Download pdf - Jovan Skerlić - Istorija nove srpske knjizevnosti

Antologija SRPSKE KNjIŢEVNOSTI


Jovan Skerlić

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIŢEVNOSTI

„Antologija srpske knjiţevnosti“ je projekat digitalizacije klasiĉnih dela srpske knjiţevnosti Uĉiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft®

Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela. Nosioci projekta ne

preuzimaju odgovornost za moguće greške.

Ovo digitalno izdanje dozvoljava upisivanje komentara, dodavanje ili brisanje delova teksta. Nosioci projekta ne odgovaraju za prepravke i distribuciju izmenjenih dela. Originalno izdanje dela nalazi se na

Veb sajtu www.ask.rs.

2009.


Jovan Skerlić


Sadrţaj

PREDGOVOR ................................................................................................................................................................ 2

POČETAK NOVE SRPSKE KNjIŽEVNOSTI ........................................................................................................................ 5

POLITIČKO I KULTURNO STANjE SRPSKOGA NARODA U XVIII VEKU ................................................................................. 11

1) POLITIČKE I VERSKE PRILIKE .................................................................................................................................. 12

2) KULTURNE PRILIKE ................................................................................................................................................ 16

3) PROSVETNE USTANOVE ........................................................................................................................................ 19

4) ŠTAMPARIJE I LISTOVI ........................................................................................................................................... 21

SRPSKOSLOVENSKI PISCI ................................................................................................................................................... 24

KIPRIJAN RAČANIN .................................................................................................................................................... 25

JEROTEJ RAČANIN ..................................................................................................................................................... 26

GAVRILO STEFANOVID VENCLOVID ........................................................................................................................... 27

ĐORĐE BRANKOVID .................................................................................................................................................. 29

I RACIONALIZAM........................................................................................................................................................ 32

RUSKOSLOVENSKI PISCI .................................................................................................................................................... 33

1) RUSKI UTICAJI KOD SRBA U XVIII VEKU ................................................................................................................. 34

2) RUSKOSLOVENSKI JEZIK KOD SRPSKIH PISACA .................................................................................................... 37

HRISTIFOR ŽEFAROVID .............................................................................................................................................. 39

VASILIJE PETROVID .................................................................................................................................................... 40

PAVLE ĐULINAC ........................................................................................................................................................ 42

JOVAN RAJID ............................................................................................................................................................. 44

ZAHARIJA STEFANOVID ORFELIN .............................................................................................................................. 50

JOZEFINIZAM ..................................................................................................................................................................... 54

DOSITEJ OBRADOVID ................................................................................................................................................. 57

JOVAN MUŠKATIROVID ............................................................................................................................................. 74

ALEKSIJE VEZILID ....................................................................................................................................................... 76

EMANUILO JANKOVID ............................................................................................................................................... 78

GLIGORIJE TRLAJID .................................................................................................................................................... 80

ATANASIJE STOJKOVID .............................................................................................................................................. 82

PAVLE SOLARID ......................................................................................................................................................... 84

VIDENTIJE RAKID ........................................................................................................................................................ 86

II OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU .................................................................................................................... 87

KULTURNE I KNjIŽEVNE PRILIKE U PRVOJ POLOVINI XIX VEKA ......................................................................................... 88

NACIONALNO-KULTURNI ŽIVOT SRBA U UGARSKOJ ................................................................................................ 89

SRBIJA I NjEN NACIONALNI I KULTURNI ZNAČAJ ...................................................................................................... 90

ŠTAMPARIJE .............................................................................................................................................................. 93

PROŠIRIVANjE KULTURNO-KNjIŽEVNE OBLASTI SRPSKE ........................................................................................... 94

UČENA DRUŠTVA ...................................................................................................................................................... 95

POZORIŠTA ................................................................................................................................................................ 97

LISTOVI, ČASOPISI I ALMANASI ................................................................................................................................. 99

KNjIŽARE I ČITALAČKA PUBLIKA .............................................................................................................................. 101

KNjIŽEVNA OBELEŽJA PRELAZNOG PERIODA OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU .................................................... 102

LUKIJAN MUŠICKI .................................................................................................................................................... 105

JOAKIM VUJID ......................................................................................................................................................... 109

MILOVAN VIDAKOVID ............................................................................................................................................. 111

MIHAILO VITKOVID .................................................................................................................................................. 114

DIMITRIJE DAVIDOVID ............................................................................................................................................. 116

ĐORĐE MAGARAŠEVID ........................................................................................................................................... 118

TEODOR PAVLOVID ................................................................................................................................................. 119

SIMA MILUTINOVID SARAJLIJA ................................................................................................................................ 120

JOVAN ST. POPOVID ................................................................................................................................................ 125

PETAR PETROVID NjEGOŠ ....................................................................................................................................... 132

JOVAN STEJID .......................................................................................................................................................... 138

JOVAN HADžID ........................................................................................................................................................ 140

ĐORĐE MALETID ..................................................................................................................................................... 142

JOVAN SUBOTID ...................................................................................................................................................... 144

NIKANOR GRUJID .................................................................................................................................................... 146

VASA ŽIVKOVID ....................................................................................................................................................... 148

MATIJA BAN ............................................................................................................................................................ 149

MEDO PUCID ........................................................................................................................................................... 151

DANILO MEDAKOVID............................................................................................................................................... 152

LjUBOMIR P. NENADOVID ....................................................................................................................................... 153

MILICA STOJADINOVID SRBKINjA ............................................................................................................................ 156

III ROMANTIZAM ......................................................................................................................................................157

KULTURNE I KNjIŽEVNE PRILIKE ...................................................................................................................................... 158

REAKCIJA POSLE 1848 ............................................................................................................................................. 159

CENTRI SRPSKE AKTIVNOSTI ................................................................................................................................... 160

NEMAČKI ROMANTIZAM I SLOVENSKI ROMANTIČARI ........................................................................................... 161

UJEDINjENjA OMLADINA SRPSKA ........................................................................................................................... 164

OMLADINSKA IDEOLOGIJA ...................................................................................................................................... 166

LISTOVI, ČASOPISI I ALMANASI ............................................................................................................................... 168

KNjIŽEVNI UTICAJI ................................................................................................................................................... 170

KNjIŽEVNE IDEJE ...................................................................................................................................................... 171

KULT NARODNE POEZIJE ......................................................................................................................................... 173

OSNIVANjE STALNIH NARODNIH POZORIŠTA ......................................................................................................... 175

JEZIK I PRAVOPIS ..................................................................................................................................................... 177

VUK ST. KARADžID ................................................................................................................................................... 179

NIKOLA TOMAZEO .................................................................................................................................................. 200

BRANKO RADIČEVID ................................................................................................................................................ 203

BOGOBOJ ATANACKOVID ........................................................................................................................................ 208

JOKSIM NOVID OTOČANIN ...................................................................................................................................... 211

JOVAN SUNDEČID .................................................................................................................................................... 213

JOVAN ILID............................................................................................................................................................... 215

ZMAJ JOVAN JOVANOVID ....................................................................................................................................... 217

ĐURA JAKŠID ........................................................................................................................................................... 223

LAZA KOSTID ............................................................................................................................................................ 228

STEVAN VLAD. KADANSKI ........................................................................................................................................ 232

STJEPAN MITROV LjUBIŠA ....................................................................................................................................... 233

MILAN Đ. MILIDEVID ............................................................................................................................................... 236

MILORAD P. ŠAPČANIN ........................................................................................................................................... 239

JOVAN GRČID MILENKO .......................................................................................................................................... 242

ČEDOMILj MIJATOVID ............................................................................................................................................. 244

PAVLE MARKOVID ADAMOV ................................................................................................................................... 246

KOSTA TRIFKOVID .................................................................................................................................................... 248

KOSTA RUVARAC ..................................................................................................................................................... 250

IV REALIZAM .............................................................................................................................................................252

KULTURNE I KNjIŽEVNE PRILIKE ...................................................................................................................................... 253

NOVI DUH I »NOVA NAUKA« .................................................................................................................................. 254

LjUBEN KARAVELOV I SVETOZAR MARKOVID ......................................................................................................... 256

RUSKA KNjIŽEVNOST ............................................................................................................................................... 258

GLAVNE IDEJE SEDAMDESETIH GODINA ................................................................................................................. 259

UTICAJ POLITIČKIH PRILIKA ..................................................................................................................................... 261

SRBIJA POSTAJE DUHOVNO SREDIŠTE .................................................................................................................... 262

ČASOPISI ................................................................................................................................................................. 264

KNjIŽEVNI RAZVITAK ............................................................................................................................................... 266

JAKOV IGNjATOVID ................................................................................................................................................. 268

MOLOVAN Đ. GLIŠID ............................................................................................................................................... 273

LAZA K. LAZAREVID .................................................................................................................................................. 277

JANKO M. VESELINOVID .......................................................................................................................................... 281

SIMO MATAVULj ..................................................................................................................................................... 285

SVETOLIK P. RANKOVID ........................................................................................................................................... 288

STEVAN SREMAC ..................................................................................................................................................... 290

RADOJE DOMANOVID ............................................................................................................................................. 294

SVETOZAR DOROVID ............................................................................................................................................... 296

VOJISLAV J. ILID ....................................................................................................................................................... 298

VLADIMIR M. JOVANOVID ....................................................................................................................................... 304

MILORAD J. MITROVID ............................................................................................................................................ 306

ALEKSA ŠANTID ....................................................................................................................................................... 308

MILETA JAKŠID ........................................................................................................................................................ 309

MILORAD PETROVID ................................................................................................................................................ 310

BRANISLAV Đ. NUŠID ............................................................................................................................................... 311

SVETOZAR MARKOVID ............................................................................................................................................ 313

SVETISLAV VULOVID ................................................................................................................................................ 316

LjUBOMIR NEDID ..................................................................................................................................................... 318

MARKO CAR ............................................................................................................................................................ 321

BOŽIDAR KNEŽEVID ................................................................................................................................................. 322

V DANAŠNjA KNjIŽEVNOST .......................................................................................................................................324

KULTURNE I KNjIŽEVNE PRILIKE ..................................................................................................................................... 325

DOLAZAK MLADIH NA MESTO STARIH .................................................................................................................... 326

INDIVIDUALISTIČKI KARAKTER DANAŠNjE SRPSKE KNjIŽEVNOSTI .......................................................................... 327

NACIONALNI OPTIMIZAM ....................................................................................................................................... 328

DUHOVNI I KULTURNI NAPREDAK SRBIJE ............................................................................................................... 329

PROŠIRENjE KULTURNE OBLASTI SRPSKE ............................................................................................................... 330

SRPSKO-HRVATSKO KNjIŽEVNO SJEDINjAVANjE ..................................................................................................... 332

STRANI UTICAJI U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI .............................................................................................................. 333

OBELEŽJA DANAŠNjE SRPSKE KNjIŽEVNOSTI ................................................................................................................. 335

POEZIJA ................................................................................................................................................................... 336

PRIPOVETKA I ROMAN ............................................................................................................................................ 338

DRAMA .................................................................................................................................................................... 339

KNjIŽEVNA KRITIKA ................................................................................................................................................. 340

KNjIŽEVNI JEZIK I STIL .............................................................................................................................................. 341

1) PESNICI .................................................................................................................................................................... 342

JOVAN DUČID .......................................................................................................................................................... 343

MILAN RAKID ........................................................................................................................................................... 345

STEVAN M. LUKOVID ............................................................................................................................................... 347

SVETISLAV STEFANOVID .......................................................................................................................................... 348

MILAN DURČIN ........................................................................................................................................................ 349

VELjKO PETROVID .................................................................................................................................................... 350

DANICA MARKOVID ................................................................................................................................................. 351

VELIMIR RAJID ......................................................................................................................................................... 352

SIMA PANDUROVID ................................................................................................................................................. 353

2) PRIPOVEDAČI .......................................................................................................................................................... 354

BORISAV STANKOVID .............................................................................................................................................. 355

IVO DIPIKO ............................................................................................................................................................... 357

PETAR KOČID ........................................................................................................................................................... 359

MILUTIN USKOKOVID .............................................................................................................................................. 361

RADOVAN PEROVID NEVESINjSKI ............................................................................................................................ 362

VELjKO M. MILIDEVID .............................................................................................................................................. 363

JELENA DIMITRIJEVID .............................................................................................................................................. 364

ISIDORA SEKULID ..................................................................................................................................................... 365

MILICA JANKOVID .................................................................................................................................................... 366

3) DRAMATIČARI ......................................................................................................................................................... 367

4) KNjIŽEVNI KRITIČARI ............................................................................................................................................... 369

BOGDAN POPOVID .................................................................................................................................................. 370

SLOBODAN JOVANOVID .......................................................................................................................................... 372

PAVLE POPOVID ...................................................................................................................................................... 373

BRANKO LAZAREVID ................................................................................................................................................ 374

POZORIŠNI I UMETNIČKI KRITIČARI ........................................................................................................................ 375

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIŢEVNOSTI

ISTORIJA NOVE SRPSKE KNjIŢEVNOSTI JOVAN SKERLIĆ 1




PREDGOVOR

U septembru 1912, pred rat, izišlo je iz štampe školsko izdanje Istorije nove

srpske knjiţevnosti. U predgovoru reĉeno je da je to samo »izvod iz znatno većeg i opširnijeg dela pod istim naslovom, koje će izići iduće godine«. Zbog ratnih prilika potpuno i ilustrovano izdanje nije izišlo 1913, no tek sada, poĉetkom 1914.

Ova velika Istorija nove srpske knjiţevnosti razlikuje se od školskog izdanja pre svega time što je mnogo obimnija i potpunija. Ne samo da se o istim piscima ovde govori više i iscrpnije no su ovde uneti i nekoji pisci koji se ne nalaze u školskom izdanju (Dimitrije Davidović, ĐorĊe Magarašević, Teodor Pavlović, Jovan Stejić, Danilo Medaković, Nikola Tomazeo, Milan Đ. Milićević, Vladimir Jovanović, Milorad Petrović, nekoliko najnoviJih pisaca). Pored obilnije sadrţine, ova knjiga je drugaĉe i pisana. U školskom izdanju stil se morao podešavati i uprošćavati, da bi bio na domaku Ċaka srednjih škola. Ovde je pisano slobodnije, i za publiku već upućenu u knjiţevnost. IzmeĊu školskog i ovog izdanja ove knjige isti je odnos kao izmeĊu izdanja u Larusovoj zbirci, lіvre de l Elève i livre du Oaître. Zatim, ovo izdanje je ilustrovano, sa 109 ilustracija u tekstu. Najzad, uz ovo izdanje ide i bibliografija dela i ĉlanaka o srpskoj knjiţevnosti i srpskim piscima, kao i registar pomenutih osobenih imena.

Što se tiĉe izvesnih osobina samoga dela, ja bih imao samo da ponovim ono što sam kazao u predgovoru školskog izdanja, koje je pisano na osnovu istih shvatanja. Ovo je samo istorija nove srpske knjiţevnosti, pisaca koji su se nesumnjivo osećali Srbima. Hrvatska i srpska knjiţevnost su knjiţevnosti jednog naroda i jednoga jezika, ali to su još dve knjiţevnosti. To je paradoks, anahronizam, dokaz naše kulturno-nacionalne zaostalosti, ali to je tako. Hrvatska knjiţevnost, kao i lokalne knjiţevnosti srpskohrvatskoga jezika (dubrovaĉka, bosanska, slavonska), ovde nisu dodiravane. Potpuna istorija srpskohrvatske knjiţevnosti ima tek da se napiše; u ovaj mah nema pisca koji bi mogao da izvede taj veliki posao, i to po sopstvenim prouĉavanjima.

Ovde je iznesena srpska knjiţevnost od poĉetka XVIII veka, od pisaca koji ĉine sponu izmeĊu stare srpske srednjovekovne kaluĊerske pismenosti i nove knjiţevnosti, pa sve do danas, do najnovijih pisaca, do onih koji još pišu i razvijaju se. Izlaţući se prekoru da je ova knjiga suviše moderna, da odveć ulazi u knjiţevnu sadašnjicu, ja sam uneo i najnovije pisce, u ţelji da iznesem aktivnu i ţivu knjiţevnost, koja je rezultat, izraz i cvet ranije knjiţevnosti.



Od pisaca su pominjani ili oni koji imaju knjiţevnog uticaja, ili oni koji su karakteristiĉni po jedno doba i po jedan knjiţevan pravac. Za najnovije doba uzimani su samo pisci od knjiţevne vrednosti.

Kulturno-istorijskim momentima koji uslovljavaju razvijanje knjiţevnosti dato je ovde još više mesta no u školskom izdanju. I ja sam, shvatajući knjiţevnost kao najviši izraz narodnoga ţivota, u svome istorijskom determinizmu toliko ubeĊen u potrebu i korisnost izlaganja kulturno-istorijske sredine, da bih tome samo još više mogao pokloniti paţnje. Meni je, uopšte, u ovoj Istoriji izgledalo mnogo vaţnije izlagati opšti razvitak knjiţevnosti no davati zaokrugljene studije i portrete o pojedinim piscima, bez veze sa celinom. Iz toga razloga obraćena je naroĉita paţnja piscima koji su znaĉajni kao tvorci idejnih i knjiţevnih pokreta, kao što su na primer Dositej Obradović i Vuk Karadţić.

Što se tiĉe podele na periode, imao bih opet da uputim na moj ĉlanak Podela nove srpske knjiţevnosti na periode koji je izišao u Prosvetnom glasniku za 1911. Tu sam izneo razloge iz kojih nisam mogao usvojiti nijednu od ranijih podela, kao i razloge zašto sam dao ovu podelu.

Jedan posao ovakve vrste i ovolikoga obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i knjiţevnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su radili sliĉne poslove. MeĊu ostalim teškoćama da pomenem samo glavne: i do danas mi nemamo potpunu srpsku bibliografiju i pouzdan biografski reĉnik srpskih pisaca. Radi jednoga naslova ili jednoga datuma trebalo je utrošiti ĉitave dane. Istorija srpske knjiţevnosti, koja se ţivlje radi tek poslednjih godina, oskudeva u monografijama. dobre i potpune studije o pojedinim piscima, na koje se moţe osloniti, mogu se na prste izbrojati. U najvećem broju sluĉajeva, sa vrlo malim izuzecima, ja sam se sluţio svojim prouĉavanjima, ĉinjenim u školi, u nauci i u knjiţevnosti od 1901. godine do danas. Ova knjiga je, uglavnom, rezultat moga dvanaestogodišnjega nastavniĉkog, nauĉnog i knjiţevnog rada.

Bibliografija je davana prema ovom shvatanju. Izgledalo mi je da nije potrebno ĉitaoce upućivati na sve ono što je o jednom piscu pisano — jer u bibliografiji o pojedinim piscima ima i vrlo slabih stvari i ĉestih ponavljanja ranije kazanog — no samo na ono što je korisno proĉitati. I u ovu bibliografiju uneseni su napisi: ili koji su dobri i sigurni, ili koji donose kakve bilo nove pojedinosti ili koji su karakteristiĉni po jedno shvatanje.

Što se tiĉe ilustracija, ovde su unete gotovo sve do kojih se moglo doći. Od pojedinih naših starijih pisaca nisu se mogle naći nikakve slike; od nekojih najnovijih pisaca nisu unete slike zato što ih oni sami nisu hteli dati, ili ih nisu dali na vreme.

3avršujući ovaj predgovor, ja smatram za duţnost da zahvalim Odboru 3aduţbine I. M. Kolarca, koji je omogućio ovo i ovakvo izdanje knjige. Isto tako sam zahvalan g. dr Vojislavu M. Jovanoviću, stalnom docentu Univerziteta, koji mi je pomagao pri skupljanju i izradi ilustracija, i g. Milanu Bogdanoviću, studentu filozofije, koji je izradio registar osobnih imena. Najzad, zahvalan sam porodicama pojedinih pisaca i svojim prijateljima, koji su mi davali i nabavljali fotografije i slike unete u ovu knjigu.

Puštajući ovu knjigu u svet, ja ne mislim ni da je ona definitivna ni bez svojih nedostataka. Ono što se materijalno danas zna o srpskim piscima, uglavnom, nalazi se u



njoj; kako meni izgleda razvoj srpske knjiţevnosti i kakvi mi se ĉine pojedini srpski pisci, u njihovoj knjiţevnoj osobenosti i kao sastavni delovi jedne knjiţevno-istorijske celine, — ovde je izneto, na osnovu razloga, sa uverenjem i iskrenošću. Neka ova knjiga zadovolji potrebu ovoga vremena, i ja ću biti zadovoljan. Ako doţivi drugo izdanje, ona će biti još potpunija i taĉnija. A oni koji posle izvesnog broja godina — kada se budu izradile monografije o pojedinim periodima, uticajima i piscima — budu ponova pisali istoriju srpske knjiţevnosti, izvesno će je dati još potpuniju, taĉniju i bolju. Ono što sam ja mogao dati, pogotovu ono što se danas uopšte moglo dati, nalazi se u ovoj knjizi.

Beograd, januara 1914. JOVAN SKERLIĆ



POĈETAK NOVE SRPSKE KNjIŢEVNOSTI

Jedna od glavnih odlika srpskohrvatske knjiţevnosti jeste što ne predstavlja

jednostavnu celinu, što nju saĉinjavaju odelite knjiţevnosti, slabo povezane ili bez ikakve veze meĊu sobom. Stara srpska knjiţevnost ţivela je nešto duţe no stara srpska drţava, lokalne knjiţevnosti su se poĉele javljati od XV veka, otprilike kada je nestalo stare srpske drţave, i trajale do poĉetka XIX veka, kada se javila nova srpska drţava i kada su se stvorile moderne knjiţevnosti srpska i hrvatska. Nova srpska knjiţevnost javlja se u XVIII veku, bez veze sa ranijim knjiţevnostima, i nezavisno se razvija u XIX veku. Ono što naroĉito karakteriše Tu novu srpsku knjiţevnost, to je što je samostalna tvorevina, bez tradicija, potpuno nezavisan organizam.

Stara srpska, srednjovekovna knjiţevnost, gotovo iskljuĉivo crkvenog karaktera, koju su crkveni ljudi u crkvenim idejama pisali za crkvenu upotrebu i za crkvene ĉitaoce, nije mogla biti od uticaja na jednu knjiţevnost novoga, svetovnog doba. Sva ta knjiţevnost liturgijskih trebnika, tipika, kanona, hronografa, zakonika, hagiografijskih spisa, »hvalnih ţitija« hristoljubivih i blagoĉestivih vladalaca i crkvenih velikodostojnika, u najboljem sluĉaju apokrifnih dela i bolesne crkvene romantike, sve je to bilo više pismenost no knjiţevnost u pravom smislu reĉi, i ako se danas broji u knjiţevnost to je u nedostatku ĉega drugog, i zato što je to tako dosada primljeno. Ne samo po svojoj sadrţini no i po crkvenom, srpskoslovenskom jeziku, ta knjiţevnost bila je van naroda i njegova ţivota. Uska po svojoj sadrţini, nepristupaĉna oblikom i jezikom, ona se još više ograniĉavala i odvajala od ţivota što se javljala samo u retkim i skupim rukopisima, i tako ulazila samo u mali krug povlašćenih ĉitalaca. Od kraja XIV veka i u prvim desetinama XV veka, stara srpska knjiţevnost poĉela je unekoliko gubiti svoj iskljuĉivo crkveni i obredni karakter, i s nešto svetovnijom sadrţinom i u većem broju stala se obraćati većem broju ĉitalaca. Knjige se poĉinju ĉitati i van manastirskih zidina, i u srpskom društvu onoga doba javljaju se knjigoljupci, ĉesto pominjani u ondašnjim zapisima. Ali najezda »bezboţnih i bogomrskih i bezakonih Agarjana« uĉinila je kraj srpskoj drţavi u XV veku, i za srpski narod nastadoše »teška i nuţdna vremena kada ĉloveci na se smrt prizivahu a ne ţivot«. XVI i XVII vek su najgora vremena koja je srpski narod preturio preko glave, i u takvim prilikama nije moglo biti reĉi o napredovanju knjiţevnosti. Crkveni ludi su sve manje pisali, u štamparijama su se poĉele štampati crkvene knjige, ali prava knjiţevnost nije se mogla stvoriti.



I kada se u XVIII veku stala javljati nova srpska knjiţevnost, stara srpska knjiţevnost je bila mrtva i bez ikakva uticaja. U XVIII veku, kada se budilo istorijsko osećanje srpsko, jedva se nešto malo znalo za stare spomenike srpske pismenosti. Vladika Vasilije Petrović, u pisanju svoje Istorie o Ĉernoй Gorы, 1754, sluţio se nešto malo starijim rukopisima, rodoslovima i priĉama o boju kosovskom, i uzgred pominje »istorije drevnije« koje se nalaze u Hilendaru, Studenici, Pećkoj patrijaršiji, u Deĉanima i u Cetinjskoj mitropoliji. Kada se Jovan Rajić 1758. bavio u Hilendaru, naišao je na »naših drevnosti rukopise«, iz nekih od njih naĉinio je izvode i posluţio se njima u pisanju svoje velike istorije. 1794. izdao je Kirilo Ţivković u Beĉu skraćeno i preraĊeno Teodosijevo1 Ţitie svяtыhъ serbskihъ prosveъtiteleй Sνmeωna i Savvы. Ali, to su samo izuzetni i retki pojavi. Srpski istoriĉari XVIII veka, i ĐorĊe Branković, i Pavle Đulinac, i Jovan Muškatirović, pa i Jovan Rajić, vrlo malo znaju o istorijskim spomenicima stare srpske knjiţevnosti, i svoje istorije srpskoga naroda rade po stranim piscima. Tek polovinom XIX veka, kada se nauĉni rad sredio u Matici srpskoj i Društvu srbske slovesnosti, istoriĉari i filolozi upoznaju Srbe sa njihovom starom knjiţevnošću, koja je od XVII veka bila samo jedan mrtav spomenik prošlosti.

Kao i srednjovekovna knjiţevnost, tako i lokalne knjiţevnosti od XV do XIX veka nisu imale nikakva uticaja na stvaranje nove srpske knjiţevnosti. dalmatinska knjiţevnost bila je kudikamo razvijenija, savršenija, knjiţevnija i modernija no stara srpska knjiţevnost. Ali ona je pogotovu isto tako podraţavalaĉka, odvojena od narodnoga ţivota i staleška kao i stara knjiţevnost. Ono što joj je naroĉito smetalo da utiĉe na stvaranje i razvoj nove knjiţevnosti, to je njeno lokalno obeleţje, verski obziri i azbuka kojom je pisana. Ona je bila ograniĉena na usko primorje Jadranskog mora, na zemlje pod vladavinom Mletaĉke Republike i pod neposrednim uticajem katoliĉke talijanske knjiţevnosti. Dalmatinci, u bliskom i stalnom dodiru sa kulturno naprednom Italijom, imajući u svojoj sredini staro romansko i talijansko stanovništvo, pod jakim uticajem talijanskog humanizma i obnove, prigrlili su talijansku kulturu i talijansku knjiţevnost, i sav njihov rad je verno, katkada ropsko podraţavanje talijanskih uzora. Dalmatinski pisci pisali su narodnim jezikom, ali su bili bez pravog, odreĊenog i svesnog nacionalnog osećanja. S malim izuzetkom, njihova nakalemljena, veštaĉki stvorena i veštaĉki odrţavana knjiţevnost, obdelavana u uskom krugu crkvenih ljudi, obrazovanih plemića i bogatih trgovaca, stajala je van narodnog ţivota i ĉinila utisak jedne velike staklene bašte. Jedna tako izveštaĉena i staleška knjiţevnost nije imala uslova za stalan opstanak i neprekidno usavršavanje, ni u samom kraju gde se javila, a još manje se mogla preneti na ostale delove srpskoga naroda, koji je ţiveo u sasvim razliĉnim prilikama i imao sasvim druge potrebe. Na glavnu masu srpskoga naroda, onu koja je ţivela u severoistoĉnim i jugozapadnim krajevima, koja je bila pravoslavne vere i kod koje je samo ćirilica bila u upotrebi, na tu veliku masu srpskoga naroda ta lokalna, staleška, katoliĉka i latinicom pisana knjiţevnost nije mogla imati uticaja. U doba kada se nova srpska knjiţevnost poĉela stvarati, Srbi u Ugarskoj imali su da izdrţe teške borbe protiv nasilniĉkog pokatoliĉavanja, jezuitska propaganda je sa planom puštala u srpski narod ćirilicom pisane knjige za katoliĉku propagandu, i Srbi su sa krajnjim nepoverenjem gledali na svaku knjigu latinicom štampanu. Pavle Solarić priĉa kako je jednu takvu knjigu, kada mu je došla do ruku, bacio u peć »kao anatemisanu«. I u takvom stanju stvari pojamno je što su latinicom štampane knjige dalmatinskih knjiţevnosti, iako pisane dobrim narodnim jezikom, izgledale potpuno tuĊe pravoslavnim Srbima.

Dalmatinska, a naroĉito dubrovaĉka knjiţevnost oko 1835. godine, za vreme ilirskog pokreta, bila je od velikog uticaja na stvaranje nove hrvatske knjiţevnosti. Dalmacija je



Hrvatskoj bila bliska, po prošlosti, geografski, verom, i azbukom, i »dubrovĉanisanje« ilirskih pisaca bilo je sasvim prirodno i pojamno. Za pravoslavne Srbe XVIII veka u juţnoj Ugarskoj mletaĉka Dalmacija bila je daleko, a verska pregrada bila je tada veća no ikada. Za tu knjiţevnost u Srba se gotovo nije ni znalo, i ako je ko od obrazovanih Srba i poznavao nije je smatrao kao svoju. Jedini dalmatinski pisac koji je bio nešto poznat meĊu Srbima XVIII veka, i koji je ostavio izvesnoga traga u srpskoj knjiţevnosti onoga vremena, bio je Andrija Kaĉić Miošić, i to svakako stoga što je bio tako blizak narodnoj poeziji. 1794. godine Slavenno-serbskія vъdomosti (br. 74) donele su Pъsnъ Stefana II Nemani, kralя serbskago, koja nije ništa drugo do Pіѕma od kralja Stepana Nemanje iz Razgovora ugodnog naroda ѕlovіnѕkoga. U poĉetku XIX veka Sima Milutinović pominje da je Dositej Obradović priznavao da ga je Kaĉićev primer ohrabrio pisati narodnim jezikom za narod; Pavle Solarić ga naziva »najvećim ilirskim pesmotvorcem«, a Vuk Karadţić priznaje da je ĉitanje Kaĉićeve zbirke bilo od uticaja na njegovu odluku da štampa svoju zbirku narodnih pesama.

Tek docnije pravoslavni Srbi su poĉeli postupno upoznavati se sa dalmatinskom knjiţevnošću. Jevta Popović, 1826, izdao je Suze Radmilove od Vlaha Minĉetića, a 1827, rĊavo i skroz nekritiĉno, Gundulićeva Osmana, i to kao prvu svesku svojih Raznыhъ dъla. [Osman je 1826. prvi put izdan u Dubrovniku; već 1827. izišao je ćirilicom. Jevta Popović u predgovoru veliĉa »bezsmertnog Gundulića«, hvali njegov »prirodni govor, krasne rijeĉi i divno pjesmotvorije« i veli da će Osman »najjasnija (najsvetlija) knjiga u srbskom knjiţestvu ostati«.] Pod uticajem ilirizma profesori »Iliri iz Srbije« ĉitali su, oko 1838, svojim Ċacima u Kragujevcu Gundulića i Kaĉića. ĐorĊe Nikolajević, u Srbsko-dalmatinskomъ magazinu za 1838. i 1839, a Matija Ban, u Podunavci 1844, upoznaju pravoslavne Srbe sa dalmatinskom knjiţevnošhu. 1847. Vuk Karadţih je naglašavao »da bi bilo vrijedno našijem slovima naštampati sva djela dubrovaĉkijeh i gdjekojijeh dalmatinskijeh pjesnika bez ikake promjene u jeziku«. Od novih srpskih pisaca kod Branka Radiĉevića i Đure Jakšića opaţa se mestimiĉan uticaj dalmatinskih pisaca. Ali tek šezdesetih godina prošloga veka kod nas se istiĉe znaĉaj dalmatinske knjiţevnosti. Kosta Ruvarac, koji je tako bio cenjen i slušan u omladinskim krugovima, drţi u Preodnici predavanje 3naĉajnost dubrovaĉke knjiţevnosti i tvrdi da su Srbi, još u XVIII veku, trebali usvojiti, kao knjiţevni jezik, jezik kojim su pevali dubrovaĉki pesnici. Isto tako Spiro Dimitrović Kotoranin, jedan od najranijih srpskih prevodilaca Šekspira, ţali se, 1860, u jednom otvorenom pismu uredniku novosadske Slovenke što »braća srbska u Banatu« tako malo znaju i tako malo mare za bogatu i lepu dalmatinsku knjiţevnost, te pored »ĉisto naškog« jezika dalmatinskih pisaca upotrebljavaju tolike turcizme: »nije li bolje od jednokrvnog brata što uzeti negoli se turstvu našem vieĉno uticati?« Tek u najnovije doba poĉelo se i kod pravoslavnih Srba baviti dalmatinskom knjiţevnošću, ali samo u obliku specijalnih nauĉnih istraţivanja. Jedna stvar je van svakoga spora: dalmatinska knjiţevnost nije ni po ĉemu uticala na stvaranje nove srpske knjiţevnosti u XVIII veku.

Isto tako bez većeg uticaja su bile i ostale lokalne i katoliĉke knjiţevnosti naše, bosanska knjiţevnost XVII i XVIII veka, slavonska knjiţevnost XVIII veka. Poboţna i moralna knjiţevnost rodoljubivih bosanskih franjevaca bila je pisana ćirilicom, kojom se franjevaĉki red sluţio sve do 1825. godine; glavni pisac te bosanske franjevaĉke knjiţevnosti Matija Divković pisao je, po sopstvenim reĉima, »jezikom slovinskiem a slovi sarpskiemi«. Ali verske prepone bile su tako velike, strah od svega što je »šokaĉko« tako silan da pravoslavni Srbi nisu hteli ni da ĉuju za te knjige katoliĉkoga duha, iako ćirilicom pisane.



Slavonska knjiţevnost oslanjala se na bosansku knjiţevnost, jer su slavonski franjevci ĉinili jednu duhovnu oblast sa bosanskim franjevcima. I slavonski katolici su se jedno vreme sluţili ćirilicom, kao što Matija Ante Reljkovih peva u svome Satіru:

O Slavonĉe, ti ѕe vrlo varaš, Kojі god mі tako odgovaraš. Vaši ѕtarі jeѕu knjіgu znalі, Srpѕkі štili a ѕrpѕkі pіѕalі.

Ali i ta knjiţevnost, koja je od svih naših lokalnih knjiţevnosti imala najsolidniji osnov i najviše veze sa stvarnim i narodnim ţivotom, koja je imala jednoga tako valjanog i popularnog pisca kao što je bio Reljković, koja je nikla i razvila se u sredini pravoslavnih Srba, nije imala uticaja na stvaranje naše nove knjiţevnosti. Srbima su morale izgledati tuĊe one knjige gde su se tumaĉila uĉenja katoliĉke vere, pisane ikavštinom i štampane latinicom. Šta je mogla ortodoksnim Srbima da kaţe Sveta Roţalija, panormіtanѕka divica nakićena і іѕpіvana ili polemiĉno delo Kamen pravі ѕmutnje velіke jezuita Antuna Kaniţlića, gde se, sa strogo katoliĉkog gledišta, osuĊuje pravoslavna crkva kao raskolniĉka? Ali ipak, relativno, za slavonsku knjiţevnost se kod pravoslavnih Srba više znalo no za ostale lokalne i katoliĉke knjiţevnosti naše. 1793. godine, u Beĉu, Stefan Rajić, uĉitelj »dolno-osjeĉke junosti«, preštampao je crkvenim ćirilovskim slovima Satіra, ali pokvarivši ĉisti i lepi jezik Reljkovićev, udešavajući na hibridni i nakazni slavenosrpski jezik. Dobra knjiga Reljkovićeva našla je ĉitalaca meĊu pravoslavnim Srbima, i 1807. godine pojavilo se novo izdanje u Budimu. 1803. godine, u Budimu, Georgije Mihaljević preštampao je crkvenom ćirilicom knjigu Vida Došena Aţdáя sedmóglava, sirъĉь: ωpisanïe sedmi grъhovь smertnыωhъ, i to »preĉišĉeno« »sъ dalmatinskagω яzыka na Slaveno-Serbskій«, — kao što je Ivan Ambrozović, 1808, u Pešti izdao »ilirski« »prevod« Priĉta Jovana Muškatirovića. Vuk Karadţić je 1817. godine upućivao Milovana Vidakovića da se uĉi srpskom jeziku u »gramatici Reljkovićevoj šokaĉkoj«. I pored tih usamljenih sluĉajeva, [izuzimajući donekle Jovana Došenovića i Opit Luke Milovanova,] nema primera ranije veze slavonske knjiţevnosti sa novostvorenom knjiţevnošću pravoslavnih Srba u juţnoj Ugarskoj. (Sima Milutinović navodi još priĉanje Dositeja Obradovića kako su, pored Kaĉićeve pesmarice, i Reljkovićev Satir i Došenova Aţdaя sedmoglava pobudili ga »svoj isti prostonarodni jezik pisati u knjige...«)

Ni jedna od lokalnih knjiţevnosti naših novoga vremena, ni dalmatinska, ni bosanska, ni slavonska, kao ni stara srednjovekovna, nisu stvarno uticale na stvaranje i razvitak knjiţevnosti kod novodoseljenih Srba u juţnoj Ugarskoj u XVIII veku. Nova, današnja srpska knjiţevnost stvarala se i razvila, sasvim nezavisno od njih, kod ugarskih Srba u toku XVIII veka. Po prostoru na kome se razvila i ta knjiţevnost je bila lokalna; po duhu koji je u poĉetku u njoj preovlaĊivao i ona je bila religiozna i staleška. U to vreme, Srbija, gotovo pusta, bila je samo beogradski pašaluk, u kome dve austrijske okupacije nisu izmenile ţalosno stanje stvari; malena Crna Gora borila se bez prestanka sa Turcima za svoj opstanak; u Bosni i Hercegovini nije bilo ni traga od duhovnoga ţivota, a Stara Srbija porobljena, popaljena i opustela, posle dve velike seobe, bila je u oĉajnom stanju. Ono što je bilo duhovnoga ţivota u srpskom narodu to je bilo kod ono nekoliko stotina hiljada begunaca koji su se nastanili u pustim ravnicama juţne Ugarske. Tu su Srbi poĉeli ţiveti novim kulturnim ţivotom, i nekih sto i pedeset godina tu se mislilo i pisalo za ceo srpski narod.



Knjiţevnost koju su ti begunci osnovali bila je iz poĉetka konfesionalna, raĊena u cilju veroispovedne upotrebe i verske samoodbrane. Bez tradicija, novoga postanka, ona se postupno proţimala novim duhom, proširivala vidik svojih ideja, dok se na kraju veka, sa Dositejem Obradovićem, nije uspela na visinu jedne svetovne, narodne i moderne knjiţevnosti. Spontano ponikla, razvijajući se uporedo sa opštim stanjem kulture u narodu, odgovarajući stvarnim potrebama naroda, rodoljubiva u najboljem smislu reĉi, ta, iz poĉetka lokalna i konfesionalna, knjiţevnost srpskih begunaca u jednoj tuĊoj zemlji proširila se na ceo srpski narod pravoslavne vere i dobila potpuno opštenarodni karakter.

Iako je nova srpska knjiţevnost relativno mlada i još nepotpuno razvijena u svima granama, ipak se u njoj mogu opaziti i obeleţiti odreĊeni duhovni i knjiţevni pravci. Knjiţevne pojave i knjiţevni radnici mogu se grupisati po glavnim knjiţevnim pravcima i glavnim idejama kojih su se drţali. Takva podela, kao i sve podele, koje su uvek veštaĉke i nepotpune, ima svojih nedostataka, ali ona je u stanju da dâ predstavu razvoja knjiţevnosti kao jedne prirodne celine.

Nova srpska knjiţevnost moţe se podeliti u pet perioda*: I) RACIONALIZAM, koji traje od poĉetka XVIII veka pa do, otprilike, 1810. godine. Srbi napuštaju srednjovekovnu kulturu vizantijskog porekla i ulaze u modernu zapadnu kulturu. Racionalistiĉke i prosvetiteljske ideje se javljaju i zahvataju knjiţevnost i javni ţivot. Diţe se kult zdravoga razuma, i uporedo sa srpskim graĊanskim društvom stvara se svetovnjaĉka i slobodoumna knjiţevnost, upućena narodu i sa ciljem opšte prosvete.

II) Prelazno doba OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU, doba koje ide od 1810. do pred 1848, i zahvata gotovo celu prvu polovinu XIX veka. Racionalizam XVIII veka, koji je pustio duboka korena, produţuje se, pisci su uvek didaktiĉari i nacionalni buditelji i vaspitaĉi, ali se stalno vrši infiltracija romantiĉarskih doktrina.

III) ROMANTIZAM, koji ima korena još u prvim desetinama XIX veka, ali se kao naĉelo javlja pred 1848. i traje otprilike do 1870. To je doba mašte, osećanja, oduševljenja, idealizma; odstranjivanje od zapadne kulture, isticanje narodne kulture, kult potpunog nacionalizma i narodne poezije; knjiţevnost mašte i osećanja.

IV) REALIZAM, koji se javlja oko 1870. i traje do 1900, otprilike. U reakciji protivu romantiĉarske sentimentalnosti i retorike, vraća se ka zdravom razumu; glavne ideje su: kult nauke, traţenje istine, pozitivni pogledi na ţivot i knjiţevnost, oslanjanje na stvarnost i suvremenost.

V) DANAŠNjE DOBA, koje ide od poĉetka XX veka, koje je još u stvaranju i ĉije glavne odlike još se ocrtavaju.





POLITIĈKO I KULTURNO STANjE SRPSKOGA NARODA U XVIII VEKU



1) POLITIĈKE I VERSKE PRILIKE

Po kulturni ţivot srpskoga naroda i po stvaranje nove srpske knjiţevnosti bila

je od presudnog znaĉaja seoba jednog dela srpskog naroda sa Balkana u Austriju.

Još u srednjem veku nalazilo se srpskih naselja po Ugarskoj; od poĉetka XV veka, otkako su Turci stali rušiti srpsku drţavu, Srbi su poĉeli, u manjim i većim gomilama, iseljavati se preko Save i Dunava. Glavna seoba izvršena je na kraju XVII veka. Pošto su Turci odbijeni od Beĉa, austrijski car Leopold I, novĉano potpomognut od katoliĉke Evrope, u savezu sa Poljskom, Rusijom i Mletaĉkom Republikom, otpoĉeo je 1684. godine »sveti rat« protiv Turaka. Bojevi su bili u juţnoj Ugarskoj, Slavoniji, Srbiji, Dalmaciji i Staroj Srbiji, znatnim delom na srpskom zemljištu. Srbi, koji su već tri veka stradali u turskom ropstvu, drţali su da je došao ĉas njihovog osloboĊenja, digli su se na oruţje i pridruţili carskoj austrijskoj vojsci.

Ali kada je austrijsko prodiranje zaustavljeno, i kada je austrijska vojska posle nekoliko neuspeha u Staroj Srbiji stala uzmicati, za Srbe su došli teški trenuci. Turci, koji su ponovo postali gospodari Stare Srbije i Srbije, nisu praštali nevernoj raji koja se pobunila protivu njih. Za Srbe su došli dani iskušenja i stradanja, i jedan zapis iz 1690. crta to stanje: »Oh! oh! i uvi mne! Luti strah i beda togda beše! mater ot ĉedah razdvajahu, i ot oca sina; mlade roblahu a stare sekahu i davlahu. Togda na se ĉlovjeci smrt prizivahu a ne ţivot ot proklete Turaka i Tatara. Uvi mne, lute tuge!«

U takvim oĉajnim prilikama, ono što je bilo najistaknutije i najimućnije u srpskom narodu, oni koji su bili na ĉelu narodnoga ustanka, glavari, sveštenici, kaluĊeri, varošani, stanovništvo iz ravnica i pored drumova, izbeglo je da se skloni ispred turske osvete. Na 100.000 duša, pod vodstvom pećkog patrijarha Arsenija III Crnojevića, preĊe u Ugarsku, u plodne i puste ravnice sa kojih se ranije bilo razbeglo maĊarsko stanovništvo. Austrijske vojne vlasti su svim silama pomagale tu seobu da bi svoju nezaštićenu juţnu granicu jednim ratobornim narodom obezbedili od turskih upada i provala.

21. avgusta 1690. car Leopold I odredio je poloţaj srpskih preseljenika u svojoj drţavi. Srbima je priznata verska sloboda i crkvena samouprava, i uĉinjena im mnoga lepa obećanja. U stvari, sa velikim nepoverenjem se gledalo na te ratoborne doseljenike druge vere, koji su



imali mnogo svesti o svojoj istorijskoj prošlosti, i strahovalo se da oni ne zaţele jedinstvo sa Srbima koji su se širili od Timoka do Jadranskog mora. Oni su traţili neprestano da im se ispuni obećanje da se mogu grupisati na jednom prostoru, u takozvanoj »Maloj Vlaškoj«, izmeĊu Save i Dunava, i da tu uţivaju neku vrstu politiĉke autonomije. Ali taj zahtev nikako se nije ispunjavao, oni su ostajali neprestano rasejani u većim i manjim masama, na velikom prostoru od Zemuna do iznad Pešte, i od Erdelja do mletaĉke granice. Nešto zbiveniji Srbi su bili na samoj granici prema Turskoj, u miru pod gvozdenim vojnim vlastima, u ratu uvek u prvim redovima. Na severu, oni su ţiveli u većim i manjim masama po maĊarskim ţupanijama, u tuĊinskoj i neprijateljski raspoloţenoj sredini.

Politiĉki poloţaj srpskoga naroda u novoj domovini bio je nesreĊen i teţak. Austrija je mislila da krajevi koje su Srbi naselili jesu steĉeni oruţjem carskih trupa i da su to zemlje carske kuće; MaĊari, oslanjajući se na svoje istorijsko drţavno pravo, tvrdili su da su zemlje ugarske krunovine, i nisu hteli da priznaju Srbima nikakve privilegije koje bi se kosile sa ugarskim zemaljskim zakonima. MaĊarske ţupanije su traţile da se Vojna granica ukine i prisajedini maĊarskim ţupanijama, i da slobodni srpski seljaci postanu spahijski kmetovi. MaĊari su mrzeli Srbe kao zle goste u svojoj kući, smatrali ih za austrijsko oruĊe u borbi protiv maĊarske slobode, a naroĉito posle propalog maĊarskog ustanka od 1704. Tek Josif II uzeo je u zaštitu Srbe od gonjenja maĊarskih ţupanijskih vlasti.

Najzad, sa treće strane, Srbi su imali da izdrţe velika verska gonjenja. Ta stalna opasnost od katoliĉkog prozelitizma daje naroĉito obeleţje ţivotu pravoslavnih Srba u Ugarskoj, i ništa nije toliko uticalo na stanje duhova i stvaranje ideja u tom delu srpskog naroda koliko ta neprekidna verska gonjenja kojima su bili izloţeni od prvoga dana svoga dolaska pa, uglavnome, sve do kraja XVIII veka. Prešavši u Austriju, Srbi su došli u jednu iskljuĉivu katoliĉku drţavu, gde se ispovedalo naĉelo: cujuѕ regіo, іllіuѕ relіgіo, ĉija vlada, njegova vera. U klerikalnoj Austriji sveštenici, naroĉito carski ispovednici, imali su vrlo veliki uticaj na tok drţavnih poslova, i od prvih dana poĉelo se raditi da se »šizmatiĉki« doseljenici sa Balkana prevedu, milom ili silom, u »jedinospasavajuću« katoliĉku veru.

U tom cilju prekinute su crkvene veze izmeĊu Srba u Austriji i u Turskoj, odvojena je Karlovaĉka mitropolija od Pećke patrijaršije; sve i vojne i drţavne vlasti pomagale su unijaćenje pravoslavnih Srba, »rackih šizmatika«, »pristalica Ċavola«: Srbi su nagonjeni da praznuju, katoliĉke praznike, smetano im da diţu svoje crkve i vrše svoje obrede; pravoslavno sveštenstvo izlagano je kinjenjima i gonjenjima; srpske crkve se ruše, a manastiri su vojnom silom otimani i predavani katolicima. Taj verski teror bio je naroĉito jak za vreme carice Marije Terezije, koja je sva bila u rukama svojih jezuitskih ispovednika i htela da pravoslavne silom prevede u uniju. 1741. godine pravoslavni se stavljaju izvan zakona, drţavna vlast uzima u svoje ruke unutrašnje poslove pravoslavne crkve, pravoslavni se iskljuĉuju iz sviju drţavnih sluţbi. Pedesetih godina XVIII veka ta verska gonjenja bila su došla do svoga vrhunca, i tada su vojniĉkom silom celi srpski krajevi nagonjeni u uniju. To je teško doba, kada, po reĉima mitropolita Stevana Stratimirovića, Srbima ništa drugo nije preostalo »nego da sa suzama oĉekuju blisku potpunu propast svoje vere«.

Prirodno je da se u takvim teškim prilikama Srbi nisu dobro osećali u svojoj novoj domovini. Mesto ţeljena skloništa naišli su na nova gonjenja i stradanja, i gorko osećanje zahvatilo je duše narodnih voĊa. Po prelasku u Austriju nekih petnaest godina su lutali, bedni »siraci i prišelci« u tuĊoj zemlji, — »kako Judeji«, veli jedno pismo iz toga doba — bez



stalnog staništa, ţiveći po zemunicama, desetkovani bolestima i glaĊu, ganjani od austrijskih vojnih vlasti, maĊarskih ţupanija i jezuitskih misionara, »ponizni i potureni od svakog«, kako veli vladika Isaija Đaković. I oni su gorko ţalili što su ostavili svoju staru domovinu. To osećanje našlo je jaka traga u jednom zapisu kaluĊera Mihaila Ravaniĉanina, pisanom u Sentandreji 1695. godine: »V velicem utjesneni i izgnani ot bezboţnih i bogomrskih Agaren, svojih domov i monasterej i vsakago dobra lišeni, a zde nikakova dobra ne priobrjeli. I prjebihom zdje ĉetiri leta, po zlu dobra ĉekajući i ne doţdahom, a ot sele jedinomu Bogu vjedomo.« Stari patrijarh Arsenije III, 1705, u pismu jednom ruskom boljaru, piše o stanju preseljenog srpskog naroda u Ugarskoj: »Beţeći dan i noć sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, bacan tamo-amo kao laĊa na puĉini velikoga okeana, oĉekujem kada će da grane sunce i pokaţe se dan, da uzmakne tamna noć i hladna beda naše nesreće.«2

Ta vremena »teška i usilna« nisu prestajala. Stanje srpskog naroda bilo je relativno snošljivo pred ratove i za vreme ratova. Austrija je u toku XVIII veka imala velikih ratova, sa Bavarcima, Prusima, Francuzima i Turcima, i u tim ratovima su graniĉari, Srbi i Hrvati, saĉinjavali najveći i najbolji deo carske vojske. Ali, privilegije se nisu poštovale, obećanja se nisu drţala, i zalud su srpski crkveno-narodni sabori ţalili se zbog nepravde i gonjenja. 1723. slobodni seljaci srpski u uţoj Ugarskoj postali su spahijski kmetovi. 1735, zbog verskih gonjenja i zbog spahijskih ugnjetavanja, pobunio se jedan deo Srba u Banatu pod peĉkanskim kapetanom Perom Segedincem.3 1741, nova robljenja srpskih seljaka i otimanja zemalja iz njihovih ruku, zabrana srpskim varošanima da rade zemlju i trgovinu i da kupuju imanja, tako da se priliĉan broj Srba ponovo vratio u Tursku. Pedesetih godina, ugnjetavanja i gonjenja su takva da se narod diţe na bunu u Lici i u drugim krajevima Hrvatske. 1751. i 1752. veliki broj Srba, sa svojim sveštenicima i oficirima, otišao je u juţnu Rusiju na obale Dnjepra, i tamo osnovao cele kolonije, »Novu Serbiju« i »Slavenoserbiju«. Pokret za iseljavanje iz Austrije u Rusiju uzeo je toliko maha da su drţavne vlasti objavile da će izgubiti ţivot svaki ko mami narod na seobu.

Srbi su inaĉe politiĉki ostajali u nesreĊenom poloţaju. 1745. osnovana je u Beĉu »Ilirska dvorska komisija«, koja je vodila srpske stvari sve do 1778. godine, ali bez velikoga delokruga i uticaja. Tek dolaskom na presto prosvećenoga Josifa II stanje srpskoga naroda unekoliko se promenilo nabolje. Car je bio verski tolerantan i pravdoljubiv, naroĉito bilo mu je potrebno da u borbi sa MaĊarima ima uza se nemaĊarske narodnosti u Ugarskoj, i zato je Srbima uĉinio priliĉno ustupaka. Kao i ostali nekatolici u Austriji, i Srbi su dobili slobodu veroispovesti, pravo da mogu slobodno zidati svoje crkve, da ne moraju praznovati katoliĉke praznike, da se zvaniĉno ne zovu »šizmatici« no »greko-nesojedinjeni« (graecі non-unіtі). Popuštanje prema Srbima nastavilo se na kraju XVIII veka, kada je Austrija imala da vojuje sa Francuskom, i kada su graniĉari bili potrebniji no ikada. Na znamenitom Temišvarskom saboru Srbi traţe, radi saĉuvanja svoje narodne osobenosti, zasebnu teritoriju, srpsku Vojvodinu. Ugarski sabor od 1791. ukida sve izuzetne zakone protiv Srba, i daje im graĊanska prava. U većim mestima Srbi ulaze u opštinske odbore, i u javan ţivot. Pored ranije osnovanih srpskih škola osnivaju i srednje i struĉne škole: 1791. gimnaziju u Karlovcima, 1794. bogosloviju u Karlovcima.

Posle stogodišnjih iskušenja i borbi, Srbi u Austriji na kraju XVIII veka su zadobili versku ravnopravnost i graĊanska prava, i posle nekoliko buna i iseljavanja došli su do snošljivijega ţivota. Iz vekovne borbe oni izlaze nešto brojno okrnjeni, nestajanjem u malim oazama u gornjoj Ugarskoj, unijaćenjem u Ţumberku i iseljavanjem u Rusiju, ali inaĉe u



celini verski oĉuvani, nacionalno krepki, prilagoĊeni uslovima novoga ţivota, sa organizovanom prosvetom i sa prvim poĉecima narodne kulture i knjiţevnosti.



2) KULTURNE PRILIKE

Kulturno stanje srpskoga naroda pod Turskom u XVII veku bilo je nisko,

izvesno gore no ranijih vekova. Ali prilikom seobe od 1690. izvršilo se meĊu Srbima izvesno odabiranje: imućnije, graĊansko i otpornije stanovništvo, varošani, popovi, kaluĊeri, trgovci i zanatlije, narodni prvaci, napustili su staru domovinu, u kojoj su ostali seljaci i pastiri, stanovnici brdskih i zabaĉenih krajeva.

Prešavši u Austriju, srpski doseljenici su doneli izvesnu, balkansku kulturu, malu srednjovekovnu pismenost, zanatlijske esnafe i trgovaĉke rufete, nešto pokretnog imanja. U novoj domovini su zatekli izvestan broj Srba koji su se ranije doselili i koji su već bili ušli u zapadnu kulturu. Ti stari i novi doseljenici stvorili su jednu nacionalnu celinu, koja se vrlo brzo prilagoĊavala novim uslovima ţivota i uspešno ulazila u zapadnu kulturu. Još u poĉetku XVIII veka ona ima svoju crkvenu organizaciju, svoje škole, svoje esnafe i rufete, svoje staleţe.

u svetovnjaĉkom redu prvo mesto zauzimaju graĊani, trgovci i zanatlije, rastureni po svima mestima uz Dunav, od »srebrobogatoga 3emuna« do »carstvujušĉega grada Vijene«. Ono malo srpskih plemića koji su dobili austrijsko plemstvo za zasluge na bojnom polju, lako i brzo su se odroĊavali, i samo po izuzetku nalazio se pokoji od njih da uĉestvuje u nacionalnom radu. U poĉetku vojne starešine su išle zajedno sa narodom u svima borbama za verska i graĊanska prava, ali ukoliko su se više militarizovali, postajali »carski ljudi«, oficiri u drţavnoj sluţbi, oni su se izdvajali iz narodne zajednice, postupno postajali nacionalno ravnodušni. Mesto njih na ĉelu naroda stoje i prvu reĉ vode graĊani, trgovci i zanatlije, koji su došli sa Balkana sa izvesnim znanjima, organizacijama i kapitalom, i koji su brzo pustili korena u neradnoj vojniĉkoj i plemićkoj Ugarskoj. Zanatlije, u svojim ĉvrsto organizovanim esnafima, pokazuju mnogo ekonomske snage, vrednoće i moralnosti. Srpski trgovci u Budimu, Sentandreji, Komoranu, Đuru, preuzimaju u svoje ruke znatan deo ugarske trgovine, naroĉito tranzitne. Oni asimiluju jednoverne Grke i Cincare, i stvaraju jedan jak graĊanski staleţ srpski, koji će više od sto godina biti glavni nosilac kulture meĊu Srbima i stajati na ĉelu sviju srpskih pokreta.

Svi ti stari »graţdani«, »kupci«, »poĉtenorodni gospodari« i »poĉtenorodni majstori«, radni, trezveni, sa malo zadovoljni, štedljivi, ekonomski organizovani, postaju jedna politiĉka sila. Srpski varošani u većim mestima ugarskim dobijaju svoju opštinsku



samoupravu, svoj odbor i sud (»tanaĉ«) i ţive svojim ţivotom, vrlo moralnim i nacionalnim. Oni stoje na ĉelu srpskih borbi i na srpskim crkveno-narodnim saborima oni su najradniji i najodluĉniji. Oni su plaćali kada je podmićivanjem trebalo umekšati srca »gospodstvujuštih«, i o svome trošku izdrţavali srpske agente u Beĉu. Oni su predstavnici modernijih i naprednijih shvatanja i reforama. Za svetovnu kulturu i modernu prosvetu oni vode borbe sa crkvenom jerarhijom, koja nije mogla da iziĊe iz srednjovekovnih tradicija i balkanskih kaluĊerskih zloupotreba; iz njinih redova će izići na kraju XVIII veka »nacionalisti«, pobornici naprednih i svetovnih reforama Josifa II. Oni diţu prve srpske škole i izvode prvu prosvetnu organizaciju srpsku; oni su izdavaĉi i pretplatnici srpskih knjiga, mecene srpskih pisaca, i sva moderna prosveta i svetovna knjiţevnost srpska koja se stvorila na kraju XVIII veka ne moţe se bez njih zamisliti.

Kulturno mnogo niţe stajala je masa narodna, poluseljaĉko, poluvojniĉko stanovništvo u Vojnoj granici, i spahijski kmetovi po maĊarskim ţupanijama. Dosta dugo oni su bedno ţiveli po zbegovima, i lutajući od mesta do mesta, i tek kada su videli da nema ništa od povratka u staru domovinu, oni su se stali stalno nastanjivati i poĉeli raditi zemlju. Oni se nalaze na niskom kulturnom stupnju, ogrezli su u neznanju i praznovericama. Vera je za njih samo forma, i oni u godini praznuju i ne rade sto šezdeset dana. Praznoverice i ludi i štetni obiĉaji caruju: vera u vampire, vukodlake, veštice; slave i svadbe se okreću u orgije koje traju po nekoliko dana; pojave dvoţenstva su dosta ĉeste, kao što su moralni odnosi vrlo rasklimatani. Osećanje svojine slabo je razvijeno, i kraĊe, otmice i hajdukovanja ne prestaju. Škole su retke i slabe, i nepismenost je opšta. I svi naši pisci na kraju XVIII veka konstatuju tu zapuštenost prostoga naroda, i naglašuju potrebu da se blagodeti prosvete prošire na široke i tamne slojeve seljaĉke mase.

Duhovni staleţi bili su od vrlo velikoga znaĉaja u kulturnom ţivotu srpskoga naroda, ali oni nisu bili na onoj visini na kojoj je bilo graĊanstvo. Srbi su prešli u Ugarsku pod vodstvom svoga patrijarha, koji im je bio kao neka vrsta i svetovnog poglavara, carske privilegije izdate su im više kao konfesiji no kao narodu, i u novoj otadţbini organizovali su se kao celina na verskom temelju, gotovo u vidu jedne teokratije. Verska gonjenja, kojima je narod bio izloţen sve do kraja XVIII veka, pojaĉavala su samo i inaĉe jako versko osećanje i vlast jerarhije, i Srbi su se sve više zbijali oko svoje crkve i crkvenih ljudi. U srpskoj crkvi bilo je rodoljubivih i moralnih prvosveštenika, koji su sa narodom delili svako dobro i zlo, ali bilo ih je, i to više, koji su se drţali starih balkanskih kaluĊerskih navika, smatrali svoj poloţaj kao izvor zarade, primali mito, grabili novac. Mitropoliti i vladike, ĉesto despoti prema mlaĊima, bez obzira su udarali razne namete na svoju pastvu. IzmeĊu njih i naroda dolazilo je stalno do sukoba, gotovo na svim crkveno-narodnim saborima. Narodni predstavnici i varoške opštine traţili su da se vlast mitropolita i vladika ograniĉi, da se prestane sa nametima i pljaĉkanjem vernih i da svetovnjaci dobiju udela u unutrašnjim poslovima pravoslavne crkve.

KaluĊera i sveštenika je bilo mnogo, ali ni oni nisu bili na visini svoga poloţaja, i davali su povoda narodnom nezadovoljstvu. KaluĊeri su bili ogrezli u neradu, gledali su da se što više liĉno obogate na raĉun manastirskih prihoda, i ţiveli su raspusnim ţivotom koji je sablaţnjavao vernike. Popovi, neobrazovani, slabo pismeni, katkada i nepismeni, kupovali su svoja mesta od vladika, i da bi isterali svoj trošak, otimali su od naroda. Kroz ceo XVIII vek iz graĊanstva i naroda diţu se ţalbe protiv zloupotreba crkvenih ljudi, istiĉe se potreba da se njihova vlast ograniĉi, njihovi prihodi odrede i njihovo obrazovanje podigne. Ĉesto je



dolazilo i do sukoba, i vladike su bacale anatemu na graĊane i na cela mesta, a graĊani su godinama prekidali svaku vezu sa crkvom. To je davalo povoda drţavnim vlastima da se mešaju u unutrašnje poslove srpske crkve, na štetu same pravoslavne vere.

Ali, pri svem tom, osećao se stalan i znatan kulturni napredak u svima pravcima narodnoga ţivota i u svima slojevima srpskoga naroda. Ako se plemstvo odroĊivalo, a vojniĉke starešine postajale nacionalno ravnodušne, ostali staleţi su napredovali i nacionalno i kulturno. GraĊanstvo se bogatilo, obrazovalo i civilizovalo, sveštenstvo se moralizovalo, u narodnoj masi poĉeo se osećati uticaj kulturnijega ţivota, sreĊenijih materijalnih prilika, školâ i narodnih prosvetitelja. Izvesno, srpski preseljenici u Ugarskoj izostajali su iza starih naroda koje su tamo zatekli, ali su ulazili u modernu kulturu i postali najkulturniji deo srpskoga naroda, nosilac kulture u ostale zapuštene krajeve srpske.



3) PROSVETNE USTANOVE

Moţe se pretpostaviti da je kod balkanskih Srba na kraju XVII veka, bar u

varošima, bilo izvesnih škola, otprilike onakvih kakve su bile kod Grka. Ali odmah po svome dolasku u kulturnu sredinu Srbi su uvideli potrebu škole i obrazovanja, i prvosveštenici i narodni sabori stalno su traţili škole i prosvetne ustanove. Iz poĉetka srpske škole bile su samo po većim mestima, i one su bile sasvim po tipu grĉkih škola na Balkanu, gde se rad ograniĉavao na prostu pismenost i cela škola imala obredni i verski karakter. Prvi uĉitelji tih škola su ili sveštenici bez parohija, ili isluţeni podoficiri, ili crkveni pevci, ĉije je sve znanje u ĉitanju ĉaslovca i psaltira i u pevanju crkvenih melodija. Oni su potpuno zavisni od sveštenika, bedno plaćeni, ĉesto »u naturi«, u ţitu, u odelu i obući, u vosku, a obiĉno su pored toga ili crkvenjaci ili zvonari. Nastava je primitivna: uĉi se ĉitati i pisati na tablicama od voska ili kruškovim dašĉicama, napamet se uĉi ĉaslovac i psaltir; da se nauĉi ĉitati i pisati treba po tri godine, i sve to lako i brzo se zaboravlja. Srpske škole su tako malo davale Ċacima da graĊani koji su spremali svoju decu za trgovinu i javan ţivot morali su slati decu u tuĊinske, naroĉito protestantske škole.

Srbi su se obraćali na Beĉ i na Rusiju da poprave svoje rĊave prosvetne prilike. Iz Beĉa se nerado gledalo na podizanje prosvete kod Srba, i ukoliko je i ĉinjeno pokušaja da se diţu škole po srpskim krajevima, to je bilo iz razloga katoliĉke propagande. Prva prosvetna pomoć Srbima došla je iz Rusije. Mitropoliti su iz Rusije stali nabavljati i crkvene i školske knjige i dovodili uĉitelje koji su stvarali struĉne škole i pripremali uĉiteljsko osoblje. U polovini XVIII veka prosvetni rad kod Srba se organizuje, ustanovljava se jedan narodni fond za izdrţavanje škola, i veća mesta srpska dobijaju svoje škole i uĉitelje. Od 1770. godine otpoĉeta je školska reorganizacija u celoj Austriji, i tada su i srpske škole iz osnova preureĊene. Škole prestaju biti iskljuĉivo verske, postaju više svetovne i padaju pod drţavni nadzor. Stare »meštre« zamenili su novi »magistri« koji su prošli kroz naroĉite pedagoške kurseve, bolje obezbeĊeni i nezavisniji od crkve; škole su dobile svetovniji karakter, u njima se pored ĉaslovca i psaltira poĉeo uĉiti raĉun, zemljopis, istorija, i drugi svetovni predmeti; ne donose se više bukvari i ĉaslovci iz Rusije, no se piše i izdaje ceo jedan niz školskih udţbenika za crkvene i svetovne predmete; ustanovljava se struĉan nadzor nad školama. Broj škola na kraju XVIII veka se povećao, ne samo po varošima no i po većim selima. U pogledu osnovne nastave Srbi su u XVIII veku uĉinili veliki napredak.



Nije se ostajalo samo na podizanju osnovne nastave. Još od poĉetka XVIII veka Srbi su traţili srednje i struĉne škole, za spremanje sveštenstva i uĉitelja, ali kod drţavnih vlasti nisu nikako nalazili odziva. Mitropoliti su na svoju ruku ĉinili nekoliko pokušaja: takve su bile škole Maksima Suvorova u Karlovcima i u Beogradu 1726. Do 1729, »Latinsko-slavenska škola« u Karlovcima 1732, škola Emanuila Kozaĉinskoga u istom mestu od 1733—1737, »Duhovna kolegija« u Novom Sadu 1740. do 1750(?).4 Ali sve su to bili samo pokušaji koji su se teško drţali. Duţe je trajala »Pokrovo-Bogorodiĉina škola«, osnovana u Karlovcima 1749, koja je postojala nekih dvadeset godina. U svim tim improviziranim školama uĉili su se poglavito crkveni predmeti, nešto malo latinski jezik5 i svetovni predmeti, i u njima su se poglavito spremali sveštenici. Ko je hteo da nešto više uĉi, morao je ići u tuĊe škole, katoliĉke i protestantske gimnazije, gde se predavalo na latinskom jeziku.

Ali potreba za višom nastavom i za struĉnim obrazovanjem sveštenika i uĉitelja sve više se osećala u srpskim redovima, i Srbi su navaljivali da im se najzad da dozvola za otvaranje pravih srednjih škola. Kada se na kraju XVIII veka, iz politiĉkih razloga, stalo popuštati prema Srbima, dobili su dozvolu za osnivanje svoje gimnazije i bogoslovije. 1791. osnovana je u Karlovcima gimnazija, prva srpska gimnazija, a 1794. i bogoslovija, prva srpska bogoslovija. To je bio veliki uspeh i znaĉajna kulturna tekovina. Najzad se došlo do škola gde su se mogli sveštenici i uĉitelji obrazovati, i srpska deca mogla su na svom jeziku i u svojoj školi spremati se za više studije.6 Broj obrazovanih ljudi otada stalno raste, i tako se stvara povoljno zemljište za razvoj narodne kulture i narodne knjiţevnosti.



4) ŠTAMPARIJE I LISTOVI

Štamparska veština došla je Srbima vrlo rano, još krajem hu veka, i to iz

Italije, iz Mletaka. Srpske štamparije su u XV, huj i XVII veku postojale u zapadnim krajevima: u Mlecima, Skadru, u manastiru Mileševu, Goraţdu, kod Mrkšine crkve u sadašnjem uţiĉkom okrugu; samo jedna, i to vrlo kratko vreme, radila je u Beogradu. Docnije, od kraja XVI veka pa do polovine XVIII veka, srpske pravoslavne crkvene knjige štampane su u slovenskim štamparijama u Vlaškoj. Kada su Srbi prešli u Ugarsku, jedino u Rimniku, u Vlaškoj, mogle su se štampati srpske knjige.

Srpski preseljenici su uviĊali veliku potrebu svoje štamparije, naroĉito otkako je rimska propaganda poĉela štampati knjige ćirilicom radi širenja unije meĊu pravoslavnima. I mitropoliti i narodni sabori u svima svojim molbama i predstavkama carskoj vlasti traţili su pravo da u svojoj sredini diţu jednu ćirilovsku štampariju. Oni su stalno i uĉestano isticali kako im je štamparija potrebna »kao duša telu«, »radi veće slave boţje i spasenija duši«. Iz Beĉa su ih isto tako stalno odbijali, pod izgovorom da je jedna takva štamparija »nepotrebna i suvišna« pored jezuitske ćirilovske štamparije u Trnavi. 1751. godine mitropolit Pavle Nenadović je najzad izmolio pravo da u Oseku ili u Karlovcima digne srpsku štampariju, ali kada mu je postavljen uslov da se u toj štampariji moraju štampati i unijatske knjige, on se toga prava sam odrekao.

Za to vreme, u prvoj polovini XVIII veka, razne srpske knjige ili su štampane u Rimniku, ili su na bakru rezane, kao što je radio Hristifor Ţefarović sa svojim delima od 1741. do 1748. godine. U najvećem broju knjige su donošene iz Rusije, i ruski trgovci su sa tovarima knjiga dolazili na srpske vašare, ili, kada je unošenje knjiga iz Rusije zabranjeno, prosto su krijumĉarili. 1758. jedan Grk iz Janjine, Dimitrije Teodosi, poslovoĊ u jednoj grĉkoj štampariji u Mlecima, nabavio je slova i tipografa iz Moskve i osnovao u Mlecima »Novu tipografiju greko-pravoslavnu«, u kojoj će se od 1761.7 do 1810. štampati na 70 srpskih knjiga, crkvene i svetovne sadrţine, meĊu ostalim i pojedina dela Zaharije Orfelina, Jovana Rajića, Pavla Đulinca, Dositeja Obradovića i Pavla Solarića. Teodosi je naroĉito štampao crkvene knjige, ali stavjljajući na koricama da su štampane u Rusiji, jer pogonjeni pravoslavni Srbi nisu verovali knjigama iz drugih zemalja.

Neuspeh Pavla Nenadovića nije obeshrabrio Srbe, i oni su u svakoj prilici traţili štampariju u svojoj sredini. U Beĉu se najzad uvidelo da se mora popuštati tolikim



navaljivanjima i uvidelo da osnivanje jedne srpske štamparije u monarhiji znaĉi prekidanje duhovne veze izmeĊu pravoslavnih Srba i Rusije i spreĉavanje da znatne sume novaca izdavane za knjige ne odu na stranu. Zatim, nikakva školska reforma, koja se zapoĉinjala na širokoj osnovici, nije se mogla zamisliti bez jedne štamparije koja bi štampala udţbenike. Iz svih tih razloga beĉki univerzitetski knjiţar Josif Lorenc fon Kurcbek dobije nalog da se sa munkaĉkim unijatskim biskupom sporazume o podizanju jedne »ilirske« štamparije u Beĉu. 1769. bude doneta odluka da se u Beĉu, pod neposrednim nadzorom Ilirske dvorske deputacije, osnuje štamparija za štampanje srpskih, rumunskih i grĉkih knjiga, da se štamparska privilegija za dvadeset godina izda Kurcbeku i da se u isto vreme sasvim zabrani svaki uvoz knjiga iz Rusije. Kurcbek je dobio monopol za štampanje pravoslavnih knjiga, sve crkvene knjige morale su se štampati u toj štampariji, ali tek po pregledu i odobrenju karlovaĉkoga mitropolita.

Odmah pošto je dobio pravo, Kurcbek je otpoĉeo rad 1771. U njegovoj štampariji su štampani dosta mnogobrojni školski udţbenici kao i izvestan broj crkvenih knjiga. Isto tako štampano je u njoj priliĉno dela svetovne sadrţine, od Pavla Đulinca, Jovana Rajića, Zaharije Orfelina, Aleksija Vezilića i Jovana Muškatirovića. Zbog te štamparije Beĉ postaje duhovni centar srpski, »Vindobona šĉastljiva Musama«, kako je docnije pevao Lukijan Mušicki.

Srbi nisu bili zadovoljni Kurcbekovom štamparijom. Stari strah od unije bio je uvek veliki i sa krajnjim nepoverenjem primane su crkvene knjige štampane u »inovernom« Beĉu, u jednoj katoliĉkoj i tuĊinskoj štampariji, dok je strogo bilo zabranjeno da se takve knjige donose iz Rusije. To nepoverenje je naroĉito poraslo od 1785, kada je car Josif II doneo odluku da se ćirilica moţe upotrebljavavati samo u obrednim knjigama, a da se svi ostali udţbenici i knjige svetovne sadrţine moraju štampati latinicom. Zatim, Kurcbekov štamparski rad je bio nesolidan: hartija je bila slaba, slova rĊava, slog pogrešan, rad spor, cena knjiga velika. I sa srpske strane navaljivalo se neprestano da štamparija preĊe u srpske ruke, ili da se prenese u srpsku sredinu, gde bi knjige bile štampane bolje, taĉnije i jevtinije, ili bar da se digne zabrana uvoza crkvenih knjiga iz Rusije. Sve te molbe ostajale su bez ikakva odziva i 1783. Kurcbek je dobio produţenje svoje privilegije još za šest godina.

