Zene letaci

Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије

Поводом 8. марта

„Жене летачи“


Од самог почетка, како се „писала“ историја ваздухопловства, жене су увек биле присутне, а нарочито када су успеле да превазиђу обичајне и културолошке норме. У почетку стидљиво, а након Првог рата у све већој мери, многе жене су својим успесима допринеле, свака на свој начин, развоју ваздухопловства...

Бароница Ремон де Ларош је била прва жена пилот (број дозволе 36 из 1910. год.), Херијет Квимби је прва прелетела Ламанш 1911. године. Амелија Ерхарт је 1932. године прелетела Атлантик, док је Ејми Џонсон 19 дана летела од Енглеске до Аустралије, а Хана Рајч је једина жена носилац „Гвозденог крста“ и један од најбољих пробних пилота Луфтвафе...


И таман када су на неки начин успеле да се изборе за равноправност и у овом сегменту, започео је Други светски рат и на први поглед, у рату као мушкој „дисциплини“ за жене није било места. Али су оне, онакве каквима их је Бог дао борбенима, успеле да се изборе за своја права и допринесу својим земљама... Знамо да су током Другог светског рата у САД, жене биле масовно заступљене у фабрикама које су производиле наоружање и војну опрему, односно у позадини. Међутим, предвођене легендарном Џеки Кохран, предратним пилотом и каснијим генералом америчког РВ, односно првом женом која је летела брже од звука, успевају да се изборе и оснују „Women Airforce Service Pilots“ (WASP) - Жене војни пилоти у служби америчког ратног ваздухопловства.

Историја нам каже да се за ту новоформирану јединицу америчког РВ, пријавило 25000 кандидаткиња, од којих је након здравствених прегледа и селективног летења у службу било примљено 1074 девојке. Истине ради, оне нису летеле на војиштима где су Американци ратовали. Њихов посао је био да у фабрикама, након производње, изврше пробне летове и да након тога испоруче летелице до ваздухопловних база на даљу експлоатацију, односно за транспорт на Европско и Пацифичко ратиште... Поред овог задатка, вршиле су и задатке превожења, вукле су мете,...


Прецизни подаци кажу да су летеле на свим, али буквално свим летелицама које су биле у употреби у Америчком РВ. Статистика каже да су базирале на 120 летелишта широм САД, да су летеле на 78 различитих типова ваздухоплова. Јединицама су испоручиле 12650 ваздухоплова, при томе прелетевши нешто мање од 100 000 000 километара. Након рата су све понеле Конгресну медаљу части.




Сличну улогу као и у САД, имале су жене у Британском РВ током Другог рата, за шта је везан и својеврстан куриозитет да су у Енглеској, обзиром на недостатак људства које је било ангажовано на одбрани Острва, у састав РВ примане и жене са видљивим физичким недостацима, уколико су функционално могле да обављају летачке задатке, те је тако у саставу Краљевског РВ, летело и неколико жена са краћом ногом или пак са недостајућим прстом и сл...

Но, за разлику од западних Савезника, где су жене на овај начин учествовале у антифашистичкој борби, у СССР-у су жене летеле на праве борбене задатке... И то у почетку, у саставу мушких јединица, да би касније била основана засебна јединица, и то не ескадрила, нити пук. Совјети су имали читаву једну ваздухопловну дивизију. .састављену од жена летача.


Совјетски државни и војни врх, обзиром на чињеницу да је ваздухопловни спорт у СССР пре рата био на врло високом нивоу и поучени савезничким искуствима из САД и Енглеске, доноси одлуку и позива све жене пилоте да се прикључе отаџбинском рату. У први мах, намера им је била да жене „искористе“ на исти начин као и западни Савезници, међутим, обзиром на борбеност ових жена, на резултате показане приликом преобука за нове типове летелица у односу на мушке колеге и можда највише, на основу личног пријатељства Стаљина и мајора Марине Раскове, доноси се одлука да се оснује прво пук,а због великог броја жена, на крају и читава ваздухопловна дивизија...

И тако је настала 122. Мешовита ваздухопловна дивизија, која је у свом саставу имала 3 пука, и то:

• 586. ловачки пук, који је био наоружан авионима Јак-1, Јак-7 и Јак-9. Девојке из овог пука извеле су 4419 летова и из 125 ваздушних дуела, однеле су 38 победа.

• 587. јуришни пук. Припаднице овог пука су летеле на Петљаков Пе-2. Извршиле су 1134 задатка, при томе бацивши на Швабе 1000 тона бомби. Због својих заслуга, овај пук је проглашен Гардијским и одликован је Звездом народног хероја.


• 588. (ноћни) бомбардерски пук, који је такође проглашен херојском јединицом и преименован у 46. Тамански (по реци Таман) Гардијски пук. Командир овог легендарног и посебног пука је била Јевдокија Бершанскаја. А посебан је био по више ствари. Прво, све девојке у пуку, њих преко 100 су биле узраста између 17 и 22 године. Извеле су преко 23000 летова и на непријатеља истресле преко 3 милиона килограма бомби плус 26000 запаљивих бомби. Летеле су на авионима Поликарпов По-2, тако што би приликом доласка над непријатељске положаје искључиле мотор, а затим попут једрилице, нечујно и под окриљем ноћи, избациле бомбе на Швабе...


Због губитака које су поднели, због фактора изненађења које су им приређивале сваки пута када би их бомбардовале, Немци су их назвали „Ноћне вештице“. Све до краја рата, у немачким круговима се крило да им губитке на фронту наносе жене и то „Ноћне вештице“. Од 30 жена пилота, које су након Другога рата проглашене Херојима СССР, из ове легендарне јединице, чак 23 девојке су „постале“ Хероине Великог Отаџбинског рата. Најбољи пилот ове јединице, била је Наталија Фјодоровна Меклин, са око 1000 извршених борбених летова...


Треба још рећи да се и межу женама пилотима у СССР-у, налазе и две које су званично промовисане у ваздушне асове.

Прва је московљанка Лидија Владимировна Литвјак. Рођена је 1921. године, и већ са 14 година је почела да лети у аеро-клубу. Била је припадник 586. ловачког пука и летела је на авиону Јак-1. Извршила је 130 борбених летова и имала 12 признатих победа. Оборена је 1943. године у Украјини. Друга је Катарина Васиљевна Буданова која је била

родом из Смоленска. Била је у истој јединици као и Лидија и летела је на истом авиону. Извршила је 66 задатака и при томе постигла 11 победа. Када је погинула 1943. године, имала је 27 година. Обе су проглашене Хероинама Совјетског Савеза..


Иначе, о „Ноћним вештицама“ су снимљена два филма, један из 1981. године, онако класичан совјетски, и прошле године серија од 8 епизода „Ночные ласточки“









Што се тиче наших простора, обзиром да смо у самим почецима ваздухопловства били раме уз раме са светом, није баш да смо имали жене међу првим нашим ваздухопловцима, али... Како је ваздухопловство нагло почело да се развија, добрим делом и заслугом Краљевског ваздухопловног клуба „Наша крила“, није се се морало дуго чекати да и код нас жене замене варјачу пилотском палицом. Практично, прве три су биле Кристина Горишек Новаковић, Даница „Џени“ Томић и Загорка Плећевић. Оне су се одазвале позиву Друштва резервних војних пилота за школовање жена које би биле промовисане у резервне официре Југословенског Краљевског ваздухопловства, и њих три су изабране међу многим девојкама из целе Краљевине. Теоријска настава је почела 1931. године. Након више од годину и по дана наставе, али и проблема око избора авиона за практичну обуку, прва је од њих лаширала Кристина Горишек Новаковић која је тиме постала прва жена пилот у Југославији и на Балкану. Након ње, лаширала је Даница Томић, чији је муж иначе био Командант легендарног 6. ловачког пука, пуковник Миодраг Томић... Комисија састављена од официра из Команде ваздухопловства пред којом је Даница полагала испит је оценила да „кандидат (за резервног војног пилота) лети врло мирно, сталожено и са веома ретким самопоуздањем“... За разлику од поменуте Кристине, која је прва самостално летела, Даница је прва, након завршене обуке и положеног испита стекла дозволу туристичког (у ствари спортског, али се то тада тако звало) пилота и резервног војног пилота. То се збило 23. марта 1933. године.



Успех ових девојака и рад у аеро клубовима широм земље су наравно допринели све већем ангажовању жена у том спорту, као пилота једрилица и моторних авиона те као падобранки. До почетка рата одшколовано је на десетине жена пилота, које су све морале, у предвечерје рата, 1939. године проћи војни раздео обуке, који је одржан у Смедеревској Паланци на тамошњем аеродрому. Треба поменути те цуре: Олга Андасура Шнајдер, Јелена Стефановић Крижај, Милка Блаћанин Хамза, Милинка Амиџић Стефановић, Мила Матејић, Викторија Чадеж, Вера Миливановић, Марија Драженовић Ђорђевић,...


Марија Драженовић Ђорђевић (10.04.1924-06.10.1990) је била једина жена која је током рата обављала летачке задатке. Пилотажу је завршила у Борову у аероклубу „Наша крила“ са непуних 15 година. Када је избио Други светски рат, породица бежи од усташа и настањује се у Шапцу, одакле се Марија одазива позиву Врховног команде НОВЈ, упућеног

свим ваздухопловцима који хоће да се прикључе паризанском ваздухопловству. Након краће обуке у Панчеву, бива распоређена у 113. ловачки пук, где је на задацима превожења и извиђања изврђила укупно 59 задатака, летећи на По-2 и Јак-9. Након рата, Марија прелази са пуком у Скопље, где остаје до 1947. године, када се демобилише и заснива породицу. У новембру месецу исте године за 4. класу ВВУ након прегледа, пријављују се две девојке. Радмила Ракочевић и Данијела Новичић. Радмила се пријавила као првоборац и већ официр, док је Данијела већ била спортски пилот... Након годину и по дана теорије, када је у априлу месецу 1949. године требала да отпочне практична обука, нечијом одлуком ове две цуре су удаљене са школовања, док су њихови мушки класићи редовно започели са летењем. Иронија је да је једина од свих полазника те 4. класе била већ свршени пилот управо Данијела...


Требало је да прође нешто мање од 40 година, до те 1984. године. Тада је у ШРО ВВА примљена прва генерација жена, будућих војних пилота. То су биле Мирјана Ивановић, Светлана Миленковић (тада Митровић), Татјана Додевска и Милена Цестник. Следеће године, примљена је још једна класа у којој су биле и Аранка Баби, Бранка Беришић, Аница Дамјановић, Божа Мартинчић и Хашима Жилић. Заједно са мушкарцима су „прошле“ све разделе летачке обуке, положиле заклетву као и сваки војник, промовисане у чин потпоручника и добиле летачке знакове. Али опет из неких разлога те девојке нису могле да се активирају, односно да постану активни официри и пилоти у јединицама нашег РВ. Иначе, оне су и пре школовања на ШРО биле активне у својим матичним аеро-клубовима те су се након овог разочарења вратиле у своје клубове, а Светлана Миленковић је као моторни пилот и инструктор на једрилицама, остала у лепом сећању више генерација ђака ВВГ (од 21. до 27. класе), који су били код ње на једриличарској обуци. Најдаље је отишла Мирјана Ивановић, сада Фриче, која је и данас пилот у једној Швајцарској авио компанији и капетан је на авиону СААБ 2000.


Татјана Додевска, Мирјана Ивановић, Милена Цестник, Светлана Митровић, Прва генерација жена у ШРОА, Задар 1984. године







Ипак у саставу 204. ваздухопловне базе на аеродорому Батајница, службују три љупке девојке, које су своје школовање започеле 2007. године и окончале га 2011. год. Тиме су постале прве жене војни пилоти у нашем ваздухопловству. Распоређене су у две ескадриле, и то потпоручнице Сандра Радовановић и Ана Тадић у 252. ескадрилу „Курјаци са Ушћа“, обзиром да лете на авиону Г-4. Док је потпоручник Ања Крнета у саставу 138. транспортне ескадриле и лети на хеликоптеру Газела...








Хвала на пажњи! Свим чланицама УПВЛПС

Срећан 8. март!


http://udruzenjepvlps.org/portal/

Education

Zene letaci