Пролеће 2016 - planinari.org.rs › putnik › Putnik94.pdf · Број 94 Пролеће 2016 Реприза: Текст који је проглашен за најбољи

Број 94 Пролеће 2016

Билтен ПУТНИК

Издавач: ПЛАНИНАРСКИ САВЕЗ ВОЈВОДИНЕ

Уредник: ВЛАДИМИР БАНИЋ

Редакција: АЛЕКСАНДРА СТОЈИЉКОВИЋ, МИЛИВОЈ ЕРДЕЉАН

У броју 94

Текст аутор фотографије/илустрације

Насловна страна Владимир Банић

Реч уредника Владимир Банић

Тајно место Јелена Попрен Горан Попрен

Метеорологија и прогноза времена за планинаре Исо Планић Интернет Владимир Банић

Прво коло војвођанске трекинг лиге Милан Мирковић Милан Мирковић

Српска скајранинг асоцијација ССА ССА

15. Светосавски успон на Гудурички врх Раде Радичевић Јелена Лукачев

Циклотуризам Иван Пуја Иван Пуја

Зимска прича Борислав Стевановић Борислав Стевановић

Вести из оријентиринга – Зима 2016 Борислав Стевановић Борислав Стевановић

Нордијски центар у Кермону Јелена Попржен Горан Попржен

Рила – гребенска тура Миленко Марјанов Миленко Марјанов

Ултра фреш 18 Бранислав Срдић Маријана Кенђел Никола Першић

Планинарски дом на вршачким планинама Љубе Божиновски Љубе Божиновски

Вести из оријентиринга Борислав Стевановић Борислав Стевановић

Очи слане равнице Исо Планић Исо Планић

3. Шидски новогодишњи маратон Слободан Лалић - Деле Слободан Лалић - Деле

Први успон на Аконкагву Јелена Попржен Интернет

Од Фрушке горе до Анда Боривоје Вељковић Владимир Пауновић

16. Павласов меморијал на Фрушкој гори Боривоје Вељковић Весна Димитријевић

Душан Томић Миломир Ћировић

Боривоје Вељковић

Свечано и весело за 60-и рођендан Боривоје Вељковић Боривоје Вељковић

Ресавска пећина Милорад Кличковић Милорад Кличковић

Острвом уздуж и попреко - Тасманија Звонко Ђаић Звонко Ђаић

Овде код нас Звонко Ђаић Звоно Ђаић / Интернет

Планинари - Сланинари Синиша Петров Синиша Петров

Са плавом лепотицом у долини Новоселског потока Борислав Стевановић Борислав Стевановић

1.коло ПОТ ПСС Борислав Стевановић Борислав Стевановић

Куп Ртња Борислав Стевановић Интернет

Пожутеле странице – Успон на Хајлу Ламброс Худелудис

Извиђачи - авантура Данијела Јајић ОИ „Надел“ Старчево

Скупштина Планинарског савеза Војводине Миливој Ердељан

Плакета за животно дело – Раде Радичевић Мирјана Ђурановић Миливој Ердељан

Задња страна Владимир Банић

ПУТНИК – Планинарска седма сила Страна 462


РЕЧ УРЕДНИКА Прошло је две године и осам бројева билтена Путник од како ми је поверена дужност да негујем и у животу одржавам овај бисер планинарске литературе. Од тада се много тога променило; Путник је постао садржајнији и сликовитији у правом смислу тих речи, а сматрам да је највећа вредност у томе што је изашао из својих оквира па сада на његовим страницама не само да можете читати о авантурама колега планинара већ и нешто паметно научити, упознати се са удружењима која су нам блиска, а нису под кровом ПСВ-а и можда добити неке нове идеје за проширење ваших аутдор активности. Билтен има све већу екипу сталних сарадника који вам доносе незаборавне текстове и подстичу оне мало пасивније читаоце да се и сами придруже списатељском тиму. Верујте ми на реч, то уопште није лоша идеја јер овде имамо сјајне ауторе који из броја у број све боље пишу и непрестано подижу лествицу квалитета страница. И не само да су сјајни него сви заједно, када се повежу њихови текстови у један број билтена, творе изузетно богату и разноврсну текстуално-визуелну понуду која превазилази оквире једног билтена и достиже размере нимало наивног и поприлично професионалног специјализованог часописа. Лично сматрам да категорија билтен више није примерена оваквом новом Путнику, али нећу да инсистирам на томе што не значи да и на „категоризацији“ Путника не треба порадити у неком скоријем периоду. Иако ми вероватно нико не би замерио, ја ипак не могу све ловорике због тог успеха ставити самом себи на главу. Јесте да сам уредник, али је исто тако истина да имам поприлично лаган посао, ако изузмемо ситне сате проведене за компјутером, док ме на полици нестрпљиво чекају гомиле филмова да са њима прекратим зимске дане, или зној који се са мене слива док у сред лета слажем текстове да би читаоци имали са чим да се расхлађују док седе по својим канцеларијама и чекају почетак годишњег одмора. Уствари, сав мој посао се своди на непрестано малтретирање потенцијалних сарадника и подсећање на веома важну чињеницу која нас учи да оно што је записано у билтену значи да је записано и у историји једног клуба, удружења или појединца. Они који су на време схватили да им је лакше да ме одмах послушају него да их редовно смарам и да свој притисак повећавам како се ближи датум изласка Путника, су врло послушни и са њима немам проблема, текст стиже на време, а са њим и њихов мир у наредних бар месец дана, што мислим да је сасвим поштена награда са моје стране. Они други који још увек нису открили свој списатељски таленат или тек праве своје прве стидљиве литералне кораке, е њима треба мало помоћи и погурати их да упале. Срећом, прво по читаоце који имају разноврсну понуду, а онда и по мене који све мање времена трошим на прикупљање текстова, а све више на слагање истих, сарадника је све више, са разних страна и области које превазилазе чак и оквире ПСВ-а, као мог „послодавца“. И онда, кад нико није очекивао, појавио се један проблем који у суштини и није проблем, али је моја дужност да га споменем и објасним зарад будућности нашег заједничког рада. Како Путник путује не само ван оквира Војводине већ и Србије, у нама блиске братске земље, па чак и преко океана у пар екстремних случајева, што се надам да ће ускоро постати правило, а не изузетак појавио се проблем око ћириличног писма који сам онако на своју руку, али на предлог неких сталних сарадника, установио као једино писмо које ће се у билтену користити. Признајем да је то био помало себичан и пословно погрешан потез који је спречавао ширење Путника дуж Балкана и непрестано га враћао у оквире Републике Србије. На то ме је упозорио један од читалаца и ја сам одлучио да га послушам. Дакле, од овог броја више не инсистирам на ћириличним текстовима већ ће ауторима бити дато право да пишу којим год желе писмом. Ја сам вам гаранција да ће све бити објављено онако како пошаљете. На тај начин ће сваки аутор бити испоштован, а читаоци нека читају шта им је воља, мада лично мислим да је сваки текст вредан сваког проведеног минута над њим па самим тим и вредан напора да се подсетите ћириличног, или можда латиничног писма, зависно од тога да ли сте у међувремену заборавили да користите нека од два наша службена СФРЈ писма. Не знам да ли је то стилски дотерано, али мени лично неће сметати да од овог броја Путник буде полигон на којем ће се преплитати ћирилица и латиница, екавица и ијекавица. Чуј проблем! Па мени још боље јер више нећу морати да конвертујем латиничне текстове да би билтен био једнообразан. Значи, пишите као што говорите и читајте како је написано (да парафразирам Вука). Билтен од овог броја оставља могућност објављивања текстове на вашем матерњем језику, али вам омогућава и да се подсетите језика комшијских народа чиме Путник добија још једну сврху. Политика нас је можда раздвојила, али ово је мој мали допринос да нас писана реч поново приближи. Надам се само да неће стићи захтев од читалаца да текстови буду и на енглеском језику!

Уживајте у билтену Путник на матерњем или комшијском језику и шаљите нам и даље ваше прилоге. Uţivajte u biltenu Putnik na maternjem ili komšijskom jeziku i šaljite nam i dalje vaše priloge.



Реприза: Текст који је проглашен за најбољи у билтену Путник у 2015 години

ПИСМО ИЗ КАНАДЕ: ТАЈНО МЕСТО

Зима је увелико у пуном замаху. Са зимом су наравно стигли снег, хладноћа и краћи дани. Тек око осам ујутро се раздањује, а већ око пет поподне је мрак. То знатно мења наша одредишта и бирамо оне шетње које трају око два сата. Оно што нам недостаје је што не можемо да се излежавамо и уживамо сатима испружени на трави или камењу, играјући карте или само гледајући у небо. Срећни смо ако нађемо неко суво место, најчешће испод велике јеле, где можемо да спустимо ранчеве и на брзину поједемо сендвиче. Срећом, има једно место недалеко од Калгарија, где је поред паркинга направљено склониште, поприлично велико, у коме је главна ствар пећ на дрва! Склониште је солидна грађевина која има троје врата, са три различите стране, и прозоре на свакој страни. Врата и прозори са источне стране су незатворени, намерно, ради проветравања и да јак ветар не разбије прозоре. То нам је главно излетничко место кад се зими зажелимо камповања и живота у природи. Када осетимо потребу да се изолујемо од цивилизације и бар неколико сати уживамо у некомпликованом животу, без воде, струје и свих тековина савремене технологије, спакујемо цираде, ексере, чекић, секирицу и дрва и упутимо се тамо. Постојање овог места држимо љубоморно у тајности, и кад нас питају шта смо радили за викенд само неодређено одговоримо да смо били на излету у парку. Кад прилазимо паркингу, уместо редовног погађања колико ће бити кола, све очи су упрте у правцу склоништа, не бисмо ли видели из далека да ли се вије дим из оџака. До сада смо имали среће. Дим још нисмо видели док ми не упалимо ватру. Али пре ватрице идемо у шетњу! Чим смо са макадамског пута што води од паркинга, лево, поред знака, сишли на стазу, знали смо да неће бити лако. Снег је падао целе прошле недеље, а ми смо очигледно први који су се овуда упутили од онда. Свима је јасно шта то значи – биће упадања. Услови за крпље су савршени, али их наравно нисмо понели. Шта да се ради, крећемо. Горан иде први, па ја, иза мене Илдика и на зачељу Карчи. Иза нас остаје само један траг ципела. На овом делу стазе снег је до колена, па при сваком кораку колена дижем скоро до струка. После врло кратког времена схватам да то значи гарантовану упалу мишића. Кажемо Горану да ћемо га сменити са чела колоне ако не почне боље да прти снег. Он одговара да му је то и план и наше муке по дубоком снегу се настављају. Срећом овом стазом смо већ више пута пролазили па знамо пут, иначе нема никаквог путоказа. Увек кад зими шетамо помислим: Баш ме занима ко је био први што је прошао овуда после нападалог снега и како је знао где је пут? И ево сад знам. Да ствар буде још гора време је топло, а ми смо обучени за велику хладноћу па застајемо да скинемо један слој ствари, али не вреди. Сунце се пробија кроз облаке и обасјава нас. У свакој прилици бих се томе обрадовала али не и сада. Једноставно, претопло ми је и са тешком муком дижем ноге и настављам по том дубоком снегу. Стигао је најављивани шинок али нас је затекао неспремне.

Шинок је за Калгари и јужну Алберту оно што је фен за Алпе, добродошли предах током великих зимских хладноћа, под условом да не патите од главобоља, несанице и нервозе које, верује се, изазива овај топли ветар. Предање каже да шинок значи “онај који једе снег” и иако нетачан, јер име потиче од имена индијанског племена које је живело у подручју око данашњег Сијетла где овај ветар настаје, врло прикладно и сликовито објашњава ефекат који тај ветар има на временске прилике. Кад дува шинок и до



30 сантиметара снега нестане у току неколико сати. Снег се делом отопи, али много већим делом испари у сувом ветру па изгледа да просто ишчезне. Долази до драстичне и брзе промене температуре. Рекорд је пораст температуре забележен 1962. године у месту 200 км јужно од Калгарија кад је температура порасла са -19C до +22C (читавих 41C!) за само сат времена. Тако да није ни чудо да понекад можете видети људе у кратким рукавима и бермудама у сред зиме у Калгарију! Ови екстреми нису чести, најчешће су промене температуре око 20-так степени али и то је довољно да са непријатних -17C за неколико сати уживамо у температурама изнад нуле, које нам тада изгледају тропске. По овим примерима закључујете да је ова појава везана претежно за зиму и у просеку сваке зиме у Калгарију буде око 30-так шинока који трају од неколико сати до неколико дана. За овај ветар морамо да захвалимо Стеновитим планинама које преузму сву влагу из топле влажне ваздушне масе са Пацифика што на источном делу Стеновитих планина оставља сув ветар који се приликом силаска са планине загрева и јури преријом брзином око 100km/h са ударима и до 130km/h. Возећи тада аутопутем морате чврсто држати волан да вам ауто не буде одуван са пута. Онај ко током шинока путује од Ванкувера до Калгарија

пролази прво кроз кишу у Ванкуверу, па снежну мећаву у планинама да би у Калгарију уживао у топлом и сувом времену. Поред ветра и нагле и значајне промене температуре, по мом мишљењу, најупечатљивија појава током шинока је лук који се формира на небу у правцу запада одакле шинок и долази. Шинок лук је слој стационарних облака који изгледају врло претеће, као да доносе провалу облака, а у стварности су врло питоми и оно што доносе су спектакуларни изласци и заласци сунца. У памћењу су ми дубоко урезане слике изласка сунца током шинока које посматрам са прозора своје канцеларије, кад се обриси високих зграда виде као тамне силуете наспрам наранџасте, розе и, врло ретко, неописиво лепе и готово неприродне љубичасте позадине неба. Застајемо. Поново. Не смета ми. То само значи да је и осталима тешко и сама та чињеница делује некако умирујуће јер нисам изузетак. Илдика каже оно што је свима на уму, да је баш напорно. Помиње да се не би бунила и кад бисмо се вратили. Знам да ако кажем да ни ја не бих имала ништа против, покренуо би се цео ток догађаја који би довео до тога да се вратимо, јер би се онда и Горан сложио мислећи да ја не могу даље, и већински бисмо решили да је ово крај шетње. Али, иако ми је заиста тешко, ни у једном тренутку не помишљам да се вратимо па се свесно трудим да ни у шали не поменем да се слажем са Илдиком. И тако, пошто на Илдикину опаску нико није одговорио, ћутке крећемо даље. Још пуно пута застајемо, уздишемо. Још неколико пута је Илдика поновила исту опаску, али нико није коментарисао. Ускоро са ливаде улазимо у шуму. Успон постаје стрмији. Зној ме сада облива са свих страна, али због ветра не смем ни да помислим да скинем јакну, тако да се још више знојим. Ситуација ми постаје скоро неиздржива. Али то што смо у шуми значи и да смо близу нашег циља. Сваким кораком, после сваке кривине ближи смо врху. Сетим се прве планинарске мудрости коју сам чула током своје планинарске иницијације – успона на Олимп – “Корак ваља километре” и настављам даље. Сваким кораком смо све ближи ма колико да је тај корак тежак. Недалеко од нас видимо неколико инукшука и по томе знамо да



је врх близу. Инукшук је камени путоказ кога су Инуити (или како их ми знамо, Ескими, староседеоци Аљаске, Гренланда и Канадског Арктика) користили као древно средство комуникације. Постоји више типова инукшука, а у основи је то наслагано камење разног облика које се користи као помоћ у навигацији и лову, преносећи информације о томе где је лед танак, о дубини снега, добрим и лошим местима за подизање кампа или прелазак реке, где су добра ловишта карибуа или китова, као и поруке и упозорења осталима из групе где треба променити смер кретања. У давним временима, па и данас, када Инуити ради лова путују далеко од својих насеља, овај путоказ направљен људском руком ублажава неприступачност целог предела и свакако је празник за очи у тако суровој клими и окружењу какав је Арктик. Инукшук је културни симбол Инуита и све чешће се користи и као симбол Канаде, тако да је био и у основи лого симбола Зимских Олимпијских игара у Ванкуверу 2010 године. Многи планинари су преузели праксу прављења инукшука дуж планинарских стаза без икаквог другог смисла осим да кажу другима да су они “били ту” и у неким Канадским парковима ренџери намерно склањају такве структуре тврдећи да оне понекад збуњују планинаре и скрећу пажњу са званичних путоказа на стази. Очигледно то није случај у овом парку јер увек на овој стази затичемо исте инукшуке. Силазак је много лакши јер нам више није толико топло. За мене је најлепше спуштање – спуштање по дубоком снегу, кад сваки корак као да је по најмекшој маховини и иако је мало клизаво не бринем, јер знам да ако се оклизнем мек снег ће ублажити пад. Снег је обасјан сунцем и мокар је, па се неки од нас жале да им ципеле пропуштају. Спуштамо се стрмом падином одакле видимо место где се налази кућица. Добар знак, још увек нема никаквог дима. Журимо да заузмемо склониште и у трен ока смо код паркинга. Сви учествујемо у уиграној операцији истовара мноштва ствари, по чијој количини би неки који нас не познају помислили да остајемо неколико дана. Горан пали ватру, Карчи закуцава ексере и поставља цираде да затвори прозоре и врата са источне стране. Још једну велику цираду поставља тачно на средини склоништа да би се мањи простор боље угрејао. За то време ватрица почиње да пуцкета, не види се више пара док дишемо. Развлачимо канап на који ширимо ствари које треба да нам се просуше, мокре ципеле стављамо на шпорет, осећа се домаћа атмосфера, инстант супа се пуши из лончића, прозори полако почињу да се магле изнутра. Седамо око пећке, грејемо се, причамо. Вода за кафицу се греје, ускоро ће се мирис помешати са једва приметним мирисом дима. Е нема ништа лепшег од мириса дима да дочара зиму у планини! Тај ме мирис увек подсети на планинарски дом, кад онако уморан после пешачења осетиш мирис дима у хладном ваздуху, и знаш да је дом близу пре него што га видиш. А у дому кувано вино или кувана ракија додатно маме. У Канадским парковима је употреба алкохола строго забрањена и пошто смо у провинцијалном парку (а ми смо узорни грађани) задовољавамо се кафом. Уз причу и кафу (да не помињемо претходну шетњу) се и огладни, па је право време да се почне роштиљ. Обичан дрвени сто се у моменту претвара у најраскошније постављену трпезу. Уз обавезан пластичан стољњак (који нас већ годинама верно прати на свим нашим пикник излетима) на столу се налазе сви потребни реквизити за добар хамбургер: лепиње, парадајз, пржене печурке, печене паприке, сенф, рен, сир (бар две различите врсте) и ко се још сетио шта да донесе. Једини знак цивилизације је мобилни телефон (ван домета), који смо ставили уз стакло прозора и са кога свира музика. Данас је ред на Балашевића. Кроз високе прозоре видимо да све више капље са крова. То се топи снег од наше ватрице. Дима унутра нема пуно, ватра лепо гори. У топлој атмосфери полако једемо и не примећујемо да је већ сумрак. Тек кад смо почели да се пакујемо, видимо да једва разазнајемо где је шта, где је кутија за есцајг, где смо оставили кесе. У том се пали и батеријска лампа па имамо и електрику! Могли бисмо овде (уз довољно дрва) остати целе ноћи. Неки други пут. Данас нисмо понели четкице за зубе. Све те ствари што смо истоварали пре неколико сати сада враћамо у кола. Интересантно како нам се увек чини да кад се пакујемо имамо више ствари него кад смо долазили. Напољу вече почиње да грли планине. Врхови се јасно виде као тамни обриси наспрам још увек светлог неба. Ово је мој најомиљенији део дана. Када вече полако пада, нека тишина и спокој обухвата све око нас и преноси се и на наше расположење. Колико ретко успевам да ухватим овај тренутак кад сам у граду. Увек сам заокупљена нечим другим и некако тај прелаз из дана у ноћ дође потајно и само ме изненади. Још мало и све око нас је утонуло у мрак. Брзо, пребрзо, излазимо на аутопут и виде се светла града која се све више приближавају.

Јелена Попржен



МЕТЕОРОЛОГИЈА И ПРОГНОЗА ВРЕМЕНА ЗА ПЛАНИНАРЕ (2. део)

ПРОГНОЗА ВРЕМЕНА Дели се на краткорочну до (3 дана), средњорочну (до 10 дана) и дугорочну (преко 10 дана). Највећи проценат остварења, у просеку 90% имају краткорочне прогнозе. Методе за израду дугорочних прогноза су претежно статистичке и често нису научно засноване. У центрима за прогнозу времена сакупљају се подаци на такозваним главним метеоролошким станицама на копну којих у свету има преко 10000 хиљада, а у Србији 31. Томе треба додати осматрања са бродова, аутоматских

станица на бовама, геостационарних и поларних орбиталних метеоролошких сателита, радиосондажна мерења помоћу метеоролошких балона и осматрања помоћу метеоролошких радара. Временска прогноза за Србију може се наћи на интернету на неколико специјализованих сајтова. Проблем код оваквих прогноза које се раде за велика подручја је у томе што локалне околности понекад битно утичу на остварење прогнозе. Планинске прогнозе су другачије од прогноза за равничарске пределе због разлика у терену и повећања надморске висине. Вече пред полазак на акцију треба проверити службену метеоролошку прогнозу, а када се нађемо у планини треба посматрати збивања на небу. Тешки успони, поготово алпинистички успони, у многоме зависе од стабилног времена. Симптоми лошег времена су најчешће бледи и неизражени. Да би се јасно уочили, сваки алпиниста и планинар мора знати основне појмове метеорологије. У покушају да направимо личну краткорочну прогнозу за наредних неколико сати или нешто више од тога помаже нам, осим метеоролошке службе, лично искуство и поједини инструменти. Пре свега барометар, који, ако се налази на ручном сату, често има и опцију праћења промене ваздушног притиска током последњих неколико сати. Ако знамо који је нормалан ваздушни притисак за надморску висину на којој смо, и уколико знамо како се мења ваздушни притисак, можемо, пратећи упоредо промене температуре, влажности ваздуха и правца и брзине ветра, покушати да предвидимо промену времена. Пораст ваздушног притиска за време лошег времена је предзнак лепог времена. Опадање ваздушног притиска и његов пад испод нормале је предзнак лошег времена.

Треба имати на уму да барометар не предвиђа време. То је само справа која мери тежину ваздуха изнад себе. Треба знати да се може десити да сунце сија, а барометар показује да пада киша. Или, киша може падати неколико дана, а да барометар показује да је време лепо. Барометар не „‟лаже‟‟, лажи шире произвођачи када га опреме нетачним ознакама. Знаци лепог времена:

- Постепени и дуготрајни пораст ваздушног притиска знак је дужег трајања лепог времена

- За време ведрог неба, високог и стабилног притиска можемо да очекујемо дужи период лепог времена

- Висока релативна влажност ваздуха и њено лагано опадање



- Ведро небо и појединачни светли кумулуси који се не повећавају - Северни и североисточни ветар (Србија) - Јутарње магле које силазе у долину, облаци који силазе са врхова - Правилне измене дневних периодичних ветрова: ноћу низ планинске стране, дању из долине

према врховима - Вечерње руменило - Велика температурна разлика између дана и ноћи - Разлика између температуре у вишим и нижим слојевима атмосфере: у нижим је ниска, у

високим је висока (зими) - Видик нејасан, хоризонт далек, контуре мутне (лети) - Када дневна облачност (кумулуси) почиње касно (око 10 сати) и лагано се појављује на небу - Високи облаци нејасних контура који долазе са истока - Магле и облаци који се спуштају - Кондензациони трагови авиона који се не деформишу и полако се распадају

Знаци лошег времена: - Постепен и дуготрајан пад притиска уз пораст температуре значи дужи период лошег

времана - Брзо кретање цируса који долазе са запада, после цируса циростратус и хало око Месеца и

Сунца - Пред распад антициклона (поља високог ваздушног притиска) небо је тамномодро. Влажност

ваздуха је мала и видљивост одлична, време је дивно. Верују му само они који не примећују промену смера ветра и пад притиска.

