Mirjana Radosavljevic <mirarad@gmail.com>

СРБски ФБРепортер Валентин КАТАСОНОВ: „ЦРНЕ РУПЕ“ У СВЕТСКОЈЕКОНОМИЈИ (1-2)1 порука

СРБски ФБРепортер <redakcija@facebookreporter.org> 04. фебруар 2013. 15.04Коме: mirarad@gmail.com

СРБски ФБРепортер Валентин КАТАСОНОВ: „ЦРНЕРУПЕ“ У СВЕТСКОЈ ЕКОНОМИЈИ (1-2)

Link toСРБскиФБРепортер

Валентин КАТАСОНОВ: „ЦРНЕ РУПЕ“ У СВЕТСКОЈ ЕКОНОМИЈИ (1-2)04.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и МетохијеДмитриј СЕДОВ: Серијал “Лобања и кост” 1-3Крстимир Пантић опет у улози адвоката одбране антидржавне политикеРатко Паић: Руски гигант у производњи камиона уграђује делове из СрбијеАстероид ће пролетети, опасност ће остатиСви неуспешни политички пројекти (2): Динкићу темељ, радницима шипакКако нам је неолиберализам уништио животеАлександар МЕЗЈАЈЕВ: ГЕНЕРАЛ СМИТ ПРОТИВ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋАБуџет Србије на услузи странкама, центрима моћи и личним потребама властодржаца

Валентин КАТАСОНОВ: „ЦРНЕ РУПЕ“ У СВЕТСКОЈ ЕКОНОМИЈИ (1-2)Posted: 04 Feb 2013 05:56 AM PST

„ЦРНЕ РУПЕ“ У СВЕТСКОЈ ЕКОНОМИЈИ (Први део)

***

Валентин КАТАСОНОВ | 28.01.2013 | 00:01/ Фонд стратешке културе за ФБР приредила Биљана Диковић

Особине и врсте офшора

Офшори представљају најважнији елеменат савременог механизма светскеекономије. Под њима се подразумевају земље и територије које поседују следећеособине:

*Оне обезбеђују конфиденцијалност финансијских, комерцијалних и осталихоперација за страна физичка и правна лица која су регистрована у тим земљама и територијама(„јурисдикција чувања тајне“);

*Физичким и правним лицима других земаља омогућују повољан порески режим у облику ниских или чакнултих стопа опорезивања („пореске мирне луке“).

Не постоји универзалан, јединствен списак офшора. Свака земља за себе, свака међународна организација,свака институција у оквиру једне земље прави свој списак офшора. Офшора данас има више десетина: скоро30% земаља у свету имају ову или ону особину офшора. Неких земаља нема у тим списковима, али безобзира на то под њиховом јурисдикцијом могу да се нађу територије (зоне) које имају очигледне особинеофшора. Прве „пореске мирне луке“ су се појавиле у САД и Великој Британији. Сада је само под британскомјурисдикцијом 12 офшора. У САД постоје „унутрашњи“ офшори (Делавер, Вајоминг) и офшори на острвима. Узони Европске уније има најмање 10 организација које поседују особине офшора: Холандија, Монако, Малта,Андора, Луксембург, Лихтенштајн, Кипар, Ирска…

Могу се издвојити три групе офшора:

СРБски ФБРепортер - дневни журнал 04.02.2013.

1. Англосаксонско средиште (острва Карипског базена, Нормандијска острва, Ирска).

2. Земље Бенелукса (Холандија, Луксембург а уз њих и Швајцарска).

3. Сви остали офшори – периферија, заједно са Кипром.

Данас се у светској економији запажа формирање сложених финансијских мрежа. Неке економски развијенеземље типа Холандије и Велике Британије називају у специјалној литертури спаринг-офшор јурисдикције. Уњима се региструју компаније које, са своје стране,раде у спрези са класичним офшорима. У поштованимземљама Запада такве компаније се још називају компаније – пробијачи. На пример, Холандија има својеофшоре на Карибима: Аруба, Кирасао, Сен-Мартен. Тако је Холандија 2006.године имала око 20.000такозваних поштанских компанија које немају неко битно учешће у самој земљи. 43% њихових бенефициарасу били из – већ по традицији – „мирних лука“ – Холандских Антила, Британских Девичанских острва,Кајманских острва, Кипра, Швајцарске. Осим тога, у земљи је постојало 12,5 хиљада специјалнихфинансијских компанија (Special Financial Institutions – SFI) кроз које је, према подацима Централне банкеХоландије, 2002.године прошло 3600 милијарди евра, што је 8 пута премашило БДП земље. Средином2000-их година у земљи је било и 42.000 финансијских холдинга, од којих су са 5.800 њих управљалитрустови. Без обзира на то, скоро ни једна званична међународна и национална институција Холандију несматра за офшор[1].

Офшори су главна чворишта преко којих пролазе финансијски инвестициони фондови светске економије.Годишњи извоз капитала из Холандије, Луксембурга и Ирске је између 10 и 12 билиона долара, штопревазилази извоз капитала из САД. А портфељске инвестиције са Карибских острва и Нормандије износе 1/5портфељских инвестиција које се извозе изСАД[2].

Офшори такође представљају центре из којих се управља предузећима и компанијама у многим земљама.Понекад их називају и „црне рупе“ светске економије. „Рупе“ су зато што се у њих сливају огромнафинансијска средства, која су иначе неопходна за развој држава из којих та средства потичу. А „црне“ затошто су потпуно непровидне, што не постоји никаква информација о операцијама и финансијско-имовинскомположају офшор компанија и њиховим бенефициарима…

Извештај Tax Justice Network: приказ светске офшор-економије

Према последњем извештају међународне истраживачке организације Tax Justice Network (TJN), која се бавинезависним истраживањем у области избегавања плаћања дажбина, на банкарским рачунима офшорјурисдикције се налази између 21 и 32 билиона долара. И то без урачунавања таквих финансијских актива,какве су јахте, виле, дворови, замкови, многобројни луксузни предмети и уметничка дела. Износи тих активаникако нису испод десетине дела укупног обима светског богатства, процењеног од стране швајцарскебанке Credit Suisse на 231 билион долара, према стању средином 2011.године). Чак и минимална проценаод 21 билиона долара представља еквивалент збирном бруто домаћем производу (БДП) САД и Јапана. Посвему судећи, у процену новчаних средстава у офшорима улазе само износи капитала који стижу набанкарске рачуне, али се не узимају у обзир приходи које власници офшор рачуна стичу од камата или надруги начин. Такође треба да се подвуче да су процене који су дате у извештају TJN много веће од свихпретходних процена укупних офшор средстава, до којих су дошле различите организације (ни једна није билаизнад 10 билиона долара).

У извештају TJN нема ни процене укупне вредности актива које офшор компаније контролишу у читавом свету(пре свега – актива реалног сектора економије). Могуће је да вредности таквих актива, ако ништа друго, а онобар нису мање од укупног обима новчаних средстава на офшор банкарским рачунима[3].

Tax Justice Network је организација која се, по мишљењу неких аналитичара, залаже за социјалистичкауверења и има репутацију јаког противника офшор зона. Руководилац истраживања у TJN је Џејмс Хенри,бивши главни економиста у консалтинг фирми McKinsey. Интересантно је да су подаци извештаја TJN од предве године, али је извештај објављен тек у јулу 2012.године[4].

Међународни финансијски аналитичари претпостављају да је задатак извештаја – припрема јавног мњења заследећи „напад“ на светске банкаре, који је сличан пресингу који су финансијске институције САД и ВеликеБританије направили на швајцарске банке 2011.године. Има експерата који мисле да TJN није баш толико

независна институција, како се то чини на први поглед. Они скрећу пажњу на диференцирани прилаз TJNразличитим офшор јурисдикцијама. Није прошла непримећена ни околност да је TJN заједно са властимаСАД, Велике Британије и још неких западних земаља последњих година са великим бесом нападалаШвајцарску и Кајманска острва.

Полазна информација за обрачунавање су били, пре свега, отворени званични подаци Банке за међународниобрачун из Цириха, ММФ-а, националних централних банака и државних благајни. Као допунски изворикоришћена су истраживања главних аудиторских фирми.

Главни офшори по списковима TJN

Још пре него што је објављен наведени извештај Tax Justice Network је саопштавао да Швајцарскапредставља главно склониште света који избегава да плаћа порезе, и да она врло нерадо у односу на другеразвијене земље открива податке и позива на одговорност оне који нерадо плаћају порезе. После Швајцарскепо рејтингу финансијске транспарентности које је сачинио TJN иду Кајманска острва, Луксембург, Хонгконг иСАД. Затим по Tax Justice Network иду острво Џерси, Јапан, Немачка и Бахреин. Рејтинг TJN мења представуо офшорима по земљама и територијама које се налазе изван граница „цивилизованог света“ („златнемилијарде“). У списак офшора су доспеле скоро све главне економски развијене земље: САД, Немачка,Јапан, Швајцарска, Велика Британија (ова последња у ствари контролише острво Џерси које је самоформално ван британске јурисдикције).

Међу офшорима који се налазе на периферији светске капиталистичке економије издвајају се Кајманскаострва, Тринидад и Тобаго и остале државе Карибског базена. Те државе су неприметно прешле у групуслободних држава које не зависе од светске политике. На пример – Тринидад и Тобаго. Код њих нема нипомена о некаквој „демократији“. У тој острвској републици све до сада није укинута смртна казна и свуда секористи телесно кажњавање. Постоје стабилно високи показатељи корупције у судству, на снази је забрана натолико пропагиране у „цивилизованом свету“ хомосексуалне односе, жене немају цео низ грађанских права.Међутим, такве „недемократске“ ситнице нису постале препрека за то, да САД објаве да су острва „слободна“.Влада је дозволила да стране компаније раде на њиховој територији, због чега је унела неке измене упостојећи порески кодекс. Острвске власти добијају невелику надокнаду за „гостопримство“ које пружају, итако су интереси избалансирани.

Клијенти офшора и „услуге“ светских банака

Износи који су наведени у извештају TJN припадају броју од отприлике 10 милиона физичких лица, којипоседују офшор рачуне директно или преко правних лица. Просечно се добија између 2 и 3 милиона доларапо човеку. 47% средстава припадало је непосредно физичким лицима, а 53% – правним.

Скоро половина од 21билиона долара (тачније: 9,8 билиона $), како процењује TJN, припада броју од 92хиљаде најбогатијих људи (тј. око 1% свих физичких лица која поседују средства у офшорима). Просечно поједном човеку у тој групи најбогатијих људи долази преко 100 милиона долара средстава на офшорбанкарским рачунима.

На размештај средстава под офшор јурисдикцију физичким лицима помажу и посредничке услуге банака,други финансијски посредници и консултанти. Како констатује Џејмс Хенри, да се црни новац шета по светуфинансијској елити помажу званичне структуре, „вредни рој професионалних помоћника из сфереприватног банкарског опслуживања, правних, књиговодствених и инвестиционих услуга“. Да би севршиле овакве „деликатне“ услуге многе велике банке су још крајем прошле године формирале јединице којесу назване private banking. За највеће банке у сектору услуга private banking сматра се да су швајцарска UBS, Credit Suisse и америчка Goldman Sachs. Вероватно да данас не може да се нађе ни једнатранснационална банка која не ради са офшор клијентима или која за своје клијенте не врши офшор услуге.На офшоре, по неким проценама, долази 14 – 17% трансграничних финансијских актива и обавеза светскихбанака[5].

TJN издваја педесет највећих светских банака које се баве офшор бизнисом. Уз топ-50 у офшорима је, премапроцени TJN смештено око 12 билиона долара, тј. отприлике половина свих офшор новчаних средстава.2005.године тај показатељ је износио отприлике 5,4 билиона долара; то значи да је он за пет година дуплирн,

и више од тога. Прва два реда у списку топ-50 (према стању из 2010. заузеле су швајцарске банке UBS иCredit Suisse. Следећа три места припадала су таквим светски познатим европским банкама какве су HSBC,Deutsche Bank, BNP Paribas. ЗатимсуишлебанкесаВолстрита: JP Morgan Chase, Bank of America, MorganStanley, Wells Fargo иGoldman Sachs . На банке које су ушле у топ-10 отпада отприлике 6 билиона доларасредстава, смештених на офшор рачуне (тј. 50% од укупног износа у топ-50).

Одакле средства стижу у офшоре?

Премештање значајног дела великих новчаних средстава у офшоре долази преко светских финансијскихцентара – Њујорка, Лондона, Цириха, Хонгконга,Токија. Посебно активно офшоре користе земљеанглосаксонског економског модела, тј. САД и Велика Британија. Од 100 британских компанија са највећомкапитализацијом, које су укључене у листинг Лондонске берзе фондова, само 2% не користи услуге офшора.Остале имају преко 8000 ћерка-фирми са јурисдикцијом у читавом свету. Територије Гернсија, Џерсија иострва Мен су већ неколико векова офшор зоне Велике Британије. Америчке транснационалне компаније сунајактивнији (после енглеских предузећа) корисници услуга офшора. Од 100 највећих корпорација Америке,чије се акције налазе на берзи, 83 имају ћерке-компаније у офшор зонама.

Средства за офшоре притичу такође из земаља које у великим количинама извозе сировине и готовепроизводе. Највише из земаља које експлоатишу нафту. За 1970. – 2010.год, према истраживању TJN,извезено је у милијардама долара: из Кувајта 496, из Саудијске Арабије 308, из Нигерије 306. Један одсветских лидера са извозом у офшоре је – Русија: за период 1990 – 2010. из земље је у офшоре извезено 798милијарди долар (произилази да је просечно годишње извожено скоро по 40 милијарди долара). Процене TJNсе у највећој мери поклапају са званичним подацима Централне банке Руске Федерације. Тако је 2010.годинечисто отицање приватног капитала из Русије изнело 34,4 милијарде долара, а 2011. – 80,5 милијарди долара.Џејмс Хенри, кога смо већ помињали, руководилац истраживања, претпоставља да је највећи део средставаиз Русије извезен кроз приватизацију државних актива.

Само је Кина послала у офшоре више активе од Русије: 1,2 билиона долара. Истина, подаци за Кину се дајуна период од 40 година, од 1970, а за Русију – само за 20 година. Тако да по просечним годишњимпоказатељима отицања приватног капитала у офшоре Русија међу земљама које се налазе изван границазоне припадања „златној милијарди“ неопозиво представља лидера. Иза Русије(период 1970 – 2010, умилијардама долара) су Кореја – 779, Бразил – 520, Кувајт 496. У односу на минималну процену збирнихсредстава на банкарским рачунима офшора (21 билион долара) средства која су дошла из Русијепредстављају 4%.

(Следи наставак)

[1] Б. Хейфец. Оффшорные финансовые сети российского бизнеса // «Экономический портал», декабрь 2008;Van Dijk М., Weyzig F., Murphy R. The Netherlands: A Tax Haven? Amsterdam: SOMO Report, 2006, р. 3.(Б.Хајфец: Офшор финансијске мреже руског бизниса // „Економски портал“, децембар 2008).

[2] «Борьба с офшорами: прогноз военных действий. Инфографика» //11 мая 2012 Forbes.ru:http://www.forbes.ru/sobytiya-column/finansy/82075-borba-sofshorami-prognoz-voennyh-deistvii) (Борба софшорима: прогноза војних дејстава. Инфографика“ // 11.05.2012).

[3] Постоје неке процене финансијских и нефинансијских структура које контролишу офшор структуре, а којесу направиле друге организације. На пример, према подацима Boston Consulting Group (BCG), офшор банке суна крају прошле деценије управљале капиталом од 7 билиона долара, а по проценама Организације заекономску сарадњу и развој – 11,5 билиона $ (Јелена Снежко: Борба против офшора је акативна у развијенимземљама, али је корисна и за земље у развоју // www.investgazeta.net // 16.04.2009).

[4] The Price of Offshore Revisited, Tax Justice Network, July 2012.

[5] «Борьба с офшорами: прогноз военных действий. Инфографика» // 11 мая 2012 Forbes.ru:http://www.forbes.ru/sobytiya-column/finansy/82075-borba-sofshorami-prognoz-voennyh-deistvii) (Борба софшорима: прогноза војних дејстава.)

