Naslov originala:

Фёдор Михайлович ДостоевскийПреступление и наказание 1867.

ZLOČIN I KAZNA

U obradi korišćeno srpsko izdanje:

F. M. DOSTOJEVSKI – ZLOČIN I KAZNA 1973.

IZDAVAČKO PREDUZEĆE »RAD«

Preveo Dr MILOSAV BABOVIĆ

Biblioteka: »Odabrana dela svetskih klasika«

Elektronsko izdanje: Srboljub75

Leta Gospodnjeg 2015.

PRVI DEO

I

Početkom jula, za vreme strašnih vrućina, jedan mladić iziđe pred veče izsvog sobička koji je uzeo pod kiriju od stanara u S-skoj uličici1, pa se polako inekako neodlučno uputi K-nom2 mostu.

Na stepenicama je srećno izbegao susret sa svojom gazdaricom. Njegovsobičak se nalazio pod samim krovom visoke četvorospratne kuće i ličio je više nasanduk nego na stan. Gazdarica, od koje je iznajmljivao sobičak sa hranom iposlugom, stanovala je sprat niže, u zasebnom stanu, i on je uvek, izlazeći na ulicu,obavezno morao da prođe pored njene kuhinje, skoro uvek širom otvorene premastepenicama. I kad god je mladić prolazio tuda, obuzimalo ga je bolno i bojažljivoosećanje, koga se stideo i lice mu se krivilo. Bio je do grla dužan gazdarici i bojao sesusreta s njom.

Nije on bio tako bojažljiv i zaplašen – baš naprotiv; ali se već izvesno vremenalazio u nekom razdražljivom i napetom stanju, nalik na hipohondriju. Toliko sepovukao u sebe i potpuno osamio da se bojao susreta ma s kim, a ne samo sagazdaricom. Sirotinja ga je dotukla; ali u poslednje vreme njega čak ni tegobnipoložaj nije mučio. Prestao je i uopšte nije hteo da se brine za svoje nasušnepotrebe. U stvari, nikakve se gazdarice on nije bojao, ma šta ona snovala protivnjega. Ali zašto da se zadržava na stepenicama i sluša svakojake besmislice osvakodnevnim glupostima, koje ga ni najmanje ne interesuju – sve to navaljivanjeda plati, pretnje, kukanje, i da se onda izvlači, izvinjava, laže – ne, mnogo je bolješmugnuti nekako kao mačka niz stepenice i umaći da ga niko ne vidi.

Doduše, ovog puta strah od susreta sa pokroviteljkom iznenadi čak i njegasamog pošto je izašao na ulicu.

»Na kakav korak hoću da se odlučim, a kakvih se sitnica bojim!« pomisli sčudnim osmehom. »Hm... da... sve je u rukama čovekovim, a sve mu ispred nosaumakne samo zbog kukavičluka... to je aksiom... I zanimljivo je čega se ljudi najvišeboje! ... Novog koraka i svoje nove reči najviše se boje ... Uostalom, ja i suvišebrbljam. Zato što brbljam ništa i ne radim. A možda je, doduše, i obrnuto: brbljamzato što ništa ne radim. To sam se u toku poslednjeg meseca navikao da brbljam,ležeći po čitave dane u svom kutu i... zidajući kule u vazduhu. Pa zbog čega ja sadidem? Zar sam ja za to sposoban? Zar je to ozbiljno? Uopšte nije ozbiljno. Negoonako, fantaziram i zabavljam se – igračka! Da, igračka i ništa drugo!«

Na ulici je bila strašna vrućina, pored toga zapara, gužva, na sve strane kreč,skele, cigle, prašina, i onaj naročiti letnji zadah, tako poznat svakomPetrograđaninu koji nije u stanju da iznajmi vilu za letovanje – sve to neprijatno jepotreslo ionako već rastrojene mladićeve živce. Nesnosan zadah krčmi, kojih u tom

1 Stolarska uličica. – Prim. prev.

2 Kokuškin most. – Prim. prev.

delu grada ima naročito mnogo, i pijan svet, koji se neprestano sretao, iako je bioradni dan, dopunjavali su odvratni i tužni kolorit slike. U finim crtama mladićevimza trenutak se pojavi osećanje najdublje odvratnosti. Uzgred rečeno, bio je vanrednolep – divnih zagasitih očiju, smeđ, dosta visok, tanak i stasit. Ali, uskoro utonu uneku duboku zamišljenost, tačnije rečeno, čak u neki zanos, i pođe dalje neopažajući više svet oko sebe, a i ne želeći da ga opaža. Samo bi tek ponekadpromrmljao nešto za sebe, po navici da sam sa sobom razgovara, što je odmah sebi ipriznao. U tom trenutku i sam je bio svestan da mu se ponekad misli brkaju i da jejako oslabeo: već drugi dan skoro ništa nije jeo.

Bio je tako jadno odeven da bi se neko drugi, čak i naviknut na sirotinju,stideo po danu izići u takvim ritama na ulici. Uostalom, ovaj kraj grada bio je takavda je teško bilo iznenaditi nekoga odelom. Blizina Senske pijace, mnoštvo »izvesnih«lokala i pretežno radničko i zanatlijsko stanovništvo, sabijeno u centralnimpetrogradskim ulicama i ćorsokacima – sve je to ponekad u opštu panoramuunosilo šarenilo takvih tipova, da bi bilo neprirodno čuditi se kad se sretne ponekaod tih prilika. Ali u duši mladićevoj već se nakupilo toliko zlobnog prezrenja da se ipored sve, ponekad skoro dečačke osetljivosti, ponajmanje stideo svojih rita naulici. Druga bi stvar bila kada bi se sreo s nekim poznanicima ili sa bivšimdrugovima, s kojima uopšte nije voleo da se sretne ... Međutim, kad mu je nekipijan čovek – koga su tada ko zna zašto i kuda vozili ulicom u ogromnim i praznimkolima, koja je vukao ogroman teretni konj – odjednom u prolazu doviknuo: »Ej ti,švapski šeširdžijo!« i proderao se koliko ga je grlo nosilo pokazujući na njega rukom– mladić odjednom stade i grčevito se maši svoga šešira. Šešir je bio visok, okrugao,Cimermanov, ali već iznošen, izbledeo, sav iscepan i isflekan, bez oboda, i nekakovrlo ružno iskrivljen u stranu. Ali mladića ne obuze stid, već jedno sasvim drugoosećanje, koje je čak ličilo na strah.

»Eto znao sam!« mrmljao je zbunjeno, »predosećao sam to! To ti je najgadnije!Eto, jedva takva glupost, neka banalna sitnica može da pokvari celu zamisao! Da,šešir je suviše upadljiv... Smešan je, zato i pada u oči... Uz moje rite neophodan jekačket, bilo kakva stara lepinja, a ne ovo čudo! Tako nešto niko ne nosi: napuškomet će me opaziti, i zapamtiti... što je glavno, posle će se setiti, i eto dokaza! Utakvoj stvari čovek mora biti što je moguće neprimetniji... Sitnice, sitnice suglavno!... Eto, te sitnice i upropašćuju – uvek i sve ...«

Malo je imao da ide; znao je čak i koliko koraka ima od kapije do njegovekuće; ravno sedam stotina trideset. Jednom ih je nekako izbrojao kad se i suvišepredao sanjarenju. Tada još ni sam nije verovao tim svojim snovima i samo je dražiosebe njihovom ružnom, ali sablažnjivom drskošću. A sada, posle mesec dana, već jepočeo da gleda drukčije, i bez obzira na sve izazivačke monologe o svojoj nemoći ineodlučnosti, navikao je da to »ružno« maštanje nekako i nehotice smatra već kaozamisao, mada još sam sebi nije verovao. Sad je čak išao da izvrši probu svojezamisli, i sa svakim korakom njegovo je uzbuđenje raslo sve više i više.

Sa strepnjom u srcu i nervoznom drhtavicom on priđe ogromnoj kući koja jejednom stranom izlazila na kanal3, a drugom na -vu ulicu4. Ta je kuća bila svaizdeljena na mnoštvo malih stanova u kojima su živele razne zanatlije – krojači,

3 Katarinin kanal. – Prim. prev.

4 Sadova ulica. – Prim. prev.

bravari, kuvarice, razni Nemci, prostitutke, koje su živele u zasebnim stanovima,sitni činovnici i tako dalje ... Ljudi su ulazili i izlazili, neprestano su vrveli kroz obekapije i preko oba dvorišta. Tu su služila tri ili četiri vratara. Mladić je bio veomazadovoljan što nije sreo nijednog od njih, i odmah se neprimetno prokrade iz kapijedesno uza stepenice. Stepenice su bile mračne i uzane, »sporedne« ali on je sve toveć znao i proučio, i sve mu se to dopadalo: u takvom mraku čak i radoznao poglednije bio opasan. »Kad se ja sad tako bojim, šta bi bilo kad bi se stvarno desilo dadođe do same stvari?...« pomisli on nehotice, penjući se na treći sprat; tu mu putpreprečiše isluženi vojnici nosači, koji su iznosili nameštaj iz jednog stana. On jeveć odranije znao da je u tom stanu živeo neki činovnik, Nemac, sa porodicom: »tajse Nemac, dakle, seli, znači na trećem spratu, na ovom stepeništu i na ovoj zavojici,ostaje za izvesno vreme zauzet samo babin stan. To je dobro ... za svaki slučaj...«pomisli on opet i zazvoni pred babinim stanom. Zvonce odjeknu slabo, kao da je bilood lima, a ne od bronze. U sličnim malim stanovima ovakvih kuća skoro sva zvonasu takva. On je već bio zaboravio zvuk ovog zvonceta i ovaj naročiti ton kao da gasad odjednom podseti na nešto, i jasno mu nešto predoči... Sav uzdrhta; togtrenutka živci su mu i suviše bili slabi. Malo kasnije vrata se sasvim maloodškrinuše: stanarka je posmatrala posetioca kroz odškrinuta vrata sa očevidnimnepoverenjem, i samo su se videle njene očice kako sevaju iz mraka. Ali, pošto jeopazila na zavojnici stepeništa mnogo sveta, ona se ohrabri i otvori sasvim. Mladićprekorači preko praga u mračno predsoblјe razdelјeno pregradom, iza koje senalazila majušna kuhinja. Starica je stajala pred njim ćuteći i gledala ga upitnimpogledom. To je bila sićušna, mršava žena od šezdesetak godina, prodomih i zlobnihsitnih očiju, malog šilјastog nosa i gologlava. Nјena sasvim plava i proseda kosa bilaje jako namazana ulјem. Dug i tanak vrat nalik na kokošiju nogu zamotala jenekom flanelskom prnjom, a na ramenima, iako je bila vrućina, landarala joj jekrznom obrublјena rekla, sva pocepana i požutela. Starica je svaki čas kašlјala istenjala. Mora da ju je mladić pogledao nekako naročito, jer u njenim očimaodjednom opet sevnu ranija nepoverlјivost.

– Ja sam Raskolјnikov, student, bio sam kod vas pre mesec dana – žurnopromrmlјa mladić i pokloni se kratko, pošto se setio da treba biti lјubazniji.

– Sećam se, dragi moj, vrlo dobro se sećam da ste bili – razgovetno kazastarica, još uvek ne skidajući s njegova lica svoj ispitivački pogled.

– Pa eto ... ja opet zbog slične stvari... – nastavlјao je Raskolјnikov, malkozbunjen i čudeći se staričinoj nepoverlјivosti.

»A možda je ona uvek takva, samo ja onda nisam primetio«, pomisli sneprijatnim osećanjem.

Starica poćuta, kao da nešto premišlјa, zatim se malo odmače pa, ukazujućina sobna vrata i puštajući gosta napred, reče:

– Uđite, baćuška.

Omanja soba u koju mladić uđe, obložena žutim tapetima, sa geranijom usaksiji i tankim, prozirnim zavesama na prozorima, bila je u tom trenutku jarkoobasjana suncem na zalasku. »I tada će, sigurno, isto ovako sijati sunce!...«neočekivano sinu u pameti Raskolјnikovu, i on brzim pogledom osmotri sve u sobi,da po mogućnosti utvrdi i upamti raspored u njoj. Ali u sobi nije bilo ničeganaročitog. Nameštaj od žutog drveta, sav oveštao, sastojao se od kanabeta, s

ogromnim, izbočenim, drvenim naslonom, i ovalnog stola ispred njega, toaletnogstočića sa ogledalcetom , uza zid između prozora, stolica pored zidova i dve-trijevtine slike u žutim okvirima koje su predstavlјale nemačke gospođice sa pticamau rukama – to je bio sav nameštaj. U uglu, pred omanjom ikonom gorelo je kandilo.Sve je bilo vrlo čisto: i nameštaj i patos bili su izglancani da su se caklili; sve jesijalo. »Lizavetine ruke«, pomisli mladić. Ni trunke prašine ne bi se moglo naći učitavom stanu. »To kod pakosnih, starih udovica biva takva čistoća«, nastavlјao je usebi Raskolјnikov, i radoznalo pogleda ispod oka na cicanu zavesu pred vratima štosu vodila u drugi majušni sobičak, u kome se nalazila babina postelјa i orman zarublјe – tamo on još nijednom nije zavirio. Ceo stan se sastojao od te dve sobe.

– Šta želite? – strogo kaza starica kad uđe u sobu, pa, kao i pre, stade tačnopred njega da bi mu gledala pravo u lice.

– Evo, doneo sam zalogu! – I on izvadi iz džepa stari plјosnati srebrni sat. Nanjegovom donjem poklopcu bio je ugraviran globus. Lančić beše čelični.

– Pa i ranijoj zalogi je već istekao rok. Još prekjuče je prošao mesec.

– Ja ću vam platiti interes za još mesec dana; strpite se malo.

– To zavisi od moje dobre volјe, dragi moj, da se strpim ili da vašu stvarodmah prodam.

– A koliko ćete mi dati za sat, Alјona Ivanovna?

– Sve nekakve sitnice donosiš, dragi moj; skoro ništa ne vredi. Za prsten samvam onomad dve rublјice dala, a možeš, ako ’oćeš, kod zlatara kupiti nov za rublјu ipo.

– Dajte mi četiri rublјe – ja ću ga otkupiti; to mi je očev sat. Uskoro ću dobitinovac.

– Rublјu i po, i interes unapred, ako hoćete.

– Rublјu i po! – uzviknu mladić.

– Kako hoćete. – I starica mu pruži sat natrag. Mladić ga uze i tako se razlјutida je već hteo da ode; ali odmah se predomisli, pošto se seti da nema više kud ići, ida je, uostalom, zbog nečeg drugog došao ovamo.

– Dajte! – reče grubo Raskolјnikov.

Starica zavuče ruku u džep da izvadi klјučeve i pođe u drugu sobu izazavese. Kad ostade sam nasred sobe, mladić je radoznalo osluškivao i smišlјao.Čulo se kako je otklјučala orman. »Mora da je gornja fioka« mislio je. »Klјučeve,izgleda, nosi u desnom džepu ... Svi su u jednom svežnju, na čeličnoj alci... Imatamo jedan klјuč triput veći od ostalih, zupčastog jezika; naravno, nije od ormana ...Znači ima još nekakvih kutija ili sanduče. To je zanimlјivo ... Sandučići imaju takveklјučeve... A, uostalom, kako je sve ovo podlo ...«

Baba se vrati.

– Evo, dragi moj: kad je mesečno interes po grivenik na rublјu, onda će vamza rublјu i po doći petnaest kopejki, za mesec dana unapred. I za ove dve rublјe

odbiću vam odavde još dvadeset kopejki. Svega, znači, trideset i pet. Imate sad,dakle, da primite za vaš sat – svega rublјu i petnaest kopejki. Evo, izvol’te.

– Šta? Zar samo rublјu i petnaest kopejki?

– Tačno toliko.

Mladić nije hteo da se prepire i uze novac. Gledao je u babu i nije se žurio daode, baš kao da je hteo još nešto da kaže ili uradi, ali kao i da sam nije znao štazapravo ...

– Ja ću vam, Alјona Ivanovna, ovih dana možda još jednu stvar doneti...srebrnu ... lepu ... tabakeru ... Čim mi je vrati jedan prijatelј ... – on se zbuni iućuta.

– Pa tada ćemo, dragi moj, i razgovarati.

– Zbogom ostajte... A vi stalno kod kuće sami sedite, sestre vam nema? –zapita on što je moguće jednostavnije, izlazeći u predsoblјe.

– A šta se ona vas tiče, dragi moj?

– Pa ništa naročito. Pitam tek onako. A vi odmah ... Zbogom, AlјonaIvanovna!

Raskolјnikov izađe potpuno zbunjen. Zbunjenost je sve više i više rasla.Silazeći niza stepenice, nekoliko puta je čak zastajao, kao da je nečim iznenadazaprepašćen. I naposletku, već na ulici, viknu:

– O, bože! Kako je sve ovo odvratno! Ta je li moguće, je li moguće da ja ... ne,to je glupost, to je besmislica! – dodade on odlučno. – Je li moguće da je meni takvastrahota mogla pasti na pamet! Na kakvu je prlјavštinu, ipak, spremno moje srce!Glavno je: to je prlјavo, pakosno, gadno ... I ja, ceo mesec ...

Ali on nije mogao izraziti svoje uzbuđenje ni rečima ni usklicima. Osećanjebeskonačne odvratnosti, koje je počinjalo da guši i buni njegovo srce već onda kadaje samo išao starici, sad poraste toliko i postade tako jasno da nije znao kuda da sedene od svoje tuge. Išao je trotoarom kao pijan, ne primećujući prolaznike isudarajući se s njima: trgao se iz zanosa tek u sledećoj ulici. Kad se obazreo okosebe, video je da stoji pored jedne krčme u koju se ulazilo sa trotoara, nizastepenice, u suteren. Baš u tom trenutku izlazila su na vrata dva pijana čoveka i,pridržavajući i grdeći jedan drugog, penjala se gore, na ulicu. Ne misleći mnogo,Raskolјnikov se odmah spusti dole. Dosad on nije nikad ulazio u krčme, ali sad muse u glavi vrtelo, a, pored toga, silno ga je morila žeđ. Zaželeo je da pije hlađnogpiva, utoliko pre što je svoju iznenadnu slabost dovodio u vezu sa činjenicom što jebio gladan. Seo je u mračni i prlјavi ugao, za leplјivi stočić, zatražio piva i želјnopopio prvu čašu. »Sve su to gluposti«, reče on sa nadom, »i nisam imao zbog čega dase zbunjujem. Prosto fizička iznurenost i ništa drugo! Jedna čaša piva, parčedvopeka – i eto ovog časa ojača pamet, razbistrava se misao, namere postaju tvrđe.Fuj! Kakvo je ništavilo sve to ...« Ali iako je tako prezrivo otplјunuo, već je gledaoveselo, kao da se iznenada oslobodio nekog strašnog tereta, i prijatelјski pogledaprisutne. No u tom trenutku je nejasno predosećao da je sva ta nada nabolјe bilaisto tako nešto bolesno.

U krčmi je u taj mah ostalo malo sveta. Pored ona dva pijana čoveka, koje je

sreo na stepenicama, odmah za njima izađe odjednom čitava gomila, pet-šest lјudi sjednom devojkom i harmonikom. Posle njihova odlaska bilo je tiho i komotno. Ostalisu: neki zanatlija po izgledu pijan, ali ne mnogo, pred kojim je bilo pivo, i njegovdrug, debeo, ogroman u sibirci5, sede brade, sasvim pijan, koji beše zadremao naklupi i ponekad bi tek odjednom, kao da se trgao iza sna, počeo puckati prstima,šireći ruke, i poigravati gornjim delom tela ne ustajući sa klupe; pevao je pri tomnekakvu besmislicu, upinjući se da se seti stihova:

Godinu dana je ženu milovao...

Godinu dana je ženu milovao...

Ili odjednom prenuvši se opet:

U Pisarskoj uličici

Našao sam lјubav staru...

Ali niko nije saosećao sa njegovom srećom, čak je i njegov ćutlјivi drug gledaona sve te izlive neprijatelјski i sa nepoverenjem. Bio je tu još jedan čovek, izgledomnalik na penzionisanog činovnika. Sedeo je odvojeno, za svojom flašom, pijuckajućipomalo i posmatrajući oko sebe. I on je bio u nekom uzbuđenju.

5 Kratak kaput postavljen krznom. – Prim. prev.

II

Raskolјnikov nije bio naviknut na svet i, kao što je već rečeno, izbegavao jesvako društvo, naročito u poslednje vreme. Ali sada ga je odjednom nešto povuklolјudima. Kao da se nešto novo zbivalo u njemu, a istovremeno, kao da se zaželeolјudi. Tako se umorio od duboke tuge, koja je trajala čitav mesec dana, i odsumomog uzbuđenja da je želeo makar samo trenutak da odahne u drugom svetu,bilo kakvom, i zato je sad, i pored sve prlјavštine nameštaja i prostorija, sazadovolјstvom ostao u krčmi.

Krčmar je bio u drugoj sobi, ali često je ulazio u ovu glavnu, spuštajući seodnekuda niza stepenice; tada su se prvo pojavlјivale njegove kicoške čizme, jakonamazane mašću i sa bogato posuvraćenom crvenom postavom. Bio je u bluzi istrašno izmašćenom crnom atlasnom prsluku, bez marame oko vrata, a celo licemu je bilo kao namazano ulјem – pravi gvozdeni katanac. Za tezgom se nalaziodečko od četrnaestak godina, a bio je tu i jedan mlađi dečko, koji je služio kad bineko nešto zatražio. Na tezgi su stajali narezani krastavci, crni dvopek i riba isečenana parčad; sve je to jako zaudaralo. Bilo je toliko zagušlјivo da se već nije moglosedeti, i sve je bilo tako nadojeno rakijskim zadahom da bi se, izgleda, čovek već odsamog tog vazduha morao opiti za pet minuta.

Ima susreta, čak sa potpuno nepoznatim lјudima, za koje se počinjemointeresovati već od prvog pogleda, nekako odjednom, neočekivano, pre nego štoijednu reč progovorimo. Baš takav je utisak učinio na Raskolјnikova gost što jesedeo podalјe i bio nalik na penzionisanog činovnika. Mladić se kasnije nekolikoputa sećao tog prvog utiska i čak ga je pripisivao predosećanju. On je neprestanopogledao na činovnika, razume se i zato što je ovaj uporno gledao njega i što je,videlo se, veoma želeo da stupi u razgovor. Na ostale, pak, što su bili u krčmi, pa ina gazdu, činovnik je gledao nekako naviknuto i čas s osećanjem dosade, aistovremeno i s nijansom izvesne ohole nemarnosti prema njima – kao na lјudenižeg položaja i obrazovanja, sa kojima on nema šta da razgovara.

To je bio čovek od preko pedeset godina, srednjega rasta i snažne građe,prosed i jako ćelav, žutog, čak i zelenkastog lica, podbulog od neprestanog pića, iotečenih kapaka iza kojih su sijale kao pukotine uzane, ali živahne zakrvavlјene oči.Ipak, u njemu je bilo nešto vrlo čudno: u pogledu mu je sijalo skoro neko ushićenje,doduše i misao i pamet, ali se u isto vreme naziralo i neko bezumlјe.

Imao je na sebi stari gotovo sasvim pohaban frak, pokidanih dugmadi. Samose još jedno nekako držalo, i njime se zakopčavao, očigledno želeći da sačuvapristojnost. Ispod prsluka od nankinga virila su prsa od košulјe, izgužvana,uprlјana i ispolivana. Lice mu je bilo obrijano na činovnički način, ali već odavno, teje uveliko počela da izbija siva, oštra dlaka. Pa i u manirima se videlo neštodostojanstveno – činovničko. Ali čovek je bio uznemiren, mrsio je kosu i ponekad bi,tužan, podupirao glavu obema rukama, naslanjajući pocepane laktove na ispolivanii leplјivi sto. Najzad pogleda pravo u Raskolјnikova i progovori glasno i odlučno.

– Smem li, poštovani gospodine, da vam se obratim i pristojno porazgovaram.Jer, iako ste neugledni, moje iskustvo prepoznaje u vama čoveka obrazovanog i piću

nevičnog. I sam sam uvek cenio obrazovanje, sjedinjeno sa srdačnim osećanjima, aja sam titularni savetnik6 Marmeladov – takvo mi je prezime. Usuđujem se daupitam – jeste li izvoleli služiti?

– Ne, ja učim... – odgovori mladić, unekoliko začuđen i naročitim kitnjastimtonom govora i što mu se pitanje tako direktno, bez okolišenja, upućuje. Iako jemalopre trenutno upućena, odjednom obuze ono obično neprijatno i razdražlјivoosećanje odvratnosti prema stranom licu koje bi stupilo ili makar samo htelo dastupi u dodir s njegovom ličnošću.

– Znači student, ili bivši student! – viknu činovnik – tako sam i mislio!Iskustvo, poštovani gospodine, dugo iskustvo! – I, u znak pohvale sebi samom,kucnu se prstom po čelu. Bili ste student ili ste studirali naučnu oblast! Nego,dozvolite ... – On ustade, posrnu, uze flašu, čašicu, i sede do mladića, malko ukosood njega. Bio je podnapit, ali je govorio krasnorečivo i tečno, samo bi ponekadmalko zaplitao jezikom i otezao u govoru. Čak je s nekakvom glađu kidisao naRaskolјnikova, kao da i on čitav mesec dana nije ni s kim razgovarao.

– Poštovani gospodine – poče skoro svečano – sirotinja nije greh, to je istina.Znam ja da ni pijančenje nije vrlina, i to utoliko pre... Ali beda, poštovanigospodine, beda je – porok. U sirotinji čovek još može sačuvati plemenitost urođenihosećanja, a u bedi niko i nikad. Bedu čak ni batinom ne teraju, nego metlom čiste izlјudskog društva, da bude što uvredlјivije; i to je pravedno, jer u bedi ja sam prvigotov da sam sebe vređam. I otud – piće! Pre mesec dana, poštovani gospodine,moju suprugu je istukao g. Lebezjatnjikov, a supruga moja nije što i ja. Razumeteli? Dozvolite da vas još upitam, onako, iz proste radoznalosti: da li ste izvoleli nekadnoćiti na Nevi, na dereglijama sa senom?

– Ne, nisam imao prilike – odgovori Raskolјnikov.

– A zašto to?

– E, ja otud idem, i već petu noć ...

On nali čašicu, popi i zamisli se. Zaista, po njegovom odelu, pa čak i u kosi,videle su se slamčice. Bilo je vrlo verovatno da se pet dana nije svlačio niti umivao.Naročito su mu ruke bile prlјave, debele, crvene, prlјavih nokata.

Nјegov razgovor izazva, čini se, opštu, mada nemarnu pažnju. Dečaci zatezgom počeše da se smeškaju. Gazda je, izgleda, naročito sišao iz gornje sobe da bičuo ovog »šalјivdžiju« i seo je malo podalјe zevajući leno ali dostojanstveno.Očigledno, Marmeladov je ovde bio odavno poznat. A i naklonost da kitnjasto govoristekao je, verovatno, usled navike za česte mehanske razgovore sa raznimneznancima. Ta se navika kod nekih pijanaca pretvara u potrebu, naročito kod onihs kojima kod kuće strogo postupaju i s kojima tamo rade šta hoće. Zato oni udruštvu, za čašom vina, traže uvek da sebi nekako iskamče opravdanje a ako jemoguće čak i poštovanje.

– Šalјivčina – glasno progovori krčmar. – A što ne radiš, što ne služite, kadste činovnik?

6 Činovničko zvanje u carskoj Rusiji. – Prim. prev.

– Zašto ne služim, poštovani gospodine – prihvati Marmeladov obraćajući se

isklјučivo Raskolјnikovu, kao da mu je ovaj postavio to pitanje – zašto ne služim? Azar mene ne boli srce što gmižem uzaludno? Zar ja nisam patio kad je g.Lebezjatnjikov, pre mesec dana, moju suprugu svojeručno istukao, a ja ležao pijan?Dozvolite, mladiću, da li se vama dešavalo ... hm... recimo to da beznadno molitenovac na zajam?

– Dešavalo mi se ... ali kako to beznadno?

– Pa tako ... sasvim beznadno, kad unapred znaš da od toga ništa neće biti.Eto vi, unapred znate, na primer, da vam ovaj čovek, ovaj vrlo čestiti i veomakorisni građanin, nipošto para neće dati; jer zašto i da vam da, pitam ja vas? Ta onzna da mu ja neću vratiti. Iz sažalјenja? Ali g. Lebezjatnjikov, koji prati razvitaknovih misli, objašnjavao je pre neki dan da sažalјenje danas čak i nauka zabranjuje,i da se tako već radi u Engleskoj, gde vlada politička ekonomija. Što bi dao, pitam javas? I eto, znajući unapred da neće dati, vi ipak krećete na put i...

– Zašto onda idete? – dodade Raskolјnikov.

– Pa kad se nema kome, kad se već nema kuda! A potrebno je da svaki čovekima makar kakav izlaz. Jer se dešavaju takvi trenuci kad čovek neizostavno morada ima bilo kakav izlaz! Kad je kći moja, jedinica, prvi put sa žutom knjižicompošla, i ja sam tada počeo ... (jer kći moja sa žutom knjižicom živi...) – dodade ongledajući mladića sa izvesnim nespokojstvom. – Ništa, poštovani gospodine, nemari! – požuriše on da odmah, i po svemu spokojno, kaže, kad oba dečaka zatezgom prsnuše u smeh i kad se i sam krčmar osmehnu. – Ne mari! Ovonamigivanje mene ne zbunjuje, jer je već svima sve poznato, i sve što je tajnopostaje javno; i ja se, prema tome, ne odnosim sa preziranjem, već sa smirenošću.Neka! Neka! »Evo čoveka!« Dozvolite, mladiću: možete li vi... Ali ne, treba da seizrazim jače i slikovitije, ne – možete li vi, nego – da li se vi usuđujete, gledajućisada mene, da kažete odlučno da nisam svinja?

Mladić ne odgovori ni reči.

– Pa dobro – nastavi govornik, ozbilјno i čak sa većim dostojanstvom,sačekavši da prestane kikotanje koje se opet začu u sobi. – Pa dobro, neka sam ja isvinja, ali ona je dama! Ja imam zversko obličje, a supruga moja Katarina Ivanovnaje osoba obrazovana i kći višeg oficira. Neka sam ja podlac, neka, ali ona ima srceuzvišeno i puna je vaspitanjem oplemenjenih osećanja. Ali istovremeno... o, kad bime požalila! Poštovani gospodine, poštovani gospodine, svaki čovek treba da imamakar jedno takvo mesto gde bi i njega neko požalio! A Katarina Ivanovna, iako jevelikodušna dama, nepravična je ... I mada ja i sam shvatam da ona, i kad me čupaza kosu, ne čupa iz nekog drugog razloga nego iz sažalјenja svoga srca (jer,ponavlјam otvoreno, ona mene čupa za kosu, mladiću – ponovi on saudvostručenim dostojanstvom kad opet začu kikotanje), ali, bože, kad bi ona makarsamo jedanput... Ali ne! Ne! Sve je to uzalud i ne vredi ni govoriti! Ne vredigovoriti! ... jer je više puta bivalo to što želim, i više puta su me sažalјevali, ali...takav mi je karakter, ja sam stoka od rođenja!

– I te kakva! – primeti krčmar zevajući.

Marmeladov odlučno lupi pesnicom po stolu.

– Takav mi je karakter! Znate li, znate li vi, gospodine moj, da sam ja čak i

njene čarape propio? Ne cipelice, jer to bi koliko-toliko ličilo na nešto, nego –čarape, čarape sam joj propio! Nјenu maramu od najfinije kozje dlake, koju je nekadđobila na poklon, takođe sam propio, njenu rođenu, ne moju; a živimo u hladnomkutu, i ona je ove zime prozebla i počela da kašlјe, i krv da plјuje. Male dece imamotroje, i Katarina Ivanovna je u poslu od jutra do mraka: riba, pere i decu mije, jer senavikla na čistoću iz detinjstva, a grudi joj slabe, jektici naklonjene, i ja to osećam.Zato i pijem, što u piću ovom sažalјenja i osećanja tražim ... Ne tražim radosti, većjedino tugu ... Pijem, jer hoću dvaput više da patim! – I on, kao u očajanju, nasloniglavu na sto.

– Mladiću – nastavi on dižući opet glavu – na licu vašem čitam neku tugu.Čim ste ušli, ja sam je pročitao, i zato sam vam se odmah i obratio. Jer, pričajućivam povest života moga, ja neću da izlažem sebe sramoti pred ovim dembelima, kojiionako sve znaju, već tražim osetlјivog i obrazovanog čoveka. Znajte, dakle, da sesupruga moja vaspitavala u gubernijskom plemićkom pansionu i na svršetkuškolovanja igrala sa maramom pred gubernatorom i drugim ličnostima, za šta jedobila zlatnu medalјu i pohvalnicu. Medalјu... medalјu smo prodali... već odavno ...hm ... a pohvalnica još i sad u sanduku leži, i baš neki dan ju je gazdarici pokazala.Iako se ona i gazdarica svakodnevno svađaju, želela je ipak da se ma pred kimpohvali i da ispriča nešto o srećnim minulim danima. I ja je ne osuđujem, neosuđujem, jer njoj je još jedino to preostalo – uspomene njene, a ostalo je svepropalo! Da, da: dama vatrena, gorda i nesavitlјiva. Patos sama riba i o suvomhlebu živi, ali nikome ne dozvolјava da je omalovažava. Zato ni gospodinuLebezjatnjikovu njegovu grubost nije htela oprostiti; i kad ju je gospodinLebezjatnjikov zato istukao, onda je, ne toliko od uboja koliko od osećanja uvrede,pala u postelјu... Uzeo sam je već kao udovicu, sa troje dece, jedno drugom douveta. Za prvog muža, pešadijskog oficira, udala se iz lјubavi, i s njim je pobegla izroditelјske kuće. Muža je volela neizmerno, ali se ovaj odao kartanju, dopao pod sudi tako umro. I tukao ju je pod kraj života; a ona, mada mu nije praštala, što je menitačno i po dokumentima poznato, ipak ga i do danas spominje u suzama i menenjime prekoreva, a meni je drago, drago, jer makar u svojoj uobrazilјi vidi kako jenekad bila srećna... I ostane vam ona posle njega sa troje maloletne dece u srezuudalјenom i divlјem, gde sam se i ja tada nalazio, i ostane u takvoj očajnoj sirotinjida ja, mada sam se nagledao raznih slučajeva, ipak to nisam kadar ni opisati. Celase rodbina nje odrekla! A i ponosna je bila, i suviše ponosna... I eto tada, poštovanigospodine, tada joj ja, pošto sam i sam bio udovac i imao od prve ženečetrnaestogodišnju kćer, ponudih svoju ruku, jer nisam mogao gledati takvomučenje! Možete po tome suditi do koje mere su njene patnje došle kad je ona,obrazovana, vaspitana i iz dobre porodice, pristala da se uda za mene. I udala se!Plačući, ridajući i kršeći ruke – udala se! Jer nije imala kud. Razumete li, razumeteli Vi, poštovani gospodine, šta znači to kad čovek više nema kud? Ne! To Vi još nerazumete... I celu godinu ja sam svoju dužnost obavlјao pobožno i sveto, i nisam niomirisao ovo (on dotače prstom rakijsku bocu), jer imam osećanja. Ali ni time nisammogao ugoditi; a u to vreme sam i mesto izgubio, i opet ne svojom krivicom, većzbog kvote; i tada sam počeo piti! ... Skoro će biti godina i po kako smo se, posleskitanja i mnogobrojnih nevolјa, našli najzad u ovoj velikolepnoj prestonici,ukrašenoj mnogobrojnim spomenicima. I ovde sam dobio mesto ... Dobio, pa gaopet izgubio? Razumete li? A sad živimo u kutku kod gazdarice Amalije FjodorovneLipeveksel, a od čega živimo i čime plaćamo – ne znam. Osim nas žive tamo

mnogi ... Sodoma, da gore biti ne može ... hm ... da... A za to vreme poodraste imoja kći iz prvog braka; a šta je sve prepatila ona, kći moja, od svoje maćehe dok jerasla, to ja prećutkujem. Jer iako je Katarina Ivanovna prepuna velikodušnihosećanja, ipak je ona dama naprasita i lјuta, pa plane ... Da-a! Samo to ne vredi nispominjati! Kao što i sami možete misliti, vaspitanje Sonja nije dobila. Pokušao samja pre četiri godine da je spremam iz geografije i opšte istorije, ali kako ni sam u tojoblasti znanja nisam bio jak, a nije bilo ni podesnih knjiga, jer one knjižice što senađoše ... hm!... da, njih sad već i nema, tih knjižica, te se na tome svršilo sveobučavanje. Kod Kira Persijskog smo stali. Posle, kad je već stasala, pročitala jenekoliko romana i tu nedavno, preko gospodina Lebezjatnjikova, pročitala je svelikim interesovanjem još jednu knjižicu, Luisovu Fiziologiju7 – možda je izvoliteznati? – Čak je nama odlomke iz nje naglas čitala; to joj je, eto, sve školovanje... Asad ću vam se obratiti, poštovani gospodine moj, lično u svoje ime, s pitanjem: moželi, po vašem mišlјenju, siromašna ali poštena devojka poštenim radom mnogozaraditi? ... Ona vam, gospodine moj, ni petnaest kopejki na dan neće zaraditi, akoje poštena i ako nema naročitih sposobnosti, pa makar radila bez odmora! A još i to,državni savetnik Knapštok, Ivan Ivanovič – jeste izvoleli za njega čuti? – ne samo dajoj ni do danas nije platio što mu je sašila pola tuceta košulјa od holandskog platnanego ju je još uvredio i oterao, lupajući nogama i nazivajući je nepristojnim imenom,pod izgovorom, tobože, da kragne na košulјama nisu sašivene po meri i ukrivo stoje.A ovamo dečica gladna ... I uz to Katarina Ivanovna kršeći ruke ide po sobi, a naobrazima joj izbija nezdrava rumen, što u toj bolesti uvek biva: »Živiš, veli, tigotovanko, kod nas; jedeš, piješ i greješ se – a jadno je to jelo i piće kad i dečica potri dana zalogaja hleba ne okuse!« Ja sam ležao tada... ta šta da krijem! – ležao sampijan, i čujem, kaže moja Sonja (ona se nikad ne protivi i glasić joj je tako krotak ...plava je i lice joj je uvek bledo i mršavo), kaže ona: »Pa, Katarina Ivanovna, zarmoram da pođem takvim putem?« – A Darja Francevna, žena zlonamerna i policijivišestruko poznata, već je jedno triput svraćala i preko gazdarice se raspitivala. »Azašto ne«, odgovara joj Katarina Ivanovna podsmešlјivo, »Šta imaš da čuvaš? Baš mije to neko blago!« – Ali, nemojte je kriviti, nemojte je kriviti, poštovani gospodine,nemojte je kriviti! To nije bilo rečeno pri rđavoj pameti, nego u uzbuđenju, u bolestii uz plač dece koja nisu imala šta da jedu, i bilo je rečeno više radi uvrede nego upravom smislu... Jer Katarina Ivanovna vam je takvog karaktera, čim se rasplačudeca, makar i od gladi, ona ih odmah počne tući. I vidim ja, tako oko šest sati,Sonječka ustala, povezala se maramom, obukla burnusčić8 i ode nekud od kuće, aoko devet sati, natrag se vratila. Dođe, pa pravo Katarini Ivanovnoj i ćutke položi nasto pred nju trideset rubalјa. Ni reči pri tome ne reče, ama bar da je pogleda, negosamo što uze našu veliku dradedamovu9 zelenu maramu (imamo jednu takvuzajedničku maramu, štofanu), pokri njome sasvim glavu, i leže u postelјu, licemprema zidu, i samo joj se ramena i telo neprestano tresu... A ja sam, kao i pre, uonom istom stanju ležao. I video sam vam tada, mladiću, video sam kako je posleKatarina Ivanovna, takođe ni reči ne govoreći, prišla Sonječkinoj postelјici i celo

7»Fiziologija svakidašnjeg života«, delo Džordža Luisa, koji je popularisao idejepozitivizma, pojavilo se u ruskom prevodu 1861. god. – Prim. prev.

8 Prostran ogrtač s rukavima. – Prim. prev.

9 Ruska reč: dradedam nastala od francuskog drap dedames – i znači vrstu tankogženskog štofa. – Prim. Prev.

veče kraj njenih nogu preklečala, noge joj lјubila, da ustane nije htela, a posle suobe zajedno zagrlјene zaspale ... obe... obe, da-a ... a ja sam ... ležao pijan.

Marmeladov ućuta, kao da mu se glas prekinuo. Zatim odjednom brzo nali,popi i nakašlјa se.

– Otada, gospodine moj – nastavi on posle izvesnog ćutanja – otada, zbogjednog neprijatnog slučaja i potkazivanja zlonamernih lica – čemu je naročitodoprinela Darja Francovna, tobože zato što joj nije ukazano dužno poštovanje – odtoga vremena moja kći Sofija Semjonovna morala je dobiti žutu knjižicu, zbog teokolnosti nije mogla više da stanuje s nama. Jer i gazdarica, Amalija Fjodorovna, tonije htela da dopusti (a ranije je sama Darji Francovnoj pomagala), a i gospodinLebezjatnjikov ... hm ... Zbog Sonje se i dogodio slučaj sa Katarinom Ivanovnom. Upočetku je i sam gledao da osvoji Sonju, a sada se odjednom počeo praviti važan.

»Kako ću ja,veli, tako prosvećen čovek da živim u istom stanu sa jednomtakvom?« A Katarina Ivanovna mu ne oćuta, uze je u odbranu... tako se i dogodi štose dogodilo ... I sad Sonjica k nama svraća većinom pred mrak, pomaže KatariniIvanovnoj, i daje nam, koliko može, sredstva za život... Ona stanuje kod krojačaKapernaumova, uzima kod njih stan, a Kapernaumov je hrom i mutav, i cela mu jemnogobrojna porodica takođe mutava. I žena je isto tako mutava... žive u jednojsobi, a Sonja ima zasebnu, sa pregradom ... Hm ... da ... Svet krajnje siromašan imutav ... da... Čim sam ujutru ustao, obukao sam svoje rite, podigao ruke k nebu iuputio se njegovom prevashodstvu Ivanu Afanasijeviču. Izvolјevate li znati njegovoprevashodstvo Ivana Afanasijeviča? ... Ne? E, onda ne znate božjeg čoveka! To jevosak ... vosak pred licem gospodnjim; jako taet vosak!...10 čak zaplakaše kad suizvoleli sve saslušati. »E pa, Marmeladove, veli, jednom si već izneverio moje nade ...Uzimam te još jednom na svoju ličnu odgovornost« – baš tako rekoše – »upamti, veli,i sad idi!« U mislima sam izlјubio prah nogu njihovih, jer u stvari ne bi dozvolili,pošto su vrlo visok činovnik i čovek novih državničkih i obrazovanih misli; vratiosam se kući, pa kad im kazah da sam opet u službu primlјen i da primam platu,gospode, šta je tada bilo! ...

Marmeladov opet zastade veoma uzbuđen. Tada uđe sa ulice čitava gomilapijanica, već nakresanih, i na ulazu odjeknuše zvuci najmlјenog vergla i slabi,nesigurni sedmogodišnji dečji glasić koji je pevao »Mali salaš.«11Nasta graja. Gazda injegova posluga zabaviše se oko gostiju.

Ne obraćajući pažnju na pridošlice, Marmeladov je nastavio priču. Izgledao jeveć jako malaksao, ali, što ga je više piće osvajalo, bivao je sve razgovorniji.Uspomene o nedavnom uspehu u službi kao da ga oživeše i čak izazvašenanjegovom licu neki sjaj. Raskolјnikov je slušao pažlјivo.

– To vam je bilo, gospodine moj, pre pet nedelјa. Da ... I tek što su doznalenjih dve, Katarina Ivanovna i Sonjica, gospode! ... baš kao da sam se preselio ucarstvo božje. Ranije, ležim kao skot, samo grdnja i psovka! A sad: na prstima idu,decu umiruju! »Pst, Semjon Zaharič se u kancelariji umorio, odmara se!« Pre nego

10 » Kao što se topi vosak (pred licem gospodnjim)« – reči iz crkvene pesme) – Prim.prev.

11 Popularna pesma po tekstu Koljcova. – Prim. prev.

što pođem na posao daju mi kafu, greju mi pavlaku. Počele pravu pavlaku danabavlјaju, čujete , li? I otkud samo skrpiše jedanaest rubalјa i pedeset kopejki, temi kupiše pristojno odelo – ne shvatam! Čizme, platnena prsa za košulјu –vanredno lepa, polumundir, sve su vam one to za jedanaest i po rubalјa skrpile – dalepše biti ne može! Vratim se, sutradan, prvi put iz kancelarije, gledam: KatarinaIvanovna dva jela skuvala, supu i sušenu govedinu sa renom, o tome kod nasdotada ni pomena nije bilo. Ona nema nikakvih halјina ... stvarno, prosto nikakvih,a sad odjednom kao da se u goste spremala; doterala se, i nije da kažete da je neštonaročito ... već onako, iz ničega one sve stvore: očešlјaju se, nađu tako neku čistukragnu, manžetne, i kad pogledaš, sasvim druga žena, i podmladila se, i prolepšala.A mila moja Sonjica samo je novcem pomagala, inače, veli, nije pristojno još za nekovreme da često dolazim, osim možda u sumrak, da niko ne vidi. Čujete li vi to,čujete li? ... Dođem ja jednom posle ručka da prodremam i, šta mislite, KatarinaIvanovna nije izdržala: još pre nedelјu dana posvađala se sa gazdaricom, AmalijomPjodorovnom, da gore biti ne može, a sad ju je, eto, na šolјu kafe pozvala. Dva satasu presedele i neprestano šaputale. »Sad je, veli, Semjon Zaharič u službi, i platuprima, odlazio je lično njegovom prevashodstvu, a njegovo prevashodstvo sam izišaopred njega – svima kazao da čekaju, a Semjona Zahariča pre svih za ruku u svojkabinet uveo.« čujete li, čujete li? »Ja, naravno, veli on, Semjone Zahariču, pamtimvaše zasluge, iako ste imali lakomislene slabosti, ali, pošto vi sad obećavate i poštoje nama bez vas pošlo rđavo (čujte, samo čujte!), ja se sad, veli, uzdam u vašuplemenitu reč«; sve vam je to ona, kažem vam, sama izmislila, i nije to iz nekelakomislenosti, tek samo da se pohvali! Ne, već i sama u to veruje, svojom rođenomuobrazilјom sebe zabavlјa, tako mi boga! I ja je ne osuđujem!... A kad sam, pre šestdana, prvu svoju platu – dvadeset i tri rublјe i četrdeset kopejki – celu kući doneo,nazvala me je ribicom! Kaže: »Draga moja ribice!« I to nasamo, razumete li? A štaima na meni lepo i kakav sam ja muž? Ipak uštinula me za obraz – »Ribice mojaslatka!« – kaže.

Marmeladov zastade kao da je hteo da se nasmeši, ali mu odjednompodbradak zadrhta. Uostalom, on se uzdrža. Ova krčma, razvratan izgled, pet noćina dereglijama sa senom, i boca, a uz to bolesno osetlјiva lјubav prema ženi iporodici, zbunjivali su njegovog slušaoca. Raskolјnikov je slušao napete pažnje, alisa bolnim osećanjem. Ljutio se što je svratio ovamo.

– Poštovani gospodine, poštovani gospodine! – uskliknu Marmeladov, poštose pribrao – eh, gospodine moj, vama je možda sve ovo smešno, kao i drugima, i javas samo uznemiravam glupošću ovih mizernih detalјa porodičnog života, ali meni,vidite, nije smešno! Jer ja sve to mogu da osećam... I ceo taj rajski dan moga života icelo to veče provodio sam i sam u poletnim snovima: to jest, kako ću sve dovesti ured, kako ću decu odenuti i njoj dati mira, i kako ću kćer moju jedinicu sa sramnogputa povratiti u krilo porodice ... I mnogo, mnogo šta ... To je dozvolјeno, gospodine.Ali, gospodine moj dragi (Marmeladov odjednom kao da zadrhta, podiže glavu ipogleda pravo u oči svoga slušaoca), sutradan posle svih ovih snova (to je bilo tačnopre pet dana), pred veče, ja sam lukavo, na prevaru, kao noćni lupež ukrao KatariniIvanovnoj klјuč od njenog sanduka, izvukao što je još ostalo od donesene plate;koliko – toga se sad više ne sećam, i eto, gledajte me, svi me gledajte! Peti je dankako sam otišao od kuće, i tamo me traže, i službi je kraj, i polumundir mi je ostaou birtiji kod Egipatskog mosta, a mesto njega sam dobio ovo ruvo – i svemu je kraj!

Marmeladov lupi sebe pesnicom po čelu, stisnu zube, zažmuri i snažno se

nalakti na sto. Ali trenutak kasnije lice mu se odjednom opet izmeni i on sa nekimpritvornim lukavstvom i izveštačenom drskošću pogleda Raskolјnikova, nasmeja sei reče:

– A danas sam bio kod Sonje, išao sam da tražim od nje da razbijemmamurluk! He-he-he!

– Zar je dala? – viknu neko sa strane od onih što su došli i zakikota se kolikoga je grlo nosilo.

– Evo baš ovo pola litre kuplјeno je za njen novac – izgovori Marmeladov,obraćajući se isklјučivo Raskolјnikovu. – Trideset kopejki mi iznese svojim rukama,poslednje što je imala, sam sam video... Ništa nije rekla, samo me ćutke pogledala...Tako tamo gore, a ne na zemlјi, zbog lјudi tuguju, plaču i ne prekoravaju, neprekoravaju a to više boli, više, kad ne prekoravaju!... Da, trideset kopejki. A tajnovac je sad i njoj potreban, zar ne? Kako vi mislite, moj dragi gospodine? Jer onasad mora paziti na čistoću. Novaca košta ta čistoća, naročito čistoća, razumete li?Razumete? Ona mora, recimo, i pomadice da kupi, jer ne može bez toga; pa suknještirkane, pa cipelicu što kicoškiju da može nožicu pokazati kad bude prelazila prekobarice. Razumete li, razumete li, gospodine, šta znači ta čistoća! A eto, ja, njenrođeni otac, zdipio sam tih trideset kopejki sebi na mamurluk! I pijem! I već sam ihpopio! ... Dakle, ko bi još takvog kao što sam ja mogao požaliti? A? žalite li me sad,gospodine, ili ne? Recite, gospodine, žalite li me ili ne? He-he-he!

On htede da nalije, ali se već nije imalo šta. Boca je bila prazna.

– A što da te žali? – viknu domaćin, koji se opet obreo kod njih.

Zaori se smeh, čak i psovke. Smejali su se i psvali i oni što su ga slušali i onikoji nisu, već samo onako, posmatrali bivšeg činovnika.

– Da me žali? Zašto da me žali! – iznenada tužno povika Marmeladov i ustades rukom ispruženom napred, u nekom odlučnom nadahnuću, kao da je samo ičekao te reči. – što da me žali, kažeš ti? Da! Mene nema zašto da žali! Mene trebaraspeti, raspeti na krstu, a ne žaliti! Ali, raspni, sudijo, raspni i kad raspneš požali!I tada ću ti ja sam poći na krst i na muke, jer ne žudim za veselјem, već za žalošću isuzama! ... Misliš li ti, krčmaru, da mi je ova tvoja boca prijala? Tugu, tugu samtražio na dnu njenom, tugu i suze, i okusio sam i našao; a žaliće nas onaj koji je svežalio i koji je sve i svakog razumevao, on jedini, on je sudija. Doći će u sudnji dan iupitaće: »A gde je kći što je zloj i jektičavoj maćehi, što je i tuđoj i maloletnoj decisebe žrtvovala? Gde je kći što je oca svoga zemalјskog, razvratnu pijanicu, požalila,ne užasavajući se zverstva njegovoga?« I reći će: »Pristupi! Ja sam ti već jednomoprostio ... Oprostio sam ti jednom ... Praštaju ti se i sad tvoji mnogi gresi, zato štosi mnogo volela...« I oprostiće mojoj Sonji, oprostiće, znam da će oprostiti... Ja samto malopre, kad sam bio kod nje, osetio u svom srcu! ... I svima će suditi, ioprostiće, i dobrima i zlima, i premudrima i smirenima... I kad svrši sa svima, tadaće kazati nama: »Iziđite«, reći će, »i vi! Iziđite pijani, iziđite slabi, iziđite sramotnici!« Imi ćemo izići svi, bez stida, i staćemo. I reći će: »Svinje ste vi! Lika zverskog ipodobija njegovog; ali pristupite i vi!« I prozboriće premudri, prozboriće razumni:»Gospode! Zašto ove primaš?« I reći će: »Zato ih primam, premudri, zato ih primam,razumni, što nijedan od ovih nikada sam nije smatrao da je dostojan ovoga ...« Iraširiće k nama svoje ruke, i mi ćemo pasti pred njegove noge... i zaplakaćemo... i

sve ćemo shvatiti. Tada ćemo sve razumeti! ... I svi će razumeti... I KatarinaIvanovna ... i ona će razumeti... Gospodi, da pridet carstvije tvoje!

On klonu na klupu, iznemogao i iscrpen, ne gledajući ni u koga, kao da jezaboravio na sve oko sebe, i duboko se zamisli. Nјegove reči ostaviše izvestanutisak; za trenutak zavlada ćutanje, ali uskoro odjeknuše pređašnji smeh i psovke.

– Mudro si – presudio!

– Nalagao!

– Činovnik!

I tako dalјe, i tako dalјe.

– Hajdemo, gospodine – reče odjednom Marmeladov, podižući glavu iobraćajući se Raskolјnikovu:

– Odvedite me ... Kuća Kozelјeva, u dvorištu. Vreme je... Katarini Ivanovnoj...

Raskolјnikov je već odavno želeo da ode; a da mu pomogne i sam je mislio.Pokazalo se da je Marmeladov mnogo slabiji na nogama nego u govorima, sasvim seosloni na mladića. Imalo je da se ide dvesta-trista koraka. Što su se više približavalikući, pijanicu je sve više obuzimala zbunjenost i strah.

– Ne bojim se ja sad Katarine Ivanovne – mrmlјao je uzbuđeno – niti se bojimšto će me čupati za kosu. Šta je kosa!... Kosa je ništa! ... To vam ja kažem! Čak je ibolјe ako me bude čupala, ne bojim se ja toga ... ja se ... očiju njenih bojim, da ...očiju ... Crvenih pega na njenom licu se bojim ... i – njenog disanja... Jesi liposmatrao kako takvi bolesnici dišu ... pa još kad su uzbuđeni? ... Dečjeg se plačatakođe bojim. Jer ako ih Sonja nije nahranila, onda... ja prosto ne znam šta da seradi! Ne znam! A batina se ne bojim ... Znaj, gospodine, da meni takve batine nesamo što ne pričinjavaju bol već u njima još uživam... Tako je bolјe. Neka me izbijeneko, neka iskali jed... još bolјe ... A evo i kuće. Kazelјeva kuća. Bravara, Nemca,bogatoga ... vodi me.

Ušli su iz dvorišta u kuću i pošli na treći sprat. Što su se više peli, stepenicesu bivale sve mračnije. Bilo je već skoro jedanaest sati i, mada u to doba uPetrogradu nema prave noći, ipak je na vrhu stepenica bilo vrlo mračno.

Mala počađavela vrata na kraju stepenica navrh vrha, bila su otvorena.Ogarak sveće osvetlјavao je krajnje bednu sobu – desetak koraka dugačku; cela semogla videti iz hodnika. Sve je bilo razbacano i u neredu, a naročito razne dečjekrpe. Zadnji deo sobe bio je ograđen iscepanim čaršavom. Iza njega je, po svojprilici, bio krevet. U samoj sobi videle su se svega dve stolice i sasvim pocepanokanabe presvučeno mušemom, a ispred njega stajao je stari kuhinjski sto odčamovine, neobojen i ničim nepokriven. Na kraju stola dogorevao je ogarak lojanesveće u gvozdenom svećnjaku. Pokazalo se da je Marmeladov stanovao u zasebnojsobi, a ne u jednom delu, samo je soba bila prolazna. Vrata od drugih soba ili ćelija,na koje se delio stan Amalije Lipeveksel, bila su odškrinuta. Otuda se čula graja ivika. Kikotanje. Izgleda da su se kartali i pili čaj. Ponekad su izletali vrlo masniizrazi.

Raskolјnikov odmah poznade Katarinu Ivanovnu. To je bila strašnoizmršavela žena, vitka, dosta visoka i stasita, još divne kestenjaste kose; na njenim

obrazima videle su se odista velike rumene pege. Koračala je tamo-amo po svojojmaloj sobi, ruku stisnutih na grudima, zapečenih usana, i disala nejednako,isprekidano. Oči su joj gorele kao u groznici, ali njen pogled je bio oštar inepomičan; bolan je utisak ostavlјalo to jektičavo i uzbuđeno lice pri poslednjojsvetlosti već dogorele sveće, koja je podrhtavala na njenom licu. Raskolјnikovu seučini da nema više od trideset godina, i doista nije bila za Marmeladova ... Ona nitiču, niti opazi njih dvojicu kad su ulazili; izgledalo je kao da je bila u nekakvomzanosu – niti je šta čula niti videla.

U sobi je bilo zagušlјivo, ali prozor nije otvorila; sa stepenica se osećao zadah,ali vrata što su vodila na stepenice nisu bila zatvorena; iz unutrašnjih soba, kroznepritvorena vrata, kulјali su oblaci dima – ona je kašlјala, ali vrata nije zatvarala.Najmanja devojčica od pet-šest godina spavala je na patosu, nekako sedeći, zgrčenai s glavom zagnjurenom u kanabe. Dečko, jedno godinu dana stariji od nje, drhtaoje u uglu i plakao. Nјega su, po svoj prilici, malopre istukli. Najstarija devojčica odoko deset godina, povisoka, tanana kao šibica, samo u tankoj i sasvim pocepanojkošulјici i pohabanom štofanom ogrtačiću (preko golih ramena), koji su joj sašiliverovatno još pre dve godine, jer joj sad nije bio ni do kolena, stajala je u uglu krajmaloga brata, zagrlivši ga oko vrata svojom dugom, kao šibica suvom rukom. Onaga je, čini se, umirivala, nešto mu šaputala, zadržavala ga na sve moguće načine daopet ne zaplače, a u isto vreme sa strahom je pratila majku svojim krupnim –velikim, tamnim očima, koje su izgledale još veće na njenom malom, mršavom ipreplašenom licu.

Ne ulazeći u sobu, Marmeladov kleče na kolena pred samim vratima, aRaskolјnikova gurnu napred. Kad ugleda nepoznatog čoveka, žena se rasejanozaustavi pred njim, trgnu se za trenutak i kao da se doseća: zašto li je on to ušao?Svakako joj se učinilo da ide u druge sobe, jer je njihova bila prolazna. Pomislivši toi ne obraćajući više na njega pažnju, ona pođe ka ulaznim vratima da ih zatvori i,odjednom, vrisnu kad na samom pragu ugleda muža, koji je klečao.

– A! – povika ona kao van sebe – vratio si se! Izrode!... a gde su pare? štaimaš u džepu, pokazuj! I odelo drugo! Gde su ti halјine? Gde je novac? Govori!...

I poče da ga pretresa. Marmeladov odmah poslušno i pokorno raširi ruke dabi time olakšao pregled džepova. Novaca nije bilo, ni kopejke.

– A gde ti je novac? – vikala je. – O, gospode, je li moguće da je sve propio! Tau sanduku je bilo ostalo dvanaest rubalјa! ... – I ona ga odjednom, u besu, izgrabiza kosu i uvuče u sobu. Marmeladov je sam olakšavao njene napore smireno sevukući za njom na kolenima.

– I ovo je za mene uživanje! Mene ovo ne boli, već u-ži-vam, po-što-va-ni go-spo-di-ne – uzvikivao je on, dok ga je vukla i trzala za kosu, i čak je jednom udariočelom o patos. Dete koje je spavalo na patosu probudi se i zaplaka. Dečko u uglu neizdrža, zadrhta, zavrišta i polete sestri strašno uplašen, skoro kao u nekomnastupu. Najmlađa devojčica, probuđena iza sna, drhtala je kao prut.

– Propio! Sve je propio, sve! – vikala je u očajanju jadna žena – i odelo nanjemu drugo! A ovo sve gladno, gladno (i kršeći ruke pokazivala je na decu)! O,stoput prokleti živote! A vas, vas nije sramota – napade ona odjednom naRaskolјnikova: – Iz krčme! Jesi li s njim pio? Jesi li i ti s njim pio? Napolјe!

Mladić požuri da ode bez ijedne reči. Tada se unutrašnja vrata otvoriše širom

i iz njih izviri nekoliko radoznalaca. Pomalјale su se drske, nasmejane glave sacigaretama i lulama, u kapicama. Videle su se lјudske prilike u kućnim halјinama isasvim razdrlјene, u nepristojnim letnjim kostimima, poneki s kartama u rukama.Naročito su se veselo smejali kad je Marmeladov, dok su ga vukli za kosu, vikao daje to za njega uživanje. Čak počeše da ulaze u sobu; naposletku se začu zloslutnacika – to se probijala napred lično Amalija Lipeveksel da zavede red, kako samo onaume, i da po stoti put uplaši jadnu ženu psovačkim naređenjem da se odmah sutragubi iz stana. Odlazeći, Raskolјnikov zavuče ruku u džep, zahvati sve što je bilositnog novca – kusur od rublјe zamenjene u krčmi, i neprimetno ga stavi na prozor.Zatim se već na stepenicama predomisli i skoro htede da se vrati.

»Kakvu sam opet glupost učinio«, pomisli. »Oni imaju Sonju, a meni je isamom novac potreban.« Ali, pošto pomisli da se novac sad već ne može vratiti i daga on ionako ne bi uzeo, odmahnu rukom i pođe u svoj stan. »Ta Sonji je potrebnapomada«, nastavlјao je on, koračajući ulicom i zajedlјivo se smeškajući... »novacakošta ta čistoća ... Hm! A Sonjica može danas slabo zaraditi, jer je njen posaorizičan – lov na retku divlјač... kopanje zlata – te bi oni svi sutra duvali u pesnicebez mojih para... Vidi ti Sonje! Gle samo kakav su izvor pronašli! I koriste se njime!I navikli se! Otplakali malo, pa se navikli. Na sve se podlac-čovek navikava!«

On se zamisli.

– Ali ako sam ja slagao – uzviknu on odjednom nehotice – ako čovek u stvari,čovek uopšte, to jest sav rod lјudski, nije podlac, onda znači da je sve ostalopredrasuda, samo izmišlјeni strah, i nema nikakvih zapreka, i tako mora da bude!...

III

Sutradan se probudio dockan, posle nemirnog sna, ali san ga nije okrepio.Probudio se jedak, razdražlјiv, zao i sa mržnjom pogledao svoj sobičak. To je bilamajušna ćelija, duga jedno šest koraka. Imala je vrlo bedan izgled sa svojimžućkastim, prašnjavim tapetima, odleplјenim od zida, i bila je tako niska da je iolevisokom čoveku bivalo u njoj užasno: stalno mu se činilo da će udariti glavom otavanicu. Nameštaj je odgovarao stanu: tri stare stolice, ne baš očuvane, u ugluobojen sto na kome je ležalo nekoliko svezaka i knjiga; već samo po tome kako subile prašnjave videlo se da ih odavno nije dotakla ničija ruka; i, najzad, nezgrapnavelika sofa, nekad presvučena cicom a sad sva u ritama, koja se pružala skoro dužčitavog zida i zauzimala polovinu prostora cele sobe. Ona je služila Raskolјnikovukao postelјa. Često je na njoj spavao onako kako se zadesio, ne svlačeći se, bezčaršava, pokrivajući se starim, pohabanim studentskim kaputom, sa malimjastukom pod glavom; pod jastuče je podmetao sve rublјe što ga je imao – i čisto, iprlјavo – da bi uzglavlјe bilo više. Pred sofom je stajao mali sto.

Teško se bilo više zapustiti i zanemariti; ali Raskolјnikovu je to bilo čak iprijatno u njegovom sadašnjem duševnom raspoloženju. On se potpuno povukao iudalјio od celog sveta, kao kornjača u svoj oklop; čak i lice služavke, čija je dužnostbila da ga služi i koja bi poneki put zavirila u njegovu sobu – izazivalo je kod njegajed i konvulzije. Tako biva kod po nekih manijaka koji su se i suviše na neštousredsredili. Ima već dve nedelјe kako je njegova gazdarica prestala da mu dajehranu, a njemu dosad ni na pamet nije palo da ode i da se objasni s njom, iako jeostajao bez ručka. Nastasja, kuvarica i jedina gazdaričina služavka, donekle jevolela što je njihov podstanar tako raspoložen, i sasvim je prestala da sprema i metekod njega – te bi tek onako, jednom u nedelјu dana, iznenada, uzimala metlu uruke. Ona ga je i sad probudila.

– Ustaj, što spavaš! – povika nad njim – prošlo je devet sati. Čaj sam tidonela; hoćeš čaj? Mora da si oslabeo?

Stanar otvori oči, uzdrhta i poznade Nastasju.

– Je li čaj od gazdarice? – zapita on bolesna izgleda, podižući se polako nasofi.

– Ta kakve gazdarice!

Ona postavi pred njega sopstveni napukli čajnik, sa već mnogo puta kuvanimčajem, i stavi dva požutela parčenceta šećera.

– Evo, Nastasja, uzmi, molim te – reče on, pošto potraži u džepu (spavao jeobučen) i izbaci šaku sitnog novca – idi i kupi mi lepinju. I uzmi kod kobasičaramakar malo kobasice, pojevtinije.

– Lepinju ću ti ovoga časa doneti, a da nećeš šči mesto kobasice. Dobar šči,jučerašnji. Još juče sam ti ostavila, ali si kasno došao. Dobar šči.

Kad je donela šči i on počeo da jede, Nastasja sede do njega na sofu, pa počeda brblјa. Bila je selјanka i vrlo brblјiva žena.

– Praskovja Pavlovna hoće da te tuži u policiju – reče ona.

Raskolјnikov se jako namršti.

– U policiju? A šta hoće ona?

– Ne plaćaš, a sa kvartira ne ideš. Zna se šta hoće.

– Još mi je samo taj đavo falio – mrmlјao je on škrgućući zubima; – e, to mi jesad... baš u nezgodan momenat došlo ... Ona je budala – dodade glasno. Svratićudanas do nje, porazgovaraću.

– Budala je ona, budala, isto kao i ja, ali što ti tako pametan ležiš kao klada inikakve vajde od tebe? Pre si, veliš, išao da učiš decu, a što sad ništa ne radiš?

– Ja radim... – reče Raskolјnikov nerado i strogo.

– Šta radiš?

– Svoj posao.

– Kakav posao?

– Mislim – ozbilјno odgovori on poćutavši.

Nastasja se zaceni od smeha. Bila je vrlo smešlјiva, i kad bi je ko nasmejao,smejala se nečujno, klateći se i tresući svim telom, dok joj se već i samoj ne bismučilo.

– Pa jesi li mnogo para smislio? – jedva progovori ona.

– Bez cipela ne mogu učiti decu. Uostalom, plјujem ja na sve to!

– Nemoj da plјuješ u bunar.

– Za decu kopejkama plaćaju. Šta možeš kopejkama učiniti? – nastavlјao jenerado, kao da odgovara sopstvenim mislima.

– A ti bi hteo odjednom čitav kapital?

On je čudnovato pogleda.

– Da, čitav kapital – odlučno odgovori pošto poćuta.

– E, ti polako, jer ćeš me uplašiti; mnogo je strašno. Da idem po lepinju iline?

– Kako hoćeš.

– Da, ja i zaboravila! Juče, dok nisi bio kod kuće, došlo ti pismo.

– Pismo! Meni! Od koga?

– Ne znam od koga. Dala sam svoje tri kopejke pismonoši. Valјda ćeš mivratiti?

– Hajde donesi ga, tako ti boga, donesi! – povika Raskolјnikov sav uzbuđen –o, gospode!

Trenutak kasnije stiže pismo. Pogodio je: od majke, iz R-ske12 gubernije. On

čak preblede uzimajući ga. Odavno već nije dobijao pisma, ali sad mu još i neštodrugo steže srce.

– Nastasja, tako ti boga, idi, evo ti tvoje tri kopejke, samo, bogati, idi što pre.

Pismo je drhtalo u njegovim rukama; nije hteo da ga otvara pred njom; želeoje da ostane nasamo sa tim pismom. Kad je Nastasja izašla, on ga brzo prineseusnama i polјubi, zatim je još dugo zagledao rukopis adrese, u poznati i dragi, sitni,kosi rukopis svoje majke, koja ga je negda učila da čita i piše. Oklevao je, čak kaoda se bojao nečega. Naposletku ga otvori. Pismo je bilo veliko, debelo i teško, od dvalota13; dva velika poštanska tabaka sitno-sitno ispisana:

»Mili moj Rođa – pisala je mati – evo prođe već više od dva meseca kako senisam s tobom pismom razgovarala. Zbog toga sam patila i poneku noć čak nispavala nisam od briga. Ali ti me sigurno nećeš kriviti zbog ovog prinudnog ćutanja.Ti znaš kako ja tebe volim; mi imamo samo tebe, ja i Dunja, ti si naše sve, sva nadai uzdanje naše. Kako mi je bilo kad sam doznala da si još pre nekoliko mesecinapustio univerzitet, nemajući čime da se izdržavaš, da si ostao bez kondicija i bezostalih sredstava. Čime sam ti mogla pomoći sa svojih sto dvadeset rubalјa godišnjepenzije. Onih petnaest rubalјa što sam ti poslala pre četiri meseca uzajmila sam,kao što i sam znaš, na račun penzije, od ovdašnjeg našeg trgovca Vasilija IvanovičaVahrušina. On je dobar čovek i bio je prijatelј još tvom ocu. Ali, pošto sam njemudala pravo da prima mesto mene penziju, morala sam čekati dok se ne isplati dug,a to je tek sad svršeno, tako da ti za sve ovo vreme ništa nisam mogla poslati. Alisad, hvala bogu, izgleda da ću ti moći opet nešto uputiti; uopšte uzev,mi se sadamožemo pohvaliti srećom, o čemu hitam da te izvestim. Pre svega, da li se dosećaš,mili Rođa, da tvoja sestra evo već mesec i po dana živi sa mnom, i mi se višenećemo rastajati. Slava tebi, Gospode, svršile su se i njene muke, ali ispričaću ti svepo redu, da doznaš sve kako je bilo i šta smo mi od tebe dosad krile. Kad si mipisao, pre dva meseca, da si čuo od nekog kako Dunja mnogo pati od vređanja ukući gospode Svidrigajlovih i tražio od mene tačna obaveštenja – šta sam ti ja tadamogla odgovoriti? Da sam ti tad napisala celu istinu, ti bi verovatno sve ostavio, pabi makar i peške, ali sigurno, došao do nas, jeg ja znam i karakter i osećanja tvoja:ti ne bi dopustio da neko tvoju sestru vređa. I sama sam bila očajna, ali šta sammogla da radim? Ni sama tad nisam znala celu istinu. Glavna je, pak, teškoća bilau tome što je Dunjaša, kad je stupila prošle godine u njihovu kuću kao guvernanta,uzela unapred čitavih sto rubalјa, pod uslovom da joj se svakoga meseca odbija odplate, pa je, dakle, nemoguće bilo ostaviti mesto pre nego što se isplati dug. A tu jesumu (sad ti sve mogu objasniti, naš predragi Rođa) uzela najviše zbog toga da bihmogla tebi da pošalјem šezdeset rubalјa, koje su ti tada bile tako potrebne, i koje sii dobio od nas prošle godine. Mi smo te onda prevarile, pisale smo ti da je to odDunjašinih ranije ušteđenih para, ali to nije bilo tačno, i sad ti otkrivam celu istinuzato što se sad sve iznenada, po volјi božjoj, izmenilo nabolјe, a i da znaš koliko teDunja voli i kakvo divno srce ima. Gospodin Svidrigajlov se u početku prema njojodista ponašao vrlo grubo, postupao neučtivo i podsmevao joj se za stolom... Ali ja

12 Iz Rjazanjske gubernije. – Prim. Prev.

13 Lot – stara ruska mera za težinu; 12,8 gr. Normalna težina pisma bila je okojednog lota, preko toga plaćalo se dvostruko. – Prim. prev.

sad neću da se upuštam u sve te teške detalјe da te ne bih uznemiravala bezpotrebe kad je već ionako sve prošlo. Ukratko, i pored dobrog i plemenitogponašanja Marfe Petrovne, supruge gospodina Svidrigajlova, i svih domaćih,Dunjaši je bilo vrlo teško, naročito kad se gospodin Svidrigajlov nalazio, po svojojstaroj vojničkoj navici, pod vlašću boga Bahusa. Ali šta se ispostavilo posle? Pomislisamo, tog ludaka je već odavno obuzela strast prema Dunji, ali je to skrivao podvidom grubosti i prezrenja. Možda se on i sam stideo i užasavao, uviđajući da je većčovek u godinama i da je otac porodice, a ovamo gaji tako lakomislene nade, pa sestoga i protiv svoje volјe lјutio na Dunju. A moguće je i to da je grubošću svogaponašanja i ismevanjem hteo samo da prikrije od drugih pravu istinu. Ali,naposletku, nije izđržao i usudio se da učini Dunji javno gnusnu ponudu,obećavajući joj nagrade, i da će, pored toga, sve ostaviti i otići s njom u svoje drugoselo ili, najzad, u inostranstvo. Možeš misliti koliko se, sirota, napatila! Bilo jenemoguće ostaviti odmah mesto, ne samo zbog novčanog duga već i iz obzira premaMarfi Petrovnoj, koja bi mogla odjednom posumnjati, te bi se tako morao unetirazdor u porodicu. Bilo je tu i mnogo raznih uzroka, tako da se pre šest nedelјanikako nije mogla nadati da se iskobelјa iz te strašne kuće. Naravno, ti znaš Dunju,znaš kako je ona pametna i kako je čvrstog karaktera. Dunjaša je kadra mnogo štapodneti, pa čak i u najtežim prilikama naći u sebi toliko velikodušnosti da ne izgubiodlučnost. Ona čak ni meni nije pisala o svemu tome da me ne bi sekirala, iako smose često dopisivale. Ali rasplet je nastupio neočekivano. Marfa Petrovna je sasvimslučajno čula svoga muža kad je molio Dunju u bašti i, pošto je sve razumelapogrešno, za sve je nju okrivila, misleći da je baš ona uzrok svemu tome. Međunjima se u bašti izrodila strašna scena: Marfa Petrovna je čak i udarila Dunju, nijehtela ništa da čuje, nego je ceo sat vikala i naposletku naredila da Dunju odmahodvezu k meni u varoš, prostim selјačkim kolima u koja su pobacali sve njenestvari, rublјe, halјine, sve kako se zadesilo, nesloženo i neupakovano. A tada jepočeo plјusak i Dunja je, uvređena i osramoćena, morala preći sa selјakom čitavihsedamnaest vrsta u otkrivenim kolima. Pomisli sad šta sam ti mogla napisati upismu u odgovor na tvoje, koje sam primila pre dva meseca, i o čemu da ti pišem?Bila sam i sama očajna: istinu ti nisam smela pisati, jer bi ti zbog toga bio vrlonesrećan, uvređen, ozlojeđen, a šta bi mogao učiniti? Samo bi mogao sebeupropastiti, a i Dunjaša mi je branila; a da ti pišem bilo šta i da punim pismobesmislicama, i to u trenutku kad mi je u duši takva tuga, nisam mogla. Čitavmesec su se kod nas po celoj varoši pronosile spletke o tome slučaju, i došlo je većdotle da ja i Dunja ni u crkvu nismo mogle ići od prezrivih pogleda i sašaptavanja;čak se i glasno pred nama o tome govorilo. Svi nam poznanici okrenuše leđa, sviprestadoše čak i da nam se javlјaju, i pouzdano sam doznala da su trgovački momcii neki pisari hteli da nam nanesu nisku uvredu: da namažu katranom naša vrata,te domaćini počeše zahtevati da se iselimo iz stana. Svemu je tome bila uzrok MarfaPetrovna, koja je stigla da okleveta i okalјa Dunju po svim kućama. Ona se ovdekod nas sa svima poznaje, i toga meseca je svaki čas dolazila u varoš. A kako jemalo brblјiva i voli da priča o svojim porodičnim stvarima, i naročito da se žali nasvoga muža svima i svakome, što je vrlo ružno – to je za kratko vreme raznela svutu priču, ne samo po varoši nego i po srezu. Ja se razboleh, a Dunjaša je bila jačaod mene; i kako je samo sve podnosila i još mene tešila i hrabrila! Anđeo je ona! Ali,po milosrđu božjem, naše muke su prestale: gospodin Svidrigajlov se predomislio,pokajao i pošto se, verovatno, sažalio na Dunju, izložio je Marfi Petrovnoj očevidnedokaze o potpunoj Dunjašinoj nevinosti, i to: pismo koje je Dunja još pre nego što ihje Marfa Petrovna zatekla u bašti bila primorana da napiše i preda, da bi izbegla

lična objašnjenja i tajne sastanke, na čemu je on insistirao. To pismo je posleDunjašinog odlaska ostalo u rukama gospodina Svidrigajlova. U njemu ga je onavatreno i sa krajnjim negodovanjem korila baš zbog njegovog neplemenitogponašanja prema Marfi Petrovnoj, ukazujući mu na to da je on otac i čovek sporodicom i da je, najzad, gnusno s njegove strane što muči i unesrećava ionako većnesrećnu i nezaštićenu devojku. Jednom rečju, mili Rođa, to pismo je takoplemenito i dirlјivo napisano da sam jecala čitajući ga, i do danas ne mogu da gačitam bez suza. Osim toga, Dunju su opravdala naposletku i svedočenja posluge,koja je videla i znala daleko više no što je i sam gospodin Svidrigajlov mislio, kako touvek i biva. Marfa Petrovna je onda bila potpuno preneražena i »opet ubijena«, kaošto nam je sama priznala, ali se zato potpuno uverila u Dunjašinu nevinost, isutradan, u nedelјu, došla je pravo u crkvu, i molila klečeći i plačući Bogorodicuneka joj da snage da izdrži to novo iskušenje i da ispuni svoj dug. Zatim se pravo izcrkve, ne svraćajući ni do koga, dovezla do nas i ispričala nam sve. Gorko je plakalai, kajući se iz dna duše, grlila i molila Dunju da joj oprosti. Tog istog jutra, bez inajmanjeg oklevanja, obišla je sve kuće u gradu i svuda se najpohvalnije o Dunjašiizrazila i, lijući suze, ponovo sve uverila u Dunječkinu nevinost i plemenitost njenihosećanja i vladanja. I ne samo to nego je još svima pokazivala i na glas čitalasvojeručno Dunjašino pismo gospodinu Svidrigajlovu i čak je davala da ga prepisuju(što je, čini mi se, već suvišno bilo). Tako je morala nekoliko dana uzastopce daobilazi sve u varoši, jer su se neki našli uvređeni što je drugima dato prvenstvo, teje na taj način utvrđen red, tako da se u svakoj kući očekivala već unapred i svi suznali da će tog i tog dana Marfa Petrovna tu i tu čitati pomenuto pismo, i na svakosu se čitanje opet redom skuplјali i oni koji su pismo već nekoliko puta čuli i kodsvojih kuća i kod drugih poznanika. Moje je mišlјenje da je tu mnogo, vrlo mnogobilo suvišnoga, ali Marfa Petrovna je takvog karaktera. U svakom slučaju ona jepotpuno oprala čast Dunjašinu, i sva gnusnost toga slučaja pala je kao neizbrisivasramota na njenog muža, kao na glavnog krivca tako da mi ga je čak i žao; i suvišese strogo postupilo s tom budalom. Dunju odmah počeše pozivati da daje časove unekim kućama, ali je ona odbila. Uopšte, svi se počeše prema njoj ponašati sanaročitim poštovanjem. Sve je to, uglavnom, pomoglo da se desi i onaj neočekivanislučaj koji sad menja, može se reći, čitavu našu sudbinu. Znaj, mili Rođa, da našuDunju prosi jedan mladoženja, i da je ona već dala svoj pristanak, o čemu hitam date izvestim što pre. Iako se ta stvar svršila bez tvoga saveta, ti se verovatno nećešsrditi ni na mene ni na sestru, jer ćeš uvideti iz same stvari da bi nam bilonemoguće čekati i odlagati do tvog odgovora. A ti ne bi mogao tako izdaleka svetačno ni oceniti. To se desilo ovako.

On je već savetnik14, zove se Petar Petrovič Lužin i daleki je rođak MarfePetrovne, koja je mnogo tome doprinela. Počeo je s tim što je pred njom izjavio želјuda se upozna s nama; mi smo ga primile i dočekale kako treba, pio je kafu, asutradan nam je poslao pismo u kome je veoma pažlјivo izjavio svoju ponudu imolio za brz i konačan odgovor. On je čovek vredan i poslovan, žuri se sad uPetrograd, te mu je svaki trenutak skup. Naravno, mi smo u početku bile veomaiznenađene, jer se sve to desilo i suviše brzo i neočekivano. Mislile smo i premišlјalezajedno celog tog dana. Čovek je pouzdan i obezbeđen, služi na dva mesta, i već imasvoj kapital. Istina, njemu je četrdeset i pet godina, ali je dosta prijatne spolјašnosti

14 Zvanje za činovnika VIII grupe u carskoj Rusiji. – Prim. prev.

i još se može sviđati ženama, i, uopšte uzev, vrlo je solidan i uglađen, samo je malotmuran i kao uobražen. Ali to, možda, samo tako izgleda na prvi pogled. Iupozoravam te, mili Rođa, kad se vidiš s njim u Petrogradu, što će se dogoditi zavrlo kratko vreme, nemoj suditi o njemu suviše brzo i nepromišlјeno, kao što je totebi svojstveno, ako ti se na prvi pogled kod njega što ne dopadne. Govorim ti ovo zasvaki slučaj, mada sam uverena da će on na tebe ostaviti prijatan utisak. A,uostalom, da bi čovek upoznao bilo koga, potrebna je da se ponaša prema njemutaktično i obazrivo, da se ne prevari i ne stekne predubeđenje koje je posle vrloteško popraviti i zagladiti. A Petar Petrovič je, bar po mnogim osobinama, čovekdostojan poštovanja. Već prilikom prve svoje posete on nam je rekao da je čovekozbilјan i miran, ali umnogome deli, kako se sam izrazio, »ubeđenja našeg mladogpokolenja« i neprijatelј je svih predrasuda. I još mnogo je govorio, jer je, izgleda,malo sujetan i voli da ga neko sluša, ali to skoro i nije mana. Ja sam, razume se,malo šta shvatila, ali Dunja mi je objasnila da je on čovek, istina, nedovolјnoobrazovan, ali pametan i, čini se, dobar. Ti znaš karakter tvoje sestre, Rođa. To jedevojka odlučna, pametna, strplјiva i velikodušna, mada vatrena srca, što sam jakod nje dobro upoznala. Naravno, tu ni s njegove, ni s njene strane nema nekenaročite lјubavi, ali Dunja, pored toga što je devojka pametna, istovremeno je iplemenito stvorenje, kao anđeo, i smatraće svojom dužnošću da usreći muža koji bise, sa svoje strane, brinuo o njenoj sreći, a u ovo poslednje mi zasad nemamovelikih razloga da sumnjamo, iako je, treba priznati, stvar i suviše brzo svršena.Osim toga, on je i te kakav račundžija, pa će naravno, i sam uvideti da će njegovasupružanska sreća biti utoliko pouzdanija ukoliko Dunjaša s njim bude srećnija. Ašto ima nekih razlika i neslaganja u karakteru, nekih starih navika i čaknesuglasica u mislima (bez čega ni u najsrećnijim porodicama ne može biti), Dunjami je, što se toga tiče, kazala da se uzda u sebe, da se za to ne treba brinuti i daona mnogo šta može podneti pod uslovom da dalјi odnosi budu časni i pravični. Onse, na primer, i meni s početka učinio nekako osoran, ali to može doći baš otuda štoje čovek iskren, i sigurno je tako. Na primer, prilikom druge posete, kad je već dobiopristanak, rekao je u razgovoru da je već ranije, dok još nije znao Dunju, odlučio dase oženi poštenom devojkom, ali bez miraza i obavezno takvom koja je već osetilašta je sirotinja, i to zato, objasnio je, što muž ne treba ništa da duguje svojoj ženi,već je mnogo bolјe kad žena smatra muža svojim dobrotvorom. Dodajem da se onizrazio malo blaže i lјubaznije nego što sam ja ovde napisala, zato što samzaboravila pravi izraz i zapamtila samo misao, a osim toga, on to nikako nije rekaosračunato, već se očevidno izgovorio, u vatri razgovora, tako da je posle čaknastojao da to popravi i ublaži, ali meni se to ipak učinilo nekako malo preoštro i jasam to posle kazala Dunji. Dunja mi je, međutim, čak lјutito odgovorila da »reči jošnisu stvarnost«, i to je, razume se, tačno. Pre nego što se odlučila, Dunjaša svu noćnije oka sklopila i, misleći da ja već spavam, ustala je iz postelјe i svu noć hodalatamo-amo po sobi; najzad je klekla i dugo se i vatreno molila pred ikonom, a ujutrumu je kazala da se odlučila.

Ja sam već spomenula da Petar Petrovič sad putuje u Petrograd. On imatamo važnih poslova i hoće da otvori u Petrogradu advokatsku kancelariju. Većodavno se zanima posredništvom u raznim molbama i tužbama i baš ovih danamora ići zbog toga što ima tamo jednu važnu stvar u Senatu. Tako, mili Rođa, on itebi može biti od velike koristi u svemu – ja i Dunja smatramo da bi ti već oddanašnjega dana sasvim lepo mogao otpočeti svoju buduću karijeru i smatrati da jetvoja sudbina već jasno određena. O, kad bi se to ostvarilo! To bi bila takva korist

da je ne bi trebalo smatrati drukčije već kao neposrednu milost svedržitelјa premanama. Dunja samo o tome i sanja. Mi smo se već usudile da u tom pogledu kažemonekoliko reči Petru Petroviču. On se obazrivo izrazio i rekao da je, pošto neće moćibez sekretara, naravno, bolјe davati platu rođaku nego tuđinu, ako se samo pokažesposoban za dužnost (taman posla da ti ne budeš sposoban!), ali je odmah izraziosumnju da li će tebi od tvojih poslova na univerzitetu preostajati vremena za rad unjegovoj kancelariji. Tada se stvar na tome i svršila, ali Dunja sad ni o čemudrugom i ne misli. Ona je već nekoliko dana prosto kao u nekoj vatri i napravila jeveć čitav plan o tome kako ćeš ti docnije moći da budeš pomoćnik, pa čak možda ikompanjon Petra Petroviča u njegovim parničnim poslovima. Utoliko pre što si isam na pravnom fakultetu. Ja se, Rođa, s njom potpuno slažem i delim sve njenezamisli i nade, jer uviđam da su sasvim verovatne; bez obzira na sadašnju sasvimrazumlјivu uvijenost odgovora Petra Petroviča (jer on tebe ne zna), Dunja je tvrdouverena da će postići sve svojim dobrim uticajem na svoga budućeg muža, u to jesigurna. Naravno, mi smo se čuvale da se ne izgovorimo pred Petrom Petrovičem odalјim planovima i snovima našim, a naročito o tome da ćeš biti njegov kompanjon.On je čovek realan, pa bi to, možda, primio sasvim hladno, jer bi mu se sve učinilosamo prazno maštanje. Isto tako ni ja ni Dunja nismo još ni rečce proslovile o našojtvrdoj nadi da će nam on pomoći da te potpomažemo novčano dok si nauniverzitetu; nismo o tome govorile zato što će, pre svega, to posle samo po sebidoći i on će nam, sigurno, bez mnogo priča i sam ponuditi pomoć (taman posla datakvo što odbije Dunjaši!), pogotovu što ti možeš postati njegova desna ruka ukancelariji i tako dobijati pomoć ne kao neko dobročinstvo već kao zasluženu platu.Dunjaša tako želi da to udesi, i ja se s njom potpuno slažem. A drugo, nismo mugovorile i zbog toga što sam ja naročito želela da prilikom predstojećeg sastankabudeš na ravnoj nozi s njim. Kad mu je Dunja govorila o tebi s oduševlјenjem, on jeodgovorio da svakog čoveka treba najpre lično videti, i to izbliže, da bi se o njemumoglo suditi, i da on zadržava za sebe pravo da o tebi formira svoj sud tek pošto seupozna s tobom. Znaš šta, mili moj Rođa, meni se čini, po nekim znacima (koji se,uostalom, uopšte ne odnose na Petra Petroviča, već onako, po nekim mojimvlastitim, ličnim, čak, možda, i bapskim kapricima), meni se čini da ću ja, možda ibolјe uraditi ako posle njihovog venčanja budem živela odvojeno, kao što i sadživim, a ne zajedno s njima. Ja sam potpuno uverena da će on biti tako plemenit idelikatan, pa će me pozvati i ponuditi mi da se više ne razdvajam od kćeri; a što tojoš dosad nije rekao, to je, naravno, zato što se to samo po sebi razume; ali, ja ćuodbiti. Često sam opažala u životu da tašte nisu bogzna kako mile zetovima, a ja nesamo što neću da budem ma kome i najmanje na vratu, već hoću da budempotpuno slobodna, dok god imam bilo kakav svoj zalogaj, i takvu decu kao što ste tii Dunjaša. Ako bude moguće, ja ću se nastaniti pored vas oboje, zato što sam –Rođa, najprijatniju vest sačuvala za kraj pisma: znaj, mili moj, da ćemo se moždavrlo skoro svi opet sastati i zagrliti sve troje posle skoro trogodišnjeg rastanka! Većje sigurno odlučeno da ja i Dunja putujemo u Petrograd, a kada, to upravo neznam, ali u svakom slučaju vrlo, vrlo skoro, možda i za nedelјu dana. Sve zavisi ododluke Petra Petroviča, koji će nas odmah izvestiti čim se bude sredio u Petrogradu.On želi, iz izvesnih razloga, da se ceremonija venčanja izvrši što pre i, ako čak budemoguće, da se obavi još ovih mesojeđa; a ako nam to ne pođe za rukom, zbogkratkoće roka, onda odmah posle gospojinskog posta. O, kako ću te srećna prigrlitina svoje srce! Dunja je jako zbunjena od radosti sastanka s tobom i jednom, u šali,reče da bi se samo zbog toga udala za Petra Petrovića. Anđeo je ona! Ona ti sadništa ne dodaje u ovom pismu, već mi je samo kazala da ti napišem kako joj je

potrebno da s tobom dugo razgovara, tako mnogo da sada ne može uzeti pero uruku, jer se u nekoliko redova ništa ne može napisati, već se čovek samo nasekira;kazala mi je da te snažno zagrlim i da ti pošalјem nebrojeno polјubaca. Ali bezobzira na to što ćemo se možda vrlo uskoro i lično videti, ja ću ti ipak ovih danaposlati novaca što god više mogu. Sada, kad se doznalo da se Dunja udaje za PetraPetroviča, moj se kredit odjednom povećao i ja pouzdano znam da će mi AfanasijeIvanovič sad uzajmiti, na račun penzije, čak i do sedamdeset pet rubalјa, te ću tiposlati možda jedno dvadeset i pet rubalјa ili čak i trideset. Poslala bih ti i više, alise bojim za naš putni trošak: iako je Petar Petrovič bio tako dobar da uzme na sebejedan deo izdataka našeg puta u prestonicu, naime – sam se ponudio da o svomtrošku otpravi naš prtlјag i veliki sanduk (on će to nekako preko svojih poznanika)ipak mi moramo računati i s dolaskom u Petrograd, u kome se ne možeš pojavitibez groša, bar za prvih nekoliko dana. Uostalom, ja i Dunjaša smo sve izračunaledo sitnica, i ispada da nas put neće mnogo stajati. Od naše varoši do železničkestanice ima svega devedeset vrsta, i mi smo se već, za svaki slučaj, dogovorile sjednim poznatim selјakom kočijašem; a posle ćemo se ja i Dunjuša lepo provozatitrećom klasom. Tako ću ti ja, možda, poslati ne dvadeset i pet, već sigurno tridesetrubalјa. A sad dosta; dva puna tabaka sam ti napisala i nema više ni mesta; čitavanaša istorija; a i koliko se događaja nakupilo! I sad, predragi moj Rođa, grlim te doskorog našeg viđenja i blagosilјam te svojim materinskim blagoslovom. Voli Dunju,sestru svoju, Rođa; voli je tako kako ona tebe voli i znaj da ona tebe volibezgranično, više no samu sebe. Ona je anđeo, a ti, Rođa, ti si nam sve – sva našanada i uzdanje. Samo nek si nam ti srećan, pa ćemo i mi biti srećne. Moliš li seBogu, Rođa, kao nekad, i veruješ li u dobrotu tvorca i iskupitelјa našega? Moje srcestrepi da nije i tebe zahvatilo ovo novo pomodno neverovanje u Boga? Ako je tako,onda se ja za tebe molim. Seti se, mili moj, kako si još u detinjstvu, dok ti je otacbio živ, tepao molitve na mome krilu i kako smo bili tada srećni! Zbogom ili, bolјe,do viđenja! Grlim te čvrsto, i lјubim te nebrojeno puta.

Tvoja do groba

Pulherija Raskolјnikov.«

Skoro sve vreme dok je čitao, od samog početka pisma, Raskolјnikovu je licebilo uplakano; ali, kad je dovršio, bilo je bledo, iskrivlјeno drhtavicom grčeva itežak, jedak, zao osmeh lebdeo je na njegovim usnama. On spusti glavu na svojtanki i prlјavi jastuk i razmišlјao je dugo. Snažno mu je lupalo srce i jako seuzburkale misli. Naposletku mu postade zagušlјivo i teskobno u ovom žutomsobičku, nalik na orman ili sanduk. Nјegov pogled i misao tražili su prostora. Zgrabišešir i izađe, ne plašeći se sad da će se s nekim sresti na stepenicama; zaboravio jena to. Pošao je u pravcu Vasilјevskog ostrva preko V-skog15 bulevara, kao da setamo žurio nekim poslom, ali, po svom običaju išao je ne opažujući kud ide, šapćućiza sebe i čak razgovarajući glasno sam sa sobom, čemu su se prolaznici mnogočudili. Mnogi su smatrali da je pijan.

15 Voznesenski bulevar. – Prim. prev.

IV

Namučilo ga je majčino pismo. Ali što se tiče glavnog, osnovnog pitanja, kodnjega nije bilo sumnje ni za trenutak, čak ni dok je čitao pismo. U suštini stvar jebila rešena u njegovoj glavi, i rešena konačno: »Od toga braka neće biti ništa doksam ja živ, a gospodin Lužin neka ide do đavola!«

»Zato što je ova stvar očigledna«, mrmlјao je u sebi, smeškajući se i unapredzlobno likujući zbog uspeha svoje odluke. »Ne, mamice, i Dunja, nećete meprevariti!... I još se izvinjavaju što nisu od mene tražile savet i što su bez mene stvarsvršile! Taman posla! One misle da se to sad više ne može pokvariti; e, to ćemovideti, može li ili ne može! I kako je to samo krupan izgovor: Petar Petrovič je, takovele, poslovan čovek, tako poslovan da se ne može ni oženiti drukčije nego na brzuruku, maltene na putu! Ne, Dunjaša, sve ja vidim i znam o čemu se ti spremaš dasa mnom razgovaraš; znam i to o čemu si svu noć mislila, hodajući po sobi, i za štasi molila pred Kazanskom Bogorodicom, što visi u maminoj spavaćoj sobi. Teško sepeti na Golgotu. Hm ... Dakle, konačno je, znači, rešeno: hoćete da se udate,Avdotja Romanovna, za poslovnog i razumnog čoveka, koji ima svoj kapital (koji većima svoj kapital, to zvuči solidnije, impozantnije), koji služi na dva mesta i deliubeđenja našeg novog pokolenja (kao što piše mama) i koji je, izgleda, dobar, kaošto primećuje sama Dunjaša. Ovo izgleda lepše je od svega! I ta ista Dunjaša se zato izgleda udaje! ... Divno! ... Divno! ...

Ali zanimlјivo je, ipak, zašto mi je mama pisala o našem pokolenju? Da liprosto radi karakteristike ličnosti, ili sa drugim cilјem; da me pridobiju u koristgospodina Lužina? O, što su lukave! Zanimlјivo bi bilo rasvetliti još jednu okolnost;do koje su mere one bile iskrene jedna prema drugoj, onoga dana i one noći i svevreme posle toga? Da li su sve reči među njima bile otvoreno kazane, ili su oberazumele da i jedna i druga imaju jedno isto na srcu i u mislima, pa zašto onda daizgovaraju glasno i da se bez potrebe odaju rečima? Po svoj prilici tako je bilo; izpisma se vidi da se mami učinio malko osoran i naivna mamica odmah navalila naDunju sa svojim primedbama. A ova se, naravno, razbesnela i odgovorila lјutito. Akako i ne bi? Ko se ne bi razlјutio, kad je stvar jasna i bez naivnih pitanja i kad jeveć odlučeno, pa nema smisla ni govoriti. I zašto li ona to meni piše: ,Voli Dunju,Rođa, a ona tebe voli više no sebe’? Da nju samu ne grize savest što je pristala da zasina žrtvuje kćer? ,Ti si naša nada, ti si naše sve! O, mamice! ...« Zloba je kipela svejače i jače u Raskolјnikovu, i kad bi se sad sreo sa g. Lužinom, činilo mu se da bi gaubio!

»Hm ... to je istina«, nastavlјao je idući za vihorom misli što se kovitlao unjegovoj glavi, »to je istina da čoveku treba prilaziti postupno i pažlјivo da bi gaupoznao, ali gospodin Lužin je jasan. I što je glavno, ,čovek je poslovan, izgleda,dobar’; nije šala, brigu o prtlјagu uzeo je na sebe, veliki sanduk o svom troškuprevozi! Pa kako da nije dobar? A one obe, i verenica i mati, uzimaju selјaka i ukolima sa arnjevima od hasure (vozio sam se na njima)! Ne mari! Samo devedesetvrsta, a posle ćemo se lepo provozati trećom klasom – hilјadu vrsta. A i pametno jeto, treba se pružiti prema guberu; samo kako vi, gospodine Lužine, na to gledate?Pa to je vaša verenica... I vi ste morali znati da je novac za put mati uzajmila na

račun svoje penzije? Naravno, vi tu imate zajednički trgovački posao, preduzećekorisno za obe strane i sa ravnim udelom, znači i troškovi idu po pola: hleb i soćemo zajedno, a duvan svako za sebe, što kaže poslovica. Ali i tu im je poslovničovek malko podvalio: otpravka prtlјaga je jevtinija od njihovog puta, lako može ibesplatno otići. Pa zar njih dve to ne vide ili namerno ne obraćaju pažnju? Još suzadovolјne, zadovolјne! I kad čovek pomisli da je sve to tek cveće, a pravi plodovi ćetek kasnije doći! Jer evo šta je tu važno: ovde nije važan tvrdičluk, cicijašenje, većton svega toga. Jer to je budući ton posle venčanja, proročanstvo... a i mamica ječudna, zašto ipak tako troši? I sa čime će se pojaviti u Petrogradu? Sa tri rublјe ilisa dve ,rublјice’ kako kaže ona... baba ... hm! Pa od čega posle misli da živi uPetrogradu? A već se iz nekih razloga setila da će nemoguće biti da s Dunjom živizajedno posle venčanja, čak i za prvo vreme! Mora da se čovo i tu izgovorio, pokazaose kakav je, iako se mamica svim silama brani od toga. ,Sama ću se’, tobože,,odreći!..Pa šta misli ona, u koga se uzda? Valјda u onih sto dvadeset rubalјapenzije, posle odbijenog duga Afanasiju Ivanoviču? Plete nekakve zimske marame iveze zarukavlјa, kvari svoje stare oči. A te marame dodaju svega dvadeset rubalјagodišnje na njenih sto dvadeset rubalјa – to ja znam. Znači, ipak se uzdaju uplemenita osećanja gospodina Lužina. ,On će sam,’ tobože, ,ponuditi, zamoliće nas.’Samo se ti nadaj! I eto, uvek tako biva kod tih divnih šilerovskih duša: doposlednjeg trenutka ukrašavaju čoveka paunovim perjem, do poslednjeg setrenutka nadaju dobru, a ne zlu; i, mada predosećaju naličje medalјe, ni za šta nasvetu neće sebi ranije reći pravu reč: muči ih već i sama pomisao; i rukama inogama se brane od istine sve do trenutka kad im taj čovek, koga su sami nakitili,svojeručno ne rascopa nos. A baš me interesuje ima li gospodin Lužin ordenja;kladim se da ima Anu u rupici od kaputa i da je stavlјa kad je na ručku kodliferanata i trgovaca. Sigurno će je i za svadbu svoju prikačiti! Uostalom, neka gađavo nosi!...

... Ali, najzad, neka mamice s milim Bogom, ona je oduvek takva bila, ali štaje Dunji? Dunjaša, mila moja, ta ja vas znam! Vama je već dvadeset godina bilo kadsmo se poslednji put videli; ja sam vaš karakter već shvatio. Mamica, eto, pišekako ,Dunjaša mnogo šta može podneti’. To sam znao. To sam još pre dve i pogodine znao i otada sam dve i po godine o tome mislio, upravo o tome kako,Dunjaša mnogo šta može podneti. Kad ona može podneti i gospodina Svidrigajlova isve što iz toga rezultira, to znači da odista može mnogo šta podneti. A sad su, eto,uobrazile, i ona i mamica, da može podneti i gospodina Lužina, koji ispreda teorijukako više vrede žene koje su uzete iz sirotinje, kojima su muževi učinilidobročinstvo – i to još raspreda već na prvom sastanku. Ali, dobro, recimo da mu se,omaklo’, mada je razborit čovek (tako da se, možda, uopšte i nije ,izlanuo’, već jebaš mislio da to što pre kaže), ali Dunja, Dunja? Ta njoj je taj čovek jasan, a trebaceo vek da živi s njim. Ona će suva hleba i vode jesti, a svoju dušu neće prodati isvoju moralnu slobodu neće dati za komfor; za ceo Šlezvig-Holštajn je neće dati, ane za gospodina Lužina! Ne, Dunja nije bila takva, koliko sam je ja znao, i...naravno, nije se ni sad promenila ... ali to je ono! Teški su Svidrigajlovi! Teško je toselјakati se celog veka kao guvernanta po gubernijama za dvesta rubalјa, ali ja ipakznam da bi moja sestra pre pristala da bude nadničar -crnac američkomplantatoru, ili argatin kakvom baltičkom Nemcu nego što bi zauvek, samo zbogsvoje lične koristi, svoj duh i svoje moralno osećanje ponizila vezom sa čovekomkoga ne poštuje i s kojim uopšte nema ništa zajedničko. Da je gospodin Lužin savod suvog zlata ili od jednog komada brilijanta, ni tada ona ne bi pristala da bude

zakonita naložnica gospodinu Lužinu! A zašto onda pristaje? U čemu je stvar! Učemu je odgonetka? Stvar je jasna; za sebe, za komfor svoj, pa čak ni za svojespasenje od smrti ona se ne bi prodala, ali za drugoga se, eto, prodaje! Za dragog,za obožavanog čoveka, prodaće se! Eto u čemu je sva naša veština: za brata, zamajku će se prodati! Sve će prodati! O, tu ćemo mi, ako zatreba, ugušiti i svojemoralno osećanje i slobodu, duševni mir, čak i savest, sve ćemo na pazar izneti!Neka sav život propadne! Samo da ta draga naša bića budu srećna. I ne samo tonego ćemo još i sopstvenu kazuistiku izmisliti, kod jezuita ćemo je izučiti pa ćemo,možda, za izvesno vreme i sami sebe umiriti, uverićemo sami sebe da tako treba dabude, da je zbilјa tako potrebno dobroga cilјa radi. Takvi smo mi, i sve je jasno kaodan. Jasno je da tu nije u pitanju niko drugi do Rodion Romanovič Raskolјnikov –on je u prvom planu. A nego kako; ona ga tako može usrećiti, izdržavaće ga dok nesvrši univerzitet, učiniće ga kompanjonom u advokatskoj kancelariji, obezbediti gaza sav život, može posle još i bogat biti, ugledan, poštovan, pa čak i život završitikao slavan čovek! A mati? Ama tu je u pitanju Rođa, predragi Rođa, prvenac! I kakoda za takvog prvenca ne žrtvuje čak i takvu kćer! O, mila i nepravedna srca! I nesamo to, već se čak ni Sonjičine sudbine ne bismo odrekli! Sonjica, SonjicaMarmeladova, večna Sonjica dok svet bude postojao! Ali, da li ste vi žrtvu, da li stežrtvu dobro izmerile? Jeste li? Odgovara li vašoj snazi? Je li korisna? Je li topametno? Znate li vi, Dunjaša, da Sonjičin udes ni po čemu nije gadniji od vašesudbine s gospodinom Lužinom? Ljubavi tu ne može biti, piše mama. A šta ćemoonda, ako ne samo lјubavi nego i poštovanja ne može biti, ako je, naprotiv, tu samoodvratnost, prezrenje, mržnja, šta ćemo tada? Tada izlazi da će se, izgleda, opetmorati ,paziti na čistoću. Zar nije tako? Razumete li, razumete li vi, šta značičistoća? Razumete li vi, da je lužinska čistoća isto što i Sonjičina, a možda čak igora, gadnija, podlija, zato što vi, Dunjaša, ipak računate na malo finiji i udobnijiživot, a tamo je u pitanju prosto-naprosto smrt od gladi! Skupa je, skupa Dunjaša,ova čistoća! A ako vam kasnije bude nesnošlјivo, ako se pokajete? Koliko tuge,žalosti, prokletstva, koliko suza sakrivenih od celoga sveta; jer niste vi MarfaPetrovna. A sa majkom šta će tad biti? Ona je i sad brižna i nemirna, muči se; atada, kad sve jasno uvidi? A sa mnom? ... I šta ste vi to odista o meni pomislile? Janeću vašu žrtvu, Dunjaša, neću, mamice! Toga neće biti dok sam ja živ, toga nećebiti, neće biti!«

On se odjednom trže i stade.

»Neće biti? A šta ćeš ti učiniti da toga ne bude? Zabranićeš? A kakvo imašpravo? šta ti možeš njima obećati da bi imao takvo pravo? Da ćeš im posvetiti ceoživot svoj, svu budućnost, kad svršiš školu i dobiješ mesto? To smo već čuli, ali to jena vrbi svirala, a šta sad? Jer tu treba sad odmah nešto učiniti, razumeš li to? A štati sad radiš? Plјačkaš ih. Jer one uzimaju novac na račun svoje penzije od storubalјa, i od gospode Svidrigajlovih! Ali kako ćeš ih sačuvati od Svidrigajlovih, odAfanasija Ivanoviča Vahrušina, milionaru budući, Zevse, koji raspolažeš njihovomsudbinom? Posle deset godina? Za deset godina mati će oslepeti od pletenjamarama, i od suza; osušiće se od posla. A sestra? ... De, dočaraj, šta se možedogoditi sestri posle deset godina ili za tih deset godina? Jesi li se setio?«

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem.Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna,davnašnja. Već odavno su počela da ga muče i srce mu iskidala. Odavno se unjemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i

iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo isrce i um, neodolјivo zahtevajući rešenje ... A sad ga materino pismo odjednomporazilo kao grom. Bilo je jasno da sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivnorazmišlјajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno neštoučiniti, i to odmah, što pre. Trebalo se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili...

»Ili se sasvim odreći života!« viknu on odjednom, kao izvan sebe, »poslušnoprimiti sudbinu onakvu kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući sesvakog prava da radiš, živiš i voliš!«

»Razumete li vi, poštovani gospodine, razumete li šta to znači kad se višenema kud?« setio se odjednom jučerašnjeg Marmeladovlјevog pitanja, »jer potrebnoje da svaki čovek ima bar neki izlaz ...«

On odjednom zadrhta: jedna, takođe jučerašnja, misao opet mu sinu upameti. Ali nije zadrhtao zato što mu je sinula ta misao. On je znao, i predosećao daće mu neizostavno »sinuti« i već ju je čekao; uostalom, ta misao uopšte nije bilajučerašnja. Razlika je bila u tome što je pre mesec dana, čak još juče, bila samosan, a sad... sad mu se odjednom pojavila ne kao san, već u jednom novom,strašnom i sasvim nepoznatom obliku, i on to odjednom pojmi. Raskolјnikovu udarikrv u glavu i smrče mu se pred očima ...

Brzo se osvrnu, tražio je nešto, želeo je da sedne i pogledom tražio klupu.Prolazio je tada K-skim16 bulevarom. Ugledao je klupu na jedno sto koraka. On pođekoliko je mogao brže; ali mu se uz put desi nešto što za nekoliko minuta privučesvu njegovu pažnju.

Tražeći pogledom klupu, opazio je pred sobom, na jedno dvadeset koraka,kako ide neka žena, ali u početku ne obrati na nju nikakvu pažnju, kao ni na svedruge predmete koji su dosad nicali pred njim. Nјemu se već mnogo puta dešavaloda ide, na primer, kući i da uopšte ne zna kojim je putem išao i već se navikao daide tako. Ali u ovoj prolaznici bilo je nešto tako čudnovato, što je već na prvi pogledpadalo u oči, pa se malo-pomalo njegova pažnja poče na nju privikavati, s početkanehotice i nekako lјutito, a posle sve jače i jače. On odjednom zažele da sazna šta jeupravo u toj ženi tako čudnovato? Pre svega – ona mora da je devojka, i to vrlomlada – išla je po takvoj vrućini gologlava, bez suncobrana i bez rukavica, nekakosmešno razmahujući rukama. Imala je na sebi laku svilenu halјinu, ali nekakočudnovato obučenu, jedva zakopčanu i pozadi, na struku, na samom početkusuknje, pocepanu; čitavo parče je otpalo i visilo landarajući. Mala marama bila jeprebačena preko golog vrata, ali je štrčala nekako iskrivlјeno i u stranu. I, najzad,devojka je išla nesigurno, spotičući se i čak posrćući na sve strane. Ovaj susretprobudi, naposletku, svu Raskolјnikovlјevu pažnju. Sreo se sa devojkom baš kodklupe. Ali kad je došla

do klupe, ona se prosto sklјoka na nju, na sam kraj, zabaci glavu na naslon izatvori oči, očevidno od neobičnoga umora. Zagledao se u nju i odmah se dosetio daje sasvim pijana. Bilo je neobično i čudno gledati takvu pojavu. On čak pomisli dase, možda, vara. Pred njim je bilo neobično mlado lice, od šesnaestak godina, moždai od petnaest, malo, plavo, lepuškasto, ali zajapureno i nekako kao podbulo.

16 Bulevar konjice careve garde. – Prim. prev.

Devojka je, izgleda, već slabo šta shvatala; prebacila je nogu preko noge i otkrila sedaleko više nego što bi trebalo – po svemu sudeći, kao da nije znala da je na ulici.

Raskolјnikov ne sede, ali nije hteo ni da ode, već je stajao pred njom unedoumici. Taj bulevar je i inače uvek pust, a sad, oko dva sata i po takvoj vrućini,skoro nikoga nije bilo. Pa ipak, na jedno petnaest koraka u stranu, na krajubulevara, zaustavio se neki gospodin koji je očevidno veoma želeo da i on priđedevojci, sa izvesnom namerom. I on ju je, po svoj prilici, ugledao izdaleka, i žurio zanjom da je stigne, ali mu je smetao Raskolјnikov. Bacao je na Raskolјnikova lјutitepoglede, nastojeći, uostalom, da ovaj to ne opazi i nestrplјivo je čekao svoj red, kadode dosadni odrpanac. Stvar je bila jasna. Gospodin je imao jedno trideset godina,bio je krupan, debeo, beo i rumen u licu, rumenih usana, s brčićima, i vrlo kicoškiodeven. Raskolјnikov se strašno nalјuti; on odjednom zažele da na neki načinuvredi toga gojaznog kicoša. Za trenutak ostavi devojku i priđe gospodinu.

– Ej vi, Svidrigajlove! šta tražite ovde? – viknu on stiskajući pesnice i smejućise, usana zapenušanih od jeda.

– Šta to znači? – strogo zapita gospodin, i namršti obrve, čudeći se oholo.

– Tornjajte se, eto šta!

– Kako se usuđuješ, nitkove!

I zamahnu korbačem. Raskolјnikov navali na njega pesnicama, nije niprimetio da bi ovaj snažni gospodin mogao izići nakraj i sa dvojicom kao što je on.Ali u tom trenutku neko ga snažno zgrabi otpozadi – između njih stade žandarm.

– Dosta, gospodo, nemojte se tući na javnim mestima. Šta hoćete vi? Ko si ti?– obrati se on strogo Raskolјnikovu, pošto odmeri njegovo pocepano odelo.

Raskolјnikov ga pogleda pažlјivo. To je bilo ozbilјno vojničko lice, sedihbrkova i zalizaka, pametnog pogleda.

– Vi ste mi baš potrebni! – viknu on, hvatajući ga za ruku. – Ja sam bivšistudent Raskolјnikov... To i vi možete znati – obrati se on gospodinu – a vi hodite davam nešto pokažem ...

I držeći žandarma za ruku, povuče ga ka klupi.

– Evo vidite, sasvim je pijana, malopre je išla bulevarom, ko će je znati ko je,ali ne izgleda da joj je to zanat. Najverovatnije će biti da su je negde opili, i prevarili,prvi put... razumete li? Pa je onda pustili na ulicu. Pogledajte kako joj je pocepanahalјina, pogledajte kako je navučena; nju je neko drugi oblačio, i oblačile su jenevešte ruke, muške. To se vidi. A sad gledajte ovamo, ovog kicoša s kojim sammalopre hteo da se tučem, mada ga ne poznajem – prvi put ga vidim; i on je uz putopazio, malopre, pijanu, kad nije pri sebi, i sad strašno želi da joj priđe i da jeprosto povede sa sobom – zato što je u ta,kvom stanju – da je odvede nekud... I tovam je sigurno tako; slobodno verujte da se ne varam. Video sam kako je na njumotrio i pratio je, samo sam mu ja smetao, i sad neprestano čeka kad ću otići. Eto,sad se malko odmakao, stoji i tobože zavija cigaretu ... Kad bismo mogli da mu je nedamo? Kad bismo je mogli odvesti kući, razmislite malo!

Žandarm za tren oka shvati i sve razumede. Ko je i kakav je onaj debelјko, to

je bilo jasno; još je ostalo da se vidi ko je ta devojka. Žandarm se naže da je izbližepogleda i iskreno sažalјenje pojavi se u crtama njegovog lica.

– Ah, kakva grehota! – reče mašući glavom – sasvim je još dete. Prevarili je, tose odmah vidi. Čujte, gospođice – poče je zvati – gde vi izvolјevate živeti?

Devojka otvori umorne i zamućene oči, tupo pogleda lјude što su je ispitivali iodmahnu rukom.

– Čujte – reče Raskolјnikov – evo (on potraži u džepu i izvadi dvadesetkopejki; nađoše se) evo, uzmite kočijaša, pa mu naredite da je odveze i preda poadresi. Samo da nam je adresu doznati!

– Gospođice, ej, gospođice? – poče opet žandarm, koji primi novac. – Ja ćuvam odmah kočijaša uzeti i lično ću vas dopratiti. Kud zapovedate? A? Gdeizvolјevate stanovati?

– Dalјe! Ne dosađujte ... – promrmlјa devojče, pa opet odmahnu rukom.

– Ah, kako je ružno! Ah, kakva je to sramota, gospođice, kakva sramota! – Onopet zamaha glavom, karajući je, žaleći i negodujući. – šta sad da se radi? – obratise Raskolјnikovu i u isti mah ga ovlaš, opet odmeri od glave do pete. Verovatno muse i on učinio čudnovat: u takvim ritama, a novac daje!

– Jeste li je daleko odavde našli? – zapita žandarm Raskolјnikova.

– Kažem vam: išla je preda mnom posrćući, eto tu, bulevarom. Čim dođe doklupe, samo se stropošta.

– Ah, kako se sad svet iskvario, gospode! Tako mlada, a već pijana! Prevarilije, dabome! Eto i halјinica joj je pocepana... Ah, kakav se razvrat sada pojavio! ... Aizgleda da je iz plemićke kuće, iz neke siromašne ... Sad ih ima mnogo takvih. Naizgled je nekako nežna, baš kao neka gospođica – i on se opet naže nad devojkom.

Možda su i njemu kod kuće rasle takve kćeri – »baš kao gospođice i odnežnih«, s navikama lepo vaspitanih devojaka i s već usvojenim, raznimpomodarstvom...

– Najglavnije je – zauzimao se Raskolјnikov – samo da je onom tamo podlacune damo! Zar još i on da je vređa i sramoti! Odmah se vidi šta bi hteo; gle podlaca,neće da ode!

Raskolјnikov je govorio glasno i ukazivao pravo na njega rukom. Ovaj ču i većhtede opet da se razlјuti, ali se predomisli i ograniči se samo na prezriv pogled.Zatim se polako odmakao još desetak koraka, pa se opet zaustavio.

– Da mu je ne damo, to možemo – odgovori podoficir zamišlјeno. – Kad bisamo kazala kud da je odvedemo, a ovako ... Gospođice, ej gospođice – naže se onopet nad devojkom.

Ona odjednom sasvim otvori oči, pogleda pažlјivo, kao da je razumela nešto,ustade s klupe i pođe natrag, na onu stranu otkuda je i došla. – Fuj, bezobraznici,kako nasrću! – progovori još jednom odmahnuvši rukama. Pošla je brzo, aliposrćući jako kao i pre. Kicoš pođe za njom, ali drugom alejom ne skidajući oči sanje.

– Ne bojte se, neću je dati – odlučno reče brkajlija žandarm i pođe za njima.

– Eh, kako se danas svet izbezobrazio! – ponovi glasno, uzdišući.

Tog trenutka kao da nešto ujede Raskolјnikova; za tren oka kao da se neštopreokrenu u njemu.

– Čujte, hej vi! – viknu on za brkajlijom.

Ovaj se osvrnu.

– Ostavite ga! Šta se vas tiče? Manite! Neka ga, nek se malo zabavi! (Onpokaza na kicoša.) Šta se vas tiče?

Žandarm nije razumeo i gledao ga je razrogačenih očiju. Raskolјnikov sezasmeja.

– E-eh! – progovori žandarm, odmahnu rukom i pođe za kicošem idevojčetom, verovatno pomislivši da je Raskolјnikov ili pomerio pameću ili nešto jošgore.

– Odnese mi dvadeset kopejki – lјutito progovori Raskolјnikov kad ostadesam. »Neka, dobiće nešto i od onoga i pustiće devojče s njim, time će se i završiti... Išta se ja tu mešam da pomažem! I zar ja da pomažem! Imam li ja prava dapomažem? Neka ih, neka se živi požderu između sebe – šta se to mene tiče? I kakosam smeo dati tih dvadeset kopejaka! Zar su one moje?«

Bez obzira na sve te čudne reči, njemu dođe vrlo teško. Sede na praznuklupu. Misli su mu bile rasejane... Uopšte, teško mu je bilo u tom trenutku da mislima o čemu. Želeo je da se sasvim zaboravi, da sve zaboravi, pa da se posle probudi ipočne iznova ...

– Siroto devojče! – reče kad pogleda na opusteli kraj klupe. »Osvestiće se,poplakaće, posle će i mati doznati... Najpre će je istući, a posle, psujući, jako išibati– čak će je možda i oterati. A ako je i ne otera, ipak će je razne Darje Francovnenanjušiti i počeće moja devojčica da se smuca tamo-amo. Zatim ubrzo bolnica (takoje uvek kod onih što žive kod veoma poštenih matera i krišom od njih greše), aposle... posle opet bolnica... vino ... krčme ... i opet bolnice ... kroz dve-tri godine –bogalј, a svega je poživela devetnaest ili osamnaest godina ... Zar nisam takvihviđao? A kako su do toga dolazile? Pa, eto, isto kao i ova... Pih! A najposle, neka! To,kažu, tako i treba. Takav procent, kažu, mora svake godine da ode ... nekud ...valјda do đavola ... da bi ostale osvežavao i da im ne bi smetao. Procent! Divne,brate, imaju reči; one su tako utešne, naučne. Kad kažu procent, znači nemaš štada se uznemiravaš. E, da je neka druga reč, tada... bi, možda, bili nespokojni. Ališta onda, ako i Dunjaša nekako dospe u taj procent!... Ili, ako ne u taj, ono u nekidrugi?«

»Nego, kud ja idem?« pomisli on odjednom. »Čudnovato. Jer ja sam zbognečeg pošao... Na Vasilјevsko ostrvo, Razumihinu sam pošao, eto kuda ... sad sesećam. Ali, ipak, zašto? I kako li mi je baš sad pala na pamet ta misao da idemRazumihinu? To je izvanredno zanimlјivo.« Čudio se sebi. Razumihin je bio jedan odnjegovih nekadašnjih drugova sa univerziteta. Zanimlјivo je da Raskolјnikov dok jebio na univerzitetu skoro nije ni imao drugova; od svih se tuđio, nikome nije odlazioi nekako je teško i nerado dočekivao goste. Uostalom, svi su uskoro od njega

okrenuli glavu. Ni na opštim sastancima, u razgovorima ili na zabavama, ni u čemuon uopšte nije učestvovao. Učio je mnogo, ne štedeći sebe i zbog toga su gapoštovali, ali ga niko nije voleo. Bio je vrlo siromašan i nekako nadmeno gord inerazgovoran; kao da je nešto tajio za sebe. Nekim njegovim drugovima činilo se dagleda na sve njih kao na decu, s visine, kao da ih je sve pretekao u razvitku – iznanjem, i ubeđenjima; i da na njihova ubeđenja i interese gleda kao na nešto niže.

A s Razumihinom se odnekud zbližio, upravo nije se baš zbližio, već je s njimbio razgovorniji. Uostalom, s Razumihinom nije ni bilo moguće biti u drukčijimodnosima. To je bio neobično veseo i razgovoran momak, dobar do prostodušnosti.Uostalom, pod tom se jednostavnošću krila i dubina i dostojanstvo. Najbolјi odnjegovih drugova shvatali su to i svi su ga voleli. Bio je dosta pametan, madaponekad odista priprost. Spolјašnosti je bio izrazite – visok, mršav, crne kose, uvekrđavo izbrijan. Ponekad je zapodevao svađu i važio za veoma snažnog čoveka.Jednom, noću, u društvu, oborio je jednim udarcem nekog čuvara, vanrednovisokog i krupnog. Mogao je da pije bez mere, ali je mogao i da ne pije nikako;ponekad je pravio strašne skandale, ali je mogao i da ih ne pravi. Razumihin je biozanimlјiv još i po tome što ga nikakvi neuspesi nisu nikada zbunjivali i izgledalo jeda ga nikakve rđave okolnosti nisu mogle dovesti u bezizlazan položaj. On je mogaostanovati i na krovu, trpeti paklenu glad i neobičnu zimu. Bio je vrlo siromašan iizdržavao se potpuno sam, bez ikoga, zarađujući novac raznim poslovima. Znao ječitavo more izvora iz kojih je mogao crpsti, razume se, radom. Jednom čitavu zimunije grejao sobu i tvrdio je da je to čak prijatnije, jer se u hladnoj sobi bolјe spava. Uto vreme i on je bio primoran da napusti univerzitet, ali samo na kratko vreme, i izsve snage se žurio da popravi svoje prilike kako bi mogao nastaviti studije.Raskolјnikov nije bio kod njega već jedno četiri meseca, a Razumihin čak nije znaoni gde mu je stan. Jednom, nekako pre dva meseca, sreli su se na ulici; aliRaskolјnikov se okrenuo i prešao čak na drugu stranu da ga ovaj ne bi opazio. ARazumihin je, mada ga je opazio, prošao pored njega ne želeći da uznemiravaprijatelјa.

V

»Ja sam odista tu skoro od Razumihina hteo da tražim posla – da mi nađečasove, ili šta bilo...« prisećao se Raskolјnikov, »ali čime on sad može meni dapomogne? Recimo, naći će mi neke časove ili će, recimo, podeliti sa mnom iposlednju kopejku, ako je i sam ima, tako da ću moći i cipele da kupim i odelo dadam na opravku, da bih mogao odlaziti na časove ... hm ... Pa šta onda? Šta moguučiniti sa takvom mizernom zaradom? Zar to meni sad treba? Zbilјa smešno je štosam i pošao Razumihinu ...«

Pitanje zašto je sad pošao Razumihinu uznemiravalo ga je više nego što se injemu samom činilo; nemirno je tražio nekakav po njega kobni smisao u tom naizgled najobičnijem postupku.

»Šta? – zar sam celu stvar hteo da popravim sa Razumihinom i nisam, valјda,došao do zaklјučka da je Razumihin izlaz iz svega?« – pitao se sa čuđenjem.

Razmišlјao je i trlјao čelo i, čudna stvar, nekako iznenada i gotovo sama odsebe, posle veoma dugog razmišlјanja, pade mu na pamet vrlo neobična misao.

»Hm ... Razumihinu«, progovori on odjednom sasvim mimo, kao da donosikonačnu odluku, »Razumihinu ću otići, naravno ... Ali ne sad ... Ja ću k njemuotići... sutradan posle onoga, kad ono već bude svršeno i kad sve počne iznova ...«

I odjednom se trže.

»Posle onoga?« viknu i đipi sa klupe. »Pa zar će ono biti? Zar će stvarno biti?«

Ostavi klupu i pođe, skoro potrča; već je hteo da se vrati kući; ali muodjednom dođe strašno odvratno da ide kući; tamo je u tom kutu, u tom užasnomćumezu i sazrevalo sve to, već više od mesec dana... I on pođe kud ga oči vode.

Nјegova nervozna drhtavica pređe u grozničavu; čak je osećao jezu. Na takvojpripeci njemu je bilo hladno. Počeo je nekako s naporom, skoro nesvesno, po nekojunutrašnjoj potrebi, da zagleda u sve predmete na koje je nailazio, kao da sveupornije traži neku razonodu, ali to mu je slabo polazilo za rukom i svaki čas jepadao u setu. A kad bi se opet trgnuo, dizao glavu i pogledao oko sebe, odmah bizaboravio

O čemu je maločas mislio, pa čak i kuda je prolazio. Tako prođe celoVasilјevsko ostrvo, iziđe na Malu Nevu, prođe most i svrati na Ostrva.

Zelenilo i svežina prijali su u početku njegovim umornim očima, naviklim navarošku prašinu, na kreč i teskobu od ogromnih kućerina, koje pritiskuju i dave.Ovde nije bilo ni zapare, ni zadaha, ni mehana. Ali su uskoro i ta nova, prijatnaosećanja postala bolna i razdražlјiva. Ponekad se zaustavlјao pred nekomukrašenom vilom, utonulom u zelenilo, gledao preko ograde, video u dalјini nabalkonima i terasama lepo obučene žene i decu koja su trčala po parku. Naročito gaje interesovalo cveće; njega je najduže posmatrao. Sretao je i raskošne kočije, lјude ižene na konjima, radoznalo ih je pratio pogledom i zaboravlјao ih još pre nego što bise izgubili iz vida. Jednom stade i prebroja svoj novac: bilo je trideset kopejki:

»Dvadeset žandarmu, tri Nastasji za pismo – znači Marmeladovima sam sinoć daočetrdeset i sedam, ili pedeset kopejki«, pomisli on, računajući zbog nečeg, ali uskorozaboravi čak i zašto je novac izvadio iz džepa. Posle se setio toga, prolazeći poredjedne narodne kuhinje ili prčvarnice, kad je osetio da je gladan. Pošto uđe u tukuhinju, popi čašu rakije i pojede pirog nečim punjen. Pojeo ga je, opet na putu.Već odavno nije pio rakije, i odmah je delovala na njega, iako je popio samo jednučašicu. Noge mu odjednom otežaše i poče da ga hvata jak dremež. Pođe kući; ali kadje već stigao do Petrovog ostrva, zastade potpuno iznemogao, skrenu s puta, uđe užbunje, pade na travu i istoga časa zaspa.

Kad je čovek bolestan, snovi se često odlikuju neobičnom relјefnošću,jasnoćom i izvanrednom sličnošću sa stvarnošću. Ponekad se složi čudovišna slika,ali okolnosti i ceo tok prizora ispadaju do te mere verovatni i sa tako finimdetalјima, neočekivanim, ali umetnički harmoničnim sa čitavom celinom slike, da ihonaj što sanja ni na javi ne bi mogao izmisliti, pa makar bio takav umetnik kakvi suPuškin ili Turgenjev. Takvi snovi, bolesni snovi, uvek se dugo pamte i ostavlјajusnažan utisak na poremećeni i već uznemireni čovekov organizam.

Strašan je san usnio Raskolјnikov. Prisnilo mu se detinjstvo, još u njihovojvarošici. On ima sedam godina, i jednog prazničnog dana pred veče šeta sa svojimocem izvan varoši. Vreme je mutno, dan zagušlјiv, okolina sasvim onakva kako sesačuvala u njegovom sećanju; čak mu je u sećanju daleko više izbledela premaonom kako mu se pokazala sad u snu. Varošica leži otvoreno kao na dlanu; naokolo– ni vrbe; negde vrlo daleko, na samom kraju neba, crni se šumica. Na nekolikokoraka od poslednjeg varoškog vrta nalazi se krčma, velika krčma koja je uvekostavlјala na njega veoma neprijatan utisak i čak izazivala strah kad bi prolaziopored nje, šetajući sa ocem. Tamo je uvek bila tolika gomila sveta, gosti u krčmi suse tako drali, smejali, psovali, tako ružno i promuklo pevali i tako često se tuklimeđu sobom. Oko krčme večito su se vukle pijane strašne njuške... Sretajući se snjima, čvrsto se pribijao uz oca i sav drhtao. Pored krčme put, seoski, uvekprašnjav, a prašina na njemu uvek crna. Put krivuda i na jedno trista koraka sdesne strane savija oko varoškog groblјa. Nasred groblјa kamena crkva zelenogkubeta, u koju je jednom-dvared godišnje išao sa ocem i majkom na službu kad sedavao parastos njegovoj baki, koja već odavno beše umrla i koju on nikad nijevideo. Tada bi uvek nosili sa sobom u salvetu belu činiju punu kolјiva, a zašećerenokolјivo je bilo od pirinča i suvog grožđa, poređanog po pirinču u vidu krsta. Voleo jetu crkvu i starinske ikone u njoj, većinom neokovane srebrom, i staroga sveštenikačija se glava tresla. Pored bakinog groba, pokrivenog pločom, nalazio se grobićnjegovog mlađeg brata, koji je umro od šest meseci i koga takođe uopšte nije znaoniti ga mogao upamtiti; ali, njemu su rekli da je imao maloga brata i on se, kad godje dolazio na groblјe, pobožno i s poštovanjem krstio nad grobićem, klanjao mu se icelivao ga. Sad je sanjao: kao on i otac idu putem prema groblјu i prolaze poredkrčme; on drži oca za ruku i sa strahom se osvrće na krčmu. Jedna naročitaokolnost privlači njegovu pažnju: ovoga puta tu kao da je narodno veselјe, gomilanakinđurenih varošanki, selјanke, njihovi muževi i svakojaki šlјam. Svi su pijani,svi pevaju, a pored mehanskog doksata stoje prosta selјačka kola, ali čudnovatakola. To su jedna od onih velikih kola u koja se uprežu krupni teretni konji, pa sena njima prevozi roba i burad vina. Oduvek je voleo da posmatra te ogromne teretnekonje dugih griva, debelih nogu, kad idu mirno, ravnomernim korakom, i vuku zasobom čitavo brdo tereta, bez ikakvog napora, čak kao da im je s kolima lakše negobez njih. Ali, čudnovato, u tako velika kola sad je bilo upregnuto malo, mršavo,

mrko, selјačko klјuse, jedno od onih što se – to je često viđao – neki put muče svelikim tovarom drva ili sena, naročito kad im se kola zaglibe u blato ili ukolotečinu, a selјaci ih tada jako, tako dušmanski biju bičevima, neki put baš ponozdrvama i po očima, što je njemu bilo tako žao i tako teško da gleda da je biogotov da zaplače, pa ga je majka u takvim prilikama uvek uklanjala s prozora. Alieto, odjednom nastade velika graja: iz krčme izlaze s vikom, sa pesmama, sabalalajkama, mrtvi pijani, neki selјaci krupna rasta u crvenim i plavim košulјama, sgunjevima na ramenima.

– Sedaj, svi sedajte! – viče jedan, još mlad, nekako debelog i mesnatog vrata,kao paprika crvenog lica – sve ću vas odvesti, sedaj!

Ali se odmah zaori smeh i povici:

– Zar ova raga da povuče!

– Ama, jesi li ti, Mikolka, pri čistoj pameti: takvu kobilicu u takva kolaupregao!

– A mrkuši će, braćo, sigurno biti jedno dvadeset godina!

– Sedaj, sve ću povesti! – viče opet Mikolka, skočivši prvi u kola, uzima uzdu istaje dupke na prednjem delu kola. – Kulaš mi malopre s Matvejem ode – viče on skola – a kobilica ova, braćo, samo mi vek ždere: došlo mi je da je ubijem, samobadava ovas jede. Sedajte kad kažem! Poteraću je trkom! Trkom će. – I on uzima uruke bič, spremajući se s uživanjem da šiba mrkušu.

– Pa, hajde, sedajte! – smeju se u gomili. – Čuješ, trkom će!

– Ama, ta nije poigrala već deset godina!

– Poigraće!

– Ne žalite, braćo, svako nek’ uzme bič i neka se pripremi!

– Tako, tako! Šibaj!

Svi navalјuju u Mikolkina kola sa smehom i dosetkama. Potrpalo ih se nakola jedno šestoro, i još je ostalo mesta. Uzimaju u kola jednu ženu, debelu,rumenu. Ona je u halјinama od crvenog cica i sa bisernim ukrasom na glavi, nanogama joj cipele, krcka lešnike i smeška se. Unaokolo se svet u gomili takođesmeje, a kako i da se ne smeje: takva bedna kobilica, pa da potrči sa takvimteretom! Dva momka u kolima odmah uzimaju bičeve da pomažu Mikolki. Zaori se»đi!« – kobilica trza iz sve snage, ali ne samo što ne može poigrati već jedva ikorakom izlazi na kraj, samo topka nogama u mestu, dahće i kleca od udaraca tribiča što plјušte po njoj kao kiša. Smeh u kolima i u gomili dvaput veći, ali Mikolkase lјuti i u jarosti šiba učestanim udarcima kobilicu, baš kao da stvarno misli da ćepoigrati.

– Pustite i mene, braćo – viče iz gomile momak, kome se veoma svidela ovavožnja.

– Sedaj! Svi sedajte! – viče Mikolka – sve će povući. Ubiću je! – i šiba je, šiba,već prosto ne zna čime da je bije, toliko je pobesneo.

– Tata, tata – viče Raskolјnikov ocu – tata, šta oni to rade? Tata, biju jadno

konjče!

– Hajdemo, hajdemo! – kaže otac – pijani su i luduju, budale, hajdemo, nemojda gledaš! – i hoće da ga odvede, a on se istrgne iz njegovih ruku i kao van sebe trčiklјusetu. Ali bednom klјusetu je već loše. Ono jedva diše, zastaje, opet trza, samošto ne padne.

– Udri je, neka crkne – viče Mikolka – to joj ne gine. Ubiću je!

– Ama, jesi li kršten, đavole! – viče neki starac iz gomile.

– Ko je to još video da takvo konjče takav teret vozi! – dodaje drugi.

– Ubićeš je! – viče treći.

– Okani se! Moje je klјuse! Mogu da radim šta hoću! Sedajte još! Svi sedajte!Mora povući kola ...

Odjednom grunu kikot kao plotun i zagluši sve: kobilica ne izdrža učestaneudarce i onako iznemogla poče da se rita nogama. Čak ni starac ne izdrža iosmehnu se. I odista je smešno: takva bedna kobilica pa se rita.

Još dva momka iz gomile nalaze bičeve i pritrčavaju klјusetu da ga i sastrane šibaju. Jedan trči s jedne, a drugi s druge strane.

– Po njušci, po očima je šibaj, po očima! – viče Mikolka.

– Braćo, pesmu! – viče neko iz kola i svi u kolima prihvataju. Ori seraskalašna pesma, zvekeće talambas, u pripevima zviždanje. Snaša krcka lešnike ismeška se.

... On trči pored kobilice, istrčava napred, vidi kako je šibaju po očima, posamim očima! Plače. Srce hoće da mu prepukne, suze mu teku. Jedan od onih štošibaju dohvati ga bičem po licu, on ne oseća, krši ruke, viče. Trči sedom starcu belebrade, koji maše glavom i sve to osuđuje. Jedna selјanka ga hvata za ruke i hoće daga odvuče: ali on se istrgne i opet trči kobilici. Ona je već sasvim klonula, ali jošjednom počinje da se rita.

– A, đavo da te nosi! – viče u jarosti Mikolka. Baci bič, saže se i izvadi sa dnakola dugu, debelu rukunicu, uze je za kraj obema rukama i iz sve snage zamahnunad kobilicom.

– Smoždiće je! – viču sa svih strana.

– Ubiće je.

– Moje je klјuse! – viče Mikolka i iz sve snage udari rukunicom.

Razleže se teški udarac.

– Šibajte je, šibajte! Šta stojite! – čuju se glasovi iz gomile.

A Mikolka zamahuje i drugi put, i drugi udarac iz sve snage pada na leđanesrećne kobilice. Ona pade zadnjim delom, ali opet poskoči i svom poslednjomsnagom trza, trza na razne strane, mučeći se da nekako izvuče, ali je sa svih stranadočekuje šest bičeva, a rukunica se ponovo diže i pade po treći put, zatim četvrti

put ujednačeno, punim zamahom. Mikolka je besan što ne može da je ubije jednimudarcem.

– Ala je žilava! – viču sa svih strana.

– Sad će jamačno pasti, braćo, gotova je! – viče iz gomile neki radoznalac.

– Udri je sekirom, šta gnjaviš vazdan! Treba odmah svršiti s njom – viče treći.

– Eh, vuci te pojeli! Sklanjajte se! – pomamno viče Mikolka, baca rukunicu,opet se saginje i vadi iz kola gvozdeni pijuk. – čuvajte se! – viče on, snažno zamahnui iz sve snage opauči jadno klјusence! Udarac grunu; kobilica se zalјulјa, pokleknu,htede da trgne, ali je pijuk opet iz sve snage udari u leđa i ona pade na zemlјu kaoda su joj odjednom podsekli sve četiri noge.

– Dotucite je! – viče Mikolka i skače s kola, kao da ne zna za sebe. Nekolikomomaka iz gomile, takođe crveni i pijani, grabe šta im do ruke dođe – bičeve,batine, rukunicu i trče ka kobilici koja izdiše. Mikolka stade sa strane i poče da jeudara pijukom po leđima gde stigne. Klјuse isteže glavu, teško diše i lipsava.

– Dotuče je! – viču u gomili.

– A što nije povukla trkom?!

– Moja je! – viče Mikolka sa pijukom u rukama i zakrvavlјenih očiju. Stoji ikao da žali što nema više koga da bije.

– E, ti zaista nisi krštena duša! – viču sad iz gomile mnogi glasovi...

A jadni dečko već ne zna za sebe. Sa vriskom se probija kroza svetinu dokobilice, zagrli njenu mrtvu okrvavlјenu glavu i lјubi je, lјubi je u oči, u gubicu ...Zatim odjednom skače i pomamno kidiše svojim malim pesnicama na Mikolku.Tada ga njegov otac, koji ga je već dugo jurio, najzad uhvati i iznese iz gomile.

– Hajdemo! Hajdemo! – govori mu – idemo kući!

– Tatice! Zašto su oni... jadno konjče ... ubili! – jeca on, ali mu dah staje, rečimu se s vriskom otimaju iz stešnjenih grudi.

– Pijani su ... pa besne ... nas se ne tiče... hajdemo! – kaže mu otac.

On zagrli oca rukama, ali mu nešto pritiska grudi. Hoće da odahne, da vikne,i – probudi se ...

Probudio se sav u znoju, kosa mu je bila mokra od znoja, jedva je disao iskočio je sav prestravlјen.

– Hvala bogu, to je samo san! – reče sedajući pod drvo i duboko udahnu. –Samo, šta je ovo? Da ne počinje vrućica kod mene: tako ružan san!

Osećao se kao isprebijan; nemir i tegoba u duši. Nasloni laktove na kolena ipodnimi se rukama.

– Bože! – uzviknu – je li moguće, je li moguće da ću ja uzeti sekiru i udariti jepo glavi, razmrskati joj lobanju ... da ću zatim gaziti po klizavoj, leplјivoj, toploj krvi,obijati bravu, krasti i drhtati; kriti se sav uprskan krvlјu ... sa sekirom ... Gospode,je li to moguće?

Drhtao je kao prut dok je to govorio.

– Ama šta ja to radim? – nastavlјao je nalaktivši se, opet nekako dubokozaprepašćen; – ta ja znam da to neću izdržati, pa što sam onda dosad mučio samogsebe? Još juče, juče, kad sam išao da izvedem onu... probu, ja sam potpuno shvatioda neću izdržati... Pa šta sad hoću? Zašto sam sve dosad sumnjao? Ta još juče, kadsam se spuštao niza stepenice i rekao da je to podlo, gadno, nisko ... od samepomisli na javi meni se smučilo i užas me obuzeo ...

– Ne, ja to neću izdržati, neću izdržati! Neka, neka čak i nema nikakvihsumnji u svim tim pretpostavkama, neka je baš sve to što sam odlučio ovogposlednjeg meseca jasno kao dan, istinito kao aritmetika, gospode, ipak se nećumoći odlučiti! Ja to neću izdržati, neću izdržati! ... Zašto sam sve do sada! ...

On se diže, zapanjeno se osvrnu oko sebe, kao da se čudi što je i došaoovamo i pođe na T-v most17. Bio je bled, oči su mu gorele, osećao je iznemoglost usvim udovima, ali mu je odjednom bilo lakše na duši. Osetio je da je već zbacio sasebe strašno breme, koje ga je tako dugo pritiskalo i na duši mu odjednom postadelako i spokojno. »Gospode!« molio se, »pokaži mi moj put, a ja se odričem svojegprokletog sna.«

Prelazeći preko mosta, gledao je, miran i spokojan, Nevu i sjajni zalazak jarkocrvenog sunca. I pored sve slabosti, nije osećao umor. Kao da mu se iznenadaprovalio na srcu nekakav čir, koji je rastao mesec dana. Sloboda, sloboda! Sad jeslobodan od tih čini i mađija, od začaranosti i priviđenja!

Kasnije, kad se sećao toga vremena i svega što se desilo s njim u te dane,svakog pojedinog trenutka, svakog momenta i detalјa, uvek ga je do sujeverjaporažavala jedna okolnost koja u suštini nije bila toliko neobična, ali koja mu seneprestano činila kao neko predodređenje njegove sudbine. Naime, nikako nijemogao da shvati i sebi objasni zašto se, umoran, izmučen, kad mu je bilonajzgodnije da se vrati kući najkraćim i prekim putem – zašto se vratio prekoSenske pijace, kuda mu je bilo sasvim nepotrebno da ide. Zaobilaženje nije biloveliko, ali je bilo očevidno i sasvim suvišno. Doduše, on je često išao kući ne znajućikroz koje ulice prolazi. Ali otkud – pitao se on uvek – otkud da se tako važan,odlučujući i istovremeno do krajnosti slučajan susret na Senskoj pijaci (kojom nijeimao potrebe ni da ide) desi baš u takvom trenutku njegovog života, baš u onakvomraspoloženju njegovog duha i baš u takvim prilikama u kojima je jedino i mogao daizvrši najodlučniji i konačni uticaj na celu njegovu sudbinu?... Baš kao da ga jetamo vrebao!

Bilo je oko devet časova kad je prolazio Senskom pijacom. Svi trgovci kojiprodaju robu na stolovima, tezgama, u dućančićima, zatvarali su radnje ili suskidali i unosili svoju robu i razilazili se kućama, kao i njihove mušterije. Okoprčvarnica u prizemlјima, po prlјavim i smradnim kućnim dvorištima na Senskoj, aponajviše oko krčmi, kupilo se mnogo zanatlija i odrpanaca svakojake vrste.Raskolјnikov je naročito voleo ta mesta, kao i sve obližnje uličice, kad bi bez cilјaizlazio na ulicu. Tu njegovo pocepano odelo nije privlačilo ničiju oholu pažnju, tu ječovek mogao ići u kakvom hoće odelu a da ga niko sa čuđenjem ne gleda.

17 Tučkov most. – Prim. prev.

Kod same K-ne uličice18, na uglu, jedan trgovčić i njegova žena prodavali su

na dva stola raznu robu, konac, kanap, cicane marame itd. I oni su se spremali daidu kući, ali su se zadržali razgovarajući sa poznanicom koja beše svratila do njih.Ta poznanica bila je Lizaveta Ivanovna, ili prosto Lizaveta, kao što su je svi zvali,mlađa sestra one iste starice-zelenaša Alјone Ivanovne, udove koleškog registratora,kod koje je Raskolјnikov bio juče kad je odlazio da založi sat i izvede svoju –probu ... On je već odavno znao sve o toj Lizaveti, čak je i ona njega malko znala. Toje bila visoka, nezgrapna, bojažlјiva i tiha devojka – skoro idiot – imala je jednotrideset pet godina. Bila je prava robinja svoje sestre, radila za nju dan i noć,drhtala pred njom i čak dobijala batine. S nekim zavežlјajem u rukama Lizaveta jestajala zamišlјena pred trgovčićem i njegovom ženom i pažlјivo ih slušala. Oni su jojnešto naročito vatreno objašnjavali. Kad je Raskolјnikov odjednom spazi, obuze ganekakvo čudnovato osećanje, nalik na najdublјu zaprepašćenost, iako u tomsusretu nije bilo ničega iznenađujućeg.

– Vi to, Lizaveta Ivanovna, treba da odlučite sami – glasno je govorio trgovčić.– Dođite sutra, oko sedam sati. I on će doći.

– Sutra? – reče Lizaveta otegnuto i zamišlјeno, nekako neodlučno.

– Gle ti, kako vas je zaplašila Alјona Ivanovna! —zatoroka trgovčeva supruga,neka otresita žena. – Kad vas čovek pogleda, baš ste kao malo dete. Ona vam i nijerođena sestra, nego od druge majke, a gle kako vam komanduje.

– Ali vi zasad Alјoni Ivanovnoj ne govorite ništa – prekide muž ženu – to vamje moj savet, nego dođite do nas i bez pitanja. Stvar je za vas korisna. Kasnije će ivaša sestrica sama uvideti.

– Dakle, da dođem?

– Sutra, u sedam sati, a i od njih će neko doći, pa ćete sami odlučiti.

– I samovarčić ćemo spremiti – dodade žena.

– Dobro, doći ću – kaza Lizaveta još neprestano premišlјajući i polagano počeda odlazi.

Raskolјnikov je tada bio već prošao i nije čuo dalјi razgovor. Koračao je tiho,neprimetno, trudeći se da ne propusti nijednu reč njihovog razgovora. Nјegovuprvobitnu zaprepašćenost malo-pomalo zameni užas; kao da mu žmarci prođoše uzleđa. Doznao je, odjednom, sasvim iznenada i potpuno neočekivano, da sutra, tačnou sedam sati uveče, Lizaveta, babina sestra i njeno jedino domaće čelјade, neće bitikod kuće, da će, dakle, baba, tačno u sedam uveče, ostati kod kuće sama.

Do njegovog stana ostalo je samo još nekoliko koraka. Ušao je u svoju sobu,kao na smrt osuđen. Ni o čemu nije razmišlјao niti je uopšte mogao ma šta da misli,ali je svim svojim bićem osetio da više nema ni slobode mišlјenja ni volјe, i da jeodjednom konačno sve odlučeno.

Doduše, da je imao neku zamisao i nameru i cele godine morao da čekaovako zgodan slučaj, ni tada ne bi mogao sigurno računati na očigledniju priliku za

18 Konjička ulica (nastavak Demidove ulice) – Prim. prev.

ostvarenje te zamisli nego što je ova koja mu se sad iznenada ukazala. U svakomslučaju, teško bi bilo doznati dan ranije i sasvim pouzdano, s većom tačnošću imanjim rizikom, bez ikakvih opasnih raspitivanja i ispitivanja – da će sutra u to i todoba, ta i ta baba, kojoj se sprema mučko ubistvo, biti sama samcita kod kuće.

VI

Kasnije je Raskolјnikov nekako doznao zašto su onaj trgovčić i njegova ženazvali k sebi Lizavetu. Stvar je bila sasvim obična i nije u njoj bilo ničeg naročitog.Neka siromašna porodica, koja je odnekud doputovala, prodavala je stvari, ženskoodelo, i drugo. Kako se takve stvari ne mogu na pijaci dobro prodati, tražili supreprodavca, a Lizaveta se time bavila, primala je takve poruke i imala velikupraksu, zato što je bila vrlo poštena i uvek je govorila poslednju cenu: kakvu cenukaže pri toj i ostane. Uopšte, govorila je malo i, kao što je već rečeno, bila je tiha ibojažlјiva...

Ali Raskolјnikov je u poslednje vreme postao sujeveran. Tragovi sujeverjaostali su u njemu mnogo docnije skoro neizgladivi. I u celoj ovoj stvari bio je sklonda vidi nešto sasvim neobično, tajanstveno, kao dokaz za postojanje izvesnihnaročitih uticaja i podudarnosti. Još u zimu, jedan njegov poznanik, studentProkorjev, odlazeći u Harkov, kazao mu je uzgred u razgovoru adresu babe AlјoneIvanovne, ako bi slučajno imao šta da založi. On dugo nije odlazio k njoj, jer jeponešto zarađivao dajući časove i životario kako-tako. Pre mesec i po dana setio sete adrese; imao je dve stvari zgodne da se založe: stari očev srebrni sat i mali zlatniprsten s nekakva tri crvena kamička, koji mu je pri polasku sestra poklonila zauspomenu. Odlučio je da odnese prsten. Kad je našao babu, već je na prvi pogled,ne znajući ništa naročito o njoj, osetio prema njoj nepodnošlјivu odvratnost, uzeo odnje dve »bančice« i uz put svratio u jednu krčmu. Zatražio je čaja, seo i duboko sezamislio. Čudna misao počela je da mu klјuje u glavi... kao da pile klјuca lјusku najajetu, i ta ga je misao veoma, veoma zanimala.

Skoro odmah do njega za drugim stolom sedeo je neki drugi student, kogauopšte nije poznavao niti ga se sećao, i jedan mlad oficir. Nјih dvojica su igralibilijar i seli da piju čaj. Ču odjednom kako student govori oficiru o zelenašici AlјoniIvanovnoj, udovi koleškog sekretara, i kazuje mu njenu adresu. Već samo to učinilose Raskolјnikovu nekako čudnovato: on ovog trena ide otuda, a ovde baš o njojgovore. Naravno, to je samo slučajnost, ali, eto, on ne može da se otrese jednogveoma neobičnog utiska, a ovde baš kao da mu neko ide naruku.

Student odjednom poče da priča svome drugu razne pojedinosti o AlјoniIvanovnoj.

– Divna ti je ta baba – govorio je – od nje uvek možeš dobiti novaca. Bogata jekao Jevrejin, može odjednom da da pet hilјada, a ne prezire ni zalogu od rublјe.Naši su mnogi kod nje bili. Samo je strašan gad...

I on poče da priča kako je zla, jogunasta, i ako samo jedan dan zakasniš sotplatom zaloge – založena stvar ti je propala. Daje četiri puta manje nego što stvarvredi, a uzima po pet i po sedam procenata mesečno itd. Student se raspričao, papored ostalog ispriča da baba ima sestru Lizavetu, koju, onako mala i gadna, bijesvakog časa i drži je u pravom ropstvu, kao malo dete, iako je Lizaveta odrasla ikrupna žena...

– Zar to nije fenomen! – povika student i glasno se zakikota.

Oni počeše da pričaju o Lizaveti. Student je govorio o njoj s nekakvimnaročitim zadovolјstvom i neprestano se smejao, a oficir ga je slušao s velikiminteresovanjem i molio neka pošalјe Lizavetu da mu krpi rublјe. Raskolјnikov nijepropustio ni jedne reči i odjednom sve doznade: Lizaveta je bila mlađa babinasestra, po ocu, i već je imala trideset i pet godina. Radila je za sestru dan i noć, bilau kući i kuvarica i pralјa, pored toga je šila i za prodaju, čak se primala da ribapatose i svu zaradu je davala sestri. Nikakvu porudžbinu ili rad nije smela uzimatisama, bez babine dozvole, a baba je već napisala testament, što je bilo poznatosamoj Lizaveti, koja po tom zaveštanju nije dobijala ni groša osim pokretnine:stolica i ostaloga; a novac je sav ,bio namenjen jednom manastiru u N-skoj19

guberniji za večni spomen duše. Lizaveta nije bila činovnička kći, već prostagrađanka, devojka strašno nezgrapna, neobično visoka, dugačkih, nekakoiskrenutih nožetina, uvek u iznošenim cipelama od grube, jareće kože; samo sečisto držala. Ali najglavnije, čemu se student čudio i smejao, bilo je to što je Lizavetasvaki čas bila trudna...

– Pa ti kažeš da je nakaza? – primeti oficir.

– Da, crna u licu kao prerušen vojnik, ali, da vidiš, uopšte nije nakaza. Onaima tako dobro lice i oči. Čak veoma dobre. Dokaz je – što se mnogima dopada.Tako je tiha, krotka, smerna, saglasna, na sve pristaje. A smeh joj je čak vrlo lep.

– Pa ona se i tebi sviđa? – nasmeja se oficir.

– Samo zato što je čudnovata. Evo šta ću ti reći. Ja bih tu prokletu babu ubioi oplјačkao, i to, uveravam te, bez ikakve griže savesti – vatreno dodade student.

Oficir se opet nasmeja, Raskolјnikov uzdrhta. Kako je to bilo čudnovato!

– Dozvoli, hoću da ti postavim jedno ozbilјno pitanje – planu student. – Jasam se sad, naravno, našalio, ali pazi: s jedne strane glupa, blesava, ništavna, zla,bolesna baba, koja nikome nije potrebna, već, naprotiv, svima je od štete, koja nisama ne zna zašto živi i koja će ionako već danas-sutra umreti. Razumeš li?Razumeš li?

– Dobro, razumem – odgovori oficir i pažlјivo se zagleda u druga, koji je sveviše padao u vatru.

– Slušaj dalјe. S druge strane, mlade, sveže snage, koje uzalud propadaju bezpotpore, i to hilјadama, i na sve strane! Stotinu, hilјadu dobrih dela i poduhvatamoglo bi se ostvariti i popraviti babinim parama koje su namenjene manastiru!Stotine, možda i hilјade života upućenih na dobar put; desetine porodica spasenihod sirotinje, od raspadanja, od propasti, od razvrata, od bolnica za venerične bolesti– i sve to njenim novcem. Da je čovek ubije i uzme njen novac, pa da se kasnijepomoću tog novca posveti služenju čitavom čovečanstvu i opštoj stvari. šta ti misliš,zar se ne bi posle taj jedan sićušni zločin zagladio hilјadama dobrih dela? Za jedanživot – hilјadu drugih života, spasenih od truleži i raspadanja. Jedna smrt uzamenu za sto života, pa to je, brate, čista aritmetika! A, uostalom, šta znači naopštim terazijama život te jektičave, glupe i zle babe? Ništa više od života jedne vaši,

19 Novgorodskoj guberniji. – Prim. prev.

bubašvabe, čak ni toliko ne vredi, zato što je ta baba štetna. Ona upropašćuje tuđživot: onomad je Lizavetu od pakosti ujela za prst; umalo joj ga nisu odsekli.

– Naravno, ona ne zaslužuje da živi – primeti oficir – ali tu je priroda ...

– Eh, bratac, pa prirodu ljudi doteruju i usmeravaju; inače bismo ogrezli upredrasude. Bez toga ne bi bilo nijednog velikog čoveka. Kažu »dužnost, savest«, janišta neću da govorim protiv dužnosti i savesti, ali kako mi njih shvatamo? Čekaj,da ti postavim još jedno pitanje. Slušaj!

– Ne, ti čekaj; da ja tebe pitam. Slušaj!

– Dede!

– Eto, ti sad pričaš i držiš govore, a reci ti meni bi li ti lično ubio babu?

– Razume se da ne bih! Ja govorim o pravednosti... Ali ovde nije reč o meni...

– A po mom shvatanju, kad se ti sam ne bi odlučio, onda tu nema nikakvepravde. Hoćemo li, još jednu partiju!

Raskolјnikov je bio strašno uzbuđen. Naravno, sve su to bili najobičniji inajčešći mladićki razgovori i misli koje je on više puta slušao samo u drugimvidovima i o drugim temama. Ali zašto da čuje takav razgovor i takve misli baš sadkad su se u njegovoj sopstvenoj glavi začele... baš takve iste misli? I zašto baš sad,tek što je izišao od babe i poneo klicu svoje misli, da nabasa na razgovor o babi? ...Nјemu je uvek izgledao čudnovat taj sticaj prilika. Ovaj ništavni kafanski razgovorimao je izvanredan uticaj u dalјem razvoju stvari; kao da je odista u njemu bilaneka predodređenost, naredba ...

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Kad se vratio sa Senske pijace, svalio se na kanabe i ceo sat presedeonepomično. Uto se smrče; sveće nije imao niti mu je padalo na pamet da palisvetlost. Kasnije se nikad nije mogao setiti da li je za to vreme o nečem mislio.Najzad, oseti malopređašnju groznicu, jezu, i s uživanjem se seti da se na kanabemože leći. San tvrd i težak kao olovo, uskoro navali na njega kao da ga je pritisnuo.

Spavao je neobično dugo i bez snova. Kad je Nastasja sledećeg jutra u desetsati ušla k njemu, jedva ga je probudila. Donela mu je čaj i hleb. Čaj je opet biomnogo puta kuvan i slab, i opet u njenom sopstvenom čajniku.

– Gle kako spava! – viknu ona lјutito – i večito samo spava!

On se pridiže s naporom. Glava ga je bolela; ustade, okrenu se u svojojsobici, pa opet pade na kanabe.

– Opet spavanje! – viknu Nastasja. – Ma, da ti nisi bolestan?

On ništa ne odgovori.

—’Oćeš li čaja?

– Posle – jedva progovori on, zatvori opet oči i okrenu se zidu.

Nastasja je stajala neko vreme nad njim.

– Možda je stvarno bolestan – reče, okrenu se i ode.

Došla je opet u dva sata, sa supom. On je ležao kao i ujutru. Čaj je stajao

nedirnut. Nastasja se čak nađe uvređena i lјutito ga stade gurati.

– Šta čmavaš! – povika gledajući ga sa odvratnošću.

Raskolјnikov se pridiže i sede, ali ništa ne reče; gledao je u zemlјu.

– Jesi li bolestan ili nisi? – zapita ga Nastasja i opet ne dobi odgovora.

– Kad bi bar na ulicu izašao – reče Nastasja, pošto poćuta malko – da te vetarmakar produva. Hoćeš li jesti?

– Posle – progovori on slabo – idi! – i odmahnu rukom.

Ona je postojala još malo, sažalјivo ga pogledala pa izašla.

Posle nekoliko trenutaka on pogleda i dugo je gledao u čaj i supu. Zatim uzehleb, uze kašiku i poče da jede.

Pojeo je nešto malo, tri-četiri kašike, bez apetita, skoro mehanički. Glava gaje sad manje bolela. Pošto je ručao, opet se ispruži na kanabe, ali više nije mogao dazaspi, već je ležao nepomično, zagnjurivši lice u jastuk. Neprestano mu se neštopriviđalo, a sva su priviđenja bila čudnovata: najčešće mu se pričinjavalo da jenegde u Africi, u Egiptu, u nekakvoj oazi. Karavan se odmara, mimo leže kamile;unaokole raste čitav kmg palmi. Svi ručaju, a on neprestano pije vodu, pravo izpotočića, koji odmah tu, sa strane, teče i žubori. I takva je hladovina, i neka takodivna, prekrasno plava, hladna voda teče po raznobojnom kamenju i po čistompesku punom zlatnih iskrica ...

Odjednom, jasno začu kako otkucava sat. Uzdrhta, diže glavu, pogleda krozprozor, seti se koje je doba i najednom sasvim dođe k sebi, skoči baš kao da ga jeneko gurnuo s kanabeta. Na prstima priđe vratima, odškrinu ih polako i stade daosluškuje dole prema stepenicama. Srce mu je strašno kucalo. Ali na stepenicamaje sve bilo tiho, kao da su svi spavali...

Učini mu se neobično i čudnovato što je u takvom zanosu mogao prespavatiod jučerašnjeg dana, i da još ništa nije učinio, ništa spremio ... A, međutim, sad jemožda već i šest sati otkucavalo... I odjednom ga, umesto sna i otupelosti, obuzeneka neobična, grozničava i zbunjena užurbanost. Uostalom, nije imao mnogo štada sprema. Upinjao se iz sve snage da sve smisli i da ništa ne zaboravi; a srce mu jeneprestano jako kucalo, tako je lupalo da je jedva disao. Pre svega, trebalo je danapravi petlјu i da je prišije za kaput – posao koji se za minut svršava. On zavučeruku pod jastuk i u rublјu, koje beše tamo potrpano, nađe jednu sasvim pocepanu,staru, neopranu košulјu. Od njenih rita otcepi traku, palac široku i jedno osampalaca dugačku. Tu traku presavi nadvoje, skide sa sebe široki letnji kaput od nekejake, debele, pamučne materije (njegov jedini kaput), i stade da prišiva oba krajatrake pod levim pazuhom iznutra. Ruke su mu drhtale dok je prišivao, ali završiposao, i to tako da se spolјa ništa nije videlo kad je opet obukao kaput. Iglu i konceodmah je sklonio i već su ležali na stolu, zamotani u hartiju. Što se tiče same petlјe,to je bila njegova lična i vrlo srećna zamisao: petlјa je napravlјena za sekiru. Ta nebi, valјda, mogao ulicom nositi sekiru u rukama. A ako bi je pod kaput sakrio, ipakbi je morao rukom pridržavati, što bi padalo u oči. Ovako pak, sa petlјom, trebasamo u nju uvući sečivo sekire, pa će lepo celoga puta visiti unutra, ispod ruke.Kad zavuče ruku u džep sa strane, moći će da pridržava kraj držalјe sekire da se ne

bi klatila; a kako je kaput bio vrlo prostran – prava vreća – to se nije moglo primetitispolјa da on nešto rukom kroz džep pridržava. Tu petlјu je još pre dve nedelјeizmislio.

