УВОД У СВЕТО ПИСМО СТАРОГ ЗАВЕТА-скрипта-

према испитним питањима за прву годину ПБФ

Литература:

1. Драган Милин – Увод у Свето писмо Старог завета – општи део2. Душан Глумац – Библијска Археологија3. Хаџи-Драгољуб Стојановић Никац – Кумран – записи са Црног мора4. Предавања проф. Драгана Милина

Питање 15.1: ПАТРИСТИЧКИ ПЕРИОД ТУМАЧЕЊА (Милин стр. 13)

У почетку није било систематског тумачења. Расправљано је на теме канона и ерминевтике.

Апологети су у дијалогу са јеретицима и многобошцима расправљали о ауторству и другим уводним питањима.

Јеретици и незнабошци:- Епикурејац Келс (око 150. г.) је сматрао да је Петокњижје дело више писаца- Валентинов ученик Птолемеј (2. в.) је сматрао да Петокњижје потиче од

Димиурга (посредника у стварању света), Мојсија и стараца.- Новоплатоничар Порфирије (око 300. г.) је сматрао да Данилова пророчанства

потичу из времена Макавеја.Оци и учитељи:- Мелитон Сардски (2. в.), „Кључ“, о броју светих књига. Иде у Палестину да

размотри тамошњи канон.- Ориген (+254), „О начелима“, „Хексапла за историју текста“- Сиријски монах Адријан (+404), „Увод у Божја писма“- Бенедиктински опат из Барија Аурелије Касидор (+570), „Упутства у божанска

и људска читања“. Превод на латински и допуна Адријановог „Увода у Божја писма“- Тихоније Донатист, „Седам правила за истраживање и разумевање Светог

писма“, први приручник ерминевтике- Епифаније Кипарски (+403), „О мерама и утегама“, о преводима Старог завета,

о географији Палестине; критичко издање текста Библије- Блажени Јероним (+420), „О славним људима“, о постанку, ауторитету и стилу- Блажени Августин (+430), „О хришћанском учењу“, „О Божјој држави“- Јунилије Африканац (+522), „О деловима божанскога закона“- Исидор Севиљски (+636), „Етимологије“ у 20 књига, „Увод у књиге Старог и

Новог завета“ – сабира дела претходника

Питање 2.1: ФИЛОЛОШКИ ПЕРИОД ТУМАЧЕЊА (Милин стр. 15)

У време хуманизма и ренесансе јавља се велики интерес за класичне језике. Од 14. века оснивају се катедре оријенталних језика у Болоњи, Паризу, Риму, Оксфорду итд.

Дела филолошког периода спадају у нижу критику, која се бави рестаурацијом текста (насупрот вишој критици, која се бави ауторством, временом постанка и изворима)

Протестанти стављају Библију у центар истраживања:- Многе Introductio и Isagoge- Лутер- Меланхтон- Јохан Ројхлин, „Основи јеврејског језика“ (1506), прва савремена јеврејска

граматика.- Карлштат, „О канонским списима“, почетак модерног изучавања Старог завета- Лудовик Капела, „Света критика“ (1650), научно-филолошко испитивање

светих списа, пунктација јеврејског текста није изворна, има грешака у консонантском тексту

- Валтер, „Библијска радионица поново отворена“ (1636), први модерни увод: општи, посебни, литерарна историја књига.

– 1 –

Римокатолици:- Хиртер, „Књижевни именик“, пописано више од 400 католичких егзегета од

1564-1663- Санктес Пагнинус, „Исагогика или увод у свете списе“, о јеврејском језику и

писму, о грчким и латинским преводима, канону, правилима ерминевтике... „Увод у мистични смисао Св. писма“ у 8 књига (1536)

- Сикст Сиенски, „Света библиотека“ (1566-70), о поделама књига, канону, писцима, аутентичности и истинитости, списима поменутим у Св. писму

- Брајан Валтон, „Biblia polyglotta Londinensia“ (1654-7), показује да су каснија филолошка проучавања заснована на проучавањима 16. века, који се назива веком библијског текста

Питање 3.1: КРИТИЧКИ ПЕРИОД ТУМАЧЕЊА (Милин стр. 16)

Радови критичког периода спадају у вишу критику, која се бави ауторством, временом постанка и изворима (насупрот нижој критици, која се бави рестаурацијом текста).

Вишу критику сачињавају дела енглеских деиста 17. века и француских енциклопедиста 18. века.

- Томас Хобс (+1679), „Левијатан“, захтева да се време постанка појединачних књига одреди независно од традиције, на основу проучавања самих књига; затим, сматра да Мојсије није написао Петокњижје

- Барух Спиноза, „Теолошко-политички трактат (1670), сматра да Мојсије није написао Петокњижје и износи аргументе, од којих су неки данас прихваћени; затим, сматра да је Пост-2Цар јединствено дело које је написао Јездра на основу старијих извора; по њему су Пророчке књиге збирка фрагмената пророчких списа, Псалтир потиче из времена после ропства, канон су изменили фарисеји

- Француски ораторијанац Ришар Симон (+1712), „Критичка историја Старог завета, историјско-критички метод који је осуђен, књига је изашла 1682. у енглеском, а 1776. у немачком преводу; расправља о постанку књига и њихових делова; тежио је да нађе средину између католичког тумачења које је нагињало спиритуализму и протестантског литерарног тумачења

Питање 5.1: ИСТОРИЈСКА МЕТОДА (Милин стр. 18)

Научници из периода просветитељства су игнорисали религиозну и друштвену прошлост, легенде и традицију су сматрали обележјима мрачног периода. Као одговор на то, јавља се историјска метода тумачења Библије, чији је оснивач Де Вете.

- Де Вете (1780-1849). У докторској дисертацији (1805) је издвојио дефтерономистички извор из Хексатеуха и Књига о царевима. „Приручник историјско-критичког увода у Библију (1817), потенцира схватање библијских догађаја у њиховом правом историјском оквиру и обрађује их као обичне историјске догађаје, основно питање је „Шта је Библија и како је настајала?“

Историјска метода спаја литерарну и историјску критику. Де Вете прво користи граматичка и литерарна средства, а затим истражује историјске околности (животну средину и схватања аутора Библије).

Ветеови наследници: Фатке, Евалд.

– 2 –

Питање 32.1: МОДЕРНА КРИТИЧКА ШКОЛА (Милин стр. 20)

За утврђивање времена настанка појединих књига узима се у обзир језик, профана историја и историја религије. Одбацују се сви натприродни елементи у историји и религији.

- Граф (1815-1869) је оснивач модерне критичке школе.- Јулиус Велхаузен (1844-1918) је најосуђиванији представник ове школе. Своја

схватања је изнео у низу чланака о Хексатеуху (1876) и у делу „Увод у јеврејску историју“ (1883). Његова је теза о 4 извора Хексатеуха, која је данас општеприхваћена: J настао око 870; E настао око 770; D настао касније, откривен 621. за време цара Јосије; P настао у периоду између вавилонског ропства и Јездре и Немије. Велхаузена је римокатоличка црква осуђивала све до енциклике папе Пија XII „Божјим Духом надахнут“ (1942).

Умерена критичка школа је одбијала Велхаузенове литерарно-историјске резултате који се темеље само на његовој религиозно-историјској конструкцији. Представници су Драјвер, Кониг, Селин, Робинсон.

Питање 23.2: ЈЕЗИЦИ СТАРОЗАВЕТНИХ КЊИГА (Милин стр. 31)

1) Јеврејски. Највећи део.2) Арамејски (западноарамејски дијалекат). Делови Данила, Јездре, Јеремије, као

и две речи у Пост 31,473) Грчки (кини дијалекат). Премудрости Соломонове, 2. и 3. Мак, 2. и 3. Јездр.

Сачуване на грчком, али првобитно писане на јеврејском или арамејском: Товија, Јудита, Варух, 1. Мак, Сирах (нађена готово цела на јеврејском), делови Јестире и Данила.

Питање 33.2: СЕМИТСКО ЈЕЗИЧКО СТАБЛО (Милин стр. 32)

СЕМИТСКИ ЈЕЗИЦИсредишно-западни јужни североисточни

арамејски ханански арап-ски

етиоп-ски

акадскизападни источни угарит-

скифени-чки

јевреј-ски

моав-ски

вавилон-ски

асир-скибибл.

одломципалмир

-скинаватеј-

скисир-ски

мандеј-ски

Питање 26.1: ПИСМО ЈЕВРЕЈСКОГ ЈЕЗИКА (Милин стр. 33)

У Рас ес-Шамри су 1929-31. пронађени бројни списи на старохананском језику, који је сродан јеврејском и потиче са почетка 20. века пре Христа. Ти списи су писани клинастим писмом, које је у то време било званично писмо у целој предњој Азији.

Ипак, археолошка открића у Библосу у Феникији (1923) показују да је у феникији у 13. в. пре Христа коришћено феничко писамо. Њиме су писани натписи на споменицима Синајског полуострва из 17. и 16. в. пре Христа, као и спомен-плоча моавског краља Меше из 9. в. пре Христа.

Стари Јевреји су користили феничко писмо (зове се и старохананско, старојеврејско). Вероватно су њиме написане књиге Старог завета пре вавилонског ропства. У прилог томе говори чињеница да су Самарјани задржали Петокњижје писано феничким писмом.

– 3 –

Из феничког писма код Асираца настаје арамејско писмо (квадратно), којим се писало у вавилонском царству. Најважнији њиме писани списи су папири из Елефантине из 5. в. пре Христа. Преписивање Старог завета са феничког на квадратно писмо је, према јеврејској традицији, започето у време Јездре, у 5. в. пре Христа. На грчки је Стари завет вероватно превођен са квадратног писма. Квадратним писмом се писало и у Христово време, што се види из Мт 5,18, јер је слово јод најмање слово квадратног писма. Најстарији фрагмент Библије на квадратном писму је „Наш“, који садржи Изл 20,2-17 и Понз 6,4, а потиче из периода од 2. в. пре Христа до 1. в. после Христа.

Кумрански списи су откривени 1947. Најстарији од њих потичу из 2. в. пре Христа. То су: Исаија, затим део Исаије квадратним писмом, коментар Авакума, делови Пост, Лев, ПонЗ, Суд, Дан.

Питање 30.1: ИСТОРИЈА ЈЕВРЕЈСКОГ ЈЕЗИКА (Милин стр. 35)

Старојеврејски језик је трајао од Мојсија (13. в.) до Макавеја (2. в.). Има три периода:

1) Старо доба (1300-1000) – из тог периода је Деворина песма (Суд 5).2) Златно доба (1000-586)3) Ново доба после вавилонског ропства, када поприма арамеизме и постепено га

замењује арамејски4) Арамејски (сирски, јеврејски, халдејски), по Библији, потиче од Симовог

потомка Арама. Био је међународни дипломатски језик који су користили вавилонски и персијски владари. Јевреји су га примили у вавилонском ропству. Њиме се говорило у време Господа Исуса Христа.

- Нови завет. Јеванђеље по Матеју је написано арамејским.- Стари завет. Језик се није много мењао, јер се промене углавном дешавају у

вокалима, а у јеврејском језику вокали се не записују. Наречја: северно (Израиљ) и јужно (Јуда).

Јеврејски језик је службени језик синагоге и језик рабинске литературе.Када су Јевреји расејани, ипак су очували језик, учењем молитава и делова

талмуда на јеврејском напамет.У Средњем веку се осећа утицај арапског. Јављају се две групе: Сефарди

(Шпанија) и Ашкенази (Немачка, Пољска, Русија)У 18. веку настају покушаји стварања заједничког новојеврејског језика, што је

остварено у 19. веку, синтезом библијског и средњевековног јеврејског. Назива се иврит и званичан је језик Израела.

Питање 10.1: СПОМЕНИЦИ ЈЕВРЕЈСКОГ ЈЕЗИКА (Милин стр. 37)

1) Синајски натпис, открио 1906. Флиндерс Питри.2) Стуб моавског цара Меше (пол. 9. в.), открио 1868. Клајн у Дибону у Моаву.3) Хирамов саркофаг (1200), открио 1924. Дисо.4) Плочице из Гезера (10. в.).5) Самарјанска острака (9. в.).6) Језекијин натпис (700. г. пре Христа), открили 1880 немачки истраживачи у силоамском тунелу.7) Плочице из Сихема и Лахиша.8) Текстови из Рас ес-Шамре и Тел ел-Амарне.

– 4 –

Питање 33.1: МЕКИ МАТЕРИЈАЛИ (Милин стр. 42)

- Папирус је био најјефтинији и најраспрострањенији, али трошан материјал. Египћани су га користили још у 3. миленијуму. Производио се још у Библосу и у Палестини око Меромског језера. Добија се из биљке папирус, сличне трсци. Влакна се ређају уздужно и попреко, лепе се и глачају. Пише се на страни са попречним влакнима, ређе на обе стране. Настављањем листова настаје свитак дугачак до 40 метара, који се савија око 1 или 2 штапа (протоколон и есхатоколон). Писало се зашиљеном писарском трском и мастилом, у усправним колонама.

- Пергамент је био скуп, али трајан материјал. Правио се препарирањем овче, козје или магареће коже, испрва помоћу соли и брашна, касније помоћу креча. Назван је по граду Пергамону (Мала Азија), где је усавршена техника за време краља Еуменеса. Од писаца, пергамент спомињу Плиније, Јосиф Флавије и апостол Павле. И пергамент се прво савијао у свитак, касније се се листови пресавијају по средини (кодекс) или по четири листа (кватернио). Постојала је праска стругања или испирања старог текста због скупоће материјала. Други пут писани текстови су палимпестри. Избрисани текстови су често важнији за науку и некада су се чинили видљивим хемијским путем, а данас фотографисањем ултраљубичастим зрацима.

- Хартија је имала дуг развој. У 8. веку Византинци су користили свилени папир, у 12. веку је прављена од старих крпа. Од 14. века улази у свакодневну употребу.

Питање 31.1: ЧУВАЊЕ БИБЛИЈСКОГ ТЕКСТА (Милин стр. 44)

Три су периода чувања библијског текста:1) До сабора у Јамнији (1. в. после Христа), на ком је извршена унификација

консонантског текста. Сматра се да је то било пре разорења јерусалимског храма. Тако прерађени текст су користили преводиоци на грчки Аквила, Симах и Теодотион, талмудисти, Ориген и блажени Јероним.

У оригиналним текстовима нема деобе на реченице и интерпункције. Али, има индиција да се интерпункција користила до 3. в. пре Христа.

Долазило је до измештања делова текста. Нпр, у Књизи пророка Данила је другачији поредак у јеврејском тексту и грчком преводу.

Грешке преписивача су се јављале случајно, али и намерно. Нпр. изведенице од имена идола Бала су мењали речју бошет (срамота), тако уместо Ишбал – Ишбошет.

Текст је претрпео измене и за време вавилонског ропства, као и приликом спаљивања светих књига од стране Антиоха IV Епифана (175-164), што се види при упоређивању са самарјанским Петокњижјем и грчким преводом.

Књижевници (соферим, најпознатији Јездра) су чували и разјашњавали текст, редиговали консонантски текст, преписивали, склањали истрошене списе у генизе (тзв. гробља светих књига), бројали редове, речи и слова, утврђивали средину књиге итд.

2) До појаве масорета (у 6, 7. или 8. веку)Танаити (учитељи Мишне) су наследници соферима. Тумачили су Библију према

одређеним правилима, која су допунили талмудисти у 5. и 6. веку. Правило за преписиваче је било да не мењају ни једно слово

3) Масорети (8-10. в.)Масора значи предање. Постојале су две школе масорета: палестинска

(тиверијадска) и вавилонска. Масорети су тачкама и цртама вокализовали текст. Била су два система вокализације, вавилонски (супралинеарни) и тиверијадски (инфралинеарни). Преовладао је тиверијадски, који се и данас користи.

– 5 –

Масорети су такође тумачили текст. Коментари су Masorra finalis и Masorra marginalis.

Massora finalis су примедбе на крају књиге или групе књига.Massora marginalis може бити Massora parva и Massora magna.Masora parva су кратке белешке међу редовима или са стране. Говори колико се

пута поједина реч налази у Библији, даје исправке у читању и писању. Има случајева „чита се иако не пише“, када су написани само самогласници; такође, постоје случајеви „не чита се иако пише“, када су написани само сугласници. Има и других разних случајева тог типа.

Massora magna су опширнија објашњења текста или наводи паралелних места.Massora numeralis даје податке о броју редова, речи и слова.

Питање 7.1: ПОДЕЛА ТЕКСТА (Милин стр. 47)

Петокњижје се делило на параше, које могу бити петуха (почињу новим редом) и сетума (почињу унутар реда), које су се касније писале без преласка у нови ред, само са ознаком П или С.

Пророчке књиге су се делиле на хафтаре (отпуштање), које су се читале на крају суботњег богослужења.

За богослужење, Петокњижје је било подељено на око 150, а читав Стари завет на око 450 седарима, тако да се цео прочита у току три године.

Прву поделу на главе извршио је 1206. Стефан Ларингтон, а на стихове Хуго од св. Кара. Ту поделу су прихватили и Јевреји.

Данашњу поделу на главе и стихове извршили су у првој пол. 16. века Сантес Пагинус (Стари завет) и Роберт Стефан (Нови завет). И њу су Јевреји прихватили.

Питање 19.1: ПОЈАМ ИНСПИРАЦИЈЕ (Милин стр. 51)

У 2Тим 3,16 постоји израз „теопневстос“ (од Бога надахнуто), од кога су Свети Оци створили именицу „теопневстиа“, која се, међутим, ретко користила. Чешћи је израз „емпневсис“ (латински „инспиро“), што значи надахнуће.

Пророци често говоре: „Бог рече“, „рече ми Господ“, „Овако вели Господ“, „дође ми реч Господња“, „Дух Господњи говори у мени и реч Његова би на моме језику“, „ово ми показа Господ“.

Јевреји су и пре Христа веровали у инспирацију. Филон (1. в. пре Христа) каже да су инспирисани пророци органи Божији који саопштавају свету Његова откривења. Јосиф Флавије (1. в. после Христа) говори за старозаветне књиге да су Богом инспирисане. Талмуд сматра да је била већа Мојсијева инспирација него других писаца, а у средњем веку Јевреји уводе разликовање три степена инспирације: Мојсије, пророци и остали; касније Јевртеји разликују и до 11 степена инспирације. Александријски Јевреји нису разликовали нивое инспирације, а и Седамдесеторицу су сматрали инспирисаним.

Православна Црква чврсто верује у богонадахнутост Библије, захваљујући 2Тим 3,16 и делима раних Отаца. Али, то веровање се код појединих разликује у детаљима.

Богонадахнутост је ванредно, непосредно, натприродно и харизматичко дејство Светог Духа на писце, којим се они уздижу и освећују за писање божанских истина, користећи при писању своја знања и способности. Бог Дух Свети је аутор, а људи писци су суделовали у стварању, наравно својим стилом писања и начином изражавања.

– 6 –

Питање 29.1: СВЕТИ ОЦИ О ИНСПИРАЦИЈИ (Милин стр. 56)

- Свети Климент Римски за Јер 9,20 каже: „јер говори Дух Свети“, а за Ис 53,1-12 „као што је Дух Свети говорио о њему“.

- У Варнавиној посланици стоји за псалме и пророке: „Дух Господњи пророкује“.

- Св. Јустин говори за пророке да су „говорили Божанским Духом... и ничим другим од Бога ношени, него Божјом речи“.

