75 god PSS Vojvodine

75 GODINA ORGANIZOVANOG PLANINARSTVA U VOJVODINI

1

75 GODINA

ORGANIZOVANOG

PLANINARSTVA U

V O J V O D I N I

NOVI SAD, 2000. godine


2

Izdavač

PLANINARSKO-SMUČARSKI SAVEZ VOJVODINE Masarikova 25

21000 Novi Sad

Glavni i odgovorni urednik:

Milivoj Erdeljan

Stručni saradnici:

dr Borislav Stevanović, dr Milan Breberina, Lazar Popara, Radivoj Kovačević, Oto Jan, Cvetko Savin, Dezider Rot, Aleksandar Damjanović

Tehnički urednik

Milorad Obradović

Lektor i korektor

mr Aleksandar Ječmenica

Štampa: MAXIMA, Petrovaradin

Tiraž: 300


3

Veruj vo jedinu i vo jed i vo inu ravnicu - mater moju i zapljuvanu i svetu,

tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu, i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu

a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše

i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile, pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,

i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile, a ona rominja i tinja i survava se sa krova

sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla i kao srce mokra i kao srce okrugla.

Jao ravnico, zloslutnico! Zlatna sačmo u sisi! Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!

Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava, a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,

i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.

Miroslav Antić Vojvodina


4

Na ovom mestu želimo da zahvalimo sledećim prijateljima na pomoći u izdavanju ove knjige: Emilu Polovini, Milivoju Kiždobranskom, Ivani Marković, Dragoljubu Ostojiću, Teodoru Andrejeviću, Živanu Radišiću, Ljubomiru Popovu, Lajošu Balintu, Anđeliji Nastasić, Snežani i Rajku Cvijanoviću, Ištvanu Salai, Vladimiru Popinu, Nikoli Štrbenku, Borivoju Veljkoviću, Jovanu Paunoviću, Mariji Jerkov-Plavšić, Miroslavu Venčelovskom, Miroslavu Radoviću, Božidaru Bati Grujiću, Aleksandru Damjanoviću, Zoranu Miletiću, Đuri Mlađenu, Valteru Gačufu, Rakeli Vukajlov, Josipu Matuskom, Dragoljubu Gojkovu, Jovanu Mrkšiću, Goranu Ferlanu, Lambros Hudeludisu, Darku Jan, Nadi Damjanović


5

Uvodna reč Vremena i mogućnosti za neko veliko slavlje niti imamo niti sebi trenutno možemo dozvoliti. Ipak smo smatrali da moramo da upriličimo ovu knjigu u znak priznanja svima onima koji su doprineli širenju planinarske ideje i jačanju naše organizacije.


6

Dr Radivoj Simonović

MOJE PLANINARENJE

Rođen u Starim Ledincima u školu sam pošao u Sr. Kamenici. Prvi moj izlet bio je 1866, kad je deda Jojkić išao u Loznicu da nagovori ujaka dr Mladena Jojkića da se vrati u Novi Sad. Išli smo na našim kolima preko Venca i Iriga u Klenak pa u Šabac i dalje preko Mačve. U Šapcu su bili turski vojnici. Sećam se kako je moj otac silazio sa kola da izmeri presek i obim kakvog golemog hrasta posečenog ukraj puta. Bili smo i u Smrdan Bari (današnja Koviljača). Kad sam bio u gimnaziji moj otac je bio “epitrop” manastira Rakovca i Beočina pa sam i ja tamo odlazio. U Rakovcu sam iz hronike kaluđera Ilije Parivodskog prepisao kako je manastir podigao Raka komornik sremskog despota, na mestu gde je ubio jelena. To sam dao Đorđu Rajkoviću kod koga sam bio na kostu i kvartiru. Kad sam jedared preko brda išao iz Rakovca u Ledince video sam “Crkvicu”, isposničku ćeliju koju je jedan kaluđer izdubio u steni. Sećam se i natpisa u ćeliji:

“Tišina i mir u pustinji vlada Vražda i nemir

to je život grada.” Jedared sam išao iz Kamenice starim iriškim drumom preko Paragova na Venac, pa sam na Kraljevoj stolici našao dva groba i kameni krst na kome je pisalo da su tu dva trgovca Novosađana ubili razbojnici. Jedne godine sam na Vidovdan sa đacima pešačio preko Ledinaca na slavu i natrag. Profesor Aleks. Popović proučavao je geologiju Fruške gore, pa zamoli moga oca da me pusti o ferijama s njime da idem. Išli smo 1875. i 1876. i prtili torbe pune kamenja. Bili smo prvo u Slankamenu, pa smo kod Zagrada iz stene na dunavskoj obali iskucali mnogo petrefekata, pa u potoku kod Remetice. Pregledali smo majdane u Ledincima i Rakovcu, kaju u Beočinu, majdane u Ležimiru itd. Profesor Popović osladio mi je prirodne nauke, a otac me nagovori da učim medicinu. Kao đak u Beču pravio sam leti izlete u Vinervald. Kao vojni lekar u Hercegovini 1887-1891. postao sam pravi turista tj. planinar. Karaule na crnogorskoj granici morao sam obilaziti i po najvećoj zimi i po najvećem snegu kad se ne može jašiti. Leti sam botinizirao po hercegovačkim planinama na Čemernu, Lebršniku, Volujku i Zelengori, u Gackom polju i Nevesinju i u dolini Neretve oko Mostara. Biljke sam slao u Beč i Grac. Na Morinama nedaleko od Svatovskog groblja otkopao sam jedan srednjevekovni “bogumilski” grob, na kome je bio golem stećak, ali osim kostiju i uglja nisam našao baš ništa. U Gornju Drežnicu, duboku tektonsku dolinu između Čabulje i Strmoglavice, išao sam sa sudskom komisijom da otkopamo jednog ubijenog. U Hercegovini sam počeo fotografisati pošto sam tačno proučio optiku i


7

kemiju. Posle toga bila je velika pauza od deset godina. Bio sam zauzet lekarskom praksom tako da nisam mogao nikuda ići.

Dr Radivoj Simonović

(1858-1950) 1901. i 1902. bio sam sa jednim bolesnikom u Topuskom, pa da ne blenem celi dan u parku, ponesem fotografski aparat 13/18 pa sam po okolini pešačio i slikao narodnu nošnju, seljačke kuće, drvene crkve i neke lepe starinske drvene krstove na groblju. 1903. od straha da ne postanem šećeraš, otidem u leto sa aparatom u Primorje. Iz Abacije i Crkvenice brzo pobegnem jer nije bilo originalnih motiva za slikanje. U Senju ostanem dva dana, pa sednem na lađu za Obrovac da tamo, daleko od moderne kulture, tražim originale. Na pijaci u Obrovcu sve sam kliktao od radosti kad sam video onu divnu starinsku narodnu nošnju, onakvu kakva je bila oko 1530. godine kad je taj narod ispred Turaka ovamo pobegao. Plaćao sam po 20 krajcara svakom ko se dao slikati. Od Starog Grada kroz Paklenicu izađem na vrh Velebita pa siđem u Liku u Medak. Kad sam se vraćao iz Like pa preko Alana došao na Vrhprag i video divne Tulove grede i užasno primitivne stočarske “stanove”, onake kakvi su bili pre 2000 godina i za vreme OMIRA, ja sam se sasvim zaljubio u Velebit. Ostao sam dve nedelje u Obrovcu pa obilazio okolna brda i sela i slikao, a sve sam slike odmah u Obrovcu izradio. 1904-1914. bio sam na Velebitu još sedam puta; u Fruškoj gori šest puta, na Prenju 4 puta; u Kninu i okolini 3 puta; među bačkim Šokcima 3 puta; na Čvrsnici i Strmoglavnici 2 puta; u Đakovu i okolini 2 puta; u banatskoj Crnoj gori kod Rekaša 2 puta; na Dinari, na Triglavu, na Čabulji, u Žumberku, u Marindolu i među Krašovani po jedared. I rat me je zatekao gore na Velebitu, gde je slučajno jedan seljak došao iz Primorja i doneo vest da će biti rata sa Srbijom. Batrgajući se noću preko kamenja sišao sam dole na more u Stari Grad, pa barkom sa veslima u Jablanac i lađom u Novi pa na Rijeku, gde su na železnici bili već mobilizirani


8

vojnici. 1915-1921 nisam nikuda išao osim u Bajski Trokut. 1922. bio sam sa profesorom Cvijićem u Baranji do Ižipa i slikao Šokice. 1923-1938. bio sam na Velebitu 8 puta; na Durmitoru 4 puta; u Rugovskoj klisuri 3 puta; na Prokletijama 2 puta (od Gusinja i Dečana); u Žumberku tri puta; na Biokovu, Prenju, Visočici, Leliji, Čemernom, Volujku, Trnovačkom jezeru, na Bioči, Goranskom, Pivi i Nikšiću; na Sinjajevini, Beogradskom i Šiškom jezeru kod Kolašina, na Komovima, Belim stenama kod Jasenka, Zvorniku, Mačkovom kamenu, u Ivanjici i na Javoru, u Jajcu i Mrkonjić Gradu, u Banjskoj kod Kosovske Mitrovice, u Ibarskoj dolini do Rožaja, na Rugovskim planinama, u Makedoniji od Skoplja na Tetovo - Ohrid - Bitolj - Prilep - Veles itd po jedared. Kao što vidite, išao sam mnogo, ali još nisam bio svuda - i neću ni biti.

Zašto sam postao planinar? Jedared me na Velebitu jedan seljak zapitao:” Kuda ideš, gospodine?” - a ja bih mu odgovori:”Napred!” - “A šta tražiš?” - “Šta nađem!” Opet na Velebitu jedared, kad smo došli u jedan poveći dolac, gde ima više stanova, čuo sam kako sa druge strane dolca neko viče i pita:” Kakvi su to opet dokonjaci došli?”. No ja kada sam planinario nisam nikada išao bez plana samo napred, a nisam bio ni dokonjak, nego radnik. Evo zašto sam išao u planine: 1. da se duševno odmorim. Kad čovek mesecima celi dan pa i noću, i sve svecem i nedeljom, samo leči bolesnike i noću još mora da prevrće medicinske knjige i uči nove lekove, onda je to užasan duševni umor. Zato je slavni profesor Biarts preporučivao svakom lekaru da se osim medicine bavi i nečim drugim radi razonode, i botanizira, da se bavi lepim veštinama itd; 2. da očuvam zdravlje. Najviše sam se bojao da ne postanem šećeraš, jer zbog velike prakse nisam išao peške nego na koli od bolesnika do bolesnika. Zato sam išao da pešačim dnevno 15 kilometara i više, da se penjem po 1000 m i više. Na suncu sam se mnogo znojio i pio vode pa sam telo očistio od otrova. Pošto od mnogo vode obljutavi želudac pili smo mnogo kave crne, teja i limunade. Na planini sam i manje jeo!; 3. da uživam pre svega u samom sebi što mogu još marširati i pentrati se, da se divim lepoti i raznolikosti planinarske prirode, da uživam u razgovoru sa čestitim seljacima i čobanima, da se čudim kako taj svet ima male potrebe, i kako ume sam sebi da stvori sve što god mu treba za život, da tražim lepe i zanimljive motive za fotografisanje, da slikam moje nove poznanike, njihove stanove i život, pa da posle i kod kuće uživam, kad god gledam te slike. 4. da koristim nauci ako što mogu. 1904. god. ponudio sam se Jugoslovenskoj akademiji da slikam na Velebitu ili Lici ako što treba, pa su me uputili u selo Smiljan kod učitelja Stipca, te sam slikao kuće i ljude. 1904. i 1905. god. slikao sam Fra-Maruna u kninskom muzeumu i na otkopanom starom groblju u Piramatovcu rimske i starohrvatske lobanje itd. 1905 god. upoznam se na Rijeci sa d-rom Havaš Režeom iz Pešte, pa kad je čuo da idem u Obrovac i da fotografiram, on me zamoli da otidem i slikam Novi Grad i odeždu, koju je ugarska kraljica Jelisaveta vezla kada je bila tamo zatvorena. Pa me još zamoli ako mogu u Zadru u


9

crkvi Sv. Simeona da načinim snimak dve velike slike na zidu levo i desno, kako je kraljica Ugarske Jelisaveta otkinula prst Sv. Simeona pa joj pozlilo, i kako je posle došla pa da vrati prsten svecu. Ni jedan zadarski fotograf nije se uzdao da se te dve tavne slike mogu fotografirati a ja sam od svake slike pravio tri snimka s raznim ekspozicijama i jedan ispade sasvim dobro. Profesoru Cvijiću slikao sam karst, šiljaste stene i stene izglodane od erozije s brazdama, škrape na Velebitu i Prenju, gips kod Vrlike, i mnoge stanove i čobane. Cvijić me je animirao da mu napišem članak sa mojim nazorima o škrapama i sa mojim slikama. Profesoru d-ru Arpadu Degenu u Pešti slikao sam floru i vegetaciju Velebita, Gentiana, Simffiandra, Sibirca kroatica, okljaštrene jele i bukve, paljevinu od ciklona i od sitine polomljena drva, bolesne jele i bukve itd. Nosio sam mu herbar da mi pregleda a za njegovo monumentalno delo “Flora Velebitica” dao sam mu 150 slika. Dr Verde Aladar iz Pešte dobio je za knjigu “Bacsbodrog varmegye” slike Šokica iz Bača i Vajske, a 1908 god. pozvao me je u Sontu da i tamo slikam Šokice. Sa dr-om Nikom Županićem slikao sam 1907. u Marindolu (Bojanci Marindol, srpske naseobine iz 1586 god. i danas su Srbi pravoslavne vere) kuće i ženske i narodnu nošnju, a 1913. tipove zaboravljenih Bugara. Etnografija me je najviše zanimala. Kada sam pisao o tipovima srpskog naroda, našao sam kako Porfirogenit kaže da su Hrvati, pozvani protiv Avara poubijali, a jedan deo poštedili i s njima se posle pomešali pa se i sada (950. god.) poznaju među Hrvatima oni koji su avarskog porekla (et Avaros cognoscuntur). Po Lici, po Velebitu u severozapadnoj Dalmaciji tražio sam ja takve potomke od Avara, i za 35 godina našao sam u Lici samo jednog Hrvata i u Obrovcu jednog Srbina, za koje ja mislim da im se na licu ogleda da su avarskog porekla. Interesantne i originalne seljačke kuće našao sam u Hrvatskom Zagorju, u Žumberku, u Baniji, u Marindolu, u Banatskoj Crnoj gori iza Rekaša, u Sremu, kod bačkih i baranjskih Šokaca, u Srbiji oko Ivanjice i na Javoru, u Bosni oko Jajca itd. Originalnu starinsku narodnu nošnju žensku i mušku našao sam najviše na Velebitu oko Obrovca i manastira Krupe, u Dalmaciji u Bukovici i oko Vrljike i Knina, u Konavlju, u Bosni oko Jajca I Mrkonjić-Grada, kod Srba u banatskoj Crnoj gori u Petrovu Selu i Starčevu, kod Krašovana, u Makedoniji, i među bačkim i baranjskim Šokcima. Slike sam dao muzejima u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Banjaluci i Cetinju. Stočarstvo je vanredno interesantno, jer na Velebitu i Dinari, pa sve do Durmitora, Komova, Rugovsko-rožajskih planina i do Prokletija, i danas onakvo kakvo je bilo pre 2000 godina i za doba Omira. Mene su specijalno zanimali primitivni čobanski stanovi, pa sam išao i na Triglav poglavito zato da vidim ondašnje stanove.

Kako sam planinario ?

Na male etnografske izlete u Banat, Bačku, Srem, Slavoniju i u okolinu Zagreba, išao sam o Uskrsu, i o Duhovima obično na dva najviše tri dana. Na


10

velike izlete išao sam u leto većinom između 10/VII i 10/VIII jer je onda najverovatnije da će i na planini biti lepo vreme, a kiše i gromova sam se bojao. Najduže sam planinario 1909. god. i to osam dana na Velebitu, pet dana na Triglavu, pa osam dana na Prenju s putovanjem na železnici tamo i kući, svega 30 dana. Pre polaska proučio sam onaj kraj kuda sam hteo ići. Karst i njegove pojave proučavao sam 1888 god. u Hercegovini, a posle sam čitao Cvijića i Grunda. Ako nisam imao ništa štampano, ja sam uzeo vojnišku kartu 1:75 000 pa sam proučavao teren, unapred odredio kuda ću ići, gde ću noćivati, šta ću slikati, na koje ću se vrhove penjati itd. Prema položaju stena unapred sam odredio u koje doba su osvetljene da ih onda slikam. Nikad nisam išao “kao Martin u Zagreb”. Uvek sam gledao da imam saputnika, da ne idem sam. Najviše me je pratio pok. Ilija Šarinić, učitelj iz Švice. S njime sam bio od 1904-1928. po Velebitu, po Dalmaciji, na Dinari, na Biokovu, po Hercegovini i na Triglavu. G. dr Josip Poljak, profesor iz Zagreba išao je sa mnom od 1924. Sinjajevini, Komovima i na Prokletiji. Kao stručnjak geolog on mi je mnoge sve do danas po Velebitu, Hercegovini i Crnoj Gori na Durmitoru, stvari tumačio što ja ne bih mogao razumeti. G. dr Miroslav Hirc, profesor iz Zagreba, dobar zoolog, išao je sa mnom od 1924-1932. G. dr Karlo Bošnjak, profesor iz Zagreba išao je sa mnom od 1929-1936. On je studirao floru i vegetaciju. G. dr Bošnjak ugledao se na saksonskog kralja koji se jašući na konju popeo na Biokovo. On je postao osnivač planinarske kavaljerije, jer već više od 10 godina ide na planine jašeći po ravnom i uz brdo. Meni je još 1929. platio konja da se na konju popnem na Volujak u visinu preko 2100 metara. I kada sam došao gore bio je konj umoran i zaduvan, a ja ni brige. Meni se to tako dopalo da od to doba i ja planinarim konju na leđa gde god se može. Time je pronađeno sredstvo da i starci od 80 god. mogu planinariti. I Dušan Jelkić, učitelj iz Bečeja išao je od 1930-1937. sa mnom na razne izlete. I dr Miroslav Crkvenoc, lekar iz Zagreba, 1928-1932, bio je dobar lovac: jedared je ubio vuka na Durmitoru. I dr Fran Kušan, urednik Hrvatskog planinara od 1935-1936. Uvek sam vodio sa sobom vođe koji znaju put i nosače za prtljag, a kad sam nosio šator, dva fotografska aparata, herbar, apoteku, zimske ogrtače i mnoge konzerve, trebala su mi dva tovarna konja za prtljag. Ako smo išli kudgod gde konji ne mogu proći, poslali smo konje obilaznim putem da nas dočekaju na mestu gde ćemo noćiti. Spavali smo u kući, u stanu, pod šatorom, na senu, pored stene, na travi, a jedared i na kamenju. Izbegavao sam opasna mesta! Vrlo retko sam išao onamo gde se može strmoglaviti, samo jedared na Prenju i na Triglavu; ali sam više puta bio na mestu gde odvaljen kamen sa stene može ubiti. Na jednom mestu u Biokovu ubio je odvaljen kamen jednu devojku dva dana pre nas. Na Bioču kod Jaramaza ubio je kamen kozu blizu stana, baš kada smo tu noćili. U Prenju 1909. pod Lupoglavom zašli smo u krš gde su se odvaljivale stene i jedva smo se iskobeljali. Na vrhove sam se penjao uvek sa najlakše strane.

Moj rad na unapređenju planinarstva


11

Bosanskoj vladi napisao sam 1906-1908. god. članke o putovanju po Prenju i Čvrsnici i dao vrlo lepe slike za Bošnjak kalendar. Za to sam dva leta dobio kartu da mogu na bosanskim železnicama putovati prvom klasom sasvim besplatno. O putu na Biokovo napisao sam članak za list Prirodu u Zagrebu. O planinarenju po Velebitu i uopšte izašlo je više mojih članaka u Hrvatskom planinaru. Na poziv gosp. Vase Stajića napisao sam 1923. raspravu Đaci planinari. Za Lički kalendar 1937. napisao sam članak o stočarstvu na Velebitu i u Lici i priložio slike.

Moji najlepši doživljaji

su kad nađem nešto novo, lepo, što još niko nije video pa slikam i sliku dam stručnjaku koji mi prizna da moj rad ima i naučne vrednosti; ili kad me kogod odlikuje time što mi pošalje knjigu sa mojim slikama kao na pr. 1905. Jugoslovenska akademija Zbornik za narodni život i običaje. 1906. dr Havas: Dalmacija. 1908. Vende Aladar: Bacs Bodrog varmegye. 1938. Mađarska akademija nauka knjigu dr Degen: Flora Velebitica sa mojim slikama. Kad Srpsko geografsko društvo priredi izložbu mojih slika. Kad debatujem sa prof. Cvijićem o škrapama pa me nagovori da napišem članak o škrapama i ilustrujem pa on to u Glasniku štampa itd. Moji najteži doživljaji su kad neko na putu strada. 1907. u srednjem Velebitu jedan čoban je pao strmoglavice, razbio glavu i ležao u nesvesti pa su me molili da mu pomognem. Kost na glavi mu nije pukla, samo koža na temenu, a pod kožom je bilo zemlje, suva lišća, trave i mravi, pa sam mu ja to oprao, sastrugao nožem i očistio, ali nisam mogao zašiti, jer je bilo inficirano. Ocu kažem da ga nosi u Zadar u bolnicu. Kada sam 1926. opet tuda naišao raspitao sam se i doznao da se izlečio i da je živ. 1908. god išao sam sa dva druga i tri nosača stramputicom na severni Prenj. Kada smo bili u pola strane morali smo silaziti dole da slikam mladu bukovu šumu koju je ledena usov (lavina) povalila i ogulila. Kad smo se vratili i došli i seli


12

Simonovićeva stapina u Velebitu

(1929. god. bezimeni vrh u Velebitu u znak zahvalnosti za doprinos istraživanju Velebita prozvan njegovim imenom)

između dva severna vrha, jedan moj saputnik bled kao krpa zastane pa povikne: “Doktore! Ne mogu dalje, umreću, spasavaj ako možeš!”. Odmah je morao sesti pa se od coffeina i digalena oporavilo srce, ali dalje nismo smeli ići. Morali smo tu prenoćiti u visini od 1800 m na velikom vetru u jednoj vrtači punoj snega, a niko nije imao ogrtača. Turci naseku mnogo suve krekovine i nalože golemu vatru. Večerali smo hleba i tvrdih jaja i svi su spavali sedeći kraj vatre, a ja ni trenuo nisam nego sam celu noć kuvao sa snegom kavu pa smo posle svake kave okrenuli drugu stranu prema vatri. Čim je svanulo siđemo u Lučine gde nas je čekao veliki prtljag, pa pij vruća mleka, i peci jagnje na ražnju! God. 1909. pokisli smo grozno na Velebitu pa smo sišli u Ravni Dabar i tamo smo presvukli suve košulje i sušili se i grejali se do ponoći. God. 1912. izradio sam i oprao u Ilidži 24 ploče, divne snimke sa Velebita, pa kad sam ih poneo da se suše, pokliznem, padnem i sve snimke do jedne razbijem. God. 1930. kad smo išli u Pišče pred Durmitorom, jednom konju odroni se zemlja pod nogom i tri puta se prevrne dok se na jednom jasenovom panju ne zaustavi. Konju su bila leđa dole, a noge gore pa nije mogao da ustane, a od straha drhtao je kao prut, morali smo ga rastovariti pa dizati. God. 1932. pokvarili smo na Velebitu od mleka i vode svi želudac tako da smo morali slati u primorje da nam donesu 10 litara vina. Veće nesreće inače nije bilo.


13

Vasa Stajić

MOJE PLANINARENJE

Vrlo rado se odazivam pozivu ovog uredništva (Vesnik br.1-7/38), da govorim o svom planinarenju, iako ovo neće biti vesela neka istorija. Ovo je meni dobrodošla prilika da ispravim jednu netačnost za koju ne mogu da primim odgovornost. U Narodnoj enciklopediji se kaže da sam ja “začeo i organizovao fruškogorsku turistiku", a u Spomenici kojom su ovih dana prijatelji pozdravili moju šezdesetogodišnjicu samo što se izričito ne potvrđuju gornje reči, jer se kaže da meni pripada glavna zasluga što je 1924. godine došlo i do organizovanja turističkog pokreta u Fruškoj gori i Vojvodini. Znam, ljudi smo, i u jubilarnom raspoloženju možemo podneti i malo više tamjana nego što smo, strogo i pravedno mereno, zaslužili. Zato, neću ovde ni dati neki zvaničan demanti, nego ću novim naraštajima pripovedati dosta neveselu istoriju naše mladosti i njen toliko negativan stav prema planini i planinarenju.

I

Rekao bi čovek, za moj odnos prema planini morala je osobito povoljna biti tvrdoglava moja odluka da školovanje ne nastavim u Kikindi, gde mi je udova mati živela kod svoje braće, nego da dođem u Karlovce, gde ću prvi put ugledati planine i visove više nego što su humke na terenu Mokrina i Kikinde Blizanice ili i sama Kinđa. Došao sam u Brankove Karlovce, a i nepismeni moji rodaci su znali napamet Brankovu želju, pa su izlazili na Stražilovo da je vide ostvarenu. Brankovi stihovi, pravilno shvaćeni bar od jednog profesora, trebali su od nas stvoriti planinare. To se, medutim, nije desilo ni sa mnom, niti i sa jednim mojim saučenikom, starijim ili mlađim. Niko od nas nije 30, 20 pa ni 10 puta godišnje izašao u Frušku, i niko nije išao do njena venca, pa da se isti dan vrati; kroz Frušku se išlo u Neradin, u Irig; išlo se roditeljima, ili školskom drugu u goste; išlo se preko planine koja se isprečila izmedu nas i mete naše, a nije se išlo radi planine. U dušama gimnazista nesmetano je dremalo uverenje: dosta je jedanput godišnje izaći na Stražilovo, a jedanput otići čak do Vrdnika-Ravanice. A Branko, a njegovi planinarski stihovi? Nama je srpski jezik predavao čovek zaslužan, koji je uveo Vukov pravopis (i južno narečje) u karlovačku gimnaziju. Njega su Brankove reči "šeta ja po gore" interesovale kao slučaj, u kom je Branko upotrebio arhaični oblik resavskog ili kosovopoljskog dijalekta, a ne kao poziv u planinu. Brankov poziv niko nije čuo, ni botaničar, ni zoolog; a geolog nam je pokazivao drvene modele kristala; nije nas vodio u Frušku onako, kako je Šandor V. Popović d-ra Simonovića. Mapu Fruške gore nam niko nije pokazao, niko se nije preda mnom


14

pohvalio da je bio na Crvenom čotu, niko nije spomenuo Crni čot, Vilin kamen, Vilinu vodicu, niti se ko pohvalio da poznaje venac Fruške od Vel. Remete do Privine glave. Posle godišnjeg izleta u Vrdnik dugo se pripovedalo kako smo bili izgubili put u planini, ali smo bili zadovoljni što iz toga ipak nije nastala nikakva nesreća. Tako sam proveo sedam godina u potkrilju Fruške, a nisam postao planinar ni ja, niti ikoji od saučenika. Zato i kad sam promenio okvir života, pa kroz Gorski Kotar stigao pod Velebit, izlazio sam u večernje šetnje na Nehaj i peo se na podgorje Velebita, ali do Vratnika a još manje do Plitvica nisam stigao. Iz Pešte izlazio sam u budimska brda onoliko koliko su 1847. izlazili Miletić i Jovan Đordević. Na Švabenberg se nisam popeo, pa ni na Adlersberg, na kom su studenti pre sto godina za pesnika krunisali Simu Milutinovića. Prošao sam i kroz Pariz, proveo mesec dana u Firenci, stigao u Leipzig, a nisam postao planinar. Iz Leipziga, svaki dan nedelje sam izlazio u okolinu, pešačio i prelazio po 20-30 kilometara dnevno, ali je to bila šetnja po ravnici, po onom vrtu Saksonske, kakav je oko Leipziga, a nije bilo planinarenja. Zato, i kad sam stigao u Pakrac, i više hodio po Psunju, na Omanovac se nisam popeo.

II

Neka vrsta planinarenja nastala je godine 1905. u Pljevljima. Za moja pluća, Pljevaljsko polje (850 m nad morem) kao da je bilo previsoko, a ja sam zimu 1904-05. uglavnom bolovao. Ali, krajem februara sam se počeo bolje osećati; u želji da poznam onaj narod, i onaj kraj čiji značaj za naše nacionalno pitanje je tada Cvijić jako naglašavao, pošao sam u okolinu: najpre do Trlice, pa na Miletino brdo, pa na Kraljevu goru. Ne obzirući se na austrijski konzulat i garnizon, ni na Sulejman-pašu i tursku mu vojsku, obilazio sam srpska sela, noćivao kod dobrih Srba, kazujući im dobre vesti o Srbiji i njenu spremanju za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba. Moji su se izleti dopali i nekim učenicima, najviše Crnogorcima, od kojih je Tripko Žugić, danas advokat u Beogradu. Pošli su i oni sa mnom, tvrdeći da u planini od mene više nauče nego li na času. Da li smo tada već bili pravi planinari? Pravi planinari nismo bili. Nismo bili planinarski obučeni; nismo imali nikakva turistička znanja, niko nam nije ni spomenuo turistički korak ili planinarsku higijenu; i nismo tražili samo planinu, nego uvek i još nešto. Sa Glišom Elezovićem sam se popeo na vrh Ljubišnje (2239 m nad morem), ali samo zato što je tuda vodio put u Bobovo, gde smo imali prijatelja Đuricu Bojovića, od koga smo hteli doznati: koliko je ozbiljan ustanak Srba sa desne strane reke Tare. Otud, kad sam se u leto 1905. našao pod Durmitorom, mene ništa nije zvalo da se penjem do Ćirove pećine; otud, kad sam isto leto prelazio Komove, bio sam na Belim vodama, ali na najviše visove nisam išao:


15

Vasa Stajić (1877-1947)

na njima nije bio nikakav Đurica Bojović, ni Lazar Sočica, s kojim bih želeo razgovarati. I kad sam istog leta bio na sve gotov, samo da bih se od Berana vratio u Pljevlja preko Bijelog Polja, ni to nisam činio kao turista, nego zato što sam na austrijskoj specijalnoj karti video oko Bijela Polja belu prazninu. Što je za Austriju terra incognita, mislio sam, neka ne bude i za Srbiju. Tako i kad sam u leto 1906. preko Metaljke na Foču, preko Gatačkag Polja i Čemerna izašao na Jadran, pa pešačio našom obalom do Bojane, sve je to imalo još jedan zadatak: da nostrifikujem svoju kulturu, da poznam pomorske i zagorske zemlje Nemanjića, privredni i uopšte kulturni njihov život; i na Lovćen sam se peo samo zbog Njegoša. Svejedno, ja sam za te dve godine pešice prošao mnoge hiljade kilometara, i prešao mnoge visove, odmarao se kraj mnogih izvora, i više noći proveo u planini, pod savardakom ili pod šumskim drvećem, slušajući svu noć zloslutno jaukanje ćuka.

III

U Somboru, kamo sam stigao 1907, trebao sam poznati prava planinara, valjda najboljeg planinara kod Srba, d-ra Radu Simonovića, i trebao sam sa njim ići po Velebitu. Poznao sam ga, i mnogo smo prijateljski razgovarali, o etnografiji i geografiji, ali na Velebit nisam pošao. Jugoslovenska misao je od mene drugo trazila. Hteo sam autopsijom da poznam naše granice prema Nemcima i prema Italijanima. Leto 1908, 1909 i 1910 bilo je tome posvećeno. Pešačio sam po Sloveniji, duž Soče i po Istri. Peo se i na Triglav, ali samo do Kredarice i do Vodnikove kuće, pohodio Prešernovu kuću u Vrbi i grob mu u Kranju sve to kao divlji turista, sam kao kurjak. Iz Vuzenica sam, preko Pohorja, prešao u Slovengradec, o kom sam tada zabeležio da je lucus a non lucendo, iako sam odseo


16

u Narodnom domu, a onda preko Velenja i Žalca, duž rečice Pake, pešačio krajem koji mi se osobito dopao. U svoju sam beležnicu 1908. upisao da mi se Velenje učinilo najprijatnije letovalište, ni ne sluteći da ću, trideset godina kasnije, toliko puta letovati u njegovoj blizini, u Topolšici. I ovoga puta, više sam tražio čoveka, nego planinske visove, pohodio škole u kojima su, sve na nemačkom jeziku, učila deca Slovenaca, interesovao se o opštinama i čija je većina u njima; u Celju čitao Deutsche Wacht, uplašila me onde Deutsches Haus; zabeležio da je u Celju jedno nemačko imanje prešlo u slovenačke ruke, i tugovanku nemačkog lista kako Nemci iz inozemstva, valjda iz Reicha, ne primaju nikakvu pomoć za borbu s nadmoćnim protivnikom koji je snabdeven bogatim novčanim sretstvima. I žurio sam u Ljubljanu, da se onde upoznam sa G. Rastom Pustoslemšekom, da radim u njenim bibliotekama, da nabavim slovenačku literaturu.

IV

Potom poduža pauza, sve do proleća 1923. Tada sam, sa svojim učenicima iz Novog Sada počeo svakog praznika izlaziti u Frušku goru. O Uskrsu 1923. išao sam sa Srpskim planinarskim društvom iz Beograda na Rudnik i na Ostrovicu, a o Duhovima na Rtanj. Vođa nam je bio dr Dušan Spirta-Mitrović, glavni moj učitelj u planinarenju. Ipak, glavno je bilo redovno izletanje u Frušku goru, koju smo tada poznali celu, od Krušedola do Privine glave i Šida. Bile su tada u Novom Sadu dve grupe fruškogorskih planinara. Jednu, građansku, vodio je dr Pavlas, a drugu, đačku sam ja vodio. Prijatelj Gaja Gračanin je posredovao između dve grupe. D-r Spirta-Mitrović je predložio da se organizujemo kao novosadska filijala Srpskog planinarskog društva. Ja sam pristajao uz njegov predlog, ali je građanska grupa valjda mislila da će ime Srpskog planinskog društva u Novom Sadu izazvati i druge nacionalne grupe da se posebno organizuju,pa bi to već u početku rascepkalo mlad jedan pokret. Uvideo sam da imaju pravo, a i sam sam bio protivan obeležavanju planine nacionalnim imenom, te smo se organizovali pod našim dragim imenom Fruška gora. Tako sam, pre nego što sam ostario, ipak nekih pet godina bio pravi planinar, peo se i do Aljaževa stolpa na Triglavu, i do Ljubotena na Šar-planini, sudelovao u obrazovanju Saveza planinarskih društava Kraljevine Jugoslavije, pa čak i Asocijacije slovenskih planinskih društava. Godine 1931. došla je bolest koja mi je zabranila i uživanje mora i pešačenje po planini, dve velike moje ljubavi. Ali još uvek, svakako za nevolju (“za nevolju dok ne nadem bolju" kaže šalajska pesma), ja sam skoro zvanični pisac fruškogorske turistike, o njoj i pišem i predajem.


17

Petar Deđanski

O PLANINARSTVU PRE PRVOG SVETSKOG RATA Prvi planinar u Novom Sadu bio je dr Dušan Spirta, zubni lekar, sa kojim sam se upoznao 1910. godine i otada stalno išao s njim na izlete po Fruškoj gori. S početka bili smo sami, a kasnije se uključio Đura V. Jovanović, činovnik Centralnog kreditnog zavoda, zatim V. Srđanov, bibliotekar Matice srpske, Nikola Antolković, knjigovođa knjižare “Natošević”, Žarko Slepčević, činovnik osiguravajućeg društva “Dobrotvor”, Aleksandar Petrović, Bogdan Bojkić, Đura Vukadinović - Bata, svi činovnici centralnog kreditnog zavoda, Ivan Radanov, dentista, dr Radivoj Kalenić, zubni lekar, Stevan Mirilovac, trgovac, dr Ivan Kobal, direktor zadružne banke, i dr. Ovom našem muškom društvu priključile su se i žene: Ruža, supruga dr D. Spirte, Zora, supruga dr R. Kalenića, Blanka, supruga pisca ovih redova, Aglaja i Mirka Milisavljević, činovnice centralnog kreditnog zavoda, Bosiljka Brzakova, blagajnica knjižare “Natošević” i dr. Sve su to bili planinari pre I svetskog rata. Kako u ono vreme nije bilo autobusa, kamiona, kao ni drugih prevoznih srestava, izlete smo obavljali pešice. Svrha našeg planinarenja bila je da pored uživanja u lepotama Fruške gore, upoznamo i sve njene objekte, kao što su: manastiri, razne ruševine, potoci, izvori i naselja u kojima žive Sremci. Obišli smo sve obližnje manastire u kojima smo pored dragocene i bogate riznice videli i druge interesantnosti. Tako smo u manastiru Krušedolu videli krevet Kralja M. Obrenovića i celo dvorsko posuđe. U manastiru Ravanica videli smo kovčeg sa odrom - plaštom cara Lazara. Obišli smo sem gornjh manastira još i manastire: Beočin, Malu i Veliku Remetu, oba manastira Hopovo, Bešenovo, Rakovac i Grgeteg. Pohađali smo i razne ruševine kao na primer: Vrdničku kulu, Ledinačku kulu, “Crkvicu” u rakovačkoj šumi u kojoj je još onda bio sačuvan natpis užljebljen u bregu 1747. godine: “Vražd i nemir to je život grada, a tišina i mir u pustinji vlada” sa potpisom: jeromohah rakovački Stefan Parivodski. Posećivali smo stari spomenik Branka Radičevića na Stražilovu, “Vezirac” kod Bukovca i drugi. U letnjim danima našeg planinarenja zabavljali smo se ispitivanjem i prikupljanjem raznih biljaka. Učitelj po tom pitanju bio nam je dr Spirta. On je znao opisati svaku gljivu i biljku i tumačiti kakve su koristi od njene upotrebe. Od izvora pohađali smo: Hajdučki izvor, Starčev izvor, Kalinov izvor, Sedam izvora, Hladnu vodu, Dobru vodu, Parin izvor, Izvor ispod bukve, Vilinu


18

vodu, Kaluđericu i druge. Sa ovih izleta vraćali smo se svojim kućama svagda sa pesmom i iskićeni raznim poljskim cvećem, pa smo skretali pažnju stanovnika onih mesta kroz koja smo prolazili, jer je u to vreme planinarenje za te ljude bilo neobično i čudnovato. U zimskim danima bavili smo se sankanjem i smučanjem. Za sankanje nam je najpogodniji bio put od Banstola do karlovačkog mosta, a za smučanje “Kruša” (na ovom mestu je sada podignuto naselje Ledinci-Novi). Kako u to vreme nije bilo drugih planinara sem nas, nismo se ni sa kim sretali u šumi, sem ponekad sa ponekim prolaznikom, seljakom, od koga smo mogli čuti kako se koje brdo zove, kuda koji put vodi, gde se koji izvor nalazi itd. Naš vođa dr D. Spirta vodio je o svim našim izletima dnevnik, u koji je beležio imena učesnika, vremenske prilike, razna zapažanja, pređenu kilometražu, itd. Taj svoj dnevnik čitao nam je, s vremena na vreme, dok smo u debelom hladu leškarili, a mi smo ga rado slušali i stavljali svoje, obično šaljive primedbe. U proleće 1914. godine dr. D. Spirta morao je otići u Vrnjačku Banju radi lečenja. Njegovim odlaskom prestalo je i redovno planinarenje. Jedan po jedan je izostao, pa sam naposletku ostao ja sam. Tako sam 28. juna 1914. god. vraćajući se sam sa izleta, hteo kao i obično preći preko željezničkog mosta koji spaja N. Sad sa Petrovaradinom. Na ulazu zadrža me jedan vojnik i zatraži legitimaciju. Ovo me jako iznenadilo pošto se u ono vreme niotkoga nije tražila legitimacija. Kad rekoh vojniku da legitimaciju nemam , zadovoljio se sa zapisom moga imena i adrese, zatim me zapitao otkuda idem, šta sam u šumi radio i šta imam u ruksaku. Pretresao me je skroz i najzad pustio da pređem preko pontonskog mosta. Kad sam prešao u N.Sad doznao sam da je izvršen atentat u Sarajevu na austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda, te mi je odmah bilo jasno to moje legitimisanje, a uskoro je došlo i do posledica: bio sam pozvan na saslušanje u “Grencpoliciju”. Tu sam bio ispitivan sa kim sam išao u Frušku goru, šta smo radili i zašto smo beležili pojedina stabla sa krstom. (Ovo me je pitanje naročito iznenadilo i zaplašilo). Na svako pitanje sam odgovorio, a beleženje sa krstom bila je naša markacija. “Ne”, vele “Vi ste beležili ta stabla radi orijentacije Srbijancima”. Posle saslušanja pušten sam kući. Tako je prva etapa našeg planinarenja po Fruškoj gori, izbijanjem Prvog svetskog rata, bila završena.


