Србија између Аустроугарске и Русије (1878-1903)

Период владавине Милана Обреновића (1872-1889);

- кључни догађаји: стицање независности, доношење устава, подизање на ранг краљевине, формирање политичких странака и парламентаризма

- Србији је призната независност на Берлинском конгресу (1878), чиме је обновљена српска државност нестала још падом Деспотовине, и тиме заокружена борба за независност отпочета још 1804. избијањем I српског устанка

- Србија је добила територијално проширење на Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички округ, али није добила оно што је заправо био циљ: уједињење са БиХ и враћање Старе и Јужне Србије (Косова и Метохије и Македоније, као и Рашке области)

- Аустроугарска је добила право да окупира БиХ, а Турској је остављен узан појас Санџака који је раздвајао Србију и Црну Гору

Унутрашња политика;

- долази до изградње и јачања институција, модернизације државе и економије, али и промене спољнополитичке оријентације

- доноси се низ либералних закона, попут Закона о штампи, Закона о судијама и Закона о зборовима и удружењима, који је био основ за формирање нових политичких партија

- Народна радикална странка настала је из крила социјалиста Светозара Марковића и сељачких трибуна

- радикали су се залагали за уставну реформу која подразумева да законодавна власт буде у надлежности скупштине, а да се земља децентрализује и уреди по начелима локалне самоуправе, што би значило да се локални општински органи бирају, а не постављају

- захтевали су већи утицај сељаштва, као и смањење пореза и такси сељацима и строгу државну штедњу, чиме су обезбедили подршку огромних и до тада политички пасивних сељачких маса

- у спољној политици су се залагали за сарадњу са Русијом, а били против Аустроугарске

- кључна личност странке био је Никола Пашић, а идеолог Пера Тодоровић; издавали су лист „Самоуправа“

- Напредна странка је заступала либералне идеје и у време њихове владавине донети су горепоменути закони;

- називани су и младоконзервативцима, а чинила их је група изузетно образованих интелектуалаца: Стојан Новаковић, Милутин Гарашанин, Милан Пироћанац, Владан Ђорђевић, Чедомиљ Мијатовић и др.

- залагали су се за демократију, али која би се увела поступно, па су били и за ограничено бирачко право; сматрали су да земљу мора да води интелектуална елита, тако да у самом народу нису имали веће упориште, али нису за то ни марили

- били су за династију Обреновића, а у спољној политици окренути Аустроугарској

- Либерална странка је такође била за поступно увођење либералних принципа и била је против великог уплива сељачких маса у политику;

- на њиховом челу је Јован Ристић, а подржавају их богати трговци и сељаци, као и виши чиновници и свештенство

- истакнути либерали су Владимир Јовановић, Стојан Рибарац, Јован Авакумовић, митрополит Михаило

- бурни политички сукоби су распламсани једном афером око изградње железнице, на шта се Србија обавезала на Берлинском конгресу, када је без конкурса изградња 1881. поверена француској Генералној унији на челу са Бонтуом, по коме се и назвала Бонтуова афера; компанија је пропала 1882. а бројни политичари из свих странака били су умешани у њу

- кнез Милан је морао некако да поврати свој и међународни углед земље у свету, па је уз помоћ Аустроугарске дошло до проглашења Србије за краљевину 6. марта 1882.

- најжешће сукобе Милан има са радикалима, који се залажу за што мање краљевске власти, а што више парламентаризма; долази до избијања Тимочке буне (1883) у источној Србији, а повод је одлука да се од сељака одузме застарело оружје које су они држали као заоставштину из народне војске; радикали су позвали сељаке да не враћају оружје, а побуна сељака избила је у тимочком крају: Бољевцу, Сокобањи и Зајечару, новембра 1883.; стајаћа војска је успела да сломи отпор побуњеника и заведе ред, а преки суд је осудио велики број људи на смрт и дугогодишњу робију, међу њима и лидере радикала који су сматрани најодговорнијима за буну; Пашић је успео да преко Дунава побегне у Бугарску и избегне хапшење

Спољна политика

- Милан Обреновић се у спољној политици окреће Аустроугарској; са њом склапа 1881. трговински споразум који је донео повољности српском извозу робе на територију Аустроугарске, али и Тајну конвенцију за коју није знао скоро нико сем њега и неколицине министара; обавезује се да неће ометати Аустроугарску у БиХ, а добија подршку за ширење Србије на југ ка Вардарској долини, као и за проглашење краљевине, независност СПЦ од Цариградске патријаршије и гаранцију за себе и своје наследнике

- велики неуспех доживљава у српско-бугарском рату 1885. када објављује рат Бугарској након њеног уједињења, сматрајући да је нарушена равнотежа на Балкану и интереси Србије на југу; српска војска доживљава пораз на Сливници, а катастрофу и губитак Ниша и Пирота спречава бечка дипломатија

- овај пораз га кошта и унутрашњег положаја у земљи, па је принуђен да истрпи повратак радикала на сцену, који се чак споразумевају с либералима око формирања владе, а ускоро и сами формирају власт

- то иницира и доношење новог устава из 1888, једног од најмодернијих тог времена, уз сагласност све 3 странке; влада се образује од парламентарне већине, а не по краљевом нахођењу, уведено је опште право гласа, а законодавна иницијатива била је подељена између краља и скупштине; министри су одговарали и пред скупштином и пред судом, а није било више краљевих министара; устав је гарантовао грађанска права и политичке слободе; локална самоуправа била је уређена по принципима општина и округа