋ ИЗ СИСКА 26 ГОДИНА ТРАЖИ ПРАВДУ

стр. 6 и 7 стр. 18

стр: 6 - 7

ПРОСЛАВЉЕН ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈ

ОБЕЛЕЖЕНО 300 ГОДИНА ПРАВОСЛАВЉА У РИЈЕЦИ

стр. 12 и 13

2 ИЗВОР 178 / 25.10.2017.актуелно

одине 1717. цар Светог римског цар-

Гства, краљ Угарске, краљ Чешке и ау-стријски надвојвода од 1711. до своје

смрти, Kарло 6. издаје повластицу којом се на просторе Ријеке, Новог и Kраљевице дозвољава насељавање 208 православних породица, уз гаранцију верских права и свих радњи које из тих права произилазе. Овај догађај био је мотив српским организаци-јама – Заједници Срба Ријеке, СKД Просвје-ти из Ријеке, Већу српске националне ма-њине Приморско-горанске жупаније, Срп-ском народном већу из Загреба и Друштву хрватско-српског пријатељства да ове годи-не свечано обележе три века од тог историј-ског догађаја. - Све је кренуло прославом Бадњака пре шест година када је први пут поменуто да је

од доласка Срба у Ријеку протекло 295 година односно да Срби у Ријеци, на основу Повеље Карла 6. живе већ скоро три века. То је била информација на коју тада нико није обратио пажњу, али је тада добила право јавности. Тако се у ствари и јавила идеја за прославу 300. годишњице коју смо ове године обележили. Саме припреме кренуле су пре отприлике годину и по дана и мало помало, од догађаја до догађаја, једне представе, друге представе, једне изложбе, изграђен је један костур и како смо финан-сијски били праћени од стране ријечких градских власти, Жупаније и СНВ-а тако смо, на неки начин, пунили програм и све ово што се на крају дешава је резултат тог минулог рада. Намера нам је била да по-кажемо како су Срби у Ријеци једна ауто-

хтона заједница, а не неко ко је у Ри-јеку дошао јуче. Треба рећи да су Приморско-горан-ска жупанија и град Ријека стали уз нас и мислим да је ово и један од највећих пројеката, у том финансијском сми-слу, и заиста, и жу-пану Златку Кома-дини и градона-челнику Ријеке Вој-ку Оберснелу, ду-

гујемо велику захвалност, истакао је у изјави за „Извор“ Милан Ераковић, један од чланова Организационог одбора за обеле-жавање овог јубилеја и председник Одбора за људска права Приморско-горанске жупа-није.

Прослава три века православља у Ри-јеци (1717 - 2017) и истоимена манифеста-ција која ће се у Ријеци и Опатији – научним, културним и привредним садржајима – одр-жавати до 29. октобра започела је 14. окто-бра Светом архијерејском литургијом у православном храму Св. Николаја. Богослу-жење у овом храму предводио је загре-бачко-љубљански митрополит Господин Порфирије заједно са епископом горњо-карловачким Герасимом, славонским Јо-ваном и бихаћко-петровачким Сергијем.

Духовни део прославе организивали су Православна Епархија горњокарловачка и Црквена општина у Ријеци на празник По-крова Пресвете Богородице, а на крају тога славља митрополит Порфирије обратио се окупљеним верницима пригоднм беседом.- Јубилеји су повод за радост, али и повод за преиспитивање и зато треба да градимо духовно јединство, да упознамо и сачувамо себе, да једни друге видимо као браћу, а онда ћемо и друге тако видети, рекао је између осталог митрополит Порфирије.

Литургији су присуствовали и бројни гости – представници других верских заје-дница у Ријеци, монсињор др Иван Девчић, ријечки надбискуп и митрополит, бапти-

СВЕЧАНОМ АКАДЕМИЈОМ И БРОЈНИМ ПРОПРАТНИМ ПРОГРАМИМА СРБИ У РИЈЕЦИ ОБЕЛЕЖИЛИ ТРИ ВЕКА СВОГ БИТИСАЊАУ РИЈЕЦИ

ТРИ ВЕКА ПРАВОСЛАВЉА У РИЈЕЦИ

Дамир Орлић у улози Карла 6.

3ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

стички пастор Гиоргио Грљ, ријечки имам Хидајет Хасановић и председник ријечке Јеврејске општине, Ранко Шпигл. У име председника Хрватског сабора присутвовао је Милорад Пуповац, амбасадорка Србије у Хрватској Мира Николић, амбасадорка Бугарске у Хрватској Танyа Димитрова, генерални конзул Србије у Ријеци Горан Петровић, министар саветник из Амбасаде Руске Федерације у Хрватској Владимир Прокхоров, те заменик приморско-горан-ског жупана Петар Мамула.

Свечана академија одржана је у пре-пуној Мермерној дворани Поморског и исто-ријског музеја Хрватског приморја, а у музеју је отворена и изложба „Православна заје-дница у Ријеци у 18. веку“ са експонатима из збирки Поморског и историјског музеја Хр-ватског приморја и Државног архива у Ри-јеци. Академија је започела драмским при-казом догађаја када цар Kарло 6. издаје повластицу, који је извео глумац ХНK Ивана пл. Зајца Дамир Орлић. Славко Секулић и пијанисткиња Наталија Маричева извели су химне Хрватске и Србије, а окупљенима су се обратили бројни говорници, пре свих председник Организацијског одбора Драги-ша Лаптошевић. - Свака река која утиче у море постаје море, а сви народи који дођу у Ријеку постају Ријечани, зато је Ријека најбоља од свега, рекао је Лаптошевић и нагласио да је про-глас Kарла 6. постао архивски споменик демократији и слободи.

Програм је настављен наступом Камер-ног хора Вуковарског српског певачког дру-штва „Јавор“ под руковођењем Слободана Јелића, који је извео духовни програм Мокрањца, Тајчевића, Самарина и српског народног напева.

Градоначелник Ријеке Војко Оберснел

поручио је да Ријека часно носи титулу Европске престолнице културе 2020., да је ту титулу добила и захваљујући својој сржи, коју чини различитост, односно прихватање различитости, мултикултуралност и мулти-конфесионалност. - Ријека је град који истинско богатство види у својим људима, грађанкама и грађанима, у суживоту њихових различитости, у толеран-цији и миру. У Ријеци живи двадесетак на-ционалних мањина и етничких заједница које негују језик и културу својих матичних држава из којих су дошли чланови тих заједница или њихови преци. Тако то у овом крају траје већ вековима. Јер свако од нас је посебан и јединствен – сви смо различити не само физички, него и по својим знањима, вештинама, уверењима. Наша различитост обогаћује средину у којој живимо, поручио је ријечки градоначелник.

Приморско-горански жупан Златко Kомадина истакао је да су мултинационал-

ност и мултикултуралност компаративна предност жупаније у политичком и економ-ском смислу, да је жупанија позната по складном суживоту бројних нација и да је различитост извор богатства које људе и друштво оплемењује и чини бољима.

И сви други говорници упутили су че-ститке поводом јубилеја, а говорили су за-меник министра културе Републике Србије Дејан Масликовић, изасланик хрватске министарке културе Давор Трупковић, заступник у Европском парламенту Иван Јаковчић, изасланик председника Владе Републике Хрватске министар туризма Га-ри Капели, изасланик председника Хрват-ског сабора Милорад Пуповац, ријечки надбискуп монсињор др Иван Девчић и ми-трополит загребачко-љубљански Порфи-рије.

Јубилеј „300 година православља у Ри-јеци“ обележен је и разним поратним садр-жајима. Изложба „Православна заједница Срба у Ријеци у 18. веку“ у ријечком По-морском и историјском музеју хрватског приморја отворена је 14. и трајаће до 28. октобра. У православном храму Св. Нико-лаја у Ријеци од 20. до 26. октобра трајаће изложба икона, од 15. до 21. октобра одржани су Дани Скадарлије у Ријеци и Регионални пословни форум, а у Хрватском културном дому на Сушаку београдско позо-риште „Славија“ одржало је две представе. Представа „Јасмин на странпутици“ одржа-на је 19., а дан касније и представа „Опасна игра“.

Манифестација „3000 година правосла-вља у Ријеци“ одржава се под покрови-тељством Приморско-горанске жупаније, града Ријеке, Свеучилишта у Ријеци, гра-дова Опатије и Kаства, те уз подршку Ми-нистарстава културе и Министарстава спољних послова Републике Хрватске и Републике Србије.

С. Бубало

Културном делу програма наступио је Камерни хор Вуковарског српског певачког друштва Јавор

4 да разбистримо ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

ваки пут када српски заступници у

СХрватском сабору нешто кажу са-држај и порука њиховог излагања

остане у другом плану због језика на ком изнесу своје мисли. Тако је било много пута до сада и тако ће по свему судећи бити и даље упркос свим документима, повељама и законима о слободи изражавања, заштити мањинских језика и равноправности свих грађана које је хрватска потписала па чак и сама креирала.

Драгана Јецков из Самосталне демо-кратске српске странке ново је лице у парламенту Хрватске. То место заузела је заменивши свог страначког колегу Милу Хорвата, а да јој заступнички посао неће бити лак показује и бура која се дигла након њеног последњег обраћања пред хрватским заступницима у ком је упозорила на забри-њавајуће лош положај пензионера у Хрват-ској. Ни дан након тога није прошао, а хр-ватски интернет портали већ су почели са кампањом којом желе да је ућуткају иако заступница Драгана Јецков никога није увредила нити је била непристојна. Њен једини грех био је тај што је у свом обраћању заступницима у Сабору говорила српску екавицу.

Да је Драгана из Хрватског загорја то вероватно нико не би приметио, али она долази из Негославаца из источног дела Хрватске у ком су некада сви грађани, без обзира на националност говорили екавицу. Да је Драгана, како рекох, из Загорја и да је Хрватица то јој нико не би замерио јер многим заступницима се отме по која реч на екавици па чак и по која „српска“ када у свом властитом језику не могу пронаћи бољу па им то нико не набија на нос.

Није то ништа необично, будала има на све стране, али ти острашћени домољуби и језички пуританци требали би да знају да већина заступника у Хрватском сабору не говори чистим хрватским књижевним језиком. Колико њих не разликује ч и ћ, колико њих користи погрешне акценте па то нико нити чује нити, ако и чује, замера. Проблем настаје једино онда када за го-ворницу изађе неки Србин или, у овом случају, Српкиња.

На порталу Директно.хр доминира на-слов „Погледајте како се заступница СДСС-а у Хрватском сабору колегама обратила на

српском језику“. У тексту испод наслова непотписани аутор се вајка како су, цитирам „етничке мањине у Хрватској заштићеније него у већини еуропских земаља. Хрватска мањинама у Сабору и представничким тије-лима јамчи заступника који ће предста-вљати етничку мањину.“

Након тог увода, следи и упозорење. „Но, службени језик наше земље је хрватски и с њим се служи наше највише законодавно тијело. За право служења својим језиком Хрвати су се борили стољећима.“

А на крају, уместо закључка, непотпи-сани аутор даје и историјски фидбек те борбе. „Управо ове године обиљежавамо 50 го-дишњицу објаве Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, про-гласа којег су 1967. године објавили хрват-ски језикословци, незадовољни објавље-ним рјечницима и правописима у којима се језик, у складу с Новосадским договором, називао хрватско-српским.“

Згодно је овде питати да ли право на борбу за свој језик имају само Хрвати и да ли само Хрвати имају право да буду неза-довољни положајем свог језика?

Да, Хрватска је много тога потписала и прописала, али се и много чега не придр-жава. Сетите се само како су прошле дво-писмене латинично-ћириличне табле у Ву-ковару. Све лепо пише у тим законима које сви воле да цитирају када желе да поенти-рају, али никада не кажу све до краја. Све је то само за спољну употребу, да се пред

светом, за чију љубав се тако очајнички сви боре, прикажу бољи него што јесу. Наш би народ рекао: „Споља гладац, а унутра ја-дац“.

Драгана Јецков је представница Срба у Хрватском сабору и она је тамо да ради свој посао најбоље што може. Језик којим говори разумеју сви, нико се у Сабору није жалио да је не разуме, нико није посегнуо за преводи-оцем, а важније би ваљда требало да буде оно што је рекла него како је рекла, а то је да је положај пензионера у Хрватској катастро-фалан. Међутим, за пензионере или умиро-вљенике многе у овој земљи није брига, важније им је да заступница не изговори коју „мрску“ српску реч.

