1. ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА НАУКЕ О КЊИЖЕВНОСТИ

- Наука о књижевности подразумева разгранато и саставно проучавање књижевности. Понекад се за исто проучавање употребљава назив књижевна критика, али то проширује њен домен / = вредновање књижевних дела / део науке о књижевности /

Наука о књижевности се дели на:

- ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ – НАСЛЕДНИЦА ПОЕТИКЕ – представља СИНХРОНО (истовремено) бављење општим.

- ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ - представља ДИЈАХРОНО бављење појединачним – наследница филологије и полихисторских истраживања.

- КЊИЖЕВНА КРИТИКА – наследница реторике (реторика је наука о беседништву) – представља СИНХРОНО бављење појединачним, у оквиру реторике је негована општа стилистик које све заједно чине ТРИЈАДУ.

Ова класификација науке о књижевности постоји тек око 200 година.

- Филолошка и полихисторска истраживања нису истраживања књижевности

- полихистар / многозналац /

- Полихисторска истраживања утицала су на историју књижевности у којој је нагласак у XIX веку / Модерна историја је настала у XVIII веку /

У XX веку – теорија и критика има много већи значај од историје, у другој половини XX века нарочито критика

* Велек и Ворин –мисле да историчар мора бити и критичар, по њима је погрешно схватање – да критичар вреднује, а историчар говори шта из чега произилази.

Они се противе историјском релативизму /књижевно дело је пресудно условљено временом у коме је настало/ XIX века и почетка XX века- историчар треба да преузима судове прошлих времена

Јан Кот је критиковао историјски релативизам у књизи о Шекспиру *

Ове три дисциплине морају бити најуже повезане јер ни једна не може деловати без друге, но разлика постоји и огледа се у схватању књижевности као ИСТОВРЕМЕНОГ поретка и схварању књижевности као НИЗ дела, која сврстана хронолошки представљају целовите делове историјског процеса. Постоји разлика у проучавању начела и мерила књижевности, као и у проучавању појединих књижевних дела. Тако ће теорија књижевности описивати књижевна начела, мерила и категорије, док ће се проучавањем

1

конкретних књижевних дела бавити или књижевна критика или историја књижевности.

Ове три дисциплине представњају дијалектићки процес прожимања теорије и праксе.

Било је покушаја да се историја књижевности одвоји од теорије и критике, па би се прва бавила проверљивим чињеницама, а друге две мишљењима и уверењима. Али, ова разлика је неодржива јер нема тих књижевно-историјских података који се могу сматрати чистим, неутралним чињеницама, а аако и постоје попут датума , наслова, биографских догађања они служе састављању књижевних анала.

Захтев да се историја књижевности одвоји од књижевне критике има другачије темеље. Не пориче се да су чинови суђења нужни, али се тврди да историја књижевности поседује посебне стандарде и мерила тј. с тандарде и мерила других времена. Ово гледиште, које се назива ИСТОРИЗАМ, подразумева реконструкцију духа и ставова прошлих времена без уплитања сопствених предрасуда или предрасуда садашњег времена.

Ово гледиште је прихваћено и развијено у XIX веку у Немачкој, Енглеској и Америци. Овакво схватање историје књижевности захтева од нас дубоку духовну сродност са прошлим временима, уживљавање или емпатију (апсолутно уживљавање нпр. у неку епоху ) . Па ћемо тако много знати о хеленском ставу према боговима, женама и робовима. Овај покушај историјске реконструкције је довео до наглашавања пишчеве намере, а историју књижевности своди на низ оделитих и несхватљивих одломака.

*Велек и Ворин се противе... / може и за друго питање /

Смисао једног књижевног дела се не исцрпљује у оквиру пишчевих намера нити је њима еквивалентан. Такође, не можемо изузети фктор садашњости , јер се ми као људи XXI века не можемо претворити у човека Хомеровог доба, тако се морамо чувати релативизма, али и апсолутизма и окренути се ПЕРСПЕКТИВИЗМУ / значење неког књижевног дела нараста током времена / односно морамо бити способни да једно дело повежемо са вредностима како његовог доба тако и са нашим временом. Нарочито лоша последица оваквог става јесте потпуно искључивање савремене књижевности из озбиљног проучавања. Једина мана пручавања живих аутора јесте у томе што проучавалац нема комплетан увид у стваралачки опус једног писца.

ZEITGEIST – дух времена

VOLKSGEIST – дух народа Ова два појма у филозофију је увео Хегел.

2

Сматра се да је књижевно дело условљено духом времена и духом народа. / XIX век /

- У другој половини XIX века настаје књижено-историјски позитивизам / почива на историјском релативизму / - књижевно дело почива на времену настанка дела, биографијама писаца, психологији личности и приликама у друштву.

Антипозитивизам – заступају Велек и Ворин

Против позитивизма – деф. Из Речника књижевних термина – средином XIX века научни поглед на свет, надахнут успесима природних наука, пресудно делује и на прочавање књижевности. Такво настојање назива позитивизмом – назив за филозофску оријентацију која тежи да сваку спознају (сазнање) изведе из чињеница које се могу искуствено проверити. Позитивизам у науци о књижевности има нешто уже значење и не може се схватити дословно као такво учење о књижевности које би се директно позивало на филозофски позитивизам.

Позитивизам у науци о књижевности заснива се на уверењу да се смисао књижевног дела може објективно утврдити на темељу познавања чињеница из ауторовог живота. Позитивизам тако карактерише биографизам тј. исцрпан рад на проучавању биографија појединих аутора. Уз то, у проучавању књижевног дела је присутан и историзам, тј. уверење да се књижевна дела морају разматрати у оквиру историјског истраживања о условима њиховог настанка. Присутан је такође и психологизам – тј. Уверење да је потребно проучавати психологију аутора како би се разумеле његове творевине: уметничка књижевна дела.

У анализи књижевног дела позитивисти су сматрали да је САДРЖАЈ, а не форма од пресудне важности. На основу тога су изводили закључке о смислу књижевног дела.

Читав наводни имунитет историје књижевности на књижевну критику и теорију уопште не постоји и то из простог разлога што једно књижевно дело било да је уобличено јуче или пре хиљаду година доступно је сад непосредном посматрању и представља решење извесних уметничких проблема. Немогуће га је описати, испитати или вредновати без сталног прибегавања критичким начелима.

Историја књижевности постаје значајна за књижевну критику оног тренутка када књижевни критичар престане да изражава просту наклоност. Онај критичар који не познаје историју не може знати које је дело изворно, а које изведено из неког ранијег и у свом раду лако може да застрани.

3

Тако да је крајњи закључак да било какво подвајање историје књижевности од критике или теорије иде на штету обе стране односно на штету науке о књижевности.

/ погледати – Речник – стр.206 /

2. ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ / XVIII век /

Саставни део науке о књижевности. Бави се проучавањем књижевних дела у њиховом историјском следу. Настоји да обухвати књижевност у времену, да опише и оцени појединачна књижевна дела у односу на целокупан опште културни развој, затим да сакупи искуства и знања о појединим раздобљима књижевности.

**Било је покушаја да се историја књижевности одвоји засебно ( из I питања ) – књижевна историја показује да А произилази из Б / поверљиве чињенице /, док критика проглашава А>Б

Историчар мора да буде и критичар.

Историзам има своје стандарде и методе : треба “утонути” у дух минулих времена и пратити њихове стандарде и уверења, при том искључујући уплитање „данашњих” предрасуда.

ЕМПАТИЈА – АПСОЛУТНО УЖИВЉАВАЊЕ У ОДРЕЂЕНУ ЕПОХУ- дубока духовна сродност са прошлим добом.

Ипак, укупно значење једног уметничког дела не може се извести само из проучавања и значења које је имало тек када је настало, то је период НАРАСТАЊА – историје критичких текстова.

Перспективизам / значај књижевног дела нараста током времена / – књижевност није нити низ дела који између себе немају ништа, нити низ дела затворених у времену. /из I питања /

С обзиром на подручје које ће историја књижевности обухватити може се разликовати : ИСТОРИЈА ПОЈЕДИНИХ КЊИЖЕВНОСТИ, КОМПАРАТИВНА ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ и ОПШТА ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ.

Историја поједине књижевности одређује развој, промене у времену и особености неке националне књижевности или књижевности коју одређује њено друго језичко заједништво. Најчешће се одређује према начелу

4

националне припадности – историја српске књижевности, некад према начелу језичког заједништва – историја латинске књижевности, а понекад и према начелима заједничке традиције у вишејезичној и вишенационалној заједници – историја југословенске књижевности.

Компаративна или поредбена историја књижевности истражује везе између 2 или више различитих књижевности. Она настоји да утврди заједничке додирне тачке различитих књижевности, као и да утврди њихове међусобне разлике и међусобне утицаје.

Општа историја књижевности развија се на основу компаративног проучавања књижевности као настојање да се обухвате све књижевне појаве од светског значаја или велики број националних књижевности које повезује сличан развој на заједничком темељу нпр. историја књижевности европског културног круга, а то је она књижевност која обухвата и обједињује грчку, старојеврејску и хришћанску митологију.

Познати историчари: Милорад Павић, Јован Деретић, Стојан Новаковић, Ватрослав Јагић, Иво Тартаља и др.

3.КЊИЖЕВНА КРИТИКА

- наследница реторике (наука о беседништву, вештинама говора, употреби стлских фигура)

Јавља се те после XVIII века и за њен настанак су морали постојати одређени предуслови: судови, друштвени живот, тржиште, књижевни живот.

- У оквиту тријаде ово је најоспораванија дисциплина.

Њен основни задатак је да доноси вредносне судове о појединим књижевним делима, али је она и посредник између дела и читаоца.

Критичар тумачи и вреднује, али не бави се само тим, он дубоко залази у проучавање књижевног дела да проучава и писца, епоху којој писац припада и на крају читаву националну књижевност. (додири са историјом књижевности и теоријом књижевности, па је веома тешко одвојити од тих наука.) У односу ПИСАЦ – ДЕЛО – ЧИТАЛАЦ, дуго времена је запостављана улога читаоца, међутим како је уочено да се наш укус и разумевање мења у току времена, улога читаоца добија на значају. Тако да је 60-их година XX века у Немачкој основана књижевно-теоријска школа ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ која читаоца укључује у све аспекте проучавања дела. Самим тим, и књижевна критика добија

5

јасно дефинисан домен интересовања. Али рад књижевних критичара је сложен – обухвата и историју књижевности и теорију књижевности. Рад једног књижевног критичара заснива се на анализи и поређењу што већег броја књижевних дела што подразумева и огромно књижевно-теоријско знање. Историја књижевности је у овом случају у значењу исправљања грешака које је критичар начинио у проучавању. Познато је да је Скерлић Костићеву и Дисову поезију врло лоше оценио.

Основни проблем књижевне критике јесте присуство субјективности које се може избећи једино добро разрађеним методама. Поред тога, многи проучаваоци књижевности су наглашавали да књижевни критичар поред огромног знања које поседује морао поседовати и истанчан укус, пријемчиво срце и душу, тј. ОСЕЋАЈ ЗА КЊИЖЕВНОСТ.

Сам књижевни критичар има врло незахвалан задатак, да једну ирационалну уметност рационално објасни. При сусрету са књижевним делом критичар се понаша истоветно као теоретичар, он формулише опште претпоставке на основу којих ће анализирати, описивати и судити.

Данас је нарочито велика улога критичара, када се јавља мноштво дела, а читалац није у могућности да их сам вреднује. Ово је нека врста самосталне стваралачке (књижевне) делатности – КЊИЖЕВНОСТ О КЊИЖЕВНОСТИ , а у том случају критичар износи неке сопствене ставове о делу без намере да се она посебно уклопе у опште прихваћено мишљење о истом делу.

Од XIX века је могуће пратити 2 основна правца у критици:

I иде ка науци – што је објективније, овде спада и позитивизам

II тежи уметности – књижевност о књижевности (импресионистичка)

Симбол. Бодлер, Вајлд – критика што субјективнија.

Деф. књижевне критике:

- КРЕАТИВНА АКТИВНОСТ ОСОБЕНЕ ВРСТЕ којом се критички доживљавају књижевна дела.

КОНТЕКСТ – уведен баш због критике са уметничким приступом, а на основу тог контекста се утврђује и тумачи вредност књижевног дела.

КРИТИЧАР УВОДИ КОНТЕКСТ

* Из Речника – књижевна критика - део науке о књижевности која се бави проучавањем појединости књижевног дела и појава у овој грани уметности. Њен основни задатак је да прати објављивање нових књига, да оцењује њихову

6

вредност и о томе обавештава потенцијалне читаоце. Књижевна критика се дели на ТЕКУЋУ и НАУЧНУ критику.

Текућа критика је она која у новинама и другим публикацијама даје основне информације о књигама, не улазећи у дубљу анализу књижевних дела.

Научна критика дубље понире у вредност књижевних дела, служи се документима, методом научне анализе и објављује их у виду расправе, студије или монографије.

Субјективни приступ књижевном делу даје имперсионистичку критику – то је врста књижевне критике која за основни критеријум узима утисак, импресију коју дело изазива у критичару. Критичар заборавља на обавезу да објективно оцени дело, већ говори какав је утисак на њега оставило то дело, о својим доживљајима дела, па и о својим размишљањима која су покренута прочитаним делом. Дакле, лични став је доминантан, емоције су снажне, излагање је надахнуто и сликовито, али и веома субјективно, лично. Ипак, ова врста критике оставља важне податке о писцу дела и како је дело, у одређеном времену, примарно. Код нас су импресионистичку критику неговали : Јован Скерлић, Исидора Секулић, Бранко Лазаревић и др.

4. ПРЕДМЕТ, ЗАДАЦИ И УЖА ПОДРУЧЈА ТЕОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Описује књижевна начела, мерила и категорије.

Деф. – Речник – стр. 207. – Теорија књижевности обрађује питања природе књижевних облика и начина књижевног изражавања и опште и посебне особине књижевних дела као уметничких остварења. Њу занима општа законитост књижевног стваралаштва; она настоји да истражи која су општа начела књижевног обликовања, те законитости вредновања књижевних дела. ( посебни закони који се односе на обликовање појединих књижевних врста )

Стр. 319. – део науке о књижевности (изучава опште законитости стварања, природу књижевног дела и пишчева изражајна средства). Теорија проучава и утврђује научна мерила за квалификацију књижевних дела и његово место у оквиру рода или врсте, те карактеристике појединих родова и врста.

У оквиру теорије књижевности постоје 4 научне дисциплине : ПОЕТИКА, РЕТОРИКА, ЕСТЕТИКА КЊИЖЕВНОСТИ и МЕТОДОЛОГИЈА КЊИЖЕВНОСТИ.

Теорија књижевности је наследница поетике ( грчка реч – умеће, вештина песништва ). Поетика је данас учење о песништву којим се руководе поједини

7

књижевни правци нпр. хуманизам, или поједини писци нпр. Радичевићева поетика или се под поетиком подразумева начин обликовања појединих књижевних врста нпр. поетика романа.

Поетика – из Речника – научна дисциплина која проучава природу књижевног стварања, облике и жанрове књижевности, особености и историсјки развитак родова и књижевних врста.

Поетика – традиционални назив за учење о начелима производње књижевних дела.

Реторика / из Речника / - вештина доброг беседништва, теорија и техника беседе која тежи ефектном обликовању прозног израза ( док је поетика теорија песништва ). У пракси и теорији антике област реторике је проширена на све врсте књижевних израза ( и на поезију )- стога што је реторика обухватила и неговала општу стилистику, утврђујући основне облике изражавања и дајући правила за градњу тражених језичких украса.

Стилистика / из Речника /- наука о стилу тј. о добром и правилном писању; научна дисциплина која проучава језички систем и његову структуру све до језичких јединица. Проучава склад између мисли и осећања на једној страни и језичког израза на другој страни.

Дело је језичка творевина па се мора анализирати и језик- СТИЛИСТИКА наука која повезује теорију књижевности и лингвистику. / књижевности и језик /

У оквиру стилистике јавља се версификација – наука о стиху проучава начин на који се стих обликује.

Методологија проучавања књижевности – методе и правци савременог проучавања уметности (богат и нејединствен развој научног проучавања књижевности). Није изравно део теорије књижевности али је повезана са теоријом, јер без њеног познавања тешко је снаћи се у методама, средствима и циљевима појединих праваца у науци о књижевности.

Познати теоретичари су: Рене Велек, Остин Ворин, Волфганг Кајзер, Иполит Тен, Драгиша Живковић, Јаков Игњатовић, Светозар Марковић и др.

8

*** Солар- ужа подручја теорије књижевности : ПОЕТИКА- учење о анализи књижевног дела + учење о књижевним родовима и врстама, СТИЛИСТИКА, ВЕРСИФИКАЦИЈА, МЕТОДОЛОГИЈА ПРОУЧАВАЊА КЊИЖЕВНОСТИ.

Поетику са савременом стилистиком повезује настојање да се књижевно дело анализира у складу са општим начелима анализе језика.

5. ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ У ОДНОСУ НА ЛИНГВИСТИКУ, ЕСТЕТИКУ И ФИЛОЛОГИЈУ

Естетика има корене у филозофском разматрању већ у грчкој филозофији.

У филозофији немачког класичног идеализма постаје обавезни део.

Као самостална дисциплина развиће се на иницијативу Александра Баумгартена. После немачког класичног идеализма резвија се у 2 засебна мада повезана правца.

I правац – да се уметничко дело анализира, опише, разврст према неким особинама ( да се истражују сличности и разлике међу делима ).

II правац– филозофско разматрање природе уметности, жели се допрети до смисла и значаја уметности у савременом свету, овај други правац је више повезан са теоријом, јер она своје ставове често утемељује на неком филозофском схватању природе књижевности.

I правац – илуструје међусобно упоређивање резултата естетике и теорије књижевности, док се у другом случају филозофска размишљања о књижевности додирују са књижњвно-критичким расправама о појединим делима.

Лингвистика такође има порекло у филозофским разматрањима порекла у сржи језика. / проблематике порекла језика /. На темељима тих разматрања уз потребе утврђивања правилног говорења и писања – граматика и реторика, а лингвистика ће се као засебна дисциплина развити у XIX веку, чији је превасходни задатак да прати историјски развој језика и врши њихово упоређивање. Вилхем ван Хумболт развија општу лингвистику која треба да разматра језик као израз духа једног народа, док ће Фердинанд де Сосир језик посматрати као основно средство споразумевања. Савремена лингвистика , настојећи да опише и објасни како функционише савремени језик много ће утицати на развој проучавања књижевности. Тако се књижевно дело почиње посматрати као језичка творевина , чиме се откривају и посебне особине

9

књижевности као уметности. Лингвистика омогућава увиду у СТРУКТУРУ књижевног дела као и НАЧИН на који читалац разуме поруку дела.

Ширина и обухватност метода којима се служи лингвистика довело је до схватања да теорија књижевности треба да буде самостална научна дисциплина која може и мора да користи резултате лингвистике, а уз то да развија властите методе у проучавању књижевности.

Теорија књижевности се све чешће повезује са семиотиком, науком о знаковима чији је оснивач Чарлс Пирс, Чарлс Монс, Фердинанд де Сосир. Семиотика врши анализу знакова, њу занима како је означавање уопште могуће, које врсте знакова постоје и како их препознајемо. Како је књижевно дело језичка творевина, а језик чине знакови природна је веза између теорије књижевности и семиотике.

* СЕМИОТИКА КЊИЖЕВНОСТИ- МЕТОДАМА СЕМИОТИКЕ ОБРАЂУЈЕ КЊИЖЕВНОСТ

Филологија – у ширем и старијем смислу – целокупна област проучавања језика, усмене и писане књижевности, уопште духовне културе једног народа. У ужем и новијем значењу то је тумачење књижевног текста у књижевне и културноисторијске сврхе.

ЗНАК – будски производ којим се нешто означава; пресликава неку појаву.

6. УНУТРАШЊИ И СПОЉАШЊИ ПРИСТУП У ПРОУЧАВАЊУ КЊИЖЕВНОСТИ

Унутрашњи приступ – антипозитивизам и спољашњи приступ – позитивизам су 2 опречна правца у проучавању књижевности, две крајности, али ни једна ни друга нису оптималне.

У спољашњем приступу (позитивизам) књижевно дело се схвата на основу разних чињеница из ауторовог живота (биографизам), на основу података из ауторовог психичког живота ( психологизам ).

Спољашњи приступ је најраспростањенији и највише употребљавани метод у проучавању књижевног дела који дело посматра у светлу његовог друштвеног контекста и оног што му претходи. Већином се претвара у узрочно објашњење књижевности које оправдава и објашњава књижевност и своди на њен наводни извор.

Овим узрочним објашњењем никада не можемо решити проблеме описивања, анализе и процене једног дела, јер узрок није увек еквивалентан последици. Већина проучавалаца се труди да издвоји неки посебан чинилац средине који је пресудан за настанак дела – неки тврде да дело треба испитивати кроз

10

биографију и психологију писца, неки траже узрок настанка дела у духу времена, интелектуалној атмосфери која је владала.

Настоје да утврде везу уметничког дела са околностима у којима је настало и оним што му претходи, под претпоставком да из тих чињеница произилази неко сазнање, а при том се лако дешава да им прави смисао измакне.

У оваквом проучавању само дело се готово губило, више пажње се посвећивало аутору и чињеницама из његовог живота, сматрало се да се дело не може проучавати без познавања аутора.

пр. Иполит Тен је написао читаво учење о раси – НАСЛЕЂЕНО, средини – ЗАТЕЧЕНО, и моменту – ИНДИВИДУАЛНО као чиниоцима помоћу којих је подесио проучавање књижевног дела.

У другој половини XIX века јавља се побуна против позитивизма. Тежња и акценат су усмерени на само дело.

Модерна историја књижевности је настала у вези са романтичарским покретом рушећи ранији неокласицистички систем , они су тврдили да различита доба изискују различита мерила. Слом старе поетике до ког је дошло померањем на читаочев појединачан укус , поткрепило је убеђење да књижевност с обзиром да је ирационална уметност треба да се посматра са становишта доживљаја. Следеће је усмеравање на само дело, а не на факторе средине.

Нови подстицај у проучавању књижевног дела су дали руски формалисти и њихови чешки и пољски следбеници. Руски формалисти су најодлучније устали против старе поделе дела на садржину и форму. Естетско дејство уметничког дела не налази се обавезно у ономе што ми називамо садржином . Под садржином подразумевају се идеје и емоције, а форма би обухватила све језичке елементе за изражавање садржине.

Такође, речи које су саме по себи естетски индиферентне, постају естетски делотворне оног тренутка када уклопљене у форму добијају одређено значење и звук. Па ће тако, Велек и Ворин ( заступници унутрашњег приступа ) градивом називати оне елементе који су раније сматрани делом садржине, а структура је појам који обухвата и садржину и форму уколико су они обликовани тако да имају естетску сврху.

Унутрашњи приступ заснива се на разматрању свих оних елемената књижевног дела који одређују његово уметничко дејство, смисао и значење .

Обухвата детаљну анализу језика, стила, теме, карактера, радње, међусобни смисао свих елемената дела и њихово значење.

11

Антипозитивизам је често неодвојив од спољашњег приступа али се од њега суштински разликује по томе што поједине елементе књижевног дела не посматра у њиховој биографској, историјској или литерарној генези већ у њиховој непосредној функцији унутар дела. Овај начин проучавања прихватили су и структуралисти, представници нове критике и семиотике.

*СТРУКТУРАЛИЗАМ / из Речника / - правац у савременој науци који тражи да се чињенице једне научне области проучавају као елементи зависно од целине /структуре/ у коју су укључени. У структуралној анализи књижевног дела целина /структура/ сагледава се на 2 начина: као целина саставњена из делова и као целина састављена из слојева, планова или нивоа. Мање структуре од књижевног дела су: лик, фабула, епизода, ситуација, стих, строфа, певање, чин, појава итд.

*АНАЛИЗА КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА - постала је саставни део свих приступа књижевном делу, свих критичких и научних и наставних метода у изучавању књижевности.

а) ФИЛОЛОШКА АНАЛИЗА ДЕЛА – Читалац мора разумети језик на коме је дело написано, не површно већ темељно; он мора схватити некакве оквирне намере аутора које произилазе из прилика у којима је дело настало; мора такође познавати веровања, обичаје и мишљења народа којем дело припада и мора имати на уму традицију књижевног изражавања и појединих књижевних врста; на крају, поседовати одређен смисао за нијансе језичког израза, за одређене ритмичке и музичке ефекте којима се дело служи у већој или мањој мери. Њен задатак је да утврди ауторство текста (тамо где је спорно), затим прави, оригинални текст (тамо где постоје варијанте, измене, допуне), те време настанка (датирања) текста и, на крају, припреми тумачење (коментар) текста.

б) СТРУКТУРА КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА – Да бисмо неки текст разумели и прихватили као уметничко књижевно дело, потребно је да га схватимо као сложену смислену целину.

Смислен и целовит текст пак нећемо схватити као уметничко дело ако га не осетимо као неку особиту структуру (састав, спој мањих делова у целини).

Пољски филозоф и естетичар Роман Ингарден развио је теорију о слојевима књижевног дела, разликујући 4 слоја: звуковни слој речи, слој значења речи, слој предметности и слој схематизованих аспеката.

1) Звуковни слој речи – сваки глас има своју посебну индивидуалност: висину, трајање, нагласак, учесталост, звучност итд. Свака реч има своју звучност, значење и друге одлике које зависе од њихове употребе у уметничком делу. Звук изговорених речи може бити самостални елемент значења.

12

2) Слој значења речи – Свака реч има своје основно значење, реч мења значење у реченици зависно од места које добије у њој, од реченичног нагласка (Црне горе) . Реч која има велику учесталост у тексту поприма вредност мотива који је кључ за разумевање књижевног лика или поруке дела. Нпр. наслов приповетке Лазе Лазаревића – Ветар, често употребљаван, открива психологију јунака приповетке и смисао самог дела.

3) Слој предметности – предметност подразумева скуп свих елемената који чине свет књижевног дела: звучања, значења ствари, предели, људи, догађаји, осећања, расположења, мисли, идеје...

4) Слој схематизованих аспеката – Писац поменуте елементе (под 3) никад не приказује у свим детаљима, већ захвата само неки њихов аспект који сам изабере. Дакле, он не даје потпун опис предметности већ делимичан. Тај аспект описа Ингарден назива схематизованим аспектом. Овај начин описа, нарочито књижевних ликова, подстиче читаоца да својом маштом и искуством, допуни писца у опису портрета неког јунака. На исти начин се допуњавају описи предела, објеката и др.

в) ТЕМА, МОТИВ И ФАБУЛА КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА- Њено одређивање је сложено питање /више о томе под посебним питањем /

г) КОМПОЗИЦИЈА књижевног дела – од ње зависи разумевање сложене структуре дела – начин на који је дело састављено тј. начин на који је оно сложено од мањих делова.

д) ИДЕЈА књижевног дела.

* Текстологија * 7. КРИТИЧКО ИЗДАЊЕ ТЕКСТА

ФИЛОЛОШКА АНАЛИЗА ТЕКСТА: утврђивање правог текста, утврђивање ауторства, датирање и коментар

* Издање књижевног дела које садржи највернију и најпотпунију верзију текста тог дела, тако да се може сматрати у највећој мери аутентичним (изворним) тј. оригиналним текстом аутора, са свим значајним елементима које чине предметно дело. То значи да каснија издања треба, без одступања, да преносе текст објављен у критичком издању. Језик писца не сме да се мења, осим што у ортографији и интерпункцијиможе да се осавремени и прилагоди правописним начелима /из Речника/.

- Кајзер – пре него што се почне са научном обрадом неког литерарног текста, потребно је да су испуњени извесни предуслови – филолошки предуслови, заједнички су свим наукама које се служе текстовима као основом свога рада.

13

НИЖА филолошка критика се бави проучавањем књижевних текстова, њихових аутентичних облика, услова и времена настанка, а њен крајњи циљ је критичко издање текста.

Пре испитивања неког текста – први предуслов је да је ПОУЗДАН – текст представља пишчеву вољу . Захтеви који су у томе садржани неће доћи до изражаја уколико је реч о неком тексту који тек што је изашао из штампе, већ кад је реч о текстовима преминулих писаца који се поново штампају. Већ се неколико особа испречило између читаоца и песника, онај који је за потребе најновијег издања модернизовао правопис, мада је значајније питање интерпункције нпр. замена каквог зареза тачком могу променити смисао реченице, затим застарели облици и речи који су данас неразумљиви замењују се облицима и речима који су у употреби или се може догодити да је слагач нешто наопако разумео и исправио, затим расејаност и погрешно усмерено обиље мисли такође доприносе разарању текста.

Зато је потребно неповерење према издањима која се објављују до истека рока у коме је заштићено ауторско право, а која не оправдавају своје обликовање текста.

Спас је вратити се првом издању које је најближе песниковој вољи, али то није могуће, па је довољно раније издање које даје аутентичан текст – “критичко издање”.

Али, код старијих дела – може ли се прво издање сматрати аутентичним?

Ранијих столећа песници нису сами обављали коректуру. Кад предају рукопис да се објави, он је ван њихове моћи. Треба рачунати с тиме да је штампар извршио неке измене, затим измене на захтев власти (цензура).

Зато се издавач не може задовољити прештампавањем првог издања, такво понављање макар оно било верно у погледу слова и облина, још није критички текст. Издавач који припрема критички текст мора у тзв. “критичком апарату”да наведе измене које је извршио и да их образложи, да би тако дао могућност читаоцу да овај сам провери и одлучи.

Оригиналност текста се утврђује на основу доступног материјала и извора који се означавају појмом традиције која може бити директна и индиректна.

Директну традицију чине рукописи, дактилограми, штампани примерци, коректуре дела. Код дела која су у рукопису текст се приређује на основу аутографа- власторучно писан текст. Код штампаних дела за приређивање критичког текста се користи ауторизовано издање, а ако их је више – једно се узима као основно, а други као варијанте.

14

У случају непостојања директне традиције користи се индиректна која може имати различите видове: верзија дела на другим језицима, стари коментари, имитације, цитати.

Утврђивање оригиналног текста зове се рецензија која може да буде отворена и затворена. Затворена је уколико оригинал може одмах да се реконструише. Отворена има 2 варијанте: USUS SCRIBENDI (УЗУС СКРИБЕНДИ) – као критеријум избора користе се испољене специфичности језика и стила самог писца.

LECTIO DIFFICILIOR (ЛЕКЦИО ДИФИЦИЛОР) – сваки текст током времена настоји да буде што једноставнији, значи да од 2 варијанте текста – она која је сложенија може да се узме за изворну.

У поступку утврђивања аутентичности текста веома је деликатан поступак ЕМЕНДАЦИЈА – исправљање грешака у тексту које врши приређивач познајући особености пишчевог стила.

У критичко издање неког писца улазе и сва дела груписана по родовима и врстама, необјављени рукописи, преписке, мемоари, дневници, говори, изјаве, полемике, преводи, садржи и биографију писца, предговор, индекс, хронолошке и синоптичке таблице, речник и библиографију.

Последњих деценија постало је за важнија дела скоро правило да се за пишчева живота појави неколико издања и да песник користи ову прилику како би уносио мање и више обимне измене . Обичај је да се штампане редакције обележавају великим латинским словима ( A, B, C… ), док руком писане редакције малим словима ( a, b, c…).

Као основа за критички текст у обзир долазе само 2: последње издање о коме се старао сам писац – издање из “последње руке” које значи његову коначну вољу и прво издање текста тзв. EDITIO PRINCEPS. С тим издањем дело се одвојило од свог писца, са њим оно почиње свој живот и отпочиње његово деловање. Издању из последње руке се даје предност .

За испитивање историје текста неког дела у намери да се дође до обавештења о развоју уметника препоручује се да се испитивање спроводи од слоја до слоја – најпре се испитују измене у другој редакцији у поређењу са првом, затим све измене у трећој редакцији у поређењеу са другом итд.

Свака измена се бележи на посебној цедуљи пуним текстом, наводи се категорија која је вероватно била одлучујућа за овакву измену (звучање, ритам итд.).

15

Потребно је да се открије јединствен, заједнички став који из разних група произлази, чиме је дата основа која допушта очитавање пишчевог развоја. Коначно, прерада којој уметник подвргава своје дело није механички процес који се може тачно прорачунати.

* Критичко издање новијег текста омогућава да упознамо историју развоја тог текста и рукописа до последње редакције, онакве какву је песник желео, а посредством ове историје, и развој самог аутора.

Друкчије је са издањима средњовековних текстова, обично су остали само каснији преписи који су мање или више мењали оригинални текст. Зато, критичко издање средњ. текста мора покушати да се пробије уназад до песникове редакције на тај начин што ће проверавати сачуване редакције, упоређивати их и критички одмеравати.

Сачувани рукописи су често столећима одвојени од времена настанка оригинала (крупне измене из језичких разлога), затим срењов. издавач није био прожет онаквим поштовањем према песниковој речи као савремени издавач.

Коректура – начин читања неке речи какав претпоставља истраживач.

* проблем Шекспирових драма – ни једна од сачуваних редакција не може се сматрати аутентичном, 2 групе редакција – 1) од 1594. год. Које су по формату назване “KVATRO” групи “FOLIO” које се јављају од 1623. год. Свакој од ових редакција основе су непоуздане (узори – књиге за суфлере, свеске с појединим улогама), затим ради се о драмским текстовима који потичу од аутора који је живео у свету позоришта, који није ни помишљао на некакав дефинитиван текст који би имао да живи посебним животом као књиж. дело.

- Кембриџко издање и ново издање Шекспирових дела

ЛАКУМЕ – празнине или делови текста који нису сачувани, могу да настану на 2 начина – хаплологијом – када преписивач пређе са сличног на слично и испусти део текста.

Дитографија – када се иста реч или сегмент напише 2 пута

8. ПРОБЛЕМ ИЗНАЛАЖЕЊА ПИСЦА И ДАТИРАЊА

Проблем изналажења писца је други предуслов за анализу дела. У новијој књижевности у вези с тим неће се појавити проблем јер је дато име писца у наслову. Међутим, у старијој књижевности – средњовековна, народне песме и бајке то је узалудан посао, јер су таква дела створена у заједници и њој се приписују. Код старијих дела може се десити да се неко дело објави под

16

именом аутора који није прави (Црноризац храбри – лажно име) и да тако стоји годинама. Нпр. “Принцеза од Клева” док се не утврди супротно. Затим, проблеми су и потписивања под “ лажним именом ” – псеудоними који наводе на забуну.

У новије време влада мишљење да је свако уметничко дело затворена целина за себе, тако да је познавање аутора неважно при рецепцији дела. Тако би идеална била она историја књижевности без икаквих имена. Овакав став вероватно је последица дугог тумачења књижевног дела као израза нечег другог, при чему је улога писца једна од најважнијих.

(Проблем аутономије уметничког дела и његов однос према стварности, проблем односа према његовом песнику. Право схватање неког дела веома често зависи од познавања његовог аутора).

Најславнија препирка из новије историје књижевности у погледу ауторства везана је за Шекспира, тако да се многа његова дела приписују његовим познатим савременицима или чак остају без аутора.

Проблемом изналажења писца, датирањем и местом настанка дела бави се ВИША ФИЛОЛОШКА КРИТИКА, док се поступак утврђивања ауторства у текстологји, назива АТРИБУЦИЈА. Постоје 2 основна поступка у процесу утврђивања аутора:

1- на основу докумената и егзактних доказа2- на основу анализе језичких и стилских средстава , па је тако за

утврђивање аутентичности текстова који припадају дубровачкој књижевности коришћена синелофа тј. римовање у коме 2 вокала личе на слог.

Могу се разликовати 3 технике када је реч о псеудонимима:

1- употреба сасвим другог имена – МОЛИЈЕР / Жан-Батист Поклен /, Џорџ Елиот (Мери Ен Евенс)

2- АНАГРАМ – ново име комбинацијом слова постојећег ВОЛТЕР (Аруе Лежен)

3- КРИПТОНИМ – име од почетних слова, аутор је полу-откривен – КРИШФАЛ (Криштован Фалков)

Следећи предуслов је датирање који заједно са проблемом изналажења писца спада у домен више филолошке критике.

За све књижевне текстове битно је знати годину када је дело написано.

Средњовековна књижевна дела већином су недатирана и при том задају веће тешкоће него дела новије књижевности.

17

Уколико текст није датиран могу се вршити језичка испитивања, а у новије време испитује и стих и метрика.

Код драма, романа и приповедака из новијег доба ретко ће се наметнути проблеми датирања. Тежи случај може настати с лирским песмама, зато што песници немају обичај да тек написану песму објаве сместа, него се може десити да је објаве у некој од наредних збирки.

Као један од “интересантних промашаја” можемо навести Гетеову песму “Путник” пропраћену речима: “У алегорији препознаћеш Лоту и мене, и што сам стотинама хиљада пута осећао за њу”, Гете —› Кестнеру (Верник Лоте Буф). На крају се испоставило да је Гете ову песму већ био испевао, пре него што је упознао Лоту.

Проблем недатирања води ка још већем – појава фалсификата.

Нпр. Осијанова дела – приређивач Мекферсон (XVIII век) – одушевљење за предисторијско доба касније је доводило до појаве многих фалсификата.

Од неког критичког издања треба очекивати тачне податке о години објављивања и о времену настанка дела које се презентира.

ЕКСКУРЗ – одређивање аутора из текста

Омиљен испитни задатак на многим универзитетима – откривање писаца из текста неког дела, али трагање за индицијама које би нам откриле писца разара јединство дела, његов структурни карактер.

Индиције које нам даје текст – 1) САДРЖАЈНЕ индиције ( грађа, мотиви, историјске личности), 2) ФОРМАЛНЕ индиције – облик стиха и песме, посебан начин приповедања, 3) ЈЕЗИЧКО-СТИЛСКЕ индиције – застарели облици речи, метафоре, ритам, 4) МИСАОНО-САДРЖАЈНЕ индиције – поједине мисли, смисао дела и његов поглед на свет.

9. ПОЕТИКА И РЕТОРИКА У АНТИЦИ

Поетика (од грчког придева poietikos – песнички) – претеча теорије књижевности

Од V века пре нове ере софисти – учитељи говорништва почели су интензивно да проучавају језик и његове функције.

Чувени грчки филозоф Аристотел (генијално научно дело) и римски песник Хорације (генијално песничко дело) „ОСНОВЕ ЕВРОПСКЕ И САВРЕМЕНЕ ПОЕТИКЕ“, оставили су нам расправе о књижевности. Аристотел у научном облику, у прози – „О песничкој уметности“ (Поетика), а други као песничку

18

посланицу у хексаметру, у стиховима намењену обитељи Пизона —› каснији назив ARS POETICA*

Аристотелова поетика је ствар вештине и умећа (истовремено његово схватање уметности), она је од људске руке и може се научити. Из овога произлази ПОЕТИКА ВЕШТИНЕ И ОНА ЈЕ ВЕЋИНОМ нормативна ПОЕТИКА (даје норме књижевног стварања) VS. ПЛАТОН је сматрао да је уметност ствар надахнућа ( ЕНТУЗИЈАСТИЧКА поетика).

Проучавање језика и његових функција је започело са софистима у V веку пре нове ере у време владавине Периклеа када је економски и културни развитак атинске демократије био најснажнији. То је довело до интелектуализације и митске творевине су биле замењене филозофским размишљањима и оправдањима науке.

*Хорације, (Песников природни дар се мора здружити са свесним умећем) као и Аристотел говори о општим проблемима песништва, саветује песницима да непрестано проучавају грчке узоре, а од дела тражи јединственост и склад. Чувен је његов савет песницима да готово дело оставе 8 . година да одлежи , а да 9 . год. поново узму не би ли се критички односили према свом раду. Песничко дело имаће највећу вредност уколико су у њему здружени лепо и корисно . Он даје значај нормативној поетици.

( Аристотел обрађује однос драмских и епских родова и врста, бит песништва у појму мимесиса – опонашања, подражавања, познаје лирско и епско песништво, лирско не одваја у посебну подврсту иако помиње старогрчку лирику, најопширније говори о трагедији – катарза )

РЕТОРИКА ( темељ- идеал доборг говора ) – наука о прозном изражавању. Учење о говорништву, а у средњем веку и касније до 18. века као наука која је обухватала и УЧЕЊЕ О ЈЕЗИКУ, О ПРОЗНОМ ИЗРАЖАВАЊУ, НАЧЕЛА КРИТИЧКОГ ОЦЕЊИВАЊА ПОЈЕДИНИХ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА.

У истом периоду развоја Грчке била је актуелна реторика.( 5.в.п.н.е. – састављен први теоријски речник на Сицилији, софиста Горгије га пренео у Атину, од њега вероватно потиче подела беседништва: политичко-саветодавно, судско и парадно-похвално, највише се бавио овим последњем с настојањем да га приближи поезији, залагао за примену многих техничких средстава у беседи – фигуре, мисли итд.)

Развој Грчке – тип јавног живота у градовима – државама ( полиси, атинска демократија – жива реч – оружје у политичком животу, правној расправи и свечаним скуповима).

19

Механичка примена језичких украса, релативизовање истине и позивање на вероватне аргументе изазивале су оштру Платонову критику система и праксе софистичког беседништва.

По Платону, без филозофије тј. научног образовања нема праве беседничке уметности, снага беседника је у психологији, на познавању особина душе на коју се жели утицати. У расправама око утицаја на образовање омладине, реторика је однела трајну победу над филозофијом већ са Изократовом реторском школом – препоручивиала површинске и формалне изразе али је упућивала на значајну тематику. Ни Аристотелова „ Реторика „ није могла да сузбије утицај практично-техничких приручника који су се састављали до краја антике. У овом периоду долази до сукоба 2 правца у говорнисштву :

1) АЗИЈАНИСТИЧКИ правац тзв. „нови стил“ који се одликује кратким реченицама, посвећује пажњу ритмичком наглашавању и тонским ефектима. Овај стил је китњаст, опширан, патетичан, с пуно фраза, реторских фигура, сентенција и духовитости.

2) АНТИЦИСТИЧКИ стил тежи обнови класичних узора из 5. и 6. в.п.н.е. нпр. Тикидид или Демостен + акција, меморија

*ИНВЕНЦИЈА – проналажење доказа

ДИСПОЗИЦИЈА – распоређивање доказаЕЛОКУЦИЈА – начин излагања *

Сукоб ова два два правца доводи до затварања хеленистичког говорништва у школама са крутим правилима и упутствима. Хеленистичко говорништво уче Римљани – Цицерон заступа Изократове идеје али се залаже за моралну подобност говорника. Практични рад – увежбавање писањем, читањем, беседништвом на наведене, измишљене теме. Врста усмених вежби – декламације – постају врста интелектуалне забаве, често су се односиле на историјске или легендарне личности.

Позноантичка реторика настоји да превазиђе границу између прозе и поезије залажући се за обраду песничких предмета у беседничкој прози.