Knjiţevnik Emanuil Janković je bio nabavio štampariju, doneo je u Novi Sad 1790. godine, i uzalud traţio štamparsko pravo. Posle smrti Kurcbekove, njegova štamparija je prešla u srpske ruke. Poĉetkom 1792. godine Stefan Novaković, bivši sekretar mitropolije u Karlovcima i tada srpski pridvorni agent u Beĉu, kupio je Kurcbekovu štampariju za 25.000 forinata, zajedno sa svim materijalom i stovarištem knjiga. Aprila 1793. dobio je produţene privilegije još za petnaest godina sa tim da ne sme štampati ništa što bi kritikovalo stanje u zemlji ili davalo povoda ma kakvoj tuţbi. Novaković, pun dobre volje i namera, otpoĉne rad u priliĉno velikim razmerama. Prelaţenje Kurcbekove štamparije u srpske ruke pozdravljeno je kao jedan nacionalni uspeh i Novakovićeva »Slaveno-serbska, valahijska i vostoĉnih jazikov tipografija« naišla je na dobar odziv. Tu su se štampale Slavenno-serbskія vъgomosti (1792. do 1794), Sobranіe raznыhъ nravouĉitelnыhъ veщeй Dositej Obradovića (1793), velika istorija Jovana Rajića (1794. do 1795), kao i druge manje vaţne srpske knjige.

Iako je radio mnogo bole i savesnije no Kurcbek, iako je Srbima bio i verski i nacionalno pouzdan, Stefan Novaković u materijalnom pogledu nije imao uspeha, i njegovo preduzeće ubrzo je došlo u krizu. Pokušaji da se sastavi jedno srpsko akcionarsko društvo i da ono kupi štampariju, ostali su bez uspeha. 1796. štamparija bude prodata maĊarskoj



univerzitetskoj štampariji i preneta u Budim, gde će se otada pa sve do tridesetih godina XIX veka štampati najveći broj srpskih knjiga.

Pored Rimnika, Mletaka, Beĉa i Pešte, srpske knjige su manjim delom štampane još u Rusiji i u Nemaĉkoj. U Moskvi je 1754. vladika Vasilije Petrović štampao svoju Istorію o Ĉernoй Gorы, a u Lajpcigu, u štampariji Johana Gotloba Brajtkopfa, od 1783. štampale su se srpske knjige, meĊu ostalima i najvaţnija dela Dositeja Obradovića Ţivotъ i priklюĉenія (1783) i Basne (1788). TakoĊe u Lajpcigu, u štampariji Tajbela, štampao je Emanuilo Janković svoje knjige: Tergovci (1787) i Blagodarnый sыnъ (1789).

Sa srpskim štamparijama u XVIII veku u tesnoj vezi je i pokretanje prvih srpskih listova. 1791. grĉki štampar i patriot u Beĉu Markides Puljo, u društvu sa nekoliko srpskih trgovaca u Beĉu, krenuo je prvi srpski list Serbskïя povsednevnыя novinы, koji se docnije kraće zvao Serbskія novinы. List, koji je izlazio dva puta nedeljno, imao je sasvim informativan karakter; to je u stvari bio politiĉki bilten, u kome se malo govorilo o specijalno srpskim stvarima. List je inaĉe bio pisan ruskoslovenskim jezikom i štampan crkvenim slovima. Kako nisu našle odziva, Serbskія novinы prestale su izlaziti u toku 1792. godine. Ali time nije propala i ideja o jednom srpskom listu. Stefan Novaković, kupivši Kurcbekovu štampariju, poĉeo je od februara 1792. izdavati Slavenno-serbskія vъdomosti, »posvjašĉene rodu i svjašĉenstvu«. One su bile ureĊivane po ugledu na beĉke informativne politiĉke listove, i najviše govorile o spoljnjoj politici i donosile izveštaje sa bojnoga polja. List je bio pisan boljim, narodnijim jezikom no Serbskія novinы, štampan je bio graĊanskom azbukom i više se osvrtao na srpske stvari. Pretplatnika je imao malo, do 190, i to mahom po ugarskim varošima gde je bilo srpskoga sveta, i list je bio u stalnim novĉanim neprilikama. Sve molbe i ţrtve Novakovićeve nisu imale uspeha, i Slavenno-serbskія vъdomosti prestale su izlaziti 1794. godine. I tek 1813. javlja se nov srpski list.



SRPSKOSLOVENSKI PISCI

Poslednji izdanci stare srpske knjiţevnosti dopiru do samoga kraja XVIII

veka. U drugoj polovini toga veka pišu se nekoliko karakteristiĉnih rodoslova srpskih, vrdniĉki iz 1764, pećki iz istoga doba, tronoški iz 1791, u kojima je narodna knjţevnost našla materijala za svoja razvijanja. Jezik stare srpske knjiţevnosti ţiveo je još u poĉetku XVIII veka, i u Ugarskoj se javljaju nekoliko pisaca koji su pokušavali prilagoĊavanje stare, kaluĊerske srpske pismenosti novom dobu.

Na kraju XVII veka prešao je u Ugarsku, sa ostalim narodom, priliĉan broj kaluĊera, meĊu kojima je bilo i prepisaĉa crkvenih knjiga. Oko 1700. pominje se i ceo jedan niz kaluĊera prepisaĉa crkvenih knjiga, koji svi nose naziv Raĉani: Kiprijan Raĉanin, Jerotej Raĉanin, Hristifor Raĉanin, Simeon Raĉanin, Ćirjak Raĉanin, Teodor Raĉanin, Gavrilo Stefanović Venclović Raĉanin. Oni su se tako nazivali po manastiru Raĉi u Srbiji, kraj Drine, koji je bio jedan od retkih zaostalih rasadnika srpske pismenosti, i u kome su se kaluĊeri naroĉito bavili pripisivanjem crkvenih knjiga. Jedan deo Raĉana prešao je u Ugarsku, i u novoj domovini oni su produţili svoj stari prepisaĉki posao. Iz reda tih Raĉana, koji su tako nastavljali staru srpsku pismenost, javilo se nekoliko pisaca koji ĉine prelaz ka novoj pismenosti.



KIPRIJAN RAĈANIN

Jedan od najglavnijih Raĉana bio je jeromonah Kiprijan Raĉanin. U svojoj

kaluĊerskoj skromnosti on o sebi malo govori. Kada pominje sebe naziva se: »mnogogrešni«, »nepotrebni«, »ludi«, »skudoumni«, krije svoje poreklo i mesto roĊenja, i piše: »oteĉestvo mi zemlja, mati ţe grob«. Kada je pisao svoja dela bio je »v starosti glubocej«.

Prešavši u Ugarsku on je doneo veliki broj rukopisa i starih štampanih knjiga, srbulja. Prvo se zadrţao u Sremu, potom je sa patrijarhom Arsenijem III otišao u Sentandreju, gde je bio »obšĉi duhovnik«. Tu je prikupio oko sebe nekoliko dobro pismenih kaluĊera i otpoĉeo »v velicej buri i meteţu« prepisivati knjige za oskudne srpske crkve, u isti mah pouĉavajući mlaĊe kaluĊere u pismenosti. Od njega je saĉuvan veliki broj prepisa najrazliĉnijih crkvenih knjiga.

Ali je najznaĉajniji njegov posao: Bukvarъ ili nauka detem i юnom, pisan 1717. godine po ugledu na starije ruske bukvare iz XVII veka. U bukvaru se nalazi raznovrsno crkveno štivo, pouĉne izreke i prvi pokušaj srpske metrike. Tu su data osnovna pravila stihotvorstva i izvestan broj pouĉnih stihova u vrlo nepravilnom dvanaestercu. Stihovi su bez vrednosti, ali karakteristiĉni kao jedan od najranijih pokušaja umetniĉke versifikacije kod pravoslavnih Srba. Bukvar nije bio štampan, no se sluţilo njime u prepisima. Štampao ga je Stojan Novaković tek 1872. godine.

Iako je Kiprijan Raĉanin ĉitao i podraţavao ruske knjige, ipak se drţao starog srpskog crkvenog jezika, u kojem se jasno oseća uticaj narodnog jezika. Pravopis mu je fonetiĉki, udešavan prema osobinama srpskoga jezika.



JEROTEJ RAĈANIN

Kao i o Kiprijanu Raĉaninu tako isto malo zna se o njegovom sabratu

Jeroteju Raĉaninu. Sva je prilika da je prešao u Ugarsku prilikom Velike seobe. 1698. bio je u Feldvarcu u Baĉkoj. 1704, preko Srbije i Makedonije, išao je u Jerusalim. Još 1721. ţiveo je u fruškogorskom manastiru Velikoj Remeti.

I od njega se saĉuvalo nekoliko prepisa crkvenih knjiga, ali glavni njegov posao je njegov putopis u Svetu zemlju, prvi putopis u novoj srpskoj knjiţevnosti. To je Putašasvіe kъ gradu Ierusalimu Iepoteя іeromonaha raĉaninskago vъ lъto otъ bыtia 7212, a otъ roţdь. Hristova 1704. mъseca Iюliя 7 Taj rukopis našao je 1840. godine u Karlovcima ruski slavist O. M. BoĊanski. Prvo je štampan 1841. u Serbskoй pĉeli, potom ga je objavio BoĊanski 1861. u Ĉtenія pri imperatorsk. obšestvъ istorіi i drevnosteй rossiйskihъ (knj. 4), i najzad Stojan Novaković u Glasniku Srpskog uĉenog društva, 1871, knj. 31.

Jerotej u krupnim i brzim potezima opisuje svoj poboţni put preko Srbije, Makedonije i morem do Jerusalima, i povratak preko Bugarske i Srbije. on je prost ĉovek, praznoveran kaluĊer, slab pisac. Inaĉe piše dosta dobrim narodnim jezikom. Celo delo je bez knjiţevne vrednosti, i ima znaĉaja utoliko što je to prvi putopis srpske knjiţevnosti i jedino zabavno delo srpskoslovenske škole.



GAVRILO STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ

Gavrilo Venclović, »sirjeĉ Stefanov sin«, »mnogogrešni i hudši v

Hristijaneh ubogi svjašteni inok Gavril«, kako se sam nazivao, bio je najbolji i najplodniji uĉenik Kiprijana Raĉanina i najkarakteristiĉniji predstavnik srpskoslovenske škole.

I on sebe naziva »hudim«, »skudoumnim« i »nedostojnim«, i izbegava svaku priliku da govori o sebi. O njegovom poreklu, zbog njegovog tuĊinskog prezimena, mogu se ĉiniti samo pretpostavke.8 Zna se da je bio jeromonah, da je jedno vreme ţiveo u Sentandreji i bio u školi Kiprijana Raĉanina; da je oko 1736. bio kapelan u Đuru i da je 1739, u doba verskih gonjenja, došao kao »slavni propovednik« meĊu srpske šajkaše u Komoranu.9 Još 1735. u jednom zapisu veli o sebi da je »v starosti« Od 1747. gubi mu se trag.

On je bio pre svega vešt i vredan prepisaĉ crkvenih knjiga i od njega je ostao veliki broj prepisa. Sem toga bio je dobar crtaĉ i ilustrovao je svoje prepise, i misli se da je radio i neke ikonostase. Bio je moţda najobrazovaniji srpski kaluĊer svoga vremena, znao je ruski i poljski, i prevodio je sa tih jezika. Njegov rad pada u doba od 1716. do 1747, i od njega je saĉuvano trinaest manjih i većih rukopisa, prepisa raznih crkvenih zbornika i »dušespasitelnih« knjiga i prevoda iz ruskog i poljskog. On je upoznat sa suvremenom ruskom teologijom, i naroĉito ceni i prevodi Lazara Baranoviĉa, ĉernigovskog arhiepiskopa iz XVII veka i plodnog ruskog bogoslovskog pisca i polemiĉara protiv katolika. Venclović je preveo njegovo veliko delo Meĉъ duhovnый (1666) i nekoliko njegovih crkveNih beseda.10 MeĊu ostalim stvarima preveo je sa poljskog i jedno delo svetovnog sadrţaja: Istorіa Barona Cesara, gardinala rimskago.11

Venclović jasno pokazuje kako je ruska teološka knjiţevnost poĉela da utiĉe na Srbe, ali on je naroĉito znaĉajan zbog jezika kojim je svoja dela pisao. Upravo, on ima dva jezika kojima piše. Kada piše knjige za crkvenu upotrebu, naroĉito kada prevodi sa ruskoga knjige crkvene uĉenosti, on piše srpskoslovenskim jezikom. Ali kada piše za narod, naroĉito kada sastavlja besede, on se sluţi ĉistim i lepim narodnim jezikom. Kada se bogu moli, veli on na jednom mestu, valja pisati »po knjiţnomu«; kada se obraća narodu, onda »po prostomu«. Kada dolazi u dodir sa prostim narodom, sa svojim »kmetovima i kmetovskim sinovima«, sa komoranskim šajkašima, on ne govori »knjiški skriveno«, no »prostim dijalektom«, »na serbski jezik radi razumenija prostim ĉlovekom«, »na prosto urazumitljnoje znanije srbskoje za seljane i proste ljude«. I znaĉajno je da je on tim jezikom pisao naroĉito posle 1740, kada



je kod Srba stao preovlaĊivati ruskoslovenski jezik. Njegove besede odlikuju se ĉistim, jedrim, ţivopisnim narodnim jezikom, pravom narodnom sintaksom, obilnim narodnim reĉnikom, figurama iz narodnoga stila, pokazuju veliko poznavanje narodnoga ţivota i potreba, tako da imaju i izvesne besedniĉke vrednosti.

Kod Gavrila Stefanovića Venclovića moţe da se vidi nekoliko stvari: i poĉetak uticaja ruske teologije na srpske pisce, i podizanje obrazovanja naših starih kaluĊera, i jaĉina tradicije srpskoslovenske knjiţevnosti. To je u celoj srpskoj knjiţevnosti prvi pisac koji je za narod poĉeo pisati ĉistim srpskim jezikom. Kako njegova dela nisu bila štampana, to nisu mogla biti od neposrednog uticaja na dali razvitak srpske knjiţevnosti, ali ona dobro pokazuju »kako bi se prema starome srpskoslovenskom knjiţevnom jeziku (da nije bilo prekida) srpski narodni knjiţevni jezik razvijao« (Stojan Novaković).



ĐORĐE BRANKOVIĆ

Jedini svetovnjak meĊu piscima srpskoslovenske škole bio je ĐorĊe Branković.

ŢIVOT. — Porodica Brankovića bila je iz Hercegovine, preselila se u Ugarsku pre Velike seobe, tu dobila ugarsko plemstvo i iz svoje sredine dala nekoliko crkvenih velikodostojnika.

ĐorĊe Branković rodio se 1645. godine u aradskoj ţupaniji. Vaspitao se kod brata Save, episkopa jenopoljskog, 1663. otišao je kao »Ċak« u diplomatsku sluţbu erdeljskog kneza Mihaila Apafija. Njegovim poslom išao je u Jedrene, i u Turskoj ostao tri godine, uvek u diplomatskoj sluţbi erdeljskog kneza. 1668. išao je sa bratom Savom u Rusiju. Po povratku opet je stupio na staru duţnost, 1675. postao je erdeljski kapućehaja (poslanik) u Carigradu. Pošto mu je brat svrgnut sa episkopske stolice i baĉen u zatvor, on izgubi mesto, napusti Erdelj i 1680. ode u Vlašku, na dvor kneza Šerbana Kantakuzina u Bukureštu. Kada je Austrija zaratila sa Turskom, on uspe da uveri u Beĉu da je od stare srpske vladalaĉke kuće Brankovića i da bi kao takav mogao podići Srbe protiv Turaka. 1683. austrijski car Leopold I potvrdi mu diplome i grb, koje je Branković sam falsifikovao, dâ mu titulu ugarskoga barona i utvrdi u nasledstvu Hercegovine, Srema i Jenopolja. Tada se u njegovoj glavi rodio plan o vaspostavljanju srpske drţave, kojoj bi on bio vladar, a austrijski car zaštitnik.

Još za neko vreme on ostaje u diplomatskoj sluţbi kneza Kantakuzina, ali radi za svoju stvar na Balkanu. 1688. uspe da se njegov plan u Beĉu uzme ozbiljno i dobije titulu grafa rimske imperije. U isto doba dobije pismo pećkoga patrijarha Arsenija III, u kojem se priznaje za potomka starih vladara srpskih 1689. krene u Srbiju da diţe ustanak, sa velikim titulama: carskog poverenika, naslednog despota celokupnog Ilirika, velikog duke Gornje i Donje Mizije, kneza Sv. Rimske Imperije, vojvodine sv. Save, Crne Gore. naslednog gospodara Hercegovine, Srema i Jenopolja, i tako dalje. U Oršavi digne ustanak i kada je hteo da preĊe u Srbiju, 1689, »radi careve koristi«, uhapsi ga u Kladovu generalisim austrijske vojske princ Ludvik Badenski. Zbog svojih veza sa Vlaškom i Rusijom, zbog manifesta o stvaranju jedne velike ilirske drţave, on se uĉinio sumnjiv onima koji su ga ranije podrţavali.

Od toga doba on nije više pušten na slobodu. Neko vreme bio je u zatvoru u Erdelju, potom bude poslat u Beĉ, gde je ostao do 1703. On stalno piše molbe i ţalbe, traţi svoja prava, stupa u vezu sa predstavnicima srpskoga naroda, kojima pomaţe u nacionalnim



traţbinama i koji u njemu poĉinju gledati svetovnog gospodara srpskog naroda, predstavnika ideje o srpskoj autonomiji, Srbi mole za njegovu slobodu i Leopolda I i Petra Velikog, ali on ostaje vazda u zatoĉenju, i najzad, 1703, kada je buknuo maĊarski ustanak i nastalo vrenje u celoj zemlji, bude poslat u Heb, u Ĉeškoj. U oskudici, opterećen dugovima, pod strogim policijskim nadzorom, on se otima, piše na sve strane ţalbe i molbe, pokušava da se izbavi i da doĊe do svojih prava. Sve mu je bilo uzalud, i on iz Heba nije ţiv izišao. Umro je 19. decembra 1711. godine.

O ĐorĊu Brankoviću se stvorila cela jedna poetiĉka legenda kod ugarskih Srba. On je postao tragiĉni zatoĉnik narodne misli i muĉenik za srpsku narodnu stvar, ĉovek koji je svojim ţivotom oliĉavao zlu sudbinu srpskih doseljenika u Ugarskoj. »Hebski suţanj«, »Poslednji despot« postao je narodni heroj i muĉenik, simboliĉna liĉnost, koju su istoriĉari, pesnici i besednici za gotovo dva veka stalno pominjali. Tek istraţivanja nauĉne istorije dokazala su da on nije bio potomak Brankovića, da je bio »samozvanac«, neka vrsta Dimitrija Laţnog, cara Jovana i Šćepana Malog, i da su njegove povelje ĉist falsifikat. Najnovija istorijska istraţivanja unekoliko su ga opravdala, i svi su izgledi da je on poĉeo kao jedan ambiciozan pustolov, ali da se u Beĉu, došavši u dodir sa predstavnicima srpskoga naroda, ozbiljno zagrejao za srpsku narodnu stvar i iskreno sa narodnim prvacima radio da Srbi dobiju svoju politiĉku autonomiju u Ugarskoj.

ISTORIĈAR. — Branković nije samo zanimljiv kao ĉovek i politiĉki radnik; on se bavio i knjigom i bio prvi radnik na modernoj istoriji srpskoj, ĉovek koji je dugo i jako uticao na razvoj srpske istoriografije.

Za svoje doba Branković je bio uĉen ĉovek, i znao je, pored srpskog, latinski, maĊarski, rumunski, grĉki i turski. u Bukureštu, pored kneţeva brata Konstantina Kantakuzina, jednog od prvih rumunskih istoriĉara, on se upoznao sa mnogim istorijskim delima. Još tada u Bukureštu on je naumio da sam piše srpsku istoriju, i napisao na rumunskom jeziku jednu kratku kroniku, koja je tek 1893. štampana u rumunskom struĉnom ĉasopisu Revіѕta critică-literară. I posle toga on je ĉitao stare letopise, kronike i istorije i stalno pribirao materijal. Kada je dopao zatvora u Beĉu, on je uzeo da piše istoriju srpsku, više da dokaţe svoje pravo no da iznese prošlost srpskog naroda.

Zapoĉeta u Beĉu a dovršena u Hebu, njegova istorija je veliko delo u pet knjiga i na preko 2000 strana. On priĉa dogaĊaje od stvaranja sveta do 1705. godine, da istorijski podupre svoje molbe i ţalbe koje je na sve strane slao. Drugi deo knjige je odbrana njegovih prava i njegove politike, jedan memoar radi liĉne odbrane. Njegova kronika ĉini prelaz izmeĊu srednjovekovnih kronika i modernih istorija. Branković piše po uzoru srednjovekovnih kroniĉara, poĉinjući od stvaranja sveta, unosi i crkvenu istoriju, daje mnogo mesta »prstu boţjem«, grupiše sav istorijski ţivot oko vladalaca, ne analizuje materijal no ga prosto prenosi iz drugih knjiga, radi bez kritike, bez odabiranja i bez rasuĊivanja. Što mu izgleda nezgodno, on naprosto izostavlja; kada mu se ukaţe potreba, on izmišlja. Ali u njegovoj istoriji ima i izvesnih modernijih istorijskih shvatanja: on se dokumentuje, sluţi se stranim istorijama, maĊarskim, poljskim, talijanskim, grĉkim, kao i starim rodoslovima i biografijama srpskim i domaćim dokumentima; daje širu osnovicu, izlaţući uporedno sa istorijom Srba istoriju okolnih Rumuna, MaĊara i ostalih naroda jugoistoĉne Evrope.



Branković je slab pisac. RoĊen na periferiji srpskoga naroda, odrastao meĊu tuĊincima, meĊu kojima je proveo najveći deo svoga ţivota, on nije dobro vladao srpskim jezikom i vrlo slabo je srpski pisao. Trudeći se da bude na visini svoga predmeta i da izgleda sveĉano uĉen, on je pisao razvuĉeno, zamršeno, mutno, ĉesto sasvim nerazumljivo. Njegova istorija ostala je i do danas u rukopisu, koji se ĉuva u Mitropolijskoj biblioteci,12 ali je ipak bila vrlo poznata i upotrebljavana u srpskom narodu i u srpskoj nauci. U XVIII veku bilo je nekoliko prepisa; docniji istoriĉari srpski, Pavle Đulinac, Jovan Rajić, obilno su se njome sluţili, naroĉito Rajić, koji je po ĉitave strane iz nje ispisivao. Za više od sto godina ona je bila glavni izvor srpske istoriografije.



I RACIONALIZAM



RUSKOSLOVENSKI PISCI



1) RUSKI UTICAJI KOD SRBA U XVIII VEKU

Prvi stupanj pri prelazu iz srednjovekovne pismenosti u modernu

knjiţevnost predstavljaju srpskoslovenski pisci, koji zauzimaju period od 1700. do 1740. Oni su, sem ĐorĊa Brankoviha, kaluĊeri, sluţe se jezikom starije srpske pismenosti, njihov posao je više prepisaĉki i gotovo iskljuĉivo crkven. Ali na njih poĉinju već uticati ruski pisci, ruska teologija, kod njih ima zaĉetaka i svetovne knjiţevnosti, i kod njih se već javlja misao o upotrebi narodnoga jezika.

Drugi stupanj u modernizovanju srpske knjiţevnosti predstavljaju pisci koji svojim radom ispunjuju doba od 1740. do 1780, ali ĉiji uticaj se prostire daleko i na XIX vek. Ti pisci su potpuno pod ruskim uticajem, oni napuštaju raniji srpskoslovenski jezik i usvajaju ruskoslovenski jezik, neki od njih i sasvim ruski. Nove ideje evropskoga racionalizma, koje su primili od ruskih pisaca, kod njih se sasvim jasno osećaju.

Ruski prosvetni i knjiţevni uticaj na Srbe poĉinje još pre XVIII veka. Iako su prostorom bili toliko razdvojeni, Srbi i Rusi bili su u verskoj zajednici. Jugoslovenska pismenost od XII do XVI veka bila je od izvesnoga uticaja na rusku pismenost toga vremena. Od XVI veka, kada je sasvim nestala srpska drţava i otkako se Rusija stala dizati, ruski uticaj poĉinje se osećati kod Srba. Pravoslavni Srbi poĉinju upirati oĉi na »jednovernu« i »jednojeziĉnu« Rusiju, srpski kaluĊeri odlaze tamo da snabdevaju i osiguravaju srpske crkve i manastire. Ruski vladari daju novĉanu pomoć, crkvene utvari, naroĉito crkvene knjige, i one poĉinju zamenjivati sve reĊe i reĊe srbulje koje se nisu više štampale. Velike pobede i sjajna vladavina Petra Velikog, — »cara moskovskog«, koga narodna pesma poĉinje veliĉati, »samodrţca vsem pravoslavnim«, »cara našega«, kako vele srpski zapisi iz toga doba — našle su velika odjeka meĊu Srbima i probudile im velike nade. Srpski preseljenici u Ugarskoj, politiĉki i verski gonjeni, svu pomoć oĉekuju od Rusije.

Srpske crkvene starešine potajno odrţavaju bliske veze sa Rusijom. Arsenije III, Mojsej Petrović, Vićentije Jovanović u otporu protiv unije traţe pomoć od pravoslavne Rusije i iz nje nabavljaju opreme i knjige za crkve. Mojsej Petrović je naroĉito video da je jedini naĉin da se pravoslavlje kod Srba odrţi oslonac na Rusiju i pomoć od Rusije. Posle nekoliko njegovih molbi, Petar Veliki reši 1722. godine da se Srbima pošlju dva ruska uĉitelja sa velikim brojem crkvenih stvari i knjiga. 1724. Sinod pošlje meĊu Srbe svoga prevodioca Maksima Suvorova,



koji se bio uĉio u Moskvi i Pragu, da organizuje školski rad kod Srba. Suvorov ponese sa sobom dosta knjiga, meĊu ostalim 70 gramatika Meletija Smotrickoga i 400 bukvarova Teofana Prokopoviĉa. 1726. došao je u Karlovce, i u dosta teškim uslovima otvorio školu. Njegova »slavjanska škola«, koja je imala da sprema sveštenike i uĉitelje, bila je prva struĉna škola meĊu pravoslavnim Srbima i zadovoljavala je jednu veliku narodnu potrebu. Ali škola nije cvetala, selila se iz Karlovaca u Beograd i iz Beograda u Karlovce, imala nestalan broj Ċaka i nije pokazivala velikog uspeha. Srpska crkva je bila rastrzana unutrašnjim borbama; navale katolicizma bile su sve veće; mitropolit, osumnjiĉen u Beĉu kao ruski ĉovek, nije smeo da se mnogo zalaţe za rusku školu i ruskog uĉitelja; neobrazovani i nazadni kaluĊeri su popreko gledali stranca »Moskova« i svetovnjaka koji je mlade uĉio onome što oni nisu znali i što je u njihovim oĉima bilo izlišno; ruski Sinod je Suvorova gotovo sasvim napustio, a izgleda da je i sam Suvorov bio nezgodan ĉovek za teţak posao koji mu je bio poveren. Kroz školu je ipak prošao priliĉan broj mladih Ċakona, pa i odraslih sveštenika, koji su nauĉili slovenski i nešto latinski, i koji su svojim znanjem odskoĉili i u crkvi i u školi. Posle smrti mitropolita Mojseja, 1730, Suvorov bude od sviju napušten, i škola tavori do 1731. Suvorov je najzad napušta, i taj prvi pokušaj ruske škole meĊu Srbima propada, ali ostavivši ipak vidnih tragova.

Novi mitropolit Vićentije Jovanović produţio je prosvetnu politiku svoga prethodnika i traţio nove uĉitelje iz Rusije. 1733. došlo je iz Rusije nekoliko ruskih uĉitelja, studenata kijevske Duhovne akademije, i jedan monah Kijevopeĉerske lavre: Emanuilo Kozaĉinski, Petar Padunovski, Trofim Klimovski, Georgije Šumljak, Ivan Mjenacki i monah Sinesije Zalucki. Odmah posle njih došla su još tri ruska uĉitelja: Timotej Levandovski, Jovan Lastovicki i Petar Mihajlovski i dva protestantska uĉitelja za svetovne predmete. Sa tim priliĉnim brojem relativno spremnih nastavnika mitropolit Vićentije Jovanović otpoĉeo je nov prosvetni rad.

Od tih ruskih uĉitelja nekoliko idu za uĉitelje u veća mesta srpska, a Kozaĉinski sa ostalima osnuje u Karlovcima »Latinsku školu«, neku vrstu bogoslovsko-uĉiteljskog uĉilišta. Škola, sa Kozaĉinskim kao »prefektom« na ĉelu, otpoĉela je rad odmah, još 1733, sa 14 uĉenika, meĊu kojima je bilo i odraslih ljudi. Novi razredi osnivani su svake godine, i bilo ih je šest, koji su se zvali: analogija, infimi, gramatika, sintaksa, piйtika, retorika. O uspehu te škole pisao je docnije Jovan Rajić, koji se u njoj uĉio: »Sa divnim uspehom poĉeše predavati izredno nastavljenje latinske gramatike. I za nekoliko godina toliko su uspeli da je latinska nauka privedena bila i do same retorike... I tako staranjem i najteţim trudom bi mladeţ dovedena i do dveri filozofije.«

Ali ni ova škola nije bila duga veka. Razdor u srpskoj jerarhiji koĉio je svaki veći rad u prosveti; kaluĊeri su na sve moguće naĉine radili protiv škole i ruskih uĉitelja. Posle smrti mitropolita Vićentija Jovanovića, škola, napuštena i bez sredstava, prestane, Ċaci se raziĊu, a velika većina ruskih uĉitelja vrati se u Rusiju. Jovan Rajić okrivljuje za to srpske kaluĊere: »Ovi zavistnici bili su pridvorni patrijarški duhovnoga ĉina, savršeni godinama ljudi, ali preke neznalice, jedva su umeli i ĉitati. Teško i nesnosno ĉinilo im se da deca znaju pravilno ĉitati i pisati i bolje od njih pojati; zato su voleli dobronadeţdnu mladeţ u prvo neznanje povratiti, negoli da oni malu toboţnu sramotu podnose.« i tako, završuje Rajić o Ċacima: »s plaĉem odlazaše kućama svojim, a dobro ustrojeni srpski Parnas rasu se, i krasno cvetajući vrt bi uništen«.



Ali prvi naraštaj ruskih vaspitanika i pobornika ruske prosvete meĊu Srbima bio je stvoren. I posle toga ruski prosvetni uticaj nije prestajao. Sa jednim od karlovaĉkih ruskih uĉitelja baĉki vladika Visarion Pavlović osnuje neku vrstu male bogoslovije. Docnije, u srpske krajeve, u pojedine veće opštine, ĉesto dolaze za uĉitelje Rusi, »Moskoviti« i »Moskovi«, kako su ih Srbi zvali. Ruski trgovci sa knjigama dolaze na vašare i snabdevaju srpske crkve i škole. Pored svih zabrana, ruske crkvene i školske knjige unose se u srpske krajeve. Srbi poĉinju ići u ruske bogoslovske škole, naroĉito u kijevsku Duhovnu akademiju, u kojoj je od 1721—1762. bilo dvadeset i osam Srba. Od doba Petra Velikoga Srbi iz sviju srpskih krajeva idu u ruske sluţbe, naroĉito vojnu i crkvenu, i nije malo Srba koji su zauzimali visoka mesta u ruskoj vojsci i u ruskoj crkvi. Broj Srba oficira u ruskoj sluţbi naroĉito se povećao posle srpske seobe u Rusiju 1751. godine. Srba ima u diplomatskoj sluţbi, kao konzul Pavle Đulinac; u prosvetnoj, kao glavni nadzornik osnovnih škola Todor Janković Mirijevski; u višoj nastavi, kao profesori harkovskog univerziteta Gligorije Trlajić i Atanasije Stojković.

Svi ti dosta mnogobrojni Srbi u Rusiji, vojno plemstvo i visoki ĉinovnici, imali su mnogo nacionalnog i pravoslavnog osećanja, odrţavali su stalne i bliske veze sa svojom domovinom i bili ţiva veza izmeĊu Rusa i Srba. Kroz ceo XVIII vek oseća se kod Srba uticaj ne samo ruske crkve no i ruske prosvete. Srbi teţe da se, radi svoje nacionalne i verske sigurnosti što više pribliţe Rusima, da se gotovo izjednaĉe sa njima, i glavna posledica toga je bila da se u srpskoj crkvi i knjiţevnosti napustio stariji srpskoslovenski jezik i da se usvojio ruskoslovenski crkveni jezik, pa ĉak poĉeo se primati i ĉisto ruski knjiţevni jezik.



2) RUSKOSLOVENSKI JEZIK KOD SRPSKIH PISACA

Pisci iz poĉetka XVIII veka produţavali su staru srpsku pismenost i pisali

crkvenim srpskoslovenskim jezikom; jedan od njih, Gavrilo Stefanović Venclović, poĉinje pisati ĉistim narodnim jezikom. Sve to ugušeno je pojavom ruskoslovenskog jezika u srpskoj crkvi, školi i knjiţevnosti.

Glavni uzroci za to bili su verske prirode. Došavši sa Balkana u katoliĉku Austriju, Srbi su imali da izdrţe velika verska gonjenja. Jedini naĉin koji im je ostajao da saĉuvaju svoju veru, na koju su mnogo polagali, bio je vezati se što jaĉe za pravoslavnu i slovensku Rusiju, koja se od poĉetka XVIII veka stala u politiĉkom i kulturnom pogledu naglo dizati. Zato su se srpski mitropoliti obraćali Rusiji, traţili od nje pomoć za crkve, uĉitelje i knjige. Srbi tada nemaju svoje štamparije, katoliĉka propaganda podmeće im knjige ćirilicom štampane ali u duhu uĉenja katoliĉke crkve, i oni traţe knjige samo iz Rusije, pouzdano pravoslavne. Ruske crkvene knjige sve više potiskuju stare crkvenosrpske rukopise i štampane srbulje, kojih je sve manje, i u srpskim crkvama poĉinje se sluţiti po knjigama štampanim u Rusiji. Ruski uĉitelji, Maksim Suvorov, Emanuilo Kozaĉinski i njegovi drugovi, spremaju celu jednu generaciju srpskih sveštenika i uĉitelja na ruskom jeziku i u ruskoslovenskoj pismenosti. Mitropoliti Mojsej Petrović i Vićentije Jovanović, u interesu pravoslavlja i radi crkvenog jedinstva sa Rusima, nareĊuju da se po crkvama sluţi »po ustavu i tipiku moskovskomu«, i da se u školama predaje po ruskoslovenskom bukvaru. To preovlaĊivanje ruskoslovenskog jezika ide brzo, za petnaest godina. Od 1725. do 1740. to je svršena stvar i ruskoslovenski jezik otada postaje jezik srpske crkve, škole i knjiţevnosti.

Srpskoslovenski jezik, ostavljen sam sebi, bez bukvara i gramatike, bez uĉitelja koji su ga mogli predavati, slabo se odrţavao, i to samo utoliko ukoliko je škola i pismenost sporo napredovala, kod starijih, neobrazovanih i slabo pismenih kaluĊera i sveštenika. U Srbiji se duţe odrţao. Vuk Karadţić pominje da je u poĉetku XIX veka još bilo sveštenika i kaluĊera koji su crkvene knjige ĉitali po srbuljski. Ĉak i kod onih koji su se sluţili crkvenoslovenskim jezikom ostajali su tragovi srbuljskog ĉitanja i narodnog izgovora.

Ali sa školskim i knjiţevnim napretkom ruskoslovenski jezik sve više je zavlaĊivao. On se smatrao kao stari slovenski jezik, zvaniĉan jezik pravoslavne crkve, i crkveni ljudi trudili su se da što bolje pišu njime. Isto tako on se sam sobom nametnuo i u knjiţevnosti. Srpski narodni jezik bio je nerazvijen, i prevodioci i pisci su bili prinuĊeni ili da pišu



ruskoslovenskim, ili da iz njega ĉine velike pozajmice. U toj rusifikaciji išlo se vrlo daleko. Priliĉan broj ruskih knjiga prosto je, sa malim izmenama, preštampavan za Srbe; nekoliko vaţnijih pisaca u drugoj polovini XVIII veka, Jovan Rajić i Gligorije Trlajić, pisali su gotovo ĉistim ruskim jezikom; 1793. godine Satіr Matije Reljkovića, pisan ĉistim narodnim jezikom, preveden je »na prosti serbski jezik«, to jest na ruskoslovenski. Takvih sluĉajeva prevoĊenja pojedinih dela iz dalmatinske i slavonske knjiţevnosti na ruskoslovenski jezik bilo je nekoliko u poĉetku XIX veka.

To je postao osveštan jezik crkve, i još u polovini XIX veka nameravao je patrijarh Josif Rajaĉić da krene crkveni list na ruskoslovenskom. Ne samo da se taj jezik sasvim odomaćio u crkvi i školi no zato što su celi naraštaji uĉili školu na njemu, zato što se na njemu propovedalo i knjige štampale, što se smatrao za otmen jezik, poĉelo se njime i govoriti. Crkveni i obrazovani ljudi, oni koji su se tada nazivali »uĉena klasa«, odlikovali su se što su »slavjanstvovali«, to jest što su se trudili da govore knjiţevnim ruskoslovenskim jezikom, ili bar mešavinom izmeĊu ruskoslovenskog i narodnog. U poĉetku XIX veka bilo je većih srpskih mesta u kojima su i graĊani, pa i same ţene, »slavjanstvovali«. Taj jezik pustio je duboka korena, i docnije, kada je preovladao narodni jezik, u današnjem srpskom knjiţevnom jeziku ostao je veliki broj ruskoslovenskih reĉi, naroĉito apstraktnih.



HRISTIFOR ŢEFAROVIĆ

Prvi pisac u srpskoj knjiţevnosti XVIII veka koji je izdao svoju knjigu bio je

Hristifor Ţefarović. Izgleda da je bio rodom iz juţne Makedonije, iz grĉke ili cincarske porodice,13 potpisivao se razno: Ţefarović, 3efarovih, Zefarov i Zefar. Bio je jeromonah i crtaĉ, »iliriko-rasijanski obšĉi zograf«, kako se sam potpisivao, i radio je i sa crkvenim knjigama i utvarima. 1741. bio je u Beĉu, 1745. do 1746. išao je na hadţiluk u Jerusalim, 1750. kao štamparski struĉnjak radio je u Beĉu da se nabavi srpska štamparija. Umro je 18. septembra 1753. u Moskvi, u Bogojavljenskom manastiru.

Iako neizvesnoga porekla, Ţefarović je radio kao Srbin, osećao se kao Srbin, i na jednom mestu piše: »oteĉestvo serbsko naše«. Bio je obrazovan kaluĊer, i od njega je ostalo nekoliko dela. Najglavniji mu je posao: Stematografïa, koja je, posvećena patrijarhu Arseniju IV Šakabenti, izišla u Beĉu 1741. Cela knjiga je rezana u bakru, i u njoj su slike Metodija, srpskih i bugarskih vladalaca i arhiepiskopa, a naroĉito grbovi ilirskih i slovenskih zemalja. Ispod samih grbova Ţefarović je u stihovima objasnio njihov smisao. Stihovi su u takozvanom »poljskom trinaestercu«, kojim će se najradije sluţiti naši pesnici XVIII veka. To je stih od trinaest slogova, sa cezurom posle sedmoga sloga, i sa strofama od dva stiha sa slikovima. Taj stih je došao u rusku knjiţevnost još u XVI veku iz poljske knjiţevnosti, i njime su vrlo rado pisali ruski retoriĉari i školski pesnici. Stematografïa nije originalno delo, i sam Ţefarović to napominje. To je slobodniji prevod dela hrvatskog pisca Pavla Ritera Vitezovića (1650. do 1713), koje je 1701. izišlo na latinskom pod naslovom Stemmatographіa ѕіve armorum іllyrіcorum delіneatіo, deѕcrіptіo et reѕtіtutio.15 U toj knjizi Vitezović je objašnjavao, mahom izmišljene, grbove koje je našao u knjizi Dubrovĉanina, benediktinskoga opata, Mavra Orbinija Il regno deglі Slavі (Pezaro, 1601).

Ţefarovićeva Stematografïa za dugo vreme bila je glavni izvor srpske, pa i bugarske heraldike. Arsenije IV po njoj izrezao je svoj grb, koji je ostao grb Karlovaĉke mitropolije; zastave u prvom ustanku i grb obnovljene Srbije uzeti su iz Ţefarovićeve knjige; tako isto i grb današnje Bugarske. Stematografïa, kao spomenik stare i slavne prošlosti, imala je uticaja ne razvijanje nacionalnog i srpskog drţavnog osećanja kod Srba, i za vreme prvog ustanka, u poĉetku XIX veka, bila je zabranjena u Austriji. Knjiga je još znaĉajna što se u njoj nalaze prvi štampani obrasci umetniĉkog srpskog stihotvorstva, iako vrlo slabi i nesavršeni.*



VASILIJE PETROVIĆ

RoĊen 1709. u Njegušima u Crnoj Gori, sinovac vladike Danila, Vasilije

Petrović je bio namenjen za vladiĉanski ĉin. 1749. on je arhimandrit cetinjski, 1750. zavladiĉen je u Beogradu. Iste godine mitropolit Sava Petrović prenese graĊansku vlast u Crnoj Gori na njega. Putovao je u Ugarsku nekoliko puta, i dolazio u sukob se tamošnjom srpskom jerarhijom. 1752. otputuje u Rusiju da traţi pomoć za Crnu Goru. U Rusiji ostao je do 1754, pa se vratio u Crnu Goru. Od 1756—1758. opet je bio u Rusiji.17 Prilikom svog trećeg putovanja u Rusiju umro je u Petrogradu 10. marta 1766. godine.

Vasilije Petrović, prilikom svoga prvog boravljenja u Rusiji, 1754, štampao je u Moskvi knjiţicu: Istorія o Ĉernoй Gorы. Ova najstarija štampana istorija srpskog naroda za dugo vreme smatrala se kao jedna od najvaţnijih stvari ranije srpske istoriografije, i kao takva ĉesto je preštampavana, prevoĊena i navoĊena.* Tek u poslednje vreme, posle kritiĉkih prouĉavanja, videlo se koliko je ona nesigurna i slaba.

Vasilije Petrović je postao istoriĉar iz istih liĉnih pobuda iz kojih je pre njega postao ĐorĊe Branković. Njegova istorija je istorija samo po imenu. U molbama za Crnu Goru i za sebe Vasilije Petrović je hteo da uveri glavne ĉinioce u Rusiji o davnašnjim odnosima izmeĊu Rusije i Crne Gore i o znaĉaju Crne Gore, koju Rusija treba moralno i materijalno da pomaţe. Istorijski deo je samo uvod, i tu se ovlašno iznosi topografija Crne Gore i ubrzo izlaţe srpska istorija, zaustavljajući se naroĉito na zetskim i crnogorskim dinastijama, Balšićima, Crnojevićima i Petrovićima. Istorijski deo je slabo izraĊen, nešto malo po starijim dokumentima, ĉesto po predanjima, a gdegde i sa izmišljavanjima. Od istorije ova knjiga ima samo naslov. U stvari to je istorijski podsetnik i memorandum uz mnogobrojne molbe koje je vladika upućivao ruskoj carici i ruskim drţavnicima, kao i svima ljudima od uticaja, sa ciljem da zainteresuje ruske krugove o dalekim i tako malo poznatim roĊacima na jugozapadu i da uveri svakoga da Rusija treba da pomaţe Crnu Goru. I zato on stvari predstavlja ne onakve kakve jesu, no onako kako njemu treba. On je lakom na novac, nema obzira i ljubavi za istinu, sebe naziva mitropolitom, što nikada nije bio, poziva se na povelje koje je falsifikovao, Crnu Goru predstavlja kao veliku, naseljenu i bogatu zemlju, u kojoj ima sônih i zlatnih rudnika, od ubogih sela pravi velike gradove, od nahija provincije, od plemenskih glavara plemiće i kneţeve. Surevnjiv na ostale Srbe što primaju pomoć od Rusije, on dokazuje da samo Crnogorci imaju pravo na tu milost velikih i bogatih roĊaka na severu.



Istorія o Ĉernoй Gorы je delo netaĉno, nekritiĉno i nesigurno. Pisano je slabo, više ruski no srpski, i nema ni nauĉne ni knjiţevne vrednosti. Štampana u Rusiji i radi liĉnih i praktiĉnih ciljeva, ova istorija je bila malo poznata kod Srba u Ugarskoj, i nije imala nikakva uticaja na razvoj srpske istoriografije i na razvijanje istorijskog osećanja kod Srba u XVIII veku.



PAVLE ĐULINAC

Istorija ĐorĊa Brankovića ostala je u rukopisu, istorija Vasilija Petrovića nije došla

u srpske krajeve, i prva istorija celoga srpskog naroda koja se ĉitala u srpskoj sredini i koja je uticala na Srbe bila je od Pavla Đulinca.

Pavle Đulinac bio je oficir i diplomat u ruskoj sluţbi. Duţe vreme bio je ĉinovnik u ruskom poslanstvu u Beĉu, sa naroĉitim zadatkom da odrţava veze izmeĊu Rusije i ugarskih Srba. 1781. postao je ruski konzul u Napulju, sa vojnim ĉinom potpukovnika. Naskoro zatim umro je u Beĉu.

Glavni knjiţevni rad njegov je njegova mala istorija srpskog naroda, koja je 1765. izišla u Mlecima pod imenom Kratkoe vvedenіe vъ ïstorïю proishoţdenïя slaveno-serbskago naroda, bыvšihъ vъ ωnomъ vladъtelevъ, Carevъ, Despotovъ, ili vladъtelьnыhъ Knяzevъ Serbskihъ, do vremene Georgïя Brankoviĉa, poslъdnяgo Despota Serbskago. Sam pisac ne drţi svoje delo za originalno i nauĉno, on ga piše sa namerom da se Srbi upoznaju sa svojom slavnom prošlošću i završuje sa ţeljom da se svi Srbi što pre oslobode »iga varvarskago«. On ukratko i brzo priĉa istorije srpskih vladalaca, poĉev od ţupana pa do grofa ĐorĊa Brankovića, na kome se naroĉito zadrţao. Sve to raĊeno je na osnovu kronike ĐorĊa Brankovića, a zatim po delu francuskoga vizantiologa Šarla Difrena Illyrіcum vetuѕ et novum.18 Na kraju knjige su srpske privilegije iz 1690, 1691. i 1695, ukazi dvorske kancelarije od 1743. i potvrĊenja narodnih privilegija od carice Marije Terezije. Iako neoriginalna, nekritiĉna i slabo pisana, Đulinĉeva istorija bila je korisna novina, ispunjavala je osetnu prazninu u srpskoj knjiţevnosti, ĉitana je, prepisivana ĉak i kod katolika, delimiĉno preštampavana, i sve do pojave velike istorije Jovana Rajića bila glavni izvor istorijskog znanja kod Srba.

Od Đulinca je ostao još jedan vaţan knjiţevan posao, prevod francuskog romana Béliѕaire. Godine 1776—1777. štampao je on u Beĉu svoj prevod: Velïzarïй gdina Marmontelъ, Akademïй francuzskagω яzыka ĉlena, izъ francuzskagω na slavenskïй яzыkъ prevedenъ. Taj filozofsko-istorijski roman jednoga od tada najpoznatijih francuskih pisaca Ţana Fransoa Marmontela (1723. do 1799), koji je izišao 1767. godine, slikao je sudbinu Velizarija, vizantijskog vojskovoĊe iz VI veka, ali sve to u duhu naprednih ideja XVIII veka. Zbog slobodoumnih ideja o verskoj snošljivosti, katoliĉka crkva u Francuskoj bacila je anatemu na knjigu, i to je više no išta uĉinilo da ovaj inaĉe osrednji roman steĉe glas i bude



prevoĊen na sve vaţnije evropske jezike. Na ruski ga je dala prevesti carica Katarina odmah, još 1768.

Taj opšti uspeh, a naroĉito paţnja Katarine II, nagnao je Đulinca da to proslavljeno delo, tu »vsjem dobro izvjestnuju knjigu«, prevede, radi »prosvješĉenija ljudej«, »na sobstveni naš maternji jezik«.19 Da ne bi vreĊao verska osećanja svojih poboţnih pravoslavnih ĉitalaca, ili iz obzira prema austrijskoj cenzuri, on je u svome prevodu izostavio amatemisanu XV glavu. Prevodio je više sa ruskog prevoda no iz francuskog originala. Đulinĉev prevod je nesiguran, stil je zamršen, jezik zbrkan, ni srpski ni ruski. Delo je imalo uspeha: 1812. izišlo je u Budimu drugo izdanje, 1832. je dramatizovano, 1847. došlo je treće izdanje, ali prevedeno »sa slavenskog na srbski«. To je jedan od prvih prevoda iz francuske knjiţevnosti, prva ĉisto beletristiĉna knjiga u srpskoj knjiţevnosti, i jedna od najranijih pojava novoga filozofskoga duha u srpskoj knjiţevnosti.*



JOVAN RAJIĆ

Jovan Rajić je najplodniji i najvaţniji pisac ruskoslovenske škole.

ŢIVOT. — RoĊen u Karlovcima, 11. novembra 1726. godine, u siromašnoj porodici, osnovnu školu i latinsko-slovensku školu Emanuila Kozaĉinskog uĉio je u mestu roĊenja, 1744, »radi nauk i jazikov«, veli on u svojoj kratkoj biografiji, otide u Komoran, u latinsku jezuitsku gimnaziju, i tu ostane ĉetiri godine. U opasnosti da bude pokatoliĉen, on 1748. ode u protestantsku gimnaziju u Šopron, koju svrši 1752. Da bi se usavršio u naukama, on poĊe u Rusiju. Gotovo sve peške, 1753. stigne u Kijevo, i tu ostane do 1756, izuĉavajući teologiju, slušajući ruske propovednike, naroĉito vredno prepisujući ruska crkvena dela. 1756. je u Moskvi i u Smolensku. 1757, putujući punu godinu dana preko Poljske i Ugarske, vrati se u Karlovce. Ne dobivši mesto za nastavnika u »Pokrovo-Bogorodiĉinoj školi«, uvreĊen i razoĉaran, on napusti Karlovce i po drugi put ode u Rusiju.

1757. opet je u Kijevu, ali se tu dugo ne zadrţava. Iste godine, preko Poljske, Vlaške i Moldavije, u kojoj se neko vreme zadrţao, Crnim morem i preko Carigrada, doĊe u Hilendar, u Svetu goru. Ostavši tu nekoliko meseci, preko Makedonije i Srbije vrati se u Karlovce iste godine. Tek 1759. dobije mesto za nastavnika geografije i retorike u »Pokrovo-Bogorodiĉinoj školi« u Karlovcima. Tu je ostao tri godine, dok nije došao u sukob sa zavidljivim pridvornim kaluĊerima, koji nisu trpeli mladog obrazovanog teologa pa i sa samim mitropolitom Pavlom Nenadovićem. 1762. ode u Temišvar, pa u Novi Sad, gde je predavao bogoslovske predmete na »Duhovnoj kolegiji«. 1772. bude zakaluĊeren u manastiru Kovilju, kome uskoro bude postavljen za arhimandrita.

Ceo ostatak svoga ţivota proveo je u manastiru, kao ĉuven bogoslovski pisac, pišući bogoslovske knjige i udţbenike i spremajući svoju veliku istoriju. Nekoliko puta nuĊeno mu je da bude vladika, ali se on nije hteo primiti. Slaboga zdravlja, razdraţljiv, u zavadi sa ostalim kaluĊerima, u sukobima sa Sinodom, on je poslednje godine nemirno i teško proveo. Umro je u Kovilju 11. decembra 1801. godine. Mitropolit Stratimirović objavio je narodu njegovu smrt: »Cerkov svjataja naša izgubi v njem uĉenago i zasluţenago svjašĉenika, obšĉestvo dobrodjetelnago ĉelovjeka...«

BOGOSLOVSKI RAD. — Jovan Rajić, uopšte, nije originalan pisac, i ono što je još ponajmanje originalno u njegovom knjiţevnom radu, to su njegova bogoslovska dela. On je



bio najuĉeniji srpski bogoslov svoga doba, znao je i pisao pored srpskoga i latinski, nemaĉki i maĊarski, bio je struĉnjak u pitanjima pravoslavne teologije, nazivan je »Srpskim Zlatoustom«, govorilo se »uĉen kao Rajić«, i za sobom je ostavio ceo jedan niz bogoslovskih prevoda i prerada. Prevodio je ruskog ispovednika Gedeona i jeromonaha Platona Levšina, napisao Katihisïsъ malый, ili sokraщennoe pravoslavnoe ispovъdanïe greĉeskagω neunïtskagω zakona, koji je izišao u Beĉu 1776,21 i u mnogim izdanjima, sve do 1863, za gotovo sto godina, bio školski pravoslavni katihizis kod Srba i u Ugarskoj i u Srbiji. Rajić je sastavljao i školske crkvene istorije, koje su u mnogim izdanjima sve do polovine XIX veka ostajale školske knjige; štampao je zbirke crkvenih propovedi, a pored toga ostavio je veliki broj rukopisa, mahom prevoda iz ruskih pisaca, naroĉito spisa o razlikama izmeĊu pravoslavne i katoliĉke crkve.

Sva bogoslovska uĉenost Jovana Rajića je iz ruskog izvora. On je Ċak ruske skolastiĉke teologije koja se u toku XVI i XVII veka razvila u jugozapadnoj Rusiji, u krajevima koji su bili izloţeni borbi sa poljskim katolicizmom. Od XVI veka katoliĉka propaganda iz Poljske postala je nasrtljiva prema pravoslavlju u juţnoj Rusiji, i pravoslavni bogoslovi moraju da ulaze u velike polemike za odbranu uĉenja svoje crkve. Oni usvajaju skolastiĉke metode katoliĉke crkve, po ugledu na katoliĉke seminarije osnivaju svoje više bogoslovske škole, i nasuprot katoliĉkoj skolastici i dogmatici stvaraju pravoslavnu skolastiku i dogmatiku. Naroĉito kijevska Duhovna akademija postala je središte nove pravoslavne teologije, ne samo za Rusiju no i za ostale pravoslavne Slovene, osobito Srbe.

Tu školu i tu teologiju uĉio je Jovan Rajić. U Kijevu on se dobro upoznao sa svom tom polemiĉno-dogmatiĉnom crkvenom knjiţevnošću, koja je bila postavila za zadatak da dokazuje ĉistotu uĉenja pravoslavne crkve, taĉnost njenih dogma i obreda, njenu punu saglasnost sa pravom Hristovom naukom. Rajić je naroĉito paţnju obratio na antikatoliĉku i antiunijatsku argumentaciju ruske teologije, jer mu je to trebalo za rad u domovini, gde je pravoslavna crkva imala iste protivnike i još veće opasnosti. Rajić je naroĉito cenio arhiepiskopa novgorodskog Teofana Prokopoviĉa (1681. do 1736), znamenitog i uĉenog ruskog teologa iz poĉetka XVIII veka, koga jedan ruski istoriĉar knjiţevnosti naziva »najobrazovanijim ĉovekom tadašnjega ruskoga društva«, i koji je u crkvenim reformama bio desna ruka Petru Velikom.

U celom svom bogoslovskom radu Rajić je bio samo dobar Ċak svojih uĉitelja, naroĉito Teofana Prokopoviĉa. On je asimilovao rusku skolastiĉku teologiju i vešto je rukovao njome. On neprestano ima na umu praktiĉne potrebe pravoslavne crkve kod ugarskih Srba, protiv katolika i unijata bori se uspešno »za sabornoju i apostolskoju cerkvu vostoĉnoju«, i u toj odbrani pravoslavlja on se sluţi polemiĉnim i dogmatiĉnim spisima ruske teologije, smatrajući ih kao opštu svojinu pravoslavlja, ne navodeći svoje pozajmice, koje su bile vrlo velike. U svoje doba to je izgledalo vrlo uĉeno i u borbi za pravoslavlje bilo vrlo korisno, ali te njegove prerade, vrlo ĉesto i prosti prevodi, obredne knjige i udţbenici, danas imaju interesa samo za one koji izuĉavaju istoriju pravoslavne srpske crkve u XVIII veku. Nauĉnog i knjiţevnog interesa bogoslovski spisi Jovana Rajića nemaju.

RAD NA LEPOJ KNjIŢEVNOSTI. — Jovan Rajić je za ţivota bio naroĉito slavljen kao veliki pravoslavni teolog, posle smrti on će ostati poznat kao istoriĉar, ali on se dosta bavio i lepom knjiţevnošću. OD njega je ostao jedan prigodan patriotski spev, jedna preraĊena



drama u stihovima, jedna zbirka prevedenih pouĉnih priĉica i priliĉan broj prigodnih i poboţnih pesama, originalnih i prevedenih.

Kao pesnik Rajić ima svoje mesto u istoriji srpske umetniĉke poezije, kao jedan od prvih pisaca naših koji su pisali stihove. Srpska poezija XVIII veka postala je ugledanjem na poboţnu rusku poeziju s kraja XVII i s poĉetka XVIII veka, i toboţnji aleksandrinac Kiprijana Raĉanina i poljski trinaesterac Hristifora Ţefarovića izlaze iz ruske poezije. Jovan Rajić zna i podraţava tu poboţnu rusku poeziju, on isto tako zna i za uĉenu psevdoklasiĉnu poeziju, i za sobom će ostaviti u rukopisu ceo jedan udţbenik retorike na latinskom jeziku. Od njega je ostao priliĉan broj pesama, prigodnih i poboţnih, od kojih su štampane dve zbirke: Pъsni razliĉnыя na gospodskïя prazdniki (Beĉ, 1790) i Stihi o vospominanïi smerti (Budim, 1814).22

Ali najglavniji pesniĉki rad Jovana Rajića jeste spev Boй zmaя sa orlovi, koji je izišao u Beĉu 1791 (drugo izdanje u Beogradu, 1840; treće, u Panĉevu, 1884). To je alegoriĉno-istorijski spev, u kome je opevan rat od 1788—1790. Rusije i Austrije (orlova) protivu Turske (zmaja). To je pesma jednog patriota i hrišćanina koji slavi pobede hrišćanskog oruţja i poĉetak osloboĊenja od Turske. U spevu ima mnogo istorije i pojedinosti, ĉesto sasvim tehniĉkih, o rasporedu trupa pri jurišima, o broju pukova i baterija. Pesnik je sav u obrascima psevdoklasiĉkim, meša istorijske dogaĊaje sa mitološkim alegorijama, govori poreĊenjima i reĉnikom jednog potpunog psevdoklasiĉara. Pored Josifa II, Katarine II, Potemkina i Laudona, pominju se Jupiter, Mars, Vulkan, Merkur, Pluton; pored Beograda i Odţakova, Troja i Rim. Alegorije su usiljene i izlaganje nije svuda jasno. Ali ovaj spev ima i svojih dobrih strana, i ide u relativno bolja dela naše oskudne umetniĉke poezije u XVIII veku. Stihovi su dosta laki i teĉni, u priĉanju ima izvesne ţivosti, ima i iskreno rodoljubivo i hrišćansko osećanje; jezik je vrlo ĉist, ĉistiji i narodniji no i u jednom knjiţevnom delu srpskom iz toga doba.

1798. godine Rajić je štampao u Budimu delo Tragedïa sirъĉь peĉálnaя povъstь ω smérti poslъdnяgω carя serbskagω Uroša Pяtagω, pω padenïi sérbskagω cárstva, soĉinena i proizvédena 1733. góda vъ Kárlovcъ Srémskomъ. A nыnъ preĉiщena i isprávlena... Kako se iz naslova vidi, ova »peĉalnaja povjest« nije originalno delo no prerada. Original je napisao Emanuil Kozaĉinski, kao rektor karlovaĉke latinsko-slovenske škole, i delo su njegovi uĉenici igrali u Karlovcima u junu 1736. Ovo delo, koje se prvobitno prosto zvalo Tragedokomedïa, soderţaщaя vъ sebъ trinadecяt dъistvïй, raĊeno je prema ruskim uzorima te vrste. Srednjovekovni moraliteti i misterije prešli su preko nemaĉke i poljske knjiţevnosti u rusku knjiţevnost XVII veka, i u kijevskoj Duhovnoj akademiji profesori su sastavljali, a Ċaci igrali te »tragikomedije«, komade koji su bili mešavina izmeĊu moralne i alegorijske drame, gde su apstraktna lica oliĉavala razne mane i vrline, i gde se ĉudnovato mešala hrišćanska religija i antiĉka mitologija.

Kozaĉinski je za svoj komad uzeo predmet iz srpske narodne prošlosti i u trinaest slabo povezanih ĉinova, ili bolje reći slika, izneo kako su Nemanjići stvarali srpsku drţavu i organizovali srpsku crkvu, kako su Srbi prešli u Austriju i kako su primili prosvetu. Drama inaĉe nema radnje, liĉnosti, istorijske, mitološke i alegoriĉne, doĊu na scenu, kaţu šta im je pisac kazao, povlaĉe se da naĉine mesta drugima koji će to isto ĉiniti. Delo je pisano u stihu, u poljskom trinaestercu.



Tu dramu, koja se prikazivala u Karlovcima 1736. godine, Rajić je kao Ċak gledao i rukopis prepisao, sećao je se, i u starosti uzeo je da je preraĊenu izda »po ninjajšem vkusu«. On je nešto skratio, izbacio umetke, izlišne ĉinove i epizode, izostavio sve što je bilo odveć prigodno, popravio grube istorijske greške, dodao još više pouke, »obodritelnih nastavlenija«, celu dramu sveo u pet ĉinova, a ĉinove podelio na scene. Da bi se u delu znalo šta je od Kozaĉinskog a šta je njegovo, on je to naroĉito zabeleţio. Tragikomedija Kozaĉinskoga sama po sebi nije mnogo vredela, i Rajić joj svojim popravkama i preradom nije mnogo pomogao. Ali to je ostao jedini moralitet u novoj srpskoj knjiţevnosti, prvo igrano delo kod pravoslavnih Srba.

1802. izišlo je u Budimu Rajićevo delo koje je još 1792. bilo napisano: Cvъtnikъ vъ dvъstъ i dvadesяtъ i ĉetire izabrannыhъ istorïяhъ nesaţdennый, i izъ istoĉnikovъ ïйlevыhъ napoennый, vъ nemъ ţe krinы oudolnïi dobrodъteleй posredъ ternïй porokovъ rastutъ i cvъtut. To je prevod nemaĉke zbirke anegdota Acerra phіlologіca, koja je izišla u XVII veku, a u XVIII veku bila ĉesto preštampavana. Delo u originalu ima više zabavan znaĉaj; Rajić mu je u svom prevodu dao više pouĉan karakter, dodajući evanĊelske pouke i velike navode iz Biblije. Slovenaĉki pisac Urban Jarnik preveo je, 1814, ovo Rajićevo delo pod naslovom Zbér lépіh ukov za ѕlovenѕko mladino.

RAD NA NARODNOJ ISTORIJI. — Još u svojim mladim godinama Rajić se interesovao za srpsku istoriju. Kada se 1758. godine bavio u Hilendaru, traţio je stare srpske letopise i povelje, i, koliko je mogao, ispisivao iz njih. U njegovim hartijama naĊeni su veliki ispisi iz istorije ĐorĊa Brankovića, raĊeni još 1759. godine. 1793. izdao je u Beĉu svoj prevod dela nemaĉkog istorika Ludvika A. Gebhardija Krátkaя Sérblïi, Rássïi, Bósnы, i Rámы králevstvъ istórïя (Geѕchіchte der Könіgreіche Servіen, Raѕzіen, Boѕnіen und Rama, 1781),2Z koja je na današnji srpski izdana u Beogradu 1847. godine. U Karlovcima, još šezdesetih godina XVIII veka, poĉeo je sam pisati jedno veliko istorijsko delo, koje je 1768. bilo gotovo, ali koje je neprestano dopunjavao. 1794. izišle su prve tri sveske, a 1795. ĉetvrta sveska toga velikog dela, na 2000 strana, pod naslovom: Istorïя raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipaĉe Bolgarъ, Horvatovъ i Serbovъ, iz tmы zabvenïя izяtaя i vo svъtь istoriĉeskïi proizvedennaя Ioannomъ Raiĉemъ. Izdanje je bilo sa štamparskim greškama i sa tuĊim umecima, i Rajić njime nije nikako bio zadovoljan. Na zauzimanje mitropolita Stratimirovića poĉelo je 1795. u Petrogradu izlaziti drugo izdanje. Izišla je svega jedna sveska, kojom Rajić nije nikako bio zadovoljan; dalje izlaţenje zabranila je ruska cenzura.

Glavni izvor Rajiću bila je kronika ĐorĊa Brankovića, koja ga je ne samo uputila na istorijske izvore i iz koje je uzeo najvaţnija dokumenta, no iz koje je prenosio ĉitave strane. Ali on delimiĉno zna i za srednjovekovne istorijske spomenike srpske, »naših drevnostjej rukopisi«, koje je prepisivao 1758. On zna za ţitija vladalaca i arhiepiskopa srpskih od arhiepiskopa Danila, kojim se on obilno koristi, ali mu nisu poznati naši najvaţniji izvori: dela sv. Save, Stefana Prvovenĉanog, Domentijana, Teodosija, Konstantina Filozofa, Camblaka, Pajsija; Dušanov zakonik je površno ĉitao u jednom mlaĊem prepisu. On pominje i strane istoriĉare, grĉke, maĊarske, ruske. dubrovaĉke, ali njegovo poznavanje tih pisaca je slabo i nepouzdano.

Pišući ovoju istoriju Jovan Rajić je imao da savlaĊuje mnoge teškoće. Neposrednih podataka imao je vrlo malo; tuĊa mišljenja koja je sa svih strana pribirao bila su raznolika, ĉesto i protivreĉna; on sam nema pouzdanu osnovicu, sigurno znanje i kritiĉan metod, i



nemoguće mu je da traţi pravu istorijsku istinu. I on ostaje u neizvesnosti i nedoumici i ĉesto ostavlja »blagorazumnom ĉitatelju« da se ovaj sam odluĉi sa kime će se sloţiti. Pored toga, on se ne usuĊuje da kaţe sve što misli. On se boji da se osumnjiĉi njegova podaniĉka vernost i neće da doĊe u sukob sa cenzurom. Kada mu se nešto ĉini opasno za pretresanje, kakva drţavna tajna ili diplomatska intriga, on preko toga prelazi, jer nije »polezno o podobnih vešĉej ljubopitstvovati i v carskija sokrovišĉa i tajni mješati sja«. Kada je imao da kaţe svoje mišljenje o postupanju Austrije prema ĐorĊu Brankoviću, on preko toga brzo prelazi, jer tako nešto »istoriĉeskomu peru ne priliĉestvujet«. On se tako izvlaĉi i u pitanjima istorijske hronologije. Kada ima da se odluĉi izmeĊu dva datuma, on uzima srednji broj, da pomiri oba gledišta! Najzad, ima kod njega i srednjovekovnih kaluĊerskih ideja o ĉudima, i »prstu boţjem« on još daje mesta u svojoj istoriji.

Ali pored svih nekritiĉnosti i nepotpunosti njegova istorija ima svojih dobrih osobina. To je prvo i veliko sistematsko delo u kojem je obuhvaćena celokupna prošlost srpskog naroda, i to uporedo sa istorijom ostalih susednih naroda, dok se ranije davala samo u odlomcima i kratkim i površnim knjigama. Zatim, ima kod Rajića u klici i novijih shvatanja istorije, izvesnih »istoriĉeskih ideja«. On napušta staru tradiciju da se u pisanju poĉinje crkvenom istorijom i mesto toga govori o ranijoj sudbi Slovena, tumaĉi postanje monarhije i republike, raspravlja o istorijskim zakonima, ima izvesno organsko shvatanje ljudskoga društva i trudi se da svojoj istoriji dâ izvestan nauĉan karakter.

Glavna ideja Jovana Rajića je srpsko rodoljublje. Njegov cilj je: »Serbski Narod po dostojaniju i priliĉiju perom opisav v kratcje proslaviti i iz tmi zabvenija vo svjet istoriĉeski privesti«. On brani Srbe u svim prilikama, redovno ih veliĉa, hoće da im iznese njihovu slavnu prošlost i da im ulije istorijski ponos i nacionalNu svest. Njegova istorija nije nauka, no lepa, utešna i ohrabrujuća slava narodne prošlosti, koja narodu treba da dâ snage za borbe u sadašnjosti i nade za budućnost. I tako shvaćena i napisana, patriotska istorija Jovana Rajića imala je vrlo veliki uticaj na srpske duhove. Iako je u njoj bilo dosta starinskog i preţiveloga, iako je nesreĊena, neoriginalna i nepouzdana, iako je napisana teškim i nategnutim, ĉesto nerazumljivim ruskoslovenskim jezikom — ipak je ostala kod Srba kao glavni izvor istorijskog osećanja i znanja sve do druge polovine XIX veka. Celi naraštaji srpski u njoj su vaspitavani, politiĉari su u njoj traţili ideje, razloge i primere, knjiţevnici motive i nadahnuća. Svi raniji istoriĉari naši, Dimitrije Davidović, Milovan Vidaković, Aleksandar Ivaĉković, dr Danilo Medaković, naslanjali su se na tu knjigu i ĉesto je prosto prepriĉavali.

Sama knjiga naišla je na veliki odziv. 1823. izišlo je u Budimu drugo izdanje. U dva maha iz te knjige pravljeni su izvodi.* [Jedan od tih izvoda preveden je na bugarski.] Oko 1850. bilo je reĉi da se dâ novo, treće izdanje. Sve dok ugarski Srbi nisu prešli iz opšte istorijske sentimentalnosti na polje drţavno-pravne borbe na istorijskoj osnovi, Rajićeva istorija je zadovoljavala srpske duhove. Ali u istoriji ovoga opreznoga kaluĊera paţljivo je bilo izbegavano sve što bi moglo pobuditi nepoverenje austrijskih i maĊarskih vlasti, i zato njegova knjiga nije bila dovoljna radikalnim nacionalistima srpskim.

Za ţivota, i dugo posle smrti, Rajić je bio precenjivan. Dositej Obradović pisao je o njemu: »Naš Rajić, predrago i preĉasno ime«; za Pavla Solarića on je »naĉalni pisatelj naš«; za Gligorija Trlajića on je »boţestveni Raiĉ«; Atanasije Stojković ga naziva »velikim našim i jedinstvenim Raiĉem« i predskazuje mu besmrtnost u zahvalnom srpskom rodu. U stvari,



Jovan Rajić je bio jedan vrlo trudoljubiv, za svoje doba obrazovan i plodan pisac, koji je korisno zapoĉinjao rad na nekoliko polja, savesno zadovoljavao potrebe svoga vremena, ali koji nije pokazao ni originalnosti, ni dubine, ni knjiţevnog i nauĉnog talenta, i nije ostavio za sobom ni jedno delo od trajne vrednosti.



ZAHARIJA STEFANOVIĆ ORFELIN

Dositej Obradović, Jovan Rajić i Zaharija Orfelin su tri najznatnija knjiţevna

radnika srpska u XVIII veku. Orfelin je svoje vrlo raznostruke sposobnosti razvijao u nekoliko pravaca i prvi zapoĉinjao rad na nekoliko polja narodne prosvete. Ţivopisac, bakrorezac, kaligraf, kartograf, pisac bogoslovskih, školskih i prirodnjaĉkih knjiga, istoriĉar, fiziĉar, vinogradar, pesnik, sastavljaĉ kalendara, — on je za nekih trideset godina ispunjavao našu oskudnu knjiţevnost, u doba kada su se pisci mogli na prste izbrojati i kada su se knjiţevna dela tek s vremena na vreme pojavljivala. Njegova knjiţevna delatnost bila je takva da ga je Vuk Karadţić u izvesnom pogledu isticao pred Dositejem Obradovićem i da je slavist Dobrovski pisao da »nova srpska knjiţevnost poĉinje od Zaharije Orfelina«.

ŢIVOT. — Zaharija Stefanović Orfelin rodio se 1726. godine, u Vukovaru, u Sremu. Pravo prezime mu je bilo Stefanović, a sam se nazvao Orfelin. Nije se redovno školovao, i što je nauĉio postigao je svojim samouĉkim trudom. U mladosti bio je uĉitelj. Napustivši tu sluţbu, proveo je nekoliko godina, od 1757, kao ĉinovnik, »arhiepiskopsko-mitropolijski iliriĉeski kancelist«, sekretar ili blagajnik, kod srpskih crkvenih velikodostojnika u Karlovcima, Temišvaru, Novom Sadu, Pakracu. On je nestalan, bez sigurnih sredstava za ţivot, i ceo vek provodi u lutanju od mesta do mesta. Bivao je i domaći uĉitelj, nalazio je utoĉište i u fruškogorskim manastirima, odlazio je u Mletke, gde je štampao svoja dela i gde je, izgleda, izuĉio slikarstvo i bakrorez, u ĉemu se jako usavršio. Na pojedinim svojim radovima potpisivao se kao ĉlan beĉkih akademija umetnosti. Od knjiţevnoga rada nije mogao ţiveti, u poslednjim godinama ţivota bio je u bedi, ţiveći gotovo od milostinje. Sasvim oronuo i oboleo, dobije najzad utoĉišta na Isajlovu, dobru baĉkog vladike kraj Novog Sada, i tu, ubog i napušten, umre 19. januara 1785. godine.24 Njegovu smrt zabeleţio je Jovan Rajić ovako: »1785, 19. januarija umre ljubezni moj brat Zaharija Orfelin v Novom Sadje v episkopskom majurje prebjedno...«

BOGOSLOVSKI RAD. — Na svima poljima na kojima je radio Orfelin je imao uspeha. Njegovi bakrorezi pokazuju dobra crtaĉa i vešta rezaĉa; ilustracije u Ţitïю Petra Velikog, najbolje štampanoj i po spoljašnosti najlepšoj srpskoj knjizi toga doba, ne pokazuju samo vešta majstora no pravoga umetnika, koji bi dobro izgledao ma gde u Evropi da je bio. Isto tako odliĉni su njegovi kartografski radovi.



Ali svoj pravi spisateljski rad Orfelin poĉeo je poboţnim knjigama. Po broju svojih dela Orfelin je najviše radio na bogosloviji, ali bez struĉne bogoslovske spreme Jovana Rajića. To su poslovi obiĉne vrste, kakvi su se u ono doba radili u ruskoj popularnoj knjiţevnosti i kakvi su se kod Srba traţili u doba kada su gotovo celu ĉitalaĉku publiku saĉinjavali popovi i kaluĊeri. On je obiĉno prevodio sa ruskoga, katkada prosto preštampavao ruska izdanja, davao katihizise koji su u stvari izvodi ruskih katihizisa, spise o dogmama pravoslavne crkve, popularne poboţne pouke. Sve to radio je bez ikakvih knjiţevnih ambicija, ĉesto i ne potpisujući se, više da bi mogao ţiveti, i svi ti poslovi su bez knjiţevne vrednosti. Jedini njegov bolji i originalni bogoslovski rad jeste rukopis Apostolskoe mleko, pisan u Temišvaru 1763, jedno od najranijih dela napisanih na srpskom narodnom jeziku. To je neka vrsta katihizisa, koji je napisao za svoga sina, sa roditeljskom neţnošću i iskrenom poboţnošću, sa neĉim toplim i intimnim u tonu.