То је разлог због кога је у коментарима испод поменутог текста острашћени хејтери називају „штрацом која завија неартикули-раном верзијом хрватског језика“, а своје источне суседе, тј. Србе, називају „источним кромањонцима“. Један од коментатора на-звао ју је и „Циганком“. Тако показују шта заиста мисле о грађанима који не припадају њиховом етничком корпусу па све оно што је Хрватска потписала и прописала испада ништа друго него празно слово без утеме-љења у стварности.

То смо знали и раније, а и Драгана је то знала као што зна и то да ће оваквих напада и злих коментара бити све више и да ће им бити изложена можда и јаче него било који други српски заступник. Верујем да је то неће обесхрабрити, а и не треба да је обес-храбри јер крст који носи не носи сама.

КАД ЈЕ ТО КАКО СИ НЕШТО РЕКАОВАЖНИЈЕ ОД ОНОГА ШТО СИ РЕКАО

пише: Славко Бубало

5ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

селу Сремске Лазе у општини Стари

УЈанковци 14. октобра одржан је пара-стос и помен жртвама усташког терора

за време Другог светског рата. Тога дана 1944. године Сремске Лазе претрпеле су један од најтежих дана у историји свог постојања када су усташe предвођенe њиховим злогласним заповедником из Винковаца Иваном Тољом убиле 54 мештана међу којима је било и деце између 7 и 11 година старости.

Сваке године мештани Сремских Лаза окупљају се код споменика у центру села подигнутом у знак сећања на 150 мештана палих као жртве фашистичког усташког режима током Другог светског рата и сваке године порука са овог окупљања је иста.- Не поновило се никада ни овом, ни било ком другом народу који живи на овим просторима. Сво то убијање које се догодило било је непо-требно јер сваки човек завређује своје до-стојанство, поштовање и да достојно и на нај-бољи могући начин проведе свој живот. Тако је и по хришћанском учењу и то је закон Бо-жији, каже протонамесник Сава Симић, парох у Сремским Лазама који је неколико пута прочитао сва имена мештана села убијених у Другом светском рату.

Дана 14, октобра 1944. године, када је операција ослобађања Београда већ увелико почела у Сремске Лазе су упале усташе и започеле терор над недужним народом. Овај

злочин правдали су као одмазду јер су Сремске Лазе дале 300 бораца НОР-а. Тога дана убијено је 54 људи међу којима је било и деце између седам и једанаест година. ста-рости. - На данашњи дан пре 73 године човек је ишао по селу и клао кога је дохватио. На овој спомен-плочи уписана су и имена деце која су

тек закорачила у живот па и стараца до 70 година. Рат је већ био при крају и баш због тога овај злочин ничим не може да се оправда. Радило се о чистој одмазди према овом селу које је дало преко три стотине бораца НОР-а, прича заменик начелника општине Стари Јанковци, Синиша Шуша.

Спомен дом подигнут шездесетих година прошлог века био је један од најрепрезента-тивнијих објеката у овом крају, а данас зјапи девастиран.- Сем овог дома ми немамо адекватне про-сторе. По свим селима у општини домови културе или су обновљени или су изграђени нови, а само овај наш зјапи овако девастиран. Морам да кажем да смо ми и једино село у општини у ком се одаје почаст жртвама фашизма. Овај Спомен-дом некада је био највећи и најлепши, а сада нико не жели да га обнови. Иако општина добро стоји новаца за овај објекат нема, разочарано констатује за-меник начелника Шуша.

Мештани овог сремског села и данас живе тешко. Запослених је мало па млади трбухом за крухом одлазе у свет.- Срба у Лазама тренутно има око 450, а 1991. године било нас је 950. Људи јако лоше живе, много људи одсељава одавде. Имамо Под-ручну школу до четвртог разреда у којој тре-нутно има дванаест ђака. Бела куга нас је напала, људи се не жене, а и ако се ожене бе-же одавде. Деца се не рађају и нажалост ми нестајемо, нас нема, истиче Шуша.

Поред заменика начелника општине Си-нише Шуше венце за жртве фашизма поло-жила је и делегација Заједничког већа општи-на предвођена председником ове институ-ције, Срђаном Јеремићем. С. Б.

ПАРАСТОС ЗА ЖРТВЕ ФАШИЗМА У СРЕМСКИМ ЛАЗАМА

СЕЋАЊЕ НА КРВАВИ ОКТОБАР 1944.

редседник Заједничког већа општина Срђан

ПЈеремић и заменик вуковарско-сремског жупана Ђорђе Ћурчић, који је уједно и за-

меник председника ЗВО-а, разговарали су 17. октобра у Новом Саду са покрајинским секретаром за спорт и омладину Владе Аутономне покрајине Војводине Владимиром Батезом и директором Градске библиотеке Новог Сада Драганом Који-ћем. Јеремић наглашава конретне закључке са-станка, а који се највише односе на помоћ основним школама и вртићима на нашем подручју, у смислу потребне литературе за попуњавање библиотека, лектирних наслова, те спортске опреме. - Владимир Батез ће почетком следећег месеца по-сетити Заједничко веће општина где ће бити орга-низован сусрет са представницима овдашњих спортских клубова и том приликом ће сви клубови добити поклоне у виду спортске опреме. Догово-рено је да ће Покрајински секретаријат за спорт и омладину почети интензивније и више помагати рад овдашњих спортских клубова како кроз дони-рање опреме тако и кроз организовање кампова у које ће се укључити и деца са подручја деловања ЗВО-а те друге облике међусобне сарадње, рекао је након посете Јеремић.

У знак пријатељства и искрене воље за сарад-њом покрајински секретар за спорт и омладину

поклонио 10 кошаркашких лопти за децу која по-хађају школу кошарке на нашем подручју, а деле-гација ЗВО-а потом је посетила новосадску Градску библиотеку. - Тема разговора са директором Градске библи-отеке Нови Сад Драганом Којићем била је помоћ у књигама за наше вртиће и школе. У том смислу договорено је да ће до краја године све наше основне школе и вртићи у којима се програм образовања и васпитања одвија на српском језику и ћириличном писму добити донацију књига за пред-школски и школски узраст , пре свега лектире, али и друге књиге, истакао је Јеремић и додао да ће сарадња бити настављена. Н.М.

ИЗ ВОЈВОДИНЕ ЗА ЗНАЊЕ И СПОРТЗВО ИНТЕНЗИВИРА САРАДЊУ СА ИНСТИТУЦИЈАМА АП ВОЈВОДИНЕ

актуелно

6 ратни злочини ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

Био је 25. август 1991. године. У кућу Тривкановића у Сиску дошли су при-падници Збора народне гарде у

црним униформама и у комби ставили Нико-лу (49) и његове синове Зорана (23) и Берислава (18). Неколико дана касније Николино тело препуно модрица, огребо-тина и више прострелних рана на телу и глави пронађено је у Сави код села Гушће. Зоран и Берислав до данас нису пронађени.

У тренутку одвођења у кући су били Зо-ранова жена Драгица и синови, двогодишњи Александар и тромесечна беба Роберт. Супруга и мајка одведених Стоја Тривка-новић била је у том тренутку на послу у дечјем вртићу, али је врло брзо чула шта се догодило. Тих дана у Сиску је било уоби-чајено да грађане српске националности одвози бели камион, да би их касније најчешће избацивала река Сава.

„ТРАЖИ ИХ У МРТВАЧНИЦИ"

Нема званичних података, али се ради о десетинама, а можда и сотину цивила који су нестали на начин на који су нестали чланови породице Тривкановић. За Стоју је тај дан могла настати и већа трагедија јер су припадници ЗНГ-а тражили и њену браћу.- Моја мама је одмах дошла овде и викала и плакала шта раде са децом и куд их трпају и њу су ударили пушком у прса. Након тога отишли су и код мог тате и тражили његове синове односно моју браћу. Ја сам данима

одлазила у полицију да тражим своју децу. Ишла сам код Ђуре Бродарца (ратни шеф сисачке полиције - прим.аут.) који ме је тек трећи пут саслушао док сам плакала и тражила своје синове, а он ми је само дрско одговорио: „Мени они не фале, а коме фале нек' иде нек' их тражи у мртвачници", почи-ње своју причу Стоја.

Ухапшени су тада најпре одвожени у импровизоване затворе ОРА и Јодно. Тра-

жећи своје најближе Стоја је отишла у Јодно где су је скоро силовали. - Те дане сам трчала ђе год сам стигла мислећи да би их можда спасила и да ће неко од заповедника знати неку инфор-мацију, а тамо је заповедник био неки Јадранко Гарбин. Ту ме дочекао неки човек који је имао маску на глави и рукавице на којима су се видели само прсти. Прислонио ме уз зид и раскопчао ми хаљину скроз. Мало сам гласније причала, а тај Гарбин је ту спавао и изашао. Примио ме, саслушао и рекао да ће помоћи колико буде било у његовој моћи. Када сам кренула ван тај исти ме је чекао, вукао да идем негде са њим док ми је његов пас дерао хаљину. Тај Гарбин се на крају издерао на тог човека тако да сам успела одем некако, прича Стоја.

Она је даље безуспешно тражила своју децу на ОРИ и кабинетима министра Ивана Векића и председника Фрање Туђмана. Што их је више тражила то је више имала и својих проблема.- Долазила ми је полиција кући и питала ме докле ћу ја то да истражујем и зашто ја не одем одавде. Ја сам говорила да не идем никуда док не нађем своју децу. Претили су ми, а била је и војска овде која ме је про-воцирала. Говорили су да су моја браћа и мој тата који су тад били у Петрињи заклали моју маму, каже она.

Провокације полиције и војске биле су само увод у још горе ствари, а Стоја је почетком 1992. добила и отказ заједно са

СТОЈА ТРИВКАНОВИЋ 26 ГОДИНА ТРАЖИ СВОЈУ ДЕЦУ

„МОЈЕ ЖРТВЕ НИКО НЕ СПОМИЊЕ"

7ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

бројним другим сисачким Србима у то време. - Мени један дан каже колегиница да сутра не дођем радити, а ја је питам како да не

дођем кад код куће имам двоје унучића и ми немамо шта јест'. Ја питам равнатељку, коју смо тад морали тако да зовемо а не као до тад директорка, шта ће бити са мном, а она каже да мисли ћу добити отказ. Кроз плач сам питала зашто када су ми побијена деца и муж да сад и ово проживљавам. „Виша сила", одоговорила ми је она.

ВРАТИЛА СЕ ЗБОГ ДЕЦЕ

У потрази за децом неколико пута одлазила је и преко ратне линије раздвајања у Петри-њу што је Хрватска страна сазнала, а због тога је Унпрофор процењујући да за њу ту није сигурно. пред Олују Стоју извео из Си-ска, а она је завршила код родбине у Руми. Две године касније поново се враћа у Сисак због унучади, али и због наде да ће наћи своју децу. - Тад сам се надала да су у затвору и да ће их можда пустити па сам се питала шта ће они ако се врате кући а мене нема. И тада је било провокација, питали су ме шта с а м д о ш л а и зашто сам се вра-тила. Ја до данас тражим своје, а тужила сам и др-жаву. Све судове за сада смо изгу-били. Сада има још једна жалба у Стразбуру па ћу видети шта ће

бити. Мени је битно да они нађу моју децу и да кажу шта је било са њима. И данас ме боли кад гледам телевизију и говори се о жртвама, а моје жртве нико не спомиње, огорчено говори ова жена.

Након што су Стоја и њени унуци изгу-били све парнице против државе на општин-ском, жупанијском, врховном и уставном суду, њен адвокат Лука Шушак поднео је захтев и на Европском суду за људска права у Стразбуру који је захтев одбио утврдивши да је држава предузела све одговарајуће кораке у истрази овог ратног злочина. Стоја је од свега добила 15.000 куна судских тршкова, а њени унуци око 71.000.

НАЈСРЕЋНИЈА КАДА БИ ОТИШЛА

Стоја данас живи сама јер је један унук за послом отишао у Немачку, а други на Јадранску обалу. У трошној кући у којој се сваки дан подсећа на оно што се пре 26 година десило у дворишту.

