Појам љубави

Љубав у библијској терминологији означава најсавршенији однос између два

слободна бића т.ј.између Бога и људи или људи међусобно. Тајна љубави је надумна тајна.

Бог је љубав и љуби своја створења на савршен начин а посебно човека. Човек као икона

Божија и он је љубав, љубав привлачи Бога и човека једном узајамном покрету чинећи

Бога човеком а човека Богом. Тако је „Возљубљени Син Очев“ из љубави према човеку

постао оваплоћена љубав поистоветивши себе са оним ко је био објекат те љубави,

човеком.

Без љубави од стране Бога не би могло започети нити се окончати дело спасења

људи, а опет без љубави од стране човека немогуће је спасење учинити својим, нити се

приближити вечности. Љубав човека богољупца уздиже га дотле док овај не постане „бог

по благодати“ , по свему раван Богу сем „поистовећења са овим по природи“.1

Љубав је нестворена и вечита, она није атрибут него једно од имена Божијих и

суштина Божија. Љубав у Богу се пре свега односи на Бога Оца тако да када кажемо да је

Бог љубав пре свега мислимо на оно Лице које даје постојање Богу у три Лица. Божији

живот је личан због личног односа који ствара Отац, зато се он и остварује као појава

слободне заједнице, као љубав.

Као што је Бог личност који слободно воли и даје постојање другима тако и човек

као икона Божија може да воли слободан од нужности природних закона и да оствари

своје подобје т.ј. да постане личност. „Тако благодарећи љубави онтологија Божија не

подлеже нужности, љубав се поистовећује са онтолошком слободом. Све ово значи да

личност ставља људско биће пред избор: Или слобода као љубав или слобода као

ништавило“.2

У личности се живот и љубав поистовећују, личност не умире управо стога што је

вољена и што воли, ван те заједнице љубави личност губи своју јединственост. „За

1 Свети Максим Исповедник, Изабрана дела , стр.362 Јован Зизјулас, Од Маске до Личности, стр.30.

1

личност смрт значи да престане да буде вољена и да воли, да је јединствена и

непоновљива, док живот за личност значи опстанак јединствености њене личности коју

одржава љубав. Тајна личности као онтолошког начела састоји се у томе да љубав може

да учини нешто јединственим, да поседује апсолутни идентитет и име“. 3

Као љубав Бог се открива људском роду кроз откриће Свете Тројице у јединству

Оца Сина и Светога Духа кроз оваплоћење Исуса Христа. У Старом Завету Бог је само

наговештен као Света Троица, па је тако и љубав стављена међу многе друге заповести

Закона. Свет није био спреман за примање науке о Светој Троици, као ни о љубави а ово

двоје се не може одвојити једно од другог. Заповест о љубави последња међу заповестима

Старог завета постала је прва у Новом Завету:“Пре Христа људи су могли својим умом и

напором створити велике цивилизације по свим континентима света али нису могли доћи

до правилног појма о Богу као Светој Троици као ни о Богу као љубави“.4

Главно познање које ће Син објавити људима биће познање Бога као Свете Троице

коме је једно од имена Љубав. Бога не би било могуће замислити без Сина јер би то

значило да Бог није знао волети нити је у суштини љубав пре него што је створио свет. А

то би опет значило да је Бог стварањем света добио нешто што није имао и да се кроз то

променио а Свето Писмо нам открива да у Богу нема промене. „ Ако љубав није у Богу

онда је она сентиментална чежња, коју људи употребљавају као наркозу, да би малом

бесмисленошћу ублажили велику бесмисленост живота“. 5

„Тако се показа љубав Божија к нама што Бог Сина својега јединородног посла на

свијет да живимо крозањ...не да ми показасмо љубав к Богу не го он показа љубав к нама

и посла Сина својега да очисти гријехе наше“. (Јн.4,9-16)

„Христос је поднео муке не за праведнике већ за отмичаре, разбојнике, за загађене

и усмрделе људске душе, које су мирисале на смртну трулеж и пре смрти биле смрт“.6

3 Јован Зизјулас, Од Маске до Личности, стр.34.4 Владика Николај, Касијана, стр.117.5 Владика Николај, Касијана, стр.120.6 Владика Николај, Касијана, стр.123.

2

Апостол Павле каже:“Лубав не тражи своје“. (1кор.13,5).Из љубави Син Божији се

понижава, служи, учи, весели, страда, прашта и умире:“Син човечији није дошао да му

служе него да служи и даде душу своју у откуп за многе“ (Мт.20,28).

Само се кроз Бога може волети свако створење Божије. Зато прва заповест

гласи:“Љуби Господа Бога својега“ па тек затим „љуби ближњега својега“. Без љубави ка

Богу свака друга љубав је нереална и нетрајна. О самољубљу говори блажени Диодор:“ Ко

себе љуби тај не може Бога љубити“.7 Христос је рекао људима:“Ја сам пут, истина и

живот“(Јн.14,6), разумевајући под путем љубав. Љубав као пут је стављена на прво место

јер се само кроз љубав постиже истина и живот.

Способност да човек воли припада души. Када се душа заљуби у тело, то није

љубав него жеља, када се заљуби у душу не кроз Бога то је дивљење или сажаљење. Када

се пак душа кроз Бога заљуби у душу без обзира на изглед тела то је љубав. Св. Јован

пише:“ Не љубите свијета, ни што је у свијету. Ако ко љуби свијет нема љубави Очиње у

њему“(1.Јн.2,15) и даје нам разлог зашто не треба волети свет:“Зато, што све што је на

свијету, тијелесна похот, и похот очију и гордост живота није од Оца него од овога

свијета. И свијет пролази и похота његова а који твори вољу Божију остаје

вавијек“(1.Јн.2,16-17). Христос је рекао:“Ја сам дошао да бацим огањ на земљу“(Лк.12,49).

То је небески огањ љубави који је горео у сваком светом Божијем. Они су били спремни

свега да се одрекну због Њега, да је чак и некадашњи гонитељ Христов

узвикнуо:“Сматрам све за трице само Христа да добијем“(Фил.3,8).

Небески пример љубави препоручује Христос својим ученицима:“Ако заповести

моје уздржите, остаћете у љубави мојој, као што ја уздржах заповести Оца мојега и

остајем у љубави Његовој“(Јн.15,10). А све Његове заповести садржане су у једној која се

може свести на само једну реч а то је „Љубите“. Човек не може осетити и имати праву

љубав у животу ако она не пролази кроз Бога а пре свега кроз његовог Сина Исуса Христа.

Ми ту љубав доживљавамо у Цркви која је тело Његово, у којој кроз Свето Причешће

добијамо благодат Божију која нам даје снагу да љубав којом нас Бог воли бар делимично

остваримо у својим животима и тако покажемо да смо уистину деца Божија. Данас када је

љубав често само реч и ништа више, која празно одзвања када сиђе са људских уста а не

7 Владика Николај, Касијана, стр.128.3

поткрепљује се делом треба се осврнути на оно што је Христос учинио за људе и на све

страдања која је поднео за нас.

Христос је сву своју љубав дао људима и од њих исто то тражи. Зато може да има

каже:“Ко љуби оца или матер или сина или кћер, више него мене, није мене

достојан“(Мт.10,37). Љубав много прашта, и због те љубави фарисеји су критиковали

Христа који је дозволио жени грешници да умије ноге његове сузама а Он им је на то

одговорио:“Опраштају јој се греси многи јер је велику љубав имала“.“Према њему који је

на Голготи својом крвљу опрао грехе нас свих“.8

Христос по љубави тражи нас а не наше, а људи због недовољне љубави више

његово него Њега, не схватајући да када добију Њега добијају све са Њим. Врхунац

љубави ће бити окупљање верних око престола Божијег и Јагњетовог које нам описује Св.

Јован:“Потом видјех и гле народ многи, којега не може нико избројити од свакога језика и

кољена, и народа и племена, стајати пред Јагњетом, обучени у хаљине бијеле и палме у

рукама њиховијем“(Откр.7,9)

8 Владика Николај, Касијана, стр.139.4

Појам љубави у античкој философији

Љубав (ерос) у античкој философији је имала различита тумачења и схватања.

Према Платоновој психологији и метафизици, љубав је тежња за освајањем нечега

вредног што човек не поседује, а за чим има потребе. Жеља и љубав стављене су усред

добара који их је човек лишен а које жели да постигне и да тиме испуни своје недостатке и

нађе задовољење. У свом говору у Платоновом дијалогу „Пир“ Сократ каже: „Пре свега

ерос је љубав према нечему, а затим љубав према ономе чега смо лишени“. 9

Овако схваћена љубав се упућује ка објектима који не се налазе у самим субјектима

већ изван њих. Ерос у антици не претпоставља признавање личости као вредности што је

и акт слободне воље, ерос се у свом највишем изражају креће ка ствари, а не према

личности и то је једна од највећих разлика у одонсу на хришћанску љубав. „Човек се у

љубави усхићује вредностима истине, лепоте и добра; оне га плене и он тежи да их вечно

постигне како би попунио свој недостатак, своје несавршенство. Опчињен и обузет

небеском лепотом човек целим својим бићем тежи ка њој „жели да буде крај ње, да се

испуни и сједини са њом“. 10

Метафизичка претпоставка ероса јесте вера у постојање идеја у којима се у

најсавршенијем степену остварује биће и које представљају само суште вредности које не

примају ни умањење ни узрастање. Те идеје можемо упознати кроз чулне ствари које

учествују у бићу захваљујући идејама. До тог сагледавања не долази човек само

мишљењем, него индивидуалном силом душе које Платон назива ерос. „Из овога се јасно

види да Платонов ерос као чедо потреба личности, као предодређен за њихово

задовољење, и као упућен безличним чисто идеалним вредностима, није љубав која тражи

ближњега ради његове личности, да би био признат за љубав Платоновом еросу недостаје

персоналност и некористољубље“. 11

9 Проф. Др Фил. Ив. Г. Панчковски, Етика Хришћанске Љубави (Етичка Геналогија и Аксиологија), стр.21.10 Проф. Др Фил. Ив. Г. Панчковски, Етика Хришћанске Љубави (Етичка Геналогија и Аксиологија), стр.22.11 Исто

5

Хришћанска љубав није таква, она је персонална, у извесном степену љубав према

правди и лепоти је могућа али она никада не треба да буде стављена изнад љубави према

конкретној личности као што нам сведоче и Христове речи: „Субота је начињена човјека

ради, а не човјек суботе ради“ (Мк.2,27). Чим се љубав према идеји стави изнад љубави

према личности она може да се претвори у мржњу. Предуслов на који се ослања

хришћанска љубав јесте љубав Божија према човеку која није статичка као нпр. идеја

лепог у антици него је активна (ενεργόν του αγαπέν)и окренута ка другоме. „У томе се

показа љубав не да ми заволесмо Бога, него да Он најпре заволе нас“ (1 Јн.4,10). Први

импулс љубави је Божија љубав према човеку, она дарује човеку биће: „ Благодаћу

Божијом јесам што јесам“ (1 Кр.15,10), и толико је велика да је довела до оваплоћења

Бога: „У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог послао Сина свог

јединородног у свет да живимо њиме“ (1Јн.4,9), шта више довели је до крајњег смирења и

саможртвовања: Понизио је себе поставши послушан до смрти и то смрти на крсту“

(Фил.2,8).

„Ова љубав се не упућује некој одређеној вредности у човеку- шта би бескрајно

савршено биће имало да зажели или заволи од човека? И шта би то могло да пожели кад

нема ничег што Он сам није даривао? Љубављу се обраћа према личности човека, сваког

човека и оног најгрешнијег и најнедостојнијег зар нисмо сви грешни пред једино

Добрим? Обраћа се ономе ја свију нас у његовом понижењу и ништавности, у његовој

наготи и остављености. То је љубав која нема никакав разлог, које иначе нисмо вредни,

али она предствља толико темељно својство Божијег бића да и ми схватамо Бога једино у

љубави и никада без ње: „Бог је љубав, а који стоји у љубави, у Богу стоји, и Бог у њему

стоји“ (1 Јн.4,8,16). Какав би разлог имао Бог да нас воли, осим разлога своје љубави? Ако

би Сатана поставио Богу питање: зашто воли човека и људе, не би знао да одговори“. 12

Важан корак у познању Бога је у познању љубави Божије која се остварује вером, а

акт је човекове слободне воље. У случају ероса љубав према божанском јесте природна

последица знања о постојању добра, бескрајно савршене суштине. Међутим хришћанска

љубав према Богу јесте плод Божије акције, наш одговор на Његову љубав према нама,

излазак наше душе у сусрет Богу који силази према нама. Та љубав није аутономни акт

12 Јоанис Сикутрис, Платонски Ерос и Хришћанска Љубав, стр.66. 6

људске душе него дело благодати Божије који нам показује да нисмо ми познали Бога

него је Он нас познао: „Ко воли Бога он је познат од њега“ (1 Кр.8,3).

Још једна важна новина коју је довела хришћанска љубав јесте безразложна љубав

која би имала неки разлог и циљ, то би било спасење човека што је важна разлика у

односу на ерос која се ослања на избор кога ћемо да волимо. Ближњега волимо независно

од његовог положаја у друштву, врлина или мана јер у њему видимо личност, тј. икону

Божију у човеку, љубав је окренута према свима, ерос никада. Том љубављу ми не

обогаћујемо себе као што је случај код ероса већ је то давање од себе, јер онај кога волимо

није већи од нас, то је управо подржавање кенозиса Божијег који се одриче чак и

сопственог Бића тј. спушта се до крсне смрти.

У антитези између љубави и ероса имамо у ствари антитезу између објективног

духа грчке философије и тренутка унутрашње слободе која карактерише хришћанство.

„Ерос је једна природна појава и садржи логичку нужност природног феномена. Обраћа се

лепоме, као биљка према сунцу, а воли као што мајка воли, хтела нехтела, своје дете.

Наравно душа може да не запази вредности, да се уморна или заслепљена заустави на

нижим степенима, али је довољно да јој вредности буду откривене, и она тада треба,

обавезна је од саме своје природе, да их зажели, насупрот томе, љубав према ближњем је

заповест Божија, заповест супротна природи, јер није природно да волиш неког без

резерве или тачније: када имаш јаке разлоге да га не волиш. Према томе љубав

претпоставља слободну одлуку слободне воље да се саобразиш према божанском обрасцу

не према природном поретку према коме тражи верност античка етика. На тај начин се

љубав показује као парекселанс слободна љубав, јер је апслоутно стваралаштво личности,

не једна карика у ланцу узрочних или телеолошких односа“.13

Морално значење љубави налази се само у нашој љубави тј. уколико је

недостојнији онај кога волимо утолико већу вредност има наша љубав. За разлику античке

етике где љубав има циљ тј. достизање лепог и доброг као идеје, савршенство самог по

себи, док циљ или телос у хришћанству не постоји, јер се не може остварити заустављање

и престанак љубави. У хришћансву не постоји степен савршенства на коме би љубав била

сувишна, она човека преображава из славе у славу у меру раста Христовог. Насупрот

13 Јоанис Сикутрис, Платонски Ерос и Хришћанска Љубав, стр.72.7

еросу љубав је спуштање одозго на доле, на лествици успона према Божанству

сопственим силама човека. Једино човек као личност спасаван од стране Бога, може кроз

односе, заједницу да искупљује друга бића, која кроз Божије снисхођење бивају

обухваћени спасењем. „Ову љубав у њеној ширини и дубини, како у њеноме

метафизичком образложењу тако и у њеној конкретној манифестацији открио је Исус

Христос свету. Његова заповест о пожртвованој љубави према свим људима испуњена је

тако драгоценом садржином, које уопште нема у Платоновом еросу. Због тога је у односу

на Платонов ерос Христова заповест о љубави према ближњима суштинска нова морална

норма. Она морална вредност која није била позната Платону и је била само магловито

схваћена по сили природног моралног закона, усађеног у све људе од Бога, као и дејством

Божије промислитељске благодати“. 14

У старогрчком језику постоје четири речи које изражавају различите аспекте

љубави: έραν,φλεν,στεργείν, и άγαπαν. Глагол έραν се односи на љубав страст, на упорну

чулну жељу због тога је ερως заједнички израз за љубав и њен патос, а исто тако за

љубавну жељу. Глагол φλεν је најприближније нашој речи волети у његовом општем

значењу. Нијанса коју изражава овај глагол љубави јесте интимна наклоност и зато се

φλείν односи на сваки облик љубави између особа које се налазе у блиским односима.

Глагол στεργείν означава дубинску органску повезаност љубави која се услед те

повезаности не може раскинути ни злом. Таква је нежна љубав родитеља према деци,

мужа према жени, док άγαπαν указује на рационалну љубав која се заснива на процени

онога што се воли. Ово је природно значење глагола љубави која означавају или им је

Свето Писмо пошто је прихватило неке од њих , продуховило их је и испунило идејом

божанске љубави.Реч ερως се не налази у Старом и Новом Завету, али га можемо наћи у

подвижничким списима Отаца мистике, док φλεν у Светом Писму добија духовно

значење хришћанске љубави који се ослања на личну наклоност и општење.

Глагол άγαπαν који није изражавао дубоку димензију љубави, у Новом Завету

αγαπη почело је да изражава васељенску љубав,љубав највише духовне слободе. У неким

случајевима φλεν и άγαπαν су скоро узајамно замењиви а у другом се диференцирају.

Тамо где се ради о заповести љубави према Богу и ближњима увек се користи φιλια а где

14 Јоанис Сикутрис, Платонски Ерос и Хришћанска Љубав, стр.24.8

се ради о љубави према непријатељима увек се користи άγαπαν. Насупрот томе лична

љубав Господа према Лазару (Јн. 11,3,5,36) као и у Његовом односу према апостолу

Јовану вољеном уценику наизменичено се користи φλεν и άγαπαν.

Религиозно друштво спаја и одржава двострука веза. Прва је лична веза која иде од

човека ка човеку и ослања се на осећања појединца као самосталних чланова друштва или

монада. Друго та веза постаје перцепција међусобних односа у свету идеје о читавом

друштву и тада објекат љубави није појединачна личност сама по себи, већ је то читаво

друштво које је пројектовано кроз личност.

Агапијски карактер хришћанског друштва се остварује у првој хришћанској

црквеној општини, монашкој заједници, као свој врхунац има вечери љубави или тапе које

су се завршавале заједничким узимањем Светих Тајни. У том извору еклисијалног живота

налази се извор за сав живот заједнице од ношења свакодневних тегоба живота до

исповедништва крвљу. А филијски однос се огледа у пријатељском односу и заједничком

узимању Свете Евхаристије која даје снагу за заједничко трпљење и заједничко

мучеништво.

За античко друштво такве две споне су биле ερως као лична сила и στεργείν као

начело рода, управо се у њима налазио темељ друшвеног бића. Насупрот томе природна

основа за хришћанско друштво као такво постали су φιλια у личној и αγαπη у друштвеној

сфери. И једна и друга сила љубави добиле су у хришћанству нови смисао и значај.

Права хришћанска љубав је имеђу две личности, љубав удвоје што видимо из

Христовог слања ученика на мисију када их увек шаље по двојицу. Тако по речима

бл.Јеронима: „По двоје се позивају и по двоје се упућују ученици Христови, јер љубав

нема с једним због чега се и каже: „Тешко усамљеном“. 15

Блажени Августин пише: „А што се тиче тога што шаље по двоје то је света тајна

љубави, или зато што је двоје налог љубави или зато што никаква љубав не може

постојати мање до ли удвоје“. 16

15 Павле флоренски, Стуб и Тврђава истине, стр.305.16 Исто

9

Код Авве Таласија: „Љубав која је непрестано упућена ка Богу, сједињује са Њим,

оне који га воле“. 17 Свети Јован Златоуст: „Вољени је за онога који га воли исто што и он

сам. Особина љубави је таква да онај који воли и вољен је и као да више не чине две

посебне особе, него једног човека“. 18

Хришћанска љубав као персонална донела је ново схватање љубави,слободе и

човека и усмерило човекове тежње ка спасењу и вековно тражење Бога у правом смеру ка

заједници човека са Богом и кроз ту заједницу са другим људима.На тај начин

хришћанство је својим схватањем љубави унело револуцију у дотадашње односе међу

посебно је утицало на бољи однос према робовима а касније и на његово укидање јер код

хришћана роб више није алатка која говори већ брат у Христу јер у Христу нема ни роба

ни слободњака већ је свему Христос (Кол. 3,9-14).

Појам љубави у Старом Завету

17 Павле флоренски, Стуб и Тврђава истине, стр.308.18 Павле флоренски, Стуб и Тврђава истине, стр.310.

10

Љубав Божију у Старом Завету видимо већ на почетку људске историје. Бог из

љубави ствара човека да буде причасник његовог божанског живота и да живи вечно. А да

би човек могао да узврати на љубав Божју, Бог човека ствара слободног. Ствара га са

циљем да постане личност, да оствари „подобије“ тј. да постане Бог по благодати.

Иако човекова слободна одлука иде у другом смеру и за последицу има грех и

смрт, Бог човека не препушта његовој судбини. Обећава му долазак Спаситеља који ће му

донети спасење од смрти и греха. Ствара му и жену да би му показао да кроз заједницу са

другим се остварује љубав и спасење. Божија љубав и брига се наставила и даље. Он се

увек открива као Личност која ступа у однос са човеком.

Као што је у Рају разговарао са Адамом, тако се тај однос наставља и са другим

праведним људима који су на Божју љубав и позив на заједницу одговарали потврдно.

Аврам, старозаветни Патријарх кога Бог позива да крене за њим, напушта свој дотадашњи

живот и креће у непознату земљу имајући поверење у Бога. Чак и када Бог тражи да

жртвује свог сина Исака он пристаје на то, знајући да је Бог човекољубац и да ће му

помоћи. Бог ту љубав и показује на овом примеру јер не жели да жртвује један људски

живот а људима шаље „Сина свога Јединородног који је у наручју Оца“(1 Јн.1,18) да

поднесе страдање ради људи и њиховог спасења.

За разлику од других религија( ислама,будизма) где је Бог далеки принцип који је

свет устројио и оставио га да се развија по законима које је уградио у њега Бог је активни

учесник у људској историји и њиховим односима. Када се открива Мојсију Он каже „Ја

сам Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев“(2 Мој.3,6), људи са којима он ступа у однос.