Kad je svršio s tim, zavuče prste u malu pukotinu između »turskog« kanabetai patosa, pročeprka oko levog ćoška i izvuče već odavno spremlјenu i tamo skrivenuzalogu. Ta zaloga, uostalom, nije bila nikakva zaloga, već prosto drvena, glatkoorendisana daščica, čija veličina i deblјina nisu bile veće no što bi mogla bitisrebrna tabakera. Tu je daščicu prilikom jedne šetnje slučajno našao u nekomdvorištu, gde je u zasebnoj kući bila radionica. Posle je toj daščici dodao glatku itanku gvozdenu pločicu – verovatno odlomak od nečega – koju je isto tako tadanašao na ulici. Pošto je sastavio obe te pločice od kojih je gvozdena bila manja,čvrsto ih je koncem uvezao unakrst; zatim je to uredio i ukusno umotao u čistu,belu hartiju i opet uvezao tankom vrpcom unakrst, a čvor zavezao tako da ga budemalo poteže odrešiti. To je učinio da bi za neko vreme zavarao babinu pažnju i nataj način ugrabio pogodan trenutak kad se ona bude petlјala oko zavežlјaja. Agvozdenu pločicu dodao je radi težine, da se baba bar u prvom trenutku ne dosetida je »stvar« drvena. Sve je to čuvao, dok ne zatreba, pod kanabetom. I tek što jeizvukao zalogu, odjednom se negde u dvorištu zaori nečija vika:

– Sedam je sati već odavno!

– Odavno! Bože moj!

On pojuri vratima, oslušnu, zgrabi šešir i poče silaziti niza svojih trinaeststepenika, pažlјivo, nečujno, kao mačka. Ostalo je da svrši najvažnije – da ukrade ukuhinji sekiru. Da stvar treba izvršiti sekirom – to je već odavno odlučio. Imao je joši jedan baštovanski nožić na sklapanje: ali u nož, a naročito u svoju snagu, nije seuzdao pa se zato konačno zaustavi na sekiri. Napomenućemo, uzgred, jednuosobenost svih konačnih odluka koje je doneo u ovoj stvari. One su imalečudnovatu osobinu: što su postajale sigurnije i određenije, tim su onog časa bivaleružnije i besmislenije u njegovim očima. I pored sve svoje mučne, unutrašnje borbe,on nikad, za sve to vreme, ni za trenutak nije mogao da poveruje u ostvarlјivostzamisli.

I kad bi se čak i nekad desilo da već sve do poslednje sitnice pretrese ikonačno odluči, i kad već više ne bi ostalo nikakvih sumnji, on bi se i tada, izgleda,odrekao svega, kao besmislice, čudovišnosti i nemogućnosti. A ostajalo je još tušta itma nerešenih pitanja i sumnji. Ta sitnica, gde da nabavi sekiru, nije ga ninajmanje zabrinjavala, jer ništa nije bilo lakše od toga. Stvar je bila u tome što jeNastasja, naročito u suton, svaki čas odlazila od kuće: ili trkne do suseda ili udućan, a vrata uvek ostavlјa širom otvorena. Gazdarica se zbog toga večito s njomsvađala. Trebalo je, znači, kad dođe vreme, samo polako ući u kuhinju i uzetisekiru, a posle, za jedan sat (kad se već sve svrši), ući opet i ostaviti je tamo gde jebila. Ali iskrsavale su i sumnje. On, recimo, dođe za jedan sat da ostavi sekiru, aNastasja već tu – vratila se kući! Razume se, u tome slučaju treba proći i sačekatidok ona opet nekud ode. Ali šta ako njoj za to vreme zatreba sekira, pa počnetražiti, počne da viče – eto ti onda sumnje ili bar povoda za sumnju.

Ali to su bile sitnice o kojima on nije ni pokušavao da razmišlјa, a nije imaoni vremena. Mislio je o glavnom, a sitnice je odlagao za kasnije kada se sam bude usve ubedio. Uostalom, ovo poslednje mu se činilo sasvim neostvarlјivo. Tako se

njemu bar lično činilo. On, na primer, nikako nije mogao zamisliti da će jednomprestati da smišlјa i da će se prosto dići i otići onamo... Čak je i svoju nedavnuprobu (to jest posetu sa namerom da konačno razgleda mesto) samo pokušao daizvede, ali ne ozbilјno, nego onako. »Hajde«, veli, »da pođem, da probam, zašto daneprestano sanjarim!« – i odmah nije izdržao, plјunuo je na sve i pobegao besan nasamoga sebe. A, međutim, čovek bi rekao da je on svu analizu, u smislu moralnogrešenja pitanja, već dovršio; njegova se kazuistika izoštrila kao britva, i već sam usebi nije nalazio svesnih protivrazloga. Ali, u ovom poslednjem slučaju, prosto nijeverovao sebi, i uporno je, ropski, tražio protivrazloge oko sebe – pipanjem, kao da gaje neko primoravao i vukao na to. Poslednji dan, koji je iznenada nastupio i sveodjednom rešio, delovao je na njega skoro sasvim fizički: baš kao da ga je neko uzeoza ruku i povukao za sobom, neodolјivo, slepo, neprirodnom silom, bez pogovora.Isto kao da mu je skut od odela zapao u točak mašine koja ga je počela uvlačiti usebe.

U početku, doduše, već odavno, njega je zanimalo jedno pitanje: zašto se takolako pronalaze i otkrivaju skoro svi zločinci i zašto su tragovi skoro svih zločinacatako očevidni? Malo-pomalo, došao je do raznovrsnih i zanimlјivih zaklјučaka; ponjegovom mišlјenju, najglavniji uzrok sastojao se ne toliko u materijalnojnemogućnosti da se sakrije zločin koliko u samom zločinu. Samim zločincem, i toskoro svakim, ovlada u trenutku zločina neka klonulost volјe i mišlјenja, a mestonjih nastupa fenomenalna detinja lakomislenost, i to baš u trenutku kad su zdravapamet i opreznost najpotrebniji. On je smatrao da pomračenje svesti i klonulostvolјe obuzimaju čoveka kao bolest, razvijaju se postupno i dolaze do kulminacijeuoči izvršenja zločina; oni se produžuju i traju u tom istom obliku u samomtrenutku zločina, i još neko vreme posle njega, što zavisi od prirode same ličnosti;zatim prolaze, isto kao što prolazi svaka bolest. Na pitanje: da li bolest rađa zločin ilizločin nekako po svojoj naročitoj prirodi uvek prati nešto nalik na bolest – na topitanje se još nije osećao kadar da odgovori.

Pošto je došao do takvih zaklјučaka, odlučio je da s njim, u njegovompoduhvatu, ne može biti sličnih bolesnih preloma; da će moć mišlјenja i volјusačuvati budne za sve vreme izvršenja onoga što je naumio, i to isklјučivo zbog togašto njegova zamisao – »nije zločin« ... Izostavlјamo sav proces preko koga je došao dotakve odluke, jer smo ionako istrčali napred ... Dodaćemo to samo da su faktičke,čisto materijalne teškoće i smetnje uopšte, u ovoj stvari, igrale u njegovoj glavinajsporedniju ulogu. »Treba samo očuvati potpuno prisebne volјu i razum, pa će svesmetnje biti pobeđene kad dođe trenutak da se do najmanjih sitnica upozna sasvim pojedinostima stvari« ... Ali stvar nije počinjala. U svoje konačne odluke on je idalјe sve manje verovao, i kad je kucnuo čas, sve se desilo ne onako kako jezamišlјao, već nekako iznenada, čak skoro neočekivano.

Jedna sasvim ništavna okolnost saterala ga je u ćorsokak još pre nego što jesišao niza stepenice. Kad je došao do gazdaričine kuhinje, koja je kao i uvek bilaširom otvorena, on obazrivo pogleda iskosa u nju da najpre izvidi nije li tamo samagazdarica za vreme Nastasjinog odsustva i, ako nije, da li su dobro zatvorena vratašto vode u njenu sobu, da ne bi gazdarica nekim slučajem otkud izvirila kad on uđepo sekiru? Ali kako se zaprepastio kad je iznenada opazio da je Nastasja ovog putane samo kod kuće, u kuhinji, već i da radi svoj posao: vadi iz kotarice rublјe i vešaga na konopčiće! Kad ga opazi, ona prestade da veša, okrenu se i gledala ga je sve

vreme dok je prolazio. On skrenu pogled na drugu stranu i prođe kao da ništa nijeni primetio. Ali stvar je bila svršena: nema sekire! Bio je strašno zaprepašćen!

»I kako sam samo mogao«, razmišlјao je silazeći prema kapiji, »kako sammogao uvrteti sebi u glavu da ona baš u ovom trenutku neizostavno neće biti kodkuće. Zašto, zašto, zašto sam ja to tako pouzdano zaklјučio?« Bio je ubijen, čaknekako ponižen. Dođe mu da se smeje sam sebi od zla... Tupa, zverska zloba uskipeu njemu.

Zastao je zamišlјen pod kapijom. Da izađe na ulicu, i da se onako, forme radi,šeta, bilo mu je odvratno; da se vrati kući – još odvratnije. »I kakvu sam prilikuzauvek izgubio!« mrmlјao je stojeći bescilјno na kapiji, baš prema mračnoj sobičicikućnog vratara, koja je takođe bila otvorena. Odjednom sav uzdrhta. Iz vratarevesobice, samo na dva koraka od njega, ispod klupe desno, nešto mu sinu pred očima... Osvrnu se oko sebe – nigde nikoga. Na prstima priđe sobici, spusti se niz dvastepenika i slabim glasom zovnu vratara ... – »Stvarno ga nema kod kuće! Negde jetu blizu, sigurno u dvorištu, jer su vrata širom otvorena.« On jumu kao bez glaveprema sekiri (to je bila sekira), izvuče je ispod klupe, gde je ležala između dvecepanice, i odmah tu, ne izlazeći napolјe, okači za petlјu, obe ruke gurnu u džepovei izađe iz sobička; niko ga nije opazio! »Kad ne pomaže pamet, pomaže đavo!«pomisli, smešeći se čudnovato. Taj ga je slučaj neobično ohrabrio.

Išao je putem polako i ozbilјno, ne žureći se, da ne bi izazvao kakvu sumnju.Slabo je gledao na prolaznike, čak se starao da nikako ne gleda u lica i da bude štoje mogućno neprimetniji. Tada se setio svog šešira. – »Bože moj! Novca sam imaoprekjuče, a nisam se setio da nabavim kačket!« – Prokletstvo se ote iz njegove duše.

Kad je slučajno pogledao jednim okom u obližnji dućančić, opazi na zidnomsatu da je već sedam sati i deset minuta. Trebalo je požuriti, i u isto vreme zaobićida bi došao do babine kuće okolo, s druge strane...

Kad je ranije sve to dočaravao u mašti, ponekad bi mislio da će se mnogoplašiti. Ali sad se nije baš mnogo bojao, čak se uopšte nije bojao. Nјega su, štaviše,tog trenutka interesovale nekakve sasvim sporedne misli; doduše, sve na kratkovreme. Prolazeći pored Jusupovog parka, silno ga je zanela misao o podizanjuvisokih vodoskoka i o tome kako bi oni lepo osvežavali vazduh na svim trgovima.Malo-po-malo, dođe u mislima do uverenja: kad bi se Letnji park proširio na celoMarsovo polјe, i kad bi se spojio sa dvorskim Mihailovskim parkom, da bi to za gradbila divna i veoma korisna stvar. Tada ga odjednom zainteresova: zašto je čovek usvim velikim gradovima ne samo iz neophodnosti već nekako posebno sklon da živi inaselјava se baš u onim delovima grada gde nema ni parkova ni vodoskoka, gde jeblato, zadah i svakojaka gadost. Tu se seti svojih šetnji po Senskoj pijaci, i natrenutak dođe k sebi. »Gluposti!« pomisli. »Ne, bolјe je da uopšte ništa i ne mislim!«

»Tako se, sigurno, lјudi koje vode na gubilište hvataju mislima za svepredmete koje vide uz put«, sinu mu u glavi, ali samo sinu kao munja; on sam brzougasi tu misao. Ali evo, već je blizu, evo kuće, evo kapije. Negde sat iznenadaotkuca jedan udar. »šta je to? Je li moguće da je pola osam? Ne može biti. Sigurnosat ide napred!«

Na njegovu sreću, na kapiji opet prođe srećno. I ne samo to, već, kaoporučeno, baš u tom trenutku ušla su u kapiju ogromna kola sena koja su gasasvim zaklanjala dok god je prolazio kroz kapiju; tek što su kola ušla u dvorište,

on za tren oka šmugnu nadesno. Tamo, s druge strane kola, čulo se kako viče ikako se prepire nekoliko glasova; ali njega niko ne opazi, niti on koga srete. Mnogiprozori što su gledali u to ogromno četvrtasto dvorište bili su otvoreni u tomtrenutku, ali on ne podiže glavu – nije imao snage. Stepenice što vode do babinogstana bile su tu blizu, odmah desno od kapije. Već se nalazio na stepenicama...

Pošto je odahnuo i pritisnuo rukom srce, koje je jako lupalo, napipao i jošjednom bolјe namestio sekiru, on se poče pažlјivo i polako peti uza stepeniceosluškujući svaki čas. Ali, i stepenice su tada bile sasvim puste; sva vratazatvorena; nikoga nije sreo. Istina, na drugom spratu jedan prazan stan bio jeotvoren širom i u njemu su radili moleri, ali oni ga i ne pogledaše. On zastade,razmisli trenutak i pođe dalјe.

– »Naravno, bilo bi bolјe da njih ovde nema, ali... iznad njih su još dvasprata.«

Ali evo i trećeg sprata, evo vrata, evo i stana naspram njih; taj stan je prazan.Onaj stan što je na drugom spratu, pravo ispred babe, po svoj prilici je takođeprazan; vizitkarta ekserčićima prikucana na vrata bila je skinuta – odselili se!...Jedva je disao. U jedan mah sinula mu je misao: »Kako bi bilo da se vratim!« Ali neodgovori sebi i poče osluškivati čuje li se šta u babinom stanu: mrtva tišina. Zatimjoš jednom oslušnu ima li čega dole niza stepenice, slušao je dugo, pažlјivo ... Zatimse osvrnuo poslednji put, malo se doterao i ohrabrio, i još jednom opipao sekiru upetlјi. »Da nisam ... suviše bled?« pomisli, »da nisam naročito uzbuđen? Ona jenepoverlјiva... Da pričekam još malo ... dok mi se srce malo umiri?«

Međutim, srce nije prestajalo. Naprotiv, kao za pakost, lupalo je sve jače,jače, jače ... On ne izdrža, polagano pruži ruku prema zvoncetu i zazvoni. Trenutakkasnije još jednom zazvoni jače.

Nema odgovora. Da zvoni uzalud – nije imalo smisla, a ne bi mu nidolikovalo. Starica je, naravno, bila kod kuće, ali ona je nepoverlјiva i sama. On jedelimično znao njene navike ... i još jednom sasvim nasloni uvo na vrata. Da li sunjegova čula bila tako izoštrena (što je uopšte teško pretpostaviti) ili se odista vrlolepo moglo čuti – tek on najednom kao da ču neko oprezno šuškanje rukom okokvake i neko šuštanje halјine uza sama vrata. Neko je stojao kod same brave i istoonako kao on, ovde napolјu, osluškivao, krijući se unutra, prislonivši, izgleda, istotako uvo na vrata ...

On se hotimično pomače i promrmlјa nešto glasnije, da ne bi izgledalo kao dase krije; zatim zazvoni po treći put, ali polako, solidno i bez ikakvog nestrplјenja.Sećajući se toga docnije – taj se trenutak jasno i razgovetno urezao u njemuzanavek – nije mogao pojmiti otkud mu onoliko lukavstvo, tim pre što se njegov ums vremena na vreme nekako mutio, a telo kao da nije osećao!... Trenutak kasnijezaču kako se otvara brava.

VII

Vrata se, kao i onda, samo malo odškrinuše i opet su ga dva oštra inepoverlјiva oka ukočeno pogledala iz pomrčine. Raskolјnikov se zbuni i učinikrupnu pogrešku.

Bojeći se da će se stara uplašiti što su njih dvoje sami, i ne nadajući se da ćeje njegov izgled razuveriti, dohvati vrata i povuče ih k sebi, da ne bi odnekud babipalo na pamet da se opet zaklјuča. Kad opazi to, ona ne trže vrata k sebi, ali i nepusti iz ruku kvaku, te on umalo što i nju s vratima ne izvuče na stepenice. Videćida stoji nasred vrata da mu ne da da uđe, on pođe pravo na nju. Baba se uplaši iodskoči, htede nešto da kaže, ali kao da nije mogla, i gledala ga je razrogačenimočima.

– Dobar dan, Alјona Ivanovna – poče koliko je god mogao slobodnije, ali gaglas ne posluša, prekide se i zadrhta. – Eto ... jednu stvar sam vam doneo ... alibolјe hajdemo ovamo ... na svetlost... – On je ostavi samu, i onako bez poziva prođeu sobu. Stara potrča za njim, jezik joj se odreši.

– Gospode! Ta šta hoćete vi? Ko ste vi? Šta želite?

– Pobogu, šta vam je, Alјona Ivanovna... vaš poznanik ... Raskolјnikov... evodoneo sam zalogu koju sam obećao onomad ...

I on joj pružaše zalogu.

Starica htede da pogleda zalogu, ali se odmah ukočenim pogledom zagleda uoči nezvanom gostu. Posmatrala ga je pažlјivo, lјutito i nepoverlјivo. Prođe jedantrenutak, njemu se učini da u njenom pogledu opazi nešto nalik na podsmeh, baškao da se svemu dosetila. Osećao je da se zbunjuje, da mu je strašno, tako strašnoda kad bi ga još jedan trenutak tako gledala, ni reči ne govoreći – pobegao bi od nje.

– Ta šta me tako gledate, kao da me ne poznajete? – progovori on najednom,takođe lјutito. – Ako hoćete, uzmite, a ako nećete, idem drugome, ja nemamvremena.

Nije mislio to da kaže, nego mu se onako odjednom otelo.

Starica dođe k sebi; odlučan ton posetiočev je očigledno ohrabri.

– A zašto ti, dragi moj, tako iznenada... Šta imaš to? – zapita ona gledajući uzalogu.

– Srebrna tabakera; govorio sam vam prošli put.

Ona pruži ruku.

– A što ste tako bledi? Gle, kako vam drhte ruke! Valјda si se kupao, rođeni?

– Groznica – odgovori on odsečno. – Ko ne bi pobledeo ... kad nema šta da sejede – dodade, jedva izgovarajući reči. Snaga ga je opet izdavala. Ali se njegovodgovor babi učini istinit i ona uze zalogu.

– Šta ti je ovo? – zapita i opet pažlјivo odmeri pogledom Raskolјnikova, mereći

zalogu u ruci.

Zaloga ... tabakera ... Srebrna... eto pogledajte.

– Ama nešto kao da nije srebrna... Gle samo kako ju je zamotao.

Trudeći se da razveže kanap, ona se okrenu prozoru, prema svetlosti (svi sujoj prozori bili zatvoreni, bez obzira na zaparu), i okrenuvši mu leđa, sasvim gaostavi nekoliko sekundi. On raskopča kaput i izvuče sekiru iz petlјe, ali je još neizvadi sasvim, već je samo pridržavao desnom rukom pod kaputom. Ruke su mubile strašno obamrle, osećao je kako su, svakog trenutka, sve više trnule i kočile se.Bojao se da će ispustiti sekiru, da će mu pasti... i odjednom kao da mu se počevrteti u glavi.

– Gle koliko je hartije namotao! – lјutito viknu baba i pomače se premanjemu.

Nijednog trena nije smeo više da izgubi. On sasvim izvadi sekiru, podiže jeobema rukama, ne osećajući skoro ništa, pa gotovo bez zamaha, skoro mahinalno,udari ušicama babu po glavi. U tom trenutku kao da nije imao ni kap snage. Ali tekšto je udario sekirom, odmah mu pridođe snaga.

Baba je, kao i uvek, bila gologlava. Nјena plava i proseda, retka kosa, kao iobično, jako namazana ulјem, bila je upletena u pletenicu tanku kao mišji rep iskuplјenu okrajkom koštanog čašlјa, koji je štrčao na njenom potilјku. Udarac jepao pravo na teme, jer je baba bila malog rasta. Ona vrisnu, ali vrlo slabo, iodjednom se sniza na patos, mada je stigla da podigne obe ruke do glave. U jednojruci još je držala »zalogu«. Sad je on udari iz sve snage još jednom-dvaput – opetušicama, i to opet po temenu. Krv poteče kao iz oborene čaše, a telo se izvalinauznak. On se odmače, pusti telo da padne, i odmah se naže iznad njenog lica:bila je već mrtva. Oči su joj bile izgublјene samo što ne iskoče, a čelo i celo licenamršteni i unakaženi grčem.

On ostavi sekiru na patos, pored ubijene, i zavuče ruku u njen džep, pazećida se ne umrlјa krvlјu koja je tekla, u onaj isti desni džep iz koga je prošli putvadila klјučeve. Bio je sasvim priseban, nesvestica ga beše prošla, u glavi mu se većnije vrtelo, ali ruke su mu još drhtale. Kasnije se sećao da je bio čak vrlo pažlјiv,oprezan, i da je neprestano pazio da se ne umrlјa...

Klјučeve je odmah izvadio, svi su, kao i onda, bili ujedno vezani čeličnomalčicom. Odmah je potrčao s njima u spavaću sobu. To je bila sasvim mala soba svelikim kiotom za ikone. Kraj drugog zida stajala je velika postelјa, veoma čista, sajorganom sastavlјenim iz svilenih parčića i ispunjenim pamukom. Pored trećeg zidabio je orman sa fiokama ...

Ali čudna stvar – tek što je počeo da proba klјučeve u bravi, tek što je začuonjihovo zveckanje, njega kao da obuze neka jeza. Odjednom opet zažele da ostavisve i da ode. Ali to je bilo samo trenutno osećanje; sad je bilo kasno da ode. On sečak podsmehnuo samom sebi, kad mu odjednom sinu druga misao koja gauznemiri. Nјemu se odjednom učini da je baba još živa, i da se još može osvestiti.Ostavi klјučeve i orman, potrča natrag telu, ščepa sekiru i zamahnu još jednom nastaricu, ali ne udari. Bilo je očigledno da je mrtva. Nagnuvši se i posmatrajući jeopet izbliže, opazi jasno da je lobanja razmrskana i čak malko iskrivlјena u stranu.

Htede da opipa i prstom, ali trže ruku natrag; videlo se ionako. Za to vreme iscurilaje čitava lokva krvi. On najednom opazi na njenom vratu uzicu, trže je, ali uzica jebila jaka i nije se kidala; pored toga beše i krvava. Pokuša da je izvuče onako iznedara, ali nešto je smetalo, za nešto beše zapela. U nestrplјenju, opet zamahnusekirom da udari po uzici, onako na telu, odozgo, ali se ne usudi, te s teškommukom, pošto isprlјa i ruke i sekiru, nakon čitava dva minuta petlјanja presečeuzicu, ne dodirujući sekirom telo, i skide je. Nije se prevario – to je bio novčanik. Nauzici su bila i dva krsta, jedan od kiparisa, drugi bakarni, a pored njih jednaemajlirana ikonica, i tu, zajedno s njima, visio je i omanji umašćeni novčanik odjelenske kože sa čeličnim okovom i alčicom. Novčanik je bio jako nabijen;Raskolјnikov ga gurnu u džep ne otvarajući ga, krstove baci babi na grudi pa,uzevši ovog puta i sekiru, pojuri natrag u spavaću sobu.

Žurio se strašno; zgrabi klјučeve i opet se poče petlјati s njima. Ali svenekako bez uspeha: nisu mogli da uđu u brave. Nije baš da su mu ruke tolikodrhtale, pa ipak je neprestano grešio: vidi, na primer, da klјuč nije koji treba, da neodgovara, a stalno ga gura. Odjednom se seti i zaklјuči da ovaj veliki klјuč, sazupčastim jezikom, koji se tu klati sa drugim malim klјučevima, mora da uopštenije od ormana (kao što mu je i prošlog puta palo na pamet), već od nekogsandučeta, i da u to sanduče možda baš i jeste sve sklonjeno. Ostavi orman iodmah se zavuče pod krevet, znajući da babe obično svoje sandučiće drže ispodpostelјe. Tako je i bilo: pod krevetom se nalazilo pozamašno sanduče, duže odaršina, sa ispupčenim poklopcem, prevučeno crnim safijanom, ukucanim čeličnimekserčićima. Zupčasti klјuč bio je taman za njegovu bravu, i otklјuča je. Na vrhusandučeta, pod belim čaršavom, ležala je bundica od zečje kože, sa licem od crvenečoje; pod njom je bila svilena halјina, zatim šal, a tamo dalјe, u dubini, ležale su,izgleda, sve same krpe. On pre svega poče brisati o crvenu čoju svoje krvlјuumrlјane ruke. »Crveno je, a na crvenom se krv teže vidi«, razmišlјao je, pa senajednom trže: »Gospode! Da li ja ovo ludim?« pomisli sav prestravlјen.

Ali tek što je pomakao te krpe, kad odjednom, ispod bundice, iskliznu zlatansat. On žurno poče sve preturati. I stvarno, sa krpama su bile izmešane zlatnestvari – po svoj prilici same zaloge, otkuplјene i neotkuplјene – grivne, minđuše,ukrasne igle i ostalo. Neke su bile u kutijicama, druge prosto zamotane u novinskuhartiju, ali uredno i pažlјivo, u dvostruke listove, i uvezane tračicama. Bez inajmanjeg oklevanja, Raskolјnikov poče njima puniti džepove od pantalona ikaputa, ne zagledajući i ne otvarajući zavežlјjajčiće i futrole: ali nije stigao danakupi mnogo ...

Iznenada se začu kako po sobi, gde je bila baba, neko ide. On stade i zamre.Međutim, sve beše mirno; znači, pričinilo mu se. Ali odjednom se jasno začu uzvik,ili kao da neko slabo i isprekidano zajeca i ućuta. Zatim opet mrtva tišina, trenutak,dva. Čučao je kod sandučeta i očekivao, jedva dišući, ali odjednom skoči, zgrabisekiru i istrča iz spavaće sobe.

Nasred sobe stajala je Lizaveta, sa velikim zavežlјajem u rukama, ipreneraženo gledala u ubijenu sestru, sva bleda kao krpa i kao da nema snage davikne. Ugledavši njega, kad je istrčao, ona zadrhta kao prut, sitnom učestanomdrhtavicom, i po celom njenom licu prođoše grčevi. Ona već diže ruku i zinu, aliipak ne povika, već pažlјivo i ukočeno gledajući u njega, ali ne vičući, baš kao danije imala vazduha da vikne. On jurnu na nju sa sekirom; njene se usne iskriviše

tako žalosno kao u sasvim male dece kad se počnu nečega bojati, pa ukočenogledaju na predmet koga se boje, i spremaju se da briznu u plač. I toliko je ovanesrećna Lizaveta bila prosta, jadom ubijena i jednom zauvek zaplašena, čak da niruke ne podiže da zaštiti svoje lice, iako je to bio najnužniji i najprirodniji pokret utom trenutku, jer sekira beše podignuta baš nad njenim licem. Ona samo malopodiže svoju slobodnu ruku, ali ne do lica, i polako je ispruži prema njemu napred,kao da ga odstranjuje. On je udari oštricom pravo po lobanji, i odjednom presečesav gornji deo čela, skoro do temena. Ona se odmah stropošta. Raskolјnikov se sadsasvim zbuni, ščepa njen zavežlјaj, baci ga, i potrča opet u predsoblјe.

Strah ga je hvatao sve više i više. Naročito posle ovog drugog, sasvimiznenadnog ubistva. Zažele da što pre pobegne odavde. I da je u tom trenutku biokadar da pravilnije gleda i rasuđuje, da je samo bio u stanju da pojmi svu težinusvoga položaja, sav očaj, svu rugobu i svu besmislicu njegovu, da je mogao uz topojmiti koliko mu još teškoća ostaje da savlada, a možda i zločina da izvrši, da bi seiskobelјao odavde i da bi se dočepao kuće – vrlo je verovatno da bi ostavio sve iodmah pošao da se sam prijavi sudu, i to ne iz straha za sebe, već jedino zbogužasa i odvratnosti prema onome što je učinio. U njemu se javila odvratnost koja jerasla svakim trenutkom. On sad ni za šta na svetu ne bi pošao ka sandučetu, pačak ni u sobe.

Ali nekakva rasejanost, čak neka zamišlјenost, poče da ga malo-pomaloobuzima. U izvesnim trenucima kao da bi se zaneo i zaboravio ili, bolјe reći,zaboravlјao je glavno, a hvatao se za sitnice. Uostalom, kad je zavirio u kuhinju iopazio na klupi kofu, do pola napunjenu vodom, seti se da opere ruke i sekiru.Ruke su mu bile krvave i lepile su se. Sekiru spusti oštricom pravo u vodu, zgrabiparčence sapuna što je ležalo na prozorčetu, na razbijenoj tacni, i poče onako u kofida pere ruke. Pošto je umio ruke, izvuče i sekiru, opra gvožđe, i dugo je, jedno triminuta, prao držalo tamo gde je bilo krvavo, spirajući čak sapunom krv. Zatim seizbrisa rublјem koje se tu sušilo na konopcu razapetom duž kuhinje, pa je posledugo i pažlјivo razgledao sekiru kod prozora. Tragovi od krvi nisu se videli, samo štoje držalo još bilo vlažno. Brižlјivo zavuče sekiru u petlјu pod kaput. Zatim, kolikogod mu je dozvolјavala svetlost u mračnoj kuhinji, razgleda kaput, pantalone ičizme. Spolјa, na prvi pogled, kao da ničega nije bilo, jedino po cipelama mrlјe. Onnakvasi krpu i obrisa cipele. Uostalom, znao je da ne razgleda kako treba, da moždaima nešto što pada u oči, ali što on ne opaža. Zamišlјen stade nasred sobe. Mučna,mračna misao rađala se u njemu – misao da je poludeo i da tog trenutka nije ustanju ni da razmisli ni da sebe zaštiti, da možda uopšte ne treba da radi ono štosad čini... »Bože moj! treba bežati, bežati!« promrmlјa on i jurnu u predsoblјe. Aliovde ga je očekivao takav užas, kakav, naravno, još nije doživeo.

Stajao je, gledao i nije verovao svojim očima: vrata, ulazna vrata, koja izpredsoblјa vode na stepenice, ona na koja je malopre zvonio i ušao, stajala suotvorena, čak za čitavu šaku odškrinuta; za sve vreme, za sve ovo vreme nisu bilazaklјučana ni bravom, ni rezom! Starica nije zaklјučala za njim, možda izobazrivosti. Ali, bože! Ta on je posle toga video Lizavetu! I kako je mogao, kako jemogao da se ne seti da je Lizaveta odnekuda morala ući! Nije valјda ušla kroza zid.

Jurnu prema vratima i namaknu rezu.

»Ali ne, opet ne valјa! Treba otići, otići...«

On skide rezu, otvori vrata i poče osluškivati čuje li se šta na stepenicama.

Dugo je osluškivao. Negde daleko dole, po prilici na kapiji, glasno i prodomosu vikala nekakva dva glasa. Prepirala su se i svađala. »Kakvi su to glasovi?« čekaoje strplјivo. Najzad se odjednom stiša, kao da neko preseče; razišli su se. On je većhteo da iziđe, ali se odjednom, na spratu niže, sa grajom otvoriše ulazna vrata ineko stade silaziti dole pevušeći neku melodiju. »Kako to svi oni viču!« sinu mu usvesti. I opet pritvori vrata i pričeka. Najzad se sve ućuta; ni žive duše. On već skorozakorači na stepenice, kad se opet začuše nečiji novi koraci.

Ti koraci začuli su se sasvim izdaleka, još na dnu stepenica, ali on se vrlodobro i jasno sećao da je još od prvog zvuka, još tada, počeo odnekud slutiti da toneko neizostavno ide ovamo, na treći sprat, babi. Zašto? Da nije možda taj bat bionekako naročit, izuzetan? Koraci su bili teški, odmereni, spori. Eto, on je već prošaoprvi sprat, evo ga, popeo se još više; sve se bolјe i bolјe čuje! Čulo se kako teško dišečovek koji se penje. Evo ga, počeo se već peti i na drugi sprat... Ovamo! IRaskolјnikovu se najednom učini kao da se sav ukočio, da je ovo kao u nekom snu,kad sanjaš kako te gone, blizu su, hoće da te ubiju, a ti kao da si prirastao za mestoi ne možeš rukama ni da makneš.

I najzad, kad se gost stao peti i na treći sprat, tek tada se trgao, a ipak jestigao da brzo i vešto šmugne natrag iz hodnika u stan i da za sobom zatvori vrata.Zatim dohvati rezu i tiho, nečujno je namače. Instinkt mu je pomogao. Kad je svedovršio, pritaji se, ne dišući, odmah tu uz vrata. Nezvani gost je takođe već stigaodo vrata. Nјih dvojica su sad stajali jedan prema drugom, kao malopre on i baba,kad su ih vrata delila, a on osluškivao.

Gost nekoliko puta teško odahnu. »Mora da je debeo i visok«, pomisliRaskolјnikov, stežući sekiru u ruci. Odjednom, tako mu je bilo kao da sve to sanja..Gost dohvati zvonce i snažno zazvoni.

Tek što je odjeknuo limeni zvuk zvonceta, njemu se odjednom pričini da se usobi neko pomakao. Nekoliko trenutaka je čak ozbilјno osluškivao. Nepoznatizazvoni još jednom, još malo očeknu, pa odjednom nestrplјivo i iz sve snage početrzati kvaku vratima. Sav prestravlјen, Raskolјnikov je posmatrao kuku reze, koja jeskakala u svojoj šarki na dovratku, i s tupim strahom očekivao da će se reza svakogčasa skinuti. I odista, trzao je tako jako da je to izgledalo moguće. Već pomisli dapridrži rezu rukom, ali on bi se mogao dosetiti. Kao da mu se opet poče vrteti uglavi... »Sad ću pasti!« sinu mu kroz svest, ali nepoznati progovori, i on odmah dođek sebi.

– Ama šta rade one tamo, čmavaju ili ih je neko podavio? Prokletinje jedne! –zaurla on kao iz bačve.

– Ej, Alјona Ivanovna, stara veštice! Lizaveta Ivanovna, lepoto neopisana!Otvarajte!... Ih, prokletinje jedne, mora da spavaju.

I opet je pobesneo, trzao je zvonce jedno deset puta, iz sve snage. Očevidno,to je bio čovek samouveren i blizak u ovoj kući.

U tom istom trenutku začuše se sitni, žurni koraci nedaleko na stepenicama.Približavao se još neko. Raskolјnikov u početku nije ni čuo.

– Zar nema nikog? – zvonko i veselo povika došlјak, obraćajući se direktno

prvome posetiocu, koji nije prestajao da trza zvonce. – Dobar dan, Koh!

»Sudeći po glasu, mora da je vrlo mlad!« pomisli najednom Raskolјnikov.

– A đavo će ih znati, zamalo bravu nisam slomio – odgovori Koh. – A otkud vimene izvolevate znati?

– Eto sad! Pa prekjuče sam vas triput uzastopce tukao na bilijaru kod»Gambrinusa«.

– A-a-a...

– Dakle, nema ih? čudnovato. Uostalom, to je strašno glupo. I kud je moglada ode baba? Ja imam posla.

– I ja, dragi moj, imam posla!

– Pa šta da radimo? Znači, da se vratimo? E-eh! A ja još mislio da dođem dopara – povika mladić.

– Naravno, da se vratimo, ali zašto onda zakazuje? Sama mi je, veštica,odredila vreme kad da dođem. Još mi nije uz put. I kud ona, do đavola, matoraveštica, kiseli se tu, noge je bole, a sad odjedanput otišla u šetnju!

– Da zapitamo vratara?

– Šta?

– Kud je otišla i kad će doći.

– Hm ... do đavola, da pitamo ... Ma ona, brate, nikud ne ide... – i još jednomtrže za kvaku od brave. – Do đavola; nema druge, moraćemo ići!

– Čekajte! – viknu najednom mladić – pazite; vidite li kako se vrata odmičukad ih trzate?

– Pa šta?

– Znači, nisu zaklјučana klјučem, već zamandalјena, to jest rezom zatvorena!Zar ne čujete kako zvecka reza?

– Pa?

– I kako ne razumete? Znači, neko od njih je kod kuće. Da su svi otišli, oni bispolјa klјučem zaklјučali, a ne rezom iznutra. A čujete li kako reza zvecka? A da bise vrata mogla iznutra zatvoriti, mora neko biti kod kuće, razumete li? Znači, nekoje unutra, ali neće da otvori!

– Aha! Stvarno je tako! – povika začuđeni Koh.

– A šta im je onda? – I on opet besno poče trzati vrata.

– Čekajte! – viknu opet mladić – ne trzajte! Tu nešto nije u redu ... jer vi stezvonili, trzali – a one ne otvaraju: znači, ili su obe u nesvestici ili...

– Ili šta?

– Znam šta: hajdemo mi, brate, po vratara; neka ih on sam probudi.

– Tačno!

I obojica pođoše dole.

– Čekajte! Ostanite vi ovde, a ja da otrčim dole po vratara.

– A zašto da ostanem?

– Ko zna šta tu može biti ...

– ... Pa dobro ...

– Ja se, znate, spremam za sudskog islednika! Ovde očigledno ima nešto! –vatreno viknu mladić, pa pojuri niza stepenice.

Koh ostade, povuče još jednom polako zvonce, i ono kratko zveknu; zatimpolako kao da razmišlјa i razgleda poče dirati kvaku na vratima, privlačeći ih ipuštajući, kako bi se još jednom ubedio da su samo rezom zatvorena. Zatim se,stenjući, saže i poče da viri kroz klјučaonicu ali u njoj je iznutra bio klјuč, te se,znači, ništa nije moglo videti.

Raskolјnikov je stajao i stezao sekiru. Bio je kao u bunilu. Čak se spremao dase bije s njima kad uđu. Dok su lupali i dogovarali se, njega je nekoliko putaspopadala pomisao da svrši sve odjednom i da im vikne iza vrata. U nekolikomahova zaželeo je da se svađa s njima, da ih jedi dok se vrata ne otvore. »Samo dahoće što pre!« sinu mu u pameti.

»Što nema tog đavola? ...« pomisli Koh.

Vreme je prolazilo, minut, drugi – niko nije dolazio. Koh se uzvrpolјi.

– Gde je sad taj đavo!... – viknu odjednom nestrplјivo i napusti svojestražarsko mesto, pa se i sam uputi dole žureći i lupajući čizmama po stepenicama.Koraci se utišaše.

»Gospode, šta da radim!« pomisli Raskolјnikov.

On skide rezu, odškrinu vrata – ništa se nije čulo – pa odjednom, uopšteništa ne misleći, izađe, zatvori za sobom vrata što je bolјe mogao i uputi se dole.

Već je prešao tri zavoja stepenica kad se odjednom začu dole velika graja –kuda sad!... Sad se uopšte nije imao gde sakriti. I već potrča natrag, opet u babinstan.

– Ej, đavole, satano! Drži ga! – sa vikom ispade neko dole iz jednog stana, i neda potrča već baš kao da se skotrlјa niza stepenice, vičući koliko ga grlo nosi:

– Mićka! Mićka! Mićka! Mićka! Mićka! Đavo te odneo!

Vika se završi vriskom; poslednji odjeci su se čuli već napolјu; sve se utiša.Ali, u istom trenutku, nekoliko lјudi koji su glasno i brzo govorili počeše s grajom dase penju uza stepenice. Bilo ih je troje ili četvoro. Raskolјnikov poznade zvonkimladićev glas. »Oni su!«

U krajnjem očajanju on pođe pravo u susret: kud puklo da puklo! Ako gazaustave, sve je propalo, puste li ga da prođe, opet je sve propalo – zapamtiće ga.Oni su se već skoro susreli; među njima su ostale još samo jedne stepenice – i

iznenada – spasenje! Na nekoliko stepenika od njega desno, prazan i širom otvorenstan, onaj isti stan sa prvog sprata na kome su radili molerski radnici, a sad, kaoporučeno, behu otišli. To su sigurno oni malopre istrčali sa onakvom vikom. Patositek obojadisani, nasred sobe stoji bačvica i lonče s bojom i četkom. U tren oka onšmugnu kroz otvorena vrata i pritaji se iza zida, a i bilo je krajnje vreme: oni su većstajali na samoj zavojici toga sprata, zatim pođoše naviše i prođoše pored njega natreći sprat, glasno razgovarajući. On sačeka, izađe na prstima i potrča dole.

Nikoga na stepenicama! Na kapiji takođe. Brzo prođe kapiju i savi nalevoulicom.

On je vrlo dobro znao, odlično je znao da su oni u tom trenutku već u stanu,da su se jako začudili kad su videli da je stan otvoren, dok je, međutim, maločas biozaklјučan; da već gledaju mrtva tela i da neće proći više od jednog minuta, a oni ćese setiti i potpuno shvatiti da je tu malopre bio ubica i da je uspeo da se negdesakrije, da šmugne pored njih, da pobegne; dosetiće se možda i da je stajao upraznom stanu dok su oni prolazili gore. A, međutim, sad nipošto nije smeo daubrza hod, iako je do prvog ćoška bilo jedno sto koraka. »Da šmugnem u kakvukapiju pa da pričekam negde na tuđim stepenicama? Ne, neće biti dobro! A kako bibilo da bacim nekud sekiru? Ili da uzmem fijaker. Biće zla, zlo će biti!«

Najzad evo i sporedne ulice; on skrenu u nju – ni živ ni mrtav; tu je već biospasen, i to mu je bilo jasno. Tu je bilo manje sumnjivo, a pored toga, svet se mnogomotao tamo-amo, i on se gubio u masi kao zrno peska. Ali celo ono mučenje tako gaje iznurilo da se jedva micao. Krupan znoj curio je s njega; vrat mu je bio savmokar. »Gle kako se našlјokao!« viknu neko za njim kad izađe na kanal.

Jedva je znao za sebe; što dalјe, sve gore. Sećao se, ipak, kako se, kad jeizišao na kanal, odjednom uplašio što ima tako malo sveta i što tu više upada u oči;već je hteo da se vrati u uličicu, uprkos tome što se jedva držao na nogama, ali ipakzaobiđe i dođe kući sasvim s druge strane.

Nije bio sasvim pri sebi kad je ušao na kapiju kuće u kojoj je stanovao; već jebio došao na stepenice, i tek se tada setio sekire. A, međutim, čekao ga je vrlo važanzadatak; da ostavi sekiru gde je i bila, i da uradi to što je moguće neprimetnije.Naravno, on već nije bio kadar da shvati da bi za njega, možda, mnogo bolјe bilo dasekiru uopšte i ne vraća na njeno pređašnje mesto, nego da je baci, makar i kasnije,kud bilo, u neko tuđe dvorište.

Ali sve se srećno svršilo. Vrata od vratareve sobice bila su zatvorena, ali nezaklјučana; najverovatnije je, dakle, bilo da je vratar kod kuće. Ali on je već do temere izgubio sposobnost da ma o čemu razmišlјa kako treba, da je pravo prišaovratarevoj sobici i otvorio. Da ga je vratar zapitao: »Šta hoćete?« možda bi mu prostopružio sekiru! Ali vratara opet nije bilo tu, i on ugrabi priliku da je ostavi gde je bila,pod klupu: čak je pokri cepanicom, kao što je i pre bilo. Nikoga, ni žive duše nesrete posle, sve do svoje sobe; gazdaričina vrata behu zatvorena.

Kad je ušao u svoju sobu, svali se na divan onako u čemu se zadesio. Nijespavao, ali je bio u bunilu. Da je ko ušao u njegovu sobu, on bi odmah skočio ipočeo da viče. Odlomci nekakvih misli kipteli su mu u glavi; ali nijedne misli nijemogao uhvatiti, ni na jednoj se, i pored sveg upinjanja, nije mogao zadržati...

DRUGI DEO

I

Preležao je tako vrlo dugo. Kao da se ponekad budio i u tim trenucimaopažao je da je već odavno noć; ali da ustane – to mu nije ni palo na pamet. Najzadopazi da se vidi kao da je dan. Ležao je na kanabetu nauznak, još ukočen odnedavnog bunila. Do njega su prodorno dopirali strašni, očajnički jauci sa ulice kojeje, uostalom, svake noći posle dva sata slušao ispod prozora. Oni su ga i sadprobudili. »A! to već izlaze pijani iz birtija«, pomisli, »prošlo je dva sata«, i odjednomskoči kao da ga je neko gumuo s kanabeta. »šta! Zar je već prošlo dva sata!« Sede nakanabe, i tada se seti svega! Odjednom, za tren oka, seti se svega!

U prvom trenutku mislio je da će poludeti. Strašna ga jeza uhvati; ali jeza jedolazila i od groznice koja je već odavno počela da ga trese u snu. A sad ga jeodjednom spopala takva drhtavica da mu umalo zubi nisu poispadali, i sve je unjemu drhtalo. Otvorio je vrata i počeo da osluškuje: sve živo u kući je spavalo.Zaprepašćeno je gledao sebe i sve oko sebe u sobi i nije shvatao kako je mogao,juče, kad je ušao, da ne zatvori vrata rezom, i da se svali na divan ne samo u odelunego i u šešim; šešir mu se skotrlјao i ležao je na patosu, blizu jastuka. »Da je konaišao, šta bi pomislio? Da sam pijan, ili...«

Jurnuo je prozora. Bilo je već dosta svetlo, i on brže poče da razgleda sebe odglave do pete, sve svoje odelo: da nema tragova? Ali tako se nije moglo; drhteći odjeze, poče da skida sve sa sebe, i opet sve da razgleda. Pregleda sve, do poslednjegkončića, do poslednje krpice, pa ne verujući sam sebi, triput ponovi pregled. Ali,izgleda, nije bilo ničega, nikakvih tragova; samo na onom mestu dole, tamo gde suse pantalone iskrzale i konci visili kao rese – na tim resama su ostali gusti tragovizapekle krvi. On zgrabi nož i odseče te konce. Više, izgleda, ništa nije bilo. Ali seodjednom seti da se novčanik i stvari koje je povadio iz babinog sanduka još i sadnalaze po njegovim džepovima. Nјemu dosad ni na pamet nije padalo da to izvadi inegde sakrije! Čak se nije toga setio ni kad je odelo razgledao! Kako to? Istog časapoče naglo da vadi stvari i da ih izbacuje na sto. Kad je sve povadio, pa čak idžepove izvrnuo da bi se tačno uverio da nije u njima ostalo još nešto, on svu tugomilu prenese u ćošak. Tamo dole, u samom uglu, na jednom mestu pocepanitapeti su bili odleplјeni od zida; on odmah poče da trpa stvari u tu rupu, iza hartije.Ušlo je! »Nek’ mi se sve skloni s očiju, i novčanik takođe!« radosno je razmišlјaoustavši i tupo gledajući u ugao, u rupu koja se sad još više potklobučila. Odjednomsav uzdrhta od straha. »Bože moj«, šaputao je u očajanju, »šta je ovo meni? Pa zar jeto skriveno? Zar se tako krije?«

Istina, pre nije ni računao na stvari; mislio je da će biti samo novac, te zato inije ranije spremio mesto – »ali sad, čemu sad da se radujem?« mislio je. »Zar setako krije? Stvarno me pamet ostavlјa!«

Sav klonuo sede na divan i odmah neizdržlјiva groznica poče da ga trese.Mehanički povuče svoj negdašnji studentski zimski kaput, koji je ležao kraj njega

na stolici, topao, ali sav poderan – pokri se njime, a san i bunilo odmah ga opetosvojiše.

Posle jedno pet minuta, ne duže, on opet skoči i, odmah, kao mahnit, ponovojurnu prema svom odelu, – »kako sam mogao opet zaspati kad još ništa nijeučinjeno! Dabogme, dabogme, petlјu ispod pazuha još nisam skinuo! Zaboravio sam– takvu stvar zaboravio! Takav delikt!« Otkide petlјu i brzo je poče cepati nakomade, trpajući pod uzglavlјe, među rublјe. »Komadi iskidanog platna ni u komslučaju neće izazvati sumnju; čini mi se da je tako!« ponavlјao je stojeći nasredsobe, i s pažnjom napetom do bola stade opet da razgleda oko sebe, po patosu isvuda: nije li još šta zaboravio? Uverenost da ga sve, pa čak i pamćenje, čak i prostoshvatanje izdaje, počelo ga je strašno mučiti. »Šta, zar je moguće da već počinje, zarje moguće da već nastupa odmazda? Gle, gle, stvarno!« I odista, konci iskrzanogsukna koje je otkinuo sa nogavica prosto su ležali na patosu, nasred sobe, da bi ihsvako čim uđe morao opaziti! »Ama šta je ovo sa mnom!« povika on opet kaoizgublјen.

Tako mu pade na pamet čudna misao: da je, možda, celo njegovo odelo ukrvi, da, možda, ima mnogo krvavih mrlјa, samo ih on ne vidi, ne opaža, jer mu jemoć mišlјenja oslabela i iskidana ... i da mu je um pomračen... Odjednom se seti daje i na novčaniku bilo krvi. »Oh! to znači da i u džepu mora biti krvi, jer sam ja tadajoš mokar novčanik u džep gurnuo!« Za tren oka izvrnu džep i odista, na postavidžepa beše tragova, krvave mrlјe! »Nije me, znači, još sasvim pamet ostavila; još,znači, mogu da mislim i da se sećam kad sam se, eto, sam trgao i dosetio!« pomislipobednički, uzdahnuvši duboko i radosno punim grudima; »to je prosto grozničavanemoć, trenutno bunilo«, i on iščupa ceo levi džep iz pantalona. U taj mah sunčevzrak obasja njegovu levu čizmu; na čarapi koja je virila iz čizme kao da se pokazašeneki tragovi! On smače čizmu: »Zbilјa, tragovi!« Sav vrh čarape natoplјen krvlјu;mora da je tada nepažlјivo stao u onu baricu krvi... »Ali šta, šta sad da radim s tim?Kud da denem tu čarapu, te konce, džep!«

On pokupi sve to u ruku i stajao je nasred sobe. »U peć? Ali oni će najpre upeći i čeprkati. Da spalim? Ali čime da spalim? Čak ni šibica nemam. Ne, bolјe je daizađem nekud, pa da sve bacim. Da! Bolјe je da bacim!« ponavlјao je sedajući opetna kanabe, »i to odmah, ovoga trenutka, bez oklevanja...« Ali mesto da to učini,glava mu opet klonu na jastuk; opet ga obuze i sledi strašna zima; opet navuče nasebe šinjel. I dugo, čitavih nekoliko sati, neprestano mu je izlazilo pred oči kako bisad odmah, bez odlaganja, trebalo poći nekuda i baciti sve, »nek’ mi samo ide sočiju, pre, što pre!« Nekoliko puta se trzao da ustane sa divana, ali već nije mogao.Jak udar u vrata sasvim ga razbudi.

– Ta otvaraj! Jesi li živ ili nisi? I uvek tako čmava! – vikala je Nastasjalupajući pesnicom u vrata.

– Po čitave bogovetne dane kao pseto čmava! Pseto i jeste! Otvaraj. Prošlo jedeset.

– A možda nije ni kod kuće – progovori muški glas.

»Oh! To je glas vratarev ... Šta li hoće?«

On skoči i sede na divan. Srce mu je kucalo tako da ga je čak bolelo.

– A ko se rezom zatvorio? – oponirala je Nastasja – Gle ti, počeo da se

zaklјučava! Bojiš se da te neko ne odnese! Ej, mudra glavo, otvori! Probudi se!

»Šta hoće oni? I šta će vratar? Sve se doznalo. Da li da se branim ili daotvorim? Bolјe da otvorim. Kud puklo da puklo...«

Pridigao se, nagnuo napred i skinuo rezu.

Nјegova soba bila je takvih razmera da je mogao skinuti rezu ne ustajući spostelјe.

Pogodio je: to su bili vratar i Nastasja.

Nastasja ga nekako čudnovato pogledala. On izazivački i odlučno pogledavratara. Ovaj mu ćutke pruži nekakvu sivu hartiju presavijenu nadvoje, zapečaćenuvoskom kojim se boce pečate.

– Poziv iz kancelarije – progovori on pružajući mu hartiju.

– Iz kakve kancelarije? ...

– U policiju vas zovu, u kancelariju. Zna se kakva kancelarija.

– U policiju! ... Zašto? ...

– A otkud ja znam. Zovu te i idi. – On ga pažlјivo pogleda, pogleda oko sebe iokrenu se da ode.

– Ti si se, izgleda, sasvim razboleo? – primeti Nastasja, ne skidajući s njegapogled. Vratar se takođe na trenutak osvrnu. – Od juče je u vatri – dodade Nastasja.

Raskolјnikov ne odgovori ništa i držao je u rukama poziv ne otvarajući ga.

– Nemoj ni da ustaješ – nastavi Nastasja ožalošćeno, videći da on spušta noges divana. – Kad si bolestan, ti onda nemoj ići; kancelarija neće izgoreti. A šta ti je tou rukama?

On pogleda: u desnoj mu ruci odsečeni konci, čarapa i komadi istrgnutogdžepa. Sa njima je i spavao. Razmišlјajući kasnije o tome, sećao se da je, i kad seonako u vatri upola budio, jako stiskao sve to u ruci, pa opet nastavlјao da spava.

– Gle, pokupio neke krpetine, pa spava s njima kao da je neko blago ... – INastasja se zaceni svojim bolesno nervoznim smehom. On za tren oka gurnu svepod kaput i netremice se zagleda u nju. Iako u tom trenutku nije mogao da mislirazborito, ipak je osećao da sa čovekom neće tako postupati kad dođu da ga vode. –»Ali... policija ...?«

– Bi li popio malo čaja? Hoćeš li? Doneću ti, ostalo mi je ...

– Ne, ja idem; odmah idem – mrmlјao je dižući se.

– Pa ti nećeš moći niza stepenice da siđeš?

– Idem ...

– Kako hoćeš ...

Ona ode s vratarom. Raskolјnikov odmah jurnu prema svetlosti da razgledačarapu i konce iskrzanog sukna. »Mrlјa ima, ali se ne vide sasvim; sve se uprlјalo,

istrlo i već izbledelo. Ko unapred ne zna – neće ništa primetiti. Hvala bogu,Nastasja, znači, ništa nije mogla izdaleka primetiti!« Zatim sa strahom raspečatipozivnicu i poče da čita: dugo, dugo je čitao i najzad shvatio u čemu je stvar. To jebila obična pozivnica iz kvarta da se javi danas, u pola deset u kancelarijukvartovskog nadzornika.

»Ama ko je to čuo? Ja lično nemam nikakva posla s policijom! I zašto bašdanas?« premišlјao je u mučnoj nedoumici. »Gospode, samo da je što pre!« Skoro jeveć kleknuo na kolena da se moli bogu, ali se čak nasmeja – ne molitvi, negosamom sebi. Brzo se poče oblačiti. »Ako propadneš – neka propadneš, svejedno! ...Da obujem ja ovu čarapu!« pade mu odjednom na pamet, »mrlјa će se još bolјezamazati u prašini i tragova će nestati.« Ali tek što je navuče, odmah se trže i skideje s odvratnošću i strahom. Skide je ali kad se seti da druge nema, uze je i opetnazu – i opet se nasmeja. »Sve je to uslovno, sve relativno, sve je to forma«, pomisliletimično, samo jednim krajičkom misli, a sav je drhtao kao prut, »eto obuo sam se!Svršilo se time što sam je obuo!« Doduše, smeh odmah smeni očajanje. »Ne, nemamja snage za takvo što«, pomisli. Noge su mu drhtale. »Od straha«, promrmlјa za sebe.Glava mu se vrtela i bolela ga od vatre. »To je lukavstvo! To oni hoće da melukavstvom domame, pa da me iznenada potpuno zamrse«, nastavlјao je u sebi,izlazeći na stepenice. »Ne valјa to što sam skoro u bunilu ... mogu izbrblјati nekuglupost...«

Na stepenicama se seti da sve stvari ostavlјa u rupi na tapetama. »A zamislida u mom odsustvu namerno pretresu stan«, pomisli i stade. Ali ga odjedanputspopade takvo očajanje i takav, ako se može reći, cinizam samouništenja, da samoodmahnu rukom i pođe dalјe.

»Samo kad bi što pre!« ...

Na ulici je opet bila neizdržlјiva vrućina; da bar kaplјa kiše kane za sve tedane! Opet prašina, cigla i kreč, opet zadah iz pilјarnica i birtija, opet svaki časpijan svet, Finci nosači i ofucani fijakeristi. Sunce mu jako blesnu u oči, te mu jebilo bolno da gleda, i u glavi mu se sasvim zavrte – običan osećaj grozničavogčoveka kad odjednom izađe napolјe, na sjajan sunčan dan.

Kad je došao do ugla jučerašnje ulice, on s mučnim nemirom zaviri u nju,pogleda onu kuću... i odmah skrenu pogled.

»Ako me zapitaju, ja ću možda i kazati«, pomisli prilazeći kancelariji.

Kancelarija je bila udalјena jedno četvrt vrste od njegovog stana. Tek što suse preselili u nove prostorije, u novu kuću, na treći sprat. U pređašnjoj kancelarijion je ranije bio, jednom uzgred, ali vrlo davno. Kad je došao na kapiju, spazio je sdesne strane stepenica nekog selјaka koji je silazio sa knjižicom u rukama – značivratar; tu je, dakle, kancelarija, i on se poče peti gore nasumce. Nije hteo ništa dapita.

»Ući ću, kleknuću i sve ispričati...« pomisli penjući se na treći sprat.

Stepenice su bile uzane, strme i ispolivane pomijama. Kuhinje svih stanova,sva tri sprata, otvarale su vrata prema stepenicama i stajale tako otvorene skoro poceo dan. Od toga je bilo strašno zagušlјivo. Gore i dole peli su se i silazili vratari sknjižicama pod pazuhom, kuriri i razni svet oba pola – stranke. Vrata kancelarijetakođe su bila širom otvorena. On uđe i zastade u predsoblјu. Tu su stajali neki

selјaci i čekali nešto. I ovde je bila strašna zapara, a pored toga zaudarala je još isveža boja soba nedavno molovanih užeženim firnajzom, da se čoveku zgadi. Poštoje malo pričekao, odluči da se pomakne napred, u drugu sobu. Sve su sobe bile vrlomale i niske. Strašno nestrplјenje vuklo ga je sve dalјe i dalјe. Niko ga nije opažao.U drugoj sobi sedeli su i pisali nekakvi prepisivači, obučeni, možda, jedva malobolјe od njega; na izgled sve nekakav čudan svet. On se obrati jednom od njih.

– Šta hoćeš?

On pokaza pozivnicu iz kancelarije.

– Jeste li student? – zapita ga činovnik i pogleda u pozivnicu.

– Da, bivši student.

Prepisivač ga odmeri pogledom, doduše, bez ikakvog interesovanja. To je bionekakav neobično razbarušen čovek, ukočene misli u pogledu.

»Od ovog se ne može više doznati, jer je njemu sve svejedno«, pomisliRaskolјnikov.

– Idite tamo, delovođi – reče prepisivač i pruži prst pokazujući poslednjusobu.

On uđe u tu sobu (četvrtu po redu), teskobnu i dupke punu publike – svetamalo lepše obučenog nego u prethodnim sobama. Među posetiocima bile su i dvedame. Jedna u crnini, siromašno obučena, sedela je prema pisaru i pisala nešto štojoj je on diktirao. A druga, vrlo puna i crvena kao rak, pegava, naočita žena inekako suviše raskošno obučena, s brošem na grudima velikim kao tacna za čaj,stajala je po strani i nešto čekala. Raskolјnikov podnese delovođi svoju pozivnicu.Ovaj je letimično pogleda, reče mu »pričekajte«, i produži da svršava poslove sdamom u crnini.

Raskolјnikov dahnu slobodnije. »Mora da nije ono!« Malo-pomalo se počehrabriti; korio je sebe svom snagom da se pribere i ohrabri.

»Ma kakva glupost, neka sasvim neznatna nepažnja – i ja se mogu potpunoodati! Hm... šteta što ovde nema vazduha«, dodade on, »zapara... U glavi mi se jošvrti... a i pamet...«

Osećao je u celom svom biću strašan nered. Bojao se da neće moći da vladasobom. Nastojao je da se uhvati za ma šta i da misli ma o čemu, o nečem sasvimsporednom, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Uostalom, delovođa ga je jakointeresovao: neprestano je želeo da nešto pogodi po njegovom licu, da ga odgonetne.To je bio vrlo mlad čovek, od jedno dvadeset dve godine, crnpurasta i živahna lica,koje je izgledalo starije no što jeste, odeven po modi i kicoški, sa razdelјkom napotilјku, uredno očešlјan i napomađen, sa mnoštvom prstenja i burmi na belimprstima, noktiju iščišćenih četkicama i sa zlatnim lančićem na prsluku. S jednimstrancem što se tu zadesio on čak progovori reč-dve na francuskom jeziku, i tosasvim lepo.

– Lujza Ivanovna, što ne sednete? – reče uzgred nakinđurenoj, crvenoj damikoja je sve vreme stajala baš kao da ne sme sama da sedne, iako je stolica bilapored nje.

– Ich danke20 – reče ona, pa se polako, šušteći svilom, spusti na stolicu. Nјena

otvorenoplava halјina s belim čipkama raširila se oko stolice kao vazdušni balon izauzela skoro pola sobe. Zamirisa parfem. Ali dama se očevidno snebivala štozauzima pola sobe i što tako miriše na parfem, iako se smešila – i plašlјivo i drsko uisti mah, ali s očevidnim nespokojstvom.

Dama u crnini završi najzad i poče ustajati. Odjednom uđe bučno neki oficir,uvijajući nekako čudno i upadlјivo kicoški ramenima pri svakom koraku, baci kapus kokardom na sto i sede u fotelјu. Raskošno obučena dama poskoči sa svoga mestakad ga ugleda i sa nekim naročitim ushićenjem učini reverans nekoliko puta; alioficir uopšte ne obrati na nju ni najmanju pažnju, a ona sad nije smela više dasedne u njegovom prisustvu. To je bio poručnik, pomoćnik nadzornika kvarta,čovek riđih brkova, koji su na obe strane horizontalno strčali, i neobično sitnih crtalica koje, uostalom, sem drskosti nisu izražavale ništa naročito. On pogledaRaskolјnikova popreko i donekle s negodovanjem: njegovo odelo je bilo i suvišebedno i, bez obzira na bedu i poniženost, njegovo držanje ipak nije bilo u skladu sođelom. Raskolјnikov ga je iz nesmotrenosti suviše slobodno i dugo gledao, tako dase ovaj čak uvredio.

– Šta ti hoćeš? – viknu, čudeći se, verovatno, što takav odrpanac i ne misli dase izgubi pred njegovim munjevitim pogledom.

– Pozvali ste me ... Pozivom... – izgovori nekako Raskolјnikov.

– Traži se neki novac od njih, od studenta – požuri se delovođa otrgnuvši seod hartije. – Evo vam! – i dobaci Raskolјnikovu svesku, pokazavši mu u njoj jednomesto – pročitajte!

»Novac? Kakav novac?« pomisli Raskolјnikov, »dakle... znači sigurno nije ono!«I on zadrhta od radosti. Odjednom mu strašno i neizrecivo laknu. Grdan mu teretpade s duše.

– A za kad vam je napisano da dođete, uvaženi gospodine? – viknu poručnik,vređajući se sve više i više, đavo bi znao zašto; – napisano vam je za devet, i sad jeveć prošlo jedanaest!

– Meni su doneli poziv tek pre četvrt sata – glasno i preko ramena odgovoriRaskolјnikov, i takođe se iznenađa razlјuti, nalazeći čak u tome neko zadovolјstvo. –Od mene je i to dosta što sam ovako bolestan, u groznici, došao.

– Molim, ne vičite!

– Ja i ne vičem, već sasvim mirno govorim, a vi na mene vičete; ja samstudent i nikome neću dozvoliti da na mene viče.

Pomoćnik tako planu da u prvom trenutku ni reči nije mogao progovoriti, isamo mu neka pena poče prskati iz usta. On skoči s mesta.

– Izvol’te ćutati! Vi ste u državnom nadleštvu… Ponašajte se učtivo,gospodine!

20 Hvala. – Prim. Prev.

– Pa i vi ste u nadleštvu – povika Raskolјnikov – i, pored toga što vičete, još i

pušite, znači da sve nas nipodaštavate. – Kad je to rekao, Raskolјnikov osetineiskazanu nasladu.

Pisar ih je s osmehom posmatrao. Vatreni poručnik je očigledno bio zbunjen.

– To se vas ne tiče! – viknu na kraju, nekako neprirodno glasno – već izvolitedati izjavu koja se od vas traži. Pokažite mu, Aleksandre Georgijeviču. Tužbe protivvas! Dug ne plaćate! Vidi se da ste neki soko sivi!

Ali Raskolјnikov ga više nije slušao, već želјno zgrabi akt tražeći što preodgonetku. Pročitao je jedanput, drugi put, i ništa nije razumeo.

– A šta je ovo? – zapita pisara.

– To se od vas traži novac po obligaciji, traži se naplata duga. Vi morate ili daplatite dug sa svim troškovima, novčanu kaznu i ostalo, ili da date pismenu izjavukad možete da platite, a istovremeno i obavezu da nećete do isplate odlaziti izprestonice i da nećete ni prodavati ni sakrivati svoje imanje. A poverilac ima pravoda proda vaše imanje i da postupi s vama po zakonu.

– Ama ja ... nikome nisam dužan.

– To se već nas ne tiče. Mi smo primili radi naplate neisplaćenu na vreme izakonski protestovanu menicu od sto petnaest rubalјa, koju ste vi pre devet mesecidali udovici koleškog asesora21 Zarnjicinoj, a koja je od udovice Zarnjicine prešla uvlasništvo savetnika Cebarova; mi vas i pozivamo za odgovor po toj stvari.

– Pa to je moja gazdarica?

– Pa šta onda ako vam je gazdarica?

Pisar ga je gledao sa snishodlјivim osmehom sažalјenja, a istodobno i nekogtrijumfa, kao novajliju koga tek počinju uzimati na nišan. »Dakle, veli, kako se sadosećaš?« Ali šta se, šta se sad Raskolјnikova ticala ta menica, to potraživanjenaplate! Da li je vredelo da se zbog toga i najmanje uznemiruje, da na to obraća inajmanju pažnju! On je stajao, čitao, slušao, odgovarao, čak i sam pisao, ali sve jeto činio mehanički. Trijumf nagona samoodržanja, spasenja od opasnosti koja ga jedavila – eto šta je u tom trenutku ispunjavalo njegovo biće, bez predviđanja, bezanalize, bez zagonetaka i odgonetaka o budućnosti, bez sumnji i pitanja. To je biotrenutak apsolutne, neposredne, čisto životinjske radosti. Ali baš u tom trenutku ukancelariju grunu nešto nalik na munju i grmlјavinu. Poručnik, potresen jošRaskolјnikovlјevim nepoštovanjem, usplamteo sav i očevidno nastojeći da povratisvoj uvređeni ugled, nasrnu »svim munjama i gromovima« na nesrećnu »raskošnudamu«, koja ga je, otkako je ušao, gledala s najgluplјim osmehom.

– A ti, takva i takva – prodera se odjednom koliko ga je grlo nosilo (dama ucrnini je već bila izašla) – šta se to kod tebe prošle noći desilo? A? Opet bruka,praviš skandal po celoj ulici! Opet tuča i pijanstvo! Prohtelo ti se u ludnicu! Ja samtebi već govorio i deset puta te upozoravao da ti jedanaesti put neću oprostiti! A tiopet, opet ti, ovakvice i onakvice!

21 Činovnička zvanja u carskoj Rusiji. – Prim. prev.

Raskolјnikovu čak akt ispade iz ruku i on unezvereno pogleda nakinđurenu

damu koju su tako bezobzirno ribali; ali uskoro uvide u čemu je stvar i odmah muse čitav taj skandal poče čak i sviđati. Slušao je sa zadovolјstvom, i to s takvim damu se prohtelo da se na sav glas smeje, smeje, smeje... Svi su mu živci cepteli.

– Ilјa Petroviču! – poče pisar brižno, ali stade da pričeka trenutak, jerrazjarenog poručnika nije bilo moguće zadržati drukčije već da ga čovek uhvati zaruke – to je on znao iz ličnog iskustva.

Što se, pak, tiče nakinđurene dame, ona u početku sva uzdrhta od munje igrmlјavine, ali, čudnovato, što su psovke bivale mnogobrojnije i žešće, to je njenizgled postajao sve lјubazniji, a njen osmeh, namenjen strašnom poručniku, svezanosniji. Ona se premeštala s noge na nogu u mestu i neprestano izvodilareveranse, nestrplјivo iščekujući kad će najzad i njoj biti dozvolјeno da kaže svojureč – i dočekala je.

– Nikakva larma i tuča kod mene nije bilo, gospodin kapiten – osu ona istokao da neko grah prosipa, izgovarajući ruske reči upadlјivo na nemački način,mada dosta brzo i odrešito – i nikakav, nikakav škandal, a oni su došao pijan, i toja sve ispričam, gospodin kapiten, a ja nisam kriv ... ja imam plemenita kuća,gospodin kapiten, i plemenit ponašanje, gospodin kapiten, i ja uvek, uvek nisamhteo nikakav škandal. A oni sasvim došao pijan, pa posle opet tri flaša poručio, aposle podigao noge i počeo nogom fortepjan svirati, a to nije nimalo lepo uplemenita kuća, i on je ganc fortepjan lomio i tu nimalo, nimalo nema nikakavmanir, i ja sam kazao. A on flaša uzeo i počeo svakoga odostraga flašom gurao. Akad sam tu počeo odmah vratara pozvao, i Karl došao, a on Karl oko ubio, iHenrijeta oko ubio, a mene pet puta po obraz udario. A to tako nedelikatno uplemenita kuća, gospodin kapiten, i ja sam vikao. A on na kanal prozor otvorio, papočeo kroz prozor kao mali svinja kvičao; to je sramota. I kako bi on kroz prozor kaomali svinja kvičao? Fuj-fuj-fuj! I Karl ga je za frak od prozor vukao i tu mu je, to jeistina, gospodin kapiten, zajn rok iscepao. I tada je on vikao da se njemu petnaestrubalјa man mus štraf platio. I ja sam sam, gospodin kapiten, pet rubalјa zajn rokplatio; i to je nezahvalna gost, gospodin kapiten, i svakojaki škandal pravio! Ja ću,kazao je, na vas velika satira redrukt bude, jer ja u svim novinama mogu o vamasve napisao.

– Dakle, spisatelј ?

– Da, gospodin kapiten, i kakav je to samo nezahvalna gost, gospodinkapiten, kad u plemenita kuća...

– No – no! Dosta! Ja sam ti već govorio, govorio, ja sam govorio ...

– Ilјa Petroviču! – značajno progovori opet delovođa. Poručnik brzo pogleđa unjega, delovođa lako klimnu glavom.

– ... Dakle, čuj ti, veoma uvažena Laviza Ivanovna, ovo je moja poslednja reč,i to poslednji put – nastavlјao je poručnik. – Ako se kod tebe, u tvojoj plemenitojkući, makar samo još jednom desi skandal, ja ću tebe u bajbok, što se visokimstilom kaže. Jesi li čula? Dakle, književnik, spisatelј, uzeo pet rubalјa u »plemenitojkući« za pocepani skut? Eto ti književnika! – i on baci prezriv pogled naRaskolјnikova.

– Prekjuče u krčmi opet skandal: ručao tamo neki pa neće da plati: »Ja ću

vas«, veli, »u satiri opisati.« Tako isto je prošle nedelјe jedan na lađi najružnijimrečima opsovao uvaženu porodicu državnog savetnika, ženu i kćer. Onomad su opetjednog isterali iz poslastičarnice. Eto kakvi su ti spisatelјi, književnici, studenti,vesnici... Pih! A ti odlazi! Ja ću lično svratiti do tebe da vidim, tada mi se drži dobro!Jesi li čula?

Lujza Ivanovna s užurbanom lјubaznošću poče izvoditi reverans na svestrane, i tako, klecajući, stiže natraške do vrata; ali na vratima nalete zadnjicom nanaočitog oficira, vedrog, svežeg lica i veoma lepih, vrlo gustih plavih bakenbarda. Toje bio lično Nikodim Fomič, nadzornik kvarta. Lujza Ivanovna se požuri da izvedereverans skoro do patosa, pa čestim sitnim koracima, podskakujući, izlete izkancelarije.

– Opet tutnjava, opet grmlјavina i munja, oluja i uragan! – obrati se lјubaznoi prijatelјski Nikodim Fomič Ilјi Petroviču. – Opet su te dirnuli u srce, opet si planuo!Još sa stepenica sam čuo!

– I još pitaš! – progovori Ilјa Petrovič s plemenitom nemarnošću, prelazeći snekakvim aktima k drugom stolu i živopisno uvijajući ramenima pri svakomkoraku: kuda korak, tamo i rame. – Evo izvol’te pogledati: gospodin književnik, tojest student, to jest bivši, dugove ne plaća, ponadavao menica, iz stana ne izlazi,neprestano tužbe na njih, a ovamo se izvoleli naći uvređeni što sam cigaretu unjihovom prisustvu

zapalio! Sami podlo postupaju, a izvol’te pogleđati na njih: eto vam njih lično, usvom najprimamlјivijem vidu!

– Sirotinja nije greh, pobratime, ali sad svejedno! Naravno ... Barut nijemogao podneti uvredu. Mora da ste se zbog nečega na njega uvredili, pa se nistemogli uzdržati – nastavlјao je Nikodim Fomič, lјubazno se obraćajući Raskolјnikovu– ali nije trebalo; kažem vam, naj-pleme-ni-ti-ji čovek, ali barut, barut! Plane inestane! I kao da ništa nije bilo! A na kraju krajeva ostane samo zlatno srce! Nјegasu i u puku prozvali: »barut-poručnik« ...

– I te kakav je puk bio! – uskliknu Ilјa Petrovič, veoma zadovolјan što su gatako prijatno zagolicali, ali još naduven.

Raskolјnikov odjednom zažele da im kaže nešto neobično prijatno.

– Pobogu, kapetane – poče on vrlo odrešito, obraćajući se neočekivanoNikodimu Fomiču – unesite se u moj položaj... Ja sam gotov i da zamolim zaizvinjenje, ako sam sa svoje strane koga uvredio. Ja sam siromašan i bolestanstudent, namučen (on baš tako reče »namučen«) sirotinjom. Napustio sam studijezato što sada ne mogu da se izdržavam, ali ja ću dobiti novac... Imam majku isestru u -skoj22 guberniji... One će meni poslati, i ja ću ... platiti. Moja gazdarica jedobra žena, samo se tako razlјutila što sam časove pogubio, i što ne plaćam kirijuveć četvrti mesec, pa mi čak ni ručak više ne šalјe ... A uopšte ne razumem kakva jeto menica! Ona sad od mene traži da joj platim dug po obligaciji; a kako ću jojplatiti, pomislite i sami!...

22 Razjanjskoj guberniji. – Prim. prev.

– Ali to se nas ne tiče... – opet primeti pisar.

– Dozvolite, dozvolite, ja se s vama potpuno slažem, ali dopustite da i jaobjasnim – nastavi opet Raskolјnikov, ne obraćajući se pisaru, već NikodimuFomiču i trudeći se iz sve snage da se obraća i Ilјi Petroviču, iako se ovaj upomopravio da, tobože, pretura po aktima i prezrivo ne obraća na njega pažnju –dozvolite da i ja sa svoje strane objasnim: ja živim kod nje već skoro tri godine, odsamog dolaska iz unutrašnjosti; ja sam još na po

etku dao obećanje da ću se oženiti njenom ćerkom, obećanje usmeno,potpuno slobodno ... to je bila devojka... uostalom, ona mi se čak sviđala ... iakonisam bio zalјublјen ... jednom rečju, mladost... to jest, hoću da kažem da sam tadakod gazdarice imao mnogo kredita i da sam živeo, unekoliko, životom ... bio samvrlo lakomislen.

– Od vas uopšte niko ne traži takve intimne ispovesti, poštovani gospodine, imi nemamo za to vremena – grubo i sa zadovolјstvom ga prekide Ilјa Petrovič, ali gaRaskolјnikov vatreno zadrža, mada mu je odjednom bilo strašno teško da govori.

– Ali dopustite mi, dopustite mi bar da sve ispričam ... kako je tekla stvar i...mada je to suvišno pričati, u tome se ja slažem sa vama – međutim, pre godinudana ta je devojka umrla od tifusa, a ja sam ostao u stanu, kao što sam i ranije bio,a gazdarica, kad je prešla u sadašnji stan, rekla mi je... i to mi je rekla prijatelјski...da ona meni potpuno veruje, i sve ostalo... ali kako bi, veli, bilo da ja njoj dammenicu na sto petnaest rubalјa, koliko je smatrala da sam joj dužan. Dozvolite: baštako je rekla da će me, čim joj dam to napismeno, opet kreditirati koliko god hoću ida se ona, sa svoje strane, nikada, to su njene sopstvene reči, neće koristiti tommenicom, dok joj ja sam ne platim ... I eto, sad, kad sam pogubio kondicije inemam šta da jedem, ona traži naplatu duga. Šta ja sad mogu da kažem?

– Sve te osećajne intimne pojedinosti, poštovani gospodine, nas se ništa netiču – drsko odseče Ilјa Petrovič – nego vi treba nama da date izjavu i obavezu. A štoste vi tamo izvoleli biti zalјublјeni, i sva ta tragična mesta, to se nas ni najmanje netiče.

– Eh, ti to ... nemilosrdno ... – promrmlјa Nikodim Fomič, sede za sto i uzeakta da ih potpisuje. Stideo se nekako.

– Pišite, dakle – reče delovođa Raskolјnikovu.

– Šta da pišem? – zapita ga ovaj nekako naročito grubo.

– Ja ću vam izdiktirati.

Raskolјnikovu se učini da se pisar prema njemu ponaša nemarnije iprezrivije posle njegove ispovesti, ali – začudo – odjednom postade potpunoravnodušan prema bilo čijem mišlјenju i ta se promena dogodi nekako za tren oka,u sekundu. Da je hteo malo da razmisli, on bi se, naravno, začudio kako je mogaotako da govori s njima pre jednog minuta, i čak da se nameće svojim osećanjima? Iotkud sad odjednom ta osećanja? Naprotiv, sad kad bi se iznenada soba napunila –ne policijskim činovnicima, već njegovim najbližim i najbolјim prijatelјima, čak nitada ne bi našao za njih nijedne lјudske reči, toliko mu se odjednom srceopustošilo. Odjednom je jasno osetio u svojoj duši mračno osećanje mučne,beskonačne usamlјenosti i otuđenosti. Niskost njegovih srdačnih izliva pred Ujom

Petrovičem i niskost poručnikovog trijumfa nad njim nisu promenili njegovo srce.Pa šta se sad njega tiče njegova sopstvena podlost, sve to častolјublјe, poručnici, teNemice, sudska potraživanja, nadleštva i ostalo, i tako dalјe! Kad bi ga u ovomtrenutku osudili na lomaču, on se ni tada ne bi makao – teško da bi čak i samupresudu saslušao pažlјivo.

S njim se dešavalo nešto njemu sasvim nepoznato, novo, iznenadno, sasvimneobično. Nije shvatao, ali je jasno osećao, svom snagom svog bića, da se više nemože ne samo preterano lјubazno odnositi prema tim lјudima u kvartovskojkancelariji, kao malopre, već da se čak njima uopšte ni za šta više ne može obraćati;i kad bi mu svi oni bili rođena braća i sestre, a ne policijski poručnici, on ni tada nebi mogao apsolutno ni za šta da im se obrati, čak ni u kakvoj životnoj neprilici; doovog trenutka još nikad nije doživeo tako čudno i strašno osećanje. I, što jenajstrašnije, to je bilo više osećanje nego svest, nego pojam – to je bilo neposrednoosećanje, najmučnije od svih što ih je dotad u životu preživeo.

Pisar mu poče diktirati obrazac izjave, obične u ovakvim prilikama, to jest:platiti ne mogu, obećavam da ću platiti tada i tada (nekad), grad neću napustiti,imanje neću ni prodavati niti kome poklanjati i tako dalјe.

– Pa vi ne možete ni da pišete, pero vam ispada iz ruku – primeti pisarzagledajući se u Raskolјnikova s interesovanjem. – Jeste li vi bolesni?

– Da... U glavi mi se vrti... govorite dalјe.

– To je sve; potpišite.

Pisar mu uze izjavu, pa se okrenu drugima.

Raskolјnikov vrati pero, ali umesto da ustane i ode, nasloni oba lakta na sto istište rukama glavu. Kao da mu je neko zakucavao klin u teme. Čudnovata mumisao odjednom pade na pamet: da priđe Nikodimu Fomiču i da mu ispriča sve štaje juče učinio, sve do poslednje sitnice, zatim da pođe zajedno s njim u svoj stan, damu pokaže stvari u ćošku, u rupi. Osećanje potrebe da to učini bilo je tako jako daveć ustade s mesta da tako i uradi. »Kako bi bilo da promislim makar trenutak?«sinu mu u pameti. »Ne, bolјe je bez ikakvog razmišlјanja, da skinem brigu s vrata!«Ali odjednom stade kao ukopan: Nikodim Fomič je govorio nešto vatreno IlјiPetroviču i do njega su doprle ove reči:

– Ama ne može biti, obojicu će osloboditi. Pre svega, sve je protivrečno;pomislite samo zašto bi oni zvali vratara kad bi to bilo njihovo delo? Valјda da samisebe optuže? Ili iz lukavstva? Ne, to bi bilo suviše lukavo! I, naposletku, studentaPjestrakova su videli pred samom kućnom kapijom oba vratara i jedna trgovkinja,baš u trenutku kad je ulazio: išao je s trojicom prijatelјa i rastao se s njima kodsame kapije, i pitao je vratara za stan još dok su mu prijatelјi bili tu. Zar bi seraspitivao za babin stan da je s takvom namerom došao! A Koh je, pre no što ćesvratiti do babe, pola sata sedeo dole kod juvelira i tačno u sedam i tri četvrti odnjega pošao gore babi. Pa sad razmislite...

– Ali dozvolite, otkuda takva protivrečnost kod njih: oni uveravaju da sulupali i da su vrata bila zatvorena, a posle tri minuta kad su s vratarom došli, izlazida su vrata otvorena?

– Pa u tome i jeste stvar: ubica je nesumnjivo bio u stanu i zatvorio se rezom

i sigurno bi ga tamo i uhvatili da nije Koh napravio glupost i otišao dole po vratara.A on je baš za to vreme ugrabio da siđe niza stepenice i šmugne nekako pored njih.Koh se krsti i desnom i levom. »Da sam tamo«, veli, »ostao, on bi iskočio i ubio mesekirom.« Sad će dati da se odsluži u crkvi rusko blagodarenje – he, he!...

– A ubicu niko ni video nije?

– Ama gde da ga vidi? Ona kuća vam je pravi Nojev kovčeg – primetidelovođa, koji je osluškivao sa svoga mesta.

– Stvar je jasna, stvar je sasvim jasna! – vatreno ponovi Nikodim Fomič.

– Ne, stvar je baš vrlo nejasna – zaklјuči Ilјa Petrovič.

Raskolјnikov podiže šešir i pođe vratima, ali do vrata nije stigao ...

... Kad je došao k sebi, video je da sedi na stolici, da ga pridržava s desnestrane nekakav čovek, da mu s leve strane stoji drugi čovek sa žutom čašom,punom žute vode, i da Nikodim Fomič stoji pred njim i pažlјivo gleda u njega. Onustade sa stolice.

– Šta je to s vama, jeste li bolesni? – prilično oštro upita Nikodim Fomič.

– Oni, i dok su se potpisivali, jedva su pero u ruci držali – primeti pisarsedajući na svoje mesto i laćajući se opet akata.

– A jeste li odavno bolesni? – viknu Ilјa Petrovič sa svoga mesta, takođepreturajući akta. I on je, naravno, posmatrao bolesnika dok je bio u nesvestici. Alise odmah uklonio kad je ovaj došao k sebi.

– A jeste li juče izlazili iz kuće?

– Izlazio sam.

– Bolestan?

– Bolestan.

– U koliko sati?

– Oko osam uveče.

– A kuda, dozvolite da vas zapitam?

– Ulicom.

– Kratko i jasno ...

Raskolјnikov je odgovarao oštro, isprekidano, sav bled kao krpa i neobarajući svoje crne zažarene oči pred pogledom Ilјe Petroviča.

– On se jedva drži na nogama, a ti... – primeti Nikodim Fomič.

– Ne ma-ri! – nekako naročito progovori Ilјja Petrovič.

Nikodim Fomič htede nešto da doda, ali pogleda na delovođu, koji je takođevrlo pažlјivo gledao u njega, pa ućuta. Svi su odjednom ućutali. Bilo je nekakočudnovato.

– Dakle, u redu – završi Ilјa Petrovič – možete ići.

Raskolјnikov izađe. Mogao je još da čuje kako po njegovom izlasku odjednomotpoče živ razgovor, u kom se najjače isticao upitni glas Nikodima Fomiča... Na ulicisasvim dođe k sebi.

»Pretres, pretres, sad će biti pretres«, ponavlјao je u sebi žureći da stignekući; »razbojnici! sumnjaju!« Malopređašnji strah opet ga sveg obuze od glave dopete.

II

»A šta onda ako je već bio pretres? Šta onda ako ih baš sad zateknem u svomstanu?«

Ali evo njegove sobe. Nema ničega i nikoga; niko nije zavirio. Čak ni Nastasjanije ništa dirala. Ali, gospode! Kako je mogao samo malopre da ostavi sve te stvari utoj rupi?

On potrča u ugao sobe, zavuče ruku pod tapete, poče da izvlači stvari i da ihtrpa u džepove. Svega je bilo osam komada; dve kutijice sa minđušama ili nečimsličnim – nije dobro pogledao; zatim četiri futrolice od safijana. Jedan lančić prostoumotan u novinu. Još nešto u novinama, izgleda orden ...

Potrpao je sve to u razne džepove kaputa i u nepoderani desni džeppantalona, nastojeći da bude što neupadlјivije. I novčanik uze zajedno sa stvarima.Zatim izađe iz sobe i ostavi je ovoga puta širom otvorenu.

Išao je brzo i pouzdano, mada se osećao sav slomlјen. Bojao se potere, bojaose da će posle pola sata, posle četvrt sata, već izići naredba da se motri na njega;znači, trebalo je po svaku cenu na vreme zaturiti trag. Trebalo je svršiti stvar dokjoš ima koliko-toliko snage i dok može koliko-toliko da misli... Ali kuda da ide?

To je bilo već odavno odlučeno: »baciti sve u kanal, uništiti tragove i svršenastvar«. Tako je odlučio još noćas, u bunilu, u onim trenucima kada se, to se dobroseća, nekoliko puta nakanjivao da ustane i ode: »što pre, što pre, i baciti sve«. Ali sepokazalo da je vrlo teško baciti.

Lutao je po obali Katarininog kanala već jedno pola sata, a možda i više, inekoliko puta je pogledao na prilaze kanalu, kad bi pored njih naišao. Ali nijemogao ni misliti da ostvari nameru: ili su uza same prilaze stojali splavovi i nanjima pralјe prale rublјe, ili su tu čamci bili privezani i na sve strane vrveo svet.Osim toga, odasvud bi se s kejova, sa svih strana moglo videti, opaziti; bilo bisumnjivo kad bi čovek naročito sišao, zastao i nešto u vodu bacao. A ako kutijice nepotonu već počnu da plivaju? A tako će, naravno, i biti. Svako će videti. Ionako gaveć svi gledaju kad ga sretnu, mere ga i posmatraju kao da samo o njemu vodebrigu. »Zašto me tako gledaju? – ili se to meni, možda, samo čini«, razmišlјao je.

Naposletku mu pade na pamet: zar ne bi bilo bolјe da pođe nekud na Nevu?Tamo je i sveta manje, i neprimetnije, i u svakom slučaju, zgodnije a, što je glavno –dalјe je od onog mesta. I začudi se odjednom kako je to čitavo pola sata brižan iuzbuđen lutao po opasnim mestima, a nije se ranije toga setio? I samo je zatoizgubio celo pola sata na gluposti, što je tako ranije, u snu, u bunilu, bilo odlučeno!Postajao je strašno rasejan i zaboravan, i znao je to. Trebalo je bez ikakvogodlaganja požuriti!

Pođe prema Nevi po V-m prospektu23, ali mu uz put odjednom pade na pametdruga misao! »Zašto na Nevu! Zašto u vodu? Zar ne bi bilo bolјe otići nekud sasvimdaleko, makar opet na Ostrva, i tamo negde, na kakvom usamlјenom mestu, u

23 Voznesenski prospekt. – Prim. prev.

šumi, pod žbunom, zakopati sve to, a drvo obeležiti?« I mada je osećao da u ovomtrenutku nije kadar da o svemu jasno i prisebno promisli, ipak mu se misao učinitačna i umesna.

Ali, nije mu bilo suđeno da stigne ni na Ostrva; desilo se nešto drugo: izlazećisa V-og prospekta na trg, on odjednom opazi s leve strane ulaz u nekakvo dvorišteopkolјeno zidovima na kojima nije bilo ni vrata ni prozora. S desne strane, odmahkako se uđe na kapiju, pružao se duboko u dvorište »slep«, neokrečen zid trospratnekuće. S leve strane, paralelno sa »slepim« zidom, i isto tako odmah do kapije,pružala se drvena ograda, jedno dvadesetak koraka u dubinu dvorišta, a posle jeskretala ulevo. To je bilo pusto, ograđeno mesto gde je ležala nekakva građa. Dalјe,udno dvorišta, izvirivao je iza ograde ugao jedne niske, čađave šupe od kamena,očigledno deo nekakve radionice. Tu je sigurno bila nekakva radionica, kolarska ilibravarska, ili nešto slično; svuda, skoro od same kapije, crnela se silna uglјenaprašina. »Eto, tu bi trebalo baciti i otići!« pade mu odjednom na pamet. Pošto nijeopazio nikoga u dvorištu, prođe kroz kapiju i odmah tu do nje ugleda olukpričvršćen uz ogradu (kao što se to često pravi na takvim kućama gde ima mnogofabričkih i zanatskih radnika, kočijaša i tako dalјe), a nad olukom, odmah tu naogradi, bila je kredom napisana dosetka, obična u takvim prilikama: »Ovde jezabranjeno stajati!« Dakle, dobro je i to, jer nikakve sumnje neće biti što je ovamosvratio i zastao. »Tu odmah sve baciti, gde bilo, na gomilu, i otići!«

Pošto se osvrnuo još jednom, on već zavuče ruku u džep kad odjednom, bašpored spolјašnjeg zida, između kapije i oluka, među kojima je bilo svega aršinrazmaka, opazi velik, neotesan kamen, težak otprilike dva puda, koji se naslanjaopravo na ulični zid. Iza toga zida bila je ulica, trotoar, moglo se čuti kako snujutamo-amo prolaznici, kojih ovde uvek ima dosta; ali iza kapije ga niko ne bi mogaovideti, osim kad bi sad neko svratio sa ulice, što se, uostalom, vrlo lako moglodesiti, zato je trebalo da požuri.

On se saže do kamena, čvrsto ga uhvati za vrh obema rukama, zape iz svesnage i prevrnu ga. Pod kamenom se beše napravilo omanje udublјenje: on odmahpoče da baca u njega sve što je bilo u džepu. Novčanik dođe na sami vrh, pa ipak jeu udublјenju ostalo još mesta. Zatim opet dohvati kamen i namesti ga jednimpotezom onako kako je pre stajao, samo je sad, možda, malko, jedva primetno,izgledao viši. Ali on podgrnu malo zemlјe i utapka oko krajeva nogom. Ništa se nijeprimećivalo!

Zatim izađe i uputi se trgu. Opet ga za trenutak obuze velika, skoroneizdrživa radost, kao malopre u kancelariji. »Zameteni su tragovi! I kome, kome bimoglo pasti na pamet da traži pod tim kamenom? On tu leži, možda, još otkad seova kuća zidala, i još toliko će tu preležati. Pa i kad bi se našlo: ko će na menepomisliti? Sve je svršeno! Nema dokaza!« I poče da se smeje. Da, on se posle sećaokako je tada počeo da se smeje nervoznim, drobnim, nečujnim, dugim smehom, ineprestano se smejao celo vreme dok je prolazio preko trga. Ali kad je stupio na K-ski bulevar, gde se prekjuče sreo sa onim devojčetom, smeh ga odjednom prođe.Druge mu misli padoše na pamet. Odjednom je osetio da mu je sad strašnoodvratno da prolazi pored one klupe na kojoj je tada, pošto je devojče otišlo, sedeo irazmišlјao, i da će mu sad strašno teško biti da opet sretne onog brkajliju kome jetada dao dvadeset kopejki: »Đavo neka ga nosi!«

Išao je, gledajući oko sebe rasejano i lјutito, sve njegove misli vrtele su se oko

jednog glavnog problema, i da je sad, baš sad, ostao nasamo – oči u oči —s timglavnim problemom – i da je to čak prvi put posle ova dva meseca.

»A neka đavo nosi sve to!« pomisli odjednom u nastupu neizmeme lјutine.»Dakle, počelo je – te počelo; đavo neka nosi i taj novi život! Kako je to, gospode,glupo! ... A koliko sam danas nalagao i koliko podlosti učinio! Kako sam se maločasodvratno ulagivao i udvarao onome gadu Ilјi Petroviču. Uostalom, i to su gluposti!Plјujem na sve njih, i na to što sam se udvarao i ulagivao! Nije to ono glavno,apsolutno nije to!«

Odjednom stade; novo, potpuno neočekivano i neobično prosto pitanjeodjednom ga zbuni i strašno zaprepasti.

»Ako je odista čitava stvar izvedena svesno, a ne glupački; ako si stvarnoimao određen i konačan cilј, kako to onda sve dosad nisi čak ni zavirio u novčanik, ine znaš ni šta si dobio, zbog čega si tolike muke prepatio i svesno se odlučio natako podao, gadan, nizak postupak? Pa ti si malopre hteo da baciš u vodu tajnovčanik, zajedno sa svim drugim stvarima koje takođe još ni video nisi... Kako to?«

Da, to je tako; sve je to tako. On je, uostalom, to i pre znao, i to uopšte nijebilo novo pitanje za njega; a kad se noću odlučio da baći stvari u vodu, to je biloodlučeno bez ikakvog kolebanja i oponiranja – kao da to tako i treba da bude, kaoda drugačije i ne može biti... Da, sve je to znao i svega se sećao; i skoro da je to jošjuče bilo tako odlučeno, još u onom trenutku kad je čučao nad babinimsandučetom i vadio iz njega kutije ... Da, tako je! ...

»To je zbog toga što sam jako bolestan«, neveselo zaklјuči najzad, »ja sam samsebe izmučio i iskidao, i sam ne znam šta radim... I juče, i prekjuče, i sve ovovreme, ja sam sebe mučio ... Kad ozdravim... neću se tako mučiti... Ali ako uopštene ozdravim? Gospode! Kako mi je sve to dosadilo!« ... Išao je ne zaustavlјajući se.Strašno je želeo da se ma kako razonodi, ali nije znao šta da uradi i šta dapreduzme. Skoro svakog trenutka osvajalo ga je sve više i više jedno novo ineodolјivo osećanje. To je bila nekakva beskrajna, skoro fizička odvratnost premasvemu što je sretao i što je bilo oko njega – odvratnost uporna, pakosna, punamržnje. Gadni su mu bili svi prolaznici bez razlike – gadna su mu bila njihova lica,hod, pokreti. Prosto bi plјunuo na nekog, čini mu se da bi ujeo kad bi neko s njimprogovorio ...

Odjednom stade kad izade na kej Male Neve, na Vasilјevskom ostrvu, krajmosta. »Eto, tu on živi, u toj kući«, pomisli. »Ta šta je ovo, ja sam, izgleda,Razumihinu namerno došao! Opet stara priča, kao i onda... Ali vrlo je zanimlјivo; dali sam namerno k njemu došao ili sam prosto išao, pa ovamo svratio? Svejedno;rekao sam... prekjuče... da ću doći k njemu sutradan posle onoga i, dakle, idem!Kao da ja više ne smem navratiti do njega«...

On se pope do Razumihina na četvrti sprat.

Ovaj je bio kod kuće, u svom sobičku i nešto je u tom trenutku radio, pisao;lično mu je otvorio vrata. Prošla su oko četiri meseca kako se nisu videli. Razumihinje sedeo kod kuće u strašno pocepanoj kućnoj halјini, u papučama navučenim nabose noge, razbarušen i neumiven. Na licu mu se pojavi čuđenje.

– Šta je to s tobom? – povika mereći od glave do pete druga koji uđe; zatimpoćuta i zviznu.

– Zar si dotle doterao? Pa ti si, brate, i mene prevazišao u kicošluku – dodadeposmatrajući Raskolјnikovlјeve rite. – Nego sedi! Verovatno si se umorio! – I kad seRaskolјnikov sklјoka na turski divan presvučen mušemom, koji je bio još gori odnjegovog, Razumihin odjednom opazi da je njegov gost bolestan.

– Pa ti si ozbilјno bolestan, znaš li ti to?

Poče mu pipati puls. Raskolјnikov istrže ruku.

– Ne treba – reče – ja sam došao ... Evo šta: nemam nikakvih časova ... pasam hteo ... uostalom, ne trebaju mi nikakvi časovi...

– Znaš šta? Ti buncaš! – primeti Razumihin, koji ga je pažlјivo posmatrao.

– Ne, ne buncam ...

Raskolјnikov ustade sa divana. Kad se peo Razumihinu, nije ni pomislio daće se s njim morati i sastati – oči u oči. Sad je, pak, za tren oka uvideo, i tokonkretno, da je u ovome trenutku ponajmanje raspoložen da se sastaje oči u očima s kim na celom svetu. Sva žuč uskipe u njemu. Umalo se ne uguši od besa nasebe samoga tek što je prekoračio Razumihinov prag.

– Zbogom! – reče iznenada i pođe vratima.

– Ama kuda ćeš, čekaj, čudni čoveče!

– Ne treba mi...! – ponovi ovaj, opet istržući ruku.

– Pa što si onda kog đavola dolazio! Jesi li pošašaveo? To je... skoro uvreda.Ja te neću tako pustiti.

– E pa slušaj; ja sam k tebi došao zato što osim tebe nikoga ne znam ko bi mipomogao... da počnem ... zato što si od svih njih bolјi, to jest pametniji, i možešrazmisliti i oceniti... A sad vidim da meni ništa ne treba, čuješ li, apsolutno ništa...ničijih usluga i pomoći... Ja ću sam ... sam... I dosta! Ostavite me na miru!

– Ama, pričekaj jedan trenutak, đavole! ... Sasvim si poludeo! Što se menetiče, radi kako god hoćeš! Ali evo šta: časova nemam ni ja, i nikakva šteta; ali imana Vašarskom trgu neki knjižar Heruvimov, to ti je svoje vrste kondicija. Ja ga sadne bih dao ni za pet časova u trgovačkim kućama. On ti priređuje neka sitnaizdanja i izdaje prirodnjačko-naučne knjižice – da znaš samo kako se dobroprodaju! Koliko vrede samo naslovi knjiga! Ti si uvek tvrdio da sam glup – tako miboga, brate, ima i gluplјih od mene. Sad ti se on i u ideologiju trpa; pod milimbogom ništa ne razume, a ja ga, naravno, podstičem. Eto vidiš, ova dva i nešto višetabaka nemačkog teksta, po mom shvatanju, najgluplјeg šarlatanstva: jednomrečju, raspravlјa se da li je žena čovek ili nije čovek? I, razume se, svečano sedokazuje da je čovek. Heruvimov to u vezi sa ženskim pitanjem sprema, a japrevodim. I on će ova dva i po tabaka razvući na jedno šest tabaka, izmislićemoveoma kitnjast naslov od pola strane, pa ćemo ih u prodaju po pola rublјe. Prodaćese! Meni za prevod po šest rubalјa od tabaka, znači, za sve ću dobiti petnaestrubalјa, šest sam uzeo unapred. Kad to svršimo, počećemo da prevodimo okitovima, i zatim smo planirali da prevedemo neke veoma dosadne spletke iz drugog

dela Confessions24. Heruvimovu neko rekao da je Ruso, tobože, neka vrstaRadiščeva. Ja, naravno, ne protivrečim, neka ga đavo nosi! Dakle, hoćeš li daprevodiš drugi tabak. Je li žena čovek? Ako hoćeš, a ti odmah uzmi tekst, pera,hartije – sve je to knjižarevo – i uzmi tri rublјe: pošto sam ja za sav prevod unapreduzeo za oba tabaka, onda, tebi pripada ravno tri rublјe. A kad svršiš tabak – dobićešjoš tri rublјe. I znaš šta još, molim te, nemoj to da smatraš kao neku uslugu s mojestrane. Naprotiv, tek što si ušao, a ja sam već mislio kako ćeš mi biti od koristi. Presvega, ja sam u pravopisu slab, a drugo, u nemačkom sam neki put prosto švah, teviše sam izmišlјam nego što prevodim i jedina mi je uteha što stvar tako još bolјeispada. Doduše, ko zna, možda i ne ispada bolјe, nego baš gore ... Uzimaš li ili ne?

Raskolјnikov ćutke uze listiće nemačkog teksta rasprave, uze tri rublјe i, nerekavši ni reči, izađe. Razumihin s čuđenjem pogleda za njim. Ali, kad je došao doprve ulice, Raskolјnikov se odjednom vrati, pope se opet do Razumihina i pošto jestavio na sto i listiće nemačkog teksta i tri rublјe, opet bez reči izađe.

– Ama jesi li ti lud, šta ti je? – zaurla Razumihin, koji se najzad razbesne. –Šta izigravaš komediju! I mene si zbunio... Zašto si onda dolazio, đavole!

– Ne treba mi... prevod ... – promrmlјa Raskolјnikov silazeći već nizastepenica.

– A koji ti đavo treba? – povika odozgo Razumihin.

Ovaj je dalјe ćuteći silazio.

– Ej, ti! Gde stanuješ?

Odgovora nije bilo.

– Onda idi do đavola! ...

Ali Raskolјnikov je već izlazio na ulicu. Na Nikolajevskom mostu on se jošjednom trže zbog jednog za njega veoma neprijatnog događaja. Neki kočijaš ga jejako ošinuo po leđima bičem zato što ga u dlaku konji nisu pregazili, iako mu jekočijaš jedno tri ili četiri puta vikao. Udarac bičem ga je tako razlјutio da jeodskočio do ograde mosta (ko bi znao zašto je išao samom sredinom mosta, kudakola prolaze, a ne stazom za pešake), pakosno zaškrgutao i šklјocnuo zubima. Okonjega se, naravno, orio smeh.

– Tako mu i treba!

– Protuva neka!

– Naravno, pravi se pijan, pa naročito srlјa pod točkove; a ti posle odgovarajza njega.

– Tako oni zarađuju, poštovani gospodine, na taj način zarađuju.

Ali u trenutku dok je stajao uz ogradu mosta i, češući se po leđima, jošbesmisleno i lјutito gledao za kočijom koja se udalјavala – odjednom oseti da muneko gura u ruke novac. Pogleda: to je bila postarija žena nekog trgovca, smaramom na glavi i u cipelama od jareće kože, a s njom devojka u šeširiću i sazelenim suncobranom, po svoj prilici kći. »Uzmi, sinko, Hrista radi.« On uze, a one

24 »Ispovesti«, delo Ž. Ž. Rusoa. – Prim. prev.

odoše dalјe. Dvadeset kopejki. Po odelu i po izgledu one su vrlo lako mogle pomislitida je prosjak, pravi ulični prosjak, a za milostinju od čitavih dvadeset kopejki imaoje da zahvali udarcu bičem, koji ih je ožalostio.

On stisnu novac u šaci, prođe desetak koraka i okrenu se prema Nevi, upravcu carskog dvorca. Nebo je bilo vedro kao oko, a voda skoro plava, što na Neviretko biva. Kupola saborne crkve, koja se niotkud ne ocrtava lepše nego kad seposmatra odavde, na jedno dvadeset koraka od tornja, sva se sijala i kroz čistvazduh se mogao jasno videti svaki njen ukras.

Bol od biča je prošao i Raskolјnikov je zaboravio udarac; jedna nemirna i nebaš sasvim jasna misao interesovala ga je sada isklјučivo. Stajao je i gledao udalјinu dugo i pažlјivo: to mu je mesto bilo naročito poznato. Kad je ranije išao nauniverzitet, onda mu se obično – najčešće kad se vraćao kući – dešavalo, možda isto puta, da zastane baš na ovom istom mestu, da se pažlјivo zagleda u tu odistaprekrasnu panoramu i da se skoro svaki put čudi jednom svom nejasnom ineobjašnjivom utisku. Neobjašnjiva studen vejala je uvek na njega od te divnepanorame; ta raskošna slika bila je za njega puna nemog i gluvog duha... On sesvaki put divio tom turobnom i zagonetnom utisku i, ne verujući sebi, odlagaonjegovu odgonetku za budućnost.

Sad se odjednom jasno i zagonetno setio svojih ranijih pitanja i nedoumica injemu se učini da ih se sad nije slučajno setio. Već mu se samo to učinilo neobičnoi čudno što je baš zastao na istom mestu kao i pre, baš kao da je uobrazio da i sadamože misliti o onom istom o čemu je mislio ranije, i da se može interesovati ovakvimistim temama i slikama koje su ga zanimale ... tako nedavno. Čak mu je skoro bilosmešno, a istovremeno mu je bolno steglo grudi. U nekakvoj bezdanoj dubini, dole,negde jedva primetno pod nogama, pokazala mu se sad sva ta ranija prošlost, inekadašnje misli, i nekadašnji zadaci, i sva ta panorama, i on sam, i sve, sve ...Izgledalo mu je kao da odleće nekud uvis i sve je iščezavalo pred njegovim očima...Učinivši jedan neobičan pokret rukom, on odjednom oseti u svojoj šaci stisnutihdvadeset kopejki. Otvori ruku, pažlјivo pogleda u novac, zamahnu i baci ga u vodu;zatim se okrenu i pođe kući. Učinilo mu se u tom trenutku kao da je makazamasam sebe odsekao od svih i od svega na svetu.

Došao je kući tek pred veče; hodao je dakle jedno šest časova. Kuda se i kakovraćao, ništa se nije sećao. Pošto se svukao, sav drhteći, kao premoren konj, leže nadivan, navuče na sebe šinjel i onog časa ga obuze bunilo.

Probudio se već kasno u suton od neke strašne vike. Bože, kakva je to vika!Takvih neprirodnih zvukova, takvog jauka, zapomaganja, škrguta, suza, udaraca ipsovki još nikad nije ni čuo ni video! Ni zamisliti nije mogao takvo zverstvo, takvupomamu. U strahu se podigao i seo na postelјu, svakog trena strepeći i mučeći se.Tuča, kuknjava i psovke postajali su sve jači. I gle, na svoje najveće zaprepašćenje,začu glas svoje gazdarice. Ona je jaukala, vriskala i zapomagala, žurno i u brzinigutajući reči, tako da se nije moglo razumeti, nešto molila – naravno, da je više netuku, jer ju je neko nemilosrdno tukao na stepenicama. Glas toga što ju je tukao odlјutnje i besa postajao je toliko strašan da je samo siktao, ali je ipak i on isto takonešto govorio, takođe brzo, nerazgovetno, žureći i grcajući.

Raskolјnikov odjednom zadrhta kao prut; poznao je taj glas; to je bio glas IlјePetroviča. Ilјa Petrovič je tu i bije gazdaricu. Bije je nogama, udara njenom glavom o

stepenice – to je jasno, to se čuje po odjecima, po jaucima, po udarcima! Ama, šta jeto – valјda se nije svet prevmuo? Moglo se čuti kako se na svim spratovima, pocelom stepeništu skuplјa gomila, čuli su se glasovi, usklici, lјudi su se peli, tutnjali,lupali vratima, dotrčavali.

»Ali zašto, zašto, i kako je to moguće!« ponavlјao je, ozbilјno misleći da jesasvim poludeo. Ali ne, on sasvim jasno čuje! ... Oni će, dakle, i k njemu doći ako jetako, »jer ... sigurno je sve to zbog onoga... zbog jučerašnjeg ... O, gospode!«

Hteo je da namakne rezu, ali mu se ruka ne podiže ... a nije imalo ni smisla!Strah mu kao led sledi dušu, izmuči ga, ukoči ga... Ali evo, najzad, sav taj lom igraja, koji su sigurno trajali desetak minuta počeše se malo-pomalo stišavati.Gazdarica je jaukala i ječala, Ilјa Petrovič je još neprestano pretio i grdio ... Ali, gle,najzad izgleda i on ućuta; evo već se i ne čuje ... »Zar je zbilјa otišao? Gospode!« Da,evo odlazi i gazdarica, još neprestano jecajući i plačući... eto, i njena su se vratazatvorila... I svet se razilazi sa stepenica u svoje stanove iščuđavajući se; prepiru se,dovikuju, čas podižući svoj govor do vike, čas spuštajući ga do šapata. Mora da ih jemnogo bilo; skoro je sva kuća dotrčala. »Ali, bože, zar je sve to moguće! I zašto,zašto je on dolazio ovamo!«

Raskolјnikov sav iznemogao klonu na divan, ali već nije mogao sklopiti oka;preležao je jedno pola sata u takvim mukama, u tako neizdrživom osećanjubeskrajnog užasa kakav još nikada nije doživeo. Odjednom bleštava svetlost obasjanjegovu sobu: uđe Nastasja sa svećom i tanjirom supe. Pogledavši u njega pažlјivo ivideći da ne spava, ona metnu sveću na sto i poče da razmešta ono što beše donela:hleb, so, tanjir, kašiku ...

– Ti, sigurno, još od juče nisi ništa jeo. Ceo dan si skitao, a groznica te trese.

– Nastasja ... zašto su tukli gazdaricu?

Ona ga pažlјivo pogleda.

– Ko je tukao gazdaricu?

– Sad... pre pola sata, Ilјa Petrovič, pomoćnik nadzornika, tu nastepenicama ... Zašto ju je tako izbio? I... zašto je dolazio?

Nastasja ga je ćutke posmatrala namrštena i dugo ga tako gledala. Nјemu jebilo neprijatno od tog pogleda, čak i strašno.

– Zašto ćutiš, Nastasja? – progovori najzad bojažlјivo, tihim glasom.

– To je krv – odgovori ona naposletku, tiho i kao za sebe govoreći.

– Krv! ... Kakva krv? – mrmlјao je on bledeći i odmičući se prema zidu.

Nastasja ga je i dalјe posmatrala ćuteći.

– Niko gazdaricu nije bio – progovori ona opet strogim i odlučnim glasom.

On je gledao u nju jedva dišući.

– Ja sam lično čuo ... nisam spavao ... sedeo sam – progovori još bojažlјivije. –Dugo sam slušao. Dolazio je pomoćnik nadzornikov... Svi su dotrčali na stepenice,iz svih stanova.

– Niko nije dolazio. Nego to krv u tebi vri. Kad nema oduška i počne da se siri

kao džigerica, onda se i počne čoveku svašta priviđati... Hoćeš li da jedeš, a?

On nije odgovarao. Nastasja je još stajala nad njim i pažlјivo ga posmatralane odlazeći.

– Daj mi da pijem... Nastasjuška.

Ona siđe dole i posle jedno dva minuta vrati se s vodom u belom zemlјanomlončetu, ali on se već nije sećao šta je bilo dalјe. Sećao se samo kako je progutaogutlјaj hladne vode i prosuo iz lončeta na prsa. Zatim je nastupila nesvest.

III

Ali ipak nije bio sasvim u nesvesti za sve vreme bolesti; to je bilo grozničavostanje, sa buncanjem i polusvesnošću. Posle se mnogo čega sećao. Čas bi mu sečinilo da se oko njega kupi silan svet i hoće da ga uzmu i nekud iznesu, da se okonjega mnogo prepiru i svađaju. Čas bi mu se opet činilo da je sam u sobi, da su sviotišli i da ga se boje, i samo pokatkad jedva odškrinu vrata da ga vide; prete mu,dogovaraju se o nečem među sobom, smeju se i draže ga. Sećao se da je Nastasjačesto bivala kraj njega; prepoznao je još jednog čoveka koji mu se činio vrlo poznat,ali ko je to upravo bio – nikako nije mogao da se seti – i mučio se zbog toga – čak je iplakao. Ponekad bi mu se činilo da već mesec dana leži, drugi put da je to sve jedanisti dan. Ali ono – ono je potpuno bio zaboravio. Zato se svakog trenutka sećao da jezaboravio nešto što se ne sme zaboravlјati – kidao se, mučio se, pokušavajući da seseti; ječao je, obuzimala ga pomama ili strašan, neizdržlјiv strah. Tada bi se otimaos mesta, pokušavao da beži, ali bi ga uvek neko zadržavao silom, i on bi iznemogaoopet padao u nesvest. Naposletku je sasvim došao k sebi.

To se desilo pre podne, u deset sati. U to doba dana, kada je vedro, sunce jeuvek kao duga sjajna pruga prolazilo po njegovom desnom zidu i obasjavalo ugaodo vrata. Kod njegove postelјe stajala je Nastasja i još neki čovek, koji ga je savelikom radoznalošću posmatrao, a bio je sasvim nepoznat. To je bilo mlado momčeu kaftanu, sa bradicom, i po spolјašnosti nalik na radnika. Kroz poluotvorena vrataprovirivala je gazdarica. Raskolјnikov se pridiže.

– Ko je to, Nastasja? – upita ukazujući na momka.

– Gle, došao je k sebi! – reče ona.

– Došli su k sebi – odazva se radnik.

Kada se dosetila da je došao k sebi, gazdarica, koja je virila kroz vrata, odmah ihpritvori i iščeze. Oduvek je bila sramežlјiva i teško je podnosila razgovore iobjašnjenja; imala je oko četrdeset godina, bila je gojazna, crnih obrva i crnih očiju,dobra od debelјine i lenjosti, i čak vrlo lepuškasta, a stidlјiva preko mere.

– Ko ste vi? – pitao je Raskolјnikov dalјe, obrativši se lično radniku. Ali tadase opet vrata širom otvoriše i uđe Razumihin, malko sagnut, jer je bio visok.

– Eh, baš je ovo neka brodska kabina – povika ulazeći – uvek udarim čelom; ito se zove stan! A ti, brate, došao k sebi? Sad sam čuo od Pašenjke.

– Sad je došao k sebi – reče Nastasja.

– Sad su došli k sebi – potvrdi radnik sa osmejkom.

– A ko ste vi? – zapita Razumihin, obraćajući se odjednom njemu. – Ja sameto, vidite, Vrazumihin; nisam Razumihin, kao što me svi zovu, već Vrazumihin,student, plemićki sin, a on je moj prijatelј. A ko ste vi?

– Ja radim u kancelariji zadruge trgovca Šelopajeva, a ovamo sam došaoposlom.

– Izvol’te sesti na ovu stolicu! – Sam Razumihin sede na drugu, s druge

strane stočića. – To si, brajko, dobro uradio što si došao k sebi – nastavi obraćajućise Raskolјnikovu. – Već je četvrti dan kako slabo šta jedeš i piješ. Veruj, iz kašičicesmo ti davali čaj. Dvaput sam ti dovodio Zosimova. Pregledao te je pažlјivo i odmahkazao da su sve to sitnice; nešto ti, kaže, u glavu udarilo, šta li. Nekakva nervnaglupost; hrana ti, kaže, bila rđava; piva i rena su ti, kaže malo davali, otud i bolest,ali to, kaže, nije ništa, proći će, sve će se pregurati, sila je Zosimov! Slavno je počeoda leči. Dakle, da vas ne zadržavam – obrati se on opet služitelјu. – Da li biste namobjasnili šta želite? Znaš, Rođa, iz njegove kancelarije već po drugi put dolaze; samopre nije ovaj dolazio, već jedan drugi te sam se s njim objašnjavao. Ko je to pre vasovamo dolazio?

– To mora da je prekjuče ... tako je. To su dolazili Aleksije Semjonovič, i onisluže kod nas u kancelariji.

– Biće da je on razumniji od vas, kako vi mislite?

– Da, oni su odista solidniji.

– Pohvalno; dakle, nastavite.

– Pa eto, preko Afanasija Ivanoviča Vahrušina, o kome ste, nadam se, višeputa izvoleli čuti, po molbi vaše mame, došla vam je preko naše blagajne uputnica –poče služitelј obraćajući se pravo Raskolјnikovu.

– U slučaju da ste već došli k sebi da vam uručimo trideset i pet rubalјa, jersu Semjon Semjonovič od Afanasija Ivanoviča, po molbi vaše mame, kao i ranije, otom dobili obaveštenje. Izvolite li znati?

– Da ... sećam se ... Vahrušin ... – progovori Raskolјnikov zamišlјeno.

– Čujete li: zna trgovca Vahrušina! – povika Razumihin. – Kako da nije prisebi? Uostalom, ja sad opažam da ste i vi razuman čovek. Da! A pametne rečiprijatno je slušati.

– Baš lično oni, Vahrušin, Afanasije Ivanovič, a po molbi vaše mame, kojavam je preko njih isto tako već jedanput slala: oni i ovoga puta nisu odbili, pa suobavestili Semjona Semjonoviča ovih dana iz svog mesta da vam se trideset i petrubalјa uruči, u nadi na bolјe dane.

– E, to u »nadi na bolјe dane«, to vam je najlepše ispalo; a nije rđavo ni »vašamamica«. Dakle, kako vi mislite: je li on sasvim pri svesti ili nije, a?

– Pa meni je svejedno. Samo što se tiče potpisa, trebalo bi...

– Naškrabaće! Imate li vi kakvu knjigu?

– Da, knjigu, evo je.

– Dajte ovamo. E pa, Rođa, diži se. Ja ću te pridržati; nažvrlјaj muRaskolјnikov, uzmi pero, jer su nam sad brate, pare slađe od šećera.

– Ne treba – reče Raskolјnikov, odbijajući pero.

– Šta ne treba?

– Neću potpisivati.

– Pa kako će, do đavola, bez potpisa?

– Ne treba mi ... novac ...

– Novac ti ne treba! E to, brate, lažeš, to ti ja kažem! Ne uznemiravajte se,molim vas, to on samo onako ... opet bunca. Uostalom, s njim se to i na javidešava ... Vi ste čovek razborit, pa ćemo ga rukovoditi, to jest, prosto, vodićemo muruku, pa će potpisati... Dede ...

– Ja mogu, uostalom i drugi put doći.

– Ne, ne; što da se uznemiravate. Vi ste razborit čovek ... Dakle, Rođa, nezadržavaj gosta... vidiš, čovek čeka – i on se odista spremi da vodi rukuRaskolјnikovu.

– Pusti me, sam ću ... – progovori ovaj, uze pero i potpisa se u knjizi. Slugaizbroja novac i ode.

– Bravo! A sad, brate, hoćeš li da jedeš?

– Hoću – odgovori Raskolјnikov.

– Imate li supe?

– Jučerašnje – odgovori Nastasja, koja je za sve to vreme stajala u sobi.

– S krompirima i kašom od pirinča?

– S krompirima i kašom.

– Napamet znam. Donesi tu supu, a daj i čaj.

– Doneću.

Raskolјnikov je gledao na sve sa dubokim čuđenjem i tupim, besmislenimstrahom. Odlučio je da ćuti i čeka: Šta će biti dalјe? »Ja, izgleda, nisam u bunilu«,mislio je, »ovo je, čini mi se, stvarno...«

Posle dva minuta Nastasja se vrati sa supom i reče da će odmah i čaj stići. Uzsupu je donela dve kašike, dva tanjira i sav pribor: slanik, bibernicu, slačicu zagovedinu i ostalo, što već odavno nije činila. Čaršav na stolu bio je čist.

– Ne bi bilo zgoreg, Nastasjuška, da Praskovja Pavlovna odvoji jedno dveflašice pivca ... Mi bismo popili!

– Gle ti majstora! – promrmlјa Nastasja i pođe da izvrši zapovest.

Raskolјnikov je i dalјe unezvereno i s naporom zagledao oko sebe. Razumihintada priđe i sede kraj njega na divan, pa nespretno, kao medved, obuhvati i podiželevom rukom njegovu glavu, iako se ovaj mogao i sam podići, a desnom rukomprinese njegovim ustima kašiku supe pošto je prethodno nekoliko puta dunuo unju, da se bolesnik ne bi opario. Ali supa je bila samo topla. Raskolјnikov halaplјivoproguta jednu kašiku, zatim drugu, treću. Ali pošto mu je prineo nekoliko kašika,Razumihin odjednom stade i kaza da se u pogledu dalјeg načina ishrane trebaposavetovati sa Zosimovim.

Uđe Nastasja noseći dve flaše piva.

– A hoćeš li čaja?

– Hoću.

– Donesi brže i čaja, Nastasja, jer što se tiče čaja tu, izgleda, može i bezfakulteta. Ali evo i piva! – Razumihin se premesti na svoju stolicu, primače k sebisupu, govedinu, i poče jesti s takvim apetitom kao da tri dana nije jeo.

– Ja, Rođa, brate, tu kod vas svaki dan ovako ručavam – promrmlјa on kolikoje to mogao ustima punim govedine – i sve to, Pašenjka, tvoja gazdarica, naređuje,od sveg srca me čašćava. Ja, razume se, ne navalјujem, ali se i ne bunim. A evo iNastasje sa čajem. Ala je okretna! Nastjenjka, hoćeš pivca?

– Idi do vraga!

– A malo čaja?

– Čaja mogu.

– Sipaj. Čekaj, ja ću ti sam nasuti; sedi za sto.

On odmah učini što treba, nasu joj, zatim nali i drugu šolјu, ostavi svojdoručak, pa se opet premesti na divan. Kao i pre, obuhvati levom rukombolesnikovu glavu, podiže je i poče kašičicom da ga poji čajem, neprestano i veomausrdno duvajući u kašičicu, baš kao da je u tom duvanju bio najglavniji inajspasonosniji momenat ozdravlјanja.

Raskolјnikov je ćutao i nije se opirao, iako je u sebi osećao sasvim dovolјnosnage da se podigne i sedi na divanu bez ičije pomoći, čak, možda, i da ide, a nesamo da vlada rukama toliko da može držati kašiku ili šolјu. Ali, iz nekogčudnovatog lukavstva, skoro lukavstva zveri, njemu je odjednom palo na pamet daza neko vreme prikrije svoju snagu, da se pritaji; da se, ako treba, čak napravi kaoda još potpuno ne shvata, a da, međutim, sluša i dozna šta se ovde oko njegadešava! Doduše, on ne izdrža odvratnost; pošto je srknuo desetak kašika čaja,odjednom oslobodi glavu, jogunasto odgurnu kašiku i opet klonu na jastuk. Nanjegovom uzglavlјu sad su stvarno bili pravi jastuci – perjani i sa čistim navlakama;on to takođe opazi i uze u obzir.

– Pašenjka treba danas da nam pošalјe slatko od malina, da mu se spremipiće – reče Razumihin sedajući na svoje mesto i laćajući se opet supe i piva.

– A otkud joj malina? – zapita Nastasja držeći tanjirić na raširenim prstima isrkućući iz njega čaj »preko šećera«.

– Malinu će ona, draga moja, kupiti u prodavnici. Vidiš, Rođa, tu se bez tebečitava istorija dogodila. Kad si ti na onako lopovski način strugnuo od mene, a nisimi kazao gde ti je stan, ja sam se odjednom tako razlјutio da sam odlučio da tepronađem i kaznim. I onog istog dana počeo sam da te tražim. Mnogo sam išao ipitao, išao i raspitivao! Na ovaj sadašnji tvoj stan bio sam zaboravio; uostalom, ja gase nikad nisam ni sećao, jer ga nisam ni znao. A za raniji stan, dakle – sećam sesamo da je kod Pet uglova25 – Harlamovlјeva kuća. Tražio sam, tražio sam tuHarlamovlјevu kuću – kad tamo, a ono ispalo da to nije uopšte Harlamovlјeva kuća,

25 »Pet uglova« se zove raskrsnica u Petrogradu gde se seku Zagradski prospekt,Černišovljev sokak, Troicka i Razlazna ulica – Prim. prev.

nego Buhova – kako čovek neki put u glasovima greši! I ja ti se razlјutim. Razlјutimse i pođem sutradan, kud puklo da puklo, u opštu prijavnicu, i pomisli samo – zadva minuta su te tamo pronašli. Ti si tamo zapisan.

– Zapisan!

– Nego kako; a, eto, generala Kobelјeva, dok sam ja bio tamo, nikako nisumogli pronaći. Ali to je duga priča. Samo, kad sam banuo ovamo, odmah sam se sasvima upoznao, sa svima, bratac, sa svima, sve znam; eto i ona je videla: i sNikodimom Fomičem sam se upoznao, i Ilјu Petroviča su mi pokazali, i s vratarom, is gospodinom Zamjotovom, Aleksandrom Grigorijevičem, delovođom u ovdašnjemkvartu, a najzad i s Pašenjkom – to je već bila kruna svega; eto i ona zna ...

– Zavrteo joj mozak! – promrmlјa Nastasja smeškajući se šeretski.

– Ta metnite šećera u čaj, Nastasja Nikiforovna.

– Idi do vraga, pseto! – viknu odjednom Nastasja i prsnu u smeh. – Ja samPetrovna, a ne Nikiforovna – dodade odjednom kad je prestala da se smeje.

– Upamtićemo i poštovati ubuduće. E pa eto, brate, da ti vazdan ne pričam,ja sam u početku hteo da svima ovde zadam strah i da tako sve predrasude oveokoline odjednom iskorenim, ali Pašenjka je pobedila. Ja se, brate, nikad ne bihnadao da je ona tako privlačna... a? Kako ti misliš?

Raskolјnikov je ćutao, iako ni za trenutak nije skidao s njega svoj uznemirenipogled, i sad ga je i dalјe uporno gledao.

– I čak vrlo prijatna – nastavi Razumihin nimalo se ne zbunjujući zbogRaskolјnikovlјevog ćutanja, već kao da se slaže s dobijenim odgovorom – još kakoprivlačna, i to u svakom pogledu.

– Eh, ti, gade! – viknu opet Nastasja, kojoj je ovaj razgovor, očevidno,pričinjavao neiskazano zadovolјstvo.

– Ne valјa ti, brate, to što još od početka nisi umeo da se latiš posla. S njomje trebalo drugačije. Jer ona ti je, tako reći, sasvim neočekivan karakter! Ali, okarakteru posle... Samo kako si, na primer, mogao doterati dotle da ti ručak nedaje? Ili, na primer, ona menica? Ta jesi li poludeo, šta li, da potpisuješ menice? Ili,na primer, taj planirani brak, dok joj je još ćerka Natalija Jegorovna bila živa... Jasve znam! Uostalom, ja vidim da je to osetlјiva struna i da sam ja magarac; ti mioprosti, ali, kad je reč o gluposti: kako ti misliš, Praskovja Ivanovna i nije baš tolikoglupa kao što bi čovek na prvi pogled mogao pomisliti, a?

– Da... – procedi Raskolјnikov gledajući u stranu, ali shvati da je korisnije idalјe podržavati razgovor.

– Zar ne! – povika Razumihin, očigledno obradovan što je dobio odgovor – alinije baš ni pametna, a? Sasvim, sasvim neočekivani karakter! Ja se, brate,uveravam te, donekle zbunjujem... Sigurno da ima četrdeset, a ona kaže tridesetšest, i ima na to potpuno pravo. Uostalom, kunem ti se da o njoj sudim više umom,samo metafizički; jer tu ti je kod nas, brate, nastala neka takva zavrzlama – šta jeprema tome tvoja algebra! Ništa ne razumem! Ali sve su to gluposti, samo kad jeona videla da si napustio studije, da si ostao bez kondicija i odela i da ona, poslećerkine smrti, već nema razloga da te drži kao rođaka, odjednom se uplašila; a

pošto si se ti, sa svoje strane, zavukao u svoj kutak i ranije odnose više nisiodržavao, njoj je palo na pamet da te istera iz stana. I ona je odavno tu namerugajila, samo joj je bilo žao menice. Pored toga, ti si sam uveravao da će tvoja mamaplatiti...

– To sam ja iz podlosti govorio... Moja mati skoro i sama prosi milostinju ... aja sam lagao samo da bi me i dalјe držala na stanu i... hranila – progovori glasno irazgovetno Raskolјnikov.

– Da, to ti je pametno. Samo, čitava je stvar u tome što se odnekud pojaviogospodin Čebarov, savetnik i poslovan čovek. Pašenjka bez njega ništa ne biizmislila, jer je vrlo stidlјiva; e, ali poslovan čovek nije stidlјiv, i prva mu je stvar,razume se, bila da postavi pitanje: ima li nade da se menica unovči? Odgovor: ima,jer on ima takvu mamicu koja će, makar sama gladovala, od sto dvadeset i petrubalјa svoje penzije svog Rođenku izbaviti iz neprilike, a ima i takvu sestricu kojaće se za brata prodati u ropstvo. Na to se on i oslonio, šta se vrpolјiš? Ja sam, brate,sada doznao svu pozadinu tvojih prilika – nisi zalud sa Pašenjkom bio onako iskrenkad ste se još kao rodbina smatrali. A sad ti iz lјubavi govorim... U tome i jestestvar: pošten i osetlјiv čovek govori iskreno, a poslovan čovek sluša i jede, pa posle ipojede. I tako je ona ustupila tu menicu, tobože radi naplate, tome Čebarovu, a ovajzvaničnim putem potražio svoje, nije se nimalo ustručavao. Ja sam već hteo, kadsam sve to doznao, da i njemu zadam prpu, da mi bude čista savest, ali u to vremese ja i Pašenjka složismo, te naredim da se cela ta stvar prekine, to jest u svompočetku, garantujući da ćeš ti platiti. Ja sam, bratac, za tebe garantovao, čuješ li?Dozvasmo Čebarova, podmitismo ga sa deset rubalјa, a menicu natrag i, evo, častmi je da vam je podnesem, sad vam se veruje na reč, evo, uzmite je, i zacepio sam jemalo, baš kako treba.

Razumihin metnu menicu na sto; Raskolјnikov ga pogleda, pa se bez rečiokrenu zidu. To čak i Razumihinu pade teško.

– Vidim, brate – progovori trenutak kasnije – da sam opet napravio glupost.Hteo sam da te malo razonodim i zabavim pričanjem, ali sam te, izgleda, samoozlojedio.

– To ja tebe u bunilu nisam mogao da poznam? – upita Raskolјnikov, i sampoćutavši trenutak i ne okrećući glave.

– Da, mene, i čak ste zbog toga besneli, naročito kad sam jedanput dovodioZamjotova.

– Zamjotova? ... Delovođu? ... Zašto? – Raskolјnikov se brzo okrenu i ukočenopogleda Razumihina.

– A zašto ti tako ... što si se uznemirio? Želeo je da se upozna s tobom; sam jeizrazio želјu, jer smo ja i on o tebi mnogo pričali... Inače, od koga bih toliko o tebidoznao. Divan je, brate, to čovek, prekrasan ... na svoj način, razume se. Sad smobliski poznanici; skoro svaki dan se vidamo. Ja sam se u ovaj deo grada preselio. Tijoš ne znaš? Tek što sam se preselio. Kod Lavize sam dvaput s njim bio. Sećaš seLavize, Lavize Ivanovne?

– Jesam li što buncao?

– I te kako! Nisi znao za sebe.

– O čemu sam buncao?

– Eto ti sad! O čemu si buncao? Zna se o čemu se bunca... E, brate, da se negubi vreme, sad na posao.

On ustade sa stolice i uze kačket.

– O čemu sam buncao?

– Gle, što je zaintačio! Da se ne bojiš za kakvu tajnu? Ne brini; o grofici ništanisi pričao. Ali o nekakvom buldogu, o minđušama i o nekakvim lančićima, oKrestovskom ostrvu i o nekom vrataru, o Nikodimu Fomiču i o Ilјi Petroviču,nadzornikovom pomoćniku, mnogo si pričao. I osim toga, čak ste se za svojusopstvenu čarapu mnogo izvoleli interesovati, veoma! žalili ste se: dajte, veliš,čarapu, i to ti je. Zamjotov je lično tvoje čarape po svima ćoškovima tražio, pa vamje to đubre davao sopstvenim ručicama opranim u parfem i s prstenjem. Tek tadaste se umirili, a ceo dan i noć ste to đubre u rukama predržali; nije ti se moglo izruku iščupati. Mora da ti se i sad negde pod jorganom nalazi. I još si nekakve reseod pocepanih pantalona tražio, i to sa suzama? Mi smo se mnogo raspitivali kakve lisu to rese, ali se ništa nije moglo razabrati... E pa, dakle, na posao? Eto, ovde imatrideset i pet rubalјa; od njih ja sad uzimam deset, a kroz dva sata ću o njimapodneti račun. Za to vreme javiću i Zosimovu, mada je trebalo i bez toga da davnobude ovde, jer je prošlo jedanaest sati. A vi, Nastjenka, počešće ga obilazite dok seja ne vratim; radi pića ili čega drugog, ako što zaželi. A Pašenjki ću ja i sam odmahkazati što treba. Do viđenja!

– Zove je Pašenjka! Ah ti, njuško lukava! – progovori za njim Nastasja; zatimotvori vrata i poče da prisluškuje, ali nije izdržala, već potrča dole. Nastasju jemnogo interesovalo da dozna o čemu on tako s gazdaricom razgovara, i uopšte sevidelo da ju je Razumihin sasvim očarao.

Tek što su se za njom zatvorila vrata, a bolesnik zbaci sa sebe jorgan i kaolud skoči s postelјe. Sa grozničavim nestrplјenjem jedva je čekao da što pre odu dabi se, kad ostane sam, odmah latio posla. Ali čega, kakvog posla? – kao da je bašsad naročito zaboravio. »Gospode! Reci mi samo jedno: znaju li oni sve ili još neznaju? A šta ako već znaju, pa se samo prave, draže me, dok još ležim, i tekiznenada uđu i kažu da je sve već odavno poznato i da oni tek samo onako ... štasad da radim? Eto, zaboravio sam kao za inat; odjednom zaboravio, malopre sam sebio setio« ...

Stajao je nasred sobe i u mučnoj nedoumici osvrtao se oko sebe; prišao jevratima, otvorio ih, oslušnuo, ali to nije bilo ono što je hteo. Odjednom, kao da sesetio, poče sve da razgleda, zavuče ruku u rupu, pročeprka, ali ni to nije bilo onošto je hteo. Pođe do peći, otvori je i poče čeprkati po pepelu: parčad dronjka odnogavica, i krpice iscepanog džepa ležale su onako kako ih je onda bacio, znači nijeniko zagledao! Tada se seti čarape o kojoj je Razumihin malopre pričao. Istina, onaleži na divanu, pod jorganom, ali se od onda toliko istrla i isprlјala da, naravno,Zamjotov nije mogao ništa opaziti.

»Ah, Zamjotov! ... kvartovska kancelarija!... A zašto me zovu u kvart? Gde jepozivnica? Ah! ... sve sam pobrkao: to su me onda zvali! Ja sam i tada čarapurazgledao, a sad ... sad sam bio bolestan. A zašto je Zamjotov dolazio? Što li ga jedovodio Razumihin?...« mrmlјao je nemoćan, sedajući na divan. »Ama šta je ovo? Da

li još traje bunilo ili je java? Izgleda da je java... A, setio sam se! ... pobeći! Što prepobeći, neizostavno, neizostavno pobeći! Da ... ali kuda? Gde je moje odelo? Čizamanemam! Odneli su ih! Sakrili! Naravno! A gle, kaput nisu videli! Eto i novca nastolu, hvala bogu! Evo i menice... Uzeću novac i otići, iznajmiću drugi stan, pa meviše neće naći! ... Da, ali opšta prijavnica? Naći će me! Razumihin će me naći. Bolјeje da sasvim pobegnem... daleko ... u Ameriku, i nek’ idu s milim bogom! I menicuda uzmem ... ona će mi tamo dobro doći... šta još da uzmem? Oni misle da sambolestan i ne znaju da ja mogu ići, he-he-he! ... Po očima sam video da sve znaju!Samo da mi je niza stepenice da siđem! Ali, ako tamo stoje njihovi stražari, policajci!šta je ovo, čaj! A evo, ostalo i pivo, pola flaše, hladno!«

On zgrabi flašu u kojoj je još ostalo piva za čitavu čašu i slatko popinadušak, kao da gasi neku vatru u grudima. Ali nije prošlo ni minut, pivo mu udariu glavu, a po leđima ga prođe laka i čak prijatna jeza. Leže i navuče jorgan na sebe.Nјegove misli, ionako bolesne i nepovezane, počeše da se brkaju sve više, i uskoroga obuze lak i prijatan san. Sa uživanjem napipa glavom uzglavlјe, umota se bolјe umekani, topli jorgan kojim se sada pokrivao umesto pređašnjeg pocepanog šinjela,tiho uzdahnu i zaspa dubokim, tvrdim, lekovitim snom.

Probudio se kad je čuo da je neko ušao k njemu; otvori oči i ugledaRazumihina, koji je otvorio vrata širom i stajao na pragu u nedoumici da li da uđeili ne uđe. Raskolјnikov se brzo podiže na divanu i gledao ga je, upinjući se da senečega seti.

– A, ti ne spavaš! Dakle, evo i mene! Nastasja, donesi ovamo taj zavežlјaj! –viknu Razumihin dole.

– Odmah ću ti položiti račun.

– Koliko je sati? – zapita Raskolјnikov osvrćući se nemirno.

– Junački si, brate, odspavao; već je suton, biće oko šest sati. Dobrih si šestsati prespavao ...

– Gospode! šta je to sa mnom!

– A zašto? Nek’ ti je nazdravlјe! Kud se žuriš? Nećeš, valјda, na lјubavnisastanak? Sad je sve vreme naše. Ja već tri sata čekam; dvaput sam dolazio ovamo,a ti neprestano spavao. I do Zosimova sam dvaput svraćao: nema ga kod kuće, panema! Ali ništa, doći će! ... I zbog svojih sam poslova odlazio. Ja sam se danaspreselio, sasvim sam se preselio sa stricem. Ja ti sad imam strica... Ali do đavolasve to, na posao!... Daj ovamo taj paket, Nastjenka. Evo, odmah ćemo. A kako se,brate, osećaš?

– Zdrav sam; ja nisam bolestan ... Razumihine, jesi li ti tu odavno?

– Kažem ti, tri sata čekam.

– Znam, ali pre?

– Kad pre?

– Otkada ti ovamo dolaziš?

– Pa malopre sam ti pričao; zar se ne sećaš?

Raskolјnikov se zamisli. Ono što je malopre minulo, sad je nazirao kao u snu.

Nije se sam mogao setiti i upitno pogleda Razumihina.

– Hm! – reče ovaj – zaboravio si. Meni se i malopre činilo da još nisi pri sebi...A sada te je san osnažio. Odista, mnogo bolјe izgledaš. Sila si! Ali, na stvar! Evo, sadćeš se setiti, gledaj ovamo, dragi moj!

On poče drešiti zavežlјaj koji ga je, očevidno, neobično zanimao.

– To mi je, veruj mi, naročito ležalo na srcu. Jer tebe treba obući i obuti, daizgledaš kao čovek. A sad na stvar: da počnemo odozgo. Vidiš li ti ovu kapicu? –poče on vadeći iz zavežlјaja dosta lep, no u isti mah sasvim običan i jevtin kačket. –Dozvoli da ti ga probam.

– Posle, posle – kaza Raskolјnikov, odmahujući rukom nekako gadlјivo.

– Ne, ne, brate Rođa, nemoj da se opireš, posle će biti kasno i ja svu noć nebih zaspao, jer sam bez mere, nasumice kupovao. Taman! – uzviknu svečano poštoisproba kapu – taman za tvoju glavu! Kapa ti je, brate, najvažnija stvar u odelu –preporuka svoje vrste. Moj prijatelј Tolstjakov uvek mora da skida poklopac kadodlazi na neko javno mesto, gde su svi ostali u šeširima i kapama. Svi misle da točini iz ropskih osećanja, a on prosto zato što se stidi svojeg ptičjeg gnezda: stidlјivneki čovek! E, Nastjenka, koja je od ove dve kape lepša: ovaj palmerston26 (ondohvati iz ugla Raskolјnikovlјev izgnječeni okrugli šešir, koji je, ko zna zašto, nazvaopalmerstonom) ili ova juvelirska stvarčica? Hajd, oceni, Rođa, šta misliš, koliko samplatio? A, ti, Nastjuška? – obrati se njoj videći da ovaj ćuti.

– Sigurno si dao dvadeset kopejki – odgovori Nastasja.

– Dvadeset kopejki, budalo! – viknu uvređen – ta sad za dvadeset kopejki nitebe ne možeš kupiti... Osamdeset kopejki! Pa i to zato što je nošen. Ono, istina podpogodbom; kad taj iznosiš, iduće godine ti drugi badava daju, bogami! A sad dapristupimo Sjedinjenim Američkim Državama, kako smo u gimnaziji nazivalipantalone. Unapred te upozoravam, pantalonama se ponosim! – i on raširi predRaskolјnikovom sive pantalone od lakog letnjeg vunenog štofa. – Ni rupice, nimrlјice, sasvim pristojne iako su nošene; isti takav prsluk, jedne boje, kao što modazahteva. A što su nošene, to je, ako ćemo pravo, još bolјe: mekše su, udobnije ...Vidiš, Rođa, ako hoće čovek da pravi u svetu karijeru, dovolјno je, po mommišlјenju da samo vodi računa o sezoni: ako u januaru ne tražiš u gostionicišpargle, ostaće ti nekoliko rubalјa u džepu; isto ti je to i u pogledu ove kupovine.Sad je letnja sezona, zato sam letnje odelo i kupio, jer će na jesen sezona ionakozahtevati topliju materiju, pa će se ovo morati baciti... tim pre što će se dotad već isamo raspasti, ako ne od sve veće lepote, ono od svojih unutrašnjih neprilika. Ali,ded oceni? Šta misliš, pošto je? Dve rublјe i dvadeset pet kopejki! I ne zaboravi, opetpod pređašnjim uslovom; kad ove pocepaš, za sledeću godinu ćeš druge besplatnodobiti! U radnji trgovca Feđajeva drukčije se i ne prodaje: kad jednom platiš, to ti jedosta za ceo život, jer mu drugi put nećeš ni otići u radnju. A sad da pristupimočizmama, a, šta veliš? Ono, vidi se da su nošene, ali će dva meseca trajati, jer supravlјene u inostranstvu, a i roba je strana; to je sekretar engleskog poslanstva

26 Vrsta šešira po imenu engleskog političara 19. veka lorda Palmerstona. – Prim.prev.

prošle nedelјe na Varšavskom trgu prodao; svega ih je šest dana nosio, ali mu novacmnogo zatrebao. Cena im je rublјa i pedeset kopejki. Je li dobro?

– A možda mu neće biti taman? – primeti Nastasja.

– Neće biti taman! A šta je ovo? – i on izvadi iz džepa staru, skorelu, svuuleplјenu sasušenim blatom, poderanu Raskolјnikovlјevu čizmu – ja sam ovo poneosa sobom pa su mi po ovom čudovištu odredili pravu meru. Sve se ovo radilo odsrca. A što se tiče veša, dogovorio sam se s gazdaricom. Evo ti, pre svega, tri košulјeod prostog platna, ali sa modemim prsima... Dakle: osamdeset kopejki kapa, dverublјe i dvadeset pet ostalo ruvo, svega tri rublјe i pet kopejki; rublјu i pedesetčizme, jer su vrlo dobre, svega četiri rublјe i pedeset pet kopejki, i pet rubalјakošulјe i ostalo, sve sam đuture pogodio, svega ravno devet rubalјa i pedeset petkopejki. Kusur četrdeset pet kopejki, u bakarnim peticama, evo, izvolite primiti, itako si se, Rođa, potpuno ponovio, jer, po mom mišlјenju, tvoj kaput ne samo štojoš može poslužiti nego čak i naročito otmeno izgleda. Evo šta znači naručiti odelokod Šermjera! Što se tiče čarapa i svega ostalog, to ostavlјam samom tebi; novcanam ostaje dvadeset pet rubalјa, a što se tiče Pašenjke i plaćanja stana, za to nebrini; kazao sam ti: kredit je neograničen. A sad, brate, dozvoli da ti veš promenim,jer se sad sva tvoja bolest možda još nalazi samo u toj staroj košulјi...

– Okani me se! Neću! – branio se Raskolјnikov, koji je sa odvratnošću slušaonategnuto-nestašni izveštaj Razumihinov o kupovini odela.

– To, brate, ne može biti; zašto sam ja onda svoje čizme cepao! – navalјivao jeRazumihin. – Nastasjuška, nemojte se stideti, nego pomozite, eto tako – i bez obzirana Raskolјnikovlјevo opiranje, on mu ipak promeni rublјe. Ovaj pade na uzglavlјe ijedno dva minuta nije govorio ni reči.

»Dugo me se neće okaniti!« mislio je. – Za kakav je novac sve to kuplјeno? –zapita naposletku gledajući u zid.

– Za kakav novac? Eto ti sad! Pa za tvoj sopstveni novac. Malopre je dolaziočovek od Vahrušina, mama ti poslala; nisi valјda i to zaboravio?

– Sad se sećam... – progovori Raskolјnikov, posle duge i turobnezamišlјenosti.

Razumihin se namršti gledajući ga uznemireno.

Vrata se otvoriše i uđe visok, debeo čovek, isto tako po izgledu već doneklepoznat Raskolјnikovu.

– Zosimove! Jedva jednom! – viknu obradovani Razumihin.

IV

Zosimov je bio visok i gojazan čovek, podbulog i bezbojno bledog, glatkoobrijanog lica, plave kose bez kovrdža, u naočarima, sa velikim zlatnim prstenom naprstu nabreklom od deblјine. Bilo mu je oko dvadeset sedam godina. Imao je nasebi širok, kicoški, lak kaput, letnje pantalone otvorene boje, i uopšte, sve je nanjemu bilo široko, kicoško i tek od konca otkinuto: rublјe belo kao sneg, lanac nasatu masivan. Pokreti su mu bili lagani, nekako tromi i u isti mah smišlјenonemarni, ali je svakog trenutka provirivala jedva prikrivena sujeta. Svi koji su gaznali smatrali su ga teškim čovekom, ali su govorili da zna svoj posao.

– Ja sam, brate, dva put do tebe svraćao... Vidiš, došao je k sebi! – viknuRazumihin.

– Vidim, vidim; pa kako se sad osećamo, a – obrati se Zosimov Raskolјnikovu,zagledajući se u njega pažlјivo i sedajući pored njega na divan, kraj nogu, gde seodmah i izvali koliko je to bilo moguće.

– Samo, stalno je setan – nastavi Razumihin – sad mu promenismo rublјe izamalo što nije zaplakao.

– Pa, naravno; rublјe ste mogli i posle, kad sam ne želi... Puls je divan. Glavajoš malko boli, a?

– Ja sam zdrav, potpuno zdrav! – uporno i lјutito reče Raskolјnikov, ispravi seodjednom na divanu i sevnu očima. Ali odmah opet pade na jastuk i okrenu se zidu.Zosimov ga je pažlјivo posmatrao.

– Vrlo dobro ... sve je kako treba – reče mlitavo. – Je li što jeo?

Ispričali su mu i zapitali ga šta smeju da mu daju za jelo.

– Pa sve mu možete davati... Supe, čaja ... Pečurke i krastavce, naravno, netreba davati i goveđeg mesa, i... ali, našto prazna priča!... – On se zgleda saRazumihinom. – Miksturu bacite, i sve lekove bacite; a sutra ću videti... mada bi semoglo i danas... ali, da...

– Sutra uveče ću ga povesti u šetnju! – odluči Razumihin – u Jusupov park, aposle ćemo svratiti u Palais de cristal27.

– Sutra ja njega ne bih nikako dirao, uostalom... malo ... ali videćemokasnije.

– Eh, zaista mi je krivo, ja baš danas slavim naselјe, nema ni dva korakaodavde. Kad bi mogao, makar samo da poleži na divanu među nama! A hoćeš li tidoći? – obrati se Razumihin ođjednom Zosimovu.

– Nemoj da zaboraviš, pazi, obećao si mi.

– Pa dobro, samo malo docnije. A šta si ti tamo spremio?

27 »Kristalni dvorac«, restoran na početku Obuhovske ulice. – Prim. prev.

– Ama ništa naročito, čaj, rakiju, suvu ribu, i pirog; biće sve naši.

– A ko to?

– Pa sve ovdašnji i skoro svi novi, osim možda starog strica, ali i on je nov:tek juče je doputovao u Petrograd zbog nekakvih tamo poslova; viđamo se u petgodina jedanput.

– A ko je on?

– Životario je celog veka kao sreski poštar... penzijicu dobija, ima šezdeset i petgodina, ne vredi ni govoriti!... Ja ga, uostalom, volim. I Porfirije Semjonovič će doći,ovdašnji načelnik istražnog odelјenja…pravnik. Pa ti ga znaš…

– Je li ti i on neki rođak?

– Sasvim daleki; a što se mrštiš? Što ste se jednom ispsovali, pa sad, znači dane dođeš?

– Baš mi je mnogo stalo do njega ...

– To je najbolјe. Pa dalјe: studenti, jedan nastavnik, jedan činovnik, muzičar,jedan oficir, Zamjotov...

– Reci mi, molim te, šta imaš zajedničko ti ili, na primer, on – Zosimovpokaza glavom na Raskolјnikova – sa nekakvim Zamjotovom?

– Eh vi, čistunci! Načela! ... sav si u tim načelima kao na federima. Ne smešse okrenuti po svojoj volјi! A po mom shvatanju, ako je čovek dobar – eto ti načelo, ini za šta drugo neću da znam. A Zamjotov je divan čovek.

– I nepošteno zarađuje.

– E pa, zarađuje nepošteno, i vrlo važno! Šta onda ako zarađuje? – viknuodjednom Razumihin, lјuteći se nekako neprirodno. – Zar sam ja hvalio to štonepošteno zarađuje? Ja sam samo govorio da je, na svoj način, dobar čovek! A akoćemo da gledamo strogo u svakom pogledu, koliko će se tada naći čestitih lјudi?Uveren sam da bi u tom slučaju za mene celog dali svega pečenu glavicu luka, pa ito jedino ako bi i tebe dodali pride! ...

– To je malo, ja bih za tebe i dve dao ...

– A ja za tebe samo jednu! De, kaži još nešto duhovito! Zamjotov je još dečko,ja ću njemu uši izvući; ali njega treba pridobijati, a ne odgurnuti. Kad odgurneščoveka, time ga nisi popravio, pogotovu dečka. Sa dečkom treba biti dvostrukopažlјiviji. Eh vi, progresivni tupani, ništa vi ne razumete! Ako čoveka ne poštujete,sebi činite gore... A ako hoćeš da znaš, mi smo, bogami, jednu opštu stvarpreduzeli.

– Baš bih želeo da čujem?

– Pa to je ona ista stvar sa molerom, to jest s farbarom ... Izvući ćemo minjega! Uostalom, sad već i nema nikakve opasnosti. Stvar je sad sasvim, sasvimočevidna! Mi ćemo samo da pokrenemo stvar.

– Kakav to sad moler?

– Šta, zar ti nisam pričao? Nisam? Da, ja sam ovde tek bio počeo da ti

pričam... O ubistvu one babe što je davala novac na zaloge, one činovnice... tu jesad i jedan moler umešan ...

– Ja sam o tom ubistvu i pre tvoje priče slušao, i ta me stvar čak iinteresuje ... donekle... zbog jedne okolnosti... i u novinama sam čitao! A evo zbogčega...

– I Lizaveta je ubijena! – bubnu odjednom Nastasja obraćajući seRaskolјnikovu. – Ona je sve vreme stajala u sobi, naslonjena kraj vrata, i slušala.

– Lizaveta? – promrmlјa Raskolјnikov jedva čujnim glasom.

– Ama Lizaveta, pilјarica, zar ne znaš? Dolazila je ovamo dole. I čak ti jekošulјu krpila.

Raskolјnikov se okrenu zidu, gde na prlјavim žutim tapetama s belimcvetićima izabra jedan nezgrapan beo cvetak sa nekakvim mrkim crticama i poče daga posmatra: koliko ima listića, kakve su na cvetićima recke i koliko je crtica?Osećao je da su mu utrnule ruke i noge, baš kao da su mu oduzete, ali ne pokušada se makne, i uporno nastavi da gleda cvet.

– Pa šta je s molerom? – prekide Zosimov Nastasjino brblјanje s nekimnaročitim nezadovolјstvom.

Ona uzdahnu i ućuta.

– I njega su u ubice uvrstili! – vatreno nastavi Razumihin.

– Ima li kakvih dokaza?

– Ma, kakvi dokazi! Doduše, upravo na osnovu nekakvog dokaza, samo tajdokaz nije dokaz, eto šta treba da se dokaže! To je u dlaku isto onako kao kad su upočetku uhapsili i osumnjičili one, kako se ono zovu... Koha i Pjestrakova. Pih!Kako se sve glupo radi, čak ti ovako bez ikakve veze s tim dođe gadno! Pjestrakovće, možda, danas do mene svratiti... Uzgred budi rečeno, ti, Rođa, tu stvar već znaš;to se desilo još pre tvoje bolesti, baš uoči onog dana kad si u kvartu pao u nesvestkad se tamo pričalo o tome ...

Zosimov radoznalo pogleda Raskolјnikova; ovaj se nije micao.

– A znaš šta, Razumihine? Nešto te gledam, mnogo se ti, ipak, brineš –primeti Zosimov.

– Neka brinem, ipak ćemo ga izvući! – viknu Razumihin i udari pesnicom postolu. – Znaš li šta tu čoveka najviše lјuti? Ne to što oni izmišlјaju, izmišlјanje seuvek može oprostiti, izmišlјanje je lepa stvar, jer vodi istini. Ne, ja se lјutim što onilažu i što se sopstvenoj laži klanjaju. Ja Porfirija poštujem ali ... Šta je njih, presvega, zbunilo? Vrata su bila zatvorena, a kad su došli sa vratarom, vrata –otvorena, dakle, Koh i Pjestrakov su, znači, ubili! Eto, to je njihova logika!

– Ama, nemoj da padaš u vatru, njih su prosto samo pritvorili; ne može sedrukčije ... Uzgred budi rečeno, ja sam viđao toga Koha; on je, kao što se pokazalo,kupovao od babe neotplaćene stvari? A?

– Da, lopov nekakav. On i menice kupuje. Obrtnik! Ali, neka ga đavo nosi!

Evo šta mene jedi, razumeš li ti to? Ljutim se na njihovu rutinu, izanđalu,trivijalnu, okorelu... A tu se, samo u ovoj stvari, može sasvim nov put pronaći.Isklјučivo se psihološkim faktima može pokazati kako se nalazi pravi put. »Imamo«,kaže, »fakta!« Ali fakta još nisu sve; bar polovina je stvari u tome umeš li da operišešfaktima.

– A zar ti umeš da operišeš faktima?

– Ta ne može čovek da ćuti kad oseća, gotovo opiplјivo oseća, da bi mogaopomoći stvari, samo kad bi... Eh! ... A znaš li ti tu stvar podrobno?

– Pa, eto, čekam da čujem o tom moleru.

– Da, stvarno! Dakle, slušaj: tačno treći dan posle ubistva, izjutra, dok su seoni tamo još petlјali sa Kohom i Pjestrakovom, iako su lјudi svaki svoj korakdokazali, stvar je jasna kao dan! – javlјa se iznenada najneočekivaniji fakat.Nekakav selјak, Duškin, vlasnik jedne birtije koja se nalazi naspram one kuće,dolazi u kancelariju, donosi juvelirsku kutiju sa zlatnim minđušama i priča čitavupriču: »Dotrčao«, veli, »k meni preksinoć, otprilike posle osam sati« – dan i sat!udublјuješ li se u stvar? – »molerski radnik Mikolaj, koji je i pre toga prekodan domene svraćao, doneo mi ovu kutiju sa zlatnim minđušama i kamenjem i molio meda ih primim u zalogu za dve rublјe, a na moje pitanje otkuda mu? – reče da ih jenašao na trotoaru. Više ga o tome nisam pitao« – to priča taj Duškin – »nego muizvadim ,bančicu‘ – to jest rublјu« – »jer sam pomislio, ako ne kod mene, kod nekogdrugog će založiti; svejedno – popiće, pa je bolјe da stvar bude kod mene. što dalјeparu metneš, sigurnija ti je – a ako se što pojavi ili se glas pronese, ja ću odmahprijaviti.« – Dakle, naravno, pričam ti priču, laže kao pseto, jer toga Duškina znam, ion daje na zalogu i kradene stvari krije, a stvar koja vredi trideset rubalјa nije digaoMikolaju zato da je posle prijavi. Nego se sad prosto uplašio. Ali neka ide do đavola,slušaj dalјe. Nastavlјa taj Duškin: »A tog selјaka Mikolaja Dementjeva – veli – jaznam od ranog detinjstva, iz naše je gubernije i sreza Zarajskog, jer i ja sam veli,Rjazanac. A Mikolaj, iako nije pijanica, hoće da popije, i nama je bilo poznato da utoj istoj kući radi, moluje, zajedno sa Mitrejem, a on i Mitrej su iz istog sela. I kad jedobio bančicu, odmah je razmeni, popi odjednom dva polića, uze kusur i ode;Mitreja tada s njim nisam video. A sutradan čujem da su Alјonu Ivanovnu i njenusestricu Lizavetu Ivanovnu ubili sekirom, a mi smo ih poznavali. I odjednom meobuze sumnja povodom minđuša, jer smo znali da je pokojnica pare za zalogedavala. Otišao sam njima kući i počeo pažlјivo, za svoj račun da se raspitujem, tihoi polako, i pre svega upitam je li tu Mikolaj. I Mitrej mi reče da se Mikolaj napio,došao kući u zora mrtav pijan, kod kuće proveo otprilike desetak minuta, pa opetotišao, i on ga posle više nije video, i posao sam dovršava. A rade na istimstepenicama gde je stan ubijene, na dragom spratu. Kad smo sve to čuli, ni tadanikom ništa nismo govorili« – to Duškin priča – »a o ubistvu smo doznali sve što semoglo, pa smo se vratili kući s onom istom našom sumnjom. A jutros, u osam sati«,to jest trećeg dana, razumeš li? – »vidim, dolazi k meni Mikolaj, nije trezan, al’ nijebaš mnogo ni pijan i može da razume razgovor. Seo na klupu, ćuti. A, sem njega, uto vreme u krčmi su bili samo još jedan stran čovek, jedan od poznatih je spavao naklupi, i dva naša dečaka.

»Jesi l’ video Mitreja?« – pitam ga ja.

»Ne, nisam ga – kaže – video.«

»I ovde nisi bio?«

»Nisam – veli – bio od prekjuče.«

»A noćaske gde si konačio?«

»Pa na Pesku – veli – kod kolomenskih selјaka.«

»A otkud ti – rekoh – one minđuše?«

»Pa našao sam ih na trotoaru« – a govori to nekako zbunjeno i ne gleda u oči.

»A jesi l’ – rekoh – čuo da se dogodila takva i takva stvar, ono isto veče, u istovreme, na istim stepenicama?«

»Ne – veli – nisam čuo« – a ovamo sluša, izbečio oči i sav odjednom prebledeokao krpa. Ja mu to pričam, gledam ga, a on uze kapu i poče ustajati. Tu ja htedohda ga zadržim. – »Čekaj«, rekoh, »Mikolaj, zar nećeš popiti što?« I namignuh nadečka da pridrži vrata, a ja izađoh iza tezge. Kad ti on odjednom skoči i polete naulicu, pa zaždi što je brže mogao u sporednu uličicu – nestade ga, kao da ga nije nibilo! Tada sam prestao da sumnjam, njegov je greh, ničiji drugo ...«

– Nego šta!... – progovori Zosimov.

– Čekaj! Da čuješ kraj! Pojurili, naravno, što brže mogu da nađu Mikolaja;Duškina pritvorili i pretresli, i Mitreja isto tako; prebiskali i Kolomence, kadodjednom prekjuče dovode Mikolaja glavom, uhvatili ga blizu -ske trošarinskestanice, u mehani. Došao tamo, skinuo sa sebe krst, srebrn i zatražio za krst čokanjrakije. Dali mu. Posle nekoliko minuta pošla žena u staju i ugleda kroz pukotinunjega kako tu, pored staje, u šupi, privezao pojas za gredu, omču napravio, stao natrupčić i hoće da namakne omču sebi o vrat; žena počne vikati koliko je grlo nosi.Dotrčali lјudi.

»Dakle, ti li si to!« – povikaše na njega kad su ga videli.

»Vodite me – veli – u taj i taj kvart, sve ću priznati.«

Sa odgovarajućim počastima, odvedu ga i predadu u taj i taj kvart, to jestovamo. Dakle, ko si, šta si, koliko ti je godina – »dvadeset dve«, i tako dalјe.

Pitanje: Kad si radio sa Mitrejem, da li ste videli koga na stepenicama, u to ito doba dana?