- Св. Теофил Антиохијски каже да је по Мојсију говорио као по свом оруђу, а Јеванђелисту Јована убраја у оне „који су ношени Духом светим“.

- Св. Иринеј Лионски каже да је Свето писмо „изречено од Речи Божје и њезина Духа“.

- Ориген каже да је „Библија написана Божјим Духом.- Атанасије Александријски, Кирил Јерусалимски, Василије Велики, Григорије

Ниски и Јован Златоусти кажу да књиге Св. писма „садржавају големо сакривено благо, јер су написане божанским надахнућем Духа Светога“.

- Кипријан Картагински каже да „у Писму говори Дух Свети“.- Амвросије Милански каже да су надахнути писци писали што им је Дух Свети

говорио.- Блажени Августин каже да је Свето писмо „Божји рукопис“ и „писмо с неба“.- Лав Велики каже да није важно ко је од људи записао Свето писмо, јер је прави

аутор Дух Свети.

Питање 20.1: ПОГРЕШНА СХВАТАЊА ИНСПИРАЦИЈЕ (Милин стр. 57)

А) Умањена схватања:1) Бог је неке књиге, које су људи већ написали, накнадно одобрио („апробацио

субсеквенс“). Али, ту не може бити речи о инспирацији, јер је у питању само одобрење.2) Дух Свети је само чувао писца од заблуде, пропратно их надахњивао

(асистенциа екстерна, инспирацио конкомитанс). Али то није позитиван утицај инспирације, већ негативан утицај чувања од заблуде.

3) Морални подстицај који само покреће писца на рад. У новије време јавила се идеја и о природном подстицају („импулсус натуралис“).

4) Лоазије каже да се писање Библије дешавало по Божијој вољи. Ипак, чињеница је да Бог понекад непосредно интервенише у свету и међу људима.

5) Утицај Светог писма на побуђивање верских осећања читалаца. Ово је узимање последице написаног за узрок писања.

Б) Увећано схватање:Тертулијан је заступао схватање о буквалној инспирацији („инспирацио

вербалис“).Има Светих Отаца који говоре да су писци Св. писма били само оруђа Божја у

писању, али то не значи да су они заступали буквалну инспирацију, већ је то био њихов стил писања и изражавања. Ипак су помало неопрезно користили изразе тог типа, што данашња критика примећује.

Лутер, Меланхтон и др. су сматрали да је Дух Свети диктирао писцима, и да у Библији нема чак ни најмањих формалних грешака, хронолошких, топографских итд. Ово мишљење је озваничено 1675. документом „Сагласност швајцарских реформаторских цркава“.

– 7 –

По оваквом схватању, људи су само пасивни медијуми који записују Божије речи. Ипак, има и у самој Библији доказа да су користили и своје моћи. У 2Цар 1,18; 12,19 се говори о писаним изворима за Књигу царева; јеванђелисти Матеј и Лука су вероватно из јеврејских архива узели Христов родослов; Лука се у Лк 1,1-2 позива на очевице; у Библији је описано доста догађаја чији су очевици били они који су их касније описивали.

Важан доказ против овог схватања је и разноврсност стилова писања у Библији.

Питање 21.1: ОПСЕГ ИНСПИРАЦИЈЕ (Милин стр. 60)

Сви Свети Оци сматрају да је Свето Писмо читаво и до детаља надахнуто Богом.У новије време код римокатолика и протестаната се јавља идеја да су „мање

важни“ делови и детаљи неинспирисани и да су чисто људски производ. То сматрају, на пример, Холден, Ленорман, Ролинг, Њумен. Али, то је веома опасно и свако би могао да одваја надахнуте и ненадахнуте делове по свом нахођењу.

Ово је паралелно са ситуацијом када бисмо сматрали да је у току писања неког романа писац био инспирисан само када је писао кулминативне делове, а да се сви остали делови романа, на неки начин, могу занемарити.

Неки сматрају да су постојали степени инспирације код писаца Библије: да инспирација расте почев од патријараха, преко Мојсија, пророка, до јеванђелиста и апостола. Ипак, пре се може говорити о поступности откровења, него о поступном порасту инспирације.

Питање 23.1: НЕПОГРЕШИВОСТ БИБЛИЈЕ (Милин стр. 61)

С обзиром да Свети Оци сматрају да је Библија у целини богонадахнута, поставља се питање како је могуће да у њој ипак постоје неке грешке и нетачности, нпр. астрономске, гњолошке, биолошке, историјске географске...

Поступак решења проблема је следећи. Неке грешке потичу од преписивања. Неке грешке су последице уметничког стила писања. Остале грешке произилазе из слабости људског начина говора, због чега се користе разне стилске фигуре. Узвишене истине божанског откривења су прилагођаване схватању тадашњих људи. Нпр. то да је „земља подножје ногу Божијих“ означава Божју власт над читавом творевином.

Највећи проблеми настају при буквалном тумачењу неких делова Библије. Треба знати да Библија првенствено износи истине спасења, вере и морала, а да су историјски и природњачки подаци често само форма која се не мора поклапати са научним сазнањима.

Питање 24.1: ПОЈАМ КАНОНА (Милин стр. 63)

Реч канон (грч. канон, асир. канну, јевр. кане) је означавала штап од трске дукачак 6,5 лаката (око 3 метра) који је био стандардизована зидарска мера. Временом добија значење норме. Канон користи ап. Павле (Гал 6,16) да означи правило вере. Од 3. века означава дисциплинско правило. Од 4. века означава црквени закон, насупрот државном (номос).

У значењу збирке богонадахнутих књига које је Црква признала користи се од 4. века. Термин користе помесни сабори. Нпр. сабор у Лаодикији (око 360) прописује да се на састанцима не моле неканонским књигама. Амфилохије Иконијски завршава попис канона речима „ово је истински канон надахнутог Божјег писма“.

– 8 –

Постоји разлика између инспирисаних и канонских књига. Све канонске књиге су инспирисане, али неке инспирисане књиге су изгубљене, па нису канонске. Има и књига које су можда инспирисане, али још увек нису канонске, што би требало да се реши на дугопланираном Великом сабору православне Цркве.

Примање књиге у канон од стране Цркве не даје јој већу светост. То је само њено озваничавање као такве.

Питање 8.1: ПОСТАНАК СТАРОЗАВЕТНОГ КАНОНА (Милин стр. 64)

Стари завет је настајао постепено. Хронолошки гледано, следећи су писци и сакупљачи: Мојсије, Исус Навин, Самуило, цар Давид (писац псалама), цар Соломон (писац мудрих изрека), цар Језекија, цар Јосија (нађена „књига закона“ – 2Цар 22,8), пророк Исаија, пророк Јеремија, Јездра (пол. 5. в. пре Христа; по Талмуду, он је закључио старозаветни канон, што прихватају и неки Свети Оци; то мишљење је владало до 19. века међу Јеврејима и хришћанима, али је напуштено из следећих разлога: 1) неке књиге (Проп, Дн, Дан, све девтероканонске) су млађе од Јездре; 2) Самарјани су се одвојили од Јевреја после Јездрине смрти, а признају само Петокњижје; 3) Исус Сирахов (3. в. пре Христа) ставља своју књигу у канон; 4) Септуагинта (250-100. г. пре Христа) садржи и књиге којих нема у јеврејском канону; 5) на великом сабору у Јабнеу (90.) се расправљало о канону; канон је вероватно закључен у 2. или 3. веку).

Питање 11.1: ЈЕВРЕЈСКИ КАНОН (Милин стр. 66)

Јевреји, како стоји у Талмуду, свете списе деле на 3 дела: тора (закон), невиим (пророци), кетувим (писци). Скраћеница по првим словима је танах. Исус Сирахов у предговору своје књиге помиње, такође, закон, пророке и писце. У 2Мак 2,13-14 стоји да су Немија, као и Јуда Макавејац, скупили књиге о краљевима, пророцима и о Давиду. У Лк 24,44 се помињу Мојсијев закон, пророци и псалми.

- Јеврејска подела:Тора: Пост, Изл, Лев, Бр, Понз.Невиим: 1) невиим ришоним (ранији пророци): ИНав, Суд, 1 и 2 Сам, 1 и 2 Цар;

2) невиим ахароним (каснији пророци): Ис, Јр, Јез, 12 малих пророка.Кетувим: 1) кетувим хагдолим (велики писци): Пс, Јов, Пр; 2) кетувим хакатоним

(мали пророци): Пнп, Рут, Плач, Проп, Јест, Дан, Језд, 1 и 2 Дн.

Појединачних књига има 39. Када се мали пророци споје у једну књигу, добија се 24 књиге. Јосиф Флавије још повезује Рут са Суд и Јер са Плач да би добио 22 књиге (јеврејски алфабет има 22 слова).

Питање 5.2: АЛЕКСАНДРИЈСКИ И ПАЛЕСТИНСКИ КАНОН (Милин стр. 67)

У Христово и апостолско време јеврејски канон није био утврђен У новоподигнутој Александрији у 2. пол. 4. в. пре Христа постојала је јеврејска

заједница верски повезана са Палестинским Јеврејима, за чије потребе је извршен превод на грчки језик (Септуагинта) у периоду 250-100. г. пре Христа. Тако настаје александријски канон, који садржи и књиге којих нема у палестинском: Вар, Тов, Јуд, 1 и 2 Мак, Прем, Сир, делови Дан и Јест.

Могуће је да су палестински канон сузили фарисеји, избацивши спорне списе из канона. Али то није никад у потпуности прихваћено. Кумрански Есени признавали су

– 9 –

александријски канон, такође и Талмуд и рабински списи до 10. века. Филон Александријски се позива на Прем 12,10. У Апостолским правилима се помиње да су Јевреји у 4. веку читали Вар на празник Помирења. Блажени Јероним помиње да су се Јевреји у његово доба служили Тов и Јуд. Ориген и блажени Јероним помињу јеврејски текст 1Мак. Према Вавилонском Талмуду, 1Мак се читала на празник Посвећења храма. Јосиф Флавије такође у својим списима наводи неке књиге којих нема у Палестинском канону.

Прем и 2Мак су оригинално написане на грчком. Св. Епифаније говори да су Јевреји у његово време још расправљали о каноничности Прем. У Теодотионовом преводу (180-190) на грчки су и делови Дан и Јест којих нема у јеврејском тексту.

Питање 1.1 КАНОН У ВРЕМЕ ХРИСТА (Милин стр. 68)

Христос се више пута позива на Стари завет, нпр. у Лк 24,27 и Јн 5,46. Исто раде и јеванђелисти и апостоли, нпр. у Мт 1,22. Христос је наводио Стари завет на јеврејском и арамејском, а новозаветни писци више грчком Септуагинтом. У Новом завету има око 350 цитата из Старог завета, од чега је око 300 на јеврејском, а око 50 из Септуагинте.

У Новом завету се наводе све ужеканонске старозаветне књиге осим Рут, Језд, Нем, Авд, Проп и Пнп, а од дефтероканонских се наводе Прем, Тов, 2Мак, Сир, Јдт. Наводе се чак и неки апокрифи: Псалми Соломонови, 4Мак, Вазнесење Мојсијево итд, што значи да коришћење дефтероканонских књига од стране писаца Новог завета не мора да значи и њихову каноничност.

Црква није механички прихватила јеврејски старозаветни канон, већ је сама извршила избор.

Питање 2.2: КАНОН У ПРВА ТРИ ВЕКА (Милин стр. 69)

Јеврејска подељеност на присталице ширег и присталице ужег канона утицала је и на Свете Оце и учитеље Цркве.

У првим вековима хришћанства највише се користила Септуагинта, која садржи шири канон.

Апостолски оци:- Климент Римски се у својој Првој посланици Коринћанима позива на Јуд,

Прем, Тов и Сир.- Поликарп Смирнски наводи Тов.- Дидахи алудира на Тов, Прем и Сир.- Варнавина посланица алудира на Сир.- Пастир Јермин наводи Сир и 2Мак.Источни Оци и учитељи:- Тертулијан се позива на Прем, ПЈер Јдт, Сир, 1 и 2 Мак.- Кипријан Картагински наводи Тов, Прем, Сир, Мак.- Климент Александријски наводи све књиге ширег канона осим Макавејских, од

којих алудира на 2Мак.- Дионисије лександријски наводи Прем, Сир, Тов и Вар.- Григорије Тавматург наводи Вар.- Методије Олимпијски наводи Прем, Сир, Вар, Јдт и дефтерок. део Дан (о

Сузани).- Ориген је користио све књиге ширег канона.- Атинагора наводи Вар.

– 10 –

Западни Оци:- Јустин је признавао шири канон.- Иринеј Лионски наводи Прем, Мак, Вар (под именом Јеремија) и

дефтероканонски део Дан.- Иполит Римски наводи Прем, Вар, Тов и Мак, а при тумачењу Дан не

изоставља дефтероканонски део о три младића- Мелитон сардски је, вероватно под утицајем Палестинског јеврејског канона,

признавао само ужи канон.У ликовним представама у катакомбама и на гробљима се појављују сцене из

Тов, Јдт и Дан (прича о Сузани).

Питање 4.2: КАНОН ОД 4-8. ВЕКА (Милин стр. 71)

Шири канон прихвата већина писаца у 4. и 5. веку. Источни: Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Ниски, Дидим, Кирил Александријски, Теодорит Кирски, Јефрем Сирин и др. Западни: Лактанције, Амвросије Милански, блажени Августин, Лав Велики.

Ужи канон:- Атанасије Велики у 39. васкршњој посланици набраја 22 књиге. За

дефтероканонске Прем, Сир, Јдт и Тов каже да су корисне за придошле, али не и канонске.

- Григорије Богослов у писму „О правим књигама надахнутог писма“ наводи ужи канон, чак без Јест.

- Кирил Јерусалимски, Епифаније Кипарски и Амфилохије Иконијски признају читав ужи канон.

- Руфин се слаже са Атанасијем Великим, називајући дефтероканонске књиге „либри еклесиастики“.

- Блажени Јероним, велики преводилац Старог завета, прихвата ужи канон.- Јован Дамаскин у делу „Тачно исповедање православне вере“ набраја 22 књиге

(ужи канон), а за Дефтероканонске Прем и Сир каже да су корисне, али не и канонске.Ликовне представе у овом периоду постоје из Тов, Јдт, Мак и дефтероканонског

дела Дан.

Питање 12.1: КОДЕКСИ И САБОРИ О КАНОНУ (Милин стр. 72)

Ширем канону у прилог говоре најстарији и најугледнији кодекси: Ватикански (4. в.), Синајски (4. в.), Александријски (5. в.) и Јефремов рескриптус (5. в.); као и први каталози канона на Западу (4. в.): Кларомонтанус, Монсенианус и Сириакус; такође и прве папе: писмо Инокентија Првог бискупу Ексуперију и декрети Дамаса Првог и Геласија Првог.

Не постоји општеобавезна саборска одлука о канону.85. апостолско правило наводи ужи канон без Плач, али са Мак, још наводећи

Сир као корисну за млађе у вери. Али, ништа се не каже о каноничности, већ само о поштовању наведених књига.

Лаодикијски помесни сабор (између 343. и 381.) наводи ужи канон, додајући Вар. Римокатолици одбацују одлуке овог сабора.

Хипонски помесни сабор (393.) наводи шири канон, под утицајем блаженог Августина, који је био један од учесника. Говори се да се ништа осим канона не чита у Цркви. Наводи се и „пет књига Соломонових“, што су вероватно Прич, Пнп, Прем, Проп, а пета или Сир или Псалми Соломонови, која је апокриф. Под Јер се

– 11 –

подразумевају и Вар и ПЈер. На крају се каже да све одлуке сабора треба да потврди римска Црква – глава целог Запада.

Дав картагинска помесна сабора (397. и 419.) имају слично становиште као Хипонски сабор. Не спомињу се Мак. Исто се на крају каже да се обавести западна Црква.

Пето-шести (Трулски) васељенски сабор (691-692) доноси парадоксалну одлуку: да се прихвате мишљења свих Отаца и одлуке свих помесних сабора, иако су различита.

Питање 27.1 РИМОКАТОЛИЧКИ И ПРОТЕСТАНТСКИ КАНОН (Милин стр. 74)

На Тридентском сабору (1546.) Римокатоличка црква је прихватила шири канон, без икаквог разликовања између ужег и ширег канона, као и уз претњу изопштењем онима који не прихвате ту одлуку.

Мартин Лутер је одбацио Свето предање, а задржао Свето писмо као једини извор вере. Испрва је од дефтероканонских задржао само 1Мак, а од канонских избацио Јест, 1 и 2 Днев и Проп. Лутеров апологета Андреја Карлштат је признавао само ужи канон, а дефтероканонске називао апокрифима, ипак корисним за читање. Карлштатово Мишљење прихвата Лутер, а касније га као званичан став протестаната потврђује сабор у Дортрехту (1618). У протестантским издањима Библије се штампају и дефтероканонске њкиге, али на крају, ситнијим словима и под насловом „апокрифа“.

Англиканци званично признају ужи канон, али има оних који прихватају и шири канон.

Питање 13.2: КАНОН КОД ПРАВОСЛАВНИХ (ОД 17. В) (Милин стр. 75)

Православни теолози Митрофан Критопулос (каснији патр. александријски) и Кирил Лукарис (каснији патр. цариградски) су се школовали на Западу у протестантској средини, па су прихватали ужи канон, а дефтероканонске књиге сматрали апокрифима. То су изнели у својим књигама под истим називом „Исповедање православне вере“ (Критопулос 1625, а Лукарис 1629). То мишљење је осуђено на саборима у Цариграду, Јашију и Јерусалиму.

Иста мишљења, такође под протестантским утицајем, јављају се и у Русији од 17. века: Теофан Прокопович – „Хришћанско православно богословље“, Иринеј Фељковски –„Догматичко богословље“, Силвестар Лебедински – „Компендиум теологикум класикум“. Исто, у 19. веку: митрополит Филарет – „Катихизис“, митрополит Макарије – „Увод у православно богословље“. Шири канон, од Руса, признају Димитрије Ростовски, Стефан Јаворски и Антоније Храповицки.

Под утицајем митрополита Филарета и Макарија, ужи канон признају Румуни: Оникул, Олариу, Мелхиседек и Таранавски, као и највећи бугарски старозаветник Марковски.

Од Грка, Филаретово и Макаријево мишљење прихвата мањина: Вулгарис, Мосхопулос, Антонијадис. Већина прихвата шири канон: Викентиј Даљудас, Никифор Теотоки, Константин Икономос, Мелетиј Сириг, Константин Контогонос, Стурдза, Кефала, Константин Папанагиотос, Јоил Јанакопулос, Панајотис Трембелас и др.

Старији српски библисти, под руским утицајем, признају ужи канон: Тихон Радовановић, Иларион Зеремски. Новији заступају шири канон: Душан Глумац, Милош Ердељан.

– 12 –

Питање 14.2: ПОЈАМ АПОКРИФА (Милин стр. 78)

Апокрифос на грчком значи сакривен. Апокрифи су код многобожаца биле књиге тајног садржаја, доступне само упућенима. Код хришћана израз „вивлиа апокрифа“ је први употребио Климент Александријски у делу „Стромата“. У хришћанском свету од тада, реч апокриф има више значења: књига која се лажно приписује писцу чије име носи, књига слична књигама Светог писма којој Црква не признаје богонадахнутост и каноничност, јеретичка књига.

Данас православни списе деле на канонске, дефтероканонске (о чијој каноничности тек треба да се одлучи) и апокрифне (осуђене и одбачене књиге). Протестанти и дефтероканонске називају апокрифима и одбацују их, а апокрифе називају псевдоепиграфима. Новији термин „интертестаментарна књижевност“ означава дефтероканонске и апокрифне књиге.