Однос Бога и људи показан у историји изабраног народа карактерише однос Оца и његове

деце. Он брине о њима, жали када оду од Њега, али их увек прима к Себи. Тај однос

брижног оца видимо у Петој Мојсијевој књизи:“И у пустињи гдје си видио како те је

носио Господ Бог Твој, као што човек носи сина својега и цијелим путем којим сте ишли

докле дођосте до овога мјеста“(5 Мој.1,21). Као што отац гаји дете: „Зато познах у срцу

свомда те Господ гаји као што човек гаји своје дјете“(5 Мој.8,5). Пророк Малахија говори:

„Ти ћеш ми бити благо вели Господ над војскама у онај дан кад ја учиним и бићу им

милостив као што је отац милостив своме сину који му служи“(2 Мал. 3,17).

11

Божју љубав посебно видимо у избављењу јеврејског народа из египатског ропства.

Бог преко Мојсија са којим како каже библијски писац: „И Господ говораше с Мојсијем,

лицем к лицу, као што говори човјек с пријатељем својим“(2 Мој.33,11), избавља народ

свој из египатског ропства. Догађај изласка је први догађај у домостроју спасења,

најбитнији догађај везан за формирање Израиља као народа Божјег. Искуство Израиља и

избављење народа уз помоћ Божју јесте исуство вере које претставља основ живота

јеврејског народа.

За разлику од богова других народа који се поистовећују са природом или

друштвом које поштује то божанство, однос Бога и Израиља је слободно успостављена

заједница, слободни чин самог Бога прихваћен од стране изабраног народа. Пророк Осија

каже: „Кад Израиљ бјеше дјете, љубљах га и из Мисира дозвах сина својега“(Ос.11,1). У

Поновљеним законима видимо Божју љубав према изабраном народу са којим је склопио

савез : „Не зато што вас би више него других народа прихвати вас Господ и изабра вас; јер

вас бјаше мање нео икојег другог народа; Него што вас Господ милује и што држи

заклетву којом се заклео оцима вашим, зато вас је Господ извео руком кријепком и

избавио вас из куће ропске из руку Фараона, цара Мисирскога“(5 Мој.7,8).

Пророк Осија описује Бога као родитеља испуњеног љубављу а Израиљ као Божје

дете: „Кад је Израиљ био дете, заволео сам га и позвао из Египта као сина. Ја сам Израиљ

научио да хода. Примио сам народ свој у наручје...Привукао сам их к себи с наклоношћу и

љубављу. Привио сам их уз свој образ, нагнуо се к њима и нахранио их“(Ос. 11,1,3-4).

Јеврејски народ је на догађај изласка и Закон гледао као на нешто што се заснивало на

Божјој љубави, а њихова послушност је била плод захвалности за доброчинства божја што

се види из Десет Божјих заповести које почињу подсећањем на Божју љубав: „Ја сам

Господ Бог твој који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога“(Изл. 20,2).

Доласком у Ханан, јевреји затичу културе које су имале много богова и од тада

почиње борба између верности Закону и Богу и веровања у богове Палестине. Већ Мојсије

а касније и пророци опомињали су јевреје да је недржање закона као основа заједнице са

Богом узрок њиховог пропадања. У Поновљеним законима стоји: „Љуби дакле Господа

Бога својега, и извршуј једнако што је заповједио да извршујеш, и уредбе његове, и законе

његове и заповјести његове“(5 Мој. 11,1). 12

„Тачно је да се у целом Старом Завету, нарочито у његовим законским књигама,

Бог приказао пре свега као правичан, Који удахњује страх и одржава своју правду казнама

– често строгим и суровим.Па упак, и у Божијој правичности чак и онда када се

манифестује у строгим и суровим казнама, отркивају искре и одблесци Божје љубави. За

Божје казне најкрактеристичније је да оне готово увек имају поучни карактер: имају за

циљ да доведу грешника до свести и долажења себи, до покајања и поправљења. Због тога

чим казне одиграју своју улогу, чим кривци преко истих смире необрезано срце и

исповеде своје безакоње и чим потраже Господа из свег срца и душе, они га без даљњег

налазе (Лев. 26,40-41). Када се они обрате Господу, Он се уноси у њихов глас, смилује се

на њих и чини им добро,јер је Он „благ и милостив“ (Пон. Зак. 4,29-31; 30,2-5).19

Поштовање Савеза огледало се у поштовању Закона који је био заснован на односу

љубави између Бога и Израиља што је омогућило пророцима да тај однос опишу

аналогијом оца и сина или супружника. Јевреји су заборављајући Божје обећање, Бога

остављали у светилишту уместо да њихову љубав према Њему остваре у свакодневном

животу : „Зато рече Господ: Што се овај народ приближује устима својима и уснама

својим, поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповјест је

људска којој су научени“(Ис. 29,13). Зато их и Исус критикује али замисао Божја за свет и

даље остаје : „Свети Бог Израиља остаје веран обећањима...Ја Јахве био сам ту на почетку

и ја Јахве бићу ту на крају“(Ис. 49,7;41,4).

„Када су се племена ујединила својим заједничким наследством које води од

Савеза на Синајској гори, они су постали делотворна коалиција.Али када би отпочели да

застрањују од служења Богу о чему је Мојсеј говорио, чисто подвојени и себични

интереси постојали би најважнији и они су бивали немоћни да напредују у заснивању

свог новог друштва“.20

Бог не може бити подређен култовима, он није морао да се открије народу већ то

ради слободно и из љубави према човеку. Он није тражио од народа да се бави култом већ

да народ љубав којом их он воли подели са другима. Бог делује у историји лично за

разлику од других богова и улази у сплет свакодневних односа јеврејског народа. Бог им

19 Проф. Др Фил. Ив. Г. Панчковски, Етика Хришћанске Љубави (Етичка Геналогија и Аксиологија), стр. 37.20 Џон Дрејн, Увођење у Стари Завет, стр. 93.

13

је помогао да нађу супруге и имају децу а та Божја брига за Јевреје се види из описивања

Бога речима „Бог оца мојега“ (Постање. 26,24;32,9;48,15;50,7).

Да би још тачније одредили Божију љубав и разликовали је од људске љубави

старозаветни пророци су поред речи хасед за љубав користили и ахаб која означава

спонтану и свепраштајућу љубав Божију.Ту љубав Божију према његовом народу видимо

код пророка Јелисеја и Осије. У књизи пророка Јелисеја из Божјих чуда умножења хлеба,

оздрављења воде видимо да се Господ преко свог пророка брине за народ. Он им

оздрављује воду и плодове, брине се за удовицу и храни људе, његовом љубављу свет

може да преживи. Мојсије је био уверен да усмерење његовог живота и судбина робова

није блод безличних сила него љубави Божје. „Народе израиља, ниједан Бог није као ваш

Бог...Нико вам није налик, народе који је избавио Јахве који је ваш штит и ваш мач да вас

брани и да вам да победу“(Пнз. 33,26,29).

Највећу заповест о љубави коју на м Христос даје у Новом завету, као праобраз

постоји и у Старом „Зато љуби Господа Бога својега и свег срца својега и све душе своје и

све снаге своје“( Пнз. 6,5). „И обрезаће Господ Бог твој срце твоје и срце сјемена твојега,

да би љубио Господа Бога својега и свега срца својега и све душе своје, да будеш

жив“( Пнз. 30,6.).

„Уз то се у овој заповести придаје огромна важност: сваки Израиљац је дужан да

чува речи њене у срцу своме и души својој,да их често напомиње синовима својим и да

говори о њима када седи у кући својој и кад иде путем, кад леже и кад устаје; да их веже

себи на руку за знак, и нека му буду као почеоник међу очима; нека их написе на

довратницама од куће своје и на вратима својим“ ( Пон. Зак. 6,6-9)21

Мојсијев закон садржавао је у себи законе који регулишу међуљудске односе, где

је посебно важно поменути односе према робовима, странцима и ближњим. Положај

робова се у Израиљу разликовао него у другим државама старог света. Роб се више

посматрао као најамник, радник који је уговором везан а о томе какав однос треба да

господар има према свом робу видимо у Изласку: „Дошљаку немој чинити криво нити га

цвелити, јер сте били дошљаци у земљу Мисиркој“(2 Мој. 22,21). Посебна брига друштва

21 Проф. Др Фил. Ив. Г. Панчковски, Етика Хришћанске Љубави (Етичка Геналогија и Аксиологија), стр. 38.14

регулисана законом били су удовице и сирочићи које није имао ко да заступа и брани.

Поштовање и љубав према немоћнима видимо у следећој заповести „Немој сповати глува,

ни пред слепца оставити шта да се потисне него се бој Бога свога, ја сам Господ“( Лев.

19,14).

Поред ових имамо још много заповести које нам показују љубав према

непријатељима и ближњима. „А он рече: Немој бити е да ли ћеш оне побити које заробиш

мачем својим и луком својим? Изнеси им хљеба и воде нека једу и пију па онда нека иду

господару својему“(4 Цар. 6,22). Према ближњем: „Немој мрзизи брата својега у срцу

својему, слободно искарај ближњега својега, и немој трпјети гријеха на њему“(3 Мој .

19,17). „Када видиш вола или овцу брата својега где лута, немој проћи мимо њих него их

одведи брату својему. Ако ли ти брат твој није близу или га не знаш, одведи их својој кући

нека буду код тебе док их не потражи брат твој и тада му их врати“(5 Мој. 22,1-2).

„Крећући се сигурним корацима по лествици социјалне правичности, било је потпуно

логично да Мојсијев закон пређе од ње диретно на љубав према ближњем. И стварно он

прописује:“ Љуби ближњега својега“(Лев. 19,18) У лицу Богомозареног пророка Мојсија

ова љубав је достигла до највеће моралне висине – саможртвовања.Он је молио Бога да

опрости грехе његовим сународницима, ако ли неће да и њега избрише из књиге своје, у

којој га је написао“(Изл. 32,32).22

Иако су јевреји имали цара који је владао њиховом државом, ипак су имали свест

да је Бог њихов прави владар а да цареви и судије сами по себи нису важни, већ су они

само људи које је Бог надахнуо да помогну своме народу и да буду извршиоци правде и

љубави Божје према народу.

У књизи пророка Осије видимо где Бог тражи од њега да се ожени блудницом како

би кроз однос преваре и неверства које ова жена има према Осији, показао однос Њега и

Израиља. Аналогија са браком ставља у први план личне односе јер је при склапању брака

муж увек бирао своју жену. Ова аналогија сведочи о односу љубави које Бог заснива са

Израиљем, који може наставити са љубавним односом а може бити и неверан.

22 Проф. Др Фил. Ив. Г. Панчковски, Етика Хришћанске Љубави (Етичка Геналогија и Аксиологија), стр. 39.15

Израиљ је блудница која је преварила свога супруга Јахвеа што је увреда за Њега

због чега јој се спрема осуда : „открићу ругобу њену пред љубавницима њеним и нико је

неће избавити из моје руке“(Ос. 2,10). Јевреји су се све више окретали Валу и другим

боговима због могуће користи које би имали од њиховог обожавања. Међутим Бог је

спреман да након трагедија које представљају Израиљево испијање чаше мука које требају

да га задесе поново заволи своју заручницу Израиљ: „Како да те дам Јефреме?, да те

предам Израиљу? како да учиним од тебе као од Адаме? Да те обратим да будеш као

Севојим. Устрептало је срце моје у мени, усколебала се утроба моја од жалости“(Ос. 11,8).

Осија показује да за разлику од Вала Бог не тражи ритуале већ обнављање личног односа

и посвећеност Јевреја : „Зато их сјекох преко пророка и убијах ријечима уста својих и

свјетлост судова твојих изиде. Јер је мени милост милаа не жртва, и познавање Бога већма

него жртва паљеница“(Ос. 6,5-6).

Бог је од Јевреја тражио искрену љубав која је карактерисала лични однос између

њега и одбеглих робова иако су Јевреји превалили дуг оут од пустиње, Божја љубав према

њима се није променила. Управо је успостављање ових аналогија (отац-син, жена-

блудница) било могуће јер је однос између Бога Израиља схватан као однос изеђу два

лица, јер се Бог јавља целокуопној заједници што претставља први сусрет Бога и Израиља

као, могли би смо рећи, саборне личности. Израиљ је ту свест стекао како догађајем

изласка тако и каснијим деловањем Божјим у историји. Осијина књига иако садржи и гнев

Божји према неверном народу, ипак је и књига наде : „Узмите са собом ријечи, и обратите

се ка Господу; Реците му: опрости све безакоње, и прими добро; и даћемо жртве усана

својих. Исцијелићу отпад њихов, љубићу их драге воље; јер ће се гњев мој одвратити од

њега“(Ос. 14,2,4).

Пример љубави Божје према Изабраном народу можемо видети у Језекиљевој

поруци народу. Јевреји су сматрали да је култ у Јерусалиму где се налази Храм као место

Божјег боравка довољан разлог да Јерусалим никада не падне непријатељима у руке

занемарујући суштину вере, а она представља преданост Богу због свега што је он из

љубави урадио према њима. Због тога падају у вавилонско ропство али како видимо код

пророка Језекиља, Бог који их воли начинио их је нацијом и та љубав ће их обновити

дајући им могућност да се покају и крену из почетка. „И извешћу их из народа, и

16

покупићу их из земаља, и довешћу их у земљу њихову. Ја ћу пасти стадо своје, и ја ћу их

одмарати“ “(Јез. 34,13,15).

„Упркос суду који ће задесити народ „у срцу“ Божијем „побеђује љубав“. Израиљ

ће се искрено покајати и рећи ће „Боже наш“ (Ос. 14,3). Обнова брачних односа Јахвеа и

Израила и значи ће и нови почетак. Тај однос неће бити заснован на лажи, превари и

блуду, него на правој љубави и верности. Овде се богословски став надовезује на

социјални аспект обнове односа, новим савезом засноваће се и ново друштво, хуманије и

праведније“23

Новину у поимању љубави у Старом Завету која поимању љубави даје једну

широку димензију у односу на дотадашња схватања налазимо код пророка Исаије. Божја

љубав која се до тада односила само на изабрани народ шири се на цео свет. Још једна

нова идеј акоју уводи пророк Исаија јесте идеја о Слузи Господњем. Слуга Господњи је

особа кроз кога Бог намерава да оствари спасење народа, али за разлику од Израиља који

лако оставља Бога, Слуга је веран и постојан Богу чак и у страдањима и мукама. „Презрен

бјеше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања

лице, презрен да га ни за што не узимасмо. А он болести наше носи и немоћи наше узе на

се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше

пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном

његовом ми се исцјелисмо“(Ис. 53,3-5). Теолошки ново у историји је да се спасење може

постићи страдањем и да се љубав и брига простиру и на друге народе у свету.

Изабрани народ и љубав Божја према њему у Старом Завету је био праобраз

љубави према новом народу Божјем – Цркви. Живот је имао свој почетак и крај у складу

са Божјим плановима чију је љубав требао да осети цео свет. Бог који воли свој народ и

ствара од њега једну нацију сада шаље „Сина свог Јединородног“ да спасење донесе свим

људима који потврдо одговарају на позив Божји и његову љубав.

23 Мекензи, Теологија Старог Завета, стр. 48.17

Појам љубави у Јеванђељу Св.Јована

Јован син Заведеја и Саломе, брат Јакова старијег, рођен вероватно у Витсаиди био

је први ученик Јована Крститеља, а затим је пратио Христа на путу из Јудеје у Галилеју

где је био сведок његовог првог чуда. Заједно са својим братом Јаковом због њихове

ревности Христос их назива „ Воаниргес“ (синови Грома); „Син Грома-грмомовима

истине влада. Сваки да чује: громове Истине. Нема глувога. Вера- то је слух, то уво: чути

Бога истинитога. Еванђење- громовске истине. Громобрани: вера, љубав, нада= врлине: 18

помоћу њих се учити громовским истинама вере, Еванђеља. То су грмови вечнога живота,

вечне Истине. Он влада громовима истине, Еванђеља свеврлина. Истине Еванђеља су

обучене у громове. Јован је Громовник Еванђеља, Цркве, вечног живота, вечних Истина.

Изван времена и простора су новозаветни Громовници Свети Јован и Јаков“. 24

Св.Јован је био сведок многих догађаја из Христовог живота, преображења,

молитве у Гетсиманији, ученик кога је Христос љубио. Био је једини апостол под Крстом,

до краја са Христом где му је Исус поверио своју мајку на старање. Палестину није

напуштао до Богородичине смрти, а рана хришћанска традиција каже да је Јован касније

дошао у Малу Азију и као старешина малоазијских цркава живео у Ефесу до времена цара

Трајана о чему нам даје потврду Иринеј Лионски и Поликарп. Св. Јован је био изгнан на

острво Патмос где је написао Откривење за време цара Нерве вратио се у Ефес где је умро

104 год. за време цара Трајана.

О апостолу Јовану као писцу четвртог јеванђеља сведочи древна традиција

почетком другог века. Из самог Јеванђеља видимо да је његов писац „Ученик којег је Исус

љубио“ (Јн.21,7.20,24), који је на Тајној вечери лежао до Исусових груди (Јн. 13,23). За

разлику од синоптичких јеванђеља Јованово јеванђеље износи претежно Спаситељеве

говоре којима се објашњава његов однос према Богу Оцу и свету. У сврху овог писања сам

се Евађељист изразио речима: „А ово су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син

Божији, и да вјерујући имате живот у име његово“ (Јн.21,31).

Као и код синоптичара и код Јована је Исус историјска личност која страда за

спасење људи, само што је код Јована страдање схваћено као почетак његовог

прослављења, и нема карактер понижења које је код синоптичара јаче наглашено.

Јеванђелист Јован нам већ у прологу показује љубав Божију према свету и човеку. Та

љубав јесте Једнородни син Божији, Исус Христос. Сваки од четворице Еванђелиста је

сагледао Спаситеља са своје тачке гледишта и тако га представио, али ниједан није могао

да га потпуно обухвати и опише. Св.Јован истиче Христово божанство јаче него остали

писци и започиње уверењем да је Исус у ствари божанска Реч која је јавила као човек. Он

жели да покаже величину љубави Божије према човеку и сам значај Христов па тако каже:

„И без њега ништа не постаде што је постало“ (Јн. 1,3).

24 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.220.19

Без Бога нема другог уласка у постојање чему сведоче Христове речи: „Ја сам пут,

истина и живот“ (Јн.10,9). Христос, светлост и сам живот доноси живот свету, a грех оно

што човека без љубави спутава и држи у тами не може га обузети како каже и Св.Јован:

„И светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн.1,4). Основно искуство хришћана из

живота Исуса Христа је да: „Бог светлости у њему нема таме никакве“ (Јн.1,5). Љубав је

светлост, а мржња је тама, а „ који љуби у светлости живи, а који мрзи у тами је“ (1

Јн.2,10-11).

Цео свет живи захваљујући животу који им Логос даје, али га упркос томе сви не

примају и не препознају. Творевина па чак и демони признају Христа као Сина Божијег,

али људи пре свега Јевреји из чијег народа је потекао га не признају зато Св.Јован

констатује: „И својима дође и својига не примише“ (1 Јн.1,6). Они који примају Христа

чине то слободно јер не постоји никаква принуда са Његове стране. Толико је велика

слобода коју је Бог дао човеку да како каже о.Јустин: „ Ако хоћеш, то је руководно начело

у приповједању и придобијању за еванђеље.Они који крену слободно из љубави за

Христом као што су то учинили апостоли духовно се рађају од Њега и расту у човека

савршена, у меру раста висине Христове“. „Такав човек, такви људи свим бићем се рађају

од Бога сву своју вољу све своје мисли, сва своја осећања, сва своја расположења, сав свој

живот изводе од Бога из његових светих заповести, и своде Бога на његове свете

заповести“. 25

Христос је примио и душу и тело да би показао Његову љубав према нама.

Св.Јован за тело користи реч саркс која се обично повезује са представом о греху, али код

Св.Јована стављање речи „Логос“ и „саркс“ једне поред друге дале су погодну слику да би

се истакла величина љубави Божије која се открива у снисхођењу Сина Божијег. Овом

речју није само наглашена унутрашња заједница у коју је оваплоћењем Син Божији

ступио са људима него је дата и сврха оваплоћења, спасти људе од слабости тела и

учинити их децом Божјом.

Предмет љубави Божије била су грешни од Бога удаљени људи, то је она љубав

која не зна за изузетке и која се простире на цело човечанство. „Божија љубав у нама је

нешто божанско и тако нас сједињује са Богом, то је сам Бог који нас љуби и љубав Свете

25 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.17.20

Тројице које се излива на нас, њу је Бог показао на тај начин што нам је дао свог Сина

Једнородног ради спасења људи од греха и ради даровања вечног живота.“ 26

„Бога нико није видео Једнородна син који је у народу Очевом, Он га објави“

(Јн.1,18). Христос нам својим оваплоћењем открива Бога на конкретан начин и даје нам

сва Божија савршенства кроз себе које добијамо животом у Тело његовом Цркви „Бога

нико није видео никад ако имамо љубав међу собом , Бог у нама стоји и љубав његова је

савршена у нама“. Овим речима Св.Јован нам показује пут ка виђењу Бога који није могућ

ван Христа. Вечни живот се добија вером и сједињењем са Христом, а тај живот нам даје

Дух Свети. Вечни живот је дар љубави Божије а зависи од човековог избора и следствено

тиме његових дела. То нам Христос показује у разговору са Никодином где каже: „Суд се

састоји у овоме: светлост је дошла на свет, али људи заволеше више мрак него светлост,

јер њихова дела беху зла“ (Јн.3,19).

Ново рођење од Бога које даје живот вечни је рођење од „воде и Духа“, оно је

земаљско док се Христос не буде телом вазнео на небо и показао га бесмртним то је оно

небеско које нам Христос открива својим еванђељем. Нико се не попе на небо осим

Богочовека „који сиђе са неба“ и као Бог је узнео тело у божанску бесмртност и вечност.