KNjIŢEVNI RAD. — Zaharija Orfelin je jedan od najranijih knjiţevnih pesnika srpskih. 1761. izišla je u Mlecima knjiţica Plaĉъ Serbii, eяţe sыnы vъ razliĉnыя gosudarstva razsъяlisя.25 Uporedo sa tom knjiţicom, u istoj mletaĉkoj štampariji i iste godine, izišla je knjiţica: Gorestnый plaĉъ slavnыя inogda Serbіi, svoihъ careй, knяzeй, voţdovъ, gradovъ ţe i zemelь lišennыя, i na ĉuţihъ predъlehъ vъ ţalostnomъ poddanstvъ sъdящыя. Ova druga knjiga ima isti sadrţaj kao i prva, ima isti broj paralelnih strofa, razlika je što je prva na srpskom narodnom, a druga na ruskoslovenskom jeziku. Srpska verzija je mnogo bolja, jasnija, slobodnija i sa boljim stihovima. Obe knjiţice su izišle bez potpisa, samo na prvoj bila je šifra S. S. S. (»Sobstveni Sin Serbiji«, kako se tumaĉi), i tek u novije doba utvrĊeno je da im je pisac Zaharija Orfelin. Pesnik uzbuĊeno opeva zlu sudbinu srpskoga naroda u Austriji, verolomnost novih gospodara, nerodoljublje srpskih crkvenih starešina. To je prva štampana knjiga u kojoj ima antiaustrijske tendencije i u kojoj je izraţena teţnja srpskoga naroda za punom nacionalnom slobodom. Orfelin, koji je u to doba bio mali ĉinovnik pri mitropolitskom dvoru, nije smeo potpisati ovaj antiaustrijski i antijerarhijski patriotski i politiĉki spev.*

Znaĉajan posao Zaharije Orfelina jeste Slaveno-serbskій magazinъ to estъ: sobranіe raznыhъ soĉinenій i prevodovъ, kъ polьzъ, i uveselenïю sluţaщihъ. 1768. godine, pojavio se u Mlecima taj ĉasopis, prvi ne samo meĊu Srbima no i meĊu svima Juţnim Slovenima. Zavisan u svojoj sirotinji, strahujući da ne doĊe u sukob sa kaluĊerima, Orfelin se i na ovom delu nije potpisao. Što je od naroĉitoga znaĉaja u ovom ĉasopisu to je veći predgovor, u kome je naznaĉeno zašto se taj ĉasopis pokrenuo i u kome duhu će se ureĊivati. To nije samo program knjiţevnoga rada u jednom ĉasopisu no ceo jedan proglas istorijskoga znaĉaja, u kome će se prvi put na srpskom jeziku izneti napredne i prosvetiteljske ideje racionalistiĉkog XVIII veka, misao svetovne kulture, rada »na obšĉu polzu« i radi »šĉastija ĉelovjeĉeskog roda«, prosvete za sve staleţe, pisanja na narodnom jeziku — svega onoga što će malo zatim poĉeti da propoveda Dositej Obradović.

Orfelin proslavlja novo doba i »šĉastljivu Evropu«, tako bogatu uĉenim, naprednim ljudima koji traţe »šĉastije sadašnjemu ĉelovjeĉeskomu rodu«, novo doba kada se Evropa prekrilila mnogobrojnim nauĉnim ustanovama i kada svaki dan izlaze na svet »premudro soĉinjene knjige«. Orfelin je naroĉito oduševljen za novu nauku, koja hoće da znanje postane opšte blago ljudi i da zraci prosvete greju sve staleţe i sve narode. Zato se piše tako da svaki moţe razumeti, narodnim jezikom koji je pristupaĉan i najprostijim ljudima. Naroĉito je potrebno da se nauka i prosveta tako shvate kod jednog tako zapuštenog i zaostalog naroda



kao što je srpski, koji je inaĉe »po prirodi najsposobnjejši k svakim naukam«. Slaveno-serbskій magazinъ biće u tim idejama opštekorisne nauke i opštenarodne prosvete.

Po sadrţaju to je bio sasvim moderan ĉasopis, za pouku i zabavu, u stihu i prozi, sa pregledom novih knjiga srpskih. List je bio ureĊen po ugledu na Eţemъsяĉnыя Soĉineniя, »prvi uĉeno-knjiţevni ĉasopis u Rusiji«, koji je od 1755. poĉela izdavati u Petrogradu Ruska akademija nauka. Orfelin je i pravac, i osnovne ideje, i terminologiju, i format, i štampu, i raspored radova udesio po tom ruskom ĉasopisu, i iz njega je preveo nekoliko ĉlanaka. Samo Orfelinovo predislovije nije ništa drugo do predgovor u prvom broju ruskog ĉasopisa. Orfelin je odatle uzeo glavne ideje, negde je prosto prevodio, odbacivši što je bilo za ruske prilike, i udesio prema srpskim potrebama. Originalnih sastava nema, sami prilozi nemaju knjiţevne vrednosti, ali ono što je karakteristiĉno to je sama zamisao o pokretanju jednog ovakvog ĉasopisa i nove ideje prvi put iznesene u predgovoru.

ISTORIĈAR. — Najvaţniji posao Zaharije Orfelina jeste njegovo istorijsko delo Ţitіe i slavnыя dъla Gosudarя imperatora Petra Velikago, samoderţca vserossійskago, sъ prepoloţenіemъ kratkoй geografiĉeskoй i politiĉeskoй istorii o rossійskomъ carstvъ. Delo je izišlo u Mlecima 1772. godine, u dve velike sveske, koje zajedno iznose blizu 800 strana. I na ovoj knjizi Orfelin, austrijski podanik, ĉinovnik kod zavisnih srpskih arhijereja u Ugarskoj, u doba kada su se progonile svake simpatije i veze Srba prema Rusiji, nije smeo potpisati ovu apologiju ruskog vladaoca. Dugo vreme nagaĊalo se ko je pisac, i tek u poslednje vreme stvar se utvrdila. Pored obiĉnog izdanja ima i jedno bolje izdanje ove knjige, na finoj hartiji, sa vrlo lepim bakrorezima i dobrim kartama, i sa posvetom Katarini II i potpisom pisca.

Dok se u crkvenim krugovima ruskim Petar Veliki, zbog svojih naprednih reforama u crkvi, proglašavao za antihrista, sa druge strane imao je oboţavalaca, i meĊu njima je i Orfelin. On ga naziva: »obrazcem luĉših gosudarej i udivlenijem politikov«, »nesravnjenim Gerojem«, »preslavnim Imperatorom«, »besprimernim Monarhom«. On ga veliĉa ne samo kao najvećeg slovenskog vladara no i kao prosvećenog vladaoca, filozofa i reformatora na prestolu, koji iz svoje zemlje progoni glupost i divljinu. Orfelin je taj svoj posao radio dugo, nekih pet godina, i savesno. Preko svojih prijatelja iz Rusije nabavio je celu jednu biblioteku ruskih i stranih dela o Petru Velikom, meĊu ostalim Lomonosova i Voltera. Pored toga on daje i originalnih podataka o vezi Srba sa PeTrom Velikim. Ceo posao je shvaćen na široj osnovici, vrlo dobro je izraĊen i ostaje najbolji istorijski rad u srpskoj knjiţevnosti XVIII veka. Ţitie Petra Velikog »po ukupnom shvatanju i oceni Petrove liĉnosti, kao i bogatoj i savesnoj upotrebi pomoćnih sredstava, ne zaostaje nimalo za savremenim delima o caru Petru Velikom« (Dr Jovan Radonić). 1774. godine, u Petrogradu, knez M. Šĉerbatov i V. Troepoljski izdali su drugo i popravljeno izdanje ovog Orfelinovog dela.

OPŠTI POGLED. — Delatnost Zaharije Orfelina u srpskoj knjiţevnosti je raznostrana i plodna, i nekih trideset godina on uspešno radi u nekoliko pravaca. Mnogostruk, obilan i plodan duh, on se sa uspehom ogleda na nekoliko polja i zadovoljava mnogobrojne i raznorodne duhovne potrebe srpskog društva onog vremena. On zauzima osobito mesto u srpskoj knjiţevnosti XVIII veka: on je prelazan pisac izmeĊu starije, bogoslovske, i nove prosvetiteljske svetovne knjţevnosti. Po broju svojih dela on je najviše radio na bogoslovskoj knjiţevnosti, ali to su obredne knjige i udţbenici, mahom prevodi i prerade, gotovo knjiţarski poslovi. Orfelin je ĉovek novih ideja, on je oboţavalac Petra Velikog, i, pre Dositeja Obradovića, istiĉe se kao protivnik kaluĊera i zloupotreba u crkvi. Sam Dositej Obradović ga



je zato jako cenio, i 1786. pisao: »Gonjenije silniji i sitije od njega nije njega moglo uplašiti! Gvozdene verige siromaštva i skudosti nisu kadre bile svezati ruke njegove, da on za opšte dobri što ne piše. Neк posvećeno bude preĉesno ime njegovo veĉnom vospominaniju i visokom poĉitaniju ĉuvstvitelni, blagodarni i dobrodjetelni srdaca srpski sinova!« Siromah, zavisan od kaluĊera, usamljen u svojim novim idejama, on mora da krije svoje misli, i samo u knjigama koje ne potpisuje on napada na srpske arhijereje koji zanemaruju srpske nacionalne interese, na njihovo vlastoljublje i srebroljublje, na lenje i neznaliĉke kaluĊere koje naziva »šumskim besposliĉarima«. On veliĉa prirodne nauke, propoveda prosvetu za široke slojeve naroda, traţi upotrebu narodnoga jezika, i prvi meĊu Srbima poĉinje se sluţiti graĊanskom azbukom. To je prvi propovednik racionalizma kod Srba. U pogledu ideja on je preteĉa Dositeja Obradovića; u pogledu narodnoga jezika on je preteĉa Vuka Karadţića.



JOZEFINIZAM

Srpska knjiţevnost na kraju XVIII veka pretrpela je isti uticaj i prošla je kroz

isto stupanj razvića koji su prošle knjiţevnosti drugih naroda u Austriji toga doba. Racionalistiĉke ideje, koje je tada u crkvi i drţavi odluĉno sprovodio car Josif II, nazivaju se u austrijskoj politiĉkoj i knjiţevnoj istoriji jozefinizam. I toga jozefinizma ima u znatnoj meri i u srpskoj knjiţevnosti XVIII veka, i Dositej Obradović i svi pisci koji su se grupisali oko njega, i koji bi se mogli nazvati njegovom školom, uglavnom pripadaju tome idejnom pokretu.

Josif II bio je najumniji vladar austrijski i najviše je uĉinio za duhovni kulturni napredak svoje zaostale drţave. Još za ţivota njegove matere, carice Marije Terezije, kada je postao suvladalac, u Austriji su se poĉele izvoditi napredne reforme. Ali puna i prava vlada njegova zapoĉinje posle smrti carice matere, od 1780. Jaka duha i volje, odluĉan da bude onako kako on misli da treba da bude, on je stavio sebi u zadatak da preporodi staru i zaĉmalu Austriju, da je oslobodi feudalnih i crkvenih okova, da je primenom modernih i filozofskih ideja povede putem privrednog i duhovnog napretka, da u zakone i obiĉaje uvede versku snošlivost i ostvari nadmoćnost sasvim svetovne drţave nad crkvom, koja je uvek imala politiĉke moći, da unese ĉoveĉnost u zakone i prosvetu u šire slojeve naroda. I radi toga, u interesu napretka i opšte koristi, on svu vlast uzima u svoje ruke i stvara jaku, centralistiĉku i birokratsku drţavu. On je tip prosvećenog despota XVIII veka, vrlo naprednog i vrlo dobronamernog, ali koji ne dopušta drugu volju do svoju, koji neće usredsreĊenu vlast da deli ni sa kim drugim, i ĉija je deviza: »Sve za narod, ali ništa s narodom.«

On krha feudalni sistem, kao nesaglasan sa duhom vremena i sa finansijskom politikom moderne drţave. On ukida feudalna prava i plemićke povlastice, osloboĊa seljake od spahijske eksploatacije i tiranije i daje im liĉnu slobodu i pravnu jednakost, pravilnije rasporeĊuje drţavne poreze i namete. On pokušava da uvede jednaku porezu u celoj zemlji, razvija i unutrašnju i spoljašnju trgovinu, gradi puteve i kanale, svim silama radi na unapreĊivanju radinosti i materijalnog blagostanja narodnog. U zemlji se otvaraju struĉne, trgovaĉke, zanatske i zemljoradniĉke škole. Donosi se nov kriviĉni zakonik, ĉoveĉniji i praviĉniji, jednak za sve graĊane bez razlike staleţa i vere. Prosveta dobija neviĊen polet: za deset godina vlade Josifa II broj dece u osnovnim školama se udesetostruĉio.



Reforme Josifa II naroĉito su bile smele i znaĉajne na crkvenom polju, tako da se pod jozefinizmom razume u prvom redu careva odluĉna borba protiv svemoći i nesuvremenosti katoliĉke crkve u Austriji. On ustaje protiv moćne katoliĉke crkve i kao vladalac koji brani svoja prava i moć i kao pristalica modernih filozofskih naĉela, radi ostvarenja modernih ideja: svetovnosti drţave i škole, slobode misli i savesti, verske snošljivosti. I od prvoga dana svoga dolaska na presto on ulazi u rat sa katoliĉkom crkvom, koji se neće prekidati do njegove prerane smrti, 1790. On u naĉelu potĉinjava crkvu drţavi, biskupe i arcibiskupe stavlja u zavisan poloţaj prema svetovnoj drţavnoj vlasti, trudi se da u novim idejama vaspita mlaĊe sveštenstvo, naroĉito svom silom udara na kaluĊerstvo, koje je smatrao kao »mrtav kapital ljudski«. Za osam godina ukinuo je 700 manastira i rasterao 36.000 kaluĊera i kaluĊerica, manastirska imanja oduzimao i prenosio na dobrotvorne ustanove i škole. Josif II meša se i u unutrašnje poslove katoliĉke crkve: nareĊuje da se u liturgiji umesto latinskog jezika ima upotrebljavati nemaĉki; zabranjuje raskošno ukrašavanje crkava i trgovinu sa ikonama i svetiteljskim moštima; od 1783. uvodi graĊanski brak i dopušta razvod braka.

Sav taj veliki rad cara i reformatora, taj pokušaj ostvarenja tolikih smelih reforama i izvoĊenja tolikih modernih ideja, vreĊanje tolikih tradicija i štećenje tolikih interesa, iz osnova je potresao celu Austriju, izazvao veliko vrenje u duhovima kakvo dotle nikada nije bilo. I to se osećalo kod sviju naroda u Austriji, pa i kod ugarskih Srba.

Srbi prema Josifu nalazili su se u povoljnom poloţaju. U srpskim krugovima se mislilo da car ima nekih naroĉitih simpatija prema Srbima. U stvari, Josif II je Srbima ĉinio ustupke, ali to je bilo više iz politiĉkih razloga zato što mu je u borbi protiv MaĊara, sa kojima se bio krvno zavadio, bila potrebna pomoć nemaĊarskih narodnosti u Ugarskoj, i zato što mu je u borbi protiv katoliĉke crkve i feudalnih gospodara bio potreban oslonac na dotle ugnjetavane nekatoliĉke veroispovesti i na graĊanski staleţ i seljaštvo. Zatim, Srbi su u ratu davali hrabre i pouzdane vojnike, a u miru su bili vredni i preduzimljivi trgovci i zanatlije, saĉinjavali solidan deo graĊanstva po ugarskim varošima koji je lepo plaćao »caru carevo«. I zato je on štitio Srbe od maĊarskih ţupanijskih vlasti i spahija, ĉinio ustupke pravoslavnoj crkvi i mislio da još veći broj Srba sa Balkana prevede u Austriju.

I Srbi su prema Josifu II osećali mnogo poštovanja, tako da ga je Temišvarski sabor 1790. nazvao »Markom Aurelijom srbskim«. Srbima je još najpovoljniji bio carev antikatolicizam i njegova politika verske ravnopravnosti koja je došla posle sto godina verskih gonjenja i katoliĉkog prozelitizma. I sa pojmljivim oduševljenjem verski progonjeni Srbi pozdravili su carev Toleranz-Patent od 1781, kojim im je data verska ravnopravnost i mogućnost da slobodno vrše sve obrede svoje vere. Ne samo da su Srbi bili zahvalni caru zbog njegove politike, ne samo da je masa srpskog naroda, seljaci, zanatlije i trgovci, imala materijalne koristi od njegove antifeudalne i privredne unutrašnje politike, no im je isto tako godila njegova spoljna, antiturska politika, kojoj je bio cilj osloboĊenje balkanskih hrišćana. I to utoliko pre što je Josif II vojevao protiv Turske u savezu sa pravoslavnom Rusijom, kojoj se kod Srba bezgraniĉno verovalo. Rat koji su 1788. objavili Josif II i Katarina II »da osvete ĉoveĉanstvo protiv varvara«, Srbima je izgledao kao krstaški rat za osloboĊenje stare domovine. I zato su Srbi u Ugarskoj pomagali cara, i zato su se Srbi u Srbiji pridruţili austrijskoj vojsci. Glavni srpski pisci, Dositej Obradović i Jovan Rajić, slavili su Josifa II kao oslobodioca Srbije.



i pored svih tih verskih i nacionalnih razloga, Josif II imao je pristalica meĊu Srbima koji su odobravali i njegove filozofske ideje i anticrkvenu politiku. Kao i u celoj Austriji, tako se i srpsko društvo podelilo na dva dela: na jedne koji su odobravali njegove crkvene reforme i na druge koji su bili protiv njih. Car je suzbijao i pravoslavnu crkvu, ograniĉavao vlast vladika, izvesne sporove prenosio na graĊanske sudove, hteo da u korist škola ukine nekoliko manastira, i protiv njega je ustala srpska jerarhija kao i neprosvećenji slojevi narodni, koji su u svemu tome gledali poĉetke unije. Ali, sa druge strane, te reforme nalazile su pristalica i branitelja u redovima graĊanstva, koje se sto godina borilo protiv samovolje i zloupotreba crkvenih ljudi, i kod obrazovanih i školovanih ljudi, koji su bili ušli u ideje svoga veka. Tada se meĊu Srbima obrazuje dosta jaka grupa pristalica Josifa II, srpskih jozefinista, nacionalista, kako su se oni zvali, koji su se borili protiv sujeveraca i crkvara, kako su oni nazivali svoje konzervativne protivnike.

Ti srpski nacionalisiti, ili »frajmaori« (slobodni zidari) — kako su ih crkveni ljudi nazivali — koji su se ranije oduševljavali za Petra Velikog, otpoĉinju u srpskoj knjiţevnosti braniti i razvijati filozofske i napredne ideje svoga doba i suvremene reforme Josifa II, i na kraju XVIII veka stvara se kod Srba cela jedna jozefinistiĉka i racionalistiĉka literatura. U nekoliko naroĉito pisanih knjiga, prevedenih i originalnih, hvalio se Josif II kao ĉovek i kao vladar i dokazivala se opravdanost i korisnost njegovih reforama. Prevodile se naroĉite brošure u kojima se napadao papizam i crkvena prevlast uopšte. Ono što je Orfelin ranije, u potaji i pod anonimatom skriven pisao, sada se javno ispoveda i napada.*

Svi vaţniji pisci srpski sa kraja XVIII veka ubeĊeni su jozefinisti. Dositej Obradović je poĉeo pisati za vreme vlade Josifa II, u trenutku opšteg duhovnog vrenja u Austriji, i glavna njegova knjiţevna delatnost pada u doba vlade Josifa II. Sam Obradović je izriĉno kazao taj veliki uticaj koji su reforme Josifa II uĉinile na njegov duh i na ceo njegov knjiţevni i prosvetni rad meĊu Srbima. Na nekoliko dana pred smrt pisao je on: »...ako je što dostojno bilo u mojim naĉertanijam, sve to pripisati valja onim šĉastljivim opstojateljstvam i onoj velikoj, jedinoj duši blaţenago Josifa vtorago, koji je u svoje vreme premnoge oduševljavao i umove vosperjavao, bez kojega mnoge stvari ne bi kome ni na um pale«. I on je veliĉao Josifa II svakom prilikom, nazivao ga »premudrim i bogoprosveštenim vladjeteljem« i »suncem svega i blagodjeteljem«, usvajao njegove reforme, pisao svoj Ţivotъ i priklюĉeniя da dokaţe potrebu ukidanja kaluĊerstva, branio sve njegove reforme koje su u prostom srpskom narodu nailazile na otpor. Dositejevi sledbenici rade u istom pravcu. Jovan Muškatirović piše naroĉitu knjigu potiv praznika, pravdajući carevu naredbu o ukidanju silnog praznovanja u pravoslavnoj crkvi. Josifa II veliĉa i Emanuilo Janković, posvećujući mu svoj prevod Goldonijevih Tergovaca, a isto tako i Atanasije Stojković.

Uticaj jozefinizma na srpske duhove i prosvećeni svet bio je veliki. Sve do pred kraj XVIII veka Srbi stoje pod uticajem ruske kulture, upravo pod uticajem ruske pravoslavne crkve. Ali u poslednjim dvema desetinama XVIII veka, pod neposrednim uticajem filozofskih ideja i racionalnih reforama Josifa II, Srbi dolaze pod uticaj zapadne kulture i suvremene misli. Kod njih se javljaju prvi racionalisti iz ĉijih će redova izići glavni srpski pisci na kraju XVIII veka i u poĉetku XIX veka.



DOSITEJ OBRADOVIĆ

Sve do Dositeja Obradovića srpska knjiţevnost nema knjţevnog, pravoga

pisca. On je glavna. i središna liĉnost srpske knjiţevnosti svoga vremena, prvi ĉisti i odsudni racionalist srpski, pisac ĉija dela imaju ne samo istorijske no i ĉisto knjiţevne vrednosti, ĉovek koji je stvorio preokret u srpskim duhovima i srpsku knjiţevnost i kulturu stavio na novu, modernu osnovicu.

I. NjEGOV ŢIVOT I NjEGOVE KNjIGE

ŢIVOT. — Dimitrije, u kaluĊerstvu nazvan Dositej, rodio se u Ĉakovu, srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu, 1742. ili 1743. godine.27 Otac mu se zvao ĐuraĊ, po zanimanju bio je ćurĉija i trgovĉić. Umro je oko 1748. i posle smrti ostavio je udovicu i ĉetvoro male dece. Mati umre naskoro, oko 1752, a deca se rasture po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je uĉilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju za knjigu, tetak naumi da ga spremi za popa. Ĉitanje ţitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem deĉku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjaĉkim kaluĊerom iz Deĉana da beţi u Tursku, u pustinju, da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadrţao od tih verskih fantaziranja, odvede ga na zanat u Temišvar, kod jednog kapamadţije. Otrgnut od knjiga i u stvarnom ţivotu, Dimitrije se poĉeo trezniti. Ali kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponovo razbuktao i on opet zaţeli da ode u pustinjake i svetitelje. I on tajom ostavi zanat, rodbinu i zaviĉaj, i 31. jula 1757. godine zakuca na vrata fruškogorskog manastira Hopova.

Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću, rodom Valjevcu, dopadne se bistar deĉko koji je već lepo znao ĉitati, i uzme ga za svoga Ċaka. I Dimitrije se baca na ĉitanja ţivota svetaca, pada u najveći verski zanos, gladuje, muĉi svoje telo kao stari hrišćanski sveci. 17. februara 1758. bude zakaluĊeren, i dobije ime Dositeja, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je kao mladić iz bogate kuće ostavio svet i pobegao u samoću i pustinju i tamo se u postu i molitvama posvetio. Muĉeći svoje telo, gladujući, u silnim



molitvama i metanisanjima, on se razglasi po celoj okolini. 16. aprila 1758, u Karlovcima, bude rukopoloţen za Ċakona. Velika i iskrena poboţnost, dugi postovi i silne molitve »maloga dijakona« razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici poĉinju dolaziti da im on ĉita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom »svetinjiĉenju«.

Stalni podsmesi sa sviju strana, nizak ţivot manastirske bratije, prozaiĉna stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluĊerskom svetiteljstvu. On poĉinje sumnjati u ono u što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha, koji se poĉeo oslobaĊati, vedri se i proširuje. On poĉinje ĉitati i »graţdanske knjige«, samoobrazuje se, uĉi latinski, zaţeli više znanja i prave nauke. KaluĊeri mu ĉine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće28 umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je drţala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog Ċakona iz manastira bilo je, po reĉima V. Jagića, za srpsku knjiţevnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu.

Preko Slavonije doĊe u Zagreb, gde je privatno uĉio latinski, i u proleće 1761, preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da tu uĉiteljujući zaštedi nešto novaca, po posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju. Od 1761. do 1763. bio je uĉitelj u srpskoj školi u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga ţivota, nauĉivši i nešto talijanski.29 Ţelja k »uĉeniju« koja ga je iz manastira izvukla, gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do poĉetka 1764.30 uĉiteljevao pri manastiru sv. Petke u Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoloţio za sveštenika. Radi popravke zdravlja vrati se opet u severnu Dalmaciju, za uĉitelja u selu Golubiću kraj Knina, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović. Kada je ozdravio, iz Spljeta, preko Krfa i Moreje, gde se neko vreme zadrţavao, doĊe u Svetu goru. Ne našavši tamo jednog proslavljenog grĉkog uĉitelja, on u Hilendaru provede jesen i zimu 1765, i u proleće 1766. ode u Smirnu, kod ĉuvenog grĉkog uĉitelja Jeroteja Dendrina.31 U njegovoj bogoslovskoj »greĉeskoj velikoj školi« proveo je tri godine i nauĉio dobro grĉki. Vraćajući se 1768. godine u Dalmaciju, neko vreme proveo je u Juţnoj Albaniji, kod arnautskog plemena Hormovita. Krajem 1768. ode na Krf, i tu je kod jednog grĉkog uĉitelja uĉio grĉku retoriku i knjiţevnost. Poĉetkom 1769. je u Mlecima, odatle ode u severnu Dalmaciju, gde postane opet uĉitelj u Plavnom. 1770. i 1771. proveo je u Skradinu, gde su ga Srbi doveli za svoga propovednika, potom u Mlecima, u Zadru i Trstu. Sve to njegovo bavljenje u Dalmaciji imalo je velikog uticaja na njegov dalji rad. Tu, ţiveći u ĉistoj narodnoj sredini, imao je prilike da izbliza pozna narodni ţivot, da prouĉi sve narodne potrebe, i izmeri sve zlo koje dolazi od neznanja i bede. Tu je, uĉeći decu, poĉeo pisati svoje prve radove, i to na ĉistom narodnom jeziku toga kraja. U malome, njegova knjiţevna delatnost poĉinje od bavljenja u Dalmaciji.

Prešavši 1771. iz Trsta u Beĉ, Obradović se našao u jednoj sasvim novoj sredini, ne znajući ništa nemaĉki. Pomognut beĉkim Grcima, on naĊe uĉenike kojima poĉe davati ĉasove iz talijanskog jezika, i sam poĉne uĉiti nemaĉki, latinski i francuski, pored toga logiku i metafiziku. Plodno i zadovoljno proveo je u Beĉu doba od 1771. do 1776, »šest radosnih i poleznih godina«. Uĉiteljujući proveo je doba do 1779. godine u Modri, Karlovcima, Poţunu. 1779. upozna se u Trstu sa jednim ruskim arhimandritom, i sa njim u društvu proĊe Italiju, i iz Livorna morem otide na grĉko ostrvo Hios, gde je kao uĉitelj talijanskog jezika ostao skoro godinu dana, do 1780. Preko Carigrada ode u Jaš, u Moldaviju, kao domaći uĉitelj jednog moldavskog bojara. Sa zašteĊenim novcem, 1782. godine, ode na studije u Nemaĉku.



U Haleu skine svoje svešteniĉko odelo, upiše se na univerzitet i poĉne slušati filozofiju. Tu, u prosvećenoj sredini, reši se da i sam poĉne pisati. 1783. preĊe na univerzitet u Lajpcig, i tu štampa prvo svoje delo Ţivotъ i priklюĉenія Dimitrіa Obradoviĉa, nareĉenoga u kaluĊerstvu DosiΘea: nimъ istimъ spisatï i izdatъ 1784. putovao je u Pariz i London, gde je ostao tri meseca. Preko Nemaĉke, gde se opet neko vreme zadrţao, vrati se u Beĉ, gde je ostao od 1785. Do 1787, dajući ĉasove iz francuskog i talijanskog. Na poziv generala Simeona Zorića, Srbina po poreklu, nekadašnjeg ljubaznika Katarine II, on 1787. ode na Šklov, dobro u Beloj Rusiji, gde ga je general pozvao za nastavnika svoje vojne škole. 1788. vrati se u Lajpcig gde štampa svoje Basne.

Od 1789. sve do 1802. on ostaje u Beĉu, uvek uĉiteljujući, ali ne u povoljnim materijalnim prilikama. Kako mu stvari nisu dobro išle u Beĉu, on se preseli u Trst, gde su mu ondašnji rodoljubivi trgovci srpski obećali godišnju potporu s tim da piše korisne knjige na narodnom jeziku. 1804, kada se digla buna u Srbiji, rodoljubivi Dositej radi za nju, skuplja priloge meĊu Srbima u Trstu, 1806. dolazi u Zemun, i tu ostaje kao poverljiva liĉnost srpskih ustanika. Iste godine, u naroĉitoj misiji Pravitelstvujušĉeg sovjeta, išao je u Bukurešt, u stan ruske vojske. U leto 1807. prešao je u Srbiju, i sav se stavio u sluţbu njoj. 1808. on je direktor svih srpskih škola, vaspitaĉ KaraĊorĊeva sina Alekse, KaraĊorĊev sekretar i savetnik. Tada on poĉinje izvoditi ceo jedan plan za prosvetnu organizaciju Srbije, stvara 1808. Veliku školu, 1810. bogosloviju. 1810. postaje ĉlan Pravitelstvujušĉeg sovjeta, iste godine po narodnom poslu opet ide u Bukurešt, poĉetkom 1811. postaje ministar prosvete (»popeĉitelj prosvješĉenija«). Mudar i rodoljubiv, on stiĉe ugleda meĊu ustaniĉkim voĊama, miri ih i upućuje, radi da se Srbija uĉvrsti i izgradi kao samostalna nacionalna drţava, i zbog tog njegovog srpskog rodoljublja austrijske vojne vlasti dobijaju naredbu da ga ubiju ĉim preĊe granicu.

Uvaţavan i zadovoljan u obnovljenoj Srbiji, uvek ţeljan da što više nauĉi i što više koristi svojoj »miloj naciji« i »slobodnoj miloj materi našoj Srbiji«, on je zadovoljno proveo poslednje godine ţivota. Umro je, posle kratke bolesti, krajem marta 1811. godine, u Beogradu.32

BIBLIOGRAFIJA. — Glavni knjiţevni rad Dositeja Obradovića pada u doba od 1783. do 1790, dakle za doba vlade cara Josifa II. U Lajpcigu, 1783, štampao je svoj prvi sastav Lюobezni Haralampіe, koji je poziv na pretplatu za Sovъte zdravago razuma i manifest celoga njegovog budućeg rada. Mesto objavljenih Sovъta izdao je on u Lajpcigu, 1783, delo Ţivotъ I priklюĉeniя Dimitrіa Obradoviĉa, nareĉenoga u kaluĊerstvu DosiΘea. Iduće, 1784, opet u Lajpcigu izdao je dva dela: Sovъti zdravago razuma, od koga je drugo izdanje izišlo u Pešti 1806, i prevod s nemaĉkog Slovo pouĉitelno Gospodina Georgïa Ioakima Colikofera, pri Reformatovъ obщestvu, nemeckago predikatora.

u Lajpcigu 1788. izišle su Ezopove i proĉihъ raznihъ basnotvorcevъ, sъ razliĉni ezika na slavenoserbski ezikъ prevedene, sadъ prvi redъ sъ nravouĉitelnimi poleznimi izяsnъniamu i nastavlъniami izdate i serbskoй юnosti posvećene Basne. Basne sastavljaju veći deo knjige, a posle njih ide drugi deo autobiografije i prevodi sa engleskoga. U Beĉu je 1789. izišla Pъsna na vzяtie Bъlgrada.33 Prvo izdanje dela Sobranïe raznыhъ nravouĉitelnыhъ veщeй vъ polzu i uveselenïe izišlo je u Beĉu 1793, a drugo u Budimu 1807. U Mlecima izišla je 180Z. Etika ili Fіlosofія nravouĉitelna, zatim Pъsna na insurrekcію Serbіanovъ 1804, a 1808. i Stыhi na novый godъ 1808. Svoje knjige Obradović je izdavao teško, i na svoju štetu. Publike je bilo



malo, crkveni krugovi bili su neprijateljski raspoloţeni prema njegovim delima — zabeleţeno je da su ih kaluĊeri spaljivali — i on je imao da raĉuna sa malom publikom. On je knjige izdavao ili svojom uštedom ili blagodareći rodoljubivoj pomoći kojega od imućnih srpskih trgovaca, ali odziv je ipak bio tako slab da za izvesna dela svoja nije mogao da istera ni trošak oko povezivanja.

Posle smrti Dositeja Obradovića štampani su još ovi njegovi spisi: Mezimacъ, drugi deo Sobranïя, u Budimu 1818; HriSLIKA DOSITEJA OBRADOVIĆA U Mezimcu (RAD SRPSKOG SLIKARA ARSE TEODOROVIĆA)

stoiΘïя sirъĉь blagi obыĉaй i Vъnacь otъ alfavita, u Budimu 1826, Pisma, koja je prikupio ĐorĊe Magarašević, u Budimu 1829; Prvenacъ, Uţica, ili DosïΘeeva Bukvica u Karlovcu 1830. I docnije Dositej Obradović je ĉešće izdavan i više ĉitan no ijedan od starijih pisaca srpskih. Ostavljajući na stranu preštampavanja pojedinih dela, i neuspele pokušaje izdanja celokupnih dela, on je u celini izdavan još ĉetiri puta. Prvo izdanje njegovih celokupnih dela izišlo je u Beogradu i Kragujevcu od 1833. do 1845; drugo izdanje dr Danila Medakovića u Zemunu 1850; treće izdanje Braće Jovanovića u Panĉevu poĉetkom osamdesetih godina, i ĉetvrto, drţavno izdanje, 1911, prilikom stogodišnjice njegove smrti.34

Dositej Obradović je imao ĉitalaca ne samo kod Srba no i kod Hrvata, Bugara i Rumuna, i bio je još rano prevoĊen i na bugarski i rumunski. Za vreme ilirskog pokreta on je ĉesto i rado preštampavan po ilirskim listovima i ĉasopisima, i nekoliko ilirskih pisaca, Vjekoslav Babukić i Antun Nijemĉić, stajali su pod njegovim uticajem. Pojedine od njegovih knjiga preštampavane su latinicom. Kod Bugara je bio mnogo ĉitan i prevoĊen. Iţica, na primer, imala je tri bugarska prevoda u ĉetiri izdanja, i uglavnom preko njega srpska knjiţevnost uticala je na obnovu bugarske knjiţevnosti. Kod Rumuna je Obradović bio isto tako poznat i prevoĊen, ĉak i u novije doba. On je prvi srpski pisac ĉije knjige prelaze granice srpskog naroda. Moţe se reći da nijedan od starijih srpskih pisaca nije bio toliko poznat kod susednih naroda i toliko uticao na njihov duhovni razvitak.*

KARAKTER. — Retko je naći pisca kod kojega postoji takav sklad izmeĊu liĉnih osobina i ideja. IzmeĊu pisca i dela postoji puna saglasnost. Krotak, pitom, neţan, saţaljiv, pun simpatija prema ljudima, vrlo socijalan po svojoj prirodi, on je lako primio ĉovekoljubivu i idealistiĉku filozofiju XVIII veka. Pun starinske »ĉuvstvitelnosti« i »ĉelovjekoljubija« on će voleti spomen svojih roditelja, decu, narod, sve ljude ĉista srca, pa ĉak i ţivotinje i cveće. Ali, s druge strane, to je vedar duh, trezvena priroda, i pod uticajem knjiga i razmišljanja njegov duh će biti sve kritiĉniji i njegov racionalizam sve snaţniji. I ta vrlo skladna mešavina starinske neţnosti i osetljivosti, a s druge strane vedar i krepak duh, jaka vera u »bogodanu svobodu uma«, ĉine Dositeja Obradovića jednom od najsrećnijih i najujednaĉenijih priroda. Svojom dobrotom srca i jaĉinom uma on je ĉinio vrlo jak utisak na sve koji su ga poznavali. Ne samo Srbi, koje su ga uvaţavali kao narodnoga mudraca, no i stranci koji su sa njim razgovarali, imali su taj isti utisak. Ruski pisac Andrej Kajsarov, koji ga je video u Trstu 1805. godine, piše o njemu: »To nije obiĉan ĉovek.«

Izvesno je da kod njega ima više no što bi trebalo popustljivosti, gotovo poniznosti putujućega kaluĊera i preterane ljubaznosti jednoga domaćeg uĉitelja koji je ĉesto ţiveo od tuĊe dareţljivosti. Ali pored te gipkosti u ophoĊenju i karakteru, on ima i moralne i duhovne ĉvrstine. Iako je propovedao smele ideje, koje su vreĊale mnoge predrasude i interese, on,



pitom, ljubazan i prilagodljiv, nije imao velikih sukoba sa ljudima i dosta dobro prošao je kroza ţivot. Skroman i blag, sa filozofskom blagošću prema ljudima, on je rado praštao i umeo biti zahvalan. Jedan takav ĉovek bio je predodreĊen za optimistiĉku, altruistiĉku i filantropsku filozofiju XVIII veka, koja je verovala u uroĊenu dobrotu ljudsku, osetljivost smatrala kao jednu od prvih vrlina duše, postavila za pravilo da je cilj ĉoveka što veća sreća što većeg broja, i verovala u krajnju pobedu dobra na zemlji. Po svojoj prirodi Dositej Obradović je tipski ĉovek XVIII veka.

On je još imao veliku »ljuboznatelnost«, duhovnu otvorenost i radoznalost, ţelju da što više vidi i nauĉi, visoko razvijenu »slovesnu, razumnu i svobodnu ljubav ka istini«. Sve što je imao postigao je svojim liĉnim naporima, stalnim razvijanjem i usavršavanjem sebe samoga. Kao vrlo star ĉovek, sa utvrĊenim glasom najuĉenijega Srbina, on je postavio sebi za devizu: »Starim uĉeći se«, i na dvadeset dana pred samu smrt pisao je: »Dnevi se i godine potkraćuju, telo iznemoţe, a duša bi jošte nešto hotela.«

Visoko razvijen i duhovno i moralno, on je prirodan i skroman i u knjigama i u ţivotu. On se ne pravi svecem i ne izigrava genija. Kao duhovni karakter i tip Dositej Obradović sve više dobija ukoliko se više prouĉava. Ne samo u oskudnoj srpskoj knjiţevnosti XVIII veka no u celoj evropskoj knjiţevnosti toga vremena malo je ljudi koji predstavljaju tako potpun i lep tip ĉoveka toga doba. Sa svojim uroĊenim vrlinama, sa ĉestitošću, krotkošću i pitomošću jednog blagog i duševnog ĉoveka, on je sjedinio snaţan optimizam, plemeniti idealizam i široko ĉovekoljublje filozofa svoga doba. Kao pisac i kao ĉovek, Dositej Obradović je jedna od najlepših i najrazvijenijih liĉnosti koje je cela naša rasa i do danas dala.

II. NjEGOVE IDEJE

INTELEKTUALNI UTICAJI. — U svome duhovnom razvijanju Dositej Obradović je prošao kroz nekoliko raznih stupnjeva.

Poĉeo je prvo, u detinjstvu i u prvoj mladosti, ĉitanjem crkvenih knjiga, naroĉito dela crkvene romantike, ţitija svetih. Ţedan ĉitanja, on je gutao sve što mu je do ruku palo: ne samo crkveno-školske knjige, no i prologe i ţitija na slovenskom i vlaškom. Pod utiskom tih ĉitanja on je otišao u manastir, u Hopovo, sav se bacio u poboţne knjige, »progutao i proţdrao«, kako sam veli, sva ţitija, i poĉeo ĉitati debele knjige starih hrišćanskih asketa i novijeg ruskog bogoslovlja, ruske crkvene dogmatiĉare, polemiĉare i besednike Javorskog, Polockog, Goljatovskog, Kopinskog. Postupno on izlazi iz te verske groznice, ĉita rukopisne zbornike, u kojima je pored crkvenih stvari bilo i sastava svetovnog sadrţaja, geografskih i istorijskih odlomaka. Odatle on prelazi na ĉitanje ruskih »graţdanskih knjiga«, istorija



starog i novoga doba, u kojima se upoznao i sa drugim i suvremenijim pogledom na ţivot. To mu otvara volju za ĉitanje »i drugojaĉijih knjiga osim crkovnih«. Ta prva ĉitanja u Hopovu od velikog su uticaja na njegov duhovni razvitak. U manastiru se zaneo i opio crkvenim legendama i verskom mistikom; tu se upoznao sa ruskom skolastiĉkom teologijom, koja je pored svega svoga dogmatizma i srednjovekovnoga duha imala izvesnih sastavnih elemenata klasiĉne i evropske uĉenosti; tu je prvi put ĉitao Jovana Zlatousta i Ezopa, koje će docnije prevoditi; tu se, u »graţdanskim rosijskim i istoriĉeskim knjigama« upoznao sa svetovnom naukom i modernim duhom, ĉiji će apostol u srpskom narodu docnije postati.

U manastiru je uvideo nesigurnost i nedovoljnost svoga crkvenog obrazovanja i rešio se da se prosveti. On je u prvi mah pomišljao na Rusiju, da u Kijevu ili Moskvi izuĉava bogosloviju. Ali u Dalmaciji se rešio da izuĉava bogosloviju kod novih grĉkih uĉitelja. U Grĉkoj je tada bilo nekoliko uĉenih crkvenih uĉitelja, koji su, školovani na Zapadu, bili upoznati sa zapadnom kulturom i naukom, pokušali da ih prenesu kod Grka, i vršili izvesnu duhovnu obnovu u grĉkom narodu. Kod jednog od tih grĉkih crkvenih i prosvetnih reformatora, koji su bili priliĉno zadahnuti idejama protestantskim, kod Jeroteja Dendrina, Obradović se školovao tri godine. Taj grĉki uticaj na njega bio je veliki. Kod grĉkih uĉitelja ne samo da je dobro nauĉio grĉki i ušao u staru grĉku knjiţevnost, koju će docnije u svojim delima obilato navoditi, no se kod njih prvi put upoznao sa slobodnijim, modernijim idejama i pokušajima za reformu hrišćanske crkve. Ono što su grĉki uĉitelji pisali protivu zloupotreba a za moralisanje grĉkog pravoslavlja, potpuno je vaţilo i za izdanak grĉkoga pravoslavlja, za srpsko pravoslavlje. I prva svoja dela Obradović će pisati prema grĉkim delima. Bukvice su izišle iz odlomaka iz Jovana Zlatoustog i navoda »elino-greĉeskih knjiga«; najraniji njegovi prvi pokušaji Vъnacъ otъ alfavita i HristoiΘïa jesu slobodni prevodi sa grĉkoga.

Ali kao i ĉitanje ruskih teologa tako i uĉenje kod grĉkih crkvenih reformatora bilo je samo posredno upoznavanje sa zapadnom kulturom i modernom naukom. Obradović se tu otresao od starih predrasuda i zabluda, ali ne potpuno. Sa crkvom još nije raskidao i nosio je uvek crkveno odelo. Tek posle 1771, po odlasku u Beĉ, došavši u neposredan dodir sa zapadnom kulturom i modernom mišlju, kod njega se izvršila definitivna promena.

Bavljenje u Beĉu i u Nemaĉkoj bilo je od odsudnog znaĉaja u duhovnoj formaciji Dositeja Obradovića. U Beĉu je proveo više od dvadeset godina, gotovo trećinu svoga ţivota, i to u doba jozefinizma, duhovnog pokreta i reforama koji su potresli Austriju iz temelja. On je usvojio ideje Josifa II, veliĉao ga iskreno i oduševljeno, branio njegove reforme, zastupao celu njegovu prosvetnu politiku. Njegove knjige su u neku ruku odbrane tih ideja i reforama kod Srba.

u Beĉu i u Nemaĉkoj Obradović je došao pod uticaj nemaĉke kulture i racionalistiĉke filozofije. On ĉita filozofa F. Baumajstera; u Haleu sluša kritiĉkog filozofa, Lajbnicova Ċaka Eberharda, koji je u ime zdravoga razuma pretresao osnovne ideje hrišćanske crkve. Od nemaĉkih pisaca Dositej ĉita i jako ceni Lesinga, »ostroumnog i premudrog Lesinga«, kako ga on naziva, »prosveštene Germanije velikog prosvetitelja«, i stavlja ga naporedo sa Sokratom i Hristom. On ĉita Hristijana Volfa, glavnog nemaĉkog filozofa iz prve polovine XVIII veka, prijatelja i savetodavca Petra Velikog. On ceni i prevodi Colikofera, protestantskog pastora i moralista i jednoga od najvaţnijih nemaĉkih propovednika u XVIII veku. Pored toga on ĉita ceo jedan niz manjih nemaĉkih prosvetiteljskih pisaca, usvaja njihove ideje, primenjuje ih na srpske prilike i širi u srpski narod.



Na njega znatno utiĉu i engleski prosvetitelji. Kao i svi prosvećeni ljudi iz XVIII veka, on je angloman, i u Engleskoj vidi klasiĉnu zemlju duhovne slobode i moderne civilizacije. Englezi su za njega »najprosvešteniji u Evropi narod«; oni »od sviju naroda evropejskih najslobodnije misle, no na veliku slavu i diku i blagopoluĉenije ĉelovjeĉeskago roda, i najrazumnije...« Kao svoju veliku ambiciju i program rada on stavlja: »s pomoću premudri boţestveni ingleski knjiga samo desetak vrsti što polezno i razumno posle sebe ostaviti«. On zna za Bekona, Popa, Svifta, Ĉesterfilda, Defoa i njegova Robinzona, Riĉardsona, ali naroĉito ceni i voli blagog i ozbiljnog Adisona, iz ĉijeg Spectatora je dosta prevodio i prenosio u svoje srpske knjige.

Manje od Engleza i Nemaca uticali su na Dositeja Obradovića Francuzi. Francuski je nauĉio još u Beĉu, i njime se priliĉno koristio. Na prvo mesto od sviju francuskih pisaca stavlja »blaţenog i svetog«, »premudrog i dobrodjeteljnog Fenelona«, hvali njegove »premudre razgovore«, usvaja i razvija njegove ideje o ţenskom vaspitanju, istiĉe veliku potrebu da se njegov Telemak prevede na srpski. On ceni Marmontela, i od njega, iz Canteѕ moraux, prevodi Adelaidu, pastirku alpisku i Lauzusa i Lidiju. On ĉita Labrijera, i uzima iz njegovih dela. On hvali i ĉesto navodi Lesaţa, Molijera i njegove »ostroumne i blagonaravne komedije«. Ali za glavne pisce francuske XVIII veka on malo zna i ne navodi ih.

Razvijan pod svim tim uticajima, Dositej Obradović nije postao originalan pisac. On nema dubljih i svojih ideja, i u njemu ne treba traţiti jednog samostalnog mislioca i tvorca filozofskih sistema. Sav njegov rad je ĉisto praktiĉan i sav njegov znaĉaj je što je kod Srba primenjivao opšteprimljene ideje suvremenog evropskog racionalizma, koji se i inaĉe ograniĉavao na popularizovanje nauĉnih istina. Obradović je znao svoju spremu i sposobnosti i zato se zadovoljio jednim osrednjim eklektizmom, imajući neprestano pred oĉima stvarne prilike i praktiĉne potrebe srpskoga naroda. Polazeći od same stvarnosti, on je govorio o stvarnosti, kritikovao, savetovao i upućivao. »Slovesni ĉovek budući, veli on, imam bogodanu i prirodnu vlast drugima misli moje spriopštavati i što sam dobro i pametno od drugi ĉuo i nauĉio drugima kazivati...«

Zato u njegovim delima ima toliko prevoda: Bukvica je sastavljena iz Jovana Zlatoustog; HristoiΘïa je prevod jednog grĉkog popularnog dela iz XVIII veka; Slovo pouĉitelno je prevod iz Colikofera; Basne su izreda iz Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga; Sovъti zdravago razuma su »najizbranije misli i savetovanja uĉenih ljudi s raznih jezika prevedene«; Damon je preveden iz Lesinga; Jedan par papuĉa iz talijanskog novelista Gaspara Gocija; Adelaida i Lauzus i Lidija iz Marmontela, saradnika Enciklopedije; Etika, iz talijanskog filozofa Soavi. Za izvesna mesta u njegovim delima utvrĊeno je da su prevodi i prerade iz raznih nemaĉkih, engleskih i francuskih autora, i to će se u sve većoj meri pokazivati ukoliko se njegova dela budu kritiĉki prouĉavala.

Uopšte, Dositej Obradović je duhovni proizvod više duhovnih pravaca. U raznim prilikama svoga ţivota on je pretrpeo nekoliko raznih duhovnih uticaja: i hrišćanske romantike i mistike, i ruske dogmatiĉke teologije, i grĉkog reformatorstva, i austrijskog jozefinizma, i nemaĉkog protestantizma i prosvetiteljstva, i engleskog racionalizma, i francuskog humanitarizma. Iz svega toga razvio se on u eklektiĉnog i praktiĉnog filozofa, prosvetiteljskog popularnog pisca, koji je na svoj narod primenjivao ideje ondašnjeg evropskog racionalizma.



RACIONALIZAM. — Osnovno osećanje kod Dositeja Obradovića jeste ljubav ka istini, potreba da ţivi u istini i radi istine, da i svoj i ljudski ţivot udesi prema zahtevima istine. On jasno uviĊa koliko zla dolazi od zabluda, praznoverica i neznanja i smatra da je sve pitanje uneti u dušu pojedinaca i u dušu naroda istinu. I u ime njeno on će celoga svoga veka davati svome narodu »savete zdravog razuma«.

Ĉovek je utoliko slobodan ukoliko sme i moţe da slobodnije misli i rasuĊuje. Narodi »koji samo pri starim mnjenijam i obiknovenijam ostaju, moraju, kako god ostali azijatiĉeski i afrikanski narodi, u veĉnoj i oĉajnoj tami i nerazumiju leţati«, trunuti »u vsekoneĉnom i plaĉa dostojnom beslovesiju«. I jedan od njegovih glavnih zadataka je nauĉiti Srbe »bogodanoj svobodi uma«, da se »usude sverh svake stvari svobodno misliti i sve što ĉuju da sude i rasuţdavaju«. Ali, do istine se ne dolazi samo umovanjem. Zdrav razum je samo sredstvo, a cilj je prosveta, stvorena na temelju nauke i iskustva vekova i kulturnih naroda. Nauka je pravi lek od svih duhovnih i drţavnih zala, iskupitelj, novi mesija ĉoveĉanstva. I Dositej Obradović neće propustiti ni jednu priliku a da ne veliĉa »svetu nauku, Boţji dar, nebesni cvet«. Ništa nije vaţnije no širiti nauĉne istine, mudrim knjigama prosvećivati ljude: »Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati... Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce! Knjige, predragi i neprecenjeni nebesni dar, prosvješteni umova ponosite kćeri! One sad na zemlji i na moru carstvuju i premudre zakone daju! One vojuju i pobjeţdavaju! One slavu blagopoluĉni naroda do sami zvezda podiţu i preuzvišavaju.«

PEDAGOG. — Dositej Obradović ne traţi toliko istinu radi istine, u njegovim oĉima oka ne vredi sama po sebi, no od praktiĉne koristi koju ona pruţa ljudima. Nauka je samo sredstvo, a cilj je duhovna sloboda i moralno savršenstvo, slobodan, vedar, ĉist i ugodan ţivot i pojedinaca i svih ljudi. Sa takvim utilitarnim etiĉkim i praktiĉnim shvatanjem nauke i filozofije uopšte, podreĊujući sve moralnom vaspitanju, »ĉlovekoljubiju i k dobrim nravom«, Dositejev rad je morao neizbeţno uzeti vaspitni, pedagoški karakter. On je ceo svoj ţivot proveo kao vaspitaĉ: kao narodni uĉitelj u Dalmaciji, kao domaći uĉitelj i vaspitaĉ u Moldaviji, Ugarskoj, Beĉu, Lajpcigu i Trstu, kao prosvetni organizator i »popeĉitelj prosvješĉenija« u novoosloboĊenoj Srbiji. Njegove knjige imaju pedagoški i vaspitni smer. Na naslovu Basana Obradović je stavio: »Musej svešĉenik devojĉicam i deci ja pojem«, i cela knjiga je upućena »ljubeznoj serbskoj junosti«, sa namerom da je uputi u svestan, razuman i moralan ţivot. On je pedagog sa dubokim ubeĊenjem, uveren, zajedno sa celim svojim prosvetiteljskim dobom, da se ĉovek raĊa dobar, da ga samo rĊavo vaspitanje izopaĉava i da od dobrog vaspitanja mladeţi zavisi sreća ĉoveĉanstva. Sa apsolutnim uverenjem u sposobnosti i neograniĉenu svemoć nauĉne kulture i racionalnog vaspitanja, on ceo politiĉki, socijalni i moralni problem svodi na »vospitanije mladosti«, tu »stvar najnuţniju i najpolezniju ĉloveku na svetu«. Sva budućnost neukog i zaostalog srpskog naroda leţi u vaspitanju.

Kada govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muške dece. On isto tako traţi i vaspitanje ţenske dece, i još i u tom pogledu on visoko stoji nad svojim dobom. U srpskom narodu su vladali uvek patrijarhalni i orijentalni pojmovi o ţeni, i u ţeni se toliko gledalo biće niţe vrste da do 1730. ţena nije imala prava ni u crkvu da ide. Obradović ustaje protiv tih ţalosnih zabluda i traţi da se ţena podigne do svesnog i razumnog ţivota. On tvrdi da se narod ne moţe podići do prosvete dok ţena ostaje »u prostoti i varvarstvu«. On hoće



da ţenska deca uĉe ne samo ĉitanje i pisanje no i istoriju, geografiju i logiku, da mogu razumno i pravilno suditi, da nauĉe moralnu filozofiju, kako bi znale svoje duţnosti kao kćeri. supruge i matere. On veruje da će prosvećene, moralne i vredne ţene moći više no iko raditi na opštem prosvećivanju srpskoga naroda.

CRKVENE REFORME. — RaskaluĊer, uĉenik grĉkih crkvenih reformatora, sledbenik evropskih racionalista, pobornik artiklerikalnih reforama Josifa II, — Dositej Obradović se najjaĉe izrazio i najviše istakao u verskoj kritici, na polju crkvenih reforama. Kao i za celo njegovo doba pitanje vere izgleda mu osobito vaţno. I u ime »ĉiste evangelske i apostolske crkve« on u srpskom društvu prvi stvarno poĉinje borbu protiv izopaĉenog hrišćanstva, verskoga fanatizma i formalizma, protiv kaluĊerskoga parazitizma, protiv zastarelih i štetnih crkvenih ustanova, a za versku snošljivosti i za preobraţaj crkve prema zahtevima zdravoga razuma. Propovedajući te nove i smele ideje, Dositej ne presaĊuje samo ono što je kod drugih naprednih naroda video, i nije samo zastupnik antiklerikalne politike Josifa II i podstrekaĉ antiklerikalizma kod Srba. On time daje nauĉnu osnovu i knjiţevne formule jednom stanju stvari koje je kod ugarskih Srba i ranije postojalo, onoj borbi graĊanstva protiv pravoslavne teokratije, i svetovnog i opštenacionalnog duha protiv crkvenog i uskog staleškog klerikalnog gledišta.

U XVIII veku i kod Srba, kao u celoj Evropi, došlo je do sukoba izmeĊu svetovnih i crkvenih staleţa. Srpsko graĊanstvo, ĉim se poĉelo prilagoĊavati uslovima novoga ţivota u Ugarskoj, u zemlji zapadne kulture i gde je bilo dosta protestanata, poĉelo je borbu protiv svemoći crkvene jerarhije. Na svima srpskim saborima, još od poĉetka XVIII veka, svetovni, graĊanski poslanici napadali su nesavesnost, grabljivost i samovolju arhijereja, kaluĊera i sveštenika, kod kojih je još vladao balkanski grĉki duh, traţili da se duhovni staleţi u svojoj vlasti ograniĉe i uteraju u granice morala i hrišćanske vrline, da narod vrši kontrolu nad radom svojih crkvenih starešina i da i sam ima udela u upravi nad crkvom. Ti sukobi su bili stalni, ne samo u saborima no i u crkvenim opštinama, i trajali su sve do kraja XVIII veka, kada se i drţavna vlast u njih umešala, ali više iz neprijateljskih osećanja prema pravoslavnoj crkvi. Kulturni i svetovni elementi u srpskom narodu i pre Dositeja Obradovića vršili su kritiku crkvenih zloupotreba, vodili borbu sa crkvenim ljudima i traţili crkvene reforme, i Dositej Obradović je došao da tim njihovim osećanjima i ţeljama da suvremen i knjiţevan izraz. I zato je on odmah imao toliko uspeha u svome radu, zato je stekao toliki broj ĉitalaca, prijatelja i dobrotvora u graĊanskom staleţu.

U svojoj verskoj kritici Obradović pre svega udara na versku zaslepljenost i traţi, zajedno sa svojim dobom, da u duhove i u naravi uĊe moderno naĉelo verske ravnopravnosti i snošljivosti. I on je za tu ideju ne samo kao racionalist no i kao Srbin, kao ĉlan naroda koji je kroz ceo jedan vek bio izloţen surovim verskim gonjenjima. Dogme i obredi, cela forma raznih vera nema veze sa pravom religijom, religijom ljudske savesti, koja jedino poĉiva na evanĊelskoj istini. »Sad se meĊu prosveštenim ljudma ne pita ko je vostoĉne, ko li je zapadne crkve, no ko je dobrodjeteljan, pošten i vredan ĉovek.« Crkva treba da sjedinjuje ljude, a ne da ih mrţnjama razdeljuje. Verske mrţnje meĊu ljudima, sinovima jednog istog nebeskog oca, raspiruju oni za koje je vera postala zanat od koga ţive: magi, bramini, bonze, jerofanti, lame, hodţe, fratri, popovi i kaluĊeri. Prvi meĊu svima srpskim piscima pravoslavne vere, prvi u lokalnoj i konfesionalnoj knjiţevnosti ugarskih Srba u XVIII veku, on svojim duhom obuhvata ceo srpski narod, ne samo bez obzira na drţavne granice no i na verske razlike, »koliko grĉke crkve, toliko i latinske sljedovatelje, ne iskljuĉavajući ni same



Turke Bošnjake i Ercegovce, budući da zakon i vera moţe se promeniti, a rod i jezik nikada«. On prvi jasno vidi da se sva budućnost srpskoga naroda, podeljenog u tri razne i zavaĊene vere, nalazi u primeni moderne ideje verske snošljivosti i isticanja naĉela narodnosti nad verskim osećanjem.

U svojoj verskoj kritici Dositej logiĉno ide još dalje. Kao i svi njegovi uĉitelji i uzori: Jerotej Dendrin u Smirni, liberalni protestanti i prosvetitelji u Nemaĉkoj, kao Petar Veliki u Rusiji i Josif II u Austriji, on traţi osnovnu reformu crkve, da se ona saobrazi zahtevima zdravoga razuma i potrebama novoga vremena, da se iz nje izbace praznoverice, fetišizam, ritualizam, farisejstvo, svi »stari plesnivi i zarĊati obiĉaji«. On hoće da se odvoji »ĉisto evangelsko uĉenje«, ono što je osnovno i bitno od onog što je docnije dodato i štetno, od »ĉoveških svakojakih predanja i pridodanja«, »pravoverje od sujeverja«, jezgro od ljuske. On usvaja i podupire crkvene reforme koje je odluĉno poĉeo sprovoditi Josif II, uperene u prvom redu protiv katoliĉke crkve, ali koje su se neizbeţno prenosile i na pravoslavnu crkvu, i protiv kojih je ustala i materijalno ugroţena crkvena jerarhija i prosti i neprosvećeni narod, konzervativan u svojim vekovnim nevoljama i uvek u strahu da se iza tih reforama ne krije unija. I jerarhija i narod su se bunili kada je drţavna vlast stala ukidati silna praznovanja, kada je pokušavala da se brakorazvodne parnice od crkvenih sudova prenesu na graĊanske, kada se izdala naredba da se, u interesu javnoga zdravlja, mrtvaci moraju sahranjivati u zatvorenim sanducima i u grobljima dalje od varoši. Masa naroda je na to sa zebnjom gledala i u nekim dijecezama dolazilo je do otvorenih pobuna. Obradović je uveravao narod da te reforme kao umesne i korisne treba primiti.

Od sviju crkvenih reforama Dositej najvijše polaţe na ukidanje manastira i kaluĊera, što je Josif II uveliko i s uspehom izvodio u katoliĉkoj crkvi, a u malome i bezuspešno pokušavao u pravoslavnoj crkvi. U Hopovu, u svojim putovanjima po pravoslavnom Istoku, on je imao dovoljno prilike da vidi šta je kaluĊerstvo, i on smatra za duţnost da svoje iskustvo i drugome kaţe. (»Ko se god opari, a ne kaţe društvu da ĉorba ţeţe, nije dobar za društvo.«) Inaĉe miran i pitom, Dositej nikad se nije tako ţestio no kada je dokazivao »bespoleznost manastira u opšĉestvu« i preţivelost i besmislenost ustanove kaluĊerstva. Ţivotъ i priklюĉenія je u prvom redu radi toga i pisao. On je za ukidanje manastira i kaluĊerskog reda i traţi da se manastiri pretvore u škole, gde bi se za svešteniĉki i uĉiteljski poziv vaspitavala sirota narodna deca.

Ta antimanastirska i jozefinska ideja kod Dositeja je bila tako jaka da izgleda da je najveći deo njegovih knjiga nisan protiv kaluĊerstva. I dok su zbog toga graĊanstvo, pa ĉak i jedan deo mirskog sveštenstva u njima uţivali, dotle su ih kaluĊeri oglašavali za jeretiĉne, progonili, spaljivali, i sve do polovine XIX veka ometali i pokušavali da spreĉe nova izdanja.

POLITIĈKE IDEJE. — Bilo što nije hteo da dolazi u sukob sa cenzurom, bilo što je hotimiĉno izbegavao da govori o suvremenim dogaĊajima, Dositej Obradović vrlo malo govori o politici. O francuskoj revoluciji, o Napoleonu, o politiĉkim zahtevima srpskim iz 1790. godine kod njega nema ni pomena.

Negova glavna politiĉka ideja to je uvaţavanje prosvećenoga despotizma XVIII veka, vladara kao što su bili Petar Veliki i Katarina II u Rusiji, Fridrih II u Pruskoj, a naroĉito Josif II u Austriji. Kao uopšte filozofi XVIII veka, i on drţi da je najlakši put za pobedu novih ideja imati jednog prosvećenog ĉoveka na prestolu, koji će nametnuti neprosvećenoj masi nove



istine i napredne reforme. Napredak dolazi ozgo, a ne ozdo, i on drţi da se ostvario Platonov san, da je došlo doba kada vladari filozofišu, a filozofi sa vladarima vladaju. I te vladare-filozofe on proslavlja kao mesije ĉoveĉanstva.

On je za monarhiju, ali za monarhiju sa prosvećenim, pravdoljubivim, mudrim i dobrim vladarem, koji će zemlji biti ono što je dobar domaćin kući, vladati »mudrim i silnim zakonima«, i namesto nasilja, nereda i nepravde, obezbediti mir, sigurnost i pravdu.

NACIONALNE IDEJE. — Do Dositeja Obradovića srpsko rodoljublje je usko i ima verski karakter. Na kraju XVIII veka nacionalni pokret, ukoliko ga ima, oseća se kod ugarskih Srba, u Karlovaĉkoj mitropoliji. Srbija je pusta i bedna, ceo beogradski pašaluk nema ni 100.000 duša. Stara Srbija je seobama prepolovljena; u Bosni i Hercegovini vlada tama i varvarstvo; Crna Gora je u stalnim borbama sa Turcima i Arbanasima; Dalmacija, pod Mletaĉkom Republikom, preplavljena talijanstvom, ţivi svojim odelitim ţivotom. IzmeĊu pojedinih delova srpskog naroda nema nikakve veze, svest o narodnoj zajednici gotovo ne postoji. Kod ugarskih Srba, ganjanih zbog vere, nacionalno osećanje se ograniĉilo samo na pravoslavlje, a katolici u Slavoniji, Sremu i Baĉkoj, »Šokci« i »Bunevci«, stavljani su van nacionalne zajednice. U doba oko 1780. godine srpsko osećanje je ograniĉeno samo na pravoslavne Srbe u Ugarskoj, i nacija je više jedna veroispovest jedne ograniĉene pokrajine.

Dositej Obradović iz osnova menja to usko i nazadno shvatanje. On je mnogo putovao i ţiveo po gotovo svima srpskim krajevima i na licu mesta stekao osećanje da je sve to jedan isti narod. On poznaje srpski narod i u Banatu, i u Baĉkoj, i u Sremu, i u Slavoniji, i u Hrvatskoj, i u Dalmaciji, i u Crnoj Gori, i u Srbiji. Svojim širokim i modernim idejama o veri on se visoko uzdiţe nad konfesionalnim shvatanjem nacionalizma, i iz naĉela verske ravnopravnosti i snošljivosti razvija se kod njega ideja o narodnom jedinstvu bez obzira na versku podelu. On se prvi obraća svima Srbima »od Crne Gore do Smedereva i Banata«, piše za »sve Srblje od Adrijatiĉeskoga Mora do reke Dunava«, uvodi u srpsku narodnu zajednicu ne samo pravoslavne no i katolike i muslimane.

Njegovo rodoljublje je razumno i široko ĉoveĉansko. On osuĊuje nacionalnu nadutost, iskljuĉivost i mrţnju na druge narode. Ali on visoko misli o prirodnim sposobnostima i uroĊenim vrlinama srpskoga naroda, o njegovoj kulturnoj usavršljivosti. »S gorućim i punim ljubavi srcem« govori on o »slavnoj slaveno-srbskoj naciji« i veruje da kada nauka i prosveta doĊu meĊu Srbe, »izabranije nacije« neće biti.

On ima jako razvijeno osećanje nacionalne solidarnosti, na sasvim modernom, racionalnom i socijalnom osnovu. Svaki je ĉovek ĉlan narodne zajednice, i zato što uţiva koristi od nje duţan je da za njeno dobro radi. Kada govori o narodu, on nema pred oĉima apstrakciju, no ţive ljude, narod, puk, koji ĉine broj, temelj i snagu nacije. Njegov patriotizam ima sasvim realnu politiĉku podlogu. Jedno vreme [oko 1788] zavaravao se praznom nadom da će Josif II osloboditi Srbe, ali kada je 1804. buknuo ustanak u Srbiji, on je odmah osetio njegov veliki znaĉaj. On je prvi srpski pisac koji je video istorijsku ulogu Srbije i koji je verovao u nju. I pošto je u svojim delima dao racionalan osnov srpskom nacionalizmu, proširio ga na sve srpske krajeve i na sve tri vere, pošto je prvi proklamovao duhovno jedinstvo verom i granicama podeljenog srpskog naroda, on je poĉeo i praktiĉno politiĉko izvoĊenje tih ideja, svojim radom na stvaranju Srbije.



III. KNjIŢEVNE OSOBINE

JEZIK. — Sve dok je srpska knjiţevnost imala verski i obredni karakter, dok su pisci izlazili iz duhovnih redova, dotle je crkveni, ruskoslovenski jezik vladao kao knjiţevni jezik. Ali ĉim je graĊanski elemenat ojaĉao i kada se svetovni duh poĉeo širiti, kada su se poĉeli javljati pisci svetovnjaci, stalo se traţiti da se narodni jezik uvede u knjiţevnost. Zaharija Orfelin prvi to traţi, ali sa malo snage, i sam se više sluţi crkvenoslovenskim. Ĉovek koji je prvi dao sve razloge za upotrebu narodnog jezika u knjiţevnosti, i koji će svojim primerom pokazati kako se moţe tim jezikom pisati, bio je Dositej Obradović.

On tim jezikom piše od prvih poĉetaka knjiţevnog rada, iako se prvo obrazovao na ruskoslovenskom. On je taj jezik naroĉito upoznao u Dalmaciji, gde se lepo i skladno govori srpski. I on će taj jezik zavoleti sa ljubavlju kojom je voleo svoju zemlju i svoj narod. On oseća da je potpun, da moţe dati puno izraza svom unutrašnjem biću samo kada govori svojim maternjim jezikom. Kao i u svemu racionalist, tako i u ovome on polazi od gledišta: »Jezik ima svoju cenu od polze koju uzrokuje.« Jezik je za njega oruĊe napretka i prosvete, i on traţi narodni jezik u knjiţevnosti da bi prosti ljudi, i seljaci i ĉobani, mogli što lakše i sa što više razumevanja ĉitati i da bi se prosveta mogla što brţe i dublje širiti. Našto mrtvi slovenski jezik, koji razume samo jedna mala manjina i koji je tuĊ i nerazumljiv narodu? Uĉiti taj jezik znaĉi gubiti dragoceno vreme, a »samo prostota i glupost zadovoljava se vsegda pri starinskom ostati«.

I Dositej Obradović će odsudno biti za »obšĉenarodni jezik i govorenje«, i pisaće »našim prostim srbskim jezikom«. Ali ipak taj njegov jezik nije besprekoran i potpuno ĉist. On se rodio u jednom kraju gde je srpsko stanovništvo jako izmešano sa tuĊinskim i gde je jezik neizbeţno morao izgubiti od svoje ĉistote. Zatim, on se poĉeo uĉiti u ruskoslovenskim knjigama, veći deo ţivota proveo je u tuĊini, obrazovao se na tuĊim jezicima, i nije vladao ĉistim narodnim jezikom. Najzad, pišući filozofska i etiĉka dela on se nije mogao sluţiti prostim, još nerazvijenim narodnim govorom srpskim, i otuda kod njega veliki broj nenarodnih reĉi i reĉeniĉnih obrta, i to naroĉito iz ruskoslovenskog i slovenskog jezika, upravo iz ruskog jezika XVIII veka, u koji je, posle Petra Velikog, ušlo mnogo stranih i skovanih reĉi. Obradović je polazio sa gledišta da u pitanju knjiţevnoga jezika »s pomoću staroga novi će se od dan do dan u bolje sostojanije privoditi«, i pisao je u osnovu narodnim jezikom, ali struĉni knjiţevni i apstraktni izrazi bili su pozajmljeni iz ruskoslovenskog. Gramatike narodnog jezika nije bilo, i on pravi ĉeste gramatiĉke greške. U stvari, tako je i moralo biti, i sve to ne umanjuje njegovu veliku zaslugu: da je umesto mrtvog i tuĊinskog crkvenog jezika uneo u srpsku knjiţevnost ţivi i usavršljivi srpski narodni jezik.

KNjIŢEVNI TALENAT. — U celom svome knjiţevnom delu Dositej Obradović ima osnovnu ideju: biti koristan srpskom narodu. On ne piše da stvara liĉna, originalna dela, u kojima će izraţavati sebe i obezbediti sebi knjiţevnu slavu u potomstvu. Kao i nauka tako i knjiţevnost za njega nije sama sebi cilj, i u jednoj i u drugoj on vidi sredstvo duhovnog i moralnog opšteg napretka narodnog. U idejama praktiĉne, utilitarne i tendenciozne knjiţevnosti XVIII veka, on piše da pouĉi i prosveti, ne obraća se mašti no razumu, ne traţi



stilske efekte no ubedljive argumente. Zatim, i da je imao knjiţevnih namera teško bi ih ostvarivao, jer u to doba u srpskoj knjiţevnosti nije bilo knjiţevnih tradicija i uzora, kao ni razvijenog knjiţevnog jezika. Sve je imalo da se stvara, i na njega je pao taj teţak istorijski posao, u vrlo nepovoljnim materijalnim prilikama po knjiţevni rad. On radi brzo, i odmah daje u štampu. Otuda u njegovom pisanju ima nedostataka. On je ĉesto starinski kitnjast, preterano »ĉuvstvitelan« i panegiriĉan, sa suviše usklika i apostrofa. On ima sklonosti da se rasplinjava i ĉesto se gubi u razvijanjima koja su u slaboj vezi sa onim što hoće da kaţe. Njegove periodiĉne reĉenice su katkada nerazumljive. Interpunkcija mu nije uvek sigurna.

On je pisao u stihu i u prozi. On voli poeziju i na jednom mestu veli: »Meni su na svakom jeziku stihovi mili.« Ali njegovi stihovi su slabi, kao sva srpska poezija u XVIII veku. U njegovom pevanju opaţa se uticaj psevdoklasicizma, koji je tada vladao u evropskoj poeziji. Prozni rad mu je mnogo obilniji i bolji. U prvom redu i u glavnome on je jasan pisac. On se prvi meĊu Srbima obraća velikoj publici, celoj naciji, i trudi se da bude što prostiji i razumljiviji. On jasno govori razumne i trezvene stvari, izbegavajući sve što je maglovito, visokoparno, školsko i pedantno, i u pisanju je prost, neposredan, prirodan i razumljiv. »Što god nije ĉisto i jasno, veli on, ne uveseljava, a što ne uveseljava ne moţe pridobiti srce.« Iako ne teţi da pravi knjiţevne efekte, on piše knjiţevnim stilom, neposrednim i prostim, ali ţivim i ţivopisnim. To je najknjiţevniji srpski pisac svoga doba, i još zadugo posle ostao je kao obrazac u pisanju.

U celom njegovom pisanju ima izvestan dobrodušan, srdaĉan ton. Onakav kakav je bio u ţivotu, prirodan, krotak, pitom, ĉovekoljubiv, takav je i u svom pisanju. On se ĉitaocu obraća sa nekom bratskom ili oĉinskom neţnošću, i u svoje pisanje unosi toliko »sladosti«, kako je još jedan suvremenik zapazio. On ima onu »reĉitost srca« koju su negovali pisci sa kraja XVIII veka, i ĉesto više osvaja svojom dobrotom i srdaĉnošću no solidnošću svoje argumentacije.

