Žan Rasin BERENIKA Prevod Nikola Bertolino LICA TIT, rimski car BERENIKA, kraljica Palestine ANTIOH, kralj Komagene PAVLIN, Titov poverenik ARZAS, Antiohov poverenik FENICIJA, poverenica Berenike RUTILIJE, Rimljanin TITOVA PRATNJA Dogaña se u Rimu, u prostoriji koja se nalazi izmeñu odaja Tita Berenike. PRVI ČIN Pojava prva - Antioh, Arzas ANTIOH Zastanimo ovde začas. Raskoš ova, ja vidim, Arzase, za tebe je nova. U samotnom miru te odaje sjajne Tit često od sveta skriva svoje tajne. Tu, kad se dvorjana svojih oslobodi, ljubavni razgovor on s kraljicom vodi. Evo, to su vrata njezinih odaja koje sa njegovim ova soba spaja. Poñi, reci da za razgovor diskretan ja nju molim, mada nerado joj smetam. ARZAS Kako? Da vi, kralju, smetate kraljici? Njen prijatelj, odan u svakoj prilici? Vi, Antioh, kom je draža i od oka?

Vi, veliki vladar i ponos Istoka? Sta? Zar zato što se braku s Titom nada nepristupačna je postala vam sada? ANTIOH Ne brini zasada o tome, već vidi mogu li nasamo s njom da zborim. Idi. Pojava druga - Antioh, sam No, zar staru hrabrost, Antioše, gubiš? Zar ćeš joj bez straha reći daje ljubiš? Ta već drhtim! Zebnja vlada srcem mojim: koliko god čeznem, toliko se bojim. Berenika mi je nadu oduzela; da navek zanemim, to je ona htela. Pet godina ćutah; i do ovog trena ljubav prijateljstvom beše mi skrivena. Pa zar će sad ona da dopusti meni da joj progovorim, kad se Tit njom ženi? Zar u ovom trenu da se pred njom javi već zaboravljeni glas moje ljubavi? Šta ću da postignem tim priznanjem smelim? Zašto da je ljutim, kad otići želim? Ne, ćutnja je bolja; nestani, izañi, beži u zaborav, ili pak smrt nañi. Ali zar da bol mi večno život muti, da potajno plačem, dok ona ne sluti? Zar da, gubeći je, gneva joj se bojim! O, lepa kraljice! U rečima mojim nikakvog zla nema. Neću da vam tražim da mene od carstva vi smatrate dražim. Reći ću vam samo da sad za me nema uzdanja da sudba neki obrt sprema, da sad, pred dogañaj, za vas pun radosti, ja, nesrećni primer duge strpljivosti, pošto pet godina voleh bez nagrade, odlazim, još veran, iako bez nade. Biću možda predmet žaljenja, ne ljutnje. Modam da govorim. Dosta beše ćutnje. Ta zar strepi onaj za kog nade nema? Onaj koji večni rastanak sam sprema? Pojava treća - Antioh, Arzas ANTIOH

Da uñem, Arzase? ARZAS S vašom sam porukom bio kod kraljice; ali s teškom mukom probih se kroz narod koji kao reka hrli da se klanja slavi što je čeka. Tit, koji usamljen beše osam dana, ne tuguje više zbog Vespazijana. U njemu sad opet stara ljubav gori i, ako je tačno ono što dvor zbori, srećna Berenika, pre smiraja dana, biće ne kraljicom, već caricom zvana. ANTIOH Ah! ARZAS Šta? Zar su za vas loše takve vesti? ANTIOH Znači, s njom nasamo ne mogu se sresti? ARZAS Moći ćete, kralju. Ona želi sama da doñe ovamo da se sretne s vama. Jednim je pogledom dala mi do znanja da se vašoj želji i ona priklanja; i zacelo smera da u zgodnom trenu napusti tu dvorsku pratnju neželjenu. ANTIOH Dobro. No da li su sasvim izvršene naredbe koje si dobio od mene? ARZAS Kao uvek, kralju, hitro sve obavih. Opremu na lañe u Ostiji1 stavih, i one su spremne već u ovom trenu, čim vaš nalog prime, iz luke da krenu. No koga šaljete do rodnog vam kraja2? ANTIOH Arzase, kreće se posle oproštaja s kraljicom. ARZAS Ko kreće? ANTIOH Ja. ARZAS Vi? ANTIOH Kad iz dvora odem, Rim napuštam, i to biti mora

zauvek. ARZAS Ne krijem, čudim se zbog toga. Sta? Berenika vas širom sveta toga tako dugo vodi, van vaših država; tri leta u Rimu već vas zadržava; i sad, kad kraljica ostvaruje snove, kad vas za svedoka slavlja svojeg zove, kad joj Tit, zaljubljen, tim venčanjem želi dati sjaj kome ste i vi doprineli... ANTIOH Dosta. Prepusti joj te radosti njene, Arzase. Ta priča mučna je za mene. ARZAS Shvatam. Berenika sad pliva sred slavlja, pa dužnu zahvalnost za vas zaboravlja, i prijatelj, izdan, sada mržnju krije. ANTIOH Ne, nikad mi manje mrska bila nije. ARZAS Sta? Zar novi car vas, tek što presto steče, više ne poznaje? Zar mu je sve preče? Možda osećate da vas hladno prima, pa zato bežite od njega i Rima? ANTIOH Tit je onaj stari. Žaleć' se na njega, grešio bih. ARZAS Onda recite zbog čega odlazite, ćefom tim škodeći sebi? Novi car vas voli i nista vam ne bi odbio, znajući da nekad, u boju, uz njega tražiste smrt i slavu svoju, da on, uvek smeo, i vi, uvek orni, svladaste judejski narod nepokorni. On zacelo pamti dan slave i tuge što mu je doneo kraj opsade duge. S trostrukih bedema dušmani su samo spokojno gledali kako napadamo; zid se odupir'o nemoćnome malju; i tada, s lestvama u ruci, vi, kralju, preñoste bedeme, smrt noseći sobom. Taj vas dan umalo ne sastavi s grobom: Tit vam je grlio beživotno telo, suzaraa se zali bojno polje celo. Zato sada, kralju, sad stižu vremena

kad će plod da pruži ta krv prolivena. Ako vam dotuža život u tuñini i vuče vas želja k vašoj domovini, zar da se vratite poniknute glave na Eufrat? Ili s vlašću i pun slave, one slave koju pružiti Rim samo sad može, s kojom vas cezar šalje tamo? Zar se taj odlazak ne može izbeći? Kralju, vi ćutite? ANTIOH A šta mogu reći? Bereniku moram čuti. ARZAS Ta zbog čega? ANTIOH Njen uspeh za mene biće konac svega. ARZAS Kako? ANTIOH Nek potvrdi vest o svom venčanju. Ako mi ispriča priču, lepu za nju, da se Tit resio na brak, da će presto s njom da deli - meni ovde nije mesto. ARZAS Ali što vam taj brak tako teško pada? ANTIOH Saznaćeš ostalo na putu, ne sada. ARZAS Kakvom li mi strepnjom sve to dušu krši! ANTIOH Ona stiže. Zbogom. Nalog moj izvrši. Pojava četvrta - Berenika, Antioh, Fenicija BERENIKA Najzad od nesnosne svetkovine ove utekoh, gde stičem prijatelje nove; bežim od njihove slatkorečivosti k prijatelju pravom, punom iskrenosti. Doduše, posete ne behu vam česte; od mene za nehaj optuženi beste. Rekoh: zar Antioh, ta odanost sama, uvek pored mene u svim nevoljama, on što vemo, po tom svetu vascelome, kroz ćudi sudbine uvek pratio me,

danas, kad ću možda steći voljom neba počast koju sa njim podeliti treba, taj Antioh, dakle, zar me zapostavlja i gomili tuñih ljudi me ostavlja? ANTIOH Znači, vaš brak, gospo, sad postaje zbilja? Vaša ljubav, dakle, stigla je do cilja? BERENIKA Nespokojstvo svoje poveriću vama: ovih dana često bejah u suzama; Tit, kada u tugu ceo dvor svoj zavi, kao da i ljubav svoju obustavi. Nisam bila predmet pažnje neprestane, k'o pre, kad je sa mnom provodio dane. Nem, suznih očiju, prepun brige tajne, zborio je samo reči oproštajne. Vi znate da samo njega ja u njemu volim, pa slutite moju bol golemu i da bih vascelu carsku veličinu dala za njegovu ljubav i toplinu! ANTIOH Da li mu je sada opet do vas stalo? BERENIKA Videli ste šta se noćas odigralo kad senat njegovom dade roditelju rang božanstva, vršeć' pobožnu mu želju. Sad, kad je sinovlji dug mu zadovoljen, vratio se onoj od koje je voljen. Cak, ne rekavši mi ni reči o tome, sazvao je senat da kraljevstvu raome proširi granice; deo Palestine odsad Arabija i Sirija čine. Ako glas što kruži istinit je ceo, ako mi se stoput Tit iskreno kleo, on sad Bereniki daje više vlasti da veći sjaj pruži njenoj carskoj časti. Sam će mi uskoro doneti te vesti. ANTIOH A ja sad odlazim. Nećemo se sresti nikad više. BERENIKA Nebo! Šta još neću čuti! Kralju, vi bledite! Pogled vam se muti! ANTIOH Moram ići, gospo. BERENIKA