Од једва осамсто куна пензије колико јој остане након оврхе због неплаћених ра-чуна. На кући стоји оглас да је на продају. Планира да оде код родбине у Руму, овога пута заувек. - Немам ја шта тражити овде где ми је направљено зло. Јако ми је тешко овде. Од свих суседа можда ме један или два уопште и поздрављају. Не поздрављају ме људи са којима смо пре били добри, а ни њихова деца. Подсећам се стално на све и ходам по овом дворишту где су ми децу тукли. Ства-рно не знам шта то мене још држи и питам се докле ће овако.Ваљда издржавам због те моје унучади, али они се више овде неће враћати јер овде не могу ни радити. Због свега тога била бих најсрећнија да ја продам кућу и одем. И неки други ће овде у Сиску бити сретни зато што сам коначно отишла, али ја ћу бити још сретнија да одем, завр-шава своју тужну причу Стоја.

Никола Милојевић

ПРАВДА НА ЧЕКАЊУ

а ратне злочине над 23 сисачка

Зцивила и једним ратним заробљеником у децембру

2013. осуђен је једино заменик ратног начелника ПУ Сисак Владимир Миланковић на казну од осам година затвора. Врховни суд му је накнадно повисио казну на десет година, а проглашен је кривим по командној одговорности. Оптужница је теретила и начелника Ђуру Бродарца који је умро током истраге 2011. године. Миланковић је проглашен кривим и за, измеђуосталог прикривање убистава три члана породице Тривкановић и пет чланова породице Вила. Другооптужени припадник специјалне јединице „Вукови" Драго Бошњак ослобођен је и нико од других непосредних извршилаца до сада није оптужен. - То је све толико тешко да ви не морете замислит'. Да је он добио само толико мало година, а само мојих троје нема. Све се зна, али нико ништа не говори. Масовно се одводило и убијало. Никакву ја правду нисам дочекала и више немам коме да се обратим, огорчено коментарише Стоја.

8 култура сећања ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

организацији Већа

Усрпске националне мањине Липика, Ме-

сног одбора Kукуњевац, Удружења антифашисти-чких бораца Липика и Па-краца и града Липика, у Kу-куњевцу је 11. октобра одр-жана комеморација и помен за Србе које су у Кукуњевцу 1942.. године побили уста-шки квислинзи.

Учесници комеморације и помена окупили су се код Српске православне цркве посвећене Светој Петки миниране 1991. године. У колони су се запутили на место тог страшног злочина, где су делегације положиле венце на обновљено по-стоље са именима прези-менима свих убијених. Споменик је обно-вљен уз велику подршку Српског народног већа из Загреба.

Помен жртвама служили су пакрачки парох протојереј-ставрофор Ђорђе Тео-доровић, парох у пензији протојереј-ста-врофор Лука Босанац и парох слатински протојереј-ставрофор Драган Гаћеша. - Преносим вам благослове Преосвештеног владике и подсећајући на невино страдање мештана овог села на чијем се месту стратишта уздиже крст – симбол васкрсења и спасења, рекао је окупљенима отац Лука.

Пре 75 година у селу Kукуњевац неда-

леко од Липика извршен је стравичан зло-чин усташких власти према локалном срп-ском становништву. Тога дана живот је изгубило 243 цивила окупљених код цркве и спроведених до недалеког јарка. Остали цивили, њих 423 страдало је у логорима Јадовно, Јасеновац, Сисак и Стара Гра-дишка.

Овом догађају присуствовали су и ге-нерални конзул Републике Србије у Вуко-вару Милан Шапић, конзул Наташа Kале-зић, потпредседник СНВ-а Дарко Kарано-вић, заменик градоначелнка Пакраца Нико-ла Ивановић, заменик Пожешко-славон-

ског жупана Мирослав Грозданић, пред-седници и представници жупанијских, град-ских и опшинских Већа српске националне мањине са подручја западне Славоније.

ПОЧАСТ И БОРЦИМА ПРВОГ ПСУЊСКОГ ПАРТИЗАНСКОГ ОДРЕДА

Истог дана, положени су венци и запаљене свеће под спомеником у Бенковцу код Окучана у знак сећања на борце Првог псуњског партизанског одреда.

Псуњски партизански одред је била прва организована партизанска формација на подручју западне Славоније. Одлука о подизању народног устанка и формирању Псуњског одреда донешена је 11. октобра 1941. године. Своју прву оружану акцију овај одред извео је нападом на тадашшњу општину Рајић и том приликом је први пута уништена жељезничка пруга и пресечена комуникација Загреб – Београд.

Венце у Бенковцу положиле су Деле-гација Општинске организације Самосталне демократске српске странке Окучани на челу са замеником начелника општине Окучани Синишом Мартиновићем и општинским већником СДСС-а Миленком Ећимовићем, заједно са заменицом на-челника општине Драгалић, Ранком Ми-лојковић, председником ВСНМ Бродско-посавске жупаније Душаном Ногићем и потпредседником Општинког већа Стоја-ном Скопљаком и многи други.

С. Бубало

КОМЕМОРАЦИЈА И ПОМЕН ЗА СРБЕ КОЈЕ СУ 1942. ГОДИНЕ У СЕЛУ КУКУЊЕВАЦ ПОБИЛИ УСТАШКИ ФАШИСТИЧКИ КВИСЛИНЗИ

СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ УСТАШКОГ ТЕРОРА

9ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

од споменика у селу Будићи крај

KПакраца, подигнутог на месту где је 11. октобра 1942. године извршено

постројавање јединице која је у том моменту носила назив Прва славонска бригада обе-лежена је 75. годишњица од оснивања 12. славонске пролетерске бригаде Народно-ослободилачке војске Југославије.

Пригодну свечаност током које је уз го-воре антифашиста и представника српске заједнице те локалних власти одана почаст погинулим борцима и цивилима тог краја организовало је Удружење антифаши-стичких бораца и антифашиста Пакраца и Липика. У уводном обраћању председница УАБА-е Пакрац-Липик, Мирјана Билопа-вловић, поздравила је присутне, док је заменик жупана Пожешко-славонске жупа-није Мирослав Грозданић дао историјски преглед оснивања бригаде и збивања током НОБ-а у Славонији. - Довољно је рећи - 12. је мајка Славоније, још је нико победио није - рекао је потпред-седник СНВ-а и председник ВСНМ-а Бје-ловарско-билогорске жупаније Дарко Kара-новић.- Жеља за слободом, правдом и људским достојанством, суочена са страшним зло-чинима које су усташе починиле над неви-

ним цивилима Србима, Јеврејима, Ромима и свим припадницима хрватског народа који нису подржали овај злочиначки режим, била је нит водиља славонске младости да се борбено организује и супротстави помами зла. Време од 1941. до 1945. године било је време суза, туге, јецања за најмилијима, неверице у димензију безумља људи, вре-ме очаја и боли, али то је била и славна епопеја борбе за слободу, борбе људи над нељудима, борбе правде против неправде, борбе добра против зла, рекао је Kарано-вић и додао да се и данас суочавамо са истим злом и отво-реним ревизионизмом.- Нису споменици по-свећени устанку народа и споменици са име-нима и презименима жртава рушени слу-чајно. Зато дани попут овог и на многим сли-чним местима морају бити дани истог циља. Тај циљ је борба за слободу, правду, људ-ско достојанство и бор-ба против фашизма,

поручио је.Заменик градоначелнице Пакраца, Ни-

кола Ивановић, објаснио је да је бригада формирана као одговор на репресију уста-шких власти на подручју западне Славоније, нарочито током крвавог августа 1942. године када је страдао велики број Срба.- Преживели борци и народ након рата смогли су снаге да заједно са другим народима изграде друштво равноправних народа, рекао је Ивановић.

О важности 12. славонске бригаде го-ворио је председник Савеза антифашисти-чких бораца и антифашиста РХ Фрањо Хабулин, а осврнуо се и на данашње време када се траже неке "нове истине" којима се покушава рехабилитовати злочин, а оне који су се против њега борили прогласити злочинцима.- О томе говори и прича око уклањања имена Трга маршала Тита у Загребу – рекао је Хабулин.

У културном делу програма збор под-

одбора 'Просвјете' из Пакраца отпевао неколико партизанских песама.

Међу учесницима био је и знатан број чланова и симпатизера СДСС-а. Скупу су присуствовали антифашисти из Загреба, Пожеге, Новске, Вировитице и других ме-ста. Подсетимо, 12. бригада формирана је од делова Првог и Другог славонског парти-занског одреда. Њен први командант био је Богдан Црнобрња. Због својих ратних успе-ха бри-гада је почетком јула 1943. године проглашена ударном, а одлуком врховног коман-данта Јосипа Броза Тита 26. октобра 1944. године добила је и назив пролетерска. Једанаест њених бораца проглашено је народним херојима. С. Бубало

ОБЕЛЕЖЕНА 75. ГОДИШЊИЦА ОСНИВАЊА 12. СЛАВОНСКЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ БРИГАДЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКЕ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ЈЕДНЕ ОД НАЈУСПЈЕШНИЈИХ ПАРТИЗАНСКИХ ЈЕДИНИЦА НА СЕВЕРУ ХРВАТСКЕ

АНТИФАШИСТИ НЕ ДАЈУ ДА СЕ ЗЛО РЕЛАТИВИЗУЈЕ

10 западна Славонија ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

Да су се мржња и искључивост одавно одомаћили на просторима данашње Хрватске показује и инцидент који се

десио 8. октобра у окучанима када је на пријатељакој фудбалској утакмици пред-седник Општинског већа Окучана Иван Пивац псовкама и погрдним речима на националној основи вређао госте децу и њиховре родитеље из Дервенте. Деца из овог града у Републици Српској која фудбал тренирају у Фудбалској школи Мали шам-пион у Окучане су дошла на позив фудбал-ске школе ФК Псуњ Сокол. Њих двестотинак из оба клуба узнемирено је Пивчевим ви-кањем и псовкама. - Тог дана, док је трајала утакмица између родитеља, Ивица Пивац долази до ограде и псује ‘српску мајку’ гостима пред стотинак деце од 7 до 12 година, међу којима је било и двадесетак девојчица, изјавио је славонско-бродском порталу СБ плус председник НK Псуњ Сокол, Стипо Kљајић.Пионири из Окучана већ неколико пута гостовали су у Дервенти па је договорено да им њихови вршњаци из окучана узврате гостопримство. Пивцу, иначе бившем при-паднику ХВО-а, то није било драго јер је, по њему, сусрет на дан пада Босанског Брода у рату 1992. године био непримерен.

Пивцу су за оно што се дешавало у прошлости очигледно крива чак и деца јер је у изјави истом порталу рекао како "није коректно организовати спортске сусрете са онима који су нас (Хрвате) протерали и то на

дан пада Посавине". У исто време негирао је да некоме претио и да је псовао на нацио-налној основи.

Пивчево понашање најоштрије је осуди-ла и организација СДСС-а Пожешко-сла-

вонске жупаније која покрива и Бродско-посавску жупанију.

У Саопштењу изданом поводм овог инцидента се између осталог каже:"Сматрамо да је потребно спречити говор мржње, посебно из уста локалних функци-онера који представљају све грађане и на којима би требала бити одговорност за ства-рање квалитетних предуслова за живот и унапређења односа два народа. СДСС верује како је реч о нападу на развој но-гомета, квалитетан развој деце и унапре-ђење односа између спортских радника, а самим тиме и односа између два народа".

Пожешко-славонска Жупанијска органи-зација СДСС-а исказала је пуну подршку спортским радницима из Окучана и Дер-венте у нади да ће се њихови спортски сусрети наставити и да ће се деца одгајати у духу толеранције, поштовања равноправ-ности и различитости. У исто време СДСС је позвао општину Окучани и државне инсти-туције да учине све што је потребно како би се убудуће спречили слични инциденти и говор мржње. С. Бубало

ИНЦИДЕНТ У ОКУЧАНИМА НА ДРУЖЕЊУ ДЕЦЕ ИЗ ФУДБАЛСКИХ ШКОЛА "СОКО" ИЗ ОКУЧАНА И "МАЛИ ШАМПИОН" ИЗ ДЕРВЕНТЕ

ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНСКОГ ВЕЋА ОКУЧАНА ВЕРБАЛНО ВРЕЂАО ДЕЦУ ИЗ ДЕРВЕНТЕ

ТЕЛЕВИЗИЈСКА ПРОДУКЦИЈА ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА

ВАШ ПУТ ДО ПРАВЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

www.zvo.hrfejsbuk: hronika slavonije, baranje i zapadnog srema

www.radio-borovo.hr

www.radio-dunav.com

СРПСКИ МЕДИЈИ

11БарањаИЗВОР 178 / 25.10.2017.