***

ЦРНЕ РУПЕ СВЕТСКЕ ЕКОНОМИЈЕ (Други део)

Валентин КАТАСОНОВ | 04.02.2013 | 02:12/ Фонд стратешке културеПроблеми које ствара“офшоризација“ светске економије

Од 1970. до 2010.године, како је то процењено у извештају TJN, из економија уразвоју (укупно 139 земаља) отишло је између 7,3 и 9,3 билиона долара(просечно, обрачунато на годишњем нивоу, око 200 милијарди $). Ако се узмуу обзир камате и остале врсте прихода стварна величина тих капитала је већмного већа од 15 билиона (по најконзервативнијој процени). Сиромашне

земље су, да тај новац није пренет у офшорове, до сада могле да исплате спољне дугове и даозбиљно убрзају свој развој. Ако би сеузео у обзир незарачунати капитал из офшорова свих земаља уразвоју, које су традиционалним обрачунима крајем 2010.године имале укупан спољни дуг од 4,1билион $, произилази да је њихов дуг реда величине минус 11 билиона $, тј. у суштини те земље нисудужници, већ кредитори! Речено обичним језиком: када би новац остајао унутар њихових економијастановништво небогатих земаља у развоју (а то је 85% светског становништва) могло би да живипотпуно другачије него што живи.Али, како се констатује у извештају, извезене активе припадају малојгрупи добростојећих људи, док дуговања државе падају на рамена свих грађана у земљи. Када бисакривени износ од 21 – 32 билиона $ доносио само скромни приход од 3% камате и када би се такавприход опорезивао са 30%, пишу истраживачи, активе у офшоровима би већ прве године дале добитизмеђу 190 – 280 милијарди $. А то је отприлике два пута више од онога што економски развијенеземље (чланице OECD – Организације за економску сарадњу и развој) издвајају као материјалнупомоћ за развој земаља које су изван граница зоне у којој живи „златна милијарда“.

Новац од опорезивања, који није доспео у државну касу, је огроман, он је „довољан да се битнопоправи финансијска ситуација многих земаља, посебно оних у развоју“, – подвлачи Џејмс Хенри.Истовремено, према речима овог руководиоца истраживања, у тој новости постоји и позитиван аспект:свет је открио „црну рупу“ у коју пропада новац, проценио је димензије тог блага, сакривеног уофшоре.

Јачање „офшорског“ карактера светске економије ствара озбиљне економске и социјалне проблеме и,ако ништа друго, три главна међу њима можемо одмах да наведемо:

1. Низак ниво опорезивања у зонама офшора подрива фискалну базу земаља, чији резидентикористе услуге офшора. Према најконзервативнијим проценама буџети свих земаља у свету се свакегодине лишавају користи од најмање три билиона $ који се крију у офшорима.

2. Извођење анонимних операција представља претпоставку за прање нелегалне добити ифинансирање светског тероризма, преко – офшора. Они доприносе порасту организованог економскогкриминала, посебно трансграничног.

3. Као резултат слабог регулисања финансијских операција у офшорима, повећава се ризик однеконтролисаних токова такозваног врућег новца, што дестабилизује финансијски систем.

Администрација Барака Обаме: „крсташки рат“ против офшора

Од пре неког времена (нулте године нашег века) у свету је почела борба против офшора, када су САД иевропске земље одједном откриле да губе значајне своте новца од пореза. У САД, према званичнимподацима, државна благајна се сваке године лишавала најмање 100 милијарди долара зато што су америчкипорески обвезници користили шеме са офшорима. Изузетно много енергије за борбу са офшорима јепотрошила администрација Барака Обаме. Још пре него што се разбуктала финансијска криза у САД јепочела припрема закона „Спречавање злоупотреба преко пореских лука“[1]; Обама је наставио сапокушајима да се нацрт закона прогура у Конгрес САД. У том закону су најбитнији следећи ставови: 1.Одређивање суровијих захтева за пореске обвезнике САД који користе јурисдикцију офшора; 2. Давањеовлашћења Државној благајни САД да користи специјалне мере према страним јурисдикцијама ифинансијским институцијама које спречавају убирање пореза; 3. Увођење опорезивања трустова у офшорукоји се користе ради стицања непокретности, уметничких дела и накита за становнике САД и признавање

лица која стварно добијају активе од офшор-трустова за бенефицијаре; 4. Повећање казни за лица којакористе пореска склоништа, на износ до 150% од прихода који се добија таквим поступцима.

Нагли пораст државног дуга и дефицита федералног буџета у САД пошто се земља нашла у финансијскојкризи принудили су америчке власти да изађу у јавност са гласним изјавама о својим плановима да „расчистеситуацију“ са појединим офшорима. Посебно енергичне изјаве у вези са тим давао је Б.Обама. Он је„нишанио“ Кајманска острва – месташце на земљиној кугли које је амерички капитал изузетно волео. Таквигиганти америчког и светског бизниса, какви су Coca-Cola, Procter & Gamble, General Motors, Intel, FedEx, Sprintи др. тамо имају фирме-ћерке. По финансијском свету се шири шала: најпознатија пословна зграда на светуније ни Њујоршка берза, ни Лондонска, већ Агленд Хаус, скромни четвороспратни пословни објекат наВеликом Кајману који представља правну адресу много хиљада компанија, које су регистроване на томострву. „На Кајманским острвима постоји зграда у којој је смештено 12.000 америчких корпорација – изјавио је5.јануара 2008.године у Манчестеру, држава Њу-Хемпшир, Барак Обама. – То или је највећа зграда у светуили највећи лоповлук на свету. Ми ћемо открити шта је од то двоје.“ Међутим, без обзира на одлучносттадашњег кандидата за председника САД, која се, његовим доласком на власт није смањила, најутицајнијичовек на планети ипак није успео да се разрачуна са Агленд Хаусом. [2]

Најозбиљнији практични корак у области борбе са офшорима треба да је Закон о пореској дисциплини који сеодноси на рачуне у иностранству, а који је донет у САД у мају 2010.године. У фебруару 2012. је саФранцуском, Италијом, Немачком, Великом Британијом и Шпанијом закључен Споразум о заједничкомспровођењу тог акта. У оквиру тог Споразума национални порески органи имају право да размењујуинформације и да једна другу извештавају о дешавањима у вези са тим. Али од тог закона највише добијајуСједињене Државе. Тим актом се предвиђа да и банке, и друге финансијске институције побројаних земаљатреба у ствари да постану добровољни агенти америчке службе опорезивања. Они су дужни да подносеизвештаје о сумњивим (са гледишта пореских интереса САД) рачунима и операцијама физичких и правнихлица америчког порекла. Уколико се примети да банке и остале финансијске институције других земаља немају жељу да „сарађују“ са пореским органима САД, према таквим институцијама САД могу да предузимајуодређене санкције. Није тешко да се примети да,изговарајући се борбом против офшора и злоупотреба увези са плаћањем пореза, власти САД имају намеру да преузму под директну финансијску контролу (административну) друге земље.

Борба са офшорима и нове финансијске шеме

Да би власник актива постао анониман мора да се искористи не један офшор, већ њихов ланац, међу којимаобавезно постоји територија где се региструју компаније са директорима и власницима који нису прави, аимена правих се не могу наћи ни у једном документу. Њих су почели да називају бенефицијари (тј. они, којиимају стварну корист од посла). Такву шему користе, на пример, корумпирани функционери, вођеорганизованих злочиначких група…

Данас у различитим званичним документима (на пример – на званичним сајтовима) фигурирају називиноминалних власника акција, а то су у ствари највеће светске банке које пружају услуге private banking. Међутим, ти номинални власници не откривају ко је стварни власник акција – таква се информација можедобити само на захтев суда. То је баш згодан начин да се сакрије својина од лица за које не желиш да их„просветлиш“.

Уопште не треба дуго тражити примере. Да узмемо руска акционарска друштва. 97% акција ОАО „ЛУКОЈЛ“држе номинални власници. Три четвртине акција су у номиналном власништву холандске ИНГ-банке(„Евразија“), а остатак је код чисто руских номиналних власника. Појединцима припада укупно 3% акција, мадасе сматра да најкрупнији пакет акција ЛУКОЈЛ-а припада његовим менаџерима – Вагиту Алекперову (21%) иЛеониду Федуну (9%). Међутим, та информација се никако не може проверити.

Према скорашњим саопштењима – 27% акција државног „Газпрома“ има такође номиналне власнике. Преко50% акција Рударско-металуршког комбината ГМК „Нориљскиј никељ“ је у поседу страних номиналнихвласника или у офшорима. Код „Русал“–а номиналним акционарима припада 25% акција, а контрола читавекомпаније се врши из офшора.[3]

Фактички – најкрупније банке на свету, правне фирме, па чак и поједина физичка лица су на себе преузелифункцију сакривања правих акционара и бенефициара, коју су раније вршиле офшорне јурисдикције. Зато„навала“ западних држава на офшоре као на „информационо нетранспарентне зоне“ није довела ни до каквих

резултата.

Борба са офшорима као средство помоћу кога финансијске групе деле међу собом сфере светскогутицаја

Под изговором да се власти неких Западних земаља боре са офшорима, њихове банке у ствари вршепоновну расподелу сфера свог утицаја. Најбољи пример из скорашњег периода је притисак властиСАД и Велике Британије на Швајцарску. Позивајући се на борбу са офшорима долази до процеса уништењатрећег по значају међународног финансијског центра. 2011. године је Берн био принуђен да закључи споразумса Сједињеним Државама, Великом Британијом и Француском, којим се захтева све могуће помагањевластима три наведене земље при откривању информација о томе који то њихови грађани, иначе клијентишвајцарских банака, не плаћају порезе. У резултату је почео масовни одлив капитала из Швајцарске. Где? Уотаџбину коју контролишу америчке и британске банке. Највише на Бахамска острва и британска Девичанскаострва, који се налазе под јурисдикцијом те исте Велике Британије (иако су те територије формалнонезависне, реално представљају „прекоморске територије Велике Британије“ на челу са монархом –краљицом Велике Британије Елизабетом Другом, која поставља гувернере тих земаља). Део капитала јепремештен у сигурне банке које се налазе у САД и Великој Британији. Али ни то није све! Швајцарске банке субиле принуђене да добро испразне своје „новчанике“. У августу 2011. Швајцарска је званично исплатилаВеликој Британији преко 600 милиона долара сакривеног пореза њених држављана који су свој капиталчували у депозитима швајцарских банака. Од јануара 2012. Министарство правде САД врши истрагу 11швајцарских банака, међу kојима су и Wegelin, Credit Suisse и Julius Baer о њиховом помагању у „неплаћањупореза америчких држављана“. Већ почетком 2012.године једна од најстаријих швајцарских банака Wegelin језбог започете истраге продала свој бизнис. Није искључено да ће швајцарске банке бити принуђене да идржавној благајни САД плате повисоке износе као компензацију за неплаћени порез њихових америчкихклијената.

Борба са офшорима: смртна пресуда без могућности помиловања

У току последње финансијске кризе борби са офшорима су се прикључиле све главне земље Запада и многипознати политичари. Чак је и римски папа Бенедикт XVI изјавио да „ финансијске офшоре лишава свогблагослова“. У званичном документу папског „Савета за правду и слободу“ који је обнародован порезултатима Међународне конференције о финансирању развоја у Дохи (29.11. – 2.12.2008.) констатује се дасу офшорна тржишта повезана са нелегалном добити. Офшори су водили непаметну финансијску политикукоја је на крају крајева довела до садашње финансијске кризе. Омогућујући да се крију порези они суомогућили и гигантско отицање капитала, нанели су огромну штету сиромашним земљама и зато морају битизатворени.[4]

Међутим, после завршетка прве фазе финансијске кризе антиофшорна запаљивост Запада је великомбрзином спласнула. Стварна политика појединих западних земаља у вези са офшорима је врлопротивуречна. Са једне стране оне подстичу очување (па чак и развој) оних офшорних територија којеобезбеђују доток из свих крајева света капитала на рачуне банака својих земаља. Са друге – покушавају даспрече отицање капитала у офшоре са својих територија, што је изазвано разлозима фискалне природе.

Практични кораци у вези са борбом са офшорима Карибског базена коју води администрација Барака Обаме,а о којој смо говорили у почетку овог текста, за сада није дала неки видљив резултат. Исто тако су и европскеземље (Швајцарска, Луксембург) и Кина (са Хонгконгом) обећали да ће се обрачунати са својим офшорима.После почетка кризе 2008.године лидери G20, дискутујући о мерама за борбу са кризом, више пута суобећавали да ће да затворе „луке за склањање од плаћања пореза“. 2010.године су унете исправке уконвенцију OECD о порезима, којима су пооштрени ставови у вези са изношењем информација. Од2010.године је потписано преко 600 споразума о размени информација који, између осталог оштроограничавају банкарску тајну. Међутим, успеси су и ту врло скромни.

Заслужује пажњу и мера борбе са сакривањем капитала у офшорне зоне Европе, коју практикују властиНемачке, – набавка нелегалних дискова са информацијама о рачунима у одговарајућим банкама, којом себаве и федералне, и земаљске владе. Испоставило се да је та мера врло успешна, мада је многи државниции политичари Европе критикују као „не баш чисту етички“. Међутим, властима Немачке данас, када се уЕвропи разгорела дужничка криза, а немачка економија доживљава преоптерећења, баш и није до „етичке

чистоте“.

Вероватно је да је анти-офшорно законодавство неопходно, али ипак није и довољан услов за успешну борбу са офшорима. Тако Италија у тој области има добро законодавство, али и даље међу земљамаЗападне Европе води у учешћу економије „у сенци“ у БДП-у, као и у нелегалном извозу капитала.Истовремено, на територији земаља Северне Европе, у којима је ниво пореза прилично висок, постојиминимално коришћење „црних“ и „сивих“ офшорних шема. У Норвешкој порез на добит од експлоатацијенафте и гаса и до 80%, али иностране нафтне компаније без обзира на то упорно скрећу погледе ка тој земљи,захваљујући непостојању корупције, ефикасној државној подршци великим пројектима и јасним,непроменљивим и транспарентним условима пословања.

Све у свему – борба против офшора је усмерена не на уништење институције офшора, већ на омогућавањењиховог коришћења за јачање позиција појединих учесника у конкурентској борби. У једном од последњихистраживања о офшорима констатује се: „Рат са офшорима је врло чудан рат. Вођење тог рата је исто што иратовање са сопственом десном руком. Јер офшори представљају један од међаша глобалних финансија.Извади га и – читава кнструкција ће да се сруши… Зашто рат са офшорима није постао тотални? Шта ћеЛондону толико офшора? Зашто се Кариби, директно уз САД, тако радују животу? Зато што им офшорипредстављају одличан начина за убирање туђег новца. Доле своје паре, које одбацују капитал, али туђе –само изволите, добро нам дошле! Офшори сакупљају новац читавог света и зато нико не оспорава правоофшора на постојање“.[5]

[1] Bill S. 681 ‘Stop Tax Haven Abuse Act’.

[2] “Черныедырымировыхфинансов” // expert.ru, 23.07.2012.(«Црне рупе светских финансија»)

[3] «Стратегия – эвакуация» 5.12.11// http://www.gazeta.ru/column/mikhailov/3858474.shtml

[4] Der Spiegel. 2008. Dez. 9

[5]«Борьба с офшорами: прогноз военных действий. Инфографика» //11 мая 2012 Forbes.ru:http://www.forbes.ru/sobytiya-column/finansy/82075-borba-sofshorami-prognoz-voennyh-deistvii(„Борба софшорима: прогноза за војно деловање. Инфографика“)

04.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и МетохијеPosted: 04 Feb 2013 05:40 AM PST

04.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије

Експлозије у Митровици и Лепосавићу

04.02.2013 | 08:32 Извор: КИМ

Током протекле ноћи на северу Косова забележена су два инцидента. Јака експлозија одјекнулау северном делу Косовске Митровице а на пољопривредну апотеку у Лепосавићу бачена је бомба.

У северном делу Косовске Митровице синоћ око 22 сата одјекнула је јака експлозија умултиетничком насељу “Три солитера”, изјавио је КИМ радију регионани директор ПолицијеКосова у Митровици Ергин Медић.

Он је казао да у овом инциденту није било повређених, али је причињена материјална штета натри возила. Експлозија се догодила у близини Три солитера и статичног пункта косовскеполиције.

“Поломљена су стакла на неколико путничких аутомобила који су ту паркирани, а оштећени су ипрозори на солитеру”, казао је Медић.

Косовска полиција је одмах изашла на лице места, обезбедила подручје и започела истрагу.Нешто раније, казао је Медић, одјекнула је и експлозија у центру Лепосавића.

Експлозивна направа бачена је на пољопривредну апотеку у Лепосавићу али на срећу ни у томинциденту није било повређених.На апотеци су поломљена стакла а припадници Полиције Косова обавили су увиђај.Оба случаја окарактерисана су као изазивање опште опасности.