Неки апокрифи немају јеретичка и погрешна учења (нпр. Молитва Манасијина, Пс 151), али неки имају.

Јевреји су стварали апокрифе у тешким временима (3. в пре Христа до 3. в. после Христа), као утеху. Такође, у апокрифима постоји покушај допуне празнина у канонским књигама.

Данас су апокрифи корисни јер приказују верске и историјске прилике свог времена, важни су у филолошкој анализи и служе као мотиви у ликовној уметности.

Питање 13.1: ЗАКОНСКО-ИСТОРИЈСКИ АПОКРИФИ (Милин стр. 80)

Књига јубилеја (Мало постање). Ову књигу помињу хришћански писци првих векова, али је у међувремену текст изгубљен. 1844. Крафт доноси један рукопис у Тибинген, а 1859. Диламан према другом рукопису издаје превод на немачки. Писана је јеврејским. Делови оригиналног текста су нађени у Кумрану, где је вероватно и настао, око 100. г. пре Христа. Сачувани су потпун етиопски и непотпун латински превод.

У књизи се на апокалиптичан начин говори о Божјем откривењу Мојсију на синају и о историји света од стварања до давања Закона. То време је подељено на 49 периода од по четрдесет година, па је књига добила име по празнику Јубилеја, који се славио сваких 7x7 година.

Нагласак је на сунчевом календару (364 дана, средом су сви празници и средом увек почињу година и недеља), који је коришћен пре вавилонског ропства, а есени су га задржали и после.

Придаје се важност свештеничком племену Левита, суботи као дану одмора (који, по књизи, славе чак и анђели), јелима, обрезању. Анђели се помињу без личних имена. Подела анђела: присутности, посвећења, над силама природе, чувари. Сатана се назива Мастема. Не спомиње се васкрсење, већ бесмртност душе. Има блискости са Јеванђељем: „Љубите једни друге. Љуби свога брата како се љуби властита душа!“

3. Јездрина. У Септуагинти се води као 1. Јездрина, због чега су је Ориген, Атанасије Велики, Кипријан Картагински, Амвросије Милански и др. погрешно сматрали канонском. Књига је компилација Днев, Језд и Нем. Износи се историја Јерусалимског храма од цара Јосије до Јездре (7-5. в. пре Христа).

Сачувана је на грчком. Вероватно је писана на јеврејско-арамејском.3. Макавејска. Радња се догађа пре Макавеја. Описују се прогони Јевреја за

време Птолемеја Четвртог Филопатора (221-205), који је покушао да опљачка Јерусалимски храм и да убије велики број Јевреја. Силом Божијом је спречен.

Писана је на грчком.

– 13 –

4. Макавејска. Овако се назива у Септуагинти, а може се наћи и назив „О господарењу разума“. Говори о надмоћи јеврејске философије.

Вазнесење Исаијино. Има више делова. „Мучеништво Исаијино“ говори како је Исаија преструган. „Хришћанска апокалипса“ Говори о доласку Месије у контексту Христа и о Антихристу. „Виђење Исаијино“ говори о Исаијином путу кроз седам небеса.

Соломоново завештање. Говори се како је Соломон победио демона Орнију помоћу прстена са урезаном петокраком који му је дао арханђел Михаило. Ову моћ је касније изгубио због слабости према женама туђинкама.

Књиге о Адаму: „Историја и живот првосазданих Адама и Еве“, „Живот Адама и Еве“, „Приче о Адаму и Еви“, „Борба Адама и Еве са Сатаном“, „Адамово завештање“, „Књига о Адаму“, „Адамово кајање“, „Апокалипсис Адамов“, „Књига кћери Адамових“, „Псалми и заповести Адамове своме сину Ситу“ и др.

Друге књиге: „Јовово завештање“, „Књига молитве Асенетине“ итд.

Питање 28.1: ПОУЧНИ АПОКРИФИ (Милин стр. 83)

Завештање 12 патријараха. Излажу се последње речи Јаковљевих синова. Шема је следећа: опис умирућег патријарха и његове године живота, псевдоисторијско излагање његовог живота, поучни део о избегавању греха и исправном животу, наговештај судбине његовог племена, смрт патријарха.

У Кумрану су пронађени појединачно „Завештање Левијево“ и „Завештање Нефталимово“.

Псалми Соломонови. Има их 18. Писани су за време Помпејевог освајања Палестине. писали су их фарисеји или Есени. Описују пустошење римске војске. Помиње се Месија који који ће успоставити јеврејско царство. Разматра се проблем зашто праведни пате, а неправедни уживају.

Соломонове оде. Има их 42. Славе Христа, називајући га „Реч“ и „Божија Мудрост“. Осећа се утицај гностицизма и грчког мистицизма.

Други поучни апокрифи: Пс 151, Молитва Манасијина итд.

Питање 4.1: ПРОРОЧКИ АПОКРИФИ (Милин стр. 84)

Писани су апокалиптичким стилом. Важни су као извор за упознавање религиозне и политичке ситуације код Јевреја непосредно пре и после Христа.

Енохова књига. Неки црквени писци су знали за њу, али је текст изгубљен, па поново нађен у 18. и 19. веку (на етиопском, део у Кумрану на арамејском). Садржи 108 глава. Обухвата период од 400-160. пре Христа. Говори се о паду анђела; о суду над људима и анђелима; о кретању ветрова и звезда; о историји света од Адама до Месије; о срећи добрих и проклетству злих; о будућем животу као наставку овоземаљског итд. Најважније је учење о Сину човечјем, који је божанско биће које прати Бога. Израз „Син човечји“ се не појављује у фрагментима из Кумрана.

4. Јездрина књига. Јездра прима 7 објава преко анђела Уријела. Три виђења се односе на судбину јеврејског народа. Месија „Син Божији“ ће владати 400 година, умреће са народом, васкрснуће после 7 дана и судити. Месија „лав“ ће судити Риму „орлу“. Месија ће скупити растурене Јевреје.

Циљ књиге је буђење месијанске наде. Осећају се хришћански умеци.Сибилина пророчанства. Овај скуп текстова потиче из периода 2. в. пре Христа

до 3. века после Христа. Има многобожачких, јеврејских и хришћанских елемената.

– 14 –

Излаже се историја света од потопа до Месије. Крај света биће у ватри. Нису комплетна сачувана.

Друге књиге: Мојсијево вазнесење, Грчка апокалипса Варухова, Аврамова апокалипса, Аврамово завештање, Илијина апокалипса, Језекиљев апокриф, Евино јеванђеље,. Историја и мудрост Ахикара Асирца итд.

Питање 32.2: НАСТАНАК LXX (Милин стр. 88)

У Александрији је постојала велика јеврејска заједница. Говорили су грчким кини дијалектом. Транскрибовали су јеврејски текст Старог завета грчким словима, али је постојала потреба за преводом. Први и најбољи превод Старог завета на грчки је Александријски (Септуагинта, LXX).

Историју превода налазимо најпре у писму египатског царског официра Аристеја брату Филократу. По њему је цара Птолемеја Другог Филаделфа подстакао библиотекар Димитрије да се уради превод јеврејских светих књига. Цар шаље посланике јеврејском првосвештенику Елеазару. Елеазар шаље закон и 72 учена старца. Они су одведени на острво Фарос, где су за 72 дана превели Петокњижје. Јеврејима из Александрије је прочитана Тора, и они су узвикнули „Проклет био ко промени текст!“. Затим је преведен и остатак.

Јосиф Флавије износи оно што стоји у Аристејевом писму.Вавилонски Талмуд, Јеврејски философ Филон, затим Оци Климент

Александријски, Иринеј Лионски, Јустин Мученик и блажени Августин говоре да преводиоци нису били у контакту за време превођења, а да су сви употребили исте изразе.

Епифаније Кипарски тврди да су била по два писца у једној келији и 36 превода.Јерусалимски Талмуд каже да је превод извршило 5 људи, сваки по једну књигу

Петокњижја.Данас се Аристејевом писму не признаје аутентичност. Септуагинта јесте

започета у време Птолемеја Другог Филаделфа и преводило је више људи. Вероватно је већи део преведен до 130. г. пре Христа, а остатак до 100. г. пре Христа.

Питање 17.2: ОСОБИНЕ ПРЕВОДА LXX (Милин стр. 90)

Различит однос према оригиналу, разни стилови и разлике у квалитету превода сведоче да је Александријски превод (Септуагинта, LXX) настао у дужем временском периоду од стране више преводилаца.

Најбоље је преведено Петокњижје, добро су преведене ИНав, Суд, Рут, Днев, лоше су преведени пророци, Јов, Пс, Приче.

Избегавају се антропоморфизми (уместо „рука Божија“ стоји „моћ Божија“), лична имена се преводе етимолошки (Хава (Ева) = Зои (Живана)), неки изрази су хеленизирани или арамеизирани (песах – пасха, шабат – савватон, ман – манна.

Неки новији истраживачи сматрају да је превод урађен на основу грчким словима транскрибованог јеврејског текста. То вероватно није тачно. Али, нека места имају двоструки превод, а нека превод и транскрипцију.

Овај превод су прихватиле јелинистичке синагоге у Палестини, Дамаску, Саламису, Антиохији Писидијској, Ефесу, Солуну, Атини. У Новом завету од 350 цитата из Старог завета 300 су према Септуагинти. Са септуагинте су рађени преводи на Јерменски, Етиопски, Коптски, Грузински, Готски, Латински, Словенски итд.

Мишљење Јевреја и неких хришћанских писаца да је превод богонадахнут је претерано.

– 15 –

Преписивањем су се јавиле многе грешке и разлике.

Питање 27.2: ГРЧКИ ПРЕВОДИ (ОСИМ LXX) (Милин стр. 92)

Аквилин превод. Аквила је био из Синопе на обали Црног мора; прво незнабожац, затим хришћанин и, коначно, јеврејски прозелит. Превод је урадио око 130. г. после Христа. Има ропски однос према оригиналу, чак преводи и честице и задржава синтаксу; потпуно је ван духа грчког језика. Јудеји су поштовали овај превод и користили га у синагогама. Педантност овог превода признају Ориген и блажени Јероним.

Теодотионов превод. Теодотион је био: а) према Иринеју Лионском, јеврејски прозелит из Ефеса; б) према блаженом Јерониму, евионит; в) према Епифанију, из Понта, ученик Маркионов, касније пришао Јеврејима. Превод је урађен око 180. г. после Христа. Ово није нов превод, већ ревизија Септуагинте према јеврејском тексту. Коришћен је и неки старији грчки превод. Црква је превод Дан узела од Теодотиона, уместо лошег превода из Септуагинте.

Симахов превод. По Епифанију, Симах је био евионит. Превод је урађен око 200. г. после Христа. Симах је добро познавао Свето писмо, јеврејски и класични грчки језик. Превод је слободан.

Наведена три превода су сачувана само делимично.Остали. Постоје три анонимна непотпуна превода. Њих Ориген, према месту у

његовој Хексапли, назива Пети, Шести и Седми. Садрже: а) Пети – 1 и 2 Сам, 1 и 2 Цар, Јов, Пс, Приче, Пнп, мали пророци; б) Шести – Јов, Пс, Пнп, Ам, Ав (вероватно и Изл, 1 и 2 Сам, 1 и 2 Цар); в) Седми – Пс, Пнп, Ав.

Самарјански превод Петокњижја цитира Ориген у примедбама у Хексапли као „Самаритикон“. Скоро су у Египту нађени фрагменти овог превода.

Питање 22.1: ХЕКСАПЛА (Милин стр. 94)

Црква је прво прихватила Септуагинту. Али, временом је дошло због разлика у тексту, због грешака при преписивању, тежње за прилагођавањем текста говорном језику и измена од стране Јевреја и хришћанских секти.

Ориген, један од највећих хришћанских научника, прихватио се посла исправљања тих нетачности. Испрва у уздужним ступцима даје текст Аквиле, Симаха, Седамдесеторице и Теодотиона, чиме настаје Тетрапла. Касније је додао јеврејски консонантски текст и грчку транскрипцију јеврејског текста, чиме настаје Хексапла, у којој је био следећи редослед: јеврејски, грчка транскрипција, Аквила, Симах, Седамдесеторица и Теодотион.

Исправке је вршио упоређујући јеврејски консонантски текст и Септуагинту. Оно чега није било у Септуагинти, а постојало је у јеврејском тексту, допуњавао је из Теодотионовог, ређе Аквилиног превода; та допуна је обележена на почетку астериском (*), а на крају метобелом (/ или ٪). Оно што је постојало у Септуагинти, а није у јеврејском тексту, обележено је на почетку обелом (\ или ÷), а на крају метобелом (/ или ٪). Оно што је у Септуагинти било очигледно лоше преведено означено је обелом (\ или ÷) и додат је тачан превод са јеврејског означен астериском (*). Разлике међу разним кодексима Септуагинте је уклањао задржавајући верзију која се слагала са другим преводима на грчки.

Радио је 12 година, са 7 брзописаца и 7 краснописаца. Дело је вероватно имало око 3000 страница великог формата.

– 16 –

Касније је додао још три анонимна превода на грчки, називајући их Пети (у седмом ступцу – хептапла), Шести (октапла) и Седми (енеапла).

На овај начин сигурно се није дошло до изворног текста Септуагинте, па је ово била само рецензија. Касније се пети стубац тако и називао: Хексапларна рецензија Септуагинте. Она је у 4. веку, заузимањем Јевсевија и Памфила, ушла у црквену употребу. Нажалост, знаци које је Ориген користио су избацивани или мењани.

Ориген је своје дело сместио у библиотеку у Кесарији Палестинској. Јевсевије Кесаријски је, по наруџбили цара Константина Великог, приредио и издао Хексапларну Септуагинту у 50 примерака, који су раздељени најугледнијим грчким црквама. Хексаплу је користио и блажени Јероним.

Арапи су разорили Кесарију 621. године. Од рукописа хексапле сачувани су само делови псалама и то без јеврејског текста.

Питање 9.2: РУКОПИСИ LXX (Милин стр. 97)

Рукописи Септуагинте се деле: а) према облику на свитке и кодексе; б) према материјалу на папирусне и пергаментне; в) према писму на мајускуле (капитална, унцијална слова (унца = 2,5 cm)) и минускуле (мала или куризивна слова).

Стандардно научно обележавање рукописа. Мајускуле се обележавају обично великим словима латинске абецеде, а минускуле арапским бројевима почевши од броја 13. Велико латинично слово п (P) означава да је у питању папирусни рукопис.

Сачувано је преко 1800 примерака Септуагинте.Комплетних примерака има мало: алеф, B, A, V, 46, 68, 106, 122, 130.Најстарији фрагменти:- P. Ryl. Gk 458 – садржи делове Понз и два неидентификована комадића.

Издвојен је из папирусне масе којом је била обавијена једна мумија. Налази се у књижари Џона Рајланда у Манчестеру.

- BHK3G, P 45-47 – ово је група папирусних листова грчког превода које је Честер Бети купио у каирским и фајумским антикварницама. Вероватно су нађени у рушевинама неког хришћанског манастира или храма у околини Мајума, југозападно од Каира. У питању је 12 рукописа из 2-4. века, од којих седам садрже делове старозаветних књига (Пост, Бр, Понз, Ис, Јер, Јез, Дан, Сир итд.).

- 7Q.- 4Q.

Питање 25.2: КОДЕКСИ LXX (Милин стр. 98)

- Ватикански кодекс (B). 759 листова, 3 ступца на страници, 42 реда у ступцу. Старији је од Настао је у Египту почетком 4. века. Садржи цео Стари завет осим делова Пост и Пс, што је у 15. веку попуњено из других кодекса. Дан је из Теодотионовог превода. Чува се у Ватикану од 1475. Фототипско издање је урађено 1904.

- Синајски кодекс (S). 347 фолио страница, мајускуларан, 4 ступца на страници, 48 редова у ступцу. Настао је у 4. веку, на основу египатског предлошка из 3. века, у Кесарији Палестинској. Нађен је 1844. у манастиру св. Катарине на Синају. Открио га је или Тишендорф или руски архимандрит Порфирије Успенски. Кодекс садржи оба завета: Нови завет је сачуван потпуно, а Старом недостају многи делови. Има доста ортографских грешака и накнадних исправки. 5 листова се налази у Лајпцигу, а остатак је до 1933. чуван у Лењинграду, када је продат Британском музеју у Лондону. Фототипско издање је урађено 1922.

– 17 –

- Александријски кодекс (A). 773 листа, 2 ступца на страници, 50 редова у ступцу. Настао је у Александрији у другој половини 5. века. Садржи цео Стари завет осим делова 1Сам и Пс. Дан је из Теодотионовог превода. Од 11. века је чуван у библиотеци Александријске патријаршије, у 17. веку патријарх Кирил Лукарис га је однео у Цариград, затим поклонио енглеском краљу Чарлсу Другом, а 1753. га је краљ Џорџ Други поклонио британском музеју. Фототипско издање је урађено 1909-1936. године.

- Палимпест Јефрема Сирина (C). 209 фолија, 1 стубац на страници, 42 реда у ступцу. Настао је у Египту у 5. веку. У 12. веку је преко избледелог текста исписано 38 трактата Јефрема Сирина у грчком преводу. Тишендорф је хемијским реагенсима учинио читљивим библијски текст. Сачувани су делови Јов, Пр, Проп, Пнп, Прем, Сир. У 16. веку је донет у Фиренцу, одакле га је Катарина Медичи однела у Париз, где је и данас, у Националној библиотеци.

Питање 16.1: ТАРГУМИ (Милин стр. 106)

У 6. и 5. веку пре Христа Јевреји у Палестини и на Блиском истоку заборављају јеврејски језик, јер почињу да говоре арамејским. У синагогама су читали одељак Старог завета на јеврејском и одмах га преводили на арамејски, са циљем да разумеју текст, па је превод био слободан. Ови преводи се зову „таргем“, а преводиоци „метаргем“. Временом почињу да те преводе записују, чиме настају арамејски таргуми.

Реч „таргум“ значи превод; из хетског преко акадског је ушла у арамејски, а затим је ушла и у јеврејски, арапски и турски. Постоји и у српском као турцизам „терџуман, драгоман“, што значи преводилац.

Сачувани су таргуми целог Старог завета осим Дан, Језд и Нем.Таргуми служе за утврђивање интегритета текста и старе јеврејске егзегезе.

Нарочито је важно прехришћанско тумачење месијанских места, нпр. Пост 49,10, Бр 24,27 итд.

1) Таргум Онеклоса. Приписиван је Аквили, вероватно погрешно. Настао је у Палестини у 1-2. веку, а сачувана је вавилонска рецензија из 5. века. Јевреји су га веома поштовали. Строго се држи оригинала, мађутим избегава антропоморфизме.

2) Таргум Јерусалимски I. Раније се погрешно називао Таргум Јонатанов. Коначни облик је настао у 7. веку, али има делова који су старији од Таргума Онеклоса. Садржи читаво Петокњижје, више у коментарима него преведено. Постоји и Таргум Јерусалимски II. Потиче из 2. века. Сачувано је само 850 редова. Временом је искварен.

3) Таргум Пророка. Приписује се Раби Јонатану бен Израелу (1. в.). Више је коментар него превод. Постоји и други пророчки таргум, сачуван у фрагментима.

4) Таргуми поучних књига: Таргум Јова, Таргум псалама, Таргум Прича Соломонових, Таргум пет свитака (Пнп, Рут, Проп, Плач, Јест), Таргум Дневника. Делимично су преводи, а делимично тумачења.