„Тек у лицу вазнесенога Богочовека човек је стварно први пут узишао на небо и остао на

небу . И тек тада тиме показао да је тело за Господа“ (1 Кор.6,13), за његову бесмртност и

вечност и да је човек заиста небеско биће, а само привремено земаљско. Тиме је откривена

целокупна тајна човековог бића“. 27

Христос спасава људе оним чиме су га они хтели да убију и узсрамоте, крстом. То

је још један сигурно највећи пример Божије љубави према човеку, бесмртни Бог без греха,

умире најсрамотнијом смрћу којом су умирали разбојници да би људи могли да се

ослободе греха. То је људима саблазан али они који верују у Христа то је доказ колико

Бог воли човека. Зато Господ о свом подизању на крст говори као о нечему што треба да

буде. Тако каже „Да ниједан који верује у њега не погине него да има живот вечни“

(Јн.3,15).

26 Albert Skrinjar, Teologija Sv. Ivana, str.65.27 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.41.

21

Вера у крст то је нешто што представља подвиг за људско сазнање зато што то

спасава и даје живот вечни а због распећа Богочовека на њему крст постаје оруђе вечне

славе и живота. Сила крста долази: „Од све љубави Божије у њему јер је у крсној смрти

Богочовек врхуни божанска љубав према људсом роду : смрћу спасти од смрти, сав ући у

њу, у њене страхоте, у агонију, у ропац њен, са човеком и ради човека, и свих људи

осетити и доживети до краја све њене страхоте, и из свега тога изаћи с васксењем као

победитељ и са собом изнети род људски- ето то је заиста љубав, свељубав Божија. Заиста

свељубав Божија према роду људском и уопште према сваком људском бићу посебно“ 28

„Свељубав од Бога, вера од човека- ето шта спасава и даје живот вечни човеку“.

Христос нам то потврђује својим речима: „Јер Богу тако омиле (ηγάπησεν) свет да Сина

свог Јединородног даде, да ниједан који у њега верује не погине него да има живот вечни“

(Јн.3,16). Св.Јован нам овим објашњава да је Христос крст и страдање примао не зато што

је морао него из човекољубља, да није дошао да спаси човека, дошао би као судија и нико

не би могао да да оправдање за своје грехе. Кроз Њега се човек спасава јер је Он рекао: „Ја

сам врата ко уђе кроз мене спасће се“ (Јн.10,9). Св.Јован Златоусти: „ Два највећа добра

крсно распеће и света тајна крштења, показују боље од свега неисказану љубав Господа

Исуса Христа за род људски. Он је пострадао за непријатеље и умро за непријатеље, а у

крштељу нам је дао потпун опроштај грехова“. 29

„Љубав, а не суд- То је сав Богочовек. Ту је и суд, али не суд којим Бог суди

човеку, већ суд којим сам човек судо себи. И то суди побуђен Христовом љубављу,

Христовим човекољубљем. Поверује ли човек у Богочовека, поверовао је зато и тиме што

је осудио своје грехе и своју погибао“. 30

Човек стоји у правилном односу према Богу само онда када је ступио у прави однос

са Христом, ако верује да је спасење могуће једино посредством Исуса. Христос као Син

Божији бобивши сву власт од Бога Оца: „Јер Отац љуби Сина и све је дао њему у руку“

(Јн.3,35), додељује дух и даје сваком телу непропадљивост. У суштинској заједници Оца и

Сина лежи разлог зашто син не може ништа да чини у исто време што не би било и дело

Очево, дела Оца и Сина суд у пуној сагласности због њихове јединородности. Отац

28 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.42.29 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.43.30 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.44.

22

показује своја дела љубљеном Сину, то је вечна суштинска љубав Бога Оца према

јединородном Сину. Дела Сина јесу васкрсавање мртвих и суд како онај унутрашњи који

представља одлуку да сваки човек који верује у Христа има живот вечни, а који не верује

осуђен је на општи суд на крају света. То нам говоре и Христове речи : „Ко вјерује у Сина,

има живот вечни, ако је непослушан Сину неће видети живот, него гњев Божији остаје на

њему“ (Јн.3,36).

Ко прихвата Исуса као Богочовека напиће се „воде живе од које неће ожеднети“

него ће и сам постати извор воде живе која тече у живот вечни захваљујући Христу који је

извор воде живе. Вода жива тј. Благодат Духа Светога утољава духовну жеђ којом он

стреми ка Богу и показује се као богочежњиво биће. Св.Јован Златоусти стога каже: „Бог

нас је увео у овај живот и удахнуо нам живот да бисмо ми користили не само овај свет,

него ради тога да бисмо радили све ради будућег живота, само су неразумна створења

саздана једино за земаљски живот“. 31

Искрена вера жене Самарјанке оличена у речима: „Господе дај ми те воде“

(Јн.4,15), била је довољна да јој Христос открије тајну своје личности коју не открива ни

ученом Натанаилу. Њена богољубивост је довољан пример људима како треба прићи

Христу са вером и љубављу. Он се открива и даје свима сходно степену његових

могућности, али нико не одлази неутешен, а за узврат Његова плата и храна којом Он

храни своје биће јесте спасење свих људи на свету. Посао Месијин јесте управо спасење

људи од греха и смрти, а Његовим доласком у тај посао уводе се други пре свега Његови

ученици који „сабирају род за живот вечни“ (Јн.4,36).

До Његовог доласка веза између земље и неба је била прекинута сада се та веза

обнавља и небо је Христовим васкрсењем и вазнесењем отворено за човека. Христос

непрекидно борави међу људима као Црква дајући им исцељење од болести и греха. Али

људи су Божију љубав заборавили, Бога сместили у храм, а његове заповести које су

требале да буду остваривање Божије љубаву у њиховим животима претворени су у идоле

које су претпоставили и самом Богу. То нам најбоље показује Христово исцељење

болесног у суботу. Законски циљ суботе је био оздрављење човека, освећење Бога али то

управо Јевреји претварају у идола. Христос показује љубав према болесном човеку дајући

31 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.51.23

му оздрављење, али је то за Јевреје саблазан. Господ им на то говори: „Отац мој до сада

дјела и ја дјелам“ (Јн.5,17), показавши им тако да Бог непрестано ради на одржању света и

да за Бога нема одмора. На бес Јевреја због откривања његове једнакости са Богом,

Христос им одговара „Заиста, заиста вам кажем: Син не може но може чинити ништа сам

од себе него што види да Отац чини;јер што Он чини, то исто чини и Син“ (Јн.5,19).

То је знак бескрајне божанске љубави јер је љубав сила која сачињава

једносушност њихове природе и делатности. Та љубав све зна, све открива Очево Сину

који је постао човек а људска природа не може све знати зато се Бог открива човеку.

Открива се кроз велика дела која умногоме превазилазе човека и његове могућности, а све

да би та делатност будила њихову љубав и познала кроз веру Бога. То нам сведочи и

Св.Јован: „Јер Отац љуби Сина, и све му показује што сам чини: и показаће му већа дела

од ових што се ви чудите“ (Јн.5,20).

Син ако има божанску вољу којом подиже мртве, има и човечанску која сарађује са

божанском у тим делима. Посташи човек Христос је понизио себе на известан начин

„умањио себе“, из бескрајног човекољубља прошао је кроз све патње људског живота

стекавши тиме право да суди људима. Живео је са њима у истим условима као они али

није згрешио чиме је стекао право и пред васкслим родом људским да суди због грехова

„Јер Њему нико од људи неће моћи са правом рећи и пребацити на страшном суду: Да си

ти био човек и живео у околностима у којима су живели људи на земљи на том

градилишту и мучилишту. А да си живио и ти би згрешио“. 32

Управо својом човечанском безгрешношћу на земљи Христос показује да је једнак

Богу, да је Бог човек и да заслужује богопоштовање као и Бог Отац. Порећи Христово

божанство било би како и сам Христос каже: „Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који

га је послао“(Јн.5,23). Вера у Месију преставља стицање вечног живота: „Ко верује има

живот вечни“ (Јн.5,24). „Васкрсење је обавезно за све јер је у Адаму и Христу, човек

створен за бесмртност и живот вечни. У Адаму је то изгубио грехом и смрћу, у Христу се

то повраћа човеку, као Адаму, и то Спасовом безгрешношћу и васкрсењем. И то зато што

32 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.58.24

је Бог Логос Христос у исто време Син Човечији и све његово прелази на људску

природу“. 33

Зашто људи не желе и неће да иду Господу Исусу Христу? Зато што немају љубави

Божије у себи. Љубав Божија увек воли добро и кроз све што је њено води ка Богу.

Насупрот љубави стоји грех који разара људско биће, а између њих стоји човек увек

слободан да буде са једним од њих. Неверовање је доказ одсуства те љубави јер то што

ово двоје стоје у унутрашњој вези као узрок и дејство удаљавање срца од Бога има као

нужну последецу одступање разумаод Бога и од онога кога је послао. Иако је Христос као

оваплоћена љубав и правда Божија био међу љима и као што каже Св.Јован као „светлост

која светли тама је не обузе“ (Јн.1,5), на један личан непосредан начин они остају

заробљени људским размишљањем и маштаријама не успевајући да виде љубав.

Истину о љубави Христос тпокушава да им покаже наглашавајући да су духовне

ствари претежније од телесних и да је душа важнија од тела. Духовне ствари или духовна

храна која је потребна души су у њеном путу ка Богу јесте Христос и његова наука,

хранити себе том храном треба да је главни задатак човековог живота. То сам Господ

потврђује: „Старајте се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни“

(Јн.6,26). Потребан је човеков напор да оно што је Христово претвори у своје и учини

својим, „А све то претпоставља дуг и напоран посао, саморадњу. И када човек оно што је

Христово подвизима претвори у своје, зато што је бесмртно и вечно, и самог човека, и Он

остаје за живот вечни“. 34

Како треба веровати и тако показати љубав према Богу Христос показује када

говори о себи као хлебу живота. На несхватање Јевреја о природи хлеба и како да чине

Божија дела Христос им одговара да се божије дело састоји у вери и послушности њему.

За такво дело потребна је добровољна човекова сарадња са божанском благодашћу.

Небески хлеб је сам Христос као што и Он сам то каже: „Ја сам хлеб живота, који мени

долази неће огладнети и који у мене верује неће ожеднети „ (Јн.6,33-35). Глад и жеђ

настају када се човек удаљи од Бога, а Христос заувек гаси ту глад и жеђ не нарушавајући

људску слободу. Иако је као хлеб живота био очигледан људима, људи га одбацују.

33 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.61.34 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.69.

25

„ Видети Бога и не веровати у Њега то је чисто људска специјалност, ђаволи га виде,

вјерују и дршћу“. 35

„Видети мене Бога, хлеб живота, хлеб Божији и не видети да сам Бог, као Бог ја

имам све силе помоћу којих би вас приморао да идете за мном, да верујете у мене. Али

вера је део слободе човечје, а не насиље од стране Бога или ма кога. Вера је дело љубави

према ономе што ја као Богочовек доносим свету. Ко воли све што је Божје, све што је од

Бога, тај се одлучује на веру у Мене као носиоца и раздаваоца свега тога“. 36

Вера у Христа рађа се код човека кога Бог шаље и даје Христу. Ово давање од

стране Оца бива на тај начин што Отац божанском благодаћу привлачи људе Христу:

„Нико не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла и ја ћу га васкрснути у

последњи дан“ (Јн.6,44). Благодат привлачи али не уништава човекову слободну вољу.

Човек својом слободном одлуком може да се успротиви божанској благодати која га води

вери у Бога и Сина Божијег. Уколико одбија божију благодат остаје неверан, а ако

сарађује са њом сигурно долази Христу. Христос је дошао да спасава људе али по Очевој

вољи спасиће се само они које Отац даје Сину тј. Они који сарађују са Божјом благодаћу и

у Христа верују. „При томе човек не остаје у неком пасивном ставу већ у најинтензивнијој

активности, зато што је спасење спојено са пуно самодрицања и са ношењем крста.

Христу долази само које вредни, послушни и доследни служитељ Божији. 37

За разлику од других религија као што су будизам, ислам, где је Бог (или Богови)

негде далеко од људи, а са људима комуницирају преко појединаца, пророка који уче

људе како треба да се понашају и живе, али и поред тога што неке од њих имају узвишено

морално учење, оне не решавају човеков најтежи проблем а то је спасење од греха и

смрти. Христос за разлику од њих долази међу људе, живи један људски живот, из љубави

према њима бива мучен, понижаван, али све то подноси и решава њихов егзистенцијални

проблем смрти.

Сад смрт није човеков најстрашнији непријатељ јер постоји живот вечни и

васкрсење мртвих „Богочовек није своје Еванђеље спустио са неба на земљу а сам остао

35 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.71.36 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.72.37 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.54.

26

на небу, сакривен за очи људске. У том случају људи би са правом одбацили Еванђеље као

књигу, као теорију, као збир мртвих прописа које није у стању да испуни људско биће као

што је човек. Али супротно томе: Бог Логос је постао човек, постао видљив по животу

земаљском, видљив по свима својим божанским савршенствима, људи у Њему ако хоће

могу да виде и целог Бога, Његов вечни живот и његову љубав. И на основу виђеног, на

основу онога што очима размотрише, и видеше и рукама опипаше (1 Јн.1,1), они се

одлучују да верују у Њега“. 38

Онај који верује и узвраћа на љубав Божију стиче живот вечни јер Христос каже:

„Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живјеће вавјек; и хљеб који

ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета“ (Јн.6,51). Вера у Христа стиче се

вечни живот, јер је Христос који је сам живот у исто време животни хлеб за људе. Тај хлеб

Исус упоређује са маном, истичући њихово различито дејство. Једење мане је било

ограничено на време боравка израљског народа у пустињи и мана је давала као и свака

друга храна физички живот за неко време али није могла да спречи смрт. Насупрот мани

небески хлеб има у себи моћ да уклони духовну смрт, а такође да припреми тело за

духовну славу тако да је физичка смрт само један прелаз у живот прословљеног Христовог

тела. Исус и сам указује на своје порекло и како се може наћи живи хлеб „Исус као

Спаситељ и са његовом личношћу спојено дело искупљења јесте живи хлеб за људе.

Назива се живим хлебом , зато што је његова природа и суштина живот“. 39

Прво је хлеб био сам Христос који је са неба сишао а сада је то његово тело:“ Који

једе моје тијело и пије моју крв, има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“

(Јн.6,54). Његово тело и крв примамо у Светој Евхаристији која се одвија у Цркви, која и

јесте сам Христос. Света Евхаристија јача и усавршава духовни живот, она омогућава и

васкрсење тела тако што у овој светој тајни долази у додир са Христовим прослављеним

телом и тако на тај начин прима благодат којој је сврха прослављење човечијег тела.

Свети Оци наглашавају ово дејство свете евхаристије која води у бесмртност, тако је Св.

Игњатије Антиохијски назива леком бесмртности а свети Јустин додаје да се наше тело и

крв хране светом евхаристијом.

38 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.73.39 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.55.

27

Примањем тела и крви човек ступа у заједницу са Христом која се састоји у томе

што Христос својом божанском силом и благодаћу борави у човеку тако да Христос

постаје предмет човековог схватања, хтења и делања. Сав живот се креће између Бога и

Богочовека, ван њега нема правог живота а храна његова је цела Богочовекова личност јер

сам Он каже: „Који једе мене и он ће живети мене ради“ (Јн.6,57).

Примање Свете Евхаристије оснива једну посебну животну заједницу између

Христа и онога који верује: „У овој светој тајни човек прима не само благодат уопште већ

и самог даваоца благодати; прима у себе прослављеног Богочовека и ступа са њим у

најтешњиу заједницу која се овде може на земљи замислити. То је заједница и јединство

живота“. 140

Љубав према ближњем посебно буђење љубави у окорелим људским срцима јесте и

догађај са блудницом коју су Јевреји хтели да каменују и чију аргументацију за тај чин

Христос побија једноставном реченицом: „Који је међу вама без гријеха нека први баци

камен на њу“ (Јн.8,7). Људи су павши у грех заборавили и изгубили појам о љубави и

праштању. Христос им то показује овим догађајем и речима: „Ја сам свјетлост свијету; ко

иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота“ (Јн.8,12).

Светлост света, Христос обасјава све што је у свету и човеку и тек уз помоћ те

светлости човек може сагледати све што је у њему и добро и зло. Без те светлости човек

нем прави оријентир у животи и хода у тами, а са Христом човеку се открива прави

смисао живота. Тај смисао живота сачињава љубав према ближњем, и то она љубав у којој

је човек спреман да се жртвује за другога. Али људи и поред Христових дела нису

препознавали Спаситеља у његовој личности. Зато Христос говори Јеврејима: „Када би

Бог био отац ваш, љубили бисте мене; јер ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао сам

од себе, него ме Он посла“ (Јн.8,42).

Онај човек који узвраћа на Божију љубав онако како је Бог заповједио људима, тј. у

своме животу према свима, предајући се свим бићем ближњем а кроз њега и Богу, постаје

Син Божији, а Бог Отац његов и кроз ту љубав препознаје човек препознаје Христа као

Сина Божијег и препознаје његову истину. Плод Христове истине је слобода која

40 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.57.28

обухвата два момента: ослобођење човека од робовања греху и његов прелазак у стање

духовне слободе. Роб је био у потпуног власти господара и није увек остајао у

господаревом дому, док насупрот њему Син остаје вечно.

Јевреји су неразумевајући Христову спаситељску улогу упорно позивали на

Мојсија и пророке иако су они сведочили о Христу. Исус им је указивао на своје

прослављење које је Очево дело и које се показује у извршавању месијанског дела које је

Отац поверио Сину, а продужује с дејстом Светог Духа, радом апостола и њихових

следбенка.

Св. Јован у свом јеванђељу управо истиче ову нераскидиву везу између Бога Оца и

Сина коју Христос увек истиче и која је најважнија у његовом животу. Због те љубави

према Оцу он и постаје човек да би човека укључио у тај божански живот љубави што је

на крају и био циљ стварања света. „Један од Свете Тројице Бог Логос зато је и постао

човек, да би нам све то предао на чисто човечански, људски начин. И он целог свог

живота на земљи, само то и ради кроз Цркву своју и из Цркве своје. Христоборци

захтевају од Богочовека да се баш свега тога одрекне. Одрекне ли се тога, одрекао се себе,

престао је бити Спаситељ људи од греха и смрти, постао је обичан човек, па макар био

„највећи мудрац“, „највећи философ“, најбољи човек. А баш то Богочовештво, то вечно

богочовештво и јесте чега се Исус не може одрећи нити може“. 41

Христос жели да им покаже шта је прави смисао човековог живота и где се налази

извор тог живота. Налази се у животу Свете Тројице тј. љубави Бога Оца којом живи све и

која даје циљ човековом животу, а то је живот вечни. Том љубављу живи првенствено Син

Божији који једино може да да тај живот човеку, коме да би видео у њему Спаситеља се

обраћа: „Прије него Аврам настаде Ја сам“ (Јн.8,59).

Критикујући фарисеје који су народ водили у пропаст Христос им изговара причу о

добром пастиру да би им показао какву љубав треба да има пастир према свом народу и

пре свега ко је у ствари прави пастир. Слика о добром пастиру има своју основу у Старом

Завету где се однос Бога и јеврејског народа представља као однос пастира и његовог

стада“ (Ис.40,11). Тако Христос говори: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој

41 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.98.29

полаже за овце. (Јн.10,11). Пастир добри је само онај који спасава људе од смрти и даје им

једино истинско добро а то је живот вечни. У њему човек једино налази бесмртност своје

личности. „Душу своју је положио за овце, све људе на овом свету, положио је на крсту да

би својом силом сатро смрт из чега се види једна велика љубав Божија. Љубављу

придобија људе и води их из смрти у живот. У томе се састоји Истинска доброта Доброг

Пастира, све љубављу и за љубав, ништа, ни силом ни грехом , ни смрћу“. То нам Христос

потврђује својим речима: „Као што Отац познаје мене и ја живот свој полажем за овце“

(Јн.10,15). Пастир добри живи међу људима и они који узвраћају на његову љубав и живе

том љубављу као својим животом постају његови сродници, укључују се у тројични живот

а Пастир се бори са свим непријатељима њиховим. И они, помоћу Њега који нас љуби“

(Рим.8,37), Спаситеља и Бога тријумфују над грехом и смрћу. Грех је разорио људску

природу која је до грехопада била у свим људима једна, а успостављање поновног

јединства остварује се у Цркви. У Цркви се у ствари врши реинтеграција људске природе,

људског саосећања и самосазнања те сваки искрени члан осећа себе као и све као себе, и

сматра све као себе и себе као све“. 42

Пастири људских душа по упуству самог Христа који каже: „Ако ко хоће за мном

ићи, нека се одрекне себе, а понесе крст свој и за мном иде“ (Мт.16,24), мора да буде

пример своме стаду у речи и делу. Исус као добри пастир не само да не тражи ништа за

себе него самога себе предаје за живот и спас свог стада. „Он је у исто време узор свим

пастирима људских душа у Цркви. А пастири ће одговорити овом узвишеном позиву ако

буду подржавали пастирску љубав и верност Пастира над пастирима. Бог који је сам

пастир Израиљев обећао је да ће у месијанско време дати свом народу једног пастира“. 43

За разлику лажних пастира који изневере своје стадо Исус са својим стадом ступа у

најтешњу заједницу, и у свим њиховим потребама притиче у помоћ. Однос Христа и

његовог стада треба да буде одраз Бога Оца и Сина. Као што је Христу као јединородном

Сину својствено једно посебно познавање Оца тако што међу њима постоји животна

заједница основана на узајамном познавању и љубави.

42 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр108 и 109.43 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.79.

30

Однос Христа као пастира и његовог стада продубљен је заслугом његове крсне

смрти, којом је уклонио препреку између Јевреја и многобожаца и све ујединио у један

Божији народ (Еф.2,18-14). „Исус открива тајне љубави свог божанског срца. Свемогући и

сведобри Бог који је љубав, показује своју милосрдну љубав према грешном човечанству,

које личи на стадо без пастира, опкољено и гоњено. Исто тако и Син Божији је предмет

Очеве љубави. Као Богочовек он је од момента оваплоћења такође вољен, али је стекао

посебно Очеву љубав што је извршио дела људског спасења“. 44

Сврха његовог добровољног предавања смрти јесте поново узимање живота и

затоИсус истиче ову сврху своје смрти, зато што је његово васкрсење неопходни услов за

живот и постојање новог Божијег царства. То видимо и из Христових речи: „Зато ме Отац

љуби, јер ја свој живот полажем да га опет узмем, Нико га не узима од мене, него га ја сам

од себе полажем. Власт имам положити га, и власт имам опет узети га. Ову заповест

примих од Оца свога“ (Јн.10,17-18).