-Реторика – наука о лепом говору (вештини говорења), употребљавању стилских фигура, грчки образовани грађанин је морао познавати реторику.

* реторичка анализа језичког израза – утицају данас, из ње књижевна терминологија /стилистика/

Из ње је касније произашла књижевна критика.

10. ПЛАТОНОВИ СТАВОВИ О ПЕСНИШТВУ

20

Платон је сматрао да је уметност (песништво) од божје руке и да је то само ствар надахнућа. Иако и сам изврстан уметник, уметност је сматрао као голо подражавање, и сматрао је да се она мора очистити уколико жели да буде узор за младе Атињане.

Избацује ЕП, ТРАГЕДИЈУ, КОМЕДИЈУ (дело „Држава“ због штетности (моралне)), а прихвата само похвалне песме храбрим људима и химне , јер како је радио на изградњи заједнице високог морала захтевао је да миметично песништво буде под строгим надзором државе, критикује песнике који у ружном светлу приказују богове и хероје било алегорично или не. Сматра да млади слушаоци не могу разликовати алегорију од истине, зато уметник треба да приказује богове као савршена бића. Вођен идејом органског јединства, желео је да направи државу у којој би највише ф-је имали филозофи, али у току поделе рада морали су постојати још неки који ће попунити стабилност државе и служити напретку целине.

Пошто постоје 3 дела душе: УМ – мудрост

СРЦЕ- храброст

ВРЛИНЕ –ЧУЛНА ПОЖУДА /самосавлађивање/

Постоје и 3 дела у држави: владари – ум

чувари – срце

народне масе – врлине

и сваки од тих делова врши свој посебан задатак.

Уметност би таквој држави била само на терету, штетно утиче и одвраћа представнике ф-ја од свог посла.

Пошто је сматрао да је уметност од божије руке, подржавао је само ону која приказује богове као савршена бића. ( лепоту схвата као интелектуалну, а не чулну вредност, песник је недостојан стваралац у свету ума и разума; до идеје лепог, доброг и истине пре ће доћи филозоф и мислилац него песник).

Платон се плашио за стабилност државе услед подражавања што се зове уметност, јер ако би неко на тај начин подражавао и нешто још, а то би довело до тога да му ништа не успева. Ако треба да подражавају (нпр. чувари) нека подражавају ствари које доликују њиховој ф-ји – храброст, разум, скромност и сл.

Ово све је последица Платоновог идеализма, јер је он сматрао да су идеје примарне, а материјалне ствари секундарне. По томе, уметник подражава то

21

друго и као продукт настаје нешто треће, сенка сенке , подражавање подражавања. По њему, вреднији и вернији приказ дају они који представљају сама дела(столари) него песници, а они да знају праву истину сигурно би се бавили делима, а не подражавањем.

Уметници су двоструко удаљени од праве истине чиме импонују нижим деловима душе и тако упропашћују умни део.

Своје ставове о песништву Платон је изнео и у сатиричном дијалогу „ИЈОН“ – сучељавају се Ијон (ефешки рапсод и хвалисавац) и Сократ (гласноговорник) који песништву признаје само божанско надахнуће и занос.

Пеник може стварати уколико је миљеник муза, божански занос којим је обузет преноси се на рапсода, а са рапсода на слушаоца.

Њих Сократ сликовито представља као магнет и прстенове који су међусобно повезани и усмерени ка магнету. (1., 2., 3. прстен)

Када Платон заборави интересе своје државе, тврди да сви добри песници стварају у стању заноса, а не у светлу разума, једино ван разума могу се винути у висине, ослушнути виши, божански говор и оваплотити га у стиховима. Управо је ова теорија компензације била популарна у романтизму када се веровало да су физички недостаци песника надомешћени њиховим песничким умећем.

11. АРИСТОТЕЛОВА ДЕФИНИЦИЈА ТРАГЕДИЈЕ И СТАВОВИ О ПЕСНИШТВУ

Аристотел, иако је много тога преузео од Платона који је био и његов учитељ, због разилажења у мислима потпуно се одваја од њега: „Драг ми је Платон, али ми је истина још дража“.

Он ће својом „Поетиком“ изложити протест идеалистичког схватања Платона,устаје у одбрану песништва с тврдњом да песников задатак није да излаже оно што се заиста догодило већ оно што се могло догодити. Прави разлику између песника и историографа.

Не слаже се са учитељем да уметници подражавају материјалне ствари, већ он сматра да уметници заправо подражавају ИДЕЈЕ ; уметник је стваралац, он ствара ствар као и природа, он је natura naturans sum generis, а његово дело natura naturata sui generis.

По Аристотелу, уметност је од људске руке, за њега је песништво више филозофско него историја, јер историја говори о стварима (појединачно) које су се стварно десиле, а песништво о стварима (опште) које се могу или су се могле догодити. На тај начин могу се подражавати људи који су нама слични

22

(Софокле- какви би морали бити, Еурипид) или су гори (Хегемон, Тешенин) од нас или бољи (Хомер).

Подражавање је преузео од Платона али га нису схватали исто- Платон – уметност подражава природу и људе ропски, а Аристотел – уметност подражава веру у УМЕТНИЧКО СТВАРАЊЕ и ствара ТИПОВЕ .

Прави смисао Аристотеловог подражавања је уметничко стваралаштво – где уметник преображава конкретан лик.

Песништво је за оног који је или веома обдарен или страсно темпераменатн јер овај први може лако да се пренесе у сва осећања, а други лако прелази у екстазу.

*Није битно да ли песник фабулу узима из историје или је измишља - Он назива ОПШТИМ оно што ми данас зовемо типичним или симболичким приказивањем песниковим.

Уметников задатак – да подражава ствари:

1. Онакве какве су2. Какве би требало да су3. Какве би требале да су по казивању и веровању

*Главни проблем његове поетике: питање ПЕСНИЧКИХ ВРСТА ИЛИ РОДОВА, КОМПОЗИЦИЈЕ.

Лепота се налази у стварности, а њен највећи ступањ је у реду, симетрији математике. Аристотел је песнику дао знатну слободу и могућност да се аутономно односи према материјалу од ког ствара као и према свету који га окружује.

*Поставио питање- одакле песништво људском друштву и шта оно пружа људима- прирођено, од приказаних слика уче-СПОЗНАЈА ФУНКЦИЈА ПЕСНИШТВА.

Основни циљ уметности је да нам ПРУЖИ ЗАДОВОЉСТВО, чега се Платон плашио и сматрао основним пороком.

Код Аристотела најважније место у песништву има трагедија.

ДЕФИНИЦИЈА: Трагедија, не дужа од 24h, је подражавање озбиљне и завршене радње која има одређену величину, говором који је отмен и посебан за сваку врсту у појединим деловима, лицима која делују, а не приповедају, а изазивањем сажаљења и страха врши се прочишћење таквих афеката.

23

Под отменим говором Аристотел подразумева говор који има ритам, хармонију и песму, а то што је посебан за сваку врсту значи да се неки делови изводе само у метрима, а неки у певању и музици.

Подражавање врше лица која делају па су самим тим неопходни украси на сцени, музичка композиција и говор.

Свака трагедија мора представљати целовиту и завршену радњу, а уз то мора имати и 6 основних делова: прича (најважније), говор/дикција, мисли, карактер, сценски апарат, музичка композиција.

Без радње не би могло бити трагедије, а без карактера би, јер трагедија подражава радњу и живот, а не људски карактер који је променљив и стога се не може верно подражавати.

Најважнија средства којима нас трагедија осваја (саставни делови приче) су: преокрети (перипетије)- окретање радње супротно од оног што се очекује, препознавање, патос —›радња која доноси бол и патњу нпр. умирање пред очима гледалаца.

12. ПОЕТИЧКИ СПИСИ ХУМАНИЗМА И РЕНЕСАНСЕ

- хуманизам и ренесанса (Речник) – од XIV-XVI века

Ренесанса - духовна и књижевна клима, сам појам значи препород, рађање, обнова, а хуманизам – човечност, јавља се као културни покрет у оквиру ренесансе који је усредсређен на човека и утемељен на античким узорима који се помно изучавају и узимају као модел у стваралаштву.

Ренесанса је поникла у Италији, али се убрзо проширила у Европи. Културни, научни и просветитељски покрет је довео до великих открића. Човек је у средишту пажње тог великог покрета, створена су велика дела у уметности, науци, култури. Великани – Л. да Винчи, Микеланђело, Рафаел, Петрарка, Бокачо, Шекспир и др.

Ренесансу наставља класицизам у наредна 2 века, па га смењује романтизам.

Хуманизам са ренесансом означава прелаз из средњег века у ново доба, име правца потиче од средњовековне праксе да се уметничке дисциплине називају хуманим, људским насупрот божанским , теологији. На први поглед, хуманизам представља директан раскид са средњовековном културом и обнову класичних идеала, међутим такав прелом је само привидан .

Хуманизам се надовезује на друштвени и културни полет који захвата Италију у XIII и XIV веку. Петрарка, Бокачо, Данте, представљају његове претече. Хуманизам су условили и подстакли други друштвени фактори као што су:

24

процват трговине, слабљење ауторитета цркве, рађање првих појмова о науци.Писци овог периода користе латински језик, онај којим се служио Цицерон, само су ретки писали народним тј. италијанским као нпр. Леон Батиста Алберти.

Хуманизам у себи садржи 2 противречна вида:

1) прогресиван покрет који врхунац достиже у ставу Еразма Ротердамског, у прихватању експеримента у науци као полазишта сваког сазнања и посматрања живота уопште.

2) копирање спољних обележја антике у сасвим другачијим историјским условима.

Једна од основних одлика хуманизма – универзалност, најзначајнији центри окупљања су академије (у Фиренци, Риму, Напуљу).

На њима су се развијали типични хуманистички родови – трактати( расправе)- научна проза чији је циљ да оспори или потврди неку тврдњу и епистоле – песничка писма у којима се расправља о књижевној филозофији, моралу, једна од најпознатијих су Овидијева „Писма из Понте“.

Како је Цицеронов језик био узор у писању тако су Платонови ставови о лепом и песништву постали доминантни па је песник једино могао стварати обузет божанским заносом и стваралачким бесом.

-У прво време хуманиста је био представник владајуће класе, а отварањем академија постаје припадник било које друштвене класе кога би аристрокатија најмила и плаћала да пише. Па су се песници делили на ласкавце и уцењиваче.

Представници хуманизма – Лоренцо Вала, Марсело Фичино, Еразмо Ротердамски, Петар Хекторовић, Јурај Шишгорић, Марко Марулић, Ханибал Луцић и др.

*Бројне поетике хуманизма се заснивају на античкој (грчко-римској) науци о поетици, јер у њој виде „вечне“ законе песништва. Те су поетике разрадиле науку о стилским микроструктурама језика а и науку о песничким врстама – Аристотел, Хорације.

То се радило прво , ослањајући се на антику, а друго са много нових појмова, али са сталним настојањем да се постантичке европске књижевне врсте уклопе у антички систем врста.

Песничке врсте у антици су приказане само у најосновнијим цртама, чак и Аристотел у својој „Поетици“ није обрадио ни комедију ни лирику.

25

Италијански хуманист Castelvetro 1570. године, први је увео учење о 3 ЈЕДИНСТВА у трагедији . Аристотел је изнео јединство радње у драми, а време да не прелази много 24 h.

Значи, ова формулација о трима јединствима није настала у антици, већ је дело хуманиста.

Најчувеније и најауторитативније између поетика хуманизма било је дело ``Седам књига поетика``( Poeticos Libri Septem) Julija Cezara Scaligera .

Ренесанса – од 1350. – почетак XVI века у узајамном је односу са хуманизмом, с тим што се ренесанса није тицала целокупног културног развоја тог периода.

Као период претпоставља постојање неке целовитости која се уништава, а онда поново рађа. Ту се мисли, пре свега, на језик и књижевност , а затим и на политичке силе Рим и Италију. Најважније обележје – изграђивање личности. И овај правац је повезан са средњим веком јер су се антички списи сачували једино у средњовековним манастирима.

Трговина цвета- географска открића, проналасци – сат, штампа, барут...

Од књижевних врста су доминантни – еп, епиграм, биографије, историјске приповетке, дијалог, литерарно писмо, нове оригиналне творевине су СОНЕТ И НОВЕЛА.

*Ренесанса се такође темељи на античким основама.

Велики углед су тада уживале индивидуалне књижевне категорије (средњи век није знао за индивидуално) : родови, врсте, схематски поступци и правила. Велики значај за стваралаштво је приписиван калупима и узорима шаблонима које су користили и највећи писци.

Појам оригиналности и индивидуалности је био стран. (нормативно становиште – поезија се могла научити).

Стил појединог дела је био унапред одређен схемом и избором традиционалних језичких средстава.

Постојале су категорије „високог“ (трагедија, средњег и ниског (комедија) стила).

Високи поетски израз је захтевао језичку стилизацију у стиху (трагедија, еп, лирска поезија), стих је сматрао једним од главних критеријума поезије и књижевне уметности уопште.

Прозне врсте (новела, есеј, роман) нису биле актуелне.

26

*Од Аристотела се ренесансна поетика оделила учењем да је песник својом уметношћу у стању да урони у стварност, да прикаже праву природу „altera naturata“ до којих не допире обичан човек.

13. ПОЕТИКЕ КЛАСИЦИЗМА

XVII век

- Класицизам (из Речника)- зачет у ренесанси, а процват достигао у Француској током XVII века. (трајао је и током XVIII века), настаје у доба убрзаног развоја и уметности, узор су античка дела, негован је култ здравог разума, истине и лепоте, избегавано је приказивање ружног у животу, тј. оно што се реално догађало. А истина – то је природа; отуда подвргавање природи је услов да би уметник достигао истину, лепоту и добро. Ова схватања су се супротстављала схватањима средњег века. Античка дела су била предмет инспирације. Узима се само оно што је лепо, племенито и морално - јединство разума , што је основни принципп класицизма.

Приказује се човек, али не као појединац, главни ослонац у стварању је разум и надахнуће, али уз строга правила и савршенство форме .

Избегавањем ружног, бежало се од реализма, мада је и он био присутан у неким делима. Главни представници класицизма су: Расин, Молијер, Лафонтен, Драјден, Гете, Лесинг, Шилер, Ломоносон, Лукијан Мушицки.

-Класицизам је највише дошао до изражаја у Француској у XVII веку.

Писци, задојени хуманизмом, који су стварали дела подражавајући грчке и римске узоре стекли су временом право на назив класични, духовном вредношћу блиски антици. Писци овог периода су: Декарт, Паскал, Молијер, Лафонтен.

У другим земљама ова епоха је имала мање значајне представнике, углавном представнике псеудокласицизма (деф. из Речника – Псеудокласицизам се проширио после процвата класицизма, представљајући његов лажни наставак, тј. његову суштинску НЕГАЦИЈУ, без истински стваралачког надахнућа, епигорски остаје привржен основним начелима и правилима поетике класицизма, чувен је сукоб почетком XIX века у Европи између романтичара и класичара између оног што је застарело и новог што је створено (између старог и модерног), јер прави класицизам је престао да постоји. (траје од 1603. до 1719.)

Главни извор класицизма – античка поетика и реторика (Аристотелова и Хорацијева поетика). Познате класицистичке поетике су:

27

(Скалигерова из 1561. – хуманизам) и поетика Николе Боалоа из 1674. - ART POETIQUE- дидактична поема у 4 певања.

ART POETIQUE – 1. и 4. књига- општи погледи, 2. и 3. – песничке врсте – без природног дара нема песника, даје значај идејној садржини дела, песник ће уверљиво описивати ликове ако проучава природу саму, важност песничког језика – склад, да песник

пази на типичне црте различитих доба људског живота и на НАЦИОНАЛНЕ И ИСТОРИЈСКЕ РАЗЛИКЕ.

(Главни узорму је био Хорације, па је 1674. објавио дидактицку поему у 4 певања Арт поетиqуе, у којој јеод Хорација позајмљивао цитаве стихове и одломке. На томе му је замерио велики број песникакоје је он напао у својој поетици. Ипак, његова поетика је изврсила утицај на целу европскукњизевност. Прва и цетврта књига баве се опстим погледима, а друга и треца песницким врстама.У првој књизи говори о томе да је потребно да песник поседује песницки дар, али и разум. Песниксвоје дело треба непрестано да дотерује. Дело у потпуности мора да буде подвргнуто цензурикако се у њему не би насло несто сто не би годило дворском друству. Песницком језику Боалопридаје велики знацај. Дело мора да поседује склад који не зависи само од унутрасњих, вец и одспољасњих фактора (друства). Тако је настала салонска књизевност која је у потпуностиискљуцује приказивање физиолоских процеса, главна тема је сентиментална љубав. У другом делуБоало говори о мањим песницким врстама као сто су : идила, елегија, ода сонет, епиграм, рондо,балада, мадригал, сатира, водвиљ (мисли на саљиву песму, а не на сценску лакрдију). У трецамделу говори о трагедији, комедији и епу; о правилу три јединства; при цртању људи песник мора дапази на националне и историјске разлике. За епску песму је неопходна антицка митологија, каосредство симболике и алегорицности. Антицки појмови су потпуно истиснути тек у реализму.Расправа о антицким узорима поцела убрзо након објављивања Боалоове поетике. Тада јепоцело да се сири уверење да и модерни писци могу да буду узори, цак и бољи од антицких, каоуверење и да уметност треба да се приблизи стварности. Данас реализам ознацава стилски појам,али и књизевност која је обелезила 19.в. Књизевност тог доба свесно је била дидактицка.) Епилог: МОДЕРНИ ПИСЦИ НЕ ЗАОСТАЈУ ЗА АНТИЧКИМ

Поетика класицизма се састоји од следећих елемената – НАДАХНУЋА- уметничко стварање јенемогуће без генија и природне обдарености, али је неопходан и метод.

28

Па би било најбоље успоставити равнотежу између надахнућа и теоријског знања и рада. Сваки метод почива на разуму, а разум је ту да спречи излив маште и осећања.

ЕНТУЗИЈАЗАМ је супротан разуму јер јача полет имагинације и страсти, а разум је ту као свесно, критичко одабирање правних вредности.

Дух правог класицизма одише реализмом, али се на њега никада не може свести.

ПРИРОДА – то је у ствари однос уметности и стварности, уметник је дужан да ствара према природи, дело није просто подражавање природе већ један њен специфичан вид .

КУЛТ АНТИКЕ – подражавање и оригиналност- дела античких узора треба само да дају подстицај за ново оригинално стварање.

ЦИЉЕВИ УМЕТНОСТИ – однос корисног и лепог, у основи овог схватања је Хорацијева тврдња да треба спојити лепо и корисно , морална корист коју дело пружа мора бити подређена лепом, корисно служи уметности али не и обратно.

ПРАВИЛА- за класицизам је карактеристично прописивање и строго придржавање правила, па је тако чувено правило о 3 драмска јединства.

Правила су овде у улози фактора дисциплине, без тога изгубила би сваки дубљи естетски смисао.

СТИЛ - природан, истинит, сажет, јасан, разуман.

КЊИЖЕВНИ РОДОВИ- елементи карактеристични за један род не смеју се јављати у оквиру другог, нарочито не супротног рода. Најзаступљенији жанрови су: ТРАГЕДИЈА – прва значајна „Заточена Клеопатра“ – Жодел, а врхунац достижу Корнеј и Расин, ЕПОПЕЈА И КОМЕДИЈА.

14. ПОЕТИКЕ ЕПОХЕ ПРОСВЕТИТЕЉСТВА

XVIII век – РЕАЛИЗАМ као општа норма уметничког и књижевног стваралаштва

Колевка просветитељства је Француска крајем XVII века и то је епоха која је у вези са антиком, тежи поштовању правила којих се песник мора придржавати. Главни носилац је грађанство, покрет подупиру и владари нпр. царица Катарина у Русији и тако настаје просвећени апсолутизам.

Просветитељство је донело промене и у књижевности и у науци и филозофији, може се сматрати претечом сентиментализма и предромантизма. Први знаци се јављају у Холандији код Гроцијуса и Спинозе, а затим у Енглеској где су Лок,

29

Хјум и Хобс развили емпријску филозофију . У Француској представници су Волтер, Ламетри, Холбух и Русо, а у Немачкој Волф, Лезинг и Базедов.

Човек је у средишту пажње науке, филозофије и уметности, настају нове научне дисциплине: политичка економија, социологија и статистика.

РАЦИОНАЛИЗАМ је основно опредељење јер се свет сазнаје РАЗУМОМ по Декарту, па отуда и култ разума . Лок – човек се не рађа с урођеним идејама, он је неисписана табла коју ће попунити утисци спољашњег света.

Волтер се залагао за просвећену монархију и верску толеранцију, против је класичних привилегија, али је ипак тврдио да просвета није за кројача или обућара.

Најзначајније дело епохе просвећености је ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, колективно дело великог броја аутора: Монтескје, Волтер, Кондијан, Холбах, Дидра, Русо, Хелвеције. Писана је с намером да просвећује народ тј. популарише науку.

Књижевност просветитељства - истицала се њена улога у етичком, интелектуалном и културном (посебно) образовању, тежила је да буде ДИДАКТИЧКА (поучна – преовлађују поучне тенденције над механичким) и тиме се поносила.

Оно што филозофија има да каже умним људима, то књижевност има да каже просечним.

То се и данас делимично очекује од књижевности, да да одређене представе о свету, али Гете је рекао: „ књижевност делује и морално, значи подучава, али јој то није главна сврха.“

Књижевност просветитељства има хуманистички дух, окренута је човеку као друштвеном бићу и његовој потреби за образовањем, то је условило и преоријентацију у језику, предност се даје матерњем језику. Од књижевности се тражи да се прикаже грађанско друштво, стварни живот, нарави и обичаје. Заступљене су: епопеја, басна, трагедија, путопис, биографија , развија се роман и рађа друштвена драма, нагло се развија проза и уметничка и књижевно-научна. (Данијел Дефо- „Робинсон Крусо“ – први грађански роман, Џонатан Свифт – „Гуливерова путовања“). Нова драмска врста с елементима трагичног и комичног – грађанска драма- теоријску основу за развој ове драмске врсте дали су Дидро и Лесинг, наш представник просветитељства je Доситеј Обрадовић.

*Осим Француске у XVIII веку извршила је утицај и енглеска књижевност. Она је наглашавала оригиналност великог писца изван правила и норми.

30

Песников симбол је ПРОМЕТЕЈ, попут њега песник ствара живе људе набрекле од живота, а ако му то пође за руком, слабо он мари за норме! Такав стваралац је ГЕНИЈЕ.

1750. године опет у Француској Жан-Жак Русо је устао да се бори против развоја културе тражећи од људи да се опет врате природи. Он је био против развоја цивилизације уопште, јер је уочавао пропаст друштва. Њега води филозофија СРЦА (Паскал).

Све ово што је постојало, разне струје, поколебале су се у другој половини XVIII века у образовање грађана, веру у ред као основу друштвеног уређења и као књижевни идеал, уместо рада индивидуалне особености.

*Лесинг /немачки просветитељ/- геније користи правила књ. стварања на ОРИГИНАЛАН начин у делу.

Од Русоа- предромантизам (деф. из Речника)- карактерише га крајњи субјективизам, несагласност између усамљене песничке јединке и света и потпуно предавање себе својим поетским сновима, љубавни немир и дубока сета налазе уточиште у природи која се открива. Иза предмета и облика у природи постоји неко више Биће, велика Душа, која испуњава сву природу и чини тајну њене лепоте. С тим у вези се јавља обнова религиозног осећања. Русоова „религија природе и срца“ постаје основа Јакобинског култа „врховног бића“ у доба француске револуције.

Главне поетске снаге- МАШТА И ОСЕЋАЊА, СТРАСТ- врхунски принцип човекова понашања, зато је ДРАМА главни вид књижевног изражавања.

15. РОМАНТИЧАРСКЕ ПОЕТИКЕ

Романтизам (деф. из Речника) – јавља се у првој половини XIX века , главне одлике су: пишчево понирање у себе, крајњи индивидуализам без обзира на спољну реалност, превласт маште над разумом, идеализовање прошлости и потпуна слобода у изражавању.

Романтизам је супротност класицизму тј. насупрот разуму истиче се стваралачка машта и емоција; насупрот класицистичкој одмерености – силовитост осећања и разбарушеност, болно се доживљава стварност, влада меланхолија, потиштеност, преосетљивост и раздраженост. Тај болни немир растрже песника романтичара, он је зато сањалица и меланхолик, прожет болом због немогућности да промени свет.

Романтизам се у европским земљама поклапа са перидом борбе за национално ослобођење, то је епоха буђења националне свести, откривања блага народног

31

стваралаштва, развој науке и културе, романтизам се јавља као реакција на владајућу мисао и стваралачку праксу, устаје против некритичког подражавања антике и залаже се за народно стваралаштво, руши крута правила која окивају књижевност и спутавају стваралаштво, и залаже се за потпуну слободу стварања. Осећања су толико јака да прелазе у страст.

Романтичари се окрећу природи и њеним лепотама посвећују своје стваралаштво.

У романтизму се негује култ националне прошлости и зато су историјске теме честе ( историсјки романи, оде, поеме ) . Преовлађује ЛИРИКА над прозним делима. Теме: љубав, патриотизам, социјална проблематика .

Борба за национално ослобођење Срба се поклапа са са епохом романтизма. То је доба српске револуције и ослобођења од Турака, али и доба духовног препорода и стварања државе. Захваљујући Вуку Караџићу народни језик постаје књижевни језик, долази до буђења националне свести. Романтизам је на овом тлу револуционаран, пун снаге и живота, окренут будућности. То је била књижевност отпора, бунта против друштвене неправде, туђина који је покорио земљу, доба обнове и развоја просвете, културе и уметности.

Представници романтизма: Вук Караџић, прота Матија Ненадовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић.

-Романтизам- национални покрет, књижевни метод; књижевно раздобље, као национални покрет окренут је ка националном ослобођењу, националној историји и усменом стваралаштву, као књижевни метод заснива се на одређеним хетерогеним поетичким поставкама, има га у ренесанси, сентиментализму, реализму, а претеча је модерне, нарочито симболиста . Као књижевно раздобље и правац обухвата крај XVIII века и прву половину XIX века . Иако се јавља још у сентиментализму; (из Речника: сентиментализам - књижевни правац у другој половини 18. и у почетку 19. века који се истиче идеализацијом радње, претераном осећајношћу личности, као и тежњом за изазивањем осећајности, болећивости, настао је у Енглеској. Познате тезе: срећа је у нама самима, а не изван нас. Рационализам је непотпуна филозофија која запоставља човекове емоције и душевни живот, тако сент. одражава човекову интиму, осећања, душу); многи проучаваоци сматрају да постоји прелазни период између ове две епохе –предромантизам. Социјални подстицај за развој предромантизма је незадовољство буржоаском револуцијом. Већ тада осећања доминирају над разумом, мишљење се замењује уобразиљом, а поетска правила оригиналношћу генија. Предромантизам се јавља у Енглеској, а теоријску основу су дали Џозеф и Томас Вортон, а у својим делима се остварују 2 највећа песника тога доба Вилијем Блејн, Роберт Берус, у Немачкој – Шилер и Гете.

32

Епоха романтизма код Срба – духовни и културни преображај, период ослобађања од Турака, стварање државе. Вук Караџић афирмише народно стваралаштво, отварају се штампарије, школе, гиманзије, позоришта, научна друштва.

У књижевности романтизма се издвајају 3 тематска круга:

Човек и друштво, историја и природа, машта и осећања су средства уметничког обликовања. Разум је занемарен, примат добија емотивни живот јунака и његова психологија. Јунаци не знају за потребе и тегобе свакодневнице, не живе од хране и воде већ од заноса и страсти, њиховим животом управљају неке тајанствене силе. Карактеристично је ПРЕУЗИМАЊЕ елемената ФАНТАСИЧНОГ из усмене књижевности (бајке и баладе). Песници су немоћни да се суоче са стварним светом, уточиште траже у егзотичним далеким световима.

Насупрот овој затворености у себе и бежању од стварности налазе се борбени, динамични песници – Бајрон, Пушкин или Ђура Јакшић.

Природа је још једно уточиште. Пејзаж нема само дескриптивну ф-ју већ и стилско-симболичну. У енглеској књижевности је доминантан пејзаж језера тзв. језерска школа, а у Немачкој- стара гробља или разрушени замкови. О природи су писали Ламартин, Новалис, Змај, Јакшић.

Сиже ових дела – сложен и занимљив. Приповедање је хронолошко, форма- разбијена, обилато се користе хиперболе, епитети.

Даје се предност поезији- пише се лирска и родољубива , социјална, елегија.

Епска поезија – еп нпр. Мажуранић или епска песма Његош.

Појављује се роман у стиховима- Пушкин – „Евгеније Оњегин“ и еп у драмској форми – „Горски вијенац“.

Негује се и историјски роман нпр. „Ајванхо“ – Волтер Скот или „Јадници“ – Виктор Иго.

Романтизам обележава почетак новог доба са свесним одбијањем узора и промена у Европи (Наполеонова освајања, франц. буржоаска револуција —› побуна против феудализма) што је и утицало на књижевност тј. на уметност уопште. Романтичари, незадовољни тадашњим приликама беже од стварности у стране и далеке земље, враћају се годинама уназад (само не у антику).

33

Тим путем их воде снови, машта и за све то границе не постоје.

Индивидуализам је карактеристичан за романтизам, мада су везани за заједницу у виду традиције и културе.

Sceliger је сматрао да се своја (народна) култура може разумети само ако се познају остале, што је довело до буђења нових националних књижевности и интересовања осталих за исте.

Ликови су сви од заноса и живе од тога(романи су тривијални, као данашње сапунице). Главни и најомиљенији мотив – ПУТОВАЊЕ.

Лирика – песме- кратке (формална сажетост), описују природу, сва чула су укључена. Више су се служили стихом него прозом, а постоје романи у стиховима.

Језик је богат, песничка снага описа је заснована на употреби метафоре = сликовних израза, особитих метафоричких атрибута.

*Различите црте романтизма су се развиле у различите смерове:

- мистицизам

- артизма l’ art pour l’ art – уметност ради уметности

- критика друштва (Хајнегер)

- реализам

Ипак, најмањи број великих дела је постојао у романтизму.

16. ПОЕТИКЕ РЕАЛИЗМА И НАТУРАЛИЗМА

-Реализам /из Речника/ - 1. Водећи правац у књижевности и уметности у другој половини XIX века: уметност треба да покаже стварност онакву каква јесте, без субјективних виђења, без емоционалне пристрасности, с тежњом ка објективности, тачности и истинитости 2. Смисао за правилно схватање стварности и могућност остварења нечега.

-Натурализам /из Речника/ - тежња да одрази стварност, одбацује сваку стилизацију и све духовне чиниоце, јавља се у Француској крајем 19. в. основе су на позитивизму који полази од сазнања природних наука и одбацује сваку метафизику, човек схвата свет са становишта природних наука, као производ три чиниоца : наслеђа (расе), средине (миљеа) и историјске ситуације (момента). Дужност песништва је да их природних наука преузме метод експеримента (Емил Зола), он је и оснивач: „Уметност је део природе виђен кроз нечији темперамент“, тема – реалне личности и њихова историја, натуралисти дају

34

црно-белу слику ондашњег друштва, описује се беда сиротиње, злочини, проституција, пијанство, лудило, болести. Дају те потресне, мрачне слике и искључују емотивност желећи да живот прикажу истинитије.

Трајао је свега четврт века.

-Реалистички метод је присутан у књижевности од најстаријих времена, Грци су говорили о мимесису, верном подражавању природе, овај метод се користио и у ренесансним комедијама, усменом стваралаштву (новеле).

Постаје доминантан у трећој деценији 19.в. Реализам, као књижевни правац јавља се у другој половини 19. века (између 1830. и 1870. год.) као опозиција романтизму.

То је период када је грађанска класа постала свесна свог значења у друштву, када је побеђен феудализам , када је остварила своја права.

У развоју реализма постоје 3 фазе:

1) РАНИ- оснивачи су: Стендал, Балзак, Гогољ.2) РАЗВИЈЕНИ- 50-их и 60-их година 19.в. Представници су :Гистав Флобер,

Иван Тургењев.3) ВИСОКИ- уноси идеолошку етичку и филозофску тематику,

представници су: Толстој, Достојевски.

У оквиру реализма постоје и друге варијације нпр. натурализам Емила Золе, веризам у Италији, натурална школа у Русији и др.

Реалисти теже да прикажу ствари и живот онакви какви јесу, без претеривања, цене стварност, ма каква била, она је за њих привлачна и занимљива и желе је приказати. Јунак се слика као друштвено биће, а не као идеални појединац, настоје да прикажу човекову условљеност друштвеним и природним факторима, важно је откриће сила које управљају светом: новац, економска зависност. Фабула- чврста, хронолошка, разграната , приповедање- објективно, уздржано и одмерено, најчешће је дато у ОН-форми (приповедач) када је приповедач свезнајући или у ЈА-форми када јунак приповеда, честа је употреба дијалога и монолога, језик- једноставан, често се користе жаргон или дијалекат , поезија стагнира или је нема. Еп уступа место РОМАНУ у коме је реализам нашао свој најчистији израз (и у приповетки). Роман је тек у реализму добио значење које данас има. Реализам је створио ДРУШТВЕНИ роман у коме писац слика све слојеве друштва, а не само повлашћене као што се пре радило. Човека не приказује као идеални тип = изоловано ( ЈУНАЦИ НЕ ПОСТОЈЕ) ВЕЋ САМО КАО ДРУШТВЕНО БИЋЕ.

35

Реалист описује и низ предмета, ствари и појава тј. све што људима служи и што их окружује и што има неку афективну вредност за људе. Карактер- Ана Карењина.

Одатле постоји верна атмосфера средине.

Из овога произлази да је омиљена техника – проза, ако су и писали лирику, приказивали су човека као индивидуално биће са развијеним сензибилитетом.

Приповетка- сеоска, хумористичка, алегорична, психолошка . Код нас је пишу: Милован Глишић, Лаза Лазаревић, Домановић, Сремац, Матавуљ (1880-1900) ФРАНЦ.

Даљи развојни ступањ реализма у историјском следу представља натурализам.

И натуралисти дају предност роману и приповетки + драма ( натуралистичка драма). Натурализам се јавља у оно доба пошто је грађанство потпуно извојевало своју политичку победу .

(Човек је производ биолошких и географских околности – расе, средине и момента)

По Золи, јунака не треба превише увеличавати тј. СВИ ЉУДИ МОРАЈУ БИТИ ПРОСЕЧНИ, јунаци не постоје, онда живот треба да се тачно прикаже, књижевник је ЗАПИСНИЧАР, прикупљач грађе (књижевно дело не настаје из маште већ из низа белешки које аутор прикупља ), па роман или драма постају друштвени документ, приповедач ишчезава из дела што је било присутно у реализму. Најспектакуларнија новина Золиног натурализма била је последица његовог виђења човека као физиолошког бића и стога је верно приказао оне стране људског живота које се односе на репродукцију- конкретни призори људског полног живота / проституција, алкохолизам, лудило/.

Готово да нема страна људског живота које не би постале предмет књижевног израза.

Овде се истиче и натуралистичка драма- придржава се трију јединстава како би приказ средине био што уверљивији. Нпр. Ако средина захтева употребу другог језика или наречја и то се мора убацити у текст.

Узор је научник тј. његова жеља да буде објективан. /позитивизам – открића природних наука/

Предст. Емил Зола, Ибзен, Стринберг, Бора Станковић, Ги де Мопасан.

*Веризам- развио се у Италији по угледу на француски натурализам, социјално и регионално обојен, откривао до тада непознати свет италијанског југа, учаурен у своју вековну архаичност и усамљеност, далеко од токова

36

модерног живота без наде да се у било чему измени. Заснован је на начелу објективне књижевности, писац тежи да открије истину, тј. праве узроке догађаја. Језик је нов, ослобођен правила, није језик писца већ његових личности, најбољи представник је Сицилијанац Ђовани Верга.

17. ЕСТЕТИЦИЗАМ И МОДЕРНИЗАМ У ПОЕТИЦИ

Крај 19.века

Естетицизам /из Речника/ - представља схватање живота и практичан животни став по коме су највише вредности и крајња сврха живота ЛЕПО, УМЕТНИЧКО и њима се подређују све друге вредности и сврхе. Тако се по Ничеу живот може оправдати само као естетски феномен.

Модернизам- 1. Усклађивање појаве са духом времена и захтевима моде; 2. Јужноамерички књижевни покрет као реакција на реализам и натурализам; 3. Чест синоним за модерну која се јавља крајем 19. века у Европи као идеалистичка и метафизичка филозофија и модерна уметност неоромантичарског карактера. Била је то реакција на позитивизам и на реалистичко-натуралистичку доктрину у уметности, као покрет није јединствена; различито је идејно, естетски и национално обележена. Заједничке карактеристике: ЗАБОРАВИ РЕАЛНО ЈЕР ЈЕ ГНУСНО- духовно клонуће и индивидуализа, бежање од пуке реалности, песимизам, обраћање унутрашњем човековом животу, истицање осећајности, субјективности и ирационалног, тражење свега новог, што се стваралачки реализује у прве две деценије 20. века. У оквиру модерне уметности јавило се више уметничких и књижевних школа и праваца: парнасизам, симболизам, импресионизам, експресионизам, /футуризам/, дадаизам, надреализам. Песници доносе промене: тематске (осећајност, унутрашњи живот); промена афинитета (музикалност стиха, иронија, симболи); промена расположења (усамљеност, осећање досаде, песимизам); модернизација поетског израза (неговане форме, тежња савршеном облику, артизам); естетске вредности добијају примат над националним, социјалним, моралним или дидактичким; тежња за чистом уметношћу- ЛАРПУРЛАРТИЗАМ. Зачетник модерне код нас је Војислав Илић, први критичар – Богдан Поповић, прозаисти: Исидора Секулић, Станислав Винавер и др.

-Импресионизам – крај 19.в. и почетак 20.в. импресија – утисак, највише се јавља у лирици , лирској прози, лирској драми. То је поезија профињених осећања и тренутних утисака, изнијансираност расположења и неодређених,

37

сложених хтења, пуна музике и гласовне симболике и језичких слика. Има пуно заједничког са симболизмом и неоромантизмом са којима се често меша. Ствараоци – песимистичка осећајност и болна раздвојеност човека тог доба. Представници: Томас Ман, Антон Павлович Чехов.

Симболизам јавља се у Француској од 1880. год., крајем 19.в. као реакција на натурализам и реализам. По симболистима је виђена стварност привидна, суштина је скривена, за њом треба трагати и откривати је.

Незадовољни друштвом, беже у анархизам, боемију, алкохолизам, у себе, у свој свет маште, уводе естетику ружног, апсурда и досаде, па је песимизам битно обележје њиховог певања и мишљења, објединили музику и поезију и у томе је њихов допринос. Преставници: Војислав Илић. Јован Дучић, Милан Ракић. Владислав Петковић Дис.

Експресионизам- јавља се у прве 2 деценије 20.в. основни захтев – ИЗРАЖАЈНОСТ, као реакција на натурализам, импресионизам и неоромантизам који се задовољавају спољашњим описивањем живота, експресионисти траже заокрет у моралној кризи друштва: буне се против лицемерја, ратова, беде, залажу се да уметност изражава стварни живот човека, његове снажне емоције, психички и интимни живот, за слободу стварања, одбацују култ лепоте и хармоније , присутне су и друштвене теме - сиромаштво, рат и ратна страдања, мистичне теме, религија.

Идејна обележја- субјективизам и анархизам, социјална револуција, антимилитаризам, пацифизам, утопијски хуманизам, интензивна религиозност, општи захтев је за новим човеком.

Негују лирску песму- ЉУБАВНУ, драму, приповетку, ређе роман.

Сета, меланхолија, немир, снажна осећања, страст, песимизам.

Проза се бави болесним стањем душе и тела човека, негује се САТИРА. Представници: Георг Хајм, Бертолд Брехт, код нас: Милош Црњански, Винавер, драмски писци: Бертолд Брехт, Оскар Кокошка, Мирослав Крлежа, прозни писци: Хајнрих Ман, Макс Брод, Мирослав Крлежа, Франц Кафка.

Експресионисти су ударили темеље модерној поезији 20.в. уводећи СЛОБОДАН СТИХ као основну песничку форму. Инспирација: бољи живот човека, братство међу људима и визија космичких пространстава.

Угасио се прелазећи у дадаизам (дадаизам је против рата и људске цивилизације, није дао ништа књижевно, једино позитивно је његово исмевање рата), у надреализам (најзаначајнији покрет између 2 светска рата, отишли су у

38

мистику) или у „нову стварност“ (уверење да постоји, желели да сруше капиталистичко друштво).

Парнасизам (parnas- метафорички означава песништво, песничко надахнуће).

Парнасовци – чланови француске песничке школекоји су у другој половини 19.в. издали књижевни часопис “Parnas” : тежња за јасним и чистим формама. 1876.год.

Ларпурлартизам – многи симболисти почели као парнасовци – Валери, Дучић

-Импресионизам, симболизам и експресионизам, обједињени су заједнички називом МОДЕРНА код нас, мада се не ради о сасвим истим правцима, имају пуно тога заједничког, па се као њихова општа особина намеће појам ЕСТЕТИЦИЗАМ- лепота је сама по себи сврха, независно од свих осталих животних појава, уметник стварајући дело не служи ником другом до уметности самој, јер уметности не треба никакво оправдање за постојање. Уметника и друштвену заједницу ништа не везује изузев језика, изражава се осуда грађанства која уметника тера у изолацију. Оно по чему је овај правац најсличнији натурализму – пасивно схватање живота, омаловажавање друштва, поретка у коме живи. Ако је уметност уточиште, мора бити изнад живота, није приступачна свакоме, то је тајанствена творевина за коју читалац тек мора наћи кључ. Речи постају знакови и симболи помоћу којих се уобличава нов, независтан свет од света садашњице- основна одлика симболизма. Шаренило слика и речи, звуковност, овај стил је формалистичан. Најприсутнија лирика, лирска драма у којој влада атмосфера неке средине, влада мисао да је човек немоћна играчка у рукама судбине и живота у коме је тешко наћи одређени смисао.

Представници импресионизма- Чехов, Пруст, Фраус

Представници експресионизама – Мајаковски, Хлебњиков, Брехт

Представници симболизама- Дучић, Оскар Вајлд, Маларме, Верлен, Дис

# Естетицизам је настао крајем 19.в. и као и романтизам одвраћа се од конкретне стварности, за разлику од романтизма с презиром и гађењем. <ЗАБОРАВИ РЕАЛНО ЈЕР ЈЕ ГНУСНО>

Уметничко дело није доступно свима (тајанствена творевина).

Сви различити правци естетицизма (симболизам, неокласицизам, неоромантизам) – једино вредно у животу је уметност.