Питање 26.2: СИРИЈСКИ ПРЕВОДИ (Милин стр. 108)

1) Пешито (Пешита, „обичан“ превод). Настао је у 2. веку, вероватно у јудеохришћанској заједници у Едеси. Било је више преводилаца. Превод је јасан и добар. Св. Јефрем Сирин (4. в.) га назива „наш превод“ и говори да је у његово време у општој употреби. Исто говори и црквени писац Афраат (4. в.). Раније га помињу Ориген и Мелитон Сардски.

2) Филоксенов превод. Монофизитски епископ Филоксен (5-6. в.) је наредио хор-епископу Поликарпу да изврши превод са Лукијанове рецензије Септуагинте.

– 18 –

Сачувани су само делови Пс и Иса. Превод су користили јаковити који су одбацили Пешито.

3) Остали преводи: сиро-палестински (4-6. в.), урађен за мелките; сиро-хексапларни (7. в.), урадио га је епископ Павле са сарадницима, садржи аристархијске знаке, рађен је са Аквиле, Симаха и Теодотиона.

Питање 6.1: ИСТОРИЈА ВУЛГАТЕ (Милин стр. 119)

Вулгата је превод Старог завета са јеврејског на латински који је урадио блажени Јероним. Преводио је од 390-405. год. За време превођења је живео у једној пећини у Витлејему. Помагао се Септуагинтом, Аквилом, Симахом, Теодотионом и рабинском егзегезом. Језик превода је народни говорни језик (лингва рустика). „Вулгатус“ значи општепознат.

Савременици су имали различита мишљења о Вулгати. Прихватили су је: Јован Касијан (назвао је Јеронима исправљачем превода), Софроније (будући јерусалимски патријарх, превео је Пс и пророке са Вулгате на грчки), Луциније (епископ Андалузије, послао је своје писаре у Рим да препишу Вулгату, а Јероним им је дао све осим Петокњижја). Главни аргумент противника Вулгате било је рушење ауторитета „надахнуте“ Септуагинте. Највећи противник је био бивши Јеронимов пријатељ, аквилејски свештеник Руфим. Блажени Августин је прво био скептичан према Вулгати, али је касније прихватио и користио у својим списима.

У 5. веку још увек преовлађује старолатински превод, у 6. веку су подједнако заступљена оба превода (Вулгата више у Галији и Италији), а у 7-8. веку преовлађује Вулгата. Вулгату преферирају: папа Григорије Велики, Исидор Севиљски (говори да је Вулгата прихваћена од свих цркава чак до Енглеске), Беда Венерабилис (назива га nostra editio, а Италу назива vetus, antiqua translatio). У 9. веку Вулгата је општеприхваћена.

Текст Вулгате се преписивањем искварио, већ у 6. веку. Касиодор (+570.), секретар Теодориха Великог је извршио рецензију. Туронском опату Алкуину је Карло Велики наредио да прочисти Вулгату, што је овај завршио до Божића 801. године, и тај кодекс се назива Biblia Karoli Magni. Постоји Correctio Bibliae Parisiensis (1226.), као и многе друге касније исправке.

Штампарском техником су умножене бројне варијанте Вулгате. Роберт Стефан у издању 1538-40. врши исправке. Триндентски концил (1546.) проглашава Вулгату аутентичним преводом. Настојањем папе Сикста Петог 1590. излази Vulgata Sixtina. При папи Клименту Осмом 1592. излази Vulgata Clementina. Папа Пије Десети је 1907. иницирао рестаурацију Вулгате, поверивши је бенедиктинцима.

Питање 20.2: СТАРОСЛОВЕНСКИ ПРЕВОД (Милин стр. 122)

Превод на старословенски извршила су света браћа Кирило (+869.) и Методије (+885.). Моравски кнез Растислав (Моравска је део Чехословачке) је 862. искао од цара Михаила Трећег Комнина учитеље на словенском језику.

Ћирило је саставио глагољицу, по угледу на грчко куризивно писмо. Ћирилицу је вероватно саставио Климент Охридски (10. б.), по угледу на грчко унцијално писмо.

Језик превода је био говорни језик македонских Словена, али су говорне разлике међу Словенима тада биле мале. Још пре поласка у Моравску су превели Јеванђеље, Апостол и Псалтир (богослужбени делови Светог писма). Ускоро затим су превели и Паримејник (такође богослужбени део Светог писма). Према житију св. Методија, он је превео остатак Старог завета када је боравио у Цариграду.

– 19 –

Превод је рађен са грчког, и то Исисхијеве или Лукијанове рецензије.Временом се, услед преписивања, текст искварио. Рецензију код Јужних Словена

је извршио трновски патријарх Јевтимије (14. в.), а у Русији митрополит Кипријан (14. в.), пореклом Србин.

Архиепископ новгородски Генадије (15. в.) је хтео да скупи све књиге Светог писма на словенском у једну збирку. Испоставило се да су неке књиге изгубљене, а неке нису ни биле преведене. Генадије се обраћа доминиканцу Венијамину, Словену приморцу који је познавао словенски и латински. Венијамин је са Вулгате на словенски превео 1,2 Дн, 1,2,3 Језд, Нем, Тов, Јдт, Прем, 1,2Мак и недостајале делове Јест, Јер и Јез. Један део Јест је раније преведен са јеврејског. 3Мак није било у Вулгати, па није ни преведена. Генадије је пун кодекс Светог писма на словенском коначно сакупио 1499. године.

Први пут цела штампана словенска Библија је изашла 1581. у Острогу (Украјина), уз извесне исправке.

И следећа издања словенске Библије су пратиле исправке, али се ни један текст не може сматрати аутентичним.

Питање 30.2: СРПСКИ ПРЕВОДИ БИБЛИЈЕ (Милин стр. 126)

Србима је словенски превод био прилично разумљив, па се преводи Библије на српски јављају касно.

Гаврил Стефановић Венцловић (1680-1749.) је у проповедима превео скоро целу Библију.

Платон Атанацковић, епископ бачки, делимично је превео Стари завет. Од 1857-1867. су штампани његови преводи следећим редоследом: Пс; Прич, Проп, Прем, Сир; Тов, Јдт, Јест, Јов; сви пророци укључујући Вар; Петокњижје. Преводио је са црквенословенског, користећи предвуковски правопис.

Ђуро Даничић је превео цео Стари завет. Штампано је у Бечу, Пешти и Београду, следећим редом: Пс (1864.), Пост (1866.), цело Свето писмо са преводом Новог завета од Вука Стефановића Караџића (1867.). Даничић је преводио са латинске Библије од Имануела Тремелиуса (Франкфурт на Мајни 1575-79.). Вук-Даничићев превод је имао више издања и велики значај за народ. Ипак, то је превод лингвиста, а не теолога.

Др Иван Ћирић (касније Иринеј, епископ бачки) је са јеврејског превео 44 псалма, књигу пророка Амоса и Паримејник (богослужбени део Старог завета), што је објављивано 1907-1911 у „Богословском гласнику“ у Сремским Карловцима. Такође, у оквиру превода службе недеље св. Педесетнице (штампано 1942. у Новом Саду) је превео 55 псалама са грчког језика.

Др Лујо Бакотић је превео целу Библију са више светских језика. Превод је изашао 1933. у Београду.

Др Душан Глумац је у оквиру Граматике старојеврејског језика (1937-39) превео 3 главе Пост и 14 псалама.

– 20 –

Питање 11.2: ПОЈАМ ЕРМИНЕВТИКЕ (Милин стр. 133)

Библијска ерминевтика је наука која проучава историју и теорију тумачења Светог писма. „Ерминевин“ на грчком значи говорити (Изл 4,16), преводити (1Кор 12,10; 14,26), разјаснити (Лк 24,27).

Тумачење је потребно јер у Светом писму има нејансих и на први поглед неразумљивих места. Писци Библије су живели у времену у ком је био другачији начин размишљања од данашњег.

Постоји и егзегеза, која подразумева тумачење Светог писма. Ερμινια и εξιγισις су синоними. Али, ерминевтика и егзегеза нису исто. Ерминевтика утврђује правила за егзегезу. Ипак, егзегеза историјски претходи ерминевтици, као што пракса претходи теорији.

Питање 22.2: ТУМАЧЕЊЕ У СТАРОМ ЗАВЕТУ (Милин стр. 134)

По учењу палестинских Јевреја, од времена Мојсијевог примања закона на Синају постојао је и неписани закон, који се преносио усмено. Нарочита потреба за тумачењем светих књига се јавила за време вавилонског ропства (6. в. пре Христа) и касније. Тумачи су били свештеници и књижевници.

Понекад млађе старозаветне књиге тумаче старије. Јахвеистички извештај патријараха и Мојсија из 10. в. препричан је у 6. в. Дефтерономијски закон (Понз 12-16) је елохистичка „Књига закона“ (Изл 20,22-23,2) прилагођена новим животним условима. Дефтероканонске књиге често садрже тумачења: Сир 3 коментарише 4. Божју заповест; Сир 15 коментарише Пост 3; Сир 17,1-12 коментарише Пост 1; Прем коментарише Пост и Изл 1-16.

Пророчке књиге су доста прошириване од стране пророчких ученика.Дакле, при тумачењу Старог завета треба упоређивати старије и новије

извештаје и тумачити их у контексту времена у ком су писани.

Питање 7.2: ХРИСТОВА ТУМАЧЕЊА (Милин стр. 135)

Христос своју проповед започиње читањем Ис 61,1-2 и тумачи га речима „данас смо чули испуњење овога писма“ (Лк 4,16-21). Када Христос објашњава своју личност, често се ослања на Стари завет (Јн 5,39,46, Мт 22,41-45).

Христос не укида закон и пророке, већ их испуњује и допуњује (Мт 5,17).Користио је егзегетску технику свог времена, али и историјско-буквалну (Мк

2,25-38), типолошку (Јн 3,14, Мт 12,39-41) итд.Беседа на Гори (Мт 5-7) је револуционарна допуна Старог завета.Христос објашњава Јована Крститеља у Мт 11,7-14; 17,10-13 помоћу Мал

3,1;4,5.Често цитира пророке, примењујући њихове речи на присутне (Мт 12,7→Ос 6,6;

Мт 15,7-8→Ис 29,13).Од псалама наводи Пс 8,2; 110,1; 118,22 итд.Говорећи о свом предстојећем страдању (Мт 26,31) наводи Зах 13,7.

– 21 –

Питање 14.1: ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ МАТЕЈА (Милин стр. 136)

Јеванђеље по Матеју је упућено палестинским Јеврејима и главна идеја је да се помоћу Старог завета објасни Христос, па у овом Јеванђељу има највише позивања на Стари завет. Честа је сентенца: „А све се ово догодило да се испуни што је Господ рекао преко пророка који каже...“

Захваљујући Матеју, у Старом завету је лакше пронаћи „месијанска места“. То су следеће паралеле:Мт 1,23=Ис 7,14;Мт 2,6=Мих 5,2;Мт 2,17=Јер31,15;Мт 3,3=Ис 40,3;

Мт 4,13-16=Ис 9,1-2;Мт 12,17-21=Ис 42,1-3;Мт 13,14=Ис 6,9;Мт 13,35=Пс 78,2;

Мт 21,4-5=Зах 9,9;Мт 27,9=Зах 11,12-13 итд.

Питање 18.1: АПОСТОЛСКА ТУМАЧЕЊА (Милин стр. 137)

У Дап постоји неколико говора, који су обрасци каснијих ерминевтичких правила. Нпр. говор апостола Петра приликом силаска Светог Духа на апостоле (Дап 2,14-36), говор првомученика Стефана (Дап 7,2-53) и говор апостола Павла у Антиохији Писидијској.

Апостол Павле је у својим посланицама сјединио јеврејску традицију тумачења са јеванђелским откривењима. Нпр, тумачи патријарха Аврама као духовног оца свих хришћана (Рим 4,1-25; Гал 3,6-29); Сру и Агару као праобраз новозаветне и старозаветне Цркве (Гал 4,22-30). Читава Јевр је егзегетска студија: узвишеност Христа над анђелима и људима (Јевр 1-2), поређење Христа и Мојсија (Јевр 3), поређење Христа и Арона (Јевр 5), поређење Христа и Мелхиседека (Јевр 7), старозаветна жртва као праслика Христове жртве (Јевр 9-10), вера праотаца (Јевр 11).

Апостол Павле најбоље указује на проблеме историјског и алегоријског тумачења.

Питање 21.2: РАНИ ПЕРИОД ТУМАЧЕЊА (Милин стр. 138)

У прва 3 века хришћански писци често тумаче Свето писмо из апологетских разлога, у дијалогу са Јеврејима, многобошцима и јеретицима. Користе и алегоријски и буквални метод, покушавајући да нађу златну средину између ова два метода.

Претеривања. Климент Римски у Посланици Коринћанима тумачи да црвена врпца коју је Рава из Јерихона везала на свој прозор (ИНав 2,21) представља Христову крв. Јустин Мученик у дијалогу са Трифоном тумачи 12 звонаца на првосвештеничкој одежди као праслику 12 апостола, такође 2 јарца на Дан очишћења као 2 Христова доласка.

Писац Варнавине посланице користи кабалистичку нумерологију. 318 Аврамових слугу (Пост 14,14): број 318 се на грчком пише TIH. T представља крст, а IH Христа (Ιησους).

Иринеј Лионски иде средњим путем између алегорије и буквализма. Истиче да се Библија може правилно тумачити само унутар Цркве.

– 22 –

Питање 15.2: АЛЕКСАНДРИЈСКА ШКОЛА (Милин стр. 139)

У Александрији су се спојиле јеврејска теологија и грчка философија. Ту је свети Пантен око 180. г. основао прву хришћанску школу Дидаскалион, која је до половине 3. века прерасла у хришћански универзитет. У начину егзегезе је доминирао спој Платоновог идеализма и јеврејске алегорије. У Светом писму треба тражити виши смисао, али неки делови га, просто, немају.

Климент Александријски у 5. књизи дела „Стромата“ каже да је буквални смисао довољан само за елементарну веру, а да је за дубље разумевање потребна алегорија. Он је написао и „Ипотипосис“, коментар целог Светог писма.

Ориген је развио алегорију. У 4. књизи дела „О начелима“ је систематизовао алегоријске принципе ерминевтике. У Светом писму види, сходно духовном узрасту, 3 смисла: телесни (соматикон), душевни (психикон) и духовни (пневматикон). Сматра да увек треба тражити духовни смисао. Нпр: голуб на крштењу Христовом није био материјалан; Бог није лично посадио врт Адаму; Адам се није буквално крио од Бога иза неког дрвета. Догађај ухођења Јерихона тумачи потпуно алегоријски: уходе су типови претеча Господњих, нарочито Јована Крститеља, црвена врпца на Равиној кући је праслика крви Христове, Равина кућа је праслика Цркве итд.

Оригена су следили Дионисије Александријски, Григорије Тавматург и Јевсевије Кесаријски.

Са алегоријском методом се не слажу Методије Мученик и Епифаније Кипарски.После Оригена се све више прихвата и дословни смисао.Атанасије Велики је алегорију примењивао само на Јов, Пс и Пнп.Дидим слепи је претерано алегорички тумачио да се сви псалми односе на

Христа.Кирил Александријски је протумачио скоро цело Свето писмо. У 17 књига о

служби Богу у Духу и истини показује да је Мојсијев закон укинут словом, али ен и духом. Уз ово дело иду коментари у 13 књига у којима делове Петокњижја тумачи типолошки.

Питање 9.1: АНТИОХИЈСКА ШКОЛА (Милин стр. 141)

Основали су је 280. г. презвитери Доротеј и мученик Лукијан. Следила је Аристотелову дијалектику и реализам. Буквални смисао свуда постоји, а типолошки се, тамо где постоји, заснива на буквалном.

Диодор из Тарса је протумачио цело Свето писмо, али је од тога мало сачувано.Евстатије Антиохијски критикује Оригена и алегоријско тумачење.Јован Златоуст је оставио за собом око 650 проповеди. По њему, у Светом

Писму има места: 1) са дословним смислом; 2) са алегоријским смислом; и 3) са оба смисла.

Теодор Мопсуестијски је осуђен на 5. Васељенском сабору због тога што није признавао каноничност неких књига Старог завета. Протумачио је цело Свето писмо, али су његова дела, због осуде, углавном уништена. Чврсто се држао дословног смисла.

У 5. веку прихвата се алегоријско тумачење.Теодорит Кирски говори о средњем путу између буквализма и алегорије.

– 23 –

Питање 19.2: ЗАПАДНИ ТУМАЧИ (Милин стр. 144)

У време Светих Отаца, у погледу библистике, Запад је заостајао за Истоком. Главно разлог је то што већина западних Отаца није познавала грчки језик.

Иполит Римски преферира дословни смисао, али користи и умерену алегорију.Тертулијан и Кипријан Картагински су Библији прилазили само апологетски, не

и егзегетски у правом смислу речи.У 4. в. се осећа утицај Александријске школе. Алегоријски метод са Истока је

донео Викторин Петавијски. Иларије приступа потпуно алегоријски.Амвросије Милански признаје буквални смисао, али радо тражи дубљи.

Интересује се за симболику. У проповедима на Васкрс објашњава да је пасхално јагње праслика Христа: ми једемо месо нашег пасхалног јагњета (Христа), печено на ватри Духа Светога, на два начина: у Евхаристији и у Светом писму. Амвросије тумачи и Шестоднев и неке псалме.

Блажени Јероним је као тумач и преводилац Светог писма превазишао своје савременике. Прочитао је скоро све раније тумаче Светог писма. У младости је нагињао алегорији, али када је искритикован Ориген, као и у додиру са рационалним јеврејским учитељима нагиње буквалном смислу. У сваком случају, трудио се да буде у складу са традицијом Цркве.

Блажени Августин је грчки познавао слабо, а јеврејски није познавао. Објашњава догматска места у Светом писму. Спаја александријски и антиохијски метод. Прво се задржава на дословном смислу, а затим тражи тајанствени. Утицао је на средњевековне писце.

Аврелије Касидор је у тумачењу користио дела претходника, којима је прилазио критички. Оригена посматра са обазривошћу, а препоручује блаженог Јеронима и блаженог Августина.

Питање 18.3: ИЗВОРИ БИБЛИЈСКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ (Глумац стр. 5)и Питање 25.3: ТАЛМУД (Глумац стр. 7)

Деле се на: 1) примарне и секундарне; 2) списе и споменике.Примарни извори:1) Свето писмо – Стари завет, канонске књиге и апокрифи, али и Нови завет,

који сведочи да су се стари обичаји поштовали и у време Господа Исуса Христа;2) списи Јосифа Флавија (рођен 37. г. после Христа) – он је био фарисеј, имао је

симоатије према Римљанима, па су га Јевреји прогласили за издајника. Најважнија дела су му: De bello Iudaico (7 књига), Antiquitates Iudaicae (библијска историја од почетка света до почетка јудејског рата 66. г. после Христа; ово дело није објективно, па не вреди много као извор за библијску археологију) и Contra Apionem (апологија јудејства);

3) Филон Александријски (рођен 20. г. пре Христа), Јеврејин свештеничког рода, из Александрије. Платониста. Није знао јеврејски. За библијску археологију важан је само његов коментар псалама.