Његово предавање самога себе је његово слободно дело, послушности Оцу. Он има

живот у себи нико му га не може одузети и одатле долази његов суверенитет и пуна

слобода пред смрћу. Христово човелољубље је толико огромно да Бог Отац њиме нормира

свој однос према Сину. Смрт нема власт над Христом, он душу полаже кроз крсну смрт за

све људе, а узима је опет васкрсењем, чинећи то човечанском својом природом уз њену

сарадњу са божанском. И поред свега тога што је урадио за људе многи ту љубав

Христову нису препознали тада а ни касније кроз векове, а за многе ни данас он није

постојао нити постоји.

„А ако Богочовек није све то и несравњено више од тога, онда-ни човек, ни земља,

ни небо, немају никаквог разумног смисла, већ све то треба спалити и потпуно уништити.

Људима преостаје само један напор за њихов демонски чин: да измисле диманит којим ће

у парампарчад разнети небо, и земљу, и што је главно, људе, људе, људе“.45

Да је Исус Месија и Син Божији доказује и речима и делима, који су једно тј. дела

су остварено Еванђеље. Међу људима дела су објективизација људског духа, а Исусова

дела су објективизација његовог духа која сведоче да је Он Богочовек „дела која ја

44 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.8045 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.111.

31

створим у име Оца свога она сведоче за мене“ (Јн.10,25). То су дела која нико други не

може урадити осим Бога. Бог је лично присутан у свету, као Личност која успоставља

однос са човеком, његова дела су лако видљива онима који на љубав Божију одговарају

вером и љубављу могу опитно да се увере у постојање тих дела. „На љубав одговорити

љубављу. Ту нема ничег принудног, нити насилног, ничег механичког, аутоматског“. 46

Да би се веровало у Христа треба са њим уједињен, треба бити „од горе“ (Јн.8,23),

„од Бога“ (Јн.8,47), „од истине“ (Јн.18,37), „припадати његовим овцама“ (Јн.10,14).

Веровање које чува Син чува и Отац јер су Отац и Син једно. Као што је током свог рада

са људима своја дела изједначавао са Очевим, сада своју личност изједначава са Очевом и

тиме потврђује његову једносушност. „ Ја и Отац једно само“ (Јн.11,30). Христос је Бог са

телом , тело је учинио својим како себи тако и Оцу.

„Исус Христос је узрокована Личност пошто је рађањем изашао из Очевог наручја,

да иако у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно у Христу који помири свијет са

собом“ (2 Кор.5,19), су присутна и два друга лица Свете Тројице. Дело Спасења Сина

Божијег једини је узрок човекове заједнице са Светом Тројицом. Иако је лично Његово,

оно је преко његовох божанства у јединству и са Оцем. Преко тела је једносушан са

људима а преко божанства са Оцем. Богочовек је савршена богочовечанска синтеза јер

преко тела може оно што је Божије пренети на људски начин, а Богу на божански оно што

је људски.

Да је заиста једнак Богу и Бог, Господ Христос упорно брани и кад хоће да га

каменују јер то је нешто чега се Он никада ни по коју цену цену не може одрећи. Ако би

се одрекао, одрекао би се себе и целокупног свог дела. Иако су та дела човечанска по

својој стварности, божанска су по својој сили и узроку и сва воде Богу Оцу и кроз Њега

Сину. Христову љубав и бригу према људима видимо у васкрсењу његовог пријатеља

Лазара: „Лазар пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим“ (Јн.11,11), и љубав

његових ученика према Њему: „Онда Тома звани Близанац, рече осталим ученицима:

Хајде и да ми помремо с њим“ (Јн.11,16).

46 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.112.32

Христос и болест претвара у славу Божију у средини оних који га воле и Он им

узвраћа на ти љубав. Нежност љубави видимо и у Маријином писму упућеном Христу:

„Господе ево болује онај кога ти љубиш“ (Јн.11,3). Умрети је исто што и заспати, сном из

кога може пробудити само Христос. Сада када је Христос међу људима, смрт није

најстрашнији непријатељ, јер хришћани осећају да је она немоћна пред Христом. То

осећају они људи који су се са љубављу везали за Њега и постали његови пријатељи. То

осећа и Марија која каже: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој. Али и сада

знам, да шта год заиштеш у Бога, даће ти Бог“ (Јн.11,21-22). То је пример праве љубави и

вере у Бога, поверење да је Он једини тај који може човеку да обезбеди вечни живот.

Бога смо отерали својим греховима јер је човек као слободна личност уместо Бога

изабрао грех и смрт. „То је наша посредна и непосредна љубав према смрти, наша

заљубљеност у смрт, наша воља за смрт, док је Христово еванђеље јесте воља

бесмртности, а то: воља за моћ, јер је само она моћ истинска која смрт претвара у сан“. 24

„Христос као „светлост света“ је сунце које даје светлост целом свету. У пренесеном

значењу за Исуса је светлост била Очева воља, која сјаји као сунце и показује пут. За

апостоле као и све верне светлост је Христос, његова истина и благодат која показује

духовни пут и даје снагу да се њиме иде“. 47

То и Христос потврђује речима које представљају скраћено јеванђеље: „Ја сам

васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живеће“ (Јн.11,25). „ Људе васкрсава

не само зато што је победник смрти, него зато што са њим и у њему као глава тела

васкрсавају и његови судови. Верујући у Христа и крстећи се у његово име верни

васкрсавају из смрти за виши, духовни живот. Ко је поверовао у Христа заувек је победио

смрт, Лазарево васкрсење је знак те победе“. 48

Својом вером и крштењем човек постаје део његовог тела, па тако учествује у

његовом васкрсењу и вечном животу. Да је био прави истинити човек и да је волео своје

ближње видимо из речи Св.Јована: „Онда Исус кад је видје гдје плаче и гдје плачу Јудејци

који дођоше са њом потресе се у духу и сам се узбуди. И рече: Гдје сте га метнули?

Рекоше му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе“ (Јн.11,33-35). „Христос као

47 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.84.48 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.85.

33

прави и истинити човек, у коме је куцало људско срце, био је потресен саучешћем које га

је обузело. Распитујући се за Лазарев гроб он показује своју спремност да помогне. По

његовом примеру сваки хришћанин треба да жали када изгуби неког рођака или пријатеља

и да ту своју жалост блажи надом на поновно виђење“. 49

Христос је тужан кад види колико је грех и смрт савладала човека и колико је он

немоћан са њим да се бори. Међу људима се простире пустиња смрти зато Св.Јован

Крститељ позива људе на покајање да би могли да виде одакле спасење људима стиже, а

оно се постиже предавањем себе Богу и одбацивањем греха јер само тако можемо бити

Христови ученици. Без Бога човек не може да уради ништа, али може дати од себе оно на

основу чега Бог може урадити све за њега, а то је управо вера у Христову свемоћ и љубав,

свесност о сопственој немоћи и Христовој свемоћи. По апостолу Павлу „када сам слаб,

онда сам силан“, „Све могу у Исусу Христу који ми моћи даје“, „смернима даје благодат, а

гордима се противи“.

То је основно начело еванђелског живота и победе над смрћу и једном и другом.

Свакако најлепши пример љубави човекове према Богу, искрене захвалности за све што је

учинио за њих јесте Маријино помазивање Христових ногу. „А Марија, узевши литру

правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове и обриса косом својом ноге

његове; а кућа се напуни мириса од мира“ (Јн.12,3). Нико као Марија није знао ни осетио

шта је пријатно Богу, а то је људски миомирис. Најлепшу захвалност за све што нам је

Христос донео, сва своја осећања она је измешала са миром и опрала ноге Христове. Зато

је Христос ово њено дело оценио као пример највеће љубави. Она је показала да је Он

највећа вредност за људ, посебно сиромахе, јер када је Он у свету и њима се проповеда

јеванђеље и њихов живот постаје благовест, а они благовесници.

Христова молитва Оца за Лазарево васкрсење показује јединство Оца и Сина. Она

је имала за циљ да покаже да Он предузима васкрсење по Очевој вољи, и да је то сила

Божија. Као такав Он даје меру хришћанске љубави и путоказ свакоме ко хоће да крене за

њим. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овом свијету сачуваће га

за живот вјечни“ (Јн.12,25). Христос жели овим речима да покаже људима да човек док је

самољубив, затворен у себе он је бесплодан, и док не жртвује своју природу, живот за

49 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.122.34

другога, док не пробије самољубље љубављу према ближњем, не може наћи прави циљ

свог живота нити га испунити а то је улазак у један нови бесмртни живот.

Христа треба претпоставити земаљским стварима као љубав мржњи и онда ће

човек правилно оценити себе и почети правилно живети правим еванђелским животом

који није ништа друго него вечни живот човеков у Богу, овде на земљи и горе на небу.

„Као што тело зато што је од земље, мора да сахрани земљом, тако и душа, зато што је

боголика, зато што је од Бога, мора да се храни Богом, ако хоће да живи. Уобрази ли душа

иако боголика, да је самостална, и довољна себи, тј. љуби ли само себе, она у ствари губи

себе, убија себе а чим осети да је она без Бога ништа и да ће умрети вечном смрћу, ако се

Њиме не храни и не одржава она омрзне себе, не сматра себе низашта, већ своју вредност

види у Богу и сву бесмртност и сву вечност и сав рај“. фуснота

Христос је дошао да донесе искупљење људима који су отпали од Бога зато мора да

страда и умре да би свету донео спасење, а Оца прославио. Својим примером он показује

да је жртва услов сваког плодног рада у духовном животу. То видимо и из Христове

молитве Оцу: „Сад је душа моја узбуђена и шта да речем? Оче, спаси ме од часа овога, али

зато дођох за час овај. Оче прослави име своје! Тада дође глас са неба: И прославих и опет

ћу прославити!“ (Јн.12,27-28). Да би сви људи могли да се у погледу жртвовања угледају

на њега, Исус им не даје само савете већ и помоћ благодат Божију. Плод који је Он донео

и који стално доноси састоји се у томе што се на све верне преноси најпре духовно а затим

и телесно васкрсење. По његовом примеру и код његових ученика прослављење ће бити

спојено са животим пуним жртвовања, али за његове ученике није примаран сопствени

живот, већ личност Сина Божијег, Спаситеља. У следовању и служби Њему они су дужни

да се вежбају у самоодрицању, јер се само тако добија живот вечни.

„Грешни свет Христос ће осудити својом смрћу, јер ће њом победити грех, а

владара тога света збацити са његова престола. На тај начин свет престаје да буде царство

мрака; уместо њега улази у царство светлости. Борба месијанског царства са владаром

овога света који „иде около као лав који риче тражећи кога да прождере“ (Петр.8,8),

додуше је и даље, али после Христовог прослављења сатана може да савлада само оног

човека који му се добровољно предаје и одбија спасоносна средства која му Црква даје“. 50

50 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.94.35

„А пред празник Пасхе знајући Исус да је дошао његов час да пређе из овога

свијета Оцу љубивши своје који су у свијету, љубио их је до краја“ (Јн.13,1). Исус је знао

да му предстоји растанак од апостола зато им указује љубав до њених крајњих граница

што видимо и код еванђелисте Луке: „Врло сам жељан да једем ову Пасху са вама пре но

што пострадам. Јер вам кажем: нећу ја више јести док се не испуни у царству Божијем“

(Мт.22,15-16).

Због провалије између Бога и човека, Христос је из љубави дошао у наш свет,

љубављу је живео за све време свог боравка на земљи, и остао до краја у тој љубави, иако

су многи људи на његову љубав одговорили мржњом и злобом, чак и један од

дванесторице апостола на учитељову љубав одговара издајом. Ово нам показује да

Христос свој однос према људима заснива на слободи, јер ако би се човеку одузела његова

слобода постао би робот, фигура која не може да воли и узврати на љубав. Престао би да

буде икона Божија, јер је слободан и љубав чини живот како Бога тако и живот човека. На

божанској љубави и слободи стоји цело јеванђење, нико се насилно не не спасава, спасење

Христос нуди али не намеће.

Међу апостолима је дошло до препирке који се од њих сматра највећим. Он им

указује своју љубав баш у тренутку кад један од њих има намеру да их изда. „Устаде од

вечере и скиде горње хаљине па узе убрус и опаса се њиме“ (Јн.13,4). Смисао тог дела они

нису разумели као ни апостол Петар који се том чину опирао јер се одбијањем искључује

из заједнице са Исусом, као што се одбијањем прања ногу одбија и врлина понизности и

љубав према ближњем чији је узор ово дело било. Христос је овим поступком хтео да

покаже да је једино људе могуће спасити служећи им смерно по угледу на Њега. Само се

тако може имати удела са Христом јер само смерна љубав чисти од греха. На њу човек

може одговориту само истом љубављу и смерношћу и онда му је спасење остварено. Један

од Христових ученика који је предњачио у својој љубави према Учитељу био је писац

Јеванђеља Св.Јован кога је Христос посебно волео. Исус рече: „Заиста, заиста вам кажем,

један од вас издаће ме. А један од ученика његових, кога Исус љубљаше бјеше наслоњен

на наручје Исусово“ (Јн.13,21,23).

Људи су дошли дотле у греху да на сва дела која је Христос учинио за њих

одговарају тако што га један од његових најближих ученика издаје. Зато је и Господ 36

потресен, али им то он није открио чак но свом најближем ученику. Исус је Јована много

волео, зато је он и постао апостол љубави јер је осетио да је Христос љубав, Бог љубави и

зато му Христос открива тајну о свом издајнику, али веома неприметно. Спаситељ је до

последњег тренутка својом љубављу покушавао да спасе Јуду од зле намере, Јуда је

искористио своју слободу и упркос Исусовој љубави, примио је Сатану у себе. На

растанку им оставља нову заповест о међусобној љубави: „Заповјест нову дајем вам: да

љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви

познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн.13,33-35).

„Та заповест се већ налазила у Мојсијевом закону, али је ипак нова зато што је њу

тек Исус остварио, и што че се по њој ново време које почиње Исусовом смрћу

разликовати од старога. Од сада ће људско друштво бити одговорно пред овим Исусовим

новим учењем. Прави напредак ће се мерити по томе колико је закон божанске љубави

остварен“. 51

У хришћанству љубав према ближњем је нова, зато што је њена норма и мотив

Христова љубав према људима. Заповест о љубави је нова прво у погледу обима, док се

старозаветна наредба најпре односила на Јевреје, хришћанска љубав се односи на све

људе без разлике на народност. Нова је и у погледу своје суштине и садржаја, јер док је

старозаветна љубав према ближњем стављала акценат на правичност и опраштање нанете

увреде, хришћанство тражи љубав пуну самоодрицања и спремности на жртву која је

спремна да да живот за ближњег. Оно што Христову љубав чини изузетно новом и по

чему она заслужује да се назива таквом, јесте и то што она воли људе и у њиховим манама

и гресима. Он не изједначује грех са грешником, већ раздваја грех од грешника, спасава га

од греха а грех осуђује. Она никада не воли грех због грешника, него мрзи грех а воли

грешника, она увек воли Христово а а осуђује грех. Знак те љубави је да људи воле „као

што он љуби“ не додајући њој ништа ни одузимајући, по њој се познају да су његови

ученици и по њој се Христос распознаје у свету.

„У погледу остваривања саме заповести о љубави Христос нас је тек својом

благодаћу оспособио да можемо љубав према ближњем да остваримо у пуном обиму.

51 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.101.37

Остварење љубави према ближњем је карактеристичан знак Христових следбеника. Та

љубав је стварно задивила многобожачки свет“. 52

На питање сваког човека које се огледа у Томином питању; „Господе куда идеш; и

како можемо знати пут? Христос одговара: Ја са пут, истина и живот; нико не долази Оцу

осим кроз мене“ (Јн.14,5-6). Христос као Богочовек који је једини посредник између Бога

и људи, Он је пут јер Открива Оца, а Оцу долази само онај човек који је са Христом

уједињен и у њему остаје. Као Син Божији он је оваплоћена истина и извор вечног живота

који се састоји у познавању Оца присутног у Сину (Јн.17,3). Само посредством Сина

Божијег човек већ за време свог земаљског живота долази у прави однос са Оцем и само

посредством Сина може се вечно сјединити са Оцем.

„Као што је Бог љубав, тако је и Исус љубав, оваполоћење божанске љубави.

Сваки моменат његовог земаљског живота, свака његова мисао, свака реч, свако дело, све

беше љубав. Као што сунце не престаје да светли и греје, тако је и Исус за време свог

земаљског живота био једино откровење божанске љубави која се простире на све и не

прави међу људима никакве разлике“. 53

После Христовог вазнесења свет више неће видети Христа, али ће га верни видети

духовним видом који је плод просвећења Духом Светим. Дух истине уводи упознавање

Христове личности и даје се свима који Бога воле а који ту своју љубав показују у чувању

и вршењу заповести: „Ако ме љубите, заповјести моје држите, И ја ћу умолити Оца, и даће

вам другог Утјешитеља да пребива са вама вавијек“ (Јн.14,15-16). „Исусови ученици још

немају ону савршену самоодречну љубав која се радује и приликом растанка од

љубљенога и која је слободна од сваког самољубља. Такву љубав распламтиће у њима Дух

Свети, и само таквом љубављу надахнути они ће моћи да се осећају срећнима када у

Исусово време буду гоњени“. 54

Држање заповести јесте непрекидан подвиг, али Христос даје силе човеку које тај

подвиг чине лакшим па се тако испуњавају све Јованове речи: „Ово је љубав Божија; да

заповести његове држимо, а заповести његове нису тешке“ (1 Јн.5,3). Држањем Христових

52 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.102.53 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.102.54 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.107.

38

заповести човек добија благодат Светог Духа па је тако прави хришћанин христоносац јер

тако остварује Христове заповести: „да држе све што сам вам заповедио, и ево ја сам са

вама у све дане до свршетка света“ (Мт.28,20). То видимо и код Св.Јована који нам то још

више продубљује: „Ко има заповјести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који ме

љуби и тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам“(Јн.14,21).

„То је најмилије богојављање. Христољубље практично низводи самог Господа

Исуса Христа у душу христољупчеву. Љубав је боговидац Христовидац.Без ње, човек

остаје слеп, те не види Бога у Христу. А не види ли Бога у Њему не може га видети ни у

ком друго бићу или твари, јер је у свему другом Бог присутан на начин бескрајно мање

очигледан и видљив. „Јавићу му се сам“, и јављао се многобројним светитељима и

праведницима“. 55

Кроз подвиг љубави према Христу човек прима у себе Свету Тројицу и тако

испуњава циљ свог живота и у њему бива све у име Оца, Сина и Светога Духа. То нам

потврђује и Св. Јован преносећи Христове речи: „Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и

Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн.14,23). Зато је

Христос извршио спасење људи да би им открио тај циљ и дао им сва средства за

остварење онога што је човек стварањем требао да постане . „А слава је његова у томе: да

се као људско прослави вечно божанском славом на тај начин што ће га Богочовек

узнети као своје и посдаити са десне стране Бога Оца изнад свих херувима и серафима. У

томе је радост људска“. 56

Христос је више пута наговестио да се његовим одласком прекида унутрашња

заједница између њега и његових ученика: „Идем и доћићу вама. Када бисте ме љубили,

обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу; јер Отац мој већи је од мене“ (Јн.14,28). Сада

ту заједницу засновану на вери и љубави, упоређује са чокотом и његовим полодовима.

„Христос себе назива чокотом чији је плод љубави нови Израиљ, народ Божији који неће

изневерити заједницу љубави са Богом . Он је идеалан чокот; идеја безусловне, животне

заједнице, која је у природи представљена односом чокота према лози, између њега и

55 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.155.56 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.108.

39

Цркве дошла је до пуног свог остварења. Као Син Божији по свом бићу и раду он је за све

људе оно што је чокот за лозу“. 57

Под лозама се најпре подразумевају апостоли, а затим сви верни, уопште, који су

као удови Христовог тела, налазе на чокоту Христу. Плод такве заједнице је светлост

живота која се постиже извршавањем Божијих заповести, а посебно љубави. Ко не доноси

такав плод и и не врши Божију вољу, на спољашњи начин припада чокоту у који се

учлањује крштењем, али као изданак који не доноси плод он губи унутрашњу заједницу са

Христом. „Лоза која доноси род, чисти се разним искушењима и дејством Светог Духа, да

би били још плоднији. Неплодне лозе, људи који своју веру не сједињују са љубављу,

одвајају се од Христа одузимањем благодати што доводи до духовне смрти“. 58

Хришћанску међусобну љубав Спаситељ истиче насупрот мржњи света према

његовим ученицима: „Ово вам заповједам да љубите једни друге. Ако нас мрзи свијет,

знајте да је мене омрзнуо прије вас. Али да се испуни ријеч написана у Закону њихову:

Омрзнуше ме ни за што“ (Јн.17,18,25). Као Христови ученици апостоли морају делити

судбину свог учитеља због његовог имена и науке. „Цело Јованово еванђеље и креће

према овом „часу“ Исусовог страдања и васкрсења и откривања Очеве славе“. 59

Зато што је Бог Отац дао своме Сину месијанску власт, прослављење Сина је због

испуњења његове месијанске мисије у исто време и прослављење Оца. Његова месијанска

власт се простире над свима људима и зато његова Црква има да испуни један

универзалан циљ, који је био сврха Христовог доласка на свет тј. да људима да живот

вечни. Вечни живот састоји се у познавању јединога правога Бога и Исуса Христа кога је

послао. То право познавање Бога обаухвата и правилан став према њему који одговара том

познавању. То је живо познавање Бога који се испољава вером, љубављу и послушношћу.

Оно није само извор вечног живота него и сам тај живот. Предмет тог познавања је једини

и прави истнити Бог и Исус Христос кога је Бог послао и без кога не би било потпуно

познавање Бога.

57 Исто58 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.109.59 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.116.

40

„Ми знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо истинитога; ми

јесмо у Истнитоме, у Сину његовом Исусу Христосу. Он је истинити Бог и живот вечни“

(1 Јн.5,20). У својој молитви Оцу он се моли да људи достигну врхунац љубави, а то је да

учествују кроз њега у божанском животу, да буду једно као што су Отац и Син једно.

