УДК: 94:929.75](495.02)"11/12"DOI: 10.2298/ZRVI1350537D

ДЕЈАН ЏЕЛЕБЏИЋ(Византолошки институт САНУ, Београд)

ПРОВИНЦИЈСКИ СЕВАСТИОД КРАЈА XII ДО СРЕДИНЕ XIII ВЕКА*

Према једној вести Никите Хонијата, у време Алексија III Анђела титула севаста је по ниској цени продавана сваком ко је хтео да је купи. Та вест повезује се са чињеницом да се крајем XII и почетком XIII века јавља велики број припадника локалне аристократије са титулом севаста. У раду је посебан акценат стављен на анализу севаста који се помињу у списима охридског архиепископа Димитрија Хоматина.

Кључне речи: севаст, титула, провинцијска аристократија, Алексије III Анђео.

According to the news by Niketas Choniates, at the time of Alexios III Angelos the sebastos title was sold at a low price to everyone who wanted to buy it. That news has been connected to the fact that at the end of the 12th and in the early 13th century there was a noticeable emergence of the local aristocracy members holding the title of sebastos. The work casts a special emphasis on the analysis of the sebastoi mentioned in the writings of Demetrios Chomatenos, the archbishop of Ohrid.

Keywords: sebastos, title, provincial aristocracy, Alexios III Angelos.

Пре опсежних реформи Алексија I Комнина (1081–1118) севаст (σεβα-στός) је био тек епитет уз титулу византијског василевса, као превод латинског augustus. У току три или четири деценије пре 1081. године, само неколико лица имало је част да буду проглашени севастима, а међу њима је био и сам Алексије Комнин. У том периоду карактер овог епитета још није био суштински промењен, односно он још није постао титула. Алексије Комнин је укинуо све старе титуле осим цезара, а поред севаста, увео је низ других титула вишег

Чланак садржи део резултата насталих на пројекту бр. 177032 – „Традиција, иновација и идентитет у византијском свету“, који подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

Зборник радова Византолошког института L, 2013Recueil des travaux de l’Institut d’études byzantines L, 2013

ЗРВИ L (2013) 537–548538

ранга, чији је назив био изведен од исте речи: севастократор, паниперсеваст, пансевастоипертатос, протосеваст итд.1

Титулу севаста у доба Комнина и Анђела најдетаљније је истраживао Л. Стиернон, према којем су њени носиоци до 1204. године у 90% случајева припадали „клану Комнина“.2 Стиернонове закључке допунио је А. Каждан према којем је титула севаста припадала највишем рангу (од укупно пет према његовој категоризацији) само у време Алексија I, док je 1118–1204. године припадала другом рангу. Каждан је историју титуле севаста до 1204. године поделио на три раздобља (1081–1118, 1118–1180, 1180–1204), показавши да је 1081–1180. године број севаста који нису припадали клану Комнина био занемарљиво мали, док је у периоду 1180–1204. године ситуација била потпуно промењена – од четрдесет севаста само је шест потицало из породица које су припадале клану Комнина.3 У време Исака II и Алексија III друштвени профил носилаца титуле севаста битно је промењен: уместо ближих или даљих рођака владарске породице, који су уједно били високи војни функционери, титула је све чешће додељивана цивилним чинов-ницима. У исто време титула је постала доступна и провинцијској аристократији, за коју ће постати карактеристична у последњим столећима византијске историје.

У доба Палеолога титула је не само наставила да губи на значају, него је временом суштински променила свој карактер. На листама Псеудо-Кодина, спису из средине XIV века, севаст се увек налази на зачељу, у групи функцио-нера провинцијских градова,4 што је довело до мишљења да у дато време севаст више и није било достојанство (ἀξίωμα), него да је постало одређена функција (ὀφφίκιον).5 Како је, међутим, наш слављеник истакао у свом раду о севастима у средњовековној Србији, „не треба губити из вида да позновизантијске хијерархијске листе представљају мешавину достојанстава различитих по садржини“, те стога Псеудо-Кодинова листа „нема увек изворну апсолутну вредност, него се користи у комбинацији са другим врстама извора“.6 Да севаст ни у позновизантијско доба није постао само једна функција показује формулар (τύπος) о додели титуле (ἀξίωμα) севаста из XIV века, из којег се може видети да

1 О реформи Алексија Комнина и титули севаст v. Annae Comnenae Alexias, edd. D. R. Reinsch – A. Kambyles, Berlin–New York 2001, 95–96; Pseudo-Kodenos, Traité des offi ces, Introduction, texte et traduction par J. Verpeaux, Paris 1966, 133 sq.; A. Hohlweg, Beiträge zur Verwaltungsgeschichte des Oströmischen Reiches unter den Komnenen, München 1965, 34–40; P. Magdalino, The empire of Manuel I Komnenos, 1143–1180, Cambridge 1993, 180 sq.; А. П. Каждан, Социальный состав господствующего класса Византии XI–XII вв, Москва 1974, 60 сл.; L. Stiernon, Notes de titulature et de prosopographie byzantines. Sébaste et gambros, REB 23 (1965) 227; Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1959, 346–347.

2 Stiernon, Sébaste et gambros, 222–243. Према Стиeрноновој статистици (cf. ibid., 229), 30% свих познатих севаста с краја XI и у току целог XII века припадало је роду Комнина, 40% породицама које су са њима биле у сродству, 20 % роду Дука, а само 10 % осталима. Листу породица које су припадале „клану“ дају A. P. Kazhdan – S. Ronchey, L’aristokrazia bizantina dal prin-cipio dell’XI alla fi ne del XII secolo, Palermo 1997, 303–305; Каждан, Состав, 170–172.

3 Kazhdan – Ronchey, Aristokrazia, 229–230, 233–234, 236–237; Каждан, Состав, 109, 112, 114. 4 Pseudo-Kodenos, Traité des offi ces, 139.30, 302.4, 308.16, 323.105, 337.120 (за хронологију

овог списа cf. ibid., 25–31). 5 Cf. Stiernon, Sébaste et gambros, 229.6 Љ. Максимовић, Севасти у средњовековној Србији, ЗРВИ 32 (1993) 140, нап. 21; исти,

Византијски свет и Срби, Београд 2008, 264, нап. 24.

