Zoran Damnjanović i sinoviBeograd 2007
Priredili:Jadranka Bunuševac i Sava Gor
Recenzent :Boško Mandić
Ilustracija na koricama: Irena Bijelić Gorenjak
Urednik i korektura :Jadranka Bunuševac
Izdavač :"Zoran Damnjanović i sinovi"Narodnih Heroja 1, Novi Beograd, 2007
Sava Gor
POLJUBACŽENE
ZMAJA
pesme
Zoran Damnjanović i sinoviBeograd, 2007
Boško Mandić:
Poetika Zmaja
Poetski izraz ( ili pesma ) ne proističe iz skupa povezanih reči, već iz posvećene dubine autoračije samo prisustvo biva deo utkanih rečenica. Jer, reč dolazi iz kosmosa, a rečenice iz ljudi. Pesnik nije samo posrednik, on je i gnjurač u sopstvenu dušu u kojoj pronalazi slike, reči, prazninu, fluide i melodioznost ritma... Tako nastaje poezija. Nemost da je izrazimo, u stvari, je naš najveći saveznik. No, mi ipak pokušavamo i cedimo iz sebe zapuštene delove lepote. Prva zbirka pesama nije naznaka teškoće, nego uput da nastavimo sa dubljenjem sopstvenog bunara u kome pronalazimo eho smisla života.
Zbirka pesama Poljubac Žene Zmaja ukazuje na sled spontanih bljeskova koji jednovido i jasnovido postavljaju pitanja o ličnom prisustvu u ovom svetu. Sam pesnik, poput Hesea, pita se: zašto je to tako teško? A, ako je već tako teško, postavimo ovo pitanje odmah. U vremenu i trenutku u kome iskrice žudnje ostaju bez odgovora, ali ne i same. One lutaju i svetle po tami zadate egzistencije. Zbog toga autor Sava Gor naslućuje da žena ima krila i da on sam mora smoći snage da poleti ka istinskoj stvarnosti. Tamo, gde zatičemo slike lude zemlje kojom putujemo, glavu koja se okreće na sve strane i kaže – Jedni bez drugih ne možemo. Moramo iznajmiti snove i dozvoliti da kroz tamne ruke propuštamo sveopšte veselje, jer je u dubini okeana tajna strašna, ali i stvaralačka. Naravno ovakve vizije ugovor su izmedju autora i pesničkog dela, izmedju muškarca i žene, toplog i hladnog. Prepravljanje sveta, ovako bezdušnog, mora započeti u nama samima uz sugestiju da rascep preokrenemo ka spajanju.
Pesme iz ove zbirke odišu toplinom iskrenog iskaza. U pitanju je prvi, u stvari najneviniji, pogled koji iz imanentnog glasa javlja da je nužno tamu pretvoriti u svetlost. Zmaj i andjeli kruže po autorovim morama pristižući do kraja koji nema kraj. Ove pesme ne koketiraju sa već postojećim modelima i solucijama, već veruju u sopstvene detalje. Očito je: pesnik veruje sebi! On ilustruje nadu i želi da je podeli sa drugima, jer pesma koja ne zna da komunicira vrlo brzo presahne u zamračenju neiskazanih namera. Tada započinje zarobljavanje prostora lažnim identitetom – kaže pesnik – što poetskim slikama treba ispraviti. Ali korekcija nije namet i ropska obaveza, nego predanost muzama koje kroje tačnu sudbinu pesništva satkanu od rafiniranosti i vremena. Pesništvo, kao i u slučaju ovog pesnika, kazuje da spasa ima. Ne moramo ga čak ni pronaći, dovoljno je da započnemo putovanje ka njemu.
ZMAJSKO GNEZDO
Budući Da Je Tako
Da li vidiš kako munja može da ošine Znaš kako voda ume da proključa Gledaš vetar što drvo iz korena čupa Čuo si da Nebo može rupama ranjeno da budeTo, kako je vatra šumu proždrala,Podseća na otrov koji tako lako ubija.
Ako je čovek stvoren da se čovekom zove Zašto se pitaš kako žena odgovor na to već ima.
Koliko vremena treba da prodjeDa shvatiš da nije u pitanju vreme...
Koliko pitanja treba da postaviš Da bi razumeo da se u pitanje jedno sam pretvaraš.
Budući da je tako...Opravdano je da je toliko teško, Videti jasno...Moliti glasno....Plakati radosno...Utišati se mirom bogato...Dati sve od sebe bezglasno...Voleti...
