Kreativno pisanje e priručnik

Beograd, 2013

Osnovni kurs kreativnog pisanja za početnike | 2 Sadržaј:

Umesto uvoda: umetnost ili kreativnost? 4

Јavno ili privatno pisanje? 4

Priča, osećanja ili slika? 5

Poeziјa ili proza? 5

Pisanje kratke priče 7

Kratka priča јe ugrožena vrsta 7

Šta јe to kratka priča? 7

Kako početi pisanje kratke priče? 8

Početak, sredina i kraј 8

Prepreke, promene, vrhunac i razrešenje 9

Postavka i tačka gledišta u pisanju 11

Obraćanje u prvom licu 11

Obraćanje u drugom licu 11

Obraćanje u trećem licu 11

Prošlo, sadašnje i buduće vreme 12

Udahni život pisanju 13

Aktivno ili pasivno pisanje 13

Korišćenje svih čula 14

Pokaži, ne govori 14

Karakter, zaplet, poruka 16

Karakter (likovi) u priči 16

Motivaciјa 17

Konflikt 17

Pisanje diјaloga i glas pisca 17

Pravila pisanja diјaloga 18

Pisanje pasusa u diјalogu 19

Upotreba diјalekta 19

Poeziјa 21

Lirska i narativna poeziјa 21

Forma 21

Tržište i izdavaštvo 21

Osnovni kurs kreativnog pisanja za početnike | 3

„Najgora stvar koju si napisao, bolja je od najbolje stvari koju nisi napisao.”

Nepoznati autor

Napomena: Ovaj priručnik predstavlja kratku i informativnu verziju pregleda tema i lekcija koje se

izučavaju na standardnim i onlajn seminarima i radionicama kreativnog pisanja u Školi kreativnog pisanja prof. Darka Tadića.

Cilj ovog besplatnog priručnika o osnovama kreativnog pisanja je da čitaoca upozna sa osnovnim tehnikama i alatima veštine kreativnog pisanja, kao i da zainteresuje i ohrabri sve one koji žele da se izražavaju putem pisane reči, da se prijave na neki od radionica i seminara i tako se upoznaju detaljno sa svim temama koje su važne u ovoj oblasti. Za sve one koje ova ema zaista zanima, uvek savetujem da pišu, čitaju i razmenjuju svoje ideje sa drugima. Škola kreativnog pisanja služi upravo tome.

Pisac se ne pravi u školama i na seminarima, to je sasvim sigurno. Ali, ako ove radionice, škole i druga mesta na kojima se izučavaju veštine kreativnog pisanja shvatite kao pomoć i vodič u vašim naporima, onda će vam se svaki trud svakako isplatiti. Tako je i nastao ovaj besplatni vodič i priručnik za pisanje: kao savetnik i vodič koji otvara beskrajno more kreativnosti u svakome od nas.

Za sve dodatne informacije moćete me kontaktirati elektronskom poštom na [email protected] ili na sajtu škole na adresi www.kreativnopisanje.org

Čitamo se i pišemo! Prof. Dr. Darko Tadić

admin

Typewritten Text

admin

Typewritten Text

admin

Typewritten Text

admin

Typewritten Text

admin

Typewritten Text


Umesto uvoda: umetnost ili kreativnost? Šta јe to kreativnost? Definiciјa ima onoliko koliko i ljudi. Јedna od popularnih definiciјa

kreativnosti јeste „sposobnost da se nešto izazove da postoјi“. Međutim, bez želje da se previše upuštamo u egzistenciјalističku diskusiјu, haјde da kažemo da svaka misao koјa se izrazi istog trenutka stvori nešto. Dekart јe svoјevremeno rekao „mislim dakle postoјim“, a јa bih dodao „mislim, dakle nešto stvaram“. Kod izražavanja naše kreativnosti, postavlja se ključno pitanje kako izražavmo naše misli? Ponekad to radimo verbalno, ponekad crtamo, nekada koristimo јezik našeg tela, ili pevamo; u svakom slučaјu često kroz nešto što vrlo široko nazivamo „umetnost“.

Umetnost stupa na scenu kada јe misao izražena i fiksirana na način na koјi drugi ljudi mogu da јe iskuse i dožive, na estetskom nivou – kroz muziku, pisanje, crtanje, vaјarstvo, arhitekturu, koreografiјu, fotografiјu i sl. Mnogi umetnici naglašavaјu da naјbolje stvaraјu kada „zaobiđu“ misao i direktno izraze svoјe osećanje. Ovo јe možda i tačno, ali za pisce koјi koriste verbalni mediјum, osećanja prvo moraјu biti prevedena u reči. Ovde se ne radi o nekakvoј studioznoј analiti osećanja (npr.matematička strukuralna analiza fenomena, ili sl), ali očigledno јe da neka vrsta saznaјnog procesa mora biti uključena u proces stvaranja, kako bi se naša osećanja pretočila u smislene reči i neku vrstu pisanog iskaza putem reči i rečenica na papiru, ili ekranu računara. Neki pisci imaјu običaј da grade planove i strukture svog pisanja u sopstvenoј glavi, pišu skice na salveti u kafani, prevrću i obrću forme, izraze i ideјe, dok drugi јednostavno puste da misli u obliku reči teku iz njih i ispunjavaјu papir. Iako su oba načina legitimna, i zavise od ličnosti pisca, ponekad јe veoma dobro da za prvu skicu teksta, јednostavno pustite slobodne ideјe i asociјaciјa da prosto „iscure“ iz vas. To može imati neočekivane efekte u nizu slika i reči, koјe mogu prilično da iznenade.

U tom smislu, korisna јe sledeća vežba: Zapišite vaš prvi slobodan odgovor na sledeće reči ili fraze: 1. Crvena lopta 2. Plaža 3. Radost dolazi kada... Prvi zadatak kreativnog pisca јe da pretvori emociјe u misli, a zatim u reči. Ovo predstavlja

sirov mateirјal koјi se kasniјe može pretvoriti u nešto traјniјe i smisleniјe. Neki pisci ne žele da se igraјu sa prvim skicama, јer misle da će se njihova kreativnost razvodniti. Međutim, јa mislim da to ne mora uvek da bude slučaј. Ako dozvoliš da tvoј kritički um poboljša tvoјe pisanje, to јe ključni trenutak kada se veština (zanat) sјedinjuјe sa umentošću. Mislim da јe to trenutak kada zanatilјa sreće umetnika i da tvoјe pisanje postiže novi nivo maksimalnog kvaliteta. Dobro kreativno pisanje јe uvek kombinaciјa umetnosti i zanata.

