Број 16 - sllist.basllist.ba/glasnik/2014/broj16/Glasnik016.pdf · mjenica upisanog u odluci o sudskoj registraciji (koji potpis se stavlja uz naziv izdavatelja mjenice i čitak

Godina XVIII

Ponedjeljak, 3. ožujka/marta 2014. godine

Broj/Број

16

Година XVIII

Понедјељак, 3. марта 2014. годинe

ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik ISSN 1512-7486 - bosanski jezik

BOSNA I HERCEGOVINA UPRAVA ZA NEIZRAVNO OPOREZIVANJE

238 Na temelju članka 15. Zakona o Upravi za neizravno

oporezivanje ("Službeni glasnik BiH", broj 89/05), članka 61. stavak 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09) i članka 431. stavak 2. Odluke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 63a/04, 60/06 i 57/08), ravnatelj Uprave za neizravno oporezivanje donosi

UPUTU O KORIŠTENJU BJANKO VLASTITE TRASIRANE

MJENICE U CARINSKOM POSTUPKU UNUTARNJE OBRADE PO OSNOVU LOHN POSLA

POGLAVLJE I. OPĆE ODREDBE

Članak 1. (Predmet)

Ovom uputom propisuju se uvjeti i postupak odobravanja korištenja bjanko vlastite trasirane mjenice kao instrumenta osiguranja plaćanja neizravnih poreza koji nastaju ili bi mogli nastati u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovi lohn posla, kao i kamata (kompenzatorna i zatezna) koje nastaju ili bi mogle nastati u svezi s tim neizravnim porezima, polaganje, naplata i vraćanje navedene mjenice, te druga pitanja u svezi s tim instrumentom osiguranja plaćanja.

Članak 2. (Definicije)

U smislu ove upute sljedeći pojmovi imaju značenje: a) "bjanko vlastita trasirana mjenica": je instrument

osiguranja plaćanja neizravnih poreza u carinskom postupku iz članka 3. ove upute i kamata (kompen-zatorna i zatezna), izdana od osobe iz točke c) ovog članka,

b) "neizravni porezi" su: uvozne i izvozne pristojbe (kada su propisane), porez na dodanu vrijednost, trošarine, cestarine i svi drugi porezi kojima podliježe roba koja se stavlja u carinski postupak iz članka 3. ove upute,

c) "korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice" je: osoba kojoj je, rješenjem iz članka 6. stavak (3) ove upute, odobreno korištenje bjanko vlastite trasirane mjenice u carinskom postupku i za svrhe iz članka 3. ove upute.

POGLAVLJE II. UVJETI I POSTUPAK ODOBRAVANJA KORIŠTENJA BJANKO VLASTITE TRASIRANE MJENICE

Članak 3. (Uvjeti za korištenje bjanko vlastite trasirane mjenice)

(1) Korištenje bjanko vlastite trasirane mjenice kao instrumenta za osiguranje plaćanja neizravnih poreza i kamata (kompenzatorna i zatezna) u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovi lohn posla definiranog člankom 332. točka (b) Odluke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine, može se odobriti podnositelju zahtjeva koji ispunjava sljedeće uvjete: a) da je korisnik carinskog postupka unutarnje obrade

po osnovi lohn posla, b) u vrijeme podnošenja zahtjeva nije u postupku

stečaja ili likvidacije, c) nema blokiran glavni ili bilo koji drugi transakcijski

račun, d) da u razdoblju od 12 mjeseci prije podnošenja

zahtjeva nije bio u postupku prisilne naplate za dospjeli dug po osnovi neizravnih poreza, ostalih prihoda i pristojbi, koje je Uprava za neizravno oporezivanje (u daljnjem tekstu: UNO) nadležna naplaćivati prema Zakonu o sustavu neizravnog

Broj 16 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 3. 3. 2014.

oporezivanja u Bosni i Hercegovini, Zakonu o uplatama na jedinstveni račun i raspodjeli prihoda i Zakonu o postupku neizravnog oporezivanja (u daljnjem tekstu: dug po osnovi neizravnih poreza, ostalih prihoda i pristojbi),

e) da u razdoblju od 12 mjeseci prije podnošenja zahtjeva dospjeli dug po osnovi neizravnih poreza nije izmirivao plaćanjem po osnovu podnijete bankarske garancije ili drugog instrumenta osigu-ranja plaćanja,

f) na dan provjere podnijetog zahtjeva nema neizmi-renog dospjelog duga po osnovi neizravnih poreza, ostalih prihoda i pristojbi. Ovaj uvjet ne smatra se ispunjenim ako je podnositelju zahtjeva odobreno odgođeno plaćanje ili plaćanje u obrocima neizmi-renog dospjelog duga po osnovi neizravnih poreza, ostalih prihoda i pristojbi.

(2) Podnositelj zahtjeva kojem, rješenjem iz članka 6. stavak (3) ove upute, bude odobreno korištenje bjanko vlastite trasirane mjenice, mora i dalje u toku važenja tog rješenja ispunjavati uvjete iz stavka (1) ovog članka i obveze koje proizlaze iz rješenja, ne dovodeći u pitanje njegove obveze kao deklaranta i pravila koja uređuju nastanak carinskog duga.

Članak 4. (Zahtjev)

Zahtjev za odobrenje korištenja bjanko vlastite trasirane mjenice podnosi se Sektoru za poslovne usluge - Odsjeku za prisilnu naplatu u Središnjem uredu UNO (u daljnjem tekstu: Sektor za poslovne usluge). Zahtjev se podnosi na obrascu iz Priloga 1. ove upute.

Članak 5. (Dokazi o ispunjavanju uvjeta)

(1) U svrhu dokazivanja ispunjavanja određenih uvjeta za odobrenje korištenja bjanko vlastite trasirane mjenice, podnositelj zahtjeva, uz zahtjev, prilaže: a) preslik važećeg odobrenja za carinski postupak

unutarnje obrade po osnovi lohn posla, b) uvjerenje nadležnog suda u svrhe dokaza o

ispunjavanju uvjeta iz članka 3. stavak (1) točka b) ove upute.

(2) Sektor za poslovne usluge, po službenoj dužnosti, provjerava: a) ispunjavanje uvjeta iz članka 3. stavak (1) toč. c) i f)

ove upute, b) ispunjavanje uvjeta iz članka 3. stavak (1) toč. d) i e)

ove upute, u koju svrhu koristi prvi obrazac (1.2.) iz Priloga 2. ove upute.

(3) U toku važenja rješenja iz članka 6. stavak (3) ove upute, provjeru poštivanja odredbe članka 3. stavak (2) ove upute, po službenoj dužnosti, obavlja Sektor za poslovne usluge najmanje svakih šest mjeseci, računajući od narednog mjeseca nakon mjeseca u kojem je izdano rješenje. U svrhu provjere uvjeta da li korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice blagovremeno izmiruje dospjeli dug po osnovi neizravnih poreza, ostalih prihoda i pristojbi, koristi se drugi obrazac (2.2.) iz Priloga 2. ove upute, koji ostaje u spisu predmeta kao dokaz o izvršenoj provjeri.

Članak 6. (Odluka po zahtjevu)

(1) Odluku po zahtjevu za odobrenje korištenja bjanko vlastite trasirane mjenice donosi Sektor za poslovne usluge, u roku od mjesec dana od dana primitka urednog zahtjeva.

(2) Zahtjev se odbija ako podnositelj zahtjeva ne ispunjava bilo koji od uvjeta navedenih u članku 3. stavak (1) ove upute.

(3) Ako Sektor za poslovne usluge utvrdi da podnositelj zahtjeva ispunjava uvjete propisane člankom 3. stavak (1) ove upute, donosi rješenje kojim podnositelju zahtjeva odobrava korištenje bjanko vlastite trasirane mjenice u carinskom postupku i za svrhe iz članka 3. ove upute (vidi i članak 8. stavak (3) točka a)).

(4) Rješenje iz stavka (3) ovog članka izdaje se na neodre-đeno vrijeme i važi sve dok imatelj tog rješenja, tj. korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice ispunjava uvjete za korištenje navedene mjenice, odnosno do ukidanja. Rješenje počinje važiti od dana navedenog u rješenju.

(5) U slučaju promjene podataka navedenih u rješenju, korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice dužan je o tome odmah obavijestiti donositelja rješenja.

(6) Po jedan primjerak rješenja dostavlja se imatelju rješenja, Odsjeku za poslovne usluge i Odsjeku za carinske poslove u svim regionalnim centrima UNO, Odsjeku za kontrolu i Odjelu za selektivitet i analizu rizika.

(7) Sektor za poslovne usluge sačinjava i ažurira popis imatelja rješenja iz stavka (3) ovog članka, koja se objavljuje na web stranici UNO.

Članak 7. (Ukidanje rješenja)

(1) Rješenje iz članka 6. stavak (3) ove upute ukida se: a) ako korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice

pravodobno ne izmiruje dospjeli dug po osnovi neizravnih poreza, ostalih prihoda i pristojbi, kao i u slučaju nastupanja okolnosti koje su protivne drugim propisanim uvjetima iz članka 3. stavak (1) ove upute,

b) ako korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice u propisanom roku ne plati dospjele neizravne poreze nastale u carinskom postupku za koji mu je odobreno korištenje navedene mjenice, odnosno u slučaju pokretanja postupka naplate neizravnih poreza iz položene bjanko vlastite trasirane mjenice, neovisno od ishoda tog postupka,

c) ako se carinskom ili drugom kontrolom otkrije da se u unutarnjoj obradi za koju je bilo izdano odobrenje temeljem lohn posla nije radilo o lohn poslu, nego o nekom drugom ekonomskom uvjetu iz Dodatka Priloga 43. Odluke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine, neovisno da li je takvo odobrenje o unutarnjoj obradi i dalje važeće ili ne,

d) po zahtjevu korisnika bjanko vlastite trasirane mjenice.

(2) O nastupanju neke od okolnosti iz stavka (1) toč. a) do c) ovog članka, korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice obvezan je odmah pismeno obavijestiti Sektor za poslovne usluge. Uz obavijest prilaže raspoložive dokaze.

(3) U slučaju nastupanja okolnosti iz stavka (1) točka b) ovog članka, Odsjek za poslovne usluge koji provodi postupak naplate dospjelih neplaćenih neizravnih poreza iz položene bjanko vlastite trasirane mjenice, o tome odmah obavještava Sektor za poslovne usluge.

(4) O nastupanju neke od okolnosti iz stavka (1) toč. a) i c) ovog članka, bilo koja organizacijska jedinica Središnjeg ureda i regionalnih centara UNO koja u svom radu utvrdi ili dođe do saznanja o tim okolnostima dužna je pismeno obavijestiti Sektor za poslovne usluge. Uz obavijest prilaže raspoložive dokaze.

Ponedjeljak, 3. 3. 2014. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 16 - Stranica 3

(5) U slučaju prijema obavijesti iz st. (2), (3) ili (4) ovog članka, kao i u slučaju kada i sam Sektor za poslovne usluge u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti ili provjerom iz članka 5. stavak (3) ove upute utvrdi ili dođe do saznanja o nastupanju neke od okolnosti iz stavka (1) toč. a) do c) ovog članka, taj Sektor pokreće postupak za ukidanje rješenja po službenoj dužnosti.

(6) Korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice, u slučaju ukidanja rješenja, obvezan je u postupku unutarnje obrade po osnovi lohn posla po važećem odobrenju za taj postupak, za osiguranje neizravnih poreza položiti valjano jamstvo u skladu s propisima koji reguliraju pitanja osiguranja i naplate neizravnih poreza. U protivnom, ne može robu stavljati u navedeni carinski postupak.

(7) Ukidanje rješenja iz članka 6. stavak (3) ove upute nema utjecaja na bjanko vlastite trasirane mjenice položene do ukidanja tog rješenja glede nastanka i naplate neizravnih poreza za robu stavljenu u carinski postupak iz članka 3. ove upute do ukidanja rješenja.

(8) Korisniku bjanko vlastite trasirane mjenice kojem je ukinuto rješenje ne može se ponovo odobriti korištenje mjenice za osiguranje plaćanja neizravnih poreza, niti korištenje sveobuhvatnog jamstva u postupku unutarnje obrade na niži iznos (tzv." povlašteni status"), prije isteka godinu dana od dana stupanja na snagu odluke o ukidanju rješenja.

(9) Odluka o ukidanju rješenja dostavlja se organizacijskim jedinicama UNO navedenim u članku 6. stavak (6) ove upute, a Odsjek za carinske poslove preslik te odluke dostavlja carinskim ispostavama koje mu organizaciono pripadaju.

POGLAVLJE III. POLAGANJE, NAPLATA I VRAĆANJE BJANKO VLASTITE TRASIRANE MJENICE

Članak 8. (Polaganje bjanko vlastite trasirane mjenice)

(1) Korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice, na temelju rješenja iz članka 6. stavak (3) ove upute, polaže po četiri bjanko vlastite trasirane mjenice za svako važeće odobrenje za unutarnju obradu po osnovi lohn posla.

(2) Zahtjev za polaganje bjanko vlastite trasirane mjenice, pojedinačno za svako važeće odobrenje za unutarnju obradu po osnovi lohn posla, korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice podnosi Odsjeku za poslovne usluge pri regionalnom centru UNO kojem pripada nadzorni carinski ured naveden u odnosnom odobrenju za unutarnju obradu (u daljnjem tekstu: Odsjek za poslovne usluge). Zahtjev se podnosi u dva primjerka, na obrascu iz Priloga 3. ove upute, potpisan i ovjeren od njegovog podnositelja.

(3) Uz zahtjev iz stavka (2) ovog članka, korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice prilaže: a) preslik važećeg odobrenja za unutarnju obradu po

osnovu lohn posla, u kojem je u polju 10. (Ekonomski uvjeti) navedena šifra ekonomskih uvjeta:" 30. situacija 2." iz Dodatka Priloga 43. Od-luke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine, koja se odnosi na situacije koje obuhvaćaju radnje koje se vrše prema ugovoru o lohn poslu (ili je u odobrenju na drugi način navedeno da se radi o lohn poslu),

b) četiri bjanko vlastite trasirane mjenice, koje u trenutku izdavanja, odnosno polaganja, na licu mjenice, u donjem desnom kutu i na lijevom kraju mjenice pored riječi: "Prihvaćamo", samo sadrže vlastoručni potpis zakonskog zastupnika izdavatelja

mjenica upisanog u odluci o sudskoj registraciji (koji potpis se stavlja uz naziv izdavatelja mjenice i čitak upis imena i prezimena zakonskog zastupnika i njegove funkcije) i ovjeru izdavatelja tih mjenica (vidi članak 11. stavak (2)). Pored navedenog, zakonski zastupnik izdavatelja navedene mjenice se vlastoručno potpisuje i ovjerava mjenicu i uz klauzulu "Bez protesta" koju upisuje pri dnu lica mjenice (ispod riječi: "Plaćanje") i

c) mjeničnu izjavu na obrascu iz Priloga 4. ove upute, kojom izdavatelj bjanko vlastitih trasiranih mjenica koje podnosi na polaganje, ovlašćuje organ iz stavka (2) ovog članka da, prije podnošenja mjenica na isplatu, naknadno bjanko vlastite trasirane mjenice popuni u ostalim osnovnim elementima.

(4) Vlastoručni potpis zakonskog zastupnika izdavatelja bjanko vlastite trasirane mjenice, kako na licu mjenice, tako i na mjeničnoj izjavi treba biti jednak kao što je njegov potpis koji je deponiran u sudskom registru.

(5) Polaganjem bjanko vlastite trasirane mjenice, korisnik iste se obvezuje da će u potpunosti izmiriti neizravne poreze i kamate koji nastanu u carinskom postupku za koje tu mjenicu polaže.

Članak 9. (Prijem i evidentiranje položene bjanko vlastite trasirane

mjenice) (1) Po prijemu zahtjeva iz članka 8. ove upute, s njegovim

prilozima, Odsjek za poslovne usluge provjerava: a) da li je priloženo odobrenje o unutarnjoj obradi

važeće i odnosi li se na lohn posao. Provjeru o tome može obaviti i kod izdavatelja odnosnog odobrenja ili nadzornog carinskog ureda, usmeno (putem telefona) ili e-mailom, uz zabilješku o takvoj provjeri u spisu predmeta,

b) ispunjavanje uvjeta iz članka 8. stavak (3) točka b) i stavak (4) ove upute,

c) mjeničnu izjavu iz članka 8. stavak (3) točka c) ove upute, tj. da li ista sadrži sve potrebne podatke i tekst prema obrascu iz Priloga 4. ove upute,

d) da li zahtjev sadrži sve tražene podatke i da li su ti podaci u skladu s priloženim dokumentima.

(2) Prijem bjanko vlastitih trasiranih mjenica koje se polažu, Odsjek za poslovne usluge, evidentira u registar iz članka 10. ove upute. Nakon toga, navedeni prijem mjenica, Odsjek za poslovne usluge potvrđuje tako što na oba primjerka podnijetog zahtjeva (u polje 13.) upisuje osnovni redni broj i nadnevak pod kojim je odnosni zahtjev evidentiran u registar iz članka 10. ove upute, te nakon ovjere jedan primjerak zahtjeva vraća njegovom podnositelju s preslikom položenih mjenica, a drugi zadržava u spisu predmeta. Tako ovjeren navedeni zahtjev ima znak potvrde o primopredaji bjanko vlastitih trasiranih mjenica navedenih u istom.

(3) Preslik zadržanog primjerka zahtjeva iz stavka (2) ovog članka, Odsjek za poslovne usluge, uz pisani dopis, dostavlja polaznom, otpusnom i nadzornom carinskom uredu navedenom u odobrenju za unutarnju obradu po osnovi lohn posla iz zahtjeva, kako bi ti uredi imali informaciju da su neizravni porezi po tom odobrenju osigurani položenim bjanko vlastitim trasiranim mjenicama nositelja odobrenja.

(4) Carinski uredi iz stavka (3) ovog članka vode (ručno ili elektronski) evidenciju o zahtjevima iz stavka (3) ovog članka i odobrenjima za unutarnju obradu po osnovi lohn posla po kojima su neizravni porezi osigurani položenim


bjanko vlastitim trasirana mjenicama nositelja odobrenja. Ta evidencija mora najmanje sadržavati sljedeće podatke: a) broj i nadnevak pod kojim je zahtjev iz stavka (3)

ovog članka (tj. polaganje mjenice) evidentiran u skladu sa stavkom (2) ovog članka (podaci iz polja 13. zahtjeva),

b) korisnik unutarnje obrade, c) odobrenje za unutarnju obradu po osnovi lohn posla

navedeno u zahtjevu iz stavka (3) ovog članka (osnovni broj i nadnevak i regionalni centar koji je izdao),

d) krajnji rok važenja odobrenja, e) rok razduživanja unutarnje obrade, naveden u

odobrenju, f) podatke o neizravnim porezima (ako nastanu): broj i

nadnevak odluke i naziv regionalnog centra koji je donio odluku i iznos tih poreza,

g) broj i nadnevak odluke o ukidanju rješenja iz članka 6. stavak (3) ove upute i nadnevak od kada ista vrijedi.

(5) Ukoliko nisu ispunjeni uvjeti za polaganje (prijem) bjanko vlastite trasirane mjenice, Odsjek za poslovne usluge o tome donosi odluku po pravilima upravnog postupka.

Članak 10. (Registar i čuvanje položenih bjanko vlastitih trasiranih

mjenica) (1) Odsjek za poslovne usluge, po svakom odobrenju za

unutarnju obradu po osnovi lohn posla, tj. po svakom zahtjevu za polaganje bjanko vlastitih trasiranih mjenica iz članka 8. ove upute, vodi evidenciju o svim bjanko vlastitim trasiranim mjenicama položenim sukladno članku 8. i 9. ove upute, odnosno vodi jedinstven registar položenih (primljenih) bjanko vlastitih trasiranih mjenica (posebna knjiga).

(2) Registar položenih (primljenih) bjanko vlastitih trasiranih mjenica sadrži sljedeće podatke: a) osnovni redni broj (jedan zahtjev iz članka 8. ove

upute je jedan osnovni redni broj). Uz osnovni redni broj upisuje se sljedeće: 1) osnov po kome su položene bjanko vlastite

trasirane mjenice (a to je odnosno odobrenje za unutarnju obradu po osnovi lohn posla navedeno u zahtjevu; unosi se naziv, osnovni broj i nadnevak tog odobrenja),

2) naziv i sjedište izdavaoca bjanko vlastitih trasiranih mjenica po osnovu iz alineje 1) ove točke (tj. nositelj navedenog odobrenja),

3) nadnevak polaganja (prijema) bjanko vlastitih trasiranih mjenica (npr.: "2./Odobrenje za UO/lohn posao/10/2014/RC Banja Luka/izdavatelj mjenica:......................................, nadnevak prijema mjenica:.........................),

b) dalje se osnovni redni broj dijeli na četiri podbroja pod kojima se za položene četiri bjanko vlastite trasirane mjenice po odobrenju iz točke a) ovog stavka, za svaku od tih mjenica pojedinačno upisuju sljedeći podaci: 1) podbroj osnovnog broja (npr.: 1.1., 1.2., 1.3.,

1.4; 2.1., 2.2., 2.3., 2.4.; itd.), 2) serijski broj odnosne bjanko vlastite trasirane

mjenice, 3) mjenični iznos (neizravni porezi, kompen-

zatorna i zatezna kamata), 4) rok dospijeća mjenice,

5) podaci o banci na koju je mjenica domicilirana (banka preko koje se vrši isplata odnosne mjenice, koja vodi glavni račun ili drugi transakcijski račun ako nema glavnog računa izdavatelja mjenice),

6) nadnevak podnošenja (prezentiranja) na isplatu mjenice domicilijatu,

7) podaci o naplati mjenice (unose se podaci da li je i kada mjenica isplaćena ili ne),

8) napomena (po potrebi, služi za unošenje drugih potrebnih podataka, npr. podaci o dostavljanju izvješća o dugu Grupi za prisilnu naplatu, nadnevak i naznaka vraćanja položene bjanko vlastite trasirane mjenice njezinu izdavatelju, te drugo),

9) podaci iz alineje 3) do 8) ove točke upisuju se naknadno, ako dođe do poduzimanja radnji navedenih u čl. 11. do 13. ove upute.

(3) Obrazac izgleda i sadržaja registra iz stavka (2) ovog članka dat je u Prilogu 5. ove upute.

(4) Odsjek za poslovne usluge dužan je čuvati položene (primljene) bjanko vlastite trasirane mjenice na način kako se čuvaju vrijednosni papiri.

Članak 11. (Naplata neizravnih poreza i kamata iz vlastite trasirane

mjenice) (1) U slučaju kada korisnik bjanko vlastite trasirane mjenice

ne plati dospjele neizravne poreze u propisanom roku, odnosno u roku određenom u odluci kojom su utvrđeni neizravni porezi, Odsjek za poslovne usluge, po proteku navedenog roka, provodi postupak naplate tih neizravnih poreza i kamata (kompenzatorna i zatezna) iz položene bjanko vlastite trasirane mjenice kojom su isti bili osigurani (vidi i članak 7. stavak (3)).

(2) U slučaju iz stavka (1) ovog članka, Odsjek za poslovne usluge položenu bjanko vlastitu trasiranu mjenicu popunjava svim ostalim obveznim elementima vlastite trasirane mjenice u skladu s propisima o mjenici, a shodno ovlaštenju iz mjenične izjave iz članka 8. stavak (3) točka c) ove upute, nakon čega ta mjenica postaje potpuna vlastita trasirana mjenica. Nakon toga, popunjenu vlastitu trasiranu mjenicu podnosi na isplatu (prezentira) domi-cilijatu, u skladu s propisima o mjenici.

Članak 12. (Postupanje u slučaju kada vlastita trasirana mjenica nije

isplaćena) Ako po podnošenju domicilijatu na isplatu vlastite

trasirane mjenice u slučaju iz članka 11. ove upute, podnijeta vlastita trasirana mjenica ne bude isplaćena, Odsjek za poslovne usluge dalje ne poduzima druge mjenične radnje radi isplate te mjenice, već dostavlja izvješće o dugu Grupi za prisilnu naplatu, radi provođenja postupka prisilne naplate duga po izvršnoj odluci iz članka 11. stavak (1) ove upute u skladu s propisima o postupku prisilne naplate neizravnih poreza.

Članak 13. (Povrat bjanko vlastite trasirane mjenice)

(1) Bjanko vlastitu trasiranu mjenicu, primljenu sukladno članku 9. ove upute, Odsjek za poslovne usluge vraća na temelju podnijetog pisanog zahtjeva izdavatelja te mjenice.

(2) Odsjek za poslovne usluge, položenu bjanko vlastitu trasiranu mjenicu može vratiti kada utvrdi: a) da su plaćeni svi neizravni porezi i kamate koji su

osigurani tom mjenicom, ili b) da neizravni porezi ne mogu više nastati, ili


c) da je plaćanje neizravnih poreza koji su bili osigurani tom mjenicom osigurano drugim prihva-ćenim instrumentom osiguranja plaćanja.

POGLAVLJE IV. PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Članak 14. (Sastavni dio upute)

Sastavni dio ove upute čine: a) Prilog 1. iz članka 4. - Obrazac zahtjeva za izdavanje

odobrenja za korištenje bjanko vlastite trasirane mjenice kao instrumenta osiguranja,

b) Prilog 2. iz članka 5. st. (2) i (3) - obrazac zahtjeva za provjeru izmirenja dospjelog duga po osnovi neizravnih poreza, ostalih prihoda i pristojbi,

c) Prilog 3. iz članka 8. stavak (2) - obrazac zahjeva za polaganje bjanko vlastite trasirane mjenice,

d) Prilog 4. iz članka 8. stavak (3) točka c) - obrazac mjenične izjave i

e) Prilog 5. iz članka 10. stavak (3) - obrazac izgleda i sadržaja registra položenih (primljenih) bjanko vlastitih trasiranih mjenica.

Članak 15. (Stupanje na snagu)

Ova uputa stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-02-2-159-1/14 06. veljače 2014. godine

Banja LukaRavnatelj

Dr. Miro Džakula, v. r.











На основу члана 15. Закона о Управи за индиректно

опорезивање ("Службени гласник БиХ", број 89/05), члана 61. став 2. Закона о управи ("Службени гласник БиХ", бр. 32/02 и 102/09) и члана 431. став 2. Одлуке о проведбеним прописима Закона о царинској политици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 63а/04, 60/06 и 57/08), директор Управе за индиректно опорезивање доноси

УПУТСТВО О КОРИШЋЕЊУ БЛАНКО СОПСТВЕНЕ

ТРАСИРАНЕ МЈЕНИЦЕ У ЦАРИНСКОМ ПОСТУПКУ УНУТРАШЊЕ ОБРАДЕ ПО ОСНОВУ LOHN ПОСЛА

ГЛАВА I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1. (Предмет)

Овим упутством прописују се услови и поступак одобравања коришћења бланко сопствене трасиране мјенице као инструмента обезбјеђења плаћања инди-ректних пореза који настају или би могли настати у царинском поступку унутрашње обраде по основу lohn посла, као и камата (компензаторна и затезна) које настају или би могле настати у вези са тим индиректним порезима, полагање, наплата и враћање наведене мјенице, те друга питања у вези са тим инструментом обезбјеђења плаћања.

Члан 2. (Дефиниције)

У смислу овог упутства сљедећи појмови имају значење:

a) "бланко сопствена трасирана мјеница": је инструмент обезбјеђења плаћања индиректних пореза у царинском поступку из члана 3. овог упутства и камата (компензаторна и затезна), издата од лица из тачке ц) овог члана,

б) "индиректни порези" су: увозне и извозне дажбине (када су прописане), порез на додату вриједност, акцизе, путарине и сви други порези којима подлијеже роба која је стављена у царински поступак из члана 3. овог упутства,

ц) "корисник бланко сопствене трасиране мјенице" је: лице којем је, рјешењем из члана 6. став (3) овог упутства, одобрено коришћење бланко сопствене трасиране мјенице у царинском поступку и за сврхе из члана 3. овог упутства.

ГЛАВА II. УСЛОВИ И ПОСТУПАК ОДОБРАВАЊА КОРИШЋЕЊА БЛАНКО СОПСТВЕНЕ ТРАСИРАНЕ МЈЕНИЦЕ

Члан 3. (Услови за коришћење бланко сопствене трасиране мјенице) (1) Коришћење бланко сопствене трасиране мјенице као

инструмента за обезбјеђење плаћања индиректних пореза и камата (компензаторна и затезна) у царинском поступку унутрашње обраде по основу lohn посла дефинисаног чланом 332. тачка (б) Одлуке о проведбеним прописима Закона о царинској политици Босне и Херцеговине, може се одобрити подносиоцу захтјева који испуњава сљедеће услове: a) да је корисник царинског поступка унутрашње

обраде по основу lohn посла, б) у вријеме подношења захтјева није у поступку

стечаја или ликвидације, ц) нема блокиран главни или било који други

трансакцијски рачун,

д) да у периоду од 12 мјесеци прије подношења захтјева није био у поступку принудне наплате за доспјели дуг по основу индиректних пореза, осталих прихода и такси, које је Управа за индиректно опорезивање (у даљем тексту: УИО) надлежна наплаћивати према Закону о систему индиректног опорезивања у Босни и Херцеговини, Закону о уплатама на јединствени рачун и расподјели прихода и Закону о поступку индиректног опорезивања (у даљем тексту: дуг по основу индиректних пореза, осталих прихода и такси),

е) да у периоду од 12 мјесеци прије подношења захтјева доспјели дуг по основу индиректних пореза није измиривао плаћањем по основу поднијете банкарске гаранције или другог инструмента обезбјеђења плаћања,

ф) на дан провјере поднијетог захтјева нема неизмиреног доспјелог дуга по основу индиректних пореза, осталих прихода и такси. Овај услов не сматра се испуњеним ако је подносиоцу захтјева одобрено одгођено плаћање или плаћање у ратама неизмиреног доспјелог дуга по основу индиректних пореза, осталих прихода и такси.

(2) Подносилац захтјева којем, рјешењем из члана 6. став (3) овог упутства, буде одобрено коришћење бланко сопствене трасиране мјенице, мора и даље у току важења тог рјешења испуњавати услове из става (1) овог члана и обавезе које проистичу из рјешења, не доводећи у питање његове обавезе као декларанта и правила која уређују настанак царинског дуга.

Члан 4. (Захтјев)

Захтјев за одобравање коришћења бланко сопствене трасиране мјенице подноси се Сектору за пословне услуге - Одсјеку за принудну наплату у Главној канцеларији УИО (у даљем тексту: Сектор за пословне услуге). Захтјев се подноси на обрасцу из Прилога 1. овог упутства.

Члан 5. (Докази о испуњавању услова)

(1) У сврху доказивања испуњавања одређених услова за одобравање коришћења бланко сопствене трасиране мјенице, подносилац захтјева, уз захтјев, прилаже: a) копију важећег одобрења за царински поступак

унутрашње обраде по основу lohn посла, б) увјерење надлежног суда у сврхе доказа о

испуњавању услова из члана 3. став (1) тачка б) овог упутства.

(2) Сектор за пословне услуге, по службеној дужности, провјерава: a) испуњавање услова из члана 3. став (1) тач. ц) и ф)

овог упутства, б) испуњавање услова из члана 3. став (1) тач. д) и е)

овог упутства, у коју сврху користи први образац (1.2.) из Прилога 2. овог упутства.

(3) У току важења рјешења из члана 6. став (3) овог упутства, провјеру поштивања одредбе члана 3. став (2) овог упутства, по службеној дужности, обавља Сектор за пословне услуге најмање сваких шест мјесеци, рачунајући од наредног мјесеца након мјесеца у којем је издато рјешење. У сврху провјере услова да ли корисник бланко сопствене трасиране мјенице благовремено измирује доспјели дуг по основу индиректних пореза, осталих прихода и такси, користи


се други образац (2.2.) из Прилога 2. овог упутства, који остаје у спису предмета као доказ о извршеној провјери.

Члан 6. (Одлука по захтјеву)

(1) Одлуку по захтјеву за одобравање коришћења бланко сопствене трасиране мјенице доноси Сектор за пословне услуге, у року од мјесец дана од дана пријема уредног захтјева.

(2) Захтјев се одбија ако подносилац захтјева не испуњава било који од услова наведених у члану 3. став (1) овог упутства.

(3) Ако Сектор за пословне услуге утврди да подносилац захтјева испуњава услове прописане чланом 3. став (1) овог упутства, доноси рјешење којим подносиоцу захтјева одобрава коришћење бланко сопствене трасиране мјенице у царинском поступку и за сврхе из члана 3. овог упутства (види и члан 8. став (3) тачка а)).

(4) Рјешење из става (3) овог члана издаје се на неодре-ђено вријеме и важи све док ималац тог рјешења, тј. корисник бланко сопствене трасиране мјенице испуњава услове за коришћење наведене мјенице, односно до укидања. Рјешење почиње важити од дана наведеног у рјешењу.

(5) У случају промјене података наведених у рјешењу, корисник бланко сопствене трасиране мјенице дужан је о томе одмах обавијестити доносиоца рјешења.

(6) По један примјерак рјешења доставља се имаоцу рјешења, Одсјеку за пословне услуге и Одсјеку за царинске послове у свим регионалним центрима УИО, Одсјеку за контролу и Одјељењу за селективитет и анализу ризика.

(7) Сектор за пословне услуге сачињава и ажурира листу имаоца рјешења из става (3) овог члана, која се објављује на wеb страници УИО.

Члан 7. (Укидање рјешења)

(1) Рјешење из члана 6. став (3) овог упутства укида се: a) ако корисник бланко сопствене трасиране мје-

нице благовремено не измирује доспјели дуг по основу индиректних пореза, осталих прихода и такси, као и у случају наступања околности које су противне другим прописаним условима из члана 3. став (1) овог упутства,

б) ако корисник бланко сопствене трасиране мјенице у прописаном року не плати доспјеле индиректне порезе настале у царинском поступку за који му је одобрено коришћење наведене мјенице, односно у случају покретања поступка наплате индиректних пореза из положене бланко сопствене трасиране мјенице, независно од исхода тог поступка,

ц) ако се царинском или другом контролом открије да се у унутрашњој обради за коју је било издато одобрење по основу lohn посла није радило о lohn послу, него о неком другом економском услову из Додатка Прилога 43. Одлуке о проведбеним прописима Закона о царинској политици Босне и Херцеговине, независно да ли је такво одобрење о унутрашњој обради и даље важеће или не,

д) по захтјеву корисника бланко сопствене трасиране мјенице.

(2) О наступању неке од околности из става (1) тач. а) до ц) овог члана, корисник бланко сопствене трасиране мјенице обавезан је одмах писмено обавијестити Сек-

тор за пословне услуге. Уз обавијест прилаже расположиве доказе.

(3) У случају наступања околности из става (1) тачка б) овог члана, Одсјек за пословне услуге који спроводи поступак наплате доспјелих неплаћених индиректних пореза из положене бланко сопствене трасиране мје-нице, о томе одмах обавјештава Сектор за пословне услуге.

(4) О наступању неке од околности из става (1) тач. а) и ц) овог члана, било која организациона јединица Главне канцеларије и регионалних центара УИО која у свом раду утврди или дође до сазнања о тим околностима дужна је писмено обавијестити Сектор за пословне услуге. Уз обавијест прилаже расположиве доказе.

(5) У случају пријема обавијести из ст. (2), (3) или (4) овог члана, као и у случају када и сам Сектор за пословне услуге у обављању послова из своје надлежности или провјером из члана 5. став (3) овог упутства утврди или дође до сазнања о наступању неке од околности из става (1) тач. а) до ц) овог члана, тај Сектор покреће поступак за укидање рјешења по службеној дужности.

(6) Корисник бланко сопствене трасиране мјенице, у случају укидања рјешења, обавезан је у поступку унутрашње обраде по основу lohn посла по важећем одобрењу за тај поступак, за обезбјеђење индиректних пореза положити ваљану гаранцију у складу са пропи-сима који регулишу питања обезбјеђења и наплате индиректних пореза. У противном, не може робу стављати у наведени царински поступак.

(7) Укидање рјешења из члана 6. став (3) овог упутства нема утицаја на бланко сопствене трасиране мјенице положене до укидања тог рјешења у погледу настанка и наплате индиректних пореза за робу стављену у ца-рински поступак из члана 3. овог упутства до укидања рјешења.

(8) Кориснику бланко сопствене трасиране мјенице којем је укинуто рјешење не може се поново одобрити коришћење мјенице за обезбјеђење плаћања инди-ректних пореза, нити коришћење свеобухватне гаранције у поступку унутрашње обраде на нижи износ (тзв. "повлашћени статус"), прије истека годину дана од дана ступања на снагу одлуке о укидању рјешења.

(9) Одлука о укидању рјешења доставља се органи-зационим јединицама УИО наведеним у члану 6. став (6) овог упутства, а Одсјек за царинске послове копију те одлуке доставља царинским испоставама које му организационо припадају.

ГЛАВА III. ПОЛАГАЊЕ, НАПЛАТА И ВРАЋАЊЕ БЛАНКО СОПСТВЕНЕ ТРАСИРАНЕ МЈЕНИЦЕ

Члан 8. (Полагање бланко сопствене трасиране мјенице)

(1) Корисник бланко сопствене трасиране мјенице, на основу рјешења из члана 6. став (3) овог упутства, полаже по четири бланко сопствене трасиране мјенице за свако важеће одобрење за унутрашњу обраду по основу lohn посла.

(2) Захтјев за полагање бланко сопствене трасиране мјенице, појединачно за свако важеће одобрење за унутрашњу обраду по основу lohn посла, корисник бланко сопствене трасиране мјенице подноси Одсјеку за пословне услуге при регионалном центру УИО којем припада надзорни царински уред наведен у односном одобрењу за унутрашњу обраду (у даљем тексту: Одсјек за пословне услуге). Захтјев се подноси у два


примјерка, на обрасцу из Прилога 3. овог упутства, потписан и овјерен од његовог подносиоца.

(3) Уз захтјев из става (2) овог члана, корисник бланко сопствене трасиране мјенице прилаже: a) копију важећег одобрења за унутрашњу обраду по

основу lohn посла, у којем је у пољу 10. (Економски услови) наведена шифра економских услова: "30. ситуација 2." из Додатка Прилога 43. Одлуке о проведбеним прописима Закона о ца-ринској политици Босне и Херцеговине, која се односи на ситуације које обухватају радње које се врше према уговору о lohn послу (или је у одобрењу на други начин наведено да се ради о lohn послу),

б) четири бланко сопствене трасиране мјенице, које у тренутку издавања, односно полагања, на лицу мјенице, у доњем десном углу и на лијевом крају мјенице поред ријечи: "Прихватамо", само садрже својеручни потпис законског заступника издаваоца мјеница уписаног у одлуци о судској регистрацији (који потпис се ставља уз назив издаваоца мјенице и читак упис имена и прези-мена законског заступника и његове функције) и овјеру издаваоца тих мјеница (види члан 11. став (2)). Поред наведеног, законски заступник издаваоца наведене мјенице се својеручно потпи-сује и овјерава мјеницу и уз клаузулу "Без проте-ста" коју уписује при дну лица мјенице (испод ријечи: "Плаћање") и

ц) мјеничну изјаву на обрасцу из Прилога 4. овог упутства, којом издавалац бланко сопствених трасираних мјеница које подноси на полагање, овлашћује орган из става (2) овог члана да, прије подношења мјеница на исплату, накнадно бланко сопствене трасиране мјенице попуни у осталим основним елементима.

(4) Својеручни потпис законског заступника издаваоца бланко сопствене трасиране мјенице, како на лицу мјенице, тако и на мјеничној изјави треба бити једнак као што је његов потпис који је депонован у судском регистру.

(5) Полагањем бланко сопствене трасиране мјенице, корисник исте се обавезује да ће у потпуности измирити индиректне порезе и камате који настану у царинском поступку за које ту мјеницу полаже.

Члан 9. (Пријем и евидентирање положене бланко сопствене

трасиране мјенице) (1) По пријему захтјева из члана 8. овог упутства, са

његовим прилозима, Одсјек за пословне услуге провјерава: a) да ли је приложено одобрење о унутрашњој

обради важеће и односи ли се на lohn посао. Провјеру о томе може обавити и код издаваоца односног одобрења или надзорног царинског уреда, усмено (путем телефона) или е-mailom, уз забиљешку о таквој провјери у спису предмета,

б) спуњавање услова из члана 8. став (3) тачка б) и став (4) овог упутства,

ц) мјеничну изјаву из члана 8. став (3) тачка ц) овог упутства, тј. да ли иста садржи све потребне податке и текст према обрасцу из Прилога 4. овог упутства,

д) да ли захтјев садржи све тражене податке и да ли су ти подаци у складу са приложеним документима.

(2) Пријем бланко сопствених трасираних мјеница које се полажу, Одсјек за пословне услуге, евидентира у регистар из члана 10. овог упутства. Након тога, наведени пријем мјеница, Одсјек за пословне услуге потврђује тако што на оба примјерка поднијетог захтјева (у поље 13.) уписује основни редни број и датум под којим је односни захтјев евидентиран у регистар из члана 10. овог упутства, те након овјере један примјерак захтјева враћа његовом подносиоцу са фотокопијом положених мјеница, а други задржава у спису предмета. Тако овјерен наведени захтјев има карактер потврде о примопредаји бланко сопствених трасираних мјеница наведених у истом.

(3) Копију задржаног примјерка захтјева из става (2) овог члана, Одсјек за пословне услуге, уз писани допис, доставља полазном, отпусном и надзорном царинском уреду наведеном у одобрењу за унутрашњу обраду по основу lohn посла из захтјева, како би ти уреди имали информацију да су индиректни порези по том одо-брењу обезбијеђени положеним бланко сопственим трасираним мјеницама носиоца одобрења.

(4) Царински уреди из става (3) овог члана воде (ручно или електронски) евиденцију о захтјевима из става (3) овог члана и одобрењима за унутрашњу обраду по основу lohn посла по којима су индиректни порези обезбијеђени положеним бланко сопственим траси-раним мјеницама носиоца одобрења. Та евиденција мора најмање садржавати сљедеће податке: a) број и датум под којим је захтјев из става (3) овог

члана (тј. полагање мјенице) евидентиран у складу са ставом (2) овог члана (подаци из поља 13. захтјева),

б) корисник унутрашње обраде, ц) одобрење за унутрашњу обраду по основу lohn

посла наведено у захтјеву из става (3) овог члана (основни број и датум и регионални центар који је издао),

д) крајњи рок важења одобрења, е) рок раздуживања унутрашње обраде, наведен у

одобрењу, ф) податке о индиректним порезима (ако настану):

број и датум одлуке и назив регионалног центра који је донио одлуку и износ тих пореза,

г) број и датум одлуке о укидању рјешења из члана 6. став (3) овог упутства и датум од када иста важи.

(5) Уколико нису испуњени услови за полагање (пријем) бланко сопствене трасиране мјенице, Одсјек за пословне услуге о томе доноси одлуку по правилима управног поступка.

Члан 10. (Регистар и чување положених бланко сопствених

трасираних мјеница) (1) Одсјек за пословне услуге, по сваком одобрењу за

унутрашњу обраду по основу lohn посла, тј. по сваком захтјеву за полагање бланко сопствених трасираних мјеница из члана 8. овог упутства, води евиденцију о свим бланко сопственим трасираним мјеницама положеним у складу са чланом 8. и 9. овог упутства, односно води јединствен регистар положених (примљених) бланко сопствених трасираних мјеница (посебна књига).

(2) Регистар положених (примљених) бланко сопствених трасираних мјеница садржи сљедеће податке:


a) основни редни број (један захтјев из члана 8. овог упутства је један основни редни број). Уз основни редни број уписује се сљедеће: 1) основ по коме су положене бланко сопствене

трасиране мјенице (а то је односно одобрење за унутрашњу обраду по основу lohn посла наведено у захтјеву; уноси се назив, основни број и датум тог одобрења),

2) назив и сједиште издаваоца бланко сопствених трасираних мјеница по основу из алинеје 1) ове тачке (тј. носилац наведеног одобрења),

3) датум полагања (пријема) бланко сопстве-них трасираних мјеница

(нпр: "2./Одобрење за УО/lohn посао/ 10/2014/РЦ Бања Лука/издавалац мјеница: ........................................, датум пријема мјеница:.........................),

б) даље се основни редни број дијели на четири подброја под којима се за положене четири бланко сопствене трасиране мјенице по одобрењу из тачке а) овог става, за сваку од тих мјеница појединачно уписују сљедећи подаци: 1) подброј основног броја (нпр.: 1.1., 1.2., 1.3.,

1.4; 2.1., 2.2., 2.3., 2.4.; итд), 2) серијски број односне бланко сопствене

трасиране мјенице, 3) мјенични износ (индиректни порези,

компензаторна и затезна камата), 4) рок доспијећа мјенице, 5) подаци о банци на коју је мјеница

домицилирана (банка преко које се врши исплата односне мјенице, која води главни рачун или други трансакцијски рачун ако нема главног рачуна издаваоца мјенице),

6) датум подношења (презентирања) на исплату мјенице домицилијату,

7) подаци о наплати мјенице (уносе се подаци да ли је и када мјеница исплаћена или не),

8) напомена (по потреби, служи за уношење других потребних података, нпр. подаци о достављању извјештаја о дугу Групи за принудну наплату, датум и назнака враћања положене бланко сопствене трасиране мјенице њеном издаваоцу, те друго),

9) подаци из алинеје 3) до 8) ове тачке уписују се накнадно, ако дође до предузимања радњи наведених у чл. 11. до 13. овог упутства.

(3) Образац изгледа и садржаја регистра из става (2) овог члана дат је у Прилогу 5. овог упутства.

(4) Одсјек за пословне услуге дужан је чувати положене (примљене) бланко сопствене трасиране мјенице на начин како се чувају вриједносни папири.

Члан 11. (Наплата индиректних пореза и камата из сопствене

трасиране мјенице) (1) У случају када корисник бланко сопствене трасиране

мјенице не плати доспјеле индиректне порезе у прописаном року, односно у року одређеном у одлуци којом су утврђени индиректни порези, Одсјек за пословне услуге, по протеку наведеног рока, спроводи поступак наплате тих индиректних пореза и камата (компензаторна и затезна) из положене бланко сопствене трасиране мјенице којом су исти били обезбијеђени (види и члан 7. став (3)).

(2) У случају из става (1) овог члана, Одсјек за пословне услуге положену бланко сопствену трасирану мјеницу попуњава свим осталим обавезним елементима сопствене трасиране мјенице у складу са прописима о мјеници, а сходно овлашћењу из мјеничне изјаве из члана 8. став (3) тачка ц) овог упутства, након чега та мјеница постаје потпуна сопствена трасирана мјеница. Након тога, попуњену сопствену трасирану мјеницу подноси на исплату (презентира) домицилијату, у складу са прописима о мјеници.

Члан 12. (Поступање у случају када сопствена трасирана мјеница није

исплаћена) Ако по подношењу домицилијату на исплату сопствене

трасиране мјенице у случају из члана 11. овог упутства, поднијета сопствена трасирана мјеница не буде исплаћена, Одсјек за пословне услуге даље не предузима друге мјеничне радње ради исплате те мјенице, већ доставља извјештај о дугу Групи за принудну наплату, ради спровођења поступка принудне наплате дуга по извршној одлуци из члана 11. став (1) овог упутства у складу са прописима о поступку принудне наплате индиректних пореза.

Члан 13. (Поврат бланко сопствене трасиране мјенице)

(1) Бланко сопствену трасирану мјеницу, примљену у складу са чланом 9. овог упутства, Одсјек за пословне услуге враћа на основу поднијетог писаног захтјева издаваоца те мјенице.

(2) Одсјек за пословне услуге, положену бланко сопствену трасирану мјеницу може вратити када утврди: a) да су плаћени сви индиректни порези и камате

који су обезбијеђени том мјеницом, или б) да индиректни порези не могу више настати, или ц) да је плаћање индиректних пореза који су били

обезбијеђени том мјеницом обезбијеђено другим прихваћеним инструментом обезбјеђења пла-ћања.

ГЛАВА IV. ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 14. (Саставни дио упутства)

Саставни дио овог упутства чине: a) Прилог 1. из члана 4. - образац захтјева за

издавање одобрења за коришћење бланко соп-ствене трасиране мјенице као инструмента обезбјеђења,

б) Прилог 2. из члана 5. ст. (2) и (3) - образац захтјева за провјеру измирења доспјелог дуга по основу индиректних пореза, осталих прихода и такси,

ц) Прилог 3. из члана 8. став (2) - образац захјева за полагање бланко сопствене трасиране мјенице,

д) Прилог 4. из члана 8. став (3) тачка ц) - образац мјеничне изјаве и

е) Прилог 5. из члана 10. став (3) - образац изгледа и садржаја регистра положених (примљених) бланко сопствених трасираних мјеница.

Члан 15. (Ступање на снагу)

Ово упутство ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 01-02-2-159-1/14 06. фебруара 2014. године

Бања ЛукаДиректор

Др Миро Џакула, с. р.











Na osnovu člana 15. Zakona o Upravi za indirektno

oporezivanje ("Službeni glasnik BiH", broj 89/05), člana 61. stav 2. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", br. 32/02 i 102/09) i člana 431. stav 2. Odluke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 63a/04, 60/06 i 57/08), direktor Uprave za indirektno oporezivanje donosi

UPUTSTVO O KORIŠTENJU BLANKO SOPSTVENE TRASIRANE MJENICE U CARINSKOM POSTUPKU UNUTARNJE

OBRADE PO OSNOVU LOHN POSLA

GLAVA I. OPĆE ODREDBE

Član 1. (Predmet)

Ovim uputstvom propisuju se uvjeti i postupak odobravanja korištenja blanko sopstvene trasirane mjenice kao instrumenta osiguranja plaćanja indirektnih poreza koji nastaju ili bi mogli nastati u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovu lohn posla, kao i kamata (kompenzatorna i zatezna) koje nastaju ili bi mogle nastati u vezi sa tim indirektnim porezima, polaganje, naplata i vraćanje navedene mjenice, te druga pitanja u vezi sa tim instrumentom osiguranja plaćanja.

Član 2. (Definicije)

U smislu ovog uputstva sljedeći pojmovi imaju značenje: a) "blanko sopstvena trasirana mjenica": je instrument

osiguranja plaćanja indirektnih poreza u carinskom postupku iz člana 3. ovog uputstva i kamata (kompenzatorna i zatezna), izdata od osobe iz tačke c) ovog člana,

b) "indirektni porezi" su: uvozne i izvozne dažbine (kada su propisane), porez na dodatu vrijednost, akcize, putarine i svi drugi porezi kojima podliježe roba koja je stavljena u carinski postupak iz člana 3. ovog uputstva,

c) "korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice" je: osoba kojoj je, rješenjem iz člana 6. stav (3) ovog uputstva, odobreno korištenje blanko sopstvene trasirane mjenice u carinskom postupku i za svrhe iz člana 3. ovog uputstva.

GLAVA II. UVJETI I POSTUPAK ODOBRAVANJA KORIŠTENJA BLANKO SOPSTVENE TRASIRANE MJENICE

Član 3. (Uvjeti za korištenje blanko sopstvene trasirane mjenice)

(1) Korištenje blanko sopstvene trasirane mjenice kao instrumenta za osiguranje plaćanja indirektnih poreza i kamata (kompenzatorna i zatezna) u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovu lohn posla definisanog članom 332. tačka (b) Odluke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine, može se odobriti podnosiocu zahtjeva koji ispunjava sljedeće uvjete: a) da je korisnik carinskog postupka unutarnje obrade

po osnovu lohn posla, b) u vrijeme podnošenja zahtjeva nije u postupku

stečaja ili likvidacije, c) nema blokiran glavni ili bilo koji drugi transakcijski

račun, d) da u periodu od 12 mjeseci prije podnošenja

zahtjeva nije bio u postupku prinudne naplate za dospjeli dug po osnovu indirektnih poreza, ostalih prihoda i taksi, koje je Uprava za indirektno

oporezivanje (u daljem tekstu: UIO) nadležna naplaćivati prema Zakonu o sistemu indirektnog oporezivanja u Bosni i Hercegovini, Zakonu o uplatama na jedinstveni račun i raspodjeli prihoda i Zakonu o postupku indirektnog oporezivanja (u daljem tekstu: dug po osnovu indirektnih poreza, ostalih prihoda i taksi),

e) da u periodu od 12 mjeseci prije podnošenja zahtjeva dospjeli dug po osnovu indirektnih poreza nije izmirivao plaćanjem po osnovu podnijete bankarske garancije ili drugog instrumenta osigu-ranja plaćanja,

f) na dan provjere podnijetog zahtjeva nema neizmirenog dospjelog duga po osnovu indirektnih poreza, ostalih prihoda i taksi. Ovaj uvjet ne smatra se ispunjenim ako je podnosiocu zahtjeva odobreno odgođeno plaćanje ili plaćanje u ratama neizmirenog dospjelog duga po osnovu indirektnih poreza, ostalih prihoda i taksi.

(2) Podnosilac zahtjeva kojem, rješenjem iz člana 6. stav (3) ovog uputstva, bude odobreno korištenje blanko sopstvene trasirane mjenice, mora i dalje u toku važenja tog rješenja ispunjavati uvjete iz stava (1) ovog člana i obaveze koje proističu iz rješenja, ne dovodeći u pitanje njegove obaveze kao deklaranta i pravila koja uređuju nastanak carinskog duga.

Član 4. (Zahtjev)

Zahtjev za odobravanje korištenja blanko sopstvene trasirane mjenice podnosi se Sektoru za poslovne usluge - Odsjeku za prinudnu naplatu u Glavnom uredu UIO (u daljem tekstu: Sektor za poslovne usluge). Zahtjev se podnosi na obrascu iz Priloga 1. ovog uputstva.

Član 5. (Dokazi o ispunjavanju uvjeta)

(1) U svrhu dokazivanja ispunjavanja određenih uvjeta za odobravanje korištenja blanko sopstvene trasirane mjenice, podnosilac zahtjeva, uz zahtjev, prilaže: a) kopiju važećeg odobrenja za carinski postupak

unutarnje obrade po osnovu lohn posla, b) uvjerenje nadležnog suda u svrhe dokaza o

ispunjavanju uvjeta iz člana 3. stav (1) tačka b) ovog uputstva.

(2) Sektor za poslovne usluge, po službenoj dužnosti, provjerava: a) ispunjavanje uvjeta iz člana 3. stav (1) tač. c) i f)

ovog uputstva, b) ispunjavanje uvjeta iz člana 3. stav (1) tač. d) i e)

ovog uputstva, u koju svrhu koristi prvi obrazac (1.2.) iz Priloga 2. ovog uputstva.

(3) U toku važenja rješenja iz člana 6. stav (3) ovog uputstva, provjeru poštivanja odredbe člana 3. stav (2) ovog uputstva, po službenoj dužnosti, obavlja Sektor za poslovne usluge najmanje svakih šest mjeseci, računajući od narednog mjeseca nakon mjeseca u kojem je izdato rješenje. U svrhu provjere uvjeta da li korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice blagovremeno izmiruje dospjeli dug po osnovu indirektnih poreza, ostalih prihoda i taksi, koristi se drugi obrazac (2.2.) iz Priloga 2. ovog uputstva, koji ostaje u spisu predmeta kao dokaz o izvršenoj provjeri.

Član 6. (Odluka po zahtjevu)

(1) Odluku po zahtjevu za odobravanje korištenja blanko sopstvene trasirane mjenice donosi Sektor za poslovne


usluge, u roku od mjesec dana od dana prijema urednog zahtjeva.

(2) Zahtjev se odbija ako podnosilac zahtjeva ne ispunjava bilo koji od uvjeta navedenih u članu 3. stav (1) ovog uputstva.

(3) Ako Sektor za poslovne usluge utvrdi da podnosilac zahtjeva ispunjava uvjete propisane članom 3. stav (1) ovog uputstva, donosi rješenje kojim podnosiocu zahtjeva odobrava korištenje blanko sopstvene trasirane mjenice u carinskom postupku i za svrhe iz člana 3. ovog uputstva (vidi i član 8. stav (3) tačka a)).

(4) Rješenje iz stava (3) ovog člana izdaje se na neodređeno vrijeme i važi sve dok imalac tog rješenja, tj. korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice ispunjava uvjete za korištenje navedene mjenice, odnosno do ukidanja. Rješenje počinje važiti od dana navedenog u rješenju.

(5) U slučaju promjene podataka navedenih u rješenju, korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice dužan je o tome odmah obavijestiti donosioca rješenja.

(6) Po jedan primjerak rješenja dostavlja se imaocu rješenja, Odsjeku za poslovne usluge i Odsjeku za carinske poslove u svim regionalnim centrima UIO, Odsjeku za kontrolu i Odjeljenju za selektivitet i analizu rizika.

(7) Sektor za poslovne usluge sačinjava i ažurira listu imaoca rješenja iz stava (3) ovog člana, koja se objavljuje na web stranici UIO.

Član 7. (Ukidanje rješenja)

(1) Rješenje iz člana 6. stav (3) ovog uputstva ukida se: a) ako korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice

blagovremeno ne izmiruje dospjeli dug po osnovu indirektnih poreza, ostalih prihoda i taksi, kao i u slučaju nastupanja okolnosti koje su protivne drugim propisanim uvjetima iz člana 3. stav (1) ovog uputstva,

b) ako korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice u propisanom roku ne plati dospjele indirektne poreze nastale u carinskom postupku za koji mu je odobreno korištenje navedene mjenice, odnosno u slučaju pokretanja postupka naplate indirektnih poreza iz položene blanko sopstvene trasirane mjenice, nezavisno od ishoda tog postupka,

c) ako se carinskom ili drugom kontrolom otkrije da se u unutarnjoj obradi za koju je bilo izdato odobrenje po osnovu lohn posla nije radilo o lohn poslu, nego o nekom drugom ekonomskom uvjetu iz Dodatka Priloga 43. Odluke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine, nezavisno da li je takvo odobrenje o unutarnjoj obradi i dalje važeće ili ne,

d) po zahtjevu korisnika blanko sopstvene trasirane mjenice.

(2) O nastupanju neke od okolnosti iz stava (1) tač. a) do c) ovog člana, korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice obavezan je odmah pismeno obavijestiti Sektor za poslovne usluge. Uz obavijest prilaže raspoložive dokaze.

(3) U slučaju nastupanja okolnosti iz stava (1) tačka b) ovog člana, Odsjek za poslovne usluge koji sprovodi postupak naplate dospjelih neplaćenih indirektnih poreza iz položene blanko sopstvene trasirane mjenice, o tome odmah obavještava Sektor za poslovne usluge.

(4) O nastupanju neke od okolnosti iz stava (1) tač. a) i c) ovog člana, bilo koja organizaciona jedinica Glavnog ureda i regionalnih centara UIO koja u svom radu utvrdi ili dođe do saznanja o tim okolnostima dužna je pismeno

obavijestiti Sektor za poslovne usluge. Uz obavijest prilaže raspoložive dokaze.

(5) U slučaju prijema obavijesti iz st. (2), (3) ili (4) ovog člana, kao i u slučaju kada i sam Sektor za poslovne usluge u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti ili provjerom iz člana 5. stav (3) ovog uputstva utvrdi ili dođe do saznanja o nastupanju neke od okolnosti iz stava (1) tač. a) do c) ovog člana, taj Sektor pokreće postupak za ukidanje rješenja po službenoj dužnosti.

(6) Korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice, u slučaju ukidanja rješenja, obavezan je u postupku unutarnje obrade po osnovu lohn posla po važećem odobrenju za taj postupak, za osiguranje indirektnih poreza položiti valjanu garanciju u skladu sa propisima koji regulišu pitanja osiguranja i naplate indirektnih poreza. U protivnom, ne može robu stavljati u navedeni carinski postupak.

(7) Ukidanje rješenja iz člana 6. stav (3) ovog uputstva nema uticaja na blanko sopstvene trasirane mjenice položene do ukidanja tog rješenja u pogledu nastanka i naplate indirektnih poreza za robu stavljenu u carinski postupak iz člana 3. ovog uputstva do ukidanja rješenja.

(8) Korisniku blanko sopstvene trasirane mjenice kojem je ukinuto rješenje ne može se ponovo odobriti korištenje mjenice za osiguranje plaćanja indirektnih poreza, niti korištenje sveobuhvatne garancije u postupku unutarnje obrade na niži iznos (tzv. "povlašteni status"), prije isteka godinu dana od dana stupanja na snagu odluke o ukidanju rješenja.

(9) Odluka o ukidanju rješenja dostavlja se organizacionim jedinicama UIO navedenim u članu 6. stav (6) ovog uputstva, a Odsjek za carinske poslove kopiju te odluke dostavlja carinskim ispostavama koje mu organizaciono pripadaju.

GLAVA III. POLAGANJE, NAPLATA I VRAĆANJE BLANKO SOPSTVENE TRASIRANE MJENICE

Član 8. (Polaganje blanko sopstvene trasirane mjenice)

(1) Korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice, na osnovu rješenja iz člana 6. stav (3) ovog uputstva, polaže po četiri blanko sopstvene trasirane mjenice za svako važeće odobrenje za unutarnju obradu po osnovu lohn posla.

(2) Zahtjev za polaganje blanko sopstvene trasirane mjenice, pojedinačno za svako važeće odobrenje za unutarnju obradu po osnovu lohn posla, korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice podnosi Odsjeku za poslovne usluge pri regionalnom centru UIO kojem pripada nadzorni carinski ured naveden u odnosnom odobrenju za unutarnju obradu (u daljem tekstu: Odsjek za poslovne usluge). Zahtjev se podnosi u dva primjerka, na obrascu iz Priloga 3. ovog uputstva, potpisan i ovjeren od njegovog podnosioca.

(3) Uz zahtjev iz stava (2) ovog člana, korisnik blanko sopstvene trasirane mjenice prilaže: a) kopiju važećeg odobrenja za unutarnju obradu po

osnovu lohn posla, u kojem je u polju 10. (Ekonomski uvjeti) navedena šifra ekonomskih uvjeta: "30. situacija 2." iz Dodatka Priloga 43. Odluke o provedbenim propisima Zakona o carinskoj politici Bosne i Hercegovine, koja se odnosi na situacije koje obuhvataju radnje koje se vrše prema ugovoru o lohn poslu (ili je u odobrenju na drugi način navedeno da se radi o lohn poslu),

b) četiri blanko sopstvene trasirane mjenice, koje u trenutku izdavanja, odnosno polaganja, na licu mjenice, u donjem desnom uglu i na lijevom kraju mjenice pored riječi: "Prihvatamo", samo sadrže


svojeručni potpis zakonskog zastupnika izdavaoca mjenica upisanog u odluci o sudskoj registraciji (koji potpis se stavlja uz naziv izdavaoca mjenice i čitak upis imena i prezimena zakonskog zastupnika i njegove funkcije) i ovjeru izdavaoca tih mjenica (vidi član 11. stav (2)). Pored navedenog, zakonski zastupnik izdavaoca navedene mjenice se svojeručno potpisuje i ovjerava mjenicu i uz klauzulu "Bez protesta" koju upisuje pri dnu lica mjenice (ispod riječi: "Plaćanje") i

c) mjeničnu izjavu na obrascu iz Priloga 4. ovog uputstva, kojom izdavalac blanko sopstvenih trasiranih mjenica koje podnosi na polaganje, ovlašćuje organ iz stava (2) ovog člana da, prije podnošenja mjenica na isplatu, naknadno blanko sopstvene trasirane mjenice popuni u ostalim osnovnim elementima.

(4) Svojeručni potpis zakonskog zastupnika izdavaoca blanko sopstvene trasirane mjenice, kako na licu mjenice, tako i na mjeničnoj izjavi treba biti jednak kao što je njegov potpis koji je deponovan u sudskom registru.

(5) Polaganjem blanko sopstvene trasirane mjenice, korisnik iste se obavezuje da će u potpunosti izmiriti indirektne poreze i kamate koji nastanu u carinskom postupku za koje tu mjenicu polaže.

Član 9. (Prijem i evidentiranje položene blanko sopstvene trasirane

mjenice) (1) Po prijemu zahtjeva iz člana 8. ovog uputstva, sa

njegovim prilozima, Odsjek za poslovne usluge provjerava: a) da li je priloženo odobrenje o unutarnjoj obradi

važeće i odnosi li se na lohn posao. Provjeru o tome može obaviti i kod izdavaoca odnosnog odobrenja ili nadzornog carinskog ureda, usmeno (putem telefona) ili e-mailom, uz zabilješku o takvoj provjeri u spisu predmeta,

b) ispunjavanje uvjeta iz člana 8. stav (3) tačka b) i stav (4) ovog uputstva,

c) mjeničnu izjavu iz člana 8. stav (3) tačka c) ovog uputstva, tj. da li ista sadrži sve potrebne podatke i tekst prema obrascu iz Priloga 4. ovog uputstva,

d) da li zahtjev sadrži sve tražene podatke i da li su ti podaci u skladu sa priloženim dokumentima.

(2) Prijem blanko sopstvenih trasiranih mjenica koje se polažu, Odsjek za poslovne usluge, evidentira u registar iz člana 10. ovog uputstva. Nakon toga, navedeni prijem mjenica, Odsjek za poslovne usluge potvrđuje tako što na oba primjerka podnijetog zahtjeva (u polje 13.) upisuje osnovni redni broj i datum pod kojim je odnosni zahtjev evidentiran u registar iz člana 10. ovog uputstva, te nakon ovjere jedan primjerak zahtjeva vraća njegovom podnosiocu sa fotokopijom položenih mjenica, a drugi zadržava u spisu predmeta. Tako ovjeren navedeni zahtjev ima karakter potvrde o primopredaji blanko sopstvenih trasiranih mjenica navedenih u istom.

(3) Kopiju zadržanog primjerka zahtjeva iz stava (2) ovog člana, Odsjek za poslovne usluge, uz pisani dopis, dostavlja polaznom, otpusnom i nadzornom carinskom uredu navedenom u odobrenju za unutarnju obradu po osnovu lohn posla iz zahtjeva, kako bi ti uredi imali informaciju da su indirektni porezi po tom odobrenju osigurani položenim blanko sopstvenim trasiranim mjenicama nosioca odobrenja.

(4) Carinski uredi iz stava (3) ovog člana vode (ručno ili elektronski) evidenciju o zahtjevima iz stava (3) ovog

člana i odobrenjima za unutarnju obradu po osnovu lohn posla po kojima su indirektni porezi osigurani položenim blanko sopstvenim trasiranim mjenicama nosioca odobrenja. Ta evidencija mora najmanje sadržavati sljedeće podatke: a) broj i datum pod kojim je zahtjev iz stava (3) ovog

člana (tj. polaganje mjenice) evidentiran u skladu sa stavom (2) ovog člana (podaci iz polja 13. zahtjeva),

b) korisnik unutarnje obrade, c) odobrenje za unutarnju obradu po osnovu lohn posla

navedeno u zahtjevu iz stava (3) ovog člana (osnovni broj i datum i regionalni centar koji je izdao),

d) krajnji rok važenja odobrenja, e) rok razduživanja unutarnje obrade, naveden u

odobrenju, f) podatke o indirektnim porezima (ako nastanu): broj i

datum odluke i naziv regionalnog centra koji je donio odluku i iznos tih poreza,

g) broj i datum odluke o ukidanju rješenja iz člana 6. stav (3) ovog uputstva i datum od kada ista važi.

(5) Ukoliko nisu ispunjeni uvjeti za polaganje (prijem) blanko sopstvene trasirane mjenice, Odsjek za poslovne usluge o tome donosi odluku po pravilima upravnog postupka.

Član 10. (Registar i čuvanje položenih blanko sopstvenih trasiranih

mjenica) (1) Odsjek za poslovne usluge, po svakom odobrenju za

unutarnju obradu po osnovu lohn posla, tj. po svakom zahtjevu za polaganje blanko sopstvenih trasiranih mjenica iz člana 8. ovog uputstva, vodi evidenciju o svim blanko sopstvenim trasiranim mjenicama položenim u skladu sa članom 8. i 9. ovog uputstva, odnosno vodi jedinstven registar položenih (primljenih) blanko sopstvenih trasiranih mjenica (posebna knjiga).

(2) Registar položenih (primljenih) blanko sopstvenih trasiranih mjenica sadrži sljedeće podatke: a) osnovni redni broj (jedan zahtjev iz člana 8. ovog

uputstva je jedan osnovni redni broj). Uz osnovni redni broj upisuje se sljedeće: 1) osnov po kome su položene blanko sopstvene

trasirane mjenice (a to je odnosno odobrenje za unutarnju obradu po osnovu lohn posla navedeno u zahtjevu; unosi se naziv, osnovni broj i datum tog odobrenja),

2) naziv i sjedište izdavaoca blanko sopstvenih trasiranih mjenica po osnovu iz alineje 1) ove tačke (tj. nosilac navedenog odobrenja),

3) datum polaganja (prijema) blanko sopstvenih trasiranih mjenica

(npr: "2./Odobrenje za UO/lohn posao/10/2014/RC Banja Luka/izdavalac mjenica: ......................................, datum prijema mjenica: .........................),

b) dalje se osnovni redni broj dijeli na četiri podbroja pod kojima se za položene četiri blanko sopstvene trasirane mjenice po odobrenju iz tačke a) ovog stava, za svaku od tih mjenica pojedinačno upisuju sljedeći podaci: 1) podbroj osnovnog broja (npr.: 1.1., 1.2., 1.3.,

1.4; 2.1., 2.2., 2.3., 2.4.; itd), 2) serijski broj odnosne blanko sopstvene

trasirane mjenice, 3) mjenični iznos (indirektni porezi, kompenza-

torna i zatezna kamata), 4) rok dospijeća mjenice,


5) podaci o banci na koju je mjenica domicilirana (banka preko koje se vrši isplata odnosne mjenice, koja vodi glavni račun ili drugi transakcijski račun ako nema glavnog računa izdavaoca mjenice),

6) datum podnošenja (prezentiranja) na isplatu mjenice domicilijatu,

7) podaci o naplati mjenice (unose se podaci da li je i kada mjenica isplaćena ili ne),

8) napomena (po potrebi, služi za unošenje drugih potrebnih podataka, npr. podaci o dostavljanju izvještaja o dugu Grupi za prinudnu naplatu, datum i naznaka vraćanja položene blanko sopstvene trasirane mjenice njenom izdavaocu, te drugo),

9) podaci iz alineje 3) do 8) ove tačke upisuju se naknadno, ako dođe do preduzimanja radnji navedenih u čl. 11. do 13. ovog uputstva.

(3) Obrazac izgleda i sadržaja registra iz stava (2) ovog člana dat je u Prilogu 5. ovog uputstva.

(4) Odsjek za poslovne usluge dužan je čuvati položene (primljene) blanko sopstvene trasirane mjenice na način kako se čuvaju vrijednosni papiri.

Član 11. (Naplata indirektnih poreza i kamata iz sopstvene trasirane

mjenice) (1) U slučaju kada korisnik blanko sopstvene trasirane

mjenice ne plati dospjele indirektne poreze u propisanom roku, odnosno u roku određenom u odluci kojom su utvrđeni indirektni porezi, Odsjek za poslovne usluge, po proteku navedenog roka, sprovodi postupak naplate tih indirektnih poreza i kamata (kompenzatorna i zatezna) iz položene blanko sopstvene trasirane mjenice kojom su isti bili osigurani (vidi i član 7. stav (3)).

(2) U slučaju iz stava (1) ovog člana, Odsjek za poslovne usluge položenu blanko sopstvenu trasiranu mjenicu popunjava svim ostalim obaveznim elementima sopstvene trasirane mjenice u skladu sa propisima o mjenici, a shodno ovlaštenju iz mjenične izjave iz člana 8. stav (3) tačka c) ovog uputstva, nakon čega ta mjenica postaje potpuna sopstvena trasirana mjenica. Nakon toga, popunjenu sopstvenu trasiranu mjenicu podnosi na isplatu (prezentira) domicilijatu, u skladu sa propisima o mjenici.

Član 12. (Postupanje u slučaju kada sopstvena trasirana mjenica nije

isplaćena) Ako po podnošenju domicilijatu na isplatu sopstvene

trasirane mjenice u slučaju iz člana 11. ovog uputstva, podnijeta

sopstvena trasirana mjenica ne bude isplaćena, Odsjek za poslovne usluge dalje ne preduzima druge mjenične radnje radi isplate te mjenice, već dostavlja izvještaj o dugu Grupi za prinudnu naplatu, radi sprovođenja postupka prinudne naplate duga po izvršnoj odluci iz člana 11. stav (1) ovog uputstva u skladu sa propisima o postupku prinudne naplate indirektnih poreza.

Član 13. (Povrat blanko sopstvene trasirane mjenice)

(1) Blanko sopstvenu trasiranu mjenicu, primljenu u skladu sa članom 9. ovog uputstva, Odsjek za poslovne usluge vraća na osnovu podnijetog pisanog zahtjeva izdavaoca te mjenice.

(2) Odsjek za poslovne usluge, položenu blanko sopstvenu trasiranu mjenicu može vratiti kada utvrdi: a) da su plaćeni svi indirektni porezi i kamate koji su

osigurani tom mjenicom, ili b) da indirektni porezi ne mogu više nastati, ili c) da je plaćanje indirektnih poreza koji su bili

osigurani tom mjenicom osigurani drugim prihva-ćenim instrumentom osiguranja plaćanja.

GLAVA IV. PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 14. (Sastavni dio uputstva)

Sastavni dio ovog uputstva čine: a) Prilog 1. iz člana 4. - obrazac zahtjeva za izdavanje

odobrenja za korištenje blanko sopstvene trasirane mjenice kao instrumenta osiguranja,

b) Prilog 2. iz člana 5. st. (2) i (3) - obrazac zahtjeva za provjeru izmirenja dospjelog duga po osnovu indirektnih poreza, ostalih prihoda i taksi,

c) Prilog 3. iz člana 8. stav (2) - obrazac zahtjeva za polaganje blanko sopstvene trasirane mjenice,

d) Prilog 4. iz člana 8. stav (3) tačka c) - obrazac mjenične izjave i

e) Prilog 5. iz člana 10. stav (3) - obrazac izgleda i sadržaja registra položenih (primljenih) blanko sopstvenih trasiranih mjenica.

Član 15. (Stupanje na snagu)

Ovo uputstvo stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-02-2-159-1/14 06. februara 2014. godine

Banja LukaDirektor

Dr. Miro Džakula, s. r.











POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA

BOSNE I HERCEGOVINE

239 Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na

osnovu članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. lipnja 2012. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Povijesni spomenik - Kula hadži Muhamed-bega, zgrada poznata i kao "Turski sud" u Ribnici, općina Kakanj, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Povijesni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 730/1 i 730/2, (stari premjer) z.k. uložak broj 142, k.o. SP Ribnica, općina Kakanj, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Nacionalni spomenik će biti izmješten na k.č. 990 (novi premjer), posjedovni list broj 299, k.o. Kakanj, općina Kakanj, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika, uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", broj 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

II. Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju, restauraciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa temeljnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U cilju zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere: - s obzirom na opasnosti kojima je dobro izloženo

usljed odvijanja eksploatacijskih radova na površinskom kopu Vrtilište potrebno je izmjestiti nacionalni spomenik na prethodno pripremljenu lokaciju utvrđenu u točki I stavak 3. ove odluke;

- radovima na izmještanju moraju prethoditi istražni radovi koji se odnose na precizno snimanje objekta i izradu snimka zatečenog stanja sa svim elementima, posebno dijelova enterijera, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine;

- izraditi projekt demontaže svih elemenata objekta, njihovog označavanja pri demontaži i mapiranje oznaka u snimku postojećeg stanja objekta, kako bi bilo moguće izvršiti anastilozu objekta;

- sve demontirane elemente objekta, posebno drvene dijelove sa dekoracijom (stupovi, kamerije, stepeništa, otvori) odložiti u prethodno pripremljen zatvoreni prostor u kojemu će biti biti osigurani odgovarajući uvjeti čuvanja do ponovne ugradnje;

- izraditi projekt rekonstrukcije nacionalnog spomenika primjenom metode anastiloze;

- u sklopu provedbe projekta izmještanja potrebno je osigurati uređenje pristupnih puteva, osvjetljenje nacionalnog spomenika i postavljanje informativnih znakova i tablica;

- vlasnik Rudnika mrkog uglja Kakanj dužan je poduzeti aktivnosti potrebne za prethodno rješavanje imovinsko-pravnih odnosa sa suvlasnicima nacionalnog spomenika, u skladu sa Rješenjem Republičkog komiteta za energetiku i industriju SR BiH, broj Up/I-br.06-310-73/87 od 25.02.1987. godine, kojima se odobrava eksploatacija mineralne sirovine na proširenom eksploatacijskom polju Kakanj;

- dopušteno je korištenje nacionalnog spomenika u stambene, administrativne kulturne ili edukativne svrhe, te njegova adaptacija u cilju prezentacije ili prilagođavanja suvremenim potrebama, pod uvjetom da ne budu narušene osobine spomenika.

Vlada Federacije će osigurati pravne i administrativne mjere kojima će obvezati vlasnika Rudnika mrkog uglja Kakanj da provede mjere zaštite utvrđene u stavku 1. al. 1–7. ove tačke.

IV. Stavljaju se izvan snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su oprečni odredbama ove odluke.

V. Svatko, a posebice nadležna tijela Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih postupaka koji mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI. Ova odluka će se dostaviti Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine, općinskom tijelu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, u svrhu provedbe mjera utvrđenih u toč. II–V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu u svrhu upisa u zemljišne knjige.

VII. Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa

pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Sukladno članku V stavak 4. Aneksa 8. Općega okvirnoga

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

IX. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo.

Broj 03.2-2.3-73/12-25 5. lipnja 2012. godine

SarajevoPredsjedateljica Povjerenstva

Amra Hadžimuhamedović, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на

основи члана V став 4 Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних


споменика, на сједници одржаној од 4. до 6. јуна 2012. године, донијела je

ОДЛУКУ I

Историјски споменик - Кула хаџи Мухамед-бега, зграда позната и као "Турски суд" у Рибници, општина Какањ, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Историјски споменик налази се на простору који обухвата к.ч. 730/1 и 730/2, (стари премјер) з.к. уложак број 142, к.о. СП Рибница, општина Какањ, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

Историјски споменик ће бити измјештен на к.ч. 990 (нови премјер), посједовни лист број 299, к.о. Какањ, општина Какањ, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спроведби одлука Комисије за заштиту националних споменика, успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", број 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

II Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем

тексту: Влада Федерације) дужна је да осигура правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију, рестаурацију и презентацију националног споменика.

Комсија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе плоче са темељним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У циљу заштите националног споменика, утврђују се

сљедеће мјере: - с обзиром на опасности којима је добро

изложено усљед одвијања експлоатационих радова на површинском копу Вртилиште потребно је да се измјести национални споменик на претходно припремљену локацију утврђену у тачки I став 3. ове одлуке;

- радовима на измјештању морају да претходе истражни радови који се односе на прецизно снимање објекта и израду снимка затеченог стања са свим елементима, посебно дијелова ентеријера, уз одобрење федералног мини-старства надлежног за просторно уређење и стручни надзор надлежне службе заштите нас-лијеђа на нивоу Федерације Босне и Хер-цеговине;

- израдити пројект демонтаже свих елемената објекта, њиховог означавања при демонтажи и мапирање ознака у снимку постојећег стања објекта, како би било могуће да се изврши анастилозу објекта;

- све демонтиране елементе објекта, посебно дрвене дијелове са декорацијом (стубови, камерије, степеништа, отвори) одложити у претходно припремљен затворени простор у којем ће бити бити осигурани одговарајући услови чувања до поновне уградње;

- израдити пројект реконструкције националног споменика примјеном методе анастилозе;

- у склопу спроведбе пројекта измјештања потребно је да се обезбиједти уређење при-ступних путева, освјетљење националног споме-ника и постављање информационих знакова и табли;

- власник Рудника мрког угља Какањ дужан је предузети активности потребне за претходно рјешавање имовинско-правних односа са сувлас-ницима националног споменика, у складу са Рјешењем Републичког комитета за енергетику и индустрију СР БиХ, број Уп/И-бр.06-310-73/87 од 25.02.1987. године, којима се одобрава експлоатација минералне сировине на проши-реном експлоатацијском пољу Какањ;

- допуштено је коришћење националног споме-ника у стамбене, административне културне или едукативне сврхе, те његова адаптација у циљу презентације или прилагођавања савременим потребама, под условом да не буду нарушене особине споменика.

Влада Федерације ће обезбиједити правне и административне мјере којима ће да обавеже власника Рудника мрког угља Какањ да спроведе мјере заштите утврђене у ставу 1. ал. 1-7. ове тачке.

IV Стављају се изван снаге сви спроведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су опречни одредбама ове одлуке.

V Свако, а посебно надлежна тијела Федерације Босне и

Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих поступака који могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука ће да се достави Влади Федерације,

федералном министарству надлежном за просторно уређење, надлежној служби заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине, општинском тијелу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, у сврху спроведбе мјера утврђених у тач. II-V ове одлуке, те надлежном општинском суду у сврху уписа у земљишне књиге.