39

П. Верлен (као и Хорацијева посланица) је 1882. год. издао модерну ART POETQUE (36 стихова) која је значајна за поетику тог времена и тиче се лирске песме. Он се бори против интелектуализма, у лирици, други његов захтев је да савремена поезија не слика више боје, већ НИЈАНСЕ . И заиста, НИЈАНСИРАНОСТ, СПЕЦИЈАЛИЗИРАНОСТ и ПРОФИЊЕНОСТ одликује европску и америчку књижевност нашег „модерног доба“. Што се тиче модерне књижевности она је већ зачета у 18.в . али је доживела врхунац последњих година и још увек траје.

Начело овог процеса је ИНОВАЦИЈА. ОРИГИНАЛНОСТ постаје један од основних мотива уметничког стваралаштва – а исто је резултат грађанског индивидуализма. Не постоје норме, правила, калупи који би аутору могли наметнути неки упитник пре писања дела.

Уметникова самовоља не трпи никакав закон.

*Све ове касније епохе поштују ПРИНЦИП да ПРИНЦИП НЕ ПОСТОЈИ. „Модеран“ значи стварати уметничка дела другачије, нанов начин. Антинормативна поетика преовладава.

18. ИДЕЈЕ ПОЗИТИВИЗМА У НАУЦИ О КЊИЖЕВНОСТИ

Позитивизам/из Речник/ – јавља се средином 19.в. научни поглед на свет (успеси природних наука) делује и на пручавање књижевности.

-Филозофска оријентација која тежи да сваку спознају (сазнање) изведе из чињеница које се могу искуствено проверити, у науци о књижевности има уже значење и не може се схватити дословно као такво учење о књижевности које би се директно позивало на филозофски позитивизам.

У науци о књижевности смисао књижевног дела се може објективно утврдити на темељу чињеница из ауторовог живота, позитивизам тако карактерише биографизам, присутан је и историзам (књижевна дела се посматрају у оквиру њиховог настанка кроз историју), психологизам (потребно је проучавати психологију аутора како би се разумеле његове творевине).

САДРЖАЈ је од пресудне важности.

Историзам - дела су споменици свог времена , па се тумаче у складу са историјским моментом у ком су настала.

Позитивизам настаје средином 19.в. када научни поглед на свет дела и на проучавање књижевности.

40

Тада влада уверење да се начелом природне научне узрочности могу објаснити све појаве и то се све одражава на књижевност која од тада жели да буде наука.

Пошто постоји склоност да се проучавају друштвене појаве у њиховом историјском следу, тако се пуно пажње посвећује ИСТОРИЈИ КЊИЖЕВНОСТИ пред свим осталим начинима проучавања.

*Позитивизам је име за филозофску оријентацију- све се изводи из искуствено проверених чињеница (шта треба да буде вредно расправљања).

У науци о књижевности – уверење да се смисао књижевности може утврдити на темељу познавања чињеница из ауторовог живота АУТОР —› ДЕЛО!

Самим тим, позитивизам се ослања на биографизам, историзам, психологизам (СПОЉАШЊИ ПРИСТУП)

У анализи књижевног дела позитивисти су се служили појмовима садржаја (срж) и облика. Али, овакав начин проучавања губи из вида само дело, јер се више пажње посвећује анализирању чињеница, из ауторовог живота, али су развили тзв. ФИЛОЛОШКУ АНАЛИЗУ ТЕКСТА и довели је до виског степена критичности.

ИПОЛИТ ТЕН ствара целовито учење о: РАСИ – наслеђено

СРЕДИНИ – затечено

МОМЕНТУ – индивидуално

као чиниоцима помоћу којих треба објаснити свако књижевно дело.

Он је сматрао да историју књижевности треба проучавати тако да књижевно дело буду ИЗРАЗИ ОДРЕЂЕНИХ ЉУДСКИХ ЛИЧНОСТИ, а те личности као резултат наслеђених расних особина тј. националних особина и времена у ком је дело настало. Иако се сматра да је позитивизам једна од странпутица у књижевности, он је прикупио огромни грађу без које би научно проучавање књижевности било немогуће, па су тако настале велике историје књижевности, нпр. Шерерова немачка историја књижевности.

ПРОТИВНИЦИ - ВИЛХЕЛМ ДИЛТАЈ- критиковао је изједнначавање природних и друштбених наука, по њему је књижевно дело – индивидуална творевина духа, а не природна појава, развија идеју о ткз. духовној истини и књижевност проучава као израз духовне ситуације поједине епохе.

*ДУХ ВРЕМЕНА – у свакој повесној епохи све манифестације друштвеног живота могу разумети из њихових јединствених основа.

41

БЕНЕДЕТО КРОЧЕ – критикује позитивизам у својој естетици као науци о изразу који је уједно и ИНТУИЦИЈА, покушава да књижевну критику и историју заснује на ДОЖИВЉАЈУ- уметност се читаоцу открива кроз доживљај .

Х. ВОЛФЛИН – упозорава на значење стила још од ренесансе, барока тј. на стил као начин обликовања. Тиме је пољуљано позитивистичко уверење о значењу садржине.

19. ГЛАВНИ ПРЕДСТАВНИЦИ И ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ РУСКОГ ФОРМАЛИЗМА

- из Речник- Руски формалисти - начин (методологија) у проучавању књижевности у Русији од 1915. до 1930. (1917. – после Октобарске револуције), који је својим задатком сматрао истраживање ПОЈАВНИХ ОБЛИКА ( ФОРМЕ) аутономног књижевног дела . Важну улогу игра ЈЕЗИК у обликовању, писац се служи језиком – „прави „ књижевно дело користећи се одређеним књижевним поступком (стих, необичне речи, песничке фигуре, посебан распоред речи, необичан ток приповедања) што на читаоца оставља снажан утисак и утиче на његово „виђење“ стварности.

АНАЛИЗОМ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОГ ПОСТУПАКА одређују естетску вредност дела, што је важан чинилац у разумевању дела. У средишту пажње је стварање књижевне форме , тј. питања КАКО ЈЕ НАПРАВЉЕНО КЊИЖЕВНО ДЕЛО, како од безличног материјала из живота настаје уметничко дело. Сврха овог проучавања није у тумачењу дела, већ анализа грађе и уметничког поступка који мора бити мотивисан целовитошћу књижевног дела.

Одређујући претежно технику књижевног обликовања , руски формалисти су закључили да ЗАКОНИТОСТИ У ОБЛИКОВАЊУ ГРАЂЕ пресудно УСЛОВЉАВАЈУ ТЕМАТИКУ и оно што се назива садржајем дела, а не обратно. Што значи, да треба налазити нове књижевне поступке па и нове књижевне врсте КАКО БИ СЕ ЗАИНТЕРЕСОВАЛИ ЧИТАОЦИ.

У анализи стиха настоје да стихове опишу изван метричких узорака држећи се јединства звука и значења речи. У анализи прозе они су први развили разликовање између фабуле као збира реда догађаја у делу сижеа као начина на који су у делу распоређени фабуларни елементи.

У оквиру овог учења настала је тзв. ФОРМАЛНА метода у проучавању књижевног дела, а њени оснивачи су названи руски формалисти који су тежили да науку о књижевности издвоје као посебну науку.

42

# Насупрот позитивизму у СССР-у се развило учење о пресудој важности начела уметничког обликовања проучавања књижевности.

У оквиру таквог учења настала је тзв. формална метода у проучавању књижевности, а њени оснивачи и заступници су названи касније руским формалистима. Битна је ФОРМА, како се дело обликује.

Они се јављају као реакција на традицију руске критике- спољашњи фактори дела.

Руски формалисти се интересују за следећа питања: Како је и од чега начињено књижевно дело? Какав је распоред грађе? Место и улога структурних елемената, њихово значење и естетска ф-ја.

Обухвата време између 1915. и 1930. године и обележавају је дела Виктора Шкловског- „Васкрсење речи“, „Споменик научниј грешки“.

-Руски формалисти се развијао кроз 2 школе- МОСКОВСКА школа или ЛИНГВИСТИЧКИ КРУЖОК- бавили су се лингвистичким истраживањима језика. Роман Јакобсон, водећи руски футуристички песници.

-ПЕТРОГРАДСКИ КРУГ ИЛИ ШКОЛА- ТЕОРИЈСКИ проблеми књижевности- језгро руског формализма чине: Виктор Шкловски, Јуриј Тињанов, Борис Ејхембаум, у средишту је форма, материјал, грађа и поступак. Поступак је јунак књижевног дела- уметничко стварање је поступак, а књижевно дело је свеукупност поступка.

Текст Виктора Шкловског из 1917. „Уметност као поступак“ је прихваћен као манифест овог правца, а термин поступак постаје кључни у поетици формализма. Поступак даје одређену форму естетско својство , односно претвара је у књижевно дело.

Поступак треба да буде ИЗНЕНАЂЕЊЕ(отежано разумевање)- необично виђење ствари нпр. у Толстојевој приповетки „Платномер“ приповедање тече из визуре коња. А ако је у питању отежано разумевање то изискује додатни интелектуални напор што добро делује на читаоца – није пасиван.

Руски формалисти нису се увек слагали у свим питањима на пољу проучавања књижевности и разилазили су се, мењали ставове (неки од њих).

Ипак, као главни представници издвајају се: Виктор Шкловски, Јуриј Тињанов, Борис Ејхенбаум, Борис Томашевски и Роман Јакобсон.

Умерени руски формалисти: Виктор Виноградов и Виктор Жирмунски.

У основи руски формалисти тежили су да науку о књижевности издвоје као самосталну, насупрот ономе што су позитивисти радили.

43

Они сматрају да се наука о књижевности треба бавити оним што је чини књижевношћу, дакле ЛИТЕРАРНОШЋУ (Р.Јакобсон ) а не књижевношћу у ужем или ширем смислу.

Пошто је књижевни облик оно што књижевно дело чини таквим битан је процес његовог обликовања, тј. како од језичког (језик сам свраћа пажњу на себе) материјала настаје дело.

Служећи се језиком књижевник прави уметничко дело на особит начин.

Он је тај који по личном нахођењу распоређује језички материјал.

Књижевни поступак је темељан појам, а бит тог поступка је ЗАЧУДНОСТ /остраненче/ која постже у читаоца такав дојам на основу којег се напушта уобичајено схватање речи, фигуре, посебан распоред речи, наобичан ток приповедања.

И у анализи стиха формалисти су хтели да уведу новину тј. зачудност /остраненче/ на основу јединства звучања и значења; у прози први су извели разликовање фабуле од сижеа и учење о мотивацији.

По њима се књижевност развија као смена стилова на основу начела контраста тј. епохе се не смењују зато што се јављају нови садржаји већ временом долази до засићења једног начина писања, па се он мора заменити новим да би и даље била постизана зачудност у читаоца.

Књижевно дело је самостална и аутономна творевина, језик се проучава као поетична чињеница.

Пошто су московској школи припадали песници футуризма определила је формалисте на проучавање поезије, као што су радови Ане Ахматове, Љермонтова, Пушкина. Проза- Гогољ, Тургењев, Толстој, Достојевски.

Шкловски је дао велики допринос проучавајући прозне поступке: поступак СТЕПЕНАСТЕ КОНСТРУКЦИЈЕ, ОКВИРНЕ ПРИЧЕ, ПАРАЛЕЛНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ, НИЗАЊА. Објаснио је уметничку ф-ју негативног завршетка и лажног краја. Поставио је тезу да се роман развија из низа новела , проучавао је књижевно време и анализирао књижевне ликове.

Борис Томашевски је 1925. године издао „Поетику“ – прву модерну теорију књижевности.

Заслуге формалиста - књижевно дело су сагледали као језичку чињеницу , указали прави пут књижевној критици, одбацили испитивање литературе филозофским, економским или социолошким елементима. Највећи значај –

44

подстакли стварање нових књижевних школа и развили модерно проучавање.

Касније ће ови формалистички ставови доживети оспоравање или даљу разраду, која их по много чему разликује од полазних мишљења.

20. СТИЛИСТИЧКА КРИТИКА

Стил /из Речника/ - начин писменог исказивања мисли, начин пишчевог изражавања, сваки писац има свој стил, добар стилиста се служи стилским фигурама да би језик био богатији (метафора, алегорија, метонимија, симбол, синегдоха, антитеза, поређење, персонификација, хипербола, литота)

Научни (рационални) стил, књижевноуметнички стил, новинарски (публицистички) стил, административни стил.

Стилистика – је наука о стилу тј. добром и правилном писању; научна дисциплина која проучава језички систем (његову структуру све до све до језичких јединица). Проучава склад између мисли и осећања на једној страни и језичког израза на другој страни.

# Индивидуалност и оригиналност појединих дела почела су се проучавати оним аспектима дела којима раније није посвећено довољно пажње.

Стилистика је обогатила смисао за језичку страну књижевног дела, где се предност даје управо тим квалитетима, а не идејним или тематским.

Лингвистичка стилистика(вредност језичког израза: афективна, импресивна, појмовна- Чарлс Боји) ≠ стилистичка критика (ЛЕО ШПИЦЕР)

Стил је термин ИНДИКАТОР и стилистичка критика (анализа језика књижевног дела се толико развила да је постала критичко оруђе, у том смеру се развија стилистичка критика) се брзо сусрела са проблемом тачнијег одређења стила.

*У ЧЕМУ ЈЕ КВАЛИТЕТ УМЕТНИЧКОГ СТИЛА?* - основно

Ако не постоји општа вредност стила него је стил индивидуалан, како се та индивидуалност изражава у стилу и у чему је њена вредност?

А ако се стил схвати као избор средстава израза сваки се текст може анализирати као скуп тих израза , а при том сваки текст има свој стил, а мора имати и уметничке вредности и квалитете јер је то особина сваког стила.

Представник ове критике, немачки лингвиста и историчар ЛЕО ШПИЦЕР је развио методу која даје одговор- вредност стила је у песничкој личности која

45

се стилом изражава. Стил је, овде, ИЗРАЗ ПОЈЕДИНЦА, а сазнаје се преко интуиције.

Најдаље до чега долази стилистичка анализа је сама песничка личност (духовни ентимен). Сва одступања од норме имају основу у психологији писца.

Ова стилистичка критика метода брзо је подвргнута критици, јер везујући стил за АУТОРА поставља се питање како исти аутор ствара боља и лошија дела. На тој основи, интуиција као основно мерило вредности, чини да појам стила буде толико неодређен да су било каква истраживања немогућа.

На тој основи антике, стил се, онда, везао за поједино дело, стил изражава јединство и индивидуалност дела. У том смислу, В. КАЈЗЕР и Емил СТАЈГЕР развијају метод књижевне ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ као метод који на основу првобитног доживљаја стилском анализом утврђује индивидуалне вредности дела. Стилистичка критика на овај начин напушта метод праве стилистике јер на основу интуиције утврђује праву вредност дела. Осим тога, стилистичка критика као инструмент оцене вредности појединог дела није успела одредити индивидуалну вредност дела јер се сувише ограничила на СТИЛСКЕ ВРЕДНОСТИ текста, ЗАНЕМАРУЈУЋИ ИЗВАНТЕКСТОВНЕ И НАЧИН НА КОЈИ ЈЕ ТЕКСТ ПРИХВАЋЕН.

У односу АУТОР – ДЕЛО- ЧИТАЛАЦ она је придала важност делу, запоставља језик који је спона ова 3 члана.

Ипак, захваљујући развоју стилистичке критике, постало је обавезно да теоретичар књижевности не може ни приступити анализи књижевног дела, а да не познаје језик у коме се остварује књижевност.

-Стилистичку критику су подражавали руски формалисти.

21. НОВА КРИТИКА У ЕНГЛЕСКОЈ И АМЕРИЦИ

NEW CRITICISM (њу критисизн) настаје у САД-у у првој половини 20.в. то је ознака за групу критичара који су се супротстављали оним типовима књижевне критике у којима је средишње место заузимала студија биографије аутора и анализа мисаоног садржаја дела (ИДЕЈА, ТЕМА).

Главни представници (у ужем и ширем смислу) – ЏОН КРУВ РАНСОМ, АЛЕН ТЕЈТ, ТОМАС СТЕРНС ЕЛИОТ, АЈВОР АРМСТРОНГ РИЧАРДС, ВИЛИЈАМ ЕМПСОН и др.

Нове критичаре највише занима АНАЛИЗА ТЕКСТА књижевног дела и оцена њихове вредности по вредностима текста која ту постоје, а не по нечему за шта се претпоставља да постоји на основу биографских података о аутору.

46

Велики утицај на њих је извршила књижевна критика Т.С.ЕЛИОТА који се залаже за ИМПЕРСОНАЛНОСТ ПЕСНИКА, ЗА НОВО СХВАТАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ И ЗА ОДРЕЂЕНИ ТИП КЛАСИЦИЗМА У ПОЕЗИЈИ.

За њега је класично дело оно које успоставља однос према традицији такав да уграђује нове вредности својом појавом у састав старих .

*Традиција је састав књижeвних вредности (није настављање рада оних који су нам претходили); Нове вредности се уграђују у старе.

Елиот се супротставља мишљењу да се у песми појављује песникова особа, већ сматра да се појављује само песништво као посебан начин изражавања који делује на читаоца и стога је неопходно скренути пажњу на само ДЕЛО.

Други представник је РИЧАРДС – „Начела књижевне критике“ – разрадио естетички састав заснован на анализи психичких подстицаја. Али, најутицајније је његово дело „ПРАКТИЧНА КРИТИКА“ из 1929.год . – Анализирао је студентске радове о 13 непотписаних песничких текстова и резултат је био катастрофалан! Показао је да је тежак задатак књижевних критичара да утврде једино оно што је у тексту садржано и настојао је упозорити како је потребна максимална КОНЦЕНТРАЦИЈА на књижевну вредност текста .

На основу теорија ове двојице критичара, новокритичари су створили посебан књижевно-теоријски став.

Од формалиста се разликују зато што показују мали интерес за нека општа питања и за изградњу целовите науке која би се могла разграничити од других.

Пошто су у средиште проучавања ставили ТЕКСТ захтевали су ПОМНО ЧИТАЊЕ (CLOSE READING). Читалац мора да обрати пажњу на све оне елементе које текст садржи (детаљи). Стога су они своју властиту критику назвали књижевном.

Заслуге новокритичара за теорију књижевности је више у обраћању пажње на текст и откривању битних особина књижевних врста.

-развили смисао за књижевне вредности

-унапредили рад на проучавању књижевности као уметности

-развили МЕТОД ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ као начин тумачења у коме се сви књижевни елементи настоје повезати у складну целину.

Насупрот томе, Кајзер- књижевно учење о начинима језичког обликовања и Е. Штајгер – учење о књижевним родовима разрађују учење о интерпретацији као методу који се заснива на анализи која не жели завиривати ни лево ни

47

десно, а најмање иза књижевног дела-то је начело ИМАНЕНТНЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ.

* интерпретација - lat. – тумачење, објашњавање, проучавање књижевног дела – литерарне и уметничке вредности. *иманентна метода – она која се одређује самим предметом истраживања.

Учење о интерпретацији – полази се од УМЕТНИЧКОГДОЖИВЉАЈА

22. СТРУКТУРАЛИЗАМ И СЕМИОТИКА У НАУЦИ О КЊИЖЕВНОСТИ

Структурализам /из Речника/- правац у савременој науци који тражи да се чињенице једне научне области проучавају као елементи зависно од целине (структуре) у коју су укључени. У анализи књижевног дела – целина (структура) се сагледава на 2 начина: као целина састављена из делова и као целина састављена из слојева, планова или нивоа. Мање структуре од књижевног дела су: лик, фабула, епизода, ситуација, стих, строфа, певање, чин, појава и сл.

Семиотика – наука о знаковима

Структурализам у науци о књижевности се изграђује на основама структуралне лингвистике. (ФЕРДИНАНД ДЕ СОСИР). У њој се језик разматра као сложен састав споразумевања и проучавају се законитости на којима је засновано то споразумевање.

То су, пре свега, разликовање језика и говора (низање речи; реализован језик) и утврђивање структуре лингвистичког ЗНАКА —› де Сосир разликује означитеља (оно што служи означавању – са чим се означава означено) и означено – оно на шта се означитељ односи.

Истиче се и НАЧЕЛО АРБИТРАРНОСТИ ЗНАКА (ПРОИЗВОЉНОСТИ- пас;дуг) Самим тим, де Сосир је пренео такво проучавање језика на студију књижевности. Осим лингвистике, на структуралистичко проучавање књижевности извршила је утицај и ТЕОРИЈА ИНФОРМАЦИЈЕ- учење о начинима како се обавља преношење и разумевање информација (порука).

КАНАЛ

ПОШИЉАЛАЦ —›—›—›—›ПРИМАЛАЦ

48

разумевање поруке је на основу КÔДА – значења појединих знакова.

канал- за преношење поруке

Структурализам се надовезује на учење руских формалиста, посебно ЈУРИЈА ТИЊАНОВА који већ развија релативно схватање књижевног поступка и динамичко књижевно схватање књижевне структуре, а ту је и лингвиста РОМАН ЈАКОБСОН као један од оснивача структуралне лингвистике и припадник руске формалне школе, који своје властите ставове даље развија у кругу прашког књижевно-научнг структурализма.

У прашкомм кругу је и чешки теоретичар ЈАН МУКАРЖОВСКИ – Он развија специфичност поетског језика и проблем самосвојности књижевног дела с нагласком како ниједна формална карактеристика не разликује језик у његовој естетској ф-ји од других ф-ја. У првом плану је ПРОУЧАВАЊЕ Ф-ЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Естетска ф-ја језика никад није искључена из структуралне у којој може доминирати више ф-ја, зато се структурално проучавање књижевности мора уклопити у шири контекст других структура. Овим је он дао значајан допринос разматрању односа књижевно-уметничког текста и извантекстовних структура.

КЛОД ЛЕВИ-СТРОС (француски етнолог) у многоме је утицао на развој структурализма у студију књижевним проучавањем ткз. примитивних култура, обичаја и митова; показавши како за разумевање митова нису важни садржаји које мит изриче узет сам за себе, неги су важни односи унутар којих се успоставља поједини мит као и избор из ткз. парадигматског низа свих митова. Значи, за анализу појединог мита увек је потребно успоставити читаву класу митова којој он припада, одакле је изабран.

*Посветио је пажњу ИЗБОРУ ЗНАКОВА И УКЛАПАЊУ ЗНАКОВА и на основу те анализе начина-како су уклопљене у целину (модуса) могу се утврдити структурални односи.

На основу тога, може се закључити да је структурализам заинтересован за проучавање књижевних врста /поједино дело � врста/

ЈУРИЈ ЛОТМАН и његова структурална поетика наглашавају да књижевно-уметничко дело треба схватити као МОДЕЛ СТВАРНОСТИ (моделативна делатност) и да оно у себи има 2 ф-је (2 аспекта): САЗНАЈНУ И КОМУНИКАЦИЈСКУ, што повезује оно што је спознато у уметности и како је то пренешено публици. Књижевност на тај начин СЛУЖИ СПОЗНАВАЊУ И ИНФОРМИСАЊУ —› ка публици. Треба је проучавати као специфични ЗНАКОВНИ СИСТЕМ у коме је присутно и ОРГАНИЗОВАЊЕ ЗНАКОВА.

49

Оваква Лотманова структурална поетика улази у шире оквире СЕМИОТИКЕ КЊИЖЕВНОСТИ. СОВЈЕТСКИ СЕМИОТИЧАРИ („ТАРТУРСКА ШКОЛА“ – ЛОТМАН, УСПЕНСКИ) полазе од руских формалиста, лингвистике, теорије књижевности и настоје да сачине научну анализу књижевности и целокупне структуре. Инсистирају на РАЗЛИЦИ ИЗМЕЂУ ПРИРОДНОГ ЈЕЗИКА (ЈЕЗИК САМЕ КЊИЖЕВНОСТИ) И ТКЗ. МЕТАЈЕЗИКА ( КОЈИМ ГОВОРИМО О КЊИЖЕВНОСТИ).

Велику препреку представља што теоретичар књижевности о књижевнсти често говори природним језиком, па су њихове расправе о књижевности сувише сличне самом књижевном делу.

Када говоримо о књижевности треба да користимо језик који је што више удаљен од језика саме књижевности а то се постиже увођењем ТЕРМИНОЛОГИЈЕ (прир. науке).

ФРАНЦУСКИ СЕМИОТИЧАРИ више анализирају начин на који се организују знакови у књижевни састав неког дела (врсте...).

Совјетски теоретичари (Лотман) више се базирају на разликовању језика и то ће довести до разликовања између текста и уметничког дела што је потребно да текст постане уметничко дело. Лотман замера руским формалистима да су књижевни поступак сувише круто и статично схватили. Он књижевни поступак сматра у складу са структуралном лингвистиком што води ка разумевању динамичне природе књижевног дела.

23. ФЕНОМЕНОЛОГИЈА У НАУЦИ О КЊИЖЕВНОСТИ

Феноменологија у почетку 20.в. Едмунда Хусерла у филозофији заузима важну улогу, па је нормално да она делује и на проучавање књижевности.

Тај утицај је доста тешко схватити због различитог схватања саме феноменологије. У неким случајевима, настоји се преузетисамо МЕТОДА, у другом о деловању те филозофије на теорију књижевности или критику, а опет у неким о посуђивању неких тема или термина.

Може се, ипак рећи, да је од највеће важности феноменолошка метода разликује од емпиријске методе (сви се предмети проучавају, разматрају са различитих аспеката; са сваког аспекта се другачије види предмет).

-Емпиријски метод све предмете проучавања разматра са различитих аспеката који су међусобно равноправни, а феноменолошка метода тражи суштину, бит што је и израз појединачности , која се даље не може разбити, јер би се изгубио смисао. На тој основи се заснива наука о битном .

50

Феноменолошки метод тако претпоставља могућност да се спознају они темељи на којима се изграђује свако искуство, па и искуство о књижевним делима.

-На један начин ову методу је употребио пољски филозоф РОМАН ИНГАРДЕН у анализи књижевног дела- „Књижевно-уметничко дело“(1931), развио је теорију о 4 СЛОЈА књижевног дела : 1) Слој ЗВУКА (ГЛАСОВНОСТ РЕЧИ, ГЛАСОВНИХ ТВОРЕВИНА); 2) Слој ЗНАЧЕЊА; 3) Слој ПРИКАЗАНИХ ПРЕДМЕТНОСТИ; 4) Слој СХЕМАТИЗОВАНИХ АСПЕКАТА.

*Солар- структура књижевног дела- СЛОЈ ЗВУКА, СЛОЈ ЗНАЧЕЊА, СЛОЈ СВЕТА ДЕЛА + СЛОЈ ИДЕЈА + СЛОЈ АСПЕКТА.

Дело се мора разматрати као јединство слојева који омогућавају (односима и деловањем) КОНКРЕТИЗАЦИЈУ; а она настаје када читамо дело и кад попунимо „места надређености“ властитом маштом.

дело ≠ конкретизација

Разликујући дело и његову конкретизацију, тако је решио однос дела и читаоца.

На други начин ХУСЛЕРОВА феноменологија делује и на филозофски правац егзестенцијализам (човек и његов живот) – Егзистенцијализам делује на књижевну критику која је у контексту филозофске проблеме анализирала. Егзестенцијализам је апсолутна слобода човека. Главни представник је Жан Пол Сартр који бавио посебно и проблематиком књижевног стваралаштва (ангажирања књижевности о појединим књижевницима).

МАРТИН ХАЈДЕГЕР (робусни мислилац) – битак и време – биће је увек у свету (човек); (робусни мислилац кој се убраја у филозофске егзистенције (посебан начин постојања човека) чија је филозофија најјаче утицала и на проучавање књижевности. Он је био заљубљеник у уметност, у песништво, а његова филозофија је била више уметнички настројена.

Његови радови настоје указати да је песништво исто што и филозофија или можда чак и дубље. Управо је Хајдегер развио методу ХЕМЕНЕУТИКЕ- вештина разумевања (а после њега је исту обрадио Дилтај) на основама ње је могуће тумачење текстова.

Занемарујући историју и друге факторе као и личност аутора овај метод нагиње ка ФОРМАЛИСТИЧКОМ погледу на уметност али то Ингарден спречава водећи читаоца као историјску димензију што доводи до додира са марксистичким приступом књижевности.

51

Управо из примене феноменологије долази највише интересовања за ФИЛОЗОФИЈУ КЊИЖЕВНОСТИ ≠ НАУКА О КЊИЖЕВНОСТИ

Филозофија књижевности проучава основе науке о књижевности услов и могућност спознаје књижевног дела и сврху књижевности.

*ХЕРМЕНЕУТИКА – део теорије интерпретације, вештина тумачења, данас наука о вештини, по Дилтају- ОСНОВНАМЕТОДА ДРУШТВ. НАУКА

*ХЕРМЕНЕУТИЧКИ КРУГ* - како се одвија процес тумачења – кружно- од детаља ка целини, од целине ка детаљима.

24. ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ

Теорија рецепције (грч.-лат.)- Јавља се у Немачкој 60-тих година 20.в. – проучава проблем како књижевно дело делује на читаоца, како га он прима, разуме и усваја, проблем изучава и у ширем смислу: како поједини аутори или неки књижевни правац делује на одређену друштвену средину, на неки друштвени слој, професију, односно на целу читалачку публику.

У проучавању проблема пријема, прихварања и разумевања књижевног дела долази до закључка да прихватање књижевног дела зависи од естетског искуства читаоца, што подразумева да то искуство изграђује стицањем одређених знања кроз читање других дела.

ПРИХВАТАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА

У новије време дело је схваћено као ОДНОС ИЗМЕЂУ ТЕКСТА И ЧИТАОЦА (Јуриј Лотман- Структурална поетика).

Тако се средиште научног интересовања с аутора помера ка читаоцу - у томе је основна теза теорије рецепције (да се целокупно проучавање књижевности усмерава ка читаоцу тј. публици).

НОВА КРИТИКА, СЕМИОТИЧАРИ

/

АУТОР – ДЕЛО- ЧИТАЛАЦ52

/ ǀ \

позитивизам формализам теорија рецепције

Оснивач је HANS ROBERT JAUSS који је са својим присталицама развио учење – ЕСТЕТСКА РЕЦЕПЦИЈА. Он настоји да повеже идеје руског формализма са филозофском херменеутиком и прихвати наговештаје структурализма како би открио ново подручје- начин како читаоци прихватају и разумеју књижевно дело. Критикује претерано наглашавање анализе самих дела упозоравајући како то доводи до кризе историје књижевности која би се могла избећи кад би се развило проучавање начина како књижевност бива прихваћена и схваћена од оних којима је намењена. Зато теорија рецепције наглашава потребу да се уочи и анализира сам проблем, треба обрадити склоп односа у којем се могу разликовати савремени читалац према делу прошлости, као и према савременом делу, затим прошли чиаталац према прошлом делу и у некој мери према делу из савремене књижевности.

Теорија рецепције сматра да треба, пре свега, утврдити ХОРИЗОНТ ОЧЕКИВАЊА тј. спремност публике да на темељу свог претходног знања из књижевности прихвати ново дело. Самим тим, разматра се однос публике према познатим делима према одређеним књижевним нормама и према практичној ф-ји језика.

① Дело ② дефиниција ③ функција

Међутим, ова теорија је недовољно развијена јер истраживања воде једном у правцу филозофије књижевности, а други пут у правцу психологије и социологије, са доста нејасним закључцима. Без обзира на недостатке, ова теорија је отворила многа питања (која су очувана, али нису довољно разрађена у другачијим оријентацијама).

Тако је је поново истакнута потреба да се темељније обраде начела методологије историје књижевности.

(Дело буди успомену на већ прочитано, доводи читаоца у одређени емотивни став)

25. ПСИХОАНАЛИТИЧКА И АРХЕТИПСКА КРИТИКА

Архетип / грчка реч/ 1. Праузор, оригинал, изворни рукопис, модел; 2. –

архетипови – симболички ликови, слике и ситуације који се стално јављају (понављају) у књижевностима свих епоха и свих народа: вода, море,

53

шуме као симболи снаге природе; ликови хероја, издајника, строгог оца, зле маћехе, жене заводнице, сукоби родитеља и деце, рођење и смрт- ове књижевне теме проучава архетипска критика.

Упоредо са појавом различитих праваца у науци о књижевности, у 20.в. развијају се и типови књижевне критике који се претежно баве ТЕМАТИКОМ књижевног дела али на нов начин.

Један од таквих типова се темељи на психоанализи – правцу у психологији, одређеном поступку у истраживању психичког живота (лечење поремећаја) која се временом развила у целовито учење о животу.

Оснивач психоанализе, СИГМУНД ФРОЈД занимао се проблемима књижевног стваралаштва и нека његова дела су посвећена анализама појединих књижевних дела или врста („Виц и његов однос према несвесном“). Развио је учење о саставним елементима психичког живота ( ИД, ЕГО И СУПЕР ЕГО) између којих увек постоји координација.

Тако је нпр. сукоб нагона (ИД) и свесне сфере личности (ЕГО) у средишту његових истраживања књижевности.

Уметност по њему служи разрешењу (фиктивних) псих. напетости између подсвесних подстицаја и свесне делатности појединца, јер она у симболичком облику представља и на неки начин освешћује примарне људске нагоне. У том смислу развија учење о катарзи. Бавио се проучавањем чињенице зашто су неки мотиви толико учестали у књижевним делима и зашто поједини склопови делују на публику. Публика несвесно препознаје властите психичке сукобе у делима. Она пружа олакшање = КАТАРЗУ.

Фројдова психоанализа не решава питање вредности уметности и књижевности али тумачи зашто су неки мотиви толико учестали и зашто делују на публику →зато што се она ту препознаје!

Психоанализа је такође деловала на развој ПСИХОЛОГИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ – психичка законитост књижевног стваралаштва.

Фројдов ученик КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ је на основу Фројдовог разматрања о учесталости мотива и тема, развио властито учење и први је употребио и објаснио појам АРХЕТИП (устаљене, нагомилане слике у подсвести човека).

Архетипови су за њега облици подсвесне психичке енергије и манифестују се у СИМБОЛИМА СНА, МИТОВИМА И УМЕТНОСТИ.

Самим тим, Јунгов појам архетипа је повезан са симболима, које ће проучавати многи критичари у књижевним делима и они су га преузели од Јунга.

54

Бавио се проучавањем везе између митова и подсвести , појам подвсести је схватио у смислу колективне подсвести која садржи колективно искуство човечанства.

НОРТРОП ФРЕЈ („Анатомија критике“) се такође занима архетиповима, али за разлику од Јунга, назива их симболима тј. слике које се у књижевности понављају често да их можемо сматрати елементима књижевног искуства.

Развија учење у ком би проучавање тематике пружало основу за разумевање елементарне књижевне структуре.

26. ОПШТА И УПОРЕДНА КЊИЖЕВНОСТ: ПОЈАМ, ПРЕДМЕТИ И ЗАДАЦИ

Позитивизам → националне књижевности

Од 19.в. јављају се нови покушаји да се књижевност сагледа из другог угла

→Гетеова идеја (народи треба да сарађују – космополитизам)

→Марксова идеја (развојем производне снага избрисаће се границе →светска књижевност)

Уз Гетеа јавља се нови вид проучавања, када настаје упоредна (компаративна) књижевност. Она се јавила на различитим местима у Европи, а њена колевка је Француска →предност ВИЈЕМЕН → litte’rature comparee←

У Енглеској и Немачкој се још јављају и Метју Арнолд и Мориц Кивије – употребљавају појам компаратистике- метод у свим наукама.

Формално упоређивање књижевности може бити веома корисно за дефинисање како сличности и сродности , тако и размимоилажења између развоја књижевности тих двеју нација.

Значење појма „упоредна књижевност“ је доста широко и различито:

-може се тумачити као вид проучавање 1) усмене књижевности тј. тематског – теме из фоклорних прича, њихова миграција, начин и време кад су из усмене прешли у писану књижевност.

Али данас, се овом проблематиком бави фоклористика, јер се бави проучавањем цивилизације једног народа где и спада усмена књижевност.

2) Друго значење се своди на проучавање односа измеђ двеју или више књижевности. Ову употребу је увела група француских компаратиста, коју је предводио Фернан Балденсперже који су испитивали нпр. утицај, славу и углед Гетеа у Француској или Енглеској. Развили су методологију која испитује представе о одређеном писцу у одређеном времену, води рачуна о пријемном

55

чиниоцу, атмосфери и књижевној ситуацији у коју нас писац уводи. У целини узев, то је нагомилана грађа која доказује јединство разних књижевности, нарочито западноевропских. Али ово учење не ствара ниједан изразит систем јер нема никакве методолошке разлике у схватању Шекспира у Француској или Енглеској у 18.в. Такво проучавање књижевности не омогућава бављење самим уметничким делом, већ се претежно бави одјецима неког ремек-дела, његовим преводима и његовом предисторијом. Овај правац наглашава само спољашње чиниоце.

(Ова концепција подразумева чињенично утврђене појмове о компаративне књижевности)

#Позитивизам се намеће као оквир истраживања, развија се методологија која проучава представу о писцу у одређеном времену („пријемни чинилац“).

3) Треће схватање упоредне књижевности је то да се она поистовећује са проучавањем целокупне књижевности, са „општом књижевношћу“ (светска- превод Гетеовог израза)

У питању је идеал сједињавања свих књижевности у једну велику синтезу, при чему би свака нација играла своју улогу. Но, и Гете је увидео да је то ипак идеал и да ниједна нација није вољна да одустане од своје појединачности.

Светска књижевност се још употребљава као велика ризница класика (Хомер, Данте, Шекспир, Сервантес), синоним за ремек-дело је аполаворе.

Ипак, научници се не задовољавају са проучавањем само врхова.

Појам ОПШТЕ КЊИЖЕВНОСТИ уводи холандски компаратиста ПОЛ ВАН ТИГЕМ.

Уводи 2 опозиције: Национално-опште Компаративно-опште /превазилазе се билатералне границе/

Ово је, иначе, покушај да се изађе из оквира позитивизма са којим су били повезани француски представници. По Полу Тигему општа књижевност представља даљу разраду и виши ступањ компаративне књижевности, бави се проблемима међународне књижевности и теоријски и историјски уопштава знања до којих су дошле историја националне књижевности и компаратистика. По другом схватању, општа књижевност се изједначава с појмом светске књижевности. И то са предметом изучавања компаративне књижевности. То су жива књижевна струјања која постоје међу разним националним књижевностима и која су довела до међусобног утицаја.

56

Треба поменути и још једног представника- Жан Ман Каре који, иако је Француз, жели да изађе из оквира french conception. По њему, различито читамо дела која припадају и не припадају нашој традицији, што је условљено фактором mirage (искривљена слика). Идеална би била image ≠mirage (мираж).

ИМАГОЛОГИЈА – представе једног народа о другом у књижевности.

-mirage- мираж - ми као читаоци књижевности који нису наше – примамо на други начин, наше читање дела страних књевности је условљено посебним фактором – mirage- мираж - слика коју припадници једног народа имају о другом, националне заблуде имају пресудан значај на туђе књижевности.

27. ФРАНЦУСКА ШКОЛА УПОРЕДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Једна од традиција која припада развоју упоредне књижевности јесте француска школа (француска концепција) која настаје крајем 19.в. и почетком 20.в.

Ова концепција је у дебелој вези са позитивизмом (националне књиж.), она је усмерена на тематологију, подразумева чињенично утврђене појмове у компаративној књижевности. Представник је Фернан Балденсперже, а можемо поменути и Пол Азара. Велек и Ворен су били страшно критични према овим предствницима, били су против позитивизма (представници унутрашњег приступа), и сматрали су да је француска концепција без смисла.

Тридесетих година 20.в, јавиће се нови вид проучавања књижевности који није био повезан с позитивизмом – појам опште књижевности и Пол ван Тигем.

-Покушај да се изађе из мреже позитивизма.

/из Речника/ - Прва се оформила француска школа упоредне књижевности почетком 20.в. ФЕРНАН БАЛДЕНСПЕРЖЕ одбацује поставке! Тема о условљеној зависности сваког развоја, уместо тога треба да се испитује развој појаве у процесу њеног прихватања (рецепције) при чему је важан значај покретљивости у литерарној размени. Свака појава се ретко кад развила из једне књижевности, наставља да се креће јер је по суштини мобилна па не остаје у само једној књижевности, а кад се креће поново се МЕЊА , а у другој књижевности не може бити прихваћена пре него што се остваре сви услови за њено прихватање, а Балденсперже тај начин приступа зове ГЕНЕТИЧКИ МЕТОД или УМЕТНИЧКА МОРФОЛОГИЈА. ПОЛ ТИГЕМ се надовезује на њега, ограничава постојање на 2 појаве из 2 различите књижевности и на њихове везе, а све што је заједничко већем броју књижевности→ ОПШТА КЊИЖЕВНОСТ. Овакво сужавање на 2 књижевности је одлика фарнцуске

57

школе и после II светског рата /нпр. у компаративној књижевности улази утицај Бајрона на Хајнеа, али бајронизам као општеевропска појава је проблем опште књижевности./

ЖАН МАРИ КАРЕ у компаратистици вид проучавање повезаности између 2 појаве (2 писца, 2 дела, 2 инспирације, 2 погледа на свет) које припадају двема различитим књижевностима под условом да се ове повезаности могу одредити, што је довело до тога да је у француској компаратистици развијено истраживање ИМАЖА и МИРАЖА (имагологија) и да се поклања велика пажња литерарним појединцима, облицима прихватања појединих појава.

Најзначајнији предст. француске школе- КЛОД ПИШОА, АНДРЕ РУСО, СИМОН ЗЕН, ЖАК ВОАЗИН, РОБЕРТ ЕКСАРПИ, РЕНЕ ЕТИАМБЛ и МАРСЕЛ БАТАЈОН.

Против француске школе је америчка школа, тј. Рене Велек, који у француским настојањима види враћање на позитивизам.

УПОРЕДНА КЊИЖЕВНОСТ /стр.850/ школе и правци

Прва се оформила француска школе упоредне књижевности Фернан Балденсперже, она одбацује поставке Иполита Тена почетком 20.в. О условљеној зависности сваког развоја, уместо тога треба да се испитују токови развоја неке појаве у процесу њеног прихватања (рецепције) при чему је важан значај покретљивости у узајамности литерарне размене. Свака појава се ретко кад развила искључиво из једне књижевности и наставља да се креће, јер је по суштини мобилна па и не остаје само у једној књижевности кад се креће поново се мења, а у некој другој књижевности она не може бити прихваћена пре него што се остваре сви услови за њено прихватање. У овој поставци је већ садржано понешто од размишљања у системима, а Балденсперже тај начин приступа зове ГЕНЕТИЧКИ метод или УМЕТНИЧКА МОРФОЛОГИЈА. Пол фан Тифлем се надовезује на Балденспержа. Ограничава посматрање на 2 појаве из 2 различите књевности и на њихове везе, а све што би се показало као заједничко већем броју књижевности представљало би општу књижевност. Овакво сужавање на 2 књижевности је одлика француске школе и после II светског рата (нпр. у компаратистику улази утицај Бајрона на Хајнеа, али бајронизам као оште европка појава је проблем опште књижевности).

