KONCEPT  TRANZICIJSKE PRAVDE I SUOČAVANJE S PROŠLOŠĆU  U BOSNI I HERCEGOVINI Alina Trkulja                 Septembar 2012. godine  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

2/31 

Sažetak  

Ovaj dosije  tematizira  tranzicijsku pravdu kao  teorijski koncept  i praktični proces usmjeren na  suočavanje  sa  prošlošću  u  društvima  opterećenim  masovnim  zločinima  i  kršenjima ljudskih  prava.  Cilj  kreiranja  dosijea  o  tranzicijskoj  pravdi  u  Bosni  i  Hercegovini  je  pružiti pregledan  i  pouzdan  izvor  elementarnih  informacija  o  ovoj  složenoj  temi,  uz  obilato upućivanje  na  postojeće  primarne  i  sekundarne  izvore,  kako  akademske  studije,  vladine izvještaje i izvještaje nevladinog sektora, tako i medijske izvore.  

U  uvodnom  dijelu  dosije  se  ovom  temom  bavi  iz  teorijskog  ugla.  Predstavljen  je  koncept tranzicijske pravde, osnovne definicije, njegov historijski razvoj, te ponuđeni izvori i linkovi za dalje informisanje.  

Poglavlje  o  praksama  tranzicijske  pravde  daje  pregled  osnova  tranzicijske  pravde  u međunarodnom  pravu,  predstavlja  glavne  aktere  tranzicijske  pravde  i  tematizuje  ulogu međunarodne  zajednice  u  postkonfliktnim  naporima.  Potom  su  predstavljeni  bazični mehanizmi  tranzicijske  pravde  te  ukratko  iskustva  nekih  od  zemalja  u  kojima  su  ovi mehanizmi primjenjivani.   

Treće poglavlje postavlja okvire za bavljenje ovom  temom u kontekstu regiona, a  četvrto  ‐ Bosne  i  Hercegovine.  Nadalje,  ova  tematika  je  proširena  i  predstavljena  kroz  takozvana „četiri stuba“ tranzicijske pravde. 

Za svaki od ovih mehanizama predstavljen je zakonski okvir, institucije koje se njima bave ili imaju dužnost da  se njima bave prema preuzetim obavezama po međunarodnom pravu  i aktima  domaćeg  zakonodavstva,  opisan  razvoj,  postignuti  uspjesi  i  istaknuti  osnovni problemi  kao  i  relevantni  primarni  i  sekundarni  izvori  za  dalje  upoznavanje  sa  temom. Predstavljen  je  i  spektar  organizacija  civilnog  društva  koje  se  neposredno  i  aktivno  bave problematikom tranzicijske pravde, posebno utvrđivanjem i kazivanjem istine. 

Ovi  dijelovi  dosijea  su  zamišljeni  kao  upute  za  potencijalno  dalje  istraživanje  tranzicijske pravde  u  Bosni  i  Hercegovini  i  medijsko  praćenje  razvoja  njenih  različitih  aspekata.  U posljednjem dijelu dosijea nalazi se pregled korištenih izvora i druge relevantne literature.  

Autorica dosijea: Alina Trkulja 

 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

3/31 

Sadržaj  Sažetak .................................................................................................................................................... 2 Sadržaj ..................................................................................................................................................... 3 1. Suočavanje s prošlošću i tranzicijska pravda....................................................................................... 4 2. Ciljevi i prakse tranzicijske pravde....................................................................................................... 7 2.1. Krivična pravda ............................................................................................................................. 7 2.2. Utvrđivanje činjenica i kazivanje istine ........................................................................................ 8 2.3. Reparacije..................................................................................................................................... 9 2.4. Institucionalne reforme.............................................................................................................. 11 2.5. Cjelovit pristup tranzicijskoj pravdi ............................................................................................ 11

3. Tranzicijska pravda u regionu............................................................................................................ 13 4. Tranzicijska pravda u Bosni i Hercegovini – gdje smo danas?........................................................... 16 4.1. Suđenja pred sudovima u Bosni i Hercegovini ........................................................................... 16 4.2. Utvrđivanje činjenica i govorenje istine ..................................................................................... 18 4.2.1. Inicijative za uspostavljanje komisija za istinu .................................................................... 18 4.2.2. Inicijative civilnog društva za utvrđivanje i promociju činjenica ......................................... 19 4.2.3. Pitanje nestalih osoba ......................................................................................................... 20

4.3. Institucionalne reforme.............................................................................................................. 21 4.4. Materijalne reparacije ................................................................................................................ 22 4.5. Simboličke reparacije: memorijali i komemoracije .................................................................... 23

5. Tranzicijska pravda i mediji ............................................................................................................... 25 Bibliografija............................................................................................................................................ 29 Preporučeni izvori: ............................................................................................................................ 30

 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

4/31 

1. Suočavanje s prošlošću i tranzicijska pravda 

Suočavanje  s prošlošću osnovna  je  ideja  iza procesa koji nazivamo  tranzicijskom pravdom. Sama ideja suočavanja s prošlošću je relativno nova, te se javila u Njemačkoj nakon Drugog svjetskog  rata  i odnosila  se na niz  zajedničkih  ciljeva  koje  su postratna njemačka država  i pobjedničke  savezničke  snage  postavile  pred  državu  u  nadilaženju  nacističke  prošlosti.  U svojoj  je  osnovi  proces  suočavanja  s  prošlošću  bio  vezan  uz  suđenja  za  ratne  zločine  pri vojnim  tribunalima  u  Nürnbergu  i  Tokiju  ali  i  programe  vezane  za  reparacije  žrtvama nacističkog  režima  te  različite  druge  procese  vezane  za  posljeratnu  denacifikaciju  u Njemačkoj.1  

Ovaj koncept sve više dobija na važnosti, kako krupne političke promjene ili ono što Samuel P. Huntington  (1991.)  naziva  „trećim  valom  demokratizacije“  stupaju  na  snagu.  Veliki  broj zemalja Južne i Srednje Evrope i Balkana, Srednje i Južne Amerike, Južne, Sjeverne, Zapadne i Ekvatorijalne Afrike i oblasti Velikih Jezera te Jugoistočne Azije tokom posljednje tri dekade, u tranziciji od autoritarnih ka demokratskom ustroju vlasti  ili od oružanog sukoba ka miru  i stabilizaciji, suočavajući se sa masovnim kršenjima ljudskih prava, usvaja neke od elemenata tranzicijske  pravde,  razvija  vlastite  mehanizme  i  specifične  aktivnosti  za  suočavanje  s prošlošću.   Upravo  zbog  toga  što  su ove promjene nazivane  „tranzicijom  ka demokraciji“, pravda  za  kojom u ovim  zemljama postoje  veliki  zahtjevi  i multidisciplinarno polje unutar kojeg se razvija, dobila je naziv tranzicijska pravda (ICTJ, 2009. str.3.). 

Prema Međunarodnom  centru  za  tranzicijsku pravdu  (nadalje  ICTJ)  (2008,  str.2)  „velika  je vjerovatnoća da će masovni zločini iz prošlosti sa kojima se društvo ne suočava, produbljivati društvene podjele, generirati nepovjerenje među grupama i institucijama države i sprečavati ili usporavati dostizanje  sigurnosti  i  razvijanja društva. Nesuočavanje  s prošlošću postavlja pitanje posvećenosti  vladavini prava  i može dovesti do ponovne pojave nasilja u  različitim oblicima.“ Danas  je osnova  tranzicijske pravde, koja  se kao koncept pojavila  tokom 80‐ih  i naglo  razvijala  tokom  90‐ih  do  danas,  upravo  ideja  suočavanja  s  prošlošću,  spoznaja  da zaborav i prikrivanje masovnih kršenja ljudskih prava doprinose pojavi novih zločina za što je ilustrativan slučaj Jugoslavije 90‐tih godina i povezanosti tih događanja sa politikom „guranja pod tepih“ zločina počinjenih tokom II svjetskog rata za vrijeme Jugoslavije.2 

Tokom posljednjih nekoliko dekada objavljen je značajan broj radova koji iz različitih uglova (filozofskog,  pravnog,  političkog,  socio‐kulturnog  itd.)  rasvjetljavaju  pitanja  tranzicijske pravde i pokušavaju definirati njen teorijski okvir. Presudnu je ulogu svakako odigrala knjiga Tranzicijska  pravda,  koju  je  2000.  godine  objavila  Ruti  G.  Teitel,  do  danas  jedna  od najznačajnijih  i  najpriznatiijh  teoretičarki  tranzicijske  pravde  uopšte.  Teitel  (2004.  str.  69) definira  tranzicijsku  pravdu  kao  „posebno  razumijevanje  pravde  u  razdoblju  političkih promjena  koju  karakterizira  pravosudni  odgovor  na  zločine  represivnih  režima  iz prošlosti.“  Kako  pokazuju  trendovi  tranzicijske  pravde  u  posljednjih  dvadesetak  godina, razumijevanje procesa tranzicijske pravde danas uključuje ne samo pravosudne mehanizame suočavanja s prošlošću  i tzv. retributivnu pravdu, već  i vansudske mehanizme za promociju 

1 Za više izvora o suočavanju s prošlošću vidjeti Malu mirovnu biblioteku Centra za nenasilnu akciju.  2 Vidjeti: Đokić, D. 2002, The Second World War II: Discourses of reconciliation in Serbia and Croatia in the late 1980s and early 1990s, Journal of Southern Europe and the Balkans Online Volume 4, Issue 2, 2002.  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

5/31 

mira i stabilnosti u postkonfliktnim društvima3. Kora Andrieu (2010. str.4.) razlikuje nekoliko nivoa koje tranzicijska pravda obuhvata:  

• Retributivna pravda‐ suđenja zločincima i (ponovno) uspostavljanje vladavine prava, reforma sigurnosnog sektora i pravosudnog sistema;  

• Restorativna pravda: prikupljanje činjenica o prošlosti, osnaživanje žrtava4 i ponovna izgradnja zajednica kroz pomirenje i kolektivno pamćenje5;  

• Društvena pravda: prevazilaženje ekonomskih, političkih i društvenih nepravdi koje su doprinijele konfliktu i definiranje osnova pravednog, stabilnog društva kroz reparacije, materijalne i simboličke, programe afirmativne akcije, rodno senzitivan pristup, razvoj6 itd.  

Definicija  tranzicijske  pravde  koju  je  ponudio Međunarodni  centar  za  tranzicijsku  pravdu (2010, str.1), vjerovatno najvažniji  izvor  informacija o tranzicijskoj pravdi  i njenim pojavnim oblicima širom svijeta, naglasak stavlja upravo na restorativni aspekt tranzicijske pravde:  

„Tranzicijska pravda je reakcija na sistematska ili masovna kršenja ljudskih prava. Ona traži priznanje za žrtve i promociju mogućnosti stvaranja trajnog mira, pomirenja i demokracije. Tranzicijska pravda nije posebna vrsta pravde, već pravda prilagođena društvima koja su u procesu  transformacije  nakon  perioda  izraženih  kršenja  ljudskih  prava.  U  nekim  se slučajevima ova transformacija dešava naglo, a u drugima one mogu trajati i decenijama.¨7  

Izvještaj Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija iz 2004. godine definira tranzicijsku pravdu kao  „cijeli  dijapazon  procesa  i mehanizama  povezanih  sa  pokušajima  jednog  društva  da stane u kraj naslijeđu masovnih zločina iz prošlosti, da bi se utvrdila odgovornost, uspostavila pravda  i postiglo pomirenje.“8 Pomak ka restorativnom aspektu tranzicijske pravde vidi se u novoj i izuzetno važnoj riječi koja se pojavljuje u ovoj definiciji i sve više nalazi svoje mjesto u ciljevima tranzicijske pravde među recentnim teoretičarima i teoretičarkama: pomirenje.  

3 Vidjeti: A Huyse, L. (2000): ‘Pravda posle tranzicije’ (odlomak). Reč, 57.3 131‐142.; ICTJ Peace versus Justice‐ a false dilemma / Mir naspram pravde: lažna dilema 4 Žrtve su osobe koje su "individualno  ili kolektivno pretrpjele štetu, uključujući  i  fizičke  ili mentalne povrede, emocionalnu patnju, ekonomski gubitak ili znatno umanjenje njihovih temeljnih prava." Ova definicija uključuje i "članove uže porodice ili osobe uzdržavane od žrtve ili osobe koje su pretrpjele štetu pri pomaganju žrtvama u nevolji  ili  u  spriječavanju  viktimizacije."  Definicija  na  osnovu  UNGA  Deklaracije  o  osnovnim  principima  i zloupotrebe moći. 1985. A/RES/40/34 5 Vidjeti : Christie, N. (2005) Restorativna i retributivna pravda u kontekstu rata i ratnih zločina.  6 Pod  „razvojem“  (development)  se  prije  svega misli  na  poboljšanje  socio‐ekonomskih  uslova  u  kojima  žive pojedinci  i  grupe  unutar  jednog  društva,  na  način  na  koji  su  definirani  u  Međunarodnoj  konvenciji  o ekonomskim  socijalnim  i  kulturnim  pravima  (  1966  )  ali  i  drugim  dokumentima  međunarodnog  prava. Milenijumski  razvojni  ciljevi  (MDGs),  definirani  i  usvojeni  od  strane  UN‐a  u  dokumentu  pod  nazivom Milenijumska deklaracija Ujedinjenih Nacija iz 2000 godine, su slijedeći: Iskorjenjivanje ekstremnog siromaštva i gladi, postizanje univerzalnog osnovnog obrazovanja, promovisanje jednakosti polova, smanjenje smrtnosti kod djece,  poboljšanje  zdravlja majki,  borba protiv HIV/AIDS, malarije  i  drugih  oboljenja, obezbjeđenje  ekološke održivosti  i  stvaranje  globalnog  partnerstva  za  razvoj.  O  razvoju  u  Bosni  i  Hercegovini  vidjeti:  Izvještaj  o napretku BiH o ostvarivanju milenijumskih razvojnih ciljeva 2010, UNDP, BiH 7 Više informacija o konceptu i definicijama tranzicijske pravde vidjeti u Kritz, N. (Ur). Transitional Justice: How Emerging Democracies Reckon with Former Regimes, Washington, DC: US  Institute  for Peace Press, 1995; A. McAdams, ed. Transitional  Justice and  the Rule of  Law  in New Democracies  (Notre Dame,  IN: University of Notre Dame Press, 1997); R. Teitel, Transitional  Justice  (New York: Oxford University Press, 2002); Dinah  L. Shelton (Ur.)  , Transitional Justice, The Encyclopedia of Genocide and Crimes Against Humanity, Woodbridge, Macmillan Reference USA. Vol.3 2004: 1045‐1047. 8  Vladavina prava i tranzicijska pravda u konfliktnim i postkonfliktnim društvima; S/2004/616, August 23, 2004 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

6/31 

Pomirenje  podrazumijeva  učešće  kako  žrtava  tako  i  onih  koji  su  odgovorni  za  počinjene zločine  i  to  je,  prema  Kori Andrieu  jedna  od  osnovnih  pretpostavki  restorativnog  aspekta tranzicijske  pravde. Ona  te  pretpostavke  definira  na  slijedeći  način:  „Zločin  nije  primarno kršenje zakona, već sukob među individuama koji im nanosi štetu, utiče na zajednicu u cjelini ali  i na počinitelja zločina. Krivična pravda bi trebala da se usmjeri više na pomirenje među različitim  stranama  i  ispravljanje  počinjenog  zla  nego  na  prosto  kažnjavanje  počinitelja. Proces pravde bi trebao da uključi žrtve, počinitelje i njihove zajednice u cjelini“ (2010. str. 5.).  