- Јутарњи кумулуси доносе кишу или ветар, касно увече и ноћу упозоравају на погоршање - Када се ујутро магла мало подигне и пређе у ниску наоблаку, могућа је киша која дуго пада - Дување западних, југозападних ветрова, у Црној Гори и на југу и јужних ветрова. - Јако јутарње руменило на истоку - Облаци који формирају капе на планинским врховима - Огромни облаци са врхом који подсећа на наковањ (кумулонимбуси) видљиви су из велике

даљине и предсказују невреме са грмљавином. - Велика количина влаге и спарина - Променљив ваздушни притисак знак је променљивог времена - Кондензациони трагови авиона који се шире и заносе од запада према истоку

Исо Планић



PRVO KOLO VOJVOĐANSKE TREKING LIGE 2016 3. NOVOGODIŠNJI MARATON ŠID

Ako je poĉetak planinarske sezone tradicionalno vezan za Rtanj i Boţićni uspon, poĉetak sezone trekinga već treću godinu za redom vezujemo za Šid i Novogodišnji maraton. Isto mesto, isto vreme, isti datum (14. januar, prvi dan godine po Julijanskom kalendaru), isti povod (prvo kolo VojvoĊanske treking lige) ali svaki put drugaĉiji doţivljaj i drugaĉiji utisci. Ovog puta još pozitivniji nego prethodne dve godine. Zanimljivo je kako je jedna ovako nepretenciozna (neko bi moţda rekao i monotona) akcija osvojila srca mnogih koji joj se iz godine u godinu vraćaju. Ĉak i najduţa staza

od 32 kilometra sa 390 metara ukupnog uspona (mada GPS snimak kaţe nešto manje, i za duţinu i za uspon) ne bi trebalo da predstavlja previše krupan zalogaj za iole ozbiljnog trekera. A ozbiljnih i te kako ima, iako deluje da je ove godine (za razliku od prošle) odnos planinskih trkaĉa i klasiĉnih atletiĉara bio znatno na strani ovih prvih. Ja sebe ne svrstavam ni u jedne ni u druge: trĉim malo i sporo, i ubeĊen sam da bih skinuo bar desetak minuta od vremena finiša kad bih manje fotografisao i zverao okolo. No dobro, svako spram svojih ambicija, a ja nikad nisam krio da moji takmiĉarski afiniteti i nisu naroĉito veliki. Ali to je neka sasvim druga priĉa. MeĊutim, iako na papiru sve deluje isuviše lagano, pravi krivac zašto staze šidskog maratona umeju itekako da namuĉe uĉesnike su vremenske prilike. I to već tri godine iste. Nema ovde snega i leda, nema vetra koji brije, po kom je poznata vojvoĊanska ravnica, ovde je uvek toplo i sunĉano, ĉak i previše za ovo doba godine. Bar je tako bilo do sada. Toplo, sunĉano i blatnjavo preko svake mere. Za fruškogorsko blato odavno kaţu da moţe da odvali Ċon sa malo slabije cipele, a šidsko blato je za to najbolji primer. Ako je plitko – klizavo je, ako je duboko – lepi se za Ċonove, a od bara nikad ne znate šta da oĉekujete. U jednom trenutku rešio sam da testiram sveţu impregnaciju na cipelama (nije da sam imao mnogoi zbora) i ugazio u jednu. Eksperiment je uspeo.Skoro do kolena. Zato na šidskom Novogodišnjem maratonu valja biti što brţi i iskoristiti jutarnji mraz, dok blato ne postane sveţe i ţitko. Nama sporijima to obiĉno potraje do prve kontrolne taĉke u izletištu Lipovaĉa, eventualno do druge (manastir Privina Glava), brţima sigurno do Sotskog jezera, moţda ĉak i Molovina, ali ono što nam svima sleduje je šest kilometara blatnjavog uţasa izmeĊu Molovina i manastira Svete Petke, nadomak graniĉnog prelaza kod Berkasova. Mnogo puta sam rekao da na planinarskim stazama ne podnosim asfalt, ali kod Svete Petke mi doĊe nekako drag i prosto ga jedva ĉekam. Dalje je do cilja lako, samo putem pravo u Šid, na topao ĉaj i uvek ukusne krofne. Na Novogodišnji maraton nikad nisam imao ozbiljnijih zamerki, pa nemam ni sad. Moţda prve godine nije bilo najsjajnije markirano, ali ove godine je to uĉinjeno za svaku pohvalu. Jedino je na nekim mestima markacija ostala nedovršena, to jest markirano je samo belom bojom, ali s obzirom da je organizator, po sopstvenom priznanju, imao dosta problema zbog kojih je hteo ĉak i da odustane od odrţavanja akcije, nije na nama da traţimo dlaku u jajetu. Osim toga, sremske šikare i oranice je ionako priliĉno teško propisno markirati.


http://1.bp.blogspot.com/-1SDy9eemexQ/Vpjx0h30ekI/AAAAAAAAFK0/M7Cw-qvfRHQ/s1600/SAM_1136.JPG


Lutanja jeste bilo, ali oni koji su gubili stazu mogu da krive samo svoju nepaţnju. TakoĊe, kritike da na stazi nije bilo dovoljno vode jednostavno ne piju vodu: sloţiću se da je flaširane vode bilo premalo (samo na poslednjoj kontrolnoj taĉki pred cilj), ali je zato dragocena teĉnost mogla da se dotoĉi na izvoru malo posle Privine Glave, u Sotu i u Molovinu. Onome ko

ume da racionališe rezervama, i više nego dovoljno. Dok sam na cilju priĉao glavnom organizatoru Deletu svoje utiske, reĉe mi da sam prvi kome ništa na stazi nije smetalo. Pa jednom i ja da budem od onih koji hvale. Jedina zamerka koju imam odnosi se na pomalo haotiĉno prijavljivanje pred start. Prijave su kasnile skoro pola sata jer je kasnio i novi direktor VojvoĊanske treking lige Goran Ţigić – opravdano, jer su putevi rano ujutro bili potpuno sleĊeni, vrlo klizavi i opasni, pa je bila potrebna izuzetna opreznost i za voţnju ravnim putem od Rume, a kamoli za prelazak Fruške gore od Novog Sada. No svejedno, start je kasnio samo petnaestak minuta, što se dešavalo i na nekim mnogo bolje organizovanim stazama, a u svim drugim segmentima Goran je u potpunosti opravdao ukazano poverenje. Nije lako popuniti mesto u fotelji iz koje je tek ustao

Zoki Vukmanov, koji je sjajno “dirigovao” ligom prve ĉetiri sezone, ali nema sumnje da će se VTL i dalje razvijati i unapreĊivati u narednom periodu. Bićemo tu da i to ispratimo. Mada sam ja liĉno ovom akcijom već od prvog dana i više nego zadovoljan, ovog puta utisci teško da mogu biti lepši. I pored nedostatka volontera (znam iz iskustva koliko je teško motivisati ljude u tako maloj sredini), Novogodišnji maraton deluje kao da je pomal oĉak i napredovao u odnosu na svakako vrlo lepo organizovano prošlogodišnje izdanje, da ne priĉam o prvom šidskom maratonu, a po svemu sudeći tako će se nastaviti i ubuduće. Nadam se još mnogo godina.

Milan Mirković


http://1.bp.blogspot.com/-5t_gy7lRGjo/Vpjx3JPEb8I/AAAAAAAAFLA/LrWK-XCUYdc/s1600/SAM_1139.JPG

http://1.bp.blogspot.com/-QMd3fy2UoFk/Vpjx4MtDrPI/AAAAAAAAFLI/ITrAUUUUSeQ/s1600/SAM_1143.JPG


POSLE PREMIJERNE SEZONE SRPSKA SKYRUNNING ASOCIJACIJA SPREMA NOVE IZAZOVE

Nebesko trĉanje u 2016. godini U 2015. godini Srbija je zvaniĉno našla svoje mesto na skyrunning mapi sveta. Grupa entuzijasta i ljubitelja prirode kroz Srpsku Skyrunning asocijaciju nastoji da doprinese, najpre afirmaciji i promociji, a potom i razvoju planinskog trĉanja. Obaveza i odgovornost ove organizacije jeste da se strogo pridrţava statuta i standarda Internacionalne Skyrunning federacije, s obzirom na to da je primljena u njeno punopravno ĉlanstvo. Osnovana je Nacionalna liga, uspostavljen bodovni sistem i u premijernoj sezoni u kalendaru našlo se osam trka. Precizno objašnjenje skyrunninga (nebesko trĉanje) jeste da je to disciplina planinskog trĉanja do, ili preko 2.000 metara nadmorske visine (dakle, jasno je da se uvek biraju ozbiljni i visoki planinski masivi), gde uspon ne prelazi 30%, a teţina penjanja ne prelazi drugi stepen. Premijerna

trka u Srbiji odrţana je 1. marta prošle godine kada je organizovan Avala SkyTrail. Dok je prva nezvaniĉna trka skyrunninga bio Sokolov put 2014. u formatu SkyRace-a. ReĊale su se trke u 2015. – Prvi Vertikalni Kilometar u našoj zemlji na Rtnju, zatim SkyRace Sokolov put na Suvoj planini, pa UltraTrail na Staroj planini, SkyRace na Besnoj kobili, Vertikalni Kilometar na Prokletijama, najteţi SkyRace kod nas odrţan je na Šar planini, a zavesa na prvu sezonu spuštena je trkama SkyTrail i UltraSkyMarathon na Torniĉkoj Bobiji. Kroz ovih osam trka, uĉesnici su imali priliku da prvi put iskuse kako je to odraditi Vertikalni kilometar, neki su prvi put prevalili duţinu od 85, ili 122 km, dok su neki dobro ispitali svoje granice izdrţljivosti i svakako stavili sebe pred veliki test. Lako je “navući” se na

skyrunning. Pored predivne i ĉesto netaknute prirode, zanimljivih lokacija i formata trka, ono što je sigurno zagarantovano jeste odliĉna zabava i druţenje. Pobednik u muškoj konkurenciji za 2015. je bio Kristijan Stošić iz Beograda sa maksimalnim brojem bodova, dok je u ţenskoj konkurenciji prvo mesto zauzela Nela Lazarević iz Niša. Ono ĉemu teţi Srpska Skyrunning asocijacija jeste promovisanje sportskog i planinskog turizma u Srbiji i šire, kao i ruralnih podruĉja. Ono što smo imali prilike da vidimo protekle godine jeste ĉinjenica da je grupa ljudi koja organizuje ove trke uspela u tome i da su zahvaljujući skyrunningu neke destinacije u našoj zemlji, moţe se slobodno reći, oţivele. Potencijal pojedinih lokacija konaĉno je u potpunosti iskorišćen, a avanturizam u nekim podruĉjima je bar na trenutak bio u punom sjaju. Sve ĉešće moţemo videti skyrunnere kako se sami organizuju i idu na pomenute lokacije iz 2015. da rade treninge ili jednostavno vode prijatelje i prošetaju tim stazama. Srpska Skyruning asocijacija i u 2016. nastavlja sa radom. Svakako da posle pionirske 2015. godine u novu sezonu ulazi daleko iskusniji, kako organizatori, tako i takmiĉari. U kalendaru je 11 trka (od kojih će se 10 bodovati), a prva je zakazana za 5. mart kada će se odrţati Kopaonik SkyTrail (prvi put će trkaĉi u Srbiji imati prilike da osete sneţnu podlogu pod nogama, na utabanim ski stazama). Posle Kopaonika, uĉesnici će, takoĊe, imati priliku za još jedan jedinstveni dogaĊaj. Za dve sedmice sledi prava poslastica kada će se dan za danom odrţati dva Vertikalna Kilometra, prvi na Kotoru, drugi u Trebinju. Na redu su dva formata



trke na Bobiji, pa Garmin SkyStairs u Zubinom Potoku (koji se jedini neće bodovati za Ligu), a zatim dobro poznati ultramaraton na Staroj planini na tri distance. Te trke će u 2016. nositi najveći broj bodova. Na Vlasini će u maju biti organizovan prvi Skyrunning kamp, koji će trajati 21 dan i na kojem će se okupiti poznati skyrunning treneri i trkaĉi ţeljni dobrog treninga. U opciji su dve trke za 9. juli, da li na Besnoj kobili, ili na Prokletijama, organizatori će odluĉiti u zavisnosti od podrške u lokalu. Teţak ispit trkaĉi će opet imati na Šar planini, posle toga ih ĉeka Jadovniĉki ultramarathon sa ĉak ĉetiri distance, pa dve staze na reci Tari (Grab kamp, CG). Za kraj ostaje popularni Sokolov put na Suvoj planini 15. oktobra,

na kojem se prethodne godine okupilo blizu 300 uĉesnika. To će biti treće izdanje ove trke, koja ima sve tendencije da u 2017. postane deo svetske lige ISF-a. Poĉetak druge skyrunning sezone je blizu. Kalendar je bogat fenomenalnim trkama, a na svim zainteresovanim je da se pridruţe, budu deo vrhunskih dogaĊaja i dobro se zabave.

KALENDAR ZA 2016. GODINU 5. MART – Kopaonik SkyTrail (15,2 km – 1.800 D+) powered by MK Resort 19. MART – Kotor Vertical km (2,8 km – 1.000 D+) koorganizator Orjen Outdoor 20. MART – Trebinje Vertical km (5 km – 1.000 D+) koorganizator PD Vuĉji zub 29. APRIL – Bobija SkyTrail i UltraSkyMarathon (25 i 56 km) Ljubovija MAJ 21. dan – Skyrunning kamp na Vlasinskom jezeru 15. MAJ – Garmin SkyStairs, Zubin Potok, powered by Infoteam i Outdoor In (ne boduje se za Nacionalnu ligu)

3–5. JUN – UltraTrail Stara planina (20, 85 i 122 km) Knjaţevac + UTMB poeni 9. JUL – Besna kobila SkyRace (25 km – 1.800 D+) ili Prokletije Vertical km (3,2 km – 950 D+) 13. AVGUST – Šarplaninski SkyRace (33,5 km – 2,450 D+) Štrpce, Kosovo 26–28. AVGUST – Jadovnik UltraMarathon (22, 66 i 111 km) Prijepolje i UG Jadovnik + UTMB poeni 17. SEPTEMBAR – Tara Grab SkyTrail i UltraSkyMarathon (distance sliĉne kao na Bobiji Ultra Sky Marathon) 15. OKTOBAR – Sokolov put – SkyRace (22 km – 2.200 D+) Suva planina, Niš

Sistem bodovanja: Svaka trka nosi sledeći iznos bodova poĉev od prvog mesta: 100-88-78-72-68-66 i po 2 boda manje za svaku narednu poziciju u plasmanu zakljuĉno sa 40. pozicijom kod muškaraca i sa 15. pozicijom kod ţena. ПУТНИК – Планинарска седма сила Страна 472


Stara planina će kao odabrana trka u sezoni 2016. nositi 20% više bodova za svaku poziciju u skladu sa prethodno navedenim sistemom bodova (broj bodova se zaokruţuje na najbliţi celi broj). Odluka o ovakvom tretmanu Stare planine doneta je u skladu sa principom ISF da svaka nacionalna asocijacija ima pravo da odabere jednu trku u kalendarskoj godini koja će biti „prva meĊu jednakima“. Prošle godine to je bio Sokolov put. Srpska Skyrunning liga će u 2016. godini imati 10 zvaniĉnih takmiĉenja (više formata i razliĉitih duţina) Na kraju godine svim takmiĉarima se sabira pet najboljih rezultata sa trka u okviru Srpske Skyrunning lige i na osnovu tako utvrĊenog broja bodova odreĊuje se njihov generalni plasman. Uslov bodovanja u generalnom plasmanu Srpske Skyrunning lige je da takmiĉar mora imati rezultate u sve ĉetiri kategorije (VK, SR, USM i ST). Najboljih pet rezultata utvrĊuju se kao najbolji rezultati iz po jednog VK, SR, USM i ST, dok se kao peti najbolji rezultat uzima još jedan najbolji rezultat bilo kog formata. Ukoliko takmiĉar na kraju godine ima samo ĉetiri završene trke (po jednu iz svake kategorije) u generalni plasman se ukljuĉuje na osnovu zbira ostvarenih bodova. Ovaj stil bodovanja osmišljen je u skladu sa zahtevima ISF i teţnjom da liga ne favorizuje jedan tip takmiĉara. Svestranost i istrajnost su osnov uspeha. Najbolje takmiĉare na kraju godine oĉekuju posebne nagrade.

SVE SKYRUNNING DISCIPLINE PO ISF-U SKYMARATHON (Nebeski maraton) – trke sa minimalnom ukupnom razlikom u nadmorskoj visini od 2.000 metara, duţine izmeĊu 30 do 42 km (prihvatljiva tolerancija je 5%). Putanja trke moţe da ide preko razliĉitih podloga, šumskih i planinskih staza i puteljaka, sipara, kamenih i stenovitih prolaza, snega i leda (ukupna duţina asfaltne podloge ne sme biti duţa od 15%), a nadmorska visina dostiţe ili prelazi preko 4.000 metara. ULTRASKYMARATHON (Nebeski ultra maraton) – trke koje za više od 5% prevazilaze parametre Sky Marathona, sa minimalnim ukupnim vertikalnim usponom od 2.500 metara i sa preko 50 km duţine. SKYRACE (Nebeska trka) – trke na nadmorskoj visini izmeĊu 2.000 i 4.000 metara, minimalne duţine od 20, a maksimalne 30 km (prihvatljivo odstupanje je 5%). U zemljama gde nadmorske visine ne doseţu do 2.000 metara, takmiĉenja na kojima ukupan vertikalni uspon prelazi 1.300 metara, mogu se organizovati kao Sky Race trke. VERTICAL KILOMETER (Vertikalni kilometar) – trke sa 1.000 metara ukupnog vertikalnog uspona preko razliĉitog terena sa znaĉajnim nagibom, ali koje ne prelaze duţinu od 5 km. Ove trke se razlikuju po tri visinska nivoa sa varijablom od +/– 200 m, na primer od 0 – 1.000 m, 1.000 – 2.000, 2.000–3.000 m, gde je prihvatljiva tolerancija 5%. SKYSPEED (Nebeska brzina) – trke sa 100 ili više metara ukupnog vertikalnog uspona sa nagibom većim od 33%. Postoji i verzija u zatvorenom prostoru koja se naziva Sky Scraper – Vertical Running (Nebeski soliter – vertikalno trĉanje). SKYBIKE (Nebeski bicikl) – trka sa dve discipline koja se sastoji od planinske biciklistiĉke trke i Vertikalnog kilometra ili nekog drugog skyrunning takmiĉenja. SKYRAID (Nebeska štafeta) – timsko skyrunning takmiĉenje na dugoj distanci kombinovano sa drugim sportovima, kao što su: biciklizam, skijanje, alpinizam i sliĉno. SKYSCRAPER / VERTICAL RUNNING – (Nebeski soliter – Vertikalno trĉanje) – Vertikalne trke sa usponom od preko 45% po stepenicama u soliterima ili napolju. SKYTRAIL (Nebeske staze) – trke po trasiranim stazama (sa manje od 10% asfalta) koje ne ispunjavaju uslove za trke drugih formata preko 2.000 metara. Duţina ovih trka moze biti razliĉita, ali ne manja od 15 km.

Srpska Skyrunning asocijacija



15 СВЕТОСАВСКИ УСПОН НА ГУДУРИЧКИ ВРХ

Учесници су долазили у Вршац на паркинг код хотел ''Србија'' до 09:00 часова сопственим превозом, одакле су их водичи домаћина повели до планинарског дома ''Панонија'' и послужили топлим чајем. После доручка извршено је пријављивљње учесника по друштвима, званично отварање акције и у 10:00 часова колона је кренула на успон. Земља је била расквашена због топљења снега али је само понегде било блата, које се могло обићи. Време је било сунчано и топло за ово доба године, па је било право уживање учествовати на овој планинарској акцији. Колона се кретала релативно споро и негде око пола два чело колоне је почело да излази на осунчани највиши врх Војводине, а због дужине зачеље је стигло скоро пола сата касније. Поглед са Видиковца је био веома добар, а посебно добро су се видели снежни врхови Карпата. Са врха смо кренули око пола три, а у планинарски дом ''Панонија'' смо почели да пристижемо око пола пет.

У дому смо били послужени чајем и другим топлим напитцима, а затим је сервирана вечера – традиционално веома добар пасуљ као касни ручак или рана вечера. После вечере наставили смо дружење у дому, а око 19 асова. кренули смо према граду, јер је госте још чекао пут до својих пребивалишта. Уз пуно поздрава и жеља да се поново сретнемо и обећања да ће нам ускоро доћи, опростили смо се од гостију, испратили их део пута, а затим кренули кућама.

Раде Радичевић



CIKLOTURIZAM

Kako odabrati turu, plus 10 pitanja koja će vam pomoći da pronaĊete i provedete savršen odmor na biciklu “Vozeći bicikl ĉovek najbolje nauĉi o reljefu, zato jer mora da se oznoji uzbrdo i da se spusti nizbrdo. Na taj naĉin on ga pamti onakvim kakav zaista jeste. Iz automobila ĉoveka impresioniraju samo visoke planine, ali on nema precizno sećanje na predele kojima je proputovao kao što to biva na biciklu.” - Ernest Hemingvej Stotine opcija za izbor i pronalaţenje cikloturistiĉkog odmora su dostupne širom sveta. Prvo putovanje za većinu izgleda zastrašujuće i vrlo ĉesto smo skloni divljenju onih koji su se „usudili“ da krenu. Ali, ovaj tekst će Vam pomoći da na osnovu liĉnog višegodišnjeg iskustva, kao i na osnovu poslovanja i iskustva vodećih

cikloturistiĉkih agencijada se opredelite za ovu vrstu odmora. Dakle, ţelite da to uradite, da odete biciklom na put ili da istraţite deo vaše okoline, zemlje, biciklom je moţda najbolji naĉin da istinski iskusite pejzaţe i kulturu regiona, jedinstvene karakteristike regiona, terena, mirise cveća, prirode, da vidite kako sazreva groţĊe, da ĉujete zvukove divljih ţivotinja ili ljudi i da otkrijete skrivena blaga malih gradova. Jedan putopisac je otprilike ovako rekao: Putovanje automobilom, vozom ili autobusom je kao da gledate dobar film, ali kada putujete biciklom, vi ste u filmu. Bez obzira da li idete sa porodicom, devojkom, suprugom, drugom, prijateljima na cikloturu koji ţele da podele iskustvo i jedinstveni doţivljaj putovanja ili ste strastveni biciklista ili Randonneur koji ţeli novi izazov, napolju je savršena ruta za vas. Moţete izabrati razliĉite teţine terena od lakih ravnih ruta, do voţnje po najizazovnijim planinskim masivima koje su sve popularnije I sve se više organizuju. Izgradnja bici staza nije usko vezana za cikloturizam. Da smo ĉekali izgradnju neke

sledeće staze, nikada ne bi upoznali i videli šta nam juţni i srednji Banat nudi, okolina Beograda, nikada ne bi smo biciklom prešli preko Kopaonika, odvezli toliko Breveta i napravili toliko dobrih voţnji i treninga. Kroz celu Bretanju na primer ne postoji biciklistiĉka staza i mi smo je izvezli. Ali, znajte da biciklistiĉka staza nije bitna za porast broja stanovništva koji koriste bicikl kao prevozno sredstvo. Ljudi su skloni da uglavnom vide samo loše, a treba biti realan u vremenu u kojem ţivimo. Da su ove reĉenice taĉne pokazuje i ĉinjenica da je sve više cikoturista duţ Eurovelo rute i freebajkera koji kad god su u mogućnosti idu u prelepu prirodu Srbije u njeno srce, na planine, obronke. Voze svoje bicikle stazama koje je napravilo lokalno stanovništvo od tucanika, traktoristi da bi izvukli drva, asfaltom i šumskim putevima.