Uopšte uzev, on je dobar pisac. On priĉa ţivo, ţivopisno i zanimljivo, i njegovo ţivopisno pisanje podseća na intimne razgovore koje vode stari i dobri prijatelji. U najboljim delima svojim, u prvom delu Ţivota i priklюĉenія i u Basnama, on pokazuje i izvesnog knjiţevnog talenta, unosi u svoje priĉanje ţivota, slikâ, pokreta. Pišući o apstraktnim stvarima, on ume da bude zanimljiv, i najsuvlja izvoĊenja zaĉinjava ĉinjenicama iz stvarnog ţivota, primerima i uspomenama svoga bogatog iskustva, anegdotama koje zabavljaju, izrekama koje ostaju. I sve to objašnjava što se on tako rado ĉitao, kao što se i još danas dade ĉitati. Time, kao i osnovnim dobrodušnim i intimnim tonom, on opominje na Ljubomora P. Nenadovića kojem je umnogome sluţio za uzor. U svakom sluĉaju, to je bio jedini knjiţevni pisac srpski u XVIII veku, ĉije knjiţevne sposobnosti dostojno su sluţile njegove razumne i plemenite ideje.

IV. OPŠTI POGLED NA NjEGOV RAD I NjEGOVO MESTO U SRPSKOJ KNjIŢEVNOSTI



Dositej Obradović je novator i inicijator kakvi se retko viĊaju, jedan od onih ljudi koji stvaraju epohu i ostaju kao putovoĊe celoga jednoga naroda. Novi duhovni i knjiţevni ţivot u srpskome narodu nesumnjivo od njega potiĉe.

Mesto dotadašnjeg »mrtvoroĊenoga deteta stare skolastiĉko-bogoslovske knjiţevnosti«, on poĉinje jednu ţivu, svetovnu, suvremenu, realnu knjiţevnost, na solidnoj osnovici, sposobnu za ţivot i usavršavanje. Knjiţevnost do njega bila je u rukama samo crkvenoga reda, namenjena obrednim ciljevima i zadahnuta iskljuĉivo bogoslovskim duhom, bez veze sa ţivotom, bez oslonca na iskustvo, bez dodira sa stvarnošću. Dositej prekida sa tom srednjovekovnom tradicijom i osniva modernu i svetovnu knjiţevnost, koja se obraća graĊanstvu i narodu, koja je u vezi sa stvarnim ţivotom, ili, bolje reći, koja je izraz narodnoga ţivota. I svu tu novu, pravu knjiţevnost, koja je ostala i koja se razvila u ovo što danas srpski narod ima, poĉeo je on raditi na narodnom i ţivom jeziku, odbacivši mrtvi tuĊinski i skrpljeni crkveni jezik, isto onako kao što je energiĉno potisnuo i crkvene ideje.

U kulturnom razvitku srpskoga naroda pojava Dositeja Obradovića je od epohalnog znaĉaja. Sve do njega Srbi su ţiveli u duhovnjoj atmosferi srednjega veka. On prekida sa tom nekulturnom istoĉnjaĉko-pravoslavnom tradicijom i odlazi neposredno u školu prosvećenoga Zapada i njegove slobodne, racionalne i humane kulture. Vizantijski duh i ruska teologija gube zemljišta kod Srba, i srpski narod ulazi u kulturnu zajednicu zapadnih evropskih naroda. U tome pogledu, Dositej Obradović je inicijator kulturnog i naprednog zapadnjaštva, voĊ u duhovnom osloboĊenju srpskoga naroda od srednjega veka i Istoka i uvoĊenju u moderno doba i na Zapad. I to mu je moţda najveća i najtrajnija zasluga.

Njegovo delo ima u prvom redu praktiĉan i utilitaran karakter, ono ima više ţivota i stvarnosti, poĉiva više na iskustvu no delo ijednoga srpskoga pisca do njega, no delo retko koga srpskoga pisca i posle njega. Ma kako on po prirodi bio idealist, ma koliko ceo njegov rad izgledao odblesak evropske ideologije XVIII veka, ipak je on skroz pozitivan duh i njegove ideje imaju solidnu realnu podlogu i ĉisto praktiĉan smer. On ne operiše sa maglovitim sistemima i ne luta u metafiziĉarskim apstrakcijama, no ostaje uvek na zemlji i u najobiĉnijoj stvarnosti, misleći o prilikama i potrebama svoga naroda. On ima bogato iskustvo kao retko ko, jer, »sin svojih dela«, sam je sebi prokrĉio put, samouštvom, putovanjima i u školi ţivota nauĉio ono što mu se nije dalo da u mladosti redovnim putem nauĉi. On poznaje ţivot, jer je njime obilno ţiveo, i kao pisac on će biti od onih koji ţivot unose u knjige a ne knjige u ţivot. On bole no iko poznaje srpski narod, jer je ţiveo u njemu, i to u svima krajevima njegovim, i ono što je propovedao odgovaralo je liĉno prouĉenim prilikama i stvarnim potrebama u kojima je srpski narod ţiveo. U tome pogledu Dositej Obradović je prvi pozitivist i realist srpski, u širokom smislu tih reĉi.

Velika ambicija njegova to je nauĉiti Srbe »slovesnoj, razumnoj i svobodnoj ljubavi ka istini«, da po zdravome razumu o svemu misle, da o svemu slobodno rasuĊuju i da ceo svoj i unutrašnji i spoljašnji, i pojedinaĉni i narodni, ţivot udese onako kako je najpametnije i najkorisnije. Snaţnije i potpunije no iko on predstavlja racionalistiĉki i kritiĉki duh u srpskoj knjiţevnosti, prosvetiteljsku filozofiju XVIII veka uopšte, austrijski jozefinizam napose. Blagodareći njemu srpski narod oslobaĊa se duhovnog jarma svoje teokratije i »vsekoneĉnog i plaĉa dostojnog beslovesija«.



Dositej Obradović u isti mah produţuje borbu koja se gotovo ceo vek u srpskom društvu vodila izmeĊu crkvenoga i svetovnoga elementa, teokratije i graĊanstva, i poĉinje popularisati kod Srba ideje duhovnoga osloboĊenja, verske snošljivosti, crkvenih reforama, modernog kritiĉnog duha i nauĉnoga obrazovanja. On poĉinje voditi borbu protiv dogmatizma, fanatizma, »starih plesnivih i zarĊatih obiĉaja« u crkvi, protivu velikih zloupotreba crkvenih ljudi, a naroĉito kaluĊera, i svojim perom pomaţe napredne crkvene reforme Josifa II. On pokušava da Srbe nauĉi »razumno i svobodno kao slovesni ljudi misliti«, osloboditi ih od verskoga fanatizma i robovanja jerarhiji, formulama, dogmama i obredima, on ih uĉi da iz vere odbace sve što je sporedno, formalno, nakalemljeno i protivno zdravom razumu i ĉoveĉanskom dostojanstvu, i da mesto ţivota po »strahu gospodnjem« prime slobodni i humani moral, koji izlazi iz prirode sama ĉoveka i ljudskih odnošaja u društvu. U tome pogledu Dositej Obradović je prvi racionalist i slobodni mislilac u srpskome narodu i »najradikalniji zastupnik ideja Prosvećenosti kod Juţnih Slovena« (dr Matija Murko).

RoĊen u jednom kozmopolitskom veku, kozmopolit po svojim idejama, Dositej je ipak više no iko radio na stvaranju nacionalnoga osećanja u srpskom narodu. Do njega srpski nacionalizam bio je ĉisto veroispovednoga karaktera i obuhvatao Srbe u Karlovaĉkoj mitropoliji. On prvi uvodi u pojam narodne celine Srbe sviju krajeva, bez obzira na pokrajine u kojima ţive i drţave kojima pripadaju, i Srbe u Ugarskoj, i Srbe u Turskoj, i Srbe u Crnoj Gori, i Srbe pod Mletaĉkom Republikom. On proklamuje da vera ne opredeljuje narodnost, no jezik i krv, i da su isto tako Srbi i katolici i muslimani. To je za ono doba bila nova i smela misao, od prvorednoga znaĉaja za budućnost. I ako je što ţaliti to je što se u XIX veku ta misao nije dovoljno shvatila i što je srpski nacionalizam još zadugo zadrţao konfesionalan karakter. Tim svojim idejama Dositej Obradović se istiĉe kao tvorac širokog nacionalizma srpskog.

Dositej Obradović jasnije no iko vidi ogroman znaĉaj prosvete, i to prosvete ne ograniĉene na jedan povlašćen staleţ no na sve slojeve narodne, naroĉito na radnu masu narodnu. Problem opštega vaspitanja za njega je problem cele budućnosti narodne. On traţi da škola ne bude uĉionica molitava i crkvenih obreda, no da se u njoj mladeţ uputi u sva korisna i praktiĉna znanja, potrebna za slobodan i svetovan ţivot. Iz prosvete on ne iskljuĉuje nijedan staleţ, i isto tako nijedan pol, i prvi meĊu Srbima istiĉe veliku nacionalnu i moralnu potrebu da se i ţenskinju dadu sve blagodeti obrazovanja. Za prosvetni razvitak srpskoga naroda on je bio jedan od najznaĉajnijih ludi, i u njemu treba gledati tvorca suvremene narodne prosvete srpske.

Krenuvši, pravilno postavivši i rešivši tolika i tako vaţna pitanja narodnoga ţivota, on je bio od ogromnoga uticaja ne samo na svoje suvremenike no i na potonje naraštaje srpske. On je prikupio oko sebe celu jednu školu pisaca, Jovana Muškatirovića, Emanuila Jankovića, Aleksija Vezilića, Gligorija Trlajića, Atanasija Stojkovića, a naroĉito Pavla Solarića, koji su sprovodili i dalje razvijali njegove reformatorske ideje. Mušicki, koji je docnije izdavao njegove Basne, pretrpeo je njegov uticaj. Njegove ideje o crkvenoj reformi imale su neposrednog praktiĉnog znaĉaja za vreme vlade Josifa II, kada su se ozgo podrţavale i izvodile; za doba reakcije posle cara reformatora one su izgubile od svoje aktualnosti, ali su ipak ostale toliko u snazi da u srpskome društvu u Ugarskoj odrţavaju svetovni antiteokratski duh, koji najzad trijumfuje u naše dane. Ali naroĉito su ostale njegove prosvetne i nacionalne ideje, kao i ono što je knjiţevno kod njega. Docnije, kada se duhovni



pravac i knjiţevni ukus kod Srba promenio, u doba romantizma, tako suprotnog njegovim idejama, on je ipak ĉuvao svoju ĉitalaĉku publiku, duhovno i moralno uticao na cele naraštaje srpske. On se izdaje u celoj prvoj polovini XIX veka, pa ĉak i u puno doba romantizma, i kod Ujedinjene omladine srpske slavi se kao ĉlan »Srpske Svete Trojice«, zajedno sa sv. Savom i Vukom Karadţićem.

Ali, izmeĊu onoga što je Dositej Obradović mislio i propovedao i onoga što su romantiĉari sanjali i pevali, izmeĊu njegovog trezvenog i vedrog racionalizma i verbalnog romantizma »Vukove omladine«, postojale su u osnovu potpune suprotnosti, i romantizam Vuka Karadţića i Omladine znaĉi reakciju racionalizmu Dositeja Obradovića. Kao ranije u Evropi, tako su i kod Srba oko 1860. mašta i osećanje došli mesto razuma, tradicija mesto reforama, kult prošlosti mesto kulta budućnosti. Dok Dositej Obradović napada one koji se »poĉnu udaljavati od zdravoga razuma (koji neodloţno mora sluţiti za osnov sviju ĉoveĉanskih znanja), upadaju u ono što Nemci zovu: švermeraj, a naši: parenje i pokretanje uma...«, — naši romantiĉari, naprotiv, napadali su na »ladan razum«, rastapali se u tim »švermerajima«, maštanjima i sanjarijama, i »na gorama oduševljenja« buktali od »boţanstvene strasti«. Dositej traţi samo ono što je saobrazno zdravom razumu i korisno društvenoj celini; romantiĉari istiĉu ono što je najosobenije i najekscentriĉnije u liĉnosti, proglašujući pravo jedinke da ţivi na svoju ruku i za svoj raĉun. Dositej u narodnim obiĉajima gleda dokaze naše zaostalosti, tragove našega varvarstva i hoće da ih nepovratno uništi; romantiĉari u njima gledaju svete ostatke prošlosti, najviše izraze narodne duše i osobenosti, pouzdan dokaz narodne superiornosti, i hoće da ih saĉuvaju da bi se imalo ĉime stajati van a i iznad drugih naroda. Dositej istiĉe nauku i opšteĉoveĉansku prosvetu kao izvor mudrosti i jedino sredstvo ne samo napretka no i opstanka srpskoga naroda; romantiĉari mesto svega toga istiĉu narodnu poeziju; traţe u njoj izvor i utoku mudrosti, svu etiku i svu estetiku, zamenu religije i uput za suvremeni ţivot, alfu i omegu svega znanja i umetnosti. Dositej je prosvećeni zapadnjak i hoće da srpski narod prihvati izraĊenu i iskustvom overenu bogatu kulturu naprednih zapadnih naroda; romantiĉari preziru »truli Zapad« i veruju u »srpsku kulturu«, koju nikada nisu ni definisali u ĉemu se sastoji. IzmeĊu Dositeja i romantiĉara naših postoji razlika koja je izmeĊu razumna ĉoveka koji vedro gleda preda se u budućnost i zbunjenih ljudi i maglovitih glava koji gledaju nazad u prošlost.

Posle pada romantizma, od 1870. godine, kada su se opet poĉele širiti racionalistiĉke ideje, srpski duhovi su se stali vraćati Dositeju Obradoviću. I danas srpski duhovi dele se na dva velika dela: na one kojima je rodonaĉelnik Dositej Obradović sa njegovim širokim racionalistiĉkim, realistiĉkim i zapadnjaĉkim idejama, i na one kojima je rodonaĉelnik Vuk Karadţić sa svojim romantiĉarskim i tradicionalistiĉkim idejama. Jedan od današnjih pisaca srpskih nedavno je Obradovića nazvao »rodonaĉelnikom naše svesti«. I odista, danas, posle više od jednoga veka, Obradović izgleda bliţi, moderniji, ţivlji od Vuka Karadţića, sadašnjost i stvarnost daju mu za pravo, i zato je proslava njegove stogodišnjice 1911. uzela razmere jedne velike nacionalne proslave, i njegov spomen proslavljen kao niĉiji dosada.

Za svoje suvremenike i neposredne sledbenike on je bio veliki ĉovek. Pavle Solarić ga je nazivao »serbskim Sokratom« i »ĉrezviĉajnim Serbinom«; »preslavni pervoprosvetitelj slaveno-serbskago roda našega«, veli Gligorije Trlajić; »srebrovlasi mili Obradović«, piše Lukijan Mušicki; »veliki Dositej«, naziva ga Mihailo Vitković; »blaţeni starac«, veli Sima Milutinović, a Jovan St. Popović naziva ga »preslavnim«. Slovenaĉki pisac Urban Jarnik, 1838, isto tako nazvao ga je »preslavnim našim ilirskim Anaharzisom skupa i Sokratom«.



Ako se vrednost jednoga pisca odreĊuje po plodnosti i dugotrajnosti uticaja koji je vršio na duhove, po tragu koji je ostavio, po koristi koju je doprineo svome narodu, Dositej Obradović dolazi na prvo mesto i za novu prosvetu on je ono što je bio sv. Sava za staru. On je bio duhovni preporoditelj srpskoga naroda, tvorac nove srpske prosvete i knjiţevnosti, »prosvetonaĉalnik Naroda Srbskoga«, kako ga je taĉno nazvao njegov uĉenik Pavle Solarić.



JOVAN MUŠKATIROVIĆ

RoĊen u Senti, u Baĉkoj, oko 1743. godine, Muškatirović je svršio prava u

Pešti i postao senator peštanske opštine 1778. godine. Postavši advokat 1783,35 kao jedini Srbin advokat zastupao je srpske narodne stvari pred velikim sudovima. Vrlo uvaţavan i kao pravnik i kao pisac i kao ĉovek, umro je u Pešti 14. jula 1809.

u svom knjiţevnom radu Muškatirović ide za stopama svoga uĉitelja i prijatelja Dositeja Obradovića. Već 1786. štampa on u Beĉu, graĊanskim slovima i na relativno dobrom narodnom jeziku, svoju knjigu Kratkoe razmыšlenie o prazdnici, koju je Dositej Obradović preporuĉio Srbima kao »prepoleznu i dostojnu vseobšĉeg ĉtenija«. Ta knjiţica imala je ĉisto praktiĉan znaĉaj: ona je pravdala korake drţavne vlasti za ukidanje silnih prazniĉnih i neradnih dana u pravoslavnoj crkvi. Dositej je pravdao te mere, umirivao Srbe koji su se bunili, pitao ih kakva smisla ima »praznovati i u lenosti i neradeniju celu treću ĉast godine za toliko mnoţestvo svetkovina gubiti«, i uveravao ih »da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka pravoslavija ne stoji«. Muškatirović je tu ideju razvio u celu jednu knjigu. On dokazuje Srbima da praznike nije izmislio Hristos i da ih ne pominje Sveto pismo, no da su se oni namnoţili kao plod »nevjeţestva i sujeverija«, u doba kada se hrišćanstvo stalo udaljavati od svoje prvobitne ĉistote. U ĉisto bogoslovskim razmatranjima, gde se sluţi biblijskim tekstovima i crkvenim kanonima, Muškatirović se sluţi starijim protestantskim bogoslovima i polemiĉarima, naroĉito Švajcarcem Rudolfom Hospinijanom, piscem sa kraja XVI veka. Ali pored toga Muškatirović poznaje narodni ţivot i narodne potrebe i najzanimljiviji i najoriginalniji je kada daje praktiĉne razloge protiv praznovanja, kada ĉini trezvena i taĉna opaţanja o suvremenom ţivotu i obiĉajima srpskoga naroda, navodeći ĉinjenice i sluĉajeve koje je sam video.

U pogledu reforama na crkvenom polju Jovan Muškatirović zauzima lepo, ali sporedno mesto, kao jedan od prvih srpskih pisaca koji su priznavali slobodoumne ideje Dositeja Obradovića. Ali, pored toga, on je bio prvi meĊu pravoslavnim Srbima koji su poĉeli prikupljati narodne umotvorine. 1787. izišla je u Beĉu njegova knjiga Priĉte iliti po próstomu poslovice tъmţe sentencіe iliti rъĉénïя. Drugo, umnoţeno izdanje, izišlo je u Budimu, 1807. Muškatirović je taj posao radio ne kao skupljaĉ narodnih umotvorina, koje su se u njegovo doba uopšte malo cenile, no kao moralist, da bi pokazao kako treba pametno ţiveti. On je prikupio narodne izreke, kao i izreke pojedinih pisaca, i sve to, po savetu Dositeja Obradovića, izdao »za polzu« svom narodu, i da bi pokazao »mnoga svojstva, sile i



krasnorjeĉija našega serbskago jezika«. Pored poslovica prevedenih sa raznih jezika, ima i znatan broj srpskih narodnih, iz raznih krajeva srpskih, sa narodnim anegdotama, beleškama o narodnim tradicijama i stihovima iz narodnih pesama. Knjiga je imala uspeha: još za ţivota pišĉeva imala je dva izdanja; nju je »sa serbskoga jezika na iliriĉki« »preveo« Ivan Ambrozović i izdao u Pešti 1808. pod naslovom Prorіcѕja і narecѕenja, koja ѕhtіuch i obderzavajuch і ѕam ѕebe ѕvakі і druge pouzdano upravljatі hoche. Slovenski nauĉenjaci toga doba, Dobrovski i Kopitar, obratili su paţnju na Muškatirovićevu knjigu, a Vuk Karadţić uneo je mnoge poslovice iz nje u svoju zbirku srpskih narodnih poslovica iz 1836.

Muškatirović se bavio i narodnim istorijom. 1790. godine, prilikom Temišvarskog sabora, da bi istorijski podupro politiĉke traţbine srpskog naroda u Ugarskoj, on je napisao jedan istorijski spis na latinskom, koji se i danas ĉuva u MaĊarskom narodnom muzeju u Pešti. Izvod odatle štampan je u Serbskomъ lѣtopisu za 1844, pod naslovom Ĉerte serbskogъ ţivota u Ungarіi a u celini je izdao Dimitrije Ruvarac u Srpskom Sionu za 1905. godinu. Muškatirović se sluţio ponajviše maĊarskim istoriĉarima, a od Srba Pavlom Đulincem. Glavna namera mu je da dokaţe da su Srbi u Ugarskoj postojali i igrali politiĉku ulogu i pre seobe na kraju XVII veka, i da su svoje privilegije stekli svojim zaslugama na bojnom polju. To je delo jednog dobrog srpskog rodoljuba, koje, iako namenjeno jednom praktiĉnom cilju, nije bez izvesne nauĉne vrednosti i zauzima pristojno mesto u istoriografiji srpskoj u XVIII veku.*

Jovan Muškatirović je karakteristiĉna liĉnost srpske knjiţevnosti XVIII veka. On ne pokazuje neki knjiţevni talenat, ni originalnost u idejama, i ne moţe se uzeti kao pravi knjiţevni i samostalan mislilac. To je bio jedan prosvećen i razuman ĉovek, jedan vedar duh, koristan narodni i prosvetni radnik, »istinoljubitelj i opšteg dobra i polze ţelatelj«, koji je prema svojim silama hteo da pomogne napretku svoga naroda. On svojim ţivotom i radom vrlo dobro i potpuno predstavlja jednog srpskog intelektualca i prosvećenog svetovnjaka s kraja XVIII veka, jednog od onih ljudi koji su se tada u Evropi, razliĉno prema zemljama, zvali: filozofima, enciklopedistima, prosvetiteljima, slobodnim zidarima, jozefinistima u Austriji, »nacionalistima« kod ugarskih Srba. On je veran uĉenik Dositeja Obradovića i primenjuje ideje svoga uĉitelja na narodni ţivot; na trideset godina pre Vuka Karadţića on poĉinje prikupljati narodne umotvorine; uz Jovana Rajića on pokušava da dâ sliku istorijskoga ţivota srpskog naroda i da mu na osnovu slavne prošlosti ulije veru u bolju budućnost. I Dositej Obradović je sa razlogom hvalio ovog »uĉenog i dostahvalnog muţa« i njegovo »userdnjejše oteĉestvu i svoj naciji našoj dobroţelanije«.



ALEKSIJE VEZILIĆ

RoĊen 1753. u selu Keru, u Baĉkoj, uĉio je »slovenske« škole u Novom Sadu

i Segedinu, a latinski i nemaĉki jezik u Pešti i Budimu. 1780. bio je na uĉiteljskom kursu kod školskog nadzornika Stefana Vujanovskog. 1782. bio je uĉitelj u Karlovcima, 1785. slušao je prava u Beĉu.36 Do 1788. bio je uĉitelj nemaĉkog i latinskog jezika u Karlovcima. Oko 1790. otišao je za inspektora pravoslavnih rumunskih škola u velikovaradskom distriktu. Sa namerom da se zakaluĊeri ode u Frušku goru. Umro je 12. januara 1792. u Novom Sadu.

Na slovenskom jeziku napisao je praktiĉnu knjigu Kratkoe soĉinénïe ω privatnыhъ i publiĉnыhъ dѣlahъ koja je izišla u Beĉu 1785 (drugo izdanje u Beĉu, 1792). To je veći broj obrazaca kako treba pisati javne isprave i akta i privatna pisma, uz koje je izišlo nekoliko zabavnih sastava. Jedna oda proslavlja cara Josifa II, koji »sueverstva mnoga... iztrebi iz ljudej«.*

Glavno knjiţevno delo Vezilića jeste spev Kratkoe napisanïe ω spokoйnoй ţizni (Beĉ, 1788; drugo izdanje u Budimu 1813).37 To je niz poboţno-pouĉnih razmiljanja o ţivotu i ljudskim strastima, u drugom su delu prigodne i kitnjaste pohvale vaţnijim Srbima iz sviju staleţa. Sve pesme iz prvog dela ĉine jednu moralnu celinu, u duhu antiĉkog stoicizma i hrišćanskog suzbijanja strasti. Hrišćansko nadahnuće je osnovno i glavno, ali obilato poduprto idejama i navodima iz klasiĉnih filozofa i pesnika. Na više mesta Vezilić izlaţe moderne i prosvetiteljske misli, koje odaju suvremenika Josifa II i pristalicu Dositeja Obradovića. Pesnik jako napada narodne praznoverice i one koji svesno eksploatišu verska osećanja prostoga sveta. Vezilić je i dobar srpski rodoljub i visoko ceni sposobnosti srpskoga naroda u svim pravcima.

Njegova poezija sa ĉisto umetniĉkog gledišta nema vrednosti. Vezilić nema pesniĉkog nadahnuća, versifikacija mu je slaba i nerazvijena, jezik teţak, neĉist, ĉesto nesiguran. To je bio jedan obrazovan ĉovek koji je imao više lepih ideja i dobrih namera no knjiţevnog talenta. Ali njegov spev Kratkoe napisanïe ω spokoйnoй ţizni ima svoga istorijskoknjiţevnog interesa: to je jedan od najranijih pokušaja srpske umetniĉke poezije, prva zbirka stihova u srpskoj knjiţevnosti. Njegova slaba versifikacija ipak je obilnija i raznovrsnija no kod njegovih prethodnika, i on je jedan on onih koji su poloţili osnove umetniĉkoj poeziji srpskoj. Klasiĉnim elementom, naroĉito svojim mitološkim reĉnikom, on već predskazuje



poeziju Lukijana Mušickog, koji ga je cenio, isto onako kao i Jovan St. Popović. 1847. Jovan Subotić ga je nazvao »otcem srbskog uĉenog stihotvorstva«.



EMANUILO JANKOVIĆ

RoĊen u Novom Sadu 1758,38 Emanuilo Janković svršio je gimnaziju u

Ugarskoj, 1786. otišao na nauke u Nemaĉku. U Haleu slušao je medicinu a u Lajpcigu upoznao se sa dositejem Obradovićem. Uĉio je medicinu, ali se naroĉito bavio prirodnim naukama i 1788. izabran je za ĉlana prirodnjaĉkog društva u Haleu. 1789. napusti Nemaĉku sa namerom da u srpskim krajevima osnuje srpsku štampariju. Vraćajući se u domovinu zaustavi se u Pragu, gde kao ortak uĊe u jednu knjiţarsku radnju da se pripremi za posao kome se nameravao posvetiti. 1790. sa kupljenom štamparijom vraća se u Novi Sad, i ĉini uzaludne pokušaje da dobije pravo za podizanje štamparije. Jošte mlad umro je u 1792. godine u Novom Sadu.39

Emanuilo Janković radio je na lepoj knjiţevnosti i nauci. Od nauĉnog rada ili bolje reći od popularisanja prirodnih nauka, ostao je od njega jedan manji spis: Fiziĉeskoe soĉinenіe o izsišeniю i razdѣlenію vode u vozduhъ i izяsnenіe razlivanія vode izъ vozduha na zemlю (Lajpcig, 1787). U rukopisu su mu ostali radovi: Moralna filosofія i Naĉelo mudrosti, gde su izloţeni osnovi filozofije i logike.

Janković je bio glavni prevodilac srpski u XVIII veku. Prvi njegov je prevod komedije popularnog talijanskog komediografa Karla Goldonija Tergovci (Lajpcig, 1787). U karakteristiĉnoj posveti Josifu II on iznosi svoje prosvetiteljske razloge zašto se dao na prevodilaĉki posao i naglašuje potrebu da se pozorišna dela ĉitaju i kod Srba, sa namerom Srbe »iz njihova neznanja osloboditi i komedije dobre kod njih u bolji kredit metuti«. I on poziva Srbe na rad i na prosvetu: »Aл , kamo, Srblji, gdi ste? Što spavate? Zora je! Probudite se! Vreme je veće!«

1789. izišao je u Beĉu nov njegov prevod Zao otacъ i nevalяo sinъ ili Roditeл i, uĉite vašu decu poznavati! Ta »naravouĉitelna vesela igra za decu«, od opskurnog nemaĉkog pisca Franca Ksavera Starka, jeste jedan pedagoški traktat u obliku dijaloga, bez ikakve knjiţevne vrednosti. Boli izbor Janković je uĉinio kada je dao »seosku veselu igru« Blagodarni sыnъ (Lajpcig, 1789), koju je napisao Johan Jakob Engel, jedan od boljih proznih pisaca nemaĉkih u drugoj polovini XVIII veka. Taj komad je preveden »na prosto srbski«, i nije samo preveden no i posrbljen, radnja se dešava u srpskom Banatu i liĉnosti nose srpska imena. To je prvi sluĉaj »posrbljavanja« u srpskoj knjiţevnosti.



u pogledu jezika i pravopisa Emanuilo Janković je najnapredniji srpski pisac XVIII veka. On se odluĉno izjašnjavao za narodni jezik u knjiţevnosti: »...Ja nisam Slavjanin nego Srbljin..., ne pišem za Slavjane nego za Srblje.« U prevodu je izostavljao ъ; nj i lj pisao sa л i н i predlagao da se izbace sva nepotrebna slova.

Umrevši mlad, tek kada je ušao u ţivot i u poslove, Janković, spreman, rodoljubiv i napredan, nije uspeo dati ono što je mogao dati.



GLIGORIJE TRLAJIĆ

Gligorije Trlajić roĊen je u Môlu, u Baĉkoj, 25. januara 1766, u siromašnoj

porodici. Svršivši osnovnu školu u mestu roĊenja, stupi u sluţbu jednog seoskog gazde da ĉuva svinje. Napustivši selo, otisne se u svet. U Segedinu i Budimu je svršio gimnaziju, u Pešti je slušao filozofske nauke, u Beĉu prava. Kao svršeni filozof i pravnik ţiveo je u Beĉu. 1790. ruski poslanik u Beĉu knez Dimitrije Golicin uze ga za svog sekretara. Posle kneţeve smrti bio je pri srpskoj šampariji I bavio se narodnim poslovima. Kao domaći uĉitelji ruskog protojereja u Beĉu, ode 1796. u Rusiju. 180Z. bude postavljen za vanrednog profesora opšte istorije i statistike na Carskom pedagoškom institutu u Petrogradu. Kada se taj zavod 1806. pretvorio u višu pravnu školu, on je dobio katedru enciklopedije prava. 1811. postao je profesor univerziteta u Harkovu. I inaĉe slabog zdravlja, podlegao je usled napornog školskog i nauĉnog rada. Umro je u selu Rjesnoje, kod Harkova, 28. septembra 1811.

Trlajić nije bio od onih Srba koji su, otišavši u Rusiju, potpuno se odvojili od svoje zemlje i sasvim se odrodili. On je nekoliko puta dolazio u zaviĉaj i saĉuvao jako nacionalno osećanje. »Ja sam, veli on u jednom pismu, svagda ljubio slavno ime Srbin više nego ţivot svoj, i starao sam se vazda, ukoliko od mene zavisi, ĉiniti mu ĉast.« Na ruskom jeziku izišlo je 1810. u Petrogradu njegovo delo Kratkoe rukovodstvo kъ sistematiĉeskomu poznaniю graţdanskago ĉestnago prava Poccіi; na francuskom je štampano delce Oon opinion ѕur le méthode de traіter l hіѕtoіre générale danѕ cet établiѕѕement général. Ostavio je u rukopisu i izvesna pravna dela.

Na srpskom jeziku od njega, pored sitnijih prigodnih spevova, imaju [tri prevoda i prerade]. Idea, ili muţeskaя i ţenskaя dobrodѣtelь (Beĉ, 1793) jeste prevod moralne pripovetke iz stare istorije rimske od Ludvika Hajnriha Nikolaja, nemaĉkog epskog pesnika i Ċaka Vilandovog. Trlaijć je dodao primedbe kojima su protumaĉene rimske uredbe i zakoni. Vaţniji je Trlajićev prevod Nγma ili procvѣtaющiй Rimъ (Budim, 1801). Trlajić je preveo delo ruskog filozofskog pisca i slobodnog zidara Mihaila M. Heraskova (1733—1807). Heraskov je to delo izdao 1776. i u pisanju stajao pod uticajem Florijanovog filozofskog romana Nume. U tome svome istorijsko-filozofskom romanu Heraskov je dao prigodnu sliku idealnoga prosvećenog vladaoca, misleći uvek na Petra Velikog i Katarinu II.

[Napisao je, pored toga, spev] 3abavlénïe édinogω lѣtnagω utra ili udivlenïe estestvennыmъ krasotamъ (Beĉ, 1793), [što je prerada jedne Gesnerove idile]. Još kao Ċak u



Beĉu Trlajić je [preradio] ovaj idiliĉan i sentimentalan spev, [pisan] po ugledu na sentimentalne idile i pastorale kakve su se, pod uticajem Ţan-Ţaka Rusoa i njegovog »vraćanja k prirodi«, pisale na kraju XVIII veka.40 Kao i u drugim manjim pesniĉkim pokušajima Trlajić se ovde pokazao kao slab pesnik.*

Što se tiĉe jezika, Trlajić je bio vrlo dosledan u svojoj ljubavi za ruskoslovenski. On je bio školovan ĉovek, pisao je o apstraktnim predmetima i za njega je narodni jezik bio sasvim nedovoljan. I zato je usvajao savršen, knjiţevno već razvijen i filozofskim terminima snabdeven »ĉisti, bogati i prekrasni slavjanski jezik naš«. On je tim jezikom vladao bolje no iko kod Srba i išao tako daleko da je pojedine sastave svoje pisao suvremenim ruskim knjiţevnim jezikom. Dositej Obradović, koji je cenio njegovu spremu i »ostroumije«, i nazivao ga »preizrjednim« i »našim Ksenofontom«, ţalio je što je pisao tuĊim jezikom, nepristupaĉnim prosTom narodu srpskom. Taj jezik bio je najveća smetnja Trlajiću, koji je imao široke i moderne ideje kao Dositej Obradović. On je ostao tip kabinetskog knjiţevnika našega kod koga se uveliko javlja sentimentalna razneţenost i pastoralnost s kraja XVIII veka, ali koji, pišući na tuĊem jeziku, dalekom narodu, nije dao što je po svojim sposobnostima mogao dati.



ATANASIJE STOJKOVIĆ

RoĊen je u Rumi, u Sremu, 20. septembra 1773. Osnovnu i srednju,

»gramatikalnu latinsku školu« svršio je u mestu roĊenja, i potom postao uĉitelj. Nezadovoljan steĉenim znanjem, produţio je školovati se u Šopronu i Segedinu, 1796. uĉio je prava u Poţunu, a zatim je otišao u Getingen, u Nemaĉku, gde je uĉio prirodne nauke. Tu je postao doktor filozofije i ĉlan uĉenog društva getingenskog i jenskog. Posle dovršenog školovanja otide u Rusiju, gde dobije mesto profesora fizike na univerzitetu u Harkovu. Tu je i umro 2. juna 1832.

Stojković je radio na ruskoj nauĉnoj knjiţevnosti (O vozdušnixъ Kamnяhъ i ihъ proizhoţdenіi, Harkov, 1807; Naĉalniя osnovaniя umozritelnoй i opitnoй fiziki, Harkov, 1809). Kao i njegov drug Gligorije Trlajić, Stojković se nije odrodio no je stalno ostajao u vezi sa Srbima, revnosno radio na srpskoj knjiţevnosti i bio »roda svog prosvetitelj«, kako ga naziva Dositej Obradović. On je nešto radio i na poeziji. 1800. štampana su u Budimu dva njegova mala speva, jedna oda o prosvetnom napretku kod Srba i Stihi kakovыmь obrazomъ lюbovъ u braku sohraniti moţno. U to doba imao je namere da napiše i nekoliko »epiĉeskih soĉinenija: »Milošiadu, Lazariadu, ili Stefaniadu«. Od njega je ostalo i nekoliko prigodnih filozofskih oda, jedan Serbskій sekretarъ (1802, preštampan u Beogradu 1862). Isto tako, napisao je i dva romana, ĉija originalnost nije izvesna. U Budimu je 1800. izišao pouĉni i simboliĉki roman Kandorъ ili otkrovenïe egνpetskihъ tainъ, sa ispoljenim panteistiĉkim idejama.41 U romanu ima i nekoliko pesama, koje ukazuju na rusku knjiţevnost. Iduće godine, 1801, takoĊe u Budimu, izišao je Stojkovićev sentimentalni roman Aristidъ i Natalia. Ovu »povjest istinopodobnu« napisao je on za »ĉiste i ĉuvstvitelne duše roda« svoga, sa prosvetnom i moralnom namerom. »Neskvernije nravi, svjatost dobrodeteli, njeno ješĉe na ovom svetu nagraţdenije i pagubna sledstvija poroka jesu predmet povesti moje...« Cela knjiga, pisana »prosto i bez hudoţestva«, više ima pouĉan, gotovo pedagoški karakter, po ugledu na sliĉne radove u stranim knjiţevnostima.

Prirodnjak po struci, u idejama XVIII veka, kada se mnogo verovalo u prirodne nauke i kada se drţalo da je popularizacija znanja iz prirodnih nauka jedna od prvih duhovnih potreba i prvih uslova prosvećivanja, Stojković je napisao prvu fiziku srpsku. Dositej Obradović je to isticao kao jednu od najpreĉih potreba, Orfelin je ĉinio male pokušaje, ali posao je izveo struĉni Stojković. 1801—1803, u tri dela, izišla je u Budimu njegova Fνsika, »prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbski«, koja je naišla na veliki odziv u srpskom



ĉitalaĉkom svetu. To je prvi sistematski i veliki rad na prirodnim naukama kod Srba. Stojković je taj posao radio kao deist i kao prosvetitelj: da bi pokazao u prirodi »silu, premudrost i veliĉestvo Tvorca«, i radi »opšteg blagopoluĉija«, protiv »sujeverija, koja su mnoga tisjašĉ ludi nešĉastnimi sotvorila...«. Obradović je video praktiĉan prosvetiteljski cilj ove knjige i oduševljeno je hvalio što će »ne samo sadašnjemu nego i buduštim redovom otvarati oĉi razumjenija i milione njima pokazivati svetova«.

Na kraju svoga ţivota Stojković je uzeo da dotera prevod Novog zaveta od Vuka Karadţića, i, pokvarivši jezik, izdao je taj prevod kao svoj u Petrogradu 1824. godine.



PAVLE SOLARIĆ

Najmiliji uĉenik Dositeja Obradovića, poslednji meĊu glavnim piscima

njegove škole bio je Pavle Solarić.

To je prvi od vaţnijih srpskih pisaca roĊen u Hrvatskoj. RoĊen je u Velikoj Pisanici 27. jula 1779. godine, od oca pravoslavnog sveštenika. Kao Dositej, hteo je da se posveti, otišao u Frušku goru i tu bio manastirski Ċak nekih pet godina. Uĉio je gimnaziju u Karlovcima. Vrativši se u zaviĉaj, seljakajući se iz mesta u mesto, doĊe do Mletaka, gde postane korektor slovenske štamparije i otada poĉinje se baviti knjiţevnim radom. Ţiveo je neko vreme u Trstu i Padovi, u Italiji. 1816. postao je neka vrsta sekretara lordu Gilfordu, bivšem guverneru Cejlona i engleskom peru, i sa njim je putovao po Italiji i Austriji. Poslednje godine proţiveo je u velikoj oskudici. Usamljen i u bedi, umro ,je u Mlecima 6. januara 1821. godine.

Kao i Orfelin, Solarić je radio na više polja. On je prosvetitelj i hoće da srpska publika mesto psaltira i ĉaslovca dobije svetovno i moderno obrazovanje, naroĉito korisna znanja. I u tom cilju izdao je on u Mlecima 1804. veliko delo Novo graţdansko zemleopisanie, prvu geografiju na srpskom jeziku. Delo je proširen prevod nemaĉkog pisca Adolfa Hristijana Gasparija. Uz knjigu ide atlas sa 37 karata i »Klюĉiĉъ u moe Zemleopisanie«, gde su izloţene ideje o ovoj knjizi i o srpskoj knjiţevnosti. Delo je za svoje doba bilo dobro, i imalo je uspeha kod srpske publike.

Solarić se bavio filozofskim problemima, i u tome pravcu dao: Ulog uma ĉelovѣĉeskoga (Mleci, 1808), prevod dela nemaĉkog pisca Ekartshauzena; Sverh vospitaniя к ĉelovѣkolюbiю (Mleci, 1809), prevod sa nemaĉkog dela P. Viloma. Uz knjigu ide poveći predgovor u kome prevodilac iznosi svoje pedagoške poglede; O samosti (Mleci, 1809), prevod sa nemaĉkog dela filozofskog pisca J. G. Cimermana, sa opširnim predgovorom u kome Solarić priĉa o svom ţivotu; Mudrolюbacъ indiйski (Mleci, 1809), prevod ĉuvenog etiĉkog dela lorda Ĉesterfilda koje je prevoĊeno na sve ţive jezike. Srpski prevod dat je uporedo sa francuskim tekstom, da bi se Srbi mogli veţbati u jeziku na kojem »sva znanja i iskustva najluĉše mogu poĉerpavati kao iz prve ruke«. Najzad, 1813, u Mlecima izišao je Solarićev prevod 3látnaя kniţica, soderţáщaя dolţnoωsti ĉelovѣka gráţdanska i hrïstïánska, i pravila uĉtivosti. I to je prevod, original od talijanskog pisca F. Soavi, ĉiju Etiku je Dositej Obradović ranije preveo. Sve su to prevodi filozofskih pisaca, ili bolje reći



racionalistiĉkih praktiĉnih moralista iz XVIII veka. Solarić je sve to radio radi »obšĉe polze« i iz ljubavi k »mnogoljudnom srpskom rodu«. On je Ċak Dositeja Obradovića, veliĉa njegovo doba »kad su i Serblji o svaĉem slobodno misliti, i tako bogodanu slovesnost svoju upotrebljavati poĉeli«. On hoće narod da otrgne od »monašeskog vospitanija, koje se nesrećom do danas voobšĉe svoj deci našoj pripodaje«, od verskih predrasuda (»korist popova /leţi/ u gluposti puka«, veli on), i traţi modernu prosvetu, osnovanu na razumu i nauci. »Prenimo se, dakle, i krenimo se jedanput iz pradedne dremote naše... nismo danas već ni u Egiptu, ni na rekah vavilonskih...«

Pored tih prevoda Solarić je dao još nekoliko dela razne sadrţine: u odlomku Ieroglνfïku (1810), gde je izloţio svoje nekritiĉne poglede na slovensku prošlost; Rimlяni slavenstvovavšïi (Budim, 1818), gde je hteo da izvede srodnost izmeĊu Rimljana i Slovena; Bukvárъ slavénskій trïazbuĉnый (Budim, 1812), gde je izloţio svoje poglede o slovenskoj azbuci i pravopisu; zatim, jedno bibliografsko delo, spisak srpskih knjiga štampanih u mletaĉkoj štampariji. Najzad, 1818, u Budimu, izdao je Mezimca Dositeja Obradovića. U rukopisu, spremna za štampu, ostala mu je knjiga Istovetnostъ SkνΘa i Sarmata dokazana iz Peĉalій i Poslaniя pontiйski P. Ovidïa Nasona.

Najzad, bavio se i poezijom, i posle njegove smrti štampan je u Serbskomъ lѣtopisu priliĉan broj njegovih stihova, prevoda iz Ovidija i slabih originalnih stihova.

U pitanjima jezika i pravopisa Solarić je imao svojih ideja. On je mislio da u crkvi treba saĉuvati crkvenu azbuku, a u svetovnu knjigu uvesti graĊansku, kojom će se lakše suzbijati »dremota i slepota roda našego«. On nije više »Slavjanin« no »Slavenoserb«, neće »tajanstveni jezik volšebnog knjiţnika« no narodni jezik, koji će moći razumeti i »jedinoplemenik seljanin«. Ali on je u stvari pisao mešavinom srpskog i ruskoslovenskog jezika, nateţući sa filozofskom terminologijom.

NesreĊen u svojim idejama, on je bio nesreĊen i u pisanju. Svoje mahom nejasne i ĉudnjaĉke ideje izlagao je mutnim, ĉesto nerazumljivim jezikom. Moralist, arheolog, lingvist, geograf, pesnik, on je sve pokušavao i nigde nije uspeo, sve radio kao diletant i himeriĉan duh, imajući lepih planova, ideja i dobrih namera, ali bez vedrine i snage da sve to savlada.



VIĆENTIJE RAKIĆ

Sasvim odudara od svoga doba i radi u suprotnom pravcu Vićentije Rakić.

RoĊen u Zemunu 1750. godine, uĉio je samo osnovne škole i odao se na trgovinu. Ostavši udovac, pokaluĊeri se 1786.42 u manastiru Feneku, mesto svetovnog imena Vasilije dobije ime Vićentije, a odmah zatim i zapopi se. Za vreme austro-turskog rata 1788—1791. sluţio je kao vojni kapelan i stanovao je u Šapcu. 1796. postao je iguman manastira Feneka, ali došav u zavadu sa grubom i raspusnom bratijom, ode 1798.43 za srpskog sveštenika u Trst. 1810, na poziv svog prijatelja Dositeja Obradovića, doĊe u Beograd za upravnika i nastavnika novoosnovane bogoslovije. Posle 1813. prebegne u manastir Fenek, gde je i umro 1818.

Vićentije Rakić je bio samouk i sam je nauĉio grĉki, ruski i talijanski. Ĉovek vredan i istinski poboţan, on se poĉeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski poboţne legende. On je u dosta teĉne stihove i na narodnom jeziku opevao ţivote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz poboţnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoriĉeskaя ω ţitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Ĉelovѣka Boţïя (Budim, 1798) i Ţértva Avraámova (Budim, 1799). Te popularne hrišćanske legende, opevane ĉesto u ostalim hrišćanskim knjiţevnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i teĉnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku XIX veka nekoliko izdanja, a Ţertva Avraámova, prerada jednog grĉkog speva,44 šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884.

Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doţivela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan talijansko-srpski reĉnik, jedan spis protiv upotrebe duvana, itd.

Vićentije Rakić, poboţan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantiĉnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalistiĉkim dobom u kojem je ţiveo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado ĉitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj knjiţevnosti. To je jedan od retkih poboţnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale naše katoliĉke knjiţevnosti. Inaĉe, to je jedan od najĉitanijih srpskih pisaca u poĉetku XIX veka.



II OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU



KULTURNE I KNjIŢEVNE PRILIKE U PRVOJ POLOVINI XIX VEKA



NACIONALNO-KULTURNI ŢIVOT SRBA U UGARSKOJ

Relativno govoreći, politiĉki poloţaj srpskoga naroda u poĉetku XIX veka

bio je znatno povoljniji no u poĉetku XVIII veka. Za sto godina uĉinjen je osetan napredak na svima poljima, i na politiĉkom, i na kulturnom, i na knjiţevnom polju. Srbi u Ugarskoj dobili su versku i graĊansku ravnopravnost, stekli aktivan i rodoljubiv graĊanski staleţ, poloţili osnove svetovnoj i nacionalnoj knjiţevnosti. U XIX veku Srbi u Ugarskoj su produţili zapoĉeto napredovanje. Za vreme vlade Franca I i velikih ratova protivu Napoleona vodili su se izvesni obziri prema Srbima koji su ĉinili velik i odliĉan deo austrijske vojske. Godine koje idu posle Beĉkoga kongresa, od 1815. do revolucije od 1848, jesu godine odmaranja od dvadesetpetogodišnjih ratova izmeĊu Francuske i Evrope, doba trajnog evropskog mira, kada su narodi najzad dobili priliku da se posvete radu i kulturnom napretku. Austrija je bila pod oštrim apsolutizmom kneza Meterniha, politiĉki i javni ţivot u njoj bio je prigušen, ali je ipak bilo izvesnog materijalnog napretka i osećale se srećne posledice mira. Iako su Srbi ostajali pod sumnjom panslavizma, iako se nisu poštovale njihove privilegije i nikako nisu odrţavani njihovi crkveno-narodni sabori, iako su im ĉinjene izvesne smetnje u knjiţevnom razvitku (zabrana drugog izdanja Karadţićevih narodnih pesama, ometanje pokretanja jednog srpskog lista oko 1830, obustavljanje Serbskogъ lѣtopisa 1835. godine, itd.), ipak su se Srbi kretali napred u svom duhovnom i knjiţevnom ţivotu. Broj srpskih osnovnih škola sve je veći. Pored ranije, u XVIII veku osnovane gimnazije i bogoslovije u Karlovcima, diţe se 1812, u Sentandreji, i srpska uĉiteljska škola, koja se 1816. prenosi u Sombor, gde i danas postoji. 1816. osniva se srpska gimnazija u Novom Sadu, koja 1819. postaje potpuna, sa šest razreda, i koja ima za nastavnike ljude kao što su: Pavle Šafarik, Milovan Vidaković, ĐorĊe Magarašević. 1822. godine je proradila nova srpska bogoslovija u Vršcu, koja je trajala do ĉetrdesetih godina. Na beĉkom univerzitetu i maĊarskim akademijama školuje se sve veći broj Srba, i broj srpske inteligencije stalno raste. Srbi dolaze do svojih listova i ĉasopisa, društava i ustanova, i sve više se obeleţavaju kao samostalna kulturna i nacionalna individualnost. Pred 1848. Srbi su jedna od nacionalno najsvesnijih i najnaprednijih narodnosti u Austriji.



SRBIJA I NjEN NACIONALNI I KULTURNI ZNAĈAJ

Za dalji napredak srpskog duhovnog ţivota i srpske knjiţevnosti od presudnog

znaĉaja je bilo osloboĊenje srpskoga naroda u Srbiji i stvaranje namesto zapuštenog beogradskog pašaluka napredne nacionalne drţave srpske. OsloboĊenje Srbije od 1804. do 1813, njen samostalan drţavni ţivot za doba KaraĊorĊa uĉinio je preokret u srpskim duhovima. Srpski patrioti XVIII veka, kao Jovan Rajić i Dositej Obradović, zadovoljavali su se da hrišćanska Austrija oslobodi Srbiju od muslimanske Turske; od 1804. prvi ljudi u srpskom narodu, Dositej Obradović prvi meĊu njima, veruju u snagu srpskoga naroda, u njegove samostalne kulturne i drţavne sposobnosti, i gledaju u osloboĊenju Srbije poĉetak osloboĊenja celoga srpskoga naroda. Delom srbijanskih ustanika nacionalan ideal je stvoren, i srpski narod i srpski duhovni ţivot imaju odsada jedan odreĊen cilj, koji će se bez prestanka ostvarivati. Od 1815. do 1830. Srbija proširuje svoja prava, a od 1830. stalno proširuje svoje granice, prisajedinjujući jednu po jednu od srpskih oblasti, postajući sve veća i sve jaĉa.

U kulturnom pogledu Srbija ĉini isti napredak. U poĉetku XIX veka ona još malo znaĉi u duhovnom ţivotu srpskoga naroda. Slabo naseljena, sa iskljuĉivo seoskim i raštrkanim stanovništvom, koje je najviše ţivelo od stoĉarstva i potpuno patrijarhalnim ţivotom, iznurena teškim desetogodišnjim borbama sa Turcima, nesigurna u svoju sutrašnjicu, KaraĊorĊeva Srbija nije imala ni vremena ni snage da izvede i kulturno osloboĊenje. Trudom pridošlih Srba iz Ugarske uĉinjeni su prvi poĉeci kulture u obnovljenoj Srbiji. Pored izvesnoga broja osnovnih škola po većim mestima, otvorene su u Beogradu Velika škola (1808) i Bogoslovija (1810), ali u brodolomu od 1813. sa drţavnom nezavisnošću sve je to nestalo.

Kada je 1815. Srbija došla ako ne do pune slobode a ono bar do autonomije, duhovni ţivot se u njoj bio gotovo sasvim ugasio. Te godine u celoj Srbiji nije bilo više od tri osnovne škole, o obnavljanju Velike škole i Bogoslovije nije moglo biti ni govora, jedini srpski list toga vremena, beĉke Novine serbske išao je u celoj zemlji svega u 5 primeraka. Još 1827. Vuk Karadţić piše da u Srbiji »ni u sto sela nema svuda jedne škole... Osim popova i kaluĊera jedva bi ĉovjek u 1000 duša mogao naći jednoga ĉovjeka, koji zna pomalo ĉitati (a pisari su, kao što je napomenuto, i meĊu popovima i kaluĊerima rijetki). Ljudi upravo misle, da knjiga nije ni za koga drugoga, osim kaluĊera i popova. Tako ne samo knezovi i kmetovi, i narodni



trgovci po selima, nego i mnogi varošani... raĉune svoje zarezuju u raboš.« Prosveta se tako malo ceni da je okolina VELIKA ŠKOLA U BEOGRADU IZ 1808.

kneza Miloša, 1820, uspela ubediti ga da njemu kao vladaocu nije potrebno da zna ĉitati i pisati. 1836. godine u Srbiji ima samo 72 osnovne škole, od kojih svega 26 drţavnih, sa 2.514 Ċaka. Još 1844. godine od sedamnaest predsednika sudova deset su samo toliko pismeni da se znaju potpisati, a tri su potpuno nepismena. Jedina dva srpska pisca rodom iz Srbije, Milovan Vidaković i Vuk Karadţić, nisu imali mogućnosti da ţive i rade u Srbiji, koja se postupno preobraţavala iz vekovnog turskog pašaluka u modernu nacionalnu drţavu.

Ali pored sve nesigurnosti svoga meĊunarodnoga poloţaja, pored svih unutrašnjih trzavica i pobuna, Srbija staje sve ĉvršće na noge. Prosveta i kultura u njoj se razvijaju kao prirodna posledica samostalnog drţavnog ţivota. Po potrebi drţavne sluţbe dolazi sve veći broj školovanih Srba iz Ugarske, i oni zemlju ureĊuju po evropskom obrascu. MeĊu njima je bilo i ljudi od pera i zasluga, kao što su bili Jovan St. Popović i Jovan Hadţić. Napredak je naroĉito ţivlji od 1830, kada je sultanovim hatišerifom regulisan dotle neodreĊeni meĊunarodni poloţaj Srbije, i kada je kneţevina dobila puno pravo da se slobodno unutra ureĊuje. Srbija dobija evropsko ureĊenje i evropske ustanove. 1831. osniva se štamparija u Beogradu. Osnovnih škola, ne samo po varošima no i po selima, pored muških i ţenskih, sve je više; 1846. godine već je 213 škola sa 6.201 Ċakom. 1831. osniva se u Beogradu neka vrsta niţe srednje škole, koja se 1835. pretvara u klasiĉnu gimnaziju. 1836. osniva se bogoslovija, a 1838. licej, prvo kao neki mali filozofski fakultet, a od 1841. i sa pravnim fakultetom; od 1844. on je »veliko uĉilište« na kome se predaju »više nauke«. 1844. osniva se trgovaĉka škola, 1846. niţa inţinjerska škola, 1850. vojna akadimija, 1853. poljoprivredna škola. Pored drţavne štamparije javljaju se i prvi listovi, kao zvaniĉne Novine srbske (1834), i prvi almanasi, kao Zabavnikъ (1833), Upanія (1837) i Golubica (1839). Štampaju se i knjiţevna dela, meĊu ostalim i celokupna dela Dositeja Obradovića. Nauĉne ustanove se isto tako stvaraju: Društvo srbske slovesnosti 1841, Narodna biblioteka, Narodni muzej. Od 1839. godine poĉinju se slati na stranu drţavni pitomci, u Nemaĉku, a naroĉito u Francusku, i oni će stvoriti »oteĉestvenu inteligenciju«, liberalne i rodoljubive mlade ljude, ĉiji uticaj će se osetiti 1848. Iz redova tih »Parizlija« izići će prvi nauĉni radnici i školovani drţavnici srpski. »Otkako su se drţavni pitomci stali vraćati s nauka, uticaj austrijskih Srba u našem javnom ţivotu sve je više opadao; naša intelektualna zavisnost od Austrije bivala je sve slabija, i mi smo poĉeli dolaziti u neposredni dodir sa Zapadnom Evropom« (Slobodan Jovanović). Ceo takozvani ustavobraniteljski reţim (1838—1858), imajući osnovnu ideju da u drţavi treba da vlada jedna odabrana i školovana manjina, i da je za jednu novu zemlju glavno i prvo stvoriti birokratsku inteligenciju, veliku paţnju je obraćao na nastavu, naroĉito srednju i višu, i Srbija je za to vreme uĉinila veliki prosvetni napredak.

Iako je Srbija prolazila kroz ceo jedan niz dinastiĉkih i politiĉkih kriza, njena prosveta i kultura su stalno napredovale. U polovini XIX veka Srbija je prosvetno organizovana i poloţila je osnov svojoj kulturi. 1855—1856. godine ima 334 osnovnih škola, muških i ţenskih, sa 9.891 Ċakom. Krajem 1855. godine, na stanovništvo od 1,000.000 duša, ima 350 raznih škola, osnovnih, struĉnih i viših. Krajem pedesetih godina bilo je u Srbiji preko dve stotine fakultetski obrazovanih ljudi, školovanih u beogradskom Liceju, a jednim delom, oko pedeset njih, na francuskim, nemaĉkim i austrijskim univerzitetima. Jedan od srpskih pisaca toga doba, Dr Danilo Medaković, 1852. godine, u svojoj Povѣstnici srbskog naroda, ovako konstatuje taj veliki prosvetni i kulturni napredak Srbije: »Ima nekoliko godina kako je



knjiţevni rad Srba u Austriji malaksao. MeĊutim, on se u knjaţevstvu srbskom, gde su Turci pre trideset i nekoliko godina besnili, tako krasno razvijati poĉeo, da se najlepšim plodovima nadati smemo. Uspesi su do sada već veliki uĉinjeni i sad se mnogo veći ĉine nego što se ĉine kod Srba u Austriji.«



ŠTAMPARIJE

U poĉetku XIX veka srpske knjige su se štampale najviše u štampariji

peštanskog univerziteta u Budimu ili u Teodosijevoj štampariji u Mlecima. Od 1813. poĉinju se opet štampati u Beĉu, u štampariji Jovana Šnirera, a od 1822. u štampariji jermenskog manastira mehitarista. Od 1823. u štampariji Brajtkopfa u Lajpcigu se opet štampaju srpske knjige. Od 1826. moglo se štampati srpski u Petrogradu, od 1827. u Temišvaru, a od 1830. u Karlovcu, u Hrvatskoj, ali sve samo ponekoja knjiga. U 1831. osnovala se drţavna štamparija u Beogradu, koja je jedno vreme bila i u Kragujevcu. Štamparija Pavla Jankovića u Novom Sadu poĉela je raditi 1831, pošto je u Austriji ukinut monopol štampanja. 1834. otvara se štamparija i na Cetinju, koja je trajala do 1852. godine, kada su, prilikom turske navale slova prelivena u tanad. Od 1838. i u Zadru u Dalmaciji poĉinju se štampati srpske knjige. U toku ĉetrdesetih godina Novi Sad dobija još dve srpske štamparije: Kaulicija, oko 1844, i dr Danila Medakovića, 1847, koja se za vreme revolucije 1848. sklanjala u Karlovce i Zemun. Ĉetrdesetih godina štampano je nešto malo srpskih knjiga i u Segedinu, od 1842, u Subotici, od 1846, i u Zagrebu, od 1847.

Broj štamparija se umnoţio. Ali glavna mesta u kojima su se srpske knjige štampale u prvoj polovini XIX veka bila su: Budim, Novi Sad i Beograd.



PROŠIRIVANjE KULTURNO-KNjIŢEVNE OBLASTI SRPSKE

Opšti pojav u kulturnoj i nacionalnoj struji srpskoj u prvoj polovini XIX

veka jeste da u kulturni ţivot ulaze i novi krajevi srpski. Pored Srbije duhovni ţivot budi se u Hrvatskoj, gde je nacionalno osećanje poĉelo da slabi, zatim u Dalmaciji i Crnoj Gori. Još 1817. pisao je ruski konzul u Dubrovniku Jeremija Gagić: »Ljudi su bezĉustveni k naukam u ovom kraju.« Talijanska kultura bila je u Dalmaciji svemoćna, i tek krajem tridesetih godina poĉeo se buditi slovenski duh, prvo srpski, kod pravoslavnih, sa pokretanjem Lюbitelя prosvѣšteniя, »srbsko-dalmatinskog almanaha« 1836, potom hrvatski kod katolika, sa pokretanjem Zore dalmatіnѕke, 1844. Dalmacija, koja je dotle ţivela zasebnim kulturnim i knjiţevnim ţivotom, okreće se glavnoj masi narodnoj, Zagrebu, Novom Sadu i Beogradu, dalmatinska knjiţevnost kao zasebna celina prestaje i prelazi u srpsku i hrvatsku knjiţevnost. Isti sluĉaj je u Bosni i Hercegovini, ukoliko je tada bilo kulturnoga i knjiţevnog ţivota u njima: pravoslavni se okreću Beogradu, a katolici Zagrebu. U Crnoj Gori u poĉetku XIX veka prosvetne prilike bile su ţalosne, i još 1826. vladika Petar I pisao je da u zemlji sem njega nema drugoga »ĉteca i pisara«. Dolazak na presto vladike Petra II, pesnika Gorskog vijenca, znaĉio je veliki preokret nabolje. Prosvećen i knjiţevan ĉovek, on pribira oko sebe pisce, Simu Milutinovića i Vuka Karadţića, 1834. podiţe štampariju na Cetinju, u kojoj se poĉinju štampati srpske knjige.

Oko 1840. izvršile se znatne promene u duhovnom ţivotu srpskog naroda. U XVIII veku srpska kultura je na narodnoj periferiji, samo kod ugarskih Srba; u prvoj polovini XIX veka ona se širi i u centru, zahvata Hrvatsku, Dalmaciju, Crnu Goru, i što je od naroĉitoga znaĉaja, Srbiju. U isto doba vrši se koncentracija: pravoslavni se grupišu u srpsku celinu, katolici u hrvatsku, jednim postaje centar Beograd i Novi Sad, drugima Zagreb, i mesto ranijih lokalnih, slabo vezanih knjiţevnosti, javljaju se dve knjiţevnosti: srpska i hrvatska, na jednom istom jeziku.



UĈENA DRUŠTVA

Od poĉetka XIX veka javlja se misao o stvaranju jedne jugoslovenske ili

srpske akademije. Oko 1805. u Sremskim Karlovcima kraj mitropolita Stevana Stratimirovića bilo je kao neko malo »privatno uĉeno društvo«, takozvani »Karlovaĉki krug«, ĉiji ĉlanovi su na sednicama ĉitali svoje radove i vodili istorijsko-filološke diskusije. 1813, francuski pisac Šarl Nodje, koji je sa sluţbom bio u Ljubljani, predlagao je generalu grofu Bertranu, guverneru Ilirije, da se stvori »Slobodna ilirska akademija«. Vuk Karadţić je oko 1817. predlagao da se priredi jedan sastanak uĉenih Srba na kome će se rešiti pitanje o knjiţevnom jeziku i pravopisu.45 1820. Lukijan Mušicki je nameravao da osnuje »Srbskoje jazikoispitatelnoje sodruţestvo«.

Ali prvo organizovano knjiţevno i nauĉno društvo bilo je Matica srpska, prema kojoj su docnije osnovane matice gotovo sviju slovenskih naroda (Matica ĉeška 1831, Ilirsko-hrvatska 1842, Luţiĉkosrpska 1847, Galicijsko-ruska 1848, Moravska 1859, Dalmatinska 1862, Slovaĉka 1863, Slovenaĉka 1864, Matica srpska u Dubrovniku 1909). Ugledajući se na MaĊarsku akademiju, koju su maĊarski rodoljubi osnovali 1825. u Pešti, srpski rodoljubi, nekoliko imućnih trgovaca i knjiţevnik Jovan Hadţić, takoĊe u Pešti, 1826. godine, osnovali su Maticu srpsku. Cilj joj je bio postavljen: »rasprostranenije knjiţestva i prosveštenije naroda srbskog«, da se »knjige srbske rukopisne na svet izdaju i rasprostranjavaju«. Matica srpska uzela je u svoje ruke izdavanje Serbskogъ lѣtopisa, poĉela izdavati i knjige, i ostala centar knjiţevne i nauĉne delatnosti kod ugarskih Srba sve do današnjega dana.

Matica serbska, u poĉetku svoga rada, prikupila je konzervativne elemente srpskoga društva, naroĉito se oko nje istakli proTivnici pravopisnih i jeziĉkih reforama Vuka Karadţića. I zato su mlaĊi ljudi i pristalice Karadţićeve nameravale da osnuju novo društvo. Tako je oko 1828. godine Dimitrije Tirol, u Temišvaru, osnovao Društvo ljubitelja knjiţestva srbskog, sa ciljem: »govorni srbski jezik obrazovati«, »polezne knjige soĉinjavati«, »priliku i naĉin dati srbskom rodu prosveštavati se i knjiţnu kulturu srbsku koliko se više moţe podkrepljavati«. U tom društvu, koje je izmeĊu ostalih stvari imalo izdavati »jedan literaturan ţurnal«, »neće zapovedati ćifte i dominusi, već uĉeni ljudi od karaktera«. No to je bila samo jedna lepa namera: društvo nije imalo ni materijalnih sredstava ni ludi za rad. Pošto ga maĊarska vlada nije odobrila, društvo se 1831. rasturilo. Bolje sreće nije bilo novo Srbsko knjiţevno društvo, koje je 1833. stvorio u Pešti Josif Milovuk, sa ciljem »pisati i izdavati ona dela koja bi našem knjiţestvu ĉesti i polze prineti mogla«. Društvo je meĊu



svojim ĉlanovima imalo Jana Kolara i znatan broj mladih školovanih Srba, ali su ga ugušili sa jedne strane mitropolit Stratimirović, a s druge strane maĊarska drţavna vlast.

U Srbiji je isto tako bilo nekoliko pokušaja. Dimitrije Tirol, koji je prešao u Srbiju, predlagao je 1833. da se osnuje Uĉeno društvo. 1841. Jovan St. Popović i Atanasije Nikolić kreću misao da se u Beogradu osnuje Srbska akademija nauka. Predlog je prihvaćen, i 1841. osnovano je u Beogradu Društvo srbske slovesnosti, sa ciljem: »rasprostranjavanje nauka na srbskom jeziku, a poglavito obraţavanje i usoveršenstvovanje jezika srbsko-narodnog«. Osnivaĉi su bili, sem Sime Milutinovića, sve sami ugarski Srbi, meĊu kojima Jovan St. Popović. Društvo, koje je bilo više jedna prosvetno-profesorska komisija no uĉeno telo, otpoĉelo je svoj rad 1842. u više pravaca: radilo se na utvrĊivanju pravopisa, na stvaranju nauĉne terminologije srpske, na osnivanju Narodne biblioteke i na pisanju školskih udţbenika. 1847. krenut je društveni organ Glasnikъ Društva srbske slovesnosti, a od 1848. poĉeli se izdavati Izvori za novu srbsku istoriю. 1849. u društvu se izvršila podela rada na pet struĉnih odseka, i ono je uzelo u svoje ruke svu nauĉnu aktivnost u Srbiji. Postojalo je do 1864, kada je pretvoreno u Srpsko uĉeno društvo, gde će se produţiti uspešno zapoĉeti nauĉni rad.



POZORIŠTA

Prve pozorišne predstave kod pravoslavnih Srba zabeleţene su još u prvoj

polovini XVIII veka. 1736. godine Ċaci »Latinske škole« u Karlovcima igrali su tragediju svoga uĉitelja Emanuila Kozaĉinskog o smrti cara Uroša, koju je docnije preradio i izdao Jovan Rajić. 1787. srpski Ċaci u Velikom Beĉkereku davali su pozorišne predstave. Na kraju XVIII veka srpski pisci prevode i pozorišne komade. Dositej Obradović prevodi Lesingova Damona i hvali Molijerove »ostroumne i blagonaravne komedije«. Emanuilo Janković 1787. štampa svoj prevod Tergovaca, od poznatog italijanskog komediografa Karla Goldonija, i u naroĉitom predgovoru istiĉe svojim sunarodnicima »hasnu komedije«. Pored Tergovaca prevodi on sa nemaĉkog i Zlog oca i nevaljalog sina i Blagodarnog sina, sve to sa ciljem: Srbe »neznanja osloboditi i komedije dobre kod njih u bolji kredit metuti«. Gligorije Trlajić na kraju XVIII veka piše i originalnu dramu u pet ĉinova Vseblag ili retki suprug. Zabeleţeno je još da su Ċaci srpske škole u Vršcu, u toku školske godine 1792—1793, prikazivali tri komedije: »jednu o Irodu, drugu o Bogatomu ĉelovjeku i treću o Zlomu Otcu«.46

U poĉetku XIX veka po srpskim varošima u Ugarskoj, kao na Zapadu u srednjem veku, Ċaci prikazuju poboţne komade, dramatizovane epizode iz Starog i Novog zaveta, takozvane misterije. Srpski Ċaci u Novom Sadu, o velikoj nedelji 1802, pred mnogobrojnom publikom, igrali su poboţni komad Hristov grob. 1811, opet u Novom Sadu, Ċaci daju sliĉne komade: Roţdenije i gonenije Mojseja, Stradanije prekrasnago Josifa, Ţertva Avraamova. Crkveno-školske vlasti uĉinile su kraj tim Ċaĉkim predstavama. 1818. izišla je naredba da se ne smeju više igrati »tako glagolaemoji komediji, sirjeĉ igri, publiĉno pred sobranim narodom, posredstvijem uĉenikov...«

Ali baš u doba kada su zabranjene Ċaĉke predstave u školi, poĉinju diletantske predstave u pozorištu. Prva takva predstava bila je 1813. u Pešti, kada je Joakim Vujić sa diletantima igrao svoj prevod Kreštalice od Kocebua. Taj prvi pokušaj imao je velikog uspeha, i Vujić, koji se odao pozorištu, poĉeo je davati takve diletantske predstave po većim srpskim mestima u Ugarskoj. Zabeleţeno je da je bilo takvih predstava 1815. u Baji i Segedinu, [1820. u Budimu], 1823. u Zemunu i Temišvaru,47 1832. u Aradu, 1835. u Panĉevu. Glumci su bili mahom odrasli Ċaci i »ljubitelji umetnosti iz mesta«, a i sam Vujić, koji je prevodio komade, igrao je kao glumac, »po primeru poĉivšega G. Voltêra«, kako sam



veli. Vujić, prešavši u Srbiju, 1835. i 1836, sa Ċacima je u Kragujevcu igrao svoje komade, i nosio titulu »direktor knjaţevsko-srbskog teatra«.

Od dvadesetih godina XIX veka kod Srba se sve više širi ljubav za pozorište. U pojedinim mestima stvaraju se diletantske druţine koje predstavljaju oskudni srpski repertoar onoga doba, sastavljen mahom iz prevoda iz Kocebua. Tako, izmeĊu 1820. i 1825. u Novom Sadu je radila jedna ţiva diletantska druţina, ĉiji ĉlanovi su mahom bili Ċaci pravnici (»jurati«), od kojih su neki i sami poĉeli pisati pozorišne komade. MeĊu tim predstavljaĉima [od 1828] bilo je i ţenskih, što je bilo novina i znaĉilo jedan veliki korak unapred. Stvaranje stalnog maĊarskog pozorišta u Pešti dalo je podstrek Srbima, i srpski listovi su stalno naglašavali nacionalnu potrebu jednog »srbskog teatra«. [Ima tragova da su se u doba od 1825. do 1829. u Kragujevcu drţale pozorišne predstave, i da su taj t e a t r davali mesni uĉitelji, preĉani.]

Pozorištna umetnost stalno napreduje kod Srba. Posle Ċaĉkih predstava i diletantskih druţina dolaze i putniĉke glumaĉke trupe sa muškim i ţenskim ĉlanovima. Već 1838. javlja se jedno takovo »Leteće pozorišno društvo«, koje je davalo predstave u Novom Sadu, Zemunu, Panĉevu. Ti putniĉki glumci išli su u Srbiju i u Hrvatsku, i tamo davali predstave. 1840. oni su prvi u Zagrebu igrali na narodnom jeziku. Diletantske trupe naroĉito igraju u Novom Sadu, Panĉevu i Beogradu [a od 1841. davane su diletantske predstave u Šapcu, a 1842. u Smederevu]. Pred 1850. godinu stvorila se i srpska pozorišna publika, i srpski repertoar, i srpski glumci, i imalo je da se uĉini samo jedan korak pa da se doĊe do stalnih narodnih pozorišta.



LISTOVI, ĈASOPISI I ALMANASI

Do 1813. godine Srbi su bez redovnih godišnjih publikacija. Te godine

Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić pokreću u Beĉu Novine serbske, gde se davalo dosta mesta knjiţevnosti, i koje su izlazile do poĉetka 1822. Do 1834. Srbi nisu mogli da dobiju pravo za pokretanje lista, i tek te godine krenute su »s visoĉajšim dozvolenijem pravitelstva« u Beogradu zvaniĉne Novine srbske koje i danas izlaze.48 Glavni listovi srpski sa kraja tridesetih i ĉetrdesetih godina bili su nedeljni Serbskій narodnый listъ (1835, 1837—1848) i Serbske narodne novine (1838—1848), koje je ureĊivao Teodor Pavlović, i u kojima se velika paţnja obraćala knjiţevnosti. Pored tih glavnih listova, naroĉito od ĉetrdesetih godina, poĉelo je u Ugarskoj i Srbiji izlaziti još nekoliko listova koji nisu bili duţega veka, i u kojima je bilo više pouka i zabave nego politike. Takvi su bili: Magazinъ za hudoţestvo, knьiţestvo i modu, u Pešti (1838—1839), Peštansko-budimskій skoroteĉa (1842—1844), Srbskій ulakъ (1843—1844) i Novine Ĉitališta beogradskogъ (1847—1848) u Beogradu. Za vreme revolucije od 1848—1849. izlazilo je nekoliko listova, od kojih su najznatniji bili Vѣstnikъ, prvo u Pešti, potom u Novom Sadu i Karlovcima, i Napredak u Karlovcima i Zemunu, prvi list štampan novim pravopisom. Svi ti listovi nisu bili dugog veka, ali su pokazivali kako su se duhovne potrebe kod Srba razvile i kako se stvorila ĉitalaĉka publika za listove.

Prvi knjiţevno-nauĉni ĉasopis u XIX veku bio je Serbskій lѣtopisъ, koji je 1825.49 u Pešti krenuo ĐorĊe Magarašević, a od 1826. prešao u vlasništvo novoosnovane Matice srpske, i sve do danas ostao glavni organ nauĉne delatnosti ugarskih Srba. U prvoj polovini XIX veka imao je za urednike, posle Magaraševića, Jovana Hadţića, Pavla Stamatovića, Teodora Pavlovića i dr Jovana Subotića, i za sve vreme bio najvaţniji ĉasopis srpski. Pozniji urednici bili su: Jakov Ignjatović, Subota Mladenović, Jovan ĐorĊević, Antonije Hadţić, Jovan Bošković, Dr Milan Savić, i, danas, dr Tihomir Ostojić. Od 1843. do 1848. izlazila je u Beogradu Podunavka, prvi ĉasopis u Srbiji, ali na kome su, u velikoj većini, radili ugarski Srbi.