ДЕЈАН ЏЕЛЕБЏИЋ: Провинцијски севасти од краја XII до средине XIII века 539

је она имала превасходно церемонијални карактер.7 Додајмо да севаст у то време није носио никакву спољашњу ознаку свог достојанства, што ипак не треба ту-мачити као знак његовог ниског ранга, „будући да достојанственици побројани и испред и иза севаста и митраита имају одређене ознаке“.8

У овом раду ограничићу се на анализу титуле севаста на прелазу из XII у XIII век, у тренутку када је постала карактеристична за провинцијску ари сто-кратију, те истражити ко су у то време били носиоци те титуле у византијским провинцијама, посебно балканским.

Пре свега, треба указати на чињеницу да додељивање високих титула припадницима локалне аристократије тек пошто су престале да се додељују престоничкој аристократији, односно функционерима централног државног апа-рата, није карактеристично само за почетак XIII века, него је познато и из ранијих раздобља византијске историје. Тако се, на пример, у тзв. Тебанском катастру (половина XI века) појављују стратор и кандидат, иако су та достојанства пре-стала да се додељују државним функционерима још крајем X или почетком, односно средином XI века.9 У једном документу из Манастира Ивирон (1112) појављују се по један патрикије и протоспатарије, те четири проедра и осам магистара, сви припадници локалне аристократије из околине Солуна, иако су сва поменута достојанства реформама Алексија I изашла из употребе.10 Разлика је у томе што су наведене титуле убрзо сасвим ишчезле, док је севаст постао једна од најраспрострањенијих титула у Византији, а осим тога пренета је и у средњовековну Бугарску (почетком XIII века) и Србију (крајем XIII века).11

Никита Хонијат у својој Историји описује како је у време Алексија III ти-тула севаста продавана не само припадницима цариградске средње класе, тргов-цима, занатлијама и банкарима12 него и странцима, који, по његовом мишљењу, нису били достојни тог високог достојанства:

... још горе је то што су функције тада, за разлику од ранијих време-на, нуђене онима који су хтели да их купе. Свако ко је хтео могао је поста-ти управитељ одређене области и стећи највише достојанство које постоји у Ромеја. Нису, наиме, само људи са раскршћа и тргова, мењачи ситног нов-ца и бродоградитељи били почаствовани титулом севаста него су и Скити и

7 Acta et Diplomata Graeca Medii Aevi, edd. F. Miklosich – I. Müller, Vindobonae 1860–1890 (репринт издање, Атина) VI, 651, No 15 (даље: ММ, I–VI). Уп. Максимовић, Севасти, 141–142; исти, Византијски свет, 266.

8 Pseudo-Kodenos, Traité des offi ces, 166.23; Уп. Максимовић, Севасти, 141, нап. 27; исти, Византијски свет, 265–266, нап. 32.

9 N. G. Svoronos, Recherches sur le cadastre byzantin et la fi scalité aux XIe et XIIe siècles : le Cadastre de Thèbes, Athènes 1959, 13.56, 14.79 (βασιλικὸς κανδιδᾶτος); 11.4.8, 18.69 (στράτωρ); о последњим поменима кандидата и стратора у изворима cf. N. Oikonomidès, Les listes de préséance byzantines des IXe et Xe siècles, Paris 1972, 298.

10 Actes de Docheiariou, éd. N. Oikonomidès, Paris 1984, no. 3. За друге сличне примере cf. J.-C. Cheynet, Le rôle de l’aristocratie locale dans l’état (Xe–XIIe siècle), Byzantinische Forschungen 19 (1993) 110.

11 П. Петров, О титулях „севаст“ и „протосеваст“ в средневековном болгарском государстве, ВВ 16 (1959) 57; Максимовић, Севасти, 137–139; исти, Византијски свет, 261–262.

12 J.-C. Cheynet, Le rôle de la « Bourgeoisie » constantinopolitaine (XIe–XIIe siècle), ZRVI 46 (2009) 89–106.

ЗРВИ L (2013) 537–548540

Сирци, који раније нису били сматрани достојним ни да служе владарима, то достојанство куповали за ситне паре.13

Продаја дворских титула у Византији била је уобичајeна појава, која је била нарочито распрострањена када би се државна каса испразнила, а тако је било у време Алексија III.14 Важно је запазити да Хонијат постављање за управитеља одређене области (χώρα) директно повезује са додељивањем титуле севаста. Термин χώρα најчешће представља синоним за технички термин „тема“, али понекад је, насупрот томе, означавао оне територије које нису потпадале под тематску поделу, односно територије које нису припадале Царству.15 Мало је ве-роватно, међутим, да би Хонијату сметало то што је Алексије III додељивао титу-лу севаста страним владарима, јер то у његово време није била новина, будући да је то чинио већ Алексије I.16 Дакле, он очигледно протестује против додељивања ове титуле странцима настањеним на територији Царства, највероватније вођама негрчких етничких група.17 Пошто се под Скитима вероватно подразумевају Бугари, а под Сирцима муслимани, наведени цитат указује на то да су севасти-вође етничких група већ у то време постојали и у источним и у западним дело-вима Царства.