Vijeće  za  ljudska  prava  Ujedinjenih  Nacija  (2009.  str.  4,  pasus  3)  potvrđuje  ovaj  pristup ističući  da  pravda  nije  samo  pravosudna  i  retributivna,  usmjerena  na  kažnjavanje  kroz pravičan  sudski  postupak  protiv  onih  koji  su  izvršili  zločine,  već  prije  svega  restorativna  i preventivna, usmjerena ka osiguravanju pravnog lijeka za žrtve i ukidanju nekažnjivosti, kao i tome da  se osigura da  svi  ljudi unutar društva u  tranziciji prihvate prošlost  i  žive u miru  i sigurnosti u kohezivnim, pluralističkim demokratskim društvima. Kako Andrieu (2010. str. 4) piše,  u  teorijskom  ali  i  praktičnom  smislu,  tranzicijska  pravda  se  zaista  pomjerila  od retributivne  pravde  ka  restorativnoj.  U  posljednje  vrijeme  sve  veći  broj  teoretičara  i teoretičarki  nudi  argumente  za  proširivanje  obima  tranzicijske  pravde  kroz  naglasak  na društveni  aspekt  tranzicijske  pravde  koji  treba  da  doprinese  i  ukupnom  razvoju,  te uspostavljanju socijalne i ekonomske pravde.9  

U narednom će poglavlju biti više govora o specifičnim mehanizimima tranzicijske pravde  ‐ na  čemu  su  zasnovani,  kako  su  primijenjeni  u  različitim  zemljama  koje  nastoje  prevladati prošlost okrećući se ka sjećanju, pomirenju i priznanju žrtava umjesto prikrivanju i zaboravu. 

9 Louise Arbour, Visoki komesar za ljudska prava Ujedinjenih nacija je 2006. godine održala predavanje na temu ekonomske  i socijalne pravde za društva u tranziciji objavljeno godinu dana kasnije, vidi “Economic and social justice for societies in transition”, New York University Journal of International Law and Politics, vol. 40, No. 1; Međunarodni  centar  za  tranzicijsku pravdu  je 2009.  godine objavio  izuzetno  važan  zbornik  radova na  temu povezanosti  tranzicijske  pravde  i  razvoja:  De  Greiff,  P.  i  Duthie,  R.  (Ur.)  2009.  Transitional  Justice  and Development: Making Connexion, New York, Social Science Research Council & ICTJ. Svjetska banka je u aprilu 2011. godine objavila svoj Izvještaj o svjetskom razvoju, koji po prvi put u središte svoje analize sukoba stavlja masovna kršenja ljudskih prava i tranzicijsku pravdu i dovodi ih u vezu s razvojem i sigurnošću. 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

7/31 

2. Ciljevi i prakse tranzicijske pravde 

Kao  što  vidimo  i  iz  ranije  predstavljenih  definicija  koncepta,  ciljevi  tranzicijske  pravde  su dosta  ambiciozni,  i  uključuju  razvoj  demokracije,  „izliječenje“  žrtava,  sveobuhvatne transformacije,  pomirenje,  kao  i  regeneraciju  cijelog  društva  nakon  masovnih  zločina počinjenih  u  prošlosti.  Konkretni  koraci  na  putu  ka  postizanju  ciljeva  tranzicijske  pravde usmjereni su na individualna prava žrtava te na kolektivne dužnosti same države onako kako su definirane u međunarodnom pravu.  

Ova prava su:  (1) Pravo na pravdu/Zadovoljenje pravde  (The Right to  Justice),  (2) Pravo na istinu/Pravo  na  poznavanje  činjenica  (The  Right  to  Know),  (3)Pravo  na  reparaciju/odštetu (The Right to Reparation), (4) Pravo na osiguranje preduvjeta da se zločini neće ponoviti (The Guarantee  of  Non‐  Reccurrence).10 Dakle,  tranzicijska  pravda  se  oslanja  na  međunarodni sistem  zaštite  ljudskih  prava.  Države  unutar  kojih  su  se  u  prošlosti  odvijala  sistematska kršenja ljudskih prava imaju obavezu, ne samo da ih zaustave, već i da se pobrinu za to da se takve vrste zločina ne ponove, u skladu sa   propisima na koje su se obavezale ratifikacijom pojedinih međunarodnih  sporazuma,  a  čiji  se  relevantni  dijelovi  odnose  i  na  tranzicijsku pravdu. 

Na  ovim  obavezama  i  pravima  počivaju  do  danas  razvijena  tzv.  četiri  mehanizma  ili „stubovi“  tranzicijske  pravde:  krivična  pravda,  utvrđivanje  činjenica  i  kazivanje  istine  o zločinima,  institucionalne  reforme,  te materijalne  i  simboličke  reparacije. Ovi mehanizmi, kako  ćemo  nadalje  detaljnije  vidjeti,  uključuju  niz  političkih,  ekonomskih,  kulturalnih, socioloških  i  psiholoških  akcija:  suđenja  ali  i  kolektivnu  amnestiju,  reforme  pravosudnih institucija, osnivanje novih  institucija, donošenje zakona u skladu sa zahtjevima tranzicijske pravde,  osnivanje  komisija  za  istinu  i  pomirenje,  traženje  nestalih,  provjeru  i  zabranu obnašanja  javnih  funkcija svim grupama  (lustracija)  i pojedincima    (vetting)   za koje postoji opravdana  sumnja  da  su  kršili  ljudska  prava  tokom  prošlog  režima  ili  sukoba,  dostupnost policijskih  i vladinih dokumenata široj  javnosti,  javna  izvinjenja, memorijale, kompenzacije  i reparacije, revidiranje historiografije itd.   2.1. Krivična pravda  

Krivična pravda je zasnovana na obavezi država da putem pravičnog postupka procesuiraju i kazne  odgovorne  za  kršenje  prava.  Podrazumijeva  utvrđivanje  individualne  krivične odgovornosti  za  počinjene  zločine  i  sudsko  procesuiranje  ratnih  zločina  i  drugih  krivičnih djela  po  osnovi  međunarodnog  humanitarnog  prava.  Svoje  početke  ima  u  Nirnberškom procesu  i procesu u Tokiju  i zasniva se na  istim pretpostavkama: „da  je neophodno stati u kraj nekažnjivosti, da  su mir  i pravda neraskidivi  i da  je neophodno međunarodne odnose zasnivati na određenim moralnim  i pravnim principima“  (Andrieu, 2010. str. 5).  Insistiranje na  suđenjima  zasnovano  je  na  uvjerenju  da  nijedan  drugi mehanizam  tranzicijske  pravde nema tako veliki uticaj na pojedince, udruženja žrtava  i društvo u cjelini u smislu dostizanja 

10 Principe protiv nekažnjivosti krivaca za masovna kršenja ljudskih prava (Principles agains Impunity) predložio je   profesor Joinet 1997. godine   (E/CN.4/Sub.2/1997/20/Rev.1, Annex  II)  i prema njemu se nazivaju Joinetovi principi. Nadopunio ih Prof. Orentlicher 2004. godine (E/CN.4/2005/102/Add.1). UN‐ovo Vijeće za ljudska prava ih je zabilježilo u svojoj rezoluciji 2005/81 21. aprila 2005. godine, čime su postali dio međunarodnog prava. 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

8/31 

osjećaja  pravde  i  uvjerenja  da  sistem  funkcionira,  što  je  jedan  od  preduvjeta  za  vraćanje povjerenja građana i građanki u institucije i sprečavanje ponavljanja zločina.11   

Suđenja pored  kažnjavanja  imaju  širu  svrhu: objavljivanje detaljnih narativa o  zločinima u prošlosti,  dokumentiranje  historije  za  buduće  generacije,  davanje  prostora  žrtvama  da  se njihov  glas  čuje,  jačanje  vladavine  prava  i  promocija  pomirenja  na  samom  terenu.12 To  je zapravo  najviše  primjenjivan  pristup  suočavanju  s  prošlošću  i  danas  se  ostvaruje  na međunarodnom  nivou  pri  Međunarodnom  tribunalu  za  Jugoslaviju  (osnovanom  1993.), Međunarodnom tribunalu za Ruandu  (osnovanom 1995.)  i Međunarodnom krivičnom sudu (osnovanom 2002. godine) i na nacionalnom nivou pri lokalnim sudovima koji mogu biti tzv. hibridni13 ili domaći sudovi. 

Mnogi  autori  su  argumentirali  da međunarodni  sudovi  teško  mogu  da  doprinesu  ranije spomenutim širim ciljevima, prije svega zbog geografske, kulturne i proceduralne udaljenosti od  žrtava,  zbog  percepcije  suđenja  kao  ispolitiziranih,  visokih  troškova  suđenja, komplikovanih, jako dugih i žrtvama često nerazumljivih procedura, a ponajviše zbog njihove fokusiranosti  na  počinitelje  a  ne  na  žrtve.14 Osim  toga,  duboko  rašireno  uvjerenje  da  su sudski utvrđeni fakti najrelevantniji za utvrđivanje i kazivanje istine koja će podupirati proces tranzicijske  pravde,  pokazuje  se  kao  netačno  jer,  kako  ćemo  kasnije  vidjeti, među  onima kojima  je  tranzicijska  pravda  usmjerena,  percepcija  sudskih  činjenica  kao  neprikosnovene istine nerijetko izostaje.  

Pravosudne mjere teško mogu biti dovoljne za ostvarenje ukupnih ciljeva tranzicijske pravde, jer je pojava „nepotpune pravde“ i „nekažnjivosti“ zapravo opšta karakteristika svih država i društava u tranziciji s obzirom na to da nerijetko počinilaca  i njihovih žrtava  ima na hiljade. To pokazuje da  su,  čak  i da  su  sudovi u  stanju da osude  sve one koji  zaslužuju kaznu  i da faktografski utvrde sve okolnosti vezane za pojedinačne zločine, druge  i drugačije inicijative neophodne  za  ponovno  uspostavljanje  povjerenja  i  ostvarenje  sveobuhvatnih  ciljeva tranzicijske pravde.   2.2. Utvrđivanje činjenica i kazivanje istine 

Utvrđivanje  činjenica  i kazivanje  istine zasnovano  je na „Pravu na  istinu“15 koje se, kako se navodi u izvještaju Pogled u prošlost kao put prema budućnosti (2012. str. 9):  

“odnosi  na  nastajuće  norme  koje  obavezuju  države  da  žrtvama  i  članovima  porodica omoguće  pristup  relevantnim  činjenicama  o  kršenjima  ljudskih  prava  tokom  sukoba.  U njegovom  najužem  obliku,  riječ  je  o  pravu  pojedinca  da  zna  sudbinu  voljene  osobe.  U najširem značenju, ono  je postavljeno kao kolektivno pravo na poznavanje  i podučavanje historije  koja  nije  revizionistička,  kao  i  pravo  pojedinca  da  otkrije  istinu  o  svim  grubim kršenjima ljudskih prava u vlastitoj ili u prošlosti svojih srodnika. “  

11Prijedlog teksta Državne strategije za tranzicijsku pravdu u Bosni i Hercegovini ( 2012.  str.  15. ).  12 Vidjeti: Kerr, R, and Mobekk E., 2007, Peace and Justice: Seeking Accountability After War, Cambridge: Polity Press str. 43.  13 Hibridni  sudovi  su u osnovi domaći  sudovi koji  imaju  internacionalnu komponentu  i osnovani  su u Bosni  i Hercegovini,  Kosovu,  Sierra  Leoneu,  Istočnom  Timoru,  Kambodži,  Iraku  i  Lebanonu.  Međunarodna  je komponenta najčešće personalizovana, oličena u prisustvu stranih sudija ali i tužilaca. 14 Vidi: Valji, N.«Trials and TRCs: Seeking Accountability in the Aftermath of Violence», in Hinze, D. (Ur.), 2009, Handbook on Human Rights Activities, Berlin: Friedrich‐Ebert‐Stiftung 15 Vidi: UN Office of the High Commissioner for Human Rights (2009): The right to the truth. A/HCR/12/19 (pdf) 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

9/31 

Jedan  od  načina  da  se  dođe  do  ovih  ciljeva  je  formiranje  tzv.  komisija  za  istinu.    Prema Andrieu  (2010,  str.  10),  moment  nastanka  retributivne  pravde  zapravo  je  osnivanje Južnoafričke  Komisije  za  istinu. Ova  komisija  počiva  na  participativnom modelu  i  njeguje pomirenje kroz  javni dijalog  i priznanje,  što  je glavna karakteristika  jednog od dva modela komisija za istinu. U fokusu ovog mehanizma tranzicijske pravde su žrtve i priznanje njihovog stradanja,  i  to,  između  ostalog,  putem  osiguravanja  platforme  za  javno  slušanje  iskustva žrtava.  Komisije  za  istinu  formirane  prema  drugom  modelu,  poput  komisija  za  istinu  u Guatemali,  Salvadoru  i  Istočnoj  Njemačkoj,  djeluju  kao  tijela  za  utvrđivanje  činjenica  sa jasnim ciljem da potaknu reinterpretacije događaja iz prošlosti i utvrde kolektivno sjećanje.  