TOP 10 PITANJA KOJE TREBA DA POSTAVITE SEBI PRE NEGO ŠTO KRENETE NA PUT BICIKLOM 1. Koliki je moj budţet? Do nedavno smo imali dve opcije „Jeftino“ gde smo bili oslonjeni na sebe ili

skupu opciju „all-inclusive“. Sada imamo alternativne – srednje programe koje nude lokalni tour operateri

2. Šta je moja namera? Moţda spori tempo, da bih upoznao ljude, njihove obiĉaje, upoznao, osetio i razgledao mesto ili deo zemlje. Moţda je fokus biciklizam, a da ljudi, obiĉaji i mesta budu u drugom planu u odnosu na pejzaţe i okolinu. Moţda je u fokusu biciklizam, forma, trening, preĊeni kilometri i podešavanje bicikla.

3. Gde ţelim da idem? Pre polaska napraviti spisak najvaţnijih stvari za vaše novo iskustvo. Da li imate posebne interese, kao što u Srbiji postoje: Put rute Eurovelo 6, Gastronomija, Putevi vina, Putevima srpskih imperatora, TvrĊave Dunava, Transromantika ili Evropski program puteva kulture. Moţda ţelite da idete za svojim snovima, tipa: Put mirnih morskih obala, Alpskih planina, Poseta mirnih vojvoĊanskih sela, Šumadijskih šuma ili poseta trţnih i market centara i pijaca u gradovima.

4. Gde ţelim da prenoćim? Najviše vremena većina provodi na biciklu prolazeći kroz mirna mesta ili vozi sporednim putevima, spavanje varira i zavisi od namere i cilja puta. Da li uţivate u gradu ili u ruralnoj sredini, negde na nekoj farmi, moţda. Da li ţelite da svako veĉe budete na novoj lokaciji ili da vam sedište bude u jednom hotelu – hostelu sve vreme.

5. Da li ţelim vodiĉa ili ţelim da idem bez njega? Ako uţivate da vozite i da budete u grupi, da upoznate nove ljude sliĉnih interesovanja, da imate raspored i podršku u vidu nošenja stvari, mehaniĉara i organizatora, onda je za vas vodiĉ koje nudi Tour operater prava stvar. A ako ţelite da budete nezavisni, sa mogućnošću menjanja rute, da sami odreĊujete sebi slobodno vreme, vreme i mesto odmora, onda je za vas svakako put bez vodiĉa. Dakle, bez vodiĉa manje košta i postoji mogućnost alternativnih obilazaka, a sa vodiĉem svi detalji su uraĊeni, transfer, smeštaj, prtljag i ruta.

6. Koji je moj nivo kondicije i sposobnosti? Da li vam se više sviĊa da vozite kroz planinske masive ili ravnicom? Da li vam se više sviĊa da vozite drumom ili offroad? Da li volite sunĉanije krajeve, da li vam smeta kiša? Da li ste komunikativni i da li poznajete neki od stranih jezika?

7. Koliko ţelim da vozim dnevno? Ne zaboravite da ste na odmoru i da će biti mnogo toga da se vidi uz put i da ćete voziti nekoliko dana uzastopno. Ne koristite kao iskustvo svoje vikend voţnje po pitanju duţine i izdrţljivosti. Do sada do mene skoro nikad nisu došle povratne informacije da su na odmoru dnevne razdaljine kratke.

8. Kako se pravi program ako ja organizujem grupu? Prvo morate znati ko ide sa vama, kakve su kondicije, entuzijazma i interesovanja. Moţda sve to iziskuje neki slobodni dan od voţnje bicikla ili promene destinacija u toku trajanja odmora.

9. Koju vrstu podloge ţelim za vreme odmora i da li ću prihvatiti neĉije društvo? Pre polaska morate znati koju vrste podloge ţelite. Da li će to biti asfalt ili off-road, zemljani put, kombinovani? Da li će vaš put pratiti izgraĊene biciklistiĉke staze? Zašto je to bitno, zbog samog izbora i podešavanja bicikla, kao i izbora guma. Moţda vas off-road uĉini nervoznim, pored širokog spektra koji nudi. Ne zaboravite da kod nekih stranaca,a samim tim i turistiĉkih agencija su off-road i dirty road razliĉite terminologije i vrste puteva – podloge. Da li ste spremni da s nekim delite vašu singl voţnju, da delite vaš mir, spokojstvo, pa na kraju i hranu.

10. Da li ţelim da vozim bicikl svaki dan? Dok većina tura ide od taĉke A do taĉke B, postoji i detour tj. sa jednim mestom polaska i povratka. Te ture su jako zgodne ako ţelita da napravite dan odmora tj. Day off. Jako dobre ture su one lokalnog tipa „Juţni i srednji Banat“, „Discover the Danube“ ili Bike and Boat ture ako ţelite da odete na dan ili dva.

Ako ste postavili sebi makar ovih 10 pitanja pre nego što ste krenuli na put, onda sledi pakovanje stvari kojeće vam pomoći da uţivate u vašem cikloturistiĉkom odmoru. Cikloturizam evropskoj ekonomiji dopronosi oko 44 milijardi evra godišnje, što je sliĉno sektoru kruţnih putovanja brodovima ili „cruisinga‟, a takoĊe je to sektor koji dosta zapošljava, samo u Evropi oko pola miliona ljudi. Ovaj podatak govori samo koliko je cikloturizam razvijen I koliko se ulaţe u njega. Ako ţelite da obilazite Srbiju ili neku drugu zemlju na bicikli, da provedete vikend ili ţelite jednodnevni izlet, mi Vam to moţemo omogućiti. Višegodišnje iskustvo I poslovanje.Bike tour. [email protected] www.biketourserbia.com


mailto:[email protected]

http://www.biketourserbia.com/


ЗИМСКА ПРИЧА

Карловци још беху под снегом који је допирао до колена. Просторије планинарског друштва, смештене у жупном уреду католичке цркве Марије Дјеве Карловачке, са намештајем из 18. века и дрвеним столовима прекривеним тешком зеленом чојом, одисале су неком госпоственошћу и архаичношћу. Улазећи унутра опрезно, стидљиво, просто богобојажљиво смештајући се на неку од старих столица у кутку, чекао сам, зурећи кроз прозор према гимназији и дрвећу по коме су се белеле дебеле наслаге снега, и чекао. Велика каљева пећ се већ разбуктавала а напољу се смркавало, само је чесма Четири лава обасјана сијалицом са Симине текстилне

радње деловала као заостали новогодишњи лампион. Зачу се удар врата, бат корака али не беху ни Јоца Камила (Јосип Матуски) ни Рада Гуливер (Радивој Ковачевић). И опет нећу чути ту зимску причу. Копаоничку. Узмем већ по ко зна који пут “Кроз планине”, а страница, већ трошна поред све пажње њених читалаца и помало погужвана, просто се сама отвори: Републичко зимско оријентационо такмичење Копаоник. Дванаесто првенство Србије у оријентацији на смучкама одржано је 17. и 18. фебруара 1962. године на Копаонику. Такмичење је у присуству више стотина планинара и смучара отворио председник планинарских друштава Југославије, доктор Марјан Брецељ. У оријентационом такмичењу је учествовало 15 екипа са 75 такмичара. Тешка заснежена стаза била је дугачка преко 25 километара, које су све екипе морале проћи и притом савладати више вештачких препрека, пронаћи скривене контролне тачке, демонстрирати пружање прве помоћи унесрећеном у планини и савладати у што краћем времену брзински део стазе. Најбоље резултате је постигло ПСД „Стражилово“ из Сремских Карловаца чије су две екипе освојиле прво и друго место. Вођа екипе је био Радивој Ковачевић а друге Јосип Матуски. Треће место је припало екипи ВП 86441 са Копаоника. У току такмичења екипа ПД „Ђеровице“ из Пећи која је сматрана за највећег фаворита залутала је у магли и снежној мећави. Прву ноћ су провели под једном јелом у близини врха Карамана а другу међу пустим зидовима релејне ТВ станице која се гради на врху Гобељ, на коју су случајно наишли. Тек другога дана око 12 сати пронашли су их, промрзле и исцрпљене екипе ГСС и довеле у планинарски дом. Провели су укупно 50 сати у лутању снегом завејаним Копаоником. И последњи звук вечерњих звона би и знак да основац мора на починак. Напустих овај топао и помало мистичан кутак карловачке планинарске младежи, где не дочеках моје нове идоле да ми они исприповедају – ”како је то заправо било“. Сам Копаоник је врло брзо привукао пажњу љубитеља скијања средином тридесетих година прошлога века. Одмах по отварању пруге од Краљева ка југу Србије једна група планинара из Београда, којој се придружио и председник ПСД „Стражилово“ из Сремских Карловаца Панајот Миодраговић, одлази Копаонику, током ускршњег одмора 1932 године. Тај излет, увидеће се ускоро, оставиће неизбрисив траг у планинарској хроници Копаоника, јер дотле су само ретки појединци или научне групе залазиле на ову планину. Вођа ове групе планинара, инж. Ратимир Стефановић, већ у почетку свога извештаја је записао: „Ако се Копаоник посматра из речних долина, виде се степенасте терасе у које је раздељен. Најпре се из долина стрмо уздижу први отсеци а онда долази и прва површ. Из ње, нешто блаже, пењемо се на другу терасу с које, опет великом степеницом, настаје трећа површина, такозвана Велика Раван која се простире целим Копаоником. Из те последње велике заравни уздижу се сви главни копаонички висови па и његов главни врх Суво Рудиште (2017м). Тако изгледа одоздо. Кад му приступимо, кад се пењемо и ходамо по Копаонику, онда се те површине не осећају тако изразито, осим оне последње, Велике Равни под самим врхом.“ Лагано пењући се, за већину учесника који су навикли на пејзаже шумадијских планина, бројни призори од Чајетинске чесме, преко стругаре на Лисинском потоку, па кроз мрачну прашуму четинара ка Сувом Јелаку из којег излазећи загазише у снешне наносе где им смучке заменуше гојзерице, остављаше неизбрисив утисак. А професора Панајотовића је то вратило у сећање на прве планинарске авантуре у Словеначким и Швајцарским алпима. Преноћивши у стругари сутрадан поранише још по смрзнутом снегу од ноћног мраза ка врху Копаоника. Хроничар овог излета даље бележи: “Извукли смо се из шуме на зараван под Сувим Рудиштем. Управо онде где ће касније стајати планинарски дом и бити вежбалиште почетника смучара, ми смо се ископавали и мучили у дубоком снегу. Онај који је носио смучке сада нам се ругао, док смо ми пропадали у снег омекшан ПУТНИК – Планинарска седма сила Страна 477


сунцем, он је лако стајао на површини. Али се зато мучио при успону јер су смучке биле крвнички намазане “миликерц“ свећом и клизиле су назад при сваком кораку. Ипак, негде око десет часова пре подне, час газећи снег а час пробијајући се кроз жбуње клеке, изашли смо до триангулационе пирамиде која је онда постојала на врху Сувог Рудишта“. Тек у јануару 1935 године на Копаоник организовано стиже група од 120 планинара и обавља два основна задатка: организује течај из скијања и доноси одлуку о градњи планинарског дома. Децембра исте године још недовршени дом (познат након рата као Олга Дедијер), прима љубитеље скијања предвођене др Војином Смодлаком. Од 1935 године па све до почетка другога светског рата се одржавају скијашка такмичења у алпским дисциплинама и ски-трчању али не са таквом масовношћу , како се очекивало, првенствено због скупе опреме, слабе материјалне базе друштава и учесника, и тешког приласка током зимских месеци од железничких станица на Ибарској прузи. . За време 2.св.рата, Дом је изгорео, да би већ 1948г био обновљен али већ након пет година бива поново уништен у пожару, па убрзо обновљен на постојећим темељима и постаје централно место за окупљање заљубљеника у природу током летњих и зимских месеци. 1949 год. под самим врхом Копаоника на месту за старт смучарске трке, подугнута је кућица за скијање, а такође и на циљу, испод Крчмар воде. Захваљујући планинарима подигнути су и објекти Војске Југославије, одмаралишта и мање планинарске куће. „Вила над сунчаном долином“ грађена од 1954, завршена 1958 год. Поред „Виле“ израђен је и депанданс који су користили планинари и смучари. Атрактивност коју је у себи носила планинарска оријентациона такмичења пренела су се и на заљубљенике смучања који су, поред класичних смучарских дисциплина организовали и оријентациона такмичења на смучкама. Тако ће се све до краја седамдесетих година одржавати бројна, клупска, регионална и републичка првенства на смучкама. Многа ће остати упамћена како по тежини задатака тако и по екстремним временским условима у којима су одржана. Прво оријентационо смучарско такмичење на Копаонику одржано је 14. 03. 1954. године. Након четири године Универзитетски планинарски одбор Београда организовао је крајем фебруара 1958 међу факултетско оријентационо патролно такмичење на смучкама. На такмичењу су учествовала планинарска друштва „Гучево“ (са три екипе), „Ртањ“ (са две екипе), “Мироч“ (са две екипе), „Планинка“ (са две екипе) и „Тара“ (са једном екипом). У укупном пласману победила је екипа „Гучево“ (В. Станишић, Ј.Риф, Д.Стојковић) са 872 бода. Друго место такође су освојили студенти Правног факултета, „Гучево2“ са 816 бодова, док је треће место освојила екипа „Мироч2“ са 664 бода. Чланови ових екипа су награђени планинарским реквизитима. А већ наредне године одржава се Зимско оријентационо првенство Србије. Ово првенство одржано је 1 марта 1959. на Копаонику а разликује се од досадашњих најпре по томе што су екипе које су у њему учествовале морале издржати оштру конкуренцију на ове године први пут организованим квалификационим такмичењима по друштвима и срезовима, а затим у знатно већем степену испољеног знања, издржљивости и умешности у оријентацији и осталим дисциплинама. Такмичари сматрају да је стаза у дисциплини оријентације на терену и кретању по азимуту, дуга преко 10 км, била доста лака. На терену је требало савладати постављене препреке а бивак за целу екипу требало је брзо и солидно припремити. У такмичењу указивања прве помоћи код прелома кости важно је било са колико умешности, бриге и пажње обавља овај посао, јер је од тога зависио број освојених бодова. „Рањени“ друг је затим смештен на импровизовано превозно средство за спасавање и транспортован до одређеног „прихватилишта“. Од 10 екипа, колико је учествовало у такмичењу, прво место је освојила екипа ПСД “Јосип Панчић“ из Београда, друго место екипа друштва „Соколов камен“ из Ниша, а треће место екипа друштва „Сува Планина“, такође из Ниша. Последње оријентационо смучарско такмичење на Копаонику, за првенство Србије одржано је 20. 02. 1977 године, на коме је учествовало и 5 екипа ПСД „Стражилово“ из Сремских Карловаца. Јунаци наше приче из 1962 године Јосип Матуски и Радивој Ковачевић овога пута су имали улогу тренера и саветника али најбоља екипа карловчана у саставу: Дућак Јосип, Пекановић Фрања и Вуковић Ђорђе није поновила њихов успех. Пласирала се тек на четврто место.

Борислав Стевановић



ВЕСТИ ИЗ ОРИЈЕНТИРИНГА – ЗИМА 2016.

Хуманитарна зимска лига у оријентирингу је организовано са циљем да се и током зиме, спортом којим се бавите, задржите форму, али и да помогнете неком коме је помоћ неопходна. Клубови су сами задржавали право коме ће помоћ упутити, а могли су се и удружити и тиме сакупити већа финансијска средства. Сваки клуб организатор је могао задржати део стартнине како би покрио трошкове штампе карте а остатак уплатити у хуманитарне сврхе.

1. коло Тринаеста по реду Новогодишња трка у организацији АОК “Нови Сад“ одржана је у недељу 17. јануара на Петроварадинској тврђави као најава нове такмичарске сезоне у оријентирингу. Организатор је учесницима понудио три такмичарске стазе: „А“ од 3км за најискусније,“Б“ од 2,6км за ветеране и „Ц“ од 1,9км за најмлађе и почетнике. На ову километражу треба додати још 40% дужине која се прелазила, да би се добила права вредност пређених рута, јер бројне непрелазне зидине варадинске тврђаве уводе такмичаре у својеврсне лавиринте, како би дошли до тражене контролне тачке. Само мали пад концетрације, жеља да се што пре стигне ривал који вам је у видокругу, или да вам карта није стално осеверена доводила је до бројних „мањих“ грешака које сабране на циљној линији су значиле губитак доброг пласмана и то нарочито за бројне домаће оријентирце који су мислили да знају све „варадинске стејџеве“. Прохладно сунчано време, температура у малом минусу, која је код такмичара одмах по старту, због концепција стазе, све брже „расла ка плусу“, велики број најмлађих у „Ц“ стази, одлична организација, даје оптимизам да ће ново руководство ОСВ током ове године подићи оријентиринг у Војводини на виши ниво. Овоме треба придодати да је по први пут, чак пет екипа „Гора“ из Врбаса, узело учешће на такмичењу као и два оријентирца из буковачких „Вилиних водица“. Победници по категоријама: А(м) Владимир Матуски (Нови Сад), А(ж) Докмановић Драгана (Београд), Б(м) Тодор Алиђукић (Бачка Паланка), Б(ж) Ружица Першић (Сремски Карловци) , Ц(м) Матија Шеремет (Шид), Ц(ж) Маша Бауер (Сремски Карловци)

2. коло У недељу 24. јануара 2016 одржано је 2. коло хуманитарне зимске лиге у организацији ПД „Победа“ из Београда. Сав прилог од стартнине намењен је Фондацији Осмех на дар која пружа моралну и социјалну помоћ социјално угроженој и болесној деци са посебним потребама у Србији. Такмичење се одржало међу новобеоградским стамбеним блоковима 33,34,37,38, терену прожетом дугим урбаним зградама и пролазима кроз исте, оградама, живим оградама и другим облицима парковске вегетације, са стартом код ОШ „Ђура Стругар“, на карти 1:4000м.Тип такмичења је био скор оријентиринг на коме је потребно за што краће време оверити дате контролне тачке за дату категорију у било ком редоследу. Победник се одређује на основу броја оверених контрола и за то потребног времена. За такмичаре који овере све контролне тачке редослед се утврђује на основу времена, даљи редослед се утврђује примарно на основу броја оверених контрола а затим времена за које је то било потребно, под условом да је у временском лимиту. Предвиђени временски лимит је износио 50 минута а ко пређе стазу након тога времена бива дисквалификован.С обзиром да је у питању скор, дужине стаза се односила на једну оптималну варијанту, и с тим у вези оне су биле оријентационо А29КТ(4,7км), Б25КТ(3км), Ц17КТ(2,1км). Карантин за све учеснике је започео у 10,30 на простору дворишта ОШ „Ђуро Стругар“ а најпре су стартовали такмичари Ц категорије у 11,00 затим Б у 11,05 и најјаче групе А у 11,10. Неочекивано мали број учесника, с обзиром на бројност клубова и спортиста који се баве оријентирингом у Београду, не можемо правдати малом снежном вејавицом пре старта (можда још једним страхом у галерији масовних фобија код Срба наравно предвођена оним најзначајнијим – страхом од промаје). Нападали снег, престанак ветра, створилу су предивну идиличну слику ових новобеоградских блокова, којој су се убрзо придружили бројни ПУТНИК – Планинарска седма сила Страна 479


љубитељи паса у шетњи са својим љубимцима знатижељно гледајући на оријентирце који су трчали у разним правцима, пропити- вајући се о каквој се манифестацији ра- ди. Такмичарски резултати за једну брзу трку какав је скор оријентиринг, су за око 30% слабији, јер залеђена подлога покривена снегом на неким деловима, тражила је од учесника обазривост и нешто спорији тркачки темпо. Победници по категоријама: А(м) – Билић Милош (Победа), А(ж) – Билић Милица (Победа); Б(м) – Дејан Аврамовић (Кошутњак), Б(ж) – Анђела Мађарац (Кошутњак); Ц(м) Илија Гагић (Победа), Ц(ж) Даница Јарамаз (Кошутњак)

3. коло У недељу 31.јануара на теренима Авале одржано је 3. коло зимске хуманитарне лиге у организацији СК „Меџик меп“ из Београда. Такмичило се на карти размере 1:10000 у средњој дистанци али је организатор изабрао мањи број контрола и поставио дуже дистанце између њих. Стазе: А4,7км/8КТ; Б 2,6/7КТ; Ц 1,3/4КТ. Погодне временске прилике али уједно и дан када су се на Митровићевом дому проглашавали победници у ПСК ОСС за 2015 годину окупио је већи број учесника него у предходним колима. Мушкарци: А – Сава Лазић (Кошутњак), Б-Душан Марковић (Победа), Ц- Илија Гигић (Победа); Жене: А-Милица Билић (Победа), Б-Јована Талијан (Јасеница), Ц- Вања Миљуш (Кошутњак)



НОРДИЈСКИ ЦЕНТАР У КЕРМОНУ

Пре него што смо дошли у Калгари, једино што смо знали о њему је да је био домаћин XV Зимских Олимпијских игара 1988. године (одмах после Сарајева). За потребе олипијских игара у Калгарију и околини су изграђена три велика спортска борилишта – Canada Olympic Park у Калгарију (где су се одржавала такмичења у ски скоковима и бобу), Nakiska Ski Center у Кананаскису око 80км од Калгарија (алпске скијашке дисциплине) и Canmore Nordic Centre у Кенмору, планинском градићу удаљеном од Калгарија око 100км (као што само име каже за нордијске дисциплине, нордијско скијање и биатлон). У Калгарију је такође направљен и трг код градске куће – Olympic Plaza где су се додељивале медаље а који данас служи као популарно место за окупљање у центру града где се зими може бесплатно клизати на отвореном клизалишту. После олимпијаде ова места (која су коштала милионе долара) се користе за тренинг спортиста и рекреативно од стране обичног грађанства. Нама је најзанимљивији Нордијски центар у Кенмору који се може користити и зими и лети. Центар је смештен у градићу на самом улазу у Банф национални парк, са околином која одузима дах и погледом на најпознатије планине помало немаштовитог имена – Три сестре јер има три изражена врха. Реплика Олимпијског пламена и заставе свих 57 земаља учесница XV зимских олимпијских игара које се свакодневно вију у нордијском центру подсећају на историју овог центра. Ово је јединствено место где се вије застава СФРЈ! У оквиру центра је велика зграда са две сале, са камином, телевизорима, и рестораном где се може лепо предахнути а зими и лепо угрејати. У продавници за изнајмљивање опреме се може наћи све што вам треба за активности у центру. Лети људи долазе у центар због атрактивних стаза за планински бициклизам. Постоји и почетничка стаза за оријентиринг што је нама најзанимљивије. Зими је центар најпопуларнији због својих 65 км стаза за нордијско скијање са прелепим погледима на Кенмор и околне планинске врхове. Око 6 км стазе је осветљено за ноћно скијање. Ми смо се неколико пута неуспешно опробали у овој дисциплини и због недостатка технике сваки пут се преморили толико да следећа два дана нисмо размишљали ни о каквим физичким активностима. Очигледно не треба се претопло обући и паметно је узети часове да би се научила техника. Срећом, има ту и других активности – иза центра је лепа падина за санкање и отворено клизалиште. Од пре неколико година је отворена и стаза за шетњу са крпљама – snowshoeing. То је био циљ нашег задњег излета у 2015. години. Изабрали смо сунчан дан али је снег светлуцао што значи да је било хладно. Дим који смо видели из



даљине изнад стаза (за који је Карчи рекао да су стазе за пушаче) је био вештачки снег који су правили у центру. Термометар у колима је показивао -13 кад смо стигли у центар. Хладноћа изгледа није спречила људе да уживају у сунчаном дану јер смо морали да паркирамо на додатном паркингу, онај најближи је био потпуно пун. Опрему смо изнајмили у центру и кренули на стазу. Стазе са шетњу са крпљама су обележене квадратним знаком флуоресцентно ружичасте боје са силуетом човека на крпљама. Маркација је на свим стазама врло добра и треба бити прави мајстор да се изгубиш. Током протеклих зима смо пуно пута били на оваквим стазама јер су оне готово по правилу добро утабане. Стазе за нордијско скијање су многобројне али оне имају урезане жлебове за скије и лепо понашање налаже да се по њима не хода да се не би оштетиле и тако отежао живот скијашима. На стазама зими увек видимо пуно људи са крпљама, али нешто нисам видела како би крпље помогле на утабаним стазама, па смо се решили на овај мали експеримент.