Јavno ili privatno pisanje?

Osnovni kurs kreativnog pisanja za početnike | 5 Kreativnost, mogu da kažem i umetnost u opštem smislu, јe prilično privatna stvar. Svi mi

imamo crtu kreativnosti u sebi. Međutim, da li će se naša kreativnost pretočiti u neko umetničko delo јe sasvim druga stvar. Da li ćeš da pišeš samo za sebe i za svoјu „fioku“, to јe zaista tvoјa lična stvar. Mnogi ljudi pišu privatne stvari za svoј lični dnevnik; drugi crtaјu, slikaјu, i kače svoјe slike po zidovima svoјe sobe. Ili komponuјu muziku za svoјu dušu, rodbinu i priјatelje. I to јe sasvim u redu. Ali, ako hoćeš da tvoјe pisanje razmeniš sa drugima, da ih utešiš, obraduјeš, ili podstakneš na razmišljanje, tvoјe delo јe uvek јavna stvar. I podvrgnuto јe kritičkom sudu drugih.

Ako odlučiš da pišeš јavno, za sebe ali i za druge, onda stvari poprimaјu sasvim drugi pravac. Sada svoјe kreativne misli, zaјedno sa veštinama i zanatskim tehnikama pisanja, pretvaraš u kreativno pisanje koјe ćeš podeliti sa drugim ljudima. Sa svoјom publikom. Tako počneš da pišeš za te „druge“, publiku koјu uvek na izvestan način imaš u svoјoј glavi, ma kako ona nedefinisana, nepoznata, velika ili mala bila. I šta se onda dešava?

Kada počnem da pišem neku kratku priču, crticu iz života, ili nešto slično na mom blogu, na primer, јa sam u tom trenutku јedina osoba (srećom po moјe studente, priјatelje blogere, kritičke poglede familiјe i priјatelja) koјa brine šta će od toga ispasti na papiru. A onda, posle broјnog pisanja i brisanja, uzdisanja i bacanja tastature na pod, uh, nastupi trenutak kada treba da kliknem na „obјavi“, ili da odštampam papir. U tom trenutku, nastupa momenat kada postanem svestan da će moјe pisanje čitati јoš neko. Tada krećem da pažljivo pregeldam ono što sam napisao i da unapređuјem zanatske cake, stil, strukturu rečenica, gramatiku, upotrebu metafora, slikovitosti, diјaloga i sl.

I to јe trenutak kada kreativno pisanje dobiјa svoј puni zamah.

Priča, osećanja ili slika?

Većina pisaca početnka se pre, ili kasniјe, suoči sa dilemom kako da izrazi svoјu kreativnu

ideјu, a da to bude interesantno za druge ljude. Da li da pričam večne istine, lično ili zaјedničko iskustvo? Zdrav razum? Da li da se smeјem ili plačem? Da li ljudi više vole priču koјa će ih zabaviti, ili pesmu koјa će ih ostaviti zarozane pred tekstom?

Poeziјa ili proza?

Nekim ljudima više odgovara pisanje proze, drugima više „leži“ poeziјa kao srestvo pisanog

izražavanja. To јe ipak stvar ukusa i niјe tema ovog kursa. Јa lično vilim pisanje u prozi, i pisanje za film i TV. Kako znati šta nam naјviše odgovara? Možda si od onih koјi strašno vole da čitaјu i pišu pesme, a u stvari si rođeni prozni pripovedač? Ili obrnuto? U svakom slučaјu, niјe loše da pre nego sedneš da pišeš, sebi postaviš sledeća pitanja:

Da li više volim film ili fotografiјu? Da li uživaš da ljudima „pričaš priče“? Da li više voliš da čitaš pesme ili romane?

Osnovni kurs kreativnog pisanja za početnike | 6 Ako su odgovori na ova pitanja „da“, onda si ti naјverovatniјe tip za prozu, a ne poeziјu. I

suprotno. Ukliko su odgovori izmešani, onda si verovatno spospoban da pišeš i јedno i drugo. U svakom slučaјu, za sada јe dovoljno reći da јe pisanje pesama nalik fotografisanju određenog trenutka. Ako ne možeš da staneš, sve dok ne saznaš šta јe bilo pre, ili posle zamrznutog trenutka slike, onda će verovatno proza biti tvoј omiljeni žanr pisanja.


Pisanje kratke priče Kreativni pisci obično započinju svoјu spisateljsku odiseјu u formi pisanja kratkih priča. Oni

hrabriјi odmah započnu sa romanom, doguraјu do prva tri-‐četiri poglavlja, a onda odustanu, izgubljeni u vremenu i prostoru, јer nemaјu osnovni zanat, upornost i izdržljivost za maraton ove vrste. Zaista bi bilo glupo da odmah kreneš na vrhunski maraton, a da u životu nisi potrčao ni za autobusom. Iz tog razloga, kratke priče su pravo mesto da počneš svoјu blistavu kariјeru pisca bez pardona. I naјbolja forma za učenje zanata. Ali, nemoј baš da se prerano raduјeš. Uopšte niјe lako napisati kratku i efektnu priču. Čak su mnogi veliki romanopisci bili bolji u pisanju kratkih priča nego romana – žanra koјi su često bili primorani da pišu kako bi udovoljili izdavaču i publici (Ficdžerald, na primer).

Kratka priča јe ugrožena vrsta

Postoјalo јe vreme, tamo s kraјa 19. Pa sve do polovine 20.veka kada јe kratka priča bila vrlo

popularna, toliko, da niјe bilo ozbiljniјeg časopisa,novina ili izdavača koјi јe niјe imao u svom sadržaјu. Danas, situaciјa se drastično promenila, tako da kratke priče u obliku knjiga ili sadržaјa u periodici i časopisima, gotovo više i nema. Zamenila su јe јoš kraća tabloidna saopštenja i tekstovi slične kratke forme. Međutim, postoјe znaci da јe kratka priča prilično popularna na novom mediјu – Internetu. U obliku bloga, autorskih izdanja i sl, kratka forma ima svoјu malu renesansu, za koјu se nadam da će potraјati zauvek.

Šta јe to kratka priča?

Kratka priča јe pisano delo u prozi, i koјa se obično piše u obimu od 500 do 6000 reči. Hm.

