Н._Вељовић_-_Место_Црне_Горе_17

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

КАТЕДРА ЗА ИСТОРИЈУ

Никола Д. Вељовић

МЕСТО ЦРНЕ ГОРЕ 1784 – 1860. У БАЛКАНСКОЈ ИСТОРИЈИ

ДИПЛОМСКИ РАД

КОСОВСКА МИТРОВИЦА , 2013. ГОДИНА

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

КАТЕДРА ЗА ИСТОРИЈУ

Никола Д. Вељовић

МЕСТО ЦРНЕ ГОРЕ 1784 – 1860 У БАЛКАНСКОЈ ИСТОРИЈИ

ДИПЛОМСКИ РАД

Ментор,

Проф . др. Здравко Делетић

КОСОВСКА МИТРОВИЦА , 2013. ГОДИНА

Предговор

Овај рад обухвата дуг временски период, период од 76 година, који обухвата владавину три личности у црногорској историји : двојице владика ( Петра I и Петра II ) и књаза Данила. Ствари се некако у овом раду некако морају именовати, уобичајено је да се користи појам Црна Гора, али се то односи на четири нахије и племена, а не на државу у каснијем значењу. Црна Гора је термин који од XVII в. преовладава за негдашњу Горњу Зету и у суштини је је све до проглашења Књажевине у питању географски и политички термин, али не и државни. Тај простор обједињавала је црквена власт митрополита и његов лични утицај, али нема државе и ,, владиката “ као облика владавине, како се то у садашњој црногорској ,, науци “ форсира.

Тема је значајна по томе што су ово почетци стварања црногорске државе, међународно признате на Берлинском конгресу 1878. године. У овом раду обрађено је унутрашне стање Црне Горе у периоду 1784 – 1860. године, као и међународна политика. Обрађена је пажња како је црногорски ослободилачки покрет утицао на прилике у Османлијском Царству, како се црногорске владике мешају у немире у Херцеговини, Приморју и сјеверноалбанским крајевима. То сврстава Црну Гору у Источно питање. Такође обраћена пажња како се велике силе односе према томе шта се дешава у катунској Црној Гори, како се односе Аустрија и Русија појединачно и како се погађају око Црне Горе и Херцеговине, а и то је оно што смешта Црну Гору у балканску историју.

Највише сам се за период Петра I и Петра II фокусирао на књиге : Ђоко Д. Пејовић – Црна Гора у доба Петра I и Петра II : оснивање државе и услови њеног развитка , затим Петар И. Поповић – Црна Гора у доба Петра I и Петра II; Историју српског народа – књ. V . За период владавине књаза Данила највише сам користио књиге Бранко Павићевић – Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860, и Радоман Јовановић – Црна Гора и велике силе 1856 – 1860.

Излагање је обрађено према питањима а унутар њих поштована је хронологија.

Увод

( Црна Гора 1711 – 1784 )

Крајем XV века потпуно се распала државна организација у Зети, а Зета потпала под турску врховну власт. Становништво се склањало по катунима Горње Зете, бежећи испред турских насиља. Црна Гора је припојена Скадарском санџаку ( 1499 ). За време Скендер-бега Црнојевића је у судском погледу била је подвргнута кадији у Подгорици. До пред крај XVI в. границе Црне Горе остале су као што су биле приликом пада под турску власт. Црна Гора је обухватала област која се сада назива Старом Црном Гором, али са Поборима, Маинама, Брајићима и са царским хасом Грбљом на западу и са областима од Мораче до Зете на истоку. Та област је у XVI в. имала ове нахије : Грбавци ( Љешкопоље ), Жупа, Малоншићи, Пјешивци, Цетиње ( Катунска нахија ), Ријека и Црмница, а као посебну област царски хас, нахије Доњи и Горњи Грбаљ.1 Крајем XVI в. престале су постојати две црногорске нахије – Малоншићи и Жупа. Почетком XVII в. постоји у Црној Гори само пет нахија : Катуни, Пјешивци, Ријека, Љешкопоље и Црмница, а кадилуку Црна Гора припада усто и царски хас Грбаљ.2

Катун је повремено пастирско насеље који се обично налази на планинским пашњацима. Народ је био организован у племена. Више породица међусобно повезаних крвним сродством чинило је род, више родова братство, а више братства племе. Племена су живела у нахијама. Нахије су административно - територијалне области у периоду османске власти. Братства и племена сама су бирала своје племенске старешине на племенским скупштинама. Племенски главари бирани су обично из најјачих и најутицајнијих братстава. Власт у племену вршили су војвода, кнез и сердар. Братства и племена врло често су ратовала међу собом. До међусобних борби долазило је због престижа, главарства, испаше, плена стоке неког од племеника, због водопоја и међа. Пошто је био чест случај да поједина братства пређу на ислам, долазило је због тога до борбе између хришћанских и исламинизираних братстава. Међутим најтеже борбе настајале су из крвне освете. Погибја неког братственика обавезивала је његову браћу, ближе и даље рођаке, а на крају и све племенике, да освете његову крв, да убију убицу, а ако не могу пронаћи њега, онда његовог рођака и племеника, ако је убица из другог .

____________________

1 Историја народа Југославије, књига друга, Београд : Просвета, 1960, стр. 159 – 160

2 Исто, стр. 161

Док су били у току политички и дипломатски кораци за окончање Великог турског рата (1683 – 1699 ) збор племенских главара био је окренут избору личности која ће преузети упражњено место преминулог владике Саватија. Општецрногорски збор се састао у пролеће 1697. године, и избор је пао на тадашњег цетињског јеромонаха Данила ( мирско име Никола ) Шћепћевића из угледног његушког братсва Петровић Његош.3 Црна Гора до 1852. нема световног владара, али су Црногорци уважавали цетињске митрополите – владике као владаре. Према традицији и историографији 19. века цетињске владике су власт над Црном Гором наследили од Црнојевића. Позив на традицију Црнојевића добро је служио државотворној политици династије Петровић. Владике су били прихваћени као представници државе, иако до митрополита Петра I нису имали законске подлоге за своје владање, нити органа за провођење власти.4 Од периода владике Данила, изузев Шћепана Малог и Арсенија Пламенца, представници породице Петровић Његош налазе на челу црногорске државе све до 1918. године. Јеромонах Данило одлази 1700. године одлази у Сечуј у Угарску, где га је српски патријарх Арсеније III Чарнојевић хиротонисао за епископа ,, Чернија Гори, Скендерије и Приморја “, односно по народном изразу за црногорског владику.

Средином 1711. године десио се важан догађај – то је био долазак прве руске политичке мисије. Године 1710. дошло је до другог рата између Турске и Русије за владавине цара Петра Великог. Тада је први пут одлучено на руском двору да се против Османског Царства подигну и хришћани који се налазе под турском влашћу на Балкану, па су у Боку Которску и Црну Гору упућена два официра Србина у руској служби. То су били пуковник Милорадовић и капетан Лукачевић који су донели царске прогласе за владику и његовог брата Луку. У прогласима су позвани хришћани под турском влашћу да се дигну на устанак. Црногорска племена напала су градове Грахово, Гацко, Никшић, Спуж и Требиње али нису имали успеха. Порта је одлучила да казни непослушне четири нахије, па је послала 1712. и 1714. године казнене експедиције да је покоре. Нарочито је била сурова друга експедиција, под командом Нуман-паше Ћуприлића, за које се владика Данило склонио на млетачку територију. У борбама 1712. и 1714. године ,, Црногорци су се први фронтално пут сукобили са великим турским снагама “5. Владика Данило је одлучио да лично пође у

_____________________

3 Ово презиме се касније усталило

4 Здравко Делетић, Настава историје у Црној Гори од 1834. до 1918. године , Подгорица: Историјски институт, 1995, стр. 14 – 15

5 Историја српског народа, књ.4, том 1, Београд : Српска књижевна задруга, 1986, стр. 34

Русију и уреди ,, руско – црногорске “ односе као први цетињски владика који је отишао на такав пут. Почетком 1715. године владика Данило је стигао у Русију, и био је лепо примљен од руског цара. Цар Петар је даровао владици лично 5.000 рубаља, затим 3.400 рубаља за путне трошкове, 16 медаља, 5.000 рубаља и 1.000 дуката за црногорске главаре, те 1.600 дуката за пострадали народ.6 Уз то је издао две грамате. Прва је обавезивала Црногорце да се у случају рата између Русије и Турске боре на руској страни, а друга је одређивала сталну помоћ цетињском манастиру у износу од 500 рубаља годишње.7 Од тада почињу и новчана помоћ Русије црногорској митрополији и путовања црногорских митрополита и других изасланика у Русију. По повратку из Русије владика Данило је у Бечу разговарао са Евгенијем Савојским, чиме су успостављене прве везе између црногорских племена и Аустрије.

Године 1714. избио је рат између Млетачке Републике и Османског Царства. Рат је трајао до 1718. године. За време овог рата Млетачка Република је хтела да помоћу Црногораца и Брђана брани своје поседе и да обезбеди свој утицај на владику и црногорска племена. Послали су свог представника на Цетиње да заједно са владиком руководи радом на организацији отпора против Османског Царства. Тај млетачки повереник добио је звање гувернадура. За првог гувернадура постављен је Вукадин Вукотић. Средином XVIII в. ово је звање прешло у кућу Радоњића, а 1770. признато је Јовану Радоњићу као наследно. Гувернадури су представљали извесну власт у Црној Гори, који су претендовали на световну власт и често били у сукобу са владикама. У време млетачко-турског рата 1714-1718, владика Данило издејствовао је јурисдикцију над православним живљем у Боки Которској. Тако је под његовим утицајем био велики део подручја Пећке патријаршије, што је у ослободилачкој борби имало значаја, јер је црква деловала као фактор јединства српског народа.8

Владика Данило је покушавао да се образује нека врста суда од најистакнутијих народних главара, који би ишли кроз народ и молбом ,, утишавали злу крв међу племенима и братствима “. Међутим, то му није успело. Јака братсва и племена нису хтела

____________________

6 Историја српског народа, књ.4, том 1, стр. 35


8 Здравко Делетић, нав. дело, стр. 15

да трпе никога да им намеће власт, да ,, сужава уплив домаћих главара “. Једино је владика, као ,, духовни пастир “ успевао да клетвом постигне што други главари нису могли постићи, а то је делимично сузбијање крвне освете.

За 39 година владиковања у Црној Гори ( 1696-1735 ) владика Данило је постигао да се међуплеменски односи развијају у правцу заједничке сарадње много више него што је то било за време свих његових претходника у Цетињском манастиру. Својим угледом и релативно великим утицајем он је од крвно завађених племена стварао савезнике у борби против турских напада.

Прве везе које је он успоставио са Русијом за време Петра Великог усмериле су историјски развој црногорских и брђанских племена у правцу све теснијег повезивања са том великом словенском земљом.

Пожаревачким миром 1718. године четири општине : Грбаљ, Маини, Побори и Брајићи припали су Млетачкој Републици. Црна Гора у ово доба обухвата пет нахија : Катунску, Пјешивачку, Ријечку, Љешанску и Црмничку.9 Истим миром Венеција је завршила своја ратовања са Турском и одржавање добрих односа са Портом била је основна линија њене спољне политике. Из обзира према Турској и са становишта својих политичких интереса према Црној Гори, Млечани су настојали да ослабе ослободилачку борбу црногорских племена. У том циљу, они су са мањим прекидима, награђивали значајније црногорске главаре све до Шћепана Малог, као средство помоћу кога ће утицати на црногорска племена. Млечани су сматрали Црну Гору за своју интересну сферу. Свако успостављање веза са Русијом, наилазило је на отпор млетачке власти. Тако је Венеција у овом периоду, у измењеним спољнополитичким условима, заузела непријатељски став према ослободилачкој борби црногорских племена. Општа економска и политичка слабост Венеције у овом веку била је јасна и Црногорцима. Зато је природно да они траже помоћ у оним европским државама које се уздижу на рачун Турске, а то су биле Русија и Аустрија.10

Још за свога живота владика Данило је одредио себи за наследника у Цетињском манастиру свога синовца Саву. Сава није имао оне предузимљивости и личне одважности као његов стриц, него је био мирне калуђерске природе, без имало животне активности и иницијативе. Стално је боравио у манастиру, не интересујући се много за световне послове. Међутим везе са Русијом, успостављене за време владике Данила нису се

____________________

9 Историја народа Југославије, књига друга, Београд : Просвета, 1960, стр. 1170

10 Исто, стр. 1179

прекидале, али личног додира није било. Године 1742, у споразуму са црногорским главарима, кренуо је владика Сава у Русију да моли за продужење помоћи Црној Гори, која се није редовно исплаћивала. Царица Јелисавета је пријатељски примила владику, наредила да се исплати заостала помоћ и додели нова. То је био први и последњи значајнији политички акт владике Саве. За време боравка владике Саве у Русији, његов синовац Василије 1744. године отпутовао у Венецију, са фалсификованим печатима црногорских главара, у намери да уздигне свој углед и постигне непосредну материјалну помоћ. Због овога је дошло до сукоба између владике Саве и Василија, али ускоро су се измирили и анхимандрит Василије постао је његов помоћник.11

Василије брзо постаје прва личност у Црној Гори. Пећки патријарх Атанасије II поверио му је 1749. године повраћај црквених ствари и драгоцености Пећке патријаршије, које је патријарх Арсеније IV однео приликом друге сеобе Срба 1737. године. Василије је успешно завршио мисију. У Београду га је патријарх Анастасије II хиротонисао за владику 1750. г, а идуће године на повратку у Црну Гору Василије је боравио у Бечу где је, без одобрења црногорских главара, од аустријске царице Марије Терезије тражио покровитељство над Црном Гором. Царица је овај захтев одбила.12

Године 1752, у име владике Саве и главара владика Василије је отпутовао у Русију, где је остао скоро две године. Владика је тражио протекторат руског двора. Међутим, протекторат није прихваћен.

Да би руску политичку јавност упознао са положајем Црне Горе, Василије је написао ,, Историју о Черној Гори “, штампану у Москви 1754. године. Ова књига није написана ради приказивања прошлости Црне Горе, већ да се постигне политички циљ због којег је Василије дошао у Русију. У њој су Црна Гора и њена дотадашња историја приказани са мало обзира на стварно стање и историјска факта.13

По повратку у Црну Гору, Василије одбија споразум о плаћању харача Османском Царству, који су уговорили митрополит Сава Петровић и гувернадур Стано Радоњић са

____________________

11 Историја народа Југославије, књига друга, стр. 1180

12 Исто, стр. 1180


осталим главарима. Василије истовремено врши и агитацију против Млетачке Републике .

Млечани су блокирали Црну Гору и донели одлуку да се владика Василије отрује. Порта је 1756. г наредила казнену експедицију на црногорска племена. Владика Василије је пред овом опасношћу напустио Црну Гору новембра 1756. године. Турски напад омеле су велике јесење кише, које су их приморали на повлачење. Средином 1758 г. Василије је стигао по други пут у Русију. Овога пута је отпутовао заједно са гувернадуром Радоњићем и другим црногорским главарима. Изасланство је и овога пута тражило руски протекторат и новчану помоћ. У Русији је дошло до отвореног сукоба између гувернадура и његових присталица и Василија. За време овог боравка у Русији су добили извесне податке који нису били повољни за Василија. Зато је руска влада овог пута била неповерљива према Василију, али није одгурнула Црну Гору. Руски двор је решио да у Црну Гору упути свог изасланика пуковника Пучкова, који је имао да донесе 15.000 рубаља и проучи прилике у Црној Гори. Пучков је боравио у Црној Гори неколико недеља 1759 г. и поднео опширан извештај руском двору о црногорским приликама.14

Када је на руски престо дошла Катарина II, Василије је одлучио да још једном добије руско покровитељство. У Русију је стигао октобра 1756 г., написао више писама и молио за званично озакоњење руског протектората над Црном Гором. Међитим, Василије се разболео и умро изненада 21. марта 1766. Сахрањен је у Благовештанској цркви у Петрограду.

Године 1767. појавио се у Црној Гори самозванац Шћепан Мали. Шћепан Мали се представљао као руски цар Петар III. За узимање власти у Црној Гори ишле су му на руку и политичке прилике. Смрт владике Василија подстакла је амбиције Јована, млађег сина бившег гувернадура Стана, да покуша приграбити световну власт. Шанса му се чинила толико изгледнијом, јер је стари владика Сава одредио себи за наследника сестрића Арсенија Пламенца, а тиме је против себе окренуо, не само своје братство Петровиће, већ и претежан део главара. Незадовољство Савиним потезом било је утолико веће кад се знало да је владика Василије својег ( и Савиног ) синовца Петра Петровића био назначио за будућег митрополита. Будући да је већина људи поверовала у тврђење Шћепана Малог, да је он руски цар, крајем 1767. године он је био прихваћен као црногорски господар.

Поред свих покушаја од стране Турске, Русије и Млетачке Републике да уклоне Шћепана Малог ( турска казнена експедиција, мисија Долгорукова, наређења да се отрује од стране Млечана ) Шћепан Мали је остао да влада. Тада се у Црној Гори по први пут формира суд од 12 главара, којему стоји на челу сам Шћепан Мали.

____________________

14 Више о томе : Историја народа Југославије, књига друга, стр. 1182 - 1183

Делатност овог суда није нам много позната из докумената колико из традиције. Власт Шћепана Малог, која је седам година са успехом одржавала ред у Црној Гори, успела је много да сузбије крађу. Тако је и дан – данас сачувана легенда по којој је Шћепан Мали обесио на неком дрвету у Његушима, на путу за Котор, десет дуката, које нико није смео узети.15

Шћепан Мали пао је као жртва турске завере. Скадарски Турци потплатили су његовог слугу, родом Грка, који га је заклао на спавању 22. 9. 1773. године. За време Шћепана Малог потпуно је победила тенденција непоштедне ослободилачке акције против Турака. После смрти Шћепана Малог поново је узела маха свађа и крвна освета. У периоду Шћепана Малог био је заведен тако строг режим да је готово нестала свака неслога међу црногорским племенима. У том периоду становници Црне Горе осетили су како се државна власт јавља и настаје кроз крв њених непослушних становника и кроз огањ попаљених кућа оних који не поштују интересе заједнице. Због тога су становници Црне Горе, навикли на анархију пре Шћепана Малог, једва дочекали да се ослободе такве стеге.16 Привременим одстрањивањем с политичког врха куће Петровић Његош, продубиће се, политичка криза у земљи. Као претендент на политичку власт појављује се гувернадур Јован Радоњић, којем је 1770. године Шћепан Мали потврдио гувернадурску титулу. Међутим његове амбиције је за преузимање власти у земљи осујетио је владика Петар Петровић, који је изабран за владику 1784. године, после смрти Арсенија Пламенца.

У то вријеме племенска структура Црне Горе и Брда била је оваква :

Црну Гору чине четири нахије : Катунска ( највећа ), Ријечка ( материјално најјача), Љешанска и Црмничка.

Свака нахија се дели на племена :

Катунска нахија има девет племена : Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце ( Веље и Мале ), Пјешивци ( Горњи и Доњи ), Загарач ( Горњи и Доњи ), и Комани ( Комани у ужем смислу и Бандићи );

Ријечка нахија има пет племена : Цеклин ( Горњи и Доњи ), Љуботињ ( Горњи и Доњи ), Грађани, Добарско село и Косијери;

15 Бранко Павићевић, Стварање црногорске државе, Изабрана дјела, том 1, Подгорица : ЦИД, 2007, стр. 35

16 Исто , стр. 37

Љешанска нахија у недовршеном племенском груписању има ,, племена “ : Дражевина, Градац и Буроње;

Црмничка нахија се дели на : Подгор, Дупило, Брчели, Глухи До, Сотонићи, Лимљани и Бољевићи.

Брда има седам : Бјелопавлићи ( Вражегрмци, Мартинићи, Павковићи и Петрушиновићи); Пипери ( Црнци, Стијена и Ђурковићи ); Братоножићи; Кучи; Ровца; Морача ( Горња и Доња ) и Васојевићи ( докомски и прекокомски ).

Утицај власти црногорске државе постепено се ширио и на Грахово, Бањане, Пиву, Дробњаке, Ускоке ( досељаване из правца Бањана и Брда ), Језера и Шаранце ( источнохерцеговачка племена ), која су за дуже време била под непосреднијим деловањем турске власти, херцеговачких паша.17

________________________

17 Ђоко Д. Пејовић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II : оснивање државе и услови њеног развоја.- Београд, 1981, стр. 15

1. Црна Гора у доба Петра I ( 1784 – 1830 )

Битке на Мартинићима и Крусима

После тешког ударца који су гувернадур и његова ,, партија “ доживели са својом проаустријском политиком, у земљи практично није било личности која би својим ауторитетом могла да утиче на сређивање прилика, односно на прекид њене међународне изолације. У таквој ситуацији покренуто је од стране дела црногорских главара питање завладичења архимандрита Петра.18 С писменим препорукама, од тројице ,, благородних сердаров “, да буде рукоположен за владику од стране карловачког митрополита Мојсија Путника, Петар I је 25. јула 1783. пошао за Карловце. Патријарх Мојсије посветио је Петра I за епископа ,, Чернија Гори, Скендерије и Приморја“ 13. октобра 1784. године. Како је у међувремену током његовог боравка у Карловцима 15. маја 1784. године умро митрополит Арсеније Пламенац, са завладичењем Петра I митрополитско достојанство је поново враћено у кућу Петровића.19

Одмах после завладичења владика Петар I узео је на себе иницијативу у политичким питањима. Он је на првом месту покушао да поправи односе између Црне Горе и Русије. Владика Петар I je дошао у Петроград почетком новембра 1785. године. Међутим, тамо је непријатељски дочекан. После три дана боравка, Потемкин је наредио да се владика протера. Царица Катарина II је хтела да поправи ствар и позвала владику да се врати, али је овај то одбио. Увређен оваквим поступком руских власти, владика је напустио Русију и заклео се да његова нога неће више никад прећи преко руске границе.

