ККоо ннее ппоошшттуујјее ссввоојјуу ппрроошшллоосстт ннееммаа ннии ббууддуућћнноосстт,, аа ттррааддиицциијјуу ннее

ппоошшттуујјуу ссааммоо ооннии ннааррооддии ккоојјии јјее ннееммаајјуу......

Припремио: Драган Грчак

МАНАСТИР БЕОЧИНМАНАСТИР БЕОЧИНМАНАСТИР БЕОЧИНМАНАСТИР БЕОЧИН

Тачно време настанка овог фрушкогорског манастира до сада није утврђено. Без сумње, Беочин је постојао око половине 16. века, с обзиром да је први пут поуздано забележен у турском катастарском дефтеру из 1578. године. Током 17. века Беочин је забележен још два пута 1622. и 1629. године. За време аустро-турских ратова манастир је по свој прилици оштећен и напуштен. Године 1697. патријарх Арсеније III Чарнојевић допустио је избеглим калуђерима манастира Раче (на Дрини) да Беочин населе и обнове. Рачански калуђери су подигли 1708. године малу привремену цркву од дрвета. Зидање данашње нове црквене грађевине (на месту првобитне), започете 1731-32. и довршене 1740. године. Као њени ктитори помињу се господар Миливоје Милаковић, закупац поште из Футога и његов син Петар. Иконостас цркве манастира Беочин дело је тројице познатих сликара: 1754. године четири престоне иконе радио је Јанко Халкозовић, док све остале потичу из 1765-66. године и припадају Димитрију Бачевићу и Теодору Крачуну. Истовремено са црквом зидана је стара капела манастира Беочин. Као њен ктитор поново је забележен богати становник Футога Миливоје Милаковић. Уместо ове капеле срушене 1905. године сазидана је данашња

гробљанска капела на новој локацији у манастирском парку, по пројекту познатог архитекте Владимира Николића. Најстарији ликовни подаци о манастиру Беочин налазе се на литографији петроварадинског мајстора Михаела Троха из 1837-41. године. 1875. године у Беочину је умро познати песник Јован Грчић Миленко. Сахрањен је у непосредној близини цркве на северној страни, што потрвђује гробна плоча са записом сачувана до данас. Познати историчар Димитрије Руварац написао је 1924. године обимни и документовани монографски рад о овом манастиру и тако разрешио многа питања везана за историјске прилике манастира Беочин. За време другог светског рата 1941. године бројне драгоцености манастира Беочин су опљачкане. Највећи део ових предмета однет је у Загреб. У послератном периоду део драгоцености је враћен и данас се чува у Музеју српске православне цркве у Београду.

МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИМАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИМАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИМАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана III Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин. Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима. Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог

манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР ГРАЧАНИЦАГРАЧАНИЦАГРАЧАНИЦАГРАЧАНИЦА

Манастир Грачаницу је саградио Св. Краљ Милутин

1310. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице.

Манастир се налази у селу Грачаница, 5 км. удаљен од

Приштине, административног центра Косова и Метохије.

Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе

манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су

били развили веома интензивну духовну и уметничку

делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и

средиште новобрдског митрополита који је у манастир

донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских

зулума, манастир је напуштен и црква је служила за

парохијске потребе. После Другог светског рата,

манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као

женски манастир. Данас у њему живи 20 так сестара које

се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим

монашким послушањима.

Након рата на Косову и Метохији 1999 године у манастир

Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-

призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир

је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог

краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним

представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову

и Метохији.

МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИЂУРЂЕВИ СТУПОВИЂУРЂЕВИ СТУПОВИЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Манастир Ђурђеви ступови задужбина је Великог

Жупана Стефана Немање и налази се на шумовитом

брежуљку изнад Новог Пазара. Комплекс чине црква Св.

Георгија, трпезарија, манастирски конаци, цистерне са

улазном кулом. Манастир је саграђен 80тих година 12.

века. По спољашњем изгледу храм је једнобродна црква

са троделним олтарским простором. У предњем делу

цркве налазила су се две високе куле - стлпа (ступа) што

је целој грађевини давало романички изглед.

Фреске које су већим делом оштећене, а делом

пренешене у Народни музеј у Београду припадају

традицији Комнена и врло су спретно биле уклопљене у

архитектуру храма која је посебно била упечатљива по

куполи насађеној на елиптичној осноови. Након што је на

улазну кулу додата апсида са источне стране 1282-83

улазна кула је претворена у капелу са гробницом Св.

Краља Драгутина. Након тога капела је осликана сликама

историјске садржине. Манастир је у више наврата

обнављан, а у 18. веку дограђена је и нова трпезарија,

конаци док је нартекс католикаона осликан новим фрескама. Пропадање овог

манастира почело је у турским временима и доживело је врхунац између два рата у 20

веку. Археолошка истраживања и рестаураторски радови су предузети између 1960 и

1982. године у склопу радова на комплексу Старог Раса и манастира Сопоћани.

Заједно са њима је и овај манастир проглашен делом Светске културне баштине 1979.

године.

МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР ЖИЧАЖИЧАЖИЧАЖИЧА

Жича је српски средњовековни манастир из прве половине XIII века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подигао ју је први краљ Србије, Стефан Немањић од 1206. до 1221. Године, а значајну улогу у њеном подизању имао је и његов брат,свети Сава (1219—1233). После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком XIV века обновио краљ Милутин (1282—1321). Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата. Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу) и према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав XIII век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место. У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа:

• старији, настао око 1220. године и припада тзв. Златном добу српског сликарства

• млађи, настао почетком XIV века и припада сликарству из доба краља Милутина, ствараног под утицајем Ренесансе Палеолога

за које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог добa. Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у XIV веку. Током периода отоманске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову, а најопсежнији радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године..

МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР КРУШЕДОЛКРУШЕДОЛКРУШЕДОЛКРУШЕДОЛ

Манастир Крушедол је манастир Српске православне цркве на јужној страни Фрушкој горе у Војводини. Сам манастир се налази у атару села Крушедол, на путу између сремског градића Ириг и села Марадик. Манастир је задужбина породице последњих српских деспота у Срему - Бранковића. Саграђен је између 1509 и 1514. године. Породица Ђорђа Бранковића, два патријарха Српске православне цркве и краљ Милан Обреновић су сахрањени у Крушедолу. Манастирска црква је посвећена празнику Благовештења. Манастир је основао деспот Ђорђе Бранковић (у монаштву назван свети Максим) са својом мајком Ангелином, уз помоћ влашког војводе Јована Њагоја, између 1509. и 1516. Неки истраживачи сматрају да се на том месту налазило светилиште старе словенске вере.

Приликом повлачења Турака из Срема 1716, манастирски конаци су оштећени, а црква спаљена. Обнављање манастира је почело 1721. и завршено крајем шесте деценије 18. века. Уз западно крило конака изграђен је високи барокни звоник 1726, а између 1742. и 1750. године обновљена је црква. Изградња четвоространих манастирских конака завршена је 1753. године.

У цркви постоје два слоја зидног сликарства. Старији слој су фреске, сликане између 1543. и 1546, а други слој су узане зидне слике које су настале између 1750. и 1756. године. На западној фасади цркве је фреска са представом страшног суда, настала крајем XВИИ века. Иконостас је компонован од икона из четири периода. Најстарије су иконе апостола са Христом, Богородицом и св. Јованом Крститељем, рад из половине XВИ века. У Другом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкана богата и вредна манастирска ризница. Манастир је после рата обновљен. По историјско-културној улози, по богатству ризнице манастира, чувеном иконостасу и живопису, другим реликвијама, манастир Крушедол је један од најзначајнијих Фрушкогорских манастира. На дан 13. августа 2009. године Српска Православна Црква, Епархија сремска и манастир Крушедол прославили су велики јубилеј - пет векова, пола миленијума, постојања ове велике Српске Светиње. Том приликом Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је манастир Крушедол орденом Светог Саве првог степена, који је после Свете Литургије уручен високопреподобном архимандриту игуману Сави.

ЛАЗАРИЦАЛАЗАРИЦАЛАЗАРИЦАЛАЗАРИЦА

Црква светог Првомученика Стефана, познатија као Лазарица, налази се у центру данашњег Крушевца, а подигао ју је, највероватније између 1377/1378. и 1380. године, кнез Лазар (1371 - 1389), као придворну цркву (раније су постојала мишљења да је реч о манастирској цркви) своје новосаграђене престонице, Крушевачког Града. Има основу триконхоса, а њена спољашњост је урађена на византијски начин, наизменичним ређањем реда тесаника и три реда црвене опеке. Црква, заједно са Раваницом, представља својеврстан почетак Моравског стила и припада грађевинама сажетог типа. Она је први објекат у Србији који је доживео стручну рестаурацију и конзервацију, што је обављено у периоду од 1904. до 1908. године, под руководством архитекте Пере Ј. Поповића. Пре њега, црква је, након ослобођења града од Турака, током XIX века доживела неколико аматерских обнова.

Заштитни радови на архитектури цркве и конзервација њеног иконостаса, из средине XIX века, је обављена 1989. године, а читав објекат се данас под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја.

Црква Лазарица има основу триконхоса сажетог типа са три травеја и кубетом над средњим. На западној страни се налази нартекс који је првобитно имао три улаза, али су

бочни касније зазидани. Над њим се уздиже звоник са катихуменом, који је на спрату имао капелицу. Спољашњост цркве карактерише византијски начин зидања смењивањем реда жутог тесаника са три реда црвене опеке, а урађене су и широке спојнице малтера, које избијају из равни коју ствара зид.

Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XVIII века. Тада је зограф Андра Андрејевић са својим људима осликао цркву, између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас потиче из 1844. године и данас је сачуван у потпуности. Његов аутор је највероватније био сликар Живко Павловић (деда Милене Павловић-Барили), а конзервиран је 1989. године.

МАНАСТИР ЉУБОСТИЊАМАНАСТИР ЉУБОСТИЊАМАНАСТИР ЉУБОСТИЊАМАНАСТИР ЉУБОСТИЊА

Манастир Љубостиња се налази у близини Трстеника и 9

km североисточно од Врњачке Бање. Смештен је у долини

мале планинске реке (Љубостињска река). То је задужбина

кнегиње Милице. Посвећен је Успењу пресвете Богородице.

Манастир је грађен од 1388. до 1405. године. У Љубостињи су

сахрањене кнегиња Милица, жене кнеза Лазара и монахиња

Јефимија, које су се после Косовске битке овде замонашиле

са бројним удовицама српских властелина изгинулих у

бојевима на Марици и Косову пољу. Данас је Љубостиња

женски манастир који чува и одржава око педесет монахиња.

За време Кочине буне из манастира љубостиње је народ

позван на устанак. После пропасти буне Турци су запалили

манастир да би се осветили Србима. Тада је већина фресака

уништена. Такође када је манастир запаљен откривена је

тајна ризница која је била сакривена у манастирском зиду иза

иконе у којој је кнегиња Милица сакрила своје благо. Међу

опљачканим благом налазила се и круна кнеза Лазара која се

данас налази у Истанбулу. Манастир слави 19. август,

Преображење.

Манастир Љубостиња је триконхалне основе развијеног типа са куполом и припратом.

Зидан је притесаним каменом, док су фасаде премалтерисане и исликане тако да

имитирају зидање каменом и опеком. Манастир је грађен у Моравском стилу. Градитељ

је протомајстор Раде Боровић, чије се име налази на прагу пролаза из припрате у наос.

Живопис је само делимично сачуван, рађен је у два наврата. У припрати се налазе

портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице које је начинио јеромонах Макарије. Од

сликарских дела сачувана су још: "Велики празници", "Страдања", "Чуда"... У цркви се

налази и веома вредан иконостас који је 1822. године осликао Никола Марковић.

МАНАСТИР МАНАСИЈА (ресава)МАНАСТИР МАНАСИЈА (ресава)МАНАСТИР МАНАСИЈА (ресава)МАНАСТИР МАНАСИЈА (ресава)

Манстир Манасија (Ресава), задужбина и маузолеј

деспота Стефана Лазаревића смештен је поред речице

Ресаве недалеко од Деспотовца. Изградња цркве Св.

Тројице, велике трпезарије и грандиозног утврђења трајала

је од 1406–1418. Импозантни бедеми са једанаест кула,

опасани ровом и контраескарпом, представљали су модеран

систем одбране манастира. Црква Св. Тројице је

петокуполна триконхална грађевина са основом развијеног

уписаног крста и припратом. Обликом основе припада

споменицима моравског стила, док у обради фасада има

елемената западноевропских стилова. Сликарство,

завршено 1418, веома је оштећено у наосу, а само у

фрагментима сачувано у припрати. Манасијске фреске

аристократске лепоте и ученог иконографског програма

извели су сликари из реда најбољих у византијском свету

прве половине XV века. У олтару су композиције Поклоњења

архијереја и Причешће апостола, у првој зони наоса редови

елегантних светих ратника, монаха и идеализована слика

ктитора, деспота Стефана који приноси модел цркве Св.

Тројици. У вишим зонама су слике из Христовог живота, Чуда и Параболе. На ступцима

су стојеће и допојасне слике светитеља уоквирене мрежом дугиних боја. Васељенски

сабори и сцене из Календара били су илустровани у припрати. Радови на заштити

архитектуре и сликарства одвијају се у континуитету и интензивирани су последњих

година.

МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР МИЛЕШЕВАМИЛЕШЕВАМИЛЕШЕВАМИЛЕШЕВА

Манастир Милешева се налази у долини истоимене

реке, недалеко од Пријепоља. Задужбина је Србског краља

Владислава, сина Стефана Првовенчаног, између 1234. и

1236. године. Краљ Владислав је 1236. године пренео из

Трнова (Бугарска) мошти свог стрица Светитеља Саве. У

хијерархији Србских манастира Милешева је заузимала

друго место, одмах после манастира Студенице. Игуман

овог манастира 1264. био је Спиридон, а 1316. Гаврил.

Године 1377. у Милешеви се крунисао за краља Србије и

Босне Стефан Твртко. Током XV века, па и касније, у овом

манастиру је седиште Епархије дабарске, турци су

запалили манастир 1459. године, али је убрзо обновљен.

Иако под турцима, манастир је развијао богату културну

делатност. Посебно је значајна штампарија, која је издала

велики број богослужбених и других црквених књига.

Упоредо са штампаријом у Милешеви делује и

манастирска школа, једна од најстаријих код Срба.

У другој половини XVI века, у време патријарха Макарија

Соколовића, била је велика обнова Милешеве. Том

приликом подигнута је и живописана спољна ирипрата, а вероватно је тада пробијен

зид између унутрашње припрате и наоса. После те обнове милешевска црква је поново

страдала, посебно припрата. Над остацима Макаријеве припрате подигнута је лова, а

извршена је и обнова целог манастирског коплекса. Генерална обнова манастира

Милешеве била је 1863. године и тада је манастирска црква значајно изменила свој

првобитни архитектонски облик. У Милешеву су долазили бројни ходочасници због

моштију Светитеља Саве, а своје дарове овој светињи поклањали су краљеви и

цареви. Руски цар Иван IV Грозни Васиљевич поклонио је 1558. године једну сребрну

чашу (кољивачу), а молдавски војвода Александар Лапушненау са женом Роксандом,

такође је богато обдарио манастир. Поред прилога, ови владари су омогуђили

милешевским монасима да у тешким временима сакупљају помоћ за свој манастир у

њиховим земљама.

МАНАСТМАНАСТМАНАСТМАНАСТИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈАИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈАИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈАИР ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

На самом улазу у Руговску клисуру недалеко од Пећи

смештен је манастир Пећка патријаршија. Скупина пећких

цркава вековима је духовно седиште и маузолеј српских

архиепископа и патријараха. Храм Св. апостола подигао је у

трећој деценији XIII века архиепископ Арсеније I. Његовом

заслугом црква је осликана око 1260. Архиепископ Никодим

(1321–1324) подигао је уз северну страну Св. апостола храм

Св. Димитрија, а архиепископ Данило II (1324–1337) је са

јужне стране изградио цркве посвећене Богородици

Одигитрији и Св. Николи. Испред западних фасада Св.

Димитрија, Св. апостола и Св. Богородице Одигитрије

подигао је и монументалну припрату у виду велелепног

отвореног трема. У време патријарха Макарија Соколовића

елегантни отвори са двојним аркадама су зазидани. Читава

историја стилова средњовековног зидног сликарства може

да се сагледа на зидовима пећких цркава. Св. апостоли су

украшавани и око 1300, затим око 1350, потом око 1375. и у

два наврата у XVII веку. Црква Св. Димитрија живописана је

први пут у време патријарха Јоаникија, око 1345, а нови слој

фресака осликао је око 1619–1620. Георгије Митрофановић.

Богородичина црква добила је фреске пре 1337, а припрата је осликавана у XIV и XVI

веку, док је Св. Николу 1673/4. живописао сликар Радул. Манастир се перманентно

конзерваторски штити. Од 2006. налази се на Листи светске природне и културне

баштине.

МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР МАНАСТИР РАВАНИЦАРАВАНИЦАРАВАНИЦАРАВАНИЦА

Манастир Раваница је манастир у Србији и налази се у подножју Кучајских планина, поред села Сење код Ћуприје. Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у бици на Косову на Видовдан, 28. јуна 1389. Црква је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Раваница је саграђена између 1375. и 1377. године, а фреске су осликане неколико година пред Косовску битку. На ктиторској композицији се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук. По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква представља почетак моравске школе. Црква представља оригинално архитектонско решење настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет купола, одомаћеног у време краља Милутина. Тролисна основа је постала узор у даљем развоју просторне концепције храмова. Црква је зидана наизменичним редовима камена и опеке, украшена је керамопластичним декоративним елементима и богатом рељефном пластиком.

На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору тема и циклуса (Велики

празници, Христова страдања, Чуда и параболе), које ће постати правило у осликавању потоњих храмова Моравске Србије. У куполама су фреске Христа, Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог страдања и оваплоћења, док су у наосу циклуси Великих празника, Чуда и јеванђелских приповести као и свети ратници и монаси. У самој цркви данас се налазе мошти кнеза Лазара.

До данас су сачуване три куле и део северног бедема, али је за потребе одбране манастира подигнутог у долини сигурно било неопходно велико и јако утврђење. У старим изворима се помиње да је манастирска утврда имала 7 пиргова, док је један путописац 1568. године видео свега 4 очуване куле. У првој половини 19. века, 1829. године, је унутар манастирског комплекса још увек постојала велика трпезарија из средњег века, али ње данас више нема.

МАНАСТИР СОПОЋАНИМАНАСТИР СОПОЋАНИМАНАСТИР СОПОЋАНИМАНАСТИР СОПОЋАНИ

Манастир Сопоћани је задужбина Св. Краља Уроша I и саграђен је у другој половини тринаестог века. Налази се у долини реке Рашке, близу древног Раса - средишта српске средњовековне државе. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици. У Средњем веку манастир је био напредно духовно средиште са више од стотину монаха. Читав манастирски комплекс је још и данас опасан дебелим бедемима. У цркви је сахрањено неколико чланова краљевске породице Немањића. После битке на Косову Турци су спалили манастир. Чак је и црква била озбиљно оштећена. Обнова је уследила у петнаестом веку. Крајем 16. и почетком 17. века манастирски живот у Сопоћанима је опет био у процвату. Године 1689, у периоду великих устанака против Турака, Турци су опет спалили манастир који је остао пуст све до нашег времена.

Данас је тешко прецизирати када су Сопоћани подигнути. Највероватнија је претпоставка да је манастир подигнут у другој половини владавине краља Стефана Уроша I, највероватније око 1260. године. До оваковог закључка се дошло заобилазним путем, с обзиром да је сасвим поуздан закључак да је живопис манастира настао шездесетих година XIII века. Током периода османлијске

власти, у XVII веку, манастир је значајно страдао, а обновљен је у првим деценијама XX века.

Након Другог светског рата у манастиру је живело сестринство које је обновило монашки живот да би 1996. године Сопоћани опет били претворени у мушки манастир. Од тада у манастиру живи младо братство епископа Артемија. Ново братство сада активно ради на духовној и материјалној обнови ове важне и знамените средњовековне задужбине.

МАНАСТИР СТУДЕНИЦАМАНАСТИР СТУДЕНИЦАМАНАСТИР СТУДЕНИЦАМАНАСТИР СТУДЕНИЦА

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 39 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године. Утврђени зидови манстира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

Манастир Студеница је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196, када је Стефан Немања препустио престо свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон се упокојио у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење

монашког живота у манастиру Студеница. У Житију СВ. Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.

Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.

Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.