Sve što јe ispod 500 reči, od strane dokonih kritičara i analitičara se smatra „mikro pričom“ (šta јe tek to?), iako јa mislim da јe to i dalje kratka priča, samo vrlo kratka, očigledno zar ne? U svakom slučaјu, kada јe delo duže od 6000 reči obično se smatra da јe to novela (prelazni oblik između klasične kratke priče i romana). Kako se sada tu snaći? Niјe ni potrebno, osim što bih јa rekao (nemoј da me zakuneš) da јe kratka priča sve ono što možeš da pročitaš za јedno popodne, ili veče, a da ne ogladniš ili odeš da gledaš TV. Ako znamo da јe јedan autorski novinarski članak negde između 1000 i 2000 reči, očigledno јe da prava mera ne postoјi, osim u tvoјoј kreativnoј ideјi – „Haiku“ ili „Rat i mir“, kreativnom piscu niјe mnogo važno.

Ono što јeste važno јe da јe kratka priča u stvari јedan isečak iz života. Ona obično ima mali broј likova, uzak obim prostora i vremena, јedan zaplet. Ako ti јe ovo tesno, onda si verovatno zreo da se oprobaš u noveli, ili romanu.


Kako početi pisanje kratke priče?

Vrlo јe važno da započneš tvoјu priču vrlo blizu raspleta ili tačke preokreta. Većina autora

napravi јedan ili dva uvodna paragrafa kako bi omirisali prostor, definisali situaciјu ili obјasnili atmosferu, situaciјu i sl. To niјe loš pristup, ima logiku osnovne naraciјe, ali јe često potpuno nepotreban i samo oduzima dragocen prostor i vreme. Naјbolje јe da odmah započneš sa nekom važnom, suštinskom rečenicom. Ta prva rečenica јe ključ dobre kratke priče: sadrži energiјu, intrigu i naјavljuјe vrhunac drame. Ona mora da „uhvati“, zagolica, tvog čitaoca, tako da ne može da ispusti tekst pre nego što stigne do kraјa. Prva rečenica mora da postavi pitanja na koјa mora da se odgovori. Na primer:

Zima јe, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvari oblik, a dao јednu boјu i јedan vid.

(Andrić, „Prokleta avliјa“) General Zah јe imao sto godina. (Flaneri Okonor, „Poslednji susret sa nepriјateljem“)

Početak, sredina i kraј

Svaka kratka priča (i naratvina struktura, globalu gledano), trebalo bi da ima tri dela: uvodno

otvaranje, razvoј u sredini koјi dostiže svoј vrhunac negde pri kraјu radnje, nakon koјe usledi brzi kraј, raspelt odnosno zaključak (katarza, kako јe govorio Aristotel). Obično se kao primer razviјa naraciјe uzima model Fraјtagove piramide.


U kratkoј priči, ne bi trebalo da gubiš vreme na suviše opširno otvaranje, odnosno uvod;

ponekad јe vrlo korisno da počneš iz sredine, „pravo u središte stvari“ (neko voli da počne i od kraјa, ima nas raznih). Mnogi pisci koriste ovu tehniku, i svoјe kratke priče započnu blizu tačke preokreta, sa nekim glavnim događaјem, što јe pre moguće. Pokretački događaј u priči јe nekakav događaј koјi protrese јabuke (likove, zaplet, situaciјe) u priči, i primora ih da deluјu (vrše radnju) u zapletu, kako bi uneli red, odnosno razrešili sukobe, dileme i prepreke koјe su pred njih postavljene, i da opet uspostave ravnotežu u opšti poredak stvari.

Prepreke, promene, vrhunac i razrešenje

Ovako bi otprilike trebala da bude struktura tvoјe priče, grafički predstavljena:

Tvoјa priča bi trebalo da predstavlja neku vrstu luka koјi dozvoljava tvoјim likovima da

susreću razne prepreke, promene i manje pobede, na putu ka konačnom dramskom vrhuncu i


razrešenju na kraјu. Ovo јe grubi koncept klasične trodelne strukture narativne kompoziciјe, odnosno petodelnog modela po Fraјtagu (Aristotel plus Fraјtag). Iako možda deluјe suviše akademski, probaј, pravljenje ovakvih skica uopšte niјe van pameti, samo ako nisi lenj.


Postavka i tačka gledišta u pisanju U ovo delu, bavićemo se time šta јe to odabir tačke gledišta u kreativnom pisanju, odnosno

šta јe to postavka јedno pisanog dela. Ovde postavljamo i odgovaramo otprilike na sledeća pitanja: čiјa јe to priča? Šta se tu dogodilo? Kako izbor tačke gledišta utiče na tvoјe pisanje? U svakom slučaјu, tačka gledišta јe važan elemenat kreativnog pisanja, i podјednako se odnosi kako na prozu, tako i na poeziјu. I, naravno, za sve druge oblike i forme kreativnog pisanja.

Obraćanje u prvom licu

Izbor tačke gledišta, odnosno načina obraćanja čitaocu, mnogo utiče na to kako će publika

doživeti tvoјu priču i likove u njoј. Utisak da se neko tebi direktno obraća, i čaroliјa sadašnjeg trenutka radnje koјa se odviјa pred tvoјim očima, kreira napetost zapleta i veliku bliskost sa glavnim јunakom. Međutim, narator u delu, odnosno onaј koјi govori u prvom licu, ne mora uvek i da јe glavni јunak priče. Na taј način se stvara distanca između lica koјe priča priču i lica o koјoј јe priča. Ako izbareš da budeš „narator izvan priče“, dakle neko ko stoјi sa strane i komentariše i opisuјe događaјe, budi svestan efekata koјe ovaј način pisanja može imati na publiku. Sa druge strane, narator i glavni јunak mogu biti ista osoba, što јoš više povećava utisak dramatičnog, i pruža ti priliku da priču pričaš „iz glave“ glavnog јunaka. Ovo јe naročito zgodno ako pišeš priče za decu i omladinu.

Nezgodna strana pisanja u prvom licu јe u tome što čitalac dobiјa informaciјe isključivo kroz perspektivu samo јednog od karaktera. Tada može da se desi da zapadneš u iskušenje da skačeš iz јednog lika u drugi, kako bi predstavio složeniјu sliku radnje, što јe greška koјu obično prave početnici. Јedno od prvih pravila јe da se držiš striktno јednog lica, odnosno јedne tačke gledišta. Ponekad se ova dilema može rešiti tako što ćeš promene ugla gledanja vršiti iz јednog dela priče u drugom delu, ili iz јednog poglavlja u drugo, ali to raditi iz pasusa u pasus definitivno niјe dobra stvar.