Odgovor: Pa, razume se, možda je i prolazio onuda svet, ali mi nismo opazili.

»A da niste čuli što, kakvu larmu ili nešto slično?«

»Ništa naročito nismo čuli.«

»A da li ti je bilo poznato, Mikolaj, tog istog dana, da je neko tog i tog danatakvu i takvu udovicu i njenu sestru ubio i oplјačkao?«

»Pojma uopšte nisam imao. Prvi put sam prekjuče čuo u krčmi od AfanasijaPavliča.«

»A otkud ti minđuše?«

»Na trotoaru sam ih našao.«

»A zašto sutradan nisi s Mitrejem došao na posao?«

»Zato što sam se napio.«

»A gde si pio?«

»Pa tamo i tamo«.

»A zašto si bežao od Duškina?«

»Zato što sam se veoma uplašio.«

»A od čega si se uplašio?«

»Pa da će me osuditi.«

»A kako si se mogao uplašiti kad znaš da nisi ništa kriv? ...«

– Eto, Zosimove, verovali ili ne, to mu je pitanje bilo postavlјeno i bukvalnoovim istim rečima, ja to sigurno znam, meni je tačno saopšteno! šta kažeš na to? štakažeš?

– Pa ipak, materijalni dokazi postoje.

– Ama ja sad ne govorim o materijalnim dokazima, ja govorim o pitanjima, otome kako oni shvataju suštinu svog poziva! Ali nek’ idu do đavola! ... I tako su ga,eto, gnjavili, gnjavili, pritezali, dok najposle nije priznao. »Nisam, veli, našao natrotoaru, već u stanu u kom smo ja i Mitrej molovali.«

»A kako to?«

»Pa eto tako, ja i Mitrej smo molovali ceo dan, do osam sati, i spremali se dapođemo, kad Mitrej uzme četku, pa mene namaže po njušci, farbom, maznuo mefarbom po labrnji i pobegao, a ja za njim. Trčim ja za njim i vičem koliko me grlonosi; a na prelazu od stepenica do kapije – kako sam se bio zaleteo, natrčim navratara i na neku gospodu, a koliko je bilo gospode, ne sećam se, i vratar me za toizgrdi, pa i drugi me vratar izgrdi, i vratareva žena izađe, pa nas i ona izgrdi, i jedangospodin je ulazio na kapiju sa gospođom, te nas i on izgrdi zato što smo se ja iMitrej isprečili ispod kapije, gde svet prolazi. Ja Mi

ku zgrabio za kosu, oborio ga i počeo da tučem pesnicama, a on opet odozdodohvatio mene za kosu, pa i on počeo mene da udara, ali mi to nismo radili, izmržnje, već iz čiste lјubavi, od šale. A posle se Mićka oteo i pobegao na ulicu, a ja zanjim, ali ga nisam stigao, te sam se sam vratio u stan – zato što je već trebalopokupiti alat i ići kući. Počeo ja da kupim i čekam Mitreja da dođe, kad kod vratašto vode u hodnik, kraj zida, u uglu, nagazim na kutiju, gledam, leži kutija zavijenau hartiju. Ja onu hartiju skinem, vidim neke malene kopčice, te mi one kopčiceotkopčamo – a u kutiji minđuše ...

– Iza vrata? Je li iza vrata ležala? Iza vrata? – povika odjednom Raskolјnikovgledajući mutnim prestravlјenim pogledom Razumihina i polako se podiže nadivanu, odupirući se o ruku.

– Da ... A što? šta ti je? što si tako najednom?

– Razumihin se takođe podiže s mesta.

– Ništa ... – odgovori Raskolјnikov da se jedva čulo, spuštajući se opet najastuk i opet se okrećući zidu. Svi su malo poćutali.

– Zadremao je; mora da je bunovan – progovori najzad Razumihin i pogledaupitno Zosimova; ovaj učini lak odrečan znak glavom.

– Dakle, pričaj dalјe – reče Zosimov – šta je bilo dalјe?

– A, šta dalјe! Tek što je Mikolaj video minđuše, odmah zaboravi i stan iMićku, zgrabi kapu i potrča Duškinu, pa kao što je poznato, dobi od njega rublјu,slaga da ih je našao na trotoaru, i odmah poče da terevenči. A o ubistvu i dalјegovori kao i pre: »Uopšte nemam pojma, tek sam prekjuče čuo.« – »Pa što se dosadnisi javlјao?« – »Bojao sam se.« – »A što si hteo da se obesiš?« – »Od misli.« – »Odkakve misli?« – »Pa da ću biti osuđen...« Eto ti, dakle, cele priče, pa šta misliš sad,šta su oni iz toga izvukli?

– Pa šta imam da mislim, trag je tu – kakav je, da je. Postoji činjenica. Nećeš,valјda, da tvog molera puste na slobodu?

– Ama oni njega sad prosto smatraju ubicom. Oni već uopšte u to i nesumnjaju.

– Ma, nije istina; padaš u vatru. A minđuše? Priznaj i sam da ako istog dana isata minđuše dospevaju iz babinog sanduka u Mikolajeve ruke, priznaj i sam da suone na neki način morale do njega dospeti! A to nije mala stvar u takvoj istrazi.

– Kako su dospele! Kako su dospele? – povika Razumihin. – Pa zar ti, doktor,ti, koji pre svega treba da izučavaš čoveka i koji, pre nego iko drugi, imaš prilike daizučiš čovečiju prirodu, zar ti ne vidiš, prema svim podacima, kakva je priroda tajMikolaj? Zar ti ne vidiš da sve što je kazao na isleđenjima, da je sve to najsvetijaistina? Minđuše su došle u njegove ruke tačno onako kao što je kazao. Nagaziokutiju i podigao.

– Najsvetija istina! Ipak je sam priznao da je prvi put slagao?

– Slušaj, saslušaj me pažlјivo: i vratar, i Koh, i Pjestrakov, i drugi vratar, ižena prvog vratara, i građanka što je u to vreme kod njih u vratarevoj sobi sedela, isavetnik28 Krjukov, koji je baš tog trenutka izašao iz fijakera i ulazio na kapiju sdamom ispod ruke, svi oni, to jest osam ili devet svedoka, jednoglasno priznaju daje Nikolaj oborio Dmitrija na zemlјu, ležao na njemu i tukao ga pesnicama, a onajga uhvatio za kosu pa i on njega tukao. Preprečili se njih dvojica nasred puta izakrčili prolaz; grde ih sa svih strana, a oni »kao mala deca« (dosledan izrazsvedoka) leže jedan na drugom, vrište, tuku se i smeju, smeju se ko bolјe može, savrlo smešnim grimasama na licu, i kao deca istrčali na ulicu da jedan drugogstignu. Jesi li čuo? Sad ozbilјno obrati pažnju na ovo: tela su gore još topla, čuješ,topla, tako su ih zatekli! Ako su oni ubili, ili sam Nikolaj, i tom prilikom obilisanduke i oplјačkali ih, ili samo na neki način učestvovali u plјačkanju, ondadozvoli da ti postavim svega jedno pitanje: slaže li se takvo duševno raspoloženje, tojest vriska, smeh, dečurlijska tuča na kapiji – slaže li se sa sekirama, sa krvlјu, sazločinačkim lukavstvom, opreznošću, plјačkom? Ovoga časa ubili, svega pre jedno

28 Zvanje činovnika VIII grupe u Rusiji. – Prim. prev.

pet ili deset minuta – jer tako izlazi, tela su još topla – i odjednom, napustiliplјačku, ostavili otvoren stan i znajući da su toga časa tamo otišli lјudi, oni se kaomala deca valјaju na putu, kikoću, obraćaju na sebe opštu pažnju. I sve to desetaksvedoka složno potvrđuju!

– Razume se da je čudnovato! Naravno, nemoguće je, ali...

– Ne, bratac, nema tu ali, već ako minđuše koje su se onoga dana i sataobrele u Nikolajevim rukama stvarno znače materijalni dokaz protiv njega – koji seipak prosto i jasno objašnjava njegovim iskazima, dakle, sporan dokaz – onda trebauzeti u obzir i činjenice koje ga opravdavaju, utoliko pre što su to neospornečinjenice. A šta ti misliš, da li će oni, na osnovu naše pravne nauke, usvojiti, ili da lisu sposobni da usvoje takvu činjenicu, zasnovanu jedino na psihološkojnemogućnosti, samo na duševnom raspoloženju, da li će je primiti kao neosporanfakat, činjenicu koja obara sve materijalne dokaze što ga terete, pa ma kakvi onibili? Ne, neće usvojiti, nipošto neće usvojiti, jer su, eto, kutijicu našli, i čovek je hteoda se obesi, »čega ne bi moglo biti da se nije osećao krivim!« Eto, to je osnovnopitanje, eto zbog čega padam u vatru! Shvati!

– Pa ja vidim da se ti lјutiš. Čekaj, zaboravio sam da te pitam: čime jedokazano da je kutija sa minđušama stvarno iz babinog sanduka.

– To je dokazano – odgovori Razumihin nekako nerado i namršti se; – Koh jepoznao stvar i kazao ko ju je založio, a taj je ubedlјivo dokazao da je stvar doistanjegova.

– To ne valјa. A sad još nešto: da li je ko video Nikolaja onda kad su Koh iPjestrakov prošli gore, i da li bi se to moglo čime dokazati?

– U tome i jeste stvar što ga niko nije video – lјutito odgovori Razumihin – to ijeste ono što ne valјa; čak ih ni Koh ni Pjestrakov nisu opazili kad su se peli gore,mada njihovo svedočenje ne bi sad mnogo ni vredelo. – »Videli smo, vele oni, da jestan otvoren, da se u njemu po svoj prilici, radilo, ali u prolazu nismo obratilipažnju i ne sećamo se tačno da li je tamo u tom trenutku bilo radnika ili ih nijebilo.«

– Hm... Znači, celo im je opravdanje samo to što su se tukli i kikotali.Recimo, to je jak dokaz, ali... Dozvoli sad: kako ti sam taj ceo fakat objašnjavaš?Čime objašnjavaš sam nalazak minđuša, ako ih je stvarno našao onako kao štopriča?

– Čime objašnjavam? Pa šta ima tu da se objašnjava; stvar je jasna! Ako ništadrugo, bar je put kojim treba voditi stvar jasan i dokazan, i baš ta kutijica ga je idokazala. Pravi ubica je ispustio te minđuše. Ubica je bio gore kad su Koh iPjestrakov lupali na vrata i zatvorio se. Koh je napravio glupost i pošao dole; tada jeubica izašao i sam potrčao dole, jer nikakvog drugog izlaza nije imao. Nastepenicama se od Koha, Pjestrakova i vratara sakrio u praznom stanu, baš u onomtrenutku kad su Dmitrije i Nikolaj iz njega istrčali; prestojao je iza vrata kad jevratar s onom dvojicom prolazio gore, sačekao dok je zamro bat njihovih koraka, paje sasvim mimo sišao onog istog trenutka kad su Dmitrije i Nikolaj istrčali na ulicu isvi se razišli, te na kapiji nije bilo nikoga. Možda su ga i videli, ali ga nisu zapazili;zar malo sveta prolazi? A kutija mu je ispala iz džepa kad je iza vrata stajao; nije ni

primetio da mu je ispala, jer mu nije bilo do toga. Kutija jasno dokazuje da je baštamo stajao. Eto, u tome ti je čitava stvar!

– Teško! Ne, brate, to je zamršeno; to je suviše zamršeno!

– Ali zašto, zašto!

– Pa zato što je sve nekako srećno ispalo ... i odigralo se ... baš kao upozorištu.

– E, eh – viknu Razumihin, ali tog trenutka vrata se otvoriše i uđe jedno novolice koje niko od prisutnih nije poznavao.

V

To je bio postariji gospodin, preterano kočoperan, naočit, sa izrazomopreznosti i mrzovolјe na licu. Počeo je time što zastade na vratima osvrćući se okosebe sa uvredlјivo neskrivenim čuđenjem, i kao da je pitao pogledima: »Kud li samto zabasao?« Nepoverlјivo i čak izigravajući da se nečeg uplašio, i skoro uvredio,razgledao je Raskolјnikovlјevu teskobnu i onisku »brodsku kabinu« čudeći se tako,prenese i zaustavi zatim svoj pogled na samom Raskolјnikovu, koji je, neodeven,razbarušen i neumiven, ležao na svom bednom prlјavom divanu i netremiceposmatrao došlјaka. Zatim, isto tako polagano stade posmatrati čupavu, neobrijanui neočešlјanu Razumihinovu pojavu, koji mu je, sa svoje strane, drsko i upitnogledao pravo u oči, ne mičući se s mesta. Napeto ćutanje potraja trenutak, i najzadje, kao što se i moglo očekivati, nastala mala promena dekoracije. Pošto je, po svojprilici, zaklјučio po nekim, uostalom, vrlo upadlјivim znacima da se preteranostrogim držanjem ovde, u ovoj »brodskoj kabini«, apsolutno ništa ne može postići,gospodin došlјak malko omekša i učtivo, mada ne bez izvesne strogosti, rečeobraćajući se Zosimovu i naglašavajući svaki slog svoga pitanja:

– Gospodin Rodion Romanič Raskolјnikov, student ili bivši student?

Zosimov se polako okrenu, i možda bi odgovorio da ga nije odmah preduhitrioRazumihin, kome pitanje uopšte nije bilo upućeno.

– Evo ga leži na divanu! A šta vam treba?

To familijamo »a šta vam treba?« prosto porazi kočopernog gospodina; on sečak umalo ne okrenu Razumihinu, ali se ipak na vreme uzdrža i brzo se opetokrenu Zosimovu.

– Evo vam Raskolјnikova! – procedi Zosimov i pokaza pokretom glave nabolesnika, zatim zevnu, nekako neobično mnogo otvori usta i držao ih je neobičnodugo tako otvorena. Zatim se polagano maši rukom džepa od prsluka, izvadi grdnoveliki zlatan sat sa dva ispupčena zaklopca, otvori ga, pogleda, pa ga opet isto takopolagano i leno poče metati natrag.

Sam Raskolјnikov za sve to vreme ležao je ćutke nauznak i uporno, mada bezikakve misli, gledao došlјaka. Nјegovo lice, koje se sad tek okrenulo od zanimlјivogcveta na tapetima bilo je neobično bledo – na njemu se ogledala neobična patnja,kao da je malopre izdržao tešku operaciju ili da su ga sad pustili s mučenja. Aligospodin došlјak poče postepeno kod njega izazivati sve veću i veću pažnju, zatimnedoumicu, najzad nepoverenje i čak kao neku bojazan. A kad je Zosimov ukazaona njega i rekao: »To vam je Raskolјnikov« – odjednom se brzo podigao, čisto skočio,seo na postelјu i skoro izazivački, ali isprekidanim i slabim glasom kazao:

– Da, ja sam Raskolјnikov! Šta želite?

Gost ga pažlјivo pogleda i sugestivno reče:

– Petar Petrovič Lužin. Ja se nadam da vam moje ime već nije sasvimnepoznato.

Ali Raskolјnikov, koji je očekivao nešto sasvim drugo, pogleda ga tupo i

zamišlјeno i ništa ne odgovori, kao da je stvarno prvi put čuo ime Petra Petroviča.

– Šta? Zar vi dosad još niste izvoleli primiti nikakvu vest? – zapita PetarPetrovič malko gadlјivo.

Kao odgovor na to Raskolјnikov se polako spusti na jastuk zabaci nike ispodglave i stade gledati u tavanicu. Na Lužinovom licu se pojavi duševni nemir,Zosimov i Razumihin ga počeše posmatrati sa još većom radoznalošću i on seočevidno, najzad, zbuni.

– Ja sam pretpostavlјao i računao – poče gnjevetati – da je pismo, koje vam jeposlato još pre deset dana, možda i pre dve nedelјe ... – čujte, zašto stojiteneprestano kod vrata – prekide ga odjednom Razumihin. – Ako imate nešto daobjasnite, onda sedite, jer je vama i Nastasji tamo tesno. Nastasjuška, skloni se,pusti ga da prođe. Prođite, evo vam stolice, ovamo! Ta prolazite!

On odmače svoju stolicu od stola, oslobodi malko prostora između stola isvojih kolena i čekao je, u donekle napetom položaju, da se gost »provuče« krozuzani prolaz. Trenutak je bio tako zgodno izabran da je bilo nemoguće odbitiponudu, i gost prođe kroz uzani prostor žureći se i spotičući. Kad je došao dostolice, sede i nepoverlјivo pogleda Razumihina.

– Vi se, uzgred da kažem, ne snebivajte – bubnu Razumihin; – Rođa je već petdana bolestan i tri dana je bio u bunilu; sad se probudio, i čak je jeo s apetitom.Ovo je njegov doktor, što tu sedi; malopre ga je pregledao, a ja sam Roćkin drug,takođe bivši student, i eto sad ga negujem; vi se, dakle, ne osvrćite na nas, i nesnebivajte se, već nastavite i svršite što vam je potrebno.

– Hvala vam. Ali da neću ja ipak uznemiriti bolesnika svojim prisustvom irazgovorom? – obrati se Petar Petrovič Zosimovu.

– Ne-ne – prognjavi Zosimov – još ćete ga razonoditi – i opet zevnu.

– O, on je već odavno došao k sebi, još od jutros! – nastavi Razumihin, čija jefamilijarnost izgledala tako prirodna i prostodušna da Petar Petrovič razmisli iohrabri se možda donekle i zato što je ovom golјi i bezobrazniku pošlo za rukom dase predstavi kao student.

– Vaša mama ... – poče Lužin.

– Hm! – glasno učini Razumihin.

Lužin ga pogleda upitno.

– Ništa, ja to samo onako ... Nastavite ...

Lužin sleže ramenima.

– ... Vaša mama, još dok sam bio kod njih, počela je da vam piše pismo. Kadsam došao ovamo, ja sam namerno propustio nekoliko dana i nisam dolazio kvama, kako bih bio potpuno uveren da ste obavešteni o svemu; ali sad, na mojeveliko iznenađenje ...

– Znam, znam! – progovori odjednom Raskolјnikov sa izrazom najnestrplјivijelјutnje. – To ste vi mladoženja? Znam, znam … I dosta!

Petar Petrovič se duboko uvredi, ali oćuta. Upinjao se da shvati šta to sve

znači. Trenutak je potrajalo ćutanje. Za to vreme Raskolјnikov, koji se malkookrenuo dok mu je odgovarao, sad odjednom poče ponovo da ga posmatra, pažlјivo is nekakvom naročitom radoznalošću, kao da malopre nije stigao da ga razgledacelog, ili kao da ga nešto novo zaprepasti u njegovoj pojavi; čak se namerno zbogtoga malko pridigao s jastuka. Odista, u celokupnoj pojavi Petra Petrovičaporažavalo je nešto naročito, i upravo nešto što je opravdavalo naziv »mladoženje«,koji mu je tako bezobzirno malopre dat. Pre svega, videlo se, i čak je suviše upadalou oči, da se Petar Petrovič, očekujući verenicu, veoma požurio da iskoristi ovonekoliko dana u prestonici da se dotera i ulepša, što je, doduše, bilo sasvim nevino idopušteno. Čak se njegovo lično, možda suviše samozadovolјno, osećanje prijatnepromene nabolјe moglo da oprosti u takvoj prilici, jer je Petar Petrovič igrao ulogumladoženje. Celo njegovo odelo tek što je bilo sašiveno i sve je bilo lepo, osim,možda, to što je sve bilo suviše novo i što je suviše otkrivalo određenu svrhu. Čak jekicoški, nov-novcat, okrugli šešir svedočio o tome cilјu – jer se Petar Petrovič prematome šeširu odnosio nekako previše s poštovanjem, i suviše ga pažlјivo držao urukama. I divni par pravih žuvenjevskih rukavica, boje jorgovana, svedočio je toisto, već i po tome što ih Petar Petrovič nije navlačio nego ih je samo nosio paraderadi.

Na odelu Petra Petroviča preovlađivale su otvorene i mladalačke boje. Nosio jelep otvorenomrk letnji kaput, lake pantalone svetle boje, isti takav prsluk, tekkuplјeno fino rublјe, kao pena laku kravatu od batista sa rumenim prugicama i štoje od svega najlepše – sve je to baš lepo stajalo Petru Petroviču. Nјegovo lice, veomasveže i čak lepo, ionako je izgledalo mlađe od svojih četrdeset i pet godina. Tamnizalisci prijatno su ga senčili sa obe strane u vidu dva kotleta i vrlo lepo sezgušnjavali kod glatko izbrijane brade. Čak i kosa, uzgred rečeno, vrlo maloproseda, očešlјana i nabrenovana kod frizera, nije mu davala ni najmanje smešanniti neki glup izgled, što se obično dešava kad se kosa nabrenuje, jer daje licuneizbežnu sličnost sa Nemcem koji ide na venčanje. A ako je i bilo nečeg odistaneprijatnog i antipatičnog u toj dosta lepoj i ozbilјnoj fizionomiji, za to su večpostojali drugi razlozi. Kad je bez ustručavanja razgledao gospodina Lužina,Raskolјnikov se jetko nasmeši, opet se spusti na jastuk, i stade kao i pre da gleda utavanicu.

Ali gospodin Lužin steže srce, naumio je, izgleda, da se neko vreme čininevešt na sve te osobenjačke izgrede.

– Veoma, veoma mi je žao što vas nalazim u takvom stanju – poče opet,upinjući se da prekine ćutanje. – Da sam znao za vašu bolest, navratio bih ranije.Ali, znate – poslovi! ... A osim toga, imam u senatu vrlo važan predmet iz mojeadvokatske prakse. A da i ne spominjem one brige koje i sami pogađate. Vaše, tojest mamu i sestricu, očekujem svakog časa...

Raskolјnikov se pomače i htede nešto da kaže; na licu mu se pojavi nekouzbuđenje. Petar Petrovič zastade, sačeka, ali pošto ništa nije usledilo nastavi:

– ... Svakog časa. Našao sam im za prvo vreme i stan...

– Gde? – upita tiho Raskolјnikov.

– Tu vrlo blizu, kuća Bakalјejeva ...

– To je na Voznesenskom – prekide ga Razumihin – tamo su dva sprata sa

sobama za izdavanje; drži ih trgovac Jušin; odlazio sam tamo.

– Da, sobe za izdavanje ...

– Užasna gadost; prlјavština, smrad, a i mesto je sumnjivo; dešavalo sesvašta; đavo ga znao ko sve tamo ne stanuje! ... I ja sam tamo odlazio zbog jednogskandaloznog slučaja. Uostalom, jevtino je.

– Ja, naravno, nisam mogao skupiti toliko obaveštenja pošto sam i sam ovdenov – odgovori tugalјivo Petar Petrovič – ali, uostalom, dve veoma, veoma čistesobice, i kako je to za vrlo kratko vreme ... Ja sam već našao pravi, to jest budućinaš stan – obrati se on Raskolјnikovu – i sad ga udešavam, a dotle sam se i samstesnio u sobi za izdavanje, dva koraka odavde, kod gospođe Lipeveksel, u stanujednog mog mladog prijatelјa, Andreja Semjoniča Lebezjatnjikova; on me je i uputiona kuću Bakalјejevu ...

– Lebezjatnjikova? – polako reče Raskolјnikov, kao da se seća nečega.

– Da, Andrej Semjonič Lebezjatnjikov, činovnik u ministarstvu. Izvolјevate liga znati?

– Da ... ne ... – odgovori Raskolјnikov.

– Izvinite, meni se tako učinilo po vašem pitanju. Ja sam nekada bio njegovstaralac ... vrlo mio momak ... koji prati... A ja volim da se sretam sa omladinom: ponjoj čovek vidi šta je novo – tu Petar Petrovič s nadom pogleda sve prisutne.

– U kom to pogledu? – zapita Razumihin.

– U najozbilјnijem, tako reći u samoj suštini stvari – nastavi Petar Petrovič,kao da se obradovao pitanju. – Ja, vidite, već deset godina nisam dolazio uPetrograd. Sve te naše novine, reforme, ideje, sve je to i do nas u provinciji doprlo;ali da se vidi jasnije i da se vidi sve, treba biti u Petrogradu. A po mome mišlјenju,najviše se opazi i dozna kad se posmatra naše mlado pokolenje! I priznajem –obradovao sam se...

– A čemu upravo?

– Vaše je pitanje široko. Ja se mogu i varati, ali, meni se čini da nalazimodredeni pogled, više, tako reći, kritike; više preduzimlјivosti...

– To je istina – procedi Zosimov.

– Nije istina; preduzimlјivosti nema – zakači se Razumihin. – Preduzimlјivostse stiče teško, i ne pada s neba badava. A mi smo se, ima skoro dvesta godina, odsvakog posla odučili... Ideje se, doduše, šire – obrati se on Petru Petroviču – ima iželјa za dobrim, mada je detinjasta; naći će se čak i poštenja, bez obzira na to što jeodasvud nagrnulo more lopova, ali preduzimlјive poslovnosti ipak nema!Preduzimlјivost u čizmama ide!

– Neću se složiti s vama – usprotivi se Petar Petrovič s očevidnim uživanjem –naravno, ima zanosa, nepravilnosti, ali ne treba biti strog; zanosi svedoče o vatrenojvolјi za rad i o onim nepravilnim spolјnim prilikama u kojima se nalaze stvari. Akoje urađeno malo – pa i vremena je bilo malo! O sredstvima da i ne govorim. Po momličnom mišlјenju, ako hoćete, nešto je čak i urađeno: raširene su nove, korisne

misli, rasprostranjena izvesna nova, korisna, književna dela, mesto ranijihsanjalačkih i romantičnih; literatura dobija zreliji vid; iskorenjeno je i ismejanomnogo štetnih predrasuda... Jednom rečju, mi smo sebe nepovratno odsekli odprošlosti, a po mom mišlјenju, to je već... delo.

– Deklamuje! Preporučuje se – reče odjednom Raskolјnikov.

– Šta? – zapita Petar Petrovič, koji nije dobro čuo, ali ne dobi odgovora.

– To je sve istina – požuri Zosimov da se umeša.

– Zar ne? – nastavlјao je Petar Petrovič i prijatno pogleda Zosimova. –Priznajte i sami – nastavi obraćajući se Razumihinu, ali već sa nijansom izvesnogtrijumfa i nadmoćnosti, i umalo ne dodade »mladiću« – da ima napretka ili, kao štosad govore, progresa, makar u sferi nauke i ekonomske istine ...

– Opštepoznata fraza!

– Ne – to nije opštepoznata fraza, gospodine! Ako su meni, na primer, dosadgovorili »voli« i ja sam voleo, šta je iz toga ispadalo? – nastavlјao je Petar Petrovič,možda i sa preteranom žurbom. – Ispadalo je to da sam cepao svoj kaput napola,delio ga sa svojim bližnjim, i obojica smo ostajali upola goli, po ruskoj poslovici:»Ako poteraš odjednom nekoliko zečeva, nećeš nijednog stići.« A nauka govori: voli,pre svega, samog sebe, jer se sve na svetu zasniva na ličnom interesu. Ako zavolišsamoga sebe, obavićeš svoje poslove kako treba i kaput će ti ostati čitav. Aekonomska istina dodaje: što je više u društvu uređenih

privatnih poslova i, tako reći, čitavih kaputa, to društvo ima više čvrstih osnova, itime se pre u njemu sređuje i opšta stvar. Znači, kad stičem jedino i isklјučivo zasebe, ja baš time kao da stičem za sve i cilј mi je da moj bližnji dobije nešto više odpocepanog kaputa, i to ne od privatnog pojedinačnog milosrđa, već usled sveopštegnapretka. Misao je prosta, ali nam na žalost, dugo nije padala na pamet, potisnutau zasenak ushićenjem i sanjarenjem, a izgleda ne treba mnogo oštroumlјa pa da sečovek doseti...

– Izvinite, ni ja nisam oštrouman – oštro ga prekide Razumihin – i zatoprestanimo. Ja sam počeo razgovor sa izvesnim cilјem, inače je meni sve tobrblјanje, samozabava, sve te večite opštepoznate fraze i sve jedno te jedno – sve mise to toliko ogadilo za ove tri godine da, tako mi boga, pocrvenim čak i kad drugi otom počnu preda rrrnom da pričaju, a kamoli ja sam. Vi ste se, naravno, požurili danam pokažete šta znate; to se može oprostiti i ja vas ne osuđujem. Ja sam želeosada samo da doznam ko ste vi; jer, vidite, za opštu stvar se u poslednje vremeprikačilo toliko raznih boraca, i tako su unakazili sve čega su se god dotakli, usvoju korist, da su celu stvar potpuno uprlјali. Ali dosta o tom!

– Poštovani gospodine – poče gospodin Lužin, prezrivo i sa neobičnimdostojanstvom – da nećete time da kažete, govoreći tako bezobzimo, da sam i ja...

– O, molim, molim ... Zar bih ja mogao! ... Ali dosta je! – preseče Razumihin inaglo se okrete Zosimovu, pa nastavi malopređašnji razgovor.

Petar Petrovič je bio toliko pametan da odmah poveruje Razumihinovomizvinjenju. On je, uostalom, odlučio da za minut-dva ode.

– Nadam se da će naše današnje poznanstvo – obrati se on Raskolјnikovu –

kad ozdravite, i u vezi s poznatim vam okolnostima, još više ojačati... Naročito vamželim da ozdravite ...

Raskolјnikov ni glave ne okrenu. Petar Petrovič poče ustajati sa stolice.

– Ubio je sigurno neki zalagač! – tvrdio je Zosimov.

– Sigurno zalagač! – odobri Razumihin. – Porfirije ne odaje svoje misli, aliipak zalagače saslušava...

– Saslušava zalagače? – glasno upita Raskolјnikov.

– Da, a zašto?

– Ništa.

– A kako ih nalazi? – zapita Zosimov.

– Neke mu je Koh kazao; nekima su imena bila zapisana na omotačimazaloženih stvari, a neki su i sami došli kad su čuli...

– E, to je morala biti prepredena i iskusna hulјa! Kakva smelost! Kakvaodlučnost!

– Baš u tome i jeste stvar što nije tako! – prekide ga Razumihin. – To sve vas izbunjuje. A ja tvrdim da nije ni vešt, ni iskusan, i mora da mu je to prvi korak! Čimimaš u vidu račun, prepredenog probisveta, odmah ti cela stvar ispadneneverovatna. A ako uzmeš da je neiskusan, izlazi da ga je samo puki slučaj izvukaoiz nevolјe – a šta sve slučaj ne donosi! Ta, molim vas, on nikakve smetnje nijepredvideo! I pogledajte kako samo izvodi stvar! – Uzima zaloge koje vrede deset-dvadeset rubalјa, puni njima džepove, pretura po ženskom sanduku, po krpetinama– a u ormanu za rublјe, u najgornjoj fioci, našlo se u kutiji samo gotovog novca okohilјadu i pet stotina, bez menica! Nije umeo da oplјačka, jedino što je znao, to je daubije! Kažem ti, prvi mu je korak, prvi korak, izgubio se! I nije se izvukaoračunicom, nego pukim slučajem.

– To vi, izgleda, o nedavnom ubistvu babe činovnice – umeša se PetarPetrovič, obrativši se Zosimovu, stojeći već sa šeširom i rukavicama u ruci, ali želećida pred odlazak progovori još koju mudru reč.

On se očevidno starao da ostavi prijatan utisak i sujeta mu nadvladarazboritost.

– Da. Jeste li čuli?

– Dabome, u susedstvu mi je ...

– Znate li stvar detalјno?

– Ne mogu reći da znam detalјno, ali mene tu interesuje nešto drugo, takoreći celo pitanje. I da ne govorim o tome da je broj zločina u nižim društvenimslojevima za poslednjih pet godina porastao; da ne govorim o neprestanimplјačkama i palјevinama na sve strane; ali za mene je najčudnovatije to što brojzločina i u višim klasama isto tako raste, i to, tako reći, ravnomerno. Čas se, naprimer, čuje kako je bivši student na glavnom drumu oplјačkao poštu; čas, opet,lјudi koji po svom društvenom položaju treba da su najsvesniji falsifikuju novac;

tamo u Moskvi uhvatili čitavu grupu falsifikatora lozova poslednjeg lutrijskogzajma, a među glavnim učesnicima nalazi se jedan predavač svetske istorije; onamoubijaju našeg sekretara u inostranstvu iz novčanih i zagonetnih razloga... I, ako jesad i tu staricu lihvarku ubio neko od zalagača, on je, znači, bio čovek iz višegdruštva, jer selјaci ne zalažu zlatne stvari. Kako onda da se objasni ta, u izvesnomsmislu, raspuštenost civilizovanog dela našeg društva.

– Mnogo je ekonomskih promena ... – reče Zosimov.

– Kako da se objasni? – zakači se Razumihin.

– Pa eto, upravo bi se moglo objasniti suviše ukorenjenim neradom.

– To jest, kako to?

– A šta je odgovorio u Moskvi, eto, taj vaš predavač istorije, na pitanje zašto jefalsifikovao lozove: »Svi se bogate na razne načine, pa sam i ja zaželeo da se što preobogatim.« Tačno se njegovih reči ne sećam, ali smisao je taj: da što pre dođe dobogatstva na tuđ račun, bez rada! Navikli se da žive u svemu na gotovom, da idutuđim nogama, da jedu sažvakano. A kad je kucnuo veliki čas29, pokazalo se ko jekakav...

– Ali ipak, moral? I, tako reći, pravila...

– Ma šta vi hoćete? – umeša se Raskolјnikov neočekivano. – Ispalo je upravopo vašoj teoriji!

– Kako to po mojoj teoriji?

– Pa izvedite samo konsekvence iz onoga što ste maločas propovedali, iispašće da je dozvolјeno klati lјude...

– Pobogu, čoveče! – povika Lužin.

– Ne, to nije tako! – reče Zosimov.

Raskolјnikov je ležao bled, gornja usna mu je drhtala, i jedva je disao.

– Svemu ima mere – oholo je nastavlјao Lužin – ekonomska ideja još nijepoziv na ubijanje i, ako se samo uzme ...

– A je li istina da ste vi – prekide ga odjednom Raskolјnikov glasomuzdrhtalim od lјutine, glasom u kome je zvonila neka radost što nanosi uvredu – jeli istina da ste vi kazali svojoj verenici... u istom trenutku kad ste od nje dobilipristanak, da vam je najmilije to ... što je sirota... jer je zgodnije uzimati ženu izsirotinje, da posle nad njom možeš gospodariti... i koriti je za učinjenodobročinstvo ...

– Poštovani gospodine! – povika Lužin pakosno i jetko, sav planu i zbuni se –poštovani gospodine ... tako unakaziti misao! Izvinite me, ali ja moram reći da vestikoje su do vas došle, ili bolјe reći, koje su vam prenesene, nemaju ni trunku zdrave

29 Misli se na manifest cara Aleksandra II od 19. II 1861. god., kojim su seljaci-kmetovi oslobođeni od robovanja spahijama. Oslobođenje nije radikalno sprovedeno, jerseljacima nije data zemlja. – Prim. prev.

osnove, i ja... pretpostavlјam ko je to ... jednom reči, ta strela je... jednom reči, vašamama... Ionako mi se činilo da ona, i pored svih svojih, uostalom odličnih osobina,ima malko egzaltiranu i romantičnu nijansu u mislima... Ali ja sam ipak bio nahilјadu vrsta daleko od pretpostavke da je ona mogla shvatiti i predstaviti stvar utakvom, fantazijom izopačenom vidu. I najzad, najzad...

– Znate šta – povika Raskolјnikov, podižući se na uzglavlјu, i gledajućinetremice prodornim, gnevnim pogledom. – Znate šta?

– Šta? – Lužin zastađe i čekao je uvređeno i izazivačkog pogleda. Nekolikosekundi potraja ćutanje.

– Ako se vi još jednom... usudite da kažete i jednu reč ... o mojoj majci... ja ćuvas baciti niza stepenice!

– Ama šta je tebi! – viknu Razumihin.

– A, tako, dakle! – Lužin sav poblede i ujede se za usnu. – čujte me,gospodine – poče izgovarajući reči s pauzama i uzdržavajući se svom snagom, aliipak teško dišući – ja sam još malopre, čim sam koraknuo ovamo, naslutio vašupotajnu mržnju, ali sam naročito ostao ovde da vas što bolјe upoznam. Mnogo štabih mogao da oprostim bolesniku i rođaku, ali sad... vama... nikada.

– Nisam ja bolestan! – povika Raskolјnikov.

– Tim gore ...

– Gubite se do đavola!

Lužin je već ionako izlazio, iako nije dovršio ono što je hteo da kaže iprovlačio se opet između stola i stolica. Razumihin sada ustade da ga propusti. Negleđajući ni u koga, i ne klimnuvši glavom čak ni Zosimovu, koji mu je već odavnonamigivao da ostavi na miru bolesnika, Lužin izađe, podižući iz opreznosti šešir doramena kad je, sagnuvši se, izlazio na vrata. Čak se nekako i u nagibu njegovih leđaogledalo da ovom prilikom odnosi sa sobom strašnu uvredu.

– Kako si mogao, kako si mogao da postupiš tako!? – govorio je zaprepašćenoRazumihin mašući glavom.

– Ostavite me, ostavite me svi! – povika Raskolјnikov kao van sebe. – Amahoćete li me najzad ostaviti, mučitelјi? Ja se vas ne bojim! Ja se nikoga, nikoga sadne bojim! Dalјe od mene! Hoću da budem sam, sam!

– Hajdemo! – reče Zosimov, mahnuvši glavom Razumihinu.

– Pobogu, zar ga smemo tako ostaviti?

– Hajdemo – uporno ponovi Zosimov, i izađe. Razumihin malko promisli ipotrča da ga stigne.

– Moglo je i gore biti da ga nismo poslušali – reče Zosimov već nastepenicama – ne smemo ga lјutiti...

– Šta je to sa njim?

– Kad bi imao neki prijatan podsticaj, to njemu treba! Malopre je bio dosta

pribran ... Znaš, on ima nešto u pameti! Nešto nepomično, što ga tišti... Toga semnogo bojim; sigurno je tako.

– A, onaj gospodin je, možda, Petar Petrovič! Iz razgovora se vidi da se ženinjegovom sestrom, i da je Rođa o tome dobio pismo pre same bolesti...

– Da; đavo ga sada doneo; možda je svu stvar pokvario. A jesi li primetio kakoje Raskolјnikov prema svemu ravnodušan, na sve ćuti, osim prema jednoj stvarizbog koje je van sebe: to je ubistvo ...

– Da, da! – prihvati Razumihin – i te kako sam opazio! Zanima ga, plaši se. Tosu ga baš onoga dana kada se razboleo uplašili u kancelariji kvartovskognadzornika; u nesvest je pao.

– Doveče ćeš mi o tome detalјno ispričati, a ja ću ti posle neke stvari reći. Onme veoma interesuje! Kroz pola sata svratiću da ga obiđem ... Zapalјenja, doduše,neće biti.

– Hvala ti! A ja ću za to vreme pričekati kod Pašenjke i paziću ga prekoNastasje ...

Kad ostade sam, Raskolјnikov sa nestrplјenjem i dosadom pogleda Nastasju;ali ona je još oklevala da ode.

– Hoćeš li sad da piješ čaj? – zapita ga.

– Posle! Hoću da spavam! Ostavi me ...

On se grozničavo okrenu zidu; Nastasja iziđe.

VI

Ali čim je Nastasja izašla, on ustade, zatvori rezom vrata, odreši zavežlјaj sodelom koji je Razumihin malopre doneo, a posle opet zavezao – i poče da se oblači.Čudnovato, izgledalo je da je odjednom postao sasvim miran: nije bilo ni onog ludogbuncanja kao malopre, ni paničnog straha kao u poslednje vreme. To je bio prvitrenutak nekog čudnog, iznenadnog smirenja. Pokreti su mu bili precizni iodmereni, u njima se jasno videla čvrsta namera. »Danas, danas ...!« mrmlјao je usebi. Ipak je osećao da je još slab, ali veoma jaka duševna napetost, koja je dopiralado spokojstva, do jedne ukočene misli, davala mu je snagu i samopouzdanje,doduše, nadao se da neće pasti na ulici. Pošto se obukao u sasvim novo odelo,pogledao je novac koji je ležao na stolu, promislio i metnuo ga u džep. Novca je bilodvadeset i pet rubalјa. Pokupi i sve bakarne petake – kusur od deset rubalјa koje jeRazumihin potrošio za odelo. Zatim polako skide rezu, izađe iz sobe, spusti se nizastepenice i pogleda u širom otvorenu kuhinju; Nastasja je stajala, okrenuta leđima,i, sagnuvši se, raspirivala žeravicu u gazdaričinom samovaru. Ništa nije čula, a i kobi mogao pomisliti da će on otići? Za tren oka je već bio na ulici.

Bilo je oko osam sati, sunce je zalazilo. Zapara kao i pre, ali on želјnoudahnu taj smrdlјivi, prašnjavi, zagađeni gradski vazduh. U glavi mu se poče vrteti;nekakva neobuzdana energija sinu odjednom u njegovim vrelim očima i nanjegovom omršavelom, bledožutom licu. Nije znao, a nije ni razmišlјao kuda da ide;znao je samo jedno: »da sve treba svršiti već danas, odjednom, i odmah; da se kućibez toga neće vratiti, zato što neće tako da živi«. Kako da svrši? Čime da svrši? Otome nije imao pojma, a nije hteo ni da misli. Odgonio je tu misao, jer ga je mučila.Samo je osećao i znao da treba sve da se izmeni, ovako ili onako; ma kako bilo,ponavlјao je sa očajanjem, nepokoleblјivim samopouzdanjem i odlučnošću.

Po staroj navici putem kojim se obično i ranije šetao, uputi se pravo naSensku pijacu. Nedaleko od nje, na kaldrmi, pred jednom sitničarskom radnjom,stajao je mlad, crnokos verglaš i svirao neku vrlo sentimentalnu romansu. Pratio jepesmu petnaestogodišnje devojke, koja je stajala ispred njega na trotoaru obučenakako gospođica: krinolin, ogrtač, rukavice i slamni šeširić sa perom vatrene boje;sve je to bilo staro i pohabano. Promuklim, uličnim, ali dosta prijatnim jakimglasom pevala je romansu, očekujući dve kopejke iz radnje. Raskolјnikov zastadepored dva-tri slušaoca, posluša malo, izvadi petak i metnu ga u ruku devojci. Ovaodjednom prekide pesmu na najdirlјivijoj i najvišoj noti, kao da je preseče, oštrodoviknu verglašu »dosta«! i oboje krenuše dalјe ka sledećoj radnji.

– Volite li vi ulično pevanje? – obrati se odjednom Raskolјnikov jednomprolazniku već u godinama, koji je stajao do njega kod vergla i imao izgledbesposličara. Ovaj ga unezvereno pogleda i začudi se. – Ja volim – nastavio jeRaskolјnikov, ali sa takvim izgledom kao da ne govori o uličnom pevanju – ja volimkad se peva uz vergl u hladno, mračno i vlažno jesenje veče, obavezno vlažno, kadsvi prolaznici imaju zelena i bolešlјiva lica; ili, još bolјe, kad mokar sneg padasasvim pravo, bez vetra, a kroz njega sijaju gasni fenjeri...

– Ne znam ... Izvinite ... – promrmlјa gospodin, uplašen i pitanjem i čudnimizgledom Raskolјnikovlјevim i pređe na drugu stranu ulice.

A Raskolјnikov pođe pravo i izbi na onaj ugao Senske pijace gde je bila

pilјarska tezga onog trgovčića i njegove žene što su onda razgovarali sa Lizavetom;ali njih sad tamo nije bilo. On poznade to mesto, zastade, osvrnu se i obrati nekommlađom momku u crvenoj košulјi koji je zevao kod ulaza u brašnaru.

– Ima li tu, na uglu, radnju neki trgovčić sa ženom, a?

– Ima svakojakih trgovaca – odgovori momak mereći Raskolјnikova.

– A kako se zove?

– Kako su ga krstili, tako se zove.

– Da nisi i ti Zarajac? Iz koje si gubernije?

Momak ponovo pogleda Raskolјnikova.

– Kod nas, vaša svetlosti, nije gubernija, nego srez; moj brat je putovao, a jasam sedeo kod kuće, zato ne znam ... Vi mi, vaša svetlosti, oprostite velikodušno.

– Je li to kafana, tamo gore?

– To je »tahtir«30, ima i bilјar, naći će se i princeze ... oho!

Raskolјnikov pređe preko pijace. Tamo, na uglu, stajala je zbijena gomilasveta, sve samih selјaka. On zađe usred gomile, zagledajući se u lica. Nešto ga jevuklo da sa svima porazgovara. Ali selјaci nisu na njega obraćali pažnju, i svi sunešto grajali za svoj račun, okuplјajući se u grupice. Postojao je neko vreme,zamislio se pa se uputio nadesno, trotoarom, u pravcu Voznesenskog ... Pošto prođetrg, uđe u jednu uličicu.

I pre je često prolazio tom kratkom uličicom, koja se savijala kao lakat ivodila od trga u Sadovu ulicu. U poslednje vreme, kad mu je bilo teško, nešto ga ječak vuklo da skita po svim tim mestima da bi mu još teže bilo. Sada je ušao uuličicu ne misleći ni o čemu.

Tu se nalazila jedna velika kuća, koju su celu zauzimale kafane i ostaleprodavnice jela i pića, iz kojih su neprestano istrčavale žene, obučene kao kad seide u »susedstvo« – gologlave i samo u halјinama. Na dva-tri mesta one su seokuplјale na trotoaru u grupama, većinom kod ulaza u donji sprat, gde se, niz dvastepeništa, moglo spuštati u razna vrlo vesela odelјenja. Iz jednog se u tom trenutkurazlegala velika lupa i vreva da je sva ulica odjekivala; drnkala je gitara, pevale sepesme, bilo je vrlo veselo. Velika grupa žena gomilala se kod ulaza: jedne su sedelena stepenicama, druge na trotoaru, treće su stajale i razgovarale. Oko njih se pokaldrmi muvao podnapit vojnik sa cigaretom, glasno psujući; izgledalo je da jenekud hteo da uđe, ali kao da je zaboravio kuda. Dva mangupa su se psovala, anekakav mrtav pijan čovek ležao je popreko na ulici.

One su razgovarale promuklim glasovima; sve su bile u cicanim halјinama,kožnim cipelama i gologlave. Neke su imale i preko četrdeset godina, ali bilo ih je odsedamnaest; skoro sve sa tamnim podočnjacima.

30 Nepravilan izgovor ruske reči traktir koja znači – gostionica. – Prim. prev.

Nјega je zbog nečeg interesovala pesma i sva ta lupa i graja, tamo, dole ...

Otuda se čulo kako neko usred kikota i podvriskivanja, uz tanki falcet razuzdanepesme i gitaru, igra pomamno, udarajući takt potpeticama. Pažlјivo, neveselo izamišlјeno slušao je, nagnuvši se na ulazu i radoznalo zagledajući sa trotoara uhodnik.

Patroldžijo divni moj,

Uzalud me tući nemoj!

razlegao se tanani glasić pevačev. Raskolјnikov strasno zažele da čuje šta se peva,baš kao da je u tome bila stvar.

Da li da svratim, pomisli. Smeju se! Opili se. A kako bi bilo da se i janapijem?

– Hoćete li svratiti, dragi gospodine? – zapita ga jedna od žena, dosta zvučnimi još ne sasvim promuklim glasom. Bila je mlada i nije čak ostavlјala odvratanutisak, jedina iz cele gomile.

– Gle, kako si lepa! – odgovori on, pošto se ispravi i pogleda je.

Ona se nasmeši; kompliment joj se veoma dopao.

– I vi ste vrlo lepi – reče ona.

– Kako ste mršavi! – primeti u basu druga – valјda ste izašli iz bolnice.

– Rekao bi čovek: generalske kćeri, a nosovi im sasvim prćasti! – prekide ihodjednom jedan podnapit selјak lukavo nasmejane njuške, koji priđe uraskopčanom gunju. – Gle, kako je ovde veselo!

– Ulazi, kad si došao!

– Pa ući ću! Slasti moja!

I on se otkotrlјa dole.

Raskolјnikov krenu dalјe.

– Čujte, gospodine! – viknu za njim ona devojka.

– Šta je?

Ona se zbuni.

– Meni će, mili gospodine, uvek biti drago da s vama vreme provodim, ali sadme nekako stid pred vama. Dajte mi, privlačni kavalјeru, šest kopejki za čašu pića!

Raskolјnikov izvadi koliko zahvati iz džepa: tri petaka...

– Ah, dobra li gospodina!

– Kako ti je ime?

– Pitajte samo za Duklidu.

– Ne, to već nije nimalo lepo – primeti odjednom jedna iz gomile, mašućiglavom na Duklidu. – Ja prosto ne znam kako je nije stid da tako traži! Ja bih, činimi se, u zemlјu propala od sramote...

Raskolјnikov radoznalo pogleda tu što je govorila. To je bila rohava devojka

od jedno trideset godina, lice joj je bilo puno modrica i gornja usna otečena.Govorila je i osuđivala mirno i ozbilјno.

»Gde sam to ja ...« pomisli Raskolјnikov idući dalјe, »gde sam to čitao kakojedan osuđenik na smrt, sat vremena pre pogublјenja, govori ili misli: kad bihmorao živeti negde na visini, na steni, i to na takvoj uzanoj zaravni da samo dvastopala mogu stati – a unaokolo bezdani, okean, večni mrak, večna usamlјenost ivečna bura – i da ostanem tako stojeći na aršinu prostora celoga života, hilјadugodina, čitavu večnost – ipak bi bolјe bilo i tako živeti nego sad odmah umreti!Samo da je živeti, živeti! Ma kako da živi – samo da živi! ... Kakva istina, gospodine,kakva istina! Podlac je čovek... A podlac je i onaj ko ga za to naziva podlacom,«dodade on trenutak kasnije.

Uđe u drugu ulicu: »Gle! Kristalni dvorac! Malopre je Razumihin govorio oKristalnom dvorcu. Samo, šta sam ono hteo! Da, da pročitam ... Zosimov je pričaoda je čitao u novinama ...«

– Imate li novine? – zapita kad uđe u jednu vrlo prostranu i čak čistugostionicu od nekoliko soba, doduše dosta praznih. Dva-tri gosta pila su čaj, a ujednoj sobi sedelo je društvo od četiri čoveka i pilo šampanjac. Raskolјnikovu seučinilo da je među njima Zamjotov. Uostalom, izdaleka se nije moglo dobro videti.

»Neka je!« pomisli.

– Želite li rakije? – zapita ga kelner.

– Čaj mi donesi. I donesi mi stare novine, za ovih poslednjih pet dana, pa ćuti dati napojnicu.

– Razumem. Evo vam današnje. želite li i rakije?

Donesoše mu stare novine i čaj. Raskolјnikov sede i poče da traži ponovinama: »Izler – Izler, Acteki Acteki – Izler – Bartola – Masimo – Acteki – Izler…31

Puh, do đavola! A, evo dnevnih novosti – pala sa stepenica – građanin se prepio paizgoreo od rakije – požar na Pesku – požar u Petrogradskoj – opet požar uPetrogradskoj – još jedan požar u Petrogradskoj – Izler – Izler – Izler – Izler –Masimo. A, evo ...«

Najzad je našao ono što je tražio i počeo da čita; slova su mu igrala predočima, ali pročita čitavu dnevnu vest i želјno poče tražiti u sledećim brojevimanastavke. Dok je prevrtao listove, ruke su mu drhtale od grozničavog uzbuđenja.Odjednom je neko seo do njega, za sto. On pogleda – Zamjotov, onaj isti Zamjotov iistog izgleda, sa prstenjem, sa lančićima, razdelјkom na crnoj kudravoj inapomađenoj kosi, u kicoškom prsluku, malo iznošenom kaputu i ne baš čistojkošulјi. Bio je veseo, bar se vrlo veselo i dobrođušno smejao. Nјegovo preplanulo licemalko se zažarilo od popijenog šampanjca.

31 Bartola i Masimo, liliputanci iz indijanskog plemena Acteka, prikazivani su uPetrogradu u leto 1865. godine. Izler – vlasnik »Mineralnih voda« na Ostrvima. – Prim. prev.

– Šta? Vi ste ovde? – poče sa nedoumicom i takvim tonom kao da se godinamapoznaju. – A meni još juče Razumihin reče da ste stalno u bunilu. Čudnovato! Jasam bio kod vas ...

Raskolјnikov je znao da će ovaj prići. Ostavi novine i okrenu se Zamjotovu.Na usnama mu osmeh; nekakva nova razdražlјiva nestrplјivost provirivala je iz togaosmeha.

– Znam da ste bili – odgovori – čuo sam. Čarapu ste tražili... A znate li,Razumihin luduje za vama; kaže da ste s njim išli Lavizi Ivanovnoj, onoj za koju stese onda zauzimali i poručniku Porohu namigivali, a on nije mogao da shvati, sećateli se? A kako da ne shvati, stvar je jasna... a?

– A kakva je to svađalica!

– Poroh?

– Ne, nego vaš prijatelј, Razumihin.

– A vi lepo živite, gospodine Zamjotove; u najprijatnije lokale – ulazakbesplatan! Ko vas je to sad zalivao šampanjcem?

– A to smo mi malo popili... Baš je »zalevo«?!

– Honorar! Svačim se koristite! – Raskolјnikov poče da se smeje. – Ne mari,dobri mladiću, ne mari! —dodade on i potapša Zamjotova po ramenu. – Ja ovo negovorim u inat, »već iz čiste lјubavi, od šale«, kao što je vaš moler govorio kad jeMićki nameštao rebra, znate onaj... što je umešan u ubistvo one babe.

– A otkud vi to znate?

– A možda ja znam više od vas?

– Gle, kako ste čudnovati... sigurno ste još bolesni. Nije trebalo da izlazite izkuće.

– A zar vam izgledam čudnovat?

– Da. Vi to novine čitate?

– Novine.

– Mnogo o požarima pišu.

– Ne, ja o požarima ne čitam. – Tu on zagonetno pogleda u Zamjotova;podruglјiv osmeh opet iskrivi njegove usne. – Ne, ja o požarima ne čitam – nastavinamignuvši Zamjotovu. – Nego priznajte, dragi mladiću, da vi strašno želite dadoznate o čemu sam čitao.

– Uopšte ne želim; ja sam samo onako pitao. Zar se ne sme pitati? Zašto vistalno ...

– Čujte, vi ste čovek obrazovan, načitan, a?

– Učio sam šest razreda gimnazije – odgovori Zamjotov sa izvesnimdostojanstvom.

– Zar šest! Eh, vrapčiću moj! S razdelјkom, prstenjem, bogat čovek! Oh,

kakav mio dečko!

Tu se Raskolјnikov nervozno zakikota, pravo u lice Zamjotovu. Ovaj seodmače; nije se uvredio, ali se veoma začudio.

– Eh, kako ste čudni! – ponovi Zamjotov vrlo ozbilјno. – Meni se čini da vi jošuvek buncate.

– Buncam? Lažeš, vrapčiću!... Dakle, ja sam čudnovat! A da li sam vamzanimlјiv, a? Jesam li zanimlјiv?

– Zanimlјivi ste.

– Dakle, da vam kažem o čemu sam čitao, šta sam tražio po novinama?Gledajte samo koliko sam brojeva naredio da mi donesu! Sumnjivo, a?

– Dakle, recite.

– A jeste li načulјili uši?

– Ta kakvo čulјenje!

– Posle ću ti kazati kakvo, a sad, dragi moj, izjavlјujem vam ... ne, bolјe,»priznajem vam «... Ne, nije ni to dobro, »dajem vam izjavu, a vi saslušavajte«, etotako! Dakle, dajem izjavu da sam čitao, interesovao se, tražio ... isleđivao ... –Raskolјnikov zažmuri očima i pričeka... tražio sam – zato sam i svratio ovamo, oubistvu babe činovnice – izgovori naposletku skoro šapatom, i suviše približi svojelice Zamjotovlјevom licu. Zamjotov ga je gledao pravo i netremice, nepomičan i neodmičući svoje lice od njegovog. Najčudnovatije se posle učinilo Zamjotovu to što jenjihovo ćutanje trajalo ravno jedan minut, i ceo minut su tako gledali jedan drugog.

– Pa šta onda ako ste čitali? – povika odjednom Zamjotov, u nedoumici inestrplјivo. – šta se to mene tiče? Šta onda ako ste čitali?

– To je baš ona baba – nastavlјao je Raskolјnikov, istim šapatom i netrepnuvši od Zamjotovlјevog uzvika – ona ista o kojoj su, sećate li se, počeli ukvartovskoj kancelariji da pričaju, a ja pao u nesvest. Dakle razumete li sad?

– Ma, šta je vama? šta ... »razumete li«? – kaza Zamjotov skoro uznemireno.

Nepomično i ozbilјno lice Raskolјnikovlјevo preobrazi se za tren oka, i on seodjednom opet nervozno zakikota kao malopre, kao da apsolutno nije bio u stanjuda se uzdrži. I, odjednom, njemu izvanredno jasno izađe pred oči nedavni trenutakkad je stajao iza vrata, sa sekirom, kada je reza na vratima skakala, oni tamo izavrata psovali i hteli da provale, a on odjednom zaželeo da im vikne, da se psuje snjima, da im isplazi jezik, da ih jedi, da se smeje, da se kikoće, kikoće, kikoće!

– Vi ste ili poludeli, ili... – reče Zamjotov i zastade, zaprepašćen jednommišlјu koja mu iznenada sinu u pameti.

– Ili, šta »ili«? Dakle, šta? Dede recite!

– Ništa! – Ljutito odgovori Zamjotov. – Sve su to gluposti.

Obojica su zaćutali. Posle iznenadne provale nastupa smeha, Raskolјnikov se

odjednom zamisli i sneveseli. Nalakti se na sto i podupre rukom glavu. Izgledalo jekao da je sasvim zaboravio Zamjotova. Ćutanje je potrajalo dosta dugo.

– A što čaj ne pijete? Ohladiće vam se – reče Zamjotov.

– A? Šta kažete? Čaj... Pa može... – Raskolјnikov srknu iz čaše, metnu u ustaparče hleba i odjednom pogleda u Zamjotova; izgledalo je da se svega setio i kao dase obodrio – lice mu istog trenutka dobi raniji podsmešlјiv izraz. Nastavi da pije čaj.

– Sad se mnogo tih nitkovluka namnožilo – reče Zamjotov. – Eto, tu skorosam čitao u Moskovskim novostima da su u Moskvi pohvatali celu bandufalsifikatora novca. Bila je čitava organizacija. Falsifikovali banknote!

– O, to je već davno! Ja sam to još pre mesec dana čitao – odgovarao je mimoRaskolјnikov. – Dakle, to su po vašem mišlјenju hulјe! – dodade smešeći se.

– A šta su nego hulјe!

– Oni? To su deca, žutoklјunci, a ne hulјe. Pedeset lјudi ih se skupilo zatakvo što! Zar se tako radi! Tu je i trojica mnogo, pa i da jedan drugom veruje višenego samom sebi! A ovako, dosta je da se jedan u piću izbrblјa, pa da sve ode dođavola! Žutoklјunci! Uzimaju nepouzdane lјude da im menjaju banknote poblagajnama. Zar se takva stvar poverava prvom koga sretneš? Ali, recimo, uspelo imje i sa žutoklјuncima, recimo, svaki je sebi po milion zamenio, a posle? A celogživota svi zavise jedan od drugog, celog veka! Bolјe se onda obesiti! A oni ni damenjaju nisu umeli. Počeo menjati u blagajni, dobio pet hilјada, pa mu rukezadrhtale. Četiri hilјade prebrojio, a petu primio i ne brojeći, na veru da samo štopre u džep strpa. I sve je propalo zbog jedne budale! Zar se tako radi?

– Zato što su mu ruke zadrhtale? – nastavi Zamjotov. – Pa to je moguće. Jasam potpuno uveren da je to moguće. Ponekad čovek nije u stanju da izdrži.

– Zar to?

– A vi biste, znači, izdržali? Ne, ja ne bih izdržao! Za sto rubalјa nagrade ićina takvu strahotu! Ići s lažnom banknotom, i to kuda? U bankarsku blagajnu, gdesu lјudi osedeli na tom poslu, ne, ja bih se zbunio. A vi se ne biste zbunili?

Raskolјnikov odjednom opet strašno zažele da »isplazi jezik«. S vremena navreme ga jeza podilazila po leđima.

– Ja bih drugačije radio – poče on izdaleka. – Evo kako bih ja menjao:prebrojao bih prvu hilјadu, tako, jedno četiri puta, najbrižlјivije, zagledajući se usvaku novčanicu, pa bih onda uzeo drugu hilјadu, počeo bih da je brojim, izbrojaobih do polovine, pa bih tek izvadio jednu deseticu i pogledao je prema svetlosti,okrenuo bih je, pa opet pogledao prema svetlosti, da nije lažna? »Ja se, tobože,bojim, jedna moja rođaka onomad je tako dvadeset i pet rubalјa izgubila«, i ispričaobih odmah ceo slučaj. A kad bih počeo da brojim treću hilјadu – ali, dozvolite,izgleda da tamo u drugoj hilјadi sedmu stotinu nisam tačno prebrojao, nešto mi jesumnjivo, i ostavio bih treću, pa opet pogledao prema svetlosti i opet bi mi neštobilo sumnjivo – »promenite mi, molim vas«, tako bih sedam puta blagajnikapreznojio, da već ne bi znao kako da me skine s vrata. Najzad bih sve svršio i

krenuo, vrata otvorio – ali ne, izvinite, opet bih se vratio da nešto pitam, da dobijemneko obaveštenje, eto, kako bih ja uradio!

– Uh, kakve vi strašne stvari govorite! – reče Zamjotov smejući se. – Samo, toje sve prazna priča, a u stvari biste se sigurno spotakli. U takvoj stvari, ja vamkažem, po mom mišlјenju, ne samo ja i vi nego čak ni iskusan i smeo čovek ne možegarantovati za sebe. Uostalom, zašto da nagađemo – evo vam primera: u našemrejonu ubili staricu. To je, izgleda, smela glava, usred bela dana rizikovao sve, pakud puklo da puklo, i samo se čudom spasao – a ruke mu ipak zadrhtale: nije umeoda oplјačka, nije izdržao; po postupku se vidi...

Raskolјnikov kao da se uvredi...

– Vidi se! Pa eto, uhvatite ga sad! – povika on, zlurado čikajući Zamjotova.

– Pa i uhvatiće ga.

– Ko? Vi? Vi da ga uhvatite? Pazite da nogu ne uganete! Jer evo šta je kod vasglavno: troši li čovek novac ili ne? Ranije novaca nije imao, a sad odjednom počeoda troši, pa kako da nije on? ... Vas će, dakle, svako dete na taj način prevariti,samo ako želi!

– U tome i jeste stvar što svi oni tako rade – odgovori Zamjotov – ubije vešto,stavlјa život na kocku, a posle u krčmi odmah zaglavi. Na bančenju ih i hvataju.Nisu svi takvi lukavci kao vi. Vi u krčmu ne biste pošli, razume se?

Raskolјnikov se namršti i netremice se zagleda u Zamjotova.

– Vi ste se, izgleda, polakomili, i hoćete da doznate kako bih ja u tom slučajupostupio? – zapita on nezadovolјno.

– Želeo bih – odlučno i ozbilјno odgovori ovaj.

Nešto je i suviše ozbilјno počeo da govori i gleda.

– Mnogo?

– Jako.

– Dobro. Evo kako bih ja postupio – poče Raskolјnikov, opet približavajućiodjednom svoje lice Zamjotovlјevom, opet gledajući ukočeno u njega i govoreći opetšapatom, tako da je ovaj sad čak uzdrhtao.

– Evo kako bih ja radio: uzeo bih novac i stvari, i kad bih otišao otuda,smesta bih, nikuda ne svraćajući, pošao na neko zabačeno i usamlјeno mesto, gdesu same ograde i skoro nikoga nema – u neku baštu, ili nešto slično. Ja bih tamo, utom dvorištu, odabrao još ranije neki kamen, težak pud ili pud i po, koji leži moždajoš otkako je kuća zidana, u uglu, kraj ograde; podigao bih taj kamen – pod njimmora biti udublјenje, u to udublјenje bih složio sve stvari i novac. Čim bih naslagao,opet bih navalio kamen onako kako je ranije ležao, utapkao bih ga nogom i otišaodalјe. Godinu dana, dve godine ne bih uzimao, tri godine ne bih uzimao, a vi ondatražite! Bilo i prošlo!

– Vi ste lud čovek – reče Zamjotov, zbog nečeg takođe šapatom i zbog nečegse odjednom odmače od Raskolјnikova. Ovaj sevnu očima: strašno preblede; gornjamu usna zadrhta i zaigra. Naže se prema Zamjotovu što je mogao bliže i stade

micati usnama ne izgovarajući ništa. Tako to potraja trenutak; on je znao šta radi,ali se nije mogao uzdržati. Strašna reč, kao ono onda reza na vratima, igrala mu jena usnama; samo što se ne otme s jezika; zamalo da kane s usana, samo što je nijeizgovorio!

– A šta onda ako sam ja babu i Lizavetu ubio? —izgovori on odjednom i dođek sebi.

Zamjotov ga izbezumlјeno pogleda i preblede kao krpa. Lice mu se iskrivi odosmejka.

– Pa zar je to moguće? – progovori jedva čujno.

Raskolјnikov ga pakosno pogleda.

– Priznajte da ste poverovali? Zar ne? Zar ne?

– Uopšte nisam! Sada manje no ikad verujem! —užurbano reče Zamjotov.

– Zaglavili ste najzad! Uhvatili vrapče. Znači, pre ste verovali kad sada »manjenego ikada verujete«?

– Baš ni najmanje! – uzvikivao je Zamjotov, očigledno zbunjen. – Vi ste mezato i plašili da biste me natociljali?

– Dakle, ne verujete? A o čemu ste počeli da govorite onda kad sam ja izišaoiz kvartovske kancelarije. I zašto me je poručnik Poroh ispitivao posle nesvesti? Ej,ti – viknu on kelneru, ustade i uze kapu – koliko dugujem.

– Samo trideset kopejki – odgovori onaj pritrčavši.

– Eto ti još dvadeset kopejki za rakiju. Gle, koliko je novca – pruži onZamjotovu svoju uzdrhtalu ruku s novčanicama – crvene, plave, dvadeset petrubalјa. Odakle? A odakle mi ovo odelo? Znate da pre ni kopejke nisam imao;gazdaricu ste valјda ispitivali... Ali dosta! Assez cause!32 Do viđenja... prijatno.

Izašao je sav drhteći od nekakvog pomamnog, histeričnog osećanja, u komeje istovremeno bio i delić neizdržlјive naslade – ali ipak mrzovolјan i strašnoumoran. Lice mu je bilo iskrivlјeno kao posle nekog nastupa. Umor je brzo rastao.Snaga mu se budila i rasla odjedanput od prvog podsticaja, od prvog razdražlјivogosećanja, ali je isto tako brzo i opadala uporedo sa slablјenjem osećanja.

Kad je ostao sam, Zamjotov je zamišlјen još dugo sedeo na istom mestu,Raskolјnikov mu je nehotice prevrnuo sve njegove misli o izvesnom gledištu, ikonačno učvrstio njegovo mišlјenje.

»Ilјa Petrovič je – tikvan!« odluči on konačno.

Tek što je Raskolјnikov otvorio kapiju, kad se odjednom, baš na samimulaznim stepenicama, sudari sa Razumihinom, koji je ulazio. Obojica, čak na korakrastojanja, nisu videli jedan drugog tako da se skoro glavama sudariše. Neko vremesu se merili pogledom. Razumihin se strašno iznenadi, ali odjednom gnev, pravignev planu u njegovim očima.

32 Dosta priče! – Prim. prev.

– Dakle, tu si ti! – viknu koliko ga grlo nosi.

– Iz postelјe pobegao! A ja sam ga tamo čak pod kanabetom tražio! I na tavansmo se peli! Nastasju umalo što nisam zbog tebe izbio. A on gle, gde je! Roćka! štato znači! Govori pravu istinu! Priznaj! Čuješ li!

– To znači da ste mi svi užasno dosadni, i hoću da budem sam – mirnoodgovori Raskolјnikov.

– Sam? Kad još ne možeš ni ići, kad ti je njuška još kao krpa bleda i jedvadišeš! Budalo! ... Šta si radio u »Kristalnom dvorcu«? Priznaj odmah.

– Pusti me! – reče Raskolјnikov i htede da prođe pored njega. To jeRazumihina strašno razlјutilo: on ga snažno zgrabi za rame.

– Pusti? I ti smeš da kažeš »pusti«? A znaš li ti šta ću ja sad od tebe učiniti?Uhvatiću te oberučke, vezaću te u čvor, pa ću te odneti pod pazuhom kući, podklјuč!

– Slušaj, Razumihine! – reče Raskolјnikov tiho i očigledno potpuno spokojno– zar ti ne vidiš da ja ne želim tvoja dobročinstva? I kakvo je to uživanje – činitidobro onima koji... plјuju na to? Najzad, onima kojima je ozbilјno teško da topodnose? Zašto si me, recimo, pronašao u početku bolesti? Meni je, možda, biloveoma drago da umrem? I zar ti nisam danas dosta kazao da me mučiš, da si mi...dosadio! Kako te zbilјa ne mrzi da mučiš lјude! Uveravam te da sve to ozbilјnosmeta mome ozdravlјenju, jer me neprestano draži. Eto, Zosimov je malopre otišaoda me ne bi jedio! Okani me se i ti, tako ti boga! I kakvo, najzad, ti imaš pravo dame zadržavaš silom? Zar ne vidiš da ja sad pri punoj svesti govorim? Nauči me kakoda te umolim, najzad, da mi ne dosađuješ i ne činiš dobročinstva? Neka samnezahvalan, neka sam nizak, samo, okanite me se svi, tako vam boga, okanite mese! Okanite me se! Okanite me se!

On je počeo spokojno, unapred uživajući u čitavom otrovu koji se spremao daizlije, a završio je sav besan i jedva dišući, kao maločas sa Lužinom.

Razumihin postoja, promisli, pa ispusti njegovu ruku.

– Idi do đavola! – reče tiho i skoro zamišlјeno. – Čekaj! – prodera se iznenadakad je Raskolјnikov već krenuo s mesta – Čuj me. Izjavlјujem da ste svi vi, od prvogdo poslednjeg, brblјivci i razmetlјivci! Kad imate kakvu patnjicu, kokodačete nadnjom kao kokoš nad jajetom! Čak i tu potkradate druge autore. Nema kod vas ninajmanjeg znaka samostalnog života! Načinjeni ste od spermacetne masti, a mestokrvi, u žilama vam teče surutka! Nikome od vas ja ne verujem! Vama je najvažnijastvar, u svakoj prilici, da ne budete nalik na čoveka! Sto-o-oj! – viknu on sdvostrukim besom, primetivši da Raskolјnikov opet kreće da ode – slušaj do kraja!Ti znaš, kod mene se danas skuplјaju da proslavimo naselјe, možda su već sad idošli, ali ja sam tamo ostavio čiku, malopre sam tamo svratio, da dočekuje goste...Dakle, kad ti ne bi bio budala, kad ne bi bio vulgarna totalna budala, kad ne bi bioprevod sa inostranog ... vidiš, Rođa, ja priznajem, ti si pametan momak, ali sibudala! Dakle, eto, kad ti ne bi bio budala, ti bi mnogo bolјe uradio da svratiš domene danas, da posediš ovo veče, nego da uzalud cepaš čizme. Kad si već izašao,svejedno! Ja bih ti dovukao tako mekanu fotelјu, imaju moje gazde ... Biće čaj,društvo ... A ako nećeš, ja ću te na kanabe metnuti, ipak ćeš među nama proležati.I Zosimov će doći. Hoćeš li svratiti?

– Neću.

– Lažeš! – nestrplјivo povika Razumihin – otkud znaš? Ti sad ne možešodgovarati za sebe! Niti se ti išta u to razumeš... Ja sam hilјadu puta tako kidao salјudima, pa sam opet trčao nazad ... Obuzme te stid, i vratiš se čoveku! Dakle,upamti, kuća Počinkovlјeva, treći sprat...

– Ta vi ćete tako dopustiti da vas neko još i bije, gospodine Razumihine, izzadovolјstva da učinite dobro.

– Koga? Mene! Samo za tu pomisao nos bih mu iščupao! Kuća Počinkovlјeva,broj 47, u stanu činovnika Babuškina.

– Neću doći, Razumihine! – Raskolјnikov se okrenu i pođe dalјe.

– Kladim se da ćeš doći! – viknu za njim Razumihin. – Inače si... inače nećuda znam za tebe! Čekaj, hej, je li Zamjotov tamo?

– Tamo je.

– Jesi li ga video?

– Jesam.

– I razgovarao s njim?

– Razgovarao.

– O čemu? Ta neka te đavo nosi, ne moraš mi pričati. Počinkovlјeva, 47,Babuškin, upamti!

Raskolјnikov dođe do Sadove i okrenu iza ugla. Razumihin je gledao za njim,zamišlјen. Najzad, odmahnuvši rukom, uđe u kuću, ali zastade nasred stepenica.

– Đavo da ga nosi! – nastavi skoro naglas: – Govori razumno, a kao da je... A ija sam budala! Ta zar ludaci ne govore razumno? A Zosimov se, učinilo mi se, toga iboji! – On se kucnu prstom po čelu. – »A šta ćemo, ako on ... dakle, kako da ga sadčovek samog pušta? Može se i utopiti... Eh, pogrešio sam. Ne sme se!«

I potrča natrag da stigne Raskolјnikova, ali od njega nije bilo ni traga. Onplјunu i brzim koracima se vrati u »Kristalni dvorac« da što pre ispita Zamjotova.

Raskolјnikov ode pravo na V-ski33 most, stade na sredinu, kod ograde,nalakti se na nju obema rukama, i zagleda se u dalјinu. Kad se oprostio saRazumihinom, toliko je malaksao da se jedva ovamo dovukao. Zaželeo je da negdesedne ili legne, prosto nasred ulice. Nagnuvši se nad vodu, gledao je mahinalnoposlednji rumeni odblesak sunčevog zalaska; red kuća koje su se tamnele u svegušćem sutonu; jedno udalјeno prozorče negde na mansardi, na levoj obali, što seblistalo kao u plamenu od poslednjeg sunčevog zraka koji je u njega trenutnoudario, i vodu u kanalu sve tamniju i tamniju – izgledalo je da se pažlјivo zagledaobaš u tu vodu. Najzad, pred očima su mu se počeli okretati nekakvi crveni krugovi,kuće počeše da se kreću, prolaznici, kejovi, kočije – sve se to počelo okretati i igrati

33 Voznesenski most preko Katarininog kanala, tamo gde kanal seče Voznesenskiprospekt. – Prim. prev.

oko njega. Odjednom uzdrhta, možda , opet spasen od nesvestice jednim neobičnimi ružnim priviđenjem. Osetio je da mu je neko stao s desne strane, odmah uz njega.Pogleda – i spazi ženu visoku, s maramom na glavi, žutog, dugulјastog, ispijenoglica i crvenkastih, upalih očiju. Gledala je pravo u njega, ali očito ništa nije videla inikog nije poznavala. Odjednom se nalaktila desnom rukom na ogradu, podižedesnu nogu i prebaci je preko ograde, zatim levu i skoči u kanal. Prlјava vodaplјusnu, za tren oka proguta žrtvu, ali posle jednog trenutka utoplјenica ispliva, ivoda je lagano ponese niz tok s glavom i nogama ispod a leđima iznad površine, dokjoj se suknja zadigla i naduvala nad vodom kao jastuk.

– Utopila se! Utopila se! – vikalo je jedno desetak glasova; lјudi su pritrčavali,obe obale se punile gledaocima; na mostu, oko Raskolјnikova, iskupio se svet,gurajući ga i pritiskujući ga pozadi...

– Jao, lјudi, to je naša Afrosinjuška! – začu se negde u blizini plačni ženskiuzvik. – Rođeni, spasavajte je. Braćo, izvadite je!

– Čamac! Čamac! – vikali su iz gomile.

Ali čamac već nije bio potreban: žandarm je strčao niza stepenice do kanala,zbacio sa sebe šinjel, čizme i skočio u vodu. Posla nije bilo mnogo: voda je nosilautoplјenicu svega na dva koraka od stepenica, on je dohvati za odelo desnomrukom, levom stiže da se uhvati za motku koju mu je pružio drug, i utoplјenica jeodmah izvađena. Položili su je na granitne ploče silaznih stepenica. Ona brzo dođe ksebi, podiže se, sede i stade kijati i frktati, besmisleno brišući rukama mokro odelo.Ništa nije govorila.

– Napila se, lјudi, ko svinja, baš ko svinja – vrištao je onaj ženski glas, sadveć pored Afrosinjuške – i onomad je htela da se obesi, s konopca je skinuli. Ja samsad otišla u dućan, kod nje sam ostavila devojčicu, da pripazi, i eto, kakvo se zlodesilo! Građanka, braćo, naša građanka, živimo u susedstvu, druga kuća od kraja,eto tu ...

Narod se razilazio, policajci su se još petlјali oko utoplјenice, neko pomenukancelariju kvarta. Raskolјnikov je sve to posmatrao sa čudnim osećanjemravnodušnosti i bezosećajnosti. Bilo mu je odvratno. »Ne, to je gadno ... voda... nevredi«, mrmlјao je za sebe. »Ništa neće biti«, dodade, »ne vredi čekati. Kakav tokvart? ... A zašto Zamjotov nije u kvartu? Kvart je posle devet sati otvoren...«Okrenu se leđima prema ogradi i pogleda oko sebe.

»Pa šta onda! Neka je!« reče odlučno, krenu s mosta i uputi se na onu stranugde se nalazila kvartovska kancelarija. Srce mu je bilo pusto i nemo. Nije hteo damisli. Čak ga tuga prođe i ni traga od malopređašnje energije kad je otišao od kućes namerom »da svemu učini kraj!« Mesto nje obuzela ga je potpuna apatija.

»Pa i to je izlaz!« mislio je idući polako i tromo obalom kanala. »Ipak ću svršiti,zato što hoću... Ali, da li je to izlaz? Uostalom, svejedno! Biće aršin prostora – he!Ipak, kakav kraj! I zar je to zaista kraj? Da im kažem ili ne kažem? Eh ... do đavola!A i umorio sam se, trebalo bi što pre da negde legnem ili sednem! Najviše se stidimzato što je i suviše glupo. Ali baš me briga i za to! Uh, kakve mi sve gluposti padajuna pamet!«

U kvartovsku kancelariju se išlo sasvim pravo, pa se kod drugog uglaskretalo levo, i ona se nalazila nekoliko koraka odatle. Ali, kad je došao do drugog

ugla, on zastade, zamisli se, okrenu u uličicu i pođe unaokolo, kroz dve ulice,možda bez ikakvog cilјa, a možda da bi makar još za trenutak produžio i dobio uvremenu. Išao je gledajući u zemlјu. Odjednom kao da mu je neko nešto šapnuo nauvo. On podiže glavu i vide da stoji kod one kuće, kraj same kapije. Od one večerinije bio ovde niti je ovuda prolazio.

Povukla ga je neodolјiva i neobjašnjiva želјa. Ušao je u kuću, prošao krozkapiju, zatim kroz prvi ulaz s desne strane, počeo da se penje poznatimstepenicama na treći sprat. Na uzanim i strmim stepenicama bilo je vrlo mračno.Zaustavlјao se na svakom zavijutku stepenica i radoznalo razgledao. Na zavijutku uprizemlјu prozorski okvir je bio sasvim izvađen. »Toga onda nije bilo«, pomisli on.Evo i stana na prvom spratu gde su radili Nikolaška i Mićka; »Zatvoren, i vrataobojena, izdaje se, znači.« Evo i drugog sprata, trećeg ... Ovde ga obuze nedoumica:vrata od onog stana bila su širom otvorena, u njemu lјudi, čuli su se glasovi; tonikako nije očekivao. Pošto se malko kolebao, popeo se uz poslednje stepenice iušao u stan.

I ovaj stan se renovirao; u njemu su bili radnici; to ga je nekako porazilo.Nјemu se odnekud pričinjavalo da će sve zateći onako kako je tad ostavio, moždačak i leševe na onim istim mestima na patosu. A sad: goli zidovi, nikakvognameštaja, čudnovato nekako! Prošao je do prozora i seo na prozorsku dasku.

Bila su samo dva radnika, obojica mladi momci, jedan stariji, drugi mnogomlađi. Obleplјivali su zidove novim belim tapetima sa lјubičastim cvetićima, umestoranijih žutih, pocepanih i izlizanih. Raskolјnikovu se to zbog nečeg nije svidelo;gledao je na te nove tapete neprijatelјski, baš kao da mu je bilo žao što su sve takopromenili.

Radnici su se očevidno zadržali, i sada su žurno zavijali svoju hartiju ispremali se kući. Gotovo nisu ni obratili pažnju na Raskolјnikovlјev dolazak. Onečemu su razgovarali. Raskolјnikov skrsti ruke i poče da sluša o čemurazgovaraju.

– Dolazi, ona, k meni izjutra – pričao je stariji mlađem – pre zore, divnoobučena. »A šta mi se, kažem, tu previjaš, šta mi se, rekoh, prenemažeš?« – »Ja, veli,Tite Vasiliču, želim da vam odsad, ubuduće, uvek stojim na raspolaganju.« Daklem,eto ti, kako je. A da vidiš samo kako se udesila: žurnal, prosto žurnal!

– A šta je to, čiko, žurnal? – upita mlađi. On je očigledno učio kod »čike«.

– Žurnal, to su ti, brate moj, tako neke slike u boji, dolaze ovamo ovdašnjimkrojačima svake subote, poštom iz inostranstva, radi toga, to jest, kako da se koodeva, kako muškarci, a kako žene. Znači, slika. Muški pol je većinom naslikan ukaputima na struk, a što se tiče žena, to su ti, brate, takvi sufleri, prosto sve da daši da ništa ne žališ!

– I čega ti sve, brate, u ovom Piteru34 nema – oduševlјeno uzviknu mlađiradnik. – Samo još što oca i majku ne možeš kupiti!

34 Petrograd. – Prim. prev.

– Jedino to, brate moj slatki, inače, sve se drugo nađe – potvrdi stariji

poučno.

Raskolјnikov ustade i pođe u drugu sobu, gde su nekada stajali babinosanduče, postelјa i orman; bez nameštaja mu se soba učini strašno mala. Tapeti subili oni isti; u uglu na tapetima upadlјivo se videlo mesto gde je stajao mali domaćiikonostas. On pogleda i vrati se svom prozorčiću. Stariji radnik ga je poprekopogledao.

– Šta vi želite? – zapita odjednom, obraćajući se Raskolјnikovu.

Umesto odgovora Raskolјnikov ustade, izađe u hodnik, dohvati zvonce i povuče. Istoono zvonce, isti onaj limeni zvuk! On povuče drugi, treći put; pažlјivo je slušao iprisećao se. Sve se jasnije i živlјe prisećao ondašnjeg mučnog, strašnog, ružnogosećanja; trzao se pri svakom udaru i bivalo mu je sve prijatnije i prijatnije.

– Ama, šta ti hoćeš! Ko si ti? – viknu radnik k njemu. Raskolјnikov opet uđe.

– Stan hoću da uzmem – reče – razgledam.

– Kvartilј se noću ne uzima; osim toga, treba da dođete s vratarom.

– Patos je opran, hoće li se farbati? – nastavlјao je Raskolјnikov. – Krvi nema?

– Kakve krvi?

– Pa tu su ubili babu i njenu sestru. Tu je čitava bara bila.

– Ama ko si ti? – viknu uznemireno radnik.

– Ja?

– Da.

– A ti bi želeo da znaš?... Hajdemo u kvart, tamo ću ti kazati.

Radnici se zgledaše u nedoumici.

– Nama je vreme da idemo, zamajali smo se. Hajdemo, Alјoška. Trebazatvoriti vrata – reče stariji radnik.

– Pa, hajdemo! – odgovori Raskolјnikov ravnodušno i izađe napred, silazećipolako niza stepenice.

– Ej, vrataru – viknu, ulazeći na kapiju.

Nekoliko lјudi stajalo je kraj same kapije blenući u prolaznike; oba vratara,jedna žena, jedan građanin u prostranoj domaćoj halјini i još neki. Raskolјnikovpođe pravo k njima.

– Šta hoćete? – odazva se jedan od vratara.

– Jesi li išao u kvart?

– Sad sam baš bio. A što?

– Ima li tamo koga?

– Ima.

– Je li i pomoćnik tamo?

– Bio je neko vreme. A zašto?

Raskolјnikov nije odgovarao, stade pored njih i zamisli se.

– Dolazi kvartilј da gleda – reče stariji radnik prilazeći.

– Kakav kvartilј?

– Onaj gde radimo. »Zašto su, veli, krv oprali? Tu se, kaže, ubistvo desilo, a jasam došao da gledam kvartilј.« I u zvonce počeo da zvoni, umalo ga nije prekinuo.»Hajdemo, veli, u kvart, pa ću vam tamo sve dokazati.« Prilepio se kao krpelј.

Mršteći se, vratar je posmatrao Raskolјnikova u nedoumici.

– Ma ko ste vi? – viknu dosta strogo.

– Ja sam Rodion Romanič Raskolјnikov, bivši student, a živim u kući Šilјevoj,tu u jednoj uličici nedaleko odavde, u stanu broj 14. Pitaj vratara... on me zna. –Raskolјnikov sve to kaza nekako leno i zamišlјeno, ne okrećući se i uporno gledajućina ulicu u kojoj se već smrklo.

– A zašto ste vi u kvartilј dolazili?

– Da vidim.

– Šta imate tamo da gledate?

– Treba ga uhvatiti i odvesti u kvart! – umeša se iznenada građanin i ućuta.

Raskolјnikov ga pogleda popreko preko ramena, osmotri ga pažlјivo i reče istotako tiho i leno:

– Hajdemo.

– Treba ga odvesti! – prihvati ohrabreni građanin. – Zašto je on zbog onogdolazio, šta ima na umu, a?

– Da je pijan, nije, nego bog bi ih znao – promrmlјa radnik.

– A šta se vas tiče – viknu opet vratar, koji je počinjao ozbilјno da se lјuti –što si se prilepio?

– Bojiš li se da pođeš u kvart? – zapita ga Raskolјnikov.

– Od čega da se plašim? Šta hoćeš ti?

– Probisvet! – viknu žena.

– Ama šta imate s njim da razgovarate! – viknu drugi vratar, ogroman selјaku raskopčanom gunju i s klјučevima za pojasom. – Odlazi! Stvarno si probisvet...Odlazi!

I zgrabi Raskolјnikova za rame pa ga izbaci na ulicu. Ovaj se saplete, ali nepade, ispravi se, ćutke pogleda na posmatrače i ode dalјe.

– Čudan neki čovek! – kaza radnik.

– Čudan je danas svet postao – reče žena.

– A ipak ga je trebalo odvesti u kvart – dodade građanin.

– Nema potrebe da se mešamo – odluči visoki vratar. – Zaista protuva. On to i‘oće, zna se, a kad se samo umešaš, nikad se posle otarasiti... Znamo to već!

»Dakle, da idem ili da ne idem?« razmišlјao je Raskolјnikov, stojeći nasredkaldrme na raskršću i gledajući oko sebe, kao da je od nekoga očekivao poslednjureč. Ali ništa mu se niotkud nije javilo; sve je bilo gluvo i mrtvo kao kamenje pokojem je gazio – za njega mrtvo, samo za njega... Odjednom, dakle, na jedno dvestakoraka od njega, na kraju ulice, u sve gušćem mraku opazi nekakvu gomilu sveta;začu govor, viku... Usred te gomile stajale su nekakve kočije ... Nasred ulicezatreperi svetlost. »Šta li je to?« Raskolјnikov skrenu desno i pođe prema gomilisveta. Baš kao da se hvatao za sve; i kad to pomisli, hladno se osmehnu, zato što jeveć pouzdano odlučio da ode u kvart i sigurno je znao da će se sad sve svršiti.

VII

Nasred ulice stajale su gospodske kočije kicoškog izgleda, u koje su bilaupregnuta dva vatrena zelenka; u njima nije bilo nikoga; sam kočijaš, koji je sišaosa sedišta, stajao je pokraj kočija držeći konje za uzde...

Okolo se guralo mnoštvo sveta; ispred svih su bili policajci. Jedan od njihdržao je upalјeno fenjerče i, saginjući se, osvetlјavao nešto na kaldrmi, kraj samihtočkova. Svi su govorili, vikali, uzdisali; kočijaš je izgledao zbunjen i pokatkadponavlјao:

– Grehota! Gospode, kakva grehota!

Raskolјnikov se progura, koliko se moglo, i ugleda najzad uzrok čitave teužurbanosti i radoznalosti. Na zemlјi je ležao bez svesti čovek koga su konji maloprepregazili; kao što se videlo, bio je vrlo rđavo odeven, ali u »gospodskom« odelu i savu krvi. Sa lica i glave curila mu je krv; lice mu je bilo sve izubijano, ogulјeno,unakaženo. Videlo se da je ozbilјno povređen.

– Ljudi moji! – jadao se kočijaš – kako tu da paziš! Da sam, recimo, brzo teraoili da mu nisam vikao, ali terao sam polako, ravnom. Svi su videli: ako koza laže,rog ne laže. Ali zna se: pijani ne vide ni bele kobile! ... Vidim ga, prelazi ulicu,posrće, samo što ne padne, viknem mu jednom, drugi, treći put i zadržah konje; alion im pravo pade pod noge! Sad, ili je namemo ili je i suviše bio pijan... Konji mladi,plašlјivi, trgoše, on viknu, a oni još gore... i eto ti nesreće ...

– Pravo kaže čovek! – razlegao se glas nekog svedoka iz gomile.

– Vikao je, istina je, triput mu je viknuo – reče drugi glas.

– Tačno triput, svi smo čuli! – viknu treći.

Uostalom, kočijaš nije bio mnogo snužden i uplašen. Videlo se da su kočijepripadale nekom bogatom i viđenom sopstveniku, koji je negde očekivao njihovdolazak; policajci su se, razume se, dosta starali da i tu stvar udese. Pregaženog jetrebalo odneti u kvart i u bolnicu. Niko mu nije znao imena.

Za to vreme Raskolјnikov se progura i saže se bliže. Odjednom fenjerče jasnoosvetli lice ovog nesrećnika; Raskolјnikov ga poznade.

– Ja ga poznajem, poznajem! – povika on, probijajući se sasvim napred. – Toje otpušteni činovnik, titularni savetnik Marmeladov! On stanuje tu, u blizini, ukući Kozelјevoj... Brže lekara! Ja ću platiti, evo! – On izvadi iz džepa novac ipokazivao ga je policajcu. Bio je u nekom čudnom uzbuđenju.

Policajci su bili zadovolјni što su doznali ko je pregaženi. Raskolјnikov kaza isvoje ime, dade svoju adresu i nagovarao je svom snagom, kao da je u pitanjunjegov rođeni otac, da onesvešćenog Marmeladova što pre prenesu u stan.

– Eto tu, četvrta kuća – zauzimao se Raskolјnikov – kuća Kozelјa, bogatogNemca... Sigurno je pijan išao kući. Ja ga znam ... Pijanica je ... Tamo mu jeporodica, žena, deca, ima i jednu kćer. Zašto da ga u bolnicu vučemo kad tu u kući

sigurno ima lekar! Ja ću platiti, platiću!... Ipak će ga njegovi negovati, oni će muodmah pomoći, inače će umreti dok stigne u bolnicu ...

Stigao je čak da neprimetno tutne novac u ruku policajcu; stvar je inače bilajasna i zakonita, u svakom slučaju, tu je pomoć bila bliža. Pregaženoga su podigli iponeli; nađoše se pomoćnici. Do Kozelјeve kuće bilo je jedno trideset koraka.Raskolјnikov je išao za njima, pažlјivo pridržavao Marmeladovlјevu glavu ipokazivao put.

– Ovamo, ovamo! Uza stepenice ga treba nositi s glavom naviše; okrećite... etotako. Ja ću platiti, biću vam zahvalan – mrmlјao je Raskolјnikov.

Kao i uvek, Katarina Ivanovna, čim bi ugrabila slobodan trenutak odmah bipočinjala da hoda gore-dole po svojoj sobici od prozora do peći i natrag, ruku čvrstoskrštenih na grudima, pričajući sama sa sobom i kašlјući. U poslednje vreme počelaje sve češće i više da razgovara sa svojom najstarijom ćerčicom, desetogodišnjomPolјenkom, koja, iako još mnogo šta nije shvatala, ipak je Vrlo dobro razumela da jemajci potrebna i zato ju je uvek pratila svojim velikim pametnim očima i svimsilama se dovijala da pokaže kako sve razume. Ovoga puta Polјenka je svlačilamaloga brata – kome celog dana nešto nije bilo dobro – da ga metne da spavačekajući da mu presvuku košulјu, koju je trebalo noćas oprati, dečko je sedeo nastolici ćutke, ozbilјnog lica, prav i nepomičan, s nožicama ispruženim napred ičvrsto prilјublјenim jednom uz drugu, petama napred, a stopala pri vrhurastavlјenih. Slušao je što su razgovarale mama i seka, napućenih usnica, izbečenihočica i ne mičući se, sasvim onako kako obično treba da sede svi pametni dečacikad ih svlače da idu na spavanje. Devojčica, još manja od njega, sva u ritama,stajala je kraj paravana i čekala da dođe na red. Ulazna vrata su bila otvorena da bise koliko-toliko zaštitili od oblaka duvanskog dima koji su kulјali iz drugih soba isvakog trenutka izazivali kod jadne jektičave žene dug i težak kašalј. KatarinaIvanovna kao da je još više omršala za ovu nedelјu dana i crvene pege na njenimobrazima gorele su još upadlјivije nego pre.

– Ti nećeš verovati, ti ne možeš zamisliti, Polјenka – govorila je hodajući posobi – kako smo mi veselo i raskošno živeli kod tate u kući, i kako me je ovajpijanica upropastio, a i vas će sve upropastiti! Tata je bio civilni pukovnik, i skoroveć gubernator, nedostajao je samo još jedan korak, tako da su svi njemu dolazili igovorili: »Mi vas, Ivane Mihajliču, već i smatramo svojim gubernatorom.« Kad samja... khe! kad sam ja ... khe-khe-khe ... o, prokleti živote! – viknu ona iskašlјujući sei uhvati se za grudi – kad sam ja ... ah, kad me na poslednjem balu ... kodpredstavnika plemstva ... opazila kneginja Bezemelјna, koja mi je posle dalablagoslov mesto matere kad sam se udavala za tvog tatu, Polјa, odmah je upitala:»Da nije to ona mila devojka što je s maramom igrala prilikom svečanosti nazavršetku škole? ...« Tu rupu treba zakrpiti, uzmi lepo iglu i odmah zakrpi, kao štosam te učila jer će sutra ... khe! Sutra će se ... khe-khe-khe! Još pocepati! – viknuona kidajući se od kašlјa ... – Tada je kamer-junker knez Ščegolјski, koji jedoputovao iz Petrograda, odigrao sa mnom mazurku i sutradan hteo da dođe da mezaprosi; ali ja se zahvalim, odbijem ga u učtivoj formi i kažem da srce moje odavnopripada drugom. Taj drugi bio je tvoj otac, Polјa; moj tata se strašno lјutio... A je ligotova voda? Hajde, daj košulјicu; a čarapice? ... Lida – obrati se ona maloj ćerčici –ti noćas spavaj tako bez košulјice, nekako ... a čarapice metni tu... da i njihoperem ... Ama što već ne dolazi onaj odrpanac, ona pijanica! Košulјu je isprlјao kao

pačavru, svu je pocepao ... Pa da sve ujedno operem, da se ne mučim dve noćiuzastopce! Gospode! Khe-khe-khekhe! Opet! Šta je to? – povika ona kad ugledagomilu u hodniku i lјude koji su se gurali i nešto unosili u njenu sobu. – Šta tounose? Gospode!

– Gde da ga metnemo? – pitao je policajac, osvrćući se oko sebe, kad su većuneli u sobu krvavog i onesvešćenog Marmeladova.

– Na divan! Položite ga pravo na divan, glavu evo ovamo – pokazivao jeRaskolјnikov.

– Pregazili ga na ulici! – Pijanog! – viknu neko iz hodnika.

Katarina Ivanovna je stajala bleda i teško disala. Deca se uplašiše. MalaLidočka vrisnu, jurnu Polјenki, obgrli je i sva se zatrese.

Kad namesti Marmeladova, Raskolјnikov potrča Katarini Ivanovnoj:

– Umirite se; tako vam boga, ne bojte se – govorio je brzo – prelazio je prekoulice, pregazile su ga kočije, ne bojte se, on će doći k sebi, ja sam naredio da gaovamo donesu ... ja sam bio kod vas ... sećate li se ... On će doći k sebi; ja ću platiti!

– Našao si što si tražio! – očajno viknu Katarina Ivanovna i jurnu mužu.

Raskolјnikov brzo opazi da ta žena nije od onih što odmah padaju u nesvest;za tren oka pod nesrećnikovom glavom obrete se jastuk – čega se dosad niko nijesetio. Katarina Ivanovna ga poče svlačiti, razgledati, užurbano, ali nije gubila glavu,zaboravila je na samu sebe, stegnula zubima uzdrhtale usne, ugušujući vrisku kojajoj se otimala iz grudi.

Raskolјnikov tada zamoli nekoga da otrči po lekara. Pokazalo se da lekar živiu susednoj kući.

– Poslao sam po lekara – ponavlјao je Katarini Ivanovnoj – ne brinite se, ja ćuplatiti. Ima li vode?... i dajte salvet, ubrus, ma šta, brže; još se ne zna kako jeranjen... On je ranjen, nije poginuo, budite uvereni... šta li će reći lekar?

Katarina Ivanovna jurnu prozoru; tamo je u provalјenoj stolici, u uglu, bilanameštena velika zemlјana činija sa vodom, spremlјena za noćno pranje dečjeg imuževog veša. To noćno pranje obavlјala je Katarina Ivanovna, sama, bar dvaputnedelјno, a neki put i češće, jer su doterali dotle da rublјa za presvlaku skorouopšte nisu imali, već je svaki član porodice imao samo po jednu košulјu, aKatarina Ivanovna nije mogla da trpi nečistoću, i radije je pristajala da se noću, kadsvi spavaju, muči i radi više nego što može da stigne, da na razapetom konopcu dozore osuši mokro rublјe i da im čisto – nego da gleda prlјavštinu u kući. Ona većdohvati činiju da je na zahtev Raskolјnikovlјev donese, ali umalo što ne pade sbremenom. Međutim, on je već stigao da nađe ubrus, nakvasio ga vodom i počeoprati Marmeladovlјevo krvlјu obliveno lice. Katarina Ivanovna je stajala uz njega iteško i bolno disala držeći se rukama za grudi. Nјoj je i samoj bila potrebna pomoć.Raskolјnikov poče shvatati da je možda i rđavo uradio što je nagovorio lјude dapregaženoga prenesu ovamo. Žandarm je takođe stojao u nedoumici.

– Polјa! – viknu Katarina Ivanovna – trči do Sonje brže. Ako je ne nađeš kodkuće, kaži ipak da su oca konji pregazili i da odmah dođe ovamo ... Čim se vrati.Brže, Polјa! Na, ogrni se maramom!

– Sto blze mozes tlci! – viknu odjednom mališan sa stolice i, izbečivši očice,

opet utonu u pređašnje nemo, ukočeno sedenje na stolici s petama okrenutimnapred i rastavlјenih stopala.

Za to vreme soba se napunila tako da »igla nije imala kuda da padne«.Policajci su otišli, osim jednog koji je ostao neko vreme i starao se da natrag nastepenice otera publiku koja je ušla sa stepenica. Ali zato iz unutrašnjih sobapovrveše skoro svi stanari gospođe Lipeveksel, i u početku su se samo gurali okovrata, a posle nagmuše u gomili čak i u sobu. Katarina Ivanovna se prosto pomami.

– Kad bi dali čoveku makar da umre na miru! —povika ona celoj gomili. –Našli ste pozorište! Sa cigaretama: Khe-khe-khe! Još i u šeširima uđite. Jedan je iušao u šeširu!... Napolјe! Bar prema pokojniku treba imati neko poštovanje!

Kašalј je zaguši, ali je pretnja dobro došla. Katarine Ivanovne su se očevidnopribojavali; stanari se jedan za drugim proguraše natrag k vratima, sa onim čudnimunutrašnjim osećanjem zadovolјstva koje se uvek opaža (čak i kod najbližih) kad senjihovim bližnjima iznenada dogodi nesreća, i od tog osećanja nije pošteđen nijedančovek, bez izuzetka, čak i pored najiskrenijeg osećanja sažalјenja i saučešća.

Doduše, iza vrata se čuše glasovi kako je ranjenoga trebalo nositi u bolnicu, ikako nije trebalo uzaludno uznemiravati svet.

– Umirati, znači, ne treba?! – viknu Katarina Ivanovna i već polete da otvorivrata i izruči na njih čitavu grmlјavinu psovki, ali se na vratima sudari sa samomgospođom Lipeveksel, koja je tek čula za nesrećni slučaj i dotrčala da zavede red. Toje bila veoma svadlјiva i neuredna Nemica.

– Ah, bog moj! – plјesnu ona rukama; – vaš muž pijan, konj izgazio. U bolnictreba! Ja sam gazdarica!

—Amalija Ludvigovna! Molim vas, pazite šta govorite – otpoče oholo KatarinaIvanovna (sa gazdaricom je uvek govorila takvim tonom, da se ova »ne bizaboravlјala«, pa čak ni sad nije mogla sebi da uskrati to zadovolјstvo) – AmalijaLudvigovna ...

– Ja sam vam jednom pre kazao da mi nikad ne smeo govoriti AmalјLudvigovna; ja sam Amalј – Ivan!

– Niste vi Amalј – Ivan, nego Amalija Ludvigovna i pošto ja ne spadam u redvaših podlih laskavaca, kao gospodin Lebezjatnjikov, koji se sad smeje iza vrata –(iza vrata se odista začuo smeh i vika: »zakačile su se!«) – onda ću vas uvek i zvatiAmalijom Ludvigovnom, i uopšte ne mogu da pojmim zašto se vama to ime ne sviđa.Vi vidite i sami šta se desilo Semjonu Zaharoviču; on umire. Molim vas da smestazatvorite ta vrata i da ne puštate ovamo nikoga. Dajte da čovek bar umre na miru!Inače će, uveravam vas, vaš postupak biti poznat i samom general-gubernatoru.Knez me je znao još dok sam bila devojka, i vrlo dobro se seća Semjona Zaharoviča,kome je mnogo puta činio dobročinstva. Svima je poznato da je Semjon Zaharovičimao mnogo prijatelјa i pokrovitelјa, koje je sam napustio iz plemenite gordosti,osećajući svoju nesrećnu slabost, ali sađa nam (ona ukaza na Raskolјnikova)pomaže jedan velikodušan mladić koji ima sredstva i veza, i koga je SemjonZaharovič znao još kao dete, i budite uvereni, Amalija Ludvigovna...

Sve je to bilo izgovoreno neobično brzo, što dalјe sve brže, ali kašalј odjednom

prekide krasnorečivost Katarine Ivanovne. U tom trenutku samrtnik dođe k sebi izaječa, te ona pritrča njemu. Bolesnik otvori oči i još ne poznajući nikoga i neshvatajući ništa, zagleda se u Raskolјnikova, koji je stajao nad njim. Disao je teško,duboko i retko; u uglovima usana izbijala je krv; znoj mu obli čelo. Nije poznaoRaskolјnikova, i nemirno se poče obazirati oko sebe. Katarina Ivanovna ga je gledalatužnim ali strogim pogledom, a iz očiju su joj tekle suze.

– Bože moj! Sve su mu grudi izlomlјene! Gle, koliko krvi! – progovori ona uočajanju. – Treba skinuti s njega odelo! Okreni se malko, Semjone Zaharoviču, akomožeš – viknu ona.

Marmeladov je poznade.

– Sveštenika! – progovori promuklim glasom.

Katarina Ivanovna se odmače prozoru, nasloni se čelom na prozorski okvir i očajnoviknu:

– O prokleti živote!

– Sveštenika! – reče opet samrtnik posle kratkog ćutanja.

– Otišli su po njega! – viknu na njega Katarina Ivanovna. On posluša i ućuta.Bojažlјivim, tužnim pogledom tražio je ženu očima; ona se opet vrati i stade mu krajuzglavlјa. Marmeladov se donekle umiri, ali ne zadugo.

Ubrzo se njegov pogled zaustavi na maloj Lidočki (njegovoj lјubimici), koja jedrhtala u kutu kao u nastupu groznice i gledala u njega svojim začuđenim detinjimnetremičnim pogledom.

– A ... a ... – ukazivao je na nju uznemireno. Hteo je da kaže nešto.

– Šta hoćeš još? – viknu Katarina Ivanovna.

– Bosa! Bosa! – mrmlјao je, pokazujući sumanutim pogledom na bose detinjenožice.

– Ćuti-i! – viknu lјutito Katarina Ivanovna – sam znaš zašto je bosa!

– Hvala bogu, lekar! – viknu obradovani Raskolјnikov.

Uđe lekar, akuratan starčić, Nemac, osvrćući se s nepoverenjem; priđebolesniku, opipa puls, pažlјivo mu pregleda glavu, pa uz pomoć Katarine Ivanovneraskopča košulјu natoplјenu krvlјu i razgoliti nastradalome prsa. Cele grudi su bileugruvane, izlomlјene i razdroblјene; nekoliko rebara s desne strane bilo jepolomlјeno, na levoj strani, na samom srcu, viđela se zloslutno velika,žućkastotamna pega – strašan udarac kopitom. Doktor se namršti. Policajac muispriča da je pregaženoga zahvatio točak i, okrećući ga u kovitlac, vukao jednotrideset koraka po kaldrmi.

– Čudno kako je samo došao k sebi – šapnu doktor tiho Raskolјnikovu.

– Šta mislite? – upita ovaj.

– Odmah će umreti.

– Zar nema nikakve nade?

– Nikakve! Na umoru je ... Pored toga, i glava mu je vrlo opasno povređena ...Hm ... Možemo mu najzad krv pustiti... ali... to će biti uzalud. Kroz pet ili desetminuta umreće neminovno.

– Ipak je bolјe, pustite krv!

– U redu... Uostalom, upozoravam vas, to će biti potpuno uzaludno.

U to vreme začuše se još nečiji koraci. Gomila se u hodniku razmače i napragu se pojavi sveštenik, sed starčić, sa spremlјenim pričešćem i naforom. Za njimje išao policajac, onaj sa ulice. Lekar mu odmah ustupi mesto i značajno se s njimpogleda. Raskolјnikov zamoli doktora da pričeka makar malo. Ovaj sleže ramenima iostade.

Svi se odmakoše. Ispovest je trajala vrlo kratko. Teško da je samrtnik ištakako treba shvatio; a mogao je da izgovara samo isprekidane, nejasne glasove.Katarina Ivanovna uze Lidočku, skide sa stolice dečaka, povuče se u kut kod peći,kleče, a decu poređa da kleče pred njom. Devojčica je samo drhtala, a dečko je,klečeći na golim kolenima, odmereno podizao ručicu, krstio se pravilno i klanjao dozemlјe udarajući čelom, što mu je očigledno pričinjavalo naročito zadovolјstvo.Katarina Ivanovna je grizla usne i zadržavala suze; i ona se molila bogu,popravlјajući ponekad košulјicu na detetu; stigla je i da devojčici na suvišeobnažena ramena ogrne maramu, koju je dohvatila sa ormana, ne ustajući, klečeći imoleći se. Za to vreme radoznalci počeše opet da otvaraju vrata unutrašnjih soba, uhodniku su se sve tešnje i tešnje zbijali gledaoci, stanari sa svih spratova, neprelazeći, doduše, sobni prag. Samo je ostatak sveće osvetlјavao ceo prizor.

U tom trenutku iz hodnika, kroz gomilu sveta, brzo se progura Polјenka, kojaje otrčala po sestru. Ona uđe jedva dišući od brzog trčanja, skide sa sebe maramu,pogledom brzo nađe mater, priđe joj i reče: »Ide! Na ulici sam je srela!« Mati jepovuče da kleči i postavi je pored sebe. Iz gomile se progura nečujno i bojažlјivodevojka; čudnovat je bio njen iznenadni dolazak u ovu sobu, usred sirotinje, rita,smrti i očajanja. I ona je bila isto tako u prnjama; odelo joj je bilo jevtino, alidoterano na ulični način sa upadlјivim i sramnim isticanjem cilјa, po ukusu ipravilima koja su se formirala u jednom posebnom svetu. Sonja zastade u hodniku,kod samog praga, ali ga ne prekorači, i gledala je kao izgublјena; nije shvatila,izgleda, ništa i zaboravila je na svoju svilenu halјinu u boji sa predugačkim ismešnim šlepom, kuplјenu iz četvrte ruke i ovde nepristojnu; na ogroman krinolin,koji je zakrčio cela vrata, na svetle cipele i amrelčić, nepotreban noću, ali koji jeponela; na smešni okrugli slamni šešir sa sjajnim perom boje plamena. Ispod togdetinjastog, nahero nameštenog šeširića virilo je mršavo, bledo i uplašeno lice,otvorenih usta i očiju ukočenih od užasa. Sonja je bila omanjeg rasta, mršava, alidosta lepa plavuša, vanredno lepih plavih očiju; imala je oko osamnaest godina.Netremice je gledala u postelјu i sveštenika; jedva je disala od brzog hoda. Najzadsu došaptavanje i neke reči iz gomile verovatno i do nje doprli. Ona obori pogled,prekorači sobni prag, i stade opet pored vrata.

Svršiše se ispovest i pričešće. Katarina Ivanovna opet priđe muževoj postelјi.Sveštenik se ukloni, i pred odlazak se okrenu da kaže koju reč, kao savet i utehuKatarini Ivanovnoj.

– A šta ću ja s njima? – oštro i lјutito ga prekide ona pokazujući na mališane.

– Bog je milostiv; uzdajte se u pomoć Svevišnjeg – poče sveštenik.

– E, eh! Milostiv, ali ne za nas.

– To je greh, greh, gospođo – primeti sveštenik mašući glavom.

– A zar ovo nije greh? – viknu Katarina Ivanovna, pokazujući na samrtnika.

– Možda će oni što su nehotice bili uzrok nesreći, pristati da vam daduodštetu, makar za gubitak prihoda...

– Ne razumete vi mene! – lјutito viknu Katarina Ivanovna i mahnu glavom. –A zašto i da mi daju odštetu. On je sam, onako pijan, nabasao na konje. I kakvihprihoda? Od njega nije bilo prihoda, već samo muke. Jer on je, pijanica, svepropijao! Potkradao nas i u krčmu nosio, upropastio je njihov i moj život u krčmi. Ihvala bogu što umire! Manje je štete.

– Trebalo bi da oprostite na samrtnom času; to je greh, gospođo, takvaosećanja su veliki greh.

Katarina Ivanovna se užurbala oko bolesnika, davala mu da pije, brisala muznoj i krv s glave, nameštala jastuke i razgovarala sa sveštenikom tek s vremena navreme, kad bi stigla da mu se obrati, uzgred, pored posla. Ali sad odjednom kidisana njega, skoro kao pomamna.

– Eh, oče! Reči, samo gole reči! Da oprostim! Eto, da ga nisu pregazili, on bidanas došao pijan, košulјa na njemu, jedna jedina, sasvim uprlјana i pocepana;sklјokao bi se, dakle, da čmava, a ja bih se do svanuća kvasila u vodi i prala bihnjegove i dečije rite, sušila ih posle iza prozora, a čim bi svanulo, odmah bih sela dakrpim, eto to je moja noć ... Dakle, šta tu ima da se priča o praštanju! Ionako sammu oprostila!

Dubok, strašan kašalј prekide njene reči. Ona se iskašlјa u maramicu ipodnese je svešteniku da vidi, bolno se držeći za grudi drugom rukom. Maramica jebila sva u krvi...

Sveštenik obori glavu i ne reče ništa.

Marmeladov je bio u poslednjem hropcu; nije skidao pogled sa lica KatarineIvanovne, koja se ponovo nagla nad njega. Neprestano je želeo da joj nešto kaže; većje i počeo, mičući s naporom jezikom i nejasno izgovarajući reči, ali KatarinaIvanovna je shvatila da hoće od nje da moli oproštaj.

– Ćuti-i-i! Ne treba!... Znam šta hoćeš da kažeš...

I bolesnik ućuta; ali u tom trenutku njegov pogled koji je bludeo pade navrata, i on ugleda Sonju...

Do sada je nije opažao: stajala je u kutu i u senci.

– Ko je ona? Ko je to? – progovori odjednom promuklim glasom, gušeći se,sav uznemiren, sa užasom pokazujući na vrata gde je stajala kći, i mučeći se da sedigne.

– Lezi! Lezi-i-i! – viknu Katarina Ivanovna.

Ali je on s natčovečanskim naporom uspeo da se osloni na ruku.

Izbezumlјeno i ukočeno gledao je neko vreme kćer, baš kao da je nije poznavao. Anikad je nije video u takvom odelu. Odjednom je poznade, poniženu, utučenu,nakinđurenu i postiđenu, kako smerno čeka svoj red da se oprosti sa ocem nasamrti. Beskrajna patnja pojavi se na njegovom licu.

– Sonja! Kćeri! Oprosti! – viknu i htede da pruži ruku prema njoj, ali izgubioslonac i stropošta se s divana pravo licem na zemlјu; potrčali su da ga dignu,položili su ga na postelјu, ali on je već izdisao. Sonja slabo vrisnu, pritrča, zagrli ga iobamre u tom zagrlјaju. Umro je na njenim rukama.

– Dobio je svoje! – viknu Katarina Ivanovna kad vide mrtvo telo svoga muža. –Pa, šta sad da radim! Kako da ga sahranim! A čime ću njih, čime ću njih sutranahraniti?

Raskolјnikov priđe Katarini Ivanovnoj.

– Katarina Ivanovna – poče on – prošle nedelјe vaš pokojni muž mi je ispričaosav svoj život i sve vaše prilike ... Budite uvereni da je o vama govorio saoduševlјenjem i poštovanjem. Od te večeri, kad sam doznao kako vam je svima bioodan i kako je naročito vas, Katarina Ivanovna, poštovao i voleo, bez obzira na svojunesrećnu slabost, od te večeri smo se sprijatelјili... Dozvolite mi, dakle, da... da vampomognem ... da se odužim svom pokojnom prijatelјu. Evo, tu je, izgleda, dvadesetrubalјa; ako vam to može pomoći, onda ... ja... jednom rečju, ja ću navratiti, ja ćusigurno navratiti... ja ću, možda još sutra svratiti do vas ... Zbogom!

I on brzo izađe iz sobe probijajući se što je brže mogao kroz svet premastepenicama; ali odjednom u gomili nabasa na Nikodima Fomiča, starešinu kvarta,koji je doznao za nesreću i zaželeo da lično dođe i izvidi stvar. Od one scene ukvartovskoj kancelariji njih dvojica se nisu videli, ali ga Nikodin Fomič odmahpoznade.

– A, to ste vi? – zapita.

– Umro je – odgovori Raskolјnikov. – Dolazio je lekar, dolazio je i sveštenik,sve je u redu, nemojte mnogo uznemiravati jadnu ženu, ionako je jektičava.Ohrabrite je, ako možete nekako ... Vi ste dobar čovek, ja znam... – dodade saosmehom gledajući mu pravo u oči.

– A, gle, kako ste se okrvavili – primeti Nikodim Fomič, kad ugleda prisvetlosti fenjera nekoliko svežih mrlјa na Raskolјnikovom prsluku.

– Da, okrvavio sam se, sav sam u krvi! – kaza Raskolјnikov sa nekimnaročitim izrazom, zatim se nasmeši, klimnu glavom i pođe niza stepenice.

Silazio je polako, bez žurbe, sav u groznici, iako to nije osećao, ispunjenjednim novim beskrajnim osećanjem punog i snažnog života koji ga je odjedanputzaplјusnuo. To osećanje bilo je nalik na osećanje osuđenog na smrt kome suodjednom i neočekivano saopštili pomilovanje. Na polovini stepenica stiže gasveštenik, koji se vraćao kući; Raskolјnikov ga ćutke propusti napred, i bez reči sejedan drugom pokloniše. Ali, dok je silazio već niz poslednje stepenike, začuodjednom nečije žume korake za sobom. Neko ga je sustizao. To je bila Polјenka.Trčala je za njim i dozivala ga: »Čujte, slušajte!«

On se okrenu njoj. Polјa strča niz poslednje stepenike i zaustavi se sasvim

pred njim – jedan stepenik više njega. Sa dvorišta je dopirala mutna svetlost.Raskolјnikov ugleda mršavo, ali milo lice devojčice, koje mu se smejalo i veselo,detinjasto gledalo u njega. Dotrčala je sa porukom koja se i njoj samoj očiglednosviđala.

– Slušajte, kako se vi zovete?! I gde stanujete? – upita žureći se, zaduvanimglasićem.

On joj metnu obe ruke na ramena i s nekim osećanjem sreće zagleda se unju. Bilo mu je tako prijatno da je gleda, a ni sam nije znao zašto.

– A ko vas je poslao?

– Poslala me seja Sonja – odgovori devojčica smešeći se još veselije.

– Ja sam odmah znao da vas je poslala seja Sonja.

– I mama me je takođe poslala. Kad me je seja Sonja slala, mama takođepriđe i reče: »Trči, brže, Polјenka.«

– A volite li seju Sonju?

– Ja nju najviše volim! – reče Polјenka s nekom naročitom odlučnošću i njenosmeh odjednom postade ozbilјniji.

– A hoćete li i mene voleti?

Umesto odgovora video je lice devojčice kako mu se približava i punačkeusnice koje su se bezazleno pružale da ga polјube. Odjednom ga njene, kao šibicetanušne ručice snažno, snažno zagrliše, glava se nasloni na njegovo rame idevojčica se tiho zaplaka, pripijajući se licem uz njega sve jače i jače.

– Žao mi je za taticu! – kaza trenutak kasnije, dižući uplakano lice i brišućisuze rukama – kod nas sad sve nesreća za nesrećom – dodade iznenada, sa onimnaročito ozbilјnim izrazom lica koji silom dobijaju deca kad odjednom zažele dagovore kao »veliki«.

– A je li vas tata voleo?

– Lidočku je najviše voleo – nastavi ona vrlo ozbilјno i ne smešeći se, sasvimkao što govore veliki – voleo ju je zato što je mala, a još i zato što je bolesna, i uvekjoj je poklone donosio; nas je učio da čitamo, a mene gramatici i veronauci – dodadeona dostojanstveno – mamica ništa nije govorila, ali mi smo znali da ona to voli, itatica je znao, a mamica će mene učiti francuski, jer je već vreme da dobijemobrazovanje.

– A umete li da se molite bogu?

– O, naravno, umemo! Već odavno! ja se, pošto sam već velika, molim sama,a Kolјa i Lidočka s mamom, naglas; prvo »Bogorodicu« očitaju, a zatim još jednumolitvu: »Bože oprosti i blagoslovi seju Sonju«, a zatim još: »Bože, oprosti iblagoslovi našeg drugog tatu«, jer je naš stariji tata već umro, a ovo nam je drugi, imi se takođe i za toga molimo.

– Polјečka, ja se zovem Rodion; pomolite se nekad i za mene, pomenite »i rabaRodiona« – ništa više.

– Moliću se za vas odsad celog života – reče vatreno devojčica i odjednom seopet zasmeja, polete k njemu i opet ga snažno zagrli.

Raskolјnikov joj kaza svoje ime, dade adresu i obeća da će neizostavno sutranavratiti. Devojčica ode sva ushićena njime.

Bilo je oko jedanaest sati kad izađe na ulicu. Posle pet minuta stajao je namestu, tačno na onom istom mestu sa koga je nedavno skočila ona žena.

»Dosta!« reče odlučno i svečano, »do đavola sa priviđenjima, s izmišlјenimstrahom, sa utvarama!... Ima života! Zar ja sad nisam živeo? Moj život se nije ugasio– sa staricom! Bog da joj dušu prosti – i naživela se, bako, vreme je da se odmoriš!Sad vlada carstvo razuma i svetlosti! I...i volјe, i snage... Videćemo sad. Okušaćemoko je jači!« dodade oholo, kao da se obraća nekoj mračnoj sili izazivajući je. »A jasam već pristajao da živim na – aršinu prostora.«

– »... Jako sam malaksao ovog trenutka, ali... izgleda da je bolest već sasvimprošla, i znao sam da će proći kad sam malopre izašao iz kuće. Uzgred rečeno: kućaPočinkova je tu odmah. I obavezno k Razumihinu: pa i da nije tako blizu ... nekadobije opkladu! ... Neka se i on malo obraduje – neka ga!... Snaga, snaga jepotrebna; bez snage se ne može ništa izvojevati, a snagu treba dobijati silom, eto, tooni ne znaju«, dodade gordo i samouvereno i pođe s mosta, jedva vukući noge.Ponos i samopouzdanje rasli su u njemu svakoga trenutka; svakog trenutka jepostajao sasvim drugi čovek. Šta se to ipak desilo tako naročito, što ga je korenitoizmenilo? To ni sam nije znao; njemu se, kao davlјeniku koji se za slamku hvata,odjednom učinilo da i on »može živeti, da još ima života, da se njegov život nijeugasio zajedno sa babom«. Možda se suviše požurio sa zaklјučkom, ali sad o tomenije mislio.

»A ipak si zamolio da raba Rodiona spomene«, sinu mu odjednom u pameti;»to je ... za svaki slučaj!« dodade, pa se odmah nasmeja svome detinjastom ispadu.Bio je odlično raspoložen.

Razumihina je našao lako; u Počinkovlјevoj kući su novog stanara većpoznavali, i vratar mu odmah pokaza put. Već od polovine stepenica mogla se čutigalama i bučan govor velikog društva. Ulazna vrata bila su širom otvorena; čuli suse uzvici i prepirke. Razumihinova soba bila je dosta velika, a društvo je brojalojedno petnaest duša. Raskolјnikov zastade u predsoblјu. Tu su, iza pregrade, dvegazdaričine služavke poslovale oko dva velika samovara, oko flaša, tanjira i činija sapirogom i jelima, donesenim iz gazdaričine kuhinje. Raskolјnikov posla poRazumihina. On dotrča sav ushićen. Na prvi pogled moglo bi se videti da jeneobično mnogo popio i, mada se skoro nikad nije mogao potpuno opiti, ipak je toovoga puta nekako bilo upadlјivo.

– Slušaj! – požuri Raskolјnikov – ja sam došao samo da ti kažem, dobio siopkladu i zbilјa niko ne zna šta se s njim može desiti. Ali, ući ne mogu. Tako sammalaksao da ću odmah pasti. I zato zdravo i zbogom ostaj! A sutra dođi k meni...

– Znaš šta, da te otpratim do kuće! Jer kad već ti sam kažeš da si malaksao,onda ...

– A tvoji gosti? Ko je taj kudravi, onaj što je sad ovamo provirio?

– Taj? A đavo bi ga znao! Mora da je stričev poznanik, a možda je i sam došao

... Ja ću s njima ostaviti strica: taj čovek blaga vredi, šteta što se ne možeš s njimsad upoznati. A, uostalom, nek ih đavo nosi! Nјima sad nije stalo do mene, a i jamoram da se malo osvežim, zato si, brate došao kao poručen; još dva minuta, i jabih se tamo, bogami, potukao! Lupetaju takve gluposti ... Ne možeš zamisliti kako ječovek u stanju da lupeta! Uostalom, što da ne možeš zamisliti? Zar i mi sami nepričamo koješta! Neka ih, najzad, neka brblјaju; zato posle neće lupetati... Sedijedan trenutak da dovedem Zosimova.

Zosimov čak sa nekom pohlepom navali na Raskolјnikova; kod njega seopažala naročita radoznalost, ali lice mu se ubrzo razvedri.

– Odmah da spavate – odluči on pošto pregleda pacijenta koliko je mogao – aza noć kad biste uzeli jednu stvarčicu. Hoćete li uzeti? Ja sam još prekjučespremio ... jedan prašak.

– I dva, ako hoćete – odgovori Raskolјnikov.

I odmah uze prašak.

– To je vrlo dobro što ćeš ga ti lično povesti – primeti Zosimov Razumihinu –šta će sutra biti videćemo, a danas je čak vrlo dobro: osetna promena u odnosu naranije stanje. Čovek se uči dok je živ...

– Znaš šta mi je sad Zosimov šapnuo kad smo izlazili – bubnu Razumihin tekšto su izašli na ulicu.

– Ja ću ti, brate, sve otvoreno reći, zato što su oni budale. Zosimov mi jenaredio da brblјam s tobom uz put i da tebe nateram da brblјaš, pa da mu posleispričam, jer je uvrteo u glavu ... da si ti... lud ili da si blizu ludila. Pomisli samo!Pre svega ti si triput od njega pametniji; drugo, ako ti nisi šenuo, onda te baš brigašto on nosi u glavi takvu glupost; treće, taj komad mesa koji je po struci hirurg,pošašaveo je od interesovanja za duševne bolesti, a što se tiče tebe, današnji tvojrazgovor sa Zamjotovom konačno ga je ubedio...

– Je li ti Zamjotov sve ispričao?

– Sve, i vrlo dobro je učinio. Ja sam sad čitavu pozadinu razumeo, a iZamjotov je razumeo ... Dakle, jednom rečju, Rođa... stvar je u tome ... Ja sam sadmalko pijan... Ali to ništa ne smeta... stvar je u tome što ih je ta misao... razumeš li,odista kopkala... razumeš? To jest, niko od njih nije smeo glasno kazati, jer je tonajgluplјa besmislica; a naročito kad su onog molera uhapsili, tada je sve prslo iugasilo se zanavek. Ali, zašto oni budale? Ja sam tada Zamjotova malko izudarao,ovo nek’ ostane među nama, brate, molim te, nemoj ničim da pokažeš da to znaš, jasam primetio da je osetlјiv; to je bilo kod Lavize; ali danas, danas je sve postalojasno. A glavni je – onaj Ilјa Petrovič! On je tada iskoristio tvoju nesvest u kvartu, alise posle i sam stideo; jer ja to znam...

Raskolјnikov je želјno slušao. Razumihin se pijan izbrblјavao.

– Ja sam tada pao u nesvest zato što je bilo zagušlјivo, i što je mirisalo namasnu boju – reče Raskolјnikov.

– Još objašnjava! Nije to samo boja. Zapalјenje je kod tebe mesec danatinjalo; eno, pitaj Zosimova! Ali što je taj dečak sad utučen, to ni zamisliti ne možeš!

»Ja ne vredim, kaže ni malog prsta toga čoveka!« To jest, tvoga. On ponekad, brate,ima dobrih osećanja. Ali lekcija, današnja lekcija, koju si mu očitao u »Kristalnomdvorcu«, to je vrhunac savršenstva! Jer ti si ga u početku uplašio, doveo si ga dogroznice! Skoro si ga naterao da opet poveruje u ružnu besmislicu, a zatim si muiznenada – isplazio jezik. »Eto ti, veliš, šta si postigao!« Savršenstvo! Smrvlјen je,uništen je sad! Bogami si majstor, tako njih i treba! Eh, što nisam tamo bio! Sada teje strašno želјno očekivao! I Porfirije želi da se s tobom upozna ...

– A... već i taj ... A zašto su me uvrstili u ludake?

– To jest, nisu u ludake! Ja sam se, bratac, izgleda i suviše izbrblјao ... Nјegaje, vidiš prekjuče zaprepastilo to što tebe satno onaj događaj interesuje; sad je jasnozašto te interesuje: znajući sve okolnosti... i kako te je to onda nalјutilo, i splelo sezajedno s bolešću... Ja sam, brate, malko pijan, samo, đavo bi ga znao, on imaneku svoju fiksnu ideju ... Kažem ti: lud je za duševnim bolestima. Samo ti plјuni...

Obojica su ćutali jedan trenutak.

– Slušaj, Razumihine – poče Raskolјnikov – hoću da ti kažem otvoreno: sadsam bio kod pokojnika, umro jedan činovnik... Tamo sam sav svoj novac dao ... apored toga, mene je malopre lјubilo jedno biće koje bi, i da sam ubio nekoga,takođe... jednom rečju, ja sam tamo video još jedno drugo biće ... sa perom bojeplamena... Uostalom, ja lažem preko mere ... jako sam malaksao, pridrži me ... tusu odmah stepenice ...

– Šta je tebi? Šta ti je? – pitao ga je uznemireno Razumihin.

– Vrti mi se malo u glavi, ali nije u tome stvar, već što mi je tako tužno uduši, tako tužno! Kao kakvoj ženi... bogami! Gledaj, šta je to? Gledaj! Gledaj!

– A šta to?

– Zar ne vidiš? Svetlost u mojoj sobi, vidiš li? Kroz pukotinu ...

Već su stajali pred stepenicama poslednjeg sprata, pored gazdaričinih vrata; istvarno, odozdo se videlo da je u Raskolјnikovlјevoj sobici svetlost.

– Čudnovato! Možda je Nastasja – primeti Razumihin.

– Nikad ona u ovo doba ne zalazi k meni i već odavno spava, ali... meni jesvejedno! Zbogom!

– Šta ti je? Pa da te otpratim – zajedno ćemo ući!

– Znam da ćemo zajedno ući, ali hoću da ti ovde stisnem ruku i da se ovde stobom oprostim. Dakle, daj ruku ... zbogom!

– Šta je tebi, Rođa?

– Ništa ... hajdemo ... bićeš svedok ...

Počeše se peti uza stepenice, a Razumihinu sinu misao da Zosimov moždaima pravo! »Eh! nasekirao sam ga svojim brblјanjem!« promrmlјa za sebe.Odjednom, kad su prišli vratima, čuli su u sobi glasove.

– Ma šta je tu? – viknu Razumihin.

Raskolјnikov se prvi uhvati za kakvu i otvori širom vrata; otvori i stade na

pragu kao ukopan.

Nјegova mati i sestra sedele su kod njega na divanu i čekale ga već sat i po.Zašto je njih najmanje očekivao, zašto je ponajmanje o njima mislio i pored toga štoje čak i danas ponovo primio vest da su krenule na put, da putuju i da će brzostići? Čitav taj sat i po, one su, utrkujući se, ispitivale Nastasju, koja je i sad stajalapred njima i već ispričala sve, do sitnica. One su se prestravile kad su čule da je»danas utekao« bolestan, i to, kao što se vidi iz pričanja sigurno u bunilu! »Bože, štali je to s njim!« Obe su plakale i pretrpele neopisive muke za taj sat i po očekivanja.

Radostan, ushićen uzvik dočeka Raskolјnikova kad se pojavio. Obe mujurnuše u susret. Ali on je stajao kao mrtav; neizdržlјivo, iznenadno saznanje pogodiga kao grom. I ruke se nisu podizale da ih zagrli; nisu mogle. Mati i sestra su gasnažno zagrlile, lјubile ga, smejale se, plakale ... On kroči, zalјulјa se i stropošta napod onesvešćen.

Uzbuna, užasna vriska, jauci... Razumihin, koji je stajao na pragu, ulete usobu, zgrabi bolesnika svojim snažnim rukama i ovaj se za tren oka nađe nadivanu.

– Ništa nije, ništa! – vikao je materi i sestri – to je nesvest, to je sitnica.Malopre je lekar kazao da mu je mnogo bolјe, da je sasvim zdrav! Vode!... evo, većdolazi k sebi, evo – osvestio se!

Zgrabio je Dunjašu za ruku tako da je umalo nije iščašio, i povukao je da vidikako je »Rodion već došao k sebi«. I mati i sestra gledale su u Razumihina kao ukakvu promisao, ganuto i sa zahvalnošću; one su već čule od Nastasje šta je bio zanjihovog Rođu taj »okretni i umešni mladić«, kako ga je iste večeri nazvala samaPulherija Aleksandrovna Raskolјnikova u intimnom razgovoru sa Dunjom.

TREĆI DEO

I

Raskolјnikov se pridigao i seo na divan.

Iznemoglo je mahnuo rukom Razumihinu da prekine bujicu vatrenih ismešnih uteha, koje je ovaj upućivao materi i sestri. Uze ih obe za ruke i jedno dvaminuta zagledao se ćuteći čas u jednu, čas u drugu. Mati se uplaši od njegovogpogleda – u kome se naziralo osećanje snažno do bola, ali istovremeno u njemu jebilo i nešto ukočeno, čak kao bezumno; Pulherija Aleksandrovna zaplaka.

Avdotja Romanovna je bila bleda; ruka joj je drhtala u bratovoj ruci.

– Idite kući... s njim – reče on isprekidanim glasom, pokazujući naRazumihina – do sutra; sutra će se sve ... Jeste li odavno doputovale?

– Sinoć, Rođa – odgovori Pulherija Aleksandrovna – voz je strašno zakasnio.Ali ja sad, Rođa, ni za šta na svetu neću otići od tebe! Ja ću noćiti ovde pored...

– Ne mučite me! – reče on i lјutito mahnu rukom.

– Ja ću ostati kod njega! – povika Razumihin – ni za trenutak ga nećuostaviti, a svi moji tamo nek idu do đavola! Nek dube na glavi! Tamo je sad moj čikaprezident.

– Kako da vam zahvalim, kako! – reče Pulherija Aleksandrovna opetstiskajući ruke Razumihinu, ali je Raskolјnikov ponovo prekide:

– Ja ne mogu, ne mogu – lјutito je ponavlјao – ne mučite me! Dosta, idite ...Ne mogu!

– Hajdemo, mamice, makar iz sobe da izađemo za trenutak – šapnu jojuplašena Dunja – mi ga dovodimo do očajanja, to se vidi.

– Pa zar da ga ne pogledam posle tri godine dana! – zaplaka PulherijaAleksandrovna.

– Čekajte! – zaustavi ih on opet – vi me neprestano prekidate, a meni se mislibrkaju u glavi... Jeste li se videle sa Lužinom?

– Nismo, Rođa, ali on već zna za naš dolazak. Mi smo čule, Rođa, da je PetarPetrovič bio tako dobar i da te je posetio danas – dodade nekako bojažlјivo PulherijaAleksandrovna.

– Da... bio je tako dobar... Dunja, ja sam maločas rekao Lužinu da ću ga sastepenica baciti i oterao sam ga do đavola...

– Rođa, šta ti je!... Ti sigurno ... nećeš, valјda, da kažeš... – poče uplašenoPulherija Aleksandrovna, ali prekide gledajući Dunju.

Avdotja Romanovna je netremice gledala brata i čekala šta će reći dalјe. Nјih

je Nastasja već ranije obavestila o svađi, ukoliko je mogla da shvati i ispriča, te suse mati i kći dosad namučile u nedoumici i očekivanju.

– Dunja – nastavi Raskolјnikov sa naporom – ja taj brak ne želim, zato timoraš još sutra odmah odbiti Lužina, i neka ide bestraga!

– Bože moj! – povika Pulherija Aleksandrovna.

– Brate, pomisli šta govoriš! – planu Avdotja Romanovna, ali se odmahuzdrža. – Ti sad možda nisi u stanju, umoran si – smireno reče ona.

– Misliš da buncam? Ne... Ti se udaješ za Lužina radi mene. A ja žrtvu neprimam. I zato napiši mu pismo... da ga odbijaš... Sutra mi daj da pročitam topismo, i tačka!

– Ja to ne mogu učiniti! – povika uvređena devojka. – S kakvim pravom ...

– Dunjaša, i ti si prgava, prestani, sutra ćemo ... Zar ne vidiš... – uplaši semati i polete Dunji. – Ah, bolјe je da idemo!

– Bunca! – povika pijani Razumihin – inače kako bi smeo! Do sutra će sva taludost izvetreti... A danas ga je doista isterao. Tako je bilo. A onaj se nalјutio...Održao je besedu ovde, razmetao se znanjem, a posle otišao povijena repa ...

– To je, dakle, istina? – povika Pulherija Aleksandrovna.

– Do viđenja, brate – reče Dunja sa saučešćem

– Hajdemo, mamice ... Zbogom, Rođa!

– Čuješ, sestro – ponovi on za njima smogavši poslednju snagu – ja nisam ubunilu; taj brak je podlost. Neka sam ja podlac, ali ti ne treba... jedan – koji bilo ...a ja, iako sam podlac, ipak takvu sestru neću smatrati sestrom. Ili ja ili Lužin!Idite ...

– Pa ti si poludeo! Despote – zaurla Razumihin, ali Raskolјnikov već nijeodgovarao, a možda nije ni mogao da odgovara. Leže na divan i okrenu se zidupotpuno iznemogao. Avdotja Romanovna radoznalo pogleda Razumihina; njene crneoči sevnuše; Razumihin čak zadrhta od toga pogleda. Pulherija Aleksandrovna jestajala kao gromom pogođena.

– Ja nikako ne mogu otići! – šaputala je Razumihinu skoro u očajanju –ostaću ovde, gde bilo... a vi ispratite Dunju.

– I čitavu ćete stvar pokvariti! – isto tako prošaputa Razumihin lјuteći se. –Izađimo makar na stepenice. Nastasja, posvetli nam! Kunem vam se – nastavi većna stepenicama polušapatom – da malopre zamalo nije istukao mene i doktora!Razumete li vi to? Lično doktora! Ovaj popusti da ga ne lјuti i ode; ja sam dole ostaona straži; a on se ovde obukao i umakao nam. I sad će strugnuti ako ga budetelјutile, i to noću, i učiniće nešto od sebe ...

– Ah! Šta vi to govorite!

– A i Avdotja Romanovna ne može u gostionicu bez vas, sama! Pomislite samogde vi stanujete. Zar vam taj podlac Petar Petrovič nije mogao naći bolјi stan...Uostalom znate, znate, ja sam malko pijan i zato sam... opsovao; ali ne obraćajte...

– Ali ja ću poći gazdarici – insistirala je Pulherija Aleksandrovna – preklinjaću

je da meni i Dunji da kutak za ovu noć. Ne mogu ga ostaviti tako, ne mogu.

Dok su ovo govorili, stajali su na stepenicama, na zavijutku pred samimgazdaričinim vratima, a Nastasja im je svetlela sa donje stepenice. Razumihin je bioneobično uzbuđen. Još pre pola sata, dok je pratio kući Raskolјnikova, mada je bioi suviše brblјiv – što je i sam uviđao – ipak se osećao potpuno priseban i skoro svež,iako je te večeri popio strašno mnogo vina. Sad je, pak, njegovo stanje ličilo skorona neko ushićenje, a istovremeno popijeno vino kao da mu je ponovo i dvaput jačeudarilo u glavu.

Stajao je sa damama, držao ih obe za ruke, ubeđujući ih, iznoseći im razlogesa čudnom iskrenošću i skoro pri svakoj svojoj reči, verovatno radi većeubedlјivosti, snažno, kao kleštima stezao obema ruke do bola, i gutao očimaAvdotju Romanovnu, što nimalo nije krio. One su neki put od bola trzale svoje rukeiz njegove ogromne, koščate ručerde, ali on ne samo što se nije dosećao u čemu jestvar nego ih još jače privlačio k sebi. Kad bi mu naredile da odmah skočistrmoglavce sa stepenica, da ih usluži, i to bi odmah učinio, bez razmišlјanja ikolebanja...

Sva uznemirena mišlјu o svome Rođi, Pulherija Aleksandrovna, mada je osećala daje ovaj mladić veoma ekscentričan i da joj suviše bolno steže ruku, ipak, pošto je uisti mah za nju bio i promisao, nije htela da opaža sve te ekscentrične detalјe. Ipored iste brige, Avdotja Romanovna je, iako nije bila plašlјive naravi, ipak sačuđenjem, pa čak i sa strahom, sretala poglede bratovog druga, koji su sevalidivlјom vatrom – i samo bezgranično poverenje koje joj je ulilo Nastasjino pričanje oovom čudnovatom čoveku zadržalo ju je od pokušaja da pobegne od njega i odvučeza sobom i svoju mater. Ona je takođe uviđala da njih dve, pogotovu sad, ne mogupobeći od njega. Uostalom, posle jedno deset minuta, prilično se umirila. Razumihinje imao osobinu da odmah kaže sve što misli, pa ma u kakvom raspoloženju bio,tako je svako vrlo brzo znao s kim ima posla.

– Nemoguće je kod gazdarice, a i bila bi strašna glupost! – viknu ubeđujućiPulheriju Aleksandrovnu.

– Iako ste mati, ipak ako ostanete, dovešćete ga do pomame, i onda ni samđavo ne zna šta može biti! Slušajte, evo šta ću ja učiniti: sad će kod njega Nastasjaostati, a ja ću vas dve odvesti u vaš stan, zato što same ne možete ići ulicama; kodnas u Petrogradu je u tom pogledu... No, nije važno! ... A zatim ću od vas odmahtrkom ovamo i za četvrt sata, dajem vam časnu reč, doneću vam izveštaj kako muje, spava li ili ne spava. I sve ostalo. Zatim, slušajte! Od vas ću časkom otrčati dosvoje kuće – tamo imam goste, svi su pijani, uzeću Zosimova, to je lekar koji ga leči;sad je tamo kod mene, nije pijan. Taj nije pijan, taj nikad nije pijan! Odvući ću gado Roćka, i zatim odmah k vama; vi ćete, znači, za sat dobiti o njemu dva izveštaja,i to od doktora, razumete li, lično od doktora! To već nije isto kao od mene! Ako muje rđavo, kunem vam se da ću vas sam ovamo dovesti, a ako je dobro, onda lezite daspavate. A ja ću svu noć ovde provesti, noćiću u hodniku, neće me ni čuti, aZosimovu ću narediti da noći kod gazdarice da bi nam bio pri ruci. Dakle, šta je sadza njega bolјe: vi ili doktor? Ta doktor mu je korisniji, korisniji, prema tome, iditekući! A kod gazdarice ne možete; ja mogu, a vi ne možete; neće vas pustiti zato...zato što je budala ... Ona će, ako želite da znate, biti lјubomorna na AvdotjuRomanovnu, zbog mene, a i na vas ... Ali na Avdotju Romanovnu neminovno. To

vam je jedan potpuno neočekivan karakter! Uostalom, i ja sam takođe buđala... Vrlovažno! Verujete li vi meni? Dakle, verujete li mi ili ne verujete?

– Hajdemo, mamice – reče Avdotja Romanovna – on će sigurno tako i učinitikao što obećava. On je već vaskrsao brata; a ako je istina da će doktor pristati daovde noći, onda kud ćete bolјe?

– Eto vi... vi... vi me razumete, zato što ste vi – anđeo! – povika Razumihinushićeno. – Hajdemo! Nastasja! Odmah gore i sedi tamo kod njega, a svetlost negasi; ja ću doći za četvrt sata...

Pulherija Aleksandrovna, istina, nije bila sasvim ubeđena, ali se nije više niprotivila. Razumihin ih obe uze pod ruku i povede niza stepenice. Uostalom, mati sebrinula i za tog mladića: iako je »okretan i dobar, da li je ipak kadar da ispuni onošto obeća? Jer je, eto, u takvom stanju! ...«

– A, sad razumem, vi mislite – što sam u ovakvom stanju! – pogodi i prekidenjene misli Razumihin, koračajući svojim ogromnim koracima po trotoaru, tako dasu ga obe dame jedva mogle stizati, što on, doduše, nije opažao. – Gluposti! Tojest... ja sam pijan kao zemlјa, ali nije u tome stvar; ja nisam pijan od vina, već mije u glavu udarilo čim sam vas ugledao ... Ali, do đavola sa mnom! Ne obraćajtepažnju, ja brblјam gluposti; ja vas nisam dostojan, ja sam apsolutno nedostojanvas! ... A čim vas odvedem, ja ću časkom, odmah ovde u kanalu, sasuti sebi naglavu dve kante vode, i – trezan... Kad biste samo znale kako vas obe volim! ...Nemojte se smejati i ne lјutite se! Ljutite se na sve, samo se na mene ne lјutite! Jasam njegov prijatelј, a, prema tome, i vaš. Ja tako želim... to sam predosećao ...prošle godine se takav jedan trenutak desio ... Uostalom, nisam uopšte predosećao,jer ste kao s neba pale. A ja sad bogme celu noć neću spavati... Taj Zosimov semalopre bojao da Rođa nije pomerio pameću... Eto zašto ga ne treba lјutiti...

– Ta šta vi govorite! – povika mati.

– Zar je doktor lično tako govorio? – zapita Avdotja Romanovna, uplašena.

– Govorio je, ali nije tako, uopšte nije tako. On je i neki lek dao, prašak, videosam, a vi ste baš tada stigle... Eh! Bolјe bi bilo da ste sutra došle! Dobro je samo štosmo otišli. A za jedan sat Zosimov će vam o svemu lično podneti izveštaj. Zašto samse tako nalokao? Zato što su me uvukli u prepirku, prokletinje! A zakleo sam se dase neću više prepirati! ... Lupetaju takve gluposti! Umalo što se nisam potukao! Jasam tamo strica ostavio da predsedava ... Dakle, verujete li: zahtevaju potpunoodricanje ličnosti i nalaze u tome najveće zadovolјstvo! Samo da čovek ne bude onošto je, da je što manje nalik samome sebi! I to oni smatraju najvišim progresom. Ida brblјaju bar svojim rečima, nego ...

– Slušajte – prekide ga bojažlјivo Pulherija Aleksandrovna, ali njega to samojoš više raspali.

– A šta vi mislite? – viknu Razumihin, još više podižući glas. – Vi mislite da jeto zato što oni lažu? Glupost! Ja čak volim kad izmišlјaju. Izmišlјanje je jedinačovekova privilegija nad svim ostalim bićima. Izmišlјanjem čovek najzad i do istinedođe! Zato i jesam čovek što izmišlјam! Ni do kakve se istine nije došlo dok se pretoga nije naklapalo jedno četrnaest, a možda i sto četrnaest puta, i to nam čini častsvoje vrste; da, ali mi ni lagati ne umemo svojom glavom! Laži ti, ali laži na svojnačin, i ja ću te onda polјubiti. Lagati originalno je skoro bolјe nego ponavlјati tuđe

istine; u prvom slučaju, ti si čovek, a u drugom samo – papagaj. Istina neće pobeći,a život možeš okovati; bilo je primera. Pa šta smo mi sad? Svi smo ti mi, svi bezizuzetka, u pogledu nauke, razvitka, mišlјenja, pronalaska, ideala, želјa,liberalizma, razuma, iskustva i svega, svega, svega, svega, svega – još u prvom,pripremnom razredu gimnazije! Svidelo nam se da mislimo tuđom glavom, naviklise! Je li tako? Govorim li istinu – viknu Razumihin tresući i stežući ruke obemadamama – je li tako?

– O, bože moj, ja ne znam – progovori sirota Pulherija Aleksandrovna.

– Tako je, tako je... mada se ja s vama ne slažem u svemu – ozbilјno dodadeAvdotja Romanovna, i odmah vrisnu, tako joj je Razumihin sada jako stegao ruku.

– Tako? Vi kažete, tako? Pa vi ste onda... vi ste... – povika on ushićeno – viste izvor dobrote, čistote, razuma i... savršenstva! Dajte svoju ruku, dajte... i vitakođe dajte svoju, ja želim da polјubim vaše ruke ovde, odmah, klečeći!

I on kleče nasred trotoara, na kome, srećom, tada nije bilo nikoga.

– Prestanite, molim vas, šta radite to? – povika Pulherija Aleksandrovnastrašno uzbuđena.

– Ustanite, ustanite! – smejala se i isto tako uzbuđivala Dunja.

– Ni za šta na svetu, pre nego što mi date ruke! Eto tako, i dosta je, ustaosam i hajdemo! Ja sam ti nesrećna budala, ja sam vas nedostojan, pijan sam i stidme je... Ja nisam dostojan da vas volim, ali svako je dužan da vam se klanja, akonije pravi skot! I ja sam vam se poklonio... Evo i vaše gostionice, i samo zbog togaRodion je imao pravo što je nedavno vašeg Petra Petroviča isterao! Kako je smeo davas smesti u takvu gostionicu? Pa to je skandal! Znate li vi koga ovde primaju? A viste verenica, je li tako? A ja vam kažem da je vaš verenik podlac, kad je to uradio!

– Slušajte, gospodine Razumihine, vi ste se zaboravili... – poče PulherijaAleksandrovna.

– Da, da, vi imate pravo, ja sam se zaboravio, i stidim se! – trže seRazumihin. – Ali, ali... vi se ne možete lјutiti na mene zato što tako govorim! Jer jagovorim iskreno, a ne zato što sam... hm! to bi bilo podlo; jednom rečju, ne zato štosam se u vas ... hm! ... ali, u redu, ne treba, neću vam kazati zašto, ne smem!... Aličim je Lužin ušao, svi smo shvatili da to nije čovek iz našeg društva. Ne zato što jedošao od frizera, nabrenovan, niti što se žurio da svoju pamet pokaže, već što jedoušnik i špekulant, što je čivut i pajac, i to se vidi. Vi mislite da je pametan? Ne,on je budala, budala! Dakle, zar je to prilika za vas? O, bože moj! Vidite, gospođo –zastade on odjednom penjući se uza stepenice gostionice – ako su oni sad tamo kodmene svi pijani, ipak su zato svi pošteni i, mada svi mi brblјamo gluposti, i ja istotako brblјam, ipak ćemo, najzad, dobrblјati do istine, zato što smo na plemenitomputu. A Petar Petrovič ... nije na plemenitom putu. Iako sam ih malopre sve napasja kola grdio, ja ih ipak poštujem, čak i Zamjotova; ako njega i ne poštujem, onoga volim, zato što je – štene! Pa čak i onog skota Zosimova, zato što je pošten i štozna svoj posao ... Ali dosta, sve je kazano i oprošteno, oprošteno je? Je li tako? E, pahajdemo. Znam ja ovaj hodnik, dolazio sam: evo ovde, u broju tri, desio seskandal... A gde ste vi tu? Koji broj? Osam? E, onda se preko noći zaklјučajte, nikogne puštajte. Za četvrt sata vratiću se sa izveštajem, a zatim kroz pola sata saZosimovom, videćete! Zbogom, trčim! ...

– Bože moj, Dunjaša, šta će ovo biti? – reče Pulherija Aleksandrovna,obraćajući se kćeri uzrujano i uplašeno.

– Umirite se, mamice – odgovorila je Dunja skidajući šešir i ogrtač – sam namje bog poslao ovog gospodina, iako dolazi pravo s neke pijanke. Uveravam vas, nanjega se možemo osloniti. I sve ono što je već uradio za brata ...

– Ah, Dunjaša, bog bi znao da li će doći! I kako sam se mogla odlučiti daostavim Rođu!... Ja uopšte nikako nisam zamišlјala da ću ga ovakvog zateći! Kakoje bio grub, baš kao da mu nije milo što smo došle...

Suze su joj navirale na oči.

– Ne, to nije tako, mamice. Vi ga niste posmatrali, stalno ste plakali. On jejako nervozan usled teške bolesti, i to je uzrok svemu.

– Ah, ta bolest! šta će to biti, šta će to biti! I kako je razgovarao s tobom,Dunja! – reče mati zagledajući se bojažlјivo kćeri u oči da bi pročitala celu njenumisao, mada je već bila napola utešena time što Dunja brani Rođu, te mu je, znači,i oprostila. – Uverena sam da će se do sutra predomisliti – dodade ispitujući kćer dokraja.

– A ja sam tvrdo ubeđena da će i sutra isto tako govoriti... o tome – odsečeAvdotja Romanovna.

U tome je, naravno, i bio glavni problem, zato što je to bilo pitanje o kome sePulherija Aleksandrovna i suviše bojala da sada počinje razgovor. Dunja priđe ipolјubi majku. A ona je snažno, ćutke zagrli. Zatim sede, brižno očekujućiRazumihinov povratak, i poče bojažlјivo posmatrati kćer, koja je, skrštenih ruku uočekivanju, počela da hoda gore-dole po sobi, razmišlјajući. Takvo hodanje gore-dole po sobi i razmišlјanje bila je obična navika Avdotje Romanovne, i mati se uveknekako bojala da remeti tada njenu zamišlјenost.

Razumihin je, razume se, bio smešan sa svojom neočekivanom strašću kojase u pijanom stanju rasplamtela prema Avdotji Romanovnoj; ali kad bi pogledaliAvdotju Romanovnu, naročito sada, dok skrštenih ruku hoda po sobi, tužna izamišlјena, možda bi ga mnogi opravdali – pogotovu kada se uzme u obzir njegovoekscentrično stanje. Avdotja Romanovna je bila neobično lepa – visoka, divnogstasa, snažna, puna samopouzdanja, što se videlo u svakom njenom pokretu, i što,uostalom, nimalo nije oduzimalo njenim pokretima gipkost i gracioznost. U licu jebila slična bratu, ali se mogla čak nazvati lepoticom. Imala je kosu svetlosmeđu,malko svetliju od brata; oči skoro crne, sjajne, ponosite i u isto vreme, ponekad, zatrenutak, neobično dobre. Bila je bleda, ali ne bolešlјivo bleda; lice joj je odisalosvežinom i zdravlјem. Imala je usta mala, a donja usnica, sveža i rumena, bila jejedva primetno isturena napred, kao i brada – jedina nepravilnost na tom divnomlicu, ali ona mu je davala naročit karakter, i, pored ostalog, neku gordost. Izraznjenog lica bio je uvek više ozbilјan i zamišlјen nego veseo; ali kako je lepo pristajaoosmeh tom licu, kako joj je lepo odgovarao smeh, veseo, mladalački, i od sveg srca!Razumlјivo je što je vatreni, iskreni, priprosti, pošteni, kao junak iz priča snažni ipijani Razumihin, koji nikad takvo nešto nije video, već od prvog pogleda izgubioglavu. Pored toga, slučaj je hteo, kao namerno, da prvi put vidi Dunju u divnomtrenutku lјubavi i radosti zbog sastanka s bratom. Video je zatim kako joj je od

lјutine zadrhtala donja usnica, u odgovor na drske i nezahvalno surove bratovezapovesti – i nije mogao odoleti.

Uostalom, on je istinu rekao kad se malopre pijan izlanuo na stepenicama daće ekscentrična Raskolјnikovlјeva gazdarica Praskovja Pavlovna, biti lјubomorna nesamo zbog Avdotje Romanovne, nego čak i zbog Pulherije Aleksandrovne. Iako jePulherija Aleksandrovna imala već četrdeset tri godine, njeno lice je još uvek čuvalotragove nekadašnje lepote, a pored toga je izgledala mnogo mlađa nego što jeste, štoskoro uvek biva kod žena koje su do starosti sačuvale jasnost duha, svežinu utiskai častan, čist žar srca. Uzgred napominjemo da je očuvanje svega ovoga jedinosredstvo da se čak i u starosti ne izgubi lepota. Nјena kosa je već počinjala da sedi iopada, oko očiju su se već odavno pojavile sitne borice, obrazi upali i osušili se odbrige i tuge, pa ipak je ovo lice bilo divno. To je bio Dunjaškin portret: samodvadeset godina kasnije i bez onog izraza donje usnice, koja kod nje nije bilaisturena napred. Pulherija Aleksandrovna je bila osećajna, ali ne preko mere,bojažlјiva i popustlјiva, ali samo do izvesne granice. U mnogo čemu je moglapopustiti, na mnogo šta je mogla pristati, čak i na izvesne stvari koje su bilesuprotne njenom uverenju, ali je kod nje uvek postojala jedna crta poštenja, normi ikonačnih ubeđenja, preko koje je nikakve okolnosti ne bi mogle prisiliti daprekorači.

Tačno dvadeset minuta posle Razumihinovog odlaska, razlegoše se dva dostaslaba, ali užurbana udara u vrata; on se vratio.

– Neću ulaziti, nemam vremena! – reče žureći se kad su mu otvorili vrata. –Spava kao top, odlično, mirno, i, daj, bože, da jedno deset sati prospava. Nastasja jekod njega; naredio sam joj da se nikud ne miče dok se ne vratim. Sad ću dovućiZosimova. On će vam referisati, a posle i vi na spavanje; vidim da ste se umorile,jedva se držite na nogama.

I odjuri hodnikom ...

– Što je ovo okretan i... veran momak! – uskliknu Pulherija Aleksandrovna,neobično obradovana.

– Izgleda divan čovek! – odgovori Avdotja Romanovna sa izvesnimuzbuđenjem, počinjući opet da hoda gore-dole po sobi.

Posle skoro čitav sat čuli su se koraci u hodniku i dugo kucanje na vrata.Obe žene su čekale, i sada potpuno verovale Razumihinovom obećanju, a njemu jestvarno pošlo za rukom da dovuče Zosimova. Zosimov je odmah pristao da napustiveselјe i pođe da vidi Raskolјnikova; no damama krenu nerado i s velikimnepoverenjem, ne verujući pijanom Razumihinu. Ali njegovo samolјublјe je odmahbilo umireno i čak se osećao polaskan: shvatio je da su ga odista čekale kaoproroka. Presedeo je kod njih ravno deset minuta i sasvim uspeo da uveri i umiriPulheriju Aleksandrovnu. Govorio je s neobičnim saosećanjem, ali uzdržano i sanaglašenom ozbilјnošću – sasvim kao mlad lekar od dvadeset sedam godina navažnom konzilijumu; i nijednom reči se nije udalјio od predmeta razgovora, niti jepokazao i najmanju želјu da se zbliži s damama. Opazio je još pri ulasku kako jeAvdotja Romanovna zanosno lepa, i odmah se postarao da je čak uopšte neprimećuje za sve vreme posete i obraćao se samo Pulheriji Aleksandrovnoj. Sve muje to pričinjavalo neobično duševno zadovolјstvo. U stvari, rekao je da je bolesnikovostanje zdravlјa u ovom trenutku sasvim zadovolјavajuće. Prema njegovim

posmatranjima, bolest pacijenta ima, pored rđavih materijalnih okolnosti poslednjihmeseci života, još i neke moralne uzroke, »posledica je mnogih složenih moralnih imaterijalnih uticaja, uzrujanosti, bojazni, briga, nekih ideja ... i tako dalјe«. Kadopazi letimično da je Avdotja Romanovna počela s naročitom pažnjom da sluša,Zosimov poče da govori o toj temi malo opširnije. A na uznemireno i bojažlјivopitanje Pulherije Aleksandrovne u pogledu »tobože nekih sumnji da je pomeriopameću«, odgovori sa mirnim i iskrenim osmehom da su njegove reči suvišenaduvane; da se, naravno, kod bolesnika primećuje nekakva fiksna ideja, neštonalik na monomaniju – a on, Zosimov, sada naročito prati tu neobično zanimlјivugranu medicine – samo treba imati na umu i to da je bolesnik skoro sve do danasbio u bunilu i... i, razume se, dolazak majke i sestre će ga osnažiti, razonodiće ga idelovaće spasonosno – »ako samo bude moguće izbeći nove potrese« – dodadeznačajno. Zatim je ustao, oprostio se ozbilјno i srdačno, praćen blagoslovima,vatrenom zahvalnošću, molbama i čak ručicom Avdotje Romanovne, koja mu jepružena radi rukovanja i bez njegovog traženja; izade neobično zadovolјan svojomposetom, a još više samim sobom.

– E, sutra ćemo razgovarati, sutra; sad lezite da spavate odmah, neizostavno!– završi Razumihin odlazeći sa Zosimovom. – Sutra, što je moguće ranije, biću kodvas sa izveštajem.

– A kako je zanosna devojka ta Avdotja Romanovna! – primeti Zosimov, skorooblizujući se, kad obojica izađoše na ulicu.

– Zanosna? Kazao si zanosna! – zaurla Razumihin, pa odjednom jurnu naZosimova i zgrabi ga za gušu. – Ako se ikad usudiš ... Razumeš? Razumeš li? –vikao je, drmao ga za jaku i pritisnuo uza zid – jesi li čuo?

– Ta pusti me, đavole pijani! – branio se Zosimov. A posle, kad ga je pustio,pogleda ga pažlјivo, i odjednom pršte u smeh. Razumihin je stajao pred njim,opuštenih ruku, neveseo i ozbilјno zamišlјen.

– Razume se, ja sam magarac – progovori, natmuren kao mrk oblak – ali... i tiisto tako.

– E, ne, bratac, nikako ne isto tako. Ja ne sanjam o glupostima.

Oni pođoše ćutke i tek kad su se približavali Raskolјnikovom stanu,Razumihin veoma brižan prekide ćutanje.

– Slušaj – reče Zosimovu – ti si divan momak, ali si, pored ostalih svojihgadnih osobina... još i mangup, to ja znam, i to čak razvratnik. Ti si nervozno, slaboništavilo, ti si šašav, ugojio si se, i ništa sebi ne možeš uskratiti, i ja to već nazivamprlјavštinom, jer to vodi pravo u prlјavštinu. Ti si se toliko raspekmezio da ja,priznajem, uopšte ne shvatam kako možeš pored svega toga biti dobar i čakpožrtvovan lekar. Na perini spava (doktor!), a noću ustaje zbog bolesnika... Krozjedno tri godine već nećeš ustajati zbog bolesnika. Ali, do đavola, nije stvar u tome,nego evo u čemu: ti ćeš noćas u gazdaričinom stanu noćiti (jedva sam je nagovorio!),a ja u kuhinji; eto vam prilike da se bliže upoznate! Ona nije ono što ti misliš! Tu,brate, ni traga od toga nema...

– Pa ja i ne mislim ...

– Tu ti je, brate, stidlјivost, ćutlјivost, snebivanje, razjarena čednost i, pored

svega toga – uzdasi, i topi se kao vosak, tako se topi! Spasi me od nje, za ime svihđavola na svetu! Veoma je privlačna ... Odužiću ti se, životom ću ti se odužiti.

Zosimov se zakikota još jače.

– Ala si se zacopao! Šta će mi ona? ...

– Uveravam te, posla nema mnogo, pričaj šta ti padne na pamet, samo sedipored nje i pričaj, pored toga ti si doktor, počni da je lečiš od nečeg. Kunem ti se,nećeš se pokajati. Ona ima i klavir; a ti znaš da ja pomalo sviram; imam tamo jednupesmicu, pravu rusku: »Zaplakaću suzama vrelim«. Ona prave pesme voli,pesmicom je i počelo; a ti si na fortepijanu virtuoz, maestro, Rubinštajn... Uveravamte, nećeš se pokajati!