За време боравка Петра I у Русији, десио се дуго најављивани напад Турака на Црну Гору. Мада је скадарски паша на оптужбама против Црногораца ,, да шурују са Русијом и Аустријом “ градио своју одлуку о ратном походу на Црну Гору, за коју је придобио и владу у Цариграду, стварни разлози за овај поход били су другачије природе. У литеретури се истиче да је у то време у османској империји био убрзан процес распада војно-феудалне организације засноване на систему војничког лена. Слабљење централне феудалне власти утицало је на снажење осамостаљених административних јединица, све мање потчињених врховној државној управи. Као резултат таквог процеса ,, __________________

18 Радослав М. Распоповић, Дипломатија Црне Горе 1711 – 1918., Подгорица – Београд, 1996, стр. 114


децентрализације “ управљања у земљи, шездесетих година XVIII века појавио се ,, полунезависни скадарски пашалук “. Управитељ Скадра Махмут-паша Бушатлија у тим процесима испољавао је намеру да образује самосталну државу у северној Албанији и да јој припоји Црну Гору. Тако су Црногорци дошли у ситуацију да воде борбу не директно с Портом, иако су у њено име иступали скадарске паше, већ с побуњеним управљачима Скадарског пашалука, који су себи дозвољавали да предузимају кораке ради обезбеђења и очувања ,, свог посебног владарског положаја “. Због кризе у коју је османска империја почела западати скадарски паша је добио овлашћење да може напасти Црну Гору. 20 О спремању скадарског паше за напад сазнало се прво у Млетачкој Републици, а преко ње и у Црној Гори. Гувернадур Јован Радоњић је покушао прво да отклони напад. Хтео је да пашу умилостиви : послао му је поклоне и молио га је да не креће на Црну Гору. Међутим, паша је ставио Црногорцима тешке услове : да му Његуши дају таоце, да плате петнаестогодишњи данак, да приме у своју средину неколико Турака, ,, који ће заповедати Црном Гором у име његово “. Збор свих нахија, одржан на Цетињу 9 јуна 1785. , одбио је пашине захтеве.21 Махмут-паша је напао Црну Гору с војском од 18.000 људи. На другој страни црногорске снаге снаге бројале су око 2.000 бораца. У овој борби црногорска војска била је подељена у три дела : једним делом заповедао је гувернадур Јован Радоњић, другим сердар Иван Петровић, а трећим војвода Богдан Вукотић. Црногорци су се храбро бранили, али нису могли одолети Турцима. Приликом овог напада Махмут- паша је опустошио Црну Гору. Нарочито су настрадали делови Катунске нахије. 23 јуна 1785. године османска војска је стигла на Цетиње. Цетињски манастир је разорен и попаљен. На Цетињу је Махмут-паша Бушатлија остао четири дана и одатле се вратио у Скадар.

На повратку у Албанију, османска војска је опустошила велики број села у Паштровићима. У извјештају који је послао Порти, паша је обавештавао да је покорио Црну Гору по султановом наређењу. Црногорци су обећали да ће му бити верни и да ће убудуће уредно исплаћивати харач. Узимањем талаца из најугледнијх кућа, ступањем једног дела Црногораца у Махмутову службу и преузимањем обавеза ратовања, за рачун скадарског паше Црногорци су тренутно дошли у завистан положај од њега.22

Када се након протеривања из Русије у фебруару 1786. вратио у Црну Гору, Петар I је затекао земљу у врло тешком стању. Све је било попаљено и порушено. На Цетињу готово

______________________

20 Радослав М. Распоповић, нав. дело, стр. 119

21 Петар И. Поповић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, - Београд, 1951, стр. 1722 Радослав М. Распоповић, нав. дело, стр. 119

да није било куће за становање. У земљи су владали немаштина, глад и општа несрећа. У земљи су се биле умножиле међусобне трзавице. Настао је раздор међу главарима и међу

народом, а скадарски паша митио је Црногорце. Многи угледни људи помишљали су да напусте Црну Гору и преселе се у Русију. Између осталих то су намеравали гувернадур Јован Радоњић и сердар Иван Петровић.23

Махмут-пашин поход на Црну Гору у јуну 1785. године објашњаван је потребом кажњавања Црногораца због њихове ,, издаје “ у сваком рату који је Турска водила са Русијом, што ће и убудуће чинити, и чињеницом што се у плановима проширивања подручја власти скадарског везира није смело дозволити постојање непокорне Црне Горе. Извештаји млетачког дипломатског представника из Цариграда, упућивани у Венецију највише у вези са разарањем Паштровића, садрже тврдње да је Махмут-пашин напад на Црну Гору и територију овог племена предузет по његовој личној иницијативи, у циљу остваривања раније разрађеног програма о проширивању подручја сопствене власти, без икаквог наређења Порте. Истицана је чињеница да је само због извесних околности у Турској султанова одлука о његовом погубљењу није била извршена. Речено је и то да га је нови везир помиловао и да га је у остваривању планова о потпуном освајању и проширивању власти подржавао на Порти његов врло утицајни пријатељ капудан-паша ( министар морнарице ), чија су се добра налазила у подручјима Махмут-пашине власти. Иако, можда, Порта није наредила тако тежак и по уништавању запамћен поход, она на њега није реаговала, већ га је оценила као свршен чин.24

Све отвореније изражавани сукоб самовољног скадарског паше са Портом мало је уверавао Црногорце у то да ће његов притисак попустити. Нису се ничем бољем ни надали после Портине наредбе о хапшењу Махмут-паше крајем 1785. године. Средства притиска којима се раније служио не само у граничном делу црногорских племена постајала су још оштрија, јер је покорену Црну Гору сматрао једним од најважнијих услова за очување сопствене власти на ширем подручју. Босански везир позивао је у име султана Црногорце на борбу против непослушног Бушатлије.25 Махмут-паша је маја 1786. године помилован од централне власти у Цариграду. Током измирења дошло је и до обнављања насиља његових војника према брдским племенима, средином 1786. године, са циљем да разбије њихово зближавање ради организованијег отпора поробљивачу ( Пипера и Ровчана ). Потом је приморавао Црмничане да му плате данак и житу и новцу, у чему је донекле и успео, али са подизањем утврђења на Виру није ишло без отпора. Порта је крајем маја 1787. године покренула војну снагу против њега,

_____________________

23 Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 18

24 Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр. 27425 Исти, нав. дело, стр. 275

нападима од Битоља, Скопља, од Босне и са мора. Позиви команданата царске војске и скадарског паше да Црногорци учествују на једној страни против друге били су углавном

узалудни. Опредељељивање за било коју страну могло им је нанети само штету, јер је ослободилачка борба за јединство и еманципацију Црногораца и Брђана у ствари морала бити борба против турске власти уопште, без обзира на карактер повремених односа Порте са неким од паша и везира и њихове тежње, најчешће у периферном делу Царевине.26 После тромесечне опсаде Скадра, која је завршена побуном Скадрана 1787. године царска војска је била разбијена, а Махмут-паша је и даље остао господар Скадра и Албаније.

Избијање рата између Турске, с једне, и Русије и Аустрије, с друге стране, 1787 – 1792, отворило је нове могућности за успешнију борбу Црногораца и Брђана против Турске и јачање њихових узајамних веза. Помоћ једне или обе заинтересоване државе борби црногорских и брдских племена по себи је морала доприносити њиховом угледу и као политичком чиниоцу с којим се убудуће мора више рачунати. Деловање руских и аустријских делегација, у чијој је пропаганди долазило и до разилажења, од почетка је условљавао и различита опредељења Црногораца и Брђана. Једни су се са гувернадуром на челу везали за Аустрију, други са Петром I и угледним главарима за Русију, док су се трећи, доста бројни, држали Турака. Деветнаестог маја 1788. године на Цетињу је у присуству Петра I одржан скуп црногорских и неких брдских главара и донесена одлука да се на турске снаге напада тактиком четовања. Ангажовање Аустрије и Русије да помоћу Црногораца и Брђана убрзају своју победу на фронту против Турске још више је повећало непријатељство између Црне Горе и Брда, с једне, и скадарског паше, с друге стране. У почетку 1789. године, Махмут-паша је успео да одвоји већи део снага за борбу против Црногораца и Брђана. Нудећи султану помоћ за рат против Аустрије у Босни, Махмут-паша је настојао да се са њим измири, поправи опште стање у пашалуку и покрене енергичнију акцију против црногорских и брдских племена, чије је јединство за њега представљало посебну опасност. Крајем 1789. године дошло је до већег покрета његових снага, али не ка Босни за ратовање са Аустријом, већ ка Пиперима и другим брдским племенима.27

Закључењем мира између Аустрије и Русије са Турском ( у Свиштову 1791. и Јашију 1792. године ) Црна Гора није добила заштиту. Због неизвршења обавезе према султану, царска војска је у априлу 1793. године започела акције против Махмут-паше, а у новембру исте године продрла је у Скадар. Међутим, Махмут-паша је успео опет да порази царску војску. У циљу остваривања свог одвише амбициозног плана о освајању Епира и Тесалије, на

______________________

26 Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр. 275

27 Исти, нав. дело, стр. 277

једној, и Далмације, на другој страни, Махмут-паша је, тражећи помоћ велике европске државе, ступио у везу са Наполеоном Бонапартом. Уз помоћ француских војних стручњака

намеравао је да реорганизује своју војску и изгради систем одбране. Напад Махмут-паше на Црну Гору у јулу 1795. године није успео. Тада су и Морачани и Ускоци успели да турским нападачима из Никшића и Колашина нанесу, и поред сопствених губитака веће штете.

Средином 1796. године Махмут-паша је отпочео отворене припреме за напад. До почетка јуна није се, додуше, знало којим ће правцем усмерити своје у Скадру концентрисане трупе; свако је био чврсто убеђен да се Црногорцима и Брђанима не пише добро. Чим је владика Петар I добио поуздане податке о везировим намерама, затражио је 9. VI од њега објашњење о сврси гомилања толиких снага. У Махмут-пашином одговору истицало се да нема за намеру удар на Црну Гору, већ на Пипере и Бјелопавлиће, који су се осилили, и ,, путеве затворили, и у градове турске забун учинили “. Завршне мисли везирова писма одисале су застрашујућим тоном. Он је свакако желео да потврди решеност да ће свакога ко би евентуално покушао да помогне Брђанима - ,, ћерати љутом Албанијом “.28 Махмут-паша је очекивао да ће његово писмо представљати довољно упозорење Црногорцима да остану мирни. Везир није очекивао да ће од владике Петра I добити поруку ( 21. VI ), у којој је енергично казано да су му Брђани браћа као и Црногорци и да ће их узети у заштиту. Крајем јуна 1796. године везир је издао наредбе предњим деловима своје војске да крећу ка Подгорици. Чим су то уочили, бјелоопавлићки и пиперски прваци послали су своје представнике на Цетиње, да од владике затраже помоћ. Одмах по њиховом доласку, владика је сазвао сабор на Цетињу за 20. VI / 1. VII 1796. године. Сабору нису присуствовали Црмничани и Ријечани. На сабору је изгласан текст Одлуке о помоћи Брђанима. Најзначајнији њен део представља изјава - ,, да хоћемо сви супроћ општега христијанскога непријатеља за православну вјеру и закон “, за ,, нашу предрагу слободу, и вољност нашу “, ,, за љубезно отечаство, за цркве и манастире “, ,, за жене и дјецу нашу, војевати и трудити се, свом снагом и кријепошћу, да би не допустили на себе и на посљедње наше жестоки јарам агарјански “. Сви учесници сабора су се заклели, на крст и јеванђеље, да ће испунити ову основну саборску одлуку.29 Битка на Мартинићима отпочела је 2. VI ( по новом календару ), чаркањем Црногораца са челним оделењима турске војске око Спужа, које су трајале све до 10. јула. Главнина турске војске кренула је 11.VI у одлучујући напад на главном правцу – на Мартиниће. Црногорци су успели да зауставе овај одлучни напад и да из одбране пређу у противнапад. Судећи према писму Петра I, писаном генералном провидуру у Котору, недељу дана после битке, изгледа да Црногорци нису потпуно проценили свој успех, када су противјуришем разбили турски напад и натерали Махмут-пашине снаге у бекство, јер су се након јуриша вратили на полазне положаје, уместо да наставе гоњење. Када су Црногорци сутрадан напали турске положаје нашли су их непоседнуте. Турске снаге су под заштитом ноћи напустиле бојиште. _____________________ 28 Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Подгорица : Пергамена, 1997, стр. 15729 Исто, стр. 158 Данас је врло тешко утврдити и тачан број и снагу сукобљених војски. Према извештају ђакона Алексија, црногорске снаге бројале су 9.863 борца, а турске 34.860 бораца. По истом извору, Црногорци су имали 23 мртва и 26 рањених, а Турци 2.596 мртвих. Међутим

ти податци су непоуздани. Ђоко Пејовић наводи да су црногорско-брдске снаге имале око 3.000 ратника, а турске око 18.000 ратника.30 Бранко Павићевић наводи да су Црногорци имали 3.4000 бораца, а Турци око 17.000.31 У бици на Мартинићима Црногорци су добили велики плен. Са ратним трофејима и пленом стигли су 14.VII на Цетиње. По опису ђакона Алексија поворка је изгледала величанствено. На челу поворке ишло је десет црногорских војвода и старешина, који су носили десет турских застава. За њима по два у реду јахали су на коњима 80 црногорских главара. За њима је јахао на белом коњу владика Петар, који је био обучен у војничко одело. У десној руци носио је мач, а у левој је држао крст. За владиком носили су осталих 8 турских застава. За њима је јахало 40 црногорских главара, а за овима јахао је гувернадур у пуном војничком оделу, са мачем у десној руци а за њим је ишло у пуном оделу и оружју 500 изабраних војника. Ову поворку дочекало је пред манастиром свештенство и народ. Архимандрит Теодосије Мркојевић поздравио је победнике. Затим су ушли у цркву где су отслужили благодарење и изговорили многољетсво цару рускоме и аустријскоме и њиховим домовима.32

Не мирећи се са поразом у Мартинићима, нити са зближавањем Црногораца и Брђана које га је особито погађало, скадарски паша је убрзо почео припреме за још тежи напад на Црну Гору и Брда. Подстакнути и примером победе у Мартинићима, за отпор другом Махмут-пашином походу одазвало се свакако више црногорских племена него раније. Поред Катуњана, Ријечана и Љешњана, у борби су учествовали и Црмничани. У бици на Крусима, вођеној 22. IX. 1796. године, по подацима ђакона Алексија, учествовало је 6.590 Црногораца, од којих је 3.590 било под командом Петра I, а на челу другог одреда од 3.000 ратника налазио се гувернадур Јован Радоњић. Махмут-пашина војска, по истим подацима,бројила је 23.000 војника. Турска резерва имала је 17.460 Албанаца, а црногорска 3.978 ратника.Погибја Махмут-паше Бушатлије, у првом удару Црногораца, изазвала је пометњу у турским редовима и њихово нагло повлачење. Такође по опису битке ђакона Алексија, на Крусима је убијено 3.400 турских војника, без рањених, и 74 ага, бегова и алај-бегова, а заплењено је 15 барјака, веће количине оружја, муниције разне опреме и хране.

Поменуто је и то да су међу мртвим турским војницима нађена и четири Француза, што

____________________


31 Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Подгорица : Пергамена, 1997, стр. 161

32 Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 31 - 32

није било без одређеног значаја. На црногорској страни било је мртвих 132, а рањених 237.33

Победама на Мартинићима и Крусима почиње зближавање црногорских и брдских племена. Побједама на Мартинићима и Крусима Црној Гори придружена су два брдска племена - Бјелопавлићи и Пипери.

Сарадња са устаничком Србијом

Везе између Црне Горе и Србије у XIX веку почивале су на истом националном задатку. Био је садржан у идеји не само њиховог властитог ослобођења већ и уједињења српског народа у осталим областима. Ђоко Пејовић наводи да је Петар I у борби за независност Црне Горе настојао да у сарадњи са руским генералом Давидом Неранџићем, између 1779. и 1785. године, створи у њој средиште ослободилачког покрета Словена на Балкану. Таквом замишљу се супроставио плану царице Катарине II о обнављању Грчког царства, због чега је 1785. године и протеран из Русије.34 Међутим ово је још неутемељено.

Први српски устанак настао је више спонтано, као реакција на дахијска насиља, него као покрет раје са свесно постављеним циљевима ослобођења од окова турског феудалног поретка. Али било би погрешно трвдити да међу покретачима устанка није било и таквих појединаца, који су од почетка помишљали на потпуно ослобођење, а не само на извојевање аутономних права датих Србима после Свиштовског мира. Из редова тих појединаца стваране су везе још од 1802. године, са истакнутијим Србима у Јужној Угарској ( митрополитом Стеваном Стратимировићем, бачким владиком Јованом Јовановићем, Савом Текелијом и др. ) и у Црној Гори ( са Петром I, Арсенијем Гаговићем, архимандритом морачким и др. ), а да ли је тих веза и договарања било и са другим крајевима где су живели Срби, за то немамо података. Свакако релативно сношљивији живот, који је настао од закључења Свиштовског мира ( 1791 ) до узирпирања власти у Београдском Пашалуку од стране дахија ( 1801 ), повезан са традицијом борбе у савезу са Аустријом у тек протеклом рату и у ратовима које су у току XVIII века водиле Аустрија и Русија против _______________________________



Турске, морао је утицати на свест раје, која због свега тога на том степену друштвеног развитка више није могла да живи у условима које су им наметали дахије.35

,,... Да ти је на знање и добро да пазиш : ове године имамо намеру ми Црногорци и са београдске стране Срби скочити на оружје против наших непријатеља Турака, ако можемо и вас да избавимо... Ми се надамо да ће и славна Русија да помогне свима Хришћанима да се ослободе турског ига... “ Ове редове писао је владика Петар I дечанском игуману Данилу на самом почетку 1804. године. Оне сведоче да је владика био у току припрема за устанак у Београдском пашалуку и да је сам желео да се придружи том покрету.36

Баш у време кад је почела борба у Шумадији владика Петар I је запао у тежак положај. Он је имао да води расправу са руским изасланицима Ивелићем и Мазуревским у питању успостављања црногорско – француских веза. Не знајући у каквом се положају налази владика, устаници га 1804. позивају да поведе борбу са Турцима. Њему се обраћају и брдска племена, која га моле да устане на Турке.37

Притисак Русије на Петра I и догађаји до којих је дошло у години подизања српског устанка определили су његову политику у току те и читаве наредне године. Захтев Русије је био да се не дозволи да дође до борби са Турцима у Херцеговини и Брдима, које би Французи могли искористити. Увиђајући могућност да добије поверење руског двора, преко његовог саветника Стефана Санковског, Петар I се ни после доласка Дамјана Кутишанца ( 1805 ), представника руководства српског устанка, у Црну Гору, није огрешио о наметнуту обавезу. Само директна порука руске владе могла је у том погледу нешто изменити, али она ни 1805. ни касније није долазила. 38

Стање у Херцеговини и једном делу Брда било је веома сложено. Ту је српски живаљ трпео тешка насиља од Турака, па су због тога били повољни услови за побуну. У Дробњацима је дошло до велике побуне. Петар I је слао изасланике у суседне области да народ задржава од дизања устанка , опомињући да између Русије и Турске постоји савез, који не треба доводити у питање. Коришћене су услуге генерала Ивелића и изасланика царевог Санковског да и они утичу на ово смиривање народа да не дигне општу побуну.

___________________

35Јагош Јовановић, Црногорско-српски односи за вријеме Првог српског устанка, Историјски записи, год VI, књ. IX, св. 2, Цетиње, 1954, стр. 324

36 Историја српског народа, књ. V,том I, Београд : Српска књижевна задруга, 1981, стр. 174 - 175

37 Петар И. Поповић, нав. дело, стр.97


Ипак је у јесен 1805. године планула буна у Дробњаку, Ускоцима и ширила се на Куче, Никшић, Морачу и албанска католичка племена северне Албаније. У Дробњаку је било под оружјем око 3. 000 устаника. Турска војска по Сулејман – пашом Скопљаком је у наредним

годинама угушила овај устанак, пошто је султан наредио да се, по потреби, приступи расељавању хришћанског становништва.

И у 1806. години владика Петар I наставио је исту политику према Oсманском Царству : политику помирљивости и добрих суседских односа. Један од разлога за овакво држање владике Петра I био је свакако и тај што је он и ушао у борбу за Боку Которску, коју су по уговору имали Аустријанци да предају Французима. И у тој години настављена је преписка између владике Петра I и Карађорђа.39

Почетком 1807. године ушла је Русија у рат са Османским Царством. Промена руске политике увелико је морала утицати и на услове сарадње Црне Горе и Брда са Србијом. Ступање у рат против Турске значило је завршетак трогодишњег периода у коме је углед покровитељице хришћана увелико био пољуљан међу свима који су очекивали њену помоћ у ослободилачкој борби против турског насиља и турске власти уопште. За успех рата са Турском Русији је сада, разуме се, било нарочито стало да ради на удруживању устаника Србије, Црне Горе и Брда и Херцеговине. Руска влада је преко свог саветника Санковског убрзо започела рад на повезивању свих устаничких снага за чију је активност тада била нарочито заинтересована. Остваривање предвиђеног плана започето је у марту 1807. упадом Петра I са Црногорцима и Русима у Херцеговину ( 1.000 њих, под командом потпуковника Забјелина ) у Херцеговину али су Турци са Французима успели да одбране Никшић и Клобук.

Први писани доказ о успостављању директних веза између Црне Горе и Србије односи се на поверљиву дипломатску мисију Саве Пламенца, средином 1807. године. Њоме је донекле изложена нова фаза у односима две земље, врло заинтересоване на непосредније односе, узајамну помоћ и што кориснију сарадњу, у време кад су то захтевали животни интереси и једне и друге. Резултати Пламенчеве мисије углавном су се изразили у тачним обавештењима о стању српског устанка, његовим тешкоћама, потребама и општим могућностима сарадње. Дошло је и до успостављања веза између Карађорђа и руског саветника Санковског, који се још налазио у Црној Гори. У писму из августа 1807. године. Карађорђе се обраћа Петру I са надом да ће у случају напада турске војске из Босне на Србију Црногорци успешно интервенисати. До краја те године јачих напада на устанике са те стране није било, па ни значајније војне сарадње са Црногорцима и Брђанима.40

_____________________

39Видети : Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 100

40 Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, 407

Тилзитским миром и слобозиским примирјем одложена је привремено устаничка борба са Турцима. Цела 1808. година прошла је на миру и у руско-турским преговорима.