19

Dr Dušan Spirta - Mitrović Petar Deđanski (1876-1930) (1881-1971)

Jovan Grossinger Kosta Kapamadžija (1864-1952)


20

Dr Milan S. Breberina PLANINARSKO DRUŠTVO "FRUŠKA GORA" U NOVOM SADU

I

Po završetku I svetskog rata planinarski pokret u Novom Sadu i takav kakav je bio, neorganizovan i zasnovan na ljubavi prema Fruškoj gori pojedinih građana i njihovim spontanim odlascima u prirodu, bio je iz više razloga paralisan. Pre svega, Fruška gora nije bila bezbedna zbog pojave razbojničkih bandi, ostataka tzv. zelenog kadra. Zeleni kadar, odnosno kako-tako organizovane grupe vojnih begunaca, u Sremu se pojavio još septembra 1917. godine, i to u donjem Sremu u selima Surčinu i Kupinovu, da bi se kasnije proširio na ceo Srem, a najviše na Frušku goru, gde je, prema nekim podacima, bilo čak oko 5 000 zelenokadrovaca sredinom 1918. godine. Još u vreme rata ovi ljudi su vršili čitav niz razbojničko-pljačkaških poduhvata po fruškogorskim putevima i naseljima, da bi ta aktivnost doživela kulminaciju septembra i oktobra meseca 1918. godine. Demoralisana austrougarska vojska u povlačenju više nije bila u stanju da kontroliše situaciju, a novoformirane vlasti se, još uvek, nisu snalazile. Tako je krajem oktobra napadnuta čak i kasarna u samom Novom Sadu. Na Selištu, danas često posećenom mestu od strane fruškogorskih planinara, iznad sela Bukovca kod Petrovaradina, boravilo je u to doba 25 naoružanih i dobro organizovanih zelenokadrovaca pod vođstvom Milivoja Debeljačkog. Oni su bili i veseljaci, pa su nabavili kazan i pekli rakiju. I u okolini drugih fruškogorskih sela je bilo ovakvih grupa, naročito iznad Sremske Kamenice, gde je bilo i Novosađana. Ostacima ovih dezerterskih grupa se osladio pljačkaški život, pa se i u 1919. godinu ušlo sa opasnošću u kretanju Fruškom gorom, odnosno nemogućnošću bavljenja planinarenjem. Poslednji fruškogorski razbojnik je ubijen od strane žandara u proleće 1919. godine (u blizini Stražilova), pa su novosadski planinari svoj prvi posleratni izlet u Frušku goru upriličili 8. juna 1919. godine, a prisutni su bili dr Dušan Spirta, Đura Jovanović i Petar Deđanski sa svojim sinom Nikolom. Međutim, već sledeće godine dr Dušan Spirta prelazi da živi u Beograd i planinarski pokret, čiji je "spiritus movens" on bio, u Novom Sadu biva zatomljen. Tome je doprinela i činjenica da su neki od najaktivnijih predratnih planinara stradali u ratu (npr. Vojin-Voša Srđanov je poginuo kao rezervni oficir austrijske vojske na italijanskom frontu). U takvoj situaciji Petar Deđanski, kao jedan od najoduševljenijih sledbenika dr Dušana Spirte, započinje svojevrsnu agitaciju i animaciju svojih prijatelja, drugova i poznanika za planinarenje. Prvi mu se priključio Kosta Kapamadžija, zamenik direktora Narodne banke, zatim advokati dr Ignjat Pavlas, dr Milorad Popov i dr Kosta Majinski, lekari dr Sima Aleksić, dr Nikola Vučković (stomatolog) i dr Miloš Ćirić, činovnici Đura V. Jovanović (bio u grupi planinara sa dr D. Spirtom još pre I svetskog rata), Leša Petrović, Mladen Stanojević i Gaja


21

Gračanin, inženjeri Đuka Mihajlović i Kamenko Ćirić, sudski pripravnik Stevan Ćirić i drugi. Nešto kasnije se priključuje još veći broj Novosađana, među kojima su bili i: penzionisani general Jovan Nikić, činovnik Fedor Georgijević, advokat dr Raduško Ilijć, apotekar Jovan Grosinger, trgovac Rudolf Sajdl, profesor Vasa Stajić, trgovac - kasnije činovnik Josif Pakvor, učenik Dragutin Koler, ing.Juraj Gasparini načelnik Tehničke uprave Dunavske banovine, sudije dr Vladimir Belajčić i Pavle Klinovski, trgovci Lazar i Paja Mirosavljević i mnogi drugi. Ovom društvu su se priključile i pripadnice lepšeg pola, mahom supruge navedenih planinara, ali i druge: Olga Davidovac, Ankica Đukić, Katica Košutić, Anđa Kujović, Irina Dimšić, Mara i Isidora Nikolić, Bojana Francuz, Bela Jakovljević, Ana Bošan, Mara Olćan, Ljubica Eškićević i mnoge druge. Svi ovi planinari, kako je u svojim uspomenama zabeležio Petar Deđanski, bili su raznih profesija (advokati, lekari, trgovci, zanatlije, činovnici, radnici, penzioneri, đaci), a učestvovali su na izletima s vremena na vreme. Međutim, iz te velike grupe prijatelja prirode, vremenom je stasalo jezgro organizovanog planinarskog pokreta ne samo Novog Sada, već i cele Vojvodine. Kao što je u prethodnom poglavlju već rečeno, iz Beograda je stigla inicijativa (pod uticajem dr Dušana Spirte), da se u Novom Sadu formira podružnica beogradskog Srpskog planinarskog društva (SPD). Ova inicijativa je i ostvarena 13. maja 1923. godine na Iriškom vencu tokom dogovorenog susreta planinara Beograda i Novog Sada, ali se rodilo mrtvorođenče. Naime, postojala je realna opasnost da će sam naziv Srpsko planinarsko društvo, u mešovitoj nacionalnoj sredini, kakav je tada Novi Sad bio još više nego danas, izazvati formiranje i drugih planinarskih društava na nacionalnoj osnovi (nemačko, mađarsko, jevrejsko itd.). Većina novosadskih planinara je bila za neko neutralno ime, tipa "turističko" ili "planinsko" društvo, sa čime se, izgleda, nije slagao Vasa Stajić (mada je svoje neslaganje, kasnije, negirao), koji je i izabran za predsednika novosadske sekcije SPD. Stoga novosadski ogranak beogradskog Društva, u stvari, nije nikada ni zaživeo, što se može videti iz sačuvanih zapisnika sa sednica Upravnog odbora Srpskog planinarskog društva. Tako npr. na sednici od 3. decembra 1923. dr Dušan Spirta iznosi, da "postoji u Novom Sadu spor između Pavlasa i Stajića. Rešava se da se ima napisati obojici i tražiti izmirenje spora". Na sednici Upravnog odbora SPD, održanoj u stanu dr Dušana Spirte u Beogradu 26. februara 1924. godine, konstatuje se: "Pošto sekcija u Novom Sadu ne pokazuje nikakvih znakova života, rešava se, da se ima rešiti pitanje novosadske sekcije prilikom izleta u Frušku goru-Novi Sad". Ipak, ovaj spor između novosadskih planinara i Vase Stajića nije ostavio posledice i Vasa Stajić je do kraja ostao veran ne samo planinarskom pokretu već i novoformiranom planinarskom društvu "Fruška gora". Konstatacija da "sekcija u Novom Sadu ne pokazuje nikakvih znakova života" bila je samo delimično tačna. Sekcija, stvarno, nije bila aktivna, ali planinari Novog Sada su bili i te kako aktivni i redovno su odlazili u Frušku goru. Tako postoji sačuvan jedan zapis, reklo bi se Vase Stajića, u kojem se kaže "godine


22

1923. sunčali smo se 1. decembra na Kraljevoj stolici; jedna fotografija pokazuje nam grupu izletnika golih do pojasa". S druge strane, dr Dušan Spirta, kao dokazani planinar-idealista, očigledno, nije imao nikakvih hegemonističkih težnji, ne samo zbog toga što su ga, prema uspomenama njegovih savremenika, krasile najlepše ljudske osobine i izuzetna povučenost i skromnost, već i prema sačuvanim nekim njegovim dopisima Vasi Stajiću iz kojih proizlazi da su njegove namere u vezi sa osnivanjem i radom novosadske sekcije SPD bile krajnje plemenite i vezane za njegov afinitet prema Novom Sadu, a bez ikakvih političkih primisli. O tome svedoči, između ostalog, i njegova dopisnica upućena iz Beograda Vasi Stajiću 13.VIII 1924. godine - "U subotu 16. o.m. železnicom ćemo do Vrdnika i otud po mesečini na Venac, gde ćemo prenoćiti, ako bude lepo pod vedrim nebom. U nedelju ćemo Vencem do Stražilova i otud u Karlovce, da hvatamo u 5, 31 voz za Beograd. Molio bih Vas lepo da izvestite Novosađane o tome i da ih pozovete, da u što većem broju dođu na taj bratski sastanak, da se vidimo i prebrojimo, a trebalo bi jednom i nastaviti novosadsku sekciju".

Ipak, osnovano se može pretpostaviti, da je razlog za odbijanje "beogradske inicijative" bila i želja Novosađana, da imaju svoje, samostalno, planinarsko društvo, a ne da budu ispostava beogradskih planinara. Uostalom, poznato je, da se baš u to vreme, sredinom 1923. godine, u SPD vodila velika diskusija o načinu rada i finansiranja planinarskog pokreta. Dr D. Spirta, inače blagajnik Društva, i A. Ristić predlagali su da se sekcijama u unutrašnjosti dozvoli veća samostalnost i odobri jedna trećina članskih uloga za materijalno potkrepljenje rada. Pobedila je, međutim, struja na čijem čelu su bili potpredsednik, kasnije predsednik SPD Stanoje Nedeljković i sekretar B.Marković, koja je insistirala na potpunoj centralizaciji finansijskog poslovanja, a da podružnice u unutrašnjosti budu praktično "pomoćna snaga za izlete u njihov kraj". Ovakvi stavovi, svakako, nisu mogli da privuku Novosađane, organizovanje prenoćišta i ishrane kada članstvo iz Beograda dolazi na već su ih, štaviše, odbili i naveli da razmišljaju o sopstvenom planinarskom društvu, koje bi bilo ustanovljeno na drugačiji način od beogradskog.

Ponukani, stoga, inicijativom iz Beograda, novosadski planinari na brojnim izletima diskutuju o mogućem vidu samostalnog organizovanja planinarstva u Novom Sadu. Definitivna odluka o osnivanju društva pala je na Masnoj ćupi, mestu kod istoimenog fruškogorskog izvora u blizini sela Bukovca, šestog maja 1924. godine. Prisutni su bili, kako je zabeležio Petar Deđanski, sledeći planinari: dr Ignjat Pavlas, ing.Đuka Mihajlović, Mladen Stanojević, Petar Deđanski, Kosta Kapamadžija, dr Milorad Popov, dr Kosta Majinski, Leša Petrović, Đura V.Jovanović, dr Sima Aleksić, dr Miloš Ćirić, dr Nikola Vučković i Gaja Gračanin. O načinu razmišljanja tadašnjih naših kolega planinara i razlozima koji su ih rukovodili za osnivanje sopstvenog planinarskog društva ostavio je zabeleške Petar Deđanski i vredi se potsetiti ovih neumrlih, izvornih ideja i principa novosadskih


23

planinara :"...planinarstvo nije samo lična pasija i razonoda, već ono ima i svoj socijalni, higijenski i kulturni značaj...Prava vrednost planinarenja i jeste u tome da čoveku omili lepote prirode, ojača telo, umiri rastrzane živce i osveži životnu radost...Međutim, u planinu ne smemo unositi politiku i polemiku, priroda ne poznaje i ne priznaje ni verske, ni socijalne, ni političke, ni nacionalne razlike među položaj, u prirodi, u planini svi su ljudi jednaki, ravnopravni. Cilj planinara je: da omladinu i druge navikava na život, rad u planinama, da vaspitava osobine kao što su: druželjublje, skromnost, upornost, prisebnost, umešnost, snalažljivost, spremnost, otpornost i izdržljivost... Da bi se u svemu ovome i drugi mogli osvedočiti i u tome uživati, odlučili smo, da osnujemo svoje planinarsko društvo, da u članstvo može da stupi svako moralno lice bez obzira na pol, zanimanje, veru, narodnost i političko opredeljenje, samo ako uživa građanska prava. Ali, da planinar bude u pravom smislu planinar, mora biti uvek, pa i na izletu, skroman, ljubazan, učtiv, predusretljiv i uviđavan. Ne sme nikada da bude ohol, tvrdoglav, grub i neučtiv, jer priroda ne daje nikome pravo na neograničenu slobodu. Ono što pristojnim i dobro vaspitanim ljudima nije dopušteno u gradu, nije dozvoljeno ni u slobodnoj prirodi".

Dr Ignjat Pavlas Dr Milorad Popov

(1886 - 1942)

Ovakve zaključke su osnivači još na Masnoj ćupi zapečatili međusobnim ljubljenjem i odmah, na licu mesta, izabrali privremenu upravu: predsednik dr Ignjat Pavlas, a sekretari dr Nikola Vučković i Gaja Gračanin. Nastavili su da održavaju "sednice" u šumi tokom izleta, sastavljajući pravila Društva. Pošto su među najaktivnijim planinarima bili ugledni pravnici - sudije i advokati, strogo je vođeno računa o svakom detalju rada budućeg planinarskog društva.

Nakon odgovarajućih priprema, konačno je održana i Osnovna Glavna Skupština 12. septembra 1924. godine u maloj sali Gradske kuće na Trgu slobode u


24

Novom Sadu. Prisutne su bile 24 osobe, a skup je otvorio advokat dr Ignjat Pavlas,

Potpisnici osnivačkih pravila Društva "Fruška gora" 24


25

vođa planinarskog pokreta, starešina novosadskih sokola i jedan od najuglednijih

Novosađana tog vremena, koji je za predsednika osnivačke skupštine predložio najstarijeg prisutnog, penzionisanog generala Jovana Nikića. Pročitana su i pretresena društvena pravila, koja je sastavio Gaja Gračanin. Dosta se diskutovalo oko naziva Društva, jer su postojala dva predloga: "Fruška gora" (dr Ignjat Pavlas) i "Planinsko društvo u Novom Sadu" (dr Nikola Vučković i Vasa Stajić). Na kraju je doneta odluka da zvaničan naziv društva bude: Planinsko društvo "Fruška gora" u Novom Sadu. Prvi Upravni odbor Duštva je imao sledeći sastav: Predsednik: Dr Ignjat Pavlas, advokat, I potpredsednik: Dr Vladimir Belajčić, predsednik Okružnog suda u Novom Sadu II potpredsednik: Dr Milorad Popov, kraljevski javni beležnik, I sekretar: Dr Nikola Vučković, zubni lekar, II sekretar: Gaja I. Gračanin, činovnik finansijske direkcije, Blagajnik: Kosta Kapamadžija, zamenik direktora Narodne banke u Novom Sadu, Tehnički direktor: Ing. Đorđe D. Mihajlović, Nadzorni odbor: Jovan Grosinger (apotekar), Jovan Nikić i Petar Deđanski O osnivanju Društva "Fruška gora" postoji i trag sa sednice Upravnog odbora Srpskog planinarskog društva u Beogradu, koja u zapisniku nije datirana, ali je održana posle 4.IX 1924, gde, između ostalog, stoji: "G. Vasa Stajić javlja da se novosadska grupa otcepila i obrazovala "Fruškogorsko planinarsko društvo", motivišući potrebu otcepljenja plemenskim nazivom SPD". Tako je osnovano prvo planinarsko društvo u Novom Sadu i Vojvodini, nukleus i matica planinarskog pokreta i prethodnik današnjeg Planinarskog saveza Vojvodine.

II Novosadski planinari su odmah ispoljili izuzetne organizacione sposobnosti i široko razvili mnogostranu aktivnost, koju je teško i nabrojati. Rad na podizanju planinarskih domova je bio izvanredno uspešan. Godine 1926. u Fruškoj gori podignut je planinarski dom (dve kuće) na Zmajevcu, a sledeće godine na Osovlju. Pre njih je u Srbiji podignut samo, od katranisanog kartona, planinarski dom na Avali 1924. godine. Fruškogorski domovi su radili cele godine i nudili pun pansion po popularnim cenama. Oba doma su uništena u II svetskom ratu, ali novosadski planinari ih ponovo podižu nakon rata, na istim mestima. Krajem 1934. godine je izgrađen, a početkom 1935. godine započeo sa radom Turistički dom na Iriškom vencu, objekat hotelskog nivoa usluga sa centralnim grejanjem.


26

Dom na Zmajevcu

I ovaj objekat je uništen u II svetskom ratu. Na Iriškom vencu je podignuta Izletnička stanica, na mestu gde se danas nalazi benzinska pumpa sa restoranom. Domovi su podizani i van Fruške gore, pošto je Društvo, kao što će se iz kasnijeg teksta videti, izvanredno razvilo svoju delatnost po Dunavskoj banovini, koja je obuhvatala i dobar deo Šumadije, a i celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Tako su podignuti domovi na Bukulji, Rudniku i Mačkovom kamenu. Ovde je interesantno da se napomene, da su novosadski planinari imali potpuno drugačiji odnos prema svojim podružnicama u unutrašnjosti od

Dom na Osovlju


27

beogradskih planinarskih kolega. Naime, u finansiranju izgradnje planinarskih domova na Bukulji, Rudniku i Mačkovom kamenu ulagani su svi prihodi društvenih podružnica i povereništava iz okoline ovih mesta, dok je sama Središnja uprava preduzela mere da ove fondove ojača dobijanjem dobrovoljnih priloga i pomoći sa raznih strana, u čemu je imala uvek odličnog uspeha. Na taj način lokalne podružnice društva "Fruška gora" ne samo da nisu materijalno zloupotrebljene, već su, štaviše i stimulisane na kvalitetan rad.

Formiranje brojnih povereništava i podružnica širom Vojvodine, ali i izvan nje, važan je i značajan uspeh u radu Planinskog društva "Fruška gora" u Novom Sadu. Osnovano je preko 50 ovakvih "isturenih odeljenja", i to prvo u Rumi 1925. godine, potom 1926. u Sremskim Karlovcima, godine 1927. u Sremskoj Mitrovici, Subotici i Velikom Bečkereku (danas Zrenjanin), 1928. u Inđiji i Somboru, 1931. u Kuli itd., tako da je praktično svako, iole značajnije, mesto u Vojvodini, a često i manja sela, imalo svoju podružnicu. Od mesta izvan Vojvodine, podružnice društva "Fruška gora " su osnovane u Gornjem Milanovcu, Aranđelovcu, Beogradu, Bijeljini, Vukovaru, Zvorniku, Iloku, Kragujevcu, Krupnju, Loznici, Mladenovcu, Osijeku, Rudniku, Smederevu, Foči i Šapcu. Na taj način je Društvo bilo omasovljeno i po broju članova bilo treće planinarsko društvo Jugoslavije . Tako je broj članova Društva permanentno rastao, od prvobitna 24 na Osnivačkoj skupštini 1924. godine, na 1775 članova 1930. godine, i 8 430 članova 1934. godine. Samo u Novom Sadu su na dan 31.XII 1935. godine bila 2373 člana. Uoči II svetskog rata broj članova je nešto opao, tako da su 1940.godine bila 5123 člana. O značaju Društva "Fruška gora" reći će nam nešto više i sledeća tabela, koja pokazuje broj članova i broj planinarskih domova svih planinarskih društava Kraljevine Jugoslavije 1940. godine:

NAZIV DRUŠTVA BROJ ČLANOVA

BROJ PLAN. DOMOVA

Slovenačko planinsko društvo 10751 63 Hrvatsko planinarsko društvo 7449 41 Društvo "Fruška gora" Novi Sad 5123 6 Srpsko planinarsko društvo Beograd 2394 5 "Morava" Niš i "Južna Srbija" Skoplje 957 4 Društva u Bosni 1500 17

Ovi podaci nedvosmisleno govore o masovnosti, popularnosti i velikoj aktivnosti društva "Fruška gora", pa se mirne duše mogu otkloniti primedbe upućene ovom Društvu nakon II svetskog rata, da je bilo vođeno od ljudi "koji su zauzimali neprijateljski stav prema radničkoj klasi i naprednoj omladini učaurivši se u uske buržoaske, intelektualne krugove, među ostalima je na čelu društva bio i izdajnik i narodni neprijatelj Gaja Gračanin. To je bio uzrok, da i ova organizacija nije postigla šireg zamaha u radništvu i omladini". Uostalom, u posleratnom


28

periodu, samo između 1961 i1966. bilo je više planinara u Vojvodini nego u doba "Fruške gore", a u 1997. godini bilo ih je svega 2 502! Središnja uprava Društva je rad podružnica podsticala i pažljivo pratila, aktivne i uspešne pohvaljivala, a neaktivne kritikovala. Tako je npr.u izveštaju sa XII redovne glavne skupštine Društva, održane 12.VII 1936. godine, istaknut uspešan rad na mnogim korisnim akcijama podružnica u Sremskoj Kamenici, Beloj Crkvi, Aranđelovcu i Zvorniku, a kritikovana pasivnost podružnica u Irigu, Vrdniku, Rudniku, Kragujevcu, Topoli i Vršcu. U uspešnom radu u povećanju članstva i "aktivnom turizmu" istakle su se, tada, podružnice u Petrovgradu (danas Zrenjanin), Kikindi, Starom Bečeju, Novom Vrbasu, Bačkoj Topoli, Senti, Beočinu, Pančevu, Rumi i Tovariševu. Označavanje planinarskih puteva u Fruškoj gori još je jedna od niza aktivnosti gde su Novosađani imali velikog uspeha. Ovu akciju je započeo tehnički direktor "Fruške gore" ing. Đorđe - Đuka Mihajlović, postavljanjem smerokaznih tabli, ali se taj način pokazao lošim jer su table često uništavane od strane varvarski nastrojenih prolaznika (ni danas nije bolje stanje!). Stoga je načelnik Turističke sekcije Josif Pakvor organizovao od 1930. godine markiranje staza na klasičan način, bojenjem odgovarajućih oznaka po drveću duž staze, pa je sredinom tridesetih godina bilo markirano oko 500 km planinarskih staza u Fruškoj gori.

Markacije su bile specifične i različite od klasičnih, kružnih crveno-

Dom na Iriškom vencu

belih, koje su se koristile, a i danas se koriste, u Jugoslaviji. Radi se naime o poprečnim obojenim trakama, gornja i donja bele a u sredini odgovarajuća boja. Svaka staza ima svoju boju i na raskrsnicama planinarskih puteva. Praktično, nema ni potrebe za postavljanjem smerokaznih tabli. Na taj način je Fruška gora postala najbolje markirana planina u Srbiji i jedino se ona mogla meriti, u tom pogledu, sa


29

slovenčkim planinama. Ovaj, u Jugoslaviji karakterističan način markiranja samo za Frušku goru, novosadski planinari su zadržali i do danas, čak se i staze markiraju istim bojama kao pre šezdesesetak godina, što je za svaku pohvalu. Godine 1931. Društvo "Fruška gora" je izdalo planinarsku kartu Fruške gore u razmeri 1:75 000, što je još više olakšalo orijentaciju planinara.

Izdavačka delatnost "Fruške gore" takođe je bila plodna. Sem navedene karte Fruške gore, izdat je ogroman broj reklamno-propagandnih brošura, izdate su knjige o Sremskim Karlovcima, monografija o reci Drini, bezbroj razglednica, a izdavana su i dva časopisa, koji su, istini za volju, izlazili neredovno: "Putnik" (1932-1940) i "Vesnik Planinarskog društva Fruška gora" (1931-1940). Urednik je bio Gaja Gračanin.

Foto-sekcija "Fruške gore" je postigla značajne rezultate. Brojne fotografije, koje su bile na visokom umetničkom nivou, objavljivane su i prikazivane na različite načine - u turističkim časopisima, dnevnoj štampi i na izložbama, kao i u vidu razglednica.. Celu kraljevsku zadužbinu na Oplencu je fotografski obradio 1931. godine dr Milorad Popov i objavio uspelu brošuru sa fotografijama Od 20-30.X 1933. je u okviru Novosadske

Dr Vladimir Belajčić Gaja Gračanin

smotre održana prva jugoslovenska izložba planinarske fotografije. Foto sekcija je snimila i više filmova o različitim delovima Jugoslavije, a najuspeliji su bili filmovi o splavarenju Drinom, ukupno tri filma, od kojih je najuspeliji onaj treći, snimljen 1939. godine, koji je, ujedno, prvi jugoslovenski film u boji. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine, kolekcija fotografija društva "Fruška gora" osvojila je prvo mesto i dobila Veliku nagradu (Grand prix). Na fotografijama su bili isključivo motivi sa Fruške gore.

Uticaj "Fruške gore" na razvoj turizma nije bio zanemarljiv. Ovome je doprinela ključna činjenica da je Društvo bilo akcionar Turističkog preduzeća


30

"Putnik", najvećeg i najznačajnijeg takvog preduzeća u Jugoslaviji, te njegov glavni i jedini zastupnik za Dunavsku banovinu. Dugogodišnji sekretar "Fruške gore" Gaja Gračanin ubrzo po osnivanju Društva postao je direktor "Putnika" u Novom Sadu, pa je i to bio jedan od bitnih činilaca u tesnoj saradnji ove dve organizacije. Tako je "Fruška gora" obezbedila za svoje članove brojne povlastice kod kupovine železničkih karata ("Putnik" je jedini bio ovlašćen da prodaje železničke karte sem same Državne železnice), a uvedeni su i tzv. šetni vozovi Novi Sad-Beočin (1.IV-30.XI) i Beograd-Vrdnik (1.V-30.IX), kao i šetni brodovi Beograd - Novi sad - Ilok i Novi Sad - Vukovar. Društvo "Fruška gora" je i pionir u splavarenju Drinom, koje su započeli u leto 1934. godine, da bi kasnije svake godine organizovali po nekoliko takvih, višednevnih (5 - 8 dana) izleta i to od Foče do Zvornika. Rezultat ove uspele aktivnosti su i, već navedeni, monografija "Drina" prof. D. J. Deroka i tri dokumentarna filma. Uprava "Fruške gore" je nastojala da stvori podmladak i preko omladine razgrana društvenu delatnost, pa je organizovana i Omladinska sekcija na čijem čelu je prvo bio Vasa Stajić, a docnije Branko Bajić, advokatski pripravnik, inače član Komunističke partije i kasniji narodni heroj. Stoga je Omladinska sekcija često služila i kao paravan za sastanke SKOJ-a, organizujući masovne planinarske akcije, kao što su Prvi omladinski planinarski dan na Stražilovu 25.VI 1939. i opšti omladinski logori u Fruškoj gori (prvi 15-31.VIII 1939. kod manastira Beočin, a drugi na Testeri 21.VII - 10.VIII 1940). Oba ova logorovanja su snimljena na film. Organizovanje omladine u Omladinsku sekciju "Fruške gore" počelo je da zahvata celu Vojvodinu i naročito uspešno je bilo u Kikindi, gde je načelnik Omladinske sekcije bio Toma Granfil.

Treba istaći, da su novosadski planinari intenzivno planinarili, pre svega po svojoj Fruškoj gori, ali i po svim planinama Jugoslavije, posebno Šumadije, gde je Društvo imalo svoje domove, kao i u manjim grupama po inostranstvu (Grosglokner, Grosvenediger, Mon Blan). Svakog vikenda, bez obzira na vremenske prilike, bilo je planinara u Fruškoj gori (moramo se podsetiti da je tada subota bila radni dan i da su saobraćajne veze sa drugim delovima države bile neuporedivo lošije i sporije nego što je to danas slučaj). Da bi se sva ova silna aktivnost, u našem članku jedva dodirnuta, mogla nesmetano odvijati, bila je neophodna agilna, umna i okretna uprava.

Predsednici "Fruške gore" bili su: dr Ignjat Pavlas od osnivanja Društva 1924. do 1932. godine, kada se zahvalio na funkciji zbog brojnih obaveza u organizaciji "Soko", a na mestu predsednika ga je nasledio dr Milorad Popov, advokat i javni beležnik, da bi tu funkciju preuzeo 1938. godine dr Vladimir Belajčić, predsednik Okružnog suda u Novom Sadu. Potpredsednici Društva su bili dr Milorad Popov, dr Vladimir Belajčić i Jovan Grosinger, poznati novosadski apotekar, a glavni sekretar je sve vreme bio Gaja Gračanin, izuzetno agilan i sposoban čovek s jedne strane, a veseljak i duša Društva s druge strane. Podrazumeva se da je bilo još mnogo drugih aktivnih članova, koji su vršili i određene odgovorne funkcije u "Fruškoj gori", kao što je bio Josif Pakvor,


31

načelnik Turističke, odnosno Planinarsko-izletničke sekcije i član Privredno-kontrolnog odbora, koji je bio i obnovitelj planinarskog pokreta u Novom Sadu nakon II svetskog rata, zatim dr Nikola Vučković, dr Sima Aleksić i mnogi drugi. Činjenica da su u Središnjoj upravi Društva bili, mahom, pripadnici društvene elite Novog Sada, već po definiciji konzervativno nastrojeni, ne znači da je Društvo bilo otuđeno od omladine i pripadnika radničko-zanatskih profesija, što smo već dokumentovali, nego da je strogo vođeno računa o kvalitetu rada, da se planinarstvo ne svede samo na sedenje u šumi uz ispijanje piva, pijano pevanje i paljenje roštilja, već da mu se da određena kulturna dimenzija (štampanje časopisa i knjiga, snimanje filmova, podizanje planinarskih domova, uređenje planinarskih puteva, izdavanje planinarskih karata), što je tražilo obezbeđivanje ogromnih finansijskih sredstava, te krajnje ozbiljno i profesionalno gazdovanje tim sredstvima, što nije mogao svako da uradi. U nekim slučajevima su članovi Uprave davali čak i lične menične garancije za podizanje novčanih zajmova kod banaka, a za opštekorisni rad Društva. Rezultati tog rada su bili, kao što je gore izneseno, vrhunski. Drugi svetski rat je surovo prekinuo rad Planinarskog društva "Fruška gora". Sve što su uradili i izgradili tokom prethodnih 17 godina bilo je uništeno, a što je najgore, mnogi planinari su i izgubili svoje živote. Ipak, planinarski pokret je obnovljen po završetku rata, u novim društvenim uslovima, a svoj značajan udeo u obnovi su dali baš nekadašnji članovi "Fruške gore": Josif Pakvor, dr Milorad Po-pov, Pavle Klinovski, Petar Deđanski, Kosta Kapamadžija, Kamenko Ćirić i drugi. Današnje generacije novosadskih planinara u svom radu nemaju obavezu samo prema predstojećim generacijama, koje dolaze, već i prema generacijama koje su nestale i koje su svu svoju ljubav prema prirodi i najlepši deo sebe ugradile u našu voljenu, jedinu i neponovljivu Frušku goru.

Dr Nikola Vučković Ankica Nikić

(1892-1964)


32

Milivoj Erdeljan

OSNIVANJE DRUŠTVA “PRIJATELJ PRIRODE” U VRŠCU U magistratskoj zgradi u Vršcu 7. marta 1929. god. održava se osnivačka skupština Društva “Prijatelj Prirode”. Osnivačkoj skupštini prisustvovali su: Milan Aleksandrović (šef Finansijske uprave u penziji), Viljem Vencel (direktor Pučke banke), Bogdan Dimitrijević (gradski veliki beležnik), Adam Đerman (direktor filijale Narodne banke), Stanko Ivančić (direktor Trgovačke banke), Edo Konjević (direktor Pučke banke), Jakog Levi (veterinar), Trifun Nika (učitelj), Mihajlo Petrović (predsednik gradskog siročadskog stola), Stevan Popović (rentijer), Bogdan Predić (činovnik filijale Narodne banke), Mihajlo Rajter (učitelj), Živadin Raković (učitelj), Franc Sladek (šeširdžija), Petar Tec (potpukovnik u penziji), Viljem Fridrih (vinogradar), Ernest Hauzer (staratelj gradskog siročadskog stola i opštinski sudija), Anton Šisler (posednik bioskopa). Na Skupštini za prvog predsednika društva izabran je Bogdan Dimitrijević. Za ostale članove Upravnog odbora izabrani su: Petar Tec (blagajnik), Viljem Fridrih (poslovođa), Bogdan Predić (perovođa), Adam Đerman, Viljem Vencel, Stanka Ivančić, Eda Konjević, Mihajlo Petrović, Mihajlo Rajter, Franja Sladek, Ernest Hauzer i Anton Šisler. Osnovni zadatak društva bio je opravka, održavanje i ulepšavanje svih putanja i puteva na Kulinom predgorju, zatim na Kuli, Turskoj glavi, Kamenolomu, sve do Prevale u gradskoj šumi. Pored ovih aktivnosti, jedna od najvećih bila je 1938. uvođenje električnog osvetljenja do Crkvice. Prema pričanju tadašnjih članova, od kojih su neki bili i među prvim članovima PSD “Vršačka kula”, postojali su i mnogi drugi planovi, a jedan koji je i vredan pomena je izgradnja uspinjače od Gradskog parka do Kule. Ne nailazeći na razumevanje šireg članstva, kao ni meštana, taj projekat nije ostvaren. Značajan izlet vredan pomena iz tog vremena je “voz iznenađenja”, koji je pošao iz Novog Sada, prikupljao članove na usputnim stanicama i najzad se zaustavio u Vršcu, a da niko od učesnika nije znao cilj puta. Još 1932. godine bilo je pokušaja da se Društvo fuzioniše sa novosadskim društvom “Fruška gora”, ali je to ostvareno tek na Skupštini 20. januara 1940.godine. Podružnica kao simbol svoga nastojanja da se populariše “Vršačka gora”, kao jedno od retkih uzvišenja u ravnim severnim krajevima naše zemlje, nosi naziv Vršačka gora. Upravu čine: Bogdan Dimitrijević (predsednik), Radoslav Stojanović (potpredsednik), Zdravko Mijatović (sekretar), Milan Pavlović (blagajnik). 12. i 13. maja 1940. članovi podružnice izvršili su prvo markiranje Vršačkih planina, od parka pri izlazu iz grada preko Vršačke kule, Lisičije glave pa sve do Guduričkog vrha. Sa početkom rata prestaje i rad Društva.


33

Prva markirana sraza na Vršačkom bregu (12/13. maj 1940)


34

Milivoj Erdeljan

OSNIVANJE PODRUŽNICE DRUŠTVA “PRIJATELJ PRIRODE”

U NOVOM SADU Prema uzoru matičnog austrijskog radničkog sindikalnog planinarskog društva “Naturfreunde” iz Beča, u Sarajevu se 4.IV 1905. osniva Društvo “Prijatelj prirode”, koje je bilo centrala za Jugoslaviju . 1930 centala za Jugoslaviju prebačena je na podružnicu u Zagreb ali organi vlasti 1931. god. zabranjuju rad, kako centrale u Zagrebu, tako i svih podružnica Društva “Prijatelj prirode” u celoj Jugoslaviji. 27. marta 1932. u Sarajevu je ponovo obnovljeno tj. preregistrovano Društvo “Prijatelj prirode”, ali ovoga puta kao centrala za Jugoslaviju. Odmah po osnivanju dolazi do osnivanja i podružnice u Novom Sadu. Doduše u arhivama su pronađene slike sa izleta Društva "Prijatelj prirode" iz Novog Sada u Vučjem dolu na Fruškoj gori još iz 1927. god, ali su to verovatno bili simpatizeri tog društva.

AMBLEM DRUŠTVA PRIJATELJ

PRIRODE Prvi predsednik i jedan od osnivača podružnice društva bio je Dimitrije (negde se pominje i kao Radivoj) Kozlovački, dok su ostali članovi uprave bili Luka Milivojević, Ivan Hajdu, Andrija Miler i dr. Drušvo je odmah po osnivanju odlučilo da izgradi “društvenu turističku kuću” na Čardaku (danas planinarski dom pod Glavicom) i 1931. godine je započeta izgradnja. Do 1935. godine dom je doveden pod krov, ali kako je 1935. zabranjen rad Društva, tek 1938. dom je osposobljen za upotrebu. Zalaganjem Paje Živkovića i Luke Milivojevića i uz podršku PD “Fruške gore” u 1937. god. Društvo ponovo obnavlja rad osnivanjem “Radničko-turističke


35

zajednice - Novi Sad”. Društvo 1938. god. broji 85 članova da bi 1940. brojalo preko 300 članova. Društvo je pored izleta po Fruškoj gori (Stražilovo, Zmajevac, Osovlje, Iriški venac), i markiranja planinarskih staza, organizovalo razne zabave u N. Sadu. Čuveni su bili godišnji karnevali, a prihod sa tih zabava upotrebljavan je za potrebe Društva, a najviše za izgradnju doma. Društvo prestaje sa radom decembra 1940. godine, kada je zabranjen rad društva po nalogu vlasti. Bilo je pokušaja da se 1931/32. godine osnuje sekcija društva “Prijatelj prirode” u Subotici, ali organi vlasti nisu dozvolili rad te sekcije.

Planinarski dom pod Glavicom


36

Milivoj Erdeljan

ZIMSKO SPORTSKI KLUBOVI

Pri društvu “Fruška gora” osnovana je Zimsko sportska sekcija. Načelnik sekcije je dr Radivoj Kalenić, sekretar sekcije je Bogdan Gaćeša, a tehnički vođa za smučarstvo je Josif Pakvor. Sekcija u Novom Sadu okupljala je preko 100 članova, dok je broj smučara u Novom Sadu preko 300 lica (u toku sezone 1930/31. godine). Pored mnogobrojnih skupnih smučarskih izleta u Frušku goru, pri kojima je sekcija organizovala i izvodila besplatnu obuku početnika u smučanju, sekcija je priredila i jedan veliki broj izleta u Kranjsku goru i Rudnik. Sekcija je organizovala 21.II 1932. god. na divnom i sunčanom danu, a pod izvanredno povoljnim snežnim prilikama, prve domaće smučarske utakmice u Fruškoj gori. Takmičilo se na tri dužine 1500, 4500, i 12000 m. U utakmici na 1500 m učestvovalo je 25 takmičara. U grupi za početnike prvi je došao Nikola Dussig iz Novog Sada, drugi Eden Neupauer iz Novog Sada. U grupi za uvežbavanje smučara, prvi je došao Kosta Popov iz Novog Sada, drugi dr Ljubiša Rakić iz Sr. Karlovaca. U grupi za dobre smučare prvi je stigao ing. Richard Harting iz Novog Sada, drugi Josif Štolc iz Novog Sada, treći Laza Maširević iz Sr. Karlovaca. U damskim utakmicama na 1500 m prva je došla Šarika Feješ. U utakmicama na 4500 m za početnike (od Zmajevca do Iriškog venca) učestvovalo je 8 učesnika. Prvi je došao Geza Sajdl iz N. Vrbasa, drugi Saša Popov iz Novog Sada. U najinteresantnijim utakmicama, na najdužoj i najlepšoj relaciji od 12000 m za uvežbane smučare od Zmajevca do Ivkovićevog vinograda pred Sremskom Kamenicom učestvovalo je 28 takmičara. Prvi je došao Mihajlo Klavora iz Zemuna, drugi Karlo Tišov iz Zemuna i treći Nikola Orth iz Novog Sada. U toku sezone 1934. sekcija je primila na sebe i izvela organizaciju prvenstvenih utakmica Beogradskog zimsko sportskog podsaveza u takmičenju dama na daljinu, zatim slalom utakmicu juniora i seniora i štafetne utakmice juniora i seniora. Pored toga sekcija je održala i treću domaću skijašku utakmicu Društva. Sve utakmice održane su u okolini Venca i Zmajevca. Odlukom Društva “Fruška gora” 1935. izvršena je temeljna reorganizacija društvenog rada na unapređenju zimskog sporta. Preporučeno je svim mesnim organizacijama Društva da svaka u svom mestu gde postoje uslovi za to osnuje samostalni zimsko sportski klub, koji će u dotičnom mestu raditi u najprisnijoj vezi sa mesnom organizacijom Društva “Fruška gora”, ali po propisima svojih posebnih pravila i sa posebnom upravom. U Novom Sadu je osnovana Zimsko-sportska zajednica Društava “Fruška gora”, sa zadatkom da objedini celokupnu zimsko sportsku aktivnost u društvenoradnom području, da vrši opštu propagandu zimskog sporta i zimske turistike, da priređuje tečajeve i utakmice i da vrši sve ostale poslove u cilju


37

razvoja i unapređenja zimskoga sporta. Za predsednika zajednice izabran je dr Vladimir Belajčić, potpredsednici dr Ignjat Pavlas i dr Radivoj Kalenić, a za glavnog sekretara dr Dimitrije Janković. Na osnovu ove organizacione osnove, formirani su još u toku zimsko sportske sezone 1935/36 g. zimsko sportski klubovi u N. Sadu (uprava: dr Radivoj Kalenić - Svetozar Mališević) i u Kikindi (uprava: ing. Trifunac - dr Teodorović), dok su predradnje za organizaciju klubova izvršene još u Vrbasu, Zrenjaninu, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Vršcu i Rumi. Naročito je vredan pomena uspešan rad zimsko sportskog kluba u Kikindi, koji je iz svojih sredstava u neposrednoj blizini Kikinde izgradio jedan brežuljak, koji za snežnih dana odlično služi za obuku u skijanju članova kikindskog kluba. Ovo je svakako redak slučaj da se u beskrajnoj ravnici podiže veštački breg za skijašku obuku. Zajednica organizuje veoma posećene smučarske izlete na Jahorinu, Kopaonik, Komnu, Planicu, Semmering, a takođe i zimsko-sportsko veče u domu na Iriškom vencu. Sigurno je interesantno pomenuti da je za 20 dana božićnih ferija 1939. g. u okolini doma na Vencu i u samom domu prosečno bilo 150 do 200 smučara, a na sam prvi i drugi dan pravoslavnog božića bilo ih je svakog dana oko 400. Na III redovnoj skupštini zimsko sportskog kluba u Novom Sadu održanoj 3.I 1939. izabrana je nova uprava u sastavu: dr Radivoj Kalenić (predsednik), dr Đorđe Kluka (potpredsednik), Đuro Beker (sekretar), Petar Nakarada (blagajnik), dr Nikola Vučković i ing. Danilo Sagmajster. U Subotici 1933. godine osniva se Smučarski klub “Graničar”. Osnivači kluba su bili: Ant. G. Branković, potpukovnik, Spira M. Babović, kapetan, Novica Š. Samardžić, poručnik, Jus. T. Salković, niži voj. činovnik i Ivan A. Kemeprle, pešadijski narednik.


38

Milivoj Erdeljan

POSLERATNI RAZVOJ PLANINARSTVA U VOJVODINI Po završetku II svetskog rata osniva se Fiskulturni odbor Vojvodine (FOV), a pri njemu Planinarski odbor (PO-FOVa). Po zapisniku sa sastanka Planinarskog odbora od 28.V 1946. članovi tog odbora bili su: Sava Milić, Pavle Klinovski, Piroška Bodi, Katica Vukomanović, Stevan Dostan, Novica Ćirić, Ratko Ćirić i dr. Po tadašnjim pravilima FOV Planinarski odbor nije imao svog predsednika, već sa strane FOV svog referenta, a to je bio Zoltan Helender. Zadatak odbora je bio da se pri fiskulturnim društvima (FD “Radnički", FD "Slavija", FD “Egyseg", FD "Sloga", FD "Zrinjski" i dr.) osnivaju planinarske sekcije.