***

ПАКЕТИЋИ СТИГЛИ НА КИМ

04.02.2013. 13:45 Извор: ТВ МОСТ

Из Штутгарта је на Косово и Метохију стигао комби пун светосавских пакетића за српску децу уВеликој Хочи и Ораховцу. Акција Дар од срца ове године је изведена четврти пут заредом…

Деца пре свега штутгартске парохије, али и других (Хајлброн, Калв, Гепинген) су за своједругаре отпремила светосавске пакетиће са жељом да им се бар мало олакша начин живота наКосову и Метохији. “Наше мало за некога може бити пуно”, мото је акције коју је покренуопротојереј Братислав Божовић у Штутгарту.

- Овдашња деца су већстекла другаре на Косовуи Метохији и њима јеважно да својимпакетима припремљенимод срца измаме осмехена дечјим лицима. Децакоја похађају часовеверске наставе принашој парохији знају

колико је важно помоћионима у невољи и стоганам је посебно драго штои овога пута имамо преко20 пакетића – истакао јепротојереј БратиславБожовић.

Он се захвалио свима на припреми пакета, на новчаним прилозима, као и члановимахришћанско-хуманитарне заједнице Радости моја, а посебно Станиславу Божићу, Мићи и Драгануна организацију транспорта и дистрибуцији.

***

03.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије

Експлозија у Косовској Митровици

недеља, 03. феб 2013, 22:49 -> 22:58 РТС

Јака експлозија одјекнула је у северном делу Косовске Митровице у мултиетничком насељу Трисолитера. Нико није повређен, али је причињена материјална штета.

У северном делу Косовске Митровице вечерас је у 22.20 сати одјекнула јака експлозија умултиетничком насељу Три солитера. Није било повређених, али је причињена материјалнаштета на возилима, док су неки од гелера погодили и прозоре зграде испред које је активиранаексплозивна направа, највероватније ручна бомба.

Како јавља Танјугов извештач са лица места, експлозија се догодила у близини Три солитера истатичног пункта косовске полиције.

Поломљена су стакла на неколико путничких аутомобила који су ту паркирани, а оштећени су ипрозори на солитеру.

Косовска полиција је одмах изашла на лице места, обезбедила подручје и започела истрагу. Налицу места дошли су и војници Кфора.

Експлозија је била изузетно јака, па се један број грађана окупио.

***

ЕКСПЛОЗИВНОМ НАПРАВОМ НА ПОЉОПРИВРЕДНУ АПОТЕКУ

03.02.2013. 11.10 Извор: ТВ Мост

Експлозивна направа бачена је вечерас око 19 сат и 15 минута напољопривредну апотеку у Лепосавићу али на срећу није билоповређених…

Власник објекта је Славољуб Ђорђевић и како је јавио репотреттелевизије Мост са лица места, на апотеци су поломљена стакла .Припадници КПС обављају увиђај.

***

ТВ Пулс: Обијена црква Свете Петке у Доњој Будризи

Црква Св. Петке у Доњој Будризи обијена је јуче око 18 часова, јавља ТВ Пулс из Шилова.

Црква Св. Петке у Доњој Будризи (Фото ТВ Пулс)

Портпарол Полиције Косова за регион Гњилана Исмет Хашани изјавио је да је из цркве јеоднесен ситан новац и да је испретуран црквени инвентар.

У Косовском Поморављу последњих дана је обијена и црква светог Николе у Биначу и црквасветих Апостола Петра и Павла у Клокоту.

***

10:09 КИМ радио З. Стевић: Стефановић све радио на своју иницијативу

“Борислав Стефановић својим изјавама по медијима покушава да побегне ододговорности јер све што је договарао, договарао је без претходног сумирања терена ибез консултација са било којим послаником са Косова и Метохије”, изјавио је за РадиоКИМ Звонимир Стевић.

З. Стевић (Фото РТС)

Посланик Социјалистичке партије Србије са Косова и Метохије и бивши државни секретар заКиМ, Звонимир Стевић, изјавио је, реагујући на изјаву Стефановића дату у емисији “Од А до Ш”да су “људи из СПС-а најодговорнији и за високе цене наплате осигурања за возила наадминистративним прелазима” да то није тачно.

„Стефановић је све радио на своју иницијативу, испод жита, у четири око, у шест ока….,и сад се вероватно правда. Цене и споразуми су резултати његовог рада и његовогделовања у том периоду као индивидуалног стрелца“, казао је Стевић КИМ радију.

Стевић тврди да СПС није учествовао у доношењу тих споразума.

„Ја сам у том периоду био државни секретар. У једном тренутку питао сам тадашњегминистра образовања Жарка Обрадовића и министра унутрашњих пслова Ивицу Дачићада ли они као водећи људи у влади и ми као странка знамо шта се преговара у Бриселуречено ми је да ми званично не учествујемо у томе“, рекао је он и додао да је чињеницада су договори у Бриселу резултат рада Борислава Стефановића и још двоје, троје људикоји су са њим у томе учествовали.

Бивши државни секретар је казао да за цену осигурања на прелазима нису крива осигуравајућадруштва већ споразуми који су донети.

Стевић тврди да је било захтева да се цене осигурања смање у време мандатаСтефановића али да то није учињено.

*******

09:31 Танјуг Искендеров: Ниjе реално да Немачка промени став о Kосову

БEOГРAД – Научни сарадник у Институту за балканистику Руске академиjе наука, ПетарИскендеров сматра нереалним да Немачка коjа jе прва признала независност Kосова променисвоj став о томе, али jе и уверен да Србиjа у новоj композициjи односа има право да тражи своjаправа и териториjе, пре свега када су у питању Срби у БиХ и на северу Kосова.

Искендеров сматра да jе Немачкоj одговарао стални конфликт на Балкану jер jедеведесетих година, уjедињена и све моћниjа, желела да се дефинитивно решиамеричких база.

Oн у разговору за данашње “Новости” подсећа да су Немци у време распада Jугославиjе одиграливажну улогу, и каже да Немачка жели да покаже да jе лидер у Eвропи и да одлучуjе оБалкану, и да jе пресудно то што хоће да оствари оно што jе почела – признање Kосова.

На питање може ли руски председник Владимир Путин, коjи има одличне односе са немачкомканцеларком Aнгелом Mеркел, да утиче на праведниjи однос Немачке према Србима, Искендеровкаже да велике државе своjе политичке проjекте “упорно гураjу”.

Oн сматра да jе велика грешка то што европски чиновници “умируjу Aлбанце” тако штоим стално попуштаjу па Aлбанци “иду све даље”.

На питање шта може Србиjа, руски стручњак за Балкан каже да jе уверен да Срби имаjу право дау новоj композициjи односа траже своjа права и териториjе.

“Tо се пре свега односи на босанске Србе, као и на Србе са севера Kосова. Русиjа и Србиjа битребало да траже истомишљенике у другим државама да jе садашња подела на Балканунеправедна”, рекао jе Искендеров.

фото Танјуг, С. Радовановић

___________

02.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије

01.02.2013.Вести са ОКУПИРАНОГ Косова и Метохије

Дмитриј СЕДОВ: Серијал “Лобања и кост” 1-3Posted: 04 Feb 2013 05:40 AM PST

Серијал “Лобања и кост” – чланак 1.Трикови са “зеленим папирићима” или јавност је глупа

Дмитриј СЕДОВ | Фонд стратешке културе За ФБР приредила уредник Биљана Диковић

Верујте ми поштовани читаоци, ваш аутор не припада присталицама теорије завере,који се у великој мери састоје од ентузијаста превртљивог ума.

Аутор је такође далеко од теорије светске завере, у коју су, по теорији истихентузијаста, неизбежно увучени не само сви познати политичари, него и судеди извикендица.

Упркос свему, аутор се одлучио на обраду теме тајних друштава, које је означио називом “Лобања и кост”(тако се зове масонска ложа универзитета у Јелу, која је дала Америци највеће политичаре и председнике).

Циљ је једноставан – хтео бих да разјасним шта је реално, а шта измишљено, у делатности англосаксонскихмасона.

То је огромна тема. Ако покушате да саберете материјале о делатности масона током неколико векова наједну гомилу, та гомила ће достићи висину двоспратног “Дома мртвих” у коме се окупљају чланови ложе“Лобања и кост”.

Истина, велики део тог писанија отпада на жврљање теоретичара завере и маштовитих писаца попут ДенаБрауна, који су на масонској теми зарадили својих “пет шолди”.[1]

Веома мало је истинских, поузданих докумената о делатности “браће”. А ако ми не желимо пуштати машти навољу и свој мозак доводити до тачке усијања, онда ћемо се обратити само оним стварима које представљајунеобориве чињенице.

Највероватније, требало би почети са разматрањем зеленог папирића са називом “један долар”, који,сложићете се са мном, лежи у основи читаве конструкције, не само америчке, него и светске економије.Симболика приказана на папирићу има конкретан смисао и носи у себи информацију о односу њеног ауторапрема свету.

Због тога није лоше да, свако ко користи долар, зна каква се порука крије у његовом новчанику.

Дакле, шта се скрива иза 1$ USA, који је оформио руски уметник Николај Рјерих 1928. године, по наруџбинибудућег потпредседника Велса.

За почетак, хајде да се запитамо зашто су људи који су стајали иза Рјериха, изабрали управо монету од 1долара? Зар није боље да су циљали на 100 пута већу вредност папирића? Или на десетицама илихиљадицама (штампали су и такве!)?

Овде се мора признати да су наручиоци били масони, јер је сва симболика монете обележена неспорномасонским обележјима.

Многа тајна друштва су од давнина придавала јединици неки сакрални значај, уздижући је изнад свих другихбројева. У првом реду – легендарни темплари, оснивачи савремене масонерије. За темпларе, јединица јепредстављала “јединство у различитости”. За јавност, ти можеш преузети свакојаки лик, иступати у име билокоје, чак и непријатељске партије. Но унутра, међу “својима”, мора да се сачува јединство. По учењутемплара, јединица такође значи да нема никакве разлике између зла и добра. То је и било забележено назастави тајних витезова: четири наизменично црна и бела квадрата. Бели је – симбол добра, црни – симболзла. Или по латински: “EPLURIBUSUNUM”.

Овај натпис од 13 слова ми видимо на траци у кљуну орла, на десној страни монете од 1 долара.

На орла треба пажљивије обратити пажњу. Његове груди покрива штит са 13 трака. У једној канџи је стегнуто13 стрела, а у другој, маслинова гранчица са 13 листова и 13 плодова. На једном орловом крилу налазе се 32пера – то је степен иницијације у обичним масонским ложама. А 33 пера на другом крилу, симбол су вишег ипоготово, тајнијег степена.

А над самим орлом, вероватно над Сједињеним Државама, уздиже се шестокрака Давидова звезда (симболизабраног народа), која се састоји од 13 белих звезда петокрака.

Слева на монети од 1 долара, Рјерих је сместио пирамиду, један од главних симбола слободних зидара. Такосебе називају браћа-масони, као да им родослов сеже из времена жречева и тајних друштава Древног Египта.Но, ова пирамида је некако чудна. Усечена, сложена из 13 ступњева. Истраживачи је зову “ПирамидомИлумината (Просвећених)”. То је читава група старинских масонских ложа. Структура Илумината састоји се од13 степени иницијације, што је очигледно одражено и на 13 ступњева пирамиде на долару.

Врх обезглављене пирамиде као да се уздиже на зракама, изнад основе. У троуглу (још један масонскисимбол!) види се око. Њега различито називају, но чини се да је најисправнији назив “свевидеће око”. Изнадока је натпис, који се поново састоји од 13 слова: “AnnuitCoeptis”. “Оно нас подржава (благослови)!” Мисли сена тајанствено око у троуглу. Доња трака окружује пирамиду и на њој је латиницом написано мото:“Novusordoseclorum” (Нови светски поредак).

Шта смо ми добили у резултату? “Благословен нови светски поредак!”. Онај у коме владају масони. Свевидећеоко, Луцифер, царује над пирамидом – над свим народима света. За оне који прихватају нови поредак –маслинова гранчица у орловој канџи. За непокорне – стреле!

Ви се не слажете? Пробајте понудити друго објашњење ове симболике.

Главну тајну Рјерих је зашифровао у центру монете. Изнад се види светли натпис: “Сједињене АмеричкеДржаве”. Мало ниже је наизглед благочестива фраза: “InGodWeTrust” (Ми верујемо у Бога). У каквог? Америкаје званично хришћанска земља. Међутим, на доларској монети ви не можете наћи ни један уобичајенихришћански симбол. На пример, одсуствује и сами крст. Зато свуда царује “вражији број”, за обичне људенесрећан број 13. На невеликом папирићу појављује се минимум 8 пута. У каквог онда “Бога” предлажу даверују Американцима и целоме свету? Одговор је дат у самом центру монете. Орла и пирамиду са окомуједињује реч “ONE”. ЈЕДАН, ЈЕДНО. Рекло би се да је то ознака номиналне монете. Но, већ ниже имамотакав натпис. И у сваком од четири угла нацртана је јединица (бројем и словима). А та крупна реч од три словастоји посебно, без икаквих допуна. Та реч има сасвим другу улогу, представљајући централни деокомпозиције:

Ми верујемо у Бога

Он је један

Један долар

Зар није Конфучије рекао: “Знаци и симболи владају светом, а не реч и закон”.

А ако измеримо ширину монете? Испада 66,6 мм. Случајна подударност?

Но, вратимо се “несрећном броју”. Познато је колико се САД и Европа боје тог несрећног броја. У некимхотелима чак нема тринаестог спрата. Постоји чак и научни термин који дефинише бојазан од броја 13 –трискаидекафобија. Још већи страх доноси петак тринаести! Тог несрећног дана разапет је Христос, Каин јеубио Авеља, Адам и Ева су пробали забрањени плод.

И тако, уверили смо се да основна једдиница светског финансијског система носи у себи масонску генеалогију,која предвиђа тајне начине управљања политиком, туђе хришћанском погледу на свет.

Веома важна је и та околност, што се ова “једнодоларска декларација” масона из 1928. године појавила послестварања и ступања на снагу Федералног Резервног Система САД, који је постао моћан инструмент удостизању њихових циљева.

Овде се треба присетити да од масона изабрани демократски систем власти не предвиђа никакво народновршење власти. Разлог је једноставан – од народа изабрани политичари одвојени су од канала са новчанимтоковима. Те канале контролишу крупна финансијска друштва. Политичари могу до миле воље говорити освом служењу друштву, но реалне послове стварају реални новци, под којима су ови ангажовани каоизвођачи.

У тачки у којој се пресецају политика и новац, управо и расту масонске ложе. О томе искуство САД очигледносведочи. Сви угледни финансијери и политичари у тој земљи повезани су међусобно масонским ложама.

Ипак, поставља се питање какав је смисао те појаве? Зар Ротшилди не могу да се сретну са Рокфелерима иМорганима и приликом игре голфа и да у неизнуђеним околностима донесу потребна им решења? Због чегата сва масонска бесовштина?

Ротшилдима и Рокфелерима заиста није нужна црна конспирологија и они могу мирно да воде дијалог сапредседником државе. То су становници Олимпа на који тешко могу да се попењу шпијуни из противничкогтабора. Но, одлуке које они доносе, понекад су апсолутно тајне, и од великог броја извршилаца тих одлуказахтева се да држе језик за зубима. Већина чланова англосаксонских ложа високог нивоа иницијације, јесуизвршиоци идеје главних људи Америке и овде тајновитост представља закон.

Примећујемо да, поред тих људи, у Америци има још око 5 милиона чланова масонских ложа нижих нивоаиницијације, који немају појма шта се “горе” ради.

Хајде да погледамо рад масона на примеру финансијске кризе, која је прво потресла Америку а сада и цеосвет.

Кризе се изазивају вештачки и њихови аутори су увек из Федералног Резервног Система САД (ранијеФедералне Резервне Банке), заједно са високим чиновницима и администрацијом и групом најутицајнијихбанака. Циљ кризе увек је један те исти – муњевито богаћење и прерасподела имовине у њихову корист.Шема је суштински стандардна и моделише се само приликом нових финансијских инструмената, дотаднепознатих свету.

- У почетку ФРС спроводи необуздану емисију долара, који нису подржани никаквим еквивалентом. То јепразна “амбалажа”.

- Банке које сарађују са ФРС издају ту “амбалажу” у виду јефтиних кредита под минималним каматама.

На финансијском тржишту настаје бум – сви се хватају за јефтине кредите и уграђују их у реалну привреду. Затакву празну “амбалажу”, стварају се и купују реалне економске вредности.