Једно означава веру у Цркви, коришћење благодатних дарова и потпуно предавање

Светоме Духу који влада у Цркви. Једносушност Оца и Сина треба да буде узор онога

јединства које треба да постоји између верних у Цркви. То јединство не сме да буде само

спољашње, него унутрашње које се постиже само када су хришћани у својој вери и

љубави спојени са Богом Оцем и Сином. Дела Сина Божијег показују; да су Отац и Син

једно, а тако и чланови Цркве задржавајући свако своју индивидуалност у Оцу и Сину

остварују јединство тј. заједницу. „Сврха јединства јесте да свет дође до уверења да је Бог

послао Исуса Христа и да јединство Цркве буде евидентан доказ за божанство њеног

оснивача“. 60

Тиме што Христос својом благодаћу и кроз примање свете евхаристије станује у

хришћанима остварије се оно саврпшено јединство које је представљено са чокотом и

лозом, главом и удовима једног истог тела. Ово јединство верних није само доказ да је Бог

послао Христа већ је и доказ да су верни сами предмет Очеве љубави, јер само Божија

благодат може да омогући тако присну везу верних са Христом и њих самих међу собом.

Крајња сврха откривања Оца посредством Сина јесте стварање једне нове везе, заједнице

љубави која прожима Оца, Сина и све оне које у њих верују. Слава Сина је плод вечне

љубави Очеве и простирање ове славе на Христове следбенике и Цркву означава

првенствено простирање Очеве љубави на верне. Познавање Бога од стране Христових

верних и Цркве повећаваће се , а као плод тога доћи ће да се љубав Оца простире на Цркву

те ће се она прославити са Сином.

Сва дела његова говоре о његовој божанској љубави према Оцу коју Он непрестано

изражава творећи заповести Очеве. „Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у

љубави мојој. Ако заповјести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја

одржао заповести Оца мојега и остајем у љубави његовој“ (Јн.15,9-10). „Сваки род има

свој корен; корен свих хришћанских дела је Отац Небески. Ко се држи тог корена преко

60 Др.Ермилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, стр.122.41

чокота Богочовека као лоза рађа „многи род“. То рађање многог богочовечанског рода

благодатном силом Божијом која од Оца стално струји кроз Сина у његове следбенике и

чини људе ученицима Христовим“. 61

Људи раслабљени грехом нису ни знали шта је то истинска љубав јер у човечанској

љубави увек има више или мање самољубља док је Христова љубав савршена, потпуна

љубав, божански смерна. Зато Спаситељ на Тајној Вечери и открива тајну своје

богочовечанске љубави као нову заповест о новој љубави. То је нова сила која нам долази

од Оца, а даје нам се Сином у Духу Светом. Божанска љубав је основ живота Свете

Тројице она одржава јединство Тројичног живота при чему свако од Лица остаје савршено

и самостално. Зато је божанска љубав пренесена Христом на нас стваралачка сила која

човека уколико је све више има , чини његову личност савршенијом чинећи да се она

преноси и на друге људе који ступају у однос са нама. То је једна савршена саборна сила

која сједињује човека најпре са Христом и кроз њега са другим људима за све време

водећи његову личност из савршенства у савршенство.

Живећи том силом човек се укључује у живот Свете Тројице и кроз то осећање

божанске љубави човек стварно прелази из смрти у живот и не умире. То се постиже

држањем еванђеља Христовог и његовим испуњавањем кроз које човек непрестано остаје

у његовој љубави. Та љубав је непрекидан подвиг који почиње са вером у Христа, а

продужава се у бесконачно што човек више држи заповести то се јаче укорењује у

Христовој љубави и утемељује у њу и њоме расте „са свима светима“ у све дубине и

висине Христове и тако помоћу ње испуњује „сваком пуноћом Божијом“ (Еф.3,19). „Ово

је заповјест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Држање еванђелских

заповести испуњује душу љубављу. И све те заповести увиру у љубав и на увору своје име

губе јер се све сливају у једну свеобичну заповест, свезаповест Богочовечанску о љубави и

то Богочовечанској љубави“. 62

Тако само Христовом благодатном силом Христова заповест и љубави постаје

„највећа и прва о њој виси сав закон и пророци“, па и сам Богочовек и његово спасење

света. Спаситељ је цело своје еванђеље сабрао у једну заповест о љубави , љубав је

61 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.163.62 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.165.

42

скраћено еванђеље. Љубав према Христу у исто време је и радост према свему

Христовом. Зато је евенђеље блага, радосна вест, велика радост (Лк.2,10). „И то радост у

свему што је Христово и у творењу заповести и у страдању, и у самопођртвовању, у

састрадању Христу, у саваскрсавању са Христом, у савазнесењу са Христом“. 63 „Од ове

љубави нико нема веће да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји

ако творите што вам ја заповједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради

господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Бога својега, објавих

вам“ (Јн.15,13-15).

Највећа љубав је жртвовати душу своју за своје пријатеље. Душа има највећу

вредност, већу од сваког материјалног добра а да би човек могао да поднесе такву жртву

мора да има у себи Христову жртвену љубав. Та љубав је увек готова да се жртвује за све

што доприноси спасењу човека од греха и смрти и пријатељ је свему томе. Ко има те

љубави божанске у себи са радошћу је увек спреман да се жртвује за пријатеље. Христос

је својим Еванђељем донео свету нову садржину пријатељства. По њему право

пријатељство се заснива у светој и божанској љубави човека према човеку. Човек је

пријатељ свему божанском у човеку на томе он заснива своје односе према пријатељу. То

значи да правом пријатељству садржину даје Бог, и да је баш у томе сила и снага

пријатељства.

Tако је Христос својом појавом учинио Бога славним садржином пријатељства, и

да би човек постао пријатељ другом мора прво постати пријатељ Богу својим животом.

Пријатељ Божији се постаје и испуњавањем најважније Христове заповести „ви сте

пријатељи моји( φίλοι μου εστέ), ако творите што вам ја заповедам“. Пријатељима Божијим

откривају се тајне Божије јер их они неће злоупотребити ни издати. Искреној љубави

према Богу, Бог одговара искреном љубављу. Усрдно творећи заповести Божије човек све

више стиче божанске љубави а са њом и у њој истинско знање о Богу и Божијим тајнама.

Такав човек није слуга него пријатељ Божији, а пријатељима се поверавају тајне.

Богочовек је и постао човек и остао међу људима да би људе начинио пријатељима

Божијим, тј. свесним и пуним љубави творцима заповести Божијих. И све што им је за то

63 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.166.43

били потребно, Он је сам казао и дао.Тако је робовски однос према Богу претворен у

пријатељски заснован на узајамној љубави.

Све што човек да од себе кроз чињење еванђелских врлина даје многоструки род.

Поставши пријатељи Божији, а кроз њих и сви ми хришћани, они се удостојавају тога да

им Господ даје све што заишту у име Христовом тј. све оно свето, што је неопходно,

човеку за спасење од смрти и греха. А „тајну воље своје“ Бог нам је открио у Христу“

(Еф.1,9). Тајву благовест нам преносећи Христове речи нам даје св.Јован „не изабрасте ви

мене, него ја вас изабрах и поставих вас да идете и род доносите и род ваш да остане да

што год заиштете од Оца у име мије да вам да“ (Јн.15,16).

„Ово вам заповједам: да љубите једни друге. Ако вас мрзи свијет знајте да је мене

омрзнуо прије вас. Када бисте били од свијета, свијет би своје љубио а као нисте од

свијета него вас ја изабрах од свијета зато вас мрзи свијет“ (Јн.15,17-19). „Све ово има

један божански свециљ богочовечанску љубав. Као да то сачињава тајну свих светих тајни

остварених на Тајној вечери он непрестано понавља и наглашава своју заповијест о

љубави. 64

Христос са својом Личношћу стоји насупрот свету који „у злу лежи“ (Јн.5,19).

Свет, творевина Бога се због греха удаљио од Бога и као такав не признаје Христа и као

такав не препознаје у њему Спаситеља света. Христов човек који љубављу иде за Христом

рађа се за један нови живот, за нови свет Христов зато их овај свет не воли као што не

воли и Христа. Доласком Христа први пут је извршена јасна диференцијација између овог

земаљског и небеског света тј. шта жели један а шта жели други. Христови људи су свим

бићем од онога небеског света, али живе у овом свету да би га помоћу Христа спасавали

од смрти и греха.

Христос објашњава ученицима да ће због Њега и њихове љубави према Њему

страдати. „А Он то учини, Он своје следбенике није претворио у телесне бесмртнике, да

људи не би видевши то сви пошли за Христом, не из љубави према Њему, и из убеђења да

је Он Бог и Спаситељ, него просто запрепашћени чудесима, просто механички пошли за

Њим, без учешћа слободне воље него заробљени неодољивошћу чудеса. Јер како ми је то

64 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.168.44

добро, и та љубав кад су изнуђени? Чим су изнуђени они су престали бити добро и љубав

и постали механички процес механичког човека- робот. Постали то, и с тим престали бити

добро и љубав“. 65

„Јер сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили мене, и вјеровали да ја од Бога

дођох“ (Јн.16,27). Господ Исус Христос ће своје бескрајно човекољубље пренети и на Бога

Оца и умилостивити га према људима. Оно што Бог Отац највише цени код људи јесте

христољубље зато их и воли, јер ко има љубави према Христу, одбацио је грех и нема

љубави према злу. Љубав према Христу је љубав према Богу и вера у Бога, јер љубећи

Христа човек љуби Бога јер је Христос Бог, Друго Лице Свете Тројице. Вера у Христоса

као Бога заснива се на личном искуству доживљене љубави према његовој Личности и

делима. Показујући неизмерно човекољубље себе као Бога Исус изазива у људима љубав

према себи као Богу, а из те љубави се рађа вера у Њега као Бога. Само тако човек

љубављу и вером може схватити Христову Личност и пратити га на његовом пут, јер се

само тако увиди да је Он Бог Логос од Оца изишао и дошао на свет, па им опет оставља

свет и кроз вазнесење иде к Оцу.

А да би охрабрио своје ученике а кроз њих и нас Он благовести: „У свијету ћете

имати жалостм али не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн.16,33). Христос је својим

васкрсењем победио свет, а кроз Њега и ми то чинимо ако живимо и верујемо како је он

живео и веровао. Права вера је непрестано откривање Јеванђељеу свакодневном животу и

узрастање јеванђелским врлинама из подвига у подвиг. Христом се свет побеђије и праве

хришћане васкрсна радост никада не престаје.

У животу Свете Тројице влада сагласје живота љубави како на пољу онтологије

тако и на пољу икономије.Отац својим човекољубљем учествује у домостроју спасења у

коме Син побеђује грех и смрт, ослобађа људе од тога и васкрсењем му даје бесмртност и

живот вечни. А Син је прославио Оца тако што је добровољно из човекољубља извршио

подвиг спасења света. „Спасен човек-то је слава Оца и Сина, и радост њихова.

Грехољубав човек, то је туга и Оца и Сина“. 66

65 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.173.66 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.181.

45

Христову љубав према Оцу тако и његову љубав и бригу за људе видимо и у

Његовој првосвештеничкој молитви: „Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно,

сада као што мене љубиш Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да

гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета. И ја сам објавих

име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима“ (Јн.17,23,24,26).

Све што је Богочовеково сачињава и славу људску јер је Он прославио Бога пред људима

и човека пред Богом. Прославио је Бога својим подвигом, а човека тако што га је увео у

вечну славу Божију. Та двострука слава се испољава у боголиком јединству људи који

верују у Свету Тројицу.

Изузетна слава људи састоји се и у томе „да буду једно као што смо ми једно“. Ту

славу нам даје Христос, зато имајући Њега за пример и извор за живот апостол Павле

саветује: „Живите достојно Бога који вас је призвао у своје Царство и славу“ (1 Сол.2,12),

а то опет значи „живите достојно Еванђеља Христова,“, животом по еванђељу Христовом

човек „расте растом Божијим“, али не сам него само у заједници „са свима светима“

(Кн.2,19). И тако постиже у исто време два циља: лично боголико савршенство које га

чини друштвом боголиког јединства. И једно и друго Христос изражава речима: „Ја у

њима и ти у мени, да буду са свим уједно (ίνα ώσί τετελεώμενο είς εν) и да позна свет да

си ме ти послао, и да си имао љубави њима као к мени што си имао“ (Јн.19,3).

И боголико савршенство личности и боголико савршенство друштва дар је љубави

Божије према човеку, савршено остварене и показане у Богочовеку а кроз њега и у

његовим ученицима. Љубав Бога Оца према Христовим ученицима слична је љубави

Његовој према самом Христу јединородном Сину Божијем. Та божанска љубав јесте

свестваралачка сила којом се обавља и боголико усавршавање личности и боголико

усавршавање јединства. Божанска љубав према људима може се само назвати

човекољубљем, а Христос једини Човекољубац, јер сав од ње, у њој Он даје људима

божанско савршенство и тиме их оспособљава да могу бити где и Он.У тој љубави су

човеку дате човеку све божанске силе, које га оспособљавају за истинско познање Бога и

за истинско живљење при Богу. „Та је љубав сила ради које се и којом се и човек обожује

и постаје „бог по благодати“. 67

67 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.192.46

Богочовек љубављу борави у човеку, али и човек љубављу борави у Богу. Свети

Јован благовести: „Бог је љубав, и који у љубави борави; у Богу борави, и Бог у њему

борави“ (1 Јн.4,16). „Значи: љубав је та божанска сила којом се остварује духовно

јединство са Богом и Бога са људима; и још: љубав је та сила која душе Христових

следбеника сједињује до једнодушности те сваки од њих живи у свима и за све: и сви у

свакоме и и за свакога. А све пак то чини Он, чудесни Господ Христос Бог те љубави и

свих њених остварења, свим световима“. 68

Зато Он и заврши ову своју првосвештеничку молитву, молитвом за такву љубав.

„Оче хоћу да и они које си ми дао буду самном где сам ја да виде славу коју си ми дао, јер

си имао љубав к мени пре постања света. Оче праведни, свет тебе не позна а ја те познах,

и ови познаше да си ме ти послао. И показах им име твоје, и показаћу да љубав којом си

мене љубио у њима буде и ја у њима“ (Јн.17,26). Чак и на Крсту, као врхунцу свога

страдања оствареног ради нас и нашег спасења он мисли на своје ближње. На Крсту је

раширио руке како би привукао све људе на себе и привукао их Оцу. У тренутку када Га

сви напуштају једино су у својој љубави и верности Њему биле постојане жене. Оне нису

учествовале у распeћу Његовом а у то најтежем тренутку са њима је био Св. Јован „ученик

кога Исус љубљаше“. Управо њему Христос поверава мајку на старање и каже“Ето ти

мајке „, а њој „Ето ти сина“.

„Како ли је Божански и савршен био ученик кога љубљаше Исус када се удостојио

да постане други син Богомајке, као рођени брат Јединородног. Морало је у њему нешто

бити изузетно мило, љупко, божанствено због чега га је Господ свељубећи волео

изузетном љубављу. Њему је Господ и поверио Богомајку као да му је са Њом поверио

Цркву“. 69

Ова брига Господа Христа о Богомајци, када Он виси у мукама на крсту чини

саставни део богочовечанског домостроја спасења. Од жена поред Богородице Исуса је

највише волела Марија Магдалена чију нам љубав даје Св. Јован који каже;“ А Марија

стајаше напољу код гроба и плакаше. И када плакаше надвири се над гроб“(ЈН.20,11). Ове

речи Јованове најбоље показују њену љубав према вољеном Учитељу а Христос награђује

68 Исто69 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.204.

47

њену љубав и веру и узвраћа јој многоструко, јавља јој се првој пре него и апостолима

његовим најближим ученицима.

Христос јој се јавља али га она одмах не препознаје. У васкрслом Христу мора да је

било нечега чега није било у Лазару који је такође васкрсао. Лазар је човек а Христос

Богочовек. Лазар је васкрсао као Личност али то васкрсење није имало онтолошки значај

за целокупну људску природу. Христос је васкрсао као Нови Адам, као родоначелник који

силу васкрсења преноси на своју људску природу и ствара ново човечанство које је

победило грех и смрт.

Он је „првенац из мртвих и новина“(1.Кор.15,20,23), „и по Христу ће сви

оживети“(1Кор.15,22). Све је ово било присутно у Христовој личности када се обратио

њој која је велику љубав имала. „Ако хоћете евањђелску љубав, ето њеног оригинала.

Заиста:“љубав све верује“(1.Кор.13,7). Исус је мртав, али за еванђелску љубав, он и као

такав представља бескрајну божанску вредност“.70

Највећа јеванђелска тајна открива се управо у љубави јер само она води до Бога.

Бог је поново примио човека као сина Божијег, примио га као Отац небески. Својим

безграничним човекољубљем Христос је одвео људску природу Богу, вратио је и оправдао

човека пред Богом, учинивши Га, оцем људи.

По васкрсењу Христос је учинио многа чуда пред својим ученицима која нису

записана у јеванђељу. Зашто је тако урадио Св. Јован нам објашњава:“А ова су записана

да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији и да вјерујући имате живот у име

његово“(Јн.20,31). Циљ његових чуда јесте спасење људи вером, он их је чинио само

уколико су она била потребна да би људи поверовали у Њега као Бога и Спаситеља.

Предпостављао је веру по слободном убеђењу вери заснованој на чудима а то значи веру

оних који не видеше и вероваше вери оних који пошто видеше повероваше.

Христољубље је сила којом се само може самопознати Христос што и показује

Христово јављање ученицима код Тиверијског језера. Ту је Јован кога је Исус највише

волео први препознао Христа а Петар пример пламене љубави и вере први кренуо да

стигне до њега. Њих двојица су пример праве љубави али сваки од њих на свој начин.

70 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.207.48

Јован пример истрајне љубави, љубави Крста и страдања, а Петар плаховите и нагле

нарави волео је искрено Христа, али још увек није био постојан и учвршћен у својој вери.

„А кад обједоваше рече Исус Симону Петру:Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови?

Рече му:Да, Господе ти знаш да те волим. Рече му:Напасај јагањце моје. Рече му опет по

други пут:Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му:Да, Господе ти знаш да те волим. Рече

му:Чувај овце моје. Рече му трћи пут:Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што

му рече трећи пут:волиш ли ме? И рече му:Господе, ти све знаш ти знаш да те волим. Рече

му Исус:Напасај овце моје“(Јн.21,15-17).

Петар се Христа три пута одрекао, искрено се покајао, али није знао како то да

каже Христу. Господ га ослобађа мука трократним питањем и његовим одговором.

Показује му слабост његове вере и његове тврдње да Га воли“више него ови“. Спаситељ

се у сва три питања обраћа Петру не као Петру камену вере, већ као Симону сину

Јонином, јер се Петар одрицањем Христа одрекао свог апостолства и себе као Петра и

вратио се старом себи Симону сину Јонином. И када је трећи пут окајао свој грех Христос

га враћа у апостолство.

„Спас је апостолу Петру показао да је апостолство идење за Христом васцелим

бићем, ту нема статике већ непрестана динамика. Зато Христос и по други пут каже

Петру:ти хајде за мном. 71

Цело своје јеванђеље Св. Јован назива сведочанством, личним сведочанством о

свему што је сам доживео као апостол и лични пратилац Господа Христа а нарочито као

ученик „кога љубљаше Исус“. „Лично, на личном опиту засновано сведочанство, ето то је

Еванђеље. Ту нема ничег измишљеног, ни несмотреног:све је емпирично, конкретно,

доживљено. Богочовек је заиста донео свету ову благовест:Бог је помоћу човека постао

најочигледнија и најшира стварност у човечанском свету; Бог је са свима својима

савршенствима ушао кроз Богочовека у људски живот, оваплотио их овде на земљи; дао

људима све што Бог љубави може и хоће да да људима. Зато што је еванђеље живот и

дело Богочовека Христа оно је бескрајно и бесконачно са сваке стране. О томе се у век и

кррозасве векове могу писати и писати књиге али се никада не може рећи све и казати о

Исусу Богогочовеку. Његова чудесна Личност остаје: најмилије и најчудесније чудо на

71 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.217.49

земљи, које никакве речи не могу довољно изразити, нити икакви језици довољно

исказати“.72

Појам љубави у посланицама Св. Јована

Посланице св. Јована нам дају развијеније учење о љубави него што је то случај у

Јеванђељу. Док је тема Јеванђеља Христос, оваплоћена Љубав Божија где је св. Јован имао

за циљ да људи стекну веру у Христа, тема посланица је очување те живе вере у

хришћанским заједницама кроз љубав према ближњим, имајући за пример Христа Сина

Божијег Јединородног чије нам је човекољубље отворило пут ка Царству Небеском.

Иако је било спорења о томе да ли је св. Јован написао све три посланице,

историјски докази и докази које можемо наћи у самим посланицама потврђују св. Јована

као писца. Потврде о св. Јовану као писцу налазимо и код Климента Александријског,

Иринеја Лионског и Јевсевија Кесаријског. Сам језик и тврдње које износи писац као

очевидац догађаја које описује „Оно што је било од почетка, што смо чули...видјели,

опипали...“ говоре у прилог томе да је св. Јован писац јеванђеља и посланица. Св. Јован,

апостол љубави, вођен бригом за своју „љубљену децу“ пише им како би их учврстио у

хришћанској вери и животу и заштитио их од лажних учења. „Радост, посвећеност,

сигурност: То су хришћански квалитети које пастир жели видети у своме стаду. Прва је

посланица, слободно можемо рећи умјетничко ремек дјело јачања у вјери“.73

Основна мисао у првој Јовановој посланици јесте да се Бог оваплотио да би смо се

ми Њему саоваплотили и имали заједницу са њим. π ε ρ ι ι ο υ Λ ο γ ο υ τ η σ

ξ ω η σ о Логосу живота је тема и јеванђеља и посланица а св. Јован нам овде даје

објашњење основне благовести јеванђеља која гласи: „Логос постаде тело“ (Јн. 1,14). Бог

72 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља По Јовану, стр.218.73 John R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 38.