– Da joj nisi davao kakva obećanja? Pismenu obavezu? Možda si joj obećaoda ćeš se oženiti njome?...

– Ništa, ništa, apsolutno ništa od svega toga! Pa ona nije uopšte takva;Čebarov je bio počeo ...

– E pa, ti je sada ostavi!

– E, nemoguće je tako ostaviti!

– A zašto je nemoguće?

– Pa ne može se to tako, i ništa drugo! Tu ti je, brate, moć navike.

– Pa zašto si je zavodio?

– Nisam ja nju uopšte zavodio, već sam, možda, sam zaveden, zbog svojegluposti; a njoj će biti potpuno svejedno, ti ili ja, samo da neko pored nje sedi iuzdiše. To ti je, brate... Ne mogu ti ja to, brate, opisati, to ti je... dakle, ti znaš dobromatematiku, i sad se još njome baviš, ja to znam... e pa, počni da joj tumačišintegralni račun, bogami se ne šalim, ozbilјno ti kažem, njoj će sasvim biti svejedno.Gledaće te i uzdisati, i to celu godinu. Ja sam joj, između ostalog, vrlo dugo, čitavadva dana, govorio o pruskoj magnatskoj skupštini (jer o čemu da razgovaram snjom?), samo je uzdisala i topila se. Samo joj o lјubavi ne govori, sramežlјiva jetoliko da sva uzdrhti, ali ipak treba da izgledaš kao da se ne možeš ni maći od nje,ništa ti više ne treba! Neverovatno udobno: sasvim kao kod kuće, čitaj, sedi, lezi,piši... Čak je možeš i polјubiti, samo obazrivo ...

– Ali šta će mi ona?

– Eh, ne mogu ti nikako objasniti! Vidiš: vas dvoje jedno drugom potpunoodgovarate! Ja sam i pre o tebi mislio... Jer ti ćeš, inače, tako završiti! Zar onda nijesvejedno, pre ili posle? Tu, brate, leži princip postelјe – eh! I ne samo postelјe! Tu tenešto vuče; tu je kraj sveta, kotva, tiho pristanište, centar Zemlјe, trokitovski temelјsveta, esencija palačinki, masnih pita, večernjeg samovara, tihih uzdisanja i toplihrekli, zagrejanih banaka pored peći, dakle, isto kao da si umro, a u isto vreme si živ– dve dobiti odjednom! E, brate, zapričao sam se, do đavola! Vreme je da se spava!Slušaj: ja se neki put noću budim pa ću otići do njega da ga obiđem. Ali ništa,gluposti, sve je dobro. Nemoj da se uznemiravaš naročito, a baš ako hoćeš, otidi i ti

jedanput. Ali čim opaziš nešto, buncanje, na primer, ili vatru, ili bilo šta, odmah mebudi. Uostalom, ne može biti...

II

Sutradan, oko osam sati, Razumihin se probudio ozbilјan i zabrinut. Togjutra iznenada se pojavilo u njemu mnogo novih i nepredviđenih neverica. Nikadanije pretpostavlјao da će se ikad tako probuditi. Sećao se jučerašnjeg dana donajmanjih sitnica i shvatio da se s njim desilo nešto neobično, da je poneo u dušijedan dosad sasvim nepoznat utisak, koji nije ni nalik na sve dosadašnje.Istovremeno bilo mu je jasno da je san koji se razbuktao u njegovoj glavi sasvimneostvarlјiv, čak se stideo zbog njega, i brže pređe na druge, preče brige inedoumice, koje mu je ostavio u nasledstvo »arhiprokleti jučerašnji dan«.

Najstrašnije mu je bilo sećati se kako se juče pokazao »nizak i gadan«, nesamo što je bio pijan već je, iz glupe i brzoplete lјubomore, grdio pred devojkomnjenog verenika, koristio se njenim položajem, ne znajući ne samo njihove uzajmneodnose i obaveze već ne poznajući kako treba ni samog čoveka. A i kakvo je pravoimao da sudi o njemu tako nepromišlјeno i na brzinu! I ko je njega zvao za sudiju! Izar se može takvo biće kao što je Avdotja Romanovna prodavati nedostojnomčoveku za novac? Znači, i on mora da ima svoju vrednost. A gostionica? Ali otkud ječovek mogao znati kakva je to gostionica! On im, eto, sprema stan... Uh, kako je sveto nisko! I kakvo mu je to opravdanje što je bio pijan? Glupi izgovor koji ga još višeponižava! U vinu je – istina, i istina se, eto, sva pokazala, »to jest otkrila se svaprlјavština njegovog zavidlјivog i grubog srca!« I zar je uopšte dopustivo da se on,Razumihin, predaje takvom snu? Ko je on u poređenju s takvom devojkom – pijanibukač i jučerašnji hvalisavac? »Zar je moguće takvo cinično i smešno poređenje?«Razumihin očajno pocrvene od ove misli i odjednom, kao za pakost, baš u istomtrenutku, jasno se seti kako im je sinoć, stojeći na stepenicama, govorio da ćegazdarica biti lјubomorna na Avdotju Romanovnu zbog njega ... To je već bilonepodnošlјivo! Iz sve snage udari pesnicom po kuhinjskoj peći, ozledi ruku i izbijednu ciglu.

»Naravno«, promrmlјa za sebe trenutak kasnije, sa izvesnim osećanjemsamoponiženja, »naravno, sve te gadne postupke nije moguće ulepšati i izgladiti nisada niti ikada ... znači, nema smisla ni misliti o tome: nego se treba javiti ćutke,i... ispuniti svoju dužnost... isto tako ćutke, i... ne moliti za izvinjenje, niti pak ištagovoriti, jer... jer, naravno, sad je već sve propalo!«

Ali ipak, dok se oblačio, pogledao je svoje odelo pažlјivije no obično. Drugogodela nije imao, a da ga je i imao, ne bi ga obukao – »tako, namerno ga ne biobukao«. Ali, u svakom slučaju, ne treba i dalјe ostati cinik i prlјavi alјkavac: nemaprava da vređa osećanja drugih, tim pre što je njima, tim drugima, potreban i samiga zovu k sebi. Brižlјivo očisti četkom svoje odelo. Rublјe na njemu uvek je biloprilično; u tom pogledu bio je naročito uredan.

Toga jutra se brižlјivo umio – kod Nastasje se našao sapun – oprao kosu, vrati naročito ruke. A sad se postavilo pitanje da li da brije svoje čekinje ili da ne brije(Praskovja Pavlovna imala je odlične brijače, koji su ostali još od pokojnoggospodina Zarnjicina), ali je lјutito rešio negativno. »Neka ostane tako! Mogu jošpomisliti da sam se obrijao zbog... i sigurno će pomisliti! A, ne, ni za šta na svetu!«

»I... što je glavno, on je tako grub, prlјav, ponašanje mu je kafansko; i... i,

recimo, zna da je makar i malo, ipak solidan čovek... ali šta ima da se ponosi timešto je pošten čovek. Svako treba da je čestit čovek, i to još malo čistiji, pa ipak (onse toga seća) – imao je izvesnih stvari... ne baš nepoštenih, ali ipak!... A kakvih svepomisli nije imao! hm ... i zar sve to da stane rame uz rame s AvdotjomRomanovnom! Ali, do đavola! Neka! Baš ću namerno da budem prlјav, mastan,kafanskog ponašanja, plјujem ja na sve! I još više ću ...«

U takvim monolozima zatekao ga je Zosimov, koji je prenoćio kod PraskovjePavlovne u velikoj sobi za goste.

Krenuo je kući i, odlazeći, žurio da svrati časkom do bolesnika. Razumihinmu kaza da ovaj spava kao top. Zosimov naredi da ga ne bude dok se sam neprobudi i obeća da će doći oko jedanaest sati.

– Ako samo bude kod kuće – dodade. – Ih, do đavola! Nisi gospodar svompacijentu, leči ga onda! Ne znaš hoće li on njima ići ili će one ovamo doći?

– Mislim da će one doći ovamo – odgovori Razumihin, koji je shvatio cilјpitanja – i govoriće, razume se, o svojim porodičnim stvarima. Ja ću otići. Ti, kaodoktor, prirodno, imaš više prava nego ja.

– Ni ja nisam ispovednik; doći ću i otići; i bez njih imam mnogo posla.

– Jedno me samo muči – prekide ga Razumihin i namršti se; – juče sam se,uzgred, onako podnapit, izlanuo o raznim glupostima... pored ostalog, kako se tibojiš da je ... naklonjen ludilu ...

– Ti si to i damama juče izbrblјao.

– Znam da je glupo! Ako hoćeš, udari me! A je li, da li si, odista, imao o tomejedno konačno mišlјenje?

– Ama, gluposti, kažem ti; kakvo konačno mišlјenje! Ti si ga sam predstavlјaokao monomana kad si me k njemu doveo ... A juče smo, dakle, još i vatre dodali, tojest ti – onim pričama ... o moleru; divan mi je to razgovor, ako je on od toga ipomerio pameću! Da sam ja tačno znao šta se tada u kvartovskoj kancelarijidogodilo, da ga je tamo neka hulјa sumnjom uvredila! Hm ... ja ne bih dozvolio jučeonakav razgovor. Jer ti monomani će iz jedne kaplјice okean načiniti; oni inemoguće izmišlјotine vide kao na javi... Koliko se sećam juče mi je izZamjotovlјevog pričanja polovina stvari postala jasna. Ali, šta je to! Ja znam jedanslučaj kako je neki hipohondrist, čovek četrdesetih godina, zaklao osmogodišnjegdečaka zato što nije mogao da podnosi njegovo svakodnevno ismevanje za stolom! Aovde, on sav u ritama, bezobrazni starešina kvarta, začetak bolesti, i, zbog togatakva sumnja! I to na pomahnitalog hipohondrista! U sujeti ludog i isklјučivog! Utome, možda, i leži začetak bolesti! Uostalom, do đavola... A uzgred budi rečeno,Zamjotov je doista simpatičan momak, samo, hm... bez potrebe je sve to jučeispričao. Strašan brblјivac!

– Pa kome je ispričao? Meni i tebi!

– I Porfiriju.

– Pa šta onda, ako je i Porfiriju?

– Imaš li ti kakvog uticaja na one dve, na majku i sestru? Danas treba s njim

pažlјivije ...

– Sporazume

e se! – nerado odgovori Razumihin.

– A zašto tako napada toga Lužina? Čovek ima novca, njoj, izgleda, nijemrzak ... a oni, eto, nemaju ni prebijene pare? A?

– A zašto ti to ispituješ? – Ljutito viknu Razumihin. – Otkud ja znam imaju liili nemaju prebijene pare? Pitaj sam, možda ćeš doznati...

– Ih, kako si ti ponekad glup! Još te drži mamurluk od juče... Do viđenja;zahvali mesto mene svojoj Praskovji Pavlovnoj za prenoćište. Zaklјučala se, na mojbonžur kroz vrata nije odgovarala, a ustala je u sedam sati; samovar su joj izkuhinje kroz hodnik pronosili. Nije me udostojila da joj vidim lice...

Tačno u devet sati Razumihin se pojavio u Bakalejevlјevoj gostionici. Obedame su ga čekale sa grozničavim nestrplјenjem. Ustale su oko sedam časova, iličak ranije. On uđe tmuran kao noć, pozdravi se nevešto, zbog čega se odmah nalјuti– razume se, na sebe. Pravio je račun bez krčmara: Pulherija Aleksandrovna prostojurnu k njemu; zgrabi ga za obe ruke i zamalo ih ne polјubi. Bojažlјivo je pogledaoAvdotju Romanovnu; ali na tom ponosnom licu bio je u tom trenutku takav izrazzahvalnosti i prijatelјstva, tako duboko i neočekivano poštovanje (mestopodsmešlјivih pogleda i nehotičnog, nevešto sakrivenog prezrenja!) da bi njemuodista bilo lakše da su ga dočekale sa grdnjom; ovako mu je bilo suviše nelagodno.Srećom, tema za razgovor je bila spremlјena, i on se brže-bolјe za nju uhvati. Kad ječula da se »još nije budio« ali da je »sve kako se samo poželeti može«, PulherijaAleksandrovna reče da je još bolјe, »jer je njoj veoma, veoma, potrebno da seprethodno dogovori«. Zatim je došlo na red pitanje čaja i poziv da pije čaj s njima;jer one još nisu pile – čekale su Razumihina. Avdotja Romanovna zazvoni, na njenpoziv pojavi se neki prlјav odrpanac, kome narediše da donese čaj; najzad donesošei poslužiše čaj, ali tako prlјavo i tako neulјudno da je dame bilo sramota. Razumihinenergično izgrdi gostionicu, ali se seti Lužina i ućuta, zbuni se i strašno se obradovakad pitanja Pulherije Aleksandrovne zaređaše, najzad, jedno za drugim, bezprestanka. Dok je tri četvrti sata odgovarao na njih, stalno su ga prekidale izapitkivale; najzad je stigao da im ispriča sve najglavnije i najneophodnije događaje,koje je znao, iz poslednje godine života Rodiona Romanoviča i završio detalјnompričom o njegovoj bolesti. Doduše, izostavio je mnogo šta što je i trebalo izostaviti –između ostalog, slučaj u kancelariji kvarta, sa svima posledicama. Nјegovo supričanje želјno slušale; ali kad je mislio da je već svršio i zadovolјio svoje slušatelјke,pokazalo se da je to za njih bilo kao da još nije ni počeo.

– Recite, recite mi, kako vi mislite... ah, izvinite, ja još ne znam vaše ime? –žurila se Pulherija Aleksandrovna.

– Dmitrije Prokofjič.

– Dakle, eto, Dmitrije Prokofjiču, ja bih veoma, silno želela da doznam ...kako uopšte ... on sad gleda na stvari, to jest, shvatite me, kako da vam kažem, tojest, bolјe rečeno, šta on sad voli, a šta ne voli. Je li uvek tako netrpelјiv? Kakve imaželјe i, tako reći, snove, ako se može tako izraziti? Šta baš sad na njega naročitoutiče? Jednom rečju, ja bih želela ...

– Ah, mamice, kako je moguće na sve to najednom odgovoriti! – primeti

Dunja.

– Ah, bože moj, ja se uopšte, Dmitrije Prokofjiču, nikako nisam nadala da ćuga takvog zateći.

– Pa to je sasvim prirodno – odgovori Dmitrije Prokofjič. – Ja nemam majke,ali stric mi svake godine ovamo dolazi, i kad god dođe, skoro ne može da me pozna,čak ni po spolјašnosti, a pametan je čovek; pogotovu za tri godine vašeg odvojenogživota mnogo je vode proteklo. A i šta da vam kažem? Ja Rodiona poznajem godinu ipo dana: turoban, mrgodan, ohol i ponosan; u poslednje vreme, a možda i mnogoranije, preterano osetlјiv i hipohondrist. Velikodušan je i dobar. Osećanja svoja nevoli da pokazuje i pre će surovo postupiti nego što će rečima otkriti svoje srce.Uostalom, ponekad nije uopšte hipohondrist, već prosto hladan i bezosećajan donečovečnosti, stvarno, baš kao da se u njemu dva protivrečna karaktera smenjuju.Ponekad je strašno nerazgovoran! Večito nema vremena, stalno mu neko smeta, a,u stvari, leži i ništa ne radi. Nije ismevač, ali ne zato što nije duhovit, već kao danema vremena za takve besposlice. Ne sasluša do kraja što mu se govori. Nikad sene interesuje za ono što u određenom momentu sve interesuje. Strašno visoko sebeceni i, izgleda, s izvesnim pravom. Dakle, šta još hoćete? Meni se čini da će vašdolazak najspasonosnije uticati na njega.

– Ah, kad bi dao bog! – viknu Pulherija Aleksandrovna, izmučenaRazumihinovom karakteristikom njenog Rođe.

A Razumihin, najzad, pogleda malo slobodnije Avdotju Romanovnu. Često jepogledao na nju u toku razgovora, ali letimice, samo na trenutak, i odmah biskretao pogled. Avdotja Romanovna je čas sedala za sto i pažlјivo slušala, čas, opet,ustajala i počinjala da hoda, po svom običaju, iz ćoška u ćošak, skrštenih ruku,stisnutih usana, pokatkad je zapitkivala ne prekidajući hodanje i postajalazamišlјena. I ona je imala običaj da ne sasluša da kraja što se govori. Imala je nasebi zagasitu halјinu od lake materije, a oko vrata belo providno šalče. Po mnogimznacima Razumihin je odmah opazio da je stanje ovih dveju žena krajnje siromašno.Da je Avdotja Romanovna bila odevena kao kralјica, on se, izgleda, ne bi uopštebojao; ali sada možda baš zato što je tako sirotinjski odevena, i što je opazio svuskarednost njenog položaja, u srce mu se uselio strah, i počeo je da strepi za svakusvoju reč, za svaki pokret, što je, naravno, bila velika smetnja za čoveka koji ionakonije imao samopouzdanja.

– Vi ste rekli mnogo zanimlјivih stvari o karakteru moga brata i... rekli stenepristrasno. To je lepo; ja sam mislila da vi prema njemu osećate strahopoštovanje– primeti Avdotja Romanovna sa osmehom.

– Izgleda da je i to tačno, da se pored njega mora stalno nalaziti žena –dodade zamišlјeno.

– Ja to nisam rekao; a, uostalom, možda i u tome imate pravo, samo ...

– Šta?

– Pa on nikoga ne voli; možda nikad neće ni zavoleti – odseče Razumihin.

– To znači, nesposoban je da zavoli?

– A znate šta, Avdotja Romanovna, vi sami strašno ličite na svog brata, i to u

svemu! – bubnu on odjednom, i za samog sebe neočekivano, ali se seti odmah šta jemalopre govorio o bratu, pocrvene kao rak i strašno se zbuni. Gledajući ga, AvdotjaRomanovna se morala nasmejati.

– Što se tiče Rođe, vi se oboje, možda, varate – nastavi malko uvređenaPulherija Aleksandrovna. – Ja ne govorim, Dunjaša, o njegovom sadašnjem stanju.Ono što piše Petar Petrovič u ovom pismu... I što smo ja i ti pretpostavlјale, možda inije istina, ali vi ne možete ni zamisliti, Dmitrije Prokofjiču, kako je fantastičan i,kako da vam kažem, jogunast. U njegov karakter se nikad nisam mogla pouzdati,čak ni kad mu je bilo petnaest godina. Ja sam ubedena da i sad može iznenada daučini od sebe nešto tako što nijedan čovek nikad neće ni pomisliti da učini... I, davam dugo ne pričam, da li vam je poznato kako je on pre godinu i po dana menezaprepastio, potresao do dna duše i umalo sasvim oterao u grob, kad je naumio dase oženi onom, kako se zvaše, ćerkom te Zarnjicine, njegove gazdarice.

– Znate li vi nešto detalјnije o tome slučaju? – zapita Avdotja Romanovna.

– Mislite li vi – nastavi vatreno Pulherija Aleksandrovna – da bi njega tadazadržale moje suze, moje molbe, moja bolest, čak možda i moja smrt od tuge ili našasirotinja? On bi sasvim mirno prekoračio preko svih prepreka! A zar nas, zar on nasne voli?

– On lično ništa i nikad o tome sa mnom nije razgovarao – obazrivo odgovoriRazumihin – ali sam ponešto čuo od same gospođe Zamjicine, koja takođe ne volida priča, i to što sam čuo, nekako je, bogami, čudnovato.

– A šta ste, šta ste to čuli? – zapitaše odjednom obe žene.

– Pa, doduše ništa naročito. Doznao sam samo to da taj brak – već sasvimuglavlјen a neostvaren samo zbog smrti vereničine – i samoj gospođi Zarnjicinojuopšte nije bio po volјi... Pored toga, kažu da verenica nije bila lepa, to jest kažu daje čak bila ružna ... i bolešlјiva, i... i čudnovata... ali, uostalom izgleda da je imalaneke pozitivne osobine. Obavezno je morala imate neke dobre osobine; inače bi bilosasvim nerazumlјivo ... Miraza takođe nikakvog, ali na miraz ne bi on ni gledao...Uopšte, u takvoj stvari je teško suditi...

– Ja sam uverena da je to bila dobra devojka – kratko primeti AvdotjaRomanovna.

– Bog neka mi oprosti, ali ja sam se tada obradovala njenoj smrti, iako neznam koje bi od njih dvoje jedno drugo upropastilo: on nju ili ona njega – završiPulherija Aleksandrovna. Zatim, zastajkujući i neprestano gledajući Dunju, što jeovoj, očigledno, bilo neprijatno, poče obrazivo dalјe da ispituje Razumihina ojučerašnjoj svađi između Rođe i Lužina. Nјu je taj događaj, kao što se videlo, najvišezabrinjavao – strahovala je i strepela. Razumihin ispriča sve iz početka, potanko, alisada dodade i svoj zaklјučak: direktno je optužio Raskolјnikova da je smišlјenouvredio Petra Petroviča i vrlo malo ga sada izvinjavao bolešću.

– On je to još pre bolesti smislio – dodade.

– I ja tako mislim – reče Pulherija Aleksandrovna, očajna izgleda. Ali nju jesasvim prenerazilo što se Razumihin sada o Petru Petroviču izrazio obazrivo i čak,tobože, nekako sa poštovanjem. To je iznenadilo i Advotju Romanovnu.

– Dakle, vi ste takvog mišlјenja o Petru Petroviču? – nije izdržala da ne zapita

Pulherija Aleksandrovna.

– O budućem mužu vaše kćeri ja ne mogu ni biti drugačijeg mišlјenja –odgovori Razumihin odlučno i vatreno – i ne govorim ovo samo iz banalne učtivosti,već zato ... zato ... makar samo zato što je Avdotja Romanovna sama i dobrovolјnotoga čoveka udostojila svog izbora. Što sam ga juče tako grdio, to je zato što sam biosramno pijan, i još i... mahnit; da, lud, kao bez glave, sasvim poludeo, i danas sestidim toga. – On pocrvene i ućuta. Avdotja Romanovna planu, ali ne prekidećutanje. Nije kazala reči otkako su počeli da govore o Lužinu.

A Pulherija Aleksandrovna je bez njene potpore očigledno bila neodlučna.Najzad, zamuckujući i neprestano pogledajući kćer, izjavi da je sad neobičnozabrinjava jedna okolnost.

– Vidite, Dmitrije Prokofjiču – poče ona – da budem potpuno iskrena saDmitrijem Prokofjičem, Dunjaša?

– Pa naravno, mamice – kaza sugestivno Avdotja Romanovna.

– Evo, u čemu je stvar – požuri ona, kao da joj je dozvola da ispriča svojunevolјu svalila kamen sa srca. – Danas, sasvim rano, dobile smo od Petra Petrovičapismo, kao odgovor na jučerašnju vest o našem dolasku. Vidite, trebalo je da nasjuče dočeka, kao što je obećao, na samoj železničkoj stanici. Umesto toga, poslao jena stanicu nekakvog lakeja, sa adresom ove »gostionice«, da nas dočeka i da nampokaže put. Petar Petrovič mu je naredio da nam kaže da će k nama doći ovamojutros. Ali jutros je došlo od njega evo ovo pisamce ... Najbolјe će biti da ga samipročitate, u njemu ima jedno mesto koje me veoma muči... Odmah ćete i sami videtikoje je to mesto, pa mi... recite, Dmitrije Prokofjiču, svoje iskreno mišlјenje. Vinajbolјe poznajete Rođin karakter i najbolјe nas možete posavetovati. Upozoravamvas da je Dunjaša već odmah odgonetnula, ali ja, ja još ne znam kako da postupimi... sve sam vas čekala.

Razumihin otvori cedulјu, na kojoj je stajao jučerašnji datum, i pročita ovo:

»Poštovana gospođo, Pulherija Aleksandrovna, čast mi je izvestiti vas da vaszbog iznenadnih smetnji nisam mogao dočekati na stanici, i zato sam poslao u tomcilјu čoveka vrlo okretna. Isto tako lišiću sebe časti sastanka s vama i sutra ujutru,zbog neodložnih poslova u senatu, a i da ne bih smetao rodbinskom sastanku –vašem sa sinom, i Avdotje Romanovne sa bratom. Imaću pak čast da vas posetim ipozdravim u vašem stanu ne dalјe nego sutra, tačno u osam sati uveče; pored togausuđujem se priklјučiti ubedlјivu i – dodajem – energičnu molbu moju, da našemzajedničkom sastanku Rodion Romanovič ne prisustvuje, pošto me je neopisivo ineučtivo uvredio kad sam ga juče posetio bolesnog, i što, pored toga, imam lično svama da se obavezno i detalјno objasnim o izvesnom pitanju u pogledu kojeg želimdoznati vaše sopstveno tumačenje. Čast mi je uz to unapred vas izvestiti da ću –ako uprkos mojoj molbi zatečem kod vas Rodiona Romanoviča – biti primoran da seodmah udalјim, i tada krivite samo sebe. Pišem, pak, sa pretpostavkom da RodionRomanovič – koji je prilikom moje posete izgledao toliko bolestan, a posle dva sataiznenada ozdravio – pošto, dakle, izlazi iz kuće, može i k vama doći. U to sam seuverio svojim rođenim očima u stanu jednog pijanice, koga su konji pregazili te jebaš od toga umro, čijoj je kćeri, devojci izvikanog vladanja, juče dao oko dvadesetpet rubalјa, pod izgovorom da daje za sahranu, što me je veoma začudilo, znajući sa

kakvom ste mukom vi tu sumu skupili. Izražavajući ovim moje osobito poštovanjecenjenoj Avdotji Romanovnoj, molim da primite osećanje smerne odanosti

Vašeg pokornog sluge

P. Lužina.«

– Šta da radim sada, Dmitrije Prokofjiču? – progovori PulherijaAleksandrovna skoro plačući – kako ću kazati Rođi da ne dolazi? On je tako upornozahtevao juče da odbijem Petra Petroviča, a ovaj sad zapoveda da mi njega neprimimo! Ta on će se namerno dići kad dozna, pa ... šta će onda biti?

– Postupite onako kako je odlučila Avdotja Romanovna – odgovori Razumihinodmah i mirno.

– Ah, bože moj! Ona kaže ... bogzna šta ona govori, a ne objašnjava minameru! Dunja veli da će bolјe biti, to jest ne da će biti bolјe, nego da je zbog nečeganeophodno da i Rođa namerno dođe danas u osam sati, da bi se obavezno sreli... Aja mu pismo nisam htela pokazivati, već sam želela da pomoću vas nekako lukavoizvedem da ne dolazi... zato što je jako razdražlјiv... I ništa tu ne razumem, kakav jeto pijanica umro, i kakva mu je to kći, i kako je on mogao dati toj kćeri savposlednji novac ... koji...

– Koji ste vi tako teško nabavili, mamice – dodade Avdotja Romanovna.

– On juče nije bio pri sebi – zamišlјeno kaza Razumihin. – Kad biste vi znališta je počinio juče u krčmi, mada i pametno ... Hm! O nekakvom pokojniku i devojciodista mi je nešto govorio juče kad smo išli kući, ali nisam ni reči razumeo...Uostalom, i ja sam juče...

– Najbolјe je, mamice, hajdemo mi same k njemu, pa ćemo tamo, uveravamvas, odmah videti šta da radimo. A evo i vreme je, gospode! Prošlo deset sati! –viknu Dunja kad pogleda na svoj divni zlatni, emajlirani sat, koji joj je visio o vratuna tananom mletačkom lančiću i strašno odudarao od ostalog odela. »Mladoženjinpoklon«, pomisli Razumihin.

– Ah, vreme je!... Vreme je, Dunjaša, vreme je! – brižno se užurba PulherijaAleksandrovna – može još pomisliti da se zbog onog jučerašnjeg lјutimo kad nastako dugo nema. Ah, bože moj!

Dok je to govorila užurbano je navukla na sebe ogrtač i stavila šešir; iDunjaša se obuče. Razumihin je primetio da su joj rukavice ne samo pohabanenego čak i pocepane, a to očigledno siromaštvo odela davalo je damama izglednekog naročitog dostojanstva, što uvek biva s onima koji umeju da nose siromaškoodelo. Razumihin je sa strahopoštovanjem gledao u Dunjašu i ponosio se što će jevoditi. »Ona kralјica«, mislio je u sebi, »što je krpila svoje čarape u tamnici izgledalaje, razume se, u tom trenutku kao prava kralјica, čak i više nego u danimanajsvečanijih praznika i paradnih izlazaka.«

– Bože moj – uskliknu Pulherija Aleksandrovna. – Zar sam mogla pomisliti daću se bojati sastanka sa sinom, s mojim dragim, dragim Rođom, kao što se sadbojim, Dmitrije Prokofjiču! – dodade ona i bojažlјivo pogleda u njega.

– Ne bojte se, mamice – reče Dunja lјubeći je – bolјe verujte u njega. Ja, eto,

verujem.

– Ah, bože moj! I ja isto tako verujem, ali celu noć nisam oka sklopila! –povika jadna žena.

Iziđoše na ulicu.

– Znaš, Dunjaša, tek što sam pred zoru malko zaspala odjednom mi se prisnipokojna Marfa Petrovna ... sva u belom ... priđe meni, uze me za ruku, a glavommaše na mene, i tako strogo, strogo, kao da me osuđuje ... Znači li to nešto dobro?Ah, bože moj. Dmitrije Prokofjiču, vi još i ne znate: Marfa Petrovna je umrla.

– Ne, ne znam; a koja Marfa Petrovna?

– Naprasno; i zamislite ...

– Posle, mamice – umeša se Dunja – ta oni i ne znaju ko je Marfa Petrovna.

– Ah, vi ne znate? A ja sam mislila da vam je već sve poznato. Vi mi oprostite,Dmitrije Prokofjiču, ovih dana sam sasvim izgubila glavu. Ja vas odista smatramkao neko naše proviđenje i zato sam tako i bila uverena da je vama već sve poznato.Ja vas smatram kao svog rođenog... Nećete se, valјda, lјutiti što tako govorim. Ah,bože moj, šta vam je to na desnoj ruci! Udarili ste se?

– Da, udario sam se – promrmlјa Razumihin sav srećan.

– Ja ponekad i suviše od srca govorim, pa me Dunja popravlјa... Ali, božemoj, u kakvom on ćumezu živi! Samo da li se probudio? I ta žena, ta njegovagazdarica, smatra to nekom sobom? Slušajte, vi kažete da on ne voli da otkrivasvoje srce, prema tome ja ću mu, možda, dosaditi svojim... slabostima? Biste li menaučili, Dmitrije Prokofjiču, kako da postupim s njim? Ja znate idem sasvimizgublјena.

– Nemojte ga mnogo ispitivati o nečemu kad vidite da se mršti; naročito ga zazdravlјe nemojte, mnogo pitati, ne voli.

– Ah, Dmitrije Prokofjiču, kako je teško biti majka! – Ali eto, i te stepenice ...Kakve strašne stepenice!

– Mamice, vi ste čak bledi, umirite se, mila moja – reče Dunja umilјavajući se– on treba da je srećan što vas vidi, a vi se tako mučite – dodade sevnuvši očima.

– Čekajte, ja idem napred da zavirim je li se probudio.

Dame polako pođoše za Razumihinom, koji ode napred uza stepenice; kad seveć popeše na treći sprat, naspram gazdaričinih vrata, opaziše da su gazdaričinavrata malo odškrinuta i da ih dva crna oka posmatraju iz pomrčine. A kad su im sepogledi sreli, vrata se odjednom zalupiše, i to s takvom treskom da PulherijaAleksandrovna umalo što nije vrisnula od straha.

III

– Zdrav je! Zdrav je! – viknu veselo Zosimov u susret gostima. On je već predesetak minuta došao ovamo i sedeo, tamo gde i juče, u svom uglu na divanu.Raskolјnikov je sedeo na drugom kraju, sasvim obučen, čak brižlјivo umiven iočešlјan, što mu se već odavno nije desilo. Soba se odjednom napuni, ali Nastasja jeipak uspela da uđe odmah za posetiocima i poče da sluša.

Raskolјnikov je stvarno bio skoro zdrav, pogotovu kad se uporedi sajučerašnjim danom, samo vrlo bled, rasejan i zlovolјan. Po izgledu je podsećao naranjenika ili na čoveka koji trpi neki fizički bol; obrve skuplјene, usne stisnute,pogled zažaren. Govorio je malo i nerado, nekako na silu ili kao po dužnosti; i svremena na vreme javlјao se u njegovim pokretima nekakav nemir.

Nedostajao je samo neki zavoj na ruci ili navlaka od tafta na prstu, pa dasasvim liči na čoveka kome se, na primer, gnoji prst i jako ga boli, ili mu jepovređena ruka, ili nešto slično.

Doduše, i to bledo namršteno lice kao da je za trenutak ozarila svetlost kadsu mati i sestra ušle; ali to je ranijoj tužnoj rasejanosti njegovog lica samo dodaloizraz lјuće patnje. Sjaj se brzo ugasi, a muka ostade, i Zosimov, koji je posmatrao iizučavao svoga pacijenta sa svim žarom mladog lekara, koji tek počinje da leči, sačuđenjem je opazio kod Raskolјnikova, kad su mu došle mati i sestra, umestoradosti, neku tešku pritajenu odlučnost: da izdrži sat-dva muke, koja se, eto, nemože izbeći. Video je posle da skoro svaka reč kasnijeg razgovora, baš kao da dira ipozleđuje neku ranu njegovog pacijenta; istovremeno se donekle i začudio njegovojdanašnjoj veštini da vlada sobom i skriva svoja osećanja jučerašnjeg monomana,koga je gotovo svaka reč dovodila do pomame.

– Da, sad i sam vidim da sam skoro zdrav – reče Raskolјnikov, lјubećipredusretlјivo majku i sestru, zbog čega Pulherija Aleksandrovna odmah sva zasija– i da već ne govorim kao juče – dodade, obraćajući se Razumihinu i prijatelјski mustežući ruku.

– A ja sam se čak začudio danas – poče Zosimov, koji se veoma obradovaogostima, jer je već posle deset minuta izgubio nit razgovora sa svojim pacijentom. –Za jedno tri-četiri dana, ako se ovako i dalјe bude oporavlјao, sasvim će biti kao ipre, to jest kao što se osećao pre mesec dana, ili pre dva... ili, možda, i tri. Jer ovose odavno začelo i kuvalo, a? Priznajete li sad da ste, možda, i sami krivi bili? –dodade s obazrivim osmehom, kao da se još uvek bojao da ga nečim ne razlјuti.

– Sasvim je moguće – hladno odgovori Raskolјnikov.

– Ja to govorim zato – polakomi se Zosimov i nastavi – što vaše potpunoozdravlјenje sad uglavnom zavisi od vas lično. Sada kad se sa vama već možerazgovarati, ja bih želeo da vas ubedim u neophodnost odstranjivanja prvobitnih,tako reći, korenitih uzroka, koji su uticali na začetak vaše bolesti, tek tada ćete seizlečiti, inače će biti i gore. Ja ne znam te prvo-bitne uzroke, ali vama moraju bitipoznati. Vi ste pametan čovek i, razume se, posmatrali ste sebe. Meni se čini dapočetak vašeg rastrojstva pada u isto vreme kad i vaše napuštanje univerziteta. Vi

ne smete ostati i dalјe bez posla, i čini mi se da bi vam rad i čvrsto postavlјen cilјmogli mnogo da pomognu.

– Da, da, imate potpuno pravo... ja ću se što pre vratiti na univerzitet i ondaće sve poći... kao podmazano...

Zosimov, koji je počeo da daje svoje pametne savete donekle zbog efektnogutiska na dame, bio je, razume se, pomalo zbunjen kad je pogledao svog slušaoca,pošto je završio svoj govor, i opazio na njegovom licu očevidan podsmeh. Uostalom,to potraja samo trenutak. Pulherija Aleksandrovna odmah poče zahvalјivatiZosimovu, naročito što ih je sinoć posetio u gostionici.

– Šta, zar je noću bio kod vas? – upita Raskolјnikov, nekako uznemiren. –Znači, ni vi niste spavale posle puta?

– Ah, Rođa, to je sve bilo do dva sata. A ja i Dunja i kod kuće pre dva satanismo nikad odlazile na spavanje.

– Ni ja ne znam kako da mu zahvalim – nastavi Raskolјnikov, namršti seiznenada i obori pogled.

– Ako odbacimo pitanje novca, izvinite što to spominjem – obrati se onZosimovu – prosto ne znam čime sam to zaslužio vašu osobitu pažnju. Prosto nerazumem... i... Čak mi teško pada zato što mi je neshvatlјiva; ja vam to otvorenokažem.

– Ta, ne lјutite se – nasmeja se Zosimov na silu – zamislite samo: vi ste mojprvi pacijent, a mi lekari, koji tek počinjemo praksu, svoje prve pacijente volimo kaorođenu decu, neki se skoro i zalјublјuju u njih. A ja pacijentima nisam baš bogat.

– O njemu već i da ne govorim – dodade Raskolјnikov ukazujući naRazumihina – sem uvreda i brige, on od mene ništa drugo nije video.

– Ih, kako laže! Ti kao da si danas u razdraganom raspoloženju? – viknuRazumihin.

Da je bio malo proniclјiviji, video bi da razdraganog raspoloženja uopšte nijebilo, već nešto sasvim suprotno. Ali je Avdotja Romanovna to opazila. Ona jenetremice i zabrinuto posmatrala brata...

– A o vama, majčice, ne smem ni da govorim – nastavi Raskolјnikov kaolekciju naučenu napamet rano jutros – tek danas sam mogao koliko-toliko zamislitikako ste se morali juče ovde namučiti, očekujući moj povratak ...

Kad je to rekao, iznenada pruži ruku sestri, ćutke i sa osmehom. Ali sada u tomosmehu sinu pravo, iskreno osećanje. Dunja odmah zgrabi i vatreno stište pruženuruku, obradovana i zahvalna. Sad joj se obratio prvi put posle jučerašnjegnesporazuma. Materino lice sinu od ushićenja i sreće kad vide kako se brat i sestrabez reči sasvim izmiriše.

– Eto, zato ja njega i volim! – prošaputa Razumihin, koji je sve preuveličavao,i okrenu se energično na stolici. – Ima on takvih gestova ...

»I kako to sve lepo kod njega ispada«, razmišlјala je mati u sebi. »Kako su muplemenite težnje i kako je prosto i delikatno zagladio čitav jučerašnji nesporazum sasestrom – samo time što joj je ruku pružio u takvom trenutku i lepo je pogledao... I

kako su mu oči divne, i kako mu je celo lice lepo!... Lepši je čak i od Dunje ... Ali,bože moj, kakvo mu je odelo, kako je užasno odeven! ... Vasja, momak u dućanuAfanasija Ivanoviča, bolјe je odeven! I tako bih, tako bih, čini mi se, poletela knjemu, i zagrlila ga, i... zaplakala – ali se bojim, bojim... kakav je, gospode ... Eto, ilјubazno govori, a ja ga se ipak bojim! A, zašto se bojim? ...«

– Ah, Rođa, ti nećeš verovati – nastavi mati odjednom, žureći se da odgovorina njegovu primedbu – kako smo ja i Dunjaša bile juče ... nesrećne! Sada, pošto jeveć sve prošlo i svršilo se, i svi smo opet srećni, sad se može ispričati. Zamisli,trčimo ovamo da te zagrlimo, skoro pravo iz vagona, a ona žena, ah, pa evo nje!Zdravo, Nastasja! ... Kaže nam iznenada da ti ležiš u strašnoj vrućici, da si maloprekrišom pobegao od lekara napolјe u bunilu i da su potrčali da te traže. Ne možešverovati kako nam je bilo! Ja sam se odmah setila kako je tragično poginuoporučnik Potančikov, naš poznanik, prijatelј tvoga oca, ti ga, Rođa, ne pamtiš, on jeisto tako u velikoj vrućici trčao i u dvorištu upao u bunar; tek su ga sutradannekako izvadili. Mi smo, razume se, još i preuveličale. Htele smo već potrčati datražimo Petra Petroviča, da bi makar njegovom pomoću... jer smo bile same – otežeona žalostivim glasom i odjednom zastade na pola reči, pošto se setila da je jošdosta opasno počinjati razgovor o Petru Petroviču, i pored svega toga »što su svi većopet sasvim srećni«.

– Da, da ... sve je to, razume se, neprijatno... – promrmlјa Raskolјnikov uodgovor, ali tako rasejano i skoro nemama izraza da ga Dunjaša prestravlјenopogleda.

– Šta sam ono još hteo – nastavi sećajući se s naporom – da: molim vas,majko, i ti, Dunjaša, nemojte misliti da ja nisam hteo da dođem k vama prvi i dasam čekao da vi dođete.

– Ama šta to govoriš, Rođa! – povika Pulherija Aleksandrovna takođezačuđena.

»Zašto on nekako zvanično odgovara?« pomisli Dunjaša, »miri se i za oproštajmoli, kao da službu služi ili ponavlјa lekciju naučenu napamet.«

– Tek što sam se probudio, hteo sam da pođem, ali odelo me zadržalo,zaboravio sam joj juče reći... Nastasji... da opere krv ... Tek sad sam stigao da seobučem.

– Krv! Kakvu krv? – uznemiri se Pulherija Aleksandrovna.

– To je slučajno... ne bojte se. Juče, dok sam lutao malko u bunilu, nabasaosam na pregaženog čoveka ... jednog činovnika ... krv je otuda...

– U bunilu? Ali ti se svega sećaš? – prekide ga Razumihin.

– To je istina – nekako naročito brižno odgovori na to Raskolјnikov. – Sećamse svega, čak do najmanje sitnice, ali vidite, čudnovato: zašto sam to radio i tamoišao i ono govorio, to ne mogu tačno da objasnim.

– To je suviše poznata pojava – uplete se Zosimov. – Obavlјanje posla jeponekad izvrsno, vrlo vešto, a upravlјanje postupcima, početak postupka jeporemećen i zavisi od raznih bolesnih utisaka; nalik na san.

»Možda je i dobro što on skoro smatra da sam lud«, pomisli Raskolјnikov.

– Pa i zdravi rade tako – primeti Dunjaša gledajući Zosimova zabrinuto.

– To je dosta tačna primedba – odgovori lekar.

– U tom pogledu, stvarno, svi smo mi, i to sasvim često, skoro kao ludi, samos malom razlikom što su »bolesnici« malko više od nas šenuli, zato je tu i potrebnoodrediti granicu. Čoveka duševno potpuno zdravog uopšte i nema, to je istina, nadesetine, a možda i na više stotina hilјada nalazi se po jedan, pa i to dosta slabegzemplar...

Na reč »lud« – što se nepažnjom otela Zosimovu, koji se raspričao o omilјenojtemi – svi se namrštiše. Raskolјnikov je sedeo kao da ne obraća pažnju, zamišlјen isa čudnim osmehom na bledim usnama. Nešto je i dalјe razmišlјao.

– A šta je bilo s tim pregaženim? Prekinuo sam te! – kaza brže Razumihin.

– Šta? – upita Raskolјnikov kao da se probudi – pa... eto, umrlјao sam sekrvlјu kad sam pomagao da se prenese u stan... Uzgred da kažem, mamice, sinoćsam učinio nešto neoprostivo, zaista kao da nisam bio pri sebi. Sav novac koji stemi poslali dao sam... njegovoj ženi... za sahranu. Ona je sad udovica, jektičava,bedna žena ... troje male siročadi, gladni... Vi biste, možda i sami dali da ste ihvideli... Doduše, ja priznajem, nisam imao nikakvog prava da to uradim, pogotovukad znam kako ste vi do tog novca došli. Da čovek pomaže, treba, pre svega, da imapravo na to, inače: Srevez, chiens, si vous n’etes pas contents.35 – On se nasmeja. –Je li tako Dunja?...

– Ne, nije tako – odlučno odgovori Dunja.

– Gle! Pa i ti... imaš neke namere... – promrmlјa on, pogleda je skoro smržnjom i podruglјivo se osmehnu. – Ja bih to morao da shvatim... Pa, to jepohvalno; bolјe je za tebe ... doći ćeš do takve granice i ako je ne prekoračiš – bićešnesrećna, a ako prekoračiš – možda... još nesrećnija ... Ali, uostalom, sve su togluposti! – dodade jetko, lјuteći se zbog svog nehotičnog zanosa. – Hteo sam samoda kažem, mamice, da vas molim za oproštaj – završi osorno i kratko.

– Ta mani se, Rođa, ja sam uverena da je sve što ti radiš vrlo lepo! – kazaobradovana mati.

– Nemojte baš biti uvereni – odgovori on i prezrivo se osmehnu.

Nastade ćutanje. Bilo je neke napetosti u čitavom ovom razgovoru, i ućutanju, i u pomirenju, i u praštanju, i to su svi osećali.

»Oni baš kao da se mene boje«, mislio je Raskolјnikov gledajući ispod okamajku i sestru. I odista, Pulherija Aleksandrovna, što je više ćutala, sve se višebojala.

»Dok su bile daleko, ja sam ih, izgleda, voleo«, sinu Raskolјnikovu u pameti.

– A znaš, Rođa, Marfa Petrovna je umrla! – izlete iznenada PulherijiAleksandrovnoj.

– Koja to Marfa Petrovna?

35 Skapajte, psi, ako ste nezadovoljni. – Prim. prev.

– Ah, bože moj, pa Marfa Petrovna, Svidrigajlova! Ja sam ti o njoj tako mnogo

pisala.

– A-a-a, sećam se... dakle, umrla? Ah, stvarno? – trgao se odjednom kao dase probudio. – Je li moguće, umrla? A od čega?

– Zamisli, naprasno! – užurba se Pulherija Aleksandrovna, ohrabrenanjegovom radoznalošću – i to baš onih dana kad sam ti pismo poslala, čak istogdana! Zamisli, taj užasni čovek je izgleda i bio vinovnik njene smrti. Kažu da ju jestrašno istukao!

– Zar su oni tako živeli? – zapita Rodion Dunju.

– Nisu, baš naprotiv. On je prema njoj bio uvek trpelјiv, čak učtiv. U mnogimslučajevima je čak bio i suviše popustlјiv prema njenom karakteru, čitavih sedamgodina... I nekako odjednom izgubio strplјenje.

– Znači, nije baš tako strašan kad je sedam godina izdržao? Ti ga, Dunjaška,izgleda opravdavaš?

– Ne, ne, to je užasan čovek! Nešto strašnije ne mogu ni zamisliti – odgovoriDunja, skoro sa drhtavicom namršti obrve i zamisli se.

– Kod njih se to desilo izjutra – nastavi Pulherija Aleksandrovna, žureći se. –Posle toga ona je odmah naredila da upregnu konje da bi se odmah posle ručkaodvezla u varoš, jer je uvek u takvim prilikama odlazila u varoš; za ručkom je, kažu,jela s velikim apetitom ...

– Onako izbijena?

– Ona je, uostalom, oduvek imala tu... naviku i, čim je ručala, odmah jeotišla u kupatilo da ne bi zakasnila na put... nekako se, vidiš, lečila kupanjem:imaju tamo hladno vrelo, pa se u njemu kupala, redovno, svaki dan, i tek je ušla uvodu, a nju odjednom udari kaplјa.

– Pa naravno! – reče Zosimov.

– A je li je jako izbio?

– Ma to je svejedno – kaza Dunja.

– Hm, uostalom, kako vas ne mrzi, mamice, da pričate o takvoj gluposti –progovori odjednom Raskolјnikov lјutito i nekako iznenada.

– Ah, dete moje, ja nisam već znala o čemu da pričam – ote se PulherijiAleksandrovnoj.

– Ama šta je vama, vi se, izgleda, svi mene bojite? – reče on sa prezrivimosmehom.

– To je stvarno istina – reče Dunja, pravo i strogo gledajući brata. – Mamica,kad je počela da se penje uza stepenice, čak se i krstila od straha.

Nјemu se lice iskrivi kao od grča.

– Ah, šta to govoriš, Dunja! Ne lјuti se, Rođa, molim te... šta ti je, Dunja! –poče zbunjeno Pulherija Aleksandrovna. – Istina, kad sam putovala ovamo, celog

sam puta u vagonu sanjala kako ćemo se videti, kako ćemo o svemu jedno drugomepričati... i tako sam bila srećna da nisam ni osetila put! Ali šta ja to govorim ... Pa jasam i sad srećna ... Ti, Dunja, bez potrebe ... Ja sam srećna već samo zbog toga štotebe vidim, Rođa ...

– Dosta, mama – promrmlјa on zbunjeno, ne gledajući je i steže joj ruku –stići ćemo da se narazgovaramo!

Kad je to rekao, odjednom se zbuni i poblede. Opet mu jedno skorašnjeužasno osećanje kao smrtna studen obuze dušu; opet mu odjednom postadepotpuno jasno i razumlјivo da je sad rekao strašnu laž, i da ne samo što nikad višeneće stići da se sit narazgovara, već ni o čemu više nikad i ni s kim ne možegovoriti. Utisak te mučne misli bio je tako snažan da se za trenutak skoro sasvimzaboravio, pa je ustao s mesta i, ne gledajući ni na koga, krenuo iz sobe.

– Šta ti je? – viknu Razumihin hvatajući ga za ruku.

On opet seđe i poče ćutke da posmatra oko sebe; svi su gledali u njega snedoumicom.

– Ama što ste svi tako neveseli! – viknu Rodion odjednom sasvimneočekivano. – Recite nešto! Zašto, stvarno, da sedimo tek tako! Govorite, dakle!Ded da razgovaramo... Skupili se i ćutimo. Dakle, kažite nešto!

– Hvala bogu! A ja već pomislila da kod njega počinje nešto kao ono juče –reče Pulherija Aleksandrovna i prekrsti se.

– Šta je tebi, Rođa? – upita nepoverlјivo Avdotja Romanovna.

– Ama ništa, setio sam se nečeg – odgovori on i odjednom se nasmeja.

– E, ako ste se nečega setili, onda je dobro! Inače sam i ja već pomislio... –promuca Zosimov ustajući sa divana. – Meni je, ipak, vreme da idem; navratiću opetmožda ... ako vas zateknem ...

On se oprosti i izađe.

– Kakav divan čovek! – primeti Pulherija Aleksandrovna.

– Da, divan, odličan, obrazovan, pametan... – poče odjednom Raskolјnikovnekako neočekivano brzajući i sa dosad neobičnom živošću – ne mogu da se setimgde sam ga ranije, pre bolesti, sretao ... A izgleda da sam ga negde sretao ... I ovo jetakođe dobar čovek! – i pokaza glavom na Razumihina. – Sviđa li ti se, Dunja? –Zapita je, i odjednom se nasmeja, ne zna se čemu.

– Mnogo – odgovori Dunja.

– E, baš si... prava svinja! – kaza užasno zbunjen Razumihin, sav crven, iustade sa stolice. Pulherija Aleksandrovna se lako osmehnu, a Raskolјnikov segromko zakikota.

– Ta kuda ćeš?

– Odoh ja ... moram.

– Uopšte ne moraš, ostani!... Zosimov otišao pa moraš i ti! Nemoj da ideš ... A

koliko je sati? Ima li dvanaest? Što imaš lep sat, Dunja! A zašto ste se opet ućutali?Stalno govorim ja, te ja! ...

– To je poklon od Marfe Petrovne! – odgovori Dunja.

– I vrlo skup – dodade Pulherija Aleksandrovna.

– A-a-a! Kako je velik, skoro kao da nije ženski.

– Ja takav volim – reče Dunja.

»Znači, nije mladoženjin poklon«, pomisli Razumihin i obradova se neznanočemu.

– A ja sam mislio da je to Lužinov poklon – primeti Raskolјnikov.

– A, ne, on još ništa nije poklanjao Dunjaški.

– A-a! A sećate li se, majko, ja sam bio zalјublјen i hteo sam da se ženim –reče odjednom gledajući majku, zaprepašćenu neočekivanim obrtom i tonom kojimje o tome počeo da priča.

– Ah, da, dete moje! – Pulherija Aleksandrovna se zgleda s Dunjašom iRazumihinom.

– Hm. Da! A šta da vam pričam? Čak se malo čega i sećam. Ona je bilabolesna devojka – nastavi on, obori pogled i kao da opet odjednom utonu uzamišlјenost – sasvim bolesna; volela je da udelјuje milostinju prosjacima i stalno jesanjala o manastiru. Jednom se sva kupala u suzama kad mi je o tome počela dapriča; da, da... sećam se ... dobro se sećam. U licu dosta ružna. Zaista, ni sam neznam zašto sam je tada zavoleo, po svoj prilici zato što je uvek bila bolesna... Da jebila još i hroma ili grbava, ja bih je, izgleda, još više zavoleo ... – on se zamišlјenoosmehnu. – Tako ... neki prolećni zanos.

– Ne, nije to samo prolećni zanos – oduševlјeno reče Dunjaša.

On pažlјivo i s naporom pogleda sestru, ali nije čuo ili čak nije shvatio njenereči. Zatim ustade i duboko zamišlјen priđe majci, polјubi je, vrati se na svoje mestoi sede.

– Ti je i sada voliš! – progovori ganuta Pulherija Aleksandrovna.

– Nјu? Sad? Ah, da... vi to o njoj! Ne! To je sad sve kao na onom svetu... itako davno. Pa i sve ostalo oko mene kao da se ne dešava ovde.

On pažlјivo pogleda u njih.

– Eto i vas ... kao da vas gledam sa hilјadu vrsta dalјine ... I đavo bi znaozašto sad o tome govorimo! I čemu to ispitivanje? – dodade on lјutito, ućuta, grizućinokte i opet utonu u zamišlјenost.

– Kako ti je rđav stan, Rođa! Pravi mrtvački sanduk – reče odjednomPulherija Aleksandrovna prekidajući teško ćutanje. – Ja sam uverena da si ti upolaod ovog stana postao takav melanholik.

– Stan? ... – odgovori on rasejano. – Da, stan je mnogo doprineo ... ja sam

takođe o tome mislio ... A kad biste samo znali, mamice, kakvu ste čudnu misaosad kazali – dodade odjednom i čudnovato se osmehnu.

Još malo, pa bi mu i ovo društvo, mati i sestra posle tri godine odvojenogživota, taj porodični ton razgovora, pored potpune nemogućnosti da se ma o čemugovori, postali najzad sasvim neizdržlјivi. Ipak, bila je jedna neodložna stvar koju je– ovako ili onako – na svaki način trebalo još danas rešiti. Tako je odlučio maloprekad se probudio. Obradovao se sada tome kao izlazu iz škripca.

– Znaš šta, Dunja – poče on ozbilјno i suvo – ja te, razume se, molim da mioprostiš za ono jučerašnje, ali dužnost mi je da ti ponovo napomenem da se svogglavnog zahteva ne odričem: ili ja ili Lužin. Neka sam ja podlac, ali ti ne smeš.Jedan od nas dvojice, biraj! Ako se udaš za Lužina, od onog trenutka mi više nisisestra!

– Rođa, Rođa! Pa to je sve isto što i juče – ožalošćeno viknu PulherijaAleksandrovna – i zašto sebe stalno podlacem nazivaš, to ne mogu da podnesem! Ijuče isto tako ...

– Brate – odgovori Dunja odlučno i takođe suvo – u svemu tome grešiš. Jasam noćas promislila i pronašla pogrešku. Sva je stvar u tome što ti, izgleda,zamišlјaš da ja nekome i zbog nekoga prinosim sebe na žrtvu. A to uopšte nije tako.Ja se prosto zbog sebe udajem, zato što mi je teško samoj; a zatim, biće mi, razumese, drago ako mi pođe za rukom da budem od koristi svojoj majci i bratu; ali to nijeu mojoj odluci najglavnija pobuda...

»Laže!« mislio je Raskolјnikov u sebi grizući nokte od jeda. »Oholo stvorenje!Ne priznaje da želi da učini dobročinstvo. Oholost! O, niski karakteri! – Oni i volekao da mrze ... O, kako ih ... sve mrzim!«

– Jednom rečju, udajem se za Petra Petroviča – nastavi Dunjaša – zato što oddva zla biram manje. Ja nameravam da izvršim sve što od mene očekuje, a to značida ga ne varam... Zašto si se tako sad nasmešio?

I ona planu, u očima joj sevnu gnev ...

– Sve ćeš izvršiti? – upita on smešeći se zajedlјivo.

– Do izvesne granice. I način i forma prosidbe Petra Petroviča odmah su mipokazali šta njemu treba. On, naravno, sebe ceni možda i suviše visoko, ali ja senadam da i mene ceni... Zašto se opet smeješ?

– A, što ti opet crveniš? Ti lažeš, sestro, ti namerno lažeš i to samo iz žensketvrdoglavosti, samo da bi preda mnom ostala pri svome. Ti ne možeš da poštuješLužina. Ja sam ga video i razgovarao s njim. Znači, prodaješ sebe za novac, usvakom slučaju, dakle, nisko postupaš i meni je drago što ti možeš makar dacrveniš!

– Nije istina, ja ne lažem!... – povika Dunjaša, sasvim gubeći hladnokrvnost. –Ja se neću udati za njega dok ne budem uverena da me poštuje i visoko ceni; nećuse udati za njega ako ne budem tvrdo uverena da i ja njega mogu poštovati. Srećom,ja se u to mogu pouzdano uveriti još i danas. A takav brak nije podlost, kako tikažeš. A kada bi ti čak i bio u pravu, kad bih se ja odista odlučila na podlost – zar

nije bezdušno s tvoje strane da tako sa mnom govoriš? Zašto tražiš od meneheroizam kojega, možda, ni u tebi nema? To je despotizam, to je nasilјe! Ako janekoga i upropastim, upropastiću samu sebe... A time još nikoga nisam zaklala!Zašto me tako gledaš? Što si tako pobledeo? Rođa, šta ti je? Rođa, mili moj!

– Gospode! Onesvestila ga! – povika Pulherija Aleksandrovna.

– Nije, nije ... sitnica ... nije ništa!... Samo mi se malo zavrtelo u glavi, uopštenije nesvest!... šta ste zaintačili, nesvest pa nesvest! ... Hm! da ... šta sam ono hteo?Da: kako ćeš se ti to danas uveriti da ga možeš poštovati i da on tebe... ceni, šta li,kako si ono rekla? Ti, čini mi se, reče danas? Ili nisam dobro čuo?

– Majko, pokažite bratu pismo Petra Petroviča – reče Dunjaša.

Pulherija Aleksandrovna predade pismo uzdrhtalim rukama. On ga uze svelikom radoznalošću. Ali pre nego što će ga raširiti, odjednom nekako začuđenopogleda Dunjašu.

– Čudnovato – kaza polako, kao da je iznenada zaprepašćen novom mišlјu – azašto se ja toliko brinem? čemu sva ova vika? Udaj se, brate, za koga hoćeš!

Govorio je kao za sebe, ali glasno, i gledao neko vreme sestru nekakozbunjen.

Najzad raširi pismo, još sa izrazom nekakvog neobičnog čuđenja, zatim počepolako i pažlјivo da čita i dvaput ga pročita. Pulherija Aleksandrovna je bila naročitouznemirena, a i ostali su čekali nešto neobično.

– Čudim se – poče on posle izvesnog razmišlјanja, pružajući pismo majci, aline obraćajući se nikome posebno – vodi parnice, advokat je, govori čak sa...gospodskim manirima, a gle kako nepismeno piše!

– Pa svi oni tako pišu – primeti Razumihin odsečno.

– A zar si ti čitao?

– Da.

– Mi smo mu pokazivale, Rođa, mi smo se... malopre savetovali – počePulherija Aleksandrovna, zbunjena.

– To je upravo sudski stil – prekide je Razumihin – sudska se akta još i sadtako pišu.

– Sudski! Da, upravo sudski, administrativan... Nije baš sasvim nepismen, anije baš ni mnogo književno; pisarski stil.

– Petar Petrovič i ne krije da je malo škole učio i čak se time hvali što je samsebi prokrčio put – primeti Avdotja Romanovna, donekle uvređena novim bratovimtonom.

– Ako se hvali, ima i čime, ja ne poričem. Ti si se, sestro, izgleda, uvredila štosam iz čitavog pisma ovako frivolnu primedbu izvukao i misliš da sam namernopočeo razgovor o takvim sitnicama da bih se pravio važan pred tobom, od jeda?Naprotiv, meni je, povodom njegovog stila, pala na pamet jedna u ovom slučajuumesna primedba. Ima tu jedan izraz: »krivite sami sebe«, napisan vrlo značajno ijasno, a osim toga i pretnja da će on odmah otići ako ja dođem. Ta pretnja da će

otići isto je što i pretnja da će vas obe ostaviti, ako budete neposlušne, i to ostavitisad kad vas je već dozvao u Petrograd. Dakle, šta misliš, može li se čovek zbogtakvog izraza uvrediti na Lužina, kao kad bi, recimo, on to napisao (on ukaza naRazumihina), ili Zosimov, ili ma ko od nas?

– Ne-ne – odgovori Dunjaša i razvedri se – ja sam dobro razumela da je tosuviše naivno kazao i da on, možda, nije vešt pisanju... To si dobro shvatio, brate.Ja čak nisam očekivala...

– To je sudski kazao i sudski se drukčije napisati ne može, a ispalo je grublјenego što je možda hteo. Uostalom, moram te donekle razočarati: u tom pismu imajoš jedan izraz, jedna kleveta na moj račun, i to dosta podla. Ja sam novac daosinoć udovici, jektičavoj i očajnoj, ali ne »tobože za sahranu«, već odista za sahranu,i ne u ruke kćeri, devojci, kako on piše, »izvikanog vladanja« (koju sam juče prvi putu životu video), nego baš udovici. U svemu tome vidim suviše brzopletu želјu da meukalјa i s vama zavadi. I to je kazano sudski, to jest sa i suviše očevidnimotkrivanjem cilјa i sa sasvim naivnom brzopletošću. On je čovek pametan; ali da sepametno postupa, sama pamet nije dovolјna. Sve to karakteriše čoveka i... ja nemislim da on tebe tako mnogo ceni. Ovo ti govorim samo radi pouke, zato što tiiskreno želim dobra...

Dunjaša nije odgovarala; još ranije je donela odluku, samo je čekala veče.

– Dakle, šta si odlučio, Rođa? – zapita Pulherija Aleksandrovna jošuznemirenija no malopre njegovim novim, poslovnim tonom razgovora.

– Kako: šta sam odlučio?

– Pa eto, Petar Petrovič traži da ne budeš kod nas večeras, i da će otići... akoti dođeš. Dakle ... hoćeš li doći?

– Naravno, nije moje da odlučujem, nego prvo vaše, ako vas takav zahtevPetra Petroviča ne vređa; a drugo, Dunjino, ako se i ona ne vređa. A ja ću učinitikako je vama bolјe – dodade on suvo.

– Dunjaša se već odlučila i ja se potpuno s njom slažem – užurbano upadePulherija Aleksandrovna.

– Ja sam odlučila da te zamolim, Rođa, da te mnogo molim da neizostavnobudeš kod nas na tom sastanku – reče Dunja. – Hoćeš li doći?

– Doći ću.

– A i vas takođe molim da dođete k nama, u osam sati – obrati se onaRazumihinu. – Majko, ja i gospodina pozivam.

– Vrlo dobro, Dunjaša. Kako ste vi, dakle, odlučili – dodade PulherijaAleksandrovna – neka tako i bude. A i meni je samoj tako lakše; ne volim da sepretvaram i da lažem; bolјe je da govorimo pravu istinu ... Ljuti se, ne lјuti sada,Petre Petroviču!

IV

U tom trenutku vrata se polako otvoriše i u sobu uđe neka devojka, osvrćućise bojažlјivo. Svi se okrenuše njoj sa

uđenjem i radoznalošću. Raskolјnikov je nije poznao na prvi pogled. To je bilaSofija Semjonovna Marmeladova. Juče ju je video prvi put, ali u takvom trenutku, utakvim okolnostima i takvom odelu da se u njegovo pamćenje urezao lik sasvimdrugog lica. Sada je to bila skromno i čak sirotinjski obučena devojka, još vrlomlada, nalik na šiparicu, skromnu i ulјudnih manira, vedrog, ali nekako malkozaplašenog lica. Na njoj je bila vrlo prosta domaća halјina, na glavi stari šeširstarinskog fazona; samo je u rukama, kao i juče, imala kišobran. Kad vide iznenadapunu sobu sveta, ne samo da se zbuni već se sasvim izgubi, uplaši se kao malo detei skoro učini pokret da se vrati.

– Ah... to ste vi? ... – reče Raskolјnikov neobično začuđen, i odjednom se isam zbuni.

Nјemu odmah pade na pamet da mati i sestra već ponešto znaju, po pismuLužinovom, o nekoj devojci »izvikanog vladanja«. Baš malopre je protestovao protivLužinove klevete i spomenuo da je tu devojku video prvi put, kad odjednom – ulaziona lično. Setio se takođe da uopšte nije protestovao protiv izraza »izvikanogvladanja«. Sve mu to nejasno i za tren oka sinu u pameti. Ali kad je pažlјivijepogledao, odjednom je video da je ovaj poniženi stvor već toliko ponižen da seodjednom sažalio. A kad je Sonja krenula da od straha pobegne, u njemu kao da senešto prevrnu.

– Ja vam se uopšte nisam nadao – požuri on zadržavajući je pogledom. –Izvolite, molim vas, sedite. Vi sigurno dolazite od Katarine Ivanovne. Dozvolite,nemojte tu, sedite, evo, ovde ...

Kad je Sonja ušla, Razumihin, koji je sedeo odmah do vrata na jednoj od triRaskolјnikovlјeve stolice, pridigao se da je pusti da prođe. Raskolјnikov joj najpreukaza mesto na kraju divana, gde je pre sedeo Zosimov, ali kad se seti da je divan isuviše familijarno mesto i da služi kao postelјa, on joj žurno pokaza Razumihinovustolicu.

– A ti sedi ovde – reče Razumihinu i posadi ga u ugao gde je pre sedeoZosimov.

Sonja sede skoro drhteći od straha i bojažlјivo pogleda obe dame. Videlo seda ni sama nije shvatala kako je mogla da sedne pored njih. Kad je to pojmila,toliko se uplašila da odjednom opet ustade i potpuno zbunjena obrati seRaskolјnikovu.

– Ja ... ja sam... svratila samo na trenutak; oprostite što sam vas uznemirila– poče ona zamuckujući. – Dolazim od Katarine Ivanovne, pošto nije imala kogadrugog da pošalјe ... a Katarina Ivanovna mi je naredila da vas mnogo molim dadođete sutra na opelo, ujutru ... posle liturgije ... na Mitrofanijevskom groblјu, aposle kod nas ... kod nje ... da ručate... da joj učinite čast... Naredila je da vasmolim.

Sonja zape i ućuta.

– Gledaću svakako... obavezno – odgovori Raskolјnikov pošto i sam ustade,isto tako zamuckujući i ne završavajući do kraja. – Molim vas, sedite – rečeodjednom – meni je potrebno da razgovaram s vama. Izvolite, vi se možda žurite,budite dobri, poklonite mi dva minuta...

I primače joj stolicu. Sonja ponovo sede i opet bojažlјivo, zbunjeno, brže-bolјepogleda u obe dame i odjednom obori pogled.

Raskolјnikovlјevo bledo lice buknu: kao da sav grozničavo zadrhta; oči muplanuše.

– Mama – reče pouzdano i odlučno – ovo je Sofija Semjonovna Marmeladova,kći onog nesrećnog gospodina Marmeladova, koga su juče na moje oči konjipregazili i o kome sam vam već pričao ...

Pulherija Aleksandrovna pogleda Sonju i malko zažmire očima. I pored svesvoje zbunjenosti pred upornim i izazivačkim Rođinim pogledom, nikako nije moglada uskrati sebi to zadovolјstvo. Dunjaša se ozbilјno, netremice zagleda pravo u licejadne devojke i posmatrala ju je u nedoumici. Sonja, kad začu kako ju jeRaskolјnikov predstavio, opet podiže oči, ali se zbuni još više nego pre.

– Želeo sam da vas pitam – obrati joj se užurbano Raskolјnikov – kako se kodvas sve ovo danas svršilo? Da vas nije ko uznemiravao, na primer, policija?

– Ne, sve se svršilo u redu... I suviše se jasno videlo od čega je smrtnastupila; nisu nas uznemiravali; samo se stanari lјute.

– A zašto?

– Što telo dugo leži... sad su vrućine, i zadah ... tako će ga danas, okovečernje, morati preneti na groblјe u kapelu do sutra. Katarina Ivanovna u početkunije pristajala, a sad i sama vidi da se mora...

– Dakle, danas?

– Ona vas moli da nam učinite čast i dođete sutra na opelo u crkvu, a posleda dođete na parastos.

– Zar daje parastos?

– Da, zakusku; rekla mi je da vam mnogo zahvalim što ste nam jučepomogli... Da nije bilo vas, prosto ne bismo imali čime da ga sahranimo. – Usne ibrada joj odjednom zadrhtaše, ali ona steže srce, uzdrža se i opet brzo obori oči.

U toku razgovora Raskolјnikov je pažlјivo posmatrao Sonju. To je bilo mršavo,sasvim mršavo bledo lišce dosta nepravilno, nekako šilјasto, šilјastog malog nosa ibrade. Nјu čovek ne bi mogao nazvati čak ni lepuškastom, ali su njene plave oči biletako odane i kad bi sinule, njeno lice bi dobilo tako dobar i prostodušan izraz da ječoveka i nehotice privlačila. Nјeno lice i čitava pojava imali su, pored ostalog, jednunaročito karakterističnu crtu: iako je imala već osamnaest godina, izgledala je skorokao šiparica, mnogo mlađa nego što je – skoro sasvim dete, i to se ponekad čaksmešno odražavalo u nekim njenim pokretima.

– Pa zar je Katarina Ivanovna mogla izaći na kraj s tako malo novca, i čak

zakusku namerava...? – zapita Raskolјnikov uporno nastavlјajući razgovor.

– Pa, sanduk će biti prost... i sve će biti prosto, tako da nije skupo... ja iKatarina Ivanovna smo malopre sve izračunale, ostaće i za parastos... a KatarinaIvanovna mnogo želi da tako bude. Mora se... to joj je jedina uteha ... Ona je takva,vi znate ...

– Razumem, razumem... naravno... A zašto vi moju sobu razgledate? Eto, imoja majka kaže da liči na mrtvački sanduk.

– Vi ste nam juče sve što ste imali dali! – kaza odjednom Sonjica, mestoodgovora, snažnim i brzim šapatom, i odjednom opet nisko obori pogled. Usne ibrada joj ponovo zadrhtaše. Ona je već davno bila zaprepašćena siromaštvomRaskolјnikovlјevim, i sad joj se ove reči odjednom same od sebe oteše. Zatimnastade ćutanje. Oči Dunjašine se nekako razvedriše, a Pulherija Aleksandrovnačak lјubazno pogleda Sonju.

– Rođa – reče ona ustajući – mi ćemo, naravno, zajedno ručati. Hajdemo,Dunjaša... Ti bi, Rođa, trebalo da se malo prošetaš, a zatim da se odmoriš, da maloprilegneš, a posle dođi što pre... Bojim se da te nismo zamorili...

– Da, da, doći ću – odgovori on, ustade i ustumara se. – Ja, doduše, imamposla...

– Zar ćete i ručati odvojeno? – povika Razumihin, sa čuđenjem gledajućiRaskolјnikova. – Šta je tebi!

– Da, da, doći ću, naravno, naravno... A ti ostani još jedan trenutak. On vamsad nije potreban, majčice? Ili vam ga možda otimam?

– Ah, ne, ne! A vi ćete, Dmitrije Prokofjiču, doći da ručate s nama, bićete takodobri?

– Molim vas dođite – zamoli ga Dunja.

Razumihin se pokloni i sav zasija. Za trenutak se svi nekako odjednom čudnovatozbuniše.

– Zbogom, Rođa, to jest do viđenja; ne volim da govorim »zbogom«. Zbogom,Nastasja... ah, opet sem kazala »zbogom«!...

Pulherija Aleksandrovna je htela i Sonji da se javi, ali joj nekako ne pođe zarukom i užurbano iziđe iz sobe.

Ali Avdotja Romanovna, kao da je čekala svoj red, polazeći za majkom poredSonje, pokloni joj se učtivo, pravim poklonom punim poštovanja. Sonjica se zbuni,pokloni se nekako užurbano, uplašeno i neko, čak bolno osećanje pojavi se nanjenom licu – kao da su joj učtivost i pažnja Avdotje Romanovne teške i mučne.

– Zbogom, Dunja! – viknu Raskolјnikov za njom u hodnik – pruži mi ruku!

– Pa rukovali smo se, zar si zaboravio? – odgovori Dunja, okrećući mu selјubazno i zbunjeno.

– Ako smo, daj još jednom!

I on snažno steže njene prstiće. Dunjaša mu se nasmeši, porumene, brzo

istrže svoju ruku i ode za majkom, takođe zbog nečega sva srećna.

– E, pa divno! – reče on Sonji vrativši se u sobu i vedro je pogleda; – upokoj,gospode, mrtve, a živi neka žive! Je li tako! Je li tako? Zar nije tako?

Sonja je skoro začuđeno gledala u njegovo lice, iznenada ozareno; nekolikotrenutaka je ćutke i netremice u nju gledao; cela priča pokojnog Marmeladova o njojsinu mu tog trenutka u pameti...

– Bože, Dunjaša! – progovori Pulherija Aleksandrovna čim izađoše na ulicu –eto sad mi je milo što smo otišle; lakše mi je nekako. A zar sam juče mogla uvagonu i pomisliti da ću se i tome radovati!

– Ja vam ponovo kažem, mamice, on je još mnogo bolestan. Zar ne vidite?Možda je mučeći se zbog nas i upropastio sebe. Treba biti milostiv, pa se mnogo,mnogo šta može oprostiti.

– A ti, eto, baš nisi bila milostiva! – vatreno i lјubomorno je prekide PulherijaAleksandrovna. – Znam, Dunja, gledala sam vas oboje; ti si apsolutno njegova slika,i to ne toliko licem koliko dušom; vi ste oboje melanholici, oboje neveseli i naprasiti,oboje gordi i velikodušni... Ta ne može biti, Dunjaša, da je on egoist? A? A kadpomislim šta će biti kod nas večeras, srce mi zamre.

– Ne brinite se, mamice, biće što mora biti.

– Dunjaša! pomisli samo u kakvom smo sad položaju! Šta da radimo, dakle,ako Petar Petrovič povuče svoju reč? – iznenada se nepažlјivo izgovori sirotaPulherija Aleksandrovna.

– A kakav je on onda čovek ako to učini?! – oštro i prezrivo odgovori Dunjaša.

– Dobro smo učinile što smo sad otišle – požuri se Pulherija Aleksandrovnaprekidajući Dunju – on se nekud poslom žurio; neka ga, nek prošeta, neka se malonadiše svežeg vazduha! Ovde je zagušlјivo ... a i gde tu čovek da se nadiše vazduha!Ovde je i na ulicama kao i u sobama koje na prozorima nemaju otvora zaprovetravanje. Gospode, kakav je ovo grad ... Čekaj, skloni se, pregaziće te, nosenešto! Klavir su preneli. Gle, molim te ... kako se guraju ... A i te se devojke mnogobojim ...

– Koje devojke, mamice?

– Pa one, Sofije Semjonovne, što je malopre tamo bila ...

– A zašto?

– Imam takvo predosećanje, Dunja. Dakle, veruj ili ne veruj, čim je ušla, menionog časa sinu misao da ona i jeste ono što je najglavnije ...

– Ničeg tu nema! – lјutito viknu Dunja. – Baš ste čudni s tim svojimpredosećanjima, mama!... On se tek od juče s njom poznaje, i kad je malopre ušla,nije je ni poznao.

– Dakle, evo, videćeš! ... ona mi zadaje brigu, evo, videćeš! Tako sam seuplašila: gleda u mene, gleda, a takve joj oči, jedva sam se održala na stolici. Sećaš

se kad je počeo da je predstavlјa? Pa i to mi je čudnovato: Petar Petrovič onako onjoj piše, a on nam je predstavlјa, i još tebi! Znači, voli je!

– Šta se sve ne piše! I za nas su govorili i pisali, zar ste zaboravili? A ja samuverena da je ona... divna devojka, i da su sve te priče gluposti!

– Daj bože!

– A Petar Petrovič je gadan spletkaroš – iznenada odseče Dunjaška.

Pulherija Aleksandrovna samo obori pogled. Razgovor se prekide.

– Znaš šta, imam s tobom važan posao... – reče Raskolјnikov odvodećiRazumihina prozoru.

– Ja ću, dakle, reći Katarini Ivanovnoj da ćete doći... – požuri Sonjaopraštajući se.

– Ja ću odmah, Sofija Semjonovna, mi nemamo tajni, i vi nam ne smetate ...Hteo bih da progovorim s vama još dve reči... Znaš šta – obrati se odjednomRazumihinu ne dovršivši, kao da je prekinuo. – Ti znaš toga... Kako se ono zovePorfirija Petroviča?

– Kako da ne znam! Rođak mi je. A zašto? – dodade ovaj s nekom plimomradoznalosti.

– On, izgleda, ispituje sad tu stvar ... znaš, ono ubistvo ... juče ste govorili...

– Da ... a zašto? – Razumihin se odjednom izbeči.

– Ispitivao je zalagače, a tamo i ja imam zaloga, neke beznačajne sitnice, alimeđu njima i sestrin prsten, koji mi je dala za uspomenu kad sam ovamo polazio, iočev srebrni sat. Sve to ne vredi više od jedno pet-šest rubalјa. Ali ne želim da testvari propadnu, naročito sat. Strahovao sam malopre da će mi mati zatražiti da gavidi, kad smo o Dunjašinom satu počeli da govorimo. To je jedina stvar što nam jeod oca ostala. Ona će se razboleti ako taj sat propadne! Žene su takve! Dakle, šta daradim, nauči me! Znam da bi trebalo prijaviti u kvart. A zar ne bi bilo bolјe rećilično Porfiriju, a? Kako ti misliš? Ja bih da to što pre svršim. Videćeš da će majkajoš pre ručka zapitati! ...

– Nikako u kvart, već obavezno Porfiriju! – viknu Razumihin nekako neobičnouzbuđen. – E, baš mi je drago! I šta tu ima vazdan, hajdemo odmah, blizu je, nemadva koraka, sigurno ćemo ga zateći!

– Pa možemo ... hajdemo ...

– A njemu će biti veoma, veoma milo da se s tobom upozna! Ja sam mumnogo pričao o tebi, nekoliko puta... i juče sam mu govorio. Hajdemo! Ti si, znači,znao babu? Vidi ti! Divno je sve to ispalo! ... Ah, da ... Sofija Ivanovna ...

– Sofija Semjonovna – popravi ga Raskolјnikov – Sofija Semjonovna, ovo jemoj prijatelј Razumihin, dobar čovek ...

– Ako vi sad morate ići... – poče Sonja uopšte ne pogledavši Razumihina, i jošviše se zbuni od toga.

– Hajdemo! – odluči Raskolјnikov – a ja ću do vas svratiti još danas, Sofija

Semjonovna, kažite mi samo gde stanujete.

On se nije toliko zbunjivao, već kao da je žurio i izbegavao njene poglede.Sonja dade svoju adresu i pocrvene. Svi zajedno izađoše.

– Zar ti ne zaklјučavaš? – zapita Razumihin silazeći za njima niza stepenice.

– Nikad!... Uostalom, ima već dve godine kako se kanim da kupim bravu –dodade nemarno. – Zar nisu srećni lјudi koji nemaju šta da zaklјučavaju? – obratise Sonji smejući se.

Na ulici zastadoše na kapiji.

– Vi idete desno, Sofija Semjonovna? Uzgred rečeno, kako ste me našli? –zapita tako kao da je želeo da joj kaže nešto drugo. Neprestano je želeo da gleda unjene tihe, vedre oči, a to mu nekako nije polazilo za rukom...

– Pa vi ste sinoć Polјuši kazali adresu.

– Polјa? Ah, da ... Polјuša! to je ... ona mala ... je li to vaša sestra? Dakle, njojsam dao adresu?

– Zar ste zaboravili?

– Nisam ... sećam se ...

– A ja sam za vas ranije od pokojnika čula... Samo tada još nisam znala kakose zovete, a ni on sam nije znao ... A sad sam došla ... pošto sam juče doznala vašeprezime ... prosto sam upitala gde tu stanuje gospodin Raskolјnikov... Nisam znalada i vi živite kao podstanar ... a sad zbogom ... Idem Katarini Ivanovnoj.

Bilo joj je neobično milo što je najzad otišla; pošla je oborenog pogleda, žurećida im nekako što pre umakne iz vida, da nekako što brže prođe tih dvadeset korakaod zavijutka desno u ulici, i da najzad ostane sama, pa da tamo, uzgred, žureći se,ni u koga ne zagledajući i ne opažajući ništa – misli, da se seća i razmišlјa o svakojkazanoj reči, o svakom momentu. Nikad, nikad ona nije osećala ništa slično. Čitavnov svet slegao se neznano i nejasno u njenu dušu. Odjednom se seti da jeRaskolјnikov sam hteo da svrati danas do nje, možda još jutros, možda sad!

»Ali samo ne danas, molim vas, ne danas!« Mrmlјala je sa zebnjom u srcu,baš kao da nekoga moli, kao preplašeno dete. »Gospode! Kod mene... u tu sobu ...on će videti... o, gospode!«

I, naravno, nije mogla da opazi u tom trenutku jednog nepoznatog gospodina,koji je uporno išao za njom i pratio je u stopu. On je nju pratio od samog izlaska izkapije. Onog trenutka kada su sve troje, Razumihin, Raskolјnikov i ona, zastali nareč-dve na trotoaru, taj prolaznik, obilazeći ih, odjednom nekako zadrhta – kad je uprolazu iznenada uhvatio Sonjine reči: »i upitala sam gde tu živi gospodinRaskolјnikov?« Brzo, ali pažlјivo on odmeri pogledom sve troje, a naročitoRaskolјnikova, kome se Sonja obraćala; zatim pogleda kuću i zapamti je. Sve je toučinio za tren oka, u hodu; pazeći da ničim ne pokaže da je nešto čuo, prolaznikpođe dalјe usporenim korakom, kao da nešto očekuje. Čekao je Sonju; video je kakose praštaju i da će Sonja odmah poći nekud kući.

»A kuda kući? Video sam negde to lice?« razmišlјao je sećajući se Sonjinog

lica. »Treba doznati.«

Kad je došao do ugla, pređe na drugu stranu ulice, osvrnu se i vide da Sonjaide istim putem i ne opažajući ništa. Kad je stigla do ugla, i on skrenu u istu ulicu.Pođe za njom i posmatrao ju je netremice sa trotoara na drugoj strani ulice. Kad jeprešao pedesetak koraka, opet pređe na drugu stranu, kojom je išla Sonja, stiže je ipode za njom na rastojanju od pet koraka.

To je bio čovek od jedno pedeset godina, dosta visok, krupan, širokih iopuštenih ramena, što mu je davalo malko poguren izgled. Bio je odeven kicoški iudobno, izgledao je impozantno – pravi gospodin.

Imao je u rukama lep štap kojim je na svakom koraku lupkao po trotoaru, ana rukama nove rukavice. Nјegovo široko lice krupnih jagodica bilo je dostaprijatno, i boja lica sveža – nepetrogradska. Nјegova kosa, još vrlo gusta, bila jesasvim plava i retko gde seda, a široka gusta brada, koja je padala kao lopta, jošotvorenija od kose. Oči su mu bile plave i gledao je hladno, pažlјivo i zamišlјeno;usne rumene. Uopšte uzev, bio je izvanredno očuvan čovek i izgledao mnogo mlađinego što je bio.

Kad je Sonja izašla na kanal, njih dvoje se nađoše sami na trotoaru.Posmatrajući je, on opazi njenu zamišlјenost i rasejanost. Kad je stigla do svojekuće Sonja skrenu u kapiju, a on za njom, i to nekako malko začuđen. Pošto uđe udvorište, Sonja pođe desno prema uglu, gde su se nalazile stepenice koje vode unjen stan. »Oho!« promrmlјa nepoznati gospodin i poče da se penje za njom uzastepenice. Tek tu ga je Sonja opazila. Ona se pope na drugi sprat, skrenu u hodnik izazvoni na broju devet, na čijem je vratima bilo napisano kredom Kapernaumov,krojač. »Oho!« ponovi opet nepoznati, začuden čudnim sticajem okolnosti, i zazvoniodmah do nje, na broj osam. Vrata su bila oko šest koraka jedna od drugih.

– A vi stanujete kod Kapernaumova! – reče gledajući Sonju i smejući se. –Prsluk mi je juče prepravlјao. A ja sam ovde do vas, kod madam Reslih, GertrudeKarlovne. Šta sve biva!

Sonja ga pogleda pažlјivo.

– Susedi smo – nastavi on nekako upadlјivo veselo. – Tek treći dan sam ugradu. E pa, za sada do viđenja.

Sonja mu ne odgovori; vrata se otvoriše i ona hitro promače u svoju sobu.Zbog nečeg se zastidela i nekako uplašila ...

Idući Porfiriju, Razumihin je bio naročito uzbuđen.

– To je, brate, divota – ponavlјao je nekoliko puta – drago mi je! Baš mi jedrago!

»A šta ti je drago?« pomisli u sebi Raskolјnikov...

– A ja nisam ni znao da si ti kod babe zalagao. I... i... je li to davno bilo? Tojest jesi li davno bio kod nje?

»Ala je ovo naivna budala!«

– Kada? ... – zastade Raskolјnikov, sećajući se – čini mi se da sam jedno tri

dana pre njene smrti bio kod nje. Uostalom, ja sad ne idem da otkuplјujem stvarijer sad imam svega rublјu u srebru ... zbog toga prokletog jučerašnjeg bunila! ...

Bunilo on spomenu nekako naročito sugestivno.

– Pa da, razume se – povlađivao je Razumihin brzopleto i ne znajući ni samčemu povlađuje – zato je, znači, tebe tada ... donekle, zaprepastilo ... a znam šta, tisi u bunilu nekakvo prstenje i lančiće neprestano spominjao! … Pa da, razume se ...To je jasno, sad je sve jasno.

»Gle, ti, kako se među njima raširila ta misao! Ovaj bi čovek pristao da garaspnu za mene, a eto, veoma mu je milo što se objasnilo zašto sam u buniluspominjao prstenje! Gle kako se kod njih svih ukorenilo!«

– A da li ćemo ga zateći kod kuće? – upita Raskolјnikov naglas.

– Zateći ćemo, zateći – žurno reče Razumihin. – To ti je, brate, divan momak,videćeš! Malko je nespretan, upravo, on je i svetski čovek, ali kažem nespretan udrugom smislu. Pametan je čovek, pametan, čak vrlo pametan, samo ima nekakavposeban način mišlјenja ... nepoverlјiv, skeptik, cinik ... voli da prevari, upravo neda prevari, već da nasamari čoveka ... I mito ne mrzi... Ali svoj posao zna, zna... Onti je prošle godine rasvetlio jedan predmet, neko ubistvo, kome su skoro svi tragovibili zatureni! Silno mnogo, strašno želi da se upozna s tobom!...

– A zašto baš tako mnogo?

– Upravo, nije baš ... Vidiš, u poslednje vreme, otkako si se razboleo, ja samte često i mnogo puta spominjao ... A on je slušao ... i kad je doznao da si i ti napravnom fakultetu i da ne možeš završiti studije zbog neprilika, rekao je: kakvašteta! I ja sam zaklјučio ... upravo sve to zajedno, a ne samo to, juče opetZamjotov... Vidiš, Rođa, juče sam ti nešto brblјao, onako pijan, kad smo išli kući...pa se, brate, bojim, da ti ne preuveličaš ...

– A šta to? Je li da me smatraju ludakom? Pa, možda je to i istina.

On se usilјeno nasmeši.

– Da, da ... to jest, uh! ... ne!... Ama sve što sam govorio tada... (i o drugimstvarima), sve je to bila budalaština i mamurluk.

– A što se izvinjavaš! Kako mi je sve to dojadilo! – viknu Raskolјnikov spreteranom razdraženošću. On se, uostalom, donekle i pretvarao.

– Znam, znam, razumem. Budi uveren da razumem. Sramota me je čak i dagovorim ...

– Pa kad te je sramota, onda ne govori!

Obojica su ućutali. Razumihin je bio više nego ushićen, i Raskolјnikov je to sodvratnošću osećao. Uznemiravalo ga je i to što je Razumihin sada kazao o Porfiriju.

»I tome se sad treba žaliti na sudbinu«, mislio je, bledeći, dok mu je srcelupalo, »i to jadikovati što prirodnije. A, najprirodnije je – ne žaliti se uopšte! Zainat, ne žaliti se uopšte! Ne, za inat bi bilo neprirodno ... Najzad, kako ispadne ...

videćemo ... da li je dobro što idem ili nije dobro? Leptir sam na sveću leti! Srce mijako bije, to ne valјa ...«

– U ovoj sivoj kući – reče Razumihin.

»Najvažnije je: zna li Porfirije ili ne zna da sam juče bio u stanu te veštice i zakrv pitao? To odmah treba doznati na samom početku, čim uđem, po licu trebadoznati; i-na-če... Makar propao, ali ću doznati!«

– A znaš šta – obrati se odjednom Razumihinu sa obešnjačkim osmehom – jasam, brate, danas primetio da se ti od jutros nalaziš u nekom neobičnomuzbuđenju? Je li istina?

– U kakvom uzbuđenju? Uopšte nisam uzbuđen – reče Razumihin igrozničavo zadrhta.

– Ne, bratac, stvarno se vidi. Malopre si na stolici sedeo kako nikad ne sediš,nekako na samom krajičku, i stalno te groznica tresla. Skakao si bez ikakvograzloga. Čas se lјutiš, a čas ti odjednom zbog nečega njuška postane kao najslađabombona. Čak si pocrveneo; naročito kad su te pozvali na ručak, strašno sipocrveneo.

– Ma nisam, uopšte; lažeš! ... O čemu ti to?

– Vrdaš kao đačić! Ih, do đavola, opet je pocrveneo!

– Eh, što si svinja!

– Ali zašto se zbunjuješ? Romeo! čekaj! Ja ću to danas na jednom mestuispričati, ha-ha-ha! Što ću nasmejati mamicu... i još nekog...

– Slušaj, slušaj, slušaj, pa to je ozbilјno, pa to je... I šta onda, naposletku, dođavola! – konačno se zbuni Razumihin i ohladi od straha. – šta ćeš ispričati? Ja,brate... Ih, što si svinja!

– Prosto, ruža proletnja! I kako ti lepo stoji, samo da znaš; Romeo, od dvahvata! Pa kako si se umio danas, i nokte očistio, a? Kad je to ranije bivalo? Kunemse da si se i pomadom namazao! De, sagni se!

– Svinjo!

Raskolјnikov se toliko smejao da je izgledalo – ne može se više uzdržati; takosmejući se ušli su i u stan Porfirija Petroviča. Raskolјnikovu je to baš i trebalo: izsobe se moglo čuti da su ušli sa smehom i da se još neprestano kikoću upredsoblјu.

– Ni reči ovde ili ću te... smožditi! – prošaputa pomamno Razumihin,hvatajući Raskolјnikova za rame.

V

Raskolјnikov je već ulazio u stan. Ušao je sa takvim izrazom, kao da se svomsnagom uzdržava da slučajno ne prsne u smeh. Za njim uđe onako dugonog inespretan Razumihin, stideći se, potpuno promenjen i strašnog izgleda, crven kaobožur. Lice i čitava njegova pojava bili su doista u tom trenutku smešni iopravdavali su Raskolјnikovlјev smeh. Raskolјnikov se još nepredstavlјen poklonidomaćinu, koji je stajao nasred sobe i upitno gledao u njih, pruži ruku i rukova sesa očevidno teškim naporom da uguši veselost i izgovori makar dve-tri reči, da sepredstavi. Ali tek što mu pođe za rukom da se uozbilјi i da nešto promrmlјa –odjednom, nekako nehotice, opet pogleda Razumihina i nije mogao izdržati:ugušivani smeh provali utoliko jače što je dosad bio zadržavan. Neobična lјutnja skojom je Razumihin primao taj »iskreni« smeh davala je čitavom prizoru izglednajiskrenije veselosti, i, što je glavno, prirodnosti. Razumihin je, kao namemo, tomejoš i pomagao.

– Idi do đavola! – zaurla on, zamahnu rukom i udari u okrugli stočić na komeje stajala prazna čaša za čaj. Sve polete i zazveča.

– Ali zašto lomiti stolice, gospodo, to je šteta za državnu kasu! – veselo povikaPorfirije Petrovič36.

Scena je izgledala ovako: Raskolјnikov je prestajao da se smeje, zaboravlјenedesnice u ruci domaćinovoj i, znajući šta je mera, čekao trenutak da što brže iprirodnije dovrši. Razumihin, potpuno zbunjen padom stočića i razbijenom čašom,mrko pogleda komade stakla, plјunu i naglo se okrenu prema prozoru pa, strašnonamrštena lica, stade leđima okrenut publici, gledajući kroz prozor i ne videći ništa.Porfirije Petrovič se smejao i želeo da se smeje, ali je bilo očito da mu trebaobjašnjenje. U uglu na stolici sedeo je Zamjotov, koji je ustao kad su gosti ušli istajao u očekivanju, otvorenih usta gotov na smeh, ali u nedoumici i nekakonepoverlјivo gledajući sav taj prizor, a Raskolјnikova, čak, i s nekakvomsmetenošću.

Neočekivano prisustvo Zamjotova neprijatno iznenadi Raskolјnikova.

»O ovom još treba razmisliti«, pomislio je.

– Izvinite, molim vas – poče Raskolјnikov veoma zbunjeno ...

– Molim, molim, veoma mi je milo, prijatno ste ušli... A, šta, ovaj neće ni dase pozdravi? – pokaza glavom Porfirije Petrovič na Razumihina.

– Bogami, ne znam zašto se na mene nalјutio. Rekao sam mu samo uz put daliči na Romea i... i dokazao mu, više, čini mi se, ništa nije bilo.

– Svinjo! – reče Razumihin ne osvrćući se.

36 U Gogoljevom Revizoru gradonačelnik zamera direktoru mesne škole štonastavnik istorije, kad predaje o Aleksandru Makedonskom, pada u vatru i udara stolicom opatos. »Ali zašto lomiti stolice, veli načelnik, to je šteta za državnu kasu.« – Prim. prev.

– Znači, imao je veoma ozbilјne uzroke da se zbog jedne reči tako razlјuti –

nasmeja se Porfirije.

– Eh, ti! Istražni sudijo! ... Ama, neka vas sve đavo nosi! – odseče Razumihin,i odjednom i sam pršte u smeh, kao da ništa nije ni bilo, pa vesela lica priđePorfiriju Petroviču.

– Dosta je! Svi ste budale: a sad na stvar: ovo je moj drug Rodion RomanovičRaskolјnikov; prvo i prvo, mnogo je o tebi slušao i želeo da se s tobom upozna, adrugo, ima s tobom jedan mali posao. Gle! Zamjotov? Otkud ti ovde? Pa zar se viznate? Jeste li se odavno sprijatelјili?

»Šta je ovo?« uznemireno pomisli Raskolјnikov.

Zamjotov kao da se zbuni, ali ne mnogo.

– Juče smo se kod tebe upoznali – odgovori nemarno.

– Bog me je, dakle, sačuvao od dangube. Prošle nedelјe me strašno molio,Porfirije, da ti se nekako predstavi, a, eto, i bez mene ste se slizali... Gde ti jeduvan?

Porfirije Petrovič se beše raskomotio, u domaćoj halјini, u vrlo čistom rublјu iizgaženim papučama. To je bio čovek od jedno trideset i pet godina, malog rasta,pun i čak s trbuščićem, izbrijan, bez brkova i zalizaka, kratko ošišane kose navelikoj okrugloj glavi, nekako naročito ispupčenoj na potilјku. Nјegovo puno okruglolice prćasta nosa bilo je bolјešlјive boje, tamnožute, ali dosta živo i podruglјivo. Onobi, čak, bilo i dobrodušno da nije smetao izraz očiju nekako vodnjikavog sjaja iskoro pokrivenih belim trepavicama koje su treptale baš kao da nekome namiguju.Pogled tih očiju nekako je čudnovato odudarao od čitave pojave, koja je imala u sebinešto skoro žensko, i davao joj mnogo ozbilјniji izgled nego što bi čovek na prvipogled mogao od nje očekivati.

Čim je čuo da gost ima s njim »mali posao« Porfirije Petrovič ga odmahponudi da sedne na divan, a sam sede na drugi kraj i zagleda se u gosta očekujućida odmah izloži svoju stvar: zagleda se s onom intenzivnom, čak i suviše ozbilјnompažnjom koja teško pada čoveku i zbunjuje u prvi mah, naročito među nepoznatimai pogotovu kad ono što vi izgovorite, po vašem ličnom mišlјenju, ne zaslužuje niizdaleka tako veliku pažnju koja mu se poklanja. Ali Raskolјnikov je kratko ilogično, tačno i jasno izložio svoju stvar i ostao sobom zadovolјan, i čak stigao dadosta dobro osmotri Porfirija. Za sve vreme Profirije Petrovič nije skidao s njegapogled. Razumihin se namestio prema njima za istim stolom, vatreno i nestrplјivopratio izlaganje stvari, prenoseći svaki čas pogled s jednog na drugog, to je većpomalo prelazilo meru.

»Budala!« izgrdi ga u sebi Raskolјnikov.

– Vi treba to da prijavite policiji – odgovori Porfirije sa svojim poslovnimizrazom lica – kad ste doznali za takav i takav događaj, to jest za to ubistvo, vi sasvoje strane molite da se izvesti istražni sudija, kome je poverena ta stvar, da ti i tipredmeti pripadaju vama i da želite da ih otkupite ... ili pak ... ali, vama, će to,uostalom, neko napisati...

– Ali u tome i jeste stvar što ja sada – potrudi se Raskolјnikov da se zbuni što

više može – nisam baš pri novcu ... Čak ni takvu sitnicu ne mogu ... ja bih, vidite,želeo zasad samo da izjavim da su te stvari moje, i da ću, kad budem imao novca ...

– To je svejedno – odgovori Porfirije Petrovič, primajući hladno njegovoobjašnjenje o finansijama.

– Uostalom, možete, ako želite, direktno meni da napišete u tom smislu: dadoznavši to i to i izjavlјajući o tim i tim svojim stvarima, molim ...

– A može li to na običnoj hartiji? Bez taksene marke? – požuri Raskolјnikovda ga prekine, opet se interesujući za finansijsku stranu stvari.

– Pa da, na najobičnijoj! – i odjednom ga Porfirije Petrovič pogleda nekakoočigledno podruglјivo, žmirnuvši, i kao da mu namignu. Uostalom, to se, možda,Raskolјnikovu, samo činilo, jer se desilo za tren oka. U svakom slučaju, nešto jebilo. Raskolјnikov bi se mogao zakleti da mu je Porfirije namignuo, đavo bi ga znaozašto.

»Zna!« sinu mu u pameti kao munja.

– Izvinite što vas uznemiravam takvim sitnicama – nastavi Raskolјnikov,malko zbunjen – te moje stvari staju svega pet rubalјa, ali su mi neobično drage kaouspomena na one od kojih sam ih dobio i, kad sam doznao, priznajem, veoma samse uplašio.

– Zato si ti onako podskočio juče kad sam ja Zosimovu izbrblјao da Porfirijeispituje zalagače! – upade Razumihin sa providnim cilјem.

To je već bilo nepodnošlјivo. Raskolјnikov ne izdrža i lјutito sevnu na njegasvojim crnim očima, koje planuše gnevom. Ali odmah dođe k sebi.

– Ti se, brate, izgleda sa mnom šegačiš? – obrati mu se sa veštoodglumlјenom lјutinom. – Ja se slažem da se možda i suviše brinem, po tvomshvatanju, o sitnicama; ali me ne možeš zbog toga smatrati egoistom ni pohlepnimčovekom; i, po mom shvatanju, te dve ništavne stvarčice mogu i ne biti uopštesitnice. Ja sam ti već malopre kazao da je taj srebrni sat, koji ne vredi ni luleduvana, jedina stvar što mi je od oca ostala. Ti se možeš smejati; ali meni je matidoputovala – obrati se on odjednom Porfiriju – i kad bi doznala – okrenu se opetbrže Razumihinu trudeći se naročito da mu zadrhti glas – da je sat propao, kunemti se, bila bi očajna! Takve su žene!

– Uopšte se ne podsmevam. Nisam uopšte rekao u tom smislu! Baš naprotiv!– vikao je uvređeni Razumihin.

»Da li je dobro? Je li prirodno? Da nisam preterao?« strepeo je u sebiRaskolјnikov. »Zašto sam kazao, takve su žene!«

– A vama je mati doputovala? – pripita zbog nečega Porfirije Petrovič.

– Da.

– A kada?

– Sinoć.

Porfirije poćuta, kao da razmišlјa.

– Stvari vaše ni u kom slučaju nisu mogle propasti – nastavi on mirno i

hladno. – Jer ja vas već odavno ovde čekam.

I kao da ništa nije bilo, poče brižlјivo da podmeće pepelјaru Razumihinu, kojije nemilosrdno po ćilimu tresao pepeo sa cigarete. Raskolјnikov zadrhta.

Porfirije kao da ga i nije gledao, još uvek zabrinut Razumihinovom cigaretom.

– Šta-a? čekao! Pa zar si ti znao da je on tamo zalagao? – viknu Razumihin.

Porfirije Petrovič se direktno obrati Raskolјnikovu:

– Obe vaše stvari, prsten i sat, ona je u jednu hartiju zamotala, a na hartiji jevaše ime bilo razgovetno olovkom napisano, kao i datum kad ih je od vas primila ...

– Kako vi imate dobro pamćenje!... – nevešto se osmehnu Raskolјnikov,trudeći se naročito da mu gleda pravo u oči, ali nije mogao da izdrži i odjednomdodade:

– Ja sam to rekao zato što je verovatno bilo mnogo zalagača... tako da vam je,u stvari, teško bilo da ih sve pamtite ... A vi, naprotiv, svakog tačno znate i... i...

»Glupo! Slabo! Zašto sam ovo dodao!«

– Sad su skoro već svi zalagači poznati, samo još vi jedini niste izvoleli doći –odgovori Porfirije s jedva primetnom nijansom podsmeha.

– Nisam bio baš sasvim zdrav.

– I to sam čuo. Čuo sam da ste zbog nečeg bili i suviše rastrojeni. I sad kaoda ste bledi?

– Uopšte nisam bled... naprotiv, sasvim sam zdrav! – grubo i pakosno odbrusiRaskolјnikov, promenivši odjednom ton. Mržnja je kipela u njemu, a on je nijemogao ugušiti. »A u lјutini ću se izlanuti!« sinu mu opet u pameti. »Ali zašto memuče!«

– »Nije baš sasvim zdrav« – nastavi Razumihin.

– Ala si izvalio! A sve do juče skoro je bio bez svesti i buncao... Veruješ li,Porfirije, jedva se držao na nogama, a tek što smo se juče ja i Zosimov okrenuli,obukao se, strugnuo krišom i lunjao negde skoro do ponoći, i to, kad ti kažem, upotpunom bunilu, zamisli samo! Veoma interesantan slučaj!

– Pa zar odista u potpunom bunilu? Ta šta kažete? – zamaha glavom Porfirije,nekako ženskim manirom.

– Gluposti! Ne verujte mu! Uostalom, vi ionako ne verujete! – ote seRaskolјnikovu od zla. Ali Porfirije Petrovič kao da nije čuo te čudne reči.

– A kako bi drukčije mogao otići od kuće nego u bunilu? – razlјuti seodjednom Razumihin. – Zašto si izlazio? Zbog čega?... I zašto baš kradom? Dakle,jesi li tada bio pri zdravoj pameti? Sad, kad je sva opasnost prošla, ja ti to otvorenokažem!

– Strašno su mi dojadili juče – obrati se odjednom Raskolјnikov Porfiriju sadrsko izazivačkim osmehom – zato sam i pobegao od njih da najmim stan gde me

neće naći, i gomilu sam para sobom poneo. Eto, gospodin Zamjotov je video novac.Šta mislite, gospodine Zamjotove, jesam li juče bio pri sebi ili u bunilu? Rešite spor!

On bi prosto zadavio Zamjotova u tom trenutku. Nikako mu se nisu sviđalinjegov pogled i ćutanje.

– Po mom mišlјenju, vi ste govorili veoma pametno, čak i lukavo, samo stebili suviše lјuti – suvo kaza Zamjotov.

– A danas mi je pričao Nikodim Fomič – upade Porfirije Petrovič – da vas jesreo juče, vrlo kasno, u stanu nekog činovnika koga su konji pregazili...

– Da, eto, na primer, taj činovnik! – prihvati Razumihin. – Pa zar nisi bio ludu kući tog činovnika? Dao si poslednji novac udovici za sahranu! Ako si baš hteo dajoj pomogneš, mogao si joj dati petnaest, pa čak i dvadeset, ali da si makar tri rublјesebi ostavio, a ne ovako, istresao joj svih dvadeset pet rubalјa.

– A možda sam ja negde blago našao, a ti i ne znaš? Zato sam i biodarežlјiv ... Eto, gospodin Zamjotov zna da sam blago našao!... Vi izvinite, molim vas– obrati se on uzdrhtalih usana Porfiriju – što vas tako beznačajnom pričom polasata uznemiravamo. Dosadili smo vam, a?

– Ah, molim vas, naprotiv! na-a-protiv! Kad biste samo znali kako meinteresujete! Zanimlјivo je i gledati i slušati... meni je, priznajem, tako drago što stenajzad izvoleli doći...

– Pa daj nam makar čaja! Grlo mi se osušilo! – povika Razumihin.

– Divna ideja! Možda će svi u društvu! A da nećeš nešto ... bolјe, pre čaja?

– Gubi se!

Porfirije izađe da naredi da se donese čaj.

Raskolјnikovu su po glavi misli vitlale kao vihor. Bio je strašno lјut.

»Što je glavno, čak i ne kriju i neće da se ustručavaju! A kad me uopšte nepoznaješ, što si onda razgovarao o meni sa Nikodimom Fomičem? Znači, neće višeni da kriju da me prate, kao gomila pasa! Prosto mi otvoreno plјuju u lice!« – drhtaoje od besa. »Dakle, udarite otvoreno, a ne igrajte se mnome kao mačka mišem! To jenepristojno, Porfirije Petroviču, i ja to, možda, neću ni dozvoliti!... Ustaću i bacitisvima u lice celu istinu; pa ćete videti kako vas sve prezirem! ...« On jedva odahnu.»A šta ako se to meni samo čini? šta onda ako je sve to priviđenje i ako se u svemuvaram, lјutim se zbog neiskusnosti, ne mogu da podnesem svoju podlu ulogu?Možda oni sve to nehotično?... Sve su njihove reči obične, ali u njima ipak neštoima... Sve se to uvek može kazati, ali ipak nešto ima... Zašto je Porfirije rekao prosto»ona«? Zašto je Zamjotov dodao da sam lukavo govorio? Zašto govore takvim tonom?Da ... ton ... i Razumihin je tu sedeo, zašto se njemu ništa ne čini neobično? Tomnevinom klipanu nikad se ništa ne čini... Opet groznica! ... Da li je malopre Porfirijenamignuo ili nije? Sigurno nema ništa; šta ima da namiguje? Valјda žele da menasekiraju ili me jede? Ili mi se sve to samo pričinjava, ili znaju? Čak je i Zamjotovdrzak... Da li je drzak? Zamjotov se u toku noći predomislio. Ja sam i predosećaoda će se predomisliti! On se ovde oseća kao svoj čovek, mada je i sam prvi put tu.Porfirije ga i ne smatra za gosta; okrenuo mu leđa. Slizali su se! I to sigurno zbogmene slizali!... Sigurno su pre našeg dolaska o meni govorili. Da li znaju za stan! Da

hoće samo što pre!... Kad sam spomenuo kako sam juče pobegao da pogodim stan,on je to propustio, nije se zakačio ... A zgodno sam ono o stanu ubacio: posle će midobro doći!... Kažem u bunilu!... Ha-ha-ha! On sigurno zna za sinoćnje veče! A zamajčin dolazak nije znao!... A ona veštica je čak i datum olovkom napisala!...Izvinićete vi za to – ne dam se ja! Jer to još nisu fakta, to je sve fatamorgana! Ne –fakta vi dajte! I stan još nije fakat već bunilo; znam ja šta njima treba govoriti... Dali samo znaju za stan? Neću otići dok ne doznam! Zašto li sam došao? Ali ovo što sesad jedim, to je, možda, već fakat! Eh, kako sam nervozan! A možda je i dobro:bolesnička uloga... On sad mene pipa. Zbunjivaće me. Zašto sam dolazio?«

Sve mu je to kao munja sinulo u pameti.

Porfirije Petrovič se odmah vrati. Odjednom se nekako razveseli.

– Mene, brate, posle onog jučerašnjeg kod tebe, nešto i glava ... A i sav samse nekako opustio – poče on sasvim drugim tonom Razumihinu, smejući se.

– A je li bilo zanimlјivo? Jer ja sam vas juče u najzanimlјivijem momentuostavio. Ko je pobedio?

– Pa niko, razume se. Dogurali smo do večnih pitanja, leteli smo nebu podoblake.

– Zamisli, Rođa, do čega smo juče došli: ima li zločina ili nema? Govorio samti da su u polemici otišli bestraga.

– Pa šta tu ima čudnovato? Obično socijalno pitanje – rasejano odgovoriRaskolјnikov.

– Pitanje nije bilo tako formulisano – primeti Porfirije.

– Nije baš tako, to je istina – odmah priznade Razumihin, žureći se i lјuteći posvom običaju. – Vidiš, Rodione, slušaj i reci svoje mišlјenje. Ja to želim. Ja sam jučehteo iz kože da iskočim, noseći se s njima, i tebe sam čekao: govorio sam da ćešdoći. Počelo je od gledišta socijalista. Poznato stanovište: zločin je protest protivnemoralnosti društvenog uređenja, samo to, i ništa više i nikakvi se drugi uzrociviše ne priznaju, nikakvi! ...

– Eto, slagao si! – viknu Porfirije Petrovič. On je očevidno bivao sve živlјi, ismejao se svaki čas gledajući u Razumihina, čime ga je još više raspalјivao.

– I ništa drugo ne priznaju! – vatreno ga prekide Razumihin – ne lažem! ... Jaću ti pokazati njihove knjižice: kod njih je sve posledica »životnih uslova kojiupropašćavaju lјude«. I ništa više! Omilјena fraza! Iz toga direktno izvode zaklјučke:ako se društvo pravilno uredi, onda će odmah nestati svih zločina, jer neće bitiprotiv čega da se protestuje i svi će lјudi za tren oka postati pravednici. Priroda sene uzima u obzir, priroda se odstranjuje, priroda nije potrebna! Po njihovomshvatanju, čovečanstvo neće samo po sebi postati, najzad, normalno društvo –pošto se razvije istorijskim živim putem do kraja, već će, naprotiv, socijalni sistemispreden iz glave nekog matematičara, odmah urediti čitavo čovečanstvo i za trenoka ga učiniti pravednim i bezgrešnim, pre svakog živog procesa, bez ikakvogistorijskog životnog puta! Zbog toga oni tako instinktivno i ne vole istoriju: »Samegadosti u njoj!« – i sve se jedino glupošću objašnjava! Zato oni tako i ne vole ziviproces života: ne treba živa duša! Jer živa će duša tražiti da živi, živa se duša neće

pokoravati mehanici, živa je duša podozriva, živa je duša nazadna! A ovako, madapomalo zaudara na strvinu, možeš je od kaučuka načiniti – ali zato nije živa, zato jebez volјe, zato je ropska i neće dići bunu. I izlazi, na kraju krajeva, da se sve svodisamo na jednu gomilu cigala i na raspored hodnika i soba u zgradi socijalističkekomune. I komuna je gotova, ali vaša priroda još nije pripremlјena za komunu,hoće života, još se nije iživela, rano joj je na groblјe! Sa logikom samom ne možešprirodu preskočiti! Logika predviđa tri slučaja, a njih ima milion! Odseći, odbacitičitav milion, i sve svesti jedino na pitanje o komforu, to je najlakše rešenje zadatka!Sablažnjivo jasno, i ne treba misliti! Što je glavno – misliti ne treba! Sva životnatajna može stati na dva štampana tabačića!

– Gle, kako se razgalamio! Treba ga za ruke držati – smejao se Porfirije. –Zamislite – okrenu se Raskolјnikovu – eto tako isto sinoć, u jednoj sobi, šest glasovaodjednom, pa ih još prethodno punšom napojio, možete zamisliti? Ne, brate, lažeš:»životni uslovi« mnogo kod zločina znače – to ću ja tebi dokazati.

– Znam i sam da mnogo znače, ali ti meni ovo kaži: čovek od četrdeset godinasiluje desetogodišnju devojčicu, jesu li i njega životni uslovi na to naterali?

– Pa, strogo uzveši, možda i jesu životni uslovi – primeti Porfirije sa čudnomvažnošću. – Zločin nad devojčicom se još i te kako može »životnim uslovima«objasniti.

Razumihin skoro pobesne.

– Ako hoćeš, ja ću ti sad odmah dokazati – zaurla on – da ti imaš beletrepavice jedino zato što je Ivan Veliki37 trideset i pet hvati visok, i dokazaću, jasno,tačno, progresivno, i čak i s liberalnom nijansom! Poduhvatam se toga! Dakle, hoćešli da se kladimo?

– Hoću! Da ga čujemo, molim vas, kako će dokazati!

– Ma večito se pretvara, đavo! – povika Razumihin, skoči i odmahnu rukom. –E pa, vredi li s tobom govoriti! On sve ono govori namerno, ti njega još ne znaš,Rodione! I juče je stao na njihovu stranu samo da bi sve namagarčio. I šta sve nijesinoć govorio. Gospode! A oni mu se još obradovali! ... I tako on po dve nedelјeizdrži. Prošle godine uverio nas, bogzna zašto, da ide u kaluđere; dva meseca nasuveravao. Nedavno mu pade na pamet da nas uverava da se ženi, da je već svegotovo za venčanje. Čak je novo odelo sašio. Mi smo mu već počeli čestitati, kadono, ni neveste ni ičega, sve izmislio!

– E baš si slagao! Ja sam odeću šio ranije. Meni je zbog novog odela i palo napamet da vas sve nasamarim.

– Zar ste vi odista licemer? – zapita namerno Raskolјnikov.

– A vi ste mislili da nisam? Čekajte samo, ja ću i vas na tanak led navesti,ha-ha-ha! Ne, vidite, istinu ću vam reći. Povodom svih tih pitanja, zločina, životnihuslova, devojčica, pade mi sad na pamet, a, uostalom, oduvek me je interesovao,jedan vaš člančić:

37 Poznati toranj u Moskvi. – Prim. prev.

O zločinu,... kako li ste ga ono nazvali, zaboravio sam naslov, ne sećam se.

Pre dva meseca imao sam zadovolјstvo da ga pročitam u Periodičnoj reči.

– Moj članak? U Periodičnoj reči? – zapita Raskolјnikov čudeći se. – Ja samdoista napisao jedan članak pre pola godine, kad sam napustio univerzitet,povodom jedne knjige, ali sam ga tada odneo u redakciju Nedelјne reči, a nePeriodične...

– A on dospeo u Periodičnu.

– Pa Nedelјna reč je prestala da izlazi, zato ga tada i nisu štampali...

– To je istina, ali, kad je prestala da izlazi, Nedelјna reč se spojila saPeriodičnom i zato se vaš člančić pre dva meseca pojavio u Periodičnoj reči. A zar vito niste znali?

Raskolјnikov doista ništa nije znao.

– Vi možete, molim vas, od njih novac tražiti za taj članak! Kakvu to imatenarav ... živite tako usamlјeno i ne znate za stvari koje vas se direktno tiču. To jefakat.

– Bravo, Roćka! Ni ja nisam znao – povika Razumihin. – Danas ću svratiti učitaonicu i zatražiti taj broj lista. Pre dva meseca? Kog dana, ja ću naći! Gle ti,molim te! I ne kaže ništa!

– A otkud ste saznali da je članak moj? Potpisan je samo jednim slovom.

– Slučajno, i to ovih dana. Preko urednika; poznajem se s njim. Veoma me jezainteresovao.

– Ja sam, sećam se, razmatrao psihološko stanje zločinca za sve vremezločina.

– Da, i stalno dokazujete da akt izvršenja zločina uvek prati bolest. Vrlo, vrlooriginalno, ali... mene zapravo nije interesovao taj deo vašeg člančića, već jednamisao izražena pri kraju; vi nju na žalost, razvijate tek ovlaš, nejasno ... Jednomrečju, ako se sećate, vi aludirate da, tobože, postoje na svetu izvesne ličnosti kojemogu ... to jest, ne samo što mogu, nego imaju potpuno pravo da vrše svakojakanedela i zločine, i da za njih, tobože, zakon i nije pisan.

Raskolјnikov se osmehnu grubom i namernom izvrtanju svoje ideje.

– Kako? Šta? Pravo na zločin? Da nije zato što su ih »upropastili životniuslovi?« – raspitivao se Razumihin čak s nekim strahom.

– Ne, ne baš zbog toga – odgovori Porfirije. – čitava stvar je u tome što se unjegovom članku svi lјudi nekako dele na »obične« i »neobične«. Obični treba da živepokorno i nemaju pravo da pogaze zakon zato što su, znate, obični. A neobičniimaju prava da čine svakojake zločine i da gaze zakon na sve moguće načine – zatošto su neobični. Tako je, izgleda, kod vas, ako se ne varam.

– Ma kako to? Ne može biti da je tako? – mrmlјao je Razumihin u nedoumici.

Raskolјnikov se opet osmehnu. Odmah je shvatio u čemu je stvar, i na štahoće da ga navedu: sećao se svog članka. I odluči da prihvati ovaj izazov.

– Kod mene nije to sasvim tako – poče Raskolјnikov prosto i skromno. –

Doduše, priznajem, vi ste skoro tačno izložili moj članak; možda čak i sasvimtačno ... (Nјemu kao da je bilo prijatno složiti se da je sasvim tačno.) Razlika jejedino u tome što ja uopšte ne insistiram da su neobični lјudi neminovno dužni i damoraju uvek činiti razna nedela, kao što vi govorite. Meni se čak čini da ne bi nidozvolili štampanje takvog članka. Ja sam prosto-naprosto aludirao da neobičničovek ima pravo ... to jest ne zvanično pravo, nego sam ima pravo da dozvoli svojojsavesti da prekorači... preko izvesnih prepreka, i to jedino u slučaju ako to zahtevaostvarenje njegove ideje (ponekad možda spasonosne za celo čovečanstvo). Vi steizvoleli reći da moj članak nije jasan, ja sam spreman da vam ga, po mogućnosti,objasnim. Možda se ne varam kad pretpostavlјam da vi to i želite; onda izvolite...

... Po mom shvatanju, kad Keplerovi i Nјutnovi pronalasci, usled bilo kakvihkombinacija, ni na kakav drugi način ne bi mogli postati poznati lјudima, sem akobi se žrtvovao život jednog, desetine i stotine itd. lјudi, koji bi smetali tompronalasku ili bi mu stajali na putu kao prepreka, Nјutn bi onda imao pravo, i čakbi bio dužan... da ukloni tih deset ili sto lјudi, i na taj način objavi čovečanstvusvoja otkrića. Uostalom, iz toga uopšte ne izlazi da Nјutn ima pravo da ubija kogahoće, svakog bez razlike, ili da krade svaki dan na pijaci. Dalјe, sećam se, jarazvijam u svome članku misao da su svi... eto, na primer zakonodavci i upravlјačičovečanstva, počev od najstarijih pa preko Likurga, Solona, Muhameda, Napoleonaitd. – da su svi bez izuzetka bili zločinci – već zbog toga što su, dajući novi zakon,samim tim gazili stari, koji je društvo od predaka nasledilo i poštovalo kao svetinju,i nisu se, naravno, zaustavlјali ni pred krvlјu, ako im je samo krv (neki put sasvimnevina i junački prolivena za stari zakon) mogla pomoći. Značajno je, čak, da suvećinom ti dobrotvori, i gospodari čovečanstva bili strašni krvoloci...

... Jednom rečju, ja dolazim do zaklјučka da svi, ne samo veliki lјudi nego itakvi koji makar i malo prerastaju opšti nivo – to jest oni koji su ipak u stanju dakažu nešto novo – da svi oni moraju, po svojoj prirodi neminovno, biti zločinci –naravno, ko više, ko manje. Drukčije im je teško odskočiti iz običnog koloseka; daostanu na koloseku, naravno ne mogu pristati po svojoj prirodi, a po momshvatanju, bak su i dužni da ne pristanu. Jednom rečju, vi vidite da sve dovde umom članku nema ničeg naročito novog. To je hilјadu puta bilo naštampano ipročitano ...

... Što se pak tiče moje deobe lјudi na obične i na neobične, priznajem da jeona donekle proizvolјna, ali ja ne insistiram na tačnim brojkama. Ja samo verujemu svoju glavnu misao, a ona se sastoji u tome da se lјudi, po prirodnom zakonu,dele uopšte na dve kategorije: na nižu (na obične), tako reći, na materijal koji služijedino za rađanje sebi sličnih; i na lјude u pravom smislu reči, to jest one koji imajudar ili talenat da u svojoj sredini kažu novu reč. Tu, naravno, ima beskonačnomnogo slojeva, ali osobene crte obeju kategorija su dosta oštre: prvu kategoriju, tojest materijal, uopšte govoreći, čine lјudi koji su po svojoj prirodi konzervativni,pristojni, koji žive u poslušnosti i vole da slušaju. Po mom shvatanju oni su i dužnida budu poslušni, jer im je to životna namena, i tu nema uopšte ničega što bi njihponižavalo. U drugoj kategoriji – svi gaze zakon, to su rušioci, ili su naklonjeni tome– prema sposobnostima. Zločini tih lјudi su, naravno, relativni i veoma različiti; onivećinom, u veoma raznolikim izjavama zahtevaju obaranje postojećeg sistema u imenečeg bolјeg. Ali, ako je takvom čoveku potrebno da zbog svoje ideje prekoračimakar i preko mrtvog tela, preko krvi, on sam sebi, mirne savesti, po mom

shvatanju može to da dozvoli – uostalom, u zavisnosti od ideje i njenih razmera – toimajte na umu. Samo u tom smislu ja govorim u svom članku o njihovom pravu nazločin. (Setite se, mi smo s pravničkim pitanjem počeli.) Uostalom, ne treba semnogo zbog toga uznemiravati: masa im skoro nikad ne priznaje to pravo, ubija ih iveša (više ili manje), i tako potpuno pravično ispunjava svoj konzervativni životnizadatak, samo što buduća pokolenja te iste mase dižu pogublјenima spomenik, iklanjaju im se (više ili manje). Prva kategorija je uvek gospodar sadašnjosti, a druga– gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i umnožavaju ga brojno; drugi pokrećusvet i vode ga cilјu. I jedni i drugi imaju potpuno jednako pravo da postoje. Jednomreči, kod mene svi imaju jednako pravo i – vive la guerre eternelle38 – do NovogJerusalima, razume se!

– Vi, dakle, ipak verujete u Novi Jerusalim?

– Verujem – odlučno odgovori Raskolјnikov. Dok je to govorio kao i u tokucele svoje duge tirade gledao je u zemlјu, u jednu izabranu tačku na ćilimu.

– I-i-i u boga verujete? Izvinite što sam tako radoznao.

– Verujem – ponovi Raskolјnikov, podižući pogled na Porfirija.

– I-i u vaskrsenje Lazarevo verujete?

– Ve-rujem. A šta će vam sve to?

– Bukvalno verujete?

– Bukvalno.

– Ta nije moguće ... Bio sam tako radoznao. Izvinite. Ali dozvolite, vraćam senašem malopređašnjem razgovoru, pa njih ne vešaju uvek; neki naprotiv...

– Trijumfuju još za života? Da, neki uspevaju još za života, i tada ...

– Sami počinju vešati?

– Ako treba, i čak, znate, u većini slučajeva. Uopšte uzevši, vaša je primedbaduhovita.

– Hvala vam. Ali recite vi meni ovo: kako da čovek razlikuje te neobične odobičnih? Imaju valјda neke znake od rođenja? Ja pitam zato što bi tu trebalo maloviše tačnosti i preciznosti, tako reći, više formalne određenosti... Oprostite mi za ovuprirodnu bojazan praktičara i dobronamernog čoveka, ali zar ne bi bilo mogućeuvesti, na primer, naročito odelo, da se nosi nešto, neki žig ili tako nešto? ... Jer,priznajte i sami, ako se desi zbrka, i neko iz jedne kategorije uobrazi da spada uonu drugu, pa počne »uklanjati sve prepreke«, kao što ste se vi vrlo srećno izrazili,onda će tu...

– O, to se vrlo često dešava! Ta vaša primedba je još duhovitija od one prve...

– Hvala...

38 Živeo večni rat. – Prim. prev.

– Nema na čemu; ali uzmite u obzir da je pogreška moguća samo kod lјudi

prve kategorije, to jest »običnih« (kako sam ih ja, možda, vrlo nezgodno nazvao). Ipored njihove urođene sklonosti ka poslušnosti, usled nekog urođenog nestašluka,koji nije uskraćen čak ni kravi, mnogi od njih, od lјudi prve kategorije, vole dauobražavaju kako su napredni lјudi, »rušioci«, i navalјuju da kažu »novu reč« i topotpuno iskreno. A istovremeno prave nove lјude veoma često i ne opažaju, i čak ihpreziru kao lјude nazadne i niskih misli. Ali, po mom shvatanju, tu ne može bitiozbilјnije opasnosti i vi, odista, nemate razloga da strahujete, jer oni nikad ne idudaleko. Kad se zanesu, trebalo bi ih, naravno, ponekad išibati, da im se kaže gde imje mesto, ali ništa više. Tu čak ni izvršilac nije potreban. Oni će sami sebe išibati,jer su vrlo pitomi. Poneki ukazuju jedan drugom tu uslugu; a drugi sami sebesvojeručno... Uz to tovare na sebe razna javna pokajanja i to ispada lepo i poučno;jednom rečju, nemate se čega bojati... Zakon takav postoji.

– E, bar ste me u tom pogledu donekle umirili; ali evo opet nevolјe: recite mi,molim vas, ima li mnogo takvih lјudi koji imaju pravo da druge kolјu, tih»neobičnih«? Ja sam, razume se, gotov da im se poklonim, ali, priznajte, to je jezivoako ih ima veoma mnogo, a?

– O, ne brinite ni za to – nastavi Raskolјnikov istim tonom. – Uopšte uzevši,lјuđi sa novom mišlјu, čak i takvih koji su jedva sposobni da kažu bilo šta novo,rađa se neobično malo, čak čudnovato malo. Jedno je samo jasno: brojni odnoslјudi – svih ovih kategorija i slojeva – mora da je sasvim sigurno i precizno određennekim prirodnim zakonom. Taj, zakon je, naravno, sada nepoznat, ali verujem daon postoji i da kasnije može biti otkriven. Ogromna masa lјudi, materijal, samo zatoi postoji na svetu da se s izvesnim naporom i nekim sve dosad tajanstvenimprocesom, posredstvom nekog ukrštavanja rodova i rasa, nategne i rodi na svetmakar na hilјadu jedan koliko-toliko samosvojan čovek. Sa još širomsamosvojnošću rađa se, možda, na deset hilјada jedan (ja govorim u primerima,očigledno). A sa još širom – na sto hilјada jedan. Genijalni lјudi na milion, a velikigenije, vrhunac sudbine čovečanstva, možda tek pošto mnoge hilјade miliona lјudiprožive svoj vek i nestane ih sa zemlјe. Jednom rečju, u retortu u kojoj se sve tozbiva ja nisam zavirivao, ali određeni zakon neminovno postoji i mora postojati: tune može biti slučajnosti.

– Ama šta je vama dvojici? šalite li se? – povika najzad Razumihin. – Vučeteza nos jedan drugog? Sede i šegače se! Govoriš li ti to ozbilјno, Rođa?

Raskolјnikov podiže na njega svoje bledo lice i ništa ne odgovori. I porednjegovog mimog i tužnog lica Razumihinu se učini čudnovata Porfirijeva neskrivena,nametlјiva, jetka i neučtiva pakost...

– E, brate, ako je to zaista ozbilјno, onda... Ti, naravno, imaš pravo kad kažešda to nije novo i da liči na sve što smo već hilјadu puta čitali i slušali; ali, ono što jestvarno originalno u svemu tome, i što odista, na moj veliki užas, pripada samotebi, to je što ti dozvolјavaš čovekovoj savesti prolivanje krvi i, oprosti, čak safanatizmom ... U tome je, izgleda, glavna misao tvog članka. Jer to odobravanjeprolivanja krvi po savesti, to... to je, po mom shvatanju, strašnije nego zvanično,zakonom dozvolјeno prolivanje krvi...

– Potpuno tačno, strašnije je – kaza Porfirije.

– Ne, ti si se u nečemu prevario! Tu ima neka pogreška. Pročitaću tvoj

članak... Zaneo si se! Ti ne možeš tako misliti... Pročitaću.

– U članku svega toga nema, tamo su samo nagoveštaji misli – progovoriRaskolјnikov.

– Tako je, tako – nije se mogao smiriti Porfirije – meni je sad postalo skorojasno kako vi izvolјevate gledati na zločin, ali... oprostite mi što dosađujem(uznemiravam vas mnogo, i sam se stidim!), vidite: vi ste me malopre sasvim umiriliu pogledu slučajeva brkanja onih dveju kategorija, ali... mene još muče raznipraktični slučajevi! Evo, na primer, kad tako neki čovek ili mladić, uobrazi da jeLikurg ili Muhamed... budući, razume se, i počne da uklanja sve smetnje...Predstoji, veli, daleki pohod, a za put je potreban novac ... pa počne, znate, dazarađuje novac za taj pohod....

Zamjotov odjednom pršte u smeh u svom kutu. Raskolјnikov ga čak i nepogleda.

– Ja moram priznati – odgovori mirno – da se takvi slučajevi zaista morajudešavati. Priglupi i sujetni se naročito na tu udicu hvataju; osobito mladež.

– Eto vidite. Pa šta ćemo onda?

– Pa ništa – osmehnu se Raskolјnikov – nisam ja za to kriv. Tako je, i bićeuvek tako. Eto, on je (on pokaza glavom na Razumihina) malopre govorio da jaodobravam prolivanje krvi. Pa šta onda? Društvo je čak i suviše osiguranoprogonstvima, tamnicama, istražnim sudijama, robijom, šta se onda bojite? I tražitelopova!...

– A ako ga nađemo?

– Tako mu i treba!

– Vi ste logični. Ali šta ćemo u pogledu njegove savesti?

– A šta vas se ona tiče?

– Pa eto tako, iz humanosti.

– Ko je ima, taj nek pati, ako prizna pogrešku. To mu je kazna, povrh robije.

– A oni što su stvarno genijalni – zapita Razumihin i namršti se – oni kojimaje dato pravo da kolјu, zar oni, znači, uopšte ne moraju da pate, čak ni zbogprolivene krvi?

– Čemu ta reč: moraju? Tu nema ni dozvole ni zabrane. Nek pati, ako mu ježao žrtve ... Bol i patnja su uvek obavezani za široko saznanje i duboko srce. Menise čini da pravi veliki lјudi moraju osećati veliku tugu na ovome svetu – dodade onodjednom zamišlјeno i tonom tuđim dosadašnjem razgovoru.

Raskolјnikov podiže oči, zamišlјeno pogleda sve, osmehnu se i uze kapu. Bioje i suviše miran u odnosu na stanje u kome je malopre ušao, i osećao je to. Sviustadoše.

– E pa, psujte me ili ne psujte, lјutite se ili ne lјutite, ali ne mogu izdržati –reče na kraju Porfirije Petrovič – dozvolite da postavim još jedno pitanje (ja vas

suviše uznemiravam!), samo jednu majušnu ideju želeo sam da istaknem, jedinozato da je ne bih zaboravio...

– Dobro, recite svoju idejicu – Raskolјnikov je stajao pred njim, ozbilјan ibled, očekujući.

– Pa eto ... zbilјa ne znam kako bih se srećnije izrazio ... jer idejica je i suvišenestašna... psihološka ... Dakle, eto, kad ste pisali svoj članak, ne može biti, he-he-he! da vi samog sebe niste smatrali makar malko, za čoveka »neobičnog«, koji govorinovu reč, to jest u vašem smislu ... Zar nije tako?

– Sasvim je moguće – prezrivo odgovori Raskolјnikov. Razumihin se trže.

– A kad je tako, da li biste se vi onda lično odlučili, eto, recimo, usled nekihživotnih neprilika i nevolјa, ili da bi ste nekako unapredili celo čovečanstvo, da libiste se mogli odlučiti da prekoračite preko – prepreke? Eto, recimo, da ubijete ioplјačkate?

I on mu opet nekako iznenada namignu levim okom i nečujno se nasmeja –isto kao i malopre.

– Kad bih i prekoračio, razume se, vama to ne bih kazao – sa izazivačkim,oholim prezrenjem odgovori Raskolјnikov.

– Ne, ja se ovo samo onako interesujem: upravo, radi bolјeg shvatanja vašegčlanka, samo u književnom pogledu ...

»Uh, kako je sve to očevidno i drsko!« pomisli Raskolјnikov sa odvratnošću.

– Dozvolite da vam napomenem – odgovori suvoparno – da ja sebe nesmatram ni za Muhameda, ni za Napoleona, niti za bilo koju sličnu ličnost i prematome, pošto nisam to što i oni, ne mogu ni dati zadovolјavajuće objašnjenje kako bihpostupio.

– Ta, manite, molim vas, ko danas kod nas u Rusiji ne smatra sebeNapoleonom? – reče odjednom Porfirije sa strašnom familijarnošću čak je uintonaciji njegovog glasa bilo sad nešto suviše očevidno.

– A da nije neki budući Napoleon i našu Alјonu Ivanovnu prošle nedelјesekirom ucmekao? – bubnu odjednom iz ugla Zamjotov.

Raskolјnikov je ćutao i netremice gledao Porfirija. Razumihin se mračnonamršti. On je već i ranije počeo nešto nazirati. Ljutito pogleda oko sebe. Prođetrenutak sumornog ćutanja. Raskolјnikov se okrenu da ide.

– Zar već odlazite! – umilјato progovori Porfirije, pružajući mu neobičnolјubazno ruku. – Vrlo mi je drago što smo se upoznali. A što se tiče vaše molbe,ništa se ne brinite. Napišite onako kako sam vam govorio. I najbolјe će biti danavratite do mene lično ... negde ovih dana... možete i sutra. Ja ću biti tamo takooko jedanaest sati, sigurno. Sve ćemo urediti... porazgovaraćemo ... Vi biste nam,kao jedan od poslednjih koji su tamo bili, možda mogli i nešto kazati... – dodade onsa vrlo dobrodušnim izrazom.

– Hoćete li vi mene zvanično saslušavati, sa svim formalnostima? – oštroupita Raskolјnikov.

– A zašto? Zasad to uopšte nije potrebno. Niste me dobro razumeli. Ja, vidite,

ne propuštam ni jednu priliku, i... i već sam se sa svima zalagačima razgovarao ...od nekih sam pribrao iskaze, a vi, kao poslednji... Da, zaista kao poručeno! – viknuon i iznenada se obradova nečemu. – Dobro što sam se setio ... – on se okreneRazumihinu – ti si mi onda uši probio tim Nikolaškom ... pa ja i sam znam, i samznam – okrenu se on Raskolјnikovu – da je momak čist, ali šta da se radi, eto iMićku smo morali uznemiriti... evo u čemu je stvar, upravo suština stvari: kad stese tada peli uza stepenice... dozvolite, vi ste oko osam bili tamo?

– Oko osam – odgovori Raskolјnikov i istog trenutka neprijatno oseti da jemogao da to i ne kazuje.

– Dakle, kad ste se peli oko osam sati uza stepenice, da, možda, niste videlina prvom spratu, u onom otvorenom stanu – sećate li se? – dva radnika ili makarjednog od njih? Oni su tamo molovali, niste ih primetili? To je za njih vrlo, vrlovažno!...

– Molere? Ne, nisam ih video... – polagano i kao da pretura po sećanju,odgovarao je Raskolјnikov, naprežući se iz sve snage, i istovremeno premirući odmuke, da što pre pogodi u čemu je zamka, i pazeći da što ne previdi. – Ne, nisam ihvideo, a ni stan otvoren nešto nisam zapazio... ali na trećem spratu (on je većsasvim izbegao zamku i likovao) to se sećam da se neki činovnik selio iz stana...preko puta Alјone Ivanovne ... sećam se ... toga se jasno sećam ... vojnici sunekakvo kanabe iznosili i uza zid me priterali... a molere, ne sećam se da je bilomolera ... a i stan, izgleda, uopšte nije bio otvoren. Da, nije bio...

– Ma šta ti pričaš! – viknu odjednom Razumihin, kao da se prenuo i shvatio –pa moleri su molovali na sam dan ubistva, a on je tri dana pre toga tamo bio? Zaštoto pitaš?

– Ih! Pobrkao sam! – Porfirije se plјusnu po čelu. – Đavo da ga nosi, od togpredmeta sam sasvim šenuo – obrati se on Raskolјnikovu, čak kao da se izvinjava –za nas bi bilo tako važno da doznamo je li ih ko video u stanu oko osam sati – pasam odmah uobrazio da biste možda vi mogli kazati... Sasvim sam pobrkao ...

– Treba biti pažlјiviji! – zlovolјno primeti Razumihin.

Poslednje reči su već govorili u predsoblјu; Porfirije Petrovič ih je neobičnolјubazno ispratio do samih vrata. Obojica su izišli na ulicu mrzovolјni i natmureni –nekoliko koraka nisu govorili ni reči. Raskolјnikov duboko odahnu ...

VI

– ... Ne verujem! Ne mogu da verujem! – ponavlјao je zbunjeni Razumihintrudeći se iz sve snage da obori Raskolјnikovlјeve argumente. Već su se približavaliBakalјejevlјevoj gostionici, gde su ih Pulherija Aleksandrovna i Dunja odavnoočekivale. Razumihin je svaki čas uz put zastajao u vatri razgovora, zbunjen iuzbuđen već i time što su prvi put o tome otvoreno progovorili.

– Ne veruj – odgovori Raskolјnikov sa hladnim i nemarnim osmehom; – ti, posvom običaju, nisi ništa opažao, a ja sam merio svaku reč.

– Ti si bolesno podozriv, zato si merio ... Hm... ali stvarno, priznajem,Porfirijev ton je bio dosta čudnovat, a naročito onaj podlac Zamjotov! ... Pravokažeš, on ima neku zadnju misao, ali zašto? Zašto?

– Prekonoć je došao na tu misao.

– Naprotiv, naprotiv! Kad bi tako glupo mislili, oni bi se pobrinuli, svimsilama, da zataje i sakriju svoje karte, pa da posle uhvate... A ovako ... to je drsko ineobazrivo!

– Kad bi oni imali dokaza, to jest pravih dokaza, ili makar malo osnova zasumnju, oni bi se odista potrudili da sakriju svoju igru u nadi da još više dobiju(uostalom, oni bi već odavno izvršili pretres stana!). Ali oni nemaju nijednog dokaza– sve je fantazija, sve je batina sa dva kraja, samo trenutna ideja, pa zato ipokušavaju da zbune drskošću. A možda se i on ozlojedio što nema dokaza, i ulјutini se izlanuo. A možda ima i neku nameru ... On je, izgleda, pametan čovek ...Možda je hteo da me uplaši time kako, tobože, zna ... To ti je, brate, posebnapsihologija ... Uostalom, odvratno je sve to objašnjavati. Mani!

– I uvredlјivo, uvredlјivo! Ja te razumem! Ali, kad smo već počeli da govorimootvoreno (i vrlo dobro što smo, najzad, počeli otvoreno da govorimo, milo mi je!),sada ti otvoreno priznajem da sam odavno kod njih opažao tu misao, sve ono vreme,naravno, u jedva primetnom obliku ... u zametku, ali zašto i u zametku?! Kakosmeju oni? Gde, gde se kod njih kriju ti koreni? Da znaš samo kako sam serazbesneo! Šta: zato što siromah student, osakaćen sirotinjom i hipohondrijom,uoči opake bolesti sa bunilom, čiji je proces možda već bio počeo (to imaj na umu!),bolesno podozriv, samolјubiv, koji zna šta vredi i kod koga šest meseci niko nijezavirio, u iznošenom odelu i cipelama bez đonova, stoji pred tamo nekimkvartovskim činovnicima i podnosi njihovo ismevanje; a ovamo, iznenadni dug navratu, protestovana menica i savetnik Čebarov, smrdlјiva farba, trideset stepeniReomira, zagušlјivi vazduh, gomila sveta, priča o ubistvu čoveka kod koga je on biodan ranije i sve to – na prazan stomak! Pa kako da tu čovek ne padne u nesvest! I,eto, na tome, na tome sve zasnivati. Đavo da ga nosi! Ja znam da je to teško ineprijatno, ali da sam na tvome mestu, ja bih se, Roćka, svima u brk zakikotao ili,još bolјe: plјu-nu-o bih svima u njušku, i to pogušće, i opalio bih na sve stranejedno dva tuceta šamara, pametno, kao što ih uvek i treba davati, i time bih završio.Plјuni! Ohrabri se! Sramota!

»Dobro je, ipak, on to kazao«, pomisli Raskolјnikov. – Da plјunem? A sutra

opet saslušanje! – progovori on gorko. – Zar da se upuštam s njima u prepirku?Meni je krivo već i to što sam se juče u krčmi spustio do Zamjotova.

– Đavo da ga nosi! Idem lično do Porfirija! Pa ću da ga pritegnem, onakorođački, nek’ mi ispriča sve do kraja! A onog Zamjotova ...

»Jedva se najzad dosetio!« pomisli Raskolјnikov.

– Stoj! – povika Razumihin, hvatajući ga odjednom za rame – čekaj! Ti si seizbrblјao! Dosetio sam se: izbrblјao si se! Samo, kakva je to podvala? Ti kažeš da jepitanje o onim radnicima bilo podvala? Razumej: da si ti to učinio, zar bi se mogaoizlanuti da si video kad su molovali stan ... i te radnike? Naprotiv: ti ništa ne bivideo, kad bi čak i video! Ko govori protiv samog sebe?

– Da sam ja to delo izvršio, obavezno bih kazao da sam video radnike i stan –odgovarao je dalјe Raskolјnikov, nerado i s očiglednom odvratnošću.

– Ali zašto da govoriš protiv sebe?

– Pa zato što samo selјaci ili neiskusne novajlije na saslušanjima javno i sveredom odriču. A iole pametan i iskusan čovek obavezno i koliko može da gleda daprizna sva spolјašnja i neotklonjiva fakta; samo nalazi za njih druge uzroke, uneseu njih nov momenat, naročit i neočekivan, koji im daje sasvim drugi značaj i prikažeih u drugoj svetlosti. Porfirije je baš i mogao očekivati da ću ja neminovno takoodgovoriti da ću obavezno kazati da sam video, radi veće verovatnoće, i da ću pritom dodati nešto radi objašnjenja ...

– A on bi ti odmah rekao da pre dva dana tamo nije ni moglo biti radnika, dasi ti, dakle, tamo bio baš na dan ubistva, oko osam sati. Na sitnici bi te uhvatio.

– Pa na to je on i računao: da neću imati kad da shvatim i da ću se bašpožuriti da odgovorim što verovatnije, da ću zaboraviti da pre dva dana radnika nijemoglo biti.

– Ama kako da to zaboraviš?

– Ništa lakše! Na takvim ništavim stvarima se najlakše i zbunjuju lukavilјudi. Što je čovek lukaviji, utoliko manje sumnja da će ga na prostoj sitnici zbuniti.Najlukavijeg čoveka prostom sitnicom baš i treba zbuniti. Porfirije nije uopšte takoglup kao što ti misliš...

– Onda je podlac!

Raskolјnikov nije mogao da se ne nasmeje. Ali u istom trenutku čudnovatomu se učini njegovo lično oduševlјenje i volјa s kojom je izložio poslednjeobjašnjenje, dok je ceo prethodni razgovor podržavao sa mračnom odvratnošću,očigledno sa izvesnim cilјem, i od nevolјe.

»Strašno se zanosim u nekim momentima!« pomisli.

Ali skoro u istom trenutku nekako se odjednom uznemiri, kao da ga nekaneočekivana i brižna misao iznenadi. Nјegov nemir je rastao. Došli su do ulaza uBakalјejevlјevu gostionicu.

– Idi sam – reče odjednom Raskolјnikov – ja ću se odmah vratiti.

– A kuda ćeš? Pa već smo stigli!

– Moram, moram; imam posla... doći ću za pola sata... Kaži tamo.

– Kako hoćeš, samo i ja idem s tobom!

– Šta, i ti hoćeš da me mučiš! – povika Raskolјnikov s tako jetkom pomamom,sa takvim očajanjem u pogledu da Razumihin apatično klonu. Neko vreme je stajaona doksatu i zlovolјno gledao kako Raskolјnikov brzo korača u pravcu svoje uličice.Najzad se, stisnutih zuba i stegnutih pesnica, zakle da će još danas iscediti celogPorfirija kao limun, i popeo se gore da umiri Puhleriju Aleksandrovnu, koja je većionako bila uznemirena njihovim dugim zakašnjenjem.

Kad Raskolјnikov stiže kući, slepoočnice su mu bile mokre od znoja i teško jedisao. Brzo se pope uza stepenice, uđe u svoj nezaklјučani stan i odmah se zatvori,rezom. Zatim, uplašeno i kao lud, jurnu u ugao, ka onoj rupi u tapetu u kojoj suonda ležale stvari; zavuče u nju ruku i nekoliko minuta je pažlјivo čeprkao po rupi,pipajući svaki kutak i sve nabore tapeta. Pošto nije ništa našao, ustade i dubokoodahnu. Kad je malopre već prilazio doksatu Bakalјejevlјeve gostionice, odjednom jeuobrazio da je neka stvar – neki lančić, kopča, ili čak hartija u koju su bilizamotani, sa nekom babinom zabeleškom – mogla tada nekako iskliznuti i zagubitise u nekoj pukotini, pa se tek iznenada kasnije pojaviti pred njim kao neočekivan inepobitan dokaz!

Stajao je nekako zamišlјen i čudnovat; ponižen i polubesmislen osmeh igraoje na njegovim usnama. Najzad uze kačket i tiho izađe iz sobe. Misli su mu semrsile. Zamišlјeno siđe do kapije.

– A evo baš oni lično! – viknu snažan glas; Raskolјnikov podiže glavu.

Vratar je stajao na vratima svoje sobice i pokazivao na njega nekakvomomanjem gospodinu, po izgledu zanatliji, obučenom u prsluk i nešto nalik nadomaću halјinu; izdaleka je mnogo ličio na ženu. Nјegova glava u masnom kačketubila je sagnuta, a sav on nekako pogrblјen. Uvelo naborano lice svedočilo je da jeprevalio pedesetu: male, u salo urasle oči gledale su sumorno, strogo inezadovolјno.

– Šta je? – upita Raskolјnikov prilazeći vratima.

Zanatlija ga pogleda popreko i odmeri bez žurbe, pažlјivo i netremice; zatimse polako okrenu i bez reči iziđe kroz kapiju na ulicu.

– Ama šta je to? – viknu Raskolјnikov vrataru.

– Pa eto, pitao me čovek da li ovde živi jedan student; kazao mi je vaše ime ikod koga stanujete. U taj mah vi siđoste, ja mu pokazah, a on ode. Eto ti.

I vratar je bio u nekoj nedoumici, ali ne baš velikoj; on promisli trenutak,okrenu se i pođe natrag u svoju sobicu.

Raskolјnikov pojuri za zanatlijom i odmah ga spazi gde ide drugom stranomulice, kao i pre, ravnomernim i laganim korakom, očiju oborenih k zemlјi, kao danešto smišlјa. Brzo ga sustiže, ali je neko vreme išao za njim; najzad se poravnao ipogledao mu iskosa u lice. Ovaj ga opazi, brzo ga odmeri, ali opet obori pogled, itako su za trenutak išli jedan pored drugog bez reči.

– Jeste li vi to pitali za mene... kod vratara? – progovori najzad Raskolјnikov,

ali nekako sasvim tiho.

Zanatlija ništa ne odgovori i čak ga ne pogleda. Opet su ćutali neko vreme.

– Šta vi hoćete ... dolazite da pitate ... pa ćutite ... šta to znači? –Raskolјnikovu se glas prekidao i reči kao da nisu htele da se jasno izgovaraju.

Zanatlija sada podiže oči, i zloslutno, mračno pogleda Raskolјnikova.

– Ubico! – progovori on iznenada tiho, ali jasno i razgovetno.

Raskolјnikov je išao pored njega. Noge mu se odjednom užasno odsekoše, poleđima ga podiđoše žmarci, srce mu za trenutak nekako premre, a zatim odjednompoče da lupa kao da se s lanca otkinulo. Tako su prošli stotinak koraka uporedo iopet bez reči.

– Ta šta je vama ... šta ... ko je ubica – promrmlјa Raskolјnikov da se jedvačulo.

– Ti si ubica – kaza ovaj razgovetnije i sugestivnije, sa osmehom nekogtrijumfa punog mržnje i opet pogleda pravo u bledo lice Raskolјnikovlјevo i njegovesmrtno ukočene oči. Tada obojica stigoše do raskršća. Zanatlija skrenu u ulicu levoi pođe ne osvrćući se. Raskolјnikov ostade na mestu i dugo je gledao za njim. Onvide kako se ovaj, pošto je već prošao pedesetak koraka, osvrnuo i pogleda ga kakojoš nepomično stoji na istom mestu... Nije se moglo jasno videti, ali seRaskolјnikovu učinilo da se ovaj i sad osmehnuo svojim hladnim pobedničkimosmehom punim mržnje.

Laganim iznemoglim korakom, dok su mu kolena klecala, i drhteći kao da jestrašno prozebao, Raskolјnikov se vrati i pope u svoj sobičak. Skide i ostavi kapu nasto, i desetak minuta je stajao kraj stola, nepomično. Zatim sav iznemogao leže nadivan i, ječeći tiho od bola, ispruži se po njemu; oči su mu bile zatvorene. Tako jepreležao jedno pola sata.

Nije mislio ni o čemu. Snovale su mu po glavi neke misli ili odlomci misli,nekakve predstave bez reda i veze – lica lјudi koje je video još u detinjstvu ili ih jenegde sreo samo jedanput i kojih se nikada nije setio: zvonara V-ske crkve 39, bilijaru jednoj gostionici i neki oficir kraj bilijara, smrad od cigareta u nekakvojsuterenskoj duvandžinici, neka birtija, neke zadnje stepenice, sasvim mračne,ispolivane pomijama i zatrpane lјuskama od jaja, a odnekud je dopiralo prazničnobrujanje zvona... Predmeti su se smenjivali i kovitlali kao vihor. Neki su mu se čakdopadali i on se hvatao za njih, ali su nestajali; uopšte nešto ga je tištalo unutra,samo ne tako jako. Ponekad mu je bilo čak dobro ... Laka jeza nije prolazila, i to muje bilo skoro prijatno. Čuo je Razumihinove žurne korake i njegov glas; zažmurio je ipravio se da spava. Razumihin otvori vrata i neko vreme je stajao na pragu, kao dase predomišlјa. Zatim polako koraknu u sobu i obazrivo priđe divanu. Čuo seNastasjin šapat.

– Ne diraj ga; nek’ se ispava; ješće posle.

39 Voznesenske crkve – Prim. prev.

– Pravo kažeš – odgovori Razumihin.

Oboje polako pođoše i pritvoriše vrata. Prođe još jedno pola sata,Raskolјnikov otvori oči, okrenu se opet na leđa i zabaci ruke pod glavu ...

»Ko je on? Ko je taj čovek što je nikao ispod zemlјe? Gde je bio i šta je video?On je video sve – to je nesumnjivo. Samo, gde je tad stajao i odakle je gledao? Zaštotek sad izlazi iz podzemlјa? I kako je mogao videti – zar je moguće? ... Hm ...«nastavlјao je Raskolјnikov leden od užasa i drhteći kao prut, »a futrola koju je našaoNikolaj iza vrata – zar je i to moguće? Materijalni dokazi? Ako previdiš samo jedanstohilјaditi detalј – eto ti dokaza kao egipatska piramida. Muva je letela – ona jevidela! Zar je to moguće?«

I sa gađenjem oseti najednom kako je klonuo, fizički klonuo:

»Ja sam to morao znati«, razmišlјao je s gorkim podsmehom. »I kako samsamo smeo, poznajući sebe, predosećajući sebe, da se latim sekire i krvavim ruke?!Morao sam znati unapred... Eh! Pa ja sam to i znao unapred!...« prošaputaRaskolјnikov u očajanju.

S vremena na vreme se nepomično zaustavlјao pred nekom mišlјu:

»Ne, ti lјudi nisu ovako građeni; pravi gospodar, kome je sve dozvolјeno,bombarduje topovima Tulon, priređuje pokolј u Parizu, zaboravlјa armiju u Egiptu,satire pola miliona lјudi u pohodu na Moskvu i izvlači se duhovitim kalamburom uVilni; i njemu posle smrti podižu spomenike – znači, njemu je sve dozvolјeno. Ne,takvi lјuđi, očevidno, nisu od krvi i mesa, već od bronze!«

Jedna iznenadna sporedna misao odjednom ga je gotovo nasmejala.

»Napoleon, piramide, Vaterlo – i mršava gadna činovnica, baba, lihvarka, sacrvenim sandučetom pod postelјom – kako će to da svari čak i sam PorfirijePetrovič!... Otkud oni to da svare!« Nјima će estetika smetati: »Zar da se Napoleon –vele – zavuče pod babin krevet! Eh, gluposti« ...

Ponekad je osećao kao da bunca; obuzimalo ga grozničavo-ushićenoraspoloženje.

»Baba je glupost!« mislio je vatreno i u zanosu. »Baba je, možda, i pogreška;ali nije u pitanju ona – baba je bila samo bolest... ja sam želeo da što preprekoračim ... nisam ja ubio čoveka – ubio sam načelo! – Načelo sam ubio – alinisam prekoračio, ostao sam na ovoj strani ... Jedino sam to umeo: da ubijem! Ali,izgleda da čak ni to nisam umeo... Načelo? Zašto je malopre šašavi Razumihin grdiosocijaliste? Oni su vredan svet i preduzimlјiv – bave se „opštom srećom“. A, ne,meni se život samo jedanput daje i nikad ga više neće biti: ja neću da čekam „opštusreću“. Hoću i sam da živim, inače je bolјe i ne živeti. Pa šta? Ja samo nisam hteoda prolazim pored gladne majke, stiskajući u džepu svoju rublјu, i očekujući „opštusreću“. „Nosim, kaže, ciglicu za sveopštu sreću i zato osećam mir u duši“. Ha-ha!»Ali što ste mene prevideli? Jer ja samo jednom živim, i ja isto hoću... Eh, ja samsamo jedna estetička vaš i ništa više«, dodade on iznenada i zasmeja se kao ludak...

»Da, ja sam odista vaš«, nastavi on zlurado se hvatajući za tu misao,čeprkajući po njoj, igrajući se i zabavlјajući se njome, »pre svega, zato što sadarazmišlјam o tome da sam vaš; drugo, zato što sam ceo mesec dana uznemiravao

preblagu promisao pozivajući je za svedoka: da ja, znači, to ne činim zbog svog tela inaslade, već imajući u vidu veličastven i lep cilј – ha-ha! Treće, zato što sam dao rečda ću pri izvršenju ubistva paziti što više mogu na pravičnost, na težinu i meru, ina računicu: od svih vašiju izabrao sam najnekorisniju, i kad je ubijem, zarekaosam se da ću uzeti tačno onoliko koliko mi je potrebno za prvi korak, ni više nimanje (ostalo bi, znači, otišlo na manastir, po testamentu – ha-ha-ha?)... I najzad,vaš sam i zato«, dodade on škrgućući zubima, »što sam ja lično možda još poganijinego ta ubijena vaš, i unapred sam predosećao da ću to reći sebi pošto ubijem! Zarse sa ovakvom strahotom ma šta može uporediti! O, banalnosti! O, podlosti!... O,kako razumem »proroka« sa sablјom, na konju: Alah zapoveda, a ti se, »ništavni«stvore, pokoravaj! Ima pravo »prorok« kad postavi negde nasred ulice jednu dobrubateriju i počne da kosi i pravog i krivog, bez ikakvih objašnjenja! Pokoravaj se,ništavno stvorenje, i – ne želi, zato što nije tvoj posao!... O, ni za šta, ni za šta nasvetu neću oprostiti babi!«

Kosa mu je bila mokra od znoja, uzdrhtale usne se zapekle, nepomičanpogled uprt u tavanicu:

»Mati, sestra – kako sam ih voleo! Zašto ih sad mrzim? Da, ja ih mrzim,fizički mrzim, ne mogu da ih trpim blizu sebe... Malopre sam prišao i polјubiomajku, sećam se... Grliti je, a misliti pri tom: kad bi ona doznala, ona bi... zar ondada joj kažem? ... Meni to može da se desi... Hm! Ona mora da je ista kao i ja«,dodade, misleći sa naporom, boreći se sa bunilom koje ga je osvajalo. »O, kako sadmrzim tu babu! čini mi se i drugi put bih je ubio kad bi oživela! Jadna Lizaveta!Zašto se ona tu zadesila! ... Ipak, čudim se što o njoj skoro i ne mislim, baš kao daje i nisam ubio!... Lizaveta! Sonja! Jadne, smirene, krotkih očiju ... Mile moje!...Zašto one ne plaču! Zašto ne jecaju? One sve daju ... krotko i mirno gledaju ...Sonja! Sonja! Mirna Sonja!...«

Obuze ga bunilo; učini mu se čudnovato što se ne seća kako se obreo naulici. Bilo je već kasno uveče. Pomrčina sve gušća, pun mesec svetleo je sve jasnije,ali je u vazduhu bilo nekako naročito zagušlјivo. Svet je gomilama išao po ulicama;zanatlije i zaposlen svet razilazili su se kućama, a neki su šetali; mirisalo je na kreč,na prašinu, na ustajalu vodu. Raskolјnikov je išao tužan i zabrinut: sećao se vrlodobro da je pošao od kuće sa izvesnom namerom, da je trebalo nešto da učini i dase požuri ali šta upravo – to je zaboravio. Odjednom stade i vide da na drugoj straniulice, na trotoaru, stoji neki čovek i maše mu rukom. On pođe k njemu preko ulice,ali se taj čovek odjednom okrenu i pođe kao da ništa nije ni bilo, pognute glave, neosvrćući se i ničim ne pokazujući da ga je zvao. »Pa, možda me nije ni zvao?« pomisliRaskolјnikov, ali ipak požuri za njim da ga stigne. Kad mu se približio na desetakkoraka, odjednom ga poznade i – uplaši se; to je bio onaj zanatlija koga je malopresreo, u onom istom ogrtaču, i isto onako pogrblјen. Raskolјnikov je išao malopoizdalјe; srce mu je lupalo; skrenuli su u uličicu – ovaj se nikako nije osvrtao. –»Zna li da ja za njim idem?« mislio je Raskolјnikov. Zanatlija uđe u kapiju jednevelike kuće, Raskolјnikov brže priđe kapiji i poče gledati: hoće li se onaj osvrnuti ipozvati ga? I zaista, pošto prođe kapiju, kad je ulazio u dvorište, on se osvrnu i kaoda mu opet mahnu rukom. Raskolјnikov odmah prođe kroz kapiju, ali u dvorištuzanatlije više nije bilo. Znači, popeo se tu odmah, uz prve stepenice. Raskolјnikovpojuri za njim. I odista, gore na drugom spratu još su se čuli nečiji odmereni, laganikoraci. Čudno, stepenice kao da su mu bile poznate! Eno prozora na prizemlјu;tužno i tajanstveno gledala je mesečina kroz okna; evo i prvog sprata. Gle, pa to je

onaj stan u kome su onda moleri radili... Kako ga odmah nije poznao? Koracičoveka koji je išao pred njim nisu se više čuli. »Znači, stao je ili se negde sakrio?«Evo i drugog sprata; da ide dalјe? A kakva je tamo tišina, prosto strašno... Ali onpođe. Plašio ga je i uznemiravao šum sopstvenih koraka. Bože, kako je mračno!Zanatlija se sigurno negde sakrio, u ćošku. A stan je širom otvoren premastepenicama; on promisli; i uđe... U predsoblјu je bilo vrlo mračno i pusto – nižive duše – kao da su sve izneli. Lagano, na prstima, prođe u salon: cela soba je bilajarko obasjana mesečinom: sve je tu bilo kao i pre: stolice, ogledalo, žuto kanabe,sličice u okvirima. Ogroman, okrugao, bakarno crveni mesec gledao je pravo uprozore. »To je od meseca ovakva tišina«, pomisli Raskolјnikov, »on sad sigurnosnuje zagonetke.« Stajao je i čekao, dugo čekao, i što je tiši bio mesec, to je njegovosrce jače lupalo: čak ga je bolelo. I neprekidna tišina...