Извори помињу тек неколико севаста из времена Алексија III. Један од њих је севаст Константин Војоан, који је живео негде у Епиру.18 У три писма Михаила Хонијата, која су настала у периоду 1208–1214. године, помиње се севаст Халкуцис, архонт са Еубеје, који је титулу севаста морао стећи пре 1204. године. Током првих деценија XIII века у изворима се помиње значајан број севаста, како у Никејском царству, тако и у Епирској држави. Главни извор за Никејско царство јесте архив манастира Богородице Лемвиотисе,19 а за Епирску државу списи охридског архиепископа Димитрија Хоматина и митрополита Навпакта

13 Nicitae Choniatae Historia, rec. I. A. van Dieten, Berolini et Novi Eboraci 1974, 483.59–484.65: ...καὶ αἱ ἀρχαὶ χειρόνως καὶ οὐχ ὡς πρότερον τοῖς πρίασθαι θέλουσι προύκειντο. ἦν οὖν τοῦ βουλο-μένου παντὸς χώρας ἀρχὴν ἀναζώσασθαι καὶ τοῦ μεγίστου παρὰ Ῥωμαίοις τυχεῖν ἀξιώματος. οὐ μό-νον τοίνυν οἱ ἐν τριόδοις καὶ ἀγοραῖς καὶ κολλυβισταὶ καὶ πράται τῶν ὀθονῶν σεβαστοὶ ἐτιμήθησαν, ἀλλὰ καὶ Σκύθαι καὶ Σύροι ὤνιον ἀργυρίων εὕραντο τὸ σεβάζεσθαι, τοῖς πρὶν ὑπηρετεῖσθαι δεσπόταις ἠδοξηκότες.

14 N. Oikonomides, Title and Income at the Byzantine Court, ed. H. Maguire, Byzantine Court Culture from 829 to 1204, Dumbarton Oaks 1997, 205–206. Idem, Some Byzantine State Annuitants: Epi tes (Megales) Hetaireias and Epi ton Barbaron, Σύμμεικτα 14 (2001) 16–17. У доба Комнина титуле скоро уопште нису продаване, али су ту праксу Анђели обновили: cf. Cheynet, Le rôle de la « Bourgeoisie » constantinopolitaine, 102.

15 H. Glykatzi-Ahrweiler, Recherches sur l’administration de l’empire byzantin aux IXe–XIe siècles, Athènes (sine anno), 79, и n. 4.

16 Алексије I је титулу севаста доделио нпр. Боемунду (Alexias, 424), док је Бодину доделио титулу протосеваста: J.-C. Cheynet, La place de la Serbie dans la diplomatie byzantine à la fi n de XIe siècle, ZRVI 45 (2008) 89–97.

17 О том типу севаста: H. Ahrweiler, Le sébaste, chef de groupes ethniques, Polychronion. Festschrift für F. Dölger, Munich 1966, 34–38.

18 Он се јавља као страна у спору у два цариградска документа из 1199. године, од којих је један издао патријарх Јован Каматир, а други „цивилне судије“: Patrologiae Cursus Completus, Series Graeca, ed. J.-P. Migne, 1857 sq., vol. 119, 889–896.

19 ММ IV, 1 sq. За све севасте који се помињу у овом архиву cf. H. Ahrweiler, L’histoire et la géographie de la région de Smyrne entre les deux occupations turques (1081–1317) particulièrement au XIIIe siècle, TM 1, index, s.v. σεβαστός.

ДЕЈАН ЏЕЛЕБЏИЋ: Провинцијски севасти од краја XII до средине XIII века 541

Јована Апокавка.20 Детаљније ћемо се задржати само на богатој евиденцији збирке списа охридског архиепископа Димитрија Хоматина, која је позната под називом Ponemata Diaphora.

Од дванаест поменутих севаста, тројица су били бугарског порекла (Прибо,21 Мавро Богданопул и Стефан Гавра), а један албанског (Григорије Камона). Остали су углавном припадали мање или више познатим византијским породицама (скопски дука Константин Аспијет Комнин, крфски дука Димитрије Катафлорон, Василије Лизик, Алексије и Василије Педијадити, Лав Мосхопул и Јован Плит). Од ових седам севаста шест су припадали породицама које су у XI–XII веку имале везе са централном адмнистрацијом у Цариграду,22 док је само Јован Плит припадао породици која пре 1204. године није дала ниједног познатог државног функционера.23 Дванаести севаст из Хоматинових списа је Манојло Куварас, који се помиње као очевидац неких догађаја на Пелопонезу око 1222. године, и вероватно није био са територије Епирске државе.24

Поставља се питање од кога су горе наведени севасти добили титулу, с обзиром на чињеницу да су на додељивање дворских титула у Византији право полагали искључиво цареви, а на територији Епирске државе у периоду од 1204. до 1225/1226. године царска власт фактички није постојала. Михаило Дука, први епирски владар, није додељивао титуле, као ни његов полубрат Теодор, који га је наследио на челу државе, све док се 1225/1226. године није прогласио за цара у

20 Напоменимо да се у овим изворима најчешће сусрећемо са обликом πανσέβαστος σεβαστός, који се усталио већ у претходном столећу. (Одавно је разјашњено да ту није реч о посебној титули, јер је пансеваст само почасни епитет који је најчешће пратио титулу севаста, али се понекад налази и у другим комбнацијама: cf. Stiernon, Sébaste et gambros, 231–232, 233–234. Према M. Grünbart, Formen der Anrede im byzantinischen Brief vom 6. bis zum 12. Jahrhundert, Wien 2005, 49, у епистолографији XII века епитет пансеваст био је типична апелација). Епитет пансеваст без титуле севаст јавља се неколико пута у Апокавковим актима – cf. ὁ πανσέβαστος κῦρ Ἰωάννης ὁ Κασταμονίτης: N. A. Bees: Unedierte Schriftstücke aus der Kanzlei des Johannes Apokaukos des Metropoliten von Naupaktos (in Aetolien), Aus dem Nachlass von N. A. Bees, β΄, ed. E. Bees-Seferli, Byzantinisch-neugriechische Jahrbücher 21 (1971–1974), Athen 1976, 58.7.8, No. 3 (даље: Apokaukos, ed. Bees); ὁ πανσέβαστος κῦρ Ἰσαάκιος ὁ Ταρωνᾶς (ibid., 59.5, No. 3); ὁ πανσέβαστος και μέγας λογαριαστής κῦρ Κωνσταντῖνος ὁ Μελισσηνός (ibid., 162.3–4). Титула севаст без епитета пансеваст код Хоматина се јавља само једанпут, и то зато што је на том месту верно пренет потпис крфског дуке са једног документа, а у потписима нису навођени почасни епитети, већ само званична титула: cf.: Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora, ed. G. Prinzing, Berolini et Novi Eboraci 2002, No. 36.44 (у даљем тексту: PD).