F. D. "Egyseg"

Po nalogu vlasti predratna planinarska društva (PD “Fruška gora" i PD "Prijatelj prirode") dužna su da se priključe fiskulturnim društvima, odnosno da se uključe u rad planinarskih sekcija pri fiskulturnim društvima. To kod predratnih planinarskih društava nije naišlo na odobravanje, tako da su se dešavale česte i duge prepiske na relaciji planinarskih i fiskulturnih društava. Da bi se razrešio nastali problem, Planinarski odbor izrađuje pravilnik za unapređenje planinarstva u Vojvodini. Dobar deo svojih aktivnosti Odbor je usmerio nabavljanju potrebne opreme i obilasku planinarskih objekata. Često su realizovali pešačenja, a bilo je i drugih kulturnih aktivnosti. U toku septembra 1946. u planinarskom domu na Iriškom vencu Planinarski odbor održava svoju Skupštinu po nalogu FOV, koji je nezadovoljan dotadašnjim preduzetim aktivnostima za razvoj planinarstva u Vojvodini. Na Skupštini se Josif Pakvor bira za predsednika planinarskog odbora, Radivoj


39

Radanov za potpredsednika, a Novica Ćirić za sekretara. Ostali članovi odbora su: Pavle Klinovski, Ladislav Pristai, Kalman Feldvari, Josip Gumhold-Josipović, Đura Ilić, Luks-Marković, Volčević, Slavko Petrović (iz Vršca), Josip Ertl, Bakov, Zlatko Miler, Mondović, dr Miroslav Lederer. Referent ispred FOV je Milan Ercegan.

Josif Pakvor Slavko Petrović (1900 - 1979) (1903 - 1996)

Po odluci FOVa u toku 1947. god. dolazi do pripajanja smučara Planinarskom odboru, tako da on prerasta u Planinarsko-smučarski odbor FOV. Odbor intezivno radi na osnivanju planinarskih odbora pri gradskim fiskulturnim odborima u Subotici, Somboru, Vršcu, Bečeju, Zrenjaninu, Rumi, Šidu, Sremskoj Mitrovici, Staroj Pazovi, Bačkoj Palanci i dr. 12. XII 1947. se formira Gradski planinarsko-smučarski odbor pri Fiskulturnom odboru Novog Sada u sastavu: Desanka Zvonimir, Aleksandar Pap, Antun Almaj, Miroslav Sosbeger, Ana Pajkert, Irena Gerhard, Petar Veliki, M. Tursić i Đorđe Ćurčić. Zajedno sa šumskim gazdinstvom "Fruška gora" odbor radi na raščišćavanju terena na Iriškom vencu za smučarski teren. U toku 1947. god. Sreski narodni odbor u Novom Sadu je doneo odluku o predaji imovine PD "Prijatelj prirode" i PD "Fruška gora" Planinarsko-smučarskom odboru FOVa. Pored organizovanih šetnji, odbor organizuje i 1947. i 1948. doček nove godine u planinarskom domu na Iriškom vencu. U 1948. god. ispred FOV imenuje se Vasa Marković za stručnog referenta. Nastavlja se sređivanje objekata na Fruškoj gori, dolazi do renoviranja doma na Ravni. Pored toga organizuje se putovanje na Šar-planinu i izletnički voz do Paragova ili Beočina. Dolazi takođe do markiranja, čišćenja i uređivanja planinarskih staza, a uključuju se u pošumljavanje Fruške gore. U 1948. god u Vojvodini je bilo 1520


40

Katica Vukomanović Sava Milić

Novica Ćirić Ladislav Pristai (1909 - 1980)

planinara. Planinarski dom na Iriškom vencu se predaje Sreskom odboru Rume. Na sednici Planinarsko-smučarskog odbora FOV od 12. II 1948 god. donose se pravila za osnivanje planinarskih društava i formira se Inicijativni odbor budućeg planinarskog društva u sastavu: Pakvor, Radanov, Klinovski, Ćirić i dr Lederer. Prva osnivačka skupština PTD “Fruškogorski venac” Novi Sad održana je 4. III 1948. uz prisustvo 249 delegata. Drugo zasedanje Skupštine ovog društva održano je 1. VI 1948. kad je usvojen naziv društva i Statut društva. Za prvog predsednika društva izabran je Novica Ćirić, a za sekretara Dobrivoj Antić. Zatim dolazi do osnivačkih skupština PD “Zmajevac ”, u Vrdniku 1. IV 1948. i PD “Iriški


41

venac” na Iriškom vencu 15. X 1948.

Špira Paklar Todor Nikolić (1909 - 1979)

Po nalogu FISAV na sednici od 4. X 1948. dolazi do razdvajanja Smučarskog i Planinarskog odbora i pretvaranja dosadašnjeg odbora u Inicijativni odbor Pokrajinskog odbora za Vojvodinu Saveza planinara Srbije. Kompletno rukovodstvo iz raspuštenog odbora prelazi u Inicijativni odbor. Dana 30. I 1949. g. održava se osnivačka Skupština Pokrajinskog odbora za Vojvodinu Saveza planinara Srbije, gde je Vasa Marković izabran za predsednika, Radivoj Radanov za potpredsednika a Josip Ertl za sekretara. Sastav Upravnog odbora je uglavnom ostao stari (Šosbeger, Aničić, Antić, Pristai, Čavić, Feldvari, Zvonarić, Klinovski, Ilić, Pakvor, Martinović) pojačan Milanom Arsenićem iz Vršca, Todorom Nikolićem iz Vrdnika i Stevanom Hergerom iz Novog Slankamena. U toku 1949. godine formiraju se PD "Vršačka kula" u Vršcu, PD "Stražilovo" u Sremskim Karlovcima, PD "Dr Radivoj Simonović" u Somboru i PD "Kovin" u Kovinu. Te godine u Pokrajini su bila 2674 registrovana planinara. Pokrajinski odbor intenzivno radi na dobijanju doma na Vršačkom bregu u zgradi "Čika Laza", blizu Crvenog krsta i na renoviranju doma na Osovlju. Pored organizovanih izleta po Fruškoj gori i Vršačkom bregu, organizuju se izleti po Deliblatskoj peščari, Bukulji, Kosmaju, Rudniku, a uvodi se "Dan planinara". Takođe se penju na Triglav, po Velebitu, Durmitoru i Kopaoniku. Tu su takođe i višednevna taborovanja na Bohinjskom jezeru i kod Opatije. Zahvaljujući zalaganju PD "Fruškogorski venac" dolazi do osposobljavanja napuštenih planinarskih kućica na Malom Kisaču, blizu Popovice. Osposobljene su još tri kućice od strane grupe "Orlovac" pri GIONSAPV a od strane planinarske grupe "Gaj" pri "Žitoprometu" iz Novog Sada osposobljena je još jedna kućica. Dobivena je baraka kod Hajdučke česme koja će služiti kao planinarsko sklonište. Pored toga, obezbeđeno je dosta opreme


42

(cipela, vinđaka, planinarskih košulja, ranaca, šatora).

Vasa Marković Pavle Klinovski (1894 - 1977)

Planinarski dom na Stražilovu Na Skupštini koja je održana 17. XII 1949. u planinarskom domu na

Iriškom vencu je izabran nov Upravni odbor: Stevan Babić (predsednik), Gustav Ivković (I potpredsednik), Radivoj Radanov (II potpredsednik), Josip Ertl (I sekretar), Josif Pakvor (II sekretar), Laslo Terenji (referent za podmladak i pionire), Pavle Klinovski (referent za kulturu i istorijske spomenike), Đura Ilić


43

(referent za domove), Vera Čavić (referent za statistiku i evidenciju), Svetislav Parabucki i Laza Petrović (referent za propagandu i vaspitni rad), Dobrivoje Antić (referent za kadrove) i Dušan Marković (blagajnik).

Novoizabrano rukovodstvo intezivno radi na osnivanju i prerastanju inicijativnih odbora u planinarska društva tako da se 1950. god. osnivaju se sledeća društva: PD “Železničar" u Inđiji, PD "Apatin" u Apatinu, PD "Klisura" u Sremskoj Mitrovici, PD "Dr Laza Marković" u Irigu, PD "Bela Stena" u Pančevu, PD "Subotica" u Subotici, PD "Bela Crkva", u Beloj Crkvi, PD "Bačka" u Bačkoj Topoli, PD "Rakovac" u Novom Sadu, PD "Senta" u Senti, PD "Borkovac" u Rumi, PD "Zanatlija” u Novom Sadu, PD "Orlovac" u Novom Sadu i PD "Crveni čot" u Petrovaradinu. Pored već izgrađenih domova intenzivno se radi na izgradnji doma na Zmajevcu i renoviranju domova na Vilinim vodicama i na Širokom bilu. Zaslužni planinari koji su doprineli razvoju planinarstva u Vojvodini 1949. proglašeni od strane Pokrajinskog odbora starim planinarima: 1. Dr Radivoj Simonović 38. Radivoj Radanov 2. Draga Banić 39. Ksenija Iličić-Hercl 3. Đorđe Daljčev 40. Dragoljub Ostojić 4. Sofija Dimitrijević 41. Josip Ertl 5. Stjepan Luckars 42. Dr Milan Simonović 6. Jovanka Kantor 43. Josip Ploh 7. Nikola Kozoderović 44. Ilija Ćuruvija 8. Dezider Marganić 45. Vilim Jeržabek 9. Nevenka Luckars 46. Josip Gumhold-Josipović 10. Imre Paščik 47. Mirko Romić 11. Paula Kantner 48. Antun Almaji 12. Petar Deđanski 49. Jakob Carin 13. Dr Milorad Popov 50. Vladimir Poljičak 14. Kosta Kapamadžija 51. Obrad Jurišić 15. Mihajlo Kuzman 52. Zora Konstantinović 16. Dr Ivan Prodan 53. Nuša Pajkert 17. Sava Milić 54. Ana Faršak 18. Pavle Klinovski 55. Edgar Hrabovski 19. Ognjeslav Čerevicki 56. Duško Radovanov 20. Petar Vermeš 57. Franja J. Šubert 21. Miroslav Šozbeger 58. Rudolf Udvari 22. Inž Kamenko Ćirić 59. Franja F. Šuberet 23. Petar Vončina 60. Dragutin Fridrix 24. Josif Pakvor 61. Smilja Romić 25. Đorđe Ilić 62. Antun Štimac 26. Petar Veliki 63. Josip Vajgand 27. Dušan Barjaktarević 64. Jelena Vajgand 28. Oto Canbauer 65. Katica Bogišić


44

29. Ladislav Petrović 66. Andrija Sabo 30. Šandor Varo 67. Josip Mušić 31. Oskar Čerge 68. Elza Molčko 32. Dušan Marković 69. Martin Černelić 33. Dr Ivan Francuski 70. Dr Franja Veseli 34. Vladimir Hadži 71. Vjekoslav Veseli 35. Dr Bogdan Anđelić 72. Oto Zdouč 36. Ladislav Pristai 73. Antun Krklec 37. Tereza Stanek Povodom praznika Dana Republike 29. novembra 1950. organizovano je orijentaciono (tada zvano patrolno) takmičenje vojvođanskih planinara na Fruškoj gori (prvo u tadašnjoj Jugoslaviji). Učestvovalo je 28 ekipa sa ukupno 75 učesnika. Plasman ekipa je bio sledeći: I - mesto: PD "Dr Radivoj Simonović" u Somboru; II - mesto: PD "Fruškogorski venac" u Novom Sadu; III - mesto: PD "Senta" u Senti. U Apatinu tamošnje planinarsko društvo je priredilo izložbu planinarske fotografije, a na Fruškoj gori se organizuje noćni marš do Popovice. Na Stražilovu je 10. II 1951. održana Skupština Pokrajinskog odbora, gde je za predsednika izabran predsednik Pokrajinskog veća Narodne omladine, jer se očekivalo da on može da doprinese bržem razvoju planinarstva. Sastav Upravnog odbora je bio sledeći: Dušan Sekić (predsednik), Radivoj Radanov (potpredsednik), Duško Draginčić (potpredsednik), ing. Jefta Jeremić (potpredsednik), Josip Ertl (sekretar), Đorđe Rakić (zamenik sekretara), Josif Pakvor (načelnik), Aleksandar Mondović (zamenik sekretara), Ladislav Pristai (referent za finansijsko-materijalno poslovanje), Franja Doža (referent za objekte), Pavle Klinovski (referent za kulturno-personalni rad), Lazar Maširević (referent za građevinsku delatnost), Andrija Miler (referent za rekvizite), Sonja Pešić (referent za pionire), ing. Voja Vasilić, Antun Almaj i Obrad Jurić. U Nadzorni odbor izabrani su: Stevan Babić, Đura Ilić i Petar Deđanski. U 1951. godini u Vojvodini je bilo adaptirano i

osposobljeno sedamnaest planinarskih domova: - dom na Iriškom vencu (Fruška gora) - PSSV, - kuća na Širokom bilu (Vršačka brda) - PD "Vršačka kula" u Vršcu, - turistički dom na Stražilovu (Fruška gora) - PSSV, - paviljon Čardak pod Stražilovom (Fruška gora) - PSSV, - kuća na Vilinim vodicama (Fruška gora) - PD "Crveni čot" u Petrovaradinu, - kuća "Prijatelj prirode" na Čardaku (Fruška gora) - PSSV, - prenoćište na Testeri (Fruška gora) - PSSV, - planinarsko naselje na Popovici (devet kućica) i centralni dom.


45

Dom na Iriškom vencu

Stevan Babić Radivoj Radanov (1916- 1988) *

• - Autor oba crteža je Đuro Mlađen U toku 1951. god. bilo je 6567 planinara i osnovana su sledeća planinarska društva: PD "Stara Pazova" u Sremskoj Pazovi, Narodni izlet "Fruška gora" u Novom Sadu, PD "Mali Iđoš" u Malom Iđošu, PD "Avala" u Kuli, PD “Osovlje" u Beočinu, PD "Železničar" u Novom Sadu, PD "Popovica" u Novom Sadu, PD "Zrenjanin" u Zrenjaninu, PD "Triglav" u Bečeju i PD "Fruška gora" u


46

Sremskoj Kamenici. Na Stražilovu 9. i 10. II 1952. održana je Skupština, gde je Stevan Babić izabran za predsednika, za potpredsednike Jefta Jeremić i Duško Draginčić, a za sekretara Josip Ertl. Ostali sastav Upravnog odbora je takoreći nepromenjen. Interesantno je pomenuti da je izabrani predsednik Stevan Babić, sudija, počeo da planinari tek po izboru na tu funkciju. Ostali članovi Upravnog odbora su bili: Pavle Klinovski, Josif Pakvor, Franja Doža, Dragoljub Ostojić, Petar Deđanski, Ladislav Pristai, Antun Almaj, Petar Ilić, Željko Vlatković i Voja Vasilić. U toku ove godine intezivno se renoviraju i izgrađuju domovi na Osovlju i u Čortanovačkoj šumi, dok se dom pod Glavicom predaje PD "Zanatlija" u Novom Sadu. Osnivaju se planinarska društva: Narodna omladina "Lola Ribar” u Novom Sad i PD "Vučevo" u Zmajevu . Na Stražilovu 4. IV 1953. održava se Skupština gde je ponovo za predsednika izabran Stevan Babić, za potpredsednike Jefta Jeremić i Josip Ertl, a za sekretara Željko Vlatković. Ostali članovi Upravnog odbora su: Ivan Francuski, Svetislav Parabucki, Franja Rot, Radivoj Radanov,

Bogdanka Ignijić Ljubomir Demšar

(1905-1991) (1932-1985) Bata Radosavljević, Duško Draginčić, Josip Gumhold-Josipović. Ubrzo je na Stražilovu održan plenum (14. IV 1953.), gde je odlučeno da sledeće godine treba svečano obeležiti 30 godina organizovanog planinarstva u Vojvodini. Osnovan je i odbor za obeležavanje u sastavu: Petar Deđanski, Bata Radosavljević, Duško DraginčIć, Pavle Klinovski i Dragoljub Ostojić.

Novi statut usvojen je na Skupštini održanoj 10. IV 1954, po kojem je naš savez registrovan kao Pokrajinski odbor Planinarskog saveza Srbije za Vojvodinu. Upravni odbor preimenovan je u Izvršni odbor, a ostalih bitnih promena nema. Po četvrti put za predsednika je izabran Stevan Babić, za potpredsednika Ivan


47

Francuski, a za sekretara ponovo Željko Vlatković. Ostali članovi Izvršnog odbora su: Petar Deđanski, Josip Gumhold-Josipović, Franja Rot, Dragoljub Ostojić, Bogdan Anđelić, Dimitrije Janković, Aleksandar Mondović, Svetislav Parabucki, Jefta Jeremić, Pavle Klinovski. Rad odbora se u 1954. uglavnom bazirao na proslavi 30. godišnjice planinarstva u Vojvodini. Centralna proslava se održala 25 i 26. IX 1954 na Popovici, gde je održan omladinski slet sa 280 učesnika.

Planinarski dom "Fruškogorski venac" na Popovici (crtež Oto Jana)

Amblem Sleta na Popovici povodom obeležavanja 30 godina organizovanog planinarstva u Vojvodini


48

Na Iriškom vencu 26. i 27. III 1955. održana je Skupština gde je za sekretara izabran Josip Ertl, dok je Izvršni odbor ostao nepromenjen. U toku 1955. god. osnovana su: PD "Poštar" u Novom Sadu, PD "Jugodent" u Novom Sadu i PD "Srem" u Šidu, dok PD "Subotica" menja ime i registruje se kao PD "Sever", u Subotici.

Na plenumu održanom na Stražilovu 15. i 16. X 1955. nošeni idejom otvaranja Slovenačke transverzale, odlučeno je da se osmisli I otvori Fruškogorska transverzala; nosilac posla je PD "Crveni čot" u Petrovaradinu. Na Skupštini održanoj 23. i 24. III 1956. na Iriškom vencu, potvrđeno je poverenje prethodnom rukovodstvu, uz izbor novog sekretara Radivoja Radanova. Intezivno se radi na omasovljavanju društava, nabavci opreme, školovanju kadrova. Vojvođanski planinari su nosioci orijentacionih takmičenja. 1. V 1956. je otvorena Fruškogorska transverzala, sa 14 kontrolnih tačaka (Kozarica, Stražilovo, Glavica, Ir. venac, Popovica, Zmajevac, Testera, Đipša, Ležimir, Ravanica, Osovlje i Grgeteg). U toku prve godine postojanja prešlo ju je 45 planinara. Dana 23. i 24. III 1957. na Iriškom vencu održana je Skupština na kojoj je usvojen novi statut, po kojem je naš savez postao Pokrajinski odbor Vojvodine. Upravni odbor je izabran u sledećem sastavu: Stevan Babić (predsednik), Ivan Francuski (potpredsednik), Radivoj Radanov (sekretar), Aleksandar Mondović (načelništvo), Stevan Pavlić (načelništvo), Zvonko Knjižar (načelništvo), Oto Jan (zadužen za rad sa omladinom), Dragoljub Ostojić (propaganda), Smilja Popov (propaganda), Franja Rot (komisija za domove), Velimir Jovanović (komisija za domove), Dušan Urošević (komisija za domove), Lazar Maširević (komisija za domove), Bogdan Anđelić (sanitet) i Dezider Rot (za finansijsko-ekonomske poslove). Te godine je bilo 6285 planinara u Vojvodini. Naglo je poraslo interesovanje za alpinizam, tako da Vojvođani po prvi put učestvuju na tečajevima za alpiniste. Na Iriškom vencu održava se zimski tečaj za planinarske vodiče sa 19 učesnika. Fruškogorska transverzala je opravdala svoje postojanje, jer ju je te godine obišlo 108 planinara iz cele Jugoslavije. Organizuje se prolećni dan planinara u Deliblatskoj peščari i sabori na Vršačkom bregu i Paliću. U 1957. planinarima bili su na raspolaganju sledeći planinarski objekti: - planinarski dom na Širokom bilu (Vršački breg) - PD "Vršačka kula", - pl. dom "Kozarica" u Čortanovačkoj šumi - PD "Železničar", Inđija, - pl. dom "Stražilovo" (Fruška gora) - PD "Stražilovo", S. Karlovci, - pl. dom "B. Radičević" (Fruška gora) - PD "Stražilovo", S. Karlovci, - pl. dom pod Glavicom (Fruška gora) - PD "Zanatlija", Novi Sad, - pl. dom na Paragovu (Fruška gora) - PD "Jugodent", Novi Sad, - pl. dom na Iriškom vencu (Fruška gora) - PSSV, - pl dom na Belegišu (Fruška gora) - PD "Penzioner", Novi Sad, - pl. dom na Osovlju (Fruška gora) - PD "Osovlje", Beočin, -pl. dom na Zmajevcu (Fruška gora) - PD "Zmajevac", Vrdnik, - pl. domovi na Popovici: - PD "Popovica", Novi Sad,


49

KARTA FRUŠKOGORSKE TRANSVERZALE 1956. god.


50

Planinarski dom na Vilinim vodicama (crtež Oto Jana)


51

- PD "Crveni čot", Petrovaradin, - PD "Penzioner", Novi Sad, - PD "Železničar", Novi Sad, - PD "Fruškogorski venac", Novi Sad,

Pokrajinski odbor Vojvodine održava 20. IV 1958. god Skupštinu i bira novo rukovostvo po novom statutu na četiri godine. Upravni odbor je izabran u sledećem sastavu: Stevan Babić (predsednik), Ivan Francuski (potpredsednik zadužen za finansijska pitanja), Josip Ertl (potpredsednik zadužen za smučarstvo), Radivoj Radanov (sekretar), Stevan Pavlić (zamenik sekretara), Aleksandar Mondović (načelnik), Dragoljub Ostojić (za načelništvo), Sava Vlalukin (za upravljanje objektima), Emilija Petković (za zdravstvena pitanja), Oto Jan (u načelništvo za alpinizam), Ivan Gumhold-Josipović (u načelništvo), Dušan Urošević (za izgradnju objekata), Franja Rot, Lazar Maširević i Nikola Šturc. Zbog ličnih poslova ubrzo su Aleksandar Mondović i Nikola Šturc zamenjeni Pavlom Grečnikom i Milošem Smajićem. U nadzorni odbor izabrani su Milan Dunđerov, Stevan Breberina i Ljubomir Stojanović. Članstvo se kretalo: 1958 - 7085 1959 - 7605 1960 - 8119 1961 - 8580 Savez se aktivno uključio u akcije saveznog i republičkog značaja, tako da je odziv vojvođanskih planinara na sletovima (Savezni slet na Sutjesci, Savezni slet na Belim zemljama, Slet planinara na Malom Jastrepcu, Republički slet planinara Srbije na Rtnju) bio na zavidnom nivou.

Dragoljub Ostojić Lazar Rakić (1908 - 1998) (1900 - 1989)

Vojvođanski planinari osvajaju Olimp u Grčkoj (1958) i Mon Blan u


52

Francuskoj 1960. Pored toga tu su još tabori na Ohridskom jezeru, kampovi na moru i sabori na Fruškoj gori, Vršačkom bregu i u tavankutskoj šumi. Naši planinari obilaze i tek osnovane transverzale (Kopaoničku, Prokletijsku i Ustaničku).

Đorđe Daljčev Sava Vlalukin (1904 -1987) (1908 - 1993)

1959. dolazi i do osnivanja prve alpinističke sekcije pri PD “Stražilovu” u Sremskim Karlovcima, a u stopu ih prate alpinistički pripravnici iz PD “Fruškogorskog venca" u Novom Sadu, PD “Zrenjanin” u Zrenjaninu i PD “Železničar” u Inđiji. Alpinizam je naročito postao atraktivan kod starijih i iskusnijih planinara.

Da bi se što kvalitetnije i što bolje sarađivalo sa društvima, u toku 1959. dolazi do formiranja sreskih planinarskih saveza u: Novom Sadu, Somboru, Subotici, Sremskoj Mitrovici, Pančevu i Zrenjaninu. U 1959. osnivaju se PD "Jelenak" u Pančevu, PD “Gora” u Vrbasu, PD “Sremski partizan” u Erdeviku, PD "Majevica" u Titelu. U 1960. osnivaju se: PD "Severna Bačka" u Tavankutu i PD "Mladost" u Bačkoj Palanci, dok se u 1961. osniva još 7 društava: PD "Krivaja" u Pačiru, PD “Graničar" u Bajmoku, PD "Vihor" u Novom Sadu, PD "Izvor" u Somboru, PD "Narodni učitelj" u Subotici, PD "Fruška gora" u Kikindi i PD "Zorka" u Subotici. Na području Vojvodine u ovom periodu ima 15 planinarskih objekata, od toga samo su dva preko cele godine snabdeveni i potpuno opskrbljeni (na Vencu i na Osovlju), a pet ih ima domaćina doma (na Popovici, Zmajevcu, Vršačkom bregu, Kozarici i Glavici). Nažalost po nalogu Narodnog odbora sreza Novi Sad aprila 1960. PD "Stražilovo" u Sremskim Karlovcima je predalo svoje objekte na Stražilovu ugostiteljskoj mreži Narodnog odbora Sremskih Karlovaca. Na Skupštini održanoj 23. VI 1962. na Osovlju zahvalilo se prethodnom


53

rukovodstvu i izabrano je novo: Vladimir Popin (predsednik; PD “Orlovac "; Novi Sad), Radivoj Radanov (potpredsednik; PD "Orlovac", Novi Sad), Lazar Rakić (potpredsednik; PD "Orlovac", Novi Sad), Milorad Milić (sekretar; PD “Orlovac ", Novi Sad), Oto Jan (PD "Železničar", Novi Sad), Sava Vlalukin (PD "Orlovac", Novi Sad), Dragoljub Ostojić (PD "Fruškogorski venac", Novi Sad), Vojislav Popadić (PD "Orlovac", Novi Sad), Radivoj Kovačević (PD "Stražilovo", Sremski Karlovci), ing. Dušan Urošević (PD “Orlovac", Novi Sad), Pavle Grečnik (PD "Jugodent", Novi Sad), Jelisaveta Gutalj (PD "Fruškogorski venac", Novi Sad) i pet predsednika sreskih saveza U Nadzorni odbor su izabrani: Stevan Breberina, dr Ivan. Francuski i ing. Milan Dunđerov, a u Sud časti: Vasa Dučević, Milan Fenjac i Emilija (Beba) Petrović. Na ovoj skupštini dolazi do spajanja Planinarskog i Smučarskog odbora u jedan. Usvojen je i novi statut po kojemu prerastamo u PLANINARSKO-SMUČARSKI SAVEZ VOJVODINE. Naš savez 1962. ima 8230 članova, dok 1963. prelazimo deset hiljada tj. tačno 10163. Naročito se povećalo članstvo među omladinom, tako da dolazi do organizovanja omladinskog sleta na Katanskim livadama. Osnivaju se i nova društva: PSD "Železničar", Vršac; PSD "Jahorina", Subotica; PSD "Šator", Pančevo; PSD "Igman", Subotica; PSD "Tehničar", Subotica; PSD "Stevica Jovanović", Zrenjanin i PSD "Poštar", Subotica. Po odluci PSSV Fruškogorska transverzala prelazi u nadležnost Saveza i dolazi do izmene njene trase, tako da umesto 14 kontrolnih tačaka ima 22. Posebno u ovom periodu akcenat je dat na školovanje kadrova, tako je 1963. održan načelnički tečaj na Osovlju, a 1962. izveden je tečaj u Sloveniji gde su instruktori bili Kovačević, Matuski, Apatović i Maletić, kojem je prisustvovalo 13 pripravnika. Na Skupštini održanoj 28. VI 1964. u Novom Sadu (u SOFKI), izabran je novi Upravni odbor u sastavu: Vladimir Popin (predsednik), Ištvan Salai (potpredsednik), Lazar Rakić (potpredsednik), Milorad Milić (sekretar), Radivoj Kovačević, Julijana Malacko, Teodor Andrejević, Dragoljub Ostojić, Marija Hilken, Lajoš Kalai, Vladimir Budimski, Miloš Puzić, ing. Dušan Urošević, Srbislav Mihajlović, Đurica Šikoparija, Eržebet Šilić, Andrija Malobabić, Slavko Suknović, Bogdanka Ignijić, Aleksandar Nikolić, Miloš Smajić i Đorđe Skuratov. U Nadzorni odbor su izabrani: Radivoj Radanov, Živka Čelić i Stevan Breberina; kao zamenici: Milan Jerković i Boža Mašić. U Sud časti izabrani su Sava Vlalukin, Jelisaveta Gutalj i Oto Jan, kao zamenici Andrija Šipoš i Jelena Mijatović. Nažalost nije vođena najtačnija evidencija o prodaji markica u PSSV, ali ipak se prodaja otprilike kretala ovako: 1964 - 8740 ; 1965 - 9622. ; 1966 opet se u izveštajima pojavljuje 9622. Savez je svoju aktivnost u ovom periodu bazirao na otvaranju Fruškogorske transverzale i održavanju jubilarnog sleta i raznim savetovanjima sa problematikom domova. Doduše društva u Vojvodini su se veoma masovno


54

uključivala u savezne i republičke akcije, a 1965. Vojvođani su osvojili i krov Evrope u organizaciji PSD "Bačka" u B. Topoli.

Amblem Sleta u Čortanovačkoj šumi održanog povodom obeležavanja 40 godina organizovanog planinarstva u Vojvodini

Vladimir Popin Ištvan Salai

Pošto je obeležavanje 40. godina organizovanog planinarstva u Vojvodini bila najvažnija akcija, odlučeno je da se obeleži sletom u Čortanovačkoj šumi 19. i 20. IX 1964. Određen je i štab sleta: Vladimir Popin, Teodor Andrejević, Radivoj Kovačević, Dragoljub Ostojić, Milorad Milić, Zdravko Đajić i Vojislav Popadić Na sletu je učešće uzelo 300 planinara, a njegovom otvaranju prisustvovali su i osnivači Planinarsko-turističkog društva "Fruška gora" Petar Deđanski, Anđa Kujević i Kosta Kapamadžija. 19. IX 1964. sa Petrovaradinske tvrđave preko


55

doma pod Glavicom, manastira Grgeteg i manastira Krušedol do čortanovačke šume krenuli su prvi transverzalci po novoj Fruškogorskoj transverzali.

KARTA FRUŠKOGORSKE TRANSVERZALE 1964. god.


56

. Pored alpinizma, koji u ovom periodu malo stagnira, orijentaciona takmičenja su se raširila po svim društvima. Naročito uspeha na takmičenjima ima PSD “Stražilovo” u Sremskim Karlovcima, koji su bili i republički prvaci i PSD “Zrenjanin” u Zrenjaninu. Pošto su u Smučarski odbor uključeni i "Partizan" Vojvodine, Ferijalni savez, Udruženje nastavnika fizičkog vaspitanja i dr., ovaj odbor doživljava svoj procvat i vojvođanski smučari se sve češće i sve zapaženije pojavljuju na takmičenjima. U Sremskim Karlovcima održava se Skupština Saveza 11. XII 1966. Tom prilikom izabran je novi Izvršni odbor: Ištvan Salai (predsednik), Cvetko Savin (potpredsednik), Milan Kiždobranski (potpredsednik), Miloš Puzić, Vladimir Budimski, Franja Rot, Lovro Ciprijanović, Janka Ljudevit, dr Srbislav Mihajlović, Ferenc Mikloš, Ladislav Veljača, Ljubomir Demšar, Slobodan Đorđević, Tereza Šikloš, Marko Josimović, Stevan Holovka, Ernest Pipan, Zdravko Đajić i Ivan Sabo. U Nadzorni odbor imenovani su: Teodor Andrejević, Dragoljub Ostojić, Desa Filipović, a kao zamenici Radivoj Radanov i Lazar Rakić. U Sud časti izabrani su: Sava Vlalukin, Milan Vlaisavljević i Teodor Timčenko. Članstvo prema izveštaju Saveza u Vojvodini kretalo se 1967 - 7763 ; 1968 - 6760 i 1969 ponovo se ponavlja u izveštajima 6760. Rad Saveza odvijao se pod otežanim okolnostima sa minimalnim finansijskim sredstvima, a s tim i planinarska organizacija nije se mogla razvijati u onoj meri kako se to očekivalo i želelo. Nažalost otuđen je i dom na Osovlju, koji je dat Naftagasu, a i ostali planinarski objekti su zanemareni. Planinarska aktivnost odvijala se po društvima, ali ipak na Prolećnom danu planinara Vojvodine na Vršačkom bregu okupilo se preko sto planinara. 1967. Agata Trajs iz PSD "Zrenjanina" stiže do 4810 m, odnosno na vrh Mon Blana. Na Skupštini održanoj 14. IV 1969. za predsednika je izabran Milan Kiždobranski, a za sekretara Stevan Holovka. Na Skupštini održanoj 22. IV 1972. za predsednika je ponovo izabran Milan Kiždobranski, a u Izvršni odbor izabrani su: Stevan Mesaroš (potpredsednik), Milan Šašić (potpredsednik), Nikola Štrbenk (sekretar), Miloš Novičić, Stevan Holovka, Đula Čizmadia, Sime Curko, Ljiljana Gacin, Božidar Grujić, Jovan Vojnović, Josip Kardoš, Laza Lađarac, StevanĆirić, Josip Matak, Petar Ninković, Stanislav Banjeglović, Cvetko Savin, Slobodan Đorđević, Ladislav Veljača i Ljubomir Demšar. U Nadzorni odbor izabrani su: Teodor Andrejević, Tinka Gajin i Katica Vukomanović, a u Sud časti: Radivoj Radanov, Dragoljub Ostojić i Ljubinka Bošković. U ovom periodu pokušava se i donekle uspeva da se prebrodi problem finansijskih sredstava, tako da dolazi do veoma bogate aktivnosti. Tu su dobro organizovani prolećni i jesenji dani planinara Vojvodine na Deliblatskom pesku, Vršačkom brdu, Iriškom Vencu i Lipovači. Dolazi do buđenja pojedinih društava


57

(PSD "Železničar", Šid i PSK "Avala", Kula), a osniva se i prvi smučarski klub "Vojvodina" u Novom Sadu. Na svim akcijama, susretima i sletovima (Savezni slet na Platku, Igmanski marš, Sutjeska "73, Kozari) Vojvođani se pojavljuju u velikom broju. Šidski planinari 1975. se penju na Mon Blan. Vojvođani su bili organizatori XII prvenstva planinara Jugoslavije u orijentaciji na Andrevlju od 11. do 13. X 1974. PSD "Stražilovo" u Sremskim Karlovcima je 1973 upriličilo prvi Stražilovski kup.

50. god. organizovanog planinarstva u Vojvodini -AMBLEM proslave

Radi podsticanja mladih za uključivanje u planinarstvo i njihovo adekvatno školovanje, Savez uvodi zvanje pionir-planinar. Tako po usvojenim pravilima i kriterijumima dodeljuju se zlatna, srebrna i bronzana značka pionir-planinar. Glavni pokretač i nosilac ovog izuzetno velikog projekta su bili Sava Jerkov iz PSK “Hajduk” Kula i Radivoj Kovačević.

Savez je povodom 50-godišnjice organizovanog planinarstva dodelio 1974 god.: Jubilarnu ZLATNU značku Saveza sledećim planinarskim duštvima i planinarima:

PSD "Akademac", Novi Sad PSD "Fruška gora", S. Kamenica 1. dr Jovan Petrović 1. Branislav Marić 2. Vladimir Vrebac PSD "Avala", Kula 3. Jovan Vlahović 4. Ivica Avramović 1. Sava Jerkov 5. Zoran Bojić 6. Pavle Cinder


58

ZNAČKA PIONIR - PLANINAR

PSD "Bačka", B. Topola PSD "Fruškogorski venac", Novi Sad 1. Lajoš Vojčena 1. Dragoljub Ostojić 2. Janoš Celuška 2. Rudolf Barberić 3. Janoš Tot Haršanji 3. Šandor Varo 4. Ferenc Mikloš 4. Maksim Smajić

60 5. Lajoš Balint 5. Vasilije Laušev 6. Lazar Popara PSD "Bela stena", Pančevo 7. Dušan Marković - Luks 1. Herbert Kranjc PSD "Jelenak", Pančevo PSD "Borkovac", Ruma 1. Danica Opačić 2. Sava Davidović 1. Petar Maksimović 3. Slobodon Đorđević 4. Vojin Kovjanić PSD "Zorka", Subotica 5. Nada Milosavljević 6. Radosav Štulić 1. Ladislav Veljača 7. Slavica Vavlin 2. Kata Vukov 8. Bratislav Stojanović 3. Mihajlo Rotmai 9. DragicaĐurđerov PSD "Crveni čot", Petrovaradin PSD "Jugodent", Novi Sad 1. Antun Almaj 1. Andrija Šipoš 2. Svetolik Buljošević 2. Pavle Grečnik 3. Ivan Josipović-Gumhold


59

4. Vasilije Zvezdin PSD "Penzioner", Novi Sad 5. Josip Matak 6. Mihajlo Andrejev 1. Petar Has 7. Ilija Ćuruvija 2. Zora Kapamadžija 8. Ernest Prpan 3. Kosta Kapamadžija 9. Živan Marinkov 4. Pavle Klinovski 10. Zvonko Galović 5. Milorad Ćirić 6. Katica Košutić PSD "Orlovac", Novi Sad 7. Julija Gava 8. Anđelka Kujović 1. Teodor Andrejević 9. Kristina Panić 2. Toša Atanasković 10. Jordan Jevtović 3. Jovica Bogdanović 11. Aleksandar Glavaški 4. Vlada Budimski 12. Milica Has 5. Sava Vlalukin 13. Mita Živanović 6. ing. Milan Dunđerov 14. Pavle Đukić 7. dr Đorđe Bajić 15. Boža Mašić 8. Ljudevit Janka 16. Jovan Bošnjak 9. Marija Janka 17. Triva Veselinović 10. dr Feodor Kiselički 18. Josip Vukmanović 11. Milan Kiždobranski 19. Radmila Dijin 12. Milorad Milić 20. Milenko Živkov 13. Jovan Nešić 21. Jovan Vojnović 14. Radivoj Radanov 22. Novica Ćirić 15. Lazar Rakić 23. Ruženka Mundar PSD "Vršačka kula", Vršac PSD "Zmajevac", Vrdnik 1. Ljubomir Demšar 1. Stanka Senić 2. Kosta Filipović 2. Marko Vukajlović 3. Vlaisavljević Milan 3. Dika Radovanović 4. Aleksandar Kusovac 4. Mihajlo Lesjak 5. Žarko Ilkić 6. Valter Gačuf PSD "Železničar", Vršac 7. Stanko Peca 1. ing. Slobodan Markov PSD "Poštar", Novi Sad 2. Ljubica Markov 3. Rade Radičević 1. Milorad Topić 4. Kalman Šaru 2. Đula Čizmadia PSD "Železničar", Novi Sad PSD "Zrenjanin", Zrenjanin


60

1. Dimitrije Perić 1. Bogdanka Ignijić 2. Ivanka Perić 2. Cvetko Savin 3. Božidar Grujić 3. Veljko Cvejanov 4. Stevan Nešin 4. Slobodan Stefanović 5. Stevan Kardoš 5. Vojislav Ribar 6. Josip Kardoš 6. Vladimir Ribar 7. Tinka Gajin 7. Agata Trajs 8. Oto Jan 9. Kaća Ortak PSD "Železničar", Šid 10. Milan Šolajić 11. Angelina Janičić 1. Dragoljub Babić 12. Branko Stojinov 2. Stanislav Banjeglavić 13. Ljubinka Bošković 3. Venjamir Buljčik 14. Vera Pinter 4. Miroslav Venčelovski 15. Vasilije Dučević 5. Mladen Lončarić 16. Stevanka Kelić 17. Stevan Pavlić Planinarsko-smučarska društva: 18. Borko Nikolić 19. Miloš Došić 1. "Crveni čot", Petrovaradin

2. "Fruška gora", S. Kamenica PSD "Stražilovo", Sremski Karlovci 3. "Fruškogorski venac", 4. "Jelenak", Pančevo 1. Radivoj Kovačević 5. "Jugodent", Novi Sad 2. Stevan Holovka 6. "Orlovac", Novi Sad 3. Josip Matuski 7. "Penzioner", Novi Sad 4. dr Dimitrije Janković 8. "Stražilovo", S. Karlovci 5. ing. Lazar Mašinović 9. "Vršačka kula", Vršac 6. Đorđe Vuković 10. "Zmajevac", Vrdnik 11. "Zorka", Subotica PSD “ Severna Bačka", Subotica 12. "Zrenjanin", Zrenjanin 13. "Železničar", Novi Sad 1.Đuro Babić 14. "Železničar", Šid 15. "Opš. savez - Subotica PSD "Šator", Pančevo 16. "Opš. savez - Novi Sad 1. Feodor Timčenko OSK "Vojvodina", Novi Sad 1. Mr. Aleksej Gava 3. Miloš Novičić 2. Mr. Milan Šašić 4. Nikola Grubor Obavezni smo, iako je spisak dobitnika Jubilarne zlatne značke


61

podugačak, da poimence svakog pomenemo, jer ne smemo dozvoliti da ih zaboravimo.