Šta? Da li se krije i od mene... ANTIOH (za sebe) Nisam smeo videti je. BERENIKA Otkud strah taj? Zašto ne progovarate? Kakva je to tajna? Što nas napuštate? ANTIOH Vašu volju, znajte, poštujem i sada; moje vam se srce poslednji put jada. Ako se u sjaju moći što vam raste još sećate kraja gde svet ugledaste, znate da očiju vaših prve strele duboku su ranu tom srcu nanele: ja zavoleh. Brat vaš, Agripa, za mene zauze se kod vas. Možda uslišene bile bi mi nade, no kob nas razdvoji: Tit baš tada stiže, vide vas, osvoji4. Nosilac odmazde strašne moćnog Rima, uzdignu se, blistav, nad svim dušmanima; uzdrhta Judeja. A ja bejah prvi čiji jadni otpor moć njegova smrvi. I baš od vas morah svoj udes tad čuti: od moga ste srca tražili da ćuti. No već moje oči behu molba sama: moj bol i uzdasi išli su za vama. Vaš postupak tada beše surov skoro: muk ili rastanak birati sam mor'o, i čak se zakleti da poslušno ćutim. No znajte, kad već se drznuh da vas ljutim: dok vam se zaklinjah, srce se tad moje klelo da zauvek vama pripalo je. BERENIKA Ah! šta izrekoste! ANTIOH Pet godina traje ta ćutnja - a večna, gospo, od sada je. Svog sam suparnika pratio u boju da bih, osim suza, i krv lio svoju, da vas slavom, koju podvizima steknem, ganem, kad već ne smem ni reč da vam reknem. I već skoro stigoh kraju svoje bede, već me ožaliste, no smrt me ne htede. Zaludnih li rana u slepilu mome! Jer i u junaštvu Tit nadmašio me. Mada stvoren, gospo, da svoj zemlji sudi,

on, koji hrabrošću poštovanje budi, on, vaš izabranik i miljenik sveta, upravo on bese svakom maču meta, dok suparnik, prezren, bez nade, sit svega, beše samo bleda senka pored njega. Ovakva vam priča - makar bio i ja taj što je govori - vidim da već prija, i slušali biste takve reči dugo, opraštajući mi zbog Tita sve drugo. Najzad, kad se duga ta opsada svrši, kad Tit u požaru, krvi, bunu skrši, iza njega malo preživelih tada ostade u kršu srušenoga grada. Vi u Rim poñoste s njim, gospo. A za me Istok tad postade pust i prepun čame. Cezarejom5 dugo lutah, predelima gde na ljubav moju svud spomena ima; tim turobnim krajem tražih lik vaš mio; na vaše tragove tu sam suze lio. Najzad duša jadu odolela nije. Očaj me bacio čak do Italije. Tu, gde poslednji će udar kob mi dati, zagrljen sa Titom mogoh pred vas stati. Dok vi svoju ljubav snevaste kraj moje, velom prijateljstva zavarah oboje. Našao sam tada utehu u nadi da vam Vespazijan i Rim nisu radi. Te otpore, mišljah, Tit neće da svlada. Sad je Vespazijan mrtav, a Tit vlada. Što smesta ne odoh! Ali nada stara htede da još vidirn i stav novog cara. Sada znam svoj udes - znam za slavlje vaše i za propast svoju. Drugi dočekaše da s vama radosnu svetkovinu dele gde bih ja jedino lio suze vrele. Stoga, rob ustrajni nedostižnog bića, srećan u svom bolu što ta tužna priča tvorca mojih jada uvredila nije, odlazim, a volim k'o nikad ranije. BERENIKA Ne bih verovala, kralju, da baš sada, kad moj život caru treba da pripada, neki bi mi smrtnik mogao u oči reći da me voli, i nekažnjen proći. No ćutnja je dokaz prijateljstva moga: reči sto vreñaju zaboravljam stoga.

Ne prekidoh govor pun drzovitosti, i čak me rastanak sa vama žalosti. U tom slavlju koje nebesa mi šalju s vama bih delila svoju radost, kralju. Od mene, od svih ste vi cenjeni bili. Diviste se Titu i beste mu mili. A meni su dragi bili razgovori s Titom, što iz drugog Tita meni zbori. ANTIOH A ja, mada dockan, bežim baš od toga, od tih razgovora bez učešća moga, od imena koje spokojstvo mi muti, koje s vaših usta uvek moram čuti. Sklanjam se s očiju koje me sve vreme gledaju, a nikad ni ne primete me. Zbogom. Moje srce, koje lik vaš nosi, voleće vas dokle smrt ga ne pokosi. Neću, ne bojte se, da razglasim svetom tu ljubav, plačući nad sudbom mi kletom, gospo. Sve čime ću sebe da vas setim biće glas o smrti kojoj željno letim. Zbogom. Pojava peta - Berenika, Fenicija FENICIJA Baš ga žalim! Zbog vernosti svoje, gospo, više sreće on zaslužio je. Nije vam ga žao? BERENIKA Naglim oproštajem bol mi je potajnu zadao, priznajem. FENICIJA Što ga pustiste? BERENIKA Šta? Da bude uz mene? Nestati mi mora i iz uspomene. Zar želiš da nadu bezumnika budim? FENICIJA O držanju Tita ne znam šta da sudim, gospoño. Rim na vas surevnjivo gleda; njegov strogi zakon meni mira ne da: on hoće caricu rimske krvi čiste; Rim mrzi kraljice, a kraljica vi ste. BERENIKA

Moj strah, Fenicijo, sad je sasvim nest'o. Tit me voli, car je, ima moć i presto. Htedne li, senatu mrska biti neću, a careve slike biće svud u cveću. Da li si videla sjaj minule noći? Zar ti carske slave nisu pune oči? Lomača6 i baklje što na lik mu krasni liju sjaj, orlovi zlatni, puk taj glasni, vojska, senat, pa te povorke vladara svetlih od blistavog lika moga cara, taj purpur, to zlato, sjajniji u slavi njegovoj; taj lovor, sto mu trijumf slavi; pa ta reka ljudi što dolaze amo odasvud, da njega ugledaju samo; on u tim mnoštvima, uzvišen nad njima.. Bože! Kako duše pune behu svima ljubavi, štovanja, vernosti! Zar svako O Titu ne misli, reci, isto tako, da bi, čak i da se rodio u bedi, svet ga kao voñu želeo da sledi? Ali, Fenicijo, zbog tih uspomena što sad vreme gubim? dok ovoga trena Rim prinosi žrtve, i dok narod hita da slavi početak vladavine Tita? Šta čekamo? Zavet prinesimo sada da Tit pod okriljem neba srećno vlada. Kada to obavim, čekati ga neću; naći ću se smesta kraj njega, i sve ću da kažem što ljubav u srcima budi i za čim mi srce poodavno žudi. DRUGI ČIN Pojava prva - Tit, Pavlin, pratnja TIT Da li neko vide kralja Komagene? Zna li on da treba da doñe do mene? PAVLIN Znam da je s kraljicom hteo da se nañe. Poñoh k njoj i stigoh tek što on izañe; naredih da mu se za vaš nalog javi. TIT Dobro. A čime se Berenika bavi? PAVLIN

Zahvalna za vašu pažnju, gospodaru, ona sad u hramu moli da nam caru nebo bude sklono. TIT Preljupka kraljice! Vaj! PAVLIN Zašto "vaj"? Kakva vam muka mrači lice? Ta vi joj dadoste Istok, da njim vlada? TIT Pavline, nasamo nek nas puste sada. Pojava druga - Tit, Pavlin TIT Rim se, dakle, pita šta ću ja da činim sa sopstvenim srcem i sa kraljičinim, Pavline; a tajne, tu skrivene mrakom, po celom su svetu na ustima svakom. Čas je najzad da se i odgovor pruži. Kakav glas o meni i kraljici kruži u narodu? Pričaj. PAVLIN Svi jednako čine: hvale njene draži i vaše vrline. TIT Ja volim kraljicu. Šta o tome vele? Odanoj ljubavi kakav ishod žele? PAVLIN Sve je, pa i ljubav, sad u vašoj moći: s dvora vašoj želji otpor neće doći. TIT Taj dvor neiskreni videh gde se stara da ugaña volji svojih gospodara; videh kako krotko i na kolenima zločine Nerona kao zakon prima. Ja neću da meni ponizni dvor sudi; duša mi za lepšim gledalištem žudi7: moras mi otkriti to što srca kažu, a ne da li sa mnom laskavci se slažu. To si meni dužan. Zid, kog strahom dižu oko mene, ne da da mi žalbe stižu. Slep i gluv sam stoga, pa, da to ublažim, sada tvoje uši, tvoje oči tražim. Veruj, u meni se tvoj prijatelj budi