VII Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом које је доступно на увид заинтересованим особама у просторијама и на wеб-страници Комисијe (http://www.kons.gov.ba).

VIII У складу са чланом V став 4 Анекса 8. Општега

оквирнога споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

IX Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић и Љиљана Шево.

Број 03.2-2.3-73/12-25 5. јунa 2012. године

СарајевоПредсједавајућа Комисије

Амра Хаџимухамедовић, с. р.


Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi

člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. juna 2012. godine, donijela je

ODLUKU I.

Historijski spomenik - Kula hadži Muhamed-bega, zgrada poznata i kao "Turski sud" u Ribnici, općina Kakanj, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Historijski spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 730/1 i 730/2, (stari premjer) z.k. uložak broj 142, k.o. SP Ribnica, općina Kakanj, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Historijski spomenik će biti izmješten na k.č. 990 (novi premjer), posjedovni list broj 299, k.o. Kakanj, općina Kakanj, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika, uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", broj 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).


Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju, restauraciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komsija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacione ploče sa temeljnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U cilju zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere: - s obzirom na opasnosti kojima je dobro izloženo usljed

odvijanja eksploatacionih radova na površinskom kopu Vrtilište potrebno je izmjestiti nacionalni spomenik na prethodno pripremljenu lokaciju utvrđenu u tački I stav 3. ove odluke;

- radovima na izmještanju moraju prethoditi istražni radovi koji se odnose na precizno snimanje objekta i izradu snimka zatečenog stanja sa svim elementima, posebno dijelova enterijera, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine;

- izraditi projekt demontaže svih elemenata objekta, njihovog označavanja pri demontaži i mapiranje oznaka u snimku postojećeg stanja objekta, kako bi bilo moguće izvršiti anastilozu objekta;

- sve demontirane elemente objekta, posebno drvene dijelove sa dekoracijom (stubovi, kamerije, stepeništa, otvori) odložiti u prethodno pripremljen zatvoreni prostor u kojem će biti biti osigurani odgovarajući uvjeti čuvanja do ponovne ugradnje;

- izraditi projekt rekonstrukcije nacionalnog spomenika primjenom metode anastiloze;

- u sklopu provedbe projekta izmještanja potrebno je osigurati uređenje pristupnih puteva, osvjetljenje nacionalnog spomenika i postavljanje informacionih znakova i tabli;

- vlasnik Rudnika mrkog uglja Kakanj dužan je poduzeti aktivnosti potrebne za prethodno rješavanje imovinsko-pravnih odnosa sa suvlasnicima nacionalnog spomenika, u skladu sa Rješenjem Republičkog komiteta za energetiku i industriju SR BiH, broj Up/I-br.06-310-73/87 od 25.02.1987. godine, kojima se odobrava eksploatacija mineralne sirovine na proširenom eksploatacijskom polju Kakanj;

- dopušteno je korištenje nacionalnog spomenika u stambene, administrativne kulturne ili edukativne svrhe, te njegova adaptacija u cilju prezentacije ili prilagođavanja savremenim potrebama, pod uvjetom da ne budu narušene osobine spomenika. Vlada Federacije će osigurati pravne i administrativne

mjere kojima će obavezati vlasnika Rudnika mrkog uglja Kakanj da provede mjere zaštite utvrđene u stavu 1. al. 1–7. ove tačke.


prostorno-planski akti u dijelu u kojem su oprečni odredbama ove odluke.

V. Svako, a posebno nadležna tijela Federacije Bosne i


VI. Ova odluka će se dostaviti Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine, općinskom tijelu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, u svrhu provedbe mjera utvrđenih u tač. II–V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu u svrhu upisa u zemljišne knjige.

VII. Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII. U skladu sa članom V stav 4. Aneksa 8. Općega

okvirnoga sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

IX. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu:


Broj 03.2-2.3-73/12-25 5. juna 2012. godine

SarajevoPredsjedavajuća Komisije

Amra Hadžimuhamedović, s. r.


osnovu članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. veljače 2013. godine, donijelo je


ODLUKU I

Graditeljska cjelina - Ishodna kuća porodice Džabić, poznata kao Džabića kula, u Vrapčićima kod Mostara proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čine: kuća sa pomoćnim objektima (dva ekonomska objekta i čatrnja), ogradni zidovi sa kapijama i dvorište oko kuće.

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvata k.č. 2561 (novi premjer), što odgovara k.č. 233/4, 233/5 i 233/8 (stari premjer), k.o. SP Vrapčići, zk. uložak broj 1339, 1491 i 1683, posjedovni list broj 138, Grad Mostar, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene shodno Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

II Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III S ciljem trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u točki I, stavak 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su isključivo konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na rekonstrukciji izvornih i uništenih dijelova cjeline, radovi koji će osigurati održivu uporabu objekta, radovi na redovitom održavanju, uključujući i one radove čiji je cilj prezentacija nacionalnog spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i uz strukovni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- nije dopuštena izvedba radova koji bi mogli ugroziti nacionalni spomenik, odnosno izgradnja novih objekata u zoni nacionalnog spomenika, nado-gradnja, proširivanje i slični radovi na postojećim objektima, kao ni postavljanje privremenih objekata ili stalnih struktura čija svrha nije isključivo zaštita i prezentacija nacionalnog spomenika;

- prilikom rekonstrukcije, restauracije, konzervacije i redovitog održavanja cjeline obvezno sačuvati izvorne drvene elemente (grede međukatne i krovne konstrukcije, stepenište itd.), dekorativne elemente na drvetu (dolafi, musandera, prozori, sedla itd.), dekorirane elemente izvedene u kamenu (kamin, okviri niša, baze stupova, kapije itd.). Prilikom tih radova potrebno je u potpunosti očuvati izgled i dispoziciju objekta sa svim karakterističnim detaljima (pomoćne ukopane prostorije, krovna konstrukcija, čatrnja, odnos sa pomoćnim objektima itd.) te koristiti izvorne materijale uz primjenu izvornih tehnika;

- sve primijenjene metode i stupnjevi intervencije moraju biti čitljivi;

- preporučuje se zadržavanje izvorne namjene objekata. Eventualna nova namjena cjeline ne smije dovesti do izmjene izgleda objekta, pojedinih njegovih dijelova ili njegove neposredne okoline (zabrana izmjene horizontalnih i vertikalnih gabarita, unutarnjih i vanjskih fasada objekata, krovnih ploha ili unutarnjih dispozicija; zabrana postavljanja nadstrešnica i sl.). Eventualna nova namjena ne smije narušavati vrijednosti ambijenta, kao ni spomeničke vrijednosti objekata;

- nacionalni spomenik može biti dostupan javnosti na način koji će biti utvrđen sporazumom između nadležne službe zaštite i vlasnika objekta.

S ciljem hitne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se sljedeće mjere:

- čišćenje nacionalnog spomenika od samoniklog rastinja i otpada;

- izrada detaljnog snimka postojećeg stanja stambeno-graditeljske cjeline kojim će se utvrditi postojeće stanje objekata u pogledu stupnja očuvanosti izvorne strukture i stupnja fizičkog oštećenja (identifikacija i analiza svih oštećenja nastalih izmjenama u dispoziciji objekta, ratnim dejstvima i nedostatkom redovitog održavanja);

- izrada projekta konzervacije, restauracije i revitalizacije na osnovu projekta snimka postojećeg stanja;

- izvedba radova hitnih mjera zaštite na najugroženijim dijelovima objekta (prezidba dijela objekta kojemu je ugrožena stabilnost, injektiranje konstruktivnih pukotina, konzervacija krovne konstrukcije i pokrova, rekonstrukcija drvenih elemenata – međukatne konstrukcije, stepeništa), a na osnovu projekta konzervacije, restauracije i revitalizacije - I faza radova;

- izrada projekta uređenja enterijera koji treba dati preporuke za konzervaciju zatečenih rezbarenih i u plitkom reljefu dekoriranih elemenata od drveta i kamena i upute i crteže za rekonstrukciju uništenih i nedostajućih;

- izrada programa revitalizacije nacionalnog spomenika i plana održavanja (smjernice za uporabu).

S ciljem zaštite vrijednosti graditeljske cjeline, utvrđuje se zaštitni pojas koji obuhvata sljedeće katastarske čestice k.č. 2562 (novi premjer), što odgovara k.č. 207/2 i 234 (stari premjer) zemljišnoknjižni uložak broj 1491, te k.č. 2558, 2559, 2560, 2589, 2590 i dio 2974/2 (novi premjer). U tom pojasu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- nije dopuštena gradnja novih objekata; - nije dopuštena nadogradnja, proširenje ili izmjene na

postojećim objektima u zaštitnom pojasu, ukoliko će te intervencije dovesti do ugrožavanja ili naru-šavanja izgleda i vrijednosti nacionalnog spomenika;

- dozvoljeno je uređenje pristupnog puta kao i obrada zemljišta (u gospodarstvene svrhe);

- zabranjena je izgradnja infrastrukturnih objekata; dalEkovodnih stupova, trafostanica i sl. bez odo-brenja nadležnog ministarstva i mišljenja nadležne službe zaštite.

IV Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su suprotni odredbama ove odluke.


V Svatko, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantonalne, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka će se dostaviti Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u toč. II-V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa

pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).

VIII Prema članku V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog


IX Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana



Broj 07.2-02.3-53/13-8 5. veljače 2013. godine

Sarajevo Predsjedateljica Povjerenstva

Ljiljana Ševo, v. r.


основи члана V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 4. до 6. фебруара 2013. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Градитељска цјелина – Исходна кућа породице Џабић, позната као Џабића-кула, у Врапчићима код Мостара проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик чине: кућа са помоћним објектима (два економска објекта и чатрња), оградни зидови са капијама и двориште око куће.

Национални споменик се налази на простору који обухвата к.ч. 2561 (нови премјер), што одговара к.ч. 233/4, 233/5 и 233/8 (стари премјер), к.о. СП Врапчићи, зк. уложак број 1339, 1491 и 1683, посједовни лист број 138, Град Мостар, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене сходно Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).


тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за

заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и осигурати финансијска средства за израду и постављање информационе плоче са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III С циљем трајне заштите националног споменика, на

простору дефинисаном у тачки I став 3 ове одлуке утврђују се сљедеће мјере заштите:

- допуштени су искључиво конзерваторско-рестаураторски радови, радови на рекон-струкцији изворних и уништених дијелова цјелине, радови који ће да обезбиједе одрживу употребу објекта, радови на редовном одржа-вању, укључујући и оне радове чији је циљ презентација националног споменика, уз одо-брење федералног министарства надлежног за просторно уређење (у даљњем тексту: надлежно министарство) и уз стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: надлежна служба заштите);

- није допуштено извођење радова који би могли да угрозе национални споменик, односно изградња нових објеката у зони националног споменика, надоградња, проширивање и слични радови на постојећим објектима, као ни постављање привремених објеката или сталних структура чија сврха није искључиво заштита и презентација националног споменика;

- приликом реконструкције, рестаурације, конзервације и редовног одржавања цјелине обавезно сачувати изворне дрвене елементе (греде међуспратне и кровне конструкције, степениште итд.), декоративне елементе на дрвету (долафи, мусандера, прозори, седла итд.), декорисане елементе изведене у камену (камин, оквири ниша, базе стубова, капије итд.). Прили-ком тих радова потребно је да се у потпуности очува изглед и диспозиција објекта са свим карактеристичним детаљима (помоћне укопане просторије, кровна конструкција, чатрња, однос са помоћним објектима итд.) те да се користе изворни материјали уз примјену изворних техника;

- све примијењене методе и степени интервенције морају да буду читљиви;

- препоручује се задржавање изворне намјене објеката. Евентуална нова намјена цјелине не смије да доведе до измјене изгледа објекта, појединих његових дијелова или његове непосредне околине (забрана измјене хори-зонталних и вертикалних габарита, унутрашњих и вањских фасада објеката, кровних плоха или унутрашњих диспозиција; забрана постављања надстрешница и сл.). Евентуална нова намјена не смије да нарушава вриједности амбијента, као ни споменичке вриједности објеката;

- национални споменик може да буде доступан јавности на начин који ће да буде утврђен споразумом између надлежне службе заштите и власника објекта.

С циљем хитне заштите националног споменика, утврђују се сљедеће мјере:


- чишћење националног споменика од самониклог растиња и отпада;

- израда детаљног снимка постојећег стања стамбено-градитељске цјелине, којим ће се утвр-дити постојеће стање објеката у погледу степена очуваности изворне структуре и степена физичког оштећења (идентификација и анализа свих оштећења насталих измјенама у диспозицији објекта, ратним дејствима и недостатком редовног одржавања);

- израда пројекта конзервације, рестаурације и ревитализације на основи пројекта снимка по-стојећег стања;

- извођење радова хитних мјера заштите на најугроженијим дијеловима објекта (прези-ђивање дијела објекта којем је угрожена стабилност, ињектирање конструктивних пуко-тина, конзервација кровне конструкције и покрова, реконструкција дрвених елемената - међуспратне конструкције, степеништа), а на основи пројекта конзервације, рестаурације и ревитализације - I фаза радова;

- израда пројекта уређења ентеријера који треба да да препоруке за конзервацију затечених резбарених и у плитком рељефу декорисаних елемената од дрвета и камена и упуте и цртеже за реконструкцију уништених и недостајућих;

- израда програма ревитализације националног споменика и плана одржавања (смјернице за употребу).

С циљем заштите вриједности градитељске цјелине, утврђује се заштитни појас који обухваћа сљедеће катастарске честице к.ч. 2562 (нови премјер), што одговара к.ч. 207/2 и 234 (стари премјер) земљишнокњижни уложак број 1491, те к.ч. 2558, 2559, 2560, 2589, 2590 и дио 2974/2 (нови премјер). У том појасу утврђују се сљедеће мјере заштите:

- није допуштена градња нових објеката; - није допуштена надоградња, проширење или

измјене на постојећим објектима у заштитном појасу уколико ће те интервенције довести до угрожавања или нарушавања изгледа и ври-једности националног споменика;

- дозвољено је уређење приступног пута, као и обрада земљишта (у пољопривредне сврхе);

- забрањена је изградња инфраструктурних објеката; далеководних стубова, трафостаница и сл. без одобрења надлежног министарства и мишљења надлежне службе заштите.

IV Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су супротни одредбама ове одлуке.

V Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне

и Херцеговине, кантоналне, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука ће да се достави Влади Федерације,

надлежном министарству, надлежној служби заштите и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради спровођења мјера утврђених у

тач. II-V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.


документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб-страници Комисије (www.kons.gov.ba).

VIII Према члану V став 4 Анекса 8. Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.




Број 07.2-02.3-53/13-8 5. фебруара 2013. године

СарајевоПредсједавајућа Комисије Љиљана Шево, с. р.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1 Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. februara 2013. godine, donijela je

ODLUKU I

Graditeljska cjelina - Ishodna kuća porodice Džabić, poznata kao Džabića-kula, u Vrapčićima kod Mostara proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik čine: kuća sa pomoćnim objektima (dva ekonomska objekta i čatrnja), ogradni zidovi sa kapijama i dvorište oko kuće.

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru koji obuhvata k.č. 2561 (novi premjer), što odgovara k.č. 233/4, 233/5 i 233/8 (stari premjer), k.o. SP Vrapčići, zk. uložak broj 1339, 1491 i 1683, posjedovni list broj 138, Grad Mostar, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene shodno Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).


Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacione ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.


definiranom u tački I stav 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su isključivo konzervatorsko-resta-uratorski radovi, radovi na rekonstrukciji izvornih i uništenih dijelova cjeline, radovi koji će osigurati


održivu upotrebu objekta, radovi na redovnom održavanju, uključujući i one radove čiji je cilj prezentacija nacionalnog spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- nije dopušteno izvođenje radova koji bi mogli ugroziti nacionalni spomenik, odnosno izgradnja novih objekata u zoni nacionalnog spomenika, nado-gradnja, proširivanje i slični radovi na postojećim objektima, kao ni postavljanje privremenih objekata ili stalnih struktura čija svrha nije isključivo zaštita i prezentacija nacionalnog spomenika;

- prilikom rekonstrukcije, restauracije, konzervacije i redovnog održavanja cjeline obavezno sačuvati izvorne drvene elemente (grede međuspratne i krovne konstrukcije, stepenište itd.), dekorativne elemente na drvetu (dolafi, musandera, prozori, sedla itd.), dekorirane elemente izvedene u kamenu (kamin, okviri niša, baze stubova, kapije itd.). Prilikom tih radova potrebno je u potpunosti očuvati izgled i dispoziciju objekta sa svim karakterističnim detaljima (pomoćne ukopane prostorije, krovna konstrukcija, čatrnja, odnos sa pomoćnim objektima itd.) te koristiti izvorne materijale uz primjenu izvornih tehnika;

- sve primijenjene metode i stepeni intervencije moraju biti čitljivi;

- preporučuje se zadržavanje izvorne namjene objekata. Eventualna nova namjena cjeline ne smije dovesti do izmjene izgleda objekta, pojedinih njegovih dijelova ili njegove neposredne okoline (zabrana izmjene horizontalnih i vertikalnih gabarita, unutrašnjih i vanjskih fasada objekata, krovnih ploha ili unutrašnjih dispozicija; zabrana postavljanja nadstrešnica i sl.). Eventualna nova namjena ne smije narušavati vrijednosti ambijenta, kao ni spomeničke vrijednosti objekata;

- nacionalni spomenik može biti dostupan javnosti na način koji će biti utvrđen sporazumom između nadležne službe zaštite i vlasnika objekta.

S ciljem hitne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se sljedeće mjere:

- čišćenje nacionalnog spomenika od samoniklog rastinja i otpada;

- izrada detaljnog snimka postojećeg stanja stambeno-graditeljske cjeline kojim će se utvrditi postojeće stanje objekata u pogledu stepena očuvanosti izvorne strukture i stepena fizičkog oštećenja (identifikacija i analiza svih oštećenja nastalih izmjenama u dispoziciji objekta, ratnim dejstvima i nedostatkom redovnog održavanja);

- izrada projekta konzervacije, restauracije i revitalizacije na osnovi projekta snimka postojećeg stanja;

- izvođenje radova hitnih mjera zaštite na najugroženijim dijelovima objekta (preziđivanje dijela objekta kojem je ugrožena stabilnost, injektiranje konstruktivnih pukotina, konzervacija krovne konstrukcije i pokrova, rekonstrukcija drve-nih elemenata - međuspratne konstrukcije, stepe-ništa), a na osnovi projekta konzervacije, restau-racije i revitalizacije - I faza radova;

- izrada projekta uređenja enterijera koji treba dati preporuke za konzervaciju zatečenih rezbarenih i u plitkom reljefu dekorisanih elemenata od drveta i kamena i upute i crteže za rekonstrukciju uništenih i nedostajućih;

- izrada programa revitalizacije nacionalnog spomenika i plana održavanja (smjernice za upotrebu).

S ciljem zaštite vrijednosti graditeljske cjeline, utvrđuje se zaštitni pojas koji obuhvata sljedeće katastarske čestice k.č. 2562 (novi premjer), što odgovara k.č. 207/2 i 234 (stari premjer) zemljišnoknjižni uložak broj 1491, te k.č. 2558, 2559, 2560, 2589, 2590 i dio 2974/2 (novi premjer). U tom pojasu utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- nije dopuštena gradnja novih objekata; - nije dopuštena nadogradnja, proširenje ili izmjene na

postojećim objektima u zaštitnom pojasu, ukoliko će te intervencije dovesti do ugrožavanja ili naruša-vanja izgleda i vrijednosti nacionalnog spomenika;

- dozvoljeno je uređenje pristupnog puta, kao i obrada zemljišta (u poljoprivredne svrhe);

- zabranjena je izgradnja infrastrukturnih objekata; dalekovodnih stubova, trafostanica i sl. bez odobrenja nadležnog ministarstva i mišljenja nadležne službe zaštite.


prostorno-planski akti u dijelu u kojem su suprotni odredbama ove odluke.

V Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantonalne, gradske i općinske službe suzdržat će se od preduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka će se dostaviti Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II-V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (www.kons.gov.ba).

VIII Prema članu V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.




Broj 07.2-02.3-53/13-8 5. februara 2013. godine


Ljiljana Ševo, s. r.


osnovu članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1.


Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. studenog 2013. godine, donijelo je

ODLUKU I

Povijesni spomenik - Kozića kuća u Jaseniku, općina Konjic, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 3106, k.o. Jasenik, općina Konjic, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).




III Na prostoru definiranom u točki I stavak 2. ove odluke,

utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: - dozvoljeni su konzervatorsko-restauratorski radovi

na objektu, radovi na adaptaciji objekta koji će osigurati njegovu održivu uporabu i prezentaciju nacionalnog spomenika, radovi tekućeg održavanja, čemu treba prethoditi izrada Projekta, koji mora dobiti potrebno odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i koji neće biti u suprotnosti sa izvornom namjenom objekta;

- bilo kakvi radovi na nacionalnom spomeniku mogu se izvoditi samo uz odobrenje nadležnog mini-starstva i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- dopušteno je provođenje mjera hitne zaštite (saniranje konstruktivne pukotine na južnom zidu, konstruktivna sanacija dijela stropne konstrukcije iznad magaze, saniranje vlage u prostorijama, redizajn prigradaka objekta, restauratorsko-konzer-vatorski radovi na fasadama objeta), uz odobrenje nadležnog ministarstva i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite.


prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su suprotni odredbama ove odluke.


Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provo-

đenja mjera utvrđenih u toč. II-V ove odluke te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.


pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII Prema članku V stavak 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog



objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijela u sljedećem sastavu:


Broj 06.1-2.3-53/13-41 7. studenoga 2013. godine




основи члана V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 6. до 8. новембра 2013. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Историјски споменик - Козића кућа у Јасенику, општина Коњиц, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 3106, к.о. Јасеник, општна Коњиц, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примијењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

II

Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе плоче са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III

На простору дефинисаном у тачки I став 2 ове одлуке, утврђују се сљедеће мјере заштите:

- дозвољени су конзерваторско-рестаураторски радови на објекту, радови на адаптацији објекта који ће да обезбиједе његову одрживу употребу и презентацију националног споменика, радови текућег одржавања, чему треба да претходи


израда Пројекта, који мора да добије потребно одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење (у даљњем тексту: надлежно министарство) и који неће да буде у супротности са изворном намјеном објекта;

- било какви радови на националном споменику могу да се изводе само уз одобрење надлежног министарства и уз стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: надлежна служба заштите);

- допуштено је провођење мјера хитне заштите (санирање конструктивне пукотине на јужном зиду, конструктивна санација дијела стропне конструкције изнад магазе, санирање влаге у просторијама, редизајн приградака објекта, рестаураторско-конзерваторски радови на фасадама објета), уз одобрење надлежног министарства и уз стручни надзор надлежне службе заштите.

IV Стављају се ван снаге сви проведбени и развојни



и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Федерације,

надлежном министарству, надлежној служби заштите и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради провођења мјера утврђених у тач. II-V ове одлуке те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.


документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб-страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).






Број 06.1-2.3-53/13-41 7. новембра 2013. године

Сарајево Предсједавајућа Комисије



člana V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1 Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. novembra 2013. godine, donijela je

ODLUKU I

Historijski spomenik - Kozića kuća u Jaseniku, općina Konjic, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 3106, k.o. Jasenik, općina Konjic, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika ustanovljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).




III Na prostoru definiranom u tački I stav 2 ove odluke,

utvrđuju se sljedeće mjere zaštite: - dozvoljeni su konzervatorsko-restauratorski radovi

na objektu, radovi na adaptaciji objekta koji će osigurati njegovu održivu upotrebu i prezentaciju nacionalnog spomenika, radovi tekućeg održavanja, čemu treba prethoditi izrada Projekta, koji mora dobiti potrebno odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i koji neće biti u suprotnosti sa izvornom namjenom objekta;

- bilo kakvi radovi na nacionalnom spomeniku mogu se izvoditi samo uz odobrenje nadležnog mini-starstva i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- dopušteno je provođenje mjera hitne zaštite (saniranje konstruktivne pukotine na južnom zidu, konstruktivna sanacija dijela stropne konstrukcije iznad magaze, saniranje vlage u prostorijama, redizajn prigradaka objekta, restauratorsko-konzer-vatorski radovi na fasadama objeta), uz odobrenje nadležnog ministarstva i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite.


prostorno-planski akti u dijelu u kojem su suprotni odredbama ove odluke.




ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II-V ove odluke te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.



dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).






Broj 06.1-2.3-53/13-41 7. novembra 2013. godine

Sarajevo Predsjedavajuća Komisije



osnovu članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. studenog 2013. godine donijelo je

ODLUKU I

Graditeljska cjelina - Stari grad Ostrožac, općina Cazin, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se sastoji od srednjovjekovne utvrde, utvrde iz Osmanskog perioda, dvorca Lothara von Berksa i zbirke skulptura koja se nalazi u prirodnom okruženju Starog grada.

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 376, 377 i 378 (novi premjer), što odgovara k.č. 49/1, 49/2, 48, 1025/1, 1025/2, 1025/3, 1025/4, 1025/5, 1026, 1027 i 1029 (stari premjer), posjedovni list broj 148/04, zk. uložak broj 596, k.o. Ostrožac, općina Cazin, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH" br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).



Vlada Federacije dužna je osigurati sredstva za izradu i provedbu potrebne tehničke dokumentacije za zaštitu nacionalnog spomenika.



definiranom u točki I stavak 3. ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na tekućem održavanju i radovi koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i strukovni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- prostor spomenika bit će otvoren i dostupan javnosti, a može se koristiti u edukativne, kulturne i ugostiteljske svrhe;

- dopušten je nastavak uporabe kompleksa kao prostora umjetničke kolonije;

- na svaku skulpturu koja nastane kao rezultat rada umjetničke kolonije primjenjivat će se mjere zaštite;

- nije dopušteno obavljanje radova na infrastrukturi, osim uz odobrenje nadležnog ministarstva i stru-kovno mišljenje nadležne službe zaštite;

- nije dopuštena izgradnja objekata koji tijekom izgradnje ili eksploatacije mogu ugroziti nacionalni spomenik i njegovu okolinu;

- nije dopušteno odlaganje otpada; - zona je potencijalno arheološko nalazište pa je

prilikom obavljanja istražnih radova obvezno osigurati prisustvo arheologa.

Utvrđuju se hitne mjere zaštite nacionalnog spomenika koje se odnose na dvorac Lotara Berksa i sjeverni dio utvrde:

- izvršiti osiguranje svih dijelova građevine koji se mogu urušiti;

- izvršiti izradu fizičkih barijera sa vidljivim upozo-renjem o opasnosti, koja će onemogućiti pristup mjestima opasnim za posjetitelje;

- izvršiti statičku analizu konstrukcije i na osnovu rezultata uraditi projekat hitnih i sanacijskih radova.

IV Svi pokretni nalazi, koji tijekom arheološke istrage na

nacionalnom spomeniku budu nađeni, bit će pohranjeni u najbližem muzeju koji ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete ili u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, obrađeni i prezentirani na odgovarajući način.

Izuzetno od stavka 1. ove tačke, u periodu do ponovnog otvaranja Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, a u slučaju da najbliži muzej ne ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete, nositelji arheološke istrage dužni su podnijeti pisani zahtjev Povjerenstvu da odredi instituciju u kojoj će arheološki nalazi biti privremeno pohranjeni.

Sav pokretni i nepokretni arheološki materijal koji bude nađen tijekom arheološke istrage neophodno je stručno obraditi.

Arheolog - voditelj arheoloških istraga dužan je nakon izvršenih arheoloških radova podnijeti izvješće Povjerenstvu i instituciji koja je obavila istraživanja.

Arheolog - voditelj arheoloških istraga mora imati na raspolaganju sav pronađeni pokretni i nepokretni arheološki materijal dok traje istraga i dok ne završi izvješće, a najduže za razdoblje od tri godine.

Paralelno s izvođenjem arheoloških istraga, neophodna je sukcesivna konzervacija nepokretnih nalaza na lokalitetu i konzervacija pokretnog arheološkog materijala i njegovo pohranjivanje u odgovarajuće prostore (depoe).

Nakon dostavljanja izvješća o provedenoj istrazi, Povjerenstvo će utvrditi pokretne nalaze na koje će biti primjenjivane mjere zaštite koje Povjerenstvo utvrđuje.


V Iznošenje pokretnog naslijeđa iz točke I stavak 2. i točke

IV stavak 1. ove odluke (u daljnjem tekstu: pokretno naslijeđe) iz Bosne i Hercegovine nije dopušteno.

Izuzetno od odredbe prethodnog stavka, dopušteno je privremeno iznošenje pokretnog naslijeđa iz Bosne i Hercegovine radi prezentacije ili konzervacije, ako se utvrdi da konzervatorske radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inozemstvu može izvršiti kvalitetnije, brže i jeftinije.

Odobrenje u smislu prethodnog stava daje Povjerenstvo, ukoliko nedvojbeno bude utvrđeno da to ni na koji način neće ugroziti pokretno naslijeđe.

Povjerenstvo u svom odobrenju za privremeno iznošenje pokretnog naslijeđa iz Bosne i Hercegovine utvrđuje sve uvjete pod kojima se to iznošenje može izvesti, rok za povrat dobra u Bosnu i Hercegovinu i zaduženja pojedinih organa i institucija na osiguranju tih uvjeta te o tomu obavještava Vladu Federacije, nadležnu službu sigurnosti, carinsku službu Bosne i Hercegovine i javnost.

VI Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su oprečni sa odredbama ove odluke.

VII Svatko, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i


VIII Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u toč. II-VII ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

IX Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa

pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (www.kons.gov.ba).

X Danom donošenja ove odluke, sa Privremene liste

nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 33/02, "Službeni glasnik Republike Srpske", broj 79/02, "Službene novine Federacije BiH", broj 59/02 i "Službeni glasnik Brčko Distrikta", broj 4/03) briše se nacionalni spomenik upisan pod rednim brojem 173.

XI Prema članku V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog


XII Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave

u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:






основи члана V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 6. до 8. новембра 2013. године донијела је

ОДЛУКУ I

Градитељска цјелина - Стари град Острожац, општина Цазин, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик се састоји од средњовјековне утврде, утврде из Османског периода, дворца Лотхара вон Беркса и збирке скулптура која се налази у природном окружењу Старог града.

Национални споменик налази се на простору који обухвата к.ч. 376, 377 и 378 (нови премјер), што одговара к.ч. 49/1, 49/2, 48, 1025/1, 1025/2, 1025/3, 1025/4, 1025/5, 1026, 1027 и 1029 (стари премјер), посједовни лист број 148/04, зк. уложак број 596, к.о. Острожац, општина Цазин, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик примјењују се мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).


тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Влада Федерације дужна је да обезбиједи средства за израду и спровођење потребне техничке документације за заштиту националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе плоче са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У циљу трајне заштите националног споменика, на

простору дефинисаном у тачки I став 3 ове одлуке, утврђују се сљедеће мјере заштите:

- допуштени су истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови, радови на текућем одржавању и радови који имају за циљ презен-тацију споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење (у даљњем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите насли-јеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: надлежна служба заштите);

- простор споменика биће отворен и доступан јавности, а може да се користи у едукативне, културне и угоститељске сврхе;

- допуштен је наставак кориштења комплекса као простора умјетничке колоније;

- на сваку скулптуру која настане као резултат рада умјетничке колоније примјењиваће се мјере заштите;


- није допуштено обављање радова на инфраструк-тури, осим уз одобрење надлежног министарства и стручно мишљење надлежне службе заштите;

- није допуштена изградња објеката који у току изградње или експлоатације могу угрозити национални споменик и његову околину;

- није допуштено одлагање отпада; - зона је потенцијално археолошко налазиште па је

приликом обављања истражних радова обавезно обезбиједити присуство археолога.

Утврђују се хитне мјере заштите националног споменика које се односе на дворац Лотара Беркса и сјеверни дио утврде:

- извршити обезбјеђење свих дијелова грађевине који могу да се обруше;

- извршити израду физичких баријера са видљивим упозорењем о опасности која ће онемогућити приступ мјестима опасним за посјетиоце;

- извршити статичку анализу конструкције и на основи резултата урадити пројекат хитних и санационих радова.

IV Сви покретни налази, који у току археолошког

истраживања на националном споменику буду нађени, биће похрањени у најближем музеју који испуњава кадровске, материјалне и техничке услове или у Земаљском музеју Босне и Херцеговине у Сарајеву, обрађени и презентовани на одговарајући начин.

Изузетно од става 1 ове тачке, у периоду до поновног отварања Земаљског музеја Босне и Херцеговине, а у случају да најближи музеј не испуњава кадровске, материјалне и техничке услове, носиоци археолошких истраживања дужни су да поднесу писани захтјев Комисији да одреди институцију у којој ће археолошки налази да буду привремено похрањени.

Сав покретни и непокретни археолошки материјал који буде нађен у току археолошких истраживања неопходно је стручно да ce обради.

Археолог - водилац археолошких истраживања дужан је након извршених археолошких радова да поднесе извјештај Комисији и институцији која је обавила истраживања.

Археолог - водилац археолошких истраживања мора да има на располагању сав пронађени покретни и непокретни археолошки материјал док траје истраживање и док не заврши извјештај, а најдуже за раздобље од три године.

Паралелно с извођењем археолошких истраживања, неопходна је сукцесивна конзервација непокретних налаза на локалитету и конзервација покретног археолошког материјала и његово похрањивање у одговарајуће просторе (депое).

Након достављања извјештаја о спроведеном истраживању, Комисија ће утврдити покретне налазе на које ће бити примјењиване мјере заштите које Комисија утврђује.

V Изношење покретног наслијеђа из тачке I став 2 и

тачке IV став 1 ове одлуке (у даљњем тексту: покретно наслијеђе) из Босне и Херцеговине није допуштено.

Изузетно од одредбе претходног става, допуштено је привремено изношење покретног наслијеђа из Босне и Херцеговине ради презентације или конзервације, ако се утврди да конзерваторски радови није могуће да се изврше

у Босни и Херцеговини, односно ако се процијени да конзервација у иностранству може да се изврши квалитетније, брже и јефтиније.

Одобрење у смислу претходног става даје Комисија, уколико недвојбено буде утврђено да то ни на који начин неће угрозити покретно наслијеђе.

Комисија у свом одобрењу за привремено изношење покретног наслијеђа из Босне и Херцеговине утврђује све услове под којима то изношење може да се изведе, рок за поврат добра у Босну и Херцеговину и задужења појединих органа и институција на обезбјеђењу тих услова те о томе обавјештава Владу Федерације, надлежну службу сигурности, царинску службу Босне и Херцеговине и јавност.

VI Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су опречни са одредбама ове одлуке.

VII Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне


VIII Ова одлука доставиће се Влади Федерације,

надлежном министарству, надлежној служби заштите и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради спровођења мјера утврђених у тач. II-VII ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.

IX Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб-страници Комисије (www.kons.gov.ba).

X Даном доношења ове одлуке, са Привремене листе

националних споменика Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 33/02, "Службени гласник Републике Српске", број 79/02, "Службене новине Федерације БиХ", број 59/02 и "Службени гласник Брчко Дистрикта", број 4/03) брише се национални споменик уписан под редним бројем 173.

XI Према члану V став 4 Анекса 8. Општег оквирног


XII Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објаве у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:



СарајевoПредсједавајућа Комисије



člana V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1 Poslovnika o radu


Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. novembra 2013. godine donijela je

ODLUKU I

Graditeljska cjelina - Stari grad Ostrožac, općina Cazin, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se sastoji od srednjovjekovne utvrde, utvrde iz Osmanskog perioda, dvorca Lothara von Berksa i zbirke skulptura koja se nalazi u prirodnom okruženju Starog grada.

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 376, 377 i 378 (novi premjer), što odgovara k.č. 49/1, 49/2, 48, 1025/1, 1025/2, 1025/3, 1025/4, 1025/5, 1026, 1027 i 1029 (stari premjer), posjedovni list broj 148/04, zk. uložak broj 596, k.o. Ostrožac, općina Cazin, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik primjenjuju se mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).



Vlada Federacije dužna je osigurati sredstva za izradu i provođenje potrebne tehničke dokumentacije za zaštitu nacionalnog spomenika.


III U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u tački I stav 3 ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na tekućem održavanju i radovi koji imaju za cilj prezentaciju spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- prostor spomenika bit će otvoren i dostupan javnosti, a može se koristiti u edukativne, kulturne i ugostiteljske svrhe;

- dopušten je nastavak korištenja kompleksa kao prostora umjetničke kolonije;

- na svaku skulpturu koja nastane kao rezultat rada umjetničke kolonije primjenjivat će se mjere zaštite;

- nije dopušteno obavljanje radova na infrastrukturi, osim uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručno mišljenje nadležne službe zaštite;

- nije dopuštena izgradnja objekata koji u toku izgradnje ili eksploatacije mogu ugroziti nacionalni spomenik i njegovu okolinu;

- nije dopušteno odlaganje otpada; - zona je potencijalno arheološko nalazište, pa je

prilikom obavljanja istražnih radova obavezno osigurati prisustvo arheologa.

Utvrđuju se hitne mjere zaštite nacionalnog spomenika koje se odnose na dvorac Lotara Berksa i sjeverni dio utvrde:

- izvršiti osiguranje svih dijelova građevine koji se mogu obrušiti;

- izvršiti izradu fizičkih barijera sa vidljivim upozo-renjem o opasnosti koja će onemogućiti pristup mjestima opasnim za posjetioce;

- izvršiti statičku analizu konstrukcije i na osnovi rezultata uraditi projekat hitnih i sanacionih radova.

IV Svi pokretni nalazi, koji u toku arheološkog istraživanja

na nacionalnom spomeniku budu nađeni, bit će pohranjeni u najbližem muzeju koji ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete ili u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, obrađeni i prezentirani na odgovarajući način.

Izuzetno od stava 1 ove tačke, u periodu do ponovnog otvaranja Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, a u slučaju da najbliži muzej ne ispunjava kadrovske, materijalne i tehničke uvjete, nosioci arheoloških istraživanja dužni su podnijeti pisani zahtjev Komisiji da odredi instituciju u kojoj će arheološki nalazi biti privremeno pohranjeni.

Sav pokretni i nepokretni arheološki materijal koji bude nađen u toku arheoloških istraživanja neophodno je stručno obraditi.

Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja dužan je nakon izvršenih arheoloških radova podnijeti izvještaj Komisiji i instituciji koja je obavila istraživanja.

Arheolog - voditelj arheoloških istraživanja mora imati na raspolaganju sav pronađeni pokretni i nepokretni arheološki materijal dok traje istraživanje i dok ne završi izvještaj, a najduže za razdoblje od tri godine.

Paralelno s izvođenjem arheoloških istraživanja, neophodna je sukcesivna konzervacija nepokretnih nalaza na lokalitetu i konzervacija pokretnog arheološkog materijala i njegovo pohranjivanje u odgovarajuće prostore (depoe).

Nakon dostavljanja izvještaja o provedenom istraživanju, Komisija će utvrditi pokretne nalaze na koje će biti primjenjivane mjere zaštite koje Komisija utvrđuje.

V Iznošenje pokretnog naslijeđa iz tačke I stav 2 i tačke IV

stav 1 ove odluke (u daljnjem tekstu: pokretno naslijeđe) iz Bosne i Hercegovine nije dopušteno.

Izuzetno od odredbe prethodnog stava, dopušteno je privremeno iznošenje pokretnog naslijeđa iz Bosne i Hercegovine radi prezentacije ili konzervacije, ako se utvrdi da konzervatorske radove nije moguće izvršiti u Bosni i Hercegovini, odnosno ako se procijeni da se konzervacija u inozemstvu može izvršiti kvalitetnije, brže i jeftinije.

Odobrenje u smislu prethodnog stava daje Komisija, ukoliko nedvojbeno bude utvrđeno da to ni na koji način neće ugroziti pokretno naslijeđe.

Komisija u svom odobrenju za privremeno iznošenje pokretnog naslijeđa iz Bosne i Hercegovine utvrđuje sve uvjete pod kojima se to iznošenje može izvesti, rok za povrat dobra u Bosnu i Hercegovinu i zaduženja pojedinih organa i institucija na osiguranju tih uvjeta te o tome obavještava Vladu Federacije, nadležnu službu sigurnosti, carinsku službu Bosne i Hercegovine i javnost.

VI Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski akti u dijelu u kojem su oprečni sa odredbama ove odluke.

VII Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se


od preduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VIII Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II-VII ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

IX Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (www.kons.gov.ba).

X Danom donošenja ove odluke, sa Privremene liste

nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 33/02, "Službeni glasnik Republike Srpske", broj 79/02, "Službene novine Federacije BiH", broj 59/02 i "Službeni glasnik Brčko Distrikta", broj 4/03) briše se nacionalni spomenik upisan pod rednim brojem 173.

XI Prema članu V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog


XII Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave

u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu:






osnovu članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. studenog 2013. godine, donijelo je

ODLUKU I

Povijesni spomenik - Zgrada Stare željezničke stanice u Sanskom Mostu proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 754 (novi premjer), z.k. uložak broj 423, k.o. Sanski Most I, općina Sanski Most, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).



Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) će utvrditi tehničke uvjete i

osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.


definiranom u točki I stavak 2. ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su konzervatorsko-restauratorski radovi, konstruktivna sanacija, unutarnja adaptacija prilagođena novoj namjeni prostora, uređenje pristupnog platoa i radovi koji će osigurati održivu uporabu objekta kojima je cilj prezentacija nacionalnog spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razni Federacije Bosne i Hercegovine;

- spomenik može biti korišten za kulturne, edukativne i ugostiteljske svrhe.

Na susjednim parcelama (k.č. 740, 753, i 746), koje graniče sa zaštićenim prostorom, izgrađeni su stambeni i stambeno-poslovni objekti i na njima je dopušteno tekuće održavanje uz zadržavanje postojećih gabarita i visina.


prostorno-planski spisi u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.



VI Ova odluka će se dostaviti Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provedbe mjera utvrđenih u toč. II-V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.


pratećom dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zaintere-siranim licima u prostorijama i na web-stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII Prema članku V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog









основи члана V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних


споменика, на сједници одржаној од 6. до 8. новембра 2013. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Историјски споменик - Зграда Старе жељезничке станице у Санском Мосту проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик се налази на простору означеном као к.ч. 754 (нови премјер), з.к. уложак број 423, к.о. Сански Мост I, општина Сански Мост, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спроведби одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).


тексту: Влада Федерације) дужна је обезбиједити правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) ће да утврди техничке услове и осигура финансијска средства за израду и постављање информационе плоче са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У циљу трајне заштите националног споменика, на

простору дефинисаном у тачки I став 2 ове одлуке, утврђују се сљедеће мјере заштите:

- допуштени су конзерваторско-рестаураторски радови, конструктивна санација, унутрашња адаптација прилагођена новој намјени простора, уређење приступног платоа и радови који ће обезбиједити одрживу употребу објекта којима је циљ презентација националног споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење и стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине;

- споменик може бити кориштен за културне, едукативне и угоститељске сврхе.

На сусједним парцелама (к.ч. 740, 753, и 746), које граниче са заштићеним простором, изграђени су стамбени и стамбено-пословни објекти и на њима је допуштено текуће одржавање уз задржавање постојећих габарита и висина.

IV Стављају се ван снаге сви спроведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су у супротности са одредбама ове одлуке.



VI Ова одлука ће се доставити Влади Федерације,

федералном министарству надлежном за просторно уређење, надлежној служби заштите наслијеђа на нивоу

Федерације Босне и Херцеговине и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради проведбе мјера утврђених у тач. II–V ове одлуке, те надлежном опћинском суду ради уписа у земљишне књиге.


документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб-страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).










člana V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1 Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. novembra 2013. godine, donijela je

ODLUKU I

Historijski spomenik - Zgrada Stare željezničke stanice u Sanskom Mostu proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 754 (novi premjer), z.k. uložak broj 423, k.o. Sanski Most I, općina Sanski Most, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).



Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) će utvrditi tehničke uvjete i osigurati finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacione ploče sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.


definiranom u tački I stav 2 ove odluke, utvrđuju se sljedeće mjere zaštite:

- dopušteni su konzervatorsko-restauratorski radovi, konstruktivna sanacija, unutrašnja adaptacija prilagođena novoj namjeni prostora, uređenje pristupnog platoa i radovi koji će osigurati održivu upotrebu objekta kojima je za cilj prezentacija


nacionalnog spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine;

- spomenik može biti korišten za kulturne, edukativne i ugostiteljske svrhe.

Na susjednim parcelama (k.č. 740, 753, i 746), koje graniče sa zaštićenim prostorom, izgrađeni su stambeni i stambeno-poslovni objekti i na njima je dopušteno tekuće održavanje uz zadržavanje postojećih gabarita i visina.


prostorno-planski akti u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.



VI Ova odluka će se dostaviti Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provedbe mjera utvrđenih u tač. II-V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.


dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web-stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).










temelju članka V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. studenoga 2013. godine, donijelo je

ODLUKU I.

Grupa građevina - sedam kuća u selu Vranci – selu srednjovjekovnih rudara i kovača, općina Kreševo, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvaća k.č. 2150, Donji vrto, z.k. izvadak broj 988; k.č. 2153, z.k. izvadak broj 584; k.č. 2151, Vrto, z.k. izvadak broj 724; k.č 2124, Vranci, z.k. izvadak broj 434; k.č. 2125, z.k. izvadak broj

746; k.č. 2131, Vranci, z.k. izvadak broj 742 i k.č. 2182, Vranci, z.k. izvadak broj 416, k.o. Kreševo, općina Kreševo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provedbi odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljenog prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).



Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa temeljnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III. U svrhu trajne zaštite nacionalnoga spomenika, utvrđuju

se sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u točki I. stavak 2. ove odluke:

- dopušteni su isključivo istraživački i konzervatorsko-restauratorski radovi, radovi na sanaciji i prezentaciji spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnoga za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- prigodom radova na restauraciji objekata nužno je sačuvati njihov izvorni izgled;

- dopuštena je adaptacija prostora u cilju njegovog prilagođavanja suvremenim potrebama (instalacije grijanja i drugi radovi u svezi enterijera) pod uvjetom da se sačuvaju stilske karakteristike objekta, uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručno nadziranje nadležne službe zaštite;

- cjelina se može koristiti u stambene, poslovne, obrazovne i kulturne svrhe, odnosno na način koji neće ugroziti integritet objekata i njegovo značenje u strukturi područja.


prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su protivni odredbama ove odluke.

V. Svatko, a posebice nadležna tijela Federacije Bosne i


VI. Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, nadležnom

ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom tijelu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra u svrhu provedbe mjera utvrđenih u toč. II. - V. ove odluke, te nadležnom općinskom sudu u svrhu upisa u zemljišne knjige.

VII. Sastavni je dio ove odluke obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na web stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII. Prema članku V. stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog



IX. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave

u "Službenom glasniku BiH". Ovu je odluku Povjerenstvo donijelo u sljedećem sastavu:






основу члана V став 4. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39. став 1. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 6. до 8. новембра 2013. године, донијела је

ОДЛУКУ I

Група грађевина – седам кућа у селу Вранци – селу средњовјековних рудара и ковача, општина Крешево, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљем тексту: национални споменик).

Национални споменик налази се на простору који обухвата к.ч. 2150, Доњи врто, з.к. извадак број 988; к.ч. 2153, з.к. извадак број 584; к.ч. 2151, Врто, з.к. извадак број 724; к.ч 2124, Вранци, з.к. извадак број 434; к.ч. 2125, з.к. извадак број 746; к.ч. 2131, Вранци, з.к. извадак број 742 и к.ч. 2182, Вранци, з.к. извадак број 416, к.о. Крешево, општина Крешево, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене према Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

II Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљем

тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту, конзервацију и презентацију националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III Ради трајне заштите националног споменика, утврђују

се сљедеће мјере заштите које се односе на простор дефинисан у тачки I став 2. ове одлуке:

- дозвољени су искључиво истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови, радови на санацији и презентацији споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење (у даљем тексту: надлежно министарство) и стручни надзор надлежне службе заштите насљеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине (у даљем тексту: надлежна служба заштите);

- приликом радова на рестаурацији објеката неопходно је сачувати њихов изворни изглед;

- дозвољена је адаптација простора у циљу његовог прилагођавања савременим потребама (инсталације гријања и други радови везани за ентеријер) под условом да се сачувају стилске карактеристике објекта, уз одобрење надлежног министарства и стручно надзирање надлежне службе заштите;

- цјелина се може користити у стамбене, пословне, образовне и културне сврхе, односно на начин који неће угрозити интегритет објеката и његово значење у структури подручја.

IV Стављају се ван снаге сви проведбени и развојни


V Свако а посебно надлежни органи Федерације Босне и

Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.

VI Ова одлука доставиће се Влади Федерације,

надлежном министарству, надлежној служби заштите и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра ради спровођења мјера утврђених у тач. II - V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.


документацијом, које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

VIII Према члану V став 4. Анекса 8. Општег оквирног









člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. novembra 2013. godine, donijela je

ODLUKU I

Grupa građevina - sedam kuća u selu Vranci - selu srednjovjekovnih rudara i kovača, općina Kreševo, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik nalazi se na prostoru koji obuhvata k.č. 2150, Donji vrto, z.k. izvadak broj 988; k.č. 2153, z.k. izvadak broj 584; k.č. 2151, Vrto, z.k. izvadak broj 724; k.č 2124, Vranci, z.k. izvadak broj 434; k.č. 2125, z.k. izvadak broj


746; k.č. 2131, Vranci, z.k. izvadak broj 742 i k.č. 2182, Vranci, z.k. izvadak broj 416, k.o. Kreševo, općina Kreševo, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene prema Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).


Vlada Federacije) dužna je da osigura pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu, konzervaciju i prezentaciju nacionalnog spomenika.


III U cilju trajne zaštite nacionalnog spomenika, utvrđuju se

sljedeće mjere zaštite koje se odnose na prostor definiran u tački I stav 2. ove odluke:

- dopušteni su isključivo istraživački i konzer-vatorsko-restauratorski radovi, radovi na sanaciji i prezentaciji spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje (u daljnjem tekstu: nadležno ministarstvo) i stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nadležna služba zaštite);

- prilikom radova na restauraciji objekata neophodno je sačuvati njihov izvorni izgled;

- dopuštena je adaptacija prostora u cilju njegovog prilagođavanja savremenim potrebama (instalacije grijanja i drugi radovi vezani za enterijer) pod uvjetom da se sačuvaju stilske karakteristike objekta, uz odobrenje nadležnog ministarstva i stručno nadziranje nadležne službe zaštite;

- cjelina se može koristiti u stambene, poslovne, obrazovne i kulturne svrhe, odnosno na način koji neće ugroziti integritet objekata i njegovo značenje u strukturi područja.


prostorno-planski akti u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

V Svako a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu da oštete nacionalni spomenik ili dovedu u pitanje njegovu zaštitu.


ministarstvu, nadležnoj službi zaštite i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II - V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.


dokumentacijom, koje je dostupno na uvid zainteresiranim licima u prostorijama i na web stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog









temelju članka 39. stavak 3. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", br. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 i 53/11), a u vezi sa člankom V. stavak 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, na 60. sjednici održanoj od 3. do 5. veljače 2014. godine, donijelo je

ODLUKU I.

(1) Za dobra kulturno-povijesnog naslijeđa uvrštena na Spisak dobara, koji je sastavni dio ove odluke, produžava se režim zaštite iz članka V. stavak 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

(2) Režim zaštite u smislu stavka (1) ove točke produžava se do donošenja konačne odluke Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika o proglašenju predloženog dobra nacionalnim spomenikom ili o odbijanju prijedloga za proglašenje.

II. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave

u "Službenom glasniku BiH".

Broj 03.1-02.9-54/14-1 3. veljače 2014. godine

SarajevoPredsjedateljka Povjerenstva



основу члана 39. став 3. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", бр. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 и 53/11), а у вези са чланом V став 3. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, на 60. сједници одржаној од 3. до 5. фебруара 2014. године, донијела је

ОДЛУКУ I

(1) За добра културно-историјског наслијеђа уврштена на Списак добара, који је саставни дио ове одлуке, продужава се режим заштите из члана V став 3. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

(2) Режим заштите у смислу става (1) ове тачке продужава се до доношења коначне одлуке Комисије за очување националних споменика о проглашењу предложеног добра националним спомеником или о одбијању приједлога за проглашење.


II Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

обављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 03.1-02.9-54/14-1 3. фебруара 2014. године



Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovu

člana 39. stav 3. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", br. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 i 53/11), a u vezi sa članom V stav 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, na 60 sjednici održanoj od 3. do 5. februara 2014. godine, donijela je

ODLUKU I

(1) Za dobra kulturno-historijskog naslijeđa uvrštena na Spisak dobara, koji je sastavni dio ove odluke, produžava se režim zaštite iz člana V stav 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

(2) Režim zaštite u smislu stava (1) ove tačke produžava se do donošenja konačne odluke Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika o proglašenju predloženog dobra nacionalnim spomenikom ili o odbijanju prijedloga za proglašenje.

II Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 03-1-02.9-54/14-1 3. februara 2014. godine



SPISAK

KULTURNO-HISTORIJSKIH DOBARA ZA KOJA SE PRODUŽAVA REŽIM ZAŠTITE IZ ČLANA V STAV 3.

ANEKSA 8. OPĆEG OKVIRNOG SPORAZUMA ZA MIR U BOSNI I HERCEGOVINI

1. Samostalna obrtničko brijačka radnja "Skaka Abdulah", Sarajevo

2. Groblje Oputalj u Velinom selu, Čelić 3. Nekropole stećaka u Barama, Konjic 4. Kuća pjesnika Mehmeda Mejlije Guranije, Sarajevo 5. Nišani porodice Tuzlić pred Jalskom džamijom, Tuzla 6. Nekropola stećaka u selu Presjenica, Trnovo 7. Nekropola sa stećcima u Humilišanima, Mostar 8. Nekropola stećaka, aginski nišani, turbe u Zebinoj šumi,

Ustikolina 9. Prirodna i kulturna cjelina Oglavak s tekijom, turbetima i

grebljima, Fojnica 10. Termoelektrana na Marijinom Dvoru, Sarajevo 11. Liska ulica, Mostar 12. Zgrada - kino "Centar", Tuzla 13. Voda u selu Biljačić, Zavidovići 14. Hrustovačka pećina u Sanici, Sanski Most 15. Dabarska pećina u Donjem Dabru, Sanski Most 16. Kula u Tomini, Sanski Most

Predsjedavajuća Komisije



temelju članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. studenog 2013. godine, donijelo je

ODLUKU I

Partizansko groblje u Glavatičevu, koje se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 247 (novi premjer), z.k. uložak broj 114, k.o. Glavatičevo, općina Konjic, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava Kriterije za proglašenje dobara nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 33/02 i 15/03).

Mjere zaštite dobra iz stavka 1. ove točke trebaju biti usklađene sa odgovarajućim prostorno-planskim spisima na lokalnoj razini.

II Danom donošenja ove odluke, dobro iz točke I stavak 1.

ove odluke briše se sa Liste peticija koja se vodi u Povjerenstvu za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo).

III Prema članku V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog


IV Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana







темељу члана V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 6. до 8. новембра 2013. године, донијела јe

ОДЛУКУ I

Партизанско гробље у Главатичеву, које се налази на простору означеном као к.ч. 247 (нови премјер), з.к. уложак број 114, к.о. Главатичево, општина Коњиц, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина, не испуњава Критерије за проглашење добара националним споменицима Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 33/02 и 15/03).

Мјере заштите добра из става 1 ове тачке требају бити усклађене са одговарајућим просторно-планским доку-ментима на локалном нивоу.

II Даном доношења ове одлуке, добро из тачке I став 1

ове одлуке брише се са Листе петиција која се води у Комисији за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија).


III Према члану V став 4 Анекса 8. Општег оквирног


IV Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана






Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na temelju

člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39 stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 6. do 8. novembra 2013. godine, donijela je

ODLUKU I

Partizansko groblje u Glavatičevu, koje se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 247 (novi premjer), z.k. uložak broj 114, k.o. Glavatičevo, općina Konjic, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina, ne ispunjava Kriterije za proglašenje dobara nacionalnim spomenicima Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 33/02 i 15/03).

Mjere zaštite dobra iz stava 1. ove tačke trebaju biti usklađene sa odgovarajućim prostorno-planskim dokumentima na lokalnom nivou.

II

Danom donošenja ove odluke, dobro iz tačke I stav 1. ove odluke briše se sa Liste peticija koja se vodi u Komisiji za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija).

III

Prema članu V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

IV Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana






DIREKCIJA ZA CIVILNO ZRAKOPLOVSTVO

BOSNE I HERCEGOVINE

247 Temeljem članka 16. stavak (1) i članka 61. stav (2)

Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09) i članka 14. stavak (3) Zakona o zrakoplovstvu Bosne i Hercegovine, generalni ravnatelj Direkcije za civilno zrakoplovstvo Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK O SPROVOĐENJU OPERACIJA SA TERENA ZA

IZVANAERODROMSKO SLIJETANJE I POLIJETANJE HELIKOPTERA

Članak 1. (Predmet)

(1) Ovim pravilnikom se propisuju uvjeti i način izvođenja povremenih operacija izvanaerodromskog slijetanja i polijetanja nekompleksnih domaćih i inozemnih helikoptera na i sa terena koji nije prethodno odobren za slijetanje i polijetanje helikoptera na teritoriji Bosne i Hercegovine.

(2) Odredbe ovoga pravilnika se neće primjenjivati na operacije slijetanja i polijetanja helikoptera na i sa izdignute površine.

(3) Odredbe ovoga pravilnika se neće primjenjivati na operacije izvanaerodromskog slijetanja i polijetanja helikoptera dok obavljaju policijske operacije, operacije traganja i spašavanja, gašenja požara, kao i helikoptere koji se koriste isključivo za potrebe države ili entiteta ukoliko se obavljaju sukladno članku 6. stavak (2) Zakona o zrakoplovstvu.

Članak 2. (Pojmovi i kratice)

(1) Pojmovi koji se uporabljuju u ovome pravilniku imaju sljedeće značenje: a) Izdignuta površina (Elevated surface): površina

predviđena za slijetanje ili polijetanje helikoptera smještena na zgradi ili konstrukciji izdignutoj iznad površine zemlje;

b) Kontrolirana zona (Control zone): kontrolirani zračni prostor koji se prostire od zemljine površine do određene gornje granice;

c) Naseljeno područje (Congested area): Svako područje unutar grada, mjesta ili naselja koje se koristi za stanovanje, poslovne ili rekreacijske svrhe;

d) Posjednik (Holder): osoba koja ima faktičku vlast nad mjestom za slijetanje helikoptera;

e) Površina dodira i uzleta (TLOF): površina koju helikopter dotakne kod slijetanja ili sa koje polijeće;

f) Teren za VASP (tVASP): mjesto koje nije posebno pripremljeno za slijetanje i polijetanje helikoptera;

g) Izvanaerodromsko slijetanje i polijetanje (VASP): slijetanje i polijetanje sa mjesta koja nisu posebno pripremljena za slijetanje i polijetanje;

h) Zaštitna površina (Safety area): određeno područje oko FATO-a koje je bez prepreka, osim onih koje su potrebne za navigaciju i koje služe kako bi se smanjio rizik od oštećenja helikoptera ukoliko se nekontrolirano odvoji od FATO-a;

i) Nekompleksni helikopteri (Other than complex helicopters): helikopteri čija najveća certificirana masa na polijetanju ne prelazi 3.175 kg ili čija najveća dozvoljena konfiguracija putničkih sjedišta ne prelazi 9 ili koji su certificirani za operacije sa najmanje 2 pilota.

(2) U ovome pravilniku uporabljuju se sljedeće kratice: A: promjer glavnog rotora helikoptera; AFM (Aircraft Flight Manual): Letački priručnik zrakoplova; B: razmak između kotača, skija ili plovaka helikoptera; CDP (Critical Decision Point): kritična točka odluke; CTR (Control zone): kontrolirana zona; D: najveća ukupna dimenzija helikoptera sa rotorima u radu;


FATO (Final Aproach and Take Off Area): površina zone prilaza i odleta helikoptera; ft (feet): stope; SA (Safety area): zaštitna površina oko FATO; TLOF (Touch-down and lift-off area): površina dodira i odvajanja pri polijetanju helikoptera sa površine; tVASP: teren za VASP; VASP: izvanaerodromsko slijetanje i polijetanje; VFR (Visual flight rules): pravila vizualnog letenja.

Članak 3. (Opće odredbe)

(1) Slijetanje i polijetanje helikoptera sa tVASP-a smije se izvoditi samo ako karakteristike tVASP i helikoptera udovoljavaju odredbama ovoga pravilnika.

(2) Ako je planirano korištenje tVASP, koji se nalazi unutar kontrolirane zone (CTR), u planu leta potrebno je navesti geografske koordinate tVASP i koordinirati aktivnosti sa nadležnim centrom kontrole zračnog prometa. Nadležni centar kontrole zračnog prometa može ograničiti ili zabraniti konkretnu operaciju VASP-a ukoliko to nalažu trenutni uvjeti za obavljanje prometa u CTR-u.

(3) Operatori helikoptera, koji obavljaju komercijalne operacije, moraju u svom Operativnom priručniku propisati procedure za odabir i uporabu tVASP-a sukladno ograničenjima za klasu performansi helikoptera ustanovljenim prema važećim propisima o komercijalnim operacijama helikoptera.

(4) Slijetanje i polijetanje helikoptera sa tVASP-a neće se obavljati unutar naseljenih područja i na udaljenosti manjoj od 150 m (500 ft) od naseljenog područja, prepreka, ljudi, životinja ili drugih predmeta koji mogu ugroziti sigurnost operacija, bez prethodnog obavještavanja BHDCA od strane operatora helikoptera.

(5) Operacije VASP sa tVASP, koji se nalaze unutar pojasa zaštitnog područja, koje se nalazi unutar 300 metara od granične linije u dubinu teritorije BiH, nisu dozvoljene osim ukoliko operator nema posebnu suglasnost ili odobrenje za takve operacije od strane Granične policije Bosne i Hercegovine.

(6) tVASP se ne smije koristiti za stalno baziranje helikoptera. Helikopter može biti stalno baziran samo na helidromu, zračnoj luci/letjelištu koje je prethodno odobrila BHDCA.

Članak 4. (Obavijesti o tVASP u naseljenim mjestima)

(1) Za obavljanje operacija slijetanja i polijetanja helikoptera sa tVASP-a unutar granica naseljenog područja ili na udaljenostima manjim od 150 m od takvih područja, operator helikoptera mora o tome poslati obavijest BHDCA najmanje 24 sata prije početka planirane operacije.

(2) Obavijest iz stavka (1) ovoga članka podnosi se na BHDCA obrascu koji se nalazi na službenoj internet stranici BHDCA.

(3) BHDCA može tražiti od operatora helikoptera, koji je poslao obavijest iz stavka (1) ovoga članka, pojašnjenja i posebne mjere i ograničenja za izvođenje takvih operacija, a koja trebaju osigurati sigurno izvođenje operacija.

(4) BHDCA može zabraniti operacije VASP operatoru helikoptera ukoliko utvrdi odstupanja od odredbi ovoga pravilnika ili ukoliko procijeni da bi takve operacije mogle dovesti do ugrožavanja sigurnosti drugih korisnika zračnog prostora, samog operatora, posade, osoba ili putnika u helikopteru i na zemlji, te životinja, objekata ili drugih aktivnosti na zemlji.

(5) Korištenje pojedinačnog tVASP, sukladno ovome članku pravilnika, dopušteno je ukoliko ukupan broj slijetanja i polijetanja sa tVASP ne prelazi 4 u toku 30 uzastopnih dana ili 20 u toku 365 uzastopnih dana.

(6) Odstupanje od dozvoljenog broja operacija iz stavka (5) nije dozvoljeno bez prethodne suglasnosti nadležnog organa lokalne zajednice za zaštitu životnog okoliša i suglasnosti BHDCA.

Članak 5. (Iskustvo pilota)

Slijetanje i polijetanje sa tVASP može obavljati pilot helikoptera koji ima dozvolu sa privilegijama koje odgovaraju namjeravanoj vrsti operacija i ovlaštenje za tip helikoptera, kao i najmanje 3 uzlijetanja i 3 slijetanja u posljednjih 90 dana.

Članak 6. (Suglasnost posjednika)

(1) Operator helikoptera će, prije korištenja svakog tVASP-a, osigurati suglasnost od posjednika terena.

(2) Ukoliko je posjednik nepoznat ili se radi o pravnoj ili fizičkoj osobi koja nema zakonskog predstavnika, operator mora, prije korištenja tVASP, osigurati suglasnost od nadležnog organa lokalne zajednice za zaštitu životnog okoliša.

(3) Ukoliko je operator helikoptera ujedno i jedini posjednik terena koji se namjerava koristiti za tVASP, suglasnost mu nije potrebna.

Članak 7. (Karakteristike terena za VASP)

(1) Operator ili vođa zrakoplova na helikopteru koristiti će tVASP samo ako teren ispunjava sljedeće uvjete: a) tVASP mora imati površinu koja je jednaka ili veća

od površine kvadrata koji se dobije kao rezultat umnoška 2Dx2D, gdje god je to moguće;

b) TLOF mora imati nosivost koja odgovara maksi-malnoj masi helikoptera u planiranim operacijama;

c) TLOF mora biti veća od površine kvadrata koji se dobije kao rezultat umnoška 2Bx2B;

d) tVASP mora imati oko sebe zaštitni prostor (SA), čija širina ne smije biti manja od 5 metara ili 0,3D (šta je veće od toga);

e) tVASP mora biti bez ikakvih prepreka, a zaštitni prostor (SA) bez prepreka viših od 0,3m;

f) predmeti, koji bi se mogli pokrenuti sa tVASP-a (zbog jakog vjetra ili pod utjecajem struje od rotora helikoptera), ne smiju ugroziti sigurno slijetanje i polijetanje helikoptera.

(2) Operacije sa tVASP-a smiju se izvoditi isključivo danju prema pravilima vizualnog letenja (VFR).

(3) Industrijske zone koje se nalaze na periferiji ili izvan naseljenih mjesta se, za potrebe ovoga pravilnika, ne smatraju naseljenim područjem (Congested area) ako mjesto za slijetanje unutar industrijske zone ispunjava sve druge uvjete sadržane u ovome članku Pravilnika.

(4) Korištenje pojedinačnog tVASP, sukladno ovome članku Pravilnika, dopušteno je ukoliko ukupan broj polijetanja i slijetanja sa istog ne prelazi 5 u toku jednog dana ili 10 u toku sedam uzastopnih dana ili 20 u toku 30 uzastopnih dana ili 100 u toku 365 uzastopnih dana.

(5) Odstupanje od dozvoljenog broja operacija iz stavka (4) ovog članka može biti dozvoljeno isključivo uz prethodnu suglasnost nadležnog organa lokalne zajednice za zaštitu životnog okoliša i odobrenje BHDCA.

(6) Ne teritoriji Bosne i Hercegovine postoji mnogo zaostalih minskih polja, odnosno "minski-sumnjivih" područja. Operator helikoptera/vođa zrakoplova je dužan na vrijeme


pribaviti informacije o postojanju takvih područja u rejonu u kojem namjerava letjeti. Zabranjeno je vršiti operacije VASP-a u takvim područjima.

Članak 8. (Pregled terena)

Prije izvođenja operacije na tVASP, vođa zrakoplova na helikopteru isti će nadletjeti na sigurnoj visini, nadvišavajući prepreke u neposrednoj blizini tVASP na minimalnoj stvarnoj visini 50 metara, te tom prigodom sa sigurnošću utvrditi sljedeće elemente:

a) smjer i brzinu vjetra, kao i druge meteorološke uvjete od bitnog značaja za operaciju VASP-a;

b) prepreke u prilazu za slijetanje i u blizini terena za slijetanje;

c) mogućnost nadvišavanja prepreka i pogodnost prostora za prinudno slijetanje;

d) uvjete za slijetanje na teren (čistoća, nagib, odsustvo ljudi ili životinja, te druge uvjete (snijeg, led, naplavine i slično) koji mogu utjecati na sigurnost slijetanja).

Članak 9. (Prilaz i odlazak)

(1) Prilaz i odlazak izvoditi će se unutar sektora koji se nastavljaju na pravac slijetanja i polijetanja ili približno tom pravcu. Najmanja širina sektora mora biti 3A, gdje je A promjer rotora helikoptera. Sektori se nastavljaju na zaštitni prostor i pružaju se do točke vertikalne projekcije na zemljinoj površini i sjecišta ravnine prilaza/odlaska sa ravninom najmanje visine leta za područje gdje se obavljaju operacije.

(2) Sektori moraju biti slobodni od prepreka na cijeloj širini i vertikalno najmanje 10 m (35 ft) iznad površine prilaza/odlaska.

(3) Prilaz i odlazak izvoditi će se tako da se u bilo kojem trenutku može sigurno izvesti prinudno slijetanje na odgovarajuću površinu, osim za višemotorne helikoptera sa jednim neispravnim motorom, kada odgovarajuća površina za prinudno slijetanje nije potrebna ukoliko helikopter može sigurno nadvišavati prepreke, uzimajući u obzir nadmorsku visinu, masu i relevantne meteorološke podatke (temperatura, pravac i brzina vjetra).

Članak 10. (Osiguravanje primjene propisa)

BHDCA vršiti će nadzor nad sprovođenjem odredbi ovoga pravilnika.

Članak 11. (Obaveza izvješćivanja)

Operator, odnosno vođa zrakoplova na helikopteru, će na obrascu izvješćivati BHDCA o točnom vremenu i broju operacija slijetanja i polijetanja na svakom pojedinačnom tVASP, sa preciznim geografskim koordinatama samog mjesta, do 10. dana u mjesecu za prethodni kalendarski mjesec.

Članak 12. (Stupanje na snagu)

Ovaj pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 1-3-02-2-170-1/14 18. veljače 2014. godine

Banja Luka Generalni ravnatelj

Đorđe Ratkovica, v. r.

На основу члана 16. став (1) и члана 61. став (2)

Закона о управи ("Службени гласник БиХ", број 32/02 и 102/09) и члана 14. став (3) Закона о ваздухопловству Босне

и Херцеговине, генерални директор Дирекције за цивилно ваздухопловство Босне и Херцеговине доноси

ПРАВИЛНИК О СПРОВОЂЕЊУ ОПЕРАЦИЈА СА ТЕРЕНА ЗА

ВАНАЕРОДРОМСКО СЛИЈЕТАЊЕ И ПОЛИЈЕТАЊЕ ХЕЛИКОПТЕРА

Члан 1. (Предмет)

(1) Овим правилником прописују се услови и начин извођења повремених операција ванаеродромског слијетања и полијетања некомплексних домаћих и страних хеликоптера на и са терена који није претходно одобрен за слијетање и полијетање хеликоптера на територији Босне и Херцеговине.

(2) Одредбе овог правилника неће се примјењивати на операције слијетања и полијетања хеликоптера на и са издигнуте површине.

(3) Одредбе овога правилника неће се примјењивати на операције ванаеродромског слијетања и полијетања хеликоптера док обављају полицијске операције, операције трагања и спасавања, гашења пожара, као и хеликоптере који се користе искључиво за потребе државе или ентитета уколико се обављају у складу са чланом 6. став (2) Закона о ваздухопловству БиХ.

Члан 2. (Појмови и скраћенице)

(1) Појмови који се употребљавају у овом правилнику имају сљедеће значење: а) Издигнута површина (Elevated surface): повр-

шина предвиђена за слијетање или полијетање хеликоптера смјештена на згради или конструк-цији издигнутој изнад површине земље;

б) Контролисана зонa (Control zone): контролисани ваздушни простор који се простире од земљине површине до одређене горње границе;

ц) Насељено подручје (Congested area): Свако подручје унутар града, мјеста или насеља које се користи за становање, пословне или рекреационе сврхе;

д) Власник (Holder): особа која има фактичку власт над мјестом за слијетање хеликоптера;

е) Површина додира и узлета (TLOF): површина коју хеликоптер дотакне код слијетања или са које полијеће;

ф) Терен за VASP (тВАСП): мјесто које није посебно припремљено за слијетање и полијетање хеликоптера;

г) Ванаеродромско слијетање и полијетање (ВАСП): слијетање и полијетање са мјеста која нису посебно припремљена за слијетање и полијетање;

х) Заштитна површинa (Safety area): одређено подручје око FATO-a које је без препрека, осим оних које су потребне за навигацију и које служе како би се смањио ризик од оштећења хеликоптера уколико се неконтролисано одвоји од FATO-a;

и) Некомплексни хеликоптери (Other than complex helicopters): хеликоптери чија највећа сертифико-вана маса на полијетању не прелази 3.175 kg или чија највећа дозвољена конфигурација пут-ничких сједишта не прелази 9 или који су сертификовани за операције са најмање 2 пилота.

(2) У овом правилнику употребљавају се сљедеће скраћенице:


A: пречник главног ротора хеликоптера; AFM (Aircraft Flight Manual): Летачки приручник ваздухоплова; B: размак између точкова, скија или пловака хеликоптера; CDP (Critical Decision Point): критична тачка одлуке; CTR (Control zone): контролисана зона; D: највећа укупна димензија хеликоптера са роторима у раду; FATO (Final Aproach and Take Off Area): површина зоне прилаза и одлета хеликоптера; ft (feet): стопе; SA (Safety area): заштитна површина око FATO; TLOF (Touch-down and lift-off area): површина додира и одвајања при полијетању хеликоптера са површине; тВАСП: терен за ВАСП; ВАСП: ванаеродромско слијетање и полијетање; VFR (Visual flight rules): правила визуелног летења.

Члан 3. (Опште одредбе)

(1) Слијетање и полијетање хеликоптера са тВАСП-а смије се изводити само ако карактеристике тВАСП и хеликоптера задовољавају одредбе овог правилника.

(2) Ако је планирано коришћење тВАСП, који се налази унутар контролисане зоне (CTR), у плану лета потребно је навести географске координате тВАСП и координисати активности са надлежним центром контроле ваздушног саобраћаја. Надлежни центар контроле ваздушног саобраћаја може ограничити или забранити конкретну операцију ВАСП-а уколико то налажу тренутни услови за обављање саобраћаја у CTR.

(3) Оператори хеликоптера, који обављају комерцијалне операције, морају у свом Оперативном приручнику прописати процедуре за одабир и употребу тВАСП-а у складу са ограничењима за класу перформанси хеликоптера установљеним према важећим прописима о комерцијалним операцијама хеликоптера.

(4) Слијетање и полијетање хеликоптера са тВАСП-а неће се обављати унутар насељених подручја и на удаљености мањој од 150 m (500 ft) од насељеног подручја, препрека, људи, животиња или других предмета који могу угрозити безбједност операција, без претходног обавјештавања BHDCA од стране оператора хеликоптера.

(5) Операције ВАСП са тВАСП, који се налазе унутар појаса заштитног подручја, а које се налази унутар 300 метара од граничне линије у дубину територије БиХ, нису дозвољене осим уколико оператор нема посебну сагласност или одобрење за такве операције од стране Граничне полиције Босне и Херцеговине.

(6) тВАСП се не смије користити за стално базирање хеликоптера. Хеликоптер може бити стално базиран само на хелидрому, аеродрому/летјелишту које је претходно одобрила BHDCA.

Члан 4. (Обавјештавање о тВАСП у насељеним мјестима)

(1) За обављање операција слијетања и полијетања хеликоптера са тВАСП-а унутар граница насељеног подручја или на удаљеностима мањим од 150 m од таквих подручја, оператор хеликоптера мора о томе послати обавјештење BHDCA најмање 24 часа прије почетка планиране операције.

(2) Обавјештење из става (1) овог члана подноси се на BHDCA обрасцу који се налази на службеној интернет страници BHDCA.

(3) BHDCA може тражити од оператора хеликоптера, који је послао обавјештење из става (1) овога члана, појашњења и посебне мјере и ограничења за извођење таквих операција, а која требају обезбиједити безбједно извођење операција.

(4) BHDCA може забранити операције ВАСП оператору хеликоптера уколико утврди одступања од одредби овог правлиника или уколико процијени да би такве операције могле довести до угрожавања безбједности других корисника ваздушног простора, самог оператора, посаде, лица или путника у хеликоптеру и на земљи, те животиња, објеката или других активности на земљи.

(5) Коришћење појединачног тВАСП, у складу са овим чланом Правилника, допуштено је уколико укупан број слијетања и полијетања са тВАСП не прелази 4 у току 30 узастопних дана или 20 у току 365 узастопних дана.

(6) Одступање од дозвољеног броја операција из става (5) није дозвољено без претходне сагласности надлежног органа локалне заједнице за заштиту животне средине и сагласности BHDCA.

Члан 5. (Искуство пилота)

Слијетање и полијетање са тВАСП може обављати пилот хеликоптера који има дозволу са привилегијама које одговарају намјераваној врсти операција и овлашћење за тип хеликоптера, као и најмање 3 узлијетања и 3 слијетања у посљедњих 90 дана.

Члан 6. (Сагласност власника)

(1) Оператор хеликоптера ће, прије коришћења сваког тВАСП-а, обезбиједити сагласност од власника терена.

(2) Уколико је власник непознат или се ради о правном или физичком лицу које нема законског представника, оператор мора, прије коришћења тВАСП, обезби-једити сагласност од надлежног органа локалне заједнице за заштиту животне средине.

(3) Уколико је оператор хеликоптера уједно и једини власник терена који се намјерава користити за тВАСП, сагласност му није потребна.

Члан 7. (Карактеристике терена за ВАСП)

(1) Оператор или вођа ваздухоплова на хеликоптеру користиће тВАСП само ако терен испуњава сљедеће услове: а) тВАСП мора имати површину која је једнака или

већа од површине квадрата који се добије као резултат производа 2Dx2D, гдје год је то могуће;

б) TLOF мора имати носивост која одговара максималној маси хеликоптера у планираним операцијама;

ц) TLOF мора бити већа од површине квадрата који се добије као резултат производа 2Bx2B;

д) тВАСП мора имати око себе заштитни простор (SA), чија ширина не смије бити мања од 5 метара или 0,3D (шта је веће од тога);

е) тВАСП мора бити без икаквих препрека, а заштитни простор (SA) без препрека виших од 0,3m;


ф) предмети, који би се могли покренути са тВАСП-а (због јаког вјетра или под утицајем струје од ротора хеликоптера), не смију угрозити безбједно слијетање и полијетање хеликоптера.

(2) Операције са тВАСП-а смију се изводити искључиво дању према правилима визуелног летења (VFR).

(3) Индустријске зоне које се налазе на периферији или изван насељених мјеста се, за потребе овог правилника, не сматрају насељеним подручјем (Congested area) ако мјесто за слијетање унутар индустријске зоне испуњава све друге услове садржане у овом члану Правилника.

(4) Коришћење појединачног тВАСП, у складу са овим чланом Правилника, допуштено је уколико укупан број полијетања и слијетања са истог не прелази 5 у току једног дана или 10 у току седам узастопних дана или 20 у току 30 узастопних дана или 100 у току 365 узастопних дана.

(5) Одступање од дозвољеног броја операција из става (4) овог члана може бити дозвољено искључиво уз претходну сагласност надлежног органа локалне заједнице за заштиту животне средине и одобрење BHDCA.

(6) Не територији Босне и Херцеговине постоји много заосталих минских поља, односно "мински-сумњивих" подручја. Оператор хеликоптера/вођа ваздухоплова је дужан на вријеме прибавити информације о постојању таквих подручја у рејону у којем намјерава летјети. Забрањено је вршити операције ВАСП-а у таквим подручјима.

Члан 8. (Преглед терена)

Прије извођења операције на тВАСП, вођа ваздухоплова на хеликоптеру исти ће надлетјети на безбједној висини, надвишавајући препреке у непосредној близини тВАСП на минималној стварној висини 50 метара, те том приликом са сигурношћу утврдити сљедеће елементе:

а) смјер и брзину вјетра, као и друге метеоролошке услове од битног значаја за операцију ВАСП-а;

б) препреке у прилазу за слијетање и у близини терена за слијетање;

ц) могућност надвишавања препрека и погодност простора за принудно слијетање;

д) услове за слијетање на терен (чистоћа, нагиб, одсуство људи или животиња, те друге услове (снијег, лед, наплавине и слично) који могу утицати на безбједност слијетања).

Члан 9. (Прилаз и одлазак)

(1) Прилаз и одлазак изводиће се унутар сектора који се настављају на правац слијетања и полијетања или приближно том правцу. Најмања ширина сектора мора бити 3A, гдје је A пречник ротора хеликоптера. Сектори се настављају на заштитни простор и пружају се до тачке вертикалне пројекције на земљиној површини и сјецишта равнине прилаза/одласка са равнином најмање висине лета за подручје гдје се обављају операције.

(2) Сектори морају бити слободни од препрека на цијелој ширини и вертикално најмање 10 m (35 ft) изнад површине прилаза/одласка.