21 Како је показао Б. Ферјанчић, погрешно је мишљење П. Петрова да је Прибо титулу се-васта добио од бугарског цара: П. Петров, Протосеваст Прибо, български феодален владател в Македония през първата половина на XIII в., Изследвания в чест на Марин С. Дринов, София 1960, 521–533; исти, О титулях „севаст“ и „протосеваст“, 57–58; Б. Ферјанчић, Севаст и протосеваст Прибо, Зборник Филозофског факултета 15/1 (1985) 91–96.

22 За ове породице в. Каждан, Состав, passim; Kazhdan – Ronchey, Aristokrazia, passim. 23 У потоњем периоду познат је један Плит који је имао крупне земљишне поседе на

Халкидици: Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, CD ROM Version, Wien 2001, 10, No. 23395; add. 2, No. 94442a (даље: PLP). Са Плитима се могу упоредити Горјанити (Γοριανίτης), који такође нису познати пре 1204. године, а из списа Јована Апокавка позната су три Горјанита који су заузимали врло високе положаје у Епирској држави у време Теодора Дуке: cf. Apokaukos, ed. Bees, 188–189; В. Василевский, Epirotica saeculi XIII. Из переписки Иоанна Навпактскаго, Византиский временик 3 (1896) 277.8–11.

24 PD No. 22.225. У XIV веку Кувараси су били високо позиционирани клирици Серске митрополије и припадници локалне властеле: PLP 6, Nos. 13352–13358; add. 2, Nos. 93881–93882.

ЗРВИ L (2013) 537–548542

Солуну.25 Георгије Акрополит изричито каже да је Теодор, након што се прогла-сио за цара, почео да додељује највише византијске дворске титуле – деспот, се-вастократор, паниперсеваст итд.26 Нема разлога сумњати да исто важи и за титу-лу севаста само зато што је Акрополит није експлицитно поменуо. Уосталом, већ поменути формулар о додели титуле севаста из XIV века показује да је титулу се-васта могао доделити само цар.27 Стога закључујемо да су севасти са територије Епирске државе поменути пре 1224/5. године ову титулу највероватније стекли пре 1204. године. То је, на пример, у случају Константина Аспијета Комнина, који се као дука Скопља помиње 1193. године, сасвим очигледно.28 Пре 1204. године севасти су морали постати и Стефан Гавра и Лав Мосхопул, јер су титулу имали у време када је Стрез био господар Дебра, дакле око 1210. године.29

Одавно је уочено да су тематске дуке у првим деценијама XIII века често имале титулу севаста.30 Чињеница да су севасти-дуке постојали како у Никејском царству, тако и у Епирској држави, указује на то да су дуке и пре 1204. годи-не понекад имале титулу севаста. Један акт охридског архиепископа Димитрија Хоматина то директно потврђује, пошто се у њему помиње судска одлука (σημεί-ωμα) севаста и скопског дуке Константина Аспијета Комнина из 1193. године.31 Чињеница је, међутим, да већина познатих дука, како на истоку, тако и на западу, нису били севасти. У Епирској држави дуке су често имале само почасни епитет μεγαλοδοξότατος, а ређе епитет μεγαλυπέροχος. Занимљив је случај солунског дуке Алексија Пигонита, који у једном Хоматиновом акту из 1234–1235. године носи поменути епитет μεγαλυπέροχος,32 да би се касније, у једном светогорском акту из 1240. године, појавио као севаст и, поново, дука Солуна.33 Промену у Пигонитовој титулатури није тешко објаснити – између поменута два датума Манојло Дука (1230–1237) прогласио се за цара у Солуну (1234–1235),34 после чега је солунском дуки могао доделити титулу севаста.

25 О хронологији Теодоровог самопроглашења за цара, а касније и крунисању (април – мај 1227. године): A. Stavridou-Zafraka, Συμβολή στο ζήτημα της αναγόρευσης του Θεοδώρου Δούκα, Αφιέρωμα στον Εμανουήλ Κριαρά, Thessaloniki 1998, 39–62.

26 Georgii Acropolitae Opera I, edd. A. Heisenberg – P. Wirth, Stuttgart 1978, 43. 27 Уп. почетак овог формулара (MM VI, 651): Ἡ βασιλεία μου τιμᾷ διὰ τῆς παρούσης αὐτῆς

προστάξεως τὸν ...28 PD No. 59.49–56; за хронологију cf. ibid., pp. 139*–141* (Prinzing). 29 PD No. 134. Стрез је умро најкасније 1214. године, па је извесно да су Мосхопул и Гавра

пре тога већ били севасти: cf. PD, p. 250* (Prinzing). О Стрезу в. Р. Радић, Обласни господари у Византији крајем XII и у првим деценијама XIII века, ЗРВИ 24–25 (1986) 223–234.

30 Д. Ангелов, К вопросу о правителях фем в Эпирском деспотате и Никейской империи, Byzantinoslavica 12 (1951) 60; Prinzing, Studien II, 87; M. Angold, A Byzantine Government in Exile. Government and Society under the Lascarids of Nicaea (1204–1261), Oxford 1975, Government, 251.

31 PD 59.49–56. За хронологију v. ibid., 141* (Prinzing); Prinzing, Studien II, 71. 32 PD 106.60–61. За хронологију v. PD, р. 217* (Prinzing). У једном акту Јована Апокавка

помиње се μεγαλυπέροχος δοὺξ τῆς ἐπισκέψεως Ἀχελώου κῦρ Νικόλαος ὁ Γοριανίτης: Apokaukos, ed. Bees, 6.37 (р. 63). Повезивање функције дуке са епискепсијом, нижом административном јединицом од теме, веома је необично, па Г. Принцинг сматра да је Апокавк можда погрешио, те да уместо епискепсија треба читати тема Ахелој: Prinzing, Studien II, 51.