Пошто преговори за мир нису довели ни до каква резултата, почетком 1809. године обновљена је борба између Русије и Турске. У ту борбу ушли су и устаници. Са уласком у борбу они су обновили и своје некадашње планове, између осталих план спајања са Црногорцима. Прилике за остварење тога плана биле су тада повољније него раније. Владика Петар није био заузет на другој страни, а народ у Црној Гори и Херцеговини желео је да са устаницима уђе у борбу против заједничког непријатеља. После једногодишњег примирја, устаничке снаге су се осетно оснажиле и снадбеле оружјем и муницијом. У то време је дошло до чувеног устаничког похода на челу с Карађорђем, кад је устаничка војска успела да продре дубоко у новопазарски санџак. Петру I је тада било најважније да се осигура од скадарских Турака, што му је и пошло за руком, док је Црна Гора већ била у ратном стању са херцеговачким Турцима. То је време највећих устаничких победа, па су се против Турака покренули и Васојевићи. На њих је као и на устаничку војску послао своје трупе скадарски паша. У јуну је руски официр из Боке саветовао владици да помогне Карађорђу.

Крајем јуна владика је кренуо с војском према Никшићу где су Црногорци водили борбе с Турцима, а Карађорђу је послао свога синовца Станка. Владичин синовац и устаничи војвода Чолак Анта Симеоновић јавили су владици из манастира Мораче да је Карађорђе са устаничком војском дошао у Равни Хас и да се креће према Колашину, па траже да и он пошаље војску према том месту, а други њен део према Пљевљима. После тога је дошло до устаничког пораза код Чегра, па се Карађорђе морао с војском повући у Шумадију. Тада је Петар I поново саветовао Брђанима и херцеговачким Србима да живе у миру с Турцима.41

Владика се почетком 1807. године, преко архимандрита Симеона Ивковића обратио главокомандујућем генералу Дунавске армије Михељсону са планом-предлогом о обнови славеносрпског царства да би га овај упутио цару Александру. По том плану, Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би од те целокупне територије било образовано поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и ,, президент “ који би морао бити рођени Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит са титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, држава би имала још три епископа : далматинског, которског и херцеговачког; у Задру, Требињу и Котору биле би отворене богословије.

_________________________________

41 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 179

Година 1809. остала је као време најтешњих веза између Црне Горе и устаничке Србије. Она је показала и досег нападачких способности устаника и могућности Црногораца за ратну сарадњу са устаницима.

Средином 1810. године везе између Црне Горе и Србије одржаване су путем писама и делегата ( секретара Петра I С. Орловића и емисара Шибалије ). У порукама је изражавана жеља за поновним сусретом њихових оружаних снага на Лиму.42

Године 1811. владика је тражио помоћ од Карађорђа. Писао му је у августу како је подстакао херцеговачке Србе против Турака, а не може им послати помоћ колико је потребно, па је молио вожда да му притекне у помоћ. По Наполеоновом нападу на Русију и закључењу букурешког уговора, српски устаници су остали да сами са турским двором раде о миру и депутате у Стамбол отпраћају, како је писао Карађорђе Петру I у првој половини августа те године. Тада му је он препоручивао да се Црна Гора, у одсуству Руса на Балкану, приклони Енглезима као руским савезницима. Дознавши за француски пораз у Русији, Петар I осећа приближавање крупних догађаја, који га поново могу довести у ситуацију да води борбу против Француза у циљу присаједињења Боке Црној Гори. Године 1813. Карађорђе се последњи пут у два маха молио владику за помоћ. Према страним изворима владика је послао устаницима у помоћ један одред Црногораца од 200 људи.43

Припреме за борбу против Француза у Боки Которској онемогућиле су Петру I да поклони већу пажњу збивањима у Србији, и то у време похода турских снага из Херцеговине на српске устанике. Јаке нападе са свих страна Србија није могла одбити и у септембру 1813. године поново је пала под власт Турака.

Покушај уједињења Црне Горе са Боком 1808 – 1813 ( Француска у Приморју )

Француске победе у другој половини 1805. године приморале су Аустрију да миром у Пожуну преда Венецију, Истру, Далмацију и Боку Которску Французима. Препуштањем Боке Которске Французима, руски државни саветник Санковски указао је да интереси савезништва Русије и Црне Горе захтевају да Црногорци уђу у суседну покрајину и онемогуће продор француске војске у њу. Отпором Французима требало је, поред осталог,

_________________________


43 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 180

да докажу и своју приврженост Русији.44

Крајем фебруара 1806. године стигао је један, а почетком марта други део руске флоте. Пре доласка другог дела руске флоте Црногорци су сишли у Боку и заузели све тачке које нису биле у аустријским рукама. Почетком марта 1806. аустријска војска се повукла из градова Херцегновог, Котора и Будве. Од краја марта Руси су развили своју акцију и ван Боке Которске. Њихова флота напала је са успехом острва Вис и Корчулу, и у току априла стиже до Сплита и Задра. У мају Руси појачавају своје снаге у Далмацији резервама са Крфа.

Пожунски мир довео је Дубровник у деликатан положај. Он се нашао између Француза са једне и Руса и Црногораца са друге стране. Дубровчани су покушали да избегну улазак Француза у Дубровник и одстране Русе са своје територије. Руски адмирал Сењавин је учинио уговор са Сенатом да Дубровник прими руски гарнизон чим француска војска ступи на дубровачку територију. Крајем маја 1806 Французи су ушли у Дубровник. Они су рачунали да од Дубровника направе базу за операције у Боки Которској.

Одмах по уласку француских трупа у Дубровник Црногорци и Бокељи ступају у борбу против њих. Црногорци и Бокељи су се Французима супроставили заузимањем Конавла и угрожавањем исхране града. Заузимање Цавтата од стране Црногораца и Руса положај Француза у Дубровнику постао је знатно тежи. По добијању помоћи у јуну и јулу француске јединице су извршиле снажан притисак на Црногорце, Бокеље и руску флоту, и они су морали да напусте позиције око Дубровника, Цавтата и Конавла и организују одбрану испред Херцег-Новог.45 У међувремену, у Бечу и Паризу је дошло до преговора између Русије и Француске и одлуке да Руси предају Боку Которску, али због реаговања у Лондону руска влада није ратификовала тада закључени Убрилов мир, па се у септембру ратно стање између Русије и Француске наставило. У новембру 1806. године два батаљона Руса са одредом Црногораца и Примораца успела су да заузму Корчулу и разоружају Французе на Брачу. Због објаве рата Турске Русији и могућег напада на Јонска острва, руски адмирал Сењавин је са већим дијелом флоте отпловио ка Крфу.

У почетку 1807. године интереси Русије су захтевали да се започне борба против Турске у Херцеговини и омогући теснија сарадња са Карађорђевим устанком у Србији. Тада су нападнути Клобук и Никшић, али као што је поменуто – безуспешно.

Миром у Тилзиту, између Русије и Француске, Русија је била принуђена да Француској преда и Боку Которску. Генералу Мармону, заповеднику Далмације, дате су инструкције да

________________________________



Црногорце, које су сматрали турским поданицима, не кажњава било на који начин, под условом да се касније према њима у свему мирно понашају.

Француски покушаји да још у току борби обезбеде јачу позицију у Црној Гори нису успевали. Петар I је одбио генералима Мармону и Клозелу да прими звање дејствитељног тајног саветника илирског краљевства “, Орден легије части и одговарајућу ,, пензију ( односно плату од 20.000 франака и да буде ,, патријарх свега српског народа или целог Илирика “ ), под условом да црногорска племена приме покровитељство Француске и послуже јој у обрачуну са Русијом.46 Французи су покушали да у току 1808. године поставе свог конзула на црногорској територији ради повећања свог утицаја. Међутим, овај покушај постаљања француског конзула није успео.47

Отказивање послушности Брајића француским властима, одбијање да иду у морнаре и извршавају радне обавезе, у прољеће 1808. године посебно је заоштрило односе између Француске и црногорских племена. Напад Француза на Брајиће под командом генерала Делзона и Бертрана, крајем августа те године, био је повод да око 400 Црногораца ступи у борбу на страни Брајића. Генерал Мармон је окривљавао Петра I као иницијатора побуне Брајића, која је требало да буде знак за подизање устанка у цијелој Боки Которској. Због тога је предлагао Наполеону да се Петру I одузме духовна власт над православним становништвом под француском окупацијом и да се тамо постави други епископ, као и да се, на основу плана који је сам израдио, Црна Гора нападне. Први предлог је Наполеон усвојио, а са извршењем другога се није сложио.48

Од септембра 1808. до марта 1809. године у односима црногорског становништва са Французима владао је мир. Поново поправљени односи поремећени су после замене француских посада италијанским јединицама у француској служби. Док су Французи уредно плаћали производе које им је црногорско становништво продавало на приморским пазарима, Италијани су им, штавише, доста њих одузимали, што није могло остати и без тежих последица у односима две земље ( убиства, забрана пазара ). Тек у јесен 1809. године, на састанку одржаном у манастиру Под Ластва између Петра I и новог команданта Боке генерала Бертрана, закључен је споразум о узајамним правима и дужностима са обе стране.49

Ауторитет митрополита Петра I као црквеног старешине православног живља у Приморју и Боки представљао је за француске власти велику сметњу. Од Наполеона усвојени предлог генерала Мармона, из септембра 1808. године, да се за епископа постави друга личност, остварен је крајем марта 1810. године ( кад је Герасим Зелић у својству

______________________


47 Радослав М. Распоповић, нав. дело, стр. 195 – 202



генералног викара Венедикта Краљевића, далматинско-истријског епископа, наименован да врши ту дужност ). Од те године је, са изузетком у 1813. и 1814. години, Цетињској митрополији остало право јурисдикције само над манастирима Маине и Стањевићи ( до њихове продаје Аустрији ). Тада је престала духовна власт црногорских митрополита у Боки коју су им признали Млечани средином XV века ( уговором од 6. септембра 1456 ) и потврдили новим дукалом од 4. јуна 1718.50

Готје, командант Котора, сматрао је да су нереди у Боки под утицајем Петра I, али са расположивим снагама није био у стању ни да разоружа становништво тих општина.

Већина упућенијих европских посматрача је самтрала да француски император нема снагу да се носи са уједињеном Европом. Владици Петру I није била непозната велика британска моћ на морима Европе и света, иако му, можда, и није било познато да је само у периоду 1805 – 1811 године британски извоз у земље Средоземља био учетвостручен. Све је то осигуравала моћна британска флота, чији су бродови у доба Наполеонових припрема за поход на Исток крстарили по целом Средоземљу, па чак и по водама Јадрана.

Пошто је пропала Наполеонова експедиција на Русију 1812. године, и француска власт у Приморју је дошла у питање. Французи су се бојали руског утицаја у Боки Которској. Генерал Бертран сматрао је Боку за врло осетљиву тачку и изгледало му је да ниједна тачка не би могла бити нападнута са мање средстава а више угледа за успех. Поред руско- црногорских, Французи су се бојали црногорско-енглеских веза. Долазак енглеске флоте у Јадранско море узнемирио је Французе.51 Енглези су преко пуковника Данеза успоставили везе са Црногорцима и чинили им предлоге за заједничку акцију. Владика Петар I прихватио је те везе и одржавао их врло дискретно. Одржавао их је преко Саве Пламенца, кога је крајем јуна 1812 године послао у Бар на састанак са Данезом. Владика је пре свега желео да зна какви су односи између Енглеске и Русије, па да ступи у договоре са њима о заједничком раду.

У другој половини 1812 и првој половини 1813. године одржаване су везе између Црногораца и Енглеза ( Пламенац и Данез ) и чињене су припреме за заједничку акцију. Владика Петар I је израдио план за најбрже освајање Боке Которске. За то му је било потребно 10 до 12 хиљада регуларне војске.52

Француске цивилне и војне власти су биле благовремено обавештене о војним припремама Црногораца. Оне су добро процениле тежину ситуације у коју су запале и веровале су да је тешко пружити отпор неупоредиво јачим снагама и то са трупама од

________________________

50Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр. 392 – 393

51Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 87

52 Исти, нав. дело, стр. 88 – 89

1644 официра и војника, састављених углавном од јединица из Хрватске и Италије.53

Црногорски народ је прво ослободио Будву 22 септембра 1813, и из Будве је Петар I ради добијања становништва Боке Которске, Дубровачке области и Далмације издао прокламацију 24 септембра у којој каже да су Црногорци по наредби руског и аустријског цара и енглеског двора ушли у Боку. Црногорци су 21 септембра опсели Херцег Нови и тврђаву Шпанолу и у исто време прекинули везе са Дубровником. Искрцавање Енглеза на Лопуд и долазак енглеске фрегате код Херцег Новог направило је добар утисак и улило поверење становништву, па су Доброта, Прчањ, Пераст и Рисан протерали Французе. Херцег Нови и тврђава Шпанола заузети су 16 октобра 1813 године.

После пада Шпањоле и Херцег Новог остао је још само Котор у француским рукама. Командант Котора генерал Готје се храбро држао и био решен да се држи до последњих граница могућности.

Неколико позива енглеског команданта Хоста и владике Петра I да преда град одбио је. И тек после три и по месеца опсаде био је принуђен да се преда. Предао се енглеском капетану 8 јануара 1814 године.54

Крајем октобра 1813. године ( 29 октобар ) владика Петар I сазвао је скупштину у Доброти на којој је донето решење да се Бока и Црна Гора спајају у једну провинцију. На тој скупштини установљена је привремена влада под именом Централна комисије ( девет Црногораца и девет Бокеља под предсједништвом владике Петра I ) и израђена су 22 члана правила о њеном уређењу. Сем тога требало је изабрати два изасланика који су имали да саопште представницима Русије, Аустрије и Енглеске сједињење Боке са Црном Гором. Католички представници нису на то пристали : они су тражили сједињење са Аустријом. То неслагање довело је до тога да је владика послао Саву Пламенца руском цару Александру I са молбом да прими Боку и Црну Гору под своју заштиту, а католичке општине послаше Петра Луковића аустријском цару Фрању II. Владика је 29 јануара 1814 одржао једну скупштину на којој је пакт о спајању обљављен.

После пада Дубровника ( крај јануара 1814 ) Аустријанци су се одмах почели спремати да заузму Боку Которску. Средином маја аустријска војска стигла је у Дубровник. Почетком јуна упутио је генерал Милитиновић проглас Бокељима у коме јавља да у име великих држава савезница улази у Боку да је заузме, да постави ред и мир у њихово име док њена судбина не буде одлучена. Отпор Аустријанцима око Котора трајао је три дана. Владика Петар I полагао је још једино наду у мисију свога делегата Саве Пламенца и са нарочитим интересом очекивао његов повратак. Међутим ни та нада није била оправдана. Питање

____________________

53 Бранко Павићевић, Саздање црногорске националне државе 1796 – 1878, том 1, Подгорица: историјски институт Црне Горе, Побједа, 2004, стр. 6854 Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 91

Боке Которске, и поред заузимања Саве Пламенца, решено је на штету Црне Горе. Миром у Паризу 30 маја 1814. она је са Истром и Далмацијом припала Аустрији.55

Осетивши понекад извесну благонаклоност у вербалној или материјалној помоћи од неке велике силе, црногорски државници и народ били би изузетно томе гесту захвални и настојали су ту захвалност јасно манифестовати. Као например према Русији. Црногорски народ и њени државници, из те велике захвалности, испољавали су своју безрезервну оданост, и искрено и у потпуности приклонили се руској политици, надајући се, често без основе, да ће та приврженост бити обострана. У тој жељи и нади, губио се реални однос, и формирао се временом чак и култ Русије, задржаван дуго и упорно упркос више очигледних негативних потеза Русије према Црној Гори. Један од таквих потеза био је без сумње и крајњи став Русије према уједињењу Црне Горе и Боке Которске 1813 – 1814. године. Унутар политичких прегруписавања, сукобљавања и укрштања великих сила ( Русије, Француске, Енглеске, Аустрије и Турске ) почетком XIX стољећа уопште, а посебно према балканском региону, Црна Гора ослоњена на Русију, лоше је прошла. Дипломатског умећа, је било, али очигледно недовољно, није га имала на претек као што је имала ратоборности и храбрости. Али и свако успешно дипломатско умеће, какво је без сумње поседовао Петар I Петровић, и које је уз претходно обављене обимне припреме и овог пута испољио, и то све пропраћено победоносним ратним дејствима против Француза није било довољно да буде изнад интереса једне велике силе, каква је била Русија која је те акције у почетку подржавала. Владика Петар I полагао је још извесне наде на бечки конгрес. Међутим, на бечком конгресу није било речи о Црној Гори, што је владику Петра јако увредило. Обраћао се великим силама у Ахену 1817 године, и 1822 године у Верони, али без успеха.

Рад на заједништву Црне Горе и Брда ( Ровца, Морача, Кучи , Васојевићи )

Победама на Мартинићима и Крусима ( 1796 ) са Црном Гором су уједињени Бјелопавлићи и Пипери, а победом у Морачи крајем септембра 1820 године удруженим снагама Морачана, Ровчана, Бјелопавлића и Катуњана поражена је турска војска под командом Дели-паше, и остварено је уједињење Црне Горе са Морачом и Ровцима. Резултати победе над Турцима у Морачи, посебно јачање веза Црне Горе са присаједињеним Ровчанима и Морачанима, повећани су општим приликама у наредној години ( 1821 ), кад је Турска била забављена тешкоћама на разним странама ( грчки устанак, одметништво Али-паше јањинског, рат са Персијом, немири у Цариграду и др. ). Намере босанског и скадарског везира да се у циљу разоружања свих који би им могли нанети нове ударе сретну на простору Бјелопавлића и Пипера требало је сасвим онемогућити одлучним и јединственим устајањем ,, на одбрану своје слободе и својега ________________________55 Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 95

отечества “, како је Петар I поручивао Бјелопавлићима у јуну те године.56

Нови поводи за спорове у племенима и између њих, са мање или више штетним последицама, и даље су доводили у искушења чврстину узајамних односа Црне Горе и Брђана, али не и у опасност да они дођу у питање. Са пуним осећајем значаја остварене заједнице Црне Горе и четири брдска племена и јасним захтевима за признање и обезбеђење заслужене помоћи Петар I се крајем новембра 1822 године обратио конгресу Свете Алијансе у Верони, на коме су учествовали, поред најистакнутијих политичара тога времена, и руски и аустријски цар. У својој представци је, поред осталог, навео да су ,, и брдски житељи а именом Бјелопавлићи, Пипери, Ровчани и Морачани од турскога ига ослобођени “. Учвршћујучи створену заједницу Црне Горе са четири брдска племена ( Бјелопавлићи, Пипери, Ровца и Морача ), Петар I није престајао да одржава везе и са другима, зависно од општих прилика у којима се поједино од њих налазило. Међу Кучима су, на пример, потписивани прилози које су били спремни да дају за ,, своју и општенародну цркву “, али нису прикупљени због бојазни да им ,, не би Турци коју пакост учињели “, јер бих радији био изгубити најбољи чифтлук, неголи да њима макар мала штета поради тога учињена буде “, како је митрополит писао у јуну 1823 године архимандриту Морачког Манастира.57

Реализам у гледању на могућности тесније сарадње са племенима која су била, мање или више, под контролом Турака и даље је карактерисао његову политику према њима. Све чешће бављење брдских главара у Катунској нахији и катунских у Брдима, ради регулисања разних несугласица, предстаљало је, уз остало, и доказ о превазилажењу строгог разграничавања између племенских заједница у сваком погледу. Слободно кретање становништва и материјални интереси припадника више племена омогућавали су и тесније контакте међу њима ( пазар на Сливљу, на коме су вршили размену Пјешивци, Брђани и Херцеговци ). Политички значај таквог облика еманципације у односу на интересе државе Црногораца и Брђана, са једне стране, и удружено давање отпора Турцима, са друге стране, несумњиво су садржавали и нови квалитет.58

Не би се у свему могла документима потврдити сачувана традиција о политици Петра I према Кучима. Свакако није искључено да су захваљујући његовим препорукама долазили у Приморју до толико потребног олова. Иако су повремени неспоразуми и сукоби у овом племену условљавали оријентацију његових главара, у борби за првенство, једних ка Скадру а других ка Цетињу, Петар I је сасвим реално процењивао да још нису настали најосновнији услови за сједињавање Куча са Црном Горо у смислу до тада створеног јединства са Бјелопавлићима, Пиперима, Ровчанима и Морачанима. Географски положај Куча, непрекидни притисак Турака, упућеност на подгорички пазар и потребе обезбеђивања зимске испаше – били су довољни разлози да се у политици црногорско-брдског владара према њима не изрази одлучност за безусловно јединство са Црном Гором. То потврђује и његово гледиште изложено у јуну 1823. године. Од Куча су се једино могли захтевати међусобни споразум, крајње обазрив однос према Турцима и јачање веза ___________________56Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр. 15357Исти, нав. дело, стр. 15458Исти, нав. дело, стр. 153

са Црном Гором и већ присаједињеним брдским племенима.59

Изваредно значајну везу народа Горњег Полимља са Црном Гором оджавао је Мојсије Зечевић ( 1782 – 1850 ), игуман манастира Ђурђевих Ступова. Независан положај Петра I и као црквеног старешине свакако је утицао на определење овог народног представника да своју судбину и борбу Васојевића веже за Црну Гору и политику њених владара. Његов рад је запажен и по извршавању политичких мисија у интересу Црне Горе и Брда ( код кнеза Милоша у Србији 1829. и 1830. године и Хусеин-капетана Градашчевића у Босни крајем 1831 ). Својим боравком на Цетињу и запаженом активношћу у црногорским и брдским племенима ( 1825 – 1833 ), кад је требало решавати и најтеже спорове међу њима, игуман Зечевић се оспособљавао и за рад на организовању народа у Полимљу и његове борбе против насртаја плавогусињских ага и бегова и турске власти уопште. Уједно треба истаћи и његову тактички вођену борбу против даље исламизације на овом подручју, уз пуну подршку народа. Такође се супростављао политици самозваног кнеза Николе Васојевића.60