Ciljevi komisija za  istinu su  raznoliki, ali u pravilu ambiciozni: utvrditi  činjenice o kršenjima prava, o političkim  i društvenim okolnostima  koje  su dovele do njih,  kao  i o posljedicama kršenja prava; doprinijeti ispunjavanju prava i potreba žrtava; stvoriti kulturu institucionalne odgovornosti  i  reformi,  doprinijeti  sprečavanju  ponavljanja  zločina  i  kršenja  prava, unaprijediti  mogućnost  pomirenja  i  umanjiti  sukobe  iz  prošlosti,  informirati  javnost  o nalazima  i  osigurati  priznanje  nanijetih  nepravdi.16 Kako  navodi  Toma,  u  odnosu  na  druge mehanizme, njihova posebnost  je  što  se osnivaju u  zemljama  gdje  su počinjeni  zločini od strane državnih vlasti i što relativno brzo (u razdoblju do tri godine) svoj rad moraju okončati završnim  izvješćem koje  sadrži nalaze o prošlosti  i preporuke  za budućnost.  „Ova  su  tijela usredotočena  na  prošlost  i  to  blisku  –  događaji  iz  davne  prošlosti  ne  spadaju  u  predmet istrage  komisija  jer  one  svoje  zaključke  izvode  iz  saslušanja  žrtava  i  svjedoka.  Komisije istražuju obrasce najtežih kršenja  ljudskih prava, a ne pojedinačne  incidente  i uglavnom se bave zločinima čija je posljedica velik broj žrtava.“ (2009, str.1. )  

U  kontekstu  utvrđivanja  činjenica  nisu  nevažni  i  napori  koje  u  tom  smislu  čine  inicijative civilnog društva, posebno kada od strane državnih  institucija slične  inicijative  izostaju  ili se razvijaju  sporo,  zbog  političkih  ograničenja,  nemogućnosti  iznalaženja  kompromisa  ili naprosto manjka volje vladajućih elita da se istina utvrdi. Kako Bickford navodi: „U ovakvim kontekstima,  nezvanične  inicijative  predstavljaju  jake  alternative  i  mogu  biti  viđene  kao legitimniji izbor u procesu traganja i otkrivanja istine o prošlosti“.17  2.3. Reparacije 

Reparacije18 su materijalne i nematerijalne metode kojima se na direktan ili indirektan način vraća  dostojanstvo  žrtvama,  vrši  javno  priznanje  njihovog  stradanja,  njihovo  osnaživanje, deviktimizacija  i  resocijalizacija. Ove metode  su  zasnovane na obavezi država da osiguraju adekvatan  pravni  lijek  i  zadovoljenje  zbog  kršenja  prava  u  prošlosti.19 Kako  se  navodi  u 

16 Vidi: Hayner B. P. 2011 ( 2 izdanje) , Unspeakable Truths, Routledge, London, str. 20‐ 26. ;Bogdan Ivanišević, Komparativna studija o efektima komisija za istinu, ICTJ, 2009; Dragan Popović, Vodič kroz tranzicijsku pravdu u Bosni i Hercegovini, UNDP, 2009.  17 Vidi: Bickeford, L., Nezvanične inicijative za utvrđivanje i kazivanje istine. Fond za humanitarno pravo  18 Za  definicije  i  opširnije  informacije  o  reparacijama  vidi:  Brett  S.,  Bickford  L.,  Ševčenko  L.,  Rios M.,  2007,  Memorialization and Democracy, State Policy and Civic Action,  ICTJ, UN Special Rapporteur Mr. M. Bassiouni Ch., Final Report (2000): The right to restitution, compensation and rehabilitation for victims of gross violations of human rights and fundamental freedoms. (pdf  ) Feyter, K.,Parmentier S./Bossuyt M./Lemmens P. (Ur.): Out of the Ashes ‐ Reparation for victims of gross and systematic human rights violation. Intersentia, Antwerpen – Oxford; Maiese, M. (2003): The Imporance of Compensation 19 Vidjeti više u: Verdeja, E, 2008, A Critical Theory of Reparative Justice, Constellations, 15: 2, pp. 208‐222 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

10/31 

Vodiču kroz reparacije (Vodič): „one  imaju za cilj vraćanje dostojanstva žrtvama  i stvaranje uslova  za  njihovu  reintegraciju  u  društvo.  Za  žrtve  zločina  i  drugih  kršenja  ljudskih  prava, predstavljaju  konkretan  izraz priznavanja patnje  kroz  koju  su prošle  i  koja  još uvijek  traje. One doprinose osjećaju društvene solidarnosti putem priznavanja žrtava kao  ljudskih bića  i kao  jednakopravnih građana“ (2006. str.7). Veći broj eksperata smatra da su  iz perspektive žrtava  te metode  najvažniji mehanizam  tranzicijske  pravde,  jer  se  na  direktan  način  tiču žrtava  (Andrieu,  2010.  str.  15.).  Dokument  Ujedinjenih  Nacija  “Pravo  na  pravni  lijek  i reparaciju  za  žrtve  teških  kršenja  ljudskih  prava  i  povreda međunarodnog  humanitarnog prava“20 razlikuje pet kategorija  reparacija: 1. obeštećenja  (kompenzacije), 2.  restituciju, 3. rehabilitaciju, 4. različite oblike zadovoljenja i 5. garanciju neponavljanja.  

Obeštećenja  podrazumijevaju  ono  što  znamo  pod  nazivom  materijalne  reparacije‐ kvantifikaciju  materijalnih  i  nematerijalnih  povreda  i  njihovu  nadoknadu  u  novčanim sredstvima. One se provode putem administrativnih odluka koje proizlaze direktno iz propisa (zakoni, podzakonski  i drugi opšti akti) neke države,  ili sudskih odluka na osnovu tužbi koje podižu žrtve ili njihove porodice.     

Restitucija  podrazumijeva  različite  aktivnosti,  poput  vraćanja  oduzetih  prava  građanima, fizički  i održivi povratak  i druge aktivnosti  čiji  je  cilj vraćanje u  situaciju koja  je prethodila kršenjima  prava,  a  rehabilitacija  se  odnosi  na medicinsku,  psihološku,  pravnu  i  socijalnu pomoć. 

Različiti  oblici  zadovoljenja  ogledaju  se  kroz  različite  simboličke  forme.  Često  se  nazivaju simboličkim reparacijama. To su mjere vlasti preduzete sa ciljem da se na simboličan način prizna  istina  o  zločinima  i  kršenjima  ljudskih  prava  u  prošlosti.  U  simboličke  reparacije spadaju memorijali  (spomen  obilježja  i memorijalni  centri),  izvinjenja,  te  komemoracije  i pomeni  žrtvama. One  stoje  u  čvrstoj  vezi  sa  utvrđivanjem  činjenica  jer,  kako  se  navodi  u Vodiču kroz reparacije, „priznavanje činjenica o nedjelima  iz prošlosti  i odgovornosti države može biti potpuno  i  iskreno jedino ako  ima oblik zvaničnog  i javnog obraćanja žrtvama, bilo pojedinačno  ili  kolektivno“  (Fond  za  humanitarno  pravo,  2006,  str.12).  Tako  je  recimo predsjednik  Čilea  Patrisio  Ajlvin  nakon  objavljivanja  čileanskog  Izvještaja  o  istini,  preko nacionalne televizije uputio porodicama žrtava dirljivu molbu za izvinjenje i oproštaj a potom poslao po  jedan primerak  izveštaja porodicama  svake od  žrtava navedenih u  izvještaju, uz pismo u kojem je naznačen broj strane na kojoj se pominje njihov slučaj.21  

Garancija neponavljanja odnosi se na postupke osiguranja kojima će se garantovati da se u budućnosti  neće  ponoviti  kršenja  prava:  demobilizacija,  raspuštanje  paravojnih  formacija, uništavanje oružja,  civilna  kontrola nad  službama bezbjednosti,  kao  i  reforma  institucija o kojoj će više riječi biti u narednom dijelu.22 

20 UN  High  Commissioner  for  Human  Rights  (2003):  The  right  to  a  remedy  and  reparation  for  victims  of violations of international human rights and humanitarian law.  21  "Discurso de S.E. el Presidente de la Republica, Don Patricio Aylwin Azocar, al dar a Conocer a la Ciudadania el  Informe de  la Comision de Verdad  y Reconcitacion", 4. mart 1991; objavljen  je na  engleskom  jeziku  kao "Statement by President Aylwin on the Report of the National Commission on Truth and Reconciliation" u Kritz, Transitional Justice, 3. knjiga, str. 169‐173. 22 Definicije prema  : Rezolucija   Osnovna načela  i  smjernice  za ostvarivanje prava na pravni  lijek  i  reparacije žrtava  teških  kršenja međunarodnog  prava  ljudskih  prava  i  ozbiljnih  povreda međunarodnog  humanitarnog prava (A/RES/60/147, 21 March 2006)   

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

11/31 

2.4. Institucionalne reforme  

Institucionalne reforme počivaju na obavezi država da preduzmu sve neophodne mjere kako bi  spriječile  ponavljanje  kršenja  prava  građana/ki  i  predstavljaju  uspostavljanje  institucija koje  su  vjerodostojan  garant  da  se  zločini  iz  prošlosti  neće  ponoviti  i  u  koje  će  građani  i građanke imati povjerenje. Pod institucionalnim reformama se prvenstveno misli na reforme pravosuđa  i  institucija  sigurnosti,  kao  i na donošenje novih  zakona,  strategija  i  sl.  koje  će olakšati i ubrzati proces dostizanja pravde i pomirenja.23 

Kako se navodi u Vodiču kroz tranzicijsku pravdu u Bosni i Hercegovini, (2010. str. 26.) jedan od prvih koraka u pravcu reforme institucija je profesionalizacija javne administracije. Ona se svodi na provjeravanje kapaciteta  i  integriteta zaposlenih u  institucijama  i onih koji će se u njima  zapošljavati  u  budućnosti.  Profesionalizacija  javne  administracije  provodi  se  kroz procese  ocjenjivanja  integriteta  i  kapaciteta  službenika  koji  imaju  namještenja  u  javnim institucijama,  tj.  ocjenjivanja  da  li  su  podobni  da  i  dalje  imaju  zaposlenje  u  javnoj administraciji,  kao  i  procese  reimenovanja  kada  se  na  sve  pozicije  u  određenoj  instituciji prijavljuju  svi  zainteresovani, kao  i dojučerašnji uposlenici. Naglasak  se posebno  stavlja na tzv.  lustraciju/vetting‐  provjeru  i  zabranu  obnašanja  javnih  funkcija  svim grupama/pojedincima  za  koje  postoji  opravdana  sumnja  da  su  kršili  ljudska  prava  tokom prošlog režima ili sukoba.24  2.5. Cjelovit pristup tranzicijskoj pravdi 

Cjelovit  pristup  tranzicijskoj  pravdi  podrazumijeva  kombinaciju  navedenih  mehanizama  i prepoznaje da niti jedna od ovih mjera zasebno nikada neće omogućiti osjećaj da je poglavlje stravične prošlosti zatvoreno i adekvatno ispraviti povrede iz prošlosti (Andrieu, 2010. str.3). Važnost  cjelovitog,  sveobuhvatnog  pristupa  tranzicijskoj  pravdi  prema  iskustvima  u posljednje dvije decenije, ponajviše zbog kompleksnosti problema  iz prošlosti sa kojima se društva u tranziciji nakon opsežnih kršenja ljudskih prava suočavaju, ističe  ICTJ: 

„Bez  napora  za  utvrđivanje  činjenica  i  kazivanje  istine  ili  reparacija,  kažnjavanje manjeg broja  počinilaca  zločina  može  biti  viđeno  kao  politička  odmazda.  Kazivanje  istine,  bez napora  da  se  počinioci  kazne  i  sprovedu  institucionalne  reforme, može  biti  viđeno  kao prazne  riječi. Reparacije  koje nisu  u  vezi  sa  kazivanjem  istine  i  kažnjavanjem  počinilaca, mogu biti viđene kao‐ ’krvavi novac’ plaćanje za šutnju žrtava i socijalni mir. Jednako tako, reforma  institucija  bez  pokušaja  da  se  zadovolje  legitimni  zahtjevi  žrtava  za  pravdom, istinom  i  reparacijama, ne  samo da  je neefikasna  sa  stajališta odgovornosti,  već  će  vrlo vjerovatno i sama za sebe biti neuspješna.“ (2009. str.2.): 

Da zaključimo, tranzicijska pravda je u svojoj osnovi zapravo institucionalizirano suočavanje s prošlošću u društvima koja su u procesu prevazilaženja naslijeđa  različitih oblika masovnih kršenja ljudskih prava, bilo tokom autoritarnih režima ili tokom oružanih sukoba, no jednako tako  ona  obuhvata  i  niz  neinstitucionaliziranih  aktivnosti  usmjerenih  ka  pomirenju  i suočavanju s prošlošću. Ona je proces kojim se nakon traumatičnih iskustava iz prošlosti teži uspostaviti demokraciju, izgraditi mir i ostvariti pravdu za sve kroz niz različitih mehanizama 

23 Vidi: Vodič kroz tranzicijsku pravdu (2010. str.16). 24 Inicijative koje su sprovedene u BiH baziraju se na principu utvrđivanja individualne odgovornosti za kršenja ljudskih prava, kod kandidata za javnu funkciju ili za mjesto koje uključuje vršenje javnih ovlaštenja.  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

12/31 

koji su međuzavisni  i dopunjavaju se. Njihova primjena zavisi od konteksta, prirode kršenja prava  u  prošlosti  ali  i  same  tranzicije.  Da  tranzicijska  pravda  itekako  zavisi  od  konteksta potvrđuje  i  ICTJ   kada  ističe da „(s)uštinski, ne postoji  jedinstvena  formula za suočavanje s prošlošću obilježenom masovnim kršenjima ljudskih prava. Svi su pristupi tranzicijskoj pravdi zasnovani na  fundamentalnom vjerovanju u univerzalna  ljudska prava. Ali, na kraju,  svako društvo bi trebalo, zapravo moralo, odabrati vlastiti put“ ( 2009. str.4.). 

U narednom dijelu biti  će  tematizirana  tranzicijska pravda u  kontekstu  regiona  i posebno Bosne  i Hercegovine, ponajviše kroz dostignuća ali  i probleme  i prepreke za uspostavljanje efikasnih mehanizama  tranzicijske pravde  i cjelovitog pristupa  tranzicijskoj pravdi. Svaki od mehanizama  i  njegova  primjena  i  u  BiH  će  biti  pojašnjeni  unutar  zasebnih  poglavlja  koja slijede. 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

13/31 

3. Tranzicijska pravda u regionu  

Cijeli  region  jugoistočne Evrope, od početka devedesetih godina  je u  svojevrsnoj  tranziciji.  Proglašenje  nezavisnosti  Slovenije  i  Hrvatske  1991.  godine  bilo  je  početak  tzv.  raspada Socijalističke  federativne  republike  Jugoslavije,  i  početak  promjene  političkog  sistema  koji prate tri velika oružana sukoba: u Hrvatskoj  (1991‐1995), Bosni  i Hercegovini  (1992‐1995)  i na Kosovu (1998‐1999). Uz to su vođena još tri sukoba manjih razmjera, u Sloveniji (juni‐juli 1991)  i  u Bivšoj  jugoslovenskoj  republici Makedoniji  (januar‐avgust  2001;  u  daljem  tekstu „Makedonija“).  Navedeni  sukobi  su  bili  u  znaku  teških  kršenja  ljudskih  prava  i  ozbiljnih kršenja međunarodnog humanitarnog prava, a neki od njih naročito su povezani s terminom „etničko čišćenje“25. Veliki broj žrtava je do danas ostao bez naknade ratne štete, a ogroman broj počinilaca je još uvijek na slobodi. Zahtjevi za pravdom se ne smanjuju, ali istovremeno tranzicijska pravda u regionu nailazi na mnoštvo ozbiljnih prepreka, ponajviše zbog toga što se zapravo vlasti nikada nisu u potpunosti ogradile od zločina počinjenih tokom devedesetih godina.  