Centralna proslava povodom 50 godina planinarstva u Vojvodini održana je 12. IX 1974. na Zmajevcu, gde je prisustvovalo 400 gostiju. U sklopu obeležavanja jubuleja Vojvođani su 30. VIII 1974. (pun autobus) izveli uspon na najviši vrh Prokletija Đerovicu 2656. Članstvo se kretalo po broju prodatih markica: 1970 - 5580 ; 1971 - 5479 ; 1972 - 4724 ; 1973 - 5270 ; 1974 - 5383 ; 1975 - 5480 U domu Elektrovojvodine 1. II. 1976. održana je redovna izborna skupština, gde se zahvalilo prethodnom rukovodstvu na veoma uspešnom radu i preporodu Saveza izabrano je novo rukovodstvo u sastavu: Radivoj Kovačević (predsednik), Stevan Holovka (potpredsednik), Radivoj Miškov (potpredsednik), Aleksandar Bjelobaba (sekretar), Jovan Radoš, Vladimir Vrebac, Jovica Bogdanović, Ivan Josipović, Srđan Bogulić, Božidar Grujić, Dragoljub Simović, Rade Radičević, Branislav Stojanović, Miroslav Venčelovski, Sava Jerkov, Živorad Popov i Mihajlo Rotman. U Nadzorni odbor izabrani su: Janka Ljudevit, Novica Ćirić, Milorad Topić, Bogomir Ognjanović i Uroš Čudomirović, a u Sud časti: Sava Jerkov, Venjemir Buljčik i Slobodan Markov. Članstvo prema broju prodatih markica kretalo se: 1976 - 6341 ; 1977 -6329 ; 1978 - 7186 ; 1979 - 6255 ; 1980 - 7095 i 1981 - 6660. Savez daje akcenat na rad sa pionirima i omladincima, tako da se organizuju razni tabori i susreti pionira i omladinaca na Stražilovu, Vršačkom bregu, Tavankutu, Paliću i Kuli. Tu su još susreti podmlatka na Kozari, Kalniku, Mavrovu, Pohorju i drugim mestima. Tako dobar rad sa podmlatkom je doprineo da je podeljeno 145 bronzanih, 65 srebrnih i 29 zlatnih značaka planinara pionira. Pored toga dolazi do organizovanja i prve planinarske radne akcije Kula "79. Tom prilikom je izgrađen planinarski dom. Vršački planinari osmislili su stazu po Vršačkom bregu, markirali je i 1976. otvorili Vršačku transverzalu. Ona ima šest kontrolnih tačaka i to: Hotel Srbija, Vršačka kula, planinarski dom na Širokom bilu, Lisičija glava, Gudurički vrh (najviši vrh Vojvodine) i manastir Mesić. Planinari Šida 1977. otvaraju transverzalu Sremski front koja je markirana po zapadnim obroncima Fruške gore i ima osam kontrolnih tačaka. Savez pored svojih standardnih akcija prolećnog i jesenjeg dana organizuje akcije na Triglav (1975., 1978) i Olimp (1977, i 1978), a organizovano se uključuje i u akcije republičkog i saveznog značaja. U ovom periodu smučari i orijentirci izuzetno su napredovali i u takmičarskom i u stručnom kadru. Tada je osmišljen i započet (1978. god.) Neštinski (Dunavski) kup u orijentaciji, koji sada predstavlja jedno od najpriznatijih i najcenjenijih orijentacionih takmičenja. Smučari broje 34 učitelja smučanja, 43 instruktora i jednog trenera za smučarsko trčanje.


62

Karta transverzale "Sremski front"

67


63

Karta Vršačke transverzale

Planinarski dom "Crveni čot"


64

Karta I planinarskog maratona na Fruškoj gori 1978. god.

Rukovosdsvo PSD "Železničar" u Novom Sadu 1978. osmišljava


65

jedinstveni maraton u planinskim uslovima, a što je možda i najvažnije, svako ko pređe stazu maratona do predviđenog vremena smatra se pobednikom maratona. Planinarski maraton na Fruškoj gori je danas najveća i najmasovnija planinarska akcija u Jugoslaviji. Vojvođani stižu do Mon Blana, Kilimandžara, a sam predsednik Saveza učestvuje u VII jugoslovenskoj himalajskoj Ekspediciji EVEREST "79.

Oto Jan Cvetko Savin (1932-2011)

Ladislav Veljača Teodor Andrejević (1910-1987)

U Subotici i Neštinu 1978. osnovana su dva nova društva PSD "Đuro

Salaj" (posebno je razvijen alpinizam) i PSD "Neštin" koji se ubrzo preregistruje u


66

orijentacioni klub. U Novom Sadu osniva se PSD "Grafičar", u Bačkom Monoštru "PSD Kazuh" i u Sirigu PSK "Sirig".

U Novom Sadu 9. V 1982. održana je redovna izborna skupština gde je izabran Izvršni odbor u sastavu: Božidar Grujić (predsednik; PSD "Železničar", Novi Sad), Radivoj Kovačević (sekretar; PSD "Stražilovo", Sremski Karlovci), Nikola Štrbenk (OSK "Vojvodina", Novi Sad), Siniša Jančić, Valter Gačuf (PSD "Vršačka kula", Vršac), Mihajlo Eždenci i Ilija Knežević (PSD "Zmajevac", Vrdnik). U Nadzorni odbor izabrani su: Bogoljub Ognjanović, Živorad Popov i Milka Krstić, kao zamene Milorad Topić i Stevan Gavrilović. U Sud časti izabrani su Miroslav Venčelovski, Blažo Tripunović i Zdenka Petrik. Savez je sa ovim rukovodstvom održao još tri skupštine i to 11. VI 1983. (Novi Sad; SOFKA), 13. V 1984 (Stražilovo) i 11. I 1986 (Novi Sad), kada je usvojen novi Statut Saveza. Vojvođani 1983. organizuju svoju prvu ekspediciju Damavand 83. Zatim Vojvođani odlaze na Atlas, Ararat, Kavkaz, Mon Blan, Mattehorn, Pamir.

Milan Kiždobranski Feldvari Kalman (1914 - 1990)

Dolazi do osmišljavanja novih akcija, organizovanog uspona na Gudurički vrh (najviši vrh Vojvodine), šetnje oko Palićkog jezera i izložbe planinarske fotografije u Bačkoj Topoli. Nosioci orijentacionih takmičenja u Jugoslaviji, upravo su bili Vojvođani, tako da imamo državne i republičke prvake. Malo Sremsko mesto Neštin je prednjačilo u razvoju orijentacionog sporta, a za njima odmah su Karlovčani, Titeljani, Novosađani i Šiđani. Članstvo se kretalo: 1982 - 5574; 1983 - 6852; 1984 - 6310. - 1985 -6323; 1986 - 7345; 1987 - 7368. Nije zanemareno ni školovanje kadrova, tako da se gotovo svake jeseni


67

organizuju tečajevi za vodiče izleta na Fruškoj gori (tečajeve vodio Oto Jan). U SOFKI u Novom Sadu 17. IV 1988. održana je Skupština Saveza i tom prilikom izabrano je predsedništo u sastavu: dr Borislav Stevanović (predsednik), Kosta Borišev (sekretar), Nikola Štrbenk, Lajoš Balint, Milka Krstić, Slavko Pap, Palko Holić, Milan Šestan, Slobodan Markov i Miroslav Radović. U Nadzorni odbor izabrani su: Milivoj Kiždobranski, Arpad Buš, Đorđe Ćurčić, Milan Savuljić i Biljana Krstić. Kako sam predsednik Saveza u svojoj pismenoj ostavci 1990. kaže: "Ne može se reći da nije bilo rada, ali je on bio u klasičnim okvirima birokratije I administracije"

Radivoj Kovačević Sava Jerkov (1936-2003) (1931 - 1982)

Na Popovici 22. IV 1990. Skupština Saveza izabrala je novo predsedništvo: Nikola Štrbenk (predsednik; OSK "Vojvodina", Novi Sad), Kosta Borišev (sekretar), Petar Ninković (PSD "Zmajevac", Vrdnik), Lajoš Balint (ŽPSD "Bačka", Bačka Topola), Slavko Pap (PSK "Hajduk", Kula), Emil Polovina (PSD "Zorka", Subotica), Milan Šestan (PSD "Stražilovo", Sremski Karlovci), Milan Radusin (PSD "Vršačka kula", Vršac) i Miroslav Radović (PSD "Crveni čot", Petrovaradin). U prvoj godini rukovodstvo je donelo bezbroj raznih akata i planova, ali do njihove realizacije nažalost nije došlo, jer novca za realizaciju nije bilo. Upravo u toj formi je održana i skupština na Paliću 28. IV 1991. sa puno obećanja bolje rečeno želja. Nažalost dolazi do gubljenja veza između Saveza i društava, tako da sva inicijativa prelazi na društva. Vojvođanski planinari stižu do Kilimandžara, Glozgloknera, Kavkaza, Anda, Rile, Olimpa. Prava navala Vojvođana je bila na transverzale, tako da je bilo planinara iz Vojvodine koji su obišli i preko 50 transverzala.


68

Smučarstvo, a donekle i orijentacija stagnira. Na redovnoj izbornoj skupštini Saveza održanoj 23. III 1994. na Popovici izabrano je novo rukovodstvo sa zadatkom da pokrene rad Saveza i povrati mu mesto koje mu pripada. U nov Upravni odbor izabrani su: Aleksandar Damjanović (predsednik; PSD "Železničar", Novi Sad),

70

Božidar Bata Grujić Dr Borislav Stevanović

Lambros Hudeludis (potpredsednik; PSD "Jelenak", Pančevo), Milivoj Erdeljan (sekretar; PSD "Zanatlija", Novi Sad), Milan Radusin (PSD “Vršačka kula " Vršac), Kristijan Molnar (ŽPSD "Dr Radivoj Simonović", Sombor), Borivoje Veljković (PSD “Poštar", Novi Sad) i Mitar Balać (PSD "Laza Marković", Irig). U Nadzorni odbor izabrani su: Ljubica Gračanin, Anđelija (Seka) Nastasić i Milivoj Kiždobranski, a u Veće časti: Duško Savanović, Fara Dorel i Dušan Žigić. Rukovodstvo Saveza glavni akcenat stavlja na obeležavanje 70. godišnjice organizovanog planinarstva u Vojvodini, obnovu Fruškogorske transverzale (otvorena 1996), organizaciju Sleta planinara Vojvodine (18 -20. VIII 1995. u Bačkoj Topoli, 1 - 4. VII 1997. u Somboru), osmišljavanje novih akcija (Susret planinara u čast Dana žena, Uspon na Đerovicu, Musalu), organizovanje izleta povodom godišnjica naših zaslužnih planinara, prikupljanje arhivske građe o planinarstvu u Vojvodini, izradu odgovarajućih priznanja Saveza i obezbeđivanje novčanih sredstava za nesmetan rad Saveza (od sponzora i donatora).


69

Karta Planinarskog maratona na Fruškoj gori

72


70

Karta Fruškogorske transverzale 1996


71

Nikola Štrbenk Aleksandar Damjanović

Amblem II sleta planinara Amblem III sleta planinara

Vojvodine - Bačka Topola; 1995.

Vojvodine - Sombor ; 1997.

Povodom 70. godišnjice organizovanog planinarstva u Vojvodini Savez je upriličio u Matici srpskoj 17. XI 1994. svečanu akademiju kojoj je prisustvovalo 180 gostiju. Tom prilikom dodeljene su diplome zaslužnim planinarima i to: 1. Teodoru Andrejeviću 9. Mari Popović 2. Kalmanu Feldvari 10. Pece Vaci 3. Karolju Vince 11. Hedi Ravnik 4. Dragoljubu Ostojiću 12. Cvetku Savinu 5. Radivoju Kovačeviću 13. Borku Nikoliću 6. Kalman Šaru 14. Kristini Gajić 7. Slobodanu Đorđeviću 15. JanošuTot Harkanji 8. Božidaru Grujiću 16. osnivačima ŽPSD"Jelenak"Pančevo 17. Matici srpskoj


72

Savez je održao sa ovim rukovodstvom još tri sednice Skupštine 19. VIII 1995. u Bačkoj Topoli, 6. IV 1996. u Novom Sadu i 19. IV 1997. u Novom Sadu. Vojvođani u ovom periodu odlaze na Himalaje (Mera Peak 6437 m), Kalapatar 5545 m, Aconcagvu 6960 m, Kavkaz, Uhuro peak 5895 m, Mont Blan 4807 m.

Amblem proslave 70. god. IV slet planinara Vojvodine

planinarstva u Vojvodini Zmajevac 1998. god.

U Zrenjaninu 1997. u okviru V susreta planinara na Carskoj bari postavljena je prva veštačka stena u Vojvodini. U Vojvodini u ovom periodu planinarima su na raspolaganju sledeći planinarski domovi: dom na Stražilovu, dom pod Glavicom, dom “Dr Radivoj Simonović” na Popovici, dom “Železničara” na Popovici, dom “Orlovac” na Popovici, dom “Medicinar” na Popovici, dom "Milan Grozdić” u Kuli, dom Stramputica, dom Kozarica, dom na Širokom bilu, dom na Zmajevcu, dom Kupusina kod Sombora. Planinarski dom na Iriškom vencu je izdat, dok je dom “Crvenog čota” na Popovici u izgradnji. U sudskom sporu oko povraćaja domova su PSD "Borkovac" u Rumi i PSD "Jugodent" u Novom Sadu. Pravi procvat doživljava Planinarski maraton na Fruškoj gori, tako da 1997. ima 5676 učesnika. Takođe dolazi i do izmene staze maratona, tako da je sada maratoncima na raspolaganju sedam staza (bebi maraton, pripravnički, dva mala, dva srednja i veliki maraton). Na Skupštini održanoj 6. XII 1997. zahvalilo se predhodnom rukovodstvu na uspešnom radu i zavidnom doprinosu za povratak PSSV na mesto koje mu pripada. Na Skupštini je u skladu sa novim zakonom o sportu usvojen nov Statut i izvršena transformacija. Izabrano je novo rukovodstvo u sastavu: Aleksandar Damjanović (predsednik; PSD "Železničar", Novi Sad), Lambros Hudeludis (potpredsednik; ŽPSD "Jelenak", Pančevo), Milivoj Erdeljan (sekretar; PD "Zanatlija", Novi Sad), Feliks Krivošija (PSD "Zorka", Subotica), Živan Radišić


73

(PSD "Železničar", Novi Sad), Ljubomir Popov (ŽPSD "Zrenjanin", Zrenjanin) i Milan Radusin (PSD "Vršačka kula", Vršac). U Nadzorni odbor izabrani su: Emil Polovina, Ljubica Gračanin i Marko Erić, a u Veće časti izabrani su: Anđelija Nastasić, Đuro Mlađen i Savin Cvetko. Tragično preminulog Milana Radusina (23. III 1998) u Upravnom odboru zamenjuje Čedomir Vekić iz PSD “Vršačke kule” u Vršcu. Pored osmišljavanja i realizovanja novih akcija (Susret planinara na Zasavici, Dositejevim stazama, Noćni uspon na krov Vojvodine /Gudurički vrh/), Savez je počeo da proglašava najaktivnije društvo u Savezu, realizovao planinarsku ligu, Vojvođanski planinarski put. Ne smemo nikako a da ne spomenemo da su se 1998. prvi Vojvođani, Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, popeli na vrh preko 8000 metara, na Čo O Ju 8201 m, a Dragan Jaćimović 26.5.2000. i na Mont Everest.

Na Skupštini Saveza održanoj 28.avgusta 1999. godine u Novom Sadu, odlučeno je na osnovu izuzetnih zasluga za razvoj i afirmaciju planinarstva u Vojvodini da se za svog počasnog člana proglasi Radivoj Kovačević, a za stare

Milan Šestan Milan Radusin (1953-1994) (1952 - 1998)

/zaslužne/ članove proglašeni su: 74. Teodor Andrejević PSD “Orlovac”, Novi Sad; 75. Feldvari Kalman PSD “Zanatlija”, Novi Sad; 76. Janoš Tot Harkanji ŽPSD “Bačka”, B.Topola; 77. Karolj Vince PSD “Zanatlija”, Novi Sad; 78. Franja Janik PSD ”Zanatlija”, Novi Sad; 79. Mane Cvetanovski PSD “Penzioner”, Novi Sad; 80. Miroslav Venčelovski PSD “Železničar”, Šid; 81. Dezider Rot PSD “Železničar”, Novi Sad;


74

82. Cvetko Savin ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin; 83. Anđelija Nastasić ŽPSD “Dr Radivoj Simonović”, Sombor; 84. Radivoj Kovačević Subotica; 85. Božidar Bata Grujić PSD “Železničar”, Novi Sad; 86. Milanka Kolarski PSD “Železničar”,N. Sad; 87. Zdravko Đajić PSD “Železničar”, Inđija; 88. Arpad Buš ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola; 89. Lajoš Balint ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola; 90. Janoš Celuška ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola; 91. Katica Vukomanović Novi Sad; 92. Oto Jan PSD “Železničar”, Novi Sad; 93. Milivoj Kiždobranski PSD “Železničar”, Novi Sad; 94. Nada Damjanović PSD “Železničar”, Novi Sad; 95. Aleksandar Damjanović PSD “Železničar”, Novi Sad; 96. Ilija Petrović PSD “Poštar”, Novi Sad; 97. Vinko Tominac PSD “Jugodent”, Novi Sad; 98. Petar Ninković PSD “Zmajevac”, Vrdnik; 99. Jovan Lakatoš PSD “Dr Radivoj Simonović”, Sombor 100. Svetozar Vukojević PSD “Zrenjanin”, Zrenjanin 101. Agata Aranđelović PSD “Zrenjanin”, Zrenjanin 102. Josip Matuski PSD “Stražilovo”, Sremski Karlovci; 103. Sava Apatović PSD “Stražilovo”, Sremski Karlovci; 104. Marko Vukajlović PSD “Zmajevac”, Vrdnik; 105. Đorđe Vuković PSD “Stražilovo”, S. Karlovci; 106. Petar Janjatović ŽPSD “Dr Radivoj Simonović”, Sombor 107. Vladimir Vrebac Sremska Kamenica; 108. Josip Dućak OK “Stražilovo”, Sremski Karlovci; 109. Emil Polovina PSD “Zorka”, Subotica; 110. Radmila Počuča PSD “Zorka”, Subotica; 111. Siniša Jančić PSD “Zorka”, Subotica 112. Mihalj Rotmai PSD “Zorka”, Subotica 113. Ilija Ačanski PSK “Hajduk”, Kula; 114. Milorad Topić PSD “Poštar”, Novi Sad; 115. Petar Nemčević PSD “Poštar”, Novi Sad; 116. Borivoje Veljković PSD “Poštar”, Novi Sad; 117. Živoslav Oličkov PSD “Poštar”, Novi Sad; 118. Milorad Nikolić PSD “Poštar”, Novi Sad; 119. Marko Josimović PSD “Poštar”, Novi Sad; 120. Dimitrije Živanac PSD “Poštar”, Novi Sad; 121. Đula Šejpeš PSD “Poštar”, Novi Sad; 122. Đula Čizmadija PSD “Poštar”, Novi Sad; 123. Zdravko Lasica PSD “Poštar”, Novi Sad; 124. Živorad Vuksanović PSD “Poštar”, Novi Sad;


75

125. Milan Stoilović PSD “Poštar”, Novi Sad; 126. Franc Cevc PSD “Naftaš“, Novi Sad; 127. Milica Aranicki PSD “Penzioner”, Novi Sad; 128. Desa Bošnjak PSD “Penzioner”, Novi Sad; 129. Miloš Šević PSD “Penzioner”, Novi Sad; 130. Mara Vuković PSD “Penzioner”, Novi Sad; 131. Marica Gulin PSD “Penzioner”, Novi Sad; 132. Mile Vujkov PSD “Penzioner”, Novi Sad; 133. Ana Jerkov PSD “Penzioner”, Novi Sad; 134. Lazar Stojčev PSD “Dr Lazar Marković”, Irig; 135. Venjamin Buljčik PSD “Železničar”, Šid; 136. Dragoljub Babić PSD “Železničar”, Šid; 137. Rajko Milošević PSD “Železničar”, Šid; 138. Stevan Dejanović PSD “Železničar”, Šid; 139. Zdenko Parčević PSD “Železničar”, Šid; 140. Valter Gačuf PSD “ Vršačka kula”, Vršac; 141. Dušan Omorac PSD “ Vršačka kula”, Vršac; 142. Tereza Omorac PSD “ Vršačka kula”, Vršac; 143. Aksentije Đurić PSD “Železničar”, Vršac; 144. Žarko Ilkić PSD “Železničar”, Vršac; 145. Rade Radičević PSD “Železničar”, Vršac; 146. Slobodan Markov PSD “Železničar”, Vršac; 147. Ljubica Markov PSD “Železničar”, Vršac; 148. Aleksandar Mondović Novi Sad; 149. Varga Nandor Bačko Gradište; 150. Zoran Navratil Zrenjanin; 151. Ljubica Gračanin PSD “Zmajevac”, Vrdnik; 152. Lajoš Dudaš ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola; 153. Cvetin Ristanović PSD “Poštar”, Novi Sad; 154. Milan Breberina PSD “Poštar”, Novi Sad; Na Skupštini je donešena odluka, na inicijativu Milana Breberine, da se povodom obeležavanja 75 godina organizovanog planinarstva uVojvodini bezimeni vrh 531 m, drugi vrh Fruške gore po visini proglasi za Pavlasov čot, po prvom predsedniku Društva “Fruška gora” u Novom Sadu. Povodom obeležavanja 75 godina organizovanog planinarstva u Vojvodini na Vršačkim planinama na Širokom bilu održan je V slet planinaraVojvodine (24/26.IX 1999.) a u Sterijinom pozorištu u Vršcu je održana svečana akademija 30. oktobra 1999. godine.


76

Amblem proslave 75. god. planinarstva u Vojvodini

V slet planinara Vojvodine Vršac 1999. god.


77

Lazar Popara i Milivoj Erdeljan

ORGANIZOVANO BAVLJENJE ALPINIZMOM

Početnički koraci u razvoju alpinizma u Vojvodini datiraju iz vremena između dva svetska rata kada se Vojvođani penju po Slovenačkim Alpima kao članovi Društva “Fruška gora” ili kao pojedinci. Sigurno su najznačajniji pomena usponi na Triglav 2863 m: Vasa Stajić (1908. god.), Ivo Davidovac (1908. god.), dr Radivoj Simonović (1909. god.), članovi Društva “Fruška gora” (19/20.7.1925. god.), Bogdanka Ignjijić (1928. god.),Tibor Sekelj (23.8.1938. god.), Panajot Miodragović (preko 10 puta), članovi Društva “Fruška gora” (1938. god.). Takođe sigurno treba pomenuti 1931 godinu kada 6 članova Društva “Fruška gora” odlazi na Triglav, a zatim na Grossvenediger i Grossglockner. Pri Planinarskom savezu Jugoslavije 24.2.1951. godine osniva se Koordinaciona komisija za alpinizam sa zadatkom da razvija alpinizam u pojedinim republikama, tj. da organizuje tečajeve za instruktore alpinizma. Individualno bavljenje alpinizmom u Vojvodini počinje još početkom 50-tih godina i vezano je za aktivnosti Feđe Balabanova iz Novog Sada i bračnog para Panić iz Banata koji vrše uspone u Slovenačkim stenama. Godine 1957. Marjan Brnić i Milan Latković, PSD “Stražilovo” u Sr. Karlovcima učestvuju na alpinističkom tečaju u Sićevačkoj klisuri. Staž alpinističkog pripravnika priznat je samo Brniću, koji je ujedno i najmlađi alpinista pripravnik Vojvodine, dok se Latković razboleo u toku tečaja. Od 19. do 25. 1. 1958. godine u Sićevačkoj klisuri održan je alpinistički tečaj u organizaciji PSS na kojem učestvuju Zdravko Erdeljan i Cvetko Savin iz ŽPSD “Zrenjanin” u Zrenjaninu koji uspešno završavaju tečaj. U martu 1958. godine alpinistički odsek Beograd organizuje zimski alpinistički tečaj u Gozd Matuljku na kome učestvuju Radivoj Kovačević, Stevan Holovka i Fedeo Kolesar. U drugoj polovini marta 1958. godine na Prokletijama Radivoj Kovačević završava uspešno zimski tečaj službe spasavanja. U 1958. godini pri PSD “Stražilovu” iz Sr. Karlovaca bilo je 5 alpinističkih pripravnika i jedan alpinista, koji su izvršili uspone na Kablaru, Vukanu, Kamniškim i Julijskim Alpima i u steni Kominite na Vitoši u Bugarskoj. Krajem marta i početkom aprila 1959. godine u organizaciji PSD “Stražilova” u Sr. Karlovcima sa instruktorima iz PSS organizovan je početnički alpinistički tečaj. Teoretski deo održan je na Fruškoj gori, a praktični deo na Kablaru i Sićevačkoj klisuri. Po završetku tečaja staž alpinističkog pripravnika priznat je: Vladimiru Jovičiću, Zdenku Valeku, Josipu Šenku, Antoniju Jovanoviću, Ivanu Gumholdu, Zvonku Josipoviću, Milanu Latkoviću, Vukici Knežević, Josipu Matuskom, Savi Apatoviću Milanu Petroviću, Zvonimirki Cvejić, Dragutinu Benešeku, Ljiljani Vukelić i Mariji Josipović. PSS u toku 1959. godine organizuje sedmodnevni tečaj na Gornjaku za napredne alpinističke pripravnike, gde učestvuje 10 članova iz “Stražilova” od kojih 8 kao


78

tečajci (Sava Apatović, Marijan Brnić, Josip Matuski, Zdenko Valek, Marija Josipović, Ljubica Brnić, Slavica Blažević), a 2 kao instruktori na tečaju (Radivoj Kovačević i Stevan Holovka). U martu alpinistički odsek Beograd organizuje zimski alpinistički tabor u Bivaku IV u Sloveniji na kome učestvuje Radivoj Kovačević.

Stevan Holovka Josip Matuski

16. juna 1959. pri PSD “Stražilovo” u Sr. Karlovcima formirana je alpinistička sekcija. U toku 1959. članovi alpinističke sekcije u Karlovcima penju u stenama Prokletija, Dolkovoj Špici, Križu, Stenaru, Škrlatici, Severnoj steni Triglava (10 smeri), Kablaru, Sićevačkoj klisuri (5 uspona), Gornjaku (66 smeri), Mojstrovki (dva uspona). Na Suvoj planini 1960. godine PSS organizuje početnički zimski alpinistički tečaj na kome učestvuje 6 članova iz Karlovaca, dok je jedan član ovog odseka bio instruktor. U martu 1960. godine PSS organizuje tečaj za usavršavanje alpinista na Velom polju pod Triglavom, na kome učestvuju dva člana “Stražilova” i tom prilikom su izvršili zimski uspon na Triglav. Alpinistički odsek u Sr. Karlovcima sa instruktorom Vladimirom Jovičevićem organizuje početnički letnji alpinistički tečaj na kome učestvuje 7 članova tog odseka. Isti odsek sa instruktorom Stevanom Holovkom organizuje tečaj za usavršavanje alpinista na Gornjaku na kome učestvuje 5 članova odseka, a ispenjane su 123 smeri. Po zahtevu PSS Karlovčani organizuju početnički alpinistički tečaj u Požarevcu. Letnji tečaj službe spasavanja 1960 godine u Sićevačkoj klisuri završava Vladimir Jovičević (PSD “Stražilovo”, Sr. Karlovci). Slobodan Maletić i Josip Matuski (PSD “Stražilovo”, Sr. Karlovci) su bili 1960. godine pomoćni instruktori letnjeg alpinističkog tečaja koji je organizovan za Novosađane u Kamniškim Alpima. U avgustu 1960. godine grupa od 6 članova Odseka izvršila je 8 uspona na vrhovima preko 3000 m u masivu Ectalskih Alpa u Austriji. Poseban uspeh predstavlja uspon na Mon Blan 4807 m koji je izvršila


79

grupa iz Odseka. Tom prilikom se istakla Zvonimirka Kovačević, koja je tako postala druga Jugoslovenka koja je savladala Mon Blan. Vrh je osvojen 13.9.1960. godine u 13 h. Osvojili su ga: Radivoj Kovačević, Josip Matuski, Sava Apatović, Zvonimirka Cvejić-Kovačević. U radu Odseka u Sr. Karlovcima ističu se: Radivoj Kovačević, Stevan Holovka, Slobodan Maletić, Josip Matuski, Marjan Brnić i Zvonimirka Cvejić-Kovačević. U dolini Vrata (Slovenija) 1962. godine Slobodan Maletić i Josip Matuski (PSD “Stražilovo”, Sr. Karlovci) završavaju tečaj za alpinističkog instruktora. Od 1-10.8.1962. godine organizuje se Prvi alpinistički kurs u organizaciji PSS Vojvodine pod rukovodstvom Radivoja Kovačevića. Taj tečaj se izvodio u masivu Kamniških Alpa u steni Planjave. Na toj steni su idealni uslovi za obuku početnika zbog bogatog izbora smeri raznih težina i profila gde je bilo moguće savladati kompletnu Ašenbrenerovu tehniku penjanja, koja je tada bila otkriće za “ravničarske” alpiniste. Alpinstički pripravnici postali su Nikola Miletin, Boško Vujkov, Vlada Budimski i Mihajlo Brkić iz Novog Sada, Zdravko Đajić iz Inđije, Vladimir Slavujević i Giga Milenović iz Šida. Instruktori su bili Josip Matuski i Slobodan Maletić.

Posle tog tečaja dolazi do formiranja pri PSD “Železničar” u Inđiji alpinističke sekcije koja ubrzo prerasta u odsek. Njen načelnik je Zdravko Đajić, a najaktivniji članovi su Mirko Marković i braća Đajić (Zvonko i Zdravko). Penjanje vrše u Kamniškim alpama u stenama Planjave, Ojstrice, Jalovca, Triglavskom masivu, Prenju, Prokletijama, Velebitu, Sićevačkoj klisuri, Ovčarsko-kablarskoj klisuri, Pelisteru i Komovima. Najznačajnija akcija odseka je uspon na Grossglockner 1963. godine (naveza braća Zvonko i Zdravko Đajić i Mirko Marković), kao deo priprema za uspon na Mon Blan 1964. Životni putevi su im se razišli, pa je naveza ostala sa jednim čovekom koji je dospeo do masiva Mon Blana gde su ostale nedosanjane gorda piramida Materhorna i severna strana Ajgera. Zdravko Đajić je osnivač druge alpinističke škole u Vojvodini 1962. godine, kroz koju je prošlo 10 alpinista-početnika i oko 25 planinara visokogoraca. Dva člana PSD “Stražilovo” u Sr. Karlovcima 1963. godine završavaju zimski alpinistički tečaj na Vršiću (Slovenija). Takođe alpinizam pobuđuje interesovanje u Zrenjaninu i Bačkoj Topoli. 1967. godine Agata (tada Trajs) Aranđelović se penje na Mon Blan kao najmlađa Jugoslovenka (imala je osamnaest godina). Krajem šezdesetih dolazi do stagnacije alpinističkih aktivnosti, da bi početkom sedamdesetih dolaskom novih mladih planinara-visokogoraca alpinizam ponovo doživeo procvat. Od 1 do 10 jula 1972. godine organizuje se letnji alpinistički tečaj na Durmitoru (Žabljaku). Tečaj završavaju Rade Perko (PSD “Stražilovo, Sr. Karlovci), Josip Kardoš (PSD “Železničar”, N. Sad) i iz PSD “Fruška gora” u S. Kamenici Lazar Laćarac, Gordana Lukić i Vladimir Vrebac. Na Taboru alpinista Srbije u Sićevačkoj klisuri 29.11.1972. učestvovali su Laćarac, Vrebac i Perko. Zimski alpinistički tečaj na Ljubotenu (Šara) od 23.2. - 2.3.1973. završili su Vrebac i Laćarac. 17.12.1973. godine formirana je Alpinistička sekcija “Novi Sad”. 22 i 23. juna 1974. Vrebac i Laćarac su na alpinističkom seminaru u Ovčar- Banji, a za prvomajske praznike u Paklenici na Taboru alpinista Jugoslavije. Takođe 1974.


80

godine Vladimir Vrebac učestvuje od 20. do 28. jula na letnjem alpinističkom taboru na Prokletijama, a tri člana sekcije za novembarske praznike su na Zboru alpinista Srbije. Za majske praznike 1975. godine Vrebac učestvuje na Taboru u Sićevačkoj klisuri, a od 14. do 21.3.1976. je na zimskom alpinističkom taboru na Vršiću (Slovenija). Na alpinističkom Taboru na Štavnama na Komovima (17-20.6.1976.) Vladimir Vrebac ispenjao je četiri smeri od toga jedan prvenstveni smer u severnom vrhu Kučkog Koma (“Vojvođansko-srbijanska” smer), dok za deset dana u avgustu 1976. u Severnoj triglavskoj steni šest smeri, a na zimskom alpinističkom taboru BiH na Prenju ispenjao je tri zimske smeri i jedan prvenstveni smer u Zelenoj glavi (“VM” smer). Učestvovajući na alpinističkom taboru Jugoslavije u Šamoniju (Francuska) (24-30.7.1977.) Vrebac osvaja Mon Blan i Materhorn iz Cermata jugozapadnom stranom.

Na Prvom susretu alpinista železničara Jugoslavije na Mosoru od 27-30.11.1976. učestvuju dva člana PSD “Železničar” u Šida. U Šidu je bila vrlo specifična situacija, pošto je “Železničar” Šid pobratimsko društvo sa “Železničarom” u Celju, Šiđani veoma često učestvuju na početničkim alpinističkim tečajevima koje organizuju pobratimi iz Slovenije, ali uglavnom se tu i završavala sva alpinistička aktivnost Šiđana. Izuzetak je Miroslav Venčelovski koji je završio oba (zimski i letnji) tečaja i penjao se po liticama Slovenije i u Sićevačkoj klisuri, Ovčarsko-Kablarskoj klisuri i na Prokletijama Sigurno je važno pomena da je Vladimir Vrebac od 20 do 28.7.1974. godine na Prokletijama završio letnji tečaj Gorske službe spasavanja i da je 1977 - 1980 pri komisiji za GSS pri PSSV postojala jedna GSS stanica. Početkom 1979. godine, sa alpinizmom se počinje baviti nova generacija planinara: Zoran Navratil, Lazar Popara iz Novog Sada, Varga Nandor iz Bečeja, Đorđe Grujić iz Bečeja i Edit Weissenbeck (kasnije Varga) iz Bačkog Gradišta i drugi. Februara 1979. godine Lazar Popara završava zimski alpinistički tečaj na Ljubotenu u Makedoniji, a od 16-26.7.1979. godine lednički tečaj u Chamonixu u Francuskoj u okviru kojeg vrši i uspon na (Mon Blan, 4807 m). Iste godine letnji alpinistički tečaj završava i Đorđe Grujić . Od 9-16.2.1980. godine u Kamiškoj Bistrici Lazar Popara završava istovremeno i letnji i zimski (ubrzani) alpinistički tečaj. U specijalizovanoj alpsko-izviđačkoj jedinici JNA u Škofjoj Loki, Lazar Popara od 11.7.1980-11.8.1981. godine ponovo prolazi kroz alpinističku obuku i tamo dobija zvanje “alpinistički pripravnik”. 4.1.1981. godine Zoran Navratil, Nandor Varga, Đorđe Grujić i Edita Weissenbeck izvršili su zimski uspon na Triglav (2864 m). Ova grupa u dve naveze, izvršila je niz zimskih uspona po Sloveniji na Ojstricu, Grintavac, Kranjsku Rinku, Jezersku Kočnu, Križ, Visoki Kanin. Vrše uspone i na Durmitoru: Bobotov kuk, Terzin bogaz, Veliki i Mali međed. Pod letnjim uslovima po Hortijevom smeru, penju se na Jalovec (Julijski Alpi), Kašarskim smerom na Miločev tok (Durmitor), Severnim razom na Malu Mojstrovku (Julijski Alpi) a u


81

Paklenici penju Centralni kamin, Akademski smer, Kaminsku smer itd. Lazar Popara u ovo vreme penje po Sloveniji: Vernar, Jezerski stog, Koštrunovec, Mala Tičarica “Ceklinova smer”, Lučka Baba (Brana), Robičje (Meniskusov žljeb). Početkom 1982. godine na Komni u Sloveniji Zoran Navratil, Nandor Varga i Edita Weissenbeck završavaju zimski alpinistički tečaj. 11.5.1983. godine reaktiviran je rad Komisije za alpinizam PSSV. Zbog potreba, pri komisiji se formira i Potkomisija za gorsku službu spasavanja 20.9.1983. Pri PSD “Železničar” u Novom Sadu, 5.4.1984. godine formirana je Alpinistička sekcija “Novi Sad”. Pri Savezu planinarskih društava grada Novog Sada, formirane su: 19.4.1984. godine Komisija za alpinizam SPDG i 15.11.1984. godine Komisija za ekspedicije SPDG. Ove Komisije su bile aktivne do 1994. godine kada prestaje aktivnost SPDG. Pri ŽPSD “Đuro Salaj” u Subotici, 16.2.1985. godine formirana je Alpinistička sekcija “Subotica”. Sekcija je bila aktivna do 1988. godine. U njoj su se isticali: Nesto Stantić (osnivač sekcije), Jelisaveta Hajnal, Marija Fribert, Snežana Hajnal, Andraš Hajnal, Atila Lihtental, Gordana Skenderović, Olivija Puzić i dr. Tokom 1987. godine u Subotici se formira i Alpinistički klub “Pauk”. Klub je bio privatni u vlasništvu Neste Stantića. Podataka o eventualnoj aktivnosti nema. Početkom 90-tih godina u Subotici pri PSD “Zorka” pojavljuje se nova generacija planinara zainteresovanih za alpinizam. Ističu se: Feliks Krivošija, Iso Planić, Luhović Andor, Skenderović Lidija (završila zimski alpinistički tečaj marta 1997. na Stolu kod Bora), Velkovski Mihajlo. Iako još nije formirana sekcija, ova ekipa beleži veoma značajne rezultate. Luhović Andor završava zimski alpinistički tečaj marta 1997. na Stolu kod Bora, a letnji 1997, pa je 1997. godine dobio zvanje “alpinistički pripravnik”.

Slobodan Maletić Zdravko Đaić


82

U periodu 1983-1999. godine održani su letnji i zimski alpinistički tečajevi u Sloveniji: na Komni, Vršiču, u Crnoj Gori: na Durmitoru i Komovima; u Hrvatskoj u Paklenici; u Bosni i Hercegovini: na Vlašiću, Romaniji, Prenju; u Makedoniji na Matki; u Srbiji su se održavali na Stolu kod Bora i u Ovčar-Banji. Kroz tečajeve su prošla 92 učesnika. Na seminarima o lavinama, u organizaciji Republičkog SUP Slovenije, prošlo je: iz Novog Sada 26 učesnika, iz Subotice 3 učesnika, iz Sombora 1 učesnik i iz Zrenjanina 1 učesnik. U ovom periodu stiču zvanja: “ALPINISTIČKI PRIPRAVNIK”: AS “Novi Sad”: Lazar Popara, Zoran Navratil, Nandor Varga, Edit Weissenbeck, Zoltan Pele, Miloš Bokorov, Dragana Todić, Aleksandar Grajzer, Petar Janjatović, Dušan Živkić, Lidija Leksa, Miroslav Mareš, Zoran Marković, Nataša Šponja, Đorđe Grujić , Igor Martinović, Dragiša Đurić, Miroslav Drinčić, Milena Janjić, Zlatomir Vasilić, Robert Horvat, Želimir Barić;

Vladimir Vrebac Dušan Omorac

AS “Subotica”: Nesto Stantić, Jelisaveta Hajnal, Marija Fribert, Snežana Hajnal, Andraš Hajnal, Olivija Puzić. PSD “Vršačka kula” u Vršcu: Dušan Omorac, Miloš Lazarević i Tereza Omorac; ŽPSD “Jelenak” u Pančevu: Lambros Hudeludis, Novica Jovanović, Goran Đurđević; “ALPINIST” PSSV AS “Novi Sad”: Zoran Navratil, Nandor Varga, Zoltan Pele, Lazar Popara


83

i Petar Janjatović. (Stevan Mrkušić je došao sa zvanjem iz Sarajeva); AS “Subotica”: Nesto Stantić ; “ALPINISTIČKI INSTRUKTOR”: Zoran Navratil iz Novog Sada i Nesto Stantić iz Subotice. U ovom periodu su se kooptirali u radu alpinistički instruktori: Slobodan Jovanović i Branislav Jovanović. Svojim usponima u inostranom gorju naši alpinisti su postali prvi Vojvođani ili prvi Jugosloveni na mnogobrojnim vrhovima u Turskoj, Iranu, Maroku, na Pamiru, na Centralnom Kavkazu, Keniji itd. Najveći broj osvojenih vrhova u masivu Centralnog Kavkaza imaju Lazar Popara, Zoran Marković i Dragomir Raletić. Ženski visinski rekord drži Tereza Omorac iz Vršca sa usponom do 6100 m u Himalajima na Mera Peak-u 6437 m 12.4.1996 godine., dok muški rekord drže Goran Ferlan iz Rume i Dragan Jaćimović iz Pančeva usponom takođe u Himalajima na Čo O Ju 8201 m 27.9.1998. godine. Oni su ujedno i prvi Jugosloveni iz sadašnje Jugoslavije koji su osvojili jedan od vrhova preko 8000 metara. (Dragan Jaćimović je 26.5.2000. osvojio Mont Everest.) U ovom intervalu ostvarena je bogata saradnja, preko Komisije za alpinizam PSSV i Koordinacione komisije za alpinizam PS Jugoslavije, sa sledećim subjektima: - Upravlenie alpinizma iz Moskve (SSSR) - 30.8.1990. za Kavkaz; - Aljpinistkaja učebno sportivna baza “Ailama” u Gruziji za Kazbek 6.12.1989.; - Respublikanski ukrainski klub aljpinistov - 4.1.1991. za Pik Lenina; - Sportivni klub aljpinistov KGS VDFSO profsojuzov iz Kijeva -31.12.1991. U martu 1999. godine u organizaciji Alpinističkog odseka u Nikšiću održan je zimski alpinistički tečaj na Durmitoru. Na tečaju uzimaju učešća: Sonja Dunđerski (PSD "Zanatlija", N. Sad), Slavica Čakovac (PSD “Naftaš“, N. Sad), Dušan Savanović (PSD “Naftaš“, N. Sad), Mirko Žarković (PSD “Naftaš“, N. Sad), Robert Horvat (PSD "Naftaš", N. Sad), Biljana Korhner (PSD “Naftaš“, N. Sad), Petar Utornik (PSD “Naftaš“, N. Sad), Dušan Momić (PSD “Naftaš“), N. Sad, Branislav Mihajlović (PSD “Železničar”,N. Sad), Stanislava Sovilj (PSD "Železničar", N. Sad), Jasna Lončar (PSD “Železničar”, N. Sad), Goran Popržen (PSD "Poštar", N. Sad). Od 10. do 18. jula na Škrčkim jezerima na Durmitoru je održan letnji alpinistički tečaj na kome su učestvovali: Jelena i Goran Popržen (PSD "Poštar", N. Sad), Stanislava Sovilj (PSD "Železničar", N. Sad), Biljana Korhner (PSD "Naftaš“, N. Sad), Rade Momirov (PSD “Naftaš“, N. Sad), Dejan Vuksan (PSD “Naftaš, N. Sad), Zoran Bojović (Subotica), Borislav Popović (Subotica), Viktor Steinfel (Subotica) i Mirjana Kajtazi (Subotica).


