ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JAN - FEB 2018.

BROJ 13

Sva prava zadržana © 2016 - 2018. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Pag

e2

SADRŽAJ

ECKERMANN ........................................................................................................................................ 1

NE O LITERATURI ............................................................................................................................... 3

NE O LITERATURI ............................................................................................................................. 10

NE O LITERATURI ............................................................................................................................. 22

KARTA SVETA ................................................................................................................................... 33

UBI ME MESEC ................................................................................................................................... 36

LJUBAVI ĆE BITI ............................................................................................................................... 40

KATALOG ............................................................................................................................................ 44

ODJELJENJE ZA PATOLOGIJU TEKSTA ........................................................................................ 47

GARIŠA TIP 2 ...................................................................................................................................... 49

PREDOSJEĆAJ..................................................................................................................................... 51

LAJK&ŠER ........................................................................................................................................... 54

CRNA MRLJA. ..................................................................................................................................... 57

KNJIŽEVNOST, REČ, RELIGIJA ....................................................................................................... 59

GLUMAC DANIJEL DEJ-LUIS .......................................................................................................... 62

STRELA POD KOŽOM ....................................................................................................................... 64

NEOSTVARENA SIMBOLIKA LJUBAVI ......................................................................................... 67

REFLEKSIJE TIHOG PESIMIZMA .................................................................................................... 71

VEŽBE IZOPŠTAVANJA .................................................................................................................... 73

“TKANJE REČI”, SA MEROM I SMISLOM ...................................................................................... 77

BRUŠENJE ........................................................................................................................................... 81

DŽAST MERID .................................................................................................................................. 130

ZBOGOM, MAŠTO MOJA ................................................................................................................ 191

PUSTINJSKA LISICA ........................................................................................................................ 196

IPAK ZAVIJAM ................................................................................................................................. 198

TIME CODE ....................................................................................................................................... 204

ECKERMANN .................................................................................................................................... 215

Pag

e3

ECKERMANN PITA

Vlatko Simunović

NE O LITERATURI

Vlatko Simunović je rođen u Foči, 12. septembra 1965. godine. Djetinjstvo, dječaštvo i

mladost proveo je u nikšićkom predgrađu Straševina. Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću

diplomirao je na Odsjeku za srpskohrvatski jezik i književnost. Novinarstvom i književnom

kritikom bavi se od 1995. godine. Autor je knjiga “Zapisi” i “Razgovori”. Aktuelni je član

žirija za dodjelu “Njegoševe nagrade” i selektor za crnogorsko govorno područje književne

nagrade “Meša Selimović”. Urednik je rubrike Kultura u crnogorskom dnevnom listu

“Pobjeda”. Radi u Podgorici.

.

.

Prva riječ koji ste izgovorili?

Ne. Stigla je u trećoj godini.

.

Vaše prve igračke?

Mačevi. Dva plastična mača rezedo boje. I jedan sivi avion sa crvenom zvijezdom na repu.

Lopta.

.

Vaše igre?

Igra borbe… Partizani i Njemci. Kao dijete doseljenika morao sam ratovati na strani Njemaca.

Brzo sam te koje smo tamo atekli naučio da ništa nije kao na filmu. Bio sam brži i vještiji od

ostalih. Vječiti pobjednik.

Igra piljcima… Sedam kamenčića koje dok je osmi u vazduhu jednim pokretom moraš

pokupiti sa zemlje… Prvom bacanje pa pokupiš jedan kamenčić. Drugo bacanje pa pokupiš

dva… I tako redom do završnog bacanja kada kupiš sedam… Izgleda jednostavno, ali probaj

to jednom da napraviš…

Pag

e4

Fudbal.

.

Kao dijete želeli ste da postanete?

Astronaut.

.

Prvo slovo koje ste naučili?

A.

.

Šta Vas je rastuživalo?

Lagali su me…

Društvo u najranijem djetinjstvu.

Dragan Jelušić – hodajući tamnom stranom prije dvadesetak dana nastradao u Trstu. Ivica

Puljiz – veletrgovac industrijskom robom sa Dalekog Istoka. Duda Bošković. Medicinska

sestra. Ne znam gdje je danas. Željko Đurović – gradi kuće i zgrade u Švedskoj… Nigdje

nikog od njih nemam u svojoj bizini.

.

Prvi bicikl?

Samogradnja. Dio djelova dobio sam od strica Gligora. Za ostatak sam se snalazio po

garažama očeva mojih drugara. Pamtim da bicikl nije imao kočnice.

.

Prva lopta?

Narandžasta. Plastična. Jugoplastika. Stradala istog dana. To me je jako ražalostilo.

.

Šta Vam bijaše najteže u školi?

Baš sve sam savladavao sa lakoćom. Uvijek najbolji u razredu.

.

Učitelj?

Radomir Bigović Bigaš. Ljepotan. Vlasnik najnovijih modela FIAT-ovih automobila. Ne

“tristaća” koje je proizvodila Crvena zastava. Italijanskih auta. U prvom razredu naučio me da

igram preferans.

.

Predjeli Vašeg djetinjstva?

Pag

e5

Beskrajne livade na imanjima potomaka popa Đoke Mijuškovića uz čiju smo zapadnu granicu

sagradili našu prvu kuću… Vrbaci uz rijeku Mrkošnicu. Ledina na kojoj smo igrali fudbal.

Bagremi.

.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Ne.

.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

Ne. Prva je izgubljena zauvijek iz mog života jedne teške tragedije koja je zadesila njenu

familiju. Druga živi negdje uz more i ima šest lijepih sinova. Treća i četvrta su odavno na

nekom mjestu boljem od ovoga na kom sam ja i svi mi danas… Nije nam se dalo.

.

Vaš nadimak iz škole?

Žuti.

.

Da li ste se tukli?

Vrlo rado.

.

Šta ste čuli o Vašim precima?

S očeve strane stara smo loza… Kod nas u Crnoj Gori kaže se – stari narod. Hrabri i ponosni

gorštaci. Kod doseljavanja današnji stanovnici Pive tu su nas zatekli… Prvi u pisanom

rodoslovu je nekakav Radivoje, zadavili su ga Turci u Travniku. Kao ljudi sa granice stalno

smo se tukli. Pljačkali smo i pljačkali su nas. Negdje u 17. vijeku zamalo su nas istrijebili

Rudinjani (pleme iz centralne Crne Gore). Loza je nastavljena zahvaljujući ženi koja je se sa

dva malodobna sina u vrijeme pohare zadesila u rodu. Prađed Gligor je posljednji uskok u

lozi… Zanat je platio glavom. Njega i njegovu ženu uhvatili su i žive odrli Austrijanci iz

karaule na Lebršniku.

.

Preci koje ste sreli?

Đed po ocu Dimitrije otišao je iz Pive nakon što ostao siroče. Vratio se sa dovoljno novaca da

kupi jedno od najboljih imanja u tom dijelu Crne Gore sagradi kamenu zgradu mlina sa

stupom. Mudar, vrijedan, ćutljiv. Atletski građen. U materijalnom smislu, zbrinuo sve svoje

sinove i unuke.

Baba po majci Savica… Sive oči i crna marama. Udovica koja je podizala o “preslici i desnici

ruci” tri kćeri i tri sina. Kćerka Vasa Krstovoga Markovića s Dobre Vode. Taj je na vijest da

je u Pljevljima izgubio i posljednjeg sina uzeo gusle u krilo i pjevao “Ženidbu Maksima

Crnojevića”.

Pag

e6

.

Slika oca?

Junak iz latinoameričke proze. Sjedi besposlen i zajebava ljude. Lucidan. Obrazovan.

Neprilagođen. Nema živoga stvora koji može reći da je u njegovim očima ugledao strah. I

danas je sa svojih 82 godine duhom vitalan kao dvadesetogodišnjak…

.

Fudbal ili košarka?

Bio sam odličan fudbalski golman. Idol mi je bio golman Vardara Dragan Mutibarić. Onda

me osvojila košarka. E tu sam bio baš dobar. Na momente genijalan…

.

Gdje ste obukli uniformu?

Beograd. Kasarna na Banjici. Godina 1987… Pješadija. Često sam se tukao i opijao… Štitilo

me nekoliko visokorangiranih oficira u komandi Armije koji su bili prijatelji moga oca. Sreo

tamo neke dobre ljude… Duško Nedić. Agim Bljakaj. Serđo Dokoza. Ivica Sporiš. Sašo

Dimovski…

.

Ko Vam je došao na zakletvu?

Otac i majka.

.

Gdje je otišla Vaša prva plata?

Propio sam je…

.

Gdje Vam biješe ljepše, u danima ili u noćima?

Noćni sam čovjek.

.

Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?

Ne.

.

Da li ste poželjeli da odete?

Da. Maroko.

.

Vaša ljeta?

Pag

e7

Boka Kotorska. Muo. Donja Lastva. Bijela. Toliko mora stane u mali okvir od prozora… To

me obnavlja.

.

Grad?

Kad zimi sanjam naše tople gradove, sanjam Perast.

.

Selo?

Stubica. Selo na granici Crne Gore i BiH. Tu je rođen moj đed. Danas je opustjelo…

.

Planina?

Vojnik… S vrha Nikšić vidim kao na dlanu.

.

Zašto se ljudi zaklinju?

Jer lažu.

.

A zašto proklinju?

Jer su ih slagali.

.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Da porobe ljude i da ološ lakše gospodari.

.

Kome vjerujete?

Nikome.

.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Pred slikom Žarka Vojičića, godine 1988. Žarko je Nikšićanin. Neshvaćeni genije. Već je

mrtav. Da je bilo gdje drugo rođen bio bi slavljen.

.

Kurosava ili Bergman?

Bergman. Zato što izdaju smatram čovjeku imanentnim svojstvom. Za razliku od vjernosti.

.

Pag

e8

Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?

Kao viteške igre. Da mogu vratiti vrijeme, sve bih ih na isti način odigrao.

.

Začin?

Kurkuma.

.

64?

Isuviše predvidljiva igra… Ne volim šah.

.

Vaši strahovi?

Da mogu zasramiti grobove svojih starih.

.

Šta čekate?

Vaskrsenje mrtvih. I život budućega vijeka.

.

Čime se utješiti?

Vrijeme nosi utjehu. Vremenu treba dati vremena.

.

Čega se stidite?

Strah me da o tome mislim. Da počnem, umro bih od sramote.

.

Praštate li?

Ne.

.

Tražite li da Vam se prašta?

Ne.

.

Čime se ponosite?

Imam lijepo i dobro dijete.

.

Pag

e9

Ko Vas je razočarao?

Niko. Ne vjerujem ljudima.

.

Koga ste Vi razočarali?

Strah me da jesam sve kojima je do mene istinski bilo stalo… Ćute i trpe.

.

Čemu uvijek dajete prednost?

Sitnicama koje novac znače.

.

Šta ste naučili od Vaših potomaka?

Ignorancija je majka mudrosti.

.

Šta posvećujete supruzi?

Sve moje.

.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Ne.

.

Šta dalje?

Borba… Na strani partizana.

.

.

Razgovarao Enes Halilović

Pag

e10

Enver Kazaz

NE O LITERATURI

.

…..Enver Kazaz rođen je u Kamenici. Završio je studij na Odsjeku za južnoslavenske

književnosti Filozofskog fakulteta u Sarajevu 1985. Pohađao je postdiplomski studij na

Filološkom fakultetu u Beogradu, gdje je odbranio magistarski rad pod nazivom: “Poezija

Muse Ćazima Ćatića – književno naslijeđe i duh moderne” 1991. Doktorsku disertaciju pod

nazivom: “Bošnjački roman XX vijeka” odbranio je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu

2000. Radio je u Institutu za književnost u Sarajevu u periodu 1986‒1992. Na Odsjeku za

književnosti naroda BiH Filozofskog fakulteta u Sarajevu radi od 1996. Profesor je za

područja bosanskohercegovačke i hrvatske književnosti i komparativne južne slavistike.

Tokom 2005. godine bio je gostujući profesor na Institutu za zapadnu i južnu slavistiku

Univerziteta u Varšavi. Bavi se književnom historijom, književnom kritikom i političkom

publicistikom. Bio je glavni urednik u izdavačkoj kući “Zoro”, te pokretač i glavni urednik

časopisa “Lica”, kao i član redakcije časopisa “Književna revija” i časopisa “Sarajevske

sveske”. Član je P.E.N. centra Bosne i Hercegovine. Učestvovao je na više međunarodnih

naučnih skupova kao i u radu niza naučnih skupova organiziranih u BiH. Književnohistorijske

studije i eseji prevedeni su mu na nekoliko jezika: engleski, njemački, poljski, mađarski i

bugarski i uvršteni u više međunarodnih naučnih zbornika. Uvršten je u “Antologiju

bošnjačkog eseja” koju je za izdavačku kuću “Alef” priredio Alija Isaković.

.

.

…..Prva riječ koji ste izgovorili?

.

…..Naravno da je ne znam, osim ako to nije kao i kod svih drugih – mama, koje je kod moje

kćerke zvučalo nekako drugačije od druge djece. Bilo je to nešto između tata i mama, ne zato

što sam ja neki poseban otac, već je ona posebna kćerka.

.

.

…..Vaše prve igračke?

Pag

e11

.

…..Eno ih na ahiretu igračaka, traže neke druge dječije ruke. Danas se takvim igračkama niko

ne igra. Bile su od drveta, ručno rađene, naslijeđene od najstarijeg brata. Neke sam pravio i

sam od kratona. Svega je tu bilo, kućica, goveda, livada, konjića… I sve od drveta i kratona.

Stvarale su svijet koji mi i danas lebdi pred očima.

.

.

…..Vaše igre?

.

…..Niko se danas ne igra tih igara: šigeta, klisa, trule kobile, partizana i Nijemaca. Svijet se

iščašio iz središta i preseilo na kompjuterski ekran. Ne bih o igrama, neka ostanu tamo u miru

davne mašte, tamo gdje poezija polaže svoja jajašca iz kojih niču svilene bube jezika.

.

.

…..Kao dijete želeli ste da postanete?

.

…..Svašta, ali ne kao ono lekar, pekar, apotekar, već baš svašta. Npr. želio sam biti uzgajivač

konja i jahač na trkama, jer sam imao moje ždrijebe kojemu sam dao ime Buruška

kosmatuška, po ždrebetu iz jedne divne knjige. S njom sam bio najbrži jahač u kosmosu.

Želio sam biti toreador, zbog jednog volića u očevom krdu stoke. I Euzebio, jer sam, kako se

kaže, jeo loptu. I Sava Kovačević, da budem partizan, kao neki moji bližnji. O njima sam

samo slušao priče, jer su poginuli u ratu, naravno, na pravoj strani, partizanskoj, koji današnje

oficijelne vlasti u zemlji u kojoj živim počesto proglašavaju zločinačkom, a ulice i škole

imenuju po fašistima. I još svašta, ali nikad vozač, nikad ljekar, nikad za nikad hodža, koji je

dolazio u kuću i divanio o nekim zelenim ljudima što sve znaju i niko im ništa ne može. A u

djetinjstvu htio sam postati i moj najstariji brat, jer je za moje pojmove bio nezamislivo

snažan i pomagao ocu u teškim poslovima. Da, moj najstariji brat. Ne bi bilo loše i da danas

postanem on.

.

.

…..Prvo slovo koje ste naučili?

.

…..Ne, zaista se ne sjećam. Ali bih volio das sam naučio prvo napisati broj 17, jer ga je nosio

jedan čehoslovački fudbaler sredine terena. One Čehoslovačke koja je bila prvak Evrope.

Moraju se stariji sjećati kakav je penal izveo Panjenka. Dok sam ganjao ametrski fudbal,

tražio sam da mi na dresu bude taj broj.

.

.

Pag

e12

…..Šta Vas je rastuživalo?

.

Majčin umor. Puno je radila na seoskom imanju. Njen umor me je bolio. Bukvalno.

.

.

…..Društvo u najranijem djetinjstvu?

.

…..Bolna priča. Svo moje društvo iz djetinjstva je poginulo ratu. Ono najbliže društvo iz

djetinjstva. Iz rodnog sela. To je selo spaljeno 1993. Ne bih o tome, pretužna priča.

.

.

…..Prvi bicikl?

.

…..Nisam ga imao, ali sam sa mojim drugom improvizirao prvi motocikl, od starog, kojeg je

njegov otac htio baciti na smetljište. Čuda smo radili na tom motociklu za koji najčešće nismo

imali gorivo, pa smo morali moliti komšiju da nam posudi iz svog auta. I jeste, izvlačili smo

ga šlaufom iz rezervora njegove lade.

.

.

…..Prva lopta?

.

…..Probušena u trnju. Obična plastična, plava. I plač zbog toga. Ali, prvi fudbal, kožni, onaj

smeđe boje, neću zaboraviti. Otac ga je pokušao isjeći sjekirom i tad se povrijedio. Isjeći, jer

smo ga ganjali do iznemoglosti, a poslovi na imanju su ostajali neurađeni.

.

.

…..Šta Vam beše najteže u školi?

.

…..Nikad ništa. Sve je bilo prozračno lako, kao kad po tijelu prika planinski lahor za ljetnjih

žega.

.

.

…..Učiteljica?

Pag

e13

.

…..Moja učiteljica Džemila, zbog koje sam danas ovakav kakav jesam. Otkrila mi je draž

čitanja. Milo me gledala, kao das sam njen sin. Poslije, dugo poslije, bili smo ponosni jedno

na drugo. Jednom me je i kaznila, jer sam htijući da dokažem kako sam dobro razumio pauze

u čitanju iza tačaka bio toliko spor da je pomislila kako nisma naučio čitati. Kad mi je

pokazala globus u učionici pomislio sam kako je to laž. Ne može sve oko mene biti tako

okruglo, tako loptasto. Ni danas nisam siguran da jest, kad se toga sjetim, da je Zemlja baš

tako loptasta.

.

.

…..Predeli Vašeg djetinjstva?

…..O, livade, livade, brežuljici. Rođen sam na Nišićkoj visoravni. Ona blješti u suncu, sija

pod snijegom, miriše u proljeće. Tamo je sve tako kao da je, kad je stvarano, bilo toliko

dobrote da se naprosto prosula u svaki detalj. Zbog te ljepote pomišljao sam da sav horizont,

svi ti brežuljci, sve livade nalaze u stomaku nekog dobrog stvora, a sve to isto u mom

stomaku, samo umanjeno, malecno, kao moj stomak, I tako unedogled. Moja djetinja

kosmogonija po sistemu ruskih babuški, zbog te ljepote predjela.

.

.

…..Da li ste pisali ljubavna pisma?

.

…..Ne pisma, poruke u kori drveta. Poruke na paprinom avionu u razredu. Više čupkanje za

kosu, nego pisanje pisama, biješe naše dječije udvaranje.

.

.

…..Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

.

…..Ko se toga ne sjeća, bolje mu je da se odrekne sebe. Znam sve o njoj, samo neću da

dijelim s javnošću. Čuvam tu tajnu.

.

.

…..Vaš nadimak iz škole?

.

…..Bilo ih je mnogo: Žuti, zbog kose, Brzi, zbog fudbala, Gazap, jer sam volio jesti. Ali, u

mom selu svi su imali nadimke, to je takav običaj. Najgore, uvredljive, davao je moj srednji

Pag

e14

brat. A on je posebna priča, poseban po svemu, čak i po davanju nadimaka. Svaki njegov

nadimak imao je iza sebe priču. Najčešće vrlo smiješnu, nerijetko uvredljivu. Na osnovu toga

sklopio sam niz priča o mom selu, onih humornih, ironičnih, naročito autoironičnih. Takve

zezancije su čisti odušak, jer kroz njih duša dobije krila i pod oblake odmašta.

.

.

…..Da li ste se tukli?

.

…..A ko se nije tukao u djetinjstvu. Zbog jedne tuče moj me najdraži nastavnik tako išamarao

da i danas pamtim. Mnogo kasnije, na jednom takmičenju iz istorije, neću da kažem koje sam

mjesto osvojo na onom čuvenom takmičenju Titovim stazama revolucije usred Beograda, bilo

mu je krivo što me išamarao, pa sam se na njegov račun najeo kolača, a bogme i napio kola.

.

.

…..Šta ste čuli o Vašim precima?

.

…..Recimo, to da je moj dedo imao više supruga i najbolje konje na cijelom dunjaluku, a

njegove su pčele bile tako pametne da se nikad nisu orojile, tj. da ih matica nije odvela u

šumu. O porijeklu Kazaz svašta se pričalo, da su došli iz Turske, Albanije itd. Smiješne priče

u nepismenom kraju. Sve se kasnije, osim tog o Dedi Ahmedu pokazalo kao glupa laž. Lik je

bio taj Dedo Ahmed. Majka nije pričala o svojim, jer su pobijeni u pokolju na Drini 1942/43.

.

.

…..Preci koje ste sreli?

.

…..O, svi u ili umrli prije mog rođenja, ili ubijeni u ratnom pogromu. Morao sam sve

rekonstruirati u mašti.

.

.

…..Slika oca?

.

…..Eno je u uglu sobe, gleda me upravo, šarmer. A mom sjećanju je raskoračen na livadi s

kosom u rukama, pokazuje mi taj prastari majstorluk, to viteštvo koje je nestalo s mašinama.

.

.

Pag

e15

…..Šta bi danas poželjela Vaša majka?

.

…..Umrla je 1993. Volio bih da poželi da nas dvoje dovršavamo stog sijena na jednoj našoj

njivi i da poslije toga zapalimo cigaretu, nasitimo se jedno drugog pričom.

.

.

…..Fudbal ili košarka?

.

…..Igrao oboje. Oni koji znaju šta to znači, mogu nešto naslutiti o talentu. Oni koji su gledali,

znaju kako to radim. I danas igram, u pedest i šestoj. Ali, samo košarku, jer je desno koljeno

na fudbalo puklo (ligament). I pobjeđujem, tricama, ulazima. Inače, raja s kojom sma igrao

zvala me zbog šuta u košarci – Kićo, po Draganu Kićanoviću, a u fudbalu – jeo sam loptu. To

znanje mi niko ne treba potvrđivati. Volio bih makar još jednom osjetiti onu lakoću tijela na

fudbalskom terenu i loptu s očima, kako se to kaže, kada je provučem kroz protivničku

odbranu.

.

.

…..Gdje ste obukli uniformu?

.

…..Uniformu sam, nažalost, obukao u ratu. Vojsku, tj. služenje JNA sam majstorski isfolirao.

Ko će gubiti godinu dana života na gluposti. Tako sam mislio kao mladi antimilitarist. Baš

kao i danas.

.

.

…..Ko Vam je došao na zakletvu?

.

…..Zakletva u ratu je odvratna, zbog onog: i dati život.

.

.

…..Gdje je otišla Vaša prva plata?

.

…..Tamo gdje treba – u kafanu, na dobru raju.

.

.

Pag

e16

…..Gdje Vam beše ljepše, u danima ili u noćima?

.

…..Najljepše dane živim sad. Nikakvo foliranje to nije, ali baš sad. Oni koji me poznaju, znat

će zbog koga i zbog čega.

.

.

…..Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?

.

…..Bio u djetinjstvu, kada je trebalo, u literarnoj sekciji Osnovne škole Evgenije Spahić

Željko. Pratizanu u čijem rađanju su se stopili jedna Ruskinja i jedan Bošnjak, a uživotu

ilegalni komunizam i partizanski antifašizam. Poginuo je boreći se na onoj strani koja je

oblikovala antifašističku civilizaciju poslije Drugog svjetskog rata. Današnje vlasti su to ime

zabranile. Nije im po hodžinskom svjetonazoru. U kraju gdje sam rođen, biti u Željkovo doba

komunist značilo je biti u skladu s onim najboljim u svijetu. Ukinuti njegovo ime na školi,

znači poništiti u vlastititom kolektivnom identitetu to najbolje i najplementije.

.

.

…..Da li ste poželjeli da odete?

.

…..Da, million puta i milion puta ostao, griješeći svaki put. Danas sam odveć star i

ukorijenjen da bi odlazak bio moguć. Otišao bih odvade, jer mi se gadi parolaški patriotizam

hulja na vlasti.

.

.

…..Odmor?

.

…..U mladosti, nikad jedno mjesto za ljetovanje, nego više njih. Stalno kretanje je bilo

ljetovanje. Danas, planina, planina, planina.

.

.

…..Grad?

.

…..O, Krakov je grad u kojem se ljepota prosula u svaki kutak, a u Parizu svaka ulica je tako

civilizacijski duboka da ti se čini kako neprestno po različitim vremenima hodaš. Ta dva

grada nosim u očima.

Pag

e17

.

.

…

..Selo?

.

…..Moje rodno selo, spaljeno u ratu. Tamo, tamo da putujem, rekao bih kao Tin.

.

.

…..Planina?

.

…..Zvijezda je najljepša planina u Bosni. Šumovita sa puno visoravni. Da vjerujem u Boga,

bio bih siguran da je tu rođen u obliku dječijih očiju.

.

.

…..Pustinja?

.

…..Ne bih nikad otišao tamo. Ne podnosim ništavilo života.

.

.

…..Zašto se ljudi zaklinju?

.

…..Zato što lažu.

.

.

…..A zašto proklinju?

.

…..Zato što lažu.

.

.

Pag

e18

…..Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

…..Gušenju slobode, ponjaprije, kroćenju mašte, potom, a onda vlastodršcu da krade ili ubija

pokrivajući se njima.

.

.

…..Kome vjerujete?

.

…..Ivanu i osobi Nj.

.

.

…..Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

…..Tikvešinom, onom čamcu čije se dno nazire u beskrajnoj dubini, Nojevoj lađi s

nepreglednim dnom.

.

.

…..Kurosava ili Bergman?

.

…..Oba, ne isključuju se.

.

.

…..Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?

.

…..Divno, najdivnije, još jednom ih proživijeti, biti poražen.

.

.

…..O začinima…

.

…..Poštujem hranu s malo začina, jer je dobro pravim. Naučio sam od jednog starog barbe na

Jelsi da je hrana hranom ako pri njenom spravljanju ispoštuje temeljne ukuse. Pravilo koje se

pokazalo tačnim. Hrana bez mnogo začina je majstorstvo, čista poezija.

Pag

e19

.

...64?

.

…..Igram to dobro, pobijedio sam jednog majstorskog kandidata.

…..Vaši strahovi?

.

…..Mnogo ih je i oblikuju me sržno.

.

.

…..Šta čekate?

.

…..Da se darujem bratskom bilju, bez ostatka.

.

.

…..Čime se tješite?

.

…..Dolaskom Nj. u moju samoću.

.

.

…..Čega se stidite?

.

…..Vlastite ishitrenosti. Česta je, prečesta za čovjeka u mojim godinama.

.

.

…..Praštate li?

.

…..Samo rijetkima, koji to zaslužuju. Inače, ovu kategoriju smatram licemjernom, jer joj je

korijen u abrahamskom monoteizmu, gdje se oprost promatra kao mogućnost da se operu

grijesi pukim ritualom, npr. odlaskom na hadž, ispoviješću pred nadležnom vjerskom

birokratijom. I oprost i pokajanje abrahamskim monoteizam počesto krosti kao ideologiju

koja obećava onostrani raj.

Pag

e20

.

.

…..Tražite li da Vam se prašta?

.

…..Samo rijetke, sitne stvari, slučajne greške.

.

.

…..Čime se ponosite?

.

…..Lijepim gestama onih koje volim.

.

.

…..Ko Vas je razočarao?

.

…..Mnogi, mnogi, mnogi.

.

.

…..Koga ste Vi razočarali?

.

…..Mnogo njih, neke slučajno, neke, jer su povjerovali da vrijedim više od sebe samog.

.

.

…..Čemu uvek dajete prednost?

.

…..Radosti igre, draži saznanja.

.

.

…..Šta ste naučili od Vaše kćeri?

Pag

e21

.

…..Da ljubav mora biti istrajna, ponekad mukotrpna.

.

.

…..Šta posvećujete supruzi?

.

…..Nema je, pa ništa. Nj. posvećujem svoju poeziju.

.

.

…..Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

…..Laki i nežni, kao kod Crnjanskog. Onaj ko je preživio rat zna da je to osjećaj mučan nakon

tragedije.

.

.

…..Šta dalje?

.

…..Ništa, tj. živjeti.

.

.

…………………………………….. Razgovarao Enes Halilović

Pag

e22

Ana Stišović Milovanović

NE O LITERATURI

.

.

.

…..Ana Stišović Milovanović, doktor nauka, profesor, književni teoretičar i kritičar. Bavi se

naučnim radom. Pisac teorijskih studija, udžbenika, recenzija, knjiženih prikaza, eseja. Radi

na Institutu za srpsku kulturu. Udata, majka jednog deteta. Živi u Beogradu.

.

.

…..Prva reč koju ste izgovorili?

.

…..Posle neartikulisanih tepanja, prvo i jasno sam, kažu, rekla “tata”. Valjda da ga nateram

da manje boravi na poslu.

.

.

…..Vaše prve igračke?

.

…..Dve lutke, bliznakinje, plavokosa i smeđokosa, u haljinicama istog kroja, ali različite boje.

Mogle su da trepću. Sada obe spavaju, u kući na Zlatiboru. Valjda će biti nekog, da ih

probudi.

.

…

..Vaše igre?

.

…..Vaspitačica u vrtiću me je stalno ubeđivala da su fudbal i ratovanje drvenim puškama igre

za dečake i da se igram “normalno”. Ni sad ne razumem šta je time htela da kaže.

.

…..Kao dete želeli ste da postanete?

.

Pag

e23

…..Mama. I učiteljica. Ili neka mešavina. Učiteljicomama. Docnije me je opsedala ideja da

budem arheolog. Čini mi se da sam sve ove profesije pomirila u onom čime se bavim.

.

.

…..Prvo slovo koje ste naučili?

.

…..Prvo i jedino koje sam naučila i izučila – P. Zaista, prvo koje sam napisala, bilo je

ćirilično П.

.

.

…..Šta Vas je rastuživalo?

.

…..Kad bih otkrivala da nisu svi ljudi dobri.

.

.

…..Društvo u najranijem detinjstvu?

.

…..Prva drugarica, rođena koji dan posle mene, a čije sam ime uvek izgovarala u vokativu:

”Natašo”… Sa Nadicom sam išla do škole i natrag. Dragan, nešto stariji od nas, bio nam je

zaštitnik i uzor. Sem Dragana, svi moji prijtelji iz tog doba su rasuti po svetu.

.

.

…..Prvi bicikl?

.

…..Narandžasti, marke “Pony”. Kad sam ga prerasla, lutao je po familiji. Čujem da je tek

nedavno umro.

.

.

…..Prva lopta?

.

Pag

e24

…..Fudbal, pravi, kožni.

.

.

…..Šta Vam bejaše najteže u školi?

.

…..Da budem redar. Uvek sam zaboravljala da prijavim odsutne.

.

.

…..Učiteljica?

.

…..Prva, starija – Milena Jovanović, nežna, pametna, empatična. Druga, mlađa, Dragica

Stević, energična i zahtevna. Od prve sam učila da maštam, od druge da živim.

.

.

…..Predeli Vašeg detinjstva?

.

…..Ruže i jele u dedinom dvorištu, koje se širilo u bekrajnu livadu, blago nagnutu ka

velikom voćnjaku, na čijem kraju je uska staza vodila ka stublini. I uvek puno dece, rođačke i

komšijske.

.

.

…..Da li ste pisali ljubavna pisma?

.

…..Pisala. I pišem. Samo da ne prestanem…

.

.

….

.Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

.

Pag

e25

…..Prva prva ljubav je bio jedan Saša, koji je sedeo u klupi iza mene i odvezivao mi mašne

sa repića. Nikad se docnije nismo sreli. Druga prva ljubav je bio Boban. On piše knjige i leči

ljude. A možda sam i pomešala redosled…

.

.

…..Vaš nadimak iz škole?

.

…..Dva nadimka: Anči. Nemaštovito. Draži mi je – Johny.

.

.

…..Da li ste se tukli?

.

…..Da. I to samo jednom. U prvom razredu sam nokautirala jednog visokog i krupnog

dečaka. Ne sećam se povoda. Sećam se osećaja trijumfa.

.

.

…..Šta ste čuli o Vašim precima?

.

…..Moj pradeda, Božo Pajović, imućan i vredan seljak iz Katića kraj Arilja, smatrao je da

uvek treba reći istinu, i onda kada bi bilo pametnije ćutati. (Jedan Božov vremešni ispisnik je

kraj prve žene, nerotkinje, doveo mlađu. Dok je trajala svadba, prva žena se sklonila u vajat.

Ujutru su je našli mrtvu. I dok su se u selu sašaptavali o ovo čudnoj smrti, Božo je prijatelja,

pri prvom susretu, upitao: ”Bogati, što onu jadnicu udaviste?”) Božo je jednog sina poslao u

Francusku, na fakultet, jer je verovao da vredi biti školovan. Oba pradedina stava su,

nažalost, prešla na sve potomke.

.

.

…..Preci koje ste sreli?

.

…..Ljubica, majka moje majke, bila je trpeljiva i mudra žena. Rodila desetoro, sahranila dva

sina. U njenom ormaru je uvek bilo slatkiša za unuke. Svi nevoljnici iz kraja su dolazili na

njena vrata. Moj deda po majci, Milan Drobnjak, voćar i kalemar, prvi u kraju sazidao kuću

sa parnim grejanjem i telefonom. Dolazili seljani da vide – nigde vatre, a kuća topla…

Njegova deca ga pamte po strogosti. Mi, unuci, po nežnosti.

…..Majka moga oca, Milosava, tiha i nežna, plavooka i beloputa. Nemam značajnije

priznanje u životu, od onog što je za mene, najstariju unuku, govorila: “Ovo me je sunce prvo

Pag

e26

ogrijalo!” Deda po ocu, Milić Stišović, principijelan i strog. Bio u ratu, a potom se vratio u

fabričku halu, da lije aluminijum. Voleo da čita i igra šah. Pravio najbolji kačamak na svetu.

.

…..Slika oca?

.

…..Moj otac je tata. Ja sam tatin sin, jer sam jedino dete. Naučio me je da igram fudbal i šah,

da vozim auto. I učio me strpljenju. Nisam savladala gradivo.

.

.

…..Šta bi poželjela Vaša majka?

.

…..Moja majka se raduje svemu dobrom. Za mene želi manje mene, kakva sam sad.

.

.

…..Fudbal ili košarka?

.

…..U fudbalu rekreativac, u košarci – za malo – profesionalac. Omela me baletska škola.

.

.

…..Gde je otišla Vaša prva plata?

.

…..Prvi novac sam zaradila kao novinar-honorarac, pa sve potrošila na vozikanje taksijem.

Prva prava plata je bila taman dovoljna za jedan par ženskih cipela i jednu lepu mušku

košulju.

.

.

…

..Gde Vam beše lepše, u danima ili u noćima?

.

Pag

e27

…..Rođena sam koji minut pre ponoći, nikad se nisam plašila mraka. Volim i jutro, i sumrak.

Ali je noć doba kada najbolje razmišljam, najlepše se igram, najslobodnije hodam.

.

…..Da li ste ikada poželeli da budete glumica?

.

…..Glumci žive stotinama života. Ne mogu želeti da budem nešto, što već jesam.

.

.

…..Da li ste poželeli da odete?

.

…..Dvojako se odlazi: sa nadom da ćemo se vratiti, ili sa nadom da nećemo. Ako odem, sa

prvom nadom, onda odlazim u Delfe. Ako odem, da se ne bih vraćala, onda je to jedno selo na

Goliji.

.

.

…..Vaša leta?

.

…..Najlepša letovanja su bila na Braču. Nanapornija u Grčkoj. Crnogorskih se slabo sećam.

Leta su mi, od detinjstva, bila značajnija u iščekivanju putovanja i zbiranju utisaka po

povratku. Često sam kući donosila školjke, kamenčiće, lovorove i maslinove grančice, da bih

se na miru setila svega, što se desilo. Jedina konstanta mojih letovanja je Zlatibor. Sa njim

sam u dugoj, srećnoj, obostranoj ljubavi.

.

.

…..Grad?

.

…..U Novom Pazaru sam bila povremeni stanovnik pet godina. To je dovoljno za ozbiljnu

emotivnu vezu između jednoga i mnogih, koji čine grad. U Pazaru imam mnoge prijatelje.

Bogata sam.

.

….

.Selo?

.

Pag

e28

…..Selo iznad Prijepolja, Strašivac, u kome sam u detinjstvu letovala i zimovala u kući moga

dede, potpuno je nalik okolnim planinskim selima. Za mene, sasvim različito od svih

drugih. Kad sam bila sasvim mala, Prijepolje sam zvala Prepolje, Strašivac je bio Strašljivac.

Jedino sam nepogrešivo oponašala govor meštana: čista ijekavica, sa mnogo arhaizama i

turcizama. (“Eno ga amidža, nosi mlijeko za čeljad.”)

.

.

…..Planina?

.

…..Zlatibor. Olimp. I to ovim redosledom!

.

.

…..Pustinja?

.

…..Ima jedna dubodolina, blizu kuće mog dede, koji se zove Pustinja. Dva visoka brda,

obrasla starom bukovom šumom, a između teče bistra planinska rečica. Zeleno, mirisno, tiho,

bezljudno. Ne znam ni za jednu drugu pustinju. Ni lepšu.

.

.

…..Zašto se ljudi zaklinju?

.

…..Zaklinjemo se u sve najdraže, najsvetije, u sebe, u bližnje. Kada nam drugi ne veruju, a

stalo nam je da veruju. Ili, kada sami sebi ne verujemo.

.

.

…..A zašto proklinju?

.

…..Kletva i psovka, bliznakinje. Prva je izraz mržnje i skrivanje nemoći, druga mržnje i

pokušaja nadmoći. Ne znam koja je gora. Psujem kad vozim, a sama sam u autu. Ne kunem

nikad.

.

.

…..Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

Pag

e29

…..Da bi se opravdalo prethodnih million i onih milijardu, koji će tek nastati.

.

.

…..Kome verujete?

.

…..Porodici. Prijateljima, ne svim. Sebi, ne uvek.

.

.

…..Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

…..Pred slikom Pavla Milovanovića, trogodišnjeg umetnika ovdašnjeg, koji je naslikao delo

“Moja mama.”

.

.

…..Kurosava ili Bergman?

.

…..Ja bih Vendersa i Tarkovskog, moliću. Za dve osobe. Veću porciju!

.

.

…..Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?

–

…..Odlično se drže, za svoje godine. Rekla bh da će živeti dugo i srećno.

.

.

…..Začin?

.

…..Da li je đumbir začin? Ili je način života?

.

.

…..64?

Pag

e30

.

…..Tata me je naučio da igram šah. Pobedila sam ga tri puta, do sad. Ne gubim nadu…

.

.

…..Vaši strahovi?

.

…..Strahovi su uvek preoblikovana neizvesnost, nepoznato, od kojeg strepimo. Što sam

starija, sve manje se bojim. Jedini neizmenljiv, jeste strah od gubitka onih, koje volim.

.

.

…..Šta čekate?

.

…..Sve, što bi me radovalo. I novo da dođe, i proživljeno da se ponovi. I svemu se nadam.

.

.

…..Čime se utešiti?

.

…..Ljubavlju i smislenošću. Pa nek su obe i zablude i iluzije, neophodne su.

.

.

…..Čega se stidite?

.

.

…..Stid je svest o grehu. Ne bih baš da ekspliciram za javnost. A ne volim ni kada drugi to

čine. Razovor sa Višnjim beležnikom je prilika u kojoj se to mora kazati.

.

.

…

. .Praštate li?

.

Pag

e31

…..Teško. Ali se radujem kad uspem.

.

.

…..Tražite li da Vam se prašta?

.

…..Ne tražim. Čekam.

.

.

…..Čime se ponosite?

.

…..Svojom porodicom. Da nisu moji, usvojila bih ih.

.

.

…..Ko Vas je razočarao?

.

…..Niko. Za sva razočarenja sam ja krivac; ona potiču isključivo od mene, mojih prevelikih

očekivanja ili iluzija o drugima.

.

.

…..Koga ste Vi razočarali?

.

…..One, koji su imali prevelika očekivanja ili iluziju o meni.

.

.

…..Čemu uvek dajete prednost?

.

…..Čoveku, ličnosti, biću. To je znatnije od obrazovanja, nacije, društvenog statusa.

.

.

…..Šta ste naučili od Vaših potomaka?

Pag

e32

.

…..“Mama, onaj čika nije dobar. Pogledaj, smeju mu se samo usta. A oči mu se ne smeju.”

.

.

…..Šta posvećujete suprugu?

.

…..Supružnici su najpre prijatelji. To je odnos uzajamnosti.

.

.

…..Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

…..Naravno. Mi, deca, bivamo bezrazložno zabrinuti i bezrazležno bezbrižni.

.

.

…..Šta dalje?

.

…..Sve što se mora. A biće valjda i nečeg što se želi.

.

.

…………………………………………. Razgovarao Enes Halilović

Pag

e33

POEZIJA

Ilhan Pačariz

KARTA SVETA

.

.

Model šume

.

Jugovina pleše šumu.

Skladno njihanje četinara

mišolovka je za tvoje oko.

Potrebna ti je trivijalna promena.

Ulaziš kod frizera.

Izlazite ispred salona.

Pokazuješ mu kažiprstom

preciznu stepenastost šume,

govoriš mu, zbunjenom:

onako da me ošišaš.

.

.

Karta sveta

.

Jurcaju putnici.

Sve se kreće.

Čak i o drvo je

okačen ranac.

Pod tim hrastom

ležim ispresavijan,

kao karta sveta.

.

Pag

e34

.

Na starim sankama

.

Zašto češće ne tragam

za žilom života,

s entuzijazmom kopača zlata

koji je namirisao zlatnu žilu,

pomislim i uđem u garažu.

Tamo, u ćošku,

na starim sankama,

bure s rasolom.

Odvrnem česmicu i

sipam rasol u posudu.

Na izlasku,

dok zatvaram garažna vrata,

pogled mi odleti na telefonsku žicu.

S nje padne mali beskrilni avion snega.

.

.

Magleni sobičak

.

Ideš turobnom ulicom.

U jednom trenutku

ugledaš komunalnog radnika

koji se elegantno

spušta u šaht.

Potom prođeš kroz kapsulu

magle.

Tek kasnije, u toploj,

olampljenoj sobi,

shvatiš da si neke gnjile ideje

zauvek ostavio u onom

maglenom sobičku.

.

.

Sličuge

.

Sličuge od plastične gajbe.

Odavno nisam video

da neko juri na tome,

godinama, sve dok danas

Pag

e35

jedan dečak nije proleteo pored mene.

A zar nije veličanstveno sledeće:

nađeš gajbu i bonsekom izrežeš

dve plastične letve,

koje su malo uže od tvog stopala

i otprilike dugačke kao ono.

Krajeve letvi, s jedne strane,

potopiš u vrelu vodu

i pritisneš o dno šerpe,

kako bi se dobilo zakrivljenje.

Pustiš da se nove sličuge ohlade.

Zatim se, s tim sličugama u rukama,

popenješ na brdo.

Staneš na njih.

Duboko udahneš.

Kreneš.

Sneg zaškripi i led zapucketa.

Kažem, zar nije sjajno da

sa jedanaest ili dvanaest godina

sam samcijat napraviš nešto na čemu letiš.

Pag

e36

Tijana Radović

UBI ME MESEC

.

.

Animalni instinkt

.

Familija rogatih do susednih vrata,

Gledaju kako da probodu drvo ili žuti mesec,

Zavijanje hijena, nije Afrika, već moja soba.

Dragi Džordž i njegova knjiga, nije Mali Princ, nego Farma,

Moja majka i njena, moj otac i njegov,

Milioni godina evolucije,

Ne ovde, samo Darvin, ne Jung.

Aligatori su ostali u kuhinji, ja sam dovukla bivola,

Detlić žuti mesec, ne sunce, samo beba.

Hijene su takođe ovde, roze i mirisne,

Familija, ne moja, njihova.

.

.

Ona je otišla

.

Morsko pismo, u jesen,

Na klupi kada je otišla,

Novine zgažene na putu.

Olovni otisak na zidu,

Delo mesečeve dece.

Jutro, rano jutro.

Auto gospodina Robinsona parkiran

Blizu staklenog zvona,

Daleko tamo ptice, lete ka letu.

Zima kada je otišla,

Topao jastuk me je zagrejao,

Soba je lako zaspala.

Leto je, ne

Jesen je,

Izgledalo je kao jezgro kukuruza,

Hrana za svinje.

Pag

e37

Napisao sam pismo u ponoć,

Ona je otišla i moje srce se zaledilo

Kao ova oluja, ova kiša.

Dragi gospodine Robinson

Odleteću sa pticama večeras,

Leto je, ne, jesen je

Osećam zrak sunca, ne, to je sneg.

.

.

Eudoks

.

Eudoks gde vatra gori,

Ne uzevši ni zlato ni perle.

U magli se diže zora,

Pominjući roba ili Boga.

Nerazumljivo, iracionalno stoji

Broj koji od Ideje potiče.

On je mađioničar za mnoge,

Samo za učitelja sin.

Linije opisuju geometriju

Broj su postale mnogo puta.

Zaboravljeni zakopani spisi

Gde ih je laka ruka izvukla.

Iracionalan dodir

Baklja, plamen

Muzika od tišine on postade!

Tanak zrak iz njegovog uma

Sa kosmosm se poveže.

Starog Platona, Aristotela

On je znao, učitelja i prijate

.

.

Mr Robinson

.

Šaljem ti elektricitet.

Elektroni idu napred i nazad

Pag

e38

I tvoje pravo Ja se otkriva,

U iskrama umirujućeg Sunca.

Na toj klupi, te noći

Mračne, kada je ceo svet zaspao,

Na oblaku,

Krenula si ka meni kao zebra,

Izdužena i glatka,

Prugasta i bela.

Kraj sveta,

Kraj jedne ere koju znam.

Tvoja kosa je obrisala sve moje maske

Moji atomi su obojili tvoje usne u crveno

To je bila ta noć

Kada sam posekao Mr Robinsona.

.

.

Ubi me mesec

.

Lucidni mesec me ubi,

Na mestu,

Ja sam seo i smejao se,

Nema zvukova samo je mleko

Teklo niz moje lice.

Moji zubi su svetleli,

Glupan i konj!

„Ona me ostavi“

Ljuti mesec me pogleda,

Crni kosmički ples zvezda.

Kako čudno: pomislih

Smejući se glasno

Iskrama na nebu.

Venera me zove i Andromeda takođe

Spakovao sam torbe

Godinama unapred.

Ples usamljenih.

.

.

Pismo

.

Danas na visoravni pljušti.

Prošle noći sam nacrtao sliku,

Bilo je tmurno ali sam video.

Pag

e39

Staklo polomljeno ispod moje brade

Bio sam pijan, izvini.

Noćno zavijanje nisam čuo noćas,

Mislim da je životinja pobegla iz mene.

Slikanje je bilo tako tako: želeo sam

Perfekciju.

Ove visoravni mi ne pomažu mnogo,

Isto je kao kad sam u ravnici.

Kiša je padala na moj krov,

Pokušavajući da me otera.

Bio je to dobar zvuk,

Utihnuo je sve misli.

Ovo je poslednji put da ti pišem,

I to sam rekao prethodnog puta.

Ja sam gord i ova kiša utiče na moja pluća.

Većinom sam pijan ovih dana,

Sipajući kafu neizbežno.

Ne mogu da spavam.

Sutra će biti sunca, ali mi

Ne čini dobro.

Ove visoravni me ubijau.

Reci mi kad da dođem?

Doneću ti lišće i cveće,

Mogu ti doneti rosu ili malog psa.

Slika koju sam naslikao je slika deteta

Nevinog, na doku,

Imao sam i brod i malu macu

Reci mi kad ću doći?

.

.

……..Izbor iz knjige Blue and Gray period,

…..objavljene na engleskom jeziku. Prevod: T. Radović.

Pag

e40

Stefan Kostadinović

LJUBAVI ĆE BITI

.

.

1. i ako ne gledaš

.

ljubavi će biti i dok ne gledaš,

odjek njen, milenijumska glad,

promuko od ćutanja

prosi pažnju ko lepota svetlost.

danju proždire ptice sa neba u snove

da noćima hoda po hrskavim telima vrana.

kad mi priđe – ja u sebi kleknem.

strašan je to prostor: ne znati.

zato se roni za lepotom

i davi u svim pogrešnim morima.

moja udavljena perspektiva –

– užasno lokalizovana kiša –

o njoj sanja kao pas

o divljoj prirodi svojih morskih predaka:

plaši se gašenja jednog bezumnog strpljenja,

podrazumeva prirodnu sklonost

ka ronjenju na dah

(pluća su mi trošna

ali davio sam se i ranije

neka moja smrt ostane među nama)

sve je oduvek i sve se smeje.

ti se smeješ seizmički, čitavim svetom,

tvoje biće je smeh i kada si tužna,

tektonski poremećena i

osujećena u svakoj pripadnosti:

jedina bašta među kazamatima.

tražeći

ja zapuštenih udova pronalazim

spazam dodira

a tragao sam u tebi tek za svojom sujetom

u obliku izgubljene žene:

blago onom ko se od nje ne sablazni

čekam još da te nađem u mahovini; korovu;

nemom preziru ribnjaka; u nestrpljenju.

ontologiji gliba i gloginja.

Pag

e41

ovakvi potresi se ne pamte,

o njima svedoči tkivo

i sve dok starost guri leđa da se kaže

ljubavi će biti (i ako ne gledaš)

moje oči, armature srušenih gradova

stražare

stražare

.

.

2. gospodine molim vas izađite

.

počinjem poricanjem tvog telesnog,

nedokazivo je i komunalno, a ja ne

verujem u boljševizam u ljubavi, mada

tek tako obnarođenu i umem da te

ljubim, odmahnem rukom, nek ide

život, šta ja znam o bilo čemu i –

– dođu takvi dani: romantično nebo,

romantični prosjak i nered, koješta.

kao da mi uvek i svuda, sa same

ivice pogleda, nekakav starac

nervozno i žučno nešto signalizira.

.

.

3. vrisnula je pre no što je pala

.

izdalo me čojstvo ko zapostavljena žena,

u fatalnostima uvek setna, nežna, možda

žene dolaze iz gradova u kojima svi žive

nežno, u kojima svi umeju svašta da kažu

o sebi, samo nikad ništa previše ružno,

možda one zato i beže otud u naše prozeble

ulice gde je sve stvar života i smrti; i ništa;

gde se voli sramno i grubo – ali se voli.

tako ja razmišljam o tebi.

tako ti se nadam.

dani otkrivaju previše i osuđuju.

trebalo bi uvek da se nalazimo noću

kada je savest pitoma i pospana

i tela primicanjem postaju grejna.

podseti me, da li nas to uvek hladnoća

neka približi, ili prosto ne prestaje decembar?

Pag

e42

.

.

6. a ti čučni pa ćeš biti mali

.

dosta je igara i crnjanskog!

sva umetnost seli se iz knjige

u korist čoveka kao takvog

u hodnike čije sve prostranstvo

sićušno je ko nešto što šapneš,

gde stihovi previše su bučni,

gde divovi nikad ne bi stali.

zato kad te budu zvali

da porasteš, a ti čučni…

.

.

9. iz ciklusa „bašta”

.

ljudi ne znaju ništa o žeđi zeljastog bilja,

o skučenim senkama podzemnih žila;

više niko ništa ne zna o umirovljenju svetlosti

i stidljivim prstima noćne vegetacije,

o razvratu u svetu paprati i gljiva.

ljudi ni ne slute – bašta je zakopana,

apstrahovana iz dana,

pokop jedne savesti i obećanje steonih njiva,

leja za lejom strpljive smelosti,

krtole i klice i skice grana;

i tek poverenjem čežnje u obesti će obešenjak

iz strašljive podsvesti strašilo postati,

a čežnja postaće vrana.

nakon svih zabrana negde se skriva

pohotna žeđ zeljastog bilja.

.

.

10. kako se priziva žena koju voliš

.

da li je izronila, da li je plućima izborila

pravo na obožavanje, ili je oduvek krišom

sedela na tvojim prsima, to ne možeš znati.

tek, neko je tu – nešto ti oduzima.

Pag

e43

ti, budala, lakom na simbole,

na srcu ti izrasta slepilo, svemogući mrak

i u njemu grad, uskogruda palata,

skriva stranputice do m.-ske ulice

gde slutiš njene buduće korake

i mantraš: ako se ljubavi nadaš,

nadaj joj se svakodnevno.

ti – čovek pešadijska jedinica –

– raštrkao se čaršijom da uđeš

joj u trag i ukidaš spontanost pobedi,

puni su ti je džepovi a nju ni

ova ludačka jesen ne potresa,

ona štedi glas na račun proleća,

ne ostavlja tragove, mimoilaze je

pogledi, ali i sumnje

siguran si da postoji

(snagom svoje žudnje)

siguran si da postojiš

tako se priziva žena koju voliš

Pag

e44

Saša Jelenković

KATALOG

.

.

.

Bio jednom jedan pas

.

Dobro došla na sedmi sprat, stvari se otimaju kontroli,

dan za danom, čuje se samo šuškanje krila

u potkrovlju. Danas sam sahranjen, nebo je imalo

boju baklave, a zemlja uskus mastila.

Nije bilo sunca, negde je pucalo u daljini. Dome, slatki dome.

Krećem se da bih razumeo skromnost i poniznost.

Najpre izbrojim sate, unatrag, do momenta kada sam izgubio

ono malo što boli, i otkrio ono puno što raduje. To ništa

što ne prestaje, to nešto što se povuklo u sebe.To me zateže,

tome sam odan, u tome želim da se probudim. Umire priča,

zvezde su strpljive, sneg pada kako bi nas prisilio na izlazak.

Privremene su mreže na dnu mora, tunel je prepun slobode,

ribe te uče disanju. Bio jednom jedan pas i dugo me gledao u oči.

.

.

Beket gleda sa zida

.

Vreme je da udaram po timpanima,

založim veliku vatru, i odenem se nehajno.

Moje su moći takve da jedem i otvaram se,

rastem i topim se. Tvoja su jutra

da me načiniš providnim

da pitaš jesi li kanibal,

ja sam fotografija iz detinjstva,

a jesi li napredovao –

obuzdavam se.

Bio sam uspravan i bio sam odan.

I bio očajan, bio znatiželjan.

Kakav je to život, nekakvo mrmljanje,

premalo vatrometa, previše zabuna,

Potpuna zbrka, jeli smo vafle,

Pag

e45

a napolju dahtanje, napolju izmišljotine.

Nešto tu ne štima.

Strašna su jutra, ne zavaravaj se.

.

.

Pa ipak

.

Taj pakao nisam napravio ja,

on je čekao na mene

da u njega kliznem kao u rukavicu.

.

.

Henri Darger

.

Užas se otkriva u stvarima bliskim,

stvarima izuzetnim, ali sakrivenim.

Užas je originalan, nikome ne polaže

račune. U blatu, u vrtovima, Bog je

napravio pauzu. Da ili ne, tamo gore

lako je biti ravnodušan. Sreća ili nesreća,

nije još mnogo ostalo do izlaska.

I tako na sve strane, širi se zlatno doba.

A ti, ne prilazi, kakav je bio život,

šta si izdržao samo da ne odrasteš?

.

.

Katalog

.

Strah od ekstaze

Strah od brojeva

Strah od zastava

Strah od interpunkcije

Strah od svetaca

Strah od ulične svetlosti

Strah od citata

Strah od oproštaja

Strah od mitova

Strah od anegdota

Strah od džakova

Pag

e46

Strah od početka

Strah od smrada

Strah od ružnoće

Strah od blata

Strah od pitanja i strah od pamćenja

Strah od jezika

Strah od orgijanja

Strah od navika

Strah od pitanja

a sad moja himna

Ako nas zapljusne

Ako ne otvorim

Ako produžim

Ako pomnožimo

Ako ućutkam

Ako izdržim

Ako zaspim

Ako izvan

Ako odjednom

Ako kažem

Ako napolju

Ako ponekad

život sveži utisci prizori u jednom dahu

ne razumem

.

Pag

e47

Igor Banjac

ODJELJENJE ZA PATOLOGIJU TEKSTA

.

.

.

***

Večeras je igralište prazno

ljeto je izgubilo uzvike, psovke, neprestajući lavež.

Kroz trepereći zastor nazire se poluotvoren cvijet conophytuma

hladni vjetar lahori preko opuštenog tijela.

Ah, koliko dugo već bježim od samoga sebe

napuštajući ovaj grad.

Svaki dan prolazeći ulicama

zamišljam urušene zgrade

polupane izloge

prekopane parkove.

Nigdje čovjeka.

Samo prazna groblja uređena tiha.

Pružam drhtavu ruku prema slučajnom posjetitelju Galerije i govorim:

Dođite, povest ću vas da vidite što je sažižuća smrt.

I tada ugledam Jozefinu na bolesničkoj postelji i ruku djetetovu

kako hrani je voćnom kašicom

jednim krajem ubrusa briše curak na usni

a drugim

suzu.

.

.

***

U miru

ispred krijesnica koje se onemoćale gube

uz djetetovo potiho disanje i povremeni daleki lavež

pomišljam kako bi mi dobro pristajao debeli štrik s omčom

prebačen preko metalne ograde

tu iznad mene.

Tako gledam ispred i čekam da saživim s bijelim orgazmom

u kratkom trenutku herojskog oslobađanja.

.

.

***

Pag

e48

Ambrosia mrtvaci.

Obitelji su se pobrinule za ostatke

poštujući naše želje.

Četiri urne su bezbjedno stigle iz krematorija u Galeriju.

U toku dana su postavljene na snježnobijele postamente.

Na svakoj urni je ugraviran jedan od četiri Ambrosia postulata:

Jeb’o ti budale!

Vazda sam ja govorio!

Ne d’o bog nikome!

Jes’ vala, u pičku materinu!

Izložba se otvara sutra i traje sedam dana.

Sedmog dana, asistent (gospodin Jusuf) će istresti pepeo iz urni u blender

dodati banane i mlijeko

i pripremiti frape.

Posjetitelji će biti ponuđeni da kušaju.

.

***

Ničega više neće biti

kiša će nastaviti padati

mjesec se potom spuštati niz zid na tvoje lice

nova jutra rasti u nova sjećanja

ocvali pjesnici skrivati

svoje otapajuće tame

dok ne prsnu u očekivanom zaboravu.

.

Pag

e49

PROZA

Miroslav Ćurčić

GARIŠA TIP 2

.

.

….Kupio sam robota. Nisam mogao da se oduprem toj želji. Dan uoči Božića je čas u kom

čovek najlakše može da pronađe opravdanje za sebe.

….Svugde se osećala atmosfera praznične kupovine i demon brzog potezanja plastike

pobedio je ko zna koji put. Žena na kasi je veštim pokretom provukla karticu.Upitala me je da

li mi treba pomoć? Odbio sam. Kutija nije bila teška, ali sam je zbog dimenzija nosio obema

rukama. Ljudi su se sklanjali, propuštajući me da prođem.

…..Na autobuskoj stanici sam čekao pola sata. Prošla su dva puna autobusa u koje nisam ni

pokušao da uđem. Kutiju sam pažljivo spustio na trotoar i oslonio ruku na nju. Dosezala mi je

do grudi. Slika robota se nalazila na svakoj strani. Ispod su bile ispisane rečenice na

kineskom, ili možda čak japanskom. U radnji su se prodavala dva tipa: Gariša tip 1, i Gariša

tip 2. Zbog njihovih imena sam pomislio da su napravljeni kod nas, ali više nisam bio siguran

u to. Pogledao sam na sat. Nestrpljivo sam čekao da stignemo kući.

…..Smestio sam se s Garijem na zadnjoj platformi. Vozač je oštro vozio, kao da se trka s

nekim. Putnici su se klatili u svakoj krivini kroz koju smo prošli. Jednom rukom sam držao

šipku, drugom pridržavao kutiju.Vodio sam računa da se što manje pomera. U jednom

trenutku su zaškripale kočnice i svi smo se našli na podu autobusa. Čulo se stenjanje,

gunđanje, i sočno psovanje nečije majke. Ustao sam među prvima, uspravio kutiju, i šapnuo

Gariši: „Izvini.“ Žena koja je stajala do mene gledala me s nevericom.

Kada smo stigli kući raspakovao sam i oslobodio novog drugara stiropornih okova. S

obzirom da su mu već bili montirani točkići, gurao sam ga kroz stan i usput mu teatralno

pokazivao njegov novi dom. Znao sam da je smešno to što radim, ali nije me bilo briga.

…..Nemam želju da budem bilo čiji vlasnik. Usamljen sam i potrebno mi je društvo. To je

jedini razlog moje kupovine. Gariša je urađen po uzoru na R2-D2, robota iz filma Ratovi

zvezda; Na prvi pogled je isti kao veliki kancelarijski usisivači; uspravan limeni valjak s

glavom u obliku polulopte. Umesto ruku ima poluge sa strane. Na njih je moguće kalemiti

razne dodatke koji se naknadno kupuju. Ima priličan broj prekidača i led lampica. Uglavnom

su crvene i zelene boje. Poseduje još tri priključka za usb, LCD projektor kao i dva zvučnika

sa strane. Kupio sam skuplji model. Gariša tip 2 može da priča i muškim i ženskim glasom,

zavisno od moda koji izabereš. U njega je ubačeno oko sto fraza koje se koriste u

svakodnevnoj komunikaciji; tako su mi rekli u prodavnici. Ima spoljnu jedinicu u vidu antene.

Pag

e50

Ona se izbacuje na sims i ima ulogu da prima informacije sa satelita koji kruže iznad naših

glava. Upozorava na vremensku prognozu, opasnost od padavina, indeks UV-zračenja i

brzinu vetra, ako ga ima.

…..Na dnu kutije sam pronašao uputstvo za upotrebu. Kompletan tekst u njemu je bio

ispisanmeni nepoznatim, znakovnim pismom. Prelistavao sam ga stranicu po stranicu. Moj

strah je bio opravdan.

„Gari, šta sad da radimo?“

Gari je i dalje ćutao. Nakon detaljnog pretraživanja, prepoznao sam i pritisnuo on-

offdugme. Čulo se kratko pištanje. Najveća crvena lampicaje počela da treperi. Skočio sam od

radosti i počeo da ga ljubim u mesto koje bi, po mojim pretpostavkama, trebalo da mu bude

čelo. Na internetu sam pronašao sva detaljna uputstva neophodna za puštanje u rad. Uz pomoć

bežične konekcije sam ga povezao s mojim računarom, tako da je Gariša tip 2 dobio sve

neophodne podatke o meni. Priključio sam ga na struju da mu se napuni baterija. Ostalo je

samo da čekam. Ugasio sam sva svetla i ispružio se po dvosedu.

…..Nepuna dva sata nas je delilo do početka Božića. Hipnotisano sam gledao u njegovo

crveno oko,pokušavajući da ostvarim dublji emotivni kontakt. Palo mi je na pamet da on sada

zna više o meni nego ja o njemu. Da li me prezire zbog filmova koje volim da gledam? Da li

mu se sviđa moja omiljena muzika? Ulicom je prošao automobil i na tren farovima osvetlio

sobu u kojoj sam ležao. Bio sam umoran. Vremenski razmaci između treptaja postajali su sve

duži. A onda se,iznenada, desio prasak.

…..Skočio sam iz kreveta. Vatreni buketi na nebu su najavljivali slavlje. Na Garijevoj glavi su

se upalile sve postojeće lampice. Glava mu se okretala oko ose. Snop svetlosti iz njegovog

projektora prikazivao je na zidu pokretne slike neke oskudno odevene devojke koja se uvijala

oko šipke, pevajući Džingl bel rok. Pesmu sam prepoznao jedino po melodiji i rečima u

refrenu. Ženska je imala kose oči i odlučnu nameru da ide do kraja. Kada je zbacila sa sebe i

poslednju krpicu, uputila mi je poljubac i prošaputala:

……….„Vuaa ajj niii, vuaa sjan ni“

Gledao samprojekciju na zidu. „Zgodna cica“,rekao sam sebi, „Ova mora da nije

naša“. Devojka mi je opet uputila dvodimenzionalni poljubac:

……„Vuaa ajj niii, vuaa sjan ni“, čulo se iz zvučnika.

…….Okrenuo sam se prema Gariju. I on je usmerio svoje crveno oko prema meni. Gledali

smo se neko vreme. Došlo mi je svašta da ga pitam, ali sam odustao. Lud i naporan

dan.Nepoznata dama je ponovo krenula da se uvija oko šipke. Sagnuo samse da potražimon-

off prekidač, uz uzdah.

…….„Žao mi je bejbi, možda neki drugi put“.

Pag

e51

Mirnes Sokolović

PREDOSJEĆAJ

…..I garež i snijeg koji treba doći i magla u zraku osjećali su se. Već treći put se budi te noći,

kao da je neko ispod njega zgužvao čaršaf. Ponovo je izašao na proplanak iznad kuće šepajući

i gledao dugo prema natuštenim planinama. Tamo je sigurno već snijeg.

…..Drveno selo spuštalo se ispod njega niz kosinu sve do Drine. Ovdje je zima nalijegala

kasno, trebalo je nekoliko sedmica da se hladnoća s brda spusti na rijeku koja je još uvijek

isijavala toplotu. Bilo je dana ljetos kad je stajao na drvenom doku na dnu sela, osjećajući kao

da je negdje na moru.

…..Neke stvari neće izaći na dobro, čim se budi toliko ove noći, predosjeća. Iza posljednjih

gudura koje se nisu vidjele u mraku, kilometrima odatle, svjetla u jednom gradu sada guši

snijeg koji počinje padati. Pravo je čudo da je tako svijetao grad, kao presavijena niska, bačen

i ostavljen među tim planinama, u najvećoj tmini Evrope. Nekada se i on kretao tim gradom,

sada su te prazne ulice zvonile njegovim odsustvom, kilometrima udaljene od mjesta gdje

stoji.

…..Do jutra će zapasti snijeg i ovdje, u njegovom selu, na njegovoj najjužnijoj čuki, i neće se

moći nikuda izlaziti iz kuće. Prošlo je i deset godina otkako je počelo njegovo udaljavanje od

svijeta, čim je prešao četrdesetu. Najprije je na jednom festivalu rekao da je njegova želja

kupiti dvije koze i povući se na vikendicu. Kolege pjesnici ga nisu ozbiljno shvatili. Onda se

vratio na djedovo imanje, kupio kokoši, obukao prsluk i gumene čizme, iz daljine se moglo

vidjeti kako gaza i ureduje po svojoj avliji.

…..Nije mu se svidjelo kako su ga pozdravljali mještani, nikom nije bilo jasno šta tu radi naš

najpoznatiji pjesnik . To nije bio kraj njegovog puta koji se nastavljao sve dalje, kako je

ulazio u pedesete. Prošlo je već dvije godine otkad je prodao djedovo imanje i otišao još dalje

prema planinama, još dalje od grada. Sada mu je trebalo tri sata vožnje vijugavim cestama da

izbije na posljednje brdo iznad naseljene kotline. Bio se baš ustoličio na ovoj čuki ponad

rijeke.

…..Sve ga je manje interesovao grad, sve je manje znao ljudi po lokalima. Prvih nekoliko

godina preoblačio se i odlazio šetati ulicama u noćnim satima, kad nikoga nema, sada je i to

prestao. Možda sam taj prošli, govorio je, bio ja, a možda i nisam. Slušao je samog sebe

nedavno na emisiji koja je bila snimljena prije petnaest godina, i glas i akcent su mu tada bili

drugačiji. Sve češće ga je u gušilo u prsima, kao da neko u hambar baci vreću punu zobi i

digne se prašina, a još od sinoć nešto mu govori da neke stvari neće izaći na dobro, čim spusti

glavu na jastuk. Bio je ostao sam u selu, svi su se u septembru razišli prema gradovima.

Otpustio je i svoju ženu, otišla je u grad u posjet svome ocu, najviše je volio da se o stoci

brine sam i da nikog ne opterećuje.

…..Odavno je dao intervju u kojem je najavio da više neće objavljivati, da odlazi iz grada, da

nikog ne optužuje nizašto i da moli za razumijevanje, ali nije ga prestao, sve otada, kao

skrama, pratiti onaj osjećaj u grlu da je njemu u rodnom gradu neko nešto oteo. Noćas je

krstario svojom avlijom i sve je bilo na svom mjestu. Nije se čula rika stoke u štalama,

Pag

e52

uznemirene guske su se davno smirile. Uz Drinu je i dalje bilo najtoplije i magla je bila

umočena u masnu rijeku kao pantljičara.

…..Noga ga je morila krvnički dok se penjao uz kosinu, a svi su mislili da je ostao nedirnut

lani kad su mu doktori odsjekli pocrnjeli prst koji se nije mogao spasiti. Niko neće ostati

ravnodušan što je krajnja konsekvenca života da kreneš trunuti od prsta naviše. Dok je bio u

bolnici, nijedan stari prijatelj iz rodnog grada nije ga zvao, ali bilo mu je svejedno, niko nije

ni znao da je bolestan. Njegov pas koji umije hodati na zadnjim nogama, dvije krave i konj,

magarac, nekoliko ovaca i dva šilježeta, orao, sin koji ga je redovno obilazio, seljaci koji su

mu pomagali u radu, bijaše mu dovoljno društvo.

…..A prije je bio drugi čovjek. Tek nakon rata pokušavao je stići život, kao da će ga onda

čekati sto godina mira. Tridesetogodišnji, osjećao je devedeset i pete da ima nekoliko godina

u kojima će biti na vrhuncu snage i da može sve stići. Tako je i bilo, slali su ga čak u Havanu i

bio je jednu noć umislio da ustvari potiče sa Kariba, da se nikad neće vratiti. Teško je

podnosio festivalske bine, bio je natreskan, toliko da su mu prinosili lavor da se ispovraća

prije čitanja. Jednu noć zahtijevao je od Giljerma, ličnog vozača koji mu je bio dodijeljen, da

ga ne vozi na zvanični party zatvaranja festivala, pa ga je taj debeljuškasti vozač odvezao u

bar uz plažu u kojem je noću svirao, ne znajući šta da radi s njim.

…..Kad se zabava zahuktala, Giljermo je izašao na binu i sasvim ga prenerazio, počevši sa

svojim bendom svirati trubu. Koliko je pao u sevdah, pjesnik je ustao iza stola, zavio

nogavice, izašao iz lokala i zagazio u noćno more, tako da su ga morali spašavati. Poslije

četrdesete se tako brzo sve prelomilo, tad je prvi put osjetio taj zamor. Neke prijatelje koji su

ušli u parlament i akademiju nije mogao više da gleda. Ni oni njega nisu više zvali, kao da

više ne znaju šta bi ga pitali. Čuo je da su na nekoj sjedjeljci na kojoj se okupilo staro društvo

pominjali da sada uzgaja odlične ovnove, vitoroge, ali i da ima svog orla.

…..Sve češće ga je pohodio, kao i večeras, onaj osjećaj da će uskoro nešto krenuti po zlu.

Tačno se sjeća momenta u kojem je njegov izostanak jeknuo gradom, kao da se pronio glas da

se on više neće vraćati tamo više nikad. Odzvanjala je njime snažna želja da mnogi osjete da

više nije tu i da ga više nikad neće biti. Prije skoro pola stoljeća, kad je ovakav predosjećaj

morio njegova djeda, pao je snijeg visok preko dva metra, a komšija Smajo ih je u zoru

izbudio, krava je krenula da se teli, nikud nisu mogli po pomoć, izvlačili su zapetljano tele

dugo, tako da mu je nešto popucalo u plećki. – Djed koji okreće glavu i plače da ga niko ne

vidi, planine snijega koje su zarobile selo kao da ga više nikad neće osloboditi, olizano tele

koje nikako ne može da se posadi na noge, jedno je od prvih njegovih djetinjih sjećanja.

…..Činilo mu se noćas da snijeg ipak neće do jutra i vratio se u krevet da ponovo proba

zaspati. Onda je sklopio oči i u trenu počeo sanjati da neko ureduje za njegovim sudoperom u

susjednoj prostoriji i kad je otvorio oči začuo je da neko zaista lupa u kuhinji. Selo je bilo

ispražnjeno, bande su krstarile ovim krajem i možda s ovim trenutkom počinje njegova

agonija. Nije džaba bio spokojan sve ove godine, sada to vrijeme dolazi na naplatu. Dokopao

se letve i krenuo polako prema vratima. Čim je prešao prag, svjetla su se naglo popalila i

Giljermo sa svojom grupom ukaza se nasred njegove kuhinje i odjednom zasviraše Besame

mucho.

…..Dvojica costenosa igrali su klikera pored trpezarijskog stola, a violinist i cimbalist u

pauzama okušavali su jedan drugog u ćizi blizi. Izgleda da je bila stigla cijela šarena

delegacija. Vidjevši sve to, pjesnik je samo podigao ruke i ciknuo. Njegovo srce je već dugo

bilo zaključano za sve: i za sreću i za nesreću, a sada mu je sva bol svijeta obuzela ključne

kosti i došlo je vrijeme da duša procuri na suze.

Pag

e53

…..Svih ovih godina trebalo mu je samo da neko iz naroda njegovog pozvoni na vrata i upita

ga za zdravlje, o tome je bio ispjevao tri zbirke pjesama koje nije objavio, niko u njegovom

rodnom gradu nije znao da se trebaju okupiti i doći po njega, sada su umjesto njh došli ovi

ljudi, interesujući se za njegove nožne prste. Niko mu sada nije bio bliži od ovih ljudi

i armano Giljermo mu je samo prišao i nakon toliko godina primio ga na svoje grudi.

…..Jučer je cijeli dan u sebi zazivao da se vrati bar žena, ali to su osjetili samo neki ljudi na

Karibima. Bio je jedan od najtužnijih ljudi koje je upoznao, kao da mu je ove jeseni bilo

dodijeljeno da nosi crninu za samim sobom. Kad su zajednički konačno zapjevali, poslije

dvadeset godina, obznanilo se da će sutra biti jasno ono o čemu bude mislio prekosutra.

…..Pjesnik nije vjerovao da postoji Bog, ali je te noći osjetio da iznad ove priče stoluje neki

DJ koji je dobro izmiksao situacije. Fešta je trajala cijele noći a dronovi koji su se spuštali

lagano niz brdo snimili su kako je u zamračenom selu gorjela jedna kuća sve do zore, kao da

veselju nema kraja.

Pag

e54

Denis Čokić

LAJK&ŠER

.

.

…..Idemo prvo do Kize na gajbu, znači na sat vremena, posle do Trenda, ma da, iskuliraćemo

lagano, doći će Ana i Hana, pričao sam s njom danas, s Anči, da, dva puta bre, tri sata smo

razgovarali, znam da je ne znaš, kapiraš, ali mi smo bliski, ma da bre, baš bliski, nije to

mnogo, drugarski jebote, ne brini, čoveče, ma kakvi dosadno bre, Kiza je zmaj, pričaću ti

kasnije, jeste, ma šta pričaš, spontano sve, dogovorili smo čitavo veče i noć, kulijana,

poznajem celu ekipu, da, kapiraš, nema greške, znam ih bre godinama, blejali smo prošli

vikend zajedno, i pretprošli, jeste, da, biće super, mora da bude super, bre. Sve sam

dogovorio, kapiraš, znam, da, ne zajebavaj, pusti me s tim fazonima, slušaj me, slušaj me bre,

ona je glavni organizator, čoveče, sve znam šta i kako, opusti se, idemo zajedno, ideš sa

mnom, znači doći će i Soni i ekipica, da, da, Zeka, Perke, Sonjica mala, da, ona obavezno

dolazi, ma jasno, znaš kakav sam s njom, pričao sam ti o njoj, mislim, baš smo dobri. Ma da

bre, jeste, ona je pametna, radi u onoj firmi, kako se ono zove, tamo kod Čombeta pa levo

gore, u onoj maloj ulici, pored Lajk&Šer, znaš ona zgrada s novom belom fasadom, prolazili

smo tuda kad smo se vraćali s onog performansa mog ortaka i njegove ortakinje u Prostoru,

pokazao sam ti zgradu, sećaš se, rekao sam ti za malu Sonjicu, da tu radi, tu, u toj zgradi, i na

vrhu onaj prozor, veliki, s terasicom, jeste, pa da, najveći luk bre je iznad tog prozora. Kako

ne znaš? Bio sam gore kod nje jednom, pričao sam ti, išla je cela ekipica, ma da, ona je kul,

zvala nas je, mislim zvala je Čombeta da dođe, i mi smo se zadesili tamo kod njega, i onda

smo sve četvoro otišli, znači ona je stvarno lafica, mala Sonjica, da, znamo se mi dobro, čuj

dobro, odlično, pričala mi ona da te je srela, da, da, rekla mi je, tamo kod nje u firmi smo

pričali, jeste, ma ona je kul, otvorena skroz, jeste, njeni su renovirali taj prostor i kancelariju,

da, njen stric i keva mislim, ili keva i neki njen rođak, ne znam s čije strane, ili ortak njene

keve i stric, jebi ga, više nisam siguran, još pre deset godina, da, da, sad je ona zamenica

direktora, jeste, zamenica, da, bili smo gore, sve u fulu, ma da, u fulu sve sređeno, znači

matori, baš je ok i ona i kancelarije; ono, koža brate i šankić mali tamo ispred, pristojno ono,

kako da ti kažem, jeste, znači biće i ona verovatno večeras, ako dođe upoznaću te, videćeš,

kul je, jeste. Znači ja, ti, Soni, ona, Zeka, Perke, jeste, one bi trebalo da dođu posle, Ana i

Hana, jeste, a čuo sam se ja sa Zekom, i sa Perketom isto, pa da, juče i jutros ponovo, kratko,

ma jok, kratko baš, znači oni bi trebali već oko sedmice da navrate tamo isto na gajbu, taman

da se vidimo i dogovorimo ponovo, nije opet, slušaj me, šta opet, nego, popijemo ćeps,

popričamo, iskuliramo, da vidimo šta ima novo, pa idemo dalje, klasika, ma biće kul, aha. Ej,

izvini brate, zvoni mi Ana na vajber, aj zovem te za pola čuke pa pričamo opet, zovem te,

moram da se javim. Ej Anči, pa gde si ti bre? Aha, kapiram, jeste, važi, može, pa da, tako smo

dogovorili, jeste, stoji dogovor, naravno, pa da, s ortakom iz osnovne, ne znaš ga, Darko,

jeste, ne, ne skroz, pa smor je malo, ali je kul u suštini, ne znam, videćeš ga, pričaćete, pa ćeš

provaliti, pričaćeš mi, jeste, da, večeras, da. Šta ti radiš? Aha, ko još? Ma kako da ne, znam je

iz viđenja. Jel’ to ona visoka, mršava? Ma znam je bre, mislim ne poznajem je lično, al’

pričao mi Đole, ako je to za nju pričao, a mislim da jeste, ali i Capke, isto. Čekaj, pa viđam je

u Avangardi često, stalno je tamo s onom ekipom, Željko, Savke, Irina, Šoksa, Valentina

Pag

e55

Veljković, jeste, izgledaju kul, i sećaš se da je Zorana pričala kako je bacila uvo, jeste,

montirala se pored njih ono veče kad je Tamara ispalila Zareta za karte, čula onu njihovu kao

raspravu o Ejmi, da, mislim nije to bila rasprava, ali kul su zvučali, kapiram, jeste. Ono, što da

ne, razumem te, ne moraš da mi objašnjavaš, kapiram te, ma ona je kul, verujem, odlično, eto,

dogovorili smo se, ma naravno, znaš mene bre, nikome, jeste, nikome, ma da, pouzdan do

kraja, znači u sedam se gledamo, sjajno. Šta si rekla, srela si je, neverovatno, neverovatno. Pa

šta kaže? Aha, koji je ona lik, ona je stvarno strava, znam. Kad se vratila? Zar nije rekla da

ostaje duže, ja sam čuo nešto kao mesec dana, to mi Kepa pričao, jeste, aha, kul, pa da, i bolje,

da ti kažem, i bolje, taman, ma pametna je ona, zna znanje, jeste, baš se radujem, kul što ste se

zgotivile tako brzo, baš mi je drago, šta kažeš, ma zezaš, stvarno, nisam znao, nisam znao.

Aha, pa kada to? Juče, popodne? Strava, baš strava. I šta kaže, sigurica, aha, pa da, ona je

takva uvek bila, jeste, čuj, da ti kažem… Pa jebo te, sad sam se setio, da, ja sam ti govorio i

ranije za nju, sećaš se ono kad smo bili u Ćumezu sa Capketom i njegovom Žanom, da, ona sa

hakovanim mejlom, jeste, kad nam je pričao kako je radio na projektu s onim tipom iz Milana,

da, da, pljosnatim, jeste, haha, ne, nisam ga upoznao, ne poznajem ga lično, ne, nismo pričali,

ma ne, ali znam da je kul, jeste, rekao mi Capke, da, pa je onda ona uletela kao ispomoć i

rasturila, matora, rasturila je organizaciju, znači, sećaš se, jeste, pa da, sećaš se da sam ti onda

rekao kako je ona skroz kul, posle, kad je otišao Capke, pa da, sedeli smo posle u separeu

tamo, bilo je strava, sećaš se, dugo smo se zezali, ma da, kul zezanje, pazi, i onda je došla i

mala Sonjica, Gala, Sofronije, Matke, al’ oni su stajali pored, ne, ne sa nama, jok, pored su

bili, pa kako se ne sećaš, bili su pored, i ništa, onda je došla mala Sonjica i onako, znaš nju,

ona je malo dosadna kad počne s onim svojim dugim rečenicama, da, da, da, da, jeste, ali kul

je ona, ne, ma nije dosadna, jasno, znam da je kul, pa kažem ti, pa čuješ, rekao sam da jeste.

Nisam to znao, jeste, ma nije loša ona ni malo, ma jok, sećam se, pa da, onda je ona pričala o

onom tipu koga je srela, sećaš se, o onom koji je na prvi pogled kao ništa, ono, bez veze lik,

ono, potpuno onako beznačajan, kapiraš, ništa, samo je stajao tamo i ništa brate, nije kao niko

ni izvalio da je on kul jebote, a u stvari mala Sonjica ga je provalila na prvu, pa da, mala

Sonjica, dobro, ne na prvu, al’ malo kasnije je provalila da je tip u stvari kul jebote, ali ne

nešto sad ono kul, nego matora onako baš baš kul kul, tako mi je rekla, znaš da ona zna te

stvari da provali, jeste, al’ nismo imali vremena da mi priča detalje, jebiga, nisam ti rekao, da.

Ne znam, promaklo mi, zaboravio sam da ti kažem, al tiću, ovo tebi pričam, taj tip je valjda

već sutradan, da, jeste, sutradan, da, s onom Petrom, znaš nju, ona kao malo uobražena riba,

mislim ne znam sigurno, al’ tako se priča, jeste, crvenokosa, da, da, upadljiva šminka, jeste,

videli smo je na otvaranju Nove misli, jeste, Petronijeva muza, hehe, jeste, ona što je bila kao

u organizaciji, a u stvari nije, to nam je Sonjica pričala posle, kad smo se našli u Pripizdini,

sećaš se, jeste, tada, da, da, kiša je padala, znači on je nešto pričao s njom u Sobičku, kraj

šanka. Čula si i ti? Ali kratko nešto, dal’ su se muvali, ne znam jebote, ništa ne znam, da me

ubiješ, nešto su oni kao pričali, kapiraš, ne znam ni o čemu, ništa, ništa, jebiga, nikog nije bilo

u blizini, pa da, sranjce, jeste, ali to mi nije rekla mala Sonjica već mi pričala Jeca u sredu,

četovali smo celu noć, pa da, pričao sam ti, jeste, jeste, ma da, prvo oko one svađe sa

Zaretom, pa onda raspadanje cele priče i Anjin stan i gungula oko retrovizora, jeste, pa redom,

po danima, jeste, pa rekao sam ti, posle je slučajno pomenula i Petru, jer ona nju zna preko

Slavka i onog kluba Sofistikejtid, jel’ se tako beše zove, čini se kul priča, jeste, da, da, taj.

Jebote skroz sam zaboravio da ti kažem, e sad, šta je bilo, pojma nemam, dal’ se čuju oni, ne

znam jebote, ne znam ustvari šta je bilo, jeste, vidiš to sam zaboravio da je pitam, ma

verovatno bi mi rekla da je bilo nešto, kapiram da bi rekla. Pa jebiga, kako? Zaboravio sam

jebote, skroz, otkud znam kako, šta kenjaš sad, zaboravila si i ti da mi kažeš za Mareta i

Sonju, da ga je ispalila za Adu, ono kad je morao basom, sećaš se, a oni svi išli kolima i kao

nisu znali da ide i on, a imali su mesto i za njega, pa posle nisu pričali dva dana, ili tri dana,

tako nešto, jeste, da, pa ti nisam kenjao. Nisam ti kenjao. Prema tome, sad ti kažem, a i ono

Pag

e56

kad mi nisi rekla da je Stevke ušao u priču s ekipom oko projekta Svemrežje, sa štampom

flajera i one tribine posle, a znala si sve vreme. Znala si! Kad? Pa onda kada je na kraju dao

izjavu za novine, pa sam ja tek onda saznao, znači sam sam video jebote da je on jedan od

glavnih u celoj priči, a znala si da ga znam i ništa mi nisi rekla. Al’ dobro. Ne, ne, ne, ne

svađam se, kažem ti samo, jebote ne svađam se, iskuliraj bre, dobro, koji ti je, jebote i ja sam

zaboravio. Mislim, glupo mi je bilo da ti kenjam, al’ kapiram matora da smo ortaci, i bolelo

me, bolelo me što mi nisi rekla na vreme, iskreno, znaš da sam osetljiv na te stvari, baš mi je

onako bilo trulo, mada sam posle nekako i zaboravio na to. Kapiram bre, ma sve okej, kažem

samo. Znam da je subota, jebote, vikend, zezanje, ma sve je kul, nisam se iznervirao, nisam,

ma opušteno bre, znaš me valjda. Jeste, pa da, kao pričali su nešto, pola sata sigurno, tako

nešto, ma ništa, ono klasika, kao stajali i pričali, valjda je on pio neki koktel, bez, ne, ne, bez

kišobrančića, a ona ono svoje, klasika, po jedno piće, da, ništa, nemam pojma, ne znam,

kažem ti, ne znam, i onda je kao taj tip otišao, ne, nije naglo, ne, ne znam u stvari, neću da te

lažem, ne znam ni kako se zove jebote, ni čime se bavi, ništa, ništa. Pitaću ja malu Sonjicu,

ne, ne večeras, odmah posle, jeste, zvaću ja nju, svejedno moramo da se čujemo i dogovorimo

za večeras, pa ću da se setim, obavezno ću da je pitam, obavezno, ona sigurno zna šta su

pričali, i da’l je on stvarno tako kul, aj’ pitaću je baš, pa ti javljam. A ti, jel’ se spremaš,

mislim ono, šta ćeš da obučeš? Ona haljina, kao fazon spejsi print, aha sećam se, da, da, kul,

strava ti je ona haljina, strava, sećam se, jeste, znam, ono kad ti je Capke u Mesari rekao da si

elegantna u njoj, a ti mu onda rekla da je smor, i stvarno jeste smor, ukapirao sam i ja na

kraju. Pa pričao mi je i Steva posle u Četu, kad si mu rekla, da su ukapirali, jeste, jeste, a i

Hana i Valentina Veljković su mi pričale da ih je smorio kad su išli na onaj roštilj kod Dače i

Jelene u vikendicu, sećaš se, pa da, ukapirali su skoro svi bre, pa nego, normalno, svi su

ukapirali, da, smara s tim terminima, ne kapira zajebanciju jebote, priča po pet minuta jednu

priču, brate dosadan je, jeste, umesto da lepo kaže suštinu, kapiram, jeste, jeste, nije mi jasan,

čuj, svestan sam i ja, kapiram, pa jel’ se sećaš kad sam mu rekao ono da smara s pričom o

Egiptu, sećaš se, daj da pričamo nešto drugo, kad je krenuo kao da objašnjava, jebote, sad on

zna i čitao je kao o tim piramidama, a mi ostali kao ništa ne kapiramo oko piramida, jeste,

jeste, ja mu kažem šta smaraš brate, skrati priču i ućutao se posle, sećaš se, pa jeste, da, da,

kod Glavonje smo sedeli, jeste, pa da, to je bilo vrhunsko zezanje, jeste, naravno, u Kondiru

smo završili; znam, nije on toliko ni loš u stvari, jeste, kapiram te, ma on je skroz kul.

Pag

e57

.

Melida Travančić

CRNA MRLJA.

.

Ljudi koji se (ne)poznaju

.

…..Mrak se njiše tamo-ovamo poput teškog i mekog plišanog zastora. Svjetlo u obliku kruga

prelazi sa jedne tačke na drugu. S nje na njega, s njega na nju. Naposlijetku zaustavi se na

njemu. Sada ga je jasno mogla vidjeti. Muškarac na pragu četrdesetih. U fraku, sa šeširom na

glavi, cilindričnog oblika, djelovao je pomalo groteskno. Debeljuškast, ali lijep. Lica

uokvirenog bradom.

…..U praznoj dvorani odabrala je svoje mjesto. Ni previše blizu, ali ni previše daleko.

Udobno se smjestila u neudobnu crvenu fotelju.

…..Na pozornici on. Poneku riječ izusti (jer malo je riječi koje doista nešto kazuju), ali

pokreta je mnogo. Mlatara i rukama i nogama. Tačno za dvadeset minuta, dvadeset puta je

promijenio izraz lica.

Sasvim je sigurna da nju uopće ne vidi. Stoga se zavodljivo (i zaljubljeno) osmjehuje.

…..On najednom stade kao ukopan. Više se ne pomjeri. Pola sata, sat, dva, cijelu noć,

vječnost cijelu…

Naposljetku ona priđe. Dugo ga je posmatrala, a zatim dodirnu njegovo lice. Bilo je hladno,

dok je na rukama osjetila prašinu svojstvenu kamenu. Bijele čestice padale su na vrhove

njegovih crnih lakiranih cipela.

…..Polako se zaputila prema vratima. Njen strah nije smio osjetiti.

…..Izlaz nije mogla pronaći, nije ga bilo. Počela je žustro hodati, a zatim i trčati s jednog

kraja dvorane na drugi, dok su njegove oči svijetlile poput reflektora. Nakon pola sata… ili

sata… ili možda dva… u svjetlosnom krugu ocrtavala se sjenka sklupčane žene.

.

.

Sasvim sitni detalji

.

…..Ona živi na tri mjesta. Kod kćerke, kod sina, i kod druge kćerke. Odavno je prestala

komunicirati sa svima, izuzmu li se odgovori na elementarna pitanja:

– Jesi gladna?

– Nisam.

– Kako si?

– Dobro.

– Da li te nešto boli?

– Ne

…..Jede isključivo vrelu hranu i mnogo slatkiša. Ne raduje se ničemu. Ne tuguje ni zbog čega.

Život njene djece kao da je ne dotiče. Ne osvrće se na njihovu muku. Ništa je ne zanima. Mrzi

Pag

e58

uključen televizor, mršti se kada čuje muziku, a na vijest da je neko blizak umro okreće glavu

na drugu stranu.

Pomno prati sve šta se oko nje radi, prisluškuje sve o čemu se govori, ali bez želje da se

uključi u život.

…..Ima osamdeset devet godina. Živi na tri mjesta. Jede, spava i ide samo do toaleta.

…..Ne govori. Ne voli. Ne žali.

…..Tako već jedanaest godina.

…..Jednog jutra rano je ustala, sačekala da ukućani odu na posao, zatim se lijepo odjenula,

maramu skinula, kosu očešljala i izišla napolje.

…..Nije se vratila do ručka. Nije se vratila ni do večere. Ni sutradan. Ni za sedam dana.

Uzalud su danima pretraživali okolne šumarke i riječne virove.

…..Susjedi su svašta šaputali. Kazali i da je ukućanima smetala, da je nisu voljeli, da im je

bila teret… …..Svašta su govorili…

…..Uprkos naporima, ona se više nigdje i više nikada nije pojavila.

.

.

Crna mrlja

.

…..Posmatrajući zgradu iz pristojne udaljenosti mogli bismo kazati da je već odavno

napuštena i da u nju ljudska noga godinama kročila nije. Siva fasada posebno doprinosi

nekom čudnom osjećaju jeze.

Ali, život se unutra itekako odvija. Doduše, pomalo usporenim kretanjem.

…..Sve je mirno i tiho. Ponekad hodnicima odzvanjaju koraci. Neko je nekoga došao

posjetiti. S vremena na vrijeme čuje se kašalj ili molbe za pomoć. I poneka riječ može se čuti,

ali šapatom, jer tako su naučili govoriti, oni čiji glas više nikome važan nije. Tako izgledaju

dani u sobama, u domu i dušama staraca.

U jednoj prostoriji, skromno namještenoj prevladava žeštoko zujanje muha.

…..Zzzz… zzzzzz… zzzz… zzz… zzzz… Satima se ne smiruju.

…..Ona mirno leži, očiju uprtih u strop.

…..Muhe kao da se natječu u brzini i glasnosti. Zrak sijeku.

…..Zzzzzzz… zzzz… zzz… z.. zz…

…..I naglo (i napokon!) zaustavljaju se na natkasni tik do njene glave.

…..Ona još jedanput udahnu, zatim tiho izdahnu.

…..Muhe se sasvim mirno vinuše u zrak, ovaj put bez zujanja, napraviše savršeni krug iznad

tijela. …..Zaustaviše se jedan tren na sijalici. A, zatim, ne oklijevajući mnogo, spustiše se na

njene zatvorene oči.

…..Spokojno lice uokviriše prozirnim krilima.

Pag

e59

ESEJ

Elma Halilović

KNJIŽEVNOST, REČ, RELIGIJA

.

.

…..Kada govorimo o religiji imamo na umu da je u pitanju učenje koje se tiče najvišeg bića,

božanstva. Ukoliko pođemo od pretpostavke da je sve jedna religija i da je Bog objavljujući

svete knjige preko svojih poslanika ustvari zahtevao verovanje u Njega, u Njegovu jednoću i

pokoravanjne Njegovim odredbama, onda se s pravom možemo zapitati zašto uopšte govoriti

o različitostima. O ovoj temi bi se moglo nadugačko i naširoko govoriti, jer sama religija

otvara brojne mogućnosti tumačenja i ispitivanja, ali valja poći od toga šta islam, hrišćanstvo i

judaizam imaju zajedničko.

…..Zajedničko je ono što je ostalo nepromenjeno, a potvrđeno. To je pre svega verovanje u

jednog i jedinog Boga, pa ma kako Ga nazivali. To je neprikosnoveno načelo monoteističkih

religija. Iako je religija vera u Boga, ona je u stvari okrenuta i čoveku i to čoveku kao jedinki

čiji život reguliše, ali i čoveku kao društvenom biću, jer reguliše ponašanje u porodici,

zajednici, sistemu, državi, društvu. Religija ima za cilj da ukaže čoveku na to kako živeti, ona

je večita pratilja ljudskog roda, graditeljka društvenog poretka, ali i njegova moralna i fizička

vodilja.

…..Međureligijski dijalog obuhvata spektar tumačenja koja se odnose na tumačenje

organizma pravila u okviru jedne religije, na više učenja, na odnos religija, kao i na njihov

uporedno posmatrani pojedinačni odnos prema društvenim fenomenima kao što su umetnost u

svojim raznorodnim refleksijama i nauka u različitim disciplinama.

Kada govorimo o interreligijskom dijalogu kroz prizmu književnosti, važno je napomenuti

da se sama religija ostvaruje kroz reč. U drugoj suri Kur’ana se kaže[2] „Ova knjiga, u koju

nema nikakve sumnje, uputstvo je onima koji se budu Allaha bojali.” U Bibliji, u

knjizi Postanja[3] stoji “I reče Bog”. Reč i knjiga imaju fundamentalnu ulogu u religijskim

interpretacijama, jer se rečju kazuje. Reč je ta koja vernika približava onome što nije video, na

osnovu reči on veruije u Raj i Pakao iako ih nije video. Veliki je značaj verovanja u nevidljivo

što je u islamu poznato kao gajb. Reč je korak do nevidljivog. Manes ili Mani u trećem veku u

Persiji prikazivao je slike i predstavljao ih kao objavu, ali se ovo verovanje, u ovom

slikovnom iskazu, nije održalo, jer se na osnovu slika ne može verovati u nevidljivo. Ono što

oko vidi nije dovoljno duši za dočaravanje onoga što oko nije videlo i što tek treba da vidi.

Reč je način i put.

Religijske knjige nose izuzetnu estetsku vrednost iskazanu rečju, a svako vreme traži reči

među religijama, raspravu, razgovor, tumačenje, upoređivanje, komunikaciju. Knjiga i reč

zauzimaju važno mesto kao osnove u komunikaciji između Stvoritelja i čoveka. Reč među

religijama je reč sledbenika koji žele da prodru u nadnaravnu prirodu objava i u istorijske,

pravne, filozofske i estetske aspekte religijskih učenja.

Pag

e60

…..Kroz vekove možemo govoriti o tesnoj vezi između religije i književnosti, a ta veza

najočitija je u mnogobrojnim delima koja su inspirisana verovanjem i koja se ponekad odnose

na same događaje opisane u objavama. Dakle, nije religijsko samo ono što je inspirisano na

osnovu dogma nego i ono umetničko što želi da prodre u religijsko. Primer za delo nastalo iz

religijskog ubeđenja je roman Zloči i kazna Dostojevskog, a sa druge strane primer dela

religijski inspirisanog koje govori o zbivanjima koja su utkana u samu religiju je roman Josif i

njegova braća Tomasa Mana ili Mesnevija od Mevlane Dželaludina Rumija koja na mnogo

mesta ima u fokusu religijska tumačenja i događaje ličnosti iz čijih života se uobličava

gledanje na religijske dogme.

…..Verske knjige često su nepresušan izvor tema koje se ostvaruju kroz literaturu. Opšte je

poznato da dela nose poruke, najčešće one univerzalnog značenja kakve nalazimo u

religijskim učenjima. Najčesće poruke se odnose na to kako ljubav sve pobeđuje, kako je ona

osnov življenja, postojanja i bivstvovanja, a opšte je poznato da religije pozivaju na ljubav.

Svakako, neizostavni su i motivi pravednosti, pobede dobra, strpljivosti, samodiscipline,

istine, iskrenosti.

…..Književnost kao sredstvo međureligijskog kontakta poseduje opštu vrednost, jer se kod

mnogih prihvata bez predrasude. Međutim, predrasuda pretpostavljamo može postojati kod

mnogih pri pomisli da se upoznaju sa svetom knjigom neke religije kojoj ne pripadaju.

Literatura odoleva zubu vremena, jezičkim i bilo kojim drugim barijerama, a iako je podložna

svesnom iskrivljivanju kroz tendenciozna tumačenja, ona nije žrtva izmena, jer nema značaj

kao svete knjige, jer je ljudska. Oduvek je književno delo spajalo ljude bar u tom

jedinstvenom trenutku dok smo predani slušanju ili čitanju istog.

Ono što je iz okvira religija otišlo u pravcu čoveka, ili svih ljudi, često je proizvelo

refleksiju od čoveka ka ljudima kroz umetnost ili kontakt između pripadnika tih religija, kroz

tumačenja ili inspiraciju. Zar nije najpoznatiji primer prvi greh čovekov, greh koji je počinio

poslanik Adem koji se u hrišćanskoj tradiciji pominje kao Adam; zar nije progonstvo iz raja

jedan od najčešćih motiva u književnosti i celokupnoj umetnosti; zar to nije jedan od

nepresušnih motiva i jedna od najupečatljivijih preokupacija za nas koji smo potomci prvog

čoveka? To je, rekli bi smo, ne samo zajedničko nasleđe nego i most međusobne

komunikacije i međureligijskog dijaloga. Osnov i dolazak čovekov je više nego jasan kao što

se jasno vidi kroz vodu na izvoru, a nizvodno je ponegde nađemo i zamućenu usled ljudskog

faktora.

Mnoge knjige, umetnička dela, bile su razlog za upoznavanje i kasnije približavanje

određenoj veri, tradiciji i kulturi, jer šta je književnost nego komunikacija izazvana

unutrašnjim doživljajem spoljašnjeg i unutrašnjeg koje se transportuje opet prema nečijoj

unutrašnjosti. Za sam međureligijski kontakt današnjih ljudi veoma je važno kada se u

literaturi sretnu sa religijskim pojmovima, događajima koji nose neku istovetnu poruku ili

istovetnim ličnostima koje se mogu naći u svetim knjigama. Takva su dela koja govore o

poslaniku Junusu, biblijskom Joni, koji je živeo u Ninivi, verovatno za vreme asirskog

upravljanja ovim gradom. Poruka njegovog pozivanja na pravdu, potrebnog strpljenja i

praštanja, njegovo kajanje u ribi, zaista je univerzalna poruka i da nije takva ne bi bila u

Objavi, ali je za današnje ljude veoma važno i poučno kada ovaj motiv nađu u literaturi, u

nekom stihu ili u poznatoj priči koju je napisao Muhamed Ahmed Beranik.[4]

…..Na kraju, značaj zajedničkog u religijama, zajedničkog koje se ogleda u literaturi, jasno je

vidljiv kada pogledamo kako je ono što je zajedničko uticalo na neki današnji društveni

odnos, kao na primer na neku pravnu normu koja reguliše današnje odnose među ljudima.

Poznata ličnost iz drevnog Egipta u svetim knjigama poznata kao Musa a.s. ili u engleskom

Pag

e61

prevodu kao Moses, u srpskom prevodu kao Mojsije, priznata je u svim monoteističkim

religijama i u njegove mudžize, tj. nadnaravna svojstva, veruju muslimani, hrišćani i jevreji.

U drugoj suri Kur’ana od 67. do 71. ajeta stoji:

…..A kada je Musa rekao narodu svome: “Allah vam naređuje da zakoljete kravu” – oni

upitaše: “Zbijaš li ti to s nama šalu?” – “Ne dao mi Allah da budem neznalica!” – reče on.

“Zamoli Gospodara svoga, u naše ime” – rekoše – “da nam objasni kojih godina ona treba

biti.” – “On kaže” – odgovori on – “da ta krava ne smije biti ni stara ni mlada, nego između

toga, srednje dobi, pa izvršite to što se od vas traži!” “Zamoli Gospodara svoga, u naše ime” –

rekoše – “da nam objasni kakve boje treba biti.” – “On poručuje” – odgovori on – “da ta krava

treba biti jarkorumene boje, da se svidi onima koji je vide.” “Zamoli Gospodara svoga, u naše

ime” – rekoše – “da nam objasni kakva još treba biti jer, nama krave izgledaju slične, a mi

ćemo nju, ako Allah htjedne, sigurno pronaći.” “On poručuje” – reče on – “da ta krava ne

smije biti istrošena oranjem zemlje i natapanjem usjeva; treba biti bez mahane i bez ikakva

biljega.” – “E sad si je opisao kako treba!” – rekoše, pa je zaklaše, i jedva to učiniše.

…..Evo o čemu se ovde zapravo govori: u vreme Musa a.s. neki čovek među sinovima

Israilovim bio je veoma bogat, ali nije imao dece. Naslednik njegov bio je njegov sinovac koji

se odlučio da ubije tog imućnog čoveka, pa pošto ga je ubio izneo ga je iz kuće i ostavio ga

pred vratima nekog drugog čoveka. Ujutru je tužio tog čoveka, pa je došlo do sukoba između

dve grupe ljudi koji su krenuli jedni protiv drugih. Tada su pozvali Božjeg poslanika Musaa i

izneli mu ceo slučaj, nakon čega je on tražio od njih da zakolju kravu o kojoj Kur’an govori u

prethodno citiranim ajetima. Ovo, pozivajući se na izvore, kazuje Ibn Kesir u

poznatom Tefsiru. Ljudi su našli kravu kod čoveka koji je imao samo tu jednu kravu i koji je

za nju tražio zlata koliko može stati u njenu kožu. Kupili su tu kravu i zaklali je, a potom su

njenim delovima udarili ubijenog čoveka koji je oživeo i otkrio ko ga je ubio. Ibn Kesir ističe:

“Od njegove imovine ovome nije dano ništa i od tada ubica ne nasleđuje”. I zaista, u

današnjim pravnim sistemima, u pozitivnom zakonodavstvu ubica ne nasleđuje onoga koga je

ubio. To je proizvod naše zajedničke prošlosti i zajedničkog verovanja i dokaz da su ljudi

jedni drugima bliži nego što se obično misli.

…..Zato je svaki iskren, dobronameran i mudar međureligijski kontakt, ostvaren na bilo koji

način pa i kroz književnost, šansa da se proizvede bolja i srećnija budućnost.

_______________________________________________________

[1] Tema je izlagana na X književnim susretima Muhamed Abdagić u Sjenici 2010. godine.

[2] Prevod značenja Kur’ana Besim Korkut.

[3] Prevod Postanja ili Prva knjiga Mojsijeva Aleksandar Birviš.

[4] Muhamed Ahmed Beranik, „Junus alejhisselam“, u: Takvim, Predsjedništvo Udruženja

islamskih vjerskih službenika u SRBiH, Sarajevo 173-189.

.

Pag

e62

Zlatko Paković

GLUMAC DANIJEL DEJ-LUIS

.

…

.

…Jedinstveni slučaj tri osvojena “Oskara” za najbolje igranu glavnu ulogu na engleskom

jeziku, nagradi Američke akademije za film, u ovom novom stoleću obaranja vrednosti

počastima, daje specifičnu težinu dostojanstva, jer je Danijel Dej-Luis, zasigurno, jedan od

najautentičnijih, ako ne i najautentičniji glumac.

…..Teško da će se naći neko ko neće potvrditi ovaj vrednosni sud o glumi Danijela Dej-Luisa,

što je u naše doba presedan o vrednosti oko koje “nema zbora”, kao što nema zbora oko

vrednosti Homera, Eshila, Šekspira. To nam vraća uverenje da mi, ljudi, ipak, delimo

zajedničku bit moći suđenja i osećanja lepog i dobrog.

…..Glumac je rekao da je razlog njegovog prekida s dosadašnjom profesijom ličan. Mediji ko

mediji shvatili su to, s nadom da će ih uskoro precizno doznati, kao da je reč o privatnim

razlozima, među kojima se najčešće sumnja na bolest ili ženidbu (s nekom devojkom kojoj bi

onaj o kome je reč po godištu mogao biti otac ili deda), i na povlačenje u privatnost svog

poseda, u penziju i mirovinu. Kako bi se pravilno razumeo ovaj razlog trebalo bi imati u vidu

da je i dosadašnje Dej-Luisovo, tridesetogodišnje, četrdesetogodišnje, bavljenje rečenom

profesijom zapravo najličnije prirode, jer gluma je njegov poziv, njegov način saznavanja

sebe i sveta, njegov metod tumačenja i istraživanja, analize i sinteze onog najsvrhovitijeg a

zatajenog zadatka čoveka, koji je oglašen kao zapis na Apolonovom hramu u Delfima, a

kojim su se rukovodili i Heraklit i Sokrat, i Demosten i Abraham Linkoln: “Spoznaj samoga

sebe!”

…..Dugo je i udubljeno Dej-Luis pripremao svoje uloge, koje je najpre prilježno birao među

gomilama ponuđenih persona koje je uglavnom nemilice odbacivao. Taj rad na ulozi, kod

Danijela Dej-Luisa bio je rad na sebi (ne slučajno, to su naslovi drugog, posthumno

objavljenog, i prvog toma takozvanog sistema Stanislavskog). Odbacivao je uloge koje mu

nisu pružale mogućnost da s njima ima ulogu u svetu i sopstvenom životu, koje mu nisu

pružale priliku da raspiri svoje strasti za saznavanjem, za suočavanjem s nepoznatim u sebi i

društvu; odbacivao ih je sa erotskim užitkom i verom da sebi nije oduzeo vreme, iako bi

pribavio desetine miliona dolara i ostalo što uz to ide, a uzimao one za koje je znao da ih

samo on, sad i tu, može otkriti svetu, noseći ih kao najličnije svoje persone. Rasvetljavao je,

poput Prometeja, i suočavao se, kao Orfej, s tminama ambisa čoveka u sebi, koji je dublji od

ličnosti i trajniji od pojedinačne egzistencije. Hvatao se u koštac sa onim traumatičnim u

saznavanju morala, što Njegoš, u desetercu, našem herojskom stihu, izražava ovako: “Što je

čovjek, a mora bit čovjek?” Taj zastrašujući i prelepi osećaj umilenija za čoveka koji se

usuđuje da se uspinje uz litice i ponire u provalije sebe sama, to traganje za zlatnim runom ili

svetim gralom, koji ne postoje da bi bili nađeni, jer ih i nema, osim u čovekovoj imaginaciji,

nego stoga da bi čovek imao za čim da traga kako bi prekoračio granice postojanja, to je poziv

glumca koji je u ovom veku, i to iz pakla Holivuda, uspeo svetu da objavi Danijel Dej-Luis.

Zaboravljeni ideal glume kao herojskog poziva ima, dakle, svoje ostvarenje i u ovom

vremenu, kao jedno od najvećih njegovih postignuća, najvećih njegovih čuda.

Pag

e63

…..Dej-Luis se, dakle, ne povlači iz profesije glumca da bi napustio poziv glume, nego,

naprotiv, da bi upravo lično ostao u pozivu, pozivu ličnosti, te da bi mogao da nazre šta i

kamo dalje, jer sada i iz ovoga, nakon svega, više to ne vidi. Stoga se on ne povlači, nego

gleda unapred, u to ništa – iz kojeg može nastati nešto.

Nota bene, nešto, dakle novo, nastaje iz ništa (iz onog što još nije), a iz privida ne nastaje

ništa. Danijel Dej-Luis odbija da ponavlja uloge, kao privid glume, u koji su pale, kao

očajnici, mnoge njegove slavne i nekad doista talentovane kolege. Ponavljanje istog, to

povraćanje već postignutog, uništava poziv i predstavlja pad u reproduktivnost profesije.

Reprodukovati svoja postignuća znači stvoriti nakazu od svog talenta.

…..Umetnost glume Danijela Dej-Luisa, to nije nizanje različitih maski na koncu istog

manira, nego ljudska smelost otkrivanja mnogostrukosti sopstvenih lica, tih zveri koje prete, a

s kojima se treba heraklovski boriti i izboriti. Uslov za tu borbu, u kojoj čovek može pobediti,

ali i izgubiti, jeste da se te zveri uoče u ponoru sopstvenog bića i odatle izvedu na svetlost

dana. Dej-Luis je to učinio, borio se i zveri što krvnički ubio, što, lukavo poput Odiseja,

pripitomio.

…..Sećam se kako su me bolele kosti dok sam gledao kako Danijel Dej-Luis, kao Danijel

Plejnvju, trči s detetom u naručju, da ga spase od požara, a svaki ga korak boli, izazivajući

škrgut kostiju njegovog premorenog i, od težačkog rada u oknu rudnika, izmoždenog tela.

Kad postane moćni kapitalista, Plejnvju će u Dej-Luisovim kostima i dalje nositi taj škrgut,

transformisan sad u škrgut zuba, dok sikće svoju osvetu svetu, kojem je postao gospodar, a

njegovo licemerje, kuglom iz svoje privatne kuglane, obredno ubija u hrišćanskom svešteniku

koji je u sebi već ubio Boga.

…..Tako precizan i kompleksan lik samog Kapitalizma, u njegovoj progresivnosti u odnosu

na etiku krvi i tla, u odnosu na sujeverje religije, i, istovremeno, njegovu sadomazohističku

regresivnost u paklu ličnosti Kapitaliste, bolje nego iko drugi predočio nam je – kao mitskog

junaka u stvarnosti – Danijel Dej-Luis.

Pag

e64

Marijana Jovelić

STRELA POD KOŽOM

.

.

(Sonja Atanasijević „Vazdušni ljudi“ Prosveta, Beograd 2013)

.

…..Gnothi seauton! (Spoznaj sebe sama). Tako je glasio, prema predanju, natpis na

Apolonovom hramu u Delfima.

…..Zašto nam, kada upadamo u „živo“ blato, više preti opasnost da stradamo od napada

divljih zveri koje se kreću unaokolo, nego od samog, direktnog potonuća? Zašto se munja ne

vidi pri snežnoj mećavi, a glas slabije čuje kada hodamo u magli? Da li smo i dalje

„vegetarijanci“, u simboličkom smislu reči, ukoliko pojedemo biljku mesoždera, koja je tren

pre toga halapljivo proždrla jedno ljudsko biće? Ovo je samo delić konkretizovanih

filozofskih pitanja i dilema, koje u čitaocu pokreću „Vazdušni ljudi“, a koja u svom izvornom,

intelektualnom, antropološkom obličju, nose ruho sledećih razdiranja: Postoji li granica naše

spoznaje? Ima li pitanja o kojima spoznaja ćuti, ili je pak ona beskonačni proces, te uistinu

nema pitanja na koje čovek može dobiti odgovor? U kakvom su odnosu čovek i čovek? Da li

je čovek čoveku vuk, ili je čovek čoveku najviše biće i najviša potreba? Da li je sloboda

pojedinca uslov za slobodan razvitak zajednice i da li je sloboda drugih uslov slobode

pojedinca? Ima li slobode bez odgovornosti i odgovornosti bez slobode? Šta je sloboda?:

Odsutnost prepreka, spoznaja nužnosti, ili mogućnost izbora i samoodređivanje? Ovo su samo

neka od pitanja koja lome biće glavne junakinje ovog romana koja, iako skoljena unutrašnjim

trvenjima, nije reprezent moderne, konformističke populacije „histerika“ koji su, u svojoj

proračunatoj, „naučenoj“ bespomoćnosti i dalje dovoljno prisebni da pažljivo odaberu mesto

svoga pada, onda kada srljaju u ambis. Naprotiv, glavna junakinja je samosvesna, autohtona,

samosvojna, hrabra i poštena individua, koja ne beži od razobručene lavine oličene u potrebi

korenite samoaktualizacije, savesno se i nepokolebljivo sučeljavajući sa vlastitim bićem. Kao

što je Orfej muzikom krotio tigrove, tako i glavna junakinja dosledno i uspešno artikuliše svoj

raskošni kritičko – analitički intelektualni aparat, kroz mučnu i nelagodnu metodologiju

razgovora sa samom sobom, neprestano ga problematizujući i preispitujući, kroz stvarnu

akciju. Ona nije tu da bi dekonstruisala svet, nego da bi ga konstruktivno menjala i iznalazila

nova rešenja za izlazak iz grotla, spremna da iz njega izbije ne samo silovitom erupcijom,

nego i razumnim, tihim, mudrim izlivanjima. Introspekcija ovde nije mehanizam koji je sam

sebi svrha u pukom sterilitetu svoje prirode. On je, naime, nužno usaglašen i saobražen sa

aktivnim učešćem junakinje u realnom životu u kome, tek materijalizovana akcija, predstavlja

preduslov za preobražaj, pozitivno „presmikavanje“ i razuđen napredak jedinke.

Lik Marije, nerođene devojčice koja se priviđa glavnoj junakinji nakon abortusa, jeste

svojevrsni etički i saznajni lakmus glavne junakinje. On potvrđuje primat saznajnog i etičkog

relativizma, koji se sastoji u tome da su spoznaja, kao i pojam ispravnog i pogrešnog,

bremeniti subjektivitetima i uslovljeni situacionim faktorima, te da ne postoje kao opštevažeći

i jednostrano, generalizovano definisani entiteti. Lik Marije, nije samo sinonim za unutarnje

preispitivanje savesti glavne junakinje. To je indirektan, posredni, zaobilazni put, pomoću

Pag

e65

koga se ona suočava sa svojim skrivenim, zapretanim Alter Egom, dopirući, tim „putem

kojim se ređe ide“, do suštastva svog ontološkog bića. Neretka „razračunavanja“ sa Marijom,

jesu medijum samootkrivanja, raskrinkavanja, razobličavanja i demaskiranja zabluda, laži i

pervertiranog licemerja, koji caruju bespoštednim, neretko pritvornim i izobličenim

unutrašnjim i spoljnim realitetima sa kojim se junakinja uspešno hvata u koštac. Ona, gotovo

sokratovskom metodom, postepeno dolazi do saznanja. Osvešćivanje neznanja, prvi je

stadijum, tj. početak znanja. Prvi, „negativni“ korak sokratovske metode razgovora, bila je

ironija. Onaj, koji bi tvrdio da nešto zna, sučeljavao se sa vlastitim neznanjem i uviđao koliko

je znanje teško. U daljem toku razgovora, dobro usmerenim uzastopnim upitima, Marija

pomaže svojoj sagovornici, da sama dođe do istine, da je spozna i iznese na svet, tj. da iskaže

(porodi) znanje koje ova već sama u sebi nosi. Taj drugi, „pozitivan“ stupanj ove metode,

naziva se majeutika – „porodiljska“ veština. Ova sokratovska metoda, jeste metoda traženja.

Prema legendi, Bog Kronos je spavao u zlatnoj pećini i sanjao snove koji će se dogoditi u

budućnosti. Tako je i svaki susret sa Marijom, bio svojevrsna predikcija junakinjinih potonjih

odluka i gotovosti da vlastiti život odlučno uzme u svoje ruke.

…..U Beketovoj priči „The Lost Ones“, u cilindru prečnika 50 cm, visine 16 m, bilo je

naseljeno čudno pleme Izgubljenih, od 200 indivdua, dakle jedno telo po kvadratnom metru

površine. U takvom svojevrsnom paklu, mučilištu, životni prostor je bio skučen, a ljudi su

opstajali zahvaljujući zajedničkom cilju, a to je bio izlazak i oslobađanje iz cilindra. To

oslobađanje i izlazak, glavna junakinja i doživljava, ne zato što konačno „sređuje“ svoj lični

život u krugu nove porodice, nego zato što sama okončava proces sopstvene katarze, čiji je

Marija bila samo katalizator. Marija bi se u njenom životu, izvesno, pojavila i da nije bilo tog

nesrećnog abortusa, budući da je junakinja nužno morala da proće kroz proces osvešćivanja

vlastitog bola uzrokovanog teško snošljivim nanosom stalaktitski i stalagmitski profilisane

„besprekornosti“ koja ju je opteretila sudbinom „savršenog“, predvidljivog, vanserijskog,

obećavajućeg, neizneveravajućeg, te zato krhkog i ranjivog detata.

…..„Ti drhtiš? Kako bi tek drhtao da znaš kuda te vodim?“ Ovo je rekao general Anri De La

Tur, vojvoda od Turana, pred bitku. Junakinja je znala kuda je vode susreti i razgovori sa

Marijom i sama je priželjkivala te kontakte, iako su ovi često bili mučni i neprijatni. To je bilo

stoga, što je dobro znala da su ti kontakti bili neminovni i da su dovodili do sveukupnog

boljitka i spoznaje sebe. Glavna junakinja neretko sumnja. Ipak, ta metodska sumnja nije bila

sama sebi cilj, nego je imala za krajnji ishod, konačno dostizanje spoznaje. Kako kaže čuveni

Ernst Bloh: „Lutati je svojstveno čoveku, no sumnja mu je još svojstvenija, jer ona nastupa

protiv lutanja koje vrluda.“ Kritički stav junakinjine sumnje nije bio puki skepticizam, nego

napredni poduhvat temeljite vlastite obnove, koju ona preduzima sa izrazitim optimizmom i

poletnim samouverenjem, da svaki čovek snagom svog razuma, ali i iracionalističkog

intuicionizma, može razlikovati istinu od zablude. Sve dok sumnja, junakinja je svesna

činjenice da nije savršena, jer je sama spoznaja savršenija od sumnje, pri čemu je njen Alter

Ego, otelovljen u liku Marije, predstavljao izvestan vid unutrašnjeg korektiva.

…..Okupiranost glavne junakinje izgradnjom i održanjem specifične slike o sebi, nikako

nema dodirnih tačaka sa nečim što se naziva solipsizam, tj. sa gledištem, prema kojem postoji

samo „Ja“, sa svojim doživljajima i ništa više. (solus, ipse = sam). Njena spoznaja

materijalnog sveta neodvojiva je od društvenog miljea u kojem se kreće i nemoguća je bez

oseta. Osećaji se od ideja razlikuju po tome, što manje zavise od naše volje, jači su, življi,

razgovetniji i trajniji. Junakinja je svesna, da sve što joj se dešava ima svoje duboke i suvisle

razloge, verujući čvrsto u načelo uzročnosti, pomoću koga ona prevladava ograničenost na

ono što joj pružaju isključivo osećaji. Ona se rukovodi čuvenom krilaticom: „Sapere ande“

(Imaj srčanosti da se služiš vlastitim razumom), sama u sebi pohranjujući zakone kojima je

podložna. Njena volja je autonomna, moralna svest nosi karakteristike samoodređenosti, a

volja predstavlja zakon sui generis. Na tom samoodređenju i samoodgovornosti, temelji se

Pag

e66

njeno dostojanstvo i sloboda ličnosti. Istančano, junakinja definiše svoj svet, eksternalizujući

ga kroz umetnost, muziku i konkretnu akciju. Poput Sartrovog čoveka i njeno

egzistencijalističko biće je slobodno, bačeno u svet kao u „kavez bez rešetaka“, „osuđeno“ da

bude slobodno. Ono ne može ne izabrati, jer nije slobodno da prestane biti slobodno, budući

da jedino ograničenje slobode jeste sama sloboda. Iako pritisnuta žestokim unutrašnjim

borbama i spoljnim presijama, junakinja jeste slobodna, svesna činjenice, da je sama u

potpunosti odgovorna za ono što ona jeste. Njena sudbina zavisi od nje same, a upravo

mogućnost izbora, jeste ono što je zastrašujuće i što predstavlja izvor teskobe. Tako naša

junakinja nemo izgovara čuvenu egzistencijalističku krilaticu: „Ljudska zbiljnost, uzaludan je

napor postati Bogom“. Njena integrisanost u realitet, u svom konačnom ishodu, ukazuje na

autentičnu koegzistenciju. …..U jednoj neautentičnoj koegzistenciji, individue naprosto

„jesu“ zajedno, dok u autentičnoj koegzistenciji ljudi pomažu jedni drugima da pronađu sebe,

da budu slobodni i preuzmu breme odgovornosti. U neautentičnoj koegzistenciji, čovek ne

polazi od sebe samoga, nego se bezlično povodi za onim „kako se ispravno radi“. Gubitak

vlastitosti i ispraznost, ogledaju se u znatiželji, usmerenoj prema pukom, površinskom

sagledavanju sveta, umesto prema suštini stvari. U borbi, koja je neprestana, krije se

ekstatistička suština opstanka. U slučaju naše junakinje, osećaj krivice i griže savesti nema

funkciju isključivo moralnog prečišćivača i ulogu postizanja nužno moralne katarze i

prosvetljenja. To je tip konstruktivnog, stvaralačkog, pokretačkog osećaja unutarnje krivice

koji dovodi, kroz proces preispitivanja, problematizacije i dekonstrukcije postojećeg sistema

vrednosti, do krajnjeg samoostvarenja i reintegracije ličnosti. Osećaj krivice, dakle, nije

jednostrano vezan za naše postupke u prošlosti, nego je to svojevrsni instrumentarij, pomoću

koga se istražuje vlastita slika o sebi i traži sopstveno „mesto pod Suncem“. Tako se

mikrosvet, u čijim se često sablasnim koordinatama junakinja hrabro kreće, može podvesti

pod naročiti objektivni idealizam. Njeno znanje se temelji na podudaranju objekta sa

subjektom, prirode sa inteligencijom, predočivog s predočivačkim, besvesnog sa svesnim,

realnog s idealnim. Prilagođavanje sopstvenih predstava objektivnom svetu, može se shvatiti

samo onda, kada pretpostavimo da su subjekt i objekt iskonski jedno, a to jedinstvo

neposredno je izloženo samo u samosvesti. U našoj junakinji, kao odgovornom biću, počiva

osoben etički panteizam. Njen molitveni centar nije samo jedan i ona se višestrano obraća

različitim izvorima sa kojih otiču reke njenih moralnih sudova, spremna da svoja tla prepusti

erodirajućoj snazi njihovih bujica, neretko bez dovoljno stabilnih i čvrstih korenovih sistema,

koji bi tu eroziju smanjili i ublažili. Na taj način, ona vodi borbu „na sve, ili ništa“, pod

prividom antikonformističke, rigidne autocenzure, konkretizujući čuveno načelo

Kolakovskog:„Za smisao života ne pita niko, ko ne oseća želju za njegovom promenom. Toga

se pitanja klone oni, koji su smisao života pronašli u produženju postojećeg stanja.“ Glavna

junakinja, u krajnjem ishodu, poput cunamija koji usporava kada se približi obali, nije

ogorčena, niti besna na sebe, budući da je došla do konačne, gotovo kantovske istine, nakon

razdirućih lomova i iskušenja: Iskustvo je granica spoznaje. Moralni zakon, poput zvezdanog

neba iznad nje, upravo obitava u njoj samoj.

.

Pag

e67

KRITIKA

Jelena Cvetić

NEOSTVARENA SIMBOLIKA LJUBAVI

.

.

Brana i Arnold kao Drugi i (ne)ostvarena simbolika ljubavi

(Milan Micić , Zove se Brana, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin,

2017)

(Milica Milosavljević , Tamne intimnosti, Biblioteka „Milutin Bojić”, Beograd, 2015)

.

,

…..Sličnosti koje se nameću između ovih naizgled ne tako sličnih zbirki pre svega leže u

formi i komponenti toposa obraćanja Drugom. Nenaslovljeno zapisivanje stihova, odnosno

pesama, kroz zbirke neopterećene formom ostaju kao permanentni pesnički izrazi autora,

dajući izvesnu slobodu u tumačenju čitaocima.

…..Zbirka Zove se Brana podeljena je na četiri celine koje je moguće tretirati kao četiri

ciklusa ili kao četiri pesme. Granice između pesama/ ciklusa više su smisaono pojavljive,

nego formalno određene, te postoji izvesna sloboda pri odabiru načina shvatanja celokupne

zbirke. Fragmentarnost savremene misli obavezujuća je i u njenom zapisivanju.

…..Prvi ciklus istoimenog je naslova kao i čitava zbirka. Direktno apostrofiranje Brane

pretvara je u nedodirljivo i univerzalno božanstvo. Sam pojam koji nosi ovo ime deduktivnim

potezima se proširuje oko svog težišta, prenosi se sa elementa na element, tiho uvlačeći

čitaoca u potpunu apstrakciju jedne naslovljene ljubavi. Brana prestaje biti lični posed jedne

ženske osobe, postaje naziv za emociju koja sve obuhvata („Tvoja ljubav/ čini se/ da je

mnoštvo”), mada, kad kažem sve, mislim na ono što odgovara pojmu priroda. To doprinosi

ekvivalentnosti Brane i ljubavi. Ljubav se univerzalizuje kroz alegoriju fragmenata. Retke su

invokacije fizičke ljubavi, kao u stihovima „Treba mi samo/ tvoja mala/ strast ramena,

Brano”. Čest je motiv ženskih usana i očiju, zapravo, jedino portretisanje postignuto je u

opisu lika, apstraktno i nekonkretizovano. Savremeni petrarkista bazira žensku lepotu na

impresiji koja je u njemu izazvana, stidljivo, „prozirnošću kože” i „dobrotom kostiju”.

Prolazna žudnja prikazana je kao fiziološka glad, a pojedini stihovi predstavljaju

manifestacije emotivnosti koje zadobijaju snagu telesnog: „pesak koji ima kičmu” i „oluja na

potiljku”.

…..Pored svetlosnih i metafizičkih smisaonih celina, izdvajaju se detalji poput sintagme –

„svetla prašina”, koja obećava ništavnost, ali ništavnost u svetlosti, koju donosi ljubav.

Ljubav se smatra velikom i prostranom, u granicama nemerljivosti. U prvom ciklusu, čitav

Pag

e68

svet sadržan je u ljubavi i ona je sadržana u svakom prirodnom elementu tog spoljnog sveta.

Krećući se do poslednjeg, dostižu se i kosmičke granice.

…..Prikaz čoveka kao bića koje je deo prirode postignuto je upravo insistiranjem na motivima

iz prirode (snegu, suncu, vasioni), ali i time što je ova poezija očišćena od tehničkih i

svakodnevnih izraza, trudeći se da istakne puritet ljubavi. Kontakt sa Drugim ostvaren je

konkretizacijom intime dva bića u poljupcu, dodiru i preplitanju prstiju. „Osećam pljusak/

tvog organizma,/ Brano./ Drugu materiju.”. Drugi, kao druga materija, ipak postaje poznata

materija, što je ostvareno pre svega kroz očevidnu bliskost, posebno u narednim ciklusima.

Istovremeno, interpersonalna je analiza ljubavi, kroz odnos prema drugom i odnos drugog

prema sebi, kroz intimne doživljaje koji su fizički prisutni, kroz definisanje ljubavi kao

„hodača na žici”, ističući njene osobenosti i potrebu za stalnim održavanjem ravnoteže. Zatim,

hronološki, stiže se do prvog pomena samoće i slutnje mračne strane ljubavi, ali i ispitivanja

emocije kao esencije neprolaznog.

…..Brana (= ljubav) je vokativno oslovljena kao „sreća”, „mila”, „nežnost”, „anđeo”,

„ljubav”, „duša”, „zvezda”, pritom se neke od ovih metafora ponavljaju, gradacijski postižući

personalniji nivo ostvarene bliskosti uzvikom „dušo moja!”. Kratko je zadržavanje na

prisećanju na poreklo i detinjstvo, koje kroz samospoznaju takođe potpomažu razvoju

dominantne emocije.

…..U trećem ciklusu naslućena je senzualnost već u naslovu „Noć je zamalo postala dan”, u

kojem je tišina prijatna, „tišina što/ ništa ne jede”, a sjedinjenje dva bića tumači se kao uspeh,

odnosno „podvig grljenja”, „podvig spajanja”.

…..Univerzalizacija vremena pretočena je kroz čitavu zbirku (vekovi pre života, prvo vreme,

neodređenost u doživljaju vremena), ali čini se da se kroz erotski princip proširuje spoznaja

bića i njegova duha, te se od jednostavnog obrasca naturalnog okruženja do kraja zbirke

dolazi do kosmičkog osećanja vremena, prostora i kompletnog doživljaja postojanja. Tako

ljubav prema Brani poprima atribute zrele ljubavi, prešavši logično hronološki poređane faze

od upoznavanja i imena, preko pokušaja razumevanja i balansiranja u odnosu, noćnih ekstaza,

do sveobuhvatnosti kosmičkih srazmera. Četvrti ciklus „Milovanje sa malo vremena” jeste

zaključno shvatanje života kao isuviše kratkotrajne egzistencije za bogatstvo otkriveno u

ljubavi, iako bi se moglo tumačiti i kao sumorna brzina savremene svakodnevnice, mada se

lirski ispovednik kategorično od nje udaljio, dajući prednost nemerljivom i ne-konačnom:

prirodi i kosmosu. Od Pope i elemenata prirode u prvom ciklusu, do, ponovo, Popinih krpica i

Pandurovićevih košulja stiže se opisivanje života kao izvesne teškoće, potpomognute

ljubavlju, a primetna je apsolutna sjedinjenost dva bića kroz vreme, kao i istaknut sukob

stvarnosti i ljubavi, pri čemu, iz svega, dominantno istaknut jeste lik Brane, koja opstaje kao

jedino merilo svega, do „našeg obavezujućeg neba”.

…..Pored pitanja o esenciji međuljudskog odnosa, metapoetička pitanja su takođe začeta u

ovoj zbirci: „Ušli smo/ u trag, Brano,/ vlaknu pesme.”. Suština osnovnih elemenata stvaranja

jeste prostor ljudskog iskustva u ljubavnom zanosu sličnom snu, u kojem prostorno-

vremenska određenja bivaju neodređena, tj. promenjena i prevedena u vantelesno osećanje.

…..Zatrpanost lirskim deskriptivnim pasažima, nepotpuno izvedena konkretizacija slika,

postojanje određenih gotovo frazeoloških izraza („moja snaga što pomera nevidljivo”) takođe

su prisutne. Ponegde ih zamenjuje simpatična povezanost lirike i termina preuzetih iz nauke –

„nežna nijansa solarnog smisla”. Promakne i poneka nedovoljno jasna sintagma („izujedano

moranje”), kojoj se može pridružiti poređenje u čiji je smisao lako proniknuti („Tvoje oči su/

zbrinuto dete”, kao oči nevinog spokoja), ali ova poezija pored prividne jednostavnosti nosi u

Pag

e69

sebi esencijalnu semantičku vrednost u doživljaju ljubavi, te se pojedine slabosti u izrazu

mogu zanemariti.

…..Tamne intimnosti su, možda suprotstavljeni, ali ne i nužno opozitni, deskript neuspešnog

pokušaja uspostavljanja bliskosti sa drugom osobom. Prostor intime ostaje taman i usamljen.

U ovim uzaludnim idealističkim pokušajima akteri su dva subjekta naizgled slabe vitalističke

energije, ali jake emotivnosti, koja se stalno razilaze i ostaju u prostoru jednog, sa težnjom da

se otvore prema drugom. Prostor jednog dat je isključivo kroz intimno, gotovo dnevničko

obraćanje drugom, vokativnom upotrebom imena Arnold, koje pruža iluziju govora drugome,

monologa koji traži dijalog i hipotetički nastoji da ga uslovi kao jedini mogući oblik

komunikacije. Upravo u tome leži osnovna sličnost ove i prethodno pomenute zbirke,

obraćanje drugome zasnovano je na intimnom ispovedanju koje zavarava da individua nije

samo otvorena prema sebi već i prema drugome, što je, ipak, neostvareni stupanj.

Intrapersonalno u interpersonalno želi da dospe, ali do toga ne dolazi.

…..Za razliku od Micićeve Brane, koja je predstavljiva, njeno ime moguće je opredmetiti kroz

zamisao nje kao žene koja stanuje u ulazu do našeg ili, zapravo, bilo koje ženske figure koja

je kao nečija muza zavredela svoju neumiruću egzistenciju u poeziji, Arnold nije takav.

Njegovo ime i simbolika imena, ostaju alegorija, prostor neodređene udaljenosti, bez

konkretizacije i prizemljenja u okvire zamislivog lika. Upravo je time nagoveštena

nemogućnost ostvarenosti emocije kojoj je posvećena puna pažnja književnosti. Kroz opis

aktera ovog neuzajamnog konverzacijskog delovanja, pored definisanja njih kao senzitivnih

jedinki koje krasi izvesna pasivnost i umrtvljenost, ovi epiteti odnose se i na čitav svet koji ih

sadrži u sebi. Pojedinci kao deo sastava sveta doprinose opštem devitalizujućem principu

delovanja, te iskaz „Postali smo dva parčeta mesa, suva, bez/ tragova krvi i borbe” odgovara

opštoj atmosferi zbirke.

…..Princip umrtvljenosti ljudskog tela i duha objašnjava se kroz veću posvećenost smrti nego

ljubavi, odnosno apstraktni princip umiranja postaje bliskiji čoveku od shvatanja ljubavi.

Pojedinac u sebi oseća pobunu protiv takvog stanja: „Nije prednost što/ živimo u ovom svetu,

ali i jeste,/ jer možemo da pišemo o smrti.”, uz zaključni stav o smrti emocije („Ali čemu

život, kad on više nikoga ne boli?”; „Sada, kada nijedna ljubav više ne/ traži skakanje sa

mosta”). Tome se pridružuje I nihilistička misao o nemogućnosti ljudskog ostvarenja, legalno,

kao univerzalni princip, kao izgovorena činjenica: „Jer zemlja najviše voli stvari/ od kojih je

nešto veliko moglo da nastane”.

…..Fragmentarnost svakodnevnih emocija kao modus stalnih i kratkotrajnih personalnih

doživljaja, izrazi želja, reminiscencije koje su neodređene i potencijalno postoje kao iluzije,

osobenosti su ove nežne, ali grubo otvorene lirike. Prisutni su, kao i u prethodnoj zbirci,

metapoetički kontakti: „Ako nešto boli, nešto će i nastati, zasigurno. ”. Moguće je

pomenuti (ne)skrivenu citatnost i omaže koji otkrivaju metapoetičko i intimno razumevanje:

Holan; Kamov; „Kakav god bio bol,/ biće više bola, pisao je Česlav Miloš/ Ani Mićinskoj”,

kao i barnsovski prikaz pojedinačnih ličnih ljubavnih psihoza. Lirski subjekt postaje svestan

da je odbijanje jednostavnosti neminovno, jer ona istinski i ne postoji.

…..Meditativni pasaži prožeti su živopisnom slikovitošću proznog potencijala. Stihovi su

dugi, podsećaju na prozni izraz, za razliku od Micićevih ritmički kratkih. Još jedna razlika tiče

se leksike, odnosno, nepotpuna je pročišćenost poezije od tehničkih i donekle trivijalnih

izraza u Tamnim intimnostima, te upotreba termina poput: „folder”, „pustiti poruku”,

doprinose kratkotrajnom poistovećivanju svakodnevnog realnog proticanja vremena sa

osećanjem mitske neprolaznosti koje se nesmetano proteže kroz čitavu zbirku.

Pag

e70

…..Ovde Drugi izaziva strah („Strah od Drugog se pojačava u nama i oko nas”), dok kod

Micića, Drugi predstavlja „drugu materiju“, ali pruža spokoj sjedinjenja i otvara pitanje

sopstvene nedovoljnosti. U zbirci M. Milosavljević eksplicitno je razrešeno pitanje sopstva –

„Literatura nas je načinila sasvim dovoljnima sebi.”. Osamljeno Ja poistovećeno je sa

prazninom – „Da grebem sebe ili prazninu, isto je.”.

…..Moguće je čitati ove zbirke uporedo, prateći različite tipove progresivnosti u ljubavi, ali i

psihologiju ljubavnih odnosa, u sferi utopijskog i realisitičnog, kroz poetske govore koji

dodiruju i smeštaju brojne teme u okvir teme ljubavi. Ishod jedne zbirke je samoća kao vid

egzistencije, doživljena kao posledica nerazumevanja sa drugim, samodovoljnosti erudicije,

atmosfere društva koje iscrpljuje pojedinca, dok bi u drugoj zbirci bilo moguće uočiti

pojedinca koji uživa u harmoničnom zajedništvu podeljene duboke emocije, posvetivši joj se i

odbacivši periferna ometanja.

Pag

e71

Nenad Avramović

REFLEKSIJE TIHOG PESIMIZMA

.

.

(Mirjana Narandžić, Nema veze, Matica srpska, Novi Sad, 2017)

.

Govoriti o značaju objavljivanja prve zbirke sobom već nosi određenu meru

repetitivnosti i ubacivanja stalnih mesta iz nekakvih mlakih kritičkih osvrta. Stoga ovde

nastojimo da izbegnemo takva preslikavanja, ali da i pri svemu tome pomenemo činjenicu da

je ova zbirka pesama deo edicije Prva knjiga Matice srpske, što je već sam po sebi dovoljno

jasan podatak. Da li se to može uzeti kao opravdanje ukoliko je reč o nedovoljno dobrom

pesničkom ostvarenju ili kao dodatno priznanje jednom mladom pesničkom duhu, to je već

stvar posve subjektivna, te može biti i pitanje kasnijih razgovora sa pesnikom. Ono što imamo

pred nama je jedno celovito ostvarenje, jasno koncipirano i stilski oblikovano.

Zbirka Nema veze u sebi objedinjuje trideset pesama pedantno segmentiranih u šest

pesničkih ciklusa. Iako sami ciklusi nisu imenovani već se određuju numerički, njihovo

motivsko i stilsko ustrojstvo se određuje preko citata koji im prethode. Na taj način se

preuzeti citati, kao izvesna vrsta paratekstualnog elementa, svesno uvode u značenjsku

strukturu pesama. U jednakom registru se i uvodna rečenica preuzeta iz Kišove enciklopedije

(„… kao da svoju nesreću ne nosimo u sebi“) uzima za osnovni motiv čitave zbirke. Sledno

tome, u potrebi za kakvim stilskim određenjem, može se reći da je reč o jednoj posve

intimističkoj poeziji koja obitava na razinama melanholične nepripadnosti svetu koji se

postavlja kao antipod lirskom subjektu. Taj odnos intimnog i javnog, odnosno Ja i neJa,

uglavnom se ostvaruje u jednoj retoričkoj zapitanosti, u secesionističkom nizanju pesničkih

slika i kakve čulne doživljenosti. Prvi ciklus predodređen je citatom iz Disovog Pijanstva (Ja

se svemu smejem pa me sve i boli) i, kao što je već ukazano, on predstavlja jedan predujam za

ono što će, preko pet pesama koje ga sačinjavaju, u tom ciklusu biti obrađivano. Ono što se

inicijalno primećuje, a istodobno biva u skladu sa onim intimističkim naznakama, jeste

činjenica da se piše u prvom licu, te da pesničko ja postavlja sebe u subjektivističku poziciju

onoga koji se određuje kao tumač sveta oko sebe, a prevashodno svog prisustva i odnosa

prema tom svetu. To se vidi već preko prvih stihova u zbirci, preko pesme Balada o sebi, koji

odmah određuju to Ja kao poetski fokus zbirke: nikada nisam bila u Parizu/ videla sam ga u

filmu Vudija Alena. Na taj način se i čitav ciklus oblikuje stvarajući od tog Ja jedan pasivni

entitet koji jedino ima mogućnost pisanog oblikovanja sveta u kome je bez jasne mogućnosti

da se u istom odredi kao njegov segment. Takav pesnički sentiment se proširuje i na drugi

ciklus, pri čemu se sada preko Albaharijevog citata aludira na inkorporiranje pojma smrti u

svet lirskog ja, te određenje suicidnosti u zelji za izlaskom iz tako oblikovanog sveta. To se

najbolje uočava u prvoj i istovremeno najzvučnijoj pesmi ciklusa (Rođendanski epitaf) koja

uspostavlja inicijalno jednu antinomiju pojmova rođenja i smrti, ali jednako ih približava i

gotovo preliva u jedan isti pojam neprisustva svetu kome pripada. Sa druge strane, ciklus se

završava pesmom Smrt koja se parabolički transformiše iz ideje o smrti čoveka u smrt autora,

da bi se u konačnici iskazala kao smrt dela, teksta, odnosno pesme. Ovako oblikovani poetski

Pag

e72

fatalizam se formira i ciklusima koji slede i kojima redom prethode citati Brehta, Branka

Miljkovića, Crnjanskog i Srđe Petrovića, a koji svaki za sebe nose jednu negativnu određenost

sveta, jednu njegovu zatamnjenu viziju. To se, naravno, u samim ciklusima oblikuje na

različite načine: u trećem preko mini parabola, pomalo bajkovito aluzivnih; u četvrtom kao

jedna šira slika, preko jednog kosmičkog haosa koji ne nudi bilo kakvu mogućnost

simpliciranja i sređivanja svega onoga što pesnikog JA sputava i opterećuje. Četvrti ciklus

ujedno biva i najava postepenog otklona od savremenog, od svakodnevnog, i usmerenje na

univerzalno, kosmičko, i na koncu svega tradicijskog – antičkog. To autorki daje mogućnost

da u tako oblikovan svet uvede Odiseja, Ifigeniju ili Sizifa, kako bi tu poziciju nepripadanja

pojedinca svetu uzdigla na nivo mitskog poimanja njegovog usuda. Čovekova lutalačka

priroda, njegovo nepripadanje, njegova nemogućnost da iskorači iz svevremenog kruga pukog

egzistiranja. U jednakom diskursu se i završava pesnička zbirka, a glavni utisak ostaje da u

njoj imamo u potpunosti ostvareno jedno pesničko osećanje, koje istina biva iskaz krajnjeg

pesimizma, ali koje se kroz čitavu zbirku umnožava preko određenih slika i motiva. Takođe

se može govoriti o jednom kretanju, iako svaka od pesama ostaje unutar samog pesničkog ja,

koje usled toga biva usmereno na širenje sopstvene vizije sveta i pokušaj iskoraka van takvog

ustrojstva stvari. To kretanje u tradicijskom smislu biva kretanje kroz svet pesnikovih uzora

koji se postavljaju kao odrednice u njegovom poetskom iskazu.

Na kraju svega posve jasno biva da je činjenica da se radi o prvoj pesničkoj zbirci

značajna u onoj meri u kojoj će se sve ono što je u njoj poetski oblikovano i pokrenuto kao

ideja kasnije dodatno realizovati i drugoj zbirci autorke. Njen diskurs je istina često stilski

nedefinisan između pastiširanog podražavanja uzora i osobnog iskaza, često možemo naići na

hrapave pesničke floskule što grebu, na kakvo loše poređenje, ali iznad svega toga ipak

uspeva da opstane jedna ideja, što samo po sebi biva najbitnije ako se u obzir uzme da je ovo

refleksivna poezija u krajnjem svom iskazu. Nema veze se nakon svega predstavlja kao jedna

prava pesnička zbirka, ne prva i kakva druga, već samo kao zbirka jednog pesnika koji za

sebe veruje da ima šta da kaže.

Pag

e73

Ana Stišović Milovanović

VEŽBE IZOPŠTAVANJA

.

.

(Dejan Atanacković : Luzitanija, „Besna kobila“, 2017)[1]

.

…..Zadatak je jedan: postati slobodan, kaže Harms. I ta žudnja za slobodom, imanentna

svakom biću, osmišljava puteve egzistencije. Ponekad se drugima čini da su individualni

putevi – kao Kostićevi ‘zaluti’ – puki beg od konvencija, odbacivanje zdravorazumskih načela

opštežića, ili čak iskliznuća u ludilo. Zaboravlja se da se, u potrazi za slobodom, ne može

pratiti trag mnoštva.

…..Roman Luzitanija Dejana Atanackovića se, na posve neuobičajen način, bavi ovim

fenomenom odnosa konvencionalnog i začudnog, ispitujući ga sa aspekta istorijskog i

individualnog, književnog i vanliterarnog. To je povest o istoriji, kakva bi mogla biti, ali i

povest o ljudima, kakvi jesu bivali.

…..Atanacković će, na kraju romana, objasniti da se poslužio autentičnim

izvorima, ‘osobitom građom’, za svoj roman: najpre, beogradskim Policijskim glasnikom iz

1899, kazivanjima Dušana Stojimirovića, doktora i upravnika Doma sa uma sišavših, ali i

razgovorom sa Adrijanom Sofrijem, piscem i svojim profesorom. Autor je, naravno, koristio i

mnogo više od toga: fragmente iz opštepoznatih istorijskih povesti, sopstvenu percepciju

književnosti, i najposle, celokupnu umetničku erudiciju.

…..Pisac Luzitanije nije rukovođen svesnom intencijom korišćenja posmodernih postupaka,

kao kakvim zadatim obrascem i sveprisutnim literarnim diskursom. Ne insistira na ideji

građenja autopoetičkih načela. Samo će na početku, kao moto romana, stajati Kočićeva

sentenca: Život je maglovitost…duša me zaboli i srce zaželi da se ukloni negde daleko,

daleko, ispod ovog sumornog, teškog neba. Autor se ne trudi da čitaoca impresionira svojim

delom, kao komadićem Vavilonske biblioteke. Atanacković piše, jer je priča jača od svega.

Ona ište da bude kazana, jer boli, a istorija bolesti drugo nije, do još jedan vid književnosti,

kaže.

…..Junaci Luzitanije nose istu stigmu, kao i ljubavnici u glasovitoj

Pandurovićevoj Svetkovini. To je alegorija o onima, koji se moraju osloboditi društvenih

konvencija i egzistencijalnih determinanti, lanaca života što zveče i stežu. Otići u edenski vrt,

u predeo nevinosti, izopštiti se od sveta, sačuvati autentičnost emocije i bića: Sišli smo s uma

u sjajan dan, kaže pesnik. Za mediokritetsko bitisanje, beg u providne i duboke predele

zaumnosti je ludilo i bolest. Za one, koji su se u te predele izopštili, nema više upitanosti. Oni

nisu izgnanici u ludilo, već usamljenici po izboru. Nužnost odlsaka iz sveta govori sve o

svetu: Razum i ludilo tek su dve, sticajem okolnosti razdvojene varijante jedne te iste ljudske

sudbine, te se razumu nikad ne suprotstavlja ludilo,koje je samo jedno stigmatizovano stanje

razuma.

…..Pitanje vremena u romanu, jasnom intencijom autora, ne može se racionalno omeđiti. I

Fuentes kaže da vreme nije apsolut, jer ga računaju samo oni, koji nemaju sećanja i koji ne

Pag

e74

umeju da zamišljaju. Uslovno, to je doba bliske prošlosti, početak XX veka. Prošlost je, tvrdi

autor, moguće percepirati na mnoštvo načina, ali je budućnost neizmenljiva determinanta jer

se, na sreću ili nesreću, uvek da predskazati, ako nikako drugačije, onda izvesnošću

neizlečivog ponavljanja gluposti.

…..Za junake Luzitanije, ravan sadašnjosti omeđena je bizarnim trenucima istorije: gospodin

Arnot pravi dioramu za Jestastvenički kabinet Velike škole. Tih dana, svirepo su ubijeni kralj

i kraljica. Petar Karađorđević postaje kralj Srbije. Dezertera Musolinija hapse u Bernu.

Osvežavajuće piće Pepsi Cola osvaja američko tržište, a priprema se prvi Tour de France.

Nadvojvoda Franc Ferdinad odlazi u lov i samo u jednom danu ustreli tri stotine životinja.

…..Zatim, počinje Veliki rat. Dok austrougarska vojska nadire u Beograd, major Gavrilović

ispija poslednju dunjevaču u jednoj kafani na Dorćolu, odmah pošto je održao toržestvenu

besedu vojnicima, te ih poslao kućama, spasivši ih od besmislenih smrti. U tom trenutku,

gospodin Teofilović se ukrcava na brod „Luzitanija“ i kreće ka Beogradu. U bombardovanoj

i zarazama ranjenoj prestonici, u okupiranoj Srbiji, duševna bolnica dobija status nezavisne

teritorije, postaje država u državi, oivičena strahom od obaveza i stigmom bolesti, postaje

Republika Luzitanija.

U trenutku kada se povest formalno završava, kada bi se hronološki mogla zaokružiti,

zapravo sve počinje iznova, i trajaće dok ljudi bude. Jer je našoj vrsti, nama koji smo svedoci

novog doba, obezbeđena ta strašna privilegija da budemo gledaoci ‘pozorišta poslednjeg

puta’, opskrbljeni stolećima sticanom mudrošću i stolećima sticanom tugom. Atanacković je

tako eksplicirao arhetipsku sliku vremena: ono nije kružno, zatvoreno i integralno, već

spiralno, otvoreno, fragmentarno.

…..Za autora, profesora vizuelnih umetnosti, to nije slučajno birana metafora: vreme je kao

Bruneleskijeva kupola. Treba prevazići potporne prelomljene lukove prošlosti; od male, stići

do Il Cupolone. Prenebregnuti datosti, da bi se hrabro iskoračilo u slobodu, ma koliko se

drugima taj iskorak činio zaludnim. Kroz kupolu se može ići ka nebu, spuštati ka zemlji, ali

je hod uvek tegoban. Uteha je u lepoti kretanja.

…..U prostoru, takođe spiralnom, kojim je autor vešto strukturirao roman, nalaze se dve

kupole, koje su međe toposa: realni i imaginarni predeli. Jedna je kupola vidljiva, druga

skrivena, ali moćnija, potporna. Najpre, očiglednost eksterijera: Beograd i Firenca, u

prepoznatljivim odrednicama, koje čine lice grada. Potom, zaumna slika: ispod celog tla

Evrope, nevidljivi splet hodnika i prolaza, čitava mreža koja se granala i putevi ukrštali,

poput spleta krvnih sudova.

…..Enterijer je uvek skrivnica: to može biti kutija, u koju se jednovremeno sklanja Arnotov

(ili koji drugi) rukopis, ali i telo pisca. Zatvoreni prostor Jestastveničkog, ili nekog drugog

muzeja: diorama, izložba skeleta, Venerin voštani trup, ili utroba firentinskog grofa, u koje se

silazi, kao u podzemlje Evrope. To su prostori zjapećih praznina, kaže autor, te je sasvim

izvesno, da joj posetilac zapravo i ne vidi dno.

…..Mora se sići u najdublju tamu, da bi se naslutila nebesa; spoznati bezdan besmislenog

egzistiranja, da bi se moglo krenuti ka smislu. Ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se

izvan nas, kaže Pekić, ne nalazi se ni u kakvom kolektivu. Ono se nalazi duboko u

nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do dna vlastitig bića.

…..Od zemlje, ka podzemlju, kroz tlo i kroz utrobu, svi koji putuju ovim predelima, kroz

povesti istorije i vlastitih života, idu ka jednoj tački, koja sublimira hronotop: to je Doktorova

kula, bolnica za one, sa uma sišavše. U nju će doći gospodin Teofilović, preživeli

Pag

e75

brodolomnik sa „Luzitanije“; u Doktorovu kulu će dospeti i Arnot, u kutiji, u kojoj su već

smešteni njegovi zastrašujući snovi. Došao je i ser Lipton, svojevoljno, kao humanitarac,

pomagač. Iz bombardovanog i obezličenog Beograda, Lipton je zakoračio u dvorište ludnice,

a onda: Gvozdena se vrata za nama zatvoriše i mi se nađosmo u drugom svetu. Koračamo

lepim vrtom.

…..U taj bolnički mirisavi vrt, Adonisov ili edenski, u koji su prebegli ljubavnici iz

Pandurovićeve pesme, (a u kome su se već odavno od sveta izopštili Medeja, Hamlet, Don

Kihot, Kralj Lir, Ofelija, Ćamil-efendija, Arhimed, Munk ili Goja), stigao je i gospodin

Teofilović, sa brodskim prslukom za spasavanje, kao u svoju kuću. Na prsluku je

pisalo: ‘Luzitanija’.

…..Odista, ko je bio gospodin Teofilović? Oni, koji su ga videli kako hoda po frontovima ili

ispod njih, pričali su da je ubio čarobnog albatrosa, drugi da je Jevrejin što se rugao Hristu,

a treći se pak kleli da su mu na čelu videli Kainov beleg. On je svako, on je neko, ili niko.

…..Teofilović je u Americi živeo nevidljivim životom nečinjenja, kao Kafkin Jozef K. I za

njega, kako kaže Kafka, živeti, značilo je dolaziti, a nikad ne stići. Oko njega vri vreme, buja

sjaj epohe, koja se lagano pretvara u trulež. On, pak, živi van svakog nadahnuća diktiranog

okruženjem i vremenom, sem onog što ga je nagonilo da gradi sebi grob. Dok iscrtava listove,

do poslednjeg praznog milimetra, praveći skice svoje grobnice, koja će ostati bezimena,

Teofilović putuje. I realno, i zaumno. Umiranjem osmišljavajući život, prevariće smrt:

preživeće brodolom „Luzitanije“, hodati podzemnim hodnicima krvotoka Evrope. Kroz taj

Inferno ga vodi čudni Vergilije – Indus Čitragupta, nekada rudar, a sada crtač mapa

podzemnog sveta.

Teofilović je povremeno izlazio na svetlo, na linije fronta, gde je njegovo nalaženje, sred

besmisla rovovske svakodnevice, dočekivano kao praznik neobične normalnosti. Vojnici svih

uverenja, svih armija, ukopani na položajima Ipra, Lila, Kambrea, Amjena, preko Remsa,

Verdena, Nansija, slavili su čoveka s prslukom za spasavanje, jer su u njegovom hodu

prepoznavali i sopstvenu i opštu ahasversku sudbinu, koja i grešnima ostavlja nadu u

izvesnost večnog putovanja.

…..Poživeo je Teofilović još neko vreme u Doktorovoj kuli, u Republici Luzitaniji, dok

skicama grobnice nije ispunio i poslednji milimetar praznine svoje beležnice. Tek tada je

skinuo prsluk za spasavanje, koji ga je držao na površini banalnog, zadatog života. I uronio u

smrt, kao u duboku vodu pročišćenja.

Republika Luzitanija, omeđena kapijom, Doktorovom kulom, povrtnjacima i voćnjakom,

ima i parlament, i predsednika. Ona je povlašćeno mesto, boravište otpadnika, izdajnika,

revolucionara, pobunjenika,svih onih što su se, misleći svojom glavom, našli bez svoje strane

u sukobu. Izopšteni od sveta, zaštićeni ludilom, oni istinski plove „Luzitanijom“. Najpre,

Luzitanija je bila iberijska zemlja, koja se uporno opirala osvajanju. Britanski brod, koji je po

njoj dobio ime, krcat civilima, plovio je ratnim vodama, da bi bio torpedovan i pretvoren u

buktinju, koja brzo tone. „Luzitanija“, kao i Republika, postaje brod žrtvovanih, brod ludaka,

poput Remboog Pijanog broda, prerasta u alegoriju zaumne egzistencijalne plovidbe.

…..I dok se jedne noći, Beograd pod bombama pretvara u tonuću buktinju, ludaci se odevaju

u životinjske kože, pa hitaju da iz Prirodnjačkog muzeja u Republiku sklone sve što je

čuvanja vredno. Nisu samo životinjske kože signum edenskog, predcivilizacijskog vremena,

kada se još uvek verovalo u besmrtnost. Ples pod maskama je renesansna karnevalizacija

njihovog, pa i svakog drugog strahotnog doba; to je način da se Čovek naruga Smrti, da

Pag

e76

pokaže da se neće lako predati ništavilu. I kad nekog, u povorci animalnih prikaza, upitaju

odakle su, kuda su krenuli, oni odgovaraju istinu, i samo istinu: njihova je domovina Zemlja

Dembelija, Atlantida, Liliput, Nuskvama, Eldorado, Herland, Grad Sunca, Utopija, Vrli Novi

Svet…

…..Žitelji Republike Luzitanije nisu nestali, iako se svet licemerno trudio da budu

zaboravljeni: čitav dvadeseti vek će biti bespogovorno posvećen razvijanju načina, modusa,

postupaka, tehnika – pa samim tim i strategija – nestajanja, tvrdio je Eduard Hodek, Arnotov

prijatelj i nastavljač njegove povesti. Nestaju zemlje, nacije i ljudi, kao što čili istinsko i čisto

ludilo, koje negira svaku banalizaciju života.

…..Sramota je danas za nekog reći da je lud, više no ikad ranije. Tražiće se eufemizmi, reči

podstaknuća, optimističke formulacije, izrazi jednakosti, a ludak će vam i sam reći, ne samo

da ne može već i da ne želi da bude jednak. Njegova će posebnost tražiti scenu, pozorište,

odakle će se ludilo nesputano prikazivati u svom fantastičnom bogatstvu, u svojoj tragediji i

istinskom bolu.

…..Naše doba prezire zaumnost, poentira autor, jer ga smatra ispraznim. Konvencije i

egzistencijalne determinante su moćnije no ikad. Malo je onih, koji bi životima branili

Luzitaniju, ili „Luzitanijom“ plovili. Ponajmanje je onih, koji bi hteli da postanu žitelji

Republike Luzitanija.

…..Roman Dejana Atanackovića je i brodska karta, i pasoš.

.

.

_____________________________________________________________

.

.

[1] DEJAN ATANACKOVIĆ (Beograd,1969), profesor vizuelnih umetnosti, romanopisac.

Rukovodio projektom “Outside”, interkulturnom razmenom između Firence i

Beograda. Samnostalne izložbe i kulturni projekti u Srbiji, Italiji, Americi, Kanadi, Bosni,

Albaniji. Neki od njegovih radova su deo stalnih muzejskih postavki. Roman: Luzitanija,

radovi iz vizuelne umetnosti: Beograd, drugi pogled, Robert Gigorov: Termination Shock,

Infinity Enclosed, Letters on the Body.

Pag

e77

Aleksandar B. Laković

“TKANJE REČI”, SA MEROM I

SMISLOM

.

.

(Nikola Vujčić, Skrivenosti, edicija Anagram, Kulturni centar Novog Sada, 2017)

.

…..Nakon iščitavanja prvog ciklusa pesničke knjige Skrivenosti Nikole Vujčića, posvećenog

rečima i stihovanju, uz prizvuk stiha koji otvara knjigu: „Dovoljne su mi dve-tri reči“, tumač

daje sebi za pravo da se zapita da li pesnik Vujčić, dok piše o rečima, stihovima i

opesmotvorenjima, zapravo piše i o svom sopstvu, svom lirskom biću, pa i o svom identitetu,

možda i o nama danas i ovde, jer šta je pesnik nego li reč, i ko ga više određuje i odražava

nego li sama pesma. Nije li Popa govorio: „pesnik je pesma… ostaje samo pesma“.

…..Štaviše, pesnik je, kao i u ranijim njegovim knjigama, u stanju da živi u pesmi i u rečima.

One su njegov dom i sklonište: „sakrio sam se u reč“ i prava zaštita, makar privremena: „pa

da se u jednoj“ (misli se na reči) „kao u snu,/ učaurim i ujutro iz nje izletim/ u svetao i

prostran dan“. Osim toga, nikako ne smemo zaboraviti, možda i biblijsku žetelačku predstavu,

višeprimenjivu: „Reči su ti žive, pulsiraju,/ dok ih izgovaraš,/ trzaju se, kao ribe u mreži,/ a ti

im udahnjuješ snagu/ i pomažeš/ da se predomišljaju i kreću“.

…..Štaviše. Čitamo pesme u kojima se nazire prisustvo pesnika. Njegova kontrolna i

usredsređujuća uloga. Od stiha do stiha. Od jednog do drugog značenjskog segmenta, kojima

njegove pesme, itekako obiluju.

…..Za pesnika Nikolu Vujčića „kadrog da mnogo toga kaže ne izlazeći iz mikroprostora

lirskog Ja“ (kako piše Saša Radojčić – pisac pogovora), očito da su reči, kao i za Kodera (ali, i

ne samo za njega) – živa bića. U njima žive ne samo božanstva i nadnaravna bića i pojave,

kako je Koder tvrdio i pevao, nego i ljudi, glasovi, melodije, pesnici najčešće. Za uzvrat, i reči

žive i oživljavaju u glasovima, snohvaticama i pesnicima, naročito.

…..Dakle, u knjizi Skrivenosti, kao i u ostalim Vujčićevim knjigama stihova (doslednost je

jedna od odlika Vujčićevog pesništva, uopšte), pesnik nam se javlja iz većine njegovih

pesama, u koje su se užilile reči po određenom složaju i rasporedu, baš onako kako je sam

pesnik zamislio i/ili predvideo. Zato pesnik Vujčić gradnju pesme oslovljava kao Skrivanje u

reči(inače naslov jedne od pesama), asocirajući da reči mogu dobiti i neočekivano značenje,

pre svega, zavisno od mesta i položaja reči u pesmi, na šta je i Branko Miljković skretao

pažnju.

…..Naime, pesnik Vujčić primerom nas upozorava, da za gradnju dobre pesme, jedan od

preduslova jeste – zaviriti u svaku reč, i njene moći, tajne i čarolije. U njene uglove i zvučne

frakcije. U njene raskovnike. Treba se i zagledati u svaku od tih reči. Upoznati se sa

Pag

e78

celokupnim sadržajem reči, osoobito sa onim što je skriveno, što, na prvi pogled, nije

dostupno, ono što je enigma čitanja Vujčićevih stihova, pesama i knjiga. Zasebno i grupno.

…..Treba izdvojiti i utisak koji tumač može da oseti prilikom zavirivanja i zagledavanja u

Vujčićeve reči i stihove. A to je impresija da se pesnik Nikola Vujčić, upravo rečima i kroz

njih i njihove domete i asocijacije predstavlja i činodejstvuje u svakoj pesmi.

…..Podsećam da razdelnice dobrih od drugih pesama, po promisli prof Zorana Pavlovića,

jeste činjenica da li je pesnik uspeo u pesmu da utisne svoja promišljanja i planirane voljno-

emotivne elemente, kao što to čini pesnik Vujčić i u ovoj pesničkoj knjizi, ili je do toga došlo

nekako spontano u samoj pesmi.

…..Zatim, nužno je i da najmanji deo pesme (i vidljiv i nevidljiv), bilo njen znak, eho, simbol,

soha ili beleg prepoznavanja, postaju delotvorni i moćni tek onda kada su u funkciji pesme, i

to u trenutku dok pesnik izlazi iz ljušture svoje samoće i svog tajanstva (ili svoje zabrinutosti i

zapitanosti) i upravo dok konstituiše misao, koja mora goreti u svakom stihu i uglu pesme, o

čemu i sam Vujčić svedoči odnosno produžava navedenu promisao: „Tako je i za pesmu

potrebno da izgori/ to što je unutra sitno i lagano,/ da se stvori žar od koga će nastati/ njeno

prostranstvo“. U suprotnom – nema pesme. Nema vatre. Nema duhovne materije pesme koja

može biti samo jedna, iako višeslojna, i sa pesnikovim osobenim autorskim pečatom.

…..Pesnik Vujčić, ponavljam, ne dozvoljava pesmi njenu spontanu samostalnost, osvajanje

pesmine slobode i matice po njenom izboru, već je, u pravom smislu te reči ili sintagme –

tvorac pesme odnosno uporni borac za svaku odabranu reč. I njen vrhovnik, kakav pesnik

Vujčić, uistinu, i jeste, još od njegovog prvenca. Njen brižljivi graditelj i održitelj kroz vreme

i prostore.

…..Upravo naslovna pesma Skrivenosti (inače, u dosluhu sa pominjanom pesmom Skrivanje u

reči) jeste ne samo potpuno celovita i antologijska, nego je i prava enciklopedijsko-

brevijarska pesma, ali i makdizdarovska igra rečima i značenjima dovrhunjena zavidnom

slikovitošću (Đ. Despić pesnika Vujčića oslovljava kao „Majstora pesničke slike“), na granici

između poezije i filosofije, uvek u korist pesničke reči i lirskog Ja. Na prelazu iz slike u

metafore. Iz sećanja u čulno i emotivno. Pa da čujemo pesnika, odnosno početak pomenute

pesme, mada, zaista možemo nasumice citirati i bilo koji drugi deo pesme od četrdeset i osam

stihova:

Reč po reč, ali uvek nedostaje ta jedna,

jedina reč. Od nje sve zavisi,

reč koja otkriva, a kad treba zaključa

i sama sebe. Reč koja se u utrobu kamena zavukla.

Reč koja se u reč sakrila.

Reč koja strepi da će je odati.

…..Tumač ne može propustiti da iskoristi priliku (čitaj – privilegiju) da preuzme još nekoliko

Vujčićevih stihova, iz iste pesme, kao parametara duhovne i iskonske vertikale:

Nosiš li i ti u sebi reč osuđenu

da nikada ne bude izgovorena?

Pag

e79

Reč od koje će napraviti krst,

reč koja ide od usta do usta pa se ponovo

izgubi, kao da je nikada nisi čuo.

…..Mora se izdvojiti još jedna odlika pesničkog postupka Nikole Vujčića, povodom

pesnikove dosledne i prave borbe za svaku reč koja ostane u pesmi u vidu pesničke istine, i

koja je u moći da dodatno oživljava duhovnu i svaku drugu materiju unutar pesme. Naime,

zarad autorove potrebe i prisile ispisivanja celovite i prave sadržajno-versifikatorske knjige,

pesnik iz pesme u pesmu, u svaku sledeću pesmu, u svaki naredni ciklus prenosi poetiku

prethodne pesme i ciklusa, i to poetiku kakvu je sam pesnik poželeo i osetio. I to samosvojnu

poetiku zavidnih dostignuća. Svakako, stvaranjem pesme i brižljivo i sa merom diskretno

izmenjujući poetiku koja ne želi da svoje poreklo učini skrivenim.

…..Ovaj se pominjani pesnički postupak održava i u pesmama posvećenim sećanjima, kada su

reči sećanja („… reči/ u kojima se koprca sećanje“; „Šta je reč upamtila, da li ću i ja to

upamtiti?“), što svedoči i pisac pogovora Žive reči i sećanja: „sećanje je materija svakog

ličnog identiteta“; „Ambijent sećanja je isprva svakodnevna stvarnost, ali veoma brzo ga

zamenjuje jezički ambijent i lirsko Ja počinje da se, umesto među stvarima, kreće među

rečima“). Upravo tu se ogleda umereni preobražaj u većini pesama najnovije knjige Nikole

Vujčića po osmišljenom i brižljivo predviđenom diktatu autora. I to preokret realne,

spoljašnje i/ili prividne stvarnosti ka jezičkoj stvarnosti, koja i jeste autentična i govorljiva

pesnička materija. Neuništiva, uz to.

…..Dakle, posebnost jezičke stvarnosti kao pesničkog sveta jeste svet sećanja doživljenih

kroz dva ili nekoliko vremena, kao i u nekoliko navrata. Kroz svet detinjstva-zavičaja i kroz

taj sumorni svet viđen danas. Na taj način, lirska neposredna estetska distanca, u

međuvremenu je prerasla u otklon obogaćen iskustvom, literaturom, erudicijom, jer sećanja i

emocije dugo traju. Ponekad i predugo.

…..Vujčićeve pesme češće dolaze iz toplog, nego iz gorkog sveta sećanja (detinjstva, na

primer), koji su praćeni različitim emotivnim svojstvima i sastojcima, što je protivno večnoj

spontanosti pesme sa bogatim potencijalom asocijacija na emocionalnoj osnovi. Stoga pesnik

mora da zagospodari pesmom, i kad to nije tako očito. Da joj nametne svoje promišljanje. I

svoju autopoetsku intonaciju, koja obeležava njegovo pesništvo i dozvoljava čitaocima da

zavire u nju.

…..Očuvanje sveta sećanja i zavičaja je domet i zahvalni zadatak samih reči: „Ono što je leto

zaboravilo/ sad iz svake reči iskače“.

…..Svet sećanja nije smešten samo u trećem ciklusu, niti samo u ključnoj

pesmi Dvorište istog ciklusa, već ga pronalazimo i u drugim ciklusima i pesmama. Na primer,

u pominjanoj naslovnoj pesmi čitamo igrivu, nadrealnu i slikovitu predstavu jednog događaja

iz pesnikovog detinjstva: „Reč je ogledalo u čijoj dubini sam se jednom/ skoro utopio, napisao

sam o tome pesmu U vodi./ U svaku reč možeš zaroniti“.

…..Pesma Usta nudi još jednu igru rečima u kojima se nazire neizvesnost značenja reči, čak i

moguće drugo lice reči:

Ovde se reči kote. Reč oda drugu reč.

Reč iza reči se sakrije. Uđe u drugu reč.

Pag

e80

Neće da zaćuti, već reče šta iz nje teče.

A jedna ćuti, stisla je moja usta.

Drži druge, da se zbliže.

I sukne kao poskok.

Ali ne zna na koga.

…..U istoj pesmi su reči kao „prave grabljivice“ ili „reč čiji je zvuk oštriji od oštrice noža“,

dok u pesmi Razgovor reči „su lovci“. Mogu biti i „reči sasušene, dok ih usne ne skvase,/

želeći da ih se oslobodi“, što još više aludira na dualitet ne samo reči, nego i svega i sveta. I

nas samih.

…..Međutim ni reči nisu imune od svojih protivnika i pretećih zaseda. Na primer, među

suprotnostima reči, pre svega, su i ćutnja i praznina. Posebna opasnost se ogleda u još jednoj

mogućnosti koju poseduju reči, a to je sklonost da „reči u sebi ćute“.

…..Završni (četvrti) ciklus čini pesma Godina koju čine četiri pesme-segmenta Zima, Proleće,

Leto i Jesen. I u njima su oživeli, ko drugi do, reči, koje ne samo da utiču na slikovitu

pojavnost pomenutih pesničkih delova, nego i uspostavljaju dijalog sa ostalim stihovima i

pesmama, u smislu pravog kontLaeksta.

…..Inače, reči su akter ne samo prvog, već svih ciklusa Vujčićeve najnovije knjige, kao što su

i stožeri drugih ciklusa značajno prisutni i u prvom i u ostalim ciklusima, što ilustruje ne samo

semantičku umreženost i zgusnutost, nego i utisak da su Vujčićeve Skrivenosti, na osnovu

nekoliko parametara, vredna i zaokružena knjiga koja govori i rečima.

…..Na kraju teksta treba reći da se u većini lirskih pesama, pročišćenih od svega suvišnog,

uočavaju andrićevski, sa izuzetnom merom, smislom i težinom značenja, raspoređene reči,

koje postaju prava magija pesničkog obraćanja Nikole Vujčića.

Pag

e81

DRAMA

Aleksandar Novaković

BRUŠENJE

(celovečernja drama)

LICA:

Uroš Draganić, 30, creative manager

Mia Čolović, 30, human resources manager

Vukašin Bukumirović, 40, MC, animator, moderator i lider

Rastislav Durković, 30, statistics manager

Vladimir Ždronja, 30, financial manager

Jugoslav Pilatović, 30, barmen s diplomom

VREME I MESTO:

Danas, Hotel Ekskluziv, na neimenovanoj planini u Zapadnoj Srbiji

1.

Iznad gole scene je video bim na kojem se pojavljuju usne svih učesnika seanse osim

Vukašinovih. Usne se grče, skupljaju, pokazuju male tikove. Na podu sede, okrenuti publici, s

Pag

e82

ogledalcima u rukama, sleva nadesno: Uroš, Mia, Rastislav i Vladimir. Rastislav je malo

iskosio glavu pa se odraz njegovog lika, za razliku od drugih, ne vidi u ogledalcu. Ispred njih,

takođe s ogledalom u ruci, sedi Vukašin.

VUKAŠIN: Ovde nema mobilnih telefona. Ovo je moja soba mira.

SVI: Ovde nema mobilnih telefona. Ovo je moja soba mira.

VUKAŠIN: Ja volim sebe.

SVI: Ja volim sebe.

VUKAŠIN: Glasnije: ja volim sebe.

SVI: Ja volim sebe.

VUKAŠIN: Ponosan sam na ono što vidim u ogledalu.

SVI: Ponosna – ponosan sam na ono što vidim u ogledalu.

VUKAŠIN: Zbog toga što u ogledalu vidim pobednika.

SVI: Zbog toga što u ogledalu vidim pobednika.

VUKAŠIN: Jer verujem u ono što radim.

SVI: Jer verujem u ono što radim.

VUKAŠIN: Rastislave, ne gledaš u ogledalo.

VLADIMIR: Rastislave, ne gledaš u ogledalo.

VUKAŠIN: Vladimire, nisam se tebi obratio.

VLADIMIR: Vladimire, nisam se. Pa upravo si se obratio.

Pauza

VUKAŠIN: To je stvarno infantilno. Rastislave, pomeri glavu.

Rastislav, s oklevanjem, pomeri glavu.

VUKAŠIN: Tako, dobro. Zamoliću vas da se ponašate primereno situaciji. Znam da ste

poslovni ljudi i da je vreme novac ali, biće vremena i za to. Ovde ste na vikend seminaru.

Opustite se. Povežite se s unutrašnjim ja.

VLADIMIR: U tom slučaju Rastislav nema šta da traži.

Pag

e83

Vukašin krene da se nasmeje ali se zaustavi

VUKAŠIN: Vladimire, bez omalovažavanja kolega, moliću.

VLADIMIR: Čekaj

VUKAŠIN: Ja sam u sigurnoj sobi. Hajdemo svi.

SVI: ja sam u sigurnoj sobi.

VUKAŠIN: Ova soba je moja oaza mira.

SVI: Ova soba je moja oaza mira.

VUKAŠIN: Moje ogledalo govori istinu.

SVI: Moje ogledalo govori istinu.

VUKAŠIN: U ovom ogledalu vidim ostvarenu osobu.

SVI: U ovom ogledalu vidim ostvarenu osobu.

VUKAŠIN: Zaista?

Pauza

VUKAŠIN: Moraš biti uverljiviji.

RASTISLAV: Kome kažete?

VUKAŠIN: Onom koji pita. Bez stresa Rastislave. Možeš ti to bolje, Rastislave.

RASTISLAV: Potrudiću se.

VUKAŠIN: Ne trudi se. Uradi.

RASTISLAV: Hoću.

VUKAŠIN: Sve je u redu, svi grešimo. Idemo ponovo.

VLADIMIR: Zašto?

VUKAŠIN: ako želite da budete uspešni pod stresom a ovaj seminar se zove kako?

SVI: Liderstvo pod stresom.

VUKAŠIN: Da, liderstvo pod stresom. E, ako hoćete da budete uspešni pod stresom vi morate

da budete opušteni. Evo, Rastislav je, recimo, shvatio šta to znači.

RASTISLAV: Jesam?

VUKAŠIN: Dođi, sedni na moje mesto a ja ću sesti na tvoje.

Pag

e84

RASTISLAV: Kako?

VUKAŠIN: Zamenimo mesta. Hajde.

Urade tako

VUKAŠIN: Hajde, opusti nas. Učini nas nepobedivim.

RASTISLAV: Ali, ti si taj koji…

VUKAŠIN: Znam, ali, zamisli da si ti Vukašin. Zamisli dsa si ti najsmireniji ovde. Hajde, reci

nam, šta bi nam ti rekao?

VLADIMIR: Idite kući. Čas je završen.

VUKAŠIN: Nisam pitao tebe. Ili možda hpoćeš da ti dođeš na njegovo mesto?

VLADIMIR: Ne.

VUKAŠIN: Onda nemoj progovarati i slušaj ono što Rastislav ima da ti kaže. Dakle?

RASTISLAV: Šta trebam da kažem?

VUKAŠIN: Nešto opuštajuće.

Rastislav uzme ogledalo i gleda svoj odraz par trenutaka

RASTISLAV: Zamisli da nema neprijatelja.

SVI (OSIM VUKAŠINA): Zamisli da…

VUKAŠIN: To je nemoguće. I pogrešno.

RASTISLAV: Kako?

VUKAŠIN: Ne možeš opustiti ljude ako im spominješ neprijatelje, Rastislave. I ne možeš im

reći da nema neprijatelja kad je svet surova džungla. Ljudima je potrebno da budu

istovremeno i mirni i borbeni. Kao budistički monasi.

VLADIMIR: Šaolin i taj fazon.

VUKAŠIN: Ja sam nešto sam rekao.

Pauza

VUKAŠIN: Rastislave, žao mi je, ali ovo jednostavno ne zadovoljava. Moraćemo ispočetka.

Hajde, zamenimo mesta. Samo polako. Sve je u redu.

Pag

e85

Urade tako

VUKAŠIN: Ponosan sam na ono što vidim u ogledalu.

SVI: Ponosna – ponosan sam na ono što vidim u ogledalu.

VUKAŠIN: Zbog toga što u ogledalu vidim pobednika.

SVI: Zbog toga što u ogledalu vidim pobednika.

VUKAŠIN: Rastislave, u čemu je problem?

RASTISLAV: Molim?

VUKAŠIN: ne zvučiš uverljivo.

RASTISLAV: Ma, ne, ja samo.

VUKAŠIN: Ti ne voliš sebe?

RASTISLAV: Ne, volim, samo ne vidim u čemu je svrha.

VUKAŠIN: U samopouzdanju. U samospoznaji. A samopouzdanje je potrebno poslovnom

čoveku pod konstantnim stresom. A kako se zove ovaj seminar?

SVI: Liderstvo pod stresom.

VUKAŠIN: A šta to znači? To znači da vi morate da budete iznad svog stresa, da budete jaki,

da budete vođa, ma koliko vas neko gazio. A gaziće vas. Stara kineska poslovica kaže: “Savij

se da bi se podigao viši”. To je upravo ono što ćete doživeti na ovom seminaru. Moraćete da

se savijete jer, ako se ne savijete, vi ćete pući. Oluja čupa stoletne borove, sa sve žilavim

korenjem ali ne i travu. Zašto? Jer se povija. Ali, kad dođe lepo vreme – trava se ispravi i seje

svoje seme. Svuda, čak i po trulim borovima.

Pauza

VUKAŠIN: Poenta moje priče je, da se vratimo na Rastislava, u sledećem: Kako će čovek

koji nije svestan svojih vrednosti moći da uspešno radi u statističkom odelenju?

RASTISLAV: To je menadžment statistike.

VUKAŠIN: Svejedno. Sad ponavljajte za mnom, svi skupa. Rastislave, hoću da se i ti uključiš

a ne samo da mrmljaš.

VLADIMIR: On je statističar. Čovek od malo reči i sve su pogrešne. Baš kao i njegove cifre.

RASTISLAV: Ja, stvarno.

VUKAŠIN: Finansijski sektor bi mogao da malo obustavi paljbu.

Pag

e86

RASTISLAV: Pa ovo je nečuveno!

VUKAŠIN: Hoćeš da javim Matovilcu?

Pauza

VUKAŠIN: Idemo. Ja imam misiju i viziju.

SVI: Ja imam misiju i viziju.

VUKAŠIN: Ja sam pouzdana – pouzdan i stabilna-stabilan.

SVI: Ja sam pouzdan-a i stabilan-stabilna.

VUKAŠIN: Rastislave, ne čujem te.

RASTISLAV: JA SAM POUZDAN I STABILAN!

VUKAŠIN: Nisi s takvim glasom. Idemo dalje: Ja sam jedinstven i deo jedinstvene celine.

SVI: Ja sam jedinstven-a i deo jedinstvene celine.

Pauza

VUKAŠIN: Dobro. U stvari, nije dobro ali ćemo ovde napraviti malu pauzu. Vidimo se za

dva sata. Možda ćete biti bolji nakon užine i šetnje po zdravom planinskom

vazduhu. Potecite, učenici moji, širite Jevanđelje.

Ustaju

VUKAŠIN: I ostavite ogledala iza sebe, narcisi.

Mia i Uroš se bledo nasmeju. Odlaze

VUKAŠIN: Rastislav neka ostane.

Rastislav ostane. Vukašin polako ustaje i prilaziRrastislavu kao zverka koja odmerava lovinu.

Stane na pola metra od njega. Osmehne mu se. Spusti šake na njegova ramena. Zaurla kao

sumanut. Rastislav se trese od straha

Pag

e87

VUKAŠIN: Eto, sad mi je bolje. Šta je, Rastislave, što si se uplašio? Izvini ako sam te prepao.

I hvala ti, ti si meni pomogao. Zaista si mi pomogao.

Potapše Rastislava po obrazu

VUKAŠIN: A kako bi bilo da sad lepo, za promenu, malo pomogneš i sebi? Recimo, da se

ubiješ. Jer, vidiš Rastislave. Ne skreći pogled u stranu, Rašo. Rašice, Rale, Raške, Racko,

Racku. Jel mogu da te zovem Racku? Zašto? Zato što si glup kao rac-ku. Kao kurac si glup,

kapiraš? I zato, Racku, pošto smo se demokratski dogovorili oko tvog nadimka, želim da ti

kažem da nisam video goreg, ljigavijeg, bezmudijeg čoveka od tebe. Želim takođe da ti

kažem, a to mislim iz dubine duše, da si ti poslednja slina na planeti Zemlji. Mislim da ne

poseduješ ni h od harizme i da od tebe nikad neće biti dobar lider. Vidiš, tvoje kolege iz firme,

koje su zbrisale i ostavile te da se derem na tebe znaju zašto si ovde. Ti nisi ovde e da bi se

očeličio na mojim tečajevima i postao lider. Ne! Ti si ovde zato da te popravim koliko je to u

mojoj moći i da tvojim šefovima dam makar jedan jebeni razlogčić zbog kojeg bi zadržali

ćutologa sklonog nervnim slomovima.

RASTISLAV: To nnnisu nervni sllomovi.

VUKAŠIN: N-nisu? A š–šta su, mm-mucaaavko? Kad zuriš u prazno i vrtiš olovku dok tvoji

podređeni vrište na tebe? Oni vrište na tebe, ej! Kako im to dozvoljavaš?

RASTISLAV: Jednom moj proračun nije bio tačan i zato.

VUKAŠIN: Jednom? Tvoj proračun? Valjda njihov? Ti si menadžer, statistics manager. Ti ne

radiš. Ti nadzireš. Ti kažnjavaš. Ti guziš mladu savetnicu-avetnicu sa svežom diplomom

Matematičkog fakulteta.

RASTISLAV: Ja ne.

VUKAŠIN: Pa šta ti onda radiš, a, Rajko? Ne vladaš, ne jebeš, ne jedeš, pogledaj kako si

mršav, ne znaš ni da računaš jer praviš greške u proračunima. Zašto ti zapravo živiš? I zašto

mi se nisi suprotstavio do kraja? Ja ti kažem da si glup kao kurac i ti ništa ne kažeš. Da sam to

rekao onom glavonji Vladimiru on bi me nab’o onom glavudžom posred čela a ti ništa. Zato

što on ima ličnost. Buzdovansku, prostačku, ali ličnost. Možda nije princ od Monaka ali je

materijal za lidera. I to ozbiljnog. A ti, ti nemaš ličnost. Gledaj da sledeći put ne zajebeš ili ću

ti se usrati u karijeru. Jedna greška, jedna pogrešna referenca na Matovilčev mejl i gotovo.

RASTISLAV: Nije tako.

VUKAŠIN: Nije tako? Matovilac razmišlja o tome da te otpusti. Već je našao nekog gika koji

je veći gik od tebe ako je to moguće. Zove se Hermanović da, Hermanović.

RASTISLAV: Nemoguće. Rekao je da neće zvati Hermanovića.

VUKAŠIN: E pa zvaće ga ako se ne pokažeš kao nešto približno ljudskom biću. Ajde, gubi

mi se s očiju!

Rastislav odjuri. Vukašin uzme ogledalo s poda. Gleda svoj lik i lice mu se razvuče u

dijaboličnu grimasu. Deluje kao da će zaurlati. Razjapi usta ali iz njih ne dopire nikakv zvuk.

Pag

e88

Zatim stoji tako par trenutaka, vrati nazad ogledalce i popravi kosu, kao da se ništa nije

dogodilo

VUKAŠIN: Bože, kako volim svoj posao!

Vukašin ode. Iz usta Vukašinovih na ekranu se otme glasan krik

2.

Kafe hotela. Sentiš muzika, off. S leve strane je sto za kojim sede Uroš, Mija i Vladimir. Za

šankom je Jugoslav-Jugi i priprema pića. Vladimir “pali” električnu cigaru

VLADIMIR: I, kako vam se čini prvi čas kod našeg Čika- Gurua?

Uroš slegne ramenima.

MIA: Drugačiji.

VLADIMIR: Drugačiji u kom smislu?

MIA: Pa, njegove metode nisu, recimo, uobičajene.

VLADIMIR: Tip je totalni bolid, ako mene pitaš. Prodaje nam jevtine nju ejdž bubrege za

muda. Mislim, mogao je to da nam radi i u Beogradu a ne ovde, među ortodoksnim

seljačinama koje naskaču na ovce dok ne crknu.

MIA: Molim te.

VLADIMIR: Okej, izvinjavam se što psujem ali usrao nam se u vikend.

MIA: Nema potrebe za takvim rečnikom.

VLADIMIR: Nema? Dovukli su nas na neki skrnavi kurs u ovaj pičkovac od planinčine.

JUGI: To je moj pičkovac od planinčine. I to su moje seljačine.

VLADIMIR: I tvoje ovce. Hehehe. Nego, dečko, jel stiže taj viski?

JUGI: Stiže, stiže.

VLADIMIR: “Stiže, stiže! “ ‘el’ vidite ovo? Zato propadamo. Ponašaju se kao da je još

komunizam.

JUGI: Tehnički, to je bio socijalizam a ne komunizam.

Pag

e89

VLADIMIR: Ej, dečko, jesam li ja tebe nešto pitao, a?

JUGI: Ne ali mogu posle da ti objasnim mnogo toga.

Pauza

VLADIMIR: Svašta. Nego, ovaj Vukašin nas je ozbiljno pritisao. I niko ni da prdne. Okej,

Mia, pusti vetar.

Dolazi Jugi s pićima. Poslužuje ih

JUGI: Nes-kafa za vas i pivo za gospodina.

VLADIMIR: A moj viski, dečko?

JUGI: Evo, stiže. I, ja nisam dečko već Jugi.

VLADIMIR: Ma zabole me da li si Jugi il Jogi medved. Donesi to piće.

JUGI: Stiže, stiže!

Jugi odlazi za šank da se bakće s viskijem.

VLADIMIR: Stiže, stiže! Ko da sam te poslao u Škotsku po njega.

JUGI: Pošalji me i ja se sigurno neću vratiti.

VLADIMIR: Otkad smo na ti?

JUGI: Jesi li profesor?

VLADIMIR: Ne.

JUGI: Pa što da ti persiram?

VLADIMIR: I sad, kao, ja prost.

Jugi dolazi s viskijem. Spusti ga ispred Vladimira. Vladimir zausti da nešto kaže ali mu Jugi

okrene leđa i ode prema šanku

VLADIMIR: Dobro, da nazdravimo. Tehnički.

Pag

e90

Kucaju se.

VLADIMIR: Za tehnički socijalizam i Jogi medveda! Jogi međeda, hehehe! Jogi međeda koji

krati ovčice! Pramenke, cigaje i merino. Sve krati, hehehe! Međed svaštojeb!

Piju

VLADIMIR: Tako se ovde zovete, a Jogi?

JUGI: Ja sam Jugi. Ko se kako zove?

VLADIMIR: Pa vi, međedi. Nisi me slušao?

JUGI: Preskačem napade verbalne dijareje kod mušterija.

VLADIMIR: Ver… šta?

JUGI: Znaš ti šta.

Pauza

VLADIMIR: Ljudi, ovaj lud! Jel znaš ti ko sam ja?

JUGI: Ne. Ali dobro znam ŠTA si ti.

VLADIMIR: Međed, momentalno da mi se izviniš ili.

JUGI: Ili šta?

VLADIMIR: Ili ću da da popričam s tvojim šefom.

JUGI: Slobodno popričaj.

VLADIMIR: I hoću.

Dolazi Rastislav, rasejan, drhtav

VLADIMIR: O, Rale, jel’ palo ribanje, a?

Rastislav seda pored njih

Pag

e91

RASTISLAV: Ja bih njemu izribao znaš šta.

VLADIMIR: Ma, sigurno bi.

JUGI: Šta ćete da popijete?

RASTISLAV: Čaj od nane.

JUGI: Jedan očaj od nane stiže.

Jugi petlja oko čaja

VLADIMIR: Rale, danas su svi neki veliki zajebanti. Nego, Uroše, duguješ mi odgovor na

pitanje.

UROŠ: Koje pitanje?

VLADIMIR: Podseti me, jesi li ti u PR-u ili si kreativac?

UROŠ: Kreativac.

VLADIMIR: Daj mi onda odgovor na konkretno pitanje. Kako ti se čini naš kurs s čarobnim

naslovom “Liderstvo pod stresom”?

UROŠ: Ne čini mi se.

VLADIMIR: Kratak odgovor na dugo pitanje. Možeš ti to i kreativnije.

UROŠ: Mada, s druge strane, možda je previše rano da govorim o tome.

VLADIMIR: A kad će biti pravo vreme? Pa nije ti ovo prvih devedeset dana rada Vlade. Ili

ćeš možda čekati četiri godine dok mu prođe mandat, da ti se malo srede utisci?

UROŠ: Ja sam čuo da je Vukašin najbolji u svojoj oblasti.

RASTISLAV: A koja je to oblast? Inkvizicija?!

VLADIMIR: O, vidi Raleta, razmahao se.

RASTISLAV: Nisam, samo ne volim kad se ljudi deru na mene.

VLADIMIR: Kao ono oko pogrešnog proračuna koji nas je koštao par hiljada evra. Šta me

gledaš tako? Pa svi znaju.

Dolazi Jugi s čajem. Rastislav uzima šolju. Vladimir zausti.

JUGI: Nemoj ni da pokušavaš.

VLADIMIR: Izvini, Betmene, nisam te prepozno.

Pag

e92

Jugi odlazi do šanka. Rastislav pokuša da pije. Ruke mu se tresu

VLADIMIR: Lakše malo, kume. Sve ćeš nas ulipati.

RASTISLAV: Nisam ja tvoj kum!

Rastislav ustane kao oparen. Pauza

RASTISLAV: Ja sad idem da malo prošetam po snegu.

Rastislav ode

VLADIMIR: I, Sunce ti, ode gosn Rale! Šta će sad da bude?

MIA: Ako je Vukašin bio odvratan prema njemu ne moraš i ti da ga kopiraš.

VLADIMIR: Ja ništa nisam rekao. Jel tako, Uroše?

UROŠ: U stvari i jesi.

VLADIMIR: Vidi, oči mi se magle od suza koje samo što nisu jurnule.

Vladimir eksira

VLADIMIR: Drugari, neću da vređam ali veliki ste smarači. Odo ja u svoju sobu da krstim

minibar.

JUGI: Dokon pop i minibarove krštava.

VLADIMIR: A ti, Međede Jogi, od sutra ne radiš.

JUGI: U sto evra da ću sutra biti ovde.

VLADIMIR: Nemaš ti te pare, klošarčino!

Vladimir ode

JUGI: Pa i nemam.

Pag

e93

Smeje se

JUGI: Jel vaš drugar uvek ovakav?

UROŠ: On nije naš drug već kolega. I, da, jeste.

JUGI: Vi ste na nekom liderskom seminaru?

UROŠ: Tako nešto, da.

JUGI: Pa, dobro. Šta ima veze?

Pauza

MIA: Ne znam zašto sam došla ovde.

UROŠ: Zbog atmosfere. Druženja. Snega.

MIA: Misliš snega? Koji ne podnosim.

UROŠ: Nije tako strašan ako si non – stop u hotelu. Znaš li da mi nikad nismo razgovarali

koliko sad?

MIA. Stvarno?

UROŠ: Ja u firmi radim pet godina a ti tri godine i razmenili smo manje rečenica nego za ovih

nekoliko sati.

MIA: Velika je to firma.

UROŠ. Gde ćeš sve upoznati?

MIA: Tačno.

UROŠ: A onda i svi ti hodnici, magacin, parking.

MIA: Da, stalno se mimoilazimo.

UROŠ: Ali eto, sad smo tu.

MIA: Poslovno.

UROŠ: Striktno poslovno. Imaš nekog?

MIA: Molim?

UROŠ: Pitam onako. Zbog razgovora.

MIA: Onda ti prvi reci. Zbog razgovora.

UROŠ: Nemam. Imao sam do skoro ali.

MIA: Neki ljudi dosta brzo uskaču u veze.

Pag

e94

UROŠ: Da, ja stvarno ne znam šta im je.

MIA: Mislila sam na.

UROŠ: Znam dobro na koga si mislila. Nije bilo ništa ozbiljno.

MIA: Bilo bi bolje da jeste bilo ozbiljno. Ipak, ti imaš trideset godina.

UROŠ: Što znači?

MIA: Što znači da bi već trebao da budeš stabilan.

UROŠ: Nisam nervno labilan, ako na to misliš.

MIA: Ne, ali ti nešto nedostaje.

UROŠ: Imaš li neku koleginicu koju bi mi predložila? Šalim se.

MIA:Imam savet. Poslednja stvar koja nam treba je neki glupi flert na liderskom seminaru.

UROŠ: Delimično se slažem.

MIA: Kako?

UROŠ: Poslednja stvar koja meni treba na seminaru je flert ali je to možda stvar koja tebi

savršeno odgovara.

MIA: Ja s tobom više nemam o čemu da razgovaram.

UROŠ: Daj, samo sam se šalio.

MIA: Očigledno ne delimo isti smisao za humor.

Mia ostavlja novac i odlazi

UROŠ: Očigledno uopšte nemaš smisao za humor.

JUGI: Dobar ti je pristup ali ti je odstup još bolji.

UROŠ: Ćuti tamo i trljaj svoju čašicu.

JUGI: Hahah! Ovo ću morati negde da zapišem. I nije čašica već krigla od litar.

Jugi mu nazdravi ogromnom kriglom

3.

Pag

e95

Svi su (osim Jugija i Vladimira) u prostoriji iz 1. scene. S košarkaškom loptom u ruci, okružen

učesnicima seminara, stoji Vukašin. Na video bimu je lopta koja kruži po ivici obruča i nikako

da upadne u koš.

VUKAŠIN: Sledeći zadatak koji imamo je…

Ulazi Vladimir, pripit

VLADIMIR: Izvinite što kasnim, bio sam na nekom krštenju.

VUKAŠIN: A na krštenjima se uvek malo popije, a?

Vukašin brzo dobaci loptu ali je Vladimir uhvati

VUKAŠIN: Dobri refleksi s obzirom na povišeno stanje svesti.

VLADIMIR: Igrao sam košarku deset godina.

Mahne kao da će dobaciti Vukašinu. Vukašin podigne ruke ali ovaj đilkoški vrati loptu nazad,

malo se igra s njom, probacujući je ispod nogu, podigne je, vrti na kažiprstu a zatim je baci

Vukašinu u ruke

VLADIMIR: Hvala, hvala, ne morate da ustajete. Od aplauza crvenim.

MIA: Niko ne crveni i niko ti ne tapše.

VLADIMIR: Pa, to ti kažem.

VUKAŠIN: Zamoliću vas da prestanete s dobacivanjima. Sledeći zadatak se zove

“Dobacivanje pitanjima” ili, narodski rečeno, “Muko moja pređi na drugoga”.

Samo se Vukašin smeje

VUKAŠIN: Vaš zadatak je da dobacite svojoj koleginici ili kolegi loptu i ispalite pitanje. Ona

ili on može da dobaci vama i postavi pitanje a to može isto da uradi i s nekim drugim iz grupe.

Naravno, ne mogu samo dve osobe da se dobacuju pitanjima jer se onda gubi smisao. Lopta

mora da kruži.

VLADIMIR: Kao džoint.

Pag

e96

VUKAŠIN: Vidim da nam još neki poroci nisu strani.

VLADIMIR: Hi-hi-hi.

Dobaci loptu Rastislavu. Izmakne se u stranu i posmatra učesnike

VUKAŠIN: Dakle, da počnemo.

RASTISLAV: Aaaa, šta si jeo za doručak?

Dobaci loptu Urošu

UROŠ: Jaje na oko i tost. Da li si zadovoljna sa svojim poslom?

Dobaci loptu Mii

MIA: Jesam. Šta radiš kad ne piješ?

Dobaci loptu Vladimiru

VLADIMIR: Spavam s koleginicama s posla. Jesi li danas pri sebi?

Dobaci loptu Rastislavu

RASTISLAV: Jesam. Što pitaš? Ja sam baš lepo raspoložen. Možda sam se malo iznervirao

pre par sati ali sam sad u tip – top formi.

VUKAŠIN: Rastislave, dobaci loptu.

Rastislav dobaci loptu Urošu

VUKAŠIN: A pitanje Rastislave? Znaš, pitanje?

Pag

e97

RASTISLAV: Šta si danas jeo za doručak?

VUKAŠIN: To si već pitao. Strašno. Kao da boluješ od neke retke vrste demencije. Uroše,

nastavi.

UROŠ: Hoćeš li da nam kažeš šta misliš o ovom seminaru?

Dobaci loptu Vladimiru

VLADIMIRU: Ne, neću. Kad si izgubila nevinost?

Dobaci loptu Mii

MIA: Neću da ti kažem. Gde si šetao danas?

Dobaci loptu Rastislavu

RASTISLAV: Po šumi, pored potoka, kod jezera. Da li ti se sviđa Mia?

Dobaci loptu Urošu

UROŠ: Privlačna je ako na to misliš.

RASTISLAV: Pa, ja.

Uroš dobaci loptu Mii

UROŠ: Da li primaš moje izvinjenje?

MIA: Nemam za šta da primim tvoje izvinjenje. Koliko si se ugojio u poslednja tri meseca?

Mia dobaci loptu Vladimiru

VLADIMIR: Nisam.

VUKAŠIN: Dosta! Vladimire, loptu.

Vladimir mu baci loptu pravo prema stomaku ali je Vukašin na vreme uhvati.

Pag

e98

VUKAŠIN: Ovo je potpuna katastrofa. Vi ste najgora grupa koju sam ikad vodio. A vodio

sam ih dosta. Svako od vas je za par minuta pokazao slabosti koje mogu da budu fatalne za

budućeg lidera.

VLADIMIR: Otkud ti to?

VUKAŠIN: Otud što ovde imamo jednog alkoholičara, opsednutog seksom i kafanskim

šalama. Zatim imamo jednog nespretnog, isfrustriranog, neurotičnog nesrećnika i

potencijalnog sociopatu i, pored toga, dve mlade, psihički zdrave, ambiciozne ali emotivno

potpuno nesređene individue koje će pući pod najmanjim pritiskom.

UROŠ: Možda malo preteruješ.

Vukašin mu priđe

VUKAŠIN: Da li ti to stvarno misliš? Da li stvarno veruješ u to?

Pauza

VUKAŠIN: Vidiš, Uroše, to “možda” koje si spomenuo govori sve o tebi. Kao i tvoje ćutanje

kad ti se neko unese u lice. Da mene neko optuži, ZAISTA optuži i ponovi svoje reči još

jednom ja bih pomislio: Ovaj čovek ima šta da kaže. Hajde da ga saslušam. Ali ti ne govoriš

ništa. Štaviše, ti gledaš u stranu, izbegavaš moj pogled. Šta prolazi kroz tvoju glavu, a?

Verovatno misliš: Ovaj ovde, on je potpuno lud. Očekuje da ispunjavam sulude zadatke bez

opipljivog cilja. On se iživljava na meni. To da se praznim na tebi bi bilo tačno pod uslovom

da ti znaš šta si ti. I ko si ti. I da voliš sebe. Da znaš da si jedinstven i deo jedinstvenog

sistema. Ako to ne znaš, onda je jasno o čemu se radi – ti nisi osoba i stoga ne možeš da se

osećaš uvređenim. Dobro. Sledeći zadatak je mnogo jednostavniji. Zove “Igra poverenja”.

Vaš koleginica ili kolega stane ispred vas okrenuta ili okrenut leđima i pusti se da padne. Vaš

je zadatak da nju ili njega uhvatite. Jasno? Idemo. Rastislave, stani ispred Vladimira. Mia,

stani ispred Uroša.

Urade kako im je rečeno

VUKAŠIN: Još malo se razmaknite, tako.

MIA: On je mršav, neće moći da me uhvati.

VUKAŠIN: Mia, ne potcenjuj žilavost mršavih muškaraca. Šačica mršavih momaka je probila

Solunski front.

MIA: Ali ovo nije rat.

Pag

e99

VUKAŠIN: Ovo jeste rat. Rat za očuvanje vaših pozicija i napredak u karijeri. Pašćete na moj

znak a moj znak će biti kad blago, po ramenu, dodirnem padalicu to jest padača. Da li je sve

jasno, zvezdo padalice?

MIA: Jeste.

Vukašin stane sa strane i prilazi im laganim korakom, kao oficir na smotri. Takne Miu po

ramenu i ona padne unazad, raširenih ruku. Uroš je spremno zgrabi. Takne Rastislava, on

učini isto i prući se na pod ispred Vladimira koji stoji s rukama ispruženim u vazduhu

RASTISLAV: Jao, mislim da sam polomio nešto.

VUKAŠIN: Ne, nisi.

Vukašin mu pomaže da ustane. Rastislav se opipava panično

VUKAŠIN: Dobri refleksi, a Vladimire?

VLADIMIR: Pogrešno je procenio razdaljinu.

VUKAŠIN: Onda si trebao da mu skreneš pažnju. A, ne, ti si video duplo. Ili ti se možda

malo prispavalo? Dobro, sad zamenite mesta. Mia hvata Uroša a Rastislav Vladimira.

RASTISLAV: Ja?! Pogledajte njega, on je mnogo teži od mene. Zgaziće me ko FAP žabu!

VLADIMIR: Što i nije teško s obzirom da s krevetom imaš dvaes kila.

MIA: Izvini, Vukašine ali, i ja mogu da kažem isto što i Rastislav.

VUKAŠIN: Sama si rekla da je lagan. A ti, Vladimire, nemoj da padaš brzo, uspori malo zbog

krhkog kolege.

VLADIMIR: Pokušaću.

Zauzmu mesta. Vukašin krene paradnim korakom. Gurne Uroša. Uroš madne prema Mii i ona

ga jedva zadrži. Vukašin dotakne Vladimira i ovaj zgnječi Rastislava k’o FAP žabu

VUKAŠIN: Vladimire, trebao si laganije da se baciš unazad.

VLADIMIR: I jesam.

Vladimir pomaže Rastislavu da ustane

Pag

e10

0

VLADIMIR: Izvini.

RASTISLAV: Sportseronjo.

VLADIMIR: Opa, šta nam je to izraslo?

Vladimir krene mangupski prema Rastislavljevom međunožju

VUKAŠIN: Dosta! Ne mogu da verujem da gledam punoletne, obrazovane ljude. Ako mislite

da ste ovde došli da se provodite grdno ste se prevarili. Nema besplatnog ručka. A ako ovako

nastavite i vaše loše karakteristike stignu Matovilcu na uvid više nećete imati ni za ručak u

studentskoj menzi.

Pauza

VUKAŠIN: Svi mogu da odu osim Rastislava.

Svi odu. Gledaju se Vukašin i Rastislav

VUKAŠIN: I, da li misliš da imaš ono što treba?

RASTISLAV: Da.

VUKAŠIN: Jesi li siguran u to?

RASTISLAV: Da.

VUKAŠIN: Spremnost da se boriš je spremnost da se povinuješ. Da li si svestan toga?

RASTISLAV: Apsolutno.

VUKAŠIN: Prepoznao sam te. Ima u tebi više nego što se čini na prvi pogled.

RASTISLAV: Hvala.

Pauza

VUKAŠIN: Ti me, u ovom trenutku, jebeno želiš, jel da?

RASTISLAV: Kako?

VUKAŠIN: Želiš da te poljubim?

RASTISLAV: MOLIM?!

Pag

e10

1

VUKAŠIN: Hajde, priznaj, voleo bi da odemo u krevet? Hajde, priznaj i pustiću te da budeš

moja slatka kučkica. Ne brini, neću biti mnogo grub. Rašice, što se duriš? Pa dobićeš najbolje

moguće reference.

Rastislav se okrene i otrči. Vukašin uzme loptu i baci je u vazduh a zatim je udari glavom

VUKAŠIN: Trči, trči, nećeš ti daleko.

4.

Kafe hotela. Sentiš muzika, off. Sam za stolom sedi Uroš i pijucka pivo. Jugi je za šankom.

JUGI: Nisam znao da si solo drinker, kolega.

UROŠ: Ti i ja nismo kolege.

JUGI: O, jesmo, jesmo. Išli smo na Akademiju. Isti smer. Ja sam upisao godinu dana kasnije.

UROŠ: Kako?!

JUGI: Stvarno se ne sećaš?

Uroš začkilji u Jugijevom pravcu

UROŠ: A, znam te. Popili smo par kafa u klubu faksa. Šta ćeš ti ovde?

JUGI: Nemam pojma. Kao ni ti.

UROŠ: Sedni.

JUGI: Imam posao.

UROŠ: Ionako nema nikoga. Sedni.

Jugi sebi sipa pivo a zatim laganim, kicoškim korakom, dođe do Uroša. Seda. Kuckaju se.

Pag

e10

2

JUGI: Jesi li postao Amerikanac?

UROŠ: M?

JUGI: Samo Amerikanci ne kažu ništa kad se kucnu.

UROŠ: Živeli?

JUGI: Smorio vas onaj Vukašin, a?

UROŠ: Može se reći, mada.

JUGI: Zašto to radiš?

UROŠ: Šta to?

JUGI: Izbegavaš da imaš stav o bilo čemu. Nekad si tačno znao da navedeš razloge zbog kojih

je Aki Kaurismaki bolji režiser od Džima Džarmuša.

UROŠ: Ne sećam se.

JUGI: Daj, dva sata smo se raspravljali. Ja sam te navlačio iz zajebancije, da vidim koliko

daleko možeš da odeš. I rekao sam sebi: Rispekt, ovaj čovek ima stav.

UROŠ: Možda.

JUGI: Ili su to bila neka druga dvojica?

UROŠ: Heheh, može i to da se desi.

JUGI: Šta je bilo posle?

UROŠ: Posle sam odustao od svega na trećoj godini, upisao Fakultet za menadžment i eto me

ovde. A ti?

JUGI: Diplomirao, dobio inostranu stipendiju i snimio film koji nikoga nije zanimao. I eto me

ovde.

Pauza

JUGI: Zašto si to uradio?

UROŠ: Odustao od studija? Nisam bio za to. Nisam imao dovoljno talenta. A ima i još

nešto.

JUGI: Šta?

UROŠ: Nije bitno.

JUGI: Da pogodim: nisi želeo da prođeš kao ja?

UROŠ: Finansijska stabilnost mi je bitna stavka u životu.

Pag

e10

3

JUGI: Kome nije? Ja sam se zbog nje vratio u zavičaj. U Beogradu nije bilo posla a moji su

siromašni. Još su mi rekli da sam srećan što sam našao posao. Osamdeset posto mojih

vršnjaka ovde sedi kući, smrdi, prdi, gleda tv- serije i pije zidarska piva.

UROŠ: Ti barem piješ na poslu.

JUGI:To mi je profesionalna deformacija. Oćemo još po jedno?

UROŠ: Može.

Jugi odlazi do šanka. Sipa im po pivo.

UROŠ: A o čemu se radi u tvom filmu?

JUGI: O ljudima koji u ovakvom hotelu polude od onog što Englezi zovu “cabin fever”.

UROŠ: Šta je to?

JUGI: To je ludilo koje te uhvati kad si mesecima izolovan na ovakvom mestu i onda uzmeš

sekiru i rasturiš vrata vičući: “Here’s Johnny!”

UROŠ: Ne razumem.

JUGI: Isijavanje, od Kjubrika. Sigurno si ga gledao. Sa Džekom Nikolsonom.

UROŠ: Ne, nisam.

JUGI: Jel to moguće? Kjubirka nisi gledao?

UROŠ: Moguće je. Šta želiš da mi kažeš s tom pričom ?

JUGI: Pa, da ljudi u mom filmu dobiju cabin fever nakon jednog dana.

UROŠ: Zašto?

JUGI: Jer su predugo na mirnom i tihom mestu.

UROŠ: Predugo? Pa oni su tu samo jedan dan.

JUGI: U tome i jeste kvaka.

UROŠ: Kapiram.

Jugi im donese piva. Kuckaju se i nazdravljaju

JUGI: Kad već govorimo o psihopatama, onaj vaš guru Vukašin je sigurno taj.

UROŠ: Otkud ti to?

JUGI: Ovde drži seminare poslednjih petnaest-šestnaest godina. Znaš li koliko je puta seo u

naš kafe da popije pivo, kafu, bilo šta?

UROŠ: Ne, ne znam. Koliko?

Pag

e10

4

JUGI: Nijednom. I ne samo to. On nikad nije odvukao nikoga, ni ženu ni tipa, u svoju sobu.

Dve devojke koje ovde rade su mu nudile određene usluge za novac i – opet ništa.

UROŠ: Možda je oženjen.

JUGI: Proverio sam. Nije.

UROŠ: Okej, možda ga ne zanima seks. I, šta s tim?

JUGI: Viđali su ga kako trči po šumi. Noću. Usred zime.

UROŠ: I?

JUGI: I, šta misliš da radi tamo?

UROŠ: Džogira. Što pitaš? Da ne misliš da je White Walker?

JUGI: Molim?

UROŠ: Ne gledaš Game of Thrones?

JUGI: Ne, što bih? To je precenjena serija. Ono što je posebna bizarnost je da sam se raspitao

o njemu i nisam otkrio ništa neobično. Završio psihologiju, radio u par konsalting firmi, nije

član nijedne stranke, živi u dvosobnom stanu na Novom Beogradu.

UROŠ: Jedina stvar koja je uvrnuta u ovoj priči si ti kolega.

JUGI: Ja?

UROŠ: Ti si opsednut Vukašinom. Ne bi me iznenadilo da si mu ozvučio sobu.

JUGI: To je dobra ideja.

UROŠ: U svakoj šali ima malo istine.

JUGI: Brani ga koliko hoćeš ali ako čoveka ne zanimaju provod, seks, alkohol, onda nešto s

njim nije u redu jer, nešto mora da ga pali a ako ga ne pali ništa od navedenog onda sigurno

otkida na nešto jako bolesno.

UROŠ: Na šta konkretno misliš?

JUGI: Na šta konkretno? Na scenu kad umire Bambijeva majka. Na dokumentarce o

bombardovanju Afganistana. Na gladnu decu u Africi. Na vojne parade. Na voluharicu koju

krešu kljunar i nilski konj, otkud znam!

UROŠ: Mhm.

Pauza. Piju

JUGI: I to je sve što imaš da kažeš?

UROŠ: A šta želiš da kažem? Za dva dana će sve biti gotovo i vraćamo se kući. Nastavljamo

s našim životima. Svi osim tebe.

JUGI: Kako to misliš?

Pag

e10

5

UROŠ: Vladimir je nezgodan lik. Pokušavao sam da pričam s njim ali on ne želi da odustane

od ideje da se žali tvom šefu.

JUGI: Pa, neka se žali. Već su se žalili.

UROŠ: I?

JUGI:I, šef je moj rođak i neće me otpustiti. Eto.

UROŠ: Trebao si da uložiš sto evra u opkladu.

JUGI: Bih ali – kasni mi plata. Živeli!

UROŠ: Živeli!

5.

Zavejana šuma. Šumom, cvokoćući, u kaputu, rukavica, s kapom na glavi i šalom oko vrata,

grabi Rastislav

RASTISLAV: Ti ćeš mene da jebeš, pederčino nenormalna! Ja da ti udovoljim, je li, ja da ti

udovoljim? Oćeš da kleknem i da ti popušim?! Neće moći. Dobićeš po mudima pre ili

kasnije. Tući ću te bejzbolkom a onda ću ono što preostane da okačim na onu jelku tamo.

Stane na sredini scene. Gleda oko sebe

RASTISLAV: Ovde je dobro.

Čučne, zapali cigaretu i žudno udiše dim

RASTISLAV: Konačno postoji jedno mesto gde je Rastislav Rastislav. Gde mogu da se

poverim nekome. Da kažem ono što me tišti. Strvine od šefova. Imbecilni lepotančići od

kolega. Kučke koleginice. Svi ti smradovi koji me, kad im treba pomoć vuku za rukav a posle

tretiraju kao marvu. “Rale, pomozi. Rašice, prizozorilo mi je. Rastko, u monaštvu Sveti Savo,

spasavaj!” Mrtvi, svi treba da su mrtvi! Da im smrskam glave, da im rasečem stomake i

nahranim ih njihovim crevima punim govana! Da ih polijem napalmom i da im se poserem na

porodičnom pragu! Da crknu i debeli Vlada, i mutni Urke i kurva Mia i da u dugim, teškim

bolovima svisne ono kopile kopiletovo Vukašin!

Pag

e10

6

Gasi cigaretu. Pali sledeću

RASTISLAV: Samo da otplatim kredit za kola, da izdržim još dve godine a onda ću da

dođem u firmu i da ih sve pobijem. Neee, vikaće sisata Mira sa recepcije, nemoj, Rasti, evo

pustiću ti da me jebeš preko pulta! Ali ne, neće biti tako- metak u tu lažljivu prdaru, to je sve

što ćeš dobiti od mene! Đuraković iz komercijale- skenjan! Execution style, u potiljak! Antić

iz borda- zaklan po turski! Milunović iz obezbeđenja- davljenje u klozetskoj šolji! A na kraju,

na kraju će Matovilac da me moli na kolenima: “Nemoj Rastislave, nemoj si Bolton! “A ja ću

onda da ga odgurnem gadljivo, vrhom cipele, ovako, kao poslednje govno i da mu sačmarom

razduvam jaja! Hahaha! Ko sad nema muda, pičko?!

Gasi cigaretu. Pali sledeću

RASTISLAV: Jebaću vam majku majčinu! Otkriću prvo gde živi ovaj kurton Vukašin. Njega

ću prvog pa sve ostale. On meni, on meni da traži da ja njemu e on će meni. E, neće. Možda

bi on baš to voleo? Doći ću mu na vrata, s osmehom na licu i puškom u ruci. Prvo ću mu

razduvati jednu pa drugu ruku, jednu pa drugu nogu pa onda

Iza Rastislava iskoči Vukašin. Vukašin je u sportskoj opremi

VUKAŠIN: Šta onda?

Rastislav vrisne i padne na sneg

RASTISLAV: KO-KOLIKO?!

VUKAŠIN: Koliko dugo sam tu ili koliko si zasrao? Odgovori su: od početka tvog monologa

i, da, mnogo si zasrao.

RASTISLAV: Ja nisam.

VUKAŠIN: Šta nisi, siso?

Vukašin šutne Rastislava u zadnjicu. Potom izvuče mobilni telefon iz džepa. Pritisne dugme

RASTISLAV (off): Ti ćeš mene da jebeš, pederčino nenormalna! Ja da ti udovoljim, je li, ja

da ti udovoljim? Oćeš da kleknem i da ti popušim?! E, pa, neće moći!

Pag

e10

7

Vukašin pritisne dugme na mobilnom telefonu

VUKAŠIN: Šta si hteo da mi radiš posle, a Rale? Lezi dole. Šta si hteo da mi radiš? Okreni

se na stomak. Spusti pantalone.

RASTISLAV: Molim te, nemoj.

VUKAŠIN: Pa, ne moram ali onda će svi u tvojoj firmi saznati kakav si ludak.

Skidaj pantalone.

Rastislav počne da, još na stomaku, trapavo skida pantalone

VUKAŠIN: I, znaš šta će još biti? Svako u ovoj zemlji će, zahvaljujući internetu, saznati

kakav si ludak. Jedino radno mesto na koje ćeš moći da računaš će biti klozetar-volonter u

Lazi.

Rastislav, sad gologuz, leži na zemlji. Vukašin staje iznad njega a zatim mu šapne na uho

VUKAŠIN: Zar zaista misliš da me zanima tvoje ružno, mršavo, rutavo dupe?

RASTISLAV: ŠTA ONDA?

Vukašin ga zgrabi za potiljak

VUKAŠIN: Da te posedujem. Davaćeš mi šta hoću, kad ja hoću.

RASTISLAV: Hoću.

VUKAŠIN: Ako misliš da si se izvukao reći ću ti još ovo: za par sati ćeš poželeti da sam te

ovde nategao. Manje bi bolelo.

Vukašin mu zabije lice u sneg i ode, bodro i džogerski. Rastislav se, drhtav,

uplakan, zakopčava i ustaje. Pada leđima u sneg. Vadi upaljač i cigarete. Pali drhtavom

rukom cigaretu i zuri u pravcu neba

6.

Pag

e10

8

Hotelska soba. Krevet, nahtkasna. Ispod nahtkasne minibar i stočić i stolica u levom uglu.

Mia je na krevetu. Radi za laptopom. Kuckanje na vratima.

MIA: Ko je?

UROŠ (off): Nenajavljeni noćni posetilac.

MIA: Šta hoćeš?

UROŠ (off): Da malo popričam, to je sve.

MIA:Popio si?

UROŠ (off): Malkice.

Pauza

UROŠ (off): Mogu li?

MIA: Uđi.

Mia ustaje i otključava mu vrata. Ulazi Uroš. Pripit je. Mia odlazi do kreveta i nastavlja da

kucka.

MIA: Sedni na stolicu.

UROŠ: Što? Jel’ ovo razgovor za posao?

MIA: Ne, ali te sigurno neću pozvati u krevet.

UROŠ: Dobro. Ali, da znaš, ako je to uslov da dobijem posao.

MIA: Vrlo duhovito, kolega.

Uroš se teatralno nakloni

UROŠ: Tu sam da ugodim i zabavim.

Umorno se spusti na stolicu. Ona i dalje kucka

Pag

e10

9

MIA: I?

UROŠ: Razgovarao sam s Jugijem. Ispostavilo se da smo išli smo na isti faks.

MIA: Zanimljivo.

UROŠ: On je diplomirao a ja nisam.

MIA: I vidi ga sad.

UROŠ: I vidi ga sad.

MIA: U čemu je poenta tih informacija?

UROŠ: U tome da se nekako osećam glupo.

MIA: Više nego obično?

UROŠ: Aha.

MIA: To je od alkohola.

UROŠ: Nije od piva. Pivo mi je nekako otvorilo oči.

MIA: Dobro neko pivo.

UROŠ: Bolje od vutre. Hmmm. Znaš, shvatio sam da ja nemam omiljeni bend, omiljenu

knjigu, omiljeni film, da sam mnoge stvari usput zaboravio. Shvataš na šta mislim?

MIA: Ne baš. Slušaj, Uroše, za posao kopirajtera se prijavilo pedeset aplikanata i ja do jutra

moram da prođem kroz sve njihove prijave a još nisam stigla ni do desetog.

UROŠ: Zašto? Ti ionako primaš samo žene. Dobro, i dva geja.

MIA: Otkad imaš dozvolu da se mešaš u moj posao?

UROŠ: Okej, nemam. Samo primećujem. Ti misliš da muškarci, ukoliko nisu homoseksualci,

nemaju šta da rade u firmi. Mrziš nas, strejt tipove?

MIA: Ne.

UROŠ: Jesi li sigurna?

MIA: Jesam.

Mia prestane s radom

MIA: Hajde, reci mi šta imaš pa da se razilazimo.

UROŠ: To zvuči jako okrutno.

MIA: Možda ali posao ne može da čeka.

UROŠ: Znaš li šta sam radio nakon što sam napustio Akademiju?

Pag

e11

0

MIA: Upisao si privatni fakultet.

UROŠ: Ne to. Morao sam prvo da imam neki posao da bih zaradio za školarinu i džeparac.

MIA: I?

UROŠ: Prodavao sam metalno posuđe i escajg. Naučio sam, do najsitnijeg detalja, razliku

između tiganja i voka, šerpe i šerpice, noža za krompir i noža za škampe, kašike za sladoled i

kašičice za kafu. Bio sam fantastičan u tom poslu. Ubrzo sam formirao veliki tim ljudi koji su

radili za mene. Znaš, cela ta priča je ličila na piramidalnu shemu. Dosta para. Ali, samo za

onog na vrhu s čim uopšte nisam imao problem.

MIA: Ne?

UROŠ: A-a. Nemam izgrađenu klasnu svet. Elem, nešto me je, ipak, morilo. Ono što gledaš to

postaješ, znaš tu poslovicu. Postao sam takav, kao lonac. Sijam, gladak, bez jedne ogrebotine

a iznutra je šuplje i zveči. Čovek bez sadržine.

MIA: Pre nisi bio takav? Zanimljivo.

UROŠ: Pre sam bio jedan od onih ljudi kojima se danas podsmevam – pripravnik za umetnika

sleš fensi intelektualca koji puši urolane cigarete i melje o postmodernizmu. A vidi me sad.

Uspešni šef kreativnog sektora. Znaš, ja sam dobio ovo mesto jer sam bio na umetničkoj

Akademiji. Kao inteligentan, svestran tip. Još se nisam formalno ispisao s Akademije kad sam

se prijavio za posao u firmi.

MIA: A poenta tvoje priče je?

UROŠ: Mislio sam da će moja pamet poslužiti nečemu. Da ću je koristiti na poslu. Ispostavilo

se da mi mozak uopšte nije potreban. I ne samo to – pamet je smetnja. Danas vreme provodim

tako što prisustvujem sastancima, okrećem telefon, potpisujem papire i uvlačim se Matovilcu.

To nije rabota za Ajnštajna.

MIA: Tu si sto posto u pravu. Jesi li s nekim podelio svoje duboke misli?

UROŠ: Jesam. S Matovilcem lično.

MIA: Šta je rekao?

UROŠ: Rekao je: primili smo te ovde jer si pametan. Ali, to je bilo samo za vreme razgovora

za posao. Sad očekujemo od tebe da budeš dovoljno pametan da budeš glup.

MIA: I tvoj problem je?

UROŠ: Moj problem je da vodim kreativni sektor koji ništa kreativno nije napravio.

Najgluplji ljudi s najglupljim idejama prolaze. Otpustio sam toliko pravih kreativaca da više

ne mogu ni da se setim. Obično bi radili dva –tri meseca a onda bi pokazali previše

svojeglavosti i – aufiderzen.

MIA: Tipičan problem s asocijalnim umetnicima.

UROŠ: Ti me ne osuđuješ?

MIA: Ni najmanje. Mada, da budem iskrena, cela tvoja priča me ne dotiče nešto preterano.

UROŠ: Kako?

Pag

e11

1

MIA: Zato što sam žensko i zato što, za razliku od tebe, nisam imala nikakvu vezu.

UROŠ: Ali.

MIA: Šššš! Đurković.

UROŠ: Kako si.

MIA: Ššš! Đurković. Sad ja pričam. Za razliku od mene, tebe nisu pokušavali da strpaju u

krevet svi muškarci u firmi, nisu ti govorili da si nesposoban za muški posao, slali ti

elektronskom poštom fotografije svojih genitalija, nisu te barem tri puta u prva tri meseca

šljepnuli rukom po dupetu i rekli ti da si kurva, jednom čak i u ženskom toaletu. Tako da,

Uroše, žao mi je što se nisi ostvario kao umetnik i imaš egzistencijalnu krizu ali mene se to ne

dotiče.

Uroš umorno klimne glavom

UROŠ: Okej, shvatam što sam nepoželjan. Jasno mi je i zašto mrziš muškarce i svetiš im se

tako što ih sečeš na intervjuima. Čuo sam da si jednog čak naterala da plače.

MIA: Ne jednog – četvoricu.

UROŠ: Četvoricu. Dobro. Reci mi samo, jel’ se zapitaš nekad da li radiš pravu stvar? Jel’ ti

nekad proradi savest? Jel” nekad pomisliš da si mogla da radiš nešto drugo? Ili, recimo, da

ova firma može da radi nešto drugo, da ova zemlja može da radi nešto drugo osim što

proizvodi samožive lidere i robove? Jel’ možemo mi da napravimo jednu stvar, jednu jedinu

originalnu stvar i nazovemo je svojom?

MIA: Ne, jer mi nismo ti ljudi. Mi ne stvaramo. Radimo posao koji mrzimo i radimo ga za

pristojne pare. Savest i čast mi ne padaju na pamet jer živim u iznajmljenom stanu i ove

godine nisam imala ni dan odmora.

UROŠ: O čemu onda razmišljaš?

MIA: O preživljavanju. O tome kako ću za par dana biti u Beogradu i raditi od devet do deset.

Eto, o tome razmišljam. A tebi ako se ne dopada ti ostani ovde i ribaj šank s tvojim klasićem

Jugijem.

Pauza. Uroš ustane

UROŠ: Ne znam zašto sam mislio.

MIA: Šta to?

UROŠ: Da si drugačija.

MIA: Možda imaš potisnute romantične predrasude prema ženama.

UROŠ: Moguće je.

Pag

e11

2

MIA: I to je tako slatko.

UROŠ: Aha.

MIA:I glupavo.

UROŠ: Aha. Ja sam idiot. Hvala.

Pauza

MIA: Sutra ćeš se istrezniti i misliti potpuno drugačije.

UROŠ: Voleo bih da se probudim pijan.

MIA: Tu je uvek minibar. Ne moj, naravno.

UROŠ: Nisam ni mislio.

MIA: A šta si mislio?

UROŠ: Da ću moći da bar s nekim, bar jednom, bar na kratko, vodim neki dublji razgovor.

MIA: Koji se tiče tebe.

UROŠ: Bolje bi bilo da odem.

MIA: Bolje bi bilo.

UROŠ: Znaš, želeo sam da te pozovem da izađemo. Kad se završi ova sado-mazo jebada na

planini.

Pauza

UROŠ: Glupa ideja, a?

Uroš se okrene i ode. Mia ustane, zaključa vrata i vrati se nazad na krevet. Sedi, zuri pred

sebe. Počne da radi. Potom odloži laptop, otvori minibar, izvuče unučić votke, otvori ga i

muški potegne. Zuri pred sebe.

7.

Pag

e11

3

Ista soba kao u sceni 6. Samo što je laptop pored kreveta, na stočiću. U krevetu je Uroš.

Vrpolji se, pokušavajući da zaspi. Kuckanje na vratima, off

MIA (off): Uroše, jel spavaš?

Uroš se trgne. Zuri u pravcu vrata. Pauza

UROŠ: Da, spavam.

MIA: Mogu li da uđem na pet sekundi?

UROŠ: Uđi.

Mia ulazi

MIA: Htela sam samo da ti se izvinim.

UROŠ: U redu je.

MIA: Ja inače nisam takva. Samo ponekad, posao je previše stresan.

UROŠ: Nema problema.

Mia se zaplače. Uroš ustane iz kreveta. Priđe joj i zagrli je

UROŠ: Sve je u redu.

MIA: Da, osećam da je sve u redu. Tvoj ukrućeni penis se tare o moju butinu.

UROŠ: Izvini.

Odmakne se. Ona plače, briše suze. Stane

MIA: Prešla sam te, a?

UROŠ: Molim?

MIA: Vi muškarci ste TAKO glupi. Zar si pomislio da ću ja zaista da plačem?

Pag

e11

4

UROŠ: Pa, jesam.

Mia mu prilazi. Uzme ga za ruku. Vodi ga do kreveta

UROŠ: Šta to radiš?

MIA: Šta radim? Želim da iskoristim tu masivnu erekciju.

UROŠ: Pa, dobro.

Baca ga na krevet

MIA: Bilo bi dobro da pokažeš malo više entuzijazma.

UROŠ: Okej.

Grabi je. Miluju se i ljube

MIA: Ali moramo da budemo brzi. Ostalo mi je još petnaest aplikanata.

UROŠ: Daću sve od sebe.

MIA: Ne sumnjam.

Uroš: I ja imam da proverim neke ideje onog Petrovića.

MIA: Aha. Ali ne sad.

Zavlače se pod jorgan

8.

Ista soba. Na video bimu natpis: PETNAEST MINUTA KASNIJE. Na krevetu, u odeći, svako

sa laptopom ispred sebe, sede Mila i Uroš i kuckaju

UROŠ: Bilo je divno.

Pag

e11

5

Poljubi je u vrat

MIA: Da, jeste.

Odsutno ga poljubi u usta

UROŠ: Ovaj Petrović nema pojma. Odvratna, džukačka ideja koja ne bi prošla ni u Perutovac

na Mlavu. Sigurno će uspeti.

MIA: Dobro, Uki, a sad me pusti da radim.

UROŠ: Okej.

MIA: I nemoj da kažeš ni reč o ovome. Nikome. U firmi ili van nje.

UROŠ: Ma neću, ne brini.

MIA: Jer, ja planiram da nastavim da se viđam s tobom. Ako ti to odgovara.

UROŠ: Ma, što mi ne bi odgovaralo?

Mia se osmehne

MIA: Tako sam i mislila.

UROŠ: Znaš da sam fin tip i da nema razloga.

MIA: Znam a sad radi. Moramo da završimo s poslom i naspavamo se za sutra.

UROŠ: Koliko stignemo.

Mia mu ne odgovara ništa. Oboje rade za svojim laptopovima kao sumanuti

9.

Soba iz 1. scene. Polaznici seminara sede u krugu. U središtu kruga je, licem prema publici,

Vukašin. Pored Vukašina je projektor

Pag

e11

6

VUKAŠIN: Danas ćemo se, za promenu, baviti onim što nema veze s igrama koje su kod vas,

očigledno, nepopularne. Radićemo nešto što ima direktne veze s vašim poslom. Kroz vaše

izlaganje ćete pokušati da prezentujete proizvod i da nas, kao vešta govornica ili govornik,

uverite da je taj proizvod baš za nas.

RASTISLAV: Izvinjavam se što se mešam, ali tu Uroš ima prednost kao neko ko zna kako se

stvari reklamiraju.

VUKAŠIN: Video sam rad vašeg kreativnog sektora. Ne, ne zna. Ne bi me čudilo da neko od

vas, ili svi vi, čak i ovde prisutni Rastislav, imate više dara za prezentaciju od Uroša.

UROŠ: To nije ni lepo ni profesionalno.

VUKAŠIN: Misliš, to što sam rekao o tebi? Tačno. I tu ti se izvinjavam. Izvini, Uroše, što

sam ti rekao istinu. Nekad je bolje prećutati. Ali ne kod mene. Dakle, ono što ćete danas

prezentovati je…

Vukašin pritisne taster. Na video bimu se pojavi ogromna slika izmeta

VUKAŠIN: ..ekskremetum, višak proizvoda, izmet ili, kako bi narod rekao, govno.

Vladimir se smeje. Ostali su u šoku i zgađeni

VUKAŠIN: Šta je tu smešno? Gomila firmi uglavnom samo to i prodaje. Dakle, ubedite me

da je govno idealan proizvod za mene.

VLADIMIR: Tu neće biti potrebno neko naročito ubeđivanje.

VUKAŠIN: Kako, kako?

Vladimir ustaje

VLADIMIR: Ja odlazim. Sad. Momentalno.

VUKAŠIN: Kako? Ne možeš.

VLADIMIR: Mogu. Vidi kako idem.

VUKAŠIN: Imaš neke hitne obaveze?

VLADIMIR: Imam- da prijavim šefovima jednog debila koji nas truje kojekakvim sranjima

kao što je ovo na platnu.

VUKAŠIN: Šta će Matovilac reći na to?

VLADIMIR: Cimneš me za Matovilca.

Pag

e11

7

Vladimir džukački pokaže kako i gde Vukašin može da ga cimne i ode. Pauza

VUKAŠIN: Tako je govorio Vladimir Ždronja, financial manager. Što se neće dobro uklopiti

u njegov CV u kojem već postoji par optužbi za mahinaciju vezanih za prethodne firme. Šta

je, likujete? Ždronja – Žderonja je vaš idol? Heroj koji se hrabro suprotstavio zlom Vukašinu.

Pre nego što počnete da nosite crvene majice s njegovim svinjskim likom razmislite malo o

jednoj vama nepoznatoj, genetičkoj činjenici: koje je devojačko prezime buntovnikove

majke?

Pauza

VUKAŠIN: Ne znate? Odgovor je: Matovilac. Ona je rođena sestra Matovilčeve majke. Sad

znate zašto je Vladimir uspeo da ode ali, verujte mi, ne voli njega Matovilac baš toliko. Ova

bežanija će mu doneti silne probleme. Bilo kako bilo, on je otišao a vi ste ostali. Vi ne možete

da pobegnete. Ovde ste do kraja, ako ništa drugo zato što niste u rodu sa capom di tutti capi.

Genetika je neumoljiva! Ko će prvi? Rastislav, recimo. Izvoli, izreklamiraj nam ovaj

opštepoznat brend.

Rastislav ustaje i prilazi Vukašinu nesigurnim korakom

RASTISLAV: Ovo govno ovde što vidite…

VUKAŠIN: Gledaj nas u oči dok nas lažeš! To! I počni otpočetka. I ne spominji da je govno

govno.

RASTISLAV: Kako to misliš?

VUKAŠIN: Da li želiš da konstantno podsećaš svoje poslovne partnere na pravu prirodu

proizvoda? Naravno da ne! Onda preskoči ono što oni ne žele da vide a to je: rugoba, smrad,

bakterije i simbol svega što je odvratno. Napravi tortu od govana.

MIA: Koja ne može da se jede.

UROŠ: Nije bitno da li može da se jede. Bitno je da može da se napravi i proda.

Smeju se. Rastislav prikrije osmeh rukom

VUKAŠIN: Vas dvoje ste kao neki napaljeni srednoškolci. Ako bih sad počeo ne znam gde

bih se zaustavio što se tiče vas dvoje. Ali, nećemo sad o tome. I ne mislite da ste se izvukli

– s vama ću se pozabaviti kasnije. Doktore Rastislave, da čujemo predavanje na

temu Apologija balege.

Pag

e11

8

Rastislav pročisti grlo i namesti naočari

RASTISLAV: Kao što znate, ovaj ovde, ovaj proizvod je koristan i pouzdan. On nije samo

ono što se nalazi odbačeno, u kanalizaciji.

VUKAŠIN: Ne govori o sebi, govori o proizvodu.

RASTISLAV: Ovaj proizvod je dobar kao đubrivo i povoljan kao.

VUKAŠIN: Kao đubrivo. Boring! Pređi na glamurozni deo.

RASTISLAV: S njim možete đubriti plantaže manga i ananasa.

VUKAŠIN: Ne, ne možete. Sedi dole, jedan. Rekao bih da je ovo katastrofa ali bi to bila

uvreda za katastrofu. Da vidimo kako će to izvesti kreativni sektor.

Uroš staje ispred video bima. Pravi pokrete kao da se zagreva pred meč. Opusti se. Sklopi

prste u tzv. “piramidu moći”

UROŠ: Ono što vidite pred vama je poslednja ponuda. Više ih neće biti. Niko, nikad nije

kupovao ovaj proizvod. Ovo je prva i poslednja ponuda. A vi ćete biti prvi i jedini koji će ga

kupiti. Ovakva mogućnost se ukazuje samo jednom i nikad više. Razmislite. Jednom i nikad

više. Zašto se prodaje? Misterija! Možda pripada nekom poznatom? Možda i ne ali, da li ste

spremni da rizikujete i ne kupite nešto što je deo Donalda trampa ili Majli Sajrus? A ako je

već tako, ako se radoznali i imate sredstava, ako ste ugledni klijent i veliki potrošač, zašto

onda ne pokušati? Zašto ne dati šansu nečem tako jedinstvenom? A oono što je jedinstveno,

neponovljivo je novo “in”.

Pauza

VUKAŠIN: Bravo! Ovo je ono što ja zovem suštinom neoliberalnog kapitalizma. Sedni,

Uroše. Mia.

Mia stane ispod video bima. Sklapa oči. Pauza

VUKAŠIN: Meditacija? Ako će ti to pomoći izvoli samo, molim te, nemoj da osnuješ neku

sektu.

Smeje se za sebe

Pag

e11

9

MIA: Ovo što vidite je moćno oružje. Možete da ga bacate protivniku u lice, da ga nahranite

njim, da ga terate da pliva u njemu i govori kako mu se dopada. Da s njim trujete izvore,

prodajete ga Afrikancima zaslađeno, usoljeno ili sa slatko-kiselim sosom. Možete da ga trpate

u mozgove svoje dece i pravite od njih maloumne robove. Možete da njime mažete svoje žene

ako želite da se uzbudite. Možete.

VUKAŠIN: Dosta! Ovo je aposlutno odvratno! Gora si od Rastislava. Mislio sam da je to

nemoguće ali, eto, dogodilo se. Sedni.

Vukašin se, gnevan, šeta između njih. Deluje kao da ne zna kome pre da razbije glavu

VUKAŠIN: Ono što vidim nije za gledanje. Jedan apsolutno nemaštoviti, sterilan, slabašan

um. Solidan, promišljen ali povodljiv mozak koji nema ni trunke harizme i jednu isfrustriranu,

kvazilevičarsku, psihotičnu personu. ČEKAJTE! Nisam završio. Cinični nezahvalnici koji

žele da ujedu ruku koja ih hrani. Čim vam se ukaže prilika. Kad okrene leđa. Da napadnete

onako, mučki. Nema u vama ni trunke integriteta, ni trunke vere.

MIA: Šta misliš da je naša firma, sekta?

VUKAŠIN: FIRMA I JESTE SEKTA! Svaka prava firma, svaka prava korporacija danas

jeste to što uopšte nije loše jer svaka sekta predstavlja neplaćene račune Crkve.

Pauza

VUKAŠIN: A sad da se vratimo na našu vežbu. Mogu samo da zaključim da ste se opet

pokazali kao nedostojni zadatka. Idite, šetajte po divljini, nalijte se kao volovi, ne zanima me.

Želim da budete ovde za dva sata. A tad ću vam otkriti neke vrlo gadne stvari. O nekoj vrlo

gadnoj osobi.

Vukašin i Rastislav razmene poglede. Svi ustaju i odlaze. Rastislav je poslednji. Okrene se,

molećivo, prema Vukašinu ali mu ovaj otresitim pokretom pokaže prema vratima. Rastislav,

snužden, ode. Vukašin gleda prema video bimu

VUKAŠIN: Zaboravili ste da kažete da je govno najautentičniji ljudski proizvod.

Pag

e12

0

10.

Kafe. Mia i Uroš su za stolom. Za šankom, u mračnom raspoloženju, radi Jugi

UROŠ:On je potpuno lud!

MIA: On lud? Ludi smo mi što smo reklamirali govna!

UROŠ: I to je tačno. Pitam se šta je sledeće.

MIA: Ja ne želim da znam.

UROŠ: Rastislav je bio bio isprepadaniji nego obično.

MIA: Da. Možda ga je uplašilo to što je rekao da će da otkrije nešto gadno o njemu.

UROŠ: Možda je pedofil?

MIA: Uroše!

UROŠ: Uvek mi je delovao kao neki manijak.

MIA: Ne preteruj.

UROŠ: Izvini.

Uroš spusti šaku na njenu

MIA: Mislim da to nije dobra ideja.

UROŠ: Zašto?

MIA: Pravila firme. Nemoj da zaboraviš pravila firme.

UROŠ: Voleo bih da mogu.

Uroš pokuša da je poljubi. Mia se izmakne

UROŠ: Hajde, ko će nas videti? Jugi?

MIA: To što ste se jednom skupa zarakijali ne znači da ste neki vajni prijatelji.

JUGI: Urke, šta se radi?

UROŠ: Eto po starom. Ti?

JUGI: Hoćete da popijete još nešto.

Pag

e12

1

UROŠ: Pa može.

JUGI: Ja častim.

Uroš i Mia se zgledaju. Jugi im priprema pića

MIA: Šta bi to moglo da bude?

UROŠ: Ne znam. Valjda smo mu simpatični.

MIA: Ne verujem ali dobro.

UROŠ: Zašto?

MIA: Zato što nas služi.

UROŠ: Kako?

MIA: On je ipak, dole, a mi smo opet, neka elita.

UROŠ: Gde je ona levičarka od maločas?

MIA: Ja nisam levičarka. Ja verujem u umerenu humanost.

UROŠ: A tu neki red treba da postoji?

MIA: Naravno. Ne može neki džukac za šankom i univerzitetski obrazovani stručnjak da bude

jedno isto.

UROŠ: U pravu si, ma kako to sjebano zvučalo.

MIA: Šta ti sad to znači?

UROŠ: To znači da smo i ti i ja , kao i svi koji zarađuju nešto više para u ovoj zemlji sjebani.

Sjebani su i sirotani ali ne u tom smislu. Njihovo je sjebavanje na egzistencijalnom nivou,

naše je već patološko.

MIA: Nemoj mnogo da psihologiziraš u društvu diplomirane psihološkinje.

UROŠ: Slušaj, da li ti izgleda normalno da ljudi koji pripadaju toj našoj, imaginarnoj srednjoj

višoj klasi imaju osećaj da im većina nešto prebacuje? Da ih stavlja pod lupu? Da ih mrzi, da

im zavidi? Imaju.

MIA: Zato što je to tačno.

UROŠ: A zašto? Zato što negde, duboko u sebi osećamo da u zemlji u kojoj radnik dobija,

ako dobija, dvesta evra mesečno nije normalno da mi zarađujemo sedamsto ili hiljadu evra.

Plus bonusi, prekovremeni sati i slično.

MIA: To nisu nikakve pare.

UROŠ: Za Evropu nisu ali ovde jesu. Ovde te pare znače da ne piješ samo tursku kafu, da ne

jedeš samo buđavu mortadelu za doručak, da uvek imaš za benzin i kredit za neka bolja kola i

da ima love i za letovanje i za zimovanje. Ali šta ako osećaš da ti to ne pripada, da je zbog

tebe neko zakinut u tom krugu love, kao što reče jedan pesnik?

MIA: Oni koji nisu diplomirali ne mogu se nadati dobrom poslu.

UROŠ: Misliš na pola našeg Upravnog odbora?

Pag

e12

2

MIA: To je tačno i?

UROŠ: Samo kažem: ne treba osuđivati one s manje para.

MIA: Treba ih pustiti da naprave revoluciju?

UROŠ: Treba – jer je neće napraviti pa sve da im podeliš oružje i municiju. Idealno bi bilo

kad bi mi, neka samozvana elita, otkrili one koji su najbolji među nama, pustili ih da vladaju i

izmakli se. Ali, mi nećemo to uraditi. U stvari, mi ćemo uraditi suprotno – naći ćemo najbolje

među nama a zatim ih pobiti.

MIA: Zašto bi uradili tako nešto?

UROŠ: Zato što smo sjebani.

Pauza. Dolazi Jugi s tri pića na poslužavniku

JUGI: Mogu li da vam se pridružim?

UROŠ: Naravno.

Jugi podiže čašu i gleda u Miu

JUGI: Za lepotu i istinu.

SVI: Za lepotu i istinu!

Kucaju se

UROŠ: Izgledaš kao da slaviš nešto.

JUGI: Može se reći. Kad smo kod toga – prethodno piće i ovo ja častim.

MIA: A koji je razlog?

JUGI: Otpušten sam. Izgleda da je mom rođaku više stalo do toga da sačuva dobre kontakte s

glavonjama nego da zadrži mene za šankom.

UROŠ: Ne razumem. Zar nije?

JUGI: Jeste, Vladimir je odlučio da se, pred sam odlazak, ponovo žali. Ovaj put Matovilcu

lično koji je onda pozvao mog rođaka i, ostatak znate.

MIA: To je užasno. Žao mi je.

JUGI: Da, znam da jeste.

UROŠ: Slušaj, ako ti bude trebao neki kontakt u Beogradu.

Pag

e12

3

Uroš vadi vizit-kartu i daje je Jugiju

JUGI: Hvala. Nazvaću ako bude trebalo.

UROŠ: Ne, nazovi bez obzira.

MIA: I, šta ćeš sad?

JUGI: Reče ona kao da joj je stalo. Čuo sam ponešto od vašeg razgovora. Ne, ne ljutim se, sve

je okej, ne zvao se ja Džeki. Da odgovorim na ovo pitanje: nalivaću se rakijom i kresaću ovce

po pašnjacima, eto šta ću da radim.

Pauza

JUGI: Nego, bolje bi bilo da ovo sabijem i odem. Trebalo bi da ovde budem još par sati ali,

jebeš ga. E, da, reče mi Mića portir, videli su maločas dole, na stanici, nekog nervoznog tipa s

cvikerima kako ulazi u autobus. Pričao je sam sa sobom, pravio tikove i znojio se kao blesav.

UROŠ: Rastislav. Zbrisao je?

JUGI: Tako je. Izgleda da ste ostali samo vas dvoje.

Jugi cugne piće na eks i potapše ih po ramenima

JUGI: Vidimo se u odjavnoj špici nekog drugog filma.

Jugi ode

MIA: Šta mu je to značilo?

UROŠ: Apsolutno nemam pojma. Samo imam neki osećaj da me Jugi nikad neće kontaktirati.

11.

Prostorija iz 1.scene. Po podu su razbacane gigantske lego kockice. Vukašin stoji i, zapanjen,

zuri u Uroša i Miu. Na video bimu je snimak noža koji se, u slow motionu, zabija u meso

divlje svinje

Pag

e12

4

VUKAŠIN: Taj mali kurton! Pobegao!?

UROŠ: Da, maločas smo saznali.

VUKAŠIN: Dobro. Imam viziju vaše firme koja će uskoro biti kraća za jednog sporednog

igrača. Slučajna rima koja mi se dopada. Dobro. Ništa, sve je u redu. Dobro. Ne nerviram se.

Kao što vidite, ove komponente na podu su mutirane lego-kockice. Ja ih tako zovem. Vaš cilj

je da, zajedno, uklapajući ih, napravite, evo ovoliki zidić i da bude širok oko pola metra. Ništa

lakše. Hajde.

Mia i Uroš se zgledaju a zatim počnu s poslom. Uklapaju delove, sašaptavaju se. Podsećaju

na decu u igri

VUKAŠIN: Bekstvo. Šta on misli? Da meni može da utekne? Neverovatno! Ispričaću vam

nešto o tom bedniku, nešto što će vas potpuno užasnuti. Koštaće ga karijere. A njegovu majku

mesta u fensi staračkom domu. A njegovu ćerku alimentacije. Razoriću ga.

MIA: Nema razloga za negativne emocije.

VUKAŠIN: Videćeš da razlozi itekako postoje.

UROŠ: On je malo smušen ali dobar kolega.

VUKAŠIN: O, zbilja? Kako radi naš trust mozgova?

UROŠ: Još malo i gotovo.

VUKAŠIN: Odlično.

Vukašin priđe zidiću i šutne ga nogom

VUKAŠIN: Ponovo!

UROŠ: Kako?

VUKAŠIN: Tako, lepo, ponovo. Nije dovoljno dobro.

UROŠ: A zašto?

VUKAŠIN: Zato što je ovo vežba strpljenja, kao sa mandalama napravljenim od peska.

Budistički monah napravi mandalu od šarenog praha na podu hrama. Mandala je divan crtež

od sto boja i pet stotina nijansi. Dvadeset kvadratnih metara površine. Radi na njoj mesecima.

A onda otvori vrata i pusti vetar da raseje čestice mandale po belom svetu. Ako to može neki

gologuzi Tibetanac onda to isto možete i vi s jednim lego – zidićem. Ponovo.

Uroš i Mia stoje, nesigurni šta da urade

Pag

e12

5

VUKAŠIN: Kažem-ponovo!

MIA: Kad si poslednji put bio kod psihologa? Psihijatra?

VUKAŠIN: A, ne, nećete me uništiti tim jevtinim psihologiziranjem. Pogotovo ne ti.

MIA: Zato što sam žensko?

VUKAŠIN: Misliš da je meni stalo do toga ko je muško a ko je žensko? Ja nemam

predrasude. Nikakve. Meni je stalo do posedovanja.

UROŠ: Ti nas ne poseduješ, jel čuješ? Ti nisi nikakav guru, nikakav lider i odvratno si

ljudsko biće. Da si pas poslao bih te da te uspavaju. Naše kolege si oterao.

VUKAŠIN: Hahaha! Vaše kolege? Pa sad ću da vam pokažem vašeg kolegu.

Vukašin vadi mobilni telefon i pritiska dugme. Uroševo i Miino koitalno dahtanje, off

VUKAŠIN: To je vaš drugar. Vaš Rastislav. A znate li kako je to uradio? Zidovi u hotelu su

tanki a on je bio u sobi do Uroševe. I ne samo to – otkrio je da se vaša igrica još bolje čuje

kroz otvor za ventilaciju. Zato vaša jebačina tako lepo odzvanja. E, te iste večeri je predao

meni snimak. Ali, kad sam mu zapretio da će biti otkriven, on je pobegao kao poslednja

kučka, što i jeste.

UROŠ: To je uradio zato što si mu ti rekao.

MIA: Ucenio si ga.

VUKAŠIN: Malo, ali je mogao da nađe bilo šta drugo. I mogao je da uništi bilo koga drugog.

A on je odlučio da sredi baš vas.

UROŠ: To nema nikakvog smisla.

VUKAŠIN: Ima. Sećate se dobacivanja loptom? Rastislav uvek napada onog ko deluje

slabije. Zašto nije pokušao da napadne Vladimira, recimo? Zato što ga se plaši.

Pauza

UROŠ: Idemo odavde.

VUKAŠIN: Ne, ne idete nigde. Ovaj snimak može otići na internet očas posla. I može vas

koštati mnogih stvari.

MIA: Na tom snimku nema ničeg šokantnog.

VUKAŠIN: Osim “uzmi me jako” i “šljepni me po guzi” i nema, to je tačno. Ali, kako će

reagovati Matovilac kad sazna da je prekršeno zlatno pravilo firme: nikad ne spavaj s

koleginicom. I kako će to izgledati u očima kolega koji će slušati vaše stenjanje narednih

Pag

e12

6

dana. Tražiti snimke. Raspitivati o dimenzijama i pozama. Neslavno. Pored toga, neće se

dopasti ni devojci s kojom je Uroš nedavno raskinuo ali i dalje, povremeno, završi u krevetu.

MIA: To nije tačno.

UROŠ: Tačno je ali to ne znači.

VUKAŠIN: A neće se dopasti mi Matovilcu jer je Mia upoznala, u viša navrata, čari šefovske

ložnice.

UROŠ: Mia?

MIA: Ne želim da komentarišem.

Vukašin im prilazi i spušta im šake na ramena

VUKAŠIN: Znate li da oboje možete da izgubite posao i nešto malo ugleda? Znate li koliko

će vam biti teško da ponovo stanete na noge? I, još bitnije, znate li da sad mogu da s vama

radim šta hoću? Ako poželim trojku mogu sad da vas imam, na podu, oboje. Malo nju, pa

tebe, na na smenu.

UROŠ: A šta ako ja sve ovo snimam?

VUKAŠIN: Ne snimaš. Ostavio si mobilni u garderobi. Kako smo ono rekli: “Ovde nema

mobilnih telefona. Ovo je moja soba mira.” Posedujem vas, i gomilu ljudi iz svih sfera života.

Hej, ja koučujem petnaest godina! Držim vas za muda – ovako.

MIA: I sad želiš da nas strpaš u krevet?

VUKAŠIN: To je isto i Rastislav rekao. Ne pada mi na pamet. Sven a svetu se vrti oko seksa

osim seksa. Seks se vrti oko moći. Seks je dokaz kontrole a meni dokazivanje nije potrebno.

MIA: Znala sam da si aseksualan.

VUKAŠIN: O, ne, nisam. Da poželim sad bih vas naterao da se pojebete. Ovde, tu, na podu.

Pauza

VUKAŠIN: Nije da bi vam teško palo. A?

Pauza

VUKAŠIN: A onda bih vas, zbog moći, ne zbog perverzije, oboje naguzio.

Vukašin je lizne po vratu

Pag

e12

7

VUKAŠIN: Šalim se! Eto, vidiš nisam aseksualan. Nisam ni biseksualan. Samo ne brkam

posao i zadovoljstvo. Ja sam konzervativac s modernim šmekom. Ženu volim kad je obrijana,

poslušna i kurva. A sad, bez daljnjeg odlaganja gubite se u svoje sobe i spremite za sutrašnji

hajking kroz prirodu. Biće to dug i leden dan.

Prođe između njih i usput ih, ležerno, lupi šakama po zadnjicama

12.

Zavejana šuma. Na sredini šume brdašce snega. Na video bimu je snimak vuka koji trči kroz

sneg

UROŠ: Dobro je da nas je poslao da se sami popnemo na ovo brdo.

MIA: Zašto je dobro?

UROŠ: Zato što nismo u njegovom društvu. Bar neko vreme.

MIA: I tebi je to dobro? On sedi u dolini, u planinskom domu, naliva se kuvanom rakijom i

smeje se dok gleda kroz prozor kako se mučimo.

UROŠ: Nije toliko strašno.

MIA: Nije?! Bliža nam je dolina nego vrh a pešačimo više od pola sata.

UROŠ: U vezi s onim juče.

MIA: Zaboravi.

UROŠ: Voleo bih da i ti možeš da zaboraviš.

MIA: Da. Znam da bi.

Pauza

UROŠ: Pogledaj ono brdašce. Šta je ispod njega?

Pag

e12

8

MIA: Verovatno đubre koje bacaju seljaci.

UROŠ: Ne bih rekao.

Uroš oprezno prilazi brdašcetu snega

UROŠ: Nešto se plavi. Rukavica!

Počinje da skida sneg

UROŠ: Ovo je čovek. Mia! Pomozi mi.

Mia vrisne. Njen vrisak odzvanja planinom. Pucanje u daljini, off. Uroš manijakalno sklanja

slojeve snega. Otkrije, do pola, Rastislava u jakni

UROŠ: To je Rastislav! Mrtav je!

MIA: Ali, on je otišao juče.

UROŠ: Ne, to je bio neko ko je ličio na njega. Ovo je naš Rastislav.

MIA: Ubio ga je.

UROŠ: Ne verujem. Vukašin je manipulant ali nije ubica.

MIA: Nisam baš sigurna.

UROŠ: Rastislav je i pre dolazio ovde, da prošeta. Mislim da se ili napio i zaspao u snegu ili

je došao ovde da se ubije.

MIA: Da se ubije? Zbog čega?

UROŠ: Zbog sramote.

Na video bimu se pojavljuje snimak silovite lavine koja, uz pucanje leda, juriša niz brdo

MIA: Lavina.

UROŠ: Prebrza je.

MIA: Drži me za ruku.

Pag

e12

9

Ne pomeraju se s mesta. Mrak

KRAJ

Pag

e13

0

Dunja Petrović

DŽAST MERID

komedija sa pevanjem, telefoniranjem i lešnicima

LIKOVI:

Dobrica

Lepi

Vektor

Rubeola

Tašta

Ciga Džomla

MESTO I VREME:

Ovde i sad

1. scena/1. dan

Dobričin stan. Lepi i Vektor sede jedan do drugog. Lepi jede lešnike, koje izvlači iz kesice.

LEPI: I, kako ti izgleda?

VEKTOR: Šta?

LEPI: Dobrica.

VEKTOR: Kao i obično. Da budemo precizni, za nijansu tamniji.

LEPI: Tamniji – misliš, kao da je u nekom problemu?

VEKTOR: Ne, tamniji kao da mu je kosa masna.

Pag

e13

1

Ćute neko vreme.

LEPI: Možda je dobio neke pare.

VEKTOR: Šanse za to se mere u promilima.

LEPI: Možda je izgubio neke pare.

VEKTOR: Nije Dobrica ti.

LEPI: Možda prodaje stan.

VEKTOR: Stan nije njegov da bi mogao da ga proda.

LEPI: Možda je konačno diplomirao.

VEKTOR: Šanse za to su manje nego da je dobio pare.

LEPI: A da nije bolestan?

VEKTOR: Daleko bilo.

LEPI: Ili je možda raskinuo sa Sandrom?

Vektor samo pogleda u Lepog.

LEPI: Ili je Sandra trudna.

VEKTOR: Sandra je u Abu Dabiju već 3 meseca. Da budemo precizni, 3 meseca i 8 dana.

LEPI: Pa možda nije trudna sa njim.

VEKTOR: Nije Sandra takva.

Vektor uzme lešnike od Lepog.

VEKTOR: I šta me uopšte tu zapitkuješ?! Kao da ja išta znam!

Ulazi Dobrica.

DOBRICA: Dobro je, svi smo tu. Pozvao sam vas jer imam nešto važno da vam kažem.

Sandra je dobila bolji posao.

LEPI: I zato si nas zvao?

Pag

e13

2

DOBRICA: U Abu Dabiju.

LEPI: Šta? Ostaje tamo? Pa koji si ti srećnik! Em živiš na račun svoje devojke, em ne živiš sa

njom. A sad će to da bude i trajno.

DOBRICA: Lepi, vidiš…. Neće samo ona da bude u Abu Dabiju.

LEPI: Šta?

VEKTOR: Seliš se.

LEPI: Šališ se?

DOBRICA: Ženim se!

LEPI: Šta?

VEKTOR (Dobrici, aludirajući na Lepog): Šali se.

LEPI: Ženiš se?

DOBRICA: Selim se.

VEKTOR (imitirajući Lepog): Šta?

LEPI (Vektoru): Seli se.

DOBRICA (Lepom, aludirajći na Vektora): Šali se.

VEKTOR: Ženi se.

LEPI: Šta?

DOBRICA: Stvar je prosta. Ako hoću da se selim, onda moram da se ženim. A naravno da ću

da se selim. Pa nisam lud da ostanem da živim sa njenom majkom ko do sad. Prema tome,

Sandra će da reši te formalne stvari oko papira tamo, a na meni je da završim ovde samo

neke… sitice: da javim rodbini, spakujem stvari, organizujem svadbu…

LEPI: ŠTAAA?! Ti ćeš organizovati svadbu?!

VEKTOR: Ja ću ti pomoći!

LEPI: Nema šanse da je Sandra to dozvolila!? Pa to je katastrofa u najavi.

DOBRICA: Nije to nikakva katastrofa, već – poverenje.

LEPI: A ona odjednom ima poverenja u tebe?!

DOBRICA: Naravno da ga ima. Uostalom, ona je tamo, ja sam ovde, a svadba je za 10 dana

i…

VEKTOR I LEPI: Štaa?

VEKTOR: Ne, ne, ne.

DOBRICA: Da, da, da.

Pag

e13

3

VEKTOR: Ali to je nemoguće! Pa je l’ znate vi koliko je malo 10 dana?! Pa ljudi organizuju

venčanja mesecima unapred. Prosečni par uloži oko 223 dana za organizaciju svog venčanja,

što je ukupno 3345 sati utrošenih na planiranje, što čak i ako se podeli na 2 osobe…

LEPI: Vektore, ne filozofiraj. Dobrice, čekaj. Jesi li ti uopšte razmislio o svemu tome? Je l

tebi jasno da ćeš ti sad doslovno da živiš sa njom? Svakog dana. I to bez nas. Mislim, znam da

ste dugo zajedno, ali jesi li siguran da je voliš… onako baš baš… kako se to inače voli?

DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš da li ruku svoju voliš?

VEKTOR I LEPI: Ne pi-taš!

DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš gde je bog kome se moliš?

VEKTOR I LEPI: Ne pi-taš!

DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš čija je strana gde se boriš?

VEKTOR I LEPI: Ne pi-taš!

DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš o delu kada ga već stvoriš?

VEKTOR I LEPI: Ne pi-taš!

DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš zašto leti ideš na more,

zašto se smeješ i na glupe fore?

Je l’ se pitaš zašto jedeš kad si gladan,

zašto imaš prijatelje kad si tako jadan,

je l’ se pitaš zašto nekad obraz ti crveni,

Je l’ se pitaš zašto ti se daje kad se daje,

pa ko si onda da se pitaš kad te žena ženi,

pa zašto onda da se pitaš prava ljubav šta je?!

Ali ako me baš pitate…

Ženim se jer mislim da je došlo vreme

za ženu, decu, posao, antirid kreme.

Ženim se jer mrzi me da tražim neku bolju,

a kose biće manje, izgubiću i volju.

Ženim se jer svi se žene, udaju i rade,

ženim se jer sve su stare ove danas mlade.

Ženim se jer prirodno je da se ljudi žene,

pa ko sam ja da biram, kad birala je mene?!

Pag

e13

4

LEPI: Pa vidiš, kad tako postaviš stvari, deluje da je stvar rešena. Onda, pričaj, šta si smislio i

kako da pomognemo?

DOBRICA: Nema tu šta da se smišlja. Sve što treba da uradim je da platim nekog dobrog

organizatora, pa nek se on bakće sa tim.

LEPI: I to što kažeš.

DOBRICA: E kad smo kod toga, Lepi, trebaće mi one pare.

LEPI: Pare?

DOBRICA: Da, one sa Sandrinog računa za crne dane, one što sam ti pozajmio, šta se sad

praviš blesav.

VEKTOR: Pozajmio si pare? Njemu?

DOBRICA: Duga priča.

VEKTOR: Posle koje ćeš izgleda ostati kratak.

DOBRICA: Lepi?

LEPI: Dobrice…

DOBRICA: Rekao si mi da pare hoćeš da oročiš.

LEPI: Jesam.

DOBRICA: Rekao si mi da kad se pare oroče onda se same dupliraju.

LEPI: Jesam.

DOBRICA: Rekao si mi da, ako dovoljno dugo čeka, one se tripliraju.

LEPI: Jesam.

DOBRICA: A koliko znam, kad se pare oroče u svakom trenutku mogu da se dignu.

VEKTOR: Osim ako banka ne ode pod stečaj. Poznati slučajevi su se kod nas dešavali

devedesetih. Ali je procenat mogućnosti da se tako nešto desi…

DOBRICA: Vektore!

VEKTOR: Da, mogu da se dignu.

DOBRICA: Onda gde je problem? Jesi li oročio pare?

LEPI: Jesam, jesam… oročio sam ih, ali više onako… figurativno.

DOBRICA: Figurativno?! Figurativno?!

Dobrica skače na Lepog i počinju da se rvu. Vektor pokušava da ih razdvoji. Sandra zove

telefonom Dobricu, pa on naglo pušta Lepog i počinje da joj cvrkuće u slušalicu, kao da se

ništa nije desilo.

Pag

e13

5

DOBRICA (telefonira): Hej bubi… jesam, dišem… jesam, jeo sam… jesam, organsku… da,

znam da hoćeš moderno venčanje… da, da bude tradicionalno… da, znam da hoćeš u crkvi…

i natpis džast merid ispred crkve… sa dva r… važi, bubi, pozdrav suncu, laku noć…

Čim spusti slušalicu, scena se nastavlja tamo gde je stala – Dobrica skače i davi Lepog.

DOBRICA: Kako si mogao da Sandrine pare koje sam ja krišom od Sandre pozajmio tebi

oročiš u banci FIGURATIVNO? To su bile pare za svadbu!

LEPI: Ali ti si rekao da su za crne dane! A tebi se crno piše, tako da – pare su otišle baš u

svoju svrhu.

Dobrica još jače nasrne na Lepog.

LEPI: Čekaj, Dobrice, čekaj, diši…

DOBRICA: Nećeš ti da mi kažeš da dišem.

VEKTOR: Mislio je figurativno.

DOBRICA: Figurativno ću sad da ga ubijem od batina.

LEPI: Čekaj, Dobrice, stani. Uložio sam ih.

DOBRICA: Onda ih digni.

LEPI: Ne mogu, lešnici još nisu stigli.

DOBRICA: Nisam ti ja veverica da mi pričaš o lešnicima.

LEPI: Ne, ne razumeš, uložio sam ih… u lešnike.

DOBRICA: U lešnike?!

LEPI: Unosan biznis. … evo uzorak.

Lepi podmetne jedan lešnik Dobrici pod nos, a ovaj još jače nasrne na njega. U tom trenutku,

Sandra opet zove. Ovaj pušta Lepog i opet cvrkuće u slušalicu.

DOBRICA (telefonira): … hej, bubi… zadihan, nisam zadihan, radim jogu… aham… važi,

pošalji mi to do listu… da, znam da moram da se opustim… nemoj, bubi, nemoj sad, u poslu

sam… dobro, dobro… mislim na okean… čujem zvuk talasa… Dišem, dišem…

Pag

e13

6

Lepi mu pokazuje da se smiri i da diše. To iznervira Dobricu još više, pa počnu opet da se

dave, tako da Dobrica jedva priča, jer ga ovaj povremeno zgrabi za vrat.

DOBRICA: … ama ne jedem, bubi, kako misliš puna su mi usta?!… pa to je od talasa, bubi,

talasi me zapljuskuju… nagutao sam se vode… kakvo cičanje? Ma neeee, bubi, galebovi

cvrkuću… moram da idem da ih nahranim lešnicima.

Dobrica spušta slušalicu i nastavljaju da se dave.

DOBRICA: Jesi li ti lud?! Pa svadba je za 10 dana! Ima da mi vratiš pare ili ću tako da te

figurativno oročim da nećeš moći da se digneš!

LEPI: Stani, Dobrice, stani, imam ideju.

Dobrica ga pušta. Obojica su umorni, čupavi i zajapureni.

DOBRICA: Da čujem.

LEPI: Dobro, nemam ideju. Ali imaću je. Evo, gricni lešnike, smiri se, smislićemo nešto. Na

primer… jesi li razmišljao možda da… se ne oženiš? Dobro, dobro, glupa ideja… A možda da

se strašno razboliš i da zato pomerite venčanje bar dok ne stignu lešnici?… Ili – znaam! Da te

neko kao kidnapuje, pa da traži otkup i onda od tih para organizuješ svadbu? Ne, ne… previše

komplikovano. Ili možda…

VEKTOR: Da joj sve priznaš?

LEPI: Pa jesi ti lud – i tako živi u njenom stanu, šta – treba da ga izbaci na ulicu?! Ne, čekaj,

rešićemo.

Lepi mozga nešto po glavi. Vektoru zvoni telefon.

VEKTOR (telefonira): Da, ja sam… da, znam, ali nisam znao da je rok 10 dana! 10 dana to je

samo 240 sati, to je naprosto premalo vremena…. dobro, da, javljaću kako napreduje…

DOBRICA: Šta je – da se i ti ne ženiš za 10 dana?

VEKTOR (zbuni se): Ja? Haha, bože sačuvaj. Ne, gazda je. Traži mi kirije unapred. Za 10

dana.

DOBRICA (ironično): Možda da pitaš Lepog da ti pozajmi!

VEKTOR: Ne, ja stvarno mislim da joj priznaš. 10 dana je i tako premalo, a tek pod ovim

okolnostima…

Pag

e13

7

Lepi zapuši Vektoru usta i odvoji ga na stranu.

LEPI (Dobrici): Ništa ti njega ne slušaj. On se potresao zbog kirije. (Vektoru) Kao čovek koji

ume da izvuče napamet koren iz 4394 očekivao sam da umeš da sabereš 2 i 2. (Vektor krene

da da odgovor) I nemoj da si mi rekao da je to 4! Jer ono o čemu ja pričam je da Sandra ima

tetku iz Nemačke. A tetka ima ćerku koja živi u Beču. A ćerka ima muža koji vodi uspešnu

firmu. A da ne pominjem tek bogate šefove iz Abu Dabija. I šta će im svi oni doneti na

poklon? (Vektor krene da da odgovor)I nemoj da si mi rekao da je to blender. Jer ono o čemu

ja pričam su koverte, Vektore, koverte. Prema tome, ako bude svadbe, biće i para, a ako bude

para, biće i tebi za kiriju. Gledaj širu, sliku, Vektore, širu sliku!

VEKTOR: Ali…

LEPI: Ili bi možda radije da Sandra šutne Dobricu?!

Lepi vuče Vektora nazad. Lepi priča kao da drži motivacioni govor pred milionskim

auditorijumom, ne zna se da li više liči na prosvetitelja ili nekoga iz advertajzinga, teatralan

je.

LEPI: Dobrice, imam ideju. Možda nemaš para, ali imaš prijatelje.

VEKTOR: Što je prilično zanimljivo, jer da nemaš prijatelja, imao bi para.

LEPI: Vektore, ne filozofiraj! Uostalom, čemu uošte služe ti vajni organizatori?! Uzmu ti

debelu lovu, samo se tu nešto šepure, nešto te ubeđuju, lažu, mažu, uvijaju – pa šta od toga ne

možemo mi?

DOBRICA: Ti svakako možeš. To već znam.

LEPI: I te pare! Pa čemu uopšte služe pare? Šta su to pare, pitam ja vas?!

VEKTOR: Sredstvo isplate, ako već pitaš.

LEPI: Ne pitam, Vektore, pričam… figurativno. Mislim, budimo realni! Ljudi su zaboravili

da čine usluge jedni drugima, razumete. Ja tebi, ti meni.

DOBRICA: U našem slučaju ja tebi, ja tebi.

LEPI: Dobro, sad… nemoj da sitničarimo. Gledaj širu sliku, Dobrice – Robna (napravi

dramsku pauzu)razmena! To je ključ. To je ono na šta treba da se vratimo kao civilizacija, kao

ljudi. Prema tome, Dobrice, ne trebaju nam nikake pare i nikakvi organizatori, ja imam veze,

Vektor ima pamet, ti imaš Sandru. Pa šta nam više treba?! Sve ćemo raditi – mi.

DOBRICA: I to je tvoje rešenje?

VEKTOR: Što je prilično zanimljivo jer je ovo rešenje zapravo i problem.

Pag

e13

8

LEPI: Stvar je, Dobrice, u snalaženju, znaš. Ogrezli smo u tome da ne koristimo mozak, da

samo koristimo pare, pare, pare. Ali ne! Vreme je da tome neko stane na put. I zato, Dobrice,

ne radi se ovde o tome da li želiš da se ženiš, već o tome da li želiš da menjamo svet!

DOBRICA: Ama ja samo hoću da organizujem svadbu.

LEPI: To je prvi korak. Prvi. I napravićemo ga. Nas trojica. Zajedno.

DOBRICA: Ama to je nemoguće. Svadba podrazumeva ozbiljnost, računanje, organizaciju.

LEPI I VEKTOR: Tako je!

DOBRICA: Svadba podrazumeva i dovitljivost, pronicljivost, cenjkanje.

LEPI I VEKTOR: Tako je!

DOBRICA: Svadba podrazumeva da sračunaš, sabereš, oduzmeš.

LEPI I VEKTOR: Tako je!

DOBRICA: Svadba podrazumeva da ubediš, manipulišeš, regulišeš.

LEPI I VEKTOR: Tako je.

DOBRICA: Svadba podrazumeva da je tu neko ko je pametan.

Lepi pokaže na Vektora.

LEPI: Tako je.

DOBRICA: I neko ko je dovitljiv.

Lepi se pokloni.

VEKTOR: Tako je.

DOBRICA: I svadba zahteva pare!

LEPI: To ćemo tek da vidimo.

DOBRICA: Ne znam… Šta ako nešto krene naopako?

LEPI: Naopako je već krenulo, a minus i munus, to uvek daje plus. Pitaj Vektora.

DOBRICA: Ali šta ako ne stigne sve na vreme?

LEPI: Vreme? Pa vreme uopšte nije kategorija, to je jedan… pojam, vrlo rastegljiv pojam.

DOBRICA: A ako bude debakl?

Pag

e13

9

Lepi se popne na sto kako bi dao poslednju veliku misao.

LEPI: Svaki debakl uz malo mozga može postati spektakl.

DOBRICA: Ne znam… a šta ako nas ona otkrije?

LEPI: Nema šanse. Sandra je hiljadama kilometara daleko.

DOBRICA: Nisam pričao o Sandri.

LEPI I VEKTOR: Šta?

Tašta izlazi sa krastavcima na licu, svi stanu kao u stroju. Lepi skače sa stola u stroj.

VEKTOR: Dobar dan.

DOBRICA: Dobar dan.

LEPI: Dobar dan, izgledate predivno danas, tako ste… sveži.

TAŠTA: c, C, C.

Tašta samo zavrti glavom kao da bi rekla “luzeri” i izađe. Dobrica klone.

VEKTOR: Mislio sam da je Sandrina mama u banji.

DOBRICA: Vratila se zbog svadbe. Jaoj, samo mi je još ovo falilo. Ona i tako uvek priča da

Sandra zaslužuje boljeg. Plus sam joj već rekao da sam angažovao organizatora. I šta sad da

joj kažem – nema organizatora?! Ne, ne, gotov sam, ubiće me tašta.

LEPI: Ne, Dobrice, ne. Ubiće te nedostatak ideja. To je jedino što čoveka može da ubije.

VEKTOR: Ne bih se baš složio. Da budemo precizni, čoveka može da ubije i inafarkt, i

automobil, i zemljotres, i…

DOBRICA: I tašta.

LEPI: Svašta. (peva) Znam da zvuči kao sranje

što se vratila iz banje,

ali upotrebi malo maštu,

sredićemo već mi taštu.

DOBRICA: Ubiće me tašta.

LEPI: Svašta. (peva) Sami ćemo šiti, kriti

Pag

e14

0

i od tašte budžet skriti

neće ona ništa znati

biće kasno kada shvati.

DOBRICA: Ubiće me tašta…

LEPI: Svašta. (peva) Kada pita “šta šta, šta šta”,

reci samo “sve ok, tašta”,

malo laži, malo maži

sve se od sad sa njom slaži.

DOBRICA: Ubiće me tašta…

LEPI: Svašta. (peva) Treba nam sad sa strane

taštu neko da obmane

da za svadbu on je glavni

organizator baš slavni.

DOBRICA: Ubiće me… čekaj, kako to misliš?

LEPI: Tako kako sam rekao. Pošto će ona očekivati organizatora venčanja, mi ćemo joj dati

organizatora venčanja. Stvar je prosta. Vektore, piši. (Vektor piše) Pravimo se da smo

agencija za organizaciju svadbi i raspisujemo oglas za novog saradnika. I sad tu stavi šta

tražimo. A tražimo – šta? O..ooo…orga…

VEKTOR I DOBRICA: Organizatora svadbi.

LEPI: Bravo, tako je. Potreban neko ko ume: da radi u kratkim vremenskim rokovima…

VEKTOR: Vrlo kratkim…

DOBRICA: …sposoban za rad pod pritiskom…

VEKTOR: Još kakav…

LEPI: … ko ume da peva, pleše…

DOBRICA: Da šije!

LEPI: Tako je. I da mu je hobi poslastičarstvo.

VEKTOR: Ma da nećete možda i fizički izgled da preciziramo?

LEPI: Odlična ideja.

VEKTOR: To je bila šala. Očito neuspešna.

LEPI: Dakle, da je visok najmanje 180cm. Da voli rekreaciju i fitnes.

DOBRICA: I neko spretnih prstiju.

Pag

e14

1

LEPI: Tako je. I da ima preko 25 godina radnog iskustva.

DOBRICA: I do 30 godina starosti.

Vektor staje.

VEKTOR: Nadam se da shvatate da to znači da je nekome krenuo staž u vrtiću.

LEPI: Ništa se ti ne brini. Oni koji se prijave uprkos tome što ne ispunjavaju uslove, biće

upravo oni koji su spremni na – šta? Iiii…iiiza… izazo…

VEKTOR I DOBRICA: Izazov.

LEPI: Tako je, bravo. A sad, piši šta nudimo. Nudimo timski duh! Uzbudljiv posao! Rad u

inspirativnom okruženju….

Lepi pogleda po stanu.

LEPI: Dobro, briši to inspirativno okruženje. Dakle, nudimo probni rad od 10 najuzbudljivih

dana njihovog života, 10 dana punih avanture, neizvesnosti i izazova.

VEKTOR: Samo to?

LEPI: Dobro, nudimo i topli obrok. Srediću ja neke lešnike.

VEKTOR: Topli obrok podrazumeva nešto toplo.

LEPI: Dobro, onda ćemo da mu skuvamo supu.

VEKTOR: Ih, samo supu?

DOBRICA: Znam ja da pravim knedle sa šljivama, mada to je više dezert.

LEPI: Ama briši taj topli obrok. I samo se potpiši na kraju.

DOBRICA: A kako nam se zove agencija?

LEPI (ponosno): “Ruzmarin”.

2. scena/2. dan

Dobrica i Vektor nameštaju prostor stana kao kancelariju, a Lepi supervizira. Spajaju neke

stolove, stavljaju stolicu ispred, spremaju se za intervjue. Nameštaju, premeštaju, rade ono

što pričaju i smešni su dok to rade, jer se stalno sudaraju.

LEPI: Ama ne trebaju nam dva stola. Izgledaće kao da nas je napustilo pola kolektiva.

Pag

e14

2

DOBRICA: Ali ako budemo za jednim stolom nećemo delovati dominantno.

VEKTOR: A možda da spojimo tri stola, pa da svako bude za po jednim?

LEPI (peva): A možda da stavimo sto u GEEEEE!

DOBRICA: Ja ću na ćošak.

VEKTOR: Onda se nikad nećeš oženiti.

LEPI (peva): I dodamo tu neke knjiGEEEE!

DOBRICA: Stvarno misliš da je Šeldon štivo za svadbe?

VEKTOR: Dobro, evo „Razum i osećajnost“.

LEPI (peva): Fali nam sad jedna stoliCAAAAA!

VEKTOR: Možda fotelja?

DOBRICA: Ne, ne sme da im bude udobno.

LEPI (peva): Tvrđa, da utrne guziCAAAA!

VEKTOR: Ova je dobra.

DOBRICA: Nema bolje.

LEPI (peva): Sad dodamo hrpu papiRAAAA!

DOBRICA: To, pravi haos.

VEKTOR: Do guše u poslu.

LEPI (peva): E sada smo ozbiljna firMAAAA!

Selotejp i heftaliCUUUU

i nešto da glumi zumbaliCUUUU,

dodamo pored korektoRAAA

i sve je spremno za direktoRAAAA!

Lepi seda na centralnu stolicu.

VEKTOR: Čekaj, čekaj, Lepi, a od kud to da si ti direktor?

LEPI: Pa to je logično. Firma je moja, jer sam je ja stvorio.

VEKTOR: Ne, ideja je tvoja, ali ja sam otkucao oglas.

DOBRICA: Ne, čekajte, svadba je moja, a zbog svadbe je tu i firma.

Pag

e14

3

LEPI: Stanite. Ovo je jedna važna odluka i jedna velika odgovornost. I baš zato moramo da je

donesemo na jedan važan i formalan način, na način na koji ovakve odluke donose svi važni

ljudi u svim važnim institucijama.

VEKTOR: A to je?

LEPI: Papir, kamen, makaze. Pa ko direktor, ko zamenik.

Igraju papir, kamen, makaze. Nailazi Tašta koja vežba ruke tegićima dižući ih sa strane, i

ugleda ih kako se predano igraju. Kad je vide, oni se ukopaju u položaju „papir, kamen,

makaze“.

DOBRICA: Dobar dan.

VEKTOR: Dobar dan.

LEPI: Dobar dan i svaka čast. U zdravom telu, zdrav… duh!

Tašta samo odmahne, pa ode.

DOBRICA: Jaoj provaljeni smo.

LEPI: Dobrice, tvoja tašta je videla tri momka koja igraju papir, kamen, makaze. Pa je l’

stvarno misliš da će joj na pamet pasti da to radimo kako bismo izglasali direktora u

nepostojećoj firmi?

VEKTOR: Pre će joj na pamet pasti da smo ometeni u razvoju.

DOBRICA: Dobro, dobro, malo sam napet. Nego, znam šta ćemo sa ovim. Napišemo titule,

pa izvlačimo papire.

VEKTOR: Da sreća odredi ko će da bude direktor?

LEPI: Jok, nego će znanje. Pa gde živiš ti?

LEPI: Dobrice, ne lupetaj, nego izvlači.

Dok uzimaju papire, čuje se kucanje, pa oni ni ne stignu da vide šta je ko izvukao, nego brzo

sednu gde se ko zatekao i usprave držanje, prave se da su strogi i poslovni. Ulazi Rubeola.

Bojažljivo prilazi. Zagleda.

RUBEOLA: Dobar dan. Ja sam hteo da se izvinim što kasnim, ali sada mi se čini da treba da

se izvinim što sam došao.

LEPI: Molim, kako?

Pag

e14

4

RUBEOLA: Izgleda da sam pogrešio dan. Pošto vidim da nema nikoga… osim mene.

VEKTOR: Teorijski gledano, osim vas, tu smo i mi.

RUBEOLA: Mislio sam od kandidata za posao.

LEPI: Nikoga?

Lepi ustaje i proveri napolju, pa se vraća nazad i ljubazno smešta Rubeolu u stolicu, koja mu

je premala.

LEPI: Ah, to. Ne, ne, izvolite sedite. Poslužite se…

Rubeola gleda čime da se posluži, Lepi izvadi lešnike i pruža mu – Lepi je zaglavljen iza

stola, ruka mu je prekratka da bi doprla do Rubeole, a Rubeola je zaglavljen u stolici, pa tako

obojica pružaju ruke koje vise u vazduhu.

RUBEOLA: Neka, hvala. Izbegavam… orašaste plodove.

LEPI: Mi smo, znate, već obavili razgovore sa ostalima. Znate, čitav red je bio ovde od jutra.

Svi traže posao, svi traže izazove. Vidite i sami, do guše smo u papirima.

Lepi podigne papir na kome piše “Zamenik direktora”. I on to vidi prvi put.

RUBEOLA: Dakle, vi ste zamenik direktora.

Lepi zgrabi Dobričin papir.

LEPI: Ah, ne, ja sam…

Na Dobričinom papiru je „izvršni direktor“

RUBEOLA: Ah, izvinite, izvršni direktor.

Lepi sad uzme Vektorov papir sa natpisom “direktor”. Oni nastavljaju u krug da menjaju

papire, dok Rubeola priča, zbog čega Rubeola nikako da shvati ko je ko. U nekom trenutku su

i po dva papira kod nekoga.

Pag

e14

5

RUBEOLA: Ah, izvinite, Vi ste direktor. Dakle, gospodo Direktore, Zameniče direktora, tj.

izvršni direktore tj. Direktore i zameniče Direktora tj. Izvršni direktore tj. Direktore I izvršni

direktore. Dakle, obratio bih se vama i zameniku direktora, koji je i sam Direktor, a kako

vidim i izvršni direktor…

Lepi, kod kojeg su sva tri papira u tom trenutku, prosledi po jedan ostalima. On je direktor.

LEPI: Da pređemo na stvar. Vi znate da ovde nema novca? Da je ovo… praktično

volonterski. Bar za sad.

RUBEOLA: Naravno da znam. Ali…

(peva) Kad si mali želiš mnogo stvari,

maštaš da voziš brod Bar-Bari,

da budeš šumar il kolporter,

al ja sam maštao da budem volonter.

SVI: Volonter?

RUBEOLA (peva): Kad si mali onda mašta radi

čas bi na mesec, čas da sediš u vladi

neki su maštali da ih zovu ser

a ja sam maštao da budem volonter.

SVI: Volonter?

RUBEOLA (peva): Kad si mali tada mnogo… kenjaš

svakog dana zanimanje menjaš

čas da lečiš čiku, a čas kera

a ja sam vazda hteo u…

SVI: Volontera!

LEPI: To je izvanredno. Ali koje je vaše zanimanje?

RUBEOLA: Ja sam… doktor.

LEPI: Dakle, nemate iskustva u organizaciji venčanja?

RUBEOLA: Ne.

DOBRICA: A kako podnosite rad u kratkim vremenskim rokovima?

RUBEOLA: Nikako.

Pag

e14

6

VEKTOR: Rad pod pritiskom?

RUBEOLA: Odmah mi skoči.

LEPI: Umete li da pevate?

RUBEOLA: Onako.

DOBRICA: Da šijete?

RUBEOLA: Taman posla.

VEKTOR: Da pravite torte?

RUBEOLA: Nisam probao.

LEPI: Fitnes, rekreacija?

RUBEOLA: Ako baš moram.

DOBRICA: Prsti?

RUBEOLA: Ko ćevapi.

VEKTOR: Godine?

RUBEOLA: Preko 40.

LEPI: Izgleda da vi nemate ništa od onoga što nama treba.

RUBEOLA: Izgleda.

LEPI: Odlično, primljeni ste! Baš takav nam treba!

DOBRCA: Čekaj, čekaj, Lepi. Tj. gospodine direktore, da usporimo malo – pa ne znamo ni

kako se zove kandidat.

RUBEOLA: Kako se zovem? Zovem se… mislim, imam ime, naravno. Zovem se imenom.

DOBRICA: A to je?

RUBEOLA: Moje ime je, znate, malo, specifično.

LEPI: I mi smo malo specifični, ne brinite.

RUBEOLA (kao da izmišlja istog trenutka): Ja sam… Kladi…vari…teodoraka…saš

Muti…vladi…pero…stauros…ta…beli…godo…varo…vić.

Ova trojica zabezeknuto gledaju, klimajući glavama na svaki slog. Vektor, koji je isprava

pisao, odustao je.

RUBEOLA: Ali možete me zvati Rubeola.

Pag

e14

7

Svi odahnu, pa se zbune.

SVI: Rubeola?

Dok Rubeola peva svoju tužnu pesmu, Dobrica je šokiran, Lepi zgađen, Vektor rida u suzama.

RUBEOLA (peva): Davno je to bilo, al nadimak osta

zbog dečjih šala, Rubeola postah.

To je tužna priča još iz vrtića

mnogo zlobne dece na mog medvedića.

Svi odjednom skočiše na mog Jocu tada

njegovih tužnih očiju sećam se i sada.

Jer ja sam bio mali ….

LEPI: Stanite, čekajte, batali. Dajte nam koji trenutak da se konsultujemo. Gospodine

zameniče Direktora?

DOBRICA: Gospodine izvršni direktore?

VEKTOR (ridajući): Gospodine direktore?

Lepi, Dobrica i Vektor se povlače u stranu. Dok oni većaju u jednom uglu, u drugom uglu,

Rubeoli zvoni telefon, pa se on krišom javlja.

RUBEOLA: Ej, još sam ovde. Mislim da je dobro prošlo.

DOBRICA: Stvarno hoćeš da primimo čoveka koji pominje medvedića?

VEKTOR (rida): Jocuuuuu!

RUBEOLA: Malo sam se zbunio oko imena.

DOBRICA: I koji uz to ne zna da izgovori svoje ime?

VEKTOR (rida): Ne znaaa!

RUBEOLA: Ne, ne, izvadio sam se nadimkom.

DOBRICA: I još ima nadimak po boginjama?

VEKTOR (rida): Sitniiiim!

RUBEOLA: Mislim da nemam za šta da brinem, jer sam se izgleda jedini prijavio.

Pag

e14

8

DOBRICA: Znao sam da ova tvoja fora sa firmom neće uspeti kad se on jedini prijavio!

VEKTOR (rida): Jediniiii!

RUBEOLA: Mada, izgleda da se ova firma raspada, stalno menjaju funkcije.

DOBRICA: Mada, izgleda da je toliko jadan da ćemo ga preveslati kako hoćemo.

VEKTOR (rida): Hoćemoooo!

LEPI: Onda, odluka je doneta. Vektore, šta si se oduzeo?

VEKTOR (rida): Sabraću seee!

Dobrica, Lepi i Vektor nameste svoje poslovne poze, pa se vraćaju kod Rubeole, koji smeteno

vraća telefon u džep, dok Vektor pokušava da dođe sebi.

LEPI: U ime našeg malog kolektiva želim vam dobrodošlicu u firmu „Ruzmarin“! Primljeni

ste na probni rad! Čestitam.

Lepi mu svečano dodeljuje papir na kome piše „Volonter“.

RUBEOLA: Jaoj, hvala vam, od srca zahvaljujem. Štaviše, srce mi sad tako ubrzano lupa, da

mislim da ću dobiti infarkt.

DOBRICA: Nemojte, molim vas.

LEPI: Onda, vreme je za prvi veliki sastanak! Dakle…

Dobrici zvoni telefon. On se odvoji.

DOBRICA: Izvnite me. (telefonira) Halo, bubi, jesam, angažovao sam organizatora, da,

najboljeg… kako? Da gađam puškom jabuku? aaa ali da bude ananas… da, dobro, upisaću…

znam da imaš poverenja… i ja tebe.

Dobrica se vraća.

DOBRICA: Klijentkinja. Proverava kako nam ide.

LEPI: Dakle…

Pag

e14

9

Vektoru zvoni telefon. On se odvaja.

VEKTOR: Izvinite me. (telefonira) Halo, ne, ne ide baš po planu… ima nekih

komplikacija… Javiću ti kad budem imao više informacija.

Vektor se vraća.

VEKTOR: Gazda. Proverava za kiriju.

LEPI: Dakle…

Rubeoli zvoni telefon. On se odvaja.

RUBEOLA: Izvinite me. (telefonira) Da, da, dobio sam posao, ne mogu sad da pričam.

Javljam se.

Rubeola se vraća.

RUBEOLA: Mama. Proverava da li sam dobio posao.

LEPI: Dakle, ako su vas svi isproveravali, nadam se da možemo da pređemo na posao i da nas

više niko neće uznemiravati.

Nailazi Tašta samo što sad tegiće diže na gore. Ona razrogači oči kada ugleda nepoznato

lice, pa joj Dobrica brzo prilazi. Rubeola taman da se javi, ali ga Lepi prekine.

LEPI (Rubeoli, krišom): Kafe-kuvarica. Gluva ko top.

DOBRICA (tašti, šapatom): Glavni organizator venčanja.

Tašta i Rubeola razmene široke osmehe, pa Tašta ode.Oni odahnu.

LEPI: Dakle, kao što gospodin Izvršni direktor i zamenik direktora znaju, imamo vrlo malo

vremena da organizujemo venčanje za našu klijentkinju. U pitanju je jedna svadba koja ne

zahteva novac, već trud i m… mmmm…maš…

RUBEOLA (dižući dva prsta): Maštu.

Pag

e15

0

Rubeola je sav srećan što je pogodio, Vektor i Dobrica ga samo pogledaju.

RUBEOLA: Oprostite, ali kako to mislite ne zahteva novac?

LEPI: Pa, vidiš, to je jedna konceptualna svadba, jedna eksperimentalna svadba.

DOBRICA: To je jedan eksperimentalni klijent.

LEPI: Tako je, zameniče, bravo. To je klijent koji je protiv materijalnih stvari. I zato ćemo

sve raditi sami, jer to je pravi izazov, to je borba, a šta je život ako ne mešavina borbi i

izazova.

RUBEOLA: Sami? Ali kako ćemo…

LEPI: Lako ćemo.

RUBEOLA: Kako ćemo?

LEPI: Ovako ćemo.

Lepi vadi to do listu i svi gledaju i biraju poslove i pevaju.

DOBRICA: Ja ću da zovem svatove!

VEKTOR: Ja ću torti da dižem spratove!

LEPI: Ja ću limuzinu da nabavim!

DOBRICA: Ja ću klijentom da se bavim!

LEPI: Dakle, kako ćemo?

SVI: Lako ćemo.

Kako ćemo?

LEPI: Ovako ćemo!

VEKTOR: Dekoracija biće moja!

DOBRICA (Rubeoli): Nek venčanica bude tvoja!

RUBEOLA: A klijent ako doda još svašta?

LEPI: Rešiće u hodu mašta!

Dakle, kako ćemo?

SVI: Lako ćemo.

LEPI: Kako ćemo?

Pag

e15

1

SVI: Tako ćemo.

3. scena/3. dan

Rubeola drži neku zavesu i demonstrira njom ono što priča. Dobrica mu služi kao model –

oko njega Rubeola uvija zavesu i isprobava. Dobrica ga gotovo ni ne sluša, već nešto mozga i

zapisuje dok stoji (pravi listu zvanica).

DOBRICA (za sebe, dok upisuje): Fon Đorđevići iz Nemačke 2 komada…

RUBEOLA: Mislio sam ovako nešto. Gore korset…

DOBRICA (za sebe, dok upisuje): … onda Milovanovići, uh, njih je baš mnogo…

RUBEOLA: Ali da ne bude preuzak. Preuzak korset to znači da mlada neće moći da diše, a

čak i ako bude mogla da diše, neće moći da sedne, a ako ne bude mogla da sedne onda će

dugo stajati, a ako bude dugo stajala, možda se onesvesti i uostalom, preuzak korset može da

ugrozi rebro… ili čak dva rebra, a znate li vi, zameniče direktora, šta znače 2 ugrožena rebra?!

DOBRICA (za sebe, dok upisuje ): Dva i Jovanovićka 3, plus ako joj ovaj dođe iz

Budimpešte, a nadam se da neće…. (Rubeoli) Mhm… da, da, slažem se…

RUBEOLA: E, sad, mislio sam da ima ovako jedan dugačak šlep dole, ali ne predugačak, jer

ako je predugačak, možda se saplete i padne, a ako padne, možda slomi nogu, a ako slomi

nogu, mislim jasno vam je. Sad, ja ne poznajem klijentkinju kao vi – možda da smislim i

nešto jednostavnije?

DOBRICA: Ne, ne, šlep bi joj se svideo. Sandra voli te pompezne stvari…

Rubeola se savije kao da uzme špenadlu sa poda, a u stvari kuca poruku.

RUBEOLA (sriče dok kuca poruku): Voooli pommmpezno, kažete.

Za to vreme ulazi Tašta sa maskom za kosu koju i dalje macka. Pošto Rubeola čuči, Tašta

samo vidi Dobricu koji stoji sa raširenim rukama i zavesom oko sebe, Dobrica se nasmeši

izveštačeno, a Tašta se samo preksti, odmahne glavom i ode. Rubeola ustaje.

RUBEOLA: Dobro… E sad, ja mislim da je najvažniji materijal. Nikako sintetika, nikako. Od

sintetike mlada može da dobije osip, a osip to znači crvenilo, a crvenilo to logično znači blam,

a blam znači traumu, to ja najbolje znam, ja sam doktor, dakle znam, dakle, nikako sintetika,

nikako. Dakle, neki prirodni materijali… jer, kao što ste i sami rekli, naša klijentkinja voli

prirodu, ako se ne varam?

DOBRICA: M? A da… da, voli prirodu, vraćanje prirodi. Znate, ona je lajf kouč.

Pag

e15

2

RUBEOLA (kucka u telefon): Laaajf kooouč.

DOBRICA: Mada zapravo, kad bolje razmislim – ne voli baš prirodu. Tj. voli je, ali da se ne

uprlja. Jednom kad sam je vodio… tj. kad je njen budući suprug vodio na romantični zalazak

sunca, ona je pola sata jurila vaj faj da bi videla u koliko sati sunce tačno zalazi i onda se sva

izgrebala i isprljala jer se pela na neku liticu i psovala je i prirodu i njega i mts i sunce je za to

vreme zašlo i…

RUBEOLA: I taj čovek i dalje hoće da je oženi?

DOBRICA: A šta drugo može? Kao da se on pita. Izvinite…

Dobrici zvoni telefon. On se zbuni, ali se javlja – tako, u venčanici.

DOBRICA (telefonira): Halo, da… da, u pripremama sam od glave do pete, bukvalno. …

Kako si rekla? Nećeš pušku i ananas? Aha, možda avkoado… Ne, sve ide po planu, ne znam

zašto me to stalno pitaš, valjda imaš poverenja u mene (Rubeoli) Klijent… izvini me…(dok

izlazi) … jesam, jeo sam… jesam, organsku…

Dobrica izađe. Rubeola brzo zove nekoga telefonom.

RUBEOLA (telefonira): Piši: hladna ambiciozna kučka… Slušaj, ako hoćemo ovu svadbu da

preuzmemo – ključ je da dopremo do mlade… samo mislim da ta love nema, kažu protiv

materijalnih stvari je, a ako je tako, možemo odmah da odustanemo… dobro, dobro, ne

odustajemo… dobro, proveriću…

Nailazi Lepi. Rubeola brzo spušta slušalicu.

RUBEOLA: Mama. Pita kako ide posao. Nego, Direktore, kako ide traženje prostora?

LEPI: Nikakva sala ne dolazi u obzir, razume se. Sale su zatvorene, one sputavaju, a brak – to

je sloboda i zato… možda neka poljana.

RUBEOLA: Ta nemojte molim vas, niste ni svesni šta to znači – komarci, pa malarija, pa ima

sad i ovih afričkih, tigrastih, pa ako se zaraza proširi… čujem i da mlada ne voli prirodu, a

uostalom, mladenci treba da mirišu na latice ruža, a ne na autan.

LEPI: Bravo, bravo, sviđa mi se kako razmišljaš. Ali svakako nešto na otvorenom.

RUBEOLA: Mislite zbog finansija?

LEPI: Mislim zbog koncepta.

RUBEOLA: Pa to i kažem… Ako sam dobro shvatio, koncept je tu da bi klijetkinji izašlo

jeftinije, je l’?

Pag

e15

3

LEPI: Ma kakvi, ima ta love da se valja u njoj.

RUBEOLA: Stvarno? Dakle, firmu dobro plaća?

LEPI: Naravno! I to u naturi! (dolazi na ideju) Znam! Pravićemo svadbu na igralištu!

RUBEOLA: Ispred zgrade?

LEPI: Zašto da ne? Brak, to je jedna igra. A svadba je takoreći – maskenbal! Malo pobacamo

baldahine po koševima, zvanice na tribine, plesni podijum do linije za slobodno bacanje,

odlično, stvar rešena!

Lepi odlazi, Rubeola opet telefonira.

RUBEOLA (telefonira): Imam nove informacije. Piši: plaća u naturi… pa šta znam kako,

možda neke zlatne poluge, menice, svakako je puna ko brod.

Čuje se eksplozija (a i ne mora da se čuje).

RUBEOLA (telefonira): Moram da idem.

Ulazi Vektor sav garav i raščupan.

RUBEOLA: Gospodine izvršni, šta se vama desilo?

VEKTOR: Vatromet. Neuspeli.

RUBEOLA: Siguran sam da bi se klijentkinji veoma dopao. Kako čujem, voli pompezne

stvari.

VEKTOR: Ona? Taman posla. Da budemo precizni jer je i ona precizna, ona voli jednostavne

stvari, zato je ovo bio jedan jednostavan, jedan takoreći romantičan vatromet.

RUBEOLA: Romantičan?

VEKTOR: Da, ona je jedna romantična duša, toplog srca, koju pravi muškarac treba da izbavi

iz kandži kapitalizma i da…

RUBEOLA: A da vam donesem ja slatko i vodu, izgleda da vam nije dobro. Gde je kafe-

kuvarica?

Rubeola ustaje, Vektor ga sprečava da ode… svojim telom, naravno.

Pag

e15

4

VEKTOR: Ne, ni slučajno.

RUBEOLA: Ali, za čas ću.

VEKTOR: Ne, ne, nikako.

RUBEOLA: Pobogu zašto?

VEKTOR: Ne bih da dobijem mišomor u slatku. Znate, ona ne vidi dobro.

RUBEOLA: Ja sam mislio da ne čuje.

VEKTOR: Da budemo precizni, i ne vidi i ne čuje.

RUBEOLA: Pa dobro, ali makar vodu.

VEKTOR: Ne, ne…. Ona… ona… ume nekad da pljune… u vodu.

RUBEOLA: Juuu, dobro ste mi rekli. Ali mogu ja da vam sipam, nije mi teško.

VEKTOR: Ne, ne, idem sam… sam ću…

Vektor odlazi, Rubeola opet telefonira.

RUBEOLA (telefonira): Nove informacije. Na ono hladna kučka, plaća u naturi, piši: toplog

srca. Šta ja znam kako hladna kučka toplog srca, tako kažu ovi iz „Ruzmarina“, valjda oni

znaju… ništa ne brini, kako za sad ide, pokupiću sve informacije i lično ću je ubediti da

organizaciju svadbe prepusti nama, a ne ovim šalabajzerima. … naravno da ću da požurim –

pa je l’ misliš da se meni sviđa da kao glavni organizator „Nakončeta“ izigravam nekakvog

volontera u „Ruzmarinu“!

Nailazi Tašta sa peškirićem oko vrata, pije vodu iz sportske flašice, u rukama nosi slatko i

vodu. Rubeola se zbuni, pa okrene leđa ka zidu – pravi se da nije tu, nadajući se da ga Tašta

neće videti.

TAŠTA: Nije se valjda tapeta odlepila?

Rubeola se i dalje pravi da ga nema. Tašta mu priđe iza leđa, on oseti njeno prisustvo, pa se

okrene.

RUBEOLA: Ah, vi ste. Tu ste. I znate da sam ja tu. Da, logično.

Rubeola seda podalje od Tašte i sve vreme priča glasno jer misli da Tašta ne čuje.

Pag

e15

5

TAŠTA: Slatko?

RUBEOLA: Ne, ne, nikako, taman posla. Šećer, znate.

TAŠTA: Vodu?

RUBEOLA: Ne, ne, da mi ne skoči pritisak.

TAŠTA: Ama, šta se snebivate, morate da se okrepite.

Tašta bukvalno ugura vodu Rubeoli u ruke. On je dugo zagleda – ne bi je pio, a zna da nema

kud, pa popije kao da pije nešto gadno.

TAŠTA: E tako, sad možemo da porazgovaramo ko ljudi. Svi me vazda šikaniraju, a kako i ne

bi – takva mi je uloga zapala.

RUBEOLA: Ah, nemojte molim vas, vaša uloga je veoma važna! Evo, mene ste osvežili!

TAŠTA: Nego šta nego je važna. Ali ne odgovara svima što ja govorim da Sandra zaslužuje

boljeg. Mislim, dobar je ovaj, ali nema on kapaciteta.

Rubeola se zagrcne vodom. Pa priđe Tašti blizu tako da ne mora više da viče.

RUBEOLA: I vi to mislite?

TAŠTA: Ih, još od kad. Pa pogledajte samo kakvi su mu kompanjoni! Ali ko mene pita?!

Pričala sam ja, pričala.

RUBEOLA: Pričali ste sa Sandrom lično?

TAŠTA: Pa naravno, hiljadu puta. I rekla joj da ovaj ne valja ništa, ali neće guska da sluša.

RUBEOLA: Znate, i ja mislim da zaslužuje nekog boljeg. Možda… ako bih ja popričao sa

njom?

TAŠTA: A vi se preporučujete?

RUBEOLA: Ako ostali ne bi saznali.

TAŠTA: Sviđa mi se što ste pogani. I Sandra je takva.

RUBEOLA: U tom slučaju, da, preporučujem se. I ja znam, znam da vi mislite da ja možda

nemam kapaciteta za to, jer sam ovde došao kako sam došao.

TAŠTA: Ako mene pitate, meni se baš dopada što ste vi glavni organizator venčanja.

RUBEOLA: Vi znate da sam ja glavni organizator?

Pag

e15

6

TAŠTA: Ta naravno da znam. I to mi je plus. Jer se ne libite da uzmete ono što želite uprkos

tuđim osećanjima. Baš kao i Sandra.

RUBEOLA: U tom slučaju, biće ovo naša mala tajna.

Tašta značajno namigne Rubeoli, pa namigne i on njoj, oponašajući je.

4. scena/4. dan

Vektor nešto sabira i oduzima na kancelarijskom panou. Rubeola radi na venčanici i dalje sa

zavesom. Dobrica nešto piše, pa briše, gužva. Ulazi Lepi.

LEPI: Za 5 minuta stiže čovek za limuzinu. Ma kakav čovek?! Ljudina! Moja veza, proverena

veza. Od njega sam i burme uzeo. A? Šta kažete? Nisu li tako z…zzzaa…

Lepi pokazuje burme.

VEKTOR: Zarđale?

LEPI: Zanosne, izvršni, zanosne!

RUBEOLA: Ali i meni se čini kao da su…

LEPI: Aaaa tooo? Pa to… to je… posebna legura bakra, da, da, posebna legura, čuva auru,

otpušava čakre, skuplja negativnu energiju…

DOBRICA: Zajebavaš? Pa to je skroz Sandra.

Lepi odvoji Dobricu na stranu.

LEPI: Zajebavam. Zarđale su od nošenja.

DOBRICA: Ma daj, stvarno misliš da brak počnem burmama iz seknd henda? Pa brak je

svetinja, nema laži, nema prevara.

LEPI: Hoćeš još malo da pričamo o tome? Uostalom, opusti se, iz dobre su kuće, to je važno,

gledaj širu sliku – ljudi se vole, i dalje su zajedno, šestoro dece, prodaju ih prvi put…

DOBRICA: štA?

LEPI: Do sad su ih rentirali. (vraća se nazad) Dakle, čovek stiže svakog trenutka, odličan tip,

moja veza, proverena veza, samo znate… on voli sastanke u 4 oka. Najviše u 6.

RUBEOLA: Pa onda mi da izađemo?

Pag

e15

7

LEPI: Ako biste mogli, da. Zamenik i ja ćemo to da sredimo.

Rubeola i Vektor izlaze. Dolazi Ciga. Lepi ustaje da ga pozdravi.

LEPI: Dobrice, čovek za limuzinu. Gospodin Đomla.

CIGA: Džomla.

DOBRICA: Kuku meni.

Dobrica je šokiran. Samo legne u sveću i trudi se da se smiri – kad god se uključi, izađe iz

“sveće”, pa se iznova vraća.

LEPI (Cigi): Ne obazirite se na njega, malo ima tremu zbog venčanja.

CIGA (Dobrici): Da ti kadžem, prvi put ide najtedže, ko traktor, drugi put ko avutobus, treči

kombi, četvrti i peti se ne sečam, a ovaj česti put – ih, ide lako, ko limuzina. Pitaj Džomlu,

Džomla zna.

DOBRICA: Kuku meni.

LEPI: E kad smo kod limuzine.

CIGA: Imam.

LEPI: Kolko može da povuče?

CIGA: Modže četri, pet da povuče.

LEPI: Znači, velika je. Ima mesta.

CIGA: Za jednog sto posto.

LEPI: Kako sad za jednog? Nama treba za mladence.

CIGA: Pa modže. Kolko kile ima mlada?

DOBRICA: Kuku meni, pa nismo na stočnoj pijaci.

CIGA: Džomla mora da pita. Jednom uzeli mi limuzinu. Mlada, mladodženja i kadžu mali

sin. Ono, vraga mali, 6 godine i 60 kile. I od tad ne radi.

LEPI: Od tad, mislite, ne radite?

CIGA: Jok, mislim, od tad ne radi limuzina.

DOBRICA: Kuku meni.

LEPI: Kako, kako mislite ne radi?

CIGA: Pa ne modže da vozi.

Pag

e15

8

LEPI: Čekajte, Đomla…

CIGA: Džomla.

DOBRICA: Dobro, Džomla, pa sad ste rekli da može da povuče četri, pet.

CIGA: Pa modže. Modžda i tri ako povuku bač jako. Ono jednom smo Džofra i ja povukli

sami.

LEPI: Aaaa, vi mislite da oni povuku limuzinu, da poguraju.

CIGA: A čta ste vi mislili?

DBORICA: Kuku meni.

LEPI: Dobro, ništa, zaboravimo limuzinu. Je l’ imate vi nešto što može da vozi?

CIGA: Imam. Bicikl.

LEPI: Koliko?

CIGA: Kilo lečnika.

LEPI: Može.

CIGA: Za jednocikl.

DOBRICA: Kuku meni.

CIGA: Dva kila za dvocikl. Ako očete pomočni točkiči to vam joč po 200 grama. Po točkiču.

LEPI: Ma ne, ne trebaju nam pomoćni, ali mnogo je dva kila – pa odakle mi dva kila lešnika?!

CIGA: A odakle meni dva točka?!

LEPI: Dobro, pošeteno.

DOBRICA: Kuku meni…

CIGA: I nemo si mi uvalio oni gorki ko za burme. (Dobrici) A, ti, mladodženja, morač se

opučtiš inače neče ti brak bude ni ko traktor, nego če te načisto pregazu, ima infrakt da te

strefi, ima asvalt da postaneč. Veruj Džomli. Džomla zna.

Ciga ode.

DOBRICA: Kuku meni, svadba na igralištu, sad još i bicikl – ako me ne ubije Sandra, ubiće

me šlog, ja ovo neću preživeti.

LEPI: Hajde smiri se, samo ti veruj Lepom – pa kad te je Lepi zajebao?

DOBRICA: Hoćeš stvarno da pričamo o tome?!

LEPI: Dobro, dobro, nemoj sad da sitničarimo.

Pag

e15

9

Dobrici zvoni telefon, on se javlja.

DOBRICA (telefonira): Halo, bubi, jesam, jeo sam… jesam, upravo sam se istezao u sveću…

kako? Ahaa, dobro, znači ne avokado, nego marakuja. Da, dobro, upisaću… znam da imaš

poverenja… ne, ne mogu sad… dobro: bubi u srcu, feng šui u kući… (glasnije) Bubi u srcu,

feng šui u kući.

Vraćaju se Rubeola i Vektor.

VEKTOR: Kako je prošlo?

LEPI: Odlično, bolje nije moglo! Iznajmili smo – bicikl.

RUBEOLA: Bicikl?

LEPI: Tako je, tako je! Nema izduvnih gasova, čuvamo atmosferu, štitimo ozonski omotač,

klijentkinja će biti oduševljena. Uostalom, šta smo rekli?! Je l’ menjamo svet ili ne? Izvršni,

gde smo stigli sa kićenjem svatova?

VEKTOR: Nigde. To je naprosto nemoguće. Vremena je premalo.

Vektor piše na panou – sabira, oduzima i sl.

VEKTOR: Čak i da bude ruzmarin, to bi značilo, u slučaju od 150 zvanica, ukoliko računamo

dan kao 12 do 15 časova sa obaveznim pauzama od po 15 minuta…

Vektoru zvoni telefon. On se javlja, pred svima.

VEKTOR: Izvinite… (telefonira) Da, ja sam… evo bavim se nekom dekoracijom za venčanje

svog prijatelja… da, od prirodnih materijala… da, ruzmarin… da, ide nekako… ne, nisam

sam… javiću ti se.

Lepi sumnjičavo gleda Vektora, pa je ovom neprijatno.

LEPI (sumnjičavo): Gazda baš smara, a? Eee, tako je to u životu – svako ima svoju Sandru.

Nego, taj ruzmarin na špenadlu, sviđa mi se to. (Dobrici) To ima pored da se naseče.

RUBEOLA: Špenadlu da stavite? Mora da se šalite. Pa to zaraza može da bukne ako se neko

ubode.

LEPI: Dobro, špenadle oprati, upisano. Dakle, kićenje rešeno.

Pag

e16

0

RUBEOLA: Ju, pa nećemo valjda i žene da kitimo ruzmarinom?

LEPI: A zašto da ne? Žene su danas jednake muškarcima. Možda čak i jednakije. Žene danas

nose pantalone, one donose odluke, one se pitaju!

RUBEOLA: Naša klijentkinja je vala živ dokaz za to. Onaj njen mučenik ni da se javi, ni da

bekne.

Muk koji prekida Dobrica.

DOBRICA (vikne): Nećemo da kitimo žene ruzmarinom!

LEPI: Dobro, dobro, srediću ja neke ruže preko ovog mog čoveka za limuzinu. Njegova sestra

drži cvećaru u knez Mihajlovoj. A sad, na posao!

Svi izađu, osim Rubeole koji je poslednji za njima. On zastane zato što nešto čuje, okrene se –

pojavljuje se tašta sa blatom na licu.

TAŠTA: Kssss, kssss…

Rubeola prilazi Tašti.

RUBEOLA: Ju, nisam vas prepoznao. Šta vam je to?

TAŠTA: Blato. Iz banje. Kažu eliksir mladosti. Dala bih i vama, ali sviđa mi se što ste

izborani. I Sandra je izborana. Kad smo kod toga, čula sam se sa njom.

RUBEOLA: I?

TAŠTA: Sve ćemo to mi da razbucamo. Nema ona poverenja u ovog. Inače mi ne bi ni tražila

da je redovno izveštavam kako idu stvari.

RUBEOLA: Mislite da ćemo uspeti?

TAŠTA: A za koga me vi smatrate?

RUBEOLA: Za kafe-kuvaricu svakako ne.

TAŠTA: Sviđa mi se što imate loš smisao za humor. I Sandra ga ima.

Tašta vadi papirić i daje Rubeoli. On ga stavlja u džep.

TAŠTA: Biće to naša mala tajna.

Pag

e16

1

Tašta namigne Rubeoli, pa Rubeola namigne tašti. Tašta ode. On gleda u papirić, pa

telefonira.

RUBEOLA (telefonira): Halo, je l’ to Sandra?… Dobar dan, ja sam mnogo sam slušao o

vama i morao sam da vas pozovem. Ukratko, mislim da ste načinili pogrešan izbor i da

zaslužujete mnogo bolje. Odluka je na vama, velika je odluka, vi dobro promislite, vi znate šta

hoćete, imate još malo vremena da se predomislite. Doviđenja.

Rubeola završava razgovor ponosno, pa izvadi ogledalce i gleda se.

RUBEOLA: Izboran, nije nego!

5. scena/5. dan

Lepi, Dobrica i Vektor. Dobrica i Lepi telefoniraju, a Vektor paralelno pleše sa Dobricom –

neku kombinaciju sambe i orjentalnog plesa; Vektor mu broji, mrmljajući manje-više sve

vreme. Dok igraju u nekom trenutku uđe i Tašta džogirajući, uvijena sva u providnu foliju oko

struka i butina, sa onim meračem oko ruke. Prodžogira pored njih ne obrativši pažnju, pa se

vrati džogirajući unazad, vidi ih kako plešu, merač zapišti, ona se preksti, pa samo izađe.

VEKTOR (Dobrici): 1, 2, 3, 2, 2, 3…

LEPI: Halo, da, je l’ to crkva? Ne čujem dobro… kao da ste me stavili na spikerfon…aaa

stavili ste me… a je l’ možete da ga isključite… a, polirate oltar, dobro… sačekaću…

DOBRICA: Dobar dan, treba mi pop za venčanje. Aaa, na odmoru je. Na Maldivima? Lepo.

LEPI: Pitaj je l’ imaju drugog.

DOBRICA: A je l’ imate nekog drugog?… Pa kakve veze ima što drugi radi krštenja, a treći

sahrane, znaju valjda i svadbu da odrade… aha, da se ne mešaju u reon, znam, jasno, ko na

taksi stanici… ne, hvala vam, ništa onda…

LEPI: Da, tu sam… kolika je cena? … a je l’ može neki popust? Prvi brak je, a gde je brak, tu

će doći i dete, a dete to znači uskoro krštenje… Popust samo na sahrane? Pa je l’ vi znate da

vam se to ne isplati – ti ljudi praktično prestaju da budu vaši klijenti, a ovi… (neko mu je

očigledno spustio)

DOBRICA: Da, za venčanje mi treba, da… Kažete može besplatno? A.. Besplatno ako

budemo 1000ti lajk na vašoj fejsuk strani? A koliko imate lajkova do sad?… 3, aha.

LEPI: Je l’ to crkva? … Zatvorena, aha, a ko ste vi? … a vi ste otvorili poslovni prostor tu, da,

da… ne, ne zanima me rentiranje kancelarija… da, znam da je ’ladovina…

Pag

e16

2

DOBRICA: … kako kažete da se zove profil na fejsbuku – glavna crkva ofišl… sa š…

ćirilicom, jasno, da, razmislićemo…

LEPI: A pravoslavci ne mogu u katoličku? Ne, ne, ne zanima me paket usluga… znam da se

promena vere plus venčanje plus gratis krštenje deteta više isplati…

Obojica spuštaju slušalice. Dobrica prestaje da pleše.

DOBRICA: Ovi jedni daju besplatno, ali nam treba 1000 lajkova.

VEKTOR: Da budemo precizni, 997.

DOBRICA: Propao sam.

LEPI: Ne, ne, glavu gore. Ima tu još opcija, ima tu još crkava ili recimo… možda… da

razmislimo o džamiji?

DOBRICA: Lepi, nije mi do šale.

LEPI: Ma kakva šala! Ozbiljno ti pričam. Oni imaju više brakova, više dece, to znači i više

sahrana. Možda je Alah jeftiniji. Uz to vi i tako idete u arapske zemlje, što da ne vidimo.

DOBRICA: Ne, ne. Vektore, počni da lajkuješ glavna crkva ofišl.

VEKTOR: Ali to je 199,4 lajka dnevno, to je nemoguće, nemoguće…

Obojica ga pogledaju.

VEKTOR: Dobro, rešiću te lajkove.

Dobrici zvoni telefon. Vektor seda za laptop i klikće.

LEPI: Pitaj je za Alaha… za ne daj bože.

DOBRICA (telefonira): … Hej, bubi… Kako si rekla? Nećeš ni pušku ni marakuju… Aha,

možda da bude praćka… ništa onda javi kad odlučiš… ne, ne mislim da si neodlučna… ja

neodlučan? … ja nespreman za brak? …

Vektor prestane da klikće.

DOBRICA (nastavlja): …ne znam odakle ti to… da, znam da zaslužuješ najbolje… dobro,

nemoj da vičeš… ne, ne lažem te… valjda imaš poverenja… da, znam da…

Pag

e16

3

Dobrici je očigledno spuštena slušalica. Vektor brzo klikće ponovo.

DOBRICA: Ona zna da sam ja u haosu.

LEPI: Ma odakle bi znala.

DOBRICA: Ne znam, kao da joj je neko dojavio. Gotov sam.

Dolazi Rubeola sa busenima rukole u rukama.

RUBEOLA: Odmah da vam kažem – ruzmarina nema! Sve sam obišao, sve je posečeno, sve,

upao sam i u neke koprive, živ sam se ižario. Ali našao sam nešto najpribližnije, nešto što

najviše liči… rukolu.

DOBRICA: Kuku meni!

RUBEOLA: Ali neprskanu, neprskanu, organsku. Bilo je malo povuci-potegni kad sam je

odnosio, ali nije ni Rubeola od juče, ne, ne, trčao sam ja kros 92.

DOBRICA: Kuku meni! Propali smo.

LEPI(koji je do tad razmišljao): Naprotiv! To je genijalnio!

DOBRICA: Šta je tu genijalno! Ne misliš stvarno da kitimo svatove rukolom?

LEPI(peva): A zašto da ne?!

Rukola? To je izum pravi,

štviše, nadomak smo velikog otkrića,

jer brak – to je konzumacija ljubavi,

pa zašto ga ne početi konzumacijom cvetića?!

DOBRICA: Kuku meni!

LEPI (peva): I zato rukola je rešenje pravo,

to je alternativno, moderno, zdravo,

a ako dobro stavimo prst na čelo

eto nam ga i – predjelo!

DOBRICA: Kuku meni!

LEPI (peva): A za žene onda ruže su pase,

mora biti nešto što svaka žena voli,

Pag

e16

4

isto kao rukola jestivo, razume se,

nešto zdravo, nešto fino, nešto kao – brokoli!

Dobrica se samo uhvati za glavu.

6. scena/6. dan

U stanu je sve puno brokolija i rukole. Dobrica nešto piše po apiru, pa briše i jede rukolu ko

sumanut. Ulazi Lepi.

LEPI: Dobrice, crkva je rešena! Tj. još malo, pa je rešena. Kupili smo – lajkove.

Dobrica ga samo pogleda.

LEPI: Preko indonežanske firme. Za 2 dolara 1000 lajkova. Pa jeftinije nije moglo. Nego,

kako ide zdravica?

Dobrica ga samo pogleda i nastavi da žvaće rukolu.

LEPI: Dobro, dobro, ne pitam ništa. Samo… smanji tu rukolu. Ili smanji spisak zvanica, do

sad si bar troje pojeo.

Dobrica ga opet samo pogleda, pa Lepi ode. Nailazi Rubeola sa nekim trakama za venčanicu.

Tašta proviri.

TAŠTA: Ksss, kssss.

Rubeola shvati da mu Tašta daje znak.

RUBEOLA: Jaoj, zameniče, hajte po venčanicu, da isprobamo nešto.

Dobrica odlazi, ulazi Tašta sa nekim magnetima po sebi.

Pag

e16

5

RUBEOLA: Jako ste snalažljivi.

TAŠTA: Ni vi niste loši.

RUBEOLA: Profesionalna deformacija. A šta vam je to?

TAŠTA: Magneti. Za podmlađivanje.

RUBEOLA: Vi ko da ste rešili da se udajete.

TAŠTA: A zašto da ne? Još TO nisam probala. Samo sam navukla ovu bedu na vrat. Kad smo

kod toga – vi i Sandra?

RUBEOLA: Čuli smo se.

TAŠTA: Rekli ste joj?

RUBEOLA: Da zaslužuje boljeg.

TAŠTA: Sviđa mi se što ste bezdušni. I Sandra je takva. Držim vam pesnice.

RUBEOLA: Hvala vam.

TAŠTA: Hvala vama.

Tašta namigne Rubeoli značajno, pa i on namigne njoj. Vraća se Dobrica u venčanici i

susreće se sa Taštom, koja ga samo pogleda, pa odmahne glavom i ode.

RUBEOLA: Na čemu vi radite?

DOBRICA: Zdravica. Za mladoženju.

RUBEOLA: I to ulazi u cenu?

DOBRICA: Naravno, pa “Ruzmarin” je ozbiljna firma, ceo paket.

Rubeola lažno kine.

RUBEOLA: Molim vas, ako imate maramicu, izgleda da sam alergičan na rukolu.

Dobrica izlazi, Ribeola telefonira.

RUBEOLA (telefonira): Nećeš verovati. Ovi iz “Ruzmarina” pružaju sve usluge, ej, zdravicu

pišu, još samo i prvu bračnu noć da ponude; možda bismo mogli i mi u “Nakončetu” da

počemo to sa zdravicama… dobro, ne moramo… da, znam da sam rekao da su šalabajzeri…

Pag

e16

6

pa naravno da ih ometam – doneo sam rukolu umesto ruzmarina… dobro, znam… znam da si

ti šef… samo kažem…

Dobrica se vraća i daje mu maramicu. Rubeola nastavlja da radi na venčanici koja je na

Dobrici.

RUBEOLA: Dajte, pročitajte mi.

DOBRICA: Pa ne bih baš… nisam završio. Malo sam pod stresom.

RUBEOLA: A ko ne bi bio na vašem mestu – ja se vama divim koliko imate strpljenja za

ovako napornog klijenta. Nego dajte da vam pomognem, ja sam mnogo lepo pisao sastave u

školi. Da čujem.

DOBRUCA: Ne, stvarno, tek sam na početku… Dobro, evo… (čita ravno) I u dobru i u zlu…

RUBEOLA: Dajte, zameniče, to malo izražajnije, gde vam je dikcija… (teatralno)… i u

dobru, i u zlu…

DOBRICA (pokušava tatralno, u sve venčanici): … i u dobru i u zlu…

RUBEOLA: Ne, ne, ne, izražanije… Dobro, razumem, teško je da iskreno čitate tuđa

osećanja, jasno, ništa, da čujem dalje…

DOBRICA: Pa nema dalje. Dotle sam stigao.

RUBEOLA: Odlično. Onda pišite: Uvek si bila tu za mene…

DOBRICA: Pa sad… nije da je uvek bila tu za njega. Znaš, Sandra, klijentkinja, ona je malo,

malo, pa na nekom putu.

RUBEOLA: Ama samo pišite. Od svih predhodnih ti si najbolja…

DOBRICA: Ako ćemo iskreno, ona je, njemu, znaš, takoreći … prva.

RUBEOLA: Ju, šmokljan. Pa je l’ lud da se ženi prvom? Pa taj ni ne zna da može bolje. A ja

se čudim što ne zna sam da napiše šta oseća, mučenik, nego moram ja da mu smišljam.

Sigurno ga je stisla da je ženi, a on ni ne zna da može da kaže ne. Pa meni je tog čoveka žao!

DOBRICA: Izvini, moram do toaleta.

Dobrica izlazi brzo. Na vratima se susreće sa Lepim, koji ulazi sa natpisom “just married”.

LEPI: Šta se ovde desilo?

RUBEOLA: Kreativna blokada. Pa jasno, teško je pisati tuđu zdravicu. Nego, dajte da

završimo to nas dvojica.

LEPI: A ne, ne, to je zamenikov deo posla.Znate, mi se ovde strikto držimo svojih dužnosti,

politika firme.

Pag

e16

7

RUBEOLA: Ma hajte, molim vas, pa napravite ustupak direktore, kad čoveku ne ide. Evo

samo vi pišite, a ja ću da vam diktiram. Dajte neke podatke o mladoženjim prijateljima, kako

ga podržavaju, vole i tako to…Ima sigurno taj čovek neke prijatelje?

LEPI: Naravno, naravno. Ima… ima dva najbolja prijatelja. Jedan ga je čak upoznao sa njom.

A ovaj drugi – ovaj drugi je sjajan tip, tako sposoban, tako vešt, talentovan, a tek što je

zgodan…

RUBEOLA: Odlično. Onda pišite – čak i moji najbolji prijatelji, koji me nikada nisu slagali,

nisu me slagali ni ovaj put…

LEPI: Pa znaš, ovaj jedan ga je malo i slagao. Malo, onako, baš baš malo. Mrvicu. Neke pare

mu nije vratio.

RUBEOLA: Ju, i to mu je najbolji prijatelj? Pa meni je tog čoveka žao! Ništa, pišite za

drugog… Taj drugi ih je upoznao, je l’? Pišite – čak i moj najbolji prijatelj koj nas je upoznao

bio je u pravu kada mi je rekao „budi srećan, ona je ta“.

Lepi staje.

RUBEOLA: Šta je sad? Ni to ne valja?

LEPI: Pa kako bih ti rekao… realno, taj drugi nije bio baš srećan.

RUBEOLA: Jaoj, nemojte samo da mi kažete da je mladoženja preoteo devojku svom

najboljem drugu?

LEPI: Ne, ne, ne… nije preoteo. Taj njegov prijatelj nije nikad bio sa mladom. Uvek je tvrdio

da mu je ona samo drugarica.

RUBEOLA: Nije nego, a mladoženja kao nije provalio da je njegov drugar zaljubljen u svoju

drugaricu. E pa, ako, tako mu i treba. Nek ženi sad beštiju.

LEPI: Ma to je i tako bilo pre 10 godina, nemoj tako…

RUBEOLA: E pa ja stvarno ne znam kako. Ovaj ne zna da kaže da je zaljubljen u svoju

drugaricu, ovaj šmokljan mladoženja baš ga briga za svog prijatelja, a kako i da ga ne bude

briga kad se druži sa ovim drugim koji ga laže i potkrada, sve šljam do šljama.

LEPI: Izvini, moram do toaleta.

Lepi ode, na vratima se susretne sa Vektorom koji ulazi nekim grafikonima. Rubeola

iznervirano piše sam.

VEKTOR: Šta se ovde desilo? Da budemo precizni, dokle ste stigli?

RUBEOLA: Oni su stigli do toaleta, a ja do zdravice. Evo, kako vam se čini?

Pag

e16

8

Vektor uzima papir.

RUBEOLA: Hajde na glas, da čujem jednom lepo. Hajde, ne stidite se…

VEKTOR (čita): Uvek si bila ti u srcu mom, i u dobru i u zlu…

RUBEOLA: Tako, tako… odlično to radite…

VEKTOR: Čak i moj najbolji prijatelj koji nas je upoznao…

RUBEOLA: Što ste stali? Nastavite…

VEKTOR: … bio je upravu kada mi je rekaO…(Vektor je na ivici suza)… budi srećan, ona je

ta.

RUBEOLA: Izvanredno, osećajno, nastavite…

VEKTOR: I zato neka ovaj dan bude najlepši dan početka našeg novog života.

Vektoru krenu suze na oči, Rubeola brizne u plač od oduševljenja.

RUBEOLA: Pa ovo je sjajno, vi ste rođeni glumac.

VEKTOR: Izvini, moram do toaleta.

Vektor otrčava ka vratima, ali tu se susreće sa Dobricom, pa se brzo vrati nazad i udalji se da

ga ne vide u suzama. Rubeola i dalje rida.

DOBRICA: Šta se ovde desilo?

RUBEOLA: Izvršni je pročitao zdravicu. I to kako je pročitao…. 100 puta bolje od vas. Svaki

zarez, svaka emocija, tako je osetio…

VEKTOR: Ama nema tu šta da se oseti, samo sam pročitao ono što je pisalo.

Dok Rubeola nastavlja da trtlja cmizdreći u zanosu, a Dobrica biva sve pokunjeniji, Vektoru

zvoni telefon, pa se odalji da ga ne bi čuli.

VEKTOR (telefonira, šmrkćući i dalje): Halo… ne, ne plačem… da, dišem… da, mislim na

okean… ne, sve vreme ti pričam da je 10 dana malo… ne, ne znam da li će stići na vreme…

da, prijatelji smo…

Pag

e16

9

Vektor se opet rasplače. Ulazi Lepi sa nekim komadima čaršava, vidi Dobricu koji se umusio,

Vektora koji šmrca sa telefonom u rukama i Rubeolu koji rida.

LEPI: Šta se ovde desilo?

Rubeola taman da izusti, ova dvojica ga prekinu.

VEKTOR I DOBRICA: Ništa.

LEPI: Onda, šta ste stali ko dve neveste. (pogleda Dobricu u venčanici). Dobro, jedna nevesta

i jedan koji bi mogao da stavi telefon u džep, pa da nastavimo.

VEKTOR (vraćajući telefon u džep): Da, da, evo, nego zvao me je… gazda.

Vektor se rasplače opet.

LEPI: Gazda, a? Neće valjda gazda da nas omete u dekoraciji stolova?

Lepi ga sumnjičavo gleda. Pa mu tutne komad čaršava u ruke.

VEKTOR (brzo se pribere): Ne, ne, to je rešeno, to je rešeno.

Vektor pokazuje grafikone, istovremeno praveći labuda od komada koji mu je dao Lepi. Pa

onda uzme i Dobrica kad vidi da Vektor to radi. Dok prave, kao da se takmiče.

VEKTOR: Ovaj grafikon ovde pokazuje labuda, jer ćemo stolove dekorisati labudovima.

Dakle, silom pritiska od 122 paskala gura se ovaj jedan kraj, pa se presavije, pa podvuče,

onda se odvoji …

Vektor i Dobrica završavaju sa salvetama – Vektor je napravio labuda, a Dobrica ništa.

DOBRICA: A što baš labud? Što ne pravimo ružu, na primer?

VEKTOR: Pa koliko znam, klijentkinja voli priču „Ružno pače“, zato sam mislio labuda…

DOBRICA: Koliko ja znam, ona voli “Trnovu ružicu”, tako da sam ja za ružu.

Pag

e17

0

VEKTOR: Da budemo precizni, voli i „Trnovu ružicu“, ali joj je omiljeno „Ružno pače“ jer

ono izraste u predivnog labuda.

DOBRICA: Ali u labuda izraste samo od sebe. A u „Trnovoj ružici“ se ona probudi zbog

poljubca prave ljubavi.

VEKTOR: Ali „Ružno pače“ voli jer se uvek osećala drugačijom.

DOBRICA: E pa „Trnovu ružicu“ voli zbog princa!

Muk. Vektor se rasplače.

7. scena/7. dan

Dobrica, Lepi, Vektor. Lepi gleda to do listu. Venčanica je gotova, sve je prepuno labudova i

ruža od salveta, brokolija i rukole, tu je i natpis “just married”.

LEPI: Venčanica, prevoz, burme, dekoracija – šti-kli-ra-no. Običaji s puškom?

DOBRICA: Avokado ili rukola.

LEPI: Kako misliš da pogodiš rukolu puškom?

DOBRICA: Ne mislim.

LEPI: Dobro, da vidimo dalje – torta.

Vektor vadi tlocrt torte.

VEKTOR (samo kratko): Od lešnika.

Rubeola ulazi sa nekom vrećom koju daje Lepom.

RUBEOLA: Organskih!

VEKTOR I DOBRICA: Svideće joj se.

Neprijatna tišina, koju prekida Lepi.

LEPI: Nego da vidimo kako ćemo da rešimo muziku. Ko zna šta da svira?

Pag

e17

1

DOBRICA: Misliš da mi sviramo?

LEPI: Samo prvu pesmu, posle ide winamp lista. Izričit zahtev klijentkinje. (Dobrici) Nisam

dogovorio bend, momci su alergični na lešnike. (ostalima) Onda, ko šta svira?

VEKTOR: Ja umem po malo gitaru. I harmoniku.

RUBEOLA: Ja bubanj i harfu.

LEPI: Odlično, bravo. Pošto ovde imamo upravo… (Lepi vadi instrumente – i on je

zatečen)… daire, mandolinu i didžiridu.

VEKTOR: Ja ću didžiridu.

Dobrici zvoni telefon, on se javlja dalje od njih.

DOBRICA (telefonira): Halo bubi… ne, ne, ne, sve ide kako treba… sve je spremno, ama ne

lažem te… šta?… ne misliš to ozbiljno!… ali bubi, ja…

Dobrica se vraća bled ko krpa.

DOBRICA: Sandra je.

LEPI: Je l’ spava ta žena nekad?!

DOBRICA: Ne spava. Traži nakonče.

RUBEOLA: Prelazi iz “Ruzmarina” u “Nakonče”?!

DOBRICA: Ne, traži pravo nakonče.

RUBEOLA: Šta?

VEKTOR: Nakonče – dete iz muške porodice koje na svadbama služi…

LEPI: Da se baca u vis, znamo. Dobro, šta si se prepao, naćićemo nakonče. Ima Džomla 6

komada.

DOBRICA: I beduina.

SVI: Šta?

DOBRICA: Sandra traži nakonče i beduina.

LEPI: Kakvog bre sad beduina?

VEKTOR: Verovatno nekog običnog. Beudini su nomadska arapska grupa, koja…

LEPI: Ama znam šta je beduin. Od kud nam sad beduin?!

Pag

e17

2

DOBRICA: Ne znam, ne znam. Kaže, to je hit u arapskim zemljama. Valjda hoće da

impresionira šefove u novoj firmi! Kaže hoće da tradicija i trendovi budu rame uz rame.

LEPI: I to bukvalno, kako vidim.

DOBRICA: Rekla mi je, ako ja ne shvatam širinu njenog uma, da možda zaslužuje nekoga ko

shvata. Možda je već i našla drugog.

VEKTOR: Ma ne misli ona to, veruj mi. Ona se odlučila za tebe. (patetično) I tu odluku ne

može ni jedan drugi da poništi.

LEPI: Tako je, tako je, verovatno je mislila više onako… figurativno.

DOBRICA: Ne znam, ništa ne znam.

RUBEOLA: Ama slušajte, zameniče, glavu gore. Ako hoće da nađe boljeg organizatora, neka

nađe. Jedan klijent, gore dole, neće firma propasti zbog jednog klijenta. Posao ko posao.

DOBRICA: Ne, ne razumeš, ovo je više od posla. Ovo je život… ona je…

RUBEOLA: Ona je jedna hladna kučka koja misli da sve može da vrti oko prsta, uključujući i

onog mučenika koji će je oženiti, eto šta je.

LEPI: Dobro je, Rubeola, dobro je.

RUBEOLA: Nije dobro. Ovaj čovek ovde se toliko posvetio svom poslu, toliko se dao za ovu

svadbu, ja to u životu nisam video i da imam kapu, sad bih mu je skinuo, ali je nemam. A ona

je bila užasan klijent. Pa neka ide. A sad me izvinite, moram da pozovem mamu.

Rubeola se odvaja na stranu.

RUBEOLA (telefonira): Da, ja sam, ko bi bio?! Izgleda da ćeš dobiti svoju klijentkinju. I da

znaš – mogla bi malo da se ugledaš na „Ruzmarin“ – takva posvećenost, takve ljudine. Ti se

odnose bolje prema volonterima nego ti prema glavnom organizatoru! I ovo je poslednji put

da obavljam ove prljave poslove za tebe, da se ovako prerušavam …

Rubeoli sine ideja, spušta slušalicu i brzo se vraća.

RUBEOLA: Pa znam šta ćemo! Da se neko preruši.

LEPI: Odlično, bravo, Rubeola!

DOBRICA: Ma vi ste ludi. To je nemoguće!

LEPI: Evo ga ovaj, kao da slušam izvršnog! Ništa nije nemoguće. Samo treba da vidimo ko

najviše liči na beudina!

Pag

e17

3

Nailazi Tašta koja je sva crvena u licu, kao neki osip. Gestikulira Rubeoli. Svi je gledaju i

misle isto. Domunđavaju se da ona ne čuje.

RUBEOLA: Je l’ vi mislite isto što i ja?

DOBRICA: Šta ima veze šta mi mislimo, kad je nikada nećemo ubediti.

RUBEOLA: Kafe-kuvaricu? Ništa lakše.

LEPI: Jedino ako ti hoćeš da pričaš sa njom. Izgleda da je bacila oko na tebe.

RUBEOLA: Samo me gledajte.

Rubeola prilazi Tašti.

RUBEOLA: Nešto mi izgledate sparušeno danas. Jeste li dobro spavali?

TAŠTA: To je od maski za lice. Proklete nus pojave.

RUBEOLA: Znate kako se kaže? Klin se klinom izbija.

TAŠTA: Mislite?

RUBEOLA: Znam za jednu odličnu masku, potiče od beduina. Znate kako njihove žene imaju

odličnu kožu. I nije to za lice, to je za celo telo, znate. Samo dugo se drži, morali biste i na

svadbi. Ali zato posle terapije – pa izgledali biste mlađe i od mlade.

TAŠTA: Odmah mi nabavite 6 komada. Je l’ možete?

RUBEOLA: A za šta me vi smatrate?

TAŠTA: Za svog budućeg zeta svakako.

RUBEOLA: Sviđa mi se što imate loš smisao za humor. I ja ga imam.

TAŠTA: Onda smo se dogovorili.

RUBEOLA: Biće to naša mala tajna.

Ovaj put Rubeola namigne Tašti, ona se malo zbuni, pa i ona njemu namigne i ode. Rubeola

se vraća kod ostalih pobedonosno.

RUBEOLA: Stvar rešena!

DOBRICA: Kuku meni!

LEPI: Lažeš da si je ubedio! Pa bravo, to je sjajno!

RUBEOLA: Nisam joj baš rekao celu istinu, naravno.

Pag

e17

4

LEPI: Onda još samo pop da se javi i sve je sko-cka-no! (Dobrici) Pa je l’ ti pričam da će sve

biti dobro. (Lepom na kratko zazvoni telefon, kao da ga neko cimne.) Bingo, evo je crkva.

(Lepi zove telefonom.) Halo, glavna crkva ofišl. Da, shvatio sam da nemate kredita.

Pretpostavljam da mi javljate za gratis venčanje?… Šta? Ama stanite, ništa vas ne razumem –

šta se mene tiče što pop ima zabranu za izlazak iz zemlje?!… Kako? Ako je 1000ti lajk poslat

iz Indonezije venčanje mora da bude u Indoneziji? Ne, ne, ne, niste nam tako rekli! Niste

nam…

Lepom je pop očigledno spustio. Dobrica ustane. Lepi mu prilazi.

LEPI: Ne, ne, slušaj me, sve će na kraju biti dobro, a ako nije dobro, to samo znači da nije

kraj. (ostalima) Idemo, idemo dalje, glave gore, menjamo svet!

Niko ne reaguje na euforiju Lepog. Svi ga gledaju potišteno. Dobrica počinje da peva svoju

tugovanku; na ubeđivanje Lepog Rubeola i Vektor počnu da drndaju po instrumentima,

raštimovano i nikako, baš u skladu sa atmosferom.

DOBRICA (peva): Kad sve se raspada gde da nađem utehu

ko svadba košmar sprema se i ja sam tu

mnogo laži, zaslužujem li uopšte pravdu

sve je propalo, o didžiridu!

VEKTOR: Didžiridu!

DOBRICA (peva): Da li da zaigram sad na istinu

da li da priznam svoju patnju svu

možda ja i nisam za nju

o sve je propalo, didžiridu…

Mrak. Iz mraka se samo čuje Vektorovo:

VEKTOR: Didžiriduuuu!

8. scena/8. dan

Na sceni je Dobrica u venčanici, domunđava se sa Lepim, dok iza Vektor nekoga prerušava u

Popa.

Pag

e17

5

LEPI: Je l’ sam ti rekao da ćemo da rešimo?!

DOBRICA: Tebi je ovo rešenje?? Ne, ne, ne, ti si lud, provaliće. Ne, ne, priznaću joj sve, pa

makar mi to bilo poslednje.

LEPI: Alo, Dobrice, neću da slušam te gluposti.

DOBRICA: Ali vidi kako je crn.

LEPI: Ama, gledaj širu sliku – ona se sad u Emiratima navikla na tamnopute ljude, ovaj će da

joj izgleda skoro kao… kao albino. (ostalima) Da vidimo!

Okreće se Ciga – prerušen u improvizovani kostim Popa.

CIGA: E sve sam u dživotu bio. Al pop nikad.

LEPI: Eto, to je iskustvo, dragoceno iskustvo. Samo, znaš šta smo se dogovorili pred

Rubeolom?

CIGA: Pravim se lud. Ničta ne znam ko je mladodženja.

LEPI: A za uzvrat lešnici u kesicu.

CIGA: U kesu.

LEPI: Dobro, u kesu.

CIGA: Onu iz Idee od 9 dinara.

LEPI: Dobro, da, dogovor.

Dolazi Rubeola razdragan sa nekim detaljima za popa.

RUBEOLA: Pa direktore, ovo je sjajno, ja sam oduševljen kako se vi podvučete klijentkinji sa

ovim konceptom!

LEPI: Tako je, tako je! Ako je brak maskenbal, onda zašto da i pop ne bude maskiran!?

RUBEOLA: Pa genijalno, genijalno!

LEPI: Onda, da probamo.

CIGA: Da probamo. Ti si znači mlada, a ko je mladodženja?

DOBRICA: Ja ću biti i mladoženja.

CIGA: Ne modže, ču se zbunim. (Vektoru) Evo modže ovaj ucveljeni.

Pag

e17

6

Vektoru je neprijatno, ali staje do Dobrice. A Rubeola i Lepi staju iza njih, kao kumovi. U tom

trenutku nailazi Tašta, maskirana u beduina. Ovi se zbune, a Rubeola se oduševi kad je vidi.

RUBEOLA: Ta pridružite nam se slobodno! Pa i vi ste deo ove svadbe.

Lepi, Dobrica i Vektor ga odgovaraju, ali on je u fazonu „ma šta vam je“. Tašta prilazi, malo

joj je neprijatno. Ciga je merka.

TAŠTA: A šta vi radite ovde?

DOBRICA: Pop je hteo da probamo za venčanje. Ali pošto Sandra nije tu…

CIGA: Modžda biste vi mogli da budete mlada?

RUBEOLA (tašti): Je l’ sam vam rekao da je maska čudo.

TAŠTA: Ja? Ja… (pogleda Dobricu)… vidim da već imate mladu. RUBEOLA: Pa vi onda

budite njena majka, zašto da ne?!

LEPI: Odlična ideja, odlična!

TAŠTA (Rubeoli): Je l’ se i vama čini da je pop crn ko ciganin?

RUBEOLA: On… nije odavde.

TAŠTA: Aaaa, zato čudno priča.

RUBEOLA: Da, da, došao je iz… Bahreina.

RUBEOLA: Opa, stranac. Volim ja te egzotične.

LEPI: Da počnemo onda!

CIGA: Da li ti, mlada Sandra, uzimač ovog čoveka za svog mudža daga volič za zauvek?

DOBRICA: Da.

Rubeola tapše.

CIGA: Da li ti mladodženja uzimač ovu mladu Sandru da je volič za zauvek?

Pauza.

VEKTOR (sa knedlom u grlu): Da.

Pag

e17

7

Rubeola tapše.

CIGA: Je l’ ima neko nečto da kadže da se protivi ovom venčanju il da čuti zauvek?

Vektor zajeca.

TAŠTA: Imala bih ja štošta da kažem, al ćutim!

RUBEOLA (smeje se): Pa vi ste sjajni! Rođena glumica!

CIGA: Onda vas proglačavam mudžem i ženom. Modžete da poljubite mladu.

Vektor zatvori oči i poljubu Dobricu zanosno, ovaj se izvlači iz poljupca, Rubeola ih ljubi,

čestita im.

LEPI: Odlično, odlično! A sada – vreme je za prvi ples mladenaca.

RUBEOLA (Lepom): I časove im dajete? Pa to je sjajno! Pa vi ste genijalni!

Lepi pokazuje Vektoru i Dobrici da je podijum njihov, Vektor i Dobrica u venčanici nevoljno

počinju da plešu. Tašta hoće da ode, ali je Ciga uzme da pleše i ona. Rubeola se kikoće od

miline, zvoni mu telefon, on se odalji i javlja smejući se i dalje.

RUBEOLA (telefonira): Ja sam… ne, ne smejem se tebi…

LEPI (peva): Sve polako ide…

DOBRICA (peva): Polako se i rasklapa…

LEPI (peva): Sve po malo ide…

DOBRICA(peva): Po malo se i raspada…

RUBEOLA (telefonira): Ne, ne smejem se tebi, ovi iz “Ruzmarina” su smešni…

LEPI (peva): Ko bi reko šta sve može

pomoću štapa i kanapa…

RUBEOLA (telefonira): Ko bi reko, o moj bože…

LEPI (peva): Da se sve tako sklapa!

Pag

e17

8

DOBICA I VEKTOR (pevaju): I rasklapa….

RUBEOLA (telefonira): Ne, ne, nisam se sprijateljio sa konkurentima…

LEPI (peva): Ko bi reko da se može

zadovoljiti ta mlada…

RUBEOLA (poklopi slušalicu rukom, pa zapeva ka njima): …ko bi reko, o moj bože!

LEPI (peva): Da na korak smo od sklada!

DOBRICA (peva): I raspadaa…

RUBEOLA (telefonira): E, znaš šta? Moram da idem nešto da… (odlučno) da plešem!

Rubeola spusti odlučno slušalicu i pridruži im se u plesu.

LEPI (peva): Ko bi reko da se može

samo uz pomoć rada…

RUBEOLA (peva): Ko bi reko o moj bože?

LEPI (peva): …Da smo dovde stigli do sada.

VEKTOR I DOBRICA (peva): Do raspadaaa…

LEPI (peva): Jer po malo sve se niže!

RUBEOLA (peva): Jer polako mi smo klapa!

LEPI (peva): Jer po malo sve smo bliže!

LEPI I RUBEOLA (peva): Jer polako sve se sklapa!

Svi se raziđu sa scene. Vektor ostaje sam jer mu zvoni telefon.

VEKTOR (telefonira): Da, ja sam… ne, mislio sam, pošto se ne javljaš, da ti više ne trebaju

moje dojave… aha, razmišljala si dosta… da, znam da nemaš poverenja u njega… da, imaćeš

svoju svadbu… dobro, prelazim na bekap plan.

9. scena/9. dan

Vektor je sam na sceni, gleda ima li koga. Pa uzima telefon da pozove. Dok priča šeta, pa

izlazi sa scene, a kad god izađe, uđe Rubeola, tako da se ni jednog trenutka ne sretnu i

nemaju pojma da pričaju jedan sa drugim.

Pag

e17

9

VEKTOR: Halo, dobar dan. Je l’ to agencija „Nakonče“? Hteo bih da zakažem venčanje. Za

dva dana. Na ime Sandra.

RUBEOLA: Sandra? A zar to venčanje nije zakazano u agenciji “Ruzmarin”?

VEKTOR: Jeste, da, ali ona nema poverenja u njih, a htela bi da bude sigurna. Da budemo

precizni, verovatno će im otkazati.

RUBEOLA: Ama jeste li sigurni? Ja mislim da stvari sasvim dobro idu, koliko sam ja upućen,

oni rade punom parom…Momci iz „Ruzmarina“ su vrlo temeljni i vrlo kreativni, kako čujem,

prave ljudine. Ja sam siguran da će oni odgovoriti na sve zahteve…

VEKTOR: Ne znam, ja samo prenosim informacije i uostalom – odakle vi toliko znate o

„Ruzmarinu“?

Rubeola i Vektor se sada sretnu na sceni. Ugledaju jedan drugog sa telefonima.

VEKTOR I RUBEOLA (na telefone): Samo trenutak.

Spuštaju telefone, pokriju ih rukom.

VEKTOR (Rubeoli): Gazda.

RUBEOLA (Vektoru): Mama.

Pa nastavljaju da pričaju svako u svom uglu scene tiho, i dalje ne kapirajući da pričaju jedan

sa drugim.

RUBEOLA: Izvinite, moram tiho, ovo su poverljive informacije.

VEKTOR: Slažem se, bićemo tihi. Ne rekoste mi odakle znate toliko o „Ruzmarinu“?

RUBEOLA: A vi meni ne rekoste sa kim ja razgovaram?

VEKTOR: Razgovarate sa mnom.

RUBEOLA: Jasno mi je, da, ali ko ste vi?

VEKTOR: Ja? Ja sam… ja sam… (Vektor je na ivici suza) … njen suprug.

RUBEOLA: Aaa, vi ste mladoženja. Jaoj, tako mi je drago da vas čujem, ne možete ni da

zamislite. Skoro da imam osećaj kao da vas već znam. Mada, i zvučite mi poznato…

VEKTOR: Da, da, hvala vam. U svakom slučaju, poslaću vam šta treba.

Pag

e18

0

Vektor brzo spušta uplakan i ode, Rubeola opet telefonira

RUBEOLA: Dobila si šta si htela. A sad ćeš i dobiti moj otkaz! Da, dobro si čula! … E pa

možda i planiram da se zaposlim u “Ruzmarinu”, šta se to tebe tiče?!… Šta?… nemoj da si

pokušala da im kažeš! Nemoj da si…

Rubeoli je neko spustio slušalicu, pa on brzo otrči. Vektor se brzo vraća nazad, hodajući

natraške i brišući suze, jer Lepi ide ispred njega, sabijajući mu prostor.

LEPI: Da čujem. Sa kim si pričao i zbog koga si plakao?

VEKTOR. Gazda, traži…

LEPI: Gazda nije nego, gazda se baš pojavio kad se pojavila svadba.

VEKTOR: Jeste.

LEPI: I baš ti je dao rok od 10 dana koliko je i svadba.

VEKTOR: Jeste.

LEPI: I baš je nekako Sandra znala sve vreme da je ovde haos.

VEKTOR: Jeste.

LEPI: I baš je neko Sandri uvrteo u glavu da zaslužuje nekog boljeg.

VEKTOR: E to nije!

Vektor shvata da se ispalio.

VEKTOR: Dobro, nema gazde, jesi srećan? Ali nemoj ni ti meni reći da nema lešnika?

LEPI: Šta?

VEKTOR: Prvo kažeš da lešnici nisu stigli, onda odjednom eto lešnika na sve strane. Da

budem precizan – lažeš.

LEPI: Ne znam o čemu pričaš.

VEKTOR: Pa znaš valjda da sabereš 2 i 2. I da, to je 4. Da budemo precizni, mislim da su ti

lešnici stigli, a da ipak nisi hteo da vratiš Dobrici dug. Uz to si razmišljao, tu je tetka iz

Nemačke, sestričina iz Beča, svadba sebe isplati, biće tu još novca za pozajmice od Dobrice…

LEPI: Ama stišaj glas. To sam hteo na početku. I jeste, lešnici su stigli, ali sam hteo da ih

obrnem.

Pag

e18

1

VEKTOR: Pa si hteo da ih obrneš preko svadbe svog prijatelja?

LEPI: A ti si hteo da obrneš mladu svog prijatelja!

VEKTOR: Sandra je moja prijateljica. (Vektor je opet na ivici suza.) Ali da znaš, ovaj put

nisam pričao sa njom, nego sa “Nakončetom”.

LEPI: E, bolje ti ide ova priča sa gazdom.

VEKTOR: Ama, ne sa detetom, nego sa agencijom. Sandra mi je rekla da joj javljam kako

ide, da bih, ako ne ide, zakazao drugu agenciju. I eto, zakazao sam je. Njih dvoje će se uzeti,

svadbe će biti, Dobrica će opet imati pare da ti zajmi za lešnike…

LEPI: Ama jebali te lešnici, ne radi se o lešnicima nego o tome da Dobrica misli da ona

konačno ima poverenja u njega. A ona ima u tebe.

Nailazi Dobrica da nekim papirima u rukama.

DOBRICA: Šta se ovde desilo?

LEPI I VEKTOR: Ništa.

LEPI: Čekiramo šta je još ostalo da se uradi. Nego, kako si ti?

DOBRICA: Odlično. Sve ovo me je toliko trglo, nekako… shvatio sam da je sve moguće. I

zato, posle 300 mejlova i 14 skajp poziva sa 10 zemalja, našao sam pravog beduina, stiže

sutra direktno iz Omana.

LEPI I VEKTOR: Šta?

DOBIRCA: Razmišljao sam mnogo.

(peva) Sandra jeste zahtevna i nemoguće traži,

nikad neće da me čuje, ni kad kaže “kaži”,

Sandra me ponižava, i stalno teroriše,

zapitkuje, kontroliše, i ne poštuje odviše,

i misli da sam nesposoban, i tera me da dišem,

misli da sam beskoristan, i muškosti lišen,

i podseća me kako je moj život baš mizeran,

i podseća me da sam ja čovek jedan bedan,

i da sam gnjida koja živi na njen račun stalno,

zadnji put je bilo lepo – ne sećam se, davno.

I zašto onda s njom sam, kad steže mi obruč

i konačno shvatio sam – poverenje je ključ!

Pag

e18

2

LEPI I VEKTOR: Poverenje?

DOBRICA: Da, poverenje. Poverenje koje ona ima u mene, poverenje sa kojim mi je ostavila

da konačno ja nešto napravim, da organizujem naše venčanje – baš to poverenje, to potire sve

ostalo. I zato ne smem da je izneverim. Ako već nema pravog popa, imaće pravog beduina.

Lepom i Vektoru je neprijatno, oborili poglede.

DOBRICA: Imam još samo malo do cilja i sad računam na vas više nego ikad, jer ste pravi

prijatelji i hvala vam zbog toga.

Lepom i Vektoru je još neprijatnije. Nailazi Rubeola spreman za odlazak.

RUBEOLA: Ja… ja bih morao da krenem.

LEPI: Od kud to?

DOBRICA: Šta se desilo?

VEKTOR: Je l’ mama dobro?

RUBEOLA: Nikad bolje.

DOBRICA: Jesmo li mi nešto…

RUBEOLA: Ne, ne, ja prosto nisam ono što mislite.

LEPI: I nisi, Rubeola, nisi. Ti si mnogo više, mnogo više od volontera. Ti si praktično…

radnik meseca. Prijatelj.

RUBEOLA: Ne, ne, ne shvatate, ja sam ovde bio zbog posla.

LEPI: I biće posla, ti si odličan radnik, požrtvovan, sjajan!

RUBEOLA: Ne, ne…Direktore, zameniče, izvršni…

LEPI: Ama pusti sad titule, titule su obmana.

RUBEOLA: Upravo se o obmani i radi.

Lepi, Dobrica i Vektor se pogledaju.

DOBRICA: Ti… znaš?

RUBEOLA: Znam.

Pag

e18

3

Dramska pauza. Svi se gledaju.

LEPI: Probaj da nas shvatiš, mi smo planirali da ti kažemo…

RUBEOLa: Ne, trebalo je ja vama da kažem kad sam saznao, i tako sam saznao pre vas.

DOBRICA: Kako… šta si saznao pre nas?

RUBEOLA: Pa to – da svadbe neće biti!

SVI: Šta?

Ulazi Tašta sva zajapurena i razmrljana po licu, taman na vreme da je čula Rubeolinu

poslednju repliku.

TAŠTA: To!

Svi pogledaju u Taštu.

RUBEOLA: To pokušavam da vam kažem sve vreme. Ja sam bio poslat ovde da raskrinkam

vašu agenciju.

TAŠTA: Kakvu sad agenciju?!

RUBEOLA: Pa „Ruzmarin“.

DOBRICA: Ali nema agencije. Zar nisi sad rekao da znaš?!

RUBEOLA: Radite na crno?

DOBRICA: Ma ne.

RUBEOLA: Zatvarate?

LEPI: Ama ne postojimo. Spremamo svadbu prijatelju.

VEKTOR (na ivici suza): Prijateljici.

RUBEOLA: E u tom slučaju, prijateljica vas je zajebala.

TAŠTA: I našla je drugog!

VEKTOR (Rubeoli): Odakle ti to znaš?

TAŠTA: On je taj drugi.

DOBRICA: Znao sam da ima drugog.

LEPI: Ama drugog organizatora!

Pag

e18

4

DOBRICA i TAŠTA: Šta?

Tašta padne u nesvest. Od tad Tašta uglavnom dolazi sebi i iznova pada u nesvest. Ovaj put

oni ne primate.

RUBEOLA: Da, ja sam organizator iz „Nakončeta“. Njen muž me je zvao i zakazao.

Vektor obori pogled, a Lepi pogleda u Dobricu.

RUBEOLA (Dobrici): Sa tobom sam pričao?

VEKTOR: Sa mnom si pričao.

RUBEOLA (Vektoru): Znači ti si njen muž?

Tašta, koja je taman došla sebi, padne opet u nesvest.

TAŠTA: Doktora!

DOBRICA: Brzo, doktore!

RUBEOLA: Ali ja nisam doktor!

LEPI: Ni mi nismo agencija!

VEKTOR: Ni ja nisam mladženja!

DOBRICA: Ja sam mladoženja!

RUBEOLA: Ja sam agencija!

TAŠTA (u ropcu): Ja sam tašta!

RUBEOLA (Dobrici): Čekaj, ti si pričao sa svojom ženom, a ne sa klijentom?

DOBRICA(Vektoru): A ti si pričao sa Sandrom, a ne sa gazdom?

VEKTOR (Rubeoli): A ti si pričao sa “Nakončetom”, a ne sa mamom?

RUBEOLA: To je jedno te isto, mama drži “Nakonče”, porodični biznis.

LEPI: Dobro, dobro, smirite se, gledajmo širu sliku…

VEKTOR (Lepom): Ma prestani više da se praviš da si Dalaj Lama! I ti si pričao da nema

lešnika.

DOBRICA: Ima lešnika?

Pag

e18

5

TAŠTA: Lešnika?

LEPI: Više ih nema… figurativno… ih nema.

Tašta opet padne. Dobrica nasrne na Lepog.

DOBRICA: Figurativno? Figurativno?

LEPI: Čekaj, čekaj, dobro. Gledaj širu sliku – ja sam ih i tako sve razdelio za tvoju svadbu, to

je kao da sam vratio dug.

DOBRICA: E sad ću ja da ti pokažem kako se vraća dug!

Nasrne na Lepog još jače. Vektor pokuša da ih rastavi.

VEKTOR: Čekaj, Dobrice, ubićeš čoveka.

DOBRICA: Ne, ne, (imitirajući Vektora) da budemo precizni, ubiću dva čoveka!

Dobrica sad nasrne i na Vektora, pa se sva trojica čupaju i mlate rukama, kao žene kad se

tuku.

VEKTOR: Čekaj, stani, Dobrice, Sandra me je samo zamolila da joj javljam šta se dešava.

DOBRICA: Pa si me ti brže-bolje ocinkario.

VEKTOR: Ne, samo sam zakazao drugu agenciju za svaki slučaj!

DOBRICA: Misliš za svaki slučaj – ako ja ne uspem! E vala u ovome ću da uspem!

Dobrica ih obojicu davi. A i oni njega, pa se tako dave u krug.

RUBEOLA: Aaaa… sad mi je jasno. Ti si onaj što je ostao dužan.

A ti si onaj što je zaljubljen u svoju drugaricu. A ti si onaj što kao to nije provalio.

Njih trojica prestaju da se tuku i samo pokunjeno gledaju u pod, tako raščupani i zajapureni.

Pag

e18

6

RUBEOLA: Onda, ako si ti njen muž, a ne organizator, onda sam je ja ubeđivao da nađe

boljeg… od tebe.

VEKTOR: Ja joj to nikad nisam rekao.

DOBRICA: Ali si svejedno pričao sa njom.

RUBEOLA: A što je zvala baš njega?

LEPI: Zato što u njega ima poverenja.

RUBEOLA: Ah, razumem. A u njega nema….

Svi ćute, neprijatna tišina, koju prekida zvono Dobričinog telefona. Niko se ne hvata za

telefon. Rubeola uzima telefon i daje Dobrici, on odbija, pa Vektoru, i on odbija, pa Lepom, i

on odbija, pa Tašti, ona padne opet u nesvest. Taman da krene da se javi, Dobrica istupa i

odlučno uzima telefon.

DOBRICA: Ja ću ovo da rešim. (telefonira i peva) Halo, Sandra, je l’ dišeš?

Dišeš.

Je l’ to do listu pišeš?

Pišeš.

Jel si organsku hranu jela?

Jela.

Je l’ si u turski sed sela?

Sela.

Je l’ misliš sad na okean?

Misliš.

Je l’ si pozdravila sunce ovaj dan?

Jesi.

Je l’ si stala sad u sveću?

Stala.

Je l’ hoćeš da te ženim?

Hoćeš.

E pa ja neću!

Tašta opet padne.

Pag

e18

7

DOBRICA (peva dok telefonira):

Neću da te ženim, pa nek grmi i seva,

jer ljubav se neguje, a ne podrazumeva,

neću da te ženim jer ljubav se to ne zove

kad nekome naređuješ i staviš mu okove,

neću da te ženim…

TAŠTA: Šta ovaj kenja?

DOBRICA (peva): Neću da te ženim jer nemaš poverenja.

Tašta opet padne.

DOBRICA (nastavlja): Neću da te ženim i trpim život ceo

to je MOJA odluka i SAM sam je doneo!

Dobrica neko vreme sluša šta mu Sandra priča – njegov izraz lica se menja od pobedničkog

do preplašenog.

DOBRICA (telefonira): ŠtA? Ali odakle mi…

Dobrica pokrije rukom slušalicu, pa se obraća ostalima.

DOBRICA: Kaže da je već uplatila „Nakončetu“ i da svadbe mora biti ili da moramo da joj

vratimo pare.

LEPI: Šta?

Dobrica baci telefon Lepom, sve izgleda kao da se igraju “vrućih krompirića”.

DOBRICA: Šta šta? Ti ovo rešavaj, i tako si mi dužan.

Lepi baca telefon Rubeoli.

Pag

e18

8

LEPI: Ti ovo rešavaj, ti radiš za “Nakonče”.

Rubeola baca telefon Vektoru.

RUBEOLA: Ti ovo rešavaj, ti si zakazao.

Vektor baca telefon Dobrici.

VEKTOR: Ti ovo rešavaj, izabrala je tebe.

Dobrica gleda u telefon, pa u Vektora. A onda mu daje telefon.

DOBRICA (patetično): Ali ti biraš nju. A ti se pitaš!

Svi gurkaju Vektora da uzme telefon.

VEKTOR: Ne, ne, ja ne mogu… ja… ja….

Vektoru maltene uguraju ruke u telefon.

VEKTOR (telefonira): Halo, Sandra, Vektor je. Hteo sam da ti kažem tj. da te pitam, hoću

reći teorijski… da li želiš da se da se udaš za mene?

Vektor neko vreme sluša šta mu Sandra priča – njegov izraz lica se menja, pa pokrije rukom

slušalicu i se obraća ostalima.

VEKTOR: Kaže da smo mi samo prijatelji i da je htela mene, izabrala bi mene još pre 10

godina.

DOBRICA (uspaničeno): Pa šta ćemo sad da radimo?! Neko mora da je oženi! Odakle nam

pare?!

Pag

e18

9

Vektor i Dobrica pogledaju u Lepog.

LEPI: E, e, eee, čekajte, čekajte…

Vektor i Dobrica guraju Lepom telefon u ruke. Tašta se samo nakašlje. Oni se okrenu ka njoj.

TAŠTA: Kad biste mućnuli tim svojim tintarama, shvatili biste da je rekla da svadbe mora

biti, a ne da mora da se uda. To znači da ne morate da tragate za mladoženjom, već za…

mladom.

Svi gledaju u Taštu.

DOBRICA: A vi biste…

TAŠTA: A zašto da ne?! Šta to meni fali?

DOBRICA: Ali čekajte, sa kim…

Svi pogledaju u Rubeolu. Rubeola gestikulira da on nema veze sa tim.

TAŠTA: Ne mislite valjda da sam sa ovim izboranim?!

Izlazi Ciga u kostimu Popa od juče, malo raspojasan, kao da je tu prespavao.

DOBRICA, LEPI, VEKTOR: Đomla!

TAŠTA: Džomla. Sa Dž.

RUBEOLA (Tašti): Ali je l’ vi znate da on i nije baš stranac?

TAŠTA: A je l’ vi znate da ja baš i nisam u cvetu mladosti?

CIGA: Čta da kadžem… gde je česti, nek bude i sedmi!

LEPI: E pa onda, da ti ovaj sedmi ide ko avion!

Svi čestitaju i ljube se. Tokom songa, Rubeola uvija zavesu-venčanicu oko Tašte, Ciga

muzicira na didžiriduu, Vektor i Dobrica plešu prvi ples savršeno, a Lepi posipa sve rukolom

kao laticama.

Pag

e19

0

SVI (pevaju): Ko kaže da ne možeš pobeći realnosti

treba ti samo malo slučajnosti

znaj da i kad život vodi u krajnosti

ishod je važan, ostalo su banalnosti.

TAŠTA (peva): Oduvek sam maštala da budem mlada,

Ako nisam dosad, zašto ne baš sada?!

I tako sve su stare ove danas mlade,

samo što na sebi mnogo manje rade.

Jer dok sam mackala lica svaki kutak,

ja sam se spremala za ovaj trenutak.

Mužu svom da konačno pogledam u lice

što dobru kontru baca spram bele venčanice.

SVI (pevaju): A sitne prevare – pa i to je za ljude!

Jer nekad stvar otriješ tek kad ti se skrije.

Ali na kraju sve uvek dobro bude.

Ako nije dobro onda to kraj nije.

DOBRICA: Sad doneo sam odluku, sad mogu sve!

VEKTOR: Sad priznao sam ljubav što traje od pre!

RUBEOLA: Sad dao sam otkaz – kod mame, bre!

LEPI: Sad dići ću kredit za lešnike!

SVI (pevaju): A sitne prevare – pa i to je za ljude!

Jer nekad stvar otriješ tek kad ti se skrije.

Ali na kraju sve uvek dobro bude.

Ako nije dobro onda to kraj nije!

Kraj

Pag

e19

1

ZA ANTOLOGIJU

Julijan Kornhauzer

ZBOGOM, MAŠTO MOJA

.

.

Zastave

.

Pragovi su se tiho krunili, u plamenu

gorela su stepeništa. Ne boj se, laži, laži

uvek, rado će ti poverovati. Dakle,

pronašao je sebe, veša bele zastave.

U prozoru oči kao veverice beže

u mrak.

.

–

Sneg

.

Gledaj: ja sam crkva. Sneg zvoni za uzbunu

u postelji reke iglice krvi, sveštenik gori

za nas. Gledaj: ostao mi je još metak

zime, opaliću ga sebi u slepočnicu, pa neka

umrem iza zida večeri, smej se dok vreme

stoji kao vojnik.

.

.

Dom

.

To nisu više te klupe, kašike, jelka

pod prozorom, ustanite sve ptice

smrti. To nije više taj dom, sneg

sve crnji, tragova nema,

raznobojne krede razbacane su po podu,

beli list hartije. Vesla pokrivena

zastavom. Sirena zavija u pet ujutru,

zemlja, zemlja. Brže. Pogledaj koliko je

Pag

e19

2

paste za obuću, slamenih šešira,

Čarli Čaplin s nožem u grudima.

Plovimo, prijatelji, zemljo okrenuta,

plovimo nekuda, stalno nekuda.

.

.

Poezija

.

Poezija mi nije potrebna da bih disao

niti voleo, niti usne grizao, da bih se rasplinjavao

u gradu, bolu, kriku, ubijanju. Poezija

mi nije uopšte potrebna, hvata me

za grlo šakom papira, cedi se suva

krv aforizama, sive oči postulata zatvaraju

se, otvaraju, gluho dozivanje pohoda iza

barikade, koja će se izgraditi uvis, stvara

u njoj male stanove za doseljenike.

O, ne, poezija me gleda kao prestrašena

životinja, zalupite vrata, razleteće se

stvarnost, skromna radionica neposrednog

lirskog pesnika, koji gaji polemike za

bolja vremena. Poezija, prljavi hotelski peškir

koji prelazi iz ruku u ruke i miriše

stalno na isti sivi sapun. Kako je dobro

izdržavati se od smrti, koja trenira

duge staze na Medison Skver Gardenu,

i verovati, da je to metafora koja obezbeđuje

poštenu besmrtnost.

.

.

Kad ugledaš gomilu, vraćaj se brzo kući

.

Kad ugledaš gomilu, vraćaj se brzo kući

uneće te u plamenu državu,

zaustaviti dah, odvesti s one strane brave

bespomoćnosti, otvoriti dućane srca. U kući te

čeka antikomunizam, ostava

puna zimnice. Ni levo,

ni desno, upozorava te deda koji je

preživeo dva rata i zna šta govori. U stvari,

ako ginu ljudi u nekom stranom gradu,

koji posećujemo za vreme raspusta, možemo

Pag

e19

3

mirno da sednemo za demokratski ručak

i čekamo šta će biti. Eventualno da objavimo štrajk glađu.

.

.

Otvori se kao čašica cveta

.

Otvaram dlan

Dlan k’o dlan

Otvaram srce

Zatvoreno

.

.

Svakog sledećeg dana

.

Čekam svaki sledeći dan

s nadom da ću saznati nešto

više o svetu. To isto svet

govori o meni.

.

.

Igra

.

ne znam ali da li treba da znam

kad ni drugi ne znaju

ne govorim ali da li treba da govorim

kad ni drugi ne govore

ne brinem ali da li treba da brinem

kad ni drugi ne brinu

ne razumem ali da li treba da razumem

kad ni drugi ne razumeju

ne očajavam ali da li treba da očajavam

kad ni drugi ne očajavaju

ja to su drugi

.

.

Pag

e19

4

Presuda

.

Zbogom, mašto moja!

Volt Vitmen

zbogom pesme ne mogu više

da se vratim vama

moje nalivpero previše je oštro

uvek sam hteo da o tuzi pišem

a stalno sam pisao s mržnjom

nisam video ni zelenu travu

ni dečaka koji stoji na mostu

daleko su bili vrtovi reka se skrivala

iza brda moje pero je bilo nestrpljivo

pesme su vikale i trčale glavačke

a sada zbogom moje lepe godine

put kojim sam išao je zapleten

i zavojit hteo sam samo istinu da govorim

jedni su govorili da je to hrabar čin drugi

da je to premalo najzad ubedili su me

da je to opasno sada slušam kako

u snu diše ćerka moja poslednja

slobodna pesma

.

.

bilo pa prošlo

.

bilo pa prošlo

između bilo i prošlo mala bela pukotina

uski klanac pauza koja ništa ne znači

a toliko se toga dogodilo

usponi i padovi osećanja

predviđanja koja plešu u snovima

susreti na brdu i na rubu šume

bilo je nešto verolomno ali puno nečeg neznanog

prošlo je jer se nije zatreslo iz temelja

malo je bilo malo prošlo

dugo je bilo

prošlo je jednom dva puta

a unutra suva trava dotaknuta sunčevom kosom

manastir kraj reke zloslutno tutnjanje voza

sitan šljunak na putu u dolinu

.

.

Pag

e19

5

Dve reke

.

Nad vodom i u vodi, na vodi

moje nevreme i tvoja harmonija

dozivali su se nemo.

Da, sve je slično jedno drugom:

Reke, mostovi, sudbine.

Isto voće na tanjiru i isti

zagrljeni ljubavnici sanjaju o budućnosti.

ne postoji ni jedna druga stvar drugačija od te,

koju smo upoznali jednom davno, igrajući se

u vrtu, pod nadzorom roditelja.

Teče ta ista, zelena, gusta voda,

nad kojom stojimo sada ovde, na dalekom kontinentu

i tamo, gde cveta jorgovan i tvoja spretna šaka

otkida suvi listić s geranije.

Dve reke utiču jedna u drugu

kao šareni, tromi leptiri, pijući halapljivo

svoje okrepljujuće sokove, sokovoe planinskih jezera,

izlazećeg sunca i dečje, otvorene ljubavi.

.

.

Origami

.

U vozu iz Krakova do Osvejenćima

troje mladih Japanaca

prave origami

ubijajući vreme.

Prolazimo pored brda i šuma,

a labud od hartije

sanjivo gleda u travu

kako gori.

.

.

.

Sa poljskog Ljubica Rosić

Izbor sačinila Birsena Džanković

.

Pag

e19

6

Marija Čudina

PUSTINJSKA LISICA

.

.

Pustinjska lisica

Za Danila Kiša

.

Čovjek jedan ćudi posebnih, tanak, struka uskoga,

kose razbarušene poput prašumskog raslinja kaže da je

vidio Lisicu pustinjsku na pariškim ulicama. Bože,

uzvraća poeta, što radi to stvorenje iz pustinje

među ljudima koji su nedostojni njezine ljepote

i očaravajućih očiju u kojima se prikriva melankolija koja kao

zec u grmu, kao zmija u tajanstvenom leglu opala i

perja sitnih ptica koje borave na Svetoj gori,

među posvećenim kaluđerima. Ona, Lisica pustinjska

čak ni u snu tih svetaca ne može biti sretna.

Poeta, mahnito zaljubljen u njezin ukočen pogled,

smatra, ali i to je sumnjivo, da će ona

u Vrtu Bestiariuma ipak naći razloge za svoje

ugroženo postojanje, razlog za održavanje svoje sjete

i melankolije pustinjske.

O takvoj melankoliji živ čovjek zna premalo.

A poeta je pripravan i na to da čeka Pustinjsku lisicu,

pa trajalo to i do kraja njegova života

koji nije ništa drugo do iluzija, a i Lisica će

za to vrijeme, kao i svi što žive u Bestiariumu,

u iluziji samo živjeti. Bog je odlučan u tome

da njihov život produži do krajnjih granica.

Iluzija je vječnost njihova i najtrajniji

životni vijek što ga slute oni koji su se

začarani ili zabrinuti zbog okrutnosti vremena

bavili molitvama, metafizikom i umjetnošću.

.

.

Otkuda ova čudna ludost

.

Otkuda ova čudna ludost, ovaj smisao i simbol

sa suncem što vrije nad glavom ptice crknute usred ljeta,

Pag

e19

7

otkuda ovaj zanos kad zanosa više nema,

zanosa više nema,

plamen je crna močvara, riječ je močvarna trava koja drijema,

u polusnu nečije svijesti opet su našli umorenog čovjeka,

on mjesečinom ide, a ni mjesečine nema.

Otkuda ova žudnja kad ni žudnje više nema.

na mene pas jedan laje i kaže, svanut će,

ali kako će svanuti kad ni svanuća nema

na trotoaru što se sjeća svoje muke u slavi plahog sivila

jedna se mala kitica objesila o stup i neće da kaže tajnu

što se krije u nosiljci svijeta.

Pa otkuda onda ova svetost, kad ni svetosti više nema,

pazite zato malo novorođenčadi, glasom drhtavim što dolazi iz podzemlja

javit će se tek na kraju ova zemlja,

ali otkuda zemlja, kad ni zemlje više nema,

na ovim rubovima što se vraćaju to nitko ne zna, a uveo cvijet,

putokaz u neboder reče, sagnut ću se dok prođe vrijeme,

ne pitajući se, otkuda vrijeme kad ni vremena više nema,

ni vremena ni zlatne naslade sna među nama nema,

među nama puta nema, jer je završen tu između nas.

O strašna golotinjo užasa, penji se, penji se brže s mravima,

da barem ti budeš medu nama u času ovom kad se pitamo,

otkuda pitanje kad ni pitanja više nema.

ni riječi više među nama nema,

ni riječi, ni uzdaha, što nijemo teče niz metal i varnice vatrometa

među nama nema,

a otkuda mi kada ni nas nema,

ni nas večeras među nama nema,

nema.

.

.

Baš se veselim

.

Baš se veselim što ćemo moja starija sestra i ja rano umrijeti,

i što ćemo iza sebe ostaviti plavo nebo i žive dječake,

i što nitko neće znati plakati crno baršunasto,

jer tako plače samo veliko more.

Veselim se i zato što će svećenici i prijatelji imati puno posla

dok pošalju za nama u nebo sve naše snove i sve pse.

Veselim se što će poslije nas i dalje biti toplih ljudi

i velikih očiju i velikih usta do zvijezda.

Pag

e19

8

Seida Beganović

IPAK ZAVIJAM

.

.

Do kada će trajati svijet

.

Do kada će trajati svijet?

Do tada dok nas služi čulo sluha.

Napolju- debela kiša.

Nemam svoj omiljeni dan u nedjelji.

Nemam ni svojih četrdeset dana za bilo šta.

Kiša ne prestaje.

Imam samo ovaj natopljeni svijet.

I kiša povrh njega. Iz ničeg. Pada.

Imam opne unutar uha,

između palca i kažiprsta na ruci.

I, kao 6,6 odsto ženki hominida na planeti,

opne imam i između drugog i trećeg prsta na nozi.

Pamtim pluvijal.

Romorenje kose na površini jezera,

pliskanje golicavih oblutaka pod stopalima u mulju,

plač lamantina, svađe ptica…

Pamtim sve zvuke vode.

Opnama zakržljalim.Osluškujem.

A mogu da prekoračim ogradu balkona.

Jedino u čemu je,u odnosu na svog mužjaka,

ženka hominida nenadmašna –

je plivanje u daljinu.

U tome je nenadmašna i u odnosu na sve

kopnene sisare.

Mogu da skliznem u vodu

I plivam.

U daljinu.

Do kraja svijeta.

.

.

Buđenje

.

Oponaša san. Virka.

Odlaže ustajanje iz postelje.

I zašto bi ustala.

Pag

e19

9

Doći će. Nepozvan!

Čekaće ga. Neće doći!

Ali vrata mu neće otvoriti.

Nikome vrata ne otvara.

Neka ga, neka ćuti i dalje iza okna.

Naslikaće okno na vratima.

Onako isto kao u uglu zida koji vlaži.

Namjestiće stolicu.

I gledaće prolaznike.

Biće zamišljena.

Ni slušalicu neće podizati.

Ostaviće poruku na sekretarici. Tišinu.

Javiće se jednom.

Neće će se javiti.

Ni ona neće odgovoriti.

Nikad ne odgovara na poruke.

Neka ga, neka ćuti i dalje iza okna.

Onog islikanog. I onog drugog koje će islikati.

U uglu zida koji vlaži.

Oponaša san. Virka.

Odlaže ustajanje iz postelje.

.

.

Vjernost

.

Tješim ogledalo.

Znala sam ovo prije njega.

Sve njegove dojave kasne.

Neutješno, tiho poravnava

amalgam kojim sam obložena.

Ispravlja na mom odrazu

nabore tuđih misli o meni

Istrajno u vjernosti.

Uporno i živi i misli

onako kako izgleda.

Jedino ono,

od svih koje poznajem.

.

.

Pag

e20

0

Opis brodovlja

.

Opis brodovlja.

Ne brodovi nego brodovlje.

Lelujava bezvremenost.

Uvijek sam zavidjela pjesnicima

na toj slici svježine što se sprema da se otisne.

O, kako sam im zavidjela na tom motivu.

Pa ako se, uz to, doda crveni kafanski sto i

bijeli šešir

u sjeni.

I usporeni falš napjeva rezolucije pjesničke kamere.

Mislila sam da na pisanje imaju pravo

jedino poete u lukama Portugala

ili Aleksandriji.

Trenutak nabiranja jedara.

Nedešavanje u čistoj potenciji, potpuno postojanje.

Brodovlje.

Arheolozi tvrde da se na stijenama iznad doline u koj sam rođena nalaze mermerni stubovi za

koje su

nekada, mnogo davno, vezivali lađe.

Slika brodovlja.

Iz donjeg rakursa, doduše.

Nikad neću pripadati tom sinestetičkom akvarelu.

Bilo bi iznuđeno.

Kao i sve narkotičke vizije izazvane vremenom.

.

.

Tema

.

“Opet pišete ?

Sinopsis dramice ?

O čemu ?

Opet o logici

u kojoj se ne ide dalje od hipoteze ?

Opet o Prokurstovim sabirnim centrima ?

Opet o dijalogu koji je samo sukcesija pitanja bez odgovora?

Opet o omrazi koja zubima se otkida od vazduha ?

Na kom jeziku?”

Pag

e20

1

.

.

Pričaj mi

.

Lezi pokraj mene!

Kao nekad.

Dođi!

Pričaj mi!

Pričaj mi samo!

O Njemu, onom Drugom, koji Te čeka,

pod trijemom negdje, cupkajući s noge na nogu,

iako nije hladno.

Sa katalogom bjelina i zajedničkih bivših života

pod pazuhom.

Pričaj mi!

Pričaj mi samo!

O Njemu, Pouzdanom,

čija Te mudrost učinila buntovnom i britkom.

O Njemu, Predanom,

čija Te brižnost učinila podanikom i čuvarem.

O Njemu, Lakom,

čija Te strast učinila krotkom do bludnosti.

Umoran sam.

Pričaj mi!

Umoran sam od bliskosti, povjerenja i strepnji.

Možda.

Umoran sam.

Lezi pokraj mene!

Kao nekad.

Umoran sam.

Ja, Tvoj Jezik.

.

.

Selim se od stana do stana

.

Selim se od stana do stana.

S grozdom limenih zvončića u ruci.

Nepovjerljivi stanodavci čude se broju knjiga

s kojim i pristižem, i mašini za pranje suđa.

Pag

e20

2

Strankinja bez muža, s djecom.

I niko joj ne dolazi u posjetu.

U iznajmljenim domovoima bojim uglove zidova u boju kajsije i redam po podu ćupove i

lišće. Danju.

A noću sanjam tuđe snove.

Bivših stanara.

Nečiju jezu, sram, strahove i nemoć.

Poslije beskrajnog niza seoba i moje kćerke

postaju sve više jurodive.

Na jedan sramežljiv način,

kako to dolikuje

dobro vaspitanim djevojčicama.

.

.

Moja vedrina je moja ambiciozna majka

.

Moja vedrina je moja ambiciozna majka.

Nijema je.

Ne mogu je optužiti

da me njen glas iritirao kod buđenja,

ili da je tokom ovih godina

bila predvidiva intonacija njenih pridika.

Ipak se ne plaši od mene

onako kako se majke, sve više, s vremenom,

plaše svoje djece.

Ja sam rodila svoju majku.

I ona je izbrala da bude moje dijete

i majka i dobra vila pored uzglavlja.

Moja vedrina- dar i kazna.

Nikako da se umori od mene, i ni od sebe same.

Moja vedrina, moja ambiciozna majka.

.

.

Loš dan, kiša

.

Loš dan. Kiša.

Loši dani su stvoreni za donošenje odluka.

– Od predatora iz mora

čovjek neka ne pokušava da se brani.

Treba da bude miran i nepomičan –

govorio je moj otac.

Pag

e20

3

Bio je mornar tri godine.

Putovao je svijetom.

Od Istre do francuske luke Tulon,

niz Sredozemlje,

duž afričke obale,

kroz Suez, u Indiju, Kalkutu,

i nazad u Jadran.

– S predatorima s kopna čovjek ima šanse –

ponavljao je.

Djeda je bio lovac.

I jahač, imao je lipicanere.

I on je putovao svijetom. I bio mudar.

Ja, kćerka i unuka, nemam vozačku licencu.

Ni za more ni za kopno.

Imam njihovu krv.

A ne znam da se orijentiram.

Ako ne pada kiša.

Na kiši sjedim nepomična i mirna.

Nije dobro.

Beskorisna mudrost

I loši dani.

Dobre sam potrošila.

I nije važno ako sam plijen.

Loši dani su dobri.

I kiša. I odluke.

.

Zima

.

Kad vuk izgubi ženku osami se

i četrdeset dana tuguje. Zavija.

Sjećanja imaju protokol.

I hijerhiju.

Ona najbolnija na kraju dolaze.

I zimi. Zbog toga je i bjelina.

O, bjelino!

Sjećanja mi nadolaze u parovima.

Ipak zavijam.

Pag

e20

4

Nenad Milošević

TIME CODE

.

Zemlja javorova

Radmili Milošević

.

Stazom kroz park vraćali smo se

sa pesničke večeri.

Stranci, a ipak zabavljeni istim stvarima,

smišljali smo načine rastanka,

kada se setih da prozor kraj kojeg prolazismo

pripada dobroj staroj tetka -Viki.

Živela je u velikoj sobi na prvom nivou

stare zgrade. Zimi je spavala ispod ogromne

cevi boje srebra, a leti se sunčala

na klupama u parku. Znala je da uvrne

članak bezobraznim muškarcima.

Maleni, Leo i Cakani zvale su se mačke

koje je nadživela.

Nisam je video sedam meseci.

Podigoh kragnu kaputa i uvukoh glavu

pa nastavih i ja da iznosim

nezadovoljstvo poezijom koju smo slušali.

Ali kada ostah sam na vlažnoj i dugoj ulici,

još jednom pomislih na tu ženu

koja godinama zuri u mračni ekran

i možda još uvek pokušava da zamisli

nebo i vazduh Kanade i život koji bi

tamo vodila. Sanja, budna,

tu nedosegnutu lepotu: da iz mesta

gde bi bila srećna – čezne za mestom

gde je rođena. Da opet kaže: ”Trebalo je otići,

ali bila sam mlada i nisam mu verovala”.

”Nisam to bio ja, tetka-Viki”.

”Ne znam, neki ljudi su prolazili te večeri,

tri žene i dva muškarca”, reče.

”Učinilo ti se, tog dana, petak kažeš,

čitav dan presedeo sam u kući”.

.

Pag

e20

5

.

Srednje godine

po R. Louelu

.

Želeo je samo da prelista tu knjigu

kada je naleteo na pesmu Srednje godine.

Okrenuo je još jedan list, a onda

se zaustavio. Skoro da nije znao

šta su to ”srednje godine”.

Tih nekoliko trenutaka nije znao.

čuo je za njih, kao i za priče

o gradovima dalekim i nepoznatim.

Možda je on u srednjim godinama?

Pročitao je još nekoliko stihova

i zaključio da nije; ali i oseti da se

te godine približavaju, kao i dan

svaki što se približava,

preko puste, ničije noći.

.

.

Posle bogosluženja

.

Bela svetlost, mistika lišća i mir kuća

posle kiše, na ničijoj zemlji,

između Novog Beograda i Zemuna.

Veliki oblaci usidreni na horizontu.

Kao Levijatan dremalo je brdo Kalvarija.

Kao da je pravednik pre nas prošao

hodali smo sredinom ulice.

Vratite se veri, neko je napisao

na domu adventista.

Ispod metalne kapije pas je zalajao.

Starica je metlom izbacivala vodu

iz rupa na trotoaru.

Kao da život pobeđuje

a mi to ne znamo ili sumnjamo.

O životu i poeziji smo razgovarali,

dok smo se vraćali stazom

između škole i drvoreda topola,

pored igrališta posutog šljakom.

Kada smo izašli na ulicu već se video mesec;

Mi smo u ratu, reče i promenismo temu.

Pag

e20

6

.

.

Time code

.

Kada sam dobio stalno zaposlenje

sapun je počeo da nestaje iz javnih toaleta.

Čestitost čistih ruku sve manje se sretala

i kod učitelja još tokom osamdesetih.

Nestajali su tihi vrtovi i oštri mirisi fabrika,

lavirane fotografije gradova iz drugih republika

u kupeima vozova državne železnice.

Uništavana su mnjenja

a istina nije dolazila da ih zameni.

Posle pada diktature, u drugoj vladi tranzicije

sve se polako smirivalo

i prešlo u dosadnu, stabilnu bedu.

Bogataši su nestvarni kao novi bogovi.

Prodavci jaja, prodaju i kutije za jaja.

U montaži pregledam filmske žurnale

očajnički tražeći, iza istorijskih ličnosti i scena,

svetlo i oblake mog jadnog i slatkog detinjstva;

Žene nalik Đini Lolobriđidi mi smeše se

sa sekretarima u drugom planu,

preobučenim u Maknamaru

koji su prethodno u Partiji porazili

frakciju uniformisanih sekretara.

Televizija je počela sa takvim, elegantnim,

uvek na vetru figurama i modernim,

crnim naočarima za sunce, što su govorile,

čak i kada su zamenjivali

ševrolete i bjuike mercedesima:

«Holivud je i ovde, oko nas, ali ti ga ne vidiš».

Kvantitativne analize iz usta spikera

rušile su teze Smita i Rikarda,

pripadnici različitih naroda

sporazumevali se osmehom kao vozači

električnih automobila u luna parku.

Ko je bio lud da pobegne u sebe,

na štetu karijere, kvadrature i beneficija.

Ponekad, tako, dok sekretarica režije

iščekuje da joj izdiktiriam time code,

preko očiju me iznenada ošinu

slike prošlosti što se udaljava,

slike života pre mene, iz vremena

kad sam bio beba, dečak, mladić, muškarac.

Pa iako mi se jasno ukaže lanac prevara

neka slasna jarost me obuzme tada i

na trenutak sam izvan dosadnog sebe,

Pag

e20

7

epohe u koju me svrstavaju i povratak,

unazad do nevinosti učini mi se moguć.

.

.

Februar

.

Grozni, prevratnički februare,

nedovršena revolucijo,

oduzimaš kao carinik lanjska prava,

vizije sreće i planove,

veru u stari antifriz.

Do Svetog Jovana

medvedi su bili budni,

krzna se nisu nosila.

Kratak si, ako je za utehu,

ali i zbog te nepravde surov.

Hladni talas nije samo niska temperatura.

Otvoreno si se stavio

na stranu novih bogataša.

Ko će te se sećati,

sem ponekog deteta,

mada tvoje ime ostaje

da pokorava i zastrašuje.

Kao Denicova podmornička flota

krvne komore pesnika si bušio.

U prvoj polovini, prvog kvartala

najavljuješ martovske ide,

što ti je dužnost,

ali i otvaranje pupoljaka i dosijea,

majske prevrate na nebu.

Led će pucati, topiće se,

kamenje će padati niz litice

a mi ćemo se znaj, uprkos svemu,

zagrljeni uspeti na proplanak.

.

.

Mart

.

Na početku proleća, pridiže se zima

kao na kraju filma već mrtav terorista.

Sneg najavljuju na planinama

i ponegde u nizijama.

Pag

e20

8

Ma zima se nije promenila,

samo je kasno počela,

kaže Bora kafedžija, bivši meteorolog.

Kada bi se uvek odvijalo isto,

to ponavljanje, ciklusi,

kao kod Elijadea, bez straha

od globalnog uništenja,

od greške i nesporazuma,

od neminovnosti Antihrista

i rajske linearnosti vremena.

Ili to blisko mimoilaženje

dva junaka iz dva mita

u univerzumu Mediterana

kao kod Vergilija,

ili nebeskih tela,

od kojih je jedno plava planeta.

Na južnu hemisferu,

gde je prodro latinski i Petrova crkva,

gde sakupljaju enciklike i implante,

zima polazi.

Sendero luminoso u koloni, niz padinu

kraj zaspalog kralja kokaina prolazi,

menja lokaciju.

.

.

April

.

Dečak tuguje ili spava na prozoru.

Zlatna kiša prošlosti pada

po građanima ujedinjene Evrope.

U Americi snovi doseljenika

ostvaruju se uz povećani rizik.

U plimi sećanja zasvetli stari svet.

Dodiruju se i mešaju epohe, kako gde.

Glečeri se tanje na Alpima, reke se izlivaju,

splavovi se udaljavaju od savskih obala,

gnjurci se sklanjaju od brze vode,

čitav dan na oblačnom nebu

bledo sunce sija kao da je zima,

svet se još jednom ukaza u zaboravljenom,

slabom kontrastu aprila.

Papa je primio pričest i odbio

da ga prebace u bolnicu,

princ Čarls je odložio venčanje,

Pag

e20

9

princ Albert preuzeo vladarske prerogative.

Kao rumenilo Šubertovih obraza,

takvo bih želeo da bude ovo proleće:

blisko i nedostižno kao najrođeniji.

Pupoljci i cvetovi na žarkom suncu maja,

kao kod Turgenjeva, kad oteknu vode.

Devojka se nećka da pored momka

na natruli panj sedne,

oblaci čame na horizontu

neopterećeni formom

kao u Leonardovim «Blagovestima»

posle čišćenja.

Čamdžije na Savi osmatraju

šta se u starom krajoliku promenilo,

oštro oko njihovo i devojku vidi.

.

.

Hramovi

.

Od Pregrevice do Kapetanije,

po sredini reke galebovi plutaju,

na kraljevskom venčanju leta i jeseni,

u raju jedinom za koji znaju.

Na usidrenoj pasari

izbledela zastava leprša.

U svetu reku žena sa krme

baca ljuske od krompira.

Iznad, na Gardošu, leži Raša.

Gore, prema Širokoj stazi

Miloš pod čkaljem ne čuje Zlatu

koja ga s pramca moli da krenu kući.

Zbog svetlosti i plavog neba iznad Dunava

u odnosu dva prema jedan

kada se uzvodno gleda

dođoh tu opet, u ribarski klub Radecki,

da momak budem iznova.

Posle premišljanja

drugo pivo na prazan stomak

umesto riblje čorbe da naručim,

pa glasove mrtvih pustim

da mi se iz usta otimaju,

mudrost njihova da me sustiže jasna

dok memlu iz tame ribarskih šupa mirišem

nanizanih sve do škripavih čučavaca

u kojima će vam se iskvasiti stopala

Pag

e21

0

ako brzo ne iskoračite

kad pustite vodu.

Sutra će gora i voda da se preobraze

i Petar će, pred svetlošću neviđenom,

ne znajući šta da kaže,

zatražiti dozvolu da podigne senice

za Mojsija, Iliju i Isusa,

koji će mu reći da slavi, slobodno

novu nadu i novog Boga.

Raduj se, i ti zbog toga

i ne žali za letom, momče.

.

.

Milionga za Duleta Basarića

.

Došao si iz epohe noževa i srče.

Pio si vinjak, sjale su ti oči.

Pričalo se da si ubio u Rusiji pa pobegao

i da si nepredvidiv, kao nekada što su mangupi bili.

Nismo mogli tek tako da ti uzvratmo pogled

dok sedimo s tobom za stolom,

počela bi da se oseća hladnoća iz tebe, brate.

Sedam meseci go do pojasa,

dekadentni Brus Li u zrelim godinama,

s istetoviranim vizijama pakla i raja socijalizma

iza leđa progresu i građanima Novog Beograda

što su se držali dalje od velike vode

vezivao si se tu i tamo duž obala,

na Međici kod Rce i Buše, na Adi kod Mišela,

na Keju kod Vajsa i Bore

i gore kod Ratka i Bate Hijavate,

(koga ubiše pijani gosti ušnicima)

pa brzo odlazio poslom nekim,

da vadiš ili postavljaš burad, prevezeš nešto

ili onako samo vođen rečnim vilama,

što Sava daruje odabranima,

u opojnu noć hrliš pijanstvom svojim

nad maglom rečnom, brodiš ka zori,

iz janga u jin, sa Li Tai Poom zagrljen.

Čak si se i mladom ženom oženio,

svadba na Međici bila, na otvorenom.

Poslednji put kad sam te video

bila je predsezona,

na keju si prodavao karte za čamac

i taman si bio otcepio kupon i pitao me sa smeškom

Pag

e21

1

i žarom u očima, neodoljivo, kao Pazolinijev Franco Citti:

oćeš na Adu, kad pomislih

da bi svako mogao da te voli

i na tren pristadoh,

nikada takvu radost ne videh u tebi;

ali rekoh ti kako čekam nekog prijatelja

pa ću možda kasnije, s njim

i sad se pitam koga sam čekao

ko je to mogao biti?

.

.

Posle svetskog dana poezije

.

Slepi prolazili dani.

Proleće, došlo je i nije.

Novi vek se zahuktavao

dok smo stari gazili

po prstima na simsu.

Levitirao sam u srednjem dobu.

Sam, praznog duha

kao SS divizija u povlačenju

otvarao sam stare knjige poezije

i ređao ih, kao nekad, na kuhinjskom stolu.

Mirisi me zapahnjivali,

suvoća starog sveta me opijala,

dok čitah imena lektora i korektora.

Na radiju Barbara Hendriks je pevala

Foreove „Verlenove pesme“.

Množio sam se u pesmama.

Stare istine ostale su netaknute,

čak patinirane epohama,

ni kataklizma im više ništa ne može oduzeti.

Jasno je da ljudima treba poezija, rekoh,

čitanje stihova koje su voleli

zamah lepote, povišeno stanje.

Smelost duha, imaginacija,

ljubav neskrivena, tragična

iz mladosti pretočeno znanje u stihove,

prostor, opis prostora

i u ljudima vizije tog, njihovog mesta.

Pag

e21

2

Nedostaju mi nove pesme

i mrtvi ljubitelji poezije, stara patnja –

posebna vrsta usamljenosti,

vitkost i predaja vazdušnim strujama.

„Sem u poeziji, ništa se i ne događa“,

šapatom izgovaram

i zatvaram stare knjige poezije,

slažem ih u police,

zaziđujem rajski prozor,

da izgleda kao da se ništa nije dogodilo.

.

.

Univerzumi

.

Zastajem ispred ogledala,

vreo, drhtim neprekidno, vibriram.

Leto je u jeku, ili se sprema.

U uglovima dvorišta,

lahor napinje paukove mreže.

Ksenija Cicvarić uspavljuje

dekadentne službenike revolucije.

Mere stabilizacije su u jeku.

U vestima vagoni se pretvaraju u tone,

vrtoglavi rekordi probijaju hemisferu

i napuštaju istoriju.

Kremlj volge još uvek kao ševrolete broji.

U gustoj noći sanjam zvezdane ratove,

visoko na bezbednoj udaljenosti od zemlje.

U kodakovom univerzumu

Karl Luis se približava Bimonovom rekordu,

i dostiže ga sa prestupom.

Nosimo stare sakoe od listera Miše apotekara,

pantalone skraćujemo iznad gležnjeva,

nikada ih nećemo prekriti, zaklinjemo se;

„šta kad ta moda prođe“, majka odmahuje

glavom s makazama u ruci.

Predveče brat uzima kist i pali mirisne štapiće.

Mirimo sve i praštamo svima.

Na jednookom kasetofonu vrti se Đango

i Cockney Rebel, na smenu.

Pag

e21

3

.

.

Kraj zime

.

Sanke spuštam u podrum

majku spustismo u grob.

Prođoše snegovi februarski

što su se zbog nje iz hada vraćali.

Ljuštim narandžu

koja je stajala kraj njenog uzglavlja.

Pijem njeno mlado vino.

Ja bih da budem to vino,

nevin a opojan,

kakve su kćeri a ne sinovi.

Majka nije dočekala da vidi popodneva

iz plavog mrtvila zime

kako se vraćaju,

lavine krvi zatrpavahu njen um,

dok je nema stezala snažno desnicom

ruke njenih dečaka što su virile

iz oklopa građanstva, kao

nekada iz rukava bundica.

Mogla je s nama da provede zimu,

govorila je moja žena.

Šta ćemo sa majkom,

pitala je bratovljeva žena ,

a posle: šta ćemo sa kućom.

Majka je vratila pogled na mene

kada je izgubila moć govora.

Prvi put sam video njene

širom otvorene zelene oči

kakvim je prvi put možda pogledala oca,

od kojih sam bežao celog života.

Primih taj dar nemušto.

Ozaren, slao sam joj poljupce iz prijemne sobe,

zbijao šale sa bolničkim portirom

koji je osnovao lokalni festival belih bubrega;

to je život, život a ne smrt, ponavljao sam

dok se sneg ispred mojih nogu sklanjao

uplašen, prvi put pobeđen.

.

Pag

e21

4

.

Odavno mrtvi

.

Odrastao sam pored groblja

i spomenika palim borcima.

Na skveru smo jedni drugima

predavali popa baksuza.

U gradu su vladali komunisti,

divno samoupravljanje,

kako bi rekao Handke, gde se i danas

još nekom omakne: mi smo gradili.

Nedeljom me je iz sna mangupskog

budilo vojničko zaklinjanje;

za ručkom nas prene orkestar za sahrane,

podseti na akcident smrti

i otac se pre prinošenja kašike ustima

nehajno zapita: ma ko li je to umro.

Moj život u tim danima,

ti dani u mom životu.

U tom gradu ne znam više nikoga

koga bih mogao da pitam:

zašto se drugarica lepotica zamonašila,

zbog čega se školski drug obesio,

i od koje je bolesti umro onaj

što me je jednom na Tašmajdanu,

kod crkve Svetog Marka,

posle dvadeset godina, po kašlju poznao.

Samo me odavno mrtvi presreću i govore:

znamo te, dečače.

O čemu govorite, pobunim se.

Ne greše, a ipak lažu.

Travnjak smo pokosili,

pošto smo peršun počupali, i majčinu baštu.

Nećkamo se, brat i ja,

da tablu istaknemo: Kuća na prodaju.

Pag

e21

5

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JAN - FEB 2017.

BROJ 13

Autor fotografije: Sandra Miletić

Sva prava zadržana © 2016 - 2018. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Pag

e21

6