Kako  je navedeno u  recentnom  Izvještaju  komesara  za  ljudska prava Vijeća Evrope  (2012, str.10),  koji  tematizira  poslijeratnu  pravdu  i  trajni mir  u  bivšoj  Jugoslaviji,  „zaostavština nasilne  prošlosti  još  uvijek  lebdi  nad  regijom  i  ugrožava  potpuno  uživanje  ljudskih  prava, demokraciju  i  vladavinu  zakona.  Nedostatak  političke  vizije,  a  donedavno  i  nedostatak riješenosti država da  se bave kršenjima  ljudskih prava u prošlosti, dovodi do  individualnog traganja  hiljada  žrtava  za  istinom  i  naknadom  štete,  kao  i  neuspjeha  domaćih  sudskih postupaka o ratnima zločinima“ . 

Na  regionalnom  nivou  je  najveću  ulogu  kada  je  u  pitanju  retributivna  pravda  odigrao  Međunarodni krivični sud za Jugoslaviju (MKSJ), ustanovljen 1993. godine Rezolucijom Vijeća sigurnosti Ujedinjenih nacija br. 827. Tribunal  se prvenstveno bavi  liderima koji  su najviše rangirani  i osumnjičeni da  su odgovorni  za  zločine koji  su u nadležnosti Tribunala a  to  su, prema Statutu MKSJ, teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava kao što su genocid, zločini  protiv  čovječnosti  i  ratni  zločini.  Predmete  protiv  srednje  i  niže  rangiranih osumnjičenih MKSJ  prenosi  na  nadležne  nacionalne  pravosudne  strukture  u  regionu,  uz veliku  podršku  lokalnim  sudovima  koji  do  završetka  njegovog  rada,  predviđenog  do 31.12.2014. godine,  trebaju da postanu sposobni da u cjelini preuzumu zahtijevan zadatak procesuiranja ratnih zločinaca.26 Ipak, da li će to biti datum zatvaranja suda ovisi od dinamike rješavanja preostalih predmeta.  

Naime, Tribunal u Hagu podnio je optužnice protiv 161 osobe i sve su privedene licu pravde što je kuriozitet u međunarodnoj praksi. Sudski postupci su okončani za 126 osoba, a za njih 35 oni su još u toku. U postupcima koji su završeni od 126 optuženih lica 13 ih je oslobođeno, protiv 64  je  izrečena kazna, 13  je proslijeđeno u domaću  jurisdikciju Bosne  i Hercegovine, 

25 Vidjeti: Dražen, P. „Ethnic cleansing – An attempt at methodology“, 5 European Journal of International Law (1994), str. 342‐359.   26 Transfere  predmeta  prati  i  Tribunalova  obuka  ljudi  iz  pravne  struke  u  bivšoj  Jugoslaviji,  konkretno  kroz projekat „Pravda  i ratni zločini“: Projektom  je obučeno više od 800 pravnih praktičara, razvijen  je novi plan  i program  o  međunarodnom  krivičnom  pravu,  prevedeno  je  više  od  60.000  transkripata  na  lokalne  jezike, zaposleno  je 30 mladih  stručnjaka  koji  će pomoći domaćim  sudskim  institucijama u oblasti  ratnih  zločina  te pokrenut e‐learning portal koji je okončan u oktobru 2011. 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

14/31 

Hrvatske  i  Srbije,  a  36  optužnica  je  ili  povučeno  ili  su  optuženi  preminuli.27 Za  praćenje zatvaranja  Tribunala  veoma  je  bitna  i  fukcija  Rezidualnog  mehanizma  za  međunarodne krivične sudove u Ruandi i bivšoj Jugoslaviji.28  

Među najvećim uspjesima Tribunala navodi se činjenica da su do 2012. godine glavni akteri poput  Slobodana Miloševića,  Biljane  Plavšić,  Radovana  Karadžića,  a  sada  i  Ratka Mladića izvedeni pred Tribunal, mada sa druge strane postoje prigovori da je to učinjeno prekasno.29 Nadalje,  jedan od velikih uspjeha Tribunala  je  rodno  zasnovan pristup  suđenjima  za  ratne zločine. Seksualno nasilje  i porobljavanje  je prvi put priznato kao zločin protiv čovječnosti  i kao teško kršenje Ženevske konvencije o zaštiti civila tokom rata.30 Kao reakcija na prigovore o  nedovoljnoj  upoznatosti  javnosti  i  nedovoljnom  prihvatanju MKSJ  u  regionu,  razvijen  je regionalni Outreach program.31 

Iako je sudska dokumentacija  izuzetno relevantna za utvrđivanje  istine,  istraživanja  i praksa pokazuju da se sa većim brojem dokaza i presuda, sve više i jače javlja poricanje i negiranje zločina. Ilustrativni su rezultati istraživanja objavljeni u izvještaju iz 2010. godine‐ Suočavanje s prošlošću i pristup pravdi iz perspektive javnosti‐specijalni izvještaj32 koji pokazuju da se tek nešto  više od polovine  ispitanika  slaže  sa  konstatacijom da dokumentacija međunarodnih sudova,  Haškog  Tribunala  i  Međunarodnog  suda  pravde,  predstavlja  najbolji  osnov  za raspravu o  tome  šta  se događalo  tokom  rata u Bosni  i Hercegovini. Dijametralno  suprotni stavovi  se  čitaju  prema  etničkom  kriterijumu:  dok  se  sa  tom  tvrdnjom  slaže  83,4  posto pripadnika  Bošnjačkog  naroda,  sa  istom  se  tvrdnjom  slaže  samo  26,5  posto  pripadnika Srpskog naroda (2010. str. 23). Ovakva percepcija dodatno potvrđuje neophodnost razvijanja cjelovitog pristupa tranzicijskoj pravdi i njenog restorativnog aspekta u Bosni i Hercegovini.33 

U skorije vreme organizacije civilnog društva pokrenću alternativne načine utvrđivanja istine, kao  što  su  metode  koje  primjenjuju  centri  za  utvrđivanje  činjenica:  Istraživačko dokumentacioni  centrar u  Sarajevu,  Fond  za humanitarno pravo  iz  Srbije  te Documenta  iz Hrvatske.  Ove  organizacije  inače  proces  razvoja  tranzicijske  pravde  u  cijelom  regionu redovno prate kroz  iscrpne  izvještaje o razvoju tranzicione pravde u bivšim  jugoslavenskim 

27 UN ICTY, Key Figures of ICTY Cases, 13.1.2012, www.icty.org/sections/TheCases/ KeyFigures. 28 Mehanizam za Ruandu je već osnovan, a osnivanje Rezidualnog mehanizma za bivšu Jugoslaviju se očekuje 1 jula 2013 godine. On  će se u manjem obimu baviti pitanjima vezanim uz naslijeđe MKSJ kao što su žalbe na predmete,  odluke  o  prijevremenom  puštanju  na  slobodu,  upravljanje  arhivom,  sudska  komunikacija  sa sudovima u bivšoj Jugoslaviji u smislu izmjene zaštitnih mjera, ustupanja dokaza itd.  29 Za opsežnu analizu percepcije rada MKSJ u Bosni i Hercegovini vidi: Orentlicher F. D., 2011. Da neko ko je kriv bude  kažnjen:  Efekti  međunarodnog  krivičnog  tribunala  za  bivšu  Jugoslaviju  u  Bosni  i  Hercegovini,  Fond otvoreno društvo,  Sarajevo. 30Medijski izvori: Karup‐Druško, Dž. Suočavanje: silovanje kao ratni zločin, Pravda u Tranziciji br.3. Silovanje kao ratni zločin historijsko dostignuće tribunala; Seksualno nasilje u ratu u BiH  31Medijski  izvori:  Outreach  program  međunarodnog  suda  u  srednjim  školama  regiona;  Outreach  program Međunarodnog suda pokrenuo seriju prezentacija u srednjim školama u Srbiji  32 Sveobuhvatna  analiza  javnog mnjenja  o  ključnim  temama  tranzicione  pravde  urađena  je početkom  2010. godine  i objavljena od  strane UNDP‐a u aprilu 2011 godine. Utvrđeni su  indikatori na osnovu kojih  se mogu donijeti zaključci o stavovima javnosti u pogledu suočavanja s prošlošću, o mehanizmima tranzicijske pravde, o nivou povjerenja u pravosudne institucije, kao i o pravnoj kulturi građana BiH.Istraživanje je metodom ankete uključilo 1600 građana Bosne i Hercegovine starijih od 18 godina, uz proporcionalnu zastupljenost svih regiona u BiH. Ispitivanje javnog mnijenja (anketiranje) provedeno je u 58 općina iz svih 10 kantona Federacije Bosne i Hercegovine i u 5 regiona Republike Srpske (banjalučki, dobojski, bijeljinski, paljanski i trebinjski region), kao i u Brčko Distriktu.  33 Medijski izvori: Oprečni stavovi o radu Haškog tribunala, Oprečna reagovanja na odluku haškog tribunala;  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

15/31 

zemljama  (2009, 2007  i 2006). Važna  je  inicijativa  za uspostavljanje  regionalne komisije  za utvrđivanje  istine  REKOM  pokrenuta  od  strane  većeg  broja  organizacija  žrtava  i  civilnog društva.34   

Nekoliko je regionalnih inicijativa civilnog društva koja se bave raznim aspektima tranzicijske pravde  i pomirenjem kao što je Centar za nenasilnu akciju (CNA)35 Sarajevo/Beograd čiji rad na  suočavanju  s  prošlošću  i  izgradnji  mira,  te  promoviranju  kulture  nenasilja  i ne‐diskriminacije,  između ostalog, obuhvata aspekt roda  i mirovnog rada. Aktivnosti Centra pokrivaju područje bivše  Jugoslavije  i obuhvataju period od 1997. godine do danas.36 To  je jedna od rijetkih organizacija čije aktivnosti obuhvataju aspekt suočavanja s prošlošću te rad s ratnim veteranima. Svakako treba spomenuti i edukativni program Mirovne akademije, koji uključuje različite segmente izgradnje mira i mirovnog aktivizma, kao i program magistarskog studija Demokracije  i  ljudskih prava u Jugoistočnoj Europi (ERMA) u Sarajevu koji kao jedan od  glavnih  ciljeva  ima  regionalnu  saradnju  i  pomirenje  kroz  obrazovanje mladih  iz  cijelog regiona  o  ljudskim  pravima,  tranzicijskoj  pravdi,  transformaciji  sukoba  te  mirovnom aktivizmu. Inicijativa mladih za  ljudska prava kroz svojih 6 regionalnih ureda  intenzivno radi na  osnaživanju  mladih  i  suočavanju  s  prošlošću  kroz  niz  projekata. 37  Izuzetno  važna regionalna  inicijativa za utvrđivanje činjenica  i kazivanje  istine  je  i pokretanje Ženskog suda za bivšu Jugoslaviju.38  

34 Vidi „Zašto REKOM“, pristupljeno 24.8. 2012. 35 CNA je izdao dvije publikacije: „ Ne može meni bit dobro ako je mom susjedu loše „ 2005. godine i publikaciju „20 poticaja za buđenje i promjenu“ 2007. godine te filmove Tragovi (2005), Svi bi rado bacili kamen (2006), Ne može da traje vječno (2007) i Pticu ti ne čuješ (2008). 36 Akademski radovi o CNA: Simić, O. 2009. Activism for Peace in Bosnia and Herzegovina: A Gender Perspective. Global Media Journal, vol. 8, br. 15. str. 1–19.  37 Medijski izvori: Međunarodni sud domaćin studijskoj posjeti seminara Inicijative mladih za ljudska prava 38  Medijski izvori: Ženski sud: feministički pristup pravdi: Ženski sud kao alternativni pristup pravdi  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

16/31 

4. Tranzicijska pravda u Bosni i Hercegovini – gdje smo danas?  U  bosanskohercegovačkom  kontekstu  u  medijima  i  unutar  akademske  zajednice  sve  se intenzivnije  propituje  i  promovira  ideja  tranzicijske  pravde  koja  uključuje  i  retributivni  i restorativni  aspekt.  Postoje  inicijative  za  uvođenje  predmeta  „Tranzicijska  pravda“  na diplomske  i postdiplomske studije39 i nekoliko  ljetnih škola na ovu  temu kojima se sve veći broj  stručnjaka  upoznaje  sa  konceptom.  Brojne  su  organizacije  koje  se  bave  različitim aspektima  tranzicijske  pravde  i  pomirenja.  Sveobuhvatan  pregled  cjelovitog  procesa tranzicijske  pravde  objavljen  je  2009.  godine,  u  publikaciji  pod  nazivom  Vodič  kroz tranzicijsku pravdu u Bosni i Hercegovini, koja sadrži definicije, detaljno analizira i predstavlja razvoj tranzicijske pravde u BiH, te daje temeljit spisak kontakata organizacija u BiH i regionu koje se bave ovim pitanjem.   