50

Логос је постао наша најближа стварност и ми то проверавамо на личан и непосредан

начин, то је оно „што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке

наше опипаше“ (1 Јн. 1,1). Људи су први пут непосредно као личности могли да осете

Божију љубав и његов живот који је сам Бог Исус Христос. Св. Јован нам износи ове

благовести јер оне потичу од личног искуства са животом вечним са којим је он ступио у

заједницу кроз Господа Исуса Христа. Живети у заједници са Христом значи да се

налазим у вечном животу, животу Свете Тројице, заједнице са њим: „ Утројичити се преко

Богочовека и отројичити се, и није друго него живети вечним животом. И онда човек у

себи самом осећа и види вечни живот. И стално се налази у заједници вечних људских

бића. Јер хришћани се тиме одликују од осталих људи, што имају вечни живот и живе

њиме овде на земљи“. 74

У време писања посланица деловали су гностици који су се истицали тиме поред

тога што нису признавали Исуса као Сина Божијег, имали су специфично схватање морала

по коме ни грех са једне стране а ни љубав и праведност са друге стране нису важни за

човеково спасење које се састоји у ослобођењу човекове разумне душе од материје која је

по њима истинско зло. Таквима као што су гностици који тврде да грех не спутава

човекову заједницу са Богом св. Јован се супротставља.

Божије откровење засновано је на љубави према човеку а без одговора на Божију

љубав и живота заснованог на правди Божијој немогућа је заједница са Богом. Тако да

онај који каже да пребива у Христу мора то и показати живећи онако како је и Христос

живео. Христос хоће да својим оваплоћењем све што је Божије учини заједничким за

људе, прихватљивим за њих. „Бог је светлост“, Христос божанску светлост, доноси

људима да би их спасао од таме и греха која је разливена у сваком човеку. Зато чак ни св.

Јован Крститељ „највећи између рођених од жене“ није био истинита светлост, јер да би

се светлост тј. вечни живот донела људима био је потребан човек без греха, а пошто такав

човек не постоји, било је потребно да се сам Бог оваплоти и обнови заједницу са човеком

да би човек могао да стекне спасење. А да би га стекао мора прво да стекне свест о

сопственом греху јер га само признање сопствених грехова може да побуди да тражи

спаситеља. Такво признање побуђује човекољубивог Бога да притекне човеку у помоћ и

74 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 7.51

спаси га од греха. Без тог признања он не долази јер не жели да намеће себе силом и тиме

уништи у човеку љубав и слободу на којима човек стоји и ради којих постоји.

„Што је јаче осећање и сазнање греха у човеку то је јача чежња за Спаситељем од

греха. И Он „веран и праведан“ долази „очишћава нас од сваког греха“, и даје нам силе за

живот по Богу. Он је умилостивљење оца за грехе целога света: јер је ради нас свих, и

уместо нас свих, и у име нас свих поднео безбројна страдања од колевке па до крсне

смрти, те жртве је поднео из бескрајног човекољубља. Да није тог Спаситељевог

умилостивљења за грехе света, свет би до сада по правди Божијој требао много пута да

буде уништен због грехова својих“ 75. Испуњавати Божије заповести, живети праведним

животом значи да човек треба да воли „Онај који говори да је у свијетлости а мрзи брата

својега, у тами је све до сада“(1.ЈН. 2,9).

Лажне учитеље који су тврдили да познају Бога а живели су у греху, св. Јован

разобличава показујући у првој посланици да је „Бог љубав“(1 Јн. 1,5) и „Бог је

светлост“(1 Јн. 4,8) и зато је свака тврдња о познавању Бога неспојива са мржњом и

грехом. „Посланица дубоким и доста опширним, добро осмишљеним аргументима,

објашњава потребу за праведношћу и љубављу Божијег детета. Иван устаје и против

етичких заблуда јеретика и против хистолошке заблуде, позива на изворно апостолско

учење које су његови читаоци чули од почетка“ 76.

Нема оправдања за недостатак братске љубави што је било видљиво код гностика.

Игњатије Антиохијски пише: „Примећујете ли, дакле оне што проповедају друге науке, и

како је немогуће упознати Христова Оца и како у међусобном опхођењу исказују завист и

подлост, како немају поштовања за љубав“77. Свети апостол Павле каже у првој посланици

Коринћанима да је знање без љубави поносно што видимо и у Јовановим посланицама.

Апостол љубави тврди да је Бог по својој суштини љубав и да смо ми љубав спознали зато

што је Бог послао свога сина да буде наш спаситељ а који је положио свој живот за нас.

„Он размишља овако: Будући да је Бог који љуби, сам љубав и будући да сва љубав

долази од Бога, стога „љубљени љубимо један другога јер ко не љуби, не познаје Бога“(1

75 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 13.76 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 40.77 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 44.

52

Јн. 4, 7-8)“78. Блажени Јероним у коментару на посланицу Галатима пише о животу св.

Јована „Његови су га ученици пред крај његовог живота на рукама носили у заједницу и

једино што је још говорио било је „Дјечице, љубите један другога“. И након дуга времена

забринути што увек говори једне те исте речи, упитали су га : „Учитељу зашто увек кажеш

само то?“. „Зато, одговорио је, што је то Господ заповједио и ако се она изврши довољна

је“ 79

Мерило христопознања је једноставно, онај који држи Христове заповести у свом

животу познаје у њему Бога и Спаситеља. Што више човек извршава заповести више

Христа познаје а све се може проверити личним искуством, без држања заповести

Христос се не може познати јер је за њихово испуњавање потребна љубав према Њему.

Зато код св. Јована стоји: „Онај који говори: Познао сам га, а заповести његове не држи,

лажа је и у њему истине нема“(1 Јн. 2,4). Зато истину о Христу знају само „творци речи“ а

не „слушачи“(Јак. 1,22). Онај који воли Христа, твори дела кроз која испуњава заповести а

управо кроз та дела може да провери колико је велика његова љубав према Богу.

Свети Јован у борби против гностика и њиховог мањка љубави и моралне

равнодушности истицао је три ствари које треба да красе правог хришћанина: Вера да се

Христос оваплотио, испуњавање Божијих заповести и братска љубав. Ми знамо да је Син

Божји дошао да нам да разум да упознамо Бога, а још више да је Христос дошао из

љубави да понесе наше грехе. Хришћанско знање је пре свега субјективног карактера

„ оно није толико истина о Богу и Христу колико о нашем личном хришћанском

животу“80. Св. Јован објављује да прву посланицу пише како би они „који вјерују могли и

знати“ (1 Јн. 5,13).

Тако је сигурно да је најважнија објава везана за веру и знање сваког хришћанина

да је „Отац послао Сина да буде Спаситељ Света“ (1 Јн. 4,14). Ово је тврдња св. Јована

која укључује Христа као богочовека који је послат међу нас, љубав Оца који га је послао

и веру оних који желе да приме његово спасење. Вера, љубав и одговор на ту човекову

љубав дело су Светог Духа. Једино ако нам је Бог дао од свог духа можемо веровати,

волети и следити његове заповести. „А ово је заповест његова да вјерујемо у име Сина

78 Исто79 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 4480 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 46

53

његова Исуса Христа да љубимо једни друге као што нам је дао заповјед“ (1 Јн. 3,23).

Само онај који верује да Исус јесте Христос, ко воли и чини добра дела доказује да је

рођен „од Бога“. Иако вера и љубав указују на рођење од Бога, они тада обележавају и

узајамну дубоку повезаност између Бога и његовог народа. „ Бога нико никада није видео:

Ако љубимо једни друге, Бог у нама и љубав је његова савршена у нама“ (1 Јн. 4,12).

„Не проћи на тим тестовима значи бити разоткривен. Можемо и даље упорно

тврдити да смо хришћани, да познајемо Бога и да имамо живота, али Иван ће бити

доследан и упорно остати при својој тврдњи да наше исповедање и признавање руши

чињенице. Уистину „тко каже“ да познаје и воли Бога а крши његове заповести и мрзи

брата свога лажац је“81. Супротно овоме, ако држимо заповести, волимо браћу и верујемо

у Исуса Христа „по томе знамо“ да познајемо Бога да пребивамо у њему и имамо живот

вечни. Зато св. Јован каже: „А који држи реч његову заиста је у њему љубав Божија

достигла савршенство, по томе знамо да у њему јесмо“ (1 Јн. 2,5)

„Сва из љубави еванђелска дела јој се на тај начин достојно одужују, што се она

кроз њих усавршава и достиже савршенство. А савршена је љубав – када? Када сву душу

човеку кроз еванђелски живот унесе у Христа и свим бићем живи у Њему и ради Њега“ 82.

Хришћанин је онај који у свом животу живи као што је Христос живео: „јер је Он то све

био и све остао да би смо и ми то постали. Јер Он није дошао у наш свет да нам покаже

своја божанска савршенства па да их онда све повуче у онај свет а нас остави задивљене и

разочаране. Него их је показао и заувек на земљи оставио да би она остала наша те да би

смо помоћу њих ходили као што је Он ходио и живели као што је Он живео“83.

У првим стиховима посланице св. Јован нам даје смисао љубави и вере у Бога а то

је заједница и радост у Христу. Заједница није била ограничена смао на апостоле већ се

односила и на сваку следећу генерацију хришћана, „Последњи апостол од Дванаесторице

указује на непрекинутост наслеђивања Вјере“. Сврха проповедања јеванђеља није само

спасење већ заједница која је његов најшири смисао, а у себи укључује живот у Цркви,

помирење са Богом, а пре свега живот вечни. Заједница као остварење наше љубави према

Богу кроз ближњега са једне стране а са друге стране укључује сина који је сам живот

81 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 48.82 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 13.83 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 15.

54

вечни, који је одувек са Оцем и Светим Духом и који жели да имамо живот са њима тј.

Светом Тројицом и једни са другима. Зато св. Јован наглашава: „да и ви имате заједницу

са нама а наша је заједница с Оцем и са Сином његовим Исусом Христом“.

Заједница укључује и потпуну радост која ће се остварити као врхунац љубави

верних у Царству Небеском, када људи буду видели Бога у пуноћи онолико колико је

људима могуће, а овде на земљи сваки пут када служимо Свету Литургију. Тада ће љубав

остварити савршену заједницу и савршену радост која је овде међу нама још немогућа без

греха, „Пунина радости пред лицем је твојим, теби с десна блаженство вјечно“ (Пс. 16,11).

“ Према том крајњем циљу лежи очитовање Онога који је од почетка, очитовање у

времену које су апостоли најпре чули видјели и опипали, а потом и сами навјестили.

Садржај апостолског навјештаја је повјесно очитовање Вјечнога, сврха и циљ те поруке је,

како онда тако и сада,остварење међусобног заједништва а које се темељи на заједништву

с Оцем и Сином чега је коначни циљ:пуноћа радости.84

Као потврду да је заједница могућа и стварна Св.Јован наводи да је Бог светлост и

да у њему нема таме и да светлост истинита већ светли.Ову светлост ствара љубав и да је

нечија тврдња да је у “светлости”(2,9) дознајемо по томе да ли ходи и живи у љубави јер

“онај који љуби брата својега у свијетлости пребива”(1 Jн.2,9) док онај који мрзи брата

својега у тами је и у тами ходи” те је толико слеп да не зна куда иде”(1 Јн2,10-11).“

Истинита светлост“ улази у човека и целога човека рађа Богом помоћу божанских

сила и кроз сваку од њих светлост истинита делује у човеку и човек узраста у

Богу.Јеванђељска љубав према другима испуњује човека истинитом светлошћу и помоћу

ње осветљује људска бића и у њима открива своју боголику браћу.А пре свега кроз љубав

према другима и кроз њих према Богу, види пут који води ка Богу.Ако човек мрзи другог

човека то је зато што у њему не види икону Божију и брата у Христу зато Св. Јован и каже

да ко мрзи брата свога борави у тами.“Права,једина права и једина истинска љубав према

човеку јесте: сматрати човека за боголико и вечно биће,видети у њему свога вечног и

бесмртног брата,брата не само у овом него и у оном свету.Само таква љубав зна човека

истински: само се таква љубав не саблажњава о човека.“85

84 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 57.85 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 17.

55

Права љубав према Богу не огледа се ни у сентименталном искуству нити у неком

тајном искуству већ у остварењу те љубави на личном нивоу,вери у Бога и жртвовању за

ближњега свога.Следити Христа у свему сто је он урадио за нас је доказ љубави та је

љубав савршена. „Онај који говори да у њему пребива,дужан је да као што Он поживје и

сам тако живи“(1 Јн.2,6). „Бити у њему“ код Св.Јована је истоветно са „познавати га“ и

„љубити га“ тако да „Бити хришћанином се пре свега састоји у посједовању особног

односа са Богом у Кристу у томе да га познајемо,љубимо и да у њему пребивамо као што

је лоза на трсу“86.

То је управо значење вечног живота:“Јер Отац љуби сина и све му показује што сам

чини и показаће му већа дјела од ових да се ви чудите“(Јн 5,20). Хришћанин је позван да

живи онако како је Христис је живео, зато је немогуће рећи да смо у њему и да у њему

живимо, ако не водимо исти такав живот.Св Јован нам преноси нову заповест коју је

Христос дао а која се односи на братску љубав да како је Христос живео у љубави морамо

и ми живети:“Зато вам пишем заповијест нову, оно што је истинито у њему и у вама: да

тама пролази и светлост истинита већ сија“(1 Јн.2,8).

Оно што је већ било познато,само је по себи ново и остварује се у Христу и

нама,мисао о љубави није али ту мисао је Христос продубио и дао јој суштинско значење.

Нова је управо у том суштинском значењу које Он придаје љубави спајајући заповест из

Поновљених закона 6,5 „Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све

душе своје и из све снаге своје“ и Левитске 19,18 „Не буди осветољубив, и не носи срдње

на синове народа својега; него љуби ближњега својега као себе самога; ја сам Господ“ и

проглашавајући да целокупно учење закона и пророка почива на љубави.Нова је због

квалитета коју је у њу унео Господ Исус Христос јер његов ученик није позван само

волети своје ближње као самога себе, већ истом мером којом је Христос њега

волео,љубављу којом се несебично жртвује и до смрти. Нова је и у мери коју захтева од

људи а коју је показао у причи о Самарјанину у којој је нас ближњи свако коме је наша

помоћ и пријатељство потребно без обзира на порекло, народ или положај.Та заповест

остаје увек нова док год је хришћани остварују у својим животима чак како пише Candilc

86 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 7256

„ако је доктринална страна хришћанства увијек стара практично хришћанство је увијек

ново“87.

У том смислу и заповест је нова и треба непретано бити нова. Она је и ново учење

за ново раздобље које свиће, нова јер „тама пролази и свјетлост истинита већ сија“88. Код

Св. Јована видимо да „Онај који љуби брата својега, у свијетлости пребива и саблазни у

њему нема“(1 Јн.2,10).Љубав је најсигурније средство за познање човека „ љубав отвара

човеку очи на све светове,те види логосна језгра свих створења и твари,види и зна куда

иде“89. А мржња заслепљује очи човеку тако да у другом не види брата нити у свету

божанску творевину.

Светлост и љубав припадају једно другоме као што једно другоме припдају тама и

мржња. Лаж гностика да су просветљени и да поседују знање о суштини Божијој,

разоткрива се мржњом. Прави хришћанин који познаје Бога и ходи у светлости, послушан

је Богу и воли свог ближњег. Стварност и искреност његове вере види се у његовом

исправном односу како с Богом тако и са човеком. Супротност између светла и таме

оштра је и апсолутна, а љубав и мржња су безкомпромисно супростављени једна другој,

не може се бити у обома, а важно је истаћи да наша љубав или мржња не само да

откривају јесмо ли у светлости или тами, него откривају и то да нашим ставом

доприносимо ономе у чему се налазимо, дакле светлости или тами.

Тако за човека љубави који пребива у светлости можемо рећи да саблазни у њему

нема, светлост му осветљава пут па можемо јасно видети куда иде. Знаћемо како не

грешити према људима ако их волимо. Човек који мрзи свога брата: „у тами је и у тами

ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (1 Јн. 2,11). „ Мржња квари наше

проматрање. Није да ми погрешно просудимо људе па их тек онда, јесмо их тако

просудили, наш став према људима већ је одређен мржњом коју гајимо. Љубав нам

омогућује да видимо стварност каква она јест, да бистро мислимо и да се уравнотежено

постављамо у нашем сагледавању, просуђивању и понашању“90.

87 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 82.88 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 83.89 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 18.90 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 84.

57

Св. Јован нас упозорава: „Не љубите свјета ни што је у свијету. Ако неко љуби

свијет, љубави Очеве нема у њему“ (1 Јн. 2,15). Човек који се веже за свет не може да

препозна у другом човеку свог брата нити у Христу Бога, зато Св. Јован Крститељ позива

људе да се кроз покајање припреме за Христов долазак како би кроз сагледавање својих

грехова и ослобађање од гордости и самољубља пробудили љубав према дргима а кроз

љих и према Богу.

Хришћани су добили велико наследство тиме што су им опроштени греси, што су

поново успоставили заједницу са Богом и победили зло, али се њихова искушења тиме

нису завршила. Заповест да се не љуби свет почива на два разлога: прво постоји

међусобна несношљивост између према Оци и љубави према свету и друго свет је

пролазан за разлику од оног човека који врши вољу Божију па зато има живот вечни.

Заповест да се не сме љубити свет Св.Јован поставља без компромиса, хришћанин мора

љубити Бога и свог брата а не сме волети свет: „љубав изванредно одговара како овим

заповједима, тако и овој забрани јер она није неконтролисано осећање, већ постојано

предање воље. Прави разлог зашто смо позвани да не љубимо свет лежи у томе што се

љубав према Богу и свијету међусобно искључују. Ако је неко заокупљен спољашношћу и

снагом свијета која одбија Христа онда је јасно да не поседује љубав за Оца.

„Пријатељство са свијетом непријатељство је према Богу“ (Јаков. 4,4). „Нитко не може

служити двојици господара“ (Мт. 6,24.Лк. 16,13), будући да не можемо служити и Богу и

Мамону, не можемо љубити и Оца и свијет. Ствар је или-или“91.

Када би постојале неке од ствари из света које долазе од Оца могли бисмо их

волети, али пошто нема таквих ствари јер „што год је свијетско од свијета је па ништа од

тога свега“ не можемо волети. Други разлог због ког нас Св.Јован позива да не љубимо

свет јесте да је са Христом почело ново доба , а да старо пролази. Господ Исус Христос је

рекао: „Ко год врши вољу Божију он ми је и брат и сестра и мајка“ (Мк. 3,35). Овај избор

је постављен и сваком хришћанину данас да изабере хоће ли кренути за Богом или ће

остати везан за свет. Лакше ћемо послушати Христову заповест: „Не љубите свет“ ако се

сетимо да свет и пожуда његова пролази а да воља Божија и онај који је чини остаје заувек

(2 Кор. 4,18).

91 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 86.58

Свет иако под влашћу греха предмет је љубави Божије и његове намере да цео свет

спаси, : „Бог је тако заволео свет да живимо Њиме“ (1 Јн.4,19). Отац је послао Сина као

Спаситеља света а Исус Христос је умро да буде „жртва помирења за гријехе наше, и не

само наше него и свијега свијета“ (1 Јн. 2,2). Ознака хришћана је љубав а свет их мрзи, он

радије слуша разне пророке : „Они су од свијета, зато говоре од свијета, и свијет их

слуша“ (1 Јн. 4,5). Хришћанин не сме мрзети свет иако свет њега мрзи, а опет мора „не

љубити свет ни што је у свијету“ (1 Јн.2,15). „ Који је онда став хришћанина према свијету

правилан? Не смије изићи из њега: мора у њему остати. Мора бити „несветован“ а да не

постане „изван-светован“ мора живет у њему а не бити од њега“92.

Сваки хришћанин послат је у свет као што је и Христос послат „као што ти мене

послао у свијет и ја њих посла у свијет“ (Јн.17,18). Када Христот поново дође треба да

будемо спремни, да можемо смело пред њим посведочити да смо остварили његове

заповести а за које сведоче наши животи. Зато је и Господ рекао да будемо као мудре

девојке, да када дође не затекне нас неспремне, срца затворена и без љубави у њему. Као

потврду томе сведоче речи Св.Јована да ако знамо да је Бог праведан и да сваки који твори

правду од њега је рођен: „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дијеца Божија

назовемо и будемо; зато нас свијет не познаје, јер њега не позна“ (1 Јн.3,1).

Бог нам ту љубав није само показао него нам ју је и даровао, искусили смо је , деца

смо Божија по његовом усиновљењу, а не по рођењу. Деца Божија се разликују од света,

јер их свет не познаје као што ни Христа није познао. Као што је његова слава била у телу

сакривена за време његовог земаљског живота тако и наш живот „скривен са Христом у

Богу“. Наше усиновљење иако истинско и стварно овде и сада, није се још у потпуности

остварило: „јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији“

(Рим.8,19).

Сила којом Христос остварује то усиновљење јесте Божанска љубав, она васцело

биће људско препорађа и од Бога рађа. „Ако је мисао, она је тако препорађа, да се она увек

од Бога рађа, рађа као богомисао; ако је воља она је тако препорађа, да се она увек од Бога

92 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 91.59

рађа, рађа као боговоља: јер увек хоће оно што и Бог; ако је осећање, расположење, душа,

исто тако“93. На тај начин постајемо деца Божија.

По Св.Богослову рајска заповест јесте међусобна љубав, она је празаповест и за

самог Господа Исуса Христа: „По самој природи својој љубав је логосна, божанска; а и

човек је по природи својој логосан, боголик; зато је и та божанска, логосна,

богочовечанска љубав за њега нешто конгенијално, сродно, природно.А Бог Логос је

постао човек да би показао ту сродност између Бога и човека,то јединство при свој

разноликости природа и бића“94. Ако је реч о човечанству заповест да љубимо једни друге

је дата од њиховог стварања, а опет ако је реч о богочовечанству Христовом онда је та

заповест од почетка и све зато да бисмо постали свесни свог божанског порекла јер: „није

од Бога који не љуби брата свога“ (1 Јн.3,10). Ако човек не воли свога ближњег он себе и

своју душу свесно или несвесно изводи од ђавола јер : „који год твори грех од ђавола“ (1

Јн. 3,8).

Св. Јован нам открива и највећу хришћанску тајну: „Ми знамо да пређосмо из

смрти у живот јер љубимо браћу“ (1 Јн.3,14). Хришћани љубављу постају: „мртви греху а

живи Богу у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим.6,11). Ван љубави је грех и смрт: „Јер ко

не љуби брата остаје у смрти“, зато што једино љубав разбија окове човекове егоизма и

себичности, изводи га из самозатворености и усамљености и доводи га у везу са ближњим

као живим бићем и носиоцем живота. Данашњем човеку затвореном у себе, у свој егоизам

и борбу за самога себе, када је ближњи претња, а не љубљени треба упутити ове рече

Св.Јована које вечно одјекују: „љубав победитељ смрти, љубав спаситељ смрти. Љубави

како ти је име, ако не Христос. Јер Он јесте победитељ смрти, који љубављу побеђује смрт

у људима. Хоћеш ли да се осетиш бесмртан у овом свету? Љуби браћу: љуби људе као

браћу. У томе се и састоји истинска радост живота, радост коју нико не може одузети

човеку ни у овом ни у оном свету“95.