Секундарни извори:*** 1) Талмуд. Постоје два Талмуда, Палестински (довршен око 300. г. после Христа) и Вавилонски (ауторитативнији; довршен око 500. г. после Христа). Талмуд чине Мишна и Гемара. По јеврејском предању, Бог је Мојсију на Синају дао писани закон (Тору), али и усмени (Мишну). Мишна се састоји од два дела: Халаха („пут“, тумачи и допуњује Тору) и Хагада („прича“, говори о Богу, стварању, патријарсима, има много магијског па није нарочито корисна за библ. археологију). Мишна се испрва

– 24 –

није смела записивати. Равини Шамај и Хилел су је записали, против чега су се Јевреји побунили. Ипак је Мишна коначно записана 219. г. после Христа, јер није могла да се одржи усмено. Записали су је рави Симон и Јехуда Ханаси, а допунили је рави Хија и Хошаја (Тосефта, „Велика мишна“). Мишна има: 6 седера (Зераим – „сејање“, Моед – „празник“, Нашим – „жене“, Незикин – „одштета“, Кводашим – „посвете“, Тахарот – „чишћење“), 63 трактата, 524 главе и 4187 чланака. Гемара („допуна“) је тумачење Мишне од стране амораја (3-6. в. после Христа). Први аморај био је Ава Арека Рав.*** 2) Споменици. У обзир долазе споменици Јевреја, али и оних народа са којима су Јевреји долазили у контакт. Нађени су остаци неких јеврејских грађевина, зидина јерусалимског храма и моста од храма према Сиону. Код Маријиног врела је пронађен Силоамски натпис. Важни су и гробови у Феникији, нарочито код Тира и Сидона. Такође Титов славолук у Риму са сликама предмета из јерусалимског храма.

3) Натписи: Синајски натпис, натпис моавског цара Месе (Меше, Мише) (9. в. пре Христа), Силоамски натпис (8. в. пре Христа), натпис на саркофагу Ешмуназара, жртвена плога Марсеја, грчки натписи на територији Палестине.

4) Јеврејски новци из времена Макавеја и касније.

Питање 7.3: ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПАЛЕСТИНЕ (Глумац стр. 17)

Назив. Палестина (Филистеја) је у почетку био назив само за морску обалу од Јафе до Газе, где су становали Филистеји. У јелинистичко време назив је пренет на предео између Јордана, Ливана и Средоземног мора. Реланд је овај назив употребио за подручје 12 племена Израиљевих.

Ранији називи земље: Марту (западна земља), Амуру (земља Амореја), Кенаан. Називи у Старом завету: ерец Јисраел, ерец бене Јисраел, ерец ха-иврим, адмат Јисраел. После вавилонског ропства: ерец Јехуда, Јудеја (јужни део), Самарија (средњи део), Галилеја (северни део), ерец Јахве, адмат Јахве. За хришћане је то Света земља и земља обећања.

Географски положај: 31º-32º 20’ СГШ (240 km, од подножја Ливана до арапско-египатске пустиње); 34º 30’-36º 30’ ИГД (140 km, од Средоземног мора до Сиријске пустиње). Ту еј пролазио пут који је спајао Африку са Азијом и Европом.

Трговачки путеви који су пролазили кроз Палестину:1) „Средоземни пут“ (спајао Сирију и Феникију са Египтом);2) „Северни пут“ (спајао Феникију са Дамаском и еуфратским земљама);3) „Источни пут“ (од Дамаска до Елатског залива);4) „Јужни пут“ (спајао Египат са Петром, Думом и Персијским заливом)Планине. Ливан се простире западном страном Јордана; најсевернији део је

Горје Нефталимово, а према југу су Тавор, Ермон, Горе гелвујске и Горе самаријске (Евал и Гаризим); ту су још и Кармил, Горе Јефремове, Горје јерусалимско и Горје Јудино. На истоку је Антиливан; највиши врхови су му у Ермону, настављају се у горју Ел-Хеш и према истоку прелазе у висораван, чија је источна граница Авран.

Равнице и долине су најплоднија места.- Долине:1) Гај (мање долине): гај бене Хином код Јерусалима;2) Нахал (уз текуће воде): нахал Кисон, нахал Кидрон и нахал Арнон;3) Бикеа: Келерисија (између Ливана и Антиливана) и бикеа ха-јарден (уз Јордан

од Ермона до Мртвог мора);4) Емек: емек Јисраел.- Равнице (мишор):1) око Тира;

– 25 –

2) око Ака (до подножја Кармила);3) од Кармила до Јафе плус Лида;4) Шефела (од Лиде до Газе).Реке. Јордан дели земљу на два дела; настаје од Ермона, Дан Лаиса и Нар

Баниаса, сачињава Меромско језеро, пролази кроз Генисаретско (Тиверијадско) језеро, после кога прима потоке Јармук, Јавок, Арнон и др. Улива се у Мртво море. У Средоземно море се уливају кратке реке: Нар ел Литани, Нар Наман, Кисон.

Језера: Фијала, Меромско, Генисаретско, Мртво море.Клима је суптропска. Разликују се два доба, кишно (рано и касно) и сушно.Ветрови. Од септембра до новембра је северозападни, од новембра до фебруара

западни-југозападни; они доносе кишу. Од фебруара до јула дувају источни и југоисточни (веома штетан) ветар. Од јула до септембра дувају источни и северни.

Јорданска долина је заклоњена планинама. Пећине се од сунца веома греју. Ветрови су само летњи јужни и зимски северни. Кише су врло ретке.

Питање 13.3: СТАНОВНИШТВО ПАЛЕСТИНЕ (Глумац стр. 27)

Према израиљском предању, прастановници Ханаана су били дивови (ха-рефаим, Анаким). Нађени су менхири, велико необрађено камење, за које су они сматрали да у њима обитава Бог. Нађени су и долмени, камени споменици од 2-3 плоче са једном која их прекрива. Има разних мишљења: да су то гробови, места за жртвовање, очи божанства које живи у камену. Постоје и вештачке пећине из тог доба, које су вероватно служиле за становање.

Хананејци су се доселили са југа. У Хананејце спадају и Феничани, који су живели уз морску обалу и остали увек независни, захваљујући добром републиканском уређењу. Њихови градови су Тир и Сидон. Хетити се, такође, убрајају у Хананејце. Прво су живили на северу, у Кападокији; касније продиру на југ, а око 30. в. пре Христа владају Палестином.

Арамејци су живели на северу и често су долазили у сукоб са Израиљцима. Главни град им је био Дамаск.

Филистејци су пре доласка Израиљаца становали у јужним деловима приморја. У време Рамзеса Другог су поново почели да продиру са Крита. Имали су пет приморских градова: Газа, Азот, Аскалон, Гат и Акарон. Имали су усавршену ратну технику и касније су долазили у војну службу код Израиљаца.

Питање 23.3: СТАРИ НАРОДИ И ЗЕМЉЕ У ОКРУЖЕЊУ ИЗРАИЉА(Глумац стр. 27)

На западној обали Синајског полуострва живели су Амаличани, веома стар народ, који је још у 30. в. пре Христа трговао са Вавилонцима. Према Арабији живели су Мадијамци, као и Кеничани, који су држали бакарне руднике пре него што су их заузели фараони. Југозападно од Мртвог мора су били Едомци, који су протерали Хорите са Сеирских гора и тамо заузели и јужни део Јудеје, по њима прозван Идумеја. Поред њих су били Моавци, а северозападно Амонци. Велики утицај (културни, језички, религиозни, војни) у Палестини су имале све велике силе, Египат и Вавилон. Ханаанци су у сећању Израиљаца остали као покварен народ, одан телесном уживању, разврату и луксузу.

– 26 –

Питање 4.3: СВЕТА МЕСТА ИЗРАИЉАЦА (Глумац стр. 37)

Скинија (Шатор завета, Шатор сведочанства, Шатор Састанка). Бог је на Синају наложио Мојсију да направи шатор у коме ће се Он јављати. У њему се налазила таблица закона. Цео народ је материјалним прилозима учествовао у градњи. Састојао се од стана (који су чинили светиште и светиња над светињама) и предворја. Од намештаја, у предворју су били: велики жртвеник, бакарни умиваоник; у светишту: златни кадиони олтар, сто за хлебове предложења, менора (златни седмокраки свећњак); у светињи над светињама: ковчег завета (сведочанства), одакле је Јахве говорио са Мојсијем. Скинија, као и ковчег завета, касније нестају без трага.

Соломонов храм. Цар Давид је изабрао Јерусалим за своју престоницу. Ту је, на брду Морија, планирао да изгради храм Јахвеу, за шта је и скупио материјал. Храм је изградио његов син Соломон. Изградња је трајала од 986-979. г. пре Христа. По угледу на скинију имао је два дела: дом (светиште и светиња над светињама) и предворје. Дом је био од камена. На улазу у дом су била два стуба, „Јахин“ и „Воас“, можда као заостали елементи паганизма. Изнад светиње над светињама су биле горње собе. Храм је са три стране окруживала троспратна зграда која је служила као магацин. Предворје се делило на спољашње, унутрашње и горње. Намештај је био као у скинији, с тим што: у светишту је било десет свећњака и столова за хлебове предложења; у предворју су били: бакарни жртвеник за спаљенице, бакарно море, за прање руку и ногу свештеника и 10 бакарних котлова са водом за испирање жртава. Храм је доживео доградње, обнове, али и оскврњења и рушења, да би коначно био разорен 586. г. пре Христа од стране Навусардана.

Зоровавељев храм. Оснивач персијске државе Кир је дозволио Јеврејима повратак у Палестину, обновљење града и храма и дао прилог у ту сврху. Обнову су предводили Зоровавељ и првосвештеник Исус. 583. г. пре Христа су обновљене жртве и положен је камен темељац. Самарјани су желели да помогну, али су одбијени, па почињу да ометају градњу. Пророци Агеј и Захарија су се залагали да се настави прекинута градња. И персијски цар Дарије је забранио градњу, док није нађена Кирова дозвола у архиви. Храм је био много сиромашнији. Намештај је био сличан оном у Скинији, али без ковчега завета. Више пута је рушен и обнављан, да би га срушио цар Ирод Велики 37. г. пре Христа.

Иродов храм. Ирод Велики га је изградио на темељима Зоровавељевог. Догардио је незнабожачко предворје. Такође, унутрашње предворје је подељено на женско и мушко. Изнад храма су се налазиле горње собе. Ирод је вероватно зидао храм да би изиграо јеврејско очекивање Месије, које се ипак догодило (овај храм је био у време Христа). Неколико пута је храм окаљан крвљу због јеврејских буна, да би коначно био разорен од стране Римљана.

Ван Палестине постојали су јудејски храмови у Елефантини, Леонтопољу и на Гаризиму.

Синагоге су школе у којима се проучава закон. Јавиле су се прво у Палестини, а затим су постале општејеврејске. Одржале су се и до данас.

– 27 –

Питање 24.3: СКИНИЈА (Глумац стр. 37)

На синају Бог налаже Мојсију да направи шатор у ком ће се Он јављати, где ће Му се жртвовати и где ће бити стављен ковчег завета. Тај шатор се назива Скинија (Шатор завета, Шатор сведочанства, Шатор састанка, стан Јахвеов).

Сваки израиљац преко 20 година морао је да материјално и физичким радом помогне у изградњи. Главни мајстори су били Веселеил и Елијав. Посао је трајао 8 месеци.

Скинија је имала два дела: стан и предворје.Стан је био димензија 30x10x10 лаката (д,ш,в), отворен са истока, затворен са

запада са 6 греда и са севера и југа са по 20. Чепови на дну греда су долазили у сребрне стопице. Греде су биле повезане златним беочузима кроз које су биле провучене преворнице. Шатор је био покривен са 10 тепиха, састављених у два велика, повезаних са 50 плавих петљи и златних кука. Теписи су били израђени од црвеног и плавог ткања, црвца (кармезина) и узведеног танког платна, са извезеним херувимима. Изнад њих је долазио покривач од козје длаке, затим покривач од црвено обојених овнујских кожа и, коначно, покривач од коже морских крава. Завеса (истог састава и дизајна као теписи на крову) делила је шатор на светиште (улазили су свештеници) и светињу над светињама (улазио је првосвештеник једном годишње).

Предворје је био простор око шатора. Био је ограђен са 60 стубова од багремовине на које су биле причвршћене завесе од узведеног танког платна. Улаз у предворје и стан био је на истоку.

Намештај: 1) У предворју: велики жртвеник (жртвеник спаљеница; нико га се није смео дотицати осим свештеника и злочинца, изузев при хотимичном убиству, коме би се при том опростило злодело), мједени умиваоник (начињен од огледала која су жене заветовале). 2) У светишту: кадиони олтар (кад се правио од 4 мирисне ствари), сто за хлебове предложења (12 хлебова који су се мењали сваке суботе; уз њих је долазио и чисти кад), менора (златни седмокраки свећњак; 3) У светињи над светињама: ковчег завета (ковчег сведочанства; од багремовине, обложен златом и опточен златним венцем, прекривен капоретом – златном плочом, на чијим крајевима су се налазила два златна херувима, између чијих крила је била слава Божија, одакле је Јахве говорио са Мојсијем; нико га није смео додиривати осим свештеника и, касније, левита).

Боје скиније су символичне: плава указује на небо – стан Божији, црвена на Цара над свим народима, црвац (кармезин) указује на крв и свежину живота, а бела говори о чистоти и светости.

Првога дана друге године по изласку из Египта скинија је освећена. По преласку преко Јордана 14 година је била у Галгалу. Затим је, до времена првосвештеника Илија, била у Силому. После покоља Ахимелеха и других свештеника однета је у Гаваон.

Ковчег завета је из скиније пренет у Сихем, затим Ветиљ. За време првосвештеника Илија долази у руке Филистејаца, који су га сместили у Дагоновом храму у Азоту. Али, Филистејце сналазе многе невоље и они шаљу ковчег Јеврејима у Вет-Семес, где остаје 20 година у кући свештеника Авинадава. У Давидово време се преноси на Сион. Касније се смешта у храм. Коначно је нестао без трага.

– 28 –

Питање 2.3: СОЛОМОНОВ ХРАМ (Глумац стр. 46)

Цар Давид је изабрао Јерусалим за своју престоницу и ту је, на брду Морија, подигао жртвеник и место за храм. Прикупио је материјал за изградњу храма. Изградњу је почео његов син Соломон, а трајала је од 986-979. г. пре Христа. Соломон је склопио савез са тирским царем Хирамом, који је слао кедровину, кипарисовину и велике камене блокове, а плаћано му је житом, вином и уљем.

Узор за градњу је била скинија.Дом (сам Храм) је био изграђен од камена, димензија 60x20x30 лаката. Кров је

био раван, од кедровине и мраморних плоча, са оградом. Унутрашњост је била подељена на палату (светиште) и светињу над светињама. Изнад светиње над светињама су биле горње собе. Зидови су изнутра били обложени дрветом са изрезбареним херувимима, палмама цвећем итд, што је све било превучено златом.

Врата од светиње над светињама била су увек отворена, али је постојала завеса. Светиња над светињама је била у мраку.

На улазу у дом су била два стуба, „Јахин“ и „Воас“, можда незнабожачки елементи.

Храм је са три стране опкољавала троспратна зграда, која је служила као магацин.

Предворје се делило на спољашње (за народ), унутрапње и горње (за свештенике).

Намештај. 1) У светињи над светињама: ковчег завета (између два велика позлаћена херувима од маслиновине). 2) У светишту: кадиони олтар, по 10 менора (седмокраких свећњака) и столова за хлебове предложења. 3) У унутрашњем дворишту: жртвеник за спаљенице (са два отвора на дну којима је крв животиње текла у поток Кедрон; вода се узимала из храмовног врела), мједено море (смештено на 12 мједених волова; за прање руку и ногу свештеника), 10 мједених котлова за испирање комада жртвених животиња.

Када је храм изграђен, донет је ковчег завета у светињу над светињама и храм је освећен. Сишао је огањ са неба и спалио жртву и слава Божија је испунила сав дом. Када је Соломон умро, Храм остаје светиште само за Јудино царство, а Израиљско царство је добило светишта у Ветиљу и Дану. Тада је фараон Сисак опљачкао јерусалимски Храм. Остатак блага је јудејски цар Аса послао сиријском владару Вен-Ададу да ступи са њим у савез против израиљског цара Васе. Јосафат је обновио спољашње предворје, а Јоас извршио велике поправке. За време Амасије израиљски цар Јоас је опљачкао храм. Јоран је саградио горња врата на унутрашњем предворју, а Ахаз је направио нов жртвеник. Цар Језекија је све благо послао као данак асирском цару Сенахириму. Манасија је унео идолске кипове, а Јосија их избацио. Навуходоносор је, коначно, опленио храм, а његов војвода Навусардан је разрушио храм и град 586. г. пре Христа.

Питање 30.3: ЗОРОВАВЕЉЕВ ХРАМ (Глумац стр. 51)

Под утицајем пророка Данила, персијски цар Кир је дозволио Јеврејима повратак у палестину и обновљење града и храма; чак их је у томе и материјално подржао.

Зоровавељ и првосвештеник Исус су саградили велики жртвеник од нетесаног камена на место старог и седмога месеца после повратка (538. г. пре Христа) су принели прве жртве. Друге године, другог месеца постављен је камен темељац за нови храм. Самарјани су хтели да учествују у изградњи, али су из религијских разлога

– 29 –

одбили, због чега су почели да ометају изградњу, која је и престала. Чак су неки људи саградили себи домове од камења предвиђеног за храм.

После 15 година застоја пророци Агеј и Захарија су почели да улажу напоре да се настави градња. Самарјани су и даље ометали, а сатрап пете провинције Татнај је забранио изградњу 2. године Даријеве владавине. Међутим, у архиви је нађена Кирова дозвола за градњу, па је градња опет материјално помогнута. Зидање је завршено за 4 године и 5 месеци.

Делови градских зидина су били уједно и делови ограде предворја храма. Било је два предворја. У спољашњем је био магацин, а у унутрашњем се налазио велики жртвеник са умиваоницом. У светишту је био златни свећњак, сто за хлебове предложења и кадиони олтар. У светињи над светињама је био само један камен.

Антиох 2. Епифан је 168. г. пре Христа потпуно опљачкао и оскрнавио храм, касније је и поставио Јупитеров кип у њега. Јуда Макавејац је 165. г. пре Христа заузео град и обновио храм. Затим га је разрушио Антиох 5. Еупатор, а обновио Јонатан Макавејац. Помпеј је у храму направио крвопролиће, а Ликиније Крас га је опљачкао. Ирод Велики је заузео Јерусалим 37. г. пре Христа. После 15 година је почео рестаурацију, заправо, изградњу трећег храма.

Питање 26.3: ИРОДОВ ХРАМ (Глумац стр. 53)

Ирод Велики је заузео Јерусалим 37. г. пре Христа. После 15 година је почео рестаурацију, заправо, изградњу трећег храма. Проширио је храм према северу и западу до двоструке површине старог храма. Додато је незнабожачко предворје. Стубови од белог мермера су окруживали храм. На источној страни је био Соломонов трем, на јужној царски трем, а на углу северног трема налазила се тврђава Антонија.

У незнабожачко предворје моги су да улазе и незнабошци и нечисти. На зиду који је одвајао незнабожачко и унутрашње предворје налазиле су се плоче на којима је, под претњом смртне казне, била истакнута забрана уласка нејеврејима. Унутрашње предворје се делило на женско предворје и предворје Израиљаца (мушко предворје). У четири угла женског предворја биле су ћелије за чишћење губаваца и просторија за спремање зејтина. У мушком предворју су биле магацинске собе и просторија у којој је заседао Синедрион (касније је у ову сврху направљена „базилика“, дворана у незнабожачком предворју).

