ВИЗУЕЛНИ МЕДИЈИ У САЗНАЈНОМ РАЗВОЈУ

ДЕТЕТАНада Кораћ

Људићи из радија и Алиса у земљи чуда

‘’Кад сам била мала, веровала сам да у радио-апарату, као у наком минијатурном граду,

живе мали људи. Ти људићи, како сам их ја звала, били су савршена минијатурна копија

правих људи и правог света. Сваки пут када би радио био укључен, то светло ме је подсећало на постојање тих сићушних људи у сићушном свету, добро скривеном као у некој необичној

тврђави.

Онда сам први пут отишла у биоскоп. Приказивала се Алиса у земљи чуда, прича коју сам познавала из сликовнице. У сали је

било хладно, па су родитељи инсистирали да останем у капуту, који сам ја упорно хтела да

скинем како би Алиса могла да види моју нову хаљину. После доста убеђивања, остала сам у

капуту али раскопчаном и цео филм одгледала стојећи, верујући да ће ме Алиса сигурно

приметити.

Не сећам се када сам тачно престала да завирујем иза радио-апарата у нади да ћу

угледати неког од људића и почела да седим у биоскопу као сав остали свет, али ове своје ране сусрете са масмедијима никад нисам

заборавила. ‘’

ВИЗУЕЛНИ МЕДИЈИ СА СТАНОВИШТА САЗНАЈНОГ

РАЗВОЈАСУСРЕТ СА ‘’ЖИВИМ СЛИКАМА’’: ТУМАЧЕЊЕ ПРИРОДЕ ВИЗУЕЛНОГ

МЕДИЈА У РАНОМ ДЕТИЊСТВУ

Термин ‘’живе слике’’ који се некада користио за филм и тв сада је заборављен. Генерације људи су се навикле на чињеницу да су ‘’живе слике’’ ипак

само слике, а ‘’наивни гледалац’’ то не доживљава на тај начин.

Пр. ‘’Улазак воза у станицу 1896.’’ изазвао је велику панику у биоскопским салама као данас пројекција

филмова у 3D и 6D. Стадијум кроз који дете пролази одређује шта ће за

њега бити визуелни медији.Убедљиву илустрацију пружају следећи примери:

Пример 1. Ивана (4;6) гледа у дечјем музичком програму малу пијанисткињу, своју познаницу и каже: ‘’Ено је Зорица!’’ (Где?) ‘’На телевизији!’’ (Је ли то права Зорица ?) Гледа ме, за тренутак зачуђено: ‘’Па да, ... права Зорица’’. (Може ли она сада да те види?) ‘’Може ако се окрене овамо’’. (Хоћеш ли да је зовеш да се окрене?) Колута очима: ‘’Па, не могу сада да јој сметам, видиш да свира!’’

Пример 2: Саша (3;6)(човек који говори у средњем плану) (Да ли је то прави човек?) ‘’Да’’. (А где су му ноге?) ‘’Па, ту...’’-пружа несигурно руку према доњој ивици екрана. (Понављам питање.) Опет сасвим неодређено: ‘’ту...’’. Неколико тренутака касније камера се одмиче и види се човек који седи. Саша: ‘’Па, ево су му ноге!’’

Пример 3. Саша(3;6)неколико људи је приказано појединачно у средњем крупном плану –рез-тотал читаве групе. (Како то да су ови људи одједном тако мали?) ‘’Па, нису јели!’’

Дете, као што смо видели, верује ‘’живој слици’’ и ‘’не да се збунити’’.

Пример 4. У неком филму на ТВ-у приказано је убиство. Девојчица (3;6) је узбуђено пришла Тв-у и показујући на ‘’филмског убицу’’ питала мајку да ли сме да удари ‘’тог чику’’. Мајка је објаснила да је то немогуће јер ту нема никаквог ‘’чике’’, да је у питању само слика, али је девојчица до краја остала при томе да би она могла да га удари само да није стакла које би се разбило, а она – добила батине.

Прилику за анализу партиципације пружа разговор са две девојчице, вршњакиње (4;6) у току гледања дечјег програма које су оне саме водиле. Њихове реакције су биле сасвим различите иако су вршњакиње и блиске рођаке које живе у сличним условима,што указује да деца из исте социјалне средине, истог узраста и пола немају исту перцепцију визуелног медија.