Изабрати праве крпље је велика наука. Технологија је пуно узнапредовала од првих изворних модела које су Индијанци правили од дрвеног оквира и трака од животињске коже. Данашње крпље су направљене од пластике и алуминијума и постоје чак и женски и мушки модели! Величина крпљи зависи од тежине корисника, на сваки килограм тежине је потребно око 15 квадратних цм површине крпљи. У обзир треба узети и тежину одеће и ранца који ће се носити. Поред тога постоје различити везови, једни ако ћеш крпље користити само за утабане стазе, други за трчање (такмичарски део). На доњем делу крпље имају уграђене елементе дереза како би се смањило проклизавање. Колики ће бити део против клизања зависи од планиране употребе, за равнији терен су наравно мање битне него за терен са пуно успона и силазака. Срећом били смо решени све ове главобоље јер је ова почетничка стаза дугачка само 3 км и колико смо видели потпуно утабана. Наши закључци су да ако је стаза утабана, крпље немају апсолутно никакве користи, осим ако хоћеш да се боље умориш и мало разглавиш кукове. Али,

ако се иде по дубоком негаженом снегу то је потуно друга прича! Право је уживање ићи по дубоком снегу као да лебдиш, нема пропадања и не зависиш од стазе. Нисам могла да замислим да та додатна површина прави толику разлику. Чиста физика. Па сада знамо, ако пожелимо да идемо на дубок снег обавезно нам требају крпље али за већину зимских стаза (оних утабаних) остајемо при нашим старим добрим планинарским ципелама (можда само да купимо једно два броја веће ципеле).




РИЛА – ГРЕБЕНСКА ТУРА 13 – 16. 06. 2015.

Окупљамо се испред Храм Светог Саве у Скерлићевој улици и око 23 сата крећемо пут Риле. Екипа броји осам чланова, шест из ПД Балкан: Бранко (водич), Синиша, Мира, Михајло, Наташа, Ненад и два из ЖПД Спартак: Ласло и Миленко. Ујутро 13 јуна стижемо у Боровец и ту нам се придружују још три планинара из Македоније. Сада смо права међународна екипа. Припремамо се за успон и крећемо на Мусалу. Прва два километра прелазимо помоћу мале жичаре која је неплански прорадила. Затим следе Јастребец, хижа Мусала и после пет сати пешачења коначно стижемо на највиши врх Балкана, Мусалу (2925м). Скидамо велике ранчеве чија тежина варира између 10 и 20 кг, како код кога. Одмарамо се и пијемо топли чај у метеоролошкој станици. Почиње киша, али ми храбро настављамо пут. Почиње и лед да пада али нас ништа не може зауставити. На све стране грми и сева, а ми се крећемо по гребену Риле и пењемо још четири наредна врха. Коначно после неколико сати киша престаје и ми се тетурајући спуштамо до планинарског дома Граничар. После топле чорбе од сочива, која невероватно прија, падамо у дубок и окрепљујући сан. Други дан треба да је лакши од претходног. Пењемо само један врх, Ковач (2634м). Међутим не иде све тако лако, наилазимо на стрме снежне кулоаре, који нам знатно успоравају и отежавају пут. Ненад се први оклизнуо и кренуо низ стрму падину, али срећом поред њега иде Синиша и задржава га. Сада већ развлачимо уже скоро код сваког кулоара. Након извесног времена и искусни Синиша се оклизнуо и крајњим напором хвата уже спаса. Наташа иде полако и сигурно, поред ње је њен анђео чувар Михајло. Прелазимо на леву страну гребена и тамо угледасмо у долини планинарски дом Рибна језера. Оаза у беспућу планине. Силазимо скоро два сата, а изгледао нам је тако близу. Одмор и окрепљење. У овом дому има и струје, а о туширању и не помишљамо. Освануо је и трећи дан. Крећемо без Македонаца који су скратили своју акцију на свега три дана. На путу нам се испречила набујала речица. Тражимо прелаз, лево, десно, али њега нема. Скидамо ципеле и газимо преко реке. Након краћег одмора настављамо са успоном на гребен. Испод нас шуми речица Рила, а у даљини се указује и Рилски манастир. Целим путем по Рили прати нас шум потока, речица, који се чује чак и горе високо на гребену. Данас не пењемо ни један врх па смо мислили да ће пут бити лакши. Али преварили смо се. Пут се отегао у недоглед, понестаје нам и воде па користимо ону из потока. У планини раније пада мрак па се делимо у две групе, бржу и спорију. У споријој остају Бранко, Михајло и Наташа, а ми остали добијамо прецизна упутства од Бранка и крећемо самостално и храбро напред ка дому. Након извесног времена, пратећи маркацију, угледасмо и дом. Али опет нам се испречила набујала река. Тражимо мост. Један је однела набујала река, а другог нигде нема. Река је превелика, не може се прегазизи. Мрак пада. Ходамо већ више од 12 сати.



Залутали смо. У даљини код дома угледасмо да нам неко даје светлосне сигнале. Ускоро Бранко долази по нас и показује нам прави пут до дома. И ево нас коначно по мраку у дому Маљовица. Освануо је и четврти дан, спремамо се за успон на Маљовицу (2729). Налазимо се у једном котлу, са три стране су вертикалне стене, а са четврте ми долазимо. Не видимо како ћемо се попети, изаћи из овог котла. Али мало по мало уз помоћ ногу и руку пењемо се ка излазу. И ево нас поново на гребену. Након извесног времена стижемо и на Маљовицу. Одмор, сликање и настављамо даље. Стижемо и до Додовог врха (2661), поново одмор. Ранци су нам већ веома отежали па правимо све чешће одморе. Поново одмор код Кобилиног бранишца, колибице са десетак лежајева и једном пећи, ако неког ухвати мрак у планини. Настављамо даље и стижемо у област која се зове Седам језера. Предиван поглед на мноштво језера под нама. Пролазимо поред планинарског дома Седам језера и истоименог хотела. Не заустављамо се јер имамо још доста пута. Коначно улазимо у област шуме. Предивне борове шуме нас окружују и ми се спуштамо ка туристичком насељу Пионирско где нас на нашу неизмерну радост дочекује наш возач са комбијем. Свраћамо у Паничиште на вечеру, која нам је невероватно пријала после свих преживљених напора и скромне хране

претходних дана. Седамо у комби и крећемо пут Београда. Одмах падам у дубок сан и будим се тек пред Београдом. А да, сањао сам да су неки царирници тражили неке пасоше, а можда је то била и јава. Да, питам се, цела ова акција да ли је била сан или јава.

Миленко Марјанов



ULTRAFRESH

Велики празник за фрешере, постали смо пунолетни! Јубиларни, осамнаести по реду UltraFresh је одржан у ноћи између суботе и недеље (6 и 7 фебруара 2016.). Као и пре две године, акција је прошла без најдражег домаћина – СНЕГА, али је 42 учесника имало прилику да испроба своју психо-физичку спрему пешачећи по тешко проходним теренима у широј околини стражиловске долине. Ове године смо се дружили са акцијашима из Новог Сада, Кикинде, Зрењанина, Буковца, Коцељеве, Београда, Петроварадина, Врдника, Беочина и Сремских Карловаца. Као и увек, хвала свима! Старт и циљ акције (23.59 – 04.00 сати) био је на Планинарском дому Стражилово. Рута је изгледала овако: Пл. дом Стражилово – потес Манастириште (популарни Нинџа Хил) – долина Стражилова – Карловачки поток – Белешево – Липовачки поток – Мали Кусак – долина Стражилова – Пл. дом Стражилово, укупне дужине око 6 км. Кренули смо лагано узбрдо стазом ка Шестановој шуми, скренули десно на Нинџа Хил, а затим се стрмоглаво, кроз усек, шибље и трњине, спустили у стражиловску долину, тачно на велики паркинг. Усек је био изузетно стрм и зарастао шибљем и учесници су већ у првих 15 минута могли да осете суровост UltraFresh-а. Одмах смо се залетели преко Карловачког потока и јаким усеком узбрдо ка гребену Белешаво и негде на средини успона смо ухватили стазицу лево која иде изохипсом, отприлике средином брда. После отприлике 500 метара и све тежег кретања белешевском изохипсом, сјурили смо

се доле до Липовачког потока. Мали одмор, сабирање, наздрављање и крећемо узводно потоком пар стотина метара и онда опет жестоко узбрдо на Стражиловски гребен. Све време је сјајна атмосфера и сви се добро забављају у шуми без месечине. Неколико јаких успона и спустева, идемо према Кусаку и ту је врхунац забаве. Хватамо поток Каменац и он нас лагано враћа у стражиловску долину одакле смо се врло брзо попели на Планинарски дом Стражилово. Водичи су били Бранислав Срдић и Един Опрашић, чистачи Зоран Јаковљев и Немања Радић, док су инсајдери у колони били Звонко Телпингер Кића и Борислав Јурешић. Први пут после много година, нисмо се раздвајали у бржу и спорију групу, сви учесници су прешли планирану стазу и због тога смо посебно задовољни. Није било повреда, лутања и све је прошло у најбољем могућем реду. Пратило нас је изразито топло време за фебруар, док нас је на отвореним пределима ветар подсећао да смо у сред зиме. Забава, као и увек, на високом нивоу. UltraFresh наставља да буде нејнеобичнија шетња на овим просторима која својим концептом и људима који долазе на њу у потпуности одудара од класичних планинарских акција и наставићемо тако.

Срећно нам пунолетство. Лична карта је извађена. Могли би нешто и попити. Живели! До следећег фебруара…

Бранислав Срдић ПУТНИК – Планинарска седма сила Страна 485


ПЛАНИНАРСКИ ДОМ НА ВРШАЧКИМ ПЛАНИНАМА

Вршачке планине се простиру на површини од 170км2. Почињу непосредно изнад града и простиру се према истоку све до реке Черне у Румунији. Ово је једини планински систем у читавом Банату а уз Фрушку гору представља најзначајније узвишење у Војводини. Планинарски дом се налази на Широком билу и власништво је ПСД „Вршачка кула“. Зграда је саграђена 1935 године а од 1950 године је отворена као планинарски дом. Друштво је непосредно по оснивању добило Адлерову вилу која је била у веома лошем стању. Чланови друштва су својим добровољним радом санирали зграду дома и нус просторије. Централну просторију дома чини велика сала у којој је десетак столова, ТВ и радио пријемник и др. Смештај је у седам лепо намештених двокреветних соба и једна трокреветна, пет двокреветних бунгалова, две велике заједничке собе са једанаест и шеснаест лежајева и поткровљем са девет душека где се може сместити више од шездесет планинара.

Наши чланови имају више од сто викендица одмах поред дома и у њима су често били угошћени планинари из целе земље. Купатило има једну туш кабину са топлом водом и заједничко је за све собе као и два тоалета. Цео дом има модерно централно грејање, осим заједничких соба које имају пећи на дрва. Једино се бунгалови зими не греју. Кухиња је веома добро опремљена и припрема све врсте јела. Асортиман пића је разноврстан. У дому ради квалификовано, професионално и веома љубазно особље. Дом има велике летње терасе које су опремљене и могу угостити око стотинак гостију. Представља изванредно место за опуштање, како старијих тако и малишана. Цене смештаја су 300 динара у групним собама, 400 динара у двокреветним и бунгаловима и 5 евра за странце. Постоји и простор и могућност за постављање шатора.

Дом је отворен преко целе године скоро сваки дан. Ипак, препоручљиво је да се пре доласка у дом најавите нашем друштву ради благовременог обезбеђења смештаја и исхране као и водича а све због тога да би вам боравак на нашој планини остао у лепој и пријатној успомени. У дому се из града може доћи аутомобилом. Организоване групе могу доћи и својим аутобусом. До Црвеног крста води асфалтни а даље тврди пут. Наравно овде можете доћи и пешке након пређених 8 км. У дом често долазе не само планинари већ и извиђачи, ђачке ескурзије као и многобројни излетници. Друштво овде организује разне видове дружења као што су дочек Нове године, Маскенбал и др.



У сарадњи са фондацијом Хемофарм у току 2004 године изграђено је модерно кошаркашко игралиште са рефлекторима одмах поред дома. Такође су постављене љуљашке и клацкалице. Тиме су значајно обогаћени садржаји намењени деци и омладини. У току 2012 године опремљена је заједничка спаваоница са 16 и 9 лежајева и постављена тартан подлога на игралишту. У 2015 години подигнута је енергетска ефикасност дома, реновирањем крова и постављањем изолације као и заменом врата и постављањем прозора лето – зима што је урађено добијеним средствима општине Вршац. Од дома који се налази на 280мнв воде маркиране стазе ка свим врховима и манастирима. Ка Лисичијој глави (590м) до врха и назад 8 км; Гудуричком врху (641м), највиши врх Војводине 16 км; Хајдучким стенама (350м) 10 км; Ђаковом врху (449м) 5 км; Манастиру Месићу 15км и Манастиру Средиште 15 км. Од дома такође креће и Вршачка трансверзала (32 км) којом се обилазе скоро сви наведени врхови као и оба манастира и која се прелази у два дана. Наше традиционалне акције су Успон на Гудурички врх који се одржава последњег викенда у септембру од 1986 год као и Вршачка трансверзала од 1976 год која се последњих година одржава у термину Трекинг лиге, обично почетком априла.

Љубе Божиновски



ВЕСТИ ИЗ ОРИЈЕНТИРИНГА, Фебруар 2016.

ПРОЛЕЋНИ БОРОКА КУП Исак 27 – 28. 02. 2016. Крајем двадесетог века, најпопуларнији терени за оријентиринг у суседној Мађарској, били су крашки терени на Мечек планини код Абалигета. Ко се од наших оријентираца пласирао у првој трећини своје такмичарске групе сврставан је у елиташе и отварао му се пут ка државној репрензентацији. Данас су то дине мађарске равнице у Националном парку Кишкуншаги, на којима су поред засада верних чувара песка багрема и четинара, преплављени аутохтоном клеком (Борока), начинивши необичне „меадре“ по слободним степским површинама, које су пре тридесетак година биле резервисане за гусенице оклопњака варшавског пакта. Када је овакав терен сјајно реамбулисан и нацртан на спортску топографску карту онда постављач стаза има безбројне комбинације за постављање контролних тачака. Наравно и такмичарима за широк избор варијанти али сигурно ниједан оријентирац, на овим теренима (види слику), није остао принципијелан па се „држао“ претходно одабране руте кретања. Настаје шаховска комбинаторика између жбунова клеке и ливадица. Дешаваће се да је такмичар само на корак од контроле, да чује звук (пип, пип,) произведен електронском овером са индентификационим чипом од ривала који је пронашао, да је још увек не види, па да одједном почне са чудним, “унезвереним“ погледима и окретима, к'о игра ждралова, не би ли открио иза ког жбуна клеке тачно долазе ти звуци који значе проналазак контролне тачке. Најтеже ће бити оним оријентирцима који по први пут учествују па тек када први дан популарно речено „уђу у терен“ знатно боље резулатате може очекивати тек у следећој етапи другог дана такмичења. На овогодишњој „Бороки“ наступило је 29 српских оријентираца из 6 клубова. У најјачој такмичарској категорији сениори “А“ од 25 учесника наша два репрензетативца су се позиционирали у средини табеле. Билић Милош (Победа) заузео је 10 а Сава Лазић (Кошутњак) 11 место. Највеће успехе су постигли Билић Стеван (Победа) код сениора „Б“ заузевши друго место док је његовој клупској другарици у категорји Ж20 Милошевић Милици припало треће место. Ирина Јухас из београдског ДИФ-а, која је већ неколико година у самом европском врху, поново је остварила сјајан успех у категорији млађих ветеранки где је међу 25 учесница освојила друго место.

Др Борислав Стевановић



ОЧИ СЛАНЕ РАВНИЦЕ

Пењање је изазов, као и писање. Подсећам себе да је лакше описати виђено него видети описано. Али писати тако да онај ко чита види описано је вештина која се тешко развија. Након успешне експедиције овако склон напорним подухватима ево пишем о експедицији на Охос дел Саладо која је реализована током двадесет дана на самом почетку 2016. године. Експедиција Планинарског савеза Војводине већ по називу намеће озбиљност у приступу и планирању. Сасвим озбиљан програм којим је експедиција планирана у 2015. години довео нас је у ситуацију да Нову 2016. годину дочекамо на висини од око 11000 метара у авиону над Атлантиком. Полупразни авион нас је однео на другу страну света и спустио у Сантјаго, главни град Чилеа. Друга летелица нас је пренела до Каламе, града окруженог рудницима бакра у срцу Атакаме. Четворочлану екипу из Србије у саставу: Миодраг Јововић, Миливој Ердељан, Цалберт Карољ и Исо Планић на аеродрому је дочекала мешовита чилеанско-перуанска екипа из туристичке агенције коју смо ангажовали да нас прати и помаже током нашег боравка у Чилеу. Затим смо наставили пут још око 100 kм џиповима до села Сан Педро де Атакама. Зелена оаза у подножју планина првог јануара поподне била је окупирана младима из свих делова Јужне Америке, Европе, САД… Космополитско прашњаво село усред пустиње са својих око 2000 становника пружа бројне могућности онима који преферирају активан одмор. Бициклисти, пењачи, кампери, геолози, вулканолози, астрономи, чак и љубитељи сендборда. То је као сноуборд, само на песку. Како се то уопште и каже на српском? Ту на 2400 метара над морем људи обитавају још од праисторије. Нешто воде и зеленила, заклоњено место изоловано и удаљено од свега очигледно је одувек пружало повољне услове за живот. Атакама Индијанци под влашћу Инка били су последњи у низу оних који су уживали благодети оазе пре доласка Шпанаца. Од 16. века на овамо Европљани и њихови потомци дају основни печат овдашњем начину живљења. Нама је оаза послужила као база за аклиматизационе туре по околним вишим пределима који обилују природним атракцијама. Месечева долина, кањон Гуатин, гејзири Ел Татио, слана језера и вулкани заокупили су нашу пажњу наредних седам дана. Нас четворица заједно са возачем џипа Тојота Хилукс пуни ентузијазма прашили смо пустињским беспућима, снимали и опет снимали свим расположивим средствима опчињени раскошном једноставношћу пустиње. Свакога дана пењали смо се све више и више,

почевши од заравњеног дна некадашњег језера на чијем ободу се налази село преко обода басена у којем су усечени кањони и даље у вис. Крајње вредности и контрасти не престају да изнова и изнова изненађују. Атакама је место на којем ће се зачудити и намерник огуглао на свакојака чуда која може да изгугла на телефону. Врели дани и хладне ноћи, бескрајно ноћно небо са свим звездама свемира и магла у пешчаној олуји у којој се не види тло под ногама, језера усред безводне пустиње, простори без вегетације и нежне викуње које док скакућу изгледају као да лебде изнад тог ништавила, најстарија пустиња на свету и

стене које настају пред вашим очима из небројених вулкана, равница равна као авионска писта и огромне планине око ње. Највећи телескопи на свету, терени створени за Дакар рели. Облаци над планинама који настају због гејзира и вулкана. Под Јарчевом обратницом Атакама у нама буди дечачку радозналост. Апсурде памтим, урезују се у сећање. Путовање које недељама траје испуњено је бројним догађајима који се нижу брзином која ме приморава да успорим и резигнирано ПУТНИК – Планинарска седма сила Страна 489


се почешем по глави постављајући самом себи питање без одговора: Докле, бре? Зашто сам угледао мртву вискаћу на врху вулкана Сан Франциско, на висини од преко 6000 m? Зашто се тамо пењала? Атакама – пустиња у Чилеу је потпуно безводни плато сачињен од сланог земљишта (salares), песка и бујица окамењене лаве, која се протеже од планина Анда до Пацифика. Просечна ширина (исток-запад) је мања од 160 км али се пружа од перуанске границе 1.000 км на југ. Површина пустиње без обода износи око 105000 квадратних км. Углавном наилазим на податак да је Атакама пустиња са најмање падавина на свету, осим можда

неких локалитета на Антарктику. Сувља је од Долине Смрти у Калифорнији 50 пута. Као и код пустиње Намиб у јужној Африци и овде је планетарна циркулација ваздуха око повратника (23° и 27‟ ЈГШ) и положај на западу континената (на јужној полулопти) узрок појаве пустиње. Атакама је стара 15 милиона година, једна је од најстаријих пустиња на свету и веома је сува због тога што се налази у двострукој кишној сенци: планински венци на западу спречавају оно мало влаге да продре са океана, а планински венци на истоку спречавају да до пустиње продру влажне ваздушне масе из Аргентине. У неким метеоролошким станицама Атакаме киша није падала никада од како су мерења започела и подаци о падавинама записани. Значи, од доласка Шпанаца пре пет векова. На око 3000 м н.в. стотинак километара источно од Антофагасте налазе се делови пустиње који подсећају на површину неке друге беживотне планете. Без вегетације, каменита пустиња иделан је полигон за испробавање свемирских возила која ће бити послата на Марс да би тамо пронашла трагове живота. Кажу да у неким ситуацијама та возила нису пронашла трагове живота приликом тестирања у овој пустињи. Усред слане равнице, тамо где киша никада или готово никада не пада, налази се мало плаво језеро слане, преслане воде. Сехар лагуна је чудно језеро на чудном месту. Бљештаво белу обалу током дана запоседају туристи који након купања, коже беле од соли напуштају језеро да би њихово место предвече заузели мање навалентни фламингоси ватрених боја. Ту је мој сапатник и пријатељ Карољ научио да плива, каже да није било тешко јер је вода Тисе, која крај његовог Хоргоша тече, много ређа. У Тиси је пробао пливати, али му није ишло или се није довољно трудио. Дочекао је зреле године и прешао више од пола света док није нашао језеро усред најсушније пустиње на планети да би у њему пропливао. Пустињска вода је толико слана и густа да је у њу немогуће заронити, лако се може дисати и када се лежећки на стомаку плута. На вулканским платоу на 4400 метара над морем налазе се гејзири Ел Татио. Има их око 80 и за њих кажу да су то највиши гејзири на свету. Излет до поља са гејзирима био је одлична прилика да се попнемо високо, а да при томе на висину потпуно заборавимо опчињени изворима вреле воде и паре која шикља у вис. Као да је плато покривен фонтанама које се по неком програму асинхроно укључују. На зараван са гејзирима стигли смо рано ујутро пре изласка сунца како би смо доживели упечатљиви ефекат контраста поларне хладноће на великој висини и врелине која избија из земљине унутрашњости. Док су ми се леђа мрзла, грејао сам руке над врелим изворима. Након лаганих пешачења по околини Сан Педра кренули смо на планинарење. Прво смо се сви заједно попели на вулкан Токо (5604 m), а затим и на Ласкар (5592 m). Токо смо изабрали због његове приступачности, налази се недалеко од превоја који повезује Чиле и Боливију, испод врха вијуга друм од којег се одваја пут нижег реда који води до астрономске