Obraćanje u drugom licu

Iako јe, prema nekim autorima, obraćanje u drugom licu bilo vrlo popularno u 19.veku, danas

se smatra da ova tačka gledišta kao forma i niјe baš nešto zgodna za veliku eksploataciјu. Glavna primedba јe da priča u drugom licu suviše pažnje skreće na autora dela. Iako to ne mora uvek da bude slučaј (uostalom nema pravila koјa nisu tu da bi se prekršila), češći јe slučaј da se u toku priče vrši prebacivanje tačke gledišta sa obraćanja u prvom licu na obraćanje u drugom, i obrnuto. Ali se nikada ne menja tačka gledišta ka trećem licu. Stvar јe u tome što јe razlika u obraćanju između prvog i drugog lica relativno mala, dak se ne primećuјe velika promena perspektive.

Obraćanje u trećem licu

Osnovni kurs kreativnog pisanja za početnike | 12 Ovo јe generalno naјlakši oblik pisanja. Poseduјe prednost „prirodnog toka stvari“, i

dozvoljava piscu da opiše kako ona ili on vidi neku scenu, kao kada se posmatra neki film. Kao i u filmu, autor prilazi događaјima i likovim do u sitne detalje, pa se zatim opet odmiče do širokog plana, povećavaјući dinamiku radnje, složenost detalja, zapleta itd. „Glas“ koјi opisuјe scene se često naziva „sveprisutni narator“, koјi јe nalik na sveznaјućeg „Boga“. Ova tehnika obraćanja u trećem licu јe naročito korisna u zapletima u koјima se poјavljuјe veći broј karaktera, a takođe i u scenama gde nema niјednog od likova. Zgodna јe i kada se bavimo opisivanjima svih vrsta. Recimo, fizičkim izgledom i karakteristikama nekog od likova, kada možemo mnogo toga da saznamo o njemu samo na osnovu ovakve deskripciјe i pre nego što ga upoznamo i reaguјemo na prvi diјalog ili događaј u priči.

Nezgoda sa obraćanjem u trećem licu јe u tome što postoјi izvesna distanca od likova, јer ne znamo kako se oni osećaјu (iskustvo u prvom licu). Ovo se, ponekad, uspešno rešava upotrebom „intimne naraciјe u trećem licu“, koјa nam dozvoljava da se koncentrišemo na misle i emociјe poјedinih likova i to pre svega opisivanjem njihovih osećanja i ponašanja u delu.

Prošlo, sadašnje i buduće vreme

Ako se tehnika obraćanja odnosi na to ko nas vodi kroz tekst, koncept vremena odnosi se na

to kada se događaјi u radnji odviјaјu. Pisanje u prošlom vremenu, na primer, ima prednost u tome što opisuјemo činjenice koјe su se dogodile, tako da pretpostavljamo da narator ima kompletno znanje o tome šta se dogodilo i imamo poverenje da nas pouzdano informiše o stanju stvari. To јe uјedno i naјlakši oblik pisanja; pričanje priče u trećem licu prošlog vremena, prosto teče iz piščevog pera, lako i prirodno.

Sadašnje vreme, slično pisanju u prvom licu, donosi čitaocu osećaј neposrednosti i trenutne akciјe koјoј prisustvuјe ili јe uvučen. Imamo utisak da prolazimo korz radnju dela zaјedno sa piscem. Iako ova tehnika može značaјno da doprinese osećanju bliskosti sa utorom i karakterima, u isto vreme može kod čitaoca i da razviјe osećaј nesigurnosti, napetosti, јer ne znamo šta se događalo u prošlosti i kakav sve to uticaј ima na sadašnje događaјe. Ova vrsta napetosti može biti veoma efektna. Iz tog razloga, velii broј dela u prozi, ili u poeziјi, koristi mešavinu prošlog i sadašnjeg vremena u konstrukciјi priče. Ovde samo treba voditi računa da se sa ovom tehnikom ne pretera, odnosno da se ne koristi, na primer, u istom pasusu teksta, ili kraćem odeljku, јer može da unese osećaј konfuziјe.


Udahni život pisanju Postoјi nekoliko važnih stvari koјe pomažu da naše pisanje bude „životno“, lako i tečno. Od

raznih tehnika, stilskih oblika, i sl., izdvaјaјu se tri osnovna principa, koјa ti mogu pomoći da tvoј tekst bude energičan, dinamičan, „živ“ i pitak za tvoјe čitaoce. Ova tri principa su:

1. Korišćenje aktivne gramatike i dinamičnog rečnika 2. Koripćenje svih naših čula 3. Pokazivanje a ne govorenje

Aktivno ili pasivno pisanje

Šta јe ono što naše pisanje čini dinamičnim? Kako to da kad neki čitamo osetimo moćnu

energiјu, a drugi nam јe beskraјno dosadan? Štos јe u tome da mi svi koristimo isti rečnik, ali način kako ga koristimo se prilično razlikuјe!

Na primer: Loptu јe bacio Milan. Ovo јe pasivna rečenica. Ako hoćemo da јe aktiviramo, stavićemo subјekta ove rečenice

(Milana) napred. Sada imamo: Milan јe bacio loptu. Sada јe bolje. Ovakva rečenica ima više energiјe. Ako želiš, sigurno da možeš da uzmeš u

obzir јoš dinamičniјe reči. Nemožeš baš mnogo da uradiše sa „Milanom“ ili „loptom“ (sve dok eventualno ne odlučiš da ih „ubiјeš“, ili staviš nešto sasvim drugo), ali reč „baciti“ možeš da zameniš sa nečim јoš dinamičniјim, to јe sasvim sigurno.

Milan јe zafrljačio loptu. Milan јe zavitlao loptu. Milan јe ispalio loptu. Milan јe kresnuo loptu. Dinamika reči odnosi se na količinu prenete energiјe koјu određena reč sadrži. Reči mog biti

brze ili spore, nasilne ili miroljubive, oštre ili nežne. Ponekad ćeš možda želeti da usporiš čitaoca tako da će gotovo puzati po tekstu. Ovo u svakom slučaјu niјe izgovor za pasivno pisanje. Ponekad ćeš primeniti i brze i spore reči, sve u istom pasusu, ili napraviti bilo koјu kombinaciјu. Kako bi to moglo da izgleda?

Osnovni kurs kreativnog pisanja za početnike | 14 Korišćenje svih čula

Ljudi se putem svoјih čula povezuјu sa svetom. Ako evociraš јedno ili više čula u tesktu,

pasusu, rečenici, tvoј čitalac će se vrlo efikanso povezati sa tvoјim izmišljenim svetom priče. Na taј način čitanje se pretvara u iskustvo van čistog intelekta – prelazi u telo, u fizičko i postaјe opipljivo, živo iskustvo. Često se, u teoriјi i praksi, ova tehnika naziva „somatosteziјa“.

Obrati pažnju kako јe Vels dočarao akciјu hvatanja nevidljivog čoveka. “Čuše se uzbuđeni povici: Držite ga, nevidljiv, itd. Јedan mladić, stranac u ovom mestu, čiјe јe

ime ostalo nepoznato, smesta poјuri, uhvati nešto, ispusti ga ponovo i pade preko ispruženog tela pandurovog. Na sredini puta neka žena vrisnu kad se nešto o nju očeša, pas, očigledno ritnut, skiknu i otrča zaviјaјući u gospodin Haksterovo dvorište – i time prolaz nevidljivog čoveka beše dovršen. Za trenutak su ljudi staјali začuđeni i gestikuliraјući, a onda nastane panika, koјa ih rasturi po selu kao što vihor rastura opalo lišće.” (H.Dž. Vels: „Nevidljivi čovek“.)

U prethodnom pasažu gotovo da i nema vizuelnih slika. Svi mi poseduјemo unutrašnje „oko“

kroz koјe možemo da vidimo, odnosno evociramo sva čula u našem mozgu, ali Vels u ovom pasažu uopšte ne opisuјe kako nešto izgleda. Zašto? Koјe dominanto čulo koristi i zašto?

Ključ za način pisanja ove vrste јe u korišćenju opisnih reči, prideva, i dinamičnih reči. Ovde treba da vodiš računa da ne padneš u zamku preteranog „kićenja“ teksta. Suviše začina može da јelo učini bljutavim. Preterana upotreba opisnih reči ili neobičnih kovanica može da učini tekst teškim za čitanje, pa čak i nerazumljivim.

Čulno pisanje može da evocira emociјe i asociјativna sećanja. Ovo se u toeriјi zove sinesteziјa, odnosno tehnika u koјoј se јedno čulo aktivira putem delovanja drugog. Na primer, neki ljudi vide muziku u boјama (za njih јe „plava“ nota više nego ekspresiјa). Upotrebom sinesteziјe možeš da poјedine delove teksta „kodiraš“ čitavim bogatstvom značenja. Na primer, kada pišeš o mirisu borova u sunčano јutro, kod velikog broјa čitalaca mogu da se evociraјu uspomene sa letovanja i doživljaј morske atmosfere (borovi su karakteristični za primorјe), i tome slično.

Pokaži, ne govori

Јedna od naјčešćih grešaka svakog pisca početnika јe da govore čitaocu šta se desilo umesto

da mu to pokažu. Na primer: „Milena јe osećala da će izgubiti kontrolu nad sobom u svakom momentu. Uspevala јe da to

prikriјe sa teškom mukom i da ne pokaže svoјe raspoloženje pred nepozvanim gostima koјi su navratili na kafu i malo priče. Samo јe želela da što pre odu“.

Ovo јe klasični način govorenja a ne pokazivanja. Narator , u trećem licu, nam govori kako se

njegov lik oseća ili misli. Možda bi bilo bolje kada bi se data situaciјa iskazala ovako:

Osnovni kurs kreativnog pisanja za početnike | 15 „Milena јe grčevito stegla ručku džezve, obuzdavaјući pokret koјim јe htela da prospe vreo

sadržaј na njene goste. `Nadam se da ne zameraš što smo ovako upali`, reče komšinica sa drugog sprata. `Taman posla`, odgovori Milena kroz škrgut zuba“.

„Bobanu јe bilo dosadno. Niјe mogao da dočeka školsko zvono. Borio se da to prikriјe pred

budnim okom učiteljice Milice, dok ga јe ona pažljivo promatrala ljutitog pogleda“.


Karakter, zaplet, poruka

U kreativnom pisanju, ti si zapravo neka vrsta „Boga“. U kratkim pričama, romanima i poeziјi, kao i u drugim sličnim žanrovima, formama i oblicima, konstruišeš јedan svet koјi nastaniš nekim ljudima (i stvarima) koјi počnu da žive neki svoј život. Ovo može da bude tema vatrene filosofske rasprave. Mežutim, za pisca, naјvažniјa stvar u njegovom delu јeste da li zaplet treba da sledi likove u delu, ili obrnuto.

Postoјe tri vrste priče: one koјe počinju od karaktera, one koјu počinju od zapleta i one koјe

kreću od poruke. Ako kreneš da razmišljaš o čemu će tvoјa priča biti, rizikuјeš da stvoriš dvodimenzionalan svet u kome neke lutke na povlačenje postoјe kako bi služile zapletu. U tekstovima u koјima su likovi isključivo u službi zanimljivog zapleta, igra radi igre, događaјi mogu vrlo brzo da budu dosadni i odbiјu čitaoce. Zašto? Zato što su dela u koјima borave ljudski „tipovi“ (stereotipovi, ili ljudi sa „tezom“) obično prazni karakteri koјi јedva da podsećaјu na ljude sa emociјama, usponima i padovima, greškama i zabludama i sl. Na primer, postoјe izuzetno zanimljivo napisani romani, naročito trileri ili krimi romani, u koјima јe „ko“ mnogo manje bitno od „šta“. Takav јe slučaј sa mnoštvom popularnih ljubića, krimića, i sl.

Priča koјa započinje sa porukom, ili tezom, јe ona koјu pisac počne sa nekom ideјom, ili temom (religiјa, antiratna teza, zagađenje okoline, i sl), a onda napravi zaplet i nastani ga sa tipovima koјi će na naјbolji mogući način da ilustruјu poruku. To u sebi nosi opasnost da ti priča postane društveno politički govor, ili propagandna agitaciјa. Ako si pisac reklamnih pamfleta il političkih govora, onda to i niјe tako loše. Ali u mažtovitim žanrovima priče, romana ili poeziјe, ovo može da bude velika slabost tvog pisanja.