У свештеничком предворју (део мушког предворја) су били жртвеник, мједено море (умиваоник) и место за клање жртава са мраморним столовима за њихово прање. Храм је био изграђен од белог мрамора, споља делимично, а изнутра потпуно позлаћен. Над вратима светишта је била велика златна лоза са гроздом величине човека. Ту су стајали мраморни сто за нове хлебове и златни сто за старе хлебове. У светишту су се налазили: златни кадиони жртвеник, златни седмокраки свећњак (менора) и сто за хлебове предложења.

Ирод је градио храм са намером да изигра јеврејско очекивање Јевреја. Али, у њемо се заиста појавио Месија.

За време Архелаја у храму се десило крвопролиће. Ускоро су га римљани разрушили и однели све предмете из њега у Рим, што је приказано на Титовом славолуку.

– 30 –

Питање 3.3: ЈУДЕЈСКИ ХРАМОВИ ВАН ПАЛЕСТИНЕ (Глумац стр. 58)

1) Храм у Елефантини (на Нилу код Асуана) је изграђен у 6. в. пре Христа. Тамо је живела јеврејска војна колонија. Свештеници су приносили вегетабилне жртве и кад. Египћани и Персијанци су га разрушили 410. г. пре Христа. Елефантински Јевреји се обраћају персијском двору, али не добијају помоћ; затим се обраћају Јерусалимцима, али су их ови сматрали шизматицима. Затим се обраћају сатрапу Самарије. Не зна се да ли су успели да обнове храм.

2) Храм у Леонтопољу (Египат) је саградио Оније Млађи, син или унук првосвештеника Симона, који је ту побегао од Антиоха сирског. За време владавине Веспазијана храм је опљачкан од стране египатског префекта Луција, а затворен и разрушен од стране његовог наследника. Овај храм је одржавао везу са јерусалимским.

3) Храм на Гаризиму (Самарија) је сазидао персијски сатрап у Самарији Санабалат своме зету Манасији. Манасија је, зато што се оженио нејеврејском, истеран из Јерусалима. Храм је за владавине Антиоха посвећен Зевсу. Јован Хиркан га је разорио 128. г. пре Христа. Брдо Гаризим је и после тога остало место молитве и поштовања.

Питање 9.3: СИНАГОГЕ (Глумац стр. 59)

Док су Јевреји били слободни и независни, црква и држава су биле нераздвојиво спојене. Када је нестала држава, настаје потреба за чисто црквеном заједницом, за шта је први услов био познавање и вршење закона. У време вавилонског ропства се заборавља јеврејски језик, а прима се арамејски. Синагоге су школе у којима се закон чита и проучава и врше се заједничке молитве. Задржале су се и по повретку у Палестину и временом су постале општејеврејске.

Богослужење се састоји из читања Светог писма, проповеди и молитве. У ту сврху је петокњижје подељено на 54 параше. Читају се и одломци из пророка (хафтаре). Читају 3-4 човека (суботом 7) из свитака (мегилот). После читања долази превођење на арамејски („таргуми“), грчи или други језик (тј. локални говорни језик).

Синагога се углавном подиже на узвишеном месту. Састоји се од три дела: место за народ (мушкарци и жене одвојено); место за читање Писма, паљење свећа и проповед; и удубљење у зиду са свицима Светог писма.

Старешини синагоге помажу старци. За хигијену се брине послужитељ.

Питање 1.3: О ЖРТВАМА (Глумац стр. 51)

Прве жртве Богу принели су синови Адама и Еве, Каин и Авељ. Ноје и сви патријарси приносили су жртве, нарочито тамо где има се Бог јављао. Бог је хтео да испроба веру патријарха Авраама, па му је наложио да жртвује сина Исака; овај је то и хтео, али га је Бог спречио, показавши тиме да не жели људске жртве.

Сталне жртве уводи Мојсије. Према намери су се делиле на благодарствене жртве и жртве умилостивљења, а по материјалу на крвне (анималне, зевахим) и бескрвне (вегетабилне, минха).

Бескрвне жртве: наливнице, од јестива.Крвне жртве:1) жртве очишћења

а) за грех (при моралном преступу према Богу)б) за кривицу (при угрожавању нечијег права)

2) свеспаљенице (предавање целог човека Богу)

– 31 –

3) мирне жртве (жртве спасења; могли су да их приносе и странци)а) захвалне (за неочекивану милост Божију)б) заветне (за измољену милост Божију)в) драговољне (из унутрашње побуде и опште захвалности Богу;

животиња за ову жртву је могла да има краћу или дужу ногу)4) заветне и посветне

а) при склапању и обнављању савеза (завета) са Богомб) при посвећењу свештеника

5) специјалнеа) код сумње за прељубу и убиствоб) при чишћењу од додира лешинев) при чишћењу оздравелог губавца.

Оно што се жртвовало морало је бити поштено стечено.Животиње за жртву су морале бити чисте (без физичке мане), одређене старости.

Долазили су у обзир само говеда, овце, козе, грлице и голубови (птице је приносила сиротиња).

Бескрвна жртва је била у облику зрневља (жито), брашна, печеног теста, вина, соли (све жртве су се солиле) и тамјана. Мед и квасац никако нису могли бити минха.

Стављање руку на жртвену животињу од стране приносиоца (при жртви заједнице, руке су полагале народне старешине и свештеници) симболизовало је преношење грехова на ту животињу. Кропљење крвљу жртвеника, кадионог олтара, завесе светиње над светињама, капорета (поклопца заветног ковчега) представљало је поновно сједињење грешника са Богом. Грех се уништавао спаљивањем или конзумирањем жртве.

Минха се мањим делом спаљивала, а остатак је припадао свештенику. Једино свештеничка минха је спаљивана цела. Део минхе који се спаљивао назива се азкара.

Неке анималне жртве су ишле у комбинацији са вегетабилним.

Питање 8.3: СВЕШТЕНА ЛИЦА (Глумац стр. 105)

У прво време богослужење су могли да врше сви. Временом се богослужбене функције ограничавају на главе породице, племена или на прворођене. Када је уведено стално богослужење, установљен је посебан свештенички сталеж, нарочито зато што су се неки људи бојали да приступе Божанству. Сва свештеничка власт је на синају пренета на Мојсија, а он је пренео на Левијево племе, из кога су само Арон и његови потомци вршили праве свештеничке функције. Арон и његови наследници су били првосвештеници, који су једини могли улазити у светињу над светињама. Остатак Левијевог племена су били левити, који су радили спољашње послове при храму (левити су морали специјално да се посвећују за службу.

Левити су се приликом посвећивања ритуално чистили кропљењем водом са пепелом риђе јунице, бријањем свих длака на телу и прањем одеће. Само од 25. до 50. године су служили при храму. Задужења су им се временом проширивала. Били су подељени у 4 разреда (служитељи жртвеника, чувари храма, појци и судије), а у разреду (осим судијског) је било по 24 групе (чреде). Живели су сиромашно, јер нису имали имовину, већ их је народ издржавао. Имали су својих 35 градова.

Свештеници нису могли имати телесну или душевну ману, нису могли бити они који су били отпали у многобоштво, који су убили некога из било ког разлога или онај ко се оженио неизраиљком, распуштеницом или особом на злом гласу. Ипак, Аронов потмак са неком од наведених мана је имао потпуно право на уживање свештеничких прихода. Свештеник није смео да додирује мртваца (осим најближих рођака) нити

– 32 –

стављати на себе знаке жалости. Издржавали су се од 13 градова, затим од делова жртава. Били су подељени у 24 чреде; на челу чреде је био старешина, а главни (после првосвештеника) био је саган.

Првосвештеник је био главни свештеник. Једини је смео да улази у светињу над светињама. Испитивао је вољу Божију Уримом и Тумимом (не зна се тачно шта они представљају). Једном посвећени првосвештеник остајао је то доживотно. Није смео да се дотиче никаквог леша. Једини је помазивао краља, а после вавилонског ропства био је и световни владар (кнез).

Божији људи су били видеоци и пророци. Реч пророк на првом месту означава онога ко објављује вољу Божију. Постојале су пророчке школе; пророци су откровења добијали у екстази, у коју су упадали музиком и игром; имали су поглавара и ишли у групама. Неке је Бог одабирао да проповедају при пуној свести. Било је и лажних пророка, који су „пророковали“ за новац.

Хијеродули су били свети робови, посвећени храму на службу. Најниже службе у храму вршили су храмовни робови. Постојао је и обичај „служења“ Богу блудом (давање храму новца зарађеног блудом), против чега су били пророци, а у Понз се то изричито забрањује.

Питање 21.3: ЛЕВИТИ (Глумац стр. 106)

Левити су били свештенослужбени сталеж нижег ранга од свештеника. То су били чланови Левијевог племена (осим Аронових потомака, који су били свештеници).

При посвећењу су кропљени водом очишћења (тешком водом са прахом риђе јунице), бријали су све длаке на телу, прали одело. Старешине би код скиније стављале своје руке на њих, а свештеници их обртали (као жртве). Левити би стављали руке на два телета (за жртву за грех и за спаљеницу).

Левити су од 25. до 50. године живота служили при храму. У најстарије време су чували храм, помагали у клању и прању жртава и жртвовању и преносили скинију. Од Давидовог времена су се бринули за хлебове предложења, вегетабилне жртве, испитивање приноса, храмовну музику, суђење у земљи. Касније улазе и у Синедрион (врховни судски савет).

Били су подељени у 4 разреда (служитељи жртвеника, чувари храма, појци и судије), а у разреду (осим судијског) је било по 24 групе (чреде).

Имање им је било само 35 градова са околином од 1000 лаката у којима су живели. Сви израиљци су морали да дају десетине од плодова за њихово издржавање. Живели су сиромашно.

Питање 6.3: СВЕШТЕНИЦИ (Глумац стр. 107)

Свештеници су могли бити само Аронови потомци, што се доказивало родословним таблицама. Свештеници нису могли имати телесну или душевну ману, нису могли бити они који су били отпали у многобоштво, који су убили некога из било ког разлога или онај ко се оженио неизраиљком, распуштеницом или особом на злом гласу. Ипак, Аронов потмак са неком од наведених мана је имао потпуно право на уживање свештеничких прихода.

Свако јутро и вече су палили кад, менору (седмокраки свећњак), сваке суботе мењали хлебове предложења, одржавали су ватру на великом жртвенику, приносили су жртве. Изрицали су благослов над народом, процењивали дарове и жртве, прегледали нечисте и болесне, трубили (као део богослужења), разрешавали назиреје, поучавали народ и судили, проповедали.

– 33 –

Нису смели да дотичу лешеве, осим најуже породице. Нису смели да стављају на себе знаке жалости. За време службе нису смели да пију алкохол нити да полно опште са женом.

Издржавали су се од 13 градова у Јудином, Венијаминовом и Симеоновом племену, десетина од левита, делова жртава, првина плодова, хлебова предложења.

Били су подељени на 24 разреда (чреде). На челу чреде је био старешина. Главни је био првосвештеник, а после њега саган.

Одежде свештеника: кратке гаће (од белог платна; покривале су органе за секрецију, јер су они слика трулежности), кошуља или хитон (од платна и бисуса; бела боја кошуље их је подсећала да треба да буду чисти и свети), појас (од црвеног и плавог пурпура и бисуса; подсећао да свештеник увек треба да буде спреман на службу), турбан (капа од платна и бисуса; без врха, везана за главу; капом се код источних народа указује поштовање). Били су боси, што има везе са Мојсијевим догађајем у вези несагориве купине (Изл 3,5).

Питање 22.3: ПРВОСВЕШТЕНИК (Глумац стр. 110)

Врховни свештеник је био прави посредник између Бога и људи. Једини је смео да улази у светињу над светињама.

Први првосвештеник био је Арон, затим његов син Елеазар. До времена Антиоха 4. Епифана првосвештеници су били некад потомци Елеазара, а некад Итамара (другог Ароновог сина). После малог прекида, првосвештеници су били из породице Хасмонејаца (Макавејаца). Од времена Ирода Великог, првосвештеник је могао постати било који свештеник.

Искључиво првосвештеничке дужности биле су: чишћење од својих и народних грехова на Велики дан измирења, испитивање воље Божије Уримом и Тумимом (не зна се тачно шта они представљају), надгледање храма и свештенства, управљање храмовном ризницом. Касније је био председник Синедриона.

Првосвештеник доживотно није могао бити рашчињен, па се морао строго чувати од нечистоћа. Није смео дотицати леш, правити на себи знаке жалости, морао се женити само чистом девојком израиљком.

Помазивао је краља, а после вавилонског ропства био и световни владар (кнез).Облачио је све свештеничке одежде, као и специјалне првосвештеничке.Одежде свештеника: кратке гаће (од белог платна; покривале су органе за

секрецију, јер су они слика трулежности), кошуља или хитон (од платна и бисуса; бела боја кошуље их је подсећала да треба да буду чисти и свети), појас (од црвеног и плавог пурпура и бисуса; подсећао да свештеник увек треба да буде спреман на службу), турбан (капа од платна и бисуса; без врха, везана за главу; капом се код источних народа указује поштовање). Били су боси, што има везе са Мојсијевим догађајем у вези несагориве купине (Изл 3,5).

Специјалне одежде првосвештеника: горња хаљина (небесно плава, са јабукама и звонцима „да се чује кад улази у светињу пред Јахвеа и излази од њега и да не умре“), оплећак (од злата, црвеног и плавог платна, црвца и бисуса; из два дела, спојена на раменима двема копчама, у којима је био по један драги камен оникс, на којима су била урезана имена 12 племена Израиљевих), појас и напрсник (од истог материјала као оплећак; симболично су представљали све терете Израиљаца које треба да носи првосвештеник; на напрснику је било 12 каменова, сваки са Уримом и Тумимом, помоћу којих се сазнавала воља Божија), дијадема (златна плочица на турбану са речима „светиња Господу“).

– 34 –

Питање 12.3: СВЕШТЕНА ВРЕМЕНА (УОПШТЕНО О ПРАЗНИЦИМА)(Глумац стр. 116)

Празници су дани нарочито посвећени Јахвеу, у које се не обавља никакав посао осим жртвовања (за веће празнике ово важи за први и последњи дан).

Суботни круг. Најстарији празник је седми дан у недељи (субота, шабат), затим седми (суботни) месец (први дан месеца тишрија), седма (суботна) година и педесета (јубиларна) година (7x7+1).

Празници: Пасха, Педесетница, Сенице, Велики дан помирења.Празници после ропства: освећење храма (ханука), ношења дрва, победе над

Никанором, спомен заузимања сионске куле, радости закона, налажења свете ватре, кошара.

Осим празника, постојало је и свакодневно богослужење. Свакодневна жртва паљеница било је једногодишње јагње без мане са десетином ефе белог брашна, уљем и четвртином хина вина. Свакодневна жртва је праћена жртвом од јестива првосвештеника и спаљивањем када на кадионом олтару. После приношења жртве, свештеник је изговарао благослов над народом. Ватра на жртвенику морала се непрестано одржавати. Јутарња жртва се приносила по изласку, а вечерња по заласку сунца.

Питање 16.3: СУБОТА (Глумац стр. 117)

Бог је, према Књизи постања, после шестодневног стварања, седми дан починуо. Седми дан се назива шебат (одмор). Прави смисао празновања суботе је да се човек може што више посветити Јахвеу у тај дан. Празновање суботе потиче из времена патријараха. Није потекло од Египћана (њихова недеља је имала 10 дана) нити од Вавилоњана (њихова недеља је имала 5 дана), нити има везе са младим месецом (младином).

Светковање суботе је подразумевало жртвовање ујутру и увече по два јагњета од године дана, са минхом (жртвом од јестива) и наливом. Мењали су се хлебови предложења.

Требало се уздржавати од сваког посла. Максимално су се удаљавали око 1 km од своје куће („суботњи дан хода“). Дозвољено је било обрезивати, држати ручкове, хранити и појити домаћу стоку, а касније и бражнити се у рату.

Светковање суботе је важило и за све који су живели међу Израиљцима. После ропства, суботња богослужења су вршена и ван Јерусалима, по синагогама, а састојала су се од читања Торе, пророка и молитве (тако је и данас, с тим што се моле и код кућа).

Почетак и крај се оглашавао дувањем свештеника у трубе.Ко би намерно прекршио празновање суботе морао је бити каменован, а за

нехотични прекршај приносила се жртва за грех.Шебат шебатон је први дан седмог месеца (тишрија), који се празновао као

субота, али мање строго.Суботна година је седма година. У току ње ништа се не сеје и не обрађује, а оно

што само роди није припадало господару. Не сме се захтевати наплата суга. Бог је обећао да ће шесте госине бити утростручена жетва. Смисао је да се Израиљци сете да је земља Божија. Изгледа да се пре вавилонског ропства овај пропис није поштовао.

– 35 –

Питање 29.3: ЈУБИЛАРНА ГОДИНА (Глумац стр. 121)

Суботна година је седма година. У току ње ништа се не сеје и не обрађује, а оно што само роди није припадало господару. Не сме се захтевати наплата суга. Бог је обећао да ће шесте госине бити утростручена жетва. Смисао је да се Израиљци сете да је земља Божија. Изгледа да се пре вавилонског ропства овај пропис није поштовао.

Јубиларна година је педесета година (7x7+1). Назива се и трубна година (славила се уз јак звук труба или рогова) и опросна година (давала је право на повраћај својине и слободе ономе ко их је претходних година изгубио или продао).

Земља се домарала 49. и 50. године, па је Бог обећао да ће родити троструко 48. године.

Све некретнине су се, без икаквог откупа, враћале претходном власнику или његовим наследницима. Ипак, куће у градовима су враћане само левитима и свештеницима; такође, није се враћала земља заветована храму.

Јеврејин роб је добијао слободу. Иначе је ропство за јевреје трајало максимално 6 година. Такође, роб Јеврејин је могао, ако је хтео, да остане доживотно роб.

Питање 10.3: ПАСХА (Глумац стр. 123)

На Пасху (14. нисана) се наставља Празник бесквасних хлебоба (15-21. нисана).Пасах значи прескочити, поштедети. Пред излазак из Египта, Мијсије је

наговестио смрт свих египатских првенаца (људсих и животињских). Заповедио је Израиљцима да закољу јагње или јаре од године и да његовом крвљу помажу довратке и горњи праг на вратима, да би их поштедео анђео смрти.

Кроз време, Пасха се славила на три начина.За време лутања пустињом. Мушко јагње или јаре се клало 14. нисана, око 3-6

сати по подне. Крвљу би се китом исопа покропили довратници и горњи праг на вратима куће. Јагње/јаре се морало појести до јутра (евентуални остаци би се ујутру спаљивали), па су мале породице, које нису могле саме да га поједу, могле да се удружују при слављењу Пасхе. Није смело да се изнесе из куће, нити да му се преломи нека кост. Уз јагње/јаре су се јели бесквасни хлебови и горко зеље. Јели су само обрезани, стојећи, обувени, опасани, са штапом у руци, спремни за пут.

У Палестини. Искључиво јагње се клало и јело у предворју храма. Крвљу се кропио велики жртвеник. Месо су јели само обрезани и чисти мушкарци, а нечисти су славили Пасху месец дана касније. Славило се 7 дана. Први дан је био подсећање на излазак из Египта, а последњи на прелазак преко Црног мора. Јео се само мацот (бесквасни хлеб). Сваки дан се, осим свакодневне жртва, приносило следеће: јарац за грех, ован, 2 јунца, 7 јагањаца од године на спаљеницу, са одговарајућом минхом и наливом. Други дан се приносио први сноп јечма и јагње од године, са минхом и наливом.