33 Actes de Vatopédi I 132, l. 5 (nо. 14). 34 О времену проглашења Манојла за цара в. Б. Ферјанчић, Солунски цар Манојло Анђео

(1230–1237), Зборник Филозофског факултета 14/1 (1979) 93–101.

ДЕЈАН ЏЕЛЕБЏИЋ: Провинцијски севасти од краја XII до средине XIII века 543

Постоје индиције да су још неки севасти поменути у списима охридског архиепископа били дуке,35 али се то не може поуздано утврдити. Без обзира на те појединачне случајеве, чињеница је да многи севасти нису били дуке, па се поставља питање да ли су обављали неку другу функцију, и, ако јесу, коју. Пошто за Епирску државу нема релевантних података, одговор треба потражити у савременим изворима из Мале Азије. Из докумената архива Богородице Лемвиотисе познато је да су три севаста били прокатимени Смирне,36 а познато је и неколико нижих фискалних чиновника37. Може се претпоставити да су сличне функције већ у то време обављали и севасти у Епирској држави. Касније, у доба Палеолога, севасти су обично били функционери нижег ранга, а не управитељи градова и тема.

Поставља се питање да ли су севасти увек обављали неку функцију, или је могуће да је титула додељивана припадницима локалне аристократије, а да они при том нису добијали и одређена задужења везана за управу градом, односно широм облашћу. А. Каждан је уочио да су релативно велики удео у укупном броју севаста с краја XII и почетком XIII века имали крупни провинцијски земљопоседници, који, према расположивим подацима из извора, нису обављали никакве државне функције, па се стога запитао није ли у то време некада висока дворска титула постала карактеристична за крупне земљопоседнике који нису обављали државне функције.38 Међу севастима које Каждан наводи налази се и већ поменути севаст Халкуцис, о којем имамо више података него о осталим севастима.

Када је Халкуцис одлучио да напусти Еубеју, која је тада била под латинском влашћу, и упути се у Никеју на двор Теодора Ласкариса, Хонијат га је у томе спремно подржао, па се писмима обратио цару Теодору Ласкарису (1205–1221) лично, никејском патријарху Михаилу IV Авторијану (1208–1214) и неименованом митрополиту Крита, залажући се да Халкуцис буде примљен у службу никејског цара. У једном писму Халкуцис је окарактерисан као темат-ски (θεματικός), у другом као поседнички (κτηματικός), а у трећем као тематски и поседнички архонт.39 Хонијат је хтео да покаже како је Халкуцис у сваком погледу, и као земљопоседник и као тематски функционер (његова функција није ближе одређена), био један од најистакнутијих локалних великаша. Он је у неком тренутку, свакако пре 1204. године, стекао титулу севаста, која је у то

35 Г. Принцинг опрезно указује на могућност да су неки севасти који се помињу у актима Димитрија Хоматина можда ипак били дуке, иако то у тексту није експлицитно изречено: Алексије Педијадит са Крфа (Prinzing, Studien II, 79–80), Василије Лизик из теме Вагенитије (ibid., 53), Мавро Богданопул из „теме“ Дебар (ibid., 64).

36 Cf. Ahrweiler, Smyrne, 155–158. У изворима XIV века такође се сусрећу севасти-прокати-мени градова: cf. Actes de l’Athos V, Actes de Chilandar, edd. L. Petit – B. Korablev, Виз. Врeменник 17. Приложение 1, Санктпетербург 1911, 177, No 83, где се као прокатимен (вероватно Сера?) 1322. године помиње севаст Атанасије.

37 Cf. Ahrweiler, Smyrne, 159 sq. 38 Kazhdan – Ronchey, Aristokrazia, 300–301; Каждан, Состав, 168–169. Према Каждановој

евиденцији, реч је о 7 од 35 севаста, при чему је наглашено да сфрагистички подаци нису узети у обзир. 39 Michaelis Choniatae Epistulae, ed. F. Kolovou [CFHB 41], Berlin – New York 2001, Nos.

136.25, 137.18–19, 138.13–14. За литературу о овом Халкуцису и о породици Халкуцис v. Ibid., p. 129*, n. 379 (Kolovou); I. Jordanov (ed.), Corpus of Byzantine Seals from Bulgaria, vol. 2, Byzantine Seals with Family Names, Sofi a 2006, 428–431 (nos. 742–744); Kazhdan – Ronchey, Aristokrazia, 209, 379 et passim; Каждан, Состав, 94, et passim.

ЗРВИ L (2013) 537–548544

време додељивана само најистакнутијим припадницима локалног племства. Халкуцисов случај показује да је титулу севаста каткад носио припадник локалне аристократије, који је обављао државну функцију.

У поменутим писмима Хонијат је саопштио и друге податке о Халкуцису, који се могу сматрати типичним за истакнуте припаднике локалне аристократије уопште, па тако и за севасте. Хонијат истиче и то да Халкуцис није имао рођаке само на Еубеји него и „по целој (sc. теми) Хелади“, који су, као и он сам, били племенита рода.40 Такође, каже се да је Халкуцис био веома богат крупни земљопоседник, али нема прецизних података о вредности његове имовине. Нажалост, о имовинском стању других севаста из западних области Царства такође нема прецизних података, премда одређене индиције о томе ипак постоје.41 С друге стране, неколико породица из области Смирне из којих су севасти потицали убрајају се у крупне земљопоседнике.42