(3) Прилаз и одлазак изводиће се тако да се у било којем тренутку може безбједно извести принудно слијетање на одговарајућу површину, осим за вишемоторне

хеликоптере са једним неисправним мотором, када одговарајућа површина за принудно слијетање није потребна уколико хеликоптер може безбједно надвишавати препреке, узимајући у обзир надморску висину, масу и релевантне метеоролошке податке (температура, правац и брзина вјетра).

Члан 10. (Обезбјеђивање примјене прописа)

BHDCA ће вршити надзор над спровођењем одредби овог правилника.

Члан 11. (Обавеза извјештавања)

Оператор, односно вођа ваздухоплова на хеликоптеру, ће на обрасцу извјештавати о тачном времену и броју операција слијетања и полијетања на сваком појединачном тВАСП, са прецизним географским координатама самог мјеста, до 10. дана у мјесецу за претходни календарски мјесец.

Члан 12. (Ступање на снагу)

Овај правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 1-3-02-2-170-1/14 18. фебруарa 2014. године

Бања ЛукаГенерални директор

Ђорђе Ратковица, с. р.

Na osnovu člana 16. stav (1) i člana 61. stav (2) Zakona o

upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09) i člana 14. stav (3) Zakona o zrakoplovstvu Bosne i Hercegovine, generalni direktor Direkcije za civilno zrakoplovstvo Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK O SPROVOĐENJU OPERACIJA SA TERENA ZA

VANAERODROMSKO SLIJETANJE I POLIJETANJE HELIKOPTERA

Član 1. (Predmet)

(1) Ovim pravilnikom se propisuju uvjeti i način izvođenja povremenih operacija vanaerodromskog slijetanja i polijetanja nekompleksnih domaćih i stranih helikoptera na i sa terena koji nije prethodno odobren za slijetanje i polijetanje helikoptera na teritoriji Bosne i Hercegovine.

(2) Odredbe ovoga pravilnika se neće primjenjivati na operacije slijetanja i polijetanja helikoptera na i sa izdignute površine.

(3) Odredbe ovoga pravilnika se neće primjenjivati na operacije vanaerodromskog slijetanja i polijetanja helikoptera dok obavljaju policijske operacije, operacije traganja i spašavanja, gašenja požara, kao i helikoptere koji se koriste isključivo za potrebe države ili entiteta ukoliko se obavljaju u skladu sa članom 6. stav (2) Zakona o zrakoplovstvu.

Član 2. (Pojmovi i skraćenice)

(1) Pojmovi koji se upotrebljavaju u ovom pravilniku imaju sljedeće značenje: a) Izdignuta površina (Elevated surface): površina

predviđena za slijetanje ili polijetanje helikoptera smještena na zgradi ili konstrukciji izdignutoj iznad površine zemlje;


b) Kontrolirana zona (Control zone): kontrolirani zračni prostor koji se prostire od zemljine površine do određene gornje granice;

c) Naseljeno područje (Congested area): Svako područje unutar grada, mjesta ili naselja koje se koristi za stanovanje, poslovne ili rekreacijske svrhe;

d) Posjednik (Holder): osoba koja ima faktičku vlast nad mjestom za slijetanje helikoptera;

e) Površina dodira i uzleta (TLOF): površina koju helikopter dotakne kod slijetanja ili sa koje polijeće;

f) Teren za VASP (tVASP): mjesto koje nije posebno pripremljeno za slijetanje i polijetanje helikoptera;

g) Vanaerodromsko slijetanje i polijetanje (VASP): slijetanje i polijetanje sa mjesta koja nisu posebno pripremljena za slijetanje i polijetanje;

h) Zaštitna površina (Safety area): određeno područje oko FATO-a koje je bez prepreka, osim onih koje su potrebne za navigaciju i koje služe kako bi se smanjio rizik od oštećenja helikoptera ukoliko se nekontrolirano odvoji od FATO-a;

i) Nekompleksni helikopteri (Other than complex helicopters): helikopteri čija najveća certificirana masa na polijetanju ne prelazi 3.175 kg ili čija najveća dozvoljena konfiguracija putničkih sjedišta ne prelazi 9 ili koji su certificirani za operacije sa najmanje 2 pilota.

(2) U ovom pravilniku upotrebljavaju se sljedeće skraćenice: A: prečnik glavnog rotora helikoptera; AFM (Aircraft Flight Manual): Letački priručnik zrakoplova; B: razmak između točkova, skija ili plovaka helikoptera; CDP (Critical Decision Point): kritična tačka odluke; CTR (Control zone): kontrolirana zona; D: najveća ukupna dimenzija helikoptera sa rotorima u radu; FATO (Final Aproach and Take Off Area): površina zone prilaza i odleta helikoptera; ft (feet): stope; SA (Safety area): zaštitna površina oko FATO; TLOF (Touch-down and lift-off area): površina dodira i odvajanja pri polijetanju helikoptera sa površine; tVASP: teren za VASP; VASP: vanaerodromsko slijetanje i polijetanje; VFR (Visual flight rules): pravila vizualnog letenja.

Član 3. (Opće odredbe)

(1) Slijetanje i polijetanje helikoptera sa tVASP-a smije se izvoditi samo ako karakteristike tVASP i helikoptera udovoljavaju odredbama ovoga pravilnika.

(2) Ako je planirano korištenje tVASP, koji se nalazi unutar kontrolirane zone (CTR), u planu leta potrebno je navesti geografske koordinate tVASP i koordinirati aktivnosti sa nadležnim centrom kontrole zračnog prometa. Nadležni centar kontrole zračnog prometa može ograničiti ili zabraniti konkretnu operaciju VASP-a ukoliko to nalažu trenutni uvjeti za obavljanje prometa u CTR-u.

(3) Operatori helikoptera, koji obavljaju komercijalne operacije, moraju u svom Operativnom priručniku propisati procedure za odabir i upotrebu tVASP-a u skladu sa ograničenjima za klasu performansi helikoptera ustanovljenim prema važećim propisima o komercijalnim operacijama helikoptera.

(4) Slijetanje i polijetanje helikoptera sa tVASP-a neće se obavljati unutar naseljenih područja i na udaljenosti manjoj od 150 m (500 ft) od naseljenog područja, prepreka, ljudi, životinja ili drugih predmeta koji mogu

ugroziti sigurnost operacija, bez prethodnog obavještavanja BHDCA od strane operatora helikoptera.

(5) Operacije VASP sa tVASP, koji se nalaze unutar pojasa zaštitnog područja, koje se nalazi unutar 300 metara od granične linije u dubinu teritorije BiH, nisu dozvoljene osim ukoliko operator nema posebnu saglasnost ili odobrenje za takve operacije od strane Granične policije Bosne i Hercegovine.

(6) tVASP se ne smije koristiti za stalno baziranje helikoptera. Helikopter može biti stalno baziran samo na helidromu, aerodromu/letjelištu koje je prethodno odobrila BHDCA.

Član 4. (Obavještavanje o tVASP u naseljenim mjestima)

(1) Za obavljanje operacija slijetanja i polijetanja helikoptera sa tVASP-a unutar granica naseljenog područja ili na udaljenostima manjim od 150 m od takvih područja, operator helikoptera mora o tome poslati obavještenje BHDCA najmanje 24 sata prije početka planirane operacije.

(2) Obavještenje iz stava (1) ovog člana podnosi se na BHDCA obrascu koji se nalazi na službenoj internet stranici BHDCA.

(3) BHDCA može tražiti od operatora helikoptera, koji je poslao obavještenje iz stava (1) ovoga člana, pojašnjenja i posebne mjere i ograničenja za izvođenje takvih operacija, a koja trebaju osigurati sigurno izvođenje operacija.

(4) BHDCA može zabraniti operacije VASP operatoru helikoptera ukoliko utvrdi odstupanja od odredbi ovog pravilnika ili ukoliko procijeni da bi takve operacije mogle dovesti do ugrožavanja sigurnosti drugih korisnika zračnog prostora, samog operatora, posade, lica ili putnika u helikopteru i na zemlji, te životinja, objekata ili drugih aktivnosti na zemlji.

(5) Korištenje pojedinačnog tVASP, u skladu sa ovim članom pravilnika, dopušteno je ukoliko ukupan broj slijetanja i polijetanja sa tVASP ne prelazi 4 u toku 30 uzastopnih dana ili 20 u toku 365 uzastopnih dana.

(6) Odstupanje od dozvoljenog broja operacija iz stava (5) nije dozvoljeno bez prethodne saglasnosti nadležnog organa lokalne zajednice za zaštitu životne sredine i saglasnosti BHDCA.

Član 5. (Iskustvo pilota)

Slijetanje i polijetanje sa tVASP može obavljati pilot helikoptera koji ima dozvolu sa privilegijama koje odgovaraju namjeravаnoj vrsti operacija i ovlaštenje za tip helikoptera, kao i najmanje 3 uzlijetanja i 3 slijetanja u posljednjih 90 dana.

Član 6. (Saglasnost posjednika)

(1) Operator helikoptera će, prije korištenja svakog tVASP-a, osigurati saglasnost od posjednika terena.

(2) Ukoliko je posjednik nepoznat ili se radi o pravnom ili fizičkom licu koje nema zakonskog predstavnika, operator mora, prije korištenja tVASP, osigurati saglasnost od nadležnog organa lokalne zajednice za zaštitu životne sredine.

(3) Ukoliko je operator helikoptera ujedno i jedini posjednik terena koji se namjerava koristiti za tVASP, saglasnost mu nije potrebna.

Član 7. (Karakteristike terena za VASP)

(1) Operator ili vođa zrakoplova na helikopteru će koristiti tVASP samo ako teren ispunjava sljedeće uvjete:


a) tVASP mora imati površinu koja je jednaka ili veća od površine kvadrata koji se dobije kao rezultat proizvoda 2Dx2D, gdje god je to moguće;

b) TLOF mora imati nosivost koja odgovara maksimalnoj masi helikoptera u planiranim operacijama;

c) TLOF mora biti veća od površine kvadrata koji se dobije kao rezultat proizvoda 2Bx2B;

d) tVASP mora imati oko sebe zaštitni prostor (SA), čija širina ne smije biti manja od 5 metara ili 0,3D (šta je veće od toga);

e) tVASP mora biti bez ikakvih prepreka, a zaštitni prostor (SA) bez prepreka viših od 0,3m;

f) predmeti, koji bi se mogli pokrenuti sa tVASP-a (zbog jakog vjetra ili pod uticajem struje od rotora helikoptera), ne smiju ugroziti sigurno slijetanje i polijetanje helikoptera.

(2) Operacije sa tVASP-a smiju se izvoditi isključivo danju prema pravilima vizualnog letenja (VFR).

(3) Industrijske zone koje se nalaze na periferiji ili izvan naseljenih mjesta se, za potrebe ovog pravilnika, ne smatraju naseljenim područjem (Congested area) ako mjesto za slijetanje unutar industrijske zone ispunjava sve druge uvjete sadržane u ovom članu Pravilnika.

(4) Korištenje pojedinačnog tVASP, u skladu sa ovim članom Pravilnika, dopušteno je ukoliko ukupan broj polijetanja i slijetanja sa istog ne prelazi 5 u toku jednog dana ili 10 u toku sedam uzastopnih dana ili 20 u toku 30 uzastopnih dana ili 100 u toku 365 uzastopnih dana.

(5) Odstupanje od dozvoljenog broja operacija iz stava (4) ovog člana može biti dozvoljeno isključivo uz prethodnu saglasnost nadležnog organa lokalne zajednice za zaštitu životne sredine i odobrenje BHDCA.

(6) Ne teritoriji Bosne i Hercegovine postoji mnogo zaostalih minskih polja, odnosno "minski-sumnjivih" područja. Operator helikoptera/vođa zrakoplova je dužan na vrijeme pribaviti informacije o postojanju takvih područja u rejonu u kojem namjerava letjeti. Zabranjeno je vršiti operacije VASP-a u takvim područjima.

Član 8. (Pregled terena)

Prije izvođenja operacije na tVASP, vođa zrakoplova na helikopteru isti će nadletjeti na sigurnoj visini, nadvišavajući prepreke u neposrednoj blizini tVASP na minimalnoj stvarnoj visini 50 metara, te tom prilikom sa sigurnošću utvrditi sljedeće elemente:

a) smjer i brzinu vjetra, kao i druge meteorološke uvjete od bitnog značaja za operaciju VASP-a;

b) prepreke u prilazu za slijetanje i u blizini terena za slijetanje;

c) mogućnost nadvišavanja prepreka i pogodnost prostora za prinudno slijetanje;

d) uvjete za slijetanje na teren (čistoća, nagib, odsustvo ljudi ili životinja, te druge uvjete (snijeg, led, naplavine i slično) koji mogu uticati na sigurnost slijetanja).

Član 9. (Prilaz i odlazak)

(1) Prilaz i odlazak će se izvoditi unutar sektora koji se nastavljaju na pravac slijetanja i polijetanja ili približno tom pravcu. Najmanja širina sektora mora biti 3A, gdje je A prečnik rotora helikoptera. Sektori se nastavljaju na zaštitni prostor i pružaju se do tačke vertikalne projekcije na zemljinoj površini i sjecišta ravnine prilaza/odlaska sa

ravninom najmanje visine leta za područje gdje se obavljaju operacije.

(2) Sektori moraju biti slobodni od prepreka na cijeloj širini i vertikalno najmanje 10 m (35 ft) iznad površine prilaza/odlaska.

(3) Prilaz i odlazak će se izvoditi tako da se u bilo kojem trenutku može sigurno izvesti prinudno slijetanje na odgovarajuću površinu, osim za višemotorne helikoptera sa jednim neispravnim motorom, kada odgovarajuća površina za prinudno slijetanje nije potrebna ukoliko helikopter može sigurno nadvišavati prepreke, uzimajući u obzir nadmorsku visinu, masu i relevantne meteorološke podatke (temperatura, pravac i brzina vjetra).

Član 10. (Osiguravanje primjene propisa)

BHDCA će vršiti nadzor nad sprovođenjem odredbi ovog pravilnika.

Član 11. (Obaveza izvještavanja)

Operator, odnosno vođa zrakoplova na helikopteru, će na obrascu izvještavati BHDCA o tačnom vremenu i broju operacija slijetanja i polijetanja na svakom pojedinačnom tVASP, sa preciznim geografskim koordinatama samog mjesta, do 10. dana u mjesecu za prethodni kalendarski mjesec.

Član 12. (Stupanje na snagu)

Ovaj pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 1-3-02-2-170-1/14 18. februara 2014. godine

Banja LukaGeneralni direktor

Đorđe Ratkovica, s. r.

TUŽITELJSTVO BOSNE I HERCEGOVINE

248 Na temelju članka 14. Zakona o Tužiteljstvu Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 9/04, 35/04, 61/04, 97/09) i članka 3. stavak (1) Pravilnika o unutarnjem ustroju Tužiteljstva Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 36/13), uz odobrenje Kolegija tužitelja od 30.12.2013. godine te odobrenje Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine 12. i 13.02.2014. godine, glavni tužitelj Tužiteljstva/Tužilaštva Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O

UNUTARNJEM USTROJU TUŽITELJSTVA BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. U Pravilniku o unutarnjem ustroju Tužiteljstva Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 36/13), u članku 47. pod a), naziv pozicije "Stručni savjetnik - pravnik - šef Kabineta glavnog tužitelja" mijenja se i glasi: "Stručni savjetnik - suradnik - pravnik - šef Kabineta glavnog tužitelja".

U istom članku, pod b), naziv pozicije "Stručni savjetnik - pravnik - zamjenik šefa Kabineta glavnog tužitelja" mijenja se i glasi: "Stručni savjetnik - suradnik - pravnik - zamjenik šefa Kabineta glavnog tužitelja".

U istom članku, pod c), iza teksta "Broj izvršitelja:", oznaka brojem i slovima "2 (dva)", zamjenjuje se brojem i slovima "6 (šest)".

U istom članku, pod d), iza teksta "Broj izvršitelja:", oznaka brojem i slovima "1 (jedan)", zamjenjuje se brojem i slovima "3 (tri)".


Članak 2. U članku 49. pod d), iza teksta "Broj izvršitelja:", oznaka

brojem i slovima "50 (pedeset)", zamjenjuje se brojem i slovima "60 (šezdeset)".

Članak 3. U članku 62. pod c), iza teksta "Broj izvršitelja:", oznaka

brojem i slovima "3 (tri)", zamjenjuje se brojem i slovima "4 (četiri)".

Članak 4. U članku 64. pod b), iza teksta "Broj izvršitelja:", oznaka

brojem i slovima "4 (četiri)", zamjenjuje se brojem i slovima "7 (sedam)".

U istom članku, pod h), ispred posljednje alineje, dodaje se alineja kako slijedi:

" - Upravlja motornim vozilom za potrebe Tužiteljstva,".

Članak 5. U članku 67. pod c), iza teksta "Broj izvršitelja:", oznaka

brojem i slovima "41 (četrdeset i jedan)", zamjenjuje se brojem i slovima "51 (pedeset i jedan)".

Članak 6. U članku 69. pod a), ispred posljednje alineje, dodaje se

alineja kako slijedi: " - Upravlja motornim vozilom za potrebe glavnog

tužitelja, zamjenika glavnog tužitelja, tužitēlja, ostalih uposlenika i druge potrebe Tužiteljstva;".

Članak 7. U članku 71. pod b), u nazivu pozicije, iza riječi

"proračun", dodaje se zarez i tekst, "investicije i projekte", a iza teksta "Broj izvršitelja: " oznaka brojem i slovima "1 (jedan)", zamjenjuje se brojem i slovima "2 (dva)".

Članak 8. U članku 73. pod d), iza riječi "Cisco mrežne opreme",

stavlja se zarez i dodaje tekst "položen stručni upravni ispit". U istom članku, pod e), iza riječi "TCP/IP protokolom",

stavlja se zarez i dodaje tekst "položen stručni upravni ispit".

Članak 9. Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana


Broj A-624/13 19. veljače 2014. godine

Sarajevo

Glavni tužitelj Tužiteljstva/Tužilaštva BiH

Goran Salihović, v. r.

На основу члана 14. Закона о Тужилаштву Босне и

Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 9/04, 35/04, 61/04, 97/09) и члана 3. став (1) Правилника о унутрашњој организацији Тужилаштва Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 36/13), уз одобрење Колегија тужилаца од 30.12.2013. године те одобрење Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине 12. и 13.02.2014. године, главни тужилац Тужилаштва/Тужитељства Босне и Херцеговине доноси

ПРАВИЛНИК О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВИЛНИКА О УНУТРАШЊОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ ТУЖИЛАШТВА

БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. У Правилнику о унутрашњој организацији

Тужилаштва Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 36/13), у члану 47. под а), назив позиције "Стручни савјетник - правник - шеф Кабинета главног тужиоца" мијења се и гласи: "Стручни савјетник - сарадник - правник - шеф Кабинета главног тужиоца".

У истом члану, под б), назив позиције "Стручни савјетник - правник - замјеник шефа Кабинета главног тужиоца" мијења се и гласи: "Стручни савјетник - сарадник - правник - замјеник шефа Кабинета главног тужиоца".

У истом члану, под ц), иза текста "Број извршилаца:", ознака бројем и словима "2 (два)", замјењује се бројем и словима "6 (шест)".

У истом члану, под д), иза текста "Број извршилаца:", ознака бројем и словима "1 (један)", замјењује се бројем и словима "3 (три)".

Члан 2. У члану 49. под д), иза текста "Број извршилаца:",

ознака бројем и словима "50 (педесет)", замјењује се бројем и словима "60 (шездесет)".

Члан 3. У члану 62. под ц), иза текста "Број извршилаца:",

ознака бројем и словима "3 (три)", замјењује се бројем и словима "4 (четири)".

Члан 4. У члану 64. под б), иза текста "Број извршилаца:",

ознака бројем и словима "4 (четири)", замјењује се бројем и словима "7 (седам)".

У истом члану, под х), испред посљедње алинеје, додаје се алинеја како слиједи:

" - Управља моторним возилом за потребе Тужилаштва,".

Члан 5. У члану 67. под ц), иза текста "Број извршилаца:",

ознака бројем и словима "41 (четрдесет и један)", замјењује се бројем и словима "51 (педесет и један)".

Члан 6. У члану 69. под а), испред посљедње алинеје, додаје

се алинеја како слиједи: " - Управља моторним возилом за потребе главног

тужиоца, замјеника главног тужиоца, тужилаца, осталих запосленика и друге потребе Тужилаштва;".

Члан 7. У члану 71. под б), у називу позиције, иза ријечи

"буџет", додаје се зарез и текст, "инвестиције и пројекте", а иза текста "Број извршилаца:"ознака бројем и словима "1 (један)", замјењује се бројем и словима "2 (два)".

Члан 8. У члану 73. под д), иза ријечи "Сisco мрежне опреме",

ставља се зарез и додаје текст "положен стручни управни испит".

У истом члану, под е), иза ријечи "ТСР/IР протоколом", ставља се зарез и додаје текст "положен стручни управни испит".

Члан 9. Овај Правилник ступа на снагу осмог дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број А-624/13 19. фебруара 2014. године

Сарајево

Главни тужилацТужилаштва/Тужитељства

БиХ Горан Салиховић, с. р.

Na osnovu člana 14. Zakona o Tužilaštvu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 24/02, 3/03, 37/03, 42/03, 9/04, 35/04, 61/04, 97/09) i člana 3. stav (1) Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji Tužilaštva Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 36/13), uz odobrenje Kolegija tužilaca od 30.12. 2013. godine te odobrenje Visokog sudskog i


tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine 12. i 13.02.2014. godine, glavni tužilac Tužilaštva/Tužiteljstva Bosne i Hercegovine donosi

PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O

UNUTRAŠNJOJ ORGANIZACIJI TUŽILAŠTVA BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. U Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji Tužilaštva Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 36/13), u članu 47. pod a), naziv pozicije "Stručni savjetnik - pravnik - šef Kabineta glavnog tužioca" mijenja se i glasi: "Stručni savjetnik - saradnik - pravnik - šef Kabineta glavnog tužioca".

U istom članu, pod b), naziv pozicije "Stručni savjetnik - pravnik - zamjenik šefa Kabineta glavnog tužioca" mijenja se i glasi: "Stručni savjetnik - saradnik - pravnik - zamjenik šefa Kabineta glavnog tužioca".

U istom članu, pod c), iza teksta "Broj izvršilaca:", oznaka brojem i slovima "2 (dva)", zamjenjuje se brojem i slovima "6 (šest)".

U istom članu, pod d), iza teksta "Broj izvršilaca:", oznaka brojem i slovima "1 (jedan)", zamjenjuje se brojem i slovima "3 (tri)".

Član 2. U članu 49. pod d), iza teksta "Broj izvršilaca:", oznaka

brojem i slovima "50 (pedeset)", zamjenjuje se brojem i slovima "60 (šezdeset)".

Član 3. U članu 62. pod c), iza teksta "Broj izvršilaca:", oznaka

brojem i slovima "3 (tri)", zamjenjuje se brojem i slovima "4 (četiri)".

Član 4. U članu 64. pod b), iza teksta "Broj izvršilaca:", oznaka

brojem i slovima "4 (četiri)", zamjenjuje se brojem i slovima "7 (sedam)".

U istom članu, pod h), ispred posljednje alineje, dodaje se alineja kako slijedi:

" - Upravlja motornim vozilom za potrebe Tužilaštva,".

Član 5. U članu 67. pod c), iza teksta "Broj izvršilaca:", oznaka

brojem i slovima "41 (četrdeset i jedan)", zamjenjuje se brojem i slovima "51 (pedeset i jedan)".

Član 6. U članu 69. pod a), ispred posljednje alineje, dodaje se

alineja kako slijedi: " - Upravlja motornim vozilom za potrebe glavnog

tužioca, zamjenika glavnog tužioca, tužilaca, ostalih zaposlenika i druge potrebe Tužilaštva;".

Član 7. U članu 71. pod b), u nazivu pozicije, iza riječi "budžet",

dodaje se zarez i tekst, "investicije i projekte", a iza teksta "Broj izvršilaca:" oznaka brojem i slovima "1 (jedan)" zamjenjuje se brojem i slovima "2 (dva)".

Član 8. U članu 73. pod d), iza riječi "Cisco mrežne opreme",

stavlja se zarez i dodaje tekst "položen stručni upravni ispit". U istom članu, pod e), iza riječi "TCP/IP protokolom",

stavlja se zarez i dodaje tekst "položen stručni upravni ispit".

Član 9. Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana


Broj A-624/13 19. februara 2014. godine

Sarajevo

Glavni tužilac Tužilaštva/Tužiteljstva BiH

Goran Salihović, s. r.

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

249 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 5161/10, rješavajući apelaciju Novaka Đukića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 23. siječnja 2014. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Novaka Đukića. Utvrđuje se povreda članka II/2. Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 7. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Suda Bosne i Hercegovine broj X-KRŽ-07/394 od 6. travnja 2010. godine.

Predmet se vraća Sudu Bosne i Hercegovine, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku sukladno članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članku 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Sudu Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Novak Đukić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banjaluke, kojeg zastupa Dušan Tomić, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 22. studenog 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. X-KRŽ-07/394 od 6. travnja 2010. godine i X-KR-07/394 od 12. lipnja 2009. godine. Apelant je dopunio apelaciju 5. siječnja 2011. godine, 25. travnja 2011. godine, 9. listopada 2013. godine i 4. prosinca 2013. godine. Apelant je 9. listopada 2013. godine podnio zahtjev za donošenje privremene mjere.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem


tekstu: Tužiteljstvo BiH) zatraženo je 6. studenog 2013. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH i Tužiteljstvo su 21. studenog 2013. godine dostavili odgovore na apelaciju.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su podnositelju apelacije 27. studenog 2013. godine.

III. Činjenično stanje

5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Presudom prvostupanjskog vijeća Suda BiH (u daljnjem tekstu: prvostupanjsko vijeće) broj X-KR-07/394 od od 12. lipnja 2009. godine, koja je potvrđena Presudom Apelacijskog vijeća Suda BiH (u daljnjem tekstu: Apelacijsko vijeće) broj X-KRŽ-07/394 od 6. travnja 2010. godine, apelant je proglašen krivim za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. toč. a) i b) Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH). Prvostupanjsko vijeće je provelo kazneni postupak i utvrdilo da je apelant za vrijeme ratnog stanja i oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini, protivno pravilima međunarođnog humanitarnog prava (odredbe Ženevske konvencije o zaštiti civilnih osoba za vrijeme rata, kao i Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba), te kršeći pravila međunarodnog prava, naredio artiljerijski napad na naseljeno mjesto Tuzla uslijed čije eksplozije je smrtno stradala 71 osoba, a više od 130 osoba lakše ili teže ranjeno. Za navedeno kazneno djelo apelant je osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora od 25 godina.

7. U obrazloženju presude prvostupanjsko vijeće je, između ostalog, navelo da je, nakon savjesne i brižljive ocjene svakog dokaza pojedinačno i u svezi sa ostalim dokazima izvedenim na glavnom pretresu, utvrdilo činjenično stanje kao u izreci presude. Naime, prvostupanjsko vijeće je utvrdilo da je apelant u svojstvu komandanta Taktičke grupe Ozren Vojske Republike Srpske (TG Ozren VRS) 25. svibnja 1995. godine naredio artiljerijskom vodu koji mu je bio potčinjen, a koji je bio lociran na planini Ozren, općina Petrovo - širi rajon sela Panjik, da iz topova M 46 - kalibra 130 mm granatira grad Tuzlu, koja je Rezolucijom Ujedinjenih naroda broj 824 od 6. svibnja 1993. godine proglašena zaštićenom zonom. Navodi se da su pripadnici artiljerijskog voda i izvršili tu naredbu ispalivši više artiljerijskih projektila na grad Tuzlu, od kojih je jedan artiljerijski projektil tipa OF-482 u 20.55 sati pogodio uži lokalitet centra grada zvani Kapija, usljed čije eksplozije je smrtno stradala 71 osoba, a više od 130 teže i lakše ranjeno.

8. Prvostupanjsko vijeće je utvrdilo da je apelant, kao komandant Taktičke grupe Ozren, bio na svom komandnom mjestu 25. svibnja 1995. godine. Zahvaljujući sustavu izvještavanja koji je primjenjivan u okviru VRS, a koji je funkcionirao i 25. svibnja 1995. godine, optuženi je bio svjestan situacije na terenu, koja se intenzivirala nekoliko dana prije 25. svibnja 1995. godine. On je komandovao postrojbama koje su mu bile potčinjene 25. svibnja 1995. godine i bio je, kao i obično, na položaju sa kojeg je izdavao naređenja potčinjenima. Kako je dalje navelo prvostupanjsko vijeće, ne postoji nijedan dokaz koji bi upućivao da je apelant toga dana bio spriječen izdati naređenja, niti je na nekoga prenio ovlasti da izdaje naređenja, jer ovakav zaključak potvrđuju dvije naredbe koje je apelant izdao sa svog komandnog mjesta. Prvostupanjsko vijeće je došlo do neoborivog zaključka da je ovo djelo rezultat izravne naredbe koju je izdao komandant Taktičke grupe Ozren, odnosno sam apelant. Vijeće je u obrazloženju presude

navelo na temelju kojih dokaza je utvrdilo relevantne činjenice na osnovi kojih može izvan svake razumne sumnje zaključiti tko je odgovoran za počinjenje kaznenog djela iz točke 1. optužnice. U spisu se nalaze dvije naredbe koje je potpisao apelant na svom komandnom mjestu 25. svibnja 1995. godine: T-131 (Naredba za referiranje komandanata, Komanda TG Ozren, komandant Novak Đukić str. pov. br. 01/231-1 od 25.5. 1995. godine) i T-132 (Naredba postrojbama za obavještenje, Komanda TG Ozren, komandant Novak Đukić, str. pov. br. 01/232-3 od 24.5.1995. godine).

9. Sumirajući ove nalaze, prvostupanjsko vijeće je navelo da je naređenje za upotrebu topa 130 mm M46 bilo u isključivoj nadležnosti komandanta Taktičke grupe Ozren. Dalje, načelnici artiljerije su mogli predlagati komandantu upotrebu ovog topa, ali nisu mogli izdati naređenje za otvaranje vatre, naredba se mogla izdati pismeno i usmeno, posada topa 130 mm M46 imala je izravnu žičanu telefonsku vezu jedino sa Komandom TG Ozren, a Komanda TG Ozren se nalazila na Panjiku. U lancu komandovanja apelant je bio posljednja osoba koja je mogla izdati naredbe za upotrebu topa M46 130 mm. Samovoljno ili neovlašteno otvaranje vatre nije nikada zabilježeno, a 25. svibnja 1995. godine apelant se nalazio na svom komandnom mjestu. Na temelju svega navedenog, prvostupanjsko vijeće je izvan razumne sumnje zaključilo da je apelant počinio kaznenopravnu radnju opisanu u točki 1. optužnice.

10. Osnovna obilježja kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva, kako je zaključilo prvostupanjsko vijeće, sastoje se u postojanju rata i kršenju pravila međunarodnog prava i u sklopu takvog ponašanja specifičnih apelantovih radnji. U pogledu primjene materijalnog prava, za Sud BiH su relevantna dva zakonska načela. Prvo je načelo zakonitosti prema kojem nikome ne može biti izrečena kazna ili druga kaznenopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao kazneno djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna (članak 3. KZBiH). Drugo je načelo vremenskog važenja kaznenog zakona prema kojem se na učinitelja kaznenog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja kaznenog djela, a ako se poslije učinjenja djela zakon promijenio jednom ili više puta, primijenit će se zakon koji je blaži za učinitelja (članak 4. KZBiH). Načelo zakonitosti je propisano i odredbom članka 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija).

11. Prvostupanjsko vijeće, dalje, smatra da kazneno djelo za koje se apelant tereti predstavlja kazneno djelo sukladno međunarodnom običajnom pravu i da se stoga na njega odnose opća načela međunarodnog prava, kako je to definirano člankom 4.a) KZBiH, međunarodno pravo definirano člankom 7. stavak 1. Europske konvencije i opća pravna načela priznata kod civiliziranih naroda iz članka 7. stavak 2. Europske konvencije, pa stoga prvostupanjsko vijeće smatra da je na temelju ovih odredaba KZBiH primjenjiv u konkretnom slučaju. Pored navedenog, u vrijeme kada su počinjena predmetna kaznena djela, Bosna i Hercegovina, kao država nastala sukcesijom SFRJ, bila je potpisnica svih relevantnih međunarodnih konvencija o ljudskim pravima i o međunarodnom humanitarnom i kaznenom pravu. Isto tako, običajni status kaznene odgovornosti za ratne zločine protiv civilnog pučanstva i individualna odgovornost za ratne zločine počinjene tijekom 1995. godine potvrdili su generalni tajnik Ujedinjenih naroda (u daljnjem tekstu: UN), Međunarodno pravno povjerenstvo i praksa Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljnjem tekstu: MKSJ). Konkretno, MKSJ je potvrdio da su kaznena djela "izravnih napada na


civilno pučanstvo" i "neselektivnih napada" bila sastavni dio međunarodnog običajnog prava u vrijeme počinjenja kaznenog djela. Ovi sudovi su utvrdili da kaznena odgovornost za zločine protiv čovječnosti i ratne zločine protiv civilnog pučanstva predstavlja imperativnu normu međunarodnog prava, odnosno da se radi o normama koje imaju prinudni karakter (ius cogens). Dakle, prema mišljenju prvostupanjskog vijeća, kazneno djelo ratnog zločina protiv civilnog pučanstva, sukladno odredbama Ženevske konvencije, mora se u svakom slučaju podvesti pod opće principe međunarodnog prava u svjetlu čl. 3. i 4.a) KZBiH. Na temelju svega navedenog, zaključeno je da su ratni zločini protiv civilnog pučanstva predstavljali kaznena djela u odgovarajućem razdoblju kako sa aspekta međunarodnog običajnog prava, tako i sa aspekta međunarodnog ugovornog prava ili načela međunarodnog prava, čime je zadovoljeno načelo zakonitosti, kao i načela nullum crimen sine lege i nulla poena sine lege. Prvostupanjsko vijeće je, pored toga, konstatiralo da su kaznena djela iz članka 173. KZBiH bila definirana i zakonom koji je bio na snazi u relevantno vrijeme - odnosno u vrijeme kada je izvršeno kazneno djelo, odnosno člankom 142. stavak 1. Kaznenog zakona SFRJ (u daljnjem tekstu: KZSFRJ), što znači da je predmetno kazneno djelo bilo kažnjivo i po kaznenom zakonu koji je bio na snazi u to vrijeme, što čini utemeljenim zaključke do kojih je prvostupanjsko vijeće došlo u pogledu načela zakonitosti.

12. S tim u svezi, prvostupanjsko vijeće je utvrdilo da kazneno djelo za koje je apelant proglašen krivim predstavlja kazneno djelo prema međunarodnom običajnom pravu i stoga potpada pod opće principe međunarodnog prava propisane člankom 4a. Zakona o izmjenama i dopunama KZBiH, odnosno pod opća pravna načela koja priznaju civilizirani narodi propisana stavkom 2. članka 7. Europske konvencije, te da se stoga KZBiH može primijeniti u konkretnom slučaju. Imajući u vidu navedena načela, prvostupanjsko vijeće je primjenu KZBiH opravdalo činjenicom da je zaprijećena kazna za navedeno kazneno djelo u svakom slučaju blaža nego smrtna kazna koja je bila propisana u KZSFRJ, dakle, zakona koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja kaznenog djela. Takav stav je, kako je dalje navedeno, sukladan presudi koju je donijelo Apelacijsko vijeće u predmetu protiv Abduladhima Maktoufa broj KPŽ-32/05 od 4. travnja 2006. godine i u predmetu protiv Dragana Paunovića broj KPŽ 05/16 od 27. listopada 2006. godine.

13. Prilikom odmjeravanja kazne prvostupanjsko vijeće je, prije svega, ocijenilo težinu kaznenog djela i stupanj apelantove kaznene odgovornosti, pa ga je proglasilo krivim za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. toč. a) i b) KZBiH, polazeći od stupnja odgovornosti, apelantovog držanja, kao i njegovih osobnih prilika, karaktera optuženog, odvraćanja i društvene rehabilitacije, te obzirom na utvrđeno činjenično stanje i pravne zaključke. Prvostupanjsko vijeće je pri tome zaključilo da, obzirom na težinu djela i nastale posljedice, samo kaznom dugotrajnog zatvora interesi pravde mogu biti zadovoljeni. Zbog toga ga je prvostupanjsko vijeće za navedenu kaznenopravnu radnju osudilo na kaznu dugotrajnog zatvora od 25 godina, smatrajući pri tome da je vrsta kaznene sankcije srazmjerna težini djela obzirom na postojeće otežavajuće i olakšavajuće okolnosti i sudjelovanje i apelantovu ulogu u počinjenju ovog djela, te da će se njome postići opća svrha kaznenih sankcija i svrha kažnjavanja u smislu odredaba iz članka 39. KZBiH.

14. Presudom Apelacijskog vijeća broj X-KRŽ-07/394 od 6. travnja 2010. godine prizivi Tužiteljstva BiH i apelantovog branitelja su odbijeni i prvostupanjska presuda od 12. lipnja 2009. godine u cijelosti potvrđena. Apelacijsko vijeće smatra da

je u pobijanoj presudi pravilno utvrđeno postojanje subjektivnih elemenata napada usmjerenog protiv civilnog pučanstva i neselektivnog napada iz članka 173. stavak 1. toč. a) i b) KZBiH, odnosno oblika odgovornosti naređivanja iz članka 180. stavak 1. KZBiH, što ukazuje da prizivni prigovori upućeni u ovom pravcu nisu utemeljeni. Slijedom navedenog, Apelacijsko vijeće je, ispitujući prizivne navode u pogledu pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zaključilo da je prvostupanjsko vijeće, na temelju provedenih dokaza, na pouzdan način utvrdilo sve odlučne činjenice na temelju kojih je došlo do pravilnog zaključka da je apelant svojim djelovanjem, na način opisan u dijelu I. izreke pobijane presude, ostvario sva zakonska obilježja kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz kog razloga ne nalazi utemeljenim prizivne navode obrane.

15. U pogledu primjene materijalnog zakona, Apelacijsko vijeće je utvrdilo da u predmetnom slučaju i zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela, jednako kao i zakon koji je trenutačno na snazi, propisuje kaznenopravne radnje za koje je apelant proglašen krivim kao kaznena djela. Naime, radi se o radnjama koje su sadržane u odredbi iz članka 142. stavak 1. preuzetog KZSFRJ. Za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH propisana je kazna zatvora najmanje deset godina ili dugotrajni zatvor. S druge strane, za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 142. stavak 1. KZSFRJ propisana je kazna zatvora najmanje pet godina ili smrtna kazna. Nakon izvršene komparacije spomenutih kazni, sud je došao do zaključka da je zaprijećena kazna, po važećem Zakonu, u svakom slučaju blaža od ranije propisane, bez obzira na to što je ranijim zakonom donja granica visine kazne bila pet godina, a iz razloga što je prema međunarodnom običajnom pravu uspostavljeno da je smrtna kazna u svakom slučaju strožija kazna od dugotrajnog zatvora, a isto tako, prema običajnom pravu, apsolutno apelantovo pravo je da ne bude pogubljen, a država je dužna osigurati to pravo, što je i učinjeno donošenjem novog zakona. Uz navedeno, Apelacijsko vijeće smatra da se kazna koja je u konkretnom slučaju izrečena apelantu nije kretala u okviru koji je bliži donjoj granici kazne propisane zakonom za predmetno kazneno djelo u kojem slučaju bi, iznimno, kao blaži zakon, mogao biti primijenjen KZSFRJ. Dakle, Apelacijsko vijeće je utvrdilo da je prvostupanjsko vijeće prilikom primjene materijalnog zakona i pravne kvalifikacije djela pravilno primijenilo odredbe važećeg KZBiH, koji je stupio na snagu 1. ožujka 2003. godine, odnosno da, protivno prizivnim navodima, nije učinjena povreda principa legaliteta i vremenskog važenja zakona propisanih čl. 3. i 4. KZBiH.

16. Ispitujući odluku o kazni u okviru istaknutih prizivnih navoda Tužiteljstva BiH i u smislu odredbe članka 308. ZKPBiH, Apelacijsko vijeće smatra da je prvostupanjsko vijeće pravilno odmjerilo kaznu, imajući u vidu sve subjektivne i objektivne okolnosti koje se odnose na kazneno djelo i njegovog učinitelja, a koje izrečenu kaznu čine adekvatnom obzirom na stupanj krivnje optuženog, pobude iz kojih je djelo učinjeno, jačinu povrede zaštićenog dobra, kao i osobne prilike optuženog. Stoga, Apelacijsko vijeće smatra da je apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 25 godina pravilno odmjerena i da će se izrečenom kaznom postići svrha kažnjavanja predviđena odredbom članka 39. KZBiH. Apelacijsko vijeće podsjeća da je smisao ovog članka KZBiH da se izrazi osuda učinjenog kaznenog djela, da se na učinitelja utječe da ubuduće ne čini kaznena djela, da se utječe na ostale da ne čine kaznena djela (individualna i generalna prevencija), a posebice da se utječe na svijest građana o štetnosti kaznenih djela i o pravednosti kažnjavanja.


17. Apelacijsko vijeće navodi da je prvostupanjsko vijeće od otežavajućih okolnosti na apelantovoj strani našlo da mu je kao vojnoj osobi bilo poznato da je zaštita civila jedna od temeljnih odgovornosti osoba kojima su povjerene komandne dužnosti, bez obzira na to kojoj zaraćenoj strani pripadaju; da je njegovo izravno naređenje prouzročilo jedno od najstrašnijih granatiranja u ovom ratu uopće, što je kao posljedicu imalo smrt 71 osobe i više od 130 teže i lakše ranjenih. Navodi se da je prvostupanjsko vijeće ocijenilo i obiteljske prilike optuženog, imajući u vidu da ima dvoje odrasle djece, te da mu se jedno dijete liječi u Beogradu. Potom, kao olakšavajuću okolnost, prvostupanjsko vijeće je ocijenilo činjenicu da je optuženi surađivao sa tijelima gonjenja. Sve navedeno u pogledu olakšavajućih i otežavajućih okolnosti Apelacijsko vijeće je prihvatilo kao i svoje zaključke, te smatra da u konkretnom slučaju, obzirom na težinu kaznenog djela i nastale posljedice, isključivo kazna dugotrajnog zatvora može ispuniti svrhu kažnjavanja, predviđenu odredbom članka 39. KZBiH. Osim toga, Apelacijsko vijeće je zaključilo da prijedlog Tužiteljstva BiH da se apelantu izrekne kazna dugotrajnog zatvora u duljem trajanju od prethodno utvrđene nije utemeljen iz razloga što je apelant predmetno kazneno djelo počinio sa eventualnim umišljajem, te nije mogao znati da će projektil pogoditi trg Kapija u Tuzli. Stoga, a imajući u vidu da je Apelacijsko vijeće našlo da je prvostupanjskom presudom pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje u odnosu na apelantove radnje, kao i njegovu krivnju, Apelacijsko vijeće je zaključilo da je izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 25 godina pravilno odmjerena.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

18. Apelant smatra da je osporenim odlukama povrijeđen članak 7. Europske konvencije i članak 2. stavak 1. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju, pravo na pravično suđenje iz članka II/3. (e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, članak 14. st. 1. i 2. i članak 15. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članak 11. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Smatra da su navedene presude utemeljene na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju koje je rezultat pogrešne ocjene dokaza iz čega je, kako tvrdi, "proizišla i proizvoljna primjena prava".

19. U odnosu na povredu prava iz članka 7. Europske konvencije, apelant ističe da je pravomoćno osuđen zbog kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH koje je bilo propisano i člankom 142. KZSFRJ. Apelant smatra da su sudovi pogrešnim tumačenjem obvezne primjene blažeg zakona primijenili kazneni zakon koji je strožiji za njega. On smatra da je trebao biti osuđen prema odredbama KZSFRJ, jer je taj zakon bio na snazi u vrijeme izvršenja predmetnog kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva i jer taj zakon, navodno, propisuje blažu kaznu za predmetno kazneno djelo, te je povoljniji, odnosno blaži za apelanta.

20. Apelant smatra da je u konkretnom predmetu povrijeđena odredba članka 14. ZKPBiH (jednakost strana u postupanju - načelo istine) i odredba članka 15. ZKPBiH (slobodna ocjena dokaza). Naime, člankom 14. ZKPBiH garantirana je jednakost strana u postupku kao jedan od temeljnih uvjeta za pravično suđenje. Ovom odredbom zapravo je definirano i utvrđeno načelo istine kao vrhovno načelo kaznenog postupka. Ovaj princip nalaže sudu, Tužiteljstvu i drugim tijelima koji sudjeluju u postupku da istinito i potpuno utvrde činjenice kako one koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koji mu idu u korist. Sud BiH je, po apelantovoj ocjeni, svoju odluku, odnosno osuđujuću presudu donio isključivo na bazi jednog izvedenog dokaza - nalaza i mišljenja vještaka kojeg je

izvelo Tužiteljstvo BiH, prof. dr. Berka Zečevića, ocjenjujući da sve što stoji u svezi sa ovim dokazom je sporno i da je u suprotnosti sa pravilima kaznenog postupka. Apelant opširno obrazlaže da se prvenstveno ne može složiti sa procedurom provođenja dokaza i utvrđivanja činjenica, široko obrazlažući da sud nije mogao prihvatiti vještačenje prof. dr. Berka Zečevića. On smatra da je na temelju dokumentacije spisa više nego vidljivo da se u njima tvrdi da je granata ispaljena sa položaja na Ozrenu, u selu Vrbak, sa mjesta Cerovo Brdo, a da se u navedenim materijalnim dokazima i dokumentima koji su na temelju njih sačinjeni uopće ne spominje položaj topa u selu Panjik. Apelant navodi da je selo Panjik udaljeno više od 27.000 m od mjesta eksplozije, a mješovito povjerenstvo našlo je da je udaljenost oko 21.000 m i o tom svom nalazu oni su odmah izvijestili istražnog suca. On smatra da rekonstrukciju događaja nije odredilo Tužiteljstvo BiH, pa je i ova radnja nezakonita, jer je ona osnova nalaza vještaka iz koje izvodi mišljenje i da je napravljena u suprotnosti sa odredbama članka 93. stavak 1. ZKPBiH. Iz svega navedenog nameće se jedini moguć, smislen i razuman zaključak da su, po apelantovom mišljenju, nalaz i mišljenje vještaka Zečevića u potpunoj suprotnosti sa činjenicama i nalazima navedenim u uviđajnoj dokumentaciji mješovitog povjerenstva. Obzirom na utemeljenu sumnju da na licu mjesta postoje dva kratera, kao i negaciju nalaza mješovitog povjerenstva od vještaka Zečevića, apelant smatra da je vještak Berko Zečević dao lažan nalaz, čime je vijeće Suda BiH doveo u zabludu. Uzimajući presudu kao cjelinu, apelant posebice naglašava da je išla mimo zahtjeva optužbe, preuzimajući vlastitu akuzatorsku ulogu, čime je optužba prekoračena, pa to čini bitnu povredu odredaba kaznenog postupka iz članka 297. stavak 1. točka j) ZKPBiH. Da je zapovijed bila ugrađena u optužnicu, apelant bi se od takve tvrdnje branio, a ovako je, kako navodi apelant, lišen prava na obranu, a osim toga, između izreke presude i razloga postoji proturječje, jer se u izreci spominje Kapija, a u zapovijedi toga nema. Zbog te proturječnosti, učinjena je bitna povreda iz točke k) (Ic) navedene procesne odredbe, jer nije bilo naređeno gađanje bilo kakvog civilnog cilja, pogotovo na neselektivan način, kako to izlaže presuda.

21. Iz svega izloženog može se zaključiti da su u tijeku postupka koji je pred Sudom BiH vođen protiv apelanta prekršene mnoge odredbe kojima su regulirana temeljna ljudska prava, kako je to već izloženo. U pogledu primjene članka 7. Europske konvencije, kao i članka 4. stavak 1. KZBiH, apelant smatra da je jasno propisano da kaznena optužba i presuda mogu biti zasnovane na normi koja je važila u vrijeme kada se dogodio inkriminirani čin, te da se ne može nametnuti teža kazna od one koja je bila primjenjivana u vrijeme kada je djelo počinjeno, navodeći za to nekoliko odluka iz sudske prakse Europskog suda u Strasbourgu i Ustavnog suda. U pogledu prava na pravično suđenje, apelant kao najbitnije ističe da je u ovom predmetu pogrešno primijenjeno materijalno kazneno pravo, činjenično stanje je nepotpuno i pogrešno utvrđeno, izreka presude je proturječna sama sebi i obrazloženju, optužnica je prekoračena, prekršeno je načelo presumpcije nevinosti, kao i načelo in dubio pro reo, povrijeđeno je pravilo da je teret dokazivanja na optužbi i prekršeno je pravo na obrazloženu presudu. Apelant zaključuje da je izostala savjesna i brižljiva ocjena svakog dokaza pojedinačno i u svezi sa ostalim dokazima, te je Sud BiH svoju pozornost fokusirao na dokaze Tužiteljstva BiH, propuštajući da sa jednakom pozornošću ili uopće ocijeni dokaze obrane, odnosno prihvaćajući ih fragmentarno samo u mjeri koliko i kada je to bilo potrebno da bi se potkrijepio neki dokaz optužbe. Apelant navodi da Sud BiH, umjesto da pitanje dokazanosti počinitelja inkriminiranog djela rješava produbljenom analizom, kako je to imperativno predviđeno odredbom članka 290. stavak


7. ZKPBiH, zadovoljava se ocjenom da poklanja vjeru nalazu i iskazu vještaka Tužiteljstva BiH.

22. Apelant predlaže da se usvoji apelacija i utvrdi povreda prava iz članka 7. Europske konvencije, te na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava BiH u svezi sa člankom 6. Europske konvencije, da se po podnesku postupa žurno, kako to predviđa članak 24. stavak 4. Pravila Ustavnog suda, da se održi javna rasprava, kako to predviđa članak 46. st. 1. i 2. Pravila, da se ukinu obje pobijane presude Suda BiH i predmet vrati tom sudu na ponovni postupak, te da Ustavni sud, zbog svih povreda koje je učinio Sud BiH, dosudi odgovarajući novčani iznos na ime naknade materijalne i nematerijalne štete.

b) Odgovori na apelaciju

23. U odgovoru Suda BiH se navodi da su navodi iz apelacije u pogledu povrede članka 6. Europske konvencije neutemeljeni, jer pobijane presude, prema mišljenju Suda BiH, sadrže potpunu i valjanu argmentaciju za svaki pojedini zaključak, te su u tom smislu netočni apelantovi navodi da se radi o proizvoljnoj ocjeni suda kojom je navodno došlo do narušavanja principa utvrđivanja istine i slobodne ocjene dokaza. Naime, prvostupanjska presuda sadrži detaljno obrazloženje o svakoj pravno relevantnoj činjenici koja je bila predmetom optužbe, te obrazloženje u pogledu toga na temelju kojih dokaza je utvrđena određena činjenica, navodeći zašto je neke dokaze Sud BiH prihvatio, a neke odbacio. Po ocjeni Suda BiH, prvostupanjska presuda daje razloge zašto je prihvaćen nalaz vještaka, prof. dr. Berke Zečevića, kojeg apelant pobija, a ne nalaz i mišljenje vještaka Kostića, koje je ponudila obrana, kao i obrazloženje razloga zašto nije prihvatio da se izvrši nadvještačenje, a u pogledu svakog činjeničnog zaključka Sud je, pored nalaza vještaka, navodio i obrazlagao potkrepljujuće dokaze, a što jasno proizlazi iz obrazloženja prvostupanjske presude. Prvostupanjska presuda u pogledu svih činjeničnih zaključaka koji se navode u apelaciji sadrži obrazloženje suda, a sve zaključke prvostupanjskog vijeća je u potpunosti prihvatilo Apelacijsko vijeće, dajući argumentaciju za svaki prizivni prigovor u pogledu zaključaka prvostupanjskog vijeća.

24. Sud BiH je, u pogledu navoda u svezi sa primjenom kaznenog zakona, iznio detaljnu argumentaciju u prvostupanjskoj presudi u svezi sa primjenom materijalnog zakona, i to KZBiH iz 2003. godine, koja je potvrđena i u drugostupanjskoj presudi, a u kojim presudama su prihvaćeni tadašnja praksa i stav Ustavnog suda Bosne i Hercegovine izraženi u odluci Maktouf broj AP 1785/06 od 30. ožujka 2007. godine u pogledu primjene Kaznenog zakona BiH za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva. Drugostupanjsku presudu, kojom je apelant proglašen krivim, donijelo je Apelacijsko vijeće, a koje u rangu domaćeg zakonodavstva predstavlja najviši redoviti sud uspostavljen Zakonom o Sudu BiH, te se navedeni apelantov prigovor o povredi prava da presudu ispita viši sud ukazuje očigledno neutemeljenim. Imajući u vidu sve navedeno, Sud BiH smatra da je predmetna apelacija neutemeljena, te predlaže da se ona kao takva odbije.

25. U odgovoru Tužiteljstva BiH se navodi da nije došlo do kršenja prava na pravično suđenje, jer Sud BiH nije proizvoljno izvodio i procjenjivao dokaze, uz povredu prava na obranu. Tužiteljstvo BiH u prvom redu smatra da apelantove tvrdnje o mogućim povredama najvećim dijelom odražavaju ranije prizivne navode koji su upućeni Sudu BiH u tijeku cjelokupnog kaznenog postupka. Činjenica da apelant navodi prizivne osnove koje su već bile predmetom pažljive analize kaznenog suda nije nužno sukladna standardima kojima se rukovodi postupak ocjene ustavnosti i zaštite ljudskih prava.

26. Tužiteljstvo BiH smatra da je Sud ispravno ocijenio važeći zakon primjenjujući članak 4.a KZBiH i procijenio

njegovu primjenu prema općim principima međunarodnog prava. Prema međunarodnom pravu, pravo nullum crimin sine lege, nulla poena sine lege odnosi se na znanje, jasnoću i predvidivost materijalnog kaznenog prava. Kako navodi Tužiteljstvo BiH, prema zakonima Bosne i Hercegovine, članak 4.a KZBiH daje iznimku od općeg pravila, tako da čl. 3. i 4. ne prejudiciraju suđenje i kažnjavanje neke osobe za bilo koju radnju ili propust koji je u vrijeme počinjenja bio kazneni sukladno općim principima međunarodnog prava i stoga usvaja istovjetan tekst iz članka 7(2) Europske konvencije i članka 15(2) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Prema tome, po ocjeni Tužiteljstva BiH, neka osoba se može kazneno goniti za kazneno djelo iz Poglavlja XVII. KZBiH čak i ako nije propisano domaćim zakonom koji je bio na snazi u vrijeme počinjenja djela ukoliko je ono bilo kazneno prema međunarodnom i običajnom pravu u vrijeme počinjenja djela.

27. Dalje, Tužiteljstvo BiH je navelo da u Bosni Hercegovini primjena dugotrajnog zatvora ostavlja domaćim sudovima dovoljno prostora za primjenu principa slobodnog sudačkog uvjerenja kako bi se odmjerila odgovarajuća kaznenopravna sankcija za individualizaciju zločina. Tužiteljstvo BiH je zaključilo da, u odgovarajućim okolnostima, prema članku 48(1) (Opća pravila za odmjeravanje kazne) KZBiH, sud procjenjuje, u okviru ograničenja propisanih zakonom za određeno djelo, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve okolnosti vezane za odmjeravanje kazne, te uzimajući u obzir otežavajuće i olakšavajuće okolnosti, sva relevantna pitanja koja treba razmotriti da bi se došlo do odgovarajuće kaznenopravne sankcije za određenog počinitelja.

V. Relevantni propisi

28. Kazneni zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07) u tekstu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja, u relevantnom dijelu glasi:

Princip zakonitosti Članak 3.

(1) Kaznena djela i kaznenopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga kraznenopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao kazneno djelo i za koje nije bila zakonom propisana kazna.

Vremensko važenje kaznenog zakona Članak 4.

(1) Na učinitelja kaznenog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme činjenja kaznenog djela.

(2) Ako se poslije činjenja kaznenog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za učinitelja.

Suđenje ili kažnjavanje za kaznena djela prema općim načelima međunarodnog prava

Članak 4.a) Članci 3. i 4. ovog zakona ne sprječavaju suđenje ili

kažnja-vanje bilo koje osobe za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je učinjeno predstavljalo kazneno djelo sukladno općim principima međunarodnog prava.

Kazna zatvora Članak 42. st. 1, 2. i 3.

(1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana ni dulja od dvadeset godina.

(2) Za najteže oblike teških kaznenih djela učinjenih s umišljajem, može se propisati kazna zatvora u trajanju od dvadeset do četrdesetpet godina (dugotrajni zatvor).


(3) Kazna dugotrajnog zatvora nikada se ne može propisati kao jedina glavna kazna za pojedino kazneno djelo.

Ublažavanje kazne Članak 49.

Sud može učinitelju odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili izreći blažu vrstu kazne:

a) kad zakon propisuje da se učinitelj može blaže kazniti; b) i kad se utvrdi da postoje osobito olakšavajuće okolnosti

koje ukazuju da se i s ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Članak 50. stavak 1. točka a.

1. Kad postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz članka 49. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za kazneno djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od deset ili više godina, kazna se može ublažiti do pet godina zatvora;

Ratni zločini protiv civilnog pučanstva Članak 173.

(1) Tko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi ili učini koje od ovih djela:

a) napad na civilno pučanstvo, naselje, pojedina civilne osobe ili osobe onesposobljene za borbu, a taj je napad posljedovao smrću, teškom tjelesnom ozljedom ili teškim narušenjem zdravlja ljudi;

b) napad bez izbora cilja kojim se pozljeđuje civilno pučanstvo,

[…], kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili

kaznom dugotrajnog zatvora. 29. U Krivičnom zakonu SFRJ ("Službeni list SFRJ" br.

44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) relevantne odredbe glase:

Smrtna kazna Član 37. st. 1. i 2.

(1) Smrtna kazna ne može se propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo.

(2) Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana.

Zatvor Član 38. st. 1, 2. i 3.

(1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od petnaest godina.

(2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina.

(3) Ako je za krivično djelo učinjeno sa umišljajem propisan zatvor u trajanju od petnaest godina, može se za teške oblike tog djela propisati i zatvor od dvadeset godina.

Ublažavanje kazne Član 42.

Sud može učiniocu odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili primijeniti blažu vrstu kazne:

1) kad zakon predviđa da se učinilac može blaže kazniti; 2) kad utvrdi da postoje osobito olakšavajuće okolnosti koje

ukazuju da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Član 43. stav 1. tačka a)

(1) Kad postoje uslovi za ublažavanje kazne iz člana 42. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera propisan zatvor u trajanju od tri ili više godine, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora.

Ratni zločin protiv civilnog stanovništva Član 142. stav 1.

(1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo; […] ili ko izvrši neko od navedenih djela,

kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom.

VI. Dopustivost

30. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

31. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

32. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj X-KRŽ-07/394 od 6. travnja 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 22. rujna 2010. godine, a apelacija je podnesena 22. studenog 2010. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

33. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

34. Apelant smatra da je osporenim presudama povrijeđen članak 7. Europske konvencije i članak 2. stavak 1. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju, pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, članak 14. st. 1. i 2. i članak 15. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članak 11. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

35. U svezi sa apelacijsakim navodima, Ustavni sud smatra cjelishodnim prvo ispitati apelantove navode vezane za kršenje članka 7. Europske konvencije.

Kažnjavanje samo na temelju zakona

Članak 7. Europske konvencije glasi: 1. Nitko se ne može smatrati krivim za krivično djelo

nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

2. Ovaj članak ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim načelima priznatim kod civiliziranih naroda.

36. Prema navodima iz apelacije, osporene odluke Suda BiH nisu sukladne članku 7. Europske konvencije obzirom na


to da je apelant osuđen prema odredbama KZBiH, dok on smatra da je trebao biti osuđen prema odredbama KZSFRJ, jer je taj zakon bio na snazi u vrijeme izvršenja predmetnog kaznenog djela protiv civilnog pučanstva i jer taj zakon propisuje blažu kaznu za predmetno kazneno djelo, te je povoljniji, odnosno blaži za apelanta.

37. U svezi s tim, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se radi o kaznenom djelu koje je u odredbama KZBiH propisano u članku 173. u dijelu Poglavlja XVII - kaznena djela protiv čovječnosti i vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom, odnosno koje je u odredbama KZSFRJ propisano u članku 142. u dijelu Poglavlja XVI - kaznena djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava. Dakle, radi se o kaznenom djelu iz skupine tzv. ratnih zločina. Stoga će Ustavni sud osporene odluke ispitati sa aspekta njihove usklađenosti sa člankom 7. Europske konvencije.

38. Ustavni sud podsjeća da je Europski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) u svojoj dosadašnjoj praksi već razmatrao aplikacije koje su pokretale slična pravna pitanja sa aspekta eventualne povrede članka 7. Europske konvencije u dva predmeta (u kojim je Sud BiH donio odluke), i to u predmetu aplikanta Bobana Šimšića (vidi, Europski sud, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, Odluka o dopustivosti od 10. travnja 2012. godine, aplikacija 51552/10, u daljnjem tekstu: predmet Šimšić) i u predmetu aplikanata Abduladhima Maktoufa i Gorana Damjanovića (vidi, Europski sud, Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 18. srpnja 2013. godine, aplikacije br. 2312/08 i 34179/08, u daljnjem tekstu: predmet Maktouf i Damjanović).

39. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da je Europski sud u predmetu Šimšić odbio kao očigledno neutemeljenu aplikaciju u kojoj je aplikant ukazivao na povredu članka 7. Europske konvencije zbog toga što kazneno djelo zločini protiv čovječnosti, za koje je proglašen krivim i kažnjen, u vrijeme rata od 1992. do 1995. godine nije predstavljalo kazneno djelo prema domaćem pravu. Europski sud je u navedenoj odluci naveo, između ostalog, da djela za koja je aplikant osuđen nisu predstavljala zločine protiv čovječnosti prema domaćem pravu sve do stupanja KZBiH 2003. godine, ali je evidentno da su ova djela u vrijeme kada su počinjena predstavljala zločin protiv čovječnosti prema međunarodnom pravu (stavak 23. presude), što implicira da je Europski sud ovaj predmet razmatrao sa aspekta članka 7. stavak 2. Europske konvencije. Najzad, Europski sud je u navedenom predmetu zaključio da su aplikantova djela, u vrijeme kada su izvršena, predstavljala kazneno djelo definirano s dovoljno dostupnosti i predvidivosti prema međunarodnom pravu, pa je navode u odnosu na članak 7. Europske konvencije odbio kao očigledno neutemeljene (stavak 25. presude).

40. Dalje, Ustavni sud zapaža da je, s druge strane, Europski sud u predmetu Maktouf i Damjanović utvrdio povredu članka 7. Europske konvencije. Europski sud je u navedenoj presudi, prije svega, konstatirao da su neki zločini, konkretno zločin protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, pa da sudovi nemaju nikakvu drugu mogućnost nego da u takvim predmetima primjenjuju KZBiH iz 2003. godine. Međutim, ukazano je da predmetne aplikacije pokreću potpuno različita pitanja od onih u predmetu Šimšić obzirom na to da su ratni zločini koje su počinili aplikanti Maktouf i Damjanović predstavljali kaznena djela prema domaćem zakonu u vrijeme kada su počinjeni (točka 55).

41. S tim u svezi, Ustavni sud ističe da je u svojoj najnovijoj praksi (vidi, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 325/08 od 27. rujna 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, u daljnjem tekstu: predmet Damjanović), koja slijedi praksu Europskog suda razrađenu u predmetu

Maktouf i Damjanović, koji su, također, proglašeni krivim da su počinili kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH, utvrdio da je došlo do kršenja članka 7. stavak 1. Europske konvencije, zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH, u situaciji kad je predmetno kazneno djelo kao takvo egzistiralo i u odredbi članka 142. KZSFRJ, bila na štetu aplikanata/apelanta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članku 7. stavak 1. Europske konvencije.

42. Pri tome Ustavni sud naglašava da je u citiranim odlukama konstatirano da zadatak Europskog suda [kao što je to i Ustavnog suda] nije da razmotri in abstracto je li retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna sa člankom 7. Europske konvencije, te da se ovo pitanje mora procjenjivati za svaki predmet pojedinačno, uzimajući u obzir konkretne okolnosti svakog predmeta, a posebice jesu li domaći sudovi primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (točka 65).

43. U citiranim odlukama je, dalje, istaknuto da je definicija ratnih zločina za koje su aplikanti proglašeni krivim ista i u KZSFRJ i u KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Međutim, ukazano je da ova dva zakona pružaju različit raspon kazni za ratne zločine. Dalje je navedeno da Europski sud nije prihvatio argumentaciju da je KZBiH blaži za aplikante od KZSFRJ, jer ne propisuje smrtnu kaznu. S tim u svezi je ukazano da u konkretnom slučaju za radnje koje su aplikantima stavljene na teret ne bi mogla biti izrečena smrtna kazna, budući da je ta kazna bila propisana samo za najteže oblike ratnih zločina, te da ratni zločini koje su počinili aplikanti u predmetnim slučajevima ni u kom slučaju ne bi spadali u tu kategoriju, pogotovo što nijedno od počinjenih djela nije imalo smrtni ishod. Stoga je Europski sud, budući da, dakle, nije postojala mogućnost izricanja najteže kazne u konkretnom slučaju, razmatrao visinu minimalne kazne koja bi se eventualno mogla izreći aplikantima. Slijedom izvršene analize visine kazni na koje su aplikanti osuđeni i kazni koje bi oni mogli eventualno dobiti, ovisno od toga koji zakon bi bio primijenjen u njihovim slučajevima, Europski sud je zaključio da je, obzirom na mogućnost izricanja kazne zatvora u kraćem trajanju, povoljniji KZSFRJ. U predmetnoj odluci Europski sud je, dalje, naveo da su kazne koje su izrečene aplikantima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i KZSFRJ i KZBiH i da se stoga ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da je primijenjen KZSFRJ. I pored toga, Europski sud je ukazao: "Međutim, ono što je od ključnog značaja jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj Zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima"(točka 70).

44. Imajući u vide sve navedeno, te dovodeći stavove Europskog suda u svezu sa apelantovim predmetom, Ustavni sud, najprije, zapaža da se taj predmet kako u pogledu činjeničnog supstrata, tako i u pogledu pravnog pitanja razlikuje od navedenih predmeta Europskog suda i Ustavnog suda u odnosu na pravnu kvalifikaciju kaznenog djela, te visinu izrečene kazne, te da je, stoga, obzirom na visinu izrečene kazne apelantu, potrebno utvrditi koji je zakon za apelanta blaži u pogledu maksimalne kazne koja se može izreći apelantu.

45. Naime, Ustavni sud ukazuje da je osporenim presudama apelant proglašen krivim i osuđen što je počinio kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH. Ustavni sud zapaža da je definicija ratnog zločina protiv civilnog pučanstva ista u članku 142. KZSFRJ, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnog kaznenog djela (dakle, 1995. godine), i u članku 173. KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Iz navedenog,


dakle, slijedi da je apelant proglašen krivim za kazneno djelo koje je kao takvo predstavljalo kazneno djelo u vrijeme izvršenja (u smislu prve rečenice članka 7. stavak 1. Europske konvencije), a ta činjenica, u smislu garancija druge rečenice članka 7. stavak 1. Europske konvencije, implicira obvezu Ustavnog suda da ispita da izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja kaznenog djela. U kontekstu navedenog Ustavni sud ukazuje da je apelant primjenom odredaba KZBiH, u konačnici, osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina.

46. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da KZBiH i KZSFRJ pružaju različit raspon kazni za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva za koje je apelant proglašen krivim. Naime, prema KZSFRJ, zaprijećena kazna je bila kazna zatvora od pet do petnaest godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna, umjesto koje se mogla izreći i kazna zatvora od dvadeset godina. Prema KZBiH, zaprijećena kazna je kazna zatvora u trajanju od deset godina ili kazna dugotrajnog zatvora. Dalje, Ustavni sud ukazuje da bi u konkretnom slučaju za radnje koje su apelantu stavljene na teret, obzirom na način izvršenja tog kaznenog djela i njegove posljedice, dakle, obzirom na to da se radi o najtežem obliku ratnog zločina, postojala mogućnost da mu se izrekne najteža kazna koja je bila propisana samo za najteže oblike ratnih zločina. Stoga je, dakle, postojala mogućnost da se apelantu izrekne najteža kazna u konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da iz navedenog proizlazi da je u konkretnom predmetu, za razliku od predmeta Europskog suda Maktouf i Damjanović i predmeta Ustavnog suda Damjanović, kazna zatvora koja je izrečena apelantu bliža maksimumu propisane kazne. Obzirom na to, Ustavni sud ukazuje da je, za razliku od tih predmeta u kojima se utvrđivalo koji je zakon blaži u pogledu minimuma kazne, u konkretnom slučaju potrebno utvrditi koji je zakon blaži za apelanta u pogledu maksimuma propisane kazne.

47. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je Europski sud u predmetu Scoppola protiv Italije (vidi, Europski sud, Scoppola protiv Italije, broj 10249/03, od 17. rujna 2009. godine) usvojio stav da je neophodno napustiti praksu koju je ustanovilo Povjerenstvo u predmetu X protiv Njemačke i utvrdio da članak 7. stavak 1. Europske konvencije ne garantira samo princip zabrane retroaktivne primjene strožeg kaznenog zakona već, također, implicitno garantira princip retroaktivne primjene blažeg kaznenog zakona. Taj princip je sadržan u pravilu da, kada postoji razlika između kaznenog zakona koji je važio u vrijeme izvršenja kaznenog djela i kaznenih zakona koji su doneseni i stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravomoćne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije odredbe su najpovoljnije za optuženog.

48. Dovodeći u svezu navedeni princip sa konkretnim slučajem, u kojem je apelant osuđen za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva, Ustavni sud smatra da se ne može usvojiti općenit (apstraktan) stav koji od dva kaznena zakona (misli se na KZSFRJ i KZBiH) predviđa "blažu" ili "težu" kaznu za ovo kazneno djelo, te, s tim u svezi, dalje, apstraktno zaključiti koji bi od navedena dva zakona trebalo primijeniti (u slučajevima kada oba zakona propisuju konkretna kaznena djela iz oblasti ratnih zločina koja se optužnicom stavljaju na teret) zbog toga što taj zakon propisuje "blažu kaznu". Takvi zaključci moći će se izvoditi samo u konkretnim slučajevima, te je sasvim moguće da će dolaziti i do različite primjene navedenih zakona (KZSFRJ i KZBiH) jer se, kako je već rečeno, jedan te isti zakon može pokazati, u ovisnosti od konkretnih okolnosti svakog pojedinog slučaja, u jednoj situaciji kao blaži, a u drugoj kao teži u odnosu na kaznu koja će se izreći. Ustavni sud smatra da se može zaključiti da, u slučaju kada je predmetno kazneno djelo bilo inkriminirano u

oba zakona (u zakonu koji je važio u vrijeme izvršenja, kao i u zakonu koji je naknadno donesen), sukladno drugoj rečenici stavka 1. članka 7. Europske konvencije, tada obvezno treba ispitati koji od dva ili više sukcesivno donesenih zakona predviđa blažu kaznu, te primijeniti taj zakon, tj. zakon koji predviđa blažu kaznu (princip favor rei).

49. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju Sud BiH apelanta osudio na kaznu dugotrajnog zatvora od 25 godina. U svezi s tim, a u kontekstu najviše zaprijećene (najteže) kazne koja se može izreći za predmetno kazneno djelo, Ustavni sud ukazuje da je odredbama članka 37. stavak 1. KZSFRJ propisano da se smrtna kazna ne može propisati kao jedina glavna kazna za određeno kazneno djelo, te da je odredbama članka 38. stavak 2, također, propisano da za kaznena djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor u trajanju od dvadeset godina. Pri tome Ustavni sud ističe da iz ovih odredaba proizlazi da, dakle, za kazneno djelo koje je apelant počinio nije bila jedina propisana maksimalna kazna smrtna kazna, nego da je, kao njezina alternativa, u određenim slučajevima mogla biti izrečena i kazna zatvora u trajanju od dvadeset godina. Prema tome, Ustavni sud ukazuje da se za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva u KZSFRJ mogla izreći kazna zatvora u trajanju od pet do petnaest godina ili kazna zatvora u trajanju od dvadeset godina ili smrtna kazna.

50. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da je nesporno da je smrtna kazna, koja je kao maksimalna kazna za predmetno kazneno djelo propisana KZSFRJ, stroža od kazne dugotrajnog zatvora, koja je kao maksimalna kazna propisana KZBiH. Međutim, Ustavni sud podsjeća da je člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine propisano da se prava i slobode predviđeni u Europskoj konvenciji i u njezinim protokolima izravno primjenjuju u Bosni i Hercegovini, te da ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine (14. prosinac 1995. godine) stupio na snagu i Protokol broj 6 uz Europsku konvenciju kojim je propisano da se smrtna kazna ukida (članak 1), te da država može u svom zakonodavstvu predvidjeti smrtnu kaznu za djela izvršena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti (članak 2). Pri tome Ustavni sud ukazuje da je, nakon toga, 3. svibnja 2002. godine, na razini Vijeća Europe, usvojen Protokol broj 13 uz Europsku konvenciju o ukidanju smrtne kazne u svim okolnostima, koji je Bosna i Hercegovina ratificirala 28. svibnja 2003. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da iz navedenog jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporenih odluka, u tijeku 2008. i 2009. godine, nije postojala niti teorijska, niti praktična mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno kazneno djelo.

51. Ustavni sud podsjeća da je pitanje smrtne kazne već ranije razmatrano u Odluci Doma za ljudska prava za BiH Sretko Damjanović protiv BiH broj CH/96/30 od 5. rujna 1997. godine. U ovoj odluci je, između ostalog, navedeno: "U razmatranju bi li smaknuće kojim se prijeti podnositelju prijave bilo predviđeno u domaćem zakonu i sukladno odredbama u svrhu članka 2. Protokola broj 6 uz Konvenciju, Dom mora uzeti u obzir relevantne odredbe Ustava izložene u Aneksu 4. Općeg okvirnog sporazuma." U tom pogledu Dom zapaža da je, po članku 2. Aneksa II. na Ustav, koji se bavi prijelaznim aranžmanima, predviđeno da će važeći zakoni na dan stupanja na snagu Ustava "ostati na snazi do mjere koja nije proturječna Ustavu". Primjena smrtne kazne bi se stoga mogla samo smatrati propisanom u domaćem zakonu u obliku čl. 141. ili 142. Kaznenog zakona ukoliko odredbe tih članaka same "ne bi bile u neskladu sa Ustavom" (stavak 34). Dalje, "tamo gdje jedan od sporazuma o ljudskim pravima nameće jasnu, preciznu


i apsolutnu zabranu nekog pravca djelovanja, jedini način na koji se može provesti obveza da se osobama osiguraju spomenuta prava bez diskriminacije je davanje snage zabrani. Stoga se zakoni koji idu suprotno od takve zabrane ne mogu smatrati da su sukladni Ustavu i stoga se ne mogu promatrati kao ispravna osnova u domaćem zakonu za bilo kakvu akciju koja po Europskoj konvenciji mora biti legalna u domaćem zakonu. Stoga, Dom smatra da čl. 141. i 142. Kaznenog zakona, utoliko što ovlašćuju primjenu smrtne kazne u doba mira, nisu sukladni Ustavu i da pogubljenje kojim se prijeti podnositelju prijave zato ne bi bilo propisano domaćim zakonom u svrhu Protokola broj 6 uz Europsku konvenciju. Zato bi to kršilo članak 2. Protokola broj 6 iz istog razloga" (stavak 37).

52. Obzirom na to da, dakle, nije bilo moguće apelantu izreći smrtnu kaznu, postavlja se pitanje koja je to, onda, maksimalna kazna mogla biti izrečena apelantu prema KZSFRJ. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je odredbama članka 38. stavak 2. KZSFRJ propisano da "za kaznena djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina". Prema mišljenju Ustavnog suda, iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi da maksimalna kazna za predmetno kazneno djelo, u situaciji kada više nije moguće izreći smrtnu kaznu, jeste kazna zatvora od 20 godina. Uspoređujući kaznu zatvora od 20 godina (kao maksimalnu kaznu za predmetno kazneno djelo prema KZSFRJ) sa kaznom dugotrajnog zatvora od 45 godina (kao maksimalnom kaznom za predmetno kazneno djelo prema KZBiH), Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju nedvojbeno da KZSFRJ predstavlja blaži zakon za apelanta. Imajući u vidu da je, dakle, prema KZSFRJ, apelantu bilo moguće izreći maksimalnu kaznu od 20 godina, a da mu je u konkretnom slučaju, primjenom KZBiH, izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina, Ustavni sud smatra da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, a što je protivno članku 7. Europske konvencije.

53. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je osporenom presudom Suda BiH došlo do povrede apelantovog ustavnog prava iz članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 7. Europske konvencije. Radi zaštite apelantovog ustavnog prava, Ustavni sud smatra da je dovoljno ukinuti Presudu Suda BiH broj X-KRŽ-07/394 od 6. travnja 2010. godine i vratiti predmet tom sudu da donese novu odluku sukladno članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članku 7. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

54. Obzirom na zaključak u pogledu povrede članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 7. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice razmatrati navodne povrede iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, članka 14. st. 1. i 2. i članka 15. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članka 11. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

55. Ustavni sud naglašava da uopće nije odlučivao o prekidu izvršenja kazne zatvora i puštanju na slobodu apelanta, niti o proceduri prema kojoj će Sud BiH donijeti novu odluku, jer su to pitanja iz nadležnosti Suda BiH.

VIII. Zaključak

56. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno apelantovo ustavno pravo iz članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 7. Europske konvencije, jer je u konkretnom slučaju retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne.

57. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

58. Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebnice razmatrati apelantov prijedlog za donošenje privremene mjere.

59. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, v. r.

Izdvojeno mišljenje sutkinje Seade Palavrić o neslaganju sa Odlukom Ustavnog suda broj AP 5161/10

od 23. siječnja 2014. godine

U Odluci Ustavnog suda broj AP 5161/10 Ustavni sud Bosne i Hercegovine je:

Usvojio apelaciju, utvrdio povredu članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 7. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), ukinuo drugostupanjsku presudu Suda BiH i predmet vratio tome sudu sa nalogom da po žurnom postupku donese novu odluku sukladno članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članku 7. Europske konvencije.

Uz dužno poštovanje većinskog odlučivanja, ne mogu se složiti sa obrazloženjem i zaključkom koji se odnose na usvajanje apelacije broj AP 5161/10.

Obrazloženje Ustavnog suda se može sažeti kako slijedi: U relevantnom dijelu Ustavni sud se pozvao na svoju

Odluku broj AP 325/08 od 27. rujna 2013. godine, koju je donio slijedeći praksu Europskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović u kojoj je taj sud utvrdio da je došlo do kršenja članka 7. stavak 1. Europske konvencije, zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH, kada su aplikanti proglašeni krivim da su počinili kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH u situaciji kada je predmetno kazneno djelo kao takvo egzistiralo i u odredbi članka 142. KZSFRJ, bila na štetu aplikanata/apelanta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članku 7. stavak 1. Europske konvencije.

Potom je Ustavni sud ukazao na to da je u konkretnom slučaju osporenim presudama apelant proglašen krivim i osuđen zato što je počinio kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. KZBiH. Ustavni sud zapaža da je definicija ratnog zločina protiv civilnog pučanstva ista u članku 142. KZSFRJ, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnog kaznenog djela (dakle, 1995. godine) i u članku 173. KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Iz navedenog slijedi da je apelant proglašen krivim za kazneno djelo koje je kao takvo predstavljalo kazneno djelo u vrijeme izvršenja (u smislu prve rečenice članka 7. stavak 1. Europske konvencije), a ta činjenica, u smislu garancija druge rečenice članka 7. stavak 1. Europske konvencije, implicira obvezu Ustavnog suda da ispita da izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja kaznenog djela. U kontekstu navedenog Ustavni sud je ukazao da je apelant primjenom odredaba KZBiH, u konačnici, osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina.

Iznoseći razloge iz kojih je utvrdio povredu prava iz članka 7. Europske konvencije, Ustavni sud je, između ostalog, ukazao da iz obrazloženja koja je iznio u odluci jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporenih odluka, koje su donesene u tijeku 2008. i 2009. godine, nije postojala niti teorijska, niti


praktična mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno kazneno djelo.