У Христово време, као и данас. 14. нисана се ритуално уклања из куће све квасно. Домећин и деца иду увече са свећом по кући и скупљају намерно остављене комадиће квасног хлеба (кућа се претхосно чисти), који се спаљују сутрадан око 10 сати. Оно што није пронађено, проглашава се једнаким прашини. Муж иде у синагогу, а жена поставља сто за вечеру, на који иду: чинија седера са мицвом (бесквасни колачи – Израиљ, Леви и Коен), тврдо кувано јаје, комадић меса и кости (уместо пасхалног јагњета), карпос (зеленило – обично першун, са сланом водом или сирћетом), марор (горко биље, нпр. стругани рен), харосет (компот од јабука, млевени бадем, цимет, шећер и вино). Поставља се једна чаша више, „за пророка Илију“. Поред стола се поставља умиваоник за ритуално прање. Када се домаћин врати из синагоге, почиње

– 36 –

вечера (седер), утврђеним редоследом: испијање вина уз благослов (ово се понавља 4 пута у току седера), прање руку, једење зеленила, преламање мицве, подизање чиније седера, причање прича које објашњавају празник и обичаје, ритуално једење мицве, гозба, разне молитве, молитвене и шаљиве песме. Христос је са својим ученицима слично славио Пасху. Али, с обзиром да је у петак било заседање Синедриона, затим да се Симон Киринац враћао из њиве, да је Христос распет и сахрањен, да се купује миро, може се закључити да то није био први дан Пасхе. Христос је, дакле, вероварно славио Пасху са ученицима раније, са квасним хлебом.

Питање 28.3: ПЕДЕСЕТНИЦА (Глумац стр. 126)

Празник седмица (Педесетница) је био 50. дана након другог дана празника бесквасних хлебова. Традиција га везује за боравак на Синају и примање Закона. Иначе, ова два празника су означавала почетак и крај жетве.

Осим свакодневне жртве, још се приносило: јарац за грех, ован, 2 јунца и 7 јагањаца од године са одговарајућим количинама минхе и налива. Од новог брашна су се приносила 2 бесквасна хлеба од 2/10 ефе белог брашна, а уз то јарац за грех, 2 јагњета на захвалницу, 2 овна на спаљеницу и 7 јагањаца од године. Хлебови и већи део захвалнице припадали су свештенику. Такође, сва приватна лица су требала да принесу спаљеницу и захвалницу.

Питање 14.3: ПРАЗНИК СЕНИЦА (Глумац стр. 129)

Трајао је од 15-21. тишрија (7. месеца). Његов смисао је сећање на божанско вођство у пустињи по изласку из египатског ропства. Такође, означавао је крај бербе воћа и грожђа.

Сви (осим болесника, жена, деце и слугу) су живели у сеницама (сукот), тј. колибама од грања, у знак успомене на становање у колибама по изласку из Египта.

Ово је празник са највећим бројем жртава. Поред свакодневне жртве, сваки дан се приносило 14 јагањаца од године, 2 овна на спаљеницу са одговарајућом минхом и наливом и јарац за грех. Првог дана се проносило 13 телади, затим сваког следећег дана по једно мање.

Са овим празником је био повезан Празник црпљења воде. Пре приношења жртава један свештеник је изливао воду на велики жртвеник. Са етрогом (јабука, лимун или наранџа) у левој и лулавом (свежањ грана палме, врбе и мирте) у десној руци, првог дана седам пута, а осталих дана по једанпут, обилазило се око великог жртвеника уз певање „Осана“; за време жртвовања певао се велики Халел (Пс 113 и 114), а после жртвовања се рецитовао Пс 117,25.

22. тишрија се није ништа радило. Овај дан је слављена успомена на освећење Соломоновог храма.

Питање 15.3: ВЕЛИКИ ДАН ПОМИРЕЊА (Глумац стр. 131)

Велики дан помирења (шабат шабатон, велика субота) је био 10. тишрија (7. месеца). Сви (осим болесника, трудница и деце) су морали да посте (да не једу ништа), под претњом смртне казне. Било је забрањено и прање, помазивање, обување и полни односи. Суштина је била чишћење од греха, а празник је подсећао на измирење народа са Богом после прекида савеза склопљеног на Синају.

Првосвештеник је 7. дана уочи празника живео одвојено, приносио сталну жртву, трећег и седмог дана је кропљен водом очишћења са пепелом риђе јунице. Вече

– 37 –

уочи празника је јео веома мало и целу ноћ је читао Свето писмо. На исти начин се спремао и саган (други свештеник), за случај да треба да замени првосвештеника.

Тог дана је првосвештеник 4 пута улазио у светињу над светињама (проскинеза) и изговарао име Јахвеово.

Жртве. Првосвештеник је приносио овна на спаљеницу и јунца за грехе целог свештенства. Народ је приносио овна на спаљеницу и два јарца за грехе. Један јарац је био за Јахвеа, а други за Азазела (вероватно измишљен алилност, противник Божји). Првосвештеник је стављао руку на јарца намењеног Азазелу и исповедао грехе народа, после чега је народ терао јарца у пустињу.

Затим је свештеник читао закон и 8 молитава, прао руке и ноге, купао се, мењао одело. Завршавало се са празничним жртвама: теле, ован, 7 јагањаца на спаљеницу, 9 јараца за грех.

Питање 31.3: ПРАЗНИЦИ ПОСЛЕ ВАВИЛОНСКОГ РОПСТВА (Глумац стр. 134)

Пурим. За време Ксерксове владавине Персијом, Велики везир Аман је коцком одредио да се 13. адара убију сви Јевреји у царству. Али, захваљујући краљици Јестири (која је и сама била Јеврејка), Аман је убијен, а Јевреји спасени. Пур на јеврејском значи коцка, отуда име празника. 13. адара је Јестирин пост, а 14. и 15. сам празник. Преступне године се слави 2 пута.

Ханука. Јуда Макавејац је 164. г. пре Христа заузео Јерусалим и обновио храм. Храм је освећен 25. кислева и свечаност је трајала 8 дана. Ханука је подсећање на тај догађај. За тај празник, куће су се свечано осветљавале.

Празник ношења дрва. На великом жртвенику горела је света ватра која је сишла са неба и није се смела угасити. Свештеници и левити су прегледали дрва за ватру. Пре вавилонског ропства, за дрва су бринули Гаваоњани. После ропства мало људи се посветило том послу, па је Немија заповедио да и остали Израиљци са свештеницима и левитим аморају да носе дрва.

Остали празници: успомена на победу над Никанором (13. адара); успомена на поновно заузимање сионске куле (23. ијара); радост закона (23. тишрија, када се завршавало и поново започињало читање Торе); налажење свете ватре; празник кошара.

Питање 20.3: РЕЛИГИОЗНО-ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ ЈУДЕЈАЦАи Питање 19.3: ЈУДЕЈСКЕ РЕЛИГИОЗНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У ПЕРИОДУ АНТИКЕ

(Глумац стр. 181 и Џон Дрејн – Увођење у Нови завет стр. 38)

Самарјани су настали од израиљске сиротиње из колониста из Куте (јужна Месопотамија) досељених у Самарију за време вавилонског ропства. Вера им је била мешавина јудејства и незнабоштва. Хтели су да учествују у изградњи другог храма у Јерусалиму (Зоровавељевог), али су их Јездра и Немија одбили, па постају велики непријатељи Израиљаца. Непријатељство се повећало када је Самарјанима пришао Манасија (син свештеника Јодаја), за кога је сатрап Санавалат (његов таст) изградио храм на Гаризиму. Непријатељство траје и у Христово време.

Фарисеји. Били су велики националисти. Строго су се придржавали Мојсијевог закона, прихватајући и отачко предање. Много су пазили на спољашњу форму закона. Христос их је изобличавао за само формално, а не и садржинско испуњавање закона.

Садукеји су били под утицајем Јелинизма. Одбацивали су Промисао, духовни свет, васкрсење и вечни живот, као и отачко предање. Названи су по свештенику Садоку. У њиховим рукама је био Синедрион.

Иродовци су били присталице Ирода и одобравали су његову римску политику.

– 38 –

Зилоти су имали сличне религијске погледе као фарисеји. Њихова особитост је била што су сматрали да не могу имати другог господара осим Јахвеа, што је учинило протеривање Римљана њиховим главним задатком. По Јосифу Флавију, оснивач зилота је Јуда Галилејац који је предводио устанак у 6. в. пре Христа. Познат је Христов апостол Симон Зилот, а вероватно је и Јуда Искариотски био зилот. Зилот је био и Варава, кога – уместо Христа – је јеврејска маса тражила да пусти Ирод.

Есени су живели у Кумрану, где је нађено мноштво рукописа, али и на другим местима у Палестини. Заједница есена је била мушка монашка заједница. Имали су заједничку имовину и правила живота. Строго су се држали Мојсијевог закона, поштовали Сабат и одржавали ритуалну чистоћу. Веровали су у бесмртност душе и Божију казну, такође и у васкрсење. Избегавају друштвени живот, чак и богослужења у Храму, живе аскетски.

Питање 32.3: КАЛЕНДАР (Глумац стр. 182)

Јеврејска година је била лунарно-соларна. Имала је 12 месеци од по 29-30 дана, укупно 354 дана. Разлика од сунчеве године (365 дана) се решавала убацивањем још једног месеца сваке 2-3 године.

Грађанска година је почињала у пролеће, жетвом јечма, а економска (у време Макавејаца и грађанска) у јесен.

Месец почиње младином (младим месецом). Прво су се месеци означавали бројевима. Соломон уводи феничка имен, а у ропству примају вавилонске називе. То су: нисан (фенич. авив), ијар (фенич. зив), сиван, тамуз, ав, елух, тишри (фенич. етаним), мархесеван (фенич. вул), кислев, тевет, шеват, адар. С обзиром на данашњи календар, нисан је у марту и априлу, ијар у априлу и мају итд.

Недеље су имале 7 дана. Дан је трајао 12 часова, а ноћ (од 6 часова увече до 6 часова ујутру) је била подељена на 4 дела, према стражама.

Питање 27.3: БОЖИЈА ИМЕНА У СТАРОМ ЗАВЕТУ(белешке са предавања доцента Илије Томића)

Јевреји су избегавали да изговарају име Божије, јер је код њих изговарање нечијег имена показивало власт над њим.

Ел. Ово је општа реч за Бога у семитским језицима. Код многобожаца означава једног члана пантеона. Елохим је јеврејска множина од Ел, што је остатак из времена политеизма, али увек означава Бога у једнини. Поетски облик имена Ел гласи Елоах. Употреба имена Ел као придева указује на чудесност. Иначе, код семита није било јасног разграничења између Бога и небеских бића. Елим је назив за анђеоски свет.

Ел Шадај – „онај са горе“ (по Олбрајту). Указује не семитско уверење да је дом богова на северној гори (иначе север је значајан: рај је на северу, есени су се сахрањивали лицем ка северу).

Цебаот (Саваот) – „над војскам“. Ово име се среће у судијским и пророчким књигама. Цаба је војска, а -от је наставак за множину. Тумачи се разноврсно: у вези са ношењем ковчега завета при ратовању, или са небеским војскава, или са свемоћју Божјом; али, свакако не у пророчком контексту.

Ел Елјон – „свевишњи“, који се поштовао у јерусалимском светилишту. Ово име је повезано са Мелхиседеком, царем мира (који је праобраз Христа).

Ел Рои – свемогући.Ел Кана – ревнитељ, љубоморни.Ел Бетел – Бог Ветиља.

– 39 –

Кадош – „свети“. Најсажетије име.Адонај – Господар, Господ.Патријархално име: Бог Отаца; Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев. Овим именом

се покушавао сузбити формализам, указујући на то да патријарси нису имали Мојсијев закон.

Ба’ал означава власника, господара. Ретко се користи за Јахвеа, јер се користи као уобичајено име за врховног вавилонског идола. Јавља се у јеврејским именима, али у контексту у ком приказује Јахвеа. Каснији писци Старог завета су Ба’ал у именима мењали у бошет (= срамота), нпр. Ишба’ал је замењено именом Ишбошет (у Даничићевом преводу Исвостеј).

Јахвé је лично божије име, скраћеница од онога што је о себи Бог рекао Мојсију када му се јавио кроз несагориву купину. Бог је рекао Мојсију: ехје ашер ехје (ego sum qui sum, ο ων, ја сам онај који јесте. Правилан изговор имена би био Јхвх. Име је прешло у Јахве у 4. веку због погрешне вокализације (уместо намераваног Адонај). Име Јахве Јевреји су временом престали да изговарају јер: 1) заборавили су прави изговор; 2) то је на коптском језику име за магарца (у раној Цркви чак има сликовних представа магарца распетог на крсту). Изговарано је једино за време проскинезе (улазак у светињу над светињама на Велики дан помирења) од стране првосвештеника када би ушао у светињу над светињама, а народ је покривао уши да га не чује.

Питање 11.3 КУМРАНСКЕ ПЕЋИНЕ (Никац стр. 20)

Рукописи из Кумрана потичу из периода између краја 3. в. пре Христа и 68. г. после Христа, када је уништено кумранско насеље. Рукописи су нађени у 11 пећина, а били су распоређени на следећи начин.

1. пећина: 15 библијских и 57 небиблијских фрагмената, 7 већих текстова – свитака

2. пећина: 18 библијских и 15 небиблијских фрагмената3. пећина: 3 библијска и 11 небиблијских фрагмената, 2 бакарна свитка са

локацијама места где је скривено благо.4. пећина: око 40 000 фрагмената – библијских текстова, коментара књига

Старог завета, небиблијских текстова на јеврејском и арамејском, литерарних текстова итд.

5. пећина: 8 библијских и 17 небиблијских фрагмената6. пећина: 7 библијских и 24 небиблијска фрагмента7. пећина: 19 фрагмената на грчком, нису сви идентификовани8. пећина: 4 библијска и 1 небиблијски фрагмент9. пећина: 1 фрагмент10. пећина: исписане крхотине судова11. пећина: фрагменти (неки од њих велики) – 10 библијских, 2 апокрифна, 8

заједнице, 5 неидентификованих

Питање 5.3: КУМРАН (Никац стр. 30)

Кумран (Khirbet Qumran, арапски „Руине Кумрана“) је археолошко налазиште близу Јерихона на северозападној обали Мртвог мора, једну миљу од њега и северно од вододелине Вади Кумран. Налази се у тзв. „Великој пукотини“.

У почетку се погрешно мислило да је Кумран римско утврђење – војна постаја. Кумран је светилиште јеврејске секте Есена (арамејски „побожни“), која је сматрала да јудејско свештенство у Јерусалиму није доследно у извршавању Торе. У кумранским

– 40 –

пећинама је нађено много текстова, углавном у фрагментима, библијских, небиблијских, оригиналних текстова есенске заједнице, као и неидентификованих текстова.

Постоји претпоставка да у текстовима има утицаја средњевековног арапског језика. Друга претпоставка је да постоји веза између Есена и Караита (такође јеврејска секта, настала у 8. в., која је своје учење заснивала само на Старом завету, одбацујући Талмуд и рабинску традицију). Палеографи оспоравају ове две тезе. Трећа теза каже да су ово текстови Евјонита (секта јеврејских хришћана, који су прихватали само Јеванђеље, не и посланице апостола Павла; настојали су да редукују учење о Господу Исусу Христу, а истицали Мојсијев закон), на које (=текстове) су утицали Есени.

Ископавање Кумрана је обављено 1950. г., од стране француског археолога Ролан де Воа. Површина налазишта је око 80x100 метара. Један велики водоводни систем пуни више од 8 цистерни и 2 каупалишта. На источној страни је главна зграда, правоугаона, дуга око 33 метра, са великом кулом од камена и цигле на северозападу. Источно од куле је велика соба са огњиштем (вероватно кухиња). Јужно од куле су две собе, у једној дуге клупе-столови (вероватно писарница), у другој ниске клупе, три стола од блата и три суда са мастилом. Водовод одваја писарницу од једне просторије која је била скупштинска сала или трпезарија. У граничном зиду је магацин, у коме је нађено много грнчарије. Постоје још грнчарска радионица, пећ за печење грнчарије, млин за брашно и штала. Има веома мало соба за смештај.`

У периоду од 1951-1956. бедуини су открили многе пећине, у којима је нађена велика количина материјала. Најбогатија пећина је 4. пећина, а најдужи свитак је „Храмовни свитак“. Тада су раније ископине поново прегледане и закључено је да су кумрански текстови, пећине и ископине у међусобној вези. У 4. пећини су нађене и камене громаде са објеката кумранског локалитета. Прихваћена теорија је да су Есени били становници Кумрана.

Питање 33.3: ЕСЕНИ (Никац стр. 32)

У 2. веку пре Христа Јонатан и Симон Макавејци су насилно преузели место првосвештеника, чему су се есени успротивили, па Симон настоји да их уништи, због чега они беже у Кумран под вођством „Учитеља правде“.

Заједница есена је била мушка монашка заједница. Имали су заједничку имовину и правила живота. Есена је било и на другим местима у Палестини. Филон Александријски и Јосиф Флавије установљују број есена у то време на око 4000.

Строго су се држали Мојсијевог закона, поштовали Сабат и одржавали ритуалну чистоћу (зато су у Кумрану постојали многи резервоари за воду). Веровали су у бесмртност душе и Божију казну, такође и у васкрсење. Избегавају друштвени живот, чак и богослужења у Храму, живе аскетски.

Искушеници су после годину дана примани у заједницу, али је требало да прође још две године и да дају завет да би могли да учествују у заједничким обедима.

31. године пре Христа есени су напустили Кумран због земљотреса и пожара, али су се ускоро вратили и обновили живот. 68. године после Христа римске легије на челу са Веспазијаном су коначно уништили насеље у Кумрану.

Питање 17.3: УЧИТЕЉ ПРАВДЕ (Никац стр. 40)

Ова титула се појављује у Дамаштанском спису, Пешеру књиге пророка Авакума и пешеру 37. псалма. Може да значи „праведни учитељ“ или „онај ко учи праведности“.

– 41 –

Учитељ правде је највероватније оснивач есенске заједнице. Његов опонент је био „Лажни свештеник“, „Грешни свештеник“. Одбачена је теорија да је Учитељ правде био Исус Христос.

Учитељ правде се повукао из Јерусалима у Кумран око 150. године пре Христа. Не зна му се идентитет, али се зна да је био високи свештеник у Храму (можда чак првосвештеник од смрти Акима до доласка Јонатана Макавејца, тј. 159-152. г. пре Христа). Можда је био у пријатељству са хасидима („побожнима“), који су помагали Макавејцима у борби против Јелиниста.

Питања 17.1 НАСТАНАК ПЕТОЊИЖЈАи 25.1 ПРОБЛЕМ ПЕТОКЊИЖЈА

Петокњижје сачињавају пет књига Мојсијевих. Јевреји су их називали према речима којим почињу, а касније су добиле назив по смислу. То су следеће књиге:1. Берешит (У почетку), γενεςις, Genesis, Битија2. В’еле шенот (Ово су имена), εξοδος, Exodus, Исход3. В’ајкира (И викну), λευιτικον, Leviticus, Левит4. В’ајдабер (И рече), αριθμοι, Numeri, Чисал5. В’еле хадебарим (Ово су речи), δευτερονομιον, Deuteronomium, Фторозаконије

Проблем Петокњижја је, заправо, проблем ауторства. Ово је највећи проблем библистике.

Данас, при писању неког дела, веома је важно ко је аутор. У Старом веку није било тако. Чак је постојало и колективно ауторство (нпр. Хомерова дела, па и само Петокњижје).