Sam proces Tranzicijske pravde potpomognut  je akcijama međunarodne  zajednice, ali  i domaćih  institucija  kao  što  je Ministarstvo  za  ljudska prava  i  izbjeglice  koje  je    koje  je zajedno  sa  Razvojnim  programom Ujedinjenih  nacija  (UNDP)  upravo  ove,  2012  godine objavilo  Radni  tekst  Državne  strategije  za  tranzicijsku  pravdu  u  Bosni  i  Hercegovini, jedinstven dokument koji  će, ukoliko bude usvojen u parlamentarnoj proceduri biti prvi državni  dokument  na  svijetu  koji  se  sistematski  bavi  tranzicijskom  pravdom  i  njenim razvojem u jednom društvu.40     4.1. Suđenja pred sudovima u Bosni i Hercegovini 

U  Bosni  i  Hercegovini  je  za  procesuiranje  predmeta  ratnih  zločina  nadležno  ukupno  20 sudova. Prema nadležnosti za vođenje postupka postoje dvije grupe predmeta ratnih zločina. Prva grupa obuhvata predmete  ratnih  zločina  koji  su  zaprimljeni u  rad nakon  stupanja na snagu  Zakona  o  krivičnom  postupku  Bosne  i  Hercegovine  (ZKP  BiH)  iz  2003.  godine  i nadležnost nad njima  ima  isključivo Odjeljenje  za  ratne  zločine Suda Bosne  i Hercegovine, koji  je,  kao  projekat  međunarodne  zajednice  i  svojevrsni  nasljednik  Haškog  Tribunala, osnovan 2005. godine.41 Za procesuiranje druge grupe predmeta ratnih zločina, u Federaciji Bosne  i Hercegovine  je  nadležno  ukupno  10  kantonalnih  sudova  i Vrhovni  sud  Federacije Bosne i Hercegovine a u Republici Srpskoj ukupno 5 okružnih sudova i Vrhovni sud Republike Srpske te u Brčko distriktu Bosne i Hercegovine Osnovni sud Brčko distrikta BiH i Apelacioni sud Brčko distrikta BiH. Druga grupa obuhvata predmete ratnih zločina koji su zaprimljeni u rad kod sudova i tužilaštava u entitetima i Brčko distriktu BiH prije stupanja na snagu ZKP BiH iz 2003. godine. 

Državna    strategija  za  rad na premetima  ratnih  zločina  (2008.)  je dokument  koji predviđa sistemski pristup problematici rješavanja velikog broja predmeta ratnih zločina u sudovima i 

39 Medijski izvor: Inicijativa za uvođenje tranzicijske pravde na BH fakultete  40Medijski  izvori:  Strategija  za  oporavak  društva;  Džidić,  D.:  Unaprijed  problematična  strategija  tranzicijske pravde 41 O osnivanju Suda BiH vidjeti više: Balkanske istraživačke mreže ( BIRN ) 2006. U potrazi za pravdom, Priručnik Odjela  za  ratne  zločine pri  Sudu BiH, Sarajevo;  Sveubuhvatnu analizu  suđenja  za  ratne  zločine prije  i poslije  uspostavljanja  Odjela  za  ratne  zločine  Suda  BiH  objavio  je  OSCE.    (OSCE:  2005.  Suđenje  ratnih  zločina  na sudovima u Bosni  i Hercegovini: napredak  i prepreke; Postizanje pravde u Bosni  i Hercegovini: procesuiranje predmeta ratnih zločina od 2005. do 2010. godine) 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

17/31 

tužilaštvima  Bosne  i  Hercegovine.42 Uprkos  izvjesnom  napretku,  provođenje  strategije  je izuzetno sporo i veliki je broj prepreka za efikasno sprovođenje strategije. Jedan od najvećih problema  koji  do  danas  nije  riješen  je  neujednačena  sudska  praksa  u  primjeni  krivičnih zakona,  koja  dovodi  u  pitanje  ustavni  princip  jednakosti  građana  pred  zakonom. Državna strategija  za  rad  na  predmetima  ratnih  zločina  predviđa  da  se  suđenja  za  ratne  zločine odvijaju na  svim nivoima,  te da  se primjenjuje  jedan  te  isti  zakon – Krivični  zakon Bosne  i Hercegovine. Do danas, Sud Bosne  i Hercegovine primjenjuje navedeni zakon koji propisuje maksimalnu  kaznu  do  45  godina  zatvora,  a  entitetski  sudovi  najčešće  primjenjuju  zakon Socijalističke  Federativne  Republike  Jugoslavije  (SFRJ),  prema  kojem  je  najveća  moguća kazna 15  godina.  To u praksi  znači da  za  istu  težinu počinjenog  zločina osuđeni mogu da dobiju znatno manju ili veću kaznu ovisno o tome gdje im se sudi.43  

Problematičan  je  i  proces  prenošenja  manje  složenih  predmeta  ratnih  zločina  između pravosudnih institucija BiH, entitetskog pravosuđa i Brčko distrikta BiH od kojeg uveliko ovisi brzina  rješavanja  predmeta  ratnih  zločina  pri  domaćim  sudovima.  Prenošenje  se,  prema zaključcima  Visokog  sudskog  i  tužilačkog  vijeća  iz  2011.  godine,  ne  vrši  na  efikasan, ekspeditivan i transparentan način.44 Slična je i ocjena OSCE‐a.45 

Potrebno  je  također ukazati na manjak  kapaciteta entitetskih  sudova da pruže  adekvatnu zaštitu  svjedocima  i  svjedokinjama.46 Odjel  za  zaštitu  svjedoka  unutar Državne  agencije  za istrage  i  zaštitu  (SIPA),  koji  ima  isključivu  nadležnost  u  sprovođenju  Zakona  o  programu zaštite  svjedoka  u  BiH,  pruža  odgovarajući  vid  podrške  i  specijalističke  zaštite  zaštićenim svjedocima isključivo pred Sudom BiH. U entitetima ne postoji adekvatan zakonski okvir, niti su uspostavljene specijalizovane policijske  ili druge strukture za provođenje mjera zaštite  i podrške svjedocima koje odredi sud, kao što je to urađeno na državnom nivou.47 Iako zakoni predviđaju podršku svjedocima žrtvama pri svim sudovima i tužilaštvima, jedino su Sud BiH i Tužilaštvo BiH do nedavno  imali razvijene kapacitete za njeno sprovođenje u vidu zasebnog odjela:  Odjeljenja  za  podršku  svjedocima  Suda  Bosne  i  Hercegovine.  U  posljednje  dvije godine  postignut  je  stanovit  napredak,  naime  osnovana  su  još  tri  odjeljenja  za  podršku svjedocima: OPS Kantonalnog suda u Sarajevu i Kantonalnog tužilaštva Kantona Sarajevo, te u Okružnom sudu i tužilaštvu u Banjaluci. 

42Dokument  definiše  vremenske  rokove,  kapacitete,  kriterije  i  mehanizme  upravljanja  predmetima  ratnih zločina, ujednačavanje  sudske prakse, pitanja  regionalne  saradnje,  zaštite  i podrške  žrtvama  i  svjedocima,  te finansijske  aspekte  i  nadzor  nad  provođenjem  Strategije.  Na  nivou  Suda  i  Tužilaštva  BiH  predviđeno  je uspostavljanje centralne evidencije podataka o svim predmetima vezanim za ratne zločine u BiH. Istodobno je predviđeno  da  će  se  će  se  osigurati  funkcionalni  mehanizmi  upravljanja  predmetima,  odnosno  njihovog raspoređivanja  između  državnog  pravosuđa  i  pravosuđa  entiteta.  Određeno  je  da  će  se  najodgovorniji počinitelji  ratnih  zločina prioritetno procesuirati pred  Sudom BiH uz pomoć usaglašenih kriterija  za  selekciju predmeta (Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice, 2010 god, str 42.).  43 Medijski izvori: Kamber, A.. Jedan ratni zločin dva zakona; Grbešić, A. Neujednačeno zakonodavstvo ugrožava procesuiranje ratnih zločina. 44 Ministarstvo pravde BiH: http://www.mpr.gov.ba/bs/str.asp?id=487  (Pristupljeno 21. 08. 2012) 45 Postizanje pravde u Bosni i Hercegovini: procesuiranje predmeta ratnih zločina od 2005. do 2010. godine  (str. 35.)  46  Vidi: OSCE BiH. 2010, Zaštita i podrška svjedoka u predmetima ratnih zločina u Bosni i Hercegovini: Prepreke i preporuke godinu dana nakon usvajanja Državne strategije za rad na predmetima ratnih zločina;  i Šehić. A.,“Zaštita žrtava/svjedoka genocida, zločina protiv čovječnosti i ratnih zločina pred sudovima u BiH” u Pristup pravdi u Bosni i Hercegovini: Zbirka analiza javnih politika iz oblasti pravosuđa, 2011, Mreža pravde u BiH.  47 Državna strategija za rad na istraživanju ratnih zločina 2008. Str. 29.  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

18/31 

4.2. Utvrđivanje činjenica i govorenje istine 

U Bosni  i Hercegovini postoje najmanje  tri  verzije  istine o  sukobu početkom devedesetih. Prema  ranije  spomenutom  izvještaju Suočavanje  s prošlošću  i pristup pravdi  iz perspektive javnosti (2010.) većina stanovništva BiH smatra da rat koji je trajao od 1992. do 1995. godine i dalje utiče na njihove živote. Sudeći prema ovom izvještaju, takav teret prošlosti najčešće je rezultat nepreciznog  i nepotpunog poznavanja  te prošlosti,  jer većina  ispitanika  smatra da činjenice o ratnim događanjima nisu do kraja utvrđene. Tako  je na pitanje: „Mislite  li da su utvrđene sve relevantne činjenice o ratnim događanjima u BIH?“, 42,1 posto Bošnjaka i 35,3 posto Hrvata i 22,3  posto „Ostalih“ odgovorilo pozitivno, dok je potvrdno odgovorilo svega 15,6 posto Srba.48 Također, tek oko 15 posto ispitanika iz zajednice raseljenih smatraju da je istina  utvrđena.49 Na  pitanje  da  li  znaju  šta  su  komisije  za  istinu,  61  posto  ispitanika odgovorio  je  da  ne  zna.  Također, među  ispitanicima  koji  su  znali  šta  je  ovaj mehanizam tranzicijske pravde 89 posto njih izjasnili su se da bi takvu komisiju trebalo oformiti. Od toga 67 posto smatra da bi  to  trebalo biti učinjeno na državnom nivou  (2011, str. 15‐ 23) Ovim pitanjem,  problemima,  potencijalnim  rješenjima  i  inovativnim  praksama  se  u  Bosni  i Hercegovini  detaljno  bavi  izvještaj  Pogled  u  prošlost  kao  put  prema  budućnosti: Promoviranje dijaloga u Bosni  i Hercegovini kroz  traženje  istine(2012).50 U narednom dijelu će biti predstavljene državne  inicijative  za uspostavljanje komisija  za  istinu kao  i  inicijative civilnog društva.  

4.2.1. Inicijative za uspostavljanje komisija za istinu 

U Bosni  i Hercegovini  je  postojalo  nekoliko  inicijativa  za  uspostavljanje  komisije  za  istinu. Prva  je  bila  inicijativa  za  uspostavljanje  komisije  za  pomirenje,  čiji  je  cilj  informiranje  i pokretanje  javne  debate  o  potrebi  formiranja  jednog  vansudskog  mehanizma,  odnosno uspostavi institucije koja bi se bavila utvrđivanjem činjenica o zločinima iz 90‐tih u BiH, a koja je pokrenuta od strane „Udruženja Građana za  istinu  i pomirenje“  još 2000. godine. Ključni rezultat  je  bio  izrada Nacrta  zakona  o  komisiji  za  istinu  i  pomirenje  koji  je  2003.  upućen Parlamentarnoj  skupštini  BiH  na  raspravu. Međutim,  ovaj  niti  bilo  koji  slični  prijedlozi  do danas nije ušao u parlamentarnu proceduru.51 

Kasnije  su  formirana  tri  istražna  tijela, Komisija  za  istragu o opsadi Sarajeva, ustanovljena 2006.  te  Komisija  za  Bijeljinu,  obe  rasformirane  bez  rezultata.  Komisija  za  istragu  o događajima u Srebrenici i oko nje između 10. i 19. jula 1995 jedina je komisija koja je privela svoj  rad  kraju.  Komisija  je  formirana  na  osnovu Odluke Doma  za  ljudska  prava  u  slučaju Selimović  i drugi protiv RS, a  formirala  ju  je Vlada RS. Odluka  je obavezala RS da sprovede brzu  i  nepristrasnu  istragu  o  događajima  koji  su  doveli  do  kršenja  ljudskih  prava,  i  da  na račun Fondacije Srebrenica Potočari uplati 4 miliona KM. Formiranje i rad komisije pratile su 

48 Autori  pomenutog  istraživačkog  izvještaja  smatraju  da  je  razlog  ovakvog  stava  rasprostranjeno mišljenje među pripadnicima ove  zajednice da  informacije o njihovim  stradanjima, u odnosu na  stradanje Bošnjaka  i Hrvata, nisu obznanjene u dovoljnoj mjeri ni u lokalnim sudovima, ni u Haškom tribunalu. 49 Prema tumačenju autora dominantna većina onih koji su još uvijek raseljeni, smatra da činjenice o tome šta se njima dogodilo, koji su  razlozi doveli do  toga da oni napuste svoja prijeratna prebivališta, zašto se oni  još uvijek nisu vratili ‐ nisu utvrđene. 50 Medijski sadržaj: Kamber, A. i Ajnadžić M.: Suočavanje s prošlošću, težak zadatak za BiH  51 Vidi: Drugi periodični izvještaj Bosne i Hercegovine o primjeni Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, 2010. Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice, str.5 i 6.  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

19/31 

brojne kontroverze. Bideleux i Jeffries  navode da je nakon brojnih prekida u radu i promjena u sastavu, Komisija za Srebrenicu ipak „konačno uspjela zaustaviti negiranje i minimaliziranje genocida  u  Srebrenici  među  zvaničnicima  Republike  Srpske. Mada  zvaničnici  u  Republici Srpskoj  još  uvijek  nisu  voljni  koristiti  termin  „genocid“,  priznali  su  činjenicu  kako  se  u Srebrenici  jesu desila masovna  zvjerstva.  Jedan od  značajnih  ishoda bilo  je  javno  izvinjenje zvaničnika Republike Srpske 2004. godine, nakon što je Komisija završila izvještaj“ (2007.str. 392.). 

Da je njihova ocjena bila preoptimistična, govori činjenica da su rezultati do kojih je Komisija došla, kao i korištena metodologija jako osporavani od strane javnosti, uključujući političare ali  i  predstavnikea  udruženja  žrtava  iz  RS.  Već  se  2010.  pojavilo  izvještaj  u  kojem  vlada Republike Srpske dovodi u pitanje nepristrasnost Komisije i validnost izvještaja.52 Indikativno, internet stranica Komisije za Istinu, sa podacima koje je ustanovila, bila je dostupna javnosti 2011. godine, ali danas više ne postoji.  Ipak, sadržaj  Izvještaja  i njegovog dodatka se mogu naći online.  