Ако је љубав највећа врлина онда је мржња највећи порок. Мржња чини нажао

ближњем и убија човека физички и духовно. Господ је рекао да је царство Божије у нама,

односно ако живимо у Богу и наше је тело припремљено као храм Духа Светога ми ћемо

93 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 27.94 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 33.95 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 36.

60

кроз љубав према ближњем постати место обитовања Свете Тројице и наш живот ће

имати предокус Царства Небеског. Ако човек мрзи свог ближњег, та мржња убија душу

човека који мрзи, а затим и осталих око њега. Зато код Св. Јована стоји: „Сваки који мрзи

брата својега јесте човјекоубица; а знате да ниједан човјекоубица нема вечни живот који

остаје у њему“ (1 Јн. 3,15). Кад човек не види у другоме свог брата у Богу тим му одриче

његово божанско порекло и постаје човеко убица прво своје душе па затим и ближњег,

зато што овакав став према другоме одређује наше поступке према њему.

Да бисмо све ово преовладали и познали шта је то љубав морамо испунити речи

Св.Јована који каже; „По томе смо познали љубав, што Он за нас свој живот положи; и ми

смо дужни полагати живот за браћу“ (1 Јн. 3,16). Често се каже да је љубав осећање било

сентиментално или неко друго, расправља се о томе колико она траје, али једино Христос

јој даје праву димензију и дефиницију.

Љубав се изједначава са жртвом, жртвовањем себе за добробит другога, одрицање

онога што је људима најдраже а то је живот. Христове речи „ко има живот свој изгубиће

га, а ко га изгуби добиће“ остају често несхваћене. Св. Јован нам наводећи Христов

пример на који треба да се угледамо даје заповест да смо и ми дужни полагати душу за

браћу: „Права је љубав она која љубљеноме осигурава бесмртност и живот вечни“96.

А то је само она љубав која у човеку изазива и развија осећање Бога и осећање

бесмртности: „Скала љубави је огромна: полази од најмање, а завршава се највећом.

Главно је у свакој тој жртви да је живо осећање љубави за брата“97. Љубав Христова

подстиче људе на сваку жртву за браћу: „А који има богатство овога свијета, и види брата

својега у невољи и затвори срце своје од њега, и како онда љубав Божија борави у њему“?

( 1 Јн. 3,17).

Када љубав Божија обитава у срцу онда је оно отворено за сву браћу да им се

помогне имовином и сваком личном жртвом која иде до полагања за ближњег највеће

вредноссти човековог бића -душе. Али нас Св.Јован упозорава: „Дјечице моја не љубимо

ријечу и језиком него дијелом и истином“ (1 Јн.3,18). Књижевници и фарисеји су

испуњавали Закон, али су остали на испуњавању само његове формалне стране, треба се

96 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 38.97 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 38.

61

само сетити Христове приче о царинику и фарисеју која то најбоље осликава. Суштину

закона која је требала да припреми људе у развоју међусобне љубави, а кроз њих и према

Богу нису остварили.

Испунити заповести Божије, помоћи спасењу другога, да би се кроз њих и ми

спасили и постали личности као што је Бог Личност која воли слободно без нужности

своје природе, то је оно што сваки човек треба да оствари. Бог зна шта је потребно човеку

и даје му снагу да издржи у свом подвигу, али то Бог даје на човекову молитву јер љубав

нарочито расте и усавршава се молитвом. Што је већа молитвеност код човека то је и

љубав савршенија зато најсавршенију љубав имају светитељи. Св.Исак Сирин пише:

„Љубав је од молитве“ јер је Бог љубав и дајући своју љубав човеку Он му у ствари дарује

себе самога.

У хришћанској љубави све зависи од молитвености оних који воле, зато Св.Јован

Благовести: „Слободу имамо пред Богом; и шта год заиштемо примићемо од њега јер

заповести његове држимо и чинимо што је њему угодно“ (1 Јн.3,22). Бог испуњава

човекове молитве када човек испуни Божије заповести: „Послушај Бога у заповестима,

вели Св.Златоуст, да би Он послушао тебе у молитвама“. Човек који испуњава заповести

Божије и живи по Богу зна шта и када да тражи у молитво од Бога, и увек тражи оно што

је корисно за спасење његове душе. „ Св. Богослов нам је казао: сад знамо тајну молитве.

Она је у држању заповести Божијих. Еванђелско је правило: који држи заповести Божје,

Бог му испуњује сваку молитву“98.

Св.Јован нам даје најважнију хришћанску заповест: „И ово је заповест његова да

верујемо у име сина Његова Исуса Христа и да љубимо један другога као што нам је дао

заповест“ (1 Јн.3,23). Овде видимо скраћено јеванђеље спасења које обаухвата веру у

Христа и евађелску љубав. То двоје је у ствари једна заповест јер ко верује у Христа

верује јер га воли. Из вере израста љубав, а из љубави вера јер једно кроз друго расте и

усавршава се. „ То су духовни близанци., љубав расте вером, али и вера љубављу. Који

љуби Господа Христа он и верује у Њега у све његово, јер има поверење у Њега, поверење

које му улива љубав. Вера казује човеку тајну Богочовекову: и уколико више човек вером

98 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 40.62

упознаје Господа Христа утолико Га и више љуби; и уколико га више љуби утолико му се

више отвара тајна Христова“99.

Јеванђељско искуство нам сведочи да: „Христот се вером усељује у човека, а човек

се љубављу укорењује у Христу“ (Ф.3,17). Кроз ове врлине, у љубав и веру Бог обитава у

човеку и човек у Богу, зато нам Св.Јован говори: „И који држи заповести његове у њему

обитава, и Он у њему“ (1 Јн.3,24). Јер је Он благодаћу присутан у свакој својој заповести:

„Господ је сакривен у заповестима својим“ (Св.Марко Подвижник), и сваком хришћанину

помаже у држању заповести. При томе се увек одржава основно начело богочовечанске

сарадње. Богочовек је сједињен са човеком при чему човек остаје самостална личност,

исто тако Господ Христос обитава у човеку не губећи ништа од пуноће своје личности.

Рађање од Бога се остварује љубављу, а ако се не роди љубављу од Бога, он Га не може ни

познати, а ако га не познаје Он га обично и не признаје. Пошто је Бог љубав, онда нас та

љубав повезује са свим Божијим створењима, а најпре са људима. Зато Св.Јован пише:

„Љубљени да љубимо једни другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога

је рођен и познаје Бога. А који нема љубави не позна Бога;јер је Бог љубав“ (1 Јн.4,7-8).

„Бог Логос је постао Богочовек да би наш живот учинио богоживотом. У томе је

сва тајна; у томе је сва љубав Божија према нама људима. Људи су ради таквог

Богоживота и саздани боголикима. Да су људи живели силама боголикости и

богочежљивости они би све више и потпуније остваривали богоживот и тако занавек

остали у рају. Јер рај није друго до живот у Богу, живљење Богом-богоживот“100.

Бог није само извор сваке љубави него је љубав по својој суштини. Постоје у

Новом Завету три стиха која се дотичу живота Божјег, а то су да је Бог Дух, Светлост, и

огањ који спаљује, али тврдња да је Бог љубав је најдубља и најсвеобухватнија тврдња о

бићу Божијем. „Истина је да изјава да је Бог љубав не значи да је љубити само једна од

многих Божијих делатности већ да свака Божија делатност произилази из љубави, и да ,

према томе, ако Бог и суди, Он то чини у љубави. Ако нам суди у љубави, онда нас љуби у

правди. Он је љубав али је истовремени и светло и огањ. Не само што гријеху није

прогледао кроз прсте, већ у својој љубави нашао начина да изложи и обнажи гријех, јеер

99 Исто.100 Отац Јустин Поповић, Тумачење Посланица Св. Јована Богослова, стр. 46.

63

је свијетло и да га разори јер је огањ, а да при томе није уништио грешника већ га је

спасио“101.

Из изјаве да је Бог љубав Св.Јован извлачи још један закључак да ко не воли не

може упознати Бога: „Кршћанин који не љуби не може тврдити да је присан пријатељ са

странцем чији језик не говори и да потјече од родитеља којима уопће не наличи“102. Не

волети значи имати другачију нарав од онога за кога тврдимо да нам је Отац. А његова

љубав је у овоме: „У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега

Јединороднога послао у свијет да живимо њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо

Бога, него што Он завоље нас и посла Сина својега као жртву помирења за гријехе наше“

(1 Јн.4,9-10).

Љубав није остала само у оквиру божанског живота већ ју је Бог даровао људима и

човеку. Управо је Христов долазак израз божанске љубави садржане у животу Св.Тројице.

Божија љубав је слободна, спонтана и сва наша љубав је одраз те љубави и одговор на њу.

Љубав је пре свега жртва што нам је показао и Христос јер већег божијег дара нама од

Христовог доласка и васкрсења не може и неће бити. Бог Отац је послао Сина свога

Јединородног да умре за нас из чега видимо да је откупљење грехова тј. Васкрсење

највећи доказ божанске љубави према нама. Даља величина Божије љубави се види у томе

што Христот умире за људе, грешнике који ту љубав нису заслужили зато Св.Јован каже:

„Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге“ (1 Јн.4,11).

Дар Христовог откупљења нас не уверава само у Божију љубав већ нам налаже и

одређену одговорност. „Нитко које једном пришао крижу и видио Божију неизрециву,

неизмјерну и незаслужену љубав како виси на ту дрву не може наставити свој себични

живот“103. Он нам открива још једну велику истину: „Бога нико није видио; ако љубимо

једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама“ (1 Јн.4,12).

У Светом Писму стоји да је Бог дух и као такав је невидљив: „Ни један човек не

може видети Бога и остати жив“ (Изл.33,20), али како каже Св Јован: „Јединородни Син

Божији који је у наручју Очевом Он нам га објави“(Јн.1,18). Св.Јован у својој првој

101 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str.143.102 Исто103 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 145.

64

посланици не остаје само на томе већ наставља: „Ако љубимо једни друге Бог остаје у

нама и љубав је Његова савршена у нама“ (1 Јн.4,12). Невидљиви Бог који је објављен у

свом Сину, сада се открива своме народу, ако и када се воле међусобно. Божија љубав се

види у љиховој љубави јер је његова љубав усађена у народ благодаћу Духа Светога. Ми

можемо да волимо зато што Он делује у нама, а љубав коју имамо једну према другима је

показатељ да ли Бог пребива у нама.

Св.Јован развијајући учење о љубави иде још даље кад каже да је љубав Божија у

нама савршена а савршена постаје када се оствари међу хришћанима у заједници тј.

Цркви. Савршена љубав је плод живота и љубави Свете Тројице коју смо ми добили

овоплоћењем Сина Божијег.Каква је природа савршене љубави набоље се види код Св.

Максима Исповедника:“ Чуј шта говоре они који су се удостојили савршене љубави:“Шта

ће нас одвојити од љубави Христове? Невоља или туга, или гоњење или глад или

голотиња или опасност или мач? Као што је писано за тебе нас убијају вас дан,сматрају

нас као овце које су за клање. Али у свему томе побеђујемо Оним који нас љуби. Јер

убеђен сам да ни смрт ни живот, ни Анђели, ни Начала, ни Силе, ни садашње, ни будуће,

ни висина, ни дубина, ни друга каква ствар не може нас одвојити од љубави Божије која је

у Христу Господу Богу нашем“(Римљ. 8,35-39). 104„ То што је Отац послао Сина није само

главни критериј Доктринарне правовјерности већ је и највећи Божије љубави и стална

наша инспирација.Кристово божанство,Божја љубав према нама те наша љубав према

Богу не могу се међусобно одвајати.Теологија која би Кристу „одузела“ његово место у

Тројству Бога „одузима“ славу његове љубави, а човјеку „одузима“ ону једину вјеру која

рађа у њему савршену љубав. Ослабити вјеру значи умртвити љубав“105

Способност да можемо веровати и волети долази нам од Духа Светога.Према томе

вера и љубав присутни су и у Христовом оваплоћењу и у пребивању Духа Светога у

вернику.Важну улогу Духа Светога видимо и овим стиховима:“ И ми смо видјели и

свједочимо да је Отац послао Сина и Спаситеља света. И ми смо познали и повјеровали у

љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав и који пребива у љубави, у Богу пребива и

Бог у њему“ (1 Јн.4,14-16). Помоћу Светог Духа можемо упознати Христову личност, а по

истом том Духу имамо способност да можемо да волимо. Човек опхрван грехом без

104 Свети Максим Исповедник, Изабрана дела, 400 глба о љубави,стр. 50.105 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 148.

65

благодети Духа Светога не може волети и тек благодаћу Духа Светога који је Дух истине

и чији је плод љубав може и волети.

Без Духа Светога наши умови остају замрачени и наша срца хладна. Само Дух

Свети може просветлити наш разум да бисмо повјеровали у Исуса и загрејати наша срца

да заволе Бога и људе око нас. Према томе, вјера и љубав знакови су дјеловања Духа

Светога око нас. Каква треба да буде савршена љубав видимо из речи Св.Јована: „Тиме се

љубав показала савршена у нама, да бисмо имали смјелости на Дан суда; јер као што је

Он, и ми смо у овоме свету. У љубави нема страха, него савршена изгони страх напоље;

јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави“ (1 Јн.4,17-18).

Наша вера и дела којом остварујемо љубав Божију су знак да је наша љубав

савршена. Она се темељи на чињеници да какав је Христос такви смо и ми на овом свету.

Христос је „Син Божији љубљени који је по Очевој вољи“, кроз Њега смо и ми деца

Божија на којима почива Божија благодат. Ако Он зове Бога Оцем онда га и ми можемо

тако звати, јер нас је „заволео у Љубљеноме“, тако да можемо кроз Христа учествовати у

Богу. Тамо где је Христос ту је љубав савршена, и нема страха јер како каже Св.Јован

савршена љубав тера страх напоље а ко има страха у себи тај се није усавршио у себи.

„Страх је у бити неки предукус казне тко се боји, већ сада живи кажњен. Како знамо да

смо „какав је Он“, дакле да смо Божија деца љубљена немамо се зашто, Бога бојати очито

је према томе да тко са боји, није савршен у љубави“106.

Али „ми љубимо њега, јер Он први заволе нас“ (1 Јн.4,19). Прва је Божија љубав, а

свака друга љубав је одговор на његову инцијативу, наша способност да волимо Бога и

ближњег произилази само из тога што је Он нас први заволео. Савршена љубав која

изгони страх, изгони и мржњу иако се љубав Божија у нама усавршава док волимо једни

друге онда се усавршава и наша љубав према Богу. Св.Јован у вези овога је директан:

„Ако ко рече: Љубим Бога ал мрзим брата својега лажа је; јер ко не љуби брата својега

којега види, како може љубити Бога којега ниси видео“ (1 Јн.4,20). Ако оно што човек

говори стоји у раскораку са оним што ради лажов је, као и онај који тврди да је у

заједници са Богом и познаје га док истовремено хода „у тами“ (1 Јн.1,6).

106 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 152.66

Да је смешно тврдити да неко воли Бога а мрзи ближњега очигледно је из

чињенице да свог брата можемо видети, а Бога не. Св.Јован не каже да брата може видети

већ да га „види, да га стално има пред очима“ што показује да ближњему треба стално

служити. Јасно је да је лакше волети и служити човеку кога видимо него Богу кога не

видимо; „испразно је то хвалисање онога који вели да љуби Бога а истовремено

занемарује Божије обличје које му је пред очима“ (Калвин)107.

Како круну излагања о савршеној љубави Св.Јован нам даје заповест: „И ову

заповјест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега“ (1 Јн.4,21). Љубав

према Богу и човеку чине једну заповест коју нам је дао христос и објавио нам да сав

закон и пророци почивају на тим заповестима (Матеј 22,37-40). Вера у Христа који нам је

ту љубав донео и показао је и услов да можемо правилно волети и добити живот вечни.

Тако Св.Јован каже: „Сваки који верује да Исус јесте Христос, од Бога је рођен; и сваки

који љуби родитеља љуби и рођеног код њега“ (1 Јн.5,1).

Живот верних последица је вере и љубави које су показали према Христу и кроз

Њега добили нови живот за Царство Божије које већ имамо овде и сада као предукус у

Цркви Божијој. То ново рошење које нас уводи у раумевање и дубљу веру прожету

љубављу према Христу уводи нас у однос љубави са оцем и његовом осталом децом. Оно

што важи за једну земаљску важи и за небеску што значи да искуство рођења представља

темељ по коме имамо љубав не само према родитељима него и према деци рођених од

истог родитеља, тако да љубав према Оцу нужно у себи садржи и љубав према његовој

деци која су на Земљи што видимо код Св.Јована: „По томе знамо да љубимо децу Божију

када Бога љубимо и заповести Његове држимо. Јер ово је љубав Божија да заповести

његове држимо а заповјести његове нису тешке“ (1 Јн.5,2-3).

Поред љубави без које је не могуће испунити Божије заповести важан део учења о

љубави Св. Јована Богослова заузима и вера. Вера се не може одвојити од љубави како

каже апостол Павле: „вјера кроз љубав дјела“ (Гал 5,6). Кроз веру која произилази из

слободе рађа се и љубав тако да ако волимо Бога волимо и браћу своју јер смо од Бога

рођени и верујемо у Христа. Христос је тај који нас све повезује у једно јер у њему „нема

ни Грка, ни Јелина већ су сви једно у Христу“. Зато апостол Павле каже: „Сада постоје

107 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 153.67

вјера, нада, љубав: ово троје али од њих је највећа љубав“ (1 Кор 13,13). Црква је место

где се та љубав остварује и где кроз Свето Причешће постајемо једно у Христу. „Ново нас

рођења уводи у одређени однос са Христом, Богом, са Црквом и са свијтом који не

можемо одрећи и који нас означује као хришћане“108

Друга Посланица Св. Апостола Јована

Другу Посланицу Св.Јован пише једној локалној цркви. Иако у Посланици када јој

се обраћа стоји госпођа ми знамо да је реч о Цркви која је имала проблема са лажним

учитељима и пророцима који су искоришћавали гостољубивост хришћана када су

пролазили кроз њихова места. Св. Јован свој однос према цркви показује речима: „коју

волим у истини“. Истина а посебно истина о Христу је мотив који је постицао Св.Јована

да воли Цркву и то не само он него и сви који су познали истину. (2 Јн.1,1). Они их не

воле због истине такве саме по себи, него због истине која остаје у нама и која ће са нама

бити заувек. Ако смо хришћани онда треба да волимо своје ближње па чак и непријатеље,

али са другим хришћанима смо повезани нарочито везом истине. Истина на којом градимо

везу са другим хришћанима је истоина о Христу и на њој можемо само градити међусобну

љубав.

Не само да смо истину објективно спознали него она пребива у нама, испуњени смо

њеном силом, док у нама има истине биће и наше узајамне љубави, она ће бити са нама и

са нама ће заувек остати. „Ако је заиста тако , ако се хришћанска љубав темељи на

хришћанској истини, тада међусобну љубав која нас веже не можемо продубљивати ако

разводњујемо истину коју смо упознали. Тежимо ли за хришћанским јединством, морамо

пазити да не компромитујемо истину, једину на којој можемо градити истинску љубав и

јединство“109

Св.Јован показујући своју љубав према њима пише им: „да буде авама благодат,

милост, мир од Бога Оца и од Господа Исуса Христа, Сина Очева у истини и љубави“ (2

Јн.4,3). У његовом поздраву милост и милосрђе су изараз Божије љубави: милост за

грешне и недостојне а милосрђе за беспомоћне и слабе. Све то добијамо од Христа Сина

108 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 157.109 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 181.

68

Божијег као апостол Јован каже у „истини и љубави“. Св.Јован није не доследан када нам

заповеда да љубимо једни друге, а истовремено каже нам да се морамо клонити лажних

учитеља који су „заводници и антихристи“. Наша љубав према људима не сме

поткопавати истину, а са друге стране истину не смемо износити тако да она буде

увредљива. Они који ходе у истини: „честито живе“ њих треба подстицати да „љубе један

другога“ (2 Јн.4-5). „Љубав слаби ако је не јачамо истином, а истина постаје тешка ако је

не смекшамо љубављу. Морамо живјети опо Писмима која нам заповједају и да љубимо

један другога и да се у љубави држимо истине“ 110

Св.Јован пише ову Посланицу како би живот локалне заједнице ојачао изнутра и

како би јој се указало на верске опасности које јој прете из света. Св.Јован инсистира да се

верни придржавајуБожијих заповести, а посебно заповести о међусобној љубави, јер је

само она могла да одржи Цркву у мору опасности. Тако им поручује: „А сад, молим те,

госпођо, не као да ти нову заповест пишем, него коју имадосмо од почетка, да љубимо

једни друге“ (2 Јн.1,5). Бити хришћанин значи веровати у Бога и волети ближњега свога.

Хришћанка љубав спада пре у подручје деловања него у подручје осећања. „Она није

наметнута страст коју је немогуће контролисати, него је добровољна служба која је

свјесно одабрана“111

Трећа Посланица Св.Јована Богослова

У трећој Посланици као и у другој предмет писања је хришћанка љубав и истина и

љихов однос према хришћанском гостољубљу. Св.Јован пише Гају који му је како видимо

из Посланице био посебно драг: „Старешина Гају љубљеноме, којега ја заиста љубим“

(3Јн.1,1). За разлику од Диотерфа који је изазивао немире у Цркви, Гај је бивајући „све

свима“ показивао своју љубав према свим хришћанима, а посебно према странцима.

110 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 183.111 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 184.