ЖАН МАН КАРЕ у компаратистици види проучавање повезаности између 2 појаве (2 писца, 2 дела, 2 инспирације, 2 погледа на свет) које припадају двема различитим књижевностима под условом да се ове повезаности могу недвосмислено одредити, да су кокретне чињенице. Оваква усмереност на конкретне чињенице је довела до тога да је у француској компаратистици веома развијено истраживање имажа и миража (имагологија) и да се поклања велика

58

пажња литерарним посредницима и облицима прихватања појединих појава. Најзначајнији представници француске школе су - КЛОД ПИШОА, АНДРЕ РУСУ, СИМОН ЖЕН, ЖАК ВОАЗИН, РОБЕРТ ЕСКАРДИ, РЕНЕ ЕТИАМБЛ и МАРСЕЛ БАТАЈОН. Против француске школе је америчка (Рене Велек који у настојањима француских компаратиста види опасност враћања на позитивизам).

28. УПОРЕДНА СЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ /РОМАН ЈАКОБСОН/

*Уз историју, теорију и књижевну критику у подручје науке о књижевности би била компаратистсика која се временом конституисала као научна дисциплина и издвојила своја 3 основна вида проучавања књижевности:

1. да проучи појаве које из једне књижевности прелазе у другу или проучавањем генетских веза - КОНТАКТОЛОГИЈА.

2. да проучи појаве које у истом или сличном облику постоје у књижевности међу којима сигурно није било веза или проучавања ТИПОЛОШКИХ АНАЛОГИЈА.

3. како поједине појаве из књижевности изазивају сличне појаве не само у уметности већ и у филозофији, религији, народном животу, људској психологији или проучавање ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНИХ ПОВЕЗАНОСТИ.

На конституисање компаратистике као засебне научне дисциплине највише је утицало схватање праваца и школа - француска школа на коју се надовезује учење Пол ван Тигема и њој супротна школа – америчка – Рене Велек.

Оно што је посебно важно за нашу књижевност јесте учење Романа Јакобсона.

Један од оснивача руског формализма, први који на карактеристичан начин говори о идеји упредних словенских књижевности.

*поетика- део лингвистике

Кренуо је од поезије,а изградио читав лингвистички систем

Суштина његовог приступа - концепција му је научна – није никакво пророчанство /визија.

30-их година 20.в. он износи своје концепције када је реч о упоредном проучавању књижевности. Као лингвисту, занима га искључиво ЈЕЗИК (и проучавање књижевности сматра делом лингвистике, тј. делом проучавања језика). Оно што је заједничко словенским књижевностима произилази из језичке сродности (не занимају га сродности и везе које постоје нити што су истог порекла, већ искључиво сродност међу језицима).

59

Словенске језике повезују заједничке и опште ознаке које их чине различитим од осталих нпр. граматичка флексија, постојање падежа и глаголских видова.

2. заједничко усмено наслеђе

3. заједничко писано наслеђе

Суштина у језичкој сличности . Језички материјал - основа књижевног развоја пр. Српски и пољски надреализам, имали су исти узор - француски надреализам - слични због сродног језичког материјала, а нису били у међусобном односу.

*исти или сличан материјал производи исти или сличан ефекат

Он не машта о стварању неких заједница, не занимају га ни конкретне ни историјске везе.

Његова концепција није друштвена, само скица је представљена да се још може радити на истом.

За време боравка у Америци, питао се да ли је могуће направити компаративну словенску књижевност. Постоји ли ишта што повезује све те народе? Заједничко свим словенским народима је језик.

Тежи да пружи звучну слику тог заједништва.

Нпр. Србин-Чех- при првом сусрету се не разумеју готово ништа, али после неког времена ће почети . феномен прекодирања – актуелан и међу скандинавским језицима.

*Опште ознаке које су биле заједничке словенским језицима:

-граматичке флексије (падежни систем, деклинација)

-стилске фигуре, стихови, сам Јакобсон је био заинтересован за поезију (проучавање стиха)

-присуство етимолошких култура „град градили“ , параграматичких веза „соко високо“.

-политичко и религијско просвећење Словена мора бити засновано на лингвистичким поставкама.

Захваљујући сродности језика могуће је реконструисати и упоредну метрику и митологију, а могуће је и вршење неких других компаративних проучавања нпр. германских или словенских књижевности.

60

прим. : Проучавајући 3 руска прозна текста са истом тематиком, утврдио је да су ова 3 дела прерада једног старог словенског мита о вукодлаку са применом на једну стварну личност.

Ова теза позива се на словенско, пре свега, јужнословенско веровање , могуће је ићи и даље јер се ово поређење шири на српски фолклор односно српску епику. Јакобсон пореди лик Змај Огњеног Вука и руски еп о Всеславу. Сличност је у низу мотива: његово необично рођење праћено знацима који сведоче о његовој сродности са вукодлаком, затим заповеднички тон којим се обраћа мајци пошто је дошао на свет, отпор покушају да се с њим поступа као са бебом и његова везаност за оружје. На основу овог поређења, Јакобсон уочава постојање општесловенских епских фабула на основу чега треба проучавати целокупан словенски фактор.

Проблем у вези ове Јакобсонове тврдње настаје када је хтео да је уобличи тврдњом - строго научно - чија је одлика да је књижевно дело само језик. Ово чини тврду хипотезу чија је manasciеntizam (претерана вера у моћ науке). Јакобсонова теорија се бори и против позитивизма, органицизма и против француске концепције.

29. ЕВРОПСКА КЊИЖЕВНОСТ – КУРЦИЈУС –

Курцијусова књига „Европска књижевност и латински средњи век“ објављује се после II светског рата 1947.године и доприноси фаворизовању француских писаца у Немачкој.На њој је овај немачки романиста радио 15. година. Главне карактеристике његове књиге су: -визија -истраживачки програм

Не говори о националној традицији, већ о европској. Био је, самим тим, противник позитивизма и заступа нов, освежавајући метод – филолошки- примењује микроскопију и макроскопију.

Постоји већ пола века, али тражи ослонац у другим наукама- филозофији Дилтај и Бергсон, социологији, психоанализи и историји уметности. Филозофски оријентисана наука о књижевности тежи метафизичкој и етичкој страни дела, док правац који се ослања на историју уметности периодизацију ове области преноси и на књижевност.

Европска књижевност обухвата период од 26. векова – од Хомера до Гетеа.

Он истиче да ниједан период европске књижевности није тако мало познат и истражен као латинска књижевност раног и високог средњег века , а управо је он везни члан између антике која пропада и западног света који се ствара и заузима кључну позицију. По њему европска књижевност је смисаона целина

61

која измиче истраживању уколико се подели на комаде.Она има аутономну структуру која је по суштини различита од структуре ликовног дела.

Књижевност је носилац идеје, а ликовна уметност није. Књижевноср има континуалан раст – све прошло је садашње, тако Хомера и Платона можемо читати у свако доба јер постоје њихова дела у безброј примерака за разлику од нпр. Пантенона. Књижевно дело разумемо или не, а да би се дело отворило према читаоцу неопходна је филологија. Битан је и историјски аспект.

„Безвремена садашњост“ коју књижевност поседује значи да књижевност прошлости стално суделује у књижевности садашњости. Тако Хомер делује у Вергилију, Вергилије у Дантеу, Сенека у Шекспиру, а Шекспир у Гетеу. По њему, херој утемељивач европске књижевности је Хомер, а последњи универзали стваралац Гете. Предлаже да се проучава оно што се у традицији понавља, пр. топоси као општа места која се преносе током времена у књижевност, као што су мотиви, стилска средства, поређења, клишеи и сл. У антици топика представља складиште залиха које се могу применити у свим списима. Нпр. сваки писац покушава да придобије читаоца па се све до 18.в. користио скромни наступ.

Тако је постојала: топика утешне беседе, историјска топика, афектирана скромност (изокренути свет), ексордијална топика (старица и девојка), завршна топика (зазирање природе, дечак и старац) али највише га је занимао „locus amenus“ – МЕСТО ЗА УЖИВАЊЕ /МЕСТО ЉУБАВИ/.

То је био гл. Топос за описивање природе све до 16.в. Једно дрво, једна ливада, извор или поток, могле су бити и птице, цвеће, ветар.

Ипак поставља се питање колико је могуће направити шему по којој се проучава књижевност? (прва замерка –остала је без аргумената).

-Друга замерка – Из европске књижевности су изостављени доста битни сегменти традиције (библија, статус усмене књижевности источне и словенске традиције). Акценат ставља на РОМАНИЈУ- некадашње римско царство. **Једна од основних порука Курцијусове књиге –СТАВ ПРОРОКА- не вреднује теорије базиране на научној основи - по њему су битније оне базиране на ВИЗИЈИ (по томе став пророка) са њом нема полемике, не може јој се противуречити.

Курцијусова омиљена опозиција је била:

СВ. ЈЕРОНИМ СВ. АВГУСТИН

живео као пустињак више је тип научника

62

и учењак из страсти +

преводио библију

Друга битна ставка из књиге је расправа о КАНОНУ У КЊИЖЕВНОСТИ.

Како уопште настаје канон ( реч. грч. пор. значи правило, попис)

Канонски текстови – посебан статус (богом дани)

Апокрифи – двосмислен статус (скривени)

Овакво тумачење је било све до појаве Историје књижевности → спекулација овог појма (расправља о проблемима формирања традиције – која дела могу ући, а која не).

КАНОН = корпус књижевних дела која чине традицију.

Енглески песник Елиот о Курцијусу. Имају доста додирних тачака (ставови). Обојица подједнако хвале Дантеа и Вергилија, а још и заговорници цикличног модела историје. Међути, општи оквири су им различити:

ЕЛИОТ- ХРИШЋАНСТВО

КУРЦИЈУС- ХУМАНИЗАМ

Курцијус је још полемисао са Ериком Авербахом који је изнео бројне резерве на Курцијусову књигу. На крају се ипак свело на то да су се они делимично допуњавали.

*Слабости Курцијусове идеја- залаже се за проучавање појединих константи- топоси који могу али не морају да постоје, а такође нису од пресудног значаја за само дело. Превише се интересовао за ткз. романску вертикалу где је она допрела, куд се дело римско царство, шта је са Византијом, а на које ни он сам нема одговор. Поставља се питање да ли је његова идеја о цивилизацији као затвореној целини тачна.

30. НАЧИНИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Потреба разврставања књижевног дела повлачи тешкоће. С једне стране при проналажењу општег и јединственог начела класификације, и с друге стране,

63

мора се пазити на чињеницу да се начини класификације књижевности разликују у зависности од тога каквог је типа проучавање књижевности.

Стога, теорија књижевности мора узети у обзир све те различитости, и онекоје теже што већој обухватности и оне које се баве само неким аспектима.

I Један од најопштијих начина класификације је према ЈЕЗИЦИМА.

Језик →грађа књижевног дела (франц. енг. књ.). Сходно овом начину разврставања је и према националним књижевностима која је сложенија (јављају се проблеми одређења нације).

II Друго начело разврставања је по АУТОРИМА – узрок настанка дела, па тако дела једног аутора имају заједничке карактеристике. Исто тако се могу поделити и аутори неког раздобља, њене школе нпр. књижевност симболизма.

III Треће начело разликовања књижевних дела је према НАМЕНИ, сврси коју желе остварити. Можемо говорити о поучној књижевности, забавној књижевности и дечијој књижевности.

IV Четврти начим је разликовање према ОБЛИКУ (најшире схваћен, јер се обликом међусобно разликују многа дела: еп од пословице, роман од лирске песме). При овој подели изузима се начело језика, аутора, временског раздобља, а облик се неће односити на спољашњи карактер дела већ на унутрашње.

31. ПОДЕЛА КЊИЖЕВНОСТИ НА РОДОВЕ

Обично се подела на књижевне родове заснива на спољашњим формалним особинама дела, али те карактеристике нису ни издалека довољне за потпуно одређивање књижевних родова, јер постоје и унутрашње особине које су основна карактеристика дела и које условљавају и спољашњу структуру. Али постоје дела која по својим формалним особинама припадају једном, а по својим унутрашњим особинама другом роду. Зато се употребљавају 2 низа термина:

Лирика, епика и драма када се обухватају углавном спољашње одлике дела, а лирско, драмско и епско у значењу карактера неког дела.

Родови се даље деле на књижевне врсте: ЕПИКА: 1) ЕПИКА У ПРОЗИ (роман, новела, приповетка) И 2) ЕПИКА У СТИХУ (еп, епске песме) . ЛИРИКА – елегија, химна, дитирамб, идила, епиграм, епитаф.

ДРАМАТИКА- трагедија, комедија и драма.

* Ова 3 рода нису калупи за стварање, већ, значи, олакшавају сналажење у књижевности.

64

Многи теоретичари помињу и 4 род – ДИДАКТИКА која треба да окупи она дела која стоје на прелазу између књ. и науке тј. она имају посебну намену- да поучавају. Други сматрају да дидактика није посебан род, али не поричу постојање књиж.-научних врста – есеји, публицистика. Тако да се и скупина књижевно-научних врста зове есејистика.

Књижевни родови и врсте /из Речника/ - књижевни родови се заснивају на уверењу о постојању темељних начина истраживања тј. неких основних могућности језичког изражавања писаца.

3 основна књижевна рода: лирика, епика и драма(тика) – идеални, основни типови књижевног изражавања , али се ипак сва књижевна дела не могу сврстати у њихове оквире.

Епика се дели у 2 групе: епика у прози (роман, новела и приповетка) и еп у стиху (еп и епска песма).

У лирику се сврставају поједине лирске врсте: елегија, ода, химна.

У драматику: трагедија, комедија и драма.

*Књижевне врсте- скупина књижевних дела са неким заједничким особинама које се код других књижевних дела не јављају. За разлику од књижевних родова који настају деобом целокупног поља књижевности, књижевне врсте имају више емприрјски, истраживачки карактер.

-Још у 18. и 19.в. (у немачкој филозофији и књижевној критици) развијено је учење о 3 основна књижевна рода –епика, лирика, драматика.

*Гете је сматрао да су та 3 рода – однос песника према свету, природни облици песништва, 3 начина изражавања човекових духовних могућности.

*Хегел је лирику повезао са субјективним изражавањем, епику са објективношћу, а драматику је сматрао синтезом обадвога.

На темељу таквих учења развијено је ново које је предводио немачки теоретичар Емил Штајгер. Према њему, сва 3 рода изражавају основне могућности језичког изражавања, сваки има свој СТИЛ.

Лирски стил /слог/ → склад између звука речи и значења, приближава се музици, субјективности. Песник се стапа са објективним светом претварајући га у свој субјективни, маштом и фантазијом мења ствари, мисли изражава у 1.

65

лицу и садашњем времену. Лирика је цветала у доба када је свет у коме песник живи стагнирао нпр. романтизам, ренесанса или надреализам.

Епски стил /из Речника/- објективност и ширина приповедања, песник прича о прошлом догађају који се не може изменити, заузима према њему дистанцу и тако постиже објективно- детаљно описује све делове, радује се, не жури ка крају, прави дигресије и епизоде, говори у 3. лицу, прошлом времену.

Драматика → склад између одређених ставова појединаца оног што јесте и што треба да буде, у себи обједињује и лирику и епику, а ипак се разликује од њих, за показивање свог правог лица мора се служити позоришном уметношћу, заснива се на снажном осећању противречности у животу која тражи да буде решена, цела радња тежи ка крају, да буде разрешена, она је неприкладна, динамична, напета и окренута ка будућности. Емоције су јаке до степена страсти када обузимају целу личност, упућују се другом лицу кроз дијалог што одмах изазива чин или акцију. Писац драме је привидно одсутан из свог дела, али у ствари постоји у сваком од датих ликова.

Лирика, епика и драматика схваћене су као идеални типови књижевног изражавања, који омогућавају сналажење у свету књижевних дела. *

32. СПЕЦИФИЧНА СВОЈСТВА УСМЕНЕ КЊИЖЕВНОСТИ /ПЕРИЛОРДОВА ТЕОРИЈА/

Усмена књужевност преноси се и развија у оним срединама које не познају писмо или се њиме не служе за преношење књижевног дела. Стога је она највећи процват доживела у периоду када је писменост била непозната или врло ретка, па она у неку руку претходи писаној књижевности.

Она постоји и у срединама где је писменост развијена, али као неки други вид књижевности. Изражава народно стваралаштво и управо таква књижевност се зове народном. Усмена књижевност се развија на различит начин од писане књижевноси. У обликовању усмене књижевности учествује више појединаца из различитих времена и група. У најранијем периоду свог настанка усмена дела могу бити индивидуалног порекла. Дело усмене књижевности је подложно променама /варијанте/; а оног трена када се запише прелази у писану књижевност. Како ниједна друштвена заједница не живи одвојено и изоловано, међусобни контакти и утицају су неминовни, што доводи до појаве интернационалних мотива који се провлаче кроз све усмене књижевности, а пренете су и у писану као нпр. мотив неверне жене, братоубиства, родоскрвнућа. Усмена књижевност је СИНКРЕТИЧНА →спој 2 или више уметности нпр. лирске песме се често изводе уз игру или имитацију природних појава.

66

Усмена књижевна дела познајемо већином у више варијаната што значи да певач или приповедач нису сматрали да је од велике важности понављати текст дословно.

Приповедач мора уводити одређена понављања или већ познате формуле које олакшавају схватање и памћење. Морају се избегавати сложени изрази који се теже усвајају у једнократном слушању.

Треба, напросто, да композиција буде прегледана, да је већ у уху слушалаца. Постоје устаљени мотиви и сижеи који се радо користе и избегава се оригиналност и индивидуалност дела због природе преношења дела. Промене у мотивској или сижејној грађи се ретко дешавају једино под утицајем важног историјског или националног догађања нпр. примање хришћанства или турска освајања.

Композиција - је јасна и готово увек иста. Постоји јединство текста и мелодије , стих је прилагођен метру што говори о значају мелодије. Почетак и завршетак – стереотипни, често се користи анафора, епифора, хипербола, градација, контраст и анахронизам - позивање на прошлост, традицију, смештање јунака из различитих времена у исти догађај.

Ликови нису подробно описани, истиче се једна, доминантна црта личности.

*Једна од основник карактеристика је постојање варијанти и коришћење формула.

Варијанте се јављају из више разлога: преношењем дела из средине у средину, из генерације у генерацију и под утицајем ствараоца и његовог укуса.

ФОРМУЛА- група речи која се стално понавља под истим метричким условима да изрази основну идеју.

Усмена књижевност је великим делом део обреда (у уској је вези с њима).

Улога усмених дела је другачија од улоге писаних дела.

Усмена изражавања врше колективни начин живота за разлику од модерног, индивидуалног доба. Усмена и писана књижевност су 2 вида стваралаштва, али са узајамним везама и додирима.

33. ПОДЕЛА НА ЕПОХЕ И ПРАВЦЕ У ИСТОРИЈИ КЊИЖЕВНОСТИ

67

Периодизација књижевности (из Речника) – у извесним епохама (периодима времена) владају неке опште (идејне, емотивне и књижевне особине које карактеришу то доба. На основу тога, у историји књижевности у 19.в. извршена је подела на књижевне периоде према неким заједничким идејама, књижевним и друштвеним особинама у тим периодима.

Тако су настали термини (појмови) за књижевноисторијску периодизацију од 16.в. до данас који хронолошки иду овако: Хуманизам и ренесанса, барок, класицизам, рационализам (просвећеност), рококо, сентиментализам, предромантизам, романтизам, бидермајер, парнасизам, реализам, натурализам, симболизам, импресионизам, експресионизам, футуризам, дадаизам, зенитизам и надреализам.

Пре 16.в. књижевна периодизација се углавном поклапа са историјском , тако да говоримо о КЊИЖЕВНОСТИ СТАРОГ ВЕКА (АНТИЧКА КЊИЖЕВНОСТ) и о књижевности СРЕДЊЕГ ВЕКА. У старим епохама промене у књижевним схватањима и стилским поступцима нису вршене тако често ни тако много (књижевни родови и врсте су били много постојанији, а књижевна правила много строжа. Зато је значајнија у њима подела жанрова на књижевне родове и врсте: еп, трагедија, комедија, врквена драма и др.

Границе и прелази између појединих књижевних периода су неодређени и сложени, често се у пуном јеку једног књижевног периода јављају и рецидиви (понављање) претходног и клице потоњег, и све траје и преплиће се у живом току књижевности. Књижевни период или епоха има најшире значење: обухвата друштвено-идејне и књижевно-стилске чињенице.

Подела књижевности на епохе и правце вршена је на 2 начина, раније је историја књижевности раздвајала епохе у књижевности поистовећивајући их са друштвено-историјским епохама, па је тако постојала елизабетанска књижевност као књижевност у Енглеској 16.в. или књижевност ослобођене Србије као књижевност 19.в. Али, савремена подела књижевности заснива се пре свега на књижевно-стилским особинама, али се може нагласити да праве периодизације књижевности НЕМА И НЕ МОЖЕ ЈЕ НИ БИТИ јер је књижевност превише индивидуална и оригинална да би се могла подвргнути некој чврстој шеми, а уз то у оквиру неких периода се јављају нове или старе тенденције тако да се ни за један период не може рећи да је стилски чист.

Један од најсложенијих проблема историје књижевности је проблем периодизације. Није увек могуће тачно одредити временске границе појединачних епоха.

68

Од свих књижевних епоха хуманизам и ренесанса обухватају најдужи временски период. Хуманизам претходи ренесанси као период промене започет још у средњем веку, а који кулминира у 14. и 16.в. док се ренесанса везује за духовне и уметничке појаве 16.в. ово су епохе обнове и препорода, изградње савременог човека, уношења новина у све области уметности али и време општег друштвеног напретка. Најзначајнији представници су: Бокачо, Данте, Петрарка, Гвиницелије, Лодовико Аносто, Торквато Тасо, код нас: Марин Држић, Јурај Шишгорић, Петар Хекторовић.

БАРОК - јавља се појам УМЕТНИКА КАО ГЕНИЈА што се обнавља у РОМАНТИЗМУ- траје од друге половине 16.в. до друге половине 17.в. када прелази у класицизам, јавља се у периоду између 1570. и 1670.

Ово је доба чулног мистицизма, парадокса и бизарности.

Одлике: кићеност стила, гомилање речи, претераност, разбијање хармоније, субјективност, мисаоност, симболичност, песимистичка слика света.

Негује све књижевне родове: поезију, прозу, драму.

Лирску поезију одликује богатство стила и изражајност, у прози доминирају витешки и пикарски романи, а у драми - теме о сукобу појединаца друштва. Стил је патетичан, узвишен, прожимају се трагично и комично. Барокни стил прелази у Француској у ПРЕЦИЗНОСТ, у Италији у МАРИНИЗАМ, у Шпанији у ГОНГОРИЗАМ (најзначајнији представник ГОНГОРА и његови следбеници уз коришћење метафора створили су посебан књижевни језик, музикалност стиха, у наше доба овим изразом се означавају претераност у описивању, неприродност, извештаченост)

Маринизам /из Речника/ - стилски правац који је обележио италијански барокну поезију у 17.в. Назив је добио по оснивачу Марину, чији је стил прихватила велика група следбеника, имитатора. Настала је у периоду моралне и друштвене кризе и нема идејног и емоционалног садржаја, једино тежи формалном савршенству. Основни каракт је: рогобатна употреба стилских фигура, игра речи, изналажење нових поетских слика по сваку цену. Писац је хтео да збуни, да зачуди, да задиви читаоца, што је доводило понекад до апсурда. Није дао велике песнике.

КЛАСИЦИЗАМ- правац који процват доживљава у 17.в. у Француској, али је био утицајан све до прве половине 19.в. Окренут култу антике, стварању чврстих правила, дела су морала бити једноставна и лепа али и морално подобна. Представници су: Комеј Расин, Жодел Молијер, Ла Фонтен, Гете, Ломоносов, Шилер а код нас Лукијан Мушицки.

69

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО /РАЦИОНАЛИЗАМ/- Јавља се у 17. веку али доминира и у 19.в. Инсистира на аутономији разума и слободи воље, против је мрачног средњег века, примат имају разум и искуство. Овом правцу су припадали и неки значајни филозофи и научници: Декарт, Бекон, Исак Њутн, Хјум, Лок, Хобс, Лајбниц, Спиноза. Од књижевних жанрова је најзначајнија појава грађанског романа и енциклопедије. Представници: Даније Дефо, Џонатан Свифт, Монтескје, Волтер, Русо, Дидро, Хелвеције, Холбах, Кондијак а код нас Доситеј Обрадовић.

РОКОКО- отмени стил племићке аристократије у 18. веку у доба Луја 15-ог у Француској. Одликовао се љупкошћу, грациозношћу и извештаченошћу. То је била лоша имитација класицизма у Француској „лака“ поезија која слави љубав, уживање и раскалашност у свету аристократије; негује пасторалу и фриволну, отужну комедију. Представници: Волтер, Прево, Виланд, имао је одјека у руској књ.- Пушкин па и код нас – Бранко Радичевић – Безимена.

СЕНТИМЕНТАЛИЗАМ Јавља се у другој половини 18.в. Основне карактеристике: наглашена субјективност, насагласност између песника и света, препуштање машти. Представници: Русо, Гете, Шилер, Жуковски, а код нас Јован Стерија Поповић.

ПРЕДРОМАНТИЗАМ – претходио романтизму – крајњи субјективизам, несагласност песника и света, предавање поетским сновима. Љубавни немир и дубока сета налазе уточиште у природи. Гл. поетске снаге су: машта и осећања, страст је врховни принцип човекова понашања зато је драма главни вид књижевног изражавања.

РОМАНТИЗАМ - један од најсложенијих и најпротивуречнијих периода у европској и светској књижевности. Настао је на прелазу 18. у 19.в. у Немачкој, па у Енглеској, Француској и Русији. Нарочито је био утемељен у оним срединама које нису имале континуитет у књижевном развоју и које су се бориле за ослобођење и буђење националне свести и духа. Романтизам је опозиција класицизму, негира сваку врсту правила и норми у стварању, а основна ставаралачка снага је машта, фантазија и осећања. Њихова дела су разбијена, често и недовршена, језик и стил – богати, оптерећени су несавршенством света око себе па отуда „светски бол“, ову несавршеност превазилазе маштом и ироничним ставом према свету у коме живе.

Предтсваници: Шлегел, Новалис, Хофман, Бајрон, Шили, Љермонтов, Пушкин а код нас: Вук, Радичевић, Змај, Јакшић, Његош, Костић.

БИДЕРМАЈЕР(нем.) - од историје уметности појам је половином 20.в. преузела историја књижевности.

70

Представници: Хајнрих Хајне, Едвард Мерике, а код нас Јаков Игњатовић.

Стилска епоха немачког и аустријског грађанства у периоду после НАПОЛЕОНОВИХ ратова – на измаку романтизма а на почетку реализма (на прелазу класицизма и романтизма с једне и реализма с друге стране). Преузима неке идеале класицизма и разводњава их у грађанском смислу, од романтизма прихвата неодређену чежњу, наклоност за историју и природу, сентименталност и сету, док грађанску средину и ликове покушава да обради реалистичким поступком. Клони се великих друштвених проблема и бави се претежно душевним проблемима издвојене личности. То је метод који подразумева окретање себи, повлачење у себе, у излоацију. Теме су: тихи породични живот, интимна питања, мир, стапање с природом, чување старих идеала, равнодушност према другима.

ПАРНАСИЗАМ- круг песника око Теофила Готјеа и Леконт де Лила који су издавали часопис „Савремени Парнос“, они у први план стављају песничку вештину, а по опредељењу су лапурлатисти односно окренути су чистој уметности и занемарују све што је изван ње. Предтсавници: Стефан Маларме, Пол Валери, а код нас: Јован Дучић и Војислав Илић.

РЕАЛИЗАМ- Јавља се средином и у другој половини 19.в. По њима, уметност треба да приказује стварност онакву каква јесте, без субјективних ставова и виђења с једном тежњом да се постигне објективност, настоје да прикажу типичне карактере, титпичне ситуације, сматрајући да сваки човек у истим околностима реагује на исти начин. Језик обогаћују дијалектима и жаргонима. Доминантни књижевне врсте су: роман, приповетка и драма. Предстваници: Балзак, Стендал, Флобер, Дикенс, Гогољ, Тургењев, Толстој, Достојевски, а код нас: Јаков Игњатовић, Лаза Лазаревић, Радоје Домановић, Стеван Сремац.

НАТУРАЛИЗАМА- Јавља се у Француској у задњој четвртини 19.в. Заснива се на открићима природних наука (билогије и на филозофској основи позитивизма). Оснивач-Емил Зола, по њему је модерни роман нека врста лекара друштва али га он не лечи већ указује на мане свог века детаљно их описујући. Главне теме су: проституција, лудило, алкохолизам итд.

Представници су: Ги де Мопасан, Ибзен; а код нас: Симо Матавуљ и Бора Станковић.

СИМБОЛИЗАМ – Јавља се у Француској око 1885. године, а његова главна претеча је ШАРЛ БОДЛЕР „Цвеће зла“. Звучни елементи језика добијају посебну ф-ју, а поезија се ствара на основу рационалности и интуиције.

71

Били су против природе и природности у поезији. Представници: Едгар Алан По, Рембо, Маларме, Рилке, Александар Блок; а код нас: Дучић, Дис и Ракић.

ИМПРЕСИОНИЗАМ – Траје од 1890. до 1910. године, највише се јавља у лирици, лирској прози и драми, то је поезија префињених утисака и осећања, пуна музике и симбола, носи у себи песимистички осећај и бол савременог човека што га јасно одваја од поезије романтизма и симболизма. Представници су: Франс, Жид, Пруст, Рилке, Томас Ман, Чехов.

ЕКСПРЕСИОНИЗАМ – Јавља се у Немачкој уочи и за време I светског рата од 1910 до 1920-те године. Настао је као спој ликовне уметности и авангардних књижевних часописа. Био је израз побуне против механизације живота и стравичне судбине човечанства – рат, глад и беда.

Избегавају хармоничан језик, теже дречавим, нескладним бојама од којих су омиљене црвена и плава. Представници су: Мајаковски, Кафка, Брехт; а код нас: Винавер и Црњански.

ФУТУРИЗАМ – Јавља се почетком 20. века- Футуризам је италијанска варијанта експресионизма који је на крају био званично признат од италијанских фашиста због својих ратних и националистичких идеја. Правац је окренут будућности, опседнут стваралачким иновацијама, снагом бунта и воље да би се променио свет. У Русији се развио као револуционарни покрет, а у Италији - више рушилачки и милитаристички, развио се и у другим земљама, а код нас се јавио у виду зенитизма.

ДАДАИЗАМ – Јавља се током I светског рата у Цириху 1916. године, као екстремна варијанта експресионизма од стране младих уметника разних националности, на састанку тројице пријатеља: ТРИСТАН ЦАРА, Р. ХИЛЗЕНБЕКА И Х. АРПА. Име су му наденули „ДА-ДА“ (од дечјег тепања „да-да“- коњићи/, покрет је настао из свести о свету у коме бесни бесмислени рат, они су не само против рата, већ и против свих вредности људске врсте. Једино позитивно је његова улога у исмевању рата. Око 1920. године покрет се улио у нови покрет- надреализам.

ЗЕНИТИЗАМ – Представља аутентичан авангардни покрет наше књижевности након I светског рата (од 1920.-1926.) тј. док је излазио часопис „Зенит“ чији је уредник и идејни творац – ЉУБОМИР МИЦИЋ – представља израз бунта човека који је преживео страхоте рата. Зенитизам је врло близак европском експресионизму, у часопису су сарађивали књижевници из више европских земаља.

72

НАДРЕАЛИЗАМ- Представља француску варијанту експресионизма и најзначајнији европски књижевни покрет између 2 рата. Проистекао је из дадаизма тј. када се Андре Бретон, оснивач покрета, одвојио од дадизма желећи да га превазиђе. Он је 1922. године објавио „НАДРЕАЛИСТИЧКИ МАНИФЕСТ“- негира дотадашњу књижевност и наговештава бунт против друштва и његовог морала. Окупља значајне уметнике и ствараоце тј. књижевнике – Луј Арагон, Пол Елијар, Салвадор Дали, а филозофски узори су им: Хегел и Маркс. Желе да сруше капиталистичко друштво, уверени су да постоји виша стварност - надреализам /НОВА СТВАРНОСТ, изнад постојећег.

У коришћењу садржине подсвести и узбудљивих стања духа претеривало се, па је то надреалисте одвукло у мистику и окултизам. Но, веровали су да ће изменити друштво, али ипак је ишчезао уочи II светског рата.

И код нас је имао снажан одјек. Представници су: Марко Ристић, Милош Црњански, Милан Дединац, Душан Матић, Оскар Давичо. Касније су се прикључили покрету социјалне литературе.

34. ТРАДИЦИОНАЛНО И МОДЕРНО СХВАТАЊЕ КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ

Књижевна врста /деф. из Речника/ - представља скупине књижевних дела са неким заједничким особинама које се код других књижевних дела не јављају. Имају истраживачки, емпиријски карактер. Без разумевања родова и врста нема разумевања књижевности јер су облици у којима се појављују књижевна дела од пресудне важности за схватање и доживљавање књижевности. Свако књижевно дело ми читамо у оквиру неке врсте којој, рецимо, припада. Стара реторика је књижевне врсте схватала као кованице тј. као унапред задате узорке према којима се прави дело →КАЛУПИ. Свако ко пише, унапред зна о чему ће писати, а то што жели да напише најбоље ће изразити ако унапред одреди неке основне оквире у којима ће се кретати његово дело. Супротно томе, савремени књижевник не ствара књижевно дело имајући на уму узорне књижевне врсте нити се књижевност схвата као угледање на унапред одређена правила и норме, у томе је разлика → књижевне врсте нису унапред одређени и утврђени облици, већ представљају ОКВИРНО ЗАДАТЕ УСЛОВЕ унутар којих се стварају нова и оригинална књижевна дела, као што је данас. Данас, књижевна дела настају у неком односу према задатој традицији с једне стране и с потребом ка оригиналности с друге стране. Књижевне врсте се могу данас до неке мере мењати и испреплетати, али при томе постоје неки основни оквири књижевних врста.

73

Наведимо неке могуће одговоре на питање шта је то књижевна врста:

1. СКУП (ГРУПА) СЛИЧНИХ ДЕЛА (појављују се мање-више сличне особине). Књижевна дела су кратка, дуга у стиху или у прози и према тим особинама разликујемо роман од епа, драму од новеле, трагедију од сонета. Али, овде је присутан прилично неодређен појам сличности и што групе сличних дела обухватају већи број дела, тако и њихове особине које их обједињују постају неодређеније.

2. КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ КАО ИДЕАЛНИ ТИПОВИ УОБЛИЧАВАЊА, полази се од веће скупине дела која чине основне начине књижевног обликовања, па се те скупине деле на књижевне врсте нпр. род-епика, врста-роман,подврста-историјски.

35. ТРАДИЦИОНАЛНЕ ЛИРСКЕ ВРСТЕ

Традиционалне лирске врсте су: ХИМНА, ОДА, ЕЛЕГИЈА, ДИТИРАМБ, ЕПИГРАМ, ЕПИТАФ, ИДИЛА.

ХИМНА - означава песму посвећену неком или нечем што је вредно посштовања и дивљења (химне боговима као израз религијског осећања), каратеришу митску културу. Тежи узвишеном тону, свечаном и лаганом ритму, мотив је у набрајању особина оног коме је химна посвећена као и у наглашавању емоционалног односа самог песника према опеваном предмету. Данас живи у државним химнама, хим. неких покрета (хипи-покрет) и сл.

ОДА - песма грчког порекла која се вероватно развила из хорских песама, посвећена је особи или нечему према чему песник осећа приврженост, љубав, поштовање. Грчки песници ПИНДАР И АЛКЕЈ и римски ХОРАЦИЈЕ створили су узоре оде која у некој мери важе и данас. Али, узвишен и патетичан тон који карактерише традиционалну оду у савременој књижевности замениће подругљив и саркастичан, шаљив. Нпр. Пише их Ј. Ј. Змај.

ЕЛЕГИЈА – у старој Грчкој је то била свака песма у елегијском дистиху (један је хексаметар + пентаметар), обично љубавна песма - римска љубавна елегија, али након ОВИДИЈЕВИХ „ПИСАМА ИЗ ПОНТЕ“ у којима је описана туга прогнаника и чежња за домовином, елегија прераста у песму која изражава бол, тугу, патњу, жаљење за нечим недостижним. Код нас: Бранко Радичевић „Кад млидијах умрети“ и „Јадна драга“, Јован Јовановић Змај „Ђулићи увеоци“, Лаза Костић „Еј, пусто море“, Алекса Шантић „Претпразничко вече“ итд.

74

ДИТИРАМБ – у почетку хорска песма посвећена богу Дионису, а касније песма испуњена радошћу и одушевљењем у којој се слави живот. У почетку је имала обредни карактер са епским елементима - дијалогом и наративним деловима. Важна је због тога што се из ње развила драма расподелом њеног певања на хор и певаче чиме се зачела драма. Дитирамб се може назвати и анакреонтском песмом према песнику Анакреонту који ју је и створио. Код нас су је писали Бранко Радичевић и Ј. Ј. Змај.

ЕПИГРАМ - првобитно је означавао натпис резан у камену (грчки љубавни епиграм), а затим кратку, духовиту и сатиричну песму са изненадним тј. неочекиваним завршетком, писали су је СИМОНИД И МАРЦИЈАЛ, код нас Прешерн, Матош, Крклец. Исмејава се негативна особина појединца или друштва, на крају је сатирична или поента што је чини духовитом.

ЕПИТАФ – надгробни натпис, представља израз односа према пролазности живота и људској судбини. Описују се покојникове особине, заслуге, жеље и смрт. Касније су неки писали песме о животу и смрти, рефлексивне песме које су имале форму и тон епитафа (пролазност живота). Матош- „Епитаф без трофеја“.

ИДИЛА - лирска песма али и свако дело са темом из мирног сеоског живота, оснивач је ТЕОКРИТ, прославила се ВЕРГИЛИЈЕВИМ „БУКОЛИКЕ“, описују живот пастира, љубавне јаде. ЕКЛОГЕ- песме са тематиком из ПАСТИРСКОГ ЖИВОТА, нпр. Хорацијеве, најпризнатије Вергилијеве ЕКЛОГЕ или БУКОЛИКЕ, мада се овај појам усталио у антици за КРАТКУ ПЕСМУ УОПШТЕ.

/Оно што је карактеристично за ове врсте су калупи и узорци према којима се равнала лирика – све до најновијег времена./

„стални облици (распоред стихова и строфа), покушаји према тематици, ставовима песника.

75

36. ОПШТЕ ОДЛИКЕ ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ И ЕПСКА ТЕХНИКА

Епска поезија се може сматрати синонимом за целокупно усмено стваралаштво.

Настала је у доба када је писменост била непозната, у периоду дивљаштва када су је стварали ратници и ловци, код нас – гуслари. За разлику од лирике служи се приповедањем и описивањем.

*ПРИПОВЕДАЊЕ- ређање мотива по шеми „оно што је даље било“, временски след догађаја, догађај из давне прошлости који је обележио историју једног народа или је од великог значаја. Чим је из прошлости ствара дистанцу између опеваног догађаја и песника – објективност. Приповедање је широко, композиција слободна, а уобичајена техника приповедања је „in medias res“ – у саму срж збивања чиме се скреће пажња читаоца, а општа напетост се постиже употребом средстава ретардације или успоравања и понављања, епизоде и дигресија. Епска поезија не почиње приповедање од временског почетка него се служи увођењем in medias res.

ДИГРЕСИЈА - успорава ток радње тако што се прекида основни низ приповедања описивањем нечега другог.

ЕПИЗОДА- већа дигресија која се може издвојити самостално.

ПОНАВЉАЊЕ – средство успоравања али и повезивања делова (понављају се стихови, ситуације). Формулаични изрази, стални епитети, исти уводи, слични почеци описа одликују се традиционализмом и конзерватизмом у изражавању. Исти мотив се провлачи кроз различита дела нпр. мотив сна.

*ОПИСИВАЊЕ – ређање мотива по закону асоцијације (сличности)

Изрицање мисли може се појавити у епској поезији и оно је више слично мишљењу у филозофији или науци. Епска поезија се за разлику од прозе, служи стихом што даје печат ономе што се изражава. Приповедање и описивање захтевају приповедача који се обраћа слушаоцима (посредничка улога), и он зна унапред оно што описује.

ФАБУЛА И ЛИК су још 2 конституитивна елемента епске структуре. Фабуле су опште познати догађаји из историјске или митолошке историје, а ликови – јунаци/хероји. Епска поезија често одступа од истине у страну хвале свог народа. Она има ЕПСКУ ТЕХНИКУ – поступци епске поезије - којом се служи да дочара, детаљизира слике које описује. Одликује се композицијом која захтева ДУЖИНУ (разноврсност мотива), распоређују се већи делови унутар целине и ти делови могу да стоје самостално.

76

Епска поезија се дели на 2 велике групе: СТАРИЈУ (у стиху)- ЕП, ЕПОПЕЈА И ЕПСКА ПЕСМА или НОВИЈУ (у прози) – ПРИПОВЕТКА, НОВЕЛА, РОМАН.

1+2 - епска техника – традиционализам и конзерватизам

37. ВРСТЕ ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ /према општим начелима разврставања књижевности/

/ЕП, ЕПСКА ПЕСМА, ЕПОПЕЈА/

Еп – највећа епска форма која има богат историјски развој, понекад се еп замењује називом епопеја или херојски еп - даје најширу слику живота једног народа, мисли, веровања, обичаја. Развио се у Грчкој из јуначких, приповедних песама. Писан је високим стилом. Ритам је: хексаметар, александринац или бланкверс. С обзиром на дужину епа приповедање је поступно и пластично. Фигуре које се јављају су: понављање, перифраза, апострофа, хомерско поређење. Еп не развија карактерне особине јунака. Најпре је имао утемељену унутрашњу структуру, увод је најављивао предмет обраде, а неколико првих стихова /ИНВОКАЦИЈА/ били су посвећени музама и садржале су молбу за успешно завршавање посла. Други обавезни део је САДРЖАЈ укоме се најављује тематика као и извори којим ће се служити. Трећи и најважнији ПРИПОВЕДАЊЕ. Због дужине дели се на: певања, књиге или сцене. Најзначајнији светски епови имају битну улогу у многим националним књ.(Хомерова ``Илијада и Одисеја`` су извршили утицај на сву европску књижевност, ``Махабхарата и Рамајана`` сведоче о културном заједништву у праосновама људске културе).

По временском следу еп се може поделити: СРЕДЊОВЕКОВНИ – јуначки, хришћански и дворски. НОВОВЕКОВНИ - комични, религиозни, филозофски, грађански, идилични и историјски.