Kako  se,  navodi  u  radnom  tekstu  Strategije  tranzicijske  pravde,  uzrok  neprihvatanja zaključaka  u  slučaju  završetka  rada  ovih  istražnih  tijela  su  nedovoljno  poznavanje  takvih vansudskih mehanizama, negativno iskustvo BiH sa formiranjem ovakvih tijela, te insistiranje na  krivičnom procesuiranju  (2012.  str.  15  ). Na osnovu  iskustava  sa pomenutim  istražnim tijelima,  u  Strategiji  tranzicijske  pravde  se  ističe  potreba  za  integriranijim  pristupom  u utvrđivanju  činjenica  i  kazivanju  istine  (2012,  str.16),  a  također  se  ukazuje  na  potrebu  za detaljnim  analizama  i  sveobuhvatnim  konsultativnim  procesima  (o  formi,  mandatu, ovlaštenjima, zadacima  i ciljevima  istražnih  tijela) kako bi se osiguralo da budući vansudski mehanizmi  odgovaraju  potrebama  žrtava  i  društva  u  cjelosti.  Uz  to,  budući  vansudski mehanizam  trebalo  bi  da  bude  komplementaran  sa  već  postojećim  atkivnostima,  a  u donošenju  konačne  odluke  o  najboljem  pristupu  u  utvrđivanju  činjenica  pomoglo  bi razvijanje manjih,  pilot‐projekata  i  njihova  implementacija  u  reprezentativnim  sredinama (ibid, str. 42).   4.2.2. Inicijative civilnog društva za utvrđivanje i promociju činjenica 

Istraživačko‐dokumentacioni  centar  (IDC)  iz  Sarajeva  je  krajem  2009.  godine  predstavio rezultate svog višegodišnjeg rada na prikupljanju i dokumentovanju ljudskih gubitaka tokom rata 1992‐1995. godine. Da bi ove činjenice bile dostupne većem broju zainteresiranih osoba IDC je intenzivno radio i na digitalizaciji dokaznih materijala. Jedan dio tih materijala prikazan je  široj  javnosti krajem 2009. godine kada  IDC  je na  svom portalu www.idc.org.ba objavio Bosanski atlas ratnih zločina, geografski  informacioni sistem  (GIS), koji na  inovativan način, koristeći  Google  Earth  tehnologiju,  prezentira  činjenice  o  ratu  na  teritoriji  Bosne  i Hercegovine.  Atlas  istovremeno  ima  edukativnu  svrhu,  jer  nudi  pristup  činjenicama  o masovnim  ubistvima,  silovanjima,  žrtvama  rata,  sudskim  presudama,  kao  i  podacima  o uništavanju vjerskog, kulturnog i historijskog naslijeđa Bosne i Hercegovine. Atlas predstavlja i digitalni memorijal  svim  žrtvama proteklog  rata bez obzira na njihovu etničku,  religijsku, političku ili socijalnu pripadnost. Na digitalnoj mapi Bosne i Hercegovine, istraživači, studenti, porodice žrtava i drugi zainteresovani mogu doći do informacija iz IDC‐ove baze podataka o 

52  Medijski  izvori:  “Dodik  o  broju  ubijenih u  Srebrenici”,  Komisija  za  Srebrenicu  iz  2004.  i njen  vrlo  sporan izvještaj;  Institut za nestala  lica BiH  tek  formira centralnu evidenciju koja  će utvrditi egzaktne podatke;   Nisu verifikovani podaci Komisije za Srebrenicu 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

20/31 

ratnim događajima u svim regijama Bosne  i Hercegovine. Ovdje treba  istaći  i činjenicu da, s obzirom da web stranica IDC‐a danas nije aktivna, ni Atlasu više nije moguće pristupiti online, čime je javnosti uveliko otežan pristup ovoj bazi podataka od ogromnog društvenog značaja. Između ostalog, sudbina pomenute baze i pitanje ostavštine IDC‐a čini se pitanjem vrijednim daljeg novinarskog istraživanja.53 

Pored  navedenog,  IDC  je  2010  godine  objavio  i  knjigu  pod  nazivom  „Signali  srca“  koja  je finalni rezultat projekta „Usmena historija ‐ Pozitivne priče“. Tokom terenskog rada i analize dokumentacije  koja  je  bila  na  raspolaganju  detektirana  su  204  primjera  u  kojima  su bosanskohercegovački građani pomagali jedni drugima tokom rata.54 

Ovdje treba spomenuti i Mapu genocida, edukativni projekat koji je u 2010. implementirala Inicijativa mladih za  ljudska prava BiH  (YIHR). Prikupljena  je sva dostupna dokumentacija o genocidu  u  Srebrenici  i  dizajnirana  interaktivna  online  mapa  u  formi  dokumentarne animacije. Namjena projekta  je učiniti  informacije o  genocidu  lako dostupnim,  te plasirati ovaj pristup kao univerzalni edukacijski model  tumačenja  i  shvatanja mehanizma genocida (uzroci  i  faze  po  kojim  se  odvija),  uz  isključivo  korišćenje  činjenica,  bez  komentara  i zaključaka autora projekta. 

Zanimljivo je osvrnuti se i na konzorcij sastavljen od četiri organizacije, FAMA International, MESS, Obrazovanje gradi BiH  i  Inicijativa mladih za  ljudska prava u BiH, pokrenuo  je  i vodi projekat Virtualni muzej opsade Sarajeva kao nezavisnu i neprofitnu inicijativu koja naglasak stavlja  na  sposobnost  i  kreativnu  stranu  preživljavanja  u  ekstremnim  uslovima  opsade. Promoviran je u  Sarajevu u aprilu 2012. godine.   4.2.3. Pitanje nestalih osoba 

Sukob  u  Bosni  i  Hercegovini  u  periodu  od  1992.  do  1995.  godine  prema  određenim procjenama  prouzrokovao  je  nestanak  blizu  30  000  osoba. Nestalima  se  danas  još  uvijek smatra  oko  13  000  osoba.55 Rješavanje  sudbine  nestalih  osoba  je  problem  od  ključnog političkog značaja koji  je  integralan za  razvoj efektivnih, odgovornih  i pravednih  institucija. Kako  navodi  ICMP,  u  društvima  koja  se  suočavaju  sa  političkom  tranzicijom  ili  post‐konfliktnim pomirenjem i izgradnjom, neizvjesnost sudbine nestalih osoba često predstavlja prepreku  mirovnim  procesima  i  potpunoj  implementaciji  vladavine  zakona,  te  slabi povjerenje u demokratske i političke institucije.   

Zakon o nestalim osobama BiH  (Sl Gl BiH br. 50 od 09.11.2004. godine) bavi  se  isključivo pitanjima koja se odnose na traganje za osobama  iz BiH  i u BiH koje su nestale  između 30. aprila 1991. i 14. februara 1996. god.56 Institut za nestale osobe/lica (INO/INL), osnovan je od strane Vijeća ministara Bosne  i Hercegovine  i Međunarodne komisije za nestale (ICMP),  i u skladu sa odredbama člana 7. Zakona o nestalim osobama BiH  jedina  je  institucija na nivou BH nadležna za traženje nestalih osoba u/iz BiH.  

53 Rukovodstvo IDC‐a je bilo povezano s nelegalnim trošenjem projektnih novaca u privatne svrhe, te je podrška donatora  kasnije  izostala:  Vidjeti:  Tokača‐Sporni  revizorski  izvještaj  nisam  vidio;  Sumnjivo  raspolaganje doniranim novcem; Tokača pokrao pare od donacija 54 Medijski izvor: Signali srca‐ priče o hrabrim i plemenitim ljudima  55 Podatak preuzet sa zvanične stranice Instituta za nestale osobe, pristupljeno 28.8.2012.  56 Vidi: Primjena zakona o nestalim osobama BiH: Vodič za obitelji nestalih osoba, Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH, Sarajevo, 2006.  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

21/31 

Veliku ulogu u identifikaciji nestalih ima upravo ICMP, na što ukazuju rezultati njegovog rada: od novembra 2001. godine ICMP je prikupio informacije od 89 401 članova porodica 29 131 nestalih  osoba  i  analizirao  36  364  koštana  uzorka.  Poređenjem DNK  iz  krvnog  i  koštanog uzorka, ICMP je pomogao u identifikaciji 16 475 osoba nestalih tokom sukoba u BiH.57  

U skladu sa Čl. 15. Zakona o nestalim osobama, a u svrhu osiguranja sredstava  i realizacije prava  članova  porodica  nestalih  osoba  predviđeno  je  osnivanje  Fonda  za  potporu porodicama nestalih osoba Bosne  i Hercegovine,  koji  zbog političkih nesuglasica do danas nije uspostavljen.  Članom 21. Zakona,  također  se propisuje osnivanje Centralne evidencije nestalih osoba u Bosni  i Hercegovini (CEN), koja  je trenutno u fazi uspostavljanja od strane stručnjaka iz Instituta za nestale osobe.  

Kada  je  u  pitanju  rad  i  percepcija  rada  Instituta,  pored  nesumnjivih  prednosi  Instituta,  u javnosti su prisutne optužbe o etnički zasnovanom pristupu kazivanju  istine u BiH. Kako se navodi  u  izvještaju  Pogled  u  prošlost  kao  pogled  prema  budućnosti:  „Unatoč  tome  što  je nastao sporazumom koji uključuje i državne vlasti, i što je relativno dobro opremljen, visoko profesionalan  i  što  raspolaže  adekvatnim  osobljem,  Institut  se  suočava  sa  optužbama  za pristrasnost  i nedovoljnu reprezentativnost. Očito  je da etnički pristup kazivanju  istine neće jednostavno  nestati  formiranjem  zajedničke  institucije.  Potrebne  su  nove  kreativne strategije“ (2012, str. 91).58    

4.3. Institucionalne reforme 

U Bosni  i Hercegovini su tokom proteklih deset godina  izvršene brojne reforme postojećih  i osnivane nove institucije. Formirani su Sud i Tužilaštvo BiH, Visoko sudsko i tužilačko vijeće, Institut za nestale osobe i Agencija za istraživanje i zaštitu. Uz to, usvojen je veći broj zakona relevantnih za ostvarivanje ciljeva tranzicijske pravde, a 2008. godine usvojene su Strategija za reformu sektora pravosuđa u BiH za period od 2008. do 2012. godine i Državna strategija za rad na predmetima ratnih zločina.59  

Provjera  (vetting‐a) profesionalnog  kapaciteta  i moralnog  integriteta do  sada  je obavljena samo   u policijskim  i pravosudnim strukturama. U policiji  je  između 1999.  i 2002. proveden proces  certifikacije,  kada  je  misija  Ujedinjenih  nacija  ispitivala  kako  je  24  000  aktivnih policajaca  djelovalo  u  periodu  sukoba. Oko  četiri  posto  policajaca  je  kao  rezultat procesa uklonjeno iz službe. Izvršeno je i reimenovanje u pravosuđu kada je Visoko sudsko i tužilačko vijeće odlučilo da oko 200 sudija i tužilaca od ukupno 1000 ne treba da bude reimenovano.60  

Danas u BiH postoji nekoliko mehanizma kojima se nastoji onemogućiti obavljanje funkcija u državnim tijelima i agencijama licima koja su bila umješana u izvršenje ratnih zločina ili druga kršenja  ljudskih prava. Prema Zakonu o Vijeću ministara BiH, Državna agencija  za  istragu  i zaštitu BiH  (SIPA)  je ovlaštena da provjeri  ratno djelovanje  kandidata  za predsjedavajućeg Vijeća ministara BiH, odnosno za ministre i zamjenike ministara u Vijeću ministara.61 Ukoliko  57 ICMP, Pronađeno dvije trećine nestalih,  pristupljeno 15.08. 2012.  58 Medijski izvori: BiH: Politika koči otkrivanje istine o nestalima;  Za porodice žrtava nema novca;  59 Vidi listu zakona u prilogu dosijea. 60 International  Center  for  Transitional  Justice,  2004,  Bosnia  and  Herzegovina:  Selected  Devel‐opments  in Transitional Justice, str.12.    61 Zakon o Vijeću ministara Bosne  i Hercegovine, Službeni glasnik BIH, br. 30/03, posljednje  izmjene  i dopune 24/08 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

22/31 

SIPA  dođe  do  podataka  koji  ukazuju  na  odgovornost  za  kršenje  međunarodnog humanitarnog prava tokom rata ‐ do  imenovanja ne dolazi. I Parlament BiH može odbiti da potvrdi  imenovanje  kandidata,  uzimajući  u  obzir,  između  ostalog,  i  podatke  o njegovim/njenim aktivnostima u ratnom periodu.  

Ipak, kako se navodi u radnom tekstu Strategije za tranzicijsku pravdu, veliki  je nedostatak nedovoljna  informiranost  javnosti  o  značenju    i  ciljevima  procesa  provjere,  kao  i  o rezultatima  certifikacije  u  policiji  i  reimenovanja  u  pravosuđu,  u  sklopu  provjere  (vetting) profesionalnog kapaciteta  i moralnog  integriteta nosilaca policijskih  i pravosudnih  funkcija. Opšte uvjerenje  javnosti  jeste da u  institucijama  i dalje rade oni za koje postoji opravdana sumnja  da  su  počinili  kršenja  ljudskih  prava  i  zločine  po međunarodnom  humanitarnom pravu ( 2012. str.81 ).    4.4. Materijalne reparacije  

Kako  se  navodi  u  radnom  tekstu  Državne  strategije  za  tranzicijsku  pravdu  u  Bosni  i Hercegovini    u  BiH  se  realiziraju  svi  ranije  navedeni  oblici  reparacija.  Najpoznatiji  oblik reparacija  u  BiH  su  obeštećenja  koja  se  isplaćuju  na  osnovu  administrativnih  odluka  a  u skladu s entitetskim zakonima o pravima civilnih žrtava rata i ratnih vojnih invalida (RVI), a u manjoj  mjeri  i  putem  sudskih  postupaka  za  naknadu  materijalne  i  nematerijalne  štete. Restitucija,  kao  oblik  reparacija,  ogleda  se  kroz  implementaciju  Aneksa  VII  Dejtonskog mirovnog sporazuma (2012, str. 46.).  