Odjednom se začu kako nešto kratko i suvo puče, baš kao da je neko slomiolučevinu, i sve je opet zamrlo. Probuđena muva iz zaleta udari u prozorsko okno ižalosno zazuja. I baš tog trenutka, u uglu između jednog ormančeta i prozora,Raskolјnikov opazi kao da na zidu visi široki ženski kaput. »šta će tu kaput?«pomisli, »pre nije tu bio« ... Priđe polako i doseti se da se iza kaputa neko krije.Pažlјivo skloni rukom kaput i vide da je tu stolica, a na stolici, u ćošku, sedi baba,sva zgurena i tako sagnute glave da joj nikako nije mogao sagledati lice; ali, to jebila ona. Malo postoja iznad nje: »Boji se!« pomisli, polako izvadi iz petlјe sekiru iudari babu po temenu jednom, drugi put. Ali, čudno: ona se čak i ne pomače odnjegovih udaraca, kao da je od drveta. On se uplaši, saže se niže i poče se zagledatiu nju; ali baba još niže saže glavu. On se tada sagnuo sasvim do patosa i pogledaojoj odozdo u lice, pogledao i sav zamro od užasa: baba je sedela i smejala mu se –kidala se od tihog nečujnog smeha, upinjući se iz sve snage da je on ne čuje.Odjednom mu se učinilo da se vrata spavaće sobe malko otvoriše – kao da se i tamoneko smeje i šapuće. Obuze ga pomama: iz sve snage poče udarati babu po glavi, alipri svakom udarcu smeh i šapat iz susedne sobe sve su jače dopirali, a baba se svatresla od smeha. On naže da beži; ali, predsoblјe je već puno sveta, ulazna vrata suotvorena širom, pred vratima, na stepenicama i tamo dole – masa sveta, glava doglave, svi gledaju – ali svi se pritajili, čekaju i ćute! ... Srce mu se steže, noge nemože pomaći, kao da su prirasle... Hteo je da vikne i – probudi se.

Teško odahnu – ali, čudnovato, san kao da se još nastavlјao: sobna vrata subila širom otvorena, a na pragu je stajao sasvim nepoznat čovek i pažlјivo gaposmatrao.

Raskolјnikov još nije stigao ni da otvori oči, a brzo ih opet zatvori. Ležao jenauznak i nije se micao. »Je li ovo nastavak sna ili nije?« mislio je i malkoneprimetno opet podigao trepavice da pogleda: nepoznati je stajao na istom mestu idalјe ga posmatrao. Zatim odjednom oprezno prekorači prag, brižlјivo zatvori zasobom vrata, priđe stolu, sačeka trenutak – sve to vreme nije spuštao pogled saRaskolјnikova – i polako, bez šuma, sede na stolicu pored divana; šešir metnu sastrane, na pod, rukama se odupre na palicu i nasloni bradu na ruke. Videlo se,spremio se da čeka dugo. Koliko se moglo uočiti kroz trepavice koje su migale, to jebio čovek i godinama, pun, guste, svetloplave, skoro bele brade ...

Prođe desetak minuta. Još se videlo, ali je već padao suton. U sobi je bilamrtva tišina. Čak ni sa stepenica nije dopirao nikakav šum, samo je nekakva muva

zujala i mučila se, udarajući iz zaleta u prozorsko staklo. Najzad, postadeneizdržlјivo: Raskolјnikov se odjednom diže i sede na divan.

– Govorite, dakle, šta hoćete?

– Pa ja sam znao da vi ne spavate, već se samo pretvarate – čudnovato muodgovori nepoznati i mirno se nasmeja. – Dozvolite da se predstavim: ArkadijeIvanovič Svidrigajlov ...

ČETVRTI DEO

I

»Je li moguće da je ovo nastavak sna?« pomisli opet Raskolјnikov. Zagledao sepažlјivo i s nepoverenjem u neočekivanog gosta.

– Svidrigajlov? Glupost! Ne može biti – progovori on najzad naglas, unedoumici.

Gost se, izgleda, ni najmanje nije začudio ovom uskliku.

– Svratio sam do vas iz dva razloga: prvo, lično sam želeo da se upoznam svama, jer sam već odavno o vama slušao, i to zanimlјiva i povolјna mišlјenja; adrugo, nadam se da možda nećete odbiti da mi pomognete u jednom poduhvatu,koji se direktno tiče interesa vaše sestre Avdotje Romanovne. Ona mene samog,sada, bez preporuke, možda ni u dvorište neće pustiti, iz predubeđenja; ali vašompomoću, ja, naprotiv, računam ...

– Slabo računate – prekide ga Raskolјnikov.

– Jesu li one tek juče stigle? Dozvolite da vas pitam?...

Raskolјnikov ne odgovori.

– Juče, znam. I ja sam stigao tek prekjuče. Dakle, evo šta ću vam povodomtoga reći, Rodione Romanoviču, smatram da je izlišno da se opravdavam, alidozvolite mi da kažem: šta, stvarno, u svemu tome ima tako naročito prestupno samoje strane, to jest ako sudimo trezveno, bez predrasuda?

Raskolјnikov ga je i dalјe ćutke posmatrao.

– To što sam u svojoj kući progonio nezaštićenu devojku i »vređao je svojimgnusnim predlozima«, je li tako (ja sam unapred istrčavam!). A zamislite samo dasam i ja čovek et nihil humanum…40 jednom rečju, da se i ja mogu zaneti i zavoleti(što, razume se, ne biva po našoj volјi), i onda se sve najprirodnije objašnjava. Utome je čitavo pitanje: da li sam ja izrod ili žrtva? A šta ćemo onda ako sam žrtva?Jer, predlažući volјenoj devojci da beži sa mnom u Ameriku ili u Švajcarsku, ja sam,možda, gajio prema njoj osećanje najdublјeg poštovanja i mislio sam da ostvarimobostranu sreću! Razum je sluga strasti; ja sam sebe, molim vas, još višeupropašćivao!...

– Nije uopšte u tome stvar – prekide ga Raskolјnikov, gadeći se – vi ste,prosto-naprosto, odvratni, pa bili u pravu ili ne bili, i eto, s vama ne želimo da seznamo, teramo vas i odlazite!...

40 Pun tekst ove latinske poslovice u prevodu glasi: Čovek sam i ništa mi ljudskonije tuđe. – Prim. prev.

Svidrigajlov se odjednom zakikota.

– Vi se ipak ... vi se ipak ne date zbuniti! – progovori on smejući se sasvimiskreno; – ja sam mislio da vam podvalim, a vi ste učinili baš ono što treba!

– Pa vi i sada nastavlјate da podvalјujete.

– Pa šta onda? Pa šta onda? – ponavlјao je Svidrigajlov smejući se sasvimslobodno: – a pa to je ono što se zove bonne guere41 i sasvim dozvolјeno lukavstvo!...Ali vi ste me ipak prekinuli: kako god uzmete stvar, ja opet tvrdim da nikakvihneprijatnosti ne bi bilo da se nije desio onaj slučaj u parku. Marfa Petrovna...

– Pa vi ste i Marfu Petrovnu, kažu, u grob oterali? – grubo ga prekideRaskolјnikov.

– A vi ste i za to čuli? Uostalom, kako da ne čujete ... Ali, što se tiče vašegpitanja, verujte, ne znam šta da vam kažem, iako je moja savest potpuno mirna utom pogledu. To jest, nemojte pomisliti da se ja, možda, nečega bojim: sve je biloapsolutno učinjeno po propisu sa potpunom tačnošću: lekarski pregled jekonstatovao srčanu kap, koja je nastala usled kupanja odmah posle obilatog ručkai skoro čitave flaše popijenog vina, i ništa drugo se nije moglo ustanoviti... Ipak, evošta sam mislio o sebi neko vreme, naročito na putu, sedeći u vagonu: da nisam janekako onim sekiranjem, moralno ili nečim slično, doprineo da se desi sva ta...nesreća? Ali sam zaklјučio da uopšte ničim nisam doprineo.

Raskolјnikov se nasmeja.

– Ne mrzi vas da se toliko uznemiravate?

– A čemu se vi smejete? Pomislite: udario sam je svega dva puta bičem, čakni modrica nije ostala ... Nemojte me, molim vas, smatrati za cinika; jer ja vrlodobro znam kako je gnusno to s moje strane i tako dalјe; ali ja i to sigurno znam daje Marfa Petrovna čak i volela taj moj, kako da kažem, zanos. Priču povodom slučajavaše sestrice iscrpla je do poslednje kapi. Marfa Petrovna je već treći dan primoranabila da sedi kod kuće; nije imala sa čime da se pojavi u varoši, a već je i dosadilatamo svima svojim pismom (o čitanju pisma ste čuli?). I iznenada ta dva udarcabičem padaju kao s neba! Odmah je naredila da se upregnu kola! A već i da negovorim o tome da kod žena ima takvih trenutaka kad im je veoma, veoma prijatnoda ih neko uvredi, iako se prividno lјute. Svi imaju takvih momenata; uopšte, čovekmnogo, mnogo voli da bude uvređen; jeste li to opažali? žene naročito. Čak bi semoglo reći da one samo od toga žive.

Neko vreme Raskolјnikov je mislio da ustane i ode – da time završi sastanak.Ali ga izvesna radoznalost i, čak neki račun, zadržaše za trenutak.

– Volite li da se tučete? – zapita on rasejano.

– Ne, ne baš mnogo – mimo odgovori Svidrigajlov. – Ja i Marfa Petrovna seskoro nikad nismo tukli. Mi smo vrlo složno živeli, i ona je sa mnom uvek bilazadovolјna. Bič sam upotrebio u toku svih naših sedam godina samo dvaput (akone računamo još jedan, treći slučaj, koji je, uostalom, veoma dvosmislen); prvi put –

41 Častan rat. – Prim. prev.

posle dva meseca našeg bračnog života, odmah po dolasku u selo, i eto sad ovajposlednji slučaj. A vi ste, brate, mislili da sam ja nekakav izrod, nazadnjak, okorelifeudalac? He-he ... A uzgred rečeno, sećate li se, Rodione Romanoviču, kako su kodnas, pre nekoliko godina, još za vreme slobodne štampe, obrukali pred celimnarodom i književnošću jednog plemića – zaboravio sam mu prezime! – što je nekuNemicu išibao u vagonu, sećate li se?... Iste te godine, čini mi se, dogodio se još i»najružniji postupak Veka42«. (Javno čitanje Egipatskih noći, sećate li se? Crne oči!O, gde ste, zlatni dani naše mladosti!) Dakle, evo šta ja mislim: gospodina koji jeišibao Nemicu iz dna duše osuđujem, jer je to zaista... ko bi još to mogaoodobravati! Ipak, ne mogu da ne izjavim da se ponekad sretaju izvesne »Nemice«,koje tako izazovu da, čini mi se, nema nijednog naprednog čoveka koji bi mogaopotpuno za sebe garantovati. Sa tog stanovišta niko tada nije pogledao na stvar, a,međutim, to gledište upravo i jeste istinski humano. Stvarno je tako.

Kad je to rekao, Svidrigajlov se odjednom ponovo nasmeja. Raskolјnikovu jebilo jasno da je to čovek koji je nešto čvrsto odlučio, i lukav čovek.

– Vi mora da nekoliko dana uzastopce ni s kim niste razgovarali? – zapita on.

– Skoro je tako. A zašto? Sigurno se čudite što sam ja tako pomirlјiv čovek.

– Ne, ja se čudim što ste i suviše pomirlјiv čovek.

– Zato što se nisam vređao na grubost vaših pitanja? Je li tako? A zašto da sevređam? Kako ste me pitali, tako sam vam odgovarao – dodade sa čudnovatimizrazom prostodušnosti. – Jer ja se, tako mi boga, skoro ni za šta naročito neinteresujem – nastavlјao je nekako zamišlјeno – naročito sam sada sasvim bezposla... Uostalom, vi slobodno možete misliti da vam se iz nekog razloga ulagujem,tim pre što imam posla sa vašom sestricom, to sam vam samo kazao. Ali ja ću vamotvoreno reći: strašno mi je dosadno! Naročito ova tri dana, tako da sam vam se čakobradovao ... Ne lјutite se, Rodione Romanoviču, ali vi meni odnekud izgledatestrašno čudnovati. Mislite kako hoćete, ali nešto ima u vama, i to baš sad, to jest nebaš u ovom trenutku, već uopšte sad... Dobro, de, neću, nemojte se mrštiti! Nisamja takav medved kao što mislite.

Raskolјnikov ga mračno pogleda.

– Vi, možda, uopšte niste medved – reče on. —

– Meni se čak čini da ste iz vrlo dobrog društva ili da bar umete u izvesnimokolnostima da budete čestit čovek.

– Mene, vidite, ničije mišlјenje naročito ne interesuje – odgovori Svidrigajlovsuvoparno i čak s izvesnom nijansom oholosti – i onda zašto ne bih malo bio iprostak, kad je u ovoj našoj klimi tako ugodno nositi to odelo, a... a naročito akočovek ima za to još i prirodnu naklonost – dodade on i opet se nasmeja.

42 Svidrigajlovljeve reči odnose se na sledeći događaj: Februara 1861. g. uPetrogradskim novinama pojavio se članak u kome se oduševljeno hvali gđa Tolmačeva, kojaje na nekoj književnoj večeri u Permu čitala Puškinovu pripovetku »Egipatske noći«. Novine»Vek« objavile su dopis P. Vajnberga, koji je ismejavao Tolmačevu. Posle toga se pojavio uPetrogradskim novinama članak M. Mahajlova, koji je Vajnbergov postupak nazvao »ružnimpostupkom Veka«. – Prim. prev.

– Ja sam ipak čuo da vi ovde imate mnogo poznanika, jer ste čovek za koga

se kaže da »nije bez veza«. I u tom slučaju, šta ću vam ja, ako ne zbog izvesnihcilјeva?

– To ste istinu kazali da imam poznanika – prihvati Svidrigajlov neodgovarajući na suštinu pitanja – već sam se i sastajao s njima; treći dan većlunjam; ja sam njih upoznao i oni će mene, mislim, upoznati. Naravno, odeven sampristojno i ubrajaju me u bogate lјude; jer nas ni oslobođenje selјaka nije zakačilo:ostale su nam šume, podvodne livade, i prihodi se ne gube. Međutim ... ja tamoneću ići: i ranije mi je dosadilo; već tri dana hodam, ali se nikom ne javlјam. Apored toga i grad! To jest, kako on to postade ovakav, recite mi, pogobu! Grad samihčinovnika i svih mogućih bogoslova! Ja mnogo šta, bogami, ovde pre nisam opažao,pre jedno osam godina, kad sam tu krao bogu dane... Sad se još jedino u anatomijuuzdam. Bogami!

– U kakvu anatomiju?

– A što se tiče tih klubova, Disoa,43 tih vaših puanata44 ili, recimo, još iprogresa, neka to bude i bez nas – nastavi on, i opet ne zapazi pitanje. – A,uostalom, ko voli da bude varalica u kartanju?

– A zar ste vi varali na kartama?

– Pa kako ćete bez toga? Čitava nas je družina bila, ne može biti bolјa, prejedno osam godina. Vreme smo prekraćivali i sve, znate, lјudi s manirima; bilo je ipesnika i kapitalista. I uopšte uzev, kod nas, u ruskom društvu, najlepše manireimaju oni koje su tukli, jeste li to primetili? Ja sam vam se u selu ovako zapustio. Aipak su me tada strpali u zatvor za dugove – neki bedni Grk iz Nјežina. Tu se našlaMarfa Petrovna, cenjkala se s njim i otkupila me za trideset hilјada srebrnika (svegasam 70.000 bio dužan). Sjedinismo se ja i ona zakonitim brakom i ona me odmahodvede u svoje selo, kao neko blago. Jer ona je bila starija od mene pet godina.Silno me je volela. Sedam godina iz sela nisam izlazio. I, pazite samo, celog života jetaj dokument od trideset hilјada, na tuđe ime, protiv mene, držala u rukama, kadbih samo pokušao da se ma u čemu pobunim – odmah bi me u aps strpala! I ona bito učinila! Jer kod žena se sve to slaže jedno s drugim.

– A da nije bilo dokumenta, biste li uhvatili maglu?

– Ne znam šta da vam kažem. Meni taj dokument skoro nije smetao. Nikud nisamželeo da idem, i Marfa Petrovna sama me je jedno dvaput zvala da putujem uinostranstvo kad je videla da mi je dosadno. Ali šta će mi to! U inostranstvo sam ja ipre putovao, i uvek me tamo muka spopadala. Nije baš tako, ali, eto, izgreva sunce,gledaš Napulјski zaliv, more, i nekako je tužno. A najodvratnije je što odista zbognečeg tuguješ! U otadžbini je, znate, lepše: tu bar za sve kriviš druge, a sebeizvinjavaš. Ja bih sad, možda, pošao u ekspediciju na Severni pol, jer j’ai le vin

43 Diso, vlasnik jednog restorana u Petrogradu, koji je u to vreme bio na glasu. –Prim. prev.

44 Od franc. point, što znači strela. Misli se na uska i duga Jelagina ostrva, mestogde su bogati Petrograđani lumpovali. – Prim. prev.

mauvais45 odvratno mi je da pijem, a osim vina ništa ti drugo ne preostaje. Pokušaosam. A šta kažu, Berg će u nedelјu u Jusupovoj bašti na ogromnoj vazdušnoj loptida leti, poziva saputnike uz izvesnu naplatu, je li to istina?

– Što, zar biste vi poleteli?

– Ja? Ne ... samo onako ... – promrmlјa Svidrigajlov i nekako se ozbilјnozamisli.

»Ama, zar on ovako stvarno oseća?« pomisli Raskolјnikov.

– Ne, dokument mi nije smetao – nastavi Svidrigajlov rasejano – ja sam nisamhteo da odlazim iz sela. A ima već godinu dana kako mi je Marfa Petrovna o momimendanu taj dokument vratila i još mi priličnu sumu poklonila. Jer ona je imalakapital. »Vidite li kako vam verujem, Arkadije Ivanoviču?« tako je kazala, bogami. Vine verujete da je tako kazala? A znate li da sam u selu postao uredan domaćin;pročuo sam se u celoj okolini. I knjige sam nabavio; Marfa Petrovna je sveodobravala, a posle se bojala da ću se premoriti čitanjem.

– Vama je, izgleda, teško bez Marfe Petrovne?

– Meni? Možda. Bogami, može biti. A uzgred budi rečeno, verujete li vi upriviđenja?

– U kakva priviđenja?

– Pa u obična priviđenja, u kakva!

– A vi verujete?

– Pa skoro da ne verujem, pour vous plair...46 To jest, nije baš da neverujem ...

– Da vam se ne javlјaju? ...

Svidrigajlov ga nekako čudno pogleda.

– Marfa Petrovna me izvolјeva posećivati – kaza on i iskrivi usta u nekakavčudan osmeh.

– Kako to izvolјeva posećivati?

– Pa već mi je triput dolazila. Prvi put sam je video na sam dan sahrane, satposle povratka s groblјa. To je bilo uoči moga polaska ovamo. Drugi put prekjuče,na putu, u svanuće, na stanici Maloj Višeri, a treći put pre dva sata, u kući gdestanujem, u sobi, bio sam sam.

– Na javi?

– Sasvim. Sva tri puta na javi. Dođe, porazgovara jedan trenutak, pa izađe navrata; uvek na vrata. Čak kao da se čuje.

45 Vino rđavo deluje na moje raspoloženje. – Prim. prev.

46 Da vam učinim to zadovoljstvo. – Prim. prev.

– Zašto li sam pomislio da se vama obavezno tako nešto dešava! – reče

iznenada Raskolјnikov i istog trenutka se začudi što je to kazao. Bio je jakouzbuđen.

– Eto! Vi ste to pomislili? – upita Svidrigajlov čudeći se – je li moguće? Pa, zarnisam kazao da među nama postoji nekakva zajednička dodirna tačka, a?

– Nikad vi to niste kazali! – odgovori Raskolјnikov osorno, padajući u vatru.

– Nisam rekao?

– Niste!

– Meni se učinilo da sam vam rekao. Malopre, kad sam ušao i video da ležitezatvorenih očiju, a pravite se da spavate, onoga časa sam rekao sebi: »To je baš on!«

– Šta to znači: baš on? Na šta vi to mislite? – povika Raskolјnikov.

– Na šta? Verujte, ne znam ni ja... – promrmlјa Svidrigajlov sasvim iskreno inekako zbunjeno.

Poćutali su trenutak. Obojica su gledali jedan drugoga netremice.

– Sve su to gluposti! – lјutito viknu Raskolјnikov. – A šta vam kaže kad dođe?

– Ona? Zamislite samo, govori o najbeznačajnijim sitnicama, i da vidite čuda:mene to i jedi. Kad je prvi put došla (ja sam bio umoran; opelo: sa svjatimi upokoj,zatim sprovod, daća, jedva jednom ostao sam u kabinetu, zapalio cigaretu, zamisliose), kad ona uđe na vrata. »A vi ste, veli, Arkadije Ivanoviču, danas u posluzaboravili da navijete sat u trpezariji.« A taj sat sam, odista, punih sedam godinasvake nedelјe navijao, i ako zaboravim, ona me uvek podseti... Sutradan, ja većputujem ovamo. Dođoh u svitanje na stanicu, u toku noći sam malo dremnuo, biosam sav loman, sanjiv – uzeh kafe: pogledam – a Marfa Petrovna odjednom sedekraj mene, u rukama joj špil karata: »Hoćete li, Arkadije Ivanoviču, da vampogledam u karte pred put?« A bila je majstor u gatanju.

I ne mogu sebi da oprostim što mi nije gatala. Uplašio sam se i pobegao odnje, a tog momenta, istina, i zvonce zazvoni. A danas sedim sa teškim stomakomposle sasvim rđavog ručka iz gostionice, sedim, pušim, odjednom opet MarfaPetrovna, ulazi kicoški obučena, u novoj halјini od zelene svile, sa veoma dugačkimšlepom: »Zdravo, Arkadije Ivanoviču! Kako vam se sviđa moja halјina? Ni Aniskatako ne može sašiti.« (Aniska je bila krojačica kod nas u selu, dete naših bivšihkmetova, u Moskvi je učila zanat, lepo devojče.) Stoji, vrti se preda mnom. Japogledah halјinu; zatim joj pažlјivo, pažlјivo pogledah u lice: »Zar vas, rekoh, nemrzi, Marfa Petrovna, da zbog takvih sitnica k meni dolazite i da me uznemiravate?«– »Ah, bože moj, baćuška, zar te čovek ni uznemiriti ne sme!« A ja joj kažem teksamo da je malo nalјutim: »Ja, Marfa Petrovna, hoću da se ženim.« – »Vi ćete,Arkadije Ivanoviču, to i učiniti; ali vam ne služi na čast: još čestito niste ženusahranili, a već krenuli da se ženite. I bar da ste dobro izabrali, već to znam, nemase šta videti, samo će vam se svet nasmejati.« Skoči i ode, a šlepom kao da šušti.Kakva glupost, a?

– Vi, uostalom, možda sve to lažete – kaza Raskolјnikov.

– Ja retko lažem – odgovori Svidrigajlov zamišlјeno i uopšte ne opažajući

grubost tog pitanja.

– A ranije, pre toga, nije vam se nikada priviđalo.

– Ne... ne, prividelo mi se jedanput u životu, pre jedno šest godina. Imao samslugu Filјku, tek što ga besmo sahranili, a ja zaboravim i viknem: »Filјka, lulu!« – onuđe i pravo etežaru u kome su mi stajale lule. Ja sedim i mislim: »To on hoće da mise osveti«, jer smo se pred samu njegovu smrt žestoko posvađali. »Kako ti smeš,kažem ja, sa pocepanim laktom k meni ulaziti, napolјe, nevalјalče!« On se okrenu,izađe, i više nije dolazio. Ja to Marfi Petrovnoj tada nisam kazao. Hteo sam da mudam parastos u crkvi, ali me je bilo sramota.

– Otidite lekaru.

– Ja i bez vas vidim da sam bolestan, mada, bog i duša, ne znam od čega; pomom mišlјenju, ja sam sigurno pet puta zdraviji od vas. Ja vas nisam pitao da liverujete da se priviđenja pojavlјuju. Pitao sam: verujete li da postoje priviđenja?

– Ne, u to nipošto neću poverovati! – viknu Raskolјnikov čak nekako lјutito.

– Kako ono obično kažu? – mrmlјao je Svidrigajlov sam za sebe gledajući ustranu i sagnuvši malo glavu. – Kažu: »Ti si bolestan, znači da je ono što ti sepriviđa samo fantastično bunilo.« Ali, tu nema stroge logike. Ja se slažem da sepriviđenja javlјaju samo bolesnicima; ali to jedino dokazuje da se priviđenja mogujavlјati samo bolesnima, ali ne dokazuje i da priviđenja samih po sebi nema.

– Naravno da nema! – lјutito je insistirao Raskolјnikov.

– Nema? Vi tako mislite? – nastavi Svidrigajlov polagano dižući pogled nanjega. – A ako izvedemo ovakav zaklјučak (dede, pomozite mi): »Priviđenja – to sutako reći delovi i odlomci drugih svetova, njihovo postojanje ... Zdravom čoveku,razume se, nema potrebe da se priviđa zato što je zdrav čovek najzemalјskiji čovek i,prema tome, treba i da živi samo zemalјskim životom, radi celovitosti i reda. Ali, čimse razboli, čim se poremeti normalni zemalјski poredak u organizmu, odmah sepočinje ukazivati mogućnost drugoga sveta i, što je bolesniji, to i dodira sa drugimsvetom ima više, a kad čovek sasvim umre, onda direktno prelazi u drugi svet.« Jasam o tome davno razmišlјao. Ako verujete u budući život, onda i u ovaj zaklјučakmožete poverovati.

– Ja ne verujem u budući život – reče Raskolјnikov.

Svidrigajlov je sedeo zamišlјen.

– A ako su tamo sami pauci ili tako nešto slično? – reče on odjednom.

»Ovo je lud čovek«, pomisli Raskolјnikov.

– Mi, eto, uvek zamišlјamo večnost kao neku ideju koja se ne može shvatiti,kao nešto ogromno! I odjednom zamislite, mesto svega toga, samo jedna sobica,nešto slično selјačkom domaćem kupatilu, počađavela, i po svim ćoškovima pauci ito ti je eto, sva večnost! Meni se ona, znate, neki put u tom obliku priviđa.

– Je li moguće, je li moguće da ništa utešnije i pravednije od toga nistezamislili! – besno povika Raskolјnikov.

– Pravednije! A ko zna, možda to i jeste pravedno, i znate šta, ja bih tako

obavezno i namerno učinio – odgovori Svidrigajlov, smešeći se neodređeno.

Neka jeza obuze odjednom Raskolјnikova od tog ružnog odgovora.Svidrigajlov podiže glavu, pažlјivo ga pogleda i odjednom se zakikota.

– Pomislite samo – povika on – pre pola sata mi jedan drugog nismo nikadvideli, smatramo se za neprijatelјe: među nama postoji nerešen spor, a mi ostaviliposao i gle u kakvu smo literaturu zabasali! Pa, zar nisam kazao istinu, da smojedne gore list!

– Budite tako dobri – jetko nastavi Raskolјnikov – dozvolite da vas zamolimda se što pre objasnimo, da mi što pre kažete zašto ste me udostojili svojomposetom, i... i... ja se žurim, nemam vremena, hoću da idem od kuće ...

– Evo, izvol’te! Udaje li se vaša sestra Avdotja Romanovna za gospodinaLužina, Petra Petroviča?

– Možete li nekako da izbegnete svako pitanje o mojoj sestri i da nespominjete njeno ime? Ja čak ne shvatam kako vi smete preda mnom spominjatinjeno ime, ako ste zbilјa Svidrigajlov.

– Pa ja sam zato i došao da o njoj govorim, kako onda da joj ne spominjemime?

– Dobro; govorite, ali brže!

– Ja sam uveren da ste vi o tom gospodinu Lužinu, mom rođaku po ženi, većstekli svoje mišlјenje, ako ste makar pola sata s njim bili ili ma šta o njemupouzdano čuli. On nije prilika za Avdotju Romanovnu. Po mom mišlјenju, AvdotjaRomanovna se u ovoj stvari žrtvuje za ... za svoju porodicu, veoma velikodušno inesmotreno. Posle svega što sam o vama čuo, meni se učinilo da biste vi, sa svojestrane, bili veoma zadovolјni kad bi se ta udadba mogla pokvariti bez štete poobostrane interese. A sada, pošto sam vas upoznao, lično, ja sam u to čak uveren.

– Sve je to od vas vrlo naivno, izvinite, hteo sam da kažem: drsko – rečeRaskolјnikov.

– To jest, vi time pokazujete svoje mišlјenje da se ja staram za svoj račun...Ne brinite se, Rodione Romanoviču, kad bih se ja borio za svoj interes, ne bih seonda tako otvoreno ispovedao, nisam, valјda, tolika budala! U vezi s tim poverićuvam jednu psihološku anomaliju. Ja sam malopre, pravdajući svoju lјubav premaAvdotji Romanovnoj, govorio da sam i sam bio žrtva. E sad, znajte da nikakvulјubav sada ne osećam, ama baš nikakvu, i to mi ja čak i samom čudno, jer sam prestvarno nešto osećao ...

– Od besposlenosti i razvrata – prekide ga Raskolјnikov.

– Ja sam stvarno razvratan čovek i lenština. A vaša sestra ima toliko vrlinada nisam mogao odoleti utisku koji je na mene ostavila. Ali sve su to gluposti, kaošto sad i sam vidim.

– Jeste li to odavno uvideli?

– Počeo sam to da uviđam još ranije, a konačno sam se uverio prekjuče,skoro u samom trenutku mog dolaska u Petrograd. Doduše, ja sam još u Moskvi

sanjao da idem da se borim za ruku Avdotje Romanovne i budem suparnikgospodinu Lužinu.

– Izvinite što ću vas prekinuti, budite tako dobri pa skratite i pređite direktnona cilј svoje posete. Ja se žurim, moram da idem od kuće ...

– Sa najvećim zadovolјstvom. Kad sam doputovao ovamo i odlučio dapreduzmem izvestan... voajaž47, zaželeo sam da učinim neophodne prethodnepripreme. Deca su mi ostala kod tetke; ona su bogata i ja im lično nisam potreban.A i kakav sam ja otac! Za sebe sam uzeo samo ono što mi je pre godinu danapoklonila Marfa Petrovna. Za mene je dosta. Izvinite, odmah ću preći na samustvar. Pre voajaža, koji će se možda i ostvariti, ja hoću da svršim sa gospodinomLužinom. Nije to da ga ja apsolutno ne podnosim, ali ja sam se zbog njega iposvađao sa Marfom Petrovnom kad sam doznao da je ona skuvala taj brak. Sadželim da se vidim sa Avdotjom Romanovnom, vašim posredovanjem, pa makar i uvašem prisustvu, da joj objasnim, pre svega, da ona od gospodina Lužina ne samoda neće imati nikakve koristi već sigurno očigledne štete. A kad budem izmolio odnje izvinjenje za sve nedavne neprijatnosti, ja bih zatim zamolio za dozvolu da jojponudim deset hilјada rubalјa i tako olakšam raskid sa gospodinom Lužinom,raskiđ, protiv koga, uveren sam, ni ona sama ne bi imala ništa, samo kad bi iskrslamogućnost.

– Pa vi ste stvarno ludi! – viknu Raskolјnikov, ne toliko lјut koliko začuđen. –Kako vi smete da govorite tako nešto!

– Ja sam znao da ćete se vi razvikati; ali, prvo i prvo, mada, ja nisam bogat, tihdeset hilјada rubalјa mi je suvišno, to jest apsolutno, apsolutno mi nije potrebno.Ako ih ne primi Avdotja Romanovna, ja ću ih sigurno još gluplјe upotrebiti. To jejedno. Drago, moja savest je sasvim mirna, ja nudim bez ikakve računice. Verujte iline verujte, ali ... kasnije ćete doznati, i vi i Avdotja Romanovna... cela stvar je utome što sam ja zaista pričinio dosta briga i neprijatnosti mnogopoštovanoj vašojsestri. Osećajući, dakle, iskreno pokajanje, od sveg srca želim – ne da se iskupim,ne da joj platim za neprijatnosti, već prosto-naprosto da učinim za nju neštokorisno, zbog toga što nisam, valјda, dobio privilegiju da činim samo zlo ... Kad bi umojoj ponudi bio makar i milioniti delić računa, ja ne bih nudio tako otvoreno, i nebih nudio samo deset hilјada, kad sam joj svega pre pet nedelјa nudio više. Osimtoga, ja ću se, možda, vrlo brzo oženiti jednom devojkom i samim tim, dakle,otpadaju sve sumnje o bilo kakvim mojim zlim namerama prema AvdotjiRomanovnoj. Najzad ću reći da, udajući se za gospodina Lužina, AvdotjaRomanovna prima isto tako novac, samo s druge strane... Ma, nemojte se lјutiti,Rodione Romanoviču, ocenite stvar mirno i hladnokrvno.

Dok je to govorio, Svidrigajlov je sam bio neobično hladnokrvan i miran.

– Molim vas da završite – reče Raskolјnikov.

– U svakom slučaju, to je neoprostivo drsko.

– Uopšte nije. U tom slučaju, to bi značilo da čovek čoveku na ovom svetumože činiti samo zlo, i da čak nema prava da učini ni trunku dobra, zbog praznih

47 Putovanje. – Prim. prev.

opštepriznatih formalnosti. To nema smisla. Kad bih ja, na primer, umro, a ostaviotu sumu testamentom sestrici vašoj, zar bi ona i tada odbila da primi?

– To je sasvim moguće.

– E, to već ne verujem. A, uostalom, ako neće, nek’ neće, neka bude tako.Samo, deset hilјada su lepa stvar. U svakom slučaju, ja bih vas ipak molio dasaopštite ovo što sam rekao Avdotji Romanovnoj.

– Ne, neću joj saopštiti.

– U tom slučaju, Rodione Romanoviču, ja ću sam morati nastojati da ličnoizdejstvujem sastanak,, a to znači da ću je morati uznemiravati.

– A ako joj ja saopštim vašu poruku, vi nećete insistirati da se lično s njomvidite?

– Bogami, ne znam kako da vam kažem. Da se sastanem jednom, to bihveoma želeo.

– Ne nadajte se!

– Šteta. Uostalom, vi mene ne znate. Ali, možđa ćemo se zbližiti.

– Mislite da ćemo se zbližiti?

– A zašto da ne? – reče Svidrigajlov, osmehnu se, ustade i uze kapu – janisam želeo da vas mnogo uznemiravam, i idući ovamo, nisam se mnogo nadao,iako me je vaša fizionomija malopre, jutros, zaprepastila...

– Gde ste vi mene malopre, jutros, videli? – uznemireno ga upitaRaskolјnikov.

– Slučajno... Meni se sve čini da u vama ima nešto nalik na mene. Ali nebojte se, ja nisam dosadan: i sa kockarima-varalicama sam se slagao, i knezuSvibreju, mom dalјem rođaku i velmoži, nisam dosadio, znao sam da gospođiPrilukovoj napišem u album o Rafaelovoj Madoni, i sa Marfom Petrovnom samsedam godina neprekidno u selu proživeo, i u kući Vjazemskog na Senskoj samnekad noćivao, i možda ću na vazdušnoj lopti s Bergom poleteti.

– E pa, dobro! Dozvolite da vas upitam, hoćete li skoro krenuti na put?

– Na kakav put?

– Pa na taj »voajaž« ... Sami ste kazali.

– Na voajaž? Ah, da!... stvarno sam vam govorio o voajažu ... E, to je velikopitanje ... A kad biste vi samo znali o čemu pitate! – dodade on i odjednom se glasnoi kratko nasmeja. – Ja ću se, možda, mesto voajaža, oženiti; meni prose devojku.

– Ovde?

– Da.

– Kad brže stigoste?

– Ali ipak mnogo želim da se s Avdotjom Romanovnom još jednom vidim.Ozbilјno vas molim. Pa, do viđenja... ah, da! Gle šta sam zaboravio! Kažite, Rodione

Romanoviču, svojoj sestrici da je Marfa Petrovna njoj ostavila testamentom trihilјade rubalјa. U to neka ni najmanje ne sumnja. Marfa Petrovna je to uradilanedelјu dana pre smrti, i u mom prisustvu. Za jedno dve do tri nedelјe AvdotjaRomanovna može i novac podići.

– Govorite li istinu?

– Istinu. Kažite joj. E pa sluga sam pokoran. Ja tu blizu vas stanujem.

Izlazeći, Svidrigajlov se na vratima sudari sa Razumihinom.

II

Bilo je već skoro osam časova; obojica su žurili Bakalјejevu da bi stigli preLužina.

– A ko je to bio kod tebe? – zapita Razumihin tek što su izašli na ulicu.

– To je Svidrigajlov, onaj spahija u čijoj su kući uvredili moju sestru dok jeslužila kod njih kao guvernanta. Zbog njegovih lјubavnih nasrtaja ona je otišla odnjih, isterala je njegova žena Marfa Petrovna. Ta Marfa Petrovna je kasnije molilaDunju za oproštaj, a sad je iznenada umrla. O njoj smo malopre pričali. Ne znamzašto, ali se tog čoveka mnogo bojim. On je doputovao odmah posle ženine sahrane.Vrlo je čudnovat i na nešto se odlučio... Kao da nešto zna. Od njega treba Dunjučuvati... eto, to sam hteo da ti kažem, čuješ li?

– Čuvati! šta on može Avdotji Romanovnoj ? Ali, hvala ti, Rođo, što mi takogovoriš... Čuvaćemo je, čuvaćemo! ... A gde on stanuje?

– Ne znam.

– Što ga nisi pitao? E, šteta! Uostalom, doznaću!

– Jesi li ga video? – upita Raskolјnikov posle izvesne pauze.

– Pa, zapazio sam ga; dobro sam ga zapazio.

– Jesi li ga dobro video? Jesi li ga jasno video?

– Insistirao je Raskolјnikov.

– Jesam, dobro ga se sećam: u hilјadi bih ga poznao, ja lica dobro pamtim.

Opet su poćutali.

– Hm... u tome i jeste stvar... – promrmlјa Raskolјnikov. – Inače, znaš ...pomislio sam... meni se čini... da je to možda priviđenje ...

– O kome ti to? Ja te ne razumem sasvim dobro.

– Eto, vi svi govorite – nastavi Raskolјnikov i iskrivi usta u osmeh – da sampoludeo, pa mi se, eto, sad učinilo da sam možda stvarno poludeo i da mi se samoprividelo ...

– Ma šta ti je?

– A ko zna? Možda sam stvarno poludeo, i sve što se u toku ovih dana desilo,sve je, možda, samo fantazija...

– Eh, Rođa! Opet su te iznervirali! ... A šta je govorio, zašto je dolazio?

Raskolјnikov ne odgovori. Razumihin se zamisli za trenutak.

– E, sad slušaj moj izveštaj – poče on ... – Ja sam svraćao k tebi, ti si spavao.Zatim smo ručali, a posle sam otišao Porfiriju. Zamjotov je stalno kod njega. Nikakonisam mogao da otpočnem razgovor kako treba. Oni baš kao da ne shvataju, niti

mogu da shvate, ali se uopšte ne zbunjuju. Odveo sam Porfirija do prozora i počeoda mu govorim, ali opet nije ispalo kako treba; on gleda u stranu i ja gledam ustranu. Najzad sam mu podneo pesnicu pod njušku i rekao da ću ga smožditi,onako rođački. On me je samo pogledao. Ja sam plјunuo i otišao, i to ti je sve. Vrloglupo. Sa Zamjotovim nisam ni reči progovorio. Samo, znaš šta: mislio sam da jenapakostio, ali kad sam silazio niza stepenice, pade mi na pamet jedna misao,prosto me ozarila, zbog čega da se ja i ti brinemo? Kad bi bilo za tebe kakveopasnosti ili takvo nešto, onda, razume se ... A ovako, šta se tebe tiče? Ti s tomženom nemaš veze, i baš te briga. Kasnije ćemo ih ismejati, a da sam na tvommestu, ja bih sad počeo da ih vučem za nos. Kako će ih posle biti sramota! Plјuni;kasnije ih možemo i izmlatiti, a zasad samo da ih ismejemo!

– Naravno, tako je! – odgovori Raskolјnikov. »A šta li ćeš sutra reći?« pomisli usebi. Čudnovato, dosad mu još nijednom nije palo na pamet: »šta li će pomislitiRazumihin kad dozna?« čim pomisli to, Raskolјnikov ga pažlјivo pogleda. Sadašnjipak Razumihinov izveštaj o poseti Porfiriju vrlo malo ga je interesovao: tako se sveod tada promenilo!...

U hodniku su se susreli sa Lužinom; on je došao tačno u osam časova i tražiosobu, te su sva trojica ušli zajedno, ali ne gledajući jedan drugog i ne pozdravlјajućise. Mladići pođoše napred, a Petar Petrovič se iz pristojnosti malko zadržao upredsoblјu skidajući kaput. Pulherija Aleksandrovna odmah izađe da ga sretne napragu. Dunja se pozdravlјala sa bratom.

Petar Petrovič je ušao i pozdravio se s damama dosta lјubazno, mada saudvostručenom ozbilјnošću. Doduše, gledao je kao da se malko zbunio i još se nijepribrao. Pulherija Aleksandrovna, koja se takođe nekako zbunila, odmah požuri dasmesti sve oko okruglog stola na kome je vrio samovar. Dunja i Lužin su seli jednoprema drugom na krajevima stola. Razumihinu i Raskolјnikovu je zapalo mestoprema Pulheriji Aleksandrovnoj – Razumihin bliže Lužinu, a Raskolјnikov poredsestre.

Nastade trenutno ćutanje. Petar Petrovič polako izvadi batistanu maramicu,koja zamirisa, i ubrisa se sa izrazom čoveka čestitog i dobrodušnog, ali ipak malouvređenog u svom lјudskom dostojanstvu, čoveka koji je, pored toga, čvrsto odlučioda traži objašnjenje. Nјemu je još u predsoblјu sinula misao da ne skida kaput, većda ode i time strogo i sugestivno kazni obe dame, tako da odjednom sve osete. Ali sene usudi. Pored toga, on nije voleo neizvesnost, a sada je trebalo razjasniti: kad suovako očevidno pogazile njegovu zapovest, znači da nešto ima, pa je, dakle, bolјeodmah doznati; a da ih kazni, za to će uvek imati vremena, to je uvek u njegovimrukama.

– Nadam se da ste u putu dobro prošle – obrati se on zvanično PulherijiAleksandrovnoj.

– Hvala bogu, Petre Petroviču.

– Veoma mi je drago. I Avdotja Romanovna se takođe nisu umorili?

– Ja sam mlada i snažna, ne umaram se lako, a mami je vrlo teško bilo –odgovori Dunjaša.

– Šta da se radi; naši nacionalni putevi su veoma dugi. Velika je takozvana

»majčica Rusija«... A, a, i pored sve želјe, nikako nisam mogao juče dohitati nasastanak. Ipak, nadam se da se sve svršilo bez nekih naročitih briga?

– Ah ne, Petre Petroviču! Bile smo veoma zabrinute i obeshrabrene – požurida kaže Pulherija Aleksandrovna naglašavajuči svaku reč – i da nam, valјda, bognije poslao juče Dmitrija Prokofjiča, mi bismo prosto propale. Evo, to je DmitrijeProkofjič Razumihin – dodade ona, predstavlјajući ga Lužinu.

– A znam, imao sam to zadovolјstvo ... juče – promrmlјa Lužin, i nelјubaznopogleda popreko Razumihina; zatim se namršti i ućuta. Uopšte uzev, Petar Petrovičje spadao u onu vrstu lјudi, na izgled neobično lјubaznih u društvu, koji naročitopolažu na lјubaznost, ali, koji, čim nešto nije po njihovoj volјi, onoga časa gube svesvoje lepe manire i postaju sličniji vrećama brašna nego lunešnim kavalјerima kojizabavlјaju društvo. Svi su opet ućutali: Raskolјnikov je ćutao uporno. AvdotjaRomanovna za neko vreme nije htela da prekida ćutanje. Razumihin nije imao očemu da govori, tako se Pulherija Aleksandrovna opet uznemirila.

– Jeste li čuli da je Marfa Petrovna umrla? – poče ona, pribegavajući svomglavnom oružju.

– Kako da ne, čuo sam. Ja sam odmah bio obavešten i čak sam došao da vamsaopštim da je Arkadij Ivanovič Svidrigajlov, odmah posle ženine sahrane, žurnootputovao u Petrograd. Tako bar izgleda prema tačnim izveštajima koje sam dobio.

– U Petrograd? Ovamo? – uznemireno zapita Dunjaša i pogleda se s majkom.

– Da, ovamo, i to, razume se, nije bez nekog cilјa, kad se uzme u obzir hitnostnjegovog odlaska i uopšte sve okolnosti koje su tome prethodile.

– Gospode! Pa zar ni ovde neće ostaviti Dunjašku na miru? – viknu PulherijaAleksandrovna.

– Meni se čini da nema razloga da se mnogo uznemiravate, ni vi ni AvdotjaRomanovna, razume se ako same ne budete htele da stupate s njim u bilo kakveodnose. Što se mene tiče, ja motrim na njega i sad se raspitujem gde je odseo...

– Ah, Petre Petroviču, vi nećete verovati koliko ste me sad uplašili! – nastaviPulherija Aleksandrovna. – Ja sam ga svega dvaput videla i učinio mi se strašan!Uverena sam da je on vinovnik smrti pokojne Marfe Petrovne.

– Što se toga tiče, ne može se ništa određeno zaklјučiti. Ja imam tačnepodatke. Neću da kažem, on je, možda, pomogao ubrzanju toka stvari, tako reći,moralnim uticajem nanesene uvrede; a što se tiče vladanja i, uopšte, moralnekarakteristike njegove ličnosti, ja se s vama slažem. Ne znam je li sada bogat i štamu je upravo ostavila Marfa Petrovna – to će mi biti poznato u najkraćem roku, ali,ako bude imao koliko-toliko novčanih sredstava, on će, naravno, ovde u Petrogradu,odmah početi staru pesmu. To je najrazvratnija i najporočnija propalica, najgori tiplјudi takve vrste! Ja imam krupan razlog za pretpostavku da mu je Marfa Petrovna,koja je imala nesreću da ga toliko zavoli i da ga izbavi od dugova pre osam godina,pomogla i u drugom pogledu: jedino njenim zauzimanjem i žrtvama bio je u samompočetku zataškan jedan zločin sa primesama zverskog i, kako da kažem,fantastičnog ubistva, zbog koga bi se i te kako mogao prošetati u Sibir. Eto, kakavje to čovek, ako želite da znate.

– Ah, gospode! – povika Pulherija Aleksandrovna. Raskolјnikov je pažlјivo

slušao.

– Je li to istina da imate o tome tačne podatke? – upita Dunja strogo isugestivno.

– Ja govorim samo ono što sam lično čuo, u poverenju, od pokojne MarfePetrovne. Treba napomenuti da je s pravnog gledišta ta stvar vrlo teška. Ovde ježivela, a izgleda da još i sada živi, nekakva Reslih, tuđinka, i, pored ostalog, sitnalihvarka, koja se bavi i drugim poslovima. I eto, s tom Reslih gospodin Svidrigajlovse odavno nalazio u nekakvim veoma bliskim i tajanstvenim odnosima. Kod nje ježivela dalјa rođaka, nećaka, izgleda gluvonema devojčica od jedno petnaest ili samočetrnaest godina, koju je Reslih beskrajno mrzela, za svaki zalogaj prekorevala i,čak, nečovečno tukla. Jednom su je našli na tavanu obešenu. Zaklјučili su da jesamoubistvo. Posle običnih procedura, stvar se na tome svršila; ali kasnije se,međutim, pojavila dostava da je to dete ... Svidrigajlov nemilosrdno uvredio. Istina,sve je to bilo mračno i tajanstveno, dostavu je podnela neka druga Nemica,ozloglašena žena, kojoj se nije verovalo; naposletku, blagodareći zauzimanju i novcuMarfe Petrovne, dostava nije zvanično podnesena – i cela se stvar svela na pričanje.Ali, ipak, to pričanje je bilo veoma značajno. I vi ste, naravno, Avdotja Romanovna,slušali kod njih o slučaju sluge Filipa, koji je umro od zlostavlјanja, pre šest godina,još za vreme kmetstva.

– Ja sam, naprotiv, čula da se Filip sam obesio.

– To je istina, ali njega je primorao ili, bolјe reći, oterao u nasilnu smrt sistemgospodina Svidrigajlova, neprekidan sistem gonjenja i kažnjavanja.

– To ne znam – suvo odgovori Dunja; – ja sam slušala samo neku vrločudnovatu priču, da je taj Filip bio hipohondrist, nekakav nadrifilozof; govorili su dase »zaneo čitanjem« i da se obesio više zbog toga što mu se gospodin Svidrigajlovvečito podsmevao nego zato što ga je tukao. A on je, dok sam ja tamo živela, dobropostupao sa slugama i sluge su ga čak volele, iako su ga i oni stvarno krivili za smrtFilipovu.

– Ja vidim da ste vi, Avdotja Romanovna, nekako odjednom skloni da gapravdate – primeti Lužin i iskrivi usta u dvosmisleni podsmeh. – Istina, on je čoveklukav i sablažnjiv za dame, za to je žalostan primer sama Marfa Petrovna, koja jetako čudnovato umrla. Ja sam samo želeo da poslužim vama i vašoj mami svojimsavetom, u vezi s njegovim nesumnjivim novim pokušajima. Što se, pak, mene tiče,tvrdo sam uveren da će taj čovek, nesumnjivo, opet zaglaviti u zatvoru zbog dugova.Marfa Petrovna uopšte nikada nije imala namere da mu ma šta ostavi, imajući uvidu decu, a ako mu je baš i ostavila što, onda nešto najneophodnije – malevrednosti, nešto efemerno, što čoveku njegovih navika neće biti dosta ni za godinudana.

– Petre Petroviču, molim vas – reče Dunja – dajte da prestanemo o gospodinuSvidrigajlovu. Mene od toga muka spopada.

– On je baš malopre dolazio k meni – reče iznenada Raskolјnikov, prekidajučićutanje prvi put.

Sa svih strana se začuše usklici čuđenja, svi se okrenuše prema njemu. Čakse i Petar Petrovič uznemiri.

– Pre jedno sat i po, dok sam spavao, ušao je, probudio me i predstavio se –

nastavi Raskolјnikov.

– Bio je dosta slobodan i veseo i pouzdano se nada da ću se s njim zbližiti.Uzgred da kažem, on te mnogo moli da se sastane s tobom, Dunja, a mene je molioda budem posrednik u tom sastanku. Ima za tebe jedan predlog: rekao mi je učemu se sastoji. Osim toga, pouzdano me je uverio da je Marfa Petrovna, nedelјudana pre smrti, stigla da tebi Dunja, ostavi u testamentu tri hilјade rubalјa, i tajnovac možeš dobiti u najkraćem vremenu.

– Hvala bogu! – uzviknu Pulherija Aleksandrovna i prekrsti se. – Moli se boguza nju, Dunja, moli se!

– Je li to stvarno istina? – ote se Lužinu.

– A šta je rekao dalјe? – žurila je Dunjaša.

– Zatim je rekao da on sam nije bogat i da je sve imanje Marfe Petrovnepripalo njegovoj deci, koja su sad kod tetke. Zatim, da je odseo negde blizu mene,ali gde? ne znam, nisam ga pitao ...

– A šta to hoće ... da predloži Dunjaši? – zapita prestrašena PulherijaAleksandrovna. – Je li ti kazao?

– Da, rekao mi je.

– A šta?

– Posle ću vam kazati. – Raskolјnikov ućuta i okrenu se svom čaju.

Petar Petrovič izvadi sat i pogleda.

– Neizostavno moram da idem zbog nekog posla, i tako neću biti na smetnji –dodade malko uvređenog izgleda i poče ustajati od stola.

– Ostanite, Petre Petroviču – reče Dunja – vi ste nameravali da presedite celoveče. A osim toga pisali ste kako želite da se o nečemu objasnite sa mamom.

– Sasvim je tako, Avdotja Romanovna – sugestivno kaza Petar Petrovič i sedeopet na stolicu, ali još držeći šešir u rukama – ja bih zbilјa želeo da se objasnim i svama, i sa mnogopoštovanom vašom mamom, i to o veoma važnim stvarima. Ali,kao što vaš brat ne može preda mnom da izloži neke predloge gospodinaSvidrigajlova, isto tako ni ja ne želim niti se mogu objašnjavati... pred drugima... onekim i te kako važnim pitanjima. Osim toga, moja glavna i ponizna molba nijeispunjena...

Lužin načini gorak izraz lica i dostojanstveno ućuta.

– Vaša molba, da brat ne prisustvuje našem sastanku, nije ispunjena jedinona moje insistiranje – reče Dunja. – Vi ste pisali da vas je brat uvredio; ja mislim dato treba odmah raspraviti i vi treba da se pomirite. Ako vas je Rođa stvarno uvredio,on treba i moliće vas za izvinjenje.

Petar Petrovič se odmah uobrazi.

– Ima izvesnih uvreda, Avdotja Romanovna, koje je, i pored najbolјe volјe,

nemoguće zaboraviti. U svemu postoji granica preko koje je opasno preći; jer kad jejednom pređeš, nemoguće je vratiti se natrag.

– Ja vam nisam o tome govorila, Petre Petroviču – prekide ga Dunja malonestrplјivo. – Vi dobro razumete da sva naša budućnost zavisi sada od toga hoće lise sve to što pre raspraviti i srediti ili neće? Ja vam otvoreno, odmah na početku,kažem da drukčije ne mogu gledati na to, i ako me makar malo cenite, onda sečitava stvar mora još danas svršiti – ma koliko to bilo teško. Ponavlјam vam, ako jemoj brat kriv, on će moliti za oproštaj.

– Čudim se što vi na tu stvar tako gledate, Avdotja Romanovna – lјutio seLužin sve više i više.

– Ceneći i, tako reći, obožavajući vas, ja istovremeno mogu i te kako da nevolim nekoga od vaših domaćih. Pretendujući na sreću braka s vama, ja ne mogu uisto vreme da primim na sebe obaveze nespojive sa ...

– Ah, ostavite tu uvređenost, Petre Petroviču – prekide ga Dunja zbunjeno – ibudite onako pametan i plemenit čovek, kakvim sam vas oduvek smatrala i kakvimhoću da vas smatram. Ja sam vama dala veliko obećanje, ja sam vaša zaručnica;poverite se meni, dakle, u toj stvari, i verujte da ću moći da presudim nepristrasno.Što ja uzimam na sebe ulogu sudije, isto je tako iznenađenje za moga brata kao i zavas. Kad sam ga pozvala danas, posle vašeg pisma, da obavezno dođe na našsastanak, nisam mu ništa kazala o svojim namerama. Shvatite: ako se ne pomirite,onda ja moram da biram između vas dvojice: ili vi, ili on. Tako se postavlјa pitanje –i pred vama i pred njim. Ja neću i ne treba da se prevarim u izboru. Zbog vas trebada prekinem sa bratom; zbog brata treba da prekinem s vama. Ja hoću da doznam,i mogu sad da doznam pouzdano: je li mi on brat? A za vas: da li sam vam draga,cenite li me, jeste li mi muž?

– Avdotja Romanovna – reče Lužin grčeći se – vaše reči su za mene veomaznačajne, mogu da kažem, čak uvredlјive, kad se uzme u obzir položaj koji imamčast da zauzimam u odnosu prema vama. Da ne govorim uopšte o uvredlјivom ičudnom izjednačavanju moje ličnosti sa jednim... uobraženim mladićem, ali visvojim rečima dozvolјavate mogućnost da poreknete obećanje koje ste mi dali. Vikažete: ili ja, ili on? Znači, vi samim tim meni pokazujete kako malo za vasznačim... A ja to ne mogu dopustiti, s obzirom na odnos i... obaveze koje postojemeđu nama.

– Šta? – planu Dunja. – Ja izjednačujem vaš interes sa svim onim što samdosad volela i cenila u životu, što je dosad činilo sav moj život, a vi se odjednomvređate što vas, tobože, malo cenim.

Raskolјnikov se ćutke zajedlјivo osmehnu, a Razumihin se sav strese; aliPetar Petrovič ne primi Dunjin odgovor; naprotiv, sad je od svake reči postajao svesvadlјiviji i lјući, baš kao da mu se to sviđalo.

– Ljubav prema budućem saputniku u životu, prema mužu, mora da budejača od lјubavi prema bratu – reče on tonom izreke – a u svakom slučaju, ja nemogu biti ravan sa ... Mada sam malopre insistirao da u prisustvu vašeg brata neželim niti mogu da izrazim sve zbog čega sam došao, ja ipak sad nameravam da seobratim vašoj mnogopoštovanoj mami radi neophodnog objašnjenja u jednom

veoma važnom i za mene uvredlјivom pitanju. Vaš sin – obrati se on PulherijiAleksandrovnoj – juče me je u prisustvu Razudikina (ili... tako izgleda? izvinite,zaboravio sam vam prezime) – pokloni se on lјubazno Razumihinu – uvredioizvrtanjem moje misli, koju sam ja izneo u privatnom razgovoru, uz kafu, naime: daje ženidba sa sirotom devojkom, koja je već iskusila životne nevolјe, po momshvatanju korisnija, u supružanskom smislu, od braka sa devojkom koja je živela uizobilјu – po moral je korisnija. Vaš sin je smišlјeno preuveličao značenje reči dobesmisla, optužujući me da imam zle namere i učinio je to, po mom shvatanju,oslanjajući se na vaša pisma. Smatraću se srećnim ako vi, Pulherija Aleksandrovna,budete mogli da me razuverite i tako doista umirite. Recite mi, dakle, kakvim stedoslovno izrazima preneli moje reči u vašem pismu Rodionu Romanoviču?

– Ja se ne sećam – zbuni se Pulherija Aleksandrovna – prenela sam mu kakosam sama shvatila. A ne znam kako je Rođa vama to preneo... Možda je nešto ipreuveličao.

– Bez vaše sugestije, on nije mogao preuveličati.

– Petre Petroviču – reče dostojanstveno Pulherija Aleksandrovna – da ja iDunja nismo vaše reči shvatile u sasvim rđavom smislu, dokaz je to što smo ovde.

– Tako je, mama – reče Dunja sa odobravanjem.

– Znači, ja sam i za to kriv! – uvredi se Lužin.

– Eto vidite, Petre Petroviču, vi stalno Rodiona krivite, a sami ste o njemunedavno pisali neistinu – dodade Pulherija Aleksandrovna, ohrabrena.

– Ja se ne sećam da sam napisao neku neistinu.

– Vi ste pisali – reče osorno Raskolјnikov, ne okrećući se Lužinu – da jučenisam dao novac... udovici pregaženog činovnika, kako je stvarno bilo, već njegovojkćeri (koju ja do juče nikad nisam video). Vi ste to napisali da biste me zavadili smojim ukućanima, zato ste i dodali one gnusne izraze o vladanju devojke koju i neznate. Sve je to spletka i niskost.

– Izvinite, gospodine – odgovori Lužin dršćući od lјutine – ja sam u svompismu govorio o vašim osobinama i postupcima samo zato da bih tako ispuniomolbu vaše sestre i mame da im opišem kako sam vas zatekao i kakav ste utisak namene ostavili. A što se tiče navedenoga u mom pismu, nađite makar jedan neistinitredak, naime, da niste potrošili novac i da u onoj, mada nesrećnoj, porodici nije bilonedostojnih lica?

– A ja mislim da vi sa svima svojim vrlinama ne vredite ni malog prsta tenesrećne devojke, na koju se bacate kamenom.

– Vi biste se, znači, mogli odlučiti da je uvedete i u društvo svoje majke isestre?

– Ja sam to već uradio, ako baš hoćete da znate. Danas sam joj dao mesto domoje mame i Dunje.

– Rođa! – viknu Pulherija Aleksandrovna.

Dunjaša pocrvene; Razumihin se namršti. Lužin se oholo i pakosno smeškao.

– Sad i sami vidite, Avdotja Romanovna – reče on – da li je moguć sporazum?

Nadam se da je ta stvar sad svršena i jednom zauvek izvedena na čistinu. Ja ću sesad udalјiti, da ne bih smetao prijatnom porodičnom sastanku i kazivanju domaćihtajni (on ustade sa stolice i uze šešir). Ali, odlazeći, usuđujem se da izrazim nadu daću ubuduće biti pošteđen od sličnih sastanaka i, da tako kažem, kompromisa. Vasću za to naročito moliti, mnogopoštovana Pulherija Aleksandrovna, tim pre što jemoje pismo bilo upućeno vama, a ne kome drugom.

Pulherija Aleksandrovna se nađe malo uvređena.

– Nešto ste nam već sasvim počeli komandovati, Petre Petroviču. Dunja vamje kazala uzrok zašto vaša želјa nije ispunjena: ona je imala dobre namere. A vimeni pišete baš kao da mi naređujete. Znači li to da svaku vašu želјu treba dasmatramo zapovešću? A znate šta ću ja vama reći: vi sad treba prema nama dabudete naročito nežni i obazrivi, jer smo mi sve ostavile i verujući vama došleovamo, te smo, znači, i onako potpuno u vašoj vlasti.

– To baš nije istina, Pulherija Aleksandrovna, a pogotovu u ovom trenutkukad su vam kazali za one tri hilјade rubalјa što ih je zaveštala Marfa Petrovna: tovam je, izgleda, dobrodošlo, sudeći po novom tonu kojim ste počeli da govorite samnom – dodade on pakosno.

– Sudeći po vašoj primedbi, može se odista pretpostaviti da ste vi računali nanaš bespomoćan položaj – lјutito primeti Dunja.

– Zato sad ne mogu na to računati, a naročito ne želim da smetam vašembratu, koji je opunomoćen da vam saopšti... tajne predloge Arkadija IvanovičaSvidrigajlova, koji, kao što vidim, imaju za vas ogroman značaj, a možda su vam iveoma prijatni.

– Ah, bože moj! – viknu Pulherija Aleksandrovna.

Razumihin je sedeo kao na iglama.

– I zar tebe sad nije stid, sestro? – zapita je Raskolјnikov.

– Stid me je, Rođa – kaza Dunja. – Petre Petroviču, odlazite, napolјe! – rečeona sva bleda od gneva.

Petar Petrovič se, izgleda, uopšte nije nadao takvom svršetku. I suviše seuzdao u sebe, u svoju moć, u bespomoćnost svojih žrtava. Nije još mogao dapoveruje. On poblede i usne mu zadrhtaše.

– Avdotja Romanovna, ako ja sad izađem na ova vrata tako ispraćen, onda se,to sigurno znajte, nikada više neću vratiti. Razmislite dobro. Moja reč je tvrđa odkamena.

– Kakva drskost! – povika Dunja hitro ustajući s mesta – ja i ne želim da se viikad vratite!

– Šta? Dakle ta-a-ko! – viknu Lužin, koji uopšte do poslednjeg trenutka nijeverovao da će se sve ovako svršiti, i zato je sada bio sasvim smeten i izgublјen.

– Dakle tako! A znate li vi, Avdotja Romanovna, da bih ja mogao iprotestovati!

– Kakvo pravo vi imate da tako govorite s njom! – vatreno se umeša Pulherija

Aleksandrovna – šta imate vi da protestujete? I kakva su to vaša prava? Zar datakvom čoveku ja dam moju Dunju? Idite, odlazite! Same smo krive što smoodlučile da tako nepravedno postupamo, a najviše ja ...

– Ipak, Pulherija Aleksandrovna – besneo je Lužin – vi ste me vezali datomrečju, koje se sad odričete... i, i najzad, ja sam zbog toga, tako reći, upao u troškove.

Ova poslednja žalba toliko je odgovarala karakteru Petra Petroviča daRaskolјnikov, koji je bledeo od gneva i napora da se uzdrži, odjednom ne izdrža ipršte u smeh. Ali Pulherija Aleksandrovna planu kao vatra.

– U troškove? A u kakve troškove? Da ne kažete to možda zbog našegsanduka sa stvarima? Pa taj sanduk vam je kondukter badava dovezao. Gospode,mi vas vezale! Ta osvestite se, Petre Petroviču, vi ste nama oduzeli slobodu.

– Dosta, mama, molim vas, dosta! – molila je Avdotja Romanovna – a vi, PetrePetroviču, budite tako dobri, odlazite odavde!

– Otići ću, ali samo još jednu, poslednju reč! – progovori on skoro nevladajući sobom. – Vaša mama je, izgleda, sasvim zaboravila da sam ja odlučio dase oženim vama, kako da kažem, posle one priče po gradu, koja se pronela počitavoj okolini, u pogledu vašeg dobrog imena. Ne osvrćući se na javno mišlјenje,radi vas, i rehabilitujući pred svetom vaš ugled,. ja bih se, naravno, i te kako smeonadati nagradi, pa čak i zahtevati vašu zahvalnost... I tek su mi se sada otvorile oči!Vidim i sam da sam možda vrlo, vrlo nesmotreno postupio što nisam vodio računa ojavnom mnenju.

– Ama, ima li on dve glave – viknu Razumihin skačući sa stolice, već gotov dase s njim obračuna.

– Niski i zli čoveče! – reče Dunja.

– Ni reči! Da se nisi makao! – povika Raskolјnikov zadržavajući Razumihina,a zatim priđe sasvim blizu Lužinu.

– Izvolite izaći napolјe! – reče on tiho i razgovetno – i ni reči više jer ...

Petar Petrovič ga je nekoliko trenutaka gledao hled i lica iskrivlјenog od besa,zatim se okrenu, iziđe i, razume se, teško da je iko ikad u svom srcu odnosio tolikozlobne mržnje kao taj čovek protiv Raskolјnikova. Nјega, samo njega je krivio za sve.Čudnovato – dok je silazio niza stepenice još je zamišlјao da čitava stvar možda jošnije sasvim propala, i da se, što se tiče dama, »još i te kako« može popraviti.

III

Glavni razlog je bio u tome što do poslednjeg trenutka uopšte nije očekivaotakav rasplet. Bio je do krajnosti ohol i nije pomišlјao na mogućnost da se dveveoma siromašne i nezaštićene žene mogu usprotiviti njegovoj volјi. Tom uverenju jemnogo pomogla sujeta i onaj stupanj samouverenosti, koja nije ništa drugo donarcizam. Petar Petrovič, koji je iz ničega postao nešto, bolesno se navikao da uživau sebi, visoko je cenio svoju pamet i sposobnost, čak je ponekad, kad je bio sam, sauživanjem posmatrao svoje lice u ogledalu. Ali najviše na svetu voleo je i cenio svojnovac, koji je stekao trudom i svim mogućim sredstvima: pomoću novca je bio ravansa svim onim što je više od njega.

Napominjući sad Dunji, sa čemerom u duši, kako se odlučio da se oženinjome, ne obazirući se na ružnu priču o njoj, Petar Petrovič je govorio sasvimiskreno i čak osećao duboko negodovanje protiv tako »bezdušne nezahvalnosti«. A,međutim, kad je prosio Dunju, bio je potpuno uveren u besmislenost svih tihspletaka protiv nje, koje je javno opovrgla Marfa Petrovna, i već odavno odbacilacela varošica, koja je sad vatreno opravdavala Dunju. I on sam ne bi ni sad porekaoda je sve to već i tada znao. I pored svega toga, ipak je visoko cenio svoju odluku dauzvisi Dunju do sebe i smatrao je to podvigom. Koreći sad Dunju, Lužin je odavaosvoju potajnu, dugo negovanu misao, kojom se često dosad naslađivao. Nije mogaoshvatiti kako su drugi lјudi mogli da ne uživaju u njegovom podvigu. Kad je došaoonda u posetu Raskolјnikovu, ušao je sa osećanjem dobrotvora koji se sprema dapobere plodove i čuje vrlo prijatne komplimente. I naravno, dok je sada silazio nizastepenice, osećao se u najvećoj meri uvređen i nepriznat.

Dunja mu je, medutim, bila prosto neophodna; da se odrekne nje – to nijemogao ni zamisliti. Odavno je, već nekoliko godina, s nasladom sanjao o ženidbi, alije stalno prikuplјao novac i čekao. Sa nasladom je razmišlјao, u najvećoj tajnosti, odevojci čestitoj i siromašnoj (obavezno siromašnoj), veoma mladoj i vrlo lepoj,plemenitoj i obrazovanoj, veoma zaplašenoj, koja je neobično mnogo nesrećepretrpela i koja bi pred njim sasvim priklonila glavu; o takvoj devojci koja bi gačitavog života smatrala svojim spasiocem, osećala pred njim strahopoštovanje,potčinjavala mu se, divila se, i to samo njemu jedinom! Koliko je scena, kolikoslatkih epizoda stvorio u svojoj mašti na tu sablažnjivu i lascivnu temu, odmarajućise od poslova u tišini! I gle, snovi tolikih godina već su se skoro ostvarili: lepota iobrazovanje Avdotje Romanovne su ga zadivili; njen bezizlazni položaj sablaznio gaje i raspalio do krajnosti. Ovde je bilo čak i nešto od onoga o čemu je on sanjao:Dunja je bila ponosna devojka, karakterna, čestita, po vaspitanju i kulturi iznadnjega (on je to osećao), i takvo će stvorenje biti njemu celog svog veka zahvalno zanjegov podvig, i sa strahopoštovanjem će šeniti pred njim, a on će bezgranično ipotpuno vladati njome! ...

Kao za inat, tu nedavno, posle dugog premišlјanja i oklevanja, odlučio jenajzad da konačno promeni karijeru i stupi na šire polјe rada, a istovremeno damalo-pomalo pređe i u više društvo, na koje je već odavno želјno pomišlјao ...Jednom rečju, odlučio se da okusi malo i Petrograd. Znao je da se pomoću ženamože »i te tako« mnogo postići. Čar divne, čedne i obrazovane žene mogao je

neobično olakšati njegov put, privući lјude, stvoriti oreol... I eto, sve se ruši! Ovajsadašnji iznenadni i ružni raskid delovao je na njega kao udar groma. To je bilanekalcva ružna šala, besmislica! On se samo malko napravio važan; čak nije stigaoni da kaže sve, prosto se našalio, zaneo se, a tako se ozbilјno svršilo! Najzad, on ječak na svoj način i voleo Dunju, već je bila njegova u snovima – i sad odjednom! ...Ne! sutra ... još koliko sutra, sve to treba povratiti na staro, zalečiti, popraviti, a štoje glavno – uništiti tog zanesenjaka, žutoklјunog derana koji je uzrok svemu. Sabolnim osećanjem, nekako i nesvesno, sećao se Razumihina... ali, doduše, što setoga tiče, brzo se umirio: »Otkuda da se i takav s njime meri!« čovek koga se onstvarno ozbilјno bojao —bio je Svidrigajlov... Jednom rečju, čekale su ga mnogebrige i poslovi… . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

– Ne, ja sam, ja sam najviše kriva! – govorila je Dunjaša grleći i lјubeći majku– polakomila sam se na njegov novac, ali kunem ti se, brate, ni sanjala nisam da bion mogao biti takav bednik. Da sam ga ranije upoznala, ja se ni na šta ne bihpolakomila. Ne krivi me, brate!

– Bog nas je izbavio! Bog nas je izbavio! – mrmlјala je PulherijaAleksandrovna, ali nekako nesvesno, kao da još nije dobro shvatila šta se svedesilo.

Svi su se radovali, a posle pet minuta čak i smejali. Ponekad bi samoDunjaša pobledela i mrštila se, sećajući se šta se desilo. Pulherija Aleksandrovnanije mogla ni pomisliti da će i njoj biti milo: raskid s Lužinom izgledao joj je jošjutros kao nekakva strašna nesreća. A Razumihin je bio sav ushićen. On još nijesmeo da sasvim pokaže svoju radost, ali je sav drhtao kao u groznici, kao da mu jegrdan teret spao sa srca. Sad ima pravo da im pokloni sav svoj život, da im služi.Eh, šta sve sad nije moguće! Doduše, sada je još bojažlјivije odgonio dalјe misli ibojao se svojeg maštanja. Samo je Raskolјnikov neprestano sedeo na jednom istommestu, skoro zlovolјan i rasejan. On, koji je najviše insistirao da se Lužin udalјi, baškao da se najmanje od svih interesovao za ovo što se sad desilo. Dunja je i nehoticepomislila da se on još na nju lјuti, a Pulherija Aleksandrovna se zagledala u njegabojažlјivo.

– A šta ti je kazao Svidrigajlov? – priđe mu Dunja.

– Ah, da, da? – povika Pulherija Aleksandrovna.

Raskolјnikov podiže glavu.

– On hoće obavezno da ti pokloni deset hilјada rubalјa, a pored toga je izrazioželјu da se vidi s tobom jednom, u mom prisustvu.

– Da se vidi! Ni za šta na svetu! – povika Pulherija Aleksandrovna – i kako onsme njoj novac nuditi!

Zatim Raskolјnikov ispriča (dosta suvo) svoj razgovor sa Svidrigajlovom,izostavivši ono o priviđenjima Marfe Petrovne, da se ne bi upuštao u digresije, iosećajući odvratnost da počinje bilo kakav razgovor osim najneophodnijeg.

– A šta si mu odgovorio? – zapita Dunja.

– Najpre sam rekao da ti neću ništa kazati. Tada on izjavi da će sam svim

sredstvima gledati da se sastane s tobom. Uveravao me je da je njegova strastprema tebi bila ludost i da sad prema tebi ne oseća ništa ... Ali ne želi da pođeš zaLužina ... Uopšte, govorio je zbunjeno.

– Kako ti sam njega shvataš, Rođa? Kakav ti izgleda?

– Priznajem, ništa ne razumem kako treba. Nudi deset hilјada, a sam jekazao da je siromah. Izjavlјuje da hoće nekuda da otputuje, a posle deset minutazaboravlјa da je o tome govorio. Odjednom opet kaže da hoće da se ženi i da mu većprose devojku... Razume se, on ima neke namere i, po svoj prilici, rđave. Ali ipak jenekako neprirodno pretpostaviti da bi tako glupo pristupio stvari kad bi prema tebiimao rđave namere ... Ja sam, naravno, odbio u tvoje ime taj novac jednom zauvek.Uopšte, on mi se učinio vrlo čudnovat i... Čak... sa izvesnim znacima ludila. Ali,mogao sam se i prevariti; to je, možda, prosto podvala svoje vrste. Smrt MarfePetrovne je, izgleda, na njega jako uticala...

– Bog da joj dušu prosti! – uskliknu Pulherija Aleksandrovna – večno, večnoću se za nju bogu moliti! šta bi s nama sad bilo, Dunja, da nije tri hilјade rubalјa!Gospode, kao da su s neba pale! Ah, Rođa, mi smo jutros imale svega tri rublјe, i jai Dunjaša smo samo o tome mislile kako bismo što pre negde dale sat u zalogu,samo da ne uzimamo od onog... dok se sam ne seti.

Dunju je prosto zapanjila Svidrigajlovlјeva ponuda. Ona je neprestano stajalazamišlјena.

– On je nešto strašno naumio! – progovori ona skoro šapatom, za sebe, skorodrhteći.

Raskolјnikov primeti taj prekomerni strah.

– Ja ću, izgleda, imati prilike da ga još više puta vidim – reče on Dunji.

– Pazićemo na njega! Ja ću ga vrebati! – energično viknu Razumihin. – Nećuga puštati s oka! Meni je Rođa dozvolio. Malopre mi je sam rekao: »čuvaj mi sestru.«A vi, dozvolјavate li, Avdotja Romanovna?

Dunja se osmehnu i pruži mu mku, ali zabrinutost nije silazila s njenogalica. Pulherija Aleksandrovna je bojažlјivo pogledala ćerku. Doduše, nju jenasledstvo od tri hilјade očevidno umirivalo.

Posle četvrt sata svi su veoma živo razgovarali. Čak je i Raskolјnikov, madanije razgovarao, pažlјivo slušao. Glavni govornik je bio Razumihin.

– I zašto, zašto da otputujete! – sav se topio u ushićenom govoru. – I šta ćeteraditi tamo u palanci? A što je glavno, ovde ste svi zajedno i jedno drugom stepotrebni, i te kako potrebni, shvatite me! Dakle, bar za neko vreme... A mene uzmiteza prijatelјa, za ortaka, ja vas uveravam da ćemo osnovati odlično preduzeće. Čujte,ja ću vam sve detalјno objasniti, čitav projekt! Još jutros, dok se još ništa nijedesilo, to mi je sinulo u pameti... Evo u čemu je stvar: imam strica (upoznaću vassa njim: vrlo miran i čestit starčić!), stric ima hilјadu rubalјa kapitala, a živi odpenzije i ima koliko mu treba. Već druga godina kako navalјuje na mene da uzmemtu hilјadu i da mu plaćam šest odsto. Ja vidim šta je posredi: on bi prosto želeo dami pomogne; ali prošle godine mi nije trebalo, a ove godine sam samo čekao da

doputuje i odlučio sam da uzmem. Vi ćete dati drugu hilјadu od svoje tri, i to će bitidosta za prvi mah, tako ćemo se udružiti. A šta mislite, šta ćemo raditi?

Tu Razumihin poče da razvija svoj plan i mnogo je pričao kako se skoro svinaši knjižari i izdavači slabo razumeju u svoj posao pa su zato obično i rđaviizdavači; međutim, dobra izdanja se kupuju i daju ponekad dosta dobar procenat.Razumihin je sanjao o izdavačkoj delatnosti; već dve godine radio je za druge, i znaoje dosta dobro tri evropska jezika – iako je pre šest dana rekao Raskolјnikovu da jeu nemačkom »švah« u nameri da ga nagovori da uzme na sebe polovinu prevoda i trirublјe kapare – on je tada slagao, i Raskolјnikov je to znao.

– Zašto, zašto da ispustimo stvar iz ruku, kad imamo jedno od najglavnijihsredstava – sopstveni novac? – padao je u vatru Razumihin. – Naravno, treba mnogotruda, ali mi ćemo se truditi, vi, Avdotja Romanovna, ja i Rodion ... Poneka izdanjadanas daju divnu zaradu! A glavna je osnova preduzeća u tome što ćemo znati štaupravo treba prevoditi. Prevodićemo, izdavaćemo i učićemo se istovremeno. Sad jamogu da budem koristan, jer imam iskustva. Ja se skoro dve godine potucam odizdavača do izdavača i znam svu tajnu njihovog posla, do najmanjih sitnica; negrade sveci lonce, verujte! I zašto, zašto da pored usta pronosimo zalogaj! Ja znam ičuvam u tajnosti dva-tri takva dela da bih samo za ideju da se prevedu i izađu –mogao dobiti po sto rubalјa, a jedno od njih – samu ideju ne bih dao ni za petstotina rubalјa. I šta mislite, da ja sad tu svoju misao nekom kažem, taj bi još iposumnjao vredi li – takvih cepanica ima! A što se tiče brige i posla oko štamparije,hartije, prodaje, to samo meni prepustite! Ja to imam u malom prstu. S malimćemo otpočeti i do velikoga doći; ako ništa drugo, imaćemo svoj komad hleba i, usvakom slučaju, uloženi novac opet ćemo izvući.

Dunjine su oči sijale.

– To što govorite, meni se mnogo dopada, Dmitrije Prokofjiču – reče ona.

– Ja se u to, naravno, ništa ne razumem – kaza Pulherija Aleksandrovna – toje možda i dobro, ali opet, bog zna. Novo je, nekako nepoznato. Naravno, mi sadmoramo ovde ostati bar izvesno vreme ...

Ona pogleđa Rođu.

– Kako ti misliš, brate? – reče Dunja.

– Ja smatram da je njegova misao vrlo dobra, – odgovori on. – Na firmu,naravno, nije potrebno unapred misliti, ali pet-šest knjiga se može izdati sanesumnjivim uspehom. I ja znam jedno delo koje će se neizostavno dobro prodavati.A da će on umeti da vodi stvar, u to nema sumnje, Razumihin taj posao razume ...Uostalom, imaće još vremena da se dogovorite...

– Ura! – viknu Razumihin – a sad čekajte, ovde ima jedan stan, poseban, saovim sobama nema veze i namešten je. Cena umerena, tri sobice. Eto, uzmite gapod kiriju za prvi mah. Sat ću vam ja sutra založiti i doneću novac, a posle ćemosve urediti. A što je glavno, možete sve troje živeti zajedno, i Rođa s vama. Amakuda ćeš, Rođa?

– Zar ti, Rođa, već odlaziš? – zapita ga Pulherija Aleksandrovna čak uplašena.

– I to u ovakvom trenutku! – viknu Razumihin.

Dunja je gledala brata s nedoumicom i čuđenjem.

U rukama mu je bila kapa: spremao se da ide.

– Vi baš kao da me sahranjujete ili da se zanavek sa mnom praštate? –nekako čudnovato progovori Raskolјnikov.

I čudno se osmehnu, ali to nekako i nije bio osmeh.

– A, ko zna, možda se i poslednji put vidimo – dodade on iznenada.

To je pomislio u sebi, ali mu se neočekivano samo otelo s jezika.

– Šta je tebi! – viknu mati.

– Kud si pošao, Rođa? – nekako čudnovato zapita Dunja.

– Tako... moram – odgovori on nejasno, kao da se koleba da kaže šta je hteo.Ali na njegovom bledom licu videla se nekakva tvrda odlučnost.

– Hteo sam da kažem... idući ovamo ... hteo sam da vam kažem mamice... itebi, Dunja, da bi bolјe bilo da se za neko vreme rastanemo. Ja se ne osećam dobro,nemiran sam... Ja ću kasnije doći, sam ću doći kad to bude ... moguće. Ja mislim ovama i volim vas. Ostavite me! Ostavite me samog! Tako sam odlučio još ranije ...konačno sam to odlučio ... Ma šta bilo sa mnom, propao ili ostao, hoću da budemsam. Zaboravite me sasvim. Tako je bolјe... Ne raspitujte se o meni. Kad budetrebalo, ja ću vam doći ili ću ... vas pozvati. Možda će sve vaskrsnuti! A sad, ako mevolite, odrecite me se... Inače ću vas omrznuti, ja to osećam ... Zbogom!

– Gospode! – vrisnu Pulherija Aleksandrovna.

I mati i sestra bile su strašno preplašene; Razumihin isto tako.

– Rođa, Rođa! Pomiri se s nama, da budemo kao i pre! – uzviknu sirota mati.

On se polako okrenu vratima i polako pođe iz sobe. Dunja ga stiže.

– Brate! šta radiš ti ovo s majkom! – prošaputa ona, sa pogledom koji je savplamteo od negodovanja.

On je mrko pogleda.

– Ništa, ja ću doći, dolaziću! – promrmlјa poluglasno; baš kao da nijepotpuno shvatio što je hteo da kaže, i izađe iz sobe.

– Bezdušni, pakosni sebičnjače! – povika Dunja.

– On nije bezdušan, on je po-lu-deo! On je lud! Zar vi to ne vidite? Onda stevi bezdušni! ... – vatreno prošapta Razumihin na samo njeno uvo i snažno joj stisnuruku.

– Ja ću odmah doći! – viknu Razumihin obraćajući se obamrloj PulherijiAleksandrovnoj i istrča iz sobe.

Raskolјnikov ga je očekivao na kraju hodnika.

– Znao sam da ćeš istrčati – reče. – Vrati se i budi s njima ... Budi i sutra kodnjih... i uvek. Ja ću ... možda, doći... ako budem mogao. Zbogom!

I ne pružajući mu ruku ode od njega.

– Ama, kuda ćeš ti? Šta ti je? Šta je s tobom? Zar se može tako!... – mrmlјaoje potpuno zbunjeni Razumihin.

Raskolјnikov zastade još jedanput.

– Znaj jednom zauvek: nikad me ni o čemu ne pitaj. Nemam šta da tiodgovorim... Ne dolazi k meni. Ja ću, možda, i doći ovamo ... Ostavi me ... a njih neostavlјaj. Razumeš li me?

U hodniku je bio mrak, stajali su kraj lampe. Trenutak su ćutke gledali jedandrugog. Razumihin se posle celog života sećao toga trenutka. Zažaren i netremičanRaskolјnikovlјev pogled kao da mu je svakim trenutkom sve jače prodirao u dušu, usvest. Razumihin odjednom uzdrhta. Kao da je nešto čudno minulo između njih ...Nekakva misao je sinula; neki nagoveštaj – nešto užasno, ružno, što su obojicaodmah shvatili. Razumihin preblede kao mrtvac.

– Razumeš li sad!? – reče odjednom Raskolјnikov bolno iskrivlјenog lica. –Vrati se, idi njima – dodade odjednom, brzo se okrenu i pođe iz kuće.

Neću sad opisivati šta je bilo te večeri kod Pulherije Aleksandrovne: kako seRazumihin vratio k njima, kako ih je umirivao, kako se kleo da treba dati Rođi da seonako bolestan odmori; kleo se da će Rođa obavezno doći, da će dolaziti svaki dan,da je on vrlo, vrlo nervozan, da ga ne treba lјutiti; kako će on, Razumihin, paziti nanjega, naći mu doktora, dobrog najbolјeg, ceo konzilijum ... Jednom rečju, od tevečeri Razumihin je njima postao sin i brat.

IV

A Raskolјnikov je pošao pravo kući na kanalu, u kojoj je živela Sonja. Kuća jebila dvospratna, stara i zelene boje. Nekako je našao vratara i dobio od njega dostanejasna obaveštenja gde živi krojač Kapernaumov. Pošto je u uglu dvorišta našaoulaz uzanih i tamnih stepenica, popeo se najzad na prvi sprat i izašao na terasukoja je sa dvorišta opasivala sprat. Dok je lutao po mraku, u nedoumici gde li bimogao biti ulaz Kapernaumovlјevog stana, odjednom se na jedno tri koraka odnjega otvoriše neka vrata; on se za njih uhvati mahinalno.

– Ko je to? – zapita uznemireno ženski glas.

– Ja sam ... došao sam k vama – odgovori Raskolјnikov i uđe u majušnopredsoblјe. Tu je, na svećnjaku stajala sveća.

– Zar ste to vi! Gospode! – tiho uzviknu Sonja i stade kao ukopana.

I Raskolјnikov, nastojeći da ne gleda u nju, brže prođe u sobu.

Trenutak kasnije uđe sa svećom i Sonja, ostavi svećicu i stade pred njegasasvim zbunjena, sva u neiskazanom uzbuđenju i očevidno uplašena njegovomneočekivanom posetom. Odjednom rumenilo obli njeno belo lice i čak su joj suzenavrle na oči... Bilo joj je i teško, i drago, i sramota... Raskolјnikov se brzo okrenu isede na stolicu prema stolu. Letimično je pogledao sobu.

Soba je bila velika, ali neobično niska, jedina koju su izdavali Kapernaumovi;na zidu prema njima nalazila su se, s leve strane, zatvorena vrata. Na suprotnojstrani, u zidu zdesna, bila su još jedna vrata, uvek zaklјučana. Tamo je već biodrugi, susedni stan, pod drugim brojem. Sonjina soba je ličila na neku šupu; imalaje oblik sasvim nepravilnog četvorougaonika i zbog toga izgledala nakazno. Zid sa triprozora, koji su gledali na kanal, presecao je sobu nekako ukoso, zbog čega je jedanugao, strašno oštar, zalazio u dubinu, tako da se pri slabom osvetlјenju čak nijemogao ni videti; drugi je ugao bio opet suviše, ružno, tup. U celoj ovako velikoj sobinameštaja skoro nije bilo. U desnom uglu nalazila se postelјa, a kraj nje, bliževratima, stolica. Pored zida uz koji je bila postelјa, kod samih vrata tuđeg stana,stajao je sto od prostih dasaka pokriven plavkastim čaršavom; kraj stola dve pletenestolice. Zatim, uz suprotni zid, blizu oštrog ugla, nalazio se omanji orman odprostog drveta, koji se nekako gubio u praznini stana. To je, eto, sve što je bilo usobi. žućkasti, izlizani i poderani tapeti pocrneli su po svim uglovima: mora da je tuzimi bilo vlažno i zagušlјivo. Sirotinja je bila očevidna; čak ni kod kreveta nije bilozavesa.

Sonja je ćutke gledala svoga gosta, koji je tako pažlјivo i bez ustručavanjarazgledao njenu sobu, ona poče, naposletku, drhtati od straha, baš kao da je stajalapred sudijom i gospodarem svoje sudbine.

– Dolazim kasno ... Ima li već jedanaest? – zapita on još ne dižući pogled.

– Ima – promrmlјa Sonja. – Ah, da, ima! – užurba se ona odjednom, kao da jeu tome bio sav izlaz iz ove neprilike – baš sad je otkucao sat kod mog gazde ... pasam i ja čula ... Ima.

– Ja sam došao k vama poslednji put – neveselo nastavi Raskolјnikov, iako je

ovo sad bio tek prvi put – možda vas neću više videti...

– Vi... putujete?

– Ne znam ... sve će se to sutra ...

– Znači, nećete sutra biti kod Katarine Ivanovne? – zadrhta Sonjin glas.

– Ne znam. Sve će se sutra ujutru... nije u tome stvar: ja sam došao da vamnešto kažem ...

On podiže na nju svoj zamišlјeni pogled i odjednom spazi da sedi, a ona jošuvek štoji pred njim.

– A zašto vi stojite? Sedite – reče odjednom promenjenim, tihim i umilјatimglasom.

Sonja sede. Raskolјnikov je lјubazno i skoro sažalјivo pogleda za trenutak.

– Kako ste mršavi? Gle, kakva vam je ruka! Sasvim providna. Prsti su vamkao u mrtvaca.

On uze njenu ruku. Sonja se malko osmehnu.

– Pa ja sam oduvek bila takva – reče ona.

– I kad ste kod kuće živeli?

– Da.

– Pa razume se! – kaza on isprekidano i izraz njegovog lica i zvuk glasa opetse odjednom izmeniše. Još jednom pogleda po sobi.

– To od Kapernaumova uzimate pod kiriju?

– Da.

– Oni žive tu, iza vrata?

– Da ... I oni imaju istu takvu sobu.

– Svi u jednoj?

– Svi u jednoj.

– Ja bih se u vašoj sobi noću bojao – turobno primeti Raskolјnikov.

– Gazde su vrlo dobri lјudi, vrlo lјubazni – odgovori Sonja, koja se još nije bilapribrala ni razumela o čemu je reč – i sav nameštaj, i sve ... sve je to njihovo. Aveoma su dobri, i deca često k meni dolaze.

– Jesu li to oni mutavi?

– Da ... Gazda zamuckuje, a i hrom je ... I žena isto tako ... nije dazamuckuje, već nekako ne izgovara sve. Veoma je dobra. On je bivši spahijski sluga.A dece imaju sedmoro... i samo jedno, najstarije, zamuckuje, a druga su nekakobolesna ... ali ne zamuckuju ... A otkud vi znate za njih? – dodade Sonja saizvesnim čuđenjem.

– Meni je vaš otac, onda, sve ispričao. On mi je sve o vama ispričao ... I kako

ste u šest sati otišli, a oko devet se vratili, i kako je Katarina Ivanovna kod vašepostelјe klečala ...

Sonja se zbuni.

– Čini mi se da sam ga danas videla – prošaputa ona neodlučno.

– Koga?

– Oca. Išla sam oko deset sati ulicom, tu blizu, na uglu, a on kao da idepreda mnom. I baš kao da je on. Ja sam već htela da svratim do KatarineIvanovne...

– Šetali ste?

– Da – prošaputa Sonja kratko i opet se zbuni, i obori pogled.

– A dok ste bili kod oca, Katarina Ivanovna samo što vas nije tukla.

– A, ne, šta vi to govorite, ne! – pogleda Sonja čak nekako uplašeno.

– Vi je, znači, volite?

– Nјu? Pa na-a-ra-vno! – oteže Sonja tužno i odjednom patnički skrsti ruke. –Ah, vi nju ... Kad biste vi znali... Ta ona je sasvim kao dete ... gotovo je sasvimpomerila pameću ... od nevolјa. A kako je pametna bila ... velikodušna... i dobra! Viništa, ništa ne znate ... ah!

Sonja je to kazala u nekom očajanju; uzbuđujući se, s bolom, kršeći prste.Nјeni bledi obrazi opet planuše, u očima se ukaza patnja. Videlo se da je u samosrce dirnuta, da je strašno želela da nešto izrazi, da kaže, da uzme u odbranu.Nekakvo neutolјivo sažalјenje, ako bi se moglo tako reći, pokaza se odjednom usvim crtama njenog lica.

– Tukla! Ta šta vam pada na pamet! Gospode, tukla! Pa i da me je tukla, štaonda! Pa šta onda! Vi ništa ne znate ... To je takva nesrećnica, ah, kakvanesrećnica! I bolesna ... Ona traži pravdu ... Čista je. Ona tako veruje da u svemutreba da bude pravde, i zahteva ... Makar je i mučili, nepravdu neće učiniti. Onasama ne vidi da je nemoguće da među lјudima vlada pravda, i lјuti se ... kao dete,kao dete! Katarina Ivanovna je pravična, pravična! ...

– A šta će s vama biti?

Sonja ga upitno pogleda.

– ... Oni su sad na vama ostali. Istina, i pre je sve bilo na vama, čak je ipokojnik dolazio k vama, da rastera mamurluk. Ali šta će biti sad?

– Ne znam – tužno reče Sonja.

– Hoće li tamo ostati?

– Ne znam, u onom su stanu dužni; već je gazdarica, čujem, govorila danaskako hoće da im otkaže, a Katarina Ivanovna veli da i sama ni trenutka neće ostati.

– Čime se ona tako hrabri. Uzda se u vas?

– Ah, ne, ne govorite tako! ... Mi smo jedno, zajedno živimo – odjednom se

opet uzbudi i čak nalјuti Sonja, isto onako kao kad bi se razlјutila kanarinka ilineka druga ptičica. – A šta da radi ona? Eto, šta da radi? – pitala je uzbuđujući se ipadajući u vatru. – A koliko je danas plakala! Ona gubi pamet, zar vi to nisteopazili? Ona ludi; čas se kao dete brine da sutra sve bude kako treba, da buderaznih jela i svega... Čas opet lomi prste, krv plјuje, plače, i odjednom u očajanjupočne da udara glavom o zid. A posle se opet uteši, stalno se u vas uzda: kaže daste joj vi sada oslonac, da će negde uzeti malo novca na zajam, poći u svoje rodnomesto, sa mnom, otvoriće tamo pansionat za plemićke kćeri, a mene će uzeti zanadzornicu, i počećemo sasvim nov, divan život; pa me lјubi, grli, teši, i tako veruje,bože! Tako veruje fantazijama! Pa zar se njoj može protivurečiti? A ovamo celi dandanas pere, čisti, krpi; korito je sama svojom slabačkom snagom u sobu dovukla,zadavila se, pala na postelјu; jutros smo i u grad išle da kupimo cipele Polјuši iLeni, jer su im se stare sve raspale, samo nismo imale novaca koliko je trebalo, vrlomnogo nam je nedostajalo, a tako je lepe cipelice izabrala, jer ona ima ukusa, vi tone znate ... Tako se tu u dućanu zaplakala pred trgovcima, zato što nije imala dostanovaca ... Ah, kako je bilo žalosno gledati je.

– Pa, jasno je posle toga zašto vi... tako živite – reče Raskolјnikov s gorkimosmehom.

– A zar vama nije žao? Zar vama nije žao? – napade ga opet Sonja. – Pa vi ste,ja znam, vi ste dali poslednje što ste imali, a još ništa videli niste. A tek da ste svevideli, o, gospode! A koliko, koliko puta sam je do suza dovodila! Čak i prošlenedelјe! Oh, ja! Svega nedelјu dana pre njegove smrti. Ja sam surovo postupila! Ikoliko, koliko puta sam to ranije uradila! Ah, ceo dan mi je bilo teško da se sećambaš kao i sad.

Govoreći, Sonja je lomila prste od bolnog sećanja na to.

– Vi surovi?

– Da, ja, ja! Ja sam došla tada – nastavi ona plačući – a pokojni otac kaže:»čitaj mi, Sonja, glava me nešto boli, čitaj mi... evo ti knjižice«; imao je nekuknjižicu, dobio od Andreja Semjonoviča, od Lebezjatnjikova, on tu blizu stanuje,uvek je tako neke smešne knjige nabavlјao. A ja kažem: »Meni je vreme da idem«, inisam htela da mu čitam, a svratila sam do njih najviše zato da bih pokazalaKatarini Ivanovnoj svoju novu kragnu. Donela mi Lizaveta preprodavačica i jevtinoprodala kragnu i manžetne, lepe, sasvim nove, vezene. Katarini Ivanovnoj se kragnamnogo sviđala, stavi je sebi pa se pogleda u ogledalo, i mnogo, mnogo joj se svidela.»Pokloni mi je, veli, Sonja, molim te.« Tim rečima: molim te, zatražila je, i tako ježelela. A kako da je nosi? Ali, eto, setila se svojih ranijih srećnih dana... Gleda se uogledalu, uživa, a ovamo nikakvih, baš nikakvih halјina nema, ništa od odela, i toveć toliko godina! I nikada ona ni od koga neće ništa zatražiti; ponosita je, pre ćesama dati poslednje što ima; a sad je, eto zatražila, mnogo joj se svidela kragna! Ameni je bilo žao da joj dam. »šta će vam, rekoh, Katarina Ivanovna?« Baš tako samrekla: šta će vam? Nјoj to nikako nije trebalo kazati! Ona podiže oči na mene i takojoj je bilo teško što nisam dala da je žalost bila pogledati. I nije joj bilo teško zbogkragne, već zato što joj nisam dala, to sam videla. Ah, tako bih sad, čini mi se, sveto popravila, sve izmenila, sve što sam joj tada kazala ... Eh, ja!... Ali šta je to ... tavama je svejedno!

– A jeste li poznavali tu Lizavetu prodavačicu?

– Da... A zar ste je i vi poznavali? – upita Sonja sa izvesnim čuđenjem.

– Katarina Ivanovna boluje od sušice, teško je bolesna, uskoro će umreti –reče Raskolјnikov, poćuta i ne odgovori na pitanje.

– Oh, ne, ne, ne! – I Sonja ga nesvesno uhvati za obe ruke, kao da ga moli dane bude tako.

– Pa to je bolјe, ako umre.

– Ne, nije bolјe, nije bolјe, nikako nije bolјe! – ponavlјala je prestravlјeno inesvesno.

– A deca? Kud ćete onda s njima, ako ne kod vas?

– Oh, ne znam ni sama! – viknu Sonja skoro očajno i uhvati se za glavu.Videlo se da je ta misao već mnogo, mnogo puta kod nje same iskrsavala, i on ju jesad samo podstakao.

– A ako se vi još sada, za života Katarine Ivanovne, razbolite pa vas u bolnicuodnesu, šta će tad biti? – nemilosrdno je nastavlјao Raskolјnikov.

– Ah, ta šta vi to, šta vi to govorite! To prosto ne može biti! – I Sonjino lice seiskrivi od užasnog straha.

– Kako ne može biti? – nastavi Raskolјnikov sa suvim osmehom. – Niste,valјda, osigurani protiv toga? Šta će tada biti s njima, svi će gomilom poći na ulicu:ona će kašlјati i prositi i negde glavom o zid udarati, kao danas, a deca će plakati...A posle će pasti, odneće je u postelјu, u bolnicu, umreće, a deca...

– Oh, ne! ... Bog to neće dopustiti! – ote se najzad iz Sonjinih grudi stegnutihbolom. Ona je slušala molećivo gledajući u njega i skrstivši ruke u nemoj molbi, baškao da je sve to od njega zavisilo.

Raskolјnikov ustade i poče hodati po sobi. Prođe trenutak. Sonja je stajalaopuštenih ruku i oborene glave, obuzeta strašnom tugom.

– A zar ne možete da štedite? Za crne dane da ostavlјate na stranu? – zapitaodjednom zaustavlјajući se pred njom.

– Ne – prošaputa Sonja.

– Razume se da ne možete! A jeste li pokušavali? – dodade skoro sapodsmehom.

– Pokušavala sam.

– I sve se potrošilo! Pa naravno! Šta ima da se pita!

I opet poče hodati po sobi. Prođe još trenutak.

– Vi ne zarađujete svaki dan?

Sonja se zbuni još više nego malopre, i rumen joj opet udari u lice.

– Ne – prošaputa s mučnim naporom.

– S Polјušom če se sigurno to isto desiti – reče on odjednom.

– Ne! Ne! Ne može biti, ne! – vrisnu Sonja sva očajna, kao da je neko iznenadau njeno telo nož zario. – Bog, bog takvu strahotu neće dopustiti!...

– A druge, eto, pušta.

– Ne, ne! Nјu će bog zaštititi, bog! – ponavlјala je van sebe.

– Ali možda boga uopšte i nema – odgovori Raskolјnikov, čak sa izvesnomzluradošću, nasmeja se i pogleda u nju.

Sonjino se lice odjednom strašno izmeni; grčevito zadrhta. Pogleda ga sneiskazanim prekorom, htela je da mu nešto kaže, ali ništa nije mogla da izgovori,samo što odjednom gorko, gorko zaplaka i pokri lice rukama.

– Vi kažete Katarina Ivanovna počinje da ludi; pa vi ćete i sami pomeritipameću – progovori Raskolјnikov posle kraćeg ćutanja.

Prođe oko pet minuta. On je stalno koračao gore-dole, ćuteći i ne gledajući je.Najzad joj priđe; oči su mu sijale. Uze je obema rukama za ramena i pogleda pravou njeno uplakano lice. Nјegov pogled je bio suv, zažaren, prodoran, usne su mu jakodrhtale ... Odjednom brzo se saže, pade ničice na patos i polјubi njenu nogu. Sonjase odmače od njega, užasnuta, kao od ludaka. I stvarno, gledao je sasvim kaoludak.

– Šta vi to ... šta vi to radite? Preda mnom! – promrmlјa ona pobledela, a srcejoj se bolno, prebolno steže...

On odmah ustade.

– Ja se nisam poklonio tebi, poklonio sam se svekolikoj patnji čovekovoj –kaza Raskolјnikov nekako čudnovato i ode k prozoru. – Slušaj – dodade vrativši setrenutak kasnije – malopre sam rekao jednom drzniku da ne vredi tvoga malogprsta... i da sam svojoj sestri danas učinio čast što sam joj dao mesto do tebe ...

– Ah, zašto ste im to kazali? I to pred njom? – uplašeno viknu Sonja. – Dasedi do mene, to čast? Pa ja sam ... nepoštena. Ja sam velika, velika grešnica. Ah,zašto ste to kazali!

– Ja to nisam rekao o tebi zbog nepoštenja niti zbog tvoga greha, već zbogtvoga velikog stradanja.

A da si velika grešnica, to je tačno, i najviše si grešnica zato što si sebeuzaludno prodala i upropastila. Pa zar to nije užasno! Zar nije užasno što živiš utome blatu, koje tako mrziš, a istovremeno i sama znaš (samo treba oči da otvoriš)da time nikome ne pomažeš i nikog ni od čega ne spasavaš! I reci mi, najzad – kazaon skoro van sebe – kako takva sramota i takva niskost mogu postojati u tebinaporedo s drugim, sasvim suprotnim i svetim osećanjima? Ta pravilnije bi, hilјaduputa pravilnije i pametnije, bilo skočiti pravo u vodu i svršiti odjednom!

– A šta će biti s njima? – tiho zapita Sonja i pogleda ga patnički, aliistovremeno kao da se ni najmanje nije začudila njegovom predlogu. Raskolјnikov ječudno pogleda.

Sve je pročitao u njenom pogledu. Znači da je i ona sama odista o tome

mislila. Možda je, mnogo puta, i ozbilјno, razmišlјala u očajanju kako da odjednomsvrši, i to tako ozbilјno da se sad gotovo nije začudila njegovom predlogu. Čak nisurovost njegovih reči nije primetila, smisao njegovih ukora i naročito njegovoshvatanje njene sramote, ona takođe nije opazila – i to je bilo za njega očevidno. Alisasvim je razumeo kako je nju do čudovišnog bola izmučila – i to već odavno –misao o njenom nečasnom i sramnom položaju. šta li je, šta li je moglo – razmišlјaoje Raskolјnikov – da zadrži sve dosad njenu odlučnost da svrši sa životomodjedanput? I tek tu je potpuno razumeo šta su za nju značila ona jadna, malasiročad, i ta bedna, poludela Katarina Ivanovna, sa svojom jektikom i udaranjemglave o zid.

Ali ipak, njemu je bilo jasno da Sonja, sa svojim karakterom i izvesnimobrazovanjem koje je dobila, ni u kom slučaju nije mogla tako i dalјe ostati. Ipak jeza njega bilo pitanje kako je ona tako dugo mogla da živi u takvom položaju, a da nepoludi, kad već nije imala snage da skoči u vodu? On je, naravno, shvatio da jeSonjin položaj slučajna pojava u društvu, mada, na žalost, ni izdaleka usamlјenaniti izuzetna. Ali baš ta slučajnost, to izvesno njeno obrazovanje i ceo njen ranijiživot mogli bi je, izgleda, odmah ubiti, već na prvom koraku ovog odvratnog puta.Pa šta ju je onda održavalo? Nije valјda razvrat? Cela ta sramota dotakla se nje,očevidno, samo mehanički; ni trunka pravog razvrata još nije kanula u njenu dušu,on je to video, ona je stajala pred njim kao na dlanu...

»Za nju postoje tri puta«, mislio je: »da skoči u kanal, dospe u ludnicu ili...naposletku, da zapliva u razvrat koji opija um i kameni srce.« Poslednja misao bilamu je najodvratnija; ali već je bio skeptik, mlad, apstraktan, znači i nemilosrdan, izato nije mogao da ne veruje da je poslednji izlaz, to jest razvrat, najverovatniji.

»Ma je li moguće da je to istina«, uzviknu on za sebe, »je li moguće da će se iovo biće koje je još sačuvalo čistotu duha, najzad, svesno navići na odvratnu,smrdlјivu jamu? Je li moguće da je to navikavanje već počelo i je li moguće da jeona samo zato i mogla da izdrži sve dosad što joj porok već ne izgleda takoodvratan? Ne, ne, to ne može biti!« uzviknuo je kao malopre Sonja. »Ne, od kanala juje dosad odvraćala misao o grehu i oni, ti... A što dosad nije poludela ... Ali ko kažeda već nije poludela? Zar je ona pri zdravoj pameti? Zar se može govoriti tako, kaoona? Zar se može sedeti nad provalijom, pravo nad smrdlјivom kalјugom, u koju seveć zagliblјuje, mahati rukama i zapušiti uši kad joj se počne govoriti o opasnosti?Šta misli?... Ne čeka, valјda, čudo? Sigurno je to! Zar sve to nisu znaci ludila?«

Uporno se zadržao na toj misli. Čak mu se taj izlaz sviđao više od svakogdrugog. Poče pažlјivije da se zagleda u nju.

– Ti se, znači, mnogo moliš bogu, Sonja? – zapita je.

Sonja je ćutala; on je stajao pored nje i očekivao odgovor.

– A kako bih ja bez boga? – zapita ona brzo i energično, letimice ga pogledaočima koje odjednom zablistaše, i snažno steže rukom njegovu ruku.

»Dakle, stvarno«, pomisli Raskolјnikov.

– A šta bog tebi za to daje? – reče on ispitujući je dalјe.

Sonja je dugo ćutala kao da nije mogla odgovoriti. Nјene slabačke grudi

nadimale su se od uzbuđenja.

– Ćutite! Ne pitajte me! Vi ne zaslužujete... – viknu odjednom gledajući gastrogo i lјutito.

»Dakle, stvarno čeka čudo!« ponavlјao je uporno za sebe.

– Sve mi daje! – prošaputa brzo Sonja i opet obori pogled.

»Eto, to je izlaz! Evo objašnjenja njenog izlaza«, odluči on u sebi, gledajući je sneutolјivom radoznalošću.

Sa novim, čudnim, skoro bolesnim osećanjem zagledao se u to bledo, mršavoi nepravilno lice isturenih jagodica, u te krotke, plave oči koje mogu da sevajutakvom vatrom, takvim surovim, energičnim osećanjem, u to malo telo koje je jošdrhtalo od negodovanja i gneva; i sve mu je to izgledalo sve čudnovatije, skoronemoguće. »Jurodiva, jurodiva«,48 ponavlјao je u sebi.

Na ormanu je ležala nekakva knjiga. Raskolјnikov ju je opažao svaki putidući gore-dole po sobi. To je bilo jevanđelјe u ruskom prevodu. Knjiga stara,pohabana, u kožnom povezu.

– Otkud ti ovo? – doviknu Raskolјnikov s drugog kraja sobe. Sonja je jošstajala na istom mestu, na tri koraka od stola.

– Donela mi – odgovori nekako nerado i ne gledajući ga.

– Ko ti je doneo?

– Lizaveta ... molila sam je.

»Lizaveta! čudno!« pomisli on. Sve je kod Sonje postajalo za njega nekakoneobičnije i lepše, svakog trenutka. On prinese knjigu bliže i poče je prelistavati.

– Gde je ono o Lazaru? – zapita iznenada.

Sonja je uporno gledala u zemlјu i nije odgovarala. Stajala je upola okrenutaod stola.

– Gde je ono o Lazarevom vaskrsenju? Nađi mi, Sonja.

Ona ga popreko pogleda.

– Ne tražite tamo ... to je u četvrtom jevanđelјu ... – grubo prošaputa neprimičući mu se.

– Nađi i pročitaj mi – reče on, sede, nalakti se na sto, podupre rukama glavu ineveselo se zagleda u stranu, spreman da sluša.

»Za jedno tri nedelјe, ona će u ludnicu. A i ja ću, izgleda, tamo, ako mi se jošnešto gore ne desi«, mrmlјao je u sebi.

48 Starinska reč »jurodivi« u rečniku religioznih Rusa značila je: Čoveka na izglednenormalnog, ali koji ima dar proricanja. – Prim. prev.

Sonja neodlučno priđe stolu, nepoverlјivo sasluša čudnu Raskolјnikovlјevu

želјu. Doduše, ipak uze knjigu.

– Zar vi to niste čitali? – zapita i pogleda ga preko stola, ispod oka. Glas joj jepostajao sve grublјi i oporniji.

– Davno ... Kad sam učio. Čitaj!

– A zar u crkvi niste slušali?

– Ja ... u crkvu nisam išao. A ti ideš često?

– Ne-ne – prošaputa Sonja.

Raskolјnikov se osmehnu.

– Razumem... Nećeš, znači, ni sutra ići ocu na pogreb?

– Ići ću. I prošle nedelјe sam bila ... parastos sam davala.

– Kome?

– Lizaveti. Nјu su ubili sekirom.

Živci su mu bili sve razdraženiji. Poče mu se vrteti u glavi.

– Jesi li ti bila bliska sa Lizavetom?

– Da ... Bila je pravedno stvorenje ... dolazila je k meni... retko ... nije semoglo. Nas dve smo čitale i... razgovarale. Ona će boga videti.

Čudnovato su odjekivale za njega te knjiške reči, a pored toga i novost;nekakvi tajanstveni sastanci sa Lizavetom, i obe – jurodive.

»Da čovek i sam postane jurodivi! Zarazno!« pomisli on. – Čitaj! – viknuodjednom lјutito i zapovednički.

Sonja se još kolebala. Srce joj je snažno kucalo. Nekako se bojala da mu čita.Skoro sa bolom u duši gledao je Raskolјnikov »nesrećnu ludu«.

– A šta će vam to? Pa vi ne verujete... – prošaputa ona tiho i teško dišući.

– Čitaj! Ja to želim! – insistirao je Raskolјnikov. – I Lizaveti si čitala.

Sonja otvori knjigu i nađe traženo mesto. Ruke su joj drhtale, glas je izdavao.Dvaput je počinjala i nikako da izgovori prvu reč.

– »Bijaše pak neki bolesnik Lazar iz Vitanije« ... – izgovori najzad s naporom,ali odjednom, kod treće reči, glas joj jeknu i prekide se, kao suviše zategnutastruna. Daha joj nestade, a u grudima se nešto steže.

Raskolјnikov je donekle shvatao zašto se Sonja nije odlučivala da mu čita, išto je dublјe to shvatao, sve je nekako grublјe i razdražlјivije zahtevao da mu čita.On je suviše dobro osećao kako je njoj sad teško da otkriva i iznosi na videlo svojunajveću tajnu i svetinju. Shvatio je da ta osećanja odista sačinjavaju njenu pravu imožda već davnašnju tajnu, koja je nastala, možda, još u detinjstvu, još u porodici,pored nesrećnog oca i maćehe poludele od jada, usred gladne dece, ružne vike iprekora. Ali on je istovremeno saznao sada, i to sigurno, da, iako je ona tugovala istrašno se nečega bojala pristupajući čitanju – da je istovremeno i strašno želela da

čita, bez obzira na svu tugu i strahovanja, i to da čita baš njemu, da on čuje, ineizostavno sad, »pa ma šta se posle desilo!« ... To je pročitao i njenim očima,shvatio iz njenog ushićenog uzbuđenja! ... Sonja se savlada, savlada grč što jestezao u grlu i u početku stiha joj presekao glas, i nastavi čitanje jedanaeste glaveJovanovog jevanđelјa. Tako je pročitala do 19. stiha:

– »I mnogi od Judejaca bijahu došli k Marti i Mariji, da ih tješe za bratomnjihovijem. Kad Marta dakle ču da Isus ide, izađe preda nj, a Marija sjeđaše doma.Onda reče Marta Isusu: Gospode! Da si ti bio ovdje, ne bi moj brat umro. A i sadznam da što zaišteš u Boga, daće ti Bog.«

Tu Sonja opet zastade stidlјivo predosećajući da će joj glas opet zadrhtati iprekinuti se ...

– »Isus joj reče: brat će tvoj ustati. Marta mu reče: – znam da će ustati ovaskrsenju, u pošlјednji dan. A Isus joj reče: Ja sam vaskrsenije i život: ko vjeruje umene, ako i umre, živjeće. I nijedan koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti na vijek.Vjeruješ li ovo? Reče mu: ...«

(I nekako bolno predahnuvši, Sonja snažno i razgovetno pročita baš kao da se samajavno ispoveda):

– »Da, Gospode! ja vjerujem da si ti Hristos, sin Božiji, koji je trebalo da dođena svijet.«

Ona zastade, brzo podiže na njega pogled, ali se odmah savlada i poče da čitadalјe. Raskolјnikov je sedeo i slušao nepomično, ne osvrćući se, nalaktivši se na stoi gledajući u stranu. Pročitali su do 32. stiha.

– »A Marija kako dođe gdje bješe Isus, i vidje ga, pade na noge njegovegovoreći mu: Gospode! da si ti bio ovdje, ne bi umro moj brat. Onda Isus kad jevidje gdje plače, i gdje plaču Judejci koji dođoše s njom, zgrozi se u duhu, i sampostade žalostan. I reče: gdje ste ga metnuli. Rekoše mu: Gospode! Hajde da vidiš.Udariše suze Isusu. Onda Judejci govorahu: gledaj kako ga lјublјaše. A neki od njihrekoše: ne mogaše li ovaj koji otvori oči slijepcu učiniti da i ovaj ne umre?«

Raskolјnikov se okrenu Sonji gledajući je uzbuđeno. Da, tako je! Već je svadrhtala u pravoj pravcatoj groznici. To je i očekivao. Sonja se približavala rečima onajvećem i nečuvenom čudu i obuze je osećanje velikog trijumfa. Glas joj postadezvučan kao metal; pobeda i radost odjekivali su u njemu i pojačavali ga. Redovi suigrali pred očima, jer joj je tamnelo pred zenicama, ali ona je znala napamet ono štoje čitala. Na poslednjem stihu »ne mogaše li ovaj koji otvori oči slijepcu« ... – ona,tihim glasom, vatreno i strasno izrazi sumnju, ukor i hulu slepih Judejaca, koji neveruju i koji će ovoga časa, posle jednog trenutka, kao gromom poraženi pasti,zajecati i poverovati... »I on, on, Raskolјnikov, koji je isto tako zasleplјen i neveruje, i on će sad čuti, i on će poverovati, da, da! Odmah, ovog časa«, sanjala jeSonja i sva drhtala od radosnog očekivanja.

– »A Isus se opet zgrozi u sebi, i dođe na grob; a bijaše pećina, i kamen ležašena njoj, Isus reče: uzmite kamen. Reče mu Marta, sestra onoga što je umro:Gospode! Već smrdi! Jer su četiri dana kako je umro.«

Ona energično udari glasom na reč četiri.

– »Isus joj reče: ne rekoh li ti da ako vjeruješ vidjećeš slavu božju? Uzeše

dakle kamen gdje ležaše mrtvac; a Isus podiže oči gore, i reče: hvala ti što si meuslišio. A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, davjeruju da si me ti poslao... Lazare! izađi napolјe. I izađe mrtvac...«

(Pročita ona gromko i svečano, drhteći i strepeći, kao da je sve to svojimočima gledala):

– »Obavit platnom po rukama i po nogama, lice njegovo ubrusom povezano.Isus im reče: razdriješite ga i pustite nek ide.

Onda mnogi od Judejaca, koji bijahu došli k Mariji i vidješe šta učini Isus,vjerovaše ga.«

Dalјe nije čitala, niti je mogla čitati, zatvori knjigu i brzo ustade.

– To je sve o vaskrsenju Lazarevom – isprekidano i grubo prošaputa ona istade nepomično, okrenuta u stranu, ne usuđujući se i nekako se stideći da gapogleda. Nјena grozničava drhtavica nije prestajala. Ogarak lojanice već se odavnogasio u iskrivlјenom svećnjaku, mutno osvetlјavajući u ovoj sirotinjskoj sobi ubicu ibludnicu, koji su se čudnovato saživeli pri čitanju večne knjige. Prošlo je jedno petminuta, ili više.

– Ja sam došao poslom, na razgovor – reče odjednom Raskolјnikov gromko inamršten ustade i priđe Sonji. Ova ga ćutke pogleda. Nјegov pogled je bio naročitosurov i neka sumanuta odlučnost ogledala se u njemu.

– Ja sam napustio danas svoje ukućane – reče on – majku i sestru. I više imse neću vratiti. Sve sam s njima prekinuo.

– Zašto? – upita Sonja zapanjena. Današnji sastanak s njegovom majkom isestrom ostavio je na nju neobičan utisak, mada i njoj samoj nejasan. Glas o

njegovom raskidu s njima saslušala je skoro sa užasom.

– Sad imam samo tebe – dodade Raskolјnikov.

– Hajdemo zajedno... Došao sam k tebi. Mi smo zajedno prokleti, zajednoćemo i poći!

Oči su mu sevale. »Kao da je šenuo!« pomisli sad Sonja o njemu.

– Kuda da idemo? – upita ona uplašeno i nehotice se odmače.

– A otkud ja znam? Znam samo da nam je put isti, to sigurno znam, i ništadrugo. Isti nam je cilј!

Sonja ga je gledala i ništa nije shvatala. Znala je samo da je strašno,beskrajno nesrećan.

– Niko od njih neće ništa razumeti, ako im se budeš požalila – nastavi on – aja sam te razumeo. Ti si mi potrebna, zato sam i došao k tebi.

– Ne razumem ... – prošapta Sonja.

– Kasnije ćeš razumeti. Zar ti nisi to isto učinila? Ti si isto tako prekoračila ...imala si snage da prekoračiš... Ti si na sebe ruku digla, ti si uništila život... svoj (toje svejedno!). Ti bi mogla živeti duhom i razumom, a svršićeš na Senskoj... Ali ti ne

možeš izdržati, i ako ostaneš sama, poludećeš, kao i ja. Ti si već i sad kao luda;treba, znači, da idemo zajedno, istim putem! Hajdemo!

– Zašto? Zašto vi to ... – reče Sonja čudnovato i duboko uzbuđenanjegovim rečima.

– Zašto? Zato što tako ne možemo ostati, eto zašto! Jer treba, najzad,razmisliti ozbilјno i otvoreno, a ne plakati i vikati kao deca: Bog neće dozvoliti! Jeršta će biti ako tebe odista sutra odnesu u bolnicu? Ona nije pri čistoj svesti i imasušicu, umreće skoro, a deca? Zar Polјuša neće propasti? Zar je moguće da ti nisiviđala ovde po ćoškovima decu koju majke šalјu da prose milostinju? Ja sam seraspitivao gde žive te majke i u kakvim prilikama. Tamo deca ne mogu ostati deca.Tamo je dete od sedam godina razvratno i lopov. A deca su – lik Hristov:»Nјihovo je carstvo božije«. On je zapovedio da ih poštujemo i volimo, na njima svetostaje.

– Pa šta, šta da radimo? – ponavlјala je Sonja plačući histerično i kršeći ruke.

– Šta da radimo? Da slomimo šta treba, jednom zauvek i gotovo: i patnju daprimimo! Šta! Ne razumeš? Kasnije ćeš razumeti... Slobodu i vlast, a što je glavno:vlast! Nad svim ništavnim stvorovima i nad čitavim mravinjakom. To je cilј! Upamtito! To ti je moj savet! Možda ja s tobom poslednji put razgovaram. Ako ne dođemsutra, čućeš o svemu sama, i tada se seti ovih reči. I nekad, docnije, posle mnogogodina, u toku života, možda ćeš i razumeti šta su one značile. A ako dođem sutra,kazaću ti ko je ubio Lizavetu. Zbogom?

Sonja sva uzdrhta od straha.

– A zar vi znate ko je nju ubio? – zapita hladeći se od užasa i unezverenogledajući u njega.

– Znam i kazaću ti... Tebi, samo tebi. Tebe sam izabrao. Ja neću doći da temolim za oproštaj, već prosto da ti kažem. Tebe sam odavno izabrao da ti kažem,još tada kad je tvoj otac pričao o tebi i kad je Lizaveta bila živa, ja sam to pomislio.Zbogom. Ruku mi ne pružaj. Sutra!

On izađe. Sonja ga je gledala kao ludaka, ali ona je i sama bila kao luda iosećala je to. U glavi joj se vrtelo. »Gospode! Otkud on zna ko je ubio Lizavetu? Štaznače one reči? Strašno je to!« Ali u isto vreme misao joj još nije padala na pamet.Uopšte! Nikako! »O, on mora da je strašno nesrećan! ... Ostavio je majku i sestru.Zašto? Šta se desilo? I šta on to namerava? Šta je to njoj govorio? On je njojpolјubio nogu i rekao ... rekao je (da, on je to jasno rekao) da bez nje ne možeživeti... O, gospode!«

Svu noć je Sonja provela u groznici i bunilu. Skakala je ponekad iz postelјe,plakala, lomila prste, opet padala u bunilo grozničavog sna, i sanjala Polјušu,Katarinu Ivanovnu, Lizavetu, čitanje jevanđelјa i njega ... njega, bledog lica,zažarenih očiju ... On njoj lјubi noge, plače. O, gospode!

Iza vrata s desne strane, iza onih vrata koja su delila Sonjinu sobu od stanaGertrude Karlovne Reslih, bila je prazna soba, odavno već prazna – pripadala jestanu gospođe Reslih i izdavala se pod kiriju; o tome su istaknute objave nakapiji i prileplјene cedulјice na prozorskim oknima koja gledaju na kanal. Sonja seveć odavno navikla da tu sobu smatra nenaselјenom. Međutim, za sve vreme

Raskolјnikovlјeve posete, kod vrata prazne sobe prestajao je gospodin Svidrigajlov ipritajen osluškivao. Kad je Raskolјnikov otišao, on zastade, zamisli se, ode naprstima u svoju sobu, koja se nalazila odmah do prazne, uze stolicu i nečujno jeprenese do samih vrata što su vodila u Sonjinu sobu. Razgovor mu se učiniozanimlјiv, značajan, i mnogo, mnogo mu se svideo – toliko mu se svideo da je stolicuostavio tu da se ne bi ubuduće, možda već i sutra, opet morao izlagati neprijatnostida prestoji ceo sat na nogama, već da se namesti udobnije i uživa u svakompogledu.

V

Kada je Raskolјnikov sutradan pre podne, tačno u jedanaest sati, ušao uzgradu -skog49 kvarta, u odelјenje načelnika istražnog odseka policije i zamolio daga prijave Porfiriju Petroviču, začudio se što ga dugo ne primaju; prošlo je najmanjedeset minuta dok su ga pozvali. A po njegovom računu, trebalo je, po svoj prilici, daodmah navale na njega. Međutim, stajao je u čekaonici, a pored njega su hodali iprolazili lјudi, očevidno ravnodušni prema njemu. U sledećoj sobi, nalik nakancelariju, sedelo je i pisalo nekoliko prepisivača i bilo je jasno da niko od njih nijeimao ni pojma ko je i šta je Raskolјnikov. Nemirno i podozrivo gledao je oko sebe,motreći nema li gde oko njega neki žandarm, kakav tajanstven pogled određen dapazi na njega kako ne bi nekud umakao. Ali ničeg sličnog nije bilo; video je samočinovnička lica, obuzeta sitnim brigama, zatim nekakve lјude, i niko o njemu nijevodio računa; mogao je, ako je hteo, da pođe na sve četiri strane. Sve jače se unjemu utvrđivala misao: kad bi onaj zagonetni čovek, ono priviđenje koje se jučepojavilo ispod zemlјe, stvarno sve znao i sve video – zar bi onda pustili njega,Raskolјnikova, da stoji sad tako i da mirno čeka. I zar bi čekali njega ovde dojedanaest sati, dok on sam nije blagoizvoleo da dođe? Izlazilo je: ili onaj čovek jošništa nije prijavio, ili... ili isto tako, prosto ništa ne zna, niti je išta svojim očimavideo (a i kako je mogao da vidi?), već je, znači, sve to što se njemu, Raskolјnikovu,juče desilo – ipak bilo samo priviđenje, preuveličano njegovom razdraženom ibolesnom fantazijom. Ta slutnja se čak još juče, za vreme najjačeg nemira iočajanja, počela utvrđivati u njemu. Pošto je sad o svemu tome promislio,spremajući se za novu borbu, odjednom je osetio da drhti – čak gnev uskipe unjemu pri pomisli da drhti od straha pred mrskim Porfirijem Petrovičem.Najstrašnije je bilo za njega da se opet sretne s tim čovekom; mrzeo ga je neizmerno,beskrajno, i čak se bojao da se kako ne oda svojom mržnjom. I gnev je bio takosnažan da odmah prekide drhtavicu: on se spremi da uđe hladna i drska izgleda, idade sebi reč da što više ćuti, da se zagleda i sluša, i da makar ovoga puta po svakucenu pobedi svoju bolesno razdraženu narav. Upravo u tom trenutku su ga pozvaliPorfiriju Petroviču.

Pokazalo se da je Porfirije Petrovič u tom trenutku bio sam u svom kabinetu.Nјegov kabinet je bio soba – ni velika ni mala; u njoj se nalazio veliki pisaći stoispred kanabeta presvučenog mušemom, stočić za čuvanje akata, orman u uglu inekoliko stolica – sve državni nameštaj od žutog politiranog drveta. U ćošku, nazadnjem zidu, ili, bolјe reći, na pregradi, bila su zatvorena vrata; tamo dalјe, izapregrade, morale su, znači, biti još nekakve sobe. Kad je Raskolјnikov ušao, PorfirijePetrovič odmah zatvori za njim vrata i ostadoše nasamo. Dočekao je svoga gosta,očevidno, s veoma veselim i vrlo lјubaznim izgledom, i tek posle nekoliko minutaRaskolјnikov po izvesnim znacima primeti kod njega neku zabunu, kao da ga jeneko iznenada omeo ili ga zatekao pri nečem vrlo intimnom i skrivenom.

– A, veoma poštovani! Evo i vas ... u naše krajeve!... – poče Porfirije i pružimu obe ruke. – Sedite, baćuška! Ili vi, možda, ne volite da vam kažem poštovani i...

49 Spaskog kvarta. – Prim. prev.

baćuška, tako tout court?50 Ne shvatite to, molim vas, kao familijarnost... Evoovamo, na divančić.

Raskolјnikov sede ne skidajući pogled s njega.

»U našim krajevima«, izvinjavanje zbog familijarnosti, francuska rečca toutcourt, i ostalo – sve su to bili karakteristični znaci. – »On mi je obe ruke pružio, aipak nijednu nije dao, trgao ih je na vreme«, sinu mu u pameti sumnja. Obojica suispitivački posmatrali jedan drugog, ali čim bi se njihovi pogledi susreli, obojica bi,munjevitom brzinom, skretali pogled na drugu stranu.

– Ja sam vam doneo priznanicu... za onaj sat... evo je. Je li napisano kako treba ilida je ponovo prepišem?

– Šta? Priznanica? Dobro je, dobro je ... ne brinite se – reče Porfirije Petrovičkao da se žurio nekud, i kad to reče, uze hartiju i pregleda je. – Da, sasvim je dobro.Više ništa ne treba – potvrdi govoreći isto onako brzo i stavi hartiju na sto. Zatim jetrenutak kasnije, govoreći već o nečem drugom, opet uze sa stola i premesti na svojstočić za akta.

– Vi ste, čini mi se, juče kazali kako biste želeli da me saslušate ...zvanično ... o mom poznanstvu s tom ... ubijenom? – poče Raskolјnikov – »a zaštosam umetnuo to čini mi se?« sinu mu u pameti kao munja. »Pa što se takouznemirujem zato što sam umetnuo to čini mi se?« sinu mu druga misao poputmunje.

I on odjednom oseti da je njegova podozrivost već od samog dodira sPorfirijem, samo od dve reči, od dva pogleda – za tren oka porasla do čudovišnihrazmera ... i da je to strašno opasno. živci se kidaju, uzbuđenje raste. »Nevolјa!Nevolјa! ... Opet ću se odati.«

– Da-da-da! Nemojte se uznemiravati! Ima vremena, ima vremena – mrmlјaoje Porfirije Petrovič hodajući tamo-amo oko stola, ali nekako bez ikakvog cilјa,nekako trčeći čas prozoru, čas stočiću za akta, čas opet stolu, čas izbegavajućiRaskolјnikovlјev podozrivi pogled, čas se i sam zaustavlјajući iznenada iposmatrajući ga pravo i netremice. Neobično je čudnovato izgledala pri tom njegovamala, gojazna i okrugla figura, kao neka lopta koja se kotrlјala na sve strane, iodmah odskakala od svih zidova i ćoškova.

– Stići ćemo, stići ćemo!... A pušite li vi? Imate li? Evo vam cigareta –nastavlјao je dajući gostu cigaretu... – Znate, ja vas primam ovde, a stan mi jeodmah tu iza pregrade ... državni stan; sad stanujem u privatnom, privremeno.Neke male opravke je u ovom trebalo izvršiti. Sad je skoro gotovo ... državni stan,znate, to vam je divota, a? Kako vi mislite?

– Da, divota – odgovori Raskolјnikov, gledajući ga skoro s podsmehom.

– Divna stvar, divna stvar... – ponavlјao je Porfirije Petrovič i zamislio senekako iznenada o nečem sasvim drugom – da! Divota! – umalo što ne viknunajzad, baci pogled na Raskolјnikova zaustavlјajući se na dva koraka pred njim. Točesto, glupo ponavlјanje da je državni stan divna stvar, i suviše je svojom

50 Sasvim prosto. – Prim. prev.

banalnošću protivurečilo ozbilјnom misaonom i zagonetnom pogledu koji PorfirijePetrovič ustremi sad na svoga gosta.

Ali to još više raspali Raskolјnikovlјev gnev i on se nikako nije mogao uzdržatiod podruglјivog i dosta neopreznog izazivanja.

– A znate šta? – zapita on odjednom, gotovo drsko gledajući Porfirija Petrovičai kao da oseća nasladu od svoje drskosti – postoji, izgleda, takvo pravničko pravilo,takav pravnički metod, za sve moguće istražne sudije, da najpre počnu izdaleka, odsitnica, ili čak od nečeg ozbilјnog, ali samo nečim sasvim sporednim, da, tako reći,ohrabre ili, bolјe reći, zavaraju onoga koga ispituju, da mu uspavaju opreznost i daga zatim odjednom, kad se najmanje nada, lupe pravo po glavi nekim kobnim iopasnim pitanjem. Je li tako? To se, izgleda, u svima pravilima i uputstvima svedosad ponavlјa kao svetinja?

– Dakle, dakle ... šta, vi, izgleda, mislite da ja vas ... ovaj... državnimstanom ... a? – I kad to kaza, Porfirije Petrovič zažmire i namignu; nešto veselo ilukavo prelete mu preko lica, bore mu se na čelu zagladiše, očice suziše, crte lica serazvukoše, i on se odjednom zaceni nervoznim dugotrajnim smehom, tresući se icepteći celim telom, gledajući Raskolјnikova pravo u oči. Ovaj i sam poče da sesmeje, malko na silu; ali kad Porfirije vide da se i on smeje zaceni se od takvogsmeha da skoro pomodre, onda Raskolјnikovlјeva odvratnost odjednom nadvladasvu opreznost: on prestade da se smeje, namršti se i dugo je s mržnjom gledaoPorfirija netremičnim pogledom, za sve vreme njegovog dugog smejanja, koje kao dase namerno nije prekidalo.

Doduše, neobazrivost je s obe strane bila očevidna: ispalo je da se PorfirijePetrovič smeje u oči svome gostu, koji ovaj smeh prima s mržnjom, a domaćin sevrlo malo snebiva zbog toga. Ta poslednja okolnost je za Raskolјnikova bila vrloznačajna: on je sad shvatio da se Porfirije Petrovič sigurno malopre uopšte nijezbunio, već je, naprotiv, on, Raskolјnikov, pao u klopku; da tu očevidno postojinešto što on ne zna, nekakav cilј; da je možda već sve gotovo i odmah će se, ovogtrenutka, obelodaniti i survati na njega ...

On odmah pređe pravo na stvar, ustade s mesta i uze kačket.

– Porfirije Petroviču – poče odlučno, ali dosta lјutito i nervozno – vi ste jučeizrazili želјu da dođem zbog nekog saslušanja. (On naročito naglasi reč saslušanja.)Ja sam došao, i ako vam što treba, onda pitajte, inače mi dozvolite da idem. Janemam vremena, imam posla... Treba da budem na pogrebu onog činovnika kogasu konji pregazili, za koga vi... takođe znate... – dodade on i odmah se nalјuti što jeto dodao, te odmah nastavi još lјuće: – Meni je sve ovo dosadilo, čujete li, i to većodavno ... donekle sam od toga i bio bolestan ... jednom rečju – skoro viknu on kadoseti da je to što je rekao o bolesti još neumesnije – jednom rečju, ili izvolite pitajteili me pustite, i to ovoga časa... a ako mislite da me ispitujete, onda samo zvanično,nikako drukčije! Drugačije neću dozvoliti; i zato sada zbogom, jer nemamo šta daradimo.

– Gospode bože! Šta vi to govorite! Ta o čemu da vas ispitujem – zakokodakaodjednom Porfirije Petrovič, za tren oka menjajući i ton, i izraz lica, i odmahprestade da se smeje. – Ta ne uznemiravajte se, molim vas – uzvrpolјi se on, časjureći na sve strane, čas opet nudeći Raskolјnikova da sedne – stići ćemo, i sve suto gluposti! Meni je, naprotiv, tako drago što ste najzad došli... Ja vas primam kao

gosta. A za ovaj prokleti smeh, vi mene, baćuška Rodione Romanoviču, izvinite. –Rodion Romanovič? Vi se, izgleda, tako po ocu zovete? ... Ja sam nervozan čovek,silno ste me nasmejali duhovitošću svoje primedbe; ponekad se, verujte mi, počnemtresti kao gumilastika, i tako po pola sata... Smešlјive sam prirode. I kakvog samsastava, čak se kaplјe bojim. Ama sedite, šta vam je? Molim vas, baćuška, inače ćupomisliti da ste se nalјutili...

Raskolјnikov je ćutao, slušao i posmatrao još lјut i namršten. Najposle sede,ali ne puštajući kapu iz ruku.

– Da vam kažem jednu stvar o sebi, baćuška, Rodione Romanoviču, tako reći,radi objašnjenja svoje karakteristike – nastavlјao je Porfirije Petrovič hodajućiužurbano po sobi i izbegavajući kao i ranije da sretne pogled svoga gosta. – Ja sam,znate, čovek neženjen, slabo odlazim među svet i nepoznat sam, a pored toga većsasvim formiran čovek, odrveneo, ostareo i... i... i jeste li primetili, RodioneRomanoviču, da kod nas, to jest kod nas u Rusiji, a najviše u našim petrogradskimdruštvenim krugovima, kad se dva pametna čoveka, koji se još bogzna kako nepoznaju, ali koji se, tako reći, uzajamno poštuju, kao, na primer, sad ja i vi – kadse, dakle, sastanu, onda čitavo pola sata ne mogu da nađu temu za razgovor, kočese jedan pred drugim, sede i zbunjuju se uzajamno. Svi imaju temu za razgovor:dame, na primer, pa velikosvetski lјudi višeg tona – oni uvek imaju temu razgovorac’est de rigueur,51 a lјudi srednjeg staleža kao što smo mi, svi se nekako lakozbunjuju i nerazgovorni su ... to jest misaoni... Od čega to, baćuška, dolazi, moždaod toga što nema zajedničkih interesa ili smo, možda, suviše pošteni i jedan drugogne želimo da varamo – ne znam. A? šta vi mislite. Pa ostavite tu kapu, izgleda kaoda hoćete odmah da krenete, verujte, neprijatno je gledati... Meni je, naprotiv, takomilo ...

Raskolјnikov ostavi kapu, ozbilјan i namršten, nastavi da ćuti i sluša, praznoi zbunjeno Porfirijevo pričanje. »šta on to stvarno priča – hoće valјda da oslabi mojupažnju svojim glupim brblјanjem?«

– Kafom vas ne nudim, nije mesto za to; ali zašto da ne posedim s prijatelјemjedno pet minuta, da se malo razonodim – sipao je Porfirije bez prestanka – i znatešta, sve te službene dužnosti... vi se, baćuška, nemojte uvrediti što ja, eto,neprestano hodam gore-dole; izvinite, baćuška, mnogo se bojim da vas ne uvredim,ali meni je šetnja vrlo potrebna. Neprestano sedim i tako volim da hodam po jednopet minuta ... šulјevi... sve se spremam da se gimnastikom počnem lečiti; tamo,kažu državni savetnici, pravi državni i čak tajni savetnici rado preko konopčićaskaču, eto tako vam je u našem veku

... nauka, tamo brate ... Da... A što se tiče ovih mojih dužnosti, saslušanja ičitave te formalistike ... eto, vi ste, baćuška, i sami izvoleli malopre spomenutisaslušanje... i stvarno, znate li, baćuška, Rodione Romanoviču, da saslušanja nekiput gore zbunjuju islednika nego onoga koga saslušavaju ... To ste vi, baćuška,sasvim umesno i duhovito izvoleli primetiti. (Raskolјnikov ništa slično nije kazao.)Spetlјa se čovek! Verujte da se čovek spetlјa! I uvek jedno te jedno, uvek jedno tejedno, kao bubanj! Ali, eto, očekuje se reforma, pa će nam se makar zvanjepromeniti, he-he-he! A već što se tiče naših pravničkih metoda, kao što ste se

51 To je obavezno. – Prim. prev.

izvoleli duhovito izraziti, tu se apsolutno potpuno s vama slažem. Eto, recite vimeni, ko od optuženih, pa makar to bio najprostiji geak, ne zna da će ga, na primer,najpre početi sporednim pitanjima uspavlјivati (kao što ste se vi srećno izrazili), azatim ga tek iznenada raspaliti posred temena – ušicom – od sekire, he-he-he!posred temena, kako ste vi to slikovito rekli! he-he! Vi ste, dakle, stvarno pomislilida sam ja vas hteo stanom... he-he! E baš ste ironičan čovek! E pa, neću, neću! Ah,da, zbilјa, reč mami reč, misao izaziva misao, vi ste malopre i o zvaničnoj formiizvoleli nešto spomenuti, znate, u pogledu saslušanja... Ta kakva zvaničnost!zvaničnost vam je, znate, u mnogim slučajevima, glupost. Ponekad samo prijatelјskiporazgovaraš i ispadne korisnije. Zvaničnost vam nikad ne gine, što se toga tiče, nebrinite; a i šta je u suštini zvaničnost, dozvolite da vas zapitam? Ne sme se istražnisuđija sputavati na svakom koraku zvaničnom procedurom. Islednikov posao, tovam je, tako reći, slobodna umetnost, svoje vrste, ili nešto slično ... he-he-he!

Porfirije Petrovič odahnu za trenutak. On je samo sipao, neumorno, časbesmisleno prazne fraze, čas iznenada ubacivao izvesne zagonetne reči i odmahopet nastavlјao sa besmislicama. Sad je već po sobi skoro trčao, sve brže i bržemičući svojim debelim nožicama, neprestano gledajući u zemlјu, zabacivši desnuruku na leđa, a levom neprekidno odmahujući i izvodeći razne pokrete koji, čudno,nikako nisu odgovarali njegovim rečima. Raskolјnikov odjednom opazi da je on,trčeći po sobi, jedno dvaput nekako zastajao kraj vrata, na trenutak, i kao da jeosluškivao ...

»Da ne čeka nešto?«

– A što se toga tiče, imate potpuno pravo – opet nastavi Porfirije, veselo, igledajući Raskolјnikova neobično prostodušno (zbog čega ovaj uzdrhta i za tren okase spremi) – odista imate pravo što ste tako duhovito izvoleli ismejati pravničkuproceduru, he-he! Jer su vam, naravno, neki naši dubokomisleno-psihološki ispadido krajnosti smešni i, verujte, nekorisni, u slučaju kad su suviše sputaniprocedurom. Da... nego ja opet o proceduri: da, kad bih ja smatrao ili, bolјe reći,sumnjao na nekog – na ovog, drugog, trećeg, da je on, tako reći, zločinac, u nekomslučaju koji je meni poveren na isleđenje ... Vi se, izgleda, spremate za pravnika,Rodione Romanoviču?

– Da, spremao sam se ...

– E, pa evo vam, tako reći, primerčić za budućnost, to jest, nemojte pomislitida sam se ja usudio da vas učim; jer kakve vi samo članke o zločinima pišete! Ne,već onako, u vezi s ovim faktom, usuđujem se da iznesem jedan primerčić, dakle,eto, kad bih ja sad, na primer, smatrao ovog, drugog ili trećeg zločincem, zašto da janjega, pitam vas, pre vremena uznemiravam, makar i imao dokaza protiv njega?Nekog ja i moram, na primer, da uhapsim što pre, a drugi, vidite, nije takvogkaraktera, verujte; zašto da mu onda ne dam da se malo prošeta po varoši, he-he!Ne, vi, ja to vidim, ne razumete baš sasvim, onda ću vam to, evo, jasnije izložiti: kadbih ja, njega, na primer, uhapsio suviše rano, možda bih mu time još dao moralnioslonac, he-he! Vi se smejete (Raskolјnikovu ni na pamet nije padalo da se smeje;on je sedeo stisnutih usana, ne skidajući svoj zažareni pogled s očiju PorfirijaPetroviča.) A, međutim, to vam je tako, naročito s ponekim subjektom, jer su lјudiveoma različiti – a prema svima jedna ista praksa. Vi ste, eto, izvoleli sada dakažete: dokazi, da, dokazi, ali dokazi, prijatelјu, imaju većinom dva kraja; a ja sam,recimo, islednik, znači, slab čovek, kajem se: ja bih želeo da podnesem suđu

isleđenje, tako reći, matematički jasno; želeo bih da nađem takav dokaz da budekao dvaput dva četiri! Da liči na očigledan i neosporan dokaz! A ovako, ako gauhapsim pre vremena, makar i bio uveren da je to on, ja time, dakle, sam sebioduzimam mogućnost da dalјe otkrivam njegovu krivicu; a zašto? Pa, zato što mu,tako reći, dajem određen položaj, što ću ga, tako reći, psihološki umiriti; i on ćeonda pobeći od mene i uvući se u svoju lјušturu, shvatiće najzad da je zatvorenik.Pričaju, eto, da su se odmah posle Alme52 pametni lјudi u Sevastopolјu i te kakobojali da će neprijatelј svakog časa jurišati otvoreno, silom, i odmah zauzetiSevastopolј; a kad su videli da je neprijatelј izabrao normativnu opsadu, i da kopaprvi rov, onda su se, kažu, pametni lјudi i te kako obradovali i umirili: znači, stvarse najmanje za dva meseca otegla, jer – kad će neprijatelј opsadom zauzeti grad? Vise opet smejete, opet ne verujete? Ono, naravno, i vi imate pravo. Slažem se s vama– to su sve pojedinačni slučajevi; navedeni slučaj odista je usamlјen! Ali, evo, na štatada, dobri Rodione Romanoviču, treba paziti: opšti slučaj, onaj prema kome suskrojene sve pravničke forme i pravila, i prema kome su sračunati i u knjižicezapisani – uopšte ne postoji, i to baš zato što se svaki događaj, svaki, na primer,zločin, čim se u stvari desi, odmah pretvara u potpuno individualan slučaj – i tekakav ponekad; ne liči ni na kakav raniji... Ponekad se dešavaju veoma smešnislučajevi. Kad bih ja ostavio izvesnog gospodina samom sebi, kad ga ne bihuznemiravao i zatvarao, ali da on svakog časa i svakog minuta zna ili da barsumnja da ja sve znam, svu pozadinu stvari, da dan i noć budno pazim na njega,stražarim neumorno, i kad bi svesno podnosio tu večitu sumnju i strah, on bi se nakraju premorio i, verujte, sam bi mi došao, i učinio nešto što bi bilo kao dvaput dva,što bi, tako reći, izgledalo matematički, a to je prijatna stvar ... To se i neotesanomselјaku može desiti, a već pogotovu ovakvom kao što smo mi, savremenompametnom čoveku, i još vaspitanom u izvesnom pravcu! Zato je, dragi moj, veomavažno shvatiti u kom je pravcu orijentisan neki čovek. A živci – vi ste na njih sasvimzaboravili! Sve je to danas bolesno, i slabo, i ozlojeđeno! ... A žuči – koliko tek žučiima u svima! To je, kažem vam, u izvesnoj prilici, rudnik svoje vrste! I šta je menebriga što on slobodan šeta po gradu! Neka ga, neka ga – nek’ se prošeta neko vreme,neka ga; ja ionako znam da je on moja žrtvica i da nikud od mene neće pobeći! A ikud da pobegne, he-he! Valјda u inostranstvo? U inostranstvo će vam Polјak pobeći,a ne on, tim pre što mu ja pratim svaki korak, a i mere sam preduzeo. Pobeći ćevalјda u dubinu otadžbine? Tamo žive selјaci, pravi, večni, ruski selјaci: asavremeno vaspitan čovek će pre pristati na tamnicu nego da živi s takvimtuđincima kao što su naši selјaci, he-he! Ali to su sve gluposti i površne stvari. Štaznači: pobeći će – to je formalizam, što je glavno: nije ono pravo; on od mene nećepobeći ne samo zato što nema kud da beži već on od mene psihološki neće pobeći,he-he! Kako vam izgleda ovaj izraz! On meni po sili prirodnog zakona neće pobeći ida ima kud da pobegne. Jeste li viđali leptira pred svećom? E pa, tako će se i onstalno oko mene vrteti, kao leptir oko sveće; sloboda će mu omrznuti, počeće da sezadublјuje u misli, zaplitaće se, sam će sebe sasvim zaplesti, kao u mrežu, izmućićese na mrtvo ime... I ne samo to, nego će mi sam prirediti neki matematički potezkao dvaput dva, samo ako mu dam malo poduži odmor ... Stalno, neprestano će okomene opisivati krugove, stalno smanjujući poluprečnik, i – hop! Pravo će mi u ustauleteti, a ja ću ga progutati, a to je vrlo prijatno, he-he-he! Vi ne verujete?

52 Bitka kod Alme odigrala se za vreme krimskog rata, 20. IX 1854. god. posleprvog iskrcavanja anglo-francuske i pruske vojske, na početku skoro jednogodišnje odbraneSevastopolja. – Prim. prev.

Raskolјnikov nije odgovorio; sedeo je bled i nepomičan, zagledajući se s

nesmanjenim naporom u Porfirijevo lice.

»Dobra lekcija!« mislio je hladeći se. »Ovo sad već nije više igra mačke i miša,kao što je juče bilo. On meni ne pokazuje i ne došaptava svoju silu uzalud; za to jesuviše pametan... To ima drugi cilј, ali kakav? Eh, gluposti, brate, to ti mene plašiš ihoćeš da me natocilјaš? Nemaš ti nikakvog dokaza niti postoji jučerašnji čovek! Tiprosto hoćeš da me zbuniš: hoćeš da me nalјutiš pre vremena, pa da me u tomstanju uhvatiš, samo se varaš, prevarićeš se u računu! Ali zašto, zašto mi u tolikojmeri sve to došaptava?... Mora da računa na moje bolesne živce! ... Ne, bratac,varaš se, nasukaćeš se, mada si, vidim, nešto spremio ... E pa videćemo šta li si tospremio! ...«

I on steže srce iz sve snage, spremajući se za strašnu i neznanu katastrofu.Ponekad ga je spopadala želјa da skoči i tu na mestu udavi Porfirija. Tog gneva sebojao još kad je ulazio ovamo. Osećao je da su mu se usta sasušila, da mu srcesnažno bije, a pena se zapekla na usnama. Ali ipak se odluči da ćuti i da ni reči nekaže pre vremena. Shvatio je da je to najbolјa taktika u njegovom položaju, ne samozato što se tako neće odati već će, naprotiv, ćutanjem još razlјutiti samoganeprijatelјa, pa čak ovaj može njemu da se oda. Bar se on tome nadao.

– Ne, vi, ja vidim, ne verujete, stalno mislite da vam ja podmećem nevinepošalice – nastavi Porfirije sve veselije, neprestano se zlurado smeškajući odzadovolјstva i opet počinjući da snuje po sobi – ono, naravno, imate pravo; moju jepojavu već sam bog tako stvorio da samo komične misli kod drugih izaziva, lakrdiju;ali evo šta ću vam kazati i opet ponavlјam: vi ste, baćuška Rodione Romanoviču, visad izvinite mene starca, još mlad čovek, tako reći, tek u prvoj mladosti, i zatocenite lјudski um najviše na svetu, kao sva omladina. Vas sablažnjavaju strašnaduhovitost i apstraktni razlozi razuma. I to vam je u dlaku kao, na primer,nekadašnji austrijski Hofkrigsrat53. Naravno, ukoliko ja mogu da sudim o vojnimdogađajima. Oni su tamo na hartiji Napoleona razbili i zarobili, i te kako su u svomkabinetu na najpametniji način sračunali i izveli zaklјučke – kad tamo, general Makse predaje sa svom svojom armijom54, he, he, he! Vidim, baćuška RodioneRomanoviču, vi mi se smejete što ja, civil, stalno uzimam primerčiće iz ratneistorije. Ali, šta da se radi, to mi je slabost, volim strategiju, i mnogo volim da čitamsve te ratne izveštaje ... strašno sam pogrešio što sam ovu struku izabrao. Trebaloje da služim u vojsci, verujte. Napoleon možda i ne bih postao, ali major bih, he, he,he! Dakle, ja ću vam sad, dragi moj, reći celu istinu podrobno to jest u vezi s onimpojedinačnim slučajem: stvarnost i čovekova priroda su, gospodine moj, važnastvar; ih, kako one ponekad najdalekovidiji račun upropaste! Ej, poslušajte vistarca, ozbilјno vam govorim, Rodione Romanoviču! – govoreći to, Porfirije Petrovič,koji je jedva imao trideset pet godina, kao da odjednom ostari: čak mu se i glasizmeni i sav se nekako smežura i pogrbi – a pored toga, ja sam iskren čovek ...Jesam li ja iskren čovek ili nisam? Šta vi mislite? Meni se, vidite li, čini da sampotpuno iskren: takve vam stvari bez potrebe govorim i još nikakve nagrade za to netražim, he, he! Ali, da nastavim: oštroumlјe je, po shvatanju, divna stvar; to je, tako

53 Dvorski vojni savet. – Prim. prev.

54 U boju kod Ulma 1805. godine. – Prim. prev.

reći, ukras prirode i uteha života; ono je kadro da nam i te kakve zagonetke zadaje,tako da je prosto nemoguće da ih odgonetne poneki bedni istražni sudija, koji se uzto i sam svojom fantazijom zaneo, kao što to uvek biva, jeg i sudija je, zaboga,čovek! Ali priroda spasava jednog islednika, to je nevolјa! A o tome neće ni da misliomladina koja se oduševlјava oštroumlјem i »gazi preko svih prepreka« (kao što stese vi veoma oštroumno i dovitlјivo juče izvoleli izraziti). On će, recimo, i slagati, tojest čovek, pojedinačni slučaj, taj inkognito, i slagaće odlično, na najlukaviji način;reklo bi se da sad treba da trijumfuje i samo uživa u plodovima svoga oštroumlјa,on – tap! Pa na najzanimlјivijem, na najskandaloznijem mestu padne u nesvest!Ono, recimo, možda je čovek bio bolestan, a i zagušlјivo je ponekada u sobama, aliipak! Ipak je dao povod za sumnju! Slagao je jedinstveno, ali o prirodi nije vodioračuna. Eto gde vam je lukavstvo! Drugi put, opet, zanoseći se nestašlukom svogaoštroumlјa, počne da magarči čoveka koji na njega sumnja; pobledi kao namerno,kao u igri, ali i suviše prirodno pobledi, i suviše kao da je istina, i tako je opet daopovoda za sumnju! Ako i podvali u prvi mah, on već prekonoć vidi šta je, samo akoje vešt. I tako je na svakom koraku! I ne samo to, još će sam početi da istrčava,počeće da se trpa i gde ga ne traže, stalno će počinjati razgovor o onome o čemu bi,naprotiv, trebalo da ćuti, počeće da priča razne alegorije, he-he! Sam će doći, ipočeće da pita a što me tako dugo već ne hapse? He-he-he! I to se može desiti inajoštroumnijem čoveku, psihologu i književniku! Priroda je kao ogledalo, ogledalo,najprozračnije! Gledaj u njega i uživaj, eto ti! Ta što ste vi tako pobledeli, RodioneRomanoviču, da vam nije zagušlјivo? Da otvorimo prozorčić?

– O, ne uznemiravajte se, molim vas – viknu Raskolјnikov i odjednom sezakikota – molim vas, nemojte se uznemiravati!

Porfirije sede prema njemu, pričeka, pa se odjednom i sam zakikota; odmahza njim Raskolјnikov ustade sa divana, naglo prekide svoj grozničavi smeh

nalik na nastup.

– Porfirije Petroviču! – progovori glasno i razgovetno, iako se jedva držao nauzdrhtalim nogama – ja, najzad, jasno vidim da vi odista sumnjate na mene zbogubistva te starice i njene sestre Lizavete. Ja sa svoje strane izjavlјujem da mi je sveveć odavno dosadilo. Ako nalazite da imate pravo da me zakonskim putem gonite, vime gonite; ako mislite da me hapsite, vi me hapsite. Ali da mi se tako smejete u oči ida me mučite, to neću dozvoliti...

Odjednom su mu usne zadrhtale, oči planule besom i dotle uzdržani glasodjeknuo.

– Neću dozvoliti! – viknu odjednom i iz sve snage udari pesnicom o sto –čujete li vi to, Porfirije Petroviču? Neću dozvoliti!

– Ah, gospode, šta je to sad opet! – povika tobože sasvim uplašen PorfirijePetrovič – baćuška! Rodione Romanoviču! Dragi moj! Ta šta je vama?

– Neću dozvoliti! – viknu i po drugi put Raskolјnikov.

– Baćuška, tiše! čuće vas, pa će doći! A šta ćemo im tada reći, pomislite isami! – prošaputa užasnut Porfirije Petrovič, približavajući svoje liceRaskolјnikovlјevom.

– Neću dozvoliti, neću dozvoliti! – mahinalno je ponavlјao Raskolјnikov, ali

odjednom isto tako tihim šapatom.

Porfirije se brzo okrenu i potrča da otvori prozor.

– Da pustim svežeg vazduha! I vodice malo, dragi moj, da popijete; jer to jenastup. – I on već jurnu vratima da naredi da donesu vode, ali tu u uglu nađe seflaša s vodom kao poručena.

– Pijte, baćuška – šaptao je trčeći k njemu sa flašom; – možda će pomoći... –Strah i čak saosećanje Porfirija Petroviča bili su toliko prirodni da Raskolјnikovućuta i sa unezverenom radoznalošću poče da ga posmatra. Ali vode ne uze.

– Rodione Romanoviču! Mili moj! Ta vi ćete tako poludeti, uveravam vas, eh!Ah! Dede pijte! Ta pijte makar malo!

On ga natera da uzme čašu s vodom u ruke. Ovaj je mehanički prineseusnama, ali se prenu i sa odvratnošću je ostavi na sto.

– Da, imali ste napad! Tako će vam se, mili, opet ranija bolest povratiti –zakokodaka Porfirije Petrovič s prijatelјskim saosećanjem, doduše, još neprestanonekako zbunjenog izgleda. – Gospode! kako možete da sebe tako ne čuvate? Da, iDmitrije Prokofjič je juče k meni dolazio, priznajem, priznajem, moj je karakterpakostan, pogan, ali gle, šta su oni iz toga izveli!... Gospode! Došao juče posle vas,ručali smo, govorio je, govorio, ja sam širio ruke od čuda; e, mislim ... O, gospodebože! To ste ga vi, valјda, k meni poslali? Ta sedite, prijatelјu, sedite, tako vamHrista!

– Ne, nisam ga ja slao! Ali sam znao da je k vama išao i zašto je išao – oštroodgovori Raskolјnikov.

– Znali ste?

– Znao sam. Pa šta onda?

– Pa to, baćuška Rodione Romanoviču, što ja znam još i druge vaše podvige:sve mi je poznato! Ja znam i kako ste išli da pogađate stan, pred samu noć kad seveć smrkavalo, i kako ste u zvonce počeli da zvonite, i za krv pitali, i kako steradnike i vratare zbunili. Ja shvatam vaše tadašnje duševno raspoloženje ... ali,ipak, vi ćete tako sebe prosto do ludila dovesti, tako mi boga! Sasvim ćete propasti!Jer u vama gnev već suviše jako vri, plemeniti gnev od nanetih uvreda – najpre odsudbine, a zatim od kvartovskih činovnika, te, eto, snujete čas tamo, čas amo, daih, tako reći, što pre sve naterate da progovore i da tako sve odjednom svršite, jer suvam dosadile sve te gluposti i sva ta sumnja. Je li tako? Jesam li pogodio vašeduševno stanje?... Samo, vi ćete tako ne samo sebe nego i mog Razumihinaupropastiti; jer on je suviše dobar čovek za to, i sami znate. Kod vas je, to bolest, akod njega vrlina, a izlazi da je vaša bolest za njega zarazna ... Ja ću vam to,baćuška, eto, čim se umirite, ispričati... ta sedite, baćuška, zaboga! Molim vasodmorite se, bledi ste kao krpa. Ta sedite!

Raskolјnikov sede; drhtavica je prolazila, a vatra je obuzimala celo telo.Duboko zaprepašćen, napeto je slušao uplašenog Porfirija, koji ga je prijatelјskinegovao. Ali nije verovao nijednoj njegovoj reči, iako je osećao nekakvu čudnovatunaklonost da mu poveruje. Neočekivane Porfirijeve reči o razgledanju i pogađanju

stana sasvim su ga zaprepastile. »Ali kako to? On, znači, i za stan zna?« pade mu napamet, »i još mi sam priča!«

– Da, bio je jedan gotovo isti takav slučaj, psihološki, u našoj sudskoj praksi,tako neki bolestan slučaj – nastavi Porfirije brzajući. – Isto tako nalagao jedanprotiv sebe da je ubio, i još da znate samo kako nalagao: čitavu halucinaciju izveo,fakta naveo, okolnosti ispričao, zapleo, zbunio sve odreda, a zašto? On sam je,sasvim nehotice, bio donekle uzrok ubistva, ali samo donekle, a kad je doznao da jedao povod ubicama, počeo je da tuguje, opijao se, stalo mu se priviđati, ispametiočovek i uverio samog sebe da je upravo on ubica! Ali je vrhovni senat, najzad, stvarrazmrsio, jadnika su oslobodili i stavili pod nadzor. Hvala vrhovnom senatu! U-uh!aj-aj-aj! Eh, šta je to, baćuška? Tako se može i vrućica zaraditi, kad se javlјaju čak itakve želјe za kidanjem svojih živaca: ići noću i zvoniti u zvonce, raspitivati se zakrv. Ja sam psihologiju celu izučio u praksi. Da, ponekad čoveka vuče da skoči krozprozor ili sa tornja, i to osećanje je tako sablažnjivo. Isto tako i zvonce... Bolest,Rodione Romanoviču, bolest! Suviše ste počeli da zanemarujete svoju bolest.Trebalo bi da se posavetujete s iskusnim lekarom, jer šta vam vredi taj vaš debelјko!Vi ste u bunilu! Vi prosto sve to samo u bunilu radite...

Za trenutak se sve zavrtelo oko Raskolјnikova.

»Je li moguće«, iskrsavalo je pitanje, »da on i sad laže? Ne može biti, nijemoguće!« Odbijao je od sebe tu pomisao osećajući unapred do kakvog ga stupnjapomame i jarosti to može dovesti; osećao je da od besa može poludeti.

– To nije bilo u bunilu, bilo je na javi! – viknu Raskolјnikov upinjući se svomsnagom svog razuma da prodre i shvati Porfirijevu igru. – Na javi, na javi! čujete li?

– Da, čujem i razumem! Vi ste i juče govorili da nije u bunilu, čak stenaročito naglašavali da nije u bunilu! Ja razumem sve što vi možete reći! E, eh! Tačujete, Rodione Romanoviču, dobrotvore moj, slušajte, makar samo ovu okolnost.Da ste vi odista, stvarno, učinili zločin, ili na neki način bili umešani u tu prokletustvar, zar biste vi, pobogu brate, sami počeli isticati da sve to niste činili u bunilu,već, naprotiv, potpuno svesno. I to naročito isticati, s takvom upadlјivom upornošćuisticati, pa, zar se može, zar se može tako nešto učiniti, molim vas? Po momshvatanju, stvar stoji sasvim obrnuto. Jer kad biste vi osećali neku krivicu, vi bistenaročito morali isticati da je sve to bilo obavezno u bunilu! Je li tako, Zar ne?

Nešto prepredeno odjeknu u tom pitanju. Raskolјnikov se do samog naslonadivana odmače od Porfirija, koji se prema njemu nagao i posmatrao ga ćutke,netremice i u nedoumici.

– Ili, što se tiče gospodina Razumihina, to jest da li je on sinoć dolazio darazgovara sa mnom po svom nahođenju ili po vašem savetu? Pa trebalo bi baš dakažete da je on za svoj račun dolazio i da krijete da je po vašem savetu! A vi, eto, nekrijete! Vi baš naročito ističete da je po vašem savetu.