Nova Žena
Veliko iznenađenjeŽenaNajnovijaZamisliteLeteća ŽenaLeti bez krilaSasvim lepo se savija i uvijaPostiže sve što se zamisliti možeSuper-ženaPredodređena je za buduća pokoljenja.
Gospođa Okean
Ludom zemljom putuješGlavu na sve strane okrećešKako si gipka...
Tako vatreno stojišTvoj pogledDaruje reči.
Poklanjaš se svetinjiZnaš sebe sa svih stranaShvataš gorku bol u grudima.
Darovao bih ti poklonSvakako nežanDa bude deo tvog tela
Sunčanom srećom sada se igraš.
Ponekad se okrenešČuješ jecaje u daljiniI ponovo potvrdišDa jedni bez drugih, ne postojimo.
On Je Stao
Pogled mu je staoNestalo je svetlo
Sada u mrakuOn pažljivo pomeri rukuOpipa veliku rupu u ziduTa rupa nije bila tu.
Užasnut , zadrhtao je.
On bi da kreneNešto bi da smisli.
Koliko mu je još vremena ostalo?
Bez Kočnica
Mama će noćas spavati samaPoštar neće više pozvoniti nikadaLopovi i dalje sanjaju o srećiMrcine su, razumete, životinjePodmlađene babe lutaju i dan i noćVeštci i veštice imaju svoje trenutkeNajmlađi pokušavaju da prežive.
Haotično se i brzo kreće vladarBespomoćno se sapliće mesečar.
Vreme mi teče, dah mi se gubi...
Dovoljna Je Jedna Reč
Nezaustavljiva je Jedna RečKao ispaljen metak.
Neka se sakrije svaka primisao tvojaZatvori oči i negledaj svet.
Dolazi Blagotvorna Reč...
Ući će ti u srce, u kosti,Zahvaljivaće duša tvoja tada ako bude mogla da moli.
Zatvori svoja strašna ustaNeka se ne čuje buka zlaDolazi i već je stigla Reč od praiskonaIstopiće ti se jezik kao da je od voska Slomiće ti zube...
Otrovao si i pogubio toliko duša Ludačka nemilosrdnost te uspinjala na gordi presto Malo ti je nebo a kamoli ljudi...
Masi si hipnotisano brbljao Jadnici su oduševljeno klečali i plakali.
Daleko si otišaoPotpuno sve iskoristioViše se ne sećaš sebe.
Nema više tiranijije starog svetaOtvorilo se novo "malo nebo".
Meni dođe Reč da ti je prenesemDa te sasečem gore nego užarenim mačem
Sve što je u tami pod tobom gmizaloUspraviće se sad za čas .
Pokošen si velikom Istinom o sebi. Reč te je pretvorila u prašinuJedna reč za sva vremenaKao šapat na vetru rekla ti je sve o tebi.
POLJUBAC ŽENE ZMAJA
MEĐU LEDENIM GLEČERIMA, SANTAMA OD PRAISKONANA MRAZU ROĐENOM PRE SVIH VEKOVASADA VIĐENA SAMO OČIMA BELIH MEDVEDADUBOKO NIZ LEDENE DUPLJEPROLAZEĆI KROZ PUSTE BELE PEĆINETIHO I TAJNOŽIVIPOSLEDNJA ŽENA – ZMAJ.
OPHRVANA JE LEDOMSNAGE U NJOJ ODAVNO NEMASAMO JOŠ PO NEKI PUT LAGANO PRATI OČIMA SUNCE DOK NE ZAĐE.
OČI KONSTANTNO ČEZNUTUGA JOJ SE PUSTAROM LEDENOM PROSTIRESVE DO NEDOSTIŽNE TOPLOTE SUNCA.
TRAŽI MALO UTEHEHTELA BI DA PROBUDI BAREM JEDNU ISKRU U GRUDIMA.
KAKO BI NEKOGA POLJUBILASTRŠNA ŽENA –ZMAJVATRENA – NEOBUZDANAU TOJ TUZI, LJUBILA BIIAKO ZNA DA JE NEKADAPOGLEDOM UBIJALA.
Sasvim Nežno
Ledeni mu sjaj u očimaNajteži san, kao u okovima.
Osećaj lepoteZamrznute u suzi.
Prostor je zarobioLažnim identitetom.
Vreme u tečnom oblikuHladno kao mračni svemir zaustavljeno je za tren.
Osetio je ljubičastu svetlostU sobi njenog trenutnog mentalnog stanja.
Ukočeni mu umPamti otkucaje njenog srca i toplog tela.
Sasvim nežno, polako, plemenitoOna u njegovo telo vraća duh.
Beskonačno Odredište
Gordost i Prezrenje si zavoleoJarost ti rasplamsava zapaljene rukeDišeš teško u razvratuPriželjkujući ga sve više.
Tromost te spustila na vrelo kamenjeKoprcanje ti ništa ne pomažeEh, kada bi mogao da plačeš.
Majka ti je davno darovala zlatnikPuste želje i mračne navike.
Prisećaš se svoje zle voljei zlatnika kojim vešca plaćašda te opskrbi halucinogenim darom.
Sunce je i dalje tu i Mesec, svake noćiDok tebi svetlo smeta sve više.
U tami najkrajnjoj se skrivašI pomisao na bilo čiji pogledUžasom ledenim te plaši.
Grčevito mislišDa li vešanjem da se izbavišIli krv svoju da pustiš.
Možda vodi da dopustišDa te odnese.
Hoćes vešca svog da zovešMuke da ti skrati ?
Ali kako bi sve to lako bilo za tebe.
NeEno ti ptice jedne, mirne, tihe Tog goluba belog pozovi DuhaDaj mu sve što imašDa odneseOn zna odredište.
Ljubavi Moja
Gde ti je nestao osmeh sa belog, sjajnog lica, ljubavi mojaZar si zaboravila lepotu dubokog snega i pogled pun koji te omamljujeSeti se te noći i topline koju ne daje ni zamišljeni pogled pored vatre što utehom miluje.
Zašto nema poljubaca tvojih, ljubavi mojaZar si postala hladna i nemaPoput mermernih blokovaStražara i svedoka upokojenih tela.
Kako si hladna, ljubavi moja.Prolazi li to vreme, otkucava li časovnik nužno.
Nije te valjda strah omamioDa nije sumnja pomutila razum?
Vidim da si klonula od umora, ljubavi mojaŽeljna si da piješ sa bistrog i živonosnog potokaGladna sveutešnog, uznešenog i darovanog hleba.
Zapaliću se, ljubavi mojaRadi tebe goreće plamen u meniDarovaću ga tebi.
Zasijaj svom silom postojanja tada Zaplamti kao požar koga vetar razbešnjava.
Probaj se u ljubavi žrtvovati Tako se uzdignutiTako jedino disati.
Na kraju, ljubavi mojaTako i sagoreti. Ljubavi moja...
Znam da će osmeh ponovo nestatiI znam, ljubavi mojaDa ćeš mene ponovo čekati.
Pod Lampom
Oči ti govore, kako ti srce drhti Svaki treptaj ubzava ti krv Misao ti promakla... već zaboravljena Ostavlja trag nalik pečatu žigosanog .
Krhka, ti nemaš sada oslonacSetno si i nevino dopustila da reč teška oduzme ti dah Ostala si za trenutak ponovo sama Tamo sa mirisom memle sa avetima, medju ruševinama Taj trenutak iskoristila je tamaU tom trenutku kao dete ponovo si pala...
Pod lampom što mi svetlost daje Saznajem istinu o tebiSlušam srce kako ti odzvanja Kako u pomoć zove.
Znaš, ja pod lampom ovomSvetlošću raspolažem I stihom ovim pokušaću Da molitvenu ti snagu otkrijem... Ne kao neprobojnu zaštituAli štit što daruje, koji u mraku sijaI mač što paklenome o paklu priča.
Prosto neka ti je , krhka...
Sada se vrati tamo gde si bilaUhvati čvrsto ruke svoga sina I pogledaj te oči...
Svetlost u njima...
Nalik svetlosti onojŠto te je osvetlilaKada si pod mojom lampom dar dobila.
Vrtlog Vodeni
U dubini njenih bojaPrikriveno igra radost miraOna tu ništa ne dodajeNišta ne oduzima.
Iz dubina njenog srcaU tišiniSakriveno godinamaRodiće se tajna Za nas pripremljena.
Iz vrtloga vodenogUz prisustvo anđelaStići će, čovek – zmaj...
Telo će mu blistati, snažnoNadčovečanskim sjajemOn će plemenito isijavatiI sve će videtiOčima deteta.
Lepotica Dana
Ona hoda baš onako kako trebaOna priznaje da zna šta želiOna šeta kroz tvoje snoveOna je poput detetaOna ne želi da bude samaOna se sa puno manira pozdravlja i poklanja.
Ona vreme buduće čekaOna će zauvek ostati lepotica dana.
Zmaj
Zmaj prkosi i snažno pljujeReptil stari, od praiskona znani Čeljustima što i kamen drobiStrpljivo čeka i opasno vreba.
Kakva spodoba nesnosnaPojavom svojom strah i snažnima ulivaStvorenje opakao a ipak i nekako lepo.
I njemu dođe čas u vremenu strašnom.
Čestica jedna ili atom samoDovoljni su bili da gen razvijuI zlotvoru vrata sad ne otvore, već razbijuRupu naprave i dopuste da ruke njihoveGadu sada pripadaju i služe.
Tako da sada budući mračnom snagom osnaženiOsećajući se veliko moćniStadoše starog zmaja, kao i sve uostalomPogrdno ismevati i ponižavatiA sami se opijeno i razulareno veseliti.
Povuče se zmaj ponosno, ali neshvatajućiKako taj mali dvonogi stvorTakvu moć dobi a i ako je dobiZašto ga samo junački ne ubije Već se zloćudno igra i zub po zub mu vadi.
Pljunuo bi zmaj omađijanog čovekaAli čovek moćni ipak je sada puno jačiTako zmaj pametnije postupi i lagano se izgubiPovuče se u svoju mračnu, hladnu rupuČekajući da veliki čovek shvatiDa ne zna šta radi.
Livada Servira Jazz
Sav zvuk je u vrelom kamenčićuSlušaj kako tiho pucketa - hoće da prsneTrik je u zaletu obadaKakva senka, nje ni nemaTalas vreline tutnji, ulazi u svaku rupu.
Eh, jedno slepo kučePropuštajte trupe mrava crnihDajte vremena da ostane u sećanju orlov krikHajde planino reci:Zar nije raspevana tvoja domaćica?Hajde pogodi šta danas servira?
Grad
Grom mi se na ruku spustio Radost me je okrepljujuće umivala Kosmos se tako gipko uvijao Plamen je iz očiju kojima sam gledao Toplinom ovaj grad zagrevao.
Misao se jedna, iznenada, šapatom prikrila Kao gnusni uljez, skliznula i srce mi otrovala.
Duša moja urlilkom je odgovorila Čitav grad postajao je prašina I nigde poroda, šačica ljudskog roda.
Zvezda je potamnela, zamrzla Bolest je dželat i krivim i nevinim na smrt sudila.
Poraz moj Misao jadnaBesmisaoTu su i lutaju samnom.
Vidim mutno zdanja i ulice grada Osećam toliko srama Što crva strašnog doneo sam vama.
Govorim sada glasnoJa neću ovo trpeti .
Dok crva crnog svariću snažno Kiselinu moju on ni sanjao nije.
Uhvatiću tada dva oblaka Pritiskaću ih jako Da sve munje napiju me tako Kao što ništa napiti ne može.
Kada budem odlazio, pitaću se jedino Želite li i vi spašeni da osvanete?
Znam samo da ako, sjedinjeno Grad ovaj živo postanete Možda i uspete Ili vam se možda ljudski rode Osladilo više da u čamotinji, tami i besu boravite?
Na Spavanju
Vuk sa tobom ležiNi on ne spavaIspod ćebeta i on viri.
Čeljusti se videI njuška i ušiZubi zardjali, ne sijajuOči mu se zelokobno cakle.
Zver je ispod pokrivačaImitira te.
Pokrio se i on do njuškeKao ti do nosaMalo koja dlaka mu se vidiMrak ga sakrio i štiti.
Dok ti dole na dnu krevetaBosa stopala mrznu Tako nevino skupljena i zagrljenaČeznu za toplotom...
Ne, dok zver njušku svoju hoće da sakrijeDok te čoveče čamotinja prekriva preko glaveO, ubogiNe želiš da shvatiš slike sopstvenog odraza i stvarnosti...
Sve dok se tako nespokojan u letargiji valjašVisiće nad tobom groznica ko užeA zver tvoja biće ti dželat.
Čoveče nema zlatno, srebrnkaste vile ovih danaDa ti bose, hladne noge pokrijePodigni se, bez straha tog , ružnog oblakaI sam noge svoje ušuškaj i uvijUsta otvori, duboko udahni...
Zver ta, nalik vuku Ništa je i neće je bitiNištavilo jednoVečno će se ka ne postojanju kretati.
Povratak Putnika
Putniče, čini se da si izgubljen ove noćiTvoja pojava vrtoglavo se i iskeženo ceri Čini se ispasće ti oči.
Negde, na putevima, raskršćima, imao si prilikeDa sagledaš mračni napon duševnog progona. Negde se zajamilo toliko snova i nadanjaČekao si da prodje.
Svako svoju volju projavljujeTamne ti naduvene ruke tako propuštaju sveopšte veselje.
Pri povratku putniče obrati pažnju na glasove srama,Seti se strašne i tajnovite dubine okeanaUplivaj javno u radost koja je za tebe Odavno pripremljena tajno.
Veselje u Tišini
Razveseli se malo smrtniče Iako te raka spemno čeka ko zamkaI poslednje pitanje i poslednji odgovor.
Ne plaši se demona i opakih svetovaSeti se sebeRazmišljaj o svojima.
Toliko dugo si se spremao,Da te u tu crnu rupu spusteEto došao je čas da počineš.
Ne brini se, strah u veselje pretvoriNačini zvanice i pozovi najbližeNeka se svi okupe da te isprateDostojanstveno, onako kako si i ti pratio druge.
Vidi brate, smrtniče, u istoj smo uloziIgramo se života, igramo se smrti.
Takvi su daniDa život ništa ne značiNiti ga živi žive, niti ga znaju.
Opet, smrt se i ništavilo slaviPuno joj se pažnje poklanja i daruje.
Veseli se smrtniče, brateIpak su samo ovozemaljski dani odbrojaniI zato što znaš da oni koji dolaze jesu pravi.
Tužno je ipak i gorko u rastanku boravitiAli mnogo je važnije ponovno sastajanjeEto razloga više za veselje u tišini.
Zatvori Oči
Zatvori oči...Zatvori oči...Zatvori oči...
Nigde i ovako ne možeš pobećiZnaš da sa masnicama, polomljen i zauvek sakat ostaješ.
Vidiš kako ne vidišDedukcija zatim obdukcija.
Zaista bi ti pomoglo malo mašte Budući da ne spavaš, niti sanjašPredlog za tebe...
Zamisli malo drvo, na koje se čovek popne Krošnju udobnu, sve granama isprepletanu Svaki list te miluje.
Sunce izlazi uz ushićenje i na radost živog svetaI ti se raduješ svetlostiNoć je prošla, sada možeš nebo drugačije da vidiš.
Znaš, video sam dosta tužnih horor scenaMislim na zašivene oči i igle zabodene u desni Milioni prizora paklenihSvet u kome se, pogled na lepotu sarkastično prezire.
Malo ko još hoće da vidiKoliko jesenUzbudljivo žutom i čedno braonkastom, želi Kako zimaMilostivo belom i nostalgično sivom, posno moliDok proleće usićenoŽivonosno zelenom i nebesko plavom, čitavom svetu, život poklanja Zatim leto kako u svim bojamaPlameno crvenom, razigrano narandžastom i noću lucidno ljubičastom, igra.
Zatvori oči...Zatvori oči...
1.
Iz mračne tvoje odajeIz podruma i te memleGde pacov ti je drugI crna sablast iz ćoška što viri Bekstva za sada nema.
Samo
Zatvori oči...
Starac
Čuči starac negde u tuziMisli o maloj crvenoj ruži .
Glad i hladnoća skrenuše mu pogled i misliI digoše ga na noge da šepajući krene mrmljajući:
"Naći ćeš danas na đavola crnog i anđela plavog Sa razlogom zato, nakon toga Naći ćeš trulog mladića I nakon toga tri mala psića."
Ipak starac gladni našao je samo veliku staru lupuI kroz nju se zagledao u svoju staru ruku.
"Ruko moja stara. Što si činila dar – mara Šta ćeš sledeće dodirnuti?"
U oblake se starac zagledaoI naglo se srušioRuke svoje zemlji je ostavio.
Gad
Čudnog gada sam uhvatioNe na deluOn ne delaSluži ne delanju.
GadŽeleo bi da ne postijimSada ulovljen hoće da se nagodi.
Gad je pao, u klopci jeZa koju misli glupoDa je pripremljena, onima koji njega ulove.
GadU potpunom rastrojstvuZna za sebeI smeje se ne znanju o sebi.
U PROCEPU
Nevolja
1.
Na soliteru deca igraju fudbalSa ulice neka žena urla
Nabio je glavu ispod jastukaIpak je čuo kako voda u kupatilu preliva.
2.
Odvratan smrad nošen jutarnjim vetromZaleće se i udara ga u stomak.
Zgrade mu liče na električne domineČini mu se eksplodiraju, ruše seKamenje pada na sve strane.
3.
Prijatelj je rekao prijateljuDa nije dobro Što je sebi isčupao nokat U trenutcima očaja i depresije.
Drugarski ga je posavetovaoDa se sledeći put dobro napijei udara glavom o zidsve dok zid ne postane dovoljno crven.
Tako da sve to ponovi i sledeći danBez opijanja ovaj put.
I da posle svegaNapravi sopstvenu fotografijuGde mora da zauzme stavI pozu otmenuKao pravi gospodin i mislilac.
Vila
Vila se pojavilaBila je odevena a kao gola.
Kada se nasmešilaImala je nameru da nanese dosta bola.
Bilo mu je neopisivo začuđujućeKada je ugledaoMislio je da je fantastično to što se pojavilaHteo je da je zauvek ima.
Vila je bila doslednaVizionarski raspoloženaIpak nekako surovo izopačenaNjena misija je da obmanom obaraDa mu daDa pije iz nevidljive bočice bola.
Ona mu se stvarno svidelaKao nijedna ženaKao nijedna životinjaKao nikakva zabava.
Bila je nestvarna i nedodirljivaAli ipak njegovaMislio je....
Jutro je pružilo pravi pogledKada su ga omamljenog Kola udarilaNije video ništaNiti viluNi nebo, ni zemljuSamo praznina koja je crne zavese navukla.
Šaputao je nejasno tada:"Prokleta vila sa prozirnim krilima Htela je da ne budem čovek Da se zauvek plašim bola Da nije htela i mene Sa nepostojoećim prozirnim krilima?".
Horor Detalji
Duh je rekaoČoveče idi levoTa ulica, baš ta.
Napolju zlokobni mrakŠtiti senkomRuke krvopije.
Sedo dete traži cigaretuLice mu je nalik na zgužvanu hartijuOno nema odraz u ogledalu.
U garaži je ženaNaišla na limeni pogledNikada ga nije zaboravila.
Prostor je maksimalno uzakUžas koji je ne čovekSmislio za čoveka.
Ovako u nedogledU nedogledSve do pogleda na nešto lepše.
Glad
KvadrofonijaSamoubilačka idejaKasnije muk – tišinaOdmah zatim razbijena teglaPropalica žutog licaTatica – mamicaAngelina - devojka bosaVelika šansaTrik pauzaSrebrna značkaBeskonačna daljinaDilžansaRasturena mravlja spavaonicaPaklena pomorandžaZamišljena glumica.
Prosto neka je...Hladno je - Vruće je.
Hoću kašiku, viljušku, nožHoću brzi vozI svetina da navijaJedi brže, jedi višeI kada sa besnilom završeHoću sve na pustoš da miriše.
Ogledala
Uvek stojiš sa poštovanjem i radoznalošću Osećaš da tišina smiruje ti duh.
Unosiš se polako u odraz sopstvenog oka.
Silina posvećivanja sebi deluje opako i tajnovito Čuješ kako počinje da zuji Donosi sjajNajednom kao oreol, čini ti se.
Avetinjska izolovanost podstiče ti maštuIskrsava gomila tvojih sopstvenih lica.
Ipak toliko daleko ne želiš da ideš.
Nešto sablasno i hladno želi da znaš.
Ti samo tražiš, sasvim prostoDa tu ispred tebeU senci obelodanjenogVidiš onog starog u vremenu zaboravljenog prijatelja.
On zna.
Ožiljak ti je na desnoj strani Vidiš ga na levoj Na potiljku.
Ako se sada prepoznaš Setićeš se vašeg trenutka Videćeš ruke koje ti dajuMogućnost upotrebe drugog ogledala.
Seti se tada Van sebe Odraza, bez iluzije.
Maska Od Ličnosti
Ne verujući u sopstvenu smrtZarazno širi priču o veličanstvenoj besmrtnosti.
Iznudom pljačka reč nežnog poverenjaTrikom sastavlja sebe za svaki čas.
Surovo sklapa ugovor o poštovanju ništavne glupostiVeličanstveno daruje bol genijalnosti.
Razmetljivo pretače javu u sanŠiri halucinaciju sopstvene projekcije.
Šalje smrtonosne poljubce kod trenutka besne deliričnostiSurovim smehom prati tragove sprženih moždanih tačaka.
Sastavljen od crne tugeU njemu praznina haotičnoRasplamsava ništavilo.
Hemijska Reakcija
Hemijska reakcija se ispoljava na nežnom dlanuSuviše snažna kiselinaIdentitet sada postaje grozničavo pitanje.
Sanjala si putovanje u molekuluVidela si svoje lice beskonačno umnoženoGrom je tada opravdao svoje postojanje.
Posle metalnog zvuka u ušimaBudnost se javlja iznenada i potpuno te obuzimaZašto se pitaš kakve su to puste želje otrovale krv.
Oči su ti širom otvoreneMramorne ploče te pitaju da li si živaPodsećaju te na praiskonsku kletvu i plač u tami.
Kada bude došao časA već jeste
Za besmrtni dan
Ti pojuri, trči... Iako će kosti tada da ti se lomeTada će se nežni dlan vratitiU prvobitno, potpuno nevino stanje.
Osluškivanje
Sovuljage ćelave, buljaveKako vam tako zlokobno i znatiželjno oči sjaje.
Lepljiva noćiKoliko si to pasa sakupilaČopor besan savŠto se među sobom glože i ujeda.
Lobanje proklete što pucateVreme što vam dlake skidaI u prah pretvaraNeda za vas nadeSamo može milost da vas pomiluje.
Vreme naravno tečeI sva ova lica živa a potamnelo sivaVazduh što trošeŠto osluškuju i pitaju se gde su daniO kojima pričaju stariNjih hoće da ugledaju.To su mornariMagličasto plaviDuhovi.
Nostalgija
Mila Majko, saputnice Srcem si mi darovala usne Da ljubim zemlju ovu.
Iskreno sam propatio dok nisam saznao kakva vatra u meni gori Kakva želja da vratim se domovini mojoj.
Kada sam dalekoPonekad duhovi mračni probude se u meni A jedan najgoriDušu mi nemirnu podbadaOnaj koga zovu Nostalgija!
Vidim parkove i ulice, krošnje i ptice Osećam, neću ih videti skoro.
Tada se molim da brzo dodje časDa me vreme vratiMakar samo na tren da osetimSav taj život i ljude koje volim.
Zašto sam toliko daleko otišao Gde se sakrila želja za slobodom Zar sam postao slepi, očajni putnikBeskućnik bez dara da se seti!
Polako nestaje onaj miris borovih iglicaIzčezava zvuk svitacaU magli je svaka uličicaPlastičan postaje mi parkMoja domovinaMoj GradMoja ZemljaMoji LjudiVreme mi ih iz sećanja uzimaSve počinje nejasno da se polako gubi.
Sve ove godine upokojene! 1.Mračna postaju i teška ova sećanjaNostalgijo, spodobo, avetiTi što izjedaš mi dušuZnaj da ništa od tvog druga nema, nepostojiTaj na koga se oslanjašŠto Očaj ga zovu
Neće ovog puta u mene ući.
Nostalgijo pusti dušeMutni, nespokojniKoji bi da jeca, da suze bespotrebno lije Obmanu ljubiš i mrtve bi da dižeš Ne, mrtve će podizati onaj koji jeste i biće. Nostalgijo, volim ja i bez tebePlanine i potoke Onog vilinog konjica i krtice slepe
Iako u velu samrtničkomeČekamObećani, nužni povratakU obećano svetilišteZemlju mojuOno budućeGde sve je NOVO BIĆE!
Panika
Histerična, proždrljiva, zavidna, žena – koja jurca Na ivici nervnog sloma ili moždanog udara.
Zavisna, raspojasana, u raspadu već decenijama Grbava, sušičava, dlakava kao kakva spodobaNeki kažu možda jurodiva.
Umotana u crvljive dronjke iz kojih neotesano oči noću Mutno cakle Luta ulicama, nemajući mira. Duh zao, pakleni stvor, već odavno za njom gaca,Preko dana u san duboki je bacaNa sumrak je diže da povraćaDa ponovo loče, neku rulju da traži.
Ko će pomoći jadnici ovoj, ovako besnojKoja bes svoj najviše ka sebi usmerava Kao samoubica, u prazno svet ona obaraU Ništa i Nebitno.
*
Te vrele gradske noći Kada smrad se na mnogim mestimaI raspad osećaNišta novo, samo se čekaTek poneko delo, vredno da ga se čovek seća.
* Ona uobičajeno hramlje, nešto mrmljajućiIznenada u tom parkuTog stvora ugleda.
Ispred nje stajaše čovek Čije oči i sad ne daju joj mira Fantomski odraz u njima i duboka praznina.
