ВАСКО КОСТИЋ

BOKEQI U PRVOM SVJETSKOM RATUZA JUBILEJ 100 GODINA (1914-2014)

PRVA POSADA TORPIQERA SRBIJA

СРБИЈА код Крфа 1916. и код Солуна 1918.

Информативно непрофитабилно издање НВО –>

За 100-ту годишњицу јубилеја

Пета свеска нове едиције

Херцег-Нови, 2014.

Савезнички официри у визити броду „Србија“

САДРЖАЈ

1. Бокељи на ратном броду Србија ....................................... 1. 2. СРПСКА НАРОДНА ГАРДА – КОТОР и посада брода СРБИЈА..... 7. 3. Ријетки сачувани документи чланова посаде .................. 11. 4, Подаци са изложбе 2012. г. у Тивту .................................. 15. 5. Одредница из ВОЈНЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ ................................ 16. 6. Коме и зашто је српско име кост у грлу ............................. 17. 7. Из књиге ХОДОЧАШЋЕ НА КРФ .............................................. 18.

2

1. БОКЕЉИ НА РАТНОМ БРОДУ СРБИЈА

Слике брода на предњим корицама, наслов и знатан дио текста ове свеске, узети су из ревије БОКА (бр. 508. стр. 24-25. Котор, марта 1996). То је написано и објављено за јубилеј 80-те годишњице куповине (марта 1916.) брода Србија. Прије

објављивања у ревији БОКА текст је био подвргнут лектури, коректури и рецензији. Била је то основа је на коју су надграђена четири поглавља ове свеске. Додате су неопходне допуне, колико је дозвољавао лимитирани простор свеске, а изостављен је завр-шни дио јер је временом (1996-2012.) превазиђен. Ако би се задржали само на куповини брода и пло-видби под српском заставом, остало би недоречено што је претходило куповини брода и поспјешило куповину. Потребно је нешто више рећи

и о другој Албанској голготи, јер да није било ње не би било ни брода Србија и његове историје.

Албанска голгота (1915. продужена 1916.) добро је позната у историји Србије. Овдје је названа „дру-гом“, јер је њој претходила мање позната Албанска голгота (1912.) – не мање витешка али мање трагич-на. Названа је „првом“ да се разликују, а детаљније је обрађена у јубиларном мартовском (2012.) броју „Инфомативне свеске Матице Боке“: ОДНОС БОКЕЉА ПРЕМА ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ. Упућујемо читаоце да и то прочитају, јер без тога неће имати потпуну сли-ку, а овдје би било сувишно понављати два слична догађаја.

Главни подаци овакве врсте не застарјевају, а да би тако било, морају се освјежавати. Ово је нова прилика јер је текст пригодан и за прво поглавље ове свеске као увод, или сажетак онога што свеска обухвата. Почетак текста из ревије БОКА:

„Краљевина Србија је имала неколико мањих

ријечних наоружаних лађа, али није имала излаз на море, па ни поморске ратне бродове. Након стравич-не албанске голготе у Првом свјетском рату, српска војска се надала да ће је на албанској обали чекати савезнички бродови, како им је обећано. Од 400.000 људи колико је бројала српска војска октобра 1915. око половине је оставило кости по албанским гудура-ма, ледењацима и провалијама, од смрзавања, од неизлијечених рана, од болести, глади и арнаутских засједа. Преживјелих нестрпљиво су чекали данима спас евакуацијом савезничким бродовима. Умјесто тога, десетковани, измрцварени, без шаторског, кућ-ног или било каквог заклона усред зиме, гладни и жедни, полураспаднуте одјеће, обуће, добили су од савезника наредбу да крену према југу, јер их само прешачење може одржати у животу. И да су имали превозна средства то им не би било лако, а тада више нису имали ни теглећу марву (коње и

3

волове). Све су их појели, чак и јахаће коње. Када коња више није било кували су оне дјелове коњске опреме који су тада били од праве коже као и друге кожне предмете, фишеклије и опасаче, непрекидно упирући погледе ка пучини у нади да ће угледати бродове спаса. Тешко су ходали лошим стазама дуж обала, дијелом и по мочварама придржавају се један за другог. Ко је пао, ту је и остао. Није то био тек по неки појединац него на хиљаде. По разним изворима и десетине хиљада српских војника оставило је кости на тој приморској албанској голготи. Као што се види на гео-карти, од Медовског залива до Дрима има 50 км, од Дрима до Влора уз истоимени залив има још 100 км, а још 80 км од Влора до Саранда (луке најближе острву Крфу што им је био циљ) – укупно 230 км и то мјерено ваздушном линијом. Пјешачка маршрута је свакако дужа...“

(Ради упоређења, дупло је дужа него раздаљина од Тивта до Улциња.) Када се колона од око 200.000 преживјелих војника, почела споро растезати у

недоглед, најзад је 19. јануара 1916. почела евакуација спасавањем. О томе говоре седмо поглавље ове свеске.

Тексту из ревије БОКА овдје додајемо неколико неопходних допуна:О другој Албанској голготи веома је много писано, али се о томе не учи у

црногорским школома. Овдје је описана уз потешкоће због обимне литературе из које је није лако извући најважније за тему ове свеске. Најобимнија су издања Глав-ног генералштаба у више књига ВЕЛИКИ РАТ СРБИЈЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ... (Београд 1925.) али ту су углавном извјештаји са ратишта, наређења из командних мјеста и из шпијунских извора, све службеним стилом и без фотографија тако да није занимљиво, осим истраживачима. Обимна су и дјела у више књига др. Андреја Митровића, а за ову тему најважнија је књига СРБИЈА У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (СКЗ, Београд, 1984.) писана научним стилом али за ширу читалачку публику преобимна (580 стр.) са обиљем фуснота и без фотографија које би помогле тексту да сликовитије прикаже догађаје. Занимљива је у општем смислу, али за ову тему и ову врсту литератуте можемо извући само неколико цитата о Албанској голготи и евакуацији војске и избјеглица на Крф и у Бизерту. А готово ништа о броду Србија и његовој бокељској посади. Овдје је корисно рећи и то мало ради упоређења тих података и из разних других извора. Коришћен дио текста од 127. до 272. стране:

Повлачење је почело средином новембра 1915. у три правца: први од Пећи до Скадра, други од Призрена до Љеша, а трећи од Призрена до Елбасана. „Муке су биле уистину превелике, страдања неописива. Албанске планине су постале масов-на гробница непребројаних људи. Дуж наведених линија повлачења остале су десе-тине хиљада помрлих од глади, изнемоглости, зиме или од албанских куршума...“

Пристизањем остатака српске војске на албанске обале, тамо их „нису чекали ни коначишта, ни довољно хране, а још мање савезнички бродови... Стање је постало очајно кад су аустроугарски ратни бодови потопили један италијански конвој, који је с товаром хране пловио ка Медуну, после чега су савезници одлучили да транспорте усмере сигурнијим правцима према лукама које су лежале 100 км јужније од области у којој су се налазиле изнемогле српске избеглице, а то је значило нове маршеве и даља гладовања за, могло би се рећи, полумртве људе... Косила је смрт од глади. Само у ноћи 16-17. децембар умрло је од глади 46 војника. Више него војници недаћама су били изложени цивили... Преко 3.000 избеглица, од којих највише старци, деца и жене више од двадесет дана чека у пристаништу на ред да се евакуише. Хране немају, склоништа никаквог. Све могуће заразне болести косе их, а хладан ветар и непогода учинише да и најздравији пропадну... Руски посланик Трубецки телеграфисао је 24. децембра: Тешко је представити себи трагичнију слику од ове коју сада паружа српски народ, који се по цену невероват-них жртава пробио до мора и сада крај њега трпи глад без крова и без ватре крај које би се огрејао, полубос са неизвјеном сутрашњицом...“ Ту трагичну слику, иако је лично гледао, Трубецки није могао ни сам себи представити, па како би је могао

4

описати? И он и било ко други, осим врхунских романописаца. Лакше је испричати па се препричавало и тако стигло до данашњих генерација, бар оних најстаријих иза којих неће остати трага ако се не забиљежи како су мртви војници помогли да се бар неко од избјеглица спаси: Са њих су жене скидале блатњаве шињеле и прљаве доламе и то су им биле једине простирке на мокрој земљи или камењару уз неку стијену или сувомеђу, да бар с једне стране имају какав-такав заклон. На такве простирке слагали су дјецу једно уз друго, а уз њих су се груписане жене, њих по десетак и више, инстиктивно збијене као у клупка једне уз друге. Својим тијелима су штитиле од јануарске зиме и падавина исто тако збијену гладну дјецу испод себе – своју и туђу. Не један дан него три седмице дан и ноћ. Из тих група су стално допирали вапаји за помоћ, гласне молитве Богу, урликања, јецања, вриска дјеце. Хигијену и пресвлаке веша у таквим условима најбоље је не помиати. Ужасније од свега су призори када би жене из групе извлачиле преминуло дијете, што се није ријетко дешавало. Ако би се ту затекла његова мајка узимала би га у наручје и са загрљеним мртвим дјететом са стијења скакала у море. Нико ту није могао помоћи, јер се свак хрвао са својим јадима.

(Ни овај опис није те ужасе ни приближно сликовито приказао, али је на њих указао. Нека се бар зна о чему се ради, ако се неко некад усуди да о томе направи писано или филмовано умјетничко дјело.)

Франо Супило пише Анту Трумбићу (оба водећи Хрвати) 14. 02. 1915. о српској војсци: „Војска чини чудеса. Људи су прави мученици рада, патњи и пожртвовања...“

У исто вријеме Министарство финансија, поред осталог, пише Николи Пашићу: „...Тако се почетком августа у Солуну скупила група од 22 добровољца, од којих су петорица били Руси, а један Литванац, док су остали већином били Бокељи...“

Уза све ово италијански команданти су се понашали тако као да желе повећати муке и српских војника и српских избеглица.“

За разлику од Италијана, Французи су се показали као највећи пријатељи Ср-ба. „Француска влада на челу са Аристидом Бријаном...на сједници од 27. новембра 1915. одлучила је да учиини све што може да спаси српску војску... са албанске обале, те су припреме за извођење ове операције отпочеле 29. децембра 1915. Французи и британци су 8. јануара 1916, одлучили да српску војску пребаце на Крф. А француске трупе су се 11. јануара искрцале на острво да би извршиле нужне припреме, не тражећи при том дозовлу од грке владе или краља Константина.“

5

?. КУПОВИНА БРОДА „СРБИЈА“

Још у току преспорог пребацивања војника од албанских обала до недалеког острва Крфа, уз „несхватљиво дуга чекања“ (или им је у онаквим околностима тако изгледало), српска команда је одлучила да купи мањи брод погодан за разне сврхе, јер пребацивањем људства на острва нису све муке биле окончане. Брод је купљен 7. марта 1916. и чим му је стигла посада из Бродарске команде у Солуну, укључен је у прикупљања заосталих изнемоглих српских војника дуж обала које су биле неприступачне већим бродовима. То је био, условно речено „торпиљер“, грчке морнарице именом „Паксо“ (по малом острву у близини Крфа). Био је то мали брод, дуж. 23, шир. 4 м. а осим посаде није могао укрцати више од 50 људи. Носивост му је била свега 70 БРТ (бруто-регистарских тона). Када је дотрајао и застарио, расходован је и продат на лицитацији кога је за трговачки брод под именом „Авги“ преуредио његов нови власник Ђовани Фанзариотис. Када га је препродао српској Бродарској команди, брод је био стар 33 године. За ондашње парне бродове била је то дубока старост, али је био у пловном стању, а цијена му је била повољна, Коштао је укупно 50 хиљада драхми, што је мање од хиљаду драхми по БРТ. Отале најниже понуде кретале су се око 2 хиљаде драхми по БРТ. Броду су одредили ново име Србија које је с обје стране прамца било написано великим ћириличним словима. Развијао је српску заставу иако Србија још није била међународно призна-та као поморска земља. Одмах након тога, савезнички бродови су обуставили евакуацију, по њиховим подацима 5. априла 1916. што се разликује од претходног податка. Помагали су и рибари са обала Јужне Албаније и Крфских острва који су показали хуманост, али тада су биле барке на весла у које је могло стати само по десетак људи. Иако су веслали до граница издржљивости, ишло је то веома споро.

Најреалнији је податак да је 150.000 српских војника, након свих патњи ипак стигло на Крф превожењем на разне начине прихватани дуж албанских обала од Медовског залива Валоне најближе луке Крфским острвима.