Raskolјnikov to nikad nije naglašavao. Žmarci mu prođoše po leđima.

– Vi sve to lažete – kaza Raskolјnikov polagano i tiho, usana iskrivlјenih ubolan osmeh: – vi hoćete opet da mi pokažete kako svu moju igru znate, da većunapred znate sve moje odgovore – govorio je skoro i sam osećajući da već ne merisvoje reči kako bi trebalo – hoćete da me uplašite ... ili me prosto ismevate...

Dok je to govorio, i dalјe ga je posmatrao ukočenim pogledom, i odjednom mu

opet beskrajna mržnja, planu u očima.

– Lažete sve! – povika on. – I sami odlično znate da je za zločinca najbolјinačin izvlačenja da koliko može govori istinu... da, ukoliko može, ne krije ono što nemora kriti. Ne verujem ja vama!

– Eh, što ste vi lisac – zlobno se nasmeja Porfirije – s vama se, baćuška, nemože izaći nakraj; nekakva se monomanija ugnezdila u vama. Dakle, ne verujetemi? A ja ću vam reći da već verujete, da ste već za četvrt aršina poverovali i ja ćuučiniti da poverujete i za čitav aršin, jer vas istinski volim i iskreno vam želimdobro.

Raskolјnikovu zadrhtaše usne.

– Da, želim vam i na kraju vam kažem – nastavi on i prijatelјski uhvatiRaskolјnikovlјevu ruku iznad lakta – poslednji put vam kažem: pazite na svojubolest. A pored toga, sad su vam, eto, majka i sestra došle: pomislite i o njima. Vitreba da ih tešite, i mazite, a vi ih samo plašite ...

– A šta se to vas tiče? Otkud vi to znate? I zašto se vi tako interesujete? Vi,znači, pratite svaki moj korak i želite da mi to stavite do znanja?

– Baćuška! Pa ja sam to od vas, od vas samog sve doznao! Vi i ne opažatekako u svom uzbuđenju sve unapred sami kazujete, i meni, i drugima. Isto takosam od gospodina Razumihina, Dmitrija Prokofjiča, doznao juče mnogo zanimlјivihpojedinosti. A ne, vi ste me, eto, prekinuli, ali ja ću vam ipak kazati da vi zbog svojenepoverlјivosti, i pored svega svog oštroumlјa, uopšte ne gledate normalno na stvari.Eto, na primer, da se vratimo opet na istu temu, na zvonce, ta ja sam vam takvoblago, takav fakat (čitav fakat) prosto oberučke odao, ja, istražni sudija! I vi ništa utome ne vidite? Kad bih ja makar i najmanje na vas sumnjao, zar bih takopostupio? ... Naprotiv, trebalo bi najpre da uspavam vaše sumnje, i da ničim nepokažem kako mi je taj fakat poznat: da vam tako skrenem pažnju na suprotnustranu, pa da vas iznenada raspalim kao ušicom sekire po temenu (to je vaš izraz).»A šta ste vi, kažem, gospodine izvoleli raditi u stanu ubijene činovnice u deset satiuveče, čak skoro jedanaest? Zašto ste vratare zbunjivali i pozivali ih u kvart,kvartovskom poručniku?« Eto, kako je trebalo da postupim da sam posumnjao i zatrunku. Trebalo bi vas sasvim zvanično saslušati, izvršiti pretres, pa možda čak iuhapsiti... Znači, ja u vas ne sumnjam, čim sam drukčije postupio! A vi, ponavlјam,ne gledate normalno na stvari i ne vidite ništa!

Raskolјnikov uzdrhta celim telom, tako da je Porfirije Petrovič to sasvim jasnoopazio.

– Vi sve lažete! – povika on – ja ne znam vaše cilјeve, ali vi sve lažete ...Malopre ste sasvim suprotno govorili i ja se ne mogu prevariti... Vi lažete!

– Ja lažem? – nastavi Porfirije, lјuteći se tobože, ali i dalјe veoma veselo ikrajnje podsmešlјiva izgleda i nimalo se ne uznemiravajući što gospodinRaskolјnikov ima o njemu takvo mišlјenje. – Ja lažem? ... A kako sam maloprepostupio s vama (ja, istražni sudija) kad sam vam mirno došaptavao i odavao svasredstva za odbranu i kad sam vam lično celu psihologiju izlagao. »Bolest, kažem,bunilo, prekomerno bio uvređen, melanholija, kvartovski činovnici« i sve ono drugo?A? He-he-he! Mada su, doduše, za odbranu, uzgred da kažem, sva ta psihološka

sredstva, to izgovaranje i izvlačenje, sasvim nesigurni i imaju dva kraja. »Bolest,bunilo, priviđenje, tako mi se činilo, ne sećam se«, sve je to lepo – ali zašto vam se,baćuška, u bolesti i bunilu baš takva priviđenja javlјaju, a ne neka druga? Jer,mogla su biti i druga? Zar ne? He-he-he!

Raskolјnikov ga pogleda oholo i prezrivo.

– Jednom rečju – kaza on oporo i gromko, ustajući, i odgurnuvši pri tommalko Porfirija – jednom rečju, ja hoću da znam, priznajete li vi sad da sampotpuno oslobođen sumnje ili ne priznajete? Recite, Porfirije Petroviču, recite kratkoi jasno, i to što pre, odmah!

– Gle ti nevolјe! E, baš je muka živa s vama! – povika Porfirije sasvim vesela,lukava i mirna izgleda. – A šta vam treba da znate, šta će vam da znate tako mnogokad vas još niko uopšte nije počeo uznemiravati! Baš ste kao dete: daj, pa daj vatruu ruke!

I zašto se tako sekirate? Što se vi nama sami tako namećete, iz kakvihrazloga? A? He-he-he!

– Ponavlјam – povika Raskolјnikov u besu – da ne mogu dalјe podnositi...

– A šta? Neizvesnost? – prekide ga Porfirije.

– Ne mučite me! Ja neću... Kažem vam da neću! Ne mogu i neću! ... Čujete li!Čujete li! – viknu on i opet lupi pesnicom po stolu.

– Ama tiše, tiše! Čuće nas neko! Ozbilјno vas upozoravam; pazite se! Ja se nešalim! – kaza šapatom Porfirije, ali sada na njegovom licu već nije bilo onog ranijegženski dobrodušnog i uplašenog izraza. Naprotiv, sad je on otvoreno zapovedao,strogo, namrštenih obrva i kao da odjednom ruši sve tajne i dvosmislenosti. Ali to jebilo samo za trenutak. Zbunjeni Raskolјnikov odjednom pobesne; samo, čudnovato,opet je poslušao zapovest, da govori tiše, iako je u njemu kipeo krajnji bes.

– Ja se ne dam mučiti! – poče odjednom šaputati kao i malopre, osećajući usebi s bolom i mržnjom da se mora potčiniti zapovesti, padajući od te pomisli u jošveću pomamu – uhapsite me, pretresajte, ali se izvolite držati propisa, ne igrajte sesa mnom! Da se niste usudili!

– Ne brinite se za propise – prekide ga Porfirije sa ranijim lukavimpodsmehom, posmatrajući ga nekako sa uživanjem – ja sam vas, baćuška, pozvaosad po domaći, onako sasvim prijatelјski!

– Ne treba meni vaše prijatelјstvo, plјujem ja na njega! Čujete li! I evo uzimamkapu i idem. Dakle, šta ćeš sad ako nameravaš da me uhapsiš?

On zgrabi kačket i pođe vratima.

– A zar nećete da vidite jedno iznenađenje? – zlobno se nasmeja Porfirijehvatajući ga opet malko iznad lakta i zaustavlјajući ga kod vrata. On je očevidnopostajao sve veseliji i nestašniji, što je Raskolјnikova sasvim dovodilo do besa.

– Kakvo iznenađenje? Šta to? – zapita on zaustavlјajući se odjednom i sastrahom gledajući Porfirija.

– Iznenađenje, eto, tu, iza vrata, sedi, he, he, he! On pokaza prstom na

zatvorena vrata u pregradi što su vodila u njegov državni stan. – Ja sam ga čakzaklјučao da ne pobegne.

– Šta je to? Gde je? Šta je... – Raskolјnikov već priđe vratima i htede da ihotvori, ali ona behu zaklјučana.

– Zaklјučana su, i evo vam klјuč!

I on mu zbilјa pokaza klјuč izvadivši ga iz džepa.

– Ti sve lažeš! – vrisnu Raskolјnikov ne uzdržavajući se više – lažeš, pajacuprokleti! – i jurnu na Porfirija, koji ustuknu vratima, ali se ni najmanje ne uplaši.

– Ja sve, sve razumem! – priskoči on k njemu.

– Ti lažeš i lјutiš me, da se odam ...

– Pa više se čovek i ne može odati, baćuška Rodione Romanoviču. Vi ste vansebe od jarosti. Ne vičite, inače ću pozvati služitelјe.

– Lažeš, ništa neće biti! Zovi poslužitelјe! Ti si znao da sam bolestan i hteo sida me nalјutiš do besnila, da se odam, to je tvoj cilј. A, ne! Daj fakta! Ja sam sverazumeo! Ti nemaš dokaza, imaš samo bedna, ništavna nagađanja.Zamjotovlјevska! Ti si znao moju narav, hteo si da me nalјutiš do pomame, pa dame posle iznenada poklopiš popovima i porotnicima. Ti njih čekaš? A? šta čekaš?Gde su ti? Daj ih ovamo!

– Ma kakvi sad porotnici, baćuška! šta sve čovek neće izmisliti. Pa to se popropisima ne može tako raditi, kao što vi govorite; vi, brate, sudski postupak neznate. A formalnosti neće pobeći, videćete i sami... – mrmlјao je Porfirije osluškujućikod vrata...

I stvarno, kao da se iza vrata u drugoj sobi začu nekakav šum.

– A, dolaze! – povika Raskolјnikov – poslao si, dakle, po njih ... Nјih si čekao!Ti si proračunao ... E, pa, daj ih ovamo sve! Uhode, svedoke, šta hoćeš ... daj! Jasam spreman! Gotov sam!

Ali sada se desio čudnovat događaj, nešto u normalnom toku stvari tolikoneočekivano da ni Raskolјnikov ni Porfirije Petrovič nisu mogli zamisliti takavrasplet.

VI

Kad se kasnije sećao toga trenutka, Raskolјnikovu je sve izlazilo pred očiovako:

Šum koji se čuo iza vrata odjednom se brzo pojača, i vrata se malkoodškrinuše.

– Šta je to? – viknu lјutito Porfirije Petrovič.

– Zar vas nisam upozorio ...

Odgovora za trenutak nije bilo, ali se osećalo da se iza vrata nalazi nekolikolјudi, koji kao da su nekoga gurali i odbijali.

– Pa šta je to tamo? – uznemireno ponovi Porfirije Petrovič.

– Doveli su apsenika Nikolaja – začu se nečiji glas.

– Ne treba! Odlazite! Pričekajte! Kud je navalio ovamo! Kakav je to nered? –povika Porfirije i jurnu vratima.

– Ama on... – poče opet onaj isti glas, ali se prekide.

Trenutak-dva, ne više, trajala je prava borba; zatim, kao da neko nekogodjednom silom odgurnu, i odmah zatim neki vrlo bled čovek uđe pravo u kabinetPorfirija Petroviča.

Taj čovek je, na prvi pogled, izgledao vrlo čudnovato. Gledao je pravo predase, ali kao da nikoga nije video. U očima mu je sevala odlučnost, a istovremenosmrtno bledilo oblivalo mu je lice, baš kao da su ga doveli na pogublјenje. Nјegovepobelele usne pomalo su drhtale.

Bio je još vrlo mlad, obučen u prosto narodno ruvo, srednjeg rasta, suvonjav,kose ošišane ukrug, finih suvih crta lica. Čovek koga je neočekivano odgurnuoodmah za njim jurnu u sobu i stiže da ga zgrabi za rame: to je bio žandarm; aliNikolaj istrže ruku i ote mu se još jedanput.

Na vratima se iskupi nekoliko radoznalaca. Neki od njih su navalјivali dauđu. Sve se ovo dogodilo za tren oka.

– Napolјe, još je rano! Čekaj dok pozovem! Zašto ste ga doveli? – gunđao jePorfirije Petrovič, strašno razlјućen, i nekako zbunjen. Ali Nikolaj iznenada kleče.

– Šta ti je? – viknu Porfirije zaprepašćen.

– Kriv sam! Grešan sam! Ja sam ubica! – reče odjednom Nikolaj teško dišući,ali jakim glasom.

Desetak sekundi potraja ćutanje, kao da su svi zanemeli od čuda, čak se ižandarm odmače i više nije prilazio Nikolaju, već se mahinalno vrati do vrata i ukočise.

– Šta je to? – viknu Porfirije Petrovič, dolazeći k sebi od trenutne

zaprepašćenosti.

– Ja sam ... ubica ... – ponovi Nikolaj, pošto malo poćuta.

– Kako ... ti... Koga si ubio? – Porfirije Petrovič se po svoj prilici zbunio.

Nikolaj opet malo poćuta.

– Alјonu Ivanovnu i sestricu njenu, Lizavetu Ivanovnu, ja sam ... ubio ...sekirom. Um mi se pomračio ... – dodade on odjednom i opet zaćuta. Neprestano jeklečao.

Porfirije Petrovič je nekoliko trenutaka stajao kao da se nešto zamislio, ali seodjednom opet prenu i poče mahati rukama na nezvane svedoke. Oni se za tren okaizgubiše i vrata se pritvoriše. Zatim pogleda Raskolјnikova, koji je stajao u uglugledajući unezvereno u Nikolaja, i krenu prema njemu, ali odjednom zastade,pogleda ga, prenese odmah svoj pogled na Nikolaja, zatim opet na Raskolјnikova, paopet na Nikolaja i odjednom, kao da je veoma zainteresovan, opet nasrnu naNikolaja.

– Šta ti meni istrčavaš tu sa svojim pomračenjem uma? – viknu na njegaskoro lјutito. – Ja te još nisam pitao da li ti se um pomračivao ili nije... govori, jesi liti ubio?

– Ja sam ubica... dajem iskaz ... – reče Nikolaj.

– E-eh! A čime si ubio?

– Sekirom. Spremio sam bio.

– Eh, što se žuri! Sam?

Nikolaj nije razumeo pitanje.

– Jesi li sam ubio?

– Sam. A Mićka nije kriv i uopšte nije u to umešan.

– Ma ne žuri se sa Mićkom! E-eh!... – A kako si, kako si sa stepenica tadastrčao? Jer vratari su vas obojicu sreli?

– To sam ja, da zavaram trag ... tada ... trčao s Mićkom – odgovori Nikolajnekako žurno, kao da je odgovor unapred spremio.

– Eto, kažem ja! – lјutito povika Porfirije – tuđe reči ponavlјa – promrmlјa kaoza sebe i odjednom opet pogleda Raskolјnikova.

On se očevidno tako zaneo Nikolajem da je za trenutak čak zaboravio naRaskolјnikova. Sad se odjednom setio, čak se zbunio.

– Rodione Romanoviču, baćuška! Izvinite – potrča on njemu – ne može tako,izvolite... vi tu nemate... ja ću sam ... vidite li, kakva iznenađenja!... Izvolite!...

I on ga uze za ruku i pokaza mu vrata.

– Vi ovo, izgleda, niste očekivali? – kaza Raskolјnikov, koji, naravno, još ništajasno nije shvatio, ali se već pribrao i ohrabrio.

– Pa i vi, baćuška, niste očekivali. Gle, samo kako vam ručica drhti! He-he!

– Pa i vi drhtite, Porfirije Petroviču.

– I ja drhtim, nisam očekivao!...

Oni su već stajali na vratima, Porfirije je nestrplјivo očekivao da Raskolјnikovizađe.

– A iznenađenje mi, znači, nećete pokazati? – upita odjednom Raskolјnikov sapodsmehom.

– Govori, a zubići mu cvokoću, he-he! Ironični čoveče! E pa, do viđenja!

– A ja mislim: zbogom!

– Kako bog da, kako bog da! – promrmlјa Porfirije sa nekako iskrivlјenimosmehom.

Prolazeći kroz kancelariju, Raskolјnikov je opazio kako ga mnogi pažlјivoposmatraju. U čekaonici, među svetom, ugledao je oba vratara one kuće, koje je onenoći pozivao da idu kvartovskom starešini. Oni su stajali i nešto čekali. Ali tek štoiziđe na stepenice, odjednom začu za sobom glas Porfirija Petroviča. Kad seosvrnuo, video je da ovaj trči za njim, sav zaduvan.

– Jednu rečcu, Rodione Romanoviču. Što se tiče ostaloga, kako bog da, aliipak, zvanično ću vas morati o ponečem zapitati... znači, još ćemo se videti, etotako! – I Porfirije stade pred njim s osmehom. – Eto tako! – dodade još jednom.

Moglo se pretpostaviti da želi još nešto da kaže, ali mu nije prelazilo prekojezika.

– Vi mene, Porfirije Petroviču, izvinite zbog onog malopređašnjeg ... ja sammalo pao u vatru – poče Raskolјnikov, koji se već potpuno pribrao i nije mogaoodoleti želјi da se napravi važan.

– Ništa, ništa – gotovo radosno odgovori Porfirije. – Ja sam i sam ... Imamzlobnu narav, kajem se, kajem! Ali videćemo se! Ako bog da, svakako ćemo sevideti!...

– I konačno ćemo upoznati jedan drugog? – nastavi Raskolјnikov.

– I konačno ćemo upoznati jedan drugog – složi se Porfirije Petrovič, zažmire ivrlo ozbilјno pogleda Raskolјnikova. – A sad na rođendan?

– Na sahranu.

– A jest... na sahranu! Zdravlјe svoje čuvajte, zdravlјe...

– A ja već prosto ne znam šta da vam poželim! – reče Raskolјnikov silazećiniza stepenice, ali se opet iznenada okrenu Porfiriju: – poželeo bih vam mnogouspeha, ali vidite i sami kako je komična vaša dužnost!

– A zašto komična? – odmah načulјi uši Porfirije Petrovič, koji se isto takookrenuo da ode.

– Pa tako! Eto, koliko ste onog jadnog Mikolku morali namučiti, psihološki,po svom metodu, dok nije priznao, mora da ste mu danonoćno dokazivali: »ti si

ubica, ti si ubica!« ... a sad kad je priznao, opet ćete ga na sito i na rešeto: »Lažeš,kazaćete, nisi ti ubica! Ti ne možeš biti ubica! Tuđe reči ponavlјaš!« Pa, kako ondada vaša dužnost nije komična.

– He-he-he! A ipak ste zapamtili da sam malopre rekao Nikolaju da »tuđe rečiponavlјa«? He-he! Oštroumni ste, oštroumni. Sve primećujete! Prava bistra pamet! Ibaš se za najkomičniju stranu zakačiste ... he-he! Je li to Gogolј od naših pisacaimao najrazvijeniju tu osobinu?

– Da, Gogolј.

– Da, Gogolј... do prijatnog viđenja!

– Do prijatnog viđenja!

Raskolјnikov pođe pravo kući. Bio je toliko zbunjen i smeten da je, pošto jedošao kući i prućio se na divan, jedno četvrt sata samo sedeo odmarajući se inastojeći da se koliko-toliko pribere. O Nikolaju nije ni pokušavao da misli: osećaoje da je pobeđen i da u Nikolajevom priznanju ima nešto neobjašnjivo, čudnovato,što on nikako ne može da shvati. Ali Nikolajevo priznanje je bilo – fakat. Nјemu suposledice toga fakta odmah bile jasne: laž se mora otkriti, i onda će opet navaliti nanjega. Ali bar dotle je slobodan i obavezno mora za sebe nešto učiniti, jer jeopasnost neminovna.

Ali, ipak, kolika opasnost? Položaj je postajao sve jasniji. Sećajući se uglavnim crtama, u vezi sa svim ostalim, čitave malopređašnje scene sa Porfirijem,nije mogao da se još jednom sav ne strese od užasa. Razume se, on još nije znao svePorfirijeve cilјeve, nije mogao da shvati sve njegove račune. Ali jedan deo igre bio muje jasan i, razume se, niko bolјe od njega nije mogao pojmiti kako je za njega biostrašan taj potez u Porfirijevoj igri. Još samo malko i on se mogao sasvim odati,stvarno odati. Osećajući pomerenost njegovog karaktera i proničući na prvi pogled unjegovu ličnost, Porfirije je postupao, mada suviše odlučno, ipak skoro nasigurno.Nema govora, Raskolјnikov je već malopre sebe suviše kompromitovao, ali do fakataPorfirije ipak još nije došao; sve je još bilo relativno. Ali shvata li on, ipak, sad sve tokako treba? Da se ne vara? Kakav je upravo rezultat danas Porfirije hteo dapostigne? Da li je stvarno imao nešto spremlјeno? I šta upravo? Da li je odista čekaonešto ili nije? I kako bi se njih dvojica danas rastali da nije u pravi čas došlaneočekivana katastrofa – upad Nikolajev?

Porfirije je skoro celu svoju igru pokazao; razume se, rizikovao je, ali jepokazao, i (stalno se činilo Raskolјnikovu) kad bi Porfirije stvarno imao nešto više,on bi i to pokazao. Šta li je to »iznenađenje«? Možda podsmeh? Je li to nešto značiloili nije? Da li se pod tim moglo kriti bilo šta nalik na fakat, na konkretnu optužbu?Možda jučerašnji čovek? Kud li je on nestao? Gde je bio danas? Jer, ako Porfirijeima ma šta konkretno, to je onda, sigurno, u vezi s jučerašnjim čovekom ...

Sedeo je na divanu oborene glave, nalakćen na kolena i lica pokrivenogrukama. Nervozna drhtavica još mu je tresla celo telo. Najzad ustade, uze kapu,promisli malo i uputi se vratima.

Nekako je predosećao da se bar danas može smatrati izvan opasnosti. Iodjednom je u srcu osetio gotovo radost: zaželeo je da što pre pođe KatariniIvanovnoj. Na sahranu je, naravno, zakasnio, ali će na daću stići i tamo će odmahvideti Sonju.

On se zaustavi, razmisli i bolan osmeh jedva se nekako pojavi na njegovim

usnama.

– Danas! Danas! – ponovi on za sebe – da, danas! Tako mora biti...

Tek što je hteo da otvori vrata, kad se ona iznenada počeše sama otvarati. Onzadrhta i odskoči nazad. Vrata se otvoriše polako i nečujno, i odjednom se pokazaprilika – jučerašnjeg čoveka ispod zemlјe.

Čovek zastade na pragu, pogleda ćutke Raskolјnikova i koraknu u sobu. Bioje u dlaku kao i juče: ista onakva pojava, onako isto obučen, ali lice i pogled mnogosu se izmenili: gledao je nekako pokunjeno i, pošto postoja malko, dubokouzdahnu. Trebalo je još samo da metne šaku na obraz, i da glavu iskrivi u stranu,pa da bude sasvim nalik na ženu.

– Šta želite? – upita Raskolјnikov, ni živ ni mrtav.

Čovek oćuta i iznenada mu se duboko, skoro do zemlјe, pokloni. Bar dodirnuzemlјu prstima desne ruke.

– Šta vam je? – povika Raskolјnikov.

– Kriv sam – tiho izgovori čovek.

– Zbog čega?

– Zbog pakosnih misli.

Gledali su se.

– Krivo mi je. Kad ste izvoleli tada doći, možda i pijani, i vratare u kvart zvali iza krv pitali, uvredilo me je što su vas jevtino pustili i smatrali vas pijanim. I takome je uvredilo da sam san izgubio. A pošto sam zapamtio adresu, juče sam ovamodolazio i pitao...

– Ko je dolazio? – prekide ga Raskolјnikov i odmah se poče prisećati.

– Pa ja, uvredio sam vas.

– Vi ste, dakle, iz one kuće?

– I ja sam tamo, tada, na kapiji s njima stajao, zar ste zaboravili? Mi imamotamo i svoj zanat odvajkada. Krznari smo, zanatlije, uzimamo posao i kod kućeradimo ... a najviše me je uvredilo ...

I Raskolјnikovu odjednom jasno izađe pred oči cela prekjučerašnja scenapred kapijom; seti se da su tada osim kućnih vratara tamo, stajali još neki lјudi ineke žene. Setio se jednog glasa koji je predlagao da ga vode pravo u kvart. Licačoveka što je to govorio nije mogao da se seti i sad nije mogao da ga pozna, ali sesećao da mu je tada čak nešto i odgovorio, i okrenuo se prema njemu ...

Dakle, eto čime se objašnjava sav jučerašnji užas. Najstrašnije je bilopomisliti da on odista umalo nije propao, umalo što nije upropastio sebe zbog takoništavne okolnosti. Ovaj čovek, znači, jedino može da ispriča o pogađanju stana irazgovoru o krvi. Znači, i Porfirije nema ništa, ništa osim onog buncanja; nikakvihfakata osim psihologije koja ima dva kraja, ničega konkretnog. Ako se, dakle, nepojave više nikakvi dokazi (a oni se više ne smeju javlјati, ne smeju, ne smeju!),

onda... šta mu onda mogu? Čime ga, najzad, mogu opteretiti, čak i da ga uhapse? IPorfirije je, znači, tek sad, tek ovog časa, doznao o stanu, a dosad nije znao.

– Jeste li vi to danas kazali Porfiriju... da sam dolazio? – povika Raskolјnikovzaprepašćen neočekivanom idejom.

– Kom Porfiriju?

– Istražnom sudiji.

– Ja sam mu kazao. Vratari tada nisu hteli da idu, a ja sam pošao.

– Danas?

– Trenutak pre vas sam bio. I sve sam slušao, sve, kako vas je mučio.

– Gde? Šta? Kad?

– Pa tamo, celo vreme sam kod njega, iza pregrade, presedeo.

– Šta? To ste, dakle, vi bili njegovo iznenađenje? A kako se to moglo desiti?Pobogu, brate!

– Kad sam video – poče krznar – da vratari na moje reči neće da idu, jer je,vele, već kasno, i mogu se u kvartu još i nalјutiti što iz onih stopa nisu došli, menibi krivo, zaspati nisam mogao, i počeo sam da se raspitujem. A kad sam jučedoznao, danas sam otišao. Kad sam prvi put došao, on nije bio tamo; kad samdošao sat kasnije, nisu me primili; treći put su me pustili. Počeo sam mu pričati svekako je bilo, a on poče da skače po sobi i da se bije pesnicama u grudi. »Šta vi to,veli, razbojnici, radite sa mnom? Da sam ja, kaže, znao za takvu stvar, ja bih njega,veli sa žandarmima potražio!« Zatim istrča, dozva nekoga, i poče s njim u uglurazgovarati, a posle opet priđe meni, pa me poče pitati i psovati. I mnogo me koreo:a kazao sam mu sve, ispričao sam mu i to da mi juče posle mojih reči ništa nistesmeli odgovoriti i da me niste poznali. On opet poče da juri po sobi i da seneprestano bije u grudi – lјutio se i trčao, a kad su vas prijavili – e, veli, idi sad izapregrade, sedi zasad, nemoj da se makneš ma šta čuo, sam mi je stolicu tamodoneo i zaklјučao me; možda ću te, veli, i pozvati. A kad su doveli Nikolaja, on meje, pošto ste vi otišli izveo, ja ću tebe, veli, još zvati i još ću te pitati...

– A je li Nikolaja pred tobom ispitivao?

– Čim je vas izveo, izveo je i mene odmah, a Nikolaja počeo ispitivati.

Krznar zastade i odjednom mu se opet duboko pokloni, dotaknuvši prstimapatos.

– Oprosti za klevetu i za moju pakost.

– Bog će ti oprostiti – odgovori Raskolјnikov, i čim je to kazao, krznar mu sepokloni, ali ne do zemlјe već do pojasa, polako se okrenu i izađe iz sobe. »Sve imadva kraja, sad sve ima dva kraja«, ponavlјao je Raskolјnikov i bodriji nego ikad izađeiz sobe.

»Još ćemo se mi porvati«, reče sa osmehom punim mržnje, silazeći nizastepenice. A mržnja se odnosila na njega samog: s prezrenjem i stidom se sećaosvoje »malodušnosti«.

PETI DEO

I

Jutro posle kobnog objašnjenja sa Dunjašom i s Pulherijom Aleksandrovnomotrezni Petra Petroviča. Iako mu je bilo veoma neprijatno, morao je malo-pomalo daprimi kao gnev i nepovratan fakat ono što mu je još juče izgledalo skoro kaofantastičan događaj, koji, mada se desio, ipak je nekako još izgledao nemoguć. Ljutaguja uvređenog samolјublјa svu noć ga je ujedala za srce. Čim je ustao iz postelјe,Petar Petrovič se odmah pogleda u ogledalo. Bojao se da mu se nije u toku noćiizlila žuč. Ali, što se toga tiče, sve je zasad bilo u najbolјem redu, i kad je pogledaona svoju plemenitu, belu i u poslednje vreme malko ugojenu pojavu, Petar Petrovičse čak za trenutak uteši, sasvim uveren da će naći sebi devojku na drugom mestu, ito, možda, još i čestitiju; ali se odmah trže i energično plјunu u stranu, zbog čega senjegov mladi prijatelј i sobni drug Andrej Semjonovič Lebezjatnjikov nemo, alisarkastično osmehnu. Petar Petrovič opazi taj osmeh i u sebi ga odmah zapisa uraboš svom mladom prijatelјu. U poslenje vreme stigao je da mu mnogo šta upiše uraboš. Nјegov gnev se udvostručio, kad je odjednom shvatio da AndrejuSemjonoviču nije trebalo juče govoriti o jučerašnjim događajima. To je bila drugajučerašnja pogreška učinjena u vatri, zbog suviše eksplozivnosti, u lјutini... Zatimsu celo jutro za inat dolazile jedna neprijatnost za drugom. Čak ga je i u senatuočekivao nekakav neuspeh, u jednoj parnici za koju se tamo zauzimao. Naročito gaje jedio gazda stana koji je Lužin uzeo pod kiriju zbog skorašnje ženidbe i adaptiraoo svom trošku: taj gazda, nekakav Nemac – zanatlija koji se obogatio, nikako nijepristajao da.se raskine tek zaklјučeni ugovor i tražio je punu odštetu predviđenuugovorom, bez obzira na to što mu je Petar Petrovič vraćao stan skoro sasvimrenoviran. Isto tako i u prodavnici nameštaja nisu hteli nipošto da vrate ni jednerublјe od kapare za nameštaj, koji je bio kuplјen, ali još ne prenesen u stan. »Nećuse, valјda, specijalno zbog nameštaja ženiti!« – kidao se u sebi Petar Petrovič, aistovremeno se još jednom probudila u njemu očajna nada: »Ma je li moguće da jesve zaista tako nepovratno propalo i svršilo se? Zar se ne može još jednompokušati?« – Misao o Dunjaši opet mu sablažnjivo steže srce. S mukom je preživeotaj trenutak, i kad bi bilo moguće sad odmah, razume se samo želјom, ubitiRaskolјnikova, Petar Petrovič bi odmah izrazio takvu želјu.

»Pogreška je bila i u tome što im novac uopšte nisam davao«, mislio jevraćajući se setno u Lebezjatnjikovlјevu sobicu, »a i što sam se, do đavola, takopočivutio? Tu nikakvog računa nije bilo! Mislio sam da ih pustim neka propate, daih dovedem dotle da na mene gledaju kao na božju promisao, a one eto ... A da samim za sve ovo vreme dao, na primer, jedno hilјadu pet stotina rubalјa za devojačkuspremu, za poklone, za razne kutijuce, nesesere, drago kamenje, štofove, za sve tetričarije kod Knopa55 i Engleskog magazina, onda bi stvar bila čistija i... pouzdanija!Ne bi me sad tako lako mogli odbiti. To je takav svet, oni bi obavezno smatrali

55 Poznat i u to vreme moderan magazin u Petrogradu – Prim. prev.

svojom dužnošću da u slučaju raskida vrate i poklone i novac, a vraćati je malopoteže, a i žao! Pa i savest bi ih grizla: kako da odjednom oteramo čoveka koji jedosad bio tako darežlјiv i dosta delikatan? ... Hm! Prevario sam se!« I opet PetarPetrovič škripnu zubima, nazva sebe budalom – razume se, u sebi.

Pošto je došao do tog zaklјučka, vratio se kući dvaput lјući i pakosniji negošto je otišao. Pripreme za podušje u sobi Katarine Ivanovne privukle su doneklenjegovu radoznalost. On je ponešto još i juče slušao o tom podušju; čak mu sečinilo kao da su i njega zvali; ali zbog svojih ličnih poslova on je na sve ostalo slaboobraćao pažnju. Lužin požuri da se raspita kod gospođe Lipeveksel, koja se uodsustvu Katarine Ivanovne – ova se nalazila na groblјu – trudila oko postavlјanjastola; doznao je da će podušje biti svečano, da su pozvani skoro svi stanari, čak ineki pokojniku nepoznati, da je pozvan čak i Andreja Semjonovič Lebezjatnjikov ipored njegove svađe sa Katarinom Ivanovnom, i najzad, on sam, Petar Petrovič, nesamo da je pozvan već ga čak s velikim nestrplјenjem očekuju, jer je onnajdostojanstveniji gost od svih stanovnika ove kuće. Sama gazdarica AmalijaIvanovna takođe je pozvana s velikim poštovanjem i pored svih ranijih neprijatnosti,i zato je sad zamenjivala domaćicu, skoro uživajući u tome; pored toga bila jesvečano obučena, doduše u crninu, ali u sve novo novcato i sve, do poslednjegkomada, svileno – i mnogo se time ponosila. Sve te činjenice i vesti izazvaše u PetruPetroviču jednu misao, i on prođe u svoju sobu, upravo u sobu AndrejaSemjonoviča Lebezjatnjikova, pomalo zamišlјen. Stvar je bila u tome, što je doznaoda se među zvanicama nalazi i Raskolјnikov.

Andrej Semjonovič je odnekud celo to jutro presedeo kod kuće. Petar Petrovičje bio s tim gospodinom u nekim čudnovatim, uostalom, donekle i prirodnimodnosima: Petar Petrovič ga je prezirao i čak preterano mrzeo, skoro od dana kad sekod njega nastanio, ali kao da ga se istovremeno malko i pribojavao. Odseo je kodnjega po svom dolasku u Petrograd, ne samo iz tvrdičluka, mada je to bio skoroglavni razlog – već je postojao i drugi uzrok. Još u unutrašnjosti je slušao o AndrejuSemjonoviču, svom bivšem štićeniku, kao o jednom od najvećih mladih.naprednjaka, koji čak igra i značajnu ulogu u njihovim zanimlјivim i famoznimkružocima. To je Petra Petroviča zaprepastilo. Tih silnih, sveznajućih kružoka, kojisve preziru i sve kritikuju, Lužin se već odavno plašio – obuzimao ga je neki naročitistrah, doduše, sasvim nejasan. Naravno, on nije mogao, pogotovu u unutrašnjosti,da stvori makar i približno tačan pojam ni o čemu sličnom. Slušao je, kao i svi, dapostoje, naročito u Petrogradu, nekakvi naprednjaci, nihilisti, kritičari društva, itako dalјe, ali je kao i mnogi drugi preuveličavao i kvario smisao i značenje tihnaziva do besmislice. Evo već nekoliko godina kako se najviše bojao kritikovanja, ito je bio najglavniji razlog njegovog stalnog, preuveličanog nemira, naročito prilikomsanjarenja o prenošenju svoje delatnosti u Petrograd. U tom pogledu bio je, štonokažu, prestravlјen, kao što ponekad bivaju prestravlјena mala deca. Pre nekolikogodina, tek što je počeo da stvara karijeru, doživeo je u unutrašnjosti dva slučajanemilosrdnog kritikovanja dosta značajnih gubernijskih ličnosti, kojih se dotlegrčevito držao i koje su mu bile pokrovitelјi. Prvi slučaj se svršio veoma skandaloznopo raskrinkanu ličnost, a drugi se umalo nije završio s vrlo velikim neprilikama.Eto, zašto je Petar Petrovič odlučio da se, čim dođe u Petrograd, odmah raspitakako stoje stvari, da bi ako treba, za svaki slučaj preduhitrio kritiku, i da se dodvori»našem mladom pokolenju«. U tom pogledu on se uzdao u Andreja Semjonoviča i,na primer, prilikom svoje posete Raskolјnikovu već je bio naučio da kako-takodeklamuje izvesne tuđe fraze...

Naravno, njemu je brzo pošlo za rukom da u Andreju Semjonoviču uoči

neobično banalnog i prostog čovečulјka. Ali, to ni najmanje nije ni razuverilo nitiohrabrilo Petra Petroviča. Kada bi se čak i uverio da su svi naprednjaci isto takvebudale, i tada ne bi prestalo njegovo nespokojstvo. U stvari, njega se ni najmanjenisu ticala sva ta učenja, misli, sistemi, s kojima je na njega navalio AndrejSemjonovič. On je imao sopstveni cilј. Nјemu je samo bilo potrebno da što pre,odmah sazna; šta se tu dešava i kako? Jesu li ti lјudi jaki ili nisu? Ima li on, ustvari, čega da se boji ili nema? Ako, recimo, to i to preduzme, hoće li ga raskrinkatiili neće? I ako ga budu kritikovali, onda zbog čega i šta se sad, upravo, kritikuje? Ine samo to već i da li bi se nekako mogao dodvoriti njima, da im istovremenopodvali, ako su odista jaki? Treba li ili ne treba to? Može li se, na primer, njihovompomoću uspeti u sticanju karijere? Jednom rečju, pred njim je bilo stotinu pitanja.

Taj Andrej Semjonovič bio je slabačak i škrofulozan čovek, malog rasta, skoroneprirodno plav, sa zaliscima nalik na kotlete, kojima se veoma ponosio; služio jenegde. Uz to su ga gotovo uvek bolele oči. Srce je imao dosta meko, ali je govorioveoma samouvereno, ponekad čak i neobično oholo – što je skoro uvek ispadalosmešno kad se uporedi sa njegovom sitnom pojavom. Amalija Ivanovna ga je,uostalom, smatrala dosta uglednim stanarom, jer nije pijančio i stan je plaćaouredno. I pored svih tih osobina, Andrej Semjonovič je ipak bio stvarno priglup. Aprišio se uz progres i »naš mladi naraštaj« iz strasti. To je bio jedan iz bezbrojnog išarenog legiona prostaka, mlitave nedonoščadi i nedoučenih bandoglavaca, koji se,za tren oka, prišivaju uz najnapredniju aktuelnu ideju da je odmah vulgarizuju,stvarajući karikature od svega čemu oni sami, ponekad najiskrenije, služe.

Doduše, Lebezjatnjikov je, i pored toga što je imao dobro srce, isto takopočeo, donekle, da mrzi svoga sustanara i bivšeg staraoca, Petra Petroviča. To se ikod jednog i kod drugog pojavilo nekako nehotice. Ma kako da je Andrej Semjonovičbio priprost, ipak je počeo malo-pomalo uviđati da ga Petar Petrovič magarči ipotajno prezire, i da »taj čovek uopšte nije dobar«. On je počeo da mu izlaže Furjeovsistem i Darvinovu teoriju, ali je Petar Petrovič, naročito u poslednje vreme, slušao isuviše sarkastična izgleda, a najzad je čak počeo i da grdi. Stvar je bila u tome štoje Lužin instinktivno počeo uviđati da je Lebezjatnjikov ne samo vulgaran i priglupčovek nego, možda, čak i lažlјivac, i da uopšte nema nekih značajnih veza, čak ni usvom kružoku, već je samo ponešto čuo iz treće ruke; i ne samo to: on, možda, nisvoj propagandni posao ne zna kako treba, jer se nešto suviše zbunjivao, pa kakoonda da bude kritičar društva. Uzgred da kažemo, za tih desetak dana PetarPetrovič je rado primao (naročito u početku) od Andreja Semjonoviča čak i veomačudne pohvale, upravo, nije se protivio i prećutkivao je, na primer, kad bi muAndrej Semjonovič pripisivao spremnost da pomogne budućem i brzom osnivanjunove komune, negde u Zanatlijskoj ulici, ili, kad je govorio, na primer, da ne bismetao Dunjaši, ako joj već u prvom mesecu braka padne na pamet da imalјubavnika; ili da ne krsti svoju buduću decu, i tako dalјe i tome slično. PetarPetrovič, po svom običaju, nije ustajao protiv tih osobina, koje mu je ovaj pripisivao,i čak je dopuštao da ga tako hvali – toliko mu je bila prijatna svaka pohvala.

Petar Petrovič je iz nekih razloga tog jutra unovčio nekoliko petprocentnihobveznica, sedeo je za stolom, prebrojavao i slagao svežnje novčanica po serijama.Andrej Semjonovič, koji skoro nikad nije imao novca, hodao je po sobi i pravio sekao da, tobože, gleda na sve te svežnjeve banknota ravnodušno, čak somalovažavanjem.

Petar Petrovič ni za šta na svetu ne bi, na primer, poverovao da Andrej

Semjonovič odista može na toliki novac gledati ravnodušno; a Andrej Semjonovič je,sa svoje strane, s gorčinom pomišlјao da Petar Petrovič, možda, odista o njemu takomisli i možda se i raduje što svom mladom prijatelјu pari oči naslaganimsvežnjevima banknota, podsećajući ga na njegovo ništavilo i svu razliku koja,tobože, postoji između njih dvojice.

Lebezjatnjikov je smatrao da je Lužin ovoga puta neverovatno jedak inepažlјiv, i pored toga što je počeo da razvija pred njim svoju omilјenu temu oosnivanju nove, zasebne »komune«. Kratka neslaganja i primedbe koje su se otimales jezika Petru Petroviču, dok je zveckao kuglicama na računalјci, odisale sunajočiglednijim i namerno neučtivim podsmevanjem. Ali »humani« AndrejSemjonovič smatrao je takvo duševno raspoloženje Petra Petroviča posledicomnjegovog jučerašnjeg raskida s Dunjašom i goreo od želјe da što pre počne razgovoro toj temi: imao je ponešto progresivno i propagatorsko da kaže u tom pogledu, štobi moglo utešiti njegovog poštovanog prijatelјa i »nesumnjivo« koristiti njegovomdalјem obrazovanju.

– Kakav se to parastos sprema kod te... udovice? – zapita odjednom PetarPetrovič prekidajući Andreja Semjonoviča na najzanimlјivijem mestu.

– A vi, tobože, ne znate. Pa ja sam juče razgovarao s vama o toj temi i razvijaosvoju misao o svim tim obredima… Ona je i vas pozvala. Vi ste lično juče s njomrazgovarali.

– Ja se nikako nisam nadao da će ta prosjačka budala spiskati na tajparastos sav novac koji je dobila od druge budale... Raskolјnikova. Čak sam semalopre začudio kad sam onuda prolazio: šta je sve spremila; i vina! ... Pozvano jenekoliko lјudi – đavo bi je znao šta joj je! – nastavi Petar Petrovič raspitujući se inavodeći na to razgovor sa izvesnom namerom. – šta? Vi kažete da su i mene zvali?– dodade on odjednom dižući glavu. – A kada? Ja se ne sećam. Uostalom, neću ići.Šta ću tamo? Ja sam juče samo razgovarao s njom i rekao joj uzgred kako bi kaosirota činovnička udovica mogla da dobije jednogodišnju platu, kao potporu. Nezove li ona mene možda zbog toga? He-he-he!

– I ja ne nameravam da idem – reče Lebezjatnjikov.

– Taman posla! Lično ste je svojim rukama izmlatili! Razume se da vas je stid,he-he!

– Ko je izmlatio? Koga? – uzruja se odjednom Lebezjatnjikov i čak pocrvene.

– Pa vi, Katarinu Ivanovnu, pre jedno mesec dana! Juče sam to čuo ... Etovam vaših uverenja! ... A tu ste i u ženskom pitanju podbacili. He-he-he-he!

I Petar Petrovič, nekako utešen, poče opet da zvecka na računalјci.

– To su sve gluposti i klevete! – planu Lebezjatnjikov, koji se uvek bojao da sespominje taj slučaj – nije uopšte bilo tako! To je bilo nešto sasvim drugo ... Vi stenetačno čuli; spletka! Ja sam se tada prosto branio. Ona je prva jumula na mene,noktima ... sve mi je zaliske iščupala ... Po mom mišlјenju, svakom je čovekudozvolјeno da brani svoju ličnost. Osim toga, ja nikom neću dozvoliti da memaltretira... Iz principa. Zato što je to već despotizam. I šta sam mogao da radim: datako stojim pred njom? Ja sam je samo odgurnuo.

– He-he-he! – i dalјe se pakosno podsmevao Lužin.

– Vi mene peckate zato što ste sami besni i kidate se... A to je glupo i nemanikakve veze sa ženskim pitanjem! Vi to pogrešno shvatate; ja sam čak mislio, kadje već prihvaćeno da je žena ravna muškarcu u svemu, čak i u snazi (i to već tvrde),onda i tu treba da je jednakost. Naravno, kasnije sam zaklјučio da se pitanje uopštetako ne postavlјa, zato što tuče ne sme da bude, i što se slučajevi tuče u budućemdruštvu ne mogu ni zamisliti... i da je, naravno, čudnovato tražiti jednakost i u tuči.Ja nisam tako glup ... iako tuča, doduše, postoji... to jest, posle je neće biti, zasad,eto, postoji... pi! Do đavola! S vama se čovek mora zbuniti! Ja neću ići na parastosne zato što se desila ta neprijatnost, već prosto iz principa neću da idem, neću daučestvujem u gnusnom praznoverju parastosa; eto zbog čega! Uostalom, moglo bi sei otići, tek onako, da se čovek nasmeje... Samo šteta je što popova neće biti. Inačebih obavezno otišao.

– To jest, seli biste za tuđu sofru i istovremeno plјunuli na nju, kao i na onešto su vas pozvali. Je li tako?

– To uopšte ne znači plјuvanje, nego protest. Ja to činim s korisnim cilјem.Ja mogu posredno da pomažem razvitak i propagandu. Svaki čovek je dužan dauzdiže druge i vrši propagandu i, ukoliko odlučnije, možda, utoliko bolјe. Ja moguposejati ideju, zrno ... Iz toga zrna izrašće činjenica. Čime ja njih vređam? Najpre ćese uvrediti, a posle će i sami uvideti da sam bio od koristi. Eto, kod nas suoptuživali Terebjovu (onu koja je sad u komuni) što je, kad je napustila porodicu ipočela da živi s drugim, napisala majci i ocu kako neće da živi u predrasudama istupa u građanski brak, osuđivali su je jer je, tobože, suviše grubo postupila prema»očevima«, pošto ih je mogla poštedeti i napisati im blaže. Po mom mišlјenju, sve suto gluposti, uopšte nije potrebno blaže, naprotiv, baš tu i treba protestovati. Eno,Varenc sedam godina s mužem proživela, dvoje dece ostavila, i odjednom kratkoizjavila mužu u pismu: »Ja sam uvidela da s vama ne mogu biti srećna. Nikad vamneću oprostiti što ste me varali, krijući od mene da postoji drukčije uređenjedruštva – komuna. Ja sam nedavno sve to doznala od jednog velikodušnog čoveka,kome sam se predala i zajedno s njim osnivam komunu. Govorim vam otvoreno, jersmatram nepoštenim da vas obmanjujem. Ostajte kako znate. Ne nadajte se da ćeteme vratiti, suviše ste zakasnili. Želim vam da budete srećni.« Eto kako se pišupisma takve vrste!

– A ta Terebjova, je li to ona o kojoj ste govorili da živi u trećem građanskombraku?

– Ne, tek u drugom, ako sudimo kako treba! – Pa da i u četvrtom, ipetnaestom, sve su to gluposti! I ako sam ikada žalio što su mi otac i mati umrli, toje, razume se, sada. Nekoliko sam puta sanjao o tome: kad bi oni još bili živi, kakobih ih ošinuo protestom! Naročito bih tako udesio... Šta je to »svoj čovek«, pi! Ja bihnjima pokazao! Eh, što bih ih zadivio! Baš mi je žao što nemam nikoga!

– Da ih zadivite! He-he! Najzad, neka bude kako hoćete – prekide ga PetarPetrovič – samo vi meni recite evo šta: vi znate tu kćer pokojnikovu, onu slabašnu!Je li to istina što za nju pričaju, a?

– Pa šta onda? Po mom shvatanju, to jest po mom ličnom ubeđenju, to i jeste

najnormalnije stanje za ženu. A zašto ne. To jest distinguons!56 U sadašnjemdruštvu to, naravno, nije sasvim normalno, jer je prinudno, ali će u budućem bitisasvim normalno, jer će biti slobodno. A i sad je imala pravo: ona se patila, a to jenjen fond, njen kapital, kojim je imala potpuno pravo da raspolaže. Razume se,budućem društvu takvi »fondovi« neće biti potrebni; ali njena uloga će biti određenau drugom smislu, biće uslovlјena skladno i racionalno. A što se tiče lično SofijeSemjonovne, ja u današnje vreme gledam na njene postupke kao na oličenjeenergičnog protesta protiv društvenog uređenja i zato je duboko poštujem; čak mi jemilo kad je gledam!

– A meni su, vidite li, pričali, da ste je vi isterali iz ove kuće!

Lebezjatnjikov pobesne.

– To je druga spletka! – povika on. – Uopšte, uopšte nije tako bilo! Apsolutnonije tako! To je sve Katarina Ivanovna nabrblјala, jer ništa nije razumela! Ja seuopšte nisam udvarao Sofiji Semjonovnoj! Ja sam nju, prosto-naprosto, vaspitavaopotpuno nesebično. Nastojeći da probudim kod nje protest... Meni je samo protestbio potreban, a, inače, samo po sebi se razume da za Sofiju Semjonovnu više nijebilo opstanka u ovoj kući.

– Jeste li je zvali u komunu?

– Vi se stalno podsmevate i to sasvim bez uspeha, dozvolite da vam to kažem. Viništa ne razumete. U komuni takvih uloga nema. Komuna se i osniva da takvihuloga ne bi bilo. U komuni će ta uloga izmeniti celu svoju sadašnju suštinu, i, što jeovde glupo, tamo će postati pametno, što je ovde u sadašnjim uslovima neprirodno,tamo će postati potpuno prirodno. Sve zavisi od toga u kakvim je čovek okolnostimai u kakvoj sredini. Sve zavisi od sredine, a čovek lično nije ništa. A sa SofijomSemjonovnom se i sad dobro slažem, što vam može poslužiti kao dokaz da me nikadnije smatrala neprijatelјem, da je nisam vređao. Da! Ja nju sad mamim u komunu;ali samo u komunu na sasvim, sasvim drugim osnovama! Šta se smejete? Mi želimoda osnujemo svoju komunu, posebnu, ali na osnovama širim nego što su bileranije. Mi smo pošli dalјe! Kad bi Dobrolјubov ustao iz groba, ja bih se s njimuhvatio ukoštac. A kako bih Belinskog tek udesio! A zasad ja i dalјe vaspitavamSofiju Semjonovnu. To vam je divna, divna priroda!

– A koristite li se tom divnom prirodom, a? He-he!

– Ne, ne! A, ne! Naprotiv!

– Dakle, baš naprotiv! He-he-he, brate, baš si dobro kazao!

– Ama, verujte! Iz kojih bih razloga krio od vas, recite, molim vas? Naprotiv,meni je čak samom čudnovato: sa mnom je ona nekako upadlјivo, nekako bojažlјivonevina i stidlјiva!

– I vi je, naravno, uzdižete ... he-he! Dokazujete joj da je sva ta stidlјivost –glupost? ...

56 Treba da pravimo razliku. – Prim. prev.

– Nije mi ni na kraj pameti! Uopšte! O, kako vi grubo čak glupo, izvinite za

izraz, shvatate reč: uzdizanje. Pa vi ništa ne razumete! O, bože, kako ste vi još ...nespremni! Mi tražimo slobodu za ženu, a vama je samo jedno na pameti...Ostavlјajući sasvim po strani pitanje o nevinosti i ženskoj stidlјivosti, kao stvarimakoje su same po sebi nekorisne i čak predrasuda, ja potpuno razumem njenunevinost sa mnom, jer je u tome – sva njena sloboda, sve njeno pravo. Razume se,kada bi mi ona sama kazala: »Hoću da te imam«, ja bih bio vrlo srećan, jer mi sedevojka mnogo sviđa; ali, bar zasada, niko se i nikad nije ponašao prema njojpristojnije i učtivije od mene, ni s većim poštovanjem njenog dostojanstva ... jasamo čekam i nadam se – i ništa više!

– Bolјe bi bilo da joj nešto poklonite. Kladim se da vam to nije ni na pametpalo.

– N-ništa vi ne razumete, rekao sam vam! Ono, naravno, njen je položajtakav, ali ovde je reč o nečem sasvim drugom. Vi nju prosto prezirete. Imajući predsobom činjenicu koju pogrešno smatrate dostojnom preziranja, vi se odričete da nalјudsko stvorenje gledate humano. Vi još ne znate kakva je to priroda! Meni je samomnogo krivo što je u poslednje vreme nekako sasvim prestala da čita i ne uzimaknjige od mene. A pre je uzimala. I žao mi je što i pored sve svoje energije iodlučnosti da protestuje, što je već jednom dokazala, još nije dovolјno samostalna, itako reći nezavisna, nema dovolјno kritičnosti da bi se potpuno otresla izvesnihpredrasuda i... gluposti. Ali i pored toga, ona odlično shvata izvesna pitanja. Ona je,na primer, sjajno shvatila pitanje o lјublјenju ruku, da muškarac vređa ženskoosećanje ravnopravnosti kad joj lјubi ruku. O tom se pitanju kod nas diskutovalo, ija sam joj to odmah preneo. I o radničkim udruženjima u Franeuskoj slušala jepažlјivo. Sad joj objašnjavam pitanje slobodnog pristupa u sobe u budućemdruštvu.

– Šta vam je sad to.

– U poslednje vreme diskutovalo se o pitanju: ima li član komune pravo daulazi u sobu drugog člana, muškarca ili žene, u svako vreme... pa je rešeno daima...

– A ako su ovaj ili ova zauzeti u tom trenutku neophodnim potrebama, he-he!

Andrej Semjonovič se čak razlјuti.

– A vi stalno o tome; vi samo mislite o tome, o tim prokletim »potrebama«! –povika Lebezjatnjikov sa mržnjom – uh, kako mi je krivo što sam vam tada, izlažućisistem, pre vremena spomenuo te proklete potrebe! Do đavola! To je kamenspoticanja za sve vama slične, a što je najgore, podsmevaju se još pre nego štosaznaju u čemu je stvar. I kao da su u pravu! Kao da se ponose nečim! Pih! Ja samnekoliko puta tvrdio da se celo to pitanje može izlagati novajliji tek sasvim na kraju,kad je on već ubeđen u sistem, kad je već uzdignut i upućen čovek. I najzad, recitemi, molim vas, šta vi to tako sramno i prezreno nalazite čak i u samim pomijarama?Ja sam prvi gotov da očistim kakve god hoćete pomijare! Tu čak nema nikakvogsamopregora! To je prosto – rad; plemenita delatnost korisna po društvo, koja vredikoliko i svaka druga, a sigurno mnogo više nego, na primer, delatnost nekogRafaela ili Puškina, jer je korisnija.

– I plemenitija! Plemenitija, he-he-he!

Šta to znači, plemenitija? Ja ne razumem takve izraze kad je reč o

ocenjivanju lјudske delatnosti »Plemenitije«, »Velikodušnije« – sve su to gluposti,besmislice, stari izrazi predrasuda, koje ja odričem! Sve što je korisno čovečanstvu,to je i plemenito. Ja razumem samo jednu reč: korisno! Kikoćite se vi koliko godhoćete, ali to je tako!

Petar Petrovič se mnogo smejao. Već je završio brojanje novca i ostavio ga.Doduše, deo novca zbog nečega je još ostao na stolu. To »pitanje o pomijarama«,iako tako vulgarno, poslužilo je već nekoliko puta, kao povod za neslaganje i raskidizmeđu Petra Petroviča i njegovog mladog prijatelјa. Sva se glupost sastojala u tomešto se Andrej Semjonovič stvarno lјutio. Lužin se pri tom topio od uživanja, a sadaje naročito hteo da nasekira Lebezjatnjikova.

– Vi ste zbog svog jučerašnjeg neuspeha tako pakosni i tražite svađu – planunajzad Lebezjatnjikov koji se, uopšte uzev, i pored sve svoje »nezavisnosti« i svihsvojih »protesta«, nekako nije usuđivao da protivreči Pertu Petroviču i, uopšte, jošmu je ukazivao izvesno poštovanje, na koje se navikao u ranijim godinama.

– Bolјe bi bilo da vi meni kažete ovo– prekide ga Petar Petrovič oholo i lјutito –možete li vi ili, bolјe da kažemo, da li ste stvarno i koliko bliski sa pomenutommladom osobom, da biste je zamolili, sad odmah, da dođe na jedan trenutak,ovamo, u ovu sobu? Oni su se izgleda već svi vratili sa groblјa. Čujem tamohodanje. Meni bi trebalo da vidim tu osobu.

– A šta će vam? – zapita ga Lebezjatnjikov začuđen.

– Pa tako... treba mi. Danas-sutra, ja ću se odavde odseliti i zato bih želeo dajoj kažem... Uostalom, možete, ako hoćete, i vi tu ostati za vreme razgovora. Čak bibilo bolјe. Inače ćete bogzna šta pomisliti.

– Ja apsolutno ništa neću pomisliti. Ja sam samo onako upitao, a ako viimate kakva posla, onda ništa lakše nego pozvati je. Odmah ću otići. I, buditeuvereni, neću vam smetati.

I stvarno, posle jedno pet minuta, Lebezjatnjikov se vrati sa Sonječkom. Onauđe neobično začuđena, i, po svom običaju, bojažlјivo. Uvek se plašila u sličnimprilikama i mnogo se bojala novih lica i novih poznanstava; bojala se i ranije, još oddetinjstva, a sad još i više ... Petar Petrovič je dočekao Sonju »lјubazno i učtivo«,doduše, sa izvesnom nijansom one vesele familijarnosti, koja je, po mišlјenju PetraPetroviča, dolikovala tako uvaženom i solidnom čoveku kao što je on u odnosuprema tako mladom i u izvesnom smislu interesantnom stvorenju kao što je ona.Požurio se da je »ohrabri« i posadi za sto, prema sebi. Sonja sede, pogleda oko sebe– Lebezjatnjikova, novac koji je ležao na stolu, zatim odjednom opet Petra Petroviča iveć nije skidala očiju s njega, baš kao da je bila za njega prikovana. Lebezjatnjikovse uputi vratima, Petar Petrovič ustade, znakom pozva Sonju da sedi i zadržaLebezjatnjikova na vratima.

– Je li onaj Raskolјnikov tamo? Je li došao? – zapita on šapatom.

– Raskolјnikov? Tamo je. A zašto? Da, tamo je... Baš je sad ušao, video samga ... A zašto?

– E, onda ću vas naročito zamoliti da ostanete ovde s nama i da me ne

ostavlјate nasamo s ovom ... devojkom. Stvar je beznačajna, ali oni će tamo isplestibogzna šta. Ja neću da Raskolјnikov tamo kaže ... Razumete li o čemu govorim?

– A, razumem, razumem! – doseti se odjednom Lebezjatnjikov. – Da, vi imatepravo... Ono, naravno, po mom ličnom ubeđenju, vi preterujete sa svojimstrahovanjem, ali... ipak imate pravo ... Dobro, ja ću ostati. Ja ću stati ovde kodprozora i neću vam smetati... Po mom mišlјenju, vi imate pravo ...

Petar Petrovič se vrati na divan, sede prema Sonji, pažlјivo je pogleda iodjednom njegovo lice dobi neobično ozbilјan, čak i strog izraz, kao da je hteo reći:»Nemoj, gospođice, nešto da pomisliš.« Sonja se sasvim zbuni.

– Pre svega, molim vas da me izvinite, Sofija Semjonovna, predmnogopoštovanom vašom mamom... Tako je, izgleda? Vama Katarina Ivanovnadolazi namesto majke? – poče Petar Petrovič veoma ozbilјno, ali, doduše, dostaumilјato. Videlo se da ima veoma prijatelјske namere.

– Tako je, sasvim tako, mesto majke – odgovori Sonja brzo i bojažlјivo.

– E, dakle, izvinite me kod nje što sam usled prilika koje od mene ne zaviseprimoran da izostanem i što neću doći do vas na palačinke, to jest na daću, i poredlјubaznog poziva vaše majke.

– Dobro; kazaću joj odmah – i Sonjica žurno skoči sa stolice.

– Još nisam završio – zadrža je Petar Petrovič i osmehnu se njenoj prostoti ineznanju reda – slabo vi mene znate, veoma lјubazna Sofija Semjonovna, kad stemogli pomisliti da bih mogao takvu osobu kao što ste vi lično uznemiravati i zvatisebi zbog tako beznačajnog razloga koji se samo mene tiče. Ja imam drugi cilј.

Sonja žurno sede. Sive i šarene novčanice nepokuplјene sa stola opetzaigraše pred njenim očima, ali ona brzo skrenu pogled sa njih i pogleda PetraPetroviča: njoj se odjednom učinilo da je to strašno nepristojno, naročito za nju, dagleda u tuđ novac. Uprla je pogled i zagledala se u zlatan lornjet Petra Petroviča,koji je ovaj pridržavao levom rukom, a istovremeno i krupan, masivan, neobično lepprsten sa žutim kamenom, što ga je nosio na srednjem prstu leve ruke – aliodjednom skrenu pogled i s njega i, već ne znajući kuda da se dene, ponovo sezagleda pravo u oči Petru Petroviču.

Pošto je poćutao, on nastavi još ozbilјnije nego pre:

– Desilo mi se juče da progovorim uzgred reč-dve s nesrećnom KatarinomIvanovnom. Dosta je bilo samo dve reči pa da čovek utvrdi kako se ona nalazi u ...neprirodnom stanju... ako je samo moguće tako se izraziti...

– Da... u neprirodnom – odgovorila je Sonja žureći se.

– Ili prostije i razumlјivije rečeno, u bolesnom.

– Da, prostije i razum ... da, bolesna je.

– Tako je. Dakle, iz osećanja humanosti i-i-i, kako da kažem, sažalјenja, jabih želeo da joj sa svoje strane ma čime budem na pomoći, predviđajući njenuneizbežno nesrećnu sudbinu. I sad, izgleda, sva ta bedna i sirotna porodica samo odvas jedine zavisi.

– Dozvolite da vas pitam – Sonja odjednom ustade – šta ste vi njoj juče kazali

o mogućnosti penzije? Ona mi je još juče govorila da ste uzeli na sebe da joj izraditepenziju. Je li to istina?

– Ta kakva istina, to je čak u izvesnom smislu besmislica. Ja sam samopomenuo privremenu pomoć, koja se daje udovicama činovnika koji umiru naslužbi, ako samo bude imala protekcije, ali vaš roditelј, izgleda, ne samo što nijeodslužio zakonom određeno vreme nego u poslednje vreme uopšte nije služio.Jednom rečju, ako bi i moglo biti neke nade, ona je sasvim efemerna, jer u ovomslučaju nema, u stvari, nikakvih prava na pomoć, čak naprotiv ... A ona je većnamislila i penziju da dobije, he-he-he! Otresita gospođa!

– Da, i penziju ... Zato što je lakoverna i dobra, i iz dobrote veruje svemu ...i ... i takva joj pamet... izvinite -– reče Sonja i opet ustade da ide.

– Dozvolite, još niste čuli do kraja.

– Da, nisam čula – promrmlјa Sonja.

– Pa onda sedite.

Sonja se strašno zbuni i opet sede, po treći put.

– Videći njen položaj sa jadnom maloletnom dečicom, ja bih želeo, kao štosam već rekao da ma čime, koliko mogu pomognem, to jest, što se kaže koliko samkadar – ne više. Moglo bi se, na primer, organizovati skuplјanje priloga u njenukorist, ili neka lutrija, ili nešto slično tome, kao što to uveku ovakvim prilikamapriređuju bliski lјudi, pa čak i tuđ svet koji uopšte želi da pomogne lјudima. Eto tosam imao nameru da vam kažem: To bi se moglo.

– Da, dobro ... Bog vam za to ... – mucala je Sonja, pažlјivo gledajući PetraPetroviča.

– To se može, ali... to ćemo posle... to jest moglo bi se početi i danas.Videćemo se doveče, dogovorićemo se i, tako reći, položiti temelј. Svratite do meneovamo, tako oko sedam sati. Andrej Semjonovič će, nadam se, takođe učestvovati utome ... Ali tu ima jedna okolnost o kojoj se mora unapred i brižlјivo voditi računa.Zato sam vas i uznemirio, Sofija Semjonovna, svojim pozivom ovamo. Naime, mojeje mišlјenje da se novac ne sme, tj. opasno je davati ga u ruke Katarini Ivanovnoj;dokaz za to jeste današnje podušje. Nemajući, tako reći, ni korice nasušnog hlebaza sutrašnji dan i... ni obuće, ničega, ona danas kupuje rum jamajku, izgleda, čak, imaderu, i-i-i kafu. Video sam kad sam prolazio. A sutra će se opet sve svaliti navas, sve do poslednjeg zalogaja hleba; to je već besmisleno. I zato se prikuplјanjepriloga za nju, po mom ličnom mišlјenju, mora izvršiti tako da nesrećna udovica,tako reći, i ne zna ništa o tom novcu, već da znate, na primer, samo vi. Je li tako?

– Ja ne znam. Ona je to samo danas, tako … jedanput u životu... mnogo ježelela da učini pomen, da mu ukaže poštovanje, da ga spomene ... a ona je inačevrlo pametna. Uostalom, kako vam je volјa, i ja ću vam biti veoma, veoma ... i svi ćevam biti... i vas će bog... i siročad ...

– Sonja ne dovrši i zaplaka. Da, da; Eto, imajte to, dakle, u vidu; a sadizvolite primiti u korist vaše maćehe, zasad od mene lično, sumu koju sam kadar da

dam. Ja mnogo, mnogo želim da moje ime tom prilikom ne bude spomenuto. Evovam … imajući, tako reći, i sam svojih briga, više nisam u stanju ...

I Petar Petrovič pruži Sonji novčanicu od deset rubalјa, pošto je pažlјivoraširi. Sonja je uze, planu, skoči, nešto promrmlјa i brže se poče praštati. PetarPetrovič je svečano isprati do vrata. Ona iskoči iz sobe, sva uzbuđena i izmučena, ivrati se Katarini Ivanovnoj neobično zbunjena.

Za vreme te scene Andrej Semjonovič je čas stajao kod prozora, čas hodao posobi ne želeći da prekida razgovor; a kad Sonja ode, on odjednom priđe PetruPetroviču i svečano mu pruži ruku.

– Ja sam sve čuo i video – reče naročito naglašavajući poslednju reč. – To jeplemenito, to jest, hteo sam reći, humano! Vi ste želeli da izbegnete zahvalnost; jasam video! I mada ja, priznajem vam, iz principa ne mogu simpatisati privatno ipojedinačno dobročinstvo, jer ono ne samo što ne iskorenjuje zlo već ga još višepothranjuje, ipak moram priznati da sam vaš postupak posmatrao sa zadovolјstvom– da, da, to mi se sviđa.

– Eh! Sve su to sitnice! – mrmlјao je Petar Petrovič, malo uzbuđen i nekako sepažlјivo zagledao u Andreja Semjonoviča.

– Ne, to nisu sitnice! Čovek uvređen i ozlojeđen, kao što ste vi jučerašnjimslučajem, koji u isto vreme može da misli o tuđoj nesreći, takav čovek, iako svojimpostupcima čini socijalnu pogrešku, ipak je dostojan poštovanja! Ja se nisam tomeod vas nadao, Petre Petroviču, tim pre što po vašim pojmovima, o! Kako vama jošsmetaju vaši pojmovi! ... Kako nas, na primer, uzbuđuje jučerašnji neuspeh –uzviknu dobri Andrej Semjonovič i opet oseti pojačanu naklonost prema PetruPetroviču – šta će vam baš po svaku cenu taj brak, zakoniti brak, plemeniti ilјubazni Petre Petroviču? Šta će vam baš ta zakonitost u braku? Evo, tucite me akohoćete, ali meni je baš milo što vam to nije pošlo za rukom, što ste slobodni, što jošniste potpuno propali za čovečanstvo, drago mi je ... Vidite, ja sam kazao štamislim!

– Zato što neću da mi se u vašem građanskom braku nabiju rogovi i dapodižem tuđu decu, eto zašto mi je potreban zakoniti brak – reče Lužin, tek danešto odgovori. Bio je nečim naročito zaokuplјen i zamišlјen.

– Decu? Vi ste spomenuli decu? – uzdrhta Andrej Semjonovič kao bojni konjkad čuje ratnu trubu.

– Deca su, priznajem, socijalno pitanje i to pitanje od prvorazrednog značaja,ali pitanje o deci rešiće se drukčije. Neki, čak, sasvim negiraju decu, kao i svakupomisao o porodici. O deci ćemo porazgovarati kasnije, a sad da se pozabavimorogovima! Priznajem, to mi je slaba tačka. Taj gadni, husarski Puškinov izraz nemože se čak ni zamisliti u budućem rečniku. I šta to znači – rogovi? O, kakvazabluda! Kakvi rogovi! Otkud rogovi? Kakva glupost! Nјih, naprotiv, u građanskombraku neće biti! Rogovi su samo prirodna posledica svakog zakonitog braka, takoreći njegova popravka, protest, te u tom smislu uopšte nisu ponižavajući. I ako janekad (pretpostavlјam i tu besmislicu) budem u zakonitom braku, biće mi čak dragiti vaši prokleti rogovi; ja ću tada reći svojoj ženi: »Prijatelјu moj, dosad sam te samovoleo, a sada te poštujem, jer si bila sposobna da protestuješ!« Vi se smejete? To jezato što niste u stanju da se otresete predrasuda! Do đavola, ja razumem u čemu je

neprijatnost kad čoveka prevare u zakonitom braku, ali to je samo podla posledicapodlog položaja u kome su poniženi i muž i žena. A kad se rogovi nabiju otvoreno,kao u građanskom braku, čak gube i naziv rogova. Naprotiv, vaša žena će vam timesamo dokazati koliko vas poštuje, smatrajući da ste nesposobni da se protivitenjenoj sreći i da ste toliko uzdignuti da joj se nećete svetiti zbog novog muža. Dođavola, ja ponekad mislim, kad bi mene udali, pih! kad bih se ja oženio (građanskimili zakonitim brakom – svejedno), ja bih, čini mi se, sam svojoj ženi doveolјubavnika, ako ga zadugo ne bi imala. »Prijatelјu moj, rekao bih, ja tebe volim, alipored toga želim da ti mene i poštuješ – i evo ti!« Je li pravilno, govorim lipravilno? ...

Petar Petrovič se nasmeja, ali bez naročitog oduševlјenja. Čak je slabo islušao. Smišlјao je nešto drugo i Lebezjatnjikov to najzad opazi. Petar Petrovič je biouzbuđen, trlјao je ruke, postajao zamišlјen. Sve je to Andrej Semjonovič kasnijeshvatio i svega se setio.

II

Teško bi bilo tačno odrediti uzroke zbog kojih se u sumanutoj glavi KatarineIvanovne rodila ideja o ovom besmislenom podušju. Za to su stvarno spiskali skorodeset rubalјa, od onih dvadeset i nekoliko što ih je dobila od Raskolјnikova,isklјučivo za Marmeladovlјevu sahranu. Možda je Katarina Ivanovna smatralasvojom dužnošću prema pokojniku da učini pomen njegovoj duši »kako treba«, da bisvi stanari, a naročito Amalija Ivanovna, znali da on »ne samo što uopšte nije biogori od njih već, možda, još i mnogo bolјi«, i niko od njih nema prava da pred njim»diže nos«.

Možda je tu najviše uticao onaj naročiti sirotinjski ponos, zbog koga se unekim javnim obredima, koji su neophodni u našem životu za sve i svakoga, mnogisiromasi upinju iz petnih žila i troše poslednje ušteđene kopejke, samo da ne budu»gori od drugih« i da ih drugi nekako »ne osude«. Vrlo je verovatno i to da je KatarinaIvanovna zaželela da baš ovom prilikom i u ovom trenutku, kad su je, izgleda, svi nasvetu ostavili, pokaže svim tim »ništavnim i gadnim stanarima« da ona ne samo»ume živeti i goste dočekati« već i da uopšte nije bila vaspitana za takvu sudbinu,nego je »u plemenitoj kući«, čak se može reći aristokratskoj, pukovničkoj kući, bilavaspitana, i uopšte se nije spremala da sama čisti sobu i noću pere dečje rite. Tiparoksizmi ponosa i sujete obuzimaju pokatkad najsiromašnije i jadima utučenelјude i prelaze ponekad kod njih u bolesnu, neodolјivu potrebu. A KatarinaIvanovna, pored svega toga, nije bila od onih utučenih; nju je bilo moguće konačnodotući okolnostima, ali utući je moralno, naime, zaplašiti je i potčiniti sebi njenuvolјu – to je bilo nemoguće. Međutim, Sonječka je sasvim opravdano govorila da onapomera pameću. Istina, to se pouzdano i konačno još nije moglo reći, mada sestvarno u poslednje vreme, u toku cele poslednje godine, njena jadna glava suvišeizmučila i morala je makar donekle šenuti pameću. Jak proces sušice, kao štogovore lekari, takođe dosta doprinosi poremećaju umnih sposobnosti.

Vina, mnogo i raznih vrsta, nije bilo kao ni madere – to je preuveličano, alivina je ipak bilo. Imalo je: rakije, ruma i lisabonskog vina, sve najgoreg kvaliteta, alisvega dosta. Jela, osim kolјiva, bilo je tri-četiri vrste (između ostalog i palačinke),sve iz kuhinje Amalije Ivanovne; osim toga, spremlјena su dva samovara za čaj ipunč, koji su predviđeni za posle ručka. Kupovinu je uzela na sebe i obavila samaKatarina Ivanovna uz pomoć jednog stanara, nekakvog kukavnog Polјačića, koji jeko zna zašto živeo kod gospode Lipeveksel i sad se odmah prikomandovao da slušaKatarinu Ivanovnu; trčao je ceo jučerašnji dan i celo jutro kao bez duše, isplaženajezika, trudeći se, izgleda naročito da ovo poslednje bude upadlјivo. Zbog svakesitnice je svakog časa dotrčao lično Katarini Ivanovnoj, čak je jurio da je traži poradnjama, stalno ju je oslovlјavao: »panji horunžina« i naposletku joj strašnodosadio, ipak je u početku govorila da bi bez tog »uslužnog i velikodušnog« čovekasasvim propala. Karakterna osobina Katarine Ivanovne bila je da svakog bez razlikeodmah prikaže u najlepšim i najsjajnijim bojama, tako preterano nahvali da sečovek čak zastidi; prvo izmisli u njegovu pohvalu razne stvari koje uopšte nepostoje, potpuno iskreno i od srca i sama poveruje u njihovu istinitost, pa se posletek odjednom razočara, prekine, prezre, nagrdi i istera čoveka kome se još prenekoliko časova prosto klanjala. Ona je po prirodi bila smešlјivog, veselog i

mirolјubivog karaktera, ali je usled neprekidnih nesreća i neuspeha toliko ogorčenopočela želeti i zahtevati da svi žive u miru i radosti, i da se nipošto ne usude živetidrukčije – da bi je najblaži nesklad u životu, najmanja neprilika odmah dovodiliskoro do pomame i ona bi odmah, posle najsvetlijih nada i snova, počinjala daproklinje sudbu, da kida i baca sve ono što bi joj palo šaka i da lupa glavom o zid. IAmalija Ivanovna je odjednom stekla neobičan ugled i poštovanje KatarineIvanovne, možda jedino stoga što su naumili da spreme to podušje, i što se AmalijaIvanovna od sveg srca odlučila da učestvuje u svim poslovima oko pripremanja: onaje uzela na sebe da postavi sto, da nabavi čaršave i salvete, posuđe i ostalo, kao i daspremi jelo u svojoj kuhinji. Katarina Ivanovna je nju za sve opunomoćila i ostavilaje kao zamenu kod kuće, dok je sama otišla na groblјe. I, odista, sve je bilospremlјeno da ne može biti bolјe: sto postavlјen, čak prilično čisto, posuđe, vilјuške,noževi, čašice, čaše, šolјe – sve je, naravno, prikuplјeno sa raznih strana, raznogoblika i veličine, od raznih stanara, ali sve je u određeni čas bilo na svom mestu, iAmalija Ivanovna, osećajući da je odlično obavila posao, skoro je sa ponosomdočekala one što su se vratili s groblјa, svečano obučena, u kapici sa novim crnimtrakama i u crnoj halјini. Ta gordost, iako je bila zaslužena, nešto se nije svidelaKatarini Ivanovnoj: »Kao da mi bez Amalije Ivanovne ne bismo umeli postaviti sto!«Nije joj se svidela ni Amalijina kapica sa novim trakama: »Da se, možda, ta glupaNemica ne ponosi što je ona gazdarica i što je iz sažalјenja pristala da pomognesirotim stanarima? Iz samilosti! O, molim lepo! Kod oca Katarine Ivanovne, koji jebio pukovnik i skoro gubernator, sto se ponekad postavlјao za četrdeset osoba, takoda nekakvu Amaliju Ivanovnu ili, bolјe reći, Ludvigovnu, tamo ni u kuhinju ne bipustili...« Doduše, Katarina Ivanovna je odlučila da izvesno vreme ne pokazuje svojaosećanja, mada je u duši odlučila da Amaliju Ivanovnu treba obavezno još danas»ubrisati« i pokazati joj pravo mesto, jer će ona, inače, uobraziti bog zna šta o sebi –a zasad se samo prema njoj hladno držala. I druga neprijatnost je donekle doprinelada se Katarina Ivanovna nalјuti: od stanara-suseda pozvatih na pogreb na groblјenije došao skoro niko, osim Polјaka, koji je stigao i do groblјa da trkne; a napodušje, to jest na zakusku, došli su sve neki sasvim beznačajni, sirotinja, mnogičak nepristojna izgleda, nekakav ološ. Od starijih i ozbilјnijih stanara, kao za inat,niko nije došao – baš kao po dogovoru. Petar Petrovič Lužin, na primer, može se rećinajozbilјniji od svih stanara, nije došao, a Katarina Ivanovna je već stigla da ispričacelom svetu, to jest Amaliji Ivanovnoj, Polјuši, Sonji i Polјaku, da je tonajplemenitiji, najvelikodušniji čovek s veoma mnogo veza i velikim imanjem, bivšiprijatelј njenog prvog muža, čovek koga su često primali u kuću njenog oca i koji jeobećao da će se zauzeti svim silama kako bi joj izradio što bolјu penziju.Napominjemo ovde: ako se Katarina Ivanovna i hvalila nečijim vezama i imanjem,ona je to činila bez ikakvog interesa, bez ikakvog ličnog računa, sasvim nesebično,tako reći od sveg srca, samo iz zadovolјstva da nekog pohvali i da još više važnostiprida onome koga hvali. Pored Lužina i, verovatno, »po ugledu na njega«, nije došaoni »onaj odvratni nevalјalac Lebezjatnjikov«. – »šta li samo taj o sebi uobražava?Nјega smo samo iz sažalјenja pozvali, i to zato što stanuje sa Petrom Petrovičem uistoj sobi i njegov je poznanik, pa je bilo nezgodno da ga ne pozovemo.« Nije došla nijedna »fina« dama sa svojom ćerkom, »devojkom u godinama«, koje su živele teknedelјu-dve u sobama za izdavanje Amalije Ivanovne, ali su se već nekoliko putažalile na graju i viku što se razlegala iz sobe Marmeladovih, naročito kad sepokojnik vraćao kući pijan; to je, naravno, Katarina Ivanovna doznala od samegazdarice kad je ova, svađajući se s Katarinom Ivanovnom i preteći da će isterati izstana njenu porodicu, vikala koliko je grlo nosi da oni uznemiravaju »plemenite

stanare, kojima nisu ni za mali prst«. Katarina Ivanovna je namerno odlučila dapozove tu damu i njenu kćer »kojima oni nisu ni za mali prst«, naročito zato što je tadama dosad pri slučajnim susretima oholo okretala glavu – neka znaju da se ovde»plemenitije misli i oseća i da pozivamo zaboravlјajući uvrede«, i neka vide da jeKatarina Ivanovna navikla bolјe da živi. Nameravala je da im to obavezno objasni zastolom, isto tako i o gubernatorstvu njenog pokojnog tate, i da istovremeno uzgredprimeti kako prilikom susreta nije imalo smisla okretati glavu, i da je to bilo sasvimglupo. Nije došao ni debeli potpukovnik (u stvari, kapetan druge klase u penziji), alise pokazalo da je on »mrtav umoran« još od juče izjutra. Jednom rečju, došli susamo Polјak, zatim nekakav bedni činovničić koji kao da nije imao jezika, uizmašćenom fraku, sav bubulјičav i nekog odvratnog zadaha; zatim još neki gluv iskoro sasvim slep starčić, koji je nekad služio u nekakvoj pošti i koga je nekoodavno, ko zna zašto, izdržavao kod Amalije Ivanovne. Došao je i jedan pijanipenzionisani poručnik, u stvari, intendantski činovnik, koji se vrlo nepristojno igromko kikotao, i »zamislite samo« bez prsluka! Nekakav opet seo pravo za sto, čakse nije ni javio Katarini Ivanovnoj i, naposletku, jedna ličnost, pošto nije imalaodela, došla je u šlafroku; to je već bilo do te mere nepristojno da su ga zahvalјujućizauzimanju Amalije Ivanovne i Polјaka, izveli napolјe. Polјak je, uostalom, doveo jošnekakva dva druga Polјaka, koji nikad nisu stanovali kod Amalije Ivanovne i kojedosad niko nije video u njenim stanovima. Sve je to neobično nalјutilo KatarinuIvanovnu. »Pa za koga se onda sve ovo pripremalo?« Da bi bilo više mesta, čak nideca nisu posedala za sto, koji je ionako zauzeo celu sobu, već su im postavili uzadnjem ćošku, na sanduku, tako da su dvoje malih namestili na klupicu, aPolјečka kao odrasla morala je na njih da pazi, da ih hrani i da im »kao plemenitojdeci« briše nosiće. Jednom rečju, Katarina Ivanovna je sad, po nevolјi, morala dadočekuje sve sa dvostruko većom važnošću, čak oholo. Naročito je neke strogoodmerila i s visine ih pozvala da sednu za sto. Smatrajući odnekud da je AmalijaIvanovna kriva za sve one koji nisu došli, počela je da se prema njoj ponaša krajnjenemarno, što je Ova odmah opazila i strašno se zbog toga uvredila. Takav početaknije predskazivao dobar kraj. Najzad su posedali za sto.

Raskolјnikov je ušao skoro u samom trenutku kad se društvo vratilo sgroblјa. Katarina Ivanovna mu se neobično obradovala, pre svega zato što je biojedini »obrazovan gost« i, »kao što je poznato, spremao se da posle dve godinezauzme na ovdašnjem univerzitetu profesorsku katedru«, a drugo, zato što joj seodmah i učtivo izvinio da i pored svoje želјe nije mogao doći na pogreb. Ona jeodmah navalila na njega, posadila ga za sto kraj sebe s leve strane (s desne jesedela Amalija Ivanovna) i pored neprestane žurbe i brige da se jelo kako trebaraznosi i da svi budu posluženi, pored strašnog kašlјa koji ju je svakog trenutkaprekidao i gušio i koji se, izgleda, naročito pojačao poslednja dva dana – ona seneprestano obraćala Raskolјnikovu i žurila da šapatom izlije pred njim svanakuplјena osećanja i sve svoje opravdano negodovanje zbog neuspelog podušja;njeno negodovanje smenjivalo je često najveselije i neobuzdano ismevanjesakuplјenih gostiju, u prvom redu same gazdarice.

– Za sve je ova kukumavka kriva. Vi razumete o kome ja govorim; o njoj, onjoj! – i Katarina Ivanovna je pokazivala glavom na gazdaricu. – Gledajte je; izbečilaoči, oseća da o njoj govorimo, ali ne može da razume i oči iskolačila. Ih, sovulјaga!ha-ha-ha!... khi, khi, khi! I šta hoće da pokaže svojom kapicom? Khi-khi-khi! Jesteli primetili, ona stalno želi da svi misle kako je ona tu pokrovitelјka i da mi čini častšto prisustvuje. Ja sam je molila kao čestitu ženu da pozove malo bolјi svet,

naročito pokojnikove poznanike, a pogledajte samo koga je sve dovela: nekakvelakrdijaše i brlјiva stvorenja! Pogledajte samo ono prlјavo lice: to je nekakva slina nadve noge! Pa ti Polјačići... ha-ha-ha! Khi-khi-khi! Niko ih nikad ovde nije video; ni jaih nikad nisam sretala: i zašto su oni došli, pitam ja vas? Zaseli važno jedan dodrugog. -– Pane, hej ! – povika ona odjednom jednom od njih – jeste li uzelipalačinke? Uzmite još! Piva pijte, piva! Hoćete li rakije? Vidite ga, skočio, klanja se,vidite ih, vidite, mora da su sasvim gladni, jadnici! Pa neka ih, nek jedu. Bar negalame; samo ... samo se ja, bogami, bojim za gazdaričine srebrne kašike! ...Amalija Ivanovna! – obrati se odjednom njoj skoro glasno – ako slučajno pokraduvaše kašike, ja vam za njih ne odgovaram, upozoravam vas unapred! Ha-ha-ha! –nasmeja se grohotom obraćajući se opet Raskolјnikovu i mašući opet glavom nagazdaricu, radujući se svom ispadu. – Nije razumela, opet nije razumela! Zinula,sedi, pogledajte je samo: sova, sova, prava sovulјaga u novim trakama, ha-ha-ha!

Tu neizdržlјivi kašalј, koji potraja pet minuta, prekide opet njen smeh. Namaramici ostade malo krvi, na čelu joj izbiše kaplјice znoja. Ona ćutke pokaza krvRaskolјnikovu, i tek što je malo odahnula, odmah mu poče šaputati sa neobičnimoduševlјenjem; a obrazi su joj bili šareni od crvenih pega.

– Ja sam joj, vidite, dala, može se reći, vrlo delikatan zadatak da pozove tudamu i njenu kćer, razumete li o kome govorim? Tu se treba držati veoma obazrivo,raditi vrlo vešto, a ona je učinila tako da ta budala, to uobraženo stvorenje, taništavna palančanka, samo zato što je tamo nekakva majorska udovica, što je došlada sebi izradi penziju i obija pragove po nadleštvima, koja u pedeset petoj godiniboji kosu, beli se i rumeni (to je poznato)... i takvo stvorenje ne samo što nije našloza potrebno da dođe nego čak nije poslala ni da se izvini, kad već nije mogla doći,kao što to u ovakvim prilikama zahteva najobičnija pristojnost! Ali ne mogu dashvatim zašto ni Petar Petrovič nije došao. Gde li je samo Sonja? Kud je otišla? A,evo je najzad! ... šta je, Sonja, gde si bila? Čudnovato je što si čak na očevoj sahranitako nehatna! Rodione Romanoviču, pustite je do vas. Evo tvog mesta, Sonjice...uzmi što hoćeš, uzmi toga s prelivom, to je najbolјe. Sad će doneti palačinke. Da lisu deci dali da jedu? Polјečka, imate li vi tamo svega? Khi-khi-khi! E, pa dobro.Budi pametna, Ljonja, a ti, Kolјa, ne mlataraj nožicama, sedi kao što plemenito detetreba da sedi. Šta kažeš ti, Sonječka?

Sonja je požurila da joj odmah prenese izvinjenje Petra Petroviča, gledajući dagovori glasno da bi je svi mogli čuti, i upotreblјavajući najbiranije izraze, punepoštovanja, koje je namerno izmislila i doterala, a prenosila ih je u ime PetraPetroviča. Ona dodade da je Petar Petrovič naročito zahtevao da kaže kako će on,čim bude mogao, obavezno doći da porazgovara o poslovima nasamo i da sesporazume o tome šta se može učiniti i preduzeti docnije – i tako dalјe.

Sonja je znala da će to umiriti i uspokojiti Katarinu Ivanovnu, da će jojpolaskati, a što je glavno – njen ponos će biti zadovolјen. Sela je poredRaskolјnikova, s kojim se brzo pozdravi i uzgred ga radoznalo pogleda. Doduše, sveostalo vreme izbegavala je i da ga gleda i da razgovara s njim. Bila je nekakorasejana, iako je netremice gledala Katarini Ivanovnoj u lice da bi joj ugodila. Ni onani Katarina Ivanovna nisu bile u crnini, jer nisu imale halјina; na Sonji je bilanekakva tamna, a na Katarini Ivanovnoj njena jedina halјina, cicana, malkozagasita, s prugama.

Vest o Petru Petroviču dode kao poručena. Pošto dostojanstveno sasluša

Sonju, Katarina Ivanovna se isto tako dostojanstveno raspita za zdravlјe PetraPetroviča! Zatim, odmah i skoro glasno, šapnu Raskolјnikovu da bi odista i biločudnovato da tako dostojan poštovanja i solidan čovek, kao što je Petar Petrovič,zapadne u ovako »neobičnu kompaniju«, čak i pored sve njegove odanosti premanjenoj porodici i starog prijatelјstva njegovog s njenim tatom.

– Eto, zato sam vam naročito zahvalna Rodione Romanoviču, što se negnušate moga gostoprimstva ni u ovakvim okolnostima – dodade ona skoro glasno.– Uostalom, ja sam uverena da vas je samo naročito prijatelјstvo prema momnesrećnom pokojniku pobudilo da održite reč.

Zatim još jednom oholo i dostojanstveno pogleda svoje goste i iznenada,veoma brižlјivo i glasno, zapita gluvog starčića, s druge strane stola, hoće li jošpečenja i je li dobio lisabonskog vina. Starčić ne odgovori i dugo nije mogao dashvati šta ga pita; iako su ga susedi smeha radi počeli da gurkaju i drmaju. On jesamo zinuo i osvrtao se oko sebe, čime je još više raspalio opštu veselost.

– Ala je to neka budala! Pogledajte ga, pogledajte ga! I zašto su ga doveli? Ašto se tiče Petra Petroviča, ja sam uvek u njega verovala – nastavlјala je KatarinaIvanovna da priča Raskolјnikovu – i naravno, on nije ni nalik... – obrati se onaAmaliji Ivanovnoj gromko i osorno, neobično strogog izgleda, od čega se ova čakuplaši – on nije ni nalik na one vaše nakinđurene uvijuše, koje kod mog tate ni zakuvarice ne bi primili; a pokojni moj muž bi im, naravno, još čast učinio kad bi ihprimio, i to, možda, jedino iz svoje beskrajne dobrote.

– Da, voleo je piti, to su voleli, pili su! – viknu iznenada penzionisaniintendantski činovnik, sušeći dvanaestu čašu rakije.

– Moj pokojni muž je stvarno imao tu slabost, i to je svima poznato – zakačise odjednom za njegove reči Katarina Ivanovna – ali to je bio dobar i plemenit čovek,koji je voleo i poštovao svoju porodicu; jedno mu samo nije valјalo: što se iz dobrotesvoje suviše poveravao svakojakim razvratnim lјudima i bogzna s kim sve nije pio,čak i sa takvim o koje on kalјavu nogu ne bi obrisao! Pomislite samo, RodioneRomanoviču, u džepu su mu našli petlića od medenjaka: mrtav pijan ide, a dece sesetio.

– Pet-li-ća? Vi ste izvoleli reći pet-li-ća? – viknu gospodin intendant.

Katarina Ivanovna ga ne udostoji odgovora. Nešto se zamislila i uzdahnula.

– Vi sigurno mislite, kao i svi, da sam bila i suviše stroga prema njemu –nastavi ona obraćajući se Raskolјnikovu – on je mene veoma, veoma poštovao. To jebio čovek dobre duše! I tako mi ga je ponekad bilo žao! Sedi, recimo, gleda me izprikrajka i tako mi ga dođe žao, želela bih da mu kažem nešto nežno, ali poslepomislim u sebi: »Ako budeš nežna s njim, opet će se opiti« ... jedino ga je strogošćumogao čovek koliko-toliko zadržati.

– Da, bilo je čupanja kose, češće se dešavalo – zaurla opet intendant i iskapijoš jednu čašu rakije.

– Ne samo za kosu, neke budale bi čak i metlom trebalo! Ja to ne govorim opokojniku! – odvali Katarina Ivanovna intendantu.

Crvene pege na njenim obrazima crvenele su se sve jače i jače, grudi su joj se

nadimale. Još samo trenutak i ona je već bila gotova da napravi skandal. Mnogi suse kikotali, mnogima je to očigledno bilo prijatno. Intendanta počeše podbadati inešto su mu šaputali. Očevidno su želeli da ih zavade.

– A do-o-o-zvolite da vas pitam: o kome vi to? – poče intendant – to jest, načiji ste ... plemeniti račun ... vi izvoleli sad ... a, uostalom nije potrebno! Gluposti!Udovica! Opraštam ... Pas!57 – i opet iskapi čašu.

Raskolјnikov je sedeo, slušao ćutke i sa odvratnošću. Jeo je jedino izučtivosti, po zalogaj od jela koja mu je Katarina Ivanovna svaki čas stavlјala natanjir, i to samo zato da je ne uvredi. On se pažlјivo zagledao u Sonju. Ali Sonja jebila sve nemirnija i brižnija; ona je takođe predosećala da se podušje neće mirnosvršiti i sa strahom je pratila kako raste bes Katarine Ivanovne. Nјoj je, uostalom,bilo poznato da je glavni uzrok što su se one dve dame prezrivo ponele prema pozivuKatarine Ivanovne – bila ona. Čula je lično od Amalije Ivanovne da je gospođu-majku čak i uvredio taj poziv i da je postavila pitanje »kako bi ona mogla sesti do tedevojke svoju kćer«. Sonja je predosećala da je Katarina Ivanovna to nekako većsaznala; a uvreda nanesena Sonji mnogo je teže padala Katarini Ivanovnoj nego daje ko uvredio nju lično, njenu decu, njenog oca – jednom rečju, to je za nju bilasmrtna uvreda, i Sonja je znala da se Katarina Ivanovna sada već neće umiriti »dokne dokaže tim uvijušama da su one obe ...« itd., itd.

Kao za pakost, neko s drugog kraja stola posla Sonji tanjir i na njemu dvasrca napravlјena od sredine crnog hleba i probodena strelom. Katarina Ivanovnaplanu i odmah glasno dobaci preko stola da je onaj koji je to poslao »pijanimagarac«. Amalija Ivanovna, koja je isto tako nešto rđavo predosećala, a pored togajoš uvređena do dna duše ohološću Katarine Ivanovne – da bi skrenula neprijatnoraspoloženje društva na drugu stranu i da bi u pravo vreme podigla sebe u očimadrugih – poče iznenada bez ikakve veze da priča kako se nekakav njen poznanik,Karl iz apoteke, vozio noću fijakerom i kako ga »kočijaš htela ubivati i da ga je Karlmnogo, mnogo, mnogo molila da ga ne ubila, i plakala, i ruke prekrstila, i od strahmu srce probola«. Iako se osmehnula, Katarina Ivanovna je odmah primetila daAmalija Ivanovna ne bi trebalo da priča anegdote na ruskom jeziku. Ova se još višeuvredi i odgovori da njen »fater aus Berlin bila mnogo, mnogo važni čovek i stalnosa ruke po džepovima išla«. Smešlјiva Katarina Ivanovna ne izdrža i strašno sezakikota, tako da Amalija poče da gubi poslednje strplјenje i jedva se uzdržavala.

– Gle ti samo sovulјage! – poče opet Katarina Ivanovna da šapućeRaskolјnikovu, skoro vesela ... – htela je da kaže: držao ruke u džepovima, a ispaloje da zavlači ruke u tuđe džepove, khi-khi! I jeste li primetili, Rodione Romanoviču,jednom zauvek, da su svi ti petrogradski stranci, to jest uglavnom Nemci, koji knama odnekud dolaze, da su svi gluplјi od nas! Dakle, priznajte i sami, zar imasmisla da se priča kako je »Karl iz apoteke strahom serce probola« i da je (slinavko!),mesto da veže kočijaša »ruke skrstila, plakala i mnogo molila«. Ah, glupačo! I mislida je to vrlo dirlјivo, a i ne sluti kako je glupa! Po mom shvatanju, taj pijaniintendant daleko je pametniji od nje; bar se vidi da je pijandura poslednju pamet

57 Kartaški izraz – znači: povlačim se. – Prim. prev.

popio, a ovi su svi tako uobraženi i ozbilјni… Gle kako sedi, oči izbečila. Ljuti se!Ljuti se! Ha-ha-ha! Khi-khi-khi!

Kad se razveseli, Katarina Ivanovna se odmah zanese i uđe u razne detalјe,pa odjednom poče da govori kako će s dobijenom penzijom obavezno osnovati usvom zavičajnom gradu T ... pansion za plemićke kćeri. O tome Katarina Ivanovnajoš nije pričala Raskolјnikovu i odmah se zanese i uđe u najsablažnjivije detalјe. Nezna se kako, ali u njenim se rukama iznenada obrela ona pohvalnica o kojoj jeRaskolјnikovu govorio još pokojni Marmeladov u krčmi, pričajući mu kako jeKatarina Ivanovna, njegova supruga, na svečanosti povodom završetka institutaigrala s maramom »pred gubernatorom i ostalim ličnostima«. Trebalo je da tapohvalnica sad očigledno posluži kao uverenje kako Katarina Ivanovna ima pravoda osnuje pansionat, ali je uglavnom pričuvana u nameri da konačno dotuče »obenakinđurene uvijuše«, ako dođu na podušje i jasno im dokaže da je KatarinaIvanovna iz najplemenitije, »može se, čak, reći iz aristokratske kuće, pukovnikovakći i sigurno bolјa od izvesnih avanturistkinja, kojih se toliko namnožilo u poslednjevreme«. Pohvalnica odmah pođe od ruke do ruke pijanih gostiju, a KatarinaIvanovna nije branila, jer je u njoj odista bilo napisano en toutes lettres58 da je kćisavetnika i nosioca ordena, te je, prema tome, odista skoro pukovnikova kći.Oduševlјena Katarina Ivanovna poče potanko da priča o svim pojedinostima svogbudućeg divnog i mirnog života u T ..., o profesorima gimnazije koje će pozvati dapredaju u njenom pansionu, o jednom uvaženom starčiću, Francuzu Mangou, kojije još nju učio francuski dok je bila u institutu i koji još i sad provodi svojeposlednje dane u T... i sigurno će doći da predaje za veoma skromnu platu... Stvarje najzad došla i do Sonje, »koja će poći u T... zajedno sa Katarinom Ivanovnom itamo će joj pomagati u svemu«. Ali tu iznenada neko na kraju stola pršte u smeh.Iako je Katarina Ivanovna nastojala da izgleda kao da s omalovažavanjem ne opažasmeh na drugom kraju stola, ipak je namerno povisila glas i počela oduševlјeno dagovori o nesumnjivim sposobnostima Sofije Semjonovne; počela da govori o Sonjinoj»smirenosti, strplјenju, samoodricanju, plemenitosti i obrazovanju«, pomilovalaSonju po obraščiću, ustala i vatreno je dvaput polјubila. Sonji udari krv u lice,primeti za samu sebe da je »budala slabih živaca i suviše rastrojena; da je vreme dase završi podušje i, pošto je zakuska već dovršena, trebalo bi poslužiti čaj«.

Baš u tom trenutku Amalija Ivanovna, sasvim uvređena što u celomrazgovoru nije uzimala ni najmanjeg učešća, i što je čak uopšte ne slušaju,odjednom se reši na poslednji pokušaj i usudi se sa potajnim nemirom da kažeKatarini Ivanovnoj jednu razumnu i duboko misaonu primedbu: da u budućempansionatu treba obraćati naročito pažnju da rublјe devojačko bude (»di veše«) i – da»obavezno treba biti jedna dobra dama (»di dame«), da dobro rublјe pazi i, drugo, dasve mlade devojke kradom noću nikakav roman ne čitale«. Katarina Ivanovna, kojaje odista bila rastrojena i vrlo umorna i kojoj je podušje već sasvim dosadilo »odvali«Amaliji Ivanovnoj da »lupeta gluposti« i da ništa ne razume; briga o di veše – spadau nadležnost nadzornice, a ne direktorke pansionata za plemićke kćeri, a što se tičečitanja romana, to je već prosto nepristojno i ona je moli da ućuti. Amalija Ivanovnaplanu i jetko primeti da je ona samo »dobro želeo« i da joj ona »vrlo mnogo dobraželeo« a da njoj »za kvartir davno već geld59 ne platio«. Katarina Ivanovna je odmah

58 Doslovno. – Prim. prev.

59 Novac. – Prim. prev.

prekide, reče joj da laže kad kaže da je »dobra želela«, jer je ona nju još juče, dok jepokojnik na stolu ležao, zbog neplaćenog stana mučila. Na to je Amalija Ivanovnasasvim umesno primetila da je ona »one dami zvala, ali da one dami nisu došle, jersu one dami – plemeniti dami i ne mogu došla kod neplemenita dami«. KatarinaIvanovna »naglasi« da pošto je Amalija Ivanovna i sama – glibulјa, onda ne može nisuditi šta je prava plemenitost. Amalija Ivanovna ne otrpe i odmah izjavi da njen»fater aus Berlin bil frlo, frlo važni šlovek i sa obadve ruke po džepovima išla, istalno radila tako: puf! puf!« – i da bi očiglednije predstavlјala svoga fatera, AmalijaIvanovna skoči sa stolice, zavuče obe ruke u džepove, nadu obraze i poče da izvodinekakve neodređene zvuke ustima nalik na puf-puf, uz gromki kikot svih stanarakoji su, predosećajući okršaj, namerno podbadali Amaliju Ivanovnu svojimodobravanjem. Ali Katarina Ivanovna to više nije mogla otrpeti i odmah, da svi čuju,»skresa« kako Amalija Ivanovna možda nikad oca nije ni imala, već je naprosto –petrogradska pijana čuhonka60 i da je ranije, po svoj prilici, bila negde kuvarica, amožda i nešto gore. Amalija Ivanovna pocrvene kao rak i vrisnu da to moždaKatarina Ivanovna »nikako fater nije imala; a ona je imala fater aus Berlin, i takidugački kaput nosila i stalno radila: puf, puf, puf!« Katarina Ivanovna s prezrenjemprimeti da je njeno poreklo svima poznato i da je u ovoj istoj pohvalnici označenoštampanim slovima da je otac pukovnik, a otac Amalije Ivanovne (ako je uopšteimala oca) sigurno je neki petrogradski Čuhonac – prodavac mleka; a najverovatnijeje da oca nije uopšte ni imala, jer se ni do danas ne zna kako se Amalija Ivanovnapreziva po ocu: Ivanovna ili Ludvigovna? Tada Amalija Ivanovna sasvim pobesne iudarajući pesnicom po stolu poče vrištati da je ona Amalј-Ivan, a ne Ludvigovna, dase njen fater »zvala Johan i da je ona bila predsednik opština«, a da fater KatarineIvanovne »sasvim nikad ne bila predsednik opština«. Katarina Ivanovna ustade sastolice i reče joj strogo, mada na izgled mirnim glasom (iako sva bleda i dišućiuzbuđeno), ako se samo još jednom usudi da »uporedi svog ništavnog faterčića sanjenim tatom, ona će joj smaći s glave kapicu i zgaziti je nogama«. Kad je to čula,Amalija Ivanovna poče trčati po sobi vičući iz sveg glasa da je ona gazdarica i da seKatarina Ivanovna »ovog minuta seli s kvartir!« Zatim zbog nečeg jurnu da kupi sastola srebrne kašike. Nastade lom i graja; deca zaplakaše. Sonja potrča da zadržavaKatarinu Ivanovnu; ali kad Amalija Ivanovna odjednom viknu nešto o žutoj knjižici,Katarina Ivanovna odgurnu Sonju i jumu prema Amaliji Ivanovnoj da odmah izvršisvoju pretnju u vezi sa kapicom. Tog trenutka se otvoriše vrata i na sobnom praguse pokaza Petar Petrovič Lužin. Stajao je i strogim, pažlјivim pogledom posmatraocelu družinu. Katarina Ivanovna potrča k njemu.

60 Rusi su tako pogrdno nazivali Fince. – Prim. prev.

III

– Petre Petroviču! – povika ona – zaštitite me bar vi! Ubedite ovo glupavostvorenje da se ne sme tako ponašati prema jednoj plemenitoj dami u nesreći, da zato postoji sud... ja ću lično general-gubernatoru ... Ona će odgovarati... Sećajući segostoprimstva moga oca, zaštitite siročad ...

– Dopustite, gospođo ... Dopustite, dopustite, gospođo – branio se PetarPetrovič – kao što vam je poznato, ja uopšte nisam imao čast da poznajem vašegtatu ... dopustite, gospođo! (neko se gromko zakikota) i ne nameravam da se mešamu vaše večite svađe s Amalijom Ivanovnom ... Ja sam došao svojim poslom i želimda se objasnim, i to odmah, s vašom pastorkom, Sofijom ... Ivanovnom... Čini mi se,tako je? Dopustite da prođem ...

I pošto je obišao sa strane Katarinu Ivanovnu, Petar Petrovič se uputi usuprotni ugao sobe gde se nalazila Sonja.

Katarina Ivanovna, kako je stajala na mestu tako je i ostala, kao da ju jegrom pogodio. Ona nije mogla da shvati kako se Petar Petrovič mogao odrećigostoprimstva njenog tate. Pošto je zamislila jednom to gostoprimstvo, ona jeverovala u njega kao u svetinju. Nјu je zaprepastio i poslovni ton Petra Petroviča,pun neke prezrive pretnje. I svi ostali se nekako malo-pomalo utišaše kad se onpojavio. Pored toga što je ovaj »poslovni i ozbilјni« čovek suviše odudarao od celogdruštva, videlo se da je došao zbog nečega važnog; da ga je po svoj prilici, samo nekineobičan razlog mogao dovući u ovakvo društvo i da će se, znači, odmah neštodesiti. Raskolјnikov, koji je stajao pored Sonje, odmače se da ga propusti; PetarPetrovič se pravio da ga uopšte nije primetio. Trenutak kasnije na pragu se pojavi iLebezjatnjikov; on ne uđe u sobu, već zastade isto tako s nekom naročitomradoznalošću, skoro sa čudenjem; slušao je šta se govori, ali, izgleda, dugo nijemogao nešto da shvati.

– Izvinite što vas ja možda prekidam, ali stvar je dosta važna – kaza PetarPetrovič, ne obraćajući se nikome određeno – čak i volim ovako, pred publikom.Amalija Ivanovna, molim vas najpokornije da kao vlasnica stana obratite pažnju namoj sledeći razgovor sa Sofijom Ivanovnom. Sofija Ivanovna – nastavi on obraćajućise direktno neobično začuđenoj i već unapred uplašenoj Sonji – odmah posle vašeposete primetio sam da je sa moga stola u sobi mog prijatelјa AndrejaLebezjatnjikova, nestala novčanica od sto rubalјa. Ako vi ma šta znate i kažete namgde se sad nalazi, ja vam dajem časnu reč i sve prisutne uzimam za svedoke da ćečitava stvar na tome i ostati.

U protivnom, pak, slučaju, biću primoran da preduzmem vrlo ozbilјne mere ionda ... krivite samu sebe.

U sobi zavlada potpuni tajac. Čak i rasplakana deca ućutaše. Sonja je stajalasamrtnički bleda, gledala Lužina i ništa nije mogla da odgovori. Ona kao da još nijeshvatila. Prođe nekoliko sekundi.

– Dakle, šta ćemo? – upita Lužin gledajući je netremice.

– Ja ne znam ... Ja ništa ne znam ... – progovori najzad Sonja slabim glasom.

– Šta? Ne znate? – pripita Lužin i poćuta još nekoliko sekundi. – Razmislite,

madmuazel – poče on strogo, ali još kao da je savetuje – promislite, ja pristajem davam dam još vremena za razmišlјanje. Pomislite i sami: kad ne bih bio tako uveren,ja, razume se, imajući toliko iskustvo, ne bih rizikovao da vas ovako direktnooptužujem; jer za tako otvorenu i javnu, ali lažnu ili čak samo i pogrešnu optužbu,ja sam u izvesnom smislu odgovoran. Ja to znam. Jutros sam promenio za svojepotrebe nekoliko obaveznica u iznosu, nominalno, od tri hilјade rubalјa. Računimam zapisan u novčaniku. Kad sam došao kući, počeo sam, eto, AndrejSemjonovič je svedok, da brojim novac i kad sam nabrojao dve hilјade trista rubalјa,metnuo sam ih u novčanik, a novčanik u unutrašnji džep od kaputa. Na stolu jeostalo oko pet stotina rubalјa u papirnim novčanicama, i među njima tri banknote,svaka od po sto rubalјa. U tom trenutku stigli ste vi (po mom pozivu), i sve vremeste posle bili kod mene neobično zbunjeni, tako da ste čak triput usred razgovoraustajali i žurili se zbog nečeg da odete, iako nismo završili razgovor. AndrejSemjonovič može sve to posvedočiti. I vi sami, madmuazel, verovatno nećete odrećida potvrdite i kažete da sam vas zvao preko Andreja Semjonoviča samo zato daporazgovaram s vama o bednom i bespomoćnom položaju vaše rođake, KatarineIvanovne (kod koje nisam mogao doći na podušje), i o tome kako bi dobro biloorganizovati u njenu korist skuplјanje priloga, lutriju ili nešto slično. Vi ste mizahvalili i čak ste zaplakali (ja pričam sve kako je bilo da bih vas, prvo i prvo,podsetio, a drugo, da bih vam pokazao kako iz mog pamćenja nije iščezla ninajmanja sitnica). Zatim sam uzeo sa stola novčanicu od deset rubalјa i dao vam jeu svoje ime na ime prve pomoći vašoj rođaci. Sve je to video i Andrej Semjonovič...Zatim sam vas ispratio do vrata (vi ste još uvek bili zbunjeni), a posle toga, poštosam ostao nasamo sa Andrejom Semjonovičem i s njim razgovarao jedno desetakminuta, on je ležao i ja sam se opet okrenuo stolu na kome je ležao novac, snamerom da ga izbrojim i da ga odvojeno ostavim, kao što sam ranije odlučio. Ali,na moje veliko iznenađenje, jedne novčanice od sto rubalјa među ostalimbanknotama nije bilo. Izvolite promisliti i sami: na Andreja Semjonoviča ja nikakone mogu da posumnjam, stidim se čak i pomisliti. U računu se takođe nisam mogaoprevariti, jer sam minut pre vašeg dolaska dovršio sve račune i našao da je rezultattačan. Priznajte i sami da sam, sećajući se vaše zbunjenosti, vaše žurbe da odete, ida ste neko vreme držali ruke na stolu, uzevši najzad u obzir i vaš društveni položaji navike koje se stiču u takvom položaju, tako reći sa užasom i čak protiv svoje volјebio primoran da se zaustavim na sumnji... naravno, gruboj, ali opravdanoj. Dodaćujoš i, ponavlјam, da i pored sve svoje očigledne uverenosti, ja razumem da u mojojoptužbi ipak ima nekog rizika za mene. Ali, kao što vidite, ja celu stvar nisamostavio onako – ustao sam protiv toga i kazaću vam i zašto: jedino, gospođice,jedino zbog neverovatne vaše nezahvalnosti! Šta? Zar ja vas pozvao k sebi uinteresu jadne i sirote vaše rođake i dajem vam prema svojim mogućnostimamilostinju od deset rubalјa, a vi meni za sve to plaćate takvim postupkom! E, to većnije lepo! Vama je potrebna lekcija. Razmislite; i ne samo to, ja vas kao vaš istinskiprijatelј molim (jer bolјeg prijatelјa vi ne možete imati u ovom trenutku) uzmite se upamet! Inače ću biti neumolјiv! Dakle?

– Ja ništa nisam uzela od vas – prošapta užasnuta Sonja – vi ste mi dalideset rubalјa, evo, uzmite ih! – Sonja izvadi iz džepa maramicu, nađe čvor, razdrešiga, izvadi novčanicu od deset rubalјa i pruži je Lužinu.

– A za ostalih sto rubalјa vi, dakle, ne priznajete? – prekorno i uporno kazaLužin, ne uzimajući novčanicu.

Sonja pogleda oko sebe. Gledala su je užasna, stroga, podsmešlјiva i zlobna

lica. Ona pogleda Raskolјnikova... On je stajao uza zid skrštenih ruku i gledao jezažarenim pogledom.

– O, gospode! – ote se Sonji.

– Amalija Ivanovna, biće potrebno javiti policiji i zato vas najpokornije molim,pošalјite zasad po vratara – tiho i čak lјubazno reče Lužin.

– Got der barmhercige!61 Ja sam znao da ona krala! – plјesnu rukama AmalijaIvanovna.

– Vi ste znali? – kaza Lužin – znači, vi ste već i ranije imali makar nekogosnova za takav zaklјučak. Molim vas, mnogopoštovana Amalija Ivanovna, daupamtite svoje reči koje ste, uostalom, kazali pred svedocima.

Odjednom se sa svih strana začu glasan razgovor. Svi se uskomešaše.

– Šta-a-a! – viknu odjednom Katarina Ivanovna i, kad dođe k sebi, kaopomahnitala kidisa na Lužina.

– Šta! Vi nju optužujete za krađu! Zar Sonju? Ah, podlaci, podlaci! – i poleteSonji, zagrli je svojim suvim rukama kao mengelama.

– Sonja! kako si smela da uzmeš od njega deset rubalјa! O, glupava! Daj ihovamo! Daj odmah tih deset rubalјa, evo vam!

I istrgnuvši od Sonje novčanicu, Katarina Ivanovna je zgužva rukama,zamahnu i baci pravo u lice Lužinu. Loptica zgužvane banknote pogodi ga u oko iodskoči na patos. Amalija Ivanovna potrča da podigne novac, Petar Petrovič serazlјuti.

– Zadržite tu ludu! – viknu on. Na vratima se u tom trenutku poredLebezjatnjikova pokaza još nekoliko lica, između kojih su izvirivale i obe dame.

– Šta! Ludu? Zar ja luda? Bu-da-lo! – vrisnu Katarina Ivanovna. – Ti si sam ludak,čivijo sudska, niski čoveče! Sonja, Sonja da mu uzme novac? Zar Sonja kradlјivica?Ta ona će još tebi dati budalo! – i Katarina Ivanovna se histerično zakikota. – Jesteli videli budale? – trčala je na sve strane pokazujući Lužina. – Šta? Zar i ti? – spaziona odjednom gazdaricu. – Zar i ti, kobasičarko, tvrdiš da je ona »krao«, ti podlapruska kokošija nogo u krinolinu! Ah! Ah! Ona iz sobe nije izlazila otkad je došla odtebe,. podlače jedan, a kad je došla, odmah je do mene sela; svi su videli. Eto, poredRodiona Romanoviča je sela! ... Pretresite je! Kad nije nikud izlazila, znači, novacmora biti kod nje! Traži, traži, traži! ali, ako ne nađeš, onda izvini, dragi moj –odgovaraćeš! Gospodu, gospodaru, samom caru ću potrčati, milostivom, pašću mupred noge, ovoga časa, još danas! Ja sam sirota! Mene će pustiti! Ti misliš neće mepustiti? Lažeš, doći ću do njega! Stići ću! Ti si računao na to što je ona krotka? Ti sise u to pouzdao? Ali ja sam brajko, zato oštra žena! Prevarićeš se! Traži, dakle!Traži! Traži, traži de, traži!

I Katarina Ivanovna je van sebe trzala Lužina vukući ga k Sonji.

61 Bože milostivi! – Prim. prev.

– Ja pristajem i odgovaram ... samo umirite se, gospođo, umirite se! Ja

odlično vidim da ste vi oštra žena! To ... to ... kako ćemo sa pretresom? ... – mrmlјaoje Lužin – to treba pred policijom... Mada, uostalom, sad imam i odviše svedoka...Ja pristajem... Ali u svakom slučaju nezgodno je muškarcu ... zbog pola ... Kad bise to pomoću Amalije Ivanovne ... mada se, uostalom, tako to ne radi. .. kako ćemo,dakle?

– Koga hoćete? Ko hoće, taj nek’ i pretresa! – vikala je Katarina Ivanovna –Sonja, izvrni im džepove! Evo, evo! Gledaj, eto prazan je; tu je bila maramica, džepje prazan, vidiš li? Eto ti i drugog džepa, evo ti ga, evo ti ga! Vidiš li! Vidiš li!

I Katarina Ivanovna ne samo da prevmu već zamalo ne iščupa oba džepajedan za drugim. Ali iz drugog, desnog džepa, iznenada ispade novčanica, opisa uvazduhu parabolu i pade kod Lužinovih nogu. To su svi videli; mnogi vrisnuše.Petar Petrovič se saže, uze novčanicu sa dva prsta s patosa, podiže je da je svi vide irazvi je. To je bila novčanica od sto rubalјa, savijena na osmoro. Petar Petrovič opisakrug svojom rukom pokazujući svima novčanicu.

– Kradlјivica! Napolјe iz kvartir! Polis, polis62 – povika Amalija Ivanovna – njihtreba u Sibir proterala! Napolјe!

Sa svih strana se razlegoše usklici! Raskolјnikov je ćutao ne skidajući pogledsa Sonje, prenoseći ga tek ponekad, ali brzo, na Lužina. Sonja je stajala na istommestu, kao van sebe; čak kao da nije bila ni začuđena. Odjednom joj rumen obličitavo lice; ona vrisnu i pokri lice rukama.

– Ne, ja to nisam! Ja nisam uzela! Ja ne znam! – povika ona – njen je vapajrazdirao dušu – i pojuri Katarini Ivanovnoj. Ova je zgrabi i snažno je steže uza se,baš kao da hoće da je grudima zaštiti od svih.

– Sonja! Sonja! Ja ne verujem! Vidiš! Ja ne verujem! – vikala je (i pored sveočevidnosti) Katarina Ivanovna, tresući je u svom naručju kao dete, lјubeći jebezbroj puta, hvatajući njene ruke i upijajući se u njih, lјubeći ih. – Zar ti dauzmeš? Kako je to glup svet! O, gospode! Glupaci ste, glupaci – vikala je onaobraćajući se svima – vi još ne znate, ne znate, kakvo je to srce, kakva je to devojka!Zar ona da uzme, ona? Ta ona će svoju poslednju halјinu skinuti, prodaće je, bosaće ići, a vama će dati ako vam bude trebalo, eto kakva je ona! Ona je i žutu knjižicudobila zato što su moja deca od gladi umirala, sebe je nas radi prodala... Ah,pokojniče, pokojniče! Vidiš li, vidiš li ti ovo? Eto ti podušja! Gospode! Ta zaštitite je,što stojite svi? Rodione Romanoviču! Zašto je vi ne uzmete u odbranu? Zar i viverujete? Ta vi malog prsta njenog niste vredni, svi vi – svi, svi, svi! Gospode! O,zaštiti je, najzad, ti!

Plač jadne, jektičave, sirote Katarine Ivanovne učinio je, izgleda, jak utisak napubliku. Bilo je toliko jada, toliko patnji u tom od bola unakaženom, ispijenomjektičavom licu, u tim suvim i bledim usnama krvlјu zapečenim, u tom promuklom ikreštavom glasu, u tom plaču i jecanju, nalik na dečje plakanje, u toj lakovernoj,detinjastoj i istovremeno očajnoj molbi da zaštite Sonju – da se, izgleda, svi sažališena jadnicu. Bar Petar Petrovič je odmah požali.

62 Policija. – Prim. Prev.

– Gospođo! Gospođo! – vikao je ozbilјnim glasom – vas se ovaj slučaj ne tiče!

Nikom neće pasti na pamet da vas optuži za predumišlјaj ili saglasnost, tim pre štoste vi i otkrili stvar izvrnuvši džep: znači, niste ništa pretpostavlјali. Meni je veomažao, što je, recimo, sirotinja pobudila Sofiju Semjonovnu; ali zašto, madmuazel,niste hteli da priznate! Od sramote ste se uplašili? Ili vam je prvi put? Zbunili stese, možda? Ono, stvar je razumlјiva; sasvim razumlјiva... Ali, ipak, šta vam jetrebalo da se upuštate u takve postupke! Gospodo – obrati se on svima prisutnima– gospodo! Sažalјevajući i, tako reći, saosećajući, ja sam najzad spreman daoprostim, čak i sad, bez obzira na uvrede nanesene meni lično. Neka vam posluži,madmuazel, ova sadašnja sramota kao lekcija za budućnost – obrati se on Sonji – aja ću dalјi postupak prekinuti, neka tako bude, prekidam. Dosta.

Petar Petrovič pogleda popreko Raskolјnikova. Pogledi im se sretoše. PlameniRaskolјnikovlјev pogled bio je gotov da ga smoždi. Međutim, Katarina Ivanovna,izgleda, ništa više nije slušala ona je grlila i lјubila Sonju kao luda. I deca sa svihstrana zagrliše Sonju svojim ručicama, a Polјuša – koja, uostalom, nije baš sasvimshvatila u čemu je stvar – sva se kupala u suzama, tresući se od jecanja izagnjurivši u Sonjino rame svoje od plača podbulo lepuškasto lice.

– Kako je to podlo! – odjeknu iznenada gromki glas na vratima.

Petar Petrovič se brzo obazre.

– Kakva niskost! – ponovi Lebezjatnjikov gledajući Lužinu netremice u oči.

Petar Petrovič čak kao da uzdrhta. To su svi opazili. (Posle su se sećali).Lebezjatnjikov uđe u sobu.

– I vi ste se usudili da se na mene pozivate kao na svedoka? – reče prilazećiPetru Petroviču.

– Šta to znači, Andreja Semjonoviču? O čemu vi to govorite? – promrmlјaLužin.

– To znači da ste vi... klevetnik, eto šta znače moje reči! – vatreno kazaLebezjatnjikov, gledajući ga strogo svojim kratkovidim očima. Bio je strašno lјut.Raskolјnikov se sav upi u njega pogledom, kao da hvata i meri svaku njegovu reč.Opet zavlada ćutanje. Petar Petrovič se skoro zbuni, naročito u prvom trenutku.

– Ako vi to meni! ... – poče on zamuckujući – samo, šta je vama? Jeste li vi prisebi?

– Ja sam pri sebi, a vi ste prosto ... hulјa! Ah, kako je to podlo! Ja sam svevreme slušao, namerno sam celo vreme čekao da sve razumem, zato što, priznajem,stvar mi ni sada nije sasvim logična ... Zašto ste vi sve to učinili, ja ne razumem.

– Ta šta sam ja to učinio? Hoćete li već jednom prestati da govorite svojeglupe zagonetke? Ili ste, možda, pijani?

– To možda vi, niski čoveče, pijete, a ja ne! Ja ni rakiju uopšte nikad nepijem, jer je to protiv mojih ubeđenja! ... Zamislite samo, on je lično, svojim rukama,dao tu novčanicu od sto rubalјa Sofiji Semjonovnoj, ja sam video, ja sam svedok, jaću se zakleti! On, on! – ponavlјao je Lebezjatnjikov obraćajući se svima i svakome.

– Ama jeste li vi poludeli, balavče jedan! – vrisnu Lužin. – Ona je ovde, pred

vama; ona je sama, ovde, ovoga časa, pred svima potvrdila da osim deset rubalјaništa od mene nije dobila. Kako sam joj ja onda mogao dati?

– Ja sam video, video sam! – tvrdio je vičući Lebezjatnjikov – i mada je toprotiv mojih uverenja, ja sam ipak spreman da se odmah, kako god hoćete,zakunem u sudu, zato što sam video kako ste je polako, krišom, stavili u džep!Samo sam ja, budala, mislio da ste joj vi to stavili iz milosrđa! Praštajući se s njomna vratima, kad se ona okrenula i kad ste se jednom rukom rukovali s njom, vi stejoj drugom rukom stavili polako u džep tu novčanicu. Ja sam video! Video sam!

Lužin poblede.

– Zašto lažete? – drsko povika on – a i kako ste mogli videti novčanicu kad stestajali kod prozora? Vama se to pričinilo ... ćoravko jedan! Vi buncate!

– Ne, nije mi se pričinilo! Iako sam stajao daleko, ipak sam sve, sve video, imada je od prozora odista teško uočiti kakva je bila novčanica, to pravo kažete, jasam ipak usred jedne naročite okolnosti tačno znao da je to upravo banknota od storubalјa, jer kad ste hteli da date Sofiji Semjonovnoj bankotu od deset rubalјa, ličnosam video da ste u isti mah uzeli sa stola i bankotu od sto rubalјa (to sam video jersam tada stajao blizu i, pošto mi je odmah, onog trenutka, sinula jedna misao, zatoi nisam zaboravio da vam je u rukama novčanica). Vi ste je savili i sve vreme držalistisnutu u ruci. Kasnije sam na to zaboravio, ali kad ste ustajali, premestili ste je izdesne ruke u levu, i umalo što je niste ispustili; tada sam se opet setio jer mi je opetpala na pamet ona ista misao, naime: da hoćete krišom od mene da učinitedobročinstvo. Možete misliti kako sam tada počeo da pratim vašu ruku, i video samkako ste uspeli da joj novac stavite u džep. Ja sam to video, video sam i zakleću se!

Lebezjatnjikov je jedva disao. Sa svih strana počeše se razlegati razni uzvici,koji su najčešće izražavali čuđenje, ali su se čuli i usklici koji su dobijali strašanton. Svi potrčaše prema Petru Petroviču. Katarina Ivanovna jurnu kaLebezjatnjikovu.

– Andreja Semjonoviču! Ja sam se u vama prevarila! Zaštitite je! Samo ste vina njenoj strani! Ona je siroče, bog vas je poslao, Andreja Semjonoviču, mili boj,baćuška!

I Katarina Ivanovna, gotovo ne znajući šta radi, pade pred njim na kolena.

– Glupost! – povika Lužin besan do pomame – stalno melјete gluposti,gospodine ... »Zaboravio sam, setio sam se, setio sam se, zaboravio sam« – šta je to?Ja sam njoj, znači, naročito podmetnuo? Zašto?

S kakvim cilјem? šta ja imam zajedničko s tom...

– Zašto? Eto to ja ni sam ne shvatam, ali da govorim istinu, to je tačno! Ja seuopšte ne varam, mrska zločinačka dušo, jer se upravo sećam kako mi je zbog togaodmah palo na um pitanje, baš onda kad sam vam zahvalјivao i ruku vam stezao.Zašto ste joj baš krišom metnuli tu novčanicu u džep? To jest, zašto krišom? Da lisamo zato što ste hteli da sakrijete od mene, znajući da imam suprotno mišlјenje ida negiram pojedinačno dobročinstvo, koje ništa radikalno ne leči? Zaklјučio sam,dakle, da vas je odista preda mnom sramota da takvu sumu poklonite, a osim togapomislio sam: možda želi da joj priredi iznenađenje, da je zadivi kad nađe u svom

džepu sto rubalјa (zato što neki dobrotvori mnogo vole da tako šire famu o svojimdobročinstvima, ja to znam). A zatim sam pomislio, možda hoćete da je iskušate,naime, da vidite hoće li, kada nađe novac, doći da vam zahvali! Zatim, hoćete daizbegnete zahvalnosti, i da ... kako se ono kaže: »da ne zna desnica...«, jednomrečju, tako nekako ... Dakle, zar mi je malo misli tada palo na pamet; odlučio samda o svemu tome kasnije razmislim, ali sam ipak smatrao neučtivim da vampokažem kako znam tajnu. Pa ipak mi odmah pade na pamet još i ovo: da SofijaSemjonovna, pre nego što opazi taj novac, može i da ga izgubi. Eto, zašto samodlučio da dođem ovamo, pozovem i obavestim da ste joj metnuli u džep sto rubalјa.Ali sam uz put najpre svratio u sobu gospođama Kobilјatnjikovim da im odnesemOpšti zaklјučak pozitivnog metoda63 i da im naročito preporučim članak Pideritov (a,doduše, i Vagnerov); zatim dolazim ovamo, i gle šta se ovde desilo!... Zar sammogao, zar sam ja mogao sve to misliti i razmišlјati da stvarno nisam video kako stejoj metnuli u džep sto rubalјa?

Kad je Andrej Semjonovič završio svoje opširno izlaganje sa takvim logičkimzaklјučkom na kraju, bio je strašno umoran, i čak mu je znoj kapao s lica. Nažalost, on ni ruski nije znao čestito (mada, uostalom, nijedan drugi jezik nijegovorio), i tako je nekako odjednom klonuo, čak nekako omršaveo posle ovogadvokatskog podviga. Pa ipak, njegov govor je izazvao izvanredan efekat. On jegovorio sa takvom strašću, s takvim ubeđenjem da su mu, očigledno, svi poverovali.Petar Petrovič oseti da stvar rđavo stoji.

– Šta se to mene tiče što su vama padala na pamet nekakva glupa pitanja –povika on. – To uopšte nije dokaz! Vi ste sve to mogli izmisliti i tačka! A ja vamkažem da vi lažete, gospodine! Lažete i klevetate me. Iz neke pakosti, upravo odbesa što nisam pristajao na vaše slobodoumne i bezbožne socijalne predloge, eto, toje!

Ali taj grif nije pomogao Petru Petroviču. Naprotiv, sa svih strana se začu gunđanje.

– A, gle kuda ti cilјaš! – viknu Lebezjatnjikov.

– Lažeš! Zovi policiju, a ja ću se zakleti! Jedno samo ne mogu da razumem:zbog čega si se odlučio na tako nizak postupak? O, jadni, podli čoveče!

– Ja mogu da objasnim zašto se on odlučio na takav postupak i, ako treba, isam ću se zakleti! – progovori najzad odlučnim glasom Raskolјnikov i koraknunapred.

Izgledao je odlučan i miran. Svima nekako postade jasno, čim su gapogledali, da on odista zna u čemu je stvar i da je zagonetka došla do raspleta.

– Sad sam sebi potpuno sve objasnio – nastavi Raskolјnikov obraćajući sedirektno Lebezjatnjikovu.

– Već od samog početka ovoga slučaja počeo sam sumnjati da je tu posredinekakva odvratna prevara; počeo sam sumnjati usled nekih posebnih okolnosti,

63 »Opšti zaključak pozitivnog metoda«, Zbornik rasprava R. Virhova, Kloda Bernara,Molešota, T. Piderita i A. Vagnera koje su prevedene u redakciji N. Nehljudova i izdate uPetrogradu 1886. godine. – Prim. prev.

koje su samo meni poznate i koje ću sad odmah svima izložiti – u njima je celastvar! Ali vi ste mi, Andreja Semjonoviču, svojim dragocenim iskazom konačno sverazjasnili. Molim sve, sve prisutne da me saslušaju. Ovaj gospodin (on ukaza naLužina) prosio je nedavno jednu devojku, upravo moju sestru Avdotju RomanovnuRaskolјnikovu. Ali po dolasku u Petrograd, on se prekjuče, pri našem prvomsastanku, sa mnom posvađao i ja sam ga isterao iz stana – za to postoje dvasvedoka. Ovaj čovek je vrlo pakostan... Prekjuče ja još nisam znao da on živi ovde, uovom stanu kod vas, Andreja Semjonoviču, i da je, znači istog dana kad smo seposvađali video kako sam, kao prijatelј pokojnog gospodina Marmeladova, daonjegovoj supruzi Katarini Ivanovnoj nešto novaca za sahranu. On je odmah napisaomojoj majci pisamce i obavestio je da sam dao sav novac – ne Katarini Ivanovnoj,nego Sofiji Semjonovnoj, i tom prilikom se najpodlije izrazio o ... ličnosti SofijeSemjonovne, to jest aludirao je na karakter mojih odnosa prema Sofiji Semjonovnoj.A sve to, kao što već shvatate, u nameri da me zavadi s mojom majkom i sestrom ida ih ubedi kako ja u neplemenite svrhe rasipam njihov, poslednji novac kojim onemene potpomažu. Ja sam sinoć pred majkom i sestrom, u njegovom prisustvu,utvrdio istinu, dokazao da sam novac dao Katarini Ivanovnoj, za sahranu, a neSofiji Semjonovnoj, i da do prekjuče Sofiju Semjonovnu čak nisam ni poznavao, nitisam je ikad video. Uz to sam dodao da on, Petar Petrovič Lužin, sa svim svojimvrlinama ne vredi ni malog prsta Sofije Semjonovne, o kojoj tako rđavo govori. Nanjegovo pitanje da li bih ja Sofiji Semjonovnoj dao mesto pored svoje sestre – ja samodgovorio da sam to već i učinio, onog istog dana. Besan što moja mati i sestra nećeda se posvađaju sa mnom, po njegovom nagovaranju, on mi je, reč po reč, počeogovoriti neoprostive drskosti. Došlo je do konačnog raskida i njega isteraju iz kuće.Sve se to dogodilo sinoć. A sad molim da obratite naročitu pažnju: zamislite da muje sad pošlo za rukom da dokaže kako je Sofija Semjonovna kradlјivica, on bi, presvega, dokazao mojoj sestri i majci da je skoro i bio u pravu izražavajući sumnje, dase s pravom nalјutio zato što sam ja izjednačio svoju sestru sa SofijomSemjonovnom; da je on, znači, napadajući mene, štitio i branio čast moje sestre, asvoje zaručnice. Jednom rečju, pomoću svega toga on me je mogao posvađati smojima i, naravno, nadao se da će se njima opet dodvoriti. Ja i ne govorim o tomeda se on meni lično svetio, jer ima razloga za pretpostavku da su čast i sreća SofijeSemjonovne meni veoma dragoceni. To je, eto, sav njegov račun! Eto kako jarazumem ovu stvar. To je pravi uzrok, i drugog ne može biti!

Tako je, ili skoro tako, dovršio Raskolјnikov svoj govor, često prekidanusklicima publike, koja ga je, doduše, vrlo pažlјivo saslušala. Ali, bez obzira na sveprekide, on je govorio oštro, mirno, tačno, jasno, odlučno. Nјegov oštri glas, njegovuveren ton i strogo lice učinili su na sve izvanredan utisak.

– Tako je, tako je, to je tačno! – oduševlјeno je potvrđivao Lebezjatnjikov. – Tomora biti tako, jer me je on, čim je u našu sobu ušla Sofija Semjonovna, upravopitao da li ste vi ovde. Da li sam vas video među gostima Katarine Ivanovne? Zbogtoga me odveo do prozora i tamo me tiho zapitao. Nјemu je, znači, obavezno trebaloda vi tu budete! To je tako, sve je tako!

Lužin je ćutao i prezrivo se smešio. Doduše, bio je vrlo bled. Izgledalo je dasmišlјa kako da se izvuče. On bi možda sa zadovolјstvom poslao sve do vraga iotišao, ali to je u ovom trenutku bilo skoro nemoguće; to bi značilo priznati otvorenoda su optužbe protiv njega opravdane i da je odista oklevetao Sofiju Semjonovnu.Osim toga, publika, ionako podnapita, bila je suviše uzbuđena. Intendant, koji,

uostalom, nije baš sve shvatio, nadvikivao je sve ostale i predlagao da se preduzmuneke za Lužina vrlo neprijatne mere. Ali, bilo je i onih koji nisu bili pijani: došli su iskupili se iz svih soba. Sva tri Polјaka strašno su padala u vatru, vikala neprestano»pane lajdače«64 i gunđala još nekakve pretnje na polјskom jeziku. Sonja je slušala, snaporom, ali kao da ni ona sve nije shvatila, baš kao da se budila iz nesvestice.Samo nije spuštala pogled s Raskolјnikova, osećajući da je on sva njena odbrana.Katarina Ivanovna je teško disala i krklјala; izgledala je strašno iznemogla.Najgluplјe se držala Amalija Ivanovna: zinula, apsolutno ništa ne shvatajući. Ona jesamo videla da je Petar Petrovič nekako zaglavio. Raskolјnikov zamoli da još neštokaže, ali mu već nisu dali da dovrši: svi su vikali i gurali se oko Lužina s psovkama ipretnjama. Ali, Petar Petrovič se ne uplaši. Kad je video da je optužba protiv SofijeSemjonovne potpuno propala, on pribeže direktno drskosti.

– Dozvolite, gospodo, dozvolite; ne gurajte se, pustite me da prođem! – govorioje probijajući se kroz gomilu – budite tako dobri, ne pretite. Uveravam vas da ništaneće biti, ništa nećete učiniti. Ja nisam od onih što se boje, a vi ćete, naprotiv,odgovarati što ste nasilјem prikrili kriminalni prestup. Kradlјivica je više negoizobličena i ja ću terati stvar dalјe ... U sudu nisu tako slepi ni... pijani, i nećepoverovati dvojici ovejanih bezobraznika, bundžija i prevratnika, koji me optužuju izlične osvete, što i sami zbog svoje gluposti priznaju ...

– Da vas moje oči više ne vide u mojoj sobi; selite se, i sve je među namasvršeno! I kad samo pomislim kako sam se upinjao iz kože da izađem, izlažućimu ... Čitave dve nedelјe!...

– Pa ja sam vam i sam, Andreja Semjonoviču, malopre rekao da se selim, dokste me još zadržavali; a sad samo dodajem da ste budala. želim vam da izlečitepamet i svoje ćorave oči... Dozvolite, gospodo!

On se progura; ali intendant nije hteo da ga pusti tako lako – samo spsovkom; on zgrabi sa stola čašu, zamahnu i baci je na Petra Petroviča ali čašaodlete pravo u Amaliju Ivanovnu. Ona vrisnu, a intendant od zamaha izgubiravnotežu i svom težinom se stropošta pod sto, Petar Petrovič prođe u svoju sobu iposle pola sata već ga nije bilo u kući.

Po prirodi bojažlјiva, Sonja je i ranije znala da je nju lakše upropastiti negoma koga drugog, a već da je uvredi, mogao je svako nekažnjeno. Ali ipak do samogtog trenutka njoj se činilo da se nevolјa može nekako izbeći obazrivošću,smirenošću, pokornošću pred svim i svakim. Nјeno razočaranje bilo je suviše teško.Ona je, naravno, strplјivo i bez roptanja mogla sve podneti – čak i ovo. Ali njoj je uprvom trenutku bilo suviše teško. Bez obzira na svoju pobedu i opravdanje – kad suprošli prvi strah i prva preneraženost, kad je sve jasno shvatila, osećanjebespomoćnosti i uvrede mučno joj steže srce. Dobi histeričan napad. Najzad, nemogav više da izdrži, jurnu iz sobe i potrča kući. To je bilo skoro odmah posleLužinovog odlaska. Amalija Ivanovna, kada je uz grohotan smeh pogodi čaša,takođe ne izdrža taj »provod u tuđim svatovima«. Vrišteći kao pomamna, polete naKatarinu Ivanovnu, smatrajući da je ona kriva za sve.

64 Gospodine skitnico. – Prim. prev.

– Napolјe iz kvartir! Ovoga časa! Marš! – I s tim rečima poče da grabi sve što

joj je pod ruku dolazilo od stvari Katarine Ivanovne i da baca na pod. I onakoutučena, skoro u nesvesti, jedva dišući i bleda, Katarina Ivanovna skoči s postelјe(na koju je pala od malaksalosti) i jurnu na Amaliju Ivanovnu. Ali borba je bilasuviše neravna: ova je odgurnu kao perce!

– Šta! Ne samo što su nas bezbožno oklevetali, no i ovaj gad na mene! šta! Nasam dan muževe sahrane, pošto sam je ugostila, tera me iz stana na ulicu sasiročadi! A kuda ću ja? – kukala je jadna žena ridajući i jedva dišući. – Gospode! –povika odjednom sevnuvši očima – je li moguće da nema pravičnosti! Gospode! kogaćeš ti štititi ako ne nas, siročad? Ali videćemo! Ima još na svetu suda i pravde, ima,ja ću ih naći! Odmah, pričekaj samo bezbožni stvore! Polјuša, ostani s decom, ja ćuse vratiti. Čekajte me makar na ulici! Videćemo ima li na svetu pravde?

I pošto prebaci preko glave onu zelenu štofanu maramu koju je u svompričanju spominjao pokojni Marmeladov, Katarina Ivanovna se progura krozhaotičnu i pijanu gomilu stanara, što su se još uvek gomilali u sobi, i sa kuknjavomi suzama izlete na ulicu – sa nejasnim cilјem da negde, ovog časa i po svaku cenu,nađe pravdu. Polјuša se preplašeno zavuče s decom na sanduk u uglu, zagrli obojemalih i dršćući kao prut, stade čekati da se majka vrati. Amalija Ivanovna je trčalapo sobi, vrištala, naricala, bacala na pod sve što bi joj palo šaka, i besnela. Stanarisu se drali ko u klin ko u ploču – neki su kako su umeli pričali o događaju što sedesio; drugi su se svađali i psovali; neki počeše da pevaju ...

»A sad je i meni vreme!« pomisli Raskolјnikov. »Dakle, Sofija Semjonovna, davidimo šta ćete sad kazati!«

I on se uputi u Sonjin stan.

IV

Raskolјnikov je bio aktivan i smeo Sonjin advokat protiv Lužina, mada je isam nosio toliko užasa i patnji u duši. Ali, pošto je jutros toliko propatio, sad kaoda se radovao prilici da promeni svoje utiske koji su postajali nepodnošlјivi, a da ine govorimo koliko je ličnog i intimnog bilo u njegovoj težnji da uzme Sonju uzaštitu. Pored toga, mislio je o predstojećem sastanku sa Sonjom, koji ga je naročitoponekad uznemirivao: on je sad Sonji morao kazati ko je ubio Lizavetu – predosećaoje strašno mučenje i kao da se branio od njega. I zato, kad je izlazeći od Katarineuzviknuo: »Dakle, šta ćete sad reći, Sonja Semjonovna?« – očigledno se još nalazio unekom spolјa inspirisanom stanju bodrosti, čikanja i nedavne pobede nad Lužinom.Međutim, nešto neobično se desilo s njim. Kad je došao do Kapernaumovlјevogstana, osetio je iznenadnu klonulost i strah. U nedoumici zastade pred vratima sačudnim pitanjem: »Treba li kazivati ko je ubio Lizavetu?« Pitanje je bilo čudnovato,jer je istovremeno osetio da je ne samo nemoguće ne kazati već je nemoguće iodložiti taj trenutak, makar samo za kratko vreme. On još nije znao zašto jenemoguće, samo je to osetio – i to mučno osećanje nemoći pred neizbežnošću skoroga je dotuklo. Da ne bi više razmišlјao i mučio sebe dalјe, brzo otvori vrata i sapraga ugleda Sonju. Sedela je nalakćena na stočić i pokrila lice rukama, ali kadugleda Raskolјnikova, brzo ustade i pođe mu u susret, baš kao da ga je čekala.

– Šta bi sa mnom bilo bez vas! – reče brzo kad se srela s njim nasred sobe.Ona je očevidno samo to želela da mu što pre kaže. Zato ga je i čekala.

Raskolјnikov priđe stolu i sede na stolicu s koje je ona trenutak ranije ustala.Sonja stade na dva koraka od njega, upravo kao i juče.

– Dakle, Sonja – reče on i odjednom oseti da mu glas drhti – cela se stvarzasnivala »na društvenom položaju i navikama koje tom položaju odgovaraju«. Jesteli razumeli to malopre?

Patnja se pokaza na njenom licu.

– Samo nemojte govoriti sa mnom kao juče! – prekide ga ona. – Molim vas!Nemojte počinjati. I tako je mučenja dosta ...

Ona se brže osmehnu, jer se uplaši da mu se, možda, neće svideti njenprekor.

– Ja sam učinila glupost što sam otuda otišla. Kako je sad tamo? Sad samhtela da se vratim, ali sam stalno mislila da ćete ... vi navratiti.

Raskolјnikov joj ispriča da ih Amalija Ivanovna isteruje iz stana i da jeKatarina Ivanovna nekud otrčala »da traži pravdu«.

– Ah, bože moj! – trže se Sonja – hajdemo brže...

I zgrabi ogrtač.

– Večito jedno te isto! – povika lјutito Raskolјnikov. – Vi ni o čemu drugom nemislite do o njima! Ostanite malo i sa mnom.

– A ... Katarina Ivanovna?

– A Katarina Ivanovna vas, naravno, neće mimoići, svratiće do vas i sama kadje već istrčala iz kuće – mrzovolјno dodade on. – Ako vas ne zatekne ovde, bićete joškrivi...

Sonja u mučnoj neodlučnosti sede na stolicu. Raskolјnikov je ćutao gledajućiu zemlјu i smišlјajući nešto.

– Recimo, Lužin sad nije hteo – poče on ne gledajući u Sonju. – Ali da je hteo,ili da mu je nekako išlo u račun, on bi vas strpao u zatvor da se nismo tu desili ja iLebezjatnjikov! A?

– Da – reče ona tihim glasom. – Da! – ponovi rasejano i uznemireno.

– A ja sam stvarno mogao i da ne budem tu! I Lebezjatnjikov se sasvimslučajno našao.

Sonja je ćutala.

– A da ste u zatvor dospeli, šta biste tada? Sećate li se šta sam juče govorio?

Sonja opet ne odgovori. On pričeka.

– Ja sam mislio vi ćete sad opet povikati: »Ah, ne govorite, prestanite!« –nasmeja se Raskolјnikov, ali nekako usilјeno. – Šta, zar opet ćutanje? – zapita ontrenutak kasnije. – Moramo o nečem razgovarati! Eto, meni bi baš bilo zanimlјivo dadoznam kako biste vi sad rešili jedno »pitanje«, što kaže Lebezjatnjikov. – (Kao da sepočeo zbunjivati.) – Ne, stvarno, ja ozbilјno govorim. Zamislite, Sonja, da ste znalisve Lužinove namere unapred, da ste znali (i to pouzdano) da će zbog njih sasvimpropasti Katarina Ivanovna, i deca, i vi pride (pošto vi sebe ni za šta ne smatrate;onda pride). I Polјuša... jer i nju čeka taj isti put. Dakle, evo šta: kad bi odjednomsve to predali vama na rešavanje: da na svetu živi on ili oni, to jest da živi Lužin ičini gluposti ili da umre Katarina Ivanovna? Kako biste vi odlučili ko od njih daumre?

Sonja ga uznemireno pogleda: nešto neobično začu u tom neodlučnomgovoru, koji kao da se nečemu izdaleka približavao.

– Ja sam predosećala da ćete me nešto tako upitati – reče gledajući gaispitivački.

– Dobro, neka; ali ipak, kako biste vi rešili?

– A što pitate ono što ne može biti? – reče Sonja sa odvratnošću.

– Znači, bolјe je da Lužin živi i čini gadosti! Vi se niste usudili ni to da rešite?

– Pa ja božju promisao ne mogu znati... I zašto pitate ono što se ne smepitati? Čemu takva zaludna pitanja? Kako se može desiti da to od moje odlukezavisi? I ko je mene tu postavio za sudiju da odlučujem ko da živi, a ko da ne živi?

– E, kad se i božja promisao tu umeša, onda se odista ništa ne može učiniti –neveselo promrmlјa Raskolјnikov.

– Bolјe recite otvoreno šta hoćete! – povika Sonja patnički – vi opet na neštocilјate... Zar ste došli samo zato da me mučite?

Ona ne izdrža i odjednom gorko zaplaka. Turoban i tužan, Raskolјnikov ju je

gledao. Prođe oko pet minuta.

– Ti imaš pravo, Sonja – kaza on tiho najzad. Odjednom se promeni; njegovizveštačeno drzak i nemoćno izazivački ton nestade. Čak i glas mu odjednom klonu.– Ja sam ti juče rekao da neću doći da molim za oproštaj, a eto skoro sam baš timepočeo ... Ono o Lužinu i promisli, ja sam za tebe govorio ... Ja sam te molio zaoproštaj, Sonja ...

Hteo je da se nasmeši, ali se nešto nemoćno i nedovršeno pokaza u njegovombledom osmehu. On obori glavu i pokri lice rukama.

Odjednom mu čudno i neočekivano osećanje nekakve otrovne mržnje premaSonji preplavi srce. Kao da se začudio i uplašio tog osećanja, odjednom podiže glavui pažlјivo je pogleda; ali je sreo njen nemiran i do bola brižan pogled – u njemu jebila lјubav; njegova mržnja nestade kao priviđenje. To nije bila mržnja – već je onpobrkao osećanja. To je samo značilo da je onaj trenutak došao.

I opet pokri lice rukama i obori glavu. Odjednom preblede, ustade sa stolice,pogleda Sonju i ne govoreći ništa, mahinalno se premesti na njenu postelјu.

Taj trenutak je strašno ličio, po njegovom osećanju, na onaj kad je stajao izababe sa sekirom već izvađenom iz petlјe i osetio »da ni trenutak više ne sme gubiti«.

– Šta je vama? – upita Sonja strašno uplašena.

Nije mogao ni reči da izusti. Uopšte nije pretpostavlјao da će joj tako priznati,i sam nije znao šta se sad s njim događa. Sonja mu polako priđe, sede na postelјudo njega i čekala je ne skidajući sa njega pogled. Srce joj je lupalo i zamiralo.Postalo je neizdržlјivo; on se okrenu njoj mrtvački bledog lica; usne su mu senemoćno krivile, upinjući se da nešto izgovori. Užas steže Sonjino srce.

– Šta je vama? – ponovi ona odmičući se malko od njega.

– Ništa, Sonja. Ne plaši se... Gluposti! Doista kad se trezveno razmisli,glupost – mrmlјao je sa izgledom čoveka koji je u bunilu i ne zna za sebe. – Zaštosam samo došao da te mučim? – dodade odjednom gledajući u nju. – Odista. Zašto?Ja neprestano zadajem sebi to pitanje, Sonja ...

Možda je i zadavao sebi to pitanje pre četvrt sata, ali sad je to kazao potpunoiznemogao, jedva znajući za sebe i osećajući neprestanu drhtavicu u celom telu.

– Oh, kako se vi mučite! – s bolom reče ona zagledajući se u njega.

– Sve su to gluposti!... Znaš šta, Sonja – on se odjednom zbog nečegosmehnu, nekako bledo i nemoćno, sekundu-dve – sećaš li se šta sam ti juče hteokazati?

Sonja je uznemireno očekivala.

– Ja sam ti rekao kad sam odlazio da se možda opraštam s tobom zauvek, alida ću ti, ako dođem danas, kazati... ko je ubio Lizavetu.

Ona odjednom sva zadrhta.

– Dakle, evo, došao sam da ti kažem.

– Vi ste to, dakle, juče stvarno... – s mukom prošaputa ona – a otkud vi

znate? – upita brzo kao da je iznenada došla k sebi.

Sonja poče teško disati. Lice joj je bivalo sve bleđe.

– Znam.

Ona poćuta trenutak.

– Jesu li to njega uhvatili? – bojažlјivo zapita.

– Ne, nisu ga uhvatili.

– Pa kako vi to znate? – zapita ona opet jedva čujno, i opet posle podužegćutanja.

On se okrenu i netremice se zagleda u nju.

– Pogodi – reče sa ranijim iskrivlјenim i nemoćnim osmehom.

Grčevit drhtaj kao da joj prođe celim telom.

– Ta vi... mene ... zašto vi mene tako ... plašite? – progovori ona smešeći sekao dete.

– Znači, ja sam s njim veliki prijatelј... kad znam – nastavi Raskolјnikovneprestano gledajući u njeno lice, kao da već više nije u stanju da skine pogled snjega. – On tu Lizavetu nije hteo da ubije ... Nјu je slučajno ubio ... babu je hteo daubije ... kad je bila sama... i došao je ... A u taj mah naišla Lizaveta ... I tada je i njuubio.

Prođe još jedan strašan minut. Oboje su netremice gledali jedno u drugo.

– Dakle, ne možeš da pogodiš? – upita on odjednom sa takvim osećanjem kaoda skače s tornja.

– N-ne – jedva čujno prošaputa Sonja.

– Pogledaj dobro.

I tek što je to rekao, opet mu ranije, poznato osećanje odjednom sledi dušu:gledao je u nju i iznenada kao da u njenom licu ugleda Lizavetino. On je živoupamtio izraz Lizavetinog lica, kad joj se onda približavao sa sekirom, a onauzmicala od njega zidu, ispružene ruke pred sobom i sa pravim detinjskim strahomna licu, sasvim kao mala deca kad se odjednom počnu nečega bojati pa ukočeno inemirno gledaju u predmet koga se boje, uzmiču i pružajući napred ručice,spremaju se da zaplaču. Skoro isto to desilo se i sad sa Sonjom; isto tako nemoćno,s istim onakvim strahom, gledala ga je neko vreme, odjednom, ispruživši preda selevu ruku, ovlaš i jedva osetno se odupre prstima o njegove grudi, poče polako daustaje s kreveta, odmičući se sve više i više od njega, a njen pogled postajao je svenepomičniji. Nјen užas odjednom pređe i na njega; isti takav strah pokaza se i nanjegovom licu, isto tako poče i on gledati u nju, i čak gotovo s isto takvim detinjimosmehom.

– Jesi li se setila? – prošaputa on najzad.

– Gospode! – ote se strašni jauk iz njenih grudi. Nemoćno pade na postelјu i

zagnjuri lice u jastuke. Ali se trenutak kasnije brzo podiže, brzo mu se primače,uhvati ga za obe ruke i, snažno ih stiskajući tankim svojim prstima kaomengelama, poče mu opet gledati u lice nepomično, kao da se zalepila. Timposlednjim, očajnim pogledom htela je da uoči i uhvati kakvu bilo, poslednju naduza sebe. Ali nade nije bilo; nije bilo nikakve sumnje: sve je bilo tako. Čak i kasnijekad se sećala toga trenutka, njoj je bilo i neobično i čudnovato: kako je takoodjednom uvidela da više nema nikakve sumnje? Jer nije, valјda, mogla reći da je,na primer, nešto slično predosećala? A, međutim, sada, čim joj je to gekao, njoj seodjednom učinilo kao da je odista baš to predosećala.

– Dosta, Sonja, dosta! Ne muči me! – patnički zamoli Raskolјnikov.

On uopšte nije mislio da joj tako otkrije tajnu, ali je ispalo tako.

Sonja kao van sebe skoči i kršeći ruke dođe do sredine sobe; ali se brzo vratii sede opet pored njega, skoro rame uz rame. Odjednom, kao ranjena, zadrhta,vrisnu i, ni sama ne znajući zašto, pade pred njim na kolena.

– Šta ste, šta ste to od sebe učinili!? – očajno kaza ona, skoči sa zemlјe iobisnu mu se oko vrata, zagrli ga i snažno, snažno ga steže rukama.

Raskolјnikov se odmače i s tužnim osmehom je pogleda.

– Kako si ti čudnovata, Sonja, grliš me i lјubiš kad sam ti to kazao. Ti nisi prisebi.

– Nema sad na celom svetu nesrećnijeg stvorenja od tebe! – viknu ona kaopomamna, ne čuvši njegovu primedbu, i odjednom zajeca kao u histeriji.

Već odavno zaboravlјeno osećanje kao talas zaplјusnu njegovu dušu i odmahje omekša. On se nije opirao tom osećanju; dve suze mu kanuše iz očiju i zaustavišese na trepavicama.

– Ti me, dakle, nećeš ostaviti, Sonja – rekao je skoro s nadom, gledajući unju.

– Ne, ne; nikada i nigde! – viknu Sonja – s tobom ću poći, svuda ću s tobom!O, gospode! Kuku meni nesrećnoj! ... I zašto, zašto te pre nisam poznavala? Zaštoranije nisi dolazio? O, gospode!

– Eto, došao sam.

– Sad! O, šta da se sad radi?... Zajedno, zajedno!... – ponovi ona kao uzanosu i grleći ga opet – na robiju ću zajedno s tobom poći!

On se odjednom sav strese i raniji, pun mržnje i skoro ohol osmeh izbi mu nausnama.

– Ja, Sonja, možda i ne želim da idem na robiju – reče on.

Sonja ga brzo pogleda.

Posle prvog, strasnog i bolnog sažalјenja prema nesrećniku, nju opetzaprepasti strašna misao o ubistvu. U izmenjenom tonu njegovih reči odjednomzaču ubicu. Sa zaprepašćenjem ga je posmatrala. Nјoj ništa još nije bilo poznato –

ni zašto, ni kako, ni radi čega je to bilo. Sad sva ta pitanja odjednom iskrsnuše unjenoj savesti. I ona opet ne poverova: »Zar on, on ubica? Pa zar je to moguće?«

– Ma šta je to? Gde sam ja to? – progovori Sonja u dubokoj nedoumici, kaoda još nije došla k sebi. – Pa kako ste se vi, vi takav ... mogli na to odlučiti? ... Makako to?

– Pa da, da je oplјačkam! Prestani, Sonja! – odgovori nekako umorno i čaklјutito.

Sonja je stajala kao ošamućena, ali odjednom povika:

– Ti si bio gladan! Ti, ti to ... da pomogneš majci? Je li?

– Ne, Sonja, ne – mrmlјao je Raskolјnikov okrenut od nje i oborene glave –nisam bio baš tako gladan... ja sam, istina, hteo da pomognem majci, ali... o, to nijesasvim tačno ... ne muči me, Sonja!

Sonja plјesnu rukama.

– Ta je li moguće; je li stvarno sve to istina? Gospode, ama kakva je to istina?Ko bi još tome mogao poverovati? ... I kako, kako to vi sami dajete poslednje štoimate, a ubijete da biste oplјačkali! Ah ... – povika ona odjednom – onaj novac kojiste dali Katarini Ivanovnoj... onaj novac ... Gospode, je li moguće da su i te pare ...

– Ne, Sonja – žurno je prekide Raskolјnikov – taj novac nije bio onaj ne boj se!Taj novac je meni mati poslala preko jednog trgovca i dobio sam ga još dok sambolovao, baš onog istog dana kad sam ga i dao ... Razumihin je video ... On ga je iprimio mesto mene ... taj novac je moj, moj sopstveni, pravi.

Sonja je slušala zbunjena i upinjala se iz sve snage da nešto shvati.

– A onaj novac ... ja, uostalom, čak i ne znam da li je tamo bilo novca –dodade on tiho i nekako zamišlјeno – ja sam joj tada skinuo s vrata novčanik odjelenske kože ... pun, nabijen ... ali nisam ni pogledao u njega; verovatno nisamstigao ... A stvari, sve neke kopče i lančići, ja sam sve te stvari i novčanik odmahsutradan sklonio pod kamen u nekom tuđem dvorištu na Voznesenskomprospektu ... Sve još i sad tamo leži...

Sonja ga je slušala sa najdublјom pažnjom.

– Pa zašto ste onda... kako ste mogli reći: da je oplјačkate, a ništa niste uzeli?– brzo zapita ona, hvatajući se za slamku.

– Ne znam ... Još nisam odlučio da li da uzmem ili ne taj novac – kaza on,opet nekako zamišlјen, prenu se odjednom brzo i kratko se osmehnu. – Eh, kakvusam sad glupost lupio, a?

Sonji već sinu misao: »Da nije možda poludeo?« Ali je odmah napusti: »Ne, tuje drugo« ... ništa, ama baš ništa nije shvatila.

– Znaš, Sonja – reče on odjednom u izvesnom nadahnuću – znaš šta ću tireći: da sam ja zaklao samo zato što sam bio gladan – nastavi naglašavajući svakureč i gledajući je zagonetno ali iskreno – ja bih sad ... bio srećan. To da znaš!

– I šta ti imaš, šta imaš ti od toga – povika trenutak kasnije, čak sa nekimočajanjem – šta imaš ti od toga kad bih ja sad i priznao da sam rđavo uradio?

Dakle, šta imaš ti od te glupe pobede nada mnom? Ah, Sonja, zar sam ja zato tebisad došao?

Sonja kao da je opet htela nešto da kaže, ali oćuta.

– Ja sam te juče zvao da pođeš sa mnom zato što si mi ti jedina još ostala.

– Kud si me zvao? – bojažlјivo upita Sonja.

– Ne da krademo niti da ubijamo, ne boj se, nisam te zato zvao – podsmehnuse jetko – ja i ti smo lјudi različitog kova... I znaš šta, Sonja, ja sam tek sad, tekovog časa, shvatio kuda sam te juče zvao! A juče, kad sam te zvao, ni sam još nisamznao kuda. Jedino sam te zvao, jedino sam zbog toga i dolazio da me ne ostaviš.Nećeš me ostaviti, Sonja?

Ona mu steže ruku.

– I zašto, zašto sam joj kazao, zašto sam joj otkrio tajnu – viknu on očajnotrenutak docnije s beskrajnim bolom gledajući u nju. – Eto, ti čekaš da ti objasnim,Sonja, sediš i čekaš, ja to vidim. A šta da ti kažem? Ti ništa od toga nećeš razumeti,samo ćeš se živa namučiti... zbog mene! Eto, ti plačeš i opet me grliš – ali zašto megrliš? Zato što nisam mogao sam da izdržim, već sam došao da na drugoganatovarim: »Pati i ti, biće mi lakše!« Možeš li ti voleti takvog podlaca?

– A zar se i ti ne mučiš? – povika Sonja.

Opet mu ono isto osećanje kao talas zaplјusnu dušu i opet je za tren okarazmekša.

– Sonja, ja imam zlo srce, to da znaš; time se može mnogo šta objasniti. Jasam zato i došao što sam zao. Ima takvih koji ne bi došli. A ja sam kukavica i...podlac! Ali... neka! Sve to nije ono pravo ... Sad bi trebalo da ti ispričam, a ja neumem ni da počnem ... On zastade i zamisli se.

– Eh, ja i ti smo sasvim različiti lјudi! – viknu opet – nismo jedno za drugo. Izašto, zašto sam samo dolazio! Nikad to neću sebi oprostiti!

– Ne, ne, dobro je što si došao! – vikala je Sonja – bolјe je da i ja znam! Mnogobolјe!

On je bolno pogleda.

– Najzad, znaš šta! – reče, kao da je posle dubokog razmišlјanja odlučio – evokako je bilo! Znaš šta: ja sam hteo da postanem Napoleon, zato sam ubio ... Dakle,razumeš li sada?