84

E K S P E D I C I J E

Ekspedicionizam u Vojvodini počinje osnivanjem Komisije za ekspedicije SPDG 15.11.1984. godine u Novom Sadu i u okviru Komisije za alpinizam PSSV i Alpinističke sekcije “Novi Sad”.

I vojvođansko-makedonska ekspedicija DAMAVANT ‘83 od 14. jula do 4. avgusta 1983. godine

Organizator: Komisija za ekspedicije Planinarskog saveza Srbije i Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Izvođač ekspedicije: Komisija za alpinizam PSSV, PD “Dračevo”, Dračevo u saradnji sa Alpine federation of Kayseri. Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” u Novom Sadu. Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo ukupno 16 učesnika (7 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Erciyesin Dogu Dorugu - 3891 m (Toros, Turska); Ana Doruk - 3917 m (Toros, Turska); Damavand Koh - 5671 m (Elburs, Iran). Ispenjano je: U masivu Ercijes Dagi (Turska) 23 čovek smeri.

II vojvođanska ekspedicija ELBURS ‘84

od 1. do 25. jula 1984. godine

Organizator: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine i ŽPSD “Đuro Salaj” u Subotici. Izvođač ekspedicije: ŽPSD “Đuro Salaj” u Subotici. Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” u Novom Sadu Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo 39 učesnika (12 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Damavand Koh - 5671 m ( Elburs, Iran); Amal Kuh - 4840 m (Elburs,Iran); Ararat - Buyuk Argi Dagi - 5165 m (Armensko gorje, Turska). Ispenjano je: U Iranu je ispenjano 5 čovek smeri, od kojih su tri smeri prvenstvene. U Turskoj su ispenjane dve prvenstvene čovek smeri.

III vojvođanska ekspedicija ATLAS ‘85 od 6. do 31. jula 1985. godine

Organizator: Komisija za ekspedicije Saveza planinarskih društava grada Novog Sada i Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Izvođač ekspedicije: Komisija za ekspedicije Saveza planinarskih društava grada Novog Sada. Tehnički organizator: Lazar Popara - PSD “Železničar” u Novom Sadu. Vođa ekspedicije: Aleksandar Damjanović - PSD “Železničar” u N. Sadu Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo 30 učesnika (12 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Valeta - 3428 m (Siera Nevada, Španija); Mulhacen - 3481 m


85

(Siera Nevada, Španija); Ybel Toubkal - 4165 m (Visoki Atlas, Maroko); Toubkal West - 4040 m (Visoki Atlas, Maroko); Melloy - 4045 m (Visoki Atlas, Maroko).

IV vojvođanska ekspedicija KAVKAZ ‘89

od 21. aprila do 4. maja 1989. godine

Organizator: Koordinaciona komisija za alpinizam PS Jugoslavije, Upravllenie po alpinizmu SSSR i KA PSS Vojvodine. Izvođač ekspedicije: Alpinistička sekcija “Novi Sad” pri PSD “Železničar” N. Sad Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar: u Novom Sadu Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo 10 učesnika (iz Vojvodine 6 učesnika). Nijedan vrh nije osvojen. Ispenjane smeri: U masivu Centralnog Kavkaza - Elbrusa u SSSR ispenjane su 3 čovek smeri.

V vojvođanska ekspedicija PAMIR ‘89

od 29. juna do 27. jula 1989. godine

Organizator: PS Srbije, Komisija za alpinizam PSS Vojvodine i VDFSOP Sportivnim klubom Kijevskogo gorodskogo soveta Kijeva. Izvođač akcije: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Organizacioni vođa: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Tehnički vođa: Muhamed Gafić - PD “Bjelašnica” Sarajevo. Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo 10 učesnika. Osvojeni vrhovi: Pik Lenjina - 7134 m (Pamir, SSSR);

VI vojvođanska ekspedicija KAVKAZ ‘89 od 14 do 28 jula 1989. godine

Organizator: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine, Koordinaciona komisija za alpinizam PS Jugoslavije, Učebno metodičeski centar Elbrus Kavkaza. Izvođač ekspedicije: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo 5 učesnika (3 iz Vojvodine). U ekspediciji učestvovala TV ekipa Novog Sada - Petar Antonijević i Vladimir Gosarić. Osvojeni vrhovi: nijedan. Ispenjani smeri: U masivu Centralnog Kavkaza - Elbrus SSSR ispenjano 8 čovek smeri.

VII vojvođanska ekspedicija KAVKAZ ‘90 od 6. do 20. maja 1990. godine


86

Organizator: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine i Federacija alpinizma KBASSR Naljčik u SSSR, Goskomsport Minsk u SSSR. Izvođač ekspedicije: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Učesnici: U ekspedicije je učestvovalo 5 učesnika ( 1 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Zapadni Elbrus - 5642 m (Centralni Kavkaz, SSSR). Ispenjani smeri: U masivu Centralnog Kavkaza - Elbrus, SSSR ispenjano je 12 čovek smeri. Izvršen je spust na skijama sa vrha zapadnog Elbrusa.

VIII vojvođanska ekspedicija PAMIR ‘90 od 23. jula do 18. avgusta 1990. godine

Organizator: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine, Goskomsport BSSR Minsk u SSSR. Izvođač ekspedicije: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Organizacioni vođa: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Tehnički vođa: Matjaž Jamnik - AO “Šmarna gora” Ljubljana. Učesnici: U ekspediciji učestvovalo 13 učesnika (2 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Pik Četverih - 6400 m (Pamir, SSSR); Pik Korženjevska - 7105 m (Pamir, SSSR). Ispenjani smeri: U masivu Pamir (Pik Korženjevska) u SSSR ispenjano 2 čovek smeri.

IX vojvođanska ekspedicija KAVKAZ ‘91 od 12. do 25. aprila 1991. godine

Organizator: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine i Kijevski gradski klub alpinista i skalolazov Kijev. Izvođač ekspedicije: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Učesnici: U ekspediciji učestvovala 4 učesnika (1 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Donguz Orun Čeget Kara Baši - 3769 m (Centralni Kavkaz, SSSR); Azau Čeget Kara - 3404 m (Centralni Kavkaz, SSSR); Kezgenbaši - 4011 m (Centralni Kavkaz, SSSR). Ispenjani smeri: U masivu Centralnog Kavkaza, SSSR ispenjano 2 čovek smeri.

X vojvođanska ekspedicija KAVKAZ ‘91 od 12. do 27. jula 1991. godine

Organizator: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Izvođač ekspedicije: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine.


87

Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo ukupno 11 učesnika (7 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Azau Čeget Kara Baši - 3404 m (Centralni Kavkaz, SSSR); Istočni Elbrus - 5621 m (Centralni Kavkaz, SSSR). Ispenjani smeri: U masivu Centralnog Kavkaza ispenjano 19 čovek smeri.

XI vojvođanska ekspedicija KAVKAZ ‘92

od 3. jula do 18. jula 1992. godine

Organizator: Komisija za alpinizam PSSV, Alpinistička sekcija “Novi Sad” pri PSD “Železničar” Novi Sad. Izvođač ekspedicije: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo 14 učesnika (12 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Azau Čeget Kara Baši - 3404 m (Centralni Kavkaz, Rusija); Zapadni Elbrus - 5642 m (Centralni Kavkaz, Rusija); Istočni Elbrus 5621 m (Centralni Kavkaz, Rusija); Jugozapadni Elbrus - 5600 m (Centralni Kavkaz, Rusija). Ispenjani smeri: U Centalnom Kavkazu ispenjano 29 čovek smeri.

XII vojvođanska ekspedicija KAVKAZ ‘93

od 16. aprila do 1. maja 1993. godine

Organizator: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine, Alpinistička sekcija “Železničar” Novi Sad i PSD “Železničar” Novi Sad. Izvođač ekspedicije: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo 11 učesnika (6 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Čeget - 3200 m (Centalni Kavkaz, Rusija); Azau Gitče Čeget Kara Baši - 3404 m (Centralni Kavkaz, Rusija). Ispenjani smeri: U Centalnom Kavkazu ispenjano 6 čovek smeri.

XIII vojvođanska ekspedicija KAVKAZ ‘94 od 23. jula do 4 avgusta 1994. godine

Organizator: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Izvođač ekspedicije: Alpinistička sekcija “Novi Sad” pri PSD ”Železni-čar” Novi Sad. Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Učesnici: U ekspediciji učestvovalo 7 učesnika (svi iz Vojvodine) Osvojeni vrhovi: Zapadni Elbrus - 5642 m (Centralni Kavkaz, Rusija). Ispenjani smeri: U masivu Centralni Kavkaz u Rusiji ispenjano je 15 čovek smeri.


88

XIV vojvođanska ekspedicija KAVKAZ ‘95 od 21. jula do 10. avgusta 1995. godine

Organizator: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Izvođač ekspedicije: Komisija za alpinizam PSS Vojvodine. Vođa ekspedicije: Lazar Popara - PSD “Železničar” Novi Sad. Učesnici: U ekspediciji je učestvovalo 14 učesnika (13 iz Vojvodine). Osvojeni vrhovi: Čeget Kara - 3200 m (Centalni Kavkaz, Rusija); Azau Gitče Kara Baši - 3404 m (Centralni Kavkaz, Rusija); Zapadni Elbrus - 5642 m (Centralni Kavkaz, Rusija); Nepoznati vrh - 3450 m (Centralni Kavkaz, Rusija). Ispenjani smeri: Ispenjano je ukupno 43 čovek smeri. Sigurno je za pohvalu istaći da je u vojvođanskim ekspedicijama učestvovalo 267 učesnika (127 iz Vojvodine), da je osvojeno 69 vrhova preko 3000 m i da je ispenjano 397 čovek smeri, a od tog broja 55 prvenstvenih.

MEĐUNARODNE EKSPEDICIJE:

- “Ararat ‘88” od 15.-28.2.1988. god. Zoltan Pele. Osvojio je vrh Buyuk Agri Dagi 5135 m.

JUGOSLOVENSKE EKSPEDICIJE: - “Everest ‘79” - (VII jugoslovenska himalajska ekspedicija) Radivoj Kovačević. Učestvovao kao novinski izveštač.

- “Lhotse ‘81” - (VIII jugoslovenska himalajska ekspedicija) Petar Antonijević. Učestvovao kao TV izveštač.

- “VI YU ekspedicija Kavkaz ‘86” od 26.7 - 16.8. 1986. godine - Zoran Navratil i Lazar Popara. - “I YU ekspedicija Pamir-Alaj ‘88” od 28.6-21.7.1988. godine - Lazar Popara, Zoltan Pele, Miloš Bokorov i Komarov Dragomir.

MEĐUDRUŠTVENE EKSPEDICIJE: - “Kilimanjaro ‘89” od 11-24.1.1989. Petar Janjatović, Dragomir Petrov, Lambros Hudeludis, Aleksandar Damjanović.

- “ I niška alpinistička espedicija ANDI 92” od 2.1-3.2.1992. Petar Janjatović - “Donguzorun ‘96” od 10.7-1.8.1996. Dragomir Raletić i Lazar Popara "Andi '99" od 31.1-25.2.1999. - Biljana Korhner (PSD "Naftaš", N. Sad).


89

Zoran Navratil Nandor Varga

DRUŠTVENE EKSPEDICIJE

- “Donguzorun ‘97” od 3.8-22.08.1997. Jelena Kovaček, Zoran Marković i Lazar Popara.

TREKKINZI:

- “Ararat ‘85” od 4-22.8.1985. Nandor Varga, Edit Varga, Lazar Popara, Jelisaveta Adžić, Milivoj Nastasić, Nada Nastasić, Đerđ Branković, Đorđe Grujić, Stanko Peca, Kalman Šaru.

Nesto Stantić Edit Varga Weissenbeck


90

Na kraju ovoga poglavlja, i ako nije direkno povezano sa ovom temom, interesantno je pomenuti i prvo dosada poznato ukazivanje pomoći u planini od strane vojvođanskih planinara. 17.8.1939. godine na Julijskim Alpima, blizu Vodnikove koče, pao je nemački alpinista u jednu provaliju duboku preko deset metara. Tom prilikom je pretrpeo teške ozlede slomivši desnu ruku i zadobio ozlede teže prirode na glavi i levoj ruci. Pošto je alpinista donesen u Vodnikovu koču, a kako se u njoj nalazila članica Društva “Fruška gora” N. Sad dr Nada Micić-Pakvor, inače lekar, odmah mu je ukazana hitna lekarska pomoć.


91

Borislav Stevanović

O SPORTSKOJ ORIJENTACIJI Sportska orijentacija, orijentacioni kros, orijentaciono planinarenje kao sportska grana razvili su se u skandinavskim zemljama, čija priroda, šume, močvare, kamene ravni, stene, brežuljci, doline, jame omogućavaju da od prirodnih orijentacionih sklonosti stanovništva nastane novi sport. U norveškom gradu Bergenu 20 juna 1887· godine održano je prvo zvanično takmičenje u orijentaciji. Nekoliko godina kasnije takmičenja počinju da se održavaju u Finskoj, zatim Švedskoj, gde uskoro postaje nacionalni sport. Posle drugog svetskog rata orijentacija prestaje da bude rezervisana samo za nordijce i brzo se širi po Evropi, od SSSR-a do Švajcarske i Engleske. U Danskoj se 1961. godine osniva Međunarodni savez za orijentacioni sport IOF. Od 1964. godine započinje ciklus svetskih prvenstava koja se održavaju svake druge godine. Osim ovoga organizuju se u okviru IOF-a drugi oblici orijentacionih takmičenja: noćna, skijaška, štafetna. Tako u svetu u jednoj godini održi se skoro hiljade manjih i većih takmičenja za oba pola i uzrasta od 7·do 77·godina života u preko trideset različitih takmičarskih kategorija. Prve podatke o orijentacionom trčanju kod nas beleži 1939. godine časopis "Atletika" koji u uvodnom delu kaže: "Ljudi gube sve više sposobnost za orijentaciju u prirodi, njihov je način života tako mehanizovan i kreće se jednolično kao po izvesnoj kolotečini da sposobnost orijentacije u prirodi mora zakržljati. Najgore prolaze u tom pogledu gradski ljudi". Zatim ukazuje na prednosti orijentacionog trčanja: "Orijentaciono trčanje je bez sumnje izvanredan trening trkača jer povezuje hodanje i trčanje a osim toga i gledanje i posmatranje kraja, vodi sa borilišta u prirodi na polje, šume a tu može svako mnogo da nauči o poznavanju prirode”. Prve vežbe iz orijentacije i pronalaženja karakterističnih tačaka i kota obavljaju 1940. i 1941. godine članovi Sokolskog planinarsko- turističkog društva u Sremskim Karlovcima na terenima Stražilova. Sportska orijentacija se kod nas posle II svetskog rata počela razvijati pedesetih godina kao pojedinačno takmičenje u okviru DTV "Partizan", da bi ubrzo prešla u planinarsku organizaciju. Prvo orijentciono takmičenje u Vojvodini i Jugoslaviji se održalo 29.11. 1949. povodom proslave Dana Republike u Fruškoj gori. Sve do sedamdesetih odvijalo se u formi ekipnih takmičenja, gde je ekipa, osim pronalaska kontrolnih tačaka, imala zadatak iz osnova topografije, rešavanje testova prve pomoći i bivakovanja, gađanja iz vazdušne ili malokalibarske puške. Tek odlaskom vojvođanskih orijentiraca iz novosadskog "Akademika” i sremskokarlovačkog "Stražilova" u Bugarsku i Švedsku i dolaskom nordijaca 1971. na Frušku goru, započinje nagli razvoj pojedinačnih orijentacionih takmičenja. Osniva se komisija za orijentaciju pri PSSV na inicijativu Radivoja Kovačevića , Nikole Štrbenka i Stevana Holovke , kao prvi korak ka posebnom


92

vrednovanju orijentacionog sporta u okviru planinarske organizacije. Zbog nedostatka kartografskog materijala, ali i zbog snažnog otpora nekih konzervativnih krugova van naše pokrajine, u planinarskoj organizaciji Jugoslavije zaostajemo u razvoju za susednim zemljama. Tek 1981. godine švedski i mađarski crtači karata iz Pečuja dolaze u Neštin i izrađuju standardne sportske karte prema međunarodnim normama. Veliki rad i entuzijazam u Komisiji za orijentaciju PSJ (Kovačević, Zatezalo, B. Stevanović) doprinose da i naša zemlja bude 1982. godine primljena u članstvo IOF-a. Organizuju se velika međunarodna takmičenja na Fruškoj gori, JASA - Dunavski kup, Kup Sintelona, Kup Dnevnika, Stražilovski kup. Učestvujemo na pet balkanijada, tri svetska prvenstva za seniore, svetskim prvenstvima za juniore, veterane i studente. Od kraja marta, kada počinje takmičarska sezona pa do početka novembra, održi se oko desetak takmičenja koja se vrednuju za Vojvođansku ligu ili su u okviru kupa Srbije ili Jugoslavije. 1993. godine se osniva Jugoslovenski savez za orijentacioni sport koji čine planinarska društva koja se bave orijentacijom ili specijalizovani klubovi sa teritorije Vojvodine, Srbije i Crne Gore.

SPORTSKA KARTA

Do sredine 70-tih godina za orijentaciona takmičenja su se upotrebljavale stare vojne topografske karte JNA u razmeri 1: 50000 (po Parizu) ili karte još starijeg datuma na kojima se grebenski put Fruškom gorom još uvek nazivao "Eugenov put". Grebeni su često na njima bili skoro "romantično" zaobljeni, a razmak između izohipsi tako jasno odeljen poput školskih modela. Planinarski savez Vojvodine je za potrebe svojih takmičenja kupovao kod Vojnogeografskog instituta (VGI) u Beogradu određen broj sekcija. Pojavom novih topografskih karata JNA 1: 50000 i 1: 25000 po Griniču, urađenih prema novom premeru, stare sekcije VGI prestaju da se štampaju i one traju još koliko do tada odštampani kontingent, tako da mnogih listova već nema, naročito terena na kojima se održao i najveći broj takmičenja (sekcija Srem. Karlovci 3, Bačka Palanka 3, 4). Pored toga one ne mogu nikako zadovoljiti zahteve modernih ekipnih takmičenja gde dolazi do razdvajanja članova koji sada traže mnogo suptilnije kontrolne tačke van postojećih komunikacija, izvora, karakterističnih vrhova. Do tada klasični traseri staza Kovačević, Holovka, Stanko Peca, Oto Jan uz mlađeg Vrebca i Venčelovskog, kao vrsni topografi počinju sa postavljanjem kontrola na blagim uvalama, grebenčićima i tek uočljivim "drhtajima izohipsi". Komisija za orijentaciju PSSV se obraća VGI u Beograd za dobijanje na korišćenje novih karata kao korak ka daljoj popularizaciji i podizanju kvaliteta orijentacionih takmičenja, ali bez odgovora. Januara 1978. godine u dogovoru sa Pokrajinskom geodetskom upravom komisiji za orijentaciju je omogućeno korišćenje osnovne državne karte u razmeri 1: 5000 sa ekvidistancijom na 5 metara za izradu specijalnih sportskih karata koje ne bi sadržavale: koordinatnu mrežu, nazive apsolutne kote i objekte koje nije dozvoljeno uneti. Dobijanjem ovakvih karata


93

takmičenja postaju maksimalno ravnopravna za sve učesnike jer što više informacija sadrži karta o određenom zemljištu, to manje utiče slučajnost ili sreća na krajni ishod trke. Tako se 20. maja 1978. godine na takmičenju za Stražilovski kup pojavljuje karta razmere 1: 15000/5m, crno-bela, nereambulisana na kojoj je bilo posebno naznačeno ”Izrađeno na osnovu saglasnosti PGU br. X-953-29/78 i SNO br. X-91187/78-10". Sledećeg proleća se izrađuje karta Popovice u razmeri 1: 15000 sa ekvidistancom na 10 metara. Iako nereambulisana, crno belom tehnikom štampana, ručnim bojenjem delova oko borića, livade oko penzionerskog doma, jezera, nekoliko jačih izvora i potoka, ona je odavala utisak višebojne karte po standardima IOF-a, kakve smo viđali po inostrantstvu. Prva višebojna karta u razmeri 1: 20000/10m je odštampana 13/14. maja na jedan “čudnovat način” uz pomoć Radivoja Kovačevića , tadašnjeg novinara "Dnevnika" i Franje Pekanovića, grafičara i standardnog prvotimca “Stražilova” za potrebe Stražilovskog kupa. Karta je ugledala svetlost dana u poslednji (ali pravi) čas u samo jutro prvog pojedinačnog takmičenja u Vojvodini. Nažalost ovaj noćni rad se odrazio na slabiji otisak braon boje i sa vrlo malim brojem primeraka, pa se na njoj održalo samo nekoliko takmičenja. Poučeni ovim primerima, članovi PSD "Stevan Pisarević" u Bačincima za svoje noćno takmičenje uvećavaju novu vojnu kartu razmere 1: 50000 na razmeru 1: 25000 a već ujesen iste godine Miroslav Venčelovski za orijentaciono takmičenje "Dan oslobođenja Šida" izrađuje na sito štampi višebojnu sportsku kartu na kojoj je prvi put urađena i manja reambulacija takmičarskog terena. Već naredne godine, 1979. godine, novoosnovani planinarsko-orijentacioni klub "Neštin" za potrebe održavanja takmičenja "Dunavski kup" štampa u ofset štampi kartu Rohalj baza, razmere 1: 20000/5m. Iako je na njoj naznačeno "reambulirao" Borislav Stevanović, to je bilo samo grubo predstavljanje prohodnosti proseka, dok nove komunikacije i brojni reljefni detalji nisu bili uneti. Prekretnicu u razvoju pravih karata za orijentaciona takmičenja po svetskim standardima predstavlja dolazak dva švedska crtača karata, koji su već uradili karte okoline Zagreba, u Neštin februara 1981. godine. Iako je podloga bila osnovna državna karta terena između Sviloša i Rohalj baza, ona nije sadržavala postojeće komunikacije, što je od Šveđana zahtevalo celodnevni rad bez mogućnosti obučavanja domaćih kadrova. Već početkom marta komisija za orijentaciju PSSV stupa u kontakt sa mađarskim savezom za orijentacioni sport, koji preporučuje poznati Pečujski klub za obuku naših crtača karata. Predrag Zatezalo, Franja Pekanović, Slavko Vlajković, Borislav Stevanović i Đula Šejpeš na kraćem kursu stiču osnovna znanja koja nadopunjuju zajedničkim radom sa Pečujcima Gebelešom, Zolarekom, Palatinskim i Horvatom na proširenju karte Sviloša početkom aprila 1981. god. Ova pečujska škola crtanja koju krasi izvanredna preciznost i detaljnost u radu postaje temelj neštinske odnosno vojvođanske škole reambulacije, koja će do danas izraditi preko dvadeset visokokvalitetnih karata u zemlji i inostranstvu. Pečujci još nekoliko puta dolaze u Neštin i pružaju veliku pomoć oko izrade karata Letenke, Ciganskog logora, Janočkog kišeleza. Osposobljeni domaći kadrovi izdaju na osnovu samostalnog terenskog rada i


94

pripreme za štampu, 1983. kartu Janoka, 1984 Radovanca, Glavice, Glibovca i Kameničkog parka.

S obzirom da su reambulatori bili ujedno i vrhunski takmičari koji se već u zimskom prolećnom periodu intezivno pripremaju za takmičarsku sezonu, kada je i period terenskog rada, vojvođanski klubovi su još nekoliko puta angažovali strane crtače iz Švajcarske, Češke, Mađarske i Ukrajine. Jedan naporan i dugotrajan proces je bila i priprema listova za štampanje, za koju se već 1982. godine osposobio do sada neprevaziđeni Slavko Asak iz Neština, a kome se ubrzo pridružio i Mile Stevanović iz Šida. Zahvaljujući ovome, ova dva naša vrhunska crtača uz pomoć Todora Aliđukića odlaze u Italiju gde rade karte oko Bolcana, Vićence. 1990. godine austrijski časopis za orijentaciju je pisao: " tri Srbina su radila italijanima tako kvalitetne karte po celoj zemlji da je broj orijentiraca od 300 porastao na 1700 registrovanih takmičara".

Miroslav Venčelovski Stanko Peca

PREGLED SPORTSKIH KARATA IZDATIH U PERIODU 1975 - 1997.· GODINA

Godina izdanja

Naziv Razmera Reambulacija

1975 Stražilovo 1: 20000/10 F. Pekanović, F. Kovačević 1978 Popovica 1: 15000/10 P. Zatezalo 1978 Stražilovo 1: 10000/5 P. Zatezalo 1979 Rohalj baze 1: 20000/5 B. Stevanović 1979 Stražilovo 1: 25000/10 B. Vuković


95

Godina izdanja


1980 Sviloš 1: 25000/10 B. Stevanović, S. Vlajković, S. Aliđukić

1980 Lipovača 1: 25000/10 M. Venčelovski 1981 Sviloš 1:15000/5 MTSZ 1981 Letenka 1: 10000/10 M. Venčelovski 1981 Glavica 1: 15000/10 V. Vrebac 1981 Radovanac 1: 10000/5 P. Zatezalo, Đ. Šejpeš, SOFT 1982 Kulina 1: 10000/5 M. Venčelovski 1982 Letenka 1: 10000/5 MTSZ 1982 Stražilovo 1: 5000/5 B. Stevanović 1983 Janok 1: 15000/5 Asak, Stevanović, Vlajković 1983 Radovanac 1:10000/5 Šejpeš, Zatezalo 1983 Glibovac 1:10000/5 B. Stevanović, Volf, Dućak, Šarić,

Tomašević 1983 Kamenički park 1:2500/2 Šejpeš 1983 Glavica 1: 10000/5 Vrebac 1983 Jabuka 1: 10000/10 M. Venčelovski 1983 Matora šuma 1: 10000/5 B. Stevanović 1984 Vizić 1: 10000/5 Asak, Stevanović 1984 Lipovača 1: 10000/5 M. Stevanović. 1985 Đipša 1: 15000/5 B. Stevanović, Vlajković, Asak 1985 Paragovo 1: 10000/5 Vrebac 1985 Popovica 1: 10000/5 M. Stevanović., Zatezalo, Dućak 1986 Lipovača 1 1: 10000/5 M. Stevanović. 1986 Sviloš Ugljara 1: 15000/5 M. Stevanović. 1986 Stražilovo 1: 10000/5 dopuna Glibovac (M. Stevanović.,

Radovanović S., Cavić ) 1986 Hajdučki breg 1: 10000/5 dopuna B. Stevanović 1987 Stražilovo 1: 10000/5 dopuna Šarić M., B. Stevanović, P.

Čavić 1987 Sviloš Ugljara 2 1: 15000/5 B. Stevanović, Aliđukić, D. Asak,.

MTSZ 1987 Brankovac 1: 10000/5 Šejpeš, Ursić, Ristanović 1987 Molovin 1: 10000/5 B. Stevanović, Aliđukić, M.

Venčelovski 1988 Lipovača2 1: 15000/5 M. Stevanović. 1989 Markov do 1: 15000/5 Radovanović, S. M. Stevanović. B.

Stevanović, Milanov, Škorić 1990 Janočka cerija 1: 15000/5 dopuna Asak D., Aliđukić, B.


96

Godina izdanja


Stevanović 1991 Papratski do 1: 10000/5 Kopčok, Feldi, Stevanović, B.

Milanov 1991 Savina voda 1: 10000/5 Feldi, Sivokonj, Msojed, Geev 1991 Rohalj baze 1:10000/5 Zantai, Milanov, B. Stevanović 1994 Popovica 1:10000/5 Tomaš 1994 Srebro 1: 10000/5 Tomaš 1995 Palić 1: 10000/10 Krivošija 1995 Mala Testera 1: 10000/10 B. Stevanović, Dućak 1997 Paragovo 1: 10000/5 B. Stevanović, Glinski 1997 Glavica 2 1: 15000/5 B. Stevanović, Feldi, Dućak

ORIJENTACIONI SPORT U VOJVODINI

Period 1949 - 1972.

Orijentaciona takmičenja koja su se kod nas počela razvijati posle II svetskog rata u okviru društvene organizacije za telesno vaspitavanje “Partizan” vrlo brzo prelaze pod okrilje planinarske organizacije. Već 29. novembra 1949. godine se na Popovici održava propagandno orijentaciono patrolno takmičenje koje će naredne godine biti u zvaničnom programu pokrajinskog odbora Planinarskog saveza AP Vojvodine. Sve se to odvijalo u okviru rada planinarskih društava na vanarmijskom vaspitanju pri čemu je svaka patrola koja je uzela učešće morala grupno da pređe za određeno vreme razna odstojanja, izvrši izviđanje, pronađe zadate objekte (kontrolne tačke) i podnese izveštaj. Na prvom zvaničnom takmičenju u orijentaciji za Dan republike 1950. godine, koje je ujedno i prvo zvanično takmičenje u SFRJ, nastupilo je 28 patrola sa ukupno 75 učesnika. U ukupnom plasmanu najbolje se plasirala ekipa društva “Dr Radivoj Simonović” iz Sombora, zatim “Fruškogorski venac”, Novi Sad, treći su bili planinari orijentirci iz Sente, a zatim slede “Borkovac”, Ruma, “Klisura”, Sr. Mitrovica, “Crveni čot”, Petrovaradin itd. Takmičenje za Dan republike će biti narednih petnaest godina najznačajnija smotra vojvođanskih orijentiraca i vremenom će se razviti od patrolnih do ekipnih sa pet ili tri člana i razvrstavati na nekoliko takmičarskih kategorija. Ona će tražiti, sem znanja u čitanju karte, rešavanju zadataka i odličnu fizičku spremnost jer je upravo taj 29. novembar znao da bude pun vremenskih iznenađenja. 1953. godine, samo tri dana pred odlazak na takmičenje, mnogi su se još kupali na Dunavu da bi ih na sam dan takmičenja dočekao sneg. Te godine se takmičarska staza kretala od Popovice ka Zmajevcu pa preko manastira Hopovo i


97

kote 502 do centralnog doma na Iriškom vencu. Najuspešnija je bila ekipa PD “Orlovac”, Novi Sad, koju su činili pripadnici padobranskih jedinica JA pod vođstvom Slavoljuba Đukića koji će kasnije postati i general major. Drugo mesto je pripalo prvoj ekipi "Stražilova" u sastavu: Stevan Holovka i Vladimir i Gligorije Konstantinović, a treće drugoj postavi karlovčana koju su činili: Radivoj Kovačević, Josip Šanta, Miša Polovina i Rade Jovičić. Na samom početku 1953-će godine, održalo se u čast Kongresa NFJ, i skijaško patrolno orijentaciono takmičenje koje će biti začetak čitavog niza skijaških takmičenja u Fruškoj gori tokom zimskih meseci. Ova takmičenja će ujedno biti i kvalifikaciona za prvenstvo Srbije i često će imati i veći značaj od onih klasičnih planinarskih. Mnoga društva su već naredne godine morala da održe svoja kvalifikaciona, pa sreska, da bi na vojvođanskom samo tri najuspešnije ekipa otišle na završno orijentaciono planinarsko takmičenje na skijama na Kopaonik. Već naredne, 1954. godine, broj orijentacionih takmičenja znatno raste, pa će se u okviru proslave prvoga maja i pohoda planinara Vojvodine organizovati takmičenje, a sve u okviru pripreme za dva velika sleta. Na sletu planinara Srbije na planini Tari među najznačajnijim akcijama u programu zauzeće planinarsko orijentaciono takmičenje koje će se održati 5. i 6. jula. U dopisu poslatom svim društvima još 8. juna 1954. piše: “Start ekipa je na sletištu. Prijave za učestvovanje treba izvršiti preko kancelarije Saveza najdalje do 1. jula. Po dolasku na slet 4. jula, vođa ekipa sa uputom društva, treba da se javi komisiji za takmičenje. Članovi ekipe moraju biti iz jednoga društva. U programu Vam dostavljamo propozicije za takmičenje, koje treba dobro proučiti. Napominjemo da u pogledu opreme treba da se ekipe pridržavaju propozicija, jer će nedostatak pojedinih stvari povući diskvalifikaciju cele ekipe. Uslov za takmičenje je da društvo uplati članarinu Savezu za ovu godinu. Tri prvoplasirane ekipe dobijaju nagrade, a naredne tri pohvalnice” i sledi velikim slovima: “ PLANINARI UČESTVUJMO U ORIJENTACIONOM TAKMIČENJU, JER JE TO SMOTRA NAŠIH DOSTIGNUĆA. NE BI TREBALO DA BUDE NI JEDNO PLANINARSKO DRUŠTVO ČIJA EKIPA NEĆE UČESTVOVATI U OVOM TAKMIČENJU S planinarskim pozdravom, Načelnik: Sekretar: dr Dragomir Stojčević dr Ljilja Kušić Od 23. do 28.7.1954. godine se održava III Slet planinara Jugoslavije na Platku u okviru proslave 80-te godišnjice planinarstva u Jugoslaviji, gde će se održati orijentaciono takmičenje a od društava se zahteva da formiraju dobre ekipe. Već septembra meseca u okviru omladinskog sleta planinara Vojvodine na Popovici se dostavljaju pozivi za orijentaciono takmičenje za Dan Republike. Najavljuju se “ispravljene propozicije sa prošlogodišnjeg takmičenja”, da će se takmičenje održati bez obzira na vremenske prilike i da je Upravni odbor PSS za Vojvodinu već sastavio rukovostvo takmičenja:


98

a) Komisija za sastav zadataka: Pavle Klinovski, Radivoj Radanov, Željko Vlatković; b) Komadant takmičenja: Ivan (Duca) Gumhold; Zamenik komadanta: Koloman Karati; c) Komisija za ocenjivanje zadataka: dr Anđelić Bogdan, Herbert Kranjc, Milan Dunđerov, Đura Daljčev i ing. Dušan Urošević; U čast Dana Republike je planinarsko društvo “Rtanj” pri TVŠ u Beogradu organizovalo orijentaciono takmičenje na kome su učestvovala društva iz Makedonije, Hrvatske i Slovenije. U izveštaju PSS stoji: “Ovo takmičenje koje je istovremeno organizovano i na Fruškoj gori, pokazuje da su načelništva nekih organizacija u stanju da se uhvate i za najteže zadatke i da ih reše na opšte zadovoljstvo”. Uprava za vanarmijsko vaspitavanje Jugoslovanske armije izdaje 1954. godine brošuru pod nazivom “Orijentacija u prirodi i orijentacioni kros” u kojoj se između ostalog kaže: “potreba za upoznavanjem širokih slojeva naroda sa orijentacijom, naročito zahteva da se velika pažnja posveti omladini. Izvan škole i Armije razne dobrovoljne organizacije kod nas preuzimaju mere popularisanja “orijentacije” u jednom novom, sportskom vidu. U mnogim zamljama to rade skautske organizacije i u novije vreme posebni savezi “orientiringa”. Na taj način povezujući “orijentaciju” sa takmičenjem, daje se veći podsticaj i postiže šire interesovanje kod omladine za ovaj rad.“Nakon upoznavanja sa osnovnim elementima sadržaja karte, kompasa i njihovom upotrebom dalje se navodi: “Osnovni smisao “orijentacije” kao sporta je što preciznije i što brže orijentisanje na karti i terenu, povezano sa što bržim kretanjem. Takmičenja su samo sredstva za ocenu uvežbanosti (utreniranost), a daju podsticaja da se čovek usavršava. Nema mnogo sportova gde tako vidno mogu da se ocene fizičke i intelektualne sposobnosti u jedan mah, kao što je slučaj u orijentacionom krosu”. Autori su u daljoj analizi takmičenja i naveli kategorije učesnika čija je podela na sedam grupa bila vođena po polu i starosti, usponu na terenu i deonicama između kontrolnih tačaka tako da se na takmičenju bori samo ona grupa koja spada u istu kategoriju. Sama takmičenja su podeljena u dve osnovne grupe i to na takmičenja u orijentaciji gde se ne ocenjuje brzina kretanja već samo preciznost orijentacije i na takmičenja u raznim vidovima orijentacionog krosa (pojedinačno, ekipno, štafetno, noćna i zimska) gde se meri preciznost u orijentisanju i brzina rešavanja svih zadataka u kretanju. Prva vrsta takmičenja služi, pre svega, kao priprema za teže zadatke, a druga vrsta takmičenja ima uglavnom tri varijante u zavisnosti od pripreme takmičara: orijentacioni kros bez karte i busole, orijentacioni kros sa kartom i orijentacioni kros sa kartom i busolom. Sva ova takmičenja mogu da budu individualna ili ekipna, a izvode se uglavnom na nepoznatom terenu. Uprava za vanarmijsko vojno vaspitavanje je tražila da sve organizacije telesno-vaspitne (planinarske, izviđačke, državne ustanove gde se sprovodi fizičko vaspitavanje) koje sprovode ili žele da sprovode takmičenja u raznim vidovima orijentacije, imaju svoje nastavne planove, svoje kalendare, ali treba da budu usklađena i


99

povezana kako uopšte, tako i po ovom posebnom pitanju. Dalje se kaže: “Bilo bi besmisleno da prvenstvo jednoga grada organizuje zasebno svaka organizacija za svoje članove, jer su ovo takmičenja koja moraju jedinstveno da se sprovode i da pravo nastupa na njima imaju svi oni koji žele da se takmiče bez obzira na organizaciju kojoj pripadaju.” Zatim se preporučuje način treninga u prirodi po neravnom terenu, ali i to da se mora dobro poznavati orijentacija sa kartom i busolom. Zato se traži često treniranje, barem svaki drugi dan, ali da se na trening ide sa kartom i busolom uz često menjanje terena. A na takmičenju je potrebno da takmičarsku stazu koja odgovara tvojoj kategoriji, lako savladaš u trčanju bez pauze.” Autori su uvideli specifičnost razvoja orijentacije kako kod izviđača tako i planinara, kao vida takmičenja, smatrajući da kod nas ne postoji potreba za stvaranje tako samostalne organizacije, kao što je to slučaj u Švedskoj, ali je tražena jedinstvena metodologija rada, treninga i takmičenja prvenstvenog karaktera. U svojim prvim koracima od istorijskog 29. novembra takmičenje u orijentaciji u okviru planinarske organizacije je u prvom planu tražilo od patrola, a kasnije ekipa da uz dobro rukovođenje kompasom i detaljna čitanja karte što pre savladaju zadatu stazu. Težeći sve više ka specifičnosti ubacuju se brojni elementi drugih grana planinarstva (pružanje prve pomoći, GSS, podizanje šatora, poznavanje flore i faune) udaljavajući se od navedenih preporuka. Te 1954. godine teku organizacione pripreme za najznačajnije orijentaciono takmičenje u Vojvodini i Srbiji povodom proslave 29. novembra. U propozicijama koje su dostavljene svim planinarskim društvima pokrajine i republike se omogućavalo učestvovanje u konkurenciji pet takmičarskih kategorija i ekipama izvidnika, brđana, saveza boraca, streljačkim družinama i pripadnicima saveza rezervnih oficira. Takmičarske ekipe su sastavljene od tri člana umesto od pet kako je bilo u predhodnoj godini, ali zato svaka ekipa mora da ima barem jednu kompletnu planinarsku opremu koja se sastoji od: ranca, busole, karte-sekcije, čuture, jedne viđakne, jednog ćebeta, najnužnijih sredstava prve pomoći, noža, porcije , jednog obroka suve hrane, sveske, olovke, bojice i uglomera. S obzirom da dužinu takmičarskih staza, koje su za seniore bili pravi mali planinarski maratoni i nije se mogla davati neka veća primedba za ovakav sastav ekipne opreme. Takmičenja su se retko održavala tokom godine, vođe ekipa su imale fizičku pripremljenost zahvaljujući samo planinarskim aktivnostima. Ostala dva člana ekipe bivali su bili drugari iz škole ili korzoa za koje će takmičenje prestavljati veliki izazov što je često dovodilo do iscrpljivanja, velikog premora i povreda. I ako ste uspeli da prođete stazu (možda i trčeći, ali pri tome da vas protivnik “tužibaba” neprimeti) ispod zadatog vremena, jer ste dobar orijentirac i pripremljenen za takmičenje, vi ste se pred ciljem porali “šćućuriti” u duboko grmlje čekajući poslednji minut pred strogo zadato vreme takmičarske komisije kako vas nebi diskvalifikovali što ste došli ranije. No sve do proglašenja