Стега и Законик обшчи црногорски и брдски

После Одлуке црногорског збора, донесене на Цетињу 20. јуна 1796, о потреби помагања Брђанима у борби против Турака, 6. августа исте године, на скупу главара оржаном такође на Цетињу, формулисано је и потписано шест чланова Стеге којом је обавеза одбране земље добила важност закона који се мора поштовати. Заклетвом потврђена спремност главара да се издати и преварити између себе неће, да ће свугде једни другима бити у помоћи и да ће свакога издајника једногласно предати ,, вечноме проклетсву “ као крвника свог народа, лишеног свих права на скупу и међу људима уопште, - у ствари је добила снагу законске обавезе да сваки од њих учествује у одбрани интереса своје тек створене заједнице. Стега, што јој и само име казује, имала је и фактички морала имати важност законског акта који припаднике црногорских племена, макар неко од њих и не би било представљено на скупу, обавезује да се боре за извршење такве обавезе која по себи има значај основног елемента државотворности.61

Одлуком црногорског збора и Стегом, којима је изложена спремност да се удруженим снагама свих племена започне ослободилачка борба против Турака, потом установљењем првих органа централне власти у јуну 1797. године, и најзад формулисањем пројекта о унутрашњем уређењу земље, на народној скупштини од 19. маја 1798 – створени су политички и државноправни основи за доношење и проглашење Законика обшчег црногорског и брдског 18. октобра 1798. године.62

Само доношење Законика ( допуњеног члановима 17 – 33 у августу 1803 ), па и у време ____________________59 Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр. 15860 Исти, нав. дело, стр. 15961 Исти, нав. дело, стр. 5962 Исти, нав. дело, стр. 56

међуплеменских сукоба и крвне оствете, изражавало је изваредно значајан наговештај нечега новог, карактеристичног по тенденцијама у друштвено-економском животу Црне Горе и Брда. Њиме је, у ствари, озакоњена донекле осамостаљена снага црногорско-брдских главара конституисана као Правитељство суда, судски и извршни орган врховне јавне власти. Правитељство суда познато је под именом Кулук. Судске одлуке је у више случајева први потписивао Петар I, а у његовом одсуству гувернадур, којему су, нарочито касније Правитељство и Суд били ,, драча у очи “. После њих се по угледу и утицају издвајало неколико главара, највише из Катунске нахије и Бјелопавлића. На Цетињу су у врховном органу власти од 1803. године морала непрекидно бити по два његова изабрана члана.63

Тридесетогодишње деловање Правитељства суда црногорског и брдског, и поред већих криза у његовом раду, изражава значајну и карактеристичну фазу у развитку борбе против племенског сепаратизма, крвне освете и опште несигурности, као и развијању свести о праву и значају државности Црногораца и Брђана. Оснивањем Правитељства суда црногорског и брдског почела је са радом и његова, најчешће називана Народна канцеларија. Послове Канцеларије обављао је народни секретар, чијим су посредовањем упућивани позиви главарима о сазиву народне скупштине, наредбе о мобилизацији свих способних за оружје у случају непријатељског напада, позиви странкама у спору и сведоцима да дођу на суд ради саслушања.64

У Стеги предвиђена морална санкција за издају земље и њене ослободилачке борбе у првом члану Законика, две године касније донесеном, морала је бити замењена казном искоревања дома таквога преступника. Ослободилачка борба Црногораца и Брђана, крунисана победом на Крусима, и даље тежње да се обезбеди јединство територије тек утемељене државне заједнице, захтевале су најенергичније мере против свакога онога који би се огрешио о основни услов постојања и развитка земље. Одмах иза ове основне одредбе Законика формулисана је друга, према којој сваки онај који би убио Црногорца или Брђанина ,, без иједне кривице и нужде, него од силе и опчине “ треба, ако се ухвати, да буде убијен. Кажњавањем смрћу морала се сузбијати крвна освета као највећа препрека у развитку друштва и свега онога што га је у новим условима морало знатно више карактерисати ( безбедност људи и трговине, усмеравање свих снага земље на борбу против непријатеља њеног јединства и напретка, а не на међусобна трвења и сукобе већих размера, који су тровали односе у нахијама и међу племенима, отежавали ионако тешко стање народа, нарочито у време неродних година ). Крвна освета не само у граничним племенима и подмићивање од стране Турака, најчешће у време глади, најтеже су угрожавали слободу и јединство Црне Горе и Брда, па су и средства борбе против њих морала бити најоштрија. Законик је предвидио одговарајућу казну и за кривично дело учињено сакривањем преступника, по свему га оцењујући као убиство. У њему се налазе и одредбе о кажњавању саучесника у кривичном делу, о убиству из нехата и у нужној одбрани, о начину разумевања малолетничких преступа. Морало се стати на пут и ___________________

63 Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр. 5664 Исти, нав. дело, стр. 58

мегданима појединаца, који су доводили са собом по више пратилаца, што је најчешће проузроковало много жртава. Требало је да мегданџија буде прогоњен ,, како злочинац и возмутитељ народа “.65

Владика Петар I носио се мишљу да уреди и сенат у Црној Гори. По владичином пројекту сенат је после митрополита имао бити највиша власт у земљи. Његов председник био би митрополит црногорски. У њему би заседавали : један изваредни саветник Русије, шест сенатора Црногораца, шест депутата од народа црногорскога, два секретара. При сенату би био један касијер, два регистратора и четири писара.66

Деветнаест одредаба Законика обшчег црногорског и брдског пренесено је у Законик књаза Данила ( 1855 ).67

Односи са Русијом ( 1784 – 1830 )

На почетку владавине руског цара Павла, владика Петар I послао је у Русију своја два посланика. Најпре је упутио Николу Ћирковића-Давидовића а у мају 1798. одлучено је на општем црногорском збору да се у Петроград упути архимандрит Стефан Вучетић. Он је добио задатак да измоли од Руса новчану помоћ и да уручи руском двору предлог о уређењу Црне Горе чије би извршење такође финансирала Русија. По том плану Црна Гора би стајала под заштитом Русије, која би привремено послала војску како би се поменуто уређење могло спровести у живот.68

Године 1798, владика је послао цару Павлу и једно писмо у коме га је известио о аустријском запоседању Боке. Исте године је руски Синод послао цетињском манастиру помоћ, коју иначе није примао од 1776, у висини од преко 4.000 рубаља, а следеће године још 1.000 рубаља. Цар Павле је 1799. године одликовао владику Петра I високим Орденом св. Александра Невског. Однос Русије према Црној Гори изменио се из основа кад је 1801. године на руски престо дошао Александар I. Обавештен са разних страна о владичиним везама са Французима, нови сверуски император је одлучио да владику Петра политички уништи. У том циљу је крајем 1803. упутио генерал-лајтанта грофа Марка Ивелића, у пратњи архимандрита Вучетића, који је био придобијен за ову руску намеру. Међутим, ова мисија Ивелића је пропала. У целом овом подухвату показало се да Црногорци ипак нису толико покорни руском цару и руској сили да би послушали све што им се нареди из Петрограда. Да би спречио роварења Ивелића, руски двор је послао Мазуревског који је у августу 1804. године приспео у Котор као руски конзул у Аустрији, пошто Русија није могла самозвано поставити свога конзула на Цетињу, јер је настојала да буде у добрим односима са Турском, а и због осетљивости аустријских политичара који су стрепели од руске премоћи у Црној Гори. Руски цар је желео да сачува свој углед код Црногораца, па је требало неким видљивим чином показати да Ивелићева мисија није некаква грешка, односно да владика једне самоуправне провинције Турског Царства не може радити против добробити силног ____________________65 Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр. 6166 Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 28867Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд, 2007, стр. 27468Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 163

цара свих Руса и шуровати са његовим опасним непријатељима Французима. Значи да је требало наћи ,, жртвеног јарца “, човека чије ће страдање показати да све то не може проћи некажњено. И ,, жртвени јарац “ је нађен у личности несрећног владичиног секретара, опата Франциска Долчија де Вицковића. Чак и да су хтели, Руси не би могли ни због међународних односа на силу извести лично владику пред суд. Стога је прегледана владичина архива, па је пронађена преписка коју је опат водио са Французима у владичино име! Под руским притиском, Петар I је морао пристати на то да Долчи буде изведен пред црногорски суд у новембру 1804. Био је осуђен на смрт вешањем, али му је смртна казна замењена вечитом робијом коју је требао да проведе у оковима. Међутим, за мање од пола године након изрицања пресуде, Долчи је умро у затвору, а о његовој смрти су колале разне гласине.69

Цар Александар је почетком 1805. године издао нову грамату којом је цетињском владици повратио своју милост и послао му заосталу помоћ у износу од 3.000 дуката, коју је још цар Павле одредио. Уз то послао је као свог опуномоћеника код црногорског владике Санковског. Доласком Санковског добри односи између Русије и Црне Горе били су поново успостављени. У раздобљу 1815 – 1830 односи са Русијом били су гори него за све раније време владавине Петра I. Прошлих деценија дешавало се да ти односи буду веома лоши, али су бар постојали. У ово. време је руски двор у односу на Црну Гору једноставно поставио зид ћутања, уопште се не занимајући за свог савезника на почетку стољећа. Владика је 1817. писао цару Александру и подвукао да му је од 1814. писао већ три пута, али није добио било какав одговор. Године 1819. руски посланик у Цариграду Строгонов је забранио владици да издаје пасоше у име рускога цара, што је дотле чинио. Ово раздобље је било доба Свете алијансе, што значи строгог легитимизма, политике које се особито придржавао цар Александар, западајући у то време све више у верско лудило. Легитимизам је начелно значио да се стално одржава status quo у међуевропским односима, а стварно је значио присно пријатељство између Русије и Аустрије како би се могла спроводити таква политика. Према ранијим руско-аустријским договорима, западни део Балкана спадао је у интересну сферу Аустрије.70

Односи са Аустријом

После посредничких акција Николе Марковића и Божа Каменаровића, који су покушавали да организују и мању јединицу добровољаца, аустријски цар Јосип II је, нарочито после молби делегација из Црне Горе, наклоњених политици везивања за Аустрију и тражења њене заштите, одлучио да у новембру 1781. пошаље своју мисију у Црну Гору са пуковником Францеском Паулићем на челу. Представљајући се као штампари, аустријски официри су, одржавајући везу са гувернадуром, прикупљали све значајније податке, о становништву, унутрашњим односима, материјалним условима, војној снази, положају земље и њеном богатству, на основу којих је аустријска влада требало да оцени оправданост свог интересовања и могућног ангажовања у њој. До лета ____________________69 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 16670Исто, стр. 183

1782. године, кад се аустријска делегација вратила у Беч, прикупљени су најважнији подаци о земљи ( која има око 40.000 становника, од којих су 8.000 за рат способних ) и извршена неопходна топографска снимања. Уз сагласност архимандрита Петровића, Теодосија Мркојевића и других главара и у присуству Франциска Долчија, који је од раније у Бечу био обавештен о вези посредника са Црном Гором, Паулић је дао народу извесну суму новаца на име помоћи.71

Анализом општих прилика у којима су се налазили Црногорци и Брђани и најреалније оцењених интереса своје земље, Паулић је дошао до закључка да Аустрија не може прихватити обавезу да установи и одржава органе управе у Црној Гори, нити да ову прими под своје старатељство. Након дужих преговора између Русије и Аустрије о усклађивању узајамних интереса у политици према источном питању ( у доба опадања турске моћи на Балкану ) године 1782 закључен је споразум између царице Катарине II и цара Јосипа II о разграничењу интересних сфера на Балкану. Доста тешке последице руско-аустријског споразума за словенске народе на Балкану осетила је и Црна Гора. Задовољавајући се познатим ,, грчким планом “ Катарине II о обнови Грчког царства, са њеним унуком Константином на челу, Русија је наставила да води своју политику незаинтересованости за Црну Гору, посебно изражавану од Кучук-кајнарџијског мира ( 1774 ), одлучивши се да области западно од линије Београд-Медовански залив, после пропасти Турске Царевине, препусти Аустрији. Закључењем овог споразума са Русијом, бечка влада је још више могла да полаже право на искључиво свој утицај у Црној Гори и брдским племенима, чиме су, са обзиром на њене завојевачке планове, перспективне борбе Црногораца за независност морале бити знатно ослабљене. Политику отпора таквим тенденцијама почеле су су снаге са архимандритом Петром Петровићем на челу – схватањем да самосталност земље могу изграђивати једино унутрашње снаге друштва, свакако уз помоћ снажнијег иностраног чиниоца.72

Живо интересовање за Црну Гору показала је Аустрија онда кад се у савезу са Русијом, у почетку 1788. године нашла у рату против Османског Царства. Аустрија је у почетку 1788. године упутила у Црну Гору своје изасланике са Филипом Вукасовићем на челу, са задатком да у њој и међу хришћанским становништвом суседних племена ради на организовању борбе против Турака. Тада је поред извесне количине оружја, муниције и хране, у Црну Гору упућено и 100 хиљада дуката.73

По доласку Леополда II на аустријски престо одлучено је да се рат против Османског Царства енергичније настави, нападима и из Црне Горе. Резултат тога је одлука цара Леополда II да се у почетку јула 1790. године у Црну Гору пошаље, на личност Петра I, већа количина муниције и оружја ( 31.725 литара барута, 63.609 литара олова, 137.000 кремења, 315 риса хартије за фишеке, два топа са лафетима и другом опремом и 300 дуката за пренос свега тога од мора до места где је то требало обезбедити )74 Још од раније је ________________________71Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр. 31072Исти, нав. дело, стр. 31173Исти, нав. дело, стр. 31374 Исти, нав. дело, стр. 315

аустријским функционерима било јасно да контакте са Црном Гором, ради остваривања планова против Турске, треба искључиво са Петром I и људима које он опуномоћи за то. Његова реч у преговарању са Аустријом у ствари је била одлучујућа. Понашање гувернадура Радоњића углавном се заснивало на његовим личним плановима, а не на политици остваривања интереса Црне Горе коју је требало и у очима Аустрије учинити што више значајним политичким и војним чиниоцем на Балкану. Било је разлога да и генерал Паулић у октобру 1792. године истакне да ће бечки двор поклањати пажњу само оним писмима која Петар I буде својом руком написао.75

После пада Млетачке Републике у рату са Французима, уговором у Кампофорију 1797. године, решено је да Бока Которска и Приморје припадну Аустрији. Ова краткотрајна владавина Аустрије у Боки и Приморју трајала је до 1805 године, када је Пожунским миром, Аустрија после изгубљене битке, била приморана да напусти ове територије и преда их Французима. До предаје ових територија најзад је дошло после закључења мира између Француске и Русије у Тилзиту почетком јула 1807. године. Париским миром 1814. године Аустрија је опет послала господар Боке Которске и Приморја. Црногорско-аустријске односе из времена 1815 – 1830 треба посматрати с гледишта тадашње политике вођене у оквирима Свете алијансе. Носилац те политике и стуб Свете алијансе кнез Метерних био је у односима са Црног Гором за одржавање status quo, тим пре што је желео да се клонула турска империја одржи по сваку цену. Свакодневна питања црногорско-аустријских односа и у то време тичу се пограничних изгреда, сукоба на которској пијаци, трвења насталих услед разних нерашћишћених рачуна између појединих Црногораца и Примораца, и слично. У почетку је било доста сагласности о томе да су неопходни добри суседски односи са обе стране, али су аустријске власти доцније, у жељи да некако стану на пут тим свим сукобима, почеле наступати оштрије. Поред ових, да кажемо непрестаних питања, 1817. године појавио се и један озбиљнији територијални спор : питање пограничног земљишта Лозице које су који су користили аустријски поданици Шкаљари, а које је још из времена млетачке власти припадало Црној Гори. Аустријанци су покренули питање Лозице 1817. кад су затражили од владике да се Црногорци повуку одатле. Он је међутим трвдио да је та територија црногорска, позивајући се и на једну венецијанску географску карту из XVIII века. Аустријанци су после две године поставили и питање манастира Стањевићи који се налазио на њиховој територији, а користио га је владика. Ова расправа је стигла и до цара Франца I, који је оставио манастир Црногорцима, а владика је Лозицу препустио Аустрији.76

________________________75 Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр. 315 76 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 184Црна Гора у доба Петра II Петровића Његоша ( 1830 – 1851 )

Пред крај живота владика Петар I изабрао је био себи за наследника Ђорђија Савова Петровића. Будућег господара Црне Горе владика је желео да што боље спреми за његов позив. Зато је 1825. године послао Ђорђија у Русију да се тамо образује. Октобра исте године Ђорђије је ступио у петроградску духовну академију. Ђорђије се спремао за духовно звање, а међутим њега је привлачио војнички живот. За ступање у војничку службу тражено је мишљење владике Петра. Владика му није правио сметње и разрешио

га је духовног чина. Октобра 1831. године Ђорђије је произведен за потпоручника руске војске. Пошто је Ђорђије Савов ушао у војничку службу, владика Петар I изабрао је себи за наследника свога најмлађег синовца Рада ( Радивоја ) Томова. Раде је провео детињство код оца на Његушима. Године 1825. узео га је владика Петар I код себе у Цетињски манастир, где је као ђак научио читати и писати. Једно време Раде је провео у манастиру Савина, код калуђера савинског манастира Јосипа Троповића. Ту је учио и црквено правило и службу. Са Савине Раде се вратио на Цетиње и тамо нашао Симу Милутиновића, који је септембра 1827. године стигао код владике Петра I. Сима је био владичин секретар, али му је владика поред тога поверио и васпитање свога синовца Рада. Одмах после смрти владике Петра I, октобра 1830. године, црногорски главари, по његовој вољи, коју је забележио Сима Милутиновић, прогласише Рада Томова за господара Црне Горе. Тестамент владике Петра I потврђен је 20 октобра са два документа : један су потписали црногорски главари, а други свештеници. Почетком 1831. године калуђер Петар Петровић посвећен је за јеромонаха и произведен за архимандрита. Архимандрит Петар имао је намеру да исте године иде у Русију да се посвети за епископа. Руски конзул у Дубровнику Гагић му је јуна 1831. године, саветовао из више разлога да не иде.

Гувернадурство као политичка струја и укидање гувернадурства

Установа гувернадурства, иако налази место у скоро сваком значајнијем раду досадашње историографије, спада у ред најмање обрађених и најмање научно испитаних установа у црногорској политичкој историји. Досадашња историографија је у том питању пошла у две погрешне крајњости, које се изражавају или у неоснованом тврђењу да са гувернадурством почиње државни облик уређења у Црној Гори. Посебно су погрешна објашњења која доказују само негативну улогу гувернадура у процесу формирања државе.77

Гувернадури су били заинтересовани да се извојује ослобођење и створи државна организација, па су у том правцу тражили ослонац на све стране, код свих тадашњих европских сила код којих би им се указивала прилика за материјалну и политичку помоћ. Та основна линија развитка наводила их је на исти пут којим је ишла и Цетињска митрополија. Али су на том путу истовремено наступала и размимоилажења гувернадура и митрополита. И једни и други имали су претензије на руководеће место у политичком животу и на руководеће функције у државној организацији. Претензије и једних и других _______________________77 Томица Никчевић, Изабрани радови, приредио Мијат Шуковић, Подгорица: Правни факултет, 2007, стр. 118

биле су реалне, јер су и Петровићи митрополити и Радоњићи гувернадури били представници најразвијенијег, привредно најактивнијег слоја црногорског друштва – представници трговачко-зеленашког слоја, који се формирао и јачао као најпрогресивнији слој црногорског друштва. Кад не би било Петровића, митрополита, Радоњићи би били главни представници интереса овог слоја. И они би водили стварању државне организације. Процес стварања државе текао би у том случају, вероватно, много спорије и

теже, јер су Петровићи имали и других одлучујућих предности. Они су деловали и као трговачко-зеленашка породица ( што им је заједничко са Радоњићима ), али и као митрополити, као највиши представници цркве ( што им је била велика предност над Радоњићима ). Цетињска митрополија била је највећа привредна и финансијска снага у Црној Гори. Осим тога, њен ауторитет је почивао великим делом на традицији и на много старијем политичком утицају. Она је већ дуго била, некад мање, некад више, ауторитативни политички центар код црногорских племена. Цетињска митрополија, иако то није била, фигурирала је у свести црногорског становништва и као носилац старе српске државне власти. Није случајно што се политичка борба између Петровића и Радоњића одвија једним делом и кроз борбу око задобијања руске и аустријске наклоности, јер је политички успех и једних и других зависио од стране помоћи. Војничка снага Црне Горе није била ни изблиза толико јака да сама сломи Османлијско Царство и извојује ослобођење. Осим тога, ни материјална средства ни једних ни других нису била толико јака да одржавају чак ни најосновније установе јавне власти. У том погледу су и Петровићи и Радоњићи били нужно упућени на помоћ Русије и Аустрије. Зато се политичка борба између митрополита и гувернадура одвија у првом реду око престижа у међународним везама. Посматрана у целини и у крајњем исходу, ова политичка борба карактерише се чињеницом да су гувернадури, постепено се ослобађајући од Млетачке Републике и напуштајући је, подржали утицај Аустрије, а Цетињска митрополија утицај Русије.78

Укидање гувернадурства 1818. године дошло је као последица крајње заоштрености и сукоба Петровића и Радоњића. Њихова даља сарадња на путу формирања јавне власти постала је стварно немогућа. Једне је даљи ток развитка морао збацити са позорнице. А та судбина чекала је гувернадуре, јер су Петровићи митрополити, имали посебне предности које су знали и да искористе. Гувернадури су постали директна и отворена сметња њиховом правцу стварања и учвршћивања јавне власти, а тиме обективно и сметња друштвено политичком развитку Црне Горе. Петар I је то увидео, па, кад је та сметња за њега, за Цетињску митрополију, достигла крајњу тачку, покушао је да укине гувернадурство.79

Укидање гувернадурства имало је тешких последица по Црну Гору и у погледу пограничних односа са Аустријом. Везе гувернадурове са Аустријом довеле су до сукоба Црне Горе и Аустрије, који је Аустрија мотивисала на један део црногорске територије ( манастир у Стањевићима ). Укидање гувернадурства наишло је, као што видимо, на велики ____________________78 Томица Никчевић, нав, дело, стр. 12579 Исти, нав, дело, стр. 135отпор, који Петар I није био у стању да савлада. Он је био приморан да поново врати и установу гувернадурства и истога гувернадура, Вуколаја Радоњића. Није се ту радило ни о каквој милости ни помирљивости, нити пак о очекивању Петра I да ће гувернадур променити свој став према његовој политици. Петар I је био свестан и свога и гувернадуровог пута, па и њихових будућих односа. Он није могао рачунати ни на какву будућу сарадњу од стране гувернадура. Али је био приморан обективним унутрашњим и

спољашњим приликама да попусти и поврати установу гувернадурства. Повратком гувернадура вратили су се и стари односи између њега и Цетињске митрополије.80

Акције за преузимање власти у Црној Гори гувернадур је повећао још више после смрти Петра I. Гувернадур Вуко Радоњић је тога пута настојао свим силама да спречи проглашавање Петра II за цетињског митрополита и долазак на власт Петра II. То се види из доста опширног извештаја руског конзула у Дубровнику који је упутио 29. новембра Татишчеву, руском посланику у Бечу. У том извештају Гагић обавештава Татишчева о поступцима гувернадура после смрти Петра I, па нарочито и изричито напомиње како се ,, неки Вуко Радоњић, титуларни губернатор црногорски “, надајући се да ће моћи сам да преузме власт у Црној Гори, задуго опирао да потпише одлуку главара о проглашавању Петра II Петровића Његоша за наследника и да је након тешке и дуге борбе био принуђен да потпише одлуку и да се тако покори ,, вољи народа “.81

Потписивање одлуке о проглашавању Петра II за митрополита није значило и стварни пристанак гувернадура на такво политичко стање. Политичка струја гувернадурства је продужила борбу и стално манифествовала незадовољство ,, што се после митрополитове смрти није водило нимало рачуна о гувернадуру “. Гувернадур је у циљу преузимања власти у Црној Гори хтео да користи и Аустрију и Русију. То се види по томе што је, кратко време после смрти Петра I имао тајне преговоре са аустријским генералом Тацом. Везе гувернадура са аустријским властима виде се из чињенице да је Аустрија, одмах после укидања гувернадурства, да би појачала притисак на Петра I покренула спор око власништва манастира Стањевића. Истовремено, гувернадур настоји да код руског конзула у Дубровнику осигура наклоност руске владе. Митрополитска струја појачала је борбу против гувернадура. Она је у првом реду почела јавно оптуживати гувернадура да припрема издајство земље. Петар II, вероватно и по наговору, а уз припомоћ главара и његове ,, партије “, одмах је предузео најенергичније мере против гувернадура и његових планова око заузимања власти. А за такве оштрије мере против гувернадура имао је и непосредних разлога, јер је гувернадур отворено захтевао да му се препусти власт у Црној Гори. Зато је Петар II морао убрзати одлуку о укидању гувернадурства. Петру II је за одлуку о укидању гувернадурства као врло погодан повод послужило тајно преговарање гувернадура са аустријским генералом Тацом. Зато Петар II преко својих приврженика користи овај моменат, ангажује скупштину главара - ,, собраније народње “ – која доноси одлуке : ,, да смо ми нашега досадашњега Гувернадура Вуколаја Радоњића сви согласно искључили од службе Народске за узрок овај : што је сам о себи, без ичијега ___________________80 Томица Никчевић, нав, дело, стр. 136 – 13781Исти, нав. дело, стр.164 питања и согласија, усудио се писати за границу некоме и потајно састанке и договоре чинити, како смо упознали, с Ћесарцима да им преда Црну Гору “82

Тако је гувернадурство укинуто и по други пут и то овога пута дефинитивно ( 17. XI 1830 ).