kad kroz tebe bolje vidim duše ljudi, kad iskrenost tvoja istinu mi kaže, dok krug laskavaca oko mene laže. Dakle, da li nade za kraljicu ima? Ceka li je milost ili gnev od Rima? Kad takva lepota na carski tron kroči, kaži, zar će rimske da uvredi oči? PAVLIN Hoće, gospodaru. S pravom il' tek tako, Rim njoj carsku krunu ne želi nikako. Da te lepe ruke same carstvo traže, da je ona krasna - s tim se sav Rim slaže, i srce Rimljanke svako joj priznaje, svi kažu: divna je, ali - kraljica je. Rimska krv od strane čuvati se mora, to je zakon Rima, i tu nema zbora, i potomci vaši bespravni će biti stupite li u taj brak nezakoniti. Otkad je poslednji kralj prognan, vi znate da tu reč, nekada tako svetu, prate večita omraza i moćni gnev Rima, i mada je narod veran cezarima, ta mržnja, taj ponos, svim srcima gode, jer je to ostatak negdašnje slobode8. Sam Julije9, što je ugušio prvi slobodu i zakon Rimljana u krvi, Kleopatru u svom ljubavnome plamu beše ostavio na Istoku samu. Videći božanstvo u njoj, Antonije10 u njenome krilu ni pomišlj'o nije na Rim, na Čast. Ali s njom se nije smeo da venča. Pa ipak, gnev je, usplamteo, celog Rima na njih pao poput groma, smiren tek osvetom ljutom nad oboma. Zatim Kaligula11, i Neron11 za njime, čudovišta čije s mukom zborim ime, što su ljudi samo likom, ničim više, i što sve zakone rimske pogaziše, tim zakonom nisu smeli da se šale i pred nama baklje mrskog braka pale. Da zborim iskreno narediste meni. Brat Palasov, Feliks, rob osloboñeni, kog označi navek žigom Klaudije, muž dveju kraljica12 zar postao nije? A njih - kad tražite iskrenost do kraja - krv istih predaka s Berenikom spaja.

U ložnicu carsku kad kraljicu danas pustite, nije li to uvreda za nas, jer kraljice dele svoj krevet sa robom što trag naših gvožña još nosi sa sobom? Volja Rima, eto, sada vam je znana. Senat će zacelo pre smiraja dana na zahteve carstva da vas opomene i kaže to isto što čuste od mene. Izbor, vas dostojan, veran časti Rima, tražiće Rimljani svi na kolenima. Vašem odgovoru sad prepreke nema. TIT Ah! Kakvoj ljubavi tužan kraj se sprema! PAVLIN Strasna je to ljubav, to se mora reći. TIT Od svega što slutiš taj zanos je veći, Pavline. Nju voleh služeći joj revno, morajući da je viñam svakodnevno. I čak sam - od tebe nista kriti neću - bezbroj puta nebo hvalio za sreću što u Idumeji13 vlast mom ocu dade, pa Istok sa vojskom pod žezlo rnu pade, te on potom uspe da čitav svet digne, da krvavom Rimu najzad i mir stigne14. Čak i očev presto ponekad sam hteo, ja, Pavline, koji svoj bih život ceo stoput žrtvovao da njegov još traje, da sudbina, blaža, tako želela je. Sve - zar zaljubljeni znaju za čim žude! - zato da carica Berenika bude i da se odužim za ljubav joj vernu davši joj nad svetom tu moć neizmernu. Sad, uz svu tu ljubav, uz sve draži njene, uz zakletve moje, suze nebrojene, sad, kad toj lepoti krunu smem da nudim i kad za njom više nego ikad žudim, kad bi snovi koje snevah godinama za tren bi se brakom ostvarili nama, sad, Pavline... Nebo! Smem li da izustim? PAVLIN Šta to, gospodaru? TIT Sve ću da napustim zauvek! To zborim, a srce se muti. Ako sam želeo tvoje reči čuti,

to beše zbog želje da razlozi tvoji ućutkaju ljubav sto se ćutnje boji. Ta ljubav već htede Bereniku spasti, a kad najzad krenuh putem svoje časti, ljuti boj sam bio od kog će mi rana na srcu da traje mnogo dugih dana. Dok bejah prepušten sebi - voleh tada; drugi beše dužan da nad svetom vlada. Vlasnik svog života, voleti sam smeo, želeo sam samo ono što sam hteo. No tek što moj otac u drugi svet kroči, tek što mu, žalostan, ja zaklopih oči, već spoznah varljivost svoje divne nade, osetih sav teret što na mene pade, uvideh, Pavline, da s onim što ljubim ja sopstveni život, samog sebe gubim, i da radi sveta žrtvovati treba tu ljubav, protivnu volji samog neba. Sad su oči Rima u me uperene. Kakav znak za njega, sramota za mene, da, kršeći zakon svojim prvim činom, svoju sreću gradim nad tom ruševinom! Rešen da podnesem žrtvu preveliku, htedoh da pripremim jadnu Bereniku. No kako da počnem? Proñe osam dana, a ona to ne ču sa mojih usana; kad htedoh da zborim, prva reč mi susta, jezik mi ostade sleñen usred usta. Mišljah da će ona nevolju da sluti kada vidi patnju što moj spokoj muti; no sućuti puna, ne sumnje, kraljica rukom mi je suze brisala sa lica, ne očekujući u svome neznanju kraj ljubavi naše, nezaslužen za nju. Tek od jutros svoje slabosti se stidim. Dosta mi je ćutnje, moram da je vidim. Čekam Antioha, da mu predam blago meni nesuñeno, ma koliko drago; neka sa kraljicom on na Istok ide; Rimljani će sutra to moći da vide. Za koji trenutak to ću joj sam reći, poslednji put tada sa njom govoreći. PAVLIN To i očekivah od časti, vrline što pobedonosnim posvuda vas čine. Sam jerusalimski bedem, sav u dimu,

taj spomenik vaše odanosti Rimu, srušen, sad je svedok hrabrosti i časti što neće da svoje delo upropasti, i znak da će junak pred kojim svet pada svoje strasti jednom umeti da svlada. TIT Ah! Svirepa časti pod imenom sjajnim! Ti bi lepša bila očima očajnim kad bih smeo zbogom da kažem životu! Zar mi tebe samu, svu tvoju lepotu Berenika nije učinila dragom? Slavi što je nekad išla mojim tragom čast, Pavline, nije uvek bila sklona; ja bejah odgojen na dvoru Nerona. Ti znaš da loš primer često vodio me kroz porok, naslade, zlom bespuću svome15. No Berenika me osvoji, nadjača. Rešen da osvojim svoga osvajača, postah ratnik; mač moj sve pobede uze. Vratih se u slavlju. No ni krv ni suze ne behu dovoljni da mi sreća bude zaslužena: htedoh da usrećim ljude. Za dobrim naumom sledovahu dela. Da znaš kakva bi me radost obuzela kad bih joj video zadovoljne oči, dok mnoštvo zahvalnih za mene svedoči! Njoj ja sve dugujem. A šta ću joj dati! Za moj dug, Pavline, ona će da plati. Za svu tu vrlinu, čast i slavlje ratno reći ću: "Idite, i to nepovratno." PAVLIN Šta? Ukazaste joj tolike počasti, Eufrat je sada meña njene vlasti, tom darežljivošću senat začudiste, pa još strahujete da zahvalni niste? Njenoj ćete kruni sto naroda dati. TIT Zar ću njenu patnju time zavarati! Ja znam Bereniku i sve snove njene. Znam da joj je stalo jedino do mene. Od dana kad ljubav ova poveza nas (srećnog ili kobnog, šta da kažem danas?) ja sam sve što ona voli, sve što ima; tuña je tom dvoru, strana usred Rima; svaka druga želja, sem da mene čeka i da sa mnom bude, od nje je daleka.

Kad bih, vrlo retko, zakasnio malo, kad bi joj čekanje predugo postalo, morao sam, ganut plačem joj i mukom, da joj suze dugo brisem nežnom rukom. Znaj, sve čime ljubav ponajjače veže, zanosa i strepnji suze uvek sveže, blagi joj prekori, vrlina, lepota, prirodnost - sve je to deo mog života. Svaki dan je viñam, to pet leta traje, i uvek izgleda k'o prvi put da je. No dosta, Pavline. Hajdemo. U duši svirepu odluku to sećanje guši. Nebo! Da je s takvom suočim strahotom! Još jednom, hajdemo, ne mislimo o tom. Izvršimo ono sto je neumitno. Da 1' ću preživeti - to sad nije bitno. Pojava treća - Tit, Pavlin, Rutilije RUTILIJE Razgovor sa vama Berenika traži, care. TIT Ah! Pavline! Šta da radim, kaži! PAVLIN Sta? Volja, odluka - zar su vam već tuñe? Sadje Čas. Kaž'te joj. TIT Dobro. Neka uñe. Pojava četvrta - Berenika, Tit, Pavlin, Fenicija BERENIKA Tajnu ću samoće vaše narušiti. Oprostite za taj čin nerazboriti. Dok sad oko mene bruji vaš dvor celi o moći do koje ste moj presto uzneli, zar je, gospodaru, pravo da ja sama ćutim, da ne mogu da zahvalim vama! Ovom prijatelju vernom je poznato šta nam srca kriju, pa smem reći zato da ste najzad sami, oca ožaliste, ništa vas ne drži, a došli mi niste! Širite granice, čuh, kraljevstvu mome,