Паралелно на берзама цветају спекулације. Данас је главна финансијска берза у ствари виртуелна. То јеелектронски свет, у коме струје невероватне реке виртуелног новца и често нема никакве везе са стварномпроизводњом. Ако ви контролишете кључне моменте тог тржишта, сами себи штампате новац у потребнимколичинама, сами себи дајете кредите било каквих размера, сами организујете новости на које тржиштереагује, сами одређујете време за пуштање тих новости, онда ћете ви зарађивати фантастичне новце. Ви ћетеиз године у годину скупљати контролне пакете акција од истински профитабилних предузећа, како би, када свепропадне, веома велики део реалних актива остао у вашим рукама.

За неупућене (неинициране) играче, берзанско тржиште представља жешћу варијанту играња руског рулета,када је у добошу револвера од 6 места, пет попуњено мецима. То је такође игра и у њој такође буде и победа,но, њих бива веома мало.

Но, игра са виртуелним процентима не може се бесконачно продужавати, јер темељни закон дановчана маса треба да одговара одговарајућој робној маси, нико не може укинути. Ова подударностчудовишно се нарушава. “Амбалажа” иде у највећем степену на куповине и спекулације, а не настварање робе. Они који су их наручили, нису у стању да их врате банкама. Не смемо заборавити да суто били кредити. Наступа дан “X” када ће кредитори организовано обзнанити своје банкротство.Почиње економски колапс и пир грабљиваца. Иницирани учесници комбинација јефтино купују а потому магновењу обесцењују акције банкротом. Иде бурна прерасподела имовине.

Када се апетити задовоље, нужни чиновници у владама укључују “контролисани излаз” из кризе или

једноставно речено, реду банкротираних помажу државним новцем, како би они преживели. Тиме селиквидира опасност социјалне експлозије.

Привреда као да оздрављује и Федерални Резервни Систем припрема нову кризу.

Каква је овде улога масонских ложа? Нико осим масона данас не може да спроведе такву дугорочнукомбинацију, не допуштајући цурење информација или њен слом. То су најпоузданије структуре. Само овдесе спроводи разрада строго чуваног плана и што је најважније, ред братства из виших иницијацијаодлучује када ће наступити дан “X”. Ту се сачињава списак жртава и прави се расподела опљачканог.

Због тога сви дипломци елитних америчких и британских универзитета постају чланови ложа, где сеукључују у вођење закулисне политике. Потом, међу њима најприхватљивији, по одлуци и уз помоћложе, могу израсти до виших државних функција, све до места председника САД. То се догодилопрактично са свим америчким председницима двадесетог века, са изузетком Џ. Кенедија, који је иплатио због тога што је дошао у раскорак са политиком ФРС. Тај председник је одлучио да ограничимоћ ФРС и да уведе сребрни стандард долара, то јест, да врати тржишно контролисану емисију. Он јеубијен већ сутрадан по потписивању одговарајућег указа, а сам указ никад није ступио на снагу.

Како је показала неуспешна истрага тог атентата, његови корени иду до тајних друштава, о чему уопште неволи (или се плаши) да пише америчка штампа.

О појави ФРС као главног органа вештачких криза, писано је много. То је уникалан инструмент којиомогућава приватним лицима да регулишу обим новчане масе најмоћније државе на планети. Било бичудно ако би приватно лице које је добило таква права, не би искористило тај инструмент за својеинтересе. Ево списка очева-оснивача ФРС из 1913. године, који су се за сто година мало изменили.

1. Банка Ротшилда у Лондону и Паризу

2. Банка браће Лазар у Паризу

3. Сејф-Банка Израэла Мозеса у Италији

4. Банка Варбурга у Амстердаму и Хамбургу

5. Банка Лемана у Њујорку

6. Банка Кун Леб у Њујорку

7. Чејз Манхетн Банка Рокфелера у Њујорку

8. Банка Голдмана Сакса у Њујорку

Свака од ових банака имала је одређене везе са масонским организацијама а често их и сачињавала.

Наравно, време тече и масонске ложе не решавају све проблеме који стоје пред ауторима “Новог СветскогПоретка”. Сада постоје и такве мистериозне организације као “Билдерберг клуб”, “Трилатерална комисија”,“Савет за економске односе САД”.

Но, о њима у нашим даљим публикацијама.

[1] Од “Soldo” – стара италијанска сребрна монета (прим. прев.)

***

Серијал “Лобања и кост” – чланак 2.ВЕРНОСТ ЛУЦИФЕРУ

Дмитриј СЕДОВ | Фонд стратешке културе

Шта је масонска ложа и која је њена сврха постојања, најбоље је показати наслучају ложе “Лобања и кости”. Чланство у том братству започиње се на ЈејлУниверзитету и траје цео живот. Њени чланови су били, а и сада су, члановинајпривилегованијих породица у САД – људи који ево већ скоро два века чиневладајућу класу у САД.

Колеџ Његовог Величанства Колоније Конектикат, који је себе назвао Јелским у част Илајхју Јела, који није бионаучник, нити просветни делатник, већ богати енглески трговац. У одговор на молбу повереника колеџа Јелј из1718. године, он је послао из Лондона велики сандук са књигама, портрет краља Џорџа I и девет палетаиндијске робе, од чије продаје је уручио колеџу 562 фунте и 12 пенија – за то време не малу своту.

У складу са замислима својих оснивача, колеџ се одликовао изузетном чак и за то време “побожношћу” инетрпељивошћу. Ту је основана прва црква у америчким просветним заводима; студенти су били у обавези дадва пута дневно посећују службу. Њима је на територији колеџа било дозвољено да говоре само налатинском. Професори су им усађивали осећај моралне супериорности и изолованости, не дозвољавајућибило какву студентску самоуправу.

Психологија тврђаве под опсадом неверника, допринела је да Јејл практикује неку врсту“дедовштине” (hazing – покушај понижавајућег “посвећења” бруцоша). Потпуно озваничено су се студентиделили у зависности од социјалног статуса родитеља.

Масонска ложа се није појавила сама од себе. Она се разгранала из студентског удружења “Фита-бета-капа”са универзитета Вирџинија из далеке 1779. године. Назив друштва са грчког се преводио као “мудрост- водичживота”, но, треба одмах истаћи да је делатност “мудрољубивих” студената од почетка била заогрнутастрогом конспиративношћу. Нико није знао њихове задатке нити циљеве, али већ тада је било познатода су они све друге осим масона, сматрали “варварима”.

Није познато каква би била судбина ложе да није било догађаја који је 1826. године узбудио сву Америку. Тадапознати писац и политичар Виљем Морган је обзнанио да је добио опширан материјал о делатности масона ида се спрема да га изда у виду књиге. После тога Морган је тајно и без трага нестао и до дан данас нијепронађен. Треба рећи да су од тада масони, који су преузели све полуге власти у Америци, посталиприлично познати јавности која је постала страшно огорчена. Толико огорчена да је створила иантимасонску партију, која је брзо почела јачати.

На председничким изборима 1832. године, партија је истакла свог кандидата против демократе Енрју Џексонаи лидера америчких виговаца Хенри Клеја, који су били масони. Борба са тајним друштвима дотакла се истудентског братства. Од ложе у Јејлу тражило се отказивање од принципа тајности.

Тада је њен предводник Виљем Расел одлучио да прикрије претходно седиште и са 14 истомишљеникаосновао је ново тајно братство по моделу једног од Немаца. Овај пут они су копирали Ред илумината који јепорицао своју директну везу са масонима, али су зато они израсли у масоне. Илуминати – то су масони међумасонима.

Тајно друштво Илумината (illuminates – освешћени) основао је 1776. године у Инголштаду младибаварски професор права Адам Вејсгаупт. Профессорова научна област била је социјална реформаегалитарног модела. При том, маса у редовима масонских ложа уопште није знала о делатности свогруководиоца или је била доведена у заблуду са његове стране. Они се од масона високог степенаиницијације користе као “слепци”. Друга посебност илумината је жестока централизација идисциплина.

Зато можемо, идући напред, рећи да они чланови ложе који су учествовали у припреми и извршењуексплозија у “кулама-близанкињама” у Њујорку, по правилу нису имали представу о размерама замисли ињеним глобалним последицама. Данашњи чланови друштва “Лобања и кост” не поричу верзију о њеномнемачком пореклу. У њеном седишту постоји Немачка соба, у којој су зидови украшени сликамастудентског живота у Немачкој и пословицама на немачком језику. Једна од химни друштва написана јена мелодију Deutschland uber Alles. Ту мелодију написао је Џозеф Хајдн 1797. године; да ли требанапомињати да је Џозеф Хајдн био масон (по протекцији свог пријатеља Моцарта он је био инициран убратству бечке ложе Zur wahren Eintracht 1785. године ).

Један од 15 чланова првог сазива био је и Алфонсо Тафт – родоначелник династије високих

политичара, војни министар, министар правде, посланик у Аустро-Угарској и Русији и отац ВиљемаХауарда Тафта – двадесет седмог председника САД. Чланови тајног друштва су поштовали знаменитегусаре и правили су планове за светско господарење. После 170 година друштво се разрасло, пустилоје корене и гране и достигло је изузетан и невиђен утицај.

“Лобања са костима” већ дуго година влада Америком. Друштво је 1856. године званичнорегистровано као труст-фондација под називом Russell Trust Association. Од тада, “Лобања” немапроблема са финансијама. За разлику од других сличних друштава, његови чланови не плаћају чланарину,међутим, дају добровољне прилоге. По завршетку универзитета, сваки члан друштва добија на поклон 15хиљада долара а као поклон за свадбу – зидне часовнике са клатном, у махагони дрвету.

Унутрашњи ентеријер “гробнице” у којој се окупљају масони је веома интересантан. Просторија је богатодекорисана и испуњена раритетима. По зидовима су окачени ловачки трофеји и оружје, а по угловима стојеманенени рицари у пуној борбеној опреми, у застакљеним витринама стоје средњевековни рукописи иминијатуре. Посебно су карактеристични часовници који се налазе у кући, њихова посебност огледа се у томешто они раде 5 минута унапред. Управо по том времену заказују своје сусрете чланови реда. Време по комеживи комплетно преостало човечанство назива се “варварским”. Оснивач реда, генерал Расел, зачетник јестварања колекције војних реликвија – то су предмети који су припадали члановима друштва који су ратовалиу Грађанском, Првом и Другом светском рату. Наравно, главни елемент ентеријера представљају лобање икости људи у свим видовима – као цртежи, модели и истински. На пример, у једном стакленом ормару чува сескелет који чланови друштва са поштовањем ословљавају са “мадам” и тврде да су то остаци маркизе деПомпадур, љубимице Лудовика XV.

Још један трофеј исте врсте – костур Џеронима, чувеног вође Индијанаца – тачније племена Чирокеза изнарода Апача. Џеронимо је легендарна личност. Он се очајнички борио опирући се одвођењу племена урезерват, био је заробљен па побегао и коначно, 1886. године, био је принуђен да се преда због изузетнебројне супериорности непријатеља. Џеронимо се обратио у хришћанство, умро је 1909. године и сахрањен је утврђави Сил у држави Оклахома. А ложа “Лобања и кости” је 1918. године решила да, пошто је Џеронимоскинуо 49 скалпова са белих Американаца, да је праведно да сада његова глава украси “гробницу”. Његовгроб је откопан а лобања украдена. По легенди, командант откопавања био је нико други него ПрескотБуш – будући сенатор и деда скорашњег председника САД. О ритуалу иницијације у ложи постојенајскандалознија сведочења. Неки извори тврде да је новопридошли дужан да лежећи у ковчегу, маструбирапред очима чланова секте, откривајући им своје најстидније сексуалне тајне. Џорџ Буш млађи је приступиоу “Лобању и кости” 1967. године. Он је већ треће покољење чланова реда и то по обе линије: његов већпомињани деда Прескот Шелдон Буш био је ожењен са Дороти Волкер, кћерком свог пословног партнераЏорџа Херберта Волкера-млађег, такође члана “Лобање”. Многи мушкарци из обе гране тог разгранатогдрвета студирали су у Јејлу и били су чланови реда.

Кратак курс из историјата “Лобање” био би непотпун ако не би размотрили његова главна достигнућа.Закулисна моћ реда почела је од председника Виљема Макинлија (1897-1901), кога је “гробница”наговорила да почне рат са Шпанијом за Кубу и Филипине и самим тим у потпуности изменила светскипоредак, а заједно са њим и САД. Грађански губернатор заузетих Филипина постао је Виљем ХауардТафт, који је 1904. године постављен за војног министра у администрацији Теодора Рузвелта. У томсвојству он је 1906. године умирио устанак на Куби. А две године касније постао је први председник“делегиран” на највише државно место од стране тајног Јејлског реда. Тафт је за војног министра одредиосвог сабрата из “Лобање” Хенри Луиса Стимсона, који је одиграо одлучујућу улогу у америчкојспољној политици. Он је служио у администрацији седам председника. Код Кучиџе је био генерал-управитељ Филипина, код Гувере Државни секретар и на крају код Френклина Рузвелта и Хари Трумана –поново војни министар. У годинама Другог светског рата, заједно са Државним секретаром ДиномАчесоном и начелником Генералштаба Генералом Џорџ Маршал Стимсом, улазио је у круг лица која судоносила најважније стратешке одлуке. Он је чувен не само по доктрини свог имена, него и обуком младихамеричких политичара, у такозваном “дечијем вртићу Стимпсона”. Многи његови питомци били су чланови“Лобање”. Последњих година живота (Стимпсон је умро 1950. године), он се посветио превођењу кључнихфедералних министарстава на мирни колосек. Законом о националној безбедности из 1947. године, војноминистарство претворено је у министарство одбране а Управа стратешких служби у – ЦИУ. Министар одбранеје 1951. године постао његов ученик Роберт Ловет, потомак чланова “Лобање”. Што се тиче тајне службе, тамоје он инфилтрирао низ чланова реда. Један од најпознатијих био је и “ловац на кртице” начелник личнеконтраслужбе ЦИА Џејмс Џизус Енглтон. Код Џона Кенедија “Лобања” је ојачала своје позиције. Местосаветника председника за националну безбедност заузео је Мекџорџ Банди, као и Ловел – наследни члан

реда. Аверел Хариман је био заменик Државног секретара по питању Азије. Обојица су наставила са послом иу администрацији Линдона Џонстона.

Испада да су чланови реда током десетлећа доносили судбоносне одлуке у најважнијим питањимаспољне политике и одбране. Контролисали су изградњу атомске бомбе и одабрали место у Јапану гдеће је бацити, били су на изворишту “хладног рата”, увукли су Америку у рат са Вијетнамом. Кажу да јеБуш старији први пут помислио на председниковање као амбасадор у Кини (1974-1975). Чувши да амбасадоржели бити председник, сабеседник је запитао “које компаније?”. Буш је одговорио – Сједињених Држава. Тајсабеседник је био шеф ЦИЕ, син славне новоенглеске породице и стари пријатељ из “Лобање” Винстон Лорд.Пројекат “Буш-старији” је успео, а годинама касније успешан је био и други пројекат реда – “Буш-млађи”.

Овде треба истаћи следећу карактеристику. Између два Буша улетео је Клинтон, који није био члан ложе“Лобања и кости”. Али, не због тога што то он није желео, већ зато што није имао такав родослов. Тако рећи,није прошао кастинг. Али то није обесхрабрило Била и он је нашао друге путеве уласка у клуб нај, најАмериканаца. Ево шта пише амерички истраживач Fritz Springmeier у свом раду«The Illuminati Bloodlines»:

“Постоје фотографије из тајног одељења Министарства за борбу са наркотицима, које приказују какоЏорџ Буш млађи шмрче кокаин заједно са својим присним јараном Билом Клинтоном. Ви треба дазнате да се породице Буш и Клинтон дуго година друже и сусрећу на ранчу Џорџа старијег у Мејлу.Фотографије су доспеле у руке главних репортера Америке, али ипак нису изашле у јавност јер је нањих извршен невиђен притисак”.

Ипак, ви ћете приметити да заједничко шмркање кокаина није довољно да би се доказало масонима да сињихов. Јер на њиховом језику – свој значи антихрист. Они су слуге Луцифера.

И тако, некаква Pam Harriman уводи Клинтона у сатанистички клуб “Паклени огањ” који такође припада сектиИлумината. (The Hidden Inner Circle of the Global Illuminati Conspiracy, Texe Marrs, 1995).

Бил Клинтон је срећан. Он је на врху Олимпа, али је несрећна његова жена Хилари. Она такође жели усатанисте. Ипак, њеној жељи је само делимично удовољено – заузета су сва места за вештице и њу суприкључили кружоку шамана. Такозваним «Shamanism witchcraft». Као што се може приметити из завијањаХилари по међународним аренама, она је добро изучила ритуалну уметност и зна да призове себи свуневидљиву нечист.