Obzirom na to da, dakle, nije bilo moguće apelantu izreći smrtnu kaznu, postavlja se pitanje koja je to, onda, maksimalna kazna mogla biti izrečena apelantu prema KZSFRJ. U svezi s tim, Ustavni sud je ukazao da je odredbama članka 38. stavak 2. KZSFRJ propisano da "za kaznena djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina". Prema mišljenju Ustavnog suda, iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi da maksimalna kazna za predmetno kazneno djelo, u situaciji kada više nije moguće izreći smrtnu kaznu, jeste kazna zatvora od 20 godina. Uspoređujući kaznu zatvora od 20 godina (kao maksimalnu kaznu za predmetno kazneno djelo prema KZSFRJ) sa kaznom dugotrajnog zatvora od 45 godina (kao maksimalnom kaznom za predmetno kazneno djelo prema KZBiH), Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju nedvojbeno da KZSFRJ predstavlja blaži zakon za apelanta. Imajući u vidu da je, prema KZSFRJ, apelantu bilo moguće izreći maksimalnu kaznu od 20 godina, a da mu je u konkretnom slučaju, primjenom KZBiH, izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina, Ustavni sud smatra da je retroaktivna primjena KZBiH bila na štetu apelanta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članku 7. Europske konvencije.

Prema mome mišljenju,

Ustavni sud u svojoj odluci nije slijedio principe kojima se Europski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) rukovodio u odluci Maktouf i Damjanović protiv BiH.

Moji razlozi za neslaganje sa obrazloženjem i zaključcima Ustavnog suda u odnosu na Odluku broj AP 5161/10 su sljedeći:

- Prije svega, smatram da Ustavni sud, za razliku od Europskog suda, uopće nije pridavao značaj činjenici da je apelant, za razliku od aplikanata Maktoufa i Damjanovića, proglašen krivim za oduzimanje života, i to 71 života i oko 200 povrijeđenih, a od te činjenice je, prema kriterijima Europskog suda, ovisila ocjena težine zločina a time i zaprijećene kazne u vrijeme izvršenja kaznenog djela. Jer, i u slučaju Maktouf i Damjanović i u konkretnom riječ je o istom kaznenom djelu. Razlika je u tome što u predmetu Maktouf i Damjanović aplikanti nisu bili osuđeni pred domaćim sudovima za najteže oblike kaznenog djela zločin protiv civilnog pučanstva za koje je bila zaprijećena smrtna kazna, već za blaži oblik tog kaznenog djela i o tome su svjedočile izrečene kazne koje su bile gotovo minimalne, dok je apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina, što spada u najstrožiju kaznu koja je propisana 2003. godine nakon što više u Bosni i Hercegovini nije mogla biti izrečena smrtna kazna, dakle, kao zamjena za smrtnu kaznu.

- Potom, Ustavni sud je do blaže kazne došao uspoređujući kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 45 godina koja je zaprijećena prema KZBiH iz 2003. godine sa kaznom zatvora od 20 godina prema KZSFRJ iz 1976. godine koja se mogla izreći kao zamjena za smrtnu kaznu umjesto sa smrtnom kaznom.

- Smatram, međutim, da članak 7. Europske konvencije ne treba tako razumijevati, niti tumačiti, niti da je Europski sud članak 7. tumačio i primijenio na ovakav način. Navedeni članak, bez dvojbe, inzistira da kazna koja se izriče ne bude teža od kazne koja je bila primjenjiva u vrijeme učinjenja kaznenog djela. Pri tome nema iznimaka ni kada je riječ o učiniteljima kaznenih djela ratnih zločina. Međutim, smatram da Ustavni sud, tražeći blažu kaznu za apelanta, nije mogao kaznu dugotrajnog zatvora uspoređivati sa kaznom od 20 godina zatvora, već sa smrtnom kaznom koja je u vrijeme

učinjenja ratnog zločina za koji je apelant proglašen odgovornim bila primjenjiva, bez obzira na to što se smrtna kazna u vrijeme suđenja više nije mogla izreći. Članak 7. Europske konvencije jasno inzistira da se učinitelj kaznenog djela ne može teže kazniti u odnosu na kaznu koja je u vrijeme učinjenja kaznenog djela bila primjenjiva, a ne u odnosu na kaznu koja se u vrijeme suđenja više ne može izreći.

- Štoviše, čini se da je Ustavni sud izgubio iz vida da razmatra konkretnu apelaciju u kojoj je osporenim odlukama Suda BiH apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina a ne 45 godina, pa je izrečenu a ne maksimalno zaprijećenu kaznu trebalo uspoređivati sa smrtnom kaznom. Također, smatram da je čak i kazna doživotnog zatvora (u slučaju da je i bila propisana KZBiH iz 2003. godine) blaža u odnosu na smrtnu kaznu koja je bila zaprijećena i primjenjiva u vrijeme učinjenja kaznenog djela, a pogotovu je blaža kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina kakva je u konkretnom slučaju izrečena apelantu.

- Budući da je odlučivao o konkretnoj apelaciji, smatram da je Ustavni sud morao imati u vidu obrazloženje osporene prvostupanjske presude u kojoj je, između ostalog, istaknuto kako primjenu KZBiH iz 2003. godine dodatno opravdava činjenica da je kazna propisana KZBiH, u svakom slučaju, blaža od smrtne kazne koja je bila na snazi u vrijeme izvršenja kaznenog djela, čime je zadovoljen kriterij vremenskog važenja kaznenog zakona, odnosno primjena zakona koji je blaži za učinitelja, kao i obrazloženje drugostupanjske presude, izneseno u toč.142. i 143. te presude, gdje je Sud BiH istaknuo da je, ispitujući odluku o kazni u okviru istaknutih prizivnih navoda Tužiteljstva i u smislu odredbe članka 308. ZKPBiH, ocijenio da je prvostupanjsko vijeće pravilno odmjerilo kaznu imajući u vidu sve subjektivne i objektivne okolnosti koje se odnose na kazneno djelo i njegovog učinitelja, koje izrečenu kaznu čine adekvatnom obzirom na stupanj apelantove krivnje, pobude iz kojih je djelo učinjeno, jačinu povrede zaštićenog dobra, kao i apelantove osobne prilike, te zaključio da je izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina pravilno odmjerena i da će se izrečenom kaznom postići svrha kažnjavanja predviđena odredbom članka 39. KZBiH, koja zahtijeva da se izrazi osuda učinjenog kaznenog djela; da se na učinitelja utječe da ubuduće ne čini kaznena djela; da se utječe na ostale da ne čine kaznena djela (individualna i generalna prevencija), a posebice da se utječe na svijest građana o štetnosti kaznenih djela i o pravedenosti kažnjavanja; da je potrebno imati u vidu da zaštitni objekt ovih kaznenih djela čine univerzalne ljudske vrijednosti, dobra koja su uvjet i osnova za zajedničko i humano postojanje, čije kršenje predstavlja teške povrede normi međunarodnog prava, o čijoj ozbiljnosti i težini govori činjenica da ova djela ne podliježu zastarijevanju.

- Pored navedenog, ovakvim postupanjem, tj. uspoređivanjem kazne dugotrajnog zatvora sa kaznom zatvora u trajanju od 20 godina a ne sa smrtnom kaznom, Ustavni sud je doveo do situacije da pod isti raspon kazni budu podvedeni počinitelji ratnih zločina koji nisu proglašeni odgovornim za gubitke ljudskih života i druge "lakše" ratne zločine sa počiniteljima ratnih zločina koji su proglašeni krivim za gubitak više desetina ljudskih života i druge najteže ratne zločine, pa čak i do blažeg kažnjavanja za ratni zločin nego za "obično" ubojstvo.

- Na koncu, čini se iluzornim kada Ustavni sud kaže da pitanje blažeg zakona nije ocjenjivao in abstracto, jer je činjenica da je to de facto učinjeno u svim slučajevima u kojima je isto kazneno djelo bilo propisano i KZSFRJ iz 1976. godine i KZBiH iz 2003. godine. Proizlazi da će se u svim takvim slučajevima kao blaži za učinitelja primijeniti KZSFRJ.


Stoga se, prema mome mišljenju, za zločin koji predstavlja kršenje međunarodnog humanitarnog prava za koji je oduvijek bilo propisano da ne zastarijeva i da se najstrožije kažnjava – za koji je prema KZSFRJ iz 1976. godine zaprijećena kazna bila smrtna kazna, a prema KZBiH iz 2003. godine kazna dugotrajnog zatvora - gubi i sama svrha kažnjavanja, odnosno da će svrha kažnjavanja biti ostvarena samo prema učiniteljima ratnih zločina kojima se sudi pred Međunarodnim kaznenim sudom za bivšu Jugoslaviju, ili su, s druge strane, osobe kojima se sudi pred tim sudom u znatno nepovoljnijem položaju od osoba kojima se za iste zločine sudi pred Sudom BiH.

Slijedi da ja apsolutno nisam u mogućnosti suglasiti se sa zaključkom koji je usvojila većina Ustavnog suda u svezi sa ovim pitanjem. Uz dužno poštovanje, ovom prilikom izražavam svoje neslaganje.

Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 5161/10, рјешавајући апелацију Новака Ђукића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 23. јануара 2014. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Новака Ђукића. Утврђује се повреда члана II/2 Устава Босне и

Херцеговине и члана 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Суда Босне и Херцеговине број X-КРЖ-07/394 од 6. априла 2010. године.

Предмет се враћа Суду Босне и Херцеговине, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Суду Босне и Херцеговине да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Новак Ђукић (у даљњем тексту: апелант) из Бање Луке, којег заступа Душан Томић, адвокат из Сарајева, поднио је 22. новембра 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресуда Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) бр. X-КРЖ-07/394 од 6. априла 2010.

године и X-КР-07/394 од 12. јуна 2009. године. Апелант је допунио апелацију 5. јануара 2011. године, 25. априла 2011. године, 9. октобра 2013. године и 4. децембра 2013. године. Апелант је 9. октобра 2013. године поднио захтјев за доношење привремене мјере.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво БиХ) затражено је 6. новембра 2013. године да доставе одговор на апелацију.

3. Суд БиХ и Тужилаштво су 21. новембра 2013. године доставили одговорe на апелацију.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговорi на апелацију достављени су подносиоцу апелације 27. новембра 2013. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

6. Пресудом првостепеног вијећа Суда БиХ (у даљњем тексту: првостепено вијеће) број X-КР-07/394 од од 12. јуна 2009. године, која је потврђена Пресудом Апелационог вијећа Суда БиХ (у даљњем тексту: Апелационо вијеће) број X-КРЖ-07/394 од 6. априла 2010. године, апелант је проглашен кривим за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тач. а) и б) Кривичног закона Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗБиХ). Првостепено вијеће је спровело кривични поступак и утврдило да је апелант за вријеме ратног стања и оружаног сукоба у Босни и Херцеговини, супротно правилима међунарођног хуманитарног права (одредбе Женевске конвенције о заштити цивилних лица за вријеме рата, као и Допунског протокола уз Женевске конвенције о заштити жртава међународних оружаних сукоба), те кршећи правила међународног права, наредио артиљеријски напад на насељено мјесто Тузлa усљед чије експлозије је смртно страдало 71 лице, а више од 130 лица лакше или теже рањено. За наведено кривично дјело апелант је осуђен на казну дуготрајног затвора од 25 година.

7. У образложењу пресуде првостепено вијеће је, између осталог, навело да је, након савјесне и брижљиве оцјене сваког доказа појединачно и у вези са осталим доказима изведеним на главном претресу, утврдило чињенично стање као у изреци пресуде. Наиме, првостепено вијеће је утврдило да је апелант у својству команданта Тактичке групе Озрен Војске Републике Српске (ТГ Озрен ВРС) 25. маја 1995. године наредио артиљеријском воду који му је био потчињен, а који је био лоциран на планини Озрен, општина Петрово - шири рејон села Пањик, да из топова М 46 - калибра 130 мм гранатира град Тузлу, која је Резолуцијом Уједињених нација број 824 од 6. маја 1993. године проглашена заштићеном зоном. Наводи се да су припадници артиљеријског вода и извршили ту наредбу испаливши више артиљеријских пројектила на град Тузлу, од којих је један артиљеријски пројектил типа ОФ-482 у 20.55 часова погодио ужи локалитет центра града звани Капија, усљед чије експлозије је смртно страдало 71 лице, а више од 130 теже и лакше рањено.

8. Првостепено вијеће је утврдило да је апелант, као командант Тактичке групе Озрен, био на свом командном мјесту 25. маја 1995. године. Захваљујући систему извјештавања који је примјењиван у оквиру ВРС, а који је функционисао и 25. маја 1995. године, оптужени је био


свјестан ситуације на терену, која се интензивирала неколико дана прије 25. маја 1995. године. Он је командовао јединицама које су му биле потчињене 25. маја 1995. године и био је, као и обично, на положају са којег је издавао наређења потчињенима. Како је даље навело првостепено вијеће, не постоји ниједан доказ који би упућивао да је апелант тога дана био спријечен да изда наређења, нити је на некога пренио овлашћења да издаје наређења, јер овакав закључак потврђују двије наредбе које је апелант издао са свог командног мјеста. Првостепено вијеће је дошло до необоривог закључка да је ово дјело резултат директне наредбе коју је издао командант Тактичке групе Озрен, односно сам апелант. Вијеће је у образложењу пресуде навело на основу којих доказа је утврдило релевантне чињенице на основу којих може ван сваке разумне сумње закључити ко је одговоран за почињење кривичног дјела из тачке 1 оптужнице. У спису се налазе двије наредбе које је потписао апелант на свом командном мјесту 25. маја 1995. године: Т-131 (Наредба за реферисање команданата, Команда ТГ Озрен, командант Новак Ђукић стр. пов. бр. 01/231-1 од 25.5. 1995. године) и Т-132 (Наредба јединицама за обавјештење, Команда ТГ Озрен, командант Новак Ђукић, стр. пов. бр. 01/232-3 од 24.5.1995. године).

9. Сумирајући ове налазе, првостепено вијеће је навело да је наређење за употребу топа 130 мм М46 било у искључивој надлежности команданта Тактичке групе Озрен. Даље, начелници артиљерије су могли да предлажу команданту употребу овог топа, али нису могли да издају наређење за отварање ватре, наредба се могла издати писмено и усмено, посада топа 130 мм М46 имала је директну жичану телефонску везу једино са Командом ТГ Озрен, а Команда ТГ Озрен се налазила на Пањику. У ланцу командовања апелант је био посљедње лице које је могло да изда наредбе за употребу топа М46 130 мм. Самовољно или неовлашћено отварање ватре није никада забиљежено, а 25. маја 1995. године апелант се налазио на свом командном мјесту. На основу свега наведеног, првостепено вијеће је ван разумне сумње закључило да је апелант починио кривичноправну радњу описану у тачки 1 оптужнице.

10. Основна обиљежја кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва, како је закључило првостепено вијеће, састоје се у постојању рата и кршењу правила међународног права и у склопу таквог понашања специфичних апелантових радњи. У погледу примјене материјалног права, за Суд БиХ су релевантна два законска начела. Прво је начело законитости према којем никоме не може да буде изречена казна или друга кривичноправна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дјело и за које законом није била прописана казна (члан 3 КЗБиХ). Друго је начело временског важења кривичног закона према којем се на учиниоца кривичног дјела примјењује закон који је био на снази у вријеме учињења кривичног дјела, а ако се послије учињења дјела закон промијенио једном или више пута, примијениће се закон који је блажи за учиниоца (члан 4 КЗБиХ). Начело законитости је прописано и одредбом члана 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција).

11. Првостепено вијеће, даље, сматра да кривично дјело за које се апелант терети представља кривично дјело у складу са међународним обичајним правом и да се стога на њега односе општа начела међународног права, како је то дефинисано чланом 4а) КЗБиХ, међународно право

дефинисано чланом 7 став 1 Европске конвенције и општа правна начела призната код цивилизованих народа из члана 7 став 2 Европске конвенције, па стога првостепено вијеће сматра да је на основу ових одредби КЗБиХ примјењив у конкретном случају. Поред наведеног, у вријеме када су почињена предметна кривична дјела, Босна и Херцеговина, као држава настала сукцесијом СФРЈ, била је потписница свих релевантних међународних конвенција о људским правима и о међународном хуманитарном и кривичном праву. Исто тако, обичајни статус кривичне одговорности за ратне злочине против цивилног становништва и индивидуална одговорност за ратне злочине почињене током 1995. године потврдили су генерални секретар Уједињених нација (у даљњем тексту: УН), Међународна правна комисија и пракса Међународног кривичног суда за бившу Југославију (у даљњем тексту: МКСЈ). Конкретно, МКСЈ је потврдио да су кривична дјела "директних напада на цивилно становништво" и "неселективних напада" била саставни дио међународног обичајног права у вријеме почињења кривичног дјела. Ови судови су утврдили да кривична одговорност за злочине против човјечности и ратне злочине против цивилног становништва представља императивну норму међународног права, односно да се ради о нормама које имају принудни карактер (ius cogens). Дакле, према мишљењу првостепеног вијећа, кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва, у складу са одредбама Женевске конвенције, мора се у сваком случају подвести под опште принципе међународног права у свјетлу чл. 3 и 4а) КЗБиХ. На основу свега наведеног, закључено је да су ратни злочини против цивилног становништва представљали кривична дјела у одговарајућем периоду како са аспекта међународног обичајног права, тако и са аспекта међународног уговорног права или начела међународног права, чиме је задовољено начело законитости, као и начела nullum crimen sine lege и nulla poena sine lege. Првостепено вијеће је, поред тога, констатовало да су кривична дјела из члана 173 КЗБиХ била дефинисана и законом који је био на снази у релевантно вријеме - односно у вријеме када је извршено кривично дјело, односно чланом 142 став 1 Кривичног закона СФРЈ (у даљњем тексту: КЗСФРЈ), што значи да је предметно кривично дјело било кажњиво и по кривичном закону који је био на снази у то вријеме, што чини основаним закључке до којих је првостепено вијеће дошло у погледу начела законитости.

12. С тим у вези, првостепено вијеће је утврдило да кривично дјело за које је апелант проглашен кривим представља кривично дјело према међународном обичајном праву и стога потпада под опште принципе међународног права прописане чланом 4а. Закона о измјенама и допунама КЗБиХ, односно под општа правна начела која признају цивилизовани народи прописана ставом 2 члана 7 Европске конвенције, те да стога КЗБиХ може да се примијени у конкретном случају. Имајући у виду наведена начела, првостепено вијеће је примјену КЗБиХ оправдало чињеницом да је запријећена казна за наведено кривично дјело у сваком случају блажа него смртна казна која је била прописана у КЗСФРЈ, дакле, закона који је био на снази у вријеме извршења кривичног дјела. Такав став је, како је даље наведено, у складу са пресудом коју је донијело Апелационо вијеће у предмету против Абдуладхима Мактоуфа број КПЖ-32/05 од 4. априла 2006. године и у предмету против Драгана Пауновића број КПЖ 05/16 од 27. октобра 2006. године.

13. Приликом одмјеравања казне првостепено вијеће је, прије свега, оцијенило тежину кривичног дјела и степен


апелантове кривичне одговорности, па га је прогласило кривим за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тач. а) и б) КЗБиХ, полазећи од степена одговорности, апелантовог држања, као и његових личних прилика, карактера оптуженог, одвраћања и друштвене рехабилитације, те с обзиром на утврђено чињенично стање и правне закључке. Првостепено вијеће је при томе закључило да, с обзиром на тежину дјела и настале посљедице, само казном дуготрајног затвора интереси правде могу да буду задовољени. Због тога га је првостепено вијеће за наведену кривичноправну радњу осудило на казну дуготрајног затвора од 25 година, сматрајући при томе да је врста кривичне санкције сразмјерна тежини дјела с обзиром на постојеће отежавајуће и олакшавајуће околности и учешће и апелантову улогу у почињењу овог дјела, те да ће се њоме постићи општа сврха кривичних санкција и сврха кажњавања у смислу одредаба из члана 39 КЗБиХ.

14. Пресудом Апелационог вијећа број X-КРЖ-07/394 од 6. априла 2010. године жалбе Тужилаштва БиХ и апелантовог браниоца су одбијене и првостепена пресуда од 12. јуна 2009. године у цијелости потврђена. Апелационо вијеће сматра да је у побијаној пресуди правилно утврђено постојање субјективних елемената напада усмјереног против цивилног становништва и неселективног напада из члана 173 став 1 тач. а) и б) КЗБиХ, односно облика одговорности наређивања из члана 180 став 1 КЗБиХ, што указује да жалбени приговори упућени у овом правцу нису основани. Слиједом наведеног, Апелационо вијеће је, испитујући жалбене наводе у погледу погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, закључило да је првостепено вијеће, на основу спроведених доказа, на поуздан начин утврдило све одлучне чињенице на основу којих је дошло до правилног закључка да је апелант својим дјеловањем, на начин описан у дијелу I изреке побијане пресуде, остварио сва законска обиљежја кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва из ког разлога не налази основаним жалбене наводе одбране.

15. У погледу примјене материјалног закона, Апелационо вијеће је утврдило да у предметном случају и закон који је био на снази у вријеме извршења дјела, једнако као и закон који је тренутно на снази, прописује кривичноправне радње за које је апелант проглашен кривим као кривична дјела. Наиме, ради се о радњама које су садржане у одредби из члана 142 став 1 преузетог КЗСФРЈ. За кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ прописана је казна затвора најмање десет година или дуготрајни затвор. С друге стране, за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗСФРЈ прописана је казна затвора најмање пет година или смртна казна. Након извршене компарације поменутих казни, суд је дошао до закључка да је запријећена казна, по важећем Закону, у сваком случају блажа од раније прописане, без обзира на то што је ранијим законом доња граница висине казне била пет година, а из разлога што је према међународном обичајном праву успостављено да је смртна казна у сваком случају строжија казна од дуготрајног затвора, а исто тако, према обичајном праву, апсолутно апелантово право је да не буде погубљен, а држава је дужна да обезбиједи то право, што је и учињено доношењем новог закона. Уз наведено, Апелационо вијеће сматра да се казна која је у конкретном случају изречена апеланту није кретала у оквиру који је ближи доњој граници казне прописане законом за предметно кривично

дјело у ком случају би, изузетно, као блажи закон, могао да буде примијењен КЗСФРЈ. Дакле, Апелационо вијеће је утврдило да је првостепено вијеће приликом примјене материјалног закона и правне квалификације дјела правилно примијенило одредбе важећег КЗБиХ, који је ступио на снагу 1. марта 2003. године, односно да, супротно жалбеним наводима, није учињена повреда принципа легалитета и временског важења закона прописаних чл. 3 и 4 КЗБиХ.

16. Испитујући одлуку о казни у оквиру истакнутих жалбених навода Тужилаштва БиХ и у смислу одредбе члана 308 ЗКПБиХ, Апелационо вијеће сматра да је првостепено вијеће правилно одмјерило казну, имајући у виду све субјективне и објективне околности које се односе на кривично дјело и његовог учиниоца, а које изречену казну чине адекватном с обзиром на степен кривице оптуженог, побудe из којих је дјело учињено, јачину повреде заштићеног добра, као и личне прилике оптуженог. Стога, Апелационо вијеће сматра да је апеланту изречена казна дуготрајног затвора од 25 година правилно одмјерена и да ће се изреченом казном постићи сврха кажњавања предвиђена одредбом члана 39 КЗБиХ. Апелационо вијеће подсјећа да је смисао овог члана КЗБиХ да се изрази осуда учињеног кривичног дјела, да се на учиниоца утиче да убудуће не чини кривична дјела, да се утиче на остале да не чине кривична дјела (индивидуална и генерална превенција), а посебно да се утиче на свијест грађана о штетности кривичних дјела и о праведности кажњавања.

17. Апелационо вијеће наводи да је првостепено вијеће од отежавајућих околности на апелантовој страни нашло да му је као војном лицу било познато да је заштита цивила једна од основних одговорности лица којима су повјерене командне дужности, без обзира на то којој зараћеној страни припадају; да је његово директно наређење проузроковало једно од најстрашнијих гранатирања у овом рату уопште, што је као посљедицу имало смрт 71 лица и више од 130 теже и лакше рањених. Наводи се да је првостепено вијеће оцијенило и породичне прилике оптуженог, имајући у виду да има двоје одрасле дјеце, те да му се једно дијете лијечи у Београду. Затим, као олакшавајућу околност, првостепено вијеће је оцијенило чињеницу да је оптужени сарађивао са органима гоњења. Све наведено у погледу олакшавајућих и отежавајућих околности Апелационо вијеће је прихватило као и своје закључке, те сматра да у конкретном случају, с обзиром на тежину кривичног дјела и настале посљедице, искључиво казна дуготрајног затвора може да испуни сврху кажњавања, предвиђену одредбом члана 39 КЗБиХ. Осим тога, Апелационо вијеће је закључило да приједлог Тужилаштва БиХ да се апеланту изрекне казна дуготрајног затвора у дужем трајању од претходно утврђене није основан из разлога што је апелант предметно кривично дјело починио са евентуалним умишљајем, те није могао да зна да ће пројектил погодити трг Капија у Тузли. Стога, а имајући у виду да је Апелационо вијеће нашло да је првостепеном пресудом правилно и потпуно утврђено чињенично стање у односу на апелантове радње, као и његову кривицу, Апелационо вијеће је закључило да је изречена казна дуготрајног затвора од 25 година правилно одмјерена.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

18. Апелант сматра да је оспореним одлукама повријеђен члан 7 Европске конвенције и члан 2 став 1 Протокола број 7 уз Европску конвенцију, право на


правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, члан 14 ст. 1 и 2 и члан 15 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члан 11 Универзалне декларације о људским правима. Сматра да су наведене пресуде засноване на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању које је резултат погрешне оцјене доказа из чега је, како тврди, "произишла и произвољна примјена права".

19. У односу на повреду права из члана 7 Европске конвенције, апелант истиче да је правоснажно осуђен због кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ које је било прописано и чланом 142 КЗСФРЈ. Апелант сматра да су судови погрешним тумачењем обавезне примјене блажег закона примијенили кривични закон који је строжији за њега. Он сматра да је требало да буде осуђен према одредбама КЗСФРЈ, јер је тај закон био на снази у вријеме извршења предметног кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва и јер тај закон, наводно, прописује блажу казну за предметно кривично дјело, те је повољнији, односно блажи за апеланта.

20. Апелант сматра да је у конкретном предмету повријеђена одредба члана 14 ЗКПБиХ (једнакост страна у поступању - начело истине) и одредба члана 15 ЗКПБиХ (слободна оцјена доказа). Наиме, чланом 14 ЗКПБиХ гарантована је једнакост страна у поступку као један од основних услова за правично суђење. Овом одредбом заправо је дефинисано и утврђено начело истине као врховно начело кривичног поступка. Овај принцип налаже суду, тужилаштву и другим органима који учествују у поступку да истинито и потпуно утврде чињенице како оне које терете осумњиченог, односно оптуженог, тако и оне који му иду у корист. Суд БиХ је, по апелантовој оцјени, своју одлуку, односно осуђујућу пресуду донио искључиво на бази једног изведеног доказа - налаза и мишљења вјештака којег је извело Тужилаштво БиХ, проф. др Берка Зечевића, оцјењујући да све што стоји у вези са овим доказом је спорно и да је у супротности са правилима кривичног поступка. Апелант опширно образлаже да првенствено не може да се сложи са процедуром спровођења доказа и утврђивања чињеница, широко образлажући да суд није могао да прихвати вјештачење проф. др Берка Зечевића. Он сматра да је на основу документације списа више него видљиво да се у њима тврди да је граната испаљена са положаја на Озрену, у селу Врбак, са мјеста Церово Брдо, а да се у наведеним материјалним доказима и документима који су на основу њих сачињени уопште не помиње положај топа у селу Пањик. Апелант наводи да је село Пањик удаљено више од 27.000 м од мјеста експлозије, а мјешовита комисија нашла је да је удаљеност око 21.000 м и о том свом налазу они су одмах извијестили истражног судију. Он сматра да реконструкцију догађаја није одредило Тужилаштво БиХ, па је и ова радња незаконита, јер је она основ налаза вјештака из којег изводи мишљење и да је направљена у супротности са одредбама члана 93 став 1 ЗКПБиХ. Из свега наведеног намеће се једини могућ, смислен и разуман закључак да су, по апелантовом мишљењу, налаз и мишљење вјештака Зечевића у потпуној супротности са чињеницама и налазима наведеним у увиђајној документацији мјешовите комисије. С обзиром на основану сумњу да на лицу мјеста постоје два кратера, као и негацију налаза мјешовите комисије од вјештака Зечевића, апелант сматра да је вјештак Берко Зечевић дао лажан налаз, чиме је вијеће Суда БиХ довео у заблуду. Узимајући

пресуду као цјелину, апелант посебно наглашава да је ишла мимо захтјева оптужбе, преузимајући сопствену акузаторску улогу, чиме је оптужба прекорачена, па то чини битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 297 став 1 тачка ј) ЗКПБиХ. Да је заповијест била уграђена у оптужницу, апелант би се од такве тврдње бранио, а овако је, како наводи апелант, лишен права на одбрану, а осим тога, између изреке пресуде и разлога постоји противрјечје, јер се у изреци помиње Капија, а у заповијести тога нема. Због те противрјечности, учињена је битна повреда из тачке к) (Иц) наведене процесне одредбе, јер није било наређено гађање било каквог цивилног циља, поготово на неселективан начин, како то излаже пресуда.

21. Из свега изложеног може да се закључи да су у току поступка који је пред Судом БиХ вођен против апеланта прекршене многе одредбе којима су регулисана основна људска права, како је то већ изложено. У погледу примјене члана 7 Европске конвенције, као и члана 4 став 1 КЗБиХ, апелант сматра да је јасно прописано да кривична оптужба и пресуда могу да буду засноване на норми која је важила у вријеме када се догодио инкриминисани чин, те да не може да се наметне тежа казна од оне која је била примјењивана у вријеме када је дјело почињено, наводећи за то неколико одлука из судске праксе Европског суда у Стразбуру и Уставног суда. У погледу права на правично суђење, апелант као најбитније истиче да је у овом предмету погрешно примијењено материјално кривично право, чињенично стање је непотпуно и погрешно утврђено, изрека пресуде је противрјечна сама себи и образложењу, оптужница је прекорачена, прекршено је начело пресумпције невиности, као и начело in dubio pro reo, повријеђено је правило да је терет доказивања на оптужби и прекршено је право на образложену пресуду. Апелант закључује да је изостала савјесна и брижљива оцјена сваког доказа појединачно и у вези са осталим доказима, те је Суд БиХ своју пажњу фокусирао на доказе Тужилаштва БиХ, пропуштајући да са једнаком пажњом или уопште оцијени доказе одбране, односно прихватајући их фрагментарно само у мјери колико и када је то било потребно да би се поткријепио неки доказ оптужбе. Апелант наводи да Суд БиХ, умјесто да питање дока-заности починиоца инкриминисаног дјела рјешава продубљеном анализом, како је то императивно пред-виђено одредбом члана 290 став 7 ЗКПБиХ, задовољава се оцјеном да поклања вјеру налазу и исказу вјештака Тужилаштва БиХ.

22. Апелант предлаже да се усвоји апелација и утврди повреда права из члана 7 Европске конвенције, те на правично суђење из члана II/3е) Устава БиХ у вези са чланом 6 Европске конвенције, да се по поднеску поступа хитно, како то предвиђа члан 24 став 4 Правила Уставног суда, да се одржи јавна расправа, како то предвиђа члан 46 ст. 1 и 2 Правила, да се укину обје побијане пресуде Суда БиХ и предмет врати том суду на поновни поступак, те да Уставни суд, због свих повреда које је учинио Суд БиХ, досуди одговарајући новчани износ на име накнаде материјалне и нематеријалне штете.

б) Oдговори на апелацију

23. У одговору Суда БиХ се наводи да су наводи из апелације у погледу повреде члана 6 Европске конвенције неосновани, јер побијане пресуде, према мишљењу Суда БиХ, садрже потпуну и ваљану аргментацију за сваки поједини закључак, те су у том смислу нетачни апелантови наводи да се ради о произвољној оцјени суда којом је наводно дошло до нарушавања принципа утврђивања


истине и слободне оцјене доказа. Наиме, првостепена пресуда садржи детаљно образложење о свакој правно релевантној чињеници која је била предмет оптужбе, те образложење у погледу тога на основу којих доказа је утврђена одређена чињеница, наводећи зашто је неке доказе Суд БиХ прихватио, а неке одбацио. По оцјени Суда БиХ, првостепена пресуда даје разлоге зашто је прихваћен налаз вјештака, проф. др. Берка Зечевића, којег апелант побија, а не налаз и мишљење вјештака Костића, које је понудила одбрана, као и образложење разлога зашто није прихватио да се изврши надвјештачење, а у погледу сваког чињеничног закључка Суд је, поред налаза вјештака, наводио и образлагао поткрепљујуће доказе, а што јасно произилази из образложења првостепене пресуде. Првостепена пресуда у погледу свих чињеничних закљу-чака који се наводе у апелацији садржи образложење суда, а све закључке првостепеног вијећа је у потпуности прихватило Апелационо вијеће, дајући аргументацију за сваки жалбени приговор у погледу закључака првостепеног вијећа.

24. Суд БиХ је, у погледу навода у вези са примјеном кривичног закона, изнио детаљну аргументацију у првостепеној пресуди у вези са примјеном материјалног закона, и то КЗБиХ из 2003. године, која је потврђена и у другостепеној пресуди, а у којим пресудама су прихваћени тадашња пракса и став Уставног суда Босне и Херцеговине изражени у одлуци Мактоуф број АП 1785/06 од 30. марта 2007. године у погледу примјене Кривичног закона БиХ за кривично дјело ратни злочин против цивилног станов-ништва. Другостепену пресуду, којом је апелант проглашен кривим, донијело је Апелационо вијеће, а које у рангу домаћег законодавства представља највиши редован суд успостављен Законом о Суду БиХ, те се наведени апе-лантов приговор о повреди права да пресуду испита виши суд указује очигледно неоснованим. Имајући у виду све наведено, Суд БиХ сматра да је предметна апелација неоснована, те предлаже да се она као таква одбије.

25. У одговору Тужилаштва БиХ се наводи да није дошло до кршења права на правично суђење, јер Суд БиХ није произвољно изводио и процјењивао доказе, уз повреду права на одбрану. Тужилаштво БиХ у првом реду сматра да апелантове тврдње о могућим повредама највећим дијелом одражавају раније жалбене наводе који су упућени Суду БиХ у току цјелокупног кривичног поступка. Чињеница да апелант наводи жалбене основе који су већ били предмет пажљиве анализе кривичног суда није нужно у складу са стандардима којима се руководи поступак оцјене уставности и заштите људских права.

26. Тужилаштво БиХ сматра да је Суд исправно оцијенио важећи закон примјењујући члан 4а КЗБиХ и процијенио његову примјену према општим принципима међународног права. Према међународном праву, право nullum crimin sine lege, nulla poena sine lege односи се на знање, јасноћу и предвидивост материјалног кривичног права. Како наводи Тужилаштво БиХ, према законима Босне и Херцеговине, члан 4а КЗБиХ даје изузетак од општег правила, тако да чл. 3 и 4 не прејудицирају суђење и кажњавање неког лица за било коју радњу или пропуст који је у вријеме почињења био кривични у складу са општим принципима међународног права и стога усваја истовјетан текст из члана 7(2) Европске конвенције и члана 15(2) Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Према томе, по оцјени Тужилаштва БиХ, неко лице се може кривично гонити за кривично дјело из Главе XVII КЗБиХ чак и ако није прописано домаћим законом који је био на снази у вријеме почињења дјела уколико је

оно било кривично према међународном и обичајном праву у вријеме почињења дјела.

27. Даље, Тужилаштво БиХ је навело да у Босни Херцеговини примјена дуготрајног затвора оставља домаћим судовима довољно простора за примјену принципа слободног судијског увјерења како би се одмјерила одговарајућа кривичноправна санкција за индивидуализацију злочина. Тужилаштво БиХ је закљу-чило да, у одговарајућим околностима, према члану 48(1) (Општа правила за одмјеравање казне) КЗБиХ, суд процјењује, у оквиру ограничења прописаних законом за одређено дјело, имајући у виду сврху кажњавања и узимајући у обзир све околности везане за одмјеравање казне, те узимајући у обзир отежавајуће и олакшавајуће околности, сва релевантна питања која треба размотрити да би се дошло до одговарајуће кривичноправне санкције за одређеног починиоца.

V. Релевантни прописи

28. Кривични закон Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 и 32/07) у тексту који се примјењивао у вријеме суђења, у релевантном дијелу гласи:

Принцип законитости Члан 3.

(1) Кривична дјела и кривичноправне санкције прописују се само законом.

(2) Никоме не може бити изречена казна или друга кривичноправна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дјело и за које није била законом прописана казна.

Временско важење кривичног закона Члан 4.

(1) На учиниоца кривичног дјела примјењује се закон који је био на снази у вријеме чињења кривичног дјела.

(2) Ако се послије чињења кривичног дјела једном или више пута измијени закон, примијенит ће се закон који је блажи за учиниоца.

Суђење или кажњавање за кривична дјела према опћим начелима међународног права

Члан 4.а) Чланови 3. и 4. овог закона не спрјечавају суђење или

кажњавање било којег лица за било које чињење или нечињење које је у вријеме када је учињено представљало кривично дјело у складу са опћим принципима међународног права.

Казна затвора Члан 42. ст. 1, 2. и 3.

(1) Казна затвора не може бити краћа од тридесет дана ни дужа од двадесет година.

(2) За најтеже облике тешких кривичних дјела учињених с умишљајем, може се прописати казна затвора у трајању од двадесет до четрдесетпет година (дуготрајни затвор).

(3) Казна дуготрајног затвора никада се не може прописати као једина главна казна за поједино кривично дјело.

Ублажавање казне Члан 49.

Суд може учиниоцу одмјерити казну испод границе прописане законом или изрећи блажу врсту казне:

a) кад закон прописује да се учинилац може блаже казнити;


b) и кад се утврди да постоје особито олакшавајуће околности које указују да се и с ублаженом казном може постићи сврха кажњавања.

Границе ублажавања казне Члан 50. став 1. тачка а.

1. Кад постоје увјети за ублажавање казне из члана 49. овог закона, суд ће ублажити казну у овим границама:

а) ако је за кривично дјело као најмања мјера казне прописана казна затвора од десет или више година, казна се може ублажити до пет година затвора;

Ратни злочини против цивилног становништва Члан 173.

(1) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације нареди или учини које од ових дјела:

а) напад на цивилно становништво, насеље, поједине цивилне особе или особе онеспособљене за борбу, а тај је напад посљедовао смрћу, тешком тјелесном озљедом или тешким нарушењем здравља људи;

б) напад без избора циља којим се позљеђује цивилно становништво,

[…], казнит ће се казном затвора најмање десет година

или казном дуготрајног затвора. 29. У Кривичном закону СФРЈ ("Службени лист

СФРЈ" бр. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 и 45/90) релевантне одредбе гласе:

Смртна казна Члан 37. ст. 1. и 2.

(1) Смртна казна не може се прописати као једина главна казна за одређено кривично дјело.

(2) Смртна казна може се изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дјела за које је законом прописана.

Затвор Члан 38. ст. 1, 2. и 3.

(1) Затвор не може бити краћи од петнаест дана ни дужи од петнаест година.

(2) За кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може изрећи и затвор од двадесет година.

(3) Ако је за кривично дјело учињено са умишљајем прописан затвор у трајању од петнаест година, може се за тешке облике тог дјела прописати и затвор од двадесет година.

Ублажавање казне Члан 42.

Суд може учиниоцу одмјерити казну испод границе прописане законом или примијенити блажу врсту казне:

1) кад закон предвиђа да се учинилац може блаже казнити;

2) кад утврди да постоје особитo олакшавајуће околности које указују да се и са ублаженом казном може постићи сврха кажњавања.

Границе ублажавања казне Члан 43. став 1. тачка а)

(1) Кад постоје услови за ублажавање казне из члана 42. овог закона, суд ће ублажити казну у овим границама:

а) ако је за кривично дјело као најмања мјера прописан затвор у трајању од три или више године, казна се може ублажити до једне године затвора.

Ратни злочин против цивилног становништва Члан 142. став 1.

(1) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације нареди да се изврши

напад на цивилно становништво, насеље, поједина цивилна лица или лица онеспособљена за борбу, који је имао за посљедицу смрт, тешку тјелесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; напад без избора циља којим се погађа цивилно становништво; […] или ко изврши неко од наведених дјела,

казнит ће се затвором најмање пет година или смртном казном.

VI. Допустивост

30. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

31. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

32. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број X-КРЖ-07/394 од 6. априла 2010. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 22. септембра 2010. године, а апелација је поднесена 22. новембра 2010. године, дакле, у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

33. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

34. Апелант сматра да је оспореним пресудама повријеђен члан 7 Европске конвенције и члан 2 став 1 Протокола број 7 уз Европску конвенцију, право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, члан 14 ст. 1 и 2 и члан 15 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члан 11 Универзалне декларације о људским правима.

35. У вези са апелационим наводима, Уставни суд сматра цјелисходним прво испитати апелантове наводе везане за кршење члана 7 Европске конвенције.

Кажњавање само на основу закона

Члан 7 Европске конвенције гласи: 1. Нико се не може сматрати кривим за кривично

дјело настало чињењем или нечињењем које није представљало кривично дјело у вријеме извршења, према националном или међународном праву. Исто тако, изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела.

2. Овај члан не утјече на суђење или кажњавање било које особе која је крива за чињење или нечињење, ако је то дјело у вријеме извршења представљало кривично дјело према опћим начелима признатим код цивилизованих народа.

36. Према наводима из апелације, оспорене одлуке Суда БиХ нису у складу са чланом 7 Европске конвенције с


обзиром на то да је апелант осуђен према одредбама КЗБиХ, док он сматра да је требало да буде осуђен према одредбама КЗСФРЈ, јер је тај закон био на снази у вријеме извршења предметног кривичног дјела против цивилног становништва и јер тај закон прописује блажу казну за предметно кривично дјело, те је повољнији, односно блажи за апеланта.

37. У вези с тим, Уставни суд, прије свега, указује да се ради о кривичном дјелу које је у одредбама КЗБиХ прописано у члану 173 у дијелу Главе XVII - кривична дјела против човјечности и вриједности заштићених међународним правом, односно које је у одредбама КЗСФРЈ прописано у члану 142 у дијелу Главе XVI – кри-вична дјела против човјечности и међународног права. Дакле, ради се о кривичном дјелу из групе тзв. ратних злочина. Стога ће Уставни суд оспорене одлуке испитати са аспекта њихове усклађености са чланом 7 Европске конвенције.

38. Уставни суд подсјећа да је Европски суд за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) у својој досадашњој пракси већ разматрао апликације које су покреталe слична правна питања са аспекта евентуалне повреде члана 7 Европске конвенције у два предмета (у којим је Суд БиХ донио одлуке), и то у предмету апликанта Бобана Шимшића (види, Европски суд, Бобан Шимшић против Босне и Херцеговине, Одлука о допустивости од 10. априла 2012. године, апликација 51552/10, у даљњем тексту: предмет Шимшић) и у предмету апликаната Абдуладхима Мактоуфа и Горана Дамјановића (види, Европски суд, Мактоуф и Дамјановић против Босне и Херцеговине, пресуда од 18. јула 2013. године, апликације бр. 2312/08 и 34179/08, у даљњем тексту: предмет Мактоуф и Дамјановић).

39. У вези с тим, Уставни суд запажа да је Европски суд у предмету Шимшић одбио као очигледно неосновану апликацију у којој је апликант указивао на повреду члана 7 Европске конвенције због тога што кривично дјело злочини против човјечности, за које је проглашен кривим и кажњен, у вријеме рата од 1992. до 1995. године није представљало кривично дјело према домаћем праву. Европски суд је у наведеној одлуци навео, између осталог, да дјела за која је апликант осуђен нису представљала злочине против човјечности према домаћем праву све до ступања КЗБиХ 2003. године, али је евидентно да су ова дјела у вријеме када су почињена представљала злочин против човјечности према међународном праву (став 23 пресуде), што имплицира да је Европски суд овај предмет разматрао са аспекта члана 7 став 2 Европске конвенције. Најзад, Европски суд је у наведеном предмету закључио да су апликантова дјела, у вријеме када су извршена, представ-љала кривично дјело дефинисано с довољно доступности и предвидивости према међународном праву, па је наводе у односу на члан 7 Европске конвенције одбио као очигледно неосноване (став 25 пресуде).

40. Даље, Уставни суд запажа да је, с друге стране, Европски суд у предмету Мактоуф и Дамјановић утврдио повреду члана 7 Европске конвенције. Европски суд је у наведеној пресуди, прије свега, констатовао да су неки злочини, конкретно злочин против човјечности, у домаћи закон уведени тек 2003. године, па да судови немају никакву другу могућност него да у таквим предметима примјењују КЗБиХ из 2003. године. Међутим, указано је да предметне апликације покрећу потпуно различита питања од оних у предмету Шимшић с обзиром на то да су ратни злочини које су починили апликанти Мактоуф и

Дамјановић представљали кривична дјела према домаћем закону у вријеме када су почињени (тачка 55).

41. С тим у вези, Уставни суд истиче да је у својој најновијој пракси (види, Одлука о допустивости и меритуму број АП 325/08 од 27. септембра 2013. године, доступна на www.ustavnisud.ba, у даљњем тексту: предмет Дамјановић), која слиједи праксу Европског суда разрађену у предмету Мактоуф и Дамјановић, који су, такође, проглашени кривим да су починили кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ, утврдио да је дошло до кршења члана 7 став 1 Европске конвенције, зато што је постојала реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ, у ситуацији кад је предметно кривично дјело као такво егзистирало и у одредби члана 142 КЗСФРЈ, била на штету аплика-ната/апеланта у погледу изрицања казне, што је противно члану 7 став 1 Европске конвенције.

42. При томе Уставни суд наглашава да је у цитираним одлукама констатовано да задатак Европског суда [као што је то и Уставног суда] није да размотри in abstracto да ли је ретроактивна примјена КЗБиХ из 2003. године у предметима ратних злочина сама по себи инкомпатибилна са чланом 7 Европске конвенције, те да се ово питање мора процјењивати за сваки предмет појединачно, узимајући у обзир конкретне околности сваког предмета, а посебно да ли су домаћи судови примијенили закон чије су одредбе најповољније за оптуженог (тачка 65).

43. У цитираним одлукама је, даље, истакнуто да је дефиниција ратних злочина за које су апликанти проглашени кривим иста и у КЗСФРЈ и у КЗБиХ, који је у конкретном предмету примијењен ретроактивно. Међутим, указано је да ова два закона пружају различит распон казни за ратне злочине. Даље је наведено да Европски суд није прихватио аргументацију да је КЗБиХ блажи за апликанте од КЗСФРЈ, јер не прописује смртну казну. С тим у вези је указано да у конкретном случају за радње које су апликантима стављене на терет не би могла да буде изречена смртна казна, будући да је та казна била прописана само за најтеже облике ратних злочина, те да ратни злочини које су починили апликанти у предметним случајевима ни у ком случају не би спадали у ту категорију, поготово што ниједно од почињених дјела није имало смртни исход. Стога је Европски суд, будући да, дакле, није постојала могућност изрицања најтеже казне у конкретном случају, разматрао висину минималне казне која би се евентуално могла изрећи апликантима. Слиједом извршене анализе висине казни на које су апликанти осуђени и казни које би они могли евентуално добити, зависно од тога који закон би био примијењен у њиховим случајевима, Европски суд је закључио да је, с обзиром на могућност изрицања казне затвора у краћем трајању, повољнији КЗСФРЈ. У предметној одлуци Европски суд је, даље, навео да су казне које су изречене апликантима биле унутар распона кажњавања који је прописан и КЗСФРЈ и КЗБиХ и да се стога не може са сигурношћу тврдити да би иједан од апликаната био блаже кажњен да је примијењен КЗСФРЈ. И поред тога, Европски суд је указао: "Међутим, оно што је од кључног значаја јесте да су апликанти могли да добију ниже казне да је тај Закон (напомена: КЗСФРЈ) примијењен у њиховим предметима"(тачка 70).

44. Имајући у виде све наведено, те доводећи ставове Европског суда у везу са апелантовим предметом, Уставни суд, најприје, запажа да се тај предмет како у погледу чињеничног супстрата, тако и у погледу правног питања разликујe од наведених предмета Европског суда и


Уставног суда у односу на правну квалификацију кривичног дјела, те висину изречене казне, те да је, стога, с обзиром на висину изречене казне апеланту, потребно утврдити који је закон за апеланта блажи у погледу максималне казне која се може изрећи апеланту.

45. Наиме, Уставни суд указује да је оспореним пресудама апелант проглашен кривим и осуђен што је починио кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ. Уставни суд запажа да је дефиниција ратног злочина против цивилног станов-ништва иста у члану 142 КЗСФРЈ, који се примјењивао у вријеме извршења предметног кривичног дјела (дакле, 1995. године), и у члану 173 КЗБиХ, који је у конкретном предмету примијењен ретроактивно. Из наведеног, дакле, слиједи да је апелант проглашен кривим за кривично дјело које је као такво представљало кривично дјело у вријеме извршења (у смислу прве реченице члана 7 став 1 Европске конвенције), а та чињеница, у смислу гаранција друге реченице члана 7 став 1 Европске конвенције, имплицира обавезу Уставног суда да испита да изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела. У контексту наведеног Уставни суд указује да је апелант примјеном одредаба КЗБиХ, у коначници, осуђен на казну дуготрајног затвора у трајању од 25 година.

46. У вези с тим, Уставни суд указује да КЗБиХ и КЗСФРЈ пружају различит распон казни за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва за које је апелант проглашен кривим. Наиме, према КЗСФРЈ, запријећена казна је била казна затвора од пет до петнаест година или, у најтежим случајевима, смртна казна, умјесто које се могла изрећи и казна затвора од двадесет година. Према КЗБиХ, запријећена казна је казна затвора у трајању од десет година или казна дуготрајног затвора. Даље, Уставни суд указује да би у конкретном случају за радње које су апеланту стављене на терет, с обзиром на начин извршења тог кривичног дјела и његове посљедице, дакле, с обзиром на то да се ради о најтежем облику ратног злочина, постојала могућност да му се изрекне најтежа казна која је била прописана само за најтеже облике ратних злочина. Стога је, дакле, постојала могућност да се апеланту изрекне најтежа казна у конкретном случају. Уставни суд указује да из наведеног произилази да је у конкретном предмету, за разлику од предмета Европског суда Мактоуф и Дамјановић и предмета Уставног суда Дамјановић, казна затвора која је изречена апеланту ближа максимуму прописане казне. С обзиром на то, Уставни суд указује да је, за разлику од тих предмета у којима се утврђивало који је закон блажи у погледу минимума казне, у конкретном случају потребно утврдити који је закон блажи за апеланта у погледу максимума прописане казне.

47. У вези с тим, Уставни суд указује да је Европски суд у предмету Scoppola против Италије (види, Европски суд, Scoppola против Италије, број 10249/03, од 17. септембра 2009. године) усвојио став да је неопходно да напусти праксу коју је установила Комисија у предмету X против Њемачке и утврдио да члан 7 став 1 Европске конвенције не гарантује само принцип забране ретроактивне примјене строжијег кривичног закона већ, такође, имплицитно гарантује принцип ретроактивне примјене блажег кривичног закона. Тај принцип је садржан у правилу да, када постоји разлика између кривичног закона који је важио у вријеме извршења кривичног дјела и кривичних закона који су донесени и ступили на снагу након тога, а прије доношења правоснажне пресуде, судови

морају да примијене закон чије одредбе су најповољније за оптуженог.

48. Доводећи у везу наведени принцип са конкретним случајем, у ком је апелант осуђен за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва, Уставни суд сматра да се не може усвојити уопштен (апстрактан) став који од два кривична закона (мисли се на КЗСФРЈ и КЗБиХ) предвиђа "блажу" или "тежу" казну за ово кривично дјело, те, с тим у вези, даље, апстрактно закључити који би од наведена два закона требало да се примијени (у случајевима када оба закона прописују конкретна кривична дјела из области ратних злочина која се оптужницом стављају на терет) због тога што тај закон прописује "блажу казну". Такви закључци моћи ће се изводити само у конкретним случајевима, те је сасвим могуће да ће долазити и до различите примјене наведених закона (КЗСФРЈ и КЗБиХ) јер се, како је већ речено, један те исти закон може показати, у зависности од конкретних околности сваког појединог случаја, у једној ситуацији као блажи, а у другој као тежи у односу на казну која ће се изрећи. Уставни суд сматра да може да се закључи да, у случају када је предметно кривично дјело било инкриминисано у оба закона (у закону који је важио у вријеме извршења, као и у закону који је накнадно донесен), у складу са другом реченицом става 1 члана 7 Европске конвенције, тада обавезно треба испитати који од два или више сукцесивно донесених закона предвиђа блажу казну, те примијенити тај закон, тј. закон који предвиђа блажу казну (принцип favor rei).

49. Уставни суд запажа да је у конкретном случају Суд БиХ апеланта осудио на казну дуготрајног затвора од 25 година. У вези с тим, а у контексту највише запријећене (најтеже) казне која се може изрећи за предметно кривично дјело, Уставни суд указује да је одредбама члана 37 став 1 КЗСФРЈ прописано да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дјело, те да је одредбама члана 38 став 2, такође, прописано да за кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може изрећи и затвор у трајању од двадесет година. При томе Уставни суд истиче да из ових одредаба произилази да, дакле, за кривично дјело које је апелант починио није била једина прописана максимална казна смртна казна, него да је, као њена алтернатива, у одређеним случајевима могла бити изречена и казна затвора у трајању од двадесет година. Према томе, Уставни суд указује да се за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва у КЗСФРЈ могла изрећи казна затвора у трајању од пет до петнаест година или казна затвора у трајању од двадесет година или смртна казна.

50. У том контексту, Уставни суд указује да је неспорно да је смртна казна, која је као максимална казна за предметно кривично дјело прописана КЗСФРЈ, строжија од казне дуготрајног затвора, која је као максимална казна прописана КЗБиХ. Међутим, Уставни суд подсјећа да је чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине прописано да се права и слободе предвиђени у Европској конвенцији и у њеним протоколима директно примјењују у Босни и Херцеговини, те да ови акти имају приоритет над свим осталим законима. У вези с тим, Уставни суд указује да је ступањем на снагу Устава Босне и Херцеговине (14. децембар 1995. године) ступио на снагу и Протокол број 6 уз Европску конвенцију којим је прописано да се смртна казна укида (члан 1), те да држава може у свом законодавству да предвиди смртну казну за дјела извршена у доба рата или непосредне ратне опасности (члан 2). При томе Уставни суд указује да је, након тога, 3. маја 2002.


године, на нивоу Савјета Европе, усвојен Протокол број 13 уз Европску конвенцију о укидању смртне казне у свим околностима, који је Босна и Херцеговина ратификовала 28. маја 2003. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд указује да из наведеног јасно произилази да у вријеме доношења оспорених одлука, у току 2008. и 2009. године, није постојала нити теоријска, нити практична могућност да апеланту буде изречена смртна казна за предметно кривично дјело.

51. Уставни суд подсјећа да је питање смртне казне већ раније разматрано у Одлуци Дома за људска права за БиХ Сретко Дамјановић против БиХ број CH /96/30 од 5. септембра 1997. године. У овој одлуци је, између осталог, наведено: "У разматрању да ли би смакнуће којим се пријети подносиоцу пријаве било предвиђено у домаћем закону и у складу са одредбама у сврху члана 2 Протокола број 6 уз Конвенцију, Дом мора узети у обзир релевантне одредбе Устава изложене у Анексу 4 Општег оквирног споразума." У том погледу Дом запажа да је, по члану 2 Анекса II на Устав, који се бави прелазним аранжманима, предвиђено да ће важећи закони на дан ступања на снагу Устава "остати на снази до мјере која није противрјечна Уставу". Примјена смртне казне би се стога могла само сматрати прописаном у домаћем закону у облику чл. 141 или 142 Кривичног закона уколико одредбе тих чланова саме "не би биле у нескладу са Уставом" (став 34). Даље, "тамо гдје један од споразума о људским правима намеће јасну, прецизну и апсолутну забрану неког правца дјеловања, једини начин на који се може спровести обавеза да се лицима обезбиједе поменута права без дискри-минације је давање снаге забрани. Стога се закони који иду супротно од такве забране не могу сматрати да су у складу са Уставом и стога се не могу посматрати као исправан основ у домаћем закону за било какву акцију која по Европској конвенцији мора бити легална у домаћем закону. Стога, Дом сматра да чл. 141 и 142 Кривичног закона, утолико што овлашћују примјену смртне казне у доба мира, нису у складу са Уставом и да погубљење којим се пријети подносиоцу пријаве зато не би било прописано домаћим законом у сврху Протокола број 6 уз Европску конвенцију. Зато би то кршило члан 2 Протокола број 6 из истог разлога" (став 37).

52. С обзиром на то да, дакле, није било могуће апеланту изрећи смртну казну, поставља се питање која је то, онда, максимална казна могла бити изречена апеланту према КЗСФРЈ. У вези с тим, Уставни суд указује да је одредбама члана 38 став 2 КЗСФРЈ прописано да "за кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може изрећи и затвор од двадесет година". Према мишљењу Уставног суда, из цитиране законске одредбе јасно произилази да максимална казна за предметно кривично дјело, у ситуацији када више није могуће изрећи смртну казну, јесте казна затвора од 20 година. Поредећи казну затвора од 20 година (као максималну казну за предметно кривично дјело према КЗСФРЈ) са казном дуготрајног затвора од 45 година (као максималном казном за предметно кривично дјело према КЗБиХ), Уставни суд сматра да је у конкретном случају несумњиво да КЗСФРЈ представља блажи закон за апеланта. Имајући у виду да је, дакле, према КЗСФРЈ, апеланту било могуће изрећи максималну казну од 20 година, а да му је у конкретном случају, примјеном КЗБиХ, изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година, Уставни суд сматра да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на апелантову штету у погледу изрицања казне, а што је противно члану 7 Европске конвенције.

53. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је оспореном пресудом Суда БиХ дошло до повреде апелантовог уставног права из члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и члана 7 Европске конвенције. Ради заштите апелантовог уставног права, Уставни суд сматра да је довољно да укине Пресуду Суда БиХ број X-КРЖ-07/394 од 6. априла 2010. године и врати предмет том суду да донесе нову одлуку у складу са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 7 став 1 Европске конвенције.

Остали наводи

54. С обзиром на закључак у погледу повреде члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и члана 7 Европске конвенције, Уставни суд сматра да није потребно посебно разматрати наводне повреде из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, члана 14 ст. 1 и 2 и члана 15 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и члана 11 Универзалне декларације о људским правима.

55. Уставни суд наглашава да уопште није одлучивао о прекиду извршења казне затвора и пуштању на слободу апеланта, нити о процедури према којој ће Суд БиХ донијети нову одлуку, јер су то питања из надлежности Суда БиХ.

VIII. Закључак

56. Уставни суд закључује да је прекршено апелантово уставно право из члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и члана 7 Европске конвенције, јер је у конкретном случају ретроактивна примјена КЗБиХ била на апелантову штету у погледу изрицања казне.

57. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

58. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати апелантов приједлог за доношење привремене мјере.

59. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине

Валерија Галић, с. р.

Изузето мишљење судије Сеаде Палаврић о неслагању са Одлуком Уставног суда број АП 5161/10

од 23. јануара 2014. године

У Одлуци Уставног суда број АП 5161/10 Уставни суд Босне и Херцеговине је:

Усвојио апелацију, утврдио повреду члана II/2 Устава Босне и Херцеговине и члана 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), укинуо другостепену пресуду Суда БиХ и предмет вратио томе суду са налогом да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 7 Европске конвенције.

Уз дужно поштовање већинског одлучивања, не могу да се сложим са образложењем и закључком који се односе на усвајање апелације број АП 5161/10.

Образложење Уставног суда се може сажети како слиједи:

У релевантном дијелу Уставни суд се позвао на своју Одлуку број АП 325/08 од 27. септембра 2013. године, коју је донио слиједећи праксу Европског суда у предмету Мактоуф и Дамјановић у којој је тај суд утврдио да је дошло до кршења члана 7 став 1 Европске конвенције, зато


што је постојала реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ, када су апликанти проглашени кривим да су починили кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ у ситуацији када је предметно кривично дјело као такво егзистирало и у одредби члана 142 КЗСФРЈ, била на штету аплика-ната/апеланта у погледу изрицања казне, што је противно члану 7 став 1 Европске конвенције.

Затим је Уставни суд указао на то да је у конкретном случају оспореним пресудама апелант проглашен кривим и осуђен зато што је починио кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 КЗБиХ. Уставни суд запажа да је дефиниција ратног злочина против цивилног становништва иста у члану 142 КЗСФРЈ, који се примјењивао у вријеме извршења предметног кривичног дјела (дакле, 1995. године) и у члану 173 КЗБиХ, који је у конкретном предмету примијењен ретроактивно. Из наведеног слиједи да је апелант проглашен кривим за кривично дјело које је као такво представљало кривично дјело у вријеме извршења (у смислу прве реченице члана 7 став 1 Европске конвенције), а та чињеница, у смислу гаранција друге реченице члана 7 став 1 Европске конвенције, имплицира обавезу Уставног суда да испита да изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела. У контексту наведеног Уставни суд је указао да је апелант примјеном одредаба КЗБиХ, у коначници, осуђен на казну дуготрајног затвора у трајању од 25 година.

Износећи разлоге из којих је утврдио повреду права из члана 7 Европске конвенције, Уставни суд је, између осталог, указао да из образложења која је изнио у одлуци јасно произилази да у вријеме доношења оспорених одлука, које су донесене у току 2008. и 2009. године, није постојала нити теоријска, нити практична могућност да апеланту буде изречена смртна казна за предметно кривично дјело.

С обзиром на то да, дакле, није било могуће апеланту изрећи смртну казну, поставља се питање која је то, онда, максимална казна могла бити изречена апеланту према КЗСФРЈ. У вези с тим, Уставни суд је указао да је одредбама члана 38 став 2 КЗСФРЈ прописано да "за кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може изрећи и затвор од двадесет година". Према мишљењу Уставног суда, из цитиране законске одредбе јасно произилази да максимална казна за предметно кривично дјело, у ситуацији када више није могуће изрећи смртну казну, јесте казна затвора од 20 година. Упоређујући казну затвора од 20 година (као максималну казну за предметно кривично дјело према КЗСФРЈ) са казном дуготрајног затвора од 45 година (као максималном казном за предметно кривично дјело према КЗБиХ), Уставни суд сматра да је у конкретном случају несумњиво да КЗСФРЈ представља блажи закон за апеланта. Имајући у виду да је, према КЗСФРЈ, апеланту било могуће изрећи максималну казну од 20 година, а да му је у конкретном случају, примјеном КЗБиХ, изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година, Уставни суд сматра да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на штету апеланта у погледу изрицања казне, што је противно члану 7 Европске конвенције.

Према моме мишљењу, Уставни суд у својој одлуци није слиједио принципе

којима се Европски суд за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) руководио у одлуци Мактоуф и Дамјановић против БиХ.

Моји разлози за неслагање са образложењем и закључцима Уставног суда у односу на Одлуку број АП 5161/10 су сљедећи:

- Прије свега, сматрам да Уставни суд, за разлику од Европског суда, уопште није придавао значај чињеници да је апелант, за разлику од апликаната Мактоуфа и Дамјановића, проглашен кривим за одузимање живота, и то 71 живота и око 200 повријеђених, а од те чињенице је, према критеријумима Европског суда, зависила оцјена тежине злочина а тиме и запријећене казне у вријеме извршења кривичног дјела. Јер, и у случају Мактоуф и Дамјановић и у конкретном ријеч је о истом кривичном дјелу. Разлика је у томе што у предмету Мактоуф и Дамјановић апликанти нису били осуђени пред домаћим судовима за најтеже облике кривичног дјела злочин против цивилног становништва за које је била запријећена смртна казна, већ за блажи облик тог кривичног дјела и о томе су свједочиле изречене казне које су биле готово минималне, док је апеланту изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година, што спада у најстрожију казну која је прописана 2003. године након што више у Босни и Херцеговини није могла бити изречена смртна казна, дакле, као замјена за смртну казну.

- Затим, Уставни суд је до блаже казне дошао упоређујући казну дуготрајног затвора у трајању од 45 година која је запријећена према КЗБиХ из 2003. године са казном затвора од 20 година према КЗСФРЈ из 1976. године која се могла изрећи као замјена за смртну казну умјесто са смртном казном.

- Сматрам, међутим, да члан 7 Европске конвенције не треба тако разумијевати, нити тумачити, нити да је Европски суд члан 7 тумачио и примијенио на овакав начин. Наведени члан, без сумње, инсистира да казна која се изриче не буде тежа од казне која је била примјењива у вријеме учињења кривичног дјела. При томе нема изузетака ни када је ријеч о учиниоцима кривичних дјела ратних злочина. Међутим, сматрам да Уставни суд, тражећи блажу казну за апеланта, није могао казну дуготрајног затвора упоређивати са казном од 20 година затвора, већ са смртном казном која је у вријеме учињења ратног злочина за који је апелант проглашен одговорним била примјењива, без обзира на то што се смртна казна у вријеме суђења више није могла изрећи. Члан 7 Европске конвенције јасно инсистира да се учинилац кривичног дјела не може теже казнити у односу на казну која је у вријеме учињења кривичног дјела била примјењива, а не у односу на казну која се у вријеме суђења више не може изрећи.

- Штавише, чини се да је Уставни суд изгубио из вида да разматра конкретну апелацију у којој је оспореним одлукама Суда БиХ апеланту изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година а не 45 година, па је изречену а не максимално запријећену казну требало упоређивати са смртном казном. Такође, сматрам да је чак и казна доживотног затвора (у случају да је и била прописана КЗБиХ из 2003. године) блажа у односу на смртну казну која је била запријећена и примјењива у вријеме учињења кривичног дјела, а поготово је блажа казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година каква је у конкретном случају изречена апеланту.

- Будући да је одлучивао о конкретној апелацији, сматрам да је Уставни суд морао да има у виду образложење оспорене првостепене пресуде у којој је, између осталог, истакнуто како примјену КЗБиХ из 2003. године додатно оправдава чињеница да је казна прописана КЗБиХ, у сваком случају, блажа од смртне казне која је била на снази у вријеме извршења кривичног дјела, чиме је


задовољен критеријум временског важења кривичног закона, односно примјена закона који је блажи за учиниоца, као и образложење другостепене пресуде, изнесено у тач.142 и 143 те пресуде, гдје је Суд БиХ истакао да је, испитујући одлуку о казни у оквиру истакнутих жалбених навода Тужилаштва и у смислу одредбе члана 308 ЗКПБиХ, оцијенио да је првостепено вијеће правилно одмјерило казну имајући у виду све субјективне и објективне околности које се односе на кривично дјело и његовог учиниоца, које изречену казну чине адекватном с обзиром на степен апелантове кривице, побуде из којих је дјело учињено, јачину повреде заштићеног добра, као и апелантове личне прилике, те закључио да је изречена казна дуготрајног затвора у трајању од 25 година правилно одмјерена и да ће се изреченом казном постићи сврха кажњавања предвиђена одредбом члана 39 КЗБиХ, која захтијева да се изрази осуда учињеног кривичног дјела; да се на учиниоца утиче да убудуће не чини кривична дјела; да се утиче на остале да не чине кривична дјела (индивидуална и генерална превенција), а посебно да се утиче на свијест грађана о штетности кривичних дјела и о праведености кажњавања; да је потребно имати у виду да заштитни објекат ових кривичних дјела чине универзалне људске вриједности, добра која су услов и основ за заједничко и хумано постојање, чије кршење представља тешке повреде норми међународног права, о чијој озбиљности и тежини говори чињеница да ова дјела не подлијежу застаријевању.

- Поред наведеног, оваквим поступањем, тј. упоређивањем казне дуготрајног затвора са казном затвора у трајању од 20 година а не са смртном казном, Уставни суд је довео до ситуације да под исти распон казни буду подведени починиоци ратних злочина који нису проглашени одговорним за губитке људских живота и друге "лакше" ратне злочине са починиоцима ратних злочина који су проглашени кривим за губитак више десетина људских живота и друге најтеже ратне злочине, па чак и до блажег кажњавања за ратни злочин него за "обично" убиство.

- На крају, чини се илузорним када Уставни суд каже да питање блажег закона није оцјењивао in abstracto, јер је чињеница да је то de facto учињено у свим случајевима у којима је исто кривично дјело било прописано и КЗСФРЈ из 1976. године и КЗБиХ из 2003. године. Произилази да ће се у свим таквим случајевима као блажи за учиниоца примијенити КЗСФРЈ. Стога се, према моме мишљењу, за злочин који представља кршење међународног хумани-тарног права за који је одувијек било прописано да не застаријева и да се најстрожије кажњава – за који је према КЗСФРЈ из 1976. године запријећена казна била смртна казна, а према КЗБиХ из 2003. године казна дуготрајног затвора - губи и сама сврха кажњавања, односно да ће сврха кажњавања бити остварена само према учиниоцима ратних злочина којима се суди пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, или су, с друге стране, лица којима се суди пред тим судом у знатно неповољнијем положају од лица којима се за исте злочине суди пред Судом БиХ.

Слиједи да ја апсолутно нисам у могућности да се сагласим са закључком који је усвојила већина Уставног суда у вези са овим питањем. Уз дужно поштовање, овом приликом изражавам своје неслагање.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 5161/10, rješavajući apelaciju Novaka

Đukića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 23. januara 2014. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Novaka Đukića. Utvrđuje se povreda člana II/2. Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Suda Bosne i Hercegovine broj X-KRŽ-07/394 od 6. aprila 2010. godine.

Predmet se vraća Sudu Bosne i Hercegovine, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Sudu Bosne i Hercegovine da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama izvršenja ove odluke.



1. Novak Đukić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banje Luke, kojeg zastupa Dušan Tomić, advokat iz Sarajeva, podnio je 22. novembra 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. X-KRŽ-07/394 od 6. aprila 2010. godine i X-KR-07/394 od 12. juna 2009. godine. Apelant je dopunio apelaciju 5. januara 2011. godine, 25. aprila 2011. godine, 9. oktobra 2013. godine i 4. decembra 2013. godine. Apelant je 9. oktobra 2013. godine podnio zahtjev za donošenje privremene mjere.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo BiH) zatraženo je 6. novembra 2013. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Sud BiH i Tužilaštvo su 21. novembra 2013. godine dostavili odgovore na apelaciju.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su podnosiocu apelacije 27. novembra 2013. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

6. Presudom prvostepenog vijeća Suda BiH (u daljnjem tekstu: prvostepeno vijeće) broj X-KR-07/394 od od 12. juna 2009. godine, koja je potvrđena Presudom Apelacionog vijeća Suda BiH (u daljnjem tekstu: Apelaciono vijeće) broj X-KRŽ-


07/394 od 6. aprila 2010. godine, apelant je proglašen krivim za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. tač. a) i b) Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH). Prvostepeno vijeće je provelo krivični postupak i utvrdilo da je apelant za vrijeme ratnog stanja i oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini, suprotno pravilima međunarođnog humanitarnog prava (odredbe Ženevske konvencije o zaštiti civilnih lica za vrijeme rata, kao i Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba), te kršeći pravila međuna-rodnog prava, naredio artiljerijski napad na naseljeno mjesto Tuzla usljed čije eksplozije je smrtno stradalo 71 lice, a više od 130 lica lakše ili teže ranjeno. Za navedeno krivično djelo apelant je osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora od 25 godina.

7. U obrazloženju presude prvostepeno vijeće je, između ostalog, navelo da je, nakon savjesne i brižljive ocjene svakog dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima izvedenim na glavnom pretresu, utvrdilo činjenično stanje kao u izreci presude. Naime, prvostepeno vijeće je utvrdilo da je apelant u svojstvu komandanta Taktičke grupe Ozren Vojske Republike Srpske (TG Ozren VRS) 25. maja 1995. godine naredio artiljerijskom vodu koji mu je bio potčinjen, a koji je bio lociran na planini Ozren, općina Petrovo - širi rejon sela Panjik, da iz topova M 46 - kalibra 130 mm granatira grad Tuzlu, koja je Rezolucijom Ujedinjenih naroda broj 824 od 6. maja 1993. godine proglašena zaštićenom zonom. Navodi se da su pripadnici artiljerijskog voda i izvršili tu naredbu ispalivši više artiljerijskih projektila na grad Tuzlu, od kojih je jedan artiljerijski projektil tipa OF-482 u 20.55 sati pogodio uži lokalitet centra grada zvani Kapija, usljed čije eksplozije je smrtno stradalo 71 lice, a više od 130 teže i lakše ranjeno.

8. Prvostepeno vijeće je utvrdilo da je apelant, kao komandant Taktičke grupe Ozren, bio na svom komandnom mjestu 25. maja 1995. godine. Zahvaljujući sistemu izvješta-vanja koji je primjenjivan u okviru VRS, a koji je funkcionirao i 25. maja 1995. godine, optuženi je bio svjestan situacije na terenu, koja se intenzivirala nekoliko dana prije 25. maja 1995. godine. On je komandovao jedinicama koje su mu bile potčinjene 25. maja 1995. godine i bio je, kao i obično, na položaju sa kojeg je izdavao naređenja potčinjenima. Kako je dalje navelo prvostepeno vijeće, ne postoji nijedan dokaz koji bi upućivao da je apelant toga dana bio spriječen da izda naređenja, niti je na nekoga prenio ovlaštenja da izdaje naređenja, jer ovakav zaključak potvrđuju dvije naredbe koje je apelant izdao sa svog komandnog mjesta. Prvostepeno vijeće je došlo do neoborivog zaključka da je ovo djelo rezultat direktne naredbe koju je izdao komandant Taktičke grupe Ozren, odnosno sam apelant. Vijeće je u obrazloženju presude navelo na osnovu kojih dokaza je utvrdilo relevantne činjenice na osnovu kojih može van svake razumne sumnje zaključiti ko je odgovoran za počinjenje krivičnog djela iz tačke 1. optužnice. U spisu se nalaze dvije naredbe koje je potpisao apelant na svom komandnom mjestu 25. maja 1995. godine: T-131 (Naredba za referiranje komandanata, Komanda TG Ozren, komandant Novak Đukić str. pov. br. 01/231-1 od 25.5. 1995. godine) i T-132 (Naredba jedinicama za obavještenje, Komanda TG Ozren, komandant Novak Đukić, str. pov. br. 01/232-3 od 24.5.1995. godine).

9. Sumirajući ove nalaze, prvostepeno vijeće je navelo da je naređenje za upotrebu topa 130 mm M46 bilo u isključivoj nadležnosti komandanta Taktičke grupe Ozren. Dalje, načelnici artiljerije su mogli predlagati komandantu upotrebu ovog topa, ali nisu mogli izdati naređenje za otvaranje vatre, naredba se mogla izdati pismeno i usmeno, posada topa 130 mm M46 imala je direktnu žičanu telefonsku vezu jedino sa Komandom TG Ozren, a Komanda TG Ozren se nalazila na Panjiku. U

lancu komandovanja apelant je bio posljednje lice koje je moglo izdati naredbe za upotrebu topa M46 130 mm. Samovoljno ili neovlašteno otvaranje vatre nije nikada zabilježeno, a 25. maja 1995. godine apelant se nalazio na svom komandnom mjestu. Na osnovu svega navedenog, prvostepeno vijeće je van razumne sumnje zaključilo da je apelant počinio krivičnopravnu radnju opisanu u tački 1. optužnice.

10. Osnovna obilježja krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva, kako je zaključilo prvostepeno vijeće, sastoje se u postojanju rata i kršenju pravila međunarodnog prava i u sklopu takvog ponašanja specifičnih apelantovih radnji. U pogledu primjene materijalnog prava, za Sud BiH su relevantna dva zakonska načela. Prvo je načelo zakonitosti prema kojem nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivičnopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao krivično djelo i za koje zakonom nije bila propisana kazna (član 3. KZBiH). Drugo je načelo vremenskog važenja krivičnog zakona prema kojem se na učinioca krivičnog djela primjenjuje zakon koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela, a ako se poslije učinjenja djela zakon promijenio jednom ili više puta, primijenit će se zakon koji je blaži za učinioca (član 4. KZBiH). Načelo zakonitosti je propisano i odredbom člana 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija).

11. Prvostepeno vijeće, dalje, smatra da krivično djelo za koje se apelant tereti predstavlja krivično djelo u skladu sa međunarodnim običajnim pravom i da se stoga na njega odnose opća načela međunarodnog prava, kako je to definirano članom 4.a) KZBiH, međunarodno pravo definirano članom 7. stav 1. Evropske konvencije i opća pravna načela priznata kod civiliziranih naroda iz člana 7. stav 2. Evropske konvencije, pa stoga prvostepeno vijeće smatra da je na osnovu ovih odredaba KZBiH primjenjiv u konkretnom slučaju. Pored navedenog, u vrijeme kada su počinjena predmetna krivična djela, Bosna i Hercegovina, kao država nastala sukcesijom SFRJ, bila je potpisnica svih relevantnih međunarodnih konvencija o ljudskim pravima i o međunarodnom humanitarnom i krivi-čnom pravu. Isto tako, običajni status krivične odgovornosti za ratne zločine protiv civilnog stanovništva i individualna odgovornost za ratne zločine počinjene tokom 1995. godine potvrdili su generalni sekretar Ujedinjenih naroda (u daljnjem tekstu: UN), Međunarodna pravna komisija i praksa Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljnjem tekstu: MKSJ). Konkretno, MKSJ je potvrdio da su krivična djela "direktnih napada na civilno stanovništvo" i "neselek-tivnih napada" bila sastavni dio međunarodnog običajnog prava u vrijeme počinjenja krivičnog djela. Ovi sudovi su utvrdili da krivična odgovornost za zločine protiv čovječnosti i ratne zločine protiv civilnog stanovništva predstavlja imperativnu normu međunarodnog prava, odnosno da se radi o normama koje imaju prinudni karakter (ius cogens). Dakle, prema mišljenju prvostepenog vijeća, krivično djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, u skladu sa odredbama Ženevske konvencije, mora se u svakom slučaju podvesti pod opće principe međunarodnog prava u svjetlu čl. 3. i 4.a) KZBiH. Na osnovu svega navedenog, zaključeno je da su ratni zločini protiv civilnog stanovništva predstavljali krivična djela u odgovarajućem periodu kako sa aspekta međunarodnog običajnog prava, tako i sa aspekta međunarodnog ugovornog prava ili načela međunarodnog prava, čime je zadovoljeno načelo zakonitosti, kao i načela nullum crimen sine lege i nulla poena sine lege. Prvostepeno vijeće je, pored toga, konstatiralo da su krivična djela iz člana 173. KZBiH bila definirana i zakonom koji je bio na snazi u relevantno vrijeme - odnosno u


vrijeme kada je izvršeno krivično djelo, odnosno članom 142. stav 1. Krivičnog zakona SFRJ (u daljnjem tekstu: KZSFRJ), što znači da je predmetno krivično djelo bilo kažnjivo i po krivičnom zakonu koji je bio na snazi u to vrijeme, što čini osnovanim zaključke do kojih je prvostepeno vijeće došlo u pogledu načela zakonitosti.

12. S tim u vezi, prvostepeno vijeće je utvrdilo da krivično djelo za koje je apelant proglašen krivim predstavlja krivično djelo prema međunarodnom običajnom pravu i stoga potpada pod opće principe međunarodnog prava propisane članom 4a. Zakona o izmjenama i dopunama KZBiH, odnosno pod opća pravna načela koja priznaju civilizirani narodi propisana stavom 2. člana 7. Evropske konvencije, te da se stoga KZBiH može primijeniti u konkretnom slučaju. Imajući u vidu navedena načela, prvostepeno vijeće je primjenu KZBiH opravdalo činjenicom da je zaprijećena kazna za navedeno krivično djelo u svakom slučaju blaža nego smrtna kazna koja je bila propisana u KZSFRJ, dakle, zakona koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja krivičnog djela. Takav stav je, kako je dalje navedeno, u skladu sa presudom koju je donijelo Apelaciono vijeće u predmetu protiv Abduladhima Maktoufa broj KPŽ-32/05 od 4. aprila 2006. godine i u predmetu protiv Dragana Paunovića broj KPŽ 05/16 od 27. oktobra 2006. godine.

13. Prilikom odmjeravanja kazne prvostepeno vijeće je, prije svega, ocijenilo težinu krivičnog djela i stepen apelantove krivične odgovornosti, pa ga je proglasilo krivim za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. tač. a) i b) KZBiH, polazeći od stepena odgovornosti, apelantovog držanja, kao i njegovih ličnih prilika, karaktera optuženog, odvraćanja i društvene rehabilitacije, te s obzirom na utvrđeno činjenično stanje i pravne zaključke. Prvostepeno vijeće je pri tome zaključilo da, s obzirom na težinu djela i nastale posljedice, samo kaznom dugotrajnog zatvora interesi pravde mogu biti zadovoljeni. Zbog toga ga je prvostepeno vijeće za navedenu krivičnopravnu radnju osudilo na kaznu dugotrajnog zatvora od 25 godina, smatrajući pri tome da je vrsta krivične sankcije srazmjerna težini djela s obzirom na postojeće otežavajuće i olakšavajuće okolnosti i učešće i apelantovu ulogu u počinjenju ovog djela, te da će se njome postići opća svrha krivičnih sankcija i svrha kažnjavanja u smislu odredaba iz člana 39. KZBiH.