69

Св.Јован је и Гаја сматрао својим духовним чедом као и све оне којима је писао прву

Посланицу. Он их је очински волео па је и тако његова родитељска радост зависила од

њиховог напретка у животу: „Од тога нема веће радости него да чујем како моја дјеца

живе у истини“ (3 Јн.1,4). Ко честито живи уравнотежен је хришћанин, у њему нема

несклада између исповедаља вере и практичног живота. Баш супротно његова вера

надовезује се на његово понашање. Такав живот његове деце који се одвија о истини и

љубави много је обрадовао Св.Јована: „За Њега је истина важна. Истина у коју су Његова

деца вјеровала и којој су били послушни, причињавала му је највећу радост.“112

Гај је водио честит живот и бринуо о странцима и зато му Св.Јован пише:

„Љубљени јесно чиниш, шта год радиш за браћу и намјернике“ (3 Јн.1,5). Гај је „притицао

у помоћ светима у потреби“, као што би морали радити и сви хришћани. (Рим 12,13) У

овим стиховима помиње се и именица филоксенија и придев филоксенус који дословно

указују на љубав према странцима. Љубав према странцима је управо оно што је Гај имао

у себи, он је водио рачуна о проповедницима који су путовали и угошћавао их у својој

кући због чега Св.Јован похваљује. Али и ту се постојале границе гостопримства јер је

било и много оних лажних пророка који су злоупотребљавали гостопримство хришћана.

Исус је рекао апостолима да када крену да проповедају реч Божију не носе са собом

ништа, а на примеру апостола Павла видимо да су се апостоли често издржавали од свог

рада.

Онај коме се Св.јован још обраћа у Посланици је Диотерф који је био сушта

супротност Гају. Ако је Гај бринуо о свима он је клеветао Св.Јована, није примао

проповеднике и искључивао је вернике из заједнице које је хтео желећи да буде први у

Цркви. То видимо код Св.Јована који каже: „Ја писах цркви; али Диотерф, који жели да

буде најстарији међу њима не прима нас“ (3 Јн.1,9). Узрок тога је људски грех и

самољубље јер Диотерф није признавао ауторитет Св.Јована и није желео да прима људе

које је он слао. „Људска испразност још је увијек коријен свих раздора у цркви“113.

У Посланици се налазе примери на основу којих можемо утврдити, а то су истина,

љубав и доброта. Прави хришћанин је од Бога и видео је Бога (1 Јн.3,6), а „бити рођен од

112 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 192.113 Јоhn.R.W Stott, Ivanove Poslanice, str. 202.

70

Бога и видети Бога донекле значи исто. Тко је рођен од Бога невидљивим је оком вјере

Бога и видео. А та визија Бога, има снажног утицаја на наше понашање. Чинити добро

значи јавно показати божанско рођење, чинити зло значи доказивати да човјек никада није

Бога ни видео“114.

Појам љубави у осталим књигама Новог Завета

Када говоримо о љубави у осталим новозеветним књигама треба напоменути да је

њихов циљ као и код св. Јована био да људи поверују да хе Христос Син Божји и да кроз

ту веру добију живот вечни. Док нам св. Јован даје саму суштину хришћанске љубави а то

је личност Господа Исуса Христа, оваплоћене љубави, код синоптичара опис љубави се

одвија кроз Христове приче кроз које пре свега Христос а преносећи их у својим

114 Исто71

јеванђељима и синоптичари желе да људима приближе Христово спаситељско дело, а кроз

њега и да их науче шта је то љубав.

Приче о царинику и фарисеју, блудном сину, а пре свега беседа на гори, говоре

нам да је права љубав жртвена, да се остварује кроз ближњег, да мора пролазити кроз

бога, јер само тако може наћи своју пуноћу и донети спасење човеку. При томе човек

треба да буде истрајан: „јер нико не може два господара служити; јер или ће једнога

мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. не можете

служити Богу и мамону“ (Мт. 6,24).

Љубав коју је Христос поклонио и открио свету има богочовечански карактер при

чему су у њој најважније две ствари, Бог и човек. Човек се формира према Богу што значи

да је на првом месту Бог, па зато прва заповест гласи: „Љуби Господа Бога свим срцем

својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“ а друга је као и

ова: „Љуби ближњега свога као себе самог“ (Мт. 22,37-40; Мк. 12,30-31; Лк. 10,27-28).

Испуњавањем прве заповести човек постаје учесник у божијој природи. Проживљавајући

прву заповест човек уједињује своје биће, душу и тело, чисти се од греха и мири се са

Богом. Љубав божија везом савршенства везује све што је човечије и божије и ту престаје

свако непријатељство према Богу.

„Само човек који је сав обожен, сјединосуштен љубављу Божјом, може истински

љубити свог ближњег. Човек који љубав Божју преживљава као суштину свога срца, своје

душе, свога ума, све личности своје, добија моћи да ближње своје љуби Богом, из Бога, и

у Богу. Свака љубав, која не истиче из бесмртног Бога, из вечног Бога – смртна је, људска

је, без корена је. Друга заповест је немогућа без прве. Сав живот, верну силу друга

заповест црпи из прве“115. Само у тој све преданости Богу човек сазнаје себе, долази до

себе, налази себе у себи. Само чинећи то човек живи и сваки ближњи је жив за њега, у

сваком ближњем он налази лик Божји то вечно живо у човеку, то вечно Божје. Јер је

Спаситељ рекао: „То чини и бићеш жив“ (Прва Кр. 10,28).

„Ако хоћеш да не отпаднеш од љубави по Богу, то не допусти нити да брат твој

заспи огорчен на тебе нити ти да заспиш огорчен на њега, него иди се помири са братом

115 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

72

својим и дошавши принеси Христу са чистом савешћу дар љубави кроз усрдну

молитву“116. Само кроз Бога човек може волети себе и другог несебичном љубављу а да се

та љубав не претвори у егоизам. Тада познавши себе, своју боголику суштину човек је

воли јер види да само по њој потиче из Бога и тако себе открива ближњем, и воли његово

биће као и своје јер је за њега оно вредно чак и ако ближњи није познао себе у Богу и кроз

богопознање у љубави.

Само таква богочовечанска љубав не пролази што је Христос потврдио говорећи

ученицима о тешкоћама које ће их пратити као његове ученике: „ И што ће се безакоње

умножити, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24,12). Говорећи: „Љубите непријатеље своје“

(Мт. 5,44; Лк.6,24), Христос је преводио у речи оно што је већ имао у свом животу, делу и

својој личности. Дајући ову заповест о љубави према непријатељима, Спаситељ је у

основи променио не само појам већ и суштину љубави.

Његова љубав нема граница јер: „Ако љубите оне који вас љубе, какву награду

имате“ говори Христос (Мт. 5,46). „Љубав је лествица према свему што је савршено, што

је Божије“.117 „А ја вам кажем, говори Господ „љубите непријатеље своје, добро чините

онима који вас мрзе, молите се за оне који вас злостављају“(Мт. 5,44). Зашто је Он то

заповедио? Да те ослободи мржње и жалости и гњева и злопамтљивости и да те удостоји

највећег блага савршене љубави коју је немогуће да има онај који све људе подједнако не

љуби и жели да се сви спасу и дођу у познање истине“(Прва Тим. 2,4).

У новозаветној љубави Христос не допушта релативност, њен је циљ да човека

учини савршеним, као што је Бог савршен, јер је речено: „Будите, дакле, ви савршени као

што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5,48). Љубав је знак, по коме се може познати да

човек припада Богу, а мржња је знак да човек припада ђаволу и његовим идолима. „Нико

не може два господара служити, јер ће на једнога мрзити се, а на другога љубити; или

једнога волети а за другога не марити. Не можете служити Богу и мамону“(Мт. 6,24;

Лк.6,13).

116 Исповедник, М., Изабрана дела, 400 глава о љубави, стр.46

117 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

73

„А то значи: Хришчанство не допушта златну средину, компромис између мржње и

љубави, компромис између добра и зла“118. Зато је потребна подвижничка одлучност за

службу Богу. „Разумна душа која гаји мржњу према било ком човеку не може бити у миру

са Богом даваоцем заповести: „Јер вели ако не опрости људима сагрешења њихова, ни

отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“(Мт. 6,15). Ако он брат твој неће да се

помири, ти чувај себе од мржње молећи се искрено за њега, и не говори зло за њега ни

пред ким“.119

А љубити Христовом љубављу значи служити Богу без резерве. Љубав не трпи

грех, а Христос је оваплоћење апсолутне, савршене љубави, зато у Њему нема греха, зато

је Он безгрешан. Љубав изгони грех, удаљује грех. Љубав одашиље, отпушта, опрашта

грех јер је безгрешни Спаситељ рекао: „Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику

љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има“ (Лк. 7,47). „Зато што је Христос

највише љубио, највише је и човечанству опростио“120.

Божја љубав исцељује човека од лицемерства, не допушта дволичност јер ако

постане лицемерна престаје бити хришћанска зато ап. Павле каже да: „Љубав да не буде

лицемерна“(Римљанима 12,9). Зато што је љубав пуноћа закона она ради на спасењу

ближњег: „Јер нам је сада ближе спасење него кад веровасмо“ (Рм. 13,11). Човек који воли

љубављу Христовом налази многобројне сараднике у свету, ако не међу људима онда

међу осталим живим светом: „Јер знамо да онима који љубе Бога све сарађује на

добро“(Рм. 8,28).

Љубав је основни метод богопознања. Узрастањем у љубави условљено је

узрастање нашег знања о Богу, љубављу се стиче истинско богопознање чија је природа не

само начулна већ и надумна: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође, то

Бог уготови онима који Га љубе“(Прва Кор. 2,9). Значи знање је плод и резултат љубави,

љубављу према Богу стиче се богопознање.

118 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

119 Исповедник, М., Изабрана дела, 400 глава о љубави, стр.112.120 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

74

Дух Свети је пре свега Бог љубави (Рим. 5,5), љубав према Богу низводи Духа

Светога и он души открива дубине Божје. Кроз то откривење човеку се даје истинско и

непогрешиво богопознање. Само љубављу према Христу човек може у своје срце низвести

Духа Божјег и духом познати сву вредност и важност дарова које је Христос даровао

човечанству јер је речено: „Ми не примамо Духа Светог овог света него духа који је из

Бога да знамо шта нам је даровано од Бога“ (1 Кор. 2,12). Као природни карактер

Христова љубав чини и човека натприродним и оспособљава га за познање натприродних

ствари.

Док љубављу Духа Светога не преради своју природу човек остаје ψυχκος

ανθρωπος природни човек, док само човек коме су љубављу познате тајне Христове може

видети оно што око природног човека не види и што ухо не чује, таквог човека ап. Павле

назива „духовни човек πνευμάτικος ανθρωπος (1 Кор. 2,15). Знање које није стечено

љубављу Духа Светога одликује се гордошћу и распознаје по гордости, док знање које је

стечено љубављу Духа Светога познаје се по смирености (η γνωσις αγάπη). γνωσις знање

надима тј. αγάπη љубав надзидава (Прва Кор. 8,1).

Духовни човек је увек жељан божанског зато што је увек смирен, он осећа да је

његово знање иако Богом дано, ипак бескрајно мало и сиромашно према Мудрости Божјој.

Човек сам по себи не одухотворен, не може имати знање које би требало да има као када

би живео по Богу: „Ако ко мисли да што зна, не зна још ништа као што треба знати“

(1Кор. 8,2). „Љубав према Богу је читава наука којој постепено сам Бог учи човека. У

мистерији љубави даје се знање љубећем од љубљеног. Љубљени открива себе љубљећем,

дарује себе љубљећем. Љубав је дар Божји, дар Духа Светога. Љубав је суштина свих

дарова које Дух Свети дарује Хришћанима. Љубав је суштина вере, суштина наде,

суштина кротости, суштина смирености, суштина знања, суштина добра, суштина

милостивости, суштина молитве, суштина вечности, суштина савршенства. Љубав је та

која свим хришћанским врлинама даје суштину и вечну вредност. Ма која хришћанска

врлина, ако нема љубав као своју суштину, без вредности је, неспасоносна је, ништа је“121.

121 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

75

„Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које

јечи или кимвал који звечи“(1Кор. 13,1).

Знати све тајне и имати целокупно знање овога света, имати веру а немати љубави значи

бити ништа. „Иако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, иако имам сву вјеру

да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“ (1Кор. 13,2). „Значи, човек је у

хришћанству једно метафизичко ништа све дотле док не стекне богочовечанску љубав;

значи, љубав је не само суштина личности већ њен почетак и завршетак. Љубав једина

чини личност личношћу; може се рећи љубав је личност личности“122.

Мржња је та која расипа човекову личност, која је обезличава, и највеће

пожртвовање, ако није изазвано и спшроведено Христовом љубављу ништа не помаже

човеку. „Иако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави

немам, ништа ми не помаже“ (1Кор. 13,3)

Љубав нормира целокупни живот сваког правог хришћанина, за сваку мучну и

тешку ситуацију у животу она има свој излаз: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не

завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не

раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све

вјерује, свему се нада, све трпи“ (1Кор. 13,4-7). „Љубав не зна за време; у сваком моменту

свом она је вечна зато што је Богочовечна“123.

Волећи Христовом љубављу хришћанин реално доживљава истинитост речи:

„ Времена неће бити“ (Откр. 10,6). Љубав је суштина Божија зато што је вечна, зато је и

речено да љубав у човеку никада не престаје: „док ће пророштва нестати, јеици ће

замукнути, знање ће престати“ (1Кор. 13,8). Јер знање ако не бива љубављу, делимично је

и смртно као и пророштво. „Љубав је савршена пуноћа вечности и савршенства. Када она

нестане онда престаје све што је делимично, све што је времено“124.

122 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

123 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

124 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

76

„Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; А када дође савршено онда ће

престати што је дјелимично“ (1Кор. 13,9-10). Савршена љубав зна последњу тајну живота

и егзистенцје, а када човек нема ту љубав у себи, онда му цео живот делује као загонетка

коју не може одгонетнути: „ Јер сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо

лицем у лице; Сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат“(1Кор. 13,12).

„Зато што је љубав суштина, и пуноћа и савршенство свих врлина, она је и највећа међу

њима. И када се највећа међу хришћанским врлинама издвоји, она је и даље највећа међу

њима: „ А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“(1Кор.

13,13). Зато саветује ап. Павле: „држите се љубави“(1Кор. 14,1) и „све да вам бива у

љубави“(1Кор. 16,14)125.

Кад човек стекне новозаветну љубав онда се он оспособљава да тајну смрти и

личности Хростову схвати као чињеницу која има васељенски карактер и значај. Љубав

Божија подстиче на да расуђујемо: „ Ако један умре за све онда дакле сви умреше“ (2 Кор.

5,14). Она уклања из душе сваки грех и низводи у њу небески мир и покој јер „Бог је Бог

мира“ зато што је он „Бог љубави“(2 Кор. 13,11). Пошто је љубав суштина Божија она је

нераздвојна од благодати, помоћу које Дух Свети општи са вернима: „ Благодат Господа

нашега Исуса Христа је љубав Бога и Оца и ѕаједница Светога Духа да буде са свима

вама“ (2 Кор. 13,13). Љубав је пут којим Христос улази у човека, Он живи у човеку и она

је нераздвојива од његове Личности.

Човек је не може стећи ако не живи вером у Христа као Сина Божијег и Бога.

Христос показује према људима љубав а од њих тражи да према њему показују веру. Кроз

љубав Спаситељ предаје себе за човека, кроз веру дужан је човек да себе преда Христу:

„ А живим – не више ја, него живи у мени Христос, а што сад живим у тјелу, живим

вјером у Сина Божијег који ме заволе и предаде себе за мене“ (Гал. 2,20). „Хришћанска

вера љубављу живи. Љубав је тело у које се облачи вера. Хришћанска љубав је немогућа

без хришћанске вере као што је и вера немогућа без љубави. Ако вера не дела љубављу и

кроз љубав, није Христова“126. Љубављу се човек утемељује и укорењује у Христа и у исто

125 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

126 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

77

време сједињује са свима светима. „Сједињујући човека са Христом и са свима Светима,

љубав проширива разум људски до неслућене ширине, удубљује га до Богочовечанске

дубине, узвишава га до Анђеоске висине“127.

Човеково знање као и пре свега његова личност расте тим растом док се не испуни

сваком пуноћом Божијом: „Да се Христос вјером усели у срца ваша, да би сте, укорјењени

и утемељени у љубави, могли разумјети са свима Светима шта је ширина и дужина и

дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум, да би сте се испунили

сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3,17-19). Вера, нада, љубав су силе које остварују Христову

новозаветну заповест „Будите савршени као што је савршен ваш Отац небески“.

„Етичка тријада изводи човека из ускох граница човечности, човечјег „Ја“ и

проширива човека до Божанства, удубљује га до Божанства и узвишује га до Божанства.

Само онда човек постиже последњу пуноћу свога биће, постаје васељендком личношћу и

стварно постаје цар мироздања. Ако би се могла поставити схема хришћанског

прогресирања човека к Богу, онда би гласила овако: Веровати – љубити – познати –

разумети – обожити се. Једно се органски извија из другог. Не може се постићи познање

пре него што се верује и љуби. Разумевање земаљских и небеских тајни само је последица

вере и љубави“ 128.

Црква је Тело Христово. У то тело човек себе узидава хришћанским подвизима, но

сваки подвиг мора бити из љубави и љубављу. „Од хришћанина се једино тражи: да

љубављу учлани себе у Тело Христово и да љубављу изграђује себе у човека савршеног. И

апостолство, и пророштво и еванђелство, и пастирство, и учитељство имају љубав као

стваралачку силу и као суштину. само човек који је постао органски део тела Христовог,

који је љубављу достигао у човека савршена и у познање Божије сигуран је да га никакав

ветар учења људског не може поколебати“129.

127 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

128 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

129 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

78

„И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге

као пастире и учитеље, за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање тјела

Христова; Док не постигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега, у човека

савршена, у мјеру раста пуноће Христове; Да не будемо више мала дјеца, коју љуља и

заноси сваки вјетар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду;

Него да будемо истински у љубави да у свеми узрастемо у Онога који је глава – Христос.

Од кога је све тјело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог

потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тјело расте на изграђивање самога

себе у љубави“ (Еф. 4,11-16).

„Циљ божанског промисла је да правом вером и духовном љубављу сједине који

су на разне начине злом раздељени. Је ради тога је и пострадао Спаситељ „да расијану

децу Божију сабере у једно“ (Јн. 11,52). Стога дакле онај који неће да прихвати тешкоће

нити да поднесе жалости нити да претрпи болове, такав лута изван божанске љубави и

циља божанског промисла. 130

Због тога ап. Павле саветује Ефесцима: „Живите у љубави као што је Христос нас

љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатан мирис“ (Еф.

5,2).Хришћани су дужни да себе предају на жртву ради Цркве као што је Христос то

чинио: „ Христос заволе Цркву и себе предате за њу“(Еф. 5,25). Природа човека

непокајаног је исткана од многих пророка, то је стари човек, коме се Христос обраћа и

љубављу му открива своју личност и даје му могућност промене у новог човека.

Нови човек је сав саздан од Христа и по христу и у његову природу улазе све

врлине: смиреност, кротост, опраштање, а сила која их све спава у јединство и узводи до

личности јесте христолика љубав: „Не лажите један другога, јер свукосте старог човека са

дјелима његовим, и обукосте се у новога који се обнавља за познање према лику Онога

који га је саздао, гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни

скита, роба ни слободњака, него је све у свему Христос. обуците се дакле, као изабраници

Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост,

подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако има ко тужбу на кога; као што

130 Исповедник, М., Изабрана дела, 400 глава о љубави, стр.109.79

Христос опрости вама; тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза

савршенства“( (Кол. 3,9-14).

„Значи љубав је свеза свих савршенстава у Светој Тројици: љубав је свеза Божијег

и човечијег, свеза која одржава савршену равнотежу између Бога и Човека; у Христу –

Богочовеку; свеза, која све новозаветне врлине везује у ново и савршено јединство и од

човека ствара новог човека“131.

Љубав се прекаљује у искушењима и страдањима: „Господ често кара оног, кога

љуби“(Јевр. 12,6), да би искушао љубав и веру човекову и да би дао пример другима.

Љубављу према Богу човек побеђује искушења и недаће које га налазе у животу. Ко љуби

живот вечни овде на земљи, на небу добија вечни живот, нераскидљив и непропадљив

венац: „Онима који љубе Бог обрече венац Живота“ (Јк.1,12). „Поданици Царста небеског

могу бити само они који су у животу свом имали љубав као цара. Љубављу човек –

хришћанин једино осигурава улазак у Царство Небеско и постаје наследник Царства

Небеског. једино онима који љубе Бога, Бог је обећао Цартство Небеско (Јк. 2,5). Царство

Небеско има свој царски закон. Тај је закон: Љуби ближњег свог као себе самог (Јк. 2,8).

Извршујући тај царски закон, човек стиче право на живот у Царству Небеском“132.

Љубав према Христу је непријатељство према греху, уколико човек усвоји

Христову љубав утолико више успева да истера грехова из себе, што човек више воли

више му се опрашта, и он сам опрашта: „Љубав покрива мноштво грехова“(1Петр. 4,8).

„Савршена љубав не раздељује једну природу људи по различитим њиховим особинама,

но увек гледајући на њу све људе подједнако љуби: Врлинске љуби као пријатеље а

порочне као непријатеље чинећи им добро и дуго трпећи, и подносећи њихове поступке,

уопште не мислећи о злу него чак и страда за њих, ако време на то позове, да ако је могуће

и њих учини пријатељима, а ако није онда пак не одступи од свог расположења показујући

увек на исти начин плодове љубави за све људе. Јер и Господ и Бог наш Исус Христос,

131 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

132 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

80

показујући своју љубав према нама, пострада за цело човечанство и свима подједнако

дарова наду у васкрсење, мада сваки себе чини достојним или славе или мучења“. 133

Излагање о љубави код синоптичара и ап. павла можемо завршити речима

преподобног Аве Јустина: „ Зато што је Бог љубав, зато што је љубав светлост и живот, и

победа над смрћу, и спасење, ап. Павле баца анатему на све оне који не воле Христа : „Ако

ко не љуби Господа Исуса Христа да буде анатема“ (1Кор. 16,22). 134

133 Исповедник, М., Изабрана дела, 400 глава о љубави, стр.49.134 Поповић, Ј., Сетве и Жетве – чланци и мањи списи, Новозаветно учење о љубави, IntRes: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/NovozavetnoUcenjeLjubav.html, преузето 23.07.2010.

81