ЕПСКА ПЕСМА – обимом и грађом је мања од епа, обрађује неки ПОЈЕДИНАЧАН ДОГАЂАЈ, а не целокупно збивање (епови). Епска техника и тематика је слична! Постојање циклуса епских песама подстакло је развој теорије о настанку епа од низа епских песама као и обратну тезу о настанку епских песама као делова епа. Епске песме се често зову јуначким, јер обично описује неки ратнички подвиг или сукоб. Настала је у периоду дивљаштва, а зачеци су јој у тужбалицама и ратничким песмама. Песници су најпре и сами били учесници догађаја, ратници, а касниј епрофесионални певачи и рапсоди.

77

Епска ширина- једна од основних карактеристика. Условљена је избором теме. Приповедање у 3 лицу, с развијеном нарацијом, сложеном фабулом, с мноштвом мотива, епизода и ликова. Ако се у тренутку сврставања песама у циклусе појави обдарени певач који уме да их повеже у целину и створи епопеју.

Може имати на хиљаде стихова, ствара се годинама, а на крају мора имати појединачног ствараоца као што је Хомер.

/Из Речника/

УМЕТНИЧКИ ЕП - дело ЈЕДНОГ аутора.

ИСТОРИЈСКИ ЕП - теме из националне и опште истроије: / Вергилије – ``Енеида``, Гундулић- ``Осман``, Мажуранић- ``смрт Смаил-аге Ченгића``/

РОМАНТИЧНИ ЕП- ЉУБАВНИ. Посвећени владајућем сталежу /Ариосто- ``БЕСНИ ОРЛАНДО``, Тасо- ``ОСЛОБОЂЕНИ ЈЕРУСАЛИМ``/

РЕЛИГИОЗНИ ЕП- теме из Библије /Данте - ``Божанствена комедија``, Милтон - ``Изгубљени рај``, Његош - ``Луча Микрокозма``/

ГРАЂАНСКИ ИЛИ ИДИЛИЧНИ ЕП – живот обичних људи и њихова љубав. Писали су га: Гете, Херман, Јован Илић

Уметнички еп може да има комичну садржину.

*СТИЛ/ додатак, исправка/ Платон- стил = квалитет дела Аристотел – свако дело има стил

38. ЛИРСКО-ЕПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ

ПОЕМА – почетак 19.в. увео ју је романтични песник Бајрон. По угледу на њега многи романтичарски песници (Пушкин, Љермонтов, Б. Радичевић, Иван Мажуранић) су је прихватили. У њој се преплићу многи елементи типични за лирску поезију са елементима типичним за епску. Дужа лирска песма с епском основом. Епско је у ГРАЂИ И НАРАЦИЈИ, а лирско у наглашеном СУБЈЕКТИВНОМ ТОНУ, РАСПОЛОЖЕЊИМА И ОСЕЋАЊИМА. Сличне поеми, али старије по пореклу од ње су балада и романса.

БАЛАДА – Води порекло из Француске тј. из Провансе, назив је добила од речи балар-играти и појавила се у 18.веку, а из Француске се преноси у Италију, Шпанију, Енглеску. Други тип баладе ткз. Северњачка балада настаје у Шкотској такође као плесна песма. У балади се опева неки догађај, јуначко дело или судбина неке личности.

78

Приповедање је осећајно, потресно, драматично, нема епске ширине, већ је излагање усредсређено на одређен лик или догађај. Обично се описује трагична судбинајунака, интонација је тужна, а крај по правилу- трагичан. Балада обједињава све три изражајне могућности (лирско, епско, дрмаско) па је она мешовита књижевна форма. По Гетеовом схватању она треба да носи нешто тајанствено у себи што се постиже начином приповедања.

У 14.в. добија чврсту спољашњу форму чија је одлика рефрен. Број стихова у строфи одговара броју слогова у стиху, а свака строфа је римована по истом моделу. Писали су је: Виктор Иго, Франческо Петрарка, Волтер Скот, Едгар Алан По, Гете; а код нас: Бранко Радичевић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић.

РОМАСНА - дужа лирска песма с епским особинама, настала је у ШПАНИЈИ, певана је на шпанском народном језику. Обично пева о неком јуначком делу (победа на мегдану ради одбране части), Настала у 15. веку распадањем епских јуначких спевова и изводили су је хуглари. Она је у фрагментима, уобличен је само један део приче, једна ситуација из живота. Дескрипција није јака, чести су дијалози и монолози. ЉУБАВ је чест мотив ових песама која је имала срећан крај.

Епско у причи у догађању, а лирско у осећању, сликама и полетном стилу. Мада је у почетку имала сетан тон, прераста у ведру оптимистичку врсту, некад је присутан и хумор. НОВА РОМАНСА се развија у ренесанси у делима савремених песника. Пишу је: Алберти, Лорка; код нас: Војислав Илић, Милован Митровић. Постоје романсе у нашој народној књижевности.

39. ЈЕДНОСТАВНИ ПРОЗНИ ОБЛИЦИ /МИТ, ЛЕГЕНДА, БАЈКА,САГА,ВИЦ, ЗАГОНЕТКА, ПОСЛОВИЦА/ -

између поезије у прозе

/ПРЕТКЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ – изворно усмена књижевност/

МИТ – потиче од грчке речи mitos у значењу говор, прича, језик. Разликује се од мита као погледа на свет, као књижевна врста се темељи на митском искуству и тако обликује причу везану за порекло и настанак света. Он је једна врста објашњења. Служе за разумевање састава митологије која је у основи сваке културе и без које нема разумевања књижевнсоти.

Мит је једноставан али и јединствен начин приповедања који употребљава предмет проза.

ЛЕГЕНДА - потиче од латинске речи legenda – оно што треба да се прочита -штиво.

79

Сродна је миту, описује живот неког човека чије се понашање и став може поистоветити с узором. Најчешће описују живот хришћанских светаца, а могу и животе историјских ликова – Буда, људи који су пример изузетног карактера и искуства- ФАУСТ.

БАЈКА – име добила од глагола бајати – врачати, негде се назива и ГАТКА. Посебна књижевна врста, у њој се чудесно и нестварно преплиће са стварним, између њих нема праве супротности. Приближава се поезији због честих понављања и употребљавања истих мотива. Њене особине су: одсуство психолошке карактеризације устаљених типова ликова и начина понашања, они чине бајку строго одређеном врстом што је омогућило настанак уметничке бајке.

САГА – води порекло из нордијског језика – нешто речено, казано. То су скандинавске приче о породичном животу или неком догађају из породице.

Прича о судбини породице. Обично догађај сачуван усменим предањем који ће послужити као пример породичног живота. Има их више врста: о старим временима, о краљевима, Исландска сага.

Заједничко им је хронолошко казивање, а различито - дужине и однос према историсјкој истини.

ВИЦ – немачка реч – шала- кратка језичка творевина која изазива комичан ефекат. Структура- сложена, користе се двосмислености речи.

ЗАГОНЕТКА- посебан начин питања или истицања неке скривене, необичне особине неког предмета, личности или појаве, а одговор мора бити брз, јасан. Структура подређена скривању правог одговора, а порекло јој је у митским творевинама. За њено разумевање је потребно разумевање контекста у коме се поставља.

ПОСЛОВИЦА - у облику тврдње или упутства сажето изражава неко општељудско, традиционално наслеђено искуство. Структура јој је ПОЕТСКА (ритам, рима), али по неким особинама се може убрајати у прозу. Према структури, времену настанка дели се на: афоризме, сенстенце, максиме, гноме или крилатице. Неки не праве разлику међу њима, а неки је истичу.

Изражава неке законитости, начине понашања.

80

40. ПОРЕКЛО И ОПШТЕ ОДЛИКЕ УМЕТНИЧКЕ ПРОЗЕ

Умтенитчка проза се развила знатно касније од поезије која се својим стиховним начином изражавања одмах одвојила од прозе која се користила свакодневним говором па се није много разликовала од религиозне књижевне науке и филозофије.

Почела је да се развија када су се почели разликовати начини прозног изражавања, кад се прво развила научна проза. Њено порекло је с једне стране у у митским творевинама усмене књижевности и с друге стране у старогрчкој филозофији, говорништву, историографији. Већ у античко доба појавиле су се прозне творевине чији се израз разликовао од израза епопеја. То је била забавна књижевна проза- љубавне пустоловине појединца мањег значаја од херојских подвига у епопеји. Та врста списа се код Грка развила у ткз. КАСНИ ГРЧКИ РОМАН у коме се двоје заљубљених раздвојени несрећном судбином после много авантура споје. Роман ће добити своје име у 12.в.- „лингва романа“ – романски језик којим су писана дела на народном, а не на латинском језику.

Иначе, грчка филозофска проза (Платонови дијалози, Цицеронови говори – говорништво, Херодот и Тукидид- историографија) – била је УЗОР за прозно изражавање у европској књижевности све до ренесансе.

*ДВОСТРУКА ПОРЕКЛО:

1) разумско разматрање живота и света /филозофско/

2) склоност са ослањању на митске творевине, задражава нешто од свог двоструког порекла.

Средњи век разликује 3 прозна стила: СРЕДЊИ, ВИСОКИ И НИСКИ ПРОЗНИ СТИЛ.

ПРОЗА – представља преводе теолошких и правних списа, са љубавне тематике прелази се на витешку где ће се развити ткз. ВИТЕШКИ РОМАН- „Парсифал“ – Волфрам фон ЕШЕНБАХ, то је мешавине легенде о св. Гралу и историје о краљу Артуру. Када ова врста романа завлада јавља се као сатиричан одговор на величање витештва, нпр. СЕРВАНТЕСОВ – „ДОН КИХОТ“. Истовремено, Мишел де Монтењ и Бекон својим делима постављају темеље модерног прозног израза. Значи да одлучујућу улогу у развоју уметничке прозе има успон романа који је испрва схватан као нижа књижевна врста намењена забави, која нема уметничку вредност. Али у 16.в. и особито у 18.в. постаје таква књижевна врста према којој се равна целокупна књижевност и од тада проза наступа равноправно с поезијом. ШИРЕЊЕ ПИСМЕНОСТИ И ОТКРИЋЕ ШТАМПЕ омогућили су већу приступачност књигама свим слојевима.

81

У 18.в. роман потпуно потискује епопеју, уместо историјских догађаја богова, хероја и јунака сад се пише о обичним људима и догађајима.

Роман 19.в. слика друштво, типичне представнике појединих класа као и типичне ситуације. У 20.в. заокупљени су психом и променама у њој које настају као последица деловања друштва и света.

*РАСПАД МИТСКЕ КУЛТУРЕ ЕВРОПЕ КОЈА ЈЕ БИЛА ТАКВА ДО НОВОГ ВЕКА важан је за развој прозе.

Уметничка проза (најпре роман) представља нову појаву од изузетног значаја, јер утиче на све видове живота и на схватање модерног доба. Она нема исту традицију коју имају облици поезије, она је стално у новом односу према поезији и миту с једне стране и према науци са друге стране.

41. ПОЈМОВИ ТЕМЕ, МОТИВА, ГРАЂЕ И ИЗВОРА У АНАЛИЗИ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА

Самим служењем језиком, књижевно дело говори о нечему (што постоји и у стварном свету), а као смислена целина говори о нечему јединственом.

ТЕМА /деф. из Речника/- проблем који обрађује књижевно дело и идеја водиља која обрађује његову значењску суштину за читаоца.

Тема је реч грчког порекла и озбачава оно што је постављено, представља јединствено значење дела, заснива се на чињеници да књижевно дело нешто значи и да његово значење мора бити јединствено.

Показује да се дело односи према стварном свету, и да се дело треба схватити као јединствена смисаона целина која се може поделити на главе, поглавља и певања. Одређивање теме је сложено јер се узима неколико важних елемената да би се утврдила тема:

1. грађа, материјал или предмет уметничке обраде, оно о чему се говори у делу -то би могла бити деф. теме али је непотпуна.

2. подручје (област) из којег је узета грађа књижевног дела – представља важан елемент.

3. проблематика која се обрађује (нпр. „Очеви и деца“-Тургењев: тема је сукоб двеју генерација)

4. идеја водиља основна мисао дела која повезује различите елементе дела и одређује његову значењску суштину на коју се упућује читалац да би заокупило његово мисаоно и осећајно реаговање.

82

Навођење теме неког дела је увек уопштено и надређено, тема се понекад види из наслова нпр. Одисеја упућује на тему епа – Одисејево пустоловно путовање до домовине, „Злочин и казна“, „Браћа Карамазови“, а понекад ју је тешко из наслова одредити.

У фабуларним прозним делима композиција мора бити прилагођена карактеристикама тематике.

У делу може бити главна и споредна тема,

ТЕМАТИКА - у обимним делима, поред главне теме уводе се допунске или подтеме. Настаје тематски комплекс који чини тематику дела који се може заменити изразом проблематика дела. Тематику, односно проблематику обраде књижевног дела обједињује идеја водиља која заокупља читаоца.

МОТИВ – реч латинског порекла у значењу подстицај, повод, покретач, разлог. Значење у уметности - део теме уметничког дела, мисао водиља која садржински одређује нпр. књижевно дело, јавља се и као сликарски мотив („зимски мотив“) и музички: мелодија. У делу може бити главни мотив и више ужих мотива. Тема се разлаже на мотиве, па је мотив најмања тематска јединица која задржава неко самостално значење унутар теме.

Бројност мотива у поједином књижевном делу зависе од књижевне врсте. Логично је да ће у краћим књижевним врстама број мотива бити већи, док ће се у већим делима тражити само општи мотиви. Постоје: ДИНАМИЧКИ мотив – покреће радњу напред смењивањем акција и СТАТИЧКИ мотив- слика неку ситуацију, оставља радњу на оној тачки на кој је била и раније.

Мотив се у теорији њижевности може третирати на друге начине, па се може сматраи типично животном ситуацијом о којој дело говори или као мања тематска јединица која се може препознати у многим делима нпр. мотив сна, мотив прстена.

ГРАЂА - извантекстовни елемент. Представља материјал који се налази у природи, животу, литерарној и културној традицији. Писац уметничке ставове обликује из грађе коју налази у свом искуству, стварности или је измишља. Исто се може говорити о искуственој, имагинарној и документарној грађи.

ИЗВОРИ представљају ПРЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА ЗАБЕЛЕЖЕНА ИСКУСТВА О ГРАЂИ.

83

Искуствена грађа – оно што је стечено живљењем и деловањем. Документарна грађа – њу чине анегдоте, предмети, појаве, процеси - све оно што је постојало пре настанка књижевног дела и постојаће након њега. Имагинарна грађа – прозилази из стваралачке маште- измишља ситуације, монологе, дијалоге, лица, описе.

ГРАЂА = сви елементи дела који се могу замислити и у збиљи изван књижевног дела (догађаји, ликови, збивање)

Искуствена и документарна грађа не улазе у дело док се не трансформишу, а понекад дело има и ткз. СИРОВУ ГРАЂУ- писма, дневници, судски списи.

ИЗВОР – може бити РУКОПИСНИ И ШТАМПАНИ, његов значај расте с обликом коначног текста. ИЗВОР представља забележена искуства у грађи која су написана пре него што је дело написано. Могу бити – ОБЈАВЉЕНИ И НЕОБЈАВЉЕНИ. Код објављених је могуће мењање ауторове воље. Затим постоје поред ових основних и посредни, помоћни извори – преписке, мемоари, легенде, дневници. Подаци из ових извора су често субјективни и морају се проверавати али су најчешће тачни.

42. ПОЈМОВИ КОМПОЗИЦИЈЕ И МОТИВАЦИЈЕ У АНАЛИЗИ ПРОЗНОГ ДЕЛА

Композиција – њено основно значење - представља спој делова неке целине, може се применити и код књижевних дела. Споља гледано - прво се утврђује КАКО ЈЕ НАПРАВЉЕНО ДЕЛО тј. од којих мањих делова је састављено. Основе композиције се запажају прво по његовој спољашњости – у говору је то паузе и интонације, а при читању - НАЧИН штампања- песма се штампа на средини странице, а код романа постоје главе, поглавља, пасуси.

Ово се не сме занемарити, али не мора бити пресудно за разумевање самог дела.

Формалан и уобичајен распоред књижевног дела писци обично ИЗБЕГАВАЈУ због оригиналности и изазивања посебног ефекта - тако се дело чини сложенијим. Композицијај зависи и од опсега дела и његове намене - другачије је грађена песма намењена усменом преношењу од драме која се изводи на позорници или романа који излази у наставцима у новинама.

Свако дело има карактеристичну композицију зависно од обима и тона радње (унутрашња организација дела подразумева ток, развијање радње кроз више фаза - дијалози и монолози, описи, тумачења).

84

Постоји више типова композиције:

1. СТЕПЕНАСТА композиција - код ње ФАБУЛА има важну улогу, користи се при писању авантуристичких, историјских и криминалистичких романа, добром фабулом се ствара напетост и узбуђење, јунак наилази на низ препрека које уз доста напора савлађује.

2. ПАРАЛЕЛНА композиција – код ње упоредо теку 2 радње и 2 групе ликова које писац наизменично прати. Писац развије 2 фабуле у поглављима али оне имају своје додирне тачке, спајају се и раздвајају, јер постоје ВЕЗЕ МЕЂУ ЛИКОВИМА.

3. ПРСТЕНАСТА композиција – она се јавља у 2 вида. У оквиру ШИРЕГ ПРСТЕНА тече УПОРЕДО ДРУГИ фабуларни ток са својим сижеом и јунацима. Нпр. „Корени“ Добрице Ћосића, „Проклета авлија“- Иво Андрић.

МОТИВАЦИЈА - (латинска реч) – образложење, оправдање, навођење разлога за неки поступак, акцију књижевног лика, разлог настанка неког дела.

Овај појам се употребљава да би се оправдало увођење појединих мотива и њихова повезаност у целину. Сваки мотив мора имати оправдање зашто је унешен у дело с обзиром на илузију стварности или економичност израза тј. потребу да се са што мање речи постигне жељени ефекат.

Недоследност у мотивацији се уочава код писаца почетника, ређе у успелим делима.

43. ПОЈМОВИ ФАБУЛЕ И СИЖЕА У АНАЛИЗИ ПРОЗЕ

ФАБУЛА – реч латинског порекла што значи прича. У теорији књижевности представља низање мотива према „оном што је даље било“. Сви међусобно повезани догађаји који чине радњу књижевног дела тј. скуп збивања изложених хронолошким редом догађаја без обзира на то којим су редом и на какав начин обрађени у самом делу. Значи фабула је шири појам од СИЖЕА који даје само кратак садржај дела.

Како многа дела обрађују узајамно повезане догађаје, могу се лако препричати, у свакодневном говору се тај процес зове - препричати садржај нпр. криминалистичког романа значи препричати ток догађаја од трена кад се злочин десио док се не нађе убица. Али, појам садржаја се не сме изједначавати са појмом фабуле. Садржај се односи на све што књижевно дело садржи, а то није само радња већ и мисли и осећања, зато је садржај шири појам од фабуле - (низање догађаја).

85

СИЖЕ - руски формалисти су најбоље дефинисали сиже, строго одвајају фабулу од сижеа, фабула је по њима „укупност догађаја у њиховој унутрашњој вези“, а сиже – „уметнички САГРАЂЕН РАСПОРЕД ДОГАЂАЈА У ДЕЛУ“.

Сиже – је реч француског порекла и означава предмет, повод, садржај. Сиже се односи на начин на који је један низ догађаја представљен у тачно одређеном делу. Тада фабула означава низ догађаја повезаних узрочно-последичном везом који служе као основа за само дело. Фабула је ОНО што се ПРИПОВЕДА, а сиже НАЧИН на који се ПРИПОВЕДА.

Неки теоретичари књижевности не прихватају разлику између фабуле и сижеа, па је по њима фабула - низ догађаја, прича омеђена почетком и крајем може се закључити да фабула и није нужна за само књижевно дело, дело не описује догађаје већ ниже мотиве по начелу асоцијације - НЕФАБУЛАРНЕ књижевне врсте лирске песме, есеји. Многа обимна дела садрже низ догађаја које је тешко ујединити јединственом фабулом, то су фабуларни низови који су узајамно повезани у целину.

*Пример за разликовање фабуле и сижеа - нпр. фабула неког романа који описује живот јунака од рођења до смрти - природни след догађаја које писац ретко описује тим редом, а сиже је онај след који је својствен баш том роману.

44. ПРОБЛЕМ ПРИПОВЕДАЊА И ПРИПОВЕДАЧА У УМЕТНИЧКОЈ ПРОЗИ

Свако књижевно дело је неко изрекао или написао да би га неко други слушао или читао. Књижевност је увек неки однос између аутора и публике, тако да књижевно дело, аутор и публика чине основе анализе књижевног дела и сваки од ових појмова се може разврстати, издвојити и посебно размотрити. Што се тиче аутора могу се издвојити његове социјалне и психилошке особине, квалитет и степен образовања, разлози због којих пише и сл. Што се публике тиче, могу се поставити питања њене бројности, зашто и која дела чита, а нарочито питања укуса. За анализу самог књижевног дела није битна толико личност аутора колико је битан начин на који се обраћа публици.

Постоје дела у којима се аутор не обраћа директно публици нпр. драма, а и она у којима се чини да је аутор непосредно обраћа читаоцу нпр. лирска песма. Тај начин обраћања аутора публици је посебно развијен у ткз. наративним књижевним врстама /епика/ јер се ту обавезно налази приповедач који се обраћа публици.

86

Приповедач се не сме никада изједначити са аутором јер је и он сам личност коју књижевно дело обликује. Приповедач је увек творевина дела па чак и онда кад наступе као аутор тј. када изгледа као да аутор приповеда властити догађај и у том случају приповедач је само један аспект дела, јер кад би аутор причао свој доживљај то не би било књижевно дело већ истинит или лажан приказ из живота. Улогу приповедача може преузети лик у делу.

Приповедач може бити лице које нас на почетку дела уводи у саму радњу као сведок догађаја или носилац неке посебне перспективе погледа на испричани догађај, обично је то животиња или ствар.

Приповедач може бити ПОУЗДАН - личност која познаје и личност и догађаје о којима прича и према којима има ОБЈЕКТИВАН став; НЕПОУЗДАН – субјективан став толико изражен да му ни читалац не може веровати више но ликовима чија се мишљења у делу износе.

Улога приповедача и његове перспективе су битне за разумевање осталих елемената романа: теме, фабуле и мотивације, они се не могу правилно разумети без улоге приповедача и његовог карактера, положаја у делу, коментара или уздржаности од коментарисања.

Дакле, приповедач је или сам лик романа или обликује ликове, приповеда о појединим људима, о њиховој судбини и особинама.

*ЛИК- у композицији дела има ГЛАВНУ улогу- носилац радње, дијалога, ствара заплете, расплете, развија фабулу приче, измишљен је, али га пишчева стваралачка машта чини животним, стварним. Понекад, писац полази од неке стварне личности - прототип (неке особине одузима, неке додаје), а понекад у књижевном делу је и стваран лик, лик човека који је постојао, писац га углавном изграђује на основу биографских података.

КАРАКТЕР – представља психичке особине лика. Анализа карактера се одвија у 2 правца:

1) ТИП ЧОВЕКА који се у делу описује и2) СРЕДСТВА којима је карактер приказан у делу.

1. Тип човека представља тематску анализу, јер је карактер обликован према неким стварним карактерима према људским типовима. Ова анализа је корисна за утврђивање односа између дела и друштвене стварности.

2. Код анализе средстава нагласак је на КАРАКТЕРИЗАЦИЈИ, тј. на поступцима обликовања карактера.

87

45. СПЕЦИФИЧНЕ ОДЛИКЕ ПРИПОВЕТКЕ У ОДНОСУ НА РОМАН

/ НОВЕЛЕ, SHORT STORY-мала прозна врста/

ПРИПОВЕТКЕ- СРЕДЊА ПРОЗНА ВРСТА

Приповетка је средња прозна врста, тј. кратка прозна врста и у почетку је означавала све што није роман. Негује се од самих почетака књижевности, а процват доживљава у 19.в. у доба реализма. У току историјског развоја најпре је направљена разлика између новеле и приповетке, а касније се издвојила цртица и кратка прича /short story-шорт стори/. Новела се развила у доба ренесансе мада се у њеној структури налазе одлике усменог приповедања. Избор теме – је слободан и обрађује се на специфичан начин због краткоће у излагању. Управо због потребе за кратким и сажетим приповедањем да се сачува целовитост новела се обично завршава поентом. Поента служи и наглом истицању неочекиваног обрта радње или ефекта. Бокачов „Декамерон“ је узор у писању новеле. Многе новеле се повезују у циклусе/ХИЉАДА И ЈЕДНА НОЋ –поента/ - једна објашњава повезаност других или што њихову повезаност чини истоветни лик. Такве новеле се зову УОКВИРЕНЕ – отуда и порекло теорије да се роман развио из низа новела , али роман и новела су се развијали паралелно и њихова зависност је обострана.

Основне разлике између приповетке и романа леже у њиховој СТРУКТУРИ И КОМПОЗИЦИЈИ. Приповетка обрађује један догађај из живота неке личности или краћи период живота који је од изузетне важности за даљу судбину јунака. Радња није развијена, нема епизода, јер би нарушиле целовитост приповедања. Нема много ликова, тежиште је на спољашњем збивању, док је унутрашњи лик јунака запостављен, дијалог је развијен, широки описи. Некада је приповетка веома широко развијена с бројним ликовима, тада се налази на граници романа, али никад неће постати роман јер даје површну слику јунака, а фабула је једноставна.

За разлику од приповетке порекло романа није јасно објашњено, у почетку је роман означавао списе на романском, народном језику док га неки везују за хеленска прозна дела која су обрађивала љубавну тематику. Неки га везују за средњовековни витешки или пикарски роман /пикар-пробисвет/, а неки, чак, указују на везу романа и филозофије па први роман виде у ПЛАТОНОВОЈ ПРИЧИ О АТЛАНТИДИ.

Углавном, влада мишљење да је роман творевина новог века и да се у њему појављује нови став према свету, животу као у доба ренесансе. Роман је слободан у избору тема, изразу, композицији и склон критичком односу према традицији, више је окренут појединцу и његовој судбини. Јунак је психолошки развијен и сложен карактер, посматра се његов однос према себи и свету.

88

Романи прекретнице у историји развоја романа су: СЕРВАНТЕСОВ – ДОН КИХОТ, РОБИНСОН КРУСО- Данијел ДЕФО, реалистички роман Толстоја и Достојевског и модерни роман ЏОЈСА И КАФКЕ.

46. КЛАСИФИКАЦИЈЕ РОМАНА

Ниједна класификација не задовољава сасвим потребу да се поједине врсте или типови романа групишу и сврставају као књижевне врсте. Разлог је што се мора изнети начело на основу којег се врши класификација, зато теорија књижевности мора признати више начина класификације романа, јер сваки од њих захвата само неке типове романа. Класификација је неопходна јер омогућава целокупан увид у развој уметничке прозе и олакшава анализу романа, као обимне књижевне врсте.

Најстарија и најпознатија класификација романа је по ТЕМАМА/ТЕМАТСКА.

Друштвени, породични, историјски, психолошки, љубавни, криминалистички, пустоловни, витешки, пикарски. Ова подела је неодређена- може се проширивати у недоглед (могао би постојати и животињски роман) и неки романи могу припадати у више група нпр. „Браћа Карамазови“- друштвени, породични, психолошки, филозофски, криминалистички. Ова класификација је применљива ако се има на уму избор теме и њена обрада па ће тако одабир врсте романа утицати на његово обликовање нпр. крими-роман.

Други начин је везан за СТАВ АУТОРА И ОПШТИ ТОН РОМАНА:

сентиментални, хумористички, сатирични, дидактични, тенденциозни.

Али ове врсте не припадају само роману већ свим књижевним делима (као и филму и уметности). За разлику од ових покушаја, различите типологије покушавају утврдити неке основне типове.

ВОЛФГАНГ КАЈЗЕР предлаже типологију према ВЛАДАЈУЋИМ ЧИНИОЦИМА ИНТЕГРАЦИЈЕ СВИХ ЕЛЕМЕНАТА. *интеграција - оно што преовладава.

Сматра да сваки роман говори о неком догађају или личности које учествују у њему. Разликује: РОМАН ЗБИВАЊА (збивање уједињује све остало) нпр. крими роман, РОМАН ЛИКА У КОМЕ ДОМИНИРА ЈЕДАН ИЛИ ВИШЕ ЛИКОВА МЕЂУСОБНО ПОВЕЗАНИХ нпр. „Дон Кихот“, РОМАН ПРОСТОРА- неки имагинарни или стварни простор чини везу између онога што роман описује нпр. „На Дрини ћуприја“.

89

РУСКИ ФОРМАЛИСТИ су покушали груписати романе према начинима изградње сижеа на основу повезивања новела које би градиле роман. ЛАНЧАНИ ИЛИ СТЕПЕНАСТИ РОМАН – представља надовезивање новела једне на другу, крај једне је почетак друге нпр. пустоловни роман. ПРСТЕНАСТИ – подразумева да једна новела обухвата друге попут прстена, даје оквир за даљу причу нпр. опклада у роману „Пут око света за 80 дана“. ПАРАЛЕЛНИ – подразумева да се паралелно прати неколико фабуларних низова нпр. Ана Карењина.

Постоји и подела романа у ОДНОСУ ПРИПОВЕДАЧА И ПРИЧЕ коју је дао аустријски теоретичар ФРАНЦ СТЕНЗЕЛ, разликује 3 типа:

АУТОРСКИ роман где је приповедач близак аутору, нпр. Стендал- „Црвено и црно“, ЈА-РОМАН у коме је један од ликова приповедач нпр. Достојевски – „Демон“, ПЕРСОНАЛНИ – у коме се као приповедачи се јављају искључиво ликови романа нпр. Фокнер- „Бука и бес“.

Типологија романа треба да олакша анализу појединих романа и није обавезна да сваки роман мора да припадне некој групи.

Треба поменути и класификацију романа према ПОЈЕДИНИМ ЕПОХАМА КЊИЖЕВНОСТИ, можемо издвојити – реалистички роман, модерни роман.

47. ПОРЕКЛО, РАЗВИТАК И ГЛАВНА СВОЈСТВА ТРАГЕДИЈЕ

Трагедија је настала у старој Грчкој у 5.в.п.н.е. из обредних свечаности у част бога ДИОНИСА, име је добила од речи “tragos”- јарац и „ode“ – песма јер су приликом приношења жртве богу Дионису чланови хора певали заогрнути јарећим кожама. Трагедија се развила из обреда када се хоровођа хорским песмама одвојио од хора, почео говорити самосталне стихове и водити разговор са хором. Оснивач трагедије према грчком предању је ТЕСПИС, а највећи грчки трагичари су: ЕСХИЛ – уводи другог глумца, СОФОКЛЕ- уводи трећег глумца и ЕУРИПИД, стварали у тзв. класичном добу античке културе.

Есхил- „Оковани Прометеј“ Софокле- „Антигона“, „Краљ Едип“, „Електра“ Еурипид- „Медеја“, „Ифигенија“

Трагедија је – драмска врста у стиховима чији је предмет СУКОБ између ЈУНАКОВИХ ТЕЖЊИ и ИДЕАЛА и ОКОЛНОСТИ у које запада.

То је приказ парадоксалности људске судбине – јунак се опире али на крају губи – УМИРЕ. Приказује дубоке људске страсти, сукоб између свесног и несвесног у човеку. Збивања –су узбудљива и напета и потресају гледаоца изазивајући племенита осећања.

90

Гледаоци се поистивећују са јунаком - и код њих се јавља жеља да се боре за исте идеале. О овом својству трагедије говори АРИСТОТЕЛ кад дефинише КАТАРЗУ.

Старогрчка трагедија је имала ОБРЕДНИ карактер, тематика је узимана из МИТОВА, а важну улогу је имаи ХОР. Главни делови грчке трагедије су се разликовали по суштини: прича, карактер, говор, мисли, сценски и музички наступ и по величини: пролог, ексода - излазна песма хора; еписоди су – чинови; парода - је хорске песме између чинова.

пролог и епизоди – дијалог између хорских песама; стасим - хорска песма

између дијалога; ексод - завршни део трагедије иза којег не долази хорска песма.

Узроци страдања јунака су се временом мењали. У античкој трагедији јунак страда зато што се супротставља судбини. У познијим трагедијама страда јер се супротставља свету око себе, док у савременој трагедији сукоб лежи у борби између свесног и несвесног, свести и подсвести.

Значи, каснији развој драмске књижевности донео је промене у схватању трагедије: композиција је постала слободнија, а митску тематику замењује историјска или она која предочава актуелне друштвене сукобе. Ипак, неке карактеристике остају исте у свим раздобљима, а то су: трагични јунак, трагична кривица, трагичан крај и узвишен стил. Јунак се бори за неке идеале и моралне вредности које су општељудске и блиске гледаоцу што омогућава уживљавање, потреса и изазива племените побуде код гледалаца. О томе говори Аристотел кад дефинише катарзу. Јунаци су снажне и изузетне личности, богови, хероји, владари. Стил- узвишен, тон- патетичан. А лексиска- пробрана. Обавезно има 5 чинова.

У ренесанси- В. Шекспир- трагедије (погледати о Шекспировим комедијама).

У Француском класицизму постојала су чврста правила о начину писања - трагедија се највише цени – мора бити писана у стиховима. Стил- узвишен, карактери - племенити, композиција одређена развојем радње у 5 чинова, захтева се поштовање начела јединства радње, места и времена.

Pierre Corneille, Jean Racine продубљују психолошку карактеризацију, сукоб између страсти и осећања дужности – драмска дела изузетног дојма.

Француска класицистичка трагедија је рационална, дидактичка. У романтизаму доминира осећајност, захтев за природносшћу и потреба да се на позорници прикаже „стварни живот“, али таква романтичарска идеја реализма на сцени није нашла у њиховим делима прави израз претворивши се у сентименталност.

91

Њихово гесло природности и истине тек у 19.в. се остварује у НАТУРАЛИСТИЧКОЈ ДРАМИ- Ибзен, Хауптман – моралне дилеме, психолошка продубљеност.

Крај 19.в. и поч.20.в.- доноси низ типова: поред натурализма јавља се жеља за обновом романтичарске драме – Едмонд Ростанд, психолошки тј. лирски театар А. П. Чехова, симболички- Maurice Maeterlincn, експресионистички Luig Pirandelle - успела остварења. У нашем добу – разарање драмске структуре, драме се радикално одупиру традицији европске драме нпр. Бекет у оквиру антитеатра покушава разбити конвенције драмске књижевности изражаве изгубљеност, усамљеност, страх модерног човека (нелогичан развој радње, одсутност акције). Другачији тип одступања од традиције - ЕПСКИ ТЕАТАР БЕРТОЛТА БРЕХТА - ниже слике и призоре, премда радњу коментарима (сонговима), друштвене појаве приказује у неприродном аспекту и изазива КРИТИЧКИ став према приказаном на сцени.

У Риму се више неговала као књижевна врста, а не позоришна, посебно је тако мислио СЕНЕКА. У хуманизму се осећа његов утицај као и у развоју елизабетанске трагедије нпр. Шеспир.

У 17.в. у Француској се усавршава под Касталветровим утицајем - 3 јединства, недостају судбинска узвишеност што важи и за Ибзенове и Чеховљеве драме у 20.в.

*ШЕКСПИРОВЕ ДРАМЕ- непремашени тон драмске књижевнсоти.

48. ПОРЕКЛО, РАЗВИТАК И ГЛАВНА СРЕДСТВА КОМЕДИЈЕ

Комедија се као и трагедија развија из пучких (народних) ОБРЕДА.

KOMODIA од KOMOS – весели опход, ODE- песма Развила се после трагедије, а највећи процват доживљава у доба демократске Атине захваљујући АРИСТОФАНУ чија комедија је по спољашњој структури блиска трагедији. Такође је битан ХОР који за разлику од трагичног хора једнека фантастична скупина (птице, жабе, облаци).

У њеној композицији важну улогу има ПАРАБАЗА – средишња песма хора упућена публици, АГОН – представља такмичење 2 актера од којих један обично зступа ауторово мишљење. Књижевни облик комедије је много еластичнији од облика трагедије, као њена основна одлика се издваја смех и смешно, мада она у свом развоју добија разноразне особине и тешко је говорити о њеним заједничким особинама. Једина битна карактеристика је што су прилагођене сцени и имају нијансу смешног. Тематски је ближа свакодневници (употребљава сходне изразе) и прилично је реалистична.

92

Јунаци – су обични људи или типични носиоци некакве мане или карактера. Хумор је благ и добронамеран али може бити и оштар и сатиричан. Као књижевна врста је присутна у свим епохама, у Риму је посебан утицај имала ткз. нова грчка комедија чији је представник МЕНАНДАР – нестаје хор, а тематика је окренута приватном живота и она је утицала на РИМСКУ КОМЕДИЈУ која преко ПЛАУТА делује на развој комедије све до наших дана. Такав тип комедије ствара низ типичних карактера (шкртац, заједљивац, завидљивац, хвалисавац) и типичних односа (свађа оца и сина, заљубљеност старца у младу девојку).

РЕНЕСАНСНА комедија у Италији следи ту традицију, на њу се ослања и Марин Држић.

У средњем веку независно о грчкој и римској традицији развија се посебан тип драме који настаје на основи хришћанских, верских обреда - МИСТЕРИЈИ (МИРАКУЛ, ПАСИЈЕ, МОРАЛИТЕТИ), код нас су то СКАЗАЊА, инспирисани су библијском митологијом. Постепено, у такве драме улазе и призори из свакидашњице, па и комични елементи.

У ренесанси поред комедије, по узору на Плаута, јавља се ткз. COMEDIA DELL’ARTE гради се на импровизацији глумаца. Ликови имају стална имена и карактеристике (нпр. стари шкртац Панталоне, лукави Pulcinella, похлепни Харлекин). Врхунац у ренесанси – В. ШЕКСПИР- трагедије и комедије се разликују и ТЕМАТСКИ и ОБЛИКОВНО од античких узора, али у драмској напетости и дубини људске проблематике не заостају за античким класицима. Писане су и у стиховима, у прози, број особа је неограничен, често се уводе комични елементи, слободнија композиција од античке.

Шпански драматичари су: Lope de VEGA, de MOLINA, Calderon de la BARCA.

Посебан тип комедије у француском класицизму чији је представник МОЛИЈЕР јесте одмерена и дидактичка комедија. Карактерише је уметничка уверљивост. Дубина анализе људских слабости, порока и разнолика комика доприносе да данас буде узор неким типовима комедије обичаја и карактера – комедије Јована Стерије Поповића и Бранислава Нушића.

*Када комедија критикује неке појаве или карактере, оштро их осуђујући говоримо о САТИРИ („Кир Јања“), када се говори о људским слабостима и манама са разумевањем – ХУМОР ГРОТЕСКА – између горко озбиљног и смешног. Приказивање је неприродно, изобличено, наказно.

С обзиром на могућности коришћења смешнога, комедија се може сврстати у књижевне врсте тј. подврсте према начинима стварање комичног.

93

КОМЕДИЈА КАРАКТЕРА или ПСИХОЛОШКА– најраширенија у којој доминира једна личност као изразити носилац негативне особине која је штетна по друштво. Јунак запада у ситуације у којима се све више испољава његова мана, а да би била уочљивија уводе се позитивни карактери као контраст главном јунаку. Предмет исмевања је тврдичлук, глупост, похлепа, зависти, љубомора - конкретизоване у личности које се дуго памте нпр. Бранислав Нушић „Госпођа министарка“- уображеност, Јован Стерија Поповић „Зла жена“ – злоба.

КОМЕДИЈА НАРАВИ /друштвена комедија /- указује на мане и недостатке једног друштвеног слоја или групе из одређеног временског периода или доба, нема изразитог јунака нпр. Бранислав Нушић „Сумњиво лице“, Јован Стерија Поповић „Родољупци“

КОМЕДИЈА ИНТРИГЕ – заснива на заплету из ког ће се развити комичан расплет. Извор заплета – неспоразум, сплетка, несналажљивост. Јунаци су обични људи. Смех је добородушан, једина сврха је да разоноди и забави. Коста Трифковић „Љубавно писмо“.

КОМЕДИЈА СИТУАЦИЈЕ – необични, неочекивани положаји у које долази личности током радње.

КОМЕДИЈА КОНВЕРЗАЦИЈЕ- битне елементе комичног заснива на духовитим разговорима , вербалним досеткама.

Ове подврсте не треба схватити као увек јасно изражене врсте комедије, то су типови који се најчешће јављају у комбинацијама.

Унутар комедије се лакше могу одредити неке врсте комедије које су се развиле у појединим књижевностима и појединим књижевним раздобљима.

ФАРСА и ВОДВИЉ се обично схватају као посебне врсте унутар комедије. Фарсу карактерише груби и вулгарни хумор , карикирани ликови, заплет заснован на неспоразуму, елементи гротесног, а водвиљ - лака комедија у којој се и певају популарне мелодије.

- опера буфа- комична опера, певани текст – либрето (пише књижевник)

КОПЕРЕТА – мала опера, музичко- сценски облик забавног карактера у којем поред певаних облика постоје и говорни – дијалози.

49. КЊИЖЕВНО-НАУЧНЕ ВРСТЕ И ПУБЛИЦИСТИКА94

Однос уметничке прозе према научној је значајан због савременог схватања да наука и научни начин изражавања продиру у све области људског живота и све видове изражавања. Строгу разлику између научних и уметничких дела је готово немогуће направити. Посебно су значајне прелазне књижевно-научне врсте. Оне долазе највише до изражаја у нашем добу у којем се тежи обједињавању науке и књижевности. Ове прелазне врсте су повезане са филозофијом, психологијом, историјом. Од њих је најважнији ЕСЕЈ.

ЕСЕЈ - реч француског порекла што значи покушај или оглед. Есеј је намера да се одређено животно или научно питање обради на научни, али и на уметнички начин. Као посебну књижевну врсту створио га је француски филозоф и књижевник- Мишел де Монтењ, 1580.год. – 16.в. За успех ове прозне врсте у ренесанси велику улогу је имао енглески филозоф Френсис Бекон. Шири се током 18. и 19.в. а у 20.в. омиљена књижевна врста. Тематски есеј може обухватити шире подручје али су најчешћи у анализи појединих књижевних дела или неких животних појава на начин на које су оне обрађене у неком конкретном књижевном делу, тако да је најчешће ОБЛИК КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ. Када уметничка обрада неке теме надвлада научну, онда је реч о РОМАН-ЕСЕЈУ, супротно – СТУДИЈЕ ИЛИ ТРАКТАТИ.

Есеј се служи уверљивим, живим стилским начином изражавања.

Данас је есеј нека врста књижевности о књижевности.

МЕМОАРИ И ДНЕВНИЦИ – уједињују ИСТОРИЈСКО-НАУЧНЕ ИНТЕРЕСЕ С УМЕТНИЧКИМ ОБЛИКОВАЊЕМ. Обично се описују друштвене, политичке, уметничке или научне делатности појединца као и њихова размишљања о догађајима у којима су учествовали, јавља се жеља да што тачније објасни неки историјски догађај. Међу њима, посебни значај имају ПУТОПИСИ - може бити допринос географији, етнографији али се приближава роману или есеју у ком је фабула тако организована да представља низ догађаја који се збивају током пута главног лика.

Ове врсте се укључују често у појам публицистике, особито ако су писане на лак и разумљив начин намењене широком слоју.

У ужем смислу, публицистика – она дела чији је постанак везан за развој новина- фељтон и репортажа.

ФЕЉТОН - на жив и популаран начин обрађују питања од друштвеног значаја као и теме из књижевности, филозофије и науке. У оквиру фељтона се развио роман-фељтон с композицијом уређеном за излазак у наставцима.

95

РЕПОРТАЖА - извештава о неком доживљају, догађају или природној појави на начин приближан уметничком излагању, јер писац репортаже износи сопствено виђење и утиске. Њихова улога је у стварању тзв. репортажног стила тј. извештавање о неком догађају на начин као да се једино тачно и поуздано жели обавестити читалац.

50. ТРИВИЈАЛНА КЊИЖЕВНОСТ

Чини данас посебну врсту књижевности чија је улога да задовољи потребу за забавом одређених слојева друштва. Навала за њом је изузетно велика што је интересантно за психологе, фолозофе, педагоге.

Теоретичари се баве питањима структуре ових текстова, о врстама забавне књижевности и односима забавне књижевности са „незабавном“ – тј. озбиљном књижевношћу.

Узајамни односи забавне и озбиљне књижевности условљавају и структурне особине забавних текстова, па и поједине врсте забавне књижевности.

Јаче долазе до изражаја оне карактеристике које задовољавају посебне слојеве публике. Забавна књижевност настаје насупрот текстовима који су досадни и које чиатлац не разуме, зато не захтева неки напор, неко образовање. Њихов циљ је да забављају читаоце.

Њихова форма је једноставна, углавном се понављају уобичајене схеме карактерних ликова и поступака, тежи се логички јасном заплету и расплету који се прате без удубљивања у дело, потребна је доза наивности, јер без ње не би било тешко освојити многобројну публику.

Израз наивности је видљив како у супротности добра и зла с обавезном победом добра тако и у решењу свих животних питања.

Јунаци пролазе кроз згоде и незгоде живота као лаковерни туристи на крстарењу. Али, не треба одмах закључити да је безвредна свака забавна књижевност или да таква „нижа“ врста књижевности није ни од каквог интереса за студије књижевности. Треба истаћи да и у забавној књижевности постоје дела која се издвајају изнад општег пресека.

Схематичност и избор необичних тема и одређена наивност нису особине које би саме по себи обезвредиле неки тип књижевне производње.

У неким применама озбиљне књижевности из прошлости и садашњости оненису сметале да се остваре добра дела.

А кад је у питању потреба за проучавање забавне књижевности она не сме бити увјетована искључиво вредносним критеријумима мада се не могу искључити.

96

Ипак, ово проучавање није изузетно важан задатак науке о књижевности већ је ово проучавање важније за социологију културе.

ЗАБАВНА КЊИЖЕВНОСТ У ЦЕЛИНИ ИЛИ ДЕО ЗАБАВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ КОЈИ НЕМА УМЕТНИЧКУ ВРЕДНОСТ ЗОВЕ СЕ ТРИВИЈАЛНА КЊИЖЕВНОСТ. (лат. Тривалис- обичан, прост)

ШУНД И КИЧ- нема никакву уметничку вредност

Пошто забавна књижевност тежи за јефтином разонодом, неке врсте се одређују према типовима разоноде:

ПУСТОЛОВНИ РОМАН – необичне пустоловине јунака у страним земљама, замишљеној прошлости, изузетно развијена фабула. Подврста- роман ДИВЉЕГ ЗАПАДА – живот на америчком западу за време првих досељеника.

КРИМИНАЛИСТИЧКИ РОМАН - намеће загонетку о убици, начину његовог откривања која забавља у наведеним особинама пустоловног романа и поступним, али убрзаним ритмом приближавања правом решењу које је обично скривено вештим ДОВОЂЕЊЕМ ЧИТАОЦА У ЗАБЛУДУ.

ШПИЈУНСКИ РОМАН – комбинација пустоловног и криминалистичког романа- живот шпијуна, њихови подвизи и разоткривање њихове делатности.

ПОРНОГРАФСКИ /грч. porne- блудница, grapho- пишем/ - описивање слободних сцена из сполног живота.

СЕНТИМЕНТАЛНИ – љубавна тематика на сладуњав и наиван начин.

НАУЧНОФАНТАСТИЧНИ /SCIENCE FICTION/ - јунаци у замишљеном свету будуће, технички развијене цивилизације.

Не треба унапред искључити међусобно деловање и испреплетање забавне и озбиљне књижевности. У забавној књижевности настају дела која превазилазе ф-ју забавне књижевности. Криминалистичка и научнофантастична проза - често задиру у проблеме савременог живота, најбоља дела настају кад се нарушавају типични узорци књижевних врста.

*Конфекцијска производња*

97

51. СТРУКТУРА ДРАМСКОГ ТЕКСТА

( не треба,али може) Драмска поезија има сличности са епском као и с лирском поезијом. Док се у епској поезији прича о једном прошлом догађају који је уз то и завршен, у драмској се једна садашња радња развија пред очима гледалаца и тежи свом завршетку у будућности, драмски ликови су личности с доминантном карактерном цртом. Лирска поезија- емоционално стање, а драма- интелектуална и вољна психичка стања. Зато се драма развија у књижевни род који има највише утицаја на човеково морално васпитање и изградњу карактера.

*Драмски текст се у основи састоји од делова намењених публици (оно што говоре глумци) и делова намењених РЕДИТЕЉУ(ГЛУМЦИМА )оно што они раде, називи ликова, како треба да говоре нпр. (тихо).

Делови који су намењени глумцима или редитељу су обично у заградама и то су- ДИДАСКАЛИЈЕ.

Основно јединство драмског текста заснива се на ономе што говоре глумци.

Дидаскалије имају споредну улогу, аутор драме се изражава преко оног што ликови говоре. Описа и приповедање скоро да нема и јављају се само изузетно.

ФАБУЛА - не приповеда се, већ се њено одвијање постиже изменом ДРАМСКИХ СИТУАЦИЈА (тј. односом између ликова у неком тренутку).

С обзиром да је опис личности и простора непотребан (види се), аутор се може концентрисати на битне фабуларне и идејне елементе. То омогућује да драма буде релативно кратка што захтева практична потреба њеног извођења.

На почетку драмског текста се налази ПРОГРАМ који је намењен публици и садржи имена глумаца, редитеља, сценографа, костимографа. Он припрема публику за оно што ће видети, уводи у радњу и омогућава правилно разумевање јер упозорава на драмску врсту, број лица и њихове односе, сталешка припадност, место радње.

Како је драмски текст у основи текст који изговарају глумци, његова структура се битно разликује од структуре поетских или прозних дела. Нема приповедања из перспективе приповедача, нема описа глумаца ни сцена, нема описа карактера.

Драмске карактере одређује њихов властити ГОВОР О СЕБИ И ЊИХОВА АКЦИЈА.

98

Јединство драмске радње подразумева строгу узрочност и убедљиву повезаност трагичних или комичних ситуација и околности. Радња драме - ограничена, мора се практично изводити.

У драми се само изузетно могу јавити и лирски елементи (израз развијене субјективности појединог карактера), краћи опис или краће приповедање.

У основи, ипак, драмски текст повезује одређену радњу што је увек и права тема драме коју приказују глумци својим деловањем.

Важан је и МОТИВАЦИЈСКИ САСТАВ тј. оправдање што се појављују нова лица и нови митови и њихово узајамно повезивање.

ФАБУЛА ДРАМЕ - начелно, акција драме која се развија на основи воље карактера, мотивацијски састав драме се заснива на оправдању постепеног одвијања радње према неком циљу. О томе зависи и композиција. Драмско дело се развија од заплета до расплета. Стил - напетост из супротности које расту да би се разрешиле у (не)очекиваном завршетку. Супротности у драми - супротност жеља ликова или супротност између ставова појединаца и колектива, или једна иста личност у различитим тренуцима свог живота. Најприкладније средство за изражавање супротности између карактера – ДИЈАЛОГ.

Лица ће своје ставове , мисли и осећања износити и МОНОЛОЗИМА, нека врста разговора са самим собом, у већој мери него дијалог омогућава изношење ставова којима личност оправдава властите поступке.

Изменом дијалога и монолога се постиже разноликост у говору ликова, а различитим начинима на које се мењају драмске ситуације постиже се разноликост у развијању радње. Јединство у тој разноликости се постиже економичношћу мотива. Драма захтева строгу концентрацију на најбитније елементе оног што се жели приказати. Њено време је ограничено временом гледања без замарања, простор је ограничен позорницом. Зато драмска књижевност тежи интензитету израза којем ће бити подређена и драмска композиција.

*Значи, динамичност драме се постиже разноликошћу измене ликова и радње, а јединство - економичношћу мотива која се огледа у пишчевом избору да појединости прикаже на позорници или да их исприча преко личности.Оно што се види на позорници много јаче делује, а обично се преко причања или гласника обавештавамо о оним догађајима битним за исход радње, али нису погодни за дијалошко и сценско приказивање нпр. битке, бродоломи јер представљају масовне сцене.

99

КОМПОЗИЦИЈА – њено јединство се заснива на јединству говора и збивања тј. јединству акције коју драма приказује, на основу тога већ Аристотел (први и најзначајнији теоретичар драме) каже да јединство радње, схватање драме као „опонашања јединствене и целовите радње“, нужно има почетак, средину и крај.

Касније , у хуманизму је додато јединство места и времена, учење о ТРИМА ЈЕДИНСТВИМА која су уредила као правило према којем треба стварати књижевна дела, али ова 3 јединства важе само за одређене типове драме.

Само јединство радње у ширем смислу је низ који се мора поштовати. На основу тог јединства (потреба да се радња континуирано развија без епизода и дигресија) – композиција се развија од уводног дела - ствара услове за развој драме преко средњег дела - развија радњу растом напетости до завршног дела - логичан крај. Идеално замишљена драма има 5 делова тј. етапе у развоју радње: ЕКСПОЗИЦИЈА, ЗАПЛЕТ, КУЛМИНАЦИЈА, ПЕРИПЕТИЈА И РАСПЛЕТ.

ЕКСПОЗИЦИЈА- уводи у радњу и објашњава њен почетак.

Најтежи пишчев задатак јер треба неосетно створити ситуацију кроз коју ће нас личности упознати с почетном ситуацијом (обично се експозиција даје у разговору 2 или више ликова). У античкој драми је ову улогу вршио ПРОЛОГ- говор једног глумца или хора пре почетка представе, а данас ту улогу има ПОЗОРИШНИ ЛИСТ који даје опси личности, њихову професију, повезаност у представи.

ЗАПЛЕТ- увођењем динамичког мотива који доводи до акције главног јунака и реакције околине.

КУЛМИНАЦИЈА - најнапетији део драме, моменат сукоба када су могућа 2 или 3 решења, није јасно разрешење.

ПЕРИПЕТИЈА /ПРЕОКРЕТ/ - скретање радње у одређеном смеру који доводи до коначног решења сукоба, у трагедијама се јавља РЕТАРДАЦИЈА /ЗАДРЖАВАЊЕ РАДЊЕ/ како би се добио утисак да ће се радња развити у позитивномсмеру.

РАСПЛЕТ - доводи до коначног разрешења.

Свака драма не мора имати све ове делове, али у основи мора имати почетак, средину и крај. Израз тога је и подела драме на ЧИНОВЕ, СЛИКЕ И СЦЕНЕ /ПРИЗОРЕ/.

100

ЧИН - део драме који се игра на позорници без прекида, тематска целина и својим трајањем не смара гледаоце.

СЛИКЕ - јављају на позорници када је неопходно променити сценографију.

СЦЕНЕ /ПРИЗОРИ/ПОЈАВЕ/ - одређени доласком и изласком глумаца, делови чина.

- У теорији књижевности 2 супротна становишта о односу драмске књижевности и позоришта -

1) драматичност је посебан квалитет НЕКИХ књижевних текстова, настаје као књижевни израз одређених животних ситуација, значи драмска књижевна дела ОБЛИКУЈУ ДРМАТИЧНОСТ ЖИВОТА.

2) све особине драмских текстова су резултат књижевног стварања намењеног извођењу на сцени, драматичност произилази из потреба сценског извођења, драмска књижевнсот потпуно зависи од извођења на позорници. О драматичности романа или новела се може говорити у пренесеномсмислу.

-ДРАМЕ ЗА ЧИТАЊЕ - драмски текст који није намењен извођењу.

52. ПОЈМОВИ САТИРЕ, ХУМОРА И ГРОТЕСКЕ

Ови појмови су општи естетски појмови којима се могу карактерисати многа књижевна дела и многа дела других уметности (нпр. филм).

САТИРА- латинска реч „laux satura“ – жртвена посуда с воћем. У књижевност је првобитно означавала песму састављену од различитих елеманат. Развиај се у старој Грчкој где је у 5. и 6. в. п.н.е. пишу Симонид и Архилах. У пуној мери се развија у РИМУ где је њен зачетник ГАЈ ЛИЦИЕ који је у својим песмама проучавао и коментарисао живот у Риму указујући на његове моралне мане и недостатке. Касније ће Хорације Јувенал и Персије развити посебан облик сатиричне песме. Од тада ће сатира означавати песму испевану у хексаметру у форми дијалога која исмева и осуђује људске мане.

Данас сатира није конкретна књижевна врста, већ се користи и у стиху и у прози. Значи, сатира означава књижевно дело у којем се на подругљив и духовит начин изриче оштра осуда друштву или некој људској мани. Користи се алузијом - наговештава негативну оцену; иронијом- људска глупост и пороци се приказују као високо вредноване врлине; хиперболом, алегоријом и бурлеском- имитирајући уједно и исмева; пародијом, травестијом (на груб и неукусан начин исмева) – озбиљне појаве третира неозбиљније него што би требало.

101

ХУМОР - реч латинског порекла што значи влажност, течност, у европске језике је продрла с медицинском терминологијом. Ренесансно и средњовековно учење појмом хумор су објашњавали различите темпераменте. Нарушавање хармоније животних скокова и преовлађивање једног хумора је сматран предусловом за болести или настраности било које врсте. Па је реч хумор поред физиолошког добила и психолошко значење – добар односно лош хумор је означавао човеково расположење. Повезивање појма хумор с комичним ефектима среће се у ренесансним комедијама, а теоријски ту везу обрађује Бен Џонсон у делу „Ћуд се лечи“ 1599. године.

Стара физиолошка теорија је послужила као извор инспирације за исмевање једностраних карактера нпр. уображених болесника. Образовање модерног појма хумор је ишло у разликовању његовог физиолошког значења.

Ту се првенствено приказују људи свесни својих и туђих ман али стога их исмевају. Хумор више није смешан човек, особењак већ човек који има смисао за смешно и који то уме да пренесе другима, пре свега путем смешне литературе. Један од првих образаца хумористичне књижевности који је прешао националне границе је Сервантесов „ Дон Кихот “. Своју главну постојбину хумор проналази у Енглеској где постаје обележје националног карактера и питање уљудности. Прави хумор се не сме сводити на духовитост јер извире из афективних дубина личности.

Најживљи извор хумористичке књижевности и инспирација за друге писце је СТЕРН и његов метод приповедања тј. приповедачке дигресије „шендизам“.

*О хумору говоримо када се приказује нешто смешно без икаквог осуђивања и жеље да се некоме подсмева, према људским слабостима и манама се односи с разумевањем. * Хумористичну књижевност код нас писали су: Нушић, Ћопић, Глишић, Сремац.

ГРОТЕСКА – италијанска реч – шпиља- приказују се карактери и ситуације завијени у неприродно, наказно и фантастично што делује на граници између горко озбиљног и смешног*

Карикатурално- фантастична слика стварности која не изазива комичне ефекте већ застрашујуће, име је добила по подземним развалинама, нарочито по палати Титус у Риму где је нађена необична слика - на неприродан и парадоксалан начин су спојени делови биљака, животиња и делова људског тела, па је овај појам у почетку везиван за сликарство.

Као израз супротстављања општеприхваћеним ситуацијама и веровањима и као знак отуђености од света гротеска је нарочито прихваћена у књижевним епохам акоје одбацују веру у рационално устројство света.

102

Те епохе су: касни средњи век, романтитам, експресионизам, надреализам, савремена књижевност апсурда /нарочито/ ( с њеним претходником Бодлером у савременој књижевности.).

Облике гротеске налазимо код Бокача, Игоа у предговору Кромвела, Бајрона, Дикенса, Поа, Гогоља, Кафке, Мана, Бекета; а код нас код Домановћа, Андрића, Растка Петровића, Данила Киша.

Гротеска се под утицајем разних књижевних праваца трансформисала, али је ипак задржала своје основне карактеристике - спој комичног и језивог, комичног и трагичног, озбиљног и неозбиљног, веселог и тужног.

53. ПОЈАМ СТИЛА И РАЗЛИЧИТЕ КАТЕГОРИЈЕ СТИЛОВА

Реч стил је изведена од латинске речи „stilus“- штапић којим се писало по навоштеним таблицама, а затим је означавала начин писања, карактер написаног у духовном смислу, одатле је пренето у друге уметности (стил уметности неке земље, епохе, уметничког правца или појединца).

У књижевни стил са више значења : језички израз једног човека и као језички и мисаони израз једне заједнице или нације. Тако постоји индивидуални стил, стил епохе, правца, стил књижевног рода или врсте, национални стил.

Стил је начин на који један писац у одређеном књижевном делу мисли, осећа и на основу чега ствара песничке слике и језички их изражава . Поступци и средства којим се постиже квалитет, и више је везан за семантику него за граматику (граматичка анализа то не може захватити).

Платон и Аристотел- различите теорије

ПЛАТОН →стил – НЕМА га свако дело

АРИСТОТЕЛ →стил- ИМА га свако дело

Начелно, стил се данас схвата као добар или исправан начин писања (говорења) или као такав начин говорења (писања) својствен некој епохи, школи, писцу или поједином делу.

Према књижевном значењу стил представља јединство и склад свих елемената који чине књижевно дело у хармоничном споју са занчењем тог дела.

103

4 основне квалификације стила:

1. према начину ОБЛИКОВАЊА – говорни –условљен узрастом, статусом, образовањем; књижевни

2. према ЕМОЦИОНАЛНОМ тону- емоционални- есеји и беседе; интелектуални- научна проза

3. САДРЖИНИ И ПРИРОДИ МАТЕРИЈАЛА- наративни- путописи, дневници, анегдоте; дескриптивни- пејзажи, портрети; аналитични- критички - расправе и трактати

4. ФУНКЦИЈИ – разговору (колоквијални), научни, књижевно-уметнички, административни, публицистички.

*ИНДИВИДУАЛНИ ИЗРАЗ*

54. ПОРЕКЛО И РАЗВОЈ СТИЛИСТИКЕ У ПРОШЛОСТИ

Познавање основа савемене стилистике не може без познавања старе реторике и поетике. Реторика је основа стилистике.

Реторика је најпре обухватала припрему говорника за беседу, али од римског времена има већи домет проучавања, она је наука која обухвата учење о говорништву и о језику, о прозном изражавању, о начелима критичког оцењивања појединих дела. Њен темељ је идеал култивираног говора. Вештина доброг говорења и писања представља УСЛОВ И СВРХУ књижевног стваралаштва.

Учење о правилности и лепоти говора и писања заснивало се на уверењу о постојању УЗОРА (недостижних). Вредност књижевног дела није мерена као данас мерилом индивидуалности већ мерилом ауторитета.

Своје учење о добром писању реторичари су изградили на темељу учења о књижевним врстама, појединим стиловима, композицији и фигурама.

#Књижевне врсте нису биле схватане као днас, биле су повезане узорима тј. постојали су узори за сваку врсту писања, па тако и за књижевну.

По њима, свако ко жели да пише унапред зна шта жели писати.

Учење опојединим стиловима је било повезано с учењем о врстама.

Њену основу чини учење о постојању неколико начина писања, стилова и тонова који се разликују по избору речи, по начину како се формирају реченице, по темама, по ликовима.

104

Стара реторика је разликовала:

НИСКИ, СРЕДЊИ и ВИСОКИ СТИЛ.

↓ ↓ ↓

обични људи са села, средњи! Положај теме из ратничког из града, измрђу ова два. живота, ликови- о свакодневном репрезентативни животу, сатиричан и носиоци својстава ироничан стил. целог народа.

Аристотел је поручивао неку средину између ових стилова ни одвише висок ни превише низак стил.

Учење о компзицији - обрађивало је начин на који се распоређују саставни делови сваког књижевног дела које се схватало као одговарајући низ на одређени начин поређаних битних делова.

Књижевне врсте, стилови и начини композиције су се узајамно условљавали - свакој врсти је одговарао одређени стил и начин композиције, а уз то и песничке фигуре.

Добро писати и говорити за стару поетику и реторику је значило и добро стварати књижевно дело и у том погледу је основна разлика између савремене стилистике и ових дисциплина.

Стилом као начином писања и говора почела се бавити античка реторика. Учитељи беседништва су давали савете како да се постигне добар стил.

Одређиване су особине којима треба тежити да би говор достигао савршенство. Јасност, чистота, живахност – су пожељне одлике (Демостен, Цицерон). Претпостављало се да постоје услови обавезни за оне који желе успети код публике- нормативна стилистика. Нормативност је мање крута кад се издвоји – ниски, средњи и високи стил.

Преокрет у схватању стила доноси „Стил је човек сам“ из Бифонове „Расправе о стилу“ 1753. године. У име индивидуалности романтичари одбацују унапред утврђене норме писања.

Да се описивање стила не би свело на ређање психолошких пишчевих црта, у 20.в. се поново обраћа пажња на језик, тајна стила у емоционалној обојености говорних средстава, експресивности самог језика - лингвистичка стилистика.

105

Модерна стилистика настоји да опише средтсва и изразе којима се служе писци појединих књижевних дела док реторика и поетика строго прописују изразе којих се треба строго придржавати при стварњу тачно одређених књижевних врста.

Термин стилистика је први пут у Немачкој употребио Новалис али као синоним за реторику. Као назив наука о стилу употребљава се први пут у Француској 1872. год. , а у Енглеској 1882. год. Као посебна наука није дуго уважавана јер је сматрано да је област којом се бави НЕОДРЕЂЕНА и да се не може строго дефинисати па тако и не може постати предмет егзактног проучавања. Први пут као наука стилистика ће бити призната у доба романтизма кад долази до преокрета у схватању стила.

*СТИЛИСТИКА - је наука о стилу тј. о добром и правилном писању; научна дисциплина која проучава језички систем и његову структуру све до јеичких јединица, проучава склад између мисли и осећања на једној страни и језичког израза на другој страни.

55. ОПИСНА СТИЛИСТИКА

СТИЛИСТИКА се бави АСПЕКТОМ И КВАЛИТЕТОМ ИСКАЗА КОЈИ ПРОИЗЛАЗИ ИЗ ИЗБОРА СРЕДСТАВА ИЗРАЗА ОДРЕЂЕНОГ ПРИРОДОМ ИЛИ НАМЕРАМА ОНОГ КО ГОВОРИ ИЛИ ПИШЕ.

Стилистика као проучавање избора језичких средстава израза и њихове употребе може се бавити колективним језичким изразом→ЛИНГВИСТИЧКА ДИСЦИПЛИНА /посредна важност за теорију књижевности анализа језика књижевног дела битна и за општу књижевнотеоријску анализу/ →ОПИСНА СТИЛИСТИКА или изразом појединца или појединог дела (стилске карактеристике аутора или дела)→СТИЛИСТИЧКА КЊИЖЕВНА КРИТИКА /оцена књижевног дела/

Описна стилистика се бави проучавањем колективног језичког израза и развија се као лингвистичка особина. За теорију књижевности у оквиру описне стилистике је битно разликовање стилова, врста стилова тј. разликовање где се може поставити однос књижевноуметничког стила наспрам осталих.

Књижевноуметнички стил – je СЛИКОВИТ, КОНКРЕТАН, ЕМОЦИОНАЛАН, РИТМИЧАН.

106

Избор и употреба средстава израза у књижевноуметничком стилу су максимално слободни и еластични, тако да се овај стил разликује од других баш по слободној употреби различитих средстава и по слободи кршења норми што у осталим стиловима није допуштено. licentia poetica- песничка слобода

Књижевни језик, стандардни или језик културе се употребљава у различите сврхе којима одговарају различити стилови: разговорни, научни, административни.

Анализа стилова врши се на основу разликовања: ПОЈМОВНЕ, ЕКСПРЕСИВНЕ И ИМПРЕСИВНЕ вредности израза. Те разлике је увео француски лингвиста Чарлс Бали – по коме је свака идеја коју језик остварује у одређеној афективној ситуацији.

ПОЈМОВНА вредност- објективно, опште, логично значење поруке.

ЕСКПРЕСИВНА вредност- несвесно обележје израза, из природе оног који изражава.

ИМРЕСИВНА вредност – свесна тежња да се на одређени начин делује и самим изразом, а не само оним што је изражено.

Последње 2 вредности су предмет проучавања стилистике која се бави аспектом и квалитетом израза који произлази из избора оног ко говори или пише. Описна стилистика се дели на: ФОНОСТИЛИСТИЧКУ – стилском вредношћу гласова, МОРФОСТИЛИСТИКУ- морфологија језичког израза у смислу стилских вредности, СИНТАКТОСТИЛИСТИКУ- стилско значење реченице и СЕМАНТОСТИЛИСТИКУ- стилски избор на разини значења.

СТИЛЕМ - ознака јединице појачане изражајности језика (фоностилем, морфостилем...)

56. ФИГУРЕ ДИКЦИЈЕ /ГЛАСОВНЕ (ЗВУЧНЕ) ФИГУРЕ/

Према латинској речи dictio- говор, израз, изговор, још се зову и гласовне фигуре јер се манифестују на учинку гласова/звукова/ у говору. Омогућују да језички израз добија на интензитету (осим значења и звук) и обогаћује се (емоционални утисци).

Звучни ефекти појачавају или смањују значење, понављање појединих речи у поезији није понављање само због звучних ефеката већ је то сложен стилски поступак у којем реч добија увек ново значење у сваком понављању.

107

ПОНАВЉАЊЕ је редовна фигура која осим фигурама дикције припада у некој мери и другим фигурама.

Фигуре дикције:

1. АСОНАНЦА- латинска реч – што значи одјекивати, звучати у складу. ПОНАВЉАЊЕ ИСТИХ САМОГЛАСНИКА ради постизања одређених гласовних /звучних/ ефеката и звуковног угођаја.

„Све је зеро све зелено“- вокал е Јавља се у неким изрекама- „око соколово“ – вокал о и у поезији за постизање

еуфоније - благозвучност која одликује гласове који складно звуче.

2. АЛИТЕРАЦИЈА- латинска речи „ad“ – близу и „litera“- слово. Користи се у пословицама, изрекама и поезији („Ој, девојко драга душо моја- сугласник „д“). Најизраженија алитерација у акцетованим слоговима на почетку речи када се јавља као један од фактора метричке организације стиха- алитерациони стих у нем. поезији. Често је повезана са асонанцом и даје јединствен ефекат- „Вијанца, Вјетар није човјека ни вука није“, „Снове,снивам, снујем снове“.

3. ОНОМАТОПЕЈА - грчке речи „onoma“ – именица, реч и „poiei“ – чиним, стварам. Фигура у којој се гласовима опонашају одређени звуци из природе, животињски гласови или звуци који нас подсећају на неки предмет.

Сваки језик ствара такве речи (наш - кукавица, шуштати, грактати, мумљати) а песништво остварује ономатопеју комбинацијом ономатопејски речи, понављањем. То је транспозиција неартикулисаних крикова и буке у артикулисан говор. Нпр.:

„О, монотона наша звона бона“.

4. АНАФОРА – грчка реч – anaphora – понављање. ПОНАВЉАЊЕ РЕЧИ НА ПОЧЕТКУ СТИХОВА /ИЛИ ГРУПЕ РЕЧИ, ВИШЕ СТРОФА; РЕЧЕНИЧНИХ ДЕЛОВА У ПРОЗИ/

И нема сестре ни брата И нема оца ни мајке

И нема драге ни друга.

108

5. ЕПИФОРА – грчка реч – epiphora – додатак.

ПОНАВЉАЊЕ РЕЧИ НА КРАЈУ СТИХА ИЛИ РЕЧЕНИЦЕ

Чујем у сну Сањам у сну Видиму сну

6. СИМПЛОКА – грчка реч – symhone – уплетање. УЈЕДИЊЕЊЕ АНАФОРЕ И ЕПИФОРЕ тј. понављање и на почетку и на крају стихова.

Донећу ти цвеће наше крви Донећу ти небо наше крви

7. АНАДИПЛОЗА - грчка реч- anadiplosis – удвостручавање – значи да се ЈЕДНА ИЛИ ВИШЕ РЕЧИ С КРАЈА СТИХА СЕ ПОНАВЉА НА ПОЧЕТКУ ИДУЋЕГ СТИХА.

Врати ми моје крпице Моје крпице од читања сна

У фигуре дикције се могу убрајати и фигуре понављања у стиховима.

ЛИРСКИ ПАРАЛЕЛИЗАМ / ПОНАВЉАЊЕ СИМЕТРИЧНИХ РЕЧЕНИЦА/ - анафора, епифора, симплока, анадиплоза.

57. ФИГУРЕ КОНСТРУКЦИЈЕ /СИНТАКСИЧКЕ ФИГУРЕ; ФИГУРЕ РАСПОРЕДА РЕЧИ/

То су фигуре распореда речи. Још се зову и синтаксичке јер се део граматике који анализира реченице зове синтакса.

Свако одступање од претходног реда речи мора изазвати одређени ефекат. Место појединих речи није случајно. Значење речи не зависи само о ономе што она значи као самостална реч него и о месту које има у низу речи. Зато су реторичари издвојили поступке слагања речи у реченици који не одговарају граматичном и логичном распореду, нарушавају природни поредак чиме успостављају нова значења и остварују нов смисао.

1. ИНВЕРЗИЈА - латинска реч – окретање. ОБРТАЊЕ РЕДА РЕЧИ ИЛИ ДЕЛОВА РЕЧЕНИЦЕ да би се посебно истакла нека реч или реченица.

Низ западно небо и из распрснутих шипака у врту

крв се циједи

109

Доминантна у бароку, рационализам је одбацује, а враћа романтизам.

Поступак инверзије у песништву је толико чест да се могу постићи одређени ефекти и намерним одустајањем од инверзије која се очекује.

2. РЕТОРИЧКО ПИТАЊЕ - ПОСЕБНА УПОТРЕБА УПИТНИХ РЕЧЕНИЦА (АЛИ БЕЗ НАМЕРЕ ДА ДОБИЈЕ ОДГОВОР) КОЈИ СЕ НИЖУ ЈЕДНА ЗА ДРУГОМ НАГЛАШАВАЈУЋИ ОСЕЋАЈНИ СТАВ.

Тко је рекао смрт, мени, који сам бескрајна?

3. ЕЛИПСА –грчка реч - elleipsis – недостатак. ИЗ РЕЧЕНИЦЕ СЕ ИЗОСТАВЕ НЕКИ ДЕЛОВИ АЛИ ТАКО ДА СМИСАО ЦЕЛИНЕ ИПАК ОСТАЈЕ И МОЖЕ СЕ РАЗУМЕТИ.

„Ми о вуку а вук на врата“

Често се примењује у свакодневном говору из практичних разлога, у књижевности се постиже згусност и снага као на пример у пословицама.

4. АСИДЕНТОН – грчка реч – asyndenton - неповезано, слична елипси, НИЗАЊЕ РЕЧИ БЕЗ ЊИХОВОГ ГРАМАТИЧКОГ ПОВЕЗИВАЊА (БЕЗ ВЕЗНИКА).

Топови, бомбе, џемије, торпеди Системи сухи, кумин од мједи...

5. ПОЛИСИНДЕТОН – од грчке речи – polysydenton - представља НИЗАЊЕ ГРАМАТИЧКИХ ВЕЗА ТЈ. ВЕЗНИКА И СВРХА МУ ЈЕ ДА СТАВИ АКЦЕНАТ НА ПОЈЕДИНЕ РЕЧИ.

И нема га сутра, ни прекосутра не, И веле да болестан лежи,

И нема га мјесец, и нема га два И зима је већ, И снијежи...

58. ПОРЕЂЕЊЕ И АНТИТЕЗА /ФИГУРЕ МИСЛИ/

Фигуре мисли – фигуре које се односе на шири смисао оног што је речено, зато тешкоће у разврставању фигура управо у овој групи фигура су најизразитије нпр. алегорија може бити схваћена и као троп и као фигура мисли, него и неке фиг. конструкције нпр. реторичко питање може бити фигура мисли.

110

1. ПОРЕЂЕЊЕ /КОМПАРАЦИЈА/ - када се нешто с нечим пореди по неким заједничким особинама које нису непосредно уочљиве. Употребом ове фигуре откривају се сличности и разлике које изненађују и узбуђују читаоца али му указују на неки нови аспект посматрања. Свакодневни говор је препун поређења, у неким епохама књижевности и у неким књижевним врстама су устаљени облици изражавања (лепа као вила), а у савременом песништву теже повезивању различитих сфера живота и запажању сличности које упозоравају на дубљи смисао тих појава.

А тада је пламен лизнуо, Ко да стење, ко да гине;

Ко сатане преко пода Стргнуле су сјене њине...

*Упоређени појмови се зову поредбени корелати, а својства по ком се пореде поредба. Издвајају се 3 члана:

1. оно што се упоређује – компарандум 2. оно с чим се пореди – симиле 3. заједничка особина

Упоређени појмови се везују помоћу речи – као, попут, налик на, сличан → поредбене копуле (могу али не морају постојати). Од успелог поређења се тражи да истакне неку нову особину упоређених појмова.

2. АНТИТЕЗА - је врста поређења која се заснива на СУПРОТНОСТИ, супротстављање 2 или више појмова упадљиво супротних особина: нпр. Сит гладном не верује. (пословице, изреке)

Постоје различити облици поређења по супротности:

1. антитеза појединих речи или појмова – опрека међу појмовима може да буде логичка ако су то конкретни појмови или стварна ако је опрека која постоји – реална: нпр. пас и мачка.

У нашим народним песмама се јавља посебна врста антитезе чија је форма: питање, негација тог питања и одговор на исто.

Пошто се овакав облик често појављује у усменом песништву словенских народа зове се СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА.

` А- ако није А – него Б`. У првом члану се у виду питања или констатације набрајају предмети или појаве од којих сваки има нешто слично с предметом који се пореди. Затим се исти ти предмети или појаве набрајају истим редом али

111

у облику негативних одговора да би се на крају изричито указало на појаву која се пореди.

Увек стоји на почетку песме, а код нас се вероватно развила у 17.в. Најпознатија је Хасанагиница:

Што се б'јели у гори зеленој? Ал'је снијег , ал'су лабудови? Да је снијег, већ би окопнио, Лабудови већ би полетјели.

Нит'је снијег, нит'су лабудови, Него шатор аге Хасан-аге.

59. ИРОНИЈА, ПАРАДОКС И ОКСИМОРОН /ФИГУРЕ МИСЛИ/

1. ИРОНИЈА - од грчке речи – претварање, у њој се мисли супротно од онога што се говори, јавља се у свакодневном говору /“Баш си диван“/, предуслов познавање контекста у оквиру ког се иронија јавља је предуслов за разумевање ироније:

Био си главни Кад си полагано корачао

Са десет кино-карата у џепу...

Или иронија као читав стил изражавања с одређеним односом према израженом нпр. у приповеткама Мирослава Крлеже.

2. ПАРАДОКС – од грчке речи – што значи оно што је неочекивано, термин античког судског говора, кад је предмет противречан правном осећају, кад се сумња у право странке. Данас је то термин који означава на први поглед противречност али у суштини носи дубоку тачност и истинитост и тако упозорава на свој скривени смисао нпр. Ја знам да ништа не знам.

У песништву је често средство изазивања необичних асоцијација:

``Ја волим све што се креће јер све што се креће Креће се по законима мировања и смрт``

Б. Миљковић- Љубавна поезија

``Празна је торба тежа од пуне“

3. ОКСИМОРОН – од грче речи – у значењу: оштар + луд – оштроумна лудост, термин античке реторике којим се означава повезивање 2 појма упадљиво супротних значења (врста антитезе) и ствара се нови појам.

112

Пр. мудра лудост, живи леш, јавна тајна, речита тишина...

60. МЕТАФОРА

/ФИГУРА РЕЧИ ИЛИ ТРОПИ/

Метафора - од грчке речи: meta и phero – што значи пренос.

*Фигуре речи или тропи - настају променом основног значења појединих речи, те промене у свакодневници – лав – врста животиње и - лав - као храбар човек, али су она уобичајена и њихова пренесена значења не примећујемо, а у књижевности се тежи да пренесено значењењ изненади читаоца да би усмерио пажњу на посебне односе међу речима и њихова значења.

МЕТАФОРА – је најпознатија фигура, најсложенија и највише се употребљава. Настаје у процесу упоређивања 2 појма по сродности, а заснива се на пренесеном значењу речи и преношењу појмова из једне области живота у другу. Многи теоретичари је схватају као СКРАЋЕНО ПОРЕЂЕЊЕ тј. као такву без поредбене речи и без казивања шта се с чим пореди, него се једино исказује ДРУГИ члан поређења. Нпр. уместо да каже:

Сок који је црвен као крв - Из распрснутих шипака у врту КРВ се циједи.

Други теоретичари је схватају као замену значења једне речи значењем друге речи →једна реч се употребљава уместо друге, чак као посебна метода описивања која изједначује једну ствар с другом тако што прву ствар узима као да је друга.

У том смислу се најчешће губе разлике између метафоре и осталих тропа или се развијају учења у којима добија ново значење које је независно од фигура старе реторике. Али, морамо се задовољити схватањем метафоре која барем оквирно одговара старој реторици, јер њен састав је темељ савременог схватања фигура.

Она је најсложенија фигура јер на други појам не преноси само основно значење него и друге пратеће особине. Има афективни карактер, јер показује пишчев став према предмету о којем реч, згушњава значење речи и истиче израз и ритам.

Метафором се по начелу сличности преносе појмови из једног подручја живота и света у друга, повезују се ствари које се ретко када у стварности повезују.

Сутон је данас црвени акварел.

Дефиниција из Речника – песник увек речима даје нова значења и то тако што познате речи доводи у везу с другим речима с којима их ми у свакодневном

113

говору не доводимо и тиме песник гради необичне склопове речи из којих се добија ново значење.

...Тихо ноћи

Моје Сунце спава:

За главом јој

Од бисера грана,

А на грани ко да нешто бруји,

То су пали

Сићани славуји...

Сунце-метафора, девојка = сунце

Више врста метафора:

1. Лексичка /метафора/- речи и изрази који се више не третирају с пренесеним значењем – Он је кукавица.

2. Баналне - од дуге употребе избледеле и не остављају утисак, нпр. зуб времена.

3. Шаблонске - у језику новинара или политичара, нпр. крупни корак развоја.

Употреба метафора - метафорика- припада општим одликама књижевноуметничког језика (јер ново значење речи редовно повезује сазнање света и живота с осећајима који прате откриће смисла појединих људских поступака)

61. СИМБОЛ И АЛЕГОРИЈА /ФИГУРЕ РЕЧИ

ИЛИ ТРОПИ/

СИМБОЛ – је замењивање неке речи знаком тј. алегоријском ознаком, то су тзв. стални симболи /ЕМБЛЕМИ/ који се употребљавају у целокупној култури и књижевности, нпр. крст значи хришћанство. За разлику од тих сталних симбола, песнички симболи упућују на значење које добија свој смисао тек у оквиру појединог дела или опуса неког песника. На таквој употреби симбола су инсистирали симболисти. Готово свако књижевно дело обилује симболима и у једном и у другом смислу при чему је тешко разлучити опште симболичко значење од индивидуалних песничких симбола, јер се песник служи обама.

114

СИМБОЛ - има материјалну ознаку – реч којом упућује на сасвим одређен, апстрактан појам – лисица- лукавство, голуб-мир.

У нашој народној поезији - Милош Обилић је симбол јунаштва, Вук Бранковић - симбол издајства, симбол често може да се прошири на цело дело па постоје песме симболи - В. Илић „Грм“, Васко Попа „Љубав белутка“.

АЛЕГОРИЈА – од грчке речи у значењу - други и говорим- схвата се као ПРОДУЖЕНА МЕТАФОРА употреба речи у пренесеном смислу, а прави смисао се открива тек када се неке слике замене појмовима. Тако нпр. БАСНА - читава књижевна врста се заснива на алегорији, животиње – су типови људи одређених карактерних, сталешких или моралних особина.

*Алегорија је фигура изрицања мисли помоћу замене појмова и у обрнутом значењу речи, настаје када метафору продужимо на целу слику, на више стихова или строфа, односно радњи.

Честа је у народним песмама, где служи као тајно средство споразумевања, нпр. у песми „Ропство Јанковић Стојана“ када он каже жени:

„Вила гнијездо тица ластавица, вила га је за 9 година,

а јутрос га поче да развија.“

Употребљава се у пословичном говору, нпр.: Ко се дима не надими, тај се ватре не нагреје“- ко се не намучи неће ни уживати. Кад на врби роди грожђе – никада.

Ако алегорија поприми вид критике и осуде онога о чему говори, онда у завијеном смислу исмева људске мане и појаве у друштву, нпр.: Радоје

62. МЕТОНИМИЈА И СИНЕГДОХА /ФИГУРЕ РЕЧИ ИЛИ ТРОПИ/

МЕТОНИМИЈА – од грчке речи, што значи - замена имена, према некима је само подврста метафоре/логичка метафора/, док други мисле да је - самостална фигура. Као и метафора означава употребу речи у пренесеном значењу, али за разлику од метафоре где се значења преносе по сличности, овде се преносе по ВЕЗИ ИЗМЕЂУ ПОЈМОВА /логичка зависност - нпр. живи од својих 10 прстију/= од рада.

Уместо једне речи која означава одређени појам употребљава се друга реч тј. појам који је у некој стварној вези с првим појмом, нпр. снажан човек се зове „сила“, а пошто писца повезујемо с његовим делом уместо „читам дело Коеља“ кажемо „читам Коеља“.

115

Метонимија је сажетији облик преношења значења од метафоре, метонимија - ново значење потискује пређашње. Нпр.

И трза се пјесма, ко рањено птиче, надлеће град , звонике и буде.

