1. ТЕНДЕНЦИЈЕ У СВЕТСКОЈ ПРИВРЕДИ И ТРГОВИНИСистем међународних економских односа одржава интересе владајућих економских снага у светској привреди. Заснован је на међународној подели рада која вуче своје порекло још из доба колонијализма. У оквиру таквог система, развијене земље су после Другог светског рата оствариле релативно високе стопе раста привреде и проширење спољне трговине, док су земље у развоју све више заостајале у свом развоју. Привредни јаз између развијених и неразвијених земаља постаје не само економски проблем, већ и један од извора затегнутости и сукоба у савременом свету. Средином седамдесетих година 20. века просечан бруто национални доходак по становнику у развијеним земљама је износио око 6400, а у земљама у развоју око 540 $, тј. у сразмери 12:1, док је крајем деведесетих година овај однос био 21:1. Преко 70% светског робног извоза остварују развијене земље, а остатак деле земље у развоју и земље источне Европе. Може да се закључи да постојећи систем економских односа у свету не обезбеђује услове сиромашним и неразвијеним земљама да повећају своје учешће у светском националом дохотку и смање јаз у односу на развијене земље. Основне тенденције:

заснована на међународној подели рада (колонијализам) Неравномерност заступљености и коришћења ресурса Неравномерност/поларизација економског раста Убрзавање стопа раста, скраћивање времена да се удвостручи економско благостање Изузетан раст светске трговине али неравномерност заступљености Висок значај технике и технологије Примат финансијских токова (неколико пута већи од токова робе и услуга) Повезаност, али и нестабилност глобалне структуре Продубљивање неједнакости Нове економске силе (државе, интеграције, региони)

2. ГЛОБАЛИЗАЦИЈАТермин глобализација је почео да се интезивније користи у другој половини 80-их година 20. века, када је настао огромни талас иностраних директних инвестиција од стране мултинационалних компанија. Глобализација је интезивирање друштвених односа на светском нивоу који повезују удаљене локалитете (заједнице), подижу ниво међузависности и садејства, и проширују домете моћи. Услед развоја нових технологија (информатичких и комуникационих) убрзан је процес интеграције рада и капитала, а дошло је и до формирања међународних регионалних интеграција. У првим фазама концепта глобализације наглашаване су њене предности и користи. Међутим, у последње време повећава се разочараност у стратегију нове економске и политичке глобализације света.Најважнији аспекти економске либерализације су: смањење и укидање националних баријера, међународно ширење трговине, финансијске и производне активности и јачање моћи мултинационалних корпорација и међународних финансијских институција у овим процесима. Једна од главних каракатеристика глобализације је растућа концентрација и монополизација привредних ресурса и моћи мултинационалних компанија, тј. транснационализација. То значи да неколико мултинационалних компанија добија велики удео у располагању светским ресурсима, производњи и на тржишту. Интеграцијом и спајањем ове компаније контролишу и све већи удео на глобалном тржишту сировина, индустријских производа и услуга.Процес глобализације карактерише и глобализација националних политика и механизама креирања националне политике (економске, социјалне, културне, технолошке, развојне итд.) које су до недавно биле у надлежности државе и њених институција. То је довело до ерозије националног суверенитета и сузило могућности влада многих земаља, а нарочито земаља у развоју да изаберу правце и политику сопственог развоја. Светске институције постају главни ствараоци све већег облика националних политика. Кључне институције су: ММФ, Светска банка и Светска трговинска организација. Од њихових зајмова зависи већина земаља у развоју и транзицији.

1

3. СТАНОВНИШТВО тј. тенденције демографског раста у будућности и нежељене последице које би из тог могле да проистекну, представљају једно од пресудних питања на крају 20. века. Пренапрегнута стопа раста становништва упућује на извесност беде, глади, очајања, социјалних немира, сукоба ширих размера. Малтус је 1978. године указао да се становништво брже умножава од производње хране, што временом води ка нескладу између популације и ресурса. Према мишљењу оптимиста, са сваким новим становником добија се и нови пар руку као потенцијални извор производних снага, а богатија друштва имају мањи демографски прираштај од сиромашнијих. Пораст светског становништва нарочито је очигледан од друге половине XX века (са 4 милијарде у 1975.г. број становника се повећао на 7 милијарди у 2011.г.). Прогнозира се да ће број становника прећи 9 милијарди 2025. године.

4. ХРАНА је један од најважнијих ограничавајућих фактора раста и развоја светске привреде и привреде земаља појединачно. Производња хране зависи од броја укупне популације, расположивости обрадивих површина, неуједначене производње и потришње (развијени-неразвијени), климатских промена, технологије, као и од других ресурса (енергије, финансијских средстава за увоз недостајућих фондова хране). У развијеним земљама се јавља проблем гојазности, док у земљама у развоју проблем неухрањености и глади. Развијене земље остварују око 67% светске пољопривредне производње, тј. око 2/3, док земље у развоју, у којима живи 85% светске популације остварују 1/3 светске пољопривредне производње, што указује на неподударност у производњи и потрошњи хране.

5. ЕНЕРГИЈА је моторна снага друштвеног развоја и материјалне културе, од које зависи опстанак човечанства. Проблем енергије у блиској будућности се не поставља у смислу довољности или недовољности енергије, већ се поставља питање економског обиља енергије, тј. цене енергије и управљање потрошњом енергије. Са развојем друштва долази и до повећања потрошње енергије. У последњој половини XX века потрошено је више необновљиве енергије него у досадашњој људској историји. Подаци о потрошњи енергије по становнику показују да је највећа потрошња енергије у развијеним земљама, где је почетком 90-их година износила око 5000 кг нафте по становнику, док је у мање развијеним земљама у развоју износила око 124 кг, а средње развијеним земљама око 1200 кг нафте по становнику. С обзиром на важност енергије у привредном развоју, њена ће се тражња стално повећавати (нарочито у земљама у развоју). Појачано је трошење фосилних горива (њихово учешће износи 80%), при чему брже расте тражња за угљем, док је незнатан раст тражње за природним гасом и нуклеарном енергијом. У најзначајније изворе енергије спадају: нафта је најважнији извор комерцијалне енергије. природни гас је тесно повезан са налазиштима нафте. угаљ је енергент који ће подмиривати производњу енергије еквивалентне од око 5 до 7 милијарди

тона нафте. нуклеарна енергија. хидро енергија. геотермална енергија се добија од унутрашње топлоте земљиног језгра и користи се комерцијално у

мањим сразмерама (за загревање стамбених и пословних објеката, стакленика). сунчана енергија се користи у веома малом проценту. Углавном се користи за загревање воде у

становима и фабрикама, у производњи соли и дестиловане воде у стакленицима. енергија ветра представља важан извор енергије у пределима где је постављање електричне мреже

веома скупо.

6. ИНДУСТРИЈСКЕ СИРОВИНЕ, посебно метали, су привредни извори који су све важнији. Тражња за сировинама је последица брзог индустријског развоја током XX века, а степен тражње за појединим сировинама је неуједначен. Проблем несташице индустријских сировина има две димензије: 1. физичка несташица, јер се ради о необновљивим изворима; 2. економска несташица, тј. цена оскудних сировина и евентуално њихова замена. Седам сировина које чине више од ¾ резерви су: хром, манган, молибден, ванадијум, платина, волфрам и азбест. Процењује се да се око 44% резерви налази у индустријским земљама, 23% у земљама источне Европе и око 33% у земљама у развоју.

7. ЕКОЛОГИЈА је питање будућности које се односи на отуђеност и уништавње природне средине. Од друге половине 20. века природна средина је угрожена од: раста светског становништва, нерационалног

2

искоришћавања природних богатстава и небриге о њима, загађивање воде и ваздуха, неопрезно одлагање штетних чврстих материја, последице коришћења нуклеарне енергије, подводне бушотине и експлоатација нафте и неких руда (манган, кобалт, бакар, никл), појава стаклене баште итд. Стратегије за спречавање евентуалних катастрофалних последица стаклене баште су: Сачекати и видети – односи се на контролу ефеката стаклене баште Претпоставити најгоре – састоји се у хитном предузимању корективних и превентивних мера у циљу

сузбијања опасности, што захтева знатна економска средства Не може да шкоди - подразумева предузимање корективних и превентивних мера без обзира на

прогнозу о загревању земљине површине.