14. Presudom Apelacionog vijeća broj X-KRŽ-07/394 od 6. aprila 2010. godine žalbe Tužilaštva BiH i apelantovog branioca su odbijene i prvostepena presuda od 12. juna 2009. godine u cijelosti potvrđena. Apelaciono vijeće smatra da je u pobijanoj presudi pravilno utvrđeno postojanje subjektivnih elemenata napada usmjerenog protiv civilnog stanovništva i neselektivnog napada iz člana 173. stav 1. tač. a) i b) KZBiH, odnosno oblika odgovornosti naređivanja iz člana 180. stav 1. KZBiH, što ukazuje da žalbeni prigovori upućeni u ovom pravcu nisu osnovani. Slijedom navedenog, Apelaciono vijeće je, ispitujući žalbene navode u pogledu pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zaključilo da je prvostepeno vijeće, na osnovu provedenih dokaza, na pouzdan način utvrdilo sve odlučne činjenice na osnovu kojih je došlo do pravilnog zaključka da je apelant svojim djelovanjem, na način opisan u dijelu I izreke pobijane presude, ostvario sva zakonska obilježja krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz kog razloga ne nalazi osnovanim žalbene navode odbrane.

15. U pogledu primjene materijalnog zakona, Apelaciono vijeće je utvrdilo da u predmetnom slučaju i zakon koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja djela, jednako kao i zakon koji je trenutno na snazi, propisuje krivičnopravne radnje za koje je apelant proglašen krivim kao krivična djela. Naime, radi se o radnjama koje su sadržane u odredbi iz člana 142. stav 1.

preuzetog KZSFRJ. Za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH propisana je kazna zatvora najmanje deset godina ili dugotrajni zatvor. S druge strane, za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZSFRJ propisana je kazna zatvora najmanje pet godina ili smrtna kazna. Nakon izvršene komparacije spomenutih kazni, sud je došao do zaključka da je zaprijećena kazna, po važećem Zakonu, u svakom slučaju blaža od ranije propisane, bez obzira na to što je ranijim zakonom donja granica visine kazne bila pet godina, a iz razloga što je prema međunarodnom običajnom pravu uspostavljeno da je smrtna kazna u svakom slučaju strožija kazna od dugotrajnog zatvora, a isto tako, prema običajnom pravu, apsolutno apelantovo pravo je da ne bude pogubljen, a država je dužna osigurati to pravo, što je i učinjeno donošenjem novog zakona. Uz navedeno, Apelaciono vijeće smatra da se kazna koja je u konkretnom slučaju izrečena apelantu nije kretala u okviru koji je bliži donjoj granici kazne propisane zakonom za predmetno krivično djelo u kom slučaju bi, izuzetno, kao blaži zakon, mogao biti primijenjen KZSFRJ. Dakle, Apelaciono vijeće je utvrdilo da je prvostepeno vijeće prilikom primjene materijalnog zakona i pravne kvalifikacije djela pravilno primijenilo odredbe važećeg KZBiH, koji je stupio na snagu 1. marta 2003. godine, odnosno da, suprotno žalbenim navodima, nije učinjena povreda principa legaliteta i vremenskog važenja zakona propisanih čl. 3. i 4. KZBiH.

16. Ispitujući odluku o kazni u okviru istaknutih žalbenih navoda Tužilaštva BiH i u smislu odredbe člana 308. ZKPBiH, Apelaciono vijeće smatra da je prvostepeno vijeće pravilno odmjerilo kaznu, imajući u vidu sve subjektivne i objektivne okolnosti koje se odnose na krivično djelo i njegovog učinioca, a koje izrečenu kaznu čine adekvatnom s obzirom na stepen krivice optuženog, pobude iz kojih je djelo učinjeno, jačinu povrede zaštićenog dobra, kao i lične prilike optuženog. Stoga, Apelaciono vijeće smatra da je apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 25 godina pravilno odmjerena i da će se izrečenom kaznom postići svrha kažnjavanja predviđena odredbom člana 39. KZBiH. Apelaciono vijeće podsjeća da je smisao ovog člana KZBiH da se izrazi osuda učinjenog krivičnog djela, da se na učinitelja utječe da ubuduće ne čini krivična djela, da se utječe na ostale da ne čine krivična djela (individualna i generalna prevencija), a posebno da se utječe na svijest građana o štetnosti krivičnih djela i o pravednosti kažnjavanja.

17. Apelaciono vijeće navodi da je prvostepeno vijeće od otežavajućih okolnosti na apelantovoj strani našlo da mu je kao vojnom licu bilo poznato da je zaštita civila jedna od osnovnih odgovornosti lica kojima su povjerene komandne dužnosti, bez obzira na to kojoj zaraćenoj strani pripadaju; da je njegovo direktno naređenje prouzrokovalo jedno od najstrašnijih granatiranja u ovom ratu uopće, što je kao posljedicu imalo smrt 71 lica i više od 130 teže i lakše ranjenih. Navodi se da je prvostepeno vijeće ocijenilo i porodične prilike optuženog, imajući u vidu da ima dvoje odrasle djece, te da mu se jedno dijete liječi u Beogradu. Zatim, kao olakšavajuću okolnost, prvostepeno vijeće je ocijenilo činjenicu da je optuženi sarađivao sa organima gonjenja. Sve navedeno u pogledu olakšavajućih i otežavajućih okolnosti Apelaciono vijeće je prihvatilo kao i svoje zaključke, te smatra da u konkretnom slučaju, s obzirom na težinu krivičnog djela i nastale posljedice, isključivo kazna dugotrajnog zatvora može ispuniti svrhu kažnjavanja, predviđenu odredbom člana 39. KZBiH. Osim toga, Apelaciono vijeće je zaključilo da prijedlog Tužilaštva BiH da se apelantu izrekne kazna dugotrajnog zatvora u dužem trajanju od prethodno utvrđene nije osnovan iz razloga što je apelant predmetno krivično djelo počinio sa eventualnim


umišljajem, te nije mogao znati da će projektil pogoditi trg Kapija u Tuzli. Stoga, a imajući u vidu da je Apelaciono vijeće našlo da je prvostepenom presudom pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje u odnosu na apelantove radnje, kao i njegovu krivicu, Apelaciono vijeće je zaključilo da je izrečena kazna dugotrajnog zatvora od 25 godina pravilno odmjerena.


18. Apelant smatra da je osporenim odlukama povrijeđen član 7. Evropske konvencije i član 2. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju, pravo na pravično suđenje iz člana II/3. e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, član 14. st. 1. i 2. i član 15. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i član 11. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Smatra da su navedene presude utemeljene na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju koje je rezultat pogrešne ocjene dokaza iz čega je, kako tvrdi, "proizišla i proizvoljna primjena prava".

19. U odnosu na povredu prava iz člana 7. Evropske konvencije, apelant ističe da je pravosnažno osuđen zbog krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH koje je bilo propisano i članom 142. KZSFRJ. Apelant smatra da su sudovi pogrešnim tumačenjem obavezne primjene blažeg zakona primijenili krivični zakon koji je strožiji za njega. On smatra da je trebalo da bude osuđen prema odredbama KZSFRJ, jer je taj zakon bio na snazi u vrijeme izvršenja predmetnog krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva i jer taj zakon, navodno, propisuje blažu kaznu za predmetno krivično djelo, te je povoljniji, odnosno blaži za apelanta.

20. Apelant smatra da je u konkretnom predmetu povrijeđena odredba člana 14. ZKPBiH (jednakost strana u postupanju - načelo istine) i odredba člana 15. ZKPBiH (slobodna ocjena dokaza). Naime, članom 14. ZKPBiH garantirana je jednakost strana u postupku kao jedan od osnovnih uvjeta za pravično suđenje. Ovom odredbom zapravo je definirano i utvrđeno načelo istine kao vrhovno načelo krivičnog postupka. Ovaj princip nalaže sudu, tužilaštvu i drugim organima koji učestvuju u postupku da istinito i potpuno utvrde činjenice kako one koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koji mu idu u korist. Sud BiH je, po apelantovoj ocjeni, svoju odluku, odnosno osuđujuću presudu donio isključivo na bazi jednog izvedenog dokaza - nalaza i mišljenja vještaka kojeg je izvelo Tužilaštvo BiH, prof. dr. Berka Zečevića, ocjenjujući da sve što stoji u vezi sa ovim dokazom je sporno i da je u suprotnosti sa pravilima krivičnog postupka. Apelant opširno obrazlaže da se prvenstveno ne može složiti sa procedurom provođenja dokaza i utvrđivanja činjenica, široko obrazlažući da sud nije mogao prihvatiti vještačenje prof. dr. Berka Zečevića. On smatra da je na osnovu dokumentacije spisa više nego vidljivo da se u njima tvrdi da je granata ispaljena sa položaja na Ozrenu, u selu Vrbak, sa mjesta Cerovo Brdo, a da se u navedenim materijalnim dokazima i dokumentima koji su na osnovu njih sačinjeni uopće ne spominje položaj topa u selu Panjik. Apelant navodi da je selo Panjik udaljeno više od 27.000 m od mjesta eksplozije, a mješovita komisija našla je da je udaljenost oko 21.000 m i o tom svom nalazu oni su odmah izvijestili istražnog sudiju. On smatra da rekonstrukciju događaja nije odredilo Tužilaštvo BiH, pa je i ova radnja nezakonita, jer je ona osnov nalaza vještaka iz kojeg izvodi mišljenje i da je napravljena u suprotnosti sa odredbama člana 93. stav 1. ZKPBiH. Iz svega navedenog nameće se jedini moguć, smislen i razuman zaključak da su, po apelantovom mišljenju, nalaz i mišljenje vještaka Zečevića u potpunoj suprotnosti sa činjenicama i

nalazima navedenim u uviđajnoj dokumentaciji mješovite komisije. S obzirom na osnovanu sumnju da na licu mjesta postoje dva kratera, kao i negaciju nalaza mješovite komisije od vještaka Zečevića, apelant smatra da je vještak Berko Zečević dao lažan nalaz, čime je vijeće Suda BiH doveo u zabludu. Uzimajući presudu kao cjelinu, apelant posebno naglašava da je išla mimo zahtjeva optužbe, preuzimajući vlastitu akuzatorsku ulogu, čime je optužba prekoračena, pa to čini bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 297. stav 1. tačka j) ZKPBiH. Da je zapovijest bila ugrađena u optužnicu, apelant bi se od takve tvrdnje branio, a ovako je, kako navodi apelant, lišen prava na odbranu, a osim toga, između izreke presude i razloga postoji protivrječje, jer se u izreci spominje Kapija, a u zapovijesti toga nema. Zbog te protivrječnosti, učinjena je bitna povreda iz tačke k) (Ic) navedene procesne odredbe, jer nije bilo naređeno gađanje bilo kakvog civilnog cilja, pogotovo na neselektivan način, kako to izlaže presuda.

21. Iz svega izloženog može se zaključiti da su u toku postupka koji je pred Sudom BiH vođen protiv apelanta prekršene mnoge odredbe kojima su regulirana osnovna ljudska prava, kako je to već izloženo. U pogledu primjene člana 7. Evropske konvencije, kao i člana 4. stav 1. KZBiH, apelant smatra da je jasno propisano da krivična optužba i presuda mogu biti zasnovane na normi koja je važila u vrijeme kada se dogodio inkriminirani čin, te da se ne može nametnuti teža kazna od one koja je bila primjenjivana u vrijeme kada je djelo počinjeno, navodeći za to nekoliko odluka iz sudske prakse Evropskog suda u Strazburu i Ustavnog suda. U pogledu prava na pravično suđenje, apelant kao najbitnije ističe da je u ovom predmetu pogrešno primijenjeno materijalno krivično pravo, činjenično stanje je nepotpuno i pogrešno utvrđeno, izreka presude je protivrječna sama sebi i obrazloženju, optužnica je prekoračena, prekršeno je načelo presumpcije nevinosti, kao i načelo in dubio pro reo, povrijeđeno je pravilo da je teret dokazivanja na optužbi i prekršeno je pravo na obrazloženu presudu. Apelant zaključuje da je izostala savjesna i brižljiva ocjena svakog dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, te je Sud BiH svoju pažnju fokusirao na dokaze Tužilaštva BiH, propuštajući da sa jednakom pažnjom ili uopće ocijeni dokaze odbrane, odnosno prihvatajući ih fragmentarno samo u mjeri koliko i kada je to bilo potrebno da bi se potkrijepio neki dokaz optužbe. Apelant navodi da Sud BiH, umjesto da pitanje dokazanosti počinioca inkriminiranog djela rješava produbljenom analizom, kako je to imperativno predviđeno odredbom člana 290. stav 7. ZKPBiH, zadovoljava se ocjenom da poklanja vjeru nalazu i iskazu vještaka Tužilaštva BiH.

22. Apelant predlaže da se usvoji apelacija i utvrdi povreda prava iz člana 7. Evropske konvencije, te na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava BiH u vezi sa članom 6. Evropske konvencije, da se po podnesku postupa hitno, kako to predviđa član 24. stav 4. Pravila Ustavnog suda, da se održi javna rasprava, kako to predviđa član 46. st. 1. i 2. Pravila, da se ukinu obje pobijane presude Suda BiH i predmet vrati tom sudu na ponovni postupak, te da Ustavni sud, zbog svih povreda koje je učinio Sud BiH, dosudi odgovarajući novčani iznos na ime naknade materijalne i nematerijalne štete.

b) Odgovori na apelaciju

23. U odgovoru Suda BiH se navodi da su navodi iz apelacije u pogledu povrede člana 6. Evropske konvencije neosnovani, jer pobijane presude, prema mišljenju Suda BiH, sadrže potpunu i valjanu argmentaciju za svaki pojedini zaključak, te su u tom smislu netačni apelantovi navodi da se radi o proizvoljnoj ocjeni suda kojom je navodno došlo do narušavanja principa utvrđivanja istine i slobodne ocjene


dokaza. Naime, prvostepena presuda sadrži detaljno obrazloženje o svakoj pravno relevantnoj činjenici koja je bila predmet optužbe, te obrazloženje u pogledu toga na osnovu kojih dokaza je utvrđena određena činjenica, navodeći zašto je neke dokaze Sud BiH prihvatio, a neke odbacio. Po ocjeni Suda BiH, prvostepena presuda daje razloge zašto je prihvaćen nalaz vještaka, prof. dr. Berkа Zečevića, kojeg apelant pobija, a ne nalaz i mišljenje vještaka Kostića, koje je ponudila odbrana, kao i obrazloženje razloga zašto nije prihvatio da se izvrši nadvještačenje, a u pogledu svakog činjeničnog zaključka Sud je, pored nalaza vještaka, navodio i obrazlagao potkrepljujuće dokaze, a što jasno proizlazi iz obrazloženja prvostepene presude. Prvostepena presuda u pogledu svih činjeničnih zaključaka koji se navode u apelaciji sadrži obrazloženje suda, a sve zaključke prvostepenog vijeća je u potpunosti prihvatilo Apelaciono vijeće, dajući argumentaciju za svaki žalbeni prigovor u pogledu zaključaka prvostepenog vijeća.

24. Sud BiH je, u pogledu navoda u vezi sa primjenom krivičnog zakona, iznio detaljnu argumentaciju u prvostepenoj presudi u vezi sa primjenom materijalnog zakona, i to KZBiH iz 2003. godine, koja je potvrđena i u drugostepenoj presudi, a u kojim presudama su prihvaćeni tadašnja praksa i stav Ustavnog suda Bosne i Hercegovine izraženi u odluci Maktouf broj AP 1785/06 od 30. marta 2007. godine u pogledu primjene Krivičnog zakona BiH za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Drugostepenu presudu, kojom je apelant proglašen krivim, donijelo je Apelaciono vijeće, a koje u rangu domaćeg zakonodavstva predstavlja najviši redovan sud uspostaviljen Zakonom o Sudu BiH, te se navedeni apelantov prigovor o povredi prava da presudu ispita viši sud ukazuje očigledno neosnovanim. Imajući u vidu sve navedeno, Sud BiH smatra da je predmetna apelacija neosnovana, te predlaže da se ona kao takva odbije.

25. U odgovoru Tužilaštva BiH se navodi da nije došlo do kršenja prava na pravično suđenje, jer Sud BiH nije proizvoljno izvodio i procjenjivao dokaze, uz povredu prava na odbranu. Tužilaštvo BiH u prvom redu smatra da apelantove tvrdnje o mogućim povredama najvećim dijelom odražavaju ranije žalbene navode koji su upućeni Sudu BiH u toku cjelokupnog krivičnog postupka. Činjenica da apelant navodi žalbene osnove koje su već bile predmet pažljive analize krivičnog suda nije nužno u skladu sa standardima kojima se rukovodi postupak ocjene ustavnosti i zaštite ljudskih prava.

26. Tužilaštvo BiH smatra da je Sud ispravno ocijenio važeći zakon primjenjujući član 4.a KZBiH i procijenio njegovu primjenu prema općim principima međunarodnog prava. Prema međunarodnom pravu, pravo nullum crimin sine lege, nulla poena sine lege odnosi se na znanje, jasnoću i predvidivost materijalnog krivičnog prava. Kako navodi Tužilaštvo BiH, prema zakonima Bosne i Hercegovine, član 4.a KZBiH daje izuzetak od općeg pravila, tako da čl. 3. i 4. ne prejudiciraju suđenje i kažnjavanje nekog lica za bilo koju radnju ili propust koji je u vrijeme počinjenja bio krivični u skladu sa općim principima međunarodnog prava i stoga usvaja istovjetan tekst iz člana 7(2) Evropske konvencije i člana 15(2) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Prema tome, po ocjeni Tužilaštva BiH, neko lice se može krivično goniti za krivično djelo iz Poglavlja XVII KZBiH čak i ako nije propisano domaćim zakonom koji je bio na snazi u vrijeme počinjenja djela ukoliko je ono bilo krivično prema medunarodnom i običajnom pravu u vrijeme počinjenja djela.

27. Dalje, Tužilaštvo BiH je navelo da u Bosni Hercegovini primjena dugotrajnog zatvora ostavlja domaćim sudovima dovoljno prostora za primjenu principa slobodnog sudijskog uvjerenja kako bi se odmjerila odgovarajuća krivičnopravna sankcija za individualizaciju zločina. Tužilaštvo

BiH je zaključilo da, u odgovarajućim okolnostima, prema članu 48(1) (Opća pravila za odmjeravanje kazne) KZBiH, sud procjenjuje, u okviru ograničenja propisanih zakonom za određeno djelo, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve okolnosti vezane za odmjeravanje kazne, te uzimajući u obzir otežavajuće i olakšavajuće okolnosti, sva relevantna pitanja koja treba razmotriti da bi se došlo do odgovarajuće krivičnopravne sankcije za određenog počinioca.


28. Krivični zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07) u tekstu koji se primjenjivao u vrijeme suđenja, u relevantnom dijelu glasi:

Princip zakonitosti Član 3.

(1) Krivična djela i krivičnopravne sankcije propisuju se samo zakonom.

(2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivičnopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao krivično djelo i za koje nije bila zakonom propisana kazna.

Vremensko važenje krivičnog zakona Član 4.

(1) Na učinioca krivičnog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme činjenja krivičnog djela.

(2) Ako se poslije činjenja krivičnog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za učinioca.

Suđenje ili kažnjavanje za krivična djela prema općim načelima međunarodnog prava

Član 4.a) Članovi 3. i 4. ovog zakona ne sprječavaju suđenje ili

kažnjavanje bilo kojeg lica za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je učinjeno predstavljalo krivično djelo u skladu sa općim principima međunarodnog prava.

Kazna zatvora Član 42. st. 1, 2. i 3.

(1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana ni duža od dvadeset godina.

(2) Za najteže oblike teških krivičnih djela učinjenih s umišljajem, može se propisati kazna zatvora u trajanju od dvadeset do četrdesetpet godina (dugotrajni zatvor).

(3) Kazna dugotrajnog zatvora nikada se ne može propisati kao jedina glavna kazna za pojedino krivično djelo.


Sud može učiniocu odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili izreći blažu vrstu kazne:

a) kad zakon propisuje da se učinilac može blaže kazniti; b) i kad se utvrdi da postoje osobito olakšavajuće

okolnosti koje ukazuju da se i s ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Član 50.stav 1. tačka a.

1. Kad postoje uvjeti za ublažavanje kazne iz člana 49. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera kazne propisana kazna zatvora od deset ili više godina, kazna se može ublažiti do pet godina zatvora;


Ratni zločini protiv civilnog stanovništva Član 173.

(1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi ili učini koje od ovih djela:

a) napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedine civilne osobe ili osobe onesposobljene za borbu, a taj je napad posljedovao smrću, teškom tjelesnom ozljedom ili teškim narušenjem zdravlja ljudi;

b) napad bez izbora cilja kojim se pozljeđuje civilno stanovništvo,

[…], kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili

kaznom dugotrajnog zatvora. 29. U Krivičnom zakonu SFRJ ("Službeni list SFRJ" br.

44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) relevantne odredbe glase:

Smrtna kazna Član 37. st. 1. i 2.

(1) Smrtna kazna ne može se propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo.

(2) Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana.

Zatvor Član 38. st. 1, 2. i 3.

(1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od petnaest godina.

(2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina.

(3) Ako je za krivično djelo učinjeno sa umišljajem propisan zatvor u trajanju od petnaest godina, može se za teške oblike tog djela propisati i zatvor od dvadeset godina.


Sud može učiniocu odmjeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili primijeniti blažu vrstu kazne:

1) kad zakon predviđa da se učinilac može blaže kazniti; 2) kad utvrdi da postoje osobito olakšavajuće okolnosti

koje ukazuju da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Granice ublažavanja kazne Član 43. stav 1. tačka a)

(1) Kad postoje uslovi za ublažavanje kazne iz člana 42. ovog zakona, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama:

a) ako je za krivično djelo kao najmanja mjera propisan zatvor u trajanju od tri ili više godine, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora.

Ratni zločin protiv civilnog stanovništva Član 142. stav 1.

(1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo; […] ili ko izvrši neko od navedenih djela,

kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom.

VI. Dopustivost

30. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

31. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

32. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj X-KRŽ-07/394 od 6. aprila 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 22. septembra 2010. godine, a apelacija je podnesena 22. novembra 2010. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

33. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

34. Apelant smatra da je osporenim presudama povrijeđen član 7. Evropske konvencije i član 2. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju, pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, član 14. st. 1. i 2. i član 15. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i član 11. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

35. U vezi sa apelacionim navodima, Ustavni sud smatra cjelishodnim prvo ispitati apelantove navode vezane za kršenje člana 7. Evropske konvencije.

Kažnjavanje samo na osnovu zakona

Član 7. Evropske konvencije glasi: 1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično djelo

nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela.

2. Ovaj član ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim načelima priznatim kod civiliziranih naroda.

36. Prema navodima iz apelacije, osporene odluke Suda BiH nisu u skladu sa članom 7. Evropske konvencije s obzirom na to da je apelant osuđen prema odredbama KZBiH, dok on smatra da je trebalo da bude osuđen prema odredbama KZSFRJ, jer je taj zakon bio na snazi u vrijeme izvršenja predmetnog krivičnog djela protiv civilnog stanovništva i jer taj zakon propisuje blažu kaznu za predmetno krivično djelo, te je povoljniji, odnosno blaži za apelanta.

37. U vezi s tim, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se radi o krivičnom djelu koje je u odredbama KZBiH propisano u članu 173. u dijelu Glave XVII - krivična djela protiv čovječnosti i vrijednosti zaštićenih međunarodnim pravom, odnosno koje je u odredbama KZSFRJ propisano u članu 142. u dijelu Glave XVI - krivična djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava. Dakle, radi se o krivičnom djelu iz grupe tzv. ratnih zločina. Stoga će Ustavni sud osporene odluke ispitati sa aspekta njihove usklađenosti sa članom 7. Evropske konvencije.

38. Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) u svojoj dosadašnjoj


praksi već razmatrao aplikacije koje su pokretale slična pravna pitanja sa aspekta eventualne povrede člana 7. Evropske konvencije u dva predmeta (u kojim je Sud BiH donio odluke), i to u predmetu aplikanta Bobana Šimšića (vidi, Evropski sud, Boban Šimšić protiv Bosne i Hercegovine, Odluka o dopustivosti od 10. aprila 2012. godine, aplikacija 51552/10, u daljnjem tekstu: predmet Šimšić) i u predmetu aplikanata Abduladhima Maktoufa i Gorana Damjanovića (vidi, Evropski sud, Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 18. jula 2013. godine, aplikacije br. 2312/08 i 34179/08, u daljnjem tekstu: predmet Maktouf i Damjanović).

39. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je Evropski sud u predmetu Šimšić odbio kao očigledno neosnovanu aplikaciju u kojoj je aplikant ukazivao na povredu člana 7. Evropske konvencije zbog toga što krivično djelo zločini protiv čovječnosti, za koje je proglašen krivim i kažnjen, u vrijeme rata od 1992. do 1995. godine nije predstavljalo krivično djelo prema domaćem pravu. Evropski sud je u navedenoj odluci naveo, između ostalog, da djela za koja je aplikant osuđen nisu predstavljala zločine protiv čovječnosti prema domaćem pravu sve do stupanja KZBiH 2003. godine, ali je evidentno da su ova djela u vrijeme kada su počinjena predstavljala zločin protiv čovječnosti prema međunarodnom pravu (stav 23. presude), što implicira da je Evropski sud ovaj predmet razmatrao sa aspekta člana 7. stav 2. Evropske konvencije. Najzad, Evropski sud je u navedenom predmetu zaključio da su aplikantova djela, u vrijeme kada su izvršena, predstavljala krivično djelo definirano s dovoljno dostupnosti i predvidivosti prema međunarodnom pravu, pa je navode u odnosu na član 7. Evropske konvencije odbio kao očigledno neosnovane (stav 25. presude).

40. Dalje, Ustavni sud zapaža da je, s druge strane, Evropski sud u predmetu Maktouf i Damjanović utvrdio povredu člana 7. Evropske konvencije. Evropski sud je u navedenoj presudi, prije svega, konstatirao da su neki zločini, konkretno zločin protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, pa da sudovi nemaju nikakvu drugu mogućnost nego da u takvim predmetima primjenjuju KZBiH iz 2003. godine. Međutim, ukazano je da predmetne aplikacije pokreću potpuno različita pitanja od onih u predmetu Šimšić s obzirom na to da su ratni zločini koje su počinili aplikanti Maktouf i Damjanović predstavljali krivična djela prema domaćem zakonu u vrijeme kada su počinjeni (tačka 55).

41. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je u svojoj najnovijoj praksi (vidi, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 325/08 od 27. septembra 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, u daljnjem tekstu: predmet Damjanović), koja slijedi praksu Evropskog suda razrađenu u predmetu Maktouf i Damjanović, koji su, također, proglašeni krivim da su počinili krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH, utvrdio da je došlo do kršenja člana 7. stav 1. Evropske konvencije, zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH, u situaciji kad je predmetno krivično djelo kao takvo egzistiralo i u odredbi člana 142. KZSFRJ, bila na štetu aplikanata/apelanta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članu 7. stav 1. Evropske konvencije.

42. Pri tome Ustavni sud naglašava da je u citiranim odlukama konstatirano da zadatak Evropskog suda [kao što je to i Ustavnog suda] nije da razmotri in abstracto da li je retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna sa članom 7. Evropske konvencije, te da se ovo pitanje mora procjenjivati za svaki predmet pojedinačno, uzimajući u obzir konkretne okolnosti svakog predmeta, a posebno da li su domaći sudovi

primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (tačka 65).

43. U citiranim odlukama je, dalje, istaknuto da je definicija ratnih zločina za koji su aplikanti proglašeni krivim ista i u KZSFRJ i u KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Međutim, ukazano je da ova dva zakona pružaju različit raspon kazni za ratne zločine. Dalje je navedeno da Evropski sud nije prihvatio argumentaciju da je KZBiH blaži za aplikante od KZSFRJ, jer ne propisuje smrtnu kaznu. S tim u vezi je ukazano da u konkretnom slučaju za radnje koje su aplikantima stavljene na teret ne bi mogla biti izrečena smrtna kazna, budući da je ta kazna bila propisana samo za najteže oblike ratnih zločina, te da ratni zločini koje su počinili aplikanti u predmetnim slučajevima ni u kom slučaju ne bi spadali u tu kategoriju, pogotovo što nijedno od počinjenih djela nije imalo smrtni ishod. Stoga je Evropski sud, budući da, dakle, nije postojala mogućnost izricanja najteže kazne u konkretnom slučaju, razmatrao visinu minimalne kazne koja bi se eventualno mogla izreći aplikantima. Slijedom izvršene analize visine kazni na koje su aplikanti osuđeni i kazni koje bi oni mogli eventualno dobiti, zavisno od toga koji zakon bi bio primijenjen u njihovim slučajevima, Evropski sud je zaključio da je, s obzirom na mogućnost izricanja kazne zatvora u kraćem trajanju, povoljniji KZSFRJ. U predmetnoj odluci Evropski sud je, dalje, naveo da su kazne koje su izrečene aplikantima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i KZSFRJ i KZBiH i da se stoga ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da je primijenjen KZSFRJ. I pored toga, Evropski sud je ukazao: "Međutim, ono što je od ključnog značaja jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj Zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima"(tačka 70).

44. Imajući u vide sve navedeno, te dovodeći stavove Evropskog suda u vezu sa apelantovim predmetom, Ustavni sud, najprije, zapaža da se taj predmet kako u pogledu činje-ničnog supstrata, tako i u pogledu pravnog pitanja razlikuje od navedenih predmeta Evropskog suda i Ustavnog suda u odnosu na pravnu kvalifikaciju krivičnog djela, te visinu izrečene kazne, te da je, stoga, s obzirom na visinu izrečene kazne apelantu, potrebno utvrditi koji je zakon za apelanta blaži u pogledu maksimalne kazne koja se može izreći apelantu.

45. Naime, Ustavni sud ukazuje da je osporenim presudama apelant proglašen krivim i osuđen što je počinio krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH. Ustavni sud zapaža da je definicija ratnog zločina protiv civilnog stanovništva ista u članu 142. KZSFRJ, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnog krivičnog djela (dakle, 1995. godine), i u članu 173. KZBiH, koji je u konkret-nom predmetu primijenjen retroaktivno. Iz navedenog, dakle, slijedi da je apelant proglašen krivim za krivično djelo koje je kao takvo predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja (u smislu prve rečenice člana 7. stav 1. Evropske konvencije), a ta činjenica, u smislu garancija druge rečenice člana 7. stav 1. Evropske konvencije, implicira obavezu Ustavnog suda da ispita da izrečena kazna neće biti teža od one koja se primje-njivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela. U kontekstu nave-denog Ustavni sud ukazuje da je apelant primjenom odredaba KZBiH, u konačnici, osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina.

46. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da KZBiH i KZSFRJ pružaju različit raspon kazni za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva za koje je apelant proglašen krivim. Naime, prema KZSFRJ, zaprijećena kazna je bila kazna zatvora od pet do petnaest godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna, umjesto koje se mogla izreći i kazna zatvora od dvadeset godina. Prema KZBiH, zaprijećena kazna je kazna


zatvora u trajanju od deset godina ili kazna dugotrajnog zatvora. Dalje, Ustavni sud ukazuje da bi u konkretnom slučaju za radnje koje su apelantu stavljene na teret, s obzirom na način izvršenja tog krivičnog djela i njegove posljedice, dakle, s obzirom na to da se radi o najtežem obliku ratnog zločina, postojala mogućnost da mu se izrekne najteža kazna koja je bila propisana samo za najteže oblike ratnih zločina. Stoga je, dakle, postojala mogućnost da se apelantu izrekne najteža kazna u konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da iz navedenog proizlazi da je u konkretnom predmetu, za razliku od predmeta Evropskog suda Maktouf i Damjanović i predmeta Ustavnog suda Damjanović, kazna zatvora koja je izrečena apelantu bliža maksimumu propisane kazne. S obzirom na to, Ustavni sud ukazuje da je, za razliku od tih predmeta u kojima se utvrđivalo koji je zakon blaži u pogledu minimuma kazne, u konkretnom slučaju potrebno utvrditi koji je zakon blaži za apelanta u pogledu maksimuma propisane kazne.

47. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud u predmetu Scoppola protiv Italije (vidi, Evropski sud, Scoppola protiv Italije, broj 10249/03, od 17. septembra 2009. godine) usvojio stav da je neophodno da napusti praksu koju je ustanovila Komisija u predmetu X protiv Njemačke i utvrdio da član 7. stav 1. Evropske konvencije ne garantira samo princip zabrane retroaktivne primjene strožeg krivičnog zakona već, također, implicitno garantira princip retroaktivne primjene blažeg krivičnog zakona. Taj princip je sadržan u pravilu da, kada postoji razlika između krivičnog zakona koji je važio u vrijeme izvršenja krivičnog djela i krivičnih zakona koji su doneseni i stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravosnažne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije odredbe su najpovoljnije za optuženog.

48. Dovodeći u vezu navedeni princip sa konkretnim slučajem, u kom je apelant osuđen za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, Ustavni sud smatra da se ne može usvojiti općenit (apstraktan) stav koji od dva krivična zakona (misli se na KZSFRJ i KZBiH) predviđa "blažu" ili "težu" kaznu za ovo krivično djelo, te, s tim u vezi, dalje, apstraktno zaključiti koji bi od navedena dva zakona trebalo da se primijeni (u slučajevima kada oba zakona propisuju konkretna krivična djela iz oblasti ratnih zločina koja se optužnicom stavljaju na teret) zbog toga što taj zakon propisuje "blažu kaznu". Takvi zaključci moći će se izvoditi samo u konkretnim slučajevima, te je sasvim moguće da će dolaziti i do različite primjene navedenih zakona (KZSFRJ i KZBiH) jer se, kako je već rečeno, jedan te isti zakon može pokazati, u zavisnosti od konkretnih okolnosti svakog pojedinog slučaja, u jednoj situaciji kao blaži, a u drugoj kao teži u odnosu na kaznu koja će se izreći. Ustavni sud smatra da se može zaključiti da, u slučaju kada je predmetno krivično djelo bilo inkriminirano u oba zakona (u zakonu koji je važio u vrijeme izvršenja, kao i u zakonu koji je naknadno donesen), u skladu sa drugom rečenicom stava 1. člana 7. Evropske konvencije, tada obavezno treba ispitati koji od dva ili više sukcesivno done-senih zakona predviđa blažu kaznu, te primijeniti taj zakon, tj. zakon koji predviđa blažu kaznu (princip favor rei).

49. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju Sud BiH apelanta osudio na kaznu dugotrajnog zatvora od 25 godina. U vezi s tim, a u kontekstu najviše zaprijećene (najteže) kazne koja se može izreći za predmetno krivično djelo, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 37. stav 1. KZSFRJ propisano da se smrtna kazna ne može propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo, te da je odredbama člana 38. stav 2, također, propisano da za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor u trajanju od dvadeset godina. Pri tome Ustavni sud ističe da iz ovih odredaba proizlazi da, dakle, za krivično djelo koje je apelant

počinio nije bila jedina propisana maksimalna kazna smrtna kazna, nego da je, kao njena alternativa, u određenim slučajevima mogla biti izrečena i kazna zatvora u trajanju od dvadeset godina. Prema tome, Ustavni sud ukazuje da se za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva u KZSFRJ mogla izreći kazna zatvora u trajanju od pet do petnaest godina ili kazna zatvora u trajanju od dvadeset godina ili smrtna kazna.

50. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da je nesporno da je smrtna kazna, koja je kao maksimalna kazna za predmetno krivično djelo propisana KZSFRJ, strožija od kazne dugotrajnog zatvora, koja je kao maksimalna kazna propisana KZBiH. Međutim, Ustavni sud podsjeća da je članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine propisano da se prava i slobode predviđeni u Evropskoj konvenciji i u njenim protokolima direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini, te da ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je stupanjem na snagu Ustava Bosne i Hercegovine (14. decembar 1995. godine) stupio na snagu i Protokol broj 6 uz Evropsku konvenciju kojim je propisano da se smrtna kazna ukida (član 1), te da država može u svom zakonodavstvu da predvidi smrtnu kaznu za djela izvršena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti (član 2). Pri tome Ustavni sud ukazuje da je, nakon toga, 3. maja 2002. godine, na nivou Vijeća Evrope, usvojen Protokol broj 13 uz Evropsku konvenciju o ukidanju smrtne kazne u svim okolnostima, koji je Bosna i Hercegovina ratificirala 28. maja 2003. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da iz navedenog jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporenih odluka, u toku 2008. i 2009. godine, nije postojala niti teorijska, niti praktična mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno krivično djelo.

51. Ustavni sud podsjeća da je pitanje smrtne kazne već ranije razmatrano u Odluci Doma za ljudska prava za BiH Sretko Damjanović protiv BiH broj CH/96/30 od 5. septembra 1997. godine. U ovoj odluci je, između ostalog, navedeno: "U razmatranju da li bi smaknuće kojim se prijeti podnosiocu prijave bilo predviđeno u domaćem zakonu i u skladu sa odredbama u svrhu člana 2. Protokola broj 6 uz Konvenciju, Dom mora uzeti u obzir relevantne odredbe Ustava izložene u Aneksu 4. Općeg okvirnog sporazuma." U tom pogledu Dom zapaža da je, po članu 2. Aneksa II na Ustav, koji se bavi prelaznim aranžmanima, predviđeno da će važeći zakoni na dan stupanja na snagu Ustava "ostati na snazi do mjere koja nije protivrječna Ustavu". Primjena smrtne kazne bi se stoga mogla samo smatrati propisanom u domaćem zakonu u obliku čl. 141. ili 142. Krivičnog zakona ukoliko odredbe tih članova same "ne bi bile u neskladu sa Ustavom" (stav 34). Dalje, "tamo gdje jedan od sporazuma o ljudskim pravima nameće jasnu, preciznu i apsolutnu zabranu nekog pravca djelovanja, jedini način na koji se može provesti obaveza da se licima osiguraju spomenuta prava bez diskriminacije je davanje snage zabrani. Stoga se zakoni koji idu suprotno od takve zabrane ne mogu smatrati da su u skladu sa Ustavom i stoga se ne mogu posmatrati kao ispravna osnova u domaćem zakonu za bilo kakvu akciju koja po Evropskoj konvenciji mora biti legalna u domaćem zakonu. Stoga, Dom smatra da čl. 141. i 142. Krivičnog zakona, utoliko što ovlašćuju primjenu smrtne kazne u doba mira, nisu u skladu sa Ustavom i da pogubljenje kojim se prijeti podnosiocu prijave zato ne bi bilo propisano domaćim zakonom u svrhu Protokola broj 6 uz Evropsku konvenciju. Zato bi to kršilo član 2. Protokola broj 6 iz istog razloga" (stav 37).

52. S obzirom na to da, dakle, nije bilo moguće apelantu izreći smrtnu kaznu, postavlja se pitanje koja je to, onda, maksimalna kazna mogla biti izrečena apelantu prema KZSFRJ. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je odredbama


člana 38. stav 2. KZSFRJ propisano da "za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina". Prema mišljenju Ustavnog suda, iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi da maksimalna kazna za predmetno krivično djelo, u situaciji kada više nije moguće izreći smrtnu kaznu, jeste kazna zatvora od 20 godina. Poredeći kaznu zatvora od 20 godina (kao maksimalnu kaznu za predmetno krivično djelo prema KZSFRJ) sa kaznom dugotrajnog zatvora od 45 godina (kao maksimalnom kaznom za predmetno krivično djelo prema KZBiH), Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju nesumnjivo da KZSFRJ predstavlja blaži zakon za apelanta. Imajući u vidu da je, dakle, prema KZSFRJ, apelantu bilo moguće izreći maksimalnu kaznu od 20 godina, a da mu je u konkretnom slučaju, primjenom KZBiH, izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina, Ustavni sud smatra da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, a što je protivno članu 7. Evropske konvencije.

53. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je osporenom presudom Suda BiH došlo do povrede apelantovog ustavnog prava iz člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 7. Evropske konvencije. Radi zaštite apelantovog ustavnog prava, Ustavni sud smatra da je dovoljno da ukine Presudu Suda BiH broj X-KRŽ-07/394 od 6. aprila 2010. godine i vrati predmet tom sudu da donese novu odluku u skladu sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 7. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

54. S obzirom na zaključak u pogledu povrede člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 7. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati navodne povrede iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, člana 14. st. 1. i 2. i člana 15. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i člana 11. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

55. Ustavni sud naglašava da uopće nije odlučivao o prekidu izvršenja kazne zatvora i puštanju na slobodu apelanta, niti o proceduri prema kojoj će Sud BiH donijeti novu odluku, jer su to pitanja iz nadležnosti Suda BiH.

VIII. Zaključak

56. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno apelantovo

ustavno pravo iz člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 7. Evropske konvencije, jer je u konkretnom slučaju retro-aktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne.

57. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

58. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom pred-metu, nije neophodno posebno razmatrati apelantov prijedlog za donošenje privremene mjere.

59. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.


Valerija Galić, s. r.

Izdvojeno mišljenje sutkinje Seade Palavrić o neslaganju sa Odlukom Ustavnog suda broj AP 5161/10

od 23. januara 2014. godine

U Odluci Ustavnog suda broj AP 5161/10 Ustavni sud Bosne i Hercegovine je:

Usvojio apelaciju, utvrdio povredu člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), ukinuo drugostepenu presudu Suda BiH i predmet vratio tome sudu sa nalogom da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 7. Evropske konvencije.

Uz dužno poštovanje većinskog odlučivanja, ne mogu se složiti sa obrazloženjem i zaključkom koji se odnose na usvajanje apelacije broj AP 5161/10.

Obrazloženje Ustavnog suda se može sažeti kako slijedi: U relevantnom dijelu Ustavni sud se pozvao na svoju

Odluku broj AP 325/08 od 27. septembra 2013. godine, koju je donio slijedeći praksu Evropskog suda u predmetu Maktouf i Damjanović u kojoj je taj sud utvrdio da je došlo do kršenja člana 7. stav 1. Evropske konvencije, zato što je postojala realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH, kada su aplikanti proglašeni krivim da su počinili krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH u situaciji kada je predmetno krivično djelo kao takvo egzistiralo i u odredbi člana 142. KZSFRJ, bila na štetu aplikanata/apelanta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članu 7. stav 1. Evropske konvencije.

Zatim je Ustavni sud ukazao na to da je u konkretnom slučaju osporenim presudama apelant proglašen krivim i osuđen zato što je počinio krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. KZBiH. Ustavni sud zapaža da je definicija ratnog zločina protiv civilnog stanovništva ista u članu 142. KZSFRJ, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnog krivičnog djela (dakle, 1995. godine) i u članu 173. KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Iz navedenog slijedi da je apelant proglašen krivim za krivično djelo koje je kao takvo predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja (u smislu prve rečenice člana 7. stav 1. Evropske konvencije), a ta činjenica, u smislu garancija druge rečenice člana 7. stav 1. Evropske konvencije, implicira obavezu Ustavnog suda da ispita da izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela. U kontekstu navedenog Ustavni sud je ukazao da je apelant primjenom odredaba KZBiH, u konačnici, osuđen na kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina.

Iznoseći razloge iz kojih je utvrdio povredu prava iz člana 7. Evropske konvencije, Ustavni sud je, između ostalog, ukazao da iz obrazloženja koja je iznio u odluci jasno proizlazi da u vrijeme donošenja osporenih odluka, koje su donesene u toku 2008. i 2009. godine, nije postojala niti teorijska, niti praktična mogućnost da apelantu bude izrečena smrtna kazna za predmetno krivično djelo.

S obzirom na to da, dakle, nije bilo moguće apelantu izreći smrtnu kaznu, postavlja se pitanje koja je to, onda, maksimalna kazna mogla biti izrečena apelantu prema KZSFRJ. U vezi s tim, Ustavni sud je ukazao da je odredbama člana 38. stav 2. KZSFRJ propisano da "za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina". Prema mišljenju Ustavnog suda, iz citirane zakonske odredbe jasno proizlazi da maksimalna kazna za predmetno krivično djelo, u situaciji kada više nije moguće izreći smrtnu kaznu, jeste kazna zatvora od 20 godina. Upoređujući kaznu zatvora od 20 godina (kao maksimalnu kaznu za predmetno krivično djelo prema KZSFRJ) sa kaznom dugotrajnog zatvora od 45 godina (kao maksimalnom kaznom za predmetno krivično djelo prema KZBiH), Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju nesumnjivo da KZSFRJ predstavlja blaži zakon za apelanta. Imajući u vidu da je, prema KZSFRJ, apelantu bilo moguće izreći maksimalnu kaznu od 20


godina, a da mu je u konkretnom slučaju, primjenom KZBiH, izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina, Ustavni sud smatra da je retroaktivna primjena KZBiH bila na štetu apelanta u pogledu izricanja kazne, što je protivno članu 7. Evropske konvencije.

Prema mome mišljenju,

Ustavni sud u svojoj odluci nije slijedio principe kojima se Evropski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) rukovodio u odluci Maktouf i Damjanović protiv BiH.

Moji razlozi za neslaganje sa obrazloženjem i zaključcima Ustavnog suda u odnosu na Odluku broj AP 5161/10 su sljedeći:

- Prije svega, smatram da Ustavni sud, za razliku od Evropskog suda, uopće nije pridavao značaj činjenici da je apelant, za razliku od aplikanata Maktoufa i Damjanovića, proglašen krivim za oduzimanje života, i to 71 života i oko 200 povrijeđenih, a od te činjenice je, prema kriterijima Evropskog suda, zavisila ocjena težine zločina a time i zaprijećene kazne u vrijeme izvršenja krivičnog djela. Jer, i u slučaju Maktouf i Damjanović i u konkretnom riječ je o istom krivičnom djelu. Razlika je u tome što u predmetu Maktouf i Damjanović aplikanti nisu bili osuđeni pred domaćim sudovima za najteže oblike krivičnog djela zločin protiv civilnog stanovništva za koje je bila zaprijećena smrtna kazna, već za blaži oblik tog krivičnog djela i o tome su svjedočile izrečene kazne koje su bile gotovo minimalne, dok je apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina, što spada u najstrožiju kaznu koja je propisana 2003. godine nakon što više u Bosni i Hercegovini nije mogla biti izrečena smrtna kazna, dakle, kao zamjena za smrtnu kaznu.

- Zatim, Ustavni sud je do blaže kazne došao upoređujući kaznu dugotrajnog zatvora u trajanju od 45 godina koja je zaprijećena prema KZBiH iz 2003. godine sa kaznom zatvora od 20 godina prema KZSFRJ iz 1976. godine koja se mogla izreći kao zamjena za smrtnu kaznu umjesto sa smrtnom kaznom.

- Smatram, međutim, da član 7. Evropske konvencije ne treba tako razumijevati, niti tumačiti, niti da je Evropski sud član 7. tumačio i primijenio na ovakav način. Navedeni član, bez sumnje, insistira da kazna koja se izriče ne bude teža od kazne koja je bila primjenjiva u vrijeme učinjenja krivičnog djela. Pri tome nema izuzetaka ni kada je riječ o učiniocima krivičnih djela ratnih zločina. Međutim, smatram da Ustavni sud, tražeći blažu kaznu za apelanta, nije mogao kaznu dugotrajnog zatvora upoređivati sa kaznom od 20 godina zatvora, već sa smrtnom kaznom koja je u vrijeme učinjenja ratnog zločina za koji je apelant proglašen odgovornim bila primjenjiva, bez obzira na to što se smrtna kazna u vrijeme suđenja više nije mogla izreći. Član 7. Evropske konvencije jasno insistira da se učinilac krivičnog djela ne može teže kazniti u odnosu na kaznu koja je u vrijeme učinjenja krivičnog djela bila primjenjiva, a ne u odnosu na kaznu koja se u vrijeme suđenja više ne može izreći.

- Štaviše, čini se da je Ustavni sud izgubio iz vida da razmatra konkretnu apelaciju u kojoj je osporenim odlukama Suda BiH apelantu izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina a ne 45 godina, pa je izrečenu a ne maksimalno zaprijećenu kaznu trebalo upoređivati sa smrtnom kaznom. Također, smatram da je čak i kazna doživotnog zatvora (u slučaju da je i bila propisana KZBiH iz 2003. godine) blaža u odnosu na smrtnu kaznu koja je bila zaprijećena i primjenjiva u vrijeme učinjenja krivičnog djela, a pogotovo je blaža kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina kakva je u konkretnom slučaju izrečena apelantu.

- Budući da je odlučivao o konkretnoj apelaciji, smatram da je Ustavni sud morao imati u vidu obrazloženje osporene prvostepene presude u kojoj je, između ostalog, istaknuto kako primjenu KZBiH iz 2003. godine dodatno opravdava činjenica da je kazna propisana KZBiH, u svakom slučaju, blaža od smrtne kazne koja je bila na snazi u vrijeme izvršenja krivičnog djela, čime je zadovoljen kriterij vremenskog važenja krivičnog zakona, odnosno primjena zakona koji je blaži za učinioca, kao i obrazloženje drugostepene presude, izneseno u tač.142. i 143. te presude, gdje je Sud BiH istakao da je, ispitujući odluku o kazni u okviru istaknutih žalbenih navoda Tužilaštva i u smislu odredbe člana 308. ZKPBiH, ocijenio da je prvostepeno vijeće pravilno odmjerilo kaznu imajući u vidu sve subjektivne i objektivne okolnosti koje se odnose na krivično djelo i njegovog učinioca, koje izrečenu kaznu čine adekvatnom s obzirom na stepen apelantove krivice, pobude iz kojih je djelo učinjeno, jačinu povrede zaštićenog dobra, kao i apelantove lične prilike, te zaključio da je izrečena kazna dugotrajnog zatvora u trajanju od 25 godina pravilno odmjerena i da će se izrečenom kaznom postići svrha kažnjavanja predviđena odredbom člana 39. KZBiH, koja zahtijeva da se izrazi osuda učinjenog krivičnog djela; da se na učinioca utječe da ubuduće ne čini krivična djela; da se utječe na ostale da ne čine krivična djela (individualna i generalna prevencija), a posebno da se utječe na svijest građana o štetnosti krivičnih djela i o pravedenosti kažnjavanja; da je potrebno imati u vidu da zaštitni objekt ovih krivičnih djela čine univerzalne ljudske vrijednosti, dobra koja su uvjet i osnov za zajedničko i humano postojanje, čije kršenje predstavlja teške povrede normi međunarodnog prava, o čijoj ozbiljnosti i težini govori činjenica da ova djela ne podliježu zastarijevanju.

- Pored navedenog, ovakvim postupanjem, tj. upore-đivanjem kazne dugotrajnog zatvora sa kaznom zatvora u tra-janju od 20 godina a ne sa smrtnom kaznom, Ustavni sud je doveo do situacije da pod isti raspon kazni budu podvedeni počinioci ratnih zločina koji nisu proglašeni odgovornim za gubitke ljudskih života i druge "lakše" ratne zločine sa počiniocima ratnih zločina koji su proglašeni krivim za gubitak više desetina ljudskih života i druge najteže ratne zločine, pa čak i do blažeg kažnjavanja za ratni zločin nego za "obično" ubistvo.

- Na kraju, čini se iluzornim kada Ustavni sud kaže da pitanje blažeg zakona nije ocjenjivao in abstracto, jer je činjenica da je to de facto učinjeno u svim slučajevima u kojima je isto krivično djelo bilo propisano i KZSFRJ iz 1976. godine i KZBiH iz 2003. godine. Proizlazi da će se u svim takvim slučajevima kao blaži za učinioca primijeniti KZSFRJ. Stoga se, prema mome mišljenju, za zločin koji predstavlja kršenje međunarodnog humanitarnog prava za koji je oduvijek bilo propisano da ne zastarijeva i da se najstrožije kažnjava – za koji je prema KZSFRJ iz 1976. godine zaprijećena kazna bila smrtna kazna, a prema KZBiH iz 2003. godine kazna dugo-trajnog zatvora - gubi i sama svrha kažnjavanja, odnosno da će svrha kažnjavanja biti ostvarena samo prema učiniocima ratnih zločina kojima se sudi pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, ili su, s druge strane, osobe kojima se sudi pred tim sudom u znatno nepovoljnijem položaju od osoba kojima se za iste zločine sudi pred Sudom BiH.

Slijedi da ja apsolutno nisam u mogućnosti da se saglasim sa zaključkom koji je usvojila većina Ustavnog suda u vezi sa ovim pitanjem. Uz dužno poštovanje, ovom prilikom izražavam svoje neslaganje.


250 Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet

sudaca, u predmetu broj AP 5988/10, rješavajući apelaciju N. Č. i V. Č., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1, 2. i 3. i članka 76. stavak 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 23. prosinca 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija N. Č. i V. Č. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na nedonošenje odluke u razumnom roku u predmetu koji je okončan Presudom Vrhovnog suda FBiH broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. listopada 2010. godine.

Nalaže se Vladi Federacije BiH da apelantima N. Č. i V. Č., u roku tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, soli-darno isplati ukupan iznos od 1.350,00 KM na ime nemate-rijalne štete zbog nedonošenja sudske odluke u razumnom roku.

Nalaže Vladi Federacije BiH da, sukladno člankom 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odbija se kao neutemeljena apelacija N. Č. i V. Č. podnesena protiv Presude Vrhovnog suda FBiH broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. listopada 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Tuzli broj 003-0-Gž-06-001297 od 20. studenoga 2008. godine i Presude Općinskog suda u Živinicama - Odjeljenje u Kladnju broj P-80/05-K od 19. lipnja 2006. godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.



1. N. Č. i V. Č. (u daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant ili apelanti) iz Bijeljine, koje zastupa Emil Galušić, odvjetnik iz Tuzle, podnijeli su 30. prosinca 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije BiH (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. listopada 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 003-0-Gž-06-001297 od 20. studenoga 2008. godine i Presude Općinskog suda u Živinicama - Odjeljenje u Kladnju (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P-80/05-K od 19. lipnja 2006. godine. Apelanti su 21. ožujka 2011. godine i 29. svibnja 2013. godine dostavili dopune apelacije.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda, Općine Kladanj (u daljnjem tekstu: prvotužena) i "DAMM" d.o.o. (u

daljnjem tekstu: trećetuženi) zatraženo je 12. rujna 2013. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor 19. rujna 2013. godine, Kantonalni sud 24. rujna 2013. godine, Općinski sud 2. i 8. listopada 2013. godine dok prvotužena i trećetuženi nisu dostavili odgovore u roku koji je istekao 1. listopada 2013. godine.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda su dostavljeni apelantima 13. studenoga 2013. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Uvodne napomene

6. Apelanti su vlasnici nekretnina označenih kao k.č. 464/5, k.č. br. 162/3 i 162/4 koje se nalaze na lokalitetu Prijanovića, općina Kladanj. Navedene nekretnine apelanti su privremeno napustili tijekom ratnih zbivanja u BiH. Predmetne nekretnine apelanata graniče s parcelom k.č. broj 464/1 Prijanovići (Hrdar kosa) koja se nalazi u državnom vlasništvu (vlasništvu prvotužene).

7. Rješenjem Sekretarijata za privredu i opću upravu prvotužene broj 04/2-351-25/98 od 10. ožujka 1998. godine odobrena je d.j.l. "Jusup" (u daljnjem tekstu: drugotuženi) eksploatacija ostalih mineralnih sirovina (vapnenca) iz kamenoloma na lokalitetu Prijanovića (Hrdar kosa) k.č. 464/1 k.o. Prijanovići u površini od 6000 m² u trajanju od jedne godine. Rješenjem je drugotuženi obvezan pridržavati se izrađene tehničke dokumentacije i određeno da će se sva prava i obveze koja proističu iz ovog rješenja regulirati posebnim rješenjem. Rješenjem toga tijela od 5. listopada 1998. godine produljeno je razdoblje odobrenja za eksploataciju drugotuženome na 20 godina. Potom, Rješenjem navedenoga sekretarijata prvotužene broj 04/2-21-20/99 od 28. listopada 1999. godine je izmijenjeno rješenje od 5. listopada 1998. godine tako da se umjesto drugotuženome odobrava eksploatacija vapnenca trećetuženome, a temeljem njihovoga ugovora o ortaštvu. U preostalome dijelu rješenje je ostalo neizmijenjeno.

8. Odlukama Povjerenstva za imovinske zahtjeve raseljenih osoba (u daljnjem tekstu: CRPC) od 8. lipnja 1999. godine i 26. veljače 2000. godine je utvrđeno da su apelanti 1. travnja 1992. godine bili savjesni posjednici predmetnih nekretnina (prvoapelant k.č. br. 162/4 i 464/5, a drugoapelant k.č. broj 162/3). Služba za geodetske i imovinsko-pravne poslove prvotužene (u daljnjem tekstu: Služba) je donijela, između ostalih, Zaključak o izvršenju Odluke CRPC-a od 26. veljače 2000. godine kojom je utvrđeno da "prestaje uprava prvotužene na nekretninama označenim kao k.č. broj 162/3 zv. "Radiševica" njiva 6 kl. u površini od 2900 m² upisana u posjedovni list broj 306 k.o. Prijanovići; navedena se nekretnina vraća u posjed drugoapelantu, te privremenom korisniku drugotuženome prestaje pravo privremenoga korištenja tih nekretnina koje je dobio na privremeno korištenje na temelju rješenja Sekretarijata prvotužene (broj i datum rješenja nisu precizirani).

9. Po ulasku u posjed nekretnina apelanti su 30. siječnja 2001. godine prvotuženoj podnijeli prijedlog za obnovu postupka, ukidanje ili poništenje rješenja kojima je odobrena eksploatacija vapnenca drugotuženome i trećetuženome. Nakon što prvotužena nije postupila po njihovome prijedlogu, apelanti su 19. ožujka 2001. godine podnijeli priziv zbog šutnje administracije Ministarstvu energije, rudarstva i industrije FBiH (u daljnjem tekstu: Ministarstvo), kao i zahtjev fede-


ralnom rudarskom inspektoru radi zabrane rada toga kame-noloma. Rudarski inspektor je Rješenjem broj 07-18-359/00 od 13. lipnja 2000. godine zabranio radove drugotuženome i trećetuženome u kamenolomu dok drugotuženi i trećetuženi ne pribave odobrenje za eksploataciju i glavni rudarski projekt sukladno odredbama čl. 25, 44. i 61. Zakona o rudarstvu, ali su i pored toga drugotuženi i trećetuženi nastavili s radovima.

10. U međuvremenu, apelanti su 25. srpnja 2001. godine podnijeli prijave Domu za ljudska prava kojom su tražili da Dom obveže prvotuženu, drugotuženoga i trećetuženoga da im naknade materijalnu štetu nastalu na prijepornim nekretninama prilikom eksploatacije kamenoloma, kao i da se utvrdi kako nisu imali adekvatan pristup sudu u upravnim postupcima. Naime, apelanti su u prijavi naveli kako su pred upravnim tijelima i Vrhovnim sudom vodili i postupke u kojima su tražili obnove postupaka davanja urbanističke suglasnosti i odobrenja za eksploataciju trećetuženome (koji je suglasnosti dobio uz obrazloženje kako su najbliži stambeni objekti od kamenoloma udaljeni 1,5 km osim dva bliža stambena objekta koja su napuštena (radi se o stambenim objektima apelanata) jer su navedena odobrenja izdata bez njihovoga sudjelovanja u postupcima budući da su apelanti smatrali kako su kao zainteresirane osobe morale u tim postupcima sudjelovati. Vrhovni sud je u postupku vezanom za izdavanje urbanističke suglasnosti rješenjem od 10. ožujka 2003. godine zahtjev/tužbu apelanata odbacio kao neurednu, dok je u postupku vezanom za izdavanje odobrenja za eksploataciju, rješenjem od 19. veljače 2004. godine, tužbu odbacio kao neutemeljenu.

11. Rješavajući navedene prijave Ustavni sud - Povjerenstvo za ljudska prava je donijelo Odluku pod brojem CH/01/7734 i CH/01/7735 od 27. lipnja 2007. godine kojom je prijavu apelanata u dijelu u kojemu je tražena naknada štete odbacio kao nedopuštenu zbog neiscrpljivanja pravnih lijekova, dok je u dijelu koji se odnosio na nemogućnost sudjelovanja apelanata u upravnim postupcima dodjele urbanističke suglasnosti i odobrenja za eksploataciju, utvrđeno kršenje prava na pristup sudu kao jednog od segmenata članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i apelantima dodijeljena kompenzacija od po 5.000,00 KM, te naloženo FBiH da poduzme sve korake kako bi tuženo ministarstvo najkasnije u roku od mjesec dana od prijma te odluke ponovilo upravni postupak i okončalo ga u roku od 60 dana.

Činjenice koje se tiču konkretnog predmeta

12. Apelanti su 31. siječnja 2001. godine podnijeli Općinskom sudu tužbu protiv prvotužene, trećetuženoga i drugotuženoga u kojoj su istakli devet tužbenih zahtjeva koji su se ticali naknade materijalne štete u iznosu preciziranom u tužbi koja je nastala u razdoblju od 10. ožujka 1998. godine do 12. siječnja 2001. godine, tako što su uništeni voćnjaci i nekretnine precizirani u presudi i zbog toga što je trećetuženi koristio nekretnine radi eksploatacije vapnenca iz kamenoloma na lokalitetu Prijanovići (Hrdar kosa) koji se nalaze neposredno uz navedene nekretnine apelanata. Pri tome su apelanti iznijeli i činjenice navedene u prethodnim točkama ove odluke.

13. Nakon dostave odgovora tuženih na tužbu 20. listopada 2002. godine Općinski sud je zakazao pripremno, pa potom i ročište za glavnu raspravu, na kojima je odlučeno da se provedu dokazi vještačenjem vještaka geološke, građevinske, ekološke i poljoprivredne struke. U međuvremenu, na ročištu održanom 23. rujna 2002. godine, Općinski sud je donio rješenje o prekidu postupka u odnosu na drugotuženoga zbog smrti zakonskog zastupnika drugotuženoga, budući da nije imenovana nova osoba za zastupnika niti je aktom o osnivanju drugotuženoga kao d.j.l. određena neka druga osoba za

zastupanje. Općinski sud je donio Presudu broj P.18/01-K od 15. listopada 2004. godine kojom je stavkom 1. djelomično usvojio tužbeni zahtjev prvoapelanta i obvezao prvotuženu i trećetuženoga da mu na ime naknade pričinjene štete na parcelama označenim kao k.č. br. 464/5 i 162/4, solidarno isplate iznos od 4.147,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od dana donošenja presude do isplate, a u roku od 30 dana od donošenja presude. Stavkom 2. je odbijen u cijelosti tužbeni zahtjev kojim je prvoapelant tražio da mu prvotužena i trećetuženi nadoknade materijalnu štetu pričinjenu na stambenoj zgradi, štetu zbog uništenog spremnika za vodu koji se nalazio na parceli preciziranoj u presudi kao i za isplatu zakupnine koju je prvoapelant plaćao kao podstanar u razdoblju od 1. siječnja 2002. godine do 31. svibnja 2004. godine, a sve u iznosima preciziranim u presudi. Stavkom 3. presude je djelomično usvojen tužbeni zahtjev prvoapelanta i obvezana prvotužena naknaditi mu štetu na ime uništenih stabala voća sa zakonskom zateznom kamatom počevši od presuđenja do isplate, u roku i iznosima preciziranim u presudi. Stavkom 4. presude je djelomično usvojen tužbeni zahtjev prvoapelanta i obvezan trećetuženi naknaditi mu i isplati na ime korištenja stambenoga objekta u poslovne svrhe iznos preciziran u presudi sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate u roku preciziranom u presudi. Stavkom 5. je odbijen tužbeni zahtjev prvoapelanta u preostalom dijelu koji se odnosio na isplatu naknade štete za pričinjenu štetu na nekretninama i za posječena stabla voća na parcelama preciziranim u presudi. Stavkom 6. presude je djelomično usvojen tužbeni zahtjev drugoapelanta i obvezana prvotužena i trećetuženi na ime pričinjene štete na parcelama označenim kao k.č. broj 162/3 solidarno mu isplatiti iznos preciziran u presudi sa zakonskom zateznom kamatom počevši od dana presuđenja do isplate u roku od 30 dana od donošenja presude. Stavkom 7. je odbijen u cijelosti tužbeni zahtjev drugoapelanta kojim je tražio da mu tuženi solidarno naknade materijalnu štetu pričinjenu na obiteljskoj stambenoj zgradi u iznosu preciziranom u presudi. Stavkom 8. djelomično je usvojen tužbeni zahtjev drugoapelanta i obvezana prvotužena da mu za uništena stabla voća isplati iznos sa zakonskom zateznom kamatom počevši od dana presuđenja pa do isplate, u iznosu i u roku preciziranom u presudi. Stavkom 9. je odbijen tužbeni zahtjev drugoapelanta za isplatu naknade štete pričinjene na nekretninama i na posječenim stablima voća preciziranim u presudi. Stavkom 10. je obvezana prvotužena apelantima na ime naknade troškova postupka isplatiti iznos preciziran u presudi. Stavkom 11. su obvezani apelanti trećetuženome isplatiti troškove postupka u iznosu i roku preciziranim u presudi. U presudi je navedeno i da apelanti nisu tražili nastavak prekinutog postupka u odnosu na drugotuženoga.

14. Protiv navedene presude apelanti i trećetuženi su podnijeli priziv Kantonalnom sudu koji je Presudom broj Gž.1780/04 od 29. srpnja 2005. godine priziv trećetuženoga, kojim je osporavao prvostupanjsku presudu u usvajajućem dijelu odbio a priziv apelanata koji su osporavali nalaz vještaka građevinske struke djelomično uvažio, tako da je u dijelu stavka 2. izreke koji se odnosi na naknadu štete na obiteljskoj stambenoj zgradi, u stavku 7. i u stavku 11. prvostupanjsku presudu ukinuo i predmet u tome dijelu vratio prvostupanjskom sudu na ponovno suđenje, dok je u preostalome dijelu prvostupanjska presuda potvrđena, odnosno u dijelu stavka 2. izreke koji se odnosi na štetu nastalu zbog uništenog spremnika za vodu i stavku 10. izreke ostala neizmijenjena. Presudom je odbijen zahtjev trećetuženoga za naknadu troškova prizivnoga postupka. U obrazloženju je navedeno kako su utemeljeni prizivni navodi apelanata vezani za povredu odredaba parničnog postupka zbog toga što sud nije prihvatio prijedlog


apelanata za određivanje novog vještaka građevinske struke čime je, prema obrazloženju, onemogućeno apelantima ravnopravno raspravljanje u postupku i dokazivanje uteme-ljenosti svoga zahtjeva. Navedeno je da je iz sadržine spisa vidljivo da se vještak građevinske struke u svome nalazu i mišljenju paušalno izjasnio o stanju stambenih objekata apela-nata bez utvrđivanja visine štete, kao i eventualnim okol-nostima koje bi uticale na njezinu visinu a o čemu su, kako je naveo Kantonalni sud, apelanti upozoravali i tijekom rasprave pred prvostupanjskim sudom, što taj sud bez ikakvog valjanog obrazloženja nije prihvatio čime je počinio povredu postupka koji je od uticaja na pravilnost i zakonitost osporene odluke.

15. U ponovnome postupku Općinski sud je naložio novo vještačenje vještaka građevinske i geološke struke, te nakon toga donio Presudu broj P-80/05-K od 19. lipnja 2006. godine. Stavkom 1. navedene presude je u cijelosti odbijen tužbeni zahtjev prvoapelanta kojim je tražio da mu prvotužena i trećetuženi solidarno naknade materijalnu štetu pričinjenu na obiteljskoj stambenoj zgradi preciziranoj u presudi u iznosu od 29.095,00 KM koji odgovara vrijednosti radova koji su potrebni da se objekt vrati u prvobitno stanje. Stavkom 2. je u cijelosti odbijen i tužbeni zahtjev drugoapelanta kojim je tražio da mu prvotužena i trećetuženi nadoknade materijalnu štetu pričinjenu na obiteljskoj stambenoj zgradi preciziranoj u presudi, u iznosu od 37.783,00 KM. Stavkom 3. su obvezani apelanti treće-tuženome naknaditi troškove postupka u iznosu i roku preci-ziranom u presudi.

16. Također je navedeno kako je na temelju zapisnika o uvođenju u posjed nekretnina od 12. siječnja 2001. godine utvrđeno da je izvršeno deložiranje trećetuženoga iz prijepornih nekretnina i da je drugoapelantu Služba vratila predmetne nekretnine u posjed. Obrazloženo je i kako je iz Rješenja Službe broj 05/1-31-7-1489/00 od 18. studenoga 2000. godine utvrđeno da je prestala uprava prvotužene i na nekretninama prvoapelanta preciziranim u presudi i određeno da treće-tuženome prestaje pravo privremenog korištenja prvo-apelan-tovog stambenog objekta, te da je iz zapisnika o uvođenju u posjed tih nekretnina od 12. siječnja 2001. godine utvrđeno da je prvoapelantu taj stambeni objekt vraćen s oštećenjima za koja je prvoapelant u konkretnom postupku i tražio naknadu štete precizirane u presudi. Potom, navedeno je da je na temelju vještačenja vještaka geodetske i građevinske struke utvrđeno da je na stambenim objektima apelanata nastala šteta precizirana u presudi, ali da od uporabe eksploziva i prašine koji su korišteni, odnosno nastali s ciljem eksploatacije vapnenca, nije bilo štete na nekretninama apelanata te da anomalije na nekretninama mogu nastupiti ako se budu koristila eksplozivna i druga sredstva izvan granica odobrenja projektne dokumentacije. Općinski sud je naveo i kako je utvrđeno da je šteta na stam-benom objektu prvoapelanta nastala isključivo djelovanjem ljudskog čimbenika prije početka rada kamenoloma, dok je šteta na objektu drugoapelanta, prema nalazima vještaka, nastala zbog nedostatka krova i kata objekta koji su očevidno nastali također zbog djelovanja ljudskog čimbenika i prije nego što su tuženi počeli koristiti te objekte i vršiti eksploataciju u kamenolomu, ali i zbog toga što je prizemlje zatrpano jelovinom tako da je svaka sanacija ekonomski neisplativa. S tim u svezi Općinski sud je naveo kako prihvaća nalaze vještaka kao objektivne i stručne, te kako iz njih zaključuje da štete na stambenim objektima apelanata nisu nastupile zbog rada trećetuženoga na kamenolomu.

17. Općinski sud je u odnosu na prvotuženu naveo kako je utvrdio da apelanti nisu dokazali da postoji uzročno-posljedična veza između radnji prvotužene i štete nastale na objektima apelanata, te kako je s tim u svezi prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene utemeljen. Dalje je navedeno kako je prema

Zakonu o privremeno napuštenim nekretninama u vlasništvu građana (u daljnjem tekstu: Zakon o privremeno napuštenim nekretninama) propisan način postupanja s privremeno napuštenim nekretninama u vlasništvu građana, te postupak za njihovo stavljanje pod upravu općine, postupak dodjele na privremeno korištenje, prava i obveze i odgovornosti privre-menih korisnika i prava vlasnika. U svezi s tim je navedeno da, kako je u postupku utvrđeno da prvotužena nije donijela bilo kakvo rješenje za pokretanje postupka za stavljanje prijepornih nekretnina apelanata pod svoju upravu niti je donosila rješenja o njihovoj dodjeli na privremeno korištenje privremenim korisnicima, to prema zaključku Općinskog suda znači da prvotužena ni na koji način nije raspolagala tim nekretninama, te iz toga razloga ne može biti ni odgovorna za eventualnu pričinjenu štetu. Općinski sud je pri tom naveo da odgovornost prvotužene ne može biti utemeljena ni na navedenim rješenjima Službe koja su donesena u postupku rješavanja po zahtjevu za povrat imovine, jer iz tih rješenja kao ni iz zapisnika ne proizlazi da je tužena donosila odgovarajuće akte sukladno Zakonu o privremeno napuštenim nekretninama niti je stavila pod svoju upravu te nekretnine, već je bila dužna samo odlučivati i o povratu onih nekretnina koje su napuštene u smislu relevantnih zakonskih odredbi.

18. Imajući u vidu navedeno Općinski sud je zaključio da, budući da apelanti nisu dokazali utemeljenost svoga tužbenoga zahtjeva u odnosu na prvotuženu jer nisu pružili dokaze o uzročno-posljedičnoj vezi između postupaka prvotužene i štete koja je nastala apelantima, ne postoji pasivna legitimacija niti odgovornost prvotužene za nastalu štetu u smislu odredbi članka 154. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), te da je i tužbeni zahtjev u odnosu i na treće-tuženoga u cijelosti neutemeljen pa ga je zbog toga u cijelosti i odbio.

19. Protiv navedene presude apelanti su podnijeli priziv Kantonalnom sudu koji je Presudom broj 003-0-Gž-06-001297 od 20. studenoga 2008. godine priziv odbio kao neutemeljen i potvrdio prvostupanjsku presudu. U obrazloženju je ponovljeno činjenično stanje i pravni stavovi prvostupanjskoga suda te navedeno kako su neutemeljeni navodi apelanata da je prvo-tužena odgovorna za štetu koja im je nastala budući da je raspolagala njihovim napuštenim nekretninama. S tim u svezi navedeno je kako je neprijeporno da prvotužena nije donosila nikakvo rješenje u svezi s proglašenjem nekretnina apelanata privremeno napuštenim niti ih je dodjeljivala na korištenje privremenim korisnicima, te da činjenica da su apelanti izdejstvovali odluke CRPC-a i da ih je u posjed njihovih nekretnina uvela prvotužena, prema obrazloženju Kantonalnog suda, ne predstavlja dovoljan dokaz da je prvotužena pasivno legitimirana i odgovorna za naknadu štete. Također je navedeno kako ni činjenica da je prvotužena obvezana naknaditi im štetu nastalu na zemljištu i voću, nije dovoljan dokaz da je odgovorna i za štetu nastalu na stambenim objektima jer, kako je naveo Kantonalni sud, iz nalaza i mišljenja vještaka geološke i građevinske struke proizlazi da radovi na kamenolomu nisu uzrok nastanka predmetne štete već ljudski čimbenik. Imajući u vidu sve navedeno, Kantonalni sud je odbio priziv apelanata kao neutemeljen.

20. Protiv navedene su presude apelanti izjavili reviziju Vrhovnom sudu koji je Presudom broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. listopada 2010. godine reviziju odbio kao neutemeljenu. U obrazloženju je navedeno kako je, prema zaključku toga suda, pravilno utvrđenje drugostupanjskog suda kako apelanti nisu ponudili niti jedan relevantan dokaz da su drugotuženi i trećetuženi koristili njihove stambene objekte ili na njima vršili prepravke niti da je prvotužena proglasila te nekretnine napuštenima i donosila bilo kakve akte u svezi s njihovom


dodjelom na privremeno korištenje. Zbog navedenoga, prema mišljenju Vrhovnog suda, i nije bilo moguće primijeniti odredbe čl. 154, 155. i 172. ZOO na konkretan slučaj, pa je Vrhovni sud reviziju odbio kao neutemeljenu.


21. Apelanti smatraju kako su im osporenim presudama prekršeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Kršenje navedenoga prava apelanti vide u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Apelanti navode da je nesumnjivo utvrđeno kako je prestala privremena uprava prvotužene na njihovim nekretninama, kao i pravo njihovoga privremenog korištenja od trećetuženoga zbog čega smatraju da obrazloženja presuda nisu zadovoljavajuća. Apelanti također navode kako je tijekom cijelog postupka prvotuženu zastupala osoba koja je uposlenik prvotužene, a ne pravobranitelj kako je to propisano zakonom. Smatraju kako je postupak trajao neopravdano dugo, te zbog toga traže da im Ustavni sud dodijeli kompenzaciju u uobičajenome iznosu.

22. U dopunama apelacije apelanti navode kako sudovi nisu s dovoljnom pozornošću cijenili sve dokaze provedene tijekom postupka, već su cijenjeni parcijalno kako je odgovaralo prvotuženoj. U korist svojih tvrdnji apelanti su dostavili i Stručni nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka građevinske struke Nusreta Mujagića, kao i rješenja kojima je dato pravo trećetuženome na eksploataciju vapnenca i zapisnike o stanju na terenu i uvođenju u posjed prijepornih nekretnina koje su sačinila tijela prvotužene. Apelanti navode i kako je u njihovu korist donesena i odluka Ustavnog suda - Povjerenstva za ljudska prava pod brojem CH/01/7734 i CH/01/7735 iz 2007. godine kojom im je dodijeljena kompenzacija od po 5.000,00 KM zbog nemogućnosti pristupa sudu u upravnom postupku koji je vođen povodom izdavanja urbanističke dozvole trećetuženome, dok je u odnosu na konkretan tužbeni zahtjev proglašena neprihvatljivom zbog neiscrpljivanja pravnih lijekova mogućih prema zakonu što je, prema mišljenju apelanata, dokaz da je prvotužena odgovorna za nastalu im štetu.

b) Odgovor na apelaciju

23. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo kako je apelacija neutemeljena jer su sve presude donesene sukladno zakonu i Ustavu.

24. U odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo kako su sve tvrdnje apelanata neutemeljene uključujući i tvrdnje o nerazumnoj duljini postupka te da apelaciju treba odbiti.

25. U odgovoru na apelaciju Općinski sud je naveo kako je u konkretnom slučaju postupak proveden sukladno zakonskim odredbama i da apelaciju treba odbiti kao neutemeljenu.


26. U Zakonu o privremeno napuštenim nekretninama u vlasništvu građana ("Službeni list RBiH" br. 11/93 i 13/94) relevantne odredbe glase:

Član 5. Nekretnine se smatraju napuštenim u smislu ovog zakona

ako su ih vlasnici, kao i članovi njihovih porodičnih domaćinstava napustili ili privremeno prestali koristiti nakon 30. aprila 1991. godine.

Ne smatraju se napuštenim one nekretnine koje treća lica koriste na osnovu valjanog ugovora zaključenog sa vlasnikom.

Član 11. st. 1. i 2. Ako su ispunjeni uvjeti iz ovog zakona, nadležni organ

donosi rješenje o proglašenju nekretnina privremeno napuštenim i njihovom stavljanju pod upravu općine. U rješenju se navode katastarske oznake nekretnine, ime vlasnika, popis stvari kao i dan uspostavljanja uprave općine.

Smatra se da su nekretnine pod upravom općine od dana kada je izvršen popis iz člana 9. stav 1. ovog zakona.

Član 26. stav 2. Općina je dužna stvari vratiti vlasniku u stanju u kojem su

bile u momentu uspostavljanja njene uprave, imajući u vidu protek vremena i redovnu upotrebu.

Općina odgovara vlasniku za štetu pričinjenu na stvarima koje su stavljene pod njenu upravu.

27. U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona o privremeno napuštenim nekretninama u svojini građana (Službene novine FBiH" br. 11/98, 29/98, 27/99, 43/99, 37/01 i 56/01) relevantne odredbe glase:

Čanak 3. Nekretnine koje su proglašene napuštenim i stavljene pod

upravu općine na osnovi Zakona o privremeno napuštenim nekretninama u vlasništvu građana ostaju pod upravom općine do vraćanja nekretnine vlasniku u posjed sukladno sa odredbama ovog zakona.

Članak 17a. Odredbe ovog zakona odnose se i na nekretnine u

vlasništvu građana koje nisu proglašene napuštenim u smislu propisa iz članka 1. ovog zakona ukoliko je vlasnik odnosnu nekretninu napustio prije 04. travnja 1998. godine.

Članak 17d. stavak 3. Nadležni organ je odgovoran za sva oštećenja nekretnine

od trenutka kada je napuštena od strane vlasnika, do trenutka njenog vraćanja u posjed vlasniku ili članku njegovog obiteljskog domaćinstva iz 1991. godine sukladno ovome zakonu.

28. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89; "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94, te "Službene novine Federacije BiH" br. 29/03) relevantne odredbe glase:

Član 154. stav 1. Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je,

ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Član 155. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i

sprečavanje njenog povećanja (izmakla dobit) kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta)

Član 172. stav 1. Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ

prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

29. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 42/98 i 3/99 i 53/03, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe glase:

Članak 10. Sud je dužan nastojati da se postupak provede bez

odugovlačenja i sa što manje troškova, te onemogućiti svaku zlouporabu prava koja strankama pripadaju u postupku.

VI. Dopustivost

30. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja


su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

31. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio.

32. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. listopada 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu su presudu apelanti primili 1. prosinca 2010. godine a apelacija je podnesena 28. prosinca 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

33. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio kako predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

34. Apelanti pobijaju navedene presude, tvrdeći da su tim presudama prekršena njihova prava iz članka II/3.(e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelanti smatraju i kako je postupak trajao neopravdano dugo.

Pravo na pravično suđenje

35. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

A) primjena materijalnog prava, ocjena dokaza i obrazloženje presude

36. Ustavni sud opaža kako apelanti svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje temelje na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju zbog neadekvatne ocjene dokaza vezanih za korištenje i raspolaganje njihovim nekretninama od prvotužene i trećetuženoga, i s tim u vezi proizvoljnoj primjeni materijalnog prava i neadekvatnom obrazloženju presuda.