опсерваторије. На тај начин џиповима се може стићи до изнад 5000 метара. Одатле се лаганом стазом пење до врха без техничких потешкоћа. Ласкар је активни стратовулкан са правим гротлом у које се може завирити и чије се дно од испарења не може сагледати. Кажу да је излив лаве из гротла забележен последњи пут 2007. године. Ми смо могли видети мање или веће облаке и стубове дима који повремено избија из пукотина на унутрашњем ободу гротла. До подножја планине стиже се кроз беспуће пустиње, приступ није лак, али успон који почиње од 4800 метара висине ни на овом врху не захтева употребу руку. Након седам дана и спроведеног плана аклиматизације кренули смо на пут дуг 700км од Сан Педро де Атакаме до подручја у којем се налази Охос дел Саладо. Прво одредиште била је Лагуна Роса, прелепо језеро на 3600 метара над морем у чијој се води огледа врх Три крста (Cerro Tres Cruces) висок 6765m.На обали језера налази се једноставно лимено склониште у којем смо преноћили. Наредног јутра наставили смо приступ планини, за наредни камп изабрали смо Лагуну Верде, језеро на 4400 метара крај којег се налази низ извора топле воде. Ово је идеално место за камповање недалеко од значајног али не и прометног друма који преко превоја Сан Франциско високог 4750 метара повезује Чиле и Аргентину. На обали језера паркирали смо џипове и разапели шаторе. У топлој води која избија из извора и пуни мале базене које су кампери ископали и каменом оградили бањали смо се сваког од три дана која смо провели на обали Зеленог језера (Лагуна Верде). Лежали смо уроњени у врелу воду у плитким кадама, само су нам главе наслоњене на камен вириле из воде. Док пустињски ветар тресе наше пешкире прострте по камењу ми смо уживали у бојама пустиње: тамно плавом небу и снегом покривеним бљештавим врховима планина изграђеним од скоро црних вулканских стена. Врхови се огледају у смарагдној боји језера које се налази неколико метара од наших базена, а цело језеро је као слика која има паспарту, улепшано белим оквиром од соли која се таложи на његовим обалама. Недалеко од нас једна цела сасушена, дехидрирана крава као декорација овог надреалног призора лагано је наслоњена на хрпу камења, као да је прилегла да се одмори и прежива. У купаћим гаћама у топлој води после целодневног прашења тешко се померамо док нас сунце по лицу пржи. Гледамо у краву и замишљамо себе како се на ветру и сунцу сушимо, не желимо из пријатне купке изаћи и изложити се пустињском хладном ветру. Да ли ће крава почети да муче уколико је у лековиту и врелу купку

уронимо? Из тог кампа смо се пењали и на вулкан (можда у регији ни нема других врхова осим вулканских) Сан Франциско висок 6018 метара. Најпре смо се џиповима превезли до превоја Сан Франциско, затим смо се пењали на врх. Разлог успона је наравно аклиматизација, али и жеља да се попнемо на већи број врхова и боље упознамо предео. На врх смо кренули Миливој, Карољ, тројица пратилаца из агенције и ја без икакве посебне техничке опреме која ни није потребна. До под сам врх води мање-више уочљива стаза, нагиб не прелази 35° а снега готово да и нема осим у крпама под самим врхом. Врх је

популаран и релативно посећен с обзиром на изолованост целог краја. Разлог популарности је близина пута, његова висина која није безначајна и потреба за аклиматизацијом коју имају они који се спремају да пењу Охос. На врх смо се попели Томас, ја и још један Перуанац. Миливој и Карољ су након неколико сати на две трећине успона одустали, нису желели да се претерано напрежу пред одлучујући успон на Охос.



Охос дел Саладо (Ohos del Salado) је највиши вулкан на свету у Андима на граници Аргентине и Чилеа. То је уједно и друга највиша планина у западној и јужној хемисфери, и највиши врх у Чилеу. Након неколико сати вожње неасфалтираним друмом угледали смо га по први пут без дилеме са тридесетак километара растојања у његовој пуној импозантној величини. Памтим пејзаж без облачка на небу, огромну планину окружену нижим, голим врховима готово без снега и без било какве видљиве вегетације од подножја до врха, све што се пред нама видело било је обојено благим нијансама у распону од сиво-црне до сиво-жуте. Чак је и небо било сиво-плаво.

Име Охос дел Саладо дословно преведено значи: „Очи слане равнице“. Из тих очију слане сузе клизе низ страну и квасе пустињу, вода испарава, а остаје само бела со. Постоје докази за мање емисије пепела, односно сумпора и водене паре 1937, 1956 и 1993, на основу чега га можемо сврстати у активне вулкане. Охос дел Саладо се састоји од низа вулканских врхова, високих стожаца који окружују мали, напола урушени кратер. Његов главни врх кулминира у две камене куле међусобно удаљене 60 метара. Западни врх се зове чилеански, а источни врх аргентински. Висина Охос дел Салада је предмет расправе. У чланку у часопису Андес 2006. године објављено је истраживање на основу старих мерења. Ту се тврди да је Охос дел Саладо висок 7057 метара. Године 1955. процењена је висина на 7100 метара, а процена се темељи на надморској висини последњег логора и времену успона до врха. Године 1956. прва чилеанска експедиција измерила је висину од 7084 м са висиномером. Чилеанско-европска експедиција је 2007. године користећи савремене и прецизније инструменте утврдила висину од 6891,31 m. У последње време се та висина оспорава јер ГПС (Глобални позициони систем) пријемници на врху показују висину између 6880 и 6910 м па чак и до 6934 м. Са аргентинске стране на источни врх први су се попели 26. фебруара 1937. Јан Алфред Шчепањски и Јустин Војшњис (Пољска). 19 година касније 5. 2. 1956. чилеански војници Р. Гахардо, Н. Замора, Л. Алварадо, В. Киаранда i В. Мијар попели су се на западни врх, а према њима западни торањ је четири метра виши од источног. Чилеански Андски Клуб сматра ово првим успоном на Охос дел Саладо. Године 1987. инжењер Клаудио Браво вршио је на самом врху мерење клинометром, закључивши да су једнаки. Године 2003. Клаудио Браво, Серхио Монтанер, Пабло Лотиа, Гиљермо Алмараз, Роландо Линтин, Едуардо Намур, Хуан Карлос Лабра и Дарио Бракаљи измерили су да је највиши померљиви камен на западном врху 54 +/- 5 центиметара виши од свог суседа. Када су вршили мерење од пешчане-стеновите основе тла западни врх је био виши 8 +/- 5. Пошто су установили да је висинска разлика занемарљиво мала, закључили су да оба камена торња имају исту висину. Записано је да су научници на путу до врха пронашли трагове жртвених олтара Инка. Очигледно, из тога произилази да су Инке овај вулкан поштовале као свету планину. Затим смо кренули горе ка врху, џипом до кампа Атакама на 5200 метара. Џипови су нас до тамо однели дрмусајући се као на родеу, возили смо се пределом без правог пута, по камењару и кроз песак, наизменично. Авантура је то која радује сваког осим власника скупоценог возила. Раширили смо шаторе, шетали па затим преноћили, наредног дана се попели до кампа Техос (5820 m), па се вратили назад. Ни у једном кампу није било снега и то нас је радовало. Пре успона смо били под утиском приче сина власника агенције који је претходне године одустао од



успона због дубоког снега. Прогноза је била повољна и ми смо почели да верујемо да је наш циљ реално остварљив. На успон ћемо кренути Карољ и ја, тако је одлучено унапред. После две ноћи у кампу Атакама, Карољ и ја смо пренели опрему у камп Техос одакле смо заједно са нашим водичима и пратиоцима из агенције ка врху кренули око 03:30 по мраку, у друштву још десетак планинара из разних земаља. Негде око 09:30 на 6500 метара Карољ се окренуо и вратио назад у камп. Висина и умор учинили су своје и Карољ није желео да нарушава своје здравље. Планина ће остати ту, стрпљиво ће чекати неки нови успон. У сваком случају, успон ни на један врх није вредан колико је вредно здравље мог пријатеља. Неколико минута после 12 сати нас четворица, тројица Перуанаца и ја, попели смо се на врх по ведром времену и уз умерени ветар. Нагиб на успону од последњег кампа до почетка кратера на око 6550 м не прелази 40°. За успон нисмо користили ни дерезе ни цепин, снега је било мало и спорадично, а леда само на неколико детаља, које смо савладали без ризичних ситуација. Главни врх из даљине изгледа посматрачу као једна целина, али када се приђе ближе уочава се процеп који врх дели на две камене куле (врха)

међусобно удаљене 60 метара. Западни врх се зове чилеански, а источни врх аргентински. Између њих је дубока и непрелазна пукотина те се оба врха могу попети само уколико се са једног врха спустите до обода кратера и поновите успон на други врх. На последњих 30 метара до чилеанског врха неопходно је користити уже због вертикале и као нож оштрог гребена који следи. Али ми смо наишли на већ постављено фиксно уже тако па нам успон није представљао проблем. На мали и заставом Чилеа обележени врх тешко може да стане више од шест људи. Повратак са врха текао је без проблема и застоја: назад до Атакама кампа, ноћење па опет џиповима све до рударског града Копиапо. Затим је уследио трансфер до Сантјага, дводневни одмор и туристички обилазак Виње

дел Мар и Валпараиса. Нека опис тог дела путовања буде посебна прича. Чиле је веома лепа и разнолика земља и заслужује да због ње још једном зашиљим перо.

Исо Планић



3. ШИДСКИ НОВОГОДИШЊИ МАРАТОН

3.Шидски новогодишњи маратон био и прошао. Има места како за задовољство тако и за критику. Задовољство је само у томе што се маратон уопште одржао и што сем лакше повреде Горана Жигића, новог Директора Војвођанске трекинг лиге, других повреда није било, а све остало је само за једно – за критику. Као што се крајем децембра одустало од промовисања зелене стазе, од 42км, тако је и другог јануара требало одустати од маратона па других места за критику не би било. Која је то лудост упустити се у организацију неке манифестације а пред саму манифестацију имаш на располагању неуплаћену наредну рату кредита са надом да ће, по овом времену, у радни дан, доћи довољно учесника трекинг лиге да се покрију сви потребни трошкови. Треба нагласити да су извесна средства (добар део из личних извора) утрошена и за припрему свега овог. Утрошено време се не рачуна. Која је то лудост организовати манифестацију са људима који први пут чују за маратон, контролне тачке, пролазна времена и чак први пут у животу не да само дођу на контролну тачку већ уопште и на тај локалитет. Шта рећи за ситуацију: учесници приситижу а ти обучаваш дежурне на стартном месту, хвала поледици, јер би то било врло трагикомично да су гости пристизали у временима као претходне две године. Лоше време (поледица) је проузроковало кашњење учесника али сам због тога први пут за ове 3 године успео, да уз помоћ радника хале, доведем у ред стартно место а да сами учесници не морају да носе столове, … и гледају моју нервозу што сем мене других домаћина маратона нема. Због односа “има времена” чекам контролоре за КТ6 који се појављују у 10:18 а у 10 су требали бити на КТ “Па не могу они тако брзо стићи” (е, па могу) Због тога касно крећем на терен, и вода са окрепом стиже на поједине КТ када је већ добар део маратонаца прошао. Колико год било примедби на маркирање (имам их и ја) могу само рећи да би се добар део лутања избегао да су сви учесници планинари (учесницима на градским тркама маркације нису ни потребне) и када би се они који мало скрену са стазе (јер су због трчања или међусобног причања превидели неку маркацију) одмах, без тражења пута, вратили истим путем којим су дошли до последње виђене или превиђене маркације. Овде се наглашава реч ОДМАХ јер без правовременог враћања познатим путем, до маркације поред које си прошао, идући даље долази се у ситуацију да се све више губиш и више не можеш пронаћи чак ни онај пут којим си дошао. Кривицу за “лоше” маркирање осим мене сносе Раша и Мићко а за освежење и окрепљење, такво какво је било, Црвени крст Шид, Мића Грозданић (“Агро Папук”, СЗР “Фаст”, СЗР “Лепињица” и пекара “Центар” сви из Шида, Месна заједница Беркасово, Месна заједница Моловин и “Тренд комерц” Адашевци) Да би се припрема штампаног материјала уопште обавила “крива” је СЗР “Сокол компјутери” Шид За штампани материјал, такав какав је, “криви” су Туристичка организација Шид и Галерија слика “Сава Шумановић” у Шиду (дозволили коришћење слике Саве Шумановића “Шидска улица у снегу” из 1940г за маратонски штампани материјал). Ту бих истакао и “кривицу” фотографске радње “Фото Сека” Ћобе јер су пригодни беџеви одштампани у последњи моменат па су се учесници враћали из Шида са њима оптерећеним пртљагом. За припрему маратона, маркирање стаза, такво какво је, “криви” су спонзори Ауто сервис “Жика” Жике Илића из Адашеваца, ЈКП “Водовод” Шид, Милован Јовановић из Адашеваца и СЗР “Фарбара Петровић” Шид. За локацију стартног места “крив” је Спортски центар Шид а за само место старт-циљ чланови Одреда извиђача “Лазар Бибић” Шид. За терен на коме се налазе маратонске стазе “криви” су западни обронци наше прелепе Фрушке горе. Ко је “крив” за блато по коме ће се памтити овај, као и претходни маратон, нећемо помињати али Му се захваљујемо што је киша падала дан пре, а сада гледајући кроз прозор, могу рећи и дан после маратона па смо за сам дан одржавања маратона имали један, за ово доба године, прелеп дан. Због тога ћу пробати цитирати мог пријатеља Ацу Дамјановића “ Кад анђели путују и Бог се смеши!” Тај исти који је “крив” за блато је “крив” и за ОГРОМНИ камен који ми је пао са срца јер су се сви учесници вратили кућама живи и здрави. Поред свих ових “криваца” што је 3.ШНМ одржан највећи кривац је моја супруга која није имала довољно снаге, вере, мудрости … да ме спречи да се упустим у све ово. (“Баш си безобразан, значи, ја сам неспособна!”) Део “криваца” ПУТНИК – Планинарска седма сила Страна 494


који су својим саветима и активним учешћем дали подршку одржавања Шидског новогодишњег маратона по трећи пут, Зоран Вукманов, досадашњи директор ВТЛ, и брачни пар Плечл из Мађарске, кажњени су са репродукцијом Саве Шумановића ШИДСКА УЛИЦА У СНЕГУ из 1940, којом су морали оптеретити ранчеве на повратку својим кућама. Што критика уопште има и што ће ликовати сви они који су остали у свом топлом дому “криви” су СВИ УЧЕСНИЦИ 3. ШИДСКОГ НОВОГОДИШЊЕГ МАРАТОНА које није омело ни време, ни радни дан ни ко зна шта све још, да дођу на маратон и тиме га увеличају. Ако је за науку из свега овог ћемо извући поуку па уз једно велико ХВАЛА свим “кривцима” упућујем поруку ДОЂИТЕ НА 4.ШИДСКИ НОВОГОДИШЊИ МАРАТОН 14.ЈАНУАР 2017. И за њега сте “криви” (чим сам рекао да ћу извући поуку овим ДОЂИТЕ одмах сам слагао). Поздрав Деле ПС.Маратон је имао 126 учесника подељених у две категорија трекинглигаша 92 и 34 рекреативца. Маратонци су дошли из 21-ог клуба односно 10 градова. Имали смо госте из Мађарске – ружно ми их назавати “гости” чак и “драги гост” кад су они за мене “домаћи”.

1. Коло војвођанске трекинг лиге, Резултати:

32км мушкарци: 1. Михал Шуља

2. Зоран Марковић 3. Ђерђ Телеки

32км, жене: 1. Ана Маријанац

2. Ивана Станковић 3. Јаманта Шафрањ

24км, мушкарци:

1.Здравко Марковић 2. Горан Вендленер

3. Срећко Мићић

24км, жене: 1. Катарина Похлод

2. Маргарета Милаковић

3. Ивана Влајић 16,5км, мушкарци: 1. Александар Шац

2. Бојан Ђачић 3. Стефан Ранитовић

16,5км, жене: 1. Александра Пејановић

2. Марија Пењивраг 3. 3. Милојка Поноћко

Слободан Лалић – Деле



ПРВИ УСПОН НА АКОНКАГВУ

У овим нашим путовањима кроз историју планинарства мало смо, као и планинари XIX века, неоправдано запоставили Анде, најдужи планински ланац. Овом приликом исправљамо ту неправду и идемо пут Јужне Америке, у XIX век. Тадашњи планинари су у Јужну Америку одлазили кад би изгустирали Алпе и Кавказ, а експедиције на Хималаје су још биле врло спорадичне. Први који је посветио већу пажњу Андима био је немачки научник Александар ван Хумболд. Рођен 1769. године, остао је познат по својим достигнућима из геологије. Као и сви научници тога доба рођен је у богатој породици, што му је и омогућило да се посвети проучавању природе. Кад је кренуо на петогодишњу експедицију у Јужну Америку, са циљем научног истраживања нових предела, није ни слутио да ће се са те експедиције вратити као носилац новог висинског рекорда. У току истраживања вулкана Чимборазо, 1802. године, који се тада сматрао највишим врхом на свету, Хумболд се попео до висине 5878 метара и тиме поставио тадашњи висински рекорд. Чимборазо, висок 6268 метара, је тек 1880. године освојио Едвард Вимпер, познат као први освајач Матерхорна, чиме је разрешио тадашњу планинарску дилему и дискусију – да ли је могуће преживети успон до те висине. Даља истраживања Анда су открила постојање Аконкагве, која преузима звање највишег врха света – до 7000 метара јој недостаје само 39 метара. Први Европљанин који је покушао успон је опет један Немац, Пол Гусфелд, 1883. године. Познат по својим успонима у Алпима, по доласку у Јужну Америку унајмљује два локална водича, јер је водич са којим је допловио из Европе одустао. Локални водичи, како се испоставило, нису знали ни како да дођу до Аконкагве, а камоли са које стране да покушају успон. После много лутања, уз доста среће, ипак су се нашли на падинама Аконкагве, али због логистичких разлога, као што је малобројност експедиције, постављање висинских логора није било могуће па је покушај изведен из базног кампа. Кренули су у 4 поподне, 20. фебруара, и кад је пала ноћ уз помоћ јаке месечине добро напредовали. Следећег дана око 10 ујутро, први водич је одустао због промрзлина на ногама. Други водич и Гусфелд су наставили и након 24 сата успона преостало им је око 400 метара успона до врха. Поглед на облаке који су се комешали и скупљали изнад њих им је помогао да донесу одлуку да одустану од успона и након тридесет и једног сата од како су пошли на успон вратили су се у шатор поражени, али живи. Три недеље касније, Гусфелд је извео још један покушај, али због лошег времена овог пута чак није ни стигао до висине коју је достигао у претходном покушају. Следећих 14 година људска нога није крочила на Аконкагву, а онда на сцену ступа Едвард Фицџералд са својом експедицијом у којој се налази најпознатији водич тога доба, Матијас Цурбриген. Цурбриген је рођен 1856. године у сиромашној породици у малом швајцарском алпском селу. До своје тридесете године бавио се разним пословима у Швајцарској и Тунису (био је рудар, коњушар, грађевински радник, војник, зидар) да би коначно средином 1880-тих година, по повратку из Туниса почео да се бави пословима планинарског водича. Од почетка је било јасно да је Цурбриген рођен да буде водич и успеси на планинама, а тиме и број богатих клијената, су се повећавали. Цурбриген је био познат као врло оштар и строг водич. Импресиониран Цурбригеновим успесима, способношћу и издржљивошћу, Мартин Конвеј га је позвао 1892. године да се прикључи једној од првих експедиција у Хималајима. Осмомесечна експедиција у Каракорум се вратила са новим висинским рекордом од 6800 метара. Мартин Конвеј је изузетно поштовао Цурбригена, како због његове вичности разним занатима тако и због умешности са планинарским ужетом. По Конвејовим речима, са Цурбригеном је било врло лако наћи заједнички језик, али је исто тако било лако посвађати се. Две године касније, 1894. године, Цурбриген је током успона на Матерхорн упознао Едварда ПУТНИК – Планинарска седма сила Страна 496


Фицџералда и тако почиње познанство које ће Цурбригену донети славу. Фицџералд је такође одушевљен Цурбригеновим способностима планинарског водича и исте године му предлаже да му се прикључи у експедицији на Маунт Кук на Новом Зеланду. Ако успеју, биће први који су се попели на Маунт Кук. Али Новозеландски планинари су некако чули за тај план и не желећи да славу првог успеха на врх њиховог континента препусте странцима, на брзину организују успон. Када су се Фицџералд и Цурбриген искрцали на Нови Зеланд 1894. године, дочекала их је вест да је Маунт Кук освојен пре осам дана! Разочарани, Фицџералд и Цурбриген изводе прве успоне на многе друге врхове на Новом Зеланду: Сефтон, Тасман, Силберхорн и Хаидингер. Цурбриген жели да окуша срећу и на Маунт Куку, али Фицџералд није заинтересован јер је врх већ био освојен. То не смета Цурбригену који изводи соло успон, другачијим правцем који и данас носи његово име. Био је то други забележени успон на највиши врх Новог Зеланда. Окупиран идејом првог успона на неосвојени врх, Фицџералд две године касније организује експедицију на Аконкагву. Са њим је наравно и Цурбриген, који је упркос свом скромном пореклу био један од најпропутованијих људи свога времена. Експедиција је пришла Аконкагви са југоистока. Пред крај децембра 1896. године, у сред лета, поставили су базни камп на Хорконе глечеру на око 4300 метара. Планинарима су највише мука задавали сипар и висина. Упркос сталном кашљу који их је обојицу пратио успели су да уз помоћ носача подигну још два висинска кампа у року од неколико дана. Највиши, трећи камп, је постављен на висини од 5700 метара, и по висини у стопама (18700) назван је камп 18,7. На тој висини мукама планинара је придодата још и хладноћа, поготово преко ноћи. Упркос тешкоћама, дан после Божића, Цурбриген је као најјачи члан екипе кренуо сам у истраживање и успео да се попне још око 700 метара. По повратку у камп, потпуно исцрпљен од