8. ТЕХНОЛОГИЈА представља знање о процесима и техници, инфраструктури, пољопривреди, услугама и индустрији ради нејефикасније производње. Развој технологије је највише оствариван у развијеним земљама, па је у бројним сегментима неадекватна за земље у развоју. Процењује се да се око 1% улагања у истраживање и развој односи на земље у развоју, а око 51% на истраживање у подручју одбране, атомског оружја и свемира. Међународни трансфер технологије се обавља када се знање из једне земље у којој је развијено, преноси у дуге земље, без накнаде или уз накнаду (продаја тахнологије). Остварује се када су испуњена три услова: када доносиоци одлука једне земље желе да користе одређену технологију; када та технологија није доступна у месту; и када је купац уверен да је јефтиније да преноси технологију него да је производи у месту.Трансфер технологије означава поступак при којем се технолошко знање, развијено од стране носиоца технологије, формалним или неформалним механизмима преноси на кориснике технологије. То је пренос техничких, научних, организационих и предузетничких способности, које су од значаја за производњу неког производа. Постоји више облика: некомерцијални трансфер технологије. комерцијални трансфер технологије. интернационализација трансфера технологије. екстернализација трансфера технологије. земљама у развоју је потребна тзв. одговарајућа технологија која се састоји од процеса који захтевају

интензивније радне процесе у савременим секторима и развијању нових и савршенијих техника и производа за традиционалне секторе.

9. ГЛОБАЛНО ОКРУЖЕЊЕ ЗЕМАЉА У СВЕТСКОЈ ПРИВРЕДИ И ТРГОВИНИМЕЂУНАРОДНА ПОДЕЛА sе дефинише као процес друштвене репродукције који започиње у једној земљи и завршава се у другој, а остварује се посредством међународне трговине. То је процес организовања производње и потрошње преко граница националне привреде. Подела рада се јаваља на различитим нивоима: на нивоу националне привреде (општа и посебна подела рада), на нивоу предузећа (појединачна подела рада) и на нивоу светске привреде (међународна подела рада). На развој међународне поделе рада утичу две групе фактора: природно-географски услови за производњу појединих добара и услуга и друштвено-историјски услови и развој производних снага.Међународна подела рада се може остварити на више начина:

- из различитог распореда фактора производње (природних, техничких, финансијских), традиције, унутрашњих и спољнополитичких односа, трговинске политике, природних и других фактора поделе

- специјализација у производњи роба где земља има конкурентску предност- развој светске привреде омогућио је развој међународне поделе рада, чија су обележја

формирање локалних, регионалних и националних тржишта- развој транспорта и комуникације, колоније- технологија- фактор у позиционирању у међ. подели рада.

Сматра се да је привреда једне земље више укључена у међународну поделу рада уколико се већи део њене производње реализује извозом.

10. ЕЛАСТИЧНОСТИ У МЕЂУНАРОДНОЈ ТРГОВИНИ Еластичност је способност неке економске величине да реагује више или мање интезивно на промену неке друге економске величине с којом је у међузависности. Економска величина је еластична ако је

3

промена величине Y (зависно променљиве) интензивнија од промене величине X (независно променљиве). Мера еластичности се зове коефицијент еластичности, и представља однос релативне промене величине Y и релативне промене величине X. Ако је коефицијент еластичности већи од 1, тада је величина Y еластична. Величина Y је нееластична ако је вредност коефицијента еластичности мањи од 1. Еластичност може бити позитивна, а то је случај када је међузависност двеју појава управно-сразмерна (са порастом једне величине расте и друга). Негативна еластичност постоји у случају обрнуто-сразмерне међузависности, тј.када са порастом независне величине опада кретање зависне променљиве величине.У међународној трговини, понуда (извоз) односно тражња (увоз) узимају се као зависно променљиве Y, а цена (извозна или увозна) као независно променљива X. Коефицијент еластичности се израчунава упоређивањем релативних промена зависне (Y) према релативним променама независно (X) променљиве.Врсте тј. аспекти еластичности:- домаћа понуда извоза према ценама у домаћој валути.- инострана тражња извоза према ценама у страној валути.- Домаћа тражња увоза према ценама у домаћој валути.- Еластичност извоза и увоза према дохотку.- Гранична склоност увозу и извозу.

11. ОДНОСИ РАЗМЕНЕ представљају односе цена у међународној трговини, тј. меру куповне снаге извоза (извозна цена) за јединицу увоза (увозна цена). Према општој дефиницији кретање односа размене се добија дељењем индекса извозних цена са индексом увозних цена у текућем периоду са индексом извозних и увозних цена у базном периоду. Овакав однос размене се назива чисти однос размене. Ако се установи да су извозне цене расле брже од увозних цена, кретање односа размене је повољно и обратно. Бржи раст извозних цена од увозних цена даће повољнији положај земље у међународној размени, повољнији платни биланс, тј.повољнији однос размене. Постоје два модела односа размене:1. једноструки факторски односи размене представљају анализу промена које су могле да утичу на

формирање извозних или увозних цена у једној земљи. Полазе од чистог односа размене коригованог са променама у ценама производних фактора у једној земљи.

2. двоструки факторски односи размене узимају у обзир промене цена производних фактора и у извозничкој и у увозничкој земљи.

Модел бруто односа размене се добија дељењем количине извоза и увоза које су међусобно размењене, чиме се долази до сазнања да ли је у протеклом периоду било потребно направити исти или већи извозни напор да би се обезбедио исти увозни капацитет.

12. ЗАВИСНОСТ ПРИВРЕДЕ ОД СПОЉНЕ ТРГОВИНЕПоказатељи зависности привреде од спољне трговине су: Учешће извоза и увоза у националном дохотку – значај који има спољна трговина у привреди земље

мери се по релативном учешћу спољне трговине у њеном националном дохотку. То открива и степен завистности једне земље од спољне трговине. Коефицијент зависности земље од спољне трговине добија се дељењем вредности увоза, односно извоза са вредношћу националног дохотка.

Робна структура извоза и увоза - показује зависност земље у међународној подели рада са становишта учешћа производа у националном и светском извозу. Ако је учешће производа у националном извозу високо, а у светском извозу релативно мало, положај земље у међународној трговини ће бити неповољан, и обрнуто.

Географска опредељеност извоза и узвоза - показује географску структуру њене спољне трговине. Коефицијент географске опредељености извоза за домаћу земљу добија се дељењем процентуалног учешћа стране земље у домаћем извозу са процентуалним учешћем домаће земље у увозу стране земље. Он показује колико је пута страна земља важнија за домаћи извоз него што је домаћа земља важна за увоз стране земље.

13. МУЛТИПЛИКАТОР СПОЉНЕ ТРГОВИНЕ мери повећање дохотка земље услед повећања извоза. Пораст дохотка доводи до повећања увоза и обрнуто, смањење дохотка доводи до смањења увоза. Вредност раста увоза зависи и од склоности ка увозу и од еластичности. Ако је еластичност увоза већа од 1, пораст дохотка ће изазвати веће промене у увозу и обрнуто. Процес ће тећи док се не

4

ускладе увоз и аутономни извоз, уз увећање националног дохотка (увећаном за коеф. мултипликатора). Ако је еластичност тражње увоза према дохотку мања од 1, промене у дохотку изазваће само мање промене у потрошњи дохотка на увоз.Коефицијент мултипликатора: инверзна вредност граничне склоности увозу, тј. уколико се са растом дохотка више издваја за увоз, мањи ће бити мултипликатор дејства спољне трговине. Мултипликатор спољне трговине указује како се врши процес уравнотежавања платног биланса кроз промене у дохотку.

14. ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ објашњава узроке који доводе до међународне трговине и основе на којима се остварује међународна трговина - она објашњава тзв. спољнотрговински импулс.Приликом објашњења спољнотрговинског импулса теорије међународне трговине углавном теже да разјасне следећа питања:- Које робе (производе) је препоручљиво да једна земља извози и увози.- Како се формирају односи размене у реализацијји економских трансакција земље са иностранством.

По којим ценама пословни субјекти једне земље извозе и увозе производе и услуге.- Какве се користи могу очекивати за земљу приликом изврђавања еконимских трансакција у

међ.трговини. Питање се своди на утврђивање рентабилности извозног и увозног посла и са становишта пословног субјекта и са становишта интереса земље у целини. На који начин расподељују користи из међ.трговине.

Одговори из области прва два питања се сврставају у тзв. области позитивне економије и усмерене су на тражење објашњења какви су учинци међународне трговине на пораст производње, потрошње, нивоа цена, покретљивости производњих фактора, док треће питање се односи на економију благостања и објашњавају у којој мери спољна међ.трговина утиче на повеаћање благостања једне земље.

15. КЛАСИЧНЕ ТЕОРИЈЕ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕТеорија међународне трговине објашњава узроке/факторе који доводе до међународне трговине и основе на којима се остварује међународна трговина, тј. објашњава спољнотрговински импулс. Теорије међународне трговине објашњавају спољнотрговински импулс кроз следећа питања:а) које робе/производе је препоручљиво да једна земља извози и увози б) како се формирају односи размене у реализацији економских трансакција земље са иностранством.в) Какве се користи могу очекивати за пословне субјекте приликом извршавања економских трансакција у међународној трговини. Прва два питања се односе на област позитивне економије, која објашњава какви су учинци међународне трговине на пораст производње, потрошње, нивоа цена, покретљивости производних фактора итд. Треће питање се односи на област економије благостања, која објашњава у којој мери међународна трговина утиче на повећање благостања једне земље. У класичне теорије међународне трговине спадају:

1. Теорија апсолутних предности2. Теорија компаративних предности3. Допуна класичне теорије компаративних предности

16. ТЕОРИЈА АПСОЛУТНИХ ПРЕДНОСТИТворац теорије апсолутних предности је Адам Смит. Полазећи од предности специјализације и међународне поделе рада, Смит је дошао до закључка да за једну земљу не би било мудро производити она добра која може јефтиније, у размени за своје производе, набавити од других земаља. Једна земља ће се у међународној подели рада специјализовати у оној врсти производње у којој има природне (ресурси, клима) и стечене (благодет друштвене поделе рада и специјализација) предности над другом земљом, а које се налазе у апсолутним разликама у производним трошковима од производа до производа и од земље до земље. Ове разлике могу доћи до свог пуног изражаја само у условима слободне спољне трговине и потпуне покретљивости производних фактора између земаља. Смит је полазио од радне теорије вредности по којој производи вреде онолико колико је у њима садржано рада. Према закључку теорије апсолутних предности до међународне трговине се долази само уколико учесници у тој трговини имају користи из те размене.17. ТЕОРИЈА КОМПАРАТИВНИХ ПРЕДНОСТИ је везана за Давида Рикарда. Он је дошао до закључка да, и поред тога што једна земља има апсолутне предности над другом у производњи неких производа, она ипак има веће компаративне предности у производњи једног производа. Земља ће извозити производе у којима остварује веће користи и увозити производе у којима нема компаративне

5

предности или у којима су те предности мање. Спољнотрговински импулс произилази из релативне разлике у производним трошковима.

18. ДОПУНА КЛАСИЧНЕ ТЕОРИЈЕ КОМПАРАТИВНЕ ПРЕДНОСТИОдноси се на чињеницу да није довољна само понуда да би се производи размењивали, већ је неопходна и тражња за тим производима.

19. НЕОКЛАСИЧНЕ ТЕОРИЈЕ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ су теоретичари Таусиг и Вајнер. Таусиг је трошкове производње разложио на две ставке: камату и наднице, дајући производним трошковима новчани израз. Иако у процесу производње, поред радне снаге и капитала учествују и предмети рада, Таусиг је сматрао да трошкове репродукционог материјала не треба посебно разматрати, јер су они раније учињени издаци за наднице и камату. Не разматра се посебно ни рента јер је она више резултат него узрок трошкова. Он је дошао до закључка да компаративна предност земље у производњи неког произовда може да буде поништена на основу утрошених радних часова, тј. разликом у висини надница. Транспортни трошкови по јединици, такође, одређују да ли ће један производ ући у међународну размену или не. Што се тиче утицаја висине каматне стопе на компаративне предности једне земље, она ће имати утицај на цену производа само ако се разликује од земље до земље, уколико у један производ улази више него у други. Представници неокласичне теорије сматрају да интерес земаља за међународнутрговину зависи од односа земље до земље.

20. САВРЕМЕНЕ ТЕОРИЈЕ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ при објашњавању спољнотрговинског импулса полазе од две тврдње: Прва: спољнотрговински импулс се заснива на разлици између расположивости производних фактора између земаља. Друга: учинак међународне трговине испољава се у тенденцији међународног изједначавања цена производних факотра односно финалних производа између земаља. Фактор интензитета показује број јединица једног производног фактора на јединицу другог производног фактора потребних за производњу неког финалног производа.Постоје три савремене теорије међународне трговине:

1. Теорија опште равнотеже2. Нека побољшања у теорији опште равнотеже3. Теорија трошкова супституције

21. ТЕОРИЈА ОПШТЕ РАВНОТЕЖЕ везује се за име Бертила Олина. Настала је у тежњи да се дају одговори на питање: које робе је препоручљиво да земље производе и извозе (специјализација земље) и на који начин се формирају односи размене међу земљама. Према овој теорији међународна трговина се одвија на исти начин као и унутрашња трговина. Олин закључује да ће се региони и земље специјализовати и трговати један са другим због истих разлога због којих се специјализују и тргују појединци. Нпр. земља са великим обрадивим површинама, а без рудног богатства, боље ће се прилагодити пољопривредној производњи, земља која има руде гвожђа и руднике угља боље ће се прилагодити индустријској производњи. Свака земље ће настојати да највише искористи факторе које има у изобиљу. Од тога ће зависити и специјализација дате земље у међународној подели рада. Закључци ове теорије:- Шта ће се производити и по којој цени ће се производи размењивати у међународној трговини зависи

од понуде и тражње, - понуда и тражња производа одређују понуду и тражњу производних фактора- понуда и тражња производних фактора одређује понуду и тражњу добара, и ова међузависност

понуде и тражње добара и производних фактора представља један од најзначајнијих елемената теорије опште равнотеже.

- цене фактора одређене су понудом и тражњом фактора; тражња фактора одређена је тражњом финалних производа, тражња финалних производа одређена је ценама фактора итд.

22. НЕКА ПОБОЉШАЊА У ТЕОРИЈИ ОПШТЕ РАВНОТЕЖЕШвеђанин Линдер је разрадио теорију која првенство даје фактору тражње. Основне тезе његове теорије су следеће:

6

1. Фактори тражње утичу на услове производње. Делотворност производње се повећава ако је тражња значајна.

2. Трговина између две земље је утолико интензивнија, уколико се структура њихове унутрашње тражње не разликује у великој мери.

3. Пошто је структура потрошње слична у обе земље, њихова размена се у значајном делу односи на производе из истих производних група. Тражња увозника се усмерqва на исти производ, који се производи и у земљи, али ће увозник због неке његове карактеристике увозном производу давати предност.

23. ТЕОРИЈА ТРОШКОВА СУПСТИТУЦИЈЕ везује се за име Готфрида Хеберлера. Он у анализи међународне трговине уводи уместо хомогеног рада сва три производна фактора: капитал, рад и земљиште. Хеблер је пошао од претпоставке сталне – непроменљиве понуде производних фактора којима земља располаже. Да би се повећала производња неког производа потребно је повећати инпут односних производних фактора, што се може постићи жртвовањем друге врсте производње. Тиме ће и цена тога производа износити онолико колико је цена другога производа који се жртвује да би се произвела допунска јединица првог производа. Теорија трошкова супституције узима у обзир и трошкове транспорта.

24. НЕКОНВЕНЦИОНАЛНЕ ТЕОРИЈЕ настоје да објасне међузависност спољнотрговинских токова и привредног развоја. Постоји: 1. Теорија распродаја вишкова се везује за Минта. Спољнотрговински импулс по овој концепцији долази од постојања вишкова производних капацитета који су својевремено изграђени у земљи али у њој нема довољно тражње за тим производима. Односна земља би могла путем међународне трговине да за своје вишкове капацитета (производа) дође до производа за које у земљи постоји тражња. Теорија распродаје вишкова у основи тражи импулс у коришћењу вишкова производних капацитета како би обезбедила сталност у понуди на светском тржишту.2. Продуктивитетна теорија полази од уверења да међународна трговина проширивањем тржишта унапређује међународну поделу рада и утиче на општи пораст продуктивности, подстиче техничке проналаске и иновације у земљи која је основно извориште спољнотрговинског импулса и доводи до увећавања светског дохотка.

25. ТЕОРИЈА МЕЂУЗАВИСНОСТИ ТРГОВИНЕ И РАЗВОЈАОбјашњавају да је спољнотрговински импулс условљен међузависношћу спољне трговине и привредног развоја, јер истовремено представљају и последицу и узрок у односу једно на друго. Постоје две теорије : теорија доминирајуће привреде и теорија периферне привреде.

26. ТЕОРИЈА ДОМИНИРАЈУЋЕ ПРИВРЕДЕ полази од тога да појмови као што су „моћ“ и „принуда„ имају изузетно значење у савременим светским привредним збивањима, а нарочито на релацијама развијених земаља и земаља у развоју. Према овој теорији постоје три фактора доминације:- Разлика у преговарачкој снази – имају за последицу наметање модела узајамне трговинске и

економске сарадње који одговара доминирајућој земљи. - Разлике у врстама привредне активности земаља најчешће су резултат степена привредне

развијености и неједнакости на бази неједнако развијених националних привреда.- Разлика у врстама привредне активности земаља

27. ТЕОРИЈА ПЕРИФЕРНЕ ПРИВРЕДЕ полази од реалности стања у светској привреди и трговини и поделе света на развијене земље (центра) и неразвијене земље (периферије). Развијене земље показују слабију ценовну еластичност тражње за примарним производима земаља периферије. Примарни производи показују тенденцију пада цена, а имајући у виду слабију еластичност тражње у земљама центра за производима земаља периферије, на овај начин се погоршава позиција земаља периферије и смањују се њихови извозни приходи.

29. МИДОВА ВАРИЈАНТА полази од претпоставке да трговинска политика треба да доприноси остваривању глобалних циљева унутрашњег развоја, пре свега одржавању пуне запослености,

7

равнотеже платног биланса и оптималног коришћења производних фактора на нивоу земље што ће довести до повећања светске производње и трговине.

30. НУРКСЕОВА ВАРИЈАНТА – полазна основа овог модела је да земља која успева да одржи своје производне снаге на максималном нивоу запослености неће запасти у платнобилансне тешкоће. Експанзија депресије и незапослености у свету довешће до дефицита платног биланса, јер ће порасти увоз јефтине стране робе којој је цена у иностранству због депресије пала, а с друге стране пашће извоз јер се тражња у иностранству због депресије смањила. Алтернативно решење су увозна ограничења, не у циљу редукције увоза него у циљу спречавања његовог пораста. Девалвација се уводи када увоз расте по бржој стопи од стопе раста извоза.

31. СПОЉНОТРГОВИНСКА ПОЛИТИКА У КОНЦЕПЦИЈИ ТЕОРИЈЕ ЦАРИНСКЕ УНИЈЕ Стандардна теорија царинске заштите полази од претпоставке да се царине уводе на недискриминаторној основи тј. царине се уводе на све производе без обзира о којој роби је реч или из које земље се увозио. У пракси се ипак јавља дискриминација и то као робна или географска дискриминација. Робна дискриминација се јавља када се различита царинска стопа уводи на различите произовде, а географска дискриминација када се диференциране царине уводе на исте производе из различитих земаља.

32. КЕЈНЗОВО СХВАТАЊЕ УЛОГЕ СПОЉНЕ ТРГОВИНЕ У ПРИВРЕДНОМ РАЗВОЈАОн сматра да је профит главна покретачка снага укупног привредног система. За успешно укључивање земље у међународну поделу рада битно је постојање економске равнотеже националне привреде. Основни инструменти Кејнзове анализе су: склоност ка потрошњи, склоност ка штедњи и склоност ка инвестирању. Кејнзово схватање спољне трговине повезано је с теоријом запослености. Ниво запослености зависи од инвестиција, како у земљи тако и у иностранству, при чему на кретање инвестиција пресудни значај има стање трговинског биланса. Општа формула за равнотежу једне привреде по Кејнзу је: Y=C+I+G+Nexp, где је Y-доходак, C-потрошња, I-инвестиције, G-државни трошак и Nexp-нето извоз.

33. КОНКУРЕНТСКЕ ПРЕДНОСТИ ЗЕМАЉАТеорија конкурентске предности земаља објашњење спољнотрговинског импулса заснива на конкурентској, а не компаративној предности земље у светској привреди и трговини. Конкурентску предност земље у светској привреди и трговини одређују следећи фактори:1. Фактори услова производње представљају главне услове конкурентске предности земље у светској

трговини и привреди, а то су: - Људски ресурси (радна снага) се изражавају у квантитету (броју) и квалитету радне снаге, а

економско обиље, у цени радне снаге (надница)- Физички ресурси (обрадиво земљиште, воде, рудно богатство шумско богатство, нафтни извори) - Ресурси знања – исказују капацитете научног и стручног знања земље преко броја и профила радно

способног становништва.- Ресурси капитала – (финансијски, зајмовни капитал, заједничка улагања и др.) - Инфраструктурни ресурси – (мрежа саобраћајних система, друмског, железничког, речног ...)- Природни фактори су природно наслеђе (пољопривреда, шумарство, прехрамбена индустрија ...)

2. Природа и услови тражње су незаобилазни фактори за стварање конкурентских предности земље. Структура домаће тражње пружа одговор на питање како је преузеће опазило, разумело и одговорило на захтеве купца, док димензија и модел раста домаће тражње могу да прошире ове предности подстицањем нових инвестиција и мотивација.

3. Сродне и пратеће делатности – су, такође, фактори који утичу на конкурентску предност предузећа или делатности.

4. Стратегија, структура и супарништво предузећа - Стратегија развоја предузећа укључује стални развој квалитета производа, побољшање њихових карактеристика итд. Конкурентска предност у основи настаје из побољшања, иновација и сталних промена.

34. МЕЂУНАРОДНО ФИНАНСИРАЊЕФинансијски односи су саставни део међународних економских односа и имају двојаки: или су то плаћања по основу робне или услужне размене, или су то односи међународног финансирања, тј.

8

односи који настају по основу кретања краткорочног или дугорочног капитала. Међународна плаћања зависе од кретања девизног круса, девизног система, девизног режима, али и царинског система, међународне ликвидности итд.

35. МЕЂУНАРОДНО КРЕТАЊЕ КАПИТАЛА представља трансфер куповне снаге из једне земље у другу у новчаном виду, у виду роба и услуга. Оно по правилу изазива пораст куповне снаге у земљи увозници капитала, а смањење куповне снаге у земљи извозници капитала. Циљ трансфера капитала из земаља с високим дохотком је да убрза привредни развој тих земаља.

36. ОБЛИЦИ МЕЂУНАРОДНОГ КРЕТАЊА КАПИТАЛА разматрају се према временском, економском и власничком критеријуму (приватни и јавни).Према временском критеријуму међ. капиталне трансакције могу бити у виду:- Краткорични зајмови (до 1 године) – су обично приватни зајмови условљени кретањем курса. Код

тенденције пораста курса сталне валуте постојаће склоност улагања краткорочног капитала у иностране хартије од вредности.

- Средњорочни зајмови (од 1-5 година).- Дугорочни зајмови - Посебна врста дугорочних зајмова су стабилизациони зајмови који имају сврху

да стабилизију валуту земље примаоца зајма, тј.да појачају њене девизне резерве. Према економском критеријуму дугорочно кретање капитала се остварује у облику:1. Зајмовног кретања капитала - представља пренос куповне снаге из једне земље у другу. Под

зајмовним капиталом се подразумева такав облик међународног кретања капитала код којега се куповна снага трансформише непосредно у облику зајма од земље даваоца у земљу корисника кредита. Постоје два облика кретања зајмовног капитала: - Новчани – ради се о трансферу куповне снаге у новчаном облику (новчани трансфер)- Робни – ради се о трансферу у робном облику

Мотив за међународно кретање капитала у зајмовном облику је разлика у цени овог производног фактора од земље до земље. Ова цена се своди на каматну стопу и зависи од снабдевености земље овим производним фактором. Улаз зајмовног капитала у новчаном облику делује инфлаторно јер представља повећање новчане масе. У земљу је ушао новац а није ушла роба, дакле повећали су се новчани фондови, док су робни остали без промене.2. Инвестиционог кретање капитала које обухвата међународно финансирање у облику:

- Иностране директне инвестиције се јављају када инвеститор са седиштем у земљи извозници капитала, у циљу обављања пословне активности, инвестирањем стиче имовину у земљи увоза капитала. Код иностраних директних инвестиција инвеститор и имовина стечена том инвестицијом су организациони делови матичне фирме. У земљама у транзицији, иностране директне инвестиције се остварују на више начина и то: Директном куповином предузећа. Оснивање потпуно новог редузећа. Куповина контролног стока акција. Докапитализација. Замена спољног дуга. Мотиви за иностране директне инвестиције.

- Портфолио инвестиције су тип међународног инвестирања код којег је искључиви циљ инвеститора стицање дохотка. Портфолио инвеститор има као пословни мотив стицање сталног прихода од свог капитала уложеног у хартије од вредности. То су хартије од вредности с фиксном каматом.

38. ПРЕЗАДУЖЕНОСТ ЗЕМАЉА И КРИЗА ДУГОВАОд 70-их година за међународне финансијске односе карактеристичан је нагли пораст задужености земаља у развоју. Спољни дугови ових земаља су крајем 1973.г. износили око 119 милијарди долара, а почетком 21. века око 2600 милијарди долара. Недостатак велике задужености је што је велики део дуга

9

сконцентрисан код релативно малог броја земаља са средњим нивоом дохотка. Такође, добар део ове презадужености представља приватни капитал, и то краткорочни зајмови са високом каматом. Проблем задужености је кулминирао 1982. године када је Мексико, други највећи светски дужник, изјавио да више не може да извршава своје финансијске обавезе по иностраним зајмовима, тј. не исплаћује своје обавезе. У том контексту се често парафразирала Кејнзова мисао да дуг од 100$ јесте проблем дужника, а дуг од милион долара је проблем повериоца. Главни показатељи обима задужености дужничких земаља су се погоршали после нафтног шока 1974. године. Узроци презадужености земаља у развоју су: нафтни шокови 1973. и 1979.г., неконтролисано одобравање кредита са флексибилном каматном стопом, раст каматних стопа, пад цена сировина и примарних производа, окретање ка скупим краткорочним кредитима, финансирање развоја иностраном акумулацијом, економски нерационално коришћење страних фондова, структурна неусклађеност са светским тржиштима, недовољна интернационализација.

39. КРИТЕРИЈУМИ ЗА ОЦЕНУ СТЕПЕНА ПРЕЗАДУЖЕНОСТИ Питање презадужености се тиче способности за вршење службе по спољним дуговима. Монетарне резерве (злато и девизне резерве) представљају фактор који предодређује ликвидност земље и њену способност за отплату спољних дугова. За израчунавање степена презадужености не постоји јединствени образац који би могле користити све земље и у свим приликама, већ се, углавном, користе модели Светске банке. За оцену степена презадужености једне земље добар је показатељ који се добија упоређивањем укупног неотплаћеног дуга са вредношћу бруто националног производа (дохотка). Основни показатељ степена презадужености једне земље је однос између доспелих годишњих обавеза по главници и камати према годишњим извозним приходима по основу текућих трансакција.

40. ПРИСТУПИ И ПРАВЦИ РЕШАВАЊА ПРЕЗАДУЖЕНОСТИПриступи и правци решавања презадужености имају за циљ да се што више олакшају услови за отплаћивање зајмова (кредита). Једна земља у развоју не би имала проблем отплате дугова ако би прилив капитала у њу био увек довољан да омогући вршење отплате уз истовремено одржавње увоза (минималног). Да би се спречило банкротство неке земље може се вршити такозвано поништавање постојећих дугова или њихово радикално смањење, тј. свођење у подношљиве границе.Ослобађање од дела обавеза дуга неке земље врши се кроз консолидовање постојећих спољних дугова, тј. њиховог претварања у један нови зајам по којем би услови били много блажи (рокови дужи и почетак отплаћивања што касније).

41. УЛОГА МЕЂУНАРОДНОГ МОНЕТАРНОГ ФОНДАСветска банка је средином 1982.г. упозорила да се на вредност 2/3 зајмова комерцијалних банака исплате ануитета (отплата + камата) не извршавају редовно. Према гледишту ММФ-а ликвидност је краткорочни проблем који треба решавати краткорочним мерама. Учешће ММФ-а у укупној задужености земаља у развоју је било око 3% што није много ни значајно. Значај ММФ-а се огледа у чињеници да он игра улогу последњег уточишта одбране интереса кредиторских земаља. Улога ММФ-а у решавању проблема дужничке кризе не произилази из величине средстава која су из његових извора позајмљена земљама дужницима, већ првенствено због његове економске доктрине, економско-политичке мере и метода за решавање платнобилансних проблема земаља у развоју. ММФ располаже и јединственом информационом основом, јер га свака земља чланица редовно снабдева статистичким подацима. Фонд је повезан са свим међународним организацијама и њиховим компјутеризованим информационим системима и ради у најужој координацији са Светском банком и Светском трг. организацијом.

42. УЛОГА МЕЂУНАРОДНЕ БАНКЕ ЗА ОБНОВУ И РАЗВОЈ СВЕТСКЕ БАНКЕБанка до средстава за финансирање долази све више на тржишту капитала. Светска банка је мост између приватног капитала и земаља у развоју, али и трансформатор средстава. Банка на тржишту прибавља средства уз комерцијалну камату, а одобрава зајнове уз фиксну (нижу) камату. Висина

10

фиксне каматне стопе зависи од тога којој земљи се одобрава зајам и за који пројекат. Банка би требало све више да одобрава зајмове за програмско секторско финансирање. Евентуалне губитке Светска банка покрива средствима из својих специјалних резерви.

43. МОГУЋИ ОБЛИЦИ РЕШАВАЊА ПРЕЗАДУЖЕНОСТИ И СЕРВИСИРАЊЕ ОБАВЕЗА ПО ДУГОВИМАЗемља дужник која није у могућности да плаћа своје обавезе (дугове) ретко прибегава успостављању мораторијума на сервисирање обавеза по дуговима. Мораторијум је легално утврђен период неизвршавања свих легалних обавеза и отплате дуга и период суспензије свих легалних активности који је утврдила овлашћена институција у вршењу службе отплате дугова. За земље дужнике постоји неколико начина отплате дуга:1. Рефинансирање - ново финансирање ради отплате обавеза по старим дуговима. Давањем нових

зајмова земљама дужницима кредитори покушавају да спасу претходни зајам. Ови зајмови за кредиторе нису рентабилни, али повећавају могућност отплате претходних зајмова. Нови зајам се одобрава у висини разлике коју земља дужник није измирила кредитору.

2. Реорганизација дуга – у ужем смислу представља продужење отплате главнице дуга и реструктуирање на већи број година.

3. Репрограмирање – представља споразум кредитора и земље дужника о одлагању обавеза по основу дуга за каснији период. Може бити за период од 1 или више година. Репрограмирање представља предах у извршавању терета отплате дугова и оно обухвата само одлагање отплате главнице, а не и камате.

4. Париски клуб – представља збирку правила праксе и процедуре која се користи у преговорима ради одлагања обавеза плаћања на зајмове одобрене или гарантоване од стране влада или њихових агенција јавном и приватном сектору у земљама дужницима ако оне нису у стању да испуне обавезе по спољном дугу. У преговорима учествују кредитори, земље дужници, комерцијалне банке и представници међународних финансијских и монетарних институција. Репрограмирање обавеза у оквиру Париског клуба врши се на основу три основна принципа: постојање претње неизвршења обавезе, условљеност, подела терета.

44. ПРИСТУПИ РЕШАВАЊУ КРИЗЕ дугова се могу систематизовати у три основне групе:1. Глобални приступ – укључује све заинтересоване стране у тражењу решења кризе дугова.

Кредиторске земље узрок немогућности уредног сервисирања обавеза виде у слабости економских политика земаља дужника.

2. Тржишни приступ – се ослања на секундарно тржиште као могућу солуцију уреднијег сервисирања обавеза по дуговима. На секундарном тржишту се као купци појављују комерцијалне банке које купљена потраживања (дуг) користе за замену у акције у земљи дужника.

3. Иновативна решења – односе се на примену своп аранжмана, као могућег метода за решавање дужничке кризе. Своп аранжмани обухватају послове замене једне категорије потраживања за другу без посредовања новца. Најчешћи облици своп послова су:- Замена дуга за акцијски капитал – банка кредитор брише дуговање земље И заузврат добија

акције у компанијама те земље.- Конверзија дуга у акцијски капитал – овде се ради о конверзији девизног потраживања у

домаћу валуту И у том облику се инвестира у домаће предузеће.- Замена дуга за дуг – - Замена дуга за доходак извезене робе – врши се на тај начин што стварну цену коју плаћа

инострани купац домаће робе (извозна цена) замењује за домаћи дуг.- Замена дуга за домаћу валуту – састоји у томе што домаћи дужници могу иностране дугове

отплаћивати у домаћој валути, а кредитори тај износ домаће валуте могу реинвестирати у домаћу привреду.

45. МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕИзраз Светска банка односи се на два правна и финансијски одвојена субјекта: Међународну банку за обнову и рзвој (ИБРД) и Међународно удружење за развој (ИДА). Оба ова правна субјекта имају три

11

сродна задатка: 1. Да позајмљују средства, 2. Да пружају економске савете, 3. Да служе као катализатор међународних финансијских средстава.Под окриљем Светске банке су још две институције и то: међународна финансијска корпорација (ИФЦ) и Мултилатерална агенција за гарантоване инвестиције (МИГА). ИБРД финансира своје програме позајмљивања на основу задуживања на тржишту капитала.ИДА пружа финансијску помоћ најнеразвијеним земљама по веома повољним условима, из извора које обезбеђују богате земље чланице.

Међународно удружење за развој (IDA)Међународно удружење за развој основано је 1960. године, са циљем да обезбеђује дугорочне кредите најсиромашнијим земљама под веома повољним условима. Циљеви удружења су:

- Подстицање економског развоја најнеразвијених земаља чланица- Подстицање повећања продуктивности рада и ћивотног стандарда у најнеразвијенијим земљама

у развоју које су чланице удружења.Међународна финансијска корпорација (IFC)Настала као израз тежње засноване на концепцији да приватном капиталу припада водећа улога у области међ.финансирања привредног развоја и да приватно предузеће треба да носи привредну активност уопште. Чланство у Корпорацији је условљено чланством у Светској банци. Средства и начин финансирањаМеђународна финансијска корпорација формира средства:

- Уписом капитала земаља чланица- Добити из пословања- Позајмљивањем од међ.банке за обнову и развој- Отплатом зајмова земаља чланица- Продајом учешћа корпорације у зајмовима- Зајмовима корпорације земљама чланицама и- позајмљивањем од комерцијалних банака.

Политика одобравања зајмова (инвестиција)Полазни принципи одобравања зајмова Корпорације, заснивају се на испун јености бар два критеријума: 1. добри изгледи за остварење профита, и 2. да користи привреди земље у коју се инвестира и то на један од следећих нацина: остваривањем или штедњом девизних средстава, производњом неопходних добара и услуга, повецањем запослености, примену напредне технологије, развој природних извора на општу корист свих уцесника у процесу репродукције или кроз било какав други допринос који ће водити привредном развоју. Корпорација по правилу никада не улази сама у финансирање неког пројекта. Корпорација инвестира само у оним земљама чланицама где постоји спремност за ангажовање и локалних средстава и уколико се односна земља домаћин не противи таквом финансирању. Она никада не улази у инвестиционе подухвате преко 50% укупних акција (инвестираних у предузеће). Мултилатерална агенција за гарантовање инвестиција (MIGA)Мултилатерална агенција за гарантовање инвестиција основана је средином 80-их година прошлог века. Подстиче и убрзава прилив приватних иностраних инвестиција у земље у развоју, уз обезбеђење од ризика (пре свега политички ризик). Чланице су све оне земље које су чланице Светске банке. Агенција даје гаранције приватним иностраним инвеститорима само на пласмане у виду дугорочних инвестиција акција и кредита.

46. РЕГИОНАЛНЕ БАНКЕ ЗА ФИНАНСИРАЊЕ ПРИВРЕДНОГ РАЗВОЈА

12

Регионалне банке за развој представљају допуну активности Светске банке, подстицањем развоја привреда земаља чланица. Организација и финансирање је слично Светској банци. Издвајамо: Интерамеричку банку за развој, Афричку банку за развој, Азијску банку за развој, Европску банку.Интерамеричка банка за развој основана је на иницијативу Организације америцких држава 30. децембра 1959. године, од стране деветнаест Латиноамеричких и Карипских земаља и Сједињених Америчких Држава. Банка је почела са радом 1960. године. Седиште Банке је у Вашингтону. Од 1976. године, чланство у Банци је омогућено и земљама изван америчког континента. Поцетком 90-тих Банка је имала 46 земаља чланица: 28 са америчког континента, а 18 земаља из других региона, од којих су највећи број земље ОЕЦД. Банка подстиче привредни развој земаља чланица, а нарочито своју активност усмерава на: унапређење инвестиција јавног и приватног капитала за развојне сврхе, давање зајмова и гаранција за зајмове земаља чланица, сарадња са земљама чланицама у вођењу њихове политике развоја, и развој трговине (спољне), и пружање техничке помоћи и сл. Финансијска средства Банке за развој се формирају на основу квота земаља чланица (сопствени финансијски извори) и на основу конзорцијалних фондова (остали извори).

Афричцка банка за развојОоснована је августа 1963. године, од стране тридесет афричких земаља. Банка је почела са радом 1966. године, седиште банке је у Абиджану, Обала Слоноваче. Чланство је било отворено само за афричке земље, а од 1982. године Банци могу приступити и земље изван афричког континента. Средином 90-тих година Банка је имала 76 земаља чланица: 51 афричку земљу и 25 земаља чланица изван афричког континента. Банком управља 18 директора: 12 директора из афричких земаља и 6 директора из земаља изван Африке. Примарни задатак Банке је да помаже земљама чланицама у решавању њихових кључних проблема привредног развоја, помажући истовремено и њихов социјални и културни развој.

Азијска банка за развојОснована је 1966. године, од стране азијских и пацифичких земаља и европских и америчких земаља. Седиште банке је у Манили (Филипини). Средином 90-тих година, у банци је било 54 земље чланице, од тога 38 земаља из региона (Азија и Пацифик) и 16 земаља ван региона (Европа и Северна Америка). Оперативни орган управљања банком је одбор директора састављен од 12 регионалних и 4 нерегионална директора. Председник банке је традиционално из Јапана. Средства банке се углавном позајмљују мање развијеним земљама цланицама ради финансирања развоја енергетике, саобраћајне инфраструктуре, пољопривреде и пропулзивних грана индустрије. Европска банка за обнову и развој (EBRD)Европску банку су 1990. године основале 24 земље ОЕЦД-а ради подршке привредном развоју и процесима трансформације/транзиције земаља централне и југоисточне Европе. Највиши орган је Савет гувернера који одлучује о пријему нових земаља чланица, капиталу банке итд. Управљање банком је делегирано Извршном одбору директора који има 57 чланица. Седиште банке је у Лондону, а председник Одбора извршених директора је, по правилу, Француз. Банка финансира углавном пројекте у приватном и у јавном сектору, а највећи корисници су Пољска, Чешка, Мађарска.

Банка за међународне обрачуне - BIS Банка за међународне обрачуне је најстарија међународна финансијска институција. Основана је 1930. године одлуком Хашке конференције која се бавила питањем плаћања ратне штете Немачке после Првог светског рата. Седиште банке је у Базелу. Чланице банке могу да буду само централне банке са стварним имунитетом у односу на право земље чланице. Важна функција банке је кредитна подршка централним банкама у виду аванса ради стабилизације њихових валута или за финансирање привременог дефицита. БИС је јавна институција са ограниченом одговорношћу, чине је 33 акционара, а банком управаља одбор директора.

47. УСПОСТАВЉАЊЕ ПОСЛЕРАТНОГ МОНЕТАРНОГ СИСТЕМА13

Успостављање међународног монетарног система после Другог светског рата имало је за циљ избегавање неповољних искушења златног стандарда и елиминисање узрока настајања економског национализма. За разлику од Првог светског рата, у Другом светском рату биле су спремљене основе за одстрањивање поремећаја изазваних ратом (у виду међ.мон.сарадње).Два плана:- Вајтов (САД) – залагање за слободну трговину у свету, за враћање златног важења- Кејнзов (Енглеска) – против златног важења, хтео ограничења у робном и платном прометуСтручњаци преко 30 земаља дали су мишљења и тако је настала организација ММФ. Велики проблем је девизни курс, за разлику од златног стандарда који је био раније и који је подразумевао да се све плаћа златом.

48. МЕЂУНАРОДНИ МОНЕТАРНИ ФОНД – ММФОснивање ММФ су подстакла искуства монетарне и финансијске политике 30-их година и велика економска криза 1929-1932. године, а фонд је основан 1944. на међународној монетарној конференцији која је одржана у Бретон Вудсу. ММФ је међународна институција која надгледа и унапређује међународна монетарна питања. Има свој статут, а најважнији циљеви ММФ-а су формулисани у чл. 1., и то су:

- Да развоја међ.монетарну сарадњу- Да олакша ширење и равномернији раст међ.трговине- Да доприноси стабилности девизних курсева- Да помаже увођење и пирење мултилатералног система плаћања- Да улива поверење земљама ччланицама стављајући им средства на располагање на привремено

коришћење- Да скраћује трајање и смањује степен неравнотеже у билансу плаћања земаља чланица

Основна правила у функционисању ММФ су била таква да морају обезбедити да се плаћање робе и услуга може извршити слободно и да су сви биланси који произилазе из ових трансакција конвертибилни у друге валуте. Финансијска средства фонд користи да помаже земљама чланицама у финансирању њихових привремених дефицита и прилагођавању њихових привреда за брже решавање платнобилансних тешкоћа. Главна резервна средства Фона у првих 20 година функционисања била су злато и девизе, а касније је формиран нов извор средстава – Специјална права вучења.Систем одлучивања Свака земља чланица Фонда стиче број гласова по основу два критеријума: на основу чланства (250 гласова) и на основу величине квоте (по један допунски глас за сваки део своје квоте који одговара износу од 100.000 Специјалних права вучења). Свака земља чланица фонда има право да именује свога представника у Савету гувернера фонда (који се састаје једном годишње). Управљање фондом и доношење свакодневних одлука Савет гувернера је делегирао Извршном савету. Генерални директор Фонда се бира на пет година. Он председава и руководи радом Извршног савета Фонда и по правилу је Европљанин.Средства ММФ се формирају на следеће начине:

- Квоте земаља чланица које оне уписују приступанући фонду (најважнији извор и зависе од економске позиције земље чланице). Квоте се периодично испитују.

- Позајмице фонда од земаља чланица- Приходи фонда наплатом дажбина од земаља чланица за коришћење средстава- Додатна средства међ.ликвидности створена преко специјалних права вучења (СДР)

49. МЕЂУНАРОДНА ПЛАЋАЊА се дефинишу као плаћања између резидената двеју земаља у средствима међ.плаћања а које има платнобилансне ефекте. Под резидентом једне земље подразумевају се правна и физичка лица. За правно лице се каже да је резидент једне земље уколико у њој има своје седиште, а физичка лица су рездиент земље у којој имају пребивалиште. Под средствима међ.плаћања подразумевају се средства која су прихваћена од стране више земаља или неке међ.финан.организације као средство плаћања дуговања, тј. наплате потраживања која произилазе из међународних економских трансакција. Својство средства међ. плаћања најчешће се везује за злато.

14

50. ДЕВИЗНИ КУРС је цена стране валуте изражена у домаћем новцу. Девизни курс може да се формира:

- Системом фиксних девизних курсева – који одговара једној страни у једном фиксном износу- Системом флуктуирајућих девизних курсева – у једном променљивом износу- Системом паритета куповних снага –у једном релативно фиксном износу који одговара обема

странама. Постоје следећи системи девизних курсева:Систем фиксних девизних курсева – представља такав систем формирања девизних курсева у којем се цена јединице стране валуте изражена у домаћој валути установљава у једном фиксном износу који одговара односу валута према једном конвенционално изабраном заједничком именитељу (валутном паритету). Валутни паритет представља спољну вредност националне валуте. У условима конвертибилности постоји усаглашеност унутрашње и спољне вредности валуте.Систем флуктуирајућих девизних курсева – представља такав систем девизних курсева у којем се курсеви формирају у зависности од понуде и тражње девиза.Овај систем девизних курсева се не заснива на одлуци надлежних органа у једној земљи, него представља неограницено кретање девизних курсева према односу понуде и тражње. Понуда девиза долази од извоза а тражња од увоза тако да понуда и тражња девиза у ствари одржава стање платног биланса.Флуктуирајући девизни курсеви остављају домаће цене без промена само у првој фази. Код скока курсева (већа тражња од понуде) цене домаћој роби рачунато у страној валути падају и то подстиче извоз, док у исто време цене страној роби, рачунате у домаћој валути расту, што обесхрабрује увоз.Паритет куповне снаге валуте – Паритет куповне снаге валуте је метод утврђивања куповне моћи вредности националне валуте изражене у количинама производа (роба) које се могу купити за јединицу националне валуте на домаћем тржишту. Паритет куповних снага валута се показује као однос између двеју валута или више валута изражен у количини роба или услуга које се могу прибавити за јединицу тих валута. У крајњем изразу паритет куповних снага валута се своди на односе нивоа цена између земаља.Многоструки девизни курсевиМногоструки девизни курсеви су обрачунски курсеви и односе се само на домаће резиденте и на њихове пословне трансакције са иностраним резидентима. Извоз и увоз за њих постају скупљи или јефтинији. Инострани резиденти плаћају цене увезене робе (извоз домаћих резидената), и наплаћују своја потраживања по основу извоза (увоз домаћих резидената), по цени израженој у страној валути утврђеној у уговору о куповини односно продаји. Домаћи резиденти за извршене пословне трансакције са иностраним резидентима, наплаћују или уплаћују у домаћој валути преко овлашћене пословне банке а на основу обрачуна применом многоструког девизног курса на страну валуту која је исказана у фактури иностраног резидента.Девалвација – је таква мера монетарних власти једне земље којом се врши законско смањење вредности новца у односу на заједнички именитељ (стандард). Девалвација се спроводи у случају ако је домаћа валута по постојећем паритету (курсу) прецењена. Земља која спроводи девалвацију треба да има у виду да је за успех девалвације потребно да испуни бројне захтеве: стабилна монетарна ситуација; стабилна унутрашња привредна ситуација; расположивост садашњих фондова роба за извоз итд.Ревалвација – је законско повећање паритета домаће валуте, односно повећање вредности домаћег новца у односу на страни. Овом мером монетарних власти курсеви страних валута на домаћем тржишту падају, док курс домаће валуте на страним девизним тржиштима расте. Депресијација – представља смањење вредности услед раста тражње или пада понуде, у систему флуктуирајућих курсева.

15

51. ПЛАТНИ БИЛАНС И ЊЕГОВА НЕРАВНОТЕЖАПлатни биланс једне земље дефинише се као преглед свих (међународних) економских трнсакција које њени резиденти (домаћи) обаве са резидентима других земаља (иностраним) најчешће у периоду од годину дана, из којих произилазе плаћања и примања без обзира да ли су она доспела (укупан промет извршених међ. економских трансакција).Девизни биланс представља преглед свих доспелих примања и плаћања између домаћих резидената и иностраних у једном одрђеном периоду (1,г) која проистичу по основу међ. економских трансакција без обзира када су оне настале.За разлику од платног и девизног биланса обрачунски биланс (или биланс међ. активе и пасиве) показује стварно имовно стање једне земље према инострнству на одређени дан. Овај биланс даје стање свих потраживања и дуговања која једна земља има према иностранству.Платнобилансне трансакције се сврставају као:

- Биланс по текућим трансакцијама-обухвата биланс услуга, биланс робних размена, биланс доходака од инвестиција и др.

- Биланс по капиталним трансакцијама – кретање дугорочног капитала, краткорочног капитала и кретање монетарних резерви

Биланс робне размене – обухвата преглед извоза и увоза роба извршен у току 1 годинеБиланс услуга –трансакције са иностранством и предстасвља преглед извршених услуга домаћих резидената иностраним резидентима, као и потраживања иностранства за извршене услуге домаћим резидентима. У ове трансакције спадају услуге по основу туризма, трнспорта, шпедиције, осигурања и др.Биланс дохотка од инвестиција – обухвата преглед прихода и расхода у вези са каматама, профитом, рентом и дивидендом по основу капитала пласираног у иностранству, тј. иностраних инвестиција у домаћу земљу.Хоризонтално пресецање платног биланса – врши се по критеријуму поделе планог биланса на подбилансе, у циљу тражења одговора а ради оцене његове (не)уравнотежености. То је подела на капиталне и текуће трансакцијеВертикално пресецање платног биланса – пружа информације о облицима стицања инострних платећних средстава у једном временском периоду и о обилицима трошења иностраних платежних средстава.

52. УРАВНОТЕЖЕЊЕ ПЛАТНОГ БИЛАНСАИма више модела:1. Класични аутоматски маханизам уравнотежавања платног биланса – овде је златно важење

представљало јединствени светски монетарни систем. Златно важење је могућност да се плаћање врши у злату и кроз замењивост валута златом, интервалутарни курс се одржава стабилним путем слободног кретања злата. Колебања девизних курсева била су у оквиру златних тачака:Горња златна тачка - тачка извоза златаДоња златна тачка – тачка увоза злата

2. Модел развијених земаља – све мања предодређеност стањем златних резерви и Светска банка све више за одржавање спољне равнотеже узима одржавање стабилности националне економије земље. Зато се и користи метод девалвације девизног курса или чак и административна заштита платног биланса (то су увозна и девизна ограничења).

3. Модел земања у развоју чине мере које земље у развоју примењују у својој политици уравнотежења платног биланса. То су: дефлационирање новчане тражње и цена; административна заштита платног биланса (састоји се у контролисању свих плаћања, и евентуално робних трансакција са иностранством) и девалвација националне валуте.

16

53. ИСТОРИЈСКИ МОДЕЛИ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНСКЕ ПОЛИТИКЕМЕРКАНТИЛИЗАМ – је назив за економску доктрину која је настајала у западноевропским земљама у периоду од 15. до половине 18. века. Фазе меркантилизма су:

- Булионизам-сваки учесник остварује позитиван салдо у трговинској размени са иностранставом- Развијени меркантилизам

У меркантилизму је прецењивано значење племенитог метала (златника кованог новца).ЛИБЕРАЛИЗАМ – представља теорију и политику која се залаће за слободу спољне трговине и примену једнаких услова на учеснике у спољотрговинској раземни. Либерализам је корак напред.ПРОТЕКЦИОНИЗАМ – се дефинише као теорија и пракса спољнотрговинске политике усмерена на заштиту и развој младе домаће индустрије од иностране конкуренције (и не негира концепцију либерализма). Протекционизам треба бити привремени модел док се привреда не оспособи за међ.тржиште, треба да има васпитни каракатер протекционизма и предуго задржавње протекционизма наноси се штета домаћој привреди.ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ – се заснива на приоритетима равнотеже унутрашњег развоја и њима подређених спољних утицаја и спољнотрговинске равнотеже.

54. ОСВРТ НА ПРАКСУ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНСКЕ ПОЛИТИКЕ ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Почетак XX века је био карактеристичан по тенденцијама општег смањивања царинског протекционизма и све широј примени трговинских уговора у међ. економским односима. Први светски рат је потпуно разорио постојеће токове светске трговине, па су, после Првог светског рата, новонастале државе прибегле општој царинској заштити као методу развоја индустарије и привреде. Током 1930/31. године чињени су покушаји да се прекине са тенденцијом растућег царинског протекционизма и нецаринских ограничења. МЕО су током друге половине 30-их година 20. века погоршани и неповољном политичком ситуацијом у Европи, нарочито након доласка на власт нацистичког режима у Немачкој.Као последица све више је доминирала политика економске аутаркичности у стратегији развоја националних привреда. Са почетком Другог светског рата дошло је до прекида економских, трговинских и политичких односа.

55. ПРАКСА МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНСКЕ ПОЛИТИКЕ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА САД су из Другог светског рата изашле јаче и богатије него што су биле пре рата. 1945.г. су лансирале модел међ. трговинске политике где је полазна основа заснована на начелима слободне трговине и на приватном власништву као носиоцима трансакција у међ.трговини.Велика Британија која је из рата изашла осиромашена била је против овог предлога. У свим земљама у развоју преовладавало је схватање да ће политичка самосталност и независност имати прави смисао уколико се буду остварили повољни услови за привредни развој – што је смањило економски и политичку зависност у доносу са развијеним земљама. После Другог светског рата настао је општи споразум о царинама и трговини –ГАТТ, што је мултилатерални трговински уговор. Један од кључних принципа трговинске политике ГАТТ-а је да се трговина између земаља одвија на бази недискриминације (први општи принцип). Начело недискриминицаје односи се на: царине, методе увођења царинске дажбине, сва права у вези са увозом и извозом, таксе, опорезивање, законске одредбе везане за промет (транспорт, дистрибуцију). Други општи принцип полазио је од тога да се заштита домаћој индустрији може пружати искључиво путем царине као инструмента контроле и ограничења увоза. Трећи основни општи принцип установљавао је обавезу да се путем преговора и консултација отклањају препреке које би могле штиетити трговинским интересима земаља чланица ГАТТ-а.Четврти општи принцип се односио на стратегију приликом предузимања акција у снижавању и елиминисању царинких и трговинских ограничења у међ.трговини.

17

56. ОДСТУПАЊЕ ОД НЕДИСКРИМИНАЦИОНОГ МОДЕЛА МЕЂ.ТРГОВИНСКЕ ПОЛИТИКЕАграрни протекционизам се може дефинисати као теорија и пракса економске и спољнотрговнске политике усмерене на избор мера спољотрговинске и економске политике којима се најефикасније остварује заштита домаће пољопривредне производње од иностране конкуренције. Циљ политике аграрног протекционизма је унапређење пољопривредне производње и заштита од иностране конкуренције. Мере аграрног протекционизма могу се сврстати у три групе:У првој групи су мере које директно ометају увоз (царине, прелевмани, квантитативна увозна ограничења, манипулисани девизни курс...), у другој групи су мере које подстичу извоз (извозне субвенције, државна трговина, систем многоструких девизних курсева), у трећу групу спадају мере које подстичу домаћу производњу (субвенције домаћим произвођачима).

57. ПРЕФЕРЕНЦИЈАЛНИ СИСТЕМИПредстављају скуп посебних царинских повластица које у међусобној трговини земље одобравају једна другој под повољним условима.Циљ је подстицање међусобне трговинске размене а И шири циљеви, као што су повластице нецаринског карактера (дозвола за увоз, многоструки девизни курсеви, коришћење лука, аеродроме)

58. ИСТОРИЈСКИ ПРЕФЕРЕНЦИЈАЛНИ СИСТЕМ Везује се за економске односе метрополских земаља И њихових колонија.

- Британски префер.систем(британски империјални систем) уведен 32 г. којим је В.Б. настојала да ублаћи велике екочночмске кризе (повластице на увоз, повећане мешусобне трговинске размене)

- Француски колонијални преференцијални сyстем (увоз производа из фрнцуске без царинског третмана)

59. ОПШТИ СИСТЕМ ПРЕФЕРЕНЦИЈАЛА – ГСПУстановљен је у ГАТТ-у 71.г. потписивањем споразума између развијених земаља И земаља у развоју, којим су се развијеније земље обавезале да у наредних 10.г.пружају преференцијалне повластице (царинске) на извоз производа из земаља у развоју на тражишта развијених земаља на основи недисриминације.

60. КОНФЕРЕНЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА О ТРГОВИНИ И РАЗВОЈУ - УНЦТАД Основала је Генерална скупштина УН 64.г. у Женеви, као свој стални орган са задатком да ради на:

- Унапређењу међународне трговине- Предлагање конкретних мераради извршавања глобалне стратегије развоја- Успостављање механизма И институција међусобне сарадње- Подстицање преговора у форумима И организацији у систему УН- Хармонизација политика влада земаља чланица- Разматрање И координација И свих осталих активности унутар система УН у области

међ.трговине И привредног развојаЗаседање УНЦТАД-а је сваке четрвре год. У оквиру УНЦТД-а делују: Савета за трговину И развој, Комитет за сировине, Комитета за индустријске производе, комитет за финансирање развоја И трговине, кочмитет за поморски транспорт, осигурање И туризам И др.

61. СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА – WТОФормално основана на Министарској конференцији земаља чланица ГАТТ-а 94 г. То је отворен мултилатерни сyстем И у овој организацији су постаављени темељи новог раздобља глобалне трговинске И економске сарадње у свету.Оно што WТО разликује од ГАТТ је: већи број земаља чланица, WТо има шире подручје дејства, WТО је у правом смислу међ.орг. са свим правима И обавезама, код WТО сви споразуми, права И обавезе су линеарно обвезујући за све земље чланицеа а не као код ГАТТ-а, WТО елиминише политику заштите у извесним осетљивим подручјима које су биле допуштене у ГАТТ-у.WТО је генерални цонсултант за проблематику светске трговине. Чланство у WТО је отворено за све земље а статус земаља оснивача WТО имају оне земље које су до 94 биле чланице ГАТТ-а. сyстем гласања у WТО је свака земља један глас. Највиши орган WТО је министарска конференција. Најважнији извршни орган је Генерални саавет. Институција за праћење трговинске политике земаља чланица врши стални надзор над трговинским политикама земаља чланица.

18

62. ПРИНЦИПИ И ПРАВИЛА У МЕЂУНАРОДНОЈ ТРГОВИНИ РОБАМАИзведени суи з првобитних одредби ГАТТ-а. Кључни принцип је да се трговина између земаља чланица обавља на бази принципа недискриминације. Други принцип је да се заштита домаћој индустији може прућити искључиво путем царинаТрећи принцип је да се путем националног третмана који обавезује земљу чланицу да увозним производима из земаља чланица WТО пружи третман на домаћем тржишту који неће бити мање повољан од оног који се пружа домаћим производима.

63. ПРИНЦИПИ И ПРАВИЛА У МЕЂ.ТРГОВИНИ УСЛУГАМАСектор услуга обухвата грађевинарство, комуналне делатности, трговину, транспорт И комуникације, услуге соц.осигурања И др.Прво се прецизира природа услуга зависно на којој територији се пружају услуге, онда је ту обавеза сваке земље чланице да одмах И безусловно услугу или пружаоца услуге било које земље, третира И да атретман неће бити мање повољан него онај који она пружа сличнојуслузи И пружаоцау услуге било које друге земље чланице(за све исто без дискриминације).Ту је поштовање транспарентности публиковања свих публикација, једнака И фер конкуренција – принцип националног третмана.У оквиру Светске трговинске организације постоји И веома ваћан доцумент о трговинским аспектима права интелектуалне својине који укључује И проблематику трговине фалсификатима. Постојећа пракса шароликих националних стандарда у заштити права интелектуалне својине, стварала је извор затегнутости у међ.економским односима.На ауторска права И сродна права, примењиваће се одредба Бернске конвенције о заштити књижевних И уметничких радова (компјутерски програм штитиће се као књижевни радови)Земља чланица ће искључити из могућности патентирање на својој територији таквих проналазака чије би комерцијални искоришћавање било супротно јавним интересима И морала, угрозило здраве људе, животине И биљни свет.Што се тиче пословних информација, физичка И правна лица ће имати могућност да законито спрече д ате информације над којима они имају контролу буду откривенеили да дођу у посед И коришћење од других без њихове потпуне сагласности.

19