100

pobednika, ostajete u neizvesnosti, kako je komadant takmičenja ili njegov zamenik ocenio skicu i kartu pređenog puta. Malo opušteniji ćete biti ako je neko iz vašeg društva delegiran u rad takmičarske komisije. U “duhu vremena” vaše primedbe na ceo sistem takmičenja, su bili samo mali kuloarski razgovori, a ako su i dospeli do organizatora odmah bi stizao čvrst i precizan odgovor: “mi tražimo u prvom redu tačno, a ne brzo izvođenje zadataka. To proizilazi iz duha samog planinarstva i planinarenja kao takvog. Planinarstvo ne poznaje takmičenja, takmičenje u običnom sportskom smislu i nema tu postizanja bodova, brzine, rekorda. To su planinarstvu strani pojmovi, neuskladivi s biti i sadržajem planinarenja. Tako se ni planinarsko orijentaciono kretanje i ne sme pretvoriti u bilo kakvu trku.” Da li ste smeli još odgovoriti da je vreme izuzetno važan faktor, jer nije svejedno koliko vremena treba da se planinar snađe, orijentiše na terenu, da bi baš određenim putem stizao do cilja, što bi značilo podrivanje duha našeg planinarstva. I pored svega broj orijentacionih takmičenja i zainteresovanosti za njih raste u Vojvodini, Srbiji i celoj zemlji. Tako u svom planu rada za 1958. godinu pokrajinski savez je već imao u kalendaru četiri takmičenja i to: u zimskom periodu kvalifikacije za zimsko orijentaciono takmičenje gde su tri prvo plasirane ekipe sticale pravo na učestvovanje na Zimskom prvenstvu Srbije; zatim u proleće orijentaciono takmičenje u čast Dana mladosti; u letnjem periodu jedno na sreskom nivou i naravno u jesen za 29. novembar, najvećea smotra dostignuća u orijentaciji vojvođanskih planinara. Počelo je i sa odlascima na druga takmičenja van Vojvodine, na brojne planinarske sabore koje su organizovana u Srbiji i tradicionalno orijentaciono takmičenje na Avali povodom proslave Dana oslobođenja Beograda. Najveći događaj te 1958. godine je bio slet planinara Jugoslavije koji se održavao na Velebitu i gde su vojvođanska društva bila iz Zrenjanina, Novog Sada (Penzioner, Orlovac, Fruškogorski venac, Zanatlija), Crveni čot iz Petrovaradina, Stražilovo iz Sremskih Karlovaca, Triglav iz Bečeja, Deliblatska peščara iz Kovina. Održano je i orijentaciono takmičenje na kome su nastupile 14 ekipa iz Hrvatske, 6 ekipa iz Srbije sa Vojvodinom i 1 ekipa iz Makedonije. Ovo je bio početak nezvaničnih prvenstava Jugoslavije u orijentaciji, a veliki slet planinara Jugoslavije u Jajcu održan 29/30.11.1963. prestavljaće i početak takmičenja za prvenstvo države. Tokom 1959. godine vojvođanska planinarska društva su nastupala na 10 orijentacionih takmičenja. Takmičarsku sezonu su otvorila dva zimska orijentaciona takmičenja na smučkama i to na Zmajevcu 15.2. i 22.2.1959. Finalna trka ovog vida orijentacije izuzetno popularne pedesetih godina kod vojvođana se održala od 28.2. do 3.3. na Popovici. Tri prvoplasirane ekipe su već sledeće nedelje bile na snežnim padinama Gobelje, Karamana, Jarma u borbi za naslov najboljih orijentiraca u Srbiji. 4. jula 1959. godine održalo se letnje orijentaciono takmičenje za prvenstvo Srbije, a nedelju dana kasnije i sresko kvalifikaciono na Popovici. Od 5. do 8. septembra vojvođanski orijentirci su se obreli na tradicionalnom saboru planinara Srbije na Goču. Krajem septembra karlovčani će


101

Aleksandar Mondović Dezidar Rot

se otisniti put Slovenije i u Jasenicama 27.9.1959. godine učestvovati na orijentacionom takmičenju “Memorijal Milovanovića”. Za svako takmičenje, uz poziv ste imali i propozicije koje, da bi pokazale “specifičnost” ili nešto slično tome, takmičarska komisija je uvek imala poneke male “finese” koje mlađe vođe takmičarskih ekipa nisu uočavale. U propozicijama letnjeg orijentacionog takmičenja za prvenstvo Srbije povodom 4. jula se govori da se za pronalaženje svake kontrolne tačke dodeljuje 100 bodova, a nepronalaženje više od jedne kontrolne tačke povlači diskvalifikaciju. Na sreskim orijentacionim takmičenjima ne vrši se diskvalifikacija za nepronađenu kontrolnu tačku. Za pronalaženje svih kontrolnih tačaka dodeljuje se još 100 bodova. Zatim sledi čitav niz bodovanja bilo pozitivnih ili negativnih i to: ulazak na određenu kontrolnu stanicu pod zadatim azimutom i kretanje između dve tačke po azimutu donosi 30 bodova. Odstupanje levo ili desno od datog ugla donosi gubitak od 1 boda za svakih 5 stepeni. Odstupanje od 5 stepeni ne smatra se greškom. Ukazivanje prve pomoći sa spašavanjem i transportom se ocenjivalo od 0 - 50 bodova, kao i skica /kroki/ pređenog puta. Neosporno je da su ove propozicije stimulisale pronalaženje kontrolnih tačaka što je osnova takmičenja i ako je ekipa uspešno savladale stazu i ušla pod određenim uglom, dobijala 100 poena za svaku nađenu KT, i dodatni bonus sa još 100 i onda je dovoljna greška u spašavanju povređenog ili slabija ocena skice puta, da sve predhodno bude uzalud. Sve ovo će kasnije izazvati burne diskusije prilikom godišnjih konferencija društava i izveštaja o radu. Tako beležimo da je na godišnjoj skupštini PSD “Stražilovo” u Sr. Karlovcima održane 10.1.1960. u diskusiji Gligorije - Giga Konstatinović je postavio pitanje zašto je takmičarska


102

Grigorije Konstantinović Kalman Šaru

komisija na orijentacionom takmičenju održanog 29. novembra umanjila jednoj našoj ekipi 100 bodova i zašto našem društvu nije dodeljen šator kao što je trebalo prema propozicijama. Radivoj Kovačević iznosi neke činjenice pri bodovanju prilikom ovoga takmičenja i time dopunjava predhodnog diskutanta: ”I pored svega karlovčani u svoj plan rada za 1960. godinu predlažu: “Takmičenja treba da su odraz rada na svim poljima planinarstva. Tu treba da se pokaže ono što smo uradili u jednom periodu. Zato za naše članove u okviru društva treba svakog meseca organizovati po jedno probno takmičenje, što bi bila jedna vrsta treninga za veća pokrajinska i republička takmičenja. U čast oslobođenja Karlovaca organizovati za naše članove jedno nagradno orijentaciono takmičenje, a isto tako i u čast Dana JNA. Na tradicionalno takmičenje vojvođanskih planinara u Fruškoj gori u čast Dana republike poslati što veći broj ekipa i to naročito onih najmlađih. Za zimsko orijentaciono takmičenje na Besnoj kobili u martu po mogućstvu poslati dve ekipe ukoliko se kvalifikuju, jednu stariju i jednu mlađu koja će kroz napornija takmičenja sticati potrebnu rutinu.” Mnoga društva ali i sreski savezi i pokrajinski savezi uočavaju da treba da dođe do nekih promena u sistemu takmičenja pa se tako u jednom pismu svim planinarskim društvima novosadskog sreza načelnik Dezider Rot obraća: “Prilikom takmičenja koje je održano u okviru sleta planinara novosadskog sreza, takmičarska komisija nije mogla, a da ne konstatuje da je većina takmičarskih ekipa imala samo po jednog člana kvalifikovanog za potpuno izvršavanje zadatka, dok su ostali članovi ekipa manje ili više samo popunjavali broj članova ekipe da bi se uopšte mogli prijaviti po broju na startu. Ovaj savez smatra da ovim načinom takmičenja nije u potpunosti udovoljen cilj organizacije istih, jer konačno ponavljamo, cilj takmičenja je između ostalog i to da se svaki takmičar osposobi za samostalno vođenje ekipe i time postigne potreban kvalitet za učešće na


103

republičkim i saveznim takmičenjima. Sobzirom da se približava datum održavanja tradicionalnog orijentacionog takmičenja u čast 29. novembra u Fruškoj gori, potrebno bi bilo da društva u svom okviru organizuju kondiciona takmičenja u cilju uvežbavanja svojih članova, odnosno ekipa. Ukoliko bi u cilju instruktaže bilo kojem društvu bio potreban instruktor, neka se obrati direktno na ovaj savez koji bi im potrebnog instruktora osigurao. Nadalje, ukoliko postoji interesovanje za održavanje kondicionog takmičenja dve nedelje pre takmičenja u čast 29. novembra, molimo društva da do 1. novembra prijave ovom savezu broj ekipa po kategorijama u cilju organizovanja.” Za takmičarsku sezonu 1960. godine pripremljene su i nove propozicije. Broj takmičarskih kategorija je sveden na tri: omladinsku, pionirsku i člansku koje će imati staze od 5, 15 i 20 km. Ukoliko bi se prijavila ženska ekipa za nju se određuje posebna dužina staze. Omladinsko i pionirsko takmičenje je dnevno dok je za članove noćno i dnevno. Start seniora je obavezno noću, a samo takmičenje ne sme trajati duže od 20 časova ukoliko je određeno vreme prelaska staze, a sama staza ne sme biti duža od 70 km. Sem standarnih elemenata orijentacionog kretanja potrebno je i ukazati pomoć povređenom drugu, podići šator, preći deo staze pod strogim azimutom i naravno nacrtati skicu puta. Novost je bila da se između dve kontrolne tačke postavi određen broj kontrolnih kapija. Rastojanje između dve kontrolne tačke ne sme biti duži od 2000 m i taj deo se mora preći brzinski. Pri tome, na kontrolnim kapijama, smeštenim na strogom azimutu, se nalazila oznaka koju je činilo belo platno sa crvenom trakom postavljeno dijagonalno i jedna metalna kutija (“čikmeže”) u kojoj ste ubacivali na startu dobijene kontrolne papire. Ovde počinje “dodatna igra” među takmičarskim ekipama gde neke ubace sve svoje kontrolne kartone u jednu limenku, druge uspešno u sve, a neki dovitljiviji sa štapom na kome je pričvršćena lepljiva traka su iste izvlačili i odbacivale kontrolne papire od jakih konkurenata. I kada je sve to prošlo i ako ste za svaku pronađenu kontrolnu tačku na ovako teškom i iscrpljujućem orijentacionom maratonu dobili po 100 poena na kraju može opet da odluči skica pređenog puta. Po novim propozicijama u odnosu na prethodne, skica je bila pod većim stimulansom i najbolja je nosila 200 bodova. Te godine veliki prelazni pehar su Karlovčani predali svojim "ljutim protivnicima” iako su seniori "Stražilova" osvojili prvo mesto jer su takmičari Fruške gore bili uspešniji u drugim kategorijama.

1961-a godina ostaće zabeležena u istoriji vojvođanske orijentacije jer je po prvi put na Glavici, avgusta meseca održan Memorijal dr Radivoja Simonovića.

Odmah nakon Memorijala dr Radivoja Simonovića održava se orijentaciono takmičenje povodom jesenjeg dana planinara Vojvodine 02. i 03.09. sa startom na Katanskim livadama i ciljem na Osovlju. Već 30.09. se na Zmajevcu okuplja veliki broj planinara u okviru II sabora planinara Srema gde se održava takmičenje koje u svojim propozicijama dozvoljava i mešovite sastave ekipe i ne predviđa diskvalifikaciju onih koji ne pronađu manje od jedne kontrolne tačke.

Na pokrajinskom prvenstvu održanom za tu godinu učestvovalo je 23


104

ekipe iz novosadskog sreza i 12 ekipa iz Sremskih Karlovaca. Održano je 28. i 29. na Iriškom vencu i Osovlju. U pionirskoj konkurenciji Fruškogorski venac je učestvovao sa 3 ekipe a Železničar i Orlovac sa po dve ekipe. Kod omladinaca takmičari Fruškogorskog venca, Jugodenta i Železničara bili su svrstani u po 2 ekipe a Orlovac je nastupio sa jednom. U noćnom takmičarskom delu za seniore je Fruška gora iz Sremske Kamenice imala dve ekipe a Orlovac, Jugodent, Železničar i Fruškogorski venac jednu kao i na dnevnom delu. Ovoga puta Novosađani nisu bili zadovoljni postignutim plasmanom u odnosu na Karlovčane i Kameničane s obzirom da imaju dobar kadar i povoljne uslove za uzdizanje članstva, što su istakli u svom izveštaju sreskom načelništvu. Ne na ovom, nego i na drugim brojnim takmičenjima nije bilo ljudi koji ne bi bili u stanju organizovati jednu uspešniju sportsku priredbu. Mnogi pokušavaju čak i na takmičenjima koja se tradicionalno održavaju, uneti nešto novo i napraviti pri tome da bude svega i svačega. Desi se tako da i u one retke prilike, gde se okupe planinari iz brojnih planinarskih društava, budu druženja pokvarena prepirkama o pobedniku, gde se umesto tradicionalne srdačnosti i drugarstva, potencira klubaštvo i lokalizam. Pri određivanju broja kaznenih bodova za pojedine tačke propozicija treba voditi računa o mnogim stvarima. Ne sme se dogoditi da gađanje utiče na konačni poredak. Ne preporučuje se da rešavanje zadataka, kao što je pravljenje skice puta, gde bi proizvoljno tumačenje vrednosti rešenog zadatka moglo dovesti do nesporazuma. Kao i u svakom sportu i u orijentacionom takmičenju takmičar mora tačno znati šta utiče na njegov konačni poredak i mora biti siguran da neće biti oštećen. Sve one brojne propuste organizatora, propozicija, koje su uvek u prvom planu imale neke elemente GSS-a, streljaštva, rukovodeći forumi neće prihvatiti i pokušaće prebaciti krivicu na takmičare koji jure planinom bezglavo. Tako i naše veliko i uspešno planinarsko društvo u mnogim granama planinarstva PSD Stražilovo će u svojoj premorenosti zbog brojne problematike oko bivšeg doma, koga je morala predati drugom i započeti gradnju novog, najveći deo svog izveštaja za 1963 godini posvetiti kritici orijentacionih takmičenja. “Govori se kako su takmičenja u planinarskoj organizaciji neophodan vid rada, jer kako bi se konačno znalo koliko je koje društvo radilo, što od nas traži zajednica. Takmičenja su nekada doduše bila sasvim drugačija, tako da se čovek kroz takmičenja mogao i diviti prirodi, a sada se uglavnom svodi na jurnjavu i samo delimično znanje čitanja karte”. Naš poznati planinar, alpinista i orijentirac Josip Matuski kao član ovoga društva je imao jedno drugo mišljenje. “U izveštaju načelništva suviše pažnje se obraća orijentacionim takmičenjima kao na nešto što nama nije potrebno. Međutim ne bi se složio sa ovom konstatacijom, jer su takmičenja u stvari rezultat rada sa članovima u obučavanju po karti, sa kompasom i u brzini savlađivanja terena. Da bi naše ekipe mogle da se takmiče na republičkom i državnom takmičenju moramo da prođemo kroz sva niža takmičenja jer je to uslov da se dalje takmičimo. Ostala takmičenja koja se organizuju van ovoga služe nam za trening ekipa. Mislim da nema potrebe da se toliko govori kao


105

o nečem što ne valja jer naši rezultati pokazuju da smo u red sa najboljim društvima u zemlji zapravo baš zahvaljujući takmičenjima”.

Najveći događaj 1962 godine je bio slet planinara Srbije koji se održao od 4-8 jula na Beljanici u okviru koga su se održala i orijentaciona takmičenja u kategoriji pionira, omladinaca i članova za naziv prvaka Srbije. U članskoj kategoriji najbolje se plasirala ekipa Fruške gore iz Sremske Kamenice koja je zauzela šesto mesto, ekipa PSD "Železničar" iz Inđije plasirala se na osmo mesto, "Lipovača" iz Šida na deseto mesto. Ekipa PSD "Stražilova" iz Sremskih Karlovaca je bez ikakvog razloga odustala od takmičenja dok je ekipa PSD Jugodent diskvalifikovana. U omladinskoj kategoriji četvrto mesto je zauzela ekipa PSD "Stražilova" iz Sremskih Karlovaca u sastavu Jasna Maširević kao vođa i članice Milka Kosanović, Verica Stojić, Radmila Jovičić i Mirjana Maširević i to kao jedina ženska postava među dvadeset muških ekipa. U pionirskoj kategoriji prvo mesto je pripalo ekipi pionira iz Sremskih Karlovaca predvođenoj Đorđem Vukovićem.

1963. godine vojvođanska planinarska društva su učestvovala čak na 11 orijentacionih takmičenja i to: na Avali, gde su organizatori bili planinari beogradskog Železničara, pionirskom prvenstvu Vojvodine, sedmom sletu planinara Srbije na Šar planini, četvrtom susretu planinara Srema na Kozarici, saboru planinara na Gučevu, saboru planinara na Kosmaju, tradicionalnom noćnom takmičenju u čast dana oslobođenja Beograda, opštinskom takmičenju na Popovici i Vencu, sreskom takmičenju "Memorijal dr Radivoj Simonović" , orijentacionom takmičenju na Kozarici i tradicionalnoj smotri vojvođanskih orijentiraca povodom obeležavanja Dana republike na Osovlju.

Te godine održaće se i prvo zvanično orijentaciono takmičenje za prvenstvo Jugoslavije 27-29. novembra u Jajcu u okviru centralne proslave dvadesetogodišnjice II zasedanja AVNOJ-a ali bez vojvođanskih orijentiraca. Propozicije za savezno orijentaciono takmičenje nakon široke diskusije po republičkim savezima su ipak donele jedan novi korak u smislu vrednovanja elementa orijentacije kao što je čitanje karte i rad sa kompasom dok su posebni zadaci kao što je pitanje iz prve pomoći donosilo u slučaju negativnog odgovora jedan negativan poen kao i za svaki metak koji je pogodi izvan kruga na meti.

Na Fruškoj gori je 3 i 4 jula 1966. održan IV slet planinara železničara Jugoslavije na kojem je prisustvovalo 360 planinara, železničarskih planinarskih društava iz Zagreba, Ljubljane, Beograda, Niša, Maribora, Sarajeva, Novog Mesta, Novog Sada, Inđije i Vršca. Pored uobičajenog programa održano je i orijentaciono takmiženje na kojem je prvo mesto zauzelo društvo iz Vršca. Pored pobednika najozbiljniji konkurent za prvo mesto su bili orijentirci iz Inđije koji su šezdesetih godina “palili i žarili” po vojvođanskim i srbijanskim takmičenjima.

Na ekipnom prvenstvu Vojvodine za 1966-tu, titulu najboljih osvojili su članovi PSD ”Poštar” iz Novog Sada u sastavu Stojilović, Topić, Milić, Vukadinović, Vujičić i Nemčević. Osvajanjem drugoga mesta na orijentacionom prvenstvu Srbije u konkurenciji 17 ekipa kvalifikovale su se za ekipno prvenstvo


106

Jugoslavije. Radilo se u mnogim društvima širom Vojvodine i svaki rezultat je vredno

beležen i o tome izveštavana načelništva. Iz izveštaja Miše

Jasna Maširević Miša Andrejev

Andrejeva, člana Crvenog čota iz Petrovaradina o rezultatima izdvajamo: “Nas su zapamtili Slovenci na taborovanju na Pohorju, gde je osvojeno peto mesto u veoma napornom takmičenju. Pamte nas i mnogi, sa prvog noćnog patrolnog takmičenja na Avali na kojem je učestvovala naša ekipa sa izvanrednim osmim mestom od ukupno 36 ekipa. O velikom naporu, može se samo govoriti, ali tako upornih takmičara, sa toliko volje i upornosti, toliko tehničkog znanja, teško je bilo sakupiti. Naš izbor je bio sretan. Možda bi trebalo i dalje nastojati da kvalitetnim ekipama širimo ugled naše organizacije i da tim putem pozitivno utičemo na masovnost. Veliki uspeh predstavlja, osvojeno drugo mesto na otvorenom orijentacionom takmičenju pionira, u čast proslave Brankovog kola. Naša zlatna ekipa tada je počela da se stvara. To su bili Andrija Maraš, Milan Šuvak i Igor Kristić. Kruna njihovog uspeha je osvajanje prvog mesta u opštini. Mislim da je nepotrebno opisivati radost ovih takmmičara, i nas nekoliko, koji smo delili njihovo opravdano oduševljenje”.

1969. godine nastupa jedna izuzetno poletna i snažna ekipa, koja će u narednom periodu učiniti ogroman korak na modernizaciji orijentacionog sporta i orijentacionih takmičenja. U okviru sleta planinara Srbije na Radanu održano je i republičko prvenstvo u orijentaciji u kome su prvo mesto zauzeli planinari – studenti Novosadskog univerziteta, pripadnici društva “Akademik” (Đorđe Vuković, Franja Pekanović i Predrag Zatezalo). I zatim sledi istorijska priča o “Mutavoj karti”.

1971. godine održava se Evropsko studentsko prvenstvo u Sent Andreji u Mađarskoj gde nastupaju Đorđe Vuković i Predrag Zatezalo. Đorđe zauzima 7.


107

mesto i taj rezultat još niko nije oborio od naših studenata u narednim prvenstvima. Iste godine u jesen na Stražilovu se obrelo pedeset Švedskih orijentiraca predvođeni neumornim propagatorom orijentiringa P.O. Bengstonom. PSSV sa svojim predsednikom Milanom Kišdobranskim i UPSD “Akademik” su im priredili takmičarsku stazu u pojedinačnoj orijentaciji na potezu Stražilovo-Kurjakovac-Velika Remeta-Grgeteg-Radanovac-Brankov grob na vojnoj topografskoj karti 1:50000.

Već naredne godine ovi vrsni vojvođanski majstori karte i busole su se obreli na najvećem svetskom orijentacionom takmičenju O-Ringen među 15000 učesnika. Sem ovoga, ostaće im i nezaboravan prijem kod švedskog princa Gustava.

1972. godine pored tradicionalnog noćnog orijentacionog takmičenja “Proboj sremskog fronta”, Ekipnog prvenstva Vojvodine, Dana železničara, "Memorijala dr Radivoja Simonovića" održava se po prvi put i takmičenje za “Trofej Akademika”.

Ceo razvoj orijentacionog sporta u Vojvodini u okviru svoje matice Planinarsko-smučarskog saveza se ne razlikuje od razvoja u drugim evropskim zemljama, jer su upravo planinarski i planinarsko-turistički savezi bili okosnica budućeg savremenog orijentacionog sporta. Zastoj šezdesetih, zbog čvrstog otpora čelnika Planinarskog saveza Jugoslavije, učiniće ogroman korak unazad u odnosu na izraziti rani početak 1949. godine i savremena i sigurno “vizionarska” upustva koje će dati Uprava za vanarmijsko vaspitanje 1954. Tek 1969. godine smo nastupili na jednom pojedinačnom takmičenju, a organizovali 1971. godine samo za šveđane. Moderni “orijentiring” već tada okupljao hiljade takmičara kako u zemljama “zapadnog” tako i “istočnog” bloka.


108

“MUTAVA” KARTA

Još jedna od uobičajenih turističkih poseta Sofiji i u prolazu bulevarom Tolbuhina, pozdrav starim prijatelju iz Bugarskog turističkog saveza, drugu Kotevu, doneće leta 1969. godine istorijsku prekretnicu u razvoju orijentacionog sporta u Vojvodini i Srbiji. Tog posetioca , legendarnog vojvođanskog planinarstva, istraživača i novinara, drug Kotev će odvesti na kraći izlet u Velin grad gde se održavalo “orijentaciono stizanije” socijalističkih zemalja pod nazivom “Družba i mir”. Naš posetioc zajedno sa reprezantavticima Sovjetskog saveza, Istočne Nemačke, Čehoslovačke, Poljske, Rumunije, Mađarske i Bugarske, krenuće na trening sa nekom “čudnom“ i “nemom“ kartom, razmere 1:10000 da potraži koju crveno belu prizmu. Taj znatiželjni putnik nebeskih visina, ali i zaljubljenik u kartu i busolu, je niko drugi do, prepoznaćete - Radivoj Kovačević Frajlih. Prvi časovi kretanja, kako mi je pripovedao Radivoj, ratne 99-te behu “kao u košmaru koji te zadesi nakon

Milorad Topić Marjan Brnić

ludih sremskih noći“. Stalno bi odlazio negde dalje od tražene kontrole, pa se vraćao, pa opet malo bolje zagledao u tu mutavu kartu koja i pored mnoštva crtica, izohipsi, rupa ama baš ništa nije kazivala“. Nije naš proslavljeni as navikao da kontrola i kontrolor nisu lepo postavljeni kod Perine pećine, a može malo i pred sam ulaz pa da oni što ređe dođu u Frušku i da je mimoiđu. Ili lepo, na koti 303, pa na Jegerovom izvoru ili kod kućice na Vilinoj vodici ili tu, u kestenovima pored Vage. Tu je Radivoj shvatio koliko nas još uvek planinarske gojzerice u kojima smo se takmičili u orijentaciji po brdima usporavaju, koliko su nam noge teške da krenemo trasom kojom su Skandinavci a za njima i mnogi drugi u svetu, odavno pošli. Na tom takmičenju u Bugarskoj, ukazao mu se jedan novi horizont iiskrslo


109

jedno novo pitanje: zašto ne bismo i mi tako mogli?. Zar ne bismo i mi u našem sistemu ekipnog takmičenja da u ekipi od tri člana organizujemo i pojedinačno takmičenje pa bismo zapravo u ekipi imali tri “vođe“ - tri odlična znalca orijentacije. Iste godine, već s jeseni, pristiže na adresu PSSV poziv za orijentaciono takmičenje u Bugarskoj povodom proslave velike oktobarske revolucije, pod nazivom “Kup Pobede“. Na put polaze Đorđe Vuković, vrsni vođa ekipa "Stražilova" iz Sr. Karlovaca i Akademika iz N. Sada sa svoja dva člana: Franjom Pekanović i Predragom Zatezalom, sa trenerom i vođom puta Radivojem Kovačevićem. U tom vozu za Sofiju, Rada je morao da održi i jedan skraćeni kurs iz topografije još neiskusnom trećem članu (pratiocu) ekipe, a aktivnom srednje prugašu Vojvodine, Predragu Zatezalu. Intezivni kurs iz orijentacije se odigrava pod zamračenim prozorima kupea drugog razreda “balkan ekspres “-a, jer se naša zastarela pedesetica i nova specijalna sportska desetica morala skrivati od “državnih organa“ čiji propisi nisu dozvolili ni iznošenje ni unošenje bilo kakvog kartografskog materijala, sem turističkih i auto karti. Prvi nastup naših orijentiraca na pojedinačnom “nordijskom“ takmičenju nije prošao sa trofejom u vidu fenjera...Đorđe, izvanredno kondiciono spreman i lucidan majstor u tumačenju svake izohipse se plasirao na 11. mesto i kao najbolji strani takmičar osvojio veliki pehar koji i danas krasi njegovu bogatu kolekciju sportskih trofeja.

Đorđe Vuković Predrag Zatezalo

(1947-2011) Već sledeće godine u bugarskom gradu Varni, na obali Crnoga mora

obreo se Đorđe Vuković uz sponzorstvo udruženja lovaca i ribilovaca iz Sr. Karlovaca na nezvaničnom pojedinačnom i štafetnom prvenstvu Evrope u orijentaciji. Nije imao vremena za uživanje na Zlatnim pjascima nego je na treninzima sa čehoslovačkim reprezentativcima prikupljao nova znanja u taktici i


110

tehnici nordijske orijentacije. Od 76 takmičara iz 43 evropske zemlje u najjačoj takmičarskoj kategoriji M-21E, Đorđe osvaja 21. mesto. Već za dva dana u najatraktivnijem delu prvenstva, u trcištafeta, započinje velika Đorđetova drama. Rezervni takmičari koji nisu nastupili u prvim reprezentativnim postavama svojih štafeta, sastaviće kombinovane štafete. Zapažen svojim rezultatom na pojedinačnoj trci, Đorđe se nalazi u postavi sa Čehom i Dancem. Danac kao prva postava izvanredno trči i bolje od svojih drugova iz nacionalne štafete stiže na cilj prvi, predajući sa te pozicije štafetu Čehu. Čeh će nešto slabije trčati i trećem članu Đorđu Vukoviću predati palicu tek sa sedmom mestu. Na prvu kontrolu, Đorđe stiže sam, verujući da je velika grupa trkača, što je samo nekoliko minuta pre njega krenula, već odmakla. No kontrolor sa radošću saopštava “Batko kterisem“. Neverujući Đorđe uzima od kontrolora spisak takmičara i utvrđuje da je zaista stigao prvi. Trku nastavlja u velikom stilu ne prepuštajući početno vođstvo sve do predposlednje i do poslednje kontrole, smeštene tik uz cilj sa koga je dopirala muzika i glas spikera. Odlučuje se za varijantu prolaska kroz gustiš umesto zaobilaznicom oko njega koja je bila četiri puta duža, računajući da će u ovoj tamno zelenoj zoni pronaći neki koziji prolaz, kakve je kod nas nalazio, skratiti put i osigurati pobedu. Nažalost od “tajnog tunela“ nije bilo ništa i uz velike muke, kroz trnje premošćava ovu deonicu. I pored ove odiseje po šipražju, njegova čelna pozicija se pomerila samo za dva mesta u odnosu na vodećeg sovjeta i drugog čehoslovaka. Ali maleri se nastavljaju. Na ciljnoj deonici, gde se u samom finišu trke retko dešavaju drame koje viđamo na atletskim stazama, rezigniranog Vukovića pristiže reprezentativac Mađarske. I pored gromkog navijanja prisutne publike “Gundi, Gundi, Gundi.. “jer je Đorđe ličio na tada najpopularnijeg bugarskog fudbalera Georgija Asparuhova Gundija, Mađar je na liniji cilja bio za patiku bolji.

PERIOD OD 1973-1998. GODINE

U jesen 1972. godine, Radivoj Kovačević i Đorđe Vuković obnavljaju rad PSD "Stražilovo" i odmah započinju sa kursom iz topografije za novopridošle i nekadašnje članove. Svaki povoljan zimski vikend korišćen je za održavanje treninga na starim topografskim kartama razmere 1: 50000. U početku, najčešći klasični orijentacioni punktovi kao što su Žagerov majdan, Vezirac, Mišelučki bunker, Vilina vodica, Simon breg, vrlo brzo bivaju zamenjeni kontrolnim tačkama postavljenim na tek uočljivim grebenčićima, malim uvalama i vrhovima, daleko od prepoznatljivih napadnih tačaka. Ovako pripremljen tim vođa ekipe koji je vrlo lako popunjavao "pratiocima" iz redova karlovačke omladine već na samom početku prolećne takmičarske sezone 25. 3. 1973 (Trofej Akademika) iznenađuje odlične vođe takmičarskih ekipe iz Sremske Kamenice (Vladimir Vrebac, Ivan Iličić, braća Detar), Pančeva (Bratislav Stojanović, Radoslav Štulić, Velimir Kovačević), Šida (Miroslav Venčelovski), Novoga Sada (Jovan Kardoš, Jovan


111

Radoš, Pavel Urban, Milan Šolajić, Toma Šnajder, Bora Veljković, Rada Jurić i drugi), Vršca (Rade Radičević, Milan Radusin, Stanko Peca), “Avale” u Kuli (Sava Jerkov, Dimitrije Jurišić, Milan Savuljić), “Crvenog čota” (Boris Pipan, Miša Andrejev, Tihomir Zvezdin) u Petrovaradinu. Upravo ova godina izuzetno stimulativno deluje na brojna planinarska društva u Vojvodini koja su negovala orijentaciju što će rezultirati dugogodišnjom dominacijom Vojvođana kako u Srbiji tako i u Jugoslaviji.

Za takmičarima nisu zaostajali ni postavljači staza Radivoj Kovačević, Stevan Kika Holovka, Stanko Peca, Oto Jan, Vladimir Vrebac, Jovan Kardoš, Miroslav Venčelovski i drugi, koju su pratili savremena kretanja, postavljajući kontrolne tačke na zanimljivim reljefnim detaljima izuzetno tačno, što se odrazilo na kvalitet takmičenja i podizanja nivoa u tehnici orijentacije. Upravo su zato staze dvodnevnih kvalifikacionih ekipnih takmičenja za Prvenstvo Vojvodine bili snažan filter za ekipno prvenstvo države kao najznačajnije manifestacije na polju orijentacije sve do kraja osamdesetih godina. Staza ekipnog prvenstva Pokrajine za 1973. godinu se prostirala od Stražilova preko Velike Remete, Elektrovojvodine, Novog Hopova, Vrdnika do cilja na Zmajevcu. Drugoga dana koji je uvek bio nešto kraći, staza je od Zmajevca vodila u pravcu Kozarske lipe, prema Rimu, Dumbovačkom potoku, Malom gradcu do Zmajevca. Naredne godine na Vršačkim planinama komisija koja je trasirala stazu (Milan Kiždobranski, Nikola Štrbenk, Stevan Holovka, Stanko Peca) prebacila je sve takmičarske ekipe na startnu poziciju u manastir Mesić. Sama staza se pružala na svega nekoliko kilometara od rumunske granice pa preko Guduričkog vrha do Malog središta gde se bivakovalo. Drugoga dana takmičenja kontrolne tačke su se nalazile na potezu Bonen plate, Vršački vrh, Vršačka kula sa ciljem kod prostorija planinarskog društva u Vršcu. Sem zajedničkog prelaska staze, članovi ekipe su se morali i razdvajati i samostalno pronalaziti svoje kontrolne tačke. Upravo onaj rad u " Stražilovu" započet u zimu sedamdeset druge godine na školovanju kadrova se odrazio na to da je ovo društvo bilo i najspremnije da sa nekoliko članskih ekipa nastupi na pokrajinskim prvenstvima i kvalifikuje se za Jugoslovenski šampionat. Iako su aktuelene političke promene u jednom trenutku omogućavale da se i tri ekipe iz Pokrajine mogu kvalifikovati, kao iz republika, samo su Jugodent, Orlovac, novosadski Železničar i Neštin iskoristili ove mogućnosti i uzeli učešće na narednim prvenstvima Jugoslavije. Ekipa PSD "Stražilovo" je osvojila dva puta naslov prvaka Jugoslavije, tri puta bila druga i četiri puta treća, Neštinci su osvojili jednom naslov prvaka države a dva puta bili treći, dok je novosadski “Železničar” poneo naslov najbolje ekipe u državi 25. oktobra 1998. godine.

Godine 1975. se održava na Stražilovu prvo pojedinačno orijentaciono takmičenje na novoj višebojnoj karti 1: 20000/10 gde je 28 takmičara uzelo učešće. Traseri staze su bili ujedno i pioniri nordijskog stila orijentacije Franja Pekanović i Predrag Zatezalo. I pored brojnih ekipnih takmičenja kao što su Trofej “Akademika”, Proboj Sremskog fronta, Dan železničara, "Memorijal dr Radivoja


112

Simonovića", Dan JNA, prolećni i jesenji dan planinara Vojvodine koji su se održavali na Fruškoj gori, Deliblatskoj peščari, Vršačkim planinama, pojedinačni vid takmičenja zauzima sve veći značaj i vrlo brzo stiče veliki broj pristalica. Za mlađe kategorije su se priređivala posebna prvenstvena takmičenja pa je tako u okviru jesenjeg dana planinara Vojvodine održanog 10. oktobra 1976. na Vršačkim planinama održano i zvanično prvenstvo Vojvodine u orijentaciji u kategoriji pionira prvo mesto osvojila je ekipa "Železničara I"-Vršac sa 775 poena u sastavu: Saša Marić, Jelena Markov i Mirjana Mihajlović, drugo mesto ekipa "Vršačke kule II" Vršac sa 769 poena u sastavu: Zoran Đukić, Zoran Kalmar i Zlatibor Peca , treće mesto sa 768 poena ekipa "Stražilova" iz Sremskih Karlovaca u sastavu: Predrag Tomašević, Goran Kovačević i Milan Cvetičanin, četvrto mesto ekipa "Železničara" Šid ogranak Erdevik sa 664 poena a peto mesto ekipa vršačkog "Železničara" sa 640 poena.

Mile Stevanović Josip Dućak

Kod devojčica prvo mesto je pripalo ekipi "Železničara" u Vršcu - 716 poena u sastavu Ana Farkaš, Slavica Blagojević i Mirjana Foljanski, drugo mesto Vršačkoj kuli" i treće "Avali II" iz Kule. Zadatak takmičara je bio da pojedinačno reše testove iz prve pomoći, planinarske topografije i planinarske geografije i da u što boljem vremenu prođu stazu 4 kontrolne tačke. Na trećem sastanku organizatora takmičenja u pojedinačnoj orijentaciji koji je održan 15. 10. 1977. na Medvednici je odlučeno da se u1978. godini od svih takmičenja odabere ·6 najkvalitetnijih i boduje za pojedinačnu međurepubličku ligu, a takođe da se na osnovu najbolje trojice plasiranih takmičara iz svakoga društva napravi redosled 4 najuspešnije trke, s tim da se mora nastupiti jednom ili više puta u drugoj republici ili pokrajini. Jedino pokrajinsko takmičenje koje je uvršteno bio je Stražilovski kup, a već naredne i Dunavski kup, koje je organizovao novoosnovani planinarsko-orijentacioni klub "Neštin" u Neštinu. Prva titula pojedinačkog prvaka države


113

pripala je Josipu Dućaku, a zahvaljujući četvrtom mestu Đorđa Vukovića i petom Borislava Stevanovića Karlovčani su proglašeni i za najbolje društvo. Zanimljivo je da je od 371 takmičara tada nepoznati član PSD "Železničar" u Šidu Mile


114

Stevanović zauzeo deseto mesto a Kuljanin Rade Kovač je bio dvadestpeti. Dućak i naredne godine osvaja naslov najboljeg da bi od 1980. godine nastupila dominacija Mile Stevanovićta sve do početka devedesetih, kada se na tronu najboljeg u državi smenjuju vojvođanski orijentirci Todor Aliđukić (Neštin) i Zoran Škorić (Novi Sad). 1979-ta godina ostaće zabeležena po prvom zvaničnom Predrag Zatezalo, Đorđe Vuković, Josip Dućak i Borislav Stevanović reprezentativnom nastupu naših takmičara (Dućak, B. Stevanović, Vuković) u okviru reprezentacije Srbije na dvomeču protiv Štajerske u Lajbinicu (Austrija). Iste godine, na jesen, na terenima Rohalj baza održan je revanš, gde je pobedi muške selekcije republike doprineo Mile Stevanović osvajanjem prvog mesta i Đorđe Vuković osvajanjem trećeg. Od 1980-te godine i neka tradicionalna ekipna takmičenja prerastaju u pojedinačna kao Dan Železničara na Popovici, Proboj Sremskog fronta na Erdevičkoj Kulini uz tradicionalni Dunavski i Stražilovski kup. Josip Dućak uzima učešće u reperezentaciji Jugoslavije uz selektora Borislava Stevanović na prvoj Balkanijadi u rumunskom gradu Klužu. Planinari novosadskog Orlovca organizuju 28. oktobra na terenima Popovice tradicionalno takmičenje povodom Dana Oslobođenja Novoga Sada. Ekipno prvenstvo države je te godine održano na Petehovcu uz velike greške postavljača staze pa je na kraju plasman odlučen za zelenim stolom. Broj pojedinačnih orijentacionih takmičenja se sve više uvećava tako da ih je tokom 1982. godine na teritoriji Jugoslavije bilo 18 a samo u Vojvodini 8. 1983-ća godina obeležiće visokokvalitetna takmičenja u našoj pokrajini na modernim sportskim kartama međunarodnog nivoa. Neštinci dobijaju pokrovitelja za svoj Dunavski kup u moćnoj sporstkoj asocijaciji i industriji JASA-a (Varaždin), novosađani uz Naftagas su organizatori dvodnevnog kupa Jugoslavije na terenima Fruške gore između doma Elektrovojvodine i Grgetega. Okosnicu državnog tima čine Josip Dućak i Mile Stevanović kod seniora i Katica Brnja i Slavica Bača kod seniorki koji uz saveznog trenera Predraga Zatezala i Borislava Stevanovića nastupaju na Balkanijadi u Razgradu (Bugarska) i 10. Svetskom prvenstvu u mađarskom gradu Zalaegeršegu. Krajem maja meseca se u austrijskom gradu Klagenfurttu održava dvomeč orijentiraca ovoga grada sa reprezentacijom orijentiraca Novoga Sada za koji su nastupili Duško Radojčić, Bogdan Bjelobrk , Vlada Matuski , Đula Šejpeš i Mile Kočić. 1985. godine predsednik komisije za orijentaciju PSSV Predrag Zatezalo je analizirao probleme orijentacionog sporta u Vojvodini "Prošle godine je vojvođanska liga bila bodovana samo u kategoriji seniora M-21A. Uzrok tome je šarolikost kategorija i čest prelazak takmičara iz jedne kategorije u drugu. Komisija je donela odluku da se u toku 1985 godine uvede 9 obaveznih kategorija i to: M-13, Ž-13, M-15, Ž15, M-17, Ž-18, M-19A, M19B, M35. Komisija je odlučila, a to se mora učiniti ako želimo da orijentaciono trčanje bude priznato kao sport, da se uvede, počev od 1986 godine: - registarcija svih takmičara - obavezni lekarski pregled - školovanje trenerskog i sudijskog kadra - ujednačavanje kvaliteta svih takmičenja u ligi SAPV".


115

U SAP Vojvodini danas deluju tri samostalna kluba OK "Neštin", OK "Novi Sad", KOS "Šid" kao i desetak planinarskih društava koji neguju orijentaciono trčanje. Od njih su najaktivniji PSD "Stražilovo", PSD "Hajduk" Kula, PSD "Železničar" Šid, PSD "Železničar" i PSD "Poštar" Novi Sad, PSD "Bačka"Bačka Topola, PSD "Vršačka kula". 1984-ta godina ostaće zabeležena u istoriji i jugoslovenske i vojvođanske orijentacije jer je na trećoj balkanijadi u rumunskom gradu Svintu Georgi, Mile Stevanović osvojio naslov vicešampiona Balkana. Već naredne godine na Svetskom prvenstvu u Australijskom gradu Bendigo Mile Stevanović osvaja 59. mesto od 83 učesnika.

Todor Aliđukić Slavko Asak

Zacrtani plan rada komisije za orijentaciju PSSV se odrazio na podizanju kvaliteta i masovnom učešću takmičara. Kroz takmičenja za ligu Vojvodine za 1985 godinu, koja su obuhvatila trke za: Kup Radio Šida, Memorijal Save Jerkova, Proboj Sremskog fronta, Kup Sintelona, Kup Dnevnika, Memorijal dr Radivoja Simonovića, Kup Oslobođenja Novoga Sada i Stražilovski kup prošlo je 230 orijentiraca a 122 takmičara su bodovana jer su uzela učešće na više od 4 trke. Najbolji u pokrajini za takmičarsku sezonu 1995 po kategorijama su bili:

M-19A

1. Josip Dućak (OK “Novi Sad”)

2. Duško Radojčić (OK “Novi Sad”) 3. Slavko Asak (OK “Neštin

M-19B 1. Duško Janjić (KOS “Šid”) 2. Aleksandar Krstić (PSD “Stražilovo”) 3. Petar Nemčev (PSD “Stražilovo”)


116

M-35

1. Cvetin Ristanović (PSD “Poštar”) 2. Dragan Aleksić (PSD “Železničar”) 3. Borislav Stevanović (OK “Neštin”)

M-17 1. Predrag Čavić (PSD “Stražilovo”) 2. Zoran Škorić (OK “Neštin”) 3. Saša Radomirović (OK “Neštin”)

Reprerzentacija Vojvodine u orijentaciji na međunarodnom takmičenju Etveš

Lorand kup, Budimpešta 1981. godine

M-15 1. Đorđe Kolarov(OK “Neštin”) 2. Vujadin Žagar (OK “Novi Sad”) 3. Dejan Perić (OK “Neštin”)

M-13


117

1. Aleksandar Ristanović (PSD “Poštar”) 2. Vladimir Matuski (PSD “Stražilovo”) 3. Zoran Janošević (KOS “Šid”)

Ekipni plasman seniora:

1. OK “Novi Sad” (Radojčić, Dućak, Zatezalo) 2. OK “Neštin” (Asak S., Samac, Milanov) 3. KOS “Šid” ( Stanković , Ilić , Milošević) 4. PSD “Stražilovo” (Vuković, Volf, Šarić) 5. PSD “Hajduk” (Jurišić, Dančuk, Užar)

Ž-18 1. Slavica Bača (OK “Neštin”) 2. Katica Brnja (OK “Neštin”) 3. Stanka Popović (OK “Neštin”)

Ž-15 1. Jasmina Matuski (PSD “Stražilovo”) 2. Nevena Jojić (OK “Novi Sad”) 3. Vera Puljarević (OK “Novi Sad”)

Ž-13 1. Biljana Kovačević (OK “Neštin”) 2. Zorica Petljanski (OK “Neštin”) 3. Sanja Dućak (OK “Novi Sad”) Početak takmičarske sezone za 1986 godinu obeležila su dva uspešna takmičenja na terenima oko manastira Đipša na novoj karti 1:15000/5m, i to Meorijalom Save Jerkova, čime su Kuljani obeležili uspomenu na velikana vojvođanskog planinarstva i orijentacije i Proboj Sremskog fronta, tradicionalnim takmičenjem šidskih planinara. Ekipno prvenstvo Vojvodine kao kvalifikaciono za prvenstvo Jugoslavije održano je na Andrevlju 27. aprila kako bi se kvalifikovane ekipe dobro pripremile za državni šampionat. Učestvovalo je 60 takmičara iz 8 društava raspoređenih u 3 kategorije: seniori, juniori i žene. Van konkurencije na stazi za početnike nastupili su i mladi planinari iz Novog Sada, Vrdnika, Neština i Sremskih Karlovaca. Plasman ekipa po kategorijama: Juniori u patroli po dva člana na stazi dugoj 7 km sa 7 KT:

1. “Neštin” (Asak, Kolarov) 1:57


118

2. “Novi Sad I” (Janus, Torbica) 2:48

3. “Fruška gora” (Putnik, Lihvarček) 2:59 Žene u patroli po dve članice na stazi dugoj 5 km sa 4 KT:

1 “Stražilovo” (Kobac, Matuski) 1:07

2 “Novi Sad” (A. Zatezalo , M. Zatezalo ) 2:40

3 “Neštin” (Kovačević, Petljanski) 2:22 (-2KT) Seniori u patroli sa po tri člana na stazi dugoj 16 km sa 15 KT:

1 “Neštin I” (Aliđukić, Asak, Samac) 2:56

2 “Stražilovo II” (Dućak, Volf, Vuković) 4:12

3 “Novi Sad” (Radojčić, Bjelobrk, Kočić) 4:28 Nakon nastupa na tri takmičenja za vojvođansku ligu, talentovani juniori

Zoran Škorić, Todor Aliđukić, Predrag Čavić i Rade Janus odlaze pod rukovostvom selektora Danilov Dragana na Evropsko juniorsko prvenstvo koje se održavalo od 3-8. 1986. u mađarskom gradu Pečuju. Poput juniora okosnicu studentske selekcije Jugoslavije ponovo čine Vojvođani Slavko Asak, Slobodan Milanov, Duško Radojčić i Bogdan Bjelobrk pod stručnim nadzorom Stevanovića i Danilova koji uzimaju učešće na 12. svetskom studentskom prvenstvu u mađarskom gradu Miškolcu od 22-26.8. 1986. godine. Iako se orijentacioni sport nije našao u okviru registrovanih sportskih disciplina koje će biti zastupljene na balkanskim igrama za 1986. godinu, rumunska turističko-alpinistička federacija organizuje te godine nezvaničnu balkanijadu na kojoj je uzelo učešće pet zemalja. Naš tim su sačinjavali Todor Aliđukić (“Neštin”), Bogdan Bjelobrk (“Novi Sad”), Josip Dućak (Sremski Karlovci) pod rukovodstvom tada uspešnog trenera “Stražilova” Nenada Lončarskog. Pojedinačno nisu mogli dostići rezultat iz1984. godine ali su u trci štafeta zauzeli treće mesto. Početak takmičarske sezone za 1987. godinu obeležili su karlovački i novosadski orijentirci učešćem na pet trka u Mađarskoj: Sobaria kup, Zala kup i Meček kup. Najmlađi su bili i najuspešniji: Mario i Bojan Horvat, Dragana i Ivana Lončarski, Aleksandar Ristanović. Dana 23-24. 1995. održano je dvodnevno međunarodno orijentaciono takmičenje JASA Dunavski kup i Kup “Dnevnika” na novoj karti Sviloš-Ugljara, a 29. 8 Kup Sintelona na Letenki i 30. 8 Kup “Foruma” na novoj karti oko Brankovca i manastira Beočin. Kako se povećavao broj međunarodnih takmičenja kod nas to je zahtevalo intezivan trenerski rad i visoku pripremu takmičara svih kategorija, koji su jedino mogli ispuniti specijalizovani klubovi, što će usloviti stagnaciju orijentiraca pri sekcijama u planinarskim društvima.

Tako početak 1989. karakteriše postojanje 5 registrovanih klubova i to: OK “Stražilovo", OK “Neštin", OK “Titel", OK “Šid" i OK “Novi Sad". Osim ovih klubova orijentacija se negovala i u još nekoliko planinarskih društava, što se, s


119

obzirom na tretman i kvalitet može zanemariti. Godine 1989. se radilo masovno u "Stražilovu" i "Neštinu" a donekle i u "Titelu" (Gečevski), koji nažalost nije imao zanimljivijih terena za orijentacioni sport i obuku najmlađih. Teško je bilo proceniti broj aktivnih takmičara, ali im je broj iznosio tek oko 200 s obzirom na masovnost krajem sedamdesetih i sredinom osamdesetih. Da bi se stanje popravilo,

Duško Radojčić Zoran Škorić

pripremljen je program školovanja kadrova u saradnji sa Fakultetom za fizičku kulturu u Novom Sadu. To je trebalo da prati: 1. ulazak orijentacionog sporta u porodicu kategorizovanih sportova od strane SOFK-e Jugoslavije; 2. osnivanje sopstvenog saveza za orijentacioni sport Jugoslavije, koji bi objedinjavao administrativno, tehnički i stručno aktivnosti na saveznom nivou; 3. organizovanje rada novoosnovanog saveza na sličnom principu kao što je organizovan u uspešnim savezima u inostranstvu na profesionalnom nivou. U avgustu mesecu 1989. godine održaće se 13. svetsko prvenstvo u Švedskoj, gde će Mile Stevanović kao najbolji jugoslovenski takmičar zauzeti 45. mesto od 58 takmičara, na stazi dugoj 17,7 km sa usponom od 680 m i 24 kontrolne tačke. Njegovo vreme prolaska staze je bilo 120, 58 a prvaka sveta Šveđanina Martensona 96, 16 minuta, što ilustruje sveukupno stanje i kvalitet u zemlji. Na jugoslovenskom nivou dominiraju i dalje naši orijentirci uz sve veću konkurenciju takmičara iz Hrvatske. Nažalost, JU liga postaje preglomazna i koncentrisana na takmičenja u Hrvatskoj i Sloveniji na čiji odlazak su trebala velika materijalna sredstva.

Te godine beležimo sledeće rezultate vojvođanskih orijentiraca u JU ligi M-21A I Mile Stevanović (Šid), M45 II Đula Šejpeš (Poštar), M-16 I Vlada Matuski (Stražilovo), III Aleksandar Ristanović (Poštar), M-14 III Igor Dućak (Stražilovo), Ž-35 III Ankica Malinović (Novi Sad), Ž-14 II Golubović Ivana (Stražilovo).


120

Na ekipnom prvenstvu države koje je organizovano na terenima planine Bistra oko Mavrovskog jezera ekipa Neština (Grujo Daničić, Slobodan Milanov i Zoran Škorić) je osvojila po prvi put naslov prvaka države. Tek započeta politička previranja, početkom devedestih godina na prostorima bivše Jugoslavije, snažno su se odrazila na polju daljeg napretka orijentacionog sporta. Neštinci 31. marta 1990 godine obeležavaju novi republički praznik 28. mart održavanjem štafetnog prvenstva Srbije. Sva vojvođanska društva su bila većinom koncentrisana na svoja takmičenja na Lipovači, Stražilovu i Đipši i retko odlazila u druge krajeve. Poslednji velik skup jugoslovesnkih orijentiraca se održava na Andrevlju u okviru 26. ekipnog prvenstva Jugoslavije, gde trijumfuju Karlovčani u sastavu Đorđe Vuković, Josip Dućak i Predrag Čavić. I pored velike ekonomsko-političke krize dolazi do izdavanja novih sportskih karata terena oko Rohalj baza, Glavice, Papratskog dola. Najveće međunarodno orijentaciono takmičenje kod nas, Dunavski kup se ne održava avgusta 1991. godine, kao ni sva takmičenja tokom te jeseni zbog ratnih događaja.

U periodu nakon raspada Jugoslavije dolazi do velikih organizacionih promena pa se u proleća 1993 godine u Beogradu osniva jugoslovenski savez za orijentacioni sport. Broj takmičenja u Vojvodini se sveo na Dunavski, Stražilovski i Kup Novoga Sada i nekoliko takmičenja lokalnog karaktera u jesenjeg dana planinara Vojvodine (Mala testera, Glavica, Popovica).

Ekipa PSD "Stražilovo" u Sremskim Karlovcima na startu 7 YASSA Dunavskog

kupa (Đorđe Vuković,Predrag Tomašević, Šarić Mirko i Volf Ivan)


121

I dalje okosnicu državnog tima koji je nastupao na svetskom vojnom prvenstvu 1996. u Sankt Peterzburgu, kao i na juniorskom evropskom prvenstvu 1997. u Rumuniji, veteranskom svetskom u Minesoti (SAD) i Balkanijadi 1998. (Arad, Rumunija) čine vrsni vojvođanski orijentirci: Zoran Škorić, Duško Radojčić, Bauer Dragiša, Dućak Igor, Vlada Matuski (Novi Sad), Todor Aliđukić, Kerešević Milica (Neštin), Borislav Stevanović, Josip Dućak i Krivičić Dragan (Stražilovo). U ovom periodu je održan veći broj tečaja za početnike sa željom da se broj novih orijentiraca među članovima planinarske organizacije poveća. Međutim, kontinuitet u radu nakon izvršene obuke nije bio nastavljen pa se ostalo bez brojnih talentovnih pionira, pionirki, juniora, juniorki iz Ledinaca, Bačke Topole, Vrdnika, Sombora, Novoga Sada, Šajkaša. PSD "Zorka" u Subotici je kontinuirano radila na školovanju najmlađih iz topografije, ali nedovoljan broj učešća na orijentacionim takmičenjima je doveo do osipanja brojnih darovitih orijentiraca.

Bez skromnosti možemo reći CEO SVET U FRUŠKOJ! Prva istorijska poseta švedskog karavana orijentiraca bila je novembra 1971. godine, predvođena neumornim propagatorom orijentacionog trčanja Peo Bengstonom. Njemu su domaćini, članovi UPSD "Akademik" u Novom Sada (Vuković, Pekanović i Zatezalo), sa predsednikom PSSV Milanom Kiždobranskim, priredili takmičarsku stazu na terenima Stražilova na staroj vojnoj karti 1: 50000/20m. Od tada pa do danas je fruškogorskim orijentacionim stazama prošlo preko 300 stranih majstora karte i busole iz 21 zemlje sveta. Gosti su nam bili takmičari iz Bugarske, Rumunije, Makedonije, Češke, Slovačke, Poljske, Austrije, Italije, Švajcarske, Velike Britanije, Rusije, Litvanije, Ukrajine, Danske, Švedske, Finske, Norveške, SAD, Australije, Japana. Karavan nordijskih orijentiraca pod vođstvom Peo Bengstona je gostovao i 1997. na Stražilovu ali ovoga puta takmičarska staza se kretala po novoj karti i 1984. godine na terenima Hajdučkog brega i Popovice. Svoje zimske pripreme pred nastupajuću takmičarsku sezonu 1984. obavili su na terenima Andrevlja u organizaciji KO PSSV, Norvežani Morten Berglija, svetski prvak za 1983. godinu, i trećeplasirani sa ovoga prvenstva Tore Sagvolden. Održane su i dve trening trke na Svilošu i Neštinu sa našim kandidatima za državni tim. Na velikoj konferenciji za štampu koja je priređena u novosadskom SPENS-u Morten Berglija je izjavio: "Skandinavija je kolevka orijentiringa a ljubav prema njemu se stiče od malena. Tako sam kao sedmogodišnjak uz oca naučio prve tajne kretanja kroz šumu, koristeći se kartom i busolom. Kuća nam je bila tik uz šumu i čim prekoračim prag pogled me je vukao prema njoj. Kada sam se osamostalio odlazio sam sve dublje u goru". 1988. godine na peti Kup “Dnevnika” u orijentaciji koji se održavao u maju na terenima Ciganskog logora, dolazi i dvoje reprezentativaca Australije Stiv Kej i Nikol Klentok, koji su se i pored umora našli na pobedničkom postolju. Oni su izjavili: "Prevalili smo dug put, promenili i godišnje doba, ali sve se to zaboravi u ovako divnom ambijentu, koji nas je posebno impresionirao zelenilom, lepim prijemom i izuzetno gostoljubivim domaćinima. Ovo je bila prilika da saznamo više o Jugoslaviji i verujemo da ćemo,


122

ako ne dogodine, doći na sedmi Kup “Dnevnika”. Već naredne godine na takmičenjima za Kup “Sintelona” i Kup “Foruma”, stiže pravi karavan od 60 zaljubljenika u kartu i busolu iz češkog grada Brna. Inače stalni i redovni gosti brojnih takmičenja u Vojvodini od početka osamdesetih pa sve do devedesetih godina su bili mađarski orijentirci iz Pečuja.

Feliks Krivošija Katica Brnja

Slavica Bača Ankica Malinović


123

Orijentaciona takmičenja u Vojvodini

1972 - 1999. godine

Datum

održavanja Naziv

takmičenja Mesto

održavanja Organizator

14.5.1972. Trofej Akademika Glavica PSD “Akademik” Novi Sad

11.6.1972. Prvenstvo Vojvodine

Manastir Beočin PSSV

3.11.1972. Poseta Skandinavaca

Stražilovo PSD “Akademik” Novi Sad

25.3.1973. Trofej Akademika Stražilovo PSD “Akademik” Novi Sad

7/8.4.1973. Proboj Sremskog fronta

Lipovača PSD “Železničar” Šid

22.4.1973. Dan Železničara Vršačke planine PSD “Železničar” Vršac

23/24.4.1973. Ekipno prvenstvo Vojvodine

Stražilovo Zmajevac

PSSV

30.9.1973. Memorijal “R. Simonović”

Popovica PSD “Fruška gora” S. Kamenica

20/21.10.1973 Dan oslobođenja Novog Sada

Stražilovo Planinarski savez Novog Sada

11.11.1973. Jesenji dan planinara

Popovica PSD “Fr. venac” Novi Sad

9.12.1973. Stražilovski kup Stražilovo PSD “Stražilovo” S. Karlovci

31.3.1974. Trofej Akademika Stražilovo PSD “Akademik” Novi Sad

13/14.4.1974. Proboj Sremskog Fronta


20/21.4. 1974. Prvenstvo Vojvodine

Vršačke planine PSSV

28.4. 1974. Dan Železničara Popovica PSD “Železničar” Novi Sad

8.9. 1974. Stražilovski kup Stražilovo PSD “Stražilovo” S. Karlovci

23.9. 1974. Memorijal “R. Simonović”

Glavica PSD “Fruška gora” S. Kamenica

8.12.1974. Dan oslobođenja Šida

Berkasovo PSD “Železničar” Šid

23.3.1975. Prolećni dan Vršačke planine PSSV


124

Datum održavanja

Naziv takmičenja

Mesto održavanja

Organizator

planinara 12/13.4. 1975. Proboj Sremskog

fronta Lipovača PSD “Železničar”

Šid 20.4.1975. Dan Železničara Popovica PSD “Železničar”

Novi Sad 24/25.6.1975. Ekipno prvenstvo

Vojvodine Zmajevac PSSV

6.7. 1975. Slet Železničara Jugoslavije

Zmajevac PSD “Železničar” Novi Sad


21.9.1975. Memorijal “R. Simonović”


25.10.1975. Dan oslobođenja Novog Sada

Glavica Planinarski savez Novog Sada

18.4.1976. Dan Železničara Popovica PSD “Železničar” Novi Sad


13.6. 1976. Ekipno prvenstvo Vojvodine

Osovlje PSSV

14/15.8. 1976. Kup Bačinaca Bačinci PSD “Sava Pisarević”, Bačinci



30.4.1977. Radničke igre Stražilovo Planinarski savez Novog Sada

9/10.4. 1977. Proboj Sremskog fronta


1.5. 1977. Radničke igre Stražilovo PSSV 14.5. 1977. Stražilovski kup Stražilovo PSD “Stražilovo”

S. Karlovci 16.6. 1977. Ekipno prvenstvo

Vojvodine Manastir Beočin

PSSV


Popovica PSD “Fruška gora” S. Kamenica

1.10. 1977. Dan oslobođenja Vršca

Vršačke planine PSD Vršačka kula” Vršac

22.10. 1977. Dan oslobođenja Novog Sada

Popovica Planinarski savez Novog Sada


125

Datum održavanja

Naziv takmičenja

Mesto održavanja

Organizator

3.11. 1977. Trka P.O. Bengston (Švedska)

Stražilovo PSSV

20.11. 1977. Memorijal “Branka Bajića”

Stražilovo PSD “Grafičar” Novi Sad

2.4.1978. Dan Železničara Popovica PSD “Železničar” Novi Sad

8/9.4. 1978. Proboj Sremskog fronta




Iriški venac PSSV

20.8. 1978. Kup Bačinaca Bačinci PSD “Sava Pisarević”, Bačinci


Glavica PSD “Fruška gora” Novi Sad

2.12. 1978. Dan oslobođenja Šida

Bikić do PSD “Železničar” Šid

24.12. 1978. Dan JNA Popovica PSSV 18.3.1979. Prolećni dan

orijentiraca Lug OK “Neštin”

Neštin 8.4. 1979. Dan Železničara Popovica PSD “Železničar”

Novi Sad 15.4. 1979. Proboj Sremskog

Fronta Lipovača PSD “Železničar”

Šid 21.4. 1979. Dunavski kup Rohalj baze OK “Neštin”

Neštin 22.4. 1979. Stražilovski kup Stražilovo PSD “Stražilovo"


Vojvodine Iriški venac PSSV



28.10. 1979. Dvomeč Srbija - Štajerska

Rohalj baze PSSV

22.12. 1979. Dan JNA Popovica PSSV 13.4.1980. Dan Železničara Popovica PSD “Železničar”

Novi Sad 20.4.1980. Dunavski kup Sviloš OK “Neštin”


126

Datum održavanja

Naziv takmičenja

Mesto održavanja

Organizator

Neštin 27.4. 1980. Proboj Sremskog

fronta Ljuba PSD “Železničar”

Šid 22.06. 1980. Ekipno prvenstvo

Vojvodine Sviloš PSSV

13.9. 1980. Kup Bačinaca Bačinci PSD “Sava Pisarević”, Bačinci


Popovica PSD “Orlovac” Novi Sad

22.12. 1980. Dan JNA Popovica PSSV 12.4.1981. Proboj Sremskog

fronta Erdevik PSD “Železničar”

Šid 18/19. 4.1981. YASSA Dunavski

kup Sviloš OK “Neštin”

Neštin 12.6. 1981. Trofej Srema Letenka PSD “Železničar”

Šid 26.9. 1981. Memorijal

“R. Simonović” Glavica PSD “Fruška gora”

S. Kamenica 18.10. 1981. Dan oslobođenja

Novog Sada Radovanac KOS “Naftagas”

Novi Sad 10.4.1982. Proboj Sremskog

fronta Erdevik PSD “Železničar”

Šid 17.4. 1982. Dan Železničara Popovica PSD “Železničar”

Novi Sad 24/25.5. 1982. YASSA Dunavski

kup Letenka OK “Neštin”

Neštin 25.9. 1982. Memorijal

“R. Simonović” Glavica PSD “Fruška gora”

S. Kamenica 16.10. 1982. Trofej Srema Jabuka PSD “Železničar”

Šid 23.12. 1982. Dan JNA Popovica Planinarski savez

Novog Sada 3.4.1983. Proboj Sremskog

fronta Vizić PSD “Železničar”

Šid 16.4. 1983. YASSA Dunavski

kup Neštin OK “Neštin”

Neštin 17.4. 1983. Dan Železničara Popovica PSD “Železničar”

Novi Sad 30.4. 1983. 1.5. 1983.

Kup Jugoslavije Radovanac PSSV


127

Datum održavanja

Naziv takmičenja

Mesto održavanja

Organizator

10.9. 1983. Trofej Srema Jabuka PSD “Železničar” Šid




16.10. 1983. Dvomeč N. Sad Klagenfurt

Planinarski savez Novog Sada

22.10. 1983. Memorijal “Save Jerkova”

Glavica PSK “Hajduk” Kula


Radovanac Planinarski savez Novog Sada

12.11. 1983. Radničke igre Kamenički park Planinarski savez Novog Sada

29.11. 1983. Stazama fruš. partizana

Sviloš OK “Neštin” Neštin

18.12. 1983. Dan JNA Popovica Planinarski savez Novog Sada

11.3. 1984. Kup Neština Janok OK “Neštin" Neštin

11.4. 1984. Vojvodina - Norveška

Sviloš PSSV

21.4. 1984. Proboj Sremskog fronta

Letenka PSD “Železničar” Šid

14.4.1984. YASSA Dunavski kup

Vizić OK “Neštin” Neštin

8.9.1984. Kup Sintelona Vizić OK “Neštin” Neštin

9.9.1984. Kup Dnevnika Janok OK “Neštin” Neštin




Radovanac Planinarski savez Novog Sada

30.3. 1985. Kup Radio Šida

Lipovača OK “Šid” Šid

31.3. 1985. Memorijal “Save Jerkova”

Lipovača PSK “Hajduk” Kula


Rohalj baze PSD “Železničar” Šid


128

Datum održavanja

Naziv takmičenja

Mesto održavanja

Organizator

1.5. 1985. Orijentacioni maraton

Fruška gora PSSV

25/26.5. 1985. YASSA Dunavski kup

Đipša OK “Neštin” Neštin

31.8. 1985. Kup Sintelon Đipša OK “Neštin” Neštin

1.9. 1985. Kup Dnevnika Đipša OK “Neštin” Neštin



12.4.1986. Memorijal “Save Jerkova”

Đipša PSK “Hajduk” Kula


Đipša PSD “Železničar” Šid


Andrevlje PSSV

25.5. 1986. YASSA Dunavski kup

Ciganski logor OK “Neštin” Neštin



26.10. 1986. Kup oslobođenja Novog Sada

Popovica Planinarski savez Novog Sada

21.12. 1986. Dan JNA Paragovo PSSV 23/24.5.1987. YASSA Dunavski

kup Sviloš OK “Neštin”

Neštin 20.6. 1987. Ekipno prvenstvo

Vojvodine Letenka PSSV

29.8. 1987. Kup Sintelona Letenka OK “Neštin” Neštin

19.9. 1987. Kup Šida Lipovača OK “Šid” Šid


Paragovo PSD “Fruška gora” S. Kamenica

9.4.1988. Proboj Sremskog fronta

Matora šuma PSD “Železničar” Šid


Mošin grob PSSV


Sviloš OK “Neštin” Neštin

22.5. 1988. Kup Dnevnika Sviloš OK “Neštin”


129

Datum održavanja

Naziv takmičenja

Mesto održavanja

Organizator

Neštin 11.06. 1988. Memorijal Pinkija Brankovac PSD “Poštar”

Novi Sad 27.8. 1988. Kup Sintelona Ciganski logor OK “Neštin”

Neštin 28.8. 1988. Kup Foruma Brankovac PSD “Poštar”

Novi Sad 24.9. 1988. Kup Šida Lipovača OK “Šid"

Šid 22.10. 1988. Kup Novog Sada Stražilovo OK “Novi Sad”

Novi Sad 23.10. 1988. Stražilovski kup Stražilovo OK “Stražilovo”

S. Karlovci 8/9.4.1989. Stražilovski kup Glavica OK “Stražilovo”


Vojvodine Popovica PSSV

11.6. 1989. Ekipno prvenstvo Srbije

Stražilovo OK “Stražilovo” S. Karlovci

24.6. 1989. Trofej Srema Lipovača PSD “Železničar” Šid

25.6. 1989. Kup Šida Lipovača OK “Šid” Šid


Vizić OK “Neštin” Neštin

27.8. 1989. Kup Dnevnika Vizić OK “Neštin” Neštin

24.9. 1989. Kup Novog Sada Stražilovo OK “Novi Sad” Novi Sad

31.3.1990. Trofej Srbije Vizić OK “Neštin” Neštin





15/16.9. 1990. Ekipno prvenstvo Vojvodine

Andrevlje PSSV

31.3.1991. Trofej Srbije Vizić OK “Neštin” Neštin

13.4.1991. Proboj Sremskog Lipovača PSD “Železničar”


130

Datum održavanja

Naziv takmičenja

Mesto održavanja

Organizator

fronta Šid 17.5.1992. Štafetno prvenstvo

Jug. Mošin grob OK “Neštin”

Neštin 30.8. 1992. Kup Jugoslavije Glavica OK “Stražilovo”


Jugoslavije Glavica PSSV

4.4.1993. Štafetno prvenstvo Jug.

Rohalj baze OK “Neštin” Neštin

18.4. 1993. Kup Neština Janok OK “Neštin” Neštin

28.8. 1993. Dunavski kup Markov do OK “Neštin” Novi Sad

29.8. 1993. Stražilovski kup Glavica OK “Stražilovo” S. Karlovci

10.9. 1993. Kup Novog Sada (Ju-kup)

Beočin OK “Novi Sad” Novi Sad

3.4.1994. Stražilovski kup Bukovačke ledine

OK “Stražilovo” S. Karlovci

16.4. 1994. Štafetno prvenstvo Jug.


3.9. 1994. Dunavski kup Papartski do OK “Neštin” Neštin

24.10. 1994. Ekipno prvenstvo Jugoslavije

Popovica PSSV

29/30.10. 1994. Kup Novog Sada Popovica OK “Novi Sad” Novi Sad

28.3.1995. Kup Novog Sada Glavica OK “Novi Sad” Novi Sad

9.4. 1995. Stražilovski kup Stražilovo OK “Stražilovo” S. Karlovci

16.4. 1995. Prolećni kup Vojvodine

Andrevlje PSD “Kesten” Ledinci

2.9. 1995. Dunavski kup Letenka OK “Neštin” Neštin

17.9. 1995. Kup Jugoslavije Letenka OK “Neštin” Neštin

27.9. 1995. Kup Subotice Palić PSD “Zorka” Subotica

23.10. 1995. Prvenstvo Glavica PSSV


131

Datum održavanja

Naziv takmičenja

Mesto održavanja

Organizator

Vojvodine 24.3.1996. Prolešni kup

Novog Sada Glavica OK “Novi Sad”

Novi Sad 31.3. 1996. Kup Neština Rohalj baze OK “Neštin”

Neštin 21.4. 1996. Prolećni dan

planinara Voj. Mala Testera PSD “Kesten”

Ledinci 26.5. 1996. Ekipno prvenstvo

Vojvodine Popovica PSSV

8.9. 1996. Dunavski kup Letenka OK “Neštin” Neštin

20.10. 1996. Prvenstvo Vojvodine

Glavica PSSV

30.3.1997. Prolećni kup Novog Sada

Paragovo OK “Novi Sad” Novi Sad

4.4. 1997. Kup Šida Privina glava OK “Šid” Šid

20.4. 1997. Prolećni dan planinara Voj.

Mala Testera PSD “Kesten” Lesdinci

7.9. 1997. Dunavski kup Ciganski logor OK “Neštin” Neštin

29.3.1998. Prolećni kup Vojvodine

Stražilovo PSSV

26.10. 1997. Prvenstvo Vojvodine

Stražilovo PSSV

26.4. 1998. Kup Novog Sada

Paragovo OK “Novi Sad” Novi Sad

24.5. 1998. Trofej Fruške gore

Stolovi OK “Stražilovo” S. Karlovci-PSSV

29.8. 1998. Stražilovski kup Paragovo OK “Stražilovo” S. Karlovci

12.9. 1998. Kup Vrdnika Zmajevac PSD “Zmejevac” Vrdnik

19.9. 1998. Dunavski kup Papartski do OK “Neštin” Neštin

25.10. 1998. Ekipno prvenstvo Jugoslavije

Popovica PSSV

5.9.1999. Dunavski kup Letenka OK “Neštin” Neštin

24.10.1999. Ekipno prvenstvo Popovica PSSV


132

Datum održavanja

Naziv takmičenja

Mesto održavanja

Organizator

Jugoslavije Ekipe iz Vojvodine na

prvenstvima u orijentaciji PSJ (Savezna orijentaciona takmičenja)

Datum Mesto Ekipa iz

Vojvodine Sastav ekipe

1. 29/30.11.1963. Jajce 2. 28/29.11.1964. Goč 3. 2/3.10.1965. Mrzlica 4. 8/9.10.1966. Platak 5. 7/8.10.1967. Osogovo 6. 12/13.10.1968. Bjelasica 7. 11/12.10.1969. Vlašić 8. 10/11.10.1970. Jastrebac 9. 9/10.10.1971. Pokljuka

10. 14/15.10.1972. Papuk

11.

13/14.10.1973.

Mavrovo

“Stražilovo” III Vuković, Dućak,

B. Stevanović

12.

12/13.10.1974.

Andrevlje

“Stražilovo” I Zatezalo,

Pekanović, B. Stevanović

13. 11/12.10.1975. Cviljen

14.

17/18.9.1976.

Veruša

“Stražilovo” II Vuković, Dućak, B. Stevanović

15.

17/18.9.1977.

Jahorina

“Stražilovo” II

Vuković, Dućak,

B. Stevanović 16. 16/17.9.1978. Mali Jastrebac 17. 14/15.9.1979. Snežnik 18. 20/21.9.1980. Petehovac 19. 19/20.9.1981. Prilep

20.

18/19.9.1982.

Andrevlje

“Neštin” III

Vlajković, Asak,

M. Stevanović. 21. 16/17.9.1983. Brezovica “Stražilovo” II Vuković,

Šarić, Volf 22. 15/16.9.1984. Kolašin “Stražilovo” II Vuković,


133

Šarić, Volf 23. 14/15.9.1985. Bjelašnica “Novi Sad”II Radojčić,

Kočić, Dućak

24.

20/21.9.1986.

Rudnik “Novi Sad” III


Radojčić, Kočić, M. Stevanović.

Tomašević, Dućak, Volf

25. 26/27.9.1987. Ležimir “Neštin” I Asak, Milanov, Aliđukić

26. 17/18.9.1988. Sljeme “Stražilovo” II Vuković, Dućak, Čavić

27.

16/17.9.1989.

Mavrovo

“Neštin” I


Asak, Škorić, Daničić

Tomašević, Volf, Dućak

28.

15/16.9.1990.

Andrevlje

“Stražilovo” I

“Stražilovo” III

Vuković, Dućak, Čavić Zbučnović,

Krivičić, Janus

29.

14.9.1992.

Glavica “Stražilovo” II

“Novi Sad” III

Vuković, Dućak, Čavić

Radojčić, Kočić, Škorić

30. 6.9.1994. Lipovačka šuma “Neštin” I “Stražilovo”

Krivokapić, Dućak, Čavić

31.

24.10.1998.

Popovica

“Železničar” I


“Novi Sad” III

Marković, Panić, Kočić

Krivičić, Dućak, Čavić

Radojčić, Matuski, Škorić

32.

24.10.1999.

Popovica

“Novi Sad” I


Radojčić, Škorić, Matuski Dućak, Šarić,

Matić


134

Nikola Štrbenk

Smučarstvo u Vojvodini

Vojvodina nema mnogo terena pogodnih za smučarski sport, ali su Fruška gora i Vršački breg oduvek privlačili ljubitelje ovog lepog sporta. Između dva rata, tačnije 1935. god., na Iriškom vencu održana su i prva smučarska takmičenja. Organizator je bio Beogradski zimski podsavez (osnovan 1931), a na priredbi je učestvovalo preko 120 takmičara iz Beograda i Novog Sada. Nadmetalo se u disciplinama trčanja i u slalomu. Pobednik u slalomu - ujedno i prvom takmičenju u ovoj disciplini u Srbiji - bio je Ivan Silinger, član novosadskog društva “Fruška gora” koje je imalo još nekoliko zapaženih pojedinaca na tom takmičenju. U Vojvodini smučanje postaje organizovano počev od 1947. god. Te godine u januaru je formiran Smučarski odbor Vojvodine. Ovim korisnim sportom počela se, pored školske i studenske, baviti i radnička omladina koja čini i većinu članstva planinarsko-smučarskih društava. Na inicijativu Smučarskog odbora Vojvodine, januara 1947. održan je na Iriškom vencu i prvi organizovan smučarski tečaj koji je trajao dve nedelje. Njegovi polaznici bili su pobornici daljeg razvoja smučarstva u Vojvodini. Godine 1948. osnovana je i prva smučarska sekcija pri PD “Fruškogorski venac” koja je imala čak 250 članova. Novosađani su iste godine nastupali i na prvenstvu Srbije na Kopaoniku, istina, uz skromne rezultate. Ipak, smučarske sekcije se osnivaju i u ostalim društvima: 1949. god. u Crvenom čotu (Petrovaradin), zatim u Vršcu, Vrdniku, Sremskim Karlovcima i Pančevu. Iste godine je Pokrajinski smučarski odbor objedinio rad sekcija. Marta 1949. godine održano je veoma uspelo prvenstvo Novog Sada na terenima Popovice, na kojem je učestvovalo oko 40 takmičara. Posle toga počela je inicijativna gradnja i osposobljavanje planinarskih domova na Popovici, jer bez njih smučari nisu mogli da se razmahnu, tako da je Popovica postala u neku ruku centar ovog sporta. U ovoj akciji ogromnu pomoć smučarima pružila je Armija, tako da su mnogi objekti bili osposobljeni baš zahvaljujući radu i trudu starešina i vojnika JNA. Gotovo istovremeno, tačnije od 1948. godine smučarstvo dobija zamah i na Vršačkom bregu, gde je izgrađeno nekoliko objekata i omasovljeno članstvo. Pedesetih godina smučarski sport je već jak, a 1950. godine održano je i prvo prvenstvo Vojvodine na Iriškom vencu, na kojem je učestvovalo oko 80 takmičara iz čitave Vojvodine. Tek posle toga Vojvođani su počeli da beleže i značajnije rezultate u saveznoj konkurenciji. Osvojili su titule prvaka Srbije, a najuspešniji bili su Štrbenk, Spernjak, Krstonošić, Čizmadija i Goldmajer. Prvu titulu državnog prvaka u istoriji vojvođanskog smučarstva osvojio je 1955. godine Nikola Štrbenk, tada još omladinac, u klasičnoj kombinaciji. Ovaj takmičar je zatim nastavio da beleži odlične rezultate u smučarskom trčanju, pa je u toj disciplini postao i državni reprezentativac. Branio je boje Jugoslavije na studentskom prvenstvu sveta u


135

Šamoniju 1960. godine, a zatim međunarodnim priredbama u Mojstrani, Bohinju i na Vitoši (Bugarska), Delnicama itd. Najveći uspeh u domaćoj konkurenciji bile su mu dve pobede na Mavrovskom memorijalnom kupu, i nastupi na državnom prvenstvu, gde je osvajao visoke plasmane. Novi zamah u masovnosti vojvođansko smučanje dobija od 1966. godine, kada je steklo veliku popularnost među mladima. U mnogim gradovima postaje stalni oblik zimske aktivnosti koja se, zbog pogodnijih vremenskih uslova održava u slovenačkim centrima. U organizovanju obuke smučara početnika i u stalnim masovnim akcijama najdalje su otišli pregaoci ovog sporta u Novom Sadu. U ovom gradu je 1969. godine formirana stručna organizacija Zbor učitelja smučanja koja je veoma brzo narasla na četu od 30-40 dobrih poznavalaca ove veštine, uglavnom pedagoga fizičkog vaspitanja. U saradnji sa Opštinskim savezom za fizičku kulturu, školama, predškolskim ustanovama i turističkim organizacijama, članovi Zbora su pomogli da hiljade mladih, od predškolske dece do studenata, nauče veštinu skijanja i postanu poklonici ovog sporta. I ove aktivnosti održane su uglavnom u centrima Slovenije, jer je u periodu 1970-1974. godine u Vojvodini bilo veoma malo snega. Pionirskim radom u novosadskoj organiziciji učitelja i trenera smučanja istakli su se Aljoša Gava, Đula Čizmadija i Milan Šašić, ranije atletski reprezentativac, koji je bio i autor modernog, novog i jedinstvenog metoda za obuku smučara početnika, za koji je dobio mnogo priznanja. Prvi smučarski klub u Vojvodini osnovan je 1970. godine u Novom Sadu. Brzo je okupio veliki broj mladih koji su na prvenstvima Srbije i Jugoslavije postizali veoma zapažene rezultate. Omladinski smučarski klub Vojvodina pravilno se orijentisao na smučarsko trčanje, kao najpogodniji oblik aktivnosti s obzirom na geografske karakteristike Vojvodine, pa su omladinci ovog kluba triput osvojili naslov prvaka Srbije, a najzapaženije pojedinačne rezultate imali su Đunić, Ninić, Vukadin, Geza Forgač. Najveći uspeh postiže klub 1974. godine, kada štafeta mladih članova 3 x 10 km (Vukadin, Pavičević i Forgač) na prvenstvu SFRJ u Ravnama u Sloveniji osvaja treće mesto. U periodu (1970 -1986) među članovima novosadske “Vojvodine” bilo je i nekoliko veoma talentovanih takmičara alpskog smučanja: omladinka Tinde Kovač, Mirjana Lazić i Đorđe Munjin koji su na republičkim prvenstvima osvojili plasman od I do III mesta, a istovremeno su, zahvaljujući postignutim uspesima, nastupali kao članovi SR Srbije na tradicionalnim tromečima s reprezentacijama SR Crne Gore i SR Makedonije. Sem novosadskog Smučarskog kluba “Vojvodina”, aktivnošću u obuci smučara se isticao i PSD “Jelenak” u Pančevu, za čiji je razvitak veoma zaslužan veteran vojvođanskog smučanja Slobodan Đorđević. Većina akcija Jelenka odvijala se na terenima Tare, a računa se da je u ovom društvu veštinu smučanja naučilo blizu 1500 mladih. Promene u načinu života stanovnika grada, popularizacija rekreacije i čežnja za uživanjima u čarima prirode uvrstili su smučanje u veoma masovan sport.


136

Mnogi Vojvođani, ne samo iz redova omladine, teže da deo svog godišnjeg odmora provedu u smučarskim aktivnostima, rekreativnim i takmičarskim, tako da smučarski pokret u Vojvodini broji danas hiljade poklonika, koji nemaju takmičarskih ambicija, ali su savladali korisnu veštinu kretanja po snegu.

Ekipa štafete iz 1974. godine


137

Milivoj Erdeljan


138

Podružnice i povereništva društva “Fruška gora ”u Novom Sadu

14.5.1926. Ilok 4.10.1932. Senta

4.7.1926. Irig * 2.12.1932. Srbobran 27.4.1927. Zrenjanin 21.12.1932. Beočin 19.5.1927. Ruma 22.12.1932. Stari Bečej * 16.5.1927. Subotica * 13.1.1933. B. Palanka 19.6.1927. Sremski Karlovci * 20.2.1933. Pančevo

31.10.1927. Sremska Mitrovica 25.2.1933. Šid 14.4.1928. Vrbas 12.6.1933. Odžaci

5.6.1928. Stara Pazova * 19.6.1933. Mladenovac 14.6.1928. Inđija * 16.7.1933. Osijek

29.11.1928. Sombor * 25.11.1933. Zvornik 5.4.1931. Gornji Milanovac * 30.11.1933. Čerević

24.11.1931. Kula 6.7.1934. Beograd 8.1.1932. Rudnik Kačarevo 22.3.1935. Bijeljina

30.1.1932. Beška 24.7.1935. Titel 20.1.1932. Vrdnik 13.7.1935. Tovariševo 25.3.1932. Vršac 9.11.1935. Smederevo 31.3.1932. Bačka Topola 31.12.1935. Šabac

6.4.1932. Topola 18.2.1936. Crvenka 6.4.1932. Kragujevac 24.4.1036. Brčko 1.5.1932. Sr. Kamenica * 12.6.1936. Krupanj 6.6.1932. Kanjiža * 10.11.1937. Borovo *

29.6.1932. Kikinda * 14.7.1938. Višegrad 5.7.1932. Bela Crkva * 27.7.1938. Tuzla 9.7.1932. Aranđelovac * 18.8.1938. Ustiprača

17.7.1932. Bezdan * 23.9.1938. Goražde 2.8.1932. Apatin 10.11.1938. Foča

20.1.1932. Vinkovci NAPOMENA: Stanje decembra 1938. godine * Podružnice


139

PLANINARSKA DRUŠTVA, PODRUŽNICE I POVERENIŠTVA DRUGIH DRUŠTAVA OSNOVANI U VOJVODINI

1. 1878/79 Povereništvo Hrvatskog pl. društva u Rumi (T. Mallin) 2. 13.5.1923 Podružnica Srpskog pl. društva (Vasa Stajić) 3. 12.9.1924 PTD “Fruška gora, Novi Sad ( Ignjat Pavlas) 4. 7.3.1929 Društvo “Prijatelj prirode”, Vršac (Bogdan Dimitrijević) 5. 1931/32 Sekcija Društva “Prijatelj prirode”, Subotica 6. 1932 Podružnica “Prijatelj prirode”, N. Sad (Dimitrije Kozlovački) 7. 8.7.1933 Društvo “Priroda”, Ruma 8. 4.3.1948 PSD “Fruškogorski venac”, Novi Sad (Novica Ćirić) 9. 1.4.1948 PSD "Zmajevac", Vrdnik (Špiro Paklar)

10. 15.10.1948 PSD "Iriški venac", Iriški Venac 11. 1.1.1949 PSD "Vršačka kula",Vršac (Slavko Petrović) 12. 29.11.1949 PSD “Dr Radivoj Simonović", Sombor (Đorđe Daljčev) 13. 4.12.1949 PSD "Deliblatska peščara", Kovin 14. 12.2.1950 PSD "Železničar", Inđija 15. 24.4.1950 PSD "Apatin", Apatin (Branislav Binić) 16. 26.4.1950 PSD "Klisura", S. Mitrovica 17. 26.4.1950 PSD “Dr Laza Marković", Irig 18. 13.5.1950 PSD "Bela stena", Pančevo 19. 29.5.1950 PSD "Subotica", Subotica; od 1955 PSD "Sever" 20. 7.6.1950 PSD "Bela Crkva", Bela Crkva 21. 9.6.1950 PSD "Bačka", Bačka Topola 22. 6.8.1950 PSD "Senta", Senta 23. 15.9.1950 PSD "Borkovac", Ruma (Branislav Antić) 24. 29.10.1950 PSD "Zanatlija", Novi Sad (Stevan Đomparić) 25. 9.11.1950 PSD "Orlovac", Novi Sad (Željko Vlatković) 26. 13.12.1950 PSD "Crveni čot", Petrovaradin 27. 28.7.1950 PSD "Penzioner", Novi Sad,

do 10.2.1954 PSD “Rakovac” (dr Ivan Prudar) 28. 5.1.1951 PSD "Stara Pazova", Stara Pazova 29. 2.1951 PSD "Stražilovo", S. Karlovci (dr Dimitrije Janković) 30. 5.2.1951 NAR. IZLET "Fruška gora", Novi Sad 31. 24.2.1951 PSD "Mali Iđoš", Mali Iđoš 32. 8.3.1951 PSD "Avala", Kula, od 1976 PSK "Hajduk" 33. 16.3.1951 PSD "Osovlje", Beočin (društvo ugašeno 24.4.1970) 34. 18.4.1951 PSD "Železničar", Novi Sad (Petar Vančina) 35. 26.4.1951 PSD "Popovica", Novi Sad, od 82.PSD “Medicinar” 36. 3.6.1951 PSD "Zrenjanin", Zrenjanin (Pavle Drobac) 37. 12.11.1951 PSD "Triglav", Bečej

38. 1951 PSD "Fruška gora", S. Kamenica 39. 2.2.1952 Nar.omladina "Lola Ribar", Novi Sad


140

40. 7.2.1952 PSD "Vučevo", Zmajevo 41. 6.9.1955 PSD "Poštar", Novi Sad (Smilja Popov)

42. 27.5.1955 PSD "Jugodent", Novi Sad 43. 16.11.1955 PSD "Železničar", do 18.1.1970. PSD "Srem", Šid

(Petar Jurković) 44. 1959 PSD "Jelenak", Pančevo (Vojin Kovjanić) 45. 1959 PSD "Majevica", Titel 46. 1959 PSD "Gora", Vrbas 47. 1959 PSD "Sremski partizan", Erdevik 48. 1960 PSD "Severna Bačka", Tavankut 49. 1960 PSD "Mladost", B. Palanka 50. 8.2.1961 PSD “Zorka”, Subotica (Ladislav Veljača) 51. 1961 PSD “Vilina vodica”, Kula 52. 1961 PSD "Narodni učitelj", Subotica 53. 1961 PSD "Krivaja", Pačir 54. 1961 PSD "Graničar", Bajmok 55. 1961 PSD "Vihor", Novi Sad 56. 1961 PSD "Izvor", Sombor 57. 27.4.1961 PSD "Fruška gora", Kikinda (Jovanka Unguran) 58. 6.3. 1962 PSD "Železničar", Vršac (Anton Anzeršek) 59. 1962 PSD "Šator", Pančevo 60. 1962 PSD "Jahorina", Subotica 61. 1962 PSD "Igman", Subotica 62. 1962 PSD "Tehničar", Subotica 63. 1962 PSD "Poštar", Subotica 64. 1962 PSD "Stevica Jovanović", Zrenjanin, od 1967. pripojeno

ŽPSD “Zrenjanin“, Zrenjanin 65. 20.11. 1963 PSD “Akademik”, Novi Sad (Slavko Sunković) 66. 16.1.1977 PSD “Sava Pisarević”, Bačinci (Duško Racanović) 67. 28.11.1978 PSD "Đuro Salaj", Subotica 68. 1978 PSD "Neštin", Neštin (dr Borislav Stevanović) 69. oko 1978 PSD "Grafičar", Novi Sad (Radivoj Kovačević) 70. 6.3.1981 PSK "Sirig", Sirig (Rade Momčilović) 71. oko 1982 PSD "Kazuk", B. Monoštor 72. 15.3. 1984 PSD "Agronom", Novi Sad (dr Svetimir Dragojević) 73. 5. 1984 PSD "Kesten", Ledinci (Đorđe Vojnović) 74. oko 1987 PSD "Junaković", Apatin 75. 11.5.1994 PSD "Naftaš", Novi Sad (Dušan Savanović) 76. 20.6.1997 Društvo “Ljubitelji prirode”, Senta (Roža Peter) 77. 6.12.1998 "Everest 98", Pančevo (Milan Đurica) 78. 18.4.2000 PSD “Železničar”, Pančevo (Svetlana Teofanov) 79. 14.9.2000. PSD “Fruškogorski venac - GRAS”, Novi Sad

Legenda: u zagradi je ime prvog predsednika društva


141

KRETANJE ČLANSTVA U VOJVODINI 1924 - 0238 1958 - 7086 1978 - 7186 1925 - 0811 1959 - 7588 1979 - 6255 1926 - 1025 1960 - 8019 1980 - 7095 1927 - 1319 1961 - 8580 1981 - 6660 1928 - 1805 1962 - 8230 1982 - 5574 1929 - 1845 1963 - 10163 1983 - 6852 1930 - 1773 1964 - 8740 1984 - 6310 1931 - 1884 1965 - 9622 1985 - 6323 1932 - 2800 1966 - 9622 1986 - 7345 1933 - 3358 1967 - 7763 1987 - 7368 1934 - 3635 1968 - 6760 1988 - 6780 1935 - 3797 1969 - 6760 1989 - 6800 1936 - 4084 1970 - 5580 1990 - 4754 1937 - 5140 1971 - 5479 1991 - 4040 1938 - 5842*(do 31.10.) 1972 - 4724 1992 - 2190 1939 - 5123 1973 - 5270 1993 - 2014 1948 - 1520 1974 - 5385 1994 - 2832 1949 - 2674 1975 - 5480 1995 - 3255 1951 - 6567 1976 - 6341 1996 - 2637 1957 - 6285 1977 - 6329 1997 - 2502 1998 - 2615


142

SKUPŠTINE SAVEZA

(kontinuitet sa PD “Fruška gora”)

12.9.1924. Novi Sad 1. 2.5. 1925. 25. 26/27.3.1955 Iriški venac 2. 1926. 26. 23/24.3.1956 Iriški venac 3. 1927. 27. 23/24.3.1957 Iriški venac 4. 1928. 28. 19/20.4.1958 5. 30.4.1929. 29. 23.6.1962. Osovlje 6. 1930. 30. 28.6.1964. Novi Sad

(SOFKA) 7. 14.6.1931. 31. 11.12.1966. Osovlje 8. 24.4.1932. Zmajevac 32. 14.6.1969. Sremski

Karlovci 9. 28.5.1933. 33. 23.4.1972. Novi Sad

10. 24.6.1934. Iriški venac 34. 1.2.1976. Dom Elektrovojvodine

11. 30.6.1935. Iriški venac 35. 9.5.1982. Novi Sad (SOFKA)

12. 26.7.1936. Sr. Kamenica 36. 11.6.1983. Novi Sad (SOFKA)

13. 29.8.1937. Iriški venac 37. 13.5. 1984 Stražilovo 14. 29/30.10.1938

. Novi Sad 38. 11.1.1986. Novi Sad

15. # 39. 17.4.1988. Novi Sad (SOFKA)

16. 1940. 40. 22.4.1990. Popovica 17. .9.1946. Iriški venac 41. 28.4.1991. Palić 18. 12.12.1947. Novi Sad 42. 20.3.1994. Popovica 19. 30.1.1949 43. 19.8.1995. Bačka Topola 20. 17.12.1949 Iriški venac 44. 6.4.1996. Novi Sad 21. 10.2.1951. 45. 19.4.1997. Novi Sad 22. 9/10.2.1952. Stražilovo 46. 6.12.1997 Novi Sad 23. 4.2.1953 Stražilovo 47. 28.8.1999. Novi Sad

(SSV) 24. 10.4.1954 Iriški venac 48 8.4.2000. Novi Sad

(SSV) NAPOMENA: # - Nije održana u znak protesta zbog početka II svetskog rata, ali je na 16 skupštini naglašeno da je ova skupština istovremeno i 15.


143

RUKOVODSTVA PLANINARSKO-SMUČARSKOG SAVEZA VOJVODINE

(kontinuitet sa PD “Fruška gora”)

datum predsednik potpredsednik sekretar 12.9.24. -? Ignjat Pavlas Vladimir Belajčić Nikola Vučković

Milorad Popov Gaja Gračanin ?-24.4.32. Ignjat Pavlas Jovan Grossinger Gaja Gračanin

Vladimir Belajčić 24.4.32-

17.11.38. Milorad Popov Jovan Grossinger Gaja Gračanin

Vladimir Belajčić 17.11.38 - 1941 Vladimir Belajčić Milorad Popov Gaja Gračanin

Jovan Grosinger 9.46.-30.1.49. Josip Pakvor Radivoj Radanov Novica Ćirić

30.1.49.-17.12.49.

Vasa Marković Radivoj Radanov Josip Ertl

17.12.49.-10.2.51.

Stevan Babić Gustav Ivković Josip Ertl

Obrad Jurić Radivoj Radanov

10.2.51.-9.2.52. Dušan Sekić Duško Draginčić Josip Ertl Jefta Jeremić Radivoj Radanov

9.2.52.-4.4.53. Stevan Babić Jefta Jeremić Josip Ertl Duško Draginčić

4.4.53.-10.4.54. Stevan Babić Jefta Jeremić Željko Vlatković Josip Ertl

10.4.54.-26.3.55.

Stevan Babić Ivan Francuski Željko Vlatković

26.3.55.-23.3.56.

Stevan Babić Ivan Francuski Josip Ertl

23.3.56.-20.4.58.

Stevan Babić Ivan Francuski Radivoj Radanov

20.4.58.-23.6.62.

Stevan Babić Ivan Francuski Radivoj Radanov

Josip Ertl 23.6.62.-28.6.64.

Vladimir Popin Radivoj Radanov Milorad Milić

Lazar Rakić 28.6.64.-11.12.66.

Vladimir Popin Ištvan Salai Milorad Milić

11.12.66.- Ištvan Salai Milan Stevan Holovka #


144

14.6.69. Kiždobranski Savin Cvetko #

14.6.69.-22.4.72.

Milan Kiždobranski Milan Šašić Stevan Holovka

Stevan Mesaroš 22.4.72.-1.2.76. Milan Kiždobranski Milan Šašić Nikola Štrbenk

Stevan Mesaroš 1.2.76.-9.3.82. Radivoj Kovačević Stevan Holovka Aleksandar

Bjelobaba 9.3.82.-17.4.88. Božidar Grujić Radivoj

Kovačević 17.4.88.-20.4.90.

Borislav Stevanović Kosta Borišev

20.4.90.-20.3.94.

Nikola Štrbenk Kosta Borišev

20.3.94.-28.8.99.

Aleksandar Damjanović

Lambros Hudeludis

Milivoj Erdeljan

28.8.99.-

Aleksandar Damjanović

Ljubomir Popov Milivoj Erdeljan

Napomena:# ne postoji dokumentacija - po izjavi Savin Cvetka i Salai Ištvana

NADZORNI ODBOR

1924- Jovan Grossinger Jovan Nikić Petar Deđanski -1932. Slavko Roguljić Mirko Domac Mladen

Stanojević Kosta Majinski Đorđe Vojnović 1932-1935.

Slavko Roguljić Mladen Stanojević Mirko Domac

Kosta Majinski Branko Petrović 1935-1938.

Branko Petrović Mladen Stanojević Vjekoslav Kalvaris

Kosta Majinski Đorđe Debeljački 1938-1941.

Branko Petrović Mladen Stanojević Boža Pravica

Kosta Majinski Đorđe Debeljački 1951-1952.

Stevan Babić Đura Ilić Petar Deđanski

1955- Sergije Petrov Stevan Breberina 1957-1958.

Sergije Petrov Milan Dunđerov Zrnić


145

1958-1962.

Stevan Breberina Milan Dunđerov Ljubomir Stojanović

1962-1964.

Stevan Breberina Ivan Francuski Milan Dunđerov

1964-1966.

Radivoj Radanov Stevan Breberina Živka Čelić

1966-1969.

Radivoj Radanov Dragoljub Ostojić Teodor Andrejević

1969-1972.

Teodor Andrejević Tinka Gajić Feđa Kiselički

1972-1976.

Teodor Andrejević Tinka Gajić Kajka Vukomanović

1976-1982.

Janka Ljudevit Novica Ćirić Bogomir Ognjanović

Milorad Topić Uroš Čudomirović

1982-1988.

Živorad Popov Milka Krstić Bogomir Ognjanović

Milorad Topić Stevan Gavrilović 1988-1990.

Milivoj Kiždobranski Đorđe Ćurčić Milan Savuljić

Arpad Buš Biljana Krstić 1990-1994.

Milivoj Kiždobranski Arpad Buš Petar Ninković

1994-1995.

Anđelija Nastasić Arpad Buš Milivoj Kiždobranski

1995-1997.

Anđelija Nastasić Ljubica Gračanin Milivoj Kiždobranski

1997- Polovina Emil Ljubica Gračanin Marko Erić

VEĆE ČASTI 1962-1964. Vasa Dučević Emilija Petrović Milan Fenjac 1964-1966. Sava Vlalukin Jelisaveta Gutelj Oto Jan 1966-1969. Sava Vlalukin Milan Vlaisavljević Teodor Timčević 1969-1972. Sava Vlalukin Dragan Babić Petar Ninković 1972-1976. Radivoj Radanov Dragoljub Ostojić Ljubinka

Bošković 1976-1982. Sava Jerkov Venjamin Buljčik Slobodan Markov 1982-1988. Miroslav

Venčelovski Blažo Tripunović Zdenka Petrik

1994-1997. Dušan Savanović Fara Dorel Dušan Žigić 1997- Anđelija Nastasić Savin Cvetko Đuro Mlađen


146

PLANINARI TRANSVERZALCI IZ VOJVODINE

Br. Ime i prezime Društvo I st.

II st.

III st.

sr.

1. Cvetko Savin ŽPSD "Zrenjanin", Zrenjanin 149 91 2. Slobodan Stefanović ŽPSD "Zrenjanin", Zrenjanin 174 3. Borivoj Veljković PSD "Poštar", Novi Sad 296 4. Lazar Popara PSD "Železničar", Novi Sad 361 5. Pere Vaci PSD "Zorka", Subotica 387 180 88 13 6. Jelisaveta Adžić PSD "Jugodent", Novi Sad 501 305 7. Vinko Tominac PSD "Jugodent", Novi Sad 506 271 8. Dragan Vujaković PSD "Jugodent", Novi Sad 507 9. Kalman Feldvari PSD "Jugodent", Novi Sad 508 10. Iboja Džigurski-Nađ PSD "Poštar", Novi Sad 564 304 11. Slavuj Ninkov PSD "Železničar", Novi Sad 592 12. Nada Damjanović PSD "Železničar", Novi Sad 616 278 171 64 13. Aleksandar Damjanović PSD "Železničar", Novi Sad 617 279 172 65 14. Milivoj Erdeljan PSD "Zanatlija", Novi Sad 624 15. Kalman Šaru PSD Vršačka kula, Vršac 625 296 176 16. Đorđe Mikalački PSD "Železničar", Novi Sad 630 17. Milorad Obradović PSD "Železničar", Novi Sad 653 294 175 63 18. Milan Bunčić PSD "Železničar", Novi Sad 654 287 177 19. Dragan Aleksić PSD "Železničar", Novi Sad 666 293 169 20. Smilja Ratković PSD "Železničar", Novi Sad 671 21. Katalin Matijević PSD "Jugodent", Novi Sad 679

VOJVOĐANSKE EKSPEDICIJE

1. 14.7 - 4.8. 1983 - DAMAVAND '83 2. 1.7 - 25.7. 1984 - ELBURS '84 3. 6.7 - 31.7. 1985 - ATLAS '85 4. 21.4 - 4.5. 1989 - KAVKAZ '89 5. 29.6 - 27.7. 1989 - PAMIR '89 6. 14.7 - 28.7. 1989 - KAVKAZ '89 7. 7.5 - 21.5. 1990 - KAVKAZ '90 8. 23.7 - 18.8. 1990 - PAMIR '90 9. 12.4 - 25.4. 1991 - KAVKAZ '91

10. 12.7 - 27.7. 1991 - KAVKAZ '91 11. 3.7 - 18.7. 1992 - KAVKAZ '92 12. 16.4 - 1.5. 1993. - KAVKAZ '93 13. 19.7 - 6.8. 1994. - KAVKAZ '94 14. 21.7 - 11.8. 1995. - KAVKAZ '95


147

ZNAČAJNI USPONI VOJVOĐANSKIH PLANINARA

HIMALAJI Mont Everest 8848 m

26.5.2000. Dragan Jaćimović Pančevo

HIMALAJI - Čo O Ju 8201 m

27.9.1998. Goran Ferlan PSD “Borkovac”, Ruma 27.9.1998. Dragan Jaćimović Pančevo

PAMIR - Pik Lenin 7134 m

31.7.1990. Lambros Hudeludis ŽPSD "Jelenak", Pančevo

CORDILLIERI CENTRAL - Aconcagva 6951 m

13.2.1944. Tibor Sekelj Subotica 25.2.1945. Tibor Sekelj Subotica 19.1.1992. Petar Janjatović ŽPSD “Dr R.Simonović”, Sombor

12.12.1996. Goran Ferlan Ruma 12.12.1996. Dragan Jaćimović Pančevo

HIMALAJI - Mera Peak 6437 m

12.4.1996. Hudeludis Lambros ŽPSD "Jelenak", Pančevo 12.4.1996. Tereza Omorac * PSD "Vršačka kula", Vršac

* - stigla do 6100 m, ženski visinski rekord Vojvodine

HIMALAJI - Island Peak 6160 m

29.4.1998. Jovan Lakatoš ŽPSD “Dr R. Simonović”, Sombor 29.4.1998. Miodrag Jovović PSD “Železničar”, Novi Sad

KILIMANJARO - Uhuru Peak 5895 m

3.11. 1962. Tibor Sekelj Subotica

25.10.1976. Radivoj Kovačević PSD "Stražilovo", Sr. Karlovci 16.1.1989. Lambros Hudeludis ŽPSD "Jelenak", Pančevo 16.1.1989. Petar Janjatović ŽPSD “Dr R. Simonović", Sombor

2.2.1991. Tereza Omorac PSD "Vršačka kula", Vršac 2.2.1991. Jovan Opačić ŽPSD "Jelenak", Pančevo


148

2.2.1991. Bojana Ergover ŽPSD "Jelenak", Pančevo 2.2.1991. Lambros Hudeludis ŽPSD "Jelenak", Pančevo

30.1.1997. Lia Stanković PSD "Poštar", Novi Sad 20.1.1998. Milan Grgurov ŽPSD “Dr R. Simonović”, Sombor 20.1.1998. Miljan Zeković PSD “Zorka”, Subotica

KILIMANJARO - Gilmans point 5715 m

1939. Trčko Koloman Zrenjanin 3.11. 1962. Tibor Sekelj Subotica

25.10.1976. Radivoj Kovačević PSD "Stražilovo", Sr. Karlovci 16.1.1989. Lambros Hudeludis ŽPSD "Jelenak", Pančevo 16.1.1989. Petar Janjatović ŽPSD “Dr R. Simonović", Sombor 16.1.1989. Dragomir Petrov PSD "Železničar", Novi Sad

2.2.1991. Tereza Omorac PSD "Vršačka kula", Vršac 2.2.1991. Jovan Opačić ŽPSD "Jelenak", Pančevo 2.2.1991. Bojana Ergover ŽPSD "Jelenak", Pančevo 2.2.1991. Lambros Hudeludis ŽPSD "Jelenak", Pančevo

18.1.1997. Jovan Lakatoš ŽPSD “Dr R. Simonović”, Sombor 18.1.1997. Ivan Sabadoš Sombor 18.1.1997. Biljana Garić Sombor 30.1.1997. Lia Stanković PSD "Poštar", Novi Sad 30.1.1997. Borislav Stanković PSD "Poštar", Novi Sad 20.1.1998. Milan Grgurov ŽPSD “Dr R. Simonović”, Sombor 20.1.1998. Miljan Zeković PSD “Zorka”, Subotica

ELBURS - Damavand koh 5671 m

26.7.1983. Nandor Varga PSD "Železničar", Novi Sad 26.7.1983. Edita Weissenbeck PSD "Železničar", Novi Sad 26.7.1983. Miloš Bokorov PSD "Železničar", Novi Sad 26.7.1983. Zoltan Pele ŽPSD "Zrenjanin", Zrenjanin

9/10.7.1984. Lazar Popara PSD "Železničar", Novi Sad 9/10.7.1984. Petar Janjatović PSD "Železničar", Novi Sad 9/10.7.1984. Snežana Hajnal ŽPSD “Đuro Salaj”, Subotica 9/10.7.1984. Atila Lihtental ŽPSD “Đuro Salaj”, Subotica 9/10.7.1984. Milica Miladinović PSD "Železničar", Novi Sad

CENTRALNI KAVKAZ - Zapadni Elbrus 5642 m

6.8.1986. Zoran Navratil PSD "Železničar", Novi Sad

30.6.1990. Dušan Omorac PSD "Vršačka kula", Vršac 30.6.1990. Lambros Hudeludis PSD "Jelenak", Pančevo


149

12.7.1992. Lambos Hudeludis PSD "Jelenak", Pančevo 31.7.1994. Feliks Krivošija PSD "Zorka", Subotica 31.7.1994. Dragan Veselica PSD "Železničar", Novi Sad

4.8.1995. Lia Stanković PSD "Poštar", Novi Sad 4.8.1995. Borislav Stanković PSD "Poštar", Novi Sad 4.8.1995. Zoran Marković PSD "Železničar", Novi Sad 4.8.1995. Dragomir Raletić PSD "Železničar", Novi Sad

CENTRALNI KAVKAZ - Istočni Elbrus 5621 m

30.6.1990. Andraš Hajnal PSD “Vršačka kula”, Vršac 17.8.1991. Stevan Mrkušić PSD "Železničar", Novi Sad 12.7.1992. Tereza Omorac PSD "Vršačka kula", Vršac 12.7.1992. Dušan Omorac PSD "Vršačka kula", Vršac 12.7.1992. Lambros Hudeludis ŽPSD "Jelenak", Pančevo

HIMALAJI - Kalapatar 5545 m

1979. Radivoj Kovačević PSD “Grafičar”, Novi Sad

13.4.1996. Svetozar Vukojević ŽPSD "Zrenjanin", Zrenjanin 4.1996. Goran Ferlan Ruma

.4.1996. Dragan Jaćimović Pančevo 3.4.2000. Goran Ferlan PSD “Borkovac”, Ruma 3.4.2000. Dragan Jaćimović Pančevo

CORDILLIERI CENTRAL - Manso 5500 m

8.2.1944. Tibor Sekelj Subotica

SIERRA MADRE - Popokatepetl 5452 m

1953. Tibor Sekelj Subotica

CORDILLIERI CENTRAL - Catedral 5450 m

2.1944. Tibor Sekelj Subotica

SIERRA MADRE - Ikstaksiuatl 5286 m

1953. Tibor Sekelj Subotica

MONT KENIA - Nelion 5199 m


150

11.2.1991. Lambros Hudeludis ŽPSD "Jelenak", Pančevo

ARMENSKO GORJE - Ararat 5165 m

19.7.1984. Petar Janjatović PSD "Železničar", Novi Sad 2.1988. Zoltan Pele PSD "Železničar", Novi Sad 30.8.2000. Lazar Popara PSD "Železničar", Novi Sad 30.8.2000. Feliks Krivošija PSD “Zorka” Subotica 30.8.2000. Iso Planić PSD “Zorka” Subotica

HIMALAJI Pokalole 5100 m

3.4.2000. Goran Ferlan PSD “Borkovac”, Ruma 3.4.2000. Dragan Jaćimović Pančevo

MONT KENIA - Pont Lenana 4895 m

8.2.1991. Tereza Omorac PSD “Vršačka kula”, Vršac 8.2.1991. Lambros Hudeludis ŽPSD “Jelenak”, Pančevo

SAVOJSKI ALPI - Mont Blanc 4807 m

1924. Todor Cvejić Begeč

13.9.1960. Radivoj Kovačević PSD "Stražilovo", Sr. Karlovci 13.9.1960. Josip Matuski PSD "Stražilovo", Sr. Karlovci 13.9.1960. Sava Apatović PSD "Stražilovo", Sr. Karlovci 13.9.1960. Zvonimirka Cvejić-

Kovačević PSD "Stražilovo", Sr. Karlovci

18.8.1965. Mikloš Ferenc ŽPSD "Bačka", Bačka Topola 18.8.1965. Šiman Varmuža ŽPSD "Bačka", Bačka Topola 18.8.1965. Arpad Buš ŽPSD "Bačka", Bačka Topola 18.8.1965. Laslo Buš ŽPSD "Bačka", Bačka Topola 18.8.1965. Andraš Verbosi ŽPSD "Bačka", Bačka Topola 18.8.1965. Lajoš Balint ŽPSD "Bačka", B. Topola 29.7.1967. Agata Trajs ŽPSD "Zrenjanin", Zrenjanin 26.7.1977. Vladimir Vrebac PSD “Fruška gora”, Sr. Kamenica 22.7.1979. Lazar Popara PSD “Železničar”, Novi Sad 12.8.1979. Stevan Mrkušić PSD "Železničar", Novi Sad 29.8.1979. Dragan Malinović PSD "Železničar", Novi Sad 29.8.1979. Dušan Savanović PSD "Železničar", Novi Sad 18.8.1975. Miroslav Venčelovski PSD "Železničar", Šid 18.8.1975. Stevan Dejanović PSD “Železničar”, Šid 18.8.1975. Zvonko Salamon PSD “Železničar”, Šid


151

29.8.1979. Pavel Urban PSD "Orlovac", Novi Sad 29.8.1979. Zoran Živanić PSD "Železničar", Novi Sad 29.8.1979. Nenad Andonov PSD "Železničar", Novi Sad 29.8.1979. Milorad Nikolić PSD "Poštar", Novi Sad 29.8.1979. Marko Josimović PSD "Poštar", Novi Sad

4.8.1981. Cvetko Savin ŽPSD "Zrenjanin", Zrenjanin 12.8.1981. Edita Varga PSD “Železničar”, Novi Sad 12.8.1981. Nandor Varga PSD “Železničar”, Novi Sad 12.8.1981. Đerđ Branković PSD “Železničar”, Novi Sad 12.8.1981. Đorđe Grujić Bečej

3.7.1985. Laslo Barna ŽPSD "Bačka", Bačka Topola 3.7.1985. Atila Barna ŽPSD "Bačka", Bačka Topola

8.1987. Lambros Hudeludis ŽPSD "Jelenak", Pančevo 11.8.1989. Venčelovski Miroslav PSD “Železničar”, Šid 11.8.1989. Stevan Dejanović PSD “Železničar”, Šid 11.8.1989. Palko Holič PSD “Železničar”, Šid 11.8.1989. Pavel Pavlov PSD “Železničar”, Šid 11.8.1989. Niko Stanković PSD “Železničar”, Šid 11.8.1989. Pavel Hrenka PSD “Železničar”, Šid 12.8.1991. Tereza Omorac PSD "Vršačka kula", Vršac 12.8.1991. Dušan Omorac PSD "Vršačka kula", Vršac 12.8.1991. Živorad Popov ŽPSD "Zrenjanin", Zrenjanin 12.8.1991. Svetozar Vukojević ŽPSD "Zrenjanin", Zrenjanin 12.8.1991. Lambros Hudeludis ŽPSD "Jelenak", Pančevo 21.8.1997. Milorad Jovović PSD "Železničar", Novi Sad 13.8.1997. Goran Ferlan Ruma 13.8.1997. Dragan Jaćimović Pančevo 24.7.1998. Jasmina Popov PSD “Železničar”, Novi Sad 24.7.1998. Ankica Malinović PSD “Železničar”, Novi Sad 24.7.1998. Dragan Malinović PSD “Železničar”, Novi Sad 24.7.1998. Zoran Škorić PSD “Železničar”, Novi Sad

PAMIR - ALAJ - Badigin 4660 m

8.7.1988. Zoltan Pele PSD “Železničar”, Novi Sad

PENINSKI ALPI Monte Rosu 4634 m

1980. Đorđe Grujić Bečej

PENINSKI ALPI - Matterhorn 4478 m

7.1977. Vladimir Vrebac PSD “Fruška gora”, Sr. Kamenica


152

1980. Đorđe Grujić Bečej 30.8.1986. Atila Barna ŽPSD "Bačka", Bačka Topola 30.8.1986. Laslo Barna ŽPSD "Bačka", Bačka Topola

VALIJSKI ALPI - Punta parrot 4436 m

7.1985. Nandor Varga PSD “Železničar”, Novi Sad

7.1985. Đorđe Grujić Bečej

PAMIR - ALAJ - Pik 4342 m

7.7.1988. Lazar Popara PSD “Železničar”, Novi Sad

VALIJSKI ALPI - Ludwigshohe 4341 m

7.1985. Nandor Varga PSD “Železničar”, Novi Sad 7.1985. Đorđe Grujić Bečej

VALIJSKI ALPI - Schwarzenhorn 4321 m


CENTRALNI KAVKAZ - Pik Šćurovski 4262 m

9.8.1986. Zoran Navratil PSD “Železničar”, Novi Sad

VALIJSKI ALPI - Castor 4226 m


PAMIR - ALAJ - Pik 4217 m

2.7.1988. Zoltan Pele PSD “Železničar”, Novi Sad

160 2.7.1988. Miloš Bokorov PSD “Železničar”, Novi Sad 2.7.1988. Dragomir Komarov PSD “Železničar”, Novi Sad

VALIJSKI ALPI - Piramide Vincent 4215 m



153

BERNSKI ALPI - Jungfrau 4167 m

1966. Cvetko Savin ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin

VISOKI ATLAS - Ybel Toubkal 4165 m

3. 1978. Slobodan Maletić PSD “Stražilovo”, Sr. Karlovci 3. 1978. Milan Šestan PSD “Stražilovo”, Sr. Karlovci 3. 1978. Josip Matuski PSD “Stražilovo”, Sr. Karlovci

1979. Petar Bolozan ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin 1979. Nenad Milaković ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin 1979. Slobodan Popov ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin 1979. Velomir Bojanić ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin

20.7.1985. Milica Miladinović PSD "Železničar", Novi Sad 20.7.1985. Ljiljana Todić PSD "Železničar", Novi Sad 20.7.1985. Dragana Todić PSD "Železničar", Novi Sad 20.7.1985. Petar Janjatović PSD "Železničar", Novi Sad 20.7.1985. Miloš Bokorov PSD "Železničar", Novi Sad 20.7.1985. Dragomir Komarov PSD "Železničar", Novi Sad 20.7.1985. Tibor Santo PSD "Železničar", Novi Sad 20.7.1985. Zoltan Pele PSD "Železničar", Novi Sad 20.7.1985. Milan Grgurov ŽPSD “Dr R. Simonović", Sombor 21.7.1985. Nada Damjanović PSD "Železničar", Novi Sad 21.7.1985. Aleksandar Damjanović PSD "Železničar", Novi Sad

ALPI - Dezekren 4160 m

1967. Agata Trajs ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin

CENTRALNI KAVKAZ - Čeget tau čan 4110 m

1.8.1986. Lazar Popara PSD “Železničar”, Novi Sad 1.8.1986. Zoran Navratil PSD “Železničar”, Novi Sad

ALPI - Monch 4099 m

1966. Cvetko Savin ŽPSD”Zrenjanin”, Zrenjanin

Grand Paradiso 4061 m

29.4.1991. Dušan Omorac PSD “Vršačka kula”, Vršac 29.4.1991. Miloš Lazarević PSD “Vršačka kula”, Vršac


154

SAVOJSKI ALPI - Aig. de Bionnasay 4052 m

11.8.1981. Nandor Varga PSD “Železničar”, Novi Sad 11.8.1981. Varga Edita PSD “Železničar”, Novi Sad 11.8.1981. Đorđe Grujić Bečej 11.8.1981. Đerđ Branković PSD “Železničar”, Novi Sad

VISOKI ATLAS - Toubkal West 4040 m

20.7.1985. Zoltan Pele PSD “Železničar”, Novi Sad 20.7.1985. Ljiljana Todić PSD “Železničar”, Novi Sad

SAVOJSKI ALPI - Dome de Rochefort 4015 m

30.7.1984. Nandor Varga PSD “Železničar”, Novi Sad 30.7.1984. Đorđe Grujić Bečej

SAVOJSKI ALPI - Aig. ou Dent Geant 4013 m


SAVOJSKI ALPI - Aig. de Rochefort 4001 m


PAMIR - ALAJ - Obzornjaja 4000 m

12.7.1988. Miloš Bokorov PSD “Železničar”, Novi Sad 12.7.1988. Dragomir Komarov PSD “Železničar”, Novi Sad

VISOKE TURE - Grossglockner 3798 m

1954. Radivoj Radanov PSD “Orlovac”, Novi Sad 1962. Jene Molnar ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin 1963. Zdravko Đajić PSD “Železničar”, Inđija 1963. Zvonko Đajić PSD “Železničar”, Inđija 1963. Mirko Marković PSD “Železničar”, Inđija

12.8.1965. Mikloš Ferenc ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola 12.8.1965. Šiman Varmuža ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola 12.8.1965. Arpad Buš ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola 12.8.1965. Laslo Buš ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola


155

12.8.1965. Andraš Verbosi ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola 12.8.1965. Lajoš Balint ŽPSD “Bačka”, Bačka Topola

1969. Agata Trajs ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin 6.1972. Milan Dunđerov PSD “Orlovac”, Novi Sad

6.8.1979. Edita Varga PSD “Železničar”, Novi Sad 6.8.1979. Nandor Varga PSD “Železničar”, Novi Sad 6.8.1979. Đorđe Grujić Bečej

10.8.1984. Milorad Nikolić - Džek PSD “Poštar”, Novi Sad 10.8.1984. Jovan Pavkov - Pale PSD “Poštar”, Novi Sad 10.8.1984. Marko Josimović - Čiča PSD “Poštar”, Novi Sad

1987. Lambros Hudeludis ŽPSD “Jelenak”, Pančevo 9.8.1987. Zoltan Pele PSD “Železničar”, Novi Sad 9.8.1987. Petar Janjatović PSD “Železničar”, Novi Sad 6.7.1990. Nataša Šponja PSD “Železničar”, Novi Sad 6.7.1990. Dragan Petrov PSD “Železničar”, Novi Sad 6.7.1990. Dragan Tomić PSD “Železničar”, Novi Sad 6.7.1990. Petar Janjatović ŽPSD “Dr R. Simonović”, Sombor 6.8.1996. Jasmina Popov PSD “Železničar”, Novi Sad

DOBITNICI SPARTAKOVE NAGRADE

1968. - Ignijić Bogdanka - ŽPSD “Zrenjanin”, Zrenjanin 1979. - Kovačević Radivoj - PSD “Stražilovo”, Sremski Karlovci 1980. - PSD “Stražilovo”, Sremski Karlovci 1985. - OK “Neštin”, Neštin 1986. - PSD “Železničar”, Novi Sad 1990. - Janik Ferenc, PSD “Zanatlija”, Novi Sad 1992. - Hudeludis Lambros - ŽPSD “Jelenak”, Pančevo 1992. - Štrbenk Nikola - OK “Vojvodina”, Novi Sad 1993. - Milivoj Nastasić - PSD “Železničar”, Novi Sad


156

LITERATURA: Putnik 1/1932; 2/1934; 3/1935; 4/1936; 1/1940; 2/1940; 3/1940; 4-6/1940. Vesnik Društva “Fruška gora” Jubilarni bilten PSSV 1964; Godišnjak PSS 1950; Arhiv Sportskog Saveza Vojvodine; Vojvođanski muzej; Arhiv Grada Novog Sada; Arhiv Foto kino saveza Vojvodine; Biblioteka Matice Srpske; Rukopisno odelenje Matice Srpske; Arhiv Vojvodine. Naše planine 9 - 10/1974; Naše planine 5-6/1978;


157

I na kraju, ove naše knjige, kojom smo učinili pionirske korake u zapisivanju naše planinarske prošlosti, koji smo izdali u cilju dalje nadgradnje, završili bi je rečima našeg velikana dr Vladimira Belajčića izrečenim sada već davne 1927. godine: “ Planinarstvo nije samo lična razonoda, privatna pasija”, - to možemo i u ovoj prilici naročito istaći i naglasiti. “Ono ima i svoj važan socijalni i kulturni značaj. Turizam kao puki sport i utakmica u nadbijanju rekorda prevaljenih daljina, savladanih vratolomnih uspona i osvojenih visina, nikada ne bi došao do onog priznanja i ugleda kojeg danas uživa, kad ne bi služio ciljevima ljudskog društva i čovečanske kulture. Kad planinar ili planinarke sa rancem na leđima i štapom u ruci napuštaju ranim jutrom u polutamu uvijene varoške ulice i lakim korakom hrle u goru, da sa koje uzvisine pozdrave rumeni Istok, da sa vrha koga pogledom zagrle daleke vidike koji se gube u celovu Neba i Zemlje; da lutajući preko brda i dolina, polja i livada, kroz lisnate šume i grozdane vinograde, provedu jedan ili više dana u slobodi, u prirodi, oni možda nisu uvek ni svesni onog paradoksa, da, bežeći iz mnogoljudne varoši, utonule još u jutarnji san, izdvajajući se iz šireg društva, šire ljudske zadnice, - koja će taj dan da provede - valjda - u trci za sitnim interesima svakidašnjice ili kafanskoj besposlici, - da služe baš ciljevima ljudskog društva i zajednice. U današnjem društvenom poretku ogromna većina ljudi pretežni deo svojih i društvenih i telesnih sila troši isključivo u svrhu održavanja svoje fizičke jedinke i njezinog produženja - porodice odnosno dece. Činovnik vek svoj provede rešavajući više-manje neinteresantne akte, zanatlija proizvodeći, trgovac prodajući više manje korisne i potrebne stvari, a ratar hraneći druge, i sve zato, da bi mogli prehraniti sebe i svoje. Ovo robovanje samome sebi, ovo podjarmljivanje duše telu, ovo zatvaranje duha u tesnu čauru besadržajnog fizičkog postojanja, u dubokoj je opreci sa osnovom ljudske prirode, u koju je neiskorenjivo usađena težnja za Totalitetom, za Univerzalitetom, težnja za Bezgraničnim i Večnim. Ostavljanje svakidašnjih briga kod kuće i trenutni njihov zaborav, izlazak iz tesnih ulica i uskih vidika u široku, prostranu Prirodu, gde nas svaki korak nosi više i bliže bezgraničnom plavetnilu Neba, pruža sve šire horizonte i dalje perspektive; kupanje duha u lepotama pejsaža, prelivanji-ma boja i harmonijama oblika; utapanje duše u beskonačno sfere koje nas okružuju, koje u nama evocira


158

osećaj dodira sa Bezgraničnim i Večnim, - odgovaraju osnovnoj težnji, koja je božanskog porekla i od iskona u nama usađena. Emancipovanje duha od prolaznoga i efemernoga, njegovo uzdizanje iznad svakidašnjice, njegovo osvajanje, komad po komad, bezgraničnog prostora, njegovo obraćanje idejama Lepotama i Dobrote, dovodi do svesti o identitetu ličnoga “ja” i Univerzuma, i zadovoljava neutaživu našu težnju za Večnim. U gori, u planini, ljudi su bliži Nebu i Prirodi, i odatle onaj opemenjujući njihov uticaj na ljudsku dušu, odatle ugodno i prijatno osećanje u njihovom krugu. Posle časova provedenih u gorama, čovek se vraća kući kao preobražen, oplemenjen, prožet svešću da u ljudskom životu ima i nečeg uzvišenijeg i lepšeg, trajnijeg i vrednijeg od sitnih briga i borbi, od jurnjave za prolaznim materijalnim uspesima i ličnom koristi. - Tu je objašnjenje onom paradoksu da se čovek, nakon što je proveo izvesno vreme izvan društva, vraća u nj sa više društvenog osećanja, sa više soci- jalnosti i ljubavi prema bližnjem nego ih je imao pre polaska. I tako planinari, u blagotvornom ovom dodiru sa Prirodom, snažeći svoje telo i oplemenjujući svoju dušu, oplemenjuju i društvo kome pripada-ju, pa apstrahirajući od razvijanja i širenja društvenosti uopšte, u tome u glavnom i jeste socijalna funkcija planinarstva.””