Ни стизањем на Крфска острва није било одмора српским штабним официрима и здравијим војницима. Упоредо са пристизањем евакуисане српске војске требало је уз помоћ савезничке војске хитно подизати 15 великих логора, сваки за по 10.000 војника, стотину пољских болница, много складишта, организовати снабдјевање, обавити селекцију свих војника према здравственом стању, измијешаних из разних јединица, прегруписати и реорганизовати војску у расулу. Помагали су и савезници, углавном у снабдјевању и лијечењу али по свом нахођењу, јер нису били под српском командом. Екипе су биле малобројне у односу на велике потребе. Нису ни могли обезбиједити довољно људства, јер је готово сваки други српски војник био неспособан да корача без туђе помоћи. Мало јачи и здравији морали су се бринути о слабијим поред свих осталих обавеза, па ни сами нису стизали да се одморе. За потпуну комотнију помоћ требало би 50.000 здравих војника, а која би велика сила могла одвојити толико војника и то у ратним приликама? Велике тешкоће је стварао недостатак превозних средстава, нарочито поморских, јер болнице, складишта, логори, команде, итд. нису биле на једној или на блиским локацијама, па ни на истом острву. Чак ни на истом континенту. Дјелови српске војске су били евакуисани и на сјеверне обале Африке. Ангажовани су и приватни грчки бродови, али се то показало као несигурно и скупо. Зависило је од воље (понекад и од уцјењивања) бродовласника. Срби су на Крфу веома добро примљени али нису тамо били ни домаћини, ни окупатори, да би могли реквирирати превозна срества. Савезничка помоћ је била значајна, али за сваку превозну услугу требало је подносити писмени захтјев са образложењем и чекати одобрење у компликованој процедури. Из тога је лако закључити колико је значио властити брод српској команди. Брод без младих, здравих искусних помораца није ништа значио. Морнаре српска војска није имала, а

6

били су неопходно потребни у многобројним активностима снабдјевања, организа-ције и премјештања војске, те за курирске, поштанске и друге послове.

Бокељски поморци на раду у Египту са пажњом и тугом су од почетка рата пратили шта се дешавало са несрћеном српском војском. Чим су чули да су српској војци потребни морнари, свих 15 Кртољана способних за војску, који су се затекли на раду у Египту, јавили су се као добровољци на располагање српској војсци. До тада савезици су били задовољни радом Бокеља на Суетском каналу, па су ометали њихов одлазак. Удвостручили су им плате и све предузели да их задрже. Убјеђивали су их да самим том што раде на Суетском каналу, помажу савезничку ствар, па се након рата могу вратити кућама као учесници рата и побједници без ризиковања живота. Кртољани су се обратили за помоћ руском конзулу у Порт-Са-иду А. Нијесену. Он је био и истакнути активиста Друштва славенске читаонице у којој су се окупљали и Бокељи, а био је и предсједник Комитета за помоћ фронту. Тек на интервенцију руског цара Николаја Другог, постигнут је компромис да се на Суецу задрже поморски капетани и пилоти за спровођење бродова кроз Суетски канал, а за девет морнара савезници су помогли да се превезу до одредишта...“

У изворном терксту на овом мјесту је списак морнара из Кртола, али без ближих података. Овдје ћемо изоставити списак, јер да не буде понављања потпунијег ћемо га пренијети у наредно поглавље.

Наставак прекинутог изворног текста:

„...Иако се посада брода Србија мијењала, сви су они до краја рата остали припадници српске Бродарске команде у Солуну. То су били и први припадници српске војске у морнаричким униформама. Мора се правити разлика између моби-лисаних војника, добровољаца из земаља захваћених ратним пустошењима, пребјеглицама из туђинске војске и добровољаца из иностранства гдје им животи нису били угрожени. Прве три категорије су биле свакако изложене погибији или су присилно мобилисани да се боре. Четврта категорија су они који су могли у ратној завјетрини чекати крај рата, поготово они који су били страни поданици а не војни обвезници зараћених страна. Њихов је прави подвиг што су се јавили у добровољце и што су поред свих двогодишњих покушаја и сметњи успјели да то и постану.“

Највећи подвиг је све оно што што су чланови посаде брод Србија урадили у тешким ратним приликама уз сталне опасности. За свега пола године колико је вођена евиденција, превезено је са овим малим бродом преко 44.000 војних лица и 760 тона разне робе у водама од Крфа до Солуна и око тих лука. Најтеже је било стари брод одржавати у пловном стању, са дотрајалим котловима и машином без резервних дјелова. Што је више одмицало вријеме, брод је мање пловио а више поправљан па је посада имала још тежи посао који је више исрпљивало посаду него пловидба и помагање при утовару и истовару и људи и терета. Сачувани су подаци о учинку брода само за прво пола године. Између честих ремонта број је и касније пловио по разним задацима и доприносио побједи.

7

2. СРПСКА НАРОДНА ГАРДА – КОТОР и ПОСАДА БРОДА „СРБИЈА“

Какве везе има „СРПСКА ГАРДА“ и посада брода „СРБИЈА“ којој је ова свеска посвећена?На први поглед рекло би се: никакве! Ипак има важне везе! Ово поглавље нуди одговор.

Везе су, прије свега, духовне. Спајају их исте чежње, исти циљеви, исти српски национални интереси у тешким годинама за читав српски народ. И Српску гарду и комплетну прву посаду првог српског ратног брода сачињавали су Срби Бокељи. И једне и друге једнако игнорише историографија. Брод Србија, иако је готово стално био на пловидбеним задацима, највише је био везан Србима на грчком острву Крф.

Књига је обухватила и неке активности током рата, не само у Боки него и ван ње гдје је било Бокеља Срба, па није могао бити заобиђен ни брод Србија. И то је веза Српске народне гарде са посадом брода Србија. Овдје ћемо пренијети што је у тој књизи написано броду Србија, али да не изгубимо из вида да је то писано прије више од двије деценије. Осим писаних извора који су набројани у тој књизи, живи извори су били Никола-Нико Шпиров Ђиновић (рођ. 04. 09. 1893.) члан посаде брода „Србија“ и Никола-Нико Вуков Барбић (рођ. 14. 05. 1902. умро 14. 05. 1988), врсни познавалац бокељске прошлости, млађи брат Јована Вуковог Барбића (рођ. 02. 07.