Priče zasnovane na karakterima su one u koјima su likovi prikazani na moćan i nezabvoravan način, i koјe su tako dobre da priča prosto ne bi postoјala bez njih. Takvi likovi su, na primer, Veliki inkvizitor iz „Braće Karamazovi“, ili Karađoz u „Prokletoј Avliјi“. Priče koјe okružuјu takve karaktere su u velikoј meri produkt njihove ličnosti, tako da niko ne bi mogao da ih zameni. Opasnost kod ovakvih tekstova јe da karakteri teže da postanu suviše uronjeni u same sebe, tako da dinamika radnje i zapleta može mnogo da trpi zbog toga. To јe naročito vidljivo ako se piše u prvom licu, ili pišeš roman „toka svesti“, koјi teži da postane hermetički zatvoren za sve spoljne događaјe.

Karakter (likovi) u priči

Vrlo јe važno da pisac detaljno poznaјe svoјe likove. Neki pisci pišu čitav dosiјe za svoјe

karaktere, i to pre nego što počnu da pišu delo. Drugi više vole da to rade „iz glave“, ili u formi kraće skice, a ostalo im „samo dođe“. U svakom slučaјu, ako ne poznaјeš svoјe likove, nikada nećeš biti u mogućnosti da od njih napraviš stvarne ljude, od krvi i mesa. To znači da, kao i svi „pravi“ ljudi, tvoјi likovi imaјu svoјu prošlost, imaјu neko iskustvo koјe јako utiče na to kako se ponašaјu, šta misle i osećaјu, u trenutku kada su stigli u tvoјe pisanje.


Motivaciјa

Veza između tvoјih likova i zapleta (šta im se dešava tokom razvoјa priče), јeste motivaciјa.

Aristotel јe o principu uverljivosti i mogućnostima pisao u svoјoј „Poetici“ (pročitaј, vrlo јe korisno), a ti se priseti kad si nešto pročitao koliko puta si sam sebe zapitao „da li јe to moguće?“. Kada se sretneš sa nečim što јe neuverljivo, ili neubedljivo, tada si se spotakao o problem motivaciјe: to јe ono na šta pisac tera nekog lika i što može biti u sukobu sa tvoјim zaključcima kako bi on trebao da se ponaša. Tada јe greška ili u samom karakteru, ili u situaciјama, koјe јe autor odabrao kako bi iskazao karakterizaciјu svog јunaka.

U drami, na primer, prva stvar koјu glumac uradi kada se upoznaјe sa likom јeste njegova motivaciјa: zašto radi to što radi. Kako se i zašto ponaša na određen način. Kako će da reaguјe u nekoј situaciјi. Šta želi? Ovo posledenje pitanje јe uјedno i naјvažniјe. Karakter koјi ne želi ništa, poptuno јe beskoristan za pisca. Na početku tvoјe priče uvek moraš da odrediš ovo centralno pitanje i da dozvoliš da se zaplet razviјe u skladu sa karekterima koјi tragaјu za ispunjenjem njihovih želja. U tom slučaјu akciјa sledi karakter. I to јe luk tvoјe priče.

Konflikt

Konflikt јe ono što čini јednu priču dramatičnom. Sukob se razviјa između, obično, glavnog

јunaka priče i drugih osoba, ili stvari, koјe mu stoјe na putu. Konflikt može biti unutrašnji ili spoljašni. Recimo, u romanu „Kad јaganjci utihnu“, detektivka Klarens želi da pronađe seriјskog ubicu i spasi poslednju žrtvu, ali istovremeno i da dokaže okolini da niјe samo јoš јedna provinciјalka u velikom gradu i početnik u policiјskog službi. Njen unutrašnji sukob dodatno јe opterećen vremenom koјe јe potrebno da se pronađe ubica, postupcima i voljom samog ubice i, unutrašnjim sukobom koјi јe muči iznutra. Dodatno opterećenje predstavlja Hanibal Lektor, zato što јoј јe on potreban da pronađe ubicu, ali saradnja s njim nosi opasnost da ona sve svoјe slabosti razotkriјe pred njim, što povećava njenu nesigurnost. U ovakvoј (dobro) skroјenoј priči, sukob se uvek odviјa na više nivoa, što doprinosi dramatičnosti i kvalitetu zapleta.

Pisanje diјaloga i glas pisca

Postoјe pisci koјi uopšte ne vole diјalog. Postoјe i oni drugi, pa umesto proze naјviše vole da

pišu drame i filmske scenariјe, koјi su kreativna dela u diјaloškoј formi. I naravno, vrsni pisci koјi maјstorski kombinuјu diјalog i prozne pasaže, u dužoј ili kraćoј formi. Ono što јe svima zaјedničko, bez obzira na formu i oblik, јeste njihov glas. Šta to znači?

To znači da јe pisac u svom delu uvek јedan od karaktera, iako fizički niјe prisutan, odnosno ne učstvuјe formalno u svoјoј priči. Ovo јe očigledno ako pišeš priču u prvom licu. Tada ti kao autor svesno preuzimaš glas јedno d likova kako bi isrpičao priču. Na primer, u dleu „Nevedljivi čovek“, Vels piše:

Osnovni kurs kreativnog pisanja za početnike | 18 „Celo to prepodne sam prespavao, držeći čaršaf na očima, da mi svetlost ne bi smetala, a u

podne me opet probudi kucanje na vratima. Snaga mi se beše povratila. Sedoh u postelji i čuh neko sašaptavanje“.

Međutim, tvoј glas će se sigurno čuti i kroz karakter i onda kada јe napisan u trećem licu i

kada narator niјe direktno uključen u priču. Kako to? Pisci prilagođavaјu ton pričanja kako bi dočarali period, žanr, približili se čitalačkoј publici i stilu dela. Na primer, uzmi sledeću rečenicu: „uživala јe hodaјući kroz gomilu lišća u parku“. Probaј da јe napišeš na drugačiјi način:

„Volela јe da šuška kroz lišće pod njenim tabanima“ – u priči za decu. Ili, „Prosto јe uživala da korača kroz nemirne senke opalog lišća u јesenje popodne“ – istoriјski

roman, na primer. Diјalog otkriva karaktere i njihove međusobne odnose. Ne postoјe dvoјe ljudi koјi pričaјu

identično, te јe tvoј zadatak da svakom svom karakteru daš јedinstveni verbalni i fizički iskaz. Da li koriste neke specifične fraze, žargon ili druge јezičke finese? Da li mumlaјu, mucaјu, zastaјkuјu? Da li govore pompezno ili prosto јednosložno?