Prva polovina XIX veka naroĉito je bogata almanasima, koji su tada rado ĉitani. Dimitrije Davidović dao je primer svojim Zabavnikomъ, koji je od 1815. do 1821. izlazio u Beĉu, a od 1833—1836. u Beogradu.50 Vuk Karadţić dao je za nekoliko godina svoju Danicu, od 1826—1829. i za 1834. Vaţniji almanasi iz toga doba su još Serbska pĉela Pavla Stamatovića, »cvjetnik«, »s razliĉnim drage narodnosti, duševnog uveselenija, zabave umne i slovesnosti serbske cvećem zasaĊen i obdjelan« (Budim, 1830—1841), Upanія Dimitrija



Tirola (Beograd, 1837—1838), a naroĉito Golubica »s cvetomъ knьiţestva srbskogъ« (Beograd, 1839—1844), najbolji srpski almanah toga vremena. Baĉka vila, jedina srpska publikacija sa ilirskim tendencijama, izlazila je u Novom Sadu, pod uredništvom dr Petra Jovanovića (1841, 1844—1845). U Karlovcu je 1836. dr Teodor Petranović krenuo »srbsko-dalmatinski almanah« Lюbitelь prosvѣšteniiя docnije Srbsko-dalmatinskій magazinъ.

Za knjiţevni razvitak srpski u ovom periodu od znaĉaja je što su stvorene povremene publikacije, listovi, ĉasopisi i almanasi, oko kojih će se usredsreĊivati sva srpska knjiţevna proizvodnja toga vremena.



KNjIŢARE I ĈITALAĈKA PUBLIKA

U XVIII veku štampari Kurcbek, Stefan Novaković u Beĉu i Teodosi u

Mlecima bili su u isti mah i knjiţari. Pored njih su ruski trgovci sa knjigama, »Moskalji«, koje su Srbi doĉekivali kao »utešitelje pravoslavija«, obilazili srpske vašare. Na kraju XVIII veka, kako je bio zabranjen uvoz knjiga iz Rusije, Jevreji i Jermeni su ih krijumĉarili i za skupe novce potajno prodavali Srbima i Rumunima. U prvim desetinama XIX veka srpske knjige su obiĉno izlazile s proleća, mahom u Budimu, I trgovci iz donjih krajeva srpskih, koji su dolazili na veliki godišnji peštanski vašar u martu, uzimali ih i raznosili ih pretplatnicima i prekupcima. Knjiţara meĊu Srbima još nema (1811. u celoj Ugarskoj bilo je svega dvanaest knjiţara). 1810. na celom jugozapadu, u oblasti srpskohrvatskog jezika, bila je svega jedna knjiţara, u Karlovcu. »Prenumeracija« je od prvih godina XIX veka glavni naĉin rasturanja srpskih knjiga. 1833. piše o njoj Vuk Karadţić: »Prenumeracija je kod nas prava prošnja i velika dosada, kako spisateljima tako i skupiteljima; ali kako nemamo još prave knjiţevne trgovine, ona je opet jedini naĉin ne samo knjigu izdati nego je i po narodu razneti: mnogi ĉovek ne bi nigda knjige kupio da nije prenumeracije.« Svako veće srpsko mesto u juţnoj Ugarskoj, Hrvatskoj i Dalmaciji ima svoga »sovokupitelja«, koji taj posao radi iz rodoljublja, i gotovo stalne »ljubitelje knjiţestva«, koji se u većem broju pretplaćuju na vaţnije knjige, više iz osećanja rodoljubive duţnosti, ĉesto i zato da bi im imena sa laskavim titulama bila štampana, nego iz liĉnih knjiţevnih potreba. Od 1820. javljaju se već »knjigoprodavci«, knjiţari, i oko 1830. ima ih u Pešti, Novom Sadu, Zemunu i Beogradu. Neki od njih bili su izdavaĉi, kao Josif Milovuk u Pešti, Damjan Kaulici u Novom Sadu, Gavrilo Kovaĉević u Zemunu, Gligorije Vozarović u Beogradu.

Kao i u XVIII veku, tako i u poĉetku XIX veka veliku većinu srpske ĉitalaĉke publike ĉine trgovci, sveštenici i zanatlije. Iako cenzura znatno koĉi i knjiţevni i knjiţarski napredak, knjige se sve više štampaju: dok je od 1740—1780. izlazilo proseĉno po 2 knjige godišnje, od 1780. do 1800. po 7, od 1800—1820 izlazi po 19, od 1820—1830. po 23 na godinu, od 1830—1850. po 45 na godinu. Dok je u celom XVIII veku štampano nepunih 220 srpskih knjiga, u vremenu od 1800—1850. izišlo je preko 1400. Na kraju XVIII veka srpske knjige štampane su u 3—400 primeraka, oko 1820. u 6—800, a oko 1830. ima ih koje štampaju u 2000 primeraka. Ukoliko se prosveta prostirala na dalje krajeve i na šire slojeve narodne, broj kupaca i ĉitalaca knjiga sve se više uvećavao.

U svima pravcima osećao se materijalni napredak srpske knjiţevnosti.



KNjIŢEVNA OBELEŢJA PRELAZNOG PERIODA OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU

Odlika ovoga perioda, koji ide otprilike od 1810. do pred 1848. godinu, to je

prelaznost.

Uticaj Dositeja Obradovića u prvoj polovini XIX veka je još uvek jak, upravo tada se stvara ĉitav njegov kult. Njegova neizdata dela izdaju se. On se ĉita više no ikada, i 1833—1845. i 1850. izišla su dva izdanja njegovih celokupnih spisa. On ima neposrednih uĉenika, i gotovo kod sviju pisaca toga vremena opaţa se uticaj njegovih ideja. Svi su oni više ili manje racionalisti, i u knjiţevnosti gledaju samo jedno moćno sredstvo narodnoga napretka. Prirodne nauke su u modi i revnosno se radi na popularizovanju korisnih znanja. Sva knjiţevnost ima karakter prosvetiteljski, gotovo pedagoški.

Klasicizam svuda zavlaĊuje. Srbi poĉinju više ići u škole, i tamo se uĉe klasiĉnim jezicima i dobijaju klasiĉnu knjiţevnu kulturu. Srbi u Ugarskoj, gde je drţavni i školski jezik bio latinski, školovani po klasiĉnim gimnazijama, bili su sasvim klasiĉarski vaspitani i imali su klasiĉarsko shvatanje prosvete i knjiţevnosti. Kako su oni ureĊivali srednje škole u Srbiji, to je prva nastava u Srbiji ĉisto klasiĉna. Oni su prelazili u Srbiju i dolazili sa idealom da Srbiju prosvete prema klasiĉnim uzorima, da joj dadu »Solone, Likurge, Demostene, Aristotele, Strabone, Omire, Virgilije i proĉe«, da u Šumadiji, gde se samo za gusle znalo, diţu »oltare muzama«. U »nastavleniju« od 1845. latinskom jeziku obraća se naroĉito velika paţnja, »budući se jezik i knjige klasiĉne drevnosti smatraju kao osnov svake uĉenosti, i kao sredstvo ne samo duševne sile mladića pokrenuti i izoštravati, nego njega i za sve ostale nauke predugotoviti«. Grĉkoj i rimskoj mitologiji i »drevnosti« obraća se naroĉito paţnja. U školama se ĉita Ciceron, Cezar, Tacit, Svetonije, Vergilijeva Eneida, Ovidijeve Metamorfoze, Horacije, Plaut, Propercije. Na kraju godine, na »torţestvu gimnazije«, Ċaci drţe »slova« na grĉkom i latinskom. »U vreme kada sam ja bio Ċak u gimnaziji, priĉa Ljubomir Nenadović, mitologija beše glavni predmet uĉenja. Hrišćanski katihizis beše tri, a mnogoboška mitologija dvadeset sitno pisanih tabaka. Tu nepamet morali smo uĉiti napamet.« Knjiţevni ukus vaspita se po klasiĉnim uzorima, ĉine se pokušaji latinskog stihotvorstva, poĉinje se pevati po kalupu klasiĉnih pesnika, naroĉito Horacija, srpska knjiţevnost puna je »odara« — »odadţijâ«, kako će ih docnije podrugljivo zvati — nastaje ono što je Jakov Ignjatović nazvao »poetiĉno srpsko knjiţestvo u latinskoj formi«.



Uporedo sa tim uticajem klasicizma javlja se i jak nemaĉki uticaj. Srbi u Ugarskoj vaspitaju se u nemaĉkoj knjiţevnosti. U Srbiji po srednjim školama naroĉita paţnja obraća se nemaĉkom jeziku, najbliţem od velikih kulturnih jezika, i ĉita se Klopštok, Herder, Viland, Lesing, Gete, Šeler, Klajst, Fos. U srpskoj prevodnoj knjiţevnosti vladaju Kocebu i Ĉoke. Nemaĉki pisci se ĉitaju rado i mnogo, oni se poĉinju podraţavati i prevoditi, nemaĉka hegelijanska filozofija osobito je na ceni, i u srpsku knjiţevnost, naroĉito oko 1840, poĉinje ulaziti nemaĉka sentimentalnost, u poeziju nemaĉka versifikacija. Nastaje ono što je Turgenjev nazvao »gnjuranje u nemaĉko more«.

Otprilike u isto doba javljaju se i pojave romantizma ĉiji je nosilac bio Vuk Karadţić. Romantizam se javlja naroĉito u vidu kulta narodne prošlosti, za koju je kod tradicionalistiĉkih Srba bilo uvek mnogo smisla i osećanja, i u vidu ljubavi za narodnu poeziju, koja je u to doba stekla evropski glas. I ukoliko se Vuk Karadţić pribliţavao krajnjoj pobedi svojih ideja o jeziku i o narodu, utoliko se više osećao dah romantizma u srpskoj knjiţevnosti. Krajem ĉetrdesetih godina Karadţićeva pobeda je potpuna, mlaĊi naraštaj se okreće k njemu, i romantizam kao škola javlja se u srpskoj knjiţevnosti.

Krajem ĉetrdesetih godina u srpskoj knjiţevnosti još vlada mešavina pravaca. Posle smrti Lukijana Mušickoga, od ĉetrdesetih godina, javlja se reakcija protivu vladajućeg klasicizma. 1844. piše ĐorĊe Maletić u Podunavci: »Dokle ćemo se s mitologijom ograniĉavati i s tuĊim bogovima hramove naše krasiti? Dokle li ćemo se u tumaralištu tom kao muve po zatvorenoj sobi vitlati? — ProĊimo se već jedanput neumestnog upotrebljavanja mitologije, ako ne ţelimo da nam proizvodi naši na odeću od sami zakrpa razne boje i materije sastavljenu, naliĉe.« To osećanje da je klasicizam preţiveo sve više se širi, i u toku ĉetrdesetih godina on osetno nestaje u srpskoj knjiţevnosti. Utoliko jaĉe nastupa romantizam, ugledanje na nemaĉke romantiĉarske pisce i kult srpske narodne poezije. Ali, nijedan knjiţevan pravac nije potpuno odreĊen, pisci ne pripadaju odreĊenim i jasno obeleţenim knjiţevnim školama. Duhovi su nesigurni, pisci se kolebaju i imaju osobine i racionalizma i romantizma, menjaju oba pravca, obeleţavaju jedno prelazno doba.

Ali, opšti knjiţevni napredak je veliki. Novi naraštaji, obrazovaniji, u povoljnijim prilikama, stvaraju novu knjiţevnost, bogatiju i bolju, koja se proširuje na sve krajeve srpske. Osnivaju se prva uĉena i knjiţevna društva, kreću se knjiţevni listovi i knjiţevni almanasi, stvara se stalna i sve veća ĉitalaĉka publika. Pitanje o knjiţevnom jeziku uglavnom se svršava: stari ruskoslovenski jezik napušta se u poĉetku XIX veka, neko vreme vlada takozvani »srednji stil«, mešavina narodnog i crkvenoslovenskog jezika, upravo narodni jezik sa jakom mešavinom ranijeg, knjiţevnog »slavenoserbskog« jezika, dok najzad ne preovlada narodni jezik, zajedno sa uprošćenom azbukom. I obrazovani ljudi i knjiţevni radnici javljaju se u sve većem broju. Poezija, iz poĉetka psevdoklasiĉna, pod nemaĉkim uticajem prelazi u »objektivnu liriku«, sa uvedenom nemaĉkom versifikacijom. Ĉetrdesetih godina stvara se takozvana škola »mirnog ĉuvstva«, u kojoj vlada »lirika misli«, koja peva mirna, staloţena, opšta i bezliĉna osećanja, sklona pouci i moralisanju, u osnovu racionalistiĉka. Ali, poezija ne daje više samo pokušaje no dela od stvarne vrednosti, i to doba ima da zabeleţi dva velika pesnika: Jovana St. Popovića i Njegoša. Pozorište se osniva, i drama i komedija Jovana St. Popovića je jedna velika knjiţevna tekovina toga doba. Radi se na knjiţevnim rodovima koji donde u srpskoj knjiţevnosti nisu bili obdelavani. Epskoj poeziji, na kojoj dotle gotovo niko nije radio, obraća se naroĉita paţnja. Istorijske drame i tragedije, sa predmetima iz narodne istorije, poĉinju se obilno obdelavati. Komedija, i što je



naroĉito vaţno: komedija koja crpe graĊu iz suvremenog ţivota srpskog društva, takoĊe se javlja. Pripovetka, koja je u poĉetku najradije razraĊivala istorijske motive, pred 1848. obraća se suvremenom ţivotu srpskom. Po listovima se javljaju prvi i skromni pokušaji kritike, sa naroĉitim obraćanjem paţnje na pitanja jezika i pravopisa. U tom periodu srpska knjiţevnost nesumnjivo postaje šira i raznostranija.

Na kraju ovog perioda, pred 1848, i duhovni i knjiţevni napredak je vrlo jak. Jedne godine, na primer, znamenite 1847, izlaze na srpskom: Gorski vijenac Njegošev, Pesme Branka Radiĉevića, Lazarica Joksima Novića Otoĉanina, Karadţićev prevod Novog zavjeta, Daniĉićev Rat za srpski jezik i pravopis, prva sveska Glasnika Društva srbske slovesnosti i omladinski almanah Slavяnka. Novi naraštaji, sa izraĊenim knjiţevnim jezikom, stvaraju novu knjiţevnost, koja se više ne ograniĉava na individualne i usamljene pokušaje. Preokret i polet su veliki i nastaje jedna revolucionarna epoha u srpskoj knjiţevnosti. U polovini XIX veka srpskoj knjiţevnosti, u kojoj je racionalizam nestajao a romantizam se javljao, poloţeni su sigurni temelji, i novi naraštaji su dolazili da uspešno nastave ono što su stariji isto tako uspešno zapoĉeli.



LUKIJAN MUŠICKI

Život. — RoĊen je u selu Temerinu, 27. januara 1777. Srpsku osnovnu školu

svršio je u mestu roĊenja, nemaĉku u Titelu, gimnaziju u Novom Sadu i u Segedinu. U Pešti je uĉio filozofiju i prava, ali naroĉito se bavio estetikom i poezijom. 1800. godine stupi kao ĉinovnik u mitropolijsku kancelariju u Karlovcima, i u isto doba postane nastavnik u bogosloviji. 1802. zakaluĊeri se, i mesto krštenog imena Luka dobije kaluĊersko ime Lukijan. Neprestano u pridvornoj sluţbi kod mitropolita i u bogosloviji, gde predaje slovenski jezik, on ĉita, usavršava se, uĉi grĉki i engleski. KaluĊeri ga ne vole zbog njegovog obrazovanja, mitropolit mu zabranjuje da piše stihove, i on sporo napreduje u crkvenim ĉinovima. Tek 1812. postao je arhimandrit i starešina manastira Šišatovca. On stiĉe knjiţevan glas, u vezi je sa svim srpskim i mnogim stranim piscima, ali se u manastiru pokazuje kao rĊav administrator. Pošto mu je oduzeta uprava nad manastirom, on se oko 1822. našao u teškim prilikama. Goni ga mitropolit, koji ne moţe da mu oprosti što hvali Dositeja Obradovića i što je prijatelj Vuka Karadţića; manastirska bratija, od koje se toliko razlikovao svojom inteligencijom, kinji ga, kao što je kinjila i Jovana Rajića; dugovi su ga opteretili, on je u oĉajanju, pun mrţnje na »crni polk« kaluĊerski i proklinjući ţivot. Tek 1823. vraćen je na svoje staro mesto. 1824. postavljen je za administratora gornjokarlovaĉke eparhije. U Plaškom on zapoĉinje jaku i smišljenu prosvetnu i crkvenu akciju u toj zapuštenoj eparhiji. 1828. bude postavljen za episkopa. Koristan crkvi i narodnoj prosveti, Mušicki je na tom mestu ostao do smrti, 15. marta 1837. godine.

PESNIK. — Mušicki je prvi umetniĉki pesnik u srpskoj knjiţevnosti. Svoje stihove objavljivao je u prigodnim knjiţicama i po listovima i ĉasopisima. Njegova skupljena dela, Lukіana Mušickogъ stihotvoreniя izišla su posle njegove smrti u ĉetiri knjige: prve dve u Budimu, 1838. i 1840, druge dve u Novom Sadu, 1844. i 1847.

Mušicki je poĉeo pevati kod Srba kada gotovo niko nije pevao, i u srpsku poeziju uvodi nov pravac, psevdoklasiĉni, koji se u Evropi stao širiti posle Obnove, i kakav je on naroĉito našao u maĊarskoj i ruskoj knjiţevnosti XVIII veka. Kao pesnik Mušicki potpuno pripada psevdoklasiĉarskoj školi. Kada se on kao Ċak školovao u Pešti, maĊarsku knjiţevnost bio je zahvatio psevdoklasicizam. Od velikog uticaja na njegov knjiţevni razvitak bio je Ludvik Šedijus (1768—1847), Ċak nemaĉkih filozofa, njegov profesof estetike i filozofije u Pešti, revnostan pobornik klasiĉne umetnosti. Mušicki je sve svoje knjiţevne ideje primio od njega. Upućen u tom pravcu, on naroĉito izuĉava Klopštoka i »nemaĉkog Horacija« Karla Vilhelma



Ramlera. Nauĉio je odliĉno latinski i grĉki, i pri kaluĊerenju uzeo ime Lukijana Samosaćanina. Iz saĉuvanog spiska njegove biblioteke vidi se jasno koliko je veliko bilo njegovo knjiţevno i filozofsko obrazovanje. Tu su ne samo svi glavni pisci grĉke i latinske starine no i moderni, od Nemaca: Herder, Hegel, Kant, Mendelson, Klopštok, Gete, Viland, Šiler, Birger: od Francuza: Bosije, Molijer, Boalo, Lafonten, Volter, Helvecijus, Didro, Kondijak; od Engleza: Šekspir, Goldsmit, Pop; od Talijana: Dante, Ariosto, Taso, Bokaĉo, Goldoni; od Rusa: Lomonosov, Derţavin. Mušicki je izvesno bio najobrazovaniji srpski pisac svoga vremena.

Horacije je bio njegov glavni uzor, i De arte poëtіca znao je napamet. U svoje »ljubimce« on raĉuna tri pesnika: »psalmopjevca« Davida, Klopštoka, onda slavljenog nemaĉkog pesnika Mesijade, i svoga »dragoga Oracija«, kako ga je nazivao. On prevodi Horacijeve stihove, pored Anakreontovih i Katonovih.51 U jedan mah nameravao je da prevede sve Horacijeve pesme, i prevodio ga toliko, tako da mu je mitropolit Stratimirović zapretio da će ga iskljuĉiti iz crkve ako i dalje prevodi jednog »jaziĉnika«. Kao Horacije on je prigodan, piše laskave pohvale i posvete, i Kopitar mu povodom toga piše: »Voleo bih da ste ponositi kao Klopštok, i da se ne udvarate kao Horacije i Virgilije.« Od Horacija uzima sveĉan, hvalben ton, retoriĉarsku pompu, ali bez njegovog epikurejstva. Njegova versifikacija je sasvim horacijevska, i on sam veli kako najradije peva po »Flakovoj liri«. On smatra za veliki uspeh srpskog jezika što se na njemu moţe pevati po latinskom razmeru. On metriĉne obrasce uzima iz Horacija, najviše alkejsku strofu, ali reĉi akcentuje po ruskoslovenskom, bez ikakva obzira na akcentuaciju srpskog jezika. UviĊajući teškoće i besmislenost takvoga pevanja, Vuk Karadţić je sa razlogom osuĊivao taj Mušickov »rimski razmjer«, »za koji još ostaje pitanje da li se u nas moţe pjesmom nazvati«.

DIDAKTIĈAR I PATRIOT. — Lukijan Mušicki je ĉovek XVIII veka i veliki poštovalac dositeja Obradovića. 1800. izdao je u Budimu izbor njegovih Basana, a 1811. sveĉano oplakao njegovu smrt. Sva njegova poezija nosi duhovno obeleţje XVIII veka: ona je prigodna i pouĉna. U mladosti, dok se nije zakaluĊerio, oko 1801, napisao je izvestan broj slabih ljubavnih stihova, sasvim u duhu hladne i neliriĉne poezije XVIII veka, pevajući bezliĉno »krasnu Hloju«, Melisu, Klarisu, Kupido »Venerino dete mlado«, »ljubve strele« i »serdca bolju«. Ali on je ostao na tim mladićkim lirskim pokušajima: sve ostalo je didaktiĉno, prigodno, akademsko i kabinetsko »uĉeno stihotvorstvo«. Pojedine njegove veće pesme, naroĉito Glasъ narodolюbca (1819) i u svoje doba slavni Glasъ arfe šišatovaĉke (1821) jesu potpuni nacionalno-prosvetni programi, koji su našli velikog odjeka u obrazovanim krugovima srpskim, naroĉito u školskoj mladeţi. Mušicki stalno propoveda: humanost, »prosvešĉenije«, »dobrodjetelj«, »blagonaravije«, »narodoljubije«, ţivot za druge, za ĉoveĉanstvo i narod, rad, duţnost, samopoţrtvovanje, daje niz moralnih pouka »mladim Srbljima«.

Ali on nije onoliko kozmopolit kao što je to obiĉno u tradiciji klasiĉarske poezije. U njegovoj poeziji ima vrlo mnogo jakog srpskog patriotizma, i to je ono ĉime je on najviše uticao na savremenike. Lak i slab u pojedinim trenucima svoga ţivota, sa dosta krupnih liĉnih mana, on ima jednu veliku vrlinu: iskreno srpsko rodoljublje, koje je podjednako pokazivao i kao pesnik i kao crkveni ĉovek. Njegov srpski nacionalizam obuhvatao je sav srpski narod »ot grada Budima daţe do Njeguša«, nacionalno obrazovanje za njega je bilo vaţnije od religioznog, i kao vladika više je radio kao Srbin no kao crkveni ĉovek. Ono što je 1826. pisao vaţi za njegov pesniĉki rad:



Ja Serbin serbski ĉitam, pišem, I duhom serbskim k Rodu dišem Pa pesmom serbskom diţem Rod...

JEZIK. — Mušicki je bio više nauĉan duh no pesniĉki, i u mladosti se više bavio naukom no knjiţevnošću. Naroĉito su ga zanimala pitanja iz srpske prošlosti, crkvene istorije i nauke o jeziku. On je nameravao da prevede Bibliju na srpski, da dâ jedan slovenski reĉnik, i ostavio je u rukopisu slovensku gramatiku i srpsku bibliografiju. On se stalno bavio pitanjem o odnosu izmeĊu srpskog i slovenskog jezika. Kada je u srpskoj knjiţevnosti Vuk Karadţić krenuo pitanje o jeziku i pravopisu, on će ostati po sredi. On je u dobrim liĉnim odnosima sa Karadţićem i zbog njega se zamera mitropolitu. On je za slovo j i unosi u srpsku azbuku slovo Ċ, izjašnjava se za narodni jezik i piše: »uĉite с govoriti к o Rod...«. »Ţivi jezik naroda srbskog, veli on, jeste sokrovišĉe misli njegovih, jeste otpeĉatak duha i karaktera njegova, stoljetijama utvrĊena i osećana. Šta se u njemu sadrţi, svetinja je svakom pravom Srbljinu.« I znatan deo svojih sastava pisao je na srpskom jeziku, ne osobito ĉistom, ali ipak srpskom.

Ali kao crkveni ĉovek on je i za stari ruskoslovenski, crkveni jezik, i piše takvim ruskoslovenskim jezikom da su njegovi uĉenici pojedine njegove ode morali prosto prevoditi na srpski. On je za oba jezika:

Slavenski, serbski jezik — dva su puta! K jednoj celi vode nas.

On razlikuje »vnešnje« i »vnutrenje« bogatstvo jezika. Spoljne bogatstvo sastoji se u broju reĉi koje oznaĉavaju ţive i vidljive predmete; unutrašnje bogatstvo sastoji se u obilju reĉi koje oznaĉuju apstraktne pojmove (»umozritelne misli« i »vnutrene predmete«), Srpski narod je »orao i kopao, mnogo djelao, junaĉestvovao, aл malo mislio, kromje o pervama nuţdama«, — i zato je siromašan reĉima za apstraktne pojmove. Radi toga potrebno je koristiti se »vitkošću« srpskoga jezika, stvarati nove reĉi, a naroĉito obraćati se za pomoć »bogatom i blagovolatelnom sojuzniku i spomoćniku — slavenskom jeziku«. Ali svaki od njih ima pravo na ţivot i na upotrebu, crkveni za crkvu, bogoslovska dela i uĉenu knjiţevnost, narodni za narodnu i popularnu knjiţevnost. I Mušicki je tako pisao prema prilikama. Vuk Karadţić, koji je kod njega konstatovao uvek »nešto kaluĊerštine«, uveravao ga je da »ţivot odâ zavisi od jezika«, i predskazivao da će njegovo »slavjanstvovanje« mnogo naškoditi njegovoj poeziji, tuĊoj i nerazumljivoj narodu.

OPŠTI POGLED. — Iako je Mušicki za sebe pisao da je »gotovo sav ĉuvstvo«, on je u osnovu bio suv i hladan ĉovek, bez mašte, bez osećanja i pravog pesniĉkog talenta. Njegove »torţestvene ode« proizvodi su školske retorike i uzori onog »ukrašenog slovosoĉinenija« (»ѕіntaxіѕ ornata«), u kome će se tridesetih i ĉetrdesetih godina veţbati Ċaci po srpskim klasiĉnim gimnazijama. Poezija je kod njega stvar glave, razumna, simetriĉna, sreĊena, i njemu je uvek potrebna ili jedna ideja ili dogaĊaj da izradi pesmu. On je sav u onoj ĉisto intelektualnoj poeziji koja je u Evropi umirala kada je on na njoj poĉeo raditi. Stil mu je apstraktan i bezbojan; pesme kabinetske, knjiške, prigodne, vezane ĉesto za dogaĊaje koji su od prolaznog znaĉaja ili za liĉnosti koje nisu bile dostojne gromkih pohvala. Forma je usiljena, konvencionalna, jednolika, tuĊa. Klasiĉni kalupi u koje je silom ugurivan slovenski i



srpski jezik, ona »slavenska riza« kojom je odevao svoje pesme, teţak, usiljen, nepristupaĉan jezik kojim je pisao — još više su ĉinili njegovu poeziju arhaiĉnom, tuĊom i mrtvom.

U doba od 1820. do 1840. Mušicki je bio jako na glasu. Njegov Glasъ arfe šišatovaĉke našao je više odjeka no ijedan srpski pesniĉki proizvod pre njega. Kopitar ga je nazivao »srpskim Horacijem«, Šafarik »knezom srpskih pesnika«, Njegoš »Genijem Roda«, Đuro Daniĉić »ocem novije srpske knjiţevnosti«. Ali njega su više cenili no voleli, više hvalili no ĉitali. On je imponovao svojim velikim knjiţevnim obrazovanjem, svojim ţarkim rodoljubljem koje se podjednako ogledalo u njegovoj poeziji i u njegovom javnom radu. On je imao poštovalaca, ali ne oboţavalaca; imao je podraţavalaca, ali ne Ċaka; ostavio je veliki glas, ali ne pesniĉku školu. Posle njegove smrti umrla je i njegova poezija.



JOAKIM VUJIĆ

U zanatlijskoj porodici, u Baji, u Ugarskoj, rodio se Joakim Vujić 9.

septembra 1772. Srpsku osnovnu školu svršio je u Baji, potom je uĉio mesnu katoliĉku školu. U Novom Sadu uĉio je latinski i nemaĉki, potom gimnaziju u Kaloĉi i Segedinu, i licej i prava u Poţunu. Od 1796. nastaju njegova velika i neprestana putovanja. U Karlovcu je pisar kod jednog advokata, u Futogu i Starom Beĉeju uĉitelj, do 1801. Sa zašteĊenim novcem ide u Trst, tu daje lekcije i štampa svoje knjige. I tu ne ostaje, no obilazi Italiju i plovi po Sredozemnom i Crnom moru. Vrativši se u domovinu, uĉiteljuje u Novoj Gradišci i Zemunu, gde zbog politiĉkih krivica dopada zatvora. Od 1813. on je nastavnik srpske uĉiteljske škole u Sentandreji, i tu ostaje kao uĉitelj i spisatelj do 1831. Silazi zatim u donje krajeve, obilazi juţnu Ugarsku, u dva maha putuje po Srbiji, i pribija se uz kneza Miloša. Sa titulom »knjaţevsko-srbskog teatra direktor« organizuje predstave u Kragujevcu i Beogradu. U Srbiji ostaje od 1833—1839. Posle ĉini nova putovanja, ĉak do juţne Rusije. Vraća se 1842. u Srbiju, gde u oskudici umire 8. novembra 1847.

Joakim Vujić je po svojim idejama ĉovek iz XVIII veka. Nastavnik i domaći uĉitelj, »djetovaspitatelj«, on će uvek pisati »v polzu junosti«, da je pouĉi i prosveti. Za školsku potrebu on je napisao jednu francusku gramatiku, preveo Rafovo Estestvoslovie (1809), dao jednu opštu geografiju (1825), i preveo nekoliko knjiga za mladeţ, meĊu ostalim i Mladogъ Robinzona (1810) i nekoliko drugih zabavnih dela iz talijanske i engleske knjiţevnosti. U svom dramskom radu uvek ostaje pedagog: teatar je za njega osobito jedna »nuţna škola«, a nigde se ništa ne moţe ĉuti »dušepoleznije i dušespasitelnije«.

Vujić je u dva maha opisivao svoj ţivot, u jednoj knjizi na nemaĉkom (Budim, 1826) i na srpskom (Ioakіma Vuiĉa, slaveno-serbskago spisatelя, Ţivotoopisanie i ĉrezviĉaйna njѣgova priklюĉeniя, Karlovac, 1833) — knjiga fantastiĉna, puna preterivanja i izmišljavanja, u kojoj se on sav otkriva onakav kakav je: »komiĉni tip sujetnoga spisatelja, ili nepopravna preceptora i moralizatora, ili gladna i amišna knjiţevnika« (Pavle Popović). O sebi je mnogo pisao i u svom Putešectviю po Serbіi (Budim, 1828), gde ima spiskova starina po manastirima i crkvama i ropskih laskanja knezu Milošu. 1845, u Beogradu, napisao je svoje Putešestvіe po Ungarіi, Valahіi, Moldavii, Bessarabii, Hersonu i Krimu. Ogorĉen protivnik Vuka Karadţića, on je ostavio za sobom jedan nedotupavan pamflet Tγţba kniţestva serbskago, pisan oko 1833.



U istoriji srpskog pozorišta Joakimu Vujiću pripada naroĉito mesto. Od 1813. on je po većim mestima u Ugarskoj, a potom i u Srbiji, poĉeo prireĊivati pozorišne predstave, prevodeći i pišući komade, a ĉesto i sam liĉno igrajući. Još 1805, u Budimu, štampao je on dve male »teatralne knjiţice« Fernando i Яrыka, od nemaĉkog pisca Karla Ekartshauzena, i Lюbovnaя zavist ĉrezъ edne cipele, svakako takoĊe prevod.52 Knjige su imale uspeha, i on poĉne izdavati ceo jedan niz pozorišnih prevoda i prerada: »seosku igru« Nagraţdenіe i nakazanie (1807), Slepый mыšь (1809), Kreštalica (1814) od Kocebua, u rukopisu još ceo jedan niz prevedenih komada, najviše prevoda iz Kocebua. U rukopisu je ostavio dvadeset i jedno pozorišno delo, šaljivih igara, društvenih komedija i pouĉnih i romantiĉnih drama (Španjoli u Peruviji, Ţertva smerti, Šnajderski kalfa, La Pejruz, posrbljeni komadi Paunka Jagodinka, Serbska princeza AnĊelija itd.). Od maĊarskog pisca i glumca Baloga preveo je »iroiĉesko pozorišĉe«, Serbskій voţdъ Georgiй Petroviĉъ, inaĉe nareĉennый Crnый, ili Otяtïe Beograda otъ Turaka. Sve te prevode, od kojih su mnogi ostali u rukopisu, on je radio više kao upravnik pozorišta no kao dramski pisac, da bi imao šta igrati. I zato su Ti prevodi bez izbora, brzo, nepaţljivo prevoĊeni, na rĊavom srpskom jeziku, bez knjiţevne vrednosti.

O Joakimu Vujiću su suvremeni srpski pisci sudili gore no i o jednom od poznatijih starijih pisaca srpskih. Već tridesetih godina on je bio pregaţen vremenom. Slab kao pisac, smešan kao liĉnost, Vujić ima zasluga samo kao prvi srpski spisatelj koji se jako zauzeo za pozorište, organizovao najranije srpske pozorišne predstave, obilno liferovao komade za novu srpsku pozornicu, zainteresovao srpsku publiku za pozorišne predstave i dramsku knjiţevnost.



MILOVAN VIDAKOVIĆ

ŽIVOT. — Milovan Vidaković je prvi pisac u novoj srpskoj knjiţevnosti kojega

je Srbija dala. RoĊen je u Nemenikućama, u sadašnjem beogradskom okrugu, 1780. godine. Kao dete, za vreme austro-turskog rata 1788, prebegao je sa porodicom preko Save, i tamo stalno ostao do smrti. Školovao se u Novom Sadu, Temišvaru, Segedinu i Keţmarku. Bio je prvo domaći uĉitelj, potom profesor u srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. 1824. je otpušten, i otada do smrti ţiveo od davanja ĉasova i knjiţevnog rada, mahom u Pešti. Umro je u oskudici 28. oktobra 1841.

POEZIJA. — Vidakovićev knjiţevni rad je vrlo obilan. U prvim dvema desetinama XIX veka on je sa Joakimom Vujićem najplodniji srpski pisac. Poĉeo je popularnom poboţnom poezijom, opevanjem u stihove crkvenih legendi, onako kao što je pre njega pisao Vićentije Rakić. Upućena narodu, »ljubeznoj prostoti našoj«, pisana narodnim jezikom i u stihovima slabim i primitivnim, ali teĉnim i ĉitkim, ta dela su imala mnogo ĉitalaca i u toku XIX veka ĉesto su preštampavana. Istorія o prekrasnomъ Iosifѣ (Budim, 1805; potom 1810, 1833, 1844, 1862, 1868 1880,53 1885); Mladый Tovia, biblijska »povjest jedna drevna« (Budim, 1825), Putešestvіe u Iepysalimъ (1834, 1885), »za blagoĉestive i poboţne Hristіane izъ svetog pisma izvedeno i na proste stihove Serbske sloţeno«; Pѣsnъ iroiĉeska o svяtomъ velikomuĉeniku Georgію (1839).

ROMANI. — U XVIII veku javlja se i u srpskoj knjiţevnosti ljubav za romane. Roman se sve više razvija i stiĉe sve više ĉitalaca. Tako su prevedeni: Marmontelov Velïzarïй, tako je Trlajić dao Numu od M. Heraskova, tako je 1799. izišao i srpski prevod Robinsona. U poĉetku XIX veka roman postaje sve popularniji u srpskoj knjiţevnosti: pored prevoda slavnih romana iz svetske knjiţevnosti, kao što je Vilandova Povѣstь drevnihь Abderitovъ (1803), Fenelonova Priklюĉeniя Telemaka, sina Uliseva (1814), ima prevedenih romana manje poznatih pisaca, prerada i slabih pokušaja. Da zadovolji sve veću potrebu srpske knjiţevnosti za romanom došao je Milovan Vidaković. Vidaković je bio poznat naroĉito kao romanopisac, i on je tvorac romana u srpskoj knjiţevnosti. Njegovi mnogoĉitani i ĉesto preštampavani romani ovi su: Usamlenый юnoša (Budim, 1810, 1836, 1852, 1881); Blagovonnый kpinъ cѣlomudrennыя- lюbve, libo stradatelnaя povѣstъ Velimira i Bosilьki (Budim, 1811, 1844, 1854, 1880); Lюbomirъ u Elïsïumu u tri knjige (Budim, 1814, 1817, 1823, 1857, 1885); Kaccia carica ili traverziranъ Oktavіanъ (Budim, 1827, 1846, 1869, 1880); Siloanъ i Milena, Serbkinя u Engleskoй (Budim, 1829, 1853, 1881); Lюbezna scena u



veselomъ dvoru Ive 3agorice (Budim, 1833, 1864, 1885), i, najzad, nedovršen Selimъ i Merіma (Budim, 1839).

Vidaković je pisac slabe originalnosti i njegovi romani su ne samo ugledanja na popularne nemaĉke riterske priĉe i filozofsko-pedagoške romane no ĉesto prosta preraĊivanja, posrbljavanja. Za Kacciю caricu je utvrĊeno da je prevod srednjovekovnog romana Kaіѕer Octavіanuѕ, za Siloana i Milenu sam Vidaković veli da je »izobraţena iz jedne samoĉuvene pripovetke«. I to će se, docnijim knjiţevnim istraţivanjima, utvrditi i za druge njegove romane.

DUH NjEGOVIH ROMANA. — Vidaković je prelazan pisac izmeĊu racionalistiĉkog XVIII veka i romantiĉnog XIX veka. On je didaktiĉar, moralist, pedagog, i glavna mu je namera da pouĉi i da vaspita svoje ĉitaoce. On ostaje »vospitatelj« i »naukoljubitelj«, koji Srbe uĉi »prosvješĉeniju duha, izobraţeniju serdca i ispravleniju nravi«. U knjiţevnom radu forma je za njega sporedna, sadrţina glavno; knjiţevnost mu je samo sredstvo »rada na prosvješĉeniju našeg naroda i na obšĉem dobru«. On shvata knjiţevnost isto onako utilitarno kako su je shvatali filozofski pisci XVIII veka: »Romani bo, satire i basne jesu takva soĉinenija kojima su pametni ljudi mnoge pogreške u rodu ĉeloveĉskom istrebili, a hude k dobrodjetelji priklonili...« U jednoj polemici on izriĉito veli: »Ja sam više pozorstvovao na moral neţeli na roman.«

Ali, sa druge strane, on neće da bude suv i apstraktan, on taĉne misli i korisne ideje hoće da lepo i pristupaĉno iznese: njih valja »ţivo i sladko predstaviti da nam duh voshiti, da nam serdce ublaţi i razveseli«. I zato se on sluţi »poetiĉeskom fantasijom«. Kao romantiĉari, on voli narodnu prošlost, i većem delu svojih romana daje istorijski okvir. I sa takvim shvatanjem on će pisati svoje »moralno-romantiĉeske povjesti«, u kojima su mašta i osećanje stavljeni u sluţbu razumu. U njegovom reĉniku romatiĉeski znaĉi ĉudan, zanimljiv dogaĊaj, koji je ispriĉan sa mnogo »ĉuvstvitelnosti«, sentimentalnosti. On je ĉovek XVIII veka, on voli prirodu i ushićava se njome, istiĉe prost i prirodan ţivot; on se lako razneţava, ushićava, kliĉe i plaĉe. Njega zanima naroĉito pitanje vaspitanja, koje on hoće »prosto i prirodno«, i njegov Lюbomirъ u Elïsïumu po pedagoškim idejama podseća na Emila Ţan-Ţaka Rusoa.

KNjIŢEVNA VREDNOST. — Ĉisto knjiţevna vrednost romana Milovana Vidakovića je mala. Njegovo delo je mešavina preteranog fantaziranja i neprekidnog moralisanja. Njegovo knjiţevno obrazovanje nije veliko, i on ĉita i podraţava nemaĉke pisce niţega reda. Oĉevidno je da on radi bez veće spreme i bez naroĉitih knjiţevnih sposobnosti. Njegovi romani su puni nedoslednosti i protivreĉnosti, psihologija je naivna, gotovo detinjasta, tako da se Vuk Karadţić u jednoj polemici pitao za koga piše on svoje romane, »da ne pripovijeda djeci, u porti kod peštanske crkve pod lipom«. Istorijski roman, uopšte, jeste jedan laţan knjiţevan rod, roman tu iskreće istoriju, istorija skuĉava slobodu invencije. Pored toga, Vidakovićeve sposobnosti za taj tako teţak rad bile su nedovoljne. I struĉno znanje njegovo je slabo, geografsko isto tako, i celo njegovo delo kipti greškama u hronologiji i topografiji. On nema istorijsko osećanje i sposobnosti da uĊe u duh epoha koje opisuje, i liĉnosti iz prošlosti slika kao moderne ljude, pušta da rade i govore kao da su iz današnjice. U istorijskom kostimu on predstavlja ljude XVIII veka. Najzad, kako je ţiveo od knjiţevnog rada, pisao je brzo, bez paţnje, i njegovi romani ĉesto ĉine utisak prvog nacrta. Školovan u Ugarskoj, ubeĊen da »prosti valja za uĉenima da idu«, pristalica stare škole, on piše pomešanim jezikom, polu



srpskim polu crkvenoslovenskim, ĉineći ĉesto grube gramatiĉke greške (1838. štampao je, crkvenim slovima, Gramatіku sérbsku, u stvari nešto malo modernizovanu i u jeziku popravljenu Mrazovićevu gramatiku iz XVIII veka).

Ali Vidaković ima i svojih dobrih strana. Ima u njegovom tonu neĉeg krotkog, blagog, prostodušnog i dobrodušnog, nešto oĉinsko prema deci, i sam Karadţić mu je priznavao »sladak štil«. On piše teĉno, ĉitko, na naĉin vrlo pristupaĉan široj publici. On je osvojio srpsku ĉitalaĉku publiku, zabavljao je za nekih pedeset godina, još 1852. poĉela su se izdavati njegova celokupna dela, osamdesetih godina je preštampavan, pa i danas, u najniţim slojevima, nije izgubio svoje ĉitaoce. Taj popularan pisac stvorio je srpski roman i za dugo vreme zadovoljavao skromne knjiţevne potrebe ondašnje publike srpske. U svoje doba njegov uticaj bio je vrlo veliki. U prvim desetinama XIX veka bilo je meĊu Srbima ljudi koji su se starali da ţive i koji su govorili kao junaci njegovih romana, mladi pisci su se kod njega uĉili kako treba pisati, a roditelji su davali svojoj deci imena liĉnosti njegovih romana.

NACIONALNE ZASLUGE. — Vidaković nije bez izvesnih nacionalnih zasluga. Njega je srpska istorija jako zanimala, i on je »na prostom dijalektu serbskom« izdao jedan izvod iz istorije Jovana Rajića (1833—1837). Svi njegovi romani imaju mnogo istorijskog elementa, i suvremenici su ga nazivali »srpski Valter Skot«. On je nemaĉke romane posrbljavao, unosio srpske vladare, junake i dogaĊaje iz srpske istorije, veliĉao srpsku slavu i srpsko junaštvo, kitnjasto predstavljao srpsku prošlost. Još u poĉetku njegova rada, 1815, pisao je njegov protivnik Vuk Karadţić: »On je povjestnim dogaĊajima i shodno od tuda proizvedenim nravouĉitelnim naukam obilan, koje su svakome nevinom srcu blagoprijatne, a oni ne samo što na pamet dovode mnoge bojne sluĉajeve i imena hrabrih muţeva i srbskih junaka (koje svaki Srbljin sa osobitim ĉuvstvovanijem ĉita i sluša), nego se u njima ĉini spomen mnogih nekada znamenitih mjesta, ot kojih neka i danas stoje, a neka ljubopitljivom ţelatelju ili se u razvalinama pokazuju, ili im se samo ime u sadašnjega onde potomstva zadrţalo.« Taj istorijski i patriotski duh u moralno-sentimentalnim romanima odgovarao je stvarno raspoloţenju srpskih ĉitalaca, i on je dosta pripomogao širenju srpskog istorijskog i nacionalnog osećanja. Zatim, Vidaković je svojim junacima davao lepa srpska narodna imena, koja je ranije pravoslavna crkva kod Srba bila progonila kao paganska i zamenjivala ih kalendarskim. Više no išta njegovi popularni romani su uĉinili da narodna imena potisnu kalendarska.

Vidakovićeva vrednost je istorijska. To je istorijski pisac koji se sav preţiveo. Njegovo delo nema knjiţevne vrednosti, ali on je igrao korisnu ulogu u srpskoj knjiţevnosti. Koliko je mogao, po svojim skromnim sposobnostima, on je zadovoljavao duhovne potrebe šire srpske ĉitalaĉke publike, otvarao je volju k ĉitanju i ljubav ka knjigama, budio ljubav ka narodnoj prošlosti, jaĉao nacionalno osećanje i poloţio osnove srpskom romanu. On je bio jedan od onih koji »probijaju put i šume krĉe«.



MIHAILO VITKOVIĆ

Mihailo Vitković rodio se 1778. godine u Jegri, u Ugarskoj. 1801. svršio je

prava i postao advokat u Pešti. U maĊarskom javnom ţivotu igrao je vrlo vidnu ulogu. 1807. bio je poslanik na maĊarskom Saboru; vaţio je kao jedan od najboljih advokata u MaĊarskoj. Bio je i vrlo viĊen maĊarski pisac. Cenjen i kod MaĊara i kod Srba, umro je 9. septembra 1829. godine.

RoĊen u jednoj izgubljenoj srpskoj oazi u MaĊarskoj, vaspitan u maĊarskim školama, i pošto je ceo vek proveo u maĊarskom društvu, on je maĊarski znao kao srpski, imao izvestan maĊarski patriotizam, maĊarski jezik nazivao »naš narodni jezik«, MaĊare nazivao »naš narod«, i ţivo uĉestvovao u maĊarskom knjiţevnom pokretu. Njegov dom u Pešti bio je glavni maĊarski knjiţevni salon, njegovi spisi, izdani 1817, bili su jako na ceni, naroĉito njegove basne, poreĊene sa Lesingovim, i epigrami, poreĊeni sa Marcijalovim. On je i danas saĉuvao znatno ime u istoriji maĊarske knjiţevnosti.

Ali Vitković, koji je iznikao iz jedne stare i zasluţne vojniĉke i svešteniĉke porodice srpske, bio je i dobar Srbin, odrţavao stalno veze sa Srbima i radio na srpskoj knjiţevnosti. On je verovao da je moguć jedan srpsko-maĊarski patriotizam, maĊarsko »domoljublje« spojeno sa srpskim nacionalizmom, kao što je pedeset godina docnije mislio i propovedao drugi jedan srpski pisac roĊen u gornjim ugarskim krajevima, Jakov Ignjatović. On je ostajao po sredini izmeĊu MaĊarstva, gde ga je vukla sredina i vaspitanje, i Srpstva, gde ga je vukao dubok nacionalni nagon. On je veliĉao srpski jezik, i po mekoti i zvuĉnosti stavljao ga uporedo sa grĉkim i talijanskim. On je MaĊare stalno obaveštavao o srpskim stvarima i uveo srpske narodne pesme u maĊarsku knjiţevnost. Radio je na srpskim listovima i na dosta ĉistom i uglaĊenom jeziku davao sentimentalne i prigodne pesme, gde su pomešani klasiĉarski elementi sa idejama Ţan-Ţaka Rusoa, i od kojih su se neke po narodu pevale. 1816. izdao je u Budimu posrbljenu maĊarsku pripovetku Spomenъ Milice, a 1830. Matica srpska izdala je dva njegova prevoda s nemaĉkog: Odѣlo izъ Tpіecta od J. F. Jingera i Ţertva na smertъ (Opfertod) od A. Kocebua. Oba ova dela preveo je i na maĊarski.

Vitković je ostavio veće ime u maĊarskoj knjiţevnosti no u srpskoj. Verujući u svoje »poetiĉesko vozhišĉenije« on je sa ubeĊenjem pisao: »Ja mislim da će me rod moj za Bergera drţati.« U stvari, njegov glas ga je malo nadţiveo, u srpskoj knjiţevnosti bar. On je znaĉajan kao ţiva veza izmeĊu srpske i maĊarske knjiţevnosti, i kao ĉovek koji je neposredno



uticao na dvojicu vaţnijih pisaca srpskih, Teodora Pavlovića i Jovana Hadţića. Inaĉe, glas koji je uţivao kod Srba bio je iznad njegove stvarne knjiţevne vrednosti.



DIMITRIJE DAVIDOVIĆ

RoĊen je u Zemunu 12. oktobra 1789. Osnovnu školu svršio je u Zemunu,

gimnaziju u Karlovcima, Keţmarku i Pešti. U Pešti je poĉeo uĉiti medicinu, i nastavio je u Beĉu. Tu je, sa svojim školskim drugom, Dimitrijem Frušićem, 1813. pokrenuo Novine serbske, koje je sa velikim teškoćama izdavao do 1821. Opterećen dugovima, on te godine preĊe u Srbiju. Tu je do 1829. bio sekretar kneza Miloša, i ĉesto su mu poveravane diplomatske misije, u kojima je, po oceni kneza Miloša, pokazivao »izvrstan diplomatski talenat«. On je bio jedan od prvih pobornika ustavnosti u Srbiji, i prvi srpski ustav od 1835. godine delo je njegovih ruku. Kratko vreme, u ustavnom reţimu, bio je ministar unutrašnjih dela i ministar prosvete. Kada je knez ustav pogazio, Davidović padne u nemilost i povuĉe se u Smederevo, gde je umro 25. marta 1838.

Davidovićev ĉisto knjiţevni rad je neznatan. Kao Ċak publikovao je 1812. u Budimu dva mala spisa: Spisaniя uĉiliщna od I. Jagta, i Nastavlenie kъ blagonravію od Ajzenmana. On je osnivaĉ prvog srpskog lista u XIX veku Novina serbskihъ, koje su u vremenu od 1813. Do 1821. bile knjiţevni centar srpski; on je bio prvi urednik zvaniĉnih novina u Srbiji, i krenuo je prvi almanah srpski 3abavnikъ, koji je izlazio u dva maha, 1815—1821. i 1833—1836, i kojem je bio ne samo urednik no i gotovo jedini saradnik. Za nekih dvadeset godina on je bio glavni organizator štampe i publikacija srpskih.

Davidović se bavio i srpskom istorijom, ne kao nauĉnik no kao praktiĉan nacionalan radnik. »Iz raznih istorika«, naroĉito po Engelu, koji se mahom oslanjao na Rajića, on je izradio delo Dѣяniя kъ istorіi srbskoga naroda, koje je izišlo u Beĉu 1821. Ovo delo, posvećeno »rodu i obšĉestvu srbskom«, imalo je da predstavi »slavu praotaca naših« — »ĉustvujući veliĉinu njinu, a trudeći se da se i mi sravnimo njima u svemu što su oni dobro i krasno ĉinili, a klonimo se svega u ĉemu su oni pogrešili«. Delo je pisano dosta dobrim jezikom, »onako kao što u povsednevnom razgovoru«. Ovo je bila prva srpska istorija napisana na narodnom jeziku i namenjena narodu, i kao takva imala je velikog uspeha. 1846. izišlo je u Beogradu novo izdanje, a 1848. i treće izdanje, sa kojim uporedo ide i francuski prevod A. Vinjerona. Do pojave Medakovićeve istorije, 1851, Davidovićeva istorija bila je glavno delo u kome su se Srbi upoznavali sa svojom prošlošću.



Davidović nije bio knjiţevnik, i on ima više znaĉaja kao nacionalni i prosvetni radnik na opštim poslovima; u knjiţevnosti on je bio ono što je za nj rekao Teodor Pavlović: »revnostan slovesnosti srbske uzbuditelj«.



ĐORĐE MAGARAŠEVIĆ

Rodio se 10. septembra 1793. u selu Adaševcima, u Sremu. Osnovnu školu

svršio je u mestu roĊenja, gimnaziju u Karlovcima, filozofiju u Pešti. Jednu godinu bogoslovije uĉio je u Karlovcima. 1813. postao je profesor u karlovaĉkoj bogosloviji, a 1817. u Novom Sadu. Na tom mestu umro je 6. januara 1831.

Magarašević pripada istom redu pisaca u kome su Dimitrije Davidović, Teodor Pavlović, Danilo Medaković, piscima koji su više kulturni radnici no pravi knjiţevnici. Vredan i vrlo rodoljubiv ĉovek, Magarašević se bavio raznim poslovima. On se naroĉito bavio istorijom, i napisao nekoliko prevoda i kompilacija: Nove istoriĉeske pamяtidostoйnosti ţivota Napoleona Bonaparte, Budim, 1822; Istoriя naйvaţnіi politiĉni evropeйski priklюĉenія otъ Vïenskogъ mira 1809. do 1821. god., Beĉ, 1823; Kratka vsemіrna istopіa (Budim, 1831). Pored toga, Magarašević je, kao veliki dositejevac, izdao delo Duhъ spisaniя Dositeevы (Budim, 1830), i prikupivši briţljivo sa svih strana, izdao Pisma Dositeя Obradoviĉa (Budim, 1829).

Magarašević je 1827. godine putovao po Srbiji i taj svoj put opisao u Pismima fіloserba, u Serbskomъ lѣtopisu54 za 1828—1829, koja su, na doteranom jeziku, izišla u Narodnoj biblioteci Braće Jovanovića pod naslovom ĐorĊa Magaraševića putovanje po Srbiji 1827. godine. Magarašević je taj put ĉinio sa namerom da ispita stare spomenike, ali u inteligentnoj ljubavi prema Srbiji on je posmatrao i opisivao ceo ţivot u zemlji, trudeći se da pozna »pravu svojstvenost naroda, njegov naĉin mišljenja i ĉuvstvovanja, njegov pravi karakter«. Opis je sumaran i nedovoljan, ali to je jedan od prvih opisa obnovljene Srbije i ima znaĉaj dobrog kulturnog dokumenta.

Velika zasluga Magaraševića je što je, po nagovoru Pavla Šafarika, pokrenuo Serbske lѣtopisi,55 dao im široku slovensku i opštesrpsku osnovicu, odredio knjiţevno-nauĉni pravac i prikupio srpske pisce toga vremena.



TEODOR PAVLOVIĆ

Rodio se 14. februara 1804. u Karlovu, u Banatu. Srpsku školu svršio je u

mestu roĊenja, gimnaziju u Temišvaru, Velikoj Kikindi, Segedinu i Karlovcima. Filozofiju je svršio u Segedinu i Poţunu, a prava u »pitomom, muzama povoljnom Poţunu«. Radio je u advokatskoj kancelariji Mihaila Vitkovića i sam postao advokat. 1832. primio je ureĊivanje Serbskogъ lѣtopisa, potom je postao sekretar Matice srpske, koju je stavio na sigurnu osnovicu. On je pokrenuo dva vaţna srpska lista: Serbskій narodnый listъ 1835. i Serbske narodne novine 1838, a potom i almanah Dragolюbъ (1845—1847). Kao publicist, urednik, poslanik na Srpskom saboru, jako je uticao na kulturni, knjiţevni i politiĉki razvitak srpski pred 1848. Obolevši duševno, umro je 12. avgusta 1854. u Karlovu.

Ĉistom knjiţevnošću malo se bavio. Od njega su ostala dva prevoda od Vilanda, »germanskog Voltera«: Vilandove simpatie ili razgovori mudrogъ priяtelя sa srodnimъ dušama (Budim, 1829) i O obhoţdenію sъ lюdma od Adolfa Knigea (Budim, 1831). Njegov rad je posredan. To je bio kulturni radnik i inicijator, »duha narodnog buditelj«. Kao urednik Serbskogъ lѣtopisa, Serbskogъ narodnogъ lista, Serbskihъ narodnihъ novina i Dragolюba on je bio od jakog uticaja na razvoj srpske knjiţevnosti i srpske narodne misili, i za ugarske Srbe ĉetrdesetih godina bio što je šezdesetih i sedamdesetih godina bio Svetozar Miletić.



SIMA MILUTINOVIĆ SARAJLIJA

ŽIVOT. — Sima Milutinović je prvi pisac nove srpske knjiţevnosti koga je

Bosna dala. RoĊen je u Sarajevu Z. oktobra 1791, od oca Milutina, trgovca, koji je tamo došao iz Srbije. Zbog kuge cela porodica ostavi Sarajevo i doĊe u Zemun. Sima je uĉio školu u Segedinu, Karlovcima, i, ne svršivši ništa, neko vreme bavio se trgovinom pored oca. 1809. postao je pisar kod Pravitelstvujušĉeg sovjeta u Beogradu. 1813. bio je u ĉeti Zeke Buljubaše na Drini. Po padu Srbije preĊe u Zemun, luta po Ugarskoj, ide do Beĉa, silazi do Hrvatske i Dalmacije; 1814. je u Srbiji, kao pisar kod vladike Dionisija u Blagoveštenju, i na tom mestu on je jedan od onih koji u potaji spremaju nov ustanak u Srbiji. Kad je planuo ustanak u 1815, on se u ĉeti »golaćâ« tuĉe pod Cerom i na Dublju. Potom postaje pisar kod vojvode Marka Štitarca,56 kod Jovana Obrenovića, i pri Narodnoj kancelariji.

Nemirna duha, ne mogući dugo da ostane na jednom mestu poĊe u Rusiju da vidi svoje roditelje, koji su tamo prebegli 1813. Ostavši bez novca, zaustavi se u Vidinu. Tu je bio prvo ĉuvar bašte jednog Turĉina, potom uĉitelj u osnovnoj škole. 1817, zbog veze sa grĉkim heteristima, bude uhapšen i u zatvoru muĉen. Pošto se jedva spasao, on se vraća u Srbiju. 1818. je pisar kod Jevrema Obrenovića. 1819. ide u Besarabiju do roditelja, koji su kao ostali srpski begunci uţivali rusku pomoć. Tamo je ostao do 1825, kada sa gotovim rukopisom Serbianke ode u Lajpcig da je štampa. U Lajpcigu je, pored štampanja knjige, slušao filozofiju kod Kruga, upoznao se sa Geteom, Jakovom Grimom, Ulandom i Talfijevom. 1827. ostavi Nemaĉku i preko Trsta ode u Crnu Goru, gde postane sekretar Petra I, a zatim uĉitelj njegova sinovca Rada, potonjega vladike Petra II. Kada je njegov uĉenik 1830. postao vladar, on je dobio titulu »naroda crnogorskoga sekretar«. I tu nije dugo ostao. Pobegavši iz Crne Gore, vrati se u Srbiju. 1831. je policajac u Beogradu, zapovednik (»bimbaša«) 2.000 Srba u Kljuĉu, pomoćnik krajinskog serdara, istoriograf kneza Miloša, carinik, poverljiva liĉnost za diplomatske misije u Crnoj Gori. 1836. išao je u Lajpcig da štampa svoju istoriju drugog ustanka. Svršivši taj posao, u povratku u Srbiju 1837, zaustavi se u Pešti, i tu poduţe ostane. U Budimu su ga srpski Ċaci sveĉano krunisali za »klasiĉeskog u Serbov poetu«. Oţenivši se u Budimu sa jednom poštovateljkom svoje poezije, vrati se u Srbiju i tu postane direktor osnovnih škola. Politiĉke ustavne borbe tada u Srbiji poĉinju, on uleće u njih, u redove »ustavobranitelja«. 1842, po dinastiĉnoj promeni, postaje sekretar Ministarstva prosvete, potom ĉlan apelacionog suda. 1846. vodi drţavne pitomce u Rusiju, gde ostaje pet meseci. Kao sekretar Ministarstva prosvete, opterećen dugovima, gotovo u oskudici, umro je 30. decembra 1847. Sahranjen je sveĉano i oţaljen kao najveći pesnik srpski.



KARAKTER. — Sima Milutinović je jedan od najĉudnijih, najzanimljivijih, najfantastiĉnijih tipova u srpskoj knjiţevnosti. To je roĊen pustolov koji se nikada nije mogao skrasiti na jednom mestu i u jednom poslu. RoĊen u Bosni, on ide u Srbiju, bije se u ustanku, luta po Ugarskoj, Austriji, Nemaĉkoj, Hrvatskoj i Dalmaciji, uskaĉe u Crnu Goru, bavi se u Bugarskoj i Vlaškoj, u nekoliko mahova ide u Rusiju. U Srbiji se zove Sarajlija, van Srbije se naziva Srbijanac, posle bavljenja u Crnoj Gori — Crnogorac. On je u raznim trenucima svoga burnog ţivota bivao: trgovac, vojnik, pisar, ĉuvar bašte, uĉitelj, istoriograf, pesnik, apelacioni sudija, pivar, trgovac s platnom. On ništa redovno i potpuno nije uĉio, a bavio se svim i svaĉim: ĉitao je klasiĉne i moderne pesnike i beleţio narodne pesme, spremao se da piše bugarsku gramatiku i vodio politiku u Srbiji. U isti mah uĉio homeopatiju i filozofiju, pisao stihove i osnivao »vodoleĉilišta«, izmišljao nove plugove, radio sa košnicama i sa platnom, osnivao pivare.

Kroz ţivot ide kao fantast, oduševljen, zanesen, i Vuk Karadţić ga naziva 1838. »ludim ĉovjekom«, vazda u ekstazi. On sam govori da kod njega nema ravnoteţe u duhu, i 1818. govori o svom »bezumiju« i »mahnitosti«. Nosi se mimo ceo svet: kaput kao dušanka, široke »vicezuavske« pantalone, ruska kapa. »Bećar« je bio u mladosti, takav je ostao do kraja u ţivotu; ne voli rad, ne zna cenu vremenu, nesposoban je za red i pravac u ţivotu, uvek u oskudici. Navikao je da gladuje kad piše; svoju dramu Obilić pisao je za osam dana na Lovćenu, i dnevno pije po deset oka vode. Njegove ideje mutne su, zamršene, ĉudnjaĉke. On ima svoju etimologiju i tumaĉenja reĉi: reĉ Marko znaĉi: kto mari, gazda: gazi da; pandur: ban duri; paorija; pa ori ja. Srbin dolazi od »Serbiš u Vavilonije rijeke«; Sakontala je: zakon dala, Muhamed: muha i med, pegaz: pegaš; Cerberos, Kerveros: Krvaroš; Morlak: onaj koji lako snosi more. Nemaĉkog prevodioca srpskih pesama Gerharda uverio je da svi rimski pesnici nose srpska imena koja su samo pisari i pisci iskvarili, i ĉak da i u Srbiji ima Gerharda, samo se zovu Đero.

Jedan takav neobiĉan ĉovek, koji je tako neobiĉno ţiveo, neobiĉno se nosio, neobiĉno govorio i pisao, koji je toliko odudarao od ostalih ljudi i od ostalih pisaca, dopadao se mlaĊem naraštaju, koji je u njemu gledao genijalnog pesnika, ne samo van ljudi no i iznad ljudi.

PESNIĈKI RAD. — Milutinović je poĉeo pisati vrlo rano, još oko 1810, ako ne i ranije.57 Ali glavni njegov pesniĉki rad pada u doba od 1826. do 1844. On sam sebe je nazivao »krajnjim filhelinom i oboţavateljem bogoduhnovenog Omira«, pisao je uglavnom po klasiĉkim uzorima i nikad nije mogao izaći iz klasiĉne mitologije. Njegov pesniĉki rad je i obilan i raznostran. Zorica (Budim, 1827) sadrţi nekoliko alegorijskih i lirskih pesama. Njegove lirske pesme bez veće vrednosti izdala je Srpska knjiţevna zadruga u Beogradu 1899. Kao i svi pesnici njegovog vremena, pisao je dosta prigodnih pesama, naroĉito politiĉkih. Oko 1840. godine i ĉetrdesetih godina on je bio bard ustavobraniteljske stranke, kao što su docnije Zmaj i Jakšić bili bardi omladinstva, i napisao je ceo jedan niz »pesama ustavovaĉkih«, dinastiĉkih oda, stihovanih brošura i pamfleta, koji su mogli zadovoljiti strasti onoga doba, ali koji nemaju knjiţevne vrednosti. Ono što je glavno kod Milutinovića kao pesnika to su njegova epska i dramska dela.

EPSKI PESNIK. — Po ugledu na stare on se naroĉito i rado bavio epom, i to epom istorijske sadrţine. U tom pravcu dao je nekoliko dela: na prvom mestu epopeju ili upravo niz epskih pesama iz prvog ustanka Serbianka (Lajpcig, 1826), Troєsestarstvo ili Serbske



trы miline (Lajpcig, 1837), prvobitan naslov Tri vile ili gracije, apologija kneza Miloša i drugog ustanka, i Troєebratstvo to єstь rodъ, putъ i narodъ muţa (Beograd, 1844).

Od tih radova Serbianka, Serbijada, kako se prvobitno zvala, dolazi na prvo mesto. »Oboţavatelj bogoduhnovenog Omira«, on je hteo da dâ Ilijadu prvog srpskog ustanka. Mnogo stvari toga herojskog doba on je liĉno video; kao pisar u Sovjetu bio stalno pored glavnih vojvoda i voĊa narodnih, zatim ţiveći nekoliko godina u Besarabiji sa srpskim emigrantima, on je mnogo štošta zapisivao, i ne misleći da piše spev. U svoj spev, koji je pisao kada je bio u emigraciji, uneo je sav taj obilan istorijski materijal, manje bio pesnik-umetnik a više istoriĉar-kroniĉar, koji postavlja za cilj: »okrivljenost s nevinog skinuti, rod svoj utješiti...« U stvari, to nije veliki ep no niz istorijsko-epskih pesama o pojedinim ljudima i dogaĊajima iz ustanka. On ĉesto samo suvo i opširno izlaţe istorijske dogaĊaje. Spev je obilan: mnogo lica, mnogo dogaĊaja. U stvari, to je u stihove stavljen veliki istorijski materijal.

Pri pisanju Serbianke sluţio mu je kao uzor, s jedne strane, veliki klasiĉni ep, a s druge strane, Andrija Kaĉić Miošić. Kao Kaĉić on u stihove »u vkusu narodnjem« slaţe istorijske dogaĊaje; od Omira mu je ostao mitološki reĉnik. Inaĉe, spev je pun usiljenih i mutnih alegorija, opširnih parafraza, bizarnih ideja, nejasnosti i tamnine, pisan ĉesto teško razumljivim jezikom. Knjiga je uopšte nepesniĉka, teško razumljiva, tako da su joj potrebni naroĉiti komentari. Zato što je nejasna, dugo vreme mislilo se da je duboka, kao neka knjiga »sa sedam peĉata«. Danas Serbianka, uvek mnogo hvaljena a malo ĉitana, ostaje kao delo hladno, slabo, promašen pokušaj za stvaranje srpskoga epa. Od interesa je kao prvi pokušaj svoje vrste, po obilju nacionalnoga duha i po mestimiĉnom ugledanju na narodne pesme, a naroĉito kao istorijski i biografski materijal za doba prvog ustanka.

DRAMATIĈAR. — Od Milutinovića su ostala dva dramska rada: Dійka crnogorska (Cetinje, 1835) i Tragedіa Obilićъ (Lajpcig, 1837).58 Obilić je jedan od najranijih pokušaja u srpskoj knjiţevnosti da se dramatizuje kosovska tragedija; Dійka crnogorska su dramatizovane glavne epizode crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila — »trovjeka istorija naroda jednoga«. Milutinović pišući ove drame nije imao uzora u srpskoj knjiţevnosti, niti su mu bili poznati uzori stranih knjiţevnosti, i sam je, povodom Diйke crnogorske, priznavao svoje »oskudno s ovakoga naĉina pisanja s Muzama poznanstvo«. Drame su poreĊane u epizode, sa mnogo fantastiĉnoga, istorijski netaĉnoga i tamnoga, i ne samo da nisu za igranje (nikada nisu ni igrane) no nisu ni za ĉitanje. Njihov znaĉaj je samo knjiţevno-istorijski. To su rani pokušaji drame u srpskoj knjiţevnosti, sa motivima iz narodne prošlosti.

ISTORIĈAR. — Milutinović je po svojoj oskudici ravnoteţe u duhu i po svom tamnom izlaganju bio najmanje pozvan da radi istoriju. A on je i na tom radio, i bio jedan od prvih istoriĉara obnovljene Srbije i Crne Gore. Knez Miloš mu je dao titulu »istoriografa«. On je izdao u Beogradu 1835. delo Istorія Cerne Gore odъ iskona do noviєga vremena. Pri pisanju toga dela sluţio se narodnim predanjima i narodnim pesmama, a i izvesnim pismenim dokumentima. Kao »istoriograf« kneza Miloša napisao je istoriju drugog ustanka, pod naslovom Istorія Serbіe odъ poĉetka 1813. do konca 1815. godine (Lajpcig, 1837; drugo izdanje, Beograd, 1888). On je ţiveo u tom dobu, uĉestvovao i sam u tom ustanku, i ako nije dao sistematsku i sigurnu istoriju, dao je, kao u Serbianci, niz korisnih podataka kojima su se docnije istoriĉari i biografi korisno posluţili.



Milutinović kao istoriĉar je bez spreme i bez ravnoteţe u Duhu, nevešt u izlaganju, nesiguran kao izvor, i zato jako podloţan kontroli. I samo oskudicom u pravim istoriĉarima moţe se objasniti ĉudna odluka Društva srbske slovesnosti kada je njemu, 1847, poverilo da izradi plan za pisanje nove srpske istorije.

SKUPLjAĈ NARODNIH PESAMA. — Sima Milutinović je roĊen u kraju i ţiveo u zemlji gde se mnogo i dobro pevalo, i on je narodne pesme znao još iz detinjstva. Patriot i romantiĉnog duha, prijatelj Vuka Karadţića, on je narodne pesme još više poĉeo voleti i ceniti. Još 1817. u Vidinu beleţio je narodne pesme. U zbirku Nekolike pіesnice (Lajpcig, 1826) uneo je i nekoliko narodnih pesama. Po jednom pisanju Vuka Karadţića izlazi da je Milutinović »otišao u Crnu Goru da kupi pjesme«. Prevodilac srpskih narodnih pesama u nemaĉkoj knjiţevnosti Vilhelm Gerhard priĉao je da ga je Milutinosić uveo »u zlatne rudnike srpske poezije«. 1828. skupljao je za Vuka Karadţića narodne pesme u Crnoj Gori. 1833. štampao je u Budimu veliku zbirku Pѣvanniя cernogorska i hercegovaĉka (drugo, umnoţeno, izdanje izišlo je u Lajpcigu, 1837). On je tvrdio da je ove narodne pesme »ĉisto i verno« beleţio »iz ustah kazatelja«, ali sva je prilika da je popravljao, doterivao i unosio svoga. O vrednosti ove zbirke postoje razna mišljenja: dok jedni, kao na primer Jagić, tvrde da je to slab i nesiguran posao, pun neveština i nedoslednosti, dotle drugi, kao na primer A. Serenzen, smatraju je kao vaţan dokumenat za istoriju srpske poezije, a filolozi pridaju ovoj zbirci znatnu dijalektološku vrednost. U svakom sluĉaju, Sima Milutinović je posle Vuka Karadţića prvi od novih pisaca srpskih koji je uvideo vrednost narodne poezije i koji je radio na njezinom skupljanju.

NjEGOV STIL. — On nije bio vedra glava, i dovoljno je zato ĉitati njegova ĉudnjaĉka pisma i pratiti ga u ţivotu. On vrlo ĉesto nije znao šta govori, i sva je verovatnoća da je hotimiĉno govorio zapleteno i mutno da bi davao utisak genijalna ĉoveka. Stil mu je teţak, nejasan, ĉesto sasvim nerazumljiv. Iako je dobro znao narodni jezik, pisao je nekim naroĉitim, svojim jezikom. Kod njega ima dosta arhaizama, znatan broj provincijalizama, ĉesto vrlo grubih, ali što je najgore on je, pust i bez ikakve vlade nad sobom, sam kovao fantastiĉne reĉi. U njega je tih novih skovanih reĉi tako mnogo da se ne moţe ĉitati bez komentara. On, na primer, piše: idućnost, snamjer, prednjaĉar, skuk, ziv, dovjerje, razmoţdavac, kobeljevac, ljepštak, odrivak, tolk, šifljikar, marilo, gonba, navješćavka, sĉednost, razhor, glupeţ, najvaţnost, uplaĉenje, obruĉnost, kroznost, natkaĉaj, zboravica, bezmoţdnik, prikriĉ, ĉrezmjerac, stuţ, svjerak, jurotak, falac, dozbor, ljudskoća, hudnica, surojka, itd. On reĉima koje imaju svoj smisao daje smisao koji se njemu svidi: svijest za njega znaĉi griţa savesti, a jeza znaĉi jezik. Svemu tome treba dodati: reĉenice isprekidane, izlomljene, saţimane, nedovršene, uvrnutu sintaksu, prekinuta izlaganja misli, nevezanost u idejama, krajnju neveštinu u kompoziciji, zloupotrebljavanje mitologije, »bezprikladne ili paĉe ĉrezumne mitologije greĉeske«.

Ali o ovom najzapletenijem i najnejasnijem srpskom piscu nisu svi savremenici tako mislili. Većina od njih tu njegovu tamninu i zbrkanost shvatili su kao znak dubine, originalnosti i genijalnosti, i u to doba slavili su ljude koji su umeli da tumaĉe pojedina mesta iz Serbianke. Njegoš, koji je sam bio pesnik visoke misli i jakog nadahnuća, pevao mu je:

Đe se silni polet mjeri, meĊu prve ti si, Simo: Trudno te je i zazreti, kamoli te proći mimo!



Profesori su se dovijali da budu što dosetljiviji u tumaĉenju, i Milutinović je kod nas našao svojih komentara kao Dante kod Talijana. Jedan od ranijih kritiĉara srpskih izveo je celu jednu teoriju da objasni njegov stil: kod njega je »osećanje jaĉe od reĉi«. »Simu hoće ponekad osećanje da uguši. On ne moţe da doĊe do reĉi. Kad je osećanje na najvišem vrhu, onda obiĉno usahne potok od reĉi. U nevolji Sima gradi reĉi, nov jezik; ali taj jezik slabo ko razume. Simu ubija njegova snaga, poezija mu vene od unutrašnje vatre.« Na stranu ĉinjenica da ima pesnika koji su imali mnogo više osećanja i snage, pa opet su pisali pravilnim jezikom i razumljivim stilom, ali valja pomenuti da je Milutinović takav isti ne samo kada padne u pesniĉku ekstazu no i u obiĉnom, svakidanjem ţivotu, kada piše poslovna pisma o vrlo prozaiĉnim stvarima. To je bio ĉovek bez ikakve ravnoteţe u duhu, pust i pometen, i Vuk Karadţić, koji je sa njime drugovao, pisao je za nj da je poškropljen »ludotvornom vodom«.