Постоји неколико поузданих инди-катора да је Барања изолована од остатка државе, а неки од тих инди-

катора свакако су породичне куће које се нуде на продају и њена све израженија саобраћајна изолованост. Оних првих у барањским селима је дословно безброј, а у неким селима готово свака трећа, четврта кућа тражи купца.

Главни разлог томе свакако је економске природе јер када становници немају мо-гућност рада, и самим тим преживљавања у својим местима, присиљени су да одлазе из средине у коју су, подсетимо, некада давно долазили возови без возног реда препуни људи који су баш у Барањи пронашли прилику за живот достојан човека.

Све већа изолованост Барање огледа се и у њеној повезаности. Наиме и поред чињенице да између Хрватске и суседне Мађарске постоји стогодишња жељезничка традиција путнички возови који повезују Бели Манастир, Мађарску и друге дести-нације још увек су у својеврсном „стендбају“ моду па се из Барање у Мађарску већ дуже време може ићи само приватним аутомо-билом.

До обуставе саобраћаја дошло је због

мигрантске кризе. Иако је с времена на време са мађарске стране било најава да ће ме-ђугранични саобраћај бити успостављен, до сада је успо-стављен само теретни који три пута недељно пролази кроз белома-настирску жељезничку станицу, а исто вреди и за при-ватне оператере. За поновну успоставу жељезничке линије према Мађарској сагласност требају дати обе државе па се о овом проблему, не тако давно, разговарало на састанку у Министарству мора, саобраћаја и инфраструктуре са министром Олегом Бут-ковићем, директором ХЖ инфраструктуре Иваном Kршићем и председником Управе хрватских цеста Јосипом Шкорићем.

У најкраћем закључак састанка, којем је присуствовао и беломанастирски градона-челник Томислав Роб, је да се линија ако је икако могуће поново успостави па макар и на два пута недељно како би студенти који студирају у Мађарској могли возом путовати барем до Мађарболyа где би се преседало. За поновно увођење жељезничке линије, сем студената из Осјечко-барањске жупа-

није, заинтересовани су и бројни припа-дници мађарске националне мањине, али и други, тим више јер хрватски део Барање са суседима Мађарима није повезан ни ауто-бусним линијама.

Иако се, како смо поменули, за поновну успоставу жељезничке линије према сусе-дној Мађарској требају сагласити обе др-жаве не можемо се отети утиску да је управо Хрватска та која би требала имати више слуха па и по цену да се ради о (не)рен-табилној линији јер, и да је тако, то би била тек кап у мору имајући у виду силна финан-сијска улагања у хрватску жељезничку инфраструктуру која је дуги низ година рупа без дна. Зоран Поповић

храму Св. Николаја у Тењи Веће

Усрпске нацоналне мањине Осјечко-барањске жупаније обележило је 17.

октобра своју крсну славу Светог Стефана Штиљановића. Вечерње богослужење слу-жио је тењски парох Драгослав Шалајић, а након посвећења и резања славског колача послужено је кољиво. У својој беседи парох Шалајић позвао је српске званичнике, који

дужност обављају у општинским и жупа-нијским већима, да се угледају на деспота Штиљановића, иза кога су многа племенита дела, и да српском народу што више ола-кшају тежак живот на овим просторима.- Гледајући у задње време, и читајући у штампи, и сами видите колико безумни љу-ди, да их тако назовемо, не воле, не могу рећи сами себе, него до те мере, све српско.

Све што има пре-фикс српско, ти људи не воле, и желе сатрти, рекао је Шалајић.

Након вечер-њег богослужења н а с т а в љ е н о ј е дружење у црк -веној сали, а пре тога потписан је споразум о при-ступању Kоорди-нацији већа и пред-ставника српске

националне мањине Осјечко-барањске жупаније. Спо-разум је потписан у сврху усаглашеног деловања у остваривању за-једничких интереса, усаглашавања ста-вова, и заједничког учествовања у јавном животу Осјечко-барањске жупаније те истицања кандидата на дужности у телима локалне управе и самоуправе.

За разлику од пријашњих година када су крсној слави већа присуствовали много-бројни узваници овогодишња је била далеко од тога, што је у свом говору констатовао и Јован Јелић, председник ВСНМ Осјечко-барањске жупаније.- Нажалост, мало је већника који су се одазвали данашњој слави што ми је изу-зетно жао. Упркос томе захваљујем се свима вама који сте дошли да је заједно прославимо, а користим прилику да се захвалим и часним оцима Драгославу и Ненаду што су нам указали част и дали нам прилику да будемо овде вечерас, рекао је Јелић.

Зоран Поповић

ВСНМ ОСЈЕЧКО-БАРАЊСКЕ ЖУПАНИЈЕ

ОБЕЛЕЖИЛИ СВОЈУ КРСНУ СЛАВУ

ПОРЕД СВИХ НЕДАЋА БАРАЊУ ПОГАЂАЈУ И ДОДАТНИ ПРОБЛЕМИ

БАРАЊА И САОБРАЋАЈНО ИЗОЛОВАНА

12 репортажа ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

етнестак километара северно од

Пграда Сиња, подељено у две ката-старске целине, али и на већинско

хрватско и мањинско српско становништво, тек у траговима налик некадашњем селу у којем је по речима мештана бујао живот. Тако би се данас, најкраће могао описати Бителић.

Овде данас живи углавном становни-штво старије животне доби, које се након рата повукло из Сплита, Сиња, или неког од околних градова како би у природи и миру провели остатак живота. Некада је Бителић одисао и јединством и животом, школе ђацима, а читав крај радницима.- Данашњи Бителић и онакав какав памтим из детињства, не могу се више ни поредити. Заправо, Бителић који ја носим у свом се-ћању више и не постоји. Село је, у време мог одрастања било пуно људи, живота, а само у основној школи, када сам кренуо у први разред, била су четири оделења ђака првака. Данас, у читавом Бителићу имате једанаест или дванаест ученика у сва четири разреда. Ово мало људи који овде живе махом су старије животне доби, и то су већином они који су уступили своје станове у Сињу, Сплиту, Каштелу или неком другом граду где су стекли своју пензију и повукли се овде да у природном окружењу и миру проведу остатак свог животног века. Бите-лић, за такав избор, јесте право место јер је заиста идиличан и леп. У неким ранијим годинама био је ово већином сточарски и мањим делом пољопривредни крај, јер је земља увек била оскудна па је сточарење било интензивније. Педесетих година почи-ње изградња акумулације перучког језера, хидроелектране Перуче, где су углавном

сви радно способни становници добили прилику да се запосле. Од тада почиње да се ствара и та радно-сељачка породица, што значи да су, углавном мушкарци, доби-јали те државне послове док су жене биле посвећене домаћинству, васпитавању деце и узгојем стоке и пољопривреде. Био је то, у неку руку, и почетак просперитета читавог овог краја, присећа се Душан Стојанац, Бителићанин који данас живи у Сињу.

За бољим животом у свет се и из овог краја увек одлазило. Ипак, након последњег рата, у селу је остао да живи тек мали број Срба. Млађе генерације се овде не враћају јер не виде перспективу, али их емотивне

везе са Бителићем ипак нераскидиво вежу.- Млађе генерације су већ тада, причам о периоду мог одрастања, почеле да осећају потребе за образовањем и осамостаље-њем. Држава је ту одиграла значајну улогу почевши да кажњава породице које су ускраћивале образовање својој деци, да би то касније, временом постао тренд. Од читаве моје генерације, у кратком времен-ском периоду, готово да нико није остао живети у селу. Сви смо се, након шко-ловања запошљавали и остајали живети у другим градовима где су се проналазили послови, у предузећима, државним слу-жбама и сл. Од времена настанка Бителића у њему је живело мешано становништво, мада се о самом настанку села и досеља-вању становништва јако мало зна. Према неким постојећим записима, читав простор ове цетинске крајине мењао је структуру становништва ратовима који су се сме-њивали, јер је био непосредно уз границу, са једне стране са турском државом, са друге са Млечанима. Јачи су потискивали старије, становништво је бежало зависно од власти којој се приклањало или су напросто бежали у Босну скривајући се тамо због неког по-чињеног дела овде, објашњава Стојанац додајући како, и поред свега што се на овим просторима дешавало у последњим деце-нијама, међунационалне односе данас мо-же окарактерисати као коректне. Констата-цију да људи, и поред тога, не воле да се експонирају, тј. отворено и јавно говоре о међуљудским и међунационалним одно-

РЕПОРТАЖА ИЗ СЕЛА БИТЕЛИЋ КОД СИЊА

ЖИВИ СЕ СКРОМНО, АЛИ ОПСТАЈЕМО

Душан Стојанац

13ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

сима, Стојанац дефинише овако:“Није про-блем шта ви мислите о мени, већ шта ја мислим да ви мислите о мени, или како ме доживљавате“.

ОСТАЛИ САМО СТАРЦИ

Како показује последњи попис становни-штва, у односу на већинско, Срба је данас мање од тридесет процената. Уписаних, по речима Стојанца, има толико, али они данас углавном не живе овде већ су само део статистике. Након последњег рата, струк-тура становништва знатно је измењена, многи су отишли „трбухом за крухом“ тра-жећи бољи живот у некој од западних зе-маља. Старије повратничко становништво живи углавном захваљујући стеченим пен-зијама, социјалној помоћи и привређујући на домаћинству у оквиру својих могућности. Млађе генерације овде се не враћају, бар у погледу одлуке о останку. То није случај са-мо са Бителићем, већ је ситуација једнака оној попут већине села у Хрватској. То што млади људи не виде перспективу у погледу проналаска посла и осигуравања неке животне егзистенције, није последица само последњег рата већ и значајна улога поли-тике која је, како сматра Стојанац, донекле и пресудна у читавој земљи. Људи су ипак емотивно везани за крај из којег потичу, па бар једном годишње обнављају навике доласка, макар у време храмовне славе када их се на десетине окупи на истом месту и у истом периоду. Пре рата, поред Сиња и Велике Госпе, дернек, како га мештани зову, у Бителићу био је највећи православни скуп у овом крају. Зато се још увек годишњи одмори оних који више не живе овде плани-рају углавном на датум црквене славе.

Ни више од две деценије живота далеко од родног села нису довољне да се оно

мање воли, нити да срце заигра јаче када се поново у Бителић врати. Зато му се Бители-ћани и врћају. Пусте куће окупе фамилије у време храмовне славе, али и током године када се годишњи одмори планирају тамо где природу, мир и сећања на детињство ништа не може заменити.

ДЕДОВИНА НЕМА ЦЕНУ

Драган Стојић је рођен у Сињу и живео у Бителићу све до 1991. године. Тада је баш као и већина његових сународника отишао у Србију. Данас са породицом живи и ради у Аустрији, али сваки годишњи одмор про-води у месту одакле је потекао.- Отишао сам у рату у Станишић, остао тамо кратко а потом за родитељима отишао у Аустрију где ево живим већ двадесет и једну годину. Напустио сам своје село у најле-пшим годинама, таман у време пунолетства и мени је тај период, баш као и већини људи, остао као најдражи, најбезбрижнији део живота. Увек ме нешто вуче овде, па макар два пута годишње дођем са породицом. Кућа је порушена али смо, у договору са остатком фамилије, почели сами да је уређујемо и обнављамо како би имали где долазити и где се састајати. Ти тренуци овде, када се читава фамилија окупи на ручку, дружење и боравак на својој дедо-вини, на овом камену са којег смо сви по-текли, познанство са људима и сваким де-лићем земље и камена, осећај припадности који немате нигде у свету, ма колико година тамо боравили, за већину нас немају цену. Зато долазимо, зато се увек изнова враћа-мо, и зато увек бројимо дане до поновног доласка, сусрета. То је она нераскидива веза, нека нит која вас са завичајем увек спаја и коју човек нити може нити жели прекинути. На жалост, тешко је причати о трајном повратку и животу овде, људи су формирали породице, деца се рађају у другим земљама, ситуација је таква каква јесте и једино што можемо јесте управо то да не заборављамо, да обилазимо и да про-бамо сачувати колико је у нашој моћи. Шта ће бити у буду-ћности, да ли ће се ко и када вратити то више нико не може ни планира-ти ни рећи, каже Драган.

Православна цр-ква посвећена По-крову Пресвете Бо-городице из 1814. године у после-дњем рату остала је без крова, али управо јака вера и духовна снага ње-

них Бителићана поново су је изградили. Бителић је баш у време њене славе био цен-тар окупљања православних из целог краја.- Везани смо и за своје село и за свој храм. Након рата црква је остала без крова. Нема нас пуно али и у том периоду, када никога није било а црква била порушена, увек је нека свећа горела. Литургија се служила на отвореном, али су људи, бар њих дваде-сетак, у то време знали долазити на службу. Захваљујући тадашњем епископу и свеште-нику, у послератном периоду обновили смо цркву, парохијски дом, довели струју и асфалт. Захваљујући и доброј сарадњи са општином Хрваце, много тога смо напра-вили па могу рећи и више него кад нас је било више. Доста кућа је сада затворено, људи је мало, живи се мирно и скромно, али нас опет има, каже Милан Стојић.

Поље, брдо, камен, непосредна близина реке Цетине, језеро Перуча, православни центри духовности и природне лепоте које Далматинце увек вежу за крај из којег потичу, још су трачак светлости и наде да живот у Бителићу ипак неће потпуно не-стати. Васка Радуловић

Драган Стојић Милан Стојић

14 северна Далмација ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

Празник Покрова Пресвете Бого-родице слава је Саборног книнског храма, али и крсна слава Већа српске

националне мањине у овом граду. И ове године кнински храм и Веће прославили су своју славу у присуству великог броја верника, већника, гостију из околних локалних заједница, те книнских пред-ставника градских власти.

Овај празник кнински Срби прослављају већ више од стотину педесет година. Он ни-је само слава книнског храма и Већа српске националне мањине, већ и слава града свим православним хришћанима који у њему живе. Због тога је његова прослава одраз вековне жеље да и Срби слободно исповедају своју веру као и други народи, али и обавеза да се на свим животним пољима сведоче универзалне вредности хришћанске вере.

Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство епископ далма-тински Никодим. У светом храму посве-ћеном управо овом празнику окупило се мноштво верника да би уз новоизабраног владику заблагодарили и узнели заједничку молитву Господу. Уз честитке поводом храмовне славе епископ Никодим изразио је наду да ће се заједно са верним народом много година окупљати око престола и славити Васкрслог Господа.- Епископска служба је да се људи приводе спасењу и утврђују у истини, вери и побо-жности. Зато ћу се трудити да вам што че-шће долазим и да вас обилазим, поручио је Епископ далматински.

Значајно нам је веома да се на овај дан сабирамо у нашем книнском храму у миру и

љубави, али и да будемо сведоци тога је-ванђелскога духа смирења, праштања и заједничког живота, порука је већине верни-ка окупљених у книнском храму.- Радујем се што су у цркви данас били и представници из политичких власти ло-калне заједнице, јер сви заједно морамо бити на истом послу. Ми смо вековима овде заједно живели, мислим на православце и католике, и могу рећи да смо добро живели, зато морамо наставити тим путем. Полити-чари морају да се изборе за политичке слободе, да се људи не осећају угроженима, потиснутима и дискриминисанима, да се поправи економија и да се врати међусобно

поштовање, док црква мора да се бави оним што ве-ра проповеда, а то ће онда остављати људе да заједно живе у овим краје-вима и да се ме-ђусобно поштују и уважавају, рекла је заменица шибен-ско-книнског жу-пана, Ања Шим-прага.

Прослава Пра-зника Покрова Пре-

свете Богородице још једанпут је ујединила Србе у граду Книну, показавши да духовни и политички представници имају исти циљ, ујединити оне које представљају, али и пру-жити им боље услове за живот, повратак и останак у овом граду, као и у осталим подру-чјима Далмације. - Данас смо били сведоци тога како сви за-једно можемо и треба да прослављамо на-шу славу Покрова Пресвете Богородице. Били су овде сви већници Већа српске наци-оналне мањине у Книну, али и представници градских власти Книна што само потврђује да можемо бити јединствени и да на путу опстанка и спасења треба да се држимо и радимо удруженим снагама, истакла је Шимпрага.

ВСНМ активно учествује у политичком животу Книна, а глас припадника српске на-ционалне мањине мора да се чује да би Срби могли остваривати своја права која им по Уставу и законима припадају, због чега је изузетно важно да се настави политичка борба за добро српске националне мањине, сматрају представници Већа.

Книнским Србима важно је сачувати сво-ја национална и верска обележја, а празно-вање празника Покрова Пресвете Богоро-дице традиција је која се не сме прекинути, поручено је у Книну, граду у којем Срби живе вековима. Васка Радуловић

У КНИНУ ПРОСЛАВЉЕН ПРАЗНИК ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

СВИ ТРЕБА ДА СТРЕМЕ ИСТОМ ЦИЉУ, А ТО ЈЕ БОЉИ ЖИВОТ

15ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

лава епархије Осечкопољске и ба-

Срањске Свети деспот Стефан и Јеле-на Штиљановић прослављени су у

суботу, 21. октобра, у Саборном храму Све-тог Николаја у Вуковару. Светом архије-рејском литургијом началствовао је епископ врањски Пахомије, уз саслужење епископа бачког, администратора епархије Осечко-пољске и барањске Иринеја, игумана Херу-вима, монаштва и свештенства епархије уз пратњу епархијског свештеничког хора. Литургијском слављу присуствовао је вели-ки број верника. По завршетку Свете ли-тургије, обављен је чин освећења славских обележја, колача и жита, након чега је владика Пахомије честитао епархијску сла-ву домаћину, свештенству и народу епар-хије Осечкопољске и барањске. Након прочитаног Светог Јеванђеља епископ Ири-неј указао на личност Светог деспота Сте-фана и Јелене Штиљановић, као на оне који су готово незнатни у историјском смислу, али који су чували народ и веру право-славну. - Стефан Штиљановић живео је у тешким

временима и сведок је страдања и рекли би историјског вегетирања, јер имао је титулу и звање деспота, господара, а живео је тешко и мучно. На први поглед његов живот нема неког великог значаја за свет, његов народ па и цркву, као што смо то исто могли површно и брзоплет закључивати и о онима који су дошлу у последњи час на позив у цркву Божију да се у њој труде за спасење своје и свих. Међутим, као што рече Јеван-ђеље поседњи постају први, за његово трпљење и верност, за његов смирени и кротки живот прослављен је од Бога већ за живота, гласом о његовој светости и праведности, а посебно после живота на земљи. Исто важи за његову супругу Јелисавету, реко је владика Иринеј те истакао да није случајно што по избору патрона, или заштитника једне епархије ми сами одаберемо оно шта нам је духовно најпотребније.- У овом случају , не само у погледу ове епархије и ових крајева, или историјске горке судбине на-шег народа и свих који су овде живели током векова, не-како као да је оли-чена симболично у животу и личности светог Стефана Ш т и љ а н о в и ћ а . Основна порука је да првобитно стра-дање, недаће, по-нижења у крајњем

резултату као награду од Бога имају про-слављање, истакао је епископ бачки Иринеј. Затим се обратио званичним гостима, педставницима регионалних, локалних и државних власти и представницима власти Републике Србије, изразивши задовољ-ство што су узели учешће на саборном про-слављању славе епархије Осечко-пољске и барањске. - Задовољство је што сте овде присутни, не само као представници регионалне и локалне власти и власти Републике Србије, већ пре свега као синови и кћери цркве наше, као верници. Да заједно са нама узнесете молитве Господу да прославимо славу епархије, да се сетимо блажено-почившега владике Лукијана. Ово је за нас увек саборно збивање, нешто што нас подсећа на то да смо једно по Богу и да је задатак наш да то јединство које је дар Духа светога и сведочимо и преносимо на све друге народе и заједнице. Дај Боже да се опет нађемо овде и наредних година и када престане период моје администрације, када будете имали новог, сталног епископа ја ћу увек радо долазити, рекао је епископ бачки Иринеј.

Литургијском слављу, између осталих, присуствовали су конзулица Републике Србије у Вуковару, Наташа Калезић, по-моћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Министар-ства правде Владе Републике Србије, Марко Николић, представници политичког живота Срба у Хрватској међу којима председник ЗВО, Срђан Јеремић, посланик у Сабору Републике Хрватске, Драгана Јецков, председник Главне скупштине СДСС-а др Војислав Станимировић, заменик вуковарско-сремског жупана, Ђор-ђе Ћурчић, заменик градоначелника Вуко-вара, Срђан Милаковић, начелник општи-не Ердут, Југослав Весић, општине Него-славци, Душан Јецков и начелник општине Трпиња, Мирослав Палић. Ј. Ј. И.

СЛАВА ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКОПОЉСКЕ И БАРАЊСКЕ ПРОСЛАВЉЕНА У ВУКОВАРУ

православље

СВ. СТЕФАН ШТИЉАНОВИЋ КАО УЗОР

16 промоције ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

Српски културни центар из Вуковара започео је у среду 18. октобра нови циклус програма „СКЦ средом“ који је

отворен промоцијом књиге „Искуствени приручник за опорављање оболелих од рака“, аутора Радосава Михајловића који је у овој књизи описао своје искуство у борби против ове опаке болести. Иако су органи-затори очекивали да ће ова тема, која није ни политичка нити спада у домен класичне културе, изазвати велики интерес и у салу довести велики број посетилаца то се није десило. Међутим, они који су одвојили вре-ме и ипак дошли аутора су просто засипали питањима па је заиста права штета што ове информације до јавности нису допрле из прве руке, односно од аутора ове књиге.- У другој половини 1997. године откривен ми је рак у бубрежном каналу и извађен бубрег, канал и део мокраћне бешике. У другом бубрегу имао сам цисте и песак. Након тога одређено ми је 25 циклуса зра-чења и приликом тога дошло је до проблема са варењем и разних других проблема у желучано-цревном тракту, највероватније су зраци оштетили црево. У фебруару на-редне године лекари констатују метастазу на јетри и препоручују ми четири циклуса по четири хемиотерапије. Уз разне проблеме издржавам три циклуса и у пола четвртог самоиницијативно прекидам хемиотера-пију. У међувремену сам већ користио неку

алтернативу и то су били неки први знаци моје храбрости да то урадим. Непосредно после прекида терапије, при контроли ми констатују патолошке промене на четвртом и петом пршљену. Болести приступам на свој начин и при следећем снимању сцинти-графије (снимање костију) лекари конста-тују да нема тих промена. Након неколико година контрола и снимања доживео сам страховите болове у пределу дебелог црева и при операцији и хистопатолошком прегле-ду констатују да је то метастаза на дебелом цреву која је настала отприлике кад и осно-вни рак. Међутим није препоручена никаква терапија јер је исти био капсулиран и величине три сантиметра. Међутим нити једног момента, па ни сада нисам престао да се усавршавам по питању исхране и начина живота да би се данас јако добро осећао. Сада имам 68 година, але те године не осећам и често знам да кажем да се осећам боље него када сам био здрав, укратко је препричао историју своје борбе са раком Радосав Михајловић који је све што је сазнао о исхрани која може да помогне пренео у књигу.

НЕМА НЕИЗЛЕЧИВИХ БОЛЕСТИ, ПОСТОЈЕ САМО НЕИЗЛЕЧИВИ ЉУДИ

Важно је рећи да аутор није искључив, да не заговара радикалне приступе, одбијање

лечења конвенционалном медицином и тешке дијете. Све, каже, зависи од човека и свако од тих питања је лични избор. Он је у књизи описао како се он лично борио про-мењеним начином исхране, избором хране и променом свести, а одлука да се ослони на себе није била нимало лака. Помишљао је и на самоубиство. - Kњигу сам свео на што је могуће мање конкретних ствари тако да послужи онима који су оболели од рака. Kонкретизовао сам зато да оболели људи не морају много да читају. Kњига садржи много тога што и здрав човек може да примењује. Зато се и зове „Искуствени приручник“ и надам се да мно-гима може да послужи као путоказ како да крену да се боре и којим путем да иду, истиче аутор.

Чудотворни лек за рак не постоји. Борба против њега је дуга и захтевна. Људи су данас просто затрпани информацијама, а постоје и они који на туђој муци воле да зараде. Зато је веома важно знати одвојити корисно од некорисног. Квалитетна исхрана и одрицање од хране која је један од оки-дача за рак, као што су шећер, бело брашно, кухињска со, црвено месо, сувомеснати про-изводи, производи са емулгаторима и сл., те рад на себи, избегавање стресних ситуа-ција, дружење са ведрим и позитивним људима увелико помажу и исцељују оболе-ле, али су и добра превентива да се болест никада не појави.

Аутор истиче да неизле-чиве болести не постоје, него само неизле-чиви људи. Они који нису спремни да про-мене начин размишљања, своју свест о прехрани и уопште поимање живота тешко могу да издрже и да се изборе са болеђћу каква је рак. - Сви ми волимо себе, али то касно схва-тимо, односно схватимо тек онда када, народски речено, враг однесе шалу. Међу-тим, чак и тада неки људи не могу да се одрекну лоших навика и неке хране која доказано изазива рак или га, када је већ констатован, она храни. Робови смо укуса, а укуси су нешто што је навика и нешто што врло лако може да се промени, напомиње Михајловић.

Програми „СКЦ средом“ ће све до сре--дине децембра бити одржавани сваке среде, а не сваке друге као раније па ето позива свим заинтересованима да одвоје један час свог слободног времена и проведу га у Српском културном центру.

С. Бубало

ПРЕДСТАВЉАЊЕМ „ИСКУСТВЕНОГ ПРИРУЧНИКА ЗА ОПОРАВЉАЊЕ ОБОЛЕЛИХ ОД РАКА“ РАДОСАВА МИХАЈЛОВИЋА ЗАПОЧЕО НОВИ ЦИКЛУС ПРОГРАМА „СКЦ СРЕДОМ“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ВУКОВАРСКОГ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА

РАК НИТИ ЈЕ БАУК НИТИ ЈЕ НЕПОБЕДИВРадосав Михајловић

17ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА „КАД СУЗА КАНЕ" КЊИЖЕВНИЦЕ МИЛКЕ КАЈГАНИЋ

СУЗЕ МОГУ БИТИ ЗБОГ ТУГЕ, АЛИ И ЗБОГ РАДОСТИ

акон промоције књиге „Кад суза кане"

НЗавичајни клуб Кордунаша и Бани-јаца „Милош Војновић" одржао је и

скупштину која представља први корак ка оживљавању и ревитализацији Клуба који је основан 2007. године са циљем очувања наслеђа и културног идентитета вуко-варских Кордунаша и Банијаца. Скупштина је поново за председника изабрала Богдана Ркмана.- Скупштину смо одржали како би могли у формалном смислу наставити наше дело-вање, а хтели смо и окупити наше чланове како би се поново дружили. Посебно сам

срећан што су с нама били најближи чла-нови фамилије покојног Милоша Војновића, његова удовица Нада и син Небојша. Име које носимо, име Милоша Војновића, није неко обично име међу Србима, не само овдашњим Србима и не само међу Србима у Хрватској већ и изван њених граница, тако да то захтева озбиљност у раду и приступу свим активностима, истакао је Ркман на чији је предлог Скупштина једногласно донела одлуку да се Небојша Војновић именује почасним, доживотним председником Завичајног клуба Kордунаша и Банијаца "Милош Војновић".

ОЖИВЉАВА ЗАВИЧАЈНИ КЛУБ

организацији Завичајног клуба Корду-

Унаша и Банијаца „Милош Војновић" у Вуковару је 21. октобра одржана

промоција збирке новела књижевнице Мил-ке Кајганић пореклом са Кордуна, а која данас живи у Швајцарској. Књига под насловом „Кад суза кане" је осма по реду књига ове списатељке настала на истини-тим догађајима током година када се ауторка бавила новинарством. - Ова књига има 25 новела која описују сузу кад кане било да је суза жалосница или радосница. Све оно што није било у том тре-нутку за новине сам сачувала и одлучила сада да објавим. Ту су приче из Хрватске, Швајцарске и Немачке. Хтела сам да то буде шаролико и да књига буде приступачна и изазовна и за дијаспору и за ово наше поднебље, каже ауторка.

Милка Кајганић рођена је у селу Ко-зарац код Вргинмоста 1951. године. Од 1989. године живи и ради у Цириху, али јој је Кордун био и остао непресушна инспи-рација за стварање и чување од заборава кордунашких људи и обичаја. Њена прва књига била је „Читанка Кордуна" која садржи говор народа овог краја, народне песме, псовке, анегдоте и рецепте, а доживела је своје треће издање и представља изузетан допринос у изучавању и очувању културе Срба у Хрватској. - Писана реч треба да отме од заборава све оно што наш народ полако губи и за-боравља. Зато је битно да постоји писани запис да је некад на тим просторима живео

народ српског порекла, сматра Милка Кајганић.

Нова књига Милке Кајганић већ је имала неколико промоција по Хрват-ској, наравно две су биле у крају из кога потиче ауторка, у Глини и Сиску, а једна је одржана и у За-гребу, а вуковарско представљање отворио је председник вуковарског Завичајног клуба Кордунаша и Банијаца Богдан Ркман.

Делове књиге читала је председница Друштва за српски језик и књижевност у Хрватској Мара Бекић-Војновић која је и сама ауторка неколико књига о Кордуну. - Књиге су важне за опстанак народа и сведочанство да је један народ духовно зрео и да ће опстати без обзира у каквој се физичкој ситуацији у неком периоду нашао. Такав народ преживи. Јевреје су спасиле њихове књиге које су стално са собом но-сили, а које су им сведочиле ко су они. Масовно и плански су страдавали, али књи-ге су своје стално носили, истиче профе-сорка Бекић-Војновић. Н.М.

Небојша Војновић именован је за

почасног председника

клуба

18 манифестације ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

фото: predsjednica.hr

ветски дан жена са села обележава

Ссе уочи светског дана хране, 15. октобра, како би се нагласила ва-

жност коју у производњи хране и одржи-вости економије имају жене у сеоским сре-динама. Генерална скупштина Уједињених нација је 18. децембра 2007. године усво-јила резолуцију 62/136, а обележавање овог дана започело је следеће године.

Обележавању овог дана већ четири го-дине активно учествује и Актив жена Само-сталне демократске српске странке јер у источном делу Хрватске доста чланица ове политичке партије живи управо на селу. Тим поводом у Негославцима се ове године окупио заиста импозантан број жена из неколико општинских организација СДСС-а, односно из, Борова, Ердута, Маркушице, Негославаца, Старих Јанковаца, Трпиње, али и из Вуковара. Важно је овде нагласити да СДСС у Негославцима није окупио само своје чланице него и жене које нису поли-тички активне, али су зато и те како активне у животу српске заједнице у својим сре-динама.

Жене са села не само да брину о својим породицама него чувају обичаје, традицију и израђују разне рукотворине и баве се производњом сувенира. Своје умеће прика-зале су на штандовима на којима су изло-жили ручне радове, сувенире, мануфа-ктурне производе, али и представили своје кулинарско умеће.- Рођена сам и одрасла на селу. Истина, школовала сам се у граду али село волим и мислим да жене које живе у близини града не осећају изолованост какву осећају жене које живе далеко од градских средина. Међутим и село има своје предности, на селу постоје разне благодети којих у граду

нема. Обиље здраве хране, плодова зе-мље, чистог ваздуха, а постоје и могућности за развој разних хобија као што је израда ручних радова, сувенира или као што је уређивање цветних вртова. На селу постоји ширина и слобода коју пружају и поља, и сопствено двориште и што би наше жене рекле, наши сокаци. То су све јаки разлози због којих ја свој живот видим искључиво на селу, јер само на селу постоји једна специ-фична присност међу људима, каже сабор-ска заступница Драгана Јецков која је иначе и потпредседница СДСС-овог актива жена.

Да на селу не недостаје идеја како на-допунити кућни буџет и придонети породици доказује Зорана Петковић из Даља која је у недостатку посла након завршеног управно-правног смера искористила угодни и ко-рисно.- Нашла сам себи занимацију и почела сам да се бавим декупажом. Тим, најпре само хобијем, касније сам покушала да нешто и зарадим. То је техника осликавања пред-мета салветицама и на тај начин украшавам дрво, подметаче, послужавнике, из-р а ђ у ј е м р а з н е украсне кутије, ра-зне теглице, укра-тко све чега се дохватим. На тај начин изражавам своју креативност и то ми је зани-мљиво. Посећујем разне сајмове на којима излажем своје прозводе, али највише изла-

жем преко интернета. Надам се да ћу успети од овога да створим и неки свој мали бизнис. Што се положаја жена тиче, мислим да оне ипак нису у свему равноправне са мушкарцима. Међутим и данашње младе жене показују извесну незаинтересованост да се нечим баве, упозорава Зорана.- Жена је ослонац у свакој кући, усмерена је на породицу и на васпитавање потомства. Самим тим она доприноси и целој заједни-ци, али треба да ради и на сопственој из-градњи и образовању. Нажалост све је присутнији бег са села. Млађе генерације жена све мање се баве пољопривредом, а села без рада у пољу нема. У нашем активу има нас преко тридесет и број још увек расте. У свом раду нисмо фокусиране само на наш актив него смо на располагању за сваки друштвени догађај јер зна се да без женске руке нема ништа. Зато се и трудимо да у свему дамо свој допринос, истиче Биљана Пејић из негославачког актива жена СДСС-а.

Женама у сеоским срединама многе услуге, попут на пример здравствених, нису доступне. Нису им у довољној мери досту-пне ни информације о могућностима обра-зовања, а много је жена које нису здрав-ствено осигуране или не могу да за-раде пензију што их у трећој животној доби води ка сиромаштву. Напредак може да донесе промишљена пољопривредна политика и политика развоја сеоских средина јер постоје многе могућности за побољшање животних прилика. Село постаје све зани-мљивије и у туристичком смислу јер све већи број људи свој одмор жели да проведе ван градске вреве и уз домаћу кухињу. Зато је добро да се жене окупљају и да у међу-собној комуникацији размењују искуства и идеје које могу да им послуже да унапреде свој и живот своје породице као и целе заједнице.

С. Бубало

У НЕГОСЛАВЦИМА ОБЕЛЕЖЕН СВЕТСКИ ДАН ЖЕНА СА СЕЛА

ЖИВОТ НА СЕЛУ ИМА СВОЈЕ ПРЕДНОСТИ

19ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

ети међународни фестивал хармо-

Пнике у Борову био је прилика да млади заљубљеници у музицирање

на овом музичком инструменту покажу своје умеће и доживе наступ пред великим ауди-торијумом праћени професионалним музи-чарима. Такмичари, углавном деца, у Бо-рово су стигли из Босне и Херцеговине, Мађарске, Румуније, Србије и Хрватске, а њихово свирачко умеће оцењивао је стру-чни жири састављен од еминентних музи-чких имена и стручњака предвођених шефом Народног оркестра РТС-а Брани-миром Ђокићем. Управо од њега смо са-знали због чега је у српском народу овај инструмент толико популаран.- Хармоника је хармонски инструмент који је, као и клавир, један од најкомплетнијих инструмената. Он је уједно и солистички инструмент на ком се могу свирати сви музички жанрови, а код нас у Србији хармо-ника се доживљава као национални му-зички инструмент. Она је међутим, призната у целом свету као један врло савршен инструмент. Од времена уложеног у ве-жбање на њему зависи колико ће успеха сваки појединац имати у томе да њиме потпуно овлада, истиче легендарни музи-чар, Бранимир Ђокић.

Манифестацију која је у спортску дво-рану ОШ Борово привукла више од 1000 људи отворили су Небојша Кузмановић из Секретаријата за културу, јавно инфор-

мисање и вере Извршног већа Аутономне покрајине Војводине и саборска заступница Драгана Јецков, а са њеним циљевима упознао нас је њен покретач и председник Удружења „Чувари српског идентитета“ Драган Тодић. - Циљ је да младе покушамо усмерити да се друже са хармоником као једним прелепим инструментом и надамо се да ћемо у томе успети, рекао је Тодић.

На такмичењу су биле две категорије учесника. Само два учесника на хармоници су изводили класичну музику, док је највише њих изводило народну музику. Најмлађи учесник и победник у категорији петлића био је Немања Јовановић из Винче у Србији.- Хармонику свирам три године. Гледао сам како нека деца свирају и онда сами ја тату замолио да ми је купи и тако сам почео да свирам, каже без много обја-шњавања Немања који је у такмичарском делу извео Ја-сеничко коло и композиције Београдски мали пијац и Шљи-ву ранку.

Победник у сениорској кон-куренцији је Милан Мили-ћевић из Београда док је у категорији пионира најбољи био Мирковчанин Урош Весе-линовић.- Прошле године сам у истој

категорији освојио друго место, а ове прво и то ми је друга званична награда. Од пете године свирам клавијатуре, а онда сам се у музичкој школи пребацио на хармонику, то се музицирања тиче немам неких великих амбиција. За сада ми је циљ једино да у томе напредујем, скромно изјављује Урош.

Милан Милићевић је деветнаесто-гиодишњи студент Факултета музичке уме-тности у Београду и први пут је на овом такмичењу.- Победу и јесам и нисам очекивао. На сваком такмичењу постоји и мала доза треме која ако се не превлада може много да утиче. Награде сам освајао и раније. На међународном фестивалу у Соко Бањи 2015. освојио сам прво место у категорији јуниора, а наредне године на истом фести-валу био сам апсолутни победник у сени-орској категорији. Исте године био сам олимпијски и светски шампион у свирању националне музике, ове 2017. године сам учествовао на интернационалном фести-валу у Београду где сам такође освојио прво место у сениорској конкуренцији, каже Милан, који најпре планира да заврши фа-култет, а онда ће већ видети шта ће.

Најбољи у конкуренцији старијих јуни-ора био је Александар Црвенковић из Сомбора, а победник у конкуренцији млађих јуниора био је Исхар Kрупић из Санског Моста.

Програм су водили познати ТВ води-тељи Наташа Илић са РТВ Војводине и Живорад Николић са РТС-а, а у реви-јалном делу наступили су популарни изво-ђачи народне музике Снежана Бабић и Милан Топаловић.

Овогодишњи фестивал хармонике фи-нансијски су подржали Савет за нацио-налне мањине Републике Хрватске и Се-кретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама Аутономне покрајине Војводине. С. Бубало

НА ПЕТОМ ПО РЕДУ МЕЂУНАРОДНОМ ФЕСТИВАЛУ ХАРМОНИКЕ, ОДРЖАНОМ 15. ОКТОБРА У БОРОВУ, ЗА ТИТУЛУ ПРВЕ ХАРМОНИКЕ СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА НАДМЕТАЛО СЕ ЧАК 20 ТАКМИЧАРА

ХАРМОНИКУ ИМА КО ДА СВИРА

манифестације

2020 фељтон ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ (4)

пише: Васка Радуловић

анастир Драговић духовни је све-

Мтионик Цетинске крајине. До њега се раније долазило путем који од Вр-

лике води ка селу Кољане, плодном доли-ном реке Цетине. Данас је другачије. Пут од Врлике води до манастира ободом вештачког језера који је изграђен за потребе хидроелектране Перуча.

Манастир спада у ред три најзначајнија далматинска манастира. Поред Крупе и Крке, који су саграђени нешто раније, исто-рија манастира Драговић такође започиње у 14. веку. Непуних стотину година након из-градње првобитног манастира, Турци су га опустошили 1480. године, што је у извесној мери предодредило његову страдалну историјску судбу. Након турског пустошења, манастир је био пуст двадесет година. Потом је обновљен, да би 1590. године поново остао пуст пуних седамдесет годи-на, јер су га монаси напустили због глади, али и непрестаних турских упада.- Првобитни манастир Драговић је сазидан 1395.године, непосредно после косовске битке када Срби, бежећи пред Турцима насељавају ове крајеве Далмације. Од тог манастира данас су остали само темељи потопљени у језеру Перуча, који се виде повремено лети када се смањи ниво језера. Из периода самог настанка манастира не-мамо много писаних података али се зна да је сазидан поред речице Драговић по којој је,

претпоставља се, добио и име. Кроз историју је доста пута страдао, био рушен , паљен и пљачкан па је и докумената који о томе сведоче остало јако мало. Манастир је, од самог настанка, делио страдалну судбу народа овога краја, страдање народа пратило је страдање цркве и обрнуто. Драговић је био јако богат и једно од ње-гових највећих страдања у ствари је његово потапање, заједно са свом земљом и мана-стирском имовином. Довољно је рећи да је, у то време, био један од највећих у Далма-цији, док је данас скоро најмањи. Имао је у свом поседу своје млинице, рибњаке, раднике и земљу али је без свега тога остао, баш као и народ чије су куће и читава имања потопљени. Сада кад видимо судбину наро-да након последњег рата, ова наша пуста села, све је то као наставак онога што се овде већ дешавало, објашњава игуман манастира Драговић, отац Варсонуфије.

Док је већина манастира духовно и ма-теријално узрастала тамо где су им ударени темељи, манастир Драговић имао је другачију судбу. Место на којем се данас налази треће је по реду од 1395. године, када је саграђен на првобитном месту. Због лошег терена, а по дозволи млетачке владе, премештање манастира започело је 1777. године. Нови, други по реду манастир Дра-говић, освештан је 1867. године, и чинило се тада да ће на том месту, званом „Виногради“

манастир и остати. Ипак, вољом господара овога света није било тако. Комунистичке власти у годинама након Другог светског рата дошле су на идеју да се зарад изгра-дње вештачког језера потопи манастир Драговић, заједно са околним српским кућама и гробљима. Идеја је и реализована, манастир је потопљен али његова историја и његов значај нису.- Неколико извора који су се налазили уз речицу Драговић, угрожавали су посто-јаност првобитног манастира, зато је до-нешена одлука да се он измести мало источније на једну падину, те да се сазида већи са већим конаком. То је завршено 1860. године уз неке мање потешкоће. Да-нашњи локалитет манастир је трећи по реду и манастир је на овом месту саграђен 1958.године у време када су потопљена претходна два заједно са читавим селом Кољане у којем је, тада, живело претежно православно становништво. Становништво је расељено главном у Војводину где је већина њих и остала. Након потопа мана-стира, манастирског имања, гробља, чита-вог села и сеоског гробља, кућа и имања, многи се од тог страдања и губитка више никада нису опоравили. Данас, када се појави та апсида некадашњег манастира, схватамо то као Божију вољу, односно дозволу и показатељ онога што је некада било овде. У ово време када се са истином и

21ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

историјом често зна манипулисати, ето Господ се побрине да се неке ствари ипак не могу сакрити и да се њима не може манипулисати те да се зна да смо ми овде кроз историју обитавали.“ каже игуман Варсонуфије

За потапање манастира Драговић, одго-ворни су и сами Срби који су се налазили на високим позицијама унутар, тада владајуће комунистичке партије. Политика тадашња била је усмерена против вере и цркве, нарочито против православља. Испла-тивост саме електране упитна је у односу на оно што се поступком њене градње допу-стило. Централно село у крају са читавим имањем је нестало у најкраћем року.

Испод самог језера, поред манастир-ских зидина, остало је гробље, гробови које манастирско братство и сродници нису успели ексхумирати и поново сахранити. Само је део монашких костију похрањен у манастирску, заједничку гробницу. Број монаха у манастиру, зависио је од прилика које су владале у Далмацији, од тога да је био пуст па све до изузетно бројног брат-ства које је помагало велике српске мана-стире. У неким историјским периодима Драговић је био истинска духовна оаза. Драговићки монаси основали су, у своје време , и манастир Грабовац у Мађарској 1770. год који и данас постоји. Међу бројним подвижницима који су траг себе уписали у историју манастира, издваја се име препо-добног Макарија драговићког који се, по предању, подвизавао у стијени изнад манастира. Његово име је укорјењено у традицију манастира и преноси се са колена на колено. За сведочење православне вере увек је требала жртва, истина је требала бити изнад интереса а такав животни обра-

зац у прошлости је красио и наше претке. Богата историја, изузетан труд драговићких монаха, про-жет многоструком жртвом, обавезује и данашње ма-настирско братство, да се, како и сами кажу, угледају на своје претходнике, чији су животи најбољи путоказ данашњим генерацијама. - Ми тим знаковима вра-ћамо се историјски уна-траг, да сведочимо о по-стојању и пореклу. То нас покреће да се жртвујемо у борби за оно што предста-вљамо, каже Варсону-фије.

Манастир Драговић страдао је и у последњем рату али је недуго након тога уследила његовна духовна и материјална об-нова.- Манастир је био порушен и зарастао. У њему су, након рата биле краве та-ко да је изгледао као штала све до 2003 године када креће његова обнова. - Годину дана након тога манастир је добио своје братсво, два крчка монаха, оца Варсонуфија данашњег игумана и јеро-монаха Јована. Манастир је данас обно-вљен, иконописан, а поред њега изграђен је и манастирски конак. Почеци обнове нису били лаки у животу ова два монаха, али им је Бог, како сами кажу, дао снагу и помоћ људи које је љубав везивала и данас веже за ову светињу.

Срба у цетинској крајини, из године у го-дину све је мање, ипак, манастир Драговић био је и остао светионик вере у овом крају, место њиховог сабрања, уточиште и неза-мењиви духовни ослонац. Нешто без чега би живот православних Далматинаца био незамислив. У томе је снага Драговића која га је одувек дизала из пепела сведочећи о неуништивости цркве Христове. Ни у једном периоду кроз историју, овде бити право-славни Србин није било лако, ипак смисао хришћанства је да хришћани вером надиђу време у којем живе. Због тога је жртвом оме-ђено постојање православних Срба на овим просторима. - Само битисање овде, као православни Србин, је у неку руку жртва. Али, вера без жртве је мртва. Хришћани су светло свету, Христос је образац живота, алфа и омега, почетак и крај. Манастир су кроз историју походила и велика пера српске књиже-вности; Доситеј Обрадовић, Лаза Костић и Симо Матавуљ проносећи пламен писме-ности у сиромашне крајеве кршевите Дал-мације. Без обзира на историјске прилике и на многобројна искушења, мисија мана-стира Драговића остаје иста, сведочити Јеванђеље Христово свим људима и у свим временима, сагласно речима Христовим: “Идите и научите све народе крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа. Манастир Драговић данас, нема као некада богату ризницу и велико имање , али има љубав и веру којом манастирко братство испраћа и дочекује, преносећи је на све оне који походе ову Светињу што и јесте највећи мотив да му се увек и изнова враћају.

Братство манастира Драговић

Остаци потопљеног манастира

22 ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

еђужупанијски скуп за васпитаче предшколских установа

МБродско-посавске, Осјечко-барањске и Вуковарско-сремске жупаније одржан је 19. октобра у Дечијем вртићу Вуковар II.

Тема овог стручног скупа била је јачање компетенције васпитача у раду са децом с посебним потребама у редовном васпитно-образовном сиситему, а спроводи га Агенција за васпитање и образовање. Вуковарски вртић често је домаћин, или организатор сручних скупова намењених васпитачима и родитељима са циљем унапређења васпитно-образовног рада. Оснаживање васпитача, повећање њиховог самопоуздања и мотивације за рад су, сматрају у овој предшколској установи, основа квалитетнијег рада с децом с тешкоћама у развоју. - Наша су настојања хуманизовати наш рад пре свега са децом која су дуги низ година била стигматизована, дошавши чак до система искључења из редовног програма и премештања у посебне васпитно-образовне установе. Интенција је да свако дете има право на квалитетно образовање. Ми трећу годину у сарадњи са оснивачем имамо неколико деце која су у инклузији у редовним програмима нашег вртића. Јако је важно оснажити васпитаче и помоћи им у раду са децом која имају различите потешкоће у развоју, или су с друге стране то надарена деца. Поред тога што је потребно оснажити васпитаче у раду са том децом, исто је тако важно знати како да васпитач препозна шта је добробит детета које је у инклузији. Раније смо говорили интеграција. Дете би било смештено у васпитно-образовну групу где би оно боравило са осталом децом, али искрено оно би било усамљено. Зато када говоримо о инклузији у првом реду мислимо на социјализацију детета, прича директорка Дечијег вртића Вуковар II, Јармилка Бе-љичка Карлаш.

Јадранка Јаћимовић-Иван

свим пред-

Ушколским и ш к о л с к и м

у с т а н о в а м а у Хрватској током октобра обеле-жавају се Дани хлеба односно д а н и з а х в а л -ности за плодове земље. Ово је пракса која је у Хрватскoj зажи-вела одлуком Министарства просвете 1991. године, а како би се указало на значај хране и проблем глади због којег многи у свету и данас умиру. Дани хлеба у Основној школи Даљ, обележени су 18. октобра када су у холу школе католички, а затим и православни свештеник осветили и благословили хлеб. Иако ово није обичај православних верника парох даљски, протојереј-ставрофор Милован Влаовић објаснио је овај чин освећења поводом Дана хлеба.- Ово је специфичност за западну, односно римокатоличку цркву, али и ми смо се прикључили без обзира што у православном народу нема овакав обичај захвалности за плодове земље. Ми имамо друге, сличне обичаје као што је благосиљање и освећење јела, затим воћа односно грожђа на празник Преображење, које касније симболише крв Христову на светој литургији. И у нашој цркви постоји благосиљање хране, али је сасвим другачији обичај него што је овде у школама, објаснио је парох даљски.

Током молитве у школском холу Оченаш су изговарала сва деца тако да је чин освећења хлеба одисао заједништвом и искреном захвалношћу. Јадранка Јаћимовић-Иван

лесна група “Венера” освојила је прво место у категорији

Пспецијалних група на Светском плесном такмичењу које је протеклог викенда одржано у Риму. Чланице ове групе у

Риму су се представиле Ромским плесом. Одлазак у Рим Венера је изборила освајањем другог места на Међународном плесном такмичењу у Загребу које је одржано у мају.Плесна група “Венера” основана је 1993. године на иницијативу неколико једанаестогодишњакиња заљубљених у плес. За два-десет и четири године кроз групу је прошло више од осам стотина девојчица, које су предвођене водитељком групе Јованком Некић Чучковић, освојиле бројне награде у Хрватској и иностранству.

Шесто по реду такмичење Куп шампиона „Фишијада 2017" у организацији Одбора за привреду Заједничког већа општина одржано је 20. октобра испред ресторана Морнар у Вуковару.

Ово такмичење многи називају „фишијада свих фишијада" јер способност у справљању фиша одмеравају победници општинских фишијада које су одржаване током целе године.- Учествују само победници локалних фишијада, односно, само екипе које су освојиле прва три места имају право да се такмиче на Купу шампиона. Што значи да на овој фишијади кувају све сами шампиони. Сви они редовно учествују на општинским фишијадама, јер ово такми-чење је изазов. Никада не можеш да скуваш исти фиш, покушаваш да припремиш приближан оном победничком. Наравно сви волимо осећај победе, то је оно што све нас привлачи на оваква такмичења, рекао је организатор председник Одбора за привреду ЗВО, Рајко Лукић.

Одлуком жирија којим је председавао Милан Чу-пић из Борова и ове годи-не КУП је освоjио Момчи-ло Ђурковић из Кнежевих Винограда. Друго место освојио је Славујко Јерко-вић из Трпиње, а треће Синиша Недељковић из Вуковара.

Ј. Ј. И.

СТРУЧНИ СКУП У ВРТИЋУ ВУКОВАР 2

СВАКО ДЕТЕ ИМА ПРАВО НА КВАЛИТЕТНО ОБРАЗОВАЊЕ

ДАНИ ХЛЕБА У ДАЉУ

БЕЗ ХЛЕБА ЈЕ ЖИВОТ НЕЗАМИСЛИВ

укратко

ПРВЕ У ГРАДУ ВЕЧИТЕ МЛАДОСТИНОВИ УСПЕХ ПЛЕСНЕ ГРУПЕ ВЕНЕРА

ОДРЖАН КУП ШАМПИОНА У КУВАЊУ ФИША

ФИШИЈАДА СВИХ ФИШИЈАДА

23

Број 178

ГОДИНА XI

Вуковар, 25. Октобар 2017.

Издавач: Заједничко веће општина, Вуковар

За издавача: Срђан Јеремић,

председник ЗВО-а

Главни уредник: Славко Бубало

Редакција: Вуковар; Јадранка Јаћимовић-Иван,

Никола Милојевић, Срђан Секулић; Бели Манастир; Зоран Поповић,

Стана Немет; Книн; Васка Радуловић

Фотографија:

Срђан Секулић, Дарко Ковач, Зоран Поповић, Никола Милојевић

Графичка припрема: Славко Бубало

Штампа: “Glas Slavonije” d.d. Osijek

Улица Хрватске Републике 20

Адреса редакције: Еугена Кватерника 1, Вуковар

Тел: 032/416-667Факс: 032/422-755

е-mail: urednik.izvor@gmail.comIzvor.zvo@gmail.com

web: www.tvprodukcija-zvo.com

Лист суфинансирају: Савет за националне мањине

Владе Републике Хрватске, Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно

информисање и односе са верским заједницама АП Војводине

Дистрибуција за Војводину:Press international

Проф. Грчића 1V, Нови Сад

Излази два пута месечно

Тираж: 8000

Насловна страна:

оЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА

ОПШТИНА - ВУКОВАР

взи

вор

спорт

ИМПРЕСУМ

ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

Дечија олимпијада одржана је 12. окто-бра у Негославцима. Циљ овог спорт-ског дешавања намењеног деци је

промоција здравог живота и физичке културе, a организује га Веће српске нацио-налне мањине Вуковарско-сремске жупа-није. Свим такмичарима који имају право учешћа на Дечијој олимпијади заједнички су жупанија у којој живе, узраст и језик на коме стичу образовање. - Ова манифестација намењена је деци предшколског узраста како би их подстакли на бављење спортом. Учествују деца из вртића у којима се програм одвија на језику и писму српске националне мањине. Одр-жавање ове манифестације предвиђено је за месец мај, тачније 25. мај када се обеле-жава Дан спорта. Међутим, ове је године каснила реализација пројекта, објашњава председник Већа српске националне мањи-не Вуковарско-сремске жупаније, Свети-слав Микеревић.

Прошле године Дечија олимпијада одр-жана је у општини Трпиња, овај пут улога домаћина овог спортског надметања при-пала је општини Негославци. На фудбал-ском терену дочекани су сви учесници који су након загревања распоређени на специ-јално постављеним полигонима за укуно 4 дисциплине. - Дисциплине смо одредили према узрасту деце, према њиховим психофизичким спо-собностима. Деца ће се на овој Олимпијади

такмичити у дисциплинама: трчање до 50 м, штафетно трчање 4 пута по 25 м, скок у даљ и једна колективна игра граничари коју деца јако воле. Сви са одушевљењем учествују јер деца воле спорт и са пуно воље су се припремали за такмичење, рекла је ди-ректорка вртића Златокоса Борово, Радми-ла Латас.

Атмосфера је на фудбалском терену била права олимпијска, владало је велико узбуђење, истицао се труд и одушевљење малишана који су са великим поносом представљали боје свог вртића.

Са васпитачицама су се марљиво при-премали за Олимпијаду те вежбајући откри-вали дисциплине које им се посебно допа-дају и оне у којима остварују најбоље резултате.

Након такмичарског дела малишани су се од физичког напора окрепили пићем и храном, а затим су најбржим и највештијим девојчицама и дечацима на победничком постољу додељене дипломе.

На другој Дечијој олимпијади ВСНМ ВС жупаније учествовлао је 140 малишана из укупно 5 предшколских установа у којима се програм изводи на српском језику и ћи-риличном писму из Борова, Вуковара (ДВ Вуковар 1 и 2), Трпиње, Маркушице и Не-гославаца. Ово дешавање финансирало је Министарство спољних послова Републике Србије.

Јадранка Јаћимовић-Иван

ОДМАЛЕНА У ОЛИМПИЈСКОМ ДУХУ

ДРУГА ДЕЧИЈА ОЛИМПИЈАДА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ВЕЋА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ ВУКОВАРСКО-СРЕМСКЕ ЖУПАНИЈЕ ОДРЖАНА ЈЕ У НЕГОСЛАВЦИМА

24

Следећи број Извора излази у среду 8. новембра 2017.Нову Хронику Славоније, Барање и западног Срема гледајте у суботу 4. новембра на РТС-сат у 12:30

и у понедељак 6. новембра на РТВ 1 у 16:17 и у петак 3. новембра на РТРС у 12:30

спорт ИЗВОР 178 / 25.10.2017.

оводом деведесете годишњице од

Поснивања фудбалског клуба Син-ђелић из Трпиње, у понедељак 16.

октобра, требала је бити одиграна прија-тељска ветеранска фудбалска утакмица између Синђелића и Црвене звезде. Све је било договорено и организовано за просла-ву једног јубилеја којим би се и много већи фудбалски клубови поносили.

Међутим, по сазнању да је ова утакмица организована и да се требала одиграти тог дана убрзо су на сцену ступили они којима свака помисао на постојање Срба у Хрват-ској смета и свим расположивим методама напали су управу и играче трпињског Синђе-лића под изговором да на дан погибије Благе Задре праве провокацију.

Утакмица је отказана дан пре њеног заказаног термина у договору са полицијом која није могла да обезбеди овај скуп, који joj је иначе уредно пријављен. - Ми до недеље у пола девет навече нисмо знали да нећемо играти ову утакмицу. Тог дана након утакмице нашег првог тима, назвао нас је начелник полиције и убрзо смо се састали у општини. Њихов став је био да не могу да обезбеде ову утакмицу због низа претњи по друштвеним мрежама, односно да не гарантују безбедност ни нама ни гостима. Ми смо доведени пред свршен чин и једино што нам је преостало, било је да

откажемо утакмицу, пре свега због сигурно-сти тих људи који су требали доћи, што се нас лично тиче ми бисмо и играли, али нисмо хтели њима да стварамо проблеме и неугодности, истакао је председник фуд-балског клуба „Синђелић“ Слободан Кне-жевић.

На поменутом састанку полиција је обећала и да ће ту ноћ обезбедити стадион у Трпињи, што је и учинила. Исте ноћи на стадион је дошло и пет особа са врећама разбијеног стакла с намером да исти ра-шире по терену. Међутим, полиција их је удаљила са терена, а да ли их је и привела непознато је с обзиром да на званичној страници ПУ Вуковарско-сремске о томе ништа не пише.

УТАКМИЦА НЕМА БЛАГЕ ВЕЗЕ СА БЛАГОМ ЗАДРОМ

Као што је напоменуто у целој овој причи најспорнији је био датум одигравања утакмице, док у трпињском клубу напомињу да они с тим немају никакве везе нити им је било на памети да праве било какву провокацију. - Ми чак нисмо ни одредили тај датум, него су се за њега одлучили ветерани Црвене звезде којима је он одговарао јер у то време нису имали других утакмица и обавеза. Ни

један од осталих термина није био слобо-дан. Предали смо захтев полицији за обез-беђење, они су то оверили и није било ни-какве препреке за одигравање утакмице, нагласио је Кнежевић.

Убрзо се вест проширила по целој Хр-ватској с обзиром да су је на свој специ-фичан начин пренели бројни хрватски ме-дији. Коментари који су се појавили на свим тим порталима, па чак и на званичној фејс-бук страници Синђелића, од оних вулгарних до отворених претњи су за сваку осуду, али нико их до закључења овог броја Извора није адекватно осудио нити су против ауто-ра поднете било какве кривичне пријаве.

Из управе Синђелића напомињу да су они у овој јубиларној години планирали низ активности. Њихова ветеранска и сениор-ска екипа већ су одиграли по једну реви-јалну утакмицу тим поводом, а до краја године планирају да организују и свечану академију као и забаву за све пријатеље и симпатизере клуба. Утакмица са ветера-нима и некадашњим звездама Црвене звезде требала је само бити врхунац те приче.

Све ово дешавало се у време када се у Хрватској проводила кампања против расизма на фудбалским теренима и то под окриљем УЕФЕ, европске куће фудбала. Колико се та кампања у Хрватској проводи и примењује у пракси, случај Синђелић могао би да послужи као најбољи пример.

С. Секулић

ОТКАЗАНА УТАКМИЦА ИЗМЕЂУ ВЕТЕРАНА ТРПИЊСКОГ СИНЂЕЛИЋА И БЕОГРАДСКЕ ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ

СРБИ НИ НА ФУДБАЛ НЕМАЈУ ПРАВО

етерани Синђелића победом

Внад боровском Слогом од 5:1 засели су на челну позицију

Лиге ветерана ЗВО-а. Утакмица која је одложена због предвиђеног гостовања ветерана Црвене звезде, одиграна је седам дана касније у Борову. До тог момента ова два клуба имала су исти број бодова и све победе у досадашњем делу првенства. Тријумфом над Слогом, Синђелић у пролећни део сезоне улази као лидер овог првенства.

ЛИГА ВЕТЕРАНА ЗВО-а

СИНЂЕЛИЋ ЈЕСЕНСКИ ПРВАК