Пејзаж у сликарству

Сликање пејзажа је једна од тема у сликарству и која подразумева приказивање предела. До ренесансе пејзаж је био само споредна тема која је пратила друге главне теме, а од ренесансе, постаје и он сам главна тема у сликарству.

Свој врхунац сликање пејзажа доживљава у 19. веку када су пантеситичке и романтичне представе омогућиле да та тема постане равноправно заступљена са историјским темама.

У романтичарском сликартву разликују се два типа пејзажа: херојски пејзаж и идеални пејзаж .

Натуралистички приказ пејзажа био је раширен још у античком сликарству мада су елементи пејзажа често стављани једни поред других на начин назнака и скраћења и нису били у стању да образују континуирану целовитост слике.

Схватање пејзажа као јединствене и засебне цјелине слике тјесно је повезано са идејно-историјским иновацијама ране ренесансе као што је развој централне перспективе.

Даљи развој просторно поиманог пејзажа ишло је паралелно са композиционим раздвајањем предњег, средњег и задњег плана.

У 19. вијеку сликарство пејзажа заузима значајно мјесто. Значајни француски сликари пејзажа друге половине тог вијека били су Гистав Курбе и ујметници барбизонске школе који су са интимним пејзажем презентовали реалистични поглед на природу.

На почетку 20. вијека Фердинанд Ходлер и Ђовани Сегантини уздигли су пејзаж у област симболичког што је у сликама припадника група Плави јахач и Мост и даље развијано са још израженијом експресивношћу. У цјелини се, међутим, може рећи да је у 20. вијеку значај сликања пејзажа у великој мјери ослабио.