успона по сипару, остатку експедиције је рекао да је видео камени стуб који је поставио Пол Гусфелд. Сутрадан, цела експедиција се повукла из кампа 18,7 у базни камп ради опоравка. Након неколико дана, први покушај успона на врх је пропао због Цурбригенових промрзлих ногу. Цурбриген је у току успона стално журио и био испред свих што је било необично јер је увек он био тај који је говорио да се успори и води рачуна о темпу. Овога пута је журио јер је осетио да му се ноге смрзавају. Кад је Фицџералд то чуо, одмах је обуставио успон и сви су се дали на оживљавање Цурбригенових стопала. У почетку Цурбриген је ћутке подносио сво то шибање по стопалима, али су по викању које је уследило видели да има

ефекта и да му се циркулација поново враћа. Фицџералд у својој књизи “Највиши Анди”, где је описана цела експедиција на Анде уључујући и успон на Аконкагву, каже да су сви били сигурни у успех кад су чули да Цурбриген због болова псује на седам различитих језика. У другом покушају успона су одустали због јаког ветра и хладноће и решили су да се повуку све до базног кампа како би се опоравили. На пола пута током силаска дочекао их је члан експедиције који је довео муле да би олакшао силазак. Тај силазак је за Цурбригена био обележен многим незгодама. Све је почело када је мула коју је Цурбриген јахао током преласка набујалог потока упала у воду. Цурбриген се скоро удавио. Бујица је приковала мулу за један велики камен који је вирио из воде и од снаге воде јадна животиња није могла да мрдне. То је било врло незгодно за Цурбригена који се у свом том комешању нашао између камена и муле. Кад су коначно успели да га ослободе тог притиска, Цурбриген је био без свести а помоћ је стигла у последњи час, још који минут и било би прекасно. Уз срећу и мало брендија Цурбриген се повратио, остали су успели да извуку мулу из бујице и крајњи исход за Цурбригена је била доста тешка повреда рамена и велики шок. Али ово није био крај његовим невољама тог дана. Силазак је наставио на другој мули, али се и она



оклизнула и склизнула низ падину. По Марфијевом закону, Цурбриген је у том паду опет нагњечио повређено раме. До кампа га је чекао још један прелаз преко реке и ни овог пута није прошло без потешкоћа, но све се завршило само са још једним купањем без додатних повреда, тако да је Цурбриген у базни камп дошао са искиданим живцима и потпуно промрзао. Стање му је било толико лоше да му је Фицџералд наредио да мирује следећих пет дана, што Цурбригену уопште није лако пало. У кампу је чуо гласине да је немачка експедиција на планини и да следи Гусфелдов правац са супротне стране планине. Можемо само замислити Цурбригенову секирацију док је беспомоћно лежао у кампу преокупиран мислима о напредовању немачке експедиције. Након што је мало залечио раме, Цурбrиген и Фицџералд су са два носача средином јануара по трећи пут покушали успон. Фицџералдова прича не оскудева у описима патњи, мучнина, главобоља и мука са огревом и храном. Али овог пута у висинском кампу имају доброг огрева и доста хране па верују у успех. Но,

лоша срећа и даље прати пењаче; приликом новог покушаја, поред Цурбригена који је стално био у боловима због рамена, Фицџералд је добио јак напад кашља. И опет су морали да се врате. Фицџералд сутрадан покушава сам, али је осетио ефекте поквареног млека које је пио за доручак. Још један неуспешан покушај. Ипак, 14. јануара Фицџералд, Цурбриген и носачи покушавају поново. Фицџералд не успева да нађе снаге да оде даље од висине коју је достигао претходног дана. Цурбриген је, вероватно још под утиском разочарења са Новог Зеланда кад су били предухитрени у походу на врх и забринут због немачке експедиције која је била на планинини, затражио дозволу да сам настави успон. Фицџералд му је пожелео све најбоље и Цурбриген је кренуо сам пут врха. И опет ветар и сипар и кашаљ. И тако до врха. На врху није било никаквог знака да је неко пре њега био ту. На цепин је урезао своје иницијале и датум успона – 14. јануар 1897. – и оставио га на хрпи камења на врху. У камп се вратио толико изнурен да је само успео да каже да је успео, пре него што се срушио у врећу. Фицџералд је организовао силазак до базног кампа већ следећи дан. Одатле је отишао до најближег телеграфа да јави о Цурбригеновом успеху, док је Цурбриген продужио у Мендозу ради опоравка. За то време верни носачи су изнели још опреме из

базног кампа до кампа 18,7, у припремама за нови покушај успона. Ту су, три дана након Цурбригеновог успеха, дочекали немачке планинаре, који нису могли да поверују да је један човек сам успео да се попне на врх. Иако разочарани наставили су успон, али их је јак ветар приморао да се врате. Тај исти ветар је спречио Фицџералда и још једног члана екипе, Стјуарта Вајнса, у њиховом покушају 19. јануара. Време је сада постајало све горе, дани су претежно били облачни, а за разлику од Цурбригена, који сво време није ни крочио на снег, сада им је снег био скоро стални пратилац. Снаге је било све мање, људи су постали ослабљени дугим боравком на висинама и напорима којима су били изложени свих ових месеци. Али Фицџералду није недостајало упорности. Са Вајнсом и носачима поново покушава. Можете само замислити са колико туге је Фицџералд по други пут на Аконкагви у року од месец дана свом партнеру пожелео све најбоље у успону на врх, док је он сам остао на пола пута, опет не могавши да крочи ни корак даље изнурен висинском болешћу. Вајнс је успео и то је био други забележени успон на Аконкагву – 13. фебруара. Фицџералд је по повратку са експедиције наставио са планинарењем, али се 1903. године након незгоде у околини Зермата повукао. Цурбриген се 1900. године нашао у Тјен Шану у Централној Азији, али није успео да понови успех са Аконгакве и да се попне на планирани врх Кан Тангри. Иако је једном приликом изјавио да му је највећи циљ и жеља да се први попне на Еверест, 1907. године се преселио у Женеву и потпуно повукао из планинарења. Водио је скоро номадски живот и одао се пићу. Живот је завршио у беди и извршио је самоубиство 1917. године. Тако тужан крај за једног од најбољих и најпознатијих планинара и првог освајача Аконкагве.




ОД ФРУШКЕ ГОРЕ ДО АНДА

Ако се по јутру дан познаје онда ће ова година бити, према активностима планинара „Поштара“, врло плодна. У јануару 2016. године организовали смо три Друштвене акције по Календару акција за 2016. годину. Биле су то: Новогодишњи излет, 16. Павласов меморијал и 26. Светосавски излет. На ове три акције било је преко 250 учесника. Објављени су прилози на сајту. Било је и индивидуалних активности на Фрушкој гори, Старој планини, Златибору, Златару, Комовима, Рајцу и Мечеку у Мађарској. О овим активностима биће посебних прилога на сајту. Посебно издвајам боравак нашег члана Владимира Пауновића у Јужној Америци од 17. јануара до 03. фебруара 2016. Посетио је светска чуда: Древни град Инка-Мачу Пикчу, Језеро Титикака, водопаде Игвазу и планинарио на Андима до врха Чакалтаја 5340 мнв. Кренимо редом:

- Moнтања 3080 мнв у Перуу. У близини Куска се налази легендарни град Инка Мачу Пикчу. Мачу Пикчу (Machu Picchu) је свети град Инка који се налази на највишем делу источних Анда, на источним падинама планинског ланца Урубамба, на висини од 2.350 метара

надморске висине. Мачу Пикчу је вероватно изграђен око 1300. године, али је остао сакривен све до 1911. године кад га је открио Американац Хајрам Бингам. Мачу Пикчу сведочи о времену величанственог царства Инка. Највероватније је грађен као царски посед и религијско уточиште или као тајни церемонијални град. Дана 7. јула 2007. године проглашен је за једно од нових седам светских чуда. - Језеро Титикака 3821 мнв (Lago Titicaca). Са површином од око 8.300 km², Титикака је највише слатководно језеро у Јужној

Америци. Налази се на граници Перуа и Боливије. Планинска област је заравњена назива се Алтиплано. Титикака има просечну дубину између 140 и 180 метара, а максимална дубина је 280 метара. Западни део језера припада Пуно региону Перуа, док је источна страна у области Ла Паз у Боливији. Више од 25 река утиче у језеро Титикака, у коме је и 41 острво - од којих су нека густо насељена. - Чакалтаја 5430 мнв у масиву Анда у Боливији. Глечер се налази на 5300 мнв у Андима. Некада је био главна туристичка атракција у Боливији. Скијаши из целог света желели су да се


https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%BD%D0%BA%D0%B0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%87%D1%83_%D0%9F%D0%B8%D0%BA%D1%87%D1%83

https://sr.wikipedia.org/wiki/Inke

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%B8

https://sr.wikipedia.org/wiki/1300._%D0%BF._%D0%BD._%D0%B5.

https://sr.wikipedia.org/wiki/1911

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B5_%D0%90%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5_%D0%94%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

https://sr.wikipedia.org/wiki/7._%D1%98%D1%83%D0%BB


https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B0_%D0%90%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0



https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%80%D1%83

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0

https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%90%D0%BB%D1%82%D0%B8%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BE&action=edit&redlink=1

https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D1%83%D0%BD%D0%BE_%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D1%83&action=edit&redlink=1

https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9E%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8_%D0%9B%D0%B0_%D0%9F%D0%B0%D0%B7&action=edit&redlink=1


опробају на највишој скијашкој стази на свету. Некада је овде направљен први ски-лифт у Јужној Америци (1939.), као и највиша колиба за скијаше на свету. Чудо природе старо преко 18.000 година свело се на неколико громада леда на којима је сада скијање није могуће. Пре него што је затворен, 2012. године, Чакалтаја је био најближи скијашки центар екватору. Највиши главни град на свету је Ла Паз у Боливији. Ла Паз има око 500.000 становника. Налази се на 3658 мнв, југоисточно од језера Титикака. Највише село на свету је боливијска Чакалтаја на 5.130 мнв. - Водопади Игвазу (Iguasu) на истоименој реци налазе на граници Бразила и Аргентине. Водопади се налазе на граници Бразила и Аргентине. Састоје се од 275 слапова, високи су од 60 до 82 метара, а дугачки 2700 метара. Водопаде је 1541. открио шпански конквистадор Алвар Нуњез. Водопади Игвазу су изабрани дана 11. новембра 2011. за једно од Седам светских чуда природе.



https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%BB

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%BB

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0


https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D0%BD%D0%BA%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B8

https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%90%D0%BB%D0%B2%D0%B0%D1%80_%D0%9D%D1%83%D1%9A%D0%B5%D0%B7&action=edit&redlink=1

https://sr.wikipedia.org/wiki/11._%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80


https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BC_%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%85_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85_%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%B0_%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B5


16. ПАВЛАСОВ МЕМОРИЈАЛ НА ФРУШКОЈ ГОРИ

Ова планинарска акција је у календару акција Планинарског савеза Војводине и календару традиционалних акција Планинарског савеза Србије. Одржана је 23. јануара 2016. године на Фрушкој гори. Стаза је трасирана преко три највиша врха Фрушке горе: Црвени чот, Павласов чот и Исин чот. Др. Игњат Павлас био је оснивач првог планинарског друштва у Војводини. Давне 1924. године у Новом Саду регистровано је Планинарско друштво „Фрушка гора“. СУ ПСД „Поштар“ Нови Сад био је организатор уз помоћ и подршку Планинарског савеза Србије. Израдили су за учеснике спомен беџ са ликом Др. Игњата Павласа. Старт пешачења био је код манастира Беочин. Ту се окупило 150 учесника из 22 планинарска друштва / клуба широм Србије. У колони је пешачио учесник из Косовске Митровице члан ПД „Змај Звечан“. Хвала му што је својим учешћем увеличао наш Меморијал. У успону на три највиша врха Фрушке горе учествовао је велики број љубитеља рекреације у природи, непланинара из грађанства Новог Сада и околине.

Учеснике је поздравио и на пешачење повео професор др. Милан Бреберина. На његову иницијативу је безимени врх, други по висини на Фрушкој гори именован у Павласов чот. Техничке детаље о именовању безименог врха на Фрушкој гори у Павчласов чот израдио је Јан Отто. Нови топоним објављен је на географским-топографским картама Фрушке горе у издању „Геокарте“ Београд. Ходали су од манастира поред Расадника маратонском стазом ка Осовљу. Кратка пауза и наставили су успон ка највишем врху Фрушке горе, Црвени чот (539м). Снимци за успомену. Следећа тачка је највиши врх Фрушке горе Црвени чот (539м). Циљ је на Павласовом чоту (531м). На Павласовом чоту присутнима су се обратили: Илија Петровић професор у пензији

и др. Милан Бреберина зачетник идеје о именовању безименог врха именом Павласов чот. По завршетку свог обраћања, др. Милан је пренео поздрав Ота Јана који због здравствених проблема није могао да присуствује овом Меморијалу. Ото је доајен планинарства и едукатор многих генерација планинара у Новом Саду. Он је пројектовао и учествовао у изградњи овог спомен обележја на Павласовом чоту. По његовом нацрту израђен је спомен печат који су учесници могли да отисну у планинарске књижице за успомену. Положен је букет цвећа и упаљена свећа за покој душе др. Игњату Павласу. Водичи на стази били су: Др. Милан Бреберина, Цветин Ристановић, Душко Косјер и Боривоје Вељковић. На циљу успона код споменика Игњату Павласу водичи су избројали 170 учесника из 22 спортска удружења планинара и грађанства. Поред учесника који су пешачили од манастира Беочин акцији присуствовали су и они који су до Павласовог чота стигли сопственим превозом. После официјелног дела наставили смо пешачење гребеном Фрушке горе ка Исином чоту (522м) и ка ПТТ одмаралишту на Бранковцу па низ падину кружна тура до стартног места, манастира Беочин. У току акције временски услови били су нам наклоњени. На стази је било снега. Сунчан прохладни дан и весео дух учесника учинили су да стазу препешаче за око шест часова хода са паузама. Дужина стазе била је око 18 км, а висинска разлика успона око 500м.




Изборна и јубиларна Скупштина у једном пакету

СВЕЧАНО И ВЕСЕЛО ЗА 60. РОЂЕНДАН

Организовали смо Скупштину ПСД "Поштар" Нови Сад дана 13. фебруара 2016. године. У згради Поште и Телекома Нови Сад, у просторијама бившег ресторана друштвене исхране окупило се око 90 чланова Друштва и гостију. Изложили смо паное са фотографијама, медаље и трофеје у ретроспективи 60 година активности у планини, издаваштву и информисању. Приказали смо на видео биму повер-поинт презентацију рада у 2015. години. Награђенима смо уручили Захвалнице и Златне значке Друштва са пригодним даровима у виду књиге и водича по стазама Планинарског маратона на Фрушкој гори. Овим путем желим да се захвалим свим Гостима, члановима како актуелним тако и старијима који су дошли да нас подрже у даљем раду. Свечану атмосферу увеличали су представници Планинарских савеза Србије (ПСС) и Војводине (ПСВ). Они су додељеним признањима и Значкама подржали наше напоре ка активнијем раду. Оркестар два брата Николе Бајчетића и Жељка Дацина учинили су да нам буде како приличи на рођендану весело, распевано и разиграно. Посебно ахваљујемо нашим гостима: из Осијека ХПД

"Бршљан-Јанковац", из Београда ( ПД "ПТТ", "Победа", "Копаоник", "Балкан" ), из Сомбора "др. Радивој Симоновић", из Сирига ПД "Сириг", из Вршца ПД "Вршачка кула", из Бечеја ПД "Лесон", из Буковца ПД "Вилина водица", из Зрењанина („Брегић“ и „Зрењанин“), из Новог Сада („Железничар“, „Нафташ“, „ГСП/Фрушка Гора“,“Планинари сланинари - Јосиф Панчић“). Поред официјелног садржаја редовне изборне Скупштине Друштва обележили смо и 60 година постојања Друштва са посебним освртом на последњих 10 година. Била је давно 1955. када смо почели. Сада је већ давна и 2006. година када смо обележили 50 година постојања и рада. Тада смо се старим и до тада активним члановима захвалили на сарадњи и доделили им планиране награде, признања и златне значке поводом 50 година од оснивања Друштва. Овога пута посебно смо поред активних и дугоприсутних чланова издвојили четворицу и прогласили их ПОЧАСНИМ члановима за више од 50 година планинарења. То су Манојло Цветановски, Милорад Топић, Милан Бреберина и Илија Петровић. Хвала свима.




PEĆINE SRBIJE

RESAVSKA PEĆINA

Resavska pećina se nalazi na severoistoĉnom obodu Divljakovaĉkog polja, u ataru sela Jelovac, opština Despotovac. Razvijena je u kreĉnjaĉkom masivu Babina glava, koji pripada planinskom masivu Juţnog Kuĉaja. Udaljena je 20 km od Despotovca, 52 km od autoputa Beograd-Niš i 152 km od Beograda. Ulaz se nalazi na visini od 483 m. Pećina predstavlja razgranat kruţni sistem kanala rasporeĊenih u dva nivoa, sa nekoliko velikih dvorana. U pećini se moţe izdvojiti nekoliko morfoloških celina. Gornji nivo ĉine: Ulazna dvorana, Glavni kanal, Dvorana košnica, Kristalna dvorana. Donji nivo (ili Donju Galeriju) ĉine: Centralna dvorana, Koncertna dvorana (Dvorana kipova), Bobanova dvorana, Koralni kanali i Blatni kanal. Ukupna duţina kanala Resavske pećine priliĉno je sporna. U literaturi se navodi duţina od 2830 m, koja figuriše i u turistiĉkim materijalima. U Speleološkom atlasu Srbije navodi se duţina Resavske pećine od 447 m, što je vrlo realna i prihvatljiva duţina. Resavska pećina je otvorena 22. aprila 1972. godine. Za turistiĉke posete ureĊen je veći deo pećine. UreĊena je po projektu J. Petrovića. UreĊenje se sastojalo iz betoniranja kruţne pešaĉke staze kroz pećinu i uvoĊenja rasvete. Na nekoliko mesta miniranjem su probijeni veštaĉki prolazi - tuneli, od Predvorja istorije do Kristalne dvorane dva tunela, od Kristalne dvorane prema Koncertnoj, oba prolaza izmeĊu Koncertne i Bobanove dvorane i izmeĊu Blatne dvorane i izlaza, odnosno Ulazne dvorane. Stazu prate gelenderi i stepenice. Ukupna duţina turistiĉke staze iznosi 402 m. Pećina je osvetljena klasiĉnim termiĉkim izvorima („sa ţarnom niti“). Osvetljenje je realizovano u 7 segmenata. Ukupna instalisana snaga je bila 102 kW. Resavska pećina je zaštićena godinu dana pre otvaranja, 1971. godine. Nakon revizije zaštite, Resavska pećina je ponovo zaštićena kao spomenik prirode 1995. godine Uredbom Vlade Republike Srbije. Za upravljaĉa (tada staraoca) je odreĊeno JP „Resavska pećina“ iz Despotovca. Vrednovana je kao prirodno dobro od izuzetnog značaja – I kategorije. Propisan je reţim zaštite II stepena. Zaštitom je obuhvaćena površina od 10,87 ha. Osvetljenje Resavske pećine bilo je tema mnogih kasnijih, a i današnjih rasprava. Pod dejstvom toplote i svetlosti, u blizini sijalica došlo je do sušenja matiĉne stene i pećinskog nakita, a zatim i do pojave i razvoja niţih ţivih vrsta, u vidu zelenih površina – „lampenflore“. Mnogi svedoci tog vremena tvrde da je to bilo moguće izbeći, jer su već bila poznata slovenaĉka loša iskustva sa termiĉkom rasvetom. Godine 1987. izvršena je rekonstrukcija rasvete Resavske pećine. Postavljeni su halogeni i fluoroescentni izvori. Nova instalisana snaga iznosila je 7,51 kW, što je 13,5 puta manje od prvobitne. Otkrivanje Divljakovaĉke pećine vezano je za imena Ratka Miloradovića i Ivka Draškocija. Pećinu je, navodno, pronašao izvesni meštanin iz Jelovca i onda zvao svilajnaĉke planinare-speleologe da je istraţe.



Prema izvorima PD „Beljanica“ iz Svilajnca pećinu su pronašli i ušli do prvog spusta Ratko Miloradović i Milan Milanović 6. oktobra 1962. godine.Prema nekim drugim izvorima Divljakovaĉka pećina otkrivena je avgusta 1963. godine. J. Petrović sa speleolozima Svilajnca, Beograda i Novog Sada nastavlja istraţivanja pećine iste godine. Skoro deceniju trajala su istraţivanja i priprema za otvaranje koja su u najvećoj meri izvodili speleolozi SOB (Speleološki odsek Beograda). Naĉelnik tadašnjeg Pećinarskog odseka Beograda bio je Petar Bakić. Pomenuti J. Petrović bio je predsednik Komisije za pećinarstvo PSS. Neposredno pred otvaranje Divljakovaĉkoj pećini je promenjeno ime u „Resavska“, da bi joj se dao širi, regionalni znaĉaj.

Maja 2002. godine obeleţeno je 30 godina rada Resavske pećine. Sveĉanosti je prisustvovao i Jovan Petrović, za ĉije ime se vezuje otkrivanje, istraţivanje i ureĊenje Resavske pećine. Decembra iste godine Jovan Petrović je preminuo. Septembra 2012. godine sveĉano je obeleţeno 40 godinarada Resavske pećine. U vreme obeleţavanja III decenije pećina je bila u veoma lošem stanju. Kompletna infrastruktura je bila zapuštena, a elektroinstalacija dotrajala. Na više mesta u pećini bilo je odloţenih otpadaka. Naporima staraoca - JP „Resavska pećina“, uz pomoć Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Resavska pećina je sezonu 2008. doĉekala u potpuno novom „svetlu“. Izvršena je potpuna revitalizacija pećine, koje se sastojala u potpunoj rekonstrukciji elektroinstalacija, osvetljenju sa svetlosnim izvorima nove generacije, uklanjanju „lampenflore“, ugraĊivanju video nadzora. Za prostor oko pećine izraĊeni su brojni prostorno-planski dokumenti. Resavska pećina goste prima sezonski, od poĉetka aprila do kraja oktobra. Pećina ima vodiĉku sluţbu koja trenutno broji 4 vodiĉa. Obilazak pećine traje 30 – 40 minuta. Resavska pećina ima ĉuvarsku sluţbu (fiziĉko obezbeĊenje), koja radi 24 sata dnevno, 365 dana u godini. Od 2008. godine unutrašnjost

pećine je pod video nadzorom. „Recepcija“ pećine – mali objekat sa terasom ima ugostiteljsku funkciju. Na padini preko puta recepcije postoji objekat koji je ranije bio restoran sa smeštajem, ali već više od dve decenije nije u funkciji. Za Resavsku pećinu postoji štampana brošura „Resavske pećine“, autora J. Petrovića, ĉije je prvo izdanje izašlo 1971. godine, a 2002. godine, na tridesetogodišnjicu pećine, doţivela je 4. dopunjeno izdanje, sa ukupno 35000 primeraka. Godine 1996. organizovano je kolektivno venĉanje u Koncertnoj dvorani, po uzoru na sliĉnu manifestaciju na Plitviĉkim jezerima. Rok grupa „Van Gog“ je 2002. godine snimila spot i emisiju u Resavskoj pećini. Na kraju, Resavska pećina je prva turistiĉka pećina u Srbiji koja, moţda zbog toga, ima najveći broj posetilaca? I do danas predstavlja ikonu speleološkog turizma u Srbiji, iako joj poloţaj nije baš naklonjen. TakoĊe, predstavlja pećinu koja je u prekomernoj eksploataciji znaĉajno zapuštena, i kojoj je zatim velikim zajedniĉkim naporima vraćen sjaj prve turistiĉke pećine.