Црна Гора према побунама у Албанији и Босни

Отпор скадарског везира Мустафа-паше Бушатлије политици Цариграда, уз подршку египатског паше и опште прилике у Сјеверној Албанији 1830. године и касније, као и побуна у Босни под Хусеин-капетаном Градашчевићем 1831. године, осетно су утицали и на услове одржавања мира на граници са обе стране. Побуњеници тек проглашеног босанског везира извојевали су две победе над царском војском и тиме свакако утицали на гледање новог црногорско-брдског владара на његов покрет, супротан провођењу извесних мера у Турској Царевини. Преговори о сарадњи са Хафис-агом, муселимом пљеваљским, и Хусеин-капетаном Градашчевићем, вођени посредовањем Мојсија Зечевића, игумана манастира Ђурђеви Ступови, могли су успесима побуњеника само добити у свом значају. Поруке руског конзула из Дубровника, Гагића, о потреби обазривог држања према побуњеним странама, имале су, са друге стране не малу важност у општем држању и тактици новог владара према политици суседних паша. После пораза војске побуњеног скадарског везира од стране царске у лето 1831. године, средином октобра те године ,, неколико стотина људи “, ,, без нашега знања “, како је нови владар писао руском конзулу Гагићу, изврши неуспешан напад на Подгорицу. Овај први и смео предузети удар на тако значајну стратегијску позицију по свој прилици није представљао нешто више од запаженијег граничног инцидента. После оштрије борбе, у којој је било губитака на обема странама, Црногорци су се повукли на своју територију, оћекујући да ће убрзо доћи до нових сукоба. Сложеност збивања у Скадру и међу племенима северне Албаније Петар II је пратио са пуном пажњом, настојећи да одржи мир према Кучима, на једној, и Жупи Никшићкој, Дробњацима и Грахову, на другој страни. Сазнавши да се крајем новембра Мустафа-паша Бушатлија предао великом везиру, од чије је војске био поражен, владар земље је још више имао разлога да очекује нове сукобе са Османским Царством. Осећање непрекидне опасности од турских напада на учвршћивању заједнице Црне Горе и Брда од раније је подстицало на припрему акције за заузимање Подгорице и Зете ( за тим је била изражена потреба на народној скупштини још 1805. године ) у циљу обезбеђивања земље за многе којима је недостајала. До почетка 1832. године већ су биле набављене неопходне количине оружја и муниције. Да је народ припреман и у нади у помоћ побуњеног Хусеин-капетана Градашчевића види се из писма које је му је писао Петар II 4. фебруара 1832. године. У њему Петар II пише Градашчевићу : ,, Ми се често бијемо с низамом садријазема и мислимо овога прољећа скупити војску и ударити на низам који се налази око Скадра. Но за такву војску не имајући џебане, молимо те како нашега предрагога пријатеља да нам пошаљеш једно 100 товара фишека да тај низам што је око Скадра разбијемо и да га отолен рашћерамо. То смо наумили овога прољећа по сваки начин свршити. Зато те много ______________________82 Томица Никчевић, нав, дело, стр. 165

молимо да нам ту љубав и пријатељство учиниш. Ако ли не мога послати фишека, а ти нам пошаљи аспри, да купимо, али ми бисмо готовије фишека.“83 У пролеће 1832. године извршен је неуспео напад побуњене босанске војске на Херцеговину ( Хусеин-капетанових одреда на снаге Али-паше Ризванбеговића), после којега је побуњеник против султанових реформи био поражен. То је морало утицати и на даље држање Црне Горе. Прилике на

Балкану, ангажовање Русије и побуне у Азији спречили су поход царске војске на побуњенике, који је могао бити опасан и по Црногорце и Брђане.84

На Цетињу је крајем фебруара 1832. године било преко 30 представника албанског племена Хота ради договора о заједничком нападу на Подгорицу и Зету. Од њих је 25 убрзо враћено у своја места ради припремања за покрет, а десет Хота је, због нарочитог настојања свих њих да приволе Црногорце и Брђане за што бржу акцију, задржано на Цетињу. У циљу опкољавања Подгорице, неколико стотина Црмничана упућено је у Хоте. У акцији припадника овог албанског племена убрзо су се нашли и Мирдити. Од расположиве муниције снадбевени су Зећани, Хоти, Кучи, Бјелопавлићи, Пипери и Катуњани ( укупно 19.000 фишека ). Са разлогом се може претпоставити да су покренуте снаге Црногораца и Брђана живеле у уверењу да иду на тако велики задатак уз сагласност Русије. Сматра се да је у борбама око Подгорице било ангажовано око 20.000 људи. На челу одреда налазили су се Иван Ивановић Вукотић, тек проглашени председник Сената, у Зети, и Петар II, код Подгорице. По договору са владаром или сасвим на своју руку, Вукотић је тражио предају гарнизона у Подгорици. Турци су расположиво време од осам дана, колико је град био у блокади, искористили и преко појединих старешина Вукотићевог одреда, изазивајући разне размирице, успели да га онеспособе за даљу борбу. Тиме је напад Црногораца и Брђана, а са њима и албанских племена Хота и Мирдита на Подгорицу и Зету последњих дана фебруара 1832, иако доста бројнијих и боље наоружаних, био осуђен на неуспех.85

Правитељствујући сенат и гвардија Правитељствујући сенат је установљен крајем 1831. године уз помоћ руских изасланика Ивана Вукотића и Матеја Вучићевића, који су, захваљујући контактима оствареним са Петром I у вези са његовим захтевима за пружање помоћи, у августу 1831. дошли у Црну Гору. О формирању Сената Његош је 6. децембра 1831. известио руског конзула у Дубровнику Ј. Гагића, а у јануару наредне године за президента и вицепрезидента именовао Ивана Вукотића, односно Матеја Вучићевића. Они нису били знанични руски чиновници , али су била лица, посебно Вукотић, позната Министарству иностраних дела Русије, од кога су и добили пасоше за одлазак у Црну Гору. Руски канцелар Несељроде је инструкцијама из 1832. одредио и основне задатке њиховог пута. Идући преко Беча, од Татишчева требало је да узму један део заостале руске помоћи у износу од 7.200 рубаља и однесу у Црну Гору. Зато је њихов долазак за Петра II био значајан не само са становишта

_____________________83 Петар II Петровић Његош, Изабрана писма, Просвета- Обод, Београд, 1984, стр. 33 – 3484 Ђоко Д. Пејовић, нав. дело, стр.28985 Исти, нав. дело, стр. 289

јачања његовог политичког утицаја већ и у материјалном погледу.86

По свему судећи, Сенат је тада бројао 16 чланова. У односу на раније Правитељство суда црногорског и брдског, Сенат је представљао институцију са већим степеном централизације власти. У функцији највишег земаљског органа, Сенат је вршио судску и управну власт, представљајући снажан ослонац у изградњи државног поретдка. Међутим, ни тада, а ни касније, Сенат није имао својство врховног органа власти у земљи. Врховна земаљска власт била је сконцентрисана у рукама владике, односно касније, књаза. Но, и

поред тога, Сенат се оцењује као прва установа у Црној Гори која је ,, формално и фактички имала обележја државне институције “. Чланови Сената били су државни чиновници који су за свој рад примали новчану надокнаду. Управо тај битно нови моменат у функционисању апарата власти претварао је чланове Сената у државне службенике, а Сенат у институцију са несумњивим обележима државног органа.87

Да је Сенат заиста имао карактер државног органа, са стварном влашћу, потврђују и сукоби који су избијали око тога ко ће његовим радом непосредно управљати. До почетка 1834. функцију президента и вицепрезидента вршили су ,, господа росинска “ Иван Вукотић и Матеј Вучићевић. Мада су сами значајно допринели устројству овог органа, Вукотић и Вучићевић су осетили да он представља тело путем кога лако могу доћи до виших државних звања. Због таквих својих аспирација дошли су у сукоб са владиком Петром II. Дефинитиван разлаз међу њима десиће се након Његошевог повратка из Петрограда. Његошев боравак у Русији 1833. године био је изузетно значајан. У руској престоници, у присуству императора Николаја II, Његош је рукоположен за владику. Посвећење на тако високом нивоу било је веома важно за афирмацију владичине политичке личности, као и за наставак процеса учвршћења личне власти у земљи. Латентни сукоб који је између Петра II и председника Сената постојао, након Његошевог завладичења у Петрограду релативно лако је разрешен, и то одласком Вукотића. Боравак Петра II у Русији имао је и културни значај. У руској престоници су му дароване књиге и иконе у вредности 10.000 рубаља, а додељена му је и помоћ од 3.000 рубаља за културне потребе земље и 300 рубаља за опремање библиотеке.88

Посебно место у одржавању реда и поретка у Црној Гори имала је Гвардија, која је вршила локалну управну и судску власт. У Грлици за 1835. Гвардија се помиње као судски орган у свакој нахији и брдима, који је био надлежан да у првом степену расправља мање спорове, док је веће требало достављати Сенату.89 Чланова Гвардије било је 156, а 1834. године повећан је на 388 људи. За сваку староцрногорску нахију и брда, зависно од величине његове територије, одређен је број припадника Гвардије под командом једног или више капетана. Посебно је значајно то да је установљењем капетана по племенима као плаћених државних функционера знатно ослабљена снага изолованих племенских власти. Сем Гвардије, важно место у учвршћивању државног поретка у Црној Гори имала је _______________________86 Радослав М. Распоповић, нав. дело, стр. 14887 Исти, нав.дело, стр. 14988 Исти, нав. дело, стр. 15089 Грлица, Државни календар за годину 1835, стр. 51

установа перјаника. У почетку је број перјаника био осам, а касније је повећан на тридесет чланова. Они су изједначавани са личном пратњом владике, а били су уједно и извршно тело владике и Сената, тј. требало је да ,, хватају и кажњавају кривце и стрељају теже преступнике које је Сенат на смрт осуђивао “. То значи да су перјаници били орган јавне власти, полицијско-егзекутивног карактера.

Увођење пореза

Наплата пореза није се могла обезбедити ни у току првих година владавине Петра II. Тек средином 1833. године посебним чланом Закона отачаства регулисано је питање плаћања пореза. Уз образложење потребе да се оснује ,, каса народна “ за издржавање судова, гвардије и школа, захтевано је од свакога Црногорца и Брђанина да на кућу годишње плаћа талир ( о Ђурђеву-дне и Митрову-дне по пола талира ). У почетку наплаћивани износ пореза, ,, од куће по талијер “, због различитог имовног стања домаћинства замењен је новом врстом пореза 1838. године. Народ је због имовинског стања подељен у три класе које плаћају порез на Митровдан, и то : прва класа 9 цванцика, друга 6 и трећа 3 ( односно по талир и по, талир и пола талира, то јест 3, 2 и 1 фиорин ). Започета пракса са наплатом пореза од 1834. године па све до краја владавине Петра II ( 1851 ) представљала је изванредно крупан догађај у учвршћивању централне државне власти, у савлађивању племенског сепаратизма и афирмисању црногорског митрополита као апсолутног господара земље.90

Просвета и култура

Напори да се у Црној Гори оснују штампарија за време владике Василија а поготово владике Петра I нису уродили плодом.91 Од посебног значаја за развој црногорске културе била је набавка штампарије 1834. године. Ову штампарију Петар II је набавио по повратку из Русије, када је захваљујући руским новчаним средствима и помоћи у књигама добио могућност да отвори прву државну основну школу и оснује штампарију. У литератури се помиње 12 издања Његошеве штампарије. Међу њима је за наставу историје била значајна Шлецерова ,, Преправа за историју света “. То је први уџбеник историје штампан у Црној Гори.92

За школу коју је отворио 1834. године, Његош је уџбенике донео из Русије. Вероватно су први учитељи, извањци, при доласку доносили са собом и потребне уџбенике. Један број уџбеника преко Котора обезбеђиван је из Војводине. Књиге су добијане као помоћ или су набављане из Србије.93

Прве школе су основане на Цетињу и Добрском Селу. Школу у Цетињском Манастиру почело је да учи око 30 младића, из свих крајева земље. Наставу у тек основаној школи изводио је учитељ Петар Ћирковић, који је највише две године радио у њој. Учило се ______________________90 Ђоко Пејовић, нав. дело, стр. 10391 Видети : Ђоко Пејовић, нав. дело, стр. 231 - 23392 Здравко Делетић, нав. дело, стр. 2393 Исти, нав. дело, стр. 121

читање, писање, рачунање, свештена историја и српска граматика.94 Због непријатељства са Турцима 1837. године школа је прекинула рад јер су ђаци пошли у борбу. Заузимањем Вука Караџића и руског дворског саветника Александра Чевкина крајем 1841. године стигао је у Црну Гору Лазар Влаховић, образованији учитељ из Баната. Настава у Цетињској школи углавном се одликовала по методу и програму рада, које су одређивали њени учитељи. Сваки од њих ( Петар Ћирковић из Боке, архимандрит Петроније Лујановић и Лазар Влаховић из Баната, Милорад Медаковић из Лике, Теодор Иванчик, Ђорђије Срдић

из Скадрина ) уносио је у наставу понешто ново ( увођењем и посебних предмета : црквено певање, српска граматика и историја ), према степену образовања и искуству које су стицали у својим крајевима са мање или више развијеном праксом школскога рада ( у Боки, Војводини, Далмацији и другим подручјима ).95

Прва основна школа имала је неколико прекида у свом раду, али је ипак наставном праксом у њој , од 1834. до 1851, одржан континуитет у богаћењу искуства које су стицали ученици и сви други чиниоци заинтересовани за њен успех. Свршени ученици Цетињске школе, добијали су разне функције у власти државе. Они који су се јаче истицали својом личношћу и били познатијег порекла постајали су капатани, војводе и сердари.96 Тежње за просвећивањем нису могле задовољити прве две основне школе, па су на иницијативу заинтересованих родитеља у исто време радиле и приватне школе ( на Цетињу и у Команима ). Непуна три месеца после доношења штампарије, из ње је угледало свет прво Његошево песничко дело ( Пустињак цетињски ), са назнаком да је штампано у ,, печатњи свободе црногорске “, без икакве цензуре. Две године после њеног оснивања и Вукове народне српске пословице штампане су новим правописом, што је изазвало отпор високих достојанственика православне цркве и кнеза Милоша Обреновића.97

О штампарији, већ запаженој по својим издањима, Петар II се непрекидно бринуо, набављајући боља слова, нове рамове за машину, бољу смесу за ваљке и др. Уз штампара Петрова оспособљавала су се два младића. По свему изгледа да је због одсуства стручњака штампарија престала да ради 1839. године. Да штампарија није радила по својим ранијим могућностима види се и по томе што је Његош своја дела штампао у Београду, Бечу, Трсту и Загребу. Чињеница да су на Цетињу и до 1850. године штампани неки мањи текстови и да је црногорски владар те године ,, радо пристао “ да се штампарија пренесе у Дубровник ради штампања листа за пропаганду о ослобођењу и уједињењу српског народа доказује да је она и тада постојала. Најзад, оловни материјал штампарије, којој је несумњиво недостајало више ствари, претворен је на самом почетку 1853. године у пушчане метке за _____________________94 Видети : Ђоко Пејовић, нав. дело, стр. 23495 Исти, нав. дело, стр. 23596 Исти, нав. дело, стр. 23597 Исти, нав. дело, стр. 250

одбрану од турског напада.98

Његош је видео да је лек за општи напредак била просвета. Од 1834. до 1842. отворено је шест школа. У земљи је за сто година ( 1750 – 1850 ) набројано 37 писаца разних исправа, што је значајнији податак за приказ распрострањености опште неписмености, него обратно. Од 25 издања новоподигнуте штампарије, иза 1834, значајно место заузимају школске књиге за ширење опште писмености ( Србски буквар, Србска граматика ) 99

Тек 1857/58. године стекли су се услови са се уз помоћ Србије набави нова штампарија, а почетком 1861. на исти начин да буде замењена бољом.100 Јула 1856. године из Србије је у Црну Гору упућена већа количина књига и 20 кратких историја српских, 5 атласа и 5

атласа читавог света. Посредовањем Љубомира Ненадовића 1858. године у Црну Гору су из Србије на поклон поново упућене књиге.101

_______________________98 Ђоко Пејовић, нав. дело, стр. 25099 Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790 – 1918, 1, Београд : Просвета, 1989, стр. 342100 Здравко Делетић, нав. дело, стр. 23101 Исти, нав. дело, стр. 121

Односи са Турском

У тренутку кад је млади владика започињао своју владавину, Турско Царство је било потресано једном од највећих криза у својој историји. Само у Европи су против Цариграда устали скадарски везир Мустафа Бушатлија и босански беговат на челу са градачким капетаном Хусеином. Још недовољно упућен у светску политику, Петар II је покушао да искористи ту кризу. Скадарском паши је обећао да ће му пружити уточиште уколико га порази царска турска војска, а од почетка 1831. одржавао је пријатељске односе са капетаном из Градачца и обећао му да ће сарађивати и заједно се борити. Међутим,

владика није узимао у обзир чињеницу да се Русија, од које је на почетку своје владавине толико очекивао, тада налазила у добрим односима с Турском, имајући над њом без рата све већу превласт.102

И поред свих Гагићевих савета Његош је заратио против Турака. Покушао је два пута да освоји Подгорицу, али као што смо рекли безуспешно. Занимљива је чињеница да се Његош према херцеговачком и скадарском санџакбегу односио увек понаособ, а и они према њему, као да је била реч о представницима разних држава.103 Његош се често дописивао са скадарским и херцеговачким пашом. Тако је на пример Његош у лето 1839. године у једном писму Рифат Хасан-паши скадарском захваљивао на његовом пријатељском писму и испољио радост због склопљеног мира, да би се у истом писму жалио како су Турци из Спужа направили некакав изгред, да су Клименти убили три Црногорца, а да су људи Мехмед-паше подгоричког истукли три Црногорке и опљачкали их. Сви ти сукоби су израз међусобних односа једног архаичног патријахалног друштва. Јер и са оне стране од предела Црне Горе, у албанском делу скадарског санџака, живео је народ организован у фисове са сличним друштвеним уређењем и схватањима као што су црногорска. При свему томе треба имати на уму и чињеницу да је Црна Гора још увек била територија под влашћу скадарског везира, односно турског султана. Кад су били у завади с Цетињем, скадарски везири су упозоравали Његоша да су Црногорци у ствари поданици Турског Царства.104

Године 1843. дошло је до сукоба међународног значаја. Скадарски Турци су заузели два црногорска острвцета у Скадарском језеру : Врањину и Лесендро. Његош се због тога пожалио Русији и Аустрији, па су дипломатски представници ових велесила на Порти посредовали у вези са тим. Но турски великодостојници су били толико огорчени на владику да су чак помишљали на његово збацивање. Повлачење са ових острва представљало би за Порту израз велике слабости, а она је овим гестом управо желела да Црној Гори и свету покаже како је она и даље велесила са којом се једна мала и сиромашна земља не може бесконачно сукобљавати без последица. Ма колико да су односи са Скадарским пашалуком били значајни још важнији су били са Херцеговином, јер су у целом њеном граничном подручју према Црној Гори живели претежно Срби, и то сточари, на североистоку подељени на племена као и Црногорци. Они _______________________102 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 189103 Исто, стр. 191104 Исто, стр. 192

су мање или више били у пријатељским односима са цетињским владиком, а са Турцима су неретко тукли, што је ове односе чинило још сложенијима.105