Већ су Јевреји приметили да није све написао Мојсије. На крају Петокњижја се говори о Мојсијевој смрти, што је вероватно написао Исус Навин.

И неки Свети Оци су имали критички дух по том питању. Јован Златоусти и блажени Јероним су сматрали да је Јездра (5. в.) допунио текст.

У Средњем веку људи су постали још критичнији, чак са извесном дозом мржње. Отворена су многа питања. Нпр, Барух Спиноза (због чега је искључен из јевр. заједнице), Томас Хобс...

У 18. веку утемељена је виша научна критика, од стране Жана Астрика. Он је био католик пун Љубави за Библију. Читајући Библију на јеврејском, увидео је да има великих делова у којима се Бог назива само Јахве, и других у којима се назива Елохим (то су Јахвеистички и Елохистички извор). Касније су неки издвојили чак и до 10 извора.

Мојсије јесте зачетник Петокњижја, али га није написао цело.Сведочанство о Мојсију као аутору Петокњижја. Постоје цитати у којима се

види добро познавање Египта, скиније... Господ Исус говори у Јеванђељима да „Мојсије рече...“ Јевреји и ранохришћанска традиција сматрају да Мојсије јесте писао Петокњижје.

Сведочанства да Мојсије није написао цело Петокњижје.1. Анахронизми. У Петокњижју постоје изрази: „а тада (тј. у време о ком се

пише) беше...“ и „и тако је до данашњег дана“. У Пост се помиње град Дан, који је тако назван тек када су Јевреји освојили Ханаанску земљу.

2. „С оне стране Јордана“. На много места се види да географско стајалиште писца није онакво какво је Мојсије морао имати, тј. да се писац налази у Обећаној земљи (у којој Мојсије никад није био).

3. „Он“ стил. У 2, 3 и 4 Мој о Мојсију се говори у трећем лицу. Ипак, то је био манир писања у Антици, па није доказ да Мојсије није писац тих делова. Али, 5 Мој је

– 42 –

писана у првом лицу, па је мало вероватно да је у питању исти писац (јер, зашто би користио два стила?)

4. Дублети. Има дуплих описа истих догађаја са различитим подацима. Ставрање света, конкретно човека се другачије описује у 1 и 2 глави 1 Мој. Потоп је према једном извору трајао 40, а према другом 150 дана. Постоје у Изл и Лев различите заповести о жртвовању. Декалог се наводи у Изл и Понз, при чему има разлика.

5. Континуитет писања (временски) се понегде прекида.6. Различити термини. Мојсијев таст се у Пост назива Рагуил, а у изл. Јотор.

Овде спада и оно (већ наведено) што је приметио Жан Астрик; али, то су приметили и Јован Златоусти и блажени Јероним.

Извори у Петокњижју (J, E, D, P)1. Јахвеистички (J). Најстарији, из 10. или 9. века. Бог се приказује

антропоморфно, назива се Јахве. Стил је наиван.2. Елохистички (E). Настао је век касније од Јахвеистичког, у северном царству.

Бог се приказује као трансцендентан. Стил је етички и философски узвишен.3. Дефтерономистички (D). Настао је у 7. веку на северу. Понавља до тада

речено.4. Свештенички или Пристер (P). Настао је у 5. веку. Бави се разним аспектима

свештеничког питања.Време настанка је период од 13-5. века.Место настанка су Египат и Палестина.Садржај:1. Ставрање света, прича о Патријарсима2. Излазак из Египта и примање Закона3. Свештеничке дужности4. Статистика (попис)5. Понављање закона.

Питање 1.2: КЊИГА О РУТИ

Јеврејски: РутГрчки: РутхЛатински: Liber RuthЦрквенословенски: Књига Рут

Књига о Рути спада у ред најлепших књига Старог завета, како по својој романтичној садржини, тако и по богатству и лепоти карактера који се у њој појављују.У јеврејском канону ова књига се налази у трећем делу списа тзв. Кетувим (приче). Она је у збирци Хемеш Менглот пета по реду, па зашто су је хришћани уврстили у историјске књиге? Неки благочестиви хришћанин је на основу реченице „... а и у оно време када суђаху судије у Израиљу“ помислио да се у овој књизи говори о судијама, па ју је оставио уз књиге о судијама. Тако су мислили и Ориген, Епифаније Кипарски, Блажени Јероним, Мелитон...

Писац. 14. одељак Талмуда (Бабабатра) приписује ову књигу Самуилу. Та талмудска традиција није баш тачна. Мислило се: ко би могао писати о судијама ако не сам Самуило? Али, на основу 1,11 се стиче утисак временске разлике између догађаја описаног у књизи и писца. Да самуило није писац говори податак да Самуило није знао за Давида, а у овој књизи се даје генеалогија Давидова.

– 43 –

Књига је, дакле, написана најраније за време цара Давида. Потиче, дакле, из времена царства, а не судија. Наиме, 586. године Навуходоносор је разорио Јерусалим и одвео део Јевреја, а међу њима и најугледније, у ропство у Вавилон. Тамо се говорило арамејским језиком, који је, уједно, био и дипломатски језик. Јевреји полако заборављају јеврејски језик, а почињу говорити арамејским. Отуд књиге после ропства имају арамеизме.

Време. На основу језика научници закључују да је ова књига настала после Вавилонског ропства, око 460. године. И сам ред у јеврејском канону говори да је књига млада.

Место. У Јудеји, писац непознат.

Идеја књиге. Иако је литерарно дело, новела, можда је историјски тачно. Наиме, постојала је традиција да је Давид имао у себи Моавске крви. Сами ликови психолошки и терминолоки имају симболичка имена:Нојемина – моја личност; Малон – изнемоглост; Хелеон – исцрпљеност;Орфа – она која окреће леђа; Рута – пријатељица.

Узрок и циљ. Ово је политички памфлет против Јездре и Немије. Наиме, Јевреји се у две групе враћају из ропства. Јевреји су се у Вавилону снашли, па су развили трговину и банкарство. За време персијског цара Кира, 558. гоине прва група Јевреја се враћа у Палестину (538. постављен темељ Зоровавељевог храма и обновљене жртве), а богатији јевреји остају у Вавилону. Повратници су се око 70 година мучили да подигну јерусалимски град. Око 450. године долази друга група Јевреја из Вавилона, коју је водио Јездра, врло строг и учен писмозналац. У исто време долази и Немија са персијског двора, где је био пехарник. Њих двојица, иначе строги јахвисти, подижу зид око Јерусалима, уређују богослужење, судство, државу. Сви Јевреји су били за то да отерају туђинце, или да, у противном, буду грађани другог реда. Тада многи бракови пуцају. Неки писац као критику на ово напише ову књигу. Ово је критика Јездриног чистунства. Уствари, у књигама је мало истакнут шовинистички карактер јеврејког народа, и ово развија мишљење да је само јеврејска вера права и да је спасење само за Јевреје. Млађе књиге ово размекшавају.Дакле, шта је сметало да Рута, иако Моавка, буде прабаба Давида, највећег Јевреја? Зар је лоша само зато што је Моавка?Књигу треба схватити као измишљену причу.

Питање 24.2: КЊИГЕ ДНЕВНИКА

Назив. Д Иврé хајамíм, Παραλιπομενων α’ και β’, Liber Paralipomenon, Chronica (Vulgata), Књига Паралипоменон.

Писац и време настанка. Бабабатра сматра да је писац Јездра. Аутор је непознати левит хроничар, који је живео од 300-250. г. пре Христа. Ова књига је последња у попису Кетувим, дакле најмлађа. О Персијском царству се говори као о далекој прошлости. Види се љубав према Храму и Храмовном култу.

Писана је помоћу извора, од којих неки нису сачувани. Сачувани извори: Пост, ИНав, Рут, Сам, Цар, Иса, Јер, Јез. Изгубљени извори: Историја пророка Натана, Историја видиоца Гада, Историја пророка Ахије, Историја видиоца Адона, Књига царева Израиљевих и Јудиних.

Подела.

– 44 –

1) Увод: Родослови. Идеја је да су сви људи повезани у Адаму, али Бог бира народ у ком се преко Давида чува месијанска нада.

2) Цар Давид (1 Дн 10 и даље). Износи се идеализована прича о цару Давиду (између осталог без епизоде са женом Урије Хетејина).

3) Цар Соломон (2 Дн 1-9). Такође се износи идеализована прича. У центру пажње је изградња јерусалимског Храма.

4) Историја јудејских царева (2 Дн 10-36). Занемарује се израиљско царство. Цареви се процењују по степену религиозности и правоверности.

Упоређујући Днев са Сам и Цар, може се рећи да је писац Днев више теолог, а Сам и Цар више историчар.

Питање 6.2: КЊИГА ЈЕЗДРИНА И НЕМИЈИНА

Назив. Езра (спојене су), Λογοι Νεεμιας ιου Χελκιας, Εσδρας β’ (LXX; Εσδρας α’ је она која је апокриф), Esdrae I et II, Књига Јездри и Књига Неемији.

Писац и време. Постоје три мишљења по овом питању. 1) Писац обеју књига је писац Днев, јер се Јез и Нем настављају на Днев. То је вероватно Јездра. Тачно је да има места где Јездра говори у првом лицу, али има и места где Немија говори у првом лицу. Уосталом, то је вероватно само стил писања. Јездру писцем сматра и Бабабатра. 2) Јездра је написао већи део, а Немија додатак. 3) Непознати писац који је живео после Јездре и Немије (око 330. г. пре Христа или у доба Александра Македонског). Користио је белешке Јездре и Немије. У књигама се о данима Јездре и Немије говори као о прошлости; каже се о Јездри да је „вешт књижевник“ (познавалац Писма); последњи првосвештеник који се спомиње у књизи (Јојада) је, према Јосифу Флавију, био савременик Александра Македонског. *) Најновије: писац Јез и Нем је писац Днев (300-250).

Садржај. Говори се о времену после повратка из Вавилонског ропства (536-400 г. пре Христа), развоју верског живота и буђењу националне свести. Редослед догађаја описаних у књизи није хронолошки.

Подела.1) Повратак из Вавилонског ропства и обнова Храма (Јез 1-6).2) Јездрин рад (Јез 7-10).3) Немија обнавља зидине Јерусалима (Нем 1-7)4) Немијина и Јеремијина верско-национална реформа.

Питање 31.2: КЊИГА О ЈОВУ

Назив. Јов, арапски Ејуб (Јов је био Арапин), Ιωβ, Job, Књига Јова.Писац. По овом питању било је много мишљења. Ориген сматра да је писац Јов

и да је књига старија од Петокњижја. Бомфреријус је сматрао да је књига писана на арапском, а да је Мојсије превео на јеврејски. Блажени Јероним је сматрао да је писац Мојсије. Јован Златоуст и Григорије Назијанзин наводе више могућности. Најновија истраживања показују да је писац непознати Јеврејин из Палестине.

Време. Стил језика је млад, па се сматра да је написана око 400. г. пре Христа. Али, сама прича о Јову је раније постојала, и вековима се преносила са колена на колено.

Садржај. Циљ књиге је да се одговори на питање: зашто праведник страда, а грешник ужива. Јов је био богат и срећан, имао је породицу. На небу су Бог и анђели; наилази ђаво, код кога се Бог хвали праведним Јовом. Ђаво тражи да Јову одузме децу и богатство, затим и здравље. Јов све то без роптања подноси, уз речи: „Го сам изашао

– 45 –

из утробе мајке своје, го ћу се у њу и вратити!“ Жена и пријатељи га својим речима само још више психички укопавају. Пријатељи сматрају (а то је иначе старозаветно мишљење) да он мора да је грешан, чим толико страда. У 38. глави долази Бог и даје објашњење Јововог страдања.

Подела.1) Пролог (1-2), писан у прози;2) Дијалог (3-42,6), писан у поезији;3) Епилог (42,7 до краја), писан у прози.

Питање 12.2: ПСАЛТИР

Називи. Техилим (глагол халал - хвалити), ψαλτυριον (ψαλλω - прстима свирати жичани инструмент), Liber Psalmorum, Псалтир.

Подела. Псалама има 150. Псалам 151 у Септуагинти је апокриф. Код Јевреја има 147, али Масорети кажу да их има 150.

Дели се на пет књига, могуће по узору на Петокњижје: 1-41, 42-72, 73-89, 90-106, 107-150. Богослужбена подела код нас је на 20 катизми (καθισμα – сједален, када се седи).

Распоред псалама није исти у свим преводима. Долазило је до спајања или поделе псалама. Ако упоредимо са једне стране Масоретски текст и Даничићев превод, а са друге стране Вулгату, Септуагинту и Словенски превод, уочићемо следеће ситуације: 9 и 10 = 9; 114 и 115 = 113; 116 = 114 и 115; 147 = 146 и 147.

Псалми су били омиљена јеврејска књижевна врста, па је сигурно да нису сви записани.

Наслови и писци. Наслови изнад псалама означавају: 1) име писца;2) историјски оквири у којима је писан псалам (нпр. када је Саул гонио Дваида, при некој војној победи...); 3) врста мелодије (као систем подобена у нашој црквеној музици) или инструмента који се користи при певању; 4) прилика у којој се пева (у дан суботни, за пењање степеницама Храма...); 5) књижевна врста.

Неки Оци су сматрали да је све написао Давид (нпр. бл. Августин), а неки су то порицали (нпр. бл. Јероним). Писци (према насловима изнад псалама) су: Давид, Асаф, Корејеви синови, Соломон, Мојсије, Еман, Етан.

Време и место. 11-4. в. пре Христа, већином у Јерусалиму.Садржај и врста. Псалтир садржи срж свих књига Старог завета. Подела се не

може најпрецизније извршити. Врсте: похвални, покајнички, захвални, слављења, месијански (према 5. Вас. саб. то су 2, 16, 22, 45, 110).

Питање 10.2: ПРИЧЕ СОЛОМОНОВЕ

Називи. Мишле Шеломо, Паримие Саломонос, Liber Proverbiorum, Sapientia, Књига Притчеј Соломоњих. Српски назив није исправан, јер су у питању, заправо, мудре изреке, пословице.

Подела. Састоји се од више збирки изрека из разних времена, што се види већ и из самог телста, у ком пише чије су неке изреке.

1) 1-9 непознати аутор;2) 10-22 Соломон;3) 22-24 „мудраци“;4) 15-19 Соломон;5) 30 Агур;

– 46 –

6) 31 Лемуил; други непознати аутор (похвала доброј жени).Садржај. Књига даје најразличитије савете за побожан и исправан живот.

Карактеристични су паралелизми (нарочито контрастни). Две су врсте људи: мудри и луди. Најчешће мисли су о самоконтроли. Постоји одсечак у 8. глави о Божијој Премудрости, слично почетку Јн, који се тумачи христолошки.

Питање 8.2: КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА

Називи. Кохелет („онај који на скупу говори“), Εκκλησιαστης, Ecclesiastes, Књига Еклесијаста.

Писац. У јеврејској и патристичкој литератури се сматра да је писац Соломон. Писац је непознат. Можда је писало више писаца.

Време. Крај 3. в. пре Христа. Ово је закључено на основу језика, јер има арамеизама и јелинизама. Такође, приметан је утицај свих јелинских философских школа (зато има мишљења да је било више писаца).

Место. Јудеја.Садржај. Мисао која се више пута понавља је да је све таштина (испразност).

Ништа у животу није вредно. Али, Св. Оцима се ово није допадало, па је било проблема око примања ове књиге у канон. Иначе, таштина се на хебрејском каже хавел (= Авељ). Два су одговора Св. Отаца откуда толики песимизам у књизи. Прво, у Старом завету нема јесне представе о загробном животу. Друго је тежња за невезивањем за земаљске красоте. Такође, могуће је да је писац у поодмаклим годинама.

Питање 18.2: ПЕСМА НАД ПЕСМАМА

Називи. Шир хаширим, Ασμα ασματων, Canticum canticorum, Пјесан пјеснеј.Писац. Традиција сметра да је Соломон. Прави писац је непознат.Време. Почетак 10. в. пре Христа.Место. Јудеја.Садржај. Ово је збирка химни коју певају девојка и младић једно другом. Нема

ни једне антологије љубавне књижевности без Пнп. Књига је еротска (барем према некадашњим мерилима). Зато је тешко ушла у канон, и то помоћу тумачења да је у питању алегорија односа између Бога и Јеврејског народа, односно касније Христа и Цркве, или, пак, Бога и људске душе. Али, то би било неукусно. Из тог разлога се и не чита на богослужењима. Стари завет је иначе пун сексуалних гадости (нпр. Лот и ћерке, Давид и Уријиница...), у односу на које је Пнп чедна љубавна песма. На крају, зар да мушко-женска љубав, као веома важна ствар, не нађе места у најлепшој књизи?

Питање 28.2: КЊИГА ПРОРКА ИСАИЈЕ

Називи. Јешаја, Ησαιας, Jesaia, ИсаијаВреме. Живео је отприлике од 760-690. Отац му се звао Амос. Неки Оци су

сматрали да је он син прорка Амоса, али имена ове двојице се на јеврејском другачије пишу; такође, прорк Амос је био пастир, а пророк Исаија је потицао са двора.

Садржај. Имао је визију Бога у Храму (која се данас израђава кроз Трисвету песму на Литургији). У то време је владао цар Језекија, који је добро сарађивао са пророком Исаијом. Исаију је убио следећи цар (многобожац) Манасија. По предању, Исаија је претестерисан. Постоје 3 слоја у књизи: Исаија, Девтероисаија и Тритоисаија (ова два су његови настављачи).

– 47 –

Питање 29.2: КЊИГА ПРОРОКА ЈЕРЕМИЈЕ

Називи. Ирмија, Ιερεμιας, Ieremias.Време. Живео је отприлике од 650-580. Отац му се звао Хелкија (можда је био

свештеник). Родио се у малом месту Анатап близу Јерусалима. Почео је да пророкује вероватно око 15. године живота.

Садржај. Вавилон је хтео да освоји Јевреје. Они су планирали да се ослоне на Египат, али Јеремија је говорио да је Египат слаб, због чега су га народ и власт прогањали. Навуходоносор је освојио Јудеју. Трећину народа је одвео у ропство, трећину убио, а трећину оставио под својом управом. Било је побуњеника, који су касније побегли у Египат и на силу одвели Јеремију. Бл. Августин говори да се Јеремија сусрео са философом Талесом. Јеремија је каменован у Египту од стране Јевреја којима је пророковао. Јеремија даје јако леп опис пророчког надахнућа: када није хтео да пророкује јер га народ није слушао, осетио је Реч Господњу „као огањ у костима“.

Питање 3.2: КЊИГА ПРОРОКА ЈЕЗЕКИЉА

Називи. Јехезкел, Ιεζεκιηλ, Ezechiel.Време. Живео је око 623-570. Отац му се звао Вуз. Пророковао је у Вавилонском

ропству, у Тел-Авиву.Садржај. Проповедо је морал. По предању је каменован.

Питање 16.2: КЊИГА ПРОРОКА ДАНИЛА

Називи. Даниел, Δανιηλ, Daniel.Време. Живео је око 619-535, али књига је писана тек у време Макавеја (3. в. пре

Христа). У јеврејском канону је претпоследња.Садржај. Књига, заправо, пише о Данилу. С обзиром да је писана доста касно,

извештај вероватно није сасвим тачан. Данило је са још двојицом младића одведен у Вавилон у ропство. У књизи пише да је пророковао за време више владара, што је велики временски распон, па су у питању наслаге предања о Данилу.

– 48 –