Пример 5. Ивана: (Види , ко је оно тамо?) ‘’То сам ја’’. (А ово овде?) ‘’Па то сам исто ја’’. (Јеси ли она тамо права – ти?) ‘’Да’’. (А ово овде?) ‘’Па, исто’’. (Како то можеш да будеш и тамо и овде?) Равнодушно: ‘’Не знам’’. (Све време гледа пажљиво, без трага било каквог узбуђења или збуњености, баш као да је у питању неко други. Ова питања су понављана и на њих су добијани исти одговори. На крају даје мирно објашњење: ‘’Па лепо, има две Иване и две Јелене. ‘’ (Да ли су обе праве?) ‘’Па да’’ (наставља да гледа емисију.

Јелена: од првог тренутка када је угледала себе, делује врло збуњено, чак помало анксиозно, гледа некако бојажљиво. На питање да ли је то она, врло дуго ништа не одговара, сагиње главу и стидљиво се смеши. Тек око половине емисије, која траје 20 минута, једва чујно, погнуте главе каже да је то она. (А ово овде, јеси ли и то ти?) ‘’Да.’’

(Како можеш да будеш и тамо и овде?) ‘’Не знам’’. (На ово питање које је понављано више пута, веома тихо, каже) ‘’Па, тако је снимљено’’. (Како то мислиш, снимљено?) ‘’Снимили су нас тамо’’ (Па како сте сад овде?) ‘’Не знам...’’

За Јелену је овај сусрет са ‘’живом сликом’’ очигледно представљао много већи проблем. Међутим, све у њеном понашању одаје кретање ка вишем нивоу интелектуалног функционисања. Дете у овом периоду верује у ‘’живе слике’’ које су за њега много више ‘’живе’’ него ‘’слике’’.

ОД РЂАВОГ ГОСПОДАРА ДО ДОБРОГ СЛУГЕ:

УТИЦАЈ ВИЗУЕЛНОГ МЕДИЈА НА САЗНАЈНИ РАЗВОЈ

Теоријска гледишта

Брунер, Маклуан и Виготски су се бавили овом теоријом. Брунерова основна теза је та да промене у развоју човекових интелектуалних функција како у филогенези (развитак врсте)тако и у онтогенези (нормалан развој), настају под утицајем спољашњих фактора, система средстава које је човек у току своје историје развио као амплификаторе (појачиваче) сопствених психофизичких способности.

Постоје 3 врсте амплификатора: • амплификатори моторних способности (од најпримитивнијих оруђа до модерних машина), • амплификатори сензорних способности ( од димних сигнала до радара...) и • амплификатори мишљења (језички системи, мит, теорија...)

Маклауново гледиште се у потпуности слаже са Брунеровим. Виготски каже да се непрекидни развој човековог понашања заснива на усавршавању спољних знакова , метода и техника које се изграђују у одређеној социјалној средини под притиском техничких и економских потреба. Битно је да до усавршавања долази споља и зависи од социјалног живота групе или народа коме појединац припада.

Основне заједничке тачке ових теорија су: психички развој човека како филогенетски тако

и онтогенетски схвата се као у великој мери обликован споља, од стране помоћних

средстава, које су људи створили подстакнути потребама физичке и социјалне адаптације .

УЧЕЊЕ И РАЗВОЈ

1. Један од најчешће разматраних и испитиваних проблема у вези са диференцијалним деловањем културе на развој јесте питање дејства учења на квалитативне и квантитативне аспекте сазнајног развоја.

Виготски нагласак ставља на дејство културе, на квалитативни аспект развоја- мењање састава и структуре и нарочито мењање веза и односа између психичких функција при чему удруживањем делатности низа елементарних функција настају нове психичке творевине – системске или културне функције.

Учење буди низ различитих развојних процеса који могу да дејствују једино када је дете у интеракцији са људима из своје околине и када сарађује са

својим вршњацима. ( КОЦКА, КОЦКА , КОЦКИЦА)

ВИЗУЕЛНИ МЕДИЈИ И ЊЕГОВО ДЕЈСТВО НА САЗНАЈНЕ ФУНКЦИЈЕ

• Дејство медија на човеков психички развој може бити двојако: базично и диференцијално. Суштина деловања медија је у њиховом обостраном посматрању, зависно од тога који медији на коју функцију делују.

• Писменост постаје ‘’вештачко памћење човечанства’’ тако што је у року историјског развоја измењен сам тип психолошког развоја памћења. Од непосредног запамћивања човек прелази на овладавање својим памћењем, на стварање знакова помоћу којих усмерава активност памћења и влада њиме.