Релативно мирно је било на граници према Херцеговини све до средине 1836. године, када је дошло до убиства бањанског буљук-баше и његове пратње. То је послужило херцеговачком везиру Али-паши Сточевићу Ризванбеговићу као непосредан повод да у августу исте године нападне на Грахово. Запаљено је 250 домова и уништено је жито на њивама. Погинуло је око 40 Црногораца међу којима је био и Јоко Пејовић – рођени брат Петра II. Жесток напад турске војске на Грахово, чији су се становници осећали црногорским ( још од 1796. године ), и поред свих оспоравања од стране херцеговачког

везира, дао је повода Петру II да у интересу даљег развитка земље први пут директније постави питање разграничења са двема суседним државама ( Турском и Аустријом ), тражећи при томе, разумљиво, интервенцију Русије.106

У септембру 1840. године Његош је организовао освету за убиство свога брата. Организовао је убиство Смаил-аге Ченгића за којег се сматрало да је главни кривац за погибју Црногораца на Грахову 1836. године. Добро припремљена акција, под руководством дробњачког главара Новице Церовића, у којој су учествовали и Ускоци и Морачани, успешно је завршена на Мљетичку 23. септембра 1840. године. Када је организовао убиство Смаил-аге Ченгића, Његош је био свестан значаја таквога чина за даље односе са Турском на свим границама. Убиство Смаил-аге Ченгића, муселима гатачког, пљеваљског, колашинског и дробњачког, Петар II је руском конзулу правдао потребом да се онемогуће припреме напада бројнијих турских снага на Морачу, које је Смаил-ага скоро сваке године покретао у правцу црногорско-брдске границе.107 Убиством Смаил-аге поставило се ускочко питање. Херцеговачки везир је захтевао да црногорско-брдски владар прекине сваку са људима који су стали на крај Смаил-агиним зулумима, да Ускоке повуче са њихове територије у унутрашњост земље и тако их учини безопасним за турску власт у Дробњацима и Пиви, што је Петар II енергично одбијао. На итервенцију Гагића и Портиног комесара Селимбега у Дубровнику су се у септембру 1842. године састали Његош и Али-паша Сточевић-Ризванбеговић. Закључен је мировини уговор између ,, независне области Црне Горе “ и Херцеговачког пашалука. Њиме је зтаначена граница и решено да Али-паша поради на Порти да се одреди комисија у коју би били по један руски и аустријски делегат. У Дубровнику су се Његош и Али-паша побратимили, а и њихови стварни односи су потом били бољи.108

Године 1843. обнобљени су преговори око Грахова. Чак се и говорило да Али-паша намерава убити владику, а Црногорци су побили турске изасланике, што је узбудило и саму Порту. Ипак је до новог мировног уговора дошло у новембру исте године, а потписан је у Котору. Решено је да Граховљани плаћају харач, као и ренту за коришћење турског ____________________105Историја српског народа, књ. V,том I, стр.193106Видети : Ђоко Пејовић, нав. дело, стр. 292107 Ђоко Пејовић, нав. дело, стр. 297108Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 195

земљишта. Одлука о ускочком питању није донета, те су њихови упади и даље представљали озбиљну невољу. Овај уговор је био повољнији за Турке. Сукоба у пограничним крајевима било је и даље али мање. У сукобу између Сточевића и умиритеља Босне Омер-паше Латаса, Његош је желео да помогне свом побратиму. Као што је познато, потурчењак Латас, иначе лички Србин, наредио је да се херцеговачки паша убије почетком 1851. године.109

Односи са Аустријом

Одмах после смрти Петра I Петровића-Његоша, Аустрија, и лично цар Фрања, скренули су пажњу на младог господара Црне Горе Петра II Петровића-Његоша. У задарском Државном архиву постоји маса докумената о организовању шпијунаже око младог Његоша. Већ 1831. године, како се да утврдити по подацима из Президијалног протокола далматинског губернијума у Задру, зебележене су цареве наредбе да се будно пази на Црну Гору и политичка струјања у њој. У задарском Државном архиву налази се и оригинално упуство како треба шпијунски разрађивати Црну Гору, у којем се подвлачи да извештаји морају бити тачни, те се тим извештајима аустријске обевештајне службе углавном може веровати, изузев местимичним и небитним претеривањима. Велики интерес аустријске шпијунаже за Црну Гору је проузрокован уверењем аустријског цара, и владе, да ће се преко Црне Горе моћи открити руска политика на Балкану. Аустрија се плашила да Русија преко ње не побуни Словене у Боки, а касније се плашила и личног ауторитета Његоша, који је донекле водио самосталну политику и повезивао се са међународним револуционарним покретом. Аустрија је у два наврата покушала да отрује Његоша. Први пут 1834. године, а други пут 1842. године. Међутим ови покушаји нису успели.110

Односи са Аустријом били су још сложенији од претходних. Овде у близини црногорске границе према Боки Которској била су настањена племена чији је начин живота био сличан црногорским ( Паштровићи, Побори, Маине, Брајићи, Кривошије ). У градовима је живело знатно цивилизованије становништво – католичко и, претежније, православно – а целом територијом је управљао добро уређен аустријски државни механизам. Постојали су бројни разлози услед којих је долазило до сукоба између аустријских поданика и Црногораца, али је основно било то што Црногорци нису могли да се прилагоде аустријским прописима, него су се владали исто као у време кад им је Млетачка Република била сусед; јер тај племенски човек није успео да се навикне да ради по аустријским здравственим и другим уредбама, да долази на аустријску територију с пасошем, да престане напасати стоку на аустријским пасиштима – што су његови преци чинили вековима – и да поштују царинске прописе.111

Постојао је између Црне Горе и Аустрије и један већи дипломатски спор. То је питање _____________________109 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 195110Видети : Нико С. Мартиновић, О једном нерасвијетљеном покушају тровања Петра II Петровића Његоша, Историјски записи, књ. III, св. 3 – 4, Цетиње, 1949, стр. 113 – 119111 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 195својине над црногорским манастирима Маинама и Стањевићима који су се налазили на територији Хабзбуршке Монархије. Он је расправљан још од почетка Његошеве владавине и вукао се годинама. Најзад је вгладика пристао 1837. године да Маине прода Аустрији за 17.000 форинти, али је покушао да задржи Стањевиће. На крају је после две године пристао да Аустрија откупи и овај манастир.112

Аустријско – црногорски односи побољшали су се после разграничења ( 1841. ), па је тако аустријски цар даровао Његошу скупоцен брилијантски крст 1842. године, а следеће године дозволио је Црногорцима да могу куповати војни материјал у његовој држави. Сматра се да је разграничење важан догађај у развоју државности Црне Горе зато што није извршено после преговора Беча и Порте, него између аустријских и црногорских

представника. Можда је најбоље тумачење овог питања дао пољски историчар Батовски рекавши да је Црна Гора тада била стварно самостална држава са признатим границама и територијом, али да то није била са гледишта међународног права.113

Односи са Русијом

Односи ни са једном државом нису били тако значајни за Његошеву Црну Гору као са Русијом. Може се слободно рећи да Црна Гора ни у једном другом раздобљу своје историје није била везана за Русију као у Његошево време, и да ти односи нису никад били тако значајни за развој Црне Горе и на спољњем и на унутрашњем плану. Најважнија чињеница у склопу црногорско-руских односа била је руска новчана помоћ ( поклони и зајмови, оно прво много више ), јер је Црна Гора захваљујући њој могла да плаћа високе чиновнике својих тек уведених установа државне управе, а то је био веома важан разлог за њихово одржање.114

Владавина Петра II поклапа се се временски са раздобљем кад су односи између Русије и Аустрије били добри, а Турска постајала све немоћнија и све зависнија од Русије и Ункјарискелеског уговора ( 1832. до Конвенције о мореузима 1841. ). Обе хришћанске велесиле су желеле да Црна Гора буде у миру са околним турским санџацима, па су њихови представници често слали владици упуства у том погледу.115

Некадашњи претседник Црногорског сената Иван Ивановић Вукотић и потпреседник истога Сената Матија Петровић Вучићевић били су главни Његошеви противници у руској престоници после напуштања Црне Горе. Њима су се придружили и чланови породице протеранога гувернадура Вука Радоњића, те је Његош био приморан да лично пође у Русију и разбије све злонамерне интриге некадашњих својих главних сарадника. О својој намери да ће отпутовати у Русију Његош је известио Гагића писмом од 8 октобра 1836. године. Од њега је тражио и зајам за путовање у Русију. Гагић му је посало 26 октобра негативан одговор по питању зајма. Када је и где је је Његош нашао новац за пут у Русију још није утврђено. Средином новембра 1836. године Његош је отпутовао за Русију, а ____________________112 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 196113Исто, стр. 196 – 197114Исто, стр. 197115Исто, стр. 197

вратио се у Црну Гору тек средином августа 1837. године.116

Доспевши у Беч, владика је сазнао од руског отправника послова да не може добити визу за Русију, и да није уопште пожељно да дође у то време. Такво држање руских званичних лица огорчило је Његоша, па је тада одлучио да оде у Париз. Занимљиво је да се усудио тако што учинити с обзиром на његово понашање према Русији. Међутим, аустријске власти су одбиле да му издају визу за Француску, а истовремено су у Петрограду одлучили да ипак може доћи.117

На путу у Петроград, Његош је био више недеља задржан у Пскову да би се руска влада за то време тачно обавестила о правом стању ствари у Црној Гори.Конзул Гагић је упућен у Црну Гору, који је поднео руском двору доста неповољан извештај о Његошу. Међутим, у

Пскову је посетио Његоша Родофининкин, па пошто је овај негдашњи представник Русије у устаничком Београду и један од најспособнијих дипломата у XIX веку стекао повољан утисак о младом црногорском владару, Његошу је било дозвољено да посети Петроград.118

Кад се Његош појавио у Петрограду у мају 1837. године затекао је битно другачије понашање од онога које су руски представници дотле испољавали према њему. Добио је поново савете да живи у миру са суседима, а што је најважније, био је примљен код цара који је одлучио да повећа годишњу помоћ Црној Гори од 1.000 на 9.000 дуката (!), што је имало огроман значај за изградњу државних установа и уопште за даљи економски развитак Црне Горе.119

Године 1833. склопљен је између Аустрије и Русије споразум о коме је очување Турског Царства и интересу обеју монархија. Стога су се обе царевине трудиле да без велике потребе не кваре своје односе. Услед сложених које су настале поводом разграничења са Црном Гором, Аустрија је веома одговарала руска помоћ, па је руска влада одлучила да на тражење Аустрије пошаље као посредника у том смислу А.В.Чевкина, свог конзула у Оршави. Он је успешно допринео да се смање тешкоће настале поводом разграничења. Руска влада се и касније, на пример у питању оних острваца у Скадарском језеру, трудила да посредује на Порти у корист Црне Горе.120

______________________116Видети : Ристо Ј. Драгићевић, Црна Гора за вријеме другог Његошевог одласка у Русију, Историјски записи, књ. VII, св. 4 – 12, Цетиње, 1952, стр. 254 - 257117Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 198118 Видети : Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 198119Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 198120Исто, стр. 199 Односи са Србијом

У вези са побунама у Албанији и Босни, које падају баш на почетак Његошеве владе, дошло је између архимандрита Петра и кнеза Милоша до живље преписке и теснијих односа. Кнез Милош је хтео да утиче на држање Црногораца у тим догађајима, и то у првом реду на њихово држање према скадарском везиру. У писму архимандриту Петру од 24 фебруара 1831 – у коме жали за владиком Петром I – даје му савете како треба владати земљом и народом и држати се према догађајима у Турској. Књаз Милош саветује архимандрита Петра да не узнемирава скадарског везира.121

Док је на једној страни помагао везе архимандрита Петра са скадарским везиром, кнез Милош је на другој страни био против његовог савеза са Хусеин-капетаном Градашћевићем и трудио се да га поквари. У писму једноме од босансих првака наводи се

да се Црна Гора без дозволе Русије не може придружити султановим бунтовницима, да је архимандритов повереник Мојсије Зечевић хајдук, а архимандрит Петар недорасло момче за тако важне и озбиљне подухвате. Покушај босанских првака да Милоша добију за савез пропао је.122

Због држања кнеза Милоша у Градашчевићевој буни односи између њега и архимандрита Петра охладнели су и нису се поправили дуго време. Они су један другом правили замерке. Кнез Милош је замерао владици Петру II да се не држи као владика; не носи владичанске хаљине и никад не иде у цркву; а владика кнезу Милошу да је тврдица. Измирили су се посредовањем Вука Караџића тек 1847. године. У међувремену кнез Милош се 1839. године одрекао престола и напустио земљу. Његов син Михаило постао је владар Србије. Он је остао на српском престолу до 1842. године. Те године је био приморан да га напусти. После његовог одласка за кнеза Србије је изабран Александар Карађорђевић. Владика Петар II поздравио је избор Карађорђевог сина за господара Србије. Он је високо ценио Карађорђа и имао за њега много симпатија. Његово дело Горски Вијенац посветио је њему. Кроз Карађорђа владика Петар II имао је симпатија и за његовог сина Александра. За уставобранитељске владе, неколико Црногораца, а међу њима и један владичин сестрић, школовали су се бесплатно у Београду. Његош је од почетка био члан Друштва српске словесности, а своје познато дело Луча микрокозма штампао је 1846. у престоници Кнежевине Србије. Његош је посебно ценио Илију Гарашанина, највећег српског државника установобранитељског времена. У писму од 5. јула 1850 године упућеном Гарашанину , Његош је истакао : ,, Нема једнога Србина који више за Српство послује и мисли од Вас, нема једнога Србина којега Српство ( више ) искрено љуби и почитује од Вас, и нема једнога једнога Србина који Вас више од мене љуби и почитује “.123

Његош је одржавао непосредну везу са Србијом још од пролећа 1848. године преко њеног посланика Матије Бана. Почетком 1849. године у Србији су се носили мишљу да се спреме за рат против Турске, за један рат ширих размера. За тај рат требало је припремити ___________________121Видети : Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 270122 Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 271123 Петар II Петровић Његош, Изабрана писма, Просвета- Обод, Београд, 1984, стр. 190

терет у Албанији и споразумети се са владиком црногорским. У то време Србија је измирила Његоша са албанским племеном Мирдитима. Децембра 1849. године Бан је известио Гарашанина да је склопљен савез између Петра II и мирдидског кнеза Биб Доде. У пролеће 1850. године Матија Бан је добио налог да дође у Београд. Известио је о томе Његоша. У Београду су му рекли да због стишавања покрета у Европи и опште жеље за миром мудрост налаже да се не покреће у том моменту источно питање.124

Постоји и један посебан вид сарадње између Црне Горе и Србије и за владавине Петра I и Петра II – који је можда најважнији – а то је сеоба Црногораца у Србију. Велики број Црногораца се готово деценијама непрестано селио преко Лима, где су стекли боље услове за живот, а становништво Србије се знатно умножило.125

Идеје југословенста

Догађаји 1848. највише су побуђивали црногорског владара да размишља о потреби стварања заједнице југословенских народа, у смислу романтичарске визије илирског покрета о таквом јединству, а нарочито у пролеће идуће године, после наступања нових и за њега непредвидљивих момената, почео да са више уздржаности гледа на процес борбе за њихову слободу и јединство. Тада је он писао књижевнику, историчару и политичару Меду Пуцићу са више реализма ( али и разочарања ) да се раније донекле надао бржем остварењу интереса највећег дела балканских народа, али ,, данас видим да је засад југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звони “. Такво за њега неочекивано стање објашњавао је тиме што ,, Југословени силе своје не познају “ и ,, заслуге своје не виде “, па због тога ,, они себе и предају слијепо у безусловно ропство туђину “ Очигледно је да му сложеност политичких, друштвених и других односа у земљама Хабзбуршке монархије није омогућавала да критичкије гледа и уочава основне тешкоће борбе ка фактичком стварању јединства југословенских народа, које је разумевао као историјски условљену нужност.126

Његошу је све јасније бивало да само стрпљивим радом, у бољим општим околностима и са реалнијим и организованијим снагама, могу заједничке вредности југословенских народа постојати својином свести свих њихових припадника за остваривање јединства, од којега се бечка влада, у ствари, највише плашила. Словенско друштво, основано у Трсту 1848. године, чији је члан био и Његош, чинило је својом богатом активношћу доста на афирмисању југословенске мисли, популаришући је и је издавањем његовог дела Лажни цар Шћепан Мали 1851. године. Ћирилицом и латиницом штампани су тада његови стихови : ,, Не пита се ко како крсти, но чија му крвца грије прси...“127

_______________________124 Видети : Петар И. Поповић, нав. дело, стр. 275 – 278125 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 200126Ђоко Пејовић, нав. дело, стр. 463127 Видети : Ђоко Пејовић, нав. дело, стр. 464Црна Гора за време књаза Данила ( 1851 – 1860 )

Кад се сазнало да је у Петрограду умро Његошев синовац Павле Петров Петровић, коме је владика наменио дужност наследника, дуго се није знало коме ће велики државник, песник и мислилац поверити да га наследи на црногорском владарском престолу. Иако број владичиних сродника, који су долазили у обзир за такву дужност, није био велики, Његошу је било тешко одлучити кога од њих да означи за наследника. Владика је то на време учинио, па је у мају 1850., кад му је болест нарушила здравље, саопштио својим најближим сарадницима да Данилу намерава да остави у наслеђе своју владарску столицу. Неколико месеци пред смрт, у августу 1851, владика је упутио Данила у Русију да би тамо ступио у неку од руских духовних академија или грађанских школа. Са Данилом је отпутовао и владичин сарадник – Данило Вуковић. Упућујући их са Цетиња, владика је

препоручио Вуковићу да се задрже у Бечу неколико месеци, како би се Данило привикао на живот у туђини. У престоници Монархије Данила је затекла вест о смрти црногорског владара као и званично обавештење да је тестаментом назначен за његовог наследника.128

У Црној Гори се, иако се знало да је Данило одређен за наследника појавила опозиција против њега. На челу опозиције је стајао Његошев брат – Перо Томов Петровић, који је хтео да приграби грађанску власт у земљи, док је Данилу остављао духовну власт, ако се он по повратку из Русије, покаже достојним тога звања. Перо Томов Петровић је желео да му будући владика буде у свему потчињен. Међутим, он у томе није успео.129

Одмах по Даниловом доласку на Цетиње настале су трзавице и препирке између њега и његових политичких противника. Данило је као наследник на владарски престо Црне Горе почео свим силама да придобија присталице за себе. Он је одмах, истога дана по доласку на Цетиње, изнео своје државничке планове и, мора се рећи, придобио доста присталица. Пошто је придобио већину сенатора на своју страну, Данило је отпочео да предузима и прве државничке подухвате, изложивши један програм који је наишао на пуну подршку. Он је сматрао да сав државни капитал, наслеђен од владике, треба употребити на општенародне послове : отварање школа, поправку путева, обнављање цркава, отварање штампарије, помоћ сиротињи, повећање плата државној администрацији.130

Данило је у јануару 1852. године проглашен за ,, владара ( владику ) Црне Горе “. Тако је испуњен Његошев тестамент. Одмах после Скупштине од 1/13. јануара 1852. године, на којој је Данило изабран за владара Црне Горе, обавестио је Перо Томов руског посланика у Бечу Мејендорфа о намери новог црногорског владара да посети руску престоницу. У писму је директно питао ,, да ли Данило може да напусти сада своју земљу да би отишао у Русију, како би се тамо ______________________128 Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860. , Београд, 1990, стр. 7 – 8

129Видети : Ристо Ј. Драгићевић, Црна Гора крајем 1851 године, Историски записи, год. VI, књ. IX, Цетиње, 1953, стр. 407 – 428130 Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860., стр. 44

припремао за црквено достојанство “. Мејендорф се нашао на муци, јер је очекивао специјалног царског изасланика за Црну Гору – Јегора Петровича Коваљевског, чије је сугестије желео да чује. Кад је обавештен да се долазак царског изасланика морао одложити за извесно време, Мејендорф је одговорио председнику Црногорског сената ,, да ништа не стоји на путу да будући владика без одлагања оде за Русију “131

Кад је Данило стекао уверење да се неће поновити страначки сукоби и да његов брат Мирко Петровић служи као гаранција за даље учвршћивање његових позиција у земљи, почетком фебруара 1852. године почео је да се спрема за полазак у Петроград.

Проглашење Црне Горе за Књажевину

Припремајући се за одлазак у руску престоницу, Данило је имао један дужи разговор са Пером Томовим Петровићем. Том приликом, како се да закључити из неких извора, постигнут је један важан договор. Одлучено је, наиме, да се припреми предлог о проглашењу књажевине у Црној Гори и о установљењу титуле књаза за црногорског владара.132

У Задру је у разговору са аустријским представником, Данило је саопштио да настоји да постане ,, књаз “ Црне Горе, са правом владарског наслеђа. Приликом тог разговора, Данило је саопштио и једну тајну аустријском намеснику. Саопштио му је да са собом носи ,, представку “ за руског императора, у којој се тражи од црногорског покровитеља да се сагласи са предлогом о проглашењу књажевине у Црној Гори. Тако су Данилови разговори у Задру открили аустријским властима могућност да наслуте да је историјска представка Правитељствујушћег сената руском императору, наводно, у нацрту била готова пре Даниловог одласка у Беч, и да је, по свој прилици, био постигнут договор да се она изгласа по Даниловом одласку са Цетиња. Приликом проласка кроз Трст, Данило је у њему оставио свог синовца Николу Миркова Петровића, који се ту уписао у српску школу. Боравак Данилов у Бечу потрајао је дуже него што се очекивало. Требало је да у Беч стигне руски изасланик Коваљевски и лично поразговара са Данилом, како би, колико је то било могуће, проценио његове способности и вредности. Пошто је Коваљевски дао повољну оцену о Данилу, руски изасланик у Бечу Мејендорф није више имао разлога да одлаже Данилов пут та руску престоницу. Данило је пошао из Беча за Петроград 25. марта 1852. године. 133

Док се Данило у Бечу припремао за одлазак у Петроград, одржана је средином марта скупштина на Цетињу, на којој је изгласан текст петиције руском императору Николи I. Главни смисао овога текста је да духовна власт убудуће буде одвојена од световне, тако да би једну вршио владика, кога би бирао народ, а другу Данило Петровић и његови потомци у првој линији, по реду прворођења, са титулом књаза. Док је Коваљевски боравио у Бечу и касније у Црној Гори, у Петрограду су предузимани кораци за дочек новог црногорског владара. Званични руски кругови су тада још рачунали да ће Данило Станков Петровић примити титулу владике. Почетком априла 1852. године ____________________131 Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860., стр. 45132 Исти, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860., стр. 46133 Видети : Исти, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860., стр. 46 – 47Данило је стигао у руску престоницу. Дочек у Петрограду и први сусрети са руским званичним личностима уливали су му наду да ће службени разговори тећи повољно и да ће петроградска влада прихватити и подржати захтев изложен у представци Сената. Данило је знао да све то у коначном резултату зависи од воље императора. Руски званични кругови су придавали велики значај захтевима изложеним у представци од 19. марта 1852. године. Чим је овај значајан документ примљен у Министарству, Несељроде га је ставио на увид императору. Тада је постигнута сагласност да би одлагање решења о црногорској представци могло само да има лоше последице за даљи развој Црне Горе, па су стога у Министарству почеле ужурбане припреме препорука о ,, црногорским пословима “. Проучени су сви званични документи приспели из Црне Горе, извештаји руског конзула из Дубровника, извештаји и депеше посланика из Беча и

извештаји Коваљевског. У руском Министарству иностраних послова сачињен је реферат за руског цара Николу I. Марта 1852. реферат је показан императору. У реферату је био и предлог да је право црногорског народа да суверено бира облик владавине.134

На пријему у Петергрофском дворцу руски император је требало да саопшти Данилу Петровићу становишта руске владе о свим захтевима изнесеним у петицији Правитељствујушћег сената. Министарство иностраних послова саставило је посебан нацрт царевог писма црногорском владару, који му је показан 25. јуна 1852. године на броду ,, Александрија “ и он се са тим нацртом сложио.135

У недељу 27. јуна 1852. император Никола I примио је књаза Данила Петровића. Приликом овог сусрета руски владар је саопштио да је ,, имао пријатну дужност “ да се упозна са представком црногорског народа, у којој је изражена жеља да нови црногорски владар добије титулу књаза. Пошто се увек односио са великом пажњом према црногорском народу и његовим захтевима, није имао разлога, истакао је руски император, да не усвоји његову молбу, утолико пре што је владичин наследник исувише млад, да би по канонима православне цркве могао одмах добити титулу владике.136

Одлука руског императора о проглашењу Црне Горе за књажевину изазвала је велики одјек и у југословенским земљама. Књаз Данило је ценио да ће одлука руског императора и руске владе учврстити положај његове земље у ослободилачком покрету балканских народа и у источој политици великих европских сила. Данило је кренуо из Петрограда 4. јула 1852. године, а у Црну Гору је стигао 14. августа 1852. године. На Цетињу је књазу припремљен свечани дочек, уз топовске и пушчане плотуне.

_____________________134 Видети : Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860., стр. 60 – 61135Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860., стр. 64136 Исти, исто, стр. 64

Омер-пашина година 1852 – 1853

У Омер-пашиној години Црна Гора први пут иступа као ратујућа сила против друге државе, која Црној Гори није признавала право на државност. После доласка Данила Петровића на чело Црне Горе, почели су немири у Херцеговини. Непосредни повод за те немире била је одлука Омер-паше да се разоружа немуслиманско становништво Херцеговине, које је због великог ирзабљивања и притиска показивало спремност да се оружаним путем супростави турској власти. Званична Црна Гора не само што је имала симпатије на страни поробљене раје у Херцеговини, већ је свим силама, које су јој тада стајале на располагању, радила да се та буна у Херцеговини разгори и да узме што више маха.137

Све је то довело до тога да се код Омер-паше учврсти уверење да је потребно напасти Црну Гору. Непосредни повод за турски напад на Црну Гору било је црногорско заузеће Жабљака, 1852. године. Због свега тога, а по одобрењу Порте, крајем децембра 1852. године, Омер-паша је напао Књажевину Црну Гору. Омер-пашина армија бројала је укупно 33.400 војника и официра.138 Књаз Данило је мобилисао све мушко становништво способно за оружје. Омер-пашиној војсци се супроставило око 9.000 бораца. Турске операције су започеле почетком јануара 1853. године. Из рејона Бара турске трупе су продрле надомак Ријеке Црнојевића, али су одбачене до Сутомора; огорчене борбе су вођене у Црмници, нарочито код Лимљана и Бољевића. После жестоких борби, турске трупе које су наступале од Билеће и Требиња заузеле су Грахово. У јануару 1853. године вођене су тешке борбе и у рејону Мартинића и Спужа. У то време су војвода Мирко Петровић и војвода Новица Церовић са својим одредима упорно бранили правац Жупа никшићка-Острог и после неколико дана, уз помоћ резервних црногорских снага којима је командовао књаз Данило, одбацили су турске снаге према Никшићу. Тиме је Омер-пашин план за спајање трупа у околини Спужа био угрожен, па је стога предузео напад од Подгорице према Љешанској нахији. Тако је на том правцу везао знатне црногорске снаге и олакшао продор својим трупама из Никшића према Спужу. Турске трупе из рејона Никшића успеле су да одбаце ослабљене црногорске снаге које су држале превој Планиницу и да се споје са онима из Подгорице.На тај начин су за Омер-пашу биле извршене све припреме за одлучујући напад у правцу Цетиња.139

У таквој тешкој ситуацији књаз Данило није имао другог излаза већ да се обрати за помоћ великим силама – Аустрији и Русији.Аустрија је у Цариград упутила специјалног изасланика грофа Лајнингена, који је захтевао прекид ратних операција. Захтеву се придружила и Русија, па је Порта била принуђена да обустави Омер-пашине операције. Крајем фебруара 1853. године, турске трупе су почеле напуштати опустошене крајеве Црне Горе.____________________137 Бранко Павићевић, Стварање црногорске државе, Изабрана дјела, том 1, стр. 210138 Исти, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860., стр. 97139 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 428

Организација власти

У Омер-пашиној години дошле су до изпажаја многе слабости у организацији црногорске војске. Још у току рата 1852 – 53. године уведена је смртна казна за дезетерство. Књаз који је имао централну улогу у црногорским државним апарату реорганизовао је народну војску : она је и даље задржала карактер народне војске, али су у њу уведене војне формације, па је тако подељена на ,, стотине “ и ,, десетине “, којима су командовале старешине ,, стотинаши “ и ,, десечари “ ( десетари ). Те 1853. године извршен је и попис војске ( тзв. ,, крстоносна војска “ ) и ратног материјала, појачане су мере за обезбеђење дисциплине у војсци и за осигурање њене борбене спремности.

За разлику од времена Петра II, сада се конституише јака и ефикасна државна власт која не бира средства да у Црној Гори створи добро организован и ефикасан државни апарат. Централна државна власт предузима у том периоду посебне мере како би земљу претворила у што јединственије привредно подручје, а царинским мерама штити и подстиче домаћу трговину, што је довело до увећања трговачког капитала и до имовинске диференцијације црногорског друштва. Као логичан наставак таквог друштвено-економског развоја дошло је до државних реформи које је извршио књаз Данило. Њима се племена учвршћавају као административно-територијалне јединице државног организма којима управљају племенски капетани; све до реформи књаза Николе из 1871, они имају судску, административну и војну власт у племенима.140

Реформама су обухваћене и државне финансије. Ранији државни приход преко пореза убиран је кроз општу класификацију пореских обавезника. Нове реформе уводе порез на одређене артикле ( дација ). Реформе у погледу пореза изведене су 1853. године. Што се тиче прихода и рахода Народне црногорске касе за време књаза Данила – он је изгледао овако. Приход је отприлике износио 48.000 фјорина, а расход 22.000 фјорина.141

Круну државних реформи књаза Данила представља Општи земаљски закон који је донесен маја 1855. године. Он је садржавао 95 чланова. Овим Закоником, који једним делом садржи и прописе ранијег, регулисани су знатно разноврснији друштвени односи. Он садржи прописе о књазу и династији, прописе из кривичног права, грађанског права, судско-грађанских поступака, кривичног поступка, из наследног права, прописе о државним приходима ( порезу ), о привреди ( трговини, зеленашењу ) итд. Иако ни овај Законик не представља неко израђеније и дотераније позитивно законодавство, он је значио приличан напредак у сваком погледу у односу на раније законске прописе у Црној Гори. Реформама књаза Данила учвршћен је положај централне јавне власти према племенском сепаратизму. Локални државни функционери постали су много зависнији према централној власти него раније, чиновништво је било послушно оруђе у рукама књаза, чиме је осигуран апсолутистички карактер његове власти. То омогућава црногорском књазу да сурово угуши сваки отпор према централној власти у Црној Гори у пограничним племенима у којима је желео да учвсти своју власт. Тако је књаз помоћу ________________________________140 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 430141Видети : Вук Врчевић, Огранци за историју Црне Горе, приредио Нико Мартиновић, Никшић, 2002, стр. 196 - 197

војске и оданих му племена већ у почетку угушио оружани устанак у Бјелопавлићима 1854, а нарочито се сурово обрачунао с племеном Куча на које је два пута, 1855. и 1856, слао казнене експедиције ( тзв. прва и друга похара Куча ).142

Везе са устаницима у Херцеговини и Васојевићима

Јачање ослободилачког покрета у крајевима око слободне Црне Горе био је једини начин сламања Портине упорности у одбијању захтева да прихвати црногорске захтеве и заједничку платформу великих сила за решавање црногорско-турских државноправних

односа. Због тога књаз Данило стално ( додуше, тајно ) помаже настојања херцеговачких племена и Васојевића да се преко националноослободилачког покрета припоје Црној Гори. То је радио са пуно политичког такта и вештине, учвшћујући органе црногорске власти у крајевима које је захватило устаничко врење, а својим мирољубивим уверавањима задржавајући добар однос према великим силама. Наиме, он је доста успешно ( уз благонаклон став руског и француског конзула ) уверавао велике силе да нема никаквог удела у немирима на територији коју је Турска сматрала својом, већ да они проистичу из социјалне, националне и друге обесправљености црногорских сународника.143

После Омер-пашине године у Херцеговини израста звезда малог зубачког старешине Луке Вукаловића који је до 1852. био пушкар у Требињу и Херцег Новом и капетан зубачких главара. Иако целога живота неписмен, он је по природи био интелигентан и упоран; у овом првом налету неуспелог устанка, за који није знао да ће касније бити назван његовим именом, остао је у позадини догађаја. Ни следеће године неће у њему открити великог кормирала буне, а он ће у њој постати прво лице тек после 1856. Личност Луке Вукаловића имаће изузетну улогу у овом херцеговачком устанку. Никад ни пре ни после њега није једно лице успело да оствари утицај на народ и на догађаје како је то њему успело за то кратко време док је био на челу буне. Он је био покретач који је овом непрекидном ратовању од 1852. до 1862. давао смисао јединствености и континуитета, мада заиста није реч о једном устанку, него ланцу од неколико слабо повезаних буна; прва од 1852. до 1853, друга од 1856. до 1859 и трећа од 1860. до 1862. године.144

Од нових капиталистичких реформи, које је требало да спроведе Турска, нарочито од Хатихумајуна из 1856. године, много се очекивало. Сматрало се, код великих сила, а нарочито у руским круговима, да се тако стварају могучности за побољшање положаја хришћана и повољније околности за националноослободилачки покрет. Међутим, са угњетавањем и фискалним оптерећивањима и даље се наставило. Сељаци нису имали готово никакве заштите од ага и бегова, који су продужавали по старом, па морају да се боре против османске власти, премда стално изјављују да нису против ,, свога цара “.145

Нерешени социјални проблеми, пре свега аграрно питање, изазвали су, већ почетком ____________________143 Радоман Јовановић, Црна Гора и велике силе 1856 – 1860., Титоград : Историјски институт РЦГ,1983, стр. 57144 Историја српског народа, књ. V,том I, стр. 477145 Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 601857, устаничку напетост у Васојевићима и источној Херцеговини. Почетком године упало је у Зубце и Суторину око 600 Црногораца да их подстичу на устанак, шире црногорски утицај и успостављају власт. Конзули великих сила, а нарочито француски конзул Екар, уверавали су књаза Данила да је за Црну Гору најбоље да сачува мир на границама и да се не меша у турске ствари, како би задржала благонаклоност великих сила и тако обезбедила да се црногорско-турски односи што пре задовољавајуће реше. У пролеће 1857. јављају се виднији предзнаци устанка у Херцеговини. Херцеговци све више траже од књаза Данила да се својим утицајем заложи за регулисање пограничног мира и за сузбијање зађевица између православног и муслиманског живља, нарочито између Граховљана и Корјенића и никшићких ,, грађана “ са околним селима. Добро

осећајући почетак нових ослободилачких врења и њихову важност за решавање црногорских питања, званично Цетиње већ с пролећа 1857. подстиче Херцеговце и Васојевиће на устанак, користећи њихову јасно изражену жељу да потпану под власт црногорског књаза. Таква политика охрабрује Херцеговце, па јавно изјављују да књаза Данила сматрају својим господарем, прихватају црногорске законе, позивају Црногорце за посреднике и судије, а књаз именује капетане по источној Херцеговини.146

Крајем августа 1857. године побунили су се Васојевићи, а њихов покрет је добио нешто шире размере од оног који се у то време одвијао у источној Херцеговини. Књаз Данило је Васојевићима у помоћ послао већи одред, саставњен од Морачана, Ровчана и Бјелопавлића, под командом сенатора Ива Радоњића. И тамо су, као и у Зубцима, постављени црногорски капетани, истерани турски функционери и покупљен порез. Помагањем устанка у Васојевићима и постављањем шест капетана у Горњем Полимљу књаз Данило је прикључио Црној Гори једну релативно богату област од великог стратегијског значаја за даља ширења у Санџаку. Почетком 1857. године и Доњи Васојевићи су прогласили присаједињење Црној Гори. Односи са Турском још више су се искомпликовали када су Кучи и Дрекаловићи септембра 1857. године изјавили покорност црногорском књазу. Пошто су немири у Васојевићима јасно показивали њихову тенденцију за присаједињење Црној Гори, скадарски гувернер је, крајем септембра 1857. године, упутио експедициони корпус у Васојевиће, наредивши његовом комаданту, бригадном генералу Али-паши, да умири овај бунтовни крај. Залагањем француског конзула Екара и француске дипломатије у Цариграду, обустављена је експедиција на Васојевиће почетком октобра 1857. године. Свестан да Васојевиће не може војнички одбранити а да не загази у рат са Турском, књаз Данило је морао привремено попустити захтевима великих сила. Зато, у Црној Гори јача утицај Француске, што се, наравно, није допадало Русији и Аустрији.147

Ускоро по обустављању турске казнене експедиције на Васојевиће књаз Данило тамо шаље сенатора Ива Радоњића са перјаницима, са задатком да организује убирање пореза за Црну Гору и прогони представнике скадарског паше. Сами Васојевићи, на миг са Цетиња, одбијају да плате порез скадарском паши и хоће да га као ,, дацију “ однесу на __________________146 Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 61147 Видети : Иси, нав. дело, стр. 62 - 63

Цетиње, што је и био разлог слања црногорских функционера у ову нахију. У то време црногорски функционери учвршћују власт и у делу Куча насељених Албанцима, а око 150 Црногораца заузима спорна земљишта у Шестанима.148

Октобра 1857. године на Цетиње су дошли енглески, аустријски и француски конзули из Скадра и од књаза Данила затражили да повуче Црногорце из Васојевића и преда порез који су они донели на Цетиње. Књаз је морао, привремено, опозвати Црногорце из Васојевића и предати порез који је скадарски гувернер тек после већих компликација примио.149

Ангажовање Луке Вукаловића у устаничка врења битно је утицало на припремање устанка већих размера. Као човек који је имао богато искуство устаничког вође и политичку далековидост, Вукаловић је настојао да устанак добије у организацији и командовању и да

се каналише у правцу који је желела Црна Гора, на коју се покрет и ослањао. Лука Вукаловић је за устанак сакупио око 1.000 људи. Крајем октобра 1857. године Црногорци у већем броју ускачу у Херцеговину. Доста велику улогу у устаничким припремама играо је поп Перо Матановић, ватрени присталица ослободилачког покрета у Херцеговини, а касније познати члан Уједињене омладине српске. Лука Вукаловић је са још 15 људи 31. октобра 1857. године прешао из Крушевице у Суторину. Са попом Матановићем у Зубце су дошла и четири перјаника, да би тајно утицали на организацију устанка. При преласку у Суторину Вукаловићеви људи и Црногорци су одмах отерали турску посаду, скинули њихову заставу и истакли црногорски барјак. Сам тај чин је више забринуо аустријске власти него турске, због познате тежње Беча да се некако домогне турских енклава Клека и Суторине и тиме учини да њена далматинска обала не буде више на два места пресечена турским поседима. И више од тога, Аустрију је заплашио црногорски барјак у Суторини, јер ако би он тамо стално остао – значило би то да је Црна Гора изашла на море, што Монархија никако није хтела дозволити.150

Пошто се устанак у Горњем Полимљу привремено смирио, Црна Гора сву пажњу окреће према Херцеговини. Књаз Данило је у новембру 1857. године одлучио да пошаље своје преговараче у Мостар. Од 17. до 22. новембра три црногорска преговарача покушала у Мостару да постигну не само обезбеђење црногорских граница према Херцеговини већ и испуњење устаничких захтева. Црногорски преговарачи су тврдили да су Грахово, Никшићка жупа и Дробњак припадају Црној Гори, док је мостарски паша тврдио да је и сама Црна Гора турска провинција и да не може бити говора ни о каквим њеним границама. Књаз Данило, одлучан да подржи ослободилачки покрет и да се због тога упусти и у рат са Турском, настојао је да се Црна Гора за рат са Турском што боље припреми. Пре свега, требало је обезбедити што више ратног материјала. Књажевина Црна Гора није за то имала средстава, пошто су руске субвенције задржаване у Дубровнику ( петроградска влада је већ била прекинула званичне односе са црногорским књазом ). Пошто аустријске власти нису дозвољавале Црногорцима да прах и олово купују на ____________________148 Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 63149 Исти, нав. дело, стр. 64150 Исти, нав. дело, стр. 65

територији Монархије, ови су се снадбевали војним материјалом шверцујући га са аустријске територије, али ни по скупој цени нису могли набавити више од три милиона фишека. Књаз Данило је одлучио да за 1857. годину удвостручи порез. Осим тога, црногорски војници и њихове старешине требали су да уплате додатна средства па се тако у државну благајну стекло око 50.000 талира.151

У устанку Луке Вукаловића, изузетно јача четовање Црногораца по Херцеговини и захвата читав крај од Колашина до Требиња без обзира на то што је 1854. године књаз Данило забранио. Он га тих година дозвољава, па чак и именује четовође.

Премда је у фебруару 1858. године, као доказ својих мирољубивих намера према Турској, књаз Данило изјављивао да је одбио молбу Сеочана да их прими у своју државу, он је крајем априла именовао капетана у Сеоца. Скадарски гувернер је оптуживао књаза да с пролећа 1858. поново шаље своје агенте у Васојевиће да буне народ, и да је одбијање Васојевића да плате Турцима порез резултат црногорске политике. Скадарски везир је оптуживао књаза да је заузео Фундину и Затријебач. Ови немири су много забрињавали француског конзула Екара, па је молио књаза да одустане од ратоборних намера уколико није одлучио да загази у рат с Турском, управо у моменту када се очекује дипломатско решење црногорског питања.152

Књажевина Црна Гора се на овај начин, хтела – не хтела, фактички увлачила у сукоб с Турском. Одлучни у уверењу да су спремни да оружјем докажу право на независност, Црногорци се нису плашили да загазе у овај рат.

Битка на Граховцу

Устанак у Херцеговини и црногорско мешање у устаничке ствари представљали су велику опасност за одржавање турске власти у овом делу Балкана. Устанак је поново покренуо крупно источно питање и изазвао замашне дипломатске акције. Пошто је стање из времена Париског конгреса било знатно измењено, Турска је по дипломатском резону, имала право да примени и друга средства ради обезбеђења својих интереса у Херцеговини. То се актуелизовало нарочито крајем априла 1858. године, када Порта појачава припреме за напад на Црну Гору. И овог пута изговор за напад било је Грахово, које су, по турском схватању, Црногорци били бесправно заузели. Турска је хтела да га поврати, а Црна Гора је била одлучна да га брани као свој саставни део. По наређењу Хусеин-паше, више пешадијских батаљона пошло је 2. маја 1858. за тврђаву Билећа, специјално припремљену за концентрацију трупа према Црној Гори. Ситуација се нагло погоршала по Црну Гору када је турска војска 4. маја без отпора заузела Бањане, које мештани сами попалише. Одмах по заузимању Бањана турске трупе су пошле према Гарховцу, где су избиле, и већином се улогориле, 7. маја 1858. године, с намером да _______________________________________

151 Видети : Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 67152 Исти, нав. дело, стр. 90продуже према црногорској граници и заузму Грахово. Одлучна битка била је на помолу. 153

Турским трупама командовао је дивизијски генерал Хусеин-паша, а црногорским војвода Мирко Петровић. Доста слабо наоружане црногорске снаге запоселе су 9. маја узвишења око Граховца, чврсто одлучне да спрече даљи продор Турака према Грахову. Стратегијски план војводе Мирка био је : окружити и уништити турске трупе на Граховцу. Црногорске трупе биле су распоређене овако : левим крилом ( Његуши, Цуце, Бјелице, Бајице, Ћеклићи и Доњокрајци ) командовао је војвода и сенатор Иво Радоњић; десним крилом ( Чевљани, Пјешивци, Комани, Загарчани и херцеговачки устаници ) командовао је војвода и сенатор Петар Вукотић, а центром ( Цеклињани, Љуботињани и књажева гарда ) сенатор Ђуро Кусовац и војвода и сенатор Петар Вујовић.154

Војвода Мирко Петровић имао је под својом командом око 7.500 војника, а Хусеин- паша око 7.000 војника.155

Ујутро 11. маја два табора низама под командом Кадри-паше упутило се ка брду Омутић, са намером да отуда отерају Катуњане. Одмах се развила жестока борба на читавој линији фронта. Она је трајала читав дан. За време одбране Омутића, Црногорци су на другим деловима фронта јуришали на турске шанчеве. Нарочито жестоко је јуришао центар црногорске војске. Како Црногорци нису били вични борби с коњицом и бајонетима, а уз то су били изложени и жестокој артиљеријској ватри, претрпели су осетне губитке. Погинуо је, јуришајући на шанчеве и командант гарде Ђуро Кусовац. Истовремено су Граховљани и херцеговачки устаници, као добри познаваоци терена, зашли за леђа турској војсци и тако је окружили. Тиме је црногорски план био остварен, јер је трупама Хусеин-паше тиме пресечен пут с Требињем и Клобуком, откуда су очекивале помоћ у људству и наоружању.156

Дванаестог маја на фронту је владало примирје. Војвода Мирко је обишао своје јединице и снадбео их храном и водом. Он се, исто тако, сагласио са предлогом Хусеин-паше да се и његове јединице одморе. У ту сврху било је проглашено четворочасовно примирје. У ноћи 12. маја мушир Ћани-паша послао је поруку Хусеин-паши да напусти положаје на Граховцу и организује повлачење трупа ка Клобуку. Поруку је понео клобучки јазбуша Гаврило Поповић. Поповић је ову муширову поруку у току ноћи понео војводи Мирку који је из ње сазнао правац којим се планирало одступање Хусеин-пашиних трупа, али није знао тренутак кад ће одступање почети. Због тога је војвода наредио Мирку Драгишину Мирковићу, који је одлично знао турски језик, да отпрати Гаврила Поповића до штаба Хусеин-паше. Ту је Мирковић разумео да је Хусеин-паша известио Ћани-пашу да ће са одступањем започети следећег јутра. Турски изасланици у току ноћи поново су свратили у ____________________153 Видети : Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 102 – 103154 Исти, нав. дело, стр. 103155 Видети : Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860 ., стр. 338156 Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 103штаб војводе Мирка и саопштили одлуку Хусеин-паше да у зору намерава са својом војском да одступи кроз Миротињске долове ка Клобуку. Тада је војвода Мирко у току ноћи послао један део војске да заузме позиције у Миротињским доловима. Овом одреду је био задатак да ту сачека турску војску која је из Клобука требало да иде у сусрет Хусеин-пашиним трупама. Истовремено, војвода Мирко је у току ноћи издао наредбу свим својим командантима да приближе своје јединице турским положајима и добро мотре на свако кретање отоманских јединица. По војводином наређењу, општи напад је требало да отпочне оног тренутка кад се покрену турске јединице.157

Покрет турских јединица започео је у раним јутарњим часовима. Користећи густу маглу оне су почеле повлачење. Битку су започели Црногорци око седам часова ујутру. Они су напали турске јединице, како оне у покрету, тако и оне које су се припремале за марш. Недостатак муниције и неспособност турског командног кадра учинили су да битка не траје дуго. Турска војска, нарочито низам, очајнички се бранила, али је зато башибозук одмах

захватила паника, па се повлачење одвијало у паничном бекству. Топови су били препуштени Црногорцима, што је крајње деморалисало турске трупе.Напади Црногораца били су тако жестоки да је турски пораз морао бити страховит. Настала је жестока сеча и опште ужасно бекство турске војске. Турски губитци су били страховити. Погинуо је и Кадри-паша и добар део официрског кадра. Тачан број погинулих турских војника тешко је утврдити. У изворима се помиње од 3.200 до 7.000, па чак и 7.500 војника и официра. Плен је био, за црногорске прилике, огроман и до тада невиђен : 8 топова, 8.000 пушака, 1.200 оседланих коња, 500 шатора, 1.000 сандука муниције, 20 застава, сва комора, војна каса и др.158

Ни црногорске губитке није лако утврдити. У изворима стоји : 400 – 500, а чак и до 2.000 мртвих и рањених, међу којима и више познатих јунака.159

Не дешава се тако често да је победа у једној бици значајна колико и добијени рат, и да један велики дан на бојном пољу донесе политичку добит која је била недостижна деценијама. У историји Црне Горе таква је победа црногорске војске над османском у бици на Граховцу маја 1858. године. Никада захваљујући само једном тријумфу Црна Гора није остварила толико војничке славе, политичких добитака, али и угледа и пажње у међународној јавности. Ова победа уверила је Османско царство да своје проблеме са Црном Гором не може решити војном силом, а европску дипломатију приморала да озбиљно размотри политичке захтеве Црне Горе. Захваљујући победи на Граховцу велике силе су по први пут организовали једну међународну конференцију о Црној Гори на којој је требало разматрати њене политичке захтеве.

____________________157 Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851 – 1860., стр. 343158 Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 104159 Исто

Међународно разграничење Црне Горе 1858 – 1860.

Пошто су Русија и Француска енергично одбациле Портин предлог од 14. маја 1858. да се разграничење изврши на бази стања из 1853. године уз истовремено признавање султановог суверенитета над Црном Гором никако није могао бити база за даље дипломатске акције. И поред пораза на Граховцу, турска влада је чврсто бранила своје гледиште о Црној Гори, па је дала предлог који је за Црну Гору био чак неповољнији од пројекта који је књаз Данило предложио 1856. године. За руску и француску дипломатију било је врло загонетно енглеско осцилирање у политици према Црној Гори. Француски цар сумњао је у одлучност енглеске владе да подржи предлог који је сама дала, о међународном разграничењу Црне Горе, али је мислио да ће својим залагањем успети да владу у Лондону подстакне да енергичније иступи у корист Црне Горе. Руски цар није у потпуности веровао у успех такве акције

француског императора. Ипак енглеска ,, неодлучност “ није била таква каквом су је сматрали у Паризу и Петрограду. Енглеска влада је, наиме, одбацила Портин предлог од 14. маја 1858. о регулисању црногорског питања и придружила се протестима против концентрације турских трупа на црногорским границама.160

Било је потребно уложити још доста напора и извршити војнопоморску демонстрацију у Јадранском мору да би Порта прихватила за базу разграничења стање из 1856. године. Дипломатски представници Русије и Француске, којима се придружила и Енглеска, извршили су снажан притисак, па је велики везир био принуђен да 21. маја 1858. изјави да Порта прихвата за базу разграничења стање из 1856. године, али да турска влада разграничење сматра принципијелним питањем и да ће ипак велике силе имати поштовања према турским правима над Црном Гором.161

Крупна практична питања захтевала су да се међународна комисија упути на терен. Било је заиста веома тешко утврдити стање црногорске територије из 1856. године, јер ако би се тај посао поверио амбасадорима у Цариграду, резултат њихове конференције могао би бити неповољан за Црну Гору, јер би Турска, уз снажну подршку Аустрије, енергично одбијала да призна црногорско право на бројне спорне терене. Енглеска влада је дала врло конкретан предлог : да се комесари великих сила, уз присуство заступника Турске и Црне Горе, састану у Дубровнику 15. јула 1858. и да израде карту Црне Горе, која би обавезно била прикључена дипломатском документу који би био потписан у Цариграду. По том предлогу, црногорски представник није добијао иста права као комесари великих сила, већ само својство посматрача, што је забрињавало Русију, па је Русија уложила велике напоре да придобије Француску за једнака права црногорског представника. Пошто је енглески предлог у основи прихваћен од стране Русије и Француске, а после извесног отпора Аустрије и Пруске, требало је извршити колективни притисак на Порту да и она то учини. Порта је под овим притиском пристала да се на границу Црне Горе упуте комесари пет великих сила. Стално избегавајући да употреби израз ,, разграничење “, или било који други који би имао значење гледања на Црну Гору ____________________160 Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 111161 Исти, нав. дело, стр. 113као на независну земљу, Порта је пристала на слање комисије са искључивим задатком да ,, изради карту Црне Горе, односно да успостави границу између турских провинција Херцеговине, Црне Горе и Албаније “162

Пошто је за основу разграничења узето стање из марта 1856. године, дипломатски представници сила, нарочито у Паризу и Бечу, прикупљали су податке о црногорској територији у том периоду. Руски и француски конзули су уложили највише напора у настојањима да она што више буде проширена. Читав рад око разграничења био је веома тесно повезан са питањем решавања међународног статуса Црне Горе. Претећи признавањем независности Црној Гори, француска и руска дипломатија су управо, уцењивали Турску и Аустрију да пристану на што веће проширење њених граница.163

Ађутант црногорског књаза Данило Вуковић мислио је да неће бити тешкоћа око признавања његовог званичног статуса црногорског комесара. Међутим, аустријски комесар капетан Стеван Јовановић се успротивио том признању. Мајор Јовановић је заиста био енергичан и вешт заступник аустријске политике према Црној Гори. Па пошто је бечка

влада на дипломатском пољу била до крајњости упорна против црногорских интереса и доста им шкодила, њену политику је и на практичном пољу вешто спроводио овај генералштабни официр. Аустрија је хтела да казни Црну Гору због орјентације на Француску и Русију и за отворену антиаустријску политику још и тиме што ће, највише што то буде могуће, смањити њене територијалне захтеве. Аустријски комесар је чак хтео да из комисије одстрани и француског конзула Екара, под изговором да он није стручњак – инжињер топограф.164

Комисија је почела са радом последњих дана јула 1858. године. У читавом питању разграничења Црне Горе са Турском Грахово је заузело централно место. На самом почетку рада, у одсуству турског комесара, комисија је наишла на велике тешкоће око одређивања права над Граховом. Корјенићки муслимани су упорно доказивали своја ,, историјска “ права над Граховом, а и аустријски комесар Јовановић, имајући у виду стратегијску важност Грахова, тврдио је да оно припада Турској, рачунајући да ће оно убрзо бити у саставу Монархије. Изузев комесара Јовановића, сви други комесари су се сагласили да је Грахово и пре 1853. године ( када га је привремено заузео Дервиш-паша у време Омер-пашиног похода на Црну Гору ) било у саставу Црне Горе и упорно одбијало да турској власти плаћа харач и остале дажбине. Комесари су још увидели да је за време њиховог рада власт у Грахову већ била учвршћена по црногорском обрасцу, јер су црногорски капетани тамо судили и убирали царину.165

Комисија је одлучила да само већи део Жупе никшићке припадне Црној Гори, иако је било разлога и доказа да читава буде у саставу Црне Горе. Врло брзо и прилично лако утврђено је да Бијела и део Ускока припадају Црној Гори. Комисија је утврдила границу између Дробњака и Мораче, али је веома тешко било утврдити границу између Морачана ____________________162 Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 117163 Видети : Исти, нав. дело. стр. 118 – 120164 Видети : Исти, нав. дело. стр. 138 – 139165 Видети : Исти, нав. дело. стр. 141

и колашинских Турака. Највеће тешкоће су се појавиле појавиле су се у околини Подгорице и Спужа. Тешкоће су биле поготово велике око одређивања државне припадности Куча, до којих је било изузетно стало и Црној Гори и Турској. Црногорском књазу је веома тешко падало то што Кучи неће бити прикључени Црној Гори, и са тим се није могао помирити. Ако је пак Црна Гора била неоправдано приморана да Куче изгуби, он је тражио да јој припадну Доњи Васојевићи, Шаранци, Бањани, Зубци, Крушевица и Суторина, пошто они, по његовом тврђењу нису још од 1853. године признавали турску, већ црногорску власт. Око Куча ће бити још доста посла на амбасадорској конференцији у Цариграду. Књаз Данило је гајио наду да ће Црна Гора овог пута добити излаз на море. Пошто су, уз велике напоре, некако завршили своју мисију на терену, комесари су се окупили у Бару и одатле отпловили за Дубровник, гдје су приспели 24. августа 1858. године.166

Пошто је из Дубровника отпловила за Цариград техничка комисија за разграничење је тамо радила још неко време а када је дефинитивно окончала свој посао – сав материјал је предала представницима великих сила у турској престоници.

Конференција је почела са радом 14. октобра 1858. године, а завршила са радом 8. новембра 1858. године. Имала је укупно пет седница. На своју последњу седницу амбасадори су дошли само ради потписивања записника. Тако је настао први међународни документ који је Црну Гору укључио у домен међународног права. Француска влада је 8. фебруара 1859. године, позвала владе других великих сила да се на пролеће приступи практичном извршењу протокола цариградске амбасадорске конференције од 8. новембра 1858. године. По налогу својих влада, руски и француски амбасадори у Цариграду позвали су Порту да одреди свога представника у комисији. Рад ове комисије трајао је до 26. марта 1860. године. Добивши колективни извештај комесара, амбасадори великих сила и турски министар Фуад-паша састали су се у енглеској амбасади 17. априла 1860. године и потписали протокол којим су одобрили рад комесара. Тиме је и на дипломатском пољу коначно решено питање према Турској, али нису решена бројна питања пограничних односа. Разграничењем Црна Гора је добила : Грахово, Жупу никшићку, никшићке Рудине Тушину, Липово, Додоше, а Дробњаци, Кучи, Бањани и Васојевићи били су подељени. На конференцији представника великих сила у Цариграду дефинитивно је утврђена нова, међународно призната гранична линија између Црне Горе и Османског Царства. Тиме су две земље напокон добиле јасно утврђене и дипломатски верификоване границе, с тим што су учесници Цариградске конференције посебно водили рачуна да утврђивање међународно признате границе Црне Горе ни на који начин не асоцира на званично међународно признање њене државне независности. Ипак, без обриза на то дипломатска верификација границе Црне Горе према Турској представља значајан корак напред у њеној борби за стицање међународног признања. Тим чином она је несумњиво добила много повољнију државну и међународну позицију иако је од свог главног циља – званичног међународног признања била још далеко. ____________________166 Видети : Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 142 – 144

Односи са великим силама

Средином XIX века Балкан је поприште трајног сукобљавања између Русије, Француске и увек присутне Аустрије. Та борба је тим жешћа и значајнија што се у њој, пре свега, није радило о мањим територијалним добицима на полуострву, колико о важности за престиж на крупнијим и важнијем европском плану. Одмах по избијању револуције ( 1848 ), француски дипломати су схватили да Балкан, поготово онај његов део који је био под турском влашћу, може постати један од разлога сукоба између Русије и Француске. Допринела је томе и улога коју је Русија одиграла у угушивању мађарске револуције. Француска се враћала на стару Наполеонову формулу спољне политике : да Русија за све што постигне у Турској треба да добије дозволу Француске, или још теже – да јој она то осигура. Због тога француско-руска борба око Турске, посебно око Цариграда, има веома снажан утицај на балканску историју.167

Овакав француски ( а још више аустријски ) став неповољно се одразио на прилике на Балкану у току припрема и вођења кримског рата ( 1853 – 1856 ), јер је, поред осталог, због та два притиска Балкан остао у сенци, иако је требало да одигра крупну, устаничку улогу. Такву прилику Фарнцуска је повела и према припреманом устанку у Херцеговини ( 1852 ), који је био на помолу. После преласка руске војске у Влашку и Молдавију, пажња руских војних и политичких кругова се окреће организацији устанка у Бугарској, Србији, околини Црне Горе, Херцеговини, као и грчким и албанским крајевима. За прелазак руске војске преко Дунава везиван је за почетак устанка на Балкану, јер би без подршке руске војске устанци били само жртва салонских нагађања. Устанке је требало водити по руским инструкцијама и уз подршку руске војске, како би се развој догађаја усмерио у правцу повољним за руске интересе и онемогућио ток и исход догађаја окренут у антируском правцу. Зато су у Петрограду замишљали да се, као исход руске и устаничке акције, на Балкану створи конфедерација пет држава, са центром у Цариграду или Једренама, која би била под окриљем Русије, и разуме се, њена испружена рука према Медитерану.168

Све до Париског конгреса ( 1856 ) Црна Гора је била под искључивом заштитом Русије. У дипломатске сфере је улазила, углавном, преко интервенција руске дипломатије. Значајним материјалним помоћима, дипломатским заштитом, материјалним и другим учешћем у развоју црногорске државе – Русија је задобила огромне симпатије у Црној Гори. Зато је спољна политика Црне Горе, делом, вођена по саветима руске владе. Премда је у Црној Гори средином XIX века јачао француски утицај, ипак су све наде Црногорци полагали у њихову традиционалну заштитницу – Русију. И поред неколико горких искустава, Црна Гора није лако напуштала навику да у Русији види свог моћног заштитника.169

Пресудну улогу у онемогућавању устанка на Балкану одиграла је Аустрија. После револуционарне 1848. године, Аустрија је напустила стару политику и извесне равнодушности у односу на Балкану, па страх од револуције или немира у том региону све _____________________167 Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 9168 Исти, нав. дело, стр. 11169 Истовише окупира политичаре у Бечу, што их приморава да са нарочитом пажњом прате све догађаје на Балкану. Револуција 1848 – 1849. године актуелизирала је за Аустрију опасност од балканских немира, и тако поново запалити револуционарна збивања. Када је дошло до рата између Русије и Турске у Бечу су се уплашили да се рат не претвори у револуцију хришћанског становништва, која се се лако може пренети на аустријску територију и да се из њега не створе посебне националне државе, које би биле руски савезници у овом делу Европе. Јер, за Аустрију је било повољније да се одржи слаба Турска, него да се створе јаке националне државе. Зато она од традиционалног пријатеља Русије посатаје њен непријатељ. Плашећи се револуције, коју би изазвали било Руси било Французи, Аустрија на све начине да са Балкана избије њихов утицај. Због аустријског притиска, балкански хришћани нису могли искористити велику историјску шансу која им се пружила у току кримског рата.170

Победа коалиције западних сила све више истиче чињеницу да ни сама Аустрија није више једини арбитар у Црној Гори и Херцеговини, јер је њен утицај, као ,, неутралне “ силе у кримском рату, тамнио пред славом западних победника. Допринеће томе и сукоби Аустрије и западних држава, па ће утицај Француске нагло порасти на Балкану, нарочито у Црној Гори, против чега ће се Монархија систематски борити, истом снагом као и против рехабилитације руског утицаја на Балканском полуострву.171

Што се тиче односа са Србијом, од 1858. године настаје ривалство око пијемонтске улоге у покрету ослобођења Срба у Хабзбуршкој Монархији. Политичко подозрење између династија Петровића са једне и Обреновића и Карађорђевића са друге стране снажније је заправо 1858, а трајаће све до 1918. године. *

Књаз Данило је пао као жртва атентата у Котору од стране Тодора Кадића, који га је пуцао са леђа 12. августа 1860. године. Сјутрадан, је од задобијених рана умро. Пошто није имао мушких наследника из брака са Даринком Квекић, са којом се оженио 1855. године, књаз Данило је пред смрт одредио да га на црногорском престолу наследи његов синовац Никола Мирков Петровић.

_____________________170 Видети : Радоман Јовановић, нав. дело, стр. 13 – 14171 Исти, нав. дело, стр. 16

Закључак

У овом раду обрадио сам унутрашњу политику Црне Горе у периоду од 1784. до 1860. године, као и њену спољну поликтику. У периоду владике Петра I појављује се тенденција ширења четири нахије према брдским племенима и Боки Которској. У тој борби успео је само да прошири своју власт на брдска племена Морачу и Ровце. Црна Гора, као што смо видели у овом раду стално се налазила између утицаја Русије и Аустрије, који су се сукобљавали око већег утицаја у њој. Међутим, нарочито од укидања гувернадурства 1830. године за време Његоша, Црна Гора се све више окреће Русији, са којом су први односи успостављени још 1711. године. Нарочито значајна за стварање државних органа у Црној Гори била је финансијска помоћ Русије. За време Његоша, значајно је разграничење према Херцеговачком пашалуку и

према Аустрији, а за време књаза Данила од нарочитог значаја за пут ка независности Црне Горе било је међународно разграничење са Турском 1860. године. Међутим, пут ка независности Црне Горе 1878. године највише је стваран изградњом државних органа власти као и непоштедном борбом са Османским Царством, нарочито победама на Мартинићима и Крусима ( 1796 ), као и на Грaховцу 1858. године.

Литература

Врчевић, Вук. Огранци за историју Црне Горе / приредио Нико Мартиновић, Никшић, 2002

Грлица, Државни календар за годину 1835, електронско издање

Делетић, Здравко. Настава историје у Црној Гори од 1834 до 1918. године. Подгорица : Историјски институт, 1995.

Драгићевић, Ристо Ј. Црна Гора за вријеме другог Његошевог одласка у Русију , Историјски записи, Цетиње, 1952.

Драгићевић, Ристо Ј. Црна Гора крајем 1851, Историјски записи, Цетиње, 1953

Екмечић, Милорад. Дуго кретање између клања и орања : Историја Срба у новом веку 1492-1992. Београд : Завод за уџбенике, 2007.

Екмечић, Милорад. Стварање Југославије 1790-1918, 1, Београд : Просвета, 1989.

Историја народа Југославије, друга књига, Београд : Просвета, 1960.

Историја српског народа, четврта књига, 1, Београд : Српска књижевна задруга, 1986.

Историја српског народа , пета књига, 1, Београд : Српска књижевна задруга, 1981.

Јовановић, Јагош. Црногорско-српски односи за вријеме Првог српског устанка, Историјски записи, Цетиње, 1954.

Јовановић, Радоман, Црна Гора и велике силе 1856-1860. Титоград : Историјски институт РЦГ, 1983.

Мартиновић, Нико С. О једном нерасвијетљеном покушају тровања Петра II Петровића Његоша, Историјски записи, Цетиње, 1949.

Никчевић, Томица. Изабрани радови / приредио Мијат Шуковић, Подгорица : Правни факултет, 2007.

Павићевић, Бранко. Данило I Петровић Његош : књаз црногорски и брдски 1851-1860. Београд, 1990.

Павићевић, Бранко. Саздање црногорске националне државе 1796-1878, 1-2, Подгорица : Историјски институт Црне Горе, Побједа, 2004.

Павићевић, Бранко. Стварање црногорске државе, Изабрана дјела, том 1, Подгорица : ЦИД, 2007.

Павићевић, Бранко. Петар I Петровић Његош, Подгорица : Пергамена, 1997.

Пејовић, Ђоко Д. Црна Гора у доба Петра I и Петра II : оснивање државе и услови њеног развитка, Београд : Народна књига, 1981.

Петровић, Петар II Његош, Изабрана писма / приредио Н. Банашевић, Београд : Просвета – Обод, 1984.

Поповић, Петар И. Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Београд : Српска књижевна задруга, 1951.

Распоповић, Радослав М. Дипломатија Црне Горе 1711-1918. Подгорица, Београд, 1996.

Documents

Н._Вељовић_-_Место_Црне_Горе_17