Због тога, враћајући се Билу Клинтону, приметимо да његова појава у Белој кући нипошто није срушила картереда “Лобања и кости” и они су кренули у нову етапу покоравања света ратом против Југославије.

Да би било могуће схватити какав је скривени смисао иза прве и друге авантуре америчких тајнихдруштава, треба се присетити изјаве једног од водећих масона и Директора планетарне иницијативеОУН Дејвида Шпенглера: “Нико неће ући у Нови Поредак све док се не поклони Луциферу. Нико нећеући у Нови Век, док не буде посвећен у његову веру”. Тако постаје очевидно и очигледно, како сепредседник САД који је већ тада био члан сатанистичке секте “Паклени огањ” борио за слободу идемократију у Југославији – слање њихових авиона и ракете биле су химере пакла, које сеју семестрадања и мржње.

Шта данас желе од власти Србије? Да се закуну у верност Луциферу?

***

Серијал “Лобања и кост”. Чланак 3, први део.Истине и лажи о председнику Френклину Рузвелту

Дмитриј СЕДОВ | 27.01.2013 | 00:02 Фонд стратешке културе

Шта ви мислите какве су шансе на успех двадесетосмогодишњег адвокатаприправника са Вол-стрита, ако он одлучи да се преквалификује у америчкогсенатора? Америка је земља неограничених могућности, но, на Вол-стриту је безбројадвокатских канцеларија, у њима је младих приправника као морског песка, а скупинуоних који желе да уђу међу сенаторе, по правилу чине људи веће тежине и жељезнихлактова.

Међутим, потпуно непознати Френклин Делано Рузвелт, који пре тога није одржао ни један политички

говор, који није написао никакав политички манифест, добио је 1910. године понуду Демократскестранке да се кандидује за Сенат државе Њујорк и успешно је прошао на изборима. А после годинудана постао је помоћник морског министра у администрацији Вудро Вилсона.

Политичар Френклин Делано Рузвелт појавио се из ниоткуд.

Можете у америчким архивама наћи доста сведочанстава о томе да је млади Рузвелт, као потомак богатепородице, био уведен у ложу №8 “Холандија” у Њујорку, у коју није било лако ући. И што је интересантно,почео је у њој муњевито да скупља степене иницијације. То јест, испољио је послушност, истрајност,марљивост. И за ложу је било интересантно имати на власти таквог човека.

Међутим, Ви можете сва ова сведочења ставити по страни и тврдити да је Рузвелт избио на политички Олимпзахваљујући својим изванредним квалитетима. Није ложа била свемоћна и у биографији Рузвелта имамо итужних момената. После првих успеха младог човека, дошло је до пада на председничким изборима 1920.године, када је био кандидат Демократске странке. Међутим, његов “зелени” политички узраст (још није имаони 40 година и таквих потпредседника у САД до тад није било) дозвољавао је да се нада бољем и премда јенеуспеху придодата и лична несрећа (почео је процес парализе) он није клонуо духом.

Рузвелт је наставио са активним радом и постао је гувернер државе Њујорк.

Овде би морали заједно са Вама, претпоставити да се у свету ништа не догађа случајно. Гувернерфинансијске престонице САД (тиме и целог света) – представља нешто посебно. Тамо се не може прићи безприсних односа са “затвореним клубовима”, који седе на гигантским токовима новца. Ти квалитетиРузвелтови који су се у старту тако допали људима из ложе №8, наставили су да играју своју улогу.

Финансијске газде Америке замислиле су велику игру, у којој је главни извођач требало да буде њиховчовек у самом врху. Рокфелери, Ротшилди, Моргани и остали “краљеви купуса”[1] из сенке, већодавно су желели ослобађање долара од златног покрића. Покриће у злату је везивало руке, недозвољавајући спровођење широких спекулација са готовином, која би се преводила у празне банкарскеобавезе. Али је било веома, веома сложено ослободити се покрића у злату. Код милиона Американаца,правних и физичких лица, постојала је акумулација у злату. Она су је често држала у грудима и чарапама ичинили су сами по себи својеврсно тржиште племенитих метала, које је било паралелно тржишту долара изадржавало његова колебања.

Био је то изазов без преседана – одузети од слободних Американаца злато и “увалити” им уместо његарото папир. У случају неуспеха авантуре, њеним ауторима и извршиоцима претио је не само губитакслободе, него и електрична столица.

Избор је пао на Френклина Рузвелта, иако он сам није био толико обузет страшћу за профитом, коликосном о великој Америци, као господарици света. Он је видео у емисији огромне масе долара могућностда купи цео свет у бесцење и стави га под америчку контролу. Рузвелт је себе замишљао као политичарасветског калибра, који изводи Америку на велику пучину.[2] Он је, наравно, схватао да финансијскикругови имају још један циљ – они могу да купе не само активе у иностранству, већ и своје слабијеконкуренте у Америци. Предстојала је крупна прерасподела имовине код куће. Али га то није бринуло.Најважније је – појава супер-државе у светској политици, са именом САД. Мора се одати дужно признањеФренклину Рузвелту: он је био један од ретких историјских делатника који су остварили своје циљеве.

Председеник САД Келвин Кулиџ, подносећи 1928. године оставку, истакао је: “Земља може са задовољствомгледати на садашњост, а са оптимизмом у будућност”. У то време завереници у федералним резервамавећ су прионули на посао и понуда новца у оптицају се драматично повећала. Било је то директнокршење Устава. Долар је тихо, без дозволе Конгреса, отпливао од свог златног покрића. У почетку јепојава вишка новчаница утицала на буран развој економије. Сви су узимали јефтине кредите и сви сузапочињали бизнис. Америка је расла као квасац.

Надувани кредит – то је мина са успореним дејством. Кредит су и надували. Ради стварања финансијске кризепрвобитно се тражило да се што је могуће више новца да у дуг. Шта је потребно да би се то извело? Само две“ствари”: зајмодавац и зајмопримац. За “стварање” кредитора Федерални резервни систем је брзо увећаоновчану масу скоро за 1,5 пута. Преко система “својих банака” средства су распоређена у видуготовинских кредита у џепове обичних људи и ситних предузимача.

Медији су мамили зајмопримце неуморно позивајући Американце да позајмицама побољшају квалитет свог

живота – “Свако има могућност да се на берзи обогати!” – писало је на корицама популарног женскогжурнала. По иронији судбине, било је то дан уочи потпуног краха берзе. Откуд на таласу свеопштегентузијазма изниче ужасни призрак пропасти? Зато што, правећи паре и дајући их у дуг, ви увек можетепрекинути са давањем и затражити да вас дужници исплате. Механизам организовања финансијскекризе је прилично једноставан: не давати нове новце а тражити враћање старог дуга. Зато је и биластворена Велика Депресија. Банке које су биле под контролом Џона Моргана и његових партнера,затражиле су да им се врати дуг за кредите. И то масовно и одједном. Шта је преостало брокерскимкућама на берзи који су кредитирали купце са злогласних 90%, него да и сами тај новац позајме из банака? Изатраже исплату од својих клијената и то у року од 24 часа. Шта су могли учинити несрећни Американци, којинису ни сањали о таквој могућности развоја догађаја? Они нису могли наћи новце за 24 часа. Остајао је самоједан начин – продати акције на берзи. А сада замислите како на берзу одједном долазе сви власнициакција и то са једним циљем – да их продају.

А већ са циљем куповине акција, није дошао нико.

Пад акција на Вол-стриту почео је 24. октобра 1929. године, на црни четвртак. Тражња је била већа одпонуде? Не, тражње једноставно није било, могла се чути само једна реченица. Почела је панична иочајничка продаја акција. Јер свима је била потребна готовина – а акције практично никоме. Ипак су сепојавили купци и они су купили акције по цени папира. Првог дана инвеститори су продали око 13милиона акција. Оне су ишле у бесцење. Милиони, буквално милиони инвеститора су уништени. Губицису износили око 30 милијарди долара – отприлике онолико колико је САД коштао Први светски рат.Сами организатори кризе, знајући када и како она почиње, на време су се отарасили непотребних актива.Сада су те десетине људи, на фону банкрота инвеститора који су скакали кроз прозор, посталивласници практично СВЕГА. И тада се број банака у Америци са десетине хиљада скратио на неколикостотина. И већина њих је већ припадала “правим људима” из “затворених клубова”. Новца више нијебило ни у кога.

Сад се могло ићи даље. Проблем је био створен – требало је предложити његово решавање. Али да бито решење прихватио амерички народ, тачније речено да би се помирио са тим решењем, проблем јетребало надувати до космичких размера. Криза берзе и пад вредности акција требало је да сепретвори у Депресију, која је морала да се пише великим словом. Постојали су инструменти запогоршавање проблема. Био је то Федерални резервни систем. У ситуацији када су после краха на Вол-стритусви тражили новац и када је привреда САД личила на човека који је изгубио велику количину крви, ФРС нијекренуо у увеличавање своје новчане масе. Чак супротно, скратио је за неколико пута новчану масу!

Федерални резервни систем који је позван да се бори са кризом, уместо да помогне привреди упливому њене финансије, учинио је све супротно. Обим новчане масе који је пажљиво нарастао пред кризу,после тога је био скраћен.

У резултату је крах берзе био и свеопшти крах. Људи у скупим оделима, са плакатима “Спреман насваку врсту рада” били су стваран атрибут америчке свакодневице тридесетих година.

Како је проблем решен? Нова личност, нови курс. Френклин Делано Рузвелт, масон високог степенаиницијације, члан ложе №8 “Холандија”, постао је 4. марта 1933. године, нови председник САД. Пред њим језаиста био велики посао, сложен и одговоран задатак – уништење покрића у злату.

Долар је морао сам да постане највећа светска вредност и практично преузме улогу злата.

Под изговором “антикризних” мера, Френклин је почео да спроводи радикалну политику. Незапосленимслужбеницима који пре тога нису у руци држали ништа теже од оловке, дате су лопате у руке и послати су наизградњу аутопутева и јавних зграда. Није се имало куд – Американци су морали радити практично за голихлеб. Потом је био створен “Цивилни корпус за очување ресурса”. Под тим називом скривала се идејада се створи радничка армија, што је некад био смислио Лав Троцки. Но, пошто је идеју ЛаваДавидовича у СССР-у сахранио Стаљин, то је она у САД била оваплоћена. Незапослена омладина сеусмерила или тачније речено слала у удаљене регионе земље “ради очувања ресурса”. Под тим појмомподразумевали су се најтежи физички послови. Било је ту и крчења шума и изградње аутопутева. До јануара1934. године, на “очувању ресурса” већ је радило 5 милиона људи, чија је дневница износила 1 долар на дан.

Циљ банкара, власника ФРС уопште није било уништење у корену америчке индустрије и државности,већ само њихово слабљење како би се потчинили власти банкара. Слабљење се десило, сад јетребало брзо потчинити, а затим још брже повратити државну моћ. Бавећи се друштвено корисним радом,

Американци нису ни приметили како се брзо променио финансијски ситем земље. Тек што је дошао на власт,Рузвелт је прогласио “банкарски распуст”. Све финансијске институције принудно су биле затворенена једну недељу. То свакако није урађено да би се “умириле штедише”, већ да би се осигурало да ниједан приватни инвеститор не може да повуче своју уштеђевину. Зато што је истовремено проглашеноукидање златног покрића долара. Тада је светлост дана угледао председнички указ № 6102, који јегласио: “Члан 2. Овим указом обавезују се сва лица да до маја месеца 1933. године предају свезлатнике, златне полуге и златне сертификате – Федералној резервној банци или њенимфилијалама или агенцијама које су у склопу Федералног резервног система”.

“Члан 9. Ко својевољно прекрши председнички указ <…> или било какав захтев из њега <…> биће кажњен уизносу до 10 000 $, а уколико се ради о физичком лицу, може бити упућено на издржавање казне до 10година затвора или ће обоје бити одмах кажњени”.

Становништво се обавезује да током једног месеца преда све злато које се код њега налази у ФРС. Приватнасвојина златних полуга и златника, проглашена је противзаконитом. У замену за то, Американци су добилипапирне доларе, које је тада заменило злато по питању штедње. Они који у бољшевичком Петрограду нисужелели да предају доларе и другу валуту, слали су у ЧК.[3] А становнику демократске Америке по образцуиз 1933. године, који није желео да преда уштеђене драгоцене метале, претила је огромна казна од 10000 $ или 10 година затвора.

Операција је била веома успешна. Масони су не само опљачкали свој народ, него су то још ипредставили као чин “спасења нације” и сва средства јавног информисања су то тумачила као важнуантикризну меру. “Неопходна је консолидација ресурса земље, како би извели Америку из Депресије” –говорио је Френклин Рузвелт. Он је одузео злато од свог народа и сместио га у Фирт Нокс, у државни трезордрагоцених метала, где и дан данас лежи.

Златно покриће прво је укинуто у САД, а потом свуда: “После Велике Депресије тридесетих година, покриће узлату било је практично укинуто у целом свету”.

То значи да је светска трговина била припремљена, да у перспективи ера злата оде у прошлост, а на сцену суступили амерички бизнисмени са врећама зелених папирића, који су штампани у потребној за њих количини.

Само што је у САД конфисковано злато, криза у земљи почела је нагло да опада. До завршног окончањаВелике Депресије дошло је 1933. године. Криза се преселила у потпуно другачије земље од оне у којој сепојавила. Концетрација новца у рукама малог броја људи, превазилази све до тад виђено у историјичовечанства. У једним рукама се налазе и финансије и лавовски део индустрије и медији. Крајемтридесетих година, само један проценат власника владао је са 2/3 укупног националног богатстваземље! На пример Џон Морган, био је не само оснивач и власник банака, него практично и комплетнеиндустрије челика преко “Ју ес стил”, електроиндустрије преко “Џенерал моторса”, као и других корпорација.Америком је завладао невелики клуб џентлмена који нису желели да истичу своја презимена, али којасу позната целом свету. Од тог времена, на смену чудног и тајанственог назива “масони” дошла јеинтелигентна дефиниција “затворени клубови”. Тај назив не плаши, не делује мистериозно. Једноставно,они су затворени и у њих је тешко ући. И то је све. Један од најпознатијих “затворених клубова” постао је“Билдербершки клуб”, у коме се додуше поштује најважније правило масонерије – тих неколикостотина чланова Билдерберга који се сматрају обичним (иако међу њима има веома, веома необичнихлица) могу да ништа не знају о суштини одлука које доноси његово руководеће тело.

“Затворени клубови” су били благодарни Ф. Рузвелту за обављени посао и њихова подршка на следећимизборима била је загарантована. То је за њега било веома важно, јер узајамно разумевање са тим снагамабило је неопходно за достизање постављених циљева.

Свет – како га је замишљао Ф. Рузвелт и његовим истомишљеницима у “затвореним клубовима”Америке, неповратно би претворио у робље друге народе, да им светски социјалистички систем нијестао на пут.

И то што се у Рузвелтовим идејама не види никаквог директног позивања на насиље – представља самопривремену појаву. Насиље је већ сазревало и спремало се да изађе на светлост дана, а Френклин Рузвелт јебио један од његових отаца. Атомска бомба која се стварала по његовом налогу, а коју је на Јапан бациоњегов наследник, постала је директан показатељ како се Америка односи према другим народима. Другачијеније ни могло бити. Из поколења у поколење у Америци је нарастала владајућа групација људи, чије супрадеде, деде и очеви били робовласници, финансијски авантуристи и криминалци. Они су насиље и

убиство одувек сматрали нормалним начином решавања проблема. Створивши стабилне кланове, тагрупација је диктирала и диктира политичку линију оних које је поставила у председничку фотељу, азнала је да буде немилосрдна уколико почну да спроводе своју сопствену политику. Управо због тога уАмерици убијају сваког десетог председника. Овакву судбину није избегао ни Френклин ДеланоРузвелт, који је ликвидиран од браће из ложе, када је, по њиховој оцени, изашао испод контроле.

О његовом убиству постоји маса доказа и непобитних сведочанстава, која нису баш раширена у САД, аистрага о томе до данас није спроведена само из једног разлога – то није потребно “затвореним клубовима”.

Но, о томе у другом делу овог текста.

[1] Алузија на великог мајстора ироније О´Хенрија и његов зборник прича “Краљеви и купус”. (прим.прев.)

[2] Алузија на староримског хумористу који је постао познат по изреци: “Великом броду – велика пучина”(прим. прев)

[3] “Всероссийская чрезвыча́йная коми́ссия” (ВЧК) – Орган створен 1917. године, за борбу саконтрареволуцијом и саботажом, на челу са Ф. Е. Ђержинским. ВЧК је спроводила масовне и жестокерепресије углавном по класном принципу, реализовала је такозвани “црвени терор” (прим. прев.)