Знакови о којима је реч, првобитно спољашњи, социјални,

интернализацијом постају унутрашњи агенси који усмеравају човекову сазнајну

делатност. (слагалица)

Од непосредног запамћивања човек прелази на овладавање својим памћењем, на стварање знакова помоћу којих усмерава активност памћења и влада њиме.

Све већа приступачност и примена видео технике омогућују визуелном медију улазак

како у друштвену тако и у приватну индивидуалну историју. (рођендан)

• Иконичност визуелног медија одликује се целовитошћу и симултаношћу насупрот дискретности и линеарности које су одлика других средстава (фотографија, цртеж). Могућност приказивања временских следова чини још једну особеност визуелног медија која би могла имати утицаја на мењање човековог мишљења.

• Излишно је и напоменути да су покретне слике првобитно и независно од постојања спољашњег визуелног медија својствена човековом унутрашњем визуелном медију- активностима визуелног представљања и да су као такве увелико средства којима се мишљење користи. Ова су средства по Пијажеу фигуративни аспекти интелигенције далеко иза оперативних средстава.

У реализацији филма или тв програма осим планова , углова и осветљења бирају се и начини кретања камере кроз простор, будући да омогућује виђење тог света са различитих тачака посматрања у ситуацији када гледалац не мења свој положај у простору. Тако гледаоцу постају доступни различити аспекти онога што посматра, различите тачке гледишта, без промене његовог положаја у простору.

• Један од начина визуелне обраде јесте успорено приказивање процеса чија нормална брзина одвијања не омогућује посматрачу јасан увид у њихов ток (спорт, лет птице, инсекта ).

• Следећи начин визуелне обраде је убрзано приказивање када су у питању процеси који се одвијају и сувише споро да би се могао стећи увид у њихову целину (расцветавање цвета).

Визелни медији и развој мишљења

• Суштина визуелног медија није у одсликавању опажљиве реалности, већ у специфичним, само њену својственим начинима обраде те реалности. Распон ових начина обраде је веома велики: они су понекад заиста близу једноставном одсликавању, али су знатно чешће својеврсна реконструкција која у великој мери личи на активности визуализације својствене памћењу.

Визуелни медиј као чинилац когнитивног развоја

Могућности деловања визуелног медија на сазнајне функције и његова све значајнија заступљеност у животу

деце намеће питање његове улоге у развоју тих функција.Дефинисање те улоге се заправо своди на проблем смештања овог медија у одређену групу развојних

чинилаца.Треба додати да је његова телевизијска варијанта у том смислу далеко испред филмске. Телевизија је за већину деце у свету заиста део свакодневног животног

окружења и то од самог почетка живота. Она се значи не разликује од филма и њен потенцијал као развојног чиниоца

управо је сразмеран тој разлици.

• Телевизија као средство масовног комуницирања несумњиво представља средство социјалне трансмисије, начин преношења људског искуства који чини једну категорију фактора когнитивног развоја.

• Мада је истина да у случају облика и простора известан степен кодификације увек постоји, он је такав да , и поред извесних резерви даје места тврдњи о “стварности утиска”:Предео, предмет или особу које смо видели само на филму и тв-у препознаћемо у стварности неупоредиво лакше него на основу и најживљег вербалног описа.

• Технолошка својства визуелног медија омогућавају да се региструју извесни аспекти спољашњег , физичког света на начин готово идентичан непосредном искуству. Ти аспекти су облик, боја , покрет и звук.

• На технолошком нивоу , визуелни медиј се може сматрати у правом смислу “ продужетком” визуелне перцепције управо у оној мери у којој та технологија доприноси “утиску стварности”.

• Данас када нас од времена настанка филма дели читав век а телевизија већ деценијама представља део свакодневног живота распрострањено је уверење да суштину визуелног медија чини одсликавање опажљиве реалности,прецизније регистровање непосредних аудио-визуелних датости.

• Француски филмски редитељ Пјер-Паоло Пасолини тврди да је филм у ствари ,,језик писан акцијом” који камера само пасивно региструје.

• Полазећи од идеје да визуелни медиј сам по себи ,није ни ,,добар” ни ,,лош” већ да ће његови ефекти зависити од тога како се користе његова специфична својства, сва истраживања су усмерена на изучавање управо тих специфичности.

• И на крају боље разумевање природе визуелног медија и његов однос према појединим психичким функцијама води нас ка томе да се не штитимо од опасности које су стварне и измишљене које прете од њега,већ да на што бољи начин искористимо његове могућности а њих је заиста много.