– Ne-ne – bezazleno i bojažlјivo prošaputa Sonja – ali ti samo ... govori, govori!Ja ću razumeti, ja ću za sebe sve razumeti! – molila ga je.

– Razumeš? Pa dobro, videćemo!

On ućuta i dugo je smišlјao.

– Stvar je u ovome što sam jednom zadao sebi ovakvo pitanje: šta bi bilo kadbi se, na primer, na mom mestu našao Napoleon, a ne bi imao čime da otpočnekarijeru, ni Tulona, ni Egipta, ni prelaza preko Mon-Blana, već mesto svih tih lepih

i monumentalnih stvari, prosto-naprosto, nekakvu smešnu babu, legistatorku65,koju, pored toga, treba da ubije, da joj iz sanduka digne novac (radi karijere,razumeš?). E, dakle, da li bi se odlučio na to kad drugog izlaza ne bi bilo? Da li bi segadio od toga zato što uopšte nije monumentalno, i... I što je grešno? Eto, dakle,kažem ti, ja sam se oko toga »pitanja« strašno dugo mučio, tako da sam se strašnozastideo kad sam se najzad (odjednom nekako) setio da on ne samo što se ne bizgadio nego mu ni na um ne bi palo da to nije monumentalno ... i čak ne bi uopšteshvatio čega ima da se gadi! I ako samo ne bi imao drugog puta i izlaza, on bi je bezikakvog predomišlјanja udavio, tako da joj ne bi dao ni da pisne! Dakle, i ja ... samnapustio razmišlјanje... Ubio ... po ugledu na autoritet... To je upravo ovako bilo!Tebi je smešno? Da, Sonja, tu je najsmešnije to što je sve možda tako bilo.

Sonji uopšte nije bilo smešno.

– Bolјe je da mi ispričate otvoreno... bez primera – zamoli ga ona jošbojažlјivije i jedva čujno.

On se okrenu, tužno je pogleda i uze je za ruke ...

– Ti opet imaš pravo, Sonja, jer sve je to glupost, skoro samo brblјanje! Vidiš,ti valјda znaš da moja mati skoro ništa nema. Sestra mi je dobila vaspitanjeslučajno i osuđena je da se potuca od nemila do nedraga, kao guvernanta. Ja sambio sva njihova nada. Studirao sam, ali se nisam mogao izdržavati na univerzitetu ibio sam primoran da privremeno napustim studije. Ali, da se moje školovanje takočak i nastavilo, ja bih se posle jedno desetak-dvadeset godina (kad bi se prilikenabolјe okrenule) mogao nadati da postanem profesor gimnazije ili činovnik sahilјadu rubalјa plate ... (govorio je kao da je znao napamet). A dotle bi se moja jadnamati sasvim osušila od briga i jada, a ja je ipak ne bih mogao obezbediti, a sestra...sa sestrom bi se, dakle, moglo još i nešto gore dogoditi!... A i kakvo je tu uživanjecelog veka prolaziti pored svega i od svega glavu okretati, rođenu majku zaboraviti,a sestrinu sramotu, na primer, otrpeti ponizno? Zašto? Da li zato da, pošto njihsahranim, stvorim nove mučenike – ženu i decu, pa da posle i njih bez groša i bezzalogaja ostavim? I eto, tada ... tada sam odlučio da uzmem babin novac i da gaiskoristim za svoje prve godine studija, da ne mučeći majku izdržavam sam sebe nauniverzitetu i za prvo vreme posle univerziteta – i da sve to uradim široko,radikalno, tako da stvorim sebi sasvim novu karijeru i stanem na nov i nezavisanput... Eto, to ti je sve ... Naravno, što sam ubio babu – to sam rđavo uradio... alidosta o tome!

Dovukao se nekako nemoćno do kraja priče i oborio glavu.

– Oh, to nije tačno, to nije tako – tužno je govorila Sonja – i zar je mogućetako što? ... Ne, to nije tako, nije tako!

– I sama vidiš da nije tako ... A ja sam ti, vidiš, iskreno ispričao celu istinu.

– Ama kakva mi je to istina! O, gospode!

– Ja sam samo jednu vaš ubio, Sonja, nekorisnu, gadnu, štetnu.

65 Pogrešan izgovor reči registratorka; registrator je činovničko zvanje. – Prim.prev.

– To znači da je čovek vaš?

– Pa znam ja da nije vaš – odgovori on čudnovato gledajući u nju. – Uostalom,ja lažem, Sonja – dodade – odavno već lažem... Sve to nije tako; ti pravo kažeš. Tosu sasvim, sasvim, sasvim drugi uzroci!... Ja odavno ni s kim nisam razgovarao,Sonja... Glava me sad jako boli.

Oči su mu gorele grozničavim ognjem. Skoro je počinjao da bunca; nemiranosmeh lebdeo je na njegovim usnama. Kroz duševnu uzbuđenost već je provirivalastrašna nemoć. Sonja je shvatila kako se on muči. I njoj poče da se vrti u glavi.Nekako je čudnovato govorio – izgleda razumlјivo, ali... »ali kako! Kako! O, gospode!«Kršila je ruke u očajanju.

– Ne, Sonja, to nije tačno – reče on opet, podižući odjednom glavu, kao da gaje nekakav iznenadan nov obrt misli zaprepastio i ponovo uzbudio – to nije tačno.Bolјe je ... zamisli (da, tako je stvarno bolјe), zamisli da sam ja samolјubiv, zavidan,zao, odvratan, osvetolјubiv, pa... možda i sklon ludilu. (Neka sam sve to zajedno! Omom ludilu se i ranije govorilo, ja sam opazio!) Ja sam ti, eto, malopre rekao da senisam mogao izdržavati na univerzitetu. A znaš šta, možda sam i mogao. Mati bi miposlala da uplatim što treba, a za cipele, odelo i hranu ja bih sam zaradio, sigurno!Bilo je časova, nudili su mi po pola rublјe. Razumihin, eto, radi! Ali ja sam seozlojedio i nisam hteo! Upravo sam se ozlojedio (ovo je prava reč). Ja sam se tadakao pauk u svoj ćumez zavukao. Bila si u mojoj jazbini videla si... A znaš li, Sonja,da niske tavanice i teskobne sobe dušu i um pritiskuju! O, kako sam mrzeo tujazbinu! Pa ipak nisam hteo da izlazim iz nje. Namerno nisam hteo! Po čitave dane inoći nisam izlazio, a da radim nisam hteo, pa čak ni da jedem, samo sam ležao. AkoNastasja donese – jedem, ako ne donese – čitav dan tako prođe; prosto za iantnisam tražio! Noću svetlosti nema, ležim u pomrčini, a za sveću neću da zaradim.Trebalo je učiti, a ja sam knjige rasprodao; na mom stolu, na beleškama i sveskamai sad ima prst prašine. Najviše sam voleo da ležim i mislim. I stvarno sam mislio... Isvi su mi snovi bili nekako čudnovati, razni snovi, ne vredi ni govoriti kakvi! Ali tektada mi se počelo pričinjavati da ... Ne, nije tako! Opet ne pričam tačno! Vidiš, jasam tada stalno sebe pitao: Zašto sam ja tako glup? I kad su drugi glupi, i kad većpouzdano znam da su glupi, zašto onda sam neću da budem pametniji? Kasnijesam doznao, Sonja, ako čekamo da svi postanu pametni, to će suviše dugo trajati...Zatim sam još doznao da to nikad neće ni biti, da se lјudi neće promeniti, da ih nikoneće preobraziti – ne vredi se mučiti uzalud! Da, to je tako... To je njihov zakon...Zakon, Sonja! To je tako! I ja sad znam, Sonja, ko je jak i snažan umom i duhom,taj je njihov gospodar! Ko mnogo sme, taj je za njih u pravu. Ko na veliko možeplјunuti, taj je za njih zakonodavac, a ko najviše sme, taj je najviše u pravu. Tako jedo sada bilo i tako će uvek i biti! Samo slepac to ne vidi!

Govoreći to, mada je gledao u Sonju, Raskolјnikov se više nije brinuo hoće liga shvatiti ili neće. Groznica ga je obuzela. Bio je u nekom mračnom ushićenju ...(Stvarno, suviše dugo nije ni s kim razgovarao!) Sonja je shvatila da je taj mračnikatehizis postao njegova vera i zakon.

– Ja sam se onda dosetio, Sonja – nastavi on ushićeno – da se vlast dajesamo onome ko se usudi da se sagne i uzme je. Tu se traži jedno, samo jedno: trebasmeti! I meni tada sinu jedna misao, prvi put u životu, koja nikom i nikada premene nije došla na um! Meni je odjednom sinula jasno kao sunce: kako to da nikodosad nije smeo, niti sme da, prolazeći pored sve ove besmislice, uzme, prosto-

naprosto, sve to za rep i baci do đavola! Ja... ja sam zaželeo da se usudim i ubiosam... samo sam želeo da se usudim, Sonja, eto to je sav uzrok!

– O, ćutite, ćutite, ćutite! – vrisnu Sonja i plјesnu rukama. – Od boga steotpali i bog vas je porazio, đavolu vas predao!...

– Da, uzgred budi rečeno, Sonja, kad sam u mraku ležao i sve mi sepriviđalo, mene je to valјda đavo zavodio? A?

– Ćutite! Ne podsmevajte se, bogohulniče! Ništa vi, ništa ne razumete! O,gospode! On ništa, ništa neće razumeti!

– Ćuti, Sonja, ja se uopšte ne podsmevam i sam znam da je mene đavovukao. ćuti! Sonja, ćuti! – ponovi on neveselo i uporno. – Ja sve znam. Sve sam topreturio u mislima i našaputao sebi kad sam tada ležao u mraku. O svemu tomesam se ja sam sa sobom prepirao, do poslednje, najmanje sitnice, i sve znam, sve! Itako mi je dodijalo, tako mi je dodijalo sve to brblјanje! Hteo sam sve da zaboravim ida ponovo otpočnem, Sonja, i da prestanem mlatiti praznu slamu! A zar ti misliš dasam ja pošao na to kao budala, nepromišlјeno? Pošao sam kao pametan čovek, i tome je i upropastilo! I zar misliš da nisam znao, na primer, makar to da, čim sampočeo pitati i ispitivati sebe imam li pravo da uzmem vlast, da onda, znači, nemampravo na vlast. Ili, kad postavlјam pitanje je li čovek vaš, to onda znači da čovek većnije vaš – za mene, ali je vaš za onoga kome takvo pitanje ni na pamet ne pada i kojiide pravo, bez ikakvih pitanja. I čim sam se toliko dana morao mučiti pitanjem bi lise Napoleon odlučio ili ne bi, onda sam već jasno osećao da nisam Napoleon. Svumuku čitavog toga brblјanja ja sam izdržao, Sonja, i želeo sam da je svu skinem svrata; zaželeo sam, Sonja, da ubijem bez kazuistike, da ubijem zbog sebe, samozbog sebe! Nisam hteo da lažem u tome čak ni sebe! Nisam ja ubio zato da majcipomognem – gluposti! Niti zato da postanem dobrotvor čovečanstva pošto dobijemsredstva i vlast. Gluposti! Ja sam prosto – ubio; ubio zbog sebe, samo zbog sebe; ada li bih ja posle postao nečiji dobrotvor ili bih celog veka kao pauk sve hvatao umrežu i svima pio krv, meni je to u onom trenutku moralo biti sasvim svejedno!... I,što je glavno, Sonja, meni nije novac bio potreban kad sam ubio; nije mi toliko biopotreban novac koliko nešto drugo ... Ja sve to sad znam ... Shvati me: i da samnastavio tim putem, možda nikad više ne bih ponovo ubio. Meni je drugo nešto bilopotrebno da doznam, nešto drugo me je guralo; meni je tada trebalo da doznam, i toda doznam što pre, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovek? Imam li snage daprekoračim norme ili nemam? Smem li se usuditi da uzmem ili ne smem? Jesam liništavno stvorenje ili imam pravo.

– Da ubijate? – Zar pravo da ubijate? – plјesnu rukama Sonja.

– E-eh, Sonja! – viknu on lјutito, htede da joj oponira, ali prezrivo ućuta. – Neprekidaj me, Sonja! Hteo sam samo jedno da ti dokažem: da me je, tada đavonavukao, a tek posle mi objasnio kako nisam imao pravo da idem onamo, jer sam ija isto tako vaš kao i svi. Ismejao me, i ja sam, evo, tebi došao sad! Dočekuj gosta!Kad ja ne bih bio vaš, zar bih došao tebi? Čuj, kad sam išao tada babi, ja samotišao samo da pokušam ... Da znaš!

– I ubili ste! Ubili!

– A kako sam ubio? Zar se onako ubija? Zar se tako ide da se ubija, kao štosam ja tada išao! Ispričaću ti jednom kako sam išao... Zar sam ja babu ubio? Ja

sam ubio sebe, a ne staricu! Prosto sam uplјeskao sebe, na vjeki vjekov!... A staricuje đavo ubio, a ne ja... Dosta, dosta, Sonja, dosta! Okani me se – povika onodjednom u grozničavoj uzrujanosti – okani me se!

On se nalakti na kolena i šakama kao kleštima stište sebi glavu.

– Kako se muči! – ote se Sonji bolni krik.

– Dakle, šta sad da radim, govori! – upita on, neočekivano podigavši glavu igledajući je lica unakaženog od očajanja.

– Šta da radite! – uzviknu Sonja i odjednom skoči s mesta, a njene oči, dotada pune suza, odjednom zablistaše. – Ustani! – Ona ga uze za rame; on se pridižegledajući u nju skoro kao van sebe. – Idi odmah, ovog trenutka, stani na raskršće,pokloni se, polјubi najpre zemlјu koju si oskrnavio, a posle se pokloni celom svetu,na sve četiri strane, i kaži svima, glasno »ubio sam!«. Tada će ti bog opet životpovratiti. Hoćeš li poći? Hoćeš li? – pitala ga je drhteći kao prut, kao u nekomnastupu; uzela ga je za obe ruke. Snažno ih stisnula u svojim šakama, gledajući gaplamenim pogledom.

On se zaprepasti i bio je čak preneražen iznenadnim ushićenjem.

– Ti to o robiji, Sonja, šta li? Treba da se sam prijavim? – zapita turobno.

– Krst patnje da uzmeš na sebe i njome da se iskupiš, eto šta treba.

– Ne! Ne idem ja njima, Sonja.

– A kako ćeš živeti, kako ćeš živeti? Za šta ćeš živeti? – vikala je Sonja. – Zarje to sad moguće? Kako ćeš, recimo, sa svojom majkom govoriti? (O! A sa njimadvema, šta li će s njima sad biti!) A šta ja to govorim... Pa ti si već ostavio majku isestru! Ostavio si ih, ostavio, o, gospode! – viknu ona – on to sve i sam zna! A kakoćeš, kako ćeš bez lјudi vek proživeti? šta će s tobom sad biti?

– Nemoj biti dete, Sonja – tiho progovori on.

– Šta sam ja njima kriv? Zašto da idem na raskršće? Šta da im kažem? Sve jeto samo fantaziranje ... Oni sami milione lјudi uništavaju, i to čak vrlinomsmatraju. Oni su varalice, Sonja!... Neću da idem. I da kažem da sam ubio, a novacnisam smeo uzeti, nego sam ga pod kamen ostavio? – dodade sa jetkim osmehom. –Pa oni će me onda ismevati; reći će: budala je što nije uzeo. Kukavica i budala!Ništa, ništa oni neće razumeti, Sonja, niti su dostojni da shvate. Neću da idem. Nebudi dete, Sonja...

– Izmučićeš se, do smrti ćeš se izmučiti! – ponavlјala je sa očajnom molbompružajući prema njemu ruke.

– Ja sam, možda, i suviše sebe oklevetao – neveselo primeti on, nekakozamišlјen – možda sam ja još čovek, a ne vaš, i požurio sam da sam sebe osudim...Još ću da se borim.

Oholi podsmeh je s mukom izbijao na njegovim usnama.

– Takvu muku trpeti! I to celog života, celog života!...

– Naviknuću se ... – kaza Raskolјnikov turobno i zamišlјeno. – čuj – reče

trenutak kasnije – ostavi se plakanja, vreme je da pređemo na stvar: ja sam došaoda ti kažem da mene sad traže, gone me ...

– Ah! – vrisnu Sonja uplašeno.

– Pa, što si sad tako vrisnula! Ti sama želiš da idem na robiju, a sad si seuplašila? Samo, znaš šta, ja im se neću dati. Ja ću se još s njima porvati, i ništaneće moći učiniti. Nemaju pravih dokaza. Juče sam bio u velikoj opasnosti i većsam mislio da sam gotov; a danas se stvar popravila. Svi njihovi dokazi imaju dvakraja, to jest ja mogu njihove optužbe u svoju korist okrenuti, razumeš li? Iokrenuću ih: jer sam se sad naučio... Ali, zatvoriće me sigurno. Da nije bilo jednogslučaja, uhapsili bi me, možda, još danas, sigurno, a možda će me još danas iuhapsiti... Samo, to nije ništa, Sonja; odležaću malo, pa će me pustiti... jer nemajunijednog pravog dokaza, niti će ga imati, dajem ti reč. A s onim što imaju ne možese čovek oterati u progonstvo. A sad dosta ... Ja ovo samo zato da znaš ... Sasestrom i s majkom gledaću da tako nekako udesim da ih razuverim i ne uplašim ...Sestra je sad, uostalom, obezbeđena ... znači i mati... Dakle, to je sve. Uostalom,budi oprezna. Hoćeš li dolaziti k meni u zatvor kad budem ležao?

– O, hoću! hoću!

Oboje su sedeli jedno uz drugo, tužni i utučeni, kao da su posle bure samiizbačeni na pustu obalu. On je gledao Sonju i osećao koliko mu je mnogo svojelјubavi poklonila i, čudnovato, njemu dođe odjednom teško i bolno što ga toliko voli.Da, to je bilo čudnovato i strašno osećanje! Kad je išao Sonji, osećao je da je ona svanjegova nada i jedini izlaz; mislio je da skine sa svojih pleća makar deo svojihmuka, a sad, kad se celo njeno srce okrenulo njemu, odjednom je osetio i razumeoda je postao neuporedivo nesrećniji no što je bio ranije.

– Sonja – reče on – skoro je bolјe da ne dolaziš k meni kad budem u zatvoru.

Sonja ne odgovori, plakala je. Prođe nekoliko minuta.

– Imaš li na sebi krst? – zapita ga ona iznenada, baš kao da se tog trenutkatoga setila.

On u početku nije shvatio pitanje.

– Nemaš, zar nemaš? Na, uzmi, evo, ovaj, od kiparisa. Meni je ostao drugi,bakarni, Lizavetin. Ja i Lizaveta smo razmenile krstove: ona je meni dala svoj krst, aja njoj svoju ikonicu. Ja ću Lizavetin nositi, a ovaj eto tebi. Uzmi ga... ta moj je! Mojje! – molila ga je ona. – Zajedno ćemo poći da ispaštamo, zajedno ćemo i krst poneti!...

– Daj! – reče Raskolјnikov. On nije hteo da je ožalosti. Ali odmah trže rukukoju prema krstu beše pružio.

– Nemoj sad, Sonja. Bolјe posle – dodade da bi je umirio.

– Da, da, bolјe je, bolјe – prihvati ona sa oduševlјenjem – kad pođeš nastradanje, tada ćeš ga metnuti. Kad dođeš k meni, ja ću ti ga metnuti oko vrata,pomolićemo se bogu i poći.

U taj mah neko triput kucnu na vrata.

– Sofija Semjonovna, je li slobodno? – začu se nečiji vrlo poznat učtiv glas.

Sonja jurnu k vratima uplašena. Plavo lice gospodina Lebezjatnjikova zaviri usobu.

V

Lebezjatnjikov je izgledao uznemiren.

– Ja dolazim k vama, Sofija Semjonovna. Izvinite... I sam sam mislio da ćuvas zateći – obrati se odjednom Raskolјnikovu – to jest ništa nisam mislio ... u tomsmislu ... ali sam upravo mislio ... Tamo nam je Katarina Ivanovna poludela –bubnu on iznenada Sonji, ostavlјajući Raskolјnikova.

Sonja vrisnu.

– To jest, tako bar izgleda. Uostalom ... Mi tamo prosto ne znamo šta daradimo, eto šta je! Vratila se odnekud, negde su je, izgleda, isterali, a možda iistukli... bar tako izgleda ... Trčala je do šefa pokojnog Semjona Zahariča, ali ga nijezatekla kod kuće; bio je na ručku kod nekog drugog generala... i, zamislite samo,ona zapne i ode tamo gde je bio ručak... kod tog drugog generala i, zamislite, tako jeuporno zahtevala da je šef pokojnog Semjona Zahariča, izgleda, morao ustati saručka. Možete misliti šta se tamo desilo. Naravno, isterali su je, a ona priča da ga jeizgrdila i da ga je nečim gađala. To je čak i moguće... Kako je nisu uhapsili – nerazumem! Sad svima priča, samo je teško razumeti, i Amalija Ivanovna viče i kidase ... Ah, da: kaže i viče, pošto su je sad svi ostavili, ona će uzeti decu i poći naulicu sa verglom; deca će pevati i igrati, a ona će ići za njima i novac kupiti, i svakidan će pod generalov prozor ići... »Neka, veli, vide, kako deca plemića-činovnika idupo ulicama kao prosjaci!« Decu bije i ona plaču. Ljonju uči da peva »Mali salaš«,dečaka da igra, Polinu Mihailovnu takođe; cepa halјine, pravi im nekakve kapice,kao glumicama; a ona sama hoće da nosi lavor i da lupa u njega – to će bitimuzika ... Ništa ne sluša... Zamislite samo kako je to? To je već prosto strašno!

Lebezjatnjikov bi i dalјe pričao, ali Sonja, koja ga je slušala jedva dišući,odjednom zgrabi ogrtač, šeširić i istrča iz sobe oblačeći se u trku. Raskolјnikovizađe odmah za njom, a Lebezjatnjikov za njim.

– Sigurno je poludela! – govorio je Raskolјnikovu, izlazeći s njim na ulicu; – jasamo nisam hteo da plašim Sonju Semjonovnu, pa sam rekao »izgleda«, ali nemasumnje. Kažu da tuberkuloznima iskaču nekakvi plikovi na mozgu; šteta što neznam medicinu. Ja sam, uostalom, pokušavao da je urazumim, ali ona ništa nesluša!

– Jeste li joj o plikovima govorili?

– Nisam baš o plikovima. Pored toga, ona ne bi ništa razumela! Ali ja kažemza to: kad čoveka ubediš logički da, u stvari, nema zašto da plače, on će i prestatida plače. To je jasno! A vi ste uvereni da neće prestati?

– I suviše bi lako bilo tada živeti – odgovori Raskolјnikov.

– Dopustite, dopustite! naravno, Katarini Ivanovnoj je dosta teško da shvati;ali je li vam poznato kako su u Parizu već vršili ozbilјne eksperimente u pogledumogućnosti da poludele leče utičući na njih jedino logičkim ubeđivanjem? Tamo jeneki profesor, koji je nedavno umro, ozbilјan naučnik, zamislio da se tako moželečiti. Osnovna njegova ideja je u tome da kod poludelih nema nekog naročitog

poremećaja u organizmu, već je ludilo, tako reći, logička pogreška, pogreška urasuđivanju, nepravilan pogled na stvari. On je postupno pobijao bolesnika i,zamislite, kažu da je postizao dobre rezultate! Ali, kako je on uz to upotreblјavao ituševe, rezultati te metode lečenja, naravno, podležu sumnji... Bar tako izgleda ...

Raskolјnikov ga već odavno nije slušao. Kad je stigao do svoje kuće, kratkimpoklonom se oprosti od Lebezjatnjikova i uđe u kapiju. Lebezjatnjikov se trže,osvrnu se i potrča dalјe.

Raskolјnikov uđe u svoju ćeliju i stade nasred nje. »Zašto se vratio ovamo?«Pogleda žućkaste, izlizane tapete, onu prašinu, svoj divan ... Iz dvorišta je dopiralanekakva oštra neprekidna lupa, kao da je neko ukucavao nešto, nekakav ekser ...On priđe prozoru, izdiže se na prste i dugo je s neobičnom pažnjom gledao dole udvorište. Ali dvorište je bilo pusto, a oni što su lupali nisu se mogli videti. S levestrane, u zasebnoj kući, videli su se ovde-onde otvoreni prozori. Na donjojprozorskoj dasci stajale su male saksije sa slabačkom geranijom. Iza prozora videlose obešeno rublјe ... Sve je to znao napamet. Okrenu se i sede na divan.

Nikad, nikad se još nije osećao tako užasno usamlјen.

Da, opet je osetio da će možda stvarno omrznuti Sonju, i to baš sada kad juje učinio još nesrećnijom. »Zašto je išao k njoj da je moli za suze? Zašto je njemubilo potrebno da upropasti i njen život? O, podlosti!«

– Ja ću ostati sam! – reče odjednom odlučno – i ona neće dolaziti u zatvor!

Posle jedno pet minuta podiže glavu i čudnovato se osmehnu. To je bilačudnovata misao. »Možda je na robiji odista bolјe«, pade mu iznenada na pamet.

Nije se sećao koliko je presedeo u svojoj sobici, s nejasnim mislima što su muse vrzmale po glavi. Odjednom se vrata otvoriše i uđe Avdotja Romanovna. Onanajpre stade i pogleda ga s praga, kao malopre on Sonju; posle uđe i sede na stolicuprema njemu, na svoje jučerašnje mesto. On ćutke i nekako bez misli pogleda unju.

– Ne lјuti se, brate, ja sam došla samo na trenutak – reče Dunja. Izraz njenoglica bio je zamišlјen, ali ne i strog. Pogled joj bio vedar i blag. Video je da je slјubavlјu došla k njemu.

– Brate, ja sad znam sve, sve. Meni je Dmitrije Prokofjič sve ispričao iobjasnio. Tebe gone i muče usled glupe i gnusne sumnje ... Dmitrije Prokofjič kažeda nema nikakve opasnosti i da ti bez potrebe toliko strahuješ. Ja ne mislim tako ipotpuno razumem kako se u tebi sve pobunilo i bojim se da to može ostaviti tragovezanavek. Zato što si nas ostavio, ne osuđujem te, niti te smem osuđivati, a oprostimi što sam te onda prekorila. Po sebi osećam, kad bih imala na duši tako velikutugu, ja bih isto tako sve ostavila. Majci o tome ništa neću pričati, ali ću stalnogovoriti o tebi i reći ću joj u tvoje ime da ćeš vrlo brzo doći. Ne muči se zbog nje, jaću nju umiriti; ali ti je nemoj mučiti, dođi makar jedanput; pomisli – ona je mati! Asad sam samo došla da ti kažem – Dunja poče ustajati s mesta – ako ti ja slučajnozbog nečega zatrebam ili ti zatreba ... sav moj život, ili šta bilo ... ti me samo zovni,ja ću doći. Zbogom!

Ona se naglo okrete i pođe k vratima.

– Dunja! – zaustavi je Raskolјnikov, ustade i priđe joj – onaj Razumihin,

Dmitrije Prokofjič, je vrlo dobar čovek!

Dunja jedva primetno pocrvene.

– Pa? – upita ona trenutak kasnije.

– On je čovek preduzimlјiv, vredan, pošten i može snažno da voli... Zbogom,Dunja.

Dunja se sva zarumene, zatim se odjednom uznemiri:

– Ta šta je to, brate? Zar se mi odista rastajemo zauvek, te mi ti... Činiš takvazaveštanja?

– Svejedno ... Zbogom ...

On se okrenu od nje i pođe prozoru. Dunja postoja malo, pogleda ga brižno iizađe uznemirena.

Ne, on nije bio hladan prema njoj. Bio je jedan trenutak (poslednji) kad je odsveg srca zaželeo da je snažno zagrli i da se oprosti s njom, čak i da joj kaže, ali senije odlučio ni ruku da joj pruži:

»Posle će se, možda, zgroziti kad se seti da sam je ja sad grlio; kazaće da samjoj ukrao polјubac!«

»A da li će izdržati ona ili neće?« dodade u sebi posle nekoliko minuta. »Ne,neće izdržati: takve nisu kadre da izdrže! Takve nikad ne izdrže ...«

I pomisli na Sonju.

Kroz prozor dunu svežina. Napolјu već nije sijala tako jako svetlost. Onodjednom uze kačket i izađe.

Razume se, nije mogao, a nije ni hteo da se brine o svom bolesnom stanju.Ali sav taj neprekidni nemir i sav taj duševni užas nije mogao proći bez posledica. Išto nije pao u pravu vrućicu, to je bilo, možda, baš zato što ga je taj unutrašnjineprestani nemir još održavao na nogama i pri svesti – ali nekako veštački,privremeno.

Lutao je bez cilјa. Sunce je zalazilo. U poslednje vreme počeo je osećati nekunaročitu tugu. U njoj nije bilo ničega osobito jetkog, što peče, ali od nje je vejalonešto večno; predosećale se bezizlazne godine hladne i lјute tuge; naslućivala seneka večnost na »aršinu prostora«. U suton bi ga to osećanje obično jače mučilo.

– Eto, s takvim glupačkim, čisto fizičkim slabostima, koje zavise od nekakvogsunčanog zalaska, uzdrži se da ne učiniš kakvu glupost! Ne samo Sonji nego ćeš iDunji otići! – Promrmlјa sa mržnjom.

Neko ga zovnu. On se okrenu, k njemu je trčao Lebezjatnjikov.

– Zamislite samo, ja sam bio kod vas, tražim vas. Zamislite, izvela je svojuzamisao i odvela decu! Ja i Sofija Semjonovna jedva smo ih našli. Ona lupa u tiganj,a decu tera da igraju. Deca plaču. Zaustavlјa se na raskršćima i pred radnjama. Zanjima trči glupa svetina. Hajdemo.

– A Sonja?... – uznemireno zapita Raskolјnikov žureći se za Lebezjatnjikovom.

– Prosto je van sebe. To jest nije Sofija Semjonova van sebe, nego KatarinaIvanovna; doduše, i Sofija je van sebe. A Katarina Ivanovna je sasvim van sebe.Kažem vam, sasvim je poludela. U policiju će ih odvesti. Možete misliti kako će touticati... Oni su sad na kanalu kod -skog mosta, sasvim blizu stana SofijeSemjonovne. Blizu je.

Na kanalu, ne baš mnogo daleko od mosta i samo dve zgrade dalјe od kuće ukojoj je živela Sonja, iskupila se gomila sveta. Naročito su dotrčali dečaci i devojčice.Promukli i izmučeni glas Katarine Ivanovne čuo se još od mosta. I, doista, to je biočudnovat prizor, kadar da zainteresuje uličnu publiku. Katarina Ivanovna u svojojpohabanoj halјini, u iznošenoj štofanoj marami i izlomlјenom slamnom šeširu kojise kao gužva slame ružno naherio – bila je stvarno sasvim van sebe. Umorila se izaduvala. Nјeno izmučeno jektičavo lice izgledalo je patnički, kao nikad ranije(pored toga, na ulici, na suncu, tuberkulozni uvek izgledaju bolesniji i nakaznijinego kod kuće); ali njeno uzbuđeno stanje nije prolazilo i ona je svakog trenutkapostajala sve gnevnija. Jurila je decu, vikala na njih, nagovarala ih, učila ih ondepred svetom kako da igraju i šta da pevaju, počinjala da im tumači zašto je topotrebno, padala u očajanje što ne shvataju, tukla ih ... Zatim bi, ne dovršivši,jurila među publiku; ako bi primetila malo bolјe odevenog čoveka koji je zastao dapogleda, odmah bi mu počela objašnjavati: eto, šta su dočekala deca »iz plemićke,može se čak reći iz aristokratske kuće«. Kad bi čula u gomili smeh ili nekuzajedlјivu reč, odmah bi napadala na drznika i počela bi se svađati. Neki su seodista smejali, neki mahali glavom; svima je uopšte bilo zanimlјivo da gledajupoludelu s prestravlјenom decom. Tiganja, o kome je pričao Lebezjatnjikov, nije bilo– bar Raskolјnikov nije video – ali mesto lupanja u tiganj, Katarina Ivanovna jepočela da udara takt svojim suvim dlanovima kad je terala Polјu da peva a Ljonju iKolјu da igraju. I sama je počela da peva, ali je svaki put na drugoj noti teški kašalјprekidao njenu pesmu, zbog čega je opet padala u očajanje, proklinjala svoj kašalј ičak plakala. Najviše su je dovodili do pomame Kolјin i Ljonjin plač i strah. Ona jestvarno pokušala da obuče decu u halјine kao što se oblače ulični pevači i pevačice.Mališan je imao čalmu od neke crvene materije sa belim, da bi predstavlјao Turčina.Za Ljonju se nije našla halјina, samo joj je metnula na glavu crvenu, visoku kapupokojnog Semjona Zahariča, pletenu od vunice, a u kapu beše zaboden odlomakbelog nojevog pera koje je pripadalo još baki Katarine Ivanovne i čuvalo se dosad usanduku kao neka porodična retkost. Polјuša je bila u svojoj običnoj halјinici, Onaje gledala u majku bojažlјivo i zbunjeno, nije se micala od nje, krila je suze,dosećala se da je mati poludela i brižno se osvrtala oko sebe. Ulica i gomila sveta suje uplašili. Sonja je u stopu išla za Katarinom Ivanovnom plačući i stalno je molećida se vrati kući. Ali Katarina Ivanovna je bila neumolјiva.

– Prestani, Sonja, dosta! – vikala je brzajući, žureći se, jedva dišući i kašlјući.– Sama ne znaš za šta moliš, baš si dete! Ja sam ti već kazala da se neću vratitinatrag onoj pijanoj švabici. Neka vide svi, sav Petrograd, kako prose milostinju decaplemića, koji je čitavog života služio vrlo verno i pošteno i koji je, može se reći, umrona službi. (Katarina Ivanovna je već stigla da to isfantazira i da u to slepo poveruje.)

– Neka, neka vidi taj ništavni generalčić. I baš si glupa, Sonja: šta ćemo jestisad, reci? Dosta smo te namučili, neću više! Ah, Rodione Romanoviču, to ste vi! –viknu ona kad ugleda Raskolјnikova i potrča k njemu. – Objasnite, molim vas, vi

ovoj ludici da se sada ništa pametnije ne može učiniti! Čak i obični verglašizarađuju, a nas će odmah svi zapaziti, poznaće da smo siromašna plemićkaporodica – siročad koja su oterana u prošnju, a onaj generalčić će ostati bez mesta,videćete! Mi ćemo mu svaki dan pod prozore odlaziti, a kad se proveze car, ja ćupasti na kolena, ove ću sve poređati napred, pa ću mu ih pokazati: »Zaštiti nas,oče!« On je otac siročadi, on je milostiv, zaštitiće nas, videćete, onog generalčića ...Ljonja! Tenez vous droite!66 Ti ćeš, Kolјa, sad opet igrati. šta sliniš! Pa čega se... Čegase bojiš, ludice! Gospode, šta da radim s njima, Rodione Romanoviču! Samo daznate kako su nerazumni! Šta da radi čovek s ovakvima!

I ona mu je, skoro i sama plačući (što nije smetalo neprekidnom ineumornom pričanju), pokazivala rasplakanu decu. Raskolјnikov pokuša da jenagovori da se vrati i čak, u nameri da dirne njeno samolјublјe, reče kako njoj nepriliči da ide po ulicama kao što verglaši idu, jer se ona sprema da bude direktorkaplemićkog pansionata za devojke ...

– Pansionata, ha, ha, ha! Kad na vrbi rodi grožđe! – povika Katarina Ivanovna iodmah se posle smeha zagrcnu od kašlјa. – Ne, Rodione Romanoviču, prošlo jemene to fantaziranje! Svi su nas ostavili!... A taj generalčić ... Znate li, RodioneRomanoviču, da sam ga mastionicom gađala – tamo u lakejskoj sobi stajala je nastolu pored lista na kome su se potpisivali posetioci – i ja sam se potpisala – gađalaga, i pobegla. O, podlaci, podlaci! Najzad, plјujem ja na njih! Sad ću ja sama decuhraniti, nikom neću da se klanjam! Dosta smo nju mučili! – Ona pokaza na Sonju. –Polјuša, koliko ste skupili, pokaži! šta? Zar samo dve kopejke? Ah, odvratna li sveta!Ništa ne daju, samo trče za nama i zevaju. A šta se, eto, onaj klipan smeje? –Pokaza ona na jednog iz gomile. – To je sve zato što je Kolјka tako glupav, s njimmuku mučim! Šta hoćeš, Polјuša? Govori sa mnom francuski, parlez moi francais67

Pa ja sam te učila i znaš nekoliko rečenica!... Inače, kako će svet poznati da ste izplemićke porodice, da ste vaspitana deca i da uopšte niste takvi kao ostali verglaši;mi ne predstavlјamo po ulicama nekakvog »Petrušku«, nego ćemo otpevati otmenuromansu... Ah da! Šta da pevamo? Stalno me prekidate, a mi smo se, znate,Rodione Romanoviču, ovde zaustavili da izaberemo šta ćemo – pevati – nešto takvoda i Kolјa može igrati... jer mi sve izvodimo, zamislite samo, bez uvežbavanja; trebase, znate, dogovoriti, tako da se sve potpuno ponovi i uvežba, pa ćemo zatim otići naNevski prospekt, gde ima daleko više sveta iz višeg društva, tako će nas odmahopaziti. Ljonja zna »Mali salaš« ... samo neprestano »Mali salaš« te »Mali salaš«, i svito pevaju! Mi treba da otpevamo nešto daleko otmenije ... Dakle, što si ti, Polјa,smislila, pomozi bar ti majci! Pamćenje sam izgubila, pamćenje, a ja bih se setila!Nećemo valјda pevati »Husar se na sablјu naslonio«!68 Ah, dajte da otpevamofrancuski »Cing sous«69 Ja sam vas to učila, učila sam. I što je glavno, pošto je tofrancuska pesma, odmah će svi videti da ste plemićka deca, i to će biti kudikamodirlјivije ... Mogli bismo čak i: »Marlborough s’en va-t-en guerre« jet je to sasvim

66 Držite se pravo. – Prim. prev.

67 Govorite sa mnom francuski. – Prim. prev.

68 Popularna pesma K. Baćuškova. – Prim. prev.

69 Pet sua – Prim. prev.

drukčija dečja pesmica i peva se u svim aristokratskim kućama kad uspavlјujudecu:

Marlborough s’en va-t-en guerre,

Ne sait quand reviendra…70

poče ona da peva... – Ali ne, bolјe je » Cinq sous «! De, Kolјa, brže ručice na kukove,a ti se, Ljonja, takođe okreći na suprotnu stranu, a ja i Polјuša ćemo vam pevati itapšati!

Cinq sous, cinq sous

Pour monter notre menage…71

Khi-khi-khi! (I ona se zaceni od kašlјa.) Popravi halјinicu, Polјuša, ramena siopustila – primeti ona kroz kašalј jedva dišući. – Sad se naročito morate držatipristojno i otmeno, kako bi svi videli da ste plemićka deca. Ja sam kazala tada dastruk treba skrojiti duži, i to iz dva dela. To si ti, Sonja, kriva sa svojim savetima:»Kraće, pa kraće«, eto ti sad, sasvim smo dete unakazili... No! opet vi svi plačete! Tašta vam je, lude jedne! Ded, Kolјa, počinji brže, brže, brže – oh, što je to detenespretno!...

Cinq sous, cinq sous

– Opet vojnik! – Šta hoćeš ti?

Doista, kroz gomilu sveta probijao se policajac. Ali u isti mah jedan gospodinu mundiru, činovnik od pedesetak godina solidna izgleda, sa ordenom o vratu (toposlednje bilo je vrlo prijatno Katarini Ivanovnoj, a uticalo je i na policajca), približise i ćutke dade Katarini Ivanovnoj zelenu novčanicu od tri rublјe. Nјegovo liceizražavalo je iskreno sažalјenje. Katarina Ivanovna primi i pokloni mu se učtivo, čakceremonijalno.

– Hvala vam, poštovani gospodine – poče ona sa visine – uzroci koji su naspobudili... uzmi novac, Polјuša. Vidiš, ipak ima plemenitih i velikodušnih lјudi kojisu odmah gotovi da pomognu sirotoj plemićki u nesreći. Vi vidite, poštovanigospodine, plemićku siročad, može se čak reći sa najaristokratskijim vezama... Aonaj generalčić je sedeo i jarebice ručao... počeo da lupa nogama što sam gauznemirila ... Vaše prevashodstvo, kažem ja, zaštitite siročad, pošto ste, velim dobropoznavali pokojnog Semjona Zahariča, i pošto je njegovu rođenu kćer najpodliji odsvih podlaca na dan njegove smrti oklevetao! ... Opet taj vojnik! Ne dajte me! – viknuona činovniku – zašto taj vojnik na mene nasrće? Mi smo već pobegli od jednogovamo iz Građanske ulice ... dakle, šta se tebe tiče, budalo!

– Zato što je po ulicama zabranjeno. Nemojte praviti bezobrazluke!

– Sam si bezobraznik! – Ovo je isto kao da sa verglom idem, šta se to tebetiče?

70 Malbru polazi u rat – i ne zna kad će se vratiti. – Prim. prev.

71 Pet sua, pet sua – da udesimo kuću. – Prim. prev.

– Što se tiče vergla, treba imati dozvolu; a vi bez ičega narod skuplјate. Gde

izvolite stanovati?

– Šta, dozvolu? – zavrišta Katarina Ivanovna. – Ja sam danas mužasahranila, baš mi je do dozvole!

– Gospođo, gospođo, umirite se – poče činovnik – hajdemo, ja ću vasodvesti... Ovde je pred svetom nezgodno ... vi ste bolesni...

– Poštovani gospodine, poštovani gospodine, vi ništa ne znate! – vikala jeKatarina Ivanovna – mi ćemo ići na Nevski... Sonja, Sonja! A gde je ona?

I ona plače! Ma šta je vama svima! ... Kolјa, Ljonja, kuda ćete? – viknu onaodjednom uplašeno – o glupa deco! Kolјa, Ljonja, ama kud će to oni!

Kolјa i Ljonja, strašno uplašeni uličnom svetinom i ispadima poludele majke,kad su najzad videli vojnika koji je hteo da ih uhvati i vodi nekuda, odjednom, kaopo dogovoru, uhvatili su jedno drugo za ručice i nagli da beže. Sa vriskom i plačempojuri jadna Katarina Ivanovna da ih stigne. Bilo je ružno i žalosno gledati je kakotrči, plače, jedva diše. Sonja i Polјečka pojuriše za njom.

– Vrati ih, vrati ih, Sonja! O, glupa, nezahvalna deco!... Uhvati ih, Polјa!... Aja sam zbog vas ...

Ona se spotače u najvećem trku i pade.

– Strašno se ubila, do krvi! O, gospode! – viknu Sonja saginjući se nad njom.

Svi dotrčaše, svi se skupiše oko nje. Raskolјnikov i Lebezjatnjikov dotrčašemeđu prvima, i činovnik takođe pohita, a za njim policajac: »Eh, ti!« i odmahnurukom, predosećajući da će od ove stvari ispasti zametan posao.

– Dalјe! Dalјe! – terao je svet koji se beše okupio.

– Umire! – povika neko.

– Poludela je! – progovori drugi.

– Sačuvaj bože! – reče jedna žena krsteći se.

– Uhvatiše li devojčicu i mališana? Evo, vode ih, ona starija ih je stigla ... Gleti đavola šašavih!

Ali kad su dobro pogledali Katarinu Ivanovnu, videli su da se nije uopšteraskrvavila o kaldrmu, kao što je Sonja pomislila, već da je krv što je obojilakaldrmu pokulјala iz njenih grudi kroz grlo.

– Ja to znam, viđao sam – mrmlјao je činovnik Raskolјnikovu iLebezjatnjikovu – to je jektika, pokulјa tako krv i uguši. Isto tako se to desilo sjednom mojom rođakom, baš nedavno sam video, tako skoro dve čaše ...odjednom ... Ali, ipak, šta da radimo, sad će umreti?

– Ovamo, ovamo, k meni! – molila je Sonja – evo, ja tu živim!... Eto, ona kuća,druga odavde... K meni, brže, brže! ... – trčala je ona od jednog do drugog. – Podoktora pošalјite ... O, bože!

Staranjem onog činovnika stvar se uredila; čak je i policajac pomogao da se

Katarina Ivanovna prenese. Uneli su je k Sonji skoro mrtvu i spustili na postelјu.Krvoliptanje je još trajalo, ali ona kao da je počinjala da dolazi k sebi. U sobu, poredSonje uđoše odjednom Raskolјnikov i Lebezjatnjikov, činovnik i policajac, koji je prerasterao svetinu; neki su ih dopratili do samih vrata. Držeći ih za ručice, Polјečka jeuvela Kolјu i Ljonju, koji su drhtali i plakali. Dođoše i Kapernaumovi: on, hrom ićorav čovek, čudnovatog izgleda, kose i zalizaka nakostrešenih kao čekinje; njegovažena večito preplašena izgleda i nekoliko njihove dece otvorenih usta i lica ukočenihod stalnog čudenja. Među svom tom publikom pojavi se i Svidrigajlov. Raskolјnikovga sa čuđenjem pogleda, ne shvatajuči otkud on tu i ne sećajući se da ga je video ugomili. Spominjali su doktora i sveštenika.

Iako je šapnuo Raskolјnikovu da je doktor već nepotreban, činovnik ipaknaredi da se pošalјe po njega. Potrča sam Kapernaumov.

Međutim, Katarina Ivanovna poče opet da diše; krv se privremeno zaustavila.Gledala je bolnim, ali upornim i prodornim pogledom u bledu i uzdrhtalu Sonju,koja je brisala maramicom kaplјe znoja sa njenog čela: naposletku zamoli da jepodignu. Uspraviše je u postelјi, pridržavajući je sa obe strane.

– A gde su deca? – zapita ona slabim glasom.

– Jesi li ih dovela, Polјa? O, glupa deco! ... a zašto ste bežali... Oh!

Nјene usahle usne su bile krvave. Ona pogleda oko sebe, ispitivački:

– Dakle, tako ti živiš, Sonja! Nikad nisam kod tebe bila ... eto, dala mi seprilika ...

Ona je s bolom pogleda:

– Iscedili smo te, Sonja ... Polјa, Ljonja, Kolјa, ’odite ovamo ... Pa, evo ih,Sonja, svi, primi ih ... iz ruke u ruku ... a od mene je dosta! ... Svršeno je! A! ...Spustite me, dajte da bar umrem na miru ...

Opet je spustiše na jastuk.

– Šta? Sveštenika ... Ne treba ... Otkud vama suvišna rublјa! ... Ja nemamgrehova! ... Bog ionako mora oprostiti... On i sam zna kako sam se mučila! ... A akone oprosti, onda mi i ne treba! ...

Nemirno buncanje obuzimalo ju je sve više i više. Ponekad se trzala, gledalaoko sebe, poznala bi sve za trenutak, ali bi odmah gubila prisebnost i padala ubunilo. Disala je promuklo i teško, kao da joj je nešto klokotalo u grlu.

– Ja mu kažem: »Vaše prevashodstvo! ...« – vikala je ona predišući poslesvake reči – ta Amalija Ludvigovna, ah! Ljonja, Kolјa! Ručice na kukove, brže brže,glissez glissez, pas de Basgue72. Lupaj nožicama ... Budi graciozno dete!

Du hast Diamanten imd Perlen...73

Kako ono beše dalјe? Eto, dobro bi bilo to otpevati...

72 Klizite, gipkim korakom, baskijsku igru. – Prim. prev.

73 Ti imaš dijamante i bisere... – Prim. prev.

Du hast die schonsten Augen...

Madchen, was willst du mehr?...74

E, jest, kako da ne! zoas zoillst du mehr, izmišlјa klipan!... Ah, da, još ovo:

Na podnevnoj vrelini u dolini Dagestana...

Ah, kako sam volela ... Ja sam obožavala tu romansu, Polјuša ... Znaš, tvoj otac juje ... još kao mladoženja pevao ... Eh, dani!... Eh, da nam je još jednom otpevati! Alikako? Kako ... eto, zaboravila sam ... Ta podsetite me kako glasi... – Bila je neobičnouzbuđena i upinjala se da se podigne. Najzad poče strašnim, promuklim,iznemoglim glasom, uzvikujući i gubeći dah kod svake reči, sa izrazom nekog svejačeg straha:

Na vrelini podnevnoj!... u dolini!... Dagestana...

S kuršumom u grudima!...

Vaše prevashodstvo! – iznenada jauknu ona, kidajući dušu i lijući suze – zaštititesiročad! Sećajući se gostoprimstva pokojnog Semjona Zahariča!... Može se čak rećiaristokratskog! ... A! – trže se ona odjednom došavši k sebi i posmatrajući sve sanekakvim strahom, ali odmah poznade Sonju – Sonja, Sonja! – progovori onasmireno i lјubazno kao da se čudi što je vidi pred sobom. – Sonja, mila moja, zar si iti ovde?

Opet je malo podigoše.

– Dosta! ... Vreme je! Zbogom, nesrećnice! ... Udesiše klјuse! ... Prekinulo se!– viknu očajno, sa mržnjom i tresnu glavom na jastuk.

Opet pade u bunilo, ali taj poslednji zanos ne potraja dugo. Bledožuto,ispijeno lice zabaci nauznak, usta se otvoriše, noge se grčevito ispružiše. Onaduboko uzdahnu i umre.

Sonja pade na njeno mrtvo telo, zagrli ga rukama i sva obamre, pripijajući glavu uzisušene grudi pokojnice. Polјa se naže nad materine noge i lјubila ih je gorkoplačući. Kolјa i Ljonja, još ne shvatajući šta se desilo, ali predosećajući nešto vrlostrašno, zagrliše se rukama, zagledaše se jedno u drugo i odjednom zajedno, u istimah, otvoriše usta i počeše da vrište. Oboje su još bili u kostimima: on u čalmi, aona u kapi sa nojevim perom.

I kako se ta »pohvalnica« obrela odjednom na postelјi, pored KatarineIvanovne? Ležala je pored jastuka; Raskolјnikov ju je video.

On se odmače k prozoru.

– Umrla je! – reče Lebezjatnjikov.

– Rodione Romanoviču, imam da vam kažem dve važne stvari – priđe muSvidrigajlov. Lebezjatnjikov odmah ustupi mesto i vešto se izgubi. Svidrigajlovodvede začuđenog Raskolјnikova još dalјe u ćošak.

74 Ti imaš najlepše oči.

Devojko, šta hoćeš više? – Prim. prev.

– Celu kuburu, to jest sahranu i ostalo, ja uzimam na sebe. Znate kako je

kad čovek ima novaca, a ja sam vam rekao da imam više no što mi treba. Ta dvaptičeta i Polјušu smestiću negde u neki malo bolјi sirotinjski zavod i uplatiću zasvako, do punoletstva, po hilјadu i petsto rubalјa, da bi Sofija Semjonovna sasvimbila bez brige. A i nju ću izvući iz javne kuće, jer je dobra devojka, zar ne? Dakletako, recite Avdotji Romanovnoj da sam njenih deset hilјada ovako upotrebio.

– A s kakvim cilјem ste vi udarili u dobročinstva? – upita ga Raskolјnikov.

– E-eh! Nepoverlјivi čoveče! – nasmeja se Svidrigajlov. – Pa ja sam rekao dami je taj novac suvišan. Dakle, prosto iz čovečnosti; ne verujete da sam ja za tosposoban? Ta ona nije bila »vaš« (i pokaza prstom na ćošak gde je ležala pokojnica)kao neka baba zelenašica. Dakle, priznajte: »da li, u stvari, Lužin da živi i čini svojegadosti ili da ona umre?« I ako ja ne pomognem, onda će i »Polјuška, na primer,istim putem poći« ...

On to kaza namigujući, sa izrazom veseloga lupeža i ne spuštajući pogled saRaskolјnikova. Raskolјnikov poblede i ohladi se, slušajući sopstvene reči koje jekazao Sonji. On se brzo odmače i preneraženo pogleda Svidrigajlova.

– Ot-otkud ... vi znate? – prošaputa jedva dišući.

– Pa ja tu, kod madam Reslih stanujem. Ovde je Kapernaumov, a tamomadam Reslih, moja stara i vrlo odana prijatelјica. Ja sam sused.

– Vi?

– Ja – nastavi Svidrigajlov tresući se od smeha – i uveravam vas svojomčašću, dragi moj Rodione Romanoviču, da ste me neobično zainteresovali. Ta ja samrekao da ćemo se sresti na istom putu, predskazao sam vam to, dakle, eto, srelismo se. I videćete kako sam zgodan čovek. Videćete da se sa mnom može živeti...

ŠESTI DEO

I

Za Raskolјnikova je nastalo čudnovato vreme: kao da je neka maglaodjednom pala oko njega i zatvorila ga u bezizlaznu i tešku usamlјenost. Sećajući setoga vremena kasnije, mnogo docnije, on se dosećao da mu se ponekad svest gasilai da je tako trajalo, sa izvesnim prekidima, sve do konačne katastrofe. Bio jepotpuno uveren da se tada u mnogo čemu varao – na primer, u rokovima i vremenunekih događaja. Sećajući se, bar, docnije i upinjući se da objasni sebi ono čega sesećao, on je mnogo šta saznao o sebi na osnovu podataka koje je dobio od drugihlјudi. On je, na primer, jedan događaj mešao sa drugim; nešto je opet smatraoposledicom događaja koji je postojao samo u njegovoj uobrazilјi. Ponekad bi gaobuzimao bolesno-mučni nemir, koji je čak prelazio u panični strah. Ali on setakođe sećao da je bivalo trenutaka, časova, čak, možda, i dana, punih apatije, kojaga je obuzimala nasuprot pređašnjem strahu – apatije slične bolesno-ravnodušnomstanju nekih samrtnika. I uopšte uzev, tih poslednjih dana on je sam nekakonastojao da pobegne od jasnog i konačnog shvatanja svoga položaja; izvesneneophodne činjenice, koje su zahtevale najhitnije objašnjenje, naročito su gapritiskale; kako bi voleo da se oslobodi i pobegne od nekih briga; njihovozaboravlјanje u njegovom položaju pretilo je potpunom i neminovnom propašću.

Naročito ga je zabrinjavao Svidrigajlov: moglo bi se, čak, reći da se nekakozaustavio na Svidrigajlovu. Od onoga trenutka kad mu je Svidrigajlov, u trenutkusmrti Katarine Ivanovne u Sonjinom stanu, sasvim jasno rekao one za njega suvišestrašne reči, od tog trenutka kao da se poremetio običan tok njegovih misli. Ali ipored toga što ga je ta nova činjenica strašno zabrinjavala, Raskolјnikov se nekakonije žurio da objasni stvar. Ponekad, kad bi tek odjednom zatekao sebe negde uudalјenom i usamlјenom delu varoši, kako u nekoj jadnoj krčmi sedi sam za stolom,duboko zamišlјen, jedva se sećajući kako je dospeo ovamo – on bi se tek odjednomsetio Svidrigajlova: odjednom je suviše jasno i uznemireno shvatio da bi se trebalo,što pre, sporazumeti s tim čovekom i konačno rešiti ono što se može. Kad jejedanput izišao izvan grada, čak je uobrazio da tu čeka Svidrigajlova i da su njihdvojica zakazali sastanak. Jednom se opet probudio pred zoru, negde na zemlјi, užbunju, i skoro nije shvatio kako je dospeo tamo. Doduše, u toku ona dva-tri danaposle smrti Katarine Ivanovne on se već dvaput sretao sa Svidrigajlovom, skorouvek u Sonjinom stanu, kuda je navraćao nekako bez cilјa, i gotovo uvek samo natrenutak. Progovorili bi jedan sa drugim po koju reč, ali nijedanput nisu zapodelirazgovor o najglavnijem pitanju – kao da su se nekako prećutno dogovorili da otome ne govore izvesno vreme. Telo Katarine Ivanovne još je ležalo u sanduku.Svidrigajlov je naređivao šta treba za sahranu i otalјavao poslove. I Sonja je bila uvelikom poslu. Prilikom poslednjeg sastanka Svidrigajlov objasni Raskolјnikovu daje za decu Katarine Ivanovne sve svršio, i to srećno: zahvalјujući nekim vezama,našao je lica pomoću kojih je bilo moguće smestiti sve troje siročadi, i to odmah, uzavode vrlo podesne za njih; mnogo je pomogao i onaj novac što je on za njihostavio, jer je daleko lakše smestiti siročad sa kapitalom nego siročad bez igde

ičega. Rekao je nešto i o Sonji, obećao da će navratiti nekako ovih dana doRaskolјnikova i spomenuo kako bi »želeo da se posavetuje: da mu je vrlo potrebnoda porazgovaraju, da ima takvih stvari...« Taj se razgovor vodio u hodniku, poredstepenica. Svidrigajlov je uporno gledao u oči Raskolјnikovu i odjednom, poštopoćuta upita tihim glasom:

– Ama što ste vi, Rodione Romanoviču, tako smeteni i izgublјeni? Stvarno!Slušate i gledate, a kao da ne shvatate. Ohrabrite se. Eto, hajde da porazgovaramo;šteta samo što imam mnogo poslova – i tuđih i svojih... Eh, Rodione Romanoviču –dodade on odjednom – svima lјudima treba vazduha, vazduha, vazduha ... Presvega!

On se odjednom odmaknu u stranu da propusti sveštenika i crkvenog pojca,koji su se peli uza stepenice. Dolazili su da služe opelo. Po naredbi Svidrigajlovlјevojopela su se služila dvaput dnevno, tačno. Svidrigajlov ode svojim putem aRaskolјnikov postoja neko vreme, zamisli se i uđe za sveštenikom u Sonjin stan.

On stade na vrata. Počinjala je služba, tiho, dostojanstveno, tužno. U svesti osmrti i u osećanju prisutnosti smrti za njega je uvek bilo nešto teško i mističkistrašno, još od samog detinjstva; a i odavno nije čuo opelo. Bilo je još i nešto drugo,suviše strašno i nemirno. Gledao je decu: sva su klečala pored sanduka, Polјuša jeplakala. Iza njih, tiho i nekako bojažlјivo plačući, molila se Sonja. »Ona me ovihdana nijednom nije pogledala i ni reči mi nije rekla«, pomisli odjednomRaskolјnikov. Sunce je jasno osvetlјavalo sobu; dim iz kadionice dizao se ukolutovima; sveštenik je čitao: »Upokoj, Gospodi!« Raskolјnikov je odstojao celuslužbu. Blagosilјajući i praštajući se, sveštenik se nekako čudnovato osvrtao. Posleslužbe Raskolјnikov priđe Sonji. Ona ga odjednom uze za ruke, i nasloni glavu nanjegovo rame. Taj intimni, prijatelјski gest čak zbuni Raskolјnikova; bilo ječudnovato. Šta? Zar ni najmanje odvratnosti, ni najmanjeg gnušanja prema njemu,ni najmanjeg drhtaja u njenoj ruci! To je već bio neki beskraj sopstvenogponižavanja. Bar tako je on to shvatio. Sonja ništa nije govorila. Raskolјnikov jojsteže ruku i izađe. Dođe mu strašno teško. Kad bi mu bilo moguće otići nekud utom trenutku i ostati sasvim sam, makar za ceo život, on bi smatrao sebe srećnim.Ali nevolјa je bila u tome što p poslednje vreme, iako je skoro uvek bio sam, nikakonije mogao osetiti da je sam. Dešavalo se da ode izvan varoši, da izađe na drum –jednom je čak otišao u nekakvu šumicu; ali što je mesto bilo samotnije, on jeutoliko jače osećao nečije blisko i nespokojno prisustvo, ne toliko strašno, većnekako suviše dosadno, tako da se što pre vraćao u grad, mešao sa svetinom, ulaziou krčme, u birtije, išao na Tolkuči i na Sensku pijacu. Tamo već kao da mu je bilolakše i čak samotnije. Jednom pred veče u nekoj narodnoj kuhinji pevali su pesme;presedeo je ceo sat slušajući, i čak se osećao vrlo prijatno. Ali pred kraj seodjednom opet uznemiri, kao da ga griža savesti iznenada poče mučiti: »Eto, jasedim, slušam pesme, a zar ne treba da radim!« pomisli. Uostalom, odmah sedosetio da njega ne uznemiruje samo to. Bilo je nešto što je zahtevalo hitnu odluku,ali što nije bilo moguće ni jasno shvatiti, ni izraziti rečima. Sve se zamotavalo unekakvo klupko. A mnogo bi bolјa bila nekakva borba! »Bolјe opet Porfirije ... iliSvidrigajlov ... Kad bi opet što pre došlo neko izazivanje, nečiji napad ... Da! da!«mislio je. On izađe iz kuhinje i poče skoro da trči. Pri pomisli na Dunju i majkuodjednom ga zbog nečeg obuze nekakav paničan strah. I baš te noći pred zoruprobudio se u žbunju, na Krestovskom ostrvu, drhteći kao prut, u groznici; pođe

kući i stiže u ranu zoru. Posle nekoliko časova sna groznica ga je prošla, ali seprobudio dockan: bilo je dva sata posle podne.

Setio se da je za taj dan određena sahrana Katarine Ivanovne i obradovao sešto nije tome prisustvovao. Nastasja mu je donela da jede; jeo je i pio s velikimapetitom, skoro halaplјivo. Glava mu je bila svežija, a on sam mirniji nego ovaposlednja tri dana. Za trenutak se čak začudi pređašnjim nastupima svogasamrtnog straha. Vrata se otvoriše i uđe Razumihin.

– A, jede, nije, dakle, bolestan! – reče Razumihin, uze stolicu i sede za stoprema Raskolјnikovu. Bio je uznemiren i nije nastojao da to sakrije. Govorio jeočigledno Ljut, ali bez mržnje i ne podižući naročito glas. Moglo se pomisliti da jenjemu zasela u glavu neka naročita i čak isklјučiva namera. – Slušaj – poče onodlučno – što se mene tiče, neka vas sve đavo nosi, ali po onome što sad vidim,jasno osećam da ništa ne mogu shvatiti: molim te, nemoj da misliš da sam došao date ispitujem. Baš mene briga! Ja sam to neću! Ti sad otkrivaj sam, sve vaše tajne,ja, možda, neću hteti da slušam, plјunuću na sve i otići. Došao sam samo dadoznam lično i konačno: pre svega, je li to istina da si ti poludeo? Jer o tebi, vidiš,postoji mišlјenje (eto – tamo negde) da si možda poludeo ili da si tome vrlo blizu.Priznajem, ja sam i sam bio sklon da prihvatim to mišlјenje, prvo i prvo, sudeći potvojim glupim i donekle odvratnim postupcima (koji se ničim ne mogu objasniti), adrugo, po tvom nedavnom postupku s majkom i sestrom. Samo izrod i podlac, ilimožda ludak, mogao bi postupiti s njima onako kao što si ti postupio; to znači da sipoludeo ...

– Jesi li ih davno video?

– Ovoga časa. A ti ih od onda nisi video? Kuda se skitaš, kaži mi, molim te?Ja sam već triput svraćao do tebe. Mati ti je od juče ozbilјno bolesna. Bila je pošlatebi; Avdotja Romanovna je poče zadržavati, ali ona ni da čuje. »Ako je, kaže,bolestan, ako je pomerio pameću, ko mu može pomoći nego mati? ...« Dođosmoovamo, svi, jer je nismo mogli pustiti samu. Do samih tvojih vrata molili smo je dase umiri. Uđosmo, tebe nema; tu je baš ona sedela. Posede desetak minuta, mi smonad njom stajali ćutke, zatim ustade i reče: »Kad on iz kuće izlazi i zdrav je, značida je majku zaboravio, i onda materi ne priliči i sramota je da pred njegovimpragom stoji i prosi njegovu miloštu kao milostinju.« Vrati se kući i pade u postelјu,sad je u vatri. »Vidim, kaže ona, za onu tamo svoju ima vremena.« Ona drži da je tasvoja, Sofija Semjonovna, tvoja zaručnica ili lјubaznica, to već ne znam. Ja pođohodmah Sofiji Semjonovnoj, zato što sam, brate, hteo sve da potanko saznam –dolazim tamo, pogledam, mrtvački sanduk, deca plaču. Sofija Semjonovna im probacrne halјinice. Tebe nema. Pogledam, izvinim se i izađem – tako sam AvdotjiRomanovnoj i kazao. Sve je to, znači, glupost i nema tu nikakve svoje, nego ćenajverovatnije biti – ludilo. Ali, eto, ti sediš i slatko ručaš kuvanu govedinu, kao datri dana nisi jeo. Ono, doduše, i ludaci jedu, ali, iako ni reči sa mnom nisiprogovorio, ti, brate... nisi poludeo! Na to ću se zakleti! Pre svega nisi poludeo. Itako, đavo neka vas nosi sve, jer tu ima nekakva tajna, nešto skriveno; a ja nemamnameru da lupam glavu oko vaših tajni. Samo sam onako svratio da te izgrdim –dovrši on ustajući – da mi lakne na duši, a ja znam šta sad treba da radim!

– A šta ćeš sad da radiš?

– A šta se tebe tiče šta ću ja sad raditi?

– Pazi, propićeš se!

– Otkud ... otkud ti to znaš? Taman posla!

Razumihin poćuta jedan trenutak.

– Ti si uvek bio razuman čovek i nikad, nikad nisi bio lud – primeti odjednomvatreno. – Tako je: ja ću se propiti! Zbogom ostaj! – I Razumihin se diže da ide.

– Ja sam o tebi, mislim prekjuče, sa sestrom razgovarao, Razumihine.

– O meni! A ... gde si ti nju mogao videti prekjuče? – zastade odjednomRazumihin i čak malko poblede. Moglo se pogoditi da mu je srce polako s naporompočelo lupati u grudima.

– Ona je ovamo dolazila, sama, tu je sedela, razgovarala sa mnom.

– Ona?

– Da, ona!

– Pa šta si joj govorio... mislim – o meni?

– Rekao sam joj da si vrlo dobar, pošten i radan čovek. Da je voliš, to jojnisam govorio, jer ona to i sama zna.

– I sama zna?

– A nego kako! Ma kud da odem, ma šta se sa mnom dogodilo, ti bi za njihostao – promisao. Ja ih, tako reći, tebi predajem, Razumihine. Ovo govorim zato štopotpuno znam kako ti nju voliš i uveren sam u čistotu tvoga srca. A znam i to da iona tebe može voleti i čak te, možda, već i voli. Sad sam odlučuj kako najbolјe znaš,treba li ili ne treba da piješ?...

– Rođka ... Vidiš ... Dakle ... Ah, do vraga! A kud ti to hoćeš da ideš? Vidiš:ako je sve to – tajna, onda neka! Ali ja ... ja ću doznati tu tajnu... I uveren sam da jeto sigurno neka glupost i strašna besmislica i da si sve ti to sam izmislio. Doduše, tisi divan čovek! – divan čovek! ...

– A ja sam upravo još hteo dodati, ali si me prekinuo, da si se vrlo dobromalopre izrazio: da te tajne i tajanstvenosti uopšte ne ispituješ i ne doznaješ. Manito za neko vreme, nemoj se uznemiravati. Sve ćeš u svoje vreme doznati, i to bašonda kad bude trebalo. Juče mi je jedan čovek rekao da čoveku treba vazduha,vazduha, vazduha! Hoću da odem sad k njemu i doznam šta on pod timpodrazumeva.

Razumihin je stajao zamišlјen i uzbuđen i nešto je smišlјao.

»Ovo je politički zaverenik! – sigurno! I nalazi se sad uoči nekog odlučnogkoraka – to je nesumnjivo! Drukčije ne može ni biti i... i Dunja zna ...« pomisliRazumihin odjednom u sebi.

– Dakle, Avdotja Romanovna dolazi k tebi – progovori on naglašavajući svakureč – a ti hoćeš da se vidiš sa čovekom koji veli da treba više vazduha... a, dakle, iono pismo... i ono je nešto oko toga – dovrši on kao za sebe.

– Kakvo pismo?

– Ona je dobila danas nekakvo pismo – mnogo ju je uznemirilo. Veoma. Čak

suviše. Ja počeh da govorim o tebi – ona me zamoli da ćutim. Zatim... zatim mi rečeda ćemo se, možda, vrlo brzo rastati, posle mi poče vatreno za nešto zahvalјivati;najzad ode u svoju sobu i zaklјuča se.

– Pismo je dobila? – zamišlјeno upita Raskolјnikov.

– Da pismo; a ti nisi znao? Hm ...

Obojica su ćutali.

– Zbogom, Rodione. Ja sam, brate ... bilo je jedno vreme ... a, uostalom,zbogom ... vidiš, bilo je vreme ... E pa, zbogom! I meni je vreme. Piti neću. Sad nemapotrebe ... šipak!

On se žurio; ali već izlazeći i skoro zatvorivši za sobom vrata, iznenada ihopet otvori i reče gledajući nekud u stranu:

– Uzgred da ti kažem! Sećaš li se onog ubistva ... onu babu ... što gaPorfirije... E, pa da znaš, ubica je pronađen, priznao je sam i sve dokaze dao. To jejedan od onih radnika, molera; zamisli samo, a ja sam ih, sećaš li se, tada branio?Veruješ li da je onu scenu tuče i smeha na stepenicama sa svojim drugom – kad suse ono penjali gore vratar i dva svedoka – da je sve to namerno udesio, i tosmišlјeno, da bi ih zavarao. Kakvo lukavstvo, kakvo prisustvo duha u jednomtakvom štenetu! Teško da čovek poveruje, ali sam je sve priznao! A ja sam ondapogodio kao odža u jendek! A to je, po mom shvatanju, sam genije pretvaranja isnalažlјivosti, genije zavaravanja pravničke pažnje, nema se, znači, čemu čuditi! Zartakvi ne mogu postojati? A što nije izdržao, već priznao, ja mu sad zato još viševerujem. Ispada verovatnije!... A kako sam... kako sam onda naseo! Vatreno sam ihbranio!

– Reci mi, molim te, otkuda si to doznao i što to tebe tako interesuje? – zapitaga Raskolјnikov sa očiglednim uzbuđenjem.

– No, taman posla! Zašto me interesuje!... Baš si mudro pitao! A doznao sam,pored ostalih, od Porfirija. Doduše, od njega sam skoro sve i doznao.

– Od Porfirija?

– Od Porfirija.

– A šta ... šta on misli? – uplašeno upita Raskolјnikov.

– On mi je sve divno objasnio. Psihološki mi je objasnio na svoj način.

– On tebi objasnio? Lično ti on objašnjavao?

– On, on; zbogom! Docnije ću ti još nešto pričati, a sad imam posla. Ranije ...bilo je jedno vreme kad sam pomislio... Ali ništa; posle!... što da se sad opijam! Ti sime i bez vina opio. Jer ja sam pijan! I bez vina sam pijan... a sad zbogom; doći ću;vrlo brzo.

On izađe.

»Ovo – ovo je politički zaverenik, to je sigurno, sigurno!« konačno odluči zasebe Razumihin, spuštajući se polako niza stepenice. »Pa i sestru uvukao; to jesasvim moguće, kakvog je karaktera Avdotja Romanovna. Počeli su da se sastaju! ...

Ona mi je napominjala ... Po mnogim njenim rečima... i aluzijama sve upravo takoizlazi! A kako bi čovek drugačije i mogao da objasni svu ovu zavrzlamu? Hm! A javeć bio pomislio... O, gospode, kako sam samo mogao tako nešto pomisliti! Da, to jekod mene bilo pomračenje uma, i kriv sam pred njim! On me je sam onda kodlampe, u hodniku naveo na tu pomisao! Pi! Kakva gadna, gruba, podla misao samoje strane! Sila je taj Mikolka što je priznao... I sve ono ranije kako sad postajejasno! Ona njegova bolest, svi njegovi tako čudnovati postupci, a čak i ranije, još nauniverzitetu, kako je uvek bio smrknut i turoban... Ali šta znači sad to pismo? Tu,izgleda, opet ima nešto. Od koga li je to pismo? Ja sumnjam... Hm. Sve ću ja todoznati.«

On se seti svega što je znao o Dunjaši, razmisli i srce mu se steže. Trže se ipotrča. Čim je Razumihin izašao, Raskolјnikov ustade, okrenu se prozoru, udari ojedan ugao, o drugi, kao da je zaboravio na teskobu svoje ćelije, i opet sede nadivan. On se sav nekako preporodi; opet borba – znači, našao se izlaz.

»Da, znači, našao je izlaz! Inače se već sve i suviše ustajalo i zapušilo, strašnoje počelo da ga guši, hvatalo ga nekakvo teško pijanstvo. Od same scene saMikolkom kod Porfirija počeo se gušiti bez izlaza, u teskobi. Posle Mikolke, tog istogdana, desila se scena kod Sonje; nju je odigrao i završio sasvim drugačije nego štoje ranije zamišlјao ... klonuo je, znači, odjednom i totalno! Odjednom! I složio setada sa Sonjom, sam se složio; srcem se složio, da ovako sam, sa zločinom na duši,ne bi mogao da živi! A Svidrigajlov? Svidrigajlov je zagonetka ... Svidrigajlov gazabrinjava, to je istina, ali nekako drugačije. I sa Svidrigajlovom ga možda još čekaborba. I Svidrigajlov je možda neki izlaz; ali Porfirije je nešto sasvim drugo.

»Dakle, Porfirije je čak sam objašnjavao Razumihinu, psihološki muobjašnjavao! Opet je počeo da podmeće svoju prokletu psihologiju! Zar Porfirije?Ama otkud da Porfirije poveruje makar za trenutak da je Mikolka kriv, i to posleonoga što se među njima tada desilo, posle one scene u četiri oka, pre Mikolke, zakoju se može naći samo jedno pravilno tumačenje? (Raskolјnikovu su tih dananekoliko puta iskrsavali u sećanju odlomci scene sa Porfirijem; spomen na scenu ucelini ne bi mogao izdržati.) Oni su tada jedan drugom kazali takve reči, izmenjalitakve poglede, takve gestove, izgovarali ponešto takvim glasom, dolazili do takvihgranica ... otkud da posle toga Mikolka (koga je Porfirije već od prve reči i gestaprozreo do dna) – da Mikolka pokoleba kamen temelјac njegovih ubeđenja?

»Vidi ti! čak i Razumihin počeo bio da sumnja! Scena u hodniku, kod lampe,nije, dakle, prošla naprazno. I on, eto, otrčao Porfiriju ... Ali zbog čega je ovaj počeoda ga tako magarči? S kakvim cilјem on Razumihinovu pažnju skreće na Mikolku?A, taj je sigurno nešto naumio; on ima neke namere, ali kakve? Istina, od onog jutraprošlo je mnogo vremena – suviše, suviše mnogo, a od Porfirija ni traga ni glasa. I toje, naravno, gore ...« Raskolјnikov uze kapu i zamišlјen pođe iz sobe.

Danas se prvi put za sve ovo vreme osećao bar pri čistoj svesti. »Treba svršitisa Svidrigajlovom«, mislio je, »i to po svaku cenu što pre; i taj, izgleda, čeka da japrvi dođem k njemu.« U tom trenutku takva mržnja odjednom uskipe u njegovomumornom srcu da bi mogao ubiti nekog od te dvojice – Svidrigajlova ili Porfirija.Osetio je: ako ne sad, kasnije će biti kadar da to učini. »Videćemo, videćemo«,ponavlјao je u sebi.

Ali tek što otvori vrata, odjednom se sudari sa Porfirijem. Ovaj je ulazio k

njemu. Raskolјnikov se zaprepasti za trenutak, ali samo za trenutak! čudnovato,nije se mnogo začudio Porfiriju i skoro da se od njega nije ni uplašio. Samo zadrhta,ali se brzo, za tren oka, pribra. »Možda je rasplet! Ali kako se on to došunjao kaomačka, da ja ništa nisam čuo! Je li moguće da je prisluškivao?«

– Niste se gostu nadali, Rodione Romanoviču – povika Porfirije Petrovičsmejući se. – Odavno sam se kanio da navratim; prolazim sad ovuda i mislim – štone bih svratio na jedno pet minuta da vidim šta radite. Kud ste vi to pošli? Da vasne zadržavam? Samo ovu jednu cigareticu ako dozvolite ...

– Ta sedite, Porfirije Petroviču, sedite – nudio je Raskolјnikov gosta tako,tobože, zadovolјna i prijatelјska izgleda da bi se sam sebi zadivio kad bi mogao samsebe videti. Grebao je poslednje ostatke snage sa dna duše! Tako čovek neki putizdrži pola sata smrtnog straha sa razbojnikom, a kad mu ovaj najzad podnese nožpod grlo, straha nestane. On sede pravo ispred Porfirija gledajuči ga netremice.Porfirije začkilјi i poče da pripalјuje cigaretu.

»De, govori, govori već jednom!« umalo što se ne ote Raskolјnikovu iz duše.»Ta, zašto, zašto, zašto već ne govoriš?«

II

– Eto, znate, i ove cigarete! – progovori najzad Porfirije Petrovič kad pripali iodahnu: – Nezdravo, sasvim nezdravo, a ne mogu da ih ostavim! Kašlјem, počelo jeda me grebe u grlu, čak i astma. Ja sam, znate, plašlјiv, pošao sam onomad k B-nu,75 on svakog bolesnika minimum pola sata pregleda; čak se smejao gledajući me,i kucao, i slušao. »Za vas, veli, nije duvan; pluća su vam povećana.« Ali kako da gaostavim? čime da ga zamenim? Ne pijem, to je sva nevolјa, he-he-he, nevolјa što nepijem! Sve je relativno, Rodione Romanoviču, sve je relativno!

»Šta, on se to, izgleda, opet laća svoje činovničke filozofije!« s odvratnošćupomisli Raskolјnikov. On se iznenada seti čitave nedavne scene njihovog poslednjegsastanka i tadašnje osećanje kao talas zaplјusnu mu dušu.

– A ja sam k vama već navraćao preksinoć; vi to i ne znate? – nastavi Porfirijerazgledajući sobu – ulazio sam u sobu, u ovu istu. Isto kao i danas, prolazim ovuda:daj, rekoh, da mu vratim posetu. Svratim, a soba širom otvorena; osvrnem se,pričekam, pa se ni služavki vašoj ne javim, odem. Zar vi ne zaklјučavate?

Raskolјnikovlјevo lice bivalo je sve turobnije. Porfirije kao da pogodi njegovemisli.

– Došao sam da se objasnimo, dragi moj Rodione Romanoviču, da seobjasnimo! Dužan sam i obavezan da vam dam objašnjenje – nastavlјao je sosmejkom i čak malo potapša Raskolјnikova po kolenu, ali mu skoro u tom istomtrenutku lice dobi ozbilјan i zabrinut izraz; čak, na veliko Raskolјnikovlјevo čuđenje,kao da neka tuga prelete preko njega. On još nikad nije video niti je slutio da senjegovo lice može tako sneveseliti.

– Čudna se scena desila među nama poslednji put, Rodione Romanoviču.Ono, doduše, i kad smo se prvi put videli, među nama se isto tako odigralačudnovata scena; samo tada ... Ali sad svejedno! Evo, u čemu je stvar: ja moždaispadam i veoma kriv pred vama, ja to osećam. Jer kako smo se rastali? Sećate lise? Vama svi živci igraju, a kolena drhte, a i meni živci igraju i kolena dršću. Iznate, to je onda među nama nekako nezgodno ispalo, nije džentlmenski. A mi smoipak džentlmeni, to jest, u svakom slučaju, pre svega džentlmeni; to treba imati naumu. Sećate li se samo do čega je dolazilo... prosto već sasvim nepristojno.

»Šta li on to ... za koga li me drži?« zaprepašćeno se pitao Raskolјnikov,podignute glave i gledajući Porfirija razrogačenim očima.

– Ja smatram da je za nas bolјe da sad postupamo iskreno – nastavlјao je PorfirijePetrovič, glave malko u stranu okrenute i oborenih očiju, kao da ne želi da zbunjujeviše pogledom svoju raniju žrtvu i kao da napušta svoj raniji metod i smicalice. –Da, onakve sumnje i onakve scene ne mogu dugo trajati. Prekinuo nas je ondaMikolka, inače ja ne znam dokle bismo nas dvojica dogurali. Onaj prokleti krznarpresedeo je tada iza pregrade – zamislite samo! Vi to, naravno, već znate; a i meni je

75 Botkin, poznati petrogradski lekar. – Prim. prev.

sasvim poznato da je on kasnije vama dolazio; ali to što ste vi onda pomislili, toganije bilo: ni po koga ja nisam slao i ništa tada još nisam naređivao. Zapitaćete: zaštonisam naređivao? A kako da vam kažem – mene je i samog sve to onda nekakoošamutilo. Ja sam jedva i po vratare poslao. (Vratare ste valјda opazili kad stedolazili?) Sinula mi je tada misao, samo jedna, kao munja; jer sam ja, znate, tada isuviše čvrsto bio uveren, Rodione Romanoviču. Daj, pomislio sam, iako ćuprivremeno jedno ispustiti iz šaka, zato ću drugo uhvatiti za rep, a svoje u krajnjemslučaju neću ispustiti. Vi ste po prirodi veoma prgavi, Rodione Romanoviču – čaksuviše, i pored svih ostalih temelјnih osobina vašeg karaktera i srca, koje sam,nadam se, donekle već shvatio. Ali, naravno, ja sam mogao i tada zaklјučiti da se tone dešava uvek da čovek potegne pa da pred vas istrese sve do detalјa. To, ako se idešava, naročito kad čoveka sasvim izvedeš iz strplјenja, biva u svakom slučajuretko. To sam i ja mogao uvideti. Ali, mislim ja, da je meni makar samo trunka!Makar majušna trunka, jedna jedina, ali takva da je ovako rukama možeš opipati,da to bude stvar, ne samo gola psihologija! Jer, mislio sam, ako je čovek kriv, onda,naravno, možeš u svakom slučaju od njega nešto stvarno dočekati; čak se možeračunati i na najneočekivaniji rezultat. Ja sam tada računao na vaš karakter,Rodione Romanoviču, najviše na karakter! Mnogo sam se tada uzdao u vas.

– Ama... šta vi to sad tako govorite? – progunđa najzad Raskolјnikov, čak i neshvatajući dobro smisao svog pitanja. »O čemu li on to govori«, zbunjivao se u sebi,»je li moguće da me zaista smatra nevinim?«

– Što ja tako govorim? Pa došao sam da se objasnim, tako reći, to smatramsvojom svetom dužnošću. Hoću da vam izložim do kraja sve kako je bilo, čitavslučaj onog tadašnjeg, tako reći, pomračenja. Ja sam bio uzrok što ste mnogoprepatili, Rodione Romanoviču. A ja nisam izrod. Pa i ja razumem kako je to teškobilo podneti čoveku, namučenom, ali ponositom, snažnom i nestrplјivom, naročitonestrplјivom. Ja vas, u svakom slučaju, najplemenitijim čovekom smatram, i čak saklicama velikodušnosti, iako se ne slažem sa svim vašim uverenjima, što mi je,smatram, dužnost da vam unapred otvoreno kažem i potpuno iskreno, jer, presvega, ne želim nikoga da obmanjujem. Kad sam vas upoznao, osetio sam naklonostprema vama. Vi ćete se, možda, nasmejati na ove moje reči? Imate pravo. Znam davam se već na prvi pogled nisam svideo, jer, u stvari, i nemate zbog čega da mevolite. Mislite kako hoćete, samo ja sad želim, sa svoje strane, da na sve mogućenačine zagladim učinjeni utisak i da dokažem da sam i ja čovek od srca i svesti. Tovam iskreno govorim.

Porfirije Petrovič dostojanstveno zastade. Raskolјnikov oseti priliv nekakvognovog straha. Pomisao da ga Porfirije Petrovič smatra nevinim poče odjednom da gaplaši.

– Mislim, nema potrebe da se priča sve redom kako je to onda odjednompočelo – nastavi Porfirije Petrovič; čak je, mislim, i suvišno. A teško da bih i mogao,jer kako da to čovek potanko objasni? Prvo se počelo govoriti... i povodom čega jeupravo stvar do nas došla, to je, mislim, takođe suvišno. A lično kod mene počelo jejednom slučajnošću, jednom sasvim neočekivanom slučajnošću, koja je apsolutnomogla biti, a mogla i ne biti – ali kakvom? Hm! ja mislim da i o tome nema potrebegovoriti. Sve to, i govorkanje i slučajnosti, slilo se tada kod mene u jednu misao.Priznajem iskreno, jer kad se priznaje, onda treba priznati sve – ja sam prvi tada navas i nabasao. A one, recimo, babine beleške na stvarima, i tako dalјe, i tako dalјe,

sve su to gluposti! Takvih stvari možete stotinu nabrojati. A desilo mi se da tadasasvim potanko doznam sve o sceni u kvartovskoj kancelariji, isto tako slučajno, ito ne onako uzgred, već od retkog pripovedača, izvanrednog, koji je, ni sam to neznajuči, divno shvatio tu scenu. I sve vam to na jedno izlazi, sve na jedno, RodioneRomanoviču, mili moj! E, pa kako da tu čovek ne reaguje na određen način? Od stopitomih zečeva nikad nećete načiniti konja, od sto sumnji nikad se ne možesastaviti dokaz – eto šta kaže jedna engleska poslovica, no to je samo razum; ali,pokušajte vi da izađete nakraj sa strastima, jer i istražni sudija je čovek. Tada samse setio i vašeg člančića u časopisu, sećate li se – još prilikom prve svoje posetepodrobno ste o njemu govorili. Ja sam se tada rugao, ali zato da vas izazovem nadalјe izlaganje. Ponavlјam, nestrplјivi ste i veoma bolesni, Rodione Romanovi

u. Da ste vi čovek smeo, ohol, ozbilјan i... da ste doživeli, da ste već mnogodoživeli – sve sam ja to već odavno znao. Meni su sva ta osećanja poznata i člančićsam vaš pročitao već kao poznatu stvar. Vi ste taj članak zamislili u besanimnoćima, u zanosu, dok vam je srce lupalo i pelo se u dušnik, sa prigušenimentuzijazmom. A opasan je taj prigušeni, ponositi entuzijazam kod omladine! Jasam vas tada ismevao, a sad ću vam reći da uopšte strašno volim, to jest kaolјubitelј, tu prvu, mladu, vatrenu probu pera. Dim, magla... struna jeca u magli.Vaš je članak besmislen i fantastičan, ali iz njega ponekad izbija takva iskrenost, unjemu je mladalački i nepodmitlјivi ponos, u njemu je smelost očajanja; članak jemračan, ali to je dobro... Vaš člančić ja sam tada pročitao i ostavio ga, i... Čim samga ostavio, odmah sam pomislio: »Ovaj čovek neće na ovome ostati!« E pa, recite sadkako da se posle takvih uvoda ne zanesem onim što je došlo kasnije! Ah, gospode!Pa zar ja nešto kažem? Zar ja ma šta sad tvrdim? Ja sam tada samo opazio. Mislim,šta tu ima? Tu nema ništa, upravo prosto ništa, i čak možda apsolutno ništa. Imeni kao isleđniku čak ni najmanje ne priliči da se tako zanosim, ja, eno, imamMikolku u rukama, i još sa dokazima – mislite što hoćete, ali tamo su fakta. Pa i onpodmeće svoju psihologiju; i njime se treba pozabaviti, jer se tu radi o životu ismrti... Zašto ja vama sve to sad objašnjavam? Pa, zato da znate i da me svojimumom i srcem ne krivite zbog mog tadašnjeg pakosnog ponašanja. Nije pakosno,iskreno vam kažem, he-he-he! Šta vi mislite, da ja tada nisam dolazio k vama dapretresem stan? Dolazio sam, dolazio sam, he-he! Dolazio sam kad ste vi, eto, tubolesni ležali u postelјici. Nisam bio zvanično ni lično, ali sam bio. Ovde je, u vašemstanu, sve do poslednjeg končića bilo pregledano, i to za sveža traga, ali umsonst76.Mislim: sad će taj čovek doći, sam će doći, i to vrlo brzo; ako je kriv, onda ćeobavezno doći. Drugi ne bi došao, a ovaj će doći. A sećate li se kako se gospodinRazumihin počeo pred vama odavati? To smo mi udesili da vas uzbudimo, zato smonamerno pustili glas da bi se pred vama izgovorio, a gospodin Razumihin je takavčovek da ne može otrpeti gnev. Gospodinu Zamjotovu su, pre svega, pali u oči vašgnev i vaša otvorena smelost; jer ko bi to, tek odjednom, bubnuo u krčmi: »Ja samubio!« I suviše je smelo, i suviše je drsko. »Ako je, mislim, on kriv, onda je to strašanborac!« Tako sam onda pomislio. I čekam. Čekam vas kao ozebao sunce, aZamjotova ste tada prosto smrvili i... u tome i jeste čvor što sva ta prokletapsihologija ima dva kraja! ... Dakle, čekam ja vas tako, gledam, a vas bog donese –dođoste. Prosto mi je srce zalupalo. Eh! Ta, šta vam je trebalo da dolazite onda? Asmeh, onaj vaš smeh kad ste ušli, sećate li se, pa ja sam tada sve video baš kao

76 Uzalud. – Prim. prev.

kroza staklo, a da vas nisam specijalno onako čekao, ni u smehu vašem ništa nebih video. Eto ti, šta znači određeno raspoloženje! I gospodin Razumihin tada, ah!Pa onaj kamen, kamen, sećate li se tog kamena pod kojim su stvari skrivene?Dakle, kao da ga vidim negde tamo, u bašti – u bašti, tako ste kazali Zamjotovu, aposle meni, drugi put? A kad smo počeli onda vaš članak da pretresamo, kad ste gapočeli analizirati, prosto svaku vašu reč dvojako shvataš, baš kao da drugi smisaoiza nje stoji! ... Eto, dakle, Rodione Romanoviču, tako sam i došao do poslednjegzida, i kad sam lupio čelom, osvestio sam se. »čekaj, pomislim, šta ja to radim! Akosamo čovek hoće, onda sve ovo, rekoh, sve do poslednje sitnice može i na druginačin objasniti, čak će još prirodnije ispasti.« Sam sebi priznajem da će prirodnijeispasti. Muka je to! »Ne, mislim, za mene bi bilo bolјe da imam samo jednu trunku!«I kad sam čuo za ono zvonce, prosto sam sav premro, čak su me žmarci podišli! »E,mislim, eto ti trunke! To je!« I onda već nisam više razmišlјao, prosto nisam hteo.Dao bih u , onom trenutku hilјadu rubalјa iz svog džepa da sam samo mogao davas pogledam svojim očima kako ste išli tih sto koraka naporedo sa onim ćurčijom,pošto vam je u oči rekao »ubica«, a vi ga čitavih sto koraka niste smeli ništapitati! ... A oni žmarci u kičmenoj moždini! Pa to zvonce za vreme bolesti, upolubunilu? ... Dakle, Rodione Romanoviču, nemate zašto posle svega toga da sečudite što sam tada sa vama onakve šale zbijao! I zašto ste samo baš u onomtrenutku došli? Kao da je i vas neko podbadao, bogami! Da nas Mikolka nijerazdvojio onda ... a sećate li se Mikolke tada? Jeste li dobro zapamtili? Ma to je biogrom! To je grom grunuo iz oblaka – munja gromovita! A kako sam ga dočekao, a?Ja toj munji prosto ni ovolicno nisam poverovao, i sami ste izvoleli videti. Tamanposla! Čak i kasnije, posle vas, kad je počeo da odgovara veoma pametno na izvesnapitanja, da sam se i ja sam začudio – ni tada mu ama baš ništa nisam poverovao!Eto šta znači uverenje tvrdo kao dijamant. »A ne, mislim, morgen fri! KakavMikolka!«

– Meni je Razumihin baš malopre govorio da vi i sad teretite Mikolaja, iRazumihina ste lično u to uveravali...

On se zadiha i ne dovrši. Slušao je u neopisivom uzbuđenju kako se čovekkoji ga je skroz prozreo odriče sam sebe. On se bojao da poveruje i nije verovao. Urečima koje su još uvek bile dvosmislene žudno je tražio i hvatao štogod tačnije ikonkretno.

– Gospodin Razumihin! – viknu Porfirije Petrovič, baš kao da se obradovaopitanju Raskolјnikova, koji je inače neprestano ćutao – he-he-he! GospodinaRazumihina je tako i trebalo zavarati; gde je dvojici dobro, treći samo smeta.Gospodin Razumihin je drugo, on s tim nema nikakve veze – dotrča k meni bled kaokrpa... Ali neka ide s milim bogom, zašto da njega u to mešamo!... A što se tičeMikolke, želite li da znate kakav je to slučaj, upravo, onako kako ga ja shvatam? Presvega, to je još nepunoletno dete i nije da je kukavica, već onako neka vrstaumetnika. Zaista, nemojte se smejati što ja njega tako objašnjavam. Nevin, i za sveprijemčiv. Ima srca: fantast. On vam i peva, i igra, i priča, kažu, tako priča da čak izdrugih mesta dolaze da ga slušaju. On i u školu ide, i kikotaće se da pukne samoako mu prstić pokažete i pijančiće do besvesti, i to ne iz strasti nego tako, neki put,kad ga časte, još kao dete. On je, eto, tada ukrao, sam to i ne zna; jer: »kad je sa

zemlјe uzeo, otkud je ukrao?« A znate li vi da je on raskolnik77, upravo i nijeraskolnik, već prosto verski sektaš; k njemu su izgleda neki beguni78 dolazili, a isam je tu nedavno čitave dve godine bio u selu kod nekog monaha pod duhovnimstarešinstvom. Sve sam to ja od Mikolke i njegovih Zarajaca doznao. Ali sve to nijeništa; on je prosto hteo da beži u pustinju! Usrdno se noću bogu molio, knjige je»istinite« čitao i osvitao čitajući. Petrograd je na njega jako uticao, naročito ženskipol, a i piće. Veoma je osetlјiv, i svog starca duhovnika i sve ostalo je zaboravio.Znam da ga je ovde jedan umetnik zavoleo; počeo k njemu odlaziti i sad se, eto, ovajslučaj desio. Uplašio se – požurio da se obesi! Da beži! šta da se radi s pojmom kojise ukorenio u narodu o našim sudovima! Ponekom su prosto strašne reči »osudićete«. Ko je tu kriv? Evo, sad će novi sudovi nešto učiniti.79 Oh, kad bi dao bog! Ali uzatvoru se, izgleda, opet setio čestitog starca. Biblija se opet pojavila. Znate li,Rodione Romanoviču, šta znači ponekom od njih »patnja«? I to ne za nekoga, većprosto »treba stradati«, to jest treba iskusiti patnju, pogotovu od vlasti. Bio je uzatvoru u moje vreme jedan veoma miran uhapšenik čitavu godinu dana, na peći jenoću neprestano bibliju čitao, dugo čitao i sasvim se zaneo čitanjem i onda je bezikakvog razloga iščupao ciglu i bacio je na starešinu, koji ga uopšte nije uvredio. A ikako je bacio! Namerno čitav aršin mimo njega da ga ne bi pogodio! Dakle, zna sešta čeka uhapšenika koji oružjem napada starešinu; i tako je poneo »krststradanja«. Dakle, eto, meni se sad čini da i Mikolka hoće »da ponese krst patnje« ilitakvo nešto. Ja to sigurno, na osnovu činjenica znam. Ali on ne zna da ja znam.

– ... Šta, ne verujete da iz takvog sveta izlaze lјudi fantaste? Ama, skororedovno! Onaj njegov monah sad opet počeo da utiče na njega; naročito ga se posleomče setio. A, uostalom, sam će doći da mi sve ispriča. Vi mislite, izdržaće.Pričekajte samo, otvoriće dušu. Svakog trenutka ga čekam da dođe da se odreknesvoga iskaza. Ja sam tog Mikolku zavoleo i do sitnica ga ispitujem. I šta mislite? He-he! Na neka mi je pitanja vrlo skladno odgovarao, očigledno je dobio potrebnepodatke, vešto se spremio; e, ali na druga pitanja ni beknuti ne zna, i sam ne slutida ne zna. Ne, baćuška, Rodione Romanoviču, to nije Mikolka! Ovo je delofantastično, mračno, savremen zločin, slučaj našeg vremena, kad se pomutilo srcelјudsko; kad se citira fraza da prolivena krv »obnavlјa«, kad se propoveda da je savživot u komforu. To su vam knjiška sanjarenja, to je srce raspalјeno teorijom; to jeočigledna odlučnost na prvi korak, ali odlučnost naročite vrste: – odlučio se, kao daje u ambis pao ili sa zvonare sleteo, i kao da nije svojim nogama došao da izvršizločin. Vrata za sobom zaboravio da zatvori, a ubio – dvoje ubio, po teoriji! Ubio, a

77 Kad su u Rusiji u XVII stoleću crkvene i državne vlasti preduzele redigovanjecrkvenih knjiga i obreda, po ugledu na vizantijske – znatan deo pravoslavnog sveštenstva inaroda nije prihvatilo te novine i pridržavao se starih crkvenih knjiga, obreda idemokratskih načela u oblasti crkvenog i građanskog života. Tako je nastupilo i u javnomživotu rascep (raskol). Pristalice starine su nazvani: raskolnici, staroobrednici. – Prim. prev.

78 Verska sekta koja je sav javni život, sa njegovim služenjem materijalnimdobrima, sa državnim i crkvenim vlastima, smatrala za delo Antihristovo, usled čega jebežala od učešča u životu. »Beguni« nisu plaćali porez, nisu vadili isprave, nisu pristajali dasluže vojsku itd., zbog čega su bili strašno progonjeni; često su u masama čak sami sebežive spaljivali. – Prim. prev.

79 U vreme kad je roman pisan sprovođena je u Rusiji reforma sudstva. – Prim.prev.

novac nije umeo da uzme, a što je stigao da grabi, to je pod kamen odneo. Malo muje bilo što je pretrpeo kad je iza vrata stajao, dok su oni spolјa navalјivali da provalevrata i zvonce zvonilo – ne, on dolazi docnije, u polubunilu, u prazan stan da se setitoga zvonceta; prohtelo mu se da opet oseti onaj užasan strah. Ali, to je, recimo, ubolesti, nego, evo nešto drugo: ubio, a sam sebe smatra za poštena čoveka; lјudeprezire, bludi kao nekakav bledi anđeo – ne, kakav Mikolka, dragi RodioneRomanoviču, nije to Mikolka.

Ove poslednje reči, posle svega kazanog i tako sličnog odricanju, bile su većsasvim neočekivane. Raskolјnikov sav uzdrhta, kao da ga je puška pogodila.

– Pa ... ko ih je, dakle ... ubio? – ne izdrža i upita jedva dišući.

Porfirije Petrovič se čak zabaci na naslon stolice, baš kao da je sasvimneočekivano bio preneražen tim pitanjem.

– Kako, ko je ubio? ... – ponovi on pitanje, čisto ne verujući svojim ušima. –Pa vi ste ubili, Rodione Romanoviču! Vi ste ih ubili! ... – dodade on skoro šapatom,potpuno ubeđenim glasom.

Raskolјnikov skoči sa divana, postaja nekoliko sekundi, pa opet sede negovoreći ni reči. Sitna drhtavica pređe mu po čitavom licu.

– Usna opet, kao i onda, drhti – promrmlјa čak sa nekim sažalјenjem PorfirijePetrovič. – Vi me, Rodione Romanoviču, izgleda niste dobro razumeli – dodade poslekraćeg ćutanja – zato ste se tako i zaprepastili. Ja sam baš zbog toga i došao davam sve kažem i da stvar izvedem na čistinu.

– Nisam ih ja ubio – šapnu Raskolјnikov, kao mala uplašena deca, kad ihuhvate na mestu prestupa.

– A ne, vi ste, Rodione Romanoviču, vi ste ih ubili i niko drugi – strogo iubeđeno prošaputa Porfirije.

Obojica su ćutali i ćutanje se oteglo čak čudnovato dugo, jedno desetakminuta. Raskolјnikov se nalakti na sto i ćutke je mrsio prstima kosu. PorfirijePetrovič je sedeo mimo i čekao. Odjednom Raskolјnikov prezrivo pogleda Porfirija.

– Vi opet staru pesmu, Porfirije Petroviču! Stalno sa svojim starim metodama!Kako vam se već ne dosadi?

– Eh, manite se, kog će mi vraga metod? Druga je stvar kad bi sad ovde bilosvedoka; a mi, eto, u , četiri oka šapućemo. I sami vidite da nisam došao k vama davas gonim i hvatam kao zeca. Priznali vi ili ne priznali, meni je sada sasvimsvejedno. Ja sam za sebe i bez vašeg priznanja ubeđen.

– Pa kad je tako, zašto ste dolazili? – lјutito zapita Raskolјnikov. – Ja vamponovo postavlјam pitanje: kad me smatrate krivcem, zašto me ne uhapsite?

– Dakle, to je pitanje! Tačku po tačku ću vam odgovoriti: pre svega, da vasodmah uhapsim, to mi ne ide u račun.

– Kako ne ide u račun? Ako ste ubeđeni, onda morate...

– Eh, vrlo važno što sam ubeđen! Sve su to zasad samo moje fantazije. I zaštoda vam hapšenjem dam odmor. Znate i sami, kad se sami nudite? Dovedem ja, na

primer, onoga građanina, ćurčiju, da posvedoči vašu krivicu, a vi njemu kažete:»Jesi li ti pijan? Ko je mene s tobom video? Ja sam te prosto smatrao pijanim, a ibio si pijan« – dakle, šta ja vama na to mogu reći? – tim pre što je vaša izjavaverovatnija od njegove, jer je njegovo svedočenje samo psihologija koja ne odgovaranjegovoj njušci, a vi pravo u cilј pogađate, jer on, hulјa jedna, pije kao smuk i svi gadobro znaju. A i ja sam vam lično (otvoreno) priznao već nekoliko puta da tapsihologija ima dva kraja, i da je drugi kraj čak deblјi, a i daleko verovatniji, i da ja,osim toga, protiv vas zasad nemam ništa. I mada ću vas ipak strpati u haps, i čaksam, evo, došao (što sasvim nije lepo) da vam sve unapred javim, ali vam ipakotvoreno kažem (što takođe nije lepo) da to meni ne ide u račun. Da, a drugo, jasam k vama došao zato ...

– Da, a drugo? (Raskolјnikov je još uvek jedva disao.)

– ... Zato što smatram, kao što sam vam malopre i rekao, da sam obavezanda vam objasnim stvar. Ne želim da me smatrate izrodom, tim pre što sam vamiskreno naklonjen, verovali ili ne. I, treće, zbog toga sam došao sa otvorenim iiskrenim predlogom: da se sami prijavite i priznate krivicu. To će za vas bitineuporedivo bolјe, a i za mene je bolјe – jer će mi se sve ovo skinuti s vrata. Dakle,je li iskreno sa moje strane?

Raskolјnikov se zamisli za trenutak.

– Čujte, Porfirije Petroviču, vi i sami kažete – samo psihologija, međutim,zagazili ste u matematiku. A šta ćemo ako se vi i sad varate?

– Ne, Rodione Romanoviču, ne varam se. Imam jednu trunku u rukama. Tutrunku sam ja i pre našao; gospod mi ju je poslao!

– Kakva je to trunka?

– Neću vam reći kakva, Rodione Romanoviču. Na kraju krajeva, sad višenemam ni prava da odlažem dalјe; uhapsiću vas. Vi, dakle, razmislite; meni je sadveć sasvim svejedno i ja, znači, sve ovo govorim jedino zbog vas. Bogami, bolјe ćebiti, Rodione Romanoviču!

Raskolјnikov se pakosno osmehnu.

– Pa to već nije samo smešno, to je već bezočno. Jer kad bih ja čak i bio kriv(što nikako ne kažem), što da se ja vama prijavlјujem, kad eto, vi sami kažete da ćuja tamo kod vas dobiti odmor?

– Eh, Rodione Romanoviču, ne verujte baš sasvim rečima; možda to baš ineće biti sasvim odmor? Jer to je samo teorija i to još moja, a kakav sam vam jaautoritet? Ja, možda, od vas čak i sad ponešto krijem. Ne mogu, valјda, da vam sveizložim, he-he! A znate li koliko će vam za to kazna biti manja? Jer ... kad ćete se vijaviti! U kakvom trenutku? Razmislite samo! Kad je drugi na sebe zločin primio icelu stvar zamrsio? A ja ću, kunem vam se živim bogom, tako »tamo« udesiti i izvestistvar da će vaša prijava ispasti kao sasvim neočekivana. Svu ćemo ovu psihologijuuništiti, sve sumnje na vas uništiti, tako da će vaš zločin ispasti kao nekopomračenje uma, jer, ako ćemo pravo da govorimo, pomračenje i jeste. Ja sampošten čovek, Rodione Romanoviču, i svoju ću reč održati.

Raskolјnikov je tužno ćutao, oborene glave; dugo je mislio i naposletku se

opet osmehnu, ali osmeh mu je već bio smiren i tužan.

– Eh, ne treba! – progovori on i kao da već skoro ništa nije krio predPorfirijem. – Ne vredi! Uopšte mi ne treba vaše smanjenje kazne.

– E, toga sam se ja baš i bojao! – ote se vatreno i nekako nehotice Porfiriju. –Evo, toga sam se ja baš i bojao da vam ne treba naše olakšanje kazne.

Raskolјnikov ga tužno i sugestivno pogleda.

– Eh, ne prezirite život! – nastavi Porfirije. – Mnogo je još pred vama. Kako dane treba smanjivanje kazne. Kako da ne treba! Eh, vi nestrplјivi čoveče!

– Čega je to mnogo preda mnom?

– Života! Kakav ste to prorok, mnogo vi znate! Tražite i naći ćete. Možda vasje bog baš tu i čekao. A oni nisu na ceo vek ... okovi...

– Smanjiće se kazna... – nasmeja se Raskolјnikov.

– A zašto? – uplašili ste se malograđanske sramote? Moguće je da ste seuplašili, a da sami to i ne znate, mladi ste, zeleni! Ali ipak ne bi trebalo da se bojiteili da se stidite svog prijavlјivanja i priznanja zločina.

– E-eh, plјujem ja na to! – prezrivo i s odvratnošću prošaputa Raskolјnikov,kao ne želeći ni da odgovara. On opet ustade sa sedišta, baš kao da je hteo nekudda izađe, ali opet sede u očevidnom očajanju.

– Da, da »plјujem ja na to«! Izgubili ste veru i mislite da vam ja otvorenolaskam; a zar ste mnogo živeli? Mnogo vi razumete? Izmislio čovek teoriju, pa ga sadstid što nije uspelo, što uopšte nije ispalo originalno! Ispalo je podlo – to je istina, aliipak vi niste ovejani podlac. Uopšte niste takav podlac! Bar niste dugo sami sebemagarčili, odmah ste do krajnjih granica došli! Za koga vas smatram? Ja vassmatram za jednog od onih kome, makar creva iz utrobe sekao, on će stojati i saosmehom gledati na dželate – ako samo nađe veru ili boga. Nađite, dakle, pa ćeteživeti. Vama je, pre svega, već odavno potrebno da promenite vazduh. Pa – patnja jetakođe lepa stvar. Patite malo, Mikolka možda ima pravo što želi da pati. Ja znamda vi ne verujete, ali ne mudrujte lukavo80; odajte se životu slobodno, nerazmišlјajući, ne bojte se; pravo će vas na obalu izneti i na noge postaviti. Na kakvuobalu? A otkud ja znam? Ja samo verujem da ćete još mnogo živeti. Znam da vi nasve moje reči gledate sad kao na besedu naučenu napamet, a možda ćete se kasnijesetiti, biće vam potrebno, zato vam i govorim. Dobro je što ste samo babu ubili. A daste izmislili kakvu drugu teoriju, mogli ste nešto sto milona puta ružnije učiniti!Možda još treba zahvaliti bogu; šta vi znate, možda vas bog za nešto čuva? Nego, viimajte veliko srce i malo manje se bojte. Valјda ste se od velikog predstojećegizvršenja uplašili? E tu je već sramota bojati se. Kad ste učinili takav korak, sad sedržite. To pravda zahteva. Eto – izvršite što zahteva pravičnost. Znam da neverujete, ali, tako mi boga, život će vas izneti na obalu. Posle će vam se i samomsvideti. Vama sad samo vazduha treba, vazduha, vazduha!

Raskolјnikov čak zadrhta.

80 Biblijski izraz. – Prim. prev.

– Ma ko ste vi! – povika on – kakav ste vi to prorok! Sa kakve to visine

nekakvog uzvišenog mira izričete vi meni ta premudra proročanstva?

– Ko sam ja? Ja sam propao čovek, i ništa više. Čovek koji, recimo, oseća iosećaće i koji možda, nešto i zna, ali je već potpuno propao. A vi – vi ste neštodrugo; – za vas je bog tek spremio život (a ko zna, možda će i vama u vetar proći iništa neće biti). Zar hoćete da pređete u drugu kategoriju lјudi!? Nećete, valјda, sasvojim srcem još za udobnostima života žaliti? Šta mari što vas, možda, dugo nećevideti? Nije stvar u vremenu, nego u vama samom. Postanite sunce, pa će vas svivideti. Sunce, pre svega, treba da bude sunce. A što se vi opet smeškate, je li zatošto sam ovakav Šiler? I kladim se da vi sad mislite kako vam se ja ulagujem! Pa,možda se ja stvarno ulagujem, he-he-he! Vi meni, Rodione Romanoviču, na reč baš ine verujte, pa, bogami, čak i nikad ne verujte potpuno, takva mi je ćud, priznajem.Samo, evo šta ću dodati: koliko sam ja nizak čovek i koliko sam pošten – to vi sami,izgleda, možete oceniti!

– A kad mislite da me uhapsite?

– Pa... još jedno nepuna dva dana mogu vam dati da se prošetate. Razmislite,dragi moj, pomolite se bogu. A bolјe je za vas, bogami, bolјe je.

– A šta kažete na to ako pobegnem? – zapita Raskolјnikov smešeći se nekakočudnovato.

– Ne, nećete pobeći. Selјak će pobeći, sektant će pobeći, lakej tuđe misli, jernjemu samo krajičak prsta pokažite, kao Gogolјevom mičmanu81 Rupici, i on će, dokje živ, u šta hoćete poverovati. A vi, eto, u svoju teoriju već više ne verujete – sa čimećete onda pobeći? A i kakva vam je korist od bekstva? U bekstvu je gadno i teško, avama, pre svega, treba život i određen položaj, odgovarajući vazduh, a zar je tamovaš vazduh? Pobeći ćete i sami ćete se vratiti, bez nas vi ne možete opstati. A da vasbacim u zatvor – vi ćete odležati u njemu mesec-dva, pa i tri meseca, a onda ćete seodjednom setiti mojih reči – i sami se i te kako prijaviti – iznenada čak i za samogsebe. Sat pre toga još ni sami nećete znati da ćete doći da se prijavite. Ja sam čakuveren da ćete, pošto razmislite, »odlučiti« da ponesete krst stradanja; vi mojoj rečisad ne verujete, ali ćete sami na to doći. Jer patnja je, Rodione Romanoviču, velikastvar; vi ne gledajte na to što sam se ja ugojio, nije važno, ja ipak znam – ne smejtese tome – u patnji postoji ideja. I Mikolka ima pravo. Ne, nećete vi pobeći, RodioneRomanoviču.

Raskolјnikov ustade s mesta i uze kapu. I Porfirije Petrovič ustade.

– Spremate se da prošetate? Veče će biti lepo, samo da ne bude oluje.Uostalom, bilo bi bolјe kad bi malo osvežilo...

I on se maši kape.

– Vi, Porfirije Petroviču, nemojte uvrteti sebi u glavu – reče Raskolјnikovgrubo insistirajući – da sam vam ja danas nešto priznao. Vi ste čudan čovek, i jasam vas slušao samo iz radoznalosti. Ali vam ništa nisam priznao ... To zapamtite.

81 Prvi oficirski čin u mornarici. Prim. Prev.

– Pa znam ja to! – zapamtiću – gle samo, čak i drhti. Ne brinite se, dragi moj:

neka bude vaša volјa. Prošetajte se malko; samo ... ne treba se previše šetati. Zasvaki slučaj, ja imam za vas još jednu molbicu – dodade on tišim glasom – ona jedosta tugalјiva, ali i važna. Ako bi, to jest, za svaki slučaj (u šta ja, uostalom neverujem i smatram da ste za to sasvim nesposobni), ako bi vas slučajno, eto tako,svašta se dešava, spopala želјa u toku ovih četrdeset, pedeset sati da stvar nekakodrukčije svršite, na neki fantastičan način, da, recimo, dignete na sebe ručicu(pretpostavka ružna, ali mi vi oprostite), onda ostavite jedno kratko, ali jasnopisamce. Tako, jedno dva retka, samo dva redića, ali i kamen spomenite; plemenitijeće biti. E, pa do viđenja ... želim vam dobrih misli i uzvišenih postupaka!

Porfirije izađe nekako pogureno i izbegavajući da gleda Raskolјnikova.Raskolјnikov priđe prozoru, i s nervoznim nestrplјenjem sačeka dok on, ponjegovom računu, ne izađe na ulicu i ne odmakne malo dalјe. Zatim i sam brzoizađe iz sobe.

III

Žurio se Svidrigajlovu. Čemu se mogao nadati od tog čoveka – ni sam nijeznao. Ali u tom se čoveku krila neka vlast nad njim. Kad je to jednom shvatio, višese nije mogao umiriti, a, pored toga, sad je i vreme došlo.

Putem ga je jedno pitanje naročito mučilo: da li je Svidrigajlov bio kodPorfirija?

Koliko je on mogao oceniti, zakleo bi se da nije bio! Razmišlјao je sve dalјe,setio se cele Porfirijeve posete i zaklјučio: ne, nije bio, razume se da nije bio.

Ali, ako dosad nije bio, da li će otići k Porfiriju ili neće?

Zasad mu se činilo da neće ići. Zašto? To ne bi mogao da objasni, ali, kad bimogao, ne bi sad hteo oko toga da lupa glavu. Sve ga je to mučilo, a u isto vremekao da mu nije bilo do toga. Čudnovato, to, možda, niko ne bi verovao, ali on senekako slabo i rasejano brinuo o svojoj sadašnjoj i sutrašnjoj sudbini. Nјega jemučilo nešto drugo, mnogo važnije, izvanredno važno, o njemu samom i ni o komedrugom, ali nešto drugo, nešto glavno. Osim toga, osećao je beskrajni moralniumor, mada mu je um toga jutra radio bolјe nego svih ovih poslednjih dana.

A da li je i imalo smisla, posle svega toga što se dogodilo, truditi se isavlađivati sve te nove mizerne smetnje? Bi li imalo, na primer, smisla da se trudi inagovara Svidrigajlova da ne ide Porfiriju, da izučava, da raspituje, da gubi vremena nekakvog Svidrigajlova!

O, kako mu je sve to dodijalo!

A, međutim, on se ipak žurio k Svidrigajlovu: da nije očekivao od njega neštonovo, neka uputstva, izlaz? Čovek se i za slamku hvata! Da ih to sudbina ili nekiinstinkt ne sastavlјa! Možda je to bio samo umor, očajanje; možda mu sad nijetrebao Svidrigajlov već neko drugi, a Svidrigajlov je samo slučajno iskrsnuo ...Sonja! A što da ide sad Sonji! Da je opet moli za njene suze! A i strašna mu je bilaSonja. Sonja je bila neumolјiva presuda, neopoziva odluka. To znači – ili njen put ilinjegov. Naročito sad, u ovom trenutku, nije bio kadar da je vidi. A zar ne bi bilobolјe ispitati Svidrigajlova šta je to? I on je morao sam sebi priznati da mu je tajčovek odista nekako odavno zbog nečeg potreban.

Ali, ipak, šta može biti među njima zajedničko? Čak ni zločin ne bi kod njihmogao biti jednak. A taj čovek je, pored toga, bio još i vrlo neprijatan, očiglednostrašno razvratan, sigurno lukav i varalica, možda vrlo zao. O njemu kruže takoružne glasine. Istina, on se zauzeo da decu Katarine Ivanovne; ali ko zna zašto i štato znači? Taj čovek večito ima nekakve svoje namere i planove.

Kod Raskolјnikova je tih dana neprestano iskrsavala još jedna misao istrašno ga uznemiravala, mada je on nastojao da je odagna od sebe – toliko mu jebila teška! Ponekad je mislio: Svidrigajlov se neprestano vrzmao oko njega, pa i sadse vrzma; Svidrigajlov je doznao njegovu tajnu; Svidrigajlov je imao ružne namereprema Dunji. Ako ih još i sad ima? Skoro se pouzdano može reći da ih ima. A ako

on sad, pošto je doznao njegovu tajnu i na taj način ga zarobio, zaželi da je upotrebikao oružje protiv Dunje?

Ta ga je misao ponekad čak i u snu mučila; ali i prvi put ona je u njegovojsvesti iskrsla tako jasno kao i sad kad je išao Svidrigajlovu. Već sama ta misaodovodila ga je do sumorne pomame. Pre svega, tada će se sve izmeniti, čak i unjegovom sopstvenom položaju: treba odmah poveriti tajnu Dunjaši. Treba, možda,žrtvovati samoga sebe da bi zadržao Dunjašu od bilo kakvog neobazrivog koraka. Apismo? Dunja je jutros primila njegovo pismo! Od koga bi ona u Petrogradu mogladobijati pisma? (Zar Lužin?) Istina, tamo je na straži Razumihin; ali Razumihinništa ne zna. Možda bi trebalo otkriti tajnu Razumihinu; Raskolјnikov sodvratnošću pomisli na to.

U svakom slučaju, Svidrigajlova treba videti što je moguće pre – odluči onkonačno. Hvala bogu, tu nisu toliko potrebne pojedinosti koliko suština stvari; aliako ... ako je on samo kadar ... ako Svidrigajlov nešto intrigira protiv Dunje –onda...

Raskolјnikov se toliko umorio za sve to vreme, za ceo taj mesec, da već nijemogao rešavati slična pitanja drukčije osim jednom odlukom. »Onda ću ga ubiti«,pomislio bi u hladnom očajanju. Tegobno osećanje steže mu srce. On stade nasredulice i poče se osvrtati: kojim putem on to ide i kud je zabasao? Nalazio se na -skomprospektu82, tridesetak ili četrdesetak koraka od Senske pijace, koju je prošao. Ceoprvi sprat kuće s leve strane zauzimala je neka gostionica. Svi prozori su bili širomotvoreni; sudeći po prilikama koje su promicale pored prozora, gostionica je biladupke puna sveta. U sali se orila pesma, treštali su klarinet i violina, grmeo turskibubanj. Čulo se žensko podvriskivanje. On je već hteo da se vrati, ni sam ne znajućizašto je svratio na -ski prospekt kad iznenada kroz jedan od krajnjih, otvorenihprozora gostionice spazi Svidrigajlova kako sedi pored samog prozora, za stolom začaj, sa lulom u zubima. To ga je zaprepastilo strašno, do užasa. Svidrigajlov jemotrio na njega, posmatrao ga ćutke i, što je takođe odmah zaprepastiloRaskolјnikova, izgleda, već hteo da ustane i polako ode dok ga ovaj nije opazio.Raskolјnikov se odmah napravi kao da ni on njega nije opazio, već tobože, gledazamišlјeno u stranu, a u stvari ga je i dalјe neprimetno pratio pogledom. Srce mu jenemimo kucalo. Odista, Svidrigajlov očevidno nije želeo da ga on primeti. On izvadiiz usta lulu i već je hteo da se sakrije, ali kad je ustao i odmakao stolicu, odjednomje verovatno primetio da ga Raskolјnikov vidi i posmatra. Među njima se dogodilonešto slično sceni njihovog prvog sastanka kod Raskolјnikova, za vreme njegovogsna. Na Svidrigajlovlјevom licu zaigra lupeški osmeh, koji je bivao sve širi. I jedan idrugi su znali da vide i posmatraju jedan drugog. Svidrigajlov se najzad gromkozakikota.

– E, pa uđite, de, ako hoćete; ja sam ovde! – viknu on kroz prozor.

Raskolјnikov se pope u gostionicu.

Našao je Svidrigajlova u jednom vrlo malom separeu sa jednim prozorom – koji senalazio odmah uz veliku salu, gde su za dvadeset malih stolića pili čaj trgovci,činovnici i mnoštvo raznog sveta, uz viku očajno slabog pevačkog hora. Odnekud je

82 Na Obuhovskom prospektu. – Prim. prev.

dopirala lupa bilijarskih kugli. Na stočiću pred Svidrigajlovom stajala je načeta flašašampanjca i jedna čaša dopola nalivena vinom. U toj sobici se nalazio još dečko –verglaš, s malim ručnim verglom, i neka devojka, zdrava, crvenih obraza, upodavijenoj prugastoj suknji i tirolskom šeširu s trakama – pevačica od jednoosamnaest godina; uprkos tome što se u drugoj sobi orila horska pesma, ona je uzpratnju verglaša pevala dosta promuklim kontraaltom nekakvu prostačku pesmu ...

– E, dosta je! – prekide je Svidrigajlov kad uđe Raskolјnikov.

Devojka odmah prestade da peva i zastade učitvo očekujući. Ona je i svojprostakluk u stihovima pevala s nekakvim ozbilјnim i učtivim izrazom na licu.

– Ej, Filipe, jednu čašu! viknu Svidrigajlov.

– Neću da pijem – reče Raskolјnikov.

– Kako vam je volјa, ja to ne tražim za vas. Pij, Kaća! Danas ništa više nećetrebati, idi! – On joj nali punu čašu vina i izvadi žućkastu novčanicu. Kaća ispi čašunaiskap, kao što piju vino žene, to jest nadušak u dvadeset gutlјaja, uze novčanicu,polјubi Svidrigajlova u ruku, koju ovaj vrlo ozbilјno pruži za polјubac, i izađe izsobe, a za njom se odvuče i dečko s verglom. Oboje su bili dovedeni sa ulice.Svidrigajlov nije još ni nedelјu dana proveo u Petrogradu, a već je oko njega vladalaatmosfera patrijarhalnih odnosa. Gostionički služitelј Filip je takođe već bio»poznanik« i odnosio se prema njemu sa strahopoštovanjem. Vrata što vode u saluzaklјučavala su se: Svidrigajlov se u toj sobi osećao kao kod kuće i provodio je unjoj možda čitave dane. Gostionica je bila prlјava, bedna i čak ispod proseka.

– Ja sam pošao k vama – poče Raskolјnikov – ali sam odnekud neočekivanosvratio na -ski prospekt sa Senske! Nikad ovamo ne svraćam i ne zalazim. Svraćamsa Senske nadesno. A i put k vama ne vodi ovuda. Tek što sam skrenuo, a vi tu!Čudnovato!

– A što pravo ne kažete: to je čudno!

– Zato što je to, možda, samo slučaj.

– Čudna osobina kod ovog sveta! – zakikota se Svidrigajlov – ne priznaje, iakočak u sebi i veruje u čudo! Eto, i sami kažete da je »možda« samo slučaj. I kako suovde svi kukavice u pogledu sopstvenog mišlјenja vi ne možete ni zamisliti, RodioneRomanoviču! Ja to ne govorim o vama. Vi imate svoje lično mišlјenje i niste sepobojali da ga imate. Time ste i privukli moju radoznalost.

– I ničim drugim?

– Pa i to je dosta.

Svidrigajlov je bio uzbuđen, ali jedva primetno; vina je popio samo pola čaše.

– Meni se čini da ste vi došli k meni pre nego što ste doznali da ja mogu imatito što vi nazivate sopstvenim mišlјenjem – primeti Raskolјnikov.

– E, tada je bilo nešto drugo. Svako ima svoj put. A što se tiče čuda, reći ćuvam da ste, izgleda, ova poslednja dva-tri dana prespavali. Ja sam vam sam odredioovu krčmu i nikakvog čuda tu nema što ste došli pravo ovamo; čak sam objasnioceo put dovde, opisao sam vam mesto gde se nalazi i označio sate u koje me možeteovde zateći. Sećate li se?

– Zaboravio sam – odgovori Raskolјnikov čudeći se.

– Verujem. Dvaput sam vam govorio. Adresa se, znači, mehanički utisnula uvaše pamćenje. Vi ste svratili ovamo mehanički, a ipak tačno po adresi, ni sami neznajući to. Ja se ni tada, kad sam vam govorio, nisam mnogo nadao da ste merazumeli. Vi suviše sebe odajete, Rodione Romanoviču. I još nešto; ja sam uveren dau Petrogradu silan svet u hodu govori sam sa sobom. Ovo je varoš poluludih. Kadbismo mi imali nauke, onda bi medicinari, pravnici i filozofi mogli izvršiti nadPetrogradom veoma dragocena istraživanja, svaki u svojoj struci. Retko će se gdenaći toliko mračnih, oštrih i čudnih uticaja na dušu čovekovu kao u Petrogradu.Šta znače samo klimatski uticaji! Međutim, to je administrativno središte celeRusije i njegov karakter se mora odražavati na svemu. Ali, sad nije u tome stvar,već da sam vas nekoliko puta posmatrao neopaženo. Kad izlazite iz kuće, vi jošdržite glavu uspravno. Posle dvadesetak koraka već je obarate, ruke zabacujete naleđa. Gledate i očevidno više ništa ne vidite ni pred sobom ni sa strane. Ondapočinjete da mičete usnama i razgovarate sa samim sobom, ponekad oslobađatejednu ruku i deklamujete; naposletku zastajete nasred puta, i to poduže. To uopštenije dobro. Možda vas prati još ko osim mene, a to već za vas ne valјa. Meni je, ustvari, svejedno i ja vas neću izlečiti, ali vi me, naravno, razumete.

– A zar vi znate da mene prate? – zapita Raskolјnikov posmatrajući garadoznalo.

– Ne, ništa ne znam – sa izvesnim čuđenjem odgovori Svidrigajlov.

– Dakle, da ostavimo mene na miru – promrmlјa Raskolјnikov i namršti se.

– Dobro, da vas ostavimo na miru.

– Bolјe recite, kad dolazite ovamo da pijete i kad ste mi lično dvaput zakazalida vam ovamo dođem, zašto ste se onda krili i zašto ste hteli da odete kad sam jagledao kroz prozor sa ulice? Ja sam to vrlo dobro uočio.

– He-he-he! A zašto ste vi onda, kad sam ja stajao na vašem pragu, ležali nasvom divanu zatvorenih očiju i pretvarali se da spavate kad uopšte niste spavali? Tosam ja vrlo dobro uočio.

– Ja sam mogao imati... razloga ... vi to i sami znate.

– I ja sam mogao imati razloga, iako ih vi nećete doznati.

Raskolјnikov nasloni desni lakat na sto, podupre prstima desne rukepodbradak i pažlјivo se zagleda u Svidrigajlova. Čitav minut je posmatrao njegovolice, koje ga je ranije uvek zaprepašćivalo. To je bilo nekakvo čudnovato lice nalikna masku: belo, rumeno, rumenih usana, otvorenoplave brade i još dosta gusteplave kose. Oči je imao nekako suviše plave, a pogled nekako i suviše težak inepomičan. Bilo je nečeg strašno neprijatnog u tom lepom i prema godinamaneobično mladom licu. Svidrigajlovlјevo odelo bilo je kicoško, letnje, lako; naročito jemnogo polagao na košulјe. Na prstu je nosio ogroman prsten sa skupocenimkamenom.

– Pa zar još i s vama da se bakćem! – reče odjednom Raskolјnikov sagrozničavim nestrplјenjem, otvoreno izvodeći stvar na čistinu. – Iako ste vi, možda,najopasniji čovek, ako budete hteli da mi nanosite štetu, ja neću više da se

pretvaram. Ja ću vam odmah pokazati da ne strepim za sebe tako mnogo kao što vi,možda, mislite. Znajte, dakle, došao sam da vam otvoreno kažem: ako vi ostajete prisvojoj ranijoj nameri u pogledu moje sestre i ako mislite da se koristite nečim odonoga što ste u poslednje vreme doznali, ja ću vas ubiti pre nego što me u zatvorstrpate. Moja je reč sigurna; vi znate da ću biti kadar da je održim. Drugo, akohoćete da mi nešto saopštite, meni se sve ovo vreme činilo kao da hoćete da minešto kažete, onda govorite što pre, jer je vreme skupo i možda će uskoro biti već ikasno.

– Ta kud se vi tako žurite? – upita Svidrigajlov gledajući ga radoznalo.

– Svako ima svoj put – neveselo i nestrplјivo reče Raskolјnikov.

– Pa vi ste sami malopre pozivali na iskrenost, a već na prvo pitanje odbijateda odgovarate – primeti Svidrigajlov s osmehom. – Vama se stalno čini da ja imamnekakve zle namere, zato i gledate na mene podozrivo. No, to je u vašem položajusasvim razumlјivo. Ali, ma koliko želeo da se s vama složim, ja se ipak nećupotruditi da vas razuverim. Bogami, rezultat ne vredi truda a, pored toga, ja i nisamnameravao da s vama razgovaram o nečem naročitom.

– A zašto sam vam ja, onda, tako iznenada postao potreban? Vi ste obletalioko mene!

– Prosto kao subjekt zanimlјiv za posmatranje. Meni se svidela fantastičnostvašeg položaja – eto šta! Osim toga, vi ste brat osobe koja je mene mnogointeresovala i, najzad, od te iste osobe slušao sam u svoje vreme strašno mnogo ičesto o vama, i iz toga zaklјučio da imate na nju veliki uticaj; zar je to malo? He-he-he! Uostalom, priznajem, vaše pitanje je za mene veoma komplikovano i teško mi jeda vam na njega odgovorim. Dakle, eto, vi ste, na primer, došli k meni sad ne samoposlom već i zbog nečeg novog? Zar nije tako? Je li tako? – insistirao je Svidrigajlovsa obešenjačkim osmehom – i zamislite sada da sam i ja, još dok sam putovaoovamo, u vagonu, na vas računao: da ćete mi reći nešto novo, i kako će mi poći zarukom da od vas bilo šta pozajmim! Eto, kakvi smo bogataši!

– Šta to da pozajmite?

– Pa, kako da vam kažem? Zar ja znam šta? Vidite li vi u kakvoj mehančini jasve ovo vreme provodim, i meni je to slatko, to jest nije mi baš slatko, već tako,mora čovek negde sesti. Eto, na primer, ta jadna Kaća – videli ste je?... Da sam, naprimer, neki ždera, klupski gurman, a ovako, eto, šta ja mogu da jedem! – Onpokaza prstom u ćošak gde su na malom stolu, u limenom tanjiriću stajali ostacinekog groznog bifteka s krompirima. – Uzgred budi rečeno, jeste li vi ručali? Ja samse malo prihvatio i više neću. Vina, na primer, uopšte ne pijem. Osim šampanjca –nikakvog drugog, a i šampanjca za čitavo veče jednu čašu, pa i od toga me glavaboli. Sad sam tražio da mi donesu da se malo potkrepim, jer se spremam nekud, i vime sad vidite u naročitom duševnom raspoloženju. Ja sam se malopre sakrio kaođače zato što sam mislio da ćete mi smetati, ali ja, izgleda (on izvadi časovnik),mogu da provedem s vama jedan sat; sad je četiri i po. Verujte mi, veoma bih želeoda sam bilo šta, recimo spahija, ili otac, ili makar ulanski oficir, fotograf, novinar ...ali n-ništa, nikakvog zanimanja nema! Ponekad je čak dosadno. Bogami, mislio samda ćete mi reći nešto novo.

– Ama, ko ste vi i zašto ste ovamo doputovali?

– Ja, ko sam? Pa vi znate: plemić, služio sam dve godine u konjici, zatim sam

se skitao i besposličio ovde po Petrogradu, posle sam se oženio Marfom Petrovnom iživeo na selu. To vam je moja biografija!

– Vi ste, izgleda, kockar?

– Ne, kakav kockar! Varalica, a ne kockar.

– A zar ste bili i varalica u kartanju?

– Da, bio sam i varalica.

– Pa jesu li vas tukli?

– Dešavalo se i to. A zašto?

– Pa, mogli ste izazvati nekog na dvoboj i, uopšte to razonođava.

– Neću da se prepirem, a uz to nisam majstor u filozofiranju. Priznajem vam,ja sam ovamo najviše zbog žena doputovao.

– Tek što ste sahranili Marfu Petrovnu?

– Pa jeste – osmehnu se Svidrigajlov sa iskrenošću koja osvaja. – I šta onda?Vi, izgleda, vidite nešto rđavo u tome što ja o ženama tako govorim?

– To jest, vidim li ja u razvratu nešto rđavo ili ne vidim?

– Razvratu! Gle, kud vi odoste! Uostalom, idemo redom, prvo ću vamodgovoriti u pogledu žena uopšte. Ja sam, znate, sad raspoložen za priču. Recite vimeni zašto bih se uzdržavao? Što da ostavlјam žene kad mi se jedino one sviđaju?Ipak je to neko zanimanje.

– Vi se, dakle, ovde jedino u razvrat uzdate?

– Pa šta onda ako se uzdam u razvrat! Zaintačili ste – razvrat pa razvrat! Alisviđa mi se bar to što otvoreno pitate. U tom razvratu ima nešto stalno, čakotemelјeno na prirodi, nešto nepodložno fantaziji; nešto što gori u krvi kao velikaplamena žeravica, što večno potpalјuje i što još dugo, možda i godinama, nećeš takobrzo ugasiti. Priznajte i sami, zar to nije zanimanje svoje vrste?

– Čemu imate tu da se radujete? To je bolest, i to čak opasna.

– A gle, kud vi cilјate! Ja priznajem da je to bolest, kao i sve što prelazi meru,a tu čovek neminovno mora prevršiti meru, ali to je, prvo i prvo, kod jednog ovako,kod drugog onako, a drugo, razume se, u svemu treba znati meru i račun, makar ipodli račun, ali šta da se radi? Da nije toga, čovek bi se prosto morao ubiti. Japriznajem da se čestit čovek mora dosađivati, ali...

– A zar biste vi mogli ubiti?

– Eto ti sad! – odvrati Svidrigajlov sa odvratnošću. – Budite tako dobri i negovorite o tome – dodade on žurno i čak bez ikakvog razmetanja, koje je inačepadalo u oči u celom njegovom ranijem govoru. Čak se u licu nekako promeni. –Priznajem da imam tu neoprostivu slabost, ali šta da radim: bojim se smrti i nevolim kad se o njoj govori. Znate da sam ja donekle i mističar?

– Aha, priviđenje Marfe Petrovne! A zar vam i dalјe dolazi?

– Pustite, ne spominjite to; u Petrogradu je još nije bilo; neka je đavo nosi! –

povika on nekako lјutita izgleda. – Ne, bolјe da o tome... ali, uostalom ... Hm! Eh,malo imam vremena, ne mogu dugo s vama da ostanem, a šteta! Imao bih nešto davam kažem.

– A šta to imate, nekakvu ženu?

– Da, jednu ženu, tako ... iznenadan jedan slučaj... ne, ja ne govorim o tome.

– A zar gadost, gadost čitave te atmosfere već ne deluje na vas? Već steizgubili snagu da se uzdržavate?

– A vi se i u snagu uzdate? He-he-he! Sad ste me začudili, RodioneRomanoviču, iako sam unapred znao da će tako biti. I vi meni popujete o razvratu io estetici! Vi ste – Šiler, vi ste – idealista! Sve to, razume se, tako i treba da bude, itrebalo bi se čuditi kad bi bilo drukčije, ali ipak, nekako je u suštini ipak čudnovato... Ah, šteta što nemam vremena, jer ste vi veoma interesantan čovek! A, uzgredrečeno, volite li vi Šilera? Ja ga strašno volim.

– Kakav ste vi, ipak, razmetlјivac! – reče Raskolјnikov s izvesnomodvratnošću.

– E, tako mi boga nisam! – odgovori Svidrigajlov smejući se – a, uostalom, neporičem, neka sam i razmetlјivac; ali što se ne bi čovek malo i razmetao kad tonikoga ne vređa! Ja sam čitavih sedam godina proživeo u selu kod Marfe Petrovne, ikad sam naišao sad na pametnog čoveka kao što ste vi, na pametnog i izvanrednozanimlјivog, prosto sam zaželeo da malko proćeretam, a pored toga, popio sam polačaše vina i već mi je malko u glavu udarilo. A što je glavno, postoji jedna okolnostkoja me je veoma potkrepila, ali nju ću... prećutati. A kuda ćete vi? – odjednom gauplašeno zapita Svidrigajlov.

Raskolјnikov poče da ustaje. Nјemu postade i teško, i zagušlјivo, i nekakoneprijatno što je došao ovamo. Uverio se da je Svidrigajlov sasvim prazan inajništavniji zlikovac na svetu.

– E-eh! Ta sedite još malo, ostanite – molio ga je Svidrigajlov – naručite davam makar čaja donesu. Pa sedite malo, evo, neću pričati gluposti – o sebi. Nešto ćuvam ispričati. Hoćete li, dakle, da vam ispričam kako me je jedna žena, govorećivašim stilom – »spasavala«? To će čak biti odgovor na vaše prvo pitanje, jer je taosoba – vaša sestra. Dozvolјavate li da pričam? A i vreme ćemo utući.

– Pričajte, samo ja se nadam da vi...

– O, ne brinite! Avdotja Romanovna, uostalom, čak i u takvom gadnom iništavnom čoveku kao što sam ja može izazvati samo najdublјe poštovanje.

IV

– Vi možda znate (uostalom, ja sam vam to i sam ispričao) – poče Svidrigajlov– da sam ovde ležao u zatvoru za dužnike zbog ogromnog duga, nemajući uopštesredstava da ga otplatim. Nema potrebe da pričam detalјno kako me je tadaotkupila Marfa Petrovna; znate li vi kako ludo može ponekad žena da zavoli? Ona jebila poštena žena, veoma pametna (mada potpuno neobrazovana). I zamislite samoda je baš ta lјubomorna i poštena žena odlučila da se ponizi, posle mnogih strašnihpomama i prekora, do neke vrste ugovora sa mnom, kojeg se tačno pridržavala zasve vreme našeg braka. Stvar je u tome što je bila prilično starija od mene i, osimtoga, stalno je držala u ustima nekakav karanfilić. Ja sam imao toliko gadosti uduši, i svoje vrste poštenja, da joj otvoreno kažem kako joj ne mogu biti sasvimveran. To moje priznanje dovelo ju je do pomame, ali joj se, izgleda, moja grubaiskrenost na neki način i svidela: on, znači, neće da vara kad tako unapred kazuje –a za lјubomornu ženu to je najvažnije. Posle dugog plača zaklјučili smo međusobnoovakav usmeni ugovor: prvo, ja nikad neću ostaviti Marfu Petrovnu i biću uvek njenmuž; drugo, bez njene dozvole neću se udalјavati nikud; treće, stalnu naložnicuneću nikad držati; četvrto, za to Marfa Petrovna dozvolјava meni da ponekad bacimpogled na njene sobarice, samo ne drukčije već s njenom potajnom dozvolom; peto,sačuvaj bože da zavolim ženu iz našeg staleža; šesto, ako me slučajno, ne daj bože,obuzme neka strast, velika i ozbilјna, onda sam dužan da to priznam MarfiPetrovnoj. Što se tiče poslednje tačke, Marfa Petrovna je, uostalom, sve vreme biladosta mirna; to je bila pametna žena, a to znači nije mogla na mene gledati drukčijenego kao na razvratnika i mangupa koji i nije kadar da zavoli ozbilјno. Ali pametnažena i – lјubomorna žena, to su dve različite stvari, i u tome jeste sva nevolјa.Uostalom, da bi čovek objektivno sudio o nekim lјudima, treba da se unapredodrekne izvesnih ranije usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema lјudima ipredmetima koji nas obično okružuju. Ja imam pravo da se pouzdam u vaš sud višenego ma u čiji. Vi ste, možda, već suviše mnogo smešnog i glupog slušali o MarfiPetrovnoj! Ona je odista imala nekih vrlo smešnih navika; ali otvoreno vam kažemda iskreno žalim što sam joj naneo tolike bezbrojne uvrede i jade. Ali, izgleda, ovo jedosta za veoma pristojnu oraison funebre83 veoma nežnog muža najnežnijoj ženi.Prilikom naših svađa ja sam većinom ćutao i nisam se lјutio, i to mojedžentlmenisanje je gotovo uvek postizalo cilј; ono je na nju uticalo i čak joj sesviđalo, bilo je slučajeva da se čak ponosila mnome. Ali vašu sestru ipak nijepodnela. I kako se to samo desilo da se ona usudila da uzme u svoju kuću, zaguvernantu, tako neobičnu lepoticu! Ja to objašnjavam jedino time što je MarfaPetrovna bila žena vatrena i osetlјiva i prosto-naprosto se i sama zalјubila –bukvalno zalјubila – u vašu sestricu! Eh, i jeste lepa Avdotja Romanovna!... Ja samvrlo dobro razumeo već od prvog pogleda da tu nema posla i – šta mislite? Odlučiosam da je uopšte ne gledam. Ali Avdotja Romanovna sama učini prvi korak, verujeteli? A verujete li i to da je Marfa Petrovna dolazila dotle da se čak u početku lјutila namene, zbog mog neprestanog ćutanja o vašoj sestri, zbog toga što sam bio takoravnodušan na njene neprestane i zalјublјene izjave o Avdotji Romanovnoj? Nikad

83 Nadgrobnu besedu. – Prim. prev.

nisam mogao da razumem šta je htela! Ali, Marfa Petrovna, razume se, ispričaAvdotji Romanovnoj o meni sve do sitnica. Ona je imala tu nesrećnu osobinu da,prosto, svima i svakome priča sve naše porodične tajne i da se svima na meneneprestano žali. Pa kako da to ne učini i pred novom i divnom prijatelјicom? Jamislim da one ni o čemu drugom i nisu razgovarale sem o meni i, naravno, AvdotjaRomanovna je doznala sve mračne i tajanstvene bajke što se o meni pričaju...Kladim se da ste i vi nešto slično već čuli? ...

– Čuo sam, Lužin vas je optuživao da ste krivi za smrt jednog deteta. Je li toistina?

– Budite tako dobri, ostavite na miru sve te blјutave priče – mrzovolјnoodvrati Svidrigajlov sa odvratnošću. – Ako baš neizostavno zaželite da saznate svutu besmislicu, ja ću vam to jednom naročito ispričati, a sad ...

– Pričalo se i o nekakvom vašem lakeju na selu, da ste »izgleda« i tu bili uzroknečemu.

– Molim vas, dosta! – prekide ga Svidrigajlov opet s očevidnim nestrplјenjem.

– Da to nije onaj lakej koji je posle smrti dolazio da vam puni lulu ... sami stemi pričali? – lјutio se sve više i više Raskolјnikov.

Svidrigajlov pažlјivo pogleda Raskolјnikova i ovom se učinilo da u njegovompogledu sevnu zloban podsmeh, trenutno, kao munja, ali se Svidrigajlov uzdrža iveoma učtivo odgovori:

– Da, on glavom. Ja vidim da i vas sve to neobično interesuje i smatraću zasvoju dužnost da prvom zgodnom prilikom potpuno zadovolјim vašu radoznalost.Do đavola! Ja vidim da odista mogu izgledati nekom kao junak iz romana. I sadpomislite koliko treba posle svega ovoga da budem zahvalan pokojnoj MarfiPetrovnoj što je napričala vašoj sestri o meni toliko tajanstvenoga i zanimlјivoga. Jane smem da sudim o utisku, ali to je na svaki način za mene bilo korisno. I poredprirodne odvratnosti Avdotje Romanovne prema meni, i uprkos tome što je mojaspolјašnost oduvek bila turobna i nesimpatična, ona se, najzad, sažali na mene,sažali se na propalog čoveka. A kad se srce devojačko na nekog sažali, onda je,naravno, to za nju najopasnije. Ona će obavezno zaželeti da ga »spase« i da gaposavetuje, da ga vaskrsne i uputi plemenitim cilјevima, da ga preporodi za novživot i delatnost, jednom rečju, zna se već šta se sve može maštati u tome smislu.Ja sam odmah pomislio da mi ptičica sama leti u mrežu i spremio sam se sa svojestrane. Vi se, izgleda, mrštite, Rodione Romanoviču? Ništa, ništa, stvar se, kao štoznate, svršila glupostima. (Do davola, koliko ja pijem vina!) Znate li – nastaviSvidrigajlov – meni je uvek bilo žao, od samog početka, što sudbina nije dala vašojsestri da se rodi u drugom ili trećem stoleću naše ere, kao kći malog samostalnogkneza ili nekog tamo upravnika ili prokonzula u Maloj Aziji. Ona bi nesumnjivo bilajedna od onih što su pretrpele mučeništvo i, naravno, smešila bi se dok bi joj pekligrudi usijanim kleštama. Ona bi na mučeništvo sama namerno pošla. A u četvrtomili petom veku otišla bi u egipatsku pustinju i tamo bi živela trideset godina hranećise korenjem, ushićenjima i priviđenjima. Ona samo to i čeka i traži da što pre zanekog ispašta, a ne date li joj patnju, ona još može kroz prozor da skoči. Ja samslušao nešto o nekom gospodinu Razumihinu. To je, kažu, razuman mladić (što iprezime njegovo pokazuje – verovatno neki bogoslov), pa neka ga, neka čuva vašusestru. Jednom rečju, ja sam je, izgleda, shvatio i smatram da mi to čini čast. Ali

tada, u početku poznanstva, znate i sami, čovek je uvek nekako lakomisleniji igluplјi: gledaš pogrešno, vidiš stvari drukčije... Đavo je odneo, zašto je tako lepa?!Ja nisam kriv! Jednom rečju, kod mene je to počelo neobuzdanim i sladostrasnimnastupom. Avdotja Romanovna je čista i nevina – strašno, nečuveno i neviđeno.(Imajte na umu, ja vam govorim ovo o vašoj sestri kao činjenicu. Ona je moždabolesno nevina i pored svoje velike pameti, i to će joj biti od štete.) Imali smo u kućineku devojku Parašu, crnooku Parašu, koju su tek bili doveli iz drugog sela – zasobaricu; ja je dotle nikad nisam video – vrlo lepa, ali neverovatno glupa; udarila uplač, u vrisku da se sva kuća orila i izrodi se skandal. Jednom, posle ručka, AvdotjaRomanovna me namerno nađe samog u aleji u parku i sevajući očima zahtevala jeod mene da ostavim sirotu Parašu na miru. To je bio skoro prvi naš razgovornasamo. Ja sam, naravno, smatrao za čast da zadovolјim njenu želјu: potrudio samse da izgledam kao da sam ošamućen i zbunjen njenim prekorima, jednom rečju,odigrao sam ulogu dosta dobro. Počeše konsultovanja, tajanstveni razgovori,moralna uputstva, pouke, molbe, čak i suze – verujete li, čak i suze! Eto, kakosnažno uzima maha strast za propagandom kod nekih devojaka! Ja sam, naravno,sve svalio na svoju sudbinu, pretvarao sam se da sam gladan i žedan svetlosti i,najzad, upotrebio sam najveće i najpouzdanije sredstvo za osvajanje ženskog srca,sredstvo koje nikad i nikoga neće obmanuti i koje deluje apsolutno na sve žene, bezikakvog izuzetka. To je poznato sredstvo – laskanje. Na svetu nema ničega težeg odiskrenosti, niti ičega lakšeg od laskanja. Ako je u iskrenosti samo jedan stotiniti deonote lažan, odmah se javlјa disonanca, a za njom – skandal. A ako je u laskanju svedo poslednje note neiskreno, ono je i tada prijatno i sluša se sa zadovolјstvom,makar i s grubim zadovolјstvom, ali sa zadovolјstvom. I ma kako laskanje bilogrubo, u njemu obavezno bar polovina izgleda istinita. I to važi za sve stepeneobrazovanja i za sve društvene slojeve. Čak i vestalku možeš sablazniti laskanjem. Aveć da ne govorimo o običnim lјudima. Ja ne mogu da se setim, a da se ne smejem,kako sam jednom sablažnjavao neku gospođu vernu svome mužu, svojoj deci i kakoje malo truda trebalo! A gospođa je zbilјa bila puna vrlina, bar na svoj način. Svamoja taktika sastojala se u tome što sam svakog trenutka bio smrvlјen i padaoničice pred njenom čistotom i nevinošću ... Ja sam joj bezbožno laskao, i ponekad,tek što postignem da mi stegne ruku ili makar samo da me pogleda, a ja odmahukorim sebe: kako sam to, tobože, oteo od nje silom, kako se ona protivila, i to takoprotivila da ja sigurno nikad ništa ne bih dobio da sam nisam tako poročan; pričamjoj kako ona u svojoj nevinosti nije predvidela moju podmuklost, pa se neosetnopodala, ni sama to ne znajući, i tako dalјe i tako dalјe. Jednom rečju, postigao samsve, a moja gospa je ostala u najvećoj meri ubeđena da je ona nevina i čista, daispunjava sve dužnosti i obaveze i da se ogrešila sasvim neočekivano. I kako sesamo nalјutila na mene kad sam joj, najzad, rekao da je po mom iskrenom uverenjuona isto kao i ja tražila uživanje. Sirota Marfa Petrovna se takođe strasno podavalalaskanju i da sam samo hteo, mogao sam da prepišem sve njeno imanje na sebe jošza njenog života. (Ja, ipak, strašno mnogo pijem i brblјam). Nadam se da se vinećete nalјutiti ako sada spomenem da sam isti takav efekat počeo postizati i kodAvdotje Romanovne. Ali, ja sam bio glup i nestrplјiv i celu sam stvar upropastio.Avdotji Romanovnoj se već nekoliko puta i ranije (a jednom naročito) nikako nijesviđao izraz mojih očiju – hoćete li mi verovati? Jednom rečju, u njima se sve jače ineobazrivije rasplamsavao nekakav oganj koji je nju plašio i najzad joj postaomrzak. Ne vredi pričati sve pojedinosti, tek mi se raziđosmo. Tu sam opet napravioglupost. Počeo sam na najgrublјi način da ismevam svu tu propagandu iproklamacije; Paraša se opet pojavi na sceni, i ne samo ona, jednom rečju – poče

Sodom. Oh, kad biste videli, Rodione Romanoviču, makar jednom u životu, kakoočice vaše sestrice ponekad znaju sevati! To što sam ja već čitavu čašu vina popio isad sam, evo, pijan, ne znači ništa – ja istinu govorim. Uveravam vas da sam tajnjen pogled sanjao, najzad ni samo šuštanje njenih halјina već nisam mogao dapodnosim. Bogami sam mislio da ću dobiti padavicu, nikada ne bih mogao pomislitida mogu doći do takve pomame. Jednom rečju, trebalo se pomiriti, ali to je već bilonemoguće. I pomislite šta sam ja tada učinio? Do kakvog stepena otupelosti možečoveka da dovede pomama! Nikad ništa nemojte preduzimati kad ste u nekom besu,Rodione Romanoviču. Računajući da je Avdotja Romanovna, u stvari, puka sirota(ah, izvinite, ja sam drugo hteo ... ali zar nije svejedno ako izražava isti pojam?),jednom rečju, da živi od rada svojih ruku, da mora da izdržava i majku i vas (ah, dođavola, opet se mrštite), odlučih da joj ponudim sav svoj novac (jedno tridesethilјada sam mogao tada nabaviti), samo da pobegne sa mnom, makar ovamo, uPetrograd. Naravno, ja bih se tada njoj zakleo na večnu lјubav, na sreću iblaženstvo i tako dalјe. Verujete li vi da sam se u nju toliko bio zacopao, da mi jesamo rekla: zakolјi ili otruj Marfu Petrovnu i oženi se mnome, ja bih onoga časa touradio! Ali sve se svršilo katastrofom koja vam je već poznata, te sad i sami možetesuditi kako sam se pomamio kad sam doznao da je Marfa Petrovna dobavila onogapodlaca, činovničića Lužina, i umalo što nije udesila svadbu – to je, u stvari, zaAvdotju Romanovnu bilo ono isto što sam joj i ja predlagao. Je li tako? Je li tako?Pa tako je! Ja primećujem da ste vi nešto vrlo pažlјivo počeli da slušate ... zanimlјivimladiću.

Svidrigajlov nestrplјivo udari pesnicom o sto. Sav se zajapurio. Raskolјnikovje video jasno da je čaša ili čaša i po šampanjca što je Svidrigajlov popio, pijuckajućineprimetno, gutlјajima, uticala na njega strašno – i odluči da se koristi slučajem.Svidrigajlov mu je bio vrlo sumnjiv.

– Dakle, posle svega ovoga potpuno sam ubeđen da ste vi ovamo doputovalizbog moje sestre – reče on Svidrigajlovu otvoreno i neposredno, da bi ga još višeizazvao.

– Eh, manite se! – trže se iznenada Svidrigajlov. – Pa ja sam vam rekao ... a,osim toga vaša sestra mene ne može očima da vidi.

– U to sam i ja uveren da ne može da vas vidi, ali sad nije u tome stvar.

– A vi ste uvereni da ne može da me vidi? (Svidrigajlov zažmiri očima iironično se osmehnu.) – Imate pravo, ona mene ne voli, ali nikad nemojtegarantovati za stvari koje su bile između muža i žene ili lјubavnika i lјubavnice. Tuuvek ima jedan kutić koji celom svetu ostane nepoznat i poznat je samo njima.Garantujete li vi da je Avdotja Romanovna mene s odvratnošću gledala?

– Po nekim rečima i rečcama vašim, za vreme vašeg pričanja, ja opažam da visad imate svoje planove i veoma hitne namere prema Dunji, razume se – podle.

– Šta? Zar su se meni otimale i takve reči i rečce? – uplaši se odjednomSvidrigajlov veoma naivno i ne obrati ni najmanju pažnju na epitet prišivennjegovim namerama.

– Pa one vam se i sad otimaju. Eto, čega se vi, na primer, tako bojite? čegaste se sad odjednom uplašili?

– Ja se bojim i plašim? Vas se plašim? Pre bi trebalo da se vi mene bojite,

cher ami.84 I kakva samo besmislica... Uostalom, opio sam se, ja to vidim. Umalo štose opet nisam izlanuo. Do đavola to vino! Hej – vode!

On zgrabi bocu i bez ikakvog ustručavanja izbaci je kroz prozor. Filip donesevode.

– Sve su to gluposti – reče Svidrigajlov kvaseći ubrus i stavlјajući ga na glavu– ja vas jednom rečju mogu ućutkati, sve vaše sumnje u pepeo razvejati. Znate li vi,na primer, da se ženim!

– To ste mi već i pre govorili.

– Govorio vam? Zaboravio sam. Ali tada vam nisam mogao pouzdano kazati,jer devojku još nisam bio ni video, samo sam imao nameru. E, ali sad već imamdevojku i stvar je svršena, i samo kad ne bi bilo poslova, i to neodložnih, ja bih vassad obavezno odmah k njima poveo, jer hoću da vas upitam za savet. Eh, do đavola!ostalo je svega još desetak minuta. Vidite, pogledajte na sat; uostalom, ja ću vamispričati zašto je moja ženidba zanimlјiva stvarčica, to jest na svoj način – ta kudaćete? Zar opet da odete?

– Ne, sad već neću otići.

– Uopšte nećete otići? Videćemo!... Ja ću vas tamo odvesti, u to ne sumnjajte,pokazaću vam verenicu, samo ne sad, a sad vam je uskoro vreme da idete. Videsno, a ja levo. Znate li tu Reslih? Onu Reslih kod koje sad stanujem – a? čujeteli? Zbilјa, šta mislite, to je ona za koju pričaju da je ono devojče ... u vodu zimus ...dakle, čujete li? Čujete li? E, ona mi je sve to skuvala. »Jer ovako ti je, veli, dosadno,zabavi se malko.« A ja sam vam čovek neveseo, dosadan. Vi mislite da sam veseo?Ne, neveseo sam, ne činim štete, ali sedim u ćošku; ponekad po tri dana ne moguda me razgovore. A ta Reslih je hulјa, kažem vam, evo šta ona misli: ona računa daće mi postati dosadno, ostaviću ženu i otići, a žena će ostati njoj, a ona će je pustitiu promet – to jest u našem društvu i u malo višem. Ima, kaže, paralizovanog ocapenzionisanog činovnika – u naslonjači sedi i već tri godine nogama ne može damakne. Ima, veli, i majku – neka razborita dama, ta mamica. Sin im negde uguberniji služi i ne pomaže ih. Kći se udala i ne dolazi. A na vratu joj dva malasinovca (malo im je svojih!) i još su ispisali iz gimnazije devojče – svoju najmlađukćer, pre nego što je svršila školu, tek će kroz mesec dana šesnaestu navršiti, znači,posle mesec dana je mogu udati... za mene. Otišli ja i Reslih. Kako je to kod njihsmešno! Predstavlјam se: spahija, udovac, iz poznate porodice, sa takvim i takvimvezama, s kapitalom – šta mari što je meni pedeset, a njoj nema ni šesnaest? Ko jošna to gleda? Dakle, primamlјiva stvar, a? Primamlјiva, ha-ha! Da ste videli kakosam razvezao razgovor s tatom i mamom. Vredelo bi platiti samo da me čovek tadavidi. Izlazi ona, pozdravlјa se, reverans, zamislite samo, u kratkoj halјinicinerazvijen pupolјčić, porumene, planu kao jutarnja rumen (kazali joj, naravno). Neznam kako vi mislite o ženskom licu, ali, po mom shvatanju, tih šesnaest godina, tejoš detinje očice, ta bojažlјivost i suzice stidlјivosti – meni se čini da je to lepše odsvake lepote, a ona je još pored toga i lepa kao sličica. Plava kosica sva u loknicamai uzdignuta, usnice punačke, rumene, nožice – divota! Dakle, upoznajemo se, ja joj

84 Dragi prijatelju. – Prim. prev.

kazah da se žurim zbog domaćih poslova i sutradan, to jest prekjuče, nas sublagoslovili. I od tada čim dođem, ja nju odmah na krilo pa je nikako i ne puštam...Razume se, zarumeni se kao zora, a ja je lјubim neprestano, mamica je, naravno,ubeđuje: to je, veli, tvoj muž – i to tako treba, jednom rečju, divota! I ovaj sadašnjipoložaj mladoženjin, verujte mi, možda je još lepši od docnijeg muževlјeg. To vam jeono što se zove la nature et la vérité!85 Ha-ha! Ja sam s njom jedno dvaputrazgovarao – vrlo pametno devojče; ponekad me tako krišom pogleda – čisto paliočima. A znate li, lice joj kao u Rafaelove Madone. Jer sikstinska Madona ima licefantastično, lice tužne jurodive – zar vam to nije palo u oči? E, pa takvog oblika. Tekšto su nas blagoslovili, ja sam sutradan doneo poklona za hilјadu pet stotinarubalјa: jedan brilјantski nakit, drugi biserni, srebrnu žensku toaletnu kutijicu –evo ovolike veličine – sa svakojakim drangulijama, da se čak i njeno, Madonino licezarumenelo. Posadio sam je juče na krilo, ali verovatno suviše bezobzirno – sva jeplanula i suze je oblile, ali neće da se izda, a sva gori. Izađoše svi na jedan trenutak,ja i ona sami ostadosmo, odjednom mi se obisnu o vrat (sama, prvi put), grli meobema ručicama, lјubi i kune se da će mi biti poslušna, verna i dobra žena, da ćeme usrećiti, da će upotrebiti sav svoj život, svaki trenutak svoga života, da će sve,sve žrtvovati, a za sve to želi samo da je poštujem, i više mi, veli – »ništa, ništa, ništane treba, nikakvi pokloni!« Priznajte i sami: čuti takvo priznanje od ovakvogšesnaestogodišnjeg anđelka u halјinici od tila, sa uzdignutom kudravom kosom, sarumenilom devojačkog stida i suzicama ushićenja u očima – priznajte i sami da je todosta primamlјivo? Zar nije primamlјivo! Je li da vredi, a? Dakle, vredi li? E, pa...dakle ... slušajte... da idemo mojoj verenici... samo ne sad odmah!

– Jednom rečju, baš ta čudovišna razlika u godinama i u razvitku u vamaizaziva sladostrašće! I je li moguće da ćete se vi stvarno oženiti njome?

– A nego? Obavezno. Svako se o sebi stara i najveselije živi onaj koji najbolјesam sebe prevari. Ha-ha! Ta što ste se vi tako do guše zaglibili u vrlinu? Smilujte se,baćuška, ja sam čovek grešan. He-he-he!

– Ali vi ste se tako postarali i obezbedili decu Katarine Ivanovne. Doduše ...doduše vi ste imali za to svojih razloga ... ja sad sve razumem.

– Decu ja uopšte volim, ja mnogo volim decu – zakikota se Svidrigajlov. – štose toga tiče, mogu vam čak ispričati jednu veoma zanimlјivu epizodu, koja još traje.Još prvog dana po svom dolasku krenuo sam po raznim jazbinama; dakle, poslesedam godina života u selu prosto sam jurišao. Vi, verovatno, primećujete da ja nežurim da se sastanem sa svojim društvom, to jest s nekadašnjim drugovima iprijatelјima. I poživeću bez njih što je moguće duže. Znate, kod Marfe Petrovne uselu smrtno su me namučile uspomene na sva ta tajanstvena mesta i mestašca, ukojima znalac mnogo može naći. Đavo da ga nosi! Narod pijanči, obrazovanaomladina od nerada sagoreva u neostvarlјivim snovima i fantaziranju, sakati seteorijama; odnekud opet naišli nekakvi čivuti, kriju novac, a sve ostalo odalo serazvratu. Zapahnuo me ovaj grad od prvog časa poznatim mirisom. Dospeo sam najednu takozvanu igranku – strašna neka jazbina (a ja volim jazbine, pogotovu kadsu malko prlјave) i, razume se, takav kankan kakvog nigde nema i kakvog u mojevreme nije ni bilo. Da, u tom ima napretka... Odjednom, gledam, devojčica od jedno

85 Priroda i istina. – Prim. prev.

trinaest godina, dražesno obučena, igra s jednim virtuozom; drugi je pred njom,vizavi. A kod zida na stolici sedi njena mati. Dakle, možete zamisliti kakav je to biokankan! Devojčica se zbunjuje, crveni, naposletku se vređa i počinje da plače.Virtuoz je uzima i počinje je okretati i pred njom nešto izigravati, svi se unaokolokikoću i – volim u takvim trenucima našu publiku, čak i kankansku, kikoću se iviču. »Ako, ako, tako i treba! Neka drugi put ne dovode decu!« Mene baš briga, netiče me se da li je publika logično ili nelogično sama sebe opravdavala i tešila! Jasam odmah odredio svoje mesto, seo sam kod majke i počinjem da joj pričam kakosam i ja došlјak, kako su ovo ovde sve sami prostaci; kako ne znaju da uoče pravuvrednost i da gaje dužno poštovanje; dao sam na znanje da novca imam mnogo,pozvao da ih odvezem u svojim kočijama; dovezao ih kući, upoznao se (stanuju unekakvom sobičku kod drugih stanara, tek što su doputovale). One izjaviše dapoznanstvo sa mnom i ona i kći mogu smatrati samo za čast; doznao sam danemaju pod milim bogom ništa, a doputovale su da porade oko nečega u nekakvomnadleštvu; ja ponudim svoje usluge, novac; doznajem da su greškom pošle na toveče misleći da tamo stvarno uče igranje; nudim da potpomognem sa svoje stranevaspitanje mlade devojke – da uči francuski jezik i igranje. Primaju s ushićenjem,smatraju za čast, i do dan-danas održavam poznanstvo ... Hoćete li da pođemo –samo ne sad.