OPŠTI POGLED. — Sima Milutinović je bio slavljen kao retko ko od srpskih pesnika. Neobavešteni Gete preporuĉivao je da se Serbianka prevede na nemaĉki; Jan Kolar je Milutinovića i Mickijeviĉa nazivao »dvoma najglavnijem pevcima sadašnjega veka«; Mickijeviĉ je njegovog Obilića stavljao u isti red sa Puškinovim Dimitrijem. I ne samo da su tako o njemu sudili strani pisci, koji nisu znali ili slabo znali srpski, iste su pohvale i kod domaćih pisaca. U srpskoj knjiţevnosti ĉuju se samo preterane pohvale: zvali su ga »srpskim Omirom« i »srpskim Osijanom«; Njegoš, koji mu je posvetio Luĉu mikrokozma, nazvao ga je »divnim pjevcem srpske narodnosti«; Branko Radiĉević mu je pevao: »Bog je tebi grom u ruke dao«, Vasa Ţivković ga je nazvao »preuzvišeni Srbin«, Jakov Ignjatović je govorio: »Ovako je samo Šekspir pisao.« U vremenu od 1830. do 1850. on je smatran kao najveći pesnik srpski, i istoriĉari knjiţevnosti su mu dali jedno od glavnih mesta u srpskoj knjiţevnosti.

Danas Milutinović ne izgleda ono što je nekada izgledao. To je pesnik raznostran i plodan, plodniji no iko u njegovom naraštaju, sa izvesnom snagom i zamahom. I svojim ţivotom i svojim izraţavanjem on je suvremenicima davao iluziju onoga što se zvalo »bogodani pesnik«, Pesnika, jednom reĉju; i svim svojim bićem i svom svojom poezijom odudarao je od birokrata i crkvenih lica koji su tada jednoliko, sveĉano i ukrućeno pevali u srpskoj poeziji. Zatim, bilo je kod njega vrlo mnogo rodoljublja i on je cenjen kao nacionalni pesnik. [On je bio radnik na epu, jedan od prvih istoriĉara obnovljene Srbije, najzad uĉitelj Njegošev i njegov inicijator u poeziji.] Ali to je bila slaba i zbunjena glava, nevešt pisac, uvrnut talenat. On se otimao izmeĊu dva pravca: izmeĊu klasicizma, za koji nije imao školsku spremu, naĉitanost, obaveštenost i doslednost jednog Mušickog, i izmeĊu romantizma, gde ga je vukao nagon. NesreĊena duha, neobuzdane fantazije, mutne glave, u glumaĉkoj ţelji da igra ulogu genija i da zaĉuĊava ĉitaoce, on je u korovu svoje razuzdane fantazije ugušio ono malo cvetova svoga pesniĉkog talenta.



JOVAN ST. POPOVIĆ

ŽIVOT. — Jovan St. Popović rodio se u Vršcu, u Banatu, 1. januara 1806. Otac

mu je bio Grk, trgovac, mati Srpkinja, kći srpskog ţivopisca iz XVIII veka Nikole Neškovića. Poĉeo se školovati u Vršcu, ali ga otac izvadi iz škole i da u trgovinu. S mukom je uspeo da produţi školovanje. U Temišvaru, od 1824. do 1826, uĉio je gimnaziju, a 1826. produţio je u Pešti. Od 1828. do 1829. uĉio je prava u Keţmarku. Zatim se vratio u Vršac, i tu, u jednoj privatnoj srednjoj školi, postao profesor latinskog jezika. 1835. postao je advokat. Kada se osnovao Licej u Kragujevcu, on bude pozvan za profesora. Na kragujevaĉkom Liceju predavao je, od 1840. do 1842, prirodno pravo. 1842. postane naĉelnik (»stolonaĉalnik«) Ministarstva prosvete. Kao vrlo aktivan i koristan prosvetni radnik on je na tom vaţnom mestu ostao sve do 1848. Za to vreme radio je na zasnivanju nastave u Srbiji, na osnivanju Društva srbske slovesnosti, Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja, pisao školske udţbenike iz raznih predmeta. Iz razloga nepoznatih ostavio je 1848. Srbiju i vratio se u mesto roĊenja. Nije uzeo uĉešća u pokretu od 1848. Kada je 1849. maĊarska vojska zauzela Vršac, sklonio se u Beograd, i tu ostao do kraja bune. Potom se vratio u Vršac, gde je bolestan, u oskudici, povuĉen i nezadovoljan, ostao do same smrti. Umro je 26. februara 1856.

POĈETAK KNjIŢEVNOG RADA. — Još kao Ċak srednje škole u Vršcu Jovan St. Popović poĉeo je pisati. U njegovoj porodici bilo je izvesne knjiţevne tradicije, ded mu po materi, ţivopisac Nikola Nešković, pisao je stihove. Oduševljen romanima Milovana Vidakovića, on je, kako sam priĉa, dobio »glad k ĉitanju«, ĉitao i danju i noću sve što mu je do ruku došlo i sam poĉeo pisati »neka poetiĉna pokušenija«. Kao Ċak u Temišvaru štampao je 1825. spev Slezы, imi ţe Bolgarія, neщactie lѣta 1374. sbыvšeesя oplakivaetъ. 1825. objavio je da će dati u štampu zbirku prevedenih stihova Sedmostruĉnы cvѣtakь borećimъ se Grcima. Knjiga nije izišla, ali je saĉuvana u rukopisu. Po ocu grĉkoga porekla, Jovan St. Popović se bio zagrejao za grĉki ustanak, za koji u doba opštega jelenofilstva u ono doba bili su se zagrejali i veliki pesnici evropski, kao Bajron i Viktor Igo. Popović je na srpski preveo osam grĉkih patriotskih pesama, meĊu ostalim tri od revolucionarnog pesnika Rige iz Fere, i dve iz Adamantiosa Koraisa.

U tom poĉetku svoga knjiţevnoga rada on stoji pod uticajem klasiĉne poezije, naroĉito Ovidija, i ti prvi njegovi stihovi idu u psevdoklasiĉarsku poeziju kojoj je na ĉelu bio Lukijan Mušicki. Ali Vuk Karadţić privlaĉi mladoga pisca. On 1825. piše odu u njegovu ĉast,59 oduševljava se njegovim radom, prouĉava narodnu poeziju i stara se da piše narodnim



jezikom. Jedan Karadţićev dopisnik, Dimitrije Tirol, piše 1827. godine Karadţiću o Jovanu St. Popoviću: »On vas samo brani, vas odobrava i narodnje srpske pjesme traţi, da ih ĉitajući nauĉi.«

Ali u svem tom prvom periodu svoga knjiţevnoga rada, Jovan St. Popović, uvek pod tuĊim uticajima, traţi svoj put, i po prvim njegovim slabim i nesigurnim knjiţevnim radovima nije se moglo slutiti kakvog je pisca srpska knjiţevnost dobila u njemu.

ROMANOPISAC. — U poĉetku svoga knjiţevnoga rada Jovan St. Popović, oduševljen Milovanom Vidakovićem, poĉeo je pisati romane, u kojima se ugledao na svog uzora. 1828. izišao je u Budimu njegov roman Boй na Kosovu ili Milanъ Toplica i 3oraida. Roman nije originalan, sam Popović priznaje da je radio po »slavnom G. Florijanu«. To je posrbljen roman Florijana, francuskog pisca iz XVIII veka, Gonzalve de Cordoue ou Grenade reconquіѕe. Predmet romana, liĉnosti i cele strane uzimane su iz Florijana, ali je Popović u svom posrbljavanju upotrebio istoriju Jovana Rajića, uneo kosovsku priĉu iz letopisa XVIII veka i koristio se isto tako i narodnom tradicijom. Roman je preterane romantiĉnosti, naivan, nategnut, istorijski netaĉan i nedosledan u posrbljavanju, i nema knjiţevne vrednosti. U istom pravcu Popović je napisao još jedan istorijski roman: Dejan i Damjanka ili padenije bosanskog kraljevstva (1830), koji je ostao u rukopisu.

Poĉetniĉki period knjiţevnog rada Popovića to je lutanje, traţenje puta, naivni romantiĉni, sasvim mladićki pokušaji. Otprilike u doba oko 1830. nastaje preokret u njegovim idejama i knjiţevnom radu. On se duhovno razvio, ĉitanjem dobrih stranih pisaca stekao znatnu knjiţevnu kulturu, i ostavlja romantiku i prilazi posmatranju stvarnoga ţivota i racionalnom realizmu. U jednom pismu Vuku St. Karadţiću on, 1832, povodom svoga Laţe i paralaţe (1830), piše: »Dakle posle dugog tumaranja i krivudanja jedva na pravac iziĊo, a nadam se da neću s ovog puta svrnuti...« Štaviše, on ismejava pravac kojega se u poĉetku drţao. Njegov uzor u pisanju romana nije više Milovan Vidaković, no Lesaţ, Stern i Viland. 1838. izišao je u Novom Sadu prvi deo njegovog »šaljivog romana« Romanъ bezъ romana pisanog još 1832, u kome je, kao Servantes što je nekada sa Don Kihotom od Manĉe udario na viteške romane, ismejavao fantastiĉne i sentimentalne romane vrste Milovana Vidakovića, sve starinske »romandţije« kakav je i sam iz poĉetka bio.60 Pri pisanju ovog antiromantiĉnog satiriĉnog romana dosta se sluţio nemaĉkim satiriĉarem Vilhelmom Rabenerom (1714—1771), na kojega se inaĉe i docnije dosta ugledao, kao što je uopšte rado ĉitao nemaĉke satiriĉare sa kraja XVIII veka. Ali je i sam pokazao duha, oštroumlja, taĉnih ideja i opštu kritiĉnost. Radnja je u romanu sasvim sporedna, glavne su digresije i refleksije, u kojima se pisac lako i neusiljeno podsmeva romanima po »starom kalupu« i »romandţijama« vrste Milovana Vidakovića. Delo je prvi satiriĉan roman u srpskoj knjiţevnosti i znaĉajno kao prvi napad na starinsku fantastiĉnu romantiku i bolešljivu sentimentalnost.

POZORIŠNI PISAC. — I pre Jovana St. Popovića bilo je ljudi koji su pisali dramske pokušaje u srpskoj knjiţevnosti, ali sve je ostalo samo na neveštim i nesrećnim pokušajima. Prvi je Jovan St. Popović dao pravo pozorišno delo i poloţio temelj srpskoj drami i komediji. Njegovo osnovno shvatanje pozorišta je isto onako racionalistiĉko kao kod Dositeja Obradovića, koji je u komediji traţio »u igri i šali prekrasne i previsoke nauke«, kao kod Joakima Vujića, za koga je pozorište bilo »osobito nuţna škola«. Tako je i za Jovana St. Popovića »teatr škola gde se ljudi uĉe«. On piše ili da slikanjem slavne prošlosti nacionalno



okrepi i podigne Srbe, ili da ismejavajući mane i rugobe sitne sadašnjosti naĉini Srbe boljim i razumnijim.

ISTORIJSKA DRAMA I TRAGEDIJA. — On je na drami poĉeo raditi vrlo mlad, još kao Ċak, dvadesetih godina. Kako je poĉeo pisati u vremenu kada je istorijsko osećanje poĉelo sve ţivlje bivati, u vreme drugog izdanja istorije Jovana Rajića i drugog umnoţenog izdanja narodnih pesama u zbirkama Vuka St. Karadţića, imajući inaĉe mnogo interesa za istoriju i narodnu prošlost, bacio se na istorijsku dramu, na dramatizovanje pojedinih trenutaka iz srpske narodne istorije i pojedinih narodnih pesama. 1827. izišlo je »ţalostno pozorište« Nevinostъ ili Svetislavъ i Mileva, a 1828. »junaĉko pozorište« Milošъ Obilićъ. Tako je 1830. izdao Naodъ Sνmeonъ ili nesretno supruţestvo, dramatizovanu poznatu narodnu pesmu. Sve su to mladićki pokušaji, vrlo romantiĉni, vrlo sentimentalni, sa mnogo ljubavi, uzdaha i suza, sa riterskim tiradama, sa lakim efektima, sa naivnim razmišljanjima, bez znanja pozorišnog zanata i bez ţivotnog iskustva. Docnije, Popović, sazreo i upućen u posao sam se otresao tih naivnih pokušaja i nalazio u njima sve »tragove nedozrelosti ne samo u planu nego i u dijalogu«.

Kada se razvio i knjiţevno obrazovao, on je produţio pisati istorijske drame i tragedije, ali sa više smišljenosti i umešnosti. Još tridesetih godina uzeo je da piše tragediju Smrtъ Stefana Deĉanskogъ, koju je neprestano ispravljao, koja se sa velikim uspehom igrala tek 1841, a štampana tek 1849. Poĉetkom ĉetrdesetih godina on je sa Atanasijem Nikolićem radio na stvaranju nacionalnog repertoara za srpska pozorišta koja su nicala na sve strane. Iz toga doba su njegovi dramati: Aйucы (1842), izraĊeni po narodnoj pesmi; Vladislavъ (1842), iz bugarske i srpske istorije, stara istorijska legenda o Vladimiru i Kosari; Lahanъ (1842), »ţalosno pozorije« sa predmetom iz bugarske istorije; i Skengerbegъ. 3abeleţen je još samo naslov jednog njegovog komada, Terancija, koji je propao u poţaru u Novom Sadu 1849. godine. Pored toga dao je i nekoliko prigodnih patriotskih komada: Torţestvo Srbije, apoteoza obnovljene Srbije (1847), Sanъ Kralѣvića Marka (1847), patriotska alegorija, u kojoj je poznata himna Ustaj, ustaj, Srbine! Svi ti poslovi oznaĉavaju napredak kada se uporede sa dramskim pokušajima iz doba pre 1830. Ali i tu ima mnogo romantike, mnogo sentimentalnosti, mnogo pozorišnog nameštanja i izveštaĉenosti, aveti, anĊela, krvi, otrova, maĉa, primitivne psihologije, naivnih objašnjenja, mnogo tirada i lakih efekata, malo prirodnosti, malo ţivota, malo istorijske vernosti, malo stila i malo knjiţevnosti. Ti komadi, svojom istorijskom sadrţinom i patriotskom tendencijom, pismeno pisani i puni efekata, zadovoljavali su jednu potrebu ondašnje srpske pozornice i imali su velikog uspeha kod ondašnjih srpskih gledalaca, koji su malo traţili i kod kojih je najjaĉe bilo patriotsko osećanje. Njihov uspeh ne odgovara njihovoj stvarnoj vrednosti, i da su od Jovana St. Popovića ostali samo njegovi istorijski dramati, dramatizacije istorijskih legendi i narodnih pesama, on nikako ne bi zauzeo onako visoko mesto u srpskoj knjiţevnosti kakvo danas ima.

KOMEDIJA. — Posle lutanja i pokušaja na polju istorijskog romana i drame, Jovan St. Popović prelazi na komediju, koja je odgovarala prirodi njegova duha i talenta i gde je postigao veliki uspeh. On postaje prvi pisac komedija u srpskoj knjiţevnosti. On je imao knjiţevnog obrazovanja više no ijedan pisac onoga vremena, ĉitao je najbolje dramatiĉare evropske, i za njegov knjiţevni ukus je vrlo karakteristiĉno da je 1842. preveo na srpski Leѕ fourberіeѕ de Scapіn od Molijera.61 Romantiĉar u drami i tragediji, on je realist u komediji. On polazi od sasvim nove ideje da treba prikazivati stvarnost i slikati tipove koji se susreću u suvremenom ţivotu, ali uvek da treba izobliĉavati i popravljati zlo u društvu i narodu. Prvi



njegov ogled u tome pravcu bila je Laţa i paralaţa (1830), mala komedija karaktera, u kojoj se ismeva laţno i površno tuĊinsko vaspitanje, sa mnogo lokalnog, ĉisto srpskog, sa lepo izraţenim tipovima iz suvremenog društva, komedija koja se moţe uzeti kao prvo realistiĉko delo u srpskoj knjiţevnosti.

1837. dao je Jovan St. Popović novu komediju, Tvrdicu, koja je docnije ostala poznata pod imenom glavnog junaka Kir Janja. Ovo »šaljivo pozorište« imalo je velikog uspeha, još 1838. doţivelo je drugo izdanje, docnije nekoliko puta preštampavano i do danas se stalno odrţalo na repertoaru srpskih pozorišta. U toj komediji karaktera, gde je, kao u Molijerovom Tvrdici, ocrtana strast tvrdiĉenja oliĉena u jednom ĉoveku, Popović je dao svoju meru i pokazao sve svoje posmatraĉke i spisateljske sposobnosti. Pored izvesnih preterivanja i vulgarnosti, komedija je raĊena vrlo vešto i ţivo, tipovi su vrlo dobro uoĉeni i jasno obeleţeni, radnja je puna pokreta i interesa, i, što je naroĉito vaţno, komad ima sasvim srpski kolorit. Kao Laţa i paralaţa i Tvrdica, tako je komedija karaktera i Zla ţena (1838), više lakrdija no komedija, izraĊena po jednoj nemaĉkoj opereti, sa vulgarnostima i neprirodnostima, ali uvek sa dobro uoĉenim tipovima. Isto takva je komedija karaktera Pokondirena tikva (1838), sa istim manama i vrlinama prethodnoga komada.

Sve dotle Jovan St. Popović je radio komediju karaktera, crtajući pojedine tipove i izobliĉavajući u njima ljudske strasti kod pojedinaca, sujetu, tvrdiĉenje, pakost, napućenost. Ali on ide i jedan korak dalje i daje komediju naravi, komediju u kojoj su opisani ne pojedinci no pojedine društvene sredine, ne jedna strast no ljudska duša uopšte. Oštar posmatraĉ, trezven duh, sa retkom sposobnošću da vidi slabe i smešne strane kod ljudi, on je uspeo da vrlo lepo prikaţe pojedine strane našega ţivota. U tome pravcu najbolji su mu radovi: »pozorišni odlomci« Ţenidba i udadba (1841), razraĊena scena iz Romana bezъ romana, duhovita i neobiĉno taĉna, gotovo fotografska slika konvencionalnih i burţoaskih brakova iz raĉuna; Beogradъ nekadъ i sadъ (1853), veran i prijatan prikaz patrijarhalnog naraštaja i novog naraštaja koji je ušao u zapadnu kulturu, slika verna, precizna, koja ima znatnu vrednost jednog istorijskog dokumenta. Od naroĉite su vrednosti Rodoljupci, delo snaţno i razumno, plod njegove duhovne i knjiţevne zrelosti, gorka satira laţnog i frazeološkog patriotizma, prikaz svega onoga što se pokazalo fantastiĉno, neozbiljno, površno I ruţno u srpskom društvu prilikom pokreta od 1848. »Nastojeće pozorije, veli on u znaĉajnom predgovoru, nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reĉi, pokupio sam, koje iz ţivota, koje iz novina...« Ta »privatna povesnica srpskoga pokreta« [, kako je sam pisac naziva,] delo je jednog pronicljivog duha, oštrog posmatraĉa, i racionalnog rodoljuba, i kao socijalno-politiĉka slika celoga jednog perioda ide u najbolje radove svoje vrste u srpskoj knjiţevnosti.

Rad Jovana St. Popovića na komediji je vrlo obilan. U Beogradu ĉetrdesetih godina, jako zanet za pozorište, on je za ta pozorišta napisao ceo jedan niz malih pozorišnih komada, malih komedija, ĉesto lakrdija, ne uvek originalnih, obiĉno dramatizovane anegdote, katkad parodije, kojima je, mahom, bio cilj zabava publike. Takvi su komadi: Prevara za prevaru (1842), Volšebni magarac (1842), Simpatija i antipatija ili ĉudnovata bolest (1842), Dţandrljiv muţ (1847). Sudbina jednog razuma je liĉno razraĉunavanje sa jednim protivnikom. Svi ti komadi, slabije vrednosti, ostali su u rukopisu i štampani su tek u poslednje vreme (1909).



Jovan St. Popović je u osnovu bio racionalist, knjiţevnost je cenio samo kao sredstvo a ne cilj, i za njega, kao za nemaĉkog dramatiĉara Iflanda, pozorište je bilo »škola praktiĉne mudrosti«. On je o pozorištu mislio isto onako kao ona liĉnost u jednoj njegovoj komediji koja veli da je »teatr škola gde se ljudi uĉe«. Svoja shvatanja drame izneo je u predgovoru Tvrdici: »Moje je namerenije pri pisanju Tvrdice bilo, uzimajući navlastito na rasuţdenije malo, bolje reći nikakvo ĉislo komedija na našem jeziku, takovo delo napasati, koje bi ĉitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no paĉe ĉasove mu briga i domašnjih nezgoda puno razgalilo, a pri tom — ako uši slišati ima — i nauku ţivlenja pridodalo.« U svojim delima on je razuman i dobronameran cenzor naravi, izobliĉava liĉne i društvene mane, hoće da moralno podigne i pojedinca i celo srpsko društvo, i pozorište za njega vazda ostaje samo zgodno oruĊe moralnog i nacionalnog vaspitanja.

Ali, on se nije zaustavio samo na tome. On je u svoje komedije uneo svoj stvaran i snaţan talenat. Izvesno, u njegovim komedijama ima mnogo mana. Pre svega, on je suviše moralist i predikator, i liĉnosti predstavlja i intrigu vodi radi pouĉnoga svršetka i neizbeţnoga »naravouĉenija«. Radnja mu je nameštena, odveć brza, nemotivisana, ĉesto i neprirodna. On nema mnogo ukusa, ima vulgarnosti, grubosti, karikatura, grubih efekata, i iz komedije ĉesto i lako silazi u lakrdiju. Najzad, on nije uvek originalan, i kod njega se mogu naći ne samo podraţavanja no i pozajmice iz drugih pisaca. Ali on ima knjiţevno obrazovanje kao niko pre njega u srpskoj knjiţevnosti, on poznaje velike uzore stranih knjiţevnosti i ima ih na umu, naroĉito Molijera (njegov Tvrdica podseća, po zamisli, na Molijerova Tvrdicu, kao što Pokondirena tikva je dalek odjek Molijerova Puĉanina kao vlastelina). Jaka pamet, vedra glava, on ima osećanje ţivota, na ljude gleda kritiĉki i bez iluzija, ima posmatraĉke sposobnosti i redak dar da slika reĉima, da ţivo i reljefno prikaţe pojedine tipove i prilike iz srpskog ţivota, da dâ punu iluziju stvarnosti. U njegovim delima se govori prirodnim jezikom, svaka liĉnost se izraţava svojim jezikom, i tako nam se daje prijatna, verna i zanimljiva slika srpskog društva iz doba od 1825. do 1850. god. »Sterija je odista jedan, moţda nesvesni, naš poslednik Molijerov. Nije obuhvatio onako široku galeriju poroka i slabosti ljudskih kao Molijer (Sterijina je zbirka tipova mala), ali je u nas stvorio komediju karaktera i naravi, i drţao je na dobroj visini. Izbor originalnih tipova, lokalna boja u slikanju, taĉnost posmatranja i verno hvatanje crta iz ţivota, docnije smelost, puna iskrenost i osećan pesimizam — to su osobine Sterijine kao pisca komedija« (Pavle Popović).*

PESNIK. — Jovan St. Popović je ne samo osnivaĉ komedije srpske no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najmislenijih pesnika srpskih uopšte.

Kao Ċak, »revan pitomac carice olimpske«, skretao je na se paţnju svojim poetskim pokušajima, i još na Ċaĉkoj klupi nazivan je poëtarum patrіarcha. Prvi njegovi stihovi su ĉesto klasiĉarski, i ako je docnije ismejavao »odadţije«, pesnike klasiĉnih oda, on je do same smrti ostao pod jakim uticajem klasicizma. Prve pesme su mu pisane sasvim po ugledu na Lukijana Mušickog, i oblikom, i reĉnikom, i jezikom, i stihovima. Kada je 1844. ureĊivao srednjoškolsku nastavu u Srbiji, on joj je dao potpuno klasiĉarski i humanistiĉki karakter, i na latinski i grĉki jezik i knjiţevnost obratio naroĉitu paţnju. I u poslednjim svojim knjiţevnim radovima, pedesetih godina, on je još prevodio Horacija, upotrebljavao klasiĉnu metriku, i snevao da grĉku prozodiju prenese u srpsku poeziju.



U mladosti je napisao izvestan broj stihova, rasejanih po raznim ĉasopisima srpskim. Ĉetrdesetih godina, sav zauzet radom na drami i komediji, slabo se bavio stihovima. Kao pesnik u svoj svojoj vrednosti, pokazao se tek u poslednjim godinama ţivota. 1854. izišla je u Novom Sadu njegova znamenita zbirka Davorѣ, »pjesnoslovni proizvodi u izboru«, pisana crkvenom azbukom, sa predgovorom u kome se osuĊuje graĊanska azbuka i traţi vraćanje crkvenoj azbuci. Nasuprot ostalim pesnicima srpskim, koji su pevali vrlo mladi, duhovno nerazvijeni, još na pragu ţivota, Popović je sa definitivnom zbirkom stihova izišao kao zreo ĉovek, staloţen duh, sa puno ţivotnog iskustva. I ti njegovi refleksivni stihovi idu u najintelektualnije proizvode srpske knjiţevnosti.

U Davorю pesnik malo govori o sebi. On peva opšteĉoveĉanske teme, obraćajući se više duhu i razumu no duši i mašti, sa ciljem da ubedi a ne da oduševi. Racionalist uvek, on i ovde, kao i u pozorišnim delima, hoće da pouĉi pojedince i da prosveti narod: »moje je leĉiт rod«, veli u jednoj pesmi. I ĉovek od istine, iskren duh, on prezire laţ, samoobmanu, liĉnu i nacionalnu sujetu, frazu, »krasnorjeĉija šum«, no kazuje nagu i tuţnu istinu, stvari onakve kakve jesu, neulepšavanu »sušĉnost«.

Ovaj pisac »veselih pozorija« i veliki zabavljaĉ srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je »glavna ĉerta moga temperamenta melanholija«. U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantiĉarski »svetski bol«, jedno nakalemljeno i tuĊe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne knjiţevne teme. Ţivot ga je naĉinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim ţivotom došao je do zakljuĉka o ništavilu sveta i o veliĉini bola. Nesrećan u oĉinskom domu, nesrećan u braĉnom ţivotu, rĊavo prošavši u ĉinovniĉkoj karijeri, odbaĉen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u teškom dobu posle ugušene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naroĉito bolestan — on nije mogao gledati ruţiĉasto na ţivot. On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u ţivot, i rad, i svuda je video: »ništa, ništa, ništa«. U Davorю on će dati izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on će pevati prolaznost svega na zemlji i veĉitost ljudskog bola, plitkoću ljudskih strasti i dubinu ljudske nesreće, taštinu svega ljudskoga, uroĊenu i neizleĉivu rĊavštinu ljudi, prazninu reĉi, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod ĉoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mrţnja i nasilje uvek imaju poslednju reĉ. Ĉovek je zla ţivotinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; ţivot je prljava reka u kojoj se ĉovek poji bedom i jadom. Sve je »sujeta, senka i dim«. Najbolje je i ne doći na ovaj svet, koji je »dolina suza«, a kada se ĉoveku već desi nesreća da bude roĊen, najbolje je umrtviti svoja ĉula, ništa ne videti i ne osećati, ĉekati grob u koji leţe sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okretali frenetiĉnom i sjajnom romantizmu, i Davorѣ nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj intelektualnoj dubini trebalo imati.

OPŠTI POGLED. — Sa Jovanom St. Popovićem u srpskoj knjiţevnosti desio se ĉudan sluĉaj. Racionalist i pesimist nije se mogao dopasti fantastiĉnim i optimistiĉnim naraštajima romantiĉarskim koji su posle njega došli. U doba kad se voleo gest, fraza, pokliĉ, krajnji nacionalizam, nije se mogao voleti taj pesnik od diskretnih i sumornih ideja i neposrednog i hladnog izraţavanja, koji je pre bio sklon pesimizmu, kozmopolitizmu i rezigniranom konzervatizmu. Naroĉito, nije mu se zaboravljalo što se 1854. usudio štampati knjigu crkvenim pravopisom, što nije pisao ĉistim narodnim jezikom i bio protiv Vuka Karadţića.



Popović je tako šezdesetih godina izgubio od velikog knjiţevnog glasa koji je za ţivota uţivao, ĉitaoci su ga napuštali, a kritiĉari odricali ili, što je još gore, zaboravljali. On je ostajao kao pisac nekoliko komedija, koje su davali diletanti i putniĉke pozorišne druţine. Gotovo knjiţevno sahranjen, on je vaskrsao kod današnjih naraštaja. Vreme je kazalo svoju presudnu reĉ u njegovu korist. Od kraja devedesetih godina, sa promenom knjiţevnog ukusa, a naroĉito sa promenom ideja, i duhovi i ĉitaoci poĉeli su se vraćati Jovanu St. Popoviću. Novi istoriĉari knjiţevnosti ukazali su ne samo na istorijski znaĉaj njegovih drama i komedija i utvrdili mu stari glas »oca srpske drame« no istakli u njemu najboljeg komediografa srpskog koga ni danas još niko nije pretekao, »prvog našeg modernog literata u pravom smislu te reĉi«. To je u isti mah jedan od knjiţevno najobrazovanijih i najumnijih ljudi koji su na srpskom jeziku pisali, [najraniji] realist u srpskoj knjiţevnosti, najbolji pesnik takozvane objektivne poezije, i najbolji predstavnik intelektualne poezije uopšte.



PETAR PETROVIĆ NjEGOŠ

ŽIVOT. — Rodio se 1. novembra 1813. godine na Njegušima, u Crnoj Gori.

Kršteno ime bilo mu je Radivoje (Rade), a kada se pokaluĊerio dobio je ime Petar. Stric, vladika Petar I, uzeo ga je sebi 1825. sa namerom da ga školuje.62 Školu je uĉio neko vreme u Boki Kotorskoj. Od 1827. do 1830. došao mu je za uĉitelja Sima Milutinović, koji ga je vaspitao na osobit i ĉudnjaĉki naĉin. Posle striĉeve smrti bi zakaluĊeren i preduze vladu nad Crnom Gorom. Odmah je poĉeo borbu protiv domaće anarhije, protiv plemena koja su se meĊusobno tukla i protiv krvne osvete, stao centralizovati drţavnu vlast, poĉeo dizati škole, puteve, ustanovljavati sudove. Pošto je sa velikim naporima i ţrtvama uveo nešto reda u zemlji, 1833. ode u Petrograd, gde bude zavladiĉen. Vrativši se nastavio je svoju tešku vladavinu, s jedne strane uvek na ratnoj nozi sa hercegovaĉkim muslimanima i skadarskim pašama, s druge strane uvek u sukobu sa pojedinim plemenima u zemlji. 1836. ponovo je išao u Rusiju, zadrţao se neko vreme u Beĉu i tek 1837. stigao u Petrograd. Ostatak ţivota proveo je u stalnoj borbi i u teškoj vladavini. 1846. išao je drţavnim poslom u Beĉ, gde se zadrţao do 1847. 1848. pomaţe Austriju u Dalmaciji; 1849. zakljuĉuje sa Srbima ugovor o osloboĊenju Bosne i Hercegovine. 1850. se razboli, radi leka ode u Italiju, gde u Napulju provede zimu. Teško oboleo vrati se na Cetinje i umre 19. oktobra 1851.

KARAKTER. — Njegoš je bio vladika osobite vrste. On se zakaluĊerio ne zato što je osećao ljubav prema crkvi no zato što je takav bio red, što po utvrĊenoj tradiciji vladar Crne Gore morao je biti vladika. On nosi crkveno odelo samo kada sluţi arhijerejsku sluţbu, a to biva vrlo retko. Jaka, ţiva duha, plaha karaktera, on ţivi slobodno kao svetovnjak. U svojim religioznim idejama on nimalo nije dogmatiĉan. On uĉi francuski u Volterovim spisima, u svojim spisima iskazuje ĉesto skeptiĉke, panteistiĉke i deistiĉke, nimalo ortodoksne ideje, stoji iznad vere i jednom prilikom piše:

Srpstvuj Ċelom, vjeruj što vjeruješ, Laktom vjere glupost ĉojka mjeri...

On stalno stavlja narodnost iznad vere. U svojoj sasvim dositejevskoj pesmi Pozdrav rodu iz Beĉa 1847. god.63 na kojoj se potpisao Vladika crnogorski, on osuĊuje one koji u ime vere seju »adsko sjeme bratskoga razdora«, i veli:

Ne pita se ko se kako krsti,



No ĉija mu krvca grije dušu, Ĉije ga je mл jeko zadojilo.

Politiĉko-nacionalni interesi i strasti kod njega su iznad evanĊelskih hrišćanskih uĉenja, i on peva kako mu je turska krv kao ţrtva milija »nego ulje iz kandila i izmirna i kadila«. On ima sasvim svetovno i filozofsko obrazovanje. On je u prvom redu svetovnjak, vladar, Srbin, mislilac, pa tek, u drugom redu i formalno, crkveni ĉovek. Onakav kakav je on ĉini zgodan prelaz od crkvenog vladara ka svetovnom, od vladike Petra I ka knezu Danilu.

DUHOVNO OBRAZOVANjE. — Kao Dositej Obradović i Vuk Karadţić, Njegoš nije prošao kroz redovne škole i sam se duhovno obrazovao. Kod bokokotorskih kaluĊera uĉio se samo osnovnoj pismenosti. Prvi uĉitelj mu je bio Sima Milutinović Sarajlija, koji je i sam malo bio uĉio, koji je uĉio nadohvat i po sluĉaju i ĉije znanje uopšte je bilo neveliko, nesistematsko; nesigurno i haotiĉno. Onom što je sam znao i kako je umeo i mogao, Milutinović je uĉio svoga Ċaka, više mu otvorio volju na ĉitanje no što mu je mogao dati kakva pozitivna i sreĊena znanja. Njegoš je docnije zahvalio svom prvom uĉitelju, Luĉa mikrokozma posvećena je Milutinoviću, a u pesmi Sprovodъ prahu S. Milutinovića on je pevao:

Ja sam tebi mnogo duţan — duţnosti su ove svete, Ka oltaru priznanosti64 neka vjeĉno one lete. Ti м uvede pogled prvi u zraĉnijem prostorima, u kojim se zв jezde tiće i šetaju horovima...

Milutinović je u svakom sluĉaju otvorio mu volju za pisanje. Njegoš ga je u poĉetku imao za uzor, i mogu se izvoditi izvesne formalne sliĉnosti izmeĊu Serbanke i Svobodijade (Zemun, 1854), Dïйke crnogorske i Gorskog vijenca. Izvesno je da je Njegošu od Milutinovića ostalo: mešavina narodne poezije i mitologije, mitološki reĉnik, mestimiĉno kovane reĉi, ĉesti arhaizmi, a negde se osećaju i manje reminiscencije. Lukijan Mušicki, koji je tridesetih godina bio na vrhuncu svoga knjiţevnoga glasa, takoĊe je jedan od njegovih pesniĉkih uĉitelja. Primer »mitronosnog« pesnika, plaškog vladike, uticao je na mladog cetinjskog vladiku. 1833. pisao je Vuk Karadţić Mušickom koliko ga uvaţava Njegoš, koji i sam piše »stihove lepe«: »Glas rodoljupca vašega zna naizust i oboţava vas za vaše rodoljubive misli, nego mu je malo ţao što još prostije srpski ne pišete, jer on misli da na svijetu nema ljepšega jezika od našega narodnoga...« Kada je Mušicki umro, Njegoš je u pesmi Nelaţnый znakъ pameti prahu Narodolюbca oţalio smrt »genija roda«, »ţitelja nadoblaĉnog, visokoletećeg«:

Hram se srpskih muzah razruši na в jeki.

Ali njegov klasicizam se sastoji samo u reĉniku, nikada u formi i sadrţini, i ukoliko više peva on ga se sve više oslobaĊa i postaje sve slobodniji i originalniji.

Sima Milutinović mu je ulio volju k ĉitanju, razvio ljubav za pisanje, dao mu prve uglade. Mušicki mu je posluţio kao primer i podstrek. Vrlo darovit, retke prirodne inteligencije, Njegoš je produţio sam se obrazovati. U cetinjskoj pustinji, sam, bez igde ikoga, bez ikakvog intelektualnog društva, on se baca na ĉitanje, razmišljanja i pisanja, i u duhovnom radu traţi razonodu i utehu. Kao njegov iguman Teodosije Mrkojević u Šćepanu



Malom on na zvezdama uĉi bogosloviju. Putovanja po Rusiji, Austriji, Italiji sve više su širila njegov duhovni vidik. On uĉi ruski, francuski i talijanski, ĉita Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Derţavina, Lamartina, Puškina, »šĉastljivog pjevca velikog naroda«. On prevodi jedan deo Ilijade, Slovo Igorovo, Himnu noći Lamartinovu. Samostalnim radom, neprekidnim ĉitanjem velikih pisaca i mislilaca, on uspeva da stekne veliko knjiţevno i filozofsko obrazovanje.

POĈETAK KNjIŢEVNOG RADA. — Njegoš je propevao još kao deĉak. Iz doba od 1825—1827. pominje se jedna njegova nesaĉuvana »presmiješna i više satiriĉna no istoriĉna pjesna o nekakvim ćeklićkim svatovima«. U svojoj Pѣvannii cernogorskoй i hercegovaĉkoй (1833) Sima Milutinović je uneo pet pesama za koje tvrdi da ih je Njegoš ispevao u doba od 1828. do 1832 (Nova pjesna crnogorska o vojni Rusah i Turakah poĉetnoj u 1828-om godu, Mali Radojica, Boj na Martiniće g. 1832, Bjelice, Kavajka). Prvi njegovi stihovi, ĉesto ispevani uz gusle, imaju sva obeleţja narodne poezije i teško ih je razlikovati od narodnih pesama. Ubrzo je izišla prva njegova knjiga Pustinяk cetinski, prvobitno nazvana Glas kamenštaka, napisana 1833, a štampana, »u peĉatnыi svobode crnogorske na Cetinѣ«, 1834. Knjiga sadrţi deset pesama, mahom odâ velikim i uticajnim liĉnostima u Rusiji, ali tu ima i pesama koje već predskazuju pesnika intelektualnog lirizma, kao što je himna Crnogorac k svemogućemu Bogu i poetska vizija Zarobljen Crnogorac od Vile. U tome delu Njegoš iz narodne poezije prelazi u umetniĉku poeziju, pod oĉevidnim uticajem Sime Milutinovića. Ĉist jezik iz prvih pesama ovde se meša slavizmima i rusizmima. 1834. godine izišla je na Cetinju njegova druga zbirka stihova Liek яrosti turske, sa ĉetiri pesme ispevane u narodnom duhu, u kojima se slave suvremena junaštva crnogorska (Pjesna za Vida i Mirĉetu, Udarac na Martniće, Vuk prijatelj ovĉi i akrostih Nahije).65 Pored te dve knjiţice, tridesetih godina po srpskim ĉasopisima i listovima poĉinju se javljati manji stihovi Njegoševi, mahom prigodni i refleksivni, ĉesto sasvim slabi. Ode i poslanice, ĉesto liĉnostima koje tu ĉast nisu zasluţivale, imaju odveć prigodni karakter, hladnoga su tona, sluţbene i obligatne. U refleksivnim pesmama vrste Crnogorac k svemogućemu Bogu, naroĉito u pesmama Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima, Oda suncu, spjevati noću bez mjeseca, Noć skuplja vijeka, u Misli (1844), visoko religioznog i panteistiĉkog nadahnuća, otkriva se budući pesnik Luĉe mikrokozma i Gorskog vijenca. Njegoševa dela, ne sva, i to nekritiĉno prireĊena, izišla su osamdesetih godina prošlog veka u izdanju Braće Jovanovića u Panĉevu. Njegove manje pesme prikupio je dr Milan Rešetar i kritiĉki izdao 1912. godine (Manje pjesme vladike crnogorskoga Petra II-ga Petorvića Njegoša, Srpska knjiţevna zadruga, knj. 141).

SKUPLjAĈ NARODNIH PESAMA. — RoĊen u kraju gde je narodna tradicija bila vrlo jaka i gde su se ne samo ĉuvale stare narodne pesme no i nove pesme neprestano stvarale, ţiveći u trenutku neprekidnih borbi sa Turcima, vaspitan od Sime Milutinovića koji je zaneseno voleo narodnu poeziju, Njegoš je znao narodne pesme, voleo ih, skupljao ih i podraţavao. Vuk Karadţić mu je otvorio oĉi i pokazao mu vrednost narodne poezije, i on je narodne pesme u Crnoj Gori stao skupljati. On poĉinje opevati crnogorske bojeve, reĊa pesme slabe, jednostavne, bez poezije, po ugledu na narodne pesme, i tako je ispevan i Lijek jarosti turske, i docnije izdani spevovi Kula Đurišića i Ĉardak Aleksića (Beĉ, 1850). Vuk Karadţić misli da je i druge pesme o novim bojevima crnogorskim ispevao sam Njegoš i da su one, ispevane sasvim po narodnom, ušle u narod i ostale kao narodne. Od njega je ostala i jedna zbirka narodnih pesama, Ogledalo srbsko, štampana u Beogradu 1845. Ta zbirka, u kojoj ima i pesama iz Karadţićeve i Milutinovićeve zbirke, i u kojoj ima vrlo verovatno i



Njegoševih pesama ispevanih u narodnom duhu, ali tako da je teško raspoznati ih, ima znatan folkloran i dijalektološki interes. Kada je u mladosti prevodio sa ruskog pojedine delove Ilijade i ruskog narodnog speva Slovo o polku Igorovu, on je to ĉinio u narodnome desetercu. U svim njegovim poznijim pesmama uticaj narodne poezije ostaje vrlo jak.

GLAVNA KNjIŢEVNA DELA. — Njegoš se dosta sporo, ali stalno i jako razvijao. Od imitacija Milutinovića, Mušickoga i narodnih pesama, on je prešao na originalno knjiţevno stvaranje, i u poslednjim godinama ţivota došao do pune duhovne i knjiţevne zrelosti i poĉeo stvarati krupna dela. U doba od 1845. do 1851, poslednjih sedam godina ţivota, izišla su glavna njegova dela: Luĉa mikrokozma (Beograd, 1845), Gorskій vіenacъ (Beĉ, 1847), i Laţni car Šćepan Mali (Zagreb, 1851).

Ukoliko je izlazio iz prve mladosti, posle mnogih ĉitanja i razmišljanja, Njegoš je ulazio u jedno visoko religiozno raspoloţenje, i mesto polunarodnog pesnika dnevnih borbi javlja se u njemu panteistiĉki mislilac i intelektualni pesnik. 1844, u pesmi Filozofъ, astronomъ i poeta kazivao je to svoje osnovno raspoloţenje:

Ja sam predan sluga matere prirode; Njezina je knjiga, taine punana, Radi moga oka vjeĉno otvorena. Ja pojući idem proz mraĉnu grobnicu U predjele sв jetle vjeĉite radosti Da glas moje lire s glasovima slijem Lika besmrtnoga kod pр jestola Višnjeg.

U tom raspoloţenju svoga ozbiljnoga duha on je napisao religiozno-alegorijski spev Luĉu mikrokozma, jedino svoje delo »ĉiji predmet nije iz istorije«, epopeju stvaranja sveta i ĉoveka, borbu Satane protiv anĊela, — najmanje originalan svoj veliki rad. Njegoš je ĉitao Miltonov Izgubljeni raj i oĉevidno se nadahnuo njime kada je pisao svoj spev. Inaĉe, spev ima poleta i zamaha, vizija je jaka, ideja visoka, jezik filozofski kako ni u jednom spevu srpskom dotle. Religiozno osećanje je vrlo originalno i duboko i mi ni do danas nemamo nijednog tako visokog religioznog speva.

Verovatno pod uticajem Puškinova Borisa Godunova Njegoš je uzeo da dramatizuje srpskog samozvanca Šćepana Malog. On je pribrao sve što ţiva narodna tradicija priĉa o ovom zanimljivom pustolovu i 1847. u mletaĉkom arhivu našao je arhivske podatke o njemu. Delo je bilo napisano 1847, ali se pojavilo tek 1851. Ceo posao Njegoš je radio kao istoriĉar i kao politiĉar, suviše obraćao paţnju na istorijske pojedinosti i ĉinio politiĉke refleksije suvremenog ĉoveka. Crnogorski ţivot je ulepšan, a ljudi su idealizovani. Delo je izraĊeno u dramskom obliku, ali to je u stvari reĊanje duţih i kraćih scena bez bliţe veze. Po obliku i po sklopu i naĉinu izlaganja Laţni car Šćepan Mali je istovetan sa Gorskim vijencem, ali više dramski sklopljen no Gorski vijenac, ĉesto i sa frazama iz njega, no bez njegove poezije i veliĉine. Delo nije imalo velikog uspeha kod publike. Izdavano je ĉetiri puta: 1851. u Zagrebu, u dva izdanja osamdesetih godina u Panĉevu, i 1902. u Beogradu.

GORSKI VIJENAC. — Kruna pesniĉkog stvaranja Njegoševa, glavno delo njegovo, to je Gorski vijenac. To delo radio je sa osobitom ljubavlju, vrlo paţljivo, i u njega uneo svoje najviše sposobnosti. Gorski vijenac je sinteza Njegoševa duha i ranijeg pesniĉkog rada; tu



pesnik nacionalist ide zajedno sa pesnikom misliocem, i celo delo je skladna mešavina izmeĊu narodne umetnosti i refleksivne poezije. Predmet je istraga poturica u Crnoj Gori, crnogorsko Badnje veĉe u poĉetku XVIII veka, koje je u njegovim oĉima znaĉilo raĊanje slobode crnogorske i srpske (i zato se delo prvobitno u rukopisu zvalo Izvijanje iskre — izviiskra — izvita iskra) i zato je ovaj spev o osloboĊenju Crne Gore posvetio KaraĊorĊu, oslobodiocu Srbije. Istorijski dogaĊaj dao je samo okvir delu, ali ono što je najlepše u njemu to su visoke refleksije, filozofska dubina, snaţan patriotizam, ţivi opisi narodnih obiĉaja i tradicija, reljefni herojski tipovi, lapidaran, posloviĉki stil, u kome je kristalizovano mnogo filozofije i mnogo poezije. Po formi ovo »istorijsko zbitije osamnaestog vijeka« je drama, ali samo formalno. U stvari to je ep sveden u dijaloge, u kojima ima mnogo visoko lirskog elementa, naroĉito u mislima vladike Danila, kroz ĉija usta je sam Njegoš govorio. Bilo je pokušaja da se Gorski vijenac igra na pozornici (1897. u Karlovcima, 1902. u Novom Sadu), ali bez uspeha. U Gorski vijenac Njegoš je uneo i liĉno sebe, mnogo svoga. Kada je pisao Gorski vijenac Crna Gora je preţivljavala teške dane, kao u vreme vladike Danila, i kroz usta vladike Danila u svom spevu Njegoš je kazivao svoja sumorna osećanja i crne misli o sudbini srpskoga naroda, kao što je kroz usta igumana Stefana iznosio svoje filozofske ideje. Po nekim lirskim mestima daje se oceniti koliko je šteta što su izgubljene njegove ranije lirske pesme.

Njegoš je uspeo u onome što su mnogi i pre i posle njega uzalud pokušavali: da na osnovu narodne poezije, sa elementima narodnoga ţivota, iz narodne duše, stvori veliko i originalno knjiţevno delo. Odmah posle izlaska Ogledala srbskog, kada mu je još bila »puna glava narodnih pesama«, on je uzeo da piše Gorski vijenac. On se sluţio i Milutinovićevom Dійkom crnogorskom i njegovom Istorijom Cerne Gore, i nekojim zapisima, ali poglavito narodnom tradicijom i narodnom pesmom, i to u tolikoj meri da se moglo reći da je Gorski vijenac »jedna opseţna sinteza pesama o Danilovom vremenu« (Pavle Popović). Razmer i ritam je sasvim iz narodne poezije, a i slika nema, kao gotovo u svima Njegoševim pesniĉkim radovima. Ima u Gorskom vijencu veoma mnogo »ţive starine« crnogorske, narodnih predanja, verovanja, obiĉaja, filozofije i izreka, tu je sav narodni ţivot Crne Gore koji 1846. nije bio mnogo drugojaĉiji no u poĉetku XVIII veka. Njegoš je imao duboko nacionalno osećanje i osetio je narodnu dušu kao retko ko u srpskoj knjiţevnosti. Otuda njegovo delo je u tolikoj meri nacionalno, toliko je blisko i razumljivo narodu, i zato je ovaj proizvod visoke literature u isti mah i najpoznatije delo srpske knjiţevnosti, koje ima ĉitalaca i u najširim slojevima narodnim.

Neoĉekivano, Njegoš se u Gorskim vijencu pokazao kao veliki pisac, nadmašio sve što je ranije pisao i sve one koji su pre njega pisali. Sporedno je pitanje šta je upravo Gorski vijenac, jer je u njemu skladna mešavina i drame i epa i lirike. Epizode moţda nemaju velike veze sa glavnom radnjom i ima praznina i preskakanja u istorijskom izlaganju. Ima mnogo knjiţevnih i istorijskih reminiscencija, pisano je gdegde u preterano saţetoj, sasvim eliptiĉnoj formi, tako da su struĉni komentari neophodno potrebni. Ali delo ima svojih velikih estetiĉkih, etiĉkih i intelektualnih lepota, da se manji nedostaci sasvim gube. Ne samo po obliku no po visokom religiozno-moralnom tonu, po sveĉanom ritmu i uzvišenoj prostoti, ono podseća na najbolje antiĉke drame. Ceo Gorski vijenac ispevan je u sveĉanom i visokom tonu najviše poetske inspiracije, u nj je Njegoš uneo sav svoj duh i svu svoju dušu, svoju pesimistiĉku i deterministiĉku filozofiju, svoj bol ĉoveka koji se bori na puĉini sudbine, svoj dubok patriotizam i snaţnu veru u srpski narod. Celo delo, puno sadrţine, nema nijedne suvišne reĉi, ĉak bi mu se mogla prebaciti preterana konciznost. Stil je silan i dramatiĉan,



jezik bogat, ĉist, aforistiĉan, ţivopisan, izrazit, stihovi zbiveni, metalni, puni snage i izraza. U tom delu najviše poezije Njegoš je umeo da bude i veran slikar narodnog ţivota, dao mnogo lokalne boje, ţivo, reljefno i verno, gotovo bi se moglo reći realistiĉki slikao ljude i dogaĊaje, tako da kroz celo delo ĉitalac ima utisak neposredne stvarnosti i ĉini mu se kao da prisustvuje krvavoj tragediji Vartolomejske noći u Crnoj Gori.

Ako ima dela koje je zasluţivalo veliki uspeh, to je bio odista Gorski vijenac. Taj najbolji spev srpske knjiţevnosti u isti mah je i najpopularnija, najviše izdavana i najĉitanija srpska knjiga. Od 1847. do 1913. doţivela je 20 izdanja, od kojih 4 latinicom. I to: 6 izdanja u Beogradu (1867, 1870, 1892, 1909, 1910, 1912), 5 u Novom Sadu (1860, 1885, 1889, 1892, 1901), po 2 u Beĉu (1847. i 1876), Zadru (1868. i 1905) i u Zagrebu (1890. i 1904), po 1 u Panĉevu (1881), na Cetinju (1913), Kotoru (1913). Kao spev hrvatskoga pesnika Ivana Maţuranića Smrt Smail-age Ĉengića tako je i Njegošev Gorski vijenac postao zajedniĉko delo i srpske i hrvatske knjiţevnosti, jedna knjiga koja vezuje obe knjiţevnosti našega jezika. PrevoĊena je gotovo na sve slovenske jezike, u nekim knjiţevnostima po dva puta (na ruski 1887: bugarski 1891; ĉeški [1895] i 1897; slovenaĉki 1907); prevedena je, zatim, na nemaĉki 1886, na talijanski 1902, maĊarski 1902, švedski 1913. I odista, srpska knjiţevnost, kada ima da iziĊe pred strani svet, nema da pokaţe ništa veće, originalnije i lepše nego što je Gorski vijenac.

OPŠTI POGLED. — Njegoš je umro mlad, kada mu nije bilo ni ĉetrdeset godina, u naponu snage i zrelosti svoga talenta, onda kada je poĉeo da stvara savršena dela. No i po onome što je uradio, naroĉito po Gorskom vijencu, on je zauzeo jedno od prvih mesta u srpskoj knjiţevnosti. On je imao više unutrašnjeg ţivota i duhovne dubine no ijedan srpski pesnik; to je najmisaoniji ĉovek, najbolja filozofska glava, najjaĉi i najdublji duh meĊu svima srpskim piscima. On je pesnik tragike misli, najviše refleksivne poezije i lirike duha. To je pesnik narodni u najvišem smislu reĉi, koji je duboko osetio i silno izrazio celu srpsku rasu, uneo u sebe, unutra razradio i kao cvet razvio osobine srpskog nacionalnog duha i zato ostao pesnik elite i pesnik puka, tako da ga danas uĉeni ljudi izuĉavaju a prost narod zna napamet, kao što je sluĉaj sa istinski velikim pesnicima svetske knjiţevnosti. On je i pesnik nacionalne energije i snage, pesnik narodne duše, narodni pesnik u najvišem smislu reĉi.



JOVAN STEJIĆ

Jovan Stejić je jedan od glavnih ugarskih Srba koji su u Srbiju unosili

»prosveštenije« i jedan od karakteristiĉnih pisaca srpskih iz prve polovine XIX veka. RoĊen u Starom Aradu, u Ugarskoj, 1803, osnovnu školu i nekoliko razreda gimnazije uĉio je u mestu roĊenja; gimnaziju je svršio u Pešti. Medicinu je poĉeo uĉiti u Pešti, a dovršio je 1829, kada je postao doktor medicine. Svršivši studije, 1829, Stejić ode u Srbiju za liĉnog lekara kneţeva brata, Jevrema Obrenovića. U dva maha bio je i lekar kneza Miloša, ali 1832. ćudljivi knez ga otpusti iz svoje sluţbe i on iste godine preĊe u Zemun. Po izmenjenim politiĉkim prilikama, 1840, ponova preĊe u Srbiju i odmah postane naĉelnik saniteta u »popeĉiteljstvu vnutrenih dela«. 1845. postao je glavni sekretar Drţavnog saveta. I kao naĉelnik saniteta i kao savetski sekretar Stejić je radio na prosvetnom napretku Srbije i bio jedan od glavnih pokretaĉa i radnika Društva srbske slovesnosti. Umro je u Beogradu 23. novembra 1853. godine.

Stejićev obilan knjiţevni rad poĉinje vrlo rano, od 1824. Još kao Ċak dao je nekoliko knjiga. U Beĉu, 1826, izišao je njegov dopunjen prevod dela nemaĉkog pisca H. V. Hufelanda Makrovіotika ili nauka o produţeniю ţivota ĉoveĉeskogъ. Dve sveske Zabava za razumъ i srce izišle su u Beĉu i Budimu 1828. i 1831, Saborъ istine i nauke doţiveo je dva izdanja (Beograd, 1832. i 1866). Od Stejića su ostale još ove knjige: Ogledi umne nauke (Budim, 1836), Novый prilogъ za duševnu zabavu (Novi Sad, 1836), Antropologія ili nauka o ĉoveku (Beograd, 1850). Pored toga znatan broj etiĉkih, higijenskih i filoloških ĉlanaka po ĉasopisima i listovima. Njegovi Skupljeni spisi izašli su u Panĉevu osamdesetih godina, u izdanju knjiţare Braće Jovanovića.66

U malome, on podseća na Dositeja Obradovića, sa kojim ima zajedniĉke ideje, program i naĉin rada. On je racionalist po idejama i lekar po profesiji, sav je vaspitan u kultu razuma, kako je to shvatao XVIII vek, i ceo njegov rad je davanje saveta kako da se skladno u ĉoveku i narodu odrţava duševno i telesno zdravlje. Problemi praktiĉne etike u prvom redu ga zanimaju, i kao cilj svake nauke on stavlja: »dobrodetelj i naše duţnosti poznavati, i radno vreme uvaţavati«. Svoje ideje crpe iz nemaĉkih popularnih filozofa sa kraja XVIII i poĉetka XIX veka, naroĉito uĉenika Kantovih. Ali, on nije pedantski pedagog i apstraktan filozof, no izlaţe ţivo i jasno, svoja razvijanja potkrepljuje i ilustruje izrekama i anegdotama ne samo iz stranih pisaca sviju vremena no iz srpske narodne umetnosti i srpskog narodnog ţivota. On je ĉovek novih i naprednih ideja i njegov pogled okrenut je ka budućnosti. On traţi da se



narodne mase ne samo duševno no i materijalno podignu, osuĊuje inteligenciju što se dovoljno ne oduţuje svome narodu, traţi suvremeniju nastavu i bolju školu, napada na verski fanatizam i verske predrasude. On ĉini oštru kritiku stanja suvremene srpske knjiţevnosti, osuĊuje nespremu i neozbiljnost sa kojom se u njoj radi, traţi da knjiţevnost stane u sluţbu opšteg narodnoga napretka, odriĉe Vidakovića i Joakima Vujića, preporuĉuje Valtera Skota, prevodi Lukijana Samosaćanina, Rabenera, Kocebua.

Kao gotovo svi srpski pisci onoga vremena i on se umešao u borbu oko jezika i pravopisa, i tu pokazao razumna i zrela shvatanja. On je za narodni jezik, ali drţi da taj jezik treba oblagoroditi, preĉistiti, popuniti, podići na visinu knjiţevnog jezika. Obrazovani ljudi imaju više ideja i osećanja, zato ne mogu pisati jezikom »baba-Sande«, i moraju stvarati nove reĉi, vraćati u ţivot stare ili pozajmljivati iz drugih jezika. Stejićeve Эzыkoslovne primѣtbe o Karadţićevu prevodu Novoga zavjeta, štampane 1849. u Glasniku Društva srbske slovesnosti za 1849, jesu najtaĉnija i najbolja kritika koju su suvremenici uĉinili Karadţiću. On tu traţi »da se narodni jezik diţe na stepen knjiţevnoga dostojanstva, gdi on pokazuje i mora pokazivati više snage, s pribavkom novi ili knjiţevni reĉi i više lepote, s dodatkom pismene uglaĊenosti sloga, nego koliko i jedne i druge u ustima puka ili prostoga naroda ima i imati moţe«. I sasvim taĉno, Stejić sva sporna pitanja o jeziku i pravopisu u srpskoj knjiţevnosti ostavlja na rešavanje »opštem mnjeniju« i vremenu.



JOVAN HADţIĆ

Rodio se u Somboru, u Baĉkoj, 8. septembra 1799. godine. Kako je ostao

rano bez roditelja, uzeo ga je pod svoje ujak, baĉki vladika Gedeon Petrović, i briţljivo ga školovao. Srpsku osnovnu školu svršio je u Somboru, nemaĉku u selu Odţacima, gimnaziju u Karlovcima i Pešti, prava u Pešti i Beĉu. U Pešti je 1826. poloţio doktorat prava i postao advokat. Kao Ċak bio je jedan od glavnih osnivaĉa Matice srpske u Pešti, 1830. postao je direktor novosadske gimnazije. Od 1830—1831. bio je urednik Serbskogъ lѣtopisa 1837. otišao je u Srbiju, na poziv kneza Miloša, i tu devet godina izraĊivao zakone. On sam je izradio graĊanski zakon i bio glavni organizator drţavnih vlasti u Srbiji posle Ustava od 1838. Pored toga ureĊivao je Golubicu (1839. do 1844) i ţivo uĉestvovao u ustavnoj borbi kao »pravni savetnik ustavobraniteljske stranke«, kao »uĉitelj i prorok njen«. 1845. GraĊanski zakon stupio je u ţivot, i 1846. došavši u sukob sa Vuĉićem, vratio se u Novi Sad. 1847. je bio poslanik na maĊarskom saboru u Poţunu, a 1848. na srpskom saboru u Karlovcima. 1850. postavljen je za vladinog komesara za sudsko ureĊenje Vojvodine; 1854. je stavljen u penziju. 1864. pokrenuo je, bez uspeha, ĉasopis Ogledalo srbsko, a 1864. i 1865, takoĊe bez uspeha, radio kao poslanik na srpskom saboru u Karlovcima. Umro je u Novom Sadu 23. aprila 1869. godine.

Jovan Hadţić u »knjiţestvu nazvan« Miloš Svetić, bio je jedan od najaktivnijih pisaca srpskih svoga doba. Obrazovan ĉovek i gipka duha, on se ogledao na nekoliko polja. U poĉetku svoga rada bavio se poezijom i oko 1840. vaţio kao jedan od najboljih pesnika srpskih. Poĉeo je pisati još 1821, oduševljen poezijom Lukijana Mušickog, i tada mu je Mušicki pevao: »O srodni duše duhu mi mojemu«. Vešto podraţavajući svoga uzora, Hadţić je prevodio Vergilija, Marcijala, Klopštoka, Herdera, Getea, Šilera, a naroĉito Horacija. 1827. preveo je Horacijevu poslanicu De arte poëtіca, pod naslovom K. Oracія Flakka o stihotvorstvu kniga. Svoje stihove, originalne i prevedene, štampao je docnije pod naslovom Dѣla Jovana Hadţića, u knьiţestvu nazvanoga Miloša Svetića (I—II, Novi Sad 1855, Karlovci 1858).

Hadţić je veliki poštovalac »drevne veštine«, klasiĉne poezije. Iako poznaje i ceni srpsku narodnu poeziju, i katkada piše po uzoru narodne pesme, iako je Vergilija i Horacija prevodio u razmeru narodnih pesama, ipak on drţi da srpska knjiţevnost treba da ima za uzor klasiĉne knjiţevnosti i nove knjiţevnosti koje su se ugledanjem na njih razvile. On ima racionalno shvatanje poezije, sadrţinu istiĉe nad formom, razum nad maštom i osećanjem, i



zato je najradije pevao patriotske ode, prigodne pesme, politiĉke basne. U toku svog plodnog knjiţevnog rada on je pokazao i knjiţevno obrazovanje i odreĊen knjiţevan program, ali znanje, razumnost i dobra volja nisu mogli nadoknaditi oskudicu pravog knjiţevnog talenta. On je pesnik glavom, ali ne srcem, i, kao ĉovek od knjiţevnog zanata, ostao tip »uĉenog stihotvorca« našeg.

Baveći se u Srbiji, skupljao je od još ţivih suvremenika graĊu za istoriju prvog srpskog ustanka. Te beleške je sredio i štampao pod naslovom: Ustanakъ srbskій podъ Crnыmъ ĐorĊemъ (Novi Sad, 1862). Sintetiĉno delo Duhъ naroda srbskogъ (Karlovci, 1858) je diletantski posao, gde se na osnovu nedovoljne graĊe htelo da prave velika uopštavanja. Preveo je i Lesingovog Natana Mudrogъ (Novi Sad, 1861).

Hadţić je naroĉito ostao poznat kao glavni protivnik Vuka Karadţića. U poĉetku svoga knjiţevnoga rada on je bio u dobrim odnosima sa Karadţićem i ophodio se prema njemu kao uĉenik prema uĉitelju. 1821. Karadţić mu je pisao: »Vi ste već oteli Mušickome ime Oracijevo« i hrabrio ga da postane »srpski Pindar«. Poĉetkom dvadesetih godina ova dva, docnije ljuta protivnika bili su tako bliski jedan drugom da mu je u jednom pismu Karadţić govorio »o našoj partiji«. Hadţić je tada bio i ostao pristalica narodnoga jezika, bio jedan od prvih srpskih pisaca koji su stalno uvaţavali srpsku narodnu poeziju, ali on je mislio da iskljuĉiv narodni jezik nije u stanju bez pozajmica i razvijanja da postane knjiţevan jezik. On je odluĉno bio da se oĉuva stari i etimološki pravopis. Bio je dosledan u svojim osnovnim pogledima, i »kao god što je u pitanju pravopisa vojevao protivu narodnoga govora, tako je u oblasti zakonodavstva vojevao protivu obiĉajnoga prava« (Sl. Jovanović). On je borbe protiv Vuka Karadţića vodio u doba od 1837. pa do 1847, i produţio ih je šezdesetih godina, vrlo uporno, ali sa nedovoljnim struĉnim znanjem i sa malo ubedljivom argumentacijom.

To je bio jedan od najobrazovanijih Srba svoga vremena, vrlo savestan radnik i plodan pisac, koji je sve postigao što se vrednoćom i dobrom voljom moţe postići. Ali ni na jednom polju on nije imao uspeha. Imao je u jedan mah veliki pesniĉki glas, ali od sve njegove hladne i uĉene poezije ništa nije ostalo; njegovi istorijski pokušaji ostali su samo pokušaji; njegove filološke polemike ostale su bez ikakvog dejstva. Njegova je nevolja što je u poeziji posle sebe imao Zmaja i Jakšića, a u filologiji kao protivnike Vuka Karadţića i Đuru Daniĉića. Ali Jovan Hadţić ipak više vredi no glas koji su mu stvorili njegovi ogorĉeni protivnici.



ĐORĐE MALETIĆ

RoĊen u Jasenovi, u Banatu, 1. marta 1816. godine. U mestu roĊenja i u

Beloj Crkvi uĉio je srpsku i nemaĉku osnovnu školu, u Oraovici i Karlovcima gimnaziju, u Segedinu filozofiju. 1838. prešao je u Srbiju i 1839. postao pomoćnik sekretara suda u Kragujevcu i uzeo uĉešća u politiĉkim borbama. Do 1842. sluţio je u diplomatskoj i prosvetnoj sluţbi; posle dinastiĉke promene od 1842. bude otpušten i do 1847. ţiveo je u Zemunu. 1848. postane profesor Liceja, a 1859. direktor gimnazije u Beogradu, i na tom mestu ostao je do 1878, kada je stavljen u penziju. Od 1856. do 1858. ureĊivao je u Zemunu ĉasopis Podunavku, a 1858, u društvu sa Vladimirom Vujićem, pokrenuo je »list za rasprostranjavanje poleznih znanja«, Rodolюbacъ. Umro je u Beogradu 1. januara 1888.

ĐorĊe Maletić bio je poligraf u punom smislu te reĉi. Radio je na raznim poljima, stalno i obilno: bio je pesnik, i lirski, i epski, i dramski, i dramaturg, i estetiĉar, i istoriĉar, i politiĉar, i školski radnik.

Sa stihovima se od 1837. stalno javljao po ĉasopisima i almanasima. U zasebnim knjigama izdao je ove pesniĉke pokušaje: Tri pobratima (Beograd, 1844), Pesme, dve knjige (Beograd, 1849. i 1855), pored toga nekoliko prigodnih spevova, od kojih su najvaţniji »pozorje duhova u jednom djejstvu« Spomenikъ Lukіяnu Mušickomъ (Beograd, 1845) i Apoteoza velikomъ KaraĊorĊu (Beograd, 1850). Kao i ostali njegovi suvremenici on ima racionalno i etiĉko shvatanje poezije. Pesnik je za njega izabranik ProviĊenja koji ljude treba da vodi istini i moralnom idealu. Sva njegova poezija je ĉisto didaktiĉna, prigodna i rodoljubiva. Pravih lirskih pesama ima vrlo malo, i kada opeva ljubav to je bezliĉno, kao jedno opšte ĉoveĉansko osećanje, jednu uobiĉajenu knjiţevnu temu. U pravcu, on se koleba izmeĊu psevdoklasicizma koji napušta, i uticaja narodne poezije ĉiji znaĉaj uviĊa, ali naroĉito ostaje Ċak nemaĉkih pesnika, koje je ĉesto i rado prevodio. Sa znatnom knjiţevnom kulturom, ali bez talenta, on je davao dela hladna, bezliĉna, opšta, knjiška, i samo rĊavim stanjem srpske poezije oko 1850. moţe se objasniti zašto ga je Ljubomir P. Nenadović u to doba nazivao najvećim ţivim pesnikom srpskim.

Njegovi epski pokušaji: Tri pobratima, »istiniti dogaĊaj u Bosni« (Beograd, 1844), i Svatovi (1855), »narodna pripovetka«, izraĊeni su po svima pravilima estetike i retorike, ali mlitavo i bledo, bez liĉnog akcenta i bez knjiţevnog obeleţja. Maletić se rado bavio pozorištem, još 1844. preveo Šilerova Parazita, a pedesetih godina bavio se i pozorišnom



kritikom, 1871. vršio je duţnost upravnika Narodnog pozorišta, 1884. izdao je GraĊu za istoriju srpskog narodnog pozorišta. Od njega je ostalo i nekoliko dramskih pokušaja: Apoteoza velkomъ KaraĊorĊu67 (1850), Preodnica srbske slobode ili srbski aіduci, »ţalostna igra u pet delova« (Karlovci, 1863), Smrt cara Miіaila, »ţalosno pozorije u pet delova« (Beograd, 1866), pored toga poviše prigodnih inscenacija. Sve su to pravilno i savesno raĊeni poslovi ali bez poezije i ţivota i bez knjiţevne vrednosti.

Kao i svi glavni srpski pisci njegova vremena, Maletić ulazi u knjiţevnost sa odreĊenim dogmama. On je sav u idejama nemaĉke idealistiĉke filozofije i estetike, naroĉito Šilera, koga rado prevodi i ĉesto navodi i od koga je naroĉito primio ideju o socijalnoj i moralnoj misiji umetnosti i idealistiĉko shvatanje da treba da »prividnost triumfuje nad stvarnošću i umetnost nad prirodom«. Maletić je ĉesto i rado po listovima i ĉasopisima izlagao ideje idealistiĉke estetike i stekao glas prvog srpskog estetiĉara ĉetrdesetih godina. Kao dugogodišnji »profesor srbske slovesnosti«, on je štampao Teopію poezіє (Beograd, 1854, 1868) i Ritoriku (Beograd, 1855—1856), koje su ostale kao školske knjige sve do sedamdesetih godina. Maletić je verovao u idealno Lepo, u veĉne i stalne estetiĉke istine, u retoriĉna pravila i šablone i nije hteo drugu poeziju do onu koja je po estetiĉkim pravilima i koja je racionalna, refleksivna i objektivna.

On vrlo dobro predstavlja srpskog literatora ĉetrdesetih godina: knjiţevno obrazovan, sav u nemaĉkoj estetici, shvatajući knjiţevnost kao rad na opštem dobru, sklon da se ogleda na svima knjiţevnim rodovima, misleći da se po pravilima i prema retoriĉkim uputstvima moţe raditi na knjiţevnosti. I u lirici, i u epu, i u drami on je tako sprovodio svoja dogmatiĉka naĉela i radio po retoriĉarskim obrascima, ali ne pokazujući nigde talenta i ne doĉekavši pravog uspeha.



JOVAN SUBOTIĆ

RoĊen je u Dobrincima, u Sremu, 30. januara 1817. godine. Osnovnu školu

uĉio je u mestu roĊenja, gimnaziju u Karlovcima i Segedinu, prava u Pešti. 1836. dobio je doktorat filozofije na peštanskom univerzitetu, a 1840. doktorat prava. Kao advokat ostao je u Pešti do 1848, vršeći u isti mah duţnosti cenzora za srpske i rumunske knjige. U jedan mah zastupao je na peštanskom univerzitetu profesora rimskoga prava. Ţivo je uĉestvovao u narodnom pokretu 1848. i bio na Slovenskom kongresu u Pragu. Posle revolucije ţiveo je kao advokat u Pešti i Novom Sadu. 1861. izabran je za podţupana sremske ţupanije, a 1862. postao je ĉlan Kasacionog suda u Zagrebu. 1865. izabran je za narodnog poslanika na zagrebaĉkom saboru, gde je igrao vidnu politiĉku ulogu. 1867. išao je na slovensku etnografsku izloţbu u Moskvu, i zbog toga izgubio drţavnu sluţbu. 1870—1872. ureĊivao je politiĉki list Narod u Novom Sadu, a 1873. postao je advokat u Oseku.68 1884. preselio se u Zemun, gde je ostao do smrti, 16. januara 1886.

Jovan Subotić radio je mnogo, bio jedan od najplodnijih i najraznostranijih srpskih pisaca svoga doba, a u isto vreme jedan od najaktivnijih javnih radnika meĊu ugarskim Srbima. Stihovima se javio još 1834, zbirka Lira izišla je u Pešti 1837, a Bosilѣ u Budimu 1843. Nauka o srbskomъ ctіxotvopctvy izišla je 1845. Njegova skupljena Dela izišla su od 1858. do 1873. u 8 svezaka (1 sveska lirskih pesama, 2 epskih, 4 drama, 1 pripovedaka). Od vaţnijih knjiţevnih dela jeste ep Kralь Deĉanskiй (Budim, 1846, drugo izdanje 1860) i roman KaluĊer (Novi Sad, 1881). Pored toga ureĊivao je Serbski lѣtopisъ u dva maha, 1842—1847. i 1850—1853; priredio je izvestan broj školskih knjiga, ĉitanaka i antologija, pisao politiĉke rasprave, gramatiĉke oglede, biografije, besede, i tako dalje. Njegova opširna autobiografija, pod naslovom Ţivot D-ra Jovana Subotića, izišla je od 1901. do 1910. u Novom Sadu, u pet svezaka.

Jovan Subotić je bio, pre svega, vredan i vešt stihotvorac. Iz poĉetka je stajao pod uticajem klasiĉne poezije, a naroĉito latinske, docnije je poĉeo podraţavati narodnu poeziju. Neoriginalan duh, on se tako povijao pod uticajima i davao nepoetiĉne i hladne stihove. On se naroĉito odlikovao kao epski pesnik, napisao nekoliko pravilnih epskih pesama, a meĊu njima i u svoje doba slavljeni ep Kralj Deĉanski. I tu se pokazivao kao knjiţevno obrazovan, trudoljubiv i dobronameran pisac, sposoban da radi po tuĊim obrascima, ali bez originalnosti, bez nadahnuća, bez poezije i poleta, uvek samo vešt i hladan stihotvorac.