1895. свирепо убијен од усташа на Ђурђевдан 06. 05. 1941. – опширно у ревији БОКА бр. 513. стр. 22. за август Котор, 1996). Јован је првоименовани на списку у 4. поглављу ове свеске, али без основних података који овдје неће бити заборављени. Он је поморски капетан дуге пло-видбе, мобилисан у аустро-угарску војску (слика лијево) из које је пребјегао да би у Првом свјетском рату био солунски добровољац. Између два свјетска рата пловио је на рјечној пловидби у Србији. У Другом свјетском рату био добровољац у копненим јединица-ма у Бихаћу, резервни мајор, командант батаљона ин-жењерије (доња слика). Јованов и Николин најстарији брат Радивоје-Раде звани и Крсто, био је солунски добровољац, члан посаде брода „Србија“, трећи на списку посаде у 4. поглављу. Ова браћа су потомци поморачке куће од старине која је дала 16 поморских

капетана („барбе“) по чему им је и презиме. И сви су „заборављени“ у званичој историографији. Зато су овдје слике бар једног од њих. Живјели су у Исмаили-ји на западној обали Суетског канала, 85 км. Јужно од Суеца. Некима су се тамо и дјеца рађала али су од малена васпитавана да не мијешају крв са туђинима, што је значило да се момци жене са Српкињама а дјевојке да се удају за Србе. Често су и зетови били поморци.

Из књиге о Српској гарди узећемо још оно што се односи директно или индиректно на брод Србија (стр. 249-252.) а за каснији проширенији текст ово је и увод:

За Бокеље, као и за све југословенске приморце, важни су историјски догађаји с почетка 1916. г. које мо-

8

рамо истаћи, јер их савремена историографија Боке зане-марује, а да и не говоримо и давању им одговарајућег историјског мјеста. Због чега? Па нема другог одговора осим сметње због атрибута „српско“. Тада је у Солуну у склопу активности Солунског фронта, основана српска Бродарска команда. То је важан историјски догађај за наше поморство и због тога што је то прва наша поморска установа која је доприносила побједама на Солунском бојишту, и због тога што је то била претеча првој југословенској ратној морнатици, и због тога што су припадници ове команде били први солунски борци у морнаричким униформама и први југословенски морнари, а међу њима је било и Бокеља. Има „историчара“ који много воле да истичу „славну“ Бокељску морнарицу и њој припи-сују сву поморачку традицију Боке, али овој Бродарској команди и у њеном саставу првом српском и југословенском ратном броду Србија, не придају никакву важност, иако и Бродарска команда и брод Србија нису били без Бокеља.

Бродарска команда је бројала 160 људи од којих су 23 били добровољци који нису били ни српски ни црногорски војни обвезници. Било је добровољаца и из иностранства са територија ван предратне Србије и Црне Горе, који су без своје воље били и војни обвезници тих земаља. Било је и добровољаца који су долазили из ратом захваћених подручја у којима су свакако били изложени погибијама. Па кад се већ мора гинути одабрали су да гину за свој народ. И једни и други то нису морали урадити, али су урадили. Највише су урадили они који нису били у домашају опште мобилизације, нити су се нашли у било каквој ратној опасности. Напротив, нашли су се у ратној завјетрини у којој су мирно могли дочекати крај рата, Били су то тзв. „Египћани српскога говора“ – како су називали поморце Бокеље, који су се јавили из Египта као добровољци за Солунски фронт. Од када је почето копање Суетског канала, на њему су радили и Бокељи, па су и касније генерације Бокеља остајале у лучким уредима или на пилотским чамцима за провођење бродова кроз Суетски канал. Међу њима је било 15 Кртољана способних за војску. Сви они без изузетка, јавили су се као добровољци у српску војску непомишљајући да ће и тамо бити поморци. Још у Египту били су окупљени око „Друштва Славенске Читаонице“, по узору на првобитну которску „Славјанску читаоницу“ у којој се ширио дух зајед-ништва, југословенства и панславенства. За оне које је држала на окупу Славенска читаоница, попут Српске гарде у Котору, није било дилеме да се опредијеле када је требало понудити и живот за ослобођење и уједињење. Савезницима су били потребнији тамо гдје су радили, па су њихове намјере ометали. Дубока позадина није нека част за добровољце. Обратили су се за помоћ руском конзулу у Порт-Саиду, А. Нијенсену, који је био и предсједник Руско-словенског комитета за помоћ фронту. Тек на његову интервенцију западни савезници су престали правити смет-ње. Девет Кртољана нашли су се заједно као посада брода „Србија“. Накнадно се прикључио најмлађи Илија Јоков Старчевић. До тада, сви су били учлањени у читаоницу, иако су неки једва знали читати, или су тек учили. Имали су и мјесечне чланске карте, као на слици Николе Ђиновића:

Кртољани прва посада брода “Србија“ 1. Антовић Јоков Илија, рођ. 22. 08. 1887. 2. Антовић Илије Марко, рођ, 24. 04. 1892. 3. Барбић Вуков Радивоје, рођ. 03. 08. 1889. 4. Ђиновић Шпиров Нико, рођ. 04. 09. 1893. 5. Јокић Јоков Шпиро, рођ. 13. 09. 1893. 6. Перичић Лазов Ђуро, рођ. 21. 05. 1894. 7. Старчевић Шпиров Иво, рођ. 29. 09. 1897. 8. Старчевић Ивов Лука, рођ. 31. 06. 1893. 9. Старчевић Јоков Ђуро, рођ 15. 01. 1885. 10. Старчевић Јоков Илија, рођ. ? ? 1898.

9

Командни кадар брода Србија, према подацима из књиге о Српској гарди, чинили су: 1. Петровић Милан из Будве, поморски капетан дуге пловидбе. Он је од почетка био заповједник („барба“) брода Србија, значи први по реду; 2. Бенић Андро из Дубровника, поморски капетан трговачке морнарице, пилот за провођење бродова Суетским каналом а у војсци резервни потпоручник. Био је други по реду заповједник; 3. Максимовић Лазар је био официр палубе: 4. Јовановић Љубо је био официр строја. Нису имали замјенике нити су могли издржати у служби непрекидно 48 сати. По потреби су прискакали у помоћ обични чланови посаде од којих су већина били ис-кусни поморци, иако су сви били млади. Најстарији је имао 33 а најмлађи 18 година.