a ne rekoste mi ni reči o tome. Ah! mira mi treba, ne vlasti i zlata. Zar vam srce zbori samo sred senata? Ah, Tite - jer meni to ime je draže od titula što ih strah i smernost traže - od kakvih li briga vaša ljubav pati? Zar samo države možete mi dati? Zar mislite da me tesi ta moć pusta? Vaš uzdah, vaš pogled, reč iz vaših usta, to su moje želje, moja utočišta. Viñajte me češće, ne dajte mi ništa. Zar sve vaše dane carstvo oduze mi? Posle osam dana za mene ste nemi? Nek jedna reč zbriše strah koji stvoriste. Kad uñoh, o meni da li govoriste? Tiču li se mene tajne što me plaše? Bave li se mnome barem misli vaše? TIT Ne sumnjajte, gospo. Nebo mi svedoči da svud Bereniku vide moje oči. Vreme i odsutnost, kunem vam se u to, čuvaju vam moje srce netaknuto. BERENIKA Šta? Zar u večitu ljubav kunete se s tolikom hladnoćom, da se srce strese? Zašto treba nebo za svedoka zvati? Zar vam moje srce neće verovati? Zar da te zakletve budu lek mom strahu? Pokloniću veru običnom uzdahu. TIT Gospo... BERENIKA Dakle? Zasto pogledi vam beže, gospodaru? Kakva smutnja reč vam veže? Zar vam vidim samo izraz zbunjenosti na licu? Smrt oca zar vas još žalosti? Zar ništa tu patnju ublažiti neće? TIT O, gde bi kraj bio sada moje sreće daje živ moj otac! BERENIKA Znam da vaša tuga opravdan je deo sinovljeg vam duga, no počast mu dosta već odaste njome: mislite o slavi svojoj, carstvu svome. A kažem li svoje želje, da li grešim?

Ja sam vas nekada umela da tešim. Radosnije vi ste slušali me tada. Zar jedna reč vaša ne beše lek jada i suza, što zbog vas behu meni kazna? Vi žalite oca; ah, boli prolazna! A meni - o, kako to sećanje boli - otimahu sve što srce moje voli, meni, čiju znate nevolju i čamu kad rae samo načas ostavite samu, i kojoj rastanak naš mora da zada smrtonosnu ranu... TIT Ah, gospo, zar sada to kažete meni? O, poštedite me; za nezahvalnika preteško je breme tolika odanost. BERENIKA Za nezahvalnika? Zar to znate biti? Odanost tolika zar vam mučna biva? TIT Moje srce pali plam ljubavni, gospo, kao nikad. Ali. BERENIKA Ali? TIT Avaj! BERENIKA Kaž'te. TIT Rim... Carstvo... BERENIKA Ja slušam. TIT Hajdemo, Pavline, jer me slabost kuša. Pojava peta - Berenika, Fenicija BERENIKA Šta! Ništa ne kaže, i otići mora! Avaj, Fenicijo, zlog li razgovora! Šta skrivih? Šta hoće? Šta znači ta ćutnja? FENICIJA I u mom je duhu, gospo, sama smutnja. Slutite li barem uzrok toj nevolji?

Protiv vas šta može da ga ozlovolji? Setite se, gospo. BERENIKA Avaj! Vemj meni, celu prošlost vidim sad u uspomeni: kriva sam, do ovog trenutka čemernog, samo zbog ljubavnog žara neizmernog. No ti si nas čula. Reci, ne prećuti: sta to rekoh što je moglo da ga ljuti? Možda nezahvalno o daru mu zborih, ili ga zbog tuge njegove ukorih. Ili je zbog Rima takav prema meni? Car je, pa kraljicom ne sme da se ženi. Vaj, ako je tako... Ne, ta zar ne rece stoput da te smetnje neće da ga spreče, stoput... Ah! nek kaže, svirepi, što ćuti? Sto neizvesnošću dušu moju muti? Zar da živa budem kraj pomisli same da ga ja uvredih, da ne mari za me? Hajd'mo za njim. Ali, kad promislim malo, možda vidim šta je smutnju izazvalo. On zna, Fenicijo, šta tu iza leña Antioh mu radi, i to ga sad vreña. Čula sam da čeka kralja Komagene; to je ta nevolja što je snašla mene. Ta zlovolja, što me prestravila tako, to je sumnja što se da smiriti lako. Nemoj da se dičiš tom pobedom, Tite. Ah! nek ti nebesa, sto čast tvoju štite, boljeg suparnika daju, da me kuša, da tvoj dar mi bude samo tvoja duša, a on da mi carstva, veća nego tvoja, ponudi za ljubav, i žezla bez broja! Tad bi znao, voljen, i pobednik pravi, šta sve značis meni i mojoj ljubavi. Hajdemo. Reč jedna smiriće ga sada. Utišaj se, srce, on mi još pripada. Prerano se predah neslućenoj boli! Tit je ljubomoran; znači, Tit me voli. TREĆI ČIN Pojava prva - Tit, Antioh, Arzas

TIT Šta, kralju? Htedoste da odete sada? Zašto? Što bežite od nas iznenada? Ta zar mi ne biste čak ni zbogom rekli? Kao neprijatelj zar biste utekli? Moj dvor, Rim i carstvo šta će reći na to? Ja sam vam prijatelj, i čudim se zato. Zar vam nešto skrivih? Možda vas bez žara primah, kao mnoštvo ostalih vladara? Pre smrti mog oca srce vam poklonih, sve što sam imao srećnih dana onih, a sad, kad i ruka izdašna postoji, zar vam ne trebaju ti darovi moji? Mislite li vi da, svestan nove moći, prošlost ne dozivam nikada pred oči, i da u mom duhu prijatelji svi su neznanci što više potrebni mi nisu? Baš vi, što umalo sad me ostaviste, kao nikad dosad meni potrebni ste. ANTIOH Zar ja, gospodaru? TIT Da, vi. ANTIOH Zar velika pomoć može biti, vaj, od nesrećnika? TIT Ja još pamtim vaše junaštvo u boju; znam, kralju, da s vama delim slavu svoju. Pamtim kako blista u očima Rima plen koji oteste sami Jevrejima, kako gradom reka zarobljenih teče \ a na njima, kralju, vaši lanci zveče. Ali sad ne tražim neki podvig smeo: vašim bih se glasom poslužiti hteo. Zahvalnost kraljice poznata je meni, znam da Berenika vašu vernost ceni, da u Rimu samo vas sreće i sluša. Nas troje smo, kralju, samo jedna duša. I zato vas molim, dragi prijatelju, da se kod kraljice sad za moju želju zauzmete. ANTIOH Kako? Pred nju opet ja ću? Ona moje zbogom, zauvek, već začu.

TIT Kralju, nek vas čuje još jednom, zbog mene. ANTIOH Ah! Vi joj recite. Ta sve misli njene samo k vama lete. Čemu nastojanje da sami ne date to divno priznanje? Ona nestrpljivo čeka da ga čuje. O, ja znam kako vas i voli i štuje; od nje same saznah da vest o venčanju, toliko željenu, sad nosite za nju. TIT Ah! Zar bi sad bilo kraja mojoj sreći kad bih joj mogao tu divnu vest reći! Ali sad, kad mogu da tu sreću steknem, baš sad moram, kralju, da se nje odreknem. ANTIOH Da se odreknete? Vi? TIT Moj udes to je, jer brak je nemoguć izmeñu nas dvoje. Uzalud su nade zanosile mene: kralju, ona sutra s vama će da krene. ANTIOH Šta čujem? O nebo! TIT Plačite nad mojim sjajem punim čame. Ja, što udes krojim svetu, što kraljeve postavljam i rušim, želje svoga srca dužan sam da gušim. Lepotu koja se u purpuru rodi Rim mrzi, jer raspru s kraljevima vodi; ljubavlju ga svojom vreñam, jer on kune kraljevske joj pretke i sjaj njene krune. Inače, prostotu srce sme da bira: takav izbor neće rimsku čast da dira; kao carica im ne bi bila loša lepotica neka iz rimskog ološa. Sam Julije Cezar ustuknu pred njima. Ako Berenika ne ode iz Rima, sutra će da čuje puk, što, prepun gneva, kraljičin odlazak od mene zahteva. Popustiću svome osećanju časti, moje ime, lik njen, od uvreda spasti. Zbog pogleda mojih, osmodnevne ćutnje, nju su već zacelo obuzele slutnje, i sad, dok u duši brige joj se roje,

traži da držanje objasnim joj svoje. Olakšajte muku srcu punom strave, oslobodite me okrutne izjave. Recite joj kakva patnja razdire me, zašto je se klonim, što ćutim sve vreme. Budite nam glasnik reči oproštajnih i jedini svedok naših suza tajnih. Izbegnimo mučni prizor: to je bolje no da klone malo preostale volje. Ako će joj patnju olakšati nada da će u mom srcu da živi i vlada, recite joj da ću usred dvorske čame izgnanik da budem, pun vernosti same; ime joj poslednjim dahom da izustim k'o sužanj što vlada svojim carstvom pustim, a nebo, što od nje rastavit' rae želi, dužim će me vekom jače da ucveli17. Vi, koga odanost samo veže za nju, kralju, s njom budite u njenom stradanju. Pratite kraljicu na Istok: za ljude ne bekstvo, već slavlje nek taj prizor bude. Prijatelji uvek budite, a mene svaki vaš razgovor nek uvek spomene. Eufrat će vaše države da združi i kao granica da im odsad služi. Senat, koji ceni vaše irae časno, dodaće kraljevstvu vašem jednoglasno još i Kilikiju18. Kralju, zbogom sada. Čuvajte kraljicu što mi dušom vlada, sve što mome srcu ikad beše drago, do poslednjeg daha za nj jedino blago. Pojava druga - Antioh, Arzas ARZAS Nebo vam je, kralju, sklono kao nikom. Otputovaćete, ali s Berenikom. Drugi je ne uze, i čak vam je daje. ANTIOH Moram se pribrati. Ipak, prenagla je ta promena; moju nevericu budi. Zar mi Tit predaje sve za čime žudi! Bogovi! Mogu li tome veru dati? Mogu li se takvom nečem radovati? ARZAS

A smem li ja, kralju, znati šta to znači? Zar ćete za radost uvek smetnju naći? Zar me obmanuste kad, pun uzbuñenja, posle oprostaja i svog izjašnjenja, vi pričaste meni, izlazeć' iz dvora, O smelosti vašoj iz tog razgovora? Bežaste od braka što vas jadom puni. Tog braka sad nema; šta vas sada buni? Dajte sad na volju sebi. ANTIOH Zar da shvatim, Arzase, da sad sam dužan da je pratim! Zborićemo dugo i slatko nas dvoje i - kad joj se oči naviknu na moje - srce će je možda jednom da upita što mi vernost prezre zbog hladnoće Tita. Kraj njega, koji me zasenjuje, slavan, svaki drugi sjaj je u Rimu ništavan, no Istok, mada mu ime i tu sjaji, ni moju joj slavu neće da zataji. ARZAS Da, kralju. Ljubavi vašoj sve pomaže. ANTIOH Ah! Jadniku prija da sam sebe laže! ARZAS Kako to, da laže? ANTIOH Šta? Da mene voli? Da reč izgovori, lek svih mojih boli? Da najskrivenije želje mi ostvari? Misliš da bi ona, čak i da joj čari sav svet prezre, ipak, jadna i pečalna, htela da usliši mene, nezahvalna, i da se unizi dotle da prihvati nežnost koju bi mi morala da vrati? ARZAS A ko bolje od vas može da je tesi? Više joj se, kralju, sudbina ne smeši. Tit je napušta. ANTIOH Ah! Zbog tog preokreta mene čeka samo nova muka kleta. Koliko ga voli, plačem će mi reći, patnjom će bol meni da zada još veći. Ljubav će mi biti nagrañena tugom i suzama što su namenjene drugom.

ARZAS Šta? Zar gristi sebe, to vam mučno nije? Gde još takvo srce takvu slabost krije? Otvorite oči i vidite, kralju, da vam sad nebesa Bereniku šalju. Sad, kad njenu ljubav Tit vise ne traži, treba joj brak s vama, da joj patnju blaži. ANTIOH Brak sa mnom! ARZAS Nek plače nekoliko dana. Kada joj jecaji minu sa usana, govoriće za vas vreme koje hita, osvetoljubivost, gnev, odsutnost Tita a blizina vaša, žezla, teška za nju, dve države vaše što teže spajanju. Razum, prijateljstvo, ljubav - sve vas veže. ANTIOH Laknu mi, Arzase: pun sam nade sveže. Nov život u meni tvoje reči bude. Sta čekamo? Titu nek po volji bude. Izvršimo nalog. Nek kraljica sazna kakva je za ljubav njenu čeka kazna. Ali, ne. Stanimo. Čime se to bavim? Zar ja da joj takvu svirepu vest javim? A čast mi? A ljubav? Srcu svome lažem... Bereniki divnoj zar ću ja da kažem da je napuštena? Da ćete to čuti, kraljice, zar iko mog'o je da sluti! ARZAS Kralju, gnev će ceo da plane nad Titom. Vi ste samo glasnik, i poslušan pritom. ANTIOH Ne, neću joj poći. Poštujmo bol njenu. Drugi će joj reći tu vest neželjenu. Zar misliš da neće dovoljno da pati kad vest o Titovoj nemilosti shvati i da patnja mora da bude tolika da to od njegovog čuje suparnika! Ne, neću da budem glasnik koji žanje zbog te kobne vesti gnev i proklinjanje. ARZAS Ah! Evo je, kralju. Odlučit' se mora. ANTIOH Nebo!

Pojava treća - Berenika, Antioh, Arzas, Fenicija BERENIKA Šta, zar niste još otišli s dvora, kralju? ANTIOH Vidim, gospo, da tražite cara: kad sretnete mene, to vas razočara. Ali okrivite bas njega što još ću da vam smetam, gospo, svojom prisutnošću. Možda bih stigao već i do Ostije da mi car odlazak zabranio nije. BERENIKA On samo vas traži, a beži pred nama. ANTIOH Tražio me da mi govori o vama. BERENIKA Zar o raeni, kralju? ANTIOH Da, gospo. BERENIKA A šta to? ANTIOH Dmgi će vam bolje reći. Ćutim zato. BERENIKA Šta kažete! Kralju... ANTIOH Ne, poštedite me. Drugi možda ne bi znali da zaneme već bi likovali, pouzdanje stekli i to što tražite radosno vam rekli. Ali ja, vi znate, za vaš mir se bojim i bdim nad njim više nego i nad svojim; patnju vam ne želim, otud moja ćutnja; bol me vaša plaši više nego ljutnja. Oprostićete mi pre no dan se smrači. Zbogom, gospo. BERENIKA Nebo! Šta sve ovo znači? Kralju, ne idite. Gledajte pometnju, jad moj. Govorite. Slutim smrtnu pretnju; da 1' ta muka moja vas imalo dira? Brinete, rekoste, radi moga mira; a zar će svirepi vaš muk da me štedi, da gnev ne razjari, ranu ne pozledi?

Kralju, ako vam je do mog mira stalo, ako me ikada voleste bar malo, dajte mi da spoznam sav jad stanja moga. Šta vam je rekao Tit? ANTIOH Gospo, zaboga... BERENIKA Zar vas moje kletve i moj gnev ne plaše? ANTIOH Proslovim li, biću predmet mržnje vaše. BERENIKA Recite, zahtevam. ANTIOH Avaj meni bednom! Gospo, moju ćutnju cenićete jednom. BERENIKA Ne učinite li smesta kako želim, mrzeću vas uvek svojim bićem celim. ANTIOH Gospo, kad mi tako vaša želja sudi, ćutati ne mogu. Po volji vam budi. No manite nadu: za jad ću vam reći što od svih je vasih strepnji možda veći. Ja znam vaše srce: moja vest će sada gde je najnežnije udar da mu zada. Tit mi reče... BERENIKA Sta to? ANTIOH Njegov nalog to je: morate se navek rastati vas dvoje. BERENIKA Ko? Mi? Rastati se? Berenika s Titom! ANTIOH Ipak, pravično vam moram reći pritom: sav užas nežnoga, plemenitog srca, svu očajnu ljubav što u njemu grca, sve sam to video kod njega: on plače, on čezne za vama; ali zlo je jače. Kraljica je rimskom carstvu trn u oku. Rim traži rastanak u najkraćem roku. BERENIKA Naš rastanak! Avaj! Fenicijo! FENICIJA Sada nek vam duša bude jača od tog jada,

gospo. Znam svu muku, očaj vašeg stanja. BERENIKA Zar me Tit napušta kraj svih obećanja? Tit, što mi se kleo... Ne, to je obmana. Tit nije nečastan, ni ja žrtvovana! To sad neko želi da okrivim cara. Tom klopkom bi hteo da neslogu stvara. Ne, Tit me još voli. On srart moju neće. Poñimo do njega, i od mene sve će da čuje. Hajdemo. ANTIOH Šta? Zar smete da mi... BERENIKA Sve to što rekoste, to želite sami. Ja vam ne verujem. Što god kob da piše, čuvajte se da vas ne ugledam više. (Feniciji.) Daj da u tom stanju budem blizu tebe. Vaj! Činim što mogu, da obmanem sebe. Pojava četvrta - Antioh, Arzas ANTIOH Da li je čuh dobro? Ili me sluh laže? Od viñenja novog da se čuvam, kaže'. Čuvaću se dobro. Ta već bih na moru bio, da zbog Tita ne ostah na dvoru. Da, treba otići. Hajdemo, Arzase. Mrzi me. A meni duša prenula se: ti znaš da već krenuh - ljubomoran, zdvojan, zaljubljen, smračene svesti, nespokojan; a sada, Arzase, tu zabranu čuvši, možda ću otići s nehajem u duši. ARZAS Kralju, potrebno je ostati baš sada. ANTIOH Kako? Zar njen prezir da na mene pada? Zar za nehaj Tita mene da optuži? Njegovom krivicom zar da mene ruži? Kako nedostojno, kako nepravedno obeñuje mene da klevećem bedno! Tit je voli, reče; ja sam izdajica. Pa zar to da čujem? O, nezahvalnica! Kakav je trenutak samo izabrala! Baš kad joj opisah bol svoga rivala,

kad, da nju utešim, srce mu nemarno prikazah vemijim nego što je stvarno. ARZAS A što da vas, kralju, to toliko muči? Nek joj srdžba mine i vreme odluči: mržnju će polako dani da ugase. Ostanite. ANTIOH Neću; odlazim, Arzase. Bol bi joj se mogla da sažali meni; moja čast, moj spokoj, sve mi kaže: kreni. Od svirepog bića hajdemo daleko. Neću da mi o njoj reč izusti neko. Imamo, meñutim, vremena do noći. Ja u svoj dvor idem, a ti ćeš k njoj poći. Vidi da li patnja suvise joj preti. Žuri, da bar znadem da neće umreti. ČETVRTI ČIN Pojava prva - Berenika, sama Fenicije nema! Neumitno vreme, sporo si za želje koje lete, streme! Na izmaku snage, utučena, venem; taj mir me ubija, a kud da se denem? Fenicije nema. Ah! A svakim časom to kobno čekanje puni me užasom! Sigurno odgovor njegov ne nosi mi. Tit, taj nezahvalnik, neće da je primi, da čuje za gnev moj, što sam izazva ga. Pojava druga - Berenika, Fenicija BERENIKA Cara da li vide, Fenicijo draga? Sta reče? Hoće li doći? FENICIJA Videh njega, gospo. Opisah mu jad srca vašega. Spazih suze koje zadržao nije. BERENIKA Doći će?

FENICIJA Svakako, obećao mi je. No zar će vas takvu, gospo, on zateći? Budite mu lepi i u toj nesreći. Dajte da taj veo dignem, da s očiju uklonim te kose što vam pogled kriju, da zbrisem trag suza što vam lice kvari. BERENIKA Ne, nek svoje delo vidi. I šta mari, najzad, ako tašta lepota ne sjaji? Ako moja vernost, suze i jecaji - ma šta kažem, suze? - ako kraj sve bede, ako smrt ga raoja najzad ne dovede, čemu tvoja briga, čemu krhke čari, reci, kada za njih on više ne mari? FENICIJA Bol vam nepravedno tu optužbu diže. Ali čujem buku, gospoño. Car stiže. Doñite, ovde će gužva da se stvori. Nek sam u odaji vašoj s vama zbori. Pojava treća - Tit, Pavlin pratnja TIT Umiri kraljicu, Pavline, i javi da stižem. A sada samog me ostavi. Nek svi odu. PAVLIN Kakav strah mi dušom hara! Bogovi, spasite čast Rima i cara. Idem k njoj. Pojava četvrta - Tit, sam No, Tite, kako odlučuješ? Berenika čeka. Kud srljaš? Šta snuješ? Da joj kažeš zbogom? Smislio si, znači? Hoćeš li u srcu tu svirepost naći? Jer boj, na čijem si našao se pragu, zahteva surovost, a ne samo snagu. Zar da ne popustim toj čežnji, tom jadu očiju što pute do mog srca znadu? Kad, naoružane svom svojom lepotom, moj pogled pronañu, i proplaču potom,

zar ću da se setim šta sam carstvu dužan? Zar ću reći - gospo, rastanak je nužan? Srce što me voli ja hoću da skršim. A zašto? Ko traži? Svoju volju vršim. Ta zar je Rim svoja iskazao htenja? Zar mu iz tog dvora čuh upozorenja? Zar država stiže na rub provalije? Zar joj, sem te žrtve, drugog spasa nije? Sve ćuti kraj mene; jedini ja žurim. Nesreća još spava, a ja u nju jurim. Možda Rira, spoznavši sve njene vrline, neće da je smatra detetom tuñine? Možda mu se želje s mojima ne kose? Ne, ne - pričekajmo, ne zalećimo se. Nek, pored zakona, Rim stavi na vagu ljubav, vernost, suze, tog zanosa snagu, shvatiće nas... Tite, ne zatvaraj oči! Čiji zrak udišeš? Gde ti noga kroči? Zar tu može ičim biti izbrisana mržnja na kraljeve, s mlekom posisana? Rim je osudio s kraljevima svojim i tvoju kraljicu. Pamtiš li glas kojim on ti se obraća još od tvog roñenja? Pamtiš li iz vojske sva upozorenja? Glas ljutnje koja se širom Rima digla kad ti je ovamo Berenika stigla? Zar taj glas, kukavče, stoput da se javi? Onda mani carstvo, ljubavlju se bavi! Na kraj sveta poñi i izagnaj sebe, nek žezlo ponese vredniji od tebe. Zar zbog takve slave, zar zbog takve časti neću u zaborav ljudskog roda pasti? Već vladam - a da li pitanjima pravim posvećen? Ljubavlju jedino se bavim. Šta da kažem, na šta straćih sve te dane? Gde su boljeg doba zore obećane? Gde suze zbrisane? Gde radosne oči Čiji sjaj o mojoj dobroti svedoči? Zar lepša sudbina svetu svanula je'? Znam li koliko će život da mi traje? Od to malo dana, od želja i nada, koliko ja, bednik, potraćih do sada! Ne, s dužnošću bolje treba da se slažem. Dokrajčimo smetnju...

Pojava peta - Berenika, Tit BERENIKA (izlazeći) Pustite me, kažem. Dosta tih saveta i te brige puste. Moram ga naći. Ah! Gospodaru! Tu ste! Istina je, dakle, da me Tit ostavlja? Da moram otići, to mi on sam javlja. TIT Ne mučite, gospo, nesrećnoga cara. Nije tren da plač nam u dušama hara. Dovoljno je strašna patnja što me peče. Umesto da suza draga vam poteče, bolje neka srce sad prozbori vaše, ono što na dužnost nekad me sećaše: sad je vreme za to. Stišajte u duši glas čežnje, vidite dužnost što me guši, nek vaš razum njenu neumitnost shvati. Baš vi sada snagu morate mi dati, pomoći da moja slabost ne svlada me, da zadržim suze koje teku same; a ako nam nema rastanka bez plača, nek nam bar ulepša slavu, čast ojača. Nek svet primi poput besprimernog dara plač jedne kraljice i plač jednog cara. Jer nas nam rastanak, gospo, kob nalaže. BERENIKA Svirepi! Zar sad je tren da to se kaže? Ah! Šta učiniste! Vaj! Voljena nisam! Da mogu da lik vaš vidim, mio, prisan, ja tek za to živim! Kad prvi put čuste to priznanje moje, zar s uma smetnuste taj zakon? Ljubavlju što me zapali ste? Štojadnoj kraljici tada rekli niste: "Kud ćeš, nesrećnice, kud ti nada leti? Ne daj srce koje ne mogu uzeti." Zar ste ga uzeli da vraćeno bude sad, kad vaše želje jedine mu sude? Zašto me, svirepi, odbiste tek danas, kad carstvo odavno beše kivno na nas? Jadu koji ne bih preživeti htela utehu bih znala, okriviti smela vašeg oca, narod, senat, carstvo celo, ne sluteći da je on bas vaše delo. Zbog te mržnje kojom bejah okružena na to sam odavno bila pripremljena.

Ne bi me stigao taj udes svirepi u času kad srce ni od čeg ne strepi, kad su vašoj čežnji otvoreni puti, kad vam oca nema i kada Rim ćuti, kad ceo svet leži pred nogama vašim, najzad, kad se mogu samo vas da plašim. TIT Predavši se slasti življenja i nada, ja u svoju propast srljao sam tada. Nisam hteo znati za budućnost, niti za išta što bi nas moglo rastaviti. Htedoh da mi ljubav sve prepreke sruši, pa i nemogućem nadah se u duši. I pre bih čak dane prekratio svoje nego na rastanak primor'o nas dvoje. Glasi što kolahu carstvom ljubav moju samo su jačali. No tad savest svoju ja ne slušah, gospo, sa toliko žara s kol'ko ga sad čuje duša jednog cara. Znam kakvu mi patnju ta odluka sprema, znam da mi života više bez vas nema, da sopstveno srce gubim; ali sada ne mislim na život: treba da se vlada. BERENIKA Pa vladajte. Ja vam neću na put stati. Neću da okrutna vaša savest pati. Htedoh samo čuti da li vaša usta koja izrekoše obećanja pusta o ljubavi što će navek da nas spaja mogu da izreknu reči oproštaja. To sam čula, dakle, i imam što želim. Dosta je. Zauvek ja vam zbogom velim. Zauvek! Znate li koliko to boli, kako je okrutna ta reč kad se voli? Kad patnja, za mesec, za godinu dana daljinom, morima bude uvećana? Novi dan da stiže, nova noć da hita, a da Berenika ne ugleda Tita, ni Tit s Berenikom da ikada bude! Pustih snova mojih, sudbe moje hude! Zar će nezahvalnik, kad se već ne boji rastanka, te dane bez mene da broji? Dan, za mene večnost, za nj će biti kratak. TIT Gospo, mojih dana malen je ostatak. Čućete uskoro tužnu vest o meni,

pa ćete priznati da beste voljeni. Znaćete da bez vas meni svetlo danje... BERENIKA Ah! Ako je tako, čemu rastajanje? Ne mislim o braku, o tolikoj sreći. Zar viñenje s vama Rim će da mi spreči? Zar mi zrak ne date koji udišete? TIT Avaj! Ostanite, gospo. Vi sve smete. Ja se ne protivim. No sebe se plašim: slab sam da se borim sa prisustvom vašim. Blizu vaših čari, spoznaću svu muku stalnih briga da me one ne privuku. Cak i ovog trena srce milost moli i sve zaboravlja, osim da vas voli. BERENIKA Ali, gospodaru, zašto strahujete? Zar možda Rimljani k oružju već lete'? TIT A ako me zbog te uvrede prokunu? Ako se gunñanje pretvori u bunu, zar ću im caricu krvlju nametnuti? A ako Rim trguje zakonom, i ćuti, zar da budem dužan da za to strpljenje platim, gospo, nečim što ne da poštenje? Kakve bih sve želje morao da vršim'? Kako bih čuvao zakon, kad ga kršim? BERENIKA Samo moje suze ništa vam ne znače. TIT O, nepravde! Kada Berenika plače jada sam bešćutan! BERENIKA Pa što, care bedni, podnosite takav zakon nepravedni? Zar za pravo Rima svoje žrtvujete? I zar vaše želje nisu tako svete? Dakle? TIT K'o oganj me vaše reči peku! BERENIKA Car ste, gospodaru, a suze vam teku19! TIT Da, gospo, tako je, plačem, drhtirn ceo. No, znajte, na carski presto kad sam seo, zakleh se da uvek štitim prava Rima,

i sad sam to dužan. Mnogim primerima moji prethodnici tu reč održaše. Ah! Od prvih dana istorije naše vidite vladare verne volji Rima. Jedan, reč držeći, poñe dušmanima da mre posle patnji i mučenja dugog; sin-pobednik beše osuñen od drugog; treći je, nesrećnik, krvniku predao dva sina, i smrt im spokojno gledao bez suza..." No uvek čast i domovina behu Rimljanima misao jedina. Znam da rastavši se sa čarima vaŠim njihove podvige sve ću da nadmašim; taj čin će divljenje i slava da prate. Zar, gospo, dostojnim mene ne smatrate da ostavim primer za buduće ljude kom teško da ikad sličnog će da bude? BERENIKA Smatram da ste kadri za okrutnost svaku, dostojni da grobnom predate me mraku. Vaša prava htenja nisu mi skrivena. Ne tražim da ovde ostanem ni trena. Šta? Ja da prezrenje i mržnju svud vidim, da sprdnju svetine slušam, da se stidira? Htedoh od vas čuti za svoju nesreću. Cula sam, i više smetati vam neću. Ne kunem, ne zovem bogove da vrše pravdu nad onima što reč svoju krše. Ako mojim plačem nebo ganuto je, molim ga da muke zaboravi moje. Ako, pre no umre, tužna Berenika traži za smrt svoju nekog osvetnika, želim da on u dnu vašeg srca živi i tu sveti mene za sve što ste krivi. Mir, zaborav, neće da vam uspokoje to srce. Sećanje na nežnosti moje, moj čemer, krv moja usred ovih dvora biće mu dušmani i večita raora. Ja njima ulogu osvetnika dajem i zbog takve želje neću da se kajem. Zbogom. Pojava šesta - Tit, Pavlin PAVLIN

Gospodaru, šta to ona snuje? Da li je konačno voljna da putuje? TIT Pavline, sa njom će smrt i mene stići. Kraljica nju želi. Treba za njom ići. Spasimo je. PAVLIN Već po vasoj zapovedi svaka njena žena mora da je sledi. Njena pratnja za nju brine, pa će znati da od njenih crnih misli je odvrati. Gospodaru, slavno dovršite delo. Ne bojte se. Treba nastaviti smelo. Znam kakvom žalošću njen jecaj vas guši. Čak i meni beše preteško u duši. Ali nek vam pogled k višem cilju leti: divne će plodove ova bol doneti. Taj trenutak patnje sav će svet da slavi. Budućnost je vaša. TIT Ne, krvnik sam pravi. Mrzim samog sebe. Neron omraženi s okrutnošću svojom nije ravan meni. Ne, neću podneti da mi ona strada, ma šta da Rim kaže. K njoj ću poći sada. PAVLIN Kako! Gospodaru! TIT Ne znam šta to zborim, Pavline. Sa strašnom patnjom ja se borim. PAVLIN Ne kvarite dane slavlja što nastaju. Gradom već glas kruži o tom oproštaju. Rim je odahnuo, radost vlada njime; u vašu se počast žrtvenici dime; narod vas do neba diže, i, pun slavlja, na vaše kipove lovor-vence stavlja. TIT Ah! Rime! Nesrećni care! Bereniko! Što postadoh vladar? Što volim toliko? Pojava sedma - Tit, Antioh, Pavlin, Arzas ANTIOH O, šta uradiste? Berenika mila

možda već izdiše, smrt je prigrlila; ne čuje savete ni plač u svom jadu, preklinje da bodež i otrov joj dadu. Samo ispred vas će na tom putu stati; kad vam ime čuje, život joj se vrati, a oči joj stalno ka vratima lete u nadi da tamo vas će da primete. Ne izdržah muke što mi život krate. Šta čekate? Zašto već ne spasavate to predivno biće? Postupite tako ili raskrstite s čovečnošću svakom. Dakle? TIT Šta da kažem na to? O nesreće! Ne znam ni da li mi krv žilama teče! Pojava osma - Tit, Antioh, Pavlin, Arzas, Rutilije RUTILIJE Care, k vama senat, konzuli, tribuni, dolaze u ime carstva. Mnoštvo puni trgove, ulice; u vaš dvor se reka ljudska sliva; na vas nestrpljivo čeka. TIT Bogovi, shvatam vas! Vi ohrabrujete srce kome slabost i samilost prete. PAVLIN Haj'te, gospodaru. Vaši podanici Čekaju na vas. ANTIOH Ah! Poñite kraljici. PAVLIN Šta? Kralju, zar takvim nedostojnim delom vi da prkosite rimskom carstvu celom? Rim... TIT Dosta, Pavline, poći ćemo k njima. (Antiohu.) Kralju, moja dužnost vlast nada mnom ima. Recite kraljici da ću da se vratim da sve njene sumnje u mene prekratim. PETI ČIN

Pojava prva - Arzas, sam Gde da nañem onog preodanog kralja? Pomozi mi, nebo; sad s njim biti valja. Daj da srećnu vest mu prvi javim sada, vest kojoj se možda ne sme ni da nada. Pojava druga - Antioh, Arzas ARZAS Ah! Kakva vas sreća dovede ovamo? ANTIOH Arzase, zahvali očajanju samo što mogu povratkom da te obradujem. ARZAS Kraljica će, kralju, otići. ANTIOH Šta čujem! ARZAS Da, i to večeras. To je volja njena. Tit nije došao, pa je uvreñena. Gnev nestade ispred uzvišenog jada; odrekla se cara i ovoga grada. Čak želi da krene pro ne Rim to čuje i u njenom bekstvu i smutnji likuje. Pisalaje caru. ANTIOH O! Zar je moguće! A Tit? ARZAS Njega želja uzalud k njoj vuče: narod, oduševljen, sa njim posvuda je, slavi časti koje senat njemu daje, i sve te titule, poštovanje, slava, za njega postaju obaveza prava koja će, i pored sve njegove strasti i suza kraljice, postati dug časti što će neodlučnost njegovu da zbriše. Njih dvoje se možda neće sresti više. ANTIOH Priznajem, Arzase, nada mi se budi. Ali zar da udes meni tako sudi? On, sto moje želje uvek zna da spreči? Ne, ne - ja sa strepnjom slušam tvoje reči. Srce mi je puno nesnosne bojazni

da će ga sudbina zbog nade da kazni. Ali šta to vidim? Tit ide ka nama. Šta hoće? Pojava treća - Tit, Antioh, Arzas TIT (ulazeći) Ostajte: pustite me sama Kralju, što obećah, evo vršim sada. Svim mislima mojim Berenika vlada. Vas želim da smirim, nju da manje muči čemer od kojega ovaj moj je ljući. Doñite, da uvek bude jasno vama da li je Tit ljubav i odanost sama. Pojava četvrta - Antioh, Arzas ANTIOH Dakle, eto nade, opet probuñene. Vidiš kakvo slavlje uvek čeka mene. Kažeš, Berenika rasrdena ide! Voljom Tita više neće da se vide! O, šta skrivih, nebo? Zar je tvoje htenje da mi duša večno od čemera stenje? Da lutam, dok sudba na me jed svoj stresa, od strepnje do nade, od nade do besa? I zašto još živim? Tite! Bereniko! Ne, mom jadu neće da se smeje niko. (Izlazi.) Pojava peta - Tit, Berenika, Fenicija BERENIKA Ne, neću da čujem. Rešila sam: krećem. Zašto ste mi došli? Što vas opet srećem? Malo vam je muka koje ispuniše moj život? Ne želim da vas vidim više. TIT Smilujte se, čujte. BERENIKA Za to nije vreme. TIT Jednu reč, gospo.

BERENIKA Ne. TIT O, ne mučite me. Otkud ta promena, iznenadna tako? BERENIKA To je kraj. Htedoste da ja ionako otputujem sutra, pa čemu te priče? Idem sad. TIT Ostajte. BERENIKA O, nezahvalniče! Da ostanem? Zašto? Da slušam uvrede tog naroda, srećnog radi moje bede? Čujte tog okrutnog Rima radovanje, dok mene jedinu mori očajanje. Čime ih uvredih? Zar zovu zločinom preveliku ljubav prema caru njinom? TIT Zar slušate, gospo, glas bezumnog puka? BERENIKA Tu je sve što vidim izvor mojih muka. Tu odaju koju urediste za me, mesto moje čežnje i ljubavne čame, te svedoke vase vernosti umrle, te vence, gde naša imena se grle a koje moj bolni pogled svuda sreće - sve te varke srce podneti mi neće. Hajd'mo, Fenicijo. TIT Što ste nepravični! BERENIKA Hajdete, čeka vas onaj senat dični da bi vas hvalio jer svirepi beste. Poslušavši njega, da li srećni jeste? Obećaste li mu, priželjkujuć' slavu, da ćete predati mene zaboravu? Rešiste li, spremni da strast ispaštate, da vaš prezir, mržnja, zauvek me prate? TIT Ne, ne. Zar mi mrski vi možete biti? Zar vas ikad mogu ja zaboraviti? Ah! Nebo! Zar takva nepravda me stiže, zar vam se u duhu takva sumnja diže! Spoznajte moć, gospo, sto nada mnom vlada,

setite se dana i časova, kada moja ljubav beše ponajviše plaha, s najvise zanosa, najviše uzdaha: danas je još jača. Nikad tako mili, gospo, ja priznajem, niste meni bili, nikad... BERENIKA Volite me - tvrdite sve vreme, pa ipak odlazim, jer vi terate me. Šta? Do mog očaja tako vam je stalo? Ovih mojih suza uvek vam je malo? Vraćate mi srce, a šta ću s njim, Tite? Ah! Svirepi! Milost, manje me volite. Ne budite slike iz dragih vremena, dajte bar da odem od vas ubeñena kako me iz srca davno izbrisaste i sad, nezahvalnik, ravnodušni da ste. (Tit čita pismo.) Čitajte, svirepi, to što ste uzelr. To je sve što od vas moja ljubav želi. Čitajte. I dajte da odem. TIT Ne, ne dam. Vi nećete poći. Šta? Zar da vas predam smrti što vas mami? Vaš odlazak - to je tek okrutna varka? I sve čežnje moje da mi u žalosnoj žive uspomeni? (Feniciji.) Nek doñe Antioh, zovite ga k meni. (Berenika klone na stolicu.) Pojava šesta - Tit, Berenika TIT Gospo, svoju dusu otvaram vam sada: dok zamišljah ovaj užasni čas, kada prestroga će dužnost mene da prisili da ne vidim nikad više vaš lik mili, dok tek naslućivah patnju oproštaja, vaše suze, strah moj, bol srca što zdvaja, ja pripremah dušu za bes takvih jada kakve ni najveća nesreća ne zada. Ali od svih strepnji, to vam moram reći, od svega slućenog ovaj bol je veći; mišljah, snažnija će biti moja duša,

pa me stid slabosti koja nju sad kuša. Senat i Rim ceo izneli su meni svoju volju, ali moj duh izmučeni slušao je, ništa ne čuvši od svega; ni reč jednu nisu izvukli iz njega. Rim još uvek strepi pred mojom odlukom, a ja jedva znadem, mučen svojom mukom, da li sam Rimljanin i da li sam vladar. Vodila me ljubav; nisam bio kadar da shvatim šta hoću; možda doñoh amo tek da sebe spoznam, nañem sebe samo. A šta nañoh? Smrt u vašim pogledima. Znam da nju tražite krećući iz Rima. To podneti neću. Ta žalosna slika zgromila me, moja bol je prevelika. Trpim punu meru zlog udesa svoga, ali vidim način da se spasem toga. Ne mislite da ću, skrhan očajanjem, ove vaše suze zbrisati venčanjem. Uz sve muke srca koje zbog vas pati, glas neumoljive dužnosti me prati; stalno moju dušu opomenom buni da je brak sa vama tuñ carskoj mi kruni. Sad, kad sam se časno počeo da vladam, našem se venčanju ne smem ni da nadam. Da, gospo; još manje nek vas vara nada da ću zbog vas presto da napustim sada, da ću, zadovoljan svojim verigama, na kraj sveta poći da uzdišem s vama. Vas bi stid mučio u toj mojoj bedi i ne bi vam bilo drago Što vas sledi jedan car bez carstva i bez podanika, ljubavnih slabosti nedostojna slika. Da lek nañem, gospo, svoj ovoj nevolji, poznat vam je način dičniji i bolji; na nj me upućuju primeri bez broja tolikih Rimljana, tolikih heroja. Kad od silnih jada klonuli bi oni, shvativši da udes ustrajno ih goni, u tome bi uvek videli na kraju mig neba da otpor ne treba da daju. Ako mi još mnogo suza isplačete, ako vas još vidim pripravnu da mrete, i ako mi sada zakletvu ne date da te patnje neće život da vam skrate, onda se spremite za drukčiju muku;

na sve sam ja spreman, i na to da ruku na sebe podignem, ruku što će znati krvav žig pred vama tom rastanku dati. BERENIKA Avaj! TIT Da, kadar sam da pribegnem svemu. Svoj život vam dajem: presudite njemu. Promislite, gospo. Ako sam vam draži... Pojava sedma - Tit, Berenika, Antioh TIT Doñite, doñite, kralju, ja vas tražih. Osvedočite se da li je slab iko kao ja, recite ko voli toliko. Sudite o nama. ANTIOH Dajem vam svu veru. No znajte i muke koje mene žderu. Počastvovaste me poštovanjem svojim. A ja - to smem reći a da se ne bojim - hteo sam da budem vaš prijatelj prvi, bolji od svih drugih, čak po cenu krvi. Osećanja svoja ljubavna vas dvoje poveravaste mi protiv volje moje. Kraljica je ovde, da kaže i sama da sam pred njom uvek divio se vama i tako pravdao poverenje dato. Mislite li da mi dugujete za to zahvalnost? A da li sluti srce vaše da vam taj prijatelj suparnik bejaše? TIT Suparnik! ANTIOH Vreme je da dam to priznanje. Bereniku volim otkad svetlo danje gledam, gospodaru. Kadar nisam bio da ugušim ljubav, no bar sam je krio. Varljiv privid vašeg promenjenog stava započe nadama da me zavarava što plačem kraljice behu potopljene: samo vas iskahu suzne oči njene. Za nju vas sad molim ja, jer znam da niste svirep; vi volite, a i voljeni ste;

stog ne odoleste. Ja ne sumnjah u to. Ispit'o sam svoje srce odgurnuto, glas krajnje hrabrosti svoje saslušao, i sva moja duša, svaka pomisao, kaže da ne voleh nikad kao sada. Drukčije se mora ta ljubav da svlada: nju ću uništiti samo sa životom, i sad doñoh da vas obavestim o tom. Gospo, ja nastojah da vam se car vrati; uspeh, i neću se zato pokajati. Neka vam bogovi srećan život pruže, da bude što lepši i traje što duže! A ako se nebo jos imalo ljuti na vas, nek blaženstvo vaše ne pomuti, već na moj nesrećni život neka skrene sve udarce svoje, žrtvujući mene. BERENIKA, dižući se Stanite, stanite. Plemenite duše, kakvim me čemerom vaše reČi guse! Bilo vas da gledam, bilo lice cara, bezdan očajanja svuda se otvara. Vidim samo suze, čujem samo reči o muci, užasu, krvi što će teći. (Tim.) Gospodaru, znate moja osećanja, znate da mi duša o carstvu ne sanja. Veličina Rima i purpur cezara znate da ne behu uzrok moga žara. Tražih samo ljubav, jer voleh i sama. Danas, priznaću vam, mišljah da u vama, srcu vašem, kobna promena se zbila. Sad znam da pogreših, da sam vam još mila. Videh vaše suze, bol što vas ne štedi; Berenika, znajte, toliko ne vredi da svet, čije želje i najlepše nade probudiše prvi dani vaše vlade, vas, zbog te ljubavi što u vama plamti, k'o neostvarenu radost svoju pamti. Punih pet godina moja ljubav verna pripadala vam je, silna, neizmerna; no u ovom kobnom času, gospodaru, ja ću da nadmašim tu odanost staru; živeću, pokorna vašim naredbama. Vladajte. Više se neću sresti s vama. Zbogom. (Antiohu.)

Posle ovog, shvatate i sami, kralju, moja vernost ne dozvoljava mi da, gubeći jedno srce, tražim drugo. Budite odvažni i živite dugo. Ja Tita napuštam iako ga ljubira; a on mene voli, pa ipak ga gubim. Sledite naš primer. Nek se klone mene ti uzdasi vaše duše zaljubljene. Zbogom. Neka svetu povest puna boli pokaže kako se u nesreći voli, kakva nežnost cveta u tom jadu plamnom. Čekaju me. Idem. Ne krećite za mnom. A ti, srce moje - mir, ne očajavaj. (Titu.) Poslednji put, zbogom, gospodaru. ANTIOH Avaj! KRAJ