Бројне метонимије у књижевним делима дају снажан, сажет и мисаоно богат израз (пословице, карактеристични делови песама који се наводе као самосталне изреке) нпр.

Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.

- Када устане кука и мотика = народ; сто пушака = 100 војника. Седа коса – старост.

/дефиниција из Речника/ - логичка метафора, гради се на принципу замене појмова на основу логичке везе и међузависности нпр.

Седа коса = старост.

СИНЕГДОХА – од грчке речи - узимам - подврста метонимије у којој се ДЕО узима за целину, једнина уместо множине, одређен број уместо неодређене количине и обратно. Врши се замена ПОСЕБНОГ уместо ОПШТЕГ – наступило је време жетве (лето). Честа је у свакодневном говору - То сам му 100 пута рекао (много пута)- замена одређеног броја за неодређени.

Немам ни динара. Вук длаку мења, ћуд никако.

У поезији: Јер колико хтјели вољети и смјети, душманске ће руке уграбити срећу.

Он је без крова (он је без куће).- узима се део уместо целине.

Човек се мора борити (уместо - људи се морају борити) - замена једнине за множину.

116

63. ЕУФЕМИЗАМ, ХИПЕРБОЛА И ЛИТОТА

ЕУФЕМИЗАМ - фигура речи /тропи/- од грчке речи - ублажавање, такође подврста метонимије, уместо правог израза за нешто ружно и рђаво се употреби блажи израз нпр.: лишити слободе - ухапсити, заобилазити истину - лагати.

Зли богови у митским временима - њихова имена је требало избегавати па су се називали именима која су истицала њихове тобожње особине, тако ђаво у нашим народним приповеткама је“нечастиви“, и у свакодневном говору се служимо еуфемизмом због избегавања одређених осећаја или због пристојности - „лака жена“ место проститутка, а и сам израз проститутка је еуфемизам.

ХИПЕРБОЛА /фигура мисли/- од грчке речи – претеривање – то је врста поређења.

Фигура преувеличавања ради наглашавања одређеног емоционалног става према предметима, појавама или радњама. Хипербола је преувеличавање особина предмета или интензитета радње.

Користи се у свакодневном говору када се истиче однос према ономе што желимо рећи –„Треба ти Иво година да дођеш.“

Наглашава се одређени емотивни став према предметима, појавама или радњи. Хипер. су честе у књижевност, у народним песмама:

Имао сам глас као вјетар, Руке као хридине...

А. Шантић – „И кад нам мушке узмете животе, Гробови наши бориће се с вама.“

ЛИТОТА - /фигура мисли/- од грчке речи, што значи: ублажавање, умањивање – супротна хиперболи, уместо преувеличавања она умањује, односно ублажава, јер прави израз замењује слабијим и то негативним и супротним. У обичном говору - „Отишли сте мало предалеко“ значи „Тешко сте погрешили“, такво умањивање по начелу контраста служи и наглашавању важности изреченога - „И ми о томе нешто знамо“ тј. „Одлично смо упознати с тим“. Њом се ублажује исказ да би се изазвао јачи супротан утисак.

Не мрзим те тј. волим те.

Литотом се избегава права реч, права истина. Има и одричан облик.

Није ми добро = Болестан сам. Није лоше = добро је.

117

У песништву: Бит ће редовно сутра, као јуче што није било свето.

64. ПОЈМОВИ СТИХА, ВЕРСИФИКАЦИЈЕ И МЕТРИКЕ

С обзиром да је прозни начин изражавања свакодневни и уобичајен, а стихове срећемо у књижевности, намеће се закључак да је стих једини прави језик књижевности. Стара поетика је управо овај однос између прозе и поезије прихватила, што је довело до потпуне афирмације стиха.

Разлика која постоји између прозе и поезије је сматрана разликом која постоји између неуметничке и уметничке књижевности. Али, савремена теорија књижевности сматра да је стих својствен само једном делу књижевности и да управо та упадљива разлика доприноси њиховом засебном проучавању. Разлике између стиха и прозе само делимично упућују на природу стиха, та је разлика најпре графичка.

СТИХОС – грча реч што значи: РЕД или ВРСТА, prosa- латинска реч што значи: ПИСАЊЕ НАПРЕД ДО КРАЈА РЕДА . Латински назив за СТИХ VERSUS – враћање пера на нови редак - одакле је и изведен наш најстарији назив за стих →ВЕРЗ←.

Начин писања стихова је и сам израз одређеног начина говора, јер већину стихова препознајемо као такве ако их и само чујемо, а начин писања је израз онога што осећамо у читању. Графички облик може бити један од начина како се говор исказује да бисмо га прихватили као стихове, али се природа стиха не може објаснити графичким обликом. Графичка природа стиха уводи у много сложенију природу, ако се зна да је стих заснован на измени наглашених и ненаглашених слогова, пауза и одговарајућих синтаксичких и семантичких правила. Теорија књижевности је установила посебну дисциплину која ће се бавити проучавањем природе стиха. Наука о томе како се праве стихови, наука о стиху - ВЕРСИФИКАЦИЈА, често се назива и МЕТРИКА (грч. metron- мера, метар) због античког искуства заснованог на уверењу да се стихови праве према некој сталној →МЕРИ←тј. →РАЗМЕРИ←

Међутим, ова традиционална уверења је тешко усагласити с новим песништвом, па разлику између стихова и прозе можемо схватити само ако одредимо у чему је посебност стиха у односу према прози.

СТИХ - згуснут песнички говор у посебној ритмичкој и звучној организацији, у графичком облику непуних редова које доживљавамо као упоредиве јединице у којима су речи повезаније и богатије него у прози.

118

Посебна особина стиха којом се он разликује од прозе јесте ЗВУКОВНА ОРГАНИЗАЦИЈА, односно РИТАМ који није само израз природног, говорног ритма већ се путем ауторове намере образује нов, специфичан ритам.

Постојање ритма у стиховима даје сасвим нов смисао употребљеним речима који је другачији од оног који те исте речи имају у прози. Без обзира на постојање различитих ритмова у стиховима појављује се нека стална организација која је примерена одређеној књижевној епохи, правцу, школи или националној књижевности.

На основу упоредног проучавања књижевности европског културног круга уочене су сличности које постоје у начину грађења стиха, односно уочено је да се ритам понавља према неком основном, начелном елементу који се понавља у стиховима. Управо то сазнање доводи до појаве 3 версификациона система:

КВАНТИТАТИВНИ /АНТИЧКИ или КЛАСИЧНИ/ - измена дугих и кратких слогова. СИЛАБИЧКИ - број слогова у стиху. ТОНСКИ /АКЦЕНАТСКИ/ - нагласак /акценат/.

Два последња се обично комбинују у силабичко-акценатски (силабичко-тонски) састав версификације.

Многи теоретичари верују да састави версификације одговарају природи појединих језика у оквиру којих су се развијали, док други сматрају да је за природу стиха најважнија ф-ја разједначавања обичног од стихованог говора која се постиже увођењем посебних начела ЗВУКОВНЕОРГАНИЗАЦИЈЕ.

*Пре су се чак и теоријски списи писали у стиху, проза се јавила тек касније, с ренесансом у 19.в. и тада долази до померања, више пажње се посвећује прози. За стих је најбитнији ГЛАС, а за прозу СЛИКА.

ПРОУЧАВАЊЕ СТИХА: - ТЕОРИЈА СТИХА- најближа текстологији Само површно гледано - МЕТРИКА – античко –стих. се праве пр. ста. мери. су синоними!

- ВЕРСИФИКАЦИЈА- проуч. уопште

- ПРОЗОДИЈА /слогомерне, опозиција вокала/

*СТИХ - ПОНАВЉАЊЕ одређених језичких елемената којемора бити ритмички препознатљиво.

119

65. СТИХ И ЈЕЗИК

СТИХ - је згуснут песнички говор ритмична и звучна организација.

РОМАН ЈАКОБСОН - руски формалиста и лингвиста разматрао је овај однос. Развио је ПОЕЗИЈУ ГРАМАТИКЕ - по њему у поезији је приметно понављање граматичког значења које постаје делотворан поступак.

РАНА ФАЗА: „Нова руска поезија“ „Шта је поезија“ „ДОМИНАНТА“- кључно дело

ЗРЕЛО ДОБА: „Лингвистика и поетика“ „Граматика поезије и поезија граматике“ „Два аспекта језика, два типа језичких сметњи“( о Пушкину)

Он је кренуо од ПОЕЗИЈЕ (прва фаза), а изградио читав лингвистички систем. По њему- поетика је део лингвистике.

Језички материјал врши притисак на књижевну грађу.

Многе поетске одлике припадају не само науци о језику него и теорији знакова тј. СЕМИОТИЦИ.

Поетика се бави проблемима вербалне структуре.

Постоји тесна веза између језичких појава у простору и времену и просторног и временског ширења књижевних модула.

(Свако вербално понашање је усмерено неком циљу, само су циљеви различити)

*Књижевне студије састоје се од 2 проблема: СИНХРОНИЈЕ → књижевна продукција и књижевна традиција битна за тај стадијум, и ДИЈАХРОНИЈЕ → историјска поетика или историја језика.

Два НИВОА ЈЕЗИКА – ПРЕДМЕТНИ - о предметима и МЕТАЈЕЗИЧКИ - о језику.

ЈЕЗИК се испитује у разноликости својих ф-ја, пре разматрања поетске ф-је мора се дефинисати њено место у осталим ф-јама језика. ПОШИЉАЛАЦ шаље ПОРУКУ ПРИМАОЦУ.

Порука захтева КОНТЕКСТ на који се односи, КОД који је заједнички и пошиљаоцу и примаоцу и КОНТАКТ - психолошка веза пошиљаоца и примаоца који омогућује комуникацију.

120

КОНТЕКСТ

ПОРУКА

ПОШИЉАЛАЦ ---------------------------------------- ПРИМАЛАЦ

КОНТАКТ

КОД

Сваки од ових 6 чинилаца одређује једну посебну ф-ју језика, али тешко је наћи вербалне поруке које би вршиле само једну ф-ју.

Вербална структура поруке зависи од доминантне ф-је.

1. ЕМОТИВНА Ф-ЈА /ЕКСПРЕСИВНА/ усмерена на ПОШИЉАОЦА - изражавање говорниковог става према ономе о чему говори; чисто емотивни слој језика- УЗВИЦИ.

2. КОМУНИКАТИВНА Ф-ЈА – према ПРИМАОЦУ /вокатив и императив/

3. РЕФЕРЕНЦИЈАЛНА Ф-ЈА /КОГНИТИВНА/ – главни задатак порука, оријентација према КОНТЕКСТУ

4. ФАТИЧКА Ф-ЈА- према КОНТАКТУ- ритаулизоване формуле-дијалози чија је сврха да продуже општење (једина ф-ја коју птице деле са људима- настојање да се ступи у комуникацију)

5. МЕТАЈЕЗИЧКА Ф-ЈА – КОД – потреба да се провери да ли се употребљава исти код- говор употребљава метајезичку ф-ју, сваки процес учења језика а нарочито матерњег користи ову ф-ју

6. ПОЕТСКА Ф-ЈА ЈЕЗИКА - усмереност на ПОРУКУ, доминантна у књиж. у свим другим вербалним делатностима је споредна. Основа за поетску ф-ју је СКЛАД између ЗВУКА И ЗНАЧЕЊА.

66. КВАНТИТАТИВНА ВЕРСИФИКАЦИЈА

Развила се у античкој Грчкој, а негована је и у латинској поезији. Темељи се на чињеници да су се стихови говорили или певали на такав начин који је

121

омогућавао да се разликују дуги и кратки слогови. Дуги слог је трајао двоструко дуже од кратког слога, а правилна измена дугих и кратких слогова била је темељ ритмичке организације. У њој се развија терминологија за проучавање стиха уопште.

Дужина трајања кратког слога названа је МОРА (2,5 секунди) и одређена је као мерна јединица, дуги слог је трајао 2 МОРЕ и нешто касније му је дато име АРЗА (-) →бележио се овим знаком који се звао МАКРОН, кратком је дато име ТЕЗА ( U )- БРЕВЕ.

Постојали су слогови који су по потреби били и дуги и кратки U

*Измешане различите стопе - стих се зове ЛОГАЕДСКИ*

Основна ритмичко-мелодијска јединица се звала СТОПА која се састојала од 2 или више слогова распоређених у неким СТАЛНИМ односима ДУГИХ и КРАТКИХ СЛОГОВА. Више стопа чине МЕТАР /РАЗМЕР/.

Најчешће је на први дуги слог у речи падао гласовни удар, односно ритмички

удар- ИКТУС а бележио се знаком /.

Према броју и врсти стопа су се одређивале врсте стихова назване углавном према броју стопа нпр. ТРИМЕТАР, ТЕТРАМЕТАР, ПЕНТАМЕТАР, од којих је најпознатији био ХЕКСАМЕТАР (5 ДАКТИЛА + 1 СПОНДЕЈ)- најстарији стих уопште, откривен људима од АПОЛОНА.

Хексаметар се састојао од 6 стопа с по 4 море, при чему је први слог сваке стопе морао бити дуг и на њега је падао иктус. Стопе су биле дактили или спондеји, а последња стопа се могла заменити и трохејем.

У хексаметру су писане Илијада и Одисеја, Вергилијеве „Енеиде“. У антици је често био везан с пентаметром у двостих који се зове ЕЛЕГИЈСКИ ДИСТИХ. Најпознатије строфе овог система су биле алкејска и сафичка према песникињи Sapfi.

Схема хексаметра: —UU ǀ —UU ǀ —UU ǀ —UU ǀ —UU ǀ —U

*Метар је могао бити – трохејски, јампски...

67. ПОЈАМ СТОПЕ И АКЦЕНАТСКЕ ЦЕЛИНЕ

122

Основна ритмичко-мелодијска јединица у квантитаивној версификацији се звала СТОПА - састојала се од 2 или више слогова који су били распоређени тако у СТАЛНИМ односима ДУГИХ И КРАТКИХ СЛОГОВА.

Према тим односима разликовало се 30 врсти стопа, а најважније су:

*ПИРИЈ : UU ТРОХЕЈ/ХОРЕЈ: — U ЈАМБ: U — *СПОНДЕЈ: — — ДАКТИЛ: —U U АМФИБРАХ: U — U АНАПЕСТ: U U — *ТРИБРАХ: U U U *МОЛОС: — — — *КРЕТИК: — U — *БАКХЕЈ: U — — *ПАЛИМБАКХЕЈ: — — U

Најчешће је на први дуги слог у стопи падао ритмички удар који се називао ИКТУС, а бележио се знаком /. Према броју и врсти стопа се одређиваху врсте стихова назване према броју стопа- триметар, тетраметар, пентаметар, хексаметар – најпознатији (хексаметар + пентаметар= елегијски дистих)

Као што је стопа за квантитаивну версификацију тако је акценатска целина за акценатску . То је СЛОГ ИЛИ ГРУПА СЛОГОВА С ЈЕДИНСТВЕНИМ АКЦЕНТОМ.

Акценатска целина је важна у српском метричком систему у остваривању песничког ритма јер се већа ритмичка инерциј ау песми постиже изменом двосложних или тросложних акценатских целина него одређеним распоредом акцената.

*Акценатска-силабичка версификација је релативно прикладна за анализу већине наших стихова који су грађени тако да уважавају правилност у броју слогова и правилност у изменама наглашених и ненаглашених слогова.

За силабички – стих у којем један слог ипак недостаје - КАТАЛЕКТИЧКИ, а стих у којем је неки слог прекобројан - ХИПЕРКАТАЛЕКТИЧКИ.

Силабичко-тонски - ТРОХЕЈСКИ СТИХ - сваки по реду НЕПАРНИ слог је НАГЛАШЕН, а ЈАМПСКИ – НАГЛАШЕН сваки по реду ПАРНИ слог.

123

Најважнија стопа у стиховима на српском језику - ТРОХЕЈ јер акценат најчешће пада на почетак речи. Наши песници су постизали јампски ритам тако што би стих почињали ненаглашеном једносложницом после које би следиле обичне двосложне речи. Нпр. Б.Радичевић „Туга и опомена“/ јампски десетерац:

А преǀко гоǀра глеǀдај каǀкав шар!

U — U — U — U — U —

68. СИЛАБИЧКА, ТОНСКА И СИЛАБИЧКО-ТОНСКА ВЕРСИФИКАЦИЈА

Од средњег века па на даље ни на латинском језику се не праве стихови према начелу „смењивања дугих и кратких слогова“, а у живим европским језицима је то готово немогућа, јер дужина и краткоћа у тим језицима нема оно исто значење и улогу као у старогрчком или латинском. Од тада у ритмичкој организацији стиха пресудну улогу добијају 2 начела:

- исти број слогова у сваком стиху

- правилна измена – и U слогова

Силабичка версификација се базира на схватању стихова према истом броју слогова, а акценатска версификација види да је пресудно за стихове правилна

измена – и U слогова.

Оба ова састава се често повезују у један у ком одлучујућу улогу имају и број и распоред нагласка.

Силабичка версификација разликује врсте стихова према броју слогова - ШЕСТЕРАЦ, ОСМЕРАЦ, ДЕСЕТЕРАЦ, ЈЕДАНАЕСТЕРАЦ ИЛИ ДВАНАЕСТЕРАЦ и означавају да је у некој песми стиховна језична организација постигнута тако што се раздељује на правилне делове од 6, 8, 9 ,11 или 12 слогова. Али, такво једноставно начело организације ретко је довољан разлог да нешто прихватимо као стихове. Зато у силабичкој версификацији велику улогу игра рима /СЛИК/ тј. гласовно подударање на крају стихова која помаже ритмичну организацију тако што ствара неку сталну карактеристику изговора на крају сваког стиха - повезује и раздваја стихове.

Један од најчувенијих стихова овог система је стих од 12 слогова – александринац, који добија риму и у средини и на крају стиха - двоструко римован. Овим стихом су код нас писали дубровачки петраркисти и песници светачких легенди тзв. зачињава.

124

Важна је и ЦЕЗУРА као стална граница међу речима иза неког слога спроведена кроз све стихове. Дељењем стихова на мање делове цезура доприноси прихватању ритма као правилне измене неких сталних мањих јединица тј. чланака.

АКЦЕНАТСКА /ТОНСКА/ ВЕРСИФИКАЦИЈА узима у обзир БРОЈ И РАСПОРЕД НАГЛАСАКА У СТИХУ, а број слогова тачније број ненаглашених слогова у стиху може варирати. Како слог неноси мерну јединицу у себи - сви су слогови начелно равноправни, а нагласак /акценат/ им даје ОСОБЕНОСТ чиме се постиже равномерност у понављању што је основ за чврсту организацију ритма.

Стихови се не деле на стопе већ на акценатске мере или јединице /тактове/ у којима може бити наглашен само један слог, само један акценат .

Акценатска мера или такт је распон од почетка једног ритмичког сигнала до почетка другог. Ако испред првог наглашеног слога у стиху постоји и ненаглашени слог он се назива УЗМАХ ИЛИ ПРЕДУДАР. У овом систему се задржавају термини из квантитативне версификације с тим што би трохеј био стопа код које је први слог наглашен, а други ненаглашен, без обзира на то да ли је тај наглашени слог био дуг или кратак.

Наглашени слогови се означавају знаком — (дуги слог у антици), а ненаглашени U (бреве у антици).

Комбинација ова 2 састава версификације силабичко-тонска (и број нагласака и нагласак) релативно је прикладна за анализу већине наших стихова који су грађени да одржавају неку правилност или у броју слогова у измени наглашених и ненаглашених слогова.

Ова версификација се остварује у језицима с покретљивим акцентом – руски, српски, енглески..., у језицима с везаним акцентом – пољски, чешки, словачки...

5 основних силабичко-тонских метара:

ТРОХЕЈ — U ЈАМБ U —

ДАКТИЛ — U U АМФИБРАХ U — U

АНАПЕСТ U U —

*Од природе стиха зависи и однос између граница речи и распоред акцента у стиху. У стиховима истог метра се разликују ритмичне варијанте било од епохе до епохе, од писца до писца. У вези с тим се проучавају метричке константе, доминанте и ритмична тенденција у стиху.

125

69. РИТАМ И ФАКТОРИ РИТМА /ПЕРИОДИЧНО ПОНАВЉАЊЕ ГЛАСОВНИХ ЈЕДИНИЦА/

У сва 3 типа версификације постојали су пресудни елементи за остварење ритма (дуги и кратки слогови, број слогова, наглашени и ненаглашени) а уз то се још додају рима и гласовна понављања. Ипак, у модерној поезији не придржавају се тих правилности већ их намерно крше. Песнички ритам се свесно супротставља природном ритму заснованом на понављању истога. Да се не би изгубила баш свака нит од неких правилности уводе се у новије време покушаји да се утврде:

МЕТРИЧКЕ КОНСТАНТЕ – увек на очекиваним местима. МЕТРИЧКЕ ДОМИНАНТЕ- особине са великом учесталошћу. РИТМИЧКЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ- спорадично се јављају с одређеним ступњем вероватноће у предвиђању.

Ритам стиха се гради на темељу неких проводних чинилаца ритма који се понављају у читавој песми.

Савремено песништво најчешће остварује песнички ритам на основу месних чинилаца ритма који се не понављају током читаве песме него тек неком разноликошћу и на одређеним местима дају утисак посебног али изразито наглашеног ритма.

Прави песнички ритам настаје прекорачивањем норми.

Ритам /дефиниција из Речника/ - у књижевности - основно својство - равномерно понављање језичко-ритмичких сигнала у одређеним временским размацима. Језичко-ритмички сигнали – акценат, слогови, цезуре (паузе), риме, акценатске целине, стихови и полустихови.

70. ПОЈАМ СТРОФЕ И ЊЕНИ ТРАДИЦИОНАЛНИ ОБЛИЦИ

Строфа или китица је одређена већа синтаксичка целина од стиха. Када се та целина наруши преношењем смислене целине из једне у другу строфу - пренос. Строфе се разликују по томе колико стихова садрже: ДИСТИХ, ТЕРЦЕТ, КАТРЕН, СЕПТИМА (7 стихова), ОКТАВА (8 СТИХОВА) ; ређе строфе су са осталим бројем стихова 9- НОНА, 10- ДЕЦИНА, 5- КВИНТА, 6- СЕКСТИНА.

У нашој књижевности највише су неговане сторфе романског порекла, пре свега провансалског, а већина њих је допрела из француске или италијанске ренесансе. Код нас су најпознатије:

ТЕРЦИНА /TERZA RIMA/ - тростих састављен од јампски интонираних једанаестераца с карактеристичним распоредом ритма.

126

Римују се 1 и 3 стих, а 2 се римује са 1 стихом идуће строфе и на крају песме се налази један самосталан стих како би се довршила рима као у Дантеовој „Божанственој комедији“ . Схема: aba bcb …mnm n

СТАНЦА /OTTAVA RIMA/ - типична строфа италијанског епа 15. и 16. века која се проширила захваљујући TASSOVOM епу „Ослобођени Јерусалим“ и Аностовом епу „Бесни Орландо“.

Јавља се у француској, енглеској, немачкој књижевности, а код нас у 19.в.

Састављена од ЈЕДАНАЕСТЕРАЦА, чешће јампски интонираних с распоредом риме: abababcc.

СЕСТИНА – назив за 2 облика:

SESTINA LIRICA - песма од 6 строфа са по 6 стихова + један додатак од 3 стиха.

SESTA RIMA - епска строфа од 6 стихова (углавном једанаестераца) с римама: ababcc.

71. ПОЈАМ И ВРСТЕ РИМЕ

РИМА /СЛИК, СРОК/ - је ГЛАСОВНО ПОДУДАРАЊЕ НА КРАЈУ СТИХОВА почевши од наглашеног вокала последње речи у стиху до краја те речи (померање с краја ка средини).

Рима означава крај стиха и истовремено повезује тај стих с другим и одржава јединство, а осим тога има улогу и за постизање звучних ефеката. Улога риме је била различита у епохама, обично се срећу у пословицама и узречицама, а у срењевековној књижевности је чешћа у прози него у стиховима. Од краја средњег века развија се у многим европским књижевностима у битну особеност стихованог говора. Риме се у строфама налазе у различитом распореду. Њихово појављивање се обележава малим словима абецеде. Врсте риме су: ПАРНЕ, УКРШТЕНЕ, ОБГРЉЕНЕ, НАГОМИЛАНЕ, ИСПРЕКИДАНЕ. *Према дистрибуцији /редном броју слогова који се подударају/ може бити:

аa bb cc : ПАРНА – када се подударају 2 узастопна стиха

abab : УКРШТЕНА- када се подударају 1 и 3, 2 и 4

abba : ОБГРЉЕНА- када се подударају 1 и 4, 2 и 3

aaa, aaaa : НАГОМИЛАНА - када се једна рима понавља у више стихова

abcb, abcbcd : ИСПРЕКИДАНА- када нема чврсте схеме

127

*Према РОДУ/броју слогова/који се подударају може бити:

МУШКА - када се подудара само ЈЕДАН слог, нпр. пут-скут.

ЖЕНСКА –када се подударају 2 слога, нпр. врана-рана.

СРЕДЊА, ДЕЧИЈА ИЛИ ДАКТИЛСКА - 3 слога нпр. лудука-судука.

*Према КВАЛИТЕТУ/ГЛАСОВИМА И АКЦЕНТИМА/ ПРАВА - када се подударају НАГЛАШЕНИ СЛОГОВИ И ОНИ КОЈИ СЛЕДЕ ИЗА ЊИХ (срâма- јȁма, звȍно- òно)

ЧИСТА- када се подудара и АКЦЕНАТ(нагласак): трáва- глáва, тáма- сáма.

НЕЧИСТА- када се не подудара нагласак или сви сугласници трáва - крȁва, данак - састанак, сокола – кукоља.

НЕПРАВА/КРЊА/- гласовно подударање почиње ИЗА наглашеног слога: нпр. ѝграху-лòмљаху, трага-гласа.

БОГАТА – када се подударају и гласови испред наглашеног слога: блŷдница-лýдница, вреће-среће.

ТАУТОЛОШКА - поновљена реч (потпуно подударање, слаба звучност) осим у сучељавању хомонима.

ЛЕОНИСКА - рима која се остварује у средини и на крају стиха: нпр.: Већ је благо што је срцу драго.

Опкорачење - ако се једна целина преноси у други стих или ако се последњи стих једне строфе преноси у наредни као почетни стих.

Улогу риме могу имати и различита гласовна понављања - Фигуре дикције /звучне/ - њихово деловање се заснива на учинку одређених гласова, односно звукова у говору: /асонанца, алитерација, ономатопеја, анафора, епифора, симплока, анадиплоза/. *БЕЛИ СТИХ /БЛАНКВЕРС/ - ИЗОСТАВЉЕНА РИМА, у песништву које систематски примењује. Римовање стихова се осећа као ПОСЕБАН поступак.

Таутологија /из Речника/- је честа стилска фигура у песничком језику, јер показује степен песникове узбуђености које је јаче наглашено него да је исказано једном речју: ``Пођем, клецнем, идем, застајавам``. Спољашња и унутрашња рима - на крајевима или унутар самог стиха (на било ком месту у стиху)

128

*ГРАМАТИЧКА РИМА – добија се употребом истих граматичких наставака: /певајући-пливајући/

72. ТРАДИЦИОНАЛНЕ ВРСТЕ СТИХА

У преузимању неких класичних, романских, индијских, јапанских стихованих облика, свака књижевност уноси одређене елементе властите традиције и прилагођавања схема и узорака насталих у једном језику и књиж. особинама језика у ситуацији у оној књижевности која их преузима.

У нашој књижевности од стихова карактеристичних за те књижевности треба споменути: ДЕСЕТЕРАЦ - најстарији стих наше усмене поезије, индоевропског/романско/ порекла иако је записан релативно касно.

Постоји ЕПСКИ/мушки/ и ЛИРСКИ /женски/ десетерац

ЕПСКИ десетерац – 10 слогова са сталном цезуром после 4 слога, 4 и 10 слог нису наглашени, акценат обично пада на 1 и 5 слог, ако је наглашен 9 слог обично је дуг, док су 7 и 8 кратки.

(4+6). Њиме се обрађује тематика битака и подвига народних јунака зато што је редак у лирици.

ЛИРСКИ десетерац – са сталном цезуром после 5 слога

Стих БУГАРШТИЦА: стих од 15 или 16 слогова са цезуром после 7 или 8 слога. У писаној поезији десетерац је унет из усмене и садржи неке промене. Стих није затворена целина, цезура нема карактер као у правом десетерцу, јавља се опкорачење и рима, а честа су и одступања од схеме.

ДВОСТРУКО РИМОВАНИ ДВАНАЕСТЕРАЦ - стих од 12 слогова с изразитом цезуром после 6 слога и са парним римама првих делова стиха и крајева стиховакоје с емогу настављати и на крају првих чланака идућег двостиха (6+6). Карактеристичан је за хрватску писану књижевност.

СИМЕТРИЧНИ ОСМЕРАЦ – исто стих карактеристичан за наше просторе (Хрватска) (4+4), у српском романтизму. 8 слогова и цезура након 4 слога при чему слог на крају стиха и слог пре цезуре никада НИСУ НАГЛАШЕНИ. Порекло је у усменој поезији, а дубровачки песници вежу обично осмерце у строфе од по 4 стиха с римама у распореду abab или abba (укрштена и обгрљена рима).

СТИХ БУГАРШТИЦЕ - стих с релативно несталним бројем слогова - 15 или 16 слогова (петнаестерац или шеснаестерац) с цезурама иза 7 или 8

129

слога (7+8), (8+8). Често иза 1 и иза свака даљна 2 стиха долази ПРИПЕВ од 5 или 6 слогова који изостаје иза последњег стиха.

Јавља се у посебној врсти наших песама, у бугарштицама (од глагола „бугарити“, „нарицати“ или од Buganu – што је било име и за Македонца и за Србина).

* Псеудохексаметар - задржава нека својства класичног хексаметра и Маретићевог узорка али је слободнији, цезуром подсећа на народну поезију, служи се римом.

73. ПОРЕКЛО И ОБЛИЦИ СОНЕТА

Назив сонет је начињен према италијанском SONETTO ,а то вероватно долази од глагола suonare- звонити, suono- звук, глас, мада се сматра и да је позајмљеница из провансалског где је означавала врсту песме.

Претпоставља се да је сонет ПРОВАНСАЛСКОГ порекла, а да је каракт. облик настао у Италији почетком 18.в. Велику популарност стиче захваљујући Петраркином „Канцонијеру“ – прва велика збирка сонета, а већ у 15. и 16.в. продире у шпанску, енг., франц. и нем. књ. (већину европских књ.).

Крајем 16.в. интересовање за сонет опада, обнавља се РОМАНТИЗАМ, а након тога његова судбина је променљива- неки га прихватају, неки одбацују.

Основни облик сонета је ИТАЛИЈАНСКИ/ПЕТРАРКИН сонет- од 2 КАТРЕНА + 2 ТЕРЦЕТА или од 1 СТРОФЕ С 8 и 2 с 6 стихова. Распоред рима ABBA ABBA у катренима, док за терцете (4+4+3+3) је важно да се у ТЕРЦЕТЕ НЕ ПРЕНОСЕ РИМЕ ИЗ КАТРЕНА и да они буду међусобно повезани римама (нпр. cdc cdc или cde cde).

Сматра се да у правом сонету и катрени и терцети треба да чине целине за себе, да њихов однос буде неки обрат у обради теме. У терцетима се јавља ПОЕНТА или се истиче супротност према монотонији ритма у катренима.

*Покрет антипетраркизма у 18.в.

У Енглеској се јавља посебан облик сонета од 3 КАТРЕНА + 1 ДИСТИХ с распоредом рима ABAB CDCD EFEF GG- ЕЛИЗАБЕТАНСКИ или ШЕКСПИРОВ СОНЕТ.

4+4+4+2 → обгрљена и укрштена рима(4+4+4) не преноси се

Код нас се јавља тек у 19.в. (у Словенији – Прешерн) у хрв. и срп. на прелазу између 19 и 20.в. и у 20.в. угледом на поменуте узоре.

130

Сонети су често везани у циклусе. СОНЕТНИ ВЕНАЦ – циклус од 15 сонета у којем се последњи стих једног сонета понавља као први стих идућег, а 15 сонет је направљен од почетних стихова првих из сонета.

Тај 15 сонет- МАЈСТОРСКИ СОНЕТ или МАГИСТРАЛЕ, а понекад прва слова сонета чине акростих који казује име особе којој је сонет посвећен.

Прешернов „Сонетни венац“

*СТИХ- мешани или полиметрички стихови

стих који се јавља на почетку и на крају сваке строфе чини строфу ПРСТЕНАСТОМ АНЖАМБАН /ОПКОРАЧЕЊЕ/ - поч. и завршетак мисаоне целине не подударају се само преносе завршетак мисаоне целине; КОНТРЕЖЕ- мисао у стиху се само започиње

74. СЛОБОДНИ СТИХ /ВЕРС ЛИБРЕ/ И ЊЕГОВ ОДНОС ПРЕМА ВЕЗАНОМ СТИХУ И ПРОЗИ

Већина савремених песама написана је тако да не постоје никаква правила у слагању стихова или строфа или у распореду рима. У таквим песмама нижу се стихови различите дужине, ритам је организован претежно према месним факторима. Такав стих се зове СЛОБОДНИМ стихом, мада је тај назив доста неодређен пре свега, зато што се не може рећи да постоји стих који није никако „везан“.

Реално, потпуно слободан стих не постоји (постао би проза, јер нема ритмичку организацију), а и мора бити у неком односу према традиционалном стиху, мада се тај однос остварује на различите начине: од потпуног кршења норми до повезивања тих опречних елемената. Постоје различите врсте слободног стиха, али их је тешко разликовати и разврстати због њихове тежње за индивидуализираном ритмичком организацијом.

Слободни стих је настао у другој половини 19.в. као израз побуне против традиционалних метричких облика. Те се у дословном смислу може употребити за песме настале унутар таквог односа према традицији. У француској књижевности се побуна односи на једнак број слогова у стиху и сталну цезуру, на риму.

Аналогно, и много старији облици стихова се могу сматрати слободним стиховима па су такви облици често примењени и у поезији модерних песника, тако се сматра да је БИБЛИЈСКИ ВЕРСЕТ био узор америчком песнику ВАЛТУ ВИТМАНУ – први прави песник слободног стиха („VLATI TRAVE 1885.год.), оснивач слободног стиха.

131

Неке песничке школе (прва половина 20.в.- футуризам, експресионизам) су посебно неговале слободни стих. Ово се тицало ИЗБЕГАВАЊА РИМЕ и покушаја да се ритам наговести неким понављањима (алитерација, асонанца). Код нас су деловали и страни узори и домаћи традиција. Користе га Лаза Костић, Милош Црњански.

Песма писана у слободном стиху прелази у песму у прози када се укину границе на крају стиха.

75. ПОЕТСКА ФУНКЦИЈА ЈЕЗИКА

/Роман Јакобсон- лингвистика и поетика/

Поетика се бави питањем – Шта чини једну вербалну поруку уметничким делом? Бави се проблемима вербалне структуре, она је део лингвистике. Многе поетске одлике припадају не само науци о језику већ и теорији знакова тј. семиотици. Постоји тесна веза између језичких појава у простору и времену и временског и просторног ширења књижевних модела.

( Етикета „књижевни критичар“ прикачена истраживачу литературе је погрешна као што би била етикета „граматички критичар“ једном лингвисти)

Књижевне студије (са поетиком као жариштем) састоје се као и лингвистика од 2 скупине проблема: синхроније (књижевне продукција и књижевнњ традиција) и дијахроније (историсјка поетика или историја језика).

(погледати питање – Стих и језик)

Сваки покушај свођења поетске ф-је на поезију или ограничавање поезије на поетску ф-ју је варљива сличност, јер поетска функција није једина ф-ја језика већ само њена доминантна одређујућа ф-ја. Чинећи знакове јаснијим ова ф-ја продубљује поделу између ЗНАКОВА и ПРЕДМЕТА. Зато се лингвистика у свом разматрању поетске еф-је не може ограничити на поље поезије, значи она мора да прекорачи границе поезије. Посебне одлике различитих поетских жанрова подразумевају другачије учешће других вербалних ф-ја уз доминантну поетску ф-ју језика (главни задатак -порука, оријентисана према контексту), лирска оријентисаност ка 1 лицу - емотивну (усмерена ка ПОШИЉАОЦУ, изражавање говорниковог става о ономе о чему говори), поезија 2 лица - КОНАТИВНУ Ф-ЈУ (према примаоцу оријентисана).

*Шта је емпиријски лингвистички критеријум поетске ф-је?* Шта сачињава одлику која природно припада сваком делу поезије? Да бисмо одговорили, треба се подсетити основних начина распоређивања који се примењују у вербалном понашању - селекције и комбинације. Ако је тема поруке „дете“ говорник селекцијом издваја сличне именице - чедо, малишан,

132

детенце, а потом да би теми дао неки коментар може да дода - спава, дрема, дремуцка. Ове изабране речи се комбинују у говорном ланцу.

Селекција се врши на бази сличности, несличности, синонимности и антонимности, док је комбинација заснована на близини. Поетска ф-ја пројектује принцип еквиваленстности /исте вредности/ из осе селекције у осу комбинације.

У поезији се један слог изједначује с било којим другим слогом исте секвенце - нагласак речи је једнак нагласку речи, ненаглашеност се једначи с ненаглашеношћу. Слогови се претварају у јединице мере, као море или као нагласци.

И метајезик користи употребу јединица исте вредности и комбинујући синониме - „Кобила је женка коња“, али поезија и метајезик су потпуно супротни – у метајезику секвенца се употребљава да би се изградила једначина , док се у поезији једначина употребљава да би се изградила секвенца.

У поезији па и у скривеним појавама поетске ф-је секвенце ограничене границом речи постају сразмерне без обзира да ли су истовремене или градиране.

Слоговна градација која је на крају српских народних епова достигла вредност закона.

Мера секвенци је средство које изван поетске ф-је не налази примене у језику.

Само у поезији → редовно понављање еквивалентних јединица доживљава се такт говорног тона (као такт у музици).

Да ли је све што је у стиху- поезија?

Може добити одговор чим поетска ф-ја престане да буде ограничена на домен поезије.

Модрне рекламе, стиховани средњовековни закони, стиховане научне расправе на санскриту служе се поетском ф-јом али јој не додељују ф-ју коју има у поезији. Стих прелази границе поезије али се подразумева поетска ф-ју.

Ниједна људска култура не занемарује стихотоворство, док има много културних типова без „примењених“ стихова.

Постојање стихованих, музичких и сликовних реклама не одваја питања стиха или музичке и сликовне форме од изучавања поезије, музике и сликарства.

Анализа стихова спада у поезију - део лингвистике који поетску ф-ју посматра у њеном односу према другим ф-јама језика.

133

Поетика у ширем смислу бави се поетском ф-јом не само у поезији где је ова ф-ја супериорна над осталим ф-јама језика већ и ВАН ПОЕЗИЈЕ где је нека друга ф-ја супериорна поетској ф-ји (слаже се једна с другом).

*Поетска ф-ја језика је доминантна ф-ја књижевног дела која настаје када се приликом комуникације оријентише на сам ЈЕЗИЧКИ ИЗРАЗ.*

ДРУШТВЕНЕ /ХУМАНИСТИЧКЕ/ НАУКЕ

↙ ↘

оријентисане на оријентисане на

давање УЗРОЧНОГ ОБЈАШЊЕЊА давање СИСТЕМСКОГ ОПИСА

� \ � \

СЛУЖИ СЕ НЕ СЛУЖИ СЕ СЛУЖИ СЕ НЕ СЛУЖИ СЕ

општим законима општим правилима

� \ � \

Социологија историја лингвистика наука о књ.

↘

↙

блиске по методам и предмету

ХЕРМЕНЕУТИКА - вештина тумачења, данас наука о вештини тумачења ,по ДИЛТАЈУ – основна метода друштвених наука.

*херменеутички круг* - како се одвија процес тумачења – кружно од детаља ка целини, од целине ка детаљима

Стих /из Речника књижевних термина- великог/- згуснути песнички говор у посебној ритмичној (→ритам) и звучној организацији и у графичком облику непуних редова, које доживљавамо као упоредиве јединице у којима су речи повезаније, истакнутије и богатије смислом него у прози.

134

Улога графичког (визуелног) облика стиха је заједничка одлика и метричког и слободног стиха. Белина на крају реда (стиха) није само спољашње, нефункционално обележје границе реда, већ и „сигнал стиха“ којим се означава његово јединство (Тињанов) тј. сигнал структурне природе (Лотман). Графички облик стиха скреће пажњу на значај стихованог песничког језика, на вертикалне односе међу редовима и на тесне синтагаматске везе у њему.

Рима - у неким језицима је неопходан фактор везаног стиха.

- Модернизам - израз за савремене појаве и жели да у тим појавама истакне оно што је савремено, што превазилази традицију и са собом доноси иновације. У том смислу израз је преузет из француске традиције, а у немачкој литератури - МОДЕРНА за настојања која се јављају крајем 19.в. са натурализмом. У оквиру свтске књижевности ознака за декаденцу, импресионизам, симболизам, футуризам, дадаизам, експресионизам, неоромантизам, надреализам, егзистенцијализам.

Такав је појам модернизма релативан, у нашој науци о књижевности се усталило мишљење да се модернистичке тенденције јављају почетком 20.в. Док у српској поезији овог доба постоје 2 струје: парнасовска - симболистичка или естетичка /Дучић, Ракић/, и родољубиво-активистичка /Шантић, Вељко Петровић/ дотеле у приповедачкој прози се наслућују модерне тенденције /“Немирне душе“- Симо Матавуља/. Пред I светски рат доминира антипозитивистичка и антирационалистичка концепција уметности и поезије (Дис) која наговештава експресионизам. После I свестког рата носиоци авангардних тенденција - Винавер, Андрић, Црњански.

У хрватској књижевности термин „модерна“ се употребљава за скуп различитих стилских оријентација крејем 19.в. и почетком 20.в. импресионистичких, симболистичких, постреалистичких, натуралистичких.

Најзначајнији представник авангарде око I светског рата која претходи експресионизму су – Мирослав Крлежа, Тин Ујевић, Цесарец.

*Књижевна критика мора бити научна и активистичка, критичар – идеални читалац.

*Структурализам полази од уверења да се књижевни текст разликује од некњижевног својом структуром.

*Јампски стихови- четверац, петерац, шестерац, седмерац, осмерац, деветерац, десетерац, једанаестерац, дванаестерац, трианестерац, четрнаестерац, петнеастерац, политички стих

135

-Непари стихови су хиперкаталектички (са женском клаузулом) а парни - акаталектички (с мушком клаузулом), у српскохрватској терминологији ту је:

јампски седмерац + шестерац.

