СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

1914-1918. година

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ РАТА

Затегнути односи између Србије и Аустро-

Угарске:

Од 1903. Србија се окреће Антанти.

1906-1911. Царински рат

1906.неадекватно решено Завереничко питање.

1908-1909. Анексиона криза око БиХ

1912-1913. Балкански ратови, Први балкански

рат:улазак српске војске у Албанију и Скадарска

криза.

УЗРОК И ПОВОД РАТА, ПОЧЕТАК РАТА

Узрок:за Централне

силе, нова подела

света(колонија),за

Аустро-Угарску, уништити

Србију

Повод:28.јун 1914. у

Сарајеву, Гаврило

Принцип, припадник

“Младе Босне”, убио А-У

престолонаследника

Франца Фердинанда и

његову супругу Софију.

ПОЧЕТАК РАТА

ПОЧЕТАК РАТА

23.јула 1914.Аустро-

Угарски посланик је предао

српској влади Ултиматум у

10 тачака и рок од 48 сати.

Српска влада је одбила 5,

и 6. тачку, јер се њима

нарушава суверенитет

државе.

28.јула 1914. Аустро-

Угарска је Србији

телеграмом објавила рат.

Русија покреће

мобилизацију, Црна Гора

5.августа 1914.објављује

рат А-У.

На слици десно руски цар

Николај II Романов.

Србија рат дочекала

неспремно, имала велике

губитке у Балканским

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ

Био је трећи син кнеза Александра и

Персиде Карађорђевић, унук

Карађорђа Петровића, краљ Србије од

1903. до 1918. године, а потом државе

Краљевине Срба Хрвата и

Словенаца. Жена му је била кнегиња

Зорка, најстарија кћер кнеза (касније

краља) Николе Петровића. До 1903.

године живео је у иностранству. Борио

се у Француско-пруском рату, а

у Херцеговачком устанку под

псеудонимом Петар Мркоњић. Постао

је глава породице после смрти кнеза

Александра и старије браће. Имао је

петоро деце. На власт је дошао после

Мајског преврата (1903). За краља

Србије крунисан је у манастиру Жича.

КРАЉ ПЕТАР I

Краљ Петар је био врховни командант српске војске у Балканским ратовима. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. У Првом светском рату повлачио се са војском преко Албаније. Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ).

По њему су названи Мркоњић Град (Босна и Херцеговина), Петровград (данашњи Зрењанин) и Петровац на Мору.

Сахрањен је на Опленцу.

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

У Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је био заповедник Прве армије и водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату водио битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска успешно ратовала са Аустроугарском монархијом. Следеће године (1915) са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром, повукла преко Албаније на острво Крф. Одатле се победоносно вратио у домовину.

Уједињење и проглашење државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца било је 1. децембра 1918. године. Уследило је време изградње државе у коју су ушли Срби, Хрвати и Словенци, а касније је та држава названа Краљевина Југославија.

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

После смрти краља Петра, крунисан је за краља. Следеће године се жени румунском принцезом Маријом са којом је имао три сина: Петра, Томислава и Андреја. Његову владавину обележила је тежња за очувањем заједничке државе, тако да је 1929. године увео диктатуру да би сачувао државу. Убијен је у Марсељу у атентату.

Сахрањен је на Опленцу.

РАДОМИР ПУТНИК (1847 – 1917)

Српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату. Његова војна каријера почела је српско – турским ратовима за ослобођење Србије.

У чин војводе унапређен је указом бр. 1966 од 20. октобра 1912. године после Кумановске битке. Био је начелник Врховне команде. Због проблема са здрављем имао је мањи утицај на доношење одлука, али је чињеница да је он дао сва важнија наређења све до краја 1915. када је отишао на одмор и лечење. Са Крфа 1916. године одлази на лечење у Ницу. Преминуо је 17. маја 1917. године.

Од 1917. године до 1926. године његови посмртни остаци су чувани у капели на руском гробљу у Ници, да би у новембру 1926. године били пребачени у Србију.

Сахрањен је уз највише државне почасти у засебну гробницу на Новом гробљу у Београду. На гробу постоји натпис „Радомиру Путнику захвална домовина“.

СТЕПА СТЕПАНОВИЋ (1856 – 1929)

У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне командеРадомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8.корпуса чиме је омогућио победу у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа1914. године, унапређен је у чин војводе.