Од оних на списку 10 Кртољана до краја су на броду остали: ложач Шпиро Јокић и морнари Ђуро и Лука Старчевић ради чувања брода након што је остао неспособан за самосталну пловидбу.

О командном саставу има и других података. Тако се као заповједници помињу Љубомир Гопчевић и Петар Шпаровић који су наизмјенично командовали. У том списку (4. поглавље ове књиге) нема горе-именованог командног састава. А у књизи о Српској гарди из 1990. г. и у главном извору из 1996. г. за прво поглавље ове књиге нема Гопчевића и Шпаровића. Ако је било наизмјеничног командовања, можда су оба податка тачна. У сваком случају добро је знати да постоје различити подаци, па ко се буде бавио темељитим истраживањима, што овај брод заслужује, лакше ће му бити утврдити што је тачно, него да нема података.

Иако није коришћен за борбене сврхе, брод Србија је био наоружан, али није утврђено које наоружање је имао. Сигурно није као торпиљер, али негдје га тако у литератури помињу па условно стављамо под наводницима: „торпиљер“.

Главна особина торпиљера (торпиљарке или торпедног брода) у војном смислу је њихова мала силуета, велика брзина и јако наоружање несразмјерно малој вели-чини брода. Торпиљери су ударна снага. Главно оружје су му торпеда (по чему је и добио име) са 4-6 торпедних цијеви, 1-2 већа топа кал. 102 мм, брзометни топови 20-40 мм, тешки митраљези до 20 мм, бацачи дубинских бомби, и уређаји за замагљивање. По свему судећи брод Србија готово ништа од тога није имао. На малобројним фотографијама оружје се не види, а писани извори нису поуздани јер се ни међусобно не подударају. Најчешће се каже само да је „био наоружан“. Негдје се помиње да је имао један топ. Вјероватно као трговачки бродови за одбрану од гусара. Када је купљен био је то трговачки брод. По другим изворима није имао топ него два митраљеза, што је ефикасније за обалне пловне путеве и задатке намијењене броду Србија. По трећим изворима имао је топ и два митраљеза, који више служе за одбрану или превентивно, за упозорење потенцијалим нападачима. Нигдје се не помиње да је непосредно учествовао у било каквим поморским биткама. Није био ни помоћни брод, јер су помоћни бродови помоћници главних, а он је био први, неко вријеме и једини, па самим тим и главни брод Србије. Може се рећи да је био вишенамјенски, како је и коришћен. Када и зашто је класификован у класу торпиљера? Можда званично није никада? Како је више пута препрораван и мијењао намјене, вјероватно су то урадили продавци да му повећају цијену, јер јаче звучи „торпиљер“ него „помоћни брод“. То би могао да буде и добронамјерни повод неком нашем аутору из новијег доба, јер се као „торпиљер“ није помињао у изворној и старијој литератури. И то непомињање може бити разлог да звучи јаће.

10

3. РИЈЕТКИ САЧУВАНИ ДОКУМЕНТИ ЧЛАНОВА ПОСАДЕ

Осим раније приказане (стр. 9.) чланске карте Ника Ђиновића, има доказа да су ови „Египћани“ (Кртољани) имали и друге важне личне документе, који би, да су сачувани данас били на високој колекционарској цијени или као музејски експонати. На овој страни документи се преклапају ради уштеде простора али се види што је важно, као одмах на почетку датум да су „Египћани“ још од новембра 1915. имали везу са Руском империјом. Нажалост, нису их сви сачували и донијели дома.

11

Овдје је Указ бр. 27. пренијет у правој величини, и на руском и на француском, један наспрам другог на сусједним странама ради лакшег упоређивања.

12

Из претходна два документа бр. 27. види се да су бокељски добровољци из Египта имали комуникацију са руском царском кућом још и прије 1916. и новембра 1915. г. чак у августу 1914. г. тј. од самог почетка рата – наравно, преко Руског конзулата.

13

Сачувана су и два документа Илије Јоковог Антовића, умање величине да би се уклопили у формат ове свеске (А-4). Ако некоме затреба због документације, данашња технологија омогућава довођење у раније стање. Илија је први по реду на списку (страна 6. ове свеске). Одјава бр. 23678. од 1. маја 1920. и Увјерење (накнадна потврда) бр. 663. од 22. јануара 1934. Оригинал је у формату А-4.

Из Одјаве се види да добровољци нису пуштени кућама одмах по завршетку рата него да су остали још око годину ипо дана. Таква Уверења и Одјаве имали су и други добровољци.

Нема их сачуваних у документацији Ника Шпировог Ђиновића, четвртог на списку (страна 6. ове свеске). Николај-Нико Ђиновић је сматрао да је значајније и у општем и у личном смислу сачувати документе о начину одласка у добровољце Указом руског цара Николаја (од 23. јуна на руском и 29. септембра / 6. октобра 1916. на француском) него документе о разрјешењу даљне војне обавеза и упућивање својим кућама

14

4. ПОДАЦИ СА ИЗЛОЖБЕ 2012. г. У ТИВТУ

На полеђини предњих корица ове свеске је слика (из колекције Шиме Оштрића) прамчаног дијела торпиљера „Србија“ везаног уз пристаниште за вријеме посјете савезничких официра том броду. Слика је била на изложби КАПЕТАНИ РЕКА И МОРА – СРБИЈА И БОКА КОТОРСКА која је била отворена у Тивту крајем септембра 2012. а након тога и у другим бокељским општинама. Изложбу је пратио и веома квалитетно урађен Каталог на 86 страна. Неће бити сувишно да се и овдје нађе пуни текст оног дијела Каталога, који се односи на ратни брод „Србија“. Као његов командант ту се помиње Љубомир Гопчевић. Нема га у претходном и наредним текстовима ове свеске која није критика него допуна Каталога у коме брод „Србија“ није једина ни главна тема. Гопчевићи су из Херцег-Новог. Дио текста о броду „Србија“ преносимо без измјена, изузев изостављања фус-нота које овдје нису потребне:

„Од шесторице помораца Бокеља који су се борили у редовима српске добровољачке војске, а који ће по за-вршетку ратних операција доћи на ре-ке да на њима проведу свој ратни век. Српској бродарској команди у Солуну додељени су и одмах прикључени ко-мандном особљу брода Србија, Љубо-мир Гопчевић и Петар Шпаровић. Гоп-чевић у својој аутобиографији пише: 'У Солуну сам упућен у новоосновану бродарску команду, која је располага-ла само са једном малом јединицом – бродом Србија, бивши грчки торпиљер. То је прва српска јединица на мору. Бродом Србија, сам командовао (наиз-мјенично).' Србија је вршила локални саобраћај за потребе српске војске, а на њој су боравили и чланови српске владе и југословенског одбора. Био је то први српски ратни брод на мору под државном заставом Краљевине Србије, која је била толико велика да је доди-ривала море својим доњим крајем, на негодовање италијанских војних влас-ти, обзиром на то да српска застава на мору није била међународно призната. Брод је имао мали топ на прамцу, два митраљеза и био је љубимац војника, а посебно бродараца.“ (Стр. 20.) (Списак фотографисан на изложби у Тивту)

„Што се торпиљера тиче, он је свој живот завршио у Боки Которској, убрзо по завршетку свјетског рата. Као већина објеката од значаја за историју пловидбе на нашим просторима, није успео да се својим значајем избори за трајање и спасе од физичког уништења. Брод Србија је исечен у индустријском комплексу Арсенала у Тивту који, упркос свом изузетном значају, такође данас више не постоји. У Војном музеју у Београду чувају се само преостали делови брода Србија: прамац, кормило и звоно.“ (Стр. 21.)

15

5. ОДРЕДНИЦА ИЗ ВОЈНЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ

„СРБИЈА, први помоћни ратни брод из састава српске Бродарске команде, намијењен саобраћају између појединих јединица, логора и команди српске војске на о. Крфу и Солуну 1916-1918. и први брод који је пловио под државном заставом Србије. Купљен је 7. III 1916. у Крфу за 45.000 динара од неког грчког трговца; носио је назив Avдi, а био је уствари расходована торпиљарка грчке РМ Paxso, стара 33 године. Депласман му је био 69,50 t. дужина 23,10 м, ширина 4 м, брзина око 16 чв, а посаду од 15 чланова чинили су југословенски добровољци. После одласка српске војске са о. Крфа, С(рбија) је 18. V 1916. допловила наоружана са два митраљеза у Солун, гдје је посада добила енглеске морнаричке униформе и положила заклетву у присуству званичних представника свију савезничких војски. Србија је и у Солуну послужила за потребе савезничке војске, посебно француске, и разних делегација. До новембра 1916. превезена су 33.062 војна лица и 760 тона разне робе. Септембра 1919, С(рбија) је дотегљена у луку Груж, предата команди пристаништа, а затим упућена у арсенал у Тиват где је расходована.“

У фусноти, врло ситним словима једва видљивим и под лупом, је попис коришћене литературе, коју овдје дајемо прегледније ради олакшања истраживачима, али и да се и ти подаци нађу на једном мјесту у свесци посвећеној броду Србија:

Ж. Кесић, Застава прве српске морнарице, ВОЈНИЧКИ ГЛАСНИК, 19-20/1927;М. Радојевић, Одисеја српског брода „Србија“, РАТНИЧКИ ГЛАСНИК, св. 1/1937;А. Дабовић, Прва српска бродска команда... МОРНАРИЧКИ ГЛАСНИК, бр. 4/1968.И. Сишић, Србија, први наш ратни брод, ГОД. ПОМ. МУЗЕЈА. Котор, бр. 6/1957; А. Си. – Иницијали Антона Симовића, капетана бојног брода у пензији. Неки подаци из ове одреднице су могли бити изостављени да не би било

понављања, али се неки и разликују од података из претходних текстова па је то је разлог да се овдје нађу.

Одредница је дословно преписана, али не латиницом као у оригиналу него ћирилицом ради усклађивања са свим текстовима у овој свесци. Од четири помена имена брода у оригиналу два су само кратица „С“, а у препису је „С(рбија)“. Нема разлога баш на тим мјестима штедјети простор у ионако оскудној енциклопедијској одредници за историјски тако знајачајан појам као брод Србија.

Бројчани подаци у овој одредници нису идентични са подацима из претходних текстова. Неки су прецизији су па вјероватно и тачнији, осим податка о броју посаде јер се из већине других извора види да их није било више од десет морнара, два официра (палубе и строја) и заповједника. О ни једном имену нема помена. У овом извору стоји да је брод Србија превезао 33.062 војна лица а у другим изворима је углавном бројка 44.000. Можда су обје бројке тачне, јер је прва бројка из евиденције до новембра 1916. а брод је и даље пловио, мада у смањеном обиму и није превозио само војна лица него цивилне званичнике, избјеглице, болеснике итд.

Србија „није упућена у арсенал у Тиват“ да буде „расходована“, јер је то могло свугдје бити урађено. Тај податак није ни важан, ако се не зна зашто је упућена у Арсенал? Постојао да се у њему бродови ремонтују, поправљају, преправљају, а не да буду стовариште отпада. Том брода више нема физичког трага, али је остала прича да му се костур деценијама постепено распадао под „мулом 3“, а да нико од одговорних није желио да га бар достојанствено „сахране“. Ако је прича истинита, брод Србија није изрезан као што стоји у неким изворима.

16

8. КОМЕ И ЗАШТО И ЈЕ СРПСКО ИМЕ КОСТ У ГРЛУ

У званичној историографији (претходна одредница) стоји да су посаду брода Србија чинили „југословенски добровољци“. Зашто је некоме тешко изрећи „српски“, „Срби“, „Србија“. До Првог свјетског рата није било Југославије. Посада јесу чинили добровољци, али Срби Бокељи.

Брод Србија је дотегљен из Солуна до Гружа а затим од Гружа до Поморског арсенала у Тивту да се оправи и уреди, не за пловидбу него као важан музејски експонат. Ваљада му је због имена била судбина да се ту препусти небризи и распадању. Као да је некоме био циљ да уз физичку пропаст исчезне и свака успомена на тај брод. Иако је и на њему као и у Бродарској команди било доста Бокеља, главна публикација о бокељском поморству и Бокељима поморцима, 12 ВЈЕКОВА БОКЕЉСКЕ МОРНАРИЦЕ, уопште не помиње ни Бродарску команду ни брод Србију и њену посаду. За њих нема помена, ни енциклопедијске одреднице, ни у ОПШТОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ ЛЗ Загреб, ни у МАЛОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ „ПРОСВЕТА“ Београд, ни у вишетомној ПОМОРСКОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ, ни у једном од низа других поморских рјечника и лексикона, осим краће одреднице у другом издању (1975.) велике ВОЈНЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ (на претходној страни). Такав однос према бродовима српског имена је утолико непоштенији што је о бокељским бродовима и морнарима много писано, често и уз неукусна претјеривања, чак и када су пловили под туђинским заставама бродовима страних имена за туђе интересе. Као што нема помена ни о трговачком броду именом „Србин“, па није сувишно да се и о томе укратко нешто каже.

Командант брода Србин био је Србин Бокељ из Луштице Глигор Марков Сетенчић (рођен 28. 04. 1804). Прије тога био је заповједник брода Бакар (244 БРТ). Капитулација Италије га је затекла код Шолте, када су се Италијани и Њемци такмичили ко ће прије реквири-рати исправне бродове; Италијани да бјеже у Италију, а Њемци да их заробе као ратни плијен. Глигор је предухитрио и једне и друге. Брод Бакар је напунио избјеглицама и отпловио на слободни Вис да себе и брод стави на располагање НОВ-у. На Вис је тада пристизао велики збјег Далматинаца, на десетине хиљада. Превише за острво Вис, па су их морали превозити у слободни дио Италије, а одатле у логор Ел шат на Синају.

Капетану Глигору је повјерен задатак да одржава сталну линију Вис-Бари-Вис. До Барија је превозио рањенике и избјеглице (дјецу, жене, старце и болесне), а у повратку хуманитарну помоћ УНРЕ. И тако из дана у дан, из ноћи у ноћ уз опасности од њемачких авиона, подморница и плутајући мина. Све су то приписали Хрвату капетану Анти Матешићу, а Србина Глигора Сетенчића су „заборавили“. (О томе опширније у ревији БОКА бр. 501. стр. 22-23. Котор, 1995.)

Након рата, капетану Глигору је повјерено командовање бродом Србин, да одржава линију од Сјеверног Јадрана до Блиског Истока. Обавјештавајући о томе родбину није изоставио изразити велико задовоство што му је припала част да командује бродом именом „Србин“. Испред масива Велебита у близини острва Гргур (касније велико мучилиште за Србе и Црногорце) одјекнула је снажна експлозија. Званично је објашњено да је брод Србија жртва магнетне мине заостале из рата, Десило се то 6. јуна 1947. на пловном путу очишћеном од мина којим је од рата до тада прошло на стотине жељезних бродова већих од брода Србин. Како то да магнетна мина буде темпирана баш под Србином? Само шест дана касније, остаци брода су извађени из мора. Тијело капетана Глигора није пронађено. На његовој кући у лици Росе је спомен-плоча без помена имена брода Србин.

Посебан је слујчај и са бокељским трговачким бродовима из средине 19. в. који су носили имена „Србин“ и „Србија“. Поменуо их је само дон Нико Луковић у Београду на предавању 5. јануара 1930. да вију „народну заставу црвено-бијело-плаву и то не као племенску хрватску него као славјанску бандијеру.“ (стр. 29. штампаног говора).

17

8. О БРОДУ СРБИЈА У КЊИЗИ ХОДОЧАШЋЕ НА КРФ

Књига ХОДОЧАШЋЕ НА КРФ аутора Љубомира Сарамандића (Београд, 2004.) на 120 страна. Доживјела је девет издања по 1.000 примјерака. У њој има много вјеро-достојних података оснажених фотографијама (штета што су неквалитетно штампане) и са списком од 1232. имена несретника који су оставили кости у заједничкој костурници на острву Виду. Тамо су санитетске службе уредно водиле спискове умрлих, са основним војним подацима о чину и јединици којој су припадали.

Није изоставњен ни брод Србија, али му није посвећен простор колико заслу-жује. Иако се понављају неки подаци овдје ћемо ради упоређивања, и тај дио текста дословно пренијети:

„Успостављена је и редовна бродска линија између Гувије и Крфа на северу и Ахилеона, Беницеса и Мораитике на југу острва. Купљен је један грчки бродић и назван „Србија“. На бродићу се вијорила велиика српска застава, иако то није било у складу са међународним поморским правом јер Србија није била поморска земља. Ипак, савезници су прихватили објашњење да застава која је поносно клизила пучином Јонског мора диже морал српским војницима. На „Србији“ су се тискали заједно генерали, официри и војници, чин и положај нису имали важност. Коман-дант брода, потпуковник Милан Радојевић сведочио је да је брод увек био пун. 'да ни игла не би могла пасти на кров'. Често се са „Србије“ чула песма 'Тамо далеко.'.“ (Стр. 37.)

То је све о броду Србија с тим што на истој страни текст прати и фотографија која би требало да приказује посаду брода. Грешка је очигледна. То је могла бити слика свих чланова Бродарске команде, али је то требало објаснити да не би било забуне и да се читаоци не питају колико је велики тај брод са толиком посадом?

Након куповине брода Србија прва база, или матична лука, била му је Крфу, гдје је била и главна база српске војске и државних установа (парламент, влада, генералштаб и из краљевске династије Карађорђевић: стари краљ Петар Први, престолонаследник регент Александар Први, тада врховни командант српске војске и принц Павле. Карађорђевићи су лично упознали све чланове прве посаде, охраб-ривали их и новчано награђивали. Није то било тешко јер чланова посаде није било много. Сви су преживјели рат и доживотно се дичили личним познанством са краљевском кућом и то преносили на своја потомства. Између два свјетска рата, у зимским вечерима око огњишта, старцима су била пуна уста ратних доживљаја, али највише са бродом Србија. Захваљујући томе, у бокељским селима из којих потичу

18

чланови посаде, неколико генерација послије њих знало је и радо често преприча-вало о пловидбама бродом Србија и о другим догађајима на њему око њега.

Нажалост, нове генерације о томе знају врло мало, јер није записано. Нешто је рукописно прибиљежио Никола Вуков Барбић, али то није објављено. Он је много знао јер су његова два рођена браћа (Радивоје-Раде и Јован) били актери догађаја који се и у овој свесци помињу (стр. 9. и 15). Никола је волио и да прича онима који би га слушали, али је тих било мало. Ни његових рукописних биљежака више нема.