В. Илић – На мôру ǀ бŷрном љӳдскога ǀ живòта

У мèни ǀ вȅраǀ гỳби се ǀ и мрȅ

U―Uǀ―Uǀ―UUǀU―Uǀ

U―Uǀ―Uǀ―UUǀU―

Први стих- хиперкаталектичан, други анакаталектичан.

Обично се то зове јампски → једанаестерац комбинован с десетерцем.

* Компаративна књижевност- тек под утицајем компаративних изучавања у природним и друштвеним наукама овај критички метод почетком 19.в. у Француској прераста у књижевнонаучну дисциплину. Методски, компаративна књижевност претпоставља могућност обједињавања различитих критичких приступа (психолошког, историјског, структуралистичког) на основу разних видова историјске повезаности или теоријских аналогија јединица поређења. Основни циљеви компаративне књижевнсоти су: 1) испитивање „историје међународних књижевних веза“ 2) утврђивање заједничких покрета који делују у одређеним историјским територијама на основна обележја уметности. 3) дубље разумевање књижевности помоћу области људског стваралаштва.

У том смислу, компаративна књижевност подразумева изучавање широког спектра појава, од токова међународног књижевног космополитизма (нарочито у Француској), преко историје књижевних тема и мотива /Немачка/, до испитивања природе књижевних форми и начела књижевне структуре као система уметничког изражавања /САД/. Да би сузио овако широко значење термина Пол ван Тигем – општа књижевност.

-Драма - 1. Један од 3 основна књижевна рода који обухвата све врсте драмске књижевности; 2. Драмска врста у којој се елементи трагедије и комедије мешају најчешће у циљу озбиљног приказивања тема из свакодневног живота.

*АЕД - певач и песник код старих Грка у дохомерском периоду, за разлику од каснијих рапсода, аеди су сами састављали песме које су као и наши народни певачи (гуслари), певали пред различитим групама слушалаца.

136

АФОРИЗАМ - „уметничка“ варијанта народне пословице, јавља се и у строфама, доноси дубину, мисао, досетку, мудрост, „пословица интелектуалаца“, када би прешао у игру противречности појмова претворио би се у парадокс.

АГОН - део старогрчке драме тј. комедије - дијалог двају опречних мишљења, обично је сваког подржавала по један, а половина хора: нпр. сукоб између Есхила и Еурипида у „Жабама“.

АНЖАМБАН = ОПКОРАЧЕЊЕ

АРХЕТИП- симболични ликови, слике и ситуације у којима су представљени најбитнији елементи људског постојања. Схватање о архетипу је делом у Фрејзеровим антрополошким открићима, а више у психологији Јунга о „колективном несвесном“. У ужем смислу (јунговском) архетип би биле митско-религиозне предсраве о рају и паклу, богу и ђаволу, о рођењу, смрти и васкрсењу. Данас, преовладава схватање по коме та категорија обухвата све битне и трајне људске типове и ситуације које се стално појвљују у књижевним делима разних народа и ремена: ликове хероја, издајника, строгог оца, зле маћехе, жена љубавница - заводница.

АРХЕТИПСКА КРИТИКА- приступ књижевности инспирисан психологијом Јунга по коме је свака праслика на коју се песничко дело може редуцирати већ резултат искуства човечанства, заједничка својина „колективне подсвести“.

Психолошки термин „архетип“ је прихваћен у књижевности да би се њиме дефинисале праслике у миту и у песништву које несвесно код песника из „колективне подсвести“ увиру у ликове и симболе најмодернијег песништва, јер се увек изнова и нанов начин обликују. Представник архетипске критике је НОРТРОП ФРАЈ. Сва литература се изнова ствара прерађивањем архетипова. Док су Јунга интересовали архетипови у контексту снова и визија (мит, религија, бајка) дотле је за Фраја архетип СИМБОЛ. Симбол је обично слика која се у књижевности понавља довољно често да се може разазнати као елемент књижевног искуства. Фрај је књижевну критику повезао са искуствима других наука – психологијом, етнологијом. Поред њега, представнициове критике: МОД БОДКИН, Л. ФИДЛЕР.

АУТОБИОГРАФСКА КЊИЖЕВНОСТ - у ширем смислу - мемоари, дневници, писма.

АУТОБИОГРАФСКИ РОМАН – лик главни јунак - пишчев аутопортрет, приповедање у првом лицу – ЈА - форма (Дикенс- „Давид Коперфилд“).

137

АУТОМАТСКО ПИСАЊЕ - писање без контроле свести, једна од главних одлика надреализма.

АВАНГАРДА - периодизацијски термин за ознаку модерних књижевних праваца и покрета у 20.в. Оспоравају постојеће књижевне структуре, антиестетицизам, тежња према отвореним књижевним структурама, изградња нових структура.

АВАНГАРДНА ДРАМА - драма апсурда.

АВАНТУРСИТИЧКИ РОМАН - пустоловни роман.

АВЕРЗИЈА - фигура којом говорник одвраћа пажњу саговорника од главног предмета разговора, неприметно скретање са значајног на споредно.

АЗИЈАНИЗАМ - реторички покрет у античком говорништву тзв. „нови стил“ –китњаст, патетичан стил.

БАЈКА - народна приповетка фантастичне садржине.

БАЛАДА – овај појам је означавао у разним периодима европске историје књижевности различите књижевне жанрове - обједињава лирско, епско, драмско, мешовита форма. Порекло - треба разликовати романско и германско.

а) У доба усмен екњижевности је песма која прати плес, у 14.в. добија чврсту вањску форму - рефрен. У Шпанији – романса.

б) Германска књижевност – на почетку јуначка балада - Песма о Хилдербранду. Према грађи ослања се на саге али у смислу приказивања историсјке збиље. Народна балада између 14.в. и 16.в.

Уметничка балада – пишу Гете,Шилер, Пушкин.

Приповедна је песма заједнички назив за баладе које се не могу сврстати ни у једну од споменутих скупина, она може бити: социјална, хумористична, ангажирана.

ДРАМСКИ ЖАНРОВИ - критеријуми за поделу су различити, најпознатија је подела на трагедију и комедију, а уз њих и на трагикомедију, драму (у ужем смислу). Али, та подела не одговара конкретним поделама у разним временима и срединама. Тако стари Грци имају поред трагедије и комедије сатирску игру као специфични облик са сатирским хором и мим - мали фарсични облик. Римљани имају низ комичних или трагичних фабула, мим и ателана, пантомима. У средњем веку – литургијска драма , миракули. Световни жанр – фарсе, сотије. У Италији 16.в.- покушај да се строго сведе на само 2 жанра (трагедију и комедију), али се у пракси јављају и пасторала, трагикомедија, сеоска фарса, посебни сценски облици - commedia dell’arte, опера и балет.

138

У Енлеској у доба Шеспира - нови специфични називи – драмска хроника, домаћа трагедија, маска. Француски класицизам све своди на трагедију и комедију, али се у позоришној пракси јављају у трагикомедија, херојска комедија, комедија-балет, фарса. У 18.в. грађанска трагедија и плачљива комедија, грађанска драма и драма у ужем смислу.

У 19.в. и 20.в. број жанрова се повећава, па се јавља тенденција избегавања ознаке жанра помоћу општег термина КОМАД. У новије време се јавља и слободно комбиновање старих термина (анти-комедитрагична фарса).

СПОЉАШЊИ ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ - тумачење књижевног дела на основу разматрања свих оних елемената који су изван самог дела уметничким значењем, али су у мање или више тесној вези с његовим постанком, овај приступ обично обухвата изучавање друштвеног и историјског амбијента у којем је дело настало или о којем говори, разматрање социокултурних релација и симбола у којој је дело писано, пишчеве биографије и друштвена и филозофска схватања која дело одржава, психологије писца као и психологије ликова, спољашњих потицаја, који су непосредно везани за стварање дела, те рани пријем и историју књижевне рецепције, односно значења које је дело имало у различитим временима и срединама.

УНУТРАШЊИ ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ - тумачење књижевног дела које се заснива на разматрању свих оних елемената унутар самог дела који одређују његово уметничко дејство, смисао и значење. Овај приступ обухвата детаљну анализу језика, стила, теме, карактера, радње, те међусобних релација свих других елемената једног дела, њиховог свеукупног уметничког смисла и значења, он је често неодвојив од спољашњег приступа, али се од њега суштински разликује по томе што поједине лементе књижевног дела не посматра у њиховој биографској, историјској или литерарној генези, него у њиховој непосредној ф-ји унутар самог дела. Та ф-ја се, међутим, често и не може схватити без оних увида у природу књижевне творевине које омогућује спољашњи приступ књижевном делу, тако да ова 2 приступа обични чине неодвојиву целину у којој може један од њих бити снажније наглашен.

СТИЛ - у новије доба је општа ознака за НАЧИН да се нешто направи, па се тако и говори о стилу у раду, у животу, моди. У књижевности стилом се одавно обележавају различите особине књижевних дела, али при томе не постоји јединственост. Садржај термина стил је утврђиван различитим критеријумима, мењао се кроз историју. За Платона стил је специфична особина - нема га свако дело, а за Аристотела има га свако дело, јер означава различите особине дела.

139

Најстарија класификација дела - ниски, средњи, високи (још у 5.в.п.н.е)

Ниски - о незнатним стварима, средњи - ствари које заокупљају дух али га не узбуђују, високи - описивање великих догађаја, јакихосћања.

Као парадигма служила су у средњем веку 3 Вергилијева дела: Буколике, Георгке и Енеида. Сва античка књижевност је постојала само у родовима, (књижевни родови и врсте) који су били строго нормирани, сваком роду је одговарао посебан стил. То је концепција књ. као украшена говора - поштујући конвенције рода и додајући примерене реторичке фигуре писац ствара „бољи начин говорења“ (Цицерон).

Ш. Баји - индивидуални начин експресије. Л. Шпицер - изражавање пишчеве властите личности. Кајзер - стил је стил дела, а стилови епохе имају места у историји уметности, а не у поетици. Ауцибах - стил је перцепција виђеног, обликује се индивидуална перцепција (то Кајзер зове унутрашњом формом).

СТИЛИСТИЧКИ МЕТОД - проучавање језичких појава (за разлику од позитивистичког метода - циљ → повезивање књижевног дела с животом и животним искуством аутора; духовно ученог метода- идејна садржина). Стилистички метод наглашава да је књижевно дело уметност језика, да ће се његово књижевно значење открити критичару најпоузданије ако се стручно и зналачки прикаже уметничко обликовање језичке грађе у њему, његов стил. У свим полазним тачкама сродан је иманентној критици, он је његова основа.

Будући да је Шпицер из анализе песничког језика појединог дела изводио закључке о психи његовог аутора, његов метод се зове и психолошким, али се тај приступ није одржао, али се очувало да је уметничко дело систем где свака појединост одражава целину.

СТИЛИСТИКА – термин је први употребио Новалис (као синоним за реторику) , реторика - прва дисциплина која се бавила проблемом књижевног израза.

Романтизам - расправе о језичком изразу, али прве целовите концепције нове стилистике су на прелазу у овај век. БАЈИ - настоји изградити стилистику на основу идеје о стилу као АФЕКТИВНОМ ДОДАТКУ ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ ИНФОРМАЦИЈИ. Шпицер – његова метода (сам ју је звао „филолошким кругом“) је познати поступак херменеутичког круга који су примењивали и други (Штајгер).

140

ПАРАЛЕЛИЗАМ /И. ТАРТАЉА/- понављање не истих речи већ истих, сличних на неки начин симетрично склопљених реченица (пр. Псалми Давидови,

Змај- Помало- ... Капља по капља – Морача

Зрнопо зрно - погача

Укор на укор - срамота

Дан по дан - неста живота

ТАУТОЛОГИЈА- појам шири од паралелизма - понављање исте речи без обзира на место где наступа. Али таутологија се може јавити и без поновљених речи и без поновљених конструкција - друкчијим речима поново изнесе иста мисао, обично ређањем синонима, па се та појава зове СИНОНИМИЈА.

Таутологија у стиху народних певача:

Зато плачем и сузе пролевам.

ГРАДАЦИЈА – климакс – од слабијих ка јачима.

Антиклимакс - од јачих ка слабијим.

АНАКОЛУТ- пробија се синтаксичка конструкција и реченица се наставља неисправно у односу на властити почетак, као нехотична грешка омета разумевање поруке, а као средство оцртава узнемиреност онога ко говори. Нпр. „Из летописа о Морави“ Д. Ћосић – реченица започета у множини прелази у једнину.

АПОСТРОФА - привидно обраћање нпр. када се песник „Манасије“ обраћа мајстору зидног сликарства од пре 5 векова, његово „Зографе“ је израз доживљаја блискости .

СОЛИЛОКВИЈУМ - говорник поставља питања и одма сам на њих одговара (разговор са самим собом).

СИНЕСТЕЗИЈА - везивање особине која се опажа једним чулом за појаву која се опажа другим чулом или уопште није приступачна чулним утисцима – меки глас, опора боја, зелена завист. „Слан, модар мирис прољетнога мора!“

ПЕРИФРАЗА - када се за исказивање нечега што се може означити једном речи или само вокалним речима, употреби већи број речи (проширивање израза).

Уместо „потпуна помрчина“- „не види се прсте пред оком!“ Уместо „птице“- „путници неба“, „пернати певачи“, „шумско братство“.

141

АЛУЗИЈА - подсећање на нешто довољно познато, нешто што се наговештава, нпр. заједнички наслов Балзакових романа „Људска комедија“ се може схватити као посдећање на „Божанствену комедију“.

ИНСИНУАЦИЈА - кад алузија носи неку критичку опаску или оптужбу “Министри трају обично дотле док се не нађу гори да их замене“.

МЕТАФОРА - врста тропа која се заснива на сличности, метафорично означена појава има извесну сличност с појавом чије је име употребљено као слика – скраћен облик поређења, предмет се ставља на место другог предмета, из поређења је избачена свеза као и она права реч која би нормално упућивала на предмет поређења, довољно је да се задржи слика, из ње се притајено значење наслућује.

ОПРЕДМЕЋЕНЕ метафоре- слика створена на основу сличности се употреби у исти мах и као реч у буквалном значењу.

Необичност употребе метафоре је изражена само где слика одудара од контекста. Апострофа „мој пределе млади“- дословно узета није логична - предео нити је стар нити је млад. Овако нелогучан спој дословно узетог значења тропа са речима уз које се везује - КАТАХРЕЗА.

Метафора /из Речника/ традиционално се едифинише као језичко изражајно средство преношења значења или необичне употребе речи.

У новије време тумачи се као говорна фигура у којој се име или описни термин преноси на неки објект за који се оно не може обично употребити.

-повезује се с поређењем, алегоријом -једноставна (ако се сличност између елемената метафоре заснива на једној тачки) и сложена метафора.

ТРОХЕЈ /из Речника/- или ХОРЕЈ, метричка стопа од 2 слога од којих је први слог дуг, а други кратак (―U), отуда је трохејски ритам, супротно од јампског, падајући. Трохејски стих - сваки по реду НЕПАРНИ слог је наглашен.

Пример трохјеског стиха – осмерац са цезуром иза 4 слога

Змај „IV Ђулићи“ – „Знаш ли ǀ драгиǀ, онајǀ санак

Што се ǀ зими ǀ расцветао?

Знаш ли ǀдрагиǀ, онај ǀ данак

Што је ǀ дивно ǀмирисао?

142

―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―U

―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―U

―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―U

―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―U

Трохејски стихови могу да буду акаталектички (као овде) и каталектички обично у комбинацији са акаталетктичким, као у другом катрену наведеног Ђулића :

Не знамǀ, драга ǀ онај ǀ санак 1.

2 и 4 стих- Сећати се ǀнемам ǀ кад, 2.

каталектички Не знам,ǀ драгаǀ онај, ǀ данак 3.

Само ǀ љубит ǀ знам ǀ с сад. 4.

―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―U

―U UU ǀ ―U ǀ ―

―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―U

―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―

У српскохрватском трохеју силабички фактор има већу улогу него у немачком, руском или енглеском стиху, тако се у усменој поезији Константина понавља исти број слогова у сваком стиху једне песме, зато се у терминилогији ређе употребљава нпр. термин „петостопни трохеј“, а чешће трохејски – ДЕСЕТЕРАЦ. У трохејским српскохрватским стиховима са више од 6 гласова понавља се иза одређеног слога и ЦЕЗУРА као стална граница између акценатских целина или речи. У најфреквентнијим стиховима – симетрични осмерац и несиметрични десетерац она пада иза 4 слога. Има и „трочланих“ тохејских стихова са 2 цезуре:

Нпр. Једанаестерац, 1 са рашчлањивањем типа 4 II 4II 3 (II – цезура) , дванаестерац, 1, типа 4 II 4 II , тринаестерац 1, типа 4 II 4 II 5

Шеснаестерац са 3 цезуре 4+4 II 4+4

Огромна већина граница речи тј. акценатских целина пада испред непарних слогова, на којима се концентрише и већина акцената. Песници често померају акценат на парне слогове што изазива „преварено очекивање“. Најчешће се акценти померају на почетак полустиха нпр. у трохејском осмерцу усмене поезије.

143

Пала ǀ магла ǀ на Бòјану,

А свȁтови ǀ на л ваду

Туда ǀ шета ǀ млада ǀ неве,

У рýци јој ǀ жута ǀ диња

Од 12 акцената 4 обележена су померени на парне слогове (2 и 6)

-Уметнички трохеј се развио на основама народне традиције. Најпре - рима, строфа, опкорачење, затим увели су пољски тринаестерац.

ЈАМБ - /U ―/- У ПРВО ВРЕМЕ У СТАРОЈ Грчкој овим размером састављени су сатирични стихови (ругалице) па се поезија дели на херојску и јампску. У силабичко-тонској версификацији ( U ―�) – први слог неакцентован, други акцентован.

Јампски стих – сваки по реду ПАРНИ слог је наглашен. Пример стиха с три иктуса (тростопни):

В. Илић – И сŷнце ǀ кòје ǀси�нӯ

К’ō вјȅчни ǀ бōжји ǀ ра�ј,

Зар та�кō ǀ нагло ǀ ми�нӯ

Живòта ǀ твôга ǀ кра�ј.

U―U ǀ ―U ǀ ―U

U―U ǀ ―U ǀ ―

U―U ǀ ―U ǀ ―U

U―U ǀ ―U ǀ ―

Непарни стихови су хиперкаталектички, а парни - акаталектички.

Уобичајено у српској терминологији то је ЈАМПСКИ седмерац комбинован са шестерецем. В. Илић - На мôру ǀ бŷрном ǀ љӯдскога ǀ живòта

У мèни ǀ вȅра ǀ гỳби се ǀ и мре�.

Први стих- U―U ǀ ―U ǀ ―UU ǀ U―U (II) хиперкаталектички, U―U ǀ ―U ǀ ―UU ǀ U― (10 слогова) 2 -акаталектички (јампски парни наглашени)

144

Обично се то зове јампски једанаестерац комбинован с десетерцем.

А. Шантић: Прōшла је ǀ бура ǀ стишале се ǀ страсти...

И мртво ǀ лишће ǀ по хумкама ǀ пада.

―UU ǀ ―U ǀ ― ―UU ǀ ―U

U―U ǀ ―U ǀ U―UU ǀ ―U једанаестерац

Прозодија нашег језика дозвољава јампски стих – несиметрични осмерац и лирски десетерац (оба са цезуром после 5 слога)

Осмерац: Утопи ǀ прстен ǀ у  море

За њиме ǀ младà ǀ пловила

-А грозне ǀ сузè ǀ рòнила,

А љуто ǀ себȅ ǀ кун‘jаше .

U―U ǀ ―U ǀ ―UU

U―U ǀ ―U ǀ ―UU

U―U ǀ ―U ǀ ―UU

U―U ǀ ―U ǀ ―UU

У уметничкој поезији – јамб има цезуру иза 5 слога на парним слоговима.

Од своје ǀ мајке ǀ ко ће ǀ наћи ǀ бољу?! А мајка ǀ ваша ǀ земља вам је ǀ ова

U―U ǀ ―U ǀ―U ǀ ―U ǀ ―U U―U ǀ ―U ǀ ―UUU ǀ ―U

КАТАЛЕКТИЧАН - завршавање стиха неотпуном стопом или метром, стих је каталектички када од последње стопе или метра остане само један слог (нпр. у пентаметру) или кад остану 2 слога (нпр. у хексаметру). У силабичко-тонској версификацији каталектички стихови су стихови у чијој последњој „стопи“ изостаје 1 или 2 неакцентована слога. Нпр. у трохеју

Срце ǀ моје ǀ самохрано, Ко  те ǀ дòзва ǀ ỳ мо£ј ǀ до м

―U ǀ ―U ǀ ―UUU ―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―

У последњој стопи другог стиха недостаје ненаглашен слог тј. други део трохејске стопе.

145

КАТАЛЕКТИКА - учење о дужини последње стопе у стиху, ако је потпуна као и претходне - стих је акаталектичан, уколико је краћа од осталих – стих је каталектичан, кад је дужа од претходних стих је хиперкаталектичан.

ХИПЕРКАТАЛЕКТИЧАН - стихови свих 5 основних метара могу бити хиперкаталектички (једанаестерац - српскохрватски јамб), кад су скраћени за 1 слог тј. у облику десетерца с којим је комбинован онда су акаталектички јер се завршавају „пуном стопом“.

АКАТАЛЕКТИЧАН - трохејски стих се обично завршава пуном стопом тј. акателиктички су. Нпр.

Срце ǀ моје ǀ, срце ǀ лудо

―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―U

ЗЕНИТИЗАМ – вид експресионизма у југословенској књижевности по часопису „Зенит“ 1921-1926. Покренуо га Љубомир Мицић - последице Првог свестког рата и виђење послератног човека, у зенитизму; негодовање историсјких и националних вредности, идеја интернационализма (отварају се ка совјетским писцима), сам часопис је имао интернационални карактер, сарадници „Зенита“ су у суштини били различитих књижевних оријентација, у почетку је „Зенит“ имао утицаја на младе ствараоце, касније програм постаје екстремнији, угледнији писци престају да сарађују, утицај слаби, па зенитизам није прерастао у књижевни покрет, у школу или у струју с трајнијим последицама на токове наше литературе.

ЗНАЧЕЊЕ - све оно што се изражава знаковима или симболима. Значење је особина знака, оно је комплекс односа (релација) тога знака према човековом стању које изражава, према објекту који означава, према другим знацима датог система и према практичним операцијама потребним за стварање, мењање или одређивање означеног објекта. Нису код сваког знака увек присутне све врсте значења – ментално, предметно, језичко, друштвено, практично значење.

- Значење симбола неће бити исто у свакодневном језику или метајезику тј. језику уметности. Значење уметничких симбола изражавају и изаивају емоције и мисли које човеку пружају естетско-морално уживање.

Код речи обичног језика и језика уметности разликује се основно од пренесеног значења, конкретно од апстрактног.

ЗНАК - посредник преко кога се може добити обавештење о ономе на шта упућује, једино човек производи знакове на чему се заснива култура која знаковима омогућује комуницирање, запамћивање информација и производњу нових информација.

146

Ознака, означено (Де Сосир)

Објекат- сампредмет на који се реч односи

Однос између ознаке и ознаеног

С- е-с-т-р-а (низ фонема) илексичко значење – најближи рођак женског рода истог поколења

Упоредна књижевност - проучава појаве које из једне књ. прелазе у другу књ. (контакти, везе), или појаве које у истом или сличном облику затичемо у некој др. књ. а да нијебило веза, и проучавање интердисциплинарних повезаности (како неке појаве у књ. одражавају сличне појаве у др. уметностима и у др. човековим активностима (фолклор, филозофија, религија, људска психа).

*једноставни прозни облици – преткњижевне врсте, врсте између поезије и прозе.

АМФИБОЛИЈА - двосмисленост исказа као последица двојаког значења неке речи, стилистичари је одбацују кад се јавља као грешка против јасности – Дете ујело прасе.

Свесно употребљена фигура – постижу се хумористични и сатирични екефти.

Амфибрах – ( U―U) – има га у српским тросложним акценатским целинама, (лепòта U―U, у сја�ју U―U) али стиху даје неприродан ритам због једноличног фразирања, зато се само појединачни стихови јављају у оквиру основних (треохејских или јампских стихова) нпр. у народној песми:

/ми дођосмо овде ǀ пред попове двери.../

Код Змаја: Удлàни ми, тугу,

Ој, загрли, сестро

U―UU ǀ ―U

― ǀ ―U ǀ ―U

АМПЛИФИКАЦИЈА- појачавање израза опширним описивањем, заједно с акумулацијом (гомилањем) подврста набрајања.

АНАДИПЛОЗА- пр. „Те си тако рано уранила,

Уранила у свету неђељу!“

„Већ ме питај мајко, ком сам руку дала,

Ком сам руку дала и срце предала!“

147

*погледати о поетској ф-ји језика –Р. Бугарски

ФРАЗИРАЊЕ - звучно-ритамска линија стиха као резултат распореда граница речи и акцената, силазно фразирање у трохеју и узлазно фразирање у јамбу, пошто утисак о узлазности и силазности фразирања (или ритма) зависи од односа између распореда акцената и граница речи (односно акценатских целина) дешава се да јампски стихови имају силазно фразирање, а трохејски узлазно. Силазно фразирање у трохеју и јамбу настаје кад границе речи падају иза слабог времена стиха (тезе), а испред јаком времена стиха (арзе, иктуса) нпр. у трохеју ИСПРЕД НЕПАРНИХ СЛОГОВА—

До�ђе мòмче цр�на о ка

―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―U

Пòранио ǀ Кра�љевићу ǀ Ма�рко

―UUU ǀ ―UUU ǀ―U

У јамбу испред парних слогова:

Са су�ви£х ǀ го�ра ǀ ǀ мàгла ǀ сти же£

U―U ǀ ―U ǀ ―U ǀ ―U

-ИМАНЕНТНА КРИТИКА- /нормативна поетика/- њена примена на књижевна дела је добила им е- ИНТЕРПРЕТАЦИЈА; приказује дел без обзира на икаква општа обавезна књижевна правила (као нормативна поетика) . Њен предмет је само дело.

Ствара нов систем научних појмова. Руски формализам, Е. Штајгер и В. Кајзер, нова критика, структуралисти.

-ИНТЕРПРЕТАЦИЈА- као термин филолошке критике позната је од антике кад су се хеленистички граматичари (александријска школа) стали бавити класичним текстовима грчке књевности нпр. Хомером, они су научним путем (херменеутиком) разумевали књижевни текст. Код средњовековних хришћанских писаца који су се трудили око исправног разумевања светих текстова, херменеутику користе, наглашавају мистичну, моралну страну у тумачењу текстова. Хуманизам чији је циљ да продре до рационалног разумевања текста, цене херменеутику.

До 18.в. влада нормативна поетика, већ су се велики представници српскохрва. класицизма у теорији борили против власти правила али је дефинитиван напад на правила извела енглеска филозофска и критичка мисао 18.в. , а покопао их је романтизам - остао је једини пут приближавања уметничком делу- да га прикаже у његовој осебујности→јавља се као уметничка интерпретација.

148

Иако се романтизам није служио термином интерпретације они су створили интерпретацију – узорну до данас, требало је да се оствари уверење да је прави предмет проучавања књижевности управо књижевно дело, а не писац и његове поставке → РУСКИ ФОРМАЛИЗАМ.

НОВА КРИТИКА - Интерпретација нашег века треба да прикаже дело у његовој јединствености и непоновљивости, тиме се разликује од ТУМАЧЕЊА ТЕКСТА - каква се од прошлог века ради у француским школама - француско тумачење је делом језички и стварни коментар, делом указивање на поједине стилске особености, делом вредновање. Интерпретација жели да говори о делу као о уметничкој целини коју стварају поједини елементи дела. Она се раширила у Америци и Немачкој, али се компромитовала. Е. ШТАЈГЕР – 2 интерпретације истог књижевног дела којима ниједна црта није заједничка, а обе су исправне.

-ИРОНИЈА - се јавља од шале до сарказма.

-неправа рима- вȅче- срȅће, зра�к- дра�г, цве�тала- лèтела

-РИТМИЧКИ ИМПУЛС - (Томашевски) – општи утисак о ритмичком току стиха који се стиче на основу перципирања низа стихова.

РОМАНТИЗАМ VS КЛАСИЦИЗАМ (почетак 19.в.)- ирационализам vs рационализам, предмет уметности - свет човекових осећања, оспоравају да је античка уметност идеална, траже изворишта у народној уметности и усменом стварању властитог народа, али и страних, егзотичних народа. Први се развио у Немачкој, па у Француској, Енглеској и тамо где се будила национална свест. (крај 18.в. поч. 19.в. све до прве трећине 19.в., оставља трагове пре свега у лирском песништву).

Појам настаје као придев „романтичан“- фантастично, пустоловно, чудесно, осећајно и већ у свом наставку нијебио искључиво везан за књиж. и уметност, већ је дао и животни став и тип владања. Из Енглеске појам прелази уНемачку где га употребљава Хердер „све поезије написане у традицији другачијој од оне која потиче из античке“. Опозиција појму „класичан“ – „романтичан“ – браћа Шлегел.

Код нас – романтичарска књижевна ф-ја је у стварању модерних нација.

Романтизам се насупрот класицизму схватао као „нарушавање правилности“ и искрено, „слободно песништво“. Романтизам уводи смисаону елиптичност, служи се алузијама , уводи загонетност у фабулу, расцепканост у композицији, поезија се приближава музици, пејзаж - битан (планински, приморски, језерски (школа енгеских песника – „језереска школа“) и рушевине замка, гробље, ноћни пејзаж, егзотични, пустињски, степски – пејзаж у ф-ји ПЕСНИКОВЕ УСАМЉЕНОСТИ).

149

Свет је по њима необичан, развијена је метафора (нпр. везане за пловидбу морем, прелази у топосе). Симболика.

Епика - фабула доводи ликове у напета душевна стања (љубави или мржње, саучешћа или злоба), ликови - натпросечни, хиперболисани.

Романтизам преузима елементе фантастике из средњовековних легенди, усменог предања, националне митологије (коју и сам ствара), светом владају ирационалне снаге, па се једино песничким осећајем може спознати. Романтизам је склон хиперболи, контрасту, идеализација добра и љубави, јачање лирике, поеме, лирска песма, драма (еп у драмској форми), роман у стиховима, „романтичка иронија“- уметност над животом, песници - аутобиографични, престали су бити учитељи, просветитељи већ се сад пророци, визионари, из романтичарских облика се развија реализам с чврстом структуром реалистичког романа.

Прелази у бидермајер (Нем.), Китс.

Представници - Шлегел, Новалис, Бајрон, Шели, Пушкин, Љермонтов, В. Иго, Микјевич, браћа Грим, Прешерн, Његош, Б. Радичевић, Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић.

Српски романтизам се дели : реалистичко- фоклорни и уметничко-ларпулартистички (јер се развијао када је европски романтизам већ јењавао - прелазио у бидермајер, парнасизам).

БИДЕРМАЈЕР - преиод немачке. књижевности 1815-1848. Име од песника Л. Ајхрота ( Bieder честит и духовно ограничен) који је пародирао наивне песме швапског учитеља, данас користи га примењена уметност - намешта, овај појам није општеприхваћен, али се често примењује, историсјки и социолошки означава уметничко схватања у периоду разочараности између Наполеонових ратова и мартовске револуције. Књижевноисторијски бидермајер се налази на прелазу класицизма и романтизм с једне и реализма с друге стране. Преузима неке идеале класицизма, разводњава их у грађанском смислу, од романтизма преузима чежњу, наклоност за историју, природу, сентименталност, сету, док средину и ликове обрађује реалистички. Зазире од херојксих ликова и великих страсти, од претерног ирационализма, од друштвеног живота, обраћа се душевним проблемима издвојене индивидуе (окретање себи, повлачење у себе) теме – тиха породична срећа, сетно призивање прошлости, благ хумор, одрицање, стапање с природом:

(дело-„Сан је живот“)- приповетка, скица, бајка, балада, лирска песма, мемоари, аутобиографије, писма, дневници, снажан развој забавне литературе. Представници су: Штифтер, Готхелф, Уланд, Мерике, Ленав, Нестрој, Јован Стерија Поповић, Јаков Игњатовић, Коста Трифковић.

150

ПАРНАСИЗАМ- ПАРНАСОВЦИ - група француских песника с заједничком збирком- „Савремени парнас“ око 1876. год.

У ужем смислу – песници који су стварали своју поезију у духу естетичких схватања Готјеа, Бодлера.

Презиру гомилу- прозаичност и вулгарност, уметност - циљ постојања где се бежи из монотоније и бесмислености свакодневног живота (ларпурлартизам). Представник Хередије.

Одликује се лепотом форме. Многи симболисти су почели као парнасовци.

РЕАЛИЗАМ - преовладава од друге трећине 19.в. Распада се крајем 19.в. утицаји остају (социјалистички реализам – 20.в. –‘30-те године)

Теорију реализма од ’30- их година овамо је створио Ђ. Лукач, реалисти стварају типове, одражавају битне друштвене супротности, док се натуралисти баве просечношћу, површином свакодневнице, али он теорију гради на делима великих писаца (Балзак, Толстој).

Роман, цртица, приповетка, новела, подређују фабулу разоткривањем карактера, у јединству друштвеног, психолошког и интелектуалног бића с социјално-психолошком мотивацијом његових поступака, користе детаљне описе. Писци- реалисти стварају карактере- Ана Карењина (Толстој), Раскољников (Достојевски), Пиквик (Дикенс), Поп Ћира и поп Спира (Сремац).

Карактер је променљив у развијању, језик - комуникативан, подређен тематским елементима, користе жаргон, дијалекат.

Развио се епски фабукарни тип поезије (Њекрасовљев).

Реализам је повезан с ајачањем буржоаске класе и класном борбом- књ. има друштвену ф-ју („критички реализам“), зато се реализам најснажније развија у земљама наглашених социјалних супротности ( Француска, Енглеска, Русија).

Реализам не зазире о дсатире, особине реалистичких дела имају већ енг. роман 18.в.- Дефо, Ричардс, Фиединг Вски, Флобер, Келер, Глишић, Лазаревић, Матавуљ, Сремац. Реализам носи трагове романтизма, рани реализам- неки су убрајали и неке представнике романтичара нпр. Пушкин и Љермонтов, РАЗВИЈЕНИ РЕАЛИЗАМ- 50-те и 60-те год. 19.в. – Флобер, Тургењев, Келер.

ВИСОКИ РЕАЛИЗАМ- наговештавају се нове појаве, Достојевски подређује структуре својих романа идејно-филозофској проблематици (Браћа Карамазови).

151

Дезинтеграција реализма- распадање целовитих реал. структура (70-те, 80-те године) развија натуралистичке и импресионистичке особине, кратки прозни облици- Мопасан, Чехов.

НАТУРАЛИЗАМ - реално одражава стварност одбацујући сваку стилизацију, у европ. књ. 1880-1900., основе на позитивизму (сазнања природних наука, одбацује метафизику) (О. Кант. И. Тен)

Човек је у свету чулних појава, схвата се као и тај свет, као произвид 3 чиниоца:

наслеђа (расе), средине и историјске средине (момента), дужност песништва је да из природних наука преузме експеримент – ЗОЛА → натурализам – повратак природи и људима

тема- реалне личности, документи о људима

Представ. Е. Зола, Ги де Мопасан, Ибзен, Бора Станковић

СИМБОЛИЗАМ - од 1880.г. а симболичке тенденције већ у романтизму па и раније, симболизам је негација реализма и натурализма. (Бодлер→“Цвеће зла- показао колико поезија дугује музици, захтева откривање суштине кроз симболе; Верлен – показао како се музика и реч спајају у звук; Рембо- теорија видовњаштва алхемија речи антипицира у надреализам, Маларме – значај музике- М. Настасијевић, По, А. Блок, Бели, Дучић. Ракић, Дис, Пандуровић.

Маларме је симболизам одвојио од значења мистерије и неисказаног.

Симболизам - сложени стил, необичан речник, ритам, значај симбола, музике, алузије, сугестије →могућности да се поезија претвори у музику, у чисту форму која омогућава да се изразе утисци из најдубље психе.

Симболисти велику пажњу поклањају проблему језика.СЛОБОДНИ СТИХ ослобађа традиционалну поезију од закона версификације.

ИМРЕСИОНИЗАМ - крај 19.в. главно обележје – склоност да се трансформација искустца у уметничком изразу повери интензивној осетилности, деловање постижу чулним квалитетима, лишавају језик појмовних елемената. Сродна је натурализму (настојање да се унесе што више осетилних података из непосредног искуства), али импресионизам је страно настојање да уношење природно-научних метода, збиља је саткана од боја, мириса, звукова, детаљизирање, трагање за језичким могућностима да дочара разноликост и богатсвто нијанси (лирска песма, прозна скица, краћа приповетка, драмска једночинка).

-приповедање ликова (ich-form), унутрашњи монолог.

152

Јунаци - уметници, ликови који болесном осетљивошћу реагују на вањски свет, тешко је одредити границу између симболизма и имресионизма. У начелу, импресионизам се клони мистицизма и остајена тлу искуства.

Предтсваници- Чехов, Пруст, Рилке, Франс, Жид, Томас Ман

ЕСПРЕСИОНИЗАМ- Немачка између 1910. и 1925.

Предтсавници су сами себе називали- апстарктисти, етернисти, футуристи, активисти, у односу на дотадашњу књ. делује као радикално нов и револуционаран покрет (и тематика и језичко обликовање). Теме: болест, болница, смрт, рат, револуција, космос, сукоб, генерација, трагање за богом, град (екс. је изразито градска књ.), фабрика.

Став песника- осећајно пренаглашен: ужас, потресеност, страх, побуна, занос, сажаљење, љубав- ове теме и ова расположења доводе до чувеног експр. „КРИКА“.

„Ја сам само пламен, жеђ и крик и пожар“ (Е. Штадлер).

Улога песника – пророк, да буди, буни и води. Израз- узвик, екстаза, динамизам, оштре боје. Поетска слика- реалност, алогичност, њена ф-ја – да шокира.

Распад поетске слике – распад слике света

Има задатак да исказује суштину ствари, не њихов спољашњи изглед, треба да изрази „визију“, песник не слика већ ДОЖИВЉАВА, не ствара већ ОБЛИКУЈЕ.

Та визија се обликује ритмички – доводи до решења форме, пробијања структуре реченице.

Драма- распад радње низ сцена, наглашавање типа, симбола, монолог, пантомима, хор.

Језик и стил ношени ПАТЕТИКОМ- инверзије, суперлативи, елипсе, вербални стил. Опис се губи- радња је све.

Лираика и драма- развијени

Ескпресионизам vs натурализам →импресионизам.

Иако представља раскид с традицијом преузима и развија неке црте барока, романтизма. Духовни поглед- против рационализма, позитивизма и материјализма, историзма. Храни се сазнањима Бергсона (животни елан, интуиција), Ничеа (дионизијски култ, преокрет вредности), Кјеркегора (субјективизам, стрепња), Хусерла (феноменологија, сагледавање суштине), Фројда и Јунга (несвесно, мит). Обележја експресионизма- крајњи

153

субјективизам, анархизам, залагање за социјалну револуцију, антимилитаризам, пацифизам, интернационализам, утопијски, хуманизам и религиозност.

Општи ја захтев за НОВИМ ЧОВЕКОМ , обарањем дотадашњих вредности. Ове тежње се раздвајају- религиозно, политичка лева и нихилистичка. Може се временски поделити:

РАНИ ЕКСПРЕСИОНИЗАМ (1910.-1914.)

СРЕДЊИ (РАТНИ) (1914.-1918.)

ПОЗНИ (1919.-1925.)

Угасио се прелазећи у дадаизам, надреализам и у „нову стварност“!

Представ: Ф. Ласкер-Шилер, Е. Штадлер, Г. Кајзер, О. Кокошка, Б. Брехт, Франц Кафка, Г. Хајм (Црњански – зенитизам).

ФУТУРИЗАМ - књижевно-уметнички и политички покрет заснован прогласом „Manifesto futurista“ итал. Песника Ф.Т. МАРИНЕТИЈА – 1909.г.- захтева радикалну обнову итал. умет. и књиж. с тим што ће се прекинути с традиционалним вредностима. Футуризам- антиинте/ ектуалистички, антилогички, антидрамски, антикултурно настројен и против свих постојећих институција. Велича борбу и опасност- устаје у одбрану рата, импресиониран ј етехником и техничком цивилизацијом.

Блиски су фашизму. С друге стране, паралела са дадаизмом.

2. књ. покрет у Русији и СССР-у 1910.-1919., име преузео од итал. ( почеци руске авангардне књ. – Пастернак, Мајаковски, Хлебњиков), против реализма и симболизма, жели уметност новетехничке цивилизације. Ставар нову поетику, нове стилове.

ДАДАИЗАМ - (дада – дрвени коњић)- почетак 1916. У Њујорку и Цириху- покрет побуне грађ. интелектуалаца

Хуго Бал тврди да је измсилио назив ове побуне.

Т. Цар, Х. Арп, Х. Бал, Р. Хилзенбек почињу с дадаизмом „Ми смо против свих принципа“.

„Дадин коњић“ је требао да буде „тројански коњ“ за постојеће друштво тј. да га потпуно морално дискредитује.

ЗЕНИТИЗАМ - /имам преписано на претходним странама/

154

НАДРЕАЛИЗАМ - књижевни и уметнички покрет у Француској. После Првог светског рата, наставља дадаизам, побуну против традиције,презир према друштвеним нормама, али има и своју позитивну страну, одређени програм, иако је једна од основних одлика-раскид с традицијом имају претходнике- писци атмосфере и ужаса, описују тајанствену страну људске природе ( Маркиз де Сад, Рембо, Нервал). Поч. 1924.- Бретон: Манифест надреализма АРАГОН, ЕЛИЈАР, ПЕРЕ, СУПО, ДАЛИ, О. ДАВИЧО, К. ПОПОВИЋ. Програм- револуционарни су, желе промену света и ослобађање човека од окова разума и морала, да открију његову аутентичну личност продирањем у најскривеније слојеве свести (Фројд). Хоће да открију ВИШУ, СКРИВЕНУ СТВАРНОСТ- НАДРЕАЛНОСТ у којој влада првобитни хаос непоремећен човековим рационалним мишљењем. У ту надреалност се не може допрети логиком већ „психичким аутоматизмом“ тј. препуштањем спонтаном функционисању духа без контроле разума, зато их интер. ДУШЕВНА СТАЊА: пијанство, сан, лудило. Писац треба да бележи све што му падне на памет, игра асоцијација →повезивање предмета до којих нормалним стањем духа не може доћи. АУТОМАТСКО ПИСАЊЕ- главно средство.

Најнеобичнији спојеви речи, најчудесније слике. Приближава марксизму /1925.год./- подухват ослобађања човекове личности. После рата Бретон се окреће мистицизму и окултизму. Није променио изглед света, али је променио изглед поезије- утицај на модерну поезију.

155

156