37. Ustavni sud, prije svega, opaža da apelanti postavljaju i pitanje zakonitosti ako jednog od uposlenika prvotužene zastupa prvotužena a ne pravobranitelj, kako je to propisano Zakonom o pravobraniteljstvu. Međutim, kako apelanti nave-deno pitanje nisu pokretali tijekom postupka pred redovitim sudovima nego tek u apelaciji, to se Ustavni sud neće upuštati u razmatranje ovoga pitanja.

38. Dalje, Ustavni sud naglašava kako sudovi, tj. nadležna tijela, uživaju veliku slobodu pri ocjeni dokaza i njihovome izboru (U 12/03 od 26. ožujka 2004. godine, "Službeni glasnik

Bosne i Hercegovine" broj 18/04). Povjerenstvo za ljudska prava pri Ustavnom sudu je podsjetilo kako je, sukladno ustaljenoj praksi Europskog suda za ljudska prava, općenito na domaćim sudovima ocijeniti dokaze pred sobom (vidi Europski sud za ljudska prava, presuda Lüdi protiv Švicarske, od 15. lipnja 1992. godine, serija A, broj 238, stavak 43). U tome je smislu Dom za ljudska prava Bosne i Hercegovine u nekoliko navrata naveo kako su domaći sudovi ti koji trebaju procijeniti dokaze koji im se prezentiraju, te kako nije u njegovoj nadležnosti da procjenu domaćih sudova zamijeniti vlastitom procjenom, ako takvi zaključci ne djeluju neprihvatljivo ili proizvoljno (vidi, primjerice, Odluku o prihvatljivosti CH/00/5616, Marina Sukno protiv Federacije Bosne i Hercegovine, od 5. lipnja 2001. godine, točka 3; CH/01/7983, Muharem Salto protiv Federacije Bosne i Hercegovine, odluka o prihvatljivosti od 14. prosinca 2005. godine, točka 11; CH/03/14397, J.M. protiv Federacije Bosne i Hercegovine, odluka o prihvatljivosti od 3. travnja 2006. godine, točka 14). Međutim, članak 6. Europske konvencije ne predviđa da sud ispituje sve argumente koje su strane izložile tijekom postupka, nego samo argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora uzeti u obzir argumente strana u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 62/01 od 5. travnja 2002. godine, točka 19, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 24/02). Prema stajalištu bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava, "kada prizivni sud koristi razloge nižega suda, on ne mora ponovno navesti te razloge" (vidi predstavku X protiv Italije, broj 10773/84, neobjavljeno; vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1401/05, od 12. rujna 2006. godine, točka 61).

39. Ustavni sud opaža kako su u konkretnom slučaju, u konačnici, redoviti sudovi osporenim odlukama odbili tužbeni zahtjev apelanata za naknadu materijalne štete na stambenim objektima navodeći da apelanti nisu dokazali da su ti stambeni objekti bili proglašeni privremeno napuštenim i stavljeni pod upravu prvotužene zbog čega, prema odredbama čl. 154, 155. i 172. ZOO, nema odgovornosti prvotužene za štetu nastalu na objektima apelanata. U svezi s navedenim, Ustavni sud opaža kako iz osporenih presuda kao i dokumentacije dostavljene uz apelaciju proizlazi da u postupku nije utvrđeno da je prvotužena donosila rješenja o proglašenju napuštenim stambenih objekata apelanata niti je bilo kakvim aktom te nekretnine dodjeljivala na privremeno korištenje. Ustavni sud opaža kako je, međutim, u postupku utvrđeno da je zaključcima Službe prvotužene, kojim se dozvoljava izvršenje odluka CRPC-a, utvrđeno da je prestala uprava prvotužene na zemljištu-parcelama (a ne na stambenim objektima kako to tvrde apelanti) koje su označene kao k.č. 162/3, 162/4 i 464/5 i za čije oštećenje i uništavanje stabala voća koja su se nalazila na tim parcelama je utvrđena odgovornost prvotužene i trećetuženog i apelantima, Presudom Općinskog suda broj P.18/01-K od 15. listopada 2004. godine, dosuđena naknada materijalne štete što je precizirano u prethodnim točkama ove odluke. Osim toga Ustavni sud opaža kako iz zapisnika o primopredaji navedenih nekretnina i zapisnika koji je sačinio urbanističko-građevinski inspektor prvotužene proizlazi da je trećetuženi koristio prvoapelantov stambeni objekt koji je i prije početka rada kamenoloma bio devastiran ljudskim djelovanjem, kao i da drugoapelantov stambeni objekt nitko i nije koristio u prijepornome razdoblju jer je i na njemu prije početka rada kamenoloma nastala totalna šteta ljudskim djelovanjem. Također iz činjenica predmeta proizlazi i da je trećetuženi na prvoapelantovome stambenom objektu izvršio određene preinake (ostakljenje prozora, malterisanje zidova u tri prostorije) kako bi ih mogao privremeno koristiti u poslovne svrhe (a što proizlazi i iz Rješenja Službe broj 05/1-31-7-1489/00 od 18. prosinca 2000.


godine donesenim u postupku izvršenja odluke CRPC-a kojom su nekretnine vraćene u posjed prvoapelantu i kojim je utvrđeno da je prestala uprava prvotužene na nekretninama prvoapelanta označenim kao k.č. br. 162/4 i 464/5 /njiva i dvorište/ i da trećetuženom prestaje pravo privremenog korištenja predmetnog stambenog objekta–navedeno rješenje nije dostavljeno na uvid Ustavnom sudu). Ustavni sud također opaža kako je trećetuženi istom presudom Općinskog suda iz 2004. godine obvezan prvoapelantu isplatiti naknadu radi korištenja predmetnoga stambenog objekta.

40. Dovodeći u vezu navedene činjenice sa sadržinom odredbi čl. 154, 155. i 172. ZOO, Ustavni sud smatra kako su redoviti sudovi, oprečno prizivnim navodima, dali iscrpne razloge vezane za svoja odlučenja glede nepostojanja odgovornosti prvotužene za materijalnu štetu nastalu na stambenim objektima apelanata. Ustavni sud smatra kako u konkretnom slučaju nema ništa što ukazuje da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo ili proizvoljno ocijenili dokaze, kao i da su obrazloženja osporenih presuda data sukladno standardima Europske konvencije. Pri tome Ustavni sud ima u vidu da su apelanti, kako su to i naveli redoviti sudovi, naknadu materijalne štete nastale na stambenim objektima isključivo vezali za rad kamenoloma i s tim u vezi odgovornost prvotužene budući da su njezini organi izdali odobrenje za rad kamenoloma, na čemu su apelanti dakle i temeljili svoje tvrdnje o odgovornosti prvotužene. S obzirom na navedeno, kao i okolnost da su redoviti sudovi u osporenim odlukama detaljno raspravili sve prigovore koje apelanti, u suštini, ponavljaju u apelaciji i dali iscrpne razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijega rješenja konkretne pravne stvari, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog slučaja nema ništa što bi ukazivalo na to da su sudovi vodili postupak na štetu apelanata.

41. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud smatra kako nije došlo do kršenja prava apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

B) Pravo na suđenje u razumnom roku

42. Apelanti dalje smatraju kako im je prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i zbog toga što odluke nisu donesene u razumnom roku jer je postupak pokrenut 31. siječnja 2001. godine.

a) Relevantna načela

43. Prema konzistentnoj praksi Europskog i Ustavnog suda, razumnost duljine trajanja postupka se mora ocjenjivati u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta. Pri tome se mora voditi računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Europskog suda, a osobito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Europski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. veljače 2002. godine, Izvješće broj 2002-I, stavak 38).

44. Ustavni sud, također, podsjeća, podržavajući praksu Europskog suda, da članak 6. stavak 1. Europske konvencije državama ugovornicama nameće dužnost organiziranja svojih pravosudnih sustava tako da sudovi mogu zadovoljiti uvjete ovoga članka, uključujući i obvezu postupanja u predmetima u razumnom roku (vidi Europski sud, Marinović protiv Hrvatske, presuda od 6. listopada 2005. godine, stavak 23).

b) Razdoblje koje se uzima u obzir

45. Ustavni sud opaža kako se u konkretnom slučaju radi o postupku koji su apelanti tužbom pokrenuli pred Općinskim sudom 31. siječnja 2001. godine, a postupak je okončan

presudom Vrhovnog suda od 26. listopada 2010. godine. Ustavni sud primjećuje da je cjelokupan postupak trajao ukupno devet godina i devet mjeseci, i to je razdoblje koji će biti predmetom analize Ustavnog suda.

c) Analiza razumnosti trajanja postupka

46. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje kako je predmet tužbenoga zahtjeva apelanata bila naknada materijalne štete nastale na objektima i zemljištu apelanata. S obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je u konkretnom slučaju trebalo riješiti, Ustavni sud smatra kako se radi o relativno složenom sudskom postupku.

47. Ustavni sud opaža kako je postupak po dijelu tužbenoga zahtjeva apelanata koji se odnosio na naknadu štete za uništeno zemljište i stabla voća pred dvije sudske instance okončan za četiri godine i pet mjeseci (donošenjem Presude Kantonalnog suda broj Gž.1780/04 od 29. srpnja 2005. godine) te da je tada presuda Općinskog suda u dijelu koji se odnosio na naknadu štete za uništene stambene objekte ukinuta i predmet vraćen tome sudu na ponovni postupak zbog proceduralnih grešaka prvostupanjskog suda (nalazi i mišljenje vještaka nisu bili sačinjeni sukladno pravilima struke i na profesionalan način). Ustavni sud opaža kako je nakon toga postupak o predmetu apelacije na tri sudske instance okončan za daljnjih četiri godine i četiri mjeseca. Ustavni sud smatra kako u konkretnoj situaciji, bez obzira što je postupak pred određenim instancama trajao kratko (ponovljeni postupak pred Općinskim sudom je okončan za 11 mjeseci) i kod činjenice da redoviti sudovi nisu ponudili nikakav argument koji bi opravdao ovako dugo trajanje konkretnog postupka već da, naprotiv, smatraju da postupak nije dugo trajao, postupak u ukupnom trajanju od skoro 10 godina ne zadovoljava standarde Europske konvencije glede razumnog roka. Pri tome Ustavni sud smatra kako postoji odgovornost sudova na sve tri instance za nedonošenje odluke u razumnom roku u konkretnom slučaju.

48. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra kako je duljina postupka bila prekomjerna i ne zadovoljava zahtjev "razumnog roka" iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te kako postoji kršenje prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Pravo na imovinu

49. Apelanti navode kako im je prekršeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ustavni sud opaža kako apelanti kršenje navedenoga prava vezuju za kršenje prava na pravično suđenje, odnosno obrazloženje presude i primjenu materijalnog prava. S obzirom na navedeno, kao i na elaboraciju iz prethodnih točaka u kojima je utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra kako nije potrebno posebice obrazlagati navode o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pitanje naknade nematerijalne štete

50. U svezi s pitanjem isplate naknade na ime nematerijalne štete koju su apelanti tražili, zbog nedonošenja sudske odluke u razumnom roku kao jednom od aspekata prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, u kojem je segmentu Ustavni sud u prethodnim točkama ove odluke utvrdio povredu prava apelanata, Ustavni sud podsjeća kako, prema članku 76. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može iznimno, na apelantov zahtjev, odrediti naknadu na ime nematerijalne štete. Međutim, kao što je


navedeno, dodjeljivanje kompenzacije zbog utvrđene povrede određenih ustavnih prava predstavlja iznimku, a ne pravilo.

51. Prilikom odlučivanja o apelantovome zahtjevu za naknadu nematerijalne štete Ustavni sud upućuje na ranije utvrđeno načelo određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi Ustavni sud, Odluku broj AP 938/04, objavljenu u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/06, st. 48-51). Prema utvrđenome načelu, apelantima bi za svaku godinu odgode donošenja odluke trebalo isplatiti iznos od približno 150,00 KM, odnosno dvostruki iznos u predmetima koji zahtijevaju posebnu žurnost. S obzirom da ovaj postupak ne spada u kategoriju žurnih postupaka, te imajući u vidu da je trajao devet godina i devet mjeseci, Ustavni sud smatra kako bi apelantima na ime naknade nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku po usvojenim kriterijima trebalo isplatiti ukupan iznos od 1.350,00 KM. Navedeni iznos apelantima je dužna isplatiti Vlada FBiH u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke.

VIII. Zaključak

52. Ustavni sud zaključuje kako ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada u svezi s osporenim presudama nema ništa što bi ukazivalo da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo, proizvoljno ocijenili provedene dokaze i kada su obrazloženja presuda sukladna standardima Europske konvencije.

53. S druge strane, Ustavni sud zaključuje kako postoji kršenje prava apelanata na "suđenje u razumnom roku" kao jednoga od elemenata prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada je parnični postupak za naknadu materijalne štete trajao skoro 10 godina.

54. Na temelju članka 61. st. 1, 2. i 3. i članka 76. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет

судија, у предмету број АП 5988/10, рјешавајући апелацију Н. Ч. и В. Ч., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1, 2 и 3 и члана 76 став 2 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 23. децембра 2013. године

донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација Н. Ч. и В. Ч. Утврђује се повреда права на правично суђење из

члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на недоношење одлуке у разумном року у предмету који је окончан Пресудом Врховног суда ФБиХ број 070-0-Рев-09-000489 од 26. октобра 2010. године.

Налаже се Влади Федерације БиХ да апелантима Н. Ч. и В. Ч., у року три мјесеца од дана достављања ове одлуке, солидарно исплати укупан износ од 1.350,00 КМ на име нематеријалне штете због недоношења судске одлуке у разумном року.

Налаже Влади Федерације БиХ да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука.

Одбија се као неоснована апелација Н. Ч. и В. Ч. поднесена против Пресуде Врховног суда ФБиХ број 070-0-Рев-09-000489 од 26. октобра 2010. године, Пресуде Кантоналног суда у Тузли број 003-0-Гж-06-001297 од 20. новембра 2008. године и Пресуде Општинског суда у Живиницама - Одјељење у Кладњу број П-80/05-К од 19. јуна 2006. године у односу на остале аспекте права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.



1. Н. Ч. и В. Ч. (у даљњем тексту: првоапелант и другоапелант или апеланти) из Бијељине, које заступа Емил Галушић, адвокат из Тузле, поднијели су 30. децембра 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације БиХ (у даљњем тексту: Врховни суд) број 070-0-Рев-09-000489 од 26. октобра 2010. године, Пресуде Кантоналног суда у Тузли (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 003-0-Гж-06-001297 од 20. новембра 2008. године и Пресуде Општинског суда у Живиницама - Одјељење у Кладњу (у даљњем тексту: Општински суд) број П-80/05-К од 19. јуна 2006. године. Апеланти су 21. марта 2011. године и 29. маја 2013. године доставили допуне апелације.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда, Општинског суда, Општине Кладањ (у даљњем тексту: првотужена) и "ДАММ" д.о.о. (у даљњем тексту: трећетужени) затражено је 12. септембра 2013. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни суд је доставио одговор 19. септембра 2013. године, Кантонални суд 24. септембра 2013. године, Општински суд 2. и 8. октобра 2013. године док првотужена и трећетужени нису доставили одговоре у року који је истекао 1. октобра 2013. године.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор Врховног суда, Кантоналног суда и Општинског суда достављени су апелантима 13. новембра 2013. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

Уводне напомене

6. Апеланти су власници некретнина означених као к.ч. 464/5, к.ч. бр. 162/3 и 162/4 које се налазе на локалитету Пријановића, општина Кладањ. Наведене


некретнине апеланти су привремено напустили у току ратних збивања у БиХ. Предметне некретнине апеланата граниче с парцелом к.ч. број 464/1 Пријановићи (Хрдар коса) која се налази у државној својини (својини првотужене).

7. Рјешењем Секретаријата за привреду и општу управу првотужене број 04/2-351-25/98 од 10. марта 1998. године одобрена је д.ј.л. "Јусуп" (у даљњем тексту: друготужени) експлоатација осталих минералних сировина (кречњака) из каменолома на локалитету Пријановића (Хрдар коса) к.ч. 464/1 к.о. Пријановићи у површини од 6000 м² у трајању од једне године. Рјешењем је друготужени обавезан да се придржава израђене техничке документације и одређено да ће се сва права и обавезе која проистичу из овог рјешења регулисати посебним рје-шењем. Рјешењем тог органа од 5. октобра 1998. године продужен је период одобрења за експлоатацију друготуженом на 20 година. Затим, Рјешењем наведеног секретаријата првотужене број 04/2-21-20/99 од 28. октобра 1999. године измијењено је рјешење од 5. октобра 1998. године тако да се умјесто друготуженом одобрава експлоатација кречњака трећетуженом, а по основу њиховог уговора о орташтву. У преосталом дијелу рјешење је остало неизмијењено.

8. Одлукама Комисије за имовинске захтјеве расељених лица (у даљњем тексту: CRPC) од 8. јуна 1999. године и 26. фебруара 2000. године утврђено је да су апеланти 1. априла 1992. године били савјесни посједници предметних некретнина (првоапелант к.ч. бр. 162/4 и 464/5, а другоапелант к.ч. број 162/3). Служба за геодетске и имовинско-правне послове првотужене (у даљњем тексту: Служба) донијела је, између осталих, Закључак о извршењу Одлуке CRPC-а од 26. фебруара 2000. године којом је утврђено да "престаје управа првотужене на некретнинама означеним као к.ч. број 162/3 зв. "Радишевица" њива 6 кл. у површини од 2900 м² уписана у посједовни лист број 306 к.о. Пријановићи; да се наведена некретнина враћа у посјед другоапеланту, као и да привременом кориснику друготуженом престаје право привременог коришћења тих некретнина које је добио на привремено коришћење на основу рјешења Секретаријата првотужене (број и датум рјешења нису прецизирани).

9. По уласку у посјед некретнина апеланти су 30. јануара 2001. године првотуженој поднијели приједлог да се обнови поступак, укину или пониште рјешења којима је одобрена експлоатација кречњака друготуженом и трећетуженом. Након што првотужена није поступила по њиховом приједлогу, апеланти су 19. марта 2001. године поднијели жалбу због ћутања администрације Министарству енергије, рударства и индустрије ФБиХ (у даљњем тексту: Министарство), као и захтјев федералном рударском инспектору да се забрани рад тог каменолома. Рударски инспектор је Рјешењем број 07-18-359/00 од 13. јуна 2000. године забранио радове друготуженом и трећетуженом у каменолому док друготужени и трећетужени не прибаве одобрење за експлоатацију и главни рударски пројекат у складу с одредбама чл. 25, 44 и 61 Закона о рударству, али су и поред тога друготужени и трећетужени наставили с радовима.

10. У међувремену, апеланти су 25. јула 2001. године поднијели пријаве Дому за људска права којом су тражили да Дом обавеже првотужену, друготуженог и трећетуженог да им накнаде материјалну штету насталу на спорним некретнинама приликом експлоатације каменолома, као и да се утврди да нису имали адекватан приступ суду у управним поступцима. Наиме, апеланти су у пријави

навели да су пред управним органима и Врховним судом водили и поступке у којима су тражили да се обнове поступци давања урбанистичке сагласности и одобрења за експлоатацију трећетуженом (који је сагласности добио уз образложење да су најближи стамбени објекти од каменолома удаљени 1,5 км осим два ближа стамбена објекта која су напуштена (ради се о стамбеним објектима апеланата) јер су наведена одобрења издата без њиховог учествовања у поступцима будући да су апеланти сматрали да су као заинтересована лица морали да учествују у тим поступцима. Врховни суд је у поступку везаном за издавање урбанистичке сагласности рјешењем од 10. марта 2003. године захтјев/тужбу апеланата одбацио као неуредну, док је у поступку везаном за издавање одобрења за експлоатацију, рјешењем од 19. фебруара 2004. године, тужбу одбацио као неосновану.

11. Рјешавајући наведене пријаве Уставни суд - Комисија за људска права је донијела Одлуку под бројем CH/01/7734 и CH/01/7735 од 27. јуна 2007. године којом је пријаву апеланата у дијелу у ком је тражена накнада штете одбацио као недопуштену због неисцрпљивања правних лијекова, док је у дијелу који се односио на немогућност учешћа апеланата у управним поступцима додјеле урбанистичке сагласности и одобрења за експлоатацију, утврђено кршење права на приступ суду као једног од сегмената члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и апелантима додијељена компензација од по 5.000,00 КМ, те наложено ФБиХ да предузме све кораке како би тужено министарство најкасније у року од мјесец дана од пријема те одлуке поновило управни поступак и окончало га у року од 60 дана.

Чињенице које се тичу конкретног предмета

12. Апеланти су 31. јануара 2001. године поднијели Општинском суду тужбу против првотужене, трећетуженог и друготуженог у којој су истакли девет тужбених захтјева који су се тицали накнаде материјалне штете у износу прецизираном у тужби која је настала у периоду од 10. марта 1998. године до 12. јануара 2001. године, тако што су уништени воћњаци и некретнине прецизирани у пресуди и због тога што је трећетужени користио некретнине ради експлоатације кречњака из каменолома на локалитету Пријановићи (Хрдар коса) који се налазе непосредно уз наведене некретнине апеланата. При том су апеланти изнијели и чињенице наведене у претходним тачкама ове одлуке.

13. Након достављања одговора тужених на тужбу 20. октобра 2002. године Општински суд је заказао припремно, па затим и рочиште за главну расправу, на којима је одлучено да се проведу докази вјештачењем вјештака геолошке, грађевинске, еколошке и пољопривредне струке. У међувремену, на рочишту одржаном 23. септембра 2002. године, Општински суд је донио рјешење о прекиду поступка у односу на друготуженог због смрти законског заступника друготуженог, будући да није именовано ново лице за заступника нити је актом о оснивању друготуженог као д.ј.л. одређено неко друго лице за заступање. Општински суд је донио Пресуду број П.18/01-К од 15. октобра 2004. године којом је ставом 1 дјелимично усвојио тужбени захтјев првоапеланта и обавезао првотужену и трећетуженог да му на име накнаде причињене штете на парцелама означеним као к.ч. бр. 464/5 и 162/4, солидарно исплате износ од 4.147,00 КМ са законском затезном каматом почев од дана доношења пресуде до исплате, а у


року од 30 дана од доношења пресуде. Ставом 2 одбијен је у цијелости тужбени захтјев којим је првоапелант тражио да му првотужена и трећетужени надокнаде материјалну штету причињену на стамбеној згради, штету због уништеног резервоара за воду који се налазио на парцели која је прецизирана у пресуди као и за исплату закупнине коју је првоапелант плаћао као подстанар у периоду од 1. јануара 2002. године до 31. маја 2004. године, а све у износима прецизираним у пресуди. Ставом 3 пресуде дјелимично је усвојен тужбени захтјев првоапеланта и обавезана првотужена да му накнади штету на име уништених стабала воћа са законском затезном каматом почев од пресуђења до исплате, у року и износима прецизираним у пресуди. Ставом 4 пресуде дјелимично је усвојен тужбени захтјев првоапеланта и обавезан трећетужени да му на име накнаде за коришћење стамбеног објекта у пословне сврхе исплати износ прецизиран у пресуди са законском затезном каматом од дана пресуђења па до исплате у року прецизираном у пресуди. Ставом 5 одбијен је тужбени захтјев првоапеланта у преосталом дијелу који се односио на исплату накнаде штете за причињену штету на некретнинама и за посјечена стабла воћа на парцелама прецизираним у пресуди. Ставом 6 пресуде дјелимично је усвојен тужбени захтјев другоапеланта и обавезана првотужена и трећетужени да му на име причињене штете на парцелама означеним као к.ч. број 162/3 солидарно исплате износ прецизиран у пресуди са законском затезном каматом почев од дана пресуђења до исплате у року од 30 дана од доношења пресуде. Ставом 7 одбијен је у цијелости тужбени захтјев другоапеланта којим је тражио да му тужени солидарно накнаде материјалну штету причињену на породичној стамбеној згради у износу који је прецизиран у пресуди. Ставом 8 дјелимично је усвојен тужбени захтјев другоапеланта и обавезана првотужена да му за уништена стабла воћа исплати износ са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, у износу и у року прецизираном у пресуди. Ставом 9 одбијен је тужбени захтјев другоапеланта да му се исплати накнада штете причињена на некретнинама и на посјеченим стаблима воћа прецизираним у пресуди. Ставом 10 обавезана је првотужена да апелантима на име накнаде трошкова поступка исплати износ прецизиран у пресуди. Ставом 11 обавезани су апеланти да трећетуженом исплате трошкове поступка у износу и року прецизираним у пресуди. У пресуди је наведено и да апеланти нису тражили да се настави прекинути поступак у односу на друготуженог.

14. Против наведене пресуде апеланти и трећетужени поднијели су жалбу Кантоналном суду који је Пресудом број Гж.1780/04 од 29. јула 2005. године жалбу трећетуженог, којом је оспоравао првостепену пресуду у усвајајућем дијелу одбио а жалбу апеланата који су оспоравали налаз вјештака грађевинске струке дјелимично уважио, тако да је у дијелу става 2 изреке који се односи на накнаду штете на породичној стамбеној згради, у ставу 7 и у ставу 11 првостепену пресуду укинуо и предмет у том дијелу вратио првостепеном суду на поновно суђење, док је у преосталом дијелу првостепена пресуда потврђена, односно у дијелу става 2 изреке који се односи на штету насталу због уништеног резервоара за воду и ставу 10 изреке остала неизмијењена. Пресудом је одбијен захтјев трећетуженог да му се накнаде трошкови жалбеног поступка. У образложењу је наведено да су основани жалбени наводи апеланата везани за повреду одредаба парничног поступка због тога што суд није прихватио приједлог апеланата да се одреди нови вјештак грађевинске

струке чиме је, према образложењу, онемогућено апелантима да равноправно расправљају у поступку и докажу основаност свог захтјева. Наведено је да је из садржине списа видљиво да се вјештак грађевинске струке у свом налазу и мишљењу паушално изјаснио о стању стамбених објеката апеланата без утврђивања висине штете, као и евентуалним околностима које би утицале на њену висину а о чему су, како је навео Кантонални суд, апеланти упозоравали и у току расправе пред првостепеним судом, што тај суд без икаквог ваљаног образложења није прихватио чиме је починио повреду поступка који је од утицаја на правилност и законитост оспорене одлуке.

15. У поновном поступку Општински суд је наложио ново вјештачење вјештака грађевинске и геолошке струке, те након тога донио Пресуду број П-80/05-К од 19. јуна 2006. године. Ставом 1 наведене пресуде одбијен је у цијелости тужбени захтјев првоапеланта којим је тражио да му првотужена и трећетужени солидарно накнаде материјалну штету причињену на породичној стамбеној згради прецизираној у пресуди у износу од 29.095,00 КМ који одговара вриједности радова који су потребни да се објекат врати у првобитно стање. Ставом 2 одбијен је у цијелости и тужбени захтјев другоапеланта којим је тражио да му првотужена и трећетужени надокнаде материјалну штету причињену на породичној стамбеној згради прецизираној у пресуди, у износу од 37.783,00 КМ. Ставом 3 су обавезани апеланти да трећетуженом накнаде трошкове поступка у износу и року прецизираном у пресуди.

16. Такође је наведено да је на основу записника о увођењу у посјед некретнина од 12. јануара 2001. године утврђено да је извршено деложирање трећетуженог из спорних некретнина и да је другоапеланту Служба вратила предметне некретнине у посјед. Образложено је и да је из Рјешења Службе број 05/1-31-7-1489/00 од 18. новембра 2000. године утврђено да је престала управа првотужене и на некретнинама првоапеланта прецизираним у пресуди и одређено да трећетуженом престаје право привременог коришћења првоапелантовог стамбеног објекта, те да је из записника о увођењу у посјед тих некретнина од 12. јануара 2001. године утврђено да је првоапеланту тај стамбени објекат враћен с оштећењима за која је првоапелант у конкретном поступку и тражио накнаду штете прецизиране у пресуди. Затим, наведено је да је на основу вјештачења вјештака геодетске и грађевинске струке утврђено да је на стамбеним објектима апеланата настала штета прецизирана у пресуди, али да од употребе експлозива и прашине који су коришћени, односно настали с циљем да се експлоатише кречњак, није било штете на некретнинама апеланата те да аномалије на некретнинама могу да наступе ако се буду користила експлозивна и друга средства ван граница одобрења пројектне документације. Општински суд је навео и да је утврђено да је штета на стамбеном објекту првоапеланта настала искључиво дјеловањем људског фактора прије почетка рада каменолома, док је штета на објекту другоапеланта, према налазима вјештака, настала због недостатка крова и спрата објекта који су очигледно настали такође због дјеловања људског фактора и прије него што су тужени почели да користе те објекте и врше експлоатацију у каменолому, али и због тога што је приземље затрпано јеловином тако да је свака санација економски неисплатива. С тим у вези Општински суд је навео да прихвата налазе вјештака као објективне и стручне, те да из њих закључује да штете на


стамбеним објектима апеланата нису наступиле због рада трећетуженог на каменолому.

17. Општински суд је у односу на првотужену навео да је утврдио да апеланти нису доказали да постоји узрочно-посљедична веза између радњи првотужене и штете која је настала на објектима апеланата, те да је с тим у вези приговор недостатка пасивне легитимације тужене основан. Даље је наведено да је према Закону о привремено напуштеним некретнинама у својини грађана (у даљњем тексту: Закон о привремено напуштеним некретнинама) прописан начин поступања с привремено напуштеним некретнинама у својини грађана, те поступак за њихово стављање под управу општине, поступак додјеле на привремено коришћење, права и обавезе и одговорности привремених корисника и права власника. У вези с тим је наведено да, како је у поступку утврђено да првотужена није донијела било какво рјешење за покретање поступка којима би ставила спорне некретнине апеланата под своју управу нити је доносила рјешења о њиховој додјели на привремено коришћење привременим корисницима, то сходно закључку Општинског суда значи да првотужена ни на који начин није располагала тим некретнинама, те да из тог разлога не може да буде ни одговорна за евентуалну причињену штету. Општински суд је при том навео да одговорност првотужене не може да буде заснована ни на наведеним рјешењима Службе која су донесена у поступку рјешавања по захтјеву за повраћај имовине, јер из тих рјешења као ни из записника не произилази да је тужена доносила одговарајуће акте у складу са Законом о привремено напуштеним некретнинама нити је ставила под своју управу те некретнине, већ је била дужна само да одлучује и о повраћају оних некретнина које су напуштене у смислу релевантних законских одредби.

18. Имајући у виду наведено Општински суд је закључио да, будући да апеланти нису доказали основаност свог тужбеног захтјева у односу на првотужену јер нису пружили доказе о узрочно-посљедичној вези између поступака првотужене и штете која је настала апелантима, не постоји пасивна легитимација нити одговорност првотужене за насталу штету у смислу одредби члана 154 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), те да је и тужбени захтјев у односу и на трећетуженог у цијелости неоснован па га је због тога и одбио у цијелости.

19. Против наведене пресуде апеланти су поднијели жалбу Кантоналном суду који је Пресудом број 003-0-Гж-06-001297 од 20. новембра 2008. године жалбу одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду. У образложењу је поновљено чињенично стање и правни ставови првостепеног суда те наведено да су неосновани наводи апеланата да је првотужена одговорна за штету која им је настала будући да је располагала њиховим напуштеним некретнинама. С тим у вези наведено је да је неспорно да првотужена није доносила никакво рјешење у вези с проглашењем некретнина апеланата привремено напуштеним нити их је додјељивала на коришћење привременим корисницима, те да чињеница да су апеланти издејствовали одлуке CRPC-а и да их је у посјед њихових некретнина увела првотужена, према образложењу Кантоналног суда, не представља довољан доказ да је првотужена пасивно легитимисана и одговорна за накнаду штете. Такође је наведено да ни чињеница да је првотужена обавезана да им накнади штету насталу на земљишту и воћу, није довољан доказ да је одговорна и за штету насталу на стамбеним објектима јер, како је навео Кантонални суд, из налаза и мишљења вјештака геолошке и грађевинске струке произилази да радови на каменолому

нису узрок настанка предметне штете већ људски фактор. Имајући у виду све наведено, Кантонални суд је одбио жалбу апеланата као неосновану.

20. Против наведене пресуде апеланти су изјавили ревизију Врховном суду који је Пресудом број 070-0-Рев-09-000489 од 26. октобра 2010. године ревизију одбио као неосновану. У образложењу је наведено да је, према закључку тог суда, правилно утврђење другостепеног суда да апеланти нису понудили нити један релевантан доказ да су друготужени и трећетужени користили њихове стамбене објекте или на њима вршили преправке нити да је првотужена прогласила те некретнине напуштеним и доносила било какве акте у вези с њиховом додјелом на привремено коришћење. Због наведеног, сходно мишљењу Врховног суда, и није било могуће да се примијене одредбе чл. 154, 155 и 172 ЗОО на конкретан случај, па је Врховни суд ревизију одбио као неосновану.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

21. Апеланти сматрају да су им оспореним пресудама прекршени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Кршење наведеног права апеланти виде у погрешно утврђеном чињеничном стању и произвољној примјени материјалног права. Апеланти наводе да је несумњиво утврђено да је престала привремена управа првотужене на њиховим некретнинама, као и право њиховог привременог коришћења од трећетуженог због чега сматрају да образложења пресуда нису задовољавајућа. Апеланти такође наводе да је у току цијелог поступка првотужену заступало лице које је запосленик првотужене, а не правобранилац како је то прописано законом. Сматрају да је поступак трајао неоправдано дуго, те због тога траже да им Уставни суд додијели компензацију у уобичајеном износу.

22. У допунама апелације апеланти наводе да судови нису с довољном пажњом цијенили све доказе који су спроведени у току поступка, већ да су цијењени парцијално како је одговарало првотуженој. У корист својих тврдњи апеланти су доставили и Стручни налаз и мишљење сталног судског вјештака грађевинске струке Нусрета Мујагића, као и рјешења којима је дато право трећетуженом на експлоатацију кречњака и записнике о стању на терену и увођењу у посјед спорних некретнина које су сачинили органи првотужене. Апеланти наводе и да је у њихову корист донесена и одлука Уставног суда - Комисије за људска права под бројем CH/01/7734 и CH/01/7735 из 2007. године којом им је додијељена компензација од по 5.000,00 КМ због немогућности да приступе суду у управном поступку који је вођен поводом издавања урбанистичке дозволе трећетуженом, док је у односу на конкретан тужбени захтјев проглашена неприхватљивом због неисцрпљивања правних лијекова могућих према закону што је, према мишљењу апеланата, доказ да је првотужена одговорна за насталу им штету.

б) Одговор на апелацију

23. У одговору на апелацију Врховни суд је навео да је апелација неоснована јер су све пресуде донесене у складу са законом и Уставом.

24. У одговору на апелацију Кантонални суд је навео да су све тврдње апеланата неосноване укључујући и


тврдње о неразумној дужини поступка те да апелацију треба одбити.

25. У одговору на апелацију Општински суд је навео да је у конкретном случају поступак проведен у складу са законским одредбама и да апелацију треба одбити као неосновану.


26. У Закону о привремено напуштеним некретнинама у власништву грађана ("Службени лист РБиХ" бр. 11/93 и 13/94) релевантне одредбе гласе:

Члан 5. Некретнине се сматрају напуштеним у смислу овог

закона ако су их власници, као и чланови њихових породичних домаћинстава напустили или привремено престали користити након 30. априла 1991. године.

Не сматрају се напуштеним оне некретнине које трећа лица користе на основу ваљаног уговора закљученог са власником.

Члан 11. ст. 1. и 2. Ако су испуњени услови из овог закона, надлежни

орган доноси рјешење о проглашењу некретнина привремено напуштеним и њиховом стављању под управу општине. У рјешењу се наводе катастарске ознаке некретнине, име власника, попис ствари као и дан успостављања управе општине.

Сматра се да су некретнине под управом општине од дана када је извршен попис из члана 9. став 1. овог закона.

Члан 26. став 2. Општина је дужна ствари вратити власнику у

стању у којем су биле у моменту успостављања њене управе, имајући у виду протек времена и редовну употребу.

Члан 28. Општина одговара власнику за штету причињену на

стварима које су стављене под њену управу. 27. У Закону о измјенама и допунама Закона о

привремено напуштеним некретнинама у својини грађана (Службене новине ФБиХ" бр. 11/98, 29/98, 27/99, 43/99, 37/01 и 56/01) релевантне одредбе гласе:

Члан 3. Некретнине које су проглашене напуштеним и

стављене под управу општине на основу Закона о привремено напуштеним некретнинама у својини грађана остају под управом општине до враћања некретнине власнику у посјед у складу са одредбама овог закона.

Члан 17а. Одредбе овог закона односе се и на некретнине у

својини грађана које нису проглашене напуштеним у смислу прописа из члана 1. овог закона уколико је власник односну некретнину напустио прије 4. априла 1998. године.

Члан 17д. став 3. Надлежни орган је одговоран за сва оштећења

некретнине од тренутка када је напуштена од стране власника, до тренутка њеног враћања у посјед власнику или члану његовог породичног домаћинства из 1991. године у складу са овим законом.

28. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89; "Службени лист РБиХ" бр. 2/92, 13/93 и 13/94, те "Службене новине Федерације БиХ" бр. 29/03) релевантне одредбе гласе:

Члан 154. став 1. Ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити

је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.

Члан 155. Штета је умањење нечије имовине (обична штета) и

спречавање њеног повећања (измакла добит) као и наношење другом физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета)

Члан 172. став 1. Правно лице одговара за штету коју његов орган

проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

29. У Закону о парничном поступку ("Службене новине ФБиХ" бр. 42/98 и 3/99 и 53/03, 73/05 и 19/06) релевантне одредбе гласе:

Члан 10. Суд је дужан настојати да се поступак проведе без

одуговлачења и са што мање трошкова, те онемогућити сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.


30. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

31. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

32. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 070-0-Рев-09-000489 од 26. октобра 2010. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 1. децембра 2010. године а апелација је поднесена 28. децембра 2010. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

33. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

34. Апеланти побијају наведене пресуде, тврдећи да су тим пресудама прекршена њихова права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланти сматрају и да је поступак трајао неоправдано дуго.

Право на правично суђење

35. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:


1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. […]

А) примјена материјалног права, оцјена доказа и образложење пресуде

36. Уставни суд запажа да апеланти своје тврдње о повреди права на правично суђење заснивају на погрешно утврђеном чињеничном стању због неадекватне оцјене доказа везаних за коришћење и располагање њиховим некретнинама од првотужене и трећетуженог, и с тим у вези произвољној примјени материјалног права и неадекватном образложењу пресуда.

37. Уставни суд, прије свега, запажа да апеланти постављају и питање законитости ако једног од запосленика првотужене заступа првотужена а не правобранилац, како је то прописано Законом о правобранилаштву. Међутим, како апеланти наведено питање нису покретали у току поступка пред редовним судовима него тек у апелацији, то се Уставни суд неће упуштати у разматрање овог питања.

38. Даље, Уставни суд наглашава да судови, тј. надлежни органи, уживају велику слободу при оцјени доказа и њиховом избору (У 12/03 од 26. марта 2004. године, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 18/04). Комисија за људска права при Уставном суду је подсјетила да је, у складу с устаљеном праксом Европског суда за људска права, генерално на домаћим судовима да оцијене доказе пред собом (види Европски суд за људска права, пресуда Lüdi против Швајцарске, од 15. јуна 1992. године, серија А, број 238, став 43). У том смислу, Дом за људска права Босне и Херцеговине је у неколико наврата навео да су домаћи судови ти који треба да процијене доказе који им се презентују, те да није у његовој надлежности да процјену домаћих судова замијени сопственом процјеном, ако такви закључци не дјелују неприхватљиво или произвољно (види, на примјер, Одлуку о прихватљивости CH/00/5616, Марина Сукно против Федерације Босне и Херцеговине, од 5. јуна 2001. године, тачка 3; CH/01/7983, Мухарем Салто против Федерације Босне и Херцеговине, одлука о прихватљивости од 14. децембра 2005. године, тачка 11; CH/03/14397, Ј. М. против Федерације Босне и Херцеговине, одлука о прихватљивости од 3. априла 2006. године, тачка 14). Међутим, члан 6 Европске конвенције не предвиђа да суд испитује све аргументе које су стране изложиле у току поступка, него само аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе страна у поступку, али они не морају сви да буду изнесени у образложењу пресуде (види Уставни суд, Одлука број У 62/01 од 5. априла 2002. године, тачка 19, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 24/02). Према становишту бивше Европске комисије за људска права, "када жалбени суд користи разлоге нижег суда, он не мора поново да наводи те разлоге" (види представку X против Италије, број 10773/84, необјављено; види Уставни суд, Одлука број АП 1401/05, од 12. септембра 2006. године, тачка 61).

39. Уставни суд запажа да су у конкретном случају, на крају, редовни судови оспореним одлукама одбили тужбени захтјев апеланата за накнаду материјалне штете на стамбеним објектима наводећи да апеланти нису доказали да су ти стамбени објекти били проглашени привремено напуштеним и стављени под управу првотужене због чега, према одредбама чл. 154, 155 и 172 ЗОО, нема

одговорности првотужене за штету насталу на објектима апеланата. У вези с наведеним, Уставни суд запажа да из оспорених пресуда као и документације достављене уз апелацију произилази да у поступку није утврђено да је првотужена доносила рјешења о проглашењу напуштеним стамбених објеката апеланата нити је било каквим актом те некретнине додјељивала на привремено коришћење. Уставни суд запажа да је, међутим, у поступку утврђено да је закључцима Службе првотужене, којим се дозвољава извршење одлука CRPC-а, утврђено да је престала управа првотужене на земљишту-парцелама (а не на стамбеним објектима како то тврде апеланти) које су означене као к.ч. 162/3, 162/4 и 464/5 и за чије оштећење и уништавање стабала воћа која су се налазила на тим парцелама је утврђена одговорност првотужене и трећетуженог и апелантима, Пресудом Општинског суда број П.18/01-К од 15. октобра 2004. године, досуђена накнада материјалне штете што је прецизирано у претходним тачкама ове одлуке. Осим тога Уставни суд запажа да из записника о примопредаји наведених некретнина и записника који је сачинио урбанистичко-грађевински инспектор првотужене произилази да је трећетужени користио првоапелантов стамбени објекат који је и прије почетка рада каменолома био девастиран људским дјеловањем, као и да другоапелантов стамбени објекат нико и није користио у спорном периоду јер је и на њему прије почетка рада каменолома настала тотална штета људским дјеловањем. Такође из чињеница предмета произилази и да је трећетужени на првоапелантовом стамбеном објекту извршио одређене преинаке (стакљење прозора, малтерисање зидова у три просторије) како би могао да их привремено користи у пословне сврхе (а што произилази и из Рјешења Службе број 05/1-31-7-1489/00 од 18. децембра 2000. године донесеним у поступку извршења одлуке CRPC-а којом су некретнине враћене у посјед првоапеланту и којим је утврђено да је престала управа првотужене на некретнинама првоапеланта означеним као к.ч. бр. 162/4 и 464/5 /њива и двориште/ и да трећетуженом престаје право привременог коришћења предметног стамбеног објекта–наведено рјешење није достављено на увид Уставном суду). Уставни суд такође запажа да је трећетужени истом пресудом Општинског суда из 2004. године обавезан да првоапеланту исплати накнаду ради коришћења предметног стамбеног објекта.

40. Доводећи у везу наведене чињенице са садржином одредби чл. 154, 155 и 172 ЗОО, Уставни суд сматра да су редовни судови, супротно апелационим наводима, дали исцрпне разлоге везане за своја одлучења у погледу непостојања одговорности првотужене за материјалну штету насталу на стамбеним објектима апеланата. Уставни суд сматра да у конкретном случају нема ништа што указује да су редовни судови произвољно примијенили материјално право или произвољно оцијенили доказе, као и да су образложења оспорених пресуда дата у складу са стандардима Европске конвенције. При том Уставни суд има у виду да су апеланти, како су то и навели редовни судови, накнаду материјалне штете настале на стамбеним објектима искључиво везали за рад каменолома и с тим у вези одговорност првотужене будући да су њени органи издали одобрење за рад каменолома, на чему су апеланти дакле и заснивали своје тврдње о одговорности првотужене. С обзиром на наведено, као и околност да су редовни судови у оспореним одлукама детаљно расправили све приговоре које апеланти, у суштини, понављају у апелацији и дали исцрпне разлоге зашто они не могу да доведу до другачијег рјешења конкретне правне ствари,


Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја нема ништа што би указивало на то да су судови водили поступак на штету апеланата.

41. Имајући у виду наведено Уставни суд сматра да није дошло до кршења права апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Б) Право на суђење у разумном року

42. Апеланти даље сматрају да им је прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и због тога што одлуке нису донесене у разумном року јер је поступак покренут 31. јануара 2001. године.

а) Релевантни принципи

43. Сходно конзистентној пракси Европског и Уставног суда, разумност дужине трајања поступка мора да се оцјењује у свјетлу околности појединог предмета. При томе мора да се води рачуна о критеријумима који су успостављени судском праксом Европског суда, а нарочито о сложености предмета, понашању страна у поступку и надлежног суда или других јавних власти, те о значају који конкретна правна ствар има за апеланта (види Европски суд, Микулић против Хрватске, апликација број 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, Извјештај број 2002-I, став 38).

44. Уставни суд, такође, подсјећа, подржавајући праксу Европског суда, да члан 6 став 1 Европске конвенције државама уговорницама намеће дужност да организују своје правосудне системе тако да судови могу да задовоље услове овог члана, укључујући и обавезу да поступају у предметима у разумном року (види Европски суд, Мариновић против Хрватске, пресуда од 6. октобра 2005. године, став 23).

b) Период који се узима у обзир

45. Уставни суд запажа да се у конкретном случају ради о поступку који су апеланти тужбом покренули пред Општинским судом 31. јануара 2001. године а да је поступак окончан пресудом Врховног суда од 26. октобра 2010. године. Уставни суд примјећује да је цјелокупан поступак трајао укупно девет година и девет мјесеци, и то је период који ће бити предмет анализе Уставног суда.

c) Анализа разумности трајања поступка

46. У конкретном случају Уставни суд примјећује да је предмет тужбеног захтјева апеланата била накнада материјалне штете настале на објектима и земљишту апеланата. С обзиром на чињенична и правна питања која је у конкретном случају требало ријешити, Уставни суд сматра да се ради о релативно сложеном судском поступку.

47. Уставни суд запажа да је поступак по дијелу тужбеног захтјева апеланата који се односио на накнаду штете за уништено земљиште и стабла воћа пред двије судске инстанце окончан за четири године и пет мјесеци (доношењем Пресуде Кантоналног суда број Гж.1780/04 од 29. јула 2005. године) те да је тада пресуда Општинског суда у дијелу који се односио на накнаду штете за уништене стамбене објекте укинута и предмет враћен том суду на поновни поступак због процедуралних грешака првостепеног суда (налази и мишљење вјештака нису били сачињени у складу са правилима струке и на професионалан начин). Уставни суд запажа да је након тога поступак о предмету апелације на три судске инстанце окончан за даљњих четири године и четири мјесеца. Уставни суд сматра да у конкретној ситуацији, без обзира што је поступак пред одређеним инстанцама трајао кратко

(поновљени поступак пред Општинским судом је окончан за 11 мјесеци) и код чињенице да редовни судови нису понудили никакав аргумент који би оправдао овако дуго трајање конкретног поступка већ да, напротив, сматрају да поступак није дуго трајао, поступак у укупном трајању од скоро 10 година не задовољава стандарде Европске конвенције у погледу разумног рока. При том Уставни суд сматра да постоји одговорност судова на све три инстанце за недоношење одлуке у разумном року у конкретном случају.

48. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је дужина поступка била прекомјерна и да не задовољава захтјев "разумног рока" из члана 6 став 1 Европске конвенције, те да постоји кршење права на "суђење у разумном року" као једног од елемената права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Право на имовину

49. Апеланти наводе да им је прекршено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд запажа да апеланти кршење наведеног права везују за кршење права на правично суђење, односно образложење пресуде и примјену материјалног права. С обзиром на наведено, као и на елаборацију из претходних тачака у којима је утврђено кршење права на правично суђење, Уставни суд сматра да није потребно да посебно образлаже наводе о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Питање накнаде нематеријалне штете

50. У вези с питањем исплате накнаде на име нематеријалне штете коју су апеланти тражили, због недоношења судске одлуке у разумном року као једном од аспеката права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, у којем је сегменту Уставни суд у претходним тачкама ове одлуке утврдио повреду права апеланата, Уставни суд подсјећа да, сходно члану 76 став 2 Правила Уставног суда, Уставни суд може изузетно, на апелантов захтјев, да одреди накнаду на име нематеријалне штете. Међутим, као што је наведено, додјељивање компензације због утврђене повреде одређених уставних права представља изузетак, а не правило.

51. Приликом одлучивања о апелантовом захтјеву за накнаду нематеријалне штете Уставни суд упућује на раније утврђен принцип одређивања висине накнаде штете у оваквим случајевима (види Уставни суд, Одлуку број АП 938/04, објављену у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/06, ст. 48-51). Сходно утврђеном принципу, апелантима би за сваку годину одгађања доношења одлуке требало исплатити износ од приближно 150,00 КМ, односно двоструки износ у предметима који захтијевају посебну хитност. С обзиром да овај поступак не спада у категорију хитних поступака, те имајући у виду да је трајао девет година и девет мјесеци, Уставни суд сматра како би апелантима на име накнаде нематеријалне штете због недоношења одлуке у разумном року по усвојеним критеријумима требало да се исплати укупан износ од 1.350,00 КМ. Наведени износ апелантима је дужна да исплати Влада ФБиХ у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке.



52. Уставни суд закључује да не постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у вези са оспореним пресудама нема ништа што би указивало да су редовни судови произвољно примијенили материјално право, произвољно оцијенили проведене доказе и када су образложења пресуда у складу са стандардима Европске конвенције.

53. С друге стране, Уставни суд закључује да постоји кршење права апеланата на "суђење у разумном року" као једног од елемената права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је парнични поступак за накнаду материјалне штете трајао скоро 10 година.

54. На основу члана 61 ст. 1, 2 и 3 и члана 76 став 2 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

55. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.


Валерија Галић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u

predmetu broj AP 5988/10, rješavajući apelaciju N. Č. i V. Č., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1, 2. i 3. i člana 76. stav 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 23. decembra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja apelacija N. Č. i V. Č. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na nedonošenje odluke u razumnom roku u predmetu koji je okončan Presudom Vrhovnog suda FBiH broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. oktobra 2010. godine.

Nalaže se Vladi Federacije BiH da apelantima N. Č. i V. Č., u roku tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, solidarno isplati ukupan iznos od 1.350,00 KM na ime nematerijalne štete zbog nedonošenja sudske odluke u razumnom roku.

Nalaže Vladi Federacije BiH da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odbija se kao neosnovana apelacija N. Č. i V. Č. podnesena protiv Presude Vrhovnog suda FBiH broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. oktobra 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Tuzli broj 003-0-Gž-06-001297 od 20. novembra 2008. godine i Presude Općinskog suda u Živinicama - Odjeljenje u Kladnju broj P-80/05-K od 19. juna 2006. godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.



1. N. Č. i V. Č. (u daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant ili apelanti) iz Bijeljine, koje zastupa Emil Galušić, advokat iz Tuzle, podnijeli su 30. decembra 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije BiH (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. oktobra 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Tuzli (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 003-0-Gž-06-001297 od 20. novembra 2008. godine i Presude Općinskog suda u Živinicama - Odjeljenje u Kladnju (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P-80/05-K od 19. juna 2006. godine. Apelanti su 21. marta 2011. godine i 29. maja 2013. godine dostavili dopune apelacije.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda, Općine Kladanj (u daljnjem tekstu: prvotužena) i "DAMM" d.o.o. (u daljnjem tekstu: trećetuženi) zatraženo je 12. septembra 2013. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor 19. septembra 2013. godine, Kantonalni sud 24. septembra 2013. godine, Općinski sud 2. i 8. oktobra 2013. godine dok prvotužena i trećetuženi nisu dostavili odgovore u roku koji je istekao 1. oktobra 2013. godine.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda dostavljeni su apelantima 13. novembra 2013. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Uvodne napomene

6. Apelanti su vlasnici nekretnina označenih kao k.č. 464/5, k.č. br. 162/3 i 162/4 koje se nalaze na lokalitetu Prijanovića, općina Kladanj. Navedene nekretnine apelanti su privremeno napustili u toku ratnih zbivanja u BiH. Predmetne nekretnine apelanata graniče s parcelom k.č. broj 464/1 Prijanovići (Hrdar kosa) koja se nalazi u državnom vlasništvu (vlasništvu prvotužene).

7. Rješenjem Sekretarijata za privredu i opću upravu prvotužene broj 04/2-351-25/98 od 10. marta 1998. godine odobrena je d.j.l. "Jusup" (u daljnjem tekstu: drugotuženi) eksploatacija ostalih mineralnih sirovina (krečnjaka) iz kamenoloma na lokalitetu Prijanovića (Hrdar kosa) k.č. 464/1 k.o. Prijanovići u površini od 6000 m² u trajanju od jedne godine. Rješenjem je drugotuženi obavezan da se pridržava izrađene tehničke dokumentacije i određeno da će se sva prava i obaveze koja proističu iz ovog rješenja regulirati posebnim rješenjem. Rješenjem tog organa od 5. oktobra 1998. godine produžen je period odobrenja za eksploataciju drugotuženom na 20 godina. Zatim, Rješenjem navedenog sekretarijata prvotužene broj 04/2-21-20/99 od 28. oktobra 1999. godine izmijenjeno je rješenje od 5. oktobra 1998. godine tako da se umjesto drugotuženom odobrava eksploatacija krečnjaka trećetuženom a po osnovu njihovog ugovora o ortaštvu. U preostalom dijelu rješenje je ostalo neizmijenjeno.


8. Odlukama Komisije za imovinske zahtjeve raseljenih lica (u daljnjem tekstu: CRPC) od 8. juna 1999. godine i 26. februara 2000. godine utvrđeno je da su apelanti 1. aprila 1992. godine bili savjesni posjednici predmetnih nekretnina (prvoapelant k.č. br. 162/4 i 464/5, a drugoapelant k.č. broj 162/3). Služba za geodetske i imovinsko-pravne poslove prvotužene (u daljnjem tekstu: Služba) donijela je, između ostalih, Zaključak o izvršenju Odluke CRPC-a od 26. februara 2000. godine kojom je utvrđeno da "prestaje uprava prvotužene na nekretninama označenim kao k.č. broj 162/3 zv. "Radiševica" njiva 6 kl. u površini od 2900 m² upisana u posjedovni list broj 306 k.o. Prijanovići; da se navedena nekretnina vraća u posjed drugoapelantu, kao i da privremenom korisniku drugotuženom prestaje pravo privremenog korištenja tih nekretnina koje je dobio na privremeno korištenje na osnovu rješenja Sekretarijata prvotužene (broj i datum rješenja nisu precizirani).

9. Po ulasku u posjed nekretnina apelanti su 30. januara 2001. godine prvotuženoj podnijeli prijedlog za obnovu postupka, ukidanje ili poništenje rješenja kojima je odobrena eksploatacija krečnjaka drugotuženom i trećetuženom. Nakon što prvotužena nije postupila po njihovom prijedlogu, apelanti su 19. marta 2001. godine podnijeli žalbu zbog šutnje administracije Ministarstvu energije, rudarstva i industrije FBiH (u daljnjem tekstu: Ministarstvo), kao i zahtjev federalnom rudarskom inspektoru radi zabrane rada toga kamenoloma. Rudarski inspektor je Rješenjem broj 07-18-359/00 od 13. juna 2000. godine zabranio radove drugotuženom i trećetuženom u kamenolomu dok drugotuženi i trećetuženi ne pribave odobrenje za eksploataciju i glavni rudarski projekat u skladu s odredbama čl. 25, 44. i 61. Zakona o rudarstvu, ali su i pored toga drugotuženi i trećetuženi nastavili s radovima.

10. U međuvremenu, apelanti su 25. jula 2001. godine podnijeli prijave Domu za ljudska prava kojom su tražili da Dom obaveže prvotuženu, drugotuženog i trećetuženog da im naknade materijalnu štetu nastalu na spornim nekretninama prilikom eksploatacije kamenoloma, kao i da se utvrdi da nisu imali adekvatan pristup sudu u upravnim postupcima. Naime, apelanti su u prijavi naveli da su pred upravnim organima i Vrhovnim sudom vodili i postupke u kojima su tražili obnove postupaka davanja urbanističke saglasnosti i odobrenja za eksploataciju trećetuženom (koji je saglasnosti dobio uz obrazloženje da su najbliži stambeni objekti od kamenoloma udaljeni 1,5 km osim dva bliža stambena objekta koja su napuštena (radi se o stambenim objektima apelanata) jer su navedena odobrenja izdata bez njihovog učestvovanja u postupcima budući da su apelanti smatrali da su kao zainteresirana lica morali u tim postupcima učestvovati. Vrhovni sud je u postupku vezanom za izdavanje urbanističke saglasnosti rješenjem od 10. marta 2003. godine zahtjev/tužbu apelanata odbacio kao neurednu, dok je u postupku vezanom za izdavanje odobrenja za eksploataciju, rješenjem od 19. februara 2004. godine, tužbu odbacio kao neosnovanu.

11. Rješavajući navedene prijave Ustavni sud - Komisija za ljudska prava je donijela Odluku pod brojem CH/01/7734 i CH/01/7735 od 27. juna 2007. godine kojom je prijavu apelanata u dijelu u kojem je tražena naknada štete odbacio kao nedopuštenu zbog neiscrpljivanja pravnih lijekova, dok je u dijelu koji se odnosio na nemogućnost učešća apelanata u upravnim postupcima dodjele urbanističke saglasnosti i odobrenja za eksploataciju, utvrđeno kršenje prava na pristup sudu kao jednog od segmenata člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i apelantima dodijeljena kompenzacija od po 5.000,00 KM, te naloženo FBiH da poduzme sve korake kako bi tuženo ministarstvo najkasnije u

roku od mjesec dana od prijema te odluke ponovilo upravni postupak i okončalo ga u roku od 60 dana.

Činjenice koje se tiču konkretnog predmeta

12. Apelanti su 31. januara 2001. godine podnijeli Općinskom sudu tužbu protiv prvotužene, trećetuženog i drugotuženog u kojoj su istakli devet tužbenih zahtjeva koji su se ticali naknade materijalne štete u iznosu preciziranom u tužbi koja je nastala u periodu od 10. marta 1998. godine do 12. januara 2001. godine, tako što su uništeni voćnjaci i nekretnine precizirani u presudi i zbog toga što je trećetuženi koristio nekretnine radi eksploatacije krečnjaka iz kamenoloma na lokalitetu Prijanovići (Hrdar kosa) koji se nalaze neposredno uz navedene nekretnine apelanata. Pri tom su apelanti iznijeli i činjenice navedene u prethodnim tačkama ove odluke.

13. Nakon dostave odgovora tuženih na tužbu 20. oktobra 2002. godine Općinski sud je zakazao pripremno, pa zatim i ročište za glavnu raspravu, na kojima je odlučeno da se provedu dokazi vještačenjem vještaka geološke, građevinske, ekološke i poljoprivredne struke. U međuvremenu, na ročištu održanom 23. septembra 2002. godine, Općinski sud je donio rješenje o prekidu postupka u odnosu na drugotuženog zbog smrti zakonskog zastupnika drugotuženog, budući da nije imenovano novo lice za zastupnika niti je aktom o osnivanju drugotuženog kao d.j.l. određeno neko drugo lice za zastupanje. Općinski sud je donio Presudu broj P.18/01-K od 15. oktobra 2004. godine kojom je stavom 1. djelimično usvojio tužbeni zahtjev prvoapelanta i obavezao prvotuženu i trećetuženog da mu na ime naknade pričinjene štete na parcelama označenim kao k.č. br. 464/5 i 162/4, solidarno isplate iznos od 4.147,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom počevši od dana donošenja presude do isplate, a u roku od 30 dana od donošenja presude. Stavom 2. odbijen je u cijelosti tužbeni zahtjev kojim je prvoapelant tražio da mu prvotužena i trećetuženi nadoknade materijalnu štetu pričinjenu na stambenoj zgradi, štetu zbog uništenog rezervoara za vodu koji se nalazio na parceli preciziranoj u presudi kao i za isplatu zakupnine koju je prvoapelant plaćao kao podstanar u periodu od 1. januara 2002. godine do 31. maja 2004. godine, a sve u iznosima preciziranim u presudi. Stavom 3. presude djelimično je usvojen tužbeni zahtjev prvoapelanta i obavezana prvotužena da mu naknadi štetu na ime uništenih stabala voća sa zakonskom zateznom kamatom počevši od presuđenja do isplate, u roku i iznosima preciziranim u presudi. Stavom 4. presude djelimično je usvojen tužbeni zahtjev prvoapelanta i obavezan trećetuženi da mu na ime naknade za korištenje stambenog objekta u poslovne svrhe isplati iznos preciziran u presudi sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate u roku preciziranom u presudi. Stavom 5. je odbijen tužbeni zahtjev prvoapelanta u preostalom dijelu koji se odnosio na isplatu naknade štete za pričinjenu štetu na nekretninama i za posječena stabla voća na parcelama preciziranim u presudi. Stavom 6. presude djelimično je usvojen tužbeni zahtjev drugoapelanta i obavezana prvotužena i trećetuženi da mu na ime pričinjene štete na parcelama označenim kao k.č. broj 162/3 solidarno isplate iznos preciziran u presudi sa zakonskom zateznom kamatom počevši od dana presuđenja do isplate u roku od 30 dana od donošenja presude. Stavom 7. odbijen je u cijelosti tužbeni zahtjev drugoapelanta kojim je tražio da mu tuženi solidarno naknade materijalnu štetu pričinjenu na porodičnoj stambenoj zgradi u iznosu preciziranom u presudi. Stavom 8. djelimično je usvojen tužbeni zahtjev drugoapelanta i obavezana prvotužena da mu za uništena stabla voća isplati iznos sa zakonskom zateznom kamatom počevši od dana presuđenja pa do isplate, u iznosu i u roku preciziranom u presudi. Stavom 9. odbijen je tužbeni zahtjev drugoapelanta za


isplatu naknade štete pričinjene na nekretninama i na posječenim stablima voća preciziranim u presudi. Stavom 10. obavezana je prvotužena da apelantima na ime naknade troškova postupka isplati iznos preciziran u presudi. Stavom 11. obavezani su apelanti da trećetuženom isplate troškove postupka u iznosu i roku preciziranim u presudi. U presudi je navedeno i da apelanti nisu tražili nastavak prekinutog postupka u odnosu na drugotuženog.

14. Protiv navedene presude apelanti i trećetuženi su podnijeli žalbu Kantonalnom sudu koji je Presudom broj Gž.1780/04 od 29. jula 2005. godine žalbu trećetuženog, kojom je osporavao prvostepenu presudu u usvajajućem dijelu odbio a žalbu apelanata koji su osporavali nalaz vještaka građevinske struke djelimično uvažio, tako da je u dijelu stava 2. izreke koji se odnosi na naknadu štete na porodičnoj stambenoj zgradi, u stavu 7. i u stavu 11. prvostepenu presudu ukinuo i predmet u tom dijelu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u preostalom dijelu prvostepena presuda potvrđena, odnosno u dijelu stava 2. izreke koji se odnosi na štetu nastalu zbog uništenog rezervoara za vodu i stavu 10. izreke ostala neizmijenjena. Presudom je odbijen zahtjev trećetuženog za naknadu troškova žalbenog postupka. U obrazloženju je navedeno da su osnovani žalbeni navodi apelanata vezani za povredu odredaba parničnog postupka zbog toga što sud nije prihvatio prijedlog apelanata za određivanje novog vještaka građevinske struke čime je, prema obrazloženju, onemogućeno apelantima da ravnopravno raspravljaju u postupku i dokažu osnovanost svog zahtjeva. Navedeno je da je iz sadržine spisa vidljivo da se vještak građevinske struke u svom nalazu i mišljenju paušalno izjasnio o stanju stambenih objekata apelanata bez utvrđivanja visine štete, kao i eventualnim okolnostima koje bi uticale na njenu visinu a o čemu su, kako je naveo Kantonalni sud, apelanti upozoravali i u toku rasprave pred prvostepenim sudom, što taj sud bez ikakvog valjanog obrazloženja nije prihvatio čime je počinio povredu postupka koji je od uticaja na pravilnost i zakonitost osporene odluke.

15. U ponovnom postupku Općinski sud je naložio novo vještačenje vještaka građevinske i geološke struke, te nakon toga donio Presudu broj P-80/05-K od 19. juna 2006. godine. Stavom 1. navedene presude odbijen je u cijelosti tužbeni zahtjev prvoapelanta kojim je tražio da mu prvotužena i trećetuženi solidarno naknade materijalnu štetu pričinjenu na porodičnoj stambenoj zgradi preciziranoj u presudi u iznosu od 29.095,00 KM koji odgovara vrijednosti radova koji su potrebni da se objekat vrati u prvobitno stanje. Stavom 2. odbijen je u cijelosti i tužbeni zahtjev drugoapelanta kojim je tražio da mu prvotužena i trećetuženi nadoknade materijalnu štetu pričinjenu na porodičnoj stambenoj zgradi preciziranoj u presudi, u iznosu od 37.783,00 KM. Stavom 3. su obavezani apelanti da trećetuženom naknade troškove postupka u iznosu i roku preciziranom u presudi.

16. Također je navedeno da je na osnovu zapisnika o uvođenju u posjed nekretnina od 12. januara 2001. godine utvrđeno da je izvršeno deložiranje trećetuženog iz spornih nekretnina i da je drugoapelantu Služba vratila predmetne nekretnine u posjed. Obrazloženo je i da je iz Rješenja Službe broj 05/1-31-7-1489/00 od 18. novembra 2000. godine utvrđeno da je prestala uprava prvotužene i na nekretninama prvoapelanta preciziranim u presudi i određeno da trećetuženom prestaje pravo privremenog korištenja prvoapelantovog stambenog objekta, te da je iz zapisnika o uvođenju u posjed tih nekretnina od 12. januara 2001. godine utvrđeno da je prvoapelantu taj stambeni objekat vraćen s oštećenjima za koja je prvoapelant u konkretnom postupku i tražio naknadu štete precizirane u presudi. Zatim, navedeno je da je na osnovu vještačenja vještaka geodetske i građevinske

struke utvrđeno da je na stambenim objektima apelanata nastala šteta precizirana u presudi, ali da od upotrebe eksploziva i prašine koji su korišteni, odnosno nastali s ciljem eksploatacije krečnjaka, nije bilo štete na nekretninama apelanata te da anomalije na nekretninama mogu nastupiti ako se budu koristila eksplozivna i druga sredstva van granica odobrenja projektne dokumentacije. Općinski sud je naveo i da je utvrđeno da je šteta na stambenom objektu prvoapelanta nastala isključivo djelovanjem ljudskog faktora prije početka rada kamenoloma, dok je šteta na objektu drugoapelanta, prema nalazima vještaka, nastala zbog nedostatka krova i sprata objekta koji su očigledno nastali također zbog djelovanja ljudskog faktora i prije nego što su tuženi počeli da koriste te objekte i vrše eksploataciju u kamenolomu, ali i zbog toga što je prizemlje zatrpano jelovinom tako da je svaka sanacija ekonomski neisplativa. S tim u vezi Općinski sud je naveo da prihvata nalaze vještaka kao objektivne i stručne, te da iz njih zaključuje da štete na stambenim objektima apelanata nisu nastupile zbog rada trećetuženog na kamenolomu.

17. Općinski sud je u odnosu na prvotuženu naveo da je utvrdio da apelanti nisu dokazali da postoji uzročno-posljedična veza između radnji prvotužene i štete nastale na objektima apelanata, te da je s tim u vezi prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene osnovan. Dalje je navedeno da je prema Zakonu o privremeno napuštenim nekretninama u svojini građana (u daljnjem tekstu: Zakon o privremeno napuštenim nekretninama) propisan način postupanja s privremeno napuštenim nekretninama u svojini građana, te postupak za njihovo stavljanje pod upravu općine, postupak dodjele na privremeno korištenje, prava i obaveze i odgovornosti privremenih korisnika i prava vlasnika. U vezi s tim je navedeno da, kako je u postupku utvrđeno da prvotužena nije donijela bilo kakvo rješenje za pokretanje postupka za stavljanje spornih nekretnina apelanata pod svoju upravu niti je donosila rješenja o njihovoj dodjeli na privremeno korištenje privremenim korisnicima, to prema zaključku Općinskog suda znači da prvotužena ni na koji način nije raspolagala tim nekretninama, te da iz tog razloga ne može biti ni odgovorna za eventualnu pričinjenu štetu. Općinski sud je pri tom naveo da odgovornost prvotužene ne može biti zasnovana ni na navedenim rješenjima Službe koja su donesena u postupku rješavanja po zahtjevu za povrat imovine, jer iz tih rješenja kao ni iz zapisnika ne proizlazi da je tužena donosila odgovarajuće akte u skladu sa Zakonom o privremeno napuštenim nekretninama niti je stavila pod svoju upravu te nekretnine, već je bila dužna samo odlučivati i o povratu onih nekretnina koje su napuštene u smislu relevantnih zakonskih odredbi.

18. Imajući u vidu navedeno Općinski sud je zaključio da, budući da apelanti nisu dokazali osnovanost svog tužbenog zahtjeva u odnosu na prvotuženu jer nisu pružili dokaze o uzročno-posljedičnoj vezi između postupaka prvotužene i štete koja je nastala apelantima, ne postoji pasivna legitimacija niti odgovornost prvotužene za nastalu štetu u smislu odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), te da je i tužbeni zahtjev u odnosu i na trećetuženog u cijelosti neosnovan pa ga je zbog toga i odbio u cijelosti.

19. Protiv navedene presude apelanti su podnijeli žalbu Kantonalnom sudu koji je Presudom broj 003-0-Gž-06-001297 od 20. novembra 2008. godine žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju je ponovljeno činjenično stanje i pravni stavovi prvostepenog suda te navedeno da su neosnovani navodi apelanata da je prvotužena odgovorna za štetu koja im je nastala budući da je raspolagala njihovim napuštenim nekretninama. S tim u vezi navedeno je da je nesporno da prvotužena nije donosila nikakvo rješenje u vezi s proglašenjem nekretnina apelanata privremeno


napuštenim niti ih je dodjeljivala na korištenje privremenim korisnicima, te da činjenica da su apelanti izdejstvovali odluke CRPC-a i da ih je u posjed njihovih nekretnina uvela prvotužena, prema obrazloženju Kantonalnog suda, ne predstavlja dovoljan dokaz da je prvotužena pasivno legitimirana i odgovorna za naknadu štete. Također je navedeno da ni činjenica da je prvotužena obavezana da im naknadi štetu nastalu na zemljištu i voću, nije dovoljan dokaz da je odgovorna i za štetu nastalu na stambenim objektima jer, kako je naveo Kantonalni sud, iz nalaza i mišljenja vještaka geološke i građevinske struke proizlazi da radovi na kamenolomu nisu uzrok nastanka predmetne štete već ljudski faktor. Imajući u vidu sve navedeno, Kantonalni sud je odbio žalbu apelanata kao neosnovanu.

20. Protiv navedene presude apelanti su izjavili reviziju Vrhovnom sudu koji je Presudom broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. oktobra 2010. godine reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju je navedeno da je, prema zaključku tog suda, pravilno utvrđenje drugostepenog suda da apelanti nisu ponudili niti jedan relevantan dokaz da su drugotuženi i trećetuženi koristili njihove stambene objekte ili na njima vršili prepravke niti da je prvotužena proglasila te nekretnine napuštenim i donosila bilo kakve akte u vezi s njihovom dodjelom na privremeno korištenje. Zbog navedenog, prema mišljenju Vrhovnog suda, i nije bilo moguće primijeniti odredbe čl. 154, 155. i 172. ZOO na konkretan slučaj, pa je Vrhovni sud reviziju odbio kao neosnovanu.


21. Apelanti smatraju da su im osporenim presudama prekršeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Kršenje navedenog prava apelanti vide u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Apelanti navode da je nesumnjivo utvrđeno da je prestala privremena uprava prvotužene na njihovim nekretninama, kao i pravo njihovog privremenog korištenja od trećetuženog zbog čega smatraju da obrazloženja presuda nisu zadovoljavajuća. Apelanti također navode da je u toku cijelog postupka prvotuženu zastupalo lice koje je zaposlenik prvotužene, a ne pravobranitelj kako je to propisano zakonom. Smatraju da je postupak trajao neopravdano dugo, te zbog toga traže da im Ustavni sud dodijeli kompenzaciju u uobičajenom iznosu.

22. U dopunama apelacije apelanti navode da sudovi nisu s dovoljnom pažnjom cijenili sve dokaze provedene u toku postupka, već da su cijenjeni parcijalno kako je odgovaralo prvotuženoj. U korist svojih tvrdnji apelanti su dostavili i Stručni nalaz i mišljenje stalnog sudskog vještaka građevinske struke Nusreta Mujagića, kao i rješenja kojima je dato pravo trećetuženom na eksploataciju krečnjaka i zapisnike o stanju na terenu i uvođenju u posjed spornih nekretnina koje su sačinili organi prvotužene. Apelanti navode i da je u njihovu korist donesena i odluka Ustavnog suda - Komisije za ljudska prava pod brojem CH/01/7734 i CH/01/7735 iz 2007. godine kojom im je dodijeljena kompenzacija od po 5.000,00 KM zbog nemogućnosti da pristupe sudu u upravnom postupku koji je vođen povodom izdavanja urbanističke dozvole trećetuženom, dok je u odnosu na konkretan tužbeni zahtjev proglašena neprihvatljivom zbog neiscrpljivanja pravnih lijekova mogućih prema zakonu što je, prema mišljenju apelanata, dokaz da je prvotužena odgovorna za nastalu im štetu.

b) Odgovor na apelaciju

23. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da je apelacija neosnovana jer su sve presude donesene u skladu sa zakonom i Ustavom.

24. U odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo da su sve tvrdnje apelanata neosnovane uključujući i tvrdnje o nerazumnoj dužini postupka te da apelaciju treba odbiti.

25. U odgovoru na apelaciju Općinski sud je naveo da je u konkretnom slučaju postupak proveden u skladu sa zakonskim odredbama i da apelaciju treba odbiti kao neosnovanu.


26. U Zakonu o privremeno napuštenim nekretninama u vlasništvu građana ("Službeni list RBiH" br. 11/93 i 13/94) relevantne odredbe glase:

Član 5. Nekretnine se smatraju napuštenim u smislu ovog zakona

ako su ih vlasnici, kao i članovi njihovih porodičnih domaćinstava napustili ili privremeno prestali koristiti nakon 30. aprila 1991. godine.

Ne smatraju se napuštenim one nekretnine koje treća lica koriste na osnovu valjanog ugovora zaključenog sa vlasnikom.

Član 11. st. 1. i 2. Ako su ispunjeni uvjeti iz ovog zakona, nadležni organ

donosi rješenje o proglašenju nekretnina privremeno napuštenim i njihovom stavljanju pod upravu općine. U rješenju se navode katastarske oznake nekretnine, ime vlasnika, popis stvari kao i dan uspostavljanja uprave općine.

Smatra se da su nekretnine pod upravom općine od dana kada je izvršen popis iz člana 9. stav 1. ovog zakona.

Član 26. stav 2. Općina je dužna stvari vratiti vlasniku u stanju u kojem su

bile u momentu uspostavljanja njene uprave, imajući u vidu protek vremena i redovnu upotrebu.

Član 28. Općina odgovara vlasniku za štetu pričinjenu na stvarima

koje su stavljene pod njenu upravu. 27. U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona o

privremeno napuštenim nekretninama u svojini građana (Službene novine FBiH" br. 11/98, 29/98, 27/99, 43/99, 37/01 i 56/01) relevantne odredbe glase:

Član 3. Nekretnine koje su proglašene napuštenim i stavljene pod

upravu općine na osnovu Zakona o privremeno napuštenim nekretninama u svojini građana ostaju pod upravom općine do vraćanja nekretnine vlasniku u posjed u skladu sa odredbama ovog zakona.

Član 17a. Odredbe ovog zakona odnose se i na nekretnine u svojini

građana koje nisu proglašene napuštenim u smislu propisa iz člana 1. ovog zakona ukoliko je vlasnik odnosnu nekretninu napustio prije 4. aprila 1998. godine.

Član 17d. stav 3. Nadležni organ je odgovoran za sva oštećenja nekretnine

od trenutka kada je napuštena od strane vlasnika, do trenutka njenog vraćanja u posjed vlasniku ili članu njegovog porodičnog domaćinstva iz 1991. godine u skladu sa ovim zakonom.

28. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89; "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94, te "Službene novine Federacije BiH" br. 29/03) relevantne odredbe glase:


Član 154. stav 1. Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je,

ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Član 155. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i

sprečavanje njenog povećanja (izmakla dobit) kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta)

Član 172. stav 1. Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ

prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

29. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 42/98 i 3/99 i 53/03, 73/05 i 19/06) relevantne odredbe glase:

Član 10. Sud je dužan nastojati da se postupak provede bez

odugovlačenja i sa što manje troškova, te onemogućiti svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

VI. Dopustivost

30. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

31. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

32. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-09-000489 od 26. oktobra 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 1. decembra 2010. godine a apelacija je podnesena 28. decembra 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

33. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

34. Apelanti pobijaju navedene presude, tvrdeći da su tim presudama prekršena njihova prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelanti smatraju i da je postupak trajao neopravdano dugo.

Pravo na pravično suđenje

35. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

A) primjena materijalnog prava, ocjena dokaza i obrazloženje presude

36. Ustavni sud zapaža da apelanti svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju zbog neadekvatne ocjene dokaza vezanih za korištenje i raspolaganje njihovim nekretninama od prvotužene i trećetuženog, i s tim u vezi proizvoljnoj primjeni materijalnog prava i neadekvatnom obrazloženju presuda.

37. Ustavni sud, prije svega, zapaža da apelanti postavljaju i pitanje zakonitosti ako jednog od uposlenika prvotužene zastupa prvotužena a ne pravobranilac, kako je to propisano Zakonom o pravobranilaštvu. Međutim, kako apelanti navedeno pitanje nisu pokretali u toku postupka pred redovnim sudovima nego tek u apelaciji, to se Ustavni sud neće upuštati u razmatranje ovog pitanja.

38. Dalje, Ustavni sud naglašava da sudovi, tj. nadležni organi, uživaju veliku slobodu pri ocjeni dokaza i njihovom izboru (U 12/03 od 26. marta 2004. godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 18/04). Komisija za ljudska prava pri Ustavnom sudu je podsjetila da je, u skladu s ustaljenom praksom Evropskog suda za ljudska prava, općenito na domaćim sudovima da ocijene dokaze pred sobom (vidi Evropski sud za ljudska prava, presuda Lüdi protiv Švicarske, od 15. juna 1992. godine, serija A, broj 238, stav 43). U tom smislu, Dom za ljudska prava Bosne i Hercegovine je u nekoliko navrata naveo da su domaći sudovi ti koji trebaju procijeniti dokaze koji im se prezentiraju, te da nije u njegovoj nadležnosti da procjenu domaćih sudova zamijeni vlastitom procjenom, ako takvi zaključci ne djeluju neprihvatljivo ili proizvoljno (vidi, naprimjer, Odluku o prihvatljivosti CH/00/5616, Marina Sukno protiv Federacije Bosne i Hercegovine, od 5. juna 2001. godine, tačka 3; CH/01/7983, Muharem Salto protiv Federacije Bosne i Hercegovine, odluka o prihvatljivosti od 14. decembra 2005. godine, tačka 11; CH/03/14397, J. M. protiv Federacije Bosne i Hercegovine, odluka o prihvatljivosti od 3. aprila 2006. godine, tačka 14). Međutim, član 6. Evropske konvencije ne predviđa da sud ispituje sve argumente koje su strane izložile u toku postupka, nego samo argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora uzeti u obzir argumente strana u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 62/01 od 5. aprila 2002. godine, tačka 19, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 24/02). Prema stanovištu bivše Evropske komisije za ljudska prava, "kada žalbeni sud koristi razloge nižeg suda, on ne mora ponovo navesti te razloge" (vidi predstavku X protiv Italije, broj 10773/84, neobjavljeno; vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1401/05, od 12. septembra 2006. godine, tačka 61).