Случај севаста Григорија Камоне заслужује да буде посебно размотрен. Из три Хоматинова акта познато је да је Камона прво био ожењен ћерком Ђина Прогона, архонтом Арбанона (ἄρχων τοῦ Ἀρβάνου), а Ђинов брат Димитрије Комнином, ћерком српског краља Стефана Првовенчаног и Евдокије, ћерке Алексија III. Када је Димитрије умро, Ђин се „по закону“ (νομίμως) развео од своје прве жене и оженио Комнином.43 Г. Принцинг је изразио мишљење да је Камона тада постао вођа Албанаца и стекао титулу севаста, будући да су византијски цареви вођама етничких група настањених на територији Царства већ од XII века додељивали титулу севаста.44 Поставља се питање ко је Камони у време када се оженио Комнином (1215–1216, када је Хоматин био хартофилакс) могао доделити титулу севаста. Пошто је извесно да Камона дату титулу није добио од епирског владара Теодора Дуке,45 изгледа да ју је могао добити једино од Алексија III. По мом мишљењу, то се није десило пре Алексијевог бекства из Цариграда (у јулу 1203. године),46 него током његовог боравка на Балкану и посе-те свом синовцу и епирском владару Михаилу Дуки. Алексије се, наиме, ни тада није одрекао царских прерогатива, што је демонстрирао додељивањем високих дворских титула локалној властели.47

40 Choniatae Epistulae, 137.19–20: ... καὶ τῶν ἐν Ἑλλάδι πάσῃ περιφανεστέρας τύχης λαχόντων προσγενής.

41 PD No. 25 само посредно указује на имовински положај севаста Георгија Педијата из Верије – жена му је потицала из имућне веријске породице Еврипиота.

42 Ahrweiler, Smyrne, 170–171 (Кастамонити), 171 (Кратери), 173–174 (Петрице), итд.43 PD Nos. 1,2,3, посебно PD 1.4–14. 44 Prinzing, Studien II, 87–88. О овом типу севаста v. Ahrweiler, Sébaste, 34–38. 45 О томе је већ било речи – в. више. 46 На то указује један документ из Дубровачког архива који је настао после 1204. године.

Реч је о једностраној заклетви арбанаског архонта Димитрија Прогона (panyperseuastos et magnus archon), којом се обавезао да ће Дубровчани у његовој земљи уживати одређене привилегије. Исту обавезу преузело је и петнаест албанских великаша (Димитрије их једноставно назива homines mei), чија су имена наведена на крају уговора. Чињеница да на том списку нема Камоне указује на то да он тада још није спадао међу најзначајније великаше, те да није имао титулу севаста. Значајно је и то што ниједан од петнаест албанских великаша тада није имао неку византијску титулу. Уп. В. А. Соловјев, Непознати уговор Дубровника са арбанским владаром из почетка XIII века, Архив за правне и друштвене науке 27 (1933) 292–298.

47 О кретању и деловању Алексија III после бекства из Цариграда v. R. Macrides, George Akropolites, The History, trans. with an Introduction by R. Macrides, Oxford 2007, 79–81. П. Магдалино

ДЕЈАН ЏЕЛЕБЏИЋ: Провинцијски севасти од краја XII до средине XIII века 545

На крају треба истаћи да већ поменута тројица севаста бугарског порекла (Прибо, Мавро Богданопул и Стефан Гавра) нису припадали истој категорији се-васта као и Камона. Они се помињу у срединама које су претежно биле насељене словенским становништвом, али нема елемената који би указивали да су били етничке вође. Напротив, пре би се могло рећи да је њихов положај био сличан положају обичних градских севаста. На то указује чињеница да припаднике ло-калног племства словенског порекла често срећемо са почасним епитетима με-γαλοδοξότατος и μεγαλεπιφανέστατος. Та два епитета су током читавог XII века била карактеристична углавном за престоничке цивилне функционере, али су крајем тог и почетком следећег столећа, слично као и титула севаст, постали одлика византијске провинцијске аристократије.48

На основу наших извора није лако стећи јасну представу о друштвеном про-филу провинцијских севаста у дато време, али се ипак могу извести одређени закључци. Севасти су могли постати само најистакнутији грађани провинцијских градова, па стога нема сумње да је њихов утицај на локалном нивоу био значајан. Не знамо поуздано да ли је стицање титуле увек пратило и добијање одређених функција у локалној администрацији. Већ је одавно примећено да су севасти, како у Никејском царству, тако и у Епирској држави, често обављали функцију тематског дуке, али да се титула и функција никако због тога не могу стриктно повезивати. С једне стране, многе дуке нису били севасти, а с друге, у изворима је потврђено да су поједини севасти у Никејском царству обављали ниже функције (прокатимени и фискални чиновници). Стога је вероватно да су севасти по пра-вилу обављали неке функције, али чак и ако није било тако, стицањем титуле они су несумњиво добијали на друштвеном престижу, а свој неформални утицај у локалној заједници стављали су у службу централних власти. Никејски и епирски владари наставили су праксу додељивања титуле сeваста коју су започели Анђели, па је број провинцијских севаста у потоњим деценијама непрестано растао.

ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ – LIST OF REFERENCES

Извори – Primary Sources

Acta et Diplomata Graeca Medii Aevi, edd. F. Miklosich – I. Müller, Vindobonae 1860–1890, vols. IV, VI.Actes de Docheiariou, ed. N. Oikonomidès, Paris 1984.Actes de l’Athos V, Actes de Chilandar, edd. L. Petit – B. Korablev, Vizantijskij Vremennik 17. Priloženie

1, Sanktpeterburg 1911.

је први изнео тезу да је Алексије и после 1204. године додељивао високе титуле: cf. P. Magdalino, A neglected authority for the history of the Peloponnese in the early thirteen century: Demetrios Chomatianos, Archbishop of Bulgaria, BZ 70 (1977) 316–323, посебно 321.

48 Мислим да су поменута тројица севаста бугарског порекла у потпуности била ромеизира-на и интегрисана у византијски систем. У том погледу занимљиво је указати на претпоставку Ж. К. Шенеа да је Мавро Богданопул можда водио порекло од бугарског великаша Богдана из XI века. Cf. J.-C. Cheynet, Pouvoir et contestations à Byzance (963 – 1210), Paris 1990, 234. Слично би се могло рећи и за Стефана Гавру – могуће је да је био у некој вези са бугарским архонтом Гавром, који је 1019. године учествовао у ковању завере против Василија II: Ioannis Skylitzae Synopsis Historiarum, ed. I. Thurn, Berlin – New York 1973, 364.84–88.