Šta je mamilo dušu njenu da zaviri u te crne rupe Eto zlokobne prilike da se srodne duše sastave.
Čovek je stajao mirnoNa neki je kamen u tom odelu sivom podsećao.
Sasvim nadareno je čuoŠta mu je demon došaptavao.
On iznenadi rečima svojimOtrcanu jadnicuI probudi u njoj nešto što njeno srce Odavno je sahranilo.
Nevidljiva žurka potamnelih andjela Razigrano, razvi se širom parkaNečujno za obično ljudsko uho Tu nasta potpuno ludilo.
Dva stranca, Čovek i Žena Naspram svega toga.
Svesni brutalne gladi koja se spremaZnajući da su oni hranaSkloniše poglede jedno od drugoga.
On nesta iza hrastaOna odšepa do starog utočišta Gde je čašica nadje sama.
Kakva strašna tuga u njoj naraste i osta. *
Prošlo je dosta vremenaI dalje je potamnelo stanjeI sada samo po neko deloIzgleda dovoljno vredno da i dalje postojimo.
*
Dok se ona i dalje po neki put trzne i naglo osvrneMisli tada "evo ga "Taj pogled iz samog bezdanaAh, kako je zaljubljena ostala.
Sada, uz očaj i strahSamo groznica i halucinacija je ima.Mada ona zaista ne zaboravljaNosi tu noć duboko u grudima..
Sa gadnom panikom je čuvaI vešto sakrivaNeda krvopijama, karakondžulam, veštcima i vešticamaDa strašnoj toj tajniNeko od njih pristup ima.
SADRŽAJ
Boško Mandić: O POETICI ZMAJA ………………………………………………………..
ZMAJSKO GNEZDO
Budući da je tako ...............................................................................................Nova Žena ………………………………………………………………Gospodja Okean ………………………………………………………On Je Stao ……………………………………………………………………… Bez Kočnica .......................................................................................................Dovoljna Je Jedna Reč ........................................................................................Poljubac Žene Zmaja ............................................................................Sasvim Nežno ......................................................................................................
Beskonačno odredište.........................................................................................Ljubavi Moja ....................................................................Pod lampom ........................................................................................................Vrtlog Vodeni ....................................................................Lepotica Dana .................................................................................................Zmaj .................................................................................................Livada Servira Jazz ...........................................................................................Grad .............................................................................................................Na Spavanju ...............................................................................................Povratak Putnika ....................................................................................Veselje u Tišini ................................................................................................Zatvori oči ..........................................................................................................Starac ...............................................................................................................Gad ..............................................................................................
U PROCEPU
Nevolja ........................................................................................................Vila...........................................................................................................Horor Detalji ...................................................................................................... Glad ....................................................................................................................Ogledala ..................................................................................................Maska od ličnosti..............................................................................................Hemijska reakcija ........................................................................................ Osluškivanje .................................................................................................. Nostalgija .....................................................................................................Panika..........................................................................
REČ UREDNIKA.................................................................
Reč urednika
Po zakonima kosmosa, kako kaže Boško Mandić, ili Boga, kako to kaže Sava Gor, i bol nam pripada, a suzama smo obdareni, da ga isplačemo.U marketingu veštaca, medjutim, punom laži o veštačkom raju, o bolu se ne govori! Bezsuzni, ostali smo i bez mira, nemirni.Okaljen kroz bol koju ne odbacuje, već prevazilazi, Sava Gor medjutim u sebi otkriva snagu zmaja. To mu donosi unutrašnji mir u kome se zatim radja ljubav... oh, kako je zanosna!
„Osećaj lepote Zamrznute u suzi.“
/ iz pesme:„Sasvim nežno“/
Nije to zmaj kineski, već domaći, srpski, ponovo vaskrsao!
Urednik
O piscu Sava Gor – Sebastijan Gorenjak, rodjen je 1971 u Beogradu. Završio je Petu beogradsku gimnaziju u Beogradu i započeo studije prava, koje uskoro napušta da bi jedno vreme zatim, držao privatnu videoteku. Voli film. Pesme i kratke priče piše od gimnazije a ovo mu je prva zbirka poezije. Oženjen je slikarkom Irenom Bijelić Gorenjak, čija se ilustracija nalazi na koricama ove knjige, sa kojom ima sina od 5 godina. Pripada grupi mladjih srpskih intelektualaca koji su se ponovo okrenuli SPC, sredinom devedesetih godina.
Recommended