Sistem reparacija putem administrativnih odluka u BiH obilježen je velikim razlikama u visini mjesečnih naknada na osnovu  tjelesnog oštećenja62, koje primaju vojne  i civilne  žrtve  rata odnosno  porodice  poginulih  ili  nestalih  civilnih  žrtava  rata  i  veterana,  te  žrtve  torture, seksualnog zlostavljanja i silovanja, pri čemu bivši pripadnici vojnih snaga Armije BiH, HVO‐a i Vojske RS‐a primaju znatno više od civilnih žrtava.63  

Jedini  zakon  koji  regulira  ova  obeštećenja  za  specifičnu  kategoriju  žrtava  rata,  koji  se primjenjuje na državnom nivou je Zakon o nestalim osobama BiH ("Službeni glasnik BiH" broj 50/04).  Reparacije  za  druge  kategorije  žrtava  u  Bosni  i  Hercegovini  nisu  regulisane  na državnom već na entitetskom nivou Zakonom o osnovama  socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava  rata  i  zaštite porodice  sa djecom  (Službene novine Federacije Bosne  i   Hercegovine 36/99;  54/04;  39/  06;    14/  09) u  Federaciji BiH  te  Zakonom o  zaštiti  civilnih  žrtava  rata  i Zakonom  o  pravima  boraca,  vojnih  invalida  i  porodica  poginulih  boraca  odbrambeno‐otadžbinskog  rata  u  RS‐u,  što  uveliko  utiče  na  razlike  u  primanjima  pojedinih  kategorija civilnih žrtava u odnosu na to u kojem entitetu  imaju prebivalište.64 Zbog toga sve veći broj udruženja  žrtava, pored  Saveza  logoraša BiH  koji  godinama  lobira  za donošenje  Zakona o civilnim žrtvama rata na državnom nivou, traži usvajanje takvog zakona, ali zbog nedostatka političke volje on nikada nije usvojen.  

62 U oba entiteta osoba stiče status RVI ukoliko se utvrdi da ima minimalno 20 posto invaliditeta, a status civilne žrtve rata ukoliko se utvrdi da ima minimalno 60 posto invaliditeta. 63 Pokušaj  reformacije  ovih  primanja  u  2009.  detaljno  je  istražen  u  Popic,  Linda  i  Belma  Panjeta,  2010. Kompenzacija, tranzicijska pravda  i uvjetovani međunarodni kredit u Bosni  i Hercegovini: Pokušaji reformacije primanja vezanih za rat prema žrtvama i veteranima rata 1992–1995. 64  Vidi: FHP Regionalni izvještaj o tranzicijskoj pravdi za 2009. godinu. str. 58. 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

23/31 

U  skladu  sa odredbama   Zakona o osnovama  socijalne  zaštite,  zaštite civilnih  žrtava  rata  i zaštite  porodice  s  djecom  FBiH,  samo  one  osobe  koje  su  preživjele  torturu  i  nečovječan tretman u  logorima  tokom  rata, pri  čemu  je narušenost njihovog  zdravlja 60 posto, mogu ostvariti  pravo  na mjesečnu  naknadu  iz  kantonalnih,  općinskih  ili  entitetskih  budžeta, kao druge  kategorije  civilnih  žrtava  rata.  Ostali  svoja  prava  u  Federaciji  Bosne  i  Hercegovine mogu  tražiti  isključivo  sudskim putem –  stoga  zahtjeve  za  sudske  reparacije putem  svojih udruženja najviše podižu osobe koje su preživjele nečovječan  tretman  i  torturu u  logorima širom Bosne i Hercegovine. Savez logoraša Bosne i Hercegovine je do sada podnio više od 15 000 tužbi lokalnim sudovima, a većina njih, približno 12 000, upućene su Republici Srpskoj.65 Do  kraja 2011 godine u BiH  je doneseno ukupno oko 20 presuda u ovim predmetima, ali novac nikada nije  isplaćen.66 Što se samih presuda tiče, one su odraz krajnje neujednačene prakse  sudova. Predstavnici  sudova ali  i udruženja  žrtava  ističu da  su u nekim  slučajevima određene naknade od 20 a u nekima od 200 pa  čak  i 500 konvertibilnih maraka po danu provedenom u logoru. 

Kada  je  u  pitanju  restitucija  u  Bosni  i  Hercegovini  ona  je  definirana  pravom  na  povrat imovine svim  izbjeglicama  i raseljenim  licima koja su  izgubila  imovinu tokom rata od 1991. godine  iz  člana  1.  aneksa  VII  Dejtonskog  mirovnog  sporazuma.  Prema  posljednjim statistikama koje  su objavile PLIP agencije67 u BiH  je ukupno podnesen 211 791  zahtjev  za povrat imovine i stanarskih prava. Doneseno je 197 815 pozitivnih odluka i 12 642 negativne odluke. Broj  zaključenih  slučajeva  je 197 688. Ukupno gledano  više od 99 posto  slučajeva vode se kao zaključeni. Ipak, u BiH još uvijek ima oko 160 izbjegličkih centara, u kojima živi 2 865 porodica, odnosno 7 490 osoba.68 Parlamentarna  skupština BiH  je,  s  tim u vezi, 2010. godine usvojila Revidiranu strategiju za provedbu Aneksa 7. Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojom  je  zatvaranje  kolektivnih  centara  usklađeno  sa  stvarnim  potrebama  trenutnih korisnika ovog vida smještaja definirano kao prioritet.69  4.5. Simboličke reparacije: memorijali i komemoracije 

U Bosni i Hercegovini nikada nisu obavljena sistematična i sveobuhvatna istraživanja na polju memorijala  za  žrtve  rata.  Prema  postojećem  zakonu,  komemoracija  je moguća  samo  za nestale  osobe.  Član  20  Zakona  o  nestalim  osobama  odnosi  se  na  obilježavanje masovnih grobnica  uz  prethodno  odobrenje  Instituta  za  nestale  osobe  i  pristanak  lokalnih  vlasti. Obilježavanje masovnih i individualnih grobnica, je na državnom nivou uređeno Pravilnikom o  obilježavanju  mjesta  iskopavanja  i  ukopa  nestalih  osoba  (U  daljem  tekstu  ‐  Pravilnik; Službeni Glasnik BiH 83/06). Proceduralni problem sa primjenom samog pravilnika je u tome što se odnosi na spomenike koji se prema Zakonu o nestalima iz 2004. finansiraju iz Fonda za pomoć porodicama nestalih osoba  (u daljem  tekstu  ‐  Fond),  koji nikada nije uspostavljen. 

65  Izjava Murata Tahirovića, predsjednika Saveza Logoraša BiH, Pristupljeno 22.8. 2012. 66 Medijski izvori: Logoraši podnijeli oko 15 000 tužbi za naknadu materijalne štete; Žrtve rata u BiH i dalje traže kompenzaciju; RS mora  isplatiti odštetu  žrtvama;  Sastanak u  svrhu  reparacija  za  žrtve  ratnih  zločina; Novac logoraša u zarobljeništvu besparice. 67 U 2000. godini međunarodna zajednica u BiH osnovala  j  tzv. PLIP  ćeliju za praćenje  i primjenu  relevantnih propisa (Plan provedbe imovinskih zakona) koja se sastojala od 4 vodeće organizacije međunarodne zajednice u BiH: OHR‐a, OSCE‐a, UNHCR‐a i CRPC‐a.  68 Ministarstvo za izbjeglice i ljudska prava: Povratak u 2011. godini. Decembar, 2011. str.4 69 Drugi  periodični  izvještaj  Bosne  i Hercegovine  o  primjeni Međunarodnog  pakta  o  građanskim  i  političkim pravima, Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice,  2010. 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

24/31 

Zbog nesprovođenja uspostavljenog mehanizma za održavanja  i obilježavanja ovih mjesta,  i mehanizma  zbog  kojeg  bi  počinioci  bili  kažnjeni  nerijetko  se  dešava  vandaliziranje mjesta masovnih zločina.70  

U  Izvještaju sa konferencije: promovisanje cjelovitog pristupa pitanju memorijala  i sjećanju navodi se da „...memorijal ima barem dvije funkcije; jedna je ona koja se osvrće na prošlost, odaje počast žrtvama i priziva sjećanja; druga gleda u budućnost, nastoji obrazovati buduće generacije  tako  da  jačaju  kulturu  ljudskih  prava  koja  će  biti  štit  od  takvih  zločina  u budućnosti“  (2010.  str.2.).  Ta  edukativna  dimenzija  memorijala  u  Bosni  i  Hercegovini  u pravilu  izostaje.71 Politike  favorizuju  „svoje“  grupe,  te  se  komemoracije  žrtvama  najčešće odnose na pripadnike  jednog od  konstitutivnih naroda BiH,  tako da dominira  jednostrano predstavljanje  događaja  iz  prošlosti  usko  vezano  sa  etničkom  pripadnošću  uz  službeno postojanje  tri  različite  istine  o  ratnim  dešavanjima.  Iz  tog  razloga  memorijali  nerijetko sadržavaju  poruke  koje  među  različitim  grupama  građana  izazivaju  tenzije.72 Stručnjaci posebno ističu da mnoge spomenike, kao njihovi neodvojivi dijelovi, prate vjerski simboli, te poruke  koje  doprinose  raspirivanju  mržnje. 73  Prema  Pravilniku,  Fond  bi,  ako  bude uspostavljen,  imao pravo da naloži uklanjanje  i  zamjenu postojećih  spomenika uvredljivog sadržaja.   

Osnovni  nedostatak  zakonskog  okvira  u  Bosni  i  Hercegovini  je  nepostojanje  zakona  koji regulira pitanje podizanje memorijala na mjestima na kojima su se nalazili  logori, mjestima silovanja i izvršenja zločina. Državni zakon, kojim bi ovo pitanje bilo uređeno, ne postoji niti je ikada predložen u parlamentarnoj proceduri. Bez zakonske regulative, odluka o tome koja mjesta i koje kategorije žrtava imaju pravo na komemoraciju prepuštena je lokalnim vlastima koje  ih  često donose na osnovu  subjektivne preferencije.  Inicijatori memorijalizacije  često nailaze na otpor u sredinama u kojima nisu pripadnici etničke većine, zbog  čega veliki broj mjesta na kojima su počinjeni teški zločini nema obilježje, ali  je svakako važno spomenuti  i neke uspješne inicijative kao što je podizanje spomen ploče na Kazanima.74  

70 Medijski izvor: Zaštititi mjesta masovnih zločina; Pristupljeno 23.8.2012.  71 Vidi: Nacrt Strategija tranzicijske pravde u BiH, 2012. str. 17 72 ICMP, Izvještaj sa konferencije: Promovisanje cjelovitog pristupa pitanju memorijala i sjećanju, Sarajevo, 8‐10. decembar 2010. godine 73 Medijski izvor: Manipulacija mjestima sjećanja, Pristupljeno 8.7. 2012. 74 Medijski izvori: Memorijali značajni za suočavanje s prošlošću; Spomenik žrtvama genocida mora biti srušen; Spomenik žrtvama Omarske mora biti izgrađen;  Žrtve ubijene u kazanima ne smiju se zaboraviti   

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

25/31 

5. Tranzicijska pravda i mediji U Bosni i Hercegovini teme vezane za suđenja za ratne zločine kao i institucionalne promjene, te problemi sa kojima se susreću žrtve, poput nepostojanja adekvatnog sistema reparacija te teme  vezne  za  utvrđivanje  istine,  u  značajnoj mjeri  su  prisutni  u medijima.  Sve  veći  broj izvještavača  i medija pokriva ove teme. Neki mediji, poput BIRN‐a  i Sense tribunal, bave se prvenstveno pitanjima vezanim  za procesuiranje  ratnih  zločina. Također, na prostoru BiH  i regiona veliki broj medija prenosi informacije o procesima istraga i toku pojedinih suđenja za ratne  zločine.  Nesumnjivo  je  da  je  izvještavanje  često  i  pristrasno  s  obzirom  na  etničko‐ideološke pozicije medija  i novinara, a nekim od  informacija se pristupa  i senzacionalistički. Prema  rezultatima  regionalnog  istraživanja  o  odnosu  medija  i  nacionalnih  ideologija izvještavanje je uveliko ovisno o stavovima etnonacionalnih elita, koji su u slučajevima ratnih zločina  uveliko  homogenizirani  unutar  jedne  grupe,  ali  značajno  različiti  između  etničkih grupa,  kad  je  riječ  o  interpretaciji  događaja  vezanih  za  ratne  zločine.  Tako  kad  je  riječ  o slučajevima  Dobrovoljačka  i  Karadžić:  „autori  pokazuju  da  su  obrasci  izvještavanja najhomogeniziraniji na etnonacionalnoj osnovi, te da su povezani s dominantnim političkim diskursima u ovim etničkim grupama [Bošnjaci i Srbi]“ (Volčić i Džihana, 2011, str.14).75  

Medijski projekti  vezani za dokumentovanje činjenica, utvrđivanje i govorenje istine i uopšte medijsko  praćenje  procesa  tranzicijske  pravde  vrijedni  pažnje  su:  Balkan  Investigative Reporting  Network  (BIRN)  –  Justice  report,  specijalizovana  informativna  agencija  za izvještavanje  o  procesuiranju  ratnih  zločina  pred  domaćim  pravosuđem,  razvoju  pravnog sistema i suočavanju s prošlošću i Balkan Insight  koji pokriva većinu najrelevantnijih tema iz oblasti tranzicijske pravde u regionu (Rodna pravda; Reparacije; Nestale osobe ; Povratnici i interno  raseljena  lica  ;  Krivično  pravo;    Prava  žrtava;    Suđenja  za  ratne  zločine  ;  Čuvanje sećanja; Saradnja sa Hagom; Regionalna saradnja; Mediji i prošlost ; Pravda i politika ).  

Sense  tribunal  je  informativna  agencija  specijalizovana  za  izvještavanje  o  radu Međunarodnog  krivičnog  suda  za  bivšu  Jugoslaviju  (MKSJ),  Međunarodnog  suda  pravde (MSP) i stalnog Međunarodnog krivičnog suda (MKS) ali i o drugim pitanjima međunarodnog krivičnog  pravosuđa  te  zaštite  i  unapređenja  ljudskih  prava.  Posjeduje  i  čini  dostupnom online  izuzetno  veliku  bazu  podataka  vezanu  za  ratne  zločine  i  njihovo  procesuiranje, uključujući i snimke sa suđenja Haškog trubunala.  

Osim toga, važno je spomenuti projekat Priče iz tranzicije‐ u kojem učestvuje EFM studentski radio76, emisiju Pred  licem pravde, Radija slobodna Evropa; kao  i zajednički projekat Radija Pan iz Bijeljine i Radija Osvit iz Zvornika‐ web stranica pod nazivom  Stranica za istinu.  

75 Volčić, Z  i Džihana, A  (Ur) 2011, Mediji  i nacionalne  ideologije: Analiza  izvještavanja o  suđenjima  za  ratne zločine, Sarajevo, Mediacentar. 76 Vidjeti više na: http://efm.ba/category/bih/price‐iz‐tranzicije/  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

26/31 

Ključne institucije za pitanja suočavanja s prošlošću 

Institucija   Kontakt informacije Ministarstvo Pravde Bosne i Hercegovine Trg BiH 1, Sarajevo 71000, Bosna i Hercegovina www.mpr.gov.ba  

Marina Bakić, odnosi s javnošću Tel.:+ 387 33 281 525 Fax: + 387 33 201 989 e‐mail: info@mpr.gov.ba 

Sud Bosne i Hercegovine Kraljice Jelene 88; Sarajevo 71 000, Bosna i Hercegovina www.sudbih.gov.ba  

Ured za odnose s javnošću Suda BiH  Tel: +387 (33) 707‐178           Fax: +387 (33) 707 224 (PIOS) e‐mail: pios@sudbih.gov.ba 

Tužilaštvo BiH  Kraljice Jelene 88; Sarajevo 71 000, Bosna i Hercegovina 

Tel: +387 (0)33 707 100  Fax: +387 (0) 33 707 463 e‐mail: info@tuzilastvobih.gov.ba 

Visoko sudsko i tužilačko vijeće BiH  Kraljice Jelene 88, 71000 Sarajevo BiH 

Glasnogovornica VSTV‐a: Dijana Andrić Tel: +387 (0)33 707 570 Faks: +387 (0)33 707 550 e‐mail:press@hjpc.ba ili vstvbih@pravosudje.ba 

Institut za nestale osobe BiH Hamdije Čemerlića 2/XV, Sarajevo 71 000, Bosna i Hercegovina www.ino.ba 

Glasnogovornica INO‐a: Lejla Čengić Tel: 703‐286 Fax: 703‐285 e‐mail: info@ino.ba 

Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice BiH TRG BiH 1, 71000 Sarajevo, Bosna i Hercegovina http://www.mhrr.gov.ba 

tel.: +387 33 202 600 fax: +387 33 206 140 kabmin@mhrr.gov.ba 

Državna agencija za istrage i zaštitu  Nikole Tesle bb, 71123 Istočno Sarajevo  www.sipa.gov.ba 

Glasnogovornica: Željka Kujundžić TELEFON: 057/326‐100 FAX: 057/326‐105  E‐mail: portparol@sipa.gov.ba 

Ministarstvo rada i socijalne politike Federacije Bosne i Hercegovine Vilsonovo šetalište 10, 71 OOO Sarajevo www.fmrsp.gov.ba 

Telefon: +387 33 661 782  Fax: +387 33 661 783  E‐mail: info@fmrsp.gov.ba  

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

27/31 

Relevantni zakoni u BiH:  Zakon o nestalim osobama BiH;Sl Gl BiH br. 50 od 09.11.2004. godine.  

Zakon  o  zaštiti  svjedoka  pod  prijetnjom  i  ugroženih  svjedoka;  Službeni  glasnik  Bosne  i Hercegovine“ broj 03/03, 21/03,61/04, 55/05. 

Zakon o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata  i zaštite porodice sa djecom Službene novine Federacije Bosne i  Hercegovine 36/99; 54/04; 39/ 06;  14/ 09 

 Zakon  o  izmjenama  i  dopunama  Zakona  o  zaštiti  civilnih  žrtava  rata  RS;  Službeni  glasnik Republike Srpske br. 60/07 

Zakon o Državnoj agenciji za istrage i zaštitu; Službeni glasnik Bosne i Hercegovine br. 27/04 

Zakon o izbjeglicama iz BiH i raseljenim osobama u BiH; Službeni glasnik Bosne i Hercegovine br. 23/99, 21/03 i 33/02 

Zakon  o  pravima  demobiliziranih  branilaca  i  članova  njihovih  porodica;  Službene  novine Federacije BiH br. 61/06 i 27/08 

Zakon o krivičnom postupku Bosne  i Hercegovine   Službeni glasnik Bosne  i Hercegovine br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 

Zakon o pravima branilaca  i  članova njihovih porodica; Službene novine Federacije Bosne  i Hercegovine br. 33/04 i 56/05 

Zakon o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine; Službeni glasnik Bosne i Hercegovine br. 25/04 

Zakon o zaštiti civilnih žrtava rata u Republici Srpskoj; Službeni glasnik Republike Srpske, br. 25/93, 1/94 ‐ Posebno izdanje, 32/94, 37/07 i 60/07 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

28/31 

DRUGI RELEVANTNI IZVORI O TRANZICIJSKOJ PRAVDI BIRN BiH‐ Justice report  http://www.bim.ba 

Balkan Insight  http://www.balkaninsight.com/rs/page/balkanska‐tranziciona‐pravda‐naslovna 

Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje 

www.iwpr.net  

Radio Slobodna Evropa  Program Pred licem pravde 

www.slobodnaevropa.org 

Pan Radio, Bijeljina i Radio Osvit, Zvornik 

http://www.stranicazaistinu.com/ 

Online baza informacija 

Sense agency‐ TV tribunal  http://www.sense‐agency.com  

Mreža pravde  http://www.mrezapravde.ba/mpbh/latinica/vijest.php?id=99 

Centar za nenasilnu akciju  http://nenasilje.org Koalicija ZAREKOM  http://www.zarekom.org/ 

Inicijative civilnog društva 

Inicijativa mladih za ljudska prava 

www.yihr.com 

Istraživačko dokumentacioni centar, Sarajevo, BiH  

http://www.idc.org.ba/  

Fond za humanitarno pravo  www.hlc‐rdc.org  Documenta‐centar za suočavanje s prošlošću, Zagreb, Hrvatska 

http://www.documenta.hr  

Centar za istraživanje, dokumentovanje i publikaciju, Priština, Kosovo 

http://crdp‐ks.org 

Međunarodna komisija za nestale osobe (ICMP), Sarajevo, BiH 

http://www.ic‐mp.org/  

Centri za tranzicijsku pravdu i utvrđivanje činjenica 

Međunarodni centar za tranzicijsku pravdu, New York 

www.ictj.org 

 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

29/31 

Bibliografija Andrieu, K. 2010. Transitional Justice: A New Discipline in Human Rights, Online Encyclopedia of Mass Violence, [online], pristupljeno 8.08.2012. 

Bickeford,  L., Nezvanične  inicijative  za utvrđivanje  i  kazivanje  istine.  Fond  za humanitarno pravo 

Bideleux, R. i Jeffries I, 2007. The Balkans, A post‐ communist History, New York, Routledge.  

Bleeker, Mô (Ur.), 2006. Dealing with the Past and Transitional Justice: Creating Conditions for Peace, Human Rights and  the Rule of Law. Conference Paper 1/2006, Dealing with  the Past – Series, Political Affairs Division IV, Federal Departement of Foreign Affairs FDFA. 

Eisikovits, N. , 2009. „Transitional Justice“, Stanford University Enyclopedia of Philosophy. 

Hayner B. P. 2001. Unspeakable Truths, Routledge, London,  

International Center for Transitional Justice, 2008.What is Transitional Justice. 

Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice, 2010. Drugi periodični izvještaj Bosne i Hercegovine o primjeni Međunarodnog pakta za građanska i politička prava; pristupljeno 18.09.2012.   

ICMP, 2010.  Izvještaj sa konferencije: promovisanje cjelovitog pristupa pitanju memorijala  i sjećanju 

Kerr, R., i Mobekk E. , 2007. Peace and Justice: Seeking Accountability After War, Cambridge: Polity Press. 

Kritz,  E  (Ur.),  1995.  Transitional  Justice: How  Emerging Democracies  Reckon with  Former Regimes, Washington, DC: US Institute for Peace Press. 

Volčić  i Džihana, 2011. Mediji  i nacionalne  ideologije: Analiza  izvještavanja o suđenjima za ratne zločine, Mediacentar Sarajevo. 

OHCHR, 2006. Rule‐of‐law Tools for Post‐conflict states:Truth commissions, United Nations, New York and Geneva. 

OSCE  BiH,  2011.  Postizanje  pravde  u  Bosni  i  Hercegovini:  procesuiranje  predmeta  ratnih zločina od 2005. do 2010. godine. 

OSCE  BiH  Zaštita  i  podrška  svjedoka  u  predmetima  ratnih  zločina  u  Bosni  i  Hercegovini: Prepreke i preporuke godinu dana nakon usvajanja Državne strategije za rad na predmetima ratnih zločina, 2010. 

Orentlicher  F. D.,  2011. Da  neko  ko  je  kriv  bude  kažnjen:  Efekti međunarodnog  krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Bosni i Hercegovini, Fond otvoreno društvo, Sarajevo.  

Popović, D., 2009. Vodič kroz tranzicijsku pravdu u Bosni i Hercegovini, UNDP, Sarajevo. 

Pajić, Z.  i Popović, D., 2010. Suočavanje s prošlošću  i pristup pravdi  iz perspektive  javnosti‐specijalni izvještaj, UNDP, Sarajevo. 

Fond otvoreno društvo i UNDP, 2005. Pravda i istina iz perspektive javnosti, Sarajevo. 

Fond za humanitarno pravo, 2006. Vodič kroz reparacije, Beograd. 

UNDP i Radna grupa za izradu prijedloga strategije tranzicijske pravde u BiH, 2012. Prijedlog teksta Državne strategije za tranzicijsku pravdu u Bosni i Hercegovini. 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

30/31 

Popić,  L.  i Panjeta, B., 2010.   Kompenzacija,  tranzicijska pravda  i uvjetovani međunarodni kredit u Bosni  i Hercegovini: Pokušaji  reformacije primanja vezanih za  rat prema žrtvama  i veteranima rata 1992–1995.  

Komesar  za  ljudska  prava  vijeća  Evrope,  2012.  Poslijeratna  pravda  i  trajni  mir  u  bivšoj Jugoslaviji: Tematski izvještaj.  

Richard H.  (ur.).  2011. Naslijeđa MKSJ:  Zbornik  radova  sa  konferencije  Procjena  naslijeđa MKSJ, Sarajevo, Procjena. 

Simpson, G., Hodžić,  E.  i Bickford,  L.,  2012. Pogled u prošlost  kao put  prema budućnosti: Promoviranje dijaloga u Bosni i Hercegovini kroz traženje istine – stanje i perspektive. 

Teitel,  R. G.,  2004.  Transitional  Justice Genealogy, Harvard Human  Rights  Journal  Vol.16, Str.69;  

Toma, M., 2009. Komisije za utvrđivanje i kazivanje istine: Iskustva drugih. Impunity Watch. 

UN Human Rights Council, 2009. Analytical study on human  rights and  transitional  justice, A/HRC/12/18,   dostupno  na:  http://www.unhcr.org/refworld/docid/4a9d1be40.html. Pristupljeno: 8. 08.2012. 

 Preporučeni izvori: 

Arbour,  L.,  2007.  “Economic  and  social  justice  for  societies  in  transition”,  New  York University Journal of International Law and Politics, vol. 40, No. 1. 

Balkanske Istraživačke mreže ( BIRN ), 2006. U potrazi za pravdom, Priručnik Odjela za ratne zločine pri Sudu BiH, Sarajevo 

Božičević, G., 2007.Ide li suočavanje s prošlošću sporo i teško u našim krajevima?  U Helena R.,  Šmidling  T.  i  Bitoljanu A.  (ur.). 20  poticaja  za  buđenje  i  promenu. O  izgradnji mira  na prostoru bivše Jugoslavije, Beograd, Sarajevo: CNA. 

Davis, L., 2009.  Transitional Justice and Security System Reform. 

Christie, N., 2005. Restorativna i retributivna pravda u kontekstu rata i ratnih zločina  

De Greiff,  P.,  2009. Articulating  the  Links  Between  Transitional  Justice  and Development: Justice  and  Social  Integration,  u  De  Greiff,  P  i  Duthie,  R.  (Ur.),  Transitional  Justice  and Development: Making Connexions , New York: Social Science Research Council, str. 28‐76 

Đokić, D.  2002. „The second The Second World War II: Discourses of reconciliation in Serbia and Croatia in the late 1980s and early 1990s“, Journal of Southern Europe and the Balkans Online Volume 4, Issue 2. 

Hayner B. P., 2001. Unspeakable Truths, Routledge, London. 

Huntington, Sa. P., 1991. Democratization  in  the Late 20th century. Norman: University of Oklahoma Press,  

Huyse, L. 2000. ‘Pravda posle tranzicije’ (odlomak). Reč, 57.3, str. 131‐142.  

Ivanišević, B. 2009. Komparativna studija o efektima komisija za istinu, ICTJ.  

Izvještaj  specijalnog  izvjestitelja  Gardeto,  2011.  Zaštita  svjedoka,  kao  kamen  temeljac  za pravdu i pomirenje na Balkanu" Vijeće Evrope. 

Koncept tranzicijske pravde i suočavanje s prošlošću u Bosni i Hercegovini 

31/31 

Karup‐Drško, Dž., 2006. Suočavanje: silovanje kao ratni zločin, Pravda u Tranziciji br.3. 

McAdams, A.  ( ur.  ), 1997.  Transitional  Justice  and  the Rule of  Law  in New Democracies, Notre Dame, University of Notre Dame Press.  

Puljek‐Shank, A. 2007. Trauma  i pomirenje. U: Helena Rill, Tamara Šmidling  i Ana Bitoljanu  (ur.). 20  poticaja  za  buđenje  i  promenu.  O  izgradnji  mira  na  prostoru  bivše  Jugoslavije, Beograd, Sarajevo: CNA, str. 152‐174. 

Pravda  u  tranziciji ‐  Časopis  Tužilaštva  za  ratne  zločine  Republike  Srbije  u  saradnji    sa Centrom za tranzicione procese, Beograd 

Simić, O. 2009. Activism for Peace in Bosnia and Herzegovina: A Gender Perspective. Global Media Journal, vol. 8, br. 15, str. 1–19.  

Steinberg, R.  (ur.), 2011.Procjena naslijeđa MKSJ: Zbornik  radova  sa konferencije Procjena naslijeđa MKSJ, Sarajevo. 

Šehić, A. 2011. „Zaštita žrtava/svjedoka genocida, zločina protiv čovječnosti  i ratnih zločina pred sudovima u BiH” u Pristup pravdi u Bosni i Hercegovini: Zbirka analiza javnih politika iz oblasti pravosuđa, Mreža pravde u BiH.  

Teitel, R. G., 2002. Transitional Justice, New York: Oxford University Press.  

Teitel,  R.  G.,  2002.Transitional  Justice  in  a  New  Era;  Fordham  International  Law  Journal Volume 26, Issue 4 Article 2.  

UNDP, 2010. Procjena potreba na polju podrške svjedoka/žrtava u BiH. 

Van der Merwe, H, Baxter, V  i Chapman, 2009. Assessing the Impact of Transitional Justice: Challenges for Empirical Research, Washington, D.C.: United States Institute of Peace Press.