ЗРВИ L (2013) 537–548546

Actes de Vatopédi I, des origines à 1329, edd. J. Bompaire – J. Lefort – V. Kravari – Ch. Giros, Paris 2001.Annae Comnenae Alexias, edd. D. R. Reinsch – A. Kambyles, Berlin – New York 2001.Bees N. A., Unedierte Schriftstücke aus der Kanzlei des Johannes Apokaukos des Metropoliten von

Naupaktos (in Aetolien), Aus dem Nachlass von N. A. Bees, β΄, ed. E. Bees-Seferli, Byzantinisch-neugriechische Jahrbücher 21 (1971–1974), Athen 1976, 57–243.

Demetrii Chomateni Ponemata Diaphora, ed. G. Prinzing, Berolini et Novi Eboraci 2002.Georgii Acropolitae Opera I, edd. A. Heisenberg – P. Wirth, Stuttgart 1978.Ioannis Skylitzae Synopsis Historiarum, ed. I. Thurn, Berlin – New York 1973.Michaelis Choniatae Epistulae, ed. F. Kolovou [CFHB 41], Berlin – New York 2001.Nicitae Choniatae Historia, ed. I. A. van Dieten, Berolini et Novi Eboraci 1974.Patrologiae Cursus Completus, Series Graeca, ed. J.-P. Migne, 1857 sq., vol. 119.Svoronos N. G., Recherches sur le cadastre byzantin et la fi scalité aux XIe et XIIe siècles : le Cadastre de

Thèbes, Athènes 1959.Василевский В., Epirotica saeculi XIII. Из переписки Иоанна Навпактскаго, Византиский временик

3 (1896) 233–299. [Vasilevskij V., Epirotica saeculi XIII. Iz perepiski Ioanna Navpaktskogo, Vizantijskij Vremennik 3 (1896) 233–299].

Соловјев В. А., Непознати уговор Дубровника са арбанским владаром из почетка XIII века, Архив за правне и друштвене науке 27 (1933) 292–298. [Solovjev V. A., Nepoznati ugovor Dubrovnika sa arbanaskim vladarom iz početka XIII veka, Arhiv za pravne i društvene nauke 27 (1933) 292–298].

Литература – Secondary Works

Ahrweiler H., L’histoire et la géographie de la région de Smyrne entre les deux occupations turques (1081–1317) particulièrement au XIIIe siècle, Travaux et Mémoires 1 (1965) 1–204.

Ahrweiler H., Le sébaste, chef de groupes ethniques, Polychronion. Festschrift für F. Dölger, Munich 1966, 34–38.

Angold M., A Byzantine Government in Exile. Government and Society under the Lascarids of Nicaea (1204–1261), Oxford 1975.

Cheynet J.-C., Le rôle de l’aristocratie locale dans l’état (Xe–XIIe siècle), Byzantinische Forschungen 19 (1993) 105–112.

Cheynet J.-C., La place de la Serbie dans la diplomatie byzantine à la fi n de XIe siècle, Zbornik radova Vizantološkog instituta 45 (2008) 89–97.

Cheynet J.-C., Le rôle de la »Bourgeoisie » constantinopolitaine (XIe–XIIe siècle), Zbornik radova Vizantološkog instituta 46 (2009) 89–106.

Cheynet J.-C., Pouvoir et contestations à Byzance (963 – 1210), Paris 1990.Glykatzi-Ahrweiler H., Recherches sur l’administration de l’empire byzantin aux IXe–XIe siècles, Athènes

(sine anno).Grünbart M., Formen der Anrede im byzantinischen Brief vom 6. bis zum 12. Jahrhundert, Wien 2005.Hohlweg A., Beiträge zur Verwaltungsgeschichte des Oströmischen Reiches unter den Komnenen,

München 1965.Jordanov I. (ed.), Corpus of Byzantine Seals from Bulgaria, vol. 2, Byzantine Seals with Family Names,

Sofi a 2006.Kazhdan A. P. – Ronchey S., L’aristokrazia bizantina dal principio dell’XI alla fi ne del XII secolo, Palermo

1997.Macrides R., George Akropolites, The History, trans. with an Introduction by R. Macrides, Oxford 2007.Magdalino P., A neglected authority for the history of the Peloponnese in the early thirteen century:

Demetrios Chomatianos, Archbishop of Bulgaria, BZ 70 (1977) 316–323.

ДЕЈАН ЏЕЛЕБЏИЋ: Провинцијски севасти од краја XII до средине XIII века 547

Magdalino P., The Empire of Manuel I Komnenos, 1143–1180, Cambridge 1993.

Oikonomidès N., Les listes de préséance byzantines des IXe et Xe siècles, Paris 1972.

Oikonomides N., Some Byzantine State Annuitants: Epi tes (Megales) Hetaireias and Epi ton Barbaron, Symmeikta 14 (2001) 9–28.

Oikonomides N., Title and Income at the Byzantine Court, ed. H. Maguire, Byzantine Court Culture from 829 to 1204, Washington 1997, 199–215.

Prinzing G., Studien zur Provinz- und Zentralverwaltung im Machtbereich der epirotischen Herrscher Michael I. und Theodoros Dukas, Teil II, Epeirōtika Chrōnika 25 (1983) 37–112.

Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, CD ROM Version, Wien 2001.

Stavridou-Zafraka A., Συμβολή στο ζήτημα της αναγόρευσης του Θεοδώρου Δούκα, Αφιέρωμα στον Εμανουήλ Κριαρά, Thessalonikē 1998, 39–62. [Stavridou-Zafraka A., Symbolē sto zētēma tēs anagoreusēs tou Theodōrou Douka, Aphierōma ston Emanouēl Kriaras, Thessalonikē 1998, 39–62].

Stiernon L., Notes de titulature et de prosopographie byzantines. Sébaste et gambros, Revue des études byzantines 23 (1965) 222–243.

Ангелов Д,. К вопросу о правителях фем в Эпирском деспотате и Никейской империи, Byzantinoslavica 12 (1951) 56–74. [Angelov D., K voprosu o praviteljah fem v Ėpirskom despo-tate i Nikejskoj imperii, Byzantinoslavica 12 (1951) 56–74].

Каждан А. П., Социальный состав господствующего класса Византии XI–XII вв, Москва 1974. [Každan A. P., Social’nyj sostav gospodsvujuščego klassa Vizantii XI–XII vv, Moskva 1974].

Максимовић Љ., Византијски свет и Срби, Београд 2008. [Maksimović Lj., Vizantijski svet i Srbi, Beograd 2008].

Максимовић Љ., Севасти у средњовековној Србији, Зборник радова Византолошког института 32 (1993) 137–147. [Maksimović Lj., Sevasti u srednjovekovnoj Srbiji, Zbornik radova Vizantološkog instituta 32 (1993) 137–147].

Острогорски Г., Историја Визнтије, Београд 1959. [Ostrogorski G., Istorija Vizantije, Beograd 1959.]

Петров П., О титулях „севаст“ и „протосеваст“ в средневековном болгарском государстве, Византиский временик 16 (1959) 52–64. [Petrov P., O tituljah „sevast“ i „protosevast“ v sredno-vekovnom bolgarskom gosudarstve, Vizantijskij Vremennik 16 (1959) 52–64].

Петров П., Протосеваст Прибо, български феодален владател в Македония през първата половина на XIII в., Изследвания в чест на Марин С. Дринов, София 1960, 521–533. [Petrov P., Protosevast Pribo, bǔlgarski feodalen vladatel v Makedonia prez pǔrvata polovina na XIII v., Izsledovanija v čest na Marin S. Drinov, Sofi ja 1960, 521–533].

Радић Р., Обласни господари у Византији крајем XII и у првим деценијама XIII века, Зборник радова Византолошког института 24–25 (1986) 151–289. [Radić R., Oblasni gospodari u Vizantiji krajem XII i u prvim decenijama XIII veka, Zbornik radova Vizantološkog instituta 24–25 (1986) 151–289].

Ферјанчић Б., Севаст и протосеваст Прибо, Зборник Филозофског факултета 15/1 (1985) 91–96. [Ferjančić B., Sevast i protosevast Pribo, Zbornik Filozofskog fakulteta 15/1 (1985) 91–96].

Ферјанчић Б., Солунски цар Манојло Анђео (1230–1237), Зборник Филозофског факултета 14/1 (1979) 93–101. [Ferjančić B., Solunski car Manojlo Anđeo (1230–1237), Zbornik Filozofskog fakulteta 14/1 (1979) 93–101].

ЗРВИ L (2013) 537–548548

Dejan Dželebdžić(Institut for Byzantine Studies of the SASA, Belgrade)

PROVINCIAL SEBASTOI FROM THE END OF 12TH TO MID 13TH CENTURY

The sebastos title, which was at the age of Komnenoi reserved for the emperor’s relatives, by the end of the 12th century started to be assigned to the central state functionaries and later on to the provincial aristocracy members, whom the title was to remain typical of until the very end of the Byzantine Empire. This work has analysed the data on the provincial sebastoi from their original appearance at the end of the 12th to the mid 13th century, which have mainly been preserved in three major sources: the cartulary of the Virgin Lembiotissa monastery, the writings of Demetrios Chomatenos, the archbishop of Ohrid (with which this paper is primarily concerned) and John Apokaukos, the metropolitan of Naupaktos. The data at our disposal are numerous, yet not providing answers to many questions. For example, there is not a single case where the sources might reveal which Emperor, when or why assigned this court title to certain provincial magnate. This void has partially been fi lled by Niketas Choniates in his History explicitly testifying of the widely spread emergence of selling the sebastos title at the time of Alexios III Angelos, comparing it to the cheap commodity at the town markets. (cf. ed. van Dieten, 483.59–484.65).

Only the most distinguished provincial town citizens were certain to be able to acquire the sebastos title. There were among them members of some well-known Byzantine families, which produced during the 11th and 12th centuries certain civil or (more rarely) military functionaries (e.g. Kataphloron, Boioannes, Lizikos, Gabras, Pediadites), as well as the locally signifi cant families, which the sources from the previous period had not recorded (e.g. Plytos, Bogdanopoulos). It has not been known for sure whether the acquisition of the title was always followed by getting some offi cial functions in the provincial government, but there are some indications of that most frequently being the case. The sebastoi were noticed long time ago that, in the Empire of Nicaea as well as in the State of Epirus, were often thematic doukes and that the title and the function because of that could by no means be strictly connected. The sources have confi rmed that some sebastoi in the Empire of Nicaea were performing lower functions (e.g. prokathemenoi and fi scal clerks).

The Albanian magnate Gregorios Kamonas (the second husband of Komnene, the daughter of Stefan the First-Crowned and Eudokia, the daughter of Alexios III) most likely belonged to a special group of sebastoi, who got the title as the leaders of the ethnic groups settled in the territory of the Empire. This paper suggests that Alexios III assigned the title to Kamonas, not while being the recognised emperor (1195–1203), but during his stay in Epirus at the court of his nephew Michael I Doukas after 1204. Contrary to Kamonas, the Slavic sebastoi, in the writings of Demetrios Chomatenos mentioned to be in Skopje, Debar and Pelagonia, most probably did not belong to this category of sebastoi. This opinion is based on the fact that the provincial aristocracy members in Macedonia apart from the sebastos title often had honorifi c epithets megalodoxotatos and megalepiphanestatos, which were never present with the particular ethnic group magnates, but exclusively with the Byzantine provincial aristocracy.