U neposrednoj okolini Resavske pećine nema drugih prirodnih, turistiĉkih i drugih sadrţaja, osim objekta, uslovno reĉeno, recepcije ispred pećinskog ulaza, koja ima ugostiteljisku funkciju. Na prostoru ispod pristupnog puta postoji zapušteni objekat restorana (i motela) koji decenijama ne radi. Upravljaĉ, JP ‟‟Resavska pećina‟‟ najavljuje otvaranje Avantura parka sa donje strane puta. Moţda već ove sezone. Unutrašnji ugostiteljski prostor recepcije je mali, ali ima prostranu terasu sa koje se moţe uz osveţenje uţivati u predivnom pogledu na Divljakovaĉko polje. MeĊutim kada od predivnog pogleda ogladne turisti obiĉno prelaze okolo preko Jelovca i Strmostena u Lisine gde glad mogu da utole u jednom (ili više) od oko 6 restorana naĉiĉkanih uglavnom oko vodopada i reke. Planinari, a i rekreativci ovaj put mogu da prepreĉe pešaĉenjem preko Babine glave. U Lisinama vredi obići pomenuti vodopad Velik Buk i Veliko Vrelo, do kojih vode ureĊene pešaĉke staze sa infrastrukturom (ograde, mostovi, platforme, informativne table) od mosta na platou kod Jocića Vile. Za planianre je interesantno i to da iz Lisina kreće uspon na vrh Beljanice – Piramida. Na širem podruĉju ovog lokaliteta mogu se videti još i ĉuveni vodopad Prskalo u klisuri Resavice, odnosno Nekudova i ne tako poznati rezervat Vinatovaĉa u izvorišnom delu Resave, zatim manastir Manasija u Despotovcu, manastrir

Ravanica u Senju i Muzej Rudarstva u Senjskom rudniku, prvi muzej industrijskog nasleĊa u Srbiji.

Milorad Kliĉković



PUTOPIS IZ AUSTRALIJE

OSTRVOM UZDUŢ I POPREKO – TASMANIJA Prethodni putopisi iz Australije su nas upoznali sa raznim predelima kontinenta: planinskim, vrućim, prašnjavim, šumovitim, istorijskim…, mnogo toga je još ostalo da se poseti, i što više mesta posećujete, sve vam više i više preostaje. MeĊutim, ovoga puta ćemo da idemo malo preko mora, preplovićemo Bass Strait brodom Spirit of Tasmania polazeći iz Melburna da bi smo se iskrcali na severnoj obali Tasmanije u gradu Devonport. Za krstarenje Tasmanijom koristimo prevoz sopstvenim terencem koji je sa nama preplovio.

Tasmanija verovatno drţi svetski rekord po ubijenim divljim ţivotinjama na putevima ostrva; autostrade su pokrivene krznenim ţivotinjama koje su susrele svoj grozni kraj ţivota pod toĉkovima motornih vozila, i to većinom noću. Tasmanian devil – tasmanski đavo, moţe se videti na slici, je vrsta saobraćajnog Ċavola koji ohrabruje stanovnike ostrva da voze usplahirenom brzinom, a naroĉito kad se zna da se ova ţivotinja i ponaša onako kako izgleda – ljutito i neprijateljski prema svemu i svakome, sa svojim zastrašujućim zubima. Uzimajući u obzir da je dozvoljena brzina od ĉak 70km/h u mnogim

ulicama Hobarta moramo se zapitati gde se ovi stanovnici ustvari ţure. Mount Nelson je jedan od perifernih delova Hobarta svega 5 kilometara juţno od glavnog dela grada i odreĊen je kao prostor konzervacije prirode, ima sagraĊenu osmatraĉnicu koja pruţa spektakularan pogled na glavni grad Tasmanije, a takoĊe se moţe baciti pogled i na Bruny Island. To se nalazi i Truganini Reserve, 130 hektara zastićene divljine sa spomenikom posvećenim tasmanskim uroĊenicima i njihovim naslednicima. Od osmatraĉnice se moţe uzeti 90-minutni hod do mesta Taroona i nazad. Staza

sledi vodotok Cartwright Creek kroz spektar raznovrsne vegetacije i malu zaklonjenu prašumicu. Usput se mogu naći klupe za sedenje, odmor, udah sveţeg vazduha, a i poslušati poj raznovrsnih ptica. Postpji veliki izbor mnogih destinacija koje bi se moglo posetiti, mnogo više nego što je moguće videti u samo nekoliko dana boravka na ostrvu. Naprimer, Launceston je jedan od gradova u svetu gde je neproporcionalno velik izbor zubara koji prave „socijalne zube‟, (da budem uĉtiv prema onima koji ih trebaju). Huon Valley je predeo koji se znatno razlikuje od ostalih. Prenoćiste se nalazi udaljeno od glavnog puta u jednom dţepiću prašume, bujnoj i punoj ţivota. Zato što se nalazi daleko od glavnih puteva (ustvari, na vrhu riskantno strmog, šljunkovitog puta koji te primorava da proĉitaš uputstvo pre nego što se usudiš ПУТНИК – Планинарска седма сила Страна 506


da nastaviš voţnju uzbrdo), lokalni ţivotinjski svet je „ţive i trĉeće‟ vrste. Unaokolo su postavljene opomene o ostavljanju hrane domaćem ţivlju: kreature „veliĉine palca‟ veselo trĉkaraju po sobama traţeći zalogaj nećega, dok „onaj koji grize prst‟ – jedan dosadni oposum zadovoljno gricka stopala onih koji mu ne daruju slatkiše. Subotom u Hobartu se odrţava Salamanca Market gde se serviraju specijaliteti domaćih divljaĉi, kao na primer mesnata pita napunjena wallaby mesom; na obliţnjem stolu se mogu naći rukavice od krzna oposuma (sa malo sreće moţda baš od onoga koji nam je grickao stopala. Zabava dostiţe vrhunac wassail procesijom koju predvode Wassail King i Queen nudeći usput dvopek zamoĉen u jabukov sok (cider) sa nadom da ćese potpomoći rast jabuka u sezoni i da ćese ovim gestom zadovoljiti „dobri duhovi‟, a uplašiti zli. (Tasmanija je ostrvo jabuka – Apple Island). U oblićnjem karavan-parku, kad zatraţite password za lokalni Wi-Fi odgovor je “Ne, nema, lepo priĉajte jedni sa drugima.” Samo još da spomenem ukratko i jedan podzemni kuriozitet Hobarta – podzemni lavirint umetnosti MONA (Museum of Old and New Art). Eksponati su nešto što je najbolje liĉno iskusiti i osetiti; tu postoje delikatne arhitektonske kombinacije, elektriĉne figure koje govore, jedan ogroman Buddha izliven od pepela, mnogobrojne video kopije osoba koje pevaju pesme Madone, i mnogo drugih nastranosti. Mada su dani sunĉani, vazduh je sveţ i oštar podsecajući da, iako je februar – letnji mesec, temperature na jugu Tasmanije su uvek prohladne. U hladnijim predelima tasmanske divljine, Zapadna Obala, Centralna Visoravan i Huon Dolina ţivi jedan od najstarijih organizama planete – Huon Bor, specifiĉan za tasmansko ostrvo. Ovo sporo-rastuće drvo moţe da ţivi i do 3000 godina; bor, kao vrsta, je zaostatak iz dinosaurske ere jer neprekidno postoji i raste zadnjih 135 miliona godina. U ranim danima naseljavanja kontinenta drvo je korišćeno za izradu nameštaja zbog atraktivnog reljefa godova, kao i za brodogradnju zbog toga što je drvo otporno truljenju izazvanom vlagom. Mount Field National Park je domaćin vekovima-starim eukaliptusima koji se podiţu nebu-pod- oblake. Ovi prirodni oblakoderi su najvišlje drveće u juţnoj hemisferi i samo drugi po redu u svetu posle kalifornijskih sekvoja. Rastu i do 90 metara visine, a poneki i višlje. Da bi se obuhvatilo stablo oko celog obima potrebno

je i pet do šest osoba. Kilometrima dalje prema zapadu stiţe se u Lake Saint Clair National Park. Ovde poĉinje vrlo zahtevan i iscrpljujući 82 kilometra dug Overland Track za one koji su dovoljno odlĉcni za ovaj pešaĉki napor. Okolina je dom za mnogobrojne oposume koji noću naprave pravi rat vrištanjem, grebanjem i meĊusobnom tuĉom za komadić hrane. East-West Trail kroz Wellington Park poĉinje sa potrebom da se dobije kljuĉ i dozvola za ulaz u park, što je sluĉaj na više mesta u regionu parka. Mnogobrojni pešaci, biciklisti i jahaĉi konja redovno koriste ovaj park i zbog toga je neophodno ukazati paţnju i poštovanje prema drugim korisnicima. Welington park je jedan od najvećih na tasmanskom ostrvu i pokriva površinu od

18250 hektara. Mnoge putanje koje koriste terenci su ustvari poţarne putanje za vatrogasna vozila; putanje su osnovane 1967. godine nakon uništavajućih poţara koji su uništili najveći deo parka. Korišćenje ovih putanja zahteva dozvolu i broj korisnika je ograniĉen. Postojeća ograniĉenja su još uvek bolja nego da se park potpuno zatvori za posetioce jer na taj naĉin šumske uprave prime izveštaje o stanju prirode i o potrebama odrţavanja okoline.



Polazeci od Glenorchy, trail se penje do 1260 metara nadmorske visine sa vrlo strmim delovima puta pre nego što poĉne vijugati nizbrdo do Jeffery’s Track koji je sasvim prolazan tokom leta, ali moţe postati znaĉajan problem za vreme kišnog, zimskog perioda (juni-avgust). Trek je vrlo zabavan i glavni je pravac za one koji ţele da idu prema New Norfolk. Postoje mnogobrojni razlozi zašto bi trebalo istraţivati Tasmaniju uzduţ i popreko da bi se upoznala zadivljujuća lepota ovog, još uvek dovoljno divljeg ostrva. I kao i uvek, lepo je zaustaviti se na nekom ravnom, ĉistom mestu, oĉistiti cipele, odmoriti mišiće i naštimovati stare kosti na njihovo pravo mesto. Susrešćemo se detaljnije u nekom znaĉajnom predelu Tasmanije i tasmanskog visokogorja uskoro, u jednom od sledecih putopisa. Ĉekaju nas Cradle Mountain National Park, Franklin River National Park, Hartz Mountains, Marble Hill Konzervation Park i mnoga druga mesta.

Zvonko Đaić



nastavak iz prošlog broja

OVDE KOD NAS: JUŢNA AUSTRALIJA

PET SAVETA ZA TURISTIĈKI BICIKLIZAM KROZ UNUTRAŠNjOST JUŢNE AUSTRALIJE

Mawson Trail je sada već jedan istorijski, 900 kilometara dug, kros-kantri trail preko neasfaltiranih puteva koji se pruţaju od Adelaide do grada Blinman u planinskom regionu Flinders Ranges. Blinman je mali, jedna-kafana gradić gde ţivi malo više nego šaka stanovnika. David Robinson je prejahao biciklom celu duţinu staze pet puta kao uĉesnik biciklistiĉke ture organizovane od strane Bicycle SA pod nazivom Outback Odyssey. Ovde su dati njegovi najbolji saveti onima koji razmišljaju o preduzimanju ove zahtevne avanture. 1.Treba imati odgovarajući bicikl Poznato je da su mnogi vozili Mawson Trail na gvozdenim biciklovima ranije proizvodnje pa ĉak i sa samo jednom dostupnom brzinom. Ali, uzimajući u obzir modernu tehnologiju David misli da ne moţete pogrešiti ako imate odgovarajući planinski bicikl. “Jak zadnji deo bicikla sa prednjim amortizerima trebalo bi da su dovoljni da bi se odvozio Outback. Hoćeš bicikl koji je ĉvrst i nećeš da imaš nešto što je nesigurno na zadnjem toĉku”, kaţe David. “Gume koje su otporne na trnove i koje su pojaĉane protiv bušenja bi, isto tako, bile od vrednosti.” Od iste vaţnosti je i to da dobro upoznate svoj bicikl i da se s njim dobro snalazite. “Vozite svoj bicikl više puta pre polaska na trail, ĉak i ako to radite na asfaltiranom putu.” “Postoje mnogobrojne mogućnosti da idete jako, jako brzo nizbrdo dok vozite Outback. Svakako ne ţelite da sletite s puta i polomite koju kost,” kaţe David koji je i sam uspeo da polomi nekoliko rebara vozeći trail. Ako moţete da se izvezete do vrha brda vi ste u dobroj kondiciji. 1.Obezbediti telesnu kondiciju Voziti Mawson Trail nije o tome da se pokaţete kao neki zagriţeni planinski biciklista: više je vaznija dobra telesna kondicija. “Na putu postoje mnogi spektakularni usponi i spustovi kroz korita potoka dok ne doĊete do uzane putanje pri kraju putovanja blizu gradića Wilpena Pound. Uprkos uĉestalom skretanju i sevrdanju, ukoliko ste u dobroj kondiciji nećete imati puno problema.” Provozajte se puno kilometara pre poĉetka: to nećete zaţaliti. “Ako ste u lošoj kondiciji zaboravićete da posmatrate okolni pejsaţ i samo ćete se brinuti o tome da okrećete pedale sa umorom.” 3. Spakujte se lagano ali promišljeno Preterano pakovanje stvari za poneti je klasiĉna greska ĉak i kod iskusnih vozaĉa. “Ako preduzimate ovu voţnju kao potpomognutu (od strane Bicycle SA-prim. prev.), onda ćete biti obezbeĊeni i potpomognuti: samo jedan osnovni pribor alata bio bi dovoljan. Nepotrebno je nositi nebrojene unutrašnje i spoljašnje gume i raznovrsne delove ako vam nisu potrebni.” “Liĉno, ja ne volim da vidim jako puno prtljaga na prednjem tocku. Psihološki to me pravi da verujem da imam pet kila više nego sto imam. Nositi torbe na zadnjem toĉku gde ne gledate neprekidno u njih je bolje”. Za Davida osnovno pravilo je ovo: zapakujte što je manje moguće i samo ono što je najosnovnije. Prolazi se kroz nekoliko malih gradova i uvek se nešto moţe po potrebi tamo naći. Tamo, usput ima jako puno otvorenog prostora, zato pakujte promišljeno.



4.Planirajte duţe vremena unapred Mawson Trail je velik i dugaĉak pa ako planirate da ga prevezete sami, morate poĉeti sa ozbiljnim planiranjem unapred. “Voziti bez potpore, govoreći jezikom planiranja je jako komplikovano. Skoro sve morate imati na biciklu. To oteţava bicikl i zahteva veći napor, ali ja mogu da vidim zašto bi to bilo nekim osobama zadovoljavajuće”, objašnjava David. Hrana, kampovanje i oprema treba da su jako paţljivo isplanirani, a isto tako i etape i ukupno trajanje putovanja. Putovati u najtoplijim mesecima leta (decembar-mart; prim. prev.), nije preporuĉljivo. (Letnje temperature unutar kontinenta mogu biti i do 60°C na suncu; prim. prev.) “Prva briga bi bila imati pristup dovoljnoj koliĉini vode, specijalno zbog toga što su razdaljine izmeĊu gradova velike što se više udaljujete prema severu”, kaţe David. Ako ţelite da idete sami David preporuĉuje da pomno planirate svoj put tako što ćete proveriti sve što je na mapi oznaĉeno kao postojeće i utvrditi da nije bilo nekih promena. Ali, ako niste voljni da idete sami nego bi ste ćeleli da se pridrućite grupi, onda David visoko preporuĉuje da se pridruţite Outback Odyssey, grupnoj voţnji organizovanoj od strane Bicycle SA i potpomognutoj celim putem do kraja. 5. Ocekujte vremenske ekstremitete Vreme moţe biti prohladno ili prijatno, baš onako kako se vremenu sviĊa u to vreme kada ste tamo duţinom Mawson Trail-a. “Prvi put kad sam išao znoj mi je curio ispod kacige, bilo je zaista strašno vruće.” “Prošle godine sam vozio i bilo je prohladno, mokro i blatnjavo što je znaćilo teţak rad dugim danima okrećući pedale kroz neprekidno blato.” David kaţe da su vozaĉi ĉesto nespremni za hladnije vreme i da toplija odeća je obavezno potrebna za noćno kampovanje. “Iskusio sam tople noći, ali je bilo sluĉajeva kad su noći bile hladne do blizu taĉke smrzavanja.” (luli-avgust; prim. prev.) Vozaĉi koji ţele da voze Mawson Trail u maju 2016., potpuno pomognuto od strane Bike SA pod nazivom Outback Odyssey, mogu se pridruţiti na pet, šest, sedam ili 16 dana.

(Iz magazina Cycle! Intervju vodi Dţulian Ferguson, odgovara David Robinson, prevod Zvonko Đaić)

Voleo sam da vozim bicikl još kada sam bio uĉenik osnovne škole “Dušan Jerković” u InĊiji. Najbolji bicikl koji sam mogao imati u to vreme (1950-te) bio je oĉev radni bicikl koji je cak bio i teţi od mene, a uĉio sam se voziti “ispod štangle” jer je bicikl bio prevelik. Kako sam rastao tako su drugi biciklovi dolazili do ruke, ili bolje da kaţem “do noge”. Ljubav za biciklizam, u svim njegovim formama, me je preuzela za ceo ţivot. Danas, kad sam u penziji, redovno vozim drumski bicikl 50 da 70 kilometara što ĉešće mi je pogodno, imajući u vidu da ĉesto idem i na more sa lokalnom sluţbom spasavanja. Momentalno sam u fazi

traniranja u mom komšiluku i pripremam se za organizovanu voţnju (od strane Bike SA) poĉetkom aprila u duţini od 154 kilometara od Adelaide do grada Victor Harbour koji se nalazi juţno od Adelaide. Preporuĉujem svima da se bave ovim zdravim sportom, specijalno starijim osobama, jer ih to drţi na jakim nogama što je pogodno i za planinarenje.

Zvonko Đaić



PLANINARI – SLANINARI

Planinarska druţina Planinari - Slaninari je imala najaktivniju godinu od svog osnivanja. U proseku preko jedne aktivnosti nedeljno, zahvaljujući par višednevnih akcija van Fruške Gore, koja nam je ipak primarna destinacija. I dalje naše istraţivaĉke šetnje po Fruškoj Gori posvećujemo akviziciji podataka za izradu planinarske karte i karte za GPS ureĊaje, što podrazumeva i detaljno snimanje markiranih staza, a zapoĉeli smo i izradu sajta "Fruškogorštak". Pozivamo sve kolege na saradnju i zahvaljujemo se druţini Staze Zdravlja na svesrdnoj dosadašnjoj saradnji.

Siniša Petrov [email protected]




СА ПЛАВОМ ЛЕПОТИЦОМ У ДОЛИНИ НОВОСЕЛСКОГ ПОТОКА

Од пролећа до јесени цвеће нас одвлачи на шетње, краће или дуже, по пољима, уз обале река, на ливаде поред бистрих потока, све до високих пашњака, јер тај разнобојни украс ствара свуда богату сцену разних боја и тонова, што се ниже пред нашим очима у свакој планини, смењујући се и у дану и у месецу, па нам се на моменат учини да је ту баш сада лепота лати када смо пристигли, због нас, да нас обрадује, да нам лепоту дана, лепоту године, лепоту живљења учини лепшом и богатијом. Биљке оживљују планину, оне јој дају ону драж и лепоту, због које је толико волимо, за њом толико чезнемо. Због свога ограниченога распрострањења, оно је лепо за сваког посетиоца планине, оно је још лепше за љубитеље природе, за ботаничаре. И баш у тој нарочитој прилагођености на спољне услове које владају у планинама, лежи сва одлика планинских биљних врста. Свака планина има у своме вегетацијском покрову увек неку одвојену значајну врсту јер планински биљни свет је врло разнолик, он се мења од једне планине до друге и крије у себи по који нови и само за своје подручје ограничени облик. И што која планина има више засебних облика, више својих властитих, то је она у биљном погледу занимљивија, она пружа различитију слику у сценарију свог цветног покрова. А наша Фрушка, баш скрива једну такву лепотицу....!? Тако ме је једног, од оних раних мартовских дана 2016 године пут до цвећа, које ми некако с пролећем има посебну грађу, неки наочит облик а све се то склопи са својим особинама разноликости ,учини тежи, напорнији, неизвеснији, поведе ка Главици и Парагову. Свитало је пролећно јутро. Већ сам грабио пут Чератског гребена. Тамо од Тителског брега помолила се велика пурпурна јутарња румен и сунце само што се није показало. У прозрачном ваздуху осећало се споро дисање као да природа подиже какво велико бреме. Оранице са зеленим паперјем тек изниклог жита, јабучњаци и виногради били су осути росом и чекали да је блиски зраци, долазећи из Бачке, испуне бисерима јутарњег злата. Убрзо напустих карловачке атаре и обрех се тог пролећног јутра, на буковачким лединама код Војковице, када се с последњим капима росе млада трава већ накострешила под сунцем, када се прва јутарња топлота увукла у земљу и исправила жуте маслачке, па угледах обрисе фрушкогорске. Долина према Буковцу била још покривена измаглицом која се лагано дизала и почињао се назирати црквени торањ. Већ спрам борове шуме постаје све светлије. Сада је долазећи дан стао мењати изглед целог краја. Само је у даљини ТВ торањ био усамљено острво усред овог јутарњег врења. Улазећи у шуму, следећи тек уочљиву црну маркацију, све те зраке светлости што се пробијаху кроз гране утопише се у музику, дивну песму, и свирку што је долазила из безбројних птичијих грла. Звонило је из грања тек олисталих зова, из грана високог буковог дрвећа посутих пупољцима надолазећег лишћа, допирало из влажне, натопљене земље и траве, из тананих грана младих липа,

које су биле нечујно напете у јутарњем ваздуху, савијајући се под бројних капима росе, док преко њих подрхтваше први невиљиви лахор. А Фрушка гора већ почетком марта да прве знаке живота. Још у фебруару све је покривено слојем опалог лишћа, мирише влажно бусење око испреплетаних жила граба, земља је мирна, још увек сни. Висибабе су већ процветале. Прва сувишна снага земље проналази облик, одева се, зелени листићи се разилазе по њој. За недељу – две већ осетим таласе пролећног ветра. Карневал цветања, бујања и отварања потрајаће две, три недеље. Кад цветање прође, наиђу „присебни“, одмерени дани.