***

Серијал “Лобања и кост” Чланак 3, други деоИстине и лажи о председнику Френклину Рузвелту

Дмитриј СЕДОВ | 04.02.2013 | 02:01/ Фонд стратешке културе

О четири председника од 43, међу којима Френклин Рузвелт није био последњиу овом низу.

Френклин Рузвелт је умро неочекивано и несхватљиво само за оне који нису зналикаквом друштву он припада. Амерички финансијери који су двадесет година ранијеставили акценат на Рузвелта, рачунали су да ће у њему имати поузданог извршиоца

свих својих замисли. И он је такав и био. Нико се тако мајсторски не би суочио са Великом Депресијомкао он. Нико не би могао тако безболно да укине златно покриће за долар, што је америчком капиталуотворило потпуну слободу за надувавање финансијских мехурова по целом свету. Нико не би такомајсторски провео земљу кроз Други светски рат, очувавши америчку војску и добивши изузетнепозиције у различитим деловима света. Они су били захвални Френклину Рузвелту за то и поклонилису му оно што није имао ни један председник Америке – четири председничка мандата заредом.

Највероватније је то Рузвелта залудело и он се осећао као доживотни председник, коме нису потребниникакви укази из затворених клубова. Он се успротивио већ донетој одлуци америчких финансијера остварању јеврејске државе у Палестини. Очигледно, Рузвелт није схватао колико је историјскогнестрпљења, колика се страст и каква су се средства скривала иза овог трзаја светског јеврејства засопственом државом. Она је светском ционизму била потребна као ваздух. Без обзира што се јеврејскадијаспора у свету држи доста повезано, повратак сопствене државе је био њен старозаветни циљ иније било те препреке која их је тада могла зауставити. Одлука да се обнови Израел није био каприцгомиле националиста, него историјски покрет народа расејаног по свету. Стати њему на пут било јелакомислено и опасно.

У затвореним клубовима увек се сматрало да је Рузвелт, будући да је по крви Холанђанин, далеко од идејеционизма и да ће је, у најбољем случају, разматрати кроз своју прагматичну призму. Међутим, ситуација усвету се развијала на најбољи могући начин у корист обнове Израела. Други светски рат је као ваљак прешаопреко европског јеврејства, уништавајући стотине хиљада породица и остављајући милионе људи без крованад главом. То је била маса спремна да на позив циониста крене у потрагу за срећом у обећаној земљи.Наоружани одреди циониста довели су британске власти у Палестини до тачке усијања. Терор против Арапа иБританаца који су имали мандат власти, достигао је такву силину да је Лондон био спреман да тај терет скине

са себе. Најкрупнији амерички финансијери припремили су огромна средства на пресељење инасељавање миграната. Била је потребна само одлука тек створеног ОУН-а у коме је Америка игралаједну од кључних улога. Али, без сагласности председника Америке, таква одлука се није могладонети. А Френклин Рузвелт је одједном изразио сумњичавост. Он је, наравно, знао да се Арапипротиве обнови Израела, но његова сумња се прилично учврстила после личних сусрета саруководиоцима арапских држава.

Одмах после конференције на Јалти, америчка делегација на челу са Рузвелтом одлетела је у Египат, где ју јечекао сусрет са руководиоцима три највеће државе у региону. На палуби тешке крстарице “Квинси”,председник је током 12, 13 и 14. фебруара 1945. године примио тројицу лидера блискоисточних држава:египатског краља Фарука, цара Етиопије Хаиле Селасија и краља Саудијске Арабије Ибн-Сауда. Но, тајнаизглед простодушни краљ, показао се као искусан политичар и човек несаломиве воље, са којим јеразговор, по личном признању Рузвелта, представљао “најмање задовољство”.

Почело је од тога да се председник спремао да убеди Ибн-Сауда да се сложи са преселењем неколикодесетина хиљада европских Јевреја на територију Палестине, који су протерани из својих домова. На тајпредлог Ибн-Сауд је одговорио категоричним – “не”! У Палестини, изјавио је он “већ постоји до зубанаоружана палестинска армија Јевреја, којој није било до рата са Немцима али се очигледно устремила наАрапе”. Током даљег разговора краљ је наводно рекао председнику: “Ми Арапи већ две хиљаде година знамоо Јеврејима оно, што сте ви тек почели да поимате после два светска рата”. Рузвелт је био запрепашћен онимшто му је предочено. По његовим речима, приликом сусрета са Ибн-Саудом, он је сазнао више о Палестининего за читав пређашњи живот. И дао је изјаву која је одиграла судбоносну улогу у његовом животу: он јеобећао Ибн-Сауду да он, као председник Сједињених Америчких Држава, неће предузимати никаква дејства,која су непријатељска према арапском народу.

Првог је обузела паника потпредседника Хари Хопкинса. Тај човек, кога је Рузвелту препоручио крупниамерички циониста Бернард Барух, десет година је одано и истински служио председнику,извршавајући и најделикатније задатке које му је овај поставио. Залог те верне службе било је то штосе Рузвелт, по речима Хопкинса “потпуно обавезао да ће – званично, приватно и по личном убеђењу –промовисати ционизам”.Можемо замислити шок који је стрефио Хопкинса, када је чуо какво је обећање даопредседник Ибн-Сауду! Напустивши преговоре, он се закључао у својој кабини на броду крстарице и три данакасније искрцао се у Алжиру, обавестивши председника преко трећег лица, да ће се докопати Америке другимпутем. После тога је он, који је био сенка председника, у потпуности прекинуо односе са њим и никада севише нису срели све до његове смрти! Но, Рузвелт као да је изгубио осећај за опасност и пошао је у сусретсвојој погибији. Ибн-Сауд му је 28. марта послао писмо, које је потврдило његова упозорења о опаснимпоследицама које ће неизбежно настати, уколико САД подржи ционисте. Рузвелт је 5. априла упутиоодговор на то писмо и тиме је потписао своју смртну пресуду. У њему је он обећао: “У својству шефавладе САД, ја нећу предузети никаква дејства која би се могла показати непријатељским премаарапском народу”.

После недељу дана, већ није био међу живима…

Смрт која је задесила Рузвелта на његовом имању Јорм-Спрингс у држави Џорџији, куда га је пратио ХенриМоргентај, била је потпуно неочекивана. У званичној умрлици коју је потписао неки доктор медицине Брјуномиз војно-медицинске болнице Бетезда, каже се да је узрок смрти био “излив крви у мозак” као последица“артериосклерозе”. Амерички закони, како федерални, тако и појединих држава, прописују аутопсију у случајуизненадне смрти, нарочито ако се ради о званичницима, да о председнику и не говоримо. Осим тога, поамеричкој традицији, тела умрлих председника се стављају у отворени ковчег ради праштања са њима. Послесмрти Рузвелта није било ни отварања, нити излагања тела. Председников леш био је превезен узатвореном ковчегу до другог имања Рузвелтовог, до Хајд-парка у држави Њујорк, где је био исахрањен. Ковчег су пратили наоружани војници који су имали наређење да пуцају на свакога копокуша да отвори ковчег. После сахране, гроб у Хајд-парку чуван је даноноћно током неколико месециод стране наоружаних стражара, очигледно са циљем да се супротставе могућој есхумацији. Дијагнозао артериосклерози и као бајаги њом изазваним ударом, оповргнут је сведочењем личног лекарапредседника Рузвелта, вице-адмирала др. Мак-Интајра који му је додељен од стране Министарства заморнарицу, и који није пратио Рузвелта у Јорм-Спрингс: редовни прегледи председника нисупоказивали никакве симптоме артериосклерозе можданих артерија, а главна брига лекара било јестање срца… Разлози за недопуштање отварања и излагања тела од стране председникове околине (то јест,углавом од стране господина Хенрија Монгертаја) у складу са мишљењем Џозефсона, не подлежу сумњи: посведочењу свештеника који се налазио у Јорм-Спрингсу, председник је убијен метком у затиљак,

очигледно “дум-дум” метком који је приликом изласка из лобање својом експлозијом унаказио читаволице. Председникова супруга Елеонора Рузвелт објаснила је неизлагање тела тиме, што то, наводно, “нијебило у обичајима породице Рузвелт”. Да не говоримо о томе да председник државе не подлеже “породичнимобичајима”, то не одговара ни стварности: тело мајке председника Саре Делано Рузвелт, било је на пример,по синовом наређењу, изложено за праштање. Заборавивши на ту изјаву мис Рузвелт је саму себе оповргла ужурналу «SaturdayEveningPost» од 8. фебруара 1958. године, написавши да је сутрадан по сахрани уХајд-парку, њен син Џими нашао у сефу лична упутства председника за случај његове смрти, у коме је билонаписано да његово тело буде изложено у Капитолу у Вашингтону. Како она пише, на неки “чудан начин”, сведруге постхумне одредбе председника осим те, биле су дословно извршене…Елеонора Рузвелт, која јемрзела свог мужа због вишегодишње романсе са Мерцер, била је један од главних саучесника у окружењупредседника, које је иза његових леђа управљало земљом у његово име”.

Парадоксално је али истинито: изузетном злурадошћу и ликовањем дочекана је Рузвелтова смрт не само одстране лидера фашистичког Рајха, који су закопани под земљом у центру спаљеног Берлина, већ и најближихпредседникових сарадника са којима је својевремено започео “нови курс”. У погребном возу, који се враћао изХајд-парка после сахране газде, пировали су његови бивши сарадници. “Алкохол је текао као река у свимвагонима и купеима и у сваком салону” – писао је главни дописник из Беле куће М. Смит: “Завесе напрозорима биле су спуштене, споља је воз изгледао као и сваки други воз, који вози ожалошћене путникекући. Али иза ових завеса, Рузвелтови сарадници су импровизовали забаву у пуној брзини…. Конобари сујурили по ходницима, носећи на послужавницима бокале из којих се преливало пиће. Да нису знали публику усалонима, вероватно би мислили да се кућама враћају фудбалски навијачи.

Већ 1948. године у књизи Е. Џозефсона “Чудна смрт Френклина Рузвелта”, саопштене су појединости осмрти председника, уз заиста сензационална али и у детаље потврђена сведочења о председниковомокружењу, у чијим се рукама он и налазио.

Крстимир Пантић опет у улози адвоката одбране антидржавне политикеPosted: 04 Feb 2013 05:18 AM PST

Крстимир Пантић опет у улози адвоката одбране антидржавне политике

04.02.2013.СРБИ НА ОКУП инфо, за ФБР уредник Биљана Диковић

Сусрет председника Томислава Николића са Атифетом Јахјага не значи признавањеКосова као независне државе, већ је то један од начина да дође до смиривањаситуације на терену, каже у интервјуу за београдски Данас Крстимир Пантић, заменикдиректора Владине канцеларије за КИМ, председник општине Косовска Митровица ифункционер Српске напредне странке.

“Позивом на састанак председник Николић је показао спремност и храброст да о свим отворенимпитањима разговара с представницима Албанаца са КиМ. С обзиром да постоји незадовољствокод грађана у Србији током и резултатима дијалога у Бриселу, очекујем да најављени сусретозначи почетак сасвим новог приступа решавању статуса јужне српске покрајине. Подсетићу и даје председник Николић на самом почетку мандата рекао да ће водити рачуна о свим грађанимаСрбије, укључујући и Албанце који живе на КиМ”

Каква је ваша и Вулинова улога у техничком дијалогу с Приштином и да ли ће нако одвас двојице доћи на чело радног тима, ако Дејан Павићевић буде именован за официраза везу у Приштини?

“Директор Канцеларије за КиМ Александар Вулин и ја смо на разговоре у Бриселу путовали каочланови Владе Србије, а не као чланови преговарачког тима. О томе ко ће бити шефпреговарачког тима одлуку ће донети Влада”.

Из Приштине најављују да би технички дијалог требало да се заврши овог месеца.

“Албанци желе да се преговори заврше што је пре могуће, јер су свесни да се сада воде напотпуно другачији начин и да ће делегација Владе Србије бити много мање спремна да чиниуступке на штету сопствених државних и националних интереса. Постоји још много нерешенихпитања, укључујући и питање статуса КиМ. Немогуће је да се дијалог заврши тако брзо”.

У време док је Борислав Стефановић водио преговоре с Приштином тражили сте њиховпрекид и поништавање договора. Зашто сада мислите да се ти споразуми морајуспровести, иако и сам Стефановић то негира?

“Све док Уставни суд Србије не оцени уставност постигнутих споразума, Влада је у обавези да ихспроводи. Моје мишљење и мишљење Срба са КиМ о споразумима је познато и домаћој јавностии међународној заједници”.

Због чега сте у последњој рунди бриселског дијалога пристали на фонд за север КиМ,иако сте знали да је закључак с прошле заједничке седнице скупштина све четирисрпске општине да „Срби неће границе и царине на Јарињу и Брњаку“?

“Према Закону о локалној самоуправи, као председник општине немам право гласа, а у радуСкупштине општине учествујем само на позив председника СО. Нисам могао да гласам напоменутој седници, али сам дужан да спроводим одлуке СО, без обзира да ли се с њима слажемили не. Поменути фонд за развој четири општине на северу КиМ, који је предложио нашпреговарачки тим, предвиђао је нека другачија решења од оних који су на крају договоренаизмеђу председника владе Ивице Дачић, посредника у дијалогу Кетрин Ештон и Хашима Тачија”.

Како коментаришете Тачијеву верзију о том фонду пред Скупштином Косова – царинена северу се наплаћују по косовским законима и иду у косовски буџет, преко рачунакоји ће представник ЕУ отворити у некој од комерцијалних банака у Приштини?

“Такво решење није прихватљиво ни за Владу Србије, нити за Србе са КиМ. Мислим да ХашимТачи има великих проблема не само у такозваној Скупштини Косова, него и унутар сопственестранке и те изјаве су намењене за унутрашњу употребу”.

Према писању приштинских медија, Приштина под појмом „север КиМ“ не подразумевасамо четири српске општине, него и Србицу и јужну Митровицу, што мења етничкуструктуру. Да ли је о томе било речи у Бриселу?

“На разговорима у Бриселу никада нису поменуте општине јужна Косовска Митровица и Србицани од стране посредника у дијалогу, нити од стране представника привремених институцијасамоуправе на КиМ”.

“Постоји опасност од интервенције Кфора”

Постоји ли опасност да Кфор због нових српских барикада на северу КиМ оружаноинтервенише?

“Опасност од оружане интервенције Кфора постоји, али се искрено надам да ће разумпревладати”.

ДАНАС

Ратко Паић: Руски гигант у производњи камиона уграђује делове из Србије

Posted: 04 Feb 2013 05:10 AM PST

Руски гигант у производњи камиона уграђује делове из Србије

04.02.2013.Глас Русије, за ФБР приредила Биљана Диковић

© Коллаж: «Голос России»

У време када индустријска производња у Србији проживљава изузетно тешке дане,постоје и позитивни примери који се не уклапају у општу слику лошег стања у српскојпривреди. Један од њих је Холдинг компанија „Прва петолетка“ из Трстеника, којауспешно сарађује са руском компанијом „Камаз“, која је светски гигант у производњикамиона. Руси купују српске производе у вредности од преко 7 милиона евра, којезатим уграђују у своја возила која се продају широм света. Штавише, у будућности сеочекује још обимнија продаја Петолеткиних производа на руском тржишту.

Ради се о томе да „Камаз“ највише купује производе од фабрика „Сервоуправљачи“,„Цилиндри“,„Хидраулика“ и „Кочна техника“, које се све заједно налазе у саставу Холдингкомпаније „Прва петолетка“. Тако је на пример, у складу са прошлогодишњим уговором,договорено да руски „Камаз“ и даље од фабрике “Хидраулика“ купује ручне пумпе за подизање испуштање кабина камиона у вредности од 3 милиона евра, а од фабрике „Цилиндри“ хидрауличкецилиндре за дизање кабине за додатна 2 милиона евра.

Вишедеценијска плодна сарадња „Прве петолетке“ са „Камазом“ је настављена и почетком овегодине, када је само из фабрике „Цилиндри“, која запошљава око 300 радника, отишао за Русијунови контигент производа, чиме је заокружена бројка од 60.000 продатих хидрауличнихцилиндара овом великом руском купцу за последњих годину дана. Иначе, у фабрици изТрстеника су због успешног пословања имали недостатак квалитетних радника, што је правареткост у савременој српској економији.