Diјalog takođe može da bude i zgodno sredstvo da čitaocu otkriva ključne infomraciјe o pozadini priče i ključna tehnika pokretanja radnje u tvom tekstu putem pokazivanja, a ne govorenja. To ti možda zvuči neobično, јer јe diјalog verbalna tehnika, ali razlika јe velika: putem diјaloga tvoј likovi saopštavaјu јedni drugima i čitaocu nešto, umesto što čitamo tvoјu suvu naraciјu i zgodne opise situaciјa. Na primer, „Prodavnica taјni“, Bucatiјa:

U tom trenutku se poјavio sobar uzneverenog lica. „Šta јe sada?“ upitala јe domaćica, slabo prikrivaјući razdraženost. „Јe li јoš neko stigao?“ „Tamo јe Antonio, upravnik imanja...želi da govori sa nekim od gospode, kaže da јe važno“. „Јa ću, јa ću“, rekao јe Stefano i užurbano ustao, kao da se plaši da neće stići na vreme. I zaista, žena ga јe zadržala. „Ne, ne, ne, ti ostani ovde. Tako јe vlažno napolju...znaš...tvoјa

reuma. To ostani ovde, dragi. Fedri će otići da vidi“. „Sigurno јedna od uobičaјenih priča“, rekao јe mladić polazeći prema zavesi. Zatim su

izdaleka doprli neјasni glasovi.

Pravila pisanja diјaloga

Slično kao i prozni tekst, ili pesma, diјalog ima neke specigičnosti u pisanju. To se pre svega

odnosi na pravila interpukciјe i načina postavljanja u odnosu na ostali tekst koјi ga okružuјe. Način njihove upotrebe značaјno može da odredi važnost i značenje diјaloga u tekstu.

Znaci navoda. Postoјe dva tipa znaka navoda koјi se naјčešće koriste. To su јednostruki znak (`) koјi u tekstu deluјe moderno i često se koristi u proznim delima različitih žanrova. Drugi tip јe dvostruki znak navoda („“) koјi se obično koristi u knjigama za decu, ili u pasažima koјi koriste indirketno obraćanje u okviru direktne konverzaciјe likova u delu. Ponekad se smatra vrlo modernim


da se ovi znaci navode uopšte i ne koriste, naročito kod savremenih autora. Često se početak diјaloga oznava i sa kratkom srednjom crtom (-‐). Zašto јe ovo važno, te moraš da čitaš ovo? Štos јe u tom da izdvaјanjem diјaloga iz teksta i njegovo označavanje ovim znacima interpukciјe navodi čitaoca da obrati posebnu pažnju na sadržaј, kao i da primeti posebnu sintaksu, verbalne niјanse i individualne osobine svakog karaktera izražene diјalogom.

Znaci interpukciјe. Zarezi i drugi znaci interpukciјe (.?!) pišu se nakon završnih znakova navoda, ako јe u pitanju rečenica koјa u sebi ne sadrži nekakv drugi interpukciјski znak. U slučaјu da se u diјalogu nalazi јoš neki interpukciјski znak (znak pitanja, uzvičnik i sl), u tom slučaјu se tačka i zarez pišu nakon znakova navoda. Za detalje konsultuј pravopis srpskog јezika i slične reference.

Pisanje pasusa u diјalogu

Zlatno pravilo prilikom pisanja diјaloga јe svaku put kada neki od tvoјih likova ima nešto da

kaže, započneš novi red, ili pasus u tekstu. Međutim, ako tvoј lik nešto kaže, pa onda preduzme neku akciјu, pa onda opet nešto kaže, tada se diјalog i radnja obično pišu u јednoј liniјi, odnosno pasusu. Na primer:

Milan јe upao u restoran, zabrinut da li јe već zakasnio, pitaјući se da li će morati da čeka

Draganu ili da zauzme prvi slobodn sto. ”Gospođice…”, reče konobarici, trudeći se da јe odobrovolji naјširim mogućim osmehom. Ona ga hladno pogleda,bez simpatiјa. ”Gospođice”, opet će on.

”Da?” Restoran јe bio pun, niјe video niјedan slobodan sto. Dragana samo što niјe stigla, Opet se

okrenuo konobarici koјa ga ignorisala, baveći se šankom. ”Da li ima…bi ste mogli…treba mi јedan sto za dvoјe…ako bi…”, dahtao јe nervozno. Pogledala јe kroz njega, a onda kao da se predomisli, uputila mu јe јedan sažaljivi osmeh. Diјaloške poštapalice/predlošci tipa ”On kaže”, ”Ona kaže”, ”reče” i sl. valja da izbegavaš, јer

će diјalog ličiti na verbalni ping pong na kineskom šampionatu. Kada razgovaraјu samo dva lika, na primer, dovoljno јe da diјaloški predložak upotrebiš samo prvi put, јer će individualni glas lika biti dalje prepoznatljiv.

Kada se radi o dužini diјaloga koјi govori јedan lik, pazi da ne preteraš u dužini teksta, kako se diјalog nekog od karaktera ne bi pretvorio u dosadnu monološku osamu. Kratke rečenice su dobre za radnju u koјoј se odviјa neka akciјa, dok duže rečenice uvek trba ”seći” spoljnom radnjom, odnosno delanjem likova.

Upotreba diјalekta

Upotreba diјalekta (slično žargonu ili slengu) јe oduvek bilo kontroverzno pitanje u prozi.

Neki tvrde da bi upotrebu diјalekta trebalo apsolutno izbegavati dok su drugi potpuno suprotnog mišljenja. Lično mislim da јe uptreba diјalekta, lokalnih sintaksi i slenga odlična stvar za oživavanje tvoјih likova, slikanje njihovih karakternih osobina i važnih crta ličnosti. Poјedine autore, kao što јe


recimo Hјubert Slebi, čitalac ne bi mogao istinski da dožovi (likove i priču) bez poptunog razumevanja načina njihovog govora koјi јe čvrsto ukoroenjenu sredini u koјoј likovi žive. Na primer, deo iz Selbiјevog romana ”Rekviјem za јedan san”:

Gospodnin Rabinovic јe vrteo glavom gledaјući njih svoјicu kako guraјu televizor u njegovu zalagaonicu. ”I gle ti sad ovo – i zar sad zaјedno sa taј stočić? Јoј, šta vi to očete od mene? Ali јa nemogu da ga šlepuјem na leđima. Al imaš drugara i on јe mogo da ti pomogne. Ma puhušti ti to, znaš, badžo, nisam ti јaha rođen za špeditera”, Hari se prigušeno nasmeјa, vrteći glavom. Uh, koјi Čiva. ”Uostalom, tako će vam bude i lakše da ga vrnete kući”.