СТЕПА СТЕПАНОВИЋ (1856 – 1929)

Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве.

Његови војници Друге армије су у јаком налету пробили непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Српски песник Алекса Шантић је близу Мостара 1919. у његову част написао песму „Војводи Степи“

ЖИВОЈИН МИШИЋ (1855 – 1921)

Војвода српске и југословенске војске. Учествовао је у свим ратовима од 1876 – 1918. године. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био је начелник Врховне команде. За време своје војничке каријере више пута је пензионисан и враћен у војску. Остао је упамћен по стратегији коју је применио у Колубарској бици која се изучава на војним академијама широм света.

ЖИВОЈИН МИШИЋ (1855 – 1921)

Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Добрице Ћосића „Време смрти”; позоришна представа „Колубарска битка” према драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме Војислава Илића Млађег („На дан сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода Мишић”), Петра Пајића; слике Уроша Предића,

Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у спомен-музеј (1987)

ПЕТАР БОЈОВИЋ (1858 – 1945)

Био је војвода српске и југословенске

војске. У Првом балканском рату Бојовић

је био начелник Штаба Прве армије од

октобра 1912. године. Истакао се током

Кумановске и Битољске битке, после којих

је добио чин генерала. У Другом

балканском рату био је начелник Штаба

Прве армије која је однела победу у бици

на Брегалници, а после рата био је

командант трупа Нових

области на Косову и у Македонији.

У Првом светском рату је командовао

Првом армијом. Учествовао је у завршним

операцијама Церске битке, а по

ослобађању Шапца, са овом јединицом

форсирао је, почетком септембра, Саву и

продро у Срем. Када је донета одлука да

се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је

тада (децембар 1915.) постављен за

начелника Врховне команде. Поднео је

оставку на место начелника Врховне

команде 19. јуна 1918. године, због

неслагања око проширења Солунског

фронта. Затим је опет постављен за

команданта Прве армије, којом је

ПАВЛЕ ЈУРИШИЋ ШТУРМ (1848 – 1922)По пореклу је био Лужички Србин. Његово немачко име је гласило Paulus Eugen Sturm; био је српски, a касније и југословенски генерал. У Француско – пруском рату ратовао је на страни Пруске. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у српско-турским ратовима, учествовао је и у бици на Сливници током Српско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

ПАВЛЕ ЈУРИШИЋ ШТУРМ (1848 – 1922)

због свог пријатељства са краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима. У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту где се упознао са новим начином ратовања и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану и имала је бројне жртве. Након ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у Русији. Да би се почетком 1917. преко Јапана вратио опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.

Сахрањен је на Новом гробљу.

НИКОЛА ПАШИЋ (1845 – 1926)Српски и југословенски политичар, дугогодишњи председник Владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач је и вођа Народне радикалне странке. Био је премијер Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији.

Из политике се повукао након Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио пошто је на престо дошао краљ Петар Карађорђевић.

До Првог светског рата је био премијер Србије у четири наврата. Током његових мандата Србија је изашла као победник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима и у Првом светском рату.

У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску. Учествовао је у стварању југословенске државе, коју је заступао на мировној конференцији у Версају. Од 1921. до 1924. био је премијер Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

НАПАД АУСТРО-УГАРСКЕ ВОЈСКЕ НА СРБИЈУ

ЦЕРСКА И КОЛУБАРСКА БИТКА

ЦЕРСКА БИТКА ОД 12.ДО 24.АВГУСТА 1914.

КРАЉ ПЕТАР IНА БОЈИШТУ 1914. МОБИЛИЗАЦИЈА СРПСКЕ ВОЈСКЕ

ЦЕРСКА БИТКА ОД 12.ДО 24.АВГУСТА 1914.

ЦЕРСКА БИТКА ОД 12.ДО 24.АВГУСТА 1914

ЦЕРСКА БИТКА ОД 12.ДО 24.АВГУСТА 1914

ЗЛОЧИНИ НАД ЦИВИЛИМА У МАЧВИ, ПОДРИЊУ

АРЧИБАЛД РАЈС

МАКЕНЗЕНОВА ОФАНЗИВА И ПОВЛАЧЕЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

ТРАНСПОРТ РАЊЕНИКА

ПЕШИЦЕ ОД ГРАМАДЕ ДО АЛБАНИЈЕ, 1915. НИКО НЕЗНА

ШТА СУ МУКЕ ТЕШКЕ ДОК НЕ ПРЕЂЕ АЛБАНИЈУ ПЕШКЕ.

ПОВЛАЧЕЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ ДОЛИНОМ МОРАВЕ,

1915

ОДБАЦИВАЊЕ СВЕГА ШТО ЈЕ НЕОПХОДНО, СРПСКА

ВОЈСКА ТЕШКО СЕ РАСТАЈЕ СА ОРУЖИЈЕМ.СРПСКИ

ВОЈНИК ЦЕЛИВА ТОПОВСКУ ЦЕВ,1915

ОД ПЕЋИ КА АНДРИЈЕВИЦИ, 1915. ПЕШКЕ ПО

ДУБОКОМ СНЕГУ НА -30 СТРЕПЕНИ. ТРЕБА

ИЗДРЖАТИ..

ПРЕЛАЗАК ПРЕКО ЛЕДЕНОГ (КЛИЗАВОГ) ВЕЗИРОВОГ

МОСТА, 1915.

СРПСКА ВОЈСКА ПРЕЛАЗИ ЧАКОР ПО ДУБОКОМ

СНЕГУ, 1915

СРПСКИ ВОЈНИЦИ У НОСИЛИМА НОСЕ БОЛЕСНОГ ВОЈВОДУ

РАДОМИРА ПУТНИКА, 1915. СВАКА ЧАСТ ЈУНАЦИ! СВАКА

ЧАСТ ВОЈВОДО!

СРПСКИ ВОЈНИК УМРО ОД ГЛАДИ. СКАДАР, 1915.

ОВЕ ПРИЗОРЕ НЕСМЕМО НИКАД ЗАБОРАВИТИ !

СЛАВА МУ !

КРФ 1915.

После Албаније... На

Крфу, 1915. Дошло

време да српски

војник одахне...тад је

српски војник први пут

угледао море...

ИЗГЛАДНЕЛИ СРПСКИ ВОЈНИК ПОСЛЕ ПОВЛАЧЕЊА

ПРЕКО АЛБАНИЈЕ, 1915.

ОСТРВО КРФ

ОСТРВО ВИДО

ОПОРАВЉЕНА СРПСКА ВОЈСКА, СПРЕМНА ЗА СОЛУНСКИ

ФРОНТ

ДОЛАЗАК НА СОЛУНСКИ ФРОНТ

СРПСКА ВОЈСКА НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

СОЛУНСКИ ФРОНТ 1915-1918.

БИТКА КОД ДОБРОГ ПОЉА, 14-17.09.1918. И ПРОБОЈ, ОВИМ РЕЧИМА СРБЕ

ДОЧЕКАЛИ БУГАРСКИ ВОЈНИЦИ, КОЈИ СУ ОТПИСАЛИ СРПСКУ ВОЈСКУ.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ-”ВРЕМЕ СМРТИ”

НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ (1873-1915)

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Ћирилични споменик из 12. века, настао по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, вероватно у Котору, око 1185.године, за потребе цркве Светог Петра и павла у Бијелом Пољу, на реци Лиму. Аутор је вероватно “дијак” Глигорије, и помињу се још тројица.

Украшен иницијалима и минијатурама.

До 1896. у Хиландару, па поклоњен краљу Александру Обреновићу. Имало је бурну прошлост, као и српски народ.

Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у Санкт-Петерсбургу.

УНЕСКО га је 2005. године уврстио у 120 највреднијих добара људске цивилизације.

МИЛУТИН БОЈИЋ (1892-1917)

“Плава гробница”

“Песме бола и

поноса”

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС (1880-1917)

“Ми чекамо цара”

“Тамница”

“Можда спава”

“Нирвана”

“Недовршенепесме”

ПОДМОРНИЧКИ РАТ 1917.

РАЗАРАЊА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ОСЛОБОЂЕН БЕОГРАД И СРБИЈА

1.новембра 1918. Прва српска армија под командом војводе Петра Бојовића ослободила је београд, прешавши 500 км под борбом за 45 дана, у силовитом напредовању, после пробоја Солунског фронта.

Прва армија је од 4. октобра до 1. новембра 1918. слободила све веће градове тадашње Краљевине Србије и наставила ка северу, широким фронтом, преко Саве и Дунава.

После 8 дана, 9. новембра 1918. од аустро-угарске власти ослобођен је Нови Сад, а цела Србија је била ослобођена 3. новембра 1918. године.