– Prekinite, prekinite te svoje podle, gnusne anegdote, razvratni, niskisladostrasniče.

– Šiler, Šiler naš, Šiler! Ou va-t-elle la vertu se nicher86 znate, ja ću vamodsad hotimično takve stvari pričati da bih slušao vaše uzvike. Pravo uživanje!

– Taman posla!... Zar ja nisam sam sebi smešan u ovom trenutku! –promrmlјa Raskolјmkov s mržnjom.

Svidrigajlov se smejao koliko ga je grlo nosilo; naposletku dozva Filipa, plati ipoče ustajati.

– Dakle, stvarno sam se napio, assez causé87!– reče on – uživanje!

– Kako da ne osećate uživanje! – viknu Raskolјnikov ustajući i sam – zar okorelirazvratnik da ne uživa kad priča o takvim avanturama (pa još kad ima sličnučudovišnu nameru), i to priča u ovakvim okolnostima i takvom čoveku kao što samja... To raspalјuje.

– E, ako je tako – odgovori Svidrigajlov čak sa izvesnim čuđenjemposmatrajući Raskolјnikova – ako je tako, onda ste i vi priličan cinik. Bar nosite usebi ogromne mogućnosti da postanete cinik. Vi možete da shvatite mnogo,mnogo... samo, vi možete mnogo i da učinite. Ali ipak dosta. Iskreno žalim što smotako malo razgovarali, ali nećete mi umaći... Pričekajte samo ...

Svidrigajlov iziđe iz krčme. Raskolјnikov za njim. Međutim, Svidrigajlov nijebio mnogo pijan; za trenutak mu je samo udarilo u glavu, ali treznio se svakogtrenutka. Bio je zbog nečeg mnogo zabrinut, zbog nečeg neobično važnog; i mrštio

86 Vidi, gde se nastanila vrlina! – Prim. prev.

87 Dosta razgovora! – Prim. prev.

se. Nešto je iščekivao i to ga je očevidno uzbuđivalo i uznemiravalo. PremaRaskolјnikovu se, u poslednjem trenutku, nekako neočekivano izmenio i svakogčasa bivao sve grublјi i podruglјiviji. Raskolјnikov je sve to primetio i takođe je biouznemiren. Svidrigajlov mu postade sumnjiv; on odluči da ga prati.

Siđoše na trotoar.

– Vi desno, a ja levo ili, ako hoćete, obratno, samo – adieu, mon plaisir88, doželјnog viđenja!

I on pođe desno ka Senskoj pijaci.

88 Zbogom, moje zadovoljstvo. – Prim. prev.

V

Raskolјnikov je išao za njim u stopu.

– Šta je to? – povika Svidrigajlov osvrćući se – ja sam vam, čini mi se,rekao ...

– To znači da se od vas sada neću maknuti.

– Šta-a-a?

Obojica su stali i gledali se neko vreme, kao da mere jedan drugog.

– Iz svih vaših polupijanih priča – reče oštro Raskolјnikov – ja sam pousdanozaklјučio da se vi ne samo niste okanili svojih podlačkih planova protiv moje sestre,već ste sada više nego ikad njima zaokuplјeni. Poznato mi je da je moja sestra jutrosdobila nekakvo pismo. Vi ste se sve vreme vrteli na mestu ... Vi ste, recimo, moglionako uzgred pronaći i neku drugu ženu; ali to ništa ne znači. Ja želim da se ličnouverim...

Teško da je Raskolјnikov i sam mogao odrediti šta je on sad upravo želeo i ušta je upravo hteo da se uveri lično.

– Gle’te, molim vas. A hoćete li da zovem policiju?

– Zovite!

Opet su zastali na časak jedan prema drugom. Najzad se Svidrigajlovlјevo liceizmeni. Pošto se uverio da se Raskolјnikov nije uplašio njegove pretnje, lice mu dobisasvim veseo i prijatelјski izraz.

– Vidi ti njega, kakav je! Ja namerno o vašoj stvari nisam s vama počinjaorazgovor, iako me, naravno, muči radoznalost. Stvar je fantastična. Odložio sam bioza drugi put, ali vi ste u stanju, verujte, i mrtvog da izazovete ... Pa, hajdemo, alivam unapred kažem: ja sad idem samo na trenutak kući, da uzmem novac; zatimzaklјučavam stan, iznajmlјujem fijaker i na celo veče na ostrva. Dakle, kuda ćete zamnom?

– Ja zasad u stan, ali ne k vama, već do Sofije Semjonovne, da se izvinim štonisam bio na sahrani.

– To je vaša stvar, ali Sofija Semjonovna nije kod kuće. Ona je svu decuodvela jednoj gospođi, jednoj uglednoj gospođi, starici, mojoj staroj poznanici iupravitelјici u nekakvim domovima za siročad. Ja sam očarao tu damu kad samuplatio kod nje za sva tri ptičeta Katarine Ivanovne, a osim toga, priložio još novacai za domove; najzad, ispričao sam joj slučaj Sofije Semjonovne, s odgovarajućimčinjenicama, ne skrivajući ništa. Efekt je bio neopisiv. I zato je Sofija Semjonovnabila pozvana da se javi još danas, pravo u -ski hotel, gde moja dama privremenoboravi; navratila iz letnjikovca.

– Ne mari, ja ću ipak svratiti.

– Kako hoćete, samo ja vam neću praviti društvo, šta me se tiče. Evo, sad

ćemo biti kod kuće. Vidi ti, molim te! Ja sam uveren da vi na mene sumnjičavogledate zato što sam imao toliko obzira i nisam vas dosad uznemiravaozapitkivanjima ... vi razumete? Vama se učinilo da je to neobično, kladim se da jetako! E, pa da čovek posle toga ima obzira!

– I da prisluškuje kod vrata!

– A vi, dakle, o tome! – nasmeja se Svidrigajlov – da, ja bih se začudio da ste,posle svega, propustili to bez primedbe. Ha-ha! Mada sam ponešto i razumeo odonoga što ste vi tada ... tamo ... učinili, i Sofiji Semjonovnoj sami pričali, ali, ipak,šta je to? Možda sam ja sasvim zaostao čovek i ništa već ne mogu da shvatim.Objasnite mi, dragi moj, tako, vam boga! Prosvetite me najnovijim principima iteorijama.

– Ništa vi to niste mogli čuti, sve vi to lažete!

– Ta, ne govorim ja o tome, ne govorim o tome (mada sam, doduše, ponešto ičuo), ne, već o tome što vi, eto, neprestano uzdišete i uzdišete! Šiler se u vama svakičas zbunjuje. Eto, sad tražite da čovek ne prisluškuje kod vrata... Ako je tako, idite ijavite vlasti; takva i takva stvar, desio mi se takav maler: u mojoj teoriji ispala jednamala pogreška. A ako ste ubeđeni da se kod vrata ne sme prisluškivati, a babamase mogu razbijati glave čime čovek stigne, radi svog zadovolјstva, onda putujte bržekud bilo, u Ameriku! Bežite, mladiću. Možda još ima vremena. Ja vam to iskrenogovorim. Možda novca nemate? Ja ću vam dati za put.

– Ja uopšte o tome ne mislim – prekide ga Raskolјnikov sa odvratnošću.

– Razumem (vi se, uostalom, ne zamarajte, ako hoćete, nemojte mnogo nigovoriti); razumem kakva su kod vas pitanja na dnevnom redu – moralna, zar ne?Pitanje građanina i čoveka! Ali vi njih na stranu; šta će vam ona sada? He-he! Je lizato što ste još i građanin i čovek? Pa kad je tako, onda se nije trebalo ni petlјati;nema smisla laćati se onoga što ti nije posao. Dakle, uopšte se ... šta, ne sviđa vamse?

– Vi, izgleda, namerno hoćete da me razlјutite, samo da ne idem za vama ...

– Gle ti čudaka! Pa mi smo, evo, već stigli, izvol’te na stepenice. Vidite, etotamo je ulaz k Sofiji Semjonovnoj, pogledajte, nema nikoga! Ne verujete? PitajteKapernaumova; ona kod njih klјuč ostavlјa, a? Šta? (Ona je gluva malko.) Otišla?Kuda? Dakle, eto, jeste li čuli sad? Nije kod kuće niti će doći sve do mrklog mraka.E, sad hajdemo k meni! Jer vi ste hteli i k meni! Evo nas i kod mene. MadameReslih nije kod kuće. Ta žena je večno u poslu, ali je dobra žena, uveravam vas ...možda bi vam mogla biti od koristi kad biste bili malko razboritiji. Dakle, evo vidite:uzimam iz pisaćeg stola ček (gle koliko ih još imam!), on će još danas, odmah, otićimenjaču. Jeste li videli? Više ne smem gubiti vreme. Pisaći sto ćemo zaklјučati...stan ćemo takođe zaklјučati... i evo nas opet na stepenicama! Hoćete li da uzmemofijaker? Jer ja ću na ostrva. Je li po volјi da se provozate? Eto, ja uzimam ovajfijaker za Jelagino, a? Nećete? Niste izdržali? Ne bi bilo loše da se provozamo. Kišase, izgleda, sprema – svejedno ... Podići ćemo krov ...

Svidrigajlov je već sedeo u kočijama. Raskolјnikov je uvideo da je njegovasumnja, bar u ovom trenutku, neopravdana. Ne govoreći ni reci, okrenu se i pođenazad u pravcu Senske pijace. Da se makar jedanput uz put osvrnuo, mogao bi

videti kako je Svidrigajlov, pošto se odvezao fijakerom ne više od sto koraka, isplatiokočijaša i sam se obreo na trotoaru. Ali, on već ništa nije mogao videti i zađe zaugao. Duboka odvratnost gonila ga je dalјe od Svidrigajlova. »I kako sam samomogao, makar i za trenutak, očekivati nešto od tog grubog zlikovca, od togsladostrasnog razvratnika i podlaca!« viknu nehotice. Istina, Raskolјnikov je svojsud izrekao suviše brzo i lakomisleno. Bilo je nešto u Svidrigajlovlјevom položaju štomu je, ako ništa drugo, davalo bar izvesnu originalnost, ako ne tajanstvenost. Štose, pak, u svemu tome ticalo sestre, Raskolјnikov je ipak bio sasvim siguran da jeSvidrigajlov neće ostaviti na miru. Ali, njemu je već postajalo suviše teško inesnosno da o svemu tome misli i premišlјa.

Kad je ostao sam, njega, kao i obično, već posle dvadeset koraka, obuzeduboka zamišlјenost. Pošto se popeo na most, zastade kod ograde i zagleda se uvodu. A, međutim, iza njega je stajala Avdotja Romanovna.

On se sreo s njom pri ulazu na most, ali je prošao pored nje, jer je nijeopazio. Dunjaša ga još nikad nije tako srela na ulici i bila je zaprepašćena iprestravlјena. Zastade i nije znala da li da ga zovne ili ne. U taj mah odjednom opaziSvidrigajlova, koji se brzo približavao od Senske pijace.

Ali ovaj se, izgleda, približavao tajanstveno i oprezno. On se ne pope na most,već je zastao sa strane na trotoaru, trudeći se na sve načine da ga Raskolјnikov neopazi. Dunju je već odavno opazio i počeo joj rukama davati znake. Nјoj se učiniloda je svojim znacima preklinje da ne zove brata, da ga ostavi na miru, a nju je zvaok sebi.

Dunja tako i učini. Polako je zaobišla brata i približavala se Svidrigajlovu.

– Hajdemo brže – šapnu Svidrigajlov. – Ne želim da Rodion Romanovič zna zanaš sastanak. Upozoravam vas da sam s njim sedeo tu blizu u krčmi, gde me jenašao, i jedva sam ga se otresao. On odnekud zna za moje pismo vama i neštosumnja. Vi mu, naravno, niste ispričali. A ako niste vi, onda ko je?

– Eto već smo skrenuli za ugao – prekide ga Dunja – sad brat neće videti.Kažem vam da neću poći s vama dalјe. Recite mi sve ovde; sve se to može kazati i naulici.

– Pre svega, to se uopšte ne može kazati na ulici; drugo, vi treba da čujete iSofiju Semjonovnu; treće, ja ću vam pokazati i neka dokumenta ... Razume se!Najzad, ako ne pristajete da uđete u moj stan, onda se ja odričem svakogobjašnjenja i odmah odlazim. Pored toga, zamoliću vas da ne zaboravite da seveoma zanimlјiva tajna vašeg volјenog brata nalazi potpuno u mojim rukama.

Dunja zastade neodlučno i gledala je Svidrigajlova prodornim pogledom.

– A čega se vi bojite? – primeti ovaj spokojno – grad nije selo. I u selu ste višeštete učinili vi meni nego ja vama, a ovde ...

– Jeste li upozorili Sofiju Semjonovnu?

– Ne, ja joj nisam govorio ni reči i čak ne znam sasvim pouzdano da li je sadkod kuće. Uostalom, verovatno je kod kuće. Ona je danas sahranila svoju maćehupa joj nije do poseta. Izvesno vreme nikom neću govoriti o ovom i čak se malkokajem što sam i vama saopštio. Tu je najmanja neobazrivost ravna dostavi. Ja

stanujem evo ovde, eno, u onoj kući, evo već prilazimo. Ono je vratar naše kuće;vratar mene vrlo dobro zna; – eno, klanja se; on vidi da ja idem s damom, i već je,naravno, zapazio vaše lice, a to će vam dobro doći ako se mnogo bojite i sumnjate umene. Izvinite što tako grubo govorim. Ja inače stanujem kod gazdarice. SofijaSemjonovna stanuje do mene, soba do sobe, isto tako kod gazdarice. Ceo sprat svesami stanari. Čega imate da se bojite kao dete? Zar sam ja baš tako strašan?

Lice Svidrigajlovlјevo se iskrivi u snishodlјiv osmeh; ali njemu već nije bilo doosmeha. Srce mu je jako lupalo i dah mu je zastajao u grudima. Namerno je govorioglasnije da bi sakrio svoje uzbuđenje, koje je bivalo sve veće; ali Dunja nije mogla daprimeti to naročito uzbuđenje; suviše ju je razlјutila njegova primedba da ga se bojikao dete i da je on, za nju, tako strašan.

– Iako znam da ste vi čovek... bez časti, ipak vas se ni najmanje ne bojim.Idite napred – reče ona na izgled spokojno, ali joj je lice bilo bledo.

Svidrigajlov zastade kod Sonjinog stana.

– Dozvolite da vidim je li kod kuće... – Nema je! Nemam sreće. Ali ja znam damože doći svakog časa. Ako je nekud izišla, onda nije nikud do jednoj dami,povodom svojih siročića. Nјima je mati umrla. I ja sam se tu umešao i pomogaokoliko sam mogao. Ako se Sofija Semjonovna ne vrati za deset minuta, ja ću vam jelično poslati, ako hoćete, još danas: no, evo i mog stana. E, pa evo i moje dve sobe.Tu iza vrata stanuje moja gazdarica, gospođa Reslih. Sad pogledajte ovamo da vampokažem moja glavna dokumenta: iz moje spavaće sobe eto ta vrata vode u dvepotpuno prazne sobe koje se izdaju pod kiriju. Evo tih soba... To treba da pogledatemalko pažlјivije...

Svidrigajlov je stanovao u dvema nameštenim, dosta prostranim sobama.Dunjaša se nepoverlјivo obazirala, ali nije primetila ništa naročito ni u nameštaju niu položaju soba, mada bi se moglo ponešto i primetiti – na primer, da su seSvidrigajlovlјeve sobe nalazile nekako između dva skoro prazna stana. U njegovesobe nije se ulazilo pravo iz hodnika, već kroz dve gazdaričine sobe, skoro prazne. Aiz spavaće sobe, Svidrigajlov, pošto otvori zaklјučana vrata, pokaza Dunjaši takođeprazan stan, koji se izdavao pod kiriju. Dunjaša zastade na pragu ne shvatajućizašto je zove da vidi, ali Svidrigajlov se požuri da objasni:

– Evo, pogledajte ovamo, u ovu drugu veliku sobu. Obratite pažnju na onavrata, ona su zaklјučana. Pored vrata stoji stolica, svega jedna stolica u obemasobama. Ja sam je doneo iz svoga stana da bi mi bilo zgodnije da slušam. Tamo,odmah iza vrata, stoji sto Sofije Semjonovne; tamo je ona sedela i razgovarala saRodionom Romanovičem. A ja sam ovde osluškivao sedeći na stolici, dva večerauzastopce, oba puta skoro dva sata i, razume se, mogao sam doznati nešto; kako vimislite?

– Vi ste prisluškivali?

– Da, prisluškivao sam; a sad hajdemo k meni; ovde nemamo gde ni dasednemo.

On dovede Avdotju Romanovnu natrag u svoju prvu sobu, koja mu je služilakao soba za primanje, i ponudi je da sedne na stolicu. Sam sede na drugi kraj stola,bar jedan hvat daleko od nje, ali je u očima njegovim već blistao verovatno onaj istiplamen koji je nekad onako uplašio Dunjašu. Ona zadrhta i još jednom se

nepoverlјivo obazre oko sebe. Nјen pokret je bio nehotičan; očevidno nije htela dapokaže nepoverenje. Ali usamlјen položaj Svidrigajlovlјevog stana najzad jezaprepasti. Htela je da upita da li je bar njegova gazdarica kod kuće, ali ga nezapita... ponos joj nije dao. Pored toga, njeno srce je pritiskala i druga muka,neizmerno veća od straha za sebe. Strašno se mučila.

– Evo vašeg pisma – poče ona metnuvši ga na sto. – Zar je moguće to što vipišete? Vi tu aludirate na zločin koji je, tobože, izvršio moj brat. Vi to suviše jasnonaglašavate, vi se sad ne smete izgovarati. I znajte, ja sam još pre vas slušala za tuglupu priču i ne verujem ni jednoj njenoj reči. To je gnusna i smešna sumnja. Jaznam njen istorijat i zašto je i kako izmišlјena. Vi ne možete imati nikakvih dokaza.Vi ste obećali da ćete dokazati: onda govorite! Ali unapred znajte da vam ja neverujem. Ne verujem!...

Dunjaša to izgovori brzajući, žureći se, i rumen joj za trenutak obli lice.

– Kad vi ne biste verovali, zar bi se moglo desiti da se usudite da sami dođetek meni? Zašto ste došli? Samo iz radoznalosti?

– Ne mučite me, govorite, govorite!

– Ne treba ni da govorim da ste hrabra devojka. Ja sam, bogami, mislio daćete zamoliti gospodina Razumihina da vas prati ovamo. Ali njega nije bilo ni svama niti u blizini; ja sam baš gledao. To je odvažno – znači, hteli ste da poštediteRodiona Romanoviča. Uostalom, kod vas je sve božanstveno ... A što se tiče vašegbrata ... šta da vam kažem? Vi ste ga maločas i sami videli u kakvom je stanju?

– I vi jedino na tome zasnivate svoju sumnju?

– Ne, ne na tom, već na njegovim sopstvenim rečima. On je, eto, dva večerauzastopee dolazio ovamo Sofiji Semjonovnoj. Pokazao sam vam gde su sedeli. On jojje ispričao celu svoju tajnu. On je ubica. Ubio je staricu-činovnicu, zelenašicu, kodkoje je i sam davao stvari na zalogu; ubio je i njenu sestru, prodavačicu, po imenuLizavetu, koja je iznenada naišla kad je sestra bila ubijena. Ubio je obe sekirom,koju je poneo sa sobom. On ih je ubio da bi oplјačkao, i oplјačkao ih je; uzeo jenovac i neke stvari... sve ovo je on lično od reči do reči ispričao Sofiji Semjonovnoj,koja jedina zna za tu tajnu, ali u ubistvu nije učestvovala ni rečju ni delom, već se,naprotiv, užasavala isto kao i vi sad. Budite mirni, ona ga neće odati.

– To ne može biti! – mrmlјala je Dunjaša bledim, obamrlim usnama; jedva jedisala; – ne može biti, nema nikakvog, ni najmanjeg razloga, nikakvog povoda... Toje laž! Laž!

– On ih je oplјačkao, to vam je jedini uzrok! Uzeo je novac i stvari. Istina, onse, po sopstvenom prizanju, nije koristio ni novcem ni stvarima, već ih je odneonekud pod kamen, gde i sad leže. Ali to je zato što se nije usudio da ih iskoristi.

– Ali, zar se može poverovati da je on kadar ukrasti, oplјačkati? Da je mogaomakar i pomisliti na takvo što! – viknu Dunja i skoči sa stolice. – Pa vi njegapoznajete, videli ste ga! Zar on može biti lopov?

Ona baš kao da je preklinjala Svidrigajlova; potpuno je zaboravila na strah.

– Tu vam, Avdotja Romanovna, ima hilјade i miliona kombinacija i sorti.Lopov krade, zna za sebe da je podlac; a ja sam, eto, čuo za jednog plemića koji je

dočekao na drumu poštu i obio je i, ko ga zna, možda je mislio da je dobro učinio!Razume se, ni sam ne bih poverovao, kao ni vi, da mi je neko drugi pričao. Ali –rođenim ušima sam poverovao. On je Sofiji Semjonovnoj i sve uzroke objasnio; ona,u početku, ni svojim ušima nije verovala, ali je očima, naposletku, ipak poverovala,svojim rođenim očima. On joj je lično ispričao.

– A kakve ... uzroke?

– To je duga priča, Avdotja Romanovna. To vam je, kako da vam kažem, svojevrste teorija – to vam je isto kao da ja, na primer, nalazim da je pojedinačan zločindozvolјen ako je glavni cilј dobar. Jedan zločin, i stotina dobrih dela! Naravno,mladom čoveku koji vredi i koji je strašno ambiciozan mora da teško pada saznanje:kad bi, na primer, imao svega jedno tri hilјade rubalјa, tada bi sva njegova karijera,sva budućnost njegovog životnog cilјa ispala sasvim drukčije. Međutim – on nema tetri hilјade! Dodajte tome ogorčenje zbog gladi, tesne sobice, zbog bednog odela,jasne svesti o »lepoti« svog socijalnog položaja, a istovremeno i položaja svoje sestre imajke. A više od svega sujeta, gordost i sujeta; doduše, bog bi ga znao, možda je oniz dobrih pobuda... Nemojte, molim vas, pomisliti da ja njega krivim; to nije mojastvar. Pored toga, tu je bila još i njegova teorija – ne baš loša teorija – po kojoj selјudi, znate, dele na masu i na izabranike, to jest na lјude za koje, zbog njihovogpoložaja, zakon nije pisan, već, naprotiv, oni sami propisuju zakone ostalimlјudima, masi, šlјamu. Nije loša teorijica: une theorie comme une autre89. Napoleonga je strašno zaneo, to jest njega je upravo zanelo to što mnogi genijalni lјudi nisugledali na pojedinačne zločine, već su mirno prelazili preko njih, bez razmišlјanja.On je, izgleda, uobrazio da je i on genijalan čovek, to jest bio je u to neko vremeuveren. Mnogo se mučio i sad se muči od pomisli da je znao stvoriti teoriju, ali dabezobzirno pređe preko svog zločina, nije imao snage; znači, nije genijalan čovek. E,a to je već poniženje za ambicioznog mladog čoveka, naročito u naše vreme.

– A griža savesti? Vi, znači, ne priznajete da on ima ma kakvo moralnoosećanje? Pa zar je on takav?

– Ah, Avdotja Romanovna, sad se sve to poremetilo, to jest, doduše, nikad nije nibilo u nekom naročitom redu. Rusi su uopšte široki lјudi, Avdotja Romanovna,široki kao i njihova zemlјa, i neobično su skloni fantastičnom i haotičnom, alinevolјa je biti širok, a ne biti genijalan. A sećate li se kako smo ja i vi mnogo u tomsmislu i o toj temi, svako veče posle večere, razgovarali, sedeći na terasi u bašti. Viste mene baš zbog te širine korili. Ko zna, možda smo mi u isto vreme razgovaralikad je on ležao ovde i svoj plan smišlјao. Jer kod nas, naročito u obrazovanomdruštvu, svetih predanja i nema, Avdotja Romanovna, sem ako ih neko sebi poknjigama stvori... ili nešto iz starinskih letopisa ispiše. Ali, to su većinom naučnici i,znate, budale svoje vrste, tako da to i ne priliči čoveku iz višeg sveta. Uostalom, vimoje poglede uglavnom znate; ja apsolutno nikog ne krivim. Ja sam i sam –neradnik i toga se pridržavam. Ali mi smo već o tome jedanput govorili. Ja samimao sreću da vas zainteresujem svojim mišlјenjima ... Vi ste vrlo bledi, AvdotjaRomanovna?

– Ja znam tu teoriju. Čitala sam njegov članak u jednom časopisu – o lјudimakojima se sve dozvolјava ... Donosio mi je Razumihin.

89 Teorija kao i svaka druga. – Prim. prev.

– Gospodin Razumihin? Članak vašeg brata? U časopisu? Zar postoji takav

članak? Nisam znao. Eh, to mora da je interesantno! Ali kuda ćete vi, AvdotjaRomanovna?

– Hoću da se vidim sa Sofijom Semjonovnom – reče tihim glasom Dunjaša. –Kuda se ide k njoj? Ona je, možda, već došla; hoću neizostavno, sad odmah da jevidim. Neka mi ona ...

Avdotja Romanovna nije mogla da izgovori do kraja: disanje joj se stvarnoprekinulo.

– Sofija Semjonovna se neće vratiti do mraka. Ja tako mislim. Trebalo je dadode vrlo brzo, a kada nije došla, vratiće se sasvim dockan ...

– A ti, dakle, lažeš! Ja vidim... Ti si lagao! ... Ja tebi ne verujem! Ne verujem!– vikala je Dunjaša u nastupu besa, potpuno gubeći glavu.

Ona skoro onesvešćena pade na stolicu koju joj Svidrigajlov brže podmetnu.

– Avdotja Romanovna, šta vam je, dođite k sebi! Evo vam vode. Popijtegutlјaj...

On je poprska vodom. Dunjaša se trže i dođe k sebi.

– Jako je uticalo na nju! – mrmlјao je za sebe Svidrigajlov mršteći se. –Avdotja Romanovna, umirite se! Imajte na umu da on ima prijatelјa. Mi ćemo gaspasti, izbavićemo ga. Hoćete li da ga odvedem u inostranstvo? Ja imam novca, zatri dana ću mu dobaviti putnu kartu. A što se tiče ubistva, pa on će učiniti jošmnogo dobrih dela, tako da će se sve ovo zagladiti, umirite se. Još može biti velikičovek. No, kako vam je? Kako se osećate?

– Zli čoveče! Još se podsmeva! Pustite me...

– Kuda ćete? Ama kuda ćete?

– K njemu. Gde je on? Znate li vi? Zašto su ova vrata zaklјučana? Mi smoovamo ušli na ta vrata, a sad su zaklјučana. Kad ste stigli da ih zaklјučate?

– Pa nije se moglo vikati da odjekuju sve sobe o onome što smo ovde govorili.Ja se ni najmanje ne podsmevam; meni je samo dosadilo da govorim tim jezikom.Kuda ćete takvi da pođete? Ili hoćete, možda, da ga izdate? Vi ćete ga dovesti dopomame i sam će sebe izdati. Treba da znate da ga već prate, već su naišli na trag.Vi ćete ga samo izdati. Pričekajte; ja sam ga video i razgovarao sam s njim malopre;on se još može spasti. Pričekajte, sedite da promislimo zajedno. Ja sam vas i zvaoda porazgovaramo. Ta sedite!

– Kako vi možete njega spasti? Zar se on može spasti?

Dunja sede. Svidrigajlov sede do nje.

– Sve to zavisi od vas, samo od vas – poče on skoro šapatom, zažarenih očiju,zbunjujući se i skoro ne izgovarajući neke reči od uzbuđenja.

Dunja se uplašeno odmače od njega. On je sav drhtao.

– Vi... jedna vaša reč, i on je spasen. Ja... ja ću ga spasti. Ja imam novca iprijatelјa. Ja ću njega odmah poslati, a sam ću izvaditi pasoš, dva pasoša. Jedan za

njega, drugi za mene. Ja imam prijatelјa: ja imam poslovnih lјudi... Hoćete li? Ja ćuuzeti još i vama pasoš... vašoj majci... šta će vam taj Razumihin? Ja vas isto takovolim; ja vas bezgranično volim. Dajte da vam polјubim krajičak od halјine, dajte!Dajte! Ne mogu da slušam kako šušti. Recite mi: učini to i to, ja ću učiniti! Ja ćusve učiniti! Ja ću uraditi i nemoguće. U šta vi verujete, u to ću i ja verovati. Sve ću,sve učiniti! Ne gledajte, ne gledajte me tako! Znate li da me ubijate ...

On je počinjao da bunca. Odjednom njemu kao da nešto pozli – baš kao daga je neočekivano nešto udarilo u glavu. Dunja skoči i jurnu vratima.

– Otvorite! Otvorite! – vikala je kroz vrata dozivajući i drmajući vrata rukama.– Otvorite! Je li moguće da nema nikoga?

Svidrigajlov ustade i dođe k sebi. Pakostan i podruglјiv osmeh polako sepojavlјivao na njegovim usnama, koje su još drhtale.

– Tamo nikoga nema kod kuće – progovori tiho i razgovetno; – gazdarica jeotišla i sasvim uzalud vičete! Samo se uzalud sekirate.

– Gde je klјuč? Otvorite odmah vrata, odmah, niski čoveče!

– Izgubio sam klјuč i ne mogu da ga nađem.

– Aha! Pa to je nasilјe! – vrisnu Dunja, poblede kao smrt i jurnu u ugao, gdese brže zakloni stočićem koji joj se našao pod rukom. Nije vikala; ali se upipogledom u svoga mučitelјa i poče oprezno pratiti svaki njegov pokret. NiSvidrigajlov se nije micao s mesta, stajao je naspram nje na drugom kraju sobe. Onse čak pribrao, bar na izgled. Ali lice mu je bilo bledo kao i pre. Podsmešlјiv osmehjoš je titrao na njegovim usnama.

– Vi rekoste malopre »nasilјe«, Avdotja Romanovna. Ako je nasilјe, onda isami možete shvatiti da sam preduzeo mere. Sofije Semjonovne kod kuće nema; doKapernaumovih je vrlo daleko, pet zaklјučanih soba. Najzad, ja sam bar dva putajači od vas i, osim toga, nemam čega da se bojim jer ni kasnije nećete moći da sežalite, jer nećete valјda hteti da izdate svoga brata? Niko vam neće ni verovati:otkud da devojka sama dođe samcu čoveku u stan? Dakle, ako čak i bratažrtvujete, ni tada nećete ništa dokazati; nasilјe je vrlo teško dokazati, AvdotjaRomanovna.

– Podlače! – gnevno prošaputa Dunja.

– A ipak imajte na umu: ja sam dosad govorio samo u smislu pretpostavke. Apo mom ličnom uverenju, vi ste sasvim u pravu; nasilјe je – odvratno. Ja samgovorio samo to da vam na savesti apsolutno ništa neće ostati ako biste ... ako bistezaželeli da spasete brata dobrovolјno, onako kako vam predlažem. Vi ste se, znači,prosto pokorili prilikama ili, naposletku, baš i sili, ako se, eto, ne može bez te reči.Promislite o tome: sudbina vašeg brata i vaše majke u vašim je rukama. A ja ću bitivaš rob... celog života ... ja ću, evo, ovde čekati...

Svidrigajlov sede na divan, na nekih osam koraka od Dunje. Za nju već nijebilo ni najmanje sumnje da se nepokoleblјivo odlučio. Osim toga, dobro ga jepoznavala.

Ona iznenada izvadi iz džepa revolver, zape obarač i spusti ruku s revolveromna stočić. Svidrigajlov skoči s mesta.

– Aha! Dakle tako! – viknu začuđeno, ali s pakosnim osmehom – to... to sad

iz osnova menja tok stvari! Vi meni izvanredno sami olakšavate stvar, AvdotjaRomanovna! Samo, gde ste to revolver nabavili? Da nije gospodin Razumihin! Aha!Pa revolver je moj! Stari poznanik! A kako sam ga tad tražio! Naši časovi gađanja,koje sam imao čast da vam dajem na selu, ipak, dakle, nisu prošli uzalud.

– Nije tvoj revolver, već Marfe Petrovne, koju si ti ubio, zlikovče! Ti nisi imaoništa svoje u njenoj kući. Ja sam ga uzela kad sam počela naslućivati šta si ti svekadar da učiniš. Samo se usudi da mi se približiš makar jedan korak – kunem ti se,ubiću te!

Dunja je bila izvan sebe. Revolver je držala odapet.

– A brat! Ja to iz radoznalosti pitam – reče Svidrigajlov, još stojeći na istommestu.

– Idi pa ga prijavi ako hoćeš! Da se nisi makao s mesta! Ne miči se! Pucaću!Ti si svoju ženu otrovao, ja znam, ti si sam ubica ,..

– A zar ste vi čvrsto uvereni da sam ja Marfu Petrovnu otrovao!

– Ti! Ti si sam nagoveštavao; ti si mi govorio o otrovu... ja znam, išao si da gakupiš... ti si bio spreman ... Ti si to ... Neizostavno si ti... podlače!

– Kad bi to i bila istina, onda je to zbog tebe... Ipak bi ti bila uzrok.

– Lažeš! Ja sam tebe uvek mrzela, uvek ...

– Ehe, Avdotja Romanovna! Vidi se da ste zaboravili kako ste u vatripropagande već počinjali osećati naklonost... i obamirati... Ja sam po očicamavašim primetio: sećate li se jedne večeri, na mesečini, još je i slavuj pevao?

– Lažeš! – Pomama sevnu u Dunjinim očima. – Lažeš klevetniče!

– Lažem? Pa, možda i lažem. Slagao sam. ženama o tim stvarima ne treba nispominjati. – On se osmehnu. – Znam da ćeš pucati, zverče lepo. Pa, dede, udri!

Dunja podiže revolver i mrtva bleda, dok joj je drhtala pobledela donjausnica, gledala ga je svojim krupnim crnim očima, koje su sevale kao vatra,potpuno odlučna, motreći i čekajući njegov prvi pokret. Nikad je još nije video takolepu. Plamen koji sevnu iz njenih očiju u trenutku kad je dizala revolver kao da gaopali, srce mu se bolno steže. On koraknu, i pucanj odjeknu. Zrno ga okrzu po kosii udari iza njega u zid. On stade i tiho se nasmeja.

– Ujede me osica! Pravo u glavu nišani... šta je ovo? Krv! – On izvadimaramicu da obriše krv koja je u tankom mlazu curila niz njegovu desnuslepoočnicu; zrno je verovatno malo okrznulo kožu na lobanji. Dunja spusti revolveri gledala je Svidrigajlova ne toliko sa strahom koliko u nekoj čudnovatoj nedoumici.Ona kao da još ni sama nije shvatila šta je učinila i šta se sad zbiva!

– Dakle, eto – promašili ste! Gađajte još jednom, ja čekam – tiho kazaSvidrigajlov još neprestano se smeškajući, ali nekako turobno – inače vas moguzgrabiti pre nego što zapnete oroz!

Dunjaša uzdrhta, brzo zape oroz i podiže revolver.

– Pustite me! – reče ona očajno – kunem vam se, pucaću opet... Ja ću vas ...

ubiti...

– Pa naravno ... na tri koraka nije moguće promašiti, ali ako ne ubijete...onda... – Oči mu se užagriše, i on kroči još dva koraka.

Dunjaša opali ali pištolј slaga!

– Niste dobro napunili. Ne mari! Imate još metaka. Povratite obarač, ja ćupričekati.

Stajao je pred njom na dva koraka, čekao i gledao je sa mahnitomodlučnošću, užagreno, strasnim, teškim pogledom. Dunja shvati da će on prepoginuti nego što će je pustiti. »I... i... naravno, ona će ga ubiti sad, na dvakoraka!...«

Iznenada ona baci revolver.

– Bacila! – začuđeno reče Svidrigajlov i duboko uzdahnu, kao da muodjednom nešto spade sa srca, i to izgleda ne samo tegoba smrtnog straha... teškoda ga je i osećao u tom trenutku, već je to bilo kao neko izbavlјenje od drugog,tužnijeg i mračnijeg osećanja koji ni on sam ne bi mogao potpuno da odredi.

On priđe Dunji i polako je zagrli rukom oko struka. Ona se nije opirala, ali jesva drhtala kao prut i gledala ga molećivim pogledom. želeo je nešto da joj kaže, alisu mu se samo usne krivile, a izgovoriti nije mogao.

– Pusti me! – reče Dunja moleći ga.

Svidrigajlov uzdrhta: ovo ti je bilo već nekako drukčije izgovoreno nego ranije.

– Dakle, ne voliš me? – tiho upita on.

Dunja odrečno odmahnu glavom.

– I... ne možeš? ... Nikada? – očajno šapnu on.

– Nikada! – prošaputa Dunja.

Prođe trenutak užasne neme bobre u Svidrigajlovlјevoj duši. Gledao je Dunjupogledom koji se ne da opisati. Zatim odjednom skide ruku, okrenu se, brzo seodmače k prozoru i stade pored njega.

Prođe još jedan trenutak.

– Evo vam klјuč! – On ga izvadi iz levog džepa gornjeg kaputa i metnu ga nasto ne gledajući i ne osvrćući se prema Dunji. – Uzmite i idite što pre!...

Uporno je gledao kroz prozor.

Dunja priđe stolu da uzme klјuč.

– Brže! Brže! – ponovi Svidrigajlov još se ne mičući i ne osvrćući, ali u tom»brže« očigledno zazvoni nekakav strašan ton.

Dunja razumede taj ton, zgrabi klјuč, jurnu vratima, brzo ih otklјuča i izleteiz sobe. Trenutak kasnije, kao luda, ne znajući za sebe, istrča na kanal i potrča upravcu -skog mosta.

Svidrigajlov prestaja kod prozora još jedno tri minuta; najzad se tromo

okrenu, obazre se oko sebe i polako pređe dlanom po čelu. Čudnovat osmeh iskrivimu lice, žalostan, slab osmeh – osmeh očajanja. Već usirena krv uprlјa mu dlan; onlјutito pogleda na krv, zatim nakvasi ubrus i opra slepo oko. Odjednom ugledarevolver, koji je Dunja bacila čak do vrata. Podiže ga i razgleda. To je bio mali,trometni, džepni revolver, starog sistema; u njemu su ostala još dva metka, i jednakapisla. Jedanput se moglo opaliti. On se zamisli, gurnu revolver u džep, uze šešir iizađe.

VI

Celo to veče, do deset časova, proveo je po raznim krčmama i jazbinama,prelazeći iz jedne u drugu. Nađe negde i Kaću, koja je opet pevala neku druguprostačku pesmu, o tome kako je neki podlac i »tiranin«:

Počeo Kaću lјubiti.

Svidrigajlov je pojio vinom i Kaću, i verglaša, i pevače, i kafanske sluge, inekakva dva pisarčića. S tim pisarčićima se udružio zato što su obojica imali krivenoseve: jednom je nos bio nakrivlјen udesno, a drugom ulevo. To veoma iznenadiSvidrigajlova. Oni su ga, najzad, odvukli u nekakvu baštu za uveselјavanje, gde je iza njih platio ulaznice. U toj bašti je stajala jedna tanušna trogodišnja jela inekakva tri žbunića. Osim toga, bio je podignut i nekakav »pavilјon«, u stvari,obična birtija; ali tu se mogao dobiti i čaj i bilo je nekoliko zelenih stočića. Horodvratnih pevača i nekakav pijani minhenski Nemac crvenog nosa, sličan pajacu,ali odnekud neobično neveseo, uveselјavali su publiku. Pisarčići se posvadiše snekim drugim pisarčićima i zapodenuše tuču. Svidrigajlova izabraše za sudiju.Sudio im je već četvrt sata, ali oni su tako vikali da se apsolutno ništa nije moglorazumeti. Najverovatnije je bilo to da je jedan od njih nešto ukrao i stigao da odmahi proda nekom Jevrejinu, koji se tu našao; ali kad je prodao, nije hteo da podeli sasvojim drugom. Pokazalo se, najzad, da je prodani predmet bila kašičica za čaj –svojina »pavilјona«. U »pavilјonu« su je počeli tražiti i stvar je dobijala neprijatnerazmere. Svidrigajlov je platio i kašiku, ustao i otišao iz bašte.

Bilo je blizu deset časova. On lično nije popio za to vreme ni kapi vina, samoje zatražio u »pavilјonu« čaja, pa i to više reda radi. Međutim, veče je bilo zagušlјivo imračno. Oko deset časova nadviše se sa svih strana strašni oblaci, grom je treštao ikiša je čitavim mlazevima lila na zemlјu. Munje su svaki čas sevale i, kad god bisevnulo, moglo bi se izbrojati do pet. Svidrigajlov stiže kući pokisao do gole kože,zaklјuča se, otvori pisaći sto, izvadi sav novac i pocepa dve-tri hartije. Zatim gurnunovac u džep, htede da se preobuče, ali pošto pogleda kroz prozor i oslušnu kakvaje napolјu bura i kiša, odmahnu rukom, uze kapu i izađe ostavlјajući nezaklјučanstan. Otišao je pravo Sonji. Ona je bila kod kuće, ali ne sama: oko nje četvoro maledece Kapernaumovlјeve. Sofija Semjonovna ih je pojila čajem. Ćutke i s poštovanjemdočeka Svidrigajlova, sa čuđenjem pogleda njegovo pokislo odelo, ali ne reče ni reči.Deca su sva onoga časa pobegla u neopisivom strahu.

Svidrigajlov sede za sto, a Sonju zamoli da sedne do njega. Ona se bojažlјivopripremi da sluša.

– Ja ću, Sofija Semjonovna, možda otputovati u Ameriku – reče Svidrigajlov –i pošto se sad verovatno vidimo poslednji put, došao sam da posvršavam izvesnestvari. Dakle, vi ste videli danas onu damu? Ja znam šta vam je ona govorila – nijepotrebno da prepričavate. (Sonja pocrvene.) Zna se već kakav je to svet. Što se tičevaših sestrica i brata, oni su odista zbrinuti i novac koji njima pripada ja sam zasvakog od njih dao na priznanicu, gde treba, u pouzdane ruke. Vi, uostalom, tepriznaniee držite kod sebe – za svaki slučaj. Evo, uzmite ih! Dakle, sad je, tosvršeno. Evo vam tri čeka – svega na tri hilјade rubalјa. To uzmite za sebe, lično za

sebe, i neka to ostane među nama, da niko i ne zna, ma šta vi kasnije čuli. Ovaj ćevam novac trebati, jer živeti tako kao dosad, Sofija Semjonovna – ružno je, a sadnemate više nikakve potrebe.

– Vi ste meni toliko dobra učinili, i siročadima i pokojnici – užurba se Sonja –i, ako sam vam ja dosad tako malo zahvalјivala, to... nemojte smatrati...

– Ta manite, molim vas.

– A za taj novac, Arkadije Ivanoviču, ja sam vam veoma zahvalna, ali menisad nije potreban. Ja ću sebe samu uvek moći ishraniti; ne shvatite to kaonezahvalnost; a ako ste tako naklonjem dobročinstvu, onda vi taj novac ...

– Vama, vama, Sofija Semjonovna, i molim vas bez dalјih razgovora, jer janemam vremena. Vama će novac biti potreban. Rodion Romanovič ima dva puta: ilikuršum u čelo ili – na Vladimirku90. (Sonja ga unezvereno pogleda i zadrhta.)Nemojte se uznemiravati, ja sve znam lično od njega i nisam brblјivac, nikom nećukazati. Vi ste tada njega dobro učili: da pođe i da se sam prijavi. To će mu bitimnogo bolјe. A kad dobije Sibir i krene Vladimirkom, vi ćete sigurno za njim? Zarne? Zar nije tako? A kad je tako, onda će vam i novac biti potreban. Za njega će vambiti potreban, razumete li? Dajući ga vama, to isto kao da ga i njemu dajem. Osimtoga, vi ste obećali da ćete i Amaliji Ivanovnoj dug platiti – ja sam to čuo. Zašto vi,Sofija Semjonovna, tako nepromišlјeno nekakve ugovore i obaveze uzimate na sebe?Jer toj Švabici je ostala dužna Katarina Ivanovna a ne vi, i nek ide Švabica s milimbogom! Tako se ne može živeti na ovom svetu. A ako vas ko bude pitao – recimosutra ili prekosutra – o meni, ili u vezi sa mnom (a pitaće vas), vi ne spominjite dasam sad k vama dolazio, novac nikako ne pokazujte i nikome ne pričajte da samvam ga dao. E, a sad do viđenja! (On se diže sa stolice.) Rodiona Romanovičapozdravite. Uzgred da kažem, novac za izvesno vreme držite makar kod gospodinaRazumihina. Poznajete li gospodina Razumihina? Pa, naravno, poznajete ga. To jedosta dobar momak. Odnesite vi novac njemu sutra, ili... kad dođe vreme. A dotlesklonite što bolјe.

Sonja isto tako skoči sa stolice i uplašeno ga je gledala. želela je silno danešto kaže, da nešto pita, ali u prvom trenutku se nije usudila, a nije ni znala kakoda počne.

– Kako ćete... kako ćete vi sad po takvoj kiši poći?

– E, krenuti u Ameriku i bojati se kiše, he-he! Zbogom, draga moja SofijaSemjonovna! Živite, dugo živite, vi ćete drugima biti potrebni. Dobro sam se setio ...recite gospodinu Razumihinu da sam vam kazao da ga pozdravite. Prosto mu takokažite: Arkadije, recite, Ivanovič Svidrigajlov vas pozdravlјa. Ali obavezno...

On izađe i ostavi Sonju zaprepašćenu, uplašenu, s nekom nejasnom i teškomslutnjom.

Kasnije se saznalo da je on to isto veče, oko ponoći, učinio još jednu veomaekscentričnu i neočekivanu posetu. Kiša nikako nije prestajala. Sav mokar, ušao jeu jedanaest i dvadeset u teskobni stan roditelјa svoje verenice na Vasilјevskomostrvu, treća linija na Malom prospektu. Jedva ih je nekako lupajući razbudio i u

90 Put kojim su osuđenici vekovima odvođeni u prognanstvo, u Sibir. – Prim.prev.

početku je izazvao veliku zbunjenost; ali Arkadije Ivanovič, kad je hteo, bio je čovekveoma zanosnih manira, te je prvobitna (možda, uostalom, vrlo oštroumna) pomisaonevestinih roditelјa: da se Arkadije Ivanovič, verovatno, već toliko negde nalokao dane zna za sebe – odmah otpala sama po sebi. Paralizovanog tatu do ArkadijaIvanoviča dogura u naslonjači osetlјiva i pametna mati nesuđene verenice i, posvom običaju, odmah pređe na neka zaobilazna pitanja. (Ta žena nikad nijepostavlјala otvorena pitanja, već je uvek najpre počinjala osmehom i trlјajući ruke,a posle, ako joj je bilo potrebno da dozna nešto obavezno i pouzdano, na primer,kad će Arkadiju Ivanoviču biti po volјi da zakaže svadbu, onda bi počinjala veomaradoznalo i skoro s nezajažlјivom žudnjom da pita o Parizu i o tamošnjem dvorskomživotu, i tek bi posle, po nekom svom redu, dolazila i do treće linije Vasilјevskogostrva.) Ranije je to, naravno, ulivalo mnogo poštovanja, ali ovoga puta ArkadijeIvanovič ispade nekako naročito nestrplјiv i odmah zažele da što pre vidi verenicu,mada su mu odmah, čim je došao, rekli da je verenica legla da spava. Razume se,verenica dođe. Arkadije Ivanovič joj bez uvijanja kaza da zbog jednog veoma važnograzloga na izvesno vreme mora da otputuje iz Petrograda i zato joj je doneo petnaesthilјada rubalјa u srebru, u raznim čekovima i obvezmcama, moleći je da ih primikao njegov poklon, jer se on ionako spremao da joj pred svadbu pokloni tu sitnicu.Ova objašnjenja nisu uopšte otkrivala neku logičku vezu između poklona i hitnogodlaska, s neodložnom potrebom da zbog toga dolazi ovako u ponoć i po kiši – alistvar se ipak svršila dosta lepo. Čak su i obavezna »ah« i »oh«, raspitivanja i čuđenjapostala odjednom nekako neobično umerena i uzdržana: zato su izjavili najtoplijuzahvalnost, potvrđenu čak i suzama razborite majke. Arkadije Ivanovič ustade,nasmeja se, polјubi verenicu, potapša je po obraščiću, potvrdi da će uskoro doći i,pošto opazi u njenim očima detinjsku radoznalost, ali istovremeno i neko veomaozbilјno, nemo pitanje – on se zamisli, polјubi je još jedanput, i odmah iskrenozažali u duši što će njegov poklon obavezno preći na čuvanje pod klјučnajrazboritijoj među majkama. Izišao je i ostavio sve u neobičnom uzbuđenju. Alinežna majka odmah, polušapatom i brzajući, objasni neke veoma važne nedoumice,a upravo to: da je Arkadije Ivanovič veliki čovek, s vezama, bogataš – i bog će znatišta je to sad naumio; palo mu na pamet, i otputovao; palo mu na pamet, i novacdao – znači, čovek tu prosto nema čemu da se čudi. Razume se, čudno je što je savmokar, ali Englezi su, na primer, još ekscentričniji i svi ti lјudi višeg tona neobraćaju pažnju na to šta će se o njima reći i nemaju mnogo obzira. Možda on čaknačelno tako ide da pokaže kako se nikog ne boji. A što je glavno, o ovome ni rečinikome ne treba govoriti, jer ko zna šta će se još iz toga izleći, a novac što brže podklјuč. Razume se, najbolјe je u svemu tome što je Fedosja celo vreme presedela ukuhinji, što je najvažnije, nikako, nikako, nikako ne treba ništa govoriti onoj protuviReslih – i tako dalјe. Presedeli su i šaputali skoro do dva sata. Verenica je, doduše,otišla da spava mnogo ranije, začuđena i malko tužna.

A Svidrigajlov, je međutim, tačno u ponoć prelazio preko -vog mosta91, upravcu Petrogradskog kraja. Kiša je prestala, ali je duvao vetar. Obuzimala ga jedrhtavica i jednog trenutka nekako naročito radoznalo i čak upitno pogleda u crnuvodu Male Neve. Ali mu se uskoro učinilo vrlo hladno da stoji nad vodom; on seokrenu i pođe na -ki bulevar.92 Koračao je beskrajnim -kim bulevarom već vrlodugo, skoro pola sata, često zastajući u mraku na drvenoj kaldrmi, ali je

91 Tučkov most. – Prim. prev.

neprestano nešto radoznalo tražio na desnoj strani bulevara. Tu negde, već sasvimna kraju bulevara, ovih dana je nekako u prolazu uočio jednu gostionicu, drvenu,ali poveću; koliko se sećao, ime te gostionice kao da je bilo »Jedrene«. Nije seprevario u računu; ta gostionica u ovako zabačenom kraju bila je tako markantnatačka da je prosto bilo nemoguće ne naći je, čak i po mraku. To je bila dugačkapocrnela zgrada od drveta, u kojoj su, i pored toga što je bilo kasno, još sijalesvetilјke i opažala se izvesna živost. Svidrigajlov uđe i zatraži sobu od nekogodrpanca, na koga je naišao u hodniku. Odrpanac se pribra, odmeri pogledomSvidrigajlova, i odmah ga povede u jednu udalјenu sobu, zagušlјivu, teskobnu –negde na samom kraju hodnika, u ćošku, pod stepenicama. Ali druge nisu imali,sve su bile zauzete. Odrpanac ga radoznalo pogleda.

– Ima li čaja? – zapita ga Svidrigajlov.

– To možete dobiti.

– Šta ima još?

– Ima teletine, rakije, zakuske.

– Donesite teletine i čaja.

– A više ništa neće biti potrebno? – zapita odrpanac u nekoj nedoumici.

– Ništa, ništa!

Odrpanac se udalјi, potpuno razočaran.

»Mora da je dobro mesto«, pomisli Svidrigajlov, »kako ja to nisam znao! A jasigurno imam izgled čoveka koji se vraća odnekud iz kafešantana i koji je uz put većimao neku avanturu. Nego, interesantno je ko li ovamo svraća i noćiva.«

On upali sveću i pregleda sobu detalјno. To je bio sobičak toliko malen da seSvidrigajlov skoro nije mogao ispraviti, i samo s jednim prozorom: postelјa vrloprlјava; prost obojen sto i stolica zauzimali su skoro čitav prostor. Zidovi su izgledalikao da su slupani od dasaka i prevučeni izanđalim tapetima, već toliko prašnjavim ipocepanim da im se boja (žuta) još nekako mogla pogoditi, ali se nikakav crtež višenije mogao raspoznati. Jedan deo zida i tavanice bili su kosi, kao obično namansardama, a iznad toga dovratka bile su stepenice. Svidrigajlov namesti sveću,sede na krevet i zamisli se. Čudnovato i neprekidno šaputanje u susednoj sobici,koje je ponekad prelazilo skoro u viku, privuče najzad njegovu pažnju. To šaputanjenije prestajalo od trenutka njegovog dolaska. On oslušnu; neko je psovao i skoro sasuzama korio nekoga drugoga, ali se čuo samo jedan glas. Svidrigajlov ustade,zakloni rukom sveću i na zidu odmah zasija pukotina; on priđe i poče gledati. Umalko većoj sobi nalazila su se dva gosta. Jedan od njih bez kaputa, neobičnokudrave kose i crvenog zažarenog lica, stajao je u govorničkoj pozi, rastavlјenihnogu da bi održao ravnotežu i, busajući se rukom u prsa, patetično je korio onogadrugoga zato što je puki siromah i što čak ni čina nikakvog nema; da ga je onizvukao iz blata i da ga može oterati kad god hoće i da sve to vidi jedino – promisaosvevišnjega. Prijatelј koga su koreli sedeo je na stolici i imao izgled čoveka kojistrašno želi da kihne, ali mu to nikako ne polazi za rukom. On je s vremena na

92 Veliki prospekt – ulica. – Prim. prev.

vreme blenuo mutnim pogledom u besednika, ali očevidno nije uopšte imao pojma očemu se govori i teško da je ma šta i slušao. Na stolu je dogorevala sveća iosvetlјavala skoro praznu bocu rakije, čašice, hleb, čaše, krastavce i čajnik s većodavno popijenim čajem. Pošto je pažlјivo pogledao tu sliku, Svidrigajlov seravnodušno odmače od pukotine i opet sede na krevet.

Odrpanac koji se beše vratio s čajem i teletinom nije se mogao uzdržati da jošjednom ne zapita: »Želite li još nešto?« i pošto je opet čuo da ne treba, konačno seudalјi. Svidrigajlov poče želјno da pije čaj da bi se zagrejao i popi jednu čašu, ali nijemogao da pojede ni zalogaj mesa, jer uopšte nije imao apetita. Nјega je očevidnopočela hvatati groznica. On skide sa sebe gornji kaput i bluzu, umota se u jorgan ileže u postelјu. Ljutio se: »Ipak bi bilo bolјe da sam sada zdrav«, pomisli i osmehnuse. U sobi je bilo zagušlјivo, sveća je slabo svetlela; napolјu je hučao vetar, negde uuglu grebao je miš, a i čitava soba kao da je zaudarala na miševe i nekakvu kožu.Ležao je i kao da je buncao: jedna misao smenjivala je drugu. Izgledalo je da veomaželi da se mišlјu makar na nečemu postojano zaustavi. »To pod prozorom mora da jeneki park«, pomisli, »šumi drveće; što ne volim huku drveća noću, u nepogodi ipomrčini – gadno osećanje!« I on se seti kako je prelazeći malopre pored Petrovskogparka, čak i na njega s odvratnošću pomislio. Tada se seti i ovog mesta i Male Neve iopet oseti hladnoću kao malopre kada je stajao nad vodom. »Nikad u životu nisamvoleo vodu, čak ni na pejzažima«, pomisli opet i odjednom se nasmeja jednoj misli:»Sada bi, izgleda, čoveku trebalo da je svejedno što se tiče sve te estetike iudobnosti, a ja baš sad postao probirač, baš kao zver koja obavezno bira sebi mesto... u sličnom položaju. Upravo je trebalo malopre da svratim u Petrovski park! Morada mi se učinilo suviše mračno, hladno, he-he! Skoro sam se zaželeo prijatnihosećanja!... A što ja sveću ne gasim? (On dunu i ugasi je.) Moji susedi su legli daspavaju«, pomisli ne videći svetlost u malopređašnjoj pukotini. »Eto, MarfaPetrovna, sad bi trebalo da izvolite u goste, i pomrčina je, i mesto je podesno, itrenutak originalan. Ali, eto, baš sad nećete doći...«

Odjednom mu odnekud pade na pamet kako je malopre, jedan sat pre negošto je ostvario svoje namere prema Dunji, preporučivao Raskolјnikovu da je poverina čuvanje Razumihinu. »U stvari, ja sam to govorio više zato da bih samog sebejedio – kao što je i pogodio Raskolјnikov. A ipak je taj Raskolјnikov hulјa! Mnogo jepreko glave preturio! Vremenom, kad mu gluposti izvetre iz glave, postaće velikalopuža, a sad suviše želi da živi. U tom pogledu su lјudi njegove sorte – podlaci. Ali,neka ga đavo nosi, nek radi šta zna, šta me se tiče!«

Uopšte mu se nije spavalo. Malo-pomalo malopređašnji Dunjašin lik poče daiskrsava pred njim i odjednom ga nekakvi žmarci podiđoše. »A ne, to sad već trebaodbaciti«, pomisli i prenu se, »treba o nečem drugom misliti. Čudnovato i smešno!Ja nikad ni prema kome nisam osećao veliku mržnju, čak nikad nisam naročitoželeo ni da se svetim, a to je rđav znak. Nisam voleo ni da se prepirem, niti sampadao u vatru – i to je isto tako rđav znak! A koliko sam joj malopre naobećavao –uh, do vraga! A ipak bi se nekako na mene privikla.« Opet ućuta i steže zube, opetse slika Dunjašina pojavi pred njim sasvim onakva kakva je bila kad je opalila prviput i strašno se uplašila, spustila revolver, i sva obamrla gledala u njega, tako da juje on dvaput mogao zgrabiti, a ona ruke ne bi mogla podići u odbranu, da je samnije podsetio. Setio se kako mu je u tom trenutku bilo čisto žao Dunje, nekako muse steglo srce ... »Eh! Do đavola! Opet te misli, to sad treba odbaciti, baciti...«

Već je padao u bunilo; grozničava drhtavica je prestajala, odjednom kao da

mu je nešto pretrčalo ispod jorgana preko ruke i noge. On se trže: »Pih, do đavola,mora da je miš!« pomisli; »to je zato što sam ostavio na stolu teletinu...« Nikako nijevoleo da se otkriva, da ustaje, da zebe, ali odjednom ga opet nešto neprijatnozagolica po nozi; on zbaci sa sebe pokrivač i upali sveću. Drhteći od grozničave jeze,saže se da pregleda postelјu, ali nije bilo ničega; tresnu pokrivačem, kad odjednomna čaršav iskoči miš. On jurnu da ga uhvati; ali miš nije silazio sa postelјe, već jesnovao tamo-amo na sve strane, i skliznuo mu ispod prstiju, pretrčavao mu prekoruke i odjednom šmugnu pod jastuk; on zbaci jastuk, ali u jednom trenutku osetikako mu nešto skoči pod pazuho i golica ga po telu, i već je na leđima, ispodkošulјe. Nervozno zadrhta i probudi se. U sobi je bilo mračno; ležao je na postelјiumotan kao malopre u jorgan; ispod prozora je zavijao vetar. »Kako je odvratno!«pomisli on jetko.

Ustade, sede na kraj postelјe, leđima prema prozoru. »Bolјe je da uopšte nespavam«, odluči. Ali od prozora je bila hladnoća i vlaga; ne ustajući s mesta, navučena sebe jorgan i umota se u njega. Sveću nije palio. Ni o čemu nije mislio, niti jehteo da misli. Ali bunovne slike su mu prolazile ispred očiju jedna za drugom, sinulibi u svesti i iščezavali nekakvi odlomci misli, bez početka i kraja, bez veze. Kao daga je hvatao poludremež. Da li su hladnoća ili mrak, vlaga ili vetar što je zavijao podprozorom i lјulјao drveće izazivali u njemu nekakvu upornu, fantastičnu naklonost iželјu – tek njemu je neprestano izlazilo pred oči cveće. Privideo mu se divan pejzaž ucvetanju: vedar, topao, skoro vreo dan – praznik, Duhovi. Bogat, raskošan, seoskikotedž u engleskom stilu, sav ukrašen mirisnim rondelama cveća, opasan lejamakoje idu oko cele kuće; ulaz u kuću sav obrastao nekakvim bršlјanom i okićenmnogim ružama; svetle, hladovite stepenice, zastrte raskošnim ćilimom, punenekakvog retkog cveća u kineskim saksijama. On naročito uoči na prozorima, uvazama s vodom, bukete belih i nežnih narcisa koji se savijaju na svojimsjajnozelenim jedrim i dugim stablјikama, sa jakim aromatičnim mirisom. Čisto muse nije odlazilo od njih, ali se pope uza stepenice i uđe u neku prostranu, visokusalu, i opet tu svuda, kod prozora, oko otvorenih vrata što vode na terasu, po samojterasi – svuda je bilo cveće. Podovi su bili posuti sveže nakošenom, mirisnomtravom, prozori otvoreni; svež, lak, hladovit vazduh strujao je u sobu, ptičice sucvrkutale pod prozorima, a nasred sale, na stolovima prekrivenim belim atlasnimčaršavima, stajao je mrtvački sanduk. Taj sanduk bio je presvučen belom svilom,opšiven belim gustim rišem. Girlande od cveća obavijale su ga sa svih strana. Sva ucveću ležala je u njemu jedna devojčica u beloj halјini od tila, skrštenih i uz grudipripijenih ruku koje kao da su bile izvajane iz mermera. Ali raspletena kosa – kosaizrazite plavuše – bila je mokra; venac od ruža obavijao je njenu glavu. Strog i većukočen profil lica bio je tako kao iz mermera izvajan, ali osmeh na njenim bledimusnama bio je pun neke nedetinje, beskrajne tuge i velikog jada. Svidrigajlov je znaotu devojčicu; ni ikone, ni pripalјenih sveća nije bilo kod tog sanduka, niti su se čulemolitve. Ta devojčica je bila samoubica – utoplјenica. Imala je samo četrnaestgodina, ali to je bilo već ucvelјeno srce i ono se ubilo, poniženo uvredom koja jeužasnula i zaprepastila detinju svest i nezasluženom sramotom zalila njenuanđeoski čistu dušu iz koje se oteo poslednji krik očajanja koji niko nije čuo i koji jegrubo ismejan u tamnoj noći, po mraku, studeni, dok se topio sneg i fijukao vetar ...

Svidrigajlov se probudi, ustade s postelјe i koraknu prema prozoru. Napiparezu i otvori prozor. Vetar pomamno jurnu u njegov tesni sobičak, pa kao da muledenim injem oblepi lice i grudi pokrivene samo košulјom. Pod prozorom mora da

je odista bilo nešto nalik na baštu za uveselјavanje; i ovde su, verovatno, danjupevali pevači i služio se na stočićima čaj. Sada su, pak, s drveća i žbunja plјuštalipo prozoru mlazevi kiše; bila je pomrčina kao u trapu – jedva su se mogle ugledatisamo nekakve tamne pege koje su označavale predmete. Svidrigajlov je sagnut inaslonjen laktovima na prozorsku dasku već jedno pet minuta gledao netremice utu tačku ...

Usred mraka i noći odjeknuo je topovski pucanj, za njim drugi.

»A, signal! Voda nadolazi«, pomisli on, »pred zoru će voda izavreti tamo gde jenizina, na ulice, potopiće suterene i podrume, isplivaće podzemni pacovi, a lјudi ćepo kiši i vetru, psujući se, mokri, početi da premeštaju svoje penje na gornjespratove ... A koliko li je sada sati?«

I tek što je pomislio, negde u blizini, kucajući i kao da žuri koliko god može,zidni sat izbi tri. »Oho, pa kroz jedan sat će već početi da sviće! A zašto da čekam?Odmah ću izaći, poći ću pravo na Petrovski; tamo ću negde izabrati poveći žbun,sav obliven kišom, tako da mi se, čim ga malko ramenom dotaknem, milionimlazeva, prospu na glavu ...« Svidrigajlov se odmače od prozora, zatvori ga, zapalisveću, obuče prsluk, kaput, metnu šešir i izađe sa svećom u hodnik da nađe onogodrpanca, koji je spavao u sobičku među svakojakom starudijom i ogarcima sveća,da mu plati prenoćište i da ode iz gostionice. – »Najzgodniji trenutak – bolјi se nemože izabrati!«

Dugo je hodao po celom dugačkom i uzanom hodniku ne nalazeći nikoga ihteo je već glasno da vikne, kad odjednom u mračnom uglu, između starog ormanai vrata, ugleda nekakvu čudnovatu priliku, nešto, izgleda, živo. On se sagnu sasvećom i ugleda dete – devojčicu od jedno pet godina, ne više, u halјinici skrozmokroj kao pačavra; drhtala je i plakala. Ona kao da se i nije uplašila Svidrigajlova,već ga je gledala s tupim čuđenjem svojim velikim crnim očima i na mahove jecala,kao deca koja su dugo plakala, ali su već prestala i čak se utešila, a ipak, malo-pomalo, pa odjednom opet zajecaju. Lice ove devojčice bilo je bledo i ispijeno;ukočilo se od zime, samo – »kako li se obrela ovde? Mora da se ovde sakrila i celunoć nije spavala«.

On je poče ispitivati. Devojčica odjednom malo živnu i brzo-brzo stade datepa nešto na svom dečjem jeziku. Tu se nešto spominjala »mamica« – kako će»mamica isibati«, nekakva šolјa koju je ona »lazbila« (razbila). Devojčica je govorilaneprestano; nekako se moglo naslutiti iz čitavog njenog pričanja da je to nevolјenodete, koje je mati, nekakva večito pijana kuvarica – verovatno iz ovdašnje gostionice– prestravila pretnjama i batinama; da je devojčica razbila maminu šolјu i toliko seupašila da je pobegla još sinoć; dugo se, valјda, krila negde napolјu, na kiši,naposletku se provukla ovamo, sakrila se iza ormana i presedela ovde u uglu svunoć, plačući, drhteći od vlage, od mraka i od straha da će je za sve to strašno istući.On je uze u naručje, pođe u svoju sobu, posadi je na postelјu i poče je svlačiti.Nјene iscepane cipelice, obuvene na bosu nogu, bile su tako mokre kao da su celunoć preležale u bari. Kad ju je svukao, on je metnu na postelјu, pokri je i umotasasvim preko glave u jorgan. Dete je odmah zaspalo. Pošto je sve to svršio, on seopet turobno zamisli.

»Gle, opet si namislio da se spandaš!« odluči odjednom s teškim i zlobnimosećanjem. »Kakva glupost!« U lјutini uze sveću da ide i po svaku cenu nađe onog

odrpanca, pa da što pre ode odavde. »Eh, devojčica!« pomisli on proklinjući i većotvarajući vrata, ali se vrati da još jednom vidi devojčicu, spava li, i kako spava.Pažlјivo podiže jorgan. Devojčica je spavala tvrdim i slatkim snom. Zagrejala se podjorganom, rumen joj se već razlivala po bledim obraščićima. Ali čudnovato: tarumen se isticala jasnije i jače nego što bi moglo biti obično dečje rumenilo. »To jegrozničavo rumenilo«, pomisli Svidrigajlov, »isto kao rumenilo od vina, taman kao dajoj je neko dao da popije celu čašu. Rumene usnice kao da gore, plamte ... ali šta jeovo? ...« Nјemu se odjednom učini da njene duge, crne trepavice nekako drhte itrepću, kao da se podižu, a ispod njih izviruje likavo, oštro malo oko, koje nekakonedetinjski namiguje, baš kao da devojčica ne spava, već se pretvara. Pa stvarno jetako: usnice joj se razvlače u osmeh; krajičci usana podrhtavaju kao da se jošuzdržava; to je već smeh, očigledan smeh; nešto drsko, izazivačko sija na tomnedetinjem licu; to je razvrat, to je lice kamelije, bestidno lice francuske kamelije štose prodaje. Evo već se sasvim jasno otvaraju oba oka: gledaju ga plamenimbestidnim pogledom, zovu ga, smeju se ... Bilo je nešto beskrajno ružno i uvredlјivou tom smehu, u tim očima, u svoj toj gadosti na detinjem licu. »Šta? petogodišnjadevojčica?!« šapnu Svidrigajlov, stvarno užasnut, »ovo... ama šta je ovo?« Ali, evo,ona već sasvim okreće k njemu svoje zajapureno lice, širi ruke ... »Ah, prokletnice!«viknu Svidrigajlov užasnut zamahujući na nju rukom... Ali u tom trenutku seprobudi.

Nalazio se na istoj postelјi, isto onako umotan u jorgan; sveća nije bilaupalјena, a na prozorima se videlo da je već uveliko dan.

»Čitavu noć košmar!« On se lјuto pridiže osećajući da je sav izlomlјen; kostisu ga bolele. Napolјu je sve pokrivala gusta magla i ništa se nije moglo videti. Skoroje pet sati; prespavao je. Ustade, obuče svoj kaput i ogrtač – još su bili vlažni.Napipa u džepu revolver, izvadi ga i popravi kapislu; zatim sede, izvadi iz džepabeležnicu i na prvom, najvidnijem listu napisa krupnim slovima nekoliko redaka.Pošto ih je pročitao, nalakti se na sto i zamisli. Revolver i beležnica su ležali tu, dolakta. Probuđene muve lepile su se na nedirnutu porciju teletine, koja je ostala tuna stolu. On ih je dugo posmatrao i najzad slobodnom desnom rukom poče dahvata jednu. Dugo se mučio, ali je nikako nije mogao uhvatiti. Najzad, uhvati sebeu tom zanimlјivom poslu, prenu se, zadrhta, ustade i konačno pođe iz sobe. Zaminut je bio na ulici.

Mlečna gusta magla pritisla grad. Svidrigajlov pođe po klizavoj, prlјavoj,drvenoj kaldrmi u pravcu Male Neve. Priviđala mu se prekonoć nabujala voda MaleNeve, Petrovsko ostrvo, mokre staze, mokra trava, mokro drveće i žbunje i, najzad,onaj žbun ... On lјutito poče da posmatra kuće samo da bi mislio o nečemdrugom. Na bulevaru nije sreo ni prolaznike ni kočijaše. Neveseli i prlјavi, upadlјivožuti drveni kućerci gledali su zatvorenim kapcima. Zima i vlaga prožimale su mucelo telo; poče ga hvatati jeza. Ponekad je nailazio na dućanske i pilјarske firme isvaku je pažlјivo pročitao. Evo, nestade drvene kaldrme. Već je stigao do jednevelike, kamene kuće. Prlјavo, ozeblo kuče podvijenog repa pretrča mu put. Nekimrtav pijan čovek, u kabanici, ležao je preko trotoara, licem nadole. On ga pogleda ipođe dalјe. Visoka požarna kula promače s leve strane. »Gle!« pomisli, »pa evomesta, zašto baš na Petrovsko? Bar ću imati zvaničnog svedoka...« Umalo se nenasmeja ovoj misli i, skrenu u -usku ulicu. Tu se nalazila velika kuća s požarnomkulom. Kod zatvorene kapije stajao je, naslonjen ramenom, malen čovek, umotan usivi šinjel i sa bakarnim ahilovskim šlemom. Pospano i hladno pogleda popreko

Svidrigajlova, koji je prišao. Na njegovom licu videla se ona večita mrzovolјna tuga,koja se tako neveselo upečatila na svim licima jevrejskog plemena, na svim bezizuzetka. Obojica su, i Svidrigajlov i Ahil, neko vreme ćutke posmatrali jedandrugog. Ahilu se, najzad, učini da tu nešto nije u redu: čovek nije pijan, a stoji prednjim na tri koraka, gleda ga netremice i ništa ne govori.

– A sta vi ovde hocete? – upita on, još se ne mičući i ne menjajući svojpoložaj.

– Ništa, brate, zdravo! – odgovori Svidrigajlov.

– Ovdi nije mesta.

– Ja, brate, idem u tuđinu.

– U tuđinu?

– U Ameriku.

– U Ameriku?

Svidrigajlov izvadi revolver i zape oroz. Ahil podiže obrve.

– A sta? – te sale – ovdi nije mesta.

– A što da nije mesto?

– A zato sto nije mesta.

– E, to je, brate, sasvim svejedno. Mesto je dobro: ako te budu pitali, ti imkaži: otišao, reci, u Ameriku.

On nasloni revolver na desnu slepoočnicu.

– A-a, ovdi ne može, ovdi nije mesta! – trže se Ahil i još više razrogači oči.

Svidrigajlov okide ...

VII

Tog istog dana, ali već uveče oko sedam sati, Raskolјnikov se približavaostanu svoje majke i sestre – onom stanu u kući Bakalјejeva, gde ih je smestioRazumihin. Na stepenice se ulazilo s ulice. Raskolјnikov se primicao još uvekusporavajući korake i kao da se kolebao da li da uđe ili ne uđe. Ali ne bi se vratio niza šta; odluka je pala. »A, uostalom, svejedno je, one još ne znaju«, mislio je, »aionako su navikle da me smatraju osobenjakom ...« Odelo mu je bilo strašno; svekalјavo, svu noć prestajalo na kiši, iscepano. Lice skoro unakaženo od umora, odnepogode, od fizičke iscrpenosti i borbe sa samim sobom, koja je trajala skoro dan inoć. Celu tu noć proveo je sam, bog zna gde. Ali se bar odlučio.

Zakucao je na vrata: mati mu otvori, Dunjaša nije bila kod kuće. Čak islužavke u to vreme nije bilo. Pulherija Aleksandrovna najpre zaneme od radosnogiznenađenja, zatim ga uze za ruku i povede u sobu.

– Dakle, evo i tebe! – poče zamuckujući od radosti. – Ne lјuti se na mene,Rođa, što te tako glupo dočekujem, sa suzama: ja se ovo smejem, a ne plačem. Timisliš da ja plačem? Ne, ja se ovo radujem, samo imam takvu glupu naviku: suzemi same teku. Takva sam od smrti tvoga oca – za sve se zaplačem. Sedi, dragi, morada si umoran, vidim. Ah, kako si se isprlјao!

– Juče sam bio na kiši, majko... – poče Raskolјnikov.

– A ne, ne! – upade Pulherija Aleksandrovna prekidajući ga – ti misliš da ćusad odmah početi ispitivati, po staroj ženskoj navici, ne boj se. Ta ja razumem: sadsam se već naučila na ovdašnji red i, veruj, sama vidim da je ovde pametnije.Jednom zauvek sam shvatila: otkud ću ja razumeti tvoje misli i razloge i tražiti odtebe da mi polažeš računa? Ti, možda, imaš bogzna kakve poslove i planove u glavi,ili ti se, možda, rađaju neke misli – a zar ja da ti smetam: o čemu to misliš? Ja,eto ... Ah, gospode! Ama, što se ja to muvam tamo-amo kao šašava... Ja, eto, Rođa,čitam tvoj članak već po treći put – doneo mi ga Dmitrije Prokofjič. Prosto samzinula od čuda kad sam videla; eto ti, budalo, mislim u sebi, eto čime se on bavi, etoti odgonetke za sve! Naučnici su uvek takvi! Nјemu, možda, u ovom momentu novemisli niču u glavi, on ih smišlјa, a ja ga mučim i zbunjujem. Čitam, mili moj, i,naravno, mnogo šta ne razumem; ali to, uostalom, tako i mora biti: otkud da ja...

– Dakle, da vidim, majko ...

Raskolјnikov uze novine i letimično pregleda svoj članak. Ma koliko da to nijeodgovaralo njegovom stanju i položaju, ipak je osetio ono čudno i bolno-slatkoosećanje koje oseća pisac kad vidi svoj prvi članak naštampan; pored toga, i njegovedvadeset tri godine činile su svoje. To je trajalo trenutak. Pošto pročita nekolikoredaka, on se namršti i strašna tuga steže mu srce. Odjednom se setio cele svojeduševne borbe poslednjih meseci. S odvratnošću i jedom baci članak na sto.

– Samo, Rođa, ma kako bila glupa, ja ipak mogu da ocenim, ti ćeš uskoro bitijedan od prvih lјudi, ako ne i prvi u našem naučnom svetu. I oni su se usudili damisle da si poludeo, ha-ha-ha! Ti i ne znaš, pa to su oni o tebi mislili! Ah, sićušnicrvi, otkud oni da shvate šta je to um! Pa i Dunjaša, i Dunjaša isto tako umalo nije

poverovala, šta misliš! Tvoj pokojni otac dvaput slao svoje radove u časopis, najprestihove (ja i sad čuvam jednu sveščicu, baš ću ti je jednom pokazati), a kasniječitavu pripovetku (ja sam izmolila da mi je da, da je prepišem), i kako smo se molilibogu oboje da je prime ali nisu primili! Pre jedno šest-sedam dana meni je, Rođa,bilo vrlo teško gledajući kakvo je tvoje odelo, kako živiš, kako se hraniš i u čemuideš! A sad vidim da sam i tu bila glupa, jer kad god zaželiš, ti ćeš sebi odmahnabaviti, pameću i darom. Znači, to ti za sada nećeš i baviš se daleko važnijimposlovima ...

– Dunja nije kod kuće, mamice?

– Nije, Rođa. Vrlo retko je vidim kod kuće, ostavlјa me samu. DmitrijeProkofjič, hvala mu, navraća da posedi sa mnom i sve o tebi priča. On te voli ipoštuje, dragi moj. A za sestru ne mogu da kažem da je mnogo pažlјiva prema meni.Ja se ovo ne žalim na nju. Ona ima svoju narav, a ja svoju, ona ima sad nekakvesvoje tajne, a ja pred vama tajni nemam nikakvih. Naravno, ja sam čvrsto uverenada je Dunja mnogo pametna i da, pored toga, i mene i tebe voli... ali ipak ne znamdo čega će sve to dovesti. Eto, sad si me usrećio, Rođa, što si svratio, a ona otišla ušetnju; kad dođe, reći ću joj: »Dok ti nisi bila ovde, brat ti je dolazio, a gde si tiizvolela provoditi vreme?« Ti mene, Rođa, nemoj mnogo maziti: ako možeš – svrati,ako ne možeš – šta da se radi, pričekaću. Ja ću ipak znati da ti mene voliš, a menije i to dosta. Čitaću, eto, tvoje spise, slušaću o tebi od svih, a malo-malo, pa ćeš isam navratiti da me obiđeš, šta ćeš lepše? Evo i sad si svratio da utešiš majku,vidim ja to ...

Tu se Pulherija Aleksandrovna odjednom zaplaka.

– Ja opet! Ne gledaj na mene budalu! Ah, gospode, zašto ja sedim – povikaona i odmah skoči s mesta – ima kafe, a ja te i ne nudim! Eto, šta ti znači staračkiegoizam. Odmah, odmah.

– Ostavite to, mamice, ja odmah idem... Nisam za to došao. Molim vas,saslušajte me.

Pulherija Aleksandrovna mu bojažlјivo priđe.

– Majko, da se ma šta desi, da o meni bilo šta čujete, ma šta da vam o menikažu, hoćete li vi mene uvek tako voleti kao sad? – zapita je on odjednom od svegsrca.

– Rođa, Rođa, šta je tebi? Kako možeš takvo nešto i da pitaš! Ko može meninešto protiv tebe reći? Ta ja nikom neću verovati, ma ko da mi dođe, prosto ću gaisterati.

– Ja sam došao da vas uverim da sam vas uvek voleo, i sad mi je drago štosmo sami, čak volim što ni Dunja nije tu – nastavlјao je s istim oduševlјenjem. –Došao sam da vam kažem otvoreno: mada ćete biti nesrećni, ipak znajte da vas sinvaš sad voli više od sebe samog i da sve ono što ste mislili o meni – da sam surov ida vas ne volim – da sve to nije bilo istina. Ja nikada neću prestati da vas volim... Asad dosta; meni je izgledalo da tako treba učiniti i time početi...

Pulherija Aleksandrovna ga je ćutke grlila, pritiskala na grudi i tiho plakala.

– Šta je tebi, Rođa, ja ne znam – reče ona na kraju – mislila sam sve ovo

vreme da ti prosto dosađujemo, a sad vidim po svemu da tebe čeka velika nevolјa,zato ti i tuguješ. Ja to već odavno predosećam, Rođa. Oprosti mi što sam počela otome da govorim; sve o tome mislim i po čitave noći ne spavam. Noćas ti je i sestrasvu bogovetnu noć preležala u bunilu i stalno tebe spominjala. Nešto sam čula, aliništa nisam razumela. Celo jutro sam kao pred pogublјenjem hodala, nešto čekala,predosećala, i evo sam dočekala! Rođa, kuda ti to hoćeš? Putuješ, izgleda, nekud?

– Putujem.

– Ja sam tako i mislila! Pa mogu i ja s tobom da pođem, ako ustreba. IDunja; ona te voli, ona tebe mnogo voli; pa može i Sofija Semjonovna s nama dapođe ako treba; vidiš, ja ću je rado kao kćer svoju primiti. Dmitrij Prokofjič će nampomoći da se svi spremimo ... ali... kud ti to ... putuješ?

– Zbogom, mamice.

– Šta? Zar već danas! – viknu ona kao da ga zanavek gubi.

– Ja ne mogu... vreme mi je, meni je jako potrebno...

– I ne mogu s tobom?

– Ne, samo kleknite i pomolite se bogu za mene. Vašu će molbu, možda,uslišiti.

– Daj da te prekrstim, da te blagoslovim. Eto tako, eto tako. O, bože, šta mi toradimo!

Da, njemu je bilo drago, veoma se radovao što kod kuće nije bilo nikoga, štoje nasamo s majkom. U toku ovog užasnog vremena kao da mu je odjednomomekšalo srce. On pade pred nju, lјubio je njene noge i oboje su plakali zagrlјeni. Aona se nije čudila i nije ga ispitivala ovoga puta. Već odavno je shvatila da se snjenim sinom zbiva nešto užasno i da je sad došao za njega nekakav strašantrenutak.

– Rođa, mili moj, prvenče moj – govorila je jecajući – evo, ti si sad isti onakavkao kad si bio mali; tako isto si mi dolazio, tako isto si me grlio i lјubio; još kad smoja i tvoj otac živeli i sirotovali, ti si nas tešio samim tim što si bio s nama. A kad samsahranila tvoga oca – koliko smo puta ja i ti, zagrlјeni, ja i ti, evo ovako, kao sad, nanjegovom grobu plakali! A što ja odavno plačem, to je zato što je srce materinoodavno naslutilo nesreću. Čim sam te prvi put ugledala, onda, uveče, sećaš li sekad smo doputovale ovamo, ja sam sve ovo samo po tvom pogledu pogodila i samomi srce zadrhta; a kad sam ti otvorila vrata danas i pogledala te, pomislila sam,dakle, vidi se da je nastao kobni čas. Rođa, Rođa, valјda ne ideš sad odmah?

– Ne.

– Ti ćeš još doći?

– Da ... doći ću.

– Rođa, nemoj da se lјutiš, ne smem da te ispitujem. Znam da ne smem, alikaži mi samo dve rečce: je li daleko to kud ti odlaziš?

– Vrlo daleko.

– A šta je tamo? Nekakva služba, ili karijera, šta li?

– Šta bog da... samo se pomoli bogu za mene...

Raskolјnikov pođe vratima, a ona se uhvati za njega i gledala ga je u očiočajnim pogledom. Lice joj se iskrivi i unakazi od užasa.

– Dosta, mamice – reče Raskolјnikov duboko se kajući što mu je palo napamet da dolazi ovamo.

– Nije zauvek? Je li da još nije zauvek? Ti ćeš doći, doći ćeš sutra?

– Doći ću, doći ću, zbogom.

On se najzad ote.

Pred veče je bilo sveže, toplo i vedro; vreme se još izjutra prolepšalo.Raskolјnikov je išao u svoj stan; žurio je. Želeo je da svrši sve do zalaska sunca, adotad nije želeo ni s kim da se sretne. Penjući se u svoj stan, opazi kako Nastasjaostavi samovar i pažlјivo ga stade pratiti pogledom. »Da nema nekoga kod mene?«pomisli. S odvratnošću mu se privideo Porfirije. Ali kad je došao do svoje sobe iotvorio vrata, ugleda Dunjašu. Sedela je sama samcata, duboko zamišlјena, i već gaje, izgleda, odavno čekala. On zastade na pragu. Dunja se pridiže s divana,uplašena, i ispravi se pred njim. Sestrin pogled, nepomično ustremlјen na njega,izražavao je užas i neodolјivu tugu. I samo po tom pogledu on odmah shvati da jenjoj sve poznato.

– Šta da radim, da ulazim k tebi ili da idem? – upita on nepoverlјivo.

– Ja sam ceo dan presedela kod Sofije Semjonovne; čekale smo te obe. Mislilesmo da ćeš neizostavno tamo navratiti.

Raskolјnikov uđe u sobu i sav klonuo sede na stolicu.

– Ja sam nešto malaksao, Dunja; suviše sam umoran; a želeo bih da bar uovom trenutku potpuno vladam sobom.

I nepoverlјivo je pogleda.

– A gde si bio celu noć?

– Ne sećam se dobro ... Vidiš, sestro, konačno sam hteo da se odlučim... imnogo puta sam išao do Neve – toga se dobro sećam. Hteo sam tamo da svršim sasobom, ali se ... nisam odlučio ... – prošaputa on opet nepoverlјivo pogledajućiDunju.

– Hvala bogu! A kako smo se nas dve baš toga bojale, ja i Sofija Semjonovna!Ti, znači, još u život veruješ; hvala bogu, hvala bogu!

Raskolјnikov se gorko osmehnu.

– Ja nisam verovao, ali sad sam zajedno s majkom zagrlјen plakao; ja neverujem, ali sam je zamolio da se za mene moli bogu. Bog zna kako se to dešava,Dunjaša, samo ja se ništa u to ne razumem.

– Bio si kod majke? Da joj nisi možda kazao? – povika Dunja užasnuta. – Je limoguće da si odlučio da joj kažeš?

– Ne, nisam joj kazao ... rečima; ali je ona mnogo šta razumela. Ona je

slušala noćas kako si buncala.

Ja sam uveren da ona već polovinu shvata. Možda sam rđavo učinio što samsvraćao. Čak i ne znam zašto sam navraćao. Ja sam nizak čovek, Dunja.

– Ti nizak čovek, a spreman si da pođeš na stradanje! Ti ćeš poći?

– Idem. Odmah. Da bih izbegao tu sramotu, hteo sam da se utopim, Dunja;ali, već stojeći nad vodom, pomislio sam: ako sam dosad sebe smatrao snažnim,onda sad ne treba ni sramote da se plašim – reče on istrčavajući napred. – Je li toponos, Dunja?

– Da, ponos, Rođa.

Kao da plamen sevnu u njegovim potamnelim očima; njemu je bilo drago štoje još ponosan.

– A da ti ne misliš, sestro, da sam se ja prosto uplašio vode? – zapita onzagledajući joj se u lice i ružno se smešeći.

– Eh, Rođa, šta ti pada na pamet! – tužno po vika Dunja.

Minut-dva trajalo je ćutanje. On je sedeo oborenih očiju i gledao u zemlјu.Dunjaša je stajala s druge strane stola i gledala ga s bolom u duši. Odjednom onustade:

– Neko je doba noći, vreme je. Ja sad idem da, se prijavim. Samo ne znamzašto idem da se prijavim.

Dunji su krupne suze tekle niz obraze.

– Ti plačeš, sestro; a možeš li mi pružiti ruku?

– Zar si ti sumnjao u to?

Ona ga snažno zagrli.

– Zar ti, polazeći na stradanje, nisi već upola oprao svoj zločin? – povika onastiskajući ga u zagrlјaju i lјubeći ga.

– Zločin? Kakav zločin? – povika on iznenada, u nekoj neočekivanoj pomami –zar to što sam ubio gadnu štetočinu, vaš, babu-zelenašicu, uopšte nepotrebnu, kojaje sirotinji krv pila, nju ubiti znači zaslužiti oproštaj za stotinu grehova – zar je tozločin? Ne mislim ja o njemu niti ga mislim prati. I zašto mi svi i odasvud gurajupod nos: »Zločin, zločin!« Tek sad jasno vidim svu besmislenost svoje malodušnosti,sad, kad sam već odlučio da učinim tu nepotrebnu sramotu! Prosto sam zbog svojeniskosti i nedarovitosti odlučio da se sam prijavim, a možda još i onaj... Porfirije! ...

– Brate, brate, šta ti to govoriš! Pa ti si krv prolio! – povika Dunja u očajanju.

– Koju svi prolivaju! – dodade on skoro van sebe od pomame – koja se prolivai uvek se prolivala u svetu kao vodopad; koju toče kao šampanjac i za koju naKapitolu krunišu i kasnije daju naziv dobrotvora čovečanstva! Ta pogledaj ti malopažlјivije i dobro razmotri! Ja sam želeo dobra lјudima, i učinio bih stotine, hilјadedobrih dela za ovu jednu glupost

– Čak ni glupost, već prosto neumešnost; jer čitava moja misao nije bila tako

glupa kao što sad izgleda glupo. Tom glupošću ja sam samo hteo da stvorim sebinezavisan položaj, prvi korak da učinim kako bih došao do sredstava, a posle bi sesve to zagladilo neuporedivo većom korišću... Ali ja... ni prvi korak nisam izdržao,zato što sam – gad! Eto! U tom je cela stvar! No ja ipak neću na to da gledam vašimočima: da sam uspeo, slavili bi me, a sad – bukagije!

– Ali, to je nešto drugo, nešto sasvim drugo! Brate, šta ti to govoriš!

– A! Forma nije dobra, forma nije estetska! Ali ja apsolutno ne razumem:zašto se više poštuje kad tamaniš lјude bombama ili po svim pravilima opsade?Bojazan je nešto neestetski – to je prvi znak nemoći... Nikad, nikad jasnije nisam touviđao nego sad, i bolјe nego ikad vidim da nisam učinio zločin! Nikad, nikad nisambio jači i ubeđeniji u to nego sad!

Čak mu je rumen oblila bledo, iznureno lice. Ali izgovarajući poslednji usklik,pogled mu se iznenada susreo s Dunjinim očima i u tom pogledu ugledao je toliko,toliko patnje zbog njega da se nehotice trgao. Oseti ipak da je unesrećio te dve jadnežene. Ipak je on uzrok...

– Dunja, draga! Ako sam kriv, oprosti mi (mada je meni nemoguće oprostitiako sam kriv). Zbogom! Nećemo se prepirati! Vreme je, krajnje je već vreme. Ne idiza mnom, molim te. Ja još moram svratiti do ... A ti sad idi i odmah sedi kod majke.Molim te, učini to! Ovo je poslednja najveća moja molba. Ne odmiči se od nje sve ovovreme: ja sam je ostavio uznemirenu, u brizi, koju ona teško da će izdržati: ona ćeili umreti ili poludeti. Budi, dakle, kod nje! Razumihin će biti s vama; ja sam mugovorio... Ne plači zbog mene: ja ću nastojati da budem i hrabar i pošten čitavogživota, iako sam ubica. Možda ćeš još nekad čuti za moje ime. Ja vas neću obrukati– videćeš; ja ću još dokazati... a sad do viđenja – požuri da završi, jer opet primetineki čudan izraz u Dunjinim očima pri njegovim poslednjim rečima i obećanjima.

– Zašto tako plačeš? Ne plači, ne plači; ne rastajemo se zanavek! ... Ah, da!čekaj, zaboravio sam! ...

On priđe stolu, uze jednu debelu, prašnjavu knjigu, otvori je i iz nje izvadi,ostavlјen među listovima, mali akvarelski portretić na slonovoj kosti. To je bioportret gazdaričine ćerke, njegove bivše verenice, koja je umrla u vrućici, one čudnedevojke što je htela da se zakaluđeri. On se zagleda trenutak u to izrazito i bolešlјivolice, polјubi portret i dade ga Dunji.

– Eto, s njom sam mnogo razgovarao i o ovom, jedino s njom – kaza onzamišlјeno. – Nјenom srcu sam otkrio mnogo šta od ovoga što se posle tako ružnozbilo. Ne boj se – obrati se Dunji – ona se nije slagala, kao ni ti, i meni je milo štonije živa. A glavno, glavno je to što će sad sve poći drukčije, prelomiće se nadvoje –viknu on iznenada, vraćajući se opet svojoj nevolјi – sve, sve, ali da li sam jaspreman za to? Želim li to sam? To je potrebno, kažu, radi mog iskušenja! Ali čemu,čemu sva ta besmislena iskušenja? Zar ću ja bolјe osećati tada, slomlјen mukama,idiotizmom, u staračkoj nemoći, posle dvadesetogodišnje robije – nego što osećamsad, i šta će mi tada život? I zašto pristajem sada da živim tako? Eh, znao sam ja dasam ništavilo još kad sam jutros, u svanuće, stajao nad Nevom!

Najzad izađoše oboje. Dunji je bilo teško, ali volela ga je! Ona pođe, a kad jeodmakla pedesetak koraka, osvrnu se da ga još jednom vidi. On se još mogao videti.

Kad je došao do ugla, i on se osvrnu; poslednji put se susretoše pogledima; ali kadopazi da ga gleda, on joj nestrplјivo i čak lјutito mahnu rukom da ide, a sam nagloskrenu u drugu ulicu.

»Ja sam znao, ja to vidim«, mislio je u sebi, jer se trenutak kasnije zastideosvog lјutitog gesta rukom upućenog Dunji. »Ali zašto oni mene vole, ako ja to nezaslužujem? Eh, kad bih bio sam, kad me niko ne bi voleo, i da ja nikog nikadanisam voleo! Svega ovoga ne bi bilo! A interesuje me da li je moguće da će se zanarednih petnaest-dvadeset godina tako smiriti moja duša da ću s pijetetom slinitipred lјudima i uza svaku reč nazivati sebe razbojnikom? Da – biće upravo tako!Zato me i progone sad, njima to i treba... Eto, svi oni snuju ulicom tamo-amo, isvaki je od njih podlac i razbojnik već i po prirodi svojoj, i čak gore od toga – idiot! Ada ja nekako izbegnem robiju, svi, svi bi pobesneli od plemenitog negodovanja! O,kako ih sve mrzim!«

On se duboko zamisli. Kakav to proces može dovesti do toga da se on, najzad,pred svima njima smiri bez razmišlјanja, da se smiri iz ubeđenja! A zašto ne? Pa,naravno, tako i mora biti. Zar ga dvadeset godina neprekidnog ugnjetavanja nećekonačno dotući? Kaplјa kamen dube! I zašto, zašto da živim posle toga? I zašto sadakad znam da će sve to biti baš tako, nikako drukčije!...

On je, možda, po stoti put od sinoć postavlјao sebi to pitanje, ali je ipak išao.

VIII

Kad je ušao k Sonji, već se počelo smrkavati. Ona ga je ceo dan

ekala u strašnom uzbuđenju. Čekala je zajedno s Dunjom. Dunja je došla knjoj još izjutra, jer se setila jučerašnjih Svidrigajlovlјevih reči da Sonja »zna za to« ...Nećemo opisivati detalјe razgovora, suze ovih žena, i koliko su se njih dvesprijatelјile. Dunja je od tog sastanka ponela bar jednu utehu da joj brat neće bitisam; on je prvo njoj, Sonji, došao da se ispovedi; u njoj je tražio čoveka kad mu jezatrebao čovek; ona će i poći za njim kud je gurne sudbina. Dunja je nije ni pitala,ali je znala da će tako biti. Gledala je Sonju s izvesnim strahopoštovanjem, i upočetku je skoro zbunjivala dubokim poštovanjem s kojim se odnosila prema njoj.Sonja umalo što nije zaplakala: ona je, naprotiv, smatrala sebe nedostojnom čak ida pogleda Dunju. Divni lik Dunjin kad se poklonila s onakvom pažnjom ipoštovanjem prilikom njihovog prvog viđenja kod Raskolјnikova, ostao je otadazanavek u njenoj duši kao jedno od najlepših i nedostiženih viđenja u njenomživotu.

Dunja naposletku nije izdržala, ostavila je Sonju i otišla da čeka brata unjegovom stanu; njoj se sve činilo da će tamo pre doći.

Kad je ostala sama, Sonju odmah spopade strah od pomisli da će on, možda,stvarno izvršiti samoubistvo. Toga se bojala i Dunja. Ali obe su neprestanoprekidale i razuveravale jedna drugu svim mogućim razlozima da to ne može biti, ibile su mirnije dok su bile zajedno. A sad, tek što su se rastale, i jedna i druga su otome mislile; Sonja se sećala kako joj je juče Svidrigajlov rekao da Raskolјnikov imadva puta – Vladimirku, ili... Ona je pored toga znala njegovu sujetu, oholost,njegovo samolјublјe i ateizam. »Je li moguće da njega samo malodušnost i strah odsmrti mogu naterati da živi?« pomisli ona naposletku u očajanju. Sunce je,međutim, već zalazilo. Tužna je stajala kraj prozora i netremice gledala napolјe – alise kroz prozor video samo ogroman, neokrečen zid susedne kuće. Najzad, kad je većbila potpuno uverena da je nesrećni Raskolјnikov mrtav, on uđe u njenu sobu.

Radostan vrisak ote joj se iz grudi. Ali kad pogleda pažlјivo njegovo lice, Sonjaodjednom poblede.

– Evo! Došao sam po tvoje krstove, Sonja! – reče Raskolјnikov smešeći se! – Tisi me sama slala na raskršće; i eto sada, kad je stvarno došlo do toga, uplašila sise?

Sonja ga je gledala zaprepašćeno. Čudnovat joj se učinio taj ton; jeza idrhtavica prođoše joj telom, ali trenutak kasnije dosetila se da su i ton i reči, da jesve to bilo izveštačeno. Jer on je govorio njoj nekako gledajući u stranu, kao dastvarno izbegava da joj pogleda u lice.

– Vidiš, Sonja, ja sam zaklјučio da će tako skoro biti korisnije. Ima tu jednaokolnost... Ali, duga je to priča, a nema ni potrebe. Znaš šta mene samo lјuti? Menelјuti samo to što će me sve te glupe, zverske njuške odmah opkoliti i pravo će umene bečiti svoje blesave oči, postavlјaće mi glupa pitanja na koja treba odgovoriti –pružaće prst na mene ... Phi! Znaš, neću ići Porfiriju, dosadio mi je. Bolјe je da idem

svom prijatelјu Porohu. Eh, što ću ga iznenaditi, što ću postići efekat svoje vrste! Atrebalo bi biti hladnokrvniji, suviše sam postao rastrojen u poslednje vreme. Veruješli mi: ja sam malopre skoro pesnicom pripretio sestri samo zato što se osvrnula dame pogleda poslednji put. Gadost je takvo stanje! Eh, dokle sam doterao! Dakle, štaje, gde su krstovi?

On kao da nije bio pri sebi. Nije mogao ni trenutka prestojati na jednommestu, ni na kakav predmet nije mogao usredsrediti svoju pažnju: misli su mu sepreplitale, govorio je besmislice, ruke su mu podrhtavale.

Sonja ćutke izvadi iz fioke dva krsta, kiparisov i bakarni, prekrsti se sama,prekrsti i njega i obesi mu oko vrata kiparisov krst.

– To je, znači, simbol da uzimam krst na sebe, he-he! Kao da sam se dosadmalo napatio! Od kiparisa, to jest prostonarodni; a bakarni – Lizavetin, uzimaš sebi– pokaži ga! Dakle, on je bio na njoj... u onom trenutku? Ja isto tako znam sličnadva krsta, jedan srebrn, drugi s ikonicom. Ja sam ih onda bacio starici na grudi.Eto, da su mi sad ti krstovi – njih da mi obesiš... Uostalom, ja sve lažem, a glavnuću stvar zaboraviti; rasejan sam nekako! ... Vidiš, Sonja, ja sam upravo zato došaoda te unapred obavestim da znaš ... I to je sve... Samo sam zato došao. (Hm! ja sam,doduše, mislio da ću ti nešto više kazati). Pa ti si i sama želela da odem, dakle, eto –ležaću u tamnici, ispuniće ti se želјa; samo, zašto plačeš? Zar i ti? Prestani, molimte; oh, kako mi je sve to teško!

Ipak je počeo da oseća: srce mu se steglo gledajući je. »Šta je ovoj, šta li jojje?« mislio je u sebi, »Šta sam ja njoj? Zašto ona plače, zašto li me tako sprema naput kao mati ili Dunja? Biće mi dadilјa!«

– Prekrsti se, pomoli se bogu, makar samo jednom – zamoli ga Sonjadrhtavim, bojažlјivim glasom.

– Pa dobro, koliko god hoćeš. I još od sveg srca, Sonja, od sveg srca ...

On je, uostalom, hteo da kaže nešto drugo.

Prekrstio se nekoliko puta. Sonja dohvati maramu i poveza se. To je bilazelena čohana marama, verovatno ona ista koju je spominjao tada Marmeladov –»porodična«. Raskolјnikovu sinu misao o tome, ali je ne upita. Stvarno, već je i sampočeo osećati da je , strašno rasejan i da je nekako ružno uznemiren. Uplaši setoga. Odjednom ga je zaprepastilo i to što Sonja hoće da pođe s njim.

– Šta je tebi? Kuda ćeš? Ostani, ostani tu! Ja ću sam – povika on umalodušnom besu, i skoro lјutito pođe vratima. – Šta će mi sad čitava pratnja! –gunđao je izlazeći.

Sonja je ostala nasred sobe. Nije se čak ni oprostio s njom – već je zaboraviona nju: jedna otrovna i buntovna sumnja uskipela je u njegovoj duši.

»Ima li smisla, treba li ovo uraditi?« pomisli on silazeći niza stepenice. »Zar jeodista nemoguće zaustaviti se i opet sve popraviti... i ne odlaziti u sud?«

Ali ipak je išao. Odjednom konačno oseti da nema smisla da postavlјa sebitakva pitanja. Kad je izišao na ulicu, seti se da se nije oprostio sa Sonjom, da jeostala nasred sobe u svojoj zelenoj marami, ne smejući da se makne od njegovog

prekora – i zastade za trenutak. U istom trenutku, odjednom mu jasno sinu u svestijedna misao – kao da je upravo čekala da ga konačno porazi.

»Pa zašto sam, zbog čega sam dolazio k njoj? Rekao sam joj – poslom; akakvim poslom? Nikakvog posla nije bilo! Da joj kažem da idem? Pa šta onda?Mnogo mi je to trebalo! Možda ja nju volim? A ne, ne! Eto, oterao sam je sad kaopseto. Ili su mi, u stvari, njeni krstovi bili potrebni! O, kako sam nisko pao! Ne,meni su bile potrebne njene suze, meni je bilo potrebno da vidim njen strah, dagledam kako joj se srce steže i kida! Bilo mi je potrebno da se makar za neštouhvatim, da odgodim, da pogledam živo stvorenje! I ja sam smeo da se tolikopouzdam u sebe, da tako visoko mislim o sebi – bednik jedan, ništavilo, podlac,podlac!«

Išao je obalom kanala i već nije imao daleko da ide. Ali kad je došao domosta, on zastade i iznenada svrati u stranu i pođe ka Senskoj pijaci.

Želјno je gledao desno i levo, zagledao se uporno u svaki predmet, ali ni našta nije mogao da usredsredi pažnju; sve mu se migolјilo. »Eto, kroz nedelјu dana,posle mesec dana, mene će povesti nekuda u uhapšeničkim kolima preko ovogamosta ... Kako li ću tada pogledati ovaj kanal – trebalo bi da zapamtim«, sinu mu upameti. »Evo, na primer, ova firma – kako li ću tada pročitati ta ista slova? Evo, tuje napisano: kompanija; dakle, treba da zapamtim ovo a, slovo a, pa da ga pogledamposle mesec dana, baš ovo a; kako li ću ga tada gledati? Šta li ću tada osećati imisliti? ... Bože, kako sve to mora da je nisko, sve te moje sadašnje... brige!Naravno, sve to mora da je zanimlјivo ... na svoj način ... (Ha-ha-ha! o čemu jamislim!) podetinjio sam; sam se pred sobom pravim važan; a zašto sad grdim sebe?Uh, kako se guraju! Eto, ovaj debeli, mora da je Švaba, što me je gurnuo. Zna li onkoga je gurnuo? Žena sa detetom prosi; zanimlјivo je što ona smatra da sam jasrećniji od nje. Pa dobro bi bilo da joj dam, čuda radi! Gle, ostao mi je groš u džepu,otkud? Na, na... uzmi, matuška!«

– Bog te čuvao! – začu se plačni glas prosjakinje.

On dođe na Sensku. Bilo mu je neprijatno, vrlo neprijatno da se gura sasvetom, ali išao je onamo baš gde se videlo najviše sveta. Dao bi sve na svetu daostane sam – ali je jasno osećao da ni jedan trenutak neće proživeti sam. U gomili ječinio gluposti neki pijan čovek: stalno je želeo da igra, ali je neprestano posrtao.Svet se okupio oko njega. Raskolјnikov se progura kroz gomilu sveta, nekolikotrenutaka je posmatrao pijanog, pa se iznenada kratko i prodorno zakikota.Trenutak kasnije, on je već zaboravio na njega, čak ga nije ni opažao mada ga jegledao. Najzad, ode ne znajući gde se nalazi; ali kad dođe do sredine pijace, u njemuse iznenada nešto pokrenu, jedno osećanje odmah ovlada njime, obuze ga svega – idušu i telo.

Iznenada se seti Sonjinih reči: »Pođi na raskršće, pokloni se narodu, polјubizemlјu, zato što si pred njom zgrešio, i reci glasno pred celim narodom: „Ja samubica“!« – On sav zadrhta kad se seti toga. I toliko ga je već bila utukla bezizlaznatuga i nemir celog ovog vremena, a naročito poslednjih časova, da sa žeđu zaroni umogućnost ovog novog, punog osećanja. Ono ga obuze iznenada kao nekakavnastup: planu u duši kao varnica i odjednom ga kao oganj obuze svega. Sve unjemu odjednom omekša i suze ga obliše. Kako je stajao, tako je i pao na zemlјu ...

Klekao je nasred pijace, poklonio se do zemlјe i polјubio prlјavu zemlјu – sa

uživanjem i sav srećan. Ustao je i poklonio se po drugi put.

– Gle što se nalokao! – primeti neki momak kraj njega.

Zaori se smeh.

– To on, braćo, ide u Jerusalim, pa se s decom i domovinom oprašta, klanjase celom narodu, celiva prestoni grad Sankt Peterburg i njegovu zemlјu – dodadenekakav podnapit građanin.

– Još mlado momče! – dodade treći.

– Plemić je! – primeti neko ozbilјnim glasom.

– Danaske se ne može razabrati ko je plemić, a ko nije.

Sva ova dobacivanja i razgovori zadržaše Raskolјnikova, i reči »ubio sam«,koje tek što mu se nisu otele s jezika, zamreše na usnama. Ali on ipak mirnopodnese svu tu viku i, ne obazirući se na nju, pođe pravo ulicom prema kvartu. Uzput mu se prividela neka prilika, ali on se nije začudio – već je predosećao da jetako i moralo biti. Onog trenutka kad se na Senskoj pijaci drugi put poklonio dozemlјe i osvrnuo ulevo, opazio je Sonju na jedno pedeset koraka od sebe. Ona sekrila od njega iza jedne od nekoliko drvenih baraka koje su stajale na pijaci – znači,pratila je sav njegov tužni put! Raskolјnikov oseti i shvati u tom trenutku, jednomzauvek, da je Sonja sada uz njega zanavek i da će poći za njim makar i na krajsveta, ma kakva bila njegova sudbina. Srce mu se steže... Dakle – eto, već je stigaodo sudbonosnog mesta...

On dosta bodro uđe u dvorište. Trebalo se popeti na drugi sprat. »Sad još dase popnem«, pomisli. Uopšte uzev, njemu se činilo da je do sudbonosnog trenutkajoš daleko, da mu još mnogo vremena ostaje, da se još o mnogo čemu možepromisliti.

Opet ono isto đubre, one iste lјuske od jaja po vijugavim stepenicama; opetvrata od stanova širom otvorena, opet iste kuhinje iz kojih dopire gar i zadah.Raskolјnikov od onda nije bio ovde. Noge su mu trnule i klecale, ali koračale. Onzastade za trenutak da odahne, da se pribere, da uđe kao čovek. »A zašto? čemuto?« pomisli, iznenada shvatajući jasno svoj položaj. »Ako već treba ispiti ovu čašu,zar onda nije svejedno? Što ružnije, to bolјe.« U uobrazilјi mu iskrsnu u tomtrenutku lik Ilјe Petroviča Poroha. »Zar da se odista njemu javim? A zar ne bi moglokome drugom? Zar ne bi mogao Nikodimu Fomiču? Ili da se sad odmah vrati i odesamom inspektoru u stan? Bar će sve proći familijarno ... Ne, ne! Porohu, Porohu!Kad se mora piti, onda je najbolјe sve nadušak i do dna ...«

On se sav ohladi i jedva savlađujući uzbuđenje otvori vrata kancelarije.Ovoga puta u njoj je bilo vrlo malo sveta – nekakav vratar i još jedan prost čovek.Stražar nije ni izvirivao iza svoje pregrade. Raskolјnikov prođe u susednu sobu.»Možda ću još moći da se ne prijavim«, pomišlјao je u sebi. U kancelariji se jedančovek, nekakav prepisivač u građanskom kaputu, spremao da piše nešto za pisaćimstolom. U uglu je još jedan pisar sedao za sto. Zamjotova nije bilo. NikodimaFomiča, naravno, takođe nije bilo.

– Zar nema nikoga? – upita Raskolјnikov obraćajući se onoj ličnosti za

pisaćim stolom.

– A koga vi tražite?

– A-a-a! Ni uvom čuo, ni okom video, a ruski duh se ... kako se ono kaže ubajci... zaboravio sam! M-moje p-poštovanje – povika iznenada poznat glas.

Raskolјnikov zadrhta. Pred njim je stajao Poroh; on odjednom iskoči iz trećesobe. »Ovo je zaista sudbina«, pomisli Raskolјnikov, »otkud on ovde?«

– Vi kod nas? Kojim dobrom? – klicao je Ilјa Petrovič. (Bio je očevidno odličnoraspoložen i čak malko uzbuđen.) Ako ste poslom, onda ste i suviše rano izvoleli. Ija sam slučajno ovde... Uostalom, čime mogu. Moram priznati... kako? Kako se ono?Izvinite...

– Raskolјnikov.

– Eh, Raskolјnikov! Zar ste mogli i pomisliti da sam zaboravio! Vi mene,molim vas, ne smatrajte takvim ... Rodione Ro ... Ro ... Rodioniču, mi-mislim dajetako?

– Rodion Romanovič.

– Da, da, da! Rodion Romanovič, Rodion Romanovič! To sam samo i hteo.Čak sam se mnogo puta raspitivao. Moram priznati da sam od onda iskreno žaliošto smo vas onda onako ... Posle su mi objasnili, doznao sam da ste vi mlađiknjiževnik i čak naučnik ... i, tako reći, prvi koraci ... O, gospode! Pa ko odknjiževnika i naučnika nije u početku činio originalne korake! Ja i moja žena – mioboje cenimo književnost, a žena je čak strasno voli! Literaturu i umetnost! Nekačovek bude plemenit, a ostalo se sve može postići talentom, znanjem, razumom,genijem! Šešir, šta, na primer, znači šešir! Šešir je lepinja, kod Cimermana gamožeš kupiti; ali što se pod šeširom nalazi i šeširom pokriva, to se već kupiti nemože!... Ja sam, priznajem vam, čak hteo da dođem k vama da se objasnimo, alisam pomislio, možda ćete vi... Ipak da vas pitam: je li vam stvarno nešto potrebno?Kažu da vam je rodbina doputovala?

– Da, mati i sestra.

– Imao sam čast i sreću da se sretnem s vašom sestrom, obrazovana i divnaosoba. Priznajem, zažalio sam što smo se onda nas dvojica onako raspalili. Nemioslučaj! A što sam vas onda, povodom vašeg padanja u nesvest, onako oštropogledao – to se kasnije jasno kao sunce objasnilo! Zanesenjaštvo i fanatizam!Razumem vaš gnev. Vi, možda, povodom dolaska vaše porodice menjate stan?

– Ne-ne, ja sam samo onako ... Navratio sam da pitam... mislio sam da ćunaći ovde Zamjotova.

– Ah, da! Vi ste se sprijatelјili, čuo sam. Ali, Zamjotov više ne radi kod nas,niste ga zatekli. Da, ostali smo bez Aleksandra Grigorjeviča! Od juče je odsutan;premešten je odavde ... i odlazeći na novu dužnost, sa svima se posvađao... i čakneučtivo... vetropir i ništa više; on je nešto obećavao, ali iziđite vi nakraj s njima, sazlatnom našom omladinom! Nekakav ispit hoće da polaže, a kod nas samo pričaj,razmeći se, i to ti je sav ispit! Jer on je nešto drugo nego, na primer, vi, ili nekigospodin Razumihin, vaš prijatelј! Vaša je karijera – nauka, i vas neuspesi ne mogu

zbuniti! Za vas sve lepote života, tako reći... nihil est93 monah, asket, pustinjak!... Zavas je knjiga, pero iza uva, naučna ispitivanja, eto gde krstari vaš duh! I ja samdonekle... Jeste li izvoleli čitati Livingstonove zapise?

– Nisam.

– A ja sam čitao. U naše vreme se, uostalom, namnožilo vrlo mnogo nihilista.Ali to je razumlјivo; kakva su ovo danas vremena, pitam ja vas? Uostalom, ja i vi ...jer vi, naravno, niste nihilista! Recite iskreno, iskreno!

– Ne-ne ...

– Ne, znate, nemojte se ustezati, vi meni recite otvoreno, kao nasamo – samsebi! Druga je stvar služba, a druga je stvar... vi ste mislili da sam hteo reći:prijatelјstvo, niste pogodili! Nije prijatelјstvo, već osećanje građanina i čoveka,osećanje humanosti i lјubavi prema svevišnjem. Ja mogu biti i zvanično lice iobavlјati svoju dužnost, ali sam dužan da uvek osećam u sebi građanina i čoveka, ida vodim računa ... Vi ste, eto, izvoleli zapodeti razgovor o Zamjotovu. Zamjotov ćevam napraviti skandal na francuski način, u javnoj kući, uz čašu šampanjca ilidonskog, eto kakav je vaš Zamjotov! Ja sam, možda, sav, tako reći, izgoreo ododanosti i visokih osećanja, a pored toga, imam ugled, čin, zauzimam položaj!Oženjen sam i imam decu. Obavlјam dužnost građanina i čoveka, a ko je on,dozvolite da vas pitam? Ponašam se prema vama kao prema čoveku oplemenjenomznanjem. Nešto se previše tih – babica namnožilo po Rusiji.

Raskolјnikov upitno podiže obrve. Reči Ilјe Petroviča, koji je očiglednonedavno ustao od trpeze, bubnjale su i prosipale se pred njim većinom kao praznizvuci. Ali jedan deo on je ipak nekako shvatio; gledao je upitno i nije znao čime ćese sve ovo svršiti.

– Ja govorim o tim ošišanim devojkama – nastavlјao je glagolјivi Ilјa Petrovič –ja sam ih krstio »babice« i smatram da je nadimak sasvim dobar. He-he! Navalile uakademiju, uče anatomiju. Recite, molim vas: ja se, na primer, razbolim, zar ćuzvati devojku da me leči? He-he!

Ilјa Petrovič se kikotao potpuno zadovolјan svojom duhovitošću.

– Doduše, žeđ za prosvetom je ogromna; ali prosvetio si se, i dosta. Zaštozloupotreblјavati? Zašto vređati plemenite osobe, kao što radi nevalјalac Zamjotov?Zašto je on mene uvredio, pitam ja vas? Pa koliko se samo tih samoubistavanamnožilo, vi to ne možete ni zamisliti. Sve to proćerda poslednje pare i onda –ubija se. Devojčice, dečaci, starci... Eto, baš jutros su javili o nekom gospodinu kojije skoro doputovao. Nile Pavliču, ej, Nile Pavliču! Kako se zvaše onaj džentlmen zakoga su nam malopre javili... da se ubio na Petrogradskoj ?

– Svidrigajlov – odgovori neko iz susedne sobe promuklo i ravnodušno.

Raskolјnikov zadrhta.

– Svidrigajlov! Svidrigajlov se ubio!? – viknu.

– Šta! Zar vi znate Svidrigajlova?

93 Nisu ništa – Prim. Prev.

– Da ... znam ga ... On je skoro doputovao.

– Pa da, nedavno je doputovao, bez žene ostao, čovek raskalašnog vladanja iodjednom, ubio se, i to tako skandalozno da ni zamisliti ne možete ... ostavio usvojoj beležnici nekoliko reči: da umire pri čistoj svesti i moli da nikoga ne krivezbog njegove smrti. Kažu da je imao novca. A otkud ga vi izvolite znati?

– Poznavao sam ga... Moja sestra je živela u njihovoj kući kao guvernanta ...

– Gle, gle, gle! Pa to nam vi onda možete ponešto reći o njemu. Vi niste ništaopažali?

– Juče sam ga video ... pio je... vino ... ništa nisam znao.

Raskolјnikov oseti kao da je nešto palo na njega i prignječilo ga.

– Vi kao da ste opet pobledeli. Kod nas je ovde tako zagušlјivo ...

– Da, meni je vreme – promrmlјa Raskolјnikov – izvinite, uznemirio samvas ...

– Ta kako zaboga, koliko god hoćete! Obradovali ste me, i drago mi je da vamkažem ...

Ilјa Petrovič mu čak i ruku pruži.

– Hteo sam samo ... ja sam do Zamjotova ...

– Razumem, razumem, i obradovali ste me...

– Vrlo mi je ... drago ... do viđenja, gospodine ... – smešio se Raskolјnikov.

On izađe; povodio se u hodu. U glavi mu se vrtelo. Nije osećao da li stoji nanogama. Poče da silazi niza stepenice, naslanjajući se desnom rukom na zid.Učinilo mu se da ga je pri susretu nekakav vratar s knjižicom u ruci gurnuo penjućise u kancelariju, da se neko kuče davilo lajući negde na donjem spratu i da senekakva žena bacila na njega oklagijom i viknula. Raskolјnikov siđe i izađe udvorište. Tu u dvorištu, blizu izlaza, stajala je Sonja – bleda, sva obamrla, i čudno,veoma čudno, pogleda u njega. On se zaustavi pred njom. Nešto bolno i izmučenopokaza se na njenom licu, nešto očajničko. Sonja plјesnu rukama. Nakazan osmehizgublјenosti izbi na njegovim usnama. On malo postaja, osmehnu se pa se vratigore, opet u kancelariju.

Ilјa Petrovič je sedeo i preturao po nekakvim aktima. Pred njim je stajao onajisti selјak koji je malopre gurnuo Raskolјnikova, penjući se uza stepenice.

– A-a-a! Vi opet? Da niste nešto zaboravili? ... šta je to s vama?

Raskolјnikov mu se polako približi; pobledelih usana i ukočena pogleda priđesamom stolu, nasloni se rukama, htede nešto da kaže, ali nije mogao – čuli su sesamo nekakvi iskidani glasovi.

– Vama je zlo ... stolicu! Evo, sedite na stolicu, sedite! Vode!

Raskolјnikov klonu na stolicu, ali nije skidao pogled s Ilјe Petroviča, veomaneprijatno iznenađenog. Obojica su trenutak gledali jedan drugoga i čekali.Donesoše vodu.

– To sam ja ... – poče Raskolјnikov.

– Popijte gutlјaj vode.

Raskolјnikov odgurnu rukom vodu i tiho, isprekidano, ali razgovetno kaza:

– Ja sam ubio sekirom babu-činovnicu i njenu sestru Lizavetu, i oplјačkao ih.

Ilјa Petrovič zinu. Dotrčaše sa svih strana.

Raskolјnikov ponovi svoju izjavu ...

EPILOG

I

Sibir. Na obali široke i puste reke leži grad – jedan od administrativnihcentara Rusije; u gradu je tvrđava i u tvrđavi tamnica. U njoj već devet mesecitamnuje prognanik-robijaš drugog reda, Rodion Raskolјnikov. Od njegovog zločinaprošla je skoro godina i po dana.

Suđenje u njegovom slučaju prošlo je bez velikih teškoća. Prestupnik jetačno, jasno i odlučno ostajao pri svojoj izjavi, ne zamaglјujući okolnosti, neublažavajući ih u svoju korist, ne izvrćući činjenice, ne zaboravlјajući ni najmanjedetalјe. Izložio je do poslednje sitnice ceo tok ubistva, objasnio tajnu zaloge (drvenedaščice s metalnom pločicom), koja se našla kod ubijene starice u rukama; ispričaodetalјno kako je uzeo od ubijene klјučeve, opisao klјučeve, sanduče ispod kreveta išta je u njemu bilo – čak i pobrojao i pojedine predmete koji su se u njemu nalazili;isto tako je rasvetlio i zagonetku Lizavetinog ubistva. Ispričao je kako je dolazio ilupao na vrata Koh, a posle njega student – kazao sve što su njih dvojicameđusobno govorili; kako je zatim on strčao niza stepenice i čuo Mikolkinu iMićkinu vrisku i smeh; kako se sakrio u prazan stan, došao kući i, na kraju,pokazao kamen u dvorištu, na Vaznesenskom prospektu, kod kapije, ispod koga sunađene stvari i novčanik. Jednom rečju, čitav slučaj je rasvetlјen. Islednici i sudijemnogo su se čudili, pored ostalog, i tome što je novčanik i stvari sakrio pod kamenne iskoristivši ih, a najviše tome što se ne samo nije sećao tačno svih stvari koje jepokrao već im ni broja nije znao. Baš ta okolnost što nijedanput nije otvorionovčanik i što čak nije znao ni koliko zapravo u njemu ima novca, učinila sesudijama neverovatna; (u novčaniku je bilo trista sedamdeset rubalјa i šezdesetkopejki u srebru; od dugog ležanja pod kamenom neke najkrupnije novčanice, štosu bile na vrhu, sasvim su se iskvarile). Dugo su nastojali da doznaju zaštooptuženi samo to lažno prikazuje dok sve ostalo dobrovolјno i istinito priznaje.Najzad su neki, naročito psiholozi, poverovali u mogućnost da stvarno nije zavirivaou novčanik, pa zato i nije znao šta je u njemu bilo i, ne znajući, prosto ga odneo podonaj kamen; ali su iz toga odmah zaklјučivali i to da se sam zločin nije mogaodrukčije ni desiti, već u nekom privremenom ludilu, tako reći, u bolesnojmonomaniji ubistva i plјačke, samo radi ubistva i plјačke, bez ikakvih cilјeva ikoristolјubivih računa. Tu im je dobrodošla i najnovija moderna teorija oprivremenom ludilu, koju sad tako često nastoje da primene na slučajeve nekihzločinaca. Pored toga, da je Raskolјnikov davnašnji hipohondrist pouzdano sutvrdili mnogi svedoci, doktor Zosimov, njegovi drugovi, gazdarica, posluga. Sve je tomnogo pomoglo da se formira zaklјučak da Raskolјnikov nije sasvim nalik naobičnog ubicu, razbojnika i plјačkaša, već da je tu posredi nešto drugo. Na nevolјuonih koji su zastupali to mišlјenje, sam zločinac gotovo nije ni pokušavao da sebrani. Na završna pitanja: šta ga je upravo moglo navesti na ubistvo i šta ga jepobudilo da izvrši plјačku, on je sasvim jasno odgovorio, sa najgrublјom istinitošću,da je uzrok svemu bio njegov odvratni položaj, njegova sirotinja i bespomoćnost,želјa da osigura prve korake svoje životne karijere pomoću bar tri hilјade rubalјa,

koje je računao da će naći kod ubijene. A odlučio se na ubistvo zato što jelakomislen i malodušan po karakteru i pored toga, razdražen oskudicom ineuspesima. A na pitanje šta ga je baš pobudilo da se sam prijavi i prizna krivicuodgovorio je otvoreno: najiskrenije kajanje. Sve to bilo je već skoro grubo ...

Presuda je, međutim, ispala blaža nego što se moglo očekivati, sudeći potežini izvršenog zločina; možda upravo zato što zločinac ne samo što nije hteo da sepravda već je čak pokazivao želјu da što više sam sebe okrivi. Bile su uzete u obzirsve čudne i izuzetne okolnosti procesa. U bolest i nemaštinu okrivlјenog preizvršenja zločina niko uopšte nije sumnjao. To što se nije koristio ukradenimstvarima ocenjeno je delimično kao uticaj probuđenog kajanja, a delimično – kaonezdravo stanje njegovih umnih sposobnosti za vreme izvršenja zločina. Okolnostiznenadnog i nehotičnog ubistva babine sestre Lizavete poslužila je kao očigledanprimer koji je potvrđivao poslednju pretpostavku: čovek vrši dva ubistva, aistovremeno zaboravlјa da vrata stoje otvorena! Najzad, to što se sam prijavio sudu ipriznao krivicu, upravo u trenutku kad se stvar neobično zamrsila, usled toga što jeobeshrabreni verski fanatik (Nikolaj), lažno optužio sebe, i kada, osim toga, protivpravog zločinca ne samo što nije bilo nekih konkretnih dokaza nego čak ni sumnjanije postojala (Porfirije Petrovič je potpuno održao reč) – sve je to konačno pomogloda se ublaži kazna optuženog.

Pojavile su se, pored toga, potpuno neočekivano i druge okolnosti koje su vrlopovolјno uticale na sudbinu optuženog. Bivši student Razumihin iščeprkao jeodnekud, podatke i podneo dokaze da je ubica Raskolјnikov, dok se nalazio nauniverzitetu, poslednjim svojim sredstvima pomogao jednom svom siromašnom ituberkuloznom drugu sa univerziteta i skoro ga izdržavao u toku pola godine. A kadje ovaj umro, negovao je starog i iznemoglog oca svog pokojnog druga (koji jeizdržavao i hranio oca svojom zaradom skoro od svoje trinaeste godine); smestio je,najzad, starca u bolnicu, a kad je on umro, sahranio ga. Svi ti podaci imali sudonekle povolјan uticaj na odluku o Raskolјnikovlјevoj sudbini. I sama njegovabivša gazdarica, mati pokojne Raskolјnikovlјeve verenice, udova Zarnjicina, takođeje posvedočila da je Raskolјnikov još dok su živeli u drugoj kući, kod Pet uglova, zavreme jednog noćnog požara izneo iz već zapalјenog stana dvoje male dece, i tomprilikom zadobio jake opekotine. Ta činjenica je brižlјivo ispitana i dobroposvedočena od mnogih svedoka. Jednom rečju, svršilo se time što je ubica osuđenna robijaški rad lakše vrste svega osam godina – pošto je uzeto u obzir da se samprijavio, kao i izvesne druge olakšavajuće okolnosti.

Još u početku suđenja Raskolјnikovlјeva mati se razbolela. Dunji iRazumihinu je nekako pošlo za rukom da je uklone iz Petrograda za sve vremesuđenja. Razumihin je izabrao grad pored železničke pruge i nedaleko odPetrograda, kako bi imao mogućnosti da redovno prati čitav tok suđenja a da seistovremeno što češće viđa sa Avdotjom Romanovnom. Bolest PulherijeAleksandrovne bila je nekako čudnovata – neravna i praćena nečim nalik na ludilo,ako ne potpuno, a ono delimično. Kad se vratila s poslednjeg sastanka s bratom,Dunja je zatekla majku već sasvim bolesnu, u vatri i bunilu. To isto veče dogovorilase s Razumihinom šta da odgovore majci na njena raspitivanja o bratu i čakzajedno s njim izmislila, zbog majke, čitavu priču o Raskolјnikovlјevom odlaskunekud daleko, na granicu Rusije, po jednom privatnom poslu koji će mu najzaddoneti i novac i slavu. Ali njih je zaprepastilo što se Pulherija Aleksandrovna ni očemu tome – ni tada ni kasnije – nije raspitivala. Naprotiv, pokazalo se da je ona

sama isplela čitavu priču o iznenadnom sinovom odlasku: plačući, pričala je kako jedolazio da se oprosti, nagoveštavala da su jedino njoj poznate mnoge, veoma važne itajanstvene okolnosti, i da njen Rođa ima mnogo vrlo opasnih neprijatelјa, tako dase sad mora kriti. A što se tiče njegove buduće karijere – za nju je ona bilanesumnjiva, i sjajna, samo dok prođu izvesne nepovolјne prilike. Razumihina jeuveravala da će njen sin tokom vremena biti državnik, što dokazuje njegov članak isjajni književni talenat. Taj članak je čitala neprekidno, ponekad čak i naglas –samo što nije spavala s njim, ali ipak nije pitala gde se upravo sad nalazi njen Rođa,mada su očigledno izbegavali da s njom o tome razgovaraju – što je već samo posebi moglo izazvati njenu sumnju. Počeli su, naposletku, i da se boje čudnovatogćutanja Pulherije Aleksandrovne u pogledu nekoliko pitanja. Ona se, na primer, čaknije tužila ni na to što od njega ne dobija pisma, dok je, međutim, ranije, kad ježivela u svojoj varoši, živela jedino od nade i od očekivanja da što pre dobije pismood milog Rođe. Ova poslednja okolnost bila je već i suviše neobjašnjiva i mnogo jebrinula Dunju. Nјoj je padalo na pamet da mati, možda, predoseća nešto užasno usudbini svoga sina, pa se boji da pita da ne bi doznala nešto još užasnije. U svakomslučaju, Dunja je jasno videla da Pulherija Aleksandrovna nije pri čistoj svesti.

Uostalom, jedno dvaput se desilo da je ona sama povela razgovor tako da jebilo nemoguće ne spomenuti u odgovoru gde se upravo sad nalazi Rođa; a kad suodgovori i nehotice morali ispasti nepovolјni i sumnjivi, ona je postala odjednomtužna, neraspoložena i ćutlјiva, i to je potrajalo veoma dugo. Dunja je najzaduvidela da je teško lagati i izmišlјati i došla do konačnog zaklјučka da je bolјesasvim ćutati o izvesnim stvarima; ali je sve više i više bivalo očevidno da jadnamati sluti nešto užasno. Dunja se, između ostalog, setila bratovih reči da je matipažlјivo slušala njeno buncanje, noću, uoči onog kobnog dana, posle njene scene saSvidrigajlovom. Da nije tada što čula? Često, ponekad posle nekoliko dana ili čaknedelјa turobnog ćutanja i nemih suza, bolesnica bi nekako histerično živnula iodjedanput počinjala da govori naglas (skoro bez prestanka) o svom sinu, o svojimnadama, o budućnosti... Nјena maštanja bila su ponekad vrlo čudnovata. Tešili suje, povlađivali (ona je, možda, videla jasno da joj povlađuju i samo je teše, ali je ipakgovorila)...

Pet meseci posle prijavlјivanja ubice sudu izrečena je presuda. Razumihin seviđao s njim u zatvoru, kad god je to bilo moguće. Sonja isto tako. Najzad je došao irastanak; Dunja se zaklela bratu da taj rastanak nije zauvek; Razumihin isto tako.U mladoj vatrenoj Razumihinoj glavi tvrdo je zaseo plan da u toku buduće tri-četirigodine udari po mogućnosti makar temelј budućem imanju, da skupi makar neštonovaca, i da se onda preseli u Sibir, gde je zemlјište bogato u svakom pogledu, alјudi i kapitala ima malo; da se nastani tamo, u onoj istoj varoši gde buđe Rođa, pada..., svi zajedno, otpočnu nov život. Praštajući se, svi su plakali; Raskolјnikov jeposlednjih dana bio veoma zamišlјen, mnogo se raspitivao za majku, neprestano seza nju brinuo. Čak se i suviše zbog nje mučio što je Dunju uznemirilo. Kad jedetalјno doznao o materinoj bolesti, postao je vrlo turoban. Sa Sonjom je za svevreme bio nekako naročito nerazgovoran. Sonja se pomoću novca koji joj je ostavioSvidrigajlov već odavno sredila i spremila da krene za partijom osuđenika s kojomće i on biti upućen. Ona i Raskolјnikov o tome nikad nijednu reč nisu međusobnoprogovorili, ali su oboje znali da će tako biti. Pri poslednjem rastanku on sečudnovato smešio na oduševlјena sestrina i Razumihinova uveravanja o njihovojsrećnoj budućnosti kad se bude vratio s robije i predskazao je da će se materinabolest uskoro završiti nesrećom. Najzad su on i Sonja pošli na put.

Posle dva meseca Dunjaša se udala za Razumihina. Svadba je bila tužna i

tiha. Među zvanicama su bili i Porfirije Petrovič i Zosimov. U poslednje vremeRazumihin je izgledao kao čovek koji se na nešto čvrsto odlučio. Dunja je slepoverovala da će on ostvariti sve svoje namere, a nije ni mogla da ne veruje; taj čovekje imao gvozdenu volјu. Uzgred rečeno, opet je počeo da sluša predavanja nauniverzitetu da bi završio fakultet. Nјih dvoje su svakog časa pravili planove zabudućnost; oboje su pouzdano računali da se za pet godina sigurno presele u Sibir.A dotle su se uzdali u Sonju ...

Pulherija Aleksandrovna je s radošću blagoslovila kćer za brak saRazumihinom; ali je posle svadbe postala nekako još brižnija i tužnija. Da bi jojpriredio prijatan trenutak, Razumihin joj je, između ostalog, ispričao slučaj s onimstudentom i njegovim starim nemoćnim ocem; a zatim i kako se Rođa opekao i čakbolovao kad je prošle godine spasao od smrti dvoje male dece. Obe te vesti dovele suionako umno rastrojenu Pulheriju Aleksandrovnu skoro do ekstaze. Neprestano jegovorila o tome, počinjala razgovor čak i na ulici (mada ju je Dunja stalno pratila). Ufijakerima, u prodavnicama, čim uhvati bilo kakvog slušaoca, skretala je razgovorna svog sina; na njegov članak; na to kako je pomogao studenta, kako se jakoopekao prilikom požara i tako dalјe. Dunjaša već nije znala kako da je zadrži. Jer,pored toga što je takvo ushićenje, bolesno raspoloženje bilo opasno po nju, moglo jeizazvati nesreću i time što bi se neko mogao setiti prezimena Raskolјnikov ponedavnom sudskom procesu i početi razgovor o tome. Pulherija Aleksandrovna ječak doznala adresu majke ono dvoje male dece koju je njen Rodion spasao odpožara i htela je obavezno da ode k njoj. Najzad je njena uznemirenost dosegla dokrajnjih granica. Ponekad je iznenada počinjala da plače, često je pobolevala i uvatri buncala. Jednom, izjutra, izjavila je da po njenom računa Rođa uskoro moradoći; da se ona tačno seća kako je, kad se opraštao s njom, sam spomenuo da gačekaju tačno posle devet meseci. Počela je sve spremati u stanu i pripremati se zadoček, počela da udešava sobu njemu namenjenu (svoju sopstvenu), da čistinameštaj, da pere i stavlјa nove zavese i tako dalјe. Dunja se uznemiri, ali je ćutala,čak je i pomagala majci da spremi sobu za doček brata. Posle nemirnih danaprovedenih u neprekidnom fantaziranju, u radosnim sanjarijama i suzama, ona seu toku noći razbole, a ujutru je već bila u vatri i bunilu. Otpoče vrućica. Umrla jeposle dve nedelјe. U bunilu su se Pulheriji Aleksandrovnoj otimale reči po kojima semoglo zaklјučiti da se o užasnoj sudbini svoga sina dosećala mnogo više nego što supretpostavlјali.

Raskolјnikov dugo nije znao da je mati umrla, iako se dopisivao s onima uPetrogradu još od samog početka svog boravka u Sibiru. Dopisivanje se obavlјalopreko Sonje, koja je svakog meseca uredno pisala u Petrograd Razumihinu, i svakogmeseca uredno primala iz Petrograda odgovor. Sonjina pisma su u početku izgledalaDunji i Razumihinu nekako suvoparna i nedovolјna; ali su najzad videli da i nijemoguće pisati lepše; iz tih pisama se konačno dobijala najpotpunija i najtačnijapredstava o sudbini njihovog nesrećnog brata. Sonjina pisma je ispunjavalasvakidašnja stvarnost, najprostije i najjasnije opisivanje celokupnih prilikaRaskolјnikovlјevog robijaškog života. U njima nije bilo ni izlaganja njenih sopstvenihnada, ni nagađanja o budućnosti, ni opisa osećanja. Mesto pokušaja da objasninjegovo duševno raspoloženje i uopšte njegov unutrašnji život – Sonja je samoređala činjenice, to jest njegove sopstvene reči, detalјne vesti o stanju njegovogzdravlјa, šta je poželeo tada i tada na sastanku, za šta je molio, šta je naručivao itako dalјe. Sve ove vesti Sonja je izlagala vrlo podrobno. Lik nesrećnog brata

pojavlјivao se najzad sam od sebe, naslikan tačno i jasno. Tu nije moglo bitigrešaka, jer su sve to bile istinite činjenice.

Ali su malo šta utešno mogli zaklјučiti Dunja i njen muž po tim vestima,naročito u početku, Sonja je neprestano javlјala da je on večito neveseo, zlovolјan inerazgovoran i da se gotovo nimalo ne interesuje za vesti koje mu ona uveksaopštava kad dobije pismo; da ponekad pita za majku i kad mu je Sonja – videći daveć naslućuje istinu – najzad saopštila da je umrla, na njeno veliko iznenađenje čakni vest o smrti materinoj nije ga baš mnogo uzbudila – tako joj se bar učinilo pospolјašnjem izgledu. Ona je, između ostalog, pisala da i pored toga što se, na izgled,tako povukao u samoga sebe i nekako ogradio od svih – prema svom novom životudrži se vrlo otvoreno i prosto; da jasno shvata svoj položaj, ne očekuje u bliskojbudućnosti ništa bolјe, nema nikakvih lakomislenih nada (što je, inače, takosvojstveno u njegovom položaju) i skoro se ničemu ne čudi u svojim novimprilikama, koje su tako malo nalik na raniji život. Pisala je da je zdrav. Da ide narad, koji niti izbegava, niti ga naročito traži. Prema jelu je skoro ravnodušan, ali jehrana, osim nedelјe i praznika, tako rđava da je najzad rado primio od nje, Sonje,malo novca da bi svaki dan mogao imati čaj. A za sve ostalo molio je da se ne brine iuverava je da ga njeno staranje samo nervira. Sonja je dalјe javlјala da on u zatvoruživi zajedno sa svima ostalima; unutrašnjost njihovih kasarni nije videla, ali joj sečini da je tamo teskobno, ružno i nezdravo; da spava na robijaškom krevetu oddasaka, prostirući poda se ćebe, i ništa drugo neće da namesti. Ali da tako grubo isiromašno ne živi po nekom unapred utvrđenom planu ili s nekim cilјem, nego tako,prosto iz nemara i prividne ravnodušnosti prema svojoj sudbini. Sonja je pisalaotvoreno da je naročito u početku, bio ne samo ravnodušan prema njenim posetamaveć se čak i lјutio na nju, bio nerazgovoran i čak grub prema njoj, ali su mu teposete najzad postale navika, i skoro potreba, tako da je čak bio tužan kad je onanekoliko dana bila bolesna i nije ga mogla posećivati. Ona se viđa s njim opraznicima kod tamničke kapije ili u stražarnici, u koju ga pozovu na nekolikominuta; a u radne dane ga posećuje na radovima; ili u radionicama, ili naciglanama, ili u šumama na obali Irtiša. O sebi je Sonja javlјala kako joj je pošlo zarukom da stekne u varoši neka poznanstva i zaštitnike; da se bavi šivenjem i, poštou gradu, tako reći, nema krojačice, u mnogim kućama je postala preko potrebna.Samo nije spominjala da je preko nje i Raskolјnikov dobio pokrovitelјstvo i zaštitukod starešina, da mu se čine olakšice na radu, i tako dalјe. Najzad je stigla vest(Dunja je čak opazila neko naročito uzbuđenje i zabrinutost u njenim poslednjimpismima) da se on od svih tuđi, da ga u tamnici robijaši ne trpe, da ćuti po čitavedane i da je sve bleđi. Najzad, u poslednjem pismu Sonja je javila da se opasnorazboleo i da leži u bolnici u robijaškom odelјenju.

II

On je već odavno bio bolestan; samo, njega nisu slomile ni strahoterobijaškog života, ni radovi, ni hrana, ni napola obrijana glava, ni odelo odraznobojnih parčadi sukna. Eh! Šta su bile za njega sve te patnje i muke! Naprotiv,on je čak voleo rad: kad se fizički izmuči na radu, dobijao je makar nekoliko satimirnog sna. I šta je za njega značila hrana – posna čorba od kupusa punabubašvaba? Za vreme studentskog života često nije ni toga imao. Nјegovo odelo biloje toplo i udešeno prema njegovom načinu života. Okove čak nije osećao na sebi.Zar da se stidi napola obrijane glave i svog koporana od dve raznobojne pole sukna?Od koga? Od Sonje? Ta, Sonja se njega bojala, pa zar nje da se stidi?

Nego šta? Stideo se čak i Sonje, koju je zbog toga mučio svojim prezrivim igrubim ponašanjem. Ali nije se stideo svoje robijaške obrijane glave niti okova:ranjen je bio njegov ponos – on se i razboleo od ranjenog ponosa! O, kako bi biosrećan kad bi mogao sebe da okrivi! On bi tada sve izdržao, čak i stid i sramotu. Alion je strogo sudio sebi i njegova surova savest nije uopšte našla u njegovoj prošlostineku naročito strašnu krivicu, već jedino običan neuspeh – što se svakom možedesiti. I stideo se upravo toga što je on, Raskolјnikov, propao tako slepo, beznadno,neznano i glupo po nekakvoj presudi slepe sudbine, i mora da se smiri i pokori pred»besmislicom« nekakve presude, ako hoće makar malo duševnog mira.

Bespredmetno i bescilјno nespokojstvo u sadašnjosti, a u budućnosti jednoneprekidno žrtvovanje kojim se ništa ne dobija – eto šta ga je čekalo na ovomesvetu. I šta vredi što će posle osam godina imati samo trideset i dve godine i jošmoći da počne život iznova! Zašto da živi? Kakvu perspektivu ima pred sobom?Čemu da teži? Da živi samo da bi postojao? Pa on je i ranije bio hilјadu puta gotovda svoj život da za ideju, za nadu, čak i za fantaziju. Goli život – to je uvek za njegabilo malo; on je uvek želeo nešto veliko. On je, možda, po snazi svojih želјa jedino iocenio sebe kao čoveka kome je dozvolјeno više nego ostalima.

I kad bi mu bar sudbina poslala pokajanje – ono lјuto kajanje koje kida srce iotima san – takvo kajanje od čijih se užasnih muka čoveku priviđa omča i dubokivir! O, on bi se njemu obradovao! Muke i suze – pa i to je život! Ali Raskolјnikov senije pokajao zbog svoga zločina.

Mogao bi makar da se lјuti sada na svoju glupost, kao što se ranije jedio nasvoje ružne i glupe postupke, koji su ga doveli do tamnice. Ali, sad, u zatvoru, naslobodi, on je ponovo sve pretresao i razmislio o svim svojim ranijim postupcima, inisu mu uopšte izgledali tako glupi i ružni kao što su mu se činili ranije, onihkobnih dana.

»Po čemu je, po čemu«, mislio je on, »moja misao bila gluplјa od drugih ideja iteorija koje se roje i sukoblјavaju jedna s drugom na ovome svetu otkad svetpostoji? Treba samo pogledati na stvar potpuno nezavisno, širokim pogledom,osloboditi se svakidašnjih uticaja i tada moja misao, razume se, neće izgledatiuopšte tako ... Čudnovata. O, jadni rušioci i mudraci – zašto se zaustavlјate na polaputa!«

»Dakle, zbog čega moj postupak izgleda njima tako ružan?« govorio je sam

sebi. »Zbog toga što je, zločin? A šta znači ta reč – zločin? Moja je savest mima.Razume se, učinjeno je i krivično delo – naravno, narušeno je slovo zakona i krvprolivena ... pa šta, uzmite za slovo zakona moju glavu... i tačka! Naravno, u tomslučaju, čak i mnogi dobrotvori čovečanstva koji vlast nisu nasledili, već su je samiosvojili – morali bi biti pogublјeni već na prvom svom koraku. Ali ti lјudi su do krajaizdržali svoje poduhvate i zato su bili u pravu, a ja nisam izdržao, dakle, nisam niimao prava da dozvolim sebi takav postupak.«

Eto šta je on jedino smatrao svojim zločinom: samo to što nije izdržao dokraja i što se sam prijavio vlastima i priznao krivicu.

Mučila ga je pomisao zašto se onda nije ubio? Zašto je tada stajao nad rekomi zaklјučio da je bolјe javiti se sudu i priznati krivicu? Je li moguće da želјa zaživotom ima takvu moć i da je nju tako teško pobediti? A pobedio ju je čak iSvidrigajlov, koji se bojao smrti.

Postavlјao je sebi to pitanje, mučeći se, i nije mogao shvatiti da je, možda, većtada, dok je stajao nad rekom, naslućivao u sebi i u svojim ubeđenjima – dubokulaž. Nije shvatio da je to naslućivanje moglo biti vesnik buduće prekretnice unjegovom životu, budućeg njegovog vaskrsenja, budućeg novog pogleda na život.

On je pre gledao u tome samo nesvesnu težu instinkta, koju nije bio kadar daprekine a preko koje opet nije imao snage da prekorači (zbog svoje slabosti iništavila). Posmatrao je svoje drugove, robijaše, i čudio se kako su svi voleli život,kako su ga visoko cenili! I učinilo mu se odista da se život u zatvoru voli i ceni jošviše nego na slobodi. Kakve strašne patnje i mučenja nisu podneli neki od njih, naprimer, skitnice! Je li moguće da toliko može značiti za njih jedan sunčev zrak,stara neprohodna šuma, studen izvor negde u neznanoj zabiti, otkriven i zapamćenjoš preklane; o susretu s njim skitnica mašta kao o sastanku s lјubavnicom, vidi gau snu, vidi zelenu travicu oko njega, ptičicu koja peva u žbunu? ... Posmatrajućidalјe, on je video slučajeve koje je mogao još teže da objasni.

U tamnici, u sredini koja ga je okruživala, on, naravno, mnogo šta nijeopažao i uopšte nije želeo da opaža. živeo je nekako oborenih očiju; bilo mu jemrsko i neizdržlјivo da gleda. Ali naposletku je počeo da se čudi mnogo čemu inekako i nehotice poče da opaža i ono što pre nije ni slutio. Uopšte, on se najvišepočeo da čudi onom strašnom, nepremostivom ambisu koji je ležao između njega itog sveta robijaša. Izgledalo je kao da su pripadali raznim nacijama. Gledali su semeđusobno nepoverlјivo i neprijatelјski. On je znao i razumeo opšte uzroke tepodvojenosti, ali ranije nikad nije mislio da bi stvarno mogli biti tako duboki isnažni. U tamnici je bilo i prognanih Polјaka – političkih krivaca. Oni su sav taj svetrobijaša smatrali za glupake i prostake i prezirali ih s visine. Raskolјnikov nijemogao da gleda tako; on je jasno video da su ove neznalice po mnogo čemu dalekopametnije od Polјaka. Bilo je tu i Rusa koji su takođe i suviše prezirali taj svet –jedan bivši oficir i dva bogoslova. Raskolјnikov je jasno uviđao i njihovu grešku.

Nјega lično nisu voleli i svi su ga izbegavali. Najzad su čak počeli i da ga mrze– ali zašto? On to nije znao. Prezirali su ga, ismejavali ga, ismejavali i njegov zločin –i oni koji su bili mnogo veći zločinci.

– Ti si gospodin! – govorili su mu. – Zar ti da se laćaš sekire? To uopšte nijegospodski posao.

Druge nedelјe velikog posta dođe mu red da posti sa celom kasarnom. Išao je

u crkvu i molio se bogu sa ostalima.

Jednom se izrodila svađa – zašto, ni sam nije znao; svi su složno napali nanjega kao pomamni.

– Ti si bezbožnik! Ti u boga ne veruješ! – vikali su. – Tebe treba ubiti!

On nikad nije s njima razgovarao o bogu i o veri, a hteli su da ga ubiju kaobezbožnika; ćutao je i nije protivrečio. Jedan robijaš se sasvim pomami i skoči da gaubije. Raskolјnikov ga je čekao miran i nem: ni trepnuo nije, nijedna mu se crta nalicu nije izmenila. Stražar je na vreme stigao da stane između njega i ubice – inačebi pala krv.

Još jedno pitanje mu je bilo neshvatlјivo: zašto su svi oni tako zavoleli Sonju?Ona im se nije ulagivala; sretali su se retko, tek ponekad na radu kad bi dolazila natrenutak da vidi njega. A, međutim, svi su je poznavali, znali su i to da je zbog njegadošla, znali su gde i kako živi. Novaca im nije davala, niti im je činila naročiteusluge. Samo je jednom, o Božiću, donela poklon za ceo zatvor – pite i belog hleba.Ali, malo-pomalo, robijaši su se sa Sonjom zbližili: ona im je pisala pismaukućanima i odnosila ih na poštu. Nјihovi rođaci i rođake, koji su dolazili u grad ponjihovom uputstvu, ostavlјali su kod Sonje stvari za njih, čak i novac. Nјihove žene ilјubavnice znale su Sonju i odlazile njoj. I kad bi se ona pojavila na radilištu,dolazeći Raskolјnikovu, ili kad bi se sretala sa partijom robijaša koji su išli na rad,svi bi skidali kape i pozdravlјali je: »Matuška, Sofija Semjonovna, majko naša,nežna, boleća!« – govorili su grubi, žigosani robijaši tom malenom i mršavomstvorenju. Ona se smešila i otpozdravlјala, i svi su voleli kad im se smešila. Voleli sučak i njen hod, osvrtali se za njom da je vide kako ide, i hvalili je; hvalili su je čak izato što je tako mala, i već prosto nisu znali za šta sve da je pohvale. Čak su njojodlazili da se leče.

Raskolјnikov je preležao u bolnici ceo kraj posta i svetlu nedelјu. Kad je većozdravio, sećao se svojih snova dok je ležao u vatri i bunilu. Za vreme bolestipričinjavalo mu se kao da je ceo svet osuđen da bude žrtva nekakvoj strašnoj,nečuvenoj i neviđenoj kugi koja ide iz dubine Azije na Evropu. Svi su moralipropasti osim malog broja izabranih. Pojavile su se nekakve nove trihine, bića jedvavidlјiva pod mikroskopom, koja su prodirala u lјudska tela. Ali ta bića su biladuhovi obdareni umom i volјom. Ljudi koji su ih nosili u sebi postajali su odmahpomamni i ludi. Ali nikad, nikad lјudi nisu smatrali sebe tako pametnim i sigurnimuistinu kao što su mislili o sebi ti zaraženi. Nikada svet svoje presude, naučnezaklјučke, svoja moralna ubeđenja i verovanja nije smatrao tako pouzdanim ičvrstim. Čitava naselјa, čitavi gradovi i narodi bili su zaraženi i ludeli su. Svi su bilinemirni i nisu shvatali jedan drugog, svaki je mislio da je samo u njemu istina imučio se gledajući druge, busao se u grudi, plakao i lomio prste. Nisu znali koga ikako da sude, nisu mogli da se slože šta da smatraju zlom a šta dobrom. Nisu znalikoga da okrive, a koga da opravdaju.

Ljudi su ubijali jedan drugog u nekakvoj besmislenoj mržnji. Skuplјali su seu čitave armije da bi udarili jedni na druge, ali te armije bi još na putu iznenadapočele same sebe da komadaju, redovi bi se osipali, vojnici jurišali jedan nadrugoga, klali se i ubijali, ujedali i jeli jedan drugoga. Po gradovima su po čitav danzvonili za uzbunu, pozivali su sve, ali ko zove i zašto zove – niko nije znao, a svi su

bili nespokojni. Napustili su svakodnevna zanimanja, zato što je svaki predlagaosvoje misli, svoje reforme, a nisu se mogli složiti; zamrla je zemlјoradnja. Ponegdesu se lјudi skuplјali u gomile, slagali se zajednički u nečemu, kleli se da se nećerastajati – ali su odmah počinjali nešto sasvim drugo od onoga što su malopre saminamislili; počinjali su kriviti jedan drugog, tukli se i sekli. Počeše požari, nastadeglad. Sve je propadalo. Kuga se širila sve dalјe i dalјe. U celom svetu moglo sespasiti samo nekoliko lјudi; to su bili čisti i izabrani, određeni da osnuju nov lјudskirod i nov život, da obnove i očiste zemlјu, ali niko i nigde nije video te lјude niti jeiko čuo njihovu reč i glas.

Raskolјnikova je mučilo što se to besmisleno bunilo tako tužno i tako mučnoodražava u njegovim uspomenama, što tako dugo ne nestaje utisak tih grozničavihpriviđenja. Bila je već druga nedelјa posle uskršnje; vedri, proletnji dani bili sutopli; na robijaškoj bolničkoj sobi otvorili su prozore (sa rešetkama – ispod prozoraje koračao stražar). Za sve vreme njegove bolesti Sonja ga je mogla posetiti ubolničkoj sobi samo dvaput; za svaki put je trebalo izmoliti odobrenje, a to je biloteško. Ali ona je često dolazila u , bolničko dvorište pod prozore, naročito pred veče,a ponekad samo da postoji u dvorištu trenutak i da makar izdaleka pogleda prozorebolničke sobe. Jedanput, pred veče, Raskolјnikov je zaspao; bio je već skoro sasvimozdravio. Kad se probudio, on iznenada priđe prozoru i odjednom ugleda Sonju udalјini, kod bolničke kapije. Stajala je i nešto čekala. Kao da ga je nešto ubolo usrce u tom trenutku; on zadrhta i brže-bolјe se odmače od prozora. Sutradan Sonjanije došla – prekosutra isto tako. On je osetio da je očekuje s nestrplјenjem. Najzadsu ga otpustili iz bolnice. Kad je došao u tamnicu, doznao je od robijaša da se SofijaSemjonovna razbolela, da leži kod kuće i nikud ne izlazi.

Bio je vrlo zabrinut, slao je da se raspitaju o njoj. Uskoro je doznao da njenabolest nije opasna. Kad je Sonja čula da za njom tako tuguje i brine se, poslala muje pisamce, napisano olovkom, i izvestila ga da joj je mnogo bolјe, da ima samo lak ibezopasan nazeb i da će brzo, vrlo brzo doći na radilište da se vidi s njim. Kad ječitao to pismo, srce mu je snažno i bolno kucalo.

Opet je dan bio vedar i topao. Rano izjutra, oko šest časova, Raskolјnikov jeotišao na rad na obalu reke, gde je u jednoj šupi bila podignuta peć za alabasterkoji su tu tucali. Tamo su otišla svega tri radnika. Jedan od robijaša uze stražara ipođe s njim u tvrđavu po nekakav alat; drugi poče da sprema drva da podloži peć.Raskolјnikov izađe iz šupe na samu obalu, sede na grede složene kod šupe i poče daposmatra široku i pustu reku. S visoke obale otvarao se širok vidik na okolinu. Sadaleke druge obale jedva čujno je dopirala pesma. Tamo, na nedoglednoj stepiobasjanoj suncem, crneli su se nomadski šatori kao jedva primetne tačke. Tamo jebila sloboda, tamo su živeli drugi lјudi, ni nalik na ove ovde; kao da se i samo vremetamo zaustavilo, baš kao da još nije minulo doba Avramovo i njegovih stada.Raskolјnikov je sedeo, gledao netremice, nije mogao odvojiti oka, misao mu jeprelazila u maštanje, u samoposmatranje: on ni o čemu nije mislio, ali ga je nekatuga uzbuđivala i mučila.

Odjednom se kraj njega obrela Sonja. Prišla je jedva čujno i sela do njega.Bilo je još vrlo rano: jutarnja studen još nije popuštala. Sonja je imala na sebi bednistari kaput i zelenu maramu. Nјeno lice je još pokazivalo tragove bolesti: omršavelo,pobledelo, potamnelo. Ona mu se lјubazno i radosno osmehnula, ali je po običajubojažlјivo pružila ruku.

Uvek mu je pružala ruku bojažlјivo, ponekad je uopšte nije ni pružala, baš

kao da se bojala da će je odgurnuti. On je uvek nekako sa odvratnošću uzimao turuku, nju je uvek lјutito dočekivao, ponekad je uporno ćutao, za sve vreme njeneposete. Dešavalo se da je drhtala od straha pred njim i odlazila s dubokom tugom uduši. Ali sad im se ruke nisu odvajale; on je letimično pogleda, ništa ne kaza i oborioči. Bili su sami, niko ih nije video. Stražar se tada okrenuo.

Kako se to desilo, on ni sam nije znao, ali kao da ga je iznenada neštodohvatilo i nekako bacilo pred njene noge. Plakao je i grlio njena kolena. U prvommomentu Sonja se strašno uplaši, lice joj obli samrtno bledilo. Skoči s mesta,zadrhta i zagleda se u njega. Ali je odmah, istog trenutka sve shvatila. U očima jojsinu beskrajna sreća; razumela je, i za nju više nije bilo sumnje da on nju voli, da jebeskrajno voli, da je došao, najzad, i taj trenutak ...

Hteli su da govore ali nisu mogli. Oči su im bile pune suza. Oboje su bili bledii mršavi; ali na tim bledim i bolešlјivim licima već se sijala zora obnovlјenebudućnosti, potpunog vaskrsenja u novi život. Nјih je vaskrsla lјubav; srce jednoganosilo je u sebi neiscrpne izvore života za srce drugoga.

Odlučili su da trpe i čekaju. Ostalo im je sedam godina; a do tada tolikoneizdržlјivih muka i toliko beskrajne sreće! Ali on je vaskrsao, i to je znao, potpunoje to osećao svim svojim obnovlјenim bićem, a ona – ona je jedino i živela njegovimživotom!

Tog istog dana uveče, kad su već zatvorili kasarne, Raskolјnikov je ležao narobijaškom krevetu od dasaka i mislio o njoj. Toga dana mu se učinilo da svirobijaši, dotadašnji njegove neprijatelјi, već gledaju na njega drukčije. On je čaksam počinjao razgovor s njima, a oni su mu odgovarali lјubazno. Sećao se sad toga;ali tako je moralo biti: jer, zar se sad nije moralo sve izmeniti?

Mislio je o njoj. Setio se kako ju je stalno mučio i kidao njeno srce; setio senjenog bledog lica, ali ga sada ta sećanja više nisu morila: znao je kakvom ćebeskrajnom lјubavlјu iskupiti sada sve njene patnje.

A i šta znače sve te muke prošlosti! Sve, čak i njegov zločin, osuda iprogonstvo, izgledali su mu sad, u prvom zanosu, kao nekakav stran, čudandogađaj, koji kao da se i nije njemu desio. Doduše, on to veče nije mogao ni o čemudugo i istrajno da razmišlјa, niti da usredsredi svoje misli na nešto; sad ne bi mogaoništa ni da odluči svesno; samo je osećao. Mesto dijalektike počinjao je život i usvesti se moralo iskristalisati nešto sasvim drugo.

Ispod njegovog jastuka nalazilo se Jevandelјe. Uze ga mahinalno. Knjiga jebila Sonjina, ona ista iz koje mu je čitala o vaskrsenju Lazarevom. U početku robijemislio je da će ga Sonja mučiti religijom, da će započinjati razgovore o Jevanđelјu inametati mu knjige. Ali, na njegovo najveće zaprepašćenje, ona nijednom nijepovela razgovor o tome i čak mu nijedanput nije ponudila Jevanđelјe. Sam ga jezatražio od nje baš nekako pre bolesti, i ona mu je bez reči donela knjigu. Sve dosadje nije otvarao.

Nije je otvorio ni sad, ali mu jedna misao sinu u pameti: »Zar je moguće danjena ubeđenja ne budu sad i moja ubeđenja? Makar njena osećanja, njenetežnje ... ?«

I ona je čitav taj dan bila uzbuđena, a u toku noći opet se razbolela. Ali je

bila toliko srećna, toliko neočekivano srećna da se skoro uplašila svoje sreće!Sedam godina, samo sedam godina! U početku svoje sreće, u izvesnim trenucima,oboje su bili gotovi da gledaju na tih sedam godina kao na sedam dana. On još nijeznao da se novi život ne dobija badava, da njega tek treba kupiti skupom cenom –platiti ga velikim budućim podvigom ...

Ali ovde već počinje nova povest, povest postupnog obnavlјanja čovekovog,povest njegovog postupnog preporoda, postupnog prelaza iz jednog sveta u drugi,upoznavanje sa novom, dosad potpuno nepoznatom stvarnošću. To bi mogla bititema nove pripovetke – a naša sadašnja pripovest je završena.