У ДАНЕ ДИВНИХ ЧУДА

Жељко Мeдић Жац

У ДАНЕ ДИВНИХ ЧУДА

НЕУТАЖЕНА ЖЕЂ

***кад склопиш рукезвучи каомолитва затворен цветпри каменубез имена за један треностанинепомична и раскамени мепраменомсветла

***док причашдубоко у себислажем речи као слике и ослушкујем јеку осликана пећинана зидовимаруке тумачи порукао почетку

***замислида се никаданисмо пронашли уместо пољупцасудар световау дубини свемира ослобођена енергијаједне љубавина земљи

***најлепша сикад се будиш у твом погледуодмарају световии моле за тишину поларни медведна санти ледаразноси јутарњу свежину

***погрешно протумачени знакови ... залутали смои стали око нас је пустиња у кругусопствених трагова цвет смо убрали ишчупаниз наших срца

***тајнимазбукамаоплемењујемо дах размењујемо боли разлоге за страх и тепамоо срећи док тонемона дно са којег ћемо се уздићи у пени

***кад пустиш косупробуде севетрови замиришу траве влати под главом каменпод каменомсан бичеви косеостављају траг неспутане страсти

***угриз и пољубацу исти мах дах и уздахуздах и дах чворова телазавежљај дах и уздахуздах и дах пулсари у собиничег у васиони ти и јајагањци сна

***воли ме ко некади будисве што волим трешња ако хоћешна петељциоко врата само ме воли ... неутажена жеђусне ми је распукла и док те љубимзаборављам да боли

***ниси ни питала у каквом сам друштву луданадокнађујеш изгубљене данеучиш ме љубазностима сенке шапућу причу о богу Сунцузлатни новчићи звекећуиз фонтане жељаи тамне волећу твој повратак а не теберекла си на растанку склупчана око своје тајне кога је брига за пламен ноћних птицау паклу помраченог неба могли смо певати сав свој веки имати љубавна гнезда надолет крила ни звезда репатицане остави трагаизван ока

а како би птица посвећена богу Сунца

***можда је ово последњи сани првиу ком те не призивам можда је ово последњи путда сам туа да ти не припадам можда је ово последњи сан ...и последња ноћ ...и дан ... који неће доћ’

ОБРЕМЕЊЕНА ВЕЧНОСТ

***колико сенки је потребноза доказивање сунца једног и јединог пружене руке штрчекао гнездишта снаи у њима глад истинитог

***многе су ме вилеу коло ухватиле увек на раскршћима и много сам путау вештичијем колудочекао јутра као жртва прштала је крвжедна земљацртала је круг док сам падаоу пламен

***призивао сам кишуплешућипод подневним сунцем и играјућидо последње каписемене течности призвао сам млекоу твојим грудимаи своје потомство плод наше љубавии обремењеневечности

***тамне силе природестрахом призванекроз мождане коре месец лице окренузвезда згаснуи потамни сунце изгубљене верена прагупакла се нађем обезнађен обезбожен обезљубављен

***авет у ритамаклопаракроз свет усахли образии нокти ко ножеви сејачи смртижању животе небо се не буни људиравнодушни

***са свих странанавалапоруга и подвала кокошке са крестому перју камелеона укроћени тигровипо собамао врату носе звона модификована природане мења природучовека

ЗАКРИВЉЕНОСТ ВРЕМЕНА

*** распеће временавелика болжал за прошлими зла коб мноме испуњен трено два три чавлаобешен верастихнада спасен ли је онајкоји је ванвремен

***како похватати концеи прекинути игрусенки исплажено Јасвесно је светлаа себе не поима молим се за чудои оно ће да се догоди као кад животиз смрти проклија као кад из менекао поезија

***изокренуло се све невидљиви шишмишисисају нам крвузимају нам животе и висе на гредама наших кућа призивали смо ноћи ноћ нам је дошлада ту и остане са свим својим чудовиштима

***шта још може да нам се десидок смрт обиграваи злуради из прикрајканепрестано мотрена нас на камену спотицањасваки напорпредставља пад а камен је нашуглачани покушај

***ко знашта носи сутра потребно је храбростии надеза надолазеће дане док се звездеу сазвежђа ројељуди иду један на другога или се једни другихбоје

***владари без крунаи дворовау пратњи дворских луда ново свештенствоновим боговимаиста је стара жртва врачеви чине чуда омађијани обични људиод златних одоране виде куда

***доста је дану зла свогаи ми заистане мислимо на сутра јер нам за сутраништа и не оста још од јучер гладниграбимо као псисве што нам се баци и глођемо се сами

***растанак без опроштаја закривљеност временагодине самоћесажимадо непостојања случајан сусрети речи праштања или се линија исправљадо несусретања

***био сам међу људимаи сви су ме редомразочарали сада се враћам себи јер празан сам свемиркоји чекада се испуни чудима

ЗАДРЖИ ДАХ

***задржи дахнаоколо кружиизгубљена душа киша у кости утеравастудени страх дотакнем тедотак’о сампепео и прах

***кулана брдуизнад нас тамо је женастепеништекамен и плач ратник пролива крвза твојучаст оклоп је терету оку одсјајна зиду мач

***сачувај ватру низ планинувукови се спуштајуи духови зли размени речис језицимапламена и заискри

***дрво је покров грехаи вода и ватраи говор ветра кора јеналичје страха колико вас има пребројавам прстематематика телазапис предака

***олуја изнад града ниси саманиси мета затвори врата врисак је сувишанза остатак живота на пута смо без одговора забогазло је на улицамаи бачен сам на колена

***не желим да те сретнемизван нашега временаодјекујеш у ходницима вијуге сећања не могу да те избацимдозивањашкрипа врата скривених одаја затвореники кључу рукама или је то цвеће за тебеи порукакоју нико не разуме

*** још једном драгабез скривене намереобуци се у црно уз рањену лези звер и остани дивљадок ти не нађем имедок те не призовем у дане дивних чуда