Subotić je jedan od najvrednijih i najobilnijih dramatiĉara srpskih. Od njega su štampane drame: Herceg Vladislav (1862), Nemanja (1863), Zvonimir (1868), Prehvala (1868), Bodin (1868), tragedije: Miloš Obilić (1868), Kraljica Jakinta (1871), »slike iz prošlosti« San na javi (1869), kao i izvestan broj prigodnih priloga. Sve njegove osnovne mane ogledaju se i na njegovom obilnom dramskom radu: njegove drame su konstruisane po svim pravilima stare dramske estetike, rodoljubive su u svojim istorijskim motivima, liĉnosti su vrlo dostojanstvene i govore sveĉanim jezikom, ali reĉi su teške, hladne, usiljene. Ti komadi svojom nacionalnom sadrţinom i patriotskim smerom mogli su se dopadati oduševljenoj publici šezdesetih godina i zadovoljavati potrebe oskudnog nacionalnog repertoara u pozorištima u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu, ali su danas sasvim zaboravljeni. Subotić je bio jedan od najranijih pripovedaĉa srpskih i ostavio priliĉan broj istorijskih pripovedaka, u kojima se ili opisuje stari srpski viteški ţivot, sa oĉiglednim ugledanjem na nemaĉke spise te vrste, ili se daju sentimentalno—patriotske slike iz suvremenog ţivota, iz doba od 1848. Sve su to samo neuspeli pokušaji. Roman KaluĊer je relativno bolji i sadrţi više ţivota i stvarnosti.

Subotić je imao jaku radnu snagu i velike ambicije, i što je jedan ĉovek bez talenta i duh bez originalnosti mogao dati, to je on dao. On je u srpskoj knjiţevnosti ostao kao primerak odliĉnog mediokriteta.



NIKANOR GRUJIĆ

Milutin, u kaluĊerstvu nazvan Nikanor, Grujić rodio se 1. decembra 1810. u

Lipovi, u baranjskoj ţupaniji u Ugarskoj. Srpsku, nemaĉku i maĊarsku osnovnu školu svršio je u Lipovu, Maroku i Haršanu. 1826. otišao je u gimnaziju u Mohaĉ, a 1831. u Peĉuj, gde je, svršivši višu gimnaziju, ostao do 1835. 1837. stupio je u karlovaĉku bogosloviju, koju je svršio 1840. 1841. pokaluĊerio se i do 1843. ostao kao iskušenik u manastiru Kuveţdinu. Od 1843. bio je pridvorni kaluĊer u mitropolita Josifa Rajaĉića. 1848. ga je zatekla kao protosinĊela, i tada se odlikovao kao veliki besednik na Majskom saboru u Karlovcima i na Slovenskom kongresu u Pragu. Od 1850. do 1864. bio je arhimandrit manastira Krušedola. 1861. postao je episkop. Kao vladika bio je u Pakracu, gde je umro 8. aprila 1887. godine.

Još kao Ċakom poĉeo je pevati na latinskom jeziku. Prvim svojim teĉnim stihovima, koji su nosili potpis »Srb-Milutin«, odskakao je od gomile mnogobrojnih »stihokresatelja« onoga vremena, i njegove rodoljubive i sentimentalne pesme privlaĉile su opštu paţnju. On se naroĉito interesovao za narodni jezik i narodnu poeziju, i njegove pesme odlikovale su se ĉistotom jezika i narodnim duhom. Pedesetih godina, pod raznim potpisima, pisao je prigodne i alegoriĉne pesme, u kojima je kazivao veliko politiĉko nezadovoljstvo srpskog naroda protiv beĉke reakcije. 1861. izišao je njegov epski spev Sv. Sа va Nemanićь, pun poboţno-patriotskih razmišljanja, ali u teškim stihovima i bez ţivosti i poezije.

Grujić je dosta pisao u prozi. Protiv Vuka Karadţića, koji je bez odobrenja Sinoda izdao 1847. svoj prevod Novog zavjeta, on je napisao polemiĉke Primѣtve (Zemun, 1852), u kojima je ne samo kritikovao taĉnost prevoda no i sumnjiĉio Karadţića da je u tom poslu »tuĊinsko oruĊe« u borbi protivu pravoslavlja. I inaĉe, u celom svom proznom radu on je bio crkveni ĉovek, bogoslov i moralist. Kao pisac u starosti naroĉito se bavio poukom i poboţnom knjiţevnošću. od njega je ostalo nekoliko prevoda i originala u tom pravcu: Uvod u tumaĉenje Sv. pisma, Iz ţivota svetih ugodnika boţjih, dve knjige (Novi Sad, 1885); Pripovetke mojoj kćeri i Saveti mojoj kćeri, od francuskog pisca Ţ. N. Bujija (Novi Sad, 1883); Dva prijatelja, od Lesaţa (Novi Sad, 1886), itd. Posle njegove smrti, tek 1907, izišla je njegova Avtobiografija, koju je pisao u dubokoj starosti. To je u prvom redu delo jednog nezadovoljnog kaluĊera koji u crkvenoj karijeri nije doterao donde dokle bi po svojim sposobnostima mogao ići; zatim, to su polemike sa liberalnim politiĉkim protivnicima koji su hteli u srpskoj crkvi da ograniĉe moć episkopa. Ali u tom spisu ima dobrih opisa scena iz mladosti; jezik je lep i ĉist.



Kao crkveni besednik Nikanor Grujić zasluţuje naroĉiti pomen. Njegove besede, naroĉito iz 1848, imaju široke reĉitosti, i idu u najbolje stvari srpskoga crkvenog besedništva. Neke od tih prigodnih beseda štampane su u zasebnim knjiţicama.

Grujić je bio pisac od izvesnog talenta, ali je crkveni ĉovek i didaktiĉar i moralist ugušio u njemu pesnika. Od pedesetih godina njegove pesniĉke sposobnosti oĉevidno su poĉele da slabe, i uzalud je ĐorĊe Maletić, koji je u njemu gledao »dostojnog prijemnika Mušickog«, izraţavao nadu da će on »povratiti didaktiĉku poeziju u celoj njenoj krasoti«. On to nije mogao uĉiniti, kao vladika i politiĉki ĉovek napustio je poeziju i ostavio traga samo kao crkveni besednik.



VASA ŢIVKOVIĆ

Rodio se 31. januara 1819. u Panĉevu, u Banatu. Svršio je osnovnu školu u

mestu roĊenja, i tu zapoĉeo i srednju školu; gimnaziju je uĉio u Karlovcima i Segedinu. Od 1838. uĉio je prava u Pešti i Poţunu. 1841. došao je u Vršac na bogosloviju, i tu bio jedan od osnivaĉa druţine Srbske sloge banatske. 1846. postao je paroh u Panĉevu i uĉestvovao u 1848. Ceo svoj ţivot proveo je u Panĉevu kao duša ondašnjeg Srpstva. Od 1864. bio je nekoliko puta biran za narodnog poslanika na Karlovaĉkom saboru. 1868. postao je protojerej. Umro je u Panĉevu 25. juna 1891.

Još kao Ċak, od 1838, poĉeo se javljati svojim stihovima u raznim srpskim listovima i almanasima. Kao i drugi pesnici njegova naraštaja, on je kolebljiv u pravcu. On je oduševljen poklonik Lukijana Mušickoga, i ima i kod njega »uĉenog stihotvorstva«. Ali on dobro zna nemaĉku knjiţevnost, zanesen je Geteom i Šilerom, koje vrlo dobro prevodi, i na njegovim stihovima, i u formi i u sadrţini, opaţa se nemaĉki uticaj. Naroĉito na njega utiĉe Šeler, koji je hteo biti klasiĉar, ali koji je i preko svoje volje skliznuo u romantizam. Taj nemaĉki uticaj preovlaĊivao je, i on se sav podaje njemu. I u tom pravcu on je jedan od prvih pesnika ĉetrdesetih godina koji su napustili staru klasiĉarsku poeziju i prema nemaĉkom uzoru stvarali modernu poeziju, sa novom versifikacijom i novim osećanjima. Ţivković je ispevao znatan broj moralnih i sentimentalnih pesama, od kojih su neke, pisane ĉistim jezikom, u dobrim stihovima i sa izvesnom toplinom, bile vrlo popularne i dugo se pevale u narodu. Ali posle tih pesama, u kojima se ljubav pevala kao jedno opšte osećanje, on je u vremenu od 1856—1858. ispevao izvestan broj ljubavnih pesama, gde je otvoreno i iskreno opevao svoja liĉna osećanja, zanose svoje mašte i ĉula, sasvim subjektivno i strasno, kao što će docnije romantiĉarski pesnici pevati. Njegove skupljene Pesme izišle su u Beogradu 1907.

Ţivković je bio jedan od najpopularnijih srpskih pesnika. Nekoliko njegovih rodoljubivih pesama (kao »Rado ide Srbin u vojnike...« i »Oр o klikće sa visine...«) postale su gotovo himne ugarskih Srba. Nekoliko njegovih sentimentalnih pesama ušle su u narod i dugo se pevale. On je bio jedan od ljudi koji su u svoje vreme pisali najbolje stihove srpske, i svojim radom on vezuje »objektivne« pesnike ĉetrdesetih godina sa romantiĉarskim pesnicima šezdesetih godina.



MATIJA BAN

U prvoj polovini XIX veka dubrovaĉka knjiţevnost, kao celina, gasi se, i

dubrovaĉki pisci prilaze ili srpskoj ili hrvatskoj knjiţevnosti. Dvojica od najpoznatijih dubrovaĉkih pisaca iz doba oko 1840, Matija Ban i Medo Pucić, opredeljuju se za srpsku knjiţevnost.

Matija Ban rodio se 4. decembra 1818. godine u Petrovu Selu kod Dubrovnika. 1834. stupao je u franjevaĉki red,69 iz koga je izišao brzo, već 1836. On ostavlja zaviĉaj, ide na Istok, postaje uĉitelj jezika u grĉkoj školi na ostrvu Halki, potom u Carigradu i Brusi. 1844. dolazi u Srbiju, i 1845. je vaspitaĉ kćeri kneza Aleksandra KaraĊorĊevića. Srpska vlada ga ĉesto upotrebljava u diplomatskim misijama i u poslovima nacionalne propagande. Oko 1848. obilazio je Novi Sad, Zagreb, Zadar, Dubrovnik, Cetinje. 1850. postao je profesor francuskoga jezika na Liceju u Beogradu. Prilikom dinastiĉke promene, 1858, izgubio je drţavnu sluţbu. 1861. postao je šef presbiroa i na tome mestu ostao je do 1880, kada je stavljen u penziju.70 Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 1. marta 1903.

Ban je poĉeo pisati rano, još oko 1834, i na srpskom i na talijanskom. Od ĉetrdesetih godina nastaje njegov vrlo ţiv i plodan knjiţevan rad. Za više od pola veka napisao je, kako se raĉuna, preko 40.000 stihova. Na srpskom i francuskom jeziku napisao je nekoliko politiĉkih rasprava i pedagoških spisa, ĉak i vojnih rasprava, ostavljajući na stranu obilan novinarski rad.

1853. i 1861. izišle su u Beogradu dve sveske njegovih Razliĉnihъ pѣsama. U njima se vidi ĉisto racionalno shvatanje knjiţevnosti. Celom svom radu Ban postavlja za zadatak: »razvoj svijesti i moralnosti našega naroda, kao i njegov ugled pred svijetom«. Bez talenta, bez ikakve pesniĉke mašte, u osnovu svoga bića hladan i vazda uĉiteljski moralist, on je neumorno pisao slabe stihove, konvencionalne i ukoĉene.

Relativno vaţniji je njegov rad na drami. On je jedan od najplodnijih dramskih pesnika srpskih. Od njega je ostalo 13 drama i tragedija: Mejrima (1849), Milijenko i Dobrila (1850), Smrt kneza Dobroslava (1851), Smrt Uroša V ili poslednji Nemanjići (1857), Kralj Vukašin (1857), Car Lazar (1858), Cvijeti srbske (1865), Vanda (1868), Kobna tajna (1869), Marta Posadnica (1871), Marojica Kaboga (1879), Jan Hus (1880), Knez Nikola 3rinjski (1888). Svi ti komadi, sa predmetima iz slovenske, naroĉito srpske istorije, imaju mnogo slovenskog



i srpskog patriotizma, ali malo umetnosti i poezije. To su kabinetski radovi, u kojima pisac pokazuje oskudno nadahnuće, slabu maštu, nedostatak osećanja, površnu psihologiju. Radnja je troma, izlaganje suvo, stihovi slabi, celi komadi krajnje dosadni. Danas je teško shvatiti kako su takvi komadi mogli imati ne samo pozorišnoga no i knjiţevnoga uspeha. U svoje vreme Ban je, sasvim ozbiljno, bio poreĊen sa Šekspirom i njegove drame prevoĊene na nekoliko slovenskih jezika. Romantiĉna drama, ţivlja i većma pesniĉka, potisla je njegovu suvu kabinetsku dramu, i on se od sedamdesetih godina i kao dramatiĉar i pesnik poĉeo gubiti. Umro je gotovo sasvim zaboravljen.



MEDO PUCIĆ

Banov drug i prijatelj, dubrovaĉki vlastelin Medo (Orsat) Pucić rodio se

marta 1821. godine u Dubrovniku, u jednoj od najstarijih i najuglednijih porodica dubrovaĉkih. Kao što je tada vladao obiĉaj u dubrovaĉkim patricijskim porodicama, školovao se u Italiji. Licej je svršio u Mlecima, prava u Padovi i Beĉu. Neko vreme bio je komornik na dvoru vojvode od Luke, u Italiji, a od 1868. do 1872. bio je nastavnik kneza Milana Obrenovića u Beogradu. Više no iko Medo Pucić je uĉinio na buĊenju i razvijanju narodne svesti u Dubrovniku, i bio duša srpskog pokreta kod dalmatinskih katolika i centar celoga jednoga kruga pisaca i javnih radnika. Uvek na glasu i jako cenjen, umro je u Dubrovniku 30. juna 1882. godine.

U Italiji, u kojoj se školovao za vreme najţivljeg nacionalnog pokreta talijanskog, Pucić se zagrejao prvo za stvar nacionalne slobode uopšte, za slovenske i srpske ideale potom. Upoznavši se 1841. sa Janom Kolarom, on je postao veliki slovenski rodoljub. Slobodnoga i liberalnoga duha, odvajajući veru od narodnosti, on je postao ubeĊen i oduševljen Srbin. U tom osnovnom srpskom i slovenskom osećanju, zanesen poklonik narodne poezije, on je pevao narodoljubive i slobodoljubive pesme, koje su vrlo jako uticale na mlaĊi naraštaj u Dalmaciji. 1844. izdao je u Beĉu Slavjanѕku antologіju, izbor iz dubrovaĉkoga pesništva. 1848. dao je u Zagrebu zbirku elegija Talijanke. 1858. izdao je u Beogradu vrlo vaţne Spomenike srbske od 1395. do 1423.71 1862. izišla je u Karlovcu njegova zbirka Pjeѕme. Najglavniji njegovi knjiţevni radovi jesu: Bosanske davorije, patriotska prizivanja Srba na obnavljanje »porušene stare slave«; KaraĊurĊevka, opevanja KaraĊorĊeva junaštva i obnavljanja Srbije; zatim dubrovaĉka pesniĉka pripovetka Cvijeta (Beĉ, 1864), najbolji od njegovih knjiţevnih poslova, i Poma, cela jedna programna pesma srpskog nacionalizma. Njegove skupljene pesme izišle su 1881. u Panĉevu.

Kao kod gotovo sviju srpskih pesnika ĉetrdesetih godina, i kod Meda Pucića ima više dobrih namera no prave poezije, više lepih misli no dobrih stihova, više rodoljublja no umetnosti. On je, uopšte, bio više apostol slovenske i srpske ideje no knjiţevnik u pravom smislu reĉi. Ovaj zasluţni javni radnik bio je »poslednji bard dubrovaĉki«, za trenut je vaskrsavao iz prošlosti staru dubrovaĉku knjiţevnost i vezivao je sa novom srpskom knjiţevnošću.



DANILO MEDAKOVIĆ

RoĊen 17. decembra 1819. u Zrmanji, u Lici, gde je svršio nemaĉku osnovnu

školu. U Zadru je svršio gimnaziju 1838. Do 1839. bio je u Srbiji uĉitelj kneţeve dece i ĉinovnik u drţavnoj sluţbi, a potom, do 1845, sekretar kneza Mihaila. 1845. ode na studije u Berlin i 1847. postane doktor filozofije. 1847. otvorio je srpsku štampariju u Novom Sadu, ulazi u politiku i javni rad. On kreće ceo jedan niz srpskih listova: 1848. Napredak, Srbski dnevnikъ od 1852. do 1859, Sedmicu od 1852—1858, almanahe Lastu i Godišnjak, postaje glavni publicist srpski pedesetih godina. 1859, posle dinastiĉke promene, prelazi u Srbiju i tu ostaje do 1862. Vraća se u Novi Sad, 1863. popovo kreće Napredak i bezuspešno pokušava da nastavi politiĉki rad. Povuĉen iz javnoga rada, umro je u Zagrebu 5. novembra 1881.

Medaković je bio aktivan javni radnik i za Srbe pedesetih godina bio ono što je oko 1820. bio Dimitrije Davidović, oko 1840. Teodor Pavlović, oko 1865. Svetozar Miletić. On je stvorio ĉitalaĉku publiku srpsku, bio jedan od glavnih buditelja narodne svesti u teškim vremenima, i organizator knjiţevnog rada srpskog pedesetih godina.

Od njega je ostalo delo Povѣstnica srbskog naroda od naйstarіi vremena do godine 1850 (I—IV, Novi Sad, 1851. do 1852). Medaković je tim delom dopunio jednu veliku prazninu u srpskoj knjiţevnosti: dao je popularnu celokupnu istoriju srpskog naroda. On je taj posao uzeo da radi ne kao nauĉnik, no kao nacionalni radnik. Njegov cilj je bio u narodu probuditi: »toplo ĉuvstvo i dostojnu pamet spram naši istoriĉni heroja, spram sviju slavni dela naši praroditelja. Ponos narodni, ljubav svom narodu, ţivo osećanje spram svega onoga, što je veliko, sjajno, slavno i Bogu ugodno...« Kao takva, ova knjiga je obrazac patriotske istorije, i uticala je na buĊenje svesti kad širokih slojeva narodnih i na istorijsko vaspitanje našega romantiĉarskog naraštaja.



LjUBOMIR P. NENADOVIĆ

ŽIVOT. — Unuk kneza Alekse Nenadovića i sin prote Matije Nenadovića,

Ljubomir Nenadović se rodio 14. septembra 1826. godine u Brankovini, u valjevskom okrugu. Gimnaziju je svršio u Beogradu, i tu je poĉeo uĉiti i Licej. Od 1844. do 1848. bio je student na univerzitetima u Pragu, Berlinu i Hajdelbergu, i tada je putovao u Švajcarsku i u Pariz. Po povratku, 1848, postao je profesor beogradskog Liceja. 1851, zbog lista Šumadinke koji je pokrenuo, doĊe u sukob sa vlašću, i, dobivši odsustvo, ode u Italiju i Francusku. Do 1857. sluţio je u Ministarstvu prosvete i unutrašnjih dela. 1857. bio je na Cetinju; 1858. bio je sekretar srpskoga poslanstva u Carigradu, 1859. postao je naĉelnik Ministarstva prosvete. 1868. bude stavljen u penziju, i do 1874. ţiveo kao penzioner u Valjevu. Od 1874. do 1878. bavio se u Crnoj Gori. 1878. vratio se u Srbiju i nastanio se u svom rodnom mestu, u Valjevu. 1892. Narodna skupština, u znak narodnoga priznanja, odredila mu je godišnju pomoć od 4.000 dinara. Umro je u Valjevu 21. januara 1895. godine.

KNjIŢEVNI RAD. — Nenadović se javio u knjiţevnosti još vrlo mlad i na njoj je radio do same smrti. Prve dve knjige pesama izišle su mu 1849: Pesme u Zemunu, i Slavenska vila, ćirilicom u Karlovcima, latinicom u Zagrebu. Novo izdanje pesama izišlo je u Zemunu 1860. Spev Doйĉinovićъ Voin, izišao je u Zemunu 1861. Od 1850. do 1857, sa prekidima, izdavao je u Beogradu vrlo popularnu Šumadinku, gde je izišao veliki deo njegovih pesniĉkih radova i putopisa. Izdao je takoĊe i dve knjige almanaha Šumadinĉe (Zemun, 1852. i 1853). Kao svoju akademsku besedu štampao je u Beogradu 1889. Pogled na poeziju i njen uticaj na ĉoveĉanstvo. Od njegovih prevoda vrede pomena: drama Napoleonъ Bonaparta (1850) od Aleksandra Dime Oca i Istorija francuske revolucije (1863) od A. Minjea, delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo ĉitano u liberalnim omladinskim redovima. Nenadović je izdao i jedan deo zaostavštine svoga oca: Memoare prote Matije Nenadovića (Beograd, 1867; drugo izdanje Srpske knjiţevne zadruge, Beograd, 1893) i njegova pisma o ratovanju na Drini 1811—1813 (Beograd, 1861).

Skupljena originalna dela Ljubomira P. Nenadovića izišla su u dva nepotpuna izdanja, oba u Beogradu; jedno u 13 svezaka, od 1881. do 1885, drugo u 20 svezaka, od 1892. do 1895.

PESNIK. — Nenadović je jedan od prvih Srbijanaca koji su se školovali na strani i zapoĉeli raditi na knjiţevnosti. Otkako je poĉeo pisati, 1843, u beogradskoj Podunavci, pa do same smrti radio je bez prekida i ozbiljno. On je ušao u knjiţevnost sa izvesnim filozofskim



obrazovanjem, bio pristalica racionalne filozofije i poštovalac Dositeja Obradovića, i njegova poezija je racionalna, didaktiĉna i etiĉka. U stvari, on je na knjiţevnost gledao uvek kao na sredstvo za širenje istine i dobra meĊu ljudima, bio moralizator, u tom duhu ureĊivao Šumadinku, pisao pouĉne spise kao Sveštenstvo i ratarstvo, i u starosti napisao ceo jedan niz pouĉnih priĉa za narod (kao Prvi lonac, Zle oĉi, Neka je sreća ma i luda bila). Kao Obradović on piše basne, stavlja ih u proste i prozaiĉne stihove, dodaje im »naravouĉenija«, a u Zapisima daje opšte moralne pouke i savete za ţivot. Po ugledu na Šilerovo Zvono napisao je nekoliko većih pesama, kao što su Popara, Kuzman, Maniti glumac, Stolar, Jedna noć, Berber Trajko, — pesme protkane razmišljanjima, izrekama, opštim mislima popularne filozofije o prolaznosti svega na zemlji, o ništavilu ţivota, o pravdi, o slozi, o slobodi, o narodnosti, o ljubavi prema ljudima, o bezmernosti prostora, i tako dalje. Sve je to kazivano da pouĉi i da uputi. To je pouka u okviru poezije.

Njegovi stihovi su prosti i razvuĉeni, slikovi vrlo obiĉni i slabi, cela poezija odveć nalik na prozu. Nenadović je bio obrazovan ĉovek, pun lepih ideja i dobrih namera, ali hladan, bez osećanja i bez pesniĉkog talenta. Sve to moglo je zanimati poluknjiţevnu publiku, kod koje je on kroz ceo svoj ţivot ostao vrlo popularan, ali kao poezija nije se moglo odrţati.

PUTOPISI. — Od svoje mladosti Nenadović je voleo putovati i dobar deo svojih putovanja opisao je u lepim putniĉkim pismima (u Šumadinci: 1850. pisma iz severne Nemaĉke, 1852. i 1855. pisma iz Švajcarske, 1855. pisma iz Pariza). Mlad, zdrav, imućan, on je ĉilo i veselo obletao Evropu i svoja putovanja opisivao u zanimljivim pismima koja odlikuje zanimljivost, humor, vedrina i prirodnost. Pisma iz Švajcarske i prva pisma iz Nemaĉke odaju vedar duh, mladićko raspoloţenje i ţivotnu radost: pisma iz Italije više su posvećena vladici Njegošu, sa kojim se Nenadović na putu susreo; druga pisma iz Nemaĉke pokazuju već zrelije duhovno stanje i izvesnu skeptiĉnu filozofiju. Pisma o Crnogorcima su opevanje Crne Gore i njenih stanovnika, slika oduševljena i idealizovana, ali zanimljiva, puna anegdota i duha.

Sva ta pisma imaju prijatan intimni karakter. Za svoja putniĉka pisma iz Švajcarske rekao je Nenadović 1852. u Šumadinci: »Ova putniĉka pisma nisu pisana s tom namerom da se igde peĉataju, koje će se iz njiovog prostog i sasvim iskrenog pripovedanja viditi — no kad se u svet puštaju, svaki ĉitatelj, kome je volja, moţe drţati da su upravo njemu pisana, poĉem njega radi samo se i peĉataju.« To se moţe proširiti i na sva Nenadovićeva pisma. u svim svojim putopisima on nije umetnik utanĉanog ukusa i više osetljivosti koji kazuje svoje utiske i daje knjiţevne opise — no srdaĉan i prirodan ĉovek koji dobrodušno i duhovito priĉa šta je video i kako je kroza svet prolazio. Njega ne zanima toliko sama priroda i utisci koje ona budi u njemu, no u prvom redu ljudi, njihov ţivot, naravi, uredbe. On ne udara u neku visoku filozofiju, no nasmejano priĉa šta mu se na putu dešavalo, onako kao što prijatelj piše prijatelju u intimnom pismu. I to je ono što se dopadalo u njegovim putopisima: laka filozofija ţivota, dobrodušna i vedra šala, ljubav prema ljudima, prema slobodi i pravdi. Sva ta prijatna, vedra i razumna priĉanja imaju naroĉiti ĉar koji dolazi od lepe duše samoga pisca. Nenadovićevi putopisi su prvi dobri pokušaji svoje vrste u srpskoj knjiţevnosti, sa razlogom su imali velikoga uspeha, i danas se još mogu prijatno ĉitati i saĉuvali su knjiţevnu vrednost.

Nenadović je jedan od najpopularnijih starijih pisaca srpskih, i u široj knjiţevnoj publici on je stekao gotovo iste simpatije na koje je ranije naišao Dositej Obradović, sa kojim



inaĉe ima tolikog zajedniĉkog. »U svoje vreme — pisao je 1887. Milorad Šapĉanin — uĉinili su Nenadovića Popara i Jovana Ilića Hasan Pepeljar toliki utisak da su ih naizust znale ĉak i stare sudije i pomoćnici naĉelstva.« Iskren patriot, slovenofil, slobodnjak, moralist, dobar ĉovek, lak i prijatan pisac — on je privlaĉio i svojim idejama i svojim pisanjem. Kao pesnik nije se mogao odrţati, ali je ostao kao urednik popularne Šumadinke, jednog od najranijih i najboljih knjiţevnih listova u Srbiji, i kao pisac vedrih i prijatnih putopisa, gde se pokazao dobar stilist i jedan od osnivaĉa današnjeg knjiţevnog stila srpskog.



MILICA STOJADINOVIĆ SRBKINjA

RoĊena je u selu Bukovcu, u Sremu, 1830. godine. Škole je malo uĉila; u

roditeljskoj kući, pored oca seoskog sveštenika, sama se obrazovala velikim ĉitanjem i opštenjem sa ljudima od pera. Posle oĉeve smrti došli su za njenu porodicu rĊavi dani. Ona odlazi u Srbiju, gde ţivi kod prijatelja. 1878. umrla je u Beogradu zaboravljena i u bedi.72

Kao gotovo svi ljudi njenoga naraštaja ona se ogledala na poeziji. Poĉela je pevanje još kao mlada devojka, 1847, i javljala se gotovo po svima listovima srpskim onoga vremena. Izdala je tri knjige Pesama (1850, 1855. i 1869), gotovo iskljuĉivo patriotske i moralne sadrţine. U svoje doba, kao prva ţena koja je ţivlje ušla u knjiţevnost, slavljena je kao velika pesnikinja. Bila je u prijateljstvu sa svima glavnim pesnicima srpskim, dopisivala se i sa pojedinim nemaĉkim i ĉeškim piscima, imala veliki glas u celom knjiţevnom svetu srpskom. I kao devojka koja je morala voditi obzire, i kao pristalica objektivne lirike gde se intimna osećanja imala kriti, ona peva opšte pesniĉke teme, opšta mesta starinske poezije. Ali, njena je poezija bezliĉna, bezizrazna, opšta, suviše prigodna i konvencionalna. Ona nema osećanja ni za jezik, ni za stil, ni za ritam. U njenim stihovima ima mnogo patriotizma, mnogo morala i pouke, mnogo ljubavi za knjiţevnost, ali nema poezije.

Znaĉajnije je njeno delo U Fruškoй gori, dnevnik pisan 1854. godine, koje je štampano u tri sveske (Novi Sad, 1861; Zemun, 1862; Novi Sad, 1866). To su intimne beleške hvatane s dana na dan, ispovesti jedne idealistkinje koju ţivot nemilosrdno obmanjuje, u kojima ima neţnosti, sanjarija i topline, i jedan lep dokumenat za intimno poznavanje duša toga doba.

Milica Stojadinović je uopšte zanimljivija kao pojava no kao knjiţevnica. To je prva srpska ţena koja se ogleda u originalnom knjiţevnom radu i njen ţivot poetiĉniji je no njeno delo.



III ROMANTIZAM



KULTURNE I KNjIŢEVNE PRILIKE



REAKCIJA POSLE 1848

1848. u »obe Srbije«, u srpskoj juţnoj Ugarskoj i u Kneţevini Srbiji, osećao se jak pokret u omladini, revolucionarno—nacionalan, panslavistiĉki i velikosrpski u politiĉkim teţnjama, romantiĉno-nacionalan u knjiţevnom pogledu. Mladi su uzimali u svoje ruke vodstvo nad srpskim duhovima, i u knjiţevnosti su uveliko poĉeli suzbijati stare ideje. Ali sav taj napredak bio je naglo ugušen politiĉkom reakcijom posle 1848. U celoj Evropi vladari i vlade stali su ugušivati teţnje za politiĉkim slobodama, društvenom pravdom i nacionalnom nezavisnošću, i što su osetili ostali evropski narodi osetili su i Srbi, ne samo u Austriji no i u Srbiji. Srbima u Austriji posle 1849. bila je data neka vrsta nacionalne samouprave, takozvana Srpska Vojvodina, ali tako udešena da su Srbi u njoj bili manjina, i tako upravljana da su bili i politiĉki i nacionalno pritisnuti, lišeni svih graĊanskih prava, gonjeni i kao narodnost i kao graĊani, pod punim pritiskom surove policije i brutalne centralne vlasti sa germanizatorskim teţnjama. U Srbiji je sav omladinski, liberalni i nacionalni pokret oko 1848. nasilno ugušen i otpoĉela je vladavina cenzure i birokratskog ugnjetavanja. U to vreme, pedesetih godina, »obe Srbije« padaju u teţak poloţaj. Javan ţivot potpuno je obustavljen, stroga cenzura guši svaku slobodniju i napredniju misao, knjiţevni rad se jedva oseća, publika je zaplašena ili ravnodušna, i tih desetak godina idu u najneplodnije i najpraznije godine srpske knjiţevnosti.



CENTRI SRPSKE AKTIVNOSTI

U ovom periodu dešava se jedna znatna promena: centar srpske duhovne

aktivnosti koji je do kraja XVIII veka bio u Beĉu, potom do pred 1848. u Pešti, pomiĉe se ka jugu i prelazi u Novi Sad. Od XIV veka, sklanjajući se od turske navale, Srbi su svoj centar stalno povlaĉili ka severu: posle Skoplja, krajem XIV veka, takav centar postao je Kruševac, u XV veku Smederevo. Na kraju XVIII veka takav centar je Beĉ. Ukoliko su Turci suzbijani, srpski centar se pomicao na jug. Oko 1825. takav centar postaje Pešta, od ĉetrdesetih godina tu ulogu poĉinje preuzimati Novi Sad. Dosta veliko mesto, sa vrlo preduzimljivim srpskim stanovništvom, »najveće srpsko opšĉestvo na svijetu« kako ga je Vuk Karadţić nazvao još 1817, na zgodnom geografskom poloţaju, u centru Srpstva u Ugarskoj, nedaleko od Srbije, Novi Sad postaje srpski centar. 1816. dobija srpsku gimnaziju,73 od 1831. proradila je u njemu srpska štamparija, a ĉetrdesetih godina i druga. Uĉeni ljudi i pisci poĉinju se sticati u njemu. Pred 1840. on ima na 10.000 srpskih stanovnika, trgovina i zemlja su u srpskim rukama, nacionalna svest je vrlo jako razvijena. Pedesetih godina, kada je Vojvodina otcepljena od Ugarske, Pešta gubi znaĉaj koji je nekada imala za Srbe. Novi Sad postaje središte duhovnog ţivota srpskog, »oteĉestvo uĉenih Srbalja«. Pedesetih godina u njemu se kreću i politiĉki i knjiţevni listovi: Srbski dnevnikъ, Юţna pĉela, VoйvoĊanka, Sedmica.

Duhovni ţivot u Novom Sadu se razvio naroĉito šezdesetih godina, od uvoĊenja ustavnog ţivota. 1864. prenosi se iz Pešte u Novi Sad Matica srpska, što je bilo od velikog znaĉaja; osniva se Srpsko narodno pozorište; 1865. gimnazija postaje velika. Najveći deo srpskih listova i knjiga štampa se tu. Knjiţevni listovi tu izlaze: Danica, Javor, Matica. Glavni srpski pisci stanuju u Novom Sadu. Novosadski politiĉki listovi, Srbski dnevnik i Zastava, daju pravac u celom srpskom narodu. Knjiţevne proslave, veliki nacionalni skupovi, kulturne ustanove prvo otpoĉinju u Novom Sadu, koji igra ulogu »Srpske Atine« sve do poĉetka sedamdesetih godina, kada duhovna hegemonija srpska prelazi na Beograd.



NEMAĈKI ROMANTIZAM I SLOVENSKI ROMANTIĈARI

Od kraja XVIII veka pa do polovine XIX romantizam je zahvatio sve

evropske zemlje, iz Skandinavije i Nemaĉke prešao je na latinske zemlje Francusku i Italiju, pa i na slovenske. Austrijskim Slovenima, pa i Srbima, romantizam, kao i racionalizam, došao je iz nemaĉkih izvora. Srbima je došao i posrednim putem, preko ĉeških, slovaĉkih i slovenaĉkih romantiĉara.

Austrijski Sloveni, koji su stalno stajali pod duhovnim uticajem nemaĉke kulture i knjiţevnosti, usvajali su tu novu knjiţevno-nacionalnu struju. Naroĉito oni koji su se školovali u Nemaĉkoj, mahom protestanti, posle 1810. prihvatili su ideje nemaĉkog romantizma, koji je u to doba vršio duhovni i knjiţevni preobraţaj nemaĉkog naroda. Oni su ono što su nalazili kod Nemaca prenosili na Slovene, mesto Germanіa ili Teutonіa stavljali Slávia, mesto Deutѕchheіt — Slovanoѕt, mesto Alldeutѕchland — Všeѕlávia. Onaj isti kult prošlosti i istorijski nacionalizam koji su nemaĉki preporoditelji propovedali svom narodu u borbi protiv Francuza i njihove kulture, poĉeli su, izmenivši samo imena, slovenski preporoditelji propovedati svojim slovenskim sunarodnicima, kojima je grozila opasnost od Nemaca i MaĊara.

Ljudi koji su u tom pravcu ne samo posredno no i neposredno uticali na Srbe bili su: Josif Dobrovski, Jernej Kopitar, Pavle Šafarik, Jan Kolar i Ljudevit Štur.

Poĉetak XIX veka je doba uporednog izuĉavanja jezika, religija, mitologija i knjiţevnosti, i u tom opštem pokretu poĉelo se izuĉavati i Slovenstvo. Dobrovski, »patrijarh i otac slavistike«, poĉeo je nauĉno izuĉavati slovensku prošlost, hvatati veze koje postoje izmeĊu raznih slovenskih jezika. Iako sam liĉno nije verovao u budućnost Slovena i svoja dela pisao na nemaĉkom jeziku, on je svojim nauĉnim prouĉavanjima dao Slovenima jednu ideju o njihovoj prošlosti, kazao im ono što su nekada bili. Drugi su posle njega došli i do kraja išli u njegovim idejama, iz te zajednice u prošlosti i zajednice jezika izvlaĉili zakljuĉke duševne zajednice i zajedniĉkog rada u sadašnjosti. Dobrovski u svojim prouĉavanjima, naroĉito kada je izuĉavao pitanje ćirilice i latinice, stao se jako zanimati Juţnim Slovenima, u prvom redu Srbima i Hrvatima. On je imao i liĉnih veza sa Srbima, svojim savetima pomagao pokretaĉe Novina serbskihъ 1813, kao i Vuka Karadţića u prvom poĉetku njegova rada. Iz njegovih spisa, ĉesto navoĊenih i delimiĉno prevoĊenih u srpskoj knjiţevnosti u



poĉetku XIX veka, Srbi su se upoznali sa slovenskom prošlošću i odnosima izmeĊu raznih slovenskih jezika, sticali osećanje slovenske zajednice i solidarnosti.

Slovenac Jernej Kopitar bio je od vrlo velikog i neposrednog znaĉaja po razvitak ideja i knjiţevnosti kod Srba u prvim desetinama XIX veka. Još mlad, on je sasvim ušao u ideje nemaĉkog romantizma, i u svome narodu poĉeo se baviti narodnim jezikom i narodnom poezijom. Kao cenzor slovenskih knjiga u Beĉu i kao saradnik beĉkih romantiĉarskih listova za slovenske knjiţevnosti, on se još pre 1810. jako zainteresovao za Srbe i Hrvate, traţio ljude koji će ga obavestiti o srpskohrvatskom jeziku i prikupljati narodne pesme, o kojima se u zapadnom svetu bilo već ĉulo. On se radi toga obraćao na sve strane. Njegova sreća i sreća po srpsku knjiţevnost bila je što je 1813. naišao na Vuka Karadţića, koga je uveo u svoje ideje i planove, uputio ga u gramatiĉarski i sakupljaĉki posao, rukovodio ga u svima njegovim poslovima. Kopitar je uverio Karadţića da narodni jezik treba da potisne crkveni i obavestio ga o pravoj vrednosti narodnih pesama, podrţavao ga i moralno i materijalno u teškim borbama koje je ovaj imao da izdrţi sa svojim protivnicima. On je Karadţićeve rezultate saopštavao zapadnom nauĉnom i knjiţevnom svetu, preko Grima i Getea stvorio interesovanje za srpski jezik, i njemu liĉno ima se zahvaliti što je srpska narodna poezija stekla evropski glas.

Uticaj Jana Kolara na Srbe bio je još neposredniji i ţivlji. Bilo je malo ljudi koji su imali tako široko slovensko osećanje kao što je to bio sluĉaj sa Janom Kolarom. Pod reĉju »naš narod« on je obuhvatio sva slovenska plemena bez razlike. 3a Srbe on je imao naroĉitih simpatija, i srpski jezik i srpska narodna poezija su ga osobito interesovali. U Srbima je gledao jedan od etniĉki najĉistijih i najsvesnijih slovenskih naroda, kod kojega su najbolje saĉuvane stare slovenske osobine. Traţeći slovensku koncentraciju, on je srpski jezik, sa ruskim, ĉeškim i poljskim, smatrao kao jedan od ĉetiri glavna slovenska jezika i traţio da svi Juţni Sloveni prihvate srpski jezik kao svoj. Kao paroh slovaĉke protestantske opštine u Pešti, on je imao velikih veza sa Srbima, naroĉito sa Vukom Karadţićem i Teodorom Pavlovićem. Posle svog znamenitog speva Slávy Dcera on je postao glavni ideolog i teoretiĉar »Slavjanstva«, kulturno-knjiţevnog po formi, nacionalno-politiĉkog u stvari, i u njemu se i kod Srba gledao prorok nove slovenske vere. On je vrlo ĉesto navoĊen i prevoĊen kod Srba. Njegov znameniti ĉlanak O knjiţevnoj uzajamnosti meĊu narodima i nareĉjima slovenskim, manifest knjiţevnog panslavizma, izišao je prvo na srpskom, u jednom srpskom listu, u 1835, u Serbskomъ narodnomъ listu. U Pešti on je imao stalnog dodira sa rodoljubivom srpskom Ċaĉkom omladinom, jako uticao na nju i razvijao u njoj onu veru u Slovenstvo koja odlikuje srpsko pokolenje pred 1848.

Pavle Šafarik je radio u samoj srpskoj sredini. Kao protestant i nemaĉki Ċak nije mogao dobiti sluţbu u svom zaviĉaju, i 1819. doĊe za profesora srpske gimnazije, u Novi Sad, gde je ostao sve do 1833. On se baca na prouĉavanja jugoslovenske, naroĉito srpske prošlosti. On ima dvostruk cilj: da kod Srba razvije osećanje slovenske svesti i solidarnosti i da zapadni slovenski svet upozna sa Srbima i Hrvatima. U oba pravca on je imao puno uspeha. On je više no iko uĉinio, naroĉito preko Serbskogъ lѣtopisa, kojem je i u stvari bio glavni pokretaĉ, da se Srbi upoznaju sa slovenskom prošlošću, da steknu pojam o suvremenom stanju Slovenstva, i da preko tih opštih nauĉnih znanja doĊu do slovenske svesti. Sa druge strane, ţiveći meĊu Srbima, on je prvi nauĉno poĉeo prouĉavati srpsku prošlost i srpski jezik, prvi stao ispitivati stare srpske spomenike i prikupljati graĊu za istoriju srpske knjiţevnosti, i u



tom pogledu imao tolike zasluge da ga je Srbski letopis 1863, zabeleţivši njegovu smrt, uporedio sa slovenskim apostolima Ćirilom i Metodijem.

Dobrovski i Šafarik bili su više nauĉenjaci, Kolar više ideolog i teoretiĉar, Slovak Ljudevit Štur bio je praktiĉni radnik, organizator, agitator slovenski, ĉovek koji je neposredno obrazovao srpsku mladeţ pred 1848. Knez Mihailo ga je školovao u Nemaĉkoj i izdrţavao kao profesora na poţunskom liceju. Na tom mestu Štur je postao duhovni voĊ i vaspitaĉ sve slovenske omladine, ulivao u nju ne samo slovensko osećanje no gotovo slovenski fanatizam. Pod njegovim uticajem stvorene su prve srpske Ċaĉke druţine i vaspitalo se nekoliko vaţnih ljudi, meĊu kojima prvo mesto zauzima Svetozar Miletić. On je svojim uĉenicima ulivao ne samo široko osećanje slovenske solidarnosti no im je naroĉito razvijao ljubav prema narodnoj poeziji uopšte, dajući srpskoj narodnoj poeziji jedno od glavnih mesta. Njegova knjiga o slovenskim narodnim pesmama, koju je 1857. Jovan Bošković preveo na srpski, jako je uticala na knjiţevno-romantiĉno vaspitanje mladog naraštaja srpskog.

Pod svim tim uticajem tih slovenskih buditelja razvilo se u mlaĊem srpskom naraštaju, naroĉito ĉetrdesetih godina, vrlo ţivo slovensko osećanje i jak knjiţevno-nacionalni pokret, ĉije je glavno obeleţje: slovenski nacionalizam u politici, romantizam u knjiţevnosti. Pod neposrednim uticajem Kolara i Štura osnivaju se Ċaĉke druţine srpske, koje imaju svoje pisane knjiţevne organe. 1846. te druţine stupaju u vezu i izdaju 1847. zbirku panslavistiĉko-romantiĉkih radova Slavяnka. U pokretu od 1848. ta omladina, grupisana oko lista Napretka, igra vrlo revolucionarnu ulogu. Pokret je zahvatio i Srbiju. Oko Druţine mladeţi srpske grupiše se ne samo licejska omladina u Beogradu no i svi mlaĊi napredni ljudi. Društvo postaje središte slovenske aktivnosti, srpske nacionalne propagande i liberalnog pokreta u celoj Srbiji. U svom almanahu Nevenu sloge (1849) oni su izneli sav svoj program »slavjanstva« i »srbskosti«, »slobode« i »ravenstva«.



UJEDINjENjA OMLADINA SRPSKA

Od šezdesetih godina nastaje veliki preokret i u javnom ţivotu i u

knjiţevnosti. 1859. godine Austrija je pobeĊena na MaĊenti i Solferinu i prinuĊena, radi unutrašnjega mira, da daje ustavne slobode i da popušta narodnostima. Od 1860. vraća se ustavno stanje, a sa njime i bolji uslovi za javan ţivot. U Srbiji dinastiĉka promena od 1858. nije bila samo smenjivanje na prestolu no unekoliko i pobeda ustavnih ideja. Iako se nisu ispunila sva oĉekivanja mladih liberala, ipak su se uslovi za javan rad relativno popravili, naroĉito od 1860, kada je na presto došao knez Mihailo. I u Srbiji i u Vojvodini javni ţivot se budi, i nastavlja se ono što je nasilno prekinuto 1849.

Prvu reĉ u narodu sada uzima omladina. Već dosta mnogobrojni srpski Ċaci u Beĉu i Pešti poĉinju se prikupljati i zapoĉinjati jedan politiĉki i nacionalni pokret. 1861. osniva se u Pešti Ċaĉko društvo Preodnica, 1863. u Beĉu Zora. I ta dva aktivna Ċaĉka društva postaju središta ţivoga omladinskog rada i u politici i u knjiţevnosti. Đaĉki i omladinski pokret naglo zahvata sva mesta gde je bilo srpskih Ċaka i po višim i po srednjim školama. IzmeĊu svih tih Ċaĉkih druţina odrţavala se stalna veza. I prirodno se pomislilo i na jednu zajedniĉku organizaciju. Po ugledu na nemaĉki Tugendbund i na talijansku Mladu Italiju osniva se sveĉano, 1866, u Novom Sadu savez »Mladoga Srpstva«, Ujedinjena omladina srpska.

Društvo je osnovano sa ciljem da budi narodni duh i da širi srpsku knjiţevnost. U nju su ušli ne samo Ċaci no i mlaĊa inteligencija, trgovci, zanatlije; u jedan mah ona je bila ne samo savez Ċaĉkih druţina no i pevaĉkih, uĉiteljskih, trgovaĉkih i zanatlijskih. Pokret je zahvatio naroĉito Vojvodinu i Srbiju: u Vojvodini, on se okrenuo u jednu nacionalnu i antiklerikalnu stranku; u Srbiji, gde je zbog manje povoljnih politiĉkih prilika manje imao maha, dobio je karakter jedne liberalne, antiapsolutistiĉke i nacionalno odluĉne stranke. Docnije, oko 1870. godine, pokret se, u mnogo manjem obimu, proširio i na Hrvatsku, Dalmaciju i na Crnu Goru.

Organizacija Ujedinjene omladine srpske poĉela se ţivlje izvoditi tek 1867. Ali te godine, na drugoj omladinskoj skupštini u Beogradu, zbog liberalnih manifestacija, došlo se u sukob sa reakcionarnom srpskom vladom i time rad u Srbiji bude oteţan. 1868, posle ubistva kneza Mihaila, Omladina, osumnjiĉena da je bila duhovni podstrekaĉ toga dela, bila je progonjena u Srbiji i u Vojvodini, i njen rad je bio za neko vreme zaustavljen. Ali omladinske skupštine se stalno drţe: 1868. u Velikom Beĉkereku, 1869. u Velikoj Kikindi,



1870. u Novom Sadu, 1871. u Vršcu. I srpske, a naroĉito maĊarske vlade su sa nepoverenjem gledale na ovaj pokret, i 1871. i 1872. on je ugušen. Bilo je teško sa jednim programom raditi u dve razne zemlje, u Srbiji i u Austro-Ugarskoj. Pored toga, u samoj Omladini bilo je, pored liĉnih razmirica, i sukoba lokalne prirode, izmeĊu vojvoĊanskih i srbijanskih omladinaca, i sukoba naĉelne prirode, izmeĊu starijih i umerenijih liberala i mlaĊih, naprednijih socijalista. Gonjena i od peštanske i od beogradske vlade, rastrzana unutrašnjim borbama, bez sigurne materijalne podloge i odreĊenog programa rada, Omladina nije mogla biti duga veka. Prestanak društvenog organa Mlade Srbadije, 1872, znaĉio je kraj omladinske organizacije.

Ujedinjena omladina srpska otpoĉela je kao savez Ċaĉkih društava, potom je postala organizacija celog mlaĊeg naraštaja radi kulturno-nacionalnih ciljeva, najzad je postala nacionalno-politiĉka stranka, koja je stala na ĉelo celog srpskog naroda. Zahvativši gotovo sve krajeve i sve staleţe srpske, ona je zapoĉela obilan rad u svima pravcima. Predavanjima, »besedama«, ĉasopisima, knjigama, almanasima, ona je radila na nacionalnom vaspitanju srpskog naroda, na nacionalizaciji celokupnog ţivota srpskog. Godine njenog rada bile su uzburkana doba kada su se potlaĉene nacije bunile i kada su se nacionalne drţave stvarale: to je bilo doba ustanka Luke Vukalovića (1861), bombardovanja Beograda (1862), poljskog ustanka (1863), grĉkog ustanka na Kritu (1866) i krivošijskog ustanka u Boki Kotorskoj, oĉišćenja gradova u Srbiji od poslednjih turskih posada (1867), doba stvaranja ujedinjene Italije (1859. i 1870) i ujedinjene Nemaĉke (1866. i 1870—1871). U toj atmosferi mislilo se da je kucnuo »izvesni ĉas« srpskog osloboĊenja i ujedinjenja, prekoravala se Srbija što pedeset godina ostaje u »blatomiru«, oboţavala se Crna Gora koja je neprestano na ratnoj nozi, i Omladina je srpske duhove pozivala za blisko delo nacionalnog osloboĊenja i ujedinjenja.

Omladina je u posao ušla sa širokim programom i velikim planovima. To je bilo doba poleta, zanosa, nade i vere u pobedu. Ali uspeh nije odgovarao velikim oĉekivanjima. Pre svega, Omladina, koja je oznaĉavala jednu opštu, priliĉno maglovitu teţnju za nacionalnim i ĉoveĉanskim napretkom, obuhvatila je ljude od raznih, ĉak i suprotnih pravaca. Bilo je u njoj starijih ljudi, vaspitanih u »slavjanskom duhu«, koji nisu išli dalje od poetskoga panslavizma; bilo je mlakih liberala, koji su traţili skromnu ustavnost i rad na »srpskoj kulturi«; bilo je ideoloških demokrata, koji su snevali jednu balkansku republiku kao sastavni deo velike demokratske republike Sjedinjenih Drţava Evropskih; bilo je, najzad, i socijalista, koji su smatrali da je politiĉka i nacionalna sloboda samo uslov rada na ekonomskom osloboĊenju radnih masa, da je ujedinjenje i osloboĊenje Srpstva samo »jedan kolut na lancu drugih sloboda«. Za tako postavljene velike zadatke nije bilo dovoljno snage, i sve se više svodilo na reĉi i na poĉetke i pokušaje. Ali to ne umanjava znaĉaj ovoga pokreta. To je prvi duhovni pokret koji je zahvatio ceo srpski narod, u kome se uporedno i sporazumno radilo i u Srbiji i u Vojvodini. To je prvi put da jedno srpsko pokolenje u celini uĊe u javan ţivot. Tada su se stvorile prve politiĉke, liberalne, stranke i u Vojvodini i u Srbiji, tada se izradile ideje koje će dugo meĊu Srbima ţiveti i zapoĉeo ceo jedan knjiţevan pokret koji će dati ljude i dela od vrednosti. Sve što je u srpskom javnom ţivotu i knjiţevnosti vredelo, i u politici i u knjiţevnosti i u nauci, prošlo je kroz školu Ujedinjene omladine srpske. Ako se ni izbliza nije ostvarilo sve ono što je Ujedinjena omladina srpska maštala, ostalo je ipak nesumnjivih rezultata: cela jedna nacionalno-liberalna ideologija, liberalne stranke i u Srbiji i u Vojvodini, romantiĉni nacionalizam, i cela jedna knjiţevnost, romantiĉna knjiţevnost, koja je dala veliki broj pisaca, meĊu kojima je bilo nekoliko prvoga reda.



OMLADINSKA IDEOLOGIJA

Pred 1848, Srbi, u idejama svojih neposrednih uĉitelja Jana Kolara i

Ljudevita Štura, zovu se »Slavjani« i snevaju o »velikoj Slaviji« i »Slavjanskom Carstvu«, ali i osećanje »srbstva« i ideal »srbskosti« uvek su jaki. 1848. je vrhunac slovenskog osećanja kod Srba; posle toga to osećanje slabi, a iskljuĉivo srpsko nacionalno osećanje jaĉa. Svakako, slovensko osećanje kod Srba i docnije je jako, i to se videlo prilikom krimskog rata (1853—1856), prilikom slovenske etnografske izloţbe u Moskvi (1867), tome su svedok bratske veze sa ruskom omladinom, zajedniĉki rad sa bugarskom emigracijom i hrvatskim i slovenaĉkim rodoljubima, ali pored svega toga zavlaĊuje ono što je Štur gorko nazivao »sebiĉno rodoljublje«. Mesto ideala »Slavjanskog Carstva« dolazi ideal »Dušanovog Carstva«, i iz panslavizma ĉetrdesetih godina izlazi uţi srpski nacionalizam.

U duhu romantizma, isto onako kao što su nemaĉki romantiĉari idealizovali staru Germaniju i Teutoniju, kao što su ĉeški i slovaĉki romantiĉari idealizovali staro, prethrišćansko slovenstvo — i srpski romantiĉarski omladinci poĉinju idealizovati srpsku prošlost, srpsku istoriju, koju, po reĉima Lamartina, »treba pevati a ne pisati« i koja je »pesma što još nije gotova«. Oni shvataju istoriju kao i nemaĉka istorijska hajdelberška škola: da je njen zadatak da diţe nacionalni ponos. Istorijsko osećanje bilo je uvek vrlo ţivo kod Srba, narodna poezija saĉuvala je sve uspomene na prošlost, i novi naraštaj sav se okrenuo slavljenju istorijske prošlosti, nalazeći u njoj ne samo utehe za sadašnjost no i snage za borbe u sadašnjosti i vere u bolju narodnu budućnost.

Evropski romantiĉari su prihvatili ideju Ţan-Ţaka Rusoa: da civilizacija kvari ĉoveka, da je ĉovek najbolji u primitivnom stanju i da se zato treba »vraćati k prirodi«. Srpski nacionalni romantiĉari, u tome smislu, stvaraju kult prostog naroda, kome pridaju sve moguće duhovne, moralne i nacionalne vrline. Za njih je srpski narod najblagorodniji, najjunaĉniji, najbolji narod na svetu. »Srpski je prost narod, veli Vuk Karadţić, pošteniji, pametniji i prosvješteniji od sviju naroda koje sam ja do danas viĊao, a viša klasa našega naroda onakva je kao što je njeno vospitanije...« Kao što su nemaĉki romantiĉari ustali na tuĊinsku, naroĉito francusku kulturu, na ono što je Fihte prezrivo nazivao dіe Auѕländerei, tako srpski romantiĉari ustaju na »truli Zapad«, od koga dolaze sva zla i nesreće. Zato se idealizuje narodni ţivot, selo, zadruga, narodna poezija, narodna filozofija, ustaje se protiv »više klase«, istiĉe se ideal: biti što bliţi narodu, osećati, govoriti kao on, nositi se, ţiveti kao on, jednom reĉju: biti ĉist, sirov Srbin, Srbenda.



Na sve strane hoće se nacionalizacija. Poĉinje se nositi ili srednjovekovno odelo, dušanke i lazarice, ili seljaĉko odelo. Ne zove se više gospodine, gospoĊo, gospoĊice — no brate Srbine, sestro Srpkinjo; mesto vi ceo svet poĉinje govoriti jedno drugom ti. Narodna imena, koja je crkva ranije progonila namećući kalendarska, poĉinju se davati deci. Oni koji su pri krštenju dobili kalendarska imena okreću ih u narodna. Timotije Atanacković postaje Bogoboj Atanacković, Aleksije Radiĉević — Branko Radiĉević, ĐorĊe Popović — Đuro Daniĉić, Kosta Novaković — Stojan Novaković, Janićije Kujundţić — Milan Kujundţić, Jovan Grĉki — Jovan Grĉić. Ko se zvao ĐorĊe zove se ĐurĊe ili ĐuraĊ ili ĐorĊije; Dimitrije postaje Dmitar ili Gmitar. Ide se tako daleko da se posrbljavaju i imena stranih pisaca. Fridrih Gotlib Klopštok naziva se Ljubomir Bogoljub Klopštok. Posrbljavaju se imena praznika: Sv. Georgije, Jovan Krstitelj, Voznesenije, Roţdestvo Hristovo, Voskresenije — postaju ĐurĊevdan, Ivanjdan, Spasovdan, Boţić, Uskrs. Slave se i crvenim slovima pišu u kalendaru srpski sveci: sv. Sava, Arsenije I, Vasilije Ostroški, Petar I Cetinjski, Majka Angelina, Stefan Piperski, ĐorĊe Kratovac, itd. I ljudi iz istoĉnih krajeva poĉinju pisati juţnim nareĉjem. Iz jezika se izbacuju reĉi tuĊinskog porekla. Igraju se narodne igre, skupljaju se i pevaju narodne melodije. Opšti ideal postaje biti Srbin od glave do pete, u svim unutrašnjim i spoljašnjim manifestacijama svoga bića, Sav Srbin.

Kao romantiĉarski nacionalni pokreti kod drugih naroda, kao što je bilo uopšte oko 1848, tako je i srpski nacionalni romantiĉarski pokret imao liberalno obeleţje. Srpski omladinci su oboţavaoci Garibaldija i Macinija i njihovog republikanskog nacionalizma: oni simpatišu MeĊunarodnoj ligi za mir i slobodu, koja je oko 1870. godine bila središte republikanskog i demokratskog pokreta u Evropi. Omladina je sa velikom ljubavlju pratila republikanske pokrete u Francuskoj i Španiji. U unutrašnjoj politici omladinci su ustavovci i liberali: boreći se protiv apsolutizma kneza Mihaila, traţe ustavnu slobodu, »narodnu vladu« u Srbiji, demokratizaciju i nacionalnu autonomiju u Austro-Ugarskoj, koja ima da postane neka vrsta istoĉnoevropske Švajcarske. Oni hoće jedan federativan savez sa balkanskim narodima, sa krajnjim ciljem: Savez Balkanskih Zemalja ili i Savez Dunavskih Drţava.

Dok je stariji naraštaj, u kome je bilo toliko crkvara i pravoslavaca, bio okupljen oko mitropolita i patrijarha, omladinski naraštaj, iako deistiĉki, kida sa crkvenim predrasudama, postaje odsudno antiklerikalan, ali ne antireligiozan. Naroĉito u Ugarskoj, u okviru srpske crkveno-školske autonomije, omladinci vode ţivu borbu protiv crkvene jerarhije. U to doba, i pod uticajem tih novih slobodnjaĉkih i slobodoumnih ideja, na ĉelo naroda mesto crkvenih velikodostojnika dolaze mladi liberalni svetovnjaci. Ono što je nekad za ugarske Srbe bio mitropolit Stevan Stratimirović i patrijarh Rajaĉić postaje u novome dobu mladi advokat i novinar Svetozar Miletić.

Šezdesetih godina tri glavne ideje vladaju u mladim duhovima srpskim i izraţavaju se u srpskoj knjiţevnosti: krajnji srpski nacionalizam, politiĉki liberalizam i svetovnjaĉki antiklerikalizam.



LISTOVI, ĈASOPISI I ALMANASI

Kao i sve, tako i ĉasopisi u romantiĉarskom periodu postaju bolji i knjiţevniji.

U to doba se vrši deoba izmeĊu publicistike i knjiţevnosti, izmeĊu politiĉkih listova i knjiţevnih ĉasopisa i javljaju se prvi pravi knjiţevni ĉasopisi srpski.

Ne znaĉi to da štampa nije napredovala. Listovi, naroĉito od šezdesetih godina, sve su mnogobrojniji, i sve bolji. 1852. godine Danilo Medaković je u Novom Sadu krenuo Srbski dnevnikъ, jedan od retkih slovenskih politiĉkih listova u Austriji, koji će za nekih dvanaestak godina, do 1864, ostati glavni organ srpskoga naroda. List je ureĊivan u patriotskom i slovenskom duhu, i, savlaĊujući velike teškoće od strane cenzure, imao je uspeha, doterao do 2000 pretplatnika, što je za ono vreme bio nezapamćen broj. Medaković je svojim Srbskimъ dnevnikomъ stvorio ĉitalaĉku publiku poznijim politiĉkim listovima srpskim. Šezdesetih godina javlja se nekoliko dobrih politiĉkih listova srpskih, konzervativni Vidovdanъ u Beogradu (1861—1876), u kome se, naroĉito u poĉetku, poklanjalo mnogo paţnje knjiţevnosti, i dva liberalna organa, 3astava Svetozara Miletića (prvo u Pešti, potom u Novom Sadu, od 1866. do danas)74 i Srbija Ljubomora Kaljevića u Beogradu (1867—1870). Oba dobro ureĊena lista bili su politiĉki organi Ujedinjene omladine srpske, ureĊivani su vrlo naĉelno i knjiţevno, i ostali su kao primer ideoloških listova. Drugi listovi imaju sve manju vezu sa knjiţevnošću, i štampa se odvaja i razvija nezavisno od knjiţevnosti.

Knjiţevni listovi se tek postupno oslobaĊaju od dnevne politike i zavisnosti prema politiĉkim listovima. Pedesetih godina, kao i ĉetrdesetih, ĉasopisi su ili kao dodaci politiĉkim listovima, ili su mešavina izmeĊu dnevne politike i lake literature. 1851. Milorad Medaković krenuo je u Zemunu VoйvoĊanku, »list za knjiţevnost, zabavu i ţivot«, u kome se pored Njegoša javljao i Jovan St. Popović i Jovan Ilić. Odziv je bio slab, a kada mu je zabranjen prelaz u Srbiju, prestao je izlaziti. Medaković nije imao više sreće ni sa listom Юţnom pĉelom (1852),75 na ĉijem knjiţevnom dodatku radili su: Jovan St. Popović, Bogoboj Atanacković, Jovan Hadţić i Jovan Sundeĉić. List nije imao uspeha i prestao je iste godine. Duţeg veka i većeg uticaja bila je Sedmica, »list za nauku i zabavu«, koju je danilo Medaković krenuo 1852. u Novom Sadu, kao dodatak Srbskomъ dnevniku. Medaković joj je bio urednik do 1854, otada pa do prestanka, 1858, izlazila je pod jednim odborom mlaĊih pisaca, u kome su, izmeĊu ostalih, bili i ĐorĊe Popović i Jovan ĐorĊević. Sedmica je imala veliki knjiţevni uspeh, i za kratko vreme steklo se u njoj sve ono što je imalo glasa u tadašnjoj srpskoj knjiţevnosti. U njoj su radili ne samo stariji pisci, kao Jovan St. Popović i



Joksim Nović Otoĉanin, no i mlaĊi, kao Jovan Ilić, Jovan Jovanović, Đura Jakšić, Stevan Vlad. Kaćanski. Ono što je bila Sedmica za Vojvodinu bila je Šumadinka za Srbiju. Ljubomir P. Nenadović, tada već pisac od glasa, krenuo je taj list 1850. u Beogradu, i sa prekidima izdavao do 1857 (1850, 1852, 1854—1857). List zanimljiv, raznovrstan, ĉesto duhovito pisan, sa dobrim saradnicima (meĊu ostalima, Njegoš, Jovan St. Popović, Jovan Ilić), nacionalan i liberalan, imao je lepog uspeha i ostavio je traga i dobrih uspomena. ĐorĊe Maletić je u dva maha pokušao da krene ĉasopis: od 1856. do 1858. ureĊivao je zemunsku Podunavku, a 1858. u Beogradu, zajedno sa Vladimirom Vujićem, pouĉni list Rodolюbacъ. Svi ti listovi, iako su nekoji od njih kao Sedmica i Šumadinka bili znatno knjiţevniji, nisu bili još pravi knjiţevni ĉasopisi, no mešavina izmeĊu politiĉko-pouĉnog lista i knjiţevnog ĉasopisa.

Tek od šezdesetih godina, otkako je romantizam preovladao u srpskoj knjiţevnosti, javljaju se i pravi knjiţevni ĉasopisi. 1860. godine, pod uredništvom ĐorĊa Popovića, poĉela je u Novom Sadu izlaziti Danica, prvi ĉisto knjiţevni ĉasopis u srpskoj knjiţevnosti. Štampana novim pravopisom, iskljuĉvo knjiţevna i zabavna, ona je prikupila oko sebe gotovo sve mlaĊe pisce srpske, i što je u ono doba srpska knjiţevnost mogla dati, to je Danica davala. U njenom uredništvu su bili Jovan Jovanović i Laza Kostić, i na njoj su pored te dvojice radili: Đura Jakšić, Jovan Ilić, Stevan Kaćanski, Jakov Ignjatović, Ljubomir P. Nenadović, Joksim Nović Otoĉanin i ceo jedan niz manjih omladinskih pisaca, naroĉito pesnika. Ona je iz poĉetka bila neka vrsta knjiţevnoga organa omladinskog romantizma, ali već od 1862, otkako se urednik u politici odvojio od omladinskih voĊa, mlaĊi se poĉinju odbijati od Danice, koja je sadrţinom sve slabija, nailazi na sve manji odziv, poslednjih godina sasvim pada, i gasi se 1871. godine. Nasuprot Danici omladinci su krenuli Javor, koji je 1862—1863. izlazio u Novom Sadu pod uredništvom Jovana Jovanovića. Kako se Javor nije mogao odrţati, to je Omladina 1865. krenula Maticu, koja je, u izdanju Matice srpske, izlazila u Novom Sadu do 1870, pod uredništvom Antonija Hadţića. Matica je imala karakter omladinskog knjiţevnog organa, u kome se skupljali gotovo svi mlaĊi pisci srpski, ali je dala mesta i popularizaciji nauka i otvorila vrata novom realistiĉkom pokretu. Mlada Srbadija, ideološki organ Ujedinjene omladine srpske, zamenila je Maticu, i izlazila prvo u Novom Sadu, potom u Beogradu, od 1879. do 1872, dok je, zbog odluĉnog nacionalnog i liberalnog pisanja nisu ugušile vlade u Ugarskoj i Srbiji. Srbija, od prestanka Šumadinke 1857, nije imala knjiţevnog lista sve do 1865, dok Stojan Novaković nije pokrenuo u Beogradu Vilu, koja je za srbijanske omladince bila ono što je Matica bila za vojvoĊanske omladince, ali sa nešto nauĉnijim karakterom i modernijim idejama. Vila je, usled slabog odziva, prestala izlaziti 1868. Uopšte govoreći, knjiţevni ĉasopisi iz doba omladinskoga romantizma oznaĉavaju veliki napredak, i tek sa njima srpska knjiţevnost dolazi do pravih ĉasopisa.

Karakteristiĉno je da u ovom periodu srpske knjiţevnosti javljaju se mnogobrojni humoristiĉni i satiriĉni listovi, najĉešće sa politiĉkim liberalnim i antiklerikalnim tendencijama, od kojih su neki imali i knjiţevnoga elementa, kao Komarac (1861—1869), Zmaj (1864—1871) i Ţiţa (1871—1874).

Almanasi su izgubili onaj znaĉaj koji su imali u prvoj polovini XIX veka. Ali, javljaju se još, kao Šumadinĉe Ljubomora P. Nenadovića (1852—1853) i omladinski almanasi: Licejka licejske omladine u Beogradu (1862—1864) i Preodnica srpske omladine u Pešti (1863).



KNjIŢEVNI UTICAJI

U XVIII veku Srbi su bili pod jakim ruskim uticajem; od kraja toga veka

oseća se i sve više raste nemaĉki uticaj. Taj uticaj bio je posredan i neposredan: preko austrijskih Slovena, ĉeških i slovaĉkih panslavista, i neposredan, pravo od nemaĉke škole i nemaĉke knjiţevnosti. Šafarik, Kolar, Štur, Kopitar, uĉenici nemaĉke nauke i knjiţevnosti, bili su glavni nauĉni, knjiţevni i uopšte idejni vaspitaĉi Srba u prvoj polovini XIX veka. Budući u jednoj nemaĉkoj zemlji (sve do poĉetka XIX veka Srbi u Srbiji zvali su Austriju Nemaĉka), gde su škole, kao u Vojnoj granici, bile nemaĉke, i gde je viša nastava bila nemaĉka, sva srpska inteligencija u Ugarskoj dobijala je nemaĉko vaspitanje. Nemaĉke knjige se poĉinju obilno ĉitati, nemaĉki pisci podraţavati. Filozofija se zna po Hegelu i po Krugu, knjiţevnost po Geteu, Šileru i Gesneru. Šeler, koga je »Mlada Nemaĉka« više volela no Getea, jeste glavni pesniĉki uzor pesnicima ĉetrdesetih godina; šezdesetih godina Hajne postaje uzor mladim srpskim pesnicima. Srpski pesnici, Branko Radiĉević, Jovan Subotić, Laza Kostić, poĉinju pisanjem nemaĉkih stihova. Nemaĉka orijentalistiĉka poezija uspešno se presaĊuje u srpsku knjiţevnost. Nemaĉka versifikacija zavlaĊuje u srpskoj poeziji. Knjiţevni romantizam kod Srba uglavnom je nemaĉkog porekla.

Dosta jak bio je i maĊarski uticaj. Ţiveći meĊu MaĊarima, idući ĉesto u maĊarske škole, Srbi su ih ĉesto uzimali za uzor, naroĉito u nacionalno-politiĉkim pokretima. MaĊarska politiĉka i knjiţevna obnova oko 1825. imala je odjeka i meĊu Srbima, i po maĊarskom primeru Srbi su stali nacionalizovati i svoj ţivot i svoju knjiţevnost, stvarati knjiţevne i umetniĉke ustanove. Romantiĉari se upoznaju sa cvetnom maĊarskom knjiţevnošću oko 1850. i 1860. godine, maĊarski pisci, pesnici, zaneseni patrioti i slobodnjaci, naroĉito Petefi, ĉitaju se, prevode i utiĉu na srpske pesnike šezdesetih godina.

Evropski romantizam je naroĉito voleo tri velika pesnika: Dantea, Kalderona i Šekspira, naroĉito Šekspira. Od šezdesetih godina u srpskoj knjiţevnosti se stvara kult Šekspira, ona karakteristiĉna šekspirolatrija romantiĉarskih pokreta. Šekspir se poĉeo slaviti, prevoditi i podraţavati. Bajron, ĉiji uticaj je bio tako jak i presudan u poljskoj i ruskoj knjiţevnosti, kod Srba utiĉe manje i posrednije, ali ipak osetno.



KNjIŢEVNE IDEJE

Romantizam, uopšte, u knjiţevnosti znaĉi prevlast osećanja i mašte nad

razumom, punu protivnost ranijem racionalizmu i klasicizmu. Dok se u nemaĉkoj knjiţevnosti javio naroĉito u vidu kulta srednjega veka, u Francuskoj u obliku individualizma, kod Srba se javio u vidu osloboĊenja od školske literature i pedagogije, jakog nacionalizma, slovenskog i srpskog, vraćanja ka narodu, kulta narodne prošlosti i narodne poezije, subjektivizma, vlade »boţanstvene strasti« u poeziji. Još u prvoj polovini XIX veka ima oznaka i predznaka romantizma u srpskoj knjiţevnosti: u sentimentalnoj idealizaciji narodne prošlosti kod Milovana Vidakovića, u neobuzdanoj, prekipeloj poeziji Sime Milutinovića, u Njegoševoj ljubavi za narodnu poeziju, u plaĉevnosti pesnika ĉetrdesetih godina i njihovom podraţavanju narodne poezije. Estetiĉar stare škole ĐorĊe Maletić već poĉetkom ĉetrdesetih godina se ţali što mladi pesnici »u sanjarijama uslade nalaze i u lepoj veštini neukim ĉitateljima mozak zavrteti ţele«.

Nov naraštaj, onaj koji je propevao pedesetih godina i punu svoju meru dao šezdesetih godina, sav ulazi u romantiĉarska osećanja i ideje. Nastaje osloboĊenje od stare, školske, psevdoklasiĉne knjiţevnosti, otrţe se od »gloĊane ogromne koske koju su Rimljani sa svoje gozbe bacili«, kako je govorio jedan nemaĉki romantiĉarski pesnik. Novi pesnici ne drţe se stare objektivne, bezliĉne, umerene i pouĉne poezije, no otpoĉinju poeziju svoje liĉnosti, neobuzdane i bezobzirne strasti, kazuju sva svoja osećanja ne da pouĉe no da olakšavaju svome srcu, ne da prosvete no da zanesu. [Ceo jedan ciklus pesama Jovana Ilića nosi naslov Oh, i taj naslov mogao bi se proširiti na celu srpsku romantiĉarsku poeziju.] To nisu više crkvena lica ili birokrati kao u ranijem dobu, kao Lukijan Mušicki, Njegoš, Nikanor Grujić, Jovan Hadţić, ĐorĊe Maletić, Jovan Subotić, no ili propali Ċaci, ili ĉergaši koji se nigde nisu mogli staniti, mahom ljudi koji su izišli iz obiĉnih koloseka ţivota. Oni hoće oduševljenje, i da bi »sveti plamen«, uvek buktao u njinim grudima, oni pijanstvo postavljaju kao jednu knjiţevnu potrebu, alkoholizam smatraju kao atribut »bogodanog« pesnika. Njihova poezija ima više oduševljenja no mere i ukusa. Ona ĉesto ima karakter grubog anakreontstva i alkoholiĉarskog oduševljenja. Oni pevaju silnu, ĉulnu ljubav, duševna oĉajanja, egzaltaciju i paroksizme osećanja, pobunu liĉnosti, mrţnju na banalne ljude, na vulgarnost i prozaiĉnost ţivota; za njih je aksioma Bajronova reĉ: »poezija je samo strast«. Oni su u stalnoj egzaltaciji mašte, u hipertrofiji osećanja, u punoj »frenetiĉnoj poeziji«.



U evropskom romantizmu naroĉito je cvetala lirska poezija i drama. Isti sluĉaj bio je u srpskoj knjiţevnosti. Naši romantiĉari su u prvom redu i iznad svega pesnici, i to pesnici vrele, retoriĉne, emfatiĉne lirske poezije. Ep se napušta, komedija se gotovo nikako ne obdelava, drama se u stihu piše, ne samo pripovetka no i istorija se poetizuje. Peva se više i bolje no ikada u srpskoj knjiţevnosti. Za kratko vreme mladi osvajaju, potiskuju starije, nekada slavljene pesnike: Maletića, Bana, Subotića, Hadţića, Nikanora Grujića. Dva pesnika prvog reda, Zmaj Jovan Jovanović i Đura Jakšić, diţu srpsku liriku na visinu na kakvoj dotle nije bila, za njima se javlja znatan broj pesnika drugoga i trećega reda, koji takoĊe proširuju, usavršavaju srpsku poeziju. Tek tada srpska knjiţevnost dolazi do prave, subjektivne, ĉiste lirike, stvara se definitivno srpska versifikacija, stiĉe se jedan poetski jezik. Najveća tekovina srpskoga romantizma bila je na polju lirske poezije.