Било је још српских великана који су нашли спас и гостопримство на Крфу и, из истог разлога као Карађорђевићи, радосно поздрављали свој брод Србија када испловљава и када се враћа. За њих 60 за које мало ко зна да су тада нашли спас на Крфу, Сарамандић је дао и кратке биографије (стр. 83-92.) а овдје простор дозво-љава само имена за њих десетак: Бранислав Нушић, Драгиша Васић, Станислав Винарев, Јован Дучић, Митрополит Димитрије, Јустин Поповић Ћелијски, Живојин Мишић, Радомир Путник, Никола Пашић, Милан Стојадиновић, Александар Цинцар Марковић и многи други – војводе, генерали, пјесници, глумци, научници, сви минис-три и већина чланова владе, народни посланици, њих 123 (у Србији је остало само 39, од којих је рат преживјело 18).

Не само великани него и обични војници ван своје домовине на опоравку, ето сада са поносом гледају први дјелић Србије на мору: српски ратни брод са именом СРБИЈА исписаним ћирилоцом на прамцу, са српском посадом и великом српском зас-тавом,. То није био велики ратни брод, ни много нао-ружан. Није имао ништа необично што би раздрагало било кога осим Србе. Њима је било довољно да им срце заигра од радости након много туге и жалости и да им се почне враћати изгубљена нада да ће се вратити својим кућама.

Није чудно ако се зна колико је Србија тежила и колико је жртава дала да након дуго времена поново добије излазак на море.

На слици је сателитски снимак острва Крфа, а са римским бројевима су обиљежена важна мјеста за српску војску:

I – мало острво Вид, II – град и лука Крф, III – Гувија гдје је искрцавана и дочекивана српска војска и IV – Агиос Матеос гдје је споменик палима из Дринске дивизије.

Бока и Крф су и географски веома блиски. Крф је за Србе уопште био спас и уточиште у најтежим годинама српске историје.

Историјске везе бокељских помораца Срба и Крфа, нарочито за вријеме руског адмирала Ушакова биле су значајне и срдачне. Он је ослободио Крф и од Турака и од Наполеона, када је помогасо Керкиранима да оснују слободну грчку републику „Седам острва“. (опширније у Иловичкој свесци бр. 11/2011. „Свети праведни адмирал“.)

Много је написано о томе у каквом је стању исцрпљена српска војска стигла на грчка острва. Били су то живи лешеви. Многи су стигли у таквом стању да им није било опоравка ни у опоравилиштима. Није било ни времена, ни земљишног прос-тора, ни могућности (људство, техника) да се ископа толико гробова за хумано сахрањивање. Након свих издржаних мука, преко 10.000 несрећника је са каменим утегом спуштено у плаву гробницу код острва Видо. У сјени тих страхота, широј јавности су остали непознати напори да се тешкоће ублаже и остатак српске војске што прије опорави и врати у борбене редове. А и то се морало радити.

19

У претходном тексту речено, најчешћа релација на којој је пловио параброд Србија била је од Крфа до Солуна и обратно. Обје луке су у Грчкој, па ако се не погледа карта неко може помислити да раздаљина између те двије луке није много велика. Па и није ако се мисли на зрачну линију која је мало краћа од 300 км.

Најкраћи морски пловни пут је мало дужи од 900 км. Маршрута на приложеној карти је означена црвеном бојом. Тај пут води Јонским морем мање-више према југоистоку, па сјверно од Пелопонеза и опет према југо-истоку кроз Коринтски канал, па јужно од Атинског полуострва, сјеверо-источно до Егејског мора и тим морем сјеверозападним смјером до Солуна. Односо око 100 км до савезничких база на Касандри, западном од три истурена тзв. „прста“ полуострва Халкидика. Источни „прст“ је Атос, или Света Гора.

По војној литератури трпиљарка је мањи ратни брод, малог газа и силуете, велике брзине и покретљивости (маневарске способности) наоружан је првенстевно торпедима по чему је и зазван, ради уништавања противничких већин транспортних бродова, за чување пловних путева, осигурање, разминирање својих вода а полагање мина у непријатељским, за борбу против подморница, за пуштање димних завјеса при повлачењу и извлачењу из критичних ситуацијиа, и за превожења мањих диврезнатских јединица. У другој половини ХIХ в. када је изумљен торпедо, назване су носачи торпеда – торпиљарке.

Како се развијала офанзивна моћ торпеда (брзина и даљина гађања, тако се повећавала ударна моћ торпиљарки и побољшала ударна способност и за

20

пловљење на јаче узбурканом мору. Ради постизања веће брзине примјењен је и чвшћи челик за градњу трупа и бољу заштиту погонских стројева.

Маневарска способност ових уских и сразмејрно величини дугих пловила, побољшана је додатним прамчаним кормилом.

У Руско-јапанском рату 1904. и 1905. у коме су навелико коришћени торпиљери, Макаров је руски адмирал Макаров је прецизније дефинисао тактичке задатке топриљарки: Општи јуриш у кризи поморске битке; Јуриш у почетној фази боја како би се противник изненадио или пореметио планирани ток боја између већих ратних бродова; Противудари, ометање или одбијања јуриша непријатељ-ских торпедни јединица; Коришћење и у општем метежу поморког боја али главна им је улога уништавања издвојених бродова и гоњење других бродова који се повлаче или да докраче оштећене; Ван општег боја, задаци су им извиђања, тражења непријатеља, осигурање својих бродова од изненадних напада с површине мора или од подморница. (Из ваздуха тада није било веће опасности.)

Почетком свјетског рата 1914. торпедне јединице су реорганизаване у тачно одређене формације за заштиту великих бродова на маршу и у конвојима дању и ноћу. Тада им је повећано и тешко наоружање: 2-3 торпедне цијеви од 356 мм, 2-4 торпедне цијеви од 450 мм и 2-5 палубна топа 75-102 мм. (Било је и митраљеза али нису урачунати у тешко наоружање.)

Торпиљер СРБИЈА из 1916. г. и, ради упоре-ђења, торпиљарка Т5 из састава Југосло-венске ратне морнарице када прве српске трпиљарке СРБИЈА више није било. Разлике у величинама бродова на сликама сразмјерне су разликама величина у ствар-ности.

21

22