39. Ustavni sud zapaža da su u konkretnom slučaju, u konačnici, redovni sudovi osporenim odlukama odbili tužbeni zahtjev apelanata za naknadu materijalne štete na stambenim objektima navodeći da apelanti nisu dokazali da su ti stambeni objekti bili proglašeni privremeno napuštenim i stavljeni pod upravu prvotužene zbog čega, prema odredbama čl. 154, 155. i 172. ZOO, nema odgovornosti prvotužene za štetu nastalu na objektima apelanata. U vezi s navedenim, Ustavni sud zapaža da iz osporenih presuda kao i dokumentacije dostavljene uz apelaciju proizlazi da u postupku nije utvrđeno da je prvotužena donosila rješenja o proglašenju napuštenim stambenih objekata apelanata niti je bilo kakvim aktom te nekretnine dodjeljivala


na privremeno korištenje. Ustavni sud zapaža da je, međutim, u postupku utvrđeno da je zaključcima Službe prvotužene, kojim se dozvoljava izvršenje odluka CRPC-a, utvrđeno da je prestala uprava prvotužene na zemljištu-parcelama (a ne na stambenim objektima kako to tvrde apelanti) koje su označene kao k.č. 162/3, 162/4 i 464/5 i za čije oštećenje i uništavanje stabala voća koja su se nalazila na tim parcelama je utvrđena odgovornost prvotužene i trećetuženog i apelantima, Presudom Općinskog suda broj P.18/01-K od 15. oktobra 2004. godine, dosuđena naknada materijalne štete što je precizirano u prethodnim tačkama ove odluke. Osim toga Ustavni sud zapaža da iz zapisnika o primopredaji navedenih nekretnina i zapisnika koji je sačinio urbanističko-građevinski inspektor prvotužene proizlazi da je trećetuženi koristio prvoapelantov stambeni objekat koji je i prije početka rada kamenoloma bio devastiran ljudskim djelovanjem, kao i da drugoapelantov stambeni objekat niko i nije koristio u spornom periodu jer je i na njemu prije početka rada kamenoloma nastala totalna šteta ljudskim djelovanjem. Također iz činjenica predmeta proizlazi i da je trećetuženi na prvoapelantovom stambenom objektu izvršio određene preinake (stakljenje prozora, malterisanje zidova u tri prostorije) kako bi ih mogao privremeno koristiti u poslovne svrhe (a što proizlazi i iz Rješenja Službe broj 05/1-31-7-1489/00 od 18. decembra 2000. godine donesenim u postupku izvršenja odluke CRPC-a kojom su nekretnine vraćene u posjed prvoapelantu i kojim je utvrđeno da je prestala uprava prvotužene na nekretninama prvoapelanta označenim kao k.č. br. 162/4 i 464/5 /njiva i dvorište/ i da trećetuženom prestaje pravo privremenog korištenja predmetnog stambenog objekta–navedeno rješenje nije dostavljeno na uvid Ustavnom sudu). Ustavni sud također zapaža da je trećetuženi istom presudom Općinskog suda iz 2004. godine obavezan da prvoapelantu isplati naknadu radi korištenja predmetnog stambenog objekta.

40. Dovodeći u vezu navedene činjenice sa sadržinom odredbi čl. 154, 155. i 172. ZOO, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi, suprotno apelacionim navodima, dali iscrpne razloge vezane za svoja odlučenja u pogledu nepostojanja odgovornosti prvotužene za materijalnu štetu nastalu na stambenim objektima apelanata. Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema ništa što ukazuje da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo ili proizvoljno ocijenili dokaze, kao i da su obrazloženja osporenih presuda data u skladu sa standardima Evropske konvencije. Pri tom Ustavni sud ima u vidu da su apelanti, kako su to i naveli redovni sudovi, naknadu materijalne štete nastale na stambenim objektima isključivo vezali za rad kamenoloma i s tim u vezi odgovornost prvotužene budući da su njeni organi izdali odobrenje za rad kamenoloma, na čemu su apelanti dakle i temeljili svoje tvrdnje o odgovornosti prvotužene. S obzirom na navedeno, kao i okolnost da su redovni sudovi u osporenim odlukama detaljno raspravili sve prigovore koje apelanti, u suštini, ponavljaju u apelaciji i dali iscrpne razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, Ustavni sud smatra da u okolnostima konkretnog slučaja nema ništa što bi ukazivalo na to da su sudovi vodili postupak na štetu apelanata.

41. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud smatra da nije došlo do kršenja prava apelanata na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

B) Pravo na suđenje u razumnom roku

42. Apelanti dalje smatraju da im je prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i zbog toga što odluke nisu

donesene u razumnom roku jer je postupak pokrenut 31. januara 2001. godine.

a) Relevantni principi

43. Prema konzistentnoj praksi Evropskog i Ustavnog suda, razumnost dužine trajanja postupka mora se ocjenjivati u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta. Pri tome se mora voditi računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Evropskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Evropski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. februara 2002. godine, Izvještaj broj 2002-I, stav 38).

44. Ustavni sud, također, podsjeća, podržavajući praksu Evropskog suda, da član 6. stav 1. Evropske konvencije državama ugovornicama nameće dužnost da organiziraju svoje pravosudne sisteme tako da sudovi mogu zadovoljiti uvjete ovog člana, uključujući i obavezu da postupaju u predmetima u razumnom roku (vidi Evropski sud, Marinović protiv Hrvatske, presuda od 6. oktobra 2005. godine, stav 23).

b) Period koji se uzima u obzir

45. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o postupku koji su apelanti tužbom pokrenuli pred Općinskim sudom 31. januara 2001. godine a da je postupak okončan presudom Vrhovnog suda od 26. oktobra 2010. godine. Ustavni sud primjećuje da je cjelokupan postupak trajao ukupno devet godina i devet mjeseci, i to je period koji će biti predmet analize Ustavnog suda.

c) Analiza razumnosti trajanja postupka

46. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje da je predmet tužbenog zahtjeva apelanata bila naknada materijalne štete nastale na objektima i zemljištu apelanata. S obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je u konkretnom slučaju trebalo riješiti, Ustavni sud smatra da se radi o relativno složenom sudskom postupku.

47. Ustavni sud zapaža da je postupak po dijelu tužbenog zahtjeva apelanata koji se odnosio na naknadu štete za uništeno zemljište i stabla voća pred dvije sudske instance okončan za četiri godine i pet mjeseci (donošenjem Presude Kantonalnog suda broj Gž.1780/04 od 29. jula 2005. godine) te da je tada presuda Općinskog suda u dijelu koji se odnosio na naknadu štete za uništene stambene objekte ukinuta i predmet vraćen tom sudu na ponovni postupak zbog proceduralnih grešaka prvostepenog suda (nalazi i mišljenje vještaka nisu bili sačinjeni u skladu sa pravilima struke i na profesionalan način). Ustavni sud zapaža da je nakon toga postupak o predmetu apelacije na tri sudske instance okončan za daljnjih četiri godine i četiri mjeseca. Ustavni sud smatra da u konkretnoj situaciji, bez obzira što je postupak pred određenim instancama trajao kratko (ponovljeni postupak pred Općinskim sudom je okončan za 11 mjeseci) i kod činjenice da redovni sudovi nisu ponudili nikakav argument koji bi opravdao ovako dugo trajanje konkretnog postupka već da, naprotiv, smatraju da postupak nije dugo trajao, postupak u ukupnom trajanju od skoro 10 godina ne zadovoljava standarde Evropske konvencije u pogledu razumnog roka. Pri tom Ustavni sud smatra da postoji odgovornost sudova na sve tri instance za nedonošenje odluke u razumnom roku u konkretnom slučaju.

48. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je dužina postupka bila prekomjerna i da ne zadovoljava zahtjev "razumnog roka" iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te da postoji kršenje prava na "suđenje u razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.


Pravo na imovinu

49. Apelanti navode da im je prekršeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud zapaža da apelanti kršenje navedenog prava vezuju za kršenje prava na pravično suđenje, odnosno obrazloženje presude i primjenu materijalnog prava. S obzirom na navedeno, kao i na elaboraciju iz prethodnih tačaka u kojima je utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno obrazlagati navode o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pitanje naknade nematerijalne štete

50. U vezi s pitanjem isplate naknade na ime nematerijalne štete koju su apelanti tražili, zbog nedonošenja sudske odluke u razumnom roku kao jednom od aspekata prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, u kojem je segmentu Ustavni sud u prethodnim tačkama ove odluke utvrdio povredu prava apelanata, Ustavni sud podsjeća da, prema članu 76. stav 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno, na apelantov zahtjev, odrediti naknadu na ime nematerijalne štete. Međutim, kao što je navedeno, dodjeljivanje kompenzacije zbog utvrđene povrede određenih ustavnih prava predstavlja izuzetak, a ne pravilo.

51. Prilikom odlučivanja o apelantovom zahtjevu za naknadu nematerijalne štete Ustavni sud upućuje na ranije utvrđen princip određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi Ustavni sud, Odluku broj AP 938/04, objavljenu u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/06, st. 48-51). Prema utvrđenom principu, apelantima bi za svaku godinu odgađanja donošenja odluke trebalo isplatiti iznos od približno 150,00 KM, odnosno dvostruki iznos u predmetima koji zahtijevaju posebnu hitnost. S obzirom da ovaj postupak ne spada u kategoriju hitnih postupaka, te imajući u vidu da je trajao devet godina i devet mjeseci, Ustavni sud smatra kako bi apelantima na ime naknade nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku po usvojenim kriterijima trebalo isplatiti ukupan iznos od 1.350,00 KM. Navedeni iznos apelantima je dužna isplatiti Vlada FBiH u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke.

VIII. Zaključak

52. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada u vezi sa osporenim presudama nema ništa što bi ukazivalo da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo, proizvoljno ocijenili provedene dokaze i kada su obrazloženja presuda u skladu sa standardima Evropske konvencije.

53. S druge strane, Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava apelanata na "suđenje u razumnom roku" kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada je parnični postupak za naknadu materijalne štete trajao skoro 10 godina.

54. Na osnovu člana 61. st. 1, 2. i 3. i člana 76. stav 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.


PredsjednicaUstavnog suda Bosne i Hercegovine


251 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj U 32/13, rješavajući zahtjev Staše Košarca, predsjedatelja Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, na temelju članka IV/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 23. siječnja 2014. godine je donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Utvrđuje se da Izjava Kluba delegata bošnjačkog naroda u

Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine o destruktivnosti po vitalni interes bošnjačkog naroda u Bosni i Hercegovini u Prijedlogu zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. prosinca 2013. godine ispunjava uvjete proceduralne ispravnosti iz članka IV/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine.

Utvrđuje se da Prijedlogom zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. prosinca 2013. godine nije povrijeđen vitalni interes bošnjačkog naroda u Bosni i Hercegovini.

Postupak usvajanja Zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. prosinca 2013. godine treba provesti prema proceduri iz članka IV/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine.



1. Staša Košarac, predsjedatelj Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva), podnio je 23. prosinca 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ispitivanje regularnosti postupka, odnosno utvrđivanje postojanja ili nepostojanja ustavne osnove za proglašenje Prijedloga zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. prosinca 2013. godine (u daljnjem tekstu: Prijedlog zakona) štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda.

II. Zahtjev a) Navodi iz zahtjeva

2. Podnositelj zahtjeva je naveo da je na 34. sjednici Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Dom naroda), održanoj 16. prosinca 2013. godine, razmatran zahtjev delegata Borjane Krišto, Dragana Čovića, Martina Raguža, Krunoslava Vrdoljaka i Stjepana Krešića (u daljnjem tekstu: zahtjev delegata) za razmatranje Prijedloga zakona (uz zahtjev dostavljen zahtjev delegata) u kojem je navedeno da se traži žurno razmatranje sukladno članku 122. Poslovnika Doma naroda. Nakon usvajanja zahtjeva za razmatranje Prijedloga zakona po žurnom postupku, delegati u Klubu bošnjačkog naroda Halid Genjac, Sulejman


Tihić i Nermina Kapetanović, na temelju članka 161. Poslovnika Doma naroda, proglasili su Prijedlog zakona štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda. Nakon proglašenja Prijedloga zakona štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda prekinuta je rasprava i pristupilo se glasovanju o tomu je li Prijedlog zakona štetan po vitalni interes bošnjačkog naroda. Klub delegata srpskog naroda se sa tri glasa "protiv" i dva glasa "uzdržan" izjasnio da Prijedlog zakona ne smatra štetnim po vitalni nacionalni interes bošnjačkog naroda. Klub delegata hrvatskog naroda se s pet glasova "protiv" izjasnio da Prijedlog zakona ne smatra štetnim po vitalni nacionalni interes bošnjačkog naroda. Klub delegata bošnjačkog naroda se sa tri glasa "za" i jednim glasom "protiv" izjasnio da Prijedlog zakonа smatra štetnim po vitalni nacionalni interes bošnjačkog naroda (podnositelj zahtjeva dostavio je neautorizirani transkript i preslik nepotpisanog zapisnika sa sjednice Doma naroda, održane 16. prosinca 2013. godine). Podnositelj zahtjeva je, dalje, naveo da, budući da se većina delegata u klubovima izaslanika hrvatskog i srpskog naroda izjasnila protiv toga da je Prijedlog zakona štetan po vitalni interes bošnjačkog naroda, formirano je Zajedničko povjerenstvo za rješavanje pitanja vitalnog interesa (u daljnjem tekstu: Zajedničko povjerenstvo), koje čine tri delegata od kojih su po jednog izabrali bošnjački, hrvatski i srpski delegati radi rješavanja prijepornoga pitanja. Zajedničko povjerenstvo je 16. prosinca 2013. godine održalo sjednicu na kojoj su članovi Zajedničkog povjerenstva Borjana Krišto i Krstan Simić ostali pri svojim stajalištima da se protive tvrdnji da je Prijedlog zakona štetan po vitalni interes. Osim toga, Zajedničko povjerenstvo je konstatiralo da nije postiglo rješenje i utvrdilo da, sukladno odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i Poslovnika Doma naroda, predmet treba uputiti Ustavnom sudu na daljnji postupak (podnositelj zahtjeva je dostavio zapisnik sa sjednice Zajedničkog povjerenstva od 16. prosinca 2013. godine).

3. Iz Izjave Kluba delegata bošnjačkog naroda od 16. prosinca 2013. godine, koju su potpisali Sulejman Tihić, Nermina Kapetanović i Halid Genjac (preslik Izjave podnositelj zahtjeva je dostavio uz zahtjev, u daljnjem tekstu: Izjava), slijedi da podnositelji Izjave proglašavaju Prijedlog zakona štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda. U obrazloženju razloga za navedeno podnositelji Izjave su naglasili da je Statut Grada Mostara, amandmane na Ustav Hercegovačko-neretvanskog kantona i Ustav FBiH, te izmjene Izbornog zakona u pogledu Grada Mostara nametnuo Visoki predstavnik za BiH svojim odlukama objavljenim u siječnju 2004. godine pri čemu je, kako su dalje naveli, Visoki predstavnik sasvim jasno istaknuo da nametnutim rješenjima želi uspostaviti veće jedinstvo u Gradu Mostaru, ali istodobno osigurati i mehanizme podjele vlasti kojim se sprečava da bilo koji narod ima većinsku kontrolu nad Gradskim vijećem. Podnositelji Izjave su istaknuli da mehanizmi koji sprečavaju dominaciju bilo kojeg naroda u Gradskom vijeću predstavljaju bitni dio odluka koje je donio Visoki predstavnik. Nasuprot tomu, podnesenim Prijedlogom zakona se mijenja teritorijalno-politički ustroj Grada, što, prema mišljenju podnositelja Izjave, svakako spada u vitalni interes konstitutivnog naroda. Promjenom Izbornog zakona, kako navode podnositelji Izjave, ukidaju se gradska područja i Grad se tretira kao jedno gradsko područje i jedna izborna jedinica, što je protivno Statutu Grada Mostara, Ustavu Hercegovačko-neretvanskog kantona i Ustavu Federacije BiH. Prema odredbama Statuta Grada Mostara, u Mostaru su formirana gradska područja koja odgovaraju bivšim gradskim općinama i koja su istodobno izborne jedinice. Amandmanima na Ustav Hercegovačko-neretvanskog kantona i Federacije Bosne i Hercegovine gradska područja i njihov broj određuju se

Statutom. Podnositelji Izjave su naveli da su gradska područja koja su izborne jedinice, kao mehanizmi zaštite svakog konstitutivnog naroda, u isključivoj nadležnosti Gradskog vijeća i da se definiraju Statutom. Istaknuli su da se Statutom određuje i sastav Gradskog vijeća, a Izbornim zakonom se regulira samo način izbora. Stoga, pokušaj da se Izbornim zakonom preuzmu nadležnosti Grada i njegovog Statuta ukidanjem gradskih područja-izbornih jedinica, prema mišljenju podnositelja Izjave, predstavlja način da se konstitutivnim narodima oduzme jedan od mehanizama zaštite ustanovljen radi sprečavanja dominacije jednog naroda nad drugim, a što predstavlja devastiranje vitalnog nacionalnog interesa. Također su naveli da je Odlukom Ustavnog suda BiH broj U 9/09 proglašen neustavnim omjer glasača u formiranim gradskim područjima koja daju isti broj vijećnika neovisno o njihovoj veličini. Međutim, tom odlukom, kako su istaknuli, nisu stavljeni izvan snage članci Statuta koji reguliraju gradska područja kao izborne jedinice sa minimalnom nadležnošću iz domene lokalne samouprave (članak 39. Statuta), niti je ijedan članak Statuta Grada Mostara stavljen izvan snage. Podnositelji Izjave zaključuju da se ustroj Grada Mostara regulira Statutom isto kao i organizacija i broj gradskih područja koja su izborne jedinice, što je vitalni etnički interes koji se ne može preuzeti, niti umanjiti izmjenama Izbornog zakona. Pored toga, istaknuto je da je u navedenoj odluci Ustavni sud ocjenjivao i ustavnost odredaba Izbornog zakona (članak 19.4. st. 1. i 9) kojima je predviđeno da konstitutivni narodi mogu imati najviše 15 vijećnika u Gradskom vijeću, utvrđujući da je navedeno ograničenje ustavno. Podnositelji Izjave smatraju da je to još jedan mehanizam zaštite konstitutivnih naroda od prevlasti, koji je predviđen Statutom i Izbornim zakonom, koji je Ustavni sud BiH ocijenio ustavnim i koji se Prijedlogom zakona pokušava poništiti. Podnositelji Izjave su zaključili da Prijedlog zakona zanemaruje postojeći teritorijalno-politički ustroj Grada Mostara, koji se može promijeniti isključivo promjenom Statuta Grada Mostara, Ustava Hercegovačko-neretvanskog kantona i Ustava Federacije BiH. Pri tomu su istaknuli da je pitanje teritorijalno-političkog ustroja Grada Mostara vitalni interes bošnjačkog naroda, a da su u postojećem ustroju Grada Mostara gradska područja kao izborne jedinice definirana Statutom Grada radi sprečavanja dominacije bilo kojeg naroda u Gradskom vijeću. Sa istim ciljem su propisane i odredbe u Statutu Grada o etničkim ograničenjima u sastavu Gradskog vijeća. Smatraju da obveza da se spriječi dominacija bilo kojeg naroda u Gradu Mostaru proistječe iz posebnog statusa Grada Mostara, koji mu je dodijeljen Daytonskim sporazumom o uspostavi Federacije BiH. Podnositelji Izjave zaključuju da bi usvajanjem Prijedloga zakona kojim se predlaže ukidanje izbornih područja Grada Mostara i ukidanje etničkih ograničenja u sastavu Gradskog vijeća bili zanemareni mehanizmi, propisani u Statutu Grada, za obvezno sprečavanje dominacije drugog naroda nad Bošnjacima koji žive na području grada Mostara, a što bi bila gruba povreda vitalnog bošnjačkog interesa.

4. Iz izjave Kluba delegata hrvatskog naroda Borjane Krišto, članice Zajedničkog povjerenstva, od 16. prosinca 2013. godine (izjava dostavljena uz zahtjev) slijedi da Prijedlog zakona nije štetan po vitalni interes bošnjačkog naroda, jer ne sadrži niti jednu odredbu koja stavlja u povoljniji ili nepovoljniji položaj bilo koji od konstitutivnih naroda, u konkretnom slučaju bošnjački narod, zbog čega nije povrijeđen vitalni interes bošnjačkog naroda. Navedeni Prijedlog zakona kroz izmjene i dopune regulira sastav i broj članova Gradskog vijeća Grada Mostara i način biranja, te se svakom konstitutivnom narodu garantira zastupljenost najmanje četiri zastupnika u Gradskom vijeću. Također, nacionalnim


manjinama se garantira zastupljenost najmanje jednog zastupnika u Gradskom vijeću. Zbog navedenog, u potpunosti ostaje pri svome stajalištu i stajalištu Kluba delegata hrvatskog naroda, odnosno njihovom izjašnjenju sa sjednice Doma naroda, održane 16. prosinca 2013. godine.

5. Iz izjave Kluba delegata srpskog naroda Krstana Simića, člana Zajedničkog povjerenstva, od 16. prosinca 2013. godine (izjava dostavljena uz zahtjev) slijedi potpuno identičan sadržaj kao i u izjavi Kluba delegata hrvatskog naroda Borjane Krišto, članice Zajedničkog povjerenstva, od 16. prosinca 2013. godine, odnosno "da u potpunosti ostaje pri svome stavu i stavu Kluba delegata srpskog naroda, odnosno njihovom izjašnjenju sa sjednice Doma naroda, održane 16. decembra 2013. godine".

b) Odgovor na zahtjev

6. Ustavni sud je ustanovio da je u konkretnom slučaju zadovoljen uvjet kontradiktornosti postupka pred Ustavnim sudom time što je podnositelj zahtjeva uz zahtjev dostavio izjave Kluba delegata srpskog naroda Krstana Simića, člana Zajedničkog povjerenstva, i Kluba delegata hrvatskog naroda Borjane Krišto, članice Zajedničkog povjerenstva, koji su, u svoje ime i u ime klubova delegata srpskog i hrvatskog naroda, osporili navode podnositelja Izjave zbog čega nije tražio izjašnjenje na zahtjev klubova delegata hrvatskog i srpskog naroda.


7. U Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10 i 18/13) relevantne odredbe glase:

Članak 19.1. Ovim zakonom se uređuje izbor vijećnika u Vijeće Grada

Mostara (u daljnjem tekstu: Gradsko vijeće). Izuzetno od odredaba poglavlja 13. ovog zakona, principi utvrđeni ovim poglavljem primjenjuju se na izbore u Gradu Mostaru.

Članak 19.2. U sastav Gradskog vijeća ulazi tridesetpet (35) članova.

Vijećnici u Gradskom vijeću se biraju u gradskoj izbornoj jedinici i izbornim jedinicama gradskog područja, na način utvrđen u članku 19.4. ovog zakona.

"Gradska izborna jedinica" u smislu prethodnog stavka obuhvata cijelo područje Grada definirano u članku 5. Statuta Grada Mostara.

"Izborne jedinice gradskog područja" u smislu stavka 1. ovog članka su bivše gradske općine kako je to definirano člankom 7. i člankom 15. Statuta Grada Mostara.

Članak 19.3. Grad Mostar ima jedno Izborno povjerenstvo

uspostavljeno sukladno odredbama ovog zakona u dijelu u kojem se ovaj zakon odnosi na općinska izborna povjerenstva.

Članak 19.4. Sedamnaest (17) vijećnika se bira iz gradske izborne

jedinice. Minimalno četiri (4) vijećnika iz svakog od konstitutivnih naroda i jedan (1) vijećnik kao pripadnik skupine "ostalih" se bira iz gradske izborne jedinice.

Tri (3) vijećnika se biraju iz svake od 6 izbornih jedinica gradskog područja.

Izborna jedinica gradskog područja 1 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Sjever.

Izborna jedinica gradskog područja 2 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Stari Grad.

Izborna jedinica gradskog područja 3 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Jugoistok.

Izborna jedinica gradskog područja 4 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Jug.

Izborna jedinica gradskog područja 5 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Jugozapad.

Izborna jedinica gradskog područja 6 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Zapad.

Nijedan od konstitutivnih naroda niti iz skupine "ostalih" ne mogu imati više od petnaest (15) svojih predstavnika u Gradskom vijeću.

8. Rješenjem Ustavnog suda broj U 9/09 od 18. siječnja 2012. godine ("Službeni glasnik BiH" broj 15/12) prestale su važiti odredbe čl. 19.2. st. 1. i 3. i čl. 19.4. st. 2. do 8. Izbornog zakona Bosne i Hercegovine narednog dana od dana objavljivanja Rješenja u "Službenom glasniku BiH", to jeste 28. veljače 2012. godine.

9. U Prijedlogu Zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. prosinca 2013. godine relevantne odredbe glase:

Članak 1. U Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni

glasnik BiH", br. 23/01, 07/02, 09/02, 20102, 25102, 04/04, 20104, 25105, 52/05, 65/05, 77105, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10 i 18/13), članak 19.2. briše se.

Članak 2. Iza članka 19.1. dodaje se novi članak 19.1a. koji glasi:

"Članak 19.1a. (1) U sastav Gradskog vijeća ulazi trideset pet (35)

članova. Vijećnici u Gradskom vijeću se biraju u gradskoj izbornoj jedinici na način utvrđen u članku 9.3.a. ovog Zakona.

(2) Gradska izborna jedinica u smislu prethodnog stavka obuhvaća cijelo područje Grada definirano u članku 5. Statuta Grada Mostara."

Članak 3. Članak 19.4. briše se.


"Članak 19.3a. (1) 35 vijećnika se bira na neposrednim i tajnim izborima

na cijelom području Grada Mostara. (2) Svaki od konstitutivnih naroda mora imati u

Gradskom vijeću najmanje četiri (4) svoja predstavnika. (3) "Nacionalne manjine" u Gradskom vijeću moraju biti

zastupljene s najmanje jednim (1) predstavnikom." 10. Izmjene i dopune Ustava Federacije Bosne i

Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 9/04) u relevantnom dijelu glase:

Amandman CI Dodaje se novi članak VI.C koji glasi:

VI.C Organizacija Mostara 3) Organizacija Grada Mostara se regulira zakonom i

Statutom Grada Mostara. Statutom se određuju gradska područja u kojima gradska uprava ima svoje podružnice isključivo u svrhu pružanja usluga građanima u njihovom okruženju. Statutom se određuje broj gradskih područja.

4) Gradska područja su izborne jedinice. Statutom se određuje sastav Gradskog vijeća, a izborni postupak se regulira Izbornim zakonom Bosne i Hercegovine i Statutom na način koji može odstupati od uvjeta propisanih u članku VI.A. ovog Ustava.

11. Statut Grada Mostara ("Gradski službeni glasnik Grada Mostara" broj 4/04) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 7. Gradska područja

1. U Gradu se formira šest (6) gradskih područja koja odgovaraju bivšim gradskim općinama.


2. Podružnice Gradske uprave se formiraju u gradskim područjima isključivo u svrhu pružanja maksimalnog obima usluga građanima u njihovom okruženju.

3. Gradska područja Grada su izborne jedinice sukladno članku 15. ovog Statuta.

Članak 15. Izbori za Gradsko vijeće

1. Vijećnici se u Gradskom vijeću biraju u izbornim jedinicama.

2. Izborne jedinice u Gradu su područje Grada i šest gradskih područja, kako je definirano u člancima 5. i 7. ovog Statuta i mapi priloženoj u Privremenom statutu objavljenom u "Gradskom službenom glasniku Grada Mostara" od 20. veljače 1996. godine ("GSG Grada Mostara", br. 1/96, 20. veljače 1996. godine), koja je sastavni dio ovog Statuta.

Članak 17. Raspodjela mandata

1. U svakom se gradskom području biraju po tri (3) vijećnika. Preostalih sedamnaest (17) vijećnika se bira na području Grada kao jedne izborne jedinice (u daljem tekstu: Gradska lista).

2. Najmanje četiri (4) kandidata iz reda svakog konstitutivnog naroda i jedan (1) kandidat iz reda Ostalih sa Gradske liste će biti izabrani u Gradsko vijeće.

3. Raspodjela mandata u Gradskom vijeću vrši se sukladno Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine.

Članak 38. Povjerenstva za gradska područja

1. Za svako od gradskih područja uspostavlja se po jedno povjerenstvo Gradskog vijeća za gradsko područje. U sastav svakog od povjerenstava Gradskog vijeća za gradska područja (u daljem tekstu: Povjerenstva za gradska područja) ulaze po tri gradska vijećnika izabrana sa teritorija relevantnog gradskog područja na temelju članka 17. stavak 1. ovog Statuta.

VI. Dopustivost

12. U konkretnom slučaju zahtjev je podnio predsjedatelj Doma naroda, tako da u odnosu na ovlaštenog podnositelja zahtjev ispunjava jedan od kriterija dopustivosti. U pogledu ostalih kriterija dopustivosti, Ustavni sud smatra da oni ovise o samom tumačenju nadležnosti Ustavnog suda iz članka IV/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine.

13. Ustavni sud podsjeća da je bit nadležnosti Ustavnog suda iz članka IV/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine rješavanje pitanja "proceduralne ispravnosti". Što pojam "proceduralna ispravnost" podrazumijeva, treba zaključiti ciljnim i sustavnim tumačenjem, prije svega, odredaba članka IV/3. Ustava Bosne i Hercegovine.

14. Prema odredbama članka IV/3.(d) do (f) Ustava Bosne i Hercegovine, jasno je da se procedura za proglašenje jedne odluke destruktivnom po vitalni interes konstitutivnog naroda sastoji od pozivanja većine delegata iz kluba jednog naroda (najmanje tri delegata) na članak IV/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Posljedica toga jeste stroži kriterij glasovanja, odnosno za donošenje takve odluke potrebna je suglasnost Doma naroda koju je izglasala većina delegata sva tri konstitutivna naroda koji su nazočni i koji glasuju. Na taj način je omogućen nastavak parlamentarne procedure usprkos prigovoru o destruktivnosti po vitalni interes jednog konstitutivnog naroda, ali prema strožim demokratskim zahtjevima, jer pojam parlamentarne većine dobiva drugu dimenziju. Ukoliko Dom naroda ne uspije postići zahtijevanu većinu, odluka ne može proći parlamentarnu proceduru u Domu naroda, jer nema njegovo povjerenje. Međutim, ako ne dođe do

glasovanja, jer većina delegata nekog konstitutivnog naroda stavi primjedbu pozivanjem na vitalni interes, obustavlja se procedura glasovanja o predloženoj odluci i Dom naroda postupa prema članku IV/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine.

15. Dakle, iz relevantnih odredaba Ustava Bosne i Hercegovine jasno proizlazi da je procedura zaštite vitalnih interesa jednog naroda jasno i decidirano propisana citiranim odredbama i da se ta procedura mora poštivati. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da su Izjavu potpisala tri delegata Kluba bošnjačkog naroda, i to: Sulejman Tihić, Nermina Kapetanović i Halid Genjac, dakle, većina delegata Kluba bošnjačkog naroda. Klubovi delegata srpskog naroda (sa tri glasa "protiv" i dva glasa "uzdržan") i hrvatskog naroda (pet glasova "protiv") su glasovali protiv Izjave. Te činjenice Ustavni sud je utvrdio iz navoda podnositelja zahtjeva i iz dostavljene dokumentacije uz zahtjev. Dalje, nakon glasovanja kojim nije postignuta suglasnost o tomu da je Prijedlog zakona štetan po vitalni interes bošnjačkog naroda, formirano je Zajedničko povjerenstvo, koje čine Nermina Kapetanović, Borjana Krišto i Krstan Simić, koje se sastalo 16. prosinca 2013. godine. Međutim, Zajedničko povjerenstvo nije pronašlo rješenje, već je utvrdilo da sporno pitanje treba uputiti Ustavnom sudu na daljnji postupak. Ustavni sud je navedeno utvrdio iz navoda podnositelja zahtjeva i zapisnika sa sjednice Zajedničkog povjerenstva od 16. prosinca 2013. godine, koji je podnositelj zahtjeva, također, dostavio uz zahtjev. Nakon toga, Klub delegata srpskog naroda, član Zajedničkog povjerenstva i Klub delegata hrvatskog naroda, član Zajedničkog povjerenstva dali su 16. prosinca 2013. godine pismene izjave u kojima su naveli da u potpunosti ostaju pri svojim stajalištima i stajalištima svojih klubova sa sjednice Doma naroda od 16. prosinca 2013. godine. Iz navedenoga slijedi da je u konkretnom slučaju ispunjen zahtjev dopustivosti u odnosu na proceduru dostave predmeta Ustavnom sudu na odlučivanje.

16. S druge strane, iz citiranih odredaba jasno proizlazi da ove vrste sporova nastaju u situaciji u kojoj se zastupnici konstitutivnih naroda ne mogu sporazumno dogovoriti o tomu jeste ili nije neka odluka destruktivna po vitalni interes određenog naroda. Posljedica toga jeste da se na taj način blokira rad Parlamentarne skupštine, jer predložena odluka ne može dobiti povjerenje većine delegata određenog naroda. S tim u svezi, uloga Ustavnog suda bi se trebala sastojati u tomu da, kao zaštitnik Ustava Bosne i Hercegovine (članak VI/3. Ustava Bosne i Hercegovine), svojom meritornom odlukom omogući deblokiranje rada Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, koja nije u stanju riješiti sporno pitanje. Ovaj postupak je žurne naravi, jer je intervencija Ustavnog suda potrebna u što kraćem roku kako bi zakonodavno tijelo moglo nastaviti da obavlja svoju ulogu. Ova druga uloga Ustavnog suda, tj. donošenje meritornog stajališta u pogledu postojanja ili nepostojanja destruktivnosti po vitalni interes jednog naroda, veoma je važna u situacijama kada je državi potrebna određena odluka kako bi regulirala određeno područje, a glasovanje o toj odluci je blokirano stavljanjem prigovora o destruktivnosti po vitalni interes jednog naroda.

17. Institut zaštite vitalnih interesa jednog naroda je veoma važan u državama u kojima postoje multietničke, multijezične, multireligijske zajednice ili zajednice koje su tipične prema svojim razlikama. S druge strane, svako pozivanje na vitalni interes ima kao posljedicu pojačan kriterij za donošenje općih akata, uključujući i poseban uvjet većine glasova ﴾članak IV/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine﴿ ili, u krajnjem slučaju, postupak pred Ustavnim sudom. Posljedica toga su prekidi parlamentarnih procedura koji mogu proizvesti negativne posljedice po rad zakonodavnog tijela i samim tim na funkcioniranje države. Zbog toga se na postupak iz članka


IV/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine treba pozivati ako postoje relevantni razlozi za mišljenje da je prijedlog odluke Parlamentarne skupštine destruktivan po vitalni interes jednog konstitutivnog naroda i/ili ako postoji ozbiljna kontroverza u mišljenju ili sumnja u svezi s pitanjem jesu li procedure iz članka IV/3.(e) i (f) pravilno ispoštovane (vidi, Ustavni sud, Odluka o meritumu broj U 7/06 od 31. ožujka 2006. godine, toč. 19-25. s daljnjim referencama, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 34/06).

18. U konkretnom slučaju bit razloga iz Izjave odnosi se na to da Prijedlog zakona zanemaruje mehanizme sprečavanja dominacije drugog naroda nad Bošnjacima koji žive na području grada Mostara, a što predstavlja grubu povreda vitalnog bošnjačkog interesa. Sukladno navedenom, Ustavni sud smatra da predmetni zahtjev i Izjava sadrže razloge zbog kojih podnositelji Izjave smatraju da je Prijedlog zakona destruktivan po vitalni interes bošnjačkog naroda. Stoga, Ustavni sud smatra da je i ovaj uvjet dopustivosti predmetnog zahtjeva zadovoljen.

19. Na temelju izloženog, Ustavni sud smatra da je predmetni zahtjev podnio ovlašteni subjekt i da je poštivana proceduralna ispravnost u smislu članka IV/3.(e) i (f) Ustava Bosne i Hercegovine, te da su ispunjeni i formalni uvjeti iz članka 16. stavak 2. Pravila Ustavnog suda.

VII. Meritum

20. Podnositelj zahtjeva traži da se ispita regularnost postupka, odnosno da se utvrdi postojanje ili nepostojanje ustavne osnove za Izjavu da se Prijedlog zakona smatra štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda.

21. U Izjavi se ukazuje na to da se Prijedlogom zakona propisivanjem načina izbora vijećnika za Gradsko vijeće, protivno Ustavu Federacije BiH, Ustavu Hercegovačko--neretvanskog kantona i Statutu Grada Mostara, ukida dotadašnji teritorijalno-politički ustroj Grada Mostara, odnosno da se ukidaju izborna područja Grada Mostara, kao i etnička ograničenja u sastavu Gradskog vijeća, čime se zanemaruju mehanizmi obveznog sprečavanja dominacije drugog naroda nad Bošnjacima koji žive na području grada Mostara, a što je štetno po vitalni interes bošnjačkog naroda.

Pojam vitalnog interesa konstitutivnog naroda

22. Ustavni sud u svojoj dosadašnjoj praksi, u svezi s postupanjem prema članku IV/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine, nikada se nije upustio u taksativno nabrajanje elemenata vitalnog interesa jednog naroda. Umjesto toga, Ustavni sud je ukazao da je pojam vitalnog interesa jednog konstitutivnog naroda funkcionalna kategorija, te da mu je potrebno pristupiti s te točke gledišta. U tomu smislu, Ustavni sud je kroz svoju praksu povodom ovog pitanja ukazao da postoji nekoliko čimbenika koji oblikuju razumijevanje navedenog pojma. Prvo, budući da je pojam "vitalnog interesa" funkcionalna kategorija, on se ne može promatrati odvojeno od pojma "konstitutivnosti naroda" čije vitalne interese štiti članak IV/3.(e) i (f) Ustava Bosne i Hercegovine. U svezi s tim, Ustavni sud je, također, ukazao da pojam "konstitutivnosti naroda" nije apstraktan pojam, već da on inkorporira određena načela bez kojih jedno društvo, sa ustavno zaštićenim razlikama, ne bi moglo efikasno funkcionirati. Dalje, Ustavni sud je, također, ukazao da je značenje pojma "vitalnog interesa" djelomično oblikovano i člankom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, koji naglašava da je Bosna i Hercegovina demokratska država, pa se, s tim u svezi, interes konstitutivnih naroda da u punom kapacitetu sudjeluju u sustavu vlasti i aktivnostima javnih tijela vlasti može promatrati kao vitalni interes. Dakle, prema jurisprudenciji Ustavnog suda, efektivno sudjelovanje konstitutivnih naroda u procesu donošenja

političkih odluka, u smislu sprečavanja apsolutne dominacije jedne skupine nad drugom, predstavlja vitalni interes svakog konstitutivnog naroda. Također, Ustavni sud je ukazao da državna vlast treba biti, u načelu, reprezentativan odraz napredne koegzistencije svih naroda u Bosni i Hercegovini, uključujući i nacionalne manjine i Ostale. S druge strane, "efektivno sudjelovanje konstitutivnih naroda u vlasti", ako se prevazilazi ustavni okvir, nikada se ne smije provoditi, ili nametati na štetu efektivnog funkcioniranja države i njezinih tijela (detaljnije vidi, op. cit., Odluka broj U 7/06, toč. 33-37. s daljnjim referencama).

23. Također, u sudskoj praksi povodom istog pitanja je ukazano da je, sukladno članku VI/3. stavak 1. Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud zaštitnik Ustava Bosne i Hercegovine i da je njime ograničen u pogledu funkcionalnog tumačenja. U svezi s tim, pri razmatranju svakog konkretnog slučaja Ustavni sud će se, u zadanim ustavnim okvirima, rukovoditi vrijednostima i načelima koji su suštinski važni za slobodno i demokratsko društvo koje otjelovljuje, između ostalog, poštivanje inherentnog dostojanstva čovjeka, ugađanje velikoj raznolikosti vjerovanja, poštivanje kulturnog identiteta i identiteta skupina i vjera, društvene i političke institucije koje unapređuju sudjelovanje pojedinaca i skupina u društvu. S druge strane, zaštita vitalnog interesa ne smije ugroziti suverenitet i funkcionalnost države koja je usko povezana s neutralnim i bitnim shvaćanjem pojma državljanstva, kao kriterija pripadnosti "naciji", odnosno ne smije voditi nepotrebnoj dezintegraciji građanskog društva kao neophodnog elementa moderne državnosti (ibid., točka 38).

Destrukcija vitalnog interesa

24. Podnositelji Izjave ukazuju da se Prijedlogom zakona mijenja teritorijalno-politički ustroj Grada, odnosno da se ukidaju gradska područja kao izborne jedinice i etnička ograničenja u sastavu Gradskog vijeća, u smislu maksimalnog broja vijećnika izabranih od svakog konstitutivnog naroda, kao uspostavljeni mehanizmi zaštite od dominacije jednog naroda nad drugim, a što je štetno po vitalni interes bošnjačkog naroda.

25. Ustavni sud smatra da pitanje sudjelovanja zastupnika konstitutivnih naroda u tijelima javne vlasti, kao što je Gradsko vijeće, predstavlja vitalni nacionalni interes svih konstitutivnih naroda BiH, pa tako i bošnjačkog.

26. Ustavni sud treba odgovoriti na pitanje je li Prijedlog zakona destruktivan po vitalni interes bošnjačkog naroda.

27. Ustavni sud, prvo, ukazuje da je Odlukom broj U 9/09 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U9/09 od 26. studenog 2010. godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 48/11) utvrdio da "članak 19.4. stavak 2. Izbornog zakona i članak 17. stavak 1. Statuta Grada Mostara u dijelu u kojem glasi: 'U svakom gradskom području se biraju po tri (3) vijećnika' nisu sukladni članku 25. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima koji je sastavni dio Ustava Bosne i Hercegovine". Potom je utvrdio da "odredbe članka 19.2. st. 1. i 3, te članka 19.4. st. 2. do 8. Izbornog zakona i članka 17. stavak 1. Statuta Grada Mostara u dijelu koji glasi: 'U svakom gradskom području se biraju po tri (3) vijećnika' nisu sukladne članoku II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u svezi sa člankom 25. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima". Ustavni sud je predmetnom odlukom u odnosu na Izborni zakon naložio Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine da izmijeni i dopuni neustavne odredbe Izbornog zakona sukladno toj odluci u roku od šest mjeseci nakon objave te odluke u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine". Dalje, Ustavni sud je predmetnom odlukom utvrdio da "članak 7. st. 1. i 3, članak 15. stavak 2, članak 17. stavak 1. i članak 38. stavak 1. Statuta Grada Mostara nisu sukladni članku II/4. Ustava Bosne i


Hercegovine u svezi sa člankom 25.b) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima", te je naložio Gradskom vijeću Grada Mostara da obavijesti Ustavni sud o koracima koje će poduzeti da uskladi Statut Grada Mostara sa Ustavom Bosne i Hercegovine u roku od tri mjeseca nakon objave u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" amandmana koje je usvojila Parlamentarna skupština kako bi usuglasila Izborni zakon sa Ustavom Bosne i Hercegovine sukladno toj odluci. Predmetnom odlukom Ustavnog suda je određeno da se do tada odgađa dalji postupak po zahtjevu Kluba izaslanika hrvatskog naroda u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine za ocjenu ustavnosti odredaba članka 7. st. 1. i 3, članka 15. stavak 2, članka 17. stavak 1. i članka 38. stavak 1. Statuta Grada Mostara. Rješenjem Ustavnog suda broj U 9/09 od 18. siječnja 2012. godine Ustavni sud je utvrdio da Parlamentarna skupština BiH nije izvršila Odluku Ustavnog suda broj U 9/09 u ostavljenom roku, te da su odredbe čl. 19.2. st. 1. i 3. i čl. 19.4. st. 2. do 8. Izbornog zakona BiH prestale važiti.

28. Ustavni sud primjećuje da je kao razlog za donošenje Prijedloga zakona navedena obveza usklađivanja Izbornog zakona sa Odlukom Ustavnog suda broj U 9/09 od 26. studenog 2010. godine.

29. Ustavni sud zapaža da Prijedlog zakona regulira način izbora vijećnika u Gradsko vijeće na način da cijelo područje Grada Mostara predstavlja jednu izbornu jedinicu koja bira 35 vijećnika neposrednim i tajnim izborima na cijelom području Grada. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ističe da se Prijedlogom zakona ne regulira, odnosno da se ne određuje teritorijalno-politički ustroj Grada, niti se Prijedlogom zakona mijenja teritorijalno organiziranje Grada. U konkretnom slučaju se radi o određivanju i definiranju izborne jedinice za potrebe izbora vijećnika za Gradsko vijeće, dakle, Prijedlog zakona ne tretira, niti utječe na postojeći teritorijalni ustroj Grada. U kontekstu navedenog, Ustavni sud naglašava da je u citiranoj Odluci broj U 9/09 utvrdio da je formiranje izbornih gradskih jedinica u granicama bivših gradskih općina i dodjela istog broja vijećnika svakoj od tih izbornih jedinica proizašlo "iz želje za administrativnom jednostavnošću, prije nego što su to potrebne, razumne ili proporcionalne mjere za razvoj strukture podjele vlasti ili multietničke zajednice u Mostaru" (vidi, op. cit., U 9/09, točka 77), odnosno: "Iz članka 7. Statuta Grada Mostara proizlazi da su granice izbornih jedinica jednostavno posuđene od prijašnjih općina unutar Mostara koje su postale gradska područja, a koje su naizmjenično postale izborne jedinice za izbore u Gradsko vijeće. Imajući u vidu da se, prema članku 17. stavak 1. Statuta, svakoj izbornoj jedinici dodjeljuju po tri predstavnika, povijesne granice postaju uzrokom značajne nejednakosti" (vidi, op. cit., U 9/09, točka 76). Ustavni sud naglašava da su izborne jedinice područja na koja se dijeli teritorij na kojem se izbori vrše radi obavljanja izbora i da su određene brojem izaslanika koji se bira u izbornoj jedinici, veličinom glasačkog tijela koje obuhvaća izborna jedinica i teritorijalnim prostiranjem. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da je Prijedlog zakona, neovisno o ranijim gradskim općinama Grada, utvrdio gradsku izbornu jedinicu koja obuhvaća cijelo područje Grada radi osiguranja izbora vijećnika za Gradsko vijeće kao pretpostavke da glasačko tijelo koje obuhvaća izborna jedinica neposrednim i tajnim izborom bira određeni broj vijećnika. Na temelju navedenog, Ustavni sud smatra da ovakav način utvrđivanja izborne jedinice sam po sebi ne stavlja bošnjački narod u nepovoljniji ili drugačiji položaj od ostalih konstitutivnih naroda, odnosno da se za ovakav način određivanja izborne jedinice ne može tvrditi da omogućava dominaciju jednog naroda nad drugim.

30. Međutim, obzirom na to da je u Izjavi ukazano na "poseban status Grada Mostara", Ustavni sud podsjeća da poseban status Grada Mostara nije utvrđen Ustavom BiH. Naime, Ustavom Federacije BiH je određeno da se ustroj Grada Mostara regulira Statutom, da su gradska područja izborne jedinice, da se Statutom određuje sastav Gradskog vijeća, a da se izborni postupak regulira Izbornim zakonom BiH. S tim u svezi, Ustavni sud ističe da je Prijedlogom zakona utvrđen postupak izbora 35 vijećnika za Gradsko vijeće koje biraju glasači neposrednim i tajnim izborom na cijelom području Grada kao izborne jedinice. Pri tomu je Prijedlogom zakona zagarantirano da svaki od konstitutivnih naroda mora imati u Gradskom vijeću najmanje četiri svoja zastupnika, a nacionalne manjine jednog zastupnika. Iz navedenog, dakle, proizlazi da je Prijedlogom zakona predviđena obvezna minimalna kvota zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i nacionalnih manjina. Obzirom na ovakav način osiguravanja sudjelovanja konstitutivnih naroda u Gradskom vijeću, prema mišljenju Ustavnog suda, nedostatak tzv. gornje kvote u Prijedlogu zakona ne može dovesti do destruktivnosti vitalnog nacionalnog interesa Bošnjaka. Pored toga, Ustav Bosne i Hercegovine Gradu Mostaru ne daje bilo kakav poseban status, pa tako ni poseban status pri izboru gradskih vijećnika, niti ograničava Izborni zakon u ovom pravcu, tj. način izbora modela za izbor vijećnika Grada Mostara. Ovom zaključku nije protivna činjenica da Ustavni sud u Odluci broj U 9/09, na što se poziva u Izjavi, nije proglasio neustavnom odredbu članka 19.4. Izbornog zakona u dijelu koji glasi: "Nijedan od konstitutivnih naroda niti iz skupine Ostalih ne mogu imati više od petnaest (15) svojih zastupnika u Gradskom vijeću", jer to ne onemogućava zakonodavca da ovo pitanje riješi i na drugačiji način.

31. U odnosu na navode podnositelja Izjave da je Prijedlog zakona u suprotnosti sa Ustavom Federacije BiH, Ustavom Hercegovačko-neretvanskog kantona i Statutom Grada Mostara, Ustavni sud naglašava da se pitanje usuglašenosti konkretnog Prijedloga zakona sa Ustavom Federacije BiH i/ili drugim aktima ne može povezivati sa pitanjem njegove eventualne destruktivnosti po vitalni nacionalni interes, jer su to odvojena pitanja. U konkretnom slučaju Ustavni sud se isključivo bavio pitanjem je li Prijedlog zakona destruktivan po vitalni nacionalni interes Bošnjaka. Za ispitivanje ustavnosti određenog pravnog akta potrebno je, između ostalog, da taj pravni akt stupi na pravnu snagu. Stoga se, u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije mogao baviti pitanjem ustavnosti, jer Prijedlog zakona nije stupio na pravnu snagu.

32. Sukladno navedenom, Ustavni sud smatra da nisu utemeljeni navodi podnositelja Izjave da je Prijedlog zakona destruktivan po vitalni interes bošnjačkog naroda.

33. Sukladno ovoj odluci, Dom naroda treba nastaviti postupak donošenja Prijedloga zakona prema proceduri predviđenoj u članku IV/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine.

VIII. Zaključak

34. Ustavni sud zaključuje da Prijedlogom zakona kojim se regulira sastav i broj članova Gradskog vijeća Grada Mostara i način njihovog biranja, kao i minimalna kvota zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i nacionalnih manjina nije povrijeđen vitalni interes bošnjačkog naroda.

35. Na temelju članka 61. st. 1. i 5. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

36. U smislu članka 41. Pravila Ustavnog suda, aneks ove odluke čini izdvojeno mišljenje suca Mirsada Ćemana suprotno odluci.





Izdvojeno mišljenje suca Mirsada Ćemana u predmetu broj U 32/13

Na temelju članka 41. stavak 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), suprotno odluci većine, izdvajam mišljenje u predmetu broj U 32/13 od 23. siječnja 2014. godine, kako slijedi:

Prije svega želim naglasiti da su, i prema mome mišljenju, postupak pred Ustavnim sudom za utvrđivanje je li ili nije izjava bilo kojeg kluba zastupnika nekog od konstitutivnih naroda u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine o destruktivnosti po vitalni interes toga naroda i postupak za ocjenu ustavnosti nekoga zakona, nesporno, posebni i odvojeni postupci koji jedan drugoga ne isključuju (članak IV/3.(e) i(f) i članak VI/3.(a) Ustava BiH).

Iako, naravno, i zakon donesen po strožijoj proceduri prema kojoj pojam parlamentarne većine dobija drugu dimenziju, odnosno za donošenje odluka/zakona iz kategorije "vitalni interes" je potrebna suglasnost većine delegata Doma naroda iz reda sva tri konstitutivna naroda koji su nazočni i koji glasuju može biti, kada je to slučaj, proglašen neustavnim, smatram da su u ovakvim, iako specifičnim slučajevima, ova dva ustavna instituta tijesno povezana. Jer, teško bi bilo ustvrditi da zakon kojim se povređuje vitalni nacionalni interes bilo kojeg konstitutivnog naroda ne bi istodobno bio i neustavan. Pogotovo kada se to sagledava kroz definiciju vitalnog nacionalnog interesa kako ga je ovaj Ustavni sud kroz svoju dosadašnju jurisprudenciju definirao: pojam "vitalnog interesa" je funkcionalna kategorija, on se ne može promatrati odvojeno od pojma "konstitutivnosti naroda" čije vitalne interese štiti članak IV/3.(e) i (f) Ustava BiH); pojam "konstitutivnosti naroda" nije apstraktan pojam, već on inkorporira određena načela bez kojih jedno društvo, s ustavno zaštićenim razlikama, ne bi moglo efikasno funkcionirati; značenje pojma "vitalnog interesa" djelomično je oblikovano i člankom I/2. Ustava BiH, koji naglašava da je Bosna i Hercegovina demokratska država, pa se, s tim u svezi, interes konstitutivnih naroda da u punom kapacitetu sudjeluju u sustavu vlasti i aktivnostima javnih tijela vlasti može promatrati kao vitalni interes"; (detaljnije vidi, op. cit., Odluka broj U 7/06, toč. 33-37. s daljnjim referencama, U-27/13...itd.).

U konkretnom slučaju Prijedlogom zakona (čl. 2, 3. i 4) regulirani su izbori za Gradsko vijeće Grada Mostara (sastav i broj članova Gradskog vijeća i način njihovog biranja, kao i minimalna kvota zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i nacionalnih manjina), te je zagarantirano da svaki od konstitutivnih naroda mora imati u Gradskom vijeću najmanje četiri svoja predstavnika, a nacionalne manjine jednog predstavnika ali se Prijedlogom zakona (stoji u obrazloženju-točka 29) ne regulira, odnosno ne određuje se teritorijalno-politička organizacija Grada, niti se Prijedlogom zakona mijenja teritorijalno organiziranje Grada.

Proizlazi, dakle, da je Prijedlogom zakona predviđena samo obvezna minimalna kvota zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i nacionalnih manjina, ali ne i "gornja kvota" zastupljenosti konstitutivnih naroda. Prema mišljenju Ustavnog suda, takvo definiranje gradske izborne jedinice i izostavljanje/nedostatak tzv. gornje kvote u Prijedlogu zakona ne može dovesti do destruktivnosti vitalnog nacionalnog

interesa Bošnjaka, odnosno ovakav način utvrđivanja izborne jedinice, sam po sebi, ne stavlja bošnjački narod u nepovoljniji ili drugačiji položaj od ostalih konstitutivnih naroda, niti se time omogućava dominacija jednog naroda nad drugim.

Pored toga, Ustavni sud obrazlaže (točka 30) da Ustav Bosne i Hercegovine Gradu Mostaru ne daje bilo kakav poseban status, pa tako ni poseban status pri izboru gradskih vijećnika, niti ograničava Izborni zakon u ovom pravcu, tj. u načinu izbora modela za izbor vijećnika Grada Mostara. Ovom zaključku, stoji dalje u obrazloženju, nije suprotna ni činjenica da Ustavni sud u Odluci broj U 9/09, na što se poziva u Izjavi, nije proglasio neustavnom odredbu članka 19.4. Izbornog zakona u dijelu koji glasi:"Nijedan od konstitutivnih naroda niti iz skupine 'ostalih' ne mogu imati više od petnaest (15) svojih predstavnika u Gradskom vijeću", jer to ne onemogućava zakonodavca da ovo pitanje riješi i na drugačiji način.

Međutim, polazeći od toga: - da sam u predmetu broj U 9/09 (zahtjev Kluba

izaslanika hrvatskog naroda u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine za ocjenu ustavnosti jednog broja odredaba Izbornog zakona Bosne i Hercegovine i jednog broja odredaba Statuta Grada Mostara) koji predmet je, prema mome mišljenju, tijesno vezan sa pravnim i ustavnopravnim pitanjem o kojem se, u biti, odlučuje i u ovome predmetu, izdvojio mišljenje;

- da je u predmetu broj U 9/09 Ustavni sud odbio kao neutemeljen zahtjev za ocjenu ustavnosti odredaba čl. 19.4. st. 1. i 9. i 19.7. Izbornog zakona Bosne i Hercegovine, odredbe članka VI.C. stavak 7. Amandmana CI na Ustav Federacije Bosne i Hercegovine i odredbe čl. 7. st. 2. i 3, čl. 15. stavak 1, čl. 16, 17. st. 2. i 3, članka 38. st. 2, 3. i 4, čl. 44. i 45. Statuta Grada Mostara;

- da Ustavni sud smatra da pitanje sudjelovanja predstavnika konstitutivnih naroda u tijelima javne vlasti, kao što je Gradsko vijeće, predstavlja vitalni nacionalni interes svih konstitutivnih naroda BiH, pa tako i bošnjačkog naroda (točka 25);

- da Ustavni sud, odlučujući o ovakvim pitanjima, mora uzeti u obzir svoje vlastito znanje i razumijevanje situacije u Bosni i Hercegovini, budući da je mnogo bliži i upućeniji u društvene i političke uvjete života u Bosni i Hercegovini u današnjem vremenu nego što je to slučaj sa Europskim sudom....." (iz obrazloženja u predmetu broj U 9/09);

- da je, iako se nikada nije upuštao u taksativno nabrajanje elemenata vitalnog interesa jednog naroda, Ustavni sud BiH umjesto toga ukazao da je pojam vitalnog interesa jednog konstitutivnog naroda "funkcionalna kategorija", te da mu je potrebno pristupiti upravo s te točke gledišta;

- da efektivno sudjelovanje konstitutivnih naroda u procesu donošenja političkih odluka, u smislu sprečavanja apsolutne dominacije jedne skupine nad drugom, predstavlja vitalni interes svakog konstitutivnog naroda;

- da se pojam "vitalnog interesa" kao funkcionalna kategorija ne može promatrati odvojeno od pojma "konstitutivnosti naroda" čije vitalne interese štiti članak IV/3.(e) i (f) Ustava Bosne i Hercegovine;

- da samo po sebi nije inkompatibilno kod ovakvih pitanja uzeti u obzir definiciju vitalnog nacionalnog interesa iz entitetskih ustava da (iako prema članku VI/3. Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud BiH "podržava ovaj Ustav", a ne ustave entiteta), jer šire promatrano, ustavi entiteta ulaze u ustavnopravni sustav i poredak Bosne i Hercegovine kao cjeline;

- da u kategoriju vitalnog nacionalnog interesa prema ustavima entiteta, pored ostaloga spada: ostvarivanje prava konstitutivnih naroda da budu adekvatno zastupljeni u


zakonodavnim, izvršnim i pravosudnim tijelima vlasti; identitet jednog konstitutivnog naroda; organizacija tijela javne vlasti; jednaka prava konstitutivnih naroda u procesu donošenja odluka; teritorijalna organizacija (Amandman XXXVII na Ustav FBiH, odnosno Amandman LXXVII na Ustav RS));

- da je Venecijansko povjerenstvo (Europsko povjerenstvo za demokraciju putem prava) u svom podnesku kao amicus curiae u predmetu broj U 9/09, kako to i Ustavni sud zapaža, prihvatilo da bi poseban položaj Mostara mogao pružiti objektivno i racionalno opravdanje za njegov jedinstven izborni aranžman uz konstataciju da bi Ustavni sud prilikom ocjenjivanja mogućih opravdanja trebao uzeti u obzir sve izmjene tijekom posljednjih 15 godina (sada već više, tj. posljednjih 18 godina - dodao M.Ć.);

- ponovno naglašavajući (kao i u predmetu broj U 9/09) da ovakav pristup, prema mome mišljenju, istodobno korespondira i sa praksom Europskog suda o "društvenim i političkim uvjetima života u Bosni i Hercegovini u današnjem vremenu" koje treba uzeti u obzir prilikom donošenja odluke;

- da, međutim, poslijeratna društvena i politička situacija u kojoj se nalazi Bosna i Hercegovina, a posebice Grad Mostar, ostaje takva da je i dalje razumno da se pristupi političkoj organizaciji Grada Mostara na osnovama ustanovljenim 2003. godine, što se, prema mome mišljenju, nije promijenilo (?!) ni nakon donošenja Odluke broj U 9/09 (točka 71);

- te da bi, naravno, kada promjene nabolje i objektivni pokazatelji to potvrde, bilo sasvim razumno, čak i obvezno, izvršiti korekcije u legislativi uključujući i lokalnu razinu (pa i onako kako se spornim zakonom predlaže),

Dakle, principijelno, iz istih razloga kao i u predmetu broj U 9/09 (mada se u konkretnom radi o dva raličita ustavnopravna instituta), nisam mogao podržati ni ovu odluku, pogotovo što su odnosne važeće odredbe spornog zakona prema Odluci broj U 9/09 sukladne Ustavu, a razlozi koji su opravdavali ranija zakonska i statutarna rješenja i dalje postoje, odnosno realno još uvijek nije došlo do takvih promjena koje bi već sada nalagale bilo kakvu izmjenu spornih zakonskih i statutarnih odredaba.

Polazeći, dakle, od svega toga smatram da je prijedlogom spornog zakona, ipak, povrijeđen vitalni nacionalni interes bošnjačkog naroda, što znači da bi ovaj zakon trebalo usvajati prema proceduri predviđenoj člankom IV/3.(e) Ustava BiH umjesto prema proceduri iz članka IV/3.(d) Ustava BiH, kako je to odlučio Ustavni sud.

Ovim se, prema mome sudu, ne dovodi u pitanje reprezentativan odraz napredne koegzistencije svih naroda u Bosni i Hercegovini, uključujući i nacionalne manjine i Ostale, naprotiv; niti se, s druge strane, ovakvim "efektivnim sudjelovanjem konstitutivnih naroda u vlasti" - strožija procedura, prevazilazi ustavni okvir, koji se, suglasan sam, nikada ne smije provoditi, ili nametati na štetu efektivnog funkcioniranja države i njezinih tijela (op. cit., Odluka broj U 7/06, toč. 33-37. s daljnjim referencama).

Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број У 32/13, рјешавајући захтјев Сташе Кошарца, предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, на основу члана IV/3ф) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник

Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 23. јануара 2014. године је

донио

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Утврђује се да Изјава Клуба делегата бошњачког

народа у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине о деструктивности по витални интерес бошњачког народа у Босни и Херцеговини у Приједлогу закона о измјенама и допунама Изборног закона Босне и Херцеговине број 02-02-1-60/13 од 16. децембра 2013. године испуњава услове процедуралне исправности из члана IV/3ф) Устава Босне и Херцеговине.

Утврђује се да Приједлогом закона о измјенама и допунама Изборног закона Босне и Херцеговине број 02-02-1-60/13 од 16. децембра 2013. године није повријеђен витални интерес бошњачког народа у Босни и Херцеговини.

Поступак усвајања Закона о измјенама и допунама Изборног закона Босне и Херцеговине број 02-02-1-60/13 од 16. децембра 2013. године треба спровести према процедури из члана IV/3д) Устава Босне и Херцеговине.



1. Сташа Кошарац, предсједавајући Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: подносилац захтјева), поднио је 23. децембра 2013. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за испитивање регуларности поступка, односно утврђивање постојања или непостојања уставног основа за проглашење Приједлога закона о измјенама и допунама Изборног закона Босне и Херцеговине број 02-02-1-60/13 од 16. децембра 2013. године (у даљњем тексту: Приједлог закона) штетним по витални интерес бошњачког народа.

II. Захтјев а) Наводи из захтјева

2. Подносилац захтјева је навео да је на 34. сједници Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Дом народа), одржаној 16. децембра 2013. године, разматран захтјев делегата Борјане Кришто, Драгана Човића, Мартина Рагужа, Крунослава Врдољака и Стјепана Крешића (у даљњем тексту: захтјев делегата) за разматрање Приједлога закона (уз захтјев достављен захтјев делегата) у којем је наведено да се тражи хитно разматрање у складу са чланом 122 Пословника Дома народа. Након усвајања захтјева за разматрање Приједлога закона по хитном поступку, делегати у Клубу бошњачког народа Халид Гењац, Сулејман Тихић и Нермина Капетановић, на основу члана 161 Пословника Дома народа, прогласили су Приједлог закона штетним по витални интерес бошњачког народа. Након проглашења Приједлога закона штетним по витални интерес бошњачког народа прекинута је расправа и приступило се гласању о томе да ли је Приједлог закона штетан по витални интерес


бошњачког народа. Клуб делегата српског народа се са три гласа "против" и два гласа "уздржан" изјаснио да Приједлог закона не сматра штетним по витални национални интерес бошњачког народа. Клуб делегата хрватског народа се с пет гласова "против" изјаснио да Приједлог закона не сматра штетним по витални национални интерес бошњачког народа. Клуб делегата бошњачког народа се са три гласа "за" и једним гласом "против" изјаснио да Приједлог закона сматра штетним по витални национални интерес бошњачког народа (подносилац захтјева доставио је неауторизовани транскрипт и копију непотписаног записника са сједнице Дома народа, одржане 16. децембра 2013. године). Подносилац захтјева је, даље, навео да, будући да се већина делегата у клубовима посланика хрватског и српског народа изјаснила против тога да је Приједлог закона штетан по витални интерес бошњачког народа, формирана је Заједничка комисија за рјешавање питања виталног интереса (у даљњем тексту: Заједничка комисија), коју чине три делегата од којих су по једног изабрали бошњачки, хрватски и српски делегати ради рјешавања спорног питања. Заједничка комисија је 16. децембра 2013. године одржала сједницу на којој су чланови Заједничке комисије Борјана Кришто и Крстан Симић остали при својим становиштима да се противе тврдњи да је Приједлог закона штетан по витални интерес. Осим тога, Заједничка комисија је констатовала да није постигла рјешење и утврдила да, у складу са одредбама Устава Босне и Херцеговине и Пословника Дома народа, предмет треба упутити Уставном суду на даљњи поступак (подносилац захтјева је доставио записник са сједнице Заједничке комисије од 16. децембра 2013. године).

3. Из Изјаве Клуба делегата бошњачког народа од 16. децембра 2013. године, коју су потписали Сулејман Тихић, Нермина Капетановић и Халид Гењац (копију Изјаве подносилац захтјева је доставио уз захтјев, у даљњем тексту: Изјава), слиједи да подносиоци Изјаве проглашавају Приједлог закона штетним по витални интерес бошњачког народа. У образложењу разлога за наведено подносиоци Изјаве су нагласили да је Статут Града Мостара, амандмане на Устав Херцеговачко--неретванског кантона и Устав ФБиХ, те измјене Изборног закона у погледу Града Мостара наметнуо Високи представник за БиХ својим одлукама објављеним у јануару 2004. године при чему је, како су даље навели, Високи представник сасвим јасно истакао да наметнутим рјешењима жели да успостави веће јединство у Граду Мостару, али истовремено да обезбиједи и механизме подјеле власти којим се спречава да било који народ има већинску контролу над Градским вијећем. Подносиоци Изјаве су истакли да механизми који спречавају доминацију било ког народа у Градском вијећу представљају битни дио одлука које је донио Високи представник. Насупрот томе, поднесеним Приједлогом закона се мијења територијално-политичка организација Града, што, према мишљењу подносилаца Изјаве, свакако спада у витални интерес конститутивног народа. Промјеном Изборног закона, како наводе подносиоци Изјаве, укидају се градска подручја и Град се третира као једно градско подручје и једна изборна јединица, што је супротно Статуту Града Мостара, Уставу Херцеговачко--неретванског кантона и Уставу Федерације БиХ. Према одредбама Статута Града Мостара, у Мостару су формирана градска подручја која одговарају бившим градским општинама и која су истовремено изборне јединице. Амандманима на Устав Херцеговачко-неретванског кантона и Федерације Босне и Херцеговине

градска подручја и њихов број одређују се Статутом. Подносиоци Изјаве су навели да су градска подручја која су изборне јединице, као механизми заштите сваког конститутивног народа, у искључивој надлежности Градског вијећа и да се дефинишу Статутом. Истакли су да се Статутом одређује и састав Градског вијећа, а Изборним законом се регулише само начин избора. Стога, покушај да се Изборним законом преузму надлежности Града и његовог Статута укидањем градских подручја-изборних јединица, према мишљењу подносилаца Изјаве, представља начин да се конститутивним народима одузме један од механизама заштите установљен ради спречавања доминације једног народа над другим, а што представља девастирање виталног националног интереса. Такође су навели да је Одлуком Уставног суда БиХ број У 9/09 проглашен неуставним омјер гласача у формираним градским подручјима која дају исти број вијећника независно од њихове величине. Међутим, том одлуком, како су истакли, нису стављени ван снаге чланови Статута који регулишу градска подручја као изборне јединице са минималном надлежношћу из домена локалне самоуправе (члан 39 Статута), нити је иједан члан Статута Града Мостара стављен ван снаге. Подносиоци Изјаве закључују да се организација Града Мостара регулише Статутом исто као и организација и број градских подручја која су изборне јединице, што је витални етнички интерес који не може да се преузме, нити да умањи измјенама Изборног закона. Поред тога, истакнуто је да је у наведеној одлуци Уставни суд оцјењивао и уставност одредаба Изборног закона (члан 19.4 ст. 1 и 9) којима је предвиђено да конститутивни народи могу да имају највише 15 вијећника у Градском вијећу, утврђујући да је наведено ограничење уставно. Подносиоци Изјаве сматрају да је то још један механизам заштите конститутивних народа од превласти, који је предвиђен Статутом и Изборним законом, који је Уставни суд БиХ оцијенио уставним и који се Приједлогом закона покушава да поништи. Подносиоци Изјаве су закључили да Приједлог закона занемарује постојећу територијално-политичку организацију Града Мостара, која може да се промијени искључиво промјеном Статута Града Мостара, Устава Херцеговачко-неретванског кантона и Устава Федерације БиХ. При томе су истакли да је питање територијално-политичке организације Града Мостара витални интерес бошњачког народа, а да су у постојећој организацији Града Мостара градска подручја као изборне јединице дефинисана Статутом Града ради спречавања доминације било којег народа у Градском вијећу. Са истим циљем су прописане и одредбе у Статуту Града о етничким ограничењима у саставу Градског вијећа. Сматрају да обавеза да се спријечи доминација било којег народа у Граду Мостару проистиче из посебног статуса Града Мостара, који му је додијељен Дејтонским споразумом о успостављању Федерације БиХ. Подносиоци Изјаве закључују да би усвајањем Приједлога закона којим се предлаже укидање изборних подручја Града Мостара и укидање етничких ограничења у саставу Градског вијећа били занемарени механизми, прописани у Статуту Града, за обавезно спречавање доминације другог народа над Бошњацима који живе на подручју града Мостара, а што би била груба повреда виталног бошњачког интереса.

4. Из изјаве Клуба делегата хрватског народа Борјане Кришто, члана Заједничке комисије, од 16. децембра 2013. године (изјава достављена уз захтјев) слиједи да Приједлог закона није штетан по витални интерес бошњачког народа, јер не садржи нити једну одредбу која ставља у повољнији или неповољнији положај било који од конститутивних


народа, у конкретном случају бошњачки народ, због чега није повријеђен витални интерес бошњачког народа. Наведени Приједлог закона кроз измјене и допуне регулише састав и број чланова Градског вијећа Града Мостара и начин бирања, те се сваком конститутивном народу гарантује заступљеност најмање четири представника у Градском вијећу. Такође, националним мањинама се гарантује заступљеност најмање једног представника у Градском вијећу. Због наведеног, у потпуности остаје при своме становишту и становишту Клуба делегата хрватског народа, односно њиховом изјашњењу са сједнице Дома народа, одржане 16. децембра 2013. године.

5. Из изјаве Клуба делегата српског народа Крстана Симића, члана Заједничке комисије, од 16. децембра 2013. године (изјава достављена уз захтјев) слиједи потпуно идентична садржина као и у изјави Клуба делегата хрватског народа Борјане Кришто, члана Заједничке комисије, од 16. децембра 2013. године, односно "да у потпуности остаје при своме ставу и ставу Клуба делегата српског народа, односно њиховом изјашњењу са сједнице Дома народа, одржане 16. децембра 2013. године".

b) Одговор на захтјев

6. Уставни суд је установио да је у конкретном случају задовољен услов контрадикторности поступка пред Уставним судом тиме што је подносилац захтјева уз захтјев доставио изјаве Клуба делегата српског народа Крстана Симића, члана Заједничке комисије, и Клуба делегата хрватског народа Борјане Кришто, члана Заједничке комисије, који су, у своје име и у име клубова делегата српског и хрватског народа, оспорили наводе подносилаца Изјаве због чега није тражио изјашњење на захтјев клубова делегата хрватског и српског народа.


7. У Изборном закону Босне и Херцеговине ("Служ-бни гласник Босне и Херцеговине" бр. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10 и 18/13) релевантне одредбе гласе:

Члан 19.1. Овим законом се уређује избор вијећника у Вијеће

Града Мостара (у даљњем тексту: Градско вијеће). Изузетно од одредаба поглавља 13. овог закона, принципи утврђени овим поглављем примјењују се на изборе у Граду Мостару.

Члан 19.2. У састав Градског вијећа улази тридесетпет (35)

чланова. Вијећници у Градском вијећу се бирају у градској изборној јединици и изборним јединицама градског подручја, на начин утврђен у члану 19.4. овог закона.

"Градска изборна јединица" у смислу претходног става обухвата цијело подручје Града дефиниsано у члану 5. Статута Града Мостара.

"Изборне јединице градског подручја" у смислу става 1. овог члана су бивше градске општине како је то дефинисано чланом 7. и чланом 15. Статута Града Мостара.

Члан 19.3. Град Мостар има једну Изборну комисију

успостављену у складу са одредбама овог закона у дијелу у којем се овај закон односи на општинске изборне комисије.

Члан 19.4. Седамнаест (17) вијећника се бира из градске изборне

јединице. Минимално четири (4) вијећника из сваког од

конститутивних народа и један (1) вијећник као припадник скупине "осталих" се бира из градске изборне јединице.

Три (3) вијећника се бирају из сваке од 6 изборних јединица градског подручја.

Изборна јединица градског подручја 1 састоји се од бивше градске општине Мостар Сјевер.

Изборна јединица градског подручја 2 састоји се од бивше градске општине Мостар Стари Град.

Изборна јединица градског подручја 3 састоји се од бивше градске општине Мостар Југоисток.

Изборна јединица градског подручја 4 састоји се од бивше градске општине Мостар Југ.

Изборна јединица градског подручја 5 састоји се од бивше градске општине Мостар Југозапад.

Изборна јединица градског подручја 6 састоји се од бивше градске општине Мостар Запад.

Ниједан од конститутивних народа нити из групе "осталих" не могу имати више од петнаест (15) својих представника у Градском вијећу.

8. Рјешењем Уставног суда број У 9/09 од 18. јануара 2012. године ("Службени гласник БиХ" број 15/12) престале су да важе одредбе чл. 19.2 ст. 1 и 3 и чл. 19.4 ст. 2 до 8 Изборног закона Босне и Херцеговине наредног дана од дана објављивања Рјешења у "Службеном гласнику БиХ", то јесте 28. фебруара 2012. године.

9. У Приједлогу Закона о измјенама и допунама Изборног закона Босне и Херцеговине број 02-02-1-60/13 од 16. децембра 2013. године релевантне одредбе гласе:

Чланак 1. У Изборном закону Босне и Херцеговине ("Службени

гласник БиХ", бр. 23/01, 07/02, 09/02, 20102, 25102, 04/04, 20104, 25105, 52/05, 65/05, 77105, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10 и 18/13), чланак 19.2. брише се.

Чланак 2. Иза чланка 19.1. додаје се нови чланак 19.1а. који

гласи:

"Чланак 19.1а. (1) У састав Градског вијећа улази тридесет пет (35)

чланова. Вијећници у Градском вијећу се бирају у градској изборној јединици на начин утврђен у чланку 9.3.а. овог Закона.

(2) Градска изборна јединица у смислу претходног ставка обухваћа цијело подручје Града дефинирано у чланку 5. Статута Града Мостара."

Чланак 3. Чланак 19.4. брише се.

Чланак 4. Иза чланка 19.3. додаје се нови чланак 19.3а. који

гласи: "Чланак 19.3а. (1) 35 вијећника се бира на непосредним и тајним

изборима на цијелом подручју Града Мостара. (2) Сваки од конститутивних народа мора имати у

Градском вијећу најмање четири (4) своја представника. (3) "Националне мањине" у Градском вијећу морају

бити заступљене с најмање једним (1) представником." 10. Измјене и допуне Устава Федерације Босне и

Херцеговине ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 9/04) у релевантном дијелу гласе:

Амандман CI Додаје се нови члан VI.C који гласи:

VI.C Организација Мостара 3) Организација Града Мостара се регулиše законом и

Статутом Града Мостара. Статутом се одређују


градска подручја у којима градска управа има своје подружнице искључиво у сврху пружања услуга грађанима у њиховом окружењу. Статутом се одређује број градских подручја.

4) Градска подручја су изборне јединице. Статутом се одређује састав Градског вијећа, а изборни поступак се регулише Изборним законом Босне и Херцеговине и Статутом на начин који може одступати од услова прописаних у члану VI.А. овог Устава.

11. Статут Града Мостара ("Градски службени гласник Града Мостара" број 4/04) у релевантном дијелу гласи:

Члан 7. Градска подручја

1. У Граду се формира шест (6) градских подручја која одговарају бившим градским опћинама.

2. Подружнице Градске управе се формирају у градским подручјима искључиво у сврху пружања максималног обима услуга грађанима у њиховом окружењу.

3. Градска подручја Града су изборне јединице у складу са чланом 15. овог Статута.

Члан 15. Избори за Градско вијеће

1. Вијећници у Градском вијећу се бирају у изборним јединицама.

2. Изборне јединице у Граду су подручје Града и шест градских подручја, како је дефинисано у члановима 5. и 7. овог Статута и мапи приложеној у Привременом статуту објављеном у "Градском службеном гласнику Града Мостара" од 20. фебруара 1996. године ("ГСГ Града Мостара", бр. 1/96, 20. фебруар 1996. године), која је саставни дио овог Статута.

Члан 17. Расподјела мандата

1. У сваком градском подручју се бирају по три (3) вијећника. Преосталих седамнаест (17) вијећника се бира на подручју Града као једне изборне јединице (у даљем тексту: Градска листа).

2. Најмање четири (4) кандидата из реда сваког конститутивног народа и један (1) кандидат из реда Осталих са Градске листе ће бити изабрани у Градско вијеће.

3. Расподјела мандата у Градском вијећу се врши у складу са Изборним законом Босне и Херцеговине.

Члан 38. Комисије за градска подручја

1. За свако од градских подручја успоставља се по једна комисија Градског вијећа за градско подручје. У састав сваке од комисија Градског вијећа за градска подручја (у даљем тексту: Комисије за градска подручја) улазе по три градска вијећника изабрана са територије релевантног градског подручја на основу члана 17. став 1. овог Статута.


12. У конкретном случају захтјев је поднио предсједавајући Дома народа, тако да у односу на овлашћеног подносиоца захтјев испуњава један од критеријума допустивости. У погледу осталих критеријума допустивости, Уставни суд сматра да они зависе од самог тумачења надлежности Уставног суда из члана IV/3ф) Устава Босне и Херцеговине.

13. Уставни суд подсјећа да је суштина надлежности Уставног суда из члана IV/3ф) Устава Босне и Херцеговине рјешавање питања "процедуралне исправности". Шта појам

"процедурална исправност" подразумијева, треба закљу-чити циљним и систематским тумачењем, прије свега, одредаба члана IV/3 Устава Босне и Херцеговине.

14. Према одредбама члана IV/3д) до ф) Устава Босне и Херцеговине, јасно је да се процедура за проглашење једне одлуке деструктивном по витални интерес консти-тутивног народа састоји од позивања већине делегата из клуба једног народа (најмање три делегата) на члан IV/3е) Устава Босне и Херцеговине. Посљедица тога јесте строжији критеријум гласања, односно за доношење такве одлуке потребна је сагласност Дома народа коју је изгласала већина делегата сва три конститутивна народа који су присутни и који гласају. На тај начин је омогућен наставак парламентарне процедуре упркос приговору о де-структивности по витални интерес једног конститутивног народа, али према строжијим демократским захтјевима, јер појам парламентарне већине добија другу димензију. Уколико Дом народа не успије постићи захтијевану већину, одлука не може да прође парламентарну процедуру у Дому народа, јер нема његово повјерење. Међутим, ако не дође до гласања, јер већина делегата неког конститутивног народа стави примједбу позивањем на витални интерес, обуставља се процедура гласања о предложеној одлуци и Дом народа поступа према члану IV/3ф) Устава Босне и Херцеговине.

15. Дакле, из релевантних одредаба Устава Босне и Херцеговине јасно произилази да је процедура заштите виталних интереса једног народа јасно и децидирано прописана цитираним одредбама и да та процедура мора да се поштује. У вези с тим, Уставни суд запажа да су Изјаву потписала три делегата Клуба бошњачког народа, и то: Сулејман Тихић, Нермина Капетановић и Халид Гењац, дакле, већина делегата Клуба бошњачког народа. Клубови делегата српског народа (са три гласа "против" и два гласа "уздржан") и хрватског народа (пет гласова "против") су гласали против Изјаве. Те чињенице Уставни суд је утврдио из навода подносиоца захтјева и из достављене документације уз захтјев. Даље, након гласања којим није постигнута сагласност о томе да је Приједлог закона штетан по витални интерес бошњачког народа, формирана је Заједничка комисија, коју чине Нермина Капетановић, Борјана Кришто и Крстан Симић, која се састала 16. децембра 2013. године. Међутим, Заједничка комисија није пронашла рјешење, већ је утврдила да спорно питање треба упутити Уставном суду на даљњи поступак. Уставни суд је наведено утврдио из навода подносиоца захтјева и записника са сједнице Заједничке комисије од 16. децембра 2013. године, који је подносилац захтјева, такође, доставио уз захтјев. Након тога, Клуб делегата српског народа, члан Заједничке комисије и Клуб делегата хрватског народа, члан Заједничке комисије дали су 16. децембра 2013. године писмене изјаве у којима су навели да у потпуности остају при својим становиштима и становиштима својих клубова са сједнице Дома народа од 16. децембра 2013. године. Из наведенога слиједи да је у конкретном случају испуњен захтјев допустивости у односу на процедуру достављања предмета Уставном суду на одлучивање.