Фабрика је имала наручене послове месецима унапред за купце у иностранству, а највише наруском тржишту. Међутим, због поменутог мањка квалификоване радне снаге, како су рекли ууправи, нису могли на време да одговоре захтевима купаца за тако велике испоруке. Зато јефабрика „Цилиндри“ морала да запосли више од 50 додатних радника, али ни то није билодовољно да се задовољи потражња, јер је извоз производа на руско тржиште за потребе„Камаза“ само из ове фабрике прошле године био три пута већи у односу на ранију годину.

Иначе, поменимо да је група компанија «Камаз» – највећа аутомобилска корпорација у РускојФедерацији, а у светским размерама заузима 16. место међу водећим произвођачима тешкихтеретних возила, те 8. место у свету по обиму производње дизел мотора. Такође, «Камаз»производи и аутобусе, тракторе, комбајне и мини-електране, а поред фабрика у самој Русији,компанија има своје производне погоне у низу земаља попут Венецуеле, Вијетнама, Индије,Пољске, Чилеа и бројних других земаља, и само у Русији запошљава 60 хиљада радника.

А широј јавности, па вероватно и већини људи у Србији, „Камаз“ је вероватно најпознатији каопроизвођач камиона који редовно побеђују на чувеном ауто-релију Париз-Дакар.

С обзиром да је пре неколико дана Републички завод за статистику званично саопштио податакда је пад индустријске производње у Србији у протеклој 2012. години износио скоро читава 3процента, то јасно говори колико је значајна сарадња која постоји и развија се између руског«Камаза» и трстеничке «Петолетке». То је, на жалост, један од прилично ретких примераодржавања српске индустријске производње у животу, али све веће поруџбине рускогаутомобилског гиганта, буде наду да су ипак могуће промене у правцу њеног опоравка.

Астероид ће пролетети, опасност ће остатиPosted: 04 Feb 2013 04:53 AM PST

Астероид ће пролетети, опасност ће остати

Борис Павлишчев, интернет редакција, Глас Русије, 04.02.2013., за ФБР приредила Биљана Диковић

© Фото: ru.wikipedia.org

Осетљиви грађани који нису дочекали у децембру смак света, добили су нови повод заузнемиреност. 15. фебруара око Земље ће пролетети астероид пречника 45 метараDA14. Максимално зближавање ће изнети око 28 хиљада километара. Толико близаклет небеског тела таквих размера није забележен од 90-их година.

Предстојећи догађај поново наводи да се замислимо над тим да је опасност од астероида икомета за земљане сасвим реална. Земљина кугла чува неколико трагова сличних катаклизми. Тоје чувени кратер у Аризони и још два гигантска кратера пречника преко 150 километара: једанкдо полуострва Јукатан, други се налази под песком Сахаре. Ако се астероид пречника 45 метараDA14 једном судари са Земљом, он ће донети много невоље, говори доцент астрономскогодељења Физичког факултета Московског универзитета Валдимир Сурдин.

Актуални астероид од 45 метара је отприлике исти као и тунгуски метеорит који је пре100 година пао на Земљу. Од његове експлозије у атмосфери пострадала је тајга,започели су пожари отприлике на површини савремене Москве. Тако да је пад тела надесетине метара опасан, ако се дешава над густо насељеним регионима. Још јенепријатније што ако падне у океан, тада цунами може да искомпликује животприобалним регионима.

DA14 астрономи су открили пре годину дана и израчунали да 15. фебруара његова орбита саЗемљом се неће пресећи. Много горе стоје ствари са десетометарским небеским телима која је засада могуће идентификовати тек један дан пре пада на Земљу. Такав астероид се распао изнадненасељеног региона у Индонезији 2010. године, при томе експлозија је била три пута снажнијанего на Хирошими. Научници су се позабавили стварањем мреже астероидског мониторинга. Уз

њену помоћ опасни космички објекти ће моћи да се примете две недеље пре њиховог пада наЗемљу. То ће увећати време за евакуацију људи. Великих телескопа који би посматрали ситнеастероиде далеко од Земље за сада нема, али они се праве, говори Владимир Сурдин.

Неколико земаља удружује своје напоре да постави неколико таквих телескопа поземљиној кугли и чак да их пошаље у космос. Ради се о томе што не можемо даприметимо астероиде и комете које лете ка Земљи од стране Сунца – оно заслепљујеоптичке уређаје. Зато треба послати телескопе иза Сунца, на супротни део земљинеорбите, и посматрати одатле астероиде.

Први специјални телескоп Сентинел треба да буде избачен 2018. године између орбите Земље иВенере. Средства за њега сакупља приватни фонд у САД. Уређај ће радити у инфрацрвеномдијапазону и тражити астероиде по разлици у температури између њихове површине и општегхладног фона космоса. Ипак, чак и најсавременији инструменти неће из корена решити проблемастероидске опаности, објашњава водећи научни сарадник физичког Института РАНСергеј Богачев.

Сада се много ради на разним средствима контроле околног простора, али таквисистеми не дозвољавају да се спречи судар са Земљом, само информишу. То су системиза обавештавање, али не за спречавање. Човечанство још не може да спречи судар.

Сада је смишљено око 20 начина борбе против опасних космичких објеката: планира се да сескрене небеско тело са опасног курса ка Земљи, тако што ће се на њему поставити ракетни моторили разорити астероид помоћу експлозије. Није искључено да ће се против DA14 убудућепримењивати једна од заштитних методика. Сада се његова орбита скоро подудара са Земљином,али њени параметри ће се веома променити после зближавања са нашом планетом. Од тога наком тачно растојању ће он проћи од Земље зависи вероватноћа каснијих судара. За сада сесумарни ризик до 2069. године оцењује нао шанса један према три хиљаде.

Сви неуспешни политички пројекти (2): Динкићу темељ, радницима шипакPosted: 04 Feb 2013 04:27 AM PST

Сви неуспешни политички пројекти (2): Динкићу темељ, радницима шипак

Дугогодишњег министра Млађана Динкића памтимо не само по идеји да је криза уствари развојна шанса за Србију и Кину, па ћемо се винути у звезде док други будупропадали, Врањанци га памте као најлошијег кројача сопствене судбине. КонфекцијаЗамбер највећа је промашена инвестиција у Врању у његовој и режији Г17 плус.

04.02.2013. Д. Ђорђевић – Вести| фото: Д. Ђорђевић, Фонет

Радници узалуд штрајковали

Они су се у међувремену прешалтали у Уједињене регионе, док се радничка класа Врања нијепрешалтала нигде. Наиме, Динкић је као прави трофеј довео у Врање власника британске АленеСаваса Јанија и дао му 4.000 евра по запосленом да покрене овде посао. Ново чудо, названоЗамбер, успело је само да уништи некадашњу конфенцију Слобода и ни макац даље од темеља.Посао, вредан шест милиона евра, пропао је, држава се обештетила осигурањем, а у Врању јеостала армија незапослених.

Кројио, кројио, па прекројио: Млађан Динкић

У Врању се и данас препричава велики догађај из јула 2007, када је по највећој врелинитадашњи министар економије Млађан Динкић свечано положио камен темељац за изградњубудуће фабрике конфекције Замбер. Нико још не може да заборави Млађино љубљење саДраганом Ђиласом, за кога се више нико не сећа у којој је улози онда био, те власником ЗамбераЈанијем Савасом и тадашњим градоначелником Врања Мирољубом Стојчићем, садашњимнародним послаником.

Приповедачи бајки

- Од наше компаније ће локална заједница имати само користи. Јер, сваког месеца ће 3.000 људиу Врање донети 600.000 евра од плате, не рачунајући порезе и остале дажбине. Нама сутренутно главни проблем неквалитетни и нелегално увезени текстилни производи из Кине. Али,не бојимо се. Данас свако може нешто да произведе, али су пласман и наплата главни проблем.Ми имамо сигурно тржиште и квалитет – говорио је својевремено Синиша Бундало, директорЗамбера.

Аплаузи усхићених обожавалаца странке засули су министрово обећање да ће ту, где он лопатомбаца цемент за темељ, бити фабрика за 3.000 радника. Две године касније на једној однајатрактивнијих градских локација никло је недовршено гвоздено здање, а за Савасом су осталисамо дугови и 600 радника које нико није хтео.

Јани Савас је јавности представљен као угледни британски индустријалац, кипарског порекла,који је власник компаније Алена Бјанка лимитед из Лондона, а која има фирме широм света. Свеоне се баве производњом текстила, па је, ето, Салас пожелео да једну такву отвори и у Србији.Држава Србија му је, гле, поверовала и из касе му дала шест милиона евра. Савас није желео дагуби време да се фабрика изгради, па је од Јумка позајмио погон и 600 радника да одмахпривређују и зарађују. Савас је у медијима обећавао брда и долине, а директор Замбера СинишаБундало најавио да производња почиње фебруара 2008.

- Производићемо 100.000 одевних предмета месечно, и то искључиво за британско тржиште.Плате радника су 12.500 динара, што је двоструко више него у текстилној индустрији –изјављивао је директор.

Радници остали без хлеба

Само неколико месеци касније запело је са грађевинским радовима, а ускоро су ирадници објавили да су незадовољни условима рада и платама. Плате мале, исподминималца, касниле су.

- Норму коју нам је прописао послодавац само ванземаљци могу да испуне – рекао јерадник Љуба Стојановски, који је касније истеран из фабрике због бунта…

Отмица директора

Снежана Величковић

Снежана Величковић, председница АСНС-а у Јумку осуђена је на шест месеци затвора, условнона годину дана, јер је “противправно лишила слободе генералног директора Миодрага Тасића ињеговог заменика Горана Трајковића”.Прича се дешавала у јесен 2007. када је 300 радника Замбера, предвођених Снежаном,штрајковало три месеца тражећи да се врате у Јумко.- Попели смо се на девети спрат управне зграде и рекли да нећемо изаћи одатле док нас неко несаслуша. Није тачно да Тасић и Трајковић нису могли да изађу из својих канцеларија – сећа сеСнежана, којој је као олакшавајућа околност узето у обзир то што није била осуђивана, што јемајка троје деце и што је – сиромашна.

Уговорен је сусрет Саваса и руководства фабрике са радницима, али одједном је бизнисменСавас пропао у земљу. Новинари су успели да ишчачкају да је у Енглеској, одакле је поручиваода му се изградња фабрике не исплати, да је вредност фунте опала (?), а цена рада, наводно,порасла. Писао је Влади Србије тражећи да му помогне да изгради фабрику до краја. Држава је,пак, ћутала, баш као и градско руководство, оно исто које се срдачно грлило са тим Савасом.Тада је свима било јасно да од посла века неће бити ништа. Из свеопштег муљања једино јеиспливао податак да Замбер врањској фирми Метеор, која је изводила грађевинске радове,дугује чак 1,3 милиона евра.

Министарство за економију је брже-боље објавило епохалну вест да је успело да поврати својаскоро четири милиона евра која су дали Савасу. То је био знак и за Метеор да се обрати суду.Али, ни то није протекло без проблема јер се пријавила и Марфин банка из Београда, која јебила гарант Савасовог кредибилитета. Општински суд у Врању право прече продаје доделио јеМетеору, јер су први поднели тужбу.

Ипак, зна се ко је највише оштећен. Према неким проценама, Замбер је Врањанцимаостао дужан око 240 милиона динара. Шефица синдиката у Јумку Снежана Величковић каже

да је елаборат о дуговањима предат Динкићевом министарству, али од тога слаба вајда. Јани јерадницима остао дужан девет плата (минималац од 16.000 динара) и доприносе.Замбер је изнајмио и 500 радника Јумка, остао им је дужан седам плата и доприносе.За своје промашаје министри и њихова свита нису одговарали, а радници су платилицех јер неко на крају мора нешто да плати.

————

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Сви неуспешни политички пројекти (1) : Инжењери српских превара

——————–

Како нам је неолиберализам уништио животеPosted: 04 Feb 2013 01:12 AM PST

Како нам је неолиберализам уништиоживоте

15:01 03.02.2013. Факти

ГЛОБАЛНА ПРЕВАРА КОЈА ЈЕ СУПЕРБОГАТЕ УЧИНИЛА ЈОШ БОГАТИЈИМА

Током 2012. сто најбогатијих људи у свету постали су богатији за 241 милиондолара. Сада су „тешки“ 1,9 билиона (хиљада милијарди) долара: нешто маломање од годишњег БДП-а Велике БританијеНеолиберална политика која је светске моћнике учинила оволико богатим јеполитика сиромашења свих осталихБогато финансирани од стране милионера, заговарачи неолиберализма супостигли задивљујући успех: политички. У економском смислу су пропалиКако су зараде стагнирале, људи су своје приходе допуњавали задуживањем.Растући дуг хранио је дерегулисане банке, а последица смо сви свесни. Што јеизраженија неједнакост, како је наведено у извештају УН, то је економија мање

стабилна, а стопе њеног раста нижеПолитика којом неолибералне владе покушавају да смање дефицит и стимулишуекономију је – контрапродуктивнаПотпуни неуспех овог глобалног експеримента не представља препреку да се онпонавља. То нема никакве везе са економијом. Једино са чим то има везе је – моћУН: „Понављање неких старих лекција о праведности и партиципацији једини јеначин да се коначно превазиђе криза и крене путем одрживог економскогразвоја“Мене ова прича лично не дотиче. Али, запањен сам због тога што ни Британија, ниЕвропа, ни Сједињене Државе нису научиле лекцију. Закључио сам да је целаструктура неолибералне идеје превара

Пише: Џорџ Монбиот („Гардијан“, Лондон)

МОРА да су доста крварили због нас. Током 2012. сто најбогатијих људи у свету постали субогатији за 241 милион долара. Сада су „тешки“ 1,9 билиона (хиљада милијарди) долара: нештомало мање од годишњег БДП-а Велике Британије.

Ово се није десило случајно. Раст богатства супербогатих је директни резултат политике. Евонеколико потеза: смањење пореских стопа и наметнутих пореза; владино одбијање да надокнадипристојан део прихода од рудних богатстава и земљишта; приватизација јавне имовине истварање „економије наплатне рампе“; либерализација зарада и уништење колективногпреговарања.

Политика која је светске моћнике учинила оволико богатим је политика сиромашења свихосталих. То теорија није предвиђала. Економисти Фридрих Хајек, Милтон Фридман и њиховиученици – у хиљадама пословних школа, ММФ-у, Светској банци, ОЕЦД-у и у готово свакојсавременој влади – тврде да што се мање опорезују богати, бране радници и прерасподељујебогатство, сви ће бити просперитетнији.

Сваки покушај да се смањи неједнакост наштетио би ефикасности тржишта, спречавајући„надолазећу плиму која подиже све бродове“. Ови пионири су 30 година спроводили својглобални експеримент и сада имамо резултате.

Потпуни промашај

Пре него што наставим, истакао бих да сматрам да стални економски раст није ниодржив, ни пожељан. Али, ако је раст ваш циљ – циљ на који свака влада тврди да сепретплатила – не можете од њега направити већи хаос него да супербогате пустите даизађу из оквира демократије.

Прошлогодишњи извештај Конференције УН за трговину и развој требало је да буде некролог занеолиберални модел који су осмислили Хајек, Фридман и њихови ученици. Извештајнедвосмислено показује да је њихова политика произвела супротне резултате од оних које суони очекивали.Како је неолиберална политика (смањење пореза богатима, приватизација државне имовине,дерегулација тржишта рада, смањење социјалне помоћи) почела да стеже од 1980-их наовамо,стопа раста је почела да опада, а незапосленост да расте.

Изразити раст у богатим земљама током 1950-их, ’60-их и ’70-их био је могућ због разарањабогатства и моћи елите након депресије и Другог светског рата. Њихов пад дао је осталим 99%јединствену шансу да захтева прерасподелу, државну потрошњу и социјална давања, а све то јестимулисало потражњу.

Неолиберализам је био покушај да се ове реформе зауставе. Богато финансирани од странемилионера, заговарачи неолиберализма су постигли задивљујући успех: политички. Уекономском смислу су пропали.

У земљама ОЕЦД-а, опорезивање је постало регресивније: богати су плаћали мање, сиромашнивише. Као резултат тога, према тврдњама неолиберала, требало је да се повећају економскаефикасност и инвестиције, што би свима донело богатство. Десило се супротно.

Како су се смањивали порези богатима и предузећима, опадала је куповна моћ и државе исиромашнијих грађана, а с њом и потражња. Као резултат тога пао је ниво инвестиција, као иочекивани раст.

Заговарачи неолиберализма такође су инсистирали да ће неконтролисана неједнакост прихода ифлексибилне зараде смањити незапосленост. Међутим, у богатим земљама и неједнакост инезапосленост су се погоршале.

Недавном скоку незапослености у већини развијених земаља – најгори који је забележен у свимрецесијама последње три деценије – претходио је најнижи ниво зарада од Другог светског рата.Опет ударац за теорију. Теза се није обистинила из истог очигледног разлога: ниже зарадесмањују потражњу, што повећава незапосленост.

Како су зараде стагнирале, људи су своје приходе допуњавали задуживањем. Растући дуг храниоје дерегулисане банке, а последица смо сви свесни. Што је израженија неједнакост, како јенаведено у извјештају УН, то је економија мање стабилна, а стопе њеног раста ниже.

Политика којом неолибералне владе покушавају да смање дефицит и стимулишу економију јеконтрапродуктивна.

Планирано смањење највиших стопа пореза на доходак (са 50% на 45%) неће подићи државнеприходе, нити подстаћи приватно предузетништво, али ће обогатити шпекуланте који суупропастили економију: Голдман Сакс и друге банке сада размишљају да одложе исплату бонусакако би то искористиле.

„Понављање неких старих лекција о праведности и партиципацији“, кажу УН једини је начин дасе коначно превазиђе криза и крене путем одрживог економског развоја“.

Мене ова прича лично не дотиче. Али, запањен сам због тога што ни Британија, ни Европа, ниСједињене Државе нису научиле лекцију. Закључио сам да је цела структура неолибералне идејепревара.

Захтеви ултрабогатих су пресвучени у софистицирану економску теорију испровођени су без обзира на исход. Уз то, потпуни неуспех овог глобалногексперимента не представља препреку да се он понавља. То нема никакве везе саекономијом.

Једино са чим то има везе је – моћ.

Превела: Данка Вранеш Реџић

Александар МЕЗЈАЈЕВ: ГЕНЕРАЛ СМИТ ПРОТИВ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋАPosted: 03 Feb 2013 04:16 PM PST

ГЕНЕРАЛ СМИТ ПРОТИВ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА

Александар МЕЗЈАЈЕВ | 04.02.2013 |Фонд стратешке културе

за ФБР приредила Биљана Диковић

На суђењу генералу Р. Младићу пред МТБЈ појавио се и злогласни британски генерал РупертСмит. Читава каријера Р. Смита повезана је са растурањем Југославије. Свој напредак услужби, Смит дугује управо својим успесима приликом војних пораза Срба. Он је 1996. годинеунапређен у звање генерал-лајтнанта (lieutenant-general) за његове “заслуге” у својству шефаУНПРОФОРА у Сарајеву, а 1999. године унапређен је у генерала армије (actinggeneral) за његове“заслуге” приликом командовања НАТО армијом у Европи. Ни после пензионисања Смит нијемогао да живи, а да не ратује против Срба и наставио је да пружа своје “услуге”Хашком трибуналу, поставши професионални сведок против Срба. Он је долазио дасведочи против Р. Караџића, З. Толимира, М. Перишића, С. Милошевића и ДрагомираМилошевића.

Међутим, “заслуге” Р. Смита не треба преувеличавати. Додуше, он се упињао из петних жила, ноњегова сведочења нису била посебно значајна. Тако је нпр. Слободан Милошевић “поцепао”Смита као дете, доказавши да генерал лаже. Он је доказао да је 1995. године Смит донеоодлуку о почетку бомбардовања Срба, позивајући се на “њихову кривицу за напад наМаркале”, пре него што су стигли званични извештаји о резултатима истраге.Милошевић је такође доказао да је Р. Смит лагао суд о томе да су и С Милошевић и Р.Младић “знали за Сребреницу”. Милошевић је натерао Смита да жалосно лупета да чињеница“да је Младић био командант”[1] представља доказ да је он знао и оно што други знају.Индикативни су и одговори Р. Смита о томе да он не зна ништа о српским цивилним жртвама уСарајеву! А он је био командант УНПРОФОРА!

С. Милошеввић: Да ли вам је познато колико је Срба погинуло у Сарајеву?

Р.Смит: … Не могу сада да се сетим која је бројка била у питању..

С. Милошевић: А да ли вам нешто значи ако вас подсетим да је било око 10 000 убијених Срба?

Р. Смит: Не, та ми цифра није од помоћи.

С. Милошевић: А да ли вам је познато да се још увек не зна судбина 5 000 Срба из Сарајева иоколине?

Р. Смит: Не, о тим бројкама не знам ништа.

С. Милошевић: А да ли вам је познато колико је Срба било приморано да напусти Сарајево?

Р. Смит: Не.

С. Милошевић: Па, близу 150 000. Не знате ништа о тој бројци?

Р. Смит: Не у овом тренутку.[2]

Ово сведочење британског генерала представља добро историјско сведочанство и то морају дазнају и памте они који желе да схвате каква је била улога британских “миротвораца” наБалкану…

И ево, у јануару 2013. године, Смит је поново доспео у Хаг како би посведочио против генералаРатка Младића. Званични задатак Р. Смита је да достави доказе који се тичу структуре ихијерархије у војсци Републике Српске, команду и контролу у њој. Посредством Р. Смитатужилаштво је доставило преко 80 фајлова докумената, од којих сваки фајл садржи више одстотину страница.[3] Ипак Р. Смиту није пошло за руком да се представи као командантмиротворачке мисије УН. Узгред, сам Смит је раније говорио да је УНПРОФОР мировна мисија. Наунакрсном испитивању које је блиставо спровео Драган Иветић, утврђено је да је Р.Смит – ратни злочинац. Управо он је донео одлуку о бомбардовању Срба, немајући за тоникаквих, ни правних, ни чињеничних основа. Управо он је стао на страну једне одсукобљених страна у грађанском рату и то на страну оних који су рат и започели.

Смит није успео да се покаже пред судом ни као частан човек (ипак је он некакавгенерал). Тако је за време свог сведочења он изјавио да је циљ једне од његових

војних операција било “понижавање генерала Младића, који није био способан дазаштити гробове својих предака”. Изјава која га у потпуности карактерише! Међутим,зар се од ратног злочинца другачији морал могао и очекивати?

Ипак, постојао је још један разлог за сведочењем Р. Смита. Можда и најважнији. Јер за Хашкитрибунал није важно установити истину, већ потпуно супротно – фалсификоватиистину. Најважније што је Р. Смит требало да “докаже” јесте да оправда НАТО који једонео одлуку о рату у Југославији. Смит је тврдио да су “дејства Срба била толикоужасна да су међународни преговарачи одбацили њихове предлоге”. Ето, то је вероватноглавни мотив позивања британског генерала да сведочи у овом суду. Но, да ли је уопште могућеоправдати НАТО-вске ратне злочинце – много више рангиране од генерала Смита.

[1] С.Милошевић је елегантно упитао Смита:

«Генерале, ви сте били командант НАТО снага 1999 године – то значи да сте ви знали за то,

да је ваша војска бомбардовала кинеску амбасаду, воз са избеглицама, аутобусе са људима»?

Председавајући судија Р.Меј није дозволио генералу да одговори, искључивши С.Милошевићумикрофон.

[2] Види сведочење генерала Смита на процесу Слободану Милошевићу од 9 октобра 2003године.

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=3&cad=rja&ved=0CDgQFjAC&url=http%3A%2F%2Fwww.hlc-rdc.org%2FTranskripti%2FMilosevic%2FTranskripti%2FTranskripti%2520sa%2520sudjenja%2520Slobodanu%2520Milosevicu

%2520(41)%2FTranskript%2520sa%2520sudjenja%2520Slobodanu%2520Milosevicu%2520-

%25209.%2520oktobar%25202003..pdf&ei=RXoNUe36D8vKtAbBtoHwDg&usg=AFQjCNEaNZ4sj

DmT23Qw7IzzRL23oI4sQg&sig2=ovOnKREPDyWqQTNI9Ou7pg

[3] Види: Annex A to Prosecution 92-ter Motion: RM-512 (Rupert Smith), //

Документ Међународног трибунала за бывшу Југославију IT-09-92-T, D48708-D48582, 18December 2012.

—————–

Буџет Србије на услузи странкама, центрима моћи и личним потребамавластодржацаPosted: 03 Feb 2013 03:53 PM PST

Буџет Србије на услузи странкама, центрима моћи и личним потребамавластодржаца

Паре, рупе и пендреци

Буџет за 2013. годину показује да власт предвиђа унутрашње сукобе, а не спољну агресију. Заполицију је планирано издвајање веће од оног за нове инвестиције или за побољшање стања уаграру, али већи део пара не одлази на побољшање стандарда запослених, већ на набавку новихсредстава принуде којима ће насилно бити разбијане демонстрације гладног народа.

03.02.2013. Таблоид, пише: Игор Милановић

Буџет за 2013. указује на све слабости српске привреде делимично наслеђене од раније, адобрим делом произашле и из политике актуелне власти.

Укупни буџетски расходи планирани за ову годину износе 1.078.316.879.000 динара,што је по средњем курсу за евро на дан 31. децембар 2012. износило 9,482 милијардеевра.

Највећа ставка у буџету је планирано издвајање за допуну Пензијско-инвалидскогфонда у висини од 281 милијарде динара, што представља половину средставапотребних овом фонду. На другом месту су расходи за запослене у јавном сектору којиће достићи 266 милијарди динара (од чега само за плате иде 203 милијарде динара), теће на ове две ставке отићи више од половине планираног буџета.

У свим државним органима има укупно 270.678 запослених сходно пројекцији избуџета. Највише запослених има у основном образовању, њих 69.898. Оно што језапрепашћујуће јесте број запослених у Министарству унутрашњих послова и Министарствуодбране.

Министарство одбране има 25.565 особа у сталном радном односу и 10.435 људи запослених наодређено време, што заједно чини 36.000 запослених. Са друге стране, Министарствоунутрашњих послова има укупно 49.365 запослених и скоро сви они, са изузетком њих 23, су застално запослени. Овом броју треба додати још 2.050 особа стално запослених у Безбедносноинформативној агенцији.

По овим подацима види се да је број запослених у полицији скоро за 50 одсто већи од бројазапослених при војсци, што значи да садашња власт не рачуна са озбиљним спољнимнепријатељем, али се спрема за обрачун са унутрашњим непријатељима.

Истоветни закључак се намеће и када се упореде финансијски издаци планирани за полицију ивојску. Иако, по правилу, војска располаже далеко скупљим средствима од оних потребнихполицији, буџетске разлике су у корист Министарства унутрашњих послова?!

За полицију је планиран издатак од 70.733.603.000 динара, а за Министарство одбране само58.076.547.000 динара. Ово указује на то да ће далеко вреднија опрема бити испорученаполицији, док ће војска морати да се задовољи коришћењем већ превазиђеног и дотрајалогнаоружања, јер за значајније набавке новог, у буџету једноставно нема пара.

Иако је лепа вест да Србија по мишљењу њених власти тренутно нема спољне непријатеље, ипакје државнички неозбиљно настављати са убијањем већ ионако полумртве војске, јер ситуација уокружењу може да се промени у скорој будућности. У оваквом понашању садашње власти, којесе у бити не разликује од онога шта је радила прошла власт, крије се порука сваком озбиљнијем

аналитичару да влада планира да одбрану земље препусти некој спољној војној организацији.Да ли је то покушај да се Србија на мала врата и супротно расположењу грађана увучеу НАТО пакт?

С обзиром да у овом тренутку, са изузетком неуралгичне Прешевске долине где су могући сукобиса албанским терористима, Србија нема помена вредне “унутрашње непријатеље” по изгласаномбуџету види се да се власт спрема на сукобе већих размера са демонстрантима, односно гладнимнародом који би овог лета могао да преплави улице српских градова. Због тога су и издаци занабавку нове опреме и наоружања за полицијске јединице далеко изнад онихпланираних за војску.

У буџету за ову годину планирани су издаци за капитална улагања у висини од 46,9 милијарди,док ће на аграр отићи још 45 милијарди динара. Иако су издаци за пољопривреду скочили са 2,6одсто укупног буџета на 4,5 одсто, ипак је видљиво да овогодишњи буџет никако не може да сеназива инвестиционим већ, пре, рестриктивним.

Оно што посебно оптерећује буџет, па самим тим и привреду јесте повећање дефицита и укупнезадужености земље. Од некадашњег законског лимита на нивоу од 45 одсто бруто домаћегпроизвода није остало ништа, јер је још влада Мирка Цветковића догурала на преко 50 одстоБДП-а, а ова садашња је наставила са задуживањем.

На крају новембра 2012. јавни дуг Србије је износио 17,56 милијарди евра што је већ износило60,2 одсто БДП-а, а по прелиминарним резултатима за крај прошле године задужење се повећалона 17,67 милијарди евра, односно 61,5 одсто БДП-а. Овако висок ниво јавног дуга издржљив јесамо за развијене економије, али не и за земљу чија привреда из године у годину слаби, а за2013. планиран је раст производње од свега 2,2 одсто, што се у случајевима овако малихпривреда сматра опасном стагнацијом.

Да би се исплатили кредити који на наплату доспевају у 2013. године. Србија ће морати поновода се задужује на страном тржишту, тако да је још увек отворено питање да ли ће пројектованибуџет уопште моћи да се попуни са дефицитом од око 100 милијарди динара без штампања новихпара.

Србија већ сада спада у високо задужене државе, односно оне које су на корак од дужничкогропства, спирале сталног задуживања коме нема краја. Некадашња Југославија са преко 20милиона становника 1988. била је дужна укупно 14,8 милијарди долара, док данас самоСрбија са седам милиона становника дугује укупно 38 милијарди долара.

За 22 године све бивше републике некадашње СФРЈ, а данас независне државе, повећале сусвоје дугове за укупно скоро тринаест пута!

Највише се у процентима задужила Словенија – 21,5 пута, односно са некадашњих 2,6 милијардидолара на 56 милијарди. За њом следи иначе апсолутни шампион у укупном задуживању,Хрватска која је своје дугове са некадашњих 4,6 милијарди долара повећала за петнаест пута на69 милијарди долара.

Црна Гора је 1988. дуговала 0,416 милијарди долара, а крајем 2010. 4,7 милијарди, Македонијаје у истом периоду своје задужење са 0,89 повећала на 6,7 милијарди долара, а Босна иХерцеговина са 2,1 на 16 милијарди.

Давне 1988. године Србија је дуговала 5,5 милијарди, а крајем 2010. јавни и приватни дуговинаше републике према иностранству износили су 38 милијарди долара.

Словенија, а мањим делом и Хрватска своје кредите су рационално искористиле улажући упроизводњу и инфраструктуру. За Србију једноставно није јасно где су отишле милијарде долараузетих на кредит из иностранства, осим на попуњавање буџетских рупа, односно у приватнеџепове људи на власти и њој блиских.

Због тога буџет за 2013. годину не може ни да буде инвестициони, већ рестриктивни који ћеновим наметима да угуши и ово мало привреде што је преживело у Србији. Када би бар данаспрестало да се краде у оноликој мери колико се то радило последњих 12 година, било бидовољно пара за инвестиције и без подизања стопе пореза. Проблем је, једино у томе што се

власт у толикој мери навикла на крађу, да без ње она једноставно не уме да функционише. Збогтога су нова задужења неминовна, а то ће једног дана враћати нека будућа покољена, ако дотлеуопште још буде било живих људи у Србији.

Како данас ствари стоје, са оваквим темпом отварања нових радних места целокупни српскибуџет за четири године одлазиће на попуну рупа у ПИО фонду, при чему се пензије нећедрастично повећати у односу на ове данашње. Ово значи да ће сав новац којим Србијарасполаже одлазити на гладовање пензионера. Потпуно неразумна и за народ погубна политика.

А 1.

Слобода образовањем, робија наоружањем

Када је министар одбране Велике Британије једном препоручио Винстону Черчилу да буџет заодбрану појача на рачун издатака за културу и образовање, премијер га је запитао: “А чиме ћемоонда да се бранимо?”

Стари државник је добро знао да се једна земља не брани само тенковима и топовима, већдалеко више образованим и талентованим држављанима. Србија би по мишљењу актуелневласти требала да се брани – пендрецима и сузавцем.

Поред тога што ће две трећине буџета отићи на расходе за запослене у администрацији, пензије,Министарство одбране и министарство унутрашњих послова, за Управу за извршење кривичнихсанкција, односно за затворе у Србији предвиђено је 8.245.829.000 динара. Тако за министарствакултуре и образовања остају још само мрвице.

ГЛОСА

За 22 године све бивше републике некадашње СФРЈ су повећале своје дугове за укупно скоротринаест пута!

You are subscribed to email updates from СРБски ФБРепортер

To stop receiving these emails, you may unsubscribe now.

Email delivery powered by Google

Google Inc., 20 West Kinzie, Chicago IL USA 60610