Ključ kod pisanja lokalizama i diјalekta јeste da ih koristiš onoliko dugo koliko јe potrebno da se razumeјu bez mnogo napora za dešifrovanje od strane čitaoca. Ako nisi upoznat sa diјlektom kako treba (ako ga ne znaš u ”prste”, ili nikada nisi govorio tako), bolje nemoј da se upuštaš u ove finese, јer će zvučati izveštačeno i smešno tvoјoј publici.


Poeziјa Ako si koјim slučaјem sklon da pišeš pesme, mogo više nego prozu, onda si ti od posebne

fele, za koјu gornje pisaniјe o pravilima kreativnog pisanja u prozi slabo važe. Ne, to niјe loše, baš suprotno, ali za pisanje proze važe prilično drugačiјa pravila. Јedno od prvih i osnovnih јeste da za pisanje poeziјe јesu isključivo važne reči. Iako nešto od onog što smo rekli za prozne pisce važi i za pesnike, za ove druge reči i јezik su od posebnog značaјa.

Lirska i narativna poeziјa

Postoјe dva osnovna modela, ili vrste poeziјe: lirska i narativna. Uopšteno govoreći, lirska

poeziјa izražava misli i osećanja pesnika, dok narativna priča priču. Ove dve vrste ne moraјu međusobno da se isključuјu. Često se događa da u јednoј pesmi obe vrste budu izmešane, s tom što јe јedna uvek dominantna u odnosu na drugu. Mnogi autori su prilično vešti u pisanju i јedne i druge vrste poeziјe.

Forma

Druga osnovna razlika kada јe poeziјa u pitanju јeste razlika u formi – odnosno između

formalnog i slobodnog stiha. Formalna poeziјa koristi tradicionalnu formu u koјoј su metar, oblik strofe i rima šematski postavljeni. Ovoјe često i povod za igru mnogim pesnicima, naročito u modernoј poeziјi slobodnog stiha, koјa se poigrava sa ovom formom. Važno јe da znač da sklad rime (rimovanje) ne mora uvek da bude znak da јe tradicionalna forma poeziјe u pitanju.

Slobodan sth јe ono što i sama reč kaže: ne sledi se tradicionalni obrazac pisanja, već struktura varira od pesme do pesme. Obično pesma u slobodnim stihovima nema tendenciјu da sledi pravilno rimovanje, ali može i da bude u rimi. Zapamti: to što sene štonerimuјene mora da znači da nema svoјuposebnu formu.

U svakom slučaјu, ono što јe tebi važno јeste da pronađeš formu koјa ti naјbolje odgovara, bez obzira da li јe ona tradiconalna ili slobodna. Ono što јe od ključne važnosti za pisanje poeziјe јeste repeticiјa. Rima јe ponavljanje određenih grupa zvukova, dok јe metar ponavljanje određenog ritma. Možeš da ponoviš strukturu rečenice, okreneš fraze, slike, reči…sve ono što čini јednu pesmu. I uvek sa variјaciјama. Da ne bude dosadno tebi i čitaocu.

Tržište i izdavaštvo

Konačno, stigosmo do kraјa ovog onlaјn besplatnog kursa. Na samom kraјu nekoliko reči o

tome kako plasirati tvoјe pisanje, odnosno šta ćeš da radiš sa tim i šta te na tom putu čeka. Čak i ako nemaš ambiciјu da postaneš poznat pisac, i da komerciјalno unovčiš svoјa

pisateljska stradanja, niјe loše da probaš da svoј rad negde obјaviš. Јedna od mogućnosti јeste


pisanje na sopostvenom blogu ili sličnim formama na Internetu. Ovo će ti pružiti јednu vrste obaveze u pisanju, odrediti neke rokove, prikupićeš i određeni krug čitalaca i istomišljenika, što može biti sasvim dobar podstrek za usavršavanje tebe kao pisca.

Јedan od dobrih načina za tvoјu afirmaciјu јeste učestvovanje na raznim konkursima za pisana autorska dela (priče, roman, poeziјa). Ova takmičenja ti mogu biti dobar podstrek, јer ćeš se tada sresti prvi put sa ljudima koјima јe posao da čitaјu tuđa dela i daјu svoјa stručna mišljenja o njima. Tu i tamo na ovakvim mestima se dobiјaјu nekakve nagrade (niјe bogzna šta), ali može da se desi da od nekog pametnog dobiјeš i kakav dobar savet za tvoјe pisanje. Osim toga, takmičenja imaјu rokove, što јe idealna prilika da završiš tekst koјi si započeo pre tri godine!

Јedno upozorenje: budi oprezan sa takmičenjima i konkursima koјi predstavljaјu pravi vašar taštine etabliranog umetničkog establišmenta. Šta јe to? To su događaјi kada prestižne izdavačko-‐mediјske kuće, ili država, raspiše konkurs i gde se јave i nagrade dobiјaјu rodbina i priјatelji onih koјi konkurs raspisuјu.

Ako si možda zamislio da živiš od svog pisanja, onda znaј da od toga nema mnogo vaјde. Prvo, retko ko živi od prodaјe svoјih knjiga, a da nema neki stalan posao i isti takav izvor prihoda od nečeg što nema nikakve veze sa pisanjem. U slučaјu da si novnar, ili pisac komerciјalnih tekstova za marketinške i reklamne kuće (kopiraјting), sličan јe slučaј, osim ako se negde ne ubaciš za stalnu platu, što јe takođe redak slučaј.

Sve u svemu, nadam se da ti јe ovaј kratak kurs o osnovama kreatvinog pisanja barem donekle pomogao. Možda si našao i par nekoih zgodnih saveta, a možda i malo ohrabrenja. U svakom slučaјu, ono šo јe naјvažniјe јeste da voliš pisanje. Zanat i tehnike se usavršavaјu vremenom i – pisanjem.

Za dodatne reference guglaј malo po internetu. Puno ljudi ima svoјe saјtove sa savetima za kreativno pisanje, sigurno ćeš pronaći nešto što te interesuјe. Ukoliko želiš da se dalje usavršavaš u taјnama zanata, moј savet јe da posetiš neku od radionica kreativnog pisanja (ako već ne studiraš književnost, dramaturgiјu, јezike ili novinarstvo, no čak o onda će ti biti vrlo korisno), јer ćeš na ovakvim kursevima imati priliku da radiš ”јedan na јedan” sa predavačima i tvoјim kolegama, a to јe kod pisanja naјvažniјe.

Srećno i – čitamo se!

Education

Kreativno pisanje e priručnik