16. С друге стране, из цитираних одредаба јасно произилази да ове врсте спорова настају у ситуацији у којој се представници конститутивних народа не могу споразумно да договоре о томе да ли јесте или није нека одлука деструктивна по витални интерес одређеног народа. Посљедица тога јесте да се на тај начин блокира рад Парламентарне скупштине, јер предложена одлука не може да добије повјерење већине делегата одређеног народа. С тим у вези, улога Уставног суда би требало да се састоји у


томе да, као заштитник Устава Босне и Херцеговине (члан VI/3 Устава Босне и Херцеговине), својом мериторном одлуком омогући деблокирање рада Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, која није у стању да ријеши спорно питање. Овај поступак је хитне природе, јер је интервенција Уставног суда потребна у што краћем року како би законодавни орган могао да настави да обавља своју улогу. Ова друга улога Уставног суда, тј. доношење мериторног става у погледу постојања или непостојања деструктивности по витални интерес једног народа, веома је важна у ситуацијама када је држави потребна одређена одлука како би регулисала одређено подручје, а гласање о тој одлуци је блокирано стављањем приговора о деструктивности по витални интерес једног народа.

17. Институт заштите виталних интереса једног народа је веома важан у државама у којима постоје мултиетничке, мултијезичке, мултирелигијске заједнице или заједнице које су типичне према својим разликама. С друге стране, свако позивање на витални интерес има као посљедицу појачан критеријум за доношење општих аката, укључујући и посебан услов већине гласова ﴾члан IV/3е) Устава Босне и Херцеговине﴿ или, у крајњем случају, поступак пред Уставним судом. Посљедица тога су прекиди парламентарних процедура који могу да произ-веду негативне посљедице по рад законодавног органа и самим тим на функционисање државе. Због тога се на поступак из члана IV/3ф) Устава Босне и Херцеговине треба позивати ако постоје релевантни разлози за миш-љење да је приједлог одлуке Парламентарне скупштине деструктиван по витални интерес једног конститутивног народа и/или ако постоји озбиљна контроверза у мишљењу или сумња у вези с питањем да ли су процедуре из члана IV/3е) и ф) правилно испоштоване (види, Уставни суд, Одлука о меритуму број У 7/06 од 31. марта 2006. године, тач. 19-25 с даљњим референцама, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 34/06).

18. У конкретном случају суштина разлога из Изјаве односи се на то да Приједлог закона занемарује механизме спречавања доминације другог народа над Бошњацима који живе на подручју града Мостара, а што представља грубу повреда виталног бошњачког интереса. У складу с наведеним, Уставни суд сматра да предметни захтјев и Изјава садрже разлоге због којих подносиоци Изјаве сматрају да је Приједлог закона деструктиван по витални интерес бошњачког народа. Стога, Уставни суд сматра да је и овај услов допустивости предметног захтјева задовољен.

19. На основу изложеног, Уставни суд сматра да је предметни захтјев поднио овлашћени субјекат и да је поштивана процедурална исправност у смислу члана IV/3е) и ф) Устава Босне и Херцеговине, те да су испуњени и формални услови из члана 16 став 2 Правила Уставног суда.

VII. Меритум

20. Подносилац захтјева тражи да се испита регуларност поступка, односно да се утврди постојање или непостојање уставног основа за Изјаву да се Приједлог закона сматра штетним по витални интерес бошњачког народа.

21. У Изјави се указује на то да се Приједлогом закона прописивањем начина избора вијећника за Градско вијеће, супротно Уставу Федерације БиХ, Уставу Херцеговачко-неретванског кантона и Статуту Града Мостара, укида дотадашња територијално-политичка организација Града Мостара, односно да се укидају изборна подручја Града Мостара, као и етничка ограничења у саставу Градског

вијећа, чиме се занемарују механизми обавезног спре-чавања доминације другог народа над Бошњацима који живе на подручју града Мостара, а што је штетно по витални интерес бошњачког народа.

Појам виталног интереса конститутивног народа

22. Уставни суд у својој досадашњој пракси, у вези с поступањем према члану IV/3ф) Устава Босне и Херцеговине, никада се није упустио у таксативно набрајање елемената виталног интереса једног народа. Умјесто тога, Уставни суд је указао да је појам виталног интереса једног конститутивног народа функционална категорија, те да му је потребно приступити с те тачке гледишта. У томе смислу, Уставни суд је кроз своју праксу поводом овог питања указао да постоји неколико фактора који обликују разумијевање наведеног појма. Прво, будући да је појам "виталног интереса" функционална категорија, он не може да се посматра одвојено од појма "консти-тутивности народа" чије виталне интересе штити члан IV/3е) и ф) Устава Босне и Херцеговине. У вези с тим, Уставни суд је, такође, указао да појам "конститутивности народа" није апстрактан појам, већ да он инкорпорише одређене принципе без којих једно друштво, са уставно заштићеним разликама, не би могло ефикасно функци-онисати. Даље, Уставни суд је, такође, указао да је значење појма "виталног интереса" дјелимично обликовано и чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине, који наглашава да је Босна и Херцеговина демократска држава, па се, с тим у вези, интерес конститутивних народа да у пуном капацитету учествују у систему власти и активностима јавних органа власти може да посматра као витални интерес. Дакле, према јуриспруденцији Уставног суда, ефективно учествовање конститутивних народа у процесу доношења политичких одлука, у смислу спречавања апсолутне доминације једне групе над другом, представља витални интерес сваког конститутивног народа. Такође, Уставни суд је указао да државна власт треба бити, у принципу, репрезентативан одраз напредне коегзистенције свих народа у Босни и Херцеговини, укључујући и националне мањине и Остале. С друге стране, "ефективно учествовање конститутивних народа у власти", ако се превазилази уставни оквир, никада не смије да се спроводи, или намеће на штету ефективног функционисања државе и њених органа (детаљније види, op. cit., Одлука број У 7/06, тач. 33-37 с даљњим референцама).

23. Такође, у судској пракси поводом истог питања је указано да је, у складу са чланом VI/3 став 1 Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд заштитник Устава Босне и Херцеговине и да је њиме ограничен у погледу функционалног тумачења. У вези с тим, при разматрању сваког конкретног случаја Уставни суд ће се, у задатим уставним оквирима, руководити вриједностима и принци-пима који су суштински важни за слободно и демократско друштво које отјеловљује, између осталог, поштивање инхерентног достојанства човјека, угађање великој разноликости вјеровања, поштивање културног идентитета и идентитета група и вјера, друштвене и политичке институције које унапређују учествовање појединаца и група у друштву. С друге стране, заштита виталног интереса не смије да угрози суверенитет и функционалност државе која је уско повезана с неутралним и суштинским схватањем појма држављанства, као критеријума припад-ности "нацији", односно не смије да води непотребној дезинтеграцији грађанског друштва као неопходног елемента модерне државности (ibid., тачка 38).


Деструкција виталног интереса

24. Подносиоци Изјаве указују да се Приједлогом закона мијења територијално-политичка организација Града, односно да се укидају градска подручја као изборне јединице и етничка ограничења у саставу Градског вијећа, у смислу максималног броја вијећника изабраних од сваког конститутивног народа, као успостављени механизми заштите од доминације једног народа над другим, а што је штетно по витални интерес бошњачког народа.

25. Уставни суд сматра да питање учешћа представника конститутивних народа у органима јавне власти, као што је Градско вијеће, представља витални национални интерес свих конститутивних народа БиХ, па тако и бошњачког.

26. Уставни суд треба да одговори на питање да ли је Приједлог закона деструктиван по витални интерес бошњачког народа.

27. Уставни суд, прво, указује да је Одлуком број У 9/09 (види, Уставни суд, Одлука број У9/09 од 26. новембра 2010. године, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 48/11) утврдио да "члан 19.4 став 2 Изборног закона и члан 17 став 1 Статута Града Мостара у дијелу у којем гласи: 'У сваком градском подручју се бирају по три (3) вијећника' нису у складу са чланом 25 Међународног пакта о грађанским и политичким правима који је саставни дио Устава Босне и Херцеговине". Затим је утврдио да "одредбе члана 19.2 ст. 1 и 3, те члана 19.4 ст. 2 до 8 Изборног закона и члана 17 став 1 Статута Града Мостара у дијелу који гласи: 'У сваком градском подручју се бирају по три (3) вијећника' нису у складу са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 25 Међународног пакта о грађанским и политичким правима". Уставни суд је предметном одлуком у односу на Изборни закон наложио Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине да измијени и допуни неуставне одредбе Изборног закона у складу с том одлуком у року од шест мјесеци након објављивања те одлуке у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине". Даље, Уставни суд је предметном одлуком утврдио да "члан 7 ст. 1 и 3, члан 15 став 2, члан 17 став 1 и члан 38 став 1 Статута Града Мостара нису у складу са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 25б) Међународног пакта о грађанским и политичким правима", те је наложио Градском вијећу Града Мостара да обавијести Уставни суд о корацима које ће предузети да усклади Статут Града Мостара са Уставом Босне и Херцеговине у року од три мјесеца након објављивања у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" амандмана које је усвојила Парламентарна скупштина да би ускладила Изборни закон са Уставом Босне и Херцеговине у складу с том одлуком. Предметном одлуком Уставног суда је одређено да се до тада одлаже даљи поступак по захтјеву Клуба посланика хрватског народа у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине за оцјену уставности одредаба члана 7 ст. 1 и 3, члана 15 став 2, члана 17 став 1 и члана 38 став 1 Статута Града Мостара. Рјешењем Уставног суда број У 9/09 од 18. јануара 2012. године Уставни суд је утврдио да Парламентарна скупштина БиХ није извршила Одлуку Уставног суда број У 9/09 у остављеном року, те да су одредбе чл. 19.2 ст. 1 и 3 и чл. 19.4 ст. 2 до 8 Изборног закона БиХ престале да важе.

28. Уставни суд примјећује да је као разлог за доношење Приједлога закона наведена обавеза усклађивања Изборног закона са Одлуком Уставног суда број У 9/09 од 26. новембра 2010. године.

29. Уставни суд запажа да Приједлог закона регулише начин избора вијећника у Градско вијеће на начин да цијело подручје Града Мостара представља једну изборну јединицу која бира 35 вијећника непосредним и тајним изборима на цијелом подручју Града. Имајући у виду наведено, Уставни суд истиче да се Приједлогом закона не регулише, односно да се не одређује територијално-политичка организација Града, нити се Приједлогом закона мијења територијално организовање Града. У конкретном случају се ради о одређивању и дефинисању изборне јединице за потребе избора вијећника за Градско вијеће, дакле, Приједлог закона не третира, нити утиче на постојећу територијалну организацију Града. У контексту наведеног, Уставни суд наглашава да је у цитираној Одлуци број У 9/09 утврдио да је формирање изборних градских јединица у границама бивших градских општина и додјела истог броја вијећника свакој од тих изборних јединица произашло "из жеље за административном једноставношћу, прије него што су то потребне, разумне или пропорционалне мјере за развој структуре подјеле власти или мултиетничке заједнице у Мостару" (види, op. cit., У 9/09, тачка 77), односно: "Из члана 7 Статута Града Мостара произилази да су границе изборних јединица једноставно посуђене од пријашњих општина унутар Мостара које су постале градска подручја, а које су наизмјенично постале изборне јединице за изборе у Градско вијеће. Имајући у виду да се, према члану 17 став 1 Статута, свакој изборној јединици додјељују по три представника, историјске границе постају узрок значајне неједнакости" (види, op. cit., У 9/09, тачка 76). Уставни суд наглашава да су изборне јединице подручја на која се дијели територија на којој се избори врше ради обављања избора и да су одређене бројем посланика који се бира у изборној јединици, величином бирачког тијела које обухвата изборна јединица и територијалним простирањем. С тим у вези, Уставни суд запажа да је Приједлог закона, независно од ранијих градских општина Града, утврдио градску изборну јединицу која обухвата цијело подручје Града ради обезбјеђења избора вијећника за Градско вијеће као претпоставке да бирачко тијело које обухвата изборна јединица непосредним и тајним избором бира одређени број вијећника. На основу наведеног, Уставни суд сматра да овакав начин утврђивања изборне јединице сам по себи не ставља бошњачки народ у неповољнији или другачији положај од осталих конститутивних народа, односно да за овакав начин одређивања изборне јединице не може да се тврди да омогућава доминацију једног народа над другим.

30. Међутим, с обзиром на то да је у Изјави указано на "посебан статус Града Мостара", Уставни суд подсјећа да посебан статус Града Мостара није утврђен Уставом БиХ. Наиме, Уставом Федерације БиХ је одређено да се организација Града Мостара регулише Статутом, да су градска подручја изборне јединице, да се Статутом одређује састав Градског вијећа, а да се изборни поступак регулише Изборним законом БиХ. С тим у вези, Уставни суд истиче да је Приједлогом закона утврђен поступак избора 35 вијећника за Градско вијеће које бирају бирачи непосредним и тајним избором на цијелом подручју Града као изборне јединице. При томе је Приједлогом закона загарантовано да сваки од конститутивних народа мора да има у Градском вијећу најмање четири своја представника, а националне мањине једног представника. Из наведеног, дакле, произилази да је Приједлогом закона предвиђена обавезна минимална квота заступљености свих конститутивних народа и националних мањина. С обзиром на овакав начин обезбјеђења учешћа конститутивних


народа у Градском вијећу, према мишљењу Уставног суда, недостатак тзв. горње квоте у Приједлогу закона не може да доведе до деструктивности виталног националног интереса Бошњака. Поред тога, Устав Босне и Херцеговине Граду Мостару не даје било какав посебан статус, па тако ни посебан статус при избору градских вијећника, нити ограничава Изборни закон у овом правцу, тј. начин избора модела за избор вијећника Града Мостара. Овом закључку није супротна чињеница да Уставни суд у Одлуци број У 9/09, на шта се позива у Изјави, није прогласио неуставном одредбу члана 19.4 Изборног закона у дијелу који гласи: "Ниједан од конститутивних народа нити из групе Осталих не могу да имају више од петнаест (15) својих представника у Градском вијећу", јер то не онемогућава законодавца да ово питање ријеши и на другачији начин.

31. У односу на наводе подносилаца Изјаве да је Приједлог закона у супротности са Уставом Федерације БиХ, Уставом Херцеговачко-неретванског кантона и Статутом Града Мостара, Уставни суд наглашава да се питање усаглашености конкретног Приједлога закона са Уставом Федерације БиХ и/или другим актима не може да повезује са питањем његове евентуалне деструктивности по витални национални интерес, јер су то одвојена питања. У конкретном случају Уставни суд се искључиво бавио питањем да ли је Приједлог закона деструктиван по витални национални интерес Бошњака. За испитивање уставности одређеног правног акта потребно је, између осталог, да тај правни акт ступи на правну снагу. Стога се, у конкретном случају, Уставни суд није могао да бави питањем уставности, јер Приједлог закона није ступио на правну снагу.

32. У складу с наведеним, Уставни суд сматра да нису основани наводи подносилаца Изјаве да је Приједлог закона деструктиван по витални интерес бошњачког народа.

33. У складу са овом одлуком, Дом народа треба да настави поступак доношења Приједлога закона према процедури предвиђеној у члану IV/3д) Устава Босне и Херцеговине.


34. Уставни суд закључује да Приједлогом закона којим се регулише састав и број чланова Градског вијећа Града Мостара и начин њиховог бирања, као и минимална квота заступљености свих конститутивних народа и националних мањина није повријеђен витални интерес бошњачког народа.

35. На основу члана 61 ст. 1 и 5 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

36. У смислу члана 41 Правила Уставног суда, анекс ове одлуке чини изузето мишљење судије Мирсада Ћемана супротно одлуци.

37. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.


Валерија Галић. с. р.

Изузето мишљење судије Мирсада Ћемана у предмету број У 32/13

На основу члана 41 став 2 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), супротно одлуци већине, изузимам мишљење у предмету број У 32/13 од 23. јануара 2014. године, како слиједи:

Прије свега желим нагласити да су, и према моме мишљењу, поступак пред Уставним судом за утврђивање да ли је или није изјава било којег клуба посланика неког од конститутивних народа у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине о деструктивности по витални интерес тога народа и поступак за оцјену уставности некога закона, неспорно, посебни и одвојени поступци који један другога не искључују (члан IV/3е) и ф) и члан VI/3а) Устава БиХ).

Иако, наравно, и закон донесен по строжијој процедури према којој појам парламентарне већине добија другу димензију, односно за доношење одлука/закона из категорије "витални интерес" је потребна сагласност већине делегата Дома народа из реда сва три конститутивна народа који су присутни и који гласају може бити, када је то случај, проглашен неуставним, сматрам да су у оваквим, иако специфичним случајевима, ова два уставна института тијесно повезана. Јер, тешко би било устврдити да закон којим се повређује витални национални интерес било којег конститутивног народа не би истовремено био и неуставан. Поготово када се то сагледава кроз дефиницију виталног националног интереса како га је овај Уставни суд кроз своју досадашњу јуриспруденцију дефинисао: појам "виталног интереса" је функционална категорија, он се не може посматрати одвојено од појма "конститутивности народа" чије виталне интересе штити члан IV/3е) и ф) Устава БиХ); појам "конститутивности народа" није апстрактан појам, већ он инкорпорише одређена начела без којих једно друштво, са уставно заштићеним разликама, не би могло ефикасно функционисати; значење појма "виталног интереса" дјелимично је обликовано и чланом I/2 Устава БиХ, који наглашава да је Босна и Херцеговина демократска држава, па се, с тим у вези, интерес конститутивних народа да у пуном капацитету учествују у систему власти и активностима јавних органа власти може посматрати као витални интерес"; (детаљније види, op. cit., Одлука број У 7/06, тач. 33-37 с даљњим референцама, У 27/13...итд.).

У конкретном случају Приједлогом закона (чл. 2, 3 и 4) регулисани су избори за Градско вијеће Града Мостара (састав и број чланова Градског вијећа и начин њиховог бирања, као и минимална квота заступљености свих конститутивних народа и националних мањина), те је загарантовано да сваки од конститутивних народа мора имати у Градском вијећу најмање четири своја представника, а националне мањине једног представника али се Приједлогом закона (стоји у образложењу-тачка 29) не регулише, односно не одређује се територијално-политичка организација Града, нити се Приједлогом закона мијења територијално организовање Града.

Произилази, дакле, да је Приједлогом закона предвиђена само обавезна минимална квота заступ-љености свих конститутивних народа и нацио-налних мањина, али не и "горња квота" заступ-љености консти-тутивних народа. Према мишљењу Уставног суда, такво дефинисање градске изборне јединице и изостав-љање/недостатак тзв. горње квоте у Приједлогу закона не може довести до деструктивности виталног националног интереса Бошњака, односно овакав начин утврђивања изборне јединице, сам по себи, не ставља бошњачки народ у неповољнији или другачији положај од осталих конститутивних народа, нити се тиме омогућава доминација једног народа над другим.

Поред тога, Уставни суд образлаже (тачка 30) да Устав Босне и Херцеговине Граду Мостару не даје било


какав посебан статус, па тако ни посебан статус при избору градских вијећника, нити ограничава Изборни закон у овом правцу, тј. у начину избора модела за избор вијећника Града Мостара. Овом закључку, стоји даље у образложењу, није супротна ни чињеница да Уставни суд у Одлуци број У 9/09, на шта се позива у Изјави, није прогласио неуставном одредбу члана 19.4. Изборног закона у дијелу који гласи:"Ниједан од конститутивних народа нити из групе 'осталих' не могу имати више од петнаест (15) својих представника у Градском вијећу", јер то не онемогућава законодавца да ово питање ријеши и на другачији начин.

Међутим, полазећи од тога: - да сам у предмету број У 9/09 (захтјев Клуба

изасланика хрватског народа у Дому народа Парламен-тарне скупштине Босне и Херцеговине за оцјену уставности једног броја одредаба Изборног закона Босне и Херцеговине и једног броја одредаба Статута Града Мостара) који предмет је, према моме мишљењу, тијесно везан са правним и уставноправним питањем о којем се, у суштини, одлучује и у овоме предмету, изузео мишљење;

- да је у предмету број У 9/09 Уставни суд одбио као неоснован захтјев за оцјену уставности одредаба чл. 19.4. ст. 1 и 9 и 19.7. Изборног закона Босне и Херцеговине, одредбе члана VI.Ц. став 7 Амандмана CI на Устав Федерације Босне и Херцеговине и одредбе чл. 7 ст. 2 и 3, чл. 15 став 1, чл. 16, 17 ст. 2 и 3, члана 38 ст. 2, 3 и 4, чл. 44 и 45 Статута Града Мостара;

- да Уставни суд сматра да питање учешћа представника конститутивних народа у органима јавне власти, као што је Градско вијеће, представља витални национални интерес свих конститутивних народа БиХ, па тако и бошњачког народа (тачка 25);

- да Уставни суд, одлучујући о оваквим питањима, мора узети у обзир своје сопствено знање и разумијевање ситуације у Босни и Херцеговини, будући да је много ближи и упућенији у друштвене и политичке услове живота у Босни и Херцеговини у данашњем времену него што је то случај са Европским судом....." (из образложења у предмету број У 9/09);

- да је, иако се никада није упуштао у таксативно набрајање елемената виталног интереса једног народа, Уставни суд БиХ умјесто тога указао да је појам виталног интереса једног конститутивног народа "функционална категорија", те да му је потребно приступити управо с те тачке гледишта;

- да ефективно учествовање конститутивних народа у процесу доношења политичких одлука, у смислу спречавања апсолутне доминације једне групе над другом, представља витални интерес сваког конститутивног народа;

- да се појам "виталног интереса" као функционална категорија не може посматрати одвојено од појма "конститутивности народа" чије виталне интересе штити члан IV/3е) и ф) Устава Босне и Херцеговине;

- да само по себи није инкомпатибилно код оваквих питања узети у обзир дефиницију виталног националног интереса из ентитетских устава да (иако према члану VI/3 Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд БиХ "подржава овај Устав", а не уставе ентитета), јер шире посматрано, устави ентитета улазе у уставноправни систем и поредак Босне и Херцеговине као цјелине;

- да у категорију виталног националног интереса према уставима ентитета, поред осталога, спада: остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у законодавним, извршним и

правосудним органима власти; идентитет једног конститутивног народа; организација органа јавне власти; једнака права конститутивних народа у процесу доношења одлука; територијална организација (Амандман XXXVII на Устав ФБиХ, односно Амандман LXXVII на Устав РС));

- да је Венецијанска комисија (Европска комисија за демократију путем права) у свом поднеску као amicus curiae у предмету број У 9/09, како то и Уставни суд запажа, прихватила да би посебан положај Мостара могао пружити објективно и рационално оправдање за његов јединствен изборни аранжман уз констатацију да би Уставни суд приликом оцјењивања могућих оправдања требало да узме у обзир све измјене током посљедњих 15 година (сада већ више, тј. посљедњих 18 година- додао М.Ћ.);

- поново наглашавајући (као и у предмету број У 9/09) да овакав приступ, према моме мишљењу, истовремено кореспондира и са праксом Европског суда о "друштвеним и политичким условима живота у Босни и Херцеговини у данашњем времену" које треба узети у обзир приликом доношења одлуке;

- да, међутим, послијератна друштвена и политичка ситуација у којој се налази Босна и Херцеговина, а посебно Град Мостар, остаје таква да је и даље разумно да се приступи политичкој организацији Града Мостара на основама установљеним 2003. године, што се, према моме мишљењу, није промијенило (?!) ни након доношења Одлуке број У 9/09 (тачка 71);

- те да би, наравно, када промјене набоље и објективни показатељи то потврде, било сасвим разумно, чак и обавезно, извршити корекције у легислативи укључујући и локални ниво (па и онако како се спорним законом предлаже),

Дакле, принципијелно, из истих разлога као и у предмету број У 9/09 (мада се у конкретном ради о два раличита уставноправна института), нисам могао подржати ни ову одлуку, поготово што су односне важеће одредбе спорног закона према Одлуци број У 9/09 у складу са Уставом, а разлози који су оправдавали ранија законска и статутарна рјешења и даље постоје, односно реално још увијек није дошло до таквих промјена које би већ сада налагале било какву измјену спорних законских и статутарних одредаба.

Полазећи, дакле, од свега тога сматрам да је приједлогом спорног закона, ипак, повријеђен витални национални интерес бошњачког народа, што значи да би овај закон требало усвајати према процедури предвиђеној чланом IV/3е) Устава БиХ умјесто према процедури из члана IV/3д) Устава БиХ, како је то одлучио Уставни суд.

Овим се, према моме суду, не доводи у питање репрезентативан одраз напредне коегзистенције свих народа у Босни и Херцеговини, укључујући и националне мањине и Остале, напротив; нити се, с друге стране, оваквим "ефективним учествовањем конститутивних народа у власти" - строжија процедура, превазилази уставни оквир, који се, сагласан сам, никада не смије спроводити, или наметати на штету ефективног функционисања државе и њених органа (op. cit., Одлука број У 7/06, тач. 33-37. с даљњим референцама).

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj U 32/13, rješavajući zahtjev Staše Košarca, predsjedavajućeg Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, na osnovu člana IV/3.f) Ustava Bosne i


Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 23. januara 2014. godine je donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Utvrđuje se da Izjava Kluba delegata bošnjačkog naroda u

Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine o destruktivnosti po vitalni interes bošnjačkog naroda u Bosni i Hercegovini u Prijedlogu Zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. decembra 2013. godine ispunjava uvjete proceduralne ispravnosti iz člana IV/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine.

Utvrđuje se da Prijedlogom Zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. decembra 2013. godine nije povrijeđen vitalni interes bošnjačkog naroda u Bosni i Hercegovini.

Postupak usvajanja Zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. decembra 2013. godine treba provesti prema proceduri iz člana IV/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine.



1. Staša Košarac, predsjedavajući Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: podnosilac zahtjeva), podnio je 23. decembra 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ispitivanje regularnosti postupka, odnosno utvrđivanje postojanja ili nepostojanja ustavne osnove za proglašenje Prijedloga Zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. decembra 2013. godine (u daljnjem tekstu: Prijedlog Zakona) štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda.

II. Zahtjev a) Navodi iz zahtjeva

2. Podnosilac zahtjeva je naveo da je na 34. sjednici Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Dom naroda), održanoj 16. decembra 2013. godine, razmatran zahtjev delegata Borjane Krišto, Dragana Čovića, Martina Raguža, Krunoslava Vrdoljaka i Stjepana Krešića (u daljnjem tekstu: zahtjev delegata) za razmatranje Prijedloga Zakona (uz zahtjev dostavljen zahtjev delegata) u kojem je navedeno da se traži hitno razmatranje u skladu sa članom 122. Poslovnika Doma naroda. Nakon usvajanja zahtjeva za razmatranje Prijedloga Zakona po hitnom postupku, delegati u Klubu bošnjačkog naroda Halid Genjac, Sulejman Tihić i Nermina Kapetanović, na osnovu člana 161. Poslovnika Doma naroda, proglasili su Prijedlog Zakona štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda. Nakon proglašenja Prijedloga Zakona štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda prekinuta je rasprava i pristupilo se glasanju o tome da li je Prijedlog Zakona štetan po vitalni interes bošnjačkog naroda. Klub

delegata srpskog naroda se sa tri glasa "protiv" i dva glasa "uzdržan" izjasnio da Prijedlog Zakona ne smatra štetnim po vitalni nacionalni interes bošnjačkog naroda. Klub delegata hrvatskog naroda se s pet glasova "protiv" izjasnio da Prijedlog Zakona ne smatra štetnim po vitalni nacionalni interes bošnjačkog naroda. Klub delegata bošnjačkog naroda se sa tri glasa "za" i jednim glasom "protiv" izjasnio da Prijedlog Zakonа smatra štetnim po vitalni nacionalni interes bošnjačkog naroda (podnosilac zahtjeva dostavio je neautorizirani transkript i kopiju nepotpisanog zapisnika sa sjednice Doma naroda, održane 16. decembra 2013. godine). Podnosilac zahtjeva je, dalje, naveo da, budući da se većina delegata u klubovima poslanika hrvatskog i srpskog naroda izjasnila protiv toga da je Prijedlog Zakona štetan po vitalni interes bošnjačkog naroda, formirana je Zajednička komisija za rješavanje pitanja vitalnog interesa (u daljnjem tekstu: Zajednička komisija), koju čine tri delegata od kojih su po jednog izabrali bošnjački, hrvatski i srpski delegati radi rješavanja spornog pitanja. Zajednička komisija je 16. decembra 2013. godine održala sjednicu na kojoj su članovi Zajedničke komisije Borjana Krišto i Krstan Simić ostali pri svojim stavovima da se protive tvrdnji da je Prijedlog Zakona štetan po vitalni interes. Osim toga, Zajednička komisija je konstatirala da nije postigla rješenje i utvrdila da, u skladu sa odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i Poslovnika Doma naroda, predmet treba uputiti Ustavnom sudu na daljnji postupak (podnosilac zahtjeva je dostavio zapisnik sa sjednice Zajedničke komisije od 16. decembra 2013. godine).

3. Iz Izjave Kluba delegata bošnjačkog naroda od 16. decembra 2013. godine, koju su potpisali Sulejman Tihić, Nermina Kapetanović i Halid Genjac (kopiju Izjave podnosilac zahtjeva je dostavio uz zahtjev, u daljnjem tekstu: Izjava), slijedi da podnosioci Izjave proglašavaju Prijedlog Zakona štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda. U obrazloženju razloga za navedeno podnosioci Izjave su naglasili da je Statut Grada Mostara, amandmane na Ustav Hercegovačko--neretvanskog kantona i Ustav FBiH, te izmjene Izbornog zakona u pogledu Grada Mostara nametnuo Visoki predstavnik za BiH svojim odlukama objavljenim u januaru 2004. godine pri čemu je, kako su dalje naveli, Visoki predstavnik sasvim jasno istakao da nametnutim rješenjima želi uspostaviti veće jedinstvo u Gradu Mostaru, ali istovremeno osigurati i mehanizme podjele vlasti kojim se sprečava da bilo koji narod ima većinsku kontrolu nad Gradskim vijećem. Podnosioci Izjave su istakli da mehanizmi koji sprečavaju dominaciju bilo kog naroda u Gradskom vijeću predstavljaju bitni dio odluka koje je donio Visoki predstavnik. Nasuprot tome, podnesenim Prijedlogom Zakona se mijenja teritorijalno-politička organi-zacija Grada, što, prema mišljenju podnosilaca Izjave, svakako spada u vitalni interes konstitutivnog naroda. Promjenom Izbornog zakona, kako navode podnosioci Izjave, ukidaju se gradska područja i Grad se tretira kao jedno gradsko područje i jedna izborna jedinica, što je suprotno Statutu Grada Mostara, Ustavu Hercegovačko-neretvanskog kantona i Ustavu Federacije BiH. Prema odredbama Statuta Grada Mostara, u Mostaru su formirana gradska područja koja odgovaraju bivšim gradskim općinama i koja su istovremeno izborne jedinice. Amandmanima na Ustav Hercegovačko-neretvanskog kantona i Federacije Bosne i Hercegovine gradska područja i njihov broj određuju se Statutom. Podnosioci Izjave su naveli da su gradska područja koja su izborne jedinice, kao mehanizmi zaštite svakog konstitutivnog naroda, u isključivoj nadležnosti Gradskog vijeća i da se definiraju Statutom. Istakli su da se Statutom određuje i sastav Gradskog vijeća, a Izbornim zakonom se regulira samo način izbora. Stoga, pokušaj da se Izbornim zakonom preuzmu nadležnosti Grada i njegovog


Statuta ukidanjem gradskih područja-izbornih jedinica, prema mišljenju podnosilaca Izjave, predstavlja način da se konstitutivnim narodima oduzme jedan od mehanizama zaštite ustanovljen radi sprečavanja dominacije jednog naroda nad drugim, a što predstavlja devastiranje vitalnog nacionalnog interesa. Također su naveli da je Odlukom Ustavnog suda BiH broj U 9/09 proglašen neustavnim omjer glasača u formiranim gradskim područjima koja daju isti broj vijećnika nezavisno od njihove veličine. Međutim, tom odlukom, kako su istakli, nisu stavljeni van snage članovi Statuta koji reguliraju gradska područja kao izborne jedinice sa minimalnom nadležnošću iz domena lokalne samouprave (član 39. Statuta), niti je ijedan član Statuta Grada Mostara stavljen van snage. Podnosioci Izjave zaključuju da se organizacija Grada Mostara regulira Statutom isto kao i organizacija i broj gradskih područja koja su izborne jedinice, što je vitalni etnički interes koji se ne može preuzeti, niti umanjiti izmjenama Izbornog zakona. Pored toga, istaknuto je da je u navedenoj odluci Ustavni sud ocjenjivao i ustavnost odredaba Izbornog zakona (član 19.4. st. 1. i 9) kojima je predviđeno da konstitutivni narodi mogu imati najviše 15 vijećnika u Gradskom vijeću, utvrđujući da je navedeno ograničenje ustavno. Podnosioci Izjave smatraju da je to još jedan mehanizam zaštite konstitutivnih naroda od prevlasti, koji je predviđen Statutom i Izbornim zakonom, koji je Ustavni sud BiH ocijenio ustavnim i koji se Prijedlogom Zakona pokušava poništiti. Podnosioci Izjave su zaključili da Prijedlog Zakona zanemaruje postojeću teritorijalno-političku organizaciju Grada Mostara, koja se može promijeniti isključivo promjenom Statuta Grada Mostara, Ustava Herce-govačko-neretvanskog kantona i Ustava Federacije BiH. Pri tome su istakli da je pitanje teritorijalno-političke organizacije Grada Mostara vitalni interes bošnjačkog naroda, a da su u postojećoj organizaciji Grada Mostara gradska područja kao izborne jedinice definirana Statutom Grada radi sprečavanja dominacije bilo kojeg naroda u Gradskom vijeću. Sa istim ciljem su propisane i odredbe u Statutu Grada o etničkim ograničenjima u sastavu Gradskog vijeća. Smatraju da obaveza da se spriječi dominacija bilo kojeg naroda u Gradu Mostaru proistječe iz posebnog statusa Grada Mostara, koji mu je dodijeljen Dejtonskim sporazumom o uspostavljanju Federacije BiH. Podnosioci Izjave zaključuju da bi usvajanjem Prijedloga Zakona kojim se predlaže ukidanje izbornih područja Grada Mostara i ukidanje etničkih ograničenja u sastavu Gradskog vijeća bili zanemareni mehanizmi, propisani u Statutu Grada, za obavezno sprečavanje dominacije drugog naroda nad Bošnjacima koji žive na području grada Mostara, a što bi bila gruba povreda vitalnog bošnjačkog interesa.

4. Iz izjave Kluba delegata hrvatskog naroda Borjane Krišto, članice Zajedničke komisije, od 16. decembra 2013. godine (izjava dostavljena uz zahtjev) slijedi da Prijedlog Zakona nije štetan po vitalni interes bošnjačkog naroda, jer ne sadrži niti jednu odredbu koja stavlja u povoljniji ili nepovoljniji položaj bilo koji od konstitutivnih naroda, u konkretnom slučaju bošnjački narod, zbog čega nije povrijeđen vitalni interes bošnjačkog naroda. Navedeni Prijedlog Zakona kroz izmjene i dopune regulira sastav i broj članova Gradskog vijeća Grada Mostara i način biranja, te se svakom konstitutivnom narodu garantira zastupljenost najmanje četiri predstavnika u Gradskom vijeću. Također, nacionalnim manjinama se garantira zastupljenost najmanje jednog predstavnika u Gradskom vijeću. Zbog navedenog, u potpunosti ostaje pri svome stavu i stavu Kluba delegata hrvatskog naroda, odnosno njihovom izjašnjenju sa sjednice Doma naroda, održane 16. decembra 2013. godine.

5. Iz izjave Kluba delegata srpskog naroda Krstana Simića, člana Zajedničke komisije, od 16. decembra 2013.

godine (izjava dostavljena uz zahtjev) slijedi potpuno identičan sadržaj kao i u izjavi Kluba delegata hrvatskog naroda Borjane Krišto, članice Zajedničke komisije, od 16. decembra 2013. godine, odnosno "da u potpunosti ostaje pri svome stavu i stavu Kluba delegata srpskog naroda, odnosno njihovom izjašnjenju sa sjednice Doma naroda, održane 16. decembra 2013. godine".

b) Odgovor na zahtjev

6. Ustavni sud je ustanovio da je u konkretnom slučaju zadovoljen uvjet kontradiktornosti postupka pred Ustavnim sudom time što je podnosilac zahtjeva uz zahtjev dostavio izjave Kluba delegata srpskog naroda Krstana Simića, člana Zajedničke komisije, i Kluba delegata hrvatskog naroda Borjane Krišto, članice Zajedničke komisije, koji su, u svoje ime i u ime klubova delegata srpskog i hrvatskog naroda, osporili navode podnosilaca Izjave zbog čega nije tražio izjašnjenje na zahtjev klubova delegata hrvatskog i srpskog naroda.


7. U Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10 i 18/13) relevantne odredbe glase:

Član 19.1. Ovim zakonom se uređuje izbor vijećnika u Vijeće Grada

Mostara (u daljnjem tekstu: Gradsko vijeće). Izuzetno od odredaba poglavlja 13. ovog zakona, principi utvrđeni ovim poglavljem primjenjuju se na izbore u Gradu Mostaru.

Član 19.2. U sastav Gradskog vijeća ulazi tridesetpet (35) članova.

Vijećnici u Gradskom vijeću se biraju u gradskoj izbornoj jedinici i izbornim jedinicama gradskog područja, na način utvrđen u članu 19.4. ovog zakona.

"Gradska izborna jedinica" u smislu prethodnog stava obuhvata cijelo područje Grada definirano u članu 5. Statuta Grada Mostara.

"Izborne jedinice gradskog područja" u smislu stava 1. ovog člana su bivše gradske općine kako je to definirano članom 7. i članom 15. Statuta Grada Mostara.

Član 19.3. Grad Mostar ima jednu Izbornu komisiju uspostavljenu u

skladu sa odredbama ovog zakona u dijelu u kojem se ovaj zakon odnosi na općinske izborne komisije.

Član 19.4. Sedamnaest (17) vijećnika se bira iz gradske izborne

jedinice. Minimalno četiri (4) vijećnika iz svakog od konstitutivnih naroda i jedan (1) vijećnik kao pripadnik skupine "ostalih" se bira iz gradske izborne jedinice.

Tri (3) vijećnika se biraju iz svake od 6 izbornih jedinica gradskog područja.

Izborna jedinica gradskog područja 1 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Sjever.

Izborna jedinica gradskog područja 2 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Stari Grad.

Izborna jedinica gradskog područja 3 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Jugoistok.

Izborna jedinica gradskog područja 4 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Jug.

Izborna jedinica gradskog područja 5 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Jugozapad.

Izborna jedinica gradskog područja 6 sastoji se od bivše gradske općine Mostar Zapad.

Nijedan od konstitutivnih naroda niti iz grupe "ostalih" ne mogu imati više od petnaest (15) svojih predstavnika u Gradskom vijeću.


8. Rješenjem Ustavnog suda broj U 9/09 od 18. januara 2012. godine ("Službeni glasnik BiH" broj 15/12) prestale su da važe odredbe čl. 19.2. st. 1. i 3. i čl. 19.4. st. 2. do 8. Izbornog zakona Bosne i Hercegovine narednog dana od dana objavljivanja Rješenja u "Službenom glasniku BiH", to jeste 28. februara 2012. godine.

9. U Prijedlogu Zakona o izmjenama i dopunama Izbornog zakona Bosne i Hercegovine broj 02-02-1-60/13 od 16. decembra 2013. godine relevantne odredbe glase:

Članak 1. U Izbornom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni

glasnik BiH", br. 23/01, 07/02, 09/02, 20102, 25102, 04/04, 20104, 25105, 52/05, 65/05, 77105, 11/06, 24/06, 32/07, 33/08, 37/08, 32/10 i 18/13), članak 19.2. briše se.


"Članak 19.1a. (1) U sastav Gradskog vijeća ulazi trideset pet (35)

članova. Vijećnici u Gradskom vijeću se biraju u gradskoj izbornoj jedinici na način utvrđen u članku 9.3.a. ovog Zakona.

(2) Gradska izborna jedinica u smislu prethodnog stavka obuhvaća cijelo područje Grada definirano u članku 5. Statuta Grada Mostara."

Članak 3. Članak 19.4. briše se.


"Članak 19.3a. (1) 35 vijećnika se bira na neposrednim i tajnim izborima

na cijelom području Grada Mostara. (2) Svaki od konstitutivnih naroda mora imati u

Gradskom vijeću najmanje četiri (4) svoja predstavnika. (3) "Nacionalne manjine" u Gradskom vijeću moraju biti

zastupljene s najmanje jednim (1) predstavnikom." 10. Izmjene i dopune Ustava Federacije Bosne i

Hercegovine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 9/04) u relevantnom dijelu glase:

Amandman CI Dodaje se novi član VI.C koji glasi:

VI.C Organizacija Mostara 3) Organizacija Grada Mostara se reguliše zakonom i

Statutom Grada Mostara. Statutom se određuju gradska područja u kojima gradska uprava ima svoje podružnice isključivo u svrhu pružanja usluga građanima u njihovom okruženju. Statutom se određuje broj gradskih područja.

4) Gradska područja su izborne jedinice. Statutom se određuje sastav Gradskog vijeća, a izborni postupak se reguliše Izbornim zakonom Bosne i Hercegovine i Statutom na način koji može odstupati od uslova propisanih u članu VI.A. ovog Ustava.

11. Statut Grada Mostara ("Gradski službeni glasnik Grada Mostara" broj 4/04) u relevantnom dijelu glasi:

Član 7. Gradska područja

1. U Gradu se formira šest (6) gradskih područja koja odgovaraju bivšim gradskim općinama.

2. Podružnice Gradske uprave se formiraju u gradskim područjima isključivo u svrhu pružanja maksimalnog obima usluga građanima u njihovom okruženju.

3. Gradska područja Grada su izborne jedinice u skladu sa članom 15. ovog Statuta.

Član 15. Izbori za Gradsko vijeće

1. Vijećnici u Gradskom vijeću se biraju u izbornim jedinicama.

2. Izborne jedinice u Gradu su područje Grada i šest gradskih područja, kako je definisano u članovima 5. i 7. ovog Statuta i mapi priloženoj u Privremenom statutu objavljenom u "Gradskom službenom glasniku Grada Mostara" od 20. februara 1996. godine ("GSG Grada Mostara", br. 1/96, 20. februar 1996. godine), koja je sastavni dio ovog Statuta.

Član 17. Raspodjela mandata

1. U svakom gradskom području se biraju po tri (3) vijećnika. Preostalih sedamnaest (17) vijećnika se bira na području Grada kao jedne izborne jedinice (u daljem tekstu: Gradska lista).

2. Najmanje četiri (4) kandidata iz reda svakog konstitutivnog naroda i jedan (1) kandidat iz reda Ostalih sa Gradske liste će biti izabrani u Gradsko vijeće.

3. Raspodjela mandata u Gradskom vijeću se vrši u skladu sa Izbornim zakonom Bosne i Hercegovine.

Član 38. Komisije za gradska područja

1. Za svako od gradskih područja uspostavlja se po jedna komisija Gradskog vijeća za gradsko područje. U sastav svake od komisija Gradskog vijeća za gradska područja (u daljem tekstu: Komisije za gradska područja) ulaze po tri gradska vijećnika izabrana sa teritorije relevantnog gradskog područja na osnovu člana 17. stav 1. ovog Statuta.

VI. Dopustivost

12. U konkretnom slučaju zahtjev je podnio predsjedavajući Doma naroda, tako da u odnosu na ovlaštenog podnosioca zahtjev ispunjava jedan od kriterija dopustivosti. U pogledu ostalih kriterija dopustivosti, Ustavni sud smatra da oni zavise od samog tumačenja nadležnosti Ustavnog suda iz člana IV/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine.

13. Ustavni sud podsjeća da je suština nadležnosti Ustavnog suda iz člana IV/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine rješavanje pitanja "proceduralne ispravnosti". Šta pojam "proceduralna ispravnost" podrazumijeva, treba zaključiti ciljnim i sistematskim tumačenjem, prije svega, odredaba člana IV/3. Ustava Bosne i Hercegovine.

14. Prema odredbama člana IV/3.d) do f) Ustava Bosne i Hercegovine, jasno je da se procedura za proglašenje jedne odluke destruktivnom po vitalni interes konstitutivnog naroda sastoji od pozivanja većine delegata iz kluba jednog naroda (najmanje tri delegata) na član IV/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Posljedica toga jeste stroži kriterij glasanja, odnosno za donošenje takve odluke potrebna je saglasnost Doma naroda koju je izglasala većina delegata sva tri konstitutivna naroda koji su prisutni i koji glasaju. Na taj način je omogućen nastavak parlamentarne procedure uprkos prigovoru o destruktivnosti po vitalni interes jednog konsti-tutivnog naroda, ali prema strožim demokratskim zahtjevima, jer pojam parlamentarne većine dobija drugu dimenziju. Ukoliko Dom naroda ne uspije postići zahtijevanu većinu, odluka ne može proći parlamentarnu proceduru u Domu naroda, jer nema njegovo povjerenje. Međutim, ako ne dođe do glasanja, jer većina delegata nekog konstitutivnog naroda stavi primjedbu pozivanjem na vitalni interes, obustavlja se procedura glasanja o predloženoj odluci i Dom naroda postupa prema članu IV/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine.

15. Dakle, iz relevantnih odredaba Ustava Bosne i Hercegovine jasno proizlazi da je procedura zaštite vitalnih interesa jednog naroda jasno i decidirano propisana citiranim


odredbama i da se ta procedura mora poštivati. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da su Izjavu potpisala tri delegata Kluba bošnjačkog naroda, i to: Sulejman Tihić, Nermina Kapetanović i Halid Genjac, dakle, većina delegata Kluba bošnjačkog naroda. Klubovi delegata srpskog naroda (sa tri glasa "protiv" i dva glasa "uzdržan") i hrvatskog naroda (pet glasova "protiv") su glasali protiv Izjave. Te činjenice Ustavni sud je utvrdio iz navoda podnosioca zahtjeva i iz dostavljene dokumentacije uz zahtjev. Dalje, nakon glasanja kojim nije postignuta saglasnost o tome da je Prijedlog Zakona štetan po vitalni interes bošnjačkog naroda, formirana je Zajednička komisija, koju čine Nermina Kapetanović, Borjana Krišto i Krstan Simić, koja se sastala 16. decembra 2013. godine. Međutim, Zajednička komisija nije pronašla rješenje, već je utvrdila da sporno pitanje treba uputiti Ustavnom sudu na daljnji postupak. Ustavni sud je navedeno utvrdio iz navoda podnosioca zahtjeva i zapisnika sa sjednice Zajedničke komisije od 16. decembra 2013. godine, koji je podnosilac zahtjeva, također, dostavio uz zahtjev. Nakon toga, Klub delegata srpskog naroda, član Zajedničke komisije i Klub delegata hrvatskog naroda, član Zajedničke komisije dali su 16. decembra 2013. godine pismene izjave u kojima su naveli da u potpunosti ostaju pri svojim stavovima i stavovima svojih klubova sa sjednice Doma naroda od 16. decembra 2013. godine. Iz navedenoga slijedi da je u konkretnom slučaju ispunjen zahtjev dopustivosti u odnosu na proceduru dostavljanja predmeta Ustavnom sudu na odlučivanje.

16. S druge strane, iz citiranih odredaba jasno proizlazi da ove vrste sporova nastaju u situaciji u kojoj se predstavnici konstitutivnih naroda ne mogu sporazumno dogovoriti o tome da li jeste ili nije neka odluka destruktivna po vitalni interes određenog naroda. Posljedica toga jeste da se na taj način blokira rad Parlamentarne skupštine, jer predložena odluka ne može dobiti povjerenje većine delegata određenog naroda. S tim u vezi, uloga Ustavnog suda bi trebalo da se sastoji u tome da, kao zaštitnik Ustava Bosne i Hercegovine (član VI/3. Ustava Bosne i Hercegovine), svojom meritornom odlukom omogući deblokiranje rada Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, koja nije u stanju riješiti sporno pitanje. Ovaj postupak je hitne prirode, jer je intervencija Ustavnog suda potrebna u što kraćem roku kako bi zakonodavni organ mogao nastaviti da obavlja svoju ulogu. Ova druga uloga Ustavnog suda, tj. donošenje meritornog stava u pogledu postojanja ili nepostojanja destruktivnosti po vitalni interes jednog naroda, veoma je važna u situacijama kada je državi potrebna određena odluka kako bi regulirala određeno područje, a glasanje o toj odluci je blokirano stavljanjem prigovora o destruktivnosti po vitalni interes jednog naroda.

17. Institut zaštite vitalnih interesa jednog naroda je veoma važan u državama u kojima postoje multietničke, multijezičke, multireligijske zajednice ili zajednice koje su tipične prema svojim razlikama. S druge strane, svako pozivanje na vitalni interes ima kao posljedicu pojačan kriterij za donošenje općih akata, uključujući i poseban uvjet većine glasova ﴾član IV/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine﴿ ili, u krajnjem slučaju, postupak pred Ustavnim sudom. Posljedica toga su prekidi parlamentarnih procedura koji mogu proizvesti negativne posljedice po rad zakonodavnog organa i samim tim na funkcioniranje države. Zbog toga se na postupak iz člana IV/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine treba pozivati ako postoje relevantni razlozi za mišljenje da je prijedlog odluke Parlamentarne skupštine destruktivan po vitalni interes jednog konstitutivnog naroda i/ili ako postoji ozbiljna kontroverza u mišljenju ili sumnja u vezi s pitanjem da li su procedure iz člana IV/3.e) i f) pravilno ispoštovane (vidi, Ustavni sud, Odluka o meritumu broj U 7/06 od 31. marta 2006. godine, tač.

19-25. s daljnjim referencama, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 34/06).

18. U konkretnom slučaju suština razloga iz Izjave odnosi se na to da Prijedlog Zakona zanemaruje mehanizme sprečavanja dominacije drugog naroda nad Bošnjacima koji žive na području grada Mostara, a što predstavlja grubu povreda vitalnog bošnjačkog interesa. U skladu s navedenim, Ustavni sud smatra da predmetni zahtjev i Izjava sadrže razloge zbog kojih podnosioci Izjave smatraju da je Prijedlog Zakona destruktivan po vitalni interes bošnjačkog naroda. Stoga, Ustavni sud smatra da je i ovaj uvjet dopustivosti predmetnog zahtjeva zadovoljen.

19. Na osnovu izloženog, Ustavni sud smatra da je predmetni zahtjev podnio ovlašteni subjekt i da je poštivana proceduralna ispravnost u smislu člana IV/3.e) i f) Ustava Bosne i Hercegovine, te da su ispunjeni i formalni uvjeti iz člana 16. stav 2. Pravila Ustavnog suda.

VII. Meritum

20. Podnosilac zahtjeva traži da se ispita regularnost postupka, odnosno da se utvrdi postojanje ili nepostojanje ustavne osnove za Izjavu da se Prijedlog Zakona smatra štetnim po vitalni interes bošnjačkog naroda.

21. U Izjavi se ukazuje na to da se Prijedlogom Zakona propisivanjem načina izbora vijećnika za Gradsko vijeće, suprotno Ustavu Federacije BiH, Ustavu Hercegovačko--neretvanskog kantona i Statutu Grada Mostara, ukida dotada-šnja teritorijalno-politička organizacija Grada Mostara, odnosno da se ukidaju izborna područja Grada Mostara, kao i etnička ograničenja u sastavu Gradskog vijeća, čime se zanemaruju mehanizmi obaveznog sprečavanja dominacije drugog naroda nad Bošnjacima koji žive na području grada Mostara, a što je štetno po vitalni interes bošnjačkog naroda.

Pojam vitalnog interesa konstitutivnog naroda

22. Ustavni sud u svojoj dosadašnjoj praksi, u vezi s postupanjem prema članu IV/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine, nikada se nije upustio u taksativno nabrajanje elemenata vitalnog interesa jednog naroda. Umjesto toga, Ustavni sud je ukazao da je pojam vitalnog interesa jednog konstitutivnog naroda funkcionalna kategorija, te da mu je potrebno pristupiti s te tačke gledišta. U tome smislu, Ustavni sud je kroz svoju praksu povodom ovog pitanja ukazao da postoji nekoliko faktora koji oblikuju razumijevanje navedenog pojma. Prvo, budući da je pojam "vitalnog interesa" funkcionalna kategorija, on se ne može posmatrati odvojeno od pojma "konstitutivnosti naroda" čije vitalne interese štiti član IV/3.e) i f) Ustava Bosne i Hercegovine. U vezi s tim, Ustavni sud je, također, ukazao da pojam "konstitutivnosti naroda" nije apstraktan pojam, već da on inkorporira određena načela bez kojih jedno društvo, sa ustavno zaštićenim razlikama, ne bi moglo efikasno funkcionirati. Dalje, Ustavni sud je, također, ukazao da je značenje pojma "vitalnog interesa" djelimično oblikovano i članom I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, koji naglašava da je Bosna i Hercegovina demokratska država, pa se, s tim u vezi, interes konstitutivnih naroda da u punom kapacitetu učestvuju u sistemu vlasti i aktivnostima javnih organa vlasti može posmatrati kao vitalni interes. Dakle, prema jurisprudenciji Ustavnog suda, efektivno učestvovanje konstitutivnih naroda u procesu donošenja političkih odluka, u smislu sprečavanja apsolutne dominacije jedne grupe nad drugom, predstavlja vitalni interes svakog konstitutivnog naroda. Također, Ustavni sud je ukazao da državna vlast treba biti, u načelu, reprezentativan odraz napredne koegzistencije svih naroda u Bosni i Hercegovini, uključujući i nacionalne manjine i Ostale. S druge strane, "efektivno učestvovanje konstitutivnih naroda u vlasti", ako se prevazilazi ustavni okvir, nikada se ne smije


provoditi, ili nametati na štetu efektivnog funkcioniranja države i njezinih organa (detaljnije vidi, op. cit., Odluka broj U 7/06, tač. 33-37. s daljnjim referencama).

23. Također, u sudskoj praksi povodom istog pitanja je ukazano da je, u skladu sa članom VI/3. stav 1. Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud zaštitnik Ustava Bosne i Hercegovine i da je njime ograničen u pogledu funkcionalnog tumačenja. U vezi s tim, pri razmatranju svakog konkretnog slučaja Ustavni sud će se, u zadatim ustavnim okvirima, rukovoditi vrijedno-stima i načelima koji su suštinski važni za slobodno i demokratsko društvo koje otjelovljuje, između ostalog, pošti-vanje inherentnog dostojanstva čovjeka, ugađanje velikoj raznolikosti vjerovanja, poštivanje kulturnog identiteta i identiteta grupa i vjera, društvene i političke institucije koje unapređuju učestvovanje pojedinaca i grupa u društvu. S druge strane, zaštita vitalnog interesa ne smije ugroziti suverenitet i funkcionalnost države koja je usko povezana s neutralnim i suštinskim shvaćanjem pojma državljanstva, kao kriterija pripadnosti "naciji", odnosno ne smije voditi nepotrebnoj dezintegraciji građanskog društva kao neophodnog elementa moderne državnosti (ibid., tačka 38).

Destrukcija vitalnog interesa

24. Podnosioci Izjave ukazuju da se Prijedlogom Zakona mijenja teritorijalno-politička organizacija Grada, odnosno da se ukidaju gradska područja kao izborne jedinice i etnička ograničenja u sastavu Gradskog vijeća, u smislu maksimalnog broja vijećnika izabranih od svakog konstitutivnog naroda, kao uspostavljeni mehanizmi zaštite od dominacije jednog naroda nad drugim, a što je štetno po vitalni interes bošnjačkog naroda.

25. Ustavni sud smatra da pitanje učešća predstavnika konstitutivnih naroda u organima javne vlasti, kao što je Gradsko vijeće, predstavlja vitalni nacionalni interes svih konstitutivnih naroda BiH, pa tako i bošnjačkog.

26. Ustavni sud treba odgovoriti na pitanje da li je Prijedlog Zakona destruktivan po vitalni interes bošnjačkog naroda.

27. Ustavni sud, prvo, ukazuje da je Odlukom broj U 9/09 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U9/09 od 26. novembra 2010. godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 48/11) utvrdio da "član 19.4. stav 2. Izbornog zakona i član 17. stav 1. Statuta Grada Mostara u dijelu u kojem glasi: 'U svakom gradskom području se biraju po tri (3) vijećnika' nisu u skladu sa članom 25. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima koji je sastavni dio Ustava Bosne i Hercegovine". Zatim je utvrdio da "odredbe člana 19.2. st. 1. i 3, te člana 19.4. st. 2. do 8. Izbornog zakona i člana 17. stav 1. Statuta Grada Mostara u dijelu koji glasi: 'U svakom gradskom području se biraju po tri (3) vijećnika' nisu u skladu sa članom II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u vezi sa članom 25. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima". Ustavni sud je predmetnom odlukom u odnosu na Izborni zakon naložio Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine da izmijeni i dopuni neustavne odredbe Izbornog zakona u skladu s tom odlukom u roku od šest mjeseci nakon objavljivanja te odluke u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine". Dalje, Ustavni sud je predmetnom odlukom utvrdio da "član 7. st. 1. i 3, član 15. stav 2, član 17. stav 1. i član 38. stav 1. Statuta Grada Mostara nisu u skladu sa članom II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u vezi sa članom 25.b) Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima", te je naložio Gradskom vijeću Grada Mostara da obavijesti Ustavni sud o koracima koje će preduzeti da uskladi Statut Grada Mostara sa Ustavom Bosne i Hercegovine u roku od tri mjeseca nakon objavljivanja u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" amandmana koje je usvojila Parlamentarna skupština da bi uskladila Izborni zakon sa Ustavom Bosne i Hercegovine u skladu s tom odlukom. Predmetnom odlukom Ustavnog suda je

određeno da se do tada odgađa dalji postupak po zahtjevu Kluba poslanika hrvatskog naroda u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine za ocjenu ustavnosti odredaba člana 7. st. 1. i 3, člana 15. stav 2, člana 17. stav 1. i člana 38. stav 1. Statuta Grada Mostara. Rješenjem Ustavnog suda broj U 9/09 od 18. januara 2012. godine Ustavni sud je utvrdio da Parlamentarna skupština BiH nije izvršila Odluku Ustavnog suda broj U 9/09 u ostavljenom roku, te da su odredbe čl. 19.2. st. 1. i 3. i čl. 19.4. st. 2. do 8. Izbornog zakona BiH prestale da važe.

28. Ustavni sud primjećuje da je kao razlog za donošenje Prijedloga Zakona navedena obaveza usklađivanja Izbornog zakona sa Odlukom Ustavnog suda broj U 9/09 od 26. novembra 2010. godine.

29. Ustavni sud zapaža da Prijedlog Zakona regulira način izbora vijećnika u Gradsko vijeće na način da cijelo područje Grada Mostara predstavlja jednu izbornu jedinicu koja bira 35 vijećnika neposrednim i tajnim izborima na cijelom području Grada. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ističe da se Prijedlogom Zakona ne regulira, odnosno da se ne određuje teritorijalno-politička organizacija Grada, niti se Prijedlogom Zakona mijenja teritorijalno organiziranje Grada. U kon-kretnom slučaju se radi o određivanju i definiranju izborne jedinice za potrebe izbora vijećnika za Gradsko vijeće, dakle, Prijedlog Zakona ne tretira, niti utječe na postojeću teritorijalnu organizaciju Grada. U kontekstu navedenog, Ustavni sud naglašava da je u citiranoj Odluci broj U 9/09 utvrdio da je formiranje izbornih gradskih jedinica u granicama bivših gradskih općina i dodjela istog broja vijećnika svakoj od tih izbornih jedinica proizašlo "iz želje za administrativnom jednostavnošću, prije nego što su to potrebne, razumne ili proporcionalne mjere za razvoj strukture podjele vlasti ili multietničke zajednice u Mostaru" (vidi, op. cit., U 9/09, tačka 77), odnosno: "Iz člana 7. Statuta Grada Mostara proizlazi da su granice izbornih jedinica jednostavno posuđene od prijašnjih općina unutar Mostara koje su postale gradska područja, a koje su naizmjenično postale izborne jedinice za izbore u Gradsko vijeće. Imajući u vidu da se, prema članu 17. stav 1. Statuta, svakoj izbornoj jedinici dodjeljuju po tri predstavnika, historijske granice postaju uzrok značajne nejednakosti" (vidi, op. cit., U 9/09, tačka 76). Ustavni sud naglašava da su izborne jedinice područja na koja se dijeli teritorija na kojoj se izbori vrše radi obavljanja izbora i da su određene brojem poslanika koji se bira u izbornoj jedinici, veličinom biračkog tijela koje obuhvata izborna jedinica i teritorijalnim prostiranjem. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je Prijedlog Zakona, nezavisno od ranijih gradskih općina Grada, utvrdio gradsku izbornu jedinicu koja obuhvata cijelo područje Grada radi osiguranja izbora vijećnika za Gradsko vijeće kao pretpostavke da biračko tijelo koje obuhvata izborna jedinica neposrednim i tajnim izborom bira određeni broj vijećnika. Na osnovu navedenog, Ustavni sud smatra da ovakav način utvrđivanja izborne jedinice sam po sebi ne stavlja bošnjački narod u nepovoljniji ili drugačiji položaj od ostalih konstitutivnih naroda, odnosno da se za ovakav način određivanja izborne jedinice ne može tvrditi da omogućava dominaciju jednog naroda nad drugim.

30. Međutim, s obzirom na to da je u Izjavi ukazano na "poseban status Grada Mostara", Ustavni sud podsjeća da poseban status Grada Mostara nije utvrđen Ustavom BiH. Naime, Ustavom Federacije BiH je određeno da se organizacija Grada Mostara regulira Statutom, da su gradska područja izborne jedinice, da se Statutom određuje sastav Gradskog vijeća, a da se izborni postupak regulira Izbornim zakonom BiH. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je Prijedlogom Zakona utvrđen postupak izbora 35 vijećnika za Gradsko vijeće koje biraju birači neposrednim i tajnim izborom na cijelom području Grada kao izborne jedinice. Pri tome je Prijedlogom Zakona zagarantirano


da svaki od konstitutivnih naroda mora imati u Gradskom vijeću najmanje četiri svoja predstavnika, a nacionalne manjine jednog predstavnika. Iz navedenog, dakle, proizlazi da je Prijedlogom Zakona predviđena obavezna minimalna kvota zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i nacionalnih manjina. S obzirom na ovakav način osiguravanja učešća konstitutivnih naroda u Gradskom vijeću, prema mišljenju Ustavnog suda, nedostatak tzv. gornje kvote u Prijedlogu Zakona ne može dovesti do destruktivnosti vitalnog nacionalnog interesa Bošnjaka. Pored toga, Ustav Bosne i Hercegovine Gradu Mostaru ne daje bilo kakav poseban status, pa tako ni poseban status pri izboru gradskih vijećnika, niti ograničava Izborni zakon u ovom pravcu, tj. način izbora modela za izbor vijećnika Grada Mostara. Ovom zaključku nije suprotna činjenica da Ustavni sud u Odluci broj U 9/09, na šta se poziva u Izjavi, nije proglasio neustavnom odredbu člana 19.4. Izbornog zakona u dijelu koji glasi: "Nijedan od konstitutivnih naroda niti iz grupe Ostalih ne mogu imati više od petnaest (15) svojih predstavnika u Gradskom vijeću", jer to ne onemogućava zakonodavca da ovo pitanje riješi i na drugačiji način.

31. U odnosu na navode podnosilaca Izjave da je Prijedlog Zakona u suprotnosti sa Ustavom Federacije BiH, Ustavom Hercegovačko-neretvanskog kantona i Statutom Grada Mostara, Ustavni sud naglašava da se pitanje usaglašenosti konkretnog Prijedloga Zakona sa Ustavom Federacije BiH i/ili drugim aktima ne može povezivati sa pita-njem njegove eventualne destruktivnosti po vitalni nacionalni interes, jer su to odvojena pitanja. U konkretnom slučaju Ustavni sud se isključivo bavio pitanjem da li je Prijedlog Zakona destruktivan po vitalni nacionalni interes Bošnjaka. Za ispitivanje ustavnosti određenog pravnog akta potrebno je, između ostalog, da taj pravni akt stupi na pravnu snagu. Stoga se, u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije mogao baviti pitanjem ustavnosti, jer Prijedlog Zakona nije stupio na pravnu snagu.

32. U skladu s navedenim, Ustavni sud smatra da nisu osnovani navodi podnosilaca Izjave da je Prijedlog Zakona destruktivan po vitalni interes bošnjačkog naroda.

33. U skladu sa ovom odlukom, Dom naroda treba nastaviti postupak donošenja Prijedloga Zakona prema proceduri predviđenoj u članu IV/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine.

VIII. Zaključak

34. Ustavni sud zaključuje da Prijedlogom Zakona kojim se regulira sastav i broj članova Gradskog vijeća Grada Mostara i način njihovog biranja, kao i minimalna kvota zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i nacionalnih manjina nije povrijeđen vitalni interes bošnjačkog naroda.

35. Na osnovu člana 61. st. 1. i 5. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

36. U smislu člana 41. Pravila Ustavnog suda, aneks ove odluke čini izdvojeno mišljenje sudije Mirsada Ćemana suprotno odluci.




Izdvojeno mišljenje sudije Mirsada Ćemana u predmetu broj U 32/13

Na osnovu člana 41. stav 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), suprotno odluci većine, izdvajam mišljenje u predmetu broj U 32/13 od 23. januara 2014. godine, kako slijedi:

Prije svega želim naglasiti da su, i prema mome mišljenju, postupak pred Ustavnim sudom za utvrđivanje da li je ili nije

izjava bilo kojeg kluba poslanika nekog od konstitutivnih naroda u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine o destruktivnosti po vitalni interes toga naroda i postupak za ocjenu ustavnosti nekoga zakona, nesporno, posebni i odvojeni postupci koji jedan drugoga ne isključuju (član IV/3.e) i f) i član VI/3.a) Ustava BiH).

Iako, naravno, i zakon donesen po strožijoj proceduri prema kojoj pojam parlamentarne većine dobija drugu dimenziju, odnosno za donošenje odluka/zakona iz kategorije "vitalni interes" je potrebna saglasnost većine delegata Doma naroda iz reda sva tri konstitutivna naroda koji su prisutni i koji glasaju može biti, kada je to slučaj, proglašen neustavnim, smatram da su u ovakvim, iako specifičnim slučajevima, ova dva ustavna instituta tijesno povezana. Jer, teško bi bilo ustvrditi da zakon kojim se povređuje vitalni nacionalni interes bilo kojeg konstitutivnog naroda ne bi istovremeno bio i neustavan. Pogotovo kada se to sagledava kroz definiciju vitalnog nacionalnog interesa kako ga je ovaj Ustavni sud kroz svoju dosadašnju jurisprudenciju definirao: pojam "vitalnog interesa" je funkcionalna kategorija, on se ne može posmatrati odvojeno od pojma "konstitutivnosti naroda" čije vitalne interese štiti član IV/3.e) i f) Ustava BiH); pojam "konstitutivnosti naroda" nije apstraktan pojam, već on inkorporira određena načela bez kojih jedno društvo, s ustavno zaštićenim razlikama, ne bi moglo efikasno funkcionirati; značenje pojma "vitalnog interesa" djelimično je oblikovano i članom I/2. Ustava BiH, koji naglašava da je Bosna i Hercegovina demokratska država, pa se, s tim u vezi, interes konstitutivnih naroda da u punom kapacitetu sudjeluju u sistemu vlasti i aktivnostima javnih organa vlasti može posmatrati kao vitalni interes"; (detaljnije vidi, op. cit., Odluka broj U 7/06, tač. 33-37. s daljnjim referencama, U 27/13...itd.).

U konkretnom slučaju Prijedlogom Zakona (čl. 2, 3. i 4) regulirani su izbori za Gradsko vijeće Grada Mostara (sastav i broj članova Gradskog vijeća i način njihovog biranja, kao i minimalna kvota zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i nacionalnih manjina), te je zagarantirano da svaki od konstitutivnih naroda mora imati u Gradskom vijeću najmanje četiri svoja predstavnika, a nacionalne manjine jednog predstavnika ali se Prijedlogom Zakona (stoji u obrazloženju-tačka 29) ne regulira, odnosno ne određuje se teritorijalno-politička organizacija Grada, niti se Prijedlogom Zakona mijenja teritorijalno organiziranje Grada.

Proizlazi, dakle, da je Prijedlogom Zakona predviđena samo obavezna minimalna kvota zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i nacionalnih manjina, ali ne i "gornja kvota" zastupljenosti konstitutivnih naroda. Prema mišljenju Ustavnog suda, takvo definiranje gradske izborne jedinice i izostavljanje/nedostatak tzv. gornje kvote u Prijedlogu Zakona ne može dovesti do destruktivnosti vitalnog nacionalnog interesa Bošnjaka, odnosno ovakav način utvrđivanja izborne jedinice, sam po sebi, ne stavlja bošnjački narod u nepovoljniji ili drugačiji položaj od ostalih konstitutivnih naroda, niti se time omogućava dominacija jednog naroda nad drugim.

Pored toga, Ustavni sud obrazlaže (tačka 30) da Ustav Bosne i Hercegovine Gradu Mostaru ne daje bilo kakav poseban status, pa tako ni poseban status pri izboru gradskih vijećnika, niti ograničava Izborni zakon u ovom pravcu, tj. u načinu izbora modela za izbor vijećnika Grada Mostara. Ovom zaključku, stoji dalje u obrazloženju, nije suprotna ni činjenica da Ustavni sud u Odluci broj U 9/09, na šta se poziva u Izjavi, nije proglasio neustavnom odredbu člana 19.4. Izbornog zakona u dijelu koji glasi:"Nijedan od konstitutivnih naroda niti iz grupe 'ostalih' ne mogu imati više od petnaest (15) svojih predstavnika u Gradskom vijeću", jer to ne onemogućava zakonodavca da ovo pitanje riješi i na drugačiji način.


Međutim, polazeći od toga: - da sam u predmetu broj U 9/09 (zahtjev Kluba izaslanika

hrvatskog naroda u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine za ocjenu ustavnosti jednog broja odredaba Izbornog zakona Bosne i Hercegovine i jednog broja odredaba Statuta Grada Mostara) koji predmet je, prema mome mišljenju, tijesno vezan sa pravnim i ustavnopravnim pitanjem o kojem se, u suštini, odlučuje i u ovome predmetu, izdvojio mišljenje;

- da je u predmetu broj U 9/09 Ustavni sud odbio kao neosnovan zahtjev za ocjenu ustavnosti odredaba čl. 19.4. st. 1. i 9. i 19.7. Izbornog zakona Bosne i Hercegovine, odredbe člana VI.C. stav 7. Amandmana CI na Ustav Federacije Bosne i Hercegovine i odredbe čl. 7. st. 2. i 3, čl. 15. stav 1, čl. 16, 17. st. 2. i 3, člana 38. st. 2, 3. i 4, čl. 44. i 45. Statuta Grada Mostara;

- da Ustavni sud smatra da pitanje učešća predstavnika konstitutivnih naroda u organima javne vlasti, kao što je Gradsko vijeće, predstavlja vitalni nacionalni interes svih konstitutivnih naroda BiH, pa tako i bošnjačkog naroda (tačka 25);

- da Ustavni sud, odlučujući o ovakvim pitanjima, mora uzeti u obzir svoje vlastito znanje i razumijevanje situacije u Bosni i Hercegovini, budući da je mnogo bliži i upućeniji u društvene i političke uvjete života u Bosni i Hercegovini u današnjem vremenu nego što je to slučaj sa Evropskim sudom....." (iz obrazloženja u predmetu broj U 9/09);

- da je, iako se nikada nije upuštao u taksativno nabrajanje elemenata vitalnog interesa jednog naroda, Ustavni sud BiH umjesto toga ukazao da je pojam vitalnog interesa jednog konstitutivnog naroda "funkcionalna kategorija", te da mu je potrebno pristupiti upravo s te tačke gledišta;

- da efektivno sudjelovanje konstitutivnih naroda u procesu donošenja političkih odluka, u smislu sprečavanja apsolutne dominacije jedne grupe nad drugom, predstavlja vitalni interes svakog konstitutivnog naroda;

- da se pojam "vitalnog interesa" kao funkcionalna kategorija ne može posmatrati odvojeno od pojma "konstitutivnosti naroda" čije vitalne interese štiti član IV/3.e) i f) Ustava Bosne i Hercegovine;

- da samo po sebi nije inkompatibilno kod ovakvih pitanja uzeti u obzir definiciju vitalnog nacionalnog interesa iz entitetskih ustava da (iako prema članu VI/3. Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud BiH "podržava ovaj Ustav", a ne ustave entiteta), šire posmatrano, ustavi entiteta ulaze u ustavnopravni sistem i poredak Bosne i Hercegovine kao cjeline;

- da u kategoriju vitalnog nacionalnog interesa prema ustavima entiteta, pored ostaloga, spada: ostvarivanje prava konstitutivnih naroda da budu adekvatno zastupljeni u zakonodavnim, izvršnim i pravosudnim organima vlasti; identitet jednog konstitutivnog naroda; organizacija organa javne vlasti; jednaka prava konstitutivnih naroda u procesu donošenja

odluka; teritorijalna organizacija (Amandman XXXVII na Ustav FBiH, odnosno Amandman LXXVII na Ustav RS));

- da je Venecijanska komisija (Evropska komisija za demokraciju putem prava) u svom podnesku kao amicus curiae u predmetu broj U 9/09, kako to i Ustavni sud zapaža, prihvatila da bi poseban položaj Mostara mogao pružiti objektivno i racionalno opravdanje za njegov jedinstven izborni aranžman uz konstataciju da bi Ustavni sud prilikom ocjenjivanja mogućih opravdanja trebalo da uzme u obzir sve izmjene tokom posljednjih 15 godina (sada već više, tj. posljednjih 18 godina- dodao M.Ć.);

- ponovo naglašavajući (kao i u predmetu broj U 9/09) da ovakav pristup, prema mome mišljenju, istovremeno korespondira i sa praksom Evropskog suda o "društvenim i političkim uvjetima života u Bosni i Hercegovini u današnjem vremenu" koje treba uzeti u obzir prilikom donošenja odluke;

- da, međutim, poslijeratna društvena i politička situacija u kojoj se nalazi Bosna i Hercegovina, a posebno Grad Mostar, ostaje takva da je i dalje razumno da se pristupi političkoj organizaciji Grada Mostara na osnovama ustanovljenim 2003. godine, što se, prema mome mišljenju, nije promijenilo (?!) ni nakon donošenja Odluke broj U 9/09 (tačka 71);

- te da bi, naravno, kada promjene nabolje i objektivni pokazatelji to potvrde, bilo sasvim razumno, čak i obavezno, izvršiti korekcije u legislativi uključujući i lokalni nivo (pa i onako kako se spornim zakonom predlaže),

Dakle, principijelno, iz istih razloga kao i u predmetu broj U 9/09 (mada se u konkretnom radi o dva raličita ustavnopravna instituta), nisam mogao podržati ni ovu odluku, pogotovo što su odnosne važeće odredbe spornog zakona prema Odluci broj U 9/09 u skladu sa Ustavom, a razlozi koji su opravdavali ranija zakonska i statutarna rješenja i dalje postoje, odnosno realno još uvijek nije došlo do takvih promjena koje bi već sada nalagale bilo kakvu izmjenu spornih zakonskih i statutarnih odredaba.

Polazeći, dakle, od svega toga smatram da je prijedlogom spornog zakona, ipak, povrijeđen vitalni nacionalni interes bošnjačkog naroda, što znači da bi ovaj zakon trebalo usvajati prema proceduri predviđenoj članom IV/3.e) Ustava BiH umjesto prema proceduri iz člana IV/3.d) Ustava BiH, kako je to odlučio Ustavni sud.

Ovim se, prema mome sudu, ne dovodi u pitanje reprezentativan odraz napredne koegzistencije svih naroda u Bosni i Hercegovini, uključujući i nacionalne manjine i Ostale, naprotiv; niti se, s druge strane, ovakvim "efektivnim učestvovanjem konstitutivnih naroda u vlasti" - strožija procedura, prevazilazi ustavni okvir, koji se, saglasan sam, nikada ne smije provoditi, ili nametati na štetu efektivnog funkcioniranja države i njezinih organa (op. cit., Odluka broj U 7/06, tač. 33-37. s daljnjim referencama).


K A Z A L O

BOSNA I HERCEGOVINA UPRAVA ZA NEIZRAVNO OPOREZIVANJE

238 Uputa o korištenju bjanko vlastite trasirane mjenice u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovu lohn posla (hrvatski jezik) 1

Упутство о коришћењу бланко сопствене трасиране мјенице у царинском поступку унутрашње обраде по основу lohn посла (српски језик) 15

Uputstvo o korištenju blanko sopstvene trasirane mjenice u carinskom postupku unutarnje obrade po osnovu lohn posla (bosanski jezik) 28

POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE

239 Odluka broj 03.2-2.3-73/12-25 (hrvatski jezik) 41 Одлука број 03.2-2.3-73/12-25 (српски језик) 41 Odluka broj 03.2-2.3-73/12-25 (bosanski jezik) 43240 Odluka broj 07.2-02.3-53/13-8 (hrvatski jezik) 43 Одлука број 07.2-02.3-53/13-8 (српски језик) 45 Odluka broj 07.2-02.3-53/13-8 (bosanski jezik) 46241 Odluka broj 06.1-2.3-53/13-41 (hrvatski jezik) 47 Одлука број 06.1-2.3-53/13-41 (српски језик) 48 Odluka broj 06.1-2.3-53/13-41 (bosanski jezik) 49242 Odluka broj 06.2-2.3-53/13-42 (hrvatski jezik) 50 Одлука број 06.2-2.3-53/13-42 (српски језик) 51 Odluka broj 06.2-2.3-53/13-42 (bosanski jezik) 52243 Odluka broj 06.2-2.3-53/13-43 (hrvatski jezik) 54 Одлука број 06.2-2.3-53/13-43 (српски језик) 54 Odluka broj 06.2-2.3-53/13-43 (bosanski jezik) 55244 Odluka broj 07.3-2.3-53/13-47 (hrvatski jezik) 56 Одлука број 07.3-2.3-53/13-47 (српски језик) 57 Odluka broj 07.3-2.3-53/13-47 (bosanski jezik) 57245 Odluka broj 03.1-02.9-54/14-1 (hrvatski jezik) 58 Одлука број 03.1-02.9-54/14-1 (српски језик) 58 Odluka broj 03-1-02.9-54/14-1 (bosanski jezik) 59246 Odluka broj 04.1-2.4-55/13-8 (hrvatski jezik) 59

Одлука број 04.1-2.4-55/13-8 (српски језик) 59Odluka broj 04.1-2.4-55/13-8 (bosanski jezik) 60

DIREKCIJA ZA CIVILNO ZRAKOPLOVSTVO BOSNE I HERCEGOVINE

247 Pravilnik o sprovođenju operacija sa terena za izvanaerodromsko slijetanje i polijetanje helikoptera (hrvatski jezik) 60Правилник о спровођењу операција са терена за ванаеродромско слијетање и полијетање хеликоптера (српски језик) 62Pravilnik o sprovođenju operacija sa terena za vanaerodromsko slijetanje i polijetanje helikop-tera (bosanski jezik) 64

TUŽITELJSTVO BOSNE I HERCEGOVINE

248 Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o unutarnjem ustroju Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 66Правилник о измјенама и допунама Правилни-ка о унутрашњој организацији Tужилаштва Босне и Херцеговине (српски језик) 67Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji Tužilaštva Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 67

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

249 Odluka broj AP 5161/10 (hrvatski jezik) 68Одлука број АП 5161/10 (српски језик) 78Odluka broj AP 5161/10 (bosanski jezik) 88

250 Odluka broj AP 5988/10 (hrvatski jezik) 98Одлука број АП 5988/10 (српски језик) 104Odluka broj AP 5988/10 (bosanski jezik) 111

251 Odluka broj U 32/13 (hrvatski jezik) 117Одлука број У 32/13 (српски језик) 124Odluka broj U 32/13 (bosanski jezik) 132


Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Mevludin Hamzić - Reklamacije zaneprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište 2014. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Documents

Број 16 - sllist.basllist.ba/glasnik/2014/broj16/Glasnik016.pdf · mjenica upisanog u odluci o sudskoj registraciji (koji potpis se stavlja uz naziv izdavatelja mjenice i čitak