Напуштам црну маркацију, пребацих се на другу страну пута што води од Главице ка Асталу, спуштивши се са једног од гребена Вучјег дола у долину Пиварског потока. То је једна типична уска долина између два оштра фрушкогорска гребена, са једне стране Курјачког а друга разуђених падине Плетене анте са бројним густишама од бројних шибљака изниклих из пањева после „санитарних сеча“, као увек сјајног обраложења за безобзирну тоталну деструкцију једног по једног фрушкогорског ареала. Долина се убрзо почиње ширити, поток кривуда и вијуга средином док се коначно не улије, ту поред заборављене шумарске куће и мостића, са погледом на депонију наше пластичне свакодневнице, у Новоселски поток. Новоселски поток извире испод фрушкогорског била, кога формирају пет малих потока напајани водом из неколико извора, и тече према северу до ушћа у Дунав. Дужина Новоселског потока износи 9км. По својој дужини не спада у најдуже потоке Фрушке горе, али по разуђености изворишта и врло значајној десној притоци Великом потоку Новоселски поток спада у највеће фрушкогорске потоке. Он је својом регресивном ерозијом знатно померио своје развође на југ. Северна подгорина Фрушке горе састављена је од стена различите старости, одређеног геолошког распореда који су у зони Новоселског потока поремећени тако да се медитерански седименти у њеној долини не јављају него његов ток се обликује кроз кристаласте кречњаке, који имају облик острва и

такву њихову форму сече поток у долини Парагова. Петрографски састав је утицао и на облик долине и њен попречни профил. Тако је у зони еолског седимента долина доста уска, стрмих страна и скоро клисураст облика; у зони мекших и мање пропустљивих неогених седимената долина је широка са лепо израженом долинском равни и благо нагнутим странама; код Парагова, где је поток усечен у отпорним кристаластим кречњацима, долина је клисураста. Код Парагова са десне стране улива се Велики поток Правац његовог тока је нормалан на ток Новоселског потока. Велики поток има неколико изворшних крака али му је главни онај на партизанском путу код коте 407. Низводно он прима још четири друга, од којих су два средња дуга по два километра. Велики поток је дугачак 3км. На тој дужини његов пад износи укупно 210 метара или просечно 70%. Долина има планинске одлике: у кориту је много брзака и водопада, долинске стране су стрме и високе и на местима где поток подрива стене виде се отсеци, дно корита је испуњено камењем, а на километар пред ушћем јавља се само шљунак. У том делу поток је у шљунковитом наносу усекао корито за два метра. Наилазим, прешавши на леву страну, журно ходајући путићем што следи поток... Услед моћних букова и храстова сеновитих, цвета млађа бела и љубичаста, бива ту и дивљих зумбула, сићушних жутих цветића копитњака, а они су тако разбацани као да су ту само да украсе тај дан. Приметих како сунчева светлост склизне ка земљи, почнем лесковим штапом да разгрћем тек изникле травке над сувим лишћем и да освајам тамне прохладне кутке поточне долине. Онда чучнем. Загледам се у необично азурно плаве латице које су се разилазиле из чврстих подлистака. Покушавао сам зурећи у њих да нешто одгонетнем. Да ли је то: Hepatica nobilis Miller (Anemone hepatica L., Hepatica triloba) из породице Ranunculaceae (жабњака)!? Налазимо је у светлим шумама и шикарама храстовог и буковог појаса а код нас у шуми храста китњака и обичног граба. Тражи свежа до умерено сува места, неутрална до благо кисела, хумозна и растресита кречњачка тла. Време цветања је март-април. Љубитељи природе, излетници и планинари одлазећи у пролеће у шуму, не могу а да



не примете шарени тепих од разнобојних пролетница. Међу белим, ружичастим и жутим главицама, својим, изузетно лепим плавим цветовима истиче се јетренка. Јетренка је једна од првих пролетних цветница. Њезини се нежни, модри цветови покажу у време када још није ни дрвеће ни грмље пролистало. Тако сунчани зраци могу без препрека да досегну до мале биљке што расте при тлу. Одакле назив јетренка. Два су тумачења. Прво се односи на листове који својим обликом подсећају на режњеве јетре - латински назив хепатика долази од грчке речи хепар што значи јетра. Друго

објашњење се односи на јетренку као лековиту биљку за чај код обољења јетре и плућа. Као и многе друге врсте жабњака садржи анемол те су сви делови свеже биљке отровни за људе и животиње. При спољној употреби делује јако надражајно на кожу и слузокожу. Ако се поједе може узроковати грчеве и упалу желуца, црева, бубрега па чак и застој срца и дисања. Јетренка је вишегодишња зељаста биља висине 5-15 цм. Ако се разгрне земља на месту где биљка расте, опази се да цветне стапке и петељке листова терају из поданака. Поданак је подземна биљка која омогућује преживљавање биљке у неповољним животним условима. Надземни делови биљке у јесен одумиру. Из

пупова на поданку у пролеће се развијају нови надземни листови зељасте стабљике. Приземни листови неретко презиме и тако заштићујући нежну пролетњицу од смрзавања. Они су бројни и смештени у облику розете на дугачким длакавим петељкама. У младости су белкасти, длакави, а касније голи и кожасти. Тамнозелени су на лицу док је наличје претежно љубичасте боје. Лист је срцоликог облика, длакавог рубе, дубоко усечен на три једнака режња па је налик режњевима јетре, одатле биљци и име. Нови листови се развијау у пролеће тек поткрај или након цветања. Три највише листа, тик испод цвета, су зелени овојни прицветни листићи и само наликују на лапове чашке. Цветови су у природи небеско модре, азурне, љубичасте, бледоплаве боје. Промера су приближно 15-25 мм. Долазе појединачно на вршном делу цветне стапка. Цветне стапке су бројне, усправне црвенкасте или смеђе и длакаве, дугачке до 10 цм. Цвет се састоји од 6 до 8 обојених лапова. Цветови се затворе ноћу или када пада киша. У средишту цвета смештени су бројни прашници на прашначким нитима готово беле боје. Плоднице су сребрнасте, длакаве и такође бројне. Опрашивање је помоћу пчела и других инсеката који сакупљају цветни прах. Из сваке плоднице се развије по један плодић, једносемени орашчић. Плодови су дугуљасти и длакави, с кратким кљуном. Распострањују их мале шумске животиње, мрави и други инсекти. Спада у угрожене биљне врсте због прекомерног брања и уништавања станишта на којима биљка расте. Но одушевљење том шумском лепотицом је најчешће краткотрајно. Убрана са другим пролећним цвећем брзо увене или завршава одбачено и згажено уз путеве. На Фрушкој гори се налази свега тридесетак примерака на два локалитета. А кад желим да одагнам лоше мисли па хоћу да отпутујем ка нечем лепом и далеком позовем за сапутника бокоре јетренка са својим азурно плавим цветовима. Боја тог цвета почиње да ме опија и заноси. Цвет ове јединствене фрушкогорске лепотице данас краси амблем ПСД „Стражилово“ из Сремских Карловаца.




1.КОЛО ПОТ ПСС

ПСС и ПСД „Стражилово“ организовали су у суботу 12.03 2016 године. тзв. планинарско оријентационо такмичење за 1.коло Лиге ПОТ ПСС. Такмичарски центар је био на Планинарском дому на Стражилову. Постављач стазе је Дућак Јосип а контролори: Мирко Шарић и Предраг Томашевић. Такмичење се одржало у следећим категоријама: - пионири-ке (до 15 година), - омладици-ке (до 20 година), сениори-ке, ветерани-ке (преко 45 година). Пропозиције и бодовање су били по

важећем правилнику ПСС-а. Такмичење је екипно (три члана). Само су сениори имали раздвајање. Цела стаза је рачуната као брзинска етапа. Такмичарска карта је била нова, 1:25000/10м. Одабрани су нови такмичарски терени Фрушке горе на потезу Дом-Бељешево-Гусле-Реметица-Хајдучки извор-Лукина липа-Бранков гроб. Дужине стаза: Пионири – ке 3000м/6КТ; Јуниори–ке 5800м/7КТ; Сениори 9000-10200 /10КТ; Сениорке 7200/9кт; Ветерани 6700/8КТ; Ветеранке 5600/8КТ. Наступило је 29 такмичарских екипа из планинарских друштва из Врбаса, Вршца, Сремских Карловаца, Београда, Смедерева, Ивањице. Судије на старту: Михајло Радојчић и Срдић Бране. Судија и контролор на раздвајању: Мирко Шарић. Председник ТК Јосип Дућак. Дежурни лекар: Др Борислав Стевановић. Према Правилнику ПСС о ОТ контролне тачке су биле уцртане а решавали су тестове из прве помоћи и планинарства. Такмичарске екипе су пратили повољни временски услови за овај период године иако је било облачно време а сам постављач стазе се у концепцијама трудио да постепено уводи екипе у проблематику тј. тежину постављеног такмичарског задатка. У такмичарској категорији сениора једино су две првопласиране екипе пронашле све КТ, док су остале биле са једном и више не пронађених, због не уједначености у знању читања и сналажења на картама ових размера чланова такмичарске екипе Резултати: Сениори:1. Стражилово (Сремски Карловци), 2. Победа1 (Београд) 3. Победа3 (Београд) Сениорке: 1. Победа1 (Београд), 2. Победа2 (Београд) 3. Гора (Врбас) Пионири: 1. Гора1 (Врбас), 2. Победа (Београд), 3. Стражилово (Срем.Карловци) Пионирке: 1. Голија (Ивањица), 2. Стражилово (Срем.Карловци), 3. Гора3 (Врбас) Ветерани: 1. Челик (Смедерево), 2. ПТТ Београд, 3. Победа (Београд) Ветеранке: 1. Победа (Београд)



КУП РТЊА 20.03.2016

Још један Новобеоградски блок постао је оријентиринг стадион. Блок 70А. Чланови АОК Ртањ предвођени најбољим српским оријентирцем Блажом Максимовићем изабрали су предиван стамбени кварт за отварање званичне такмичарске сезоне код нас. Препун зеленила. Без саобраћајница. Са 13 атомских склоништа на површини мањој од 1,5км. (сходно високо стандардизованих прописима ОНО и ДСЗ) па смо тако имали и изохипсе на терену које су нам дочаравали наш најлепши стадион-природу. Штета што их већина оријентираца није користила као одличне репере, а не успоравали код сваког стамбеног пролаза, да утврди тачну локацију. Блокови зграда са бројним испустима, увлачењима, па ако те архитектонске захвате преведемо на наш шумски језик, то је терен са бројиним увалицама и гребенчићима, како на спољном ободу зграда тако и унутар пролаза. Сјајан терен за постављање контрола, што је организатор искористио и поставио изузетно занимљиве такмичарске стазе. Протрчавало се а да не приметите КТ, сем ако

вам неки радознали станар, у границама фер плеја, без путоказа кажипрстом ка црвено белој призми, не прозбори достојанствено али упозоравајуће: “вруће, вруће...“. Млађе генерације, које су биле и најживље у комуникацији „еј који је број“, нису ни реговале на ова фина упозорења јер у њиховим данашњим играма са екраном нема забележено та дечија игра у којој је то кључна реч а означава да си близу тачног решења. А овај нови терен је био „мали“ на прими преко 230 оријентираца који су насутупили на Куп Ртња

који се уједно бодовало и као прво коло Лиге Србије у оријентирингу. Део (види фото) за загревање (карантин) такмичара налазио на простору измеђи насипа и реке чије су обале овде препуне разноразних направа (скаламерија) од сплавова (извињавам се клаберкама) где је једино Клуб 70 одговара шуми белих топола који красе приобаље. По старту се прелази насип и улази у спортску арену, где нећете овде затећи ону масу такмичара који су стартовали испред вас, већ само појединце који се извлаче из испуста (увалица) и других који улазе у један па други симс, тражећи КТ са својим кодним бројем. Свака част концепцији. А на једном малом делу где је била типична парковска површина код сваког жбуња, усамљеног дрвета, постављена је контрола, па то скакутање од једне до друге, са погледима који су досезали само висину једнога метра, потпуно су збуниле знатижељнике који су посматрали са оближњих балкона. У најјачим такмичарским категоријама код сениора је победио Сава Лазић (Кошутњак) а код сениорки Драгана Докмановић (Меџик меп). Војвођанске оријентирце су представљали чланови ОК „Стражилово“ и АОК „Нови Сад“. Карловчани су наступили са 13 такмичара међу којима и три полетарца али успех се очекивао од оних старијих и искуснијих. Нажалост он је изостао и једини је осветлао образ Павле Чанковић у кадетској категорији освајањем трећег места и Теодора Бемилер код млађих јуниорки осајањем трећег места. Новосађани (12 такмичара) су били нешто успешнији. Златну медаљу код ветеранки је освојила Анкица Малиновић а сребрну код млађих ветерана Вујадин Жагар.




ПОЖУТЕЛЕ СТРАНИЦЕ

УСПОН НА ХАЈЛУ



Текст објављен у Путнику број 2, март 1998. године



IZVIĐAČI - AVANTURA

Savez izviĊaĉa Srbije je samostalna, nepolitiĉka, patriotska organizacija neformalnog obrazovanja za decu i omladinu. Otvorena je za sve, bez obzira na poreklo, nacionalnost, versku i politiĉku pripadnost. Savez izviĊaĉa Srbije neguje tradiciju Svetske organizacije skautskog pokreta koju je osnovao Robert Baden Powell 1907., a na ovim prostorima zapoĉeo dr. Miloš Đ. Popović 1911. god. kao i posleratnog izviĊaštva koje je oformljeno 1950. god. u Srbiji i neprekidno se razvija u skladu sa društvenim promenama. Savez izviĊaĉa Srbije ĉine lokalne jedinice koje imaju sedište na teritoriji Srbije, trenutno (2016. god.) ima 50 registrovanih odreda koji rade aktivno.

Savez izviĊaĉa Srbije je ĉlan Svetske organizacije skautskog pokreta (wosm) koji okuplja 28 miliona dece, mladih i odraslih ĉlanova u 216 zemalja sveta i predstavlja najveći svetski pokret neformalnog obrazovanja. Na ĉelu skautskog pokreta je aktivni ĉlan Ber Grils. IzviĊaštvo u Srbiji se nalazi pred istim izazovom promena i priprema za zahteve modernog društva. Rad u izvidjaĉkim jedinicama, odredima, sprovodi se po programu saveza izviĊaĉa Srbije, a koji je usklaĊen sa trenutnim svetskim trendovima u izviĊaštvu. IzviĊaĉki metod sastoji se od 7 sastavnih elemenata:

- rad u malim grupama - kroz dobru komunikaciju aktivno ukljuĉuje svakog pojedinca - uĉenje kroz rad - stiĉu se nova znanja i

veštine - progresivna šema - stalni napredak kroz nove

izazove - ţivot u prirodi - veoma znaĉajno jer ĉlanovi

uglavnom ţive u urbanim mestima, sprovodi se fiziĉki i intelektualni razvoj

- simboliĉki okvir - usvajanje moralnih kodeksa - zavet, obećanje, zakoni - negovanje sistema

vrednosti jer ĉlanovi poštuju i dosledni su izviĊaĉkim zakonima

- podrška odraslih - svrha ukljuĉivanja odraslih je sprovoĊenje programa



U izviĊaĉkoj organizaciji postoje 4 kategorije ĉlanstva, 7-11 god. poletarci (deĉaci) i pĉelice (devojĉice), 11-15 god. mlaĊi izviĊaĉi i planinke, 15-19 god. stariji izviĊaĉi i planinke i najstarija kategorija posle 19 god brĊani i brĊanke. Shodno uzrastu po programu je predviĊeno koja znanja i veštine treba da ima ĉlan organizacije. NajmlaĊi da imaju osnovna znanja o biljnom i ţivotinjskom svetu, negovanje kulturnih vrednosti, veštine koje su prilagoĊene uzrastu. Stariji već imaju malo više izazova: snalaţenje u prirodi pomoću karte - orijentacija, izrada raznih vrsta skica terena, izrada patenata, upotreba i praktiĉna primena ĉvorova, lekovito bilje,

ekologija... uz sve to neizostavni deo su izviĊaĉke igre i pesme u svim kategorijama. Pored izazova i osnovne parole da su izviĊaĉi škola za ţivot, izviĊaĉki ţivot nudi i zabavni karakter. Pored takmiĉenja izviĊaĉa gde imaju proveru znanja, kruna rada svakog odreda je tabor u prirodi - boravak u šumi, snalaţenje i sprovoĊenje nauĉenih znanja i veština, a u veĉernjim satima pesma uz logorsku vatru - izvidjaĉe treba doţiveti i osetiti!

Danijela Jajić



НАЈБОЉИ У 2015 ГОДИНИ

НАЈАКТИВНИЈЕ ДРУШТВО/КЛУБ

1. ПСД „Железничар“ Нови Сад

2. ЖПК „Спартак“ Суботица

3. ПСК „Железничар“ Вршац

НАЈАКТИВНИЈИ ПЛАНИНАРИ

Јуниорке

1. Андреа Герга, ПСК „Железничар“ Вршац

2. Александра Герга, ПСК „Железничар“ Вршац

3. Маша Кокај, ПСК „Железничар“ Вршац

Јуниори:

1. Марко Надлачки, ПД „Кинђа“ Кикинда

2. Петар Ђурановић, ПСК „Железничар“ Вршац

3. Никола Ђурановић, ПСК „Железничар“ Вршац

Сениорке:

1. Маријана Докић, СУ ПСД „Поштар“ Нови Сад

2. Марица Пушкаш, ПД „Кинђа“ Кикинда

3. Милана Буинац, СУ ПСД „Поштар“ Нови Сад

Сениори:

1. Јован Јарић, ПД „Кинђа“ Кикинда

2. Карољ Цалберт, ЖПК „Спартак“ Суботица

3. Жељко Дулић, ПД „Вилина Водица“, Буковац

Ветеранке:

1. Рада Шмит, ПАК „Целтис“ Сомбор

2. Јелена Лукачев, ПСК „Железничар“ Вршац

3. Биљана Миоч, ПД „Јеленак“ Панчево

Ветерани:

1. Драган Богдановић, ПСД „Вршачка кула“ Вршац

2. Славко Шмит, ПАК „Целтис“ Сомбор

3. Ђорђе Гуга, ПСД „Вршачка кула“ Вршац

Алпинисти:

1. Обрад Кузељевић, ПАК „Целтис“ Сомбор

2. Зоран Марковић, ПСД „Железничар“ Нови Сад

3. Јасмина Текић, ПД „ГСП“ Нови Сад

Спортски пењачи:

1. Нора Богнар, ЖПК „Спартак“ Суботица

2. Сергеј Жежељ, ЖПК „Спартак“ Суботица

3. Небојша Обардовић, ЖПК „Спартак“ Суботица



Куп Војводине у оријентацији:

1. ПД „Кинђа“ Кикинда

2. ПК „Гора“ Врбас

3. ПОК „Компас“ Вршац

Војвођанска трекинг лига:

1. ПД „Јеленак“ Панчево

2. ЖПК „Спартак“ Суботица

3. ПСД „Железничар“ Нови Сад

- Најбоља презентација друштва у 2015: Сања Трајкоска (ПД “Јеленак”, Панчево)

- За најбољи друштвени рад у свом друштву у 2015: Жељка Бобић (ПСК ”Сириг”, Сириг)

- Најписац у билтену Путник у 2015: Јелена Попржен, Канада

- За медијско праћење у 2015: Сомборске новине

ПЛАКЕТА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО - РАДЕ РАДИЧЕВИЋ

Раде Радичевић (рођен 16. 08. 1945 год.) је планинар од 1961 године, а члан нашег Друштва од

оснивања 1962 године.

Године 1962 завршава течај за вође такмичарских екипа у планинарској оријентацији и веома

успешно се такмичи на многим такмичењима у целој тадашњој СФРЈ, о чему сведоче многи пехари,

дипломе и медаље које је његова такмичарска екипа освојила. Били су прваци СФРЈ, Србије 2 пута

Војводине 3 пута у планинарској асоцијацији Железничких Планинарских Друштава, а побеђивали

су и на многим другим оријентационим такмичењима по целој тадашњој великој Југославији. Такође

се ова екипа веома успешно такмичила и у Скијашко – орјентационим такмичењима по целој СФРЈ.

Године 1963 на Каменој Гори завршава Течај за Водиче планинарских излета у летњим условима, а

године 1965 завршава и течај за Водиче планинарских похода у зимским условима. Од тада је

организовао и водио безброј планинарских и скијашких акција (таборовања, логоровања, зимовања,

као и успона на скоро све Југословенске и многе Балканске планине).

По престанку вођења такмичарских екипа од 1978 године организовао је традиционално

Планининарско – Оријентационо такмичење; ''Куп Вршац'' на коме је сваке године учествовало

много планинара претежно из Србије.

Једини је до сада организовао скијашка такмичења на Вршачим Планинама и то: Ски-спуст са

Гудуричког Врха, Ски-спуст са Лисичије Главе, Брзински Ски–куп у спусту од Вршачке Куле до

„Црквице“.

Већ 15 година организује војвођанску планинарску акцију: „Светосавски успон на Гудурички врх, а

већ 18 година традиционалну републичку планинарску акцију: „Ноћни успон на Кров Војводине“. Обе

ове акције су добро посећене и доводе сваки пут многе планинаре у наш град.

Организовао је пет локалних течајева за Водиче вршачких планина, које је завршило преко 100

планинара и сви су веома добри и успешни водичи.

Планинарио је готово по свим планинама СФРЈ, као и по планинама ван њених границ: Карпати,

Татре, Балкан, Рила, Витоша, Алпи, Кавказ и др. на које је скоро увек водио и многе планинаре

нашег Друштва.



Освојио је веома много планинских врхова на које је извео и велики број вршачких планинара, а

веома често су се прикључивали и планинари ван Вршца, јер је добро познат и ван граница нашег

друштва.

Сигурно не можемо овде исказати све

испењане планинске врхове, зато ћемо

навести само најзначајније тј. врхове преко

2500 м/нв.

Триглав (2863 мнв) – највиши врх СФРЈ 8

пута; Мусала (2925 мнв) – највиши врх

Балкана 5 пута; Вихрен ( 2914 мнв) – трећи

врх на Балкану 3 пута; Олимп (највиши врх

Грчке (2917) други врх по висини на Балкану

2 пута; Молдовијану (2554) највиши врх

румунских Карпата; Хасан Даг (3268 м)

и још много врхова који немају звање

највиших, као и велики број врхова преко

2000 мнв, а да и не помињемо ниже врхове

на које се пењао или водио групе безброј

пута.

Учествовао је и у 3 планинарске

Експедиције и то у Ирану и Турској у

трајању од 25 дана; У Румунији - Бугарској

- Турској у трајању од 24 дана и у Русији у

трајању од 21 дан.

Највиши врхови на које се попео су:

Дамаванд 5671мнв Иран,

Кавказ 5642мнв, Русија највиши врх Европе,

Арарат 5137мнв, Турска,

У друштву – клубу је обављао све функције од којих је најдуже био председник Друштва (преко 30

година и још увек је) а био је: Члан главног Одбора ПСС Југославије, Члан КОПДЖ Југославије,

Начелник за планинаске Акције ПСС Војводине у два мандата.

Добитник је многих признања:

- Бронзана, Сребрна и Златна Значка - од ПСД „Железничар“ Вршац,

- Златну Статуу планинара за 45 година рада,

- Значку и Златну Плакету Вршачка Кула,

- Сребрну и Златну Значку П.С. Југославије,

- Бронзану, Сребрну и Златну Значку ПСС Војводине,

- Најуспешнији спортски радник за 2013 годину Јужнобанатског округа

Мирјана Ђурановић


[email protected]

https://www.facebook.com/events/554403004739386/?ref=2&ref_dashboard_filter=upcoming&action_history=null


https://www.facebook.com/events/554403004739386/?ref=2&ref_dashboard_filter=upcoming&action_history=null

Documents

Пролеће 2016 - planinari.org.rs › putnik › Putnik94.pdf · Број 94 Пролеће 2016 Реприза: Текст који је проглашен за најбољи