Ali nabrzo dolazi se do pesniĉkih zloupotreba. Odmetnuvši se sasvim od kontrole razuma, pesnici padaju u orgije mašte i reĉi, u bolesna fantaziranja ili otuţna sentimentalisanja, u prazan verbalizam i frazeologiju. Prirodnost se smatra kao banalnost, i peva se odveć podignutom notom, u laţnom tonu. Stvara se jedan šablon pevanja i naroĉiti »pojetski« jezik. »Vojno«, »ljuba«, »sele«, »ĉedo«, »lane«, »laor« ili »laorić«, »miomir«, »bajna neva«, »rosno cveće«, »umilni slavujak«, rumena zora«, »tajni uzdisaj«, »slatki poljubac«, »ĉarobni snovi«, »gusle javorove«, »kosti praĊedovske«, »rane kosovske«, »tija nojca«, »gorke suze«. Tu su diminutivi kao: »sićan«, »mlaĊan«, »bleĊan«, »tijan«, »rosica«, »gorica«, »pesmica«, »zvezdica«, i tako dalje. Piše se nategnutim, sveĉanim, odveć kitnjastim stilom. I tako pevaju svi izreda, i oni koji nemaju nikakva talenta, uvek po jednom istom kalupu.

Ta romantiĉarska lirika dala je nekoliko pesnika od vrednosti, ali i znatan broj stihotvoraca i pesniĉkih simulanata. Ograniĉivši se na uzdisaje, prenemaganja, izjave ljubavi, alkoholiĉarske zanose, retoriĉke kletve, novinarske tirade — ona je ljude od ukusa i duha poĉela izazivati protiv sebe. Još u punom dobu njenog cvetanja, polovinom šezdesetih godina, poĉeli su se iz samih romantiĉarskih redova ĉuti glasovi kritike i protesta. Krajem šezdesetih godina zloupotrebe te poezije bile su tolike, nezadovoljstvo je bilo tako veliko da su oštre kritike Ljubena Karavelova i Svetozara Markovića došle ne toliko kao nova shvatanja poezije, no kao izraz opšteg nezadovoljstva sa jednom nategnutom, neiskrenom i verbalnom poezijom.



KULT NARODNE POEZIJE

Jedna od glavnih odlika srpskoga romantizma bila je ljubav prema narodnoj

poeziji.

To je bila jedna od opštih odlika evropskog romantizma u poĉetku XIX veka. Od druge polovine XVIII veka iz Engleske se raznela ljubav prema starim narodnim baladama. Zbirka vladike Tome Persija (Relіqueѕ of Ancіent Englіѕh Poetry, 1765) poĉela je taj novi pokret. Knjiţevni pesnici koji su dotle radili prema klasiĉnim uzorima, poĉinju u svoju poeziju unositi elemente iz narodne poezije. Posle Makfersonove polumistifikacije (1760) i ogromnog uspeha njegovih toboţ narodnih škotskih balada, nastala je u Evropi »osijanska groznica«. U nemaĉkoj knjiţevnosti, Herder u narodnoj poeziji gleda prvobitnu formu religije, filozofije i istorije, koja daje sliku pravog, prirodnog ĉoveka, neiskvarenog civilizacijom. On razvija celu jednu novu teoriju: da je narodna poezija »jedina prava poezija« i tvrdi: da ukoliko je jedan narod primitivniji, bliţi prirodi, utoliko je njegova poezija slobodnija, punija ţivota, lirizma i dramatiĉnosti. 1778—1779. izlazi njegova zbirka narodnih pesama raznih naroda, »poetski Panteon«, Stіmmen der Völker in Lіedern, koja ĉini datum u istoriji narodne poezije. Nemaĉki romantiĉari ustanovljavaju knjiţevnu teoriju da su narodne pesme, bezimenog i zajedniĉkog porekla, najbolji izraz »narodne duše«, onoga što je najsamoniklije, najosobenije i najintimnije u jednom narodu. Cele pesniĉke grupe i škole, idući za Ţan-Ţakom Rusoom, gledaju na puk kao na »zdrav i pesniĉki deo naroda«, hoće da obnove i knjiţevni jezik i umetniĉku knjiţevnost oslanjanjem na narod. Romantiĉari sviju naroda skupljaju i podraţavaju narodne pesme, u knjiţevnim krugovima interesuju se vrlo mnogo za narodne epopeje egzotiĉnih naroda, pirinejskih Baska, grĉkih ostrvljana, srpskih primoraca i brĊana.

U tom sve većem interesovanju za knjiţevni egzotizam i folklorizam još dosta rano obraćena je paţnja i na originalnu i sveţu srpsku poeziju. Još 1768. Klopštok se zainteresovao za srpske narodne pesme; 1774. talijanski opat Alberto Fortis, svojim delom Vіaggіo іn Dalmazіa, odmah prevedenim na nemaĉki i francuski, skrenuo je paţnju na dalmatinske »Morlake« i njihovu poeziju; Herder je neke srpske pesme uneo u svoju zbirku; Gete ih je stao prevoditi, i samo u doba od 1825—1827. u Kunѕt und Alterthum desetak puta govorio o srpskim narodnim pesmama; Valter Skot isto tako ih je prevodio; GĊa de Stal sa paţnjom govori o »dalmatinskim improvizatorima«, a lord Bajron o »bosanskim pesmama«. Ali sve do Vuka Karadţića o srpskoj narodnoj poeziji znalo se malo, u odlomcima i



neodreĊeno. Kopitar je upoznao Getea i Jakova Grima sa velikim blagom u Karadţićevim zbirkama. Naroĉito Grim je bio neiscrpan u pohvalama »prekrasnih pesama« »prirodnog naroda« srpskog, tvrdio da se od Omira ništa tako znaĉajno u svom rodu nije javilo, da je vrednost srpskih pesama toliko opštega znaĉaja da će zbog njih Evropa uĉiti srpski. 1827. francuski romantiĉarski ĉasopis Le Globe pisao je da je srpski jezik »jedan od najlepših jezika na svetu« i da će srpske gusle »naskoro postati tako slavne kao Osijanova harfa«. Za srpske pesme se interesuju Vilhelm Humbolt i Lamartin, koji je dao ovu poetsku sliku »divnog dunavskog cveća«, srpske narodne poezije: »Njena odlika je ljupkost u snazi i slast u smrti. Kad bi trebalo naći za ove pesme kakvu analogiju ili sliku, ja bih ih uporedio s onim istoĉnjaĉkim sabljama dimiskijama, ĉija oštrica seĉe glave, a ĉiji rez blista kao ogledalo.« Posle Herdera, Getea i Valtera Skota srpske narodne pesme prevode Šarl Nodje, Prosper Merime, Puškin, Mickijeviĉ. Samo jedna pesma, pesma o Hasanaginici, prevedena je na strane jezike trideset puta, od ĉega trinaest puta samo na francuski. Oko 1830. godine srpska narodna poezija uţiva evropski glas.

I kod uĉenih Srba, koji su dotle znali samo za školske klasiĉne uzore, pod utiskom tog evropskog glasa, poĉinje se ceniti narodna poezija. Još 1818. Novine serbske pisale su: »Nas mravi podilaze kad junaĉke naše pesme slušamo, i kosa nam rasti, a oĉi se suzama pune kad nam slepac srpski (pesme) naše zapeva.« Posle Vuka Karadţića prvi srpski pesnici svoga doba, Sima Milutinović i Njegoš, skupljaju narodne pesme, a za njima ceo jedan niz manje poznatih, tako da do sada ima preko 70 zbirki srpskih narodnih pesama. Narodna umetnost stavlja se iznad knjiţevnosti obrazovanih ljudi. Jan Kolar je pisao: »Kao što u drugim zemljama pisci pevaju za narod, tako na jugu od Dunava narod peva za pesnike.« Vuk Karadţić napada »višu klasu«, veli da su »umotvorine našijeh uĉenijeh ljudi takove da im se svak ko ih pozna mora smijati i ţaliti narod što nema prema sebi uĉenijih klasa«, i veliĉa narodne pesme kao »vjeĉno blago i ukrašenije literature naše«. Precizirajući Karadţićevu ideju, Đuro Daniĉić pisao je 1847: »No u današnja vremena rijetko moţe ko postati knjiţevnik, a da ne izgubi mnogo od svoje narodnosti, osobito u nas Srba, — pa i s ovu i s onu stranu Save. Toga radi su nam za narodnu knjiţevnost od velike potrebe i od neiskazane koristi narodne pjesme i druge narodne umotvorine. Ovdje već ne gledaš duha na ogledalo, ne gledaš slike njegove, nego njega sama; ne kazuje ti ga drugi, nego ti on sam zbori, on se sam s tobom razgovara... Narodne su umotvorine sjeme: iz toga sjemena treba da nam nikne knjiţevnost; to će samo biti prava knjiţevnost...« Pesnici i dramatiĉari uzimaju motive iz narodne poezije, u narodnom stilu prevode se i Vergilije, i Horacije, i Ariosto, i Gete, i Bajron. Stvara se kult guslara, religija narodne poezije. U narodnoj poeziji se traţi ne samo estetika no i etika i direktiva za suvremeni ţivot — ona za srpske romantiĉare postaje »Narodno JevanĊelje«.



OSNIVANjE STALNIH NARODNIH POZORIŠTA

Napredak u pozorišnoj umetnosti, znatan u prvoj polovini XIX veka,

produţuje se i dalje i Srbi dolaze do stalnih pozorišta i do pozorišne umetnosti. 1848. prekinut je ţiv rad u tome pravcu, i pedesetih godina javljaju se ovde-onde, po Ugarskoj i Srbiji, diletantske i putniĉke pozorišne druţine. Mladi omladinski naraštaj naroĉito se zagrejao za pozorišnu umetnost. »Dolazi vreme, pisao je Laza Kostić, da se bojišta preruše u pozorišta.« Pokrećući 1862. Javor, Zmaj Jovan Jovanović stavlja kao glavni zadatak svoga lista razvijanje »novog narodnog pozorišta i dramatiĉke literature«. Ujedinjena omladina srpska postavila je takoĊe kao jedan od svojih prvih ciljeva »širenje umetnosti u sve redove narodne«, i to »u prvom redu pozorišne umetnosti«. I omladinci i u Vojvodini i u Srbiji ţivo rade na osnivanju narodnih pozorišta, i najzad i uspevaju u toj svojoj nameri. Oko 1860. bila je u Banatu jedna priliĉna druţina glumaĉka srpska, od koje se mogla stvoriti stalna pozorišna trupa. Jovan ĐorĊević, oduševljen pozorišni ĉovek, imajući tu druţinu na umu, poĉeo je pisati u Srbskom dnevniku niz ĉlanaka dokazujući »stvar preko nuţnu«: nacionalnu i knjiţevnu potrebu jednog stalnog narodnog pozorišta. 1861. Srpska ĉitaonica u Novom Sadu odluĉi da ceo posao uzme u svoje ruke, stanu se prikupljati narodni prilozi, sastave se pravila i trupa poĉne svoj rad još 1861. Repertoar je postao znatno širi i knjiţevniji, i Šekspiru i nacionalnoj drami dato je naroĉito mesto. U tom pozorištu sveĉano je 1864. godine proslavljena tristagodišnjica Šekspirova. Iz te novosadske trupe izišli su i prvi beogradski glumci, kao i izvestan broj zagrebaĉkih glumaca. Novosadsko pozorište od svoga postanka stalno je obilazilo sva veća srpska mesta u Austro-Ugarskoj, vršeći korisno svoj nacionalni zadatak. Diletantske predstave Ċaka i mladih ĉinovnika davane su ne samo u Beogradu no u svim većim mestima u Srbiji. U Srbiji, gde je još od 1835. Joakim Vujić davao predstave, i gde je ĉetrdesetih godina bilo ĉestih pozorišnih predstava, razvila se ljubav za »teator«. 1851. »ljubitelji narodne prosvete« obrazovali su u Beogradu naroĉiti odbor za podizanje stalnog pozorišta, prikupili priliĉnu sumu, i otpoĉne zidanje i same zgrade. Ali kako je zidanje poĉelo na rĊavom zemljištu, i kako nije bilo dovoljno novaca, ceo posao bude obustavljen. Šezdesetih godina igrale su putniĉke druţine, katkada i nemaĉke — što je osobito bunilo rodoljubive omladince — i beogradska opština i drţava ĉinile su zato korake za osnivanje pozorišta. Knez Mihailo naroĉito se zainteresovao, i njegovim nastojavanjem i obilnom pomoću podignuta je u Beogradu zgrada Narodnog pozorišta, koja i danas postoji. 30. oktobra 1869. sveĉano je otvoreno Narodno pozorište u Beogradu, koje je postalo glavno ognjište srpske pozorišne umetnosti.



Sa osnivanjem stalnih narodnih pozorišta poĉinje ţivlji i sistematiĉniji rad na dramskoj knjiţevnosti, prevodnoj i originalnoj, kao i na dramskoj kritici.



JEZIK I PRAVOPIS

U prvoj polovini XIX veka biju se velike borbe u srpskoj knjiţevnosti oko

jezika i pravopisa, i u tom dobu stvara se novi knjiţevni jezik i pravopis srpski.

U poĉetku svoga rada, boreći se za narodni jezik i uprošćen fonetiĉki pravopis, Vuk Karadţić je naišao na oštar otpor u knjiţevnim, crkvenim i sluţbenim krugovima. Crkveni ljudi su ga sumnjiĉili da je u sluţbi rimokatoliĉke propagande, knjiţevni ljudi su uporno branili knjiţevnu tradiciju, vlasti su ĉinile smetnje širenju novog knjiţevnog jezika i pravopisa. 1832. godine zvaniĉno je zabranjeno u Srbiji štampati knjige novim pravopisom, i ta zabrana pooštravana je 1850. i 1852. U Vojvodini, jerarhija je progonila novi pravopis, gledajući u njemu jeres i opasnost po pravoslavlje. Još pedesetih godina, štampali su se za narodne škole ruskoslovenski bukvari, a do poĉetka šezdesetih godina katihizis u školama predavao se na crkvenom jeziku.

Ali vreme je davalo za pravo Karadţiću. Krajem ĉetrdesetih godina on dobija dva dobra pomagaĉa: Đuru Daniĉića i Branka Radiĉevića. Daniĉić, svojim znamenitim Ratom za srpski jezik i pravopis (1847) daje nauĉnu osnovu i argumentaciju Karadţićevim reformnim idejama, dok na protivniĉkoj strani nema nikoga koji je u stanju ta pitanja nauĉno diskutovati. Iste godine, 1847, javlja se Branko Radiĉević svojim Pesmama, koje su ne samo izraz jednog jakog mladog talenta no i knjiţevna primena Karadţićevih ideja o jeziku, neposredni dokaz kako se na »govedarskom jeziku« daje umetnost lepo negovati. 1848. već se javlja list pisan novim jezikom i pravopisom (Napredak). Od polovine XIX veka, otkako su mlaĊi naraštaji stali pristizati, novi jezik i novi pravopis zavlaĊuju. Pisci pišu sve boljim jezikom, i knjige štampane novim pravopisom sve su ĉešće. 1849. Društvo srbske slovesnosti u Beogradu traţi da se digne zvaniĉna zabrana novoga pravopisa. 1859. ta zabrana se diţe, sem za školske knjige i sluţbena izdanja. Đuro Daniĉić, profesor na Liceju, docnije Velikoj školi, od 1859. do 1865, vaspita novi naraštaj u Karadţićevim i svojim idejama. Kod takvih uĉitelja, pod uticajem narodne knjiţevnosti, Vuka Karadţića i Đure Daniĉića, koji su naroĉito svojim prevodima Biblije dali obrasce knjiţevnog jezika, mladi pisci, mesto zapletenog, makaronskog, knjiţevnog, školskog i kancelarijskog jezika starijih naraštaja, poĉinju pisati prirodnije, jasnije, prostije. Dobar knjiţevan stil srpski uveliko se stvara. U Srbiji narodni jezik u knjiţevnosti sasvim osvaja, 1865. novi pravopis postaje sluţbeni na Velikoj školi, 1868. diţe se poslednje ograniĉenje novoga pravopisa u Srbiji, i Karadţićev pravopis postaje zvaniĉan.



U Vojvodini napredak je u istom pravcu. Omladinski naraštaj od šezdesetih godina, »Vukova omladina«, dosledan svom nacionalizmu i antiklerikalizmu, [napušta tuĊ i crkveni jezik i] usvaja potpuno narodni. Kada je 1865. Matica srpska došla u ruke mladih, pala je i poslednja brana novom pravopisu. Od kraja šezdesetih godina nov pravopis je opšti pravopis srpske knjiţevnosti, i narodni jezik sasvim preovlaĊuje. Jezik se ĉisti od stranih reĉi, i u tome puritanstvu ide se do krajnosti i do osiromašavanja knjiţevnoga jezika. Pobedioci postaju iskljuĉivi i nepravedni, i, po reĉima Milice Stojadinović, na svaku knjigu koja nije napisana prema Vukovim idejama »bacaju anatemu kao kaluĊeri na Dositejeva dela«. Ĉistoti jezika daje se toliko znaĉaja da se knjiţevna dela vrlo ĉesto sude iskljuĉivo sa jeziĉke taĉke gledišta, i u tome dobu mnogi pisci su proglašeni za velike zato što su bili pristalice Vuka Karadţića, a izvesni dobri pisci sasvim potisnuti zato što su bili protivnici prostonarodnoga jezika i pravopisne reforme.

Pobeda, bar ukoliko se tiĉe knjiţevnoga jezika, ipak nije potpuna i nije izvojevana bez kompromisa i ograniĉenja. Nije se potpuno ispunila ţelja Karadţićeva da narodski, prostonarodni jezik postane knjiţevni. Uzet je za knjiţevni jezik narodni jezik, ali sa znatnim pozajmicama iz starog, ruskoslovenskog jezika, naroĉito u apstraktnoj terminologiji, i jezik se stao razvijati mnogim neologizmima, koji se bez prestanka stvaraju. Narodni jezik i knjiţevni jezik ne poklapaju se potpuno, i, obratno onom što je Karadţić oĉekivao, knjiţevni jezik, školom i knjigom, znatno utiĉe na narodni jezik. Zatim, juţno nareĉje, kojim je pisao Karadţić i koje je on predlagao za knjiţevno nareĉje, koje su usvojili ne samo pisci iz zapadnih krajeva kao Njegoš, Joksim Nović, Matija Ban, Medo Pucić, Jovan Sundeĉić i Stjepan M. Ljubiša, no i pisci iz istoĉnih krajeva, kao Đuro Daniĉić i Jovan Ilić i nekoji omladinski pisci, juţno nareĉje nije preovladalo. Usled politiĉke i kulturne nadmoćnosti severoistoĉnih krajeva srpskih, Srbije i Vojvodine, istoĉno ekavsko nareĉje ostalo je vladajuće nareĉje u srpskoj knjiţevnosti.



VUK ST. KARADţIĆ

I. ŢIVOT

Porodica Karadţića je iz Hercegovine, od plemena Drobnjaka, i oko 1739.

doselila se u Jadar, u Srbiju. 26. oktobra 1787, u selu Tršiću, od oca Stefana i matere Jegde, roĊene Zrnić, rodio se Vuk Karadţić. Ĉitati i pisati nauĉio je od roĊaka Jevte Savića—Ĉotrića, koji će igrati izvesnu ulogu u prvom ustanku. 1795. otišao je u osnovnu školu u Loznicu, zatim se kao manastirski Ċak uĉio u manastiru Tronoši. Iz to malo škole izneo je znanje da moţe ĉitati i pisati, vratio se u selo, do ustanka sedeo doma, i bio u svojoj okolini najpismeniji ĉovek i pisar.

Kada je buknuo ustanak 1804, on postaje pisar u ĉeti vojvode ĐorĊa Ćurĉije, i tu ostaje neko vreme. Ţeljan da što više nauĉi, on preĊe u »Nemaĉku«, u Karlovce. Tu je, kako sam veli, na svoju »veliku i nezaboravljenu ţalost poznao, da ima na svijetu još i više nauka osim našega psaltira i ĉasoslova«. Kako ga zbog godina nisu primili u gimnaziju, on tu dve godine privatno uĉi nemaĉki, latinski i slovenski. Neko vreme bio je radi uĉenja nemaĉkog jezika u Petrinji, u Hrvatskoj. 1807. vrati se u Srbiju, postaje pisar kod valjevskog vojvode Jakova Nenadovića, zatim pisar u Praviteljstvujušĉem sovjetu u Beogradu. On je jedan od najranijih Ċaka Velike škole Dositeja Obradovića, ali se i sam obrazuje, utvrĊuje se u nemaĉkom i ĉita sve što mu do ruku doĊe.

1808. razbole se i otide na bolovanje u Tršić. Radi leka 1809. godine išao je u Novi Sad i Budim (1810). Od leĉenja je bilo samo delimiĉnog uspeha; ostao je hrom, i to je bilo od znaĉaja po ceo tok njegova ţivota. »Sa štulom, pisao je on docnije, ne mogoh više misliti ni na konje ni na rat, moradoh se navikavati, kako mogah, na sjedenje kod kuće. Da mi nije bilo ove moje štule, ja bih odavna već poginuo bio od Turaka, kao što su sila drugijeh mojih vršnjaka, a ovako me štula moja natjerala da sjedim s mirom i na miru knjige ĉitam, i na miru biljeţim na hartiji što su mi uši slušale i oĉi vidjele...«

1810. Karadţić je u Beogradu, kao uĉitelj osnovne škole, i tu ostaje do 1811. Te godine otišao je za pisara kod svoga roĊaka Jevte Ĉotrića, koji je uzeo pod zakup skelu u Kladovu. 1812. i 1813. bio je carinik i sudija u Brzoj Palanci u Krajini, a kada su Turci nadirali u Srbiju, on je zapovedao jednim manjim odredom vojske. 1813, kao gotovo sve narodne starešine, i on je prebegao u Austriju. U jesen iste godine već je bio u Beĉu.



Dolazak u Beĉ bio je odsudan trenutak u njegovom ţivotu. Tu je došao u dodir sa obrazovanim srpskim pscima koji su se skupljali oko tek pokrenutih Novina serbskihъ, tu se, što je naroĉito vaţno, upoznao sa Kopitarem, koji ga je uveo u knjiţevni rad. Od 1814. Karadţić već poĉinje svoj posao. 1814—1815. je u »donjim krajevima«, u Karlovcima i u Fruškoj gori, gde beleţi narodne pesme i skuplja reĉi za svoj reĉnik. 1817. oţenio se u Beĉu, i ta ţenidba sa Nemicom, koja se nikada nije mogla navići na ţivot u srpskim krajevima, bila je glavni uzrok da je on gotovo sav svoj ţivot proveo u Beĉu.

Kada se posle pojave Srpskog rjeĉnika digla povika na njega, on 1819. poĊe u Rusiju, sa namerom da tamo naĊe i moralne i materijalne pomoći za svoj dalji knjiţevni rad. Preko Krakova, Varšave, Vilne i Pskova doĊe u Petrograd. Dobro primljen, upoznao se sa najznatnijim ljudima ondašnje Rusije: Karamzinom, Ţukovskim, Adelungom, Šiškovom, Rumjancovom. »Obщestvo lюbiteleй pocciskoй slovesnosti« izabralo ga je za svoga ĉlana; Šiškov ga je na jednoj sednici predstavio ĉlanovima Ruske akademije. Više poĉastvovan no nagraĊen, on je u Rusiji, naroĉito u Petrogradu, a neko vreme i u Moskvi, proveo devet meseci. Vratio se preko Novgoroda, Tvera, Tule, Kijeva i Kišinjeva, gde se neko vreme zadrţao. U jesen 1819. nalazi se u Beĉu. Bez stalnih sredstava, ţiveći teško u tuĊini, reši se da se vrati u Srbiju. Sredinom 1820. doĊe u otadţbinu, u Kragujevac, ali neprosvećena okolina kneza Miloša nije trpela obrazovana i prosvećena ĉoveka, i on, u rĊavim materijalnim prilikama, po drugi put napusti Srbiju.

Na strani njegov rad poĉinje bivati cenjen. 1823. dobija od jenskog univerziteta poĉasni doktorat filozofije, 1824. postaje ĉlan Uĉenog društva u Getingenu. U stranom knjiţevnom i nauĉnom svetu poĉinje se govoriti o njegovom radu. Ali, on je još uvek materijalno neobezbeĊen. Pomoć od kneza Miloša, koju je dobio za pisanje kneţeve biografije, bila je nedovoljna. Pošto je neko vreme, 1822, našao skloništa kod svojih prijatelja u selu Panjevi, kod Temišvara, u Banatu, on 1823, preko Praga, poĊe u Nemaĉku da uĉi medicinu. U Nemaĉkoj, baveći se naroĉito u Lajpcigu i Haleu, a nešto malo i u Kaselu, Vajmaru i Getingenu, napustio je svoju nameru da uĉi medicinu. Kako u Beĉu cenzura kneza Meterniha, koji je podrţavao Tursku i popreko gledao novostvorenu Srbiju, nije dopuštala dalje štampanje srpskih narodnih pesama u kojima su se pevali srpski bojevi sa Turcima, Karadţić se koristi svojim bavljenjem u Nemaĉkoj, i tu štampa drugo izdanje svojih zbirki narodnih pesama. On se, uopšte, u Nemaĉkoj bavio štampanjem svojih knjiga i upoznavanjem sa nauĉnim i knjiţevnim radnicima nemaĉkim (meĊu ostalima i sa Jakovom Grimom, koji se i ranije osobito interesovao za njega, i Geteom, koji ga je u Vajmaru lepo primio). Ali Karadţić nije imao sredstava da produţi taj ţivot, porodiĉne obaveze pozivale su ga natrag, i posle jednogodišnjeg bavljenja u Nemaĉkoj, 1824. vrati se u Beĉ. Tu ga je oĉekivao stari oskudan ţivot knjiţevnika bez stalnih i sigurnih prihoda. 29. decembra 1825. pisao je on iz Beĉa jednom prijatelju: »Ne mogu vam kazati, u kakvoj sam ja sad nevolji. Vjerujte mi, da na Boţić nijesam imao zašto kupiti funte mesa, a kamo li peĉenice! Misleći, koji je onda dan, i gledajući na Ċecu moju, plakao sam kao ludo dijete. Sve, što se moglo prodati ili zaloţiti, zaloţio sam ili prodao; sad ne znam šta ću ĉiniti sa ţenom i troje nejake Ċece. Zimno doba, a drva nema, leba nema...« Tek kada je 1826. dobio od ruske vlade penziju od 100 dukata godišnje, »za zasluge za slovensku knjiţevnost«, poĉeo je nešto bolje ţiveti, ali i to je još uvek bio teţak ţivot.

1828. uĉinio je nov pokušaj da ţivi u Srbiji. On postaje prvo ĉlan »Zakonodatelne komisije«, ĉiji je glavni zadatak bio da prevodi zakone za Srbiju. Karadţićev posao bio je da



sa nemaĉkoga prevodi Napoleonov zakonik. Potom postaje sudija, a 1831. predsednik suda u Beogradu (»prezident slavnoga magistrata naije i varoši beogradske«). Sredina u koju je zapao bila je gruba i surova. On je bivao kinjen, vreĊan, i najzad razbolevši se i došavši u sukob sa samim knezom Milošem, 1831. napusti Srbiju, ponevši sobom kao jedinu zaradu znatan broj novih narodnih pesama i reĉi za reĉnik. U krajnjoj oskudici, ganjan od kneza Miloša, osumnjiĉen kod ruske vlade kao austrijski i katoliĉki agent, a kod austrijske vlade kao ruski ĉovek, opasan demagog i ĉlan »tajnih društava«, odvojen od porodice koja se u oskudici nalazila u Beĉu, on je proveo osam meseci u Zemunu, kao u nekom poluzatoĉenju. »Ja sam sad u najvećem oĉajaniju, pisao je on u Zemunu u proleće 1832: ovaka gonjenija, na vratu ţena i ĉetvoro Ċece, a suviše slabo zdravlje i siromaštvo!« Tek u aprilu dobio je od austrijskih vojnih vlasti dopuštenje da moţe ţiveti prvo u Budimu, potom u Beĉu. Ali novĉana oskudica ga je neprestano pratila. 1833. rodoljubiva srpska opština u Trstu, koja je ranije pomagala Dositeja Obradovića, Atanasija Stojkovića i Pavla Solarića, odredila mu je izvesnu novĉanu pomoć.

1834, pomognut od Ruske akademije, on poĊe na nauĉno putovanje u jugozapadne krajeve. Preko Trsta doĊe na Cetinje; 1835. bio je u Boki Kotorskoj. Te godine, obogaćen materijalom i sa širim i potpunijim poznavanjem narodnoga ţivota, vraća se u Beĉ. 1835. godine uspeva da dobije malu penziju od Srbije (prvo od 200, posle od 400 talira godišnje). 1837. putuje po Sremu i Hrvatskoj, gde su ga Ilirci lepo doĉekali, i po Dalmaciji. Prilikom dinastiĉke promene u Srbiji 1842. izgubio je penziju, koja mu je vraćena tek 1845.

Posle nekih trideset godina napornog rada i teškog ţivota došli su mu mirniji, lakši i sigurniji dani. On, uglavnom obezbeĊen materijalno, proslavljen kao pisac, ĉlan mnogih stranih uĉenih društava, ţivi u Beĉu, neprekidno radi i objavljuje svoja dela, s vremena na vreme uĉini po kakvo putovanje. 1841. sa ruskim putnicima Nadeţdinom i Knjaţeviĉem putuje po Hrvatskoj, Dalmaciji, Crnoj Gori, Srbiji; 1843. bio je u Pragu i Berlinu. Od 1844. pomaţe ga i knez Mihailo Obrenović. 1845. opet je bio u Srbiji i tom prilikom izradio povratak svoje penzije.76 1848. uzeo je uĉešća na Slovenskom kongresu u Pragu. Potom 1849. bio je u svom rodnom mestu. Srbiju je obišao opet 1852. 1850. berlinska Akademija izabrala ga je za svoga dopisnoga ĉlana; 1854. i 1856. išao je u Berlin. Od 1859. do 1861. nekoliko puta je dolazio u Srbiju. 1861. godine knez Mihailo ga je po jednoj politiĉkoj misiji slao u Crnu Goru.

Cenjen, priznat u stranom nauĉnom svetu više no ijedan Srbin pre njega, slavljen kao niko do njega u mladom naraštaju, doĉekavši da vidi gotovo punu pobedu svojih ideja za koje se toliko borio, Karadţić je doţiveo da se 1863. sveĉano proslavi pedesetogodišnjica njegovog plodnog i stalnog rada. Ali i u starosti, i postigavši gotovo sve ĉemu je teţio, on je neprestano radio, nije se predavao starosti i bolesti, »e da bi se jošte šta otelo od smrti«. Umro je u Beĉu 26. januara 1864. 1897, sa velikim sveĉanostima prenesene su mu kosti U Beograd.

II. SKUPLjANjE NARODNIH UMOTVORINA I OPISIVANjE NARODNOGA ŢIVOTA



JERNEJ KOPITAR I VUK KARADţIĆ. — Ne samo poĉetak rada Vuka Karadţića no i ceo njegov rad nemogućno je odeliti od liĉnosti Slovenca Jerneja Kopitara (1780—1844). Sam Karadţić je jednom uĉinio ovu odseĉnu izjavu: »Glavni uzrok da sam ja danas spisatelj ostaće dovijeka Kopitar; u tom sam mu duţnik, ako ne u svemu, a ono u mnogom, vrlo mnogom.«

Širokog duha i velike nauĉne radoznalosti, Kopitar je imao vrlo opseţno znanje: monѕtrum ѕcіentіarum, nazivao ga je Jakov Grim. Iako jošte mlad, Kopitar je već bio na glasu u uskom krugu ljudi koji su se onda bavili slovenskom filologijom. 1808. godine izišla je u Ljubljani njegova gramatika slovenaĉkog jezika, Grammatіk der ѕlavіѕchen Sprache іn Kraіn, Kärnthen und Steyermark. Slovenaĉki jezik je prouĉavao na široj komparativnoj osnovi, i prirodno se stao zanimati i ostalim jugoslovenskim jezicima, naroĉito srpskim. Od 1809. on hvata veze sa Srbima i traţi podatke i objašnjenja o pravom srpskom jeziku. Od 1811. on je u prepisci sa Lukijanom Mušickim i sa mitropolitom Stratimirovićem. 1810, postavši cenzor slovenskih knjiga u Beĉu, on meĊu Srbima traţi ĉoveka koji će ga obavestiti o pravoj prirodi srpskoga jezika, o tome: da li je taj jezik onakav kako su ga pisali slavenosrpski pisci ili onakav kako je pisao Dositej Obradović, da li je bliţi ruskom jeziku ili jeziku dalmatinskih i slavonskih pisaca. UbeĊen romantiĉar, seljaĉko dete, dajući mnogo znaĉaja narodnim umotvorinama, on je traţio meĊu Srbima i jednog »boljeg Kaĉića«, nekog ko će mu prikupljati srpske narodne pesme. Posle duţeg traţenja on je naišao na takvog ĉoveka u Vuku Karadţiću. Kopitaru kao cenzoru došao je na pregled jedan Karadţićev ĉlanak o padu Srbije 1813, namenjen Davidovićevim i Frušićevim Novinama serbskimъ. On je u tom jeziku video pravi srpski jezik, osetio dobrog poznavaoca narodnog jezika, narodnog ĉoveka kojega knjige nisu zbunile. U poĉetku 1814. piše on jednom prijatelju: »Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski.« I on se odmah upoznaje sa Karadţićem, uzima ga u svoje ruke i upućuje u posao.

Kopitar je uvideo neobiĉne prirodne sposobnosti Karadţićeve, i odmah ga oglasio za »najbolju glavu« na koju je on meĊu Srbima naišao. 1815. on sa uĉiteljskim ponosom veli: »moj Vuk«; Dobrovski tada piše da Kopitaru »Vuk je iznad svega«. Kopitar je Karadţića obavestio o znaĉaju narodnoga jezika i narodnih umotvorina, dao mu ne samo prva uputstva no i aktivno saraĊivao na njegovim prvim radovima, izvesne stvari sa njime zajedno pisao. Karadţić sam priĉa kako je Kopitar u njemu poznao »ĉovjeka od naroda«, »drukĉijeg od sviju Srba koje je on donde viĊao i poznavao«. »I tako poznavši se sa mnom, nagovori me malo po malo ne samo da pišem narodne pjesme, nego i rijeĉi i Gramatiku... Tako što se tiĉe prvoga uzroka i poĉetka moga skupljanja našijeh narodnijeh pjesama, rijeĉi i pravila u jeziku, to je jedina zasluga G. Kopitara.« Kopitar mu je dao ne samo prva uputstva nego ga pouĉavao stalno, podrţavao, razvijao u narodnom pravcu. »Ovo je treća godina, pisao je 1816. Karadţić Kopitaru, odkako sam se ja s vama poznao; od onda sam natrag poĉeo ići, i pribliţavati se govoru narodnom, i jošt nisam na pravo mjesto došao...« On je sa njime osnivao ono što je nazivao »naša partija«. Kada je u jedan mah posumnjao i poljuljao se u svojim uverenjima, Kopitar ga je u tim teškim ĉasovima podrţavao.

Karadţić ne bi mogao prodreti u evropsku javnost bez Kopitara, koji je bio u prijateljskim odnosima sa Geteom, V. Humboltom, F. A. Volfom, J. Grimom i F. Šlegelom. On mu je stvorio veze u Rusiji i pomogao mu da tamo naĊe priznanja i pomoći. On je Grima i nemaĉke pisce zainteresovao za srpsku narodnu poeziju; on je za Getea prevodio na nemaĉki ĉitave narodne pesme; on je bio taj koji je i neposredno srpskoj narodnoj poeziji stvarao



evropski glas. Njegovi ĉlanci o srpskim stvarima i prikazi o srpskoj knjiţevnosti u beĉkim ĉasopisima kao što su: Annalen der Lіteratur und Kunѕt, Vaterländiѕche Blätter, Wіenner Allgemeіne Zeіtung, Archіv für Geographіe, Hіѕtorіe, Staabѕ- und Krіegѕkunѕі, Oeѕterreіchіѕcher Beobachter, Jahrbücher der Lіteratur, — svi ti ĉlanci, prikazi i prevodi srpskih narodnih pesama, pisani sa razumevanjem i sa simpatijama, privukli su paţnju zapadnog, naroĉito nemaĉkog, knjiţevnog i nauĉnog sveta na Srbe.

Od Kopitara proizlaze tri glavne ideje Karadţićeve jeziĉke i pravopisne reforme: narodni jezik kao knjiţevni jezik; fonetiĉki pravopis; usavršavanje grafike. Stalno boravljenje Kopitarevo u Beĉu u vezi je sa Karadţićevom privezanošću Beĉu. Kroz ceo ţivot Kopitar mu je ostao prijatelj, zaštitnik, savetnik, pa i saradnik, i rad Vuka Karadţića nije moguće zamisliti bez velike saradnje Jerneja Kopitara.

SKUPLjANjE NARODNIH PESAMA. — Kopitar, pripadajući romantiĉarskom beĉkom krugu, saradnik austrijskih romantiĉarskih listova, voleo je narodnu poeziju uopšte. Još dok je bio u Ljubljani on je znao za srpsku narodnu poeziju, i stalno je traţio ĉoveka meĊu Srbima koji će ga izbliţe sa njome upoznati. Kod Hrvata je našao pomagaĉa u rodoljubivom zagrebaĉkom biskupu Maksimilijanu Vrhovcu, koji je 1813. izdao podruĉnom sveštenstvu okruţnicu za skupljanje narodnih pesama. Ali kod Srba takvog ĉoveka nije nalazio, i on se vajkao što tako ostaje u tami »blago kako moţe biti nema nijedan narod...« Naišavši na Karadţića, pošto ga je podsetio na Kaĉićevu zbirku i pokazao mu Herderove Stіmmen der Völker, ubedio ga da on treba da zapoĉne taj posao meĊu Srbima. Već 1814. Karadţić je zabeleţio izvestan broj narodnih pesama srpskih kojih se sam saćao, pored toga još nekoliko koje je ĉuo od jedne svoje roĊake. Tako je u julu 1814. izišla Mala prostonarodnьa slaveno-serbska pєsnarica, prva knjiga Vuka Karadţića. Ona sadrţi 100 lirskih, »ţenskih«, i 8 epskih, »muških« pesama. (»Pesne muţeske su one koje se uz gusle pevaju«; »sve one pesne koje nijesu od deset slogova i ne mogu se uz gusle pevati, zovu prosti Serblji ţenske pesne.«)

Kada je Karadţić izdao ovu prvu zbirku narodnih pesama, još nije bio naĉisto o pravoj prirodi i znaĉaju ovoga posla. Docnije, 1842, pišući o toj prvoj zbirci svojoj, rekao je sam: »Da ja one vrijednosti našijeh narodnijeh pjesama, koje su Grim i Gete i Kopitar u njima našli i svijetu je kazali, nijesam poznavao ni onda kada sam prvu onu knjiţicu štampao, to je cijela istina...« Tek docnije on će u njima videti »najveću dragocjenost« srpskoga naroda, »jedino i vjeĉno ukrašenije literature naše«, i isticaće ih visoko zbog »najdragocjenije ĉistote i sladosti našega jezika...« U prvi mah, on je taj posao radio iz opšteg rodoljubivog osećanja, iz »goreće ljubavi k rodu serbskome«, za »svakog onog Serbljina koji nacionalismus svoga roda ljubi«. To je bila uopšte jedna pesmarica, kako joj i samo ime kaţe, i to na jeziku koji nije bio ĉisto narodni no unekoliko doterivan. Karadţić je sve to smatrao samo kao graĊu kojom će se docnije sluţiti umetniĉki pesnik srpski: »Pak će se onda koji naći kojega je Bog darom pesnotvorstva obdario i dao mu sluĉaj da moţe na latinskom, ili na njemeckom jeziku pravila toga razumeti; onaj će pokupiti sva ova sobranja i pretresti; a neke pesne i sam po vkusu i po naĉinu roda svoga soĉiniti, i tako od sviju oni mali sobranja jedno veliko celo naĉiniti...«

1814—1815. on je produţio skupljanje narodnih pesama, naroĉito za vreme svoga bavljenja u Sremu. Druga zbirka narodnih pesama izišla je u Beĉu 1815. godine, pod naslovom Narodna srbska pѣsnarica, sa 101 »ţenskom« i 17 »muških« pesama. Tu su bile pesme koje je pokupio po Sremu, meĊu ostalim i divne pesme koje je ĉuo od velikih



narodnih pevaĉa Tešana Podrugovića i Filipa Višnjića, i koje idu u najbolje proizvode srpske narodne poezije. Ovoga puta Karadţić je beleţio verno, onako kako ih je »prepisivao iz usta Srba i Srpkinja«. Ali cilj skupljanja tih pesama još mu nije dovoljno jasan, i on u ovu zbirku unosi »nekoliko novih pjesama koje su uĉeni ljudi sastavljali«. Jezik ove knjige bio je mnogo ĉistiji, i Kopitar i Karadţić smatrali su Narodnu srbsku pъsnaricu od 1815. za »prvu knjigu srpsku«, prvo delo napisano ĉistim narodnim jezikom.

Ove dve zbirke smatraju se kao prvo izdanje srpskih narodnih pesama. Otada se poĉinje stvarati veliki glas srpskih narodnih pesama u evropskoj knjiţevnosti. Kopitar, struĉan referent beĉkih romantiĉarskih listova za slovenske knjiţevnosti, povodom Karadţićevih zbirki stao je Nemcima skretati paţnju na novu, originalnu i snaţnu srpsku narodnu poeziju. On je za Getea liĉno preveo Karadţićevu Pєsnaricu iz 1814, u beĉkim ĉasopisima štampao svoje prevode narodnih pesama, meĊu ostalima i poznatu Višnjićevu pesmu Poĉetak bune na dahije. On je isto tako pisao o raznim prevodima srpskih narodnih pesama u stranim knjiţevnostima. Jakov Grim, ubeĊen poštovalac starine i tradicija, uveren u tesnu vezu izmeĊu prošlosti i sadašnjosti, koji se u svom prouĉavanju stare Germanije jako zanimao »ţivom starinom« uopšte, osobito se zainteresovao za srpski jezik i srpsku narodnu poeziju, davao Karadţiću uputstva kako da radi, i oduševljenim izrazima poĉeo pisati o »prekrasnoj poeziji« srpskoj. On je za srpsku poeziju u Nemaĉkoj poĉeo praviti ĉitavu propagandu, i Mušicki ga je zbog toga zvao: »ĉestiti, hrabri, odliĉni serbofil«. I od toga doba uspeh srpske narodne poezije u zapadnom svetu samo raste. Ohrabren tim neoĉekivanim uspehom, Karadţić produţuje zapoĉeti posao i ne napušta ga do kraja svoga ţivota. Kopitar ga je stalno podsticao na neprekidan rad u skupljanju narodnih pesama. 1822. pisao je on Karadţiću: »Pesmaricu pre svega! Takvih pesama nijedan narod nema niti je imao.« I Karadţić je stalno skupljao pesme i uvećavao svoje zbirke. 1830, kada ih je beleţio od poslanika prve narodne skupštine u Kragujevcu, pisao je da je to njegov »pravi i najmiliji posao«.

Veliki posao oko Srpskog rjeĉnika prekinuo je za neko vreme Karadţića u objavljivanju narodnih pesama. Ali on stalno prikuplja materijal, beleţi ga sam liĉno, ili nabavlja preko prijatelja iz sve širega kruga srpskih zemalja. Od dvadesetih godina izlazi novo izdanje njegovih skupljenih narodnih pesama, tri knjige u Lajpcigu, od 1823. do 1824 (knjiga III — 1823, knj. II. »u kojoj su pjesme junaĉke najstarije« 1823, knj. I — krajem 1823);77 knj. IV, »u kojoj su razliĉne pjesme junaĉke«, izišla je u Beĉu 1833. Tu su pesme koje su bile u zbirkama iz 1814. i 1815, ali dopunjene mnogim novim. Pesme su imale uspeha i kod Srba, jer su prostijem svetu ĉinile zadovoljstvo kao da ih od guslara sluša, a obrazovanim ljudima strana kritika je kazivala njihovu visoku umetniĉku vrednost. I ĉetrdesetih godina otpoĉinje novo izdanje (I knjiga 1841, II — 1845, III — 1846, IV — 1862, V — 1865, VI — 1866). U znaĉajnom predgovoru Karadţić je dao korisne i opširnije podatke o naĉinu pevanja tih narodnih pesama i o suvremenom stanju srpske narodne poezije.

Karadţić nije nikako ostavljao izdavanje pesama. Skupljao ih je stalno, organizovao posao oko skupljanja i našao i izveţbao skupljaĉe gotovo po svima srpskim krajevima. Štaviše, vraćajući se 1819. iz Rusije, on je u orlovskoj guberniji zabeleţio i nekoliko ruskih narodnih pesama, a 1822. izdao je i nekoliko bugarskih narodnih pesama. Karadţić je stigao da beleţi ĉak i rumunske narodne pesme. Rumunski folkloristi beleţe da je on prvi napravio zbirku narodnih rumunskih pesama, sakupljenih po Vlaškoj, Erdelju i Banatu. Ta njegova zbirka, koju je predao Asakiju, izgorela je u jednom poţaru u Jašu 1827. godine. Inaĉe, on je i



nadalje stalno i sistematski skupljao srpske narodne pesme. S vremena ia vreme publikovao je po koju novu zbirku narodnih pesama, i za sobom je ostavio prikupljen materijal koji je posle njegove smrti izdavan. Celokupno izdanje narodnih pesama koje je on prikupio otpoĉelo je izlaziti 1891. godine (knjiga I — 1891, knj. II — 1895, III — 1894, IV — 1896, V — 1898, VI — 1899, VII i VIII — 1900, IX — 1902). Pored toga izišao je, po svima srpskohrvatskim krajevima, ćirilicom i latinicom, veliki broj popularnih izdanja pojedinih narodnih pesama iz njegovih zbirki.

Kao skupljaĉ narodnih pesama Karadţić ima vrlo velikih zasluga. On je pre svega ţiveo u doba kada je narodna poezija bila u punom cvetu, i liĉno je poznavao narodne guslare-pesnike, kao što je bio slepac Filip Višnjić, koji je opevao prvi ustanak. Sam on imao je u sebi neĉeg duboko narodnog, i posle pedesetogodišnjeg boravljenja u tuĊini ostao je narodni ĉovek. Narodnu poeziju je osećao u dubini svoje duše i razumevao je bolje no iko od suvremenih pisaca srpskih. Najzad, on je imao knjiţevnoga ukusa, i iz velikog broja narodnih pesama koje su mu do ruku bile došle, on je umeo da odabere ono što je najlepše. Izvesno je danas da je on te pesme, ako ne doterivao, a ono svakako odabirao i sreĊivao, izbacivao ono što je vreĊalo ukus, izjednaĉavao metriku, izostavljao ponavljanja, unosio red i jedinstvo. U predgovoru drugog izdanja Srpskih narodnih prpovijedaka, 1853, on moli svoje skupljaĉe da ništa ne izostavljaju, no da ostave onako kako su ĉuli od naroda, »pa gdje bude potrebno da se koja rijeĉ premjesti ili doda, ili izostavi, to ću ja ĉiniti, kao što sam radio i u ovima svima koje sam napisane dobio...« Kao i sa pripovetkama radio je i sa pesmama. Tako je radio uostalom Jakov Grim, skupljajući nemaĉke narodne pripovetke, tako nemaĉki romantiĉki pesnici Arnim i Brentano, skupljajući nemaĉke narodne pesme. Karadţićeve zbirke su najbolje ne samo zato što ih je on poĉeo skupljati u vreme cvetanja narodne poezije i kada je u mnoţini nepokupljenih pesama mogao odabirati najlepše, no i zato što je bio ureĊivaĉ koji je imao i ukusa i smisla za taj posao, bio u neku ruku i saradnik narodnih pevaĉa. I Karadţić je do danas ostao najbolji skupljaĉ narodnih pesama ne samo kod Srba no i u celokupnom Slovenstvu.

SKUPLjANjE NARODNIH PRIPOVEDAKA I POSLOVICA. — U toku svoga plodnoga ţivota Karadţić je neprestano proširivao krug svoga rada. Od skupljanja narodnih umotvorina u stihu prirodno je prešao na skupljanje narodnih umotvorina u prozi.

Po savetu Jakova Grima, koji je sa svojim bratom od 1812. poĉeo skupljati nemaĉke narodne bajke, Karadţić je poĉeo prikupljati i srpske narodne pripovetke. U Beĉu 1812. izišle su njegove Narodne srpske pripovijetke. U naroĉitom predgovoru on je pisao program celog svoga rada: »Neka rodoljubivi Mušicki leti za Pindarom i Oracijem, neka se druţi i poredi s Ramlerom, s Klopštokom, s Derţavinom, s Dmitrijevim; neka duboko zamišljeni Soralić istraţuje i dokazuje kakijem su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; ne zavidim, na ĉast svakom svoje; — a ja ću samo gotovo da skupljam ono što je narod srpski već izmislio.« On će da prikuplja narodne umotvorine »dok se nijesu prosvještenijem i novim modama zagušile i iskorijenile«. Tom prilikom Karadţić ĉini i ovu znaĉajnu ispovest kako on shvata skupljaĉki posao: »Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotovo narodno knjiţestvo, kome ništa više ne treba nego ga vjerno, ĉisto i nepokvareno skupiti. Ali u pisanju pripovijetki već treba misliti i rijeĉi namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo prećerano, nego da bi mogao i uĉen ĉatiti i prost slušati...«



U ovom izdanju bilo je 12 duţih i kraćih pripovedaka i anegdota, uz koje je dodao i 166 odgonetnutih narodnih zagonetka. Umetniĉka vrednost i originalnost narodnih pripovedaka oĉigledno je nesrazmerno manja no narodnih pesama. Drugo izdanje, prošireno, sa 50 pripovedaka, izišlo je u Beĉu, 1853, posvećeno »slavnom Nijemcu Jakovu Grimu«. U predgovoru Karadţić i pripovetke deli na muške i ţenske. »Ţenske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva ĉudesa što ne moţe biti, i po svoj prilici samo će za njih biti rijeĉ gatka, njemaĉki Märchen; a muške su one u kojima nema ĉudesa, nego ono što se pripovijeda rekao bi ĉovjek da je zaista moglo biti.« Tu zbirku prevela je na nemaĉki Karadţićeva kći Vilhelmina, i, sa naroĉitim predgovorom Jakova Grima, izdala u Beĉu 1845. Treće izdanje, umnoţeno (od 50 pripovedaka u drugom izdanju ovde se popelo na 111), izišlo je u Beĉu 1870, a ĉetvrto, opet umnoţeno (70 pripovedaka i 50 »šaljivih priĉa«, zajedno sa 782 zagonetke), u Beogradu 1897.

U skupljanju narodnih poslovica Karadţić je imao prethodnika: pored Jovana Muškatirovića, koji ih je skupljao još u XVIII veku, i dva pisca iz poĉetka XIX veka, somborskog paroha Stefana Ferenĉevića i igumana manastira Gomirja Sevastijana Ilića, koji su svoje male zbirke štampali u Novinama serbskim za 1818. i 1820. Ali ti poslovi su raĊeni nepotpuno i delimiĉno. Prvi Karadţić je dao jednu celokupnu zbirku narodnih poslovica. On ih je poĉeo skupljati još od 1816, i kada je prikupio dovoljan broj izdao je 1836. na Cetinju Narodne srpske poslovice i druge razliĉne, kao one u obiĉaj uzete rijeĉi. Poslovice je uredio azbuĉnim redom, i gde je bilo potrebno objasnio ih anegdotama koje su za njih vezane. Kao i ostale svoje sliĉne poslove, tako je i ovu zbirku popunjavao novom graĊom. 1849. dao je novo, prošireno izdanje. 1900. izišlo je novo, dopunjeno izdanje.

OPISIVANjE NARODNIH OBIĈAJA. — Naši pisci XVIII veka, sa racionalistiĉkim i kozmopolitskim idealom svoga veka, sa teţnjom ka prosvetnom izjednaĉivanju sviju ljudi i ka jednoj višoj opšteĉoveĉanskoj civilizaciji, nisu marili za narodne obiĉaje i tradicije. Oni su u njihovim oĉima bili zaostaci varvarstva, i nazivali su ih: predrasudama, zabludama i praznovericama. Matija Reljković, koji je iz svog bavljenja u Nemaĉkoj doneo jedan viši ideal evropske kulture, gleda na osobine narodnog ţivota u Slavoniji, na narodne obiĉaje i tradicije, kao na zaostatke robovanja pod Turcima, naziva ih »turskom skulom« i »hadetima mrskim«. Dositej Obradović hoće da kod Srba iskoreni »stara mnjenija i obiknovenija«, »stare plesnjive i zarĊate obiĉaje«, i hvali jednog srpskog episkopa u Banatu što je progonio obiĉaj koleda. Jovan Muškatirović osuĊuje narodne obiĉaje »ot idolopoklonikov zaostavše« i »sujeverije od Turaka uzajmljeno«; tako i Aleksije Vezilić ţigoše narodne obiĉaje u narodu, »stadu prostodušnom«.

Vuk Karadţić o narodnim obiĉajima ima sasvim druge poglede. On je u idejama suvremenog romantizma, koji, idući za Ţan-Ţakom Rusoom, smatra da je primitivni ĉovek mnogo bolji i lepši i da je narodni ţivot pravi i normalni ţivot ljudski. Za Karadţića narodni obiĉaji su »ţiva starina«, ono što odlikuje jedan narod i obeleţava njegovu originalnost. U polemici sa Milovanom Vidakovećem on ga osuĊuje što njegov junak u romanu Lюbomirъ u Elïsïumu govori protiv narodnih obiĉaja. Ljubomir, veli on, pokazuje »magareću pamet« kada se ţali na ono što ĉini »svetinju«. »...Naš Ljubomir valjada je ĉuo gdje Dositej i Reljković (i jošt gdjekoji) viĉu na obiĉaje narodne, a nije znao rasuditi, da su oni u tom svi ludovali.« Nasuprot racionalistima XVIII veka, Karadţić istiĉe novo, sasvim romantiĉarsko shvatanje: »Kod svakoga su naroda najsvetije ove tri stvari: zakon, jezik i obiĉaji: tim se



narodi jedan s drugim roĊakaju, i jedan od drugog razlikuju. Kako narod izgubi te tri svetine, on izgubi i svoje ime.«

Shvatajući tako narodne obiĉaje, on ih je još vrlo rano poĉeo prikupljati, i to opet po savetu Jerneja Kopitara. »U Rjeĉniku će srpskom, piše Karadţić, biti opisani skoro svi obiĉaji srpski. Kopitar me na to naćerao.« U Srpskom rjeĉniku iz 1818. pored velikog broja reĉi ima kraćih i duţih opisa narodnih obiĉaja, i time je ovo znamenito delo dobilo i veliku folklornu vrednost. 1849. izišla je u Beĉu Karadţićeva knjiga Kovĉeţić za istoriju, jezik i obiĉaje Srba sva tri zakona, u kojoj ima i etnografskog materijala. U vaţnom ĉlanku Srbi svi i svuda on sasvim rusovljevski napada »višu klasu« srpsku, obrazovane ljude što su se »potuĊili od svoga naroda i njegovijeh obiĉaja« i »drukĉije od naroda nose se i ţive«, i veliĉa »prostu klasu naroda našega«, koja ĉuva narodno ime, jezik i obeleţje.

Karadţić je neprekidno i sistematski prikupljao graĊu za opis narodnog ţivota s namerom, kako je sam govorio, da iznese srpske »obiĉaje, sujeverje, mitologiju i domaći ţivot«. On beleţi ne samo narodne obredne pesme no hoće da opiše celokupan narodni ţivot u svim njegovim pojavama. Posle njegove smrti ostao je rukopis Ţivot i obiĉaji naroda srpskog, koji je štampan u Beĉu 1867. To još nedovršeno delo imalo je da opiše sav narodni ţivot, da u srpskom folkloru bude ono što je u srpskoj leksikologiji bio Srpski rjeĉnik. Iako nedovršena, ova knjiga je dragocen prilog ispitivanju narodnog ţivota. U zasebnim poglavljima Karadţić je opisao narodne obiĉaje, tradicije, verovanja, izneo naĉin ţivota u kući, u selu, u opštini. Kada se vidi kako je na širem osnovu shvatio taj posao, kao neki kompendijum za etnografiju srpskog naroda, onda se mora ţaliti što je ostao nedovršen. On je dao primer, i za njim su došli uĉenici koji su posao nastavljali. Odmah za njim Vuk Vrĉević je stao opisivati ţivot srpskoga naroda u Hercegovini, a Milan Đ. Milićević u Srbiji. Po njegovom imenu, Karadţić zvao se etnografski »list za srpski narodni ţivot, obiĉaje i predanja« koji je izlazio u Aleksincu 1899—1901. i 1903. godine.

III. REFORMA KNjIŢEVNOG JEZIKA I PRAVOPISA

POĈETAK RADA NA REFORMI JEZIKA I PRAVOPISA. — Kada je već izišao na glas, Karadţić je tvrdio da se vrlo rano, još dok je sa sluţbom bio u Srbiji, za vreme ustanka, poĉeo baviti narodnim jezikom. Još 1810, tvrdio je on, drugovi u Beogradu smatrali su ga za »znalca srpskoga jezika«, a 1813, kada je bio sa sluţbom u Brzoj Palanci, on je obraćao paţnju na narodni govor i beleţio što mu se »ĉinilo da treba znati«. Ali sve je to radio »bez ikakve knjiţevne namere... nego samo za sebe«.

To njegovo tvrĊenje u celini nije sigurno; ali je izvesno da je u doba oko 1813. on vrlo dobro znao srpski jezik. RoĊen u jednom kraju gde se lepo i ĉisto govori, ne prošavši kroz škole u kojima se predavao slavenoserbski, on je svojim znanjem narodnog jezika odskakao od ostalih.

Kopitar, u to vreme kada su se filolozi sa oduševljenjem bacali na komparativno izuĉavanje indoevropskih jezika, traţio je ĉoveka kod kojega će se moći obavestiti o pravoj



prirodi srpskoga jezika. U uskom krugu ondašnjih slovenskih filologa još nije bilo rešeno pitanje šta je upravo srpski jezik, dijalekat ruskog ili zaseban slovenski jezik. Još 1809. Kopitar je pisao o »neophodnosti novosrpske gramatike«. O veštaĉki stvorenom jeziku ondašnje srpske knjiţevnosti pisao je da je »plane barbara, nulla, fіcta, ѕtulta, rіdіcula«. On je sa najvećom pohvalom doĉekao reformatorsku knjiţicu Save Mrkalja Salo debelog єra, libo azbukoprotres (1810) i pisao da u njenih dvaestak stranica ima više »lingvistiĉke filozofije no u drugoj debeloj gramatici«. Drugom prilikom je pisao: »Srbi oĉekuju još svoga Herkula-Koraisa koji će oĉistiti ovu Augijasovu štalu, i koji će i starom mrtvom crkvenom jeziku, i novom, ţivom, narodnom, zajemĉiti njihova uzajamna prava. On će doći, taj Herkul-Korais.« Kada mu je 1813. došao u ruke Karadţićev ĉlanak namenjen za Novine serbske, upoznavši liĉno Karadţića, ocenivši njegovu veliku liĉnu vrednost, on je video da je naišao na ĉoveka koji mu je trebao, proglasio ga »najboljom glavom meĊu svima Srbima« i 1814. pisao svome prijatelju Slovencu Ţupanu: »Srbi će vas sve za sobom ostaviti! Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski.«

Karadţić je tada potpao pod njegov pun duhovni uticaj. Bez škola i bez školskih predrasuda, prirodno bistar i pronicljiv, Karadţić je lako prihvatio njegove ideje. I Kopitar ideje koje je propovedao i sprovodio kod Slovenaca, preko svoga uĉenika prenosi i kod Srba. U to vreme kod slovenskih naroda vodile su se borbe za narodni jezik u knjiţevnosti i za prilagoĊivanje pravopisa prirodi pojedinih jezika, — to je bila takozvana »abecedna vojna«. Kopitar se kod Slovenaca borio za narodni jezik, napisao gramatiku narodnog jezika, i radio na uprošćavanju slovenaĉkog pravopisa. On je i Karadţića uveo u svoje ideje i naĉinio ga njihovim apostolom kod Srba. Karadţić mu je pisao: »Niti ja znam kako bi vama za to vozblagodariti mogao što ste vi mene udostoili uĉastnikom biti toga slavnoga, i svaku ĉeloveĉesku pohvalu prevoshodećega vašega predprijatija.«

Bilo bi pogrešno misliti da se Vuk Karadţić odjednom razvio u ono što je docnije postao, da je od prvoga poĉetka svoga rada pisao ĉistim narodnim jezikom i uprošćenim fonetiĉkim pravopisom. On istina još 1814. istiĉe »maternji jezik« kao »najdragocenije blago«, ţali se na haos koji vlada u srpskom knjiţevnom jeziku i pravopisu, i traţi reda i jedinstva, gramatiku i reĉnik kojih bi se svi obavezno drţali. Ali je i on u prvoj knjizi svojoj bio pod uticajem ranijih starijih pisaca, još pisao starim pravopisom i unosio mnoge starinske i tuĊe reĉi protiv kojih će se docnije odsudno boriti (kao: gospoţa, primjeĉanije, ĉuvstvitelan, serdce, serbski, niţajši, rasuţdavati, prosvješĉenije, vkus, ĉrez, bitije, i tako dalje). Ĉak i u privatnim pismima iz 1814. on se sluţi mnogim starinskim reĉima i starim pravopisom. Kopitar ga je od toga oduĉavao, i uspeo da ga oduĉi.

SRPSKA GRAMATIKA. — Kopitar je Karadţića još 1814. ubedio o potrebi da napiše gramatiku prostog srpskog, narodnog jezika, kako bi ostali srpski pisci mogli videti šta je pravi srpski jezik. Karadţić je odmah shvatio da bez gramatike narodnog jezika ne moţe narodni jezik postati knjiţevni, i da se bez nje ne mogu postaviti ĉvrsti osnovi narodnoj knjiţevnosti. »Dok se ne poĉne, pisao je on nešto docnije, srpska gramatika uĉiti po školama, ništa neće biti od naši spisatelja.« 1814. izišla je u Beĉu Pismenica serbskoga jezika, po govoru prostoga naroda napisana. Karadţić je tu u gramatiĉka pravila sveo »govor onih Serbalja koji ţive po selima daleko od gradova«, i to je bila prva gramatika narodnog jezika srpskog.



On nije imao potrebne spreme za jedan ovakav posao, i ovaj pokušaj uĉinio je »iz revnosti k serbskom knjiţestvu i iz ljubavi k maternjem jeziku«, ali potpuno svestan svojih »malih sila znanja«. »Ova je moja pismenica samo jedan pervi opit, u kojemu sam se ja potrudio, po silama znanja moga, samo neka pravila o sklanjanju imena i mjestoimjenija, i o sprezanju glagola, u jedno sastaviti, i so tim, ako ne vnutrenje veštestvo, a ono barem vid Serbske Pismenice predloţiti.« On ju je napisao po vernom ugledu na slaveno-serbsku gramatiku Avrama Mrazovića iz XVIII veka, koja je opet bila napisana prema ruskim gramatikama XVII veka. On je zadrţao staru gramatiĉarsku terminologiju i naĉin izlaganja, i u stare kalupe prelio ţivi narodni govor. Ali iako je knjiga u izradi nesavršena, ona je imala nekoliko vaţnih novina i oznaĉavala veliki napredak. Kroz nju je sprovedeno naĉelo: »piši kao što govoriš, a ĉitaj kao što je napisano«, naĉelo fonetiĉkog pravopisa i uprošćene azbuke.

I kod ranijih pisaca opaţala se sklonost za uprošćavanje odveć sloţene slovenske azbuke, pune za srpski jezik izlišnih i parazitskih slova. Dositej Obradović izostavlja ы, ne pravi razliku izmeĊu ъ i ь, unosi ć, kojim obeleţava ne samo glas ć no katkada i Ċ; Ċ, nj i lj piše sa dь, nь, lь. Emanuilo Janković izostavlja ь, nj i lj piše sa н i л , ţeli da izbaci i ъ, kao i »mnoga druga slova ...iz našeg alfabeta«. Atanasije Stojković je pisao da je ъ »peti toĉak u kolima«; Sava Tekelija je štampao svoje Rimlяne u Španïi (1805) bez ъ; Pavle Solarić u pojedinim svojim spisima izostavlja na kraju reĉi i ъ i ь, samo zadrţava ь kao znak za umekšavanje. Mušicki u pojedinim svojim odama izostavlja oba jera. U toj »buni u slavenskim pismenima« najdalje je išao Sava Mrkalj, koji je u svojoj knjiţici Salo debeloga єra, libo azbukoprotres uĉinio odluĉan korak ka uprošćavanju azbuke. Mrkalj je u svojoj novoj azbuci izbacio veliki broj nepotrebnih slova, mesto ѣ, ю, я, pisao іe, іy, ja, traţio naroĉite znake za glasove lj, nj, Ċ, ć, izbacio ne samo ζ, γ, ω, щ, ψ, ω, ω, ξ, Θ, ν no i dotle redovno upotrebljavana slova: ы, є. Karadţić u tome pravcu svodi srpsku azbuku na 29 slova: a, b, v, g, d, dь, e, ţ, z, i, ï k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, t, ć, u, f, h, c, ĉ, š. On sam sastavlja slova dь (d + ь), lj (l + ь) i nj (n + ь); ć je uzeo iz starih srpskih knjiga; slovima f i h, za koja je mislio da se u narodu ne izgovaraju, sluţiće se tek docnije (slovo h, uverivši se da se izgovara u narodu, poĉeo je upotrebljavati tek od 1836. u Narodnim srpskim poslovicama); glas Ċ uzeće od Lukijana Mušickoga; slovo ï zameniće jotom (j). Tako je on, dodavši i trideseto slovo dţ, stvorio svoju novu azbuku, za koju je sa razlogom mogao reći da u njoj »nijedno (slovo) nije suviše, nijedno zvukopremjenljivo, niti koje nedostaje, nego i je taman onoliko koliko svojstvo serbskog jezika iziskuje«, azbuku za koju je 1832. sa ponosom pisao da je »pravilnija i pametnija od ortografija sviju naroda i jezika evropejskih«.

Kopitar je sa pohvalom doĉekao ovu gramatiku. 1815. u jednom beĉkom listu pisao je on: »Dobro došla, prva srpska gramatiko ćirilskim pismenima! I dvaput nam dobro došla što si verno po govoru prostoga naroda napisana!« Ali mu je Kopitar uĉinio i izvesne primedbe. Sam Karadţić nije bio zadovoljan ovom »ţalosnom probom srpske gramatike«, kako je docnije skromno nazivao i izjavljivao da je se stidi. Kao razuman ĉovek on je primio primedbe Kopitara, a isto tako i drugih liĉnih i knjiţevnih prijatelja, koristio se iskustvom, i 1818, uz Srpski rjeĉnik, dao novo popunjeno i popravljeno, daleko bolje izdanje te svoje gramatike. 1824. Grim ju je preveo na nemaĉki, i kao uĉen filolog uĉinio neke ispravke i dopune.

1827. u Danici Karadţić je napisao Prvi srpske bukvar, koji je prvi bukvar prostonarodnog srpskog jezika.



»SRPSKI RJEĈNIK«. — I pre Karadţića bilo je reĉnika srpsko-hrvatskoga jezika. Tako reĉnik Jakova Mikalje izišao je 1649, Jurja Habdelića 1670, Ardelija dela Bele 1728, Belostenca 1740, Andrije Jambrešića 1742, Joze Voltidţija 1802, Joakima Stulija 1801—1810. Ali sve su to bili reĉnici govora severozapadnoga dela našega naroda, štampani latinicom, i kao takvi nisu dopirali u krajeve gde su pravoslavni Srbi ţiveli.

Kopitar je ubedio Karadţića da pored gramatike treba dati i reĉnik srpskog narodnog jezika. Ĉim ga je Kopitar upoznao, on ga je uveo u taj posao, i ĉak mu doneo listiće za ispisivanje reĉi. Od kraja 1814. Karadţić je poĉeo da beleţi. »Bilo je onda, priĉa on, uĉenijeh Srba u Beĉu koji su sav ovaj posao drţali za besposlicu i govorili mi u oĉi da ne kvarim hartije uzalud; no meni se uĉini bolje i milije poslušati G. Kopitara nego njih.« Od 1815. on ţivlje poĉinje raditi, uveren da radi jedan posao od istorijskog znaĉaja. »Rjeĉnik će biti prvo djelo u srbskom knjiţestvu; on će biti triumf srbskoga jezika.« U jedan mah nameravao je da unese sve reĉi iz ranijih pomenutih »šokaĉkih reĉnika«, isto tako mislio je da dâ dva reĉnika, jedan reĉnik uĉenog, slovenskog jezika, i jedan reĉnik prostog narodnog, pa da se docnije oba reĉnika sliju u jedan. Ali se najzad zadrţao samo na reĉima koje je sam ĉuo da se govore u narodu. Kada je prikupio dovoljnu graĊu, od kraja 1816. dao se sa Kopitarem na posao. Sve svoje slobodno vreme 1816. i 1817. Kopitar je posvetio aktivnoj saradnji na Srpskom rjeĉniku. On je Karadţiću dolazio svako veĉe, i duboko u noć Karadţić je ĉitao zabeleţene reĉi, objašnjavao ih, a Kopitar prevodio na nemaĉki i latinski. »To vreme, pisao je docnije Karadţić, svakidašnje razgovore s Kopitarem neću da zaboravim nikada i doveka; tu je moje preĊašnje opširno, ali nesavršeno znanje srpskoga jezika pravilima oţivelo.«

Preduzeće je bilo veliko, zahtevalo je dosta materijalnih ţrtava. Kopitar je u beĉkim ĉasopisima i u prepisci sa slavistima skretao paţnju na ovaj znaĉajan posao. Sa štampanjem samoga dela išlo je vrlo teško. Troškovi su bili veliki, a Karadţić je bio bez sredstava. Poziv za pretplatu nije našao dovoljnog odziva, i bez nekoliko rodoljubivih mecenata delo ne bi moglo izići. Najzad, 1818, ugledao je sveta Srpski rjeĉnik, istolkovan njemaĉkim i latinskim rijeĉima.

To je bio ogroman posao. U tom reĉniku je bilo preko 26.000 reĉi, akcentovanih i istumaĉenih nemaĉkim i latinskim reĉima, ĉesto propraćenih etnografskim, istorijskim i geografskim objašnjenjima. Reĉi su pokupljene samo iz onih srpskih krajeva koje je Karadţić znao, iz Srbije, Srema i juţne Ugarske. Mnogobrojne, ĉisto narodne reĉi iz naših zapadnih krajeva, koje se nalaze u ranijim »šokaĉkim reĉnicima«, ovde nisu unete.

Ĉim je delo izišlo Karadţić je osećao njegove nepotpunosti. On je produţio skupljanje jeziĉkog materijala, dobijao ĉitave zbirke reĉi iz raznih srpskohrvatskih krajeva i revnosno spremao drugo izdanje, pri ĉemu mu je pomagao Đuro Daniĉić. To drugo izdanje, mnogo dopunjeno prikupljenim novim reĉima iz Crne Gore, Dalmacije, Hrvatske, pa i iz Stare Srbije, sadrţavajući preko 47.000 reĉi, izišlo je u Beĉu 1852. No ni to izdanje on nije smatrao za definitivno, skupljao je neprestano nov materijal i za sobom ostavio novu graĊu. Taj materijal je sreĊen i 1898. u Beogradu Pera P. ĐorĊević i Ljubomir Stojanović priredili su treće, ispravljeno i dopunjeno izdanje Srpskoga rjeĉnika.

BORBA ZA NARODNI JEZIK I NOVI PRAVOPIS. — Karadţić ni po svojoj spremi ni po svojoj prirodi nije bio kabinetski nauĉnik, koji bi se zadovoljavao da iznosi svoje teorije i da ostavi vremenu da im ono izvojuje pobedu i primenu. On je bio praktiĉan radnik, energiĉan



borac, koji je u stopu gonio svoje protivnike i bezobzirno nametao svoje ideje. Od 1815. on se baca u velike i strasne polemike, koje će voditi nekih ĉetrdeset godina. Kritikujući Milovana Vidakovića ne toliko zbog sadrţine njegovih romana koliko zbog jezika kojim je pisao, kao i u ostalim mnogobrojnim polemikama koje je pred 1820. godinu zapodeo, on je odluĉno napao na suvremene srpske pisce i njihov rĊav knjiţevni jezik, i sav se zaloţio za narodni jezik. On je odluĉan protivnik pisaca stare škole, »onih spisatelja koji su radi da Srbe pretvore u stare Slavene«. On konstatuje anarhiju u srpskom knjiţevnom jeziku. Ima pisaca koji još pišu ruskoslovenskim, ali njih je sve manje, i kada pišu oni to ĉine nedosledno, bez dovoljnog znanja slovenske gramatike, sa većim ili manjim dodacima srpskoga jezika, i to nazivaju »visoko serbski«. Ima ih koji hoće da pišu narodnim jezikom, ali oni taj jezik ne znaju, jer nisu iz krajeva gde se ĉisto srpski govori i nemaju srpske gramatike po kojoj bi pisali. Još najgori su oni, najmnogobrojniji, koji ne pišu ni slovenski ni srpski no »srednjim slogom«, proizvoljnom mešavinom izmeĊu ruskoslovenskog i srpskog, mešovitim reĉnikom, zbrkanom gramatikom, udešavajući jezik svaki po svom »vkusu«, dodajući srpskim korenima reĉi slovenske fleksije i, obratno, slovenskim korenima srpske fleksije. »Što ne znaš srpski, metni slavenski; što ne znaš slavenski, metni srpski; a što ne znaš ni srpski ni slavenski, metni kako ti drago (što ti prije na um padne).«

Karadţić najodluĉnije ustaje protivu toga. On dokazuje da crkvenoslovenski nije staroslovenski, no da su to dva razna jezika. Slovenski jezik je jezik crkve i njega treba ostaviti crkvi, kao što je u Evropi latinski jezik, koji je u srednjem veku bio opšti nauĉni i knjiţevni jezik, danas ostavljen samo u crkvi. »Srednji slog«, skrpljen »srpski po slavenskoj gramatici«, jeste jedna jeziĉna besmislica, dokaz neznanja i srpskog i crkvenoslovenskog. Kao i u celom prosvećenom svetu, kao što su već uĉinili Nemci, Talijani, Francuzi i Rusi, i Srbi treba da usvoje za knjiţevni jezik svoj narodni jezik, valja primiti »ĉist i nepokvaren govor naroda srpskog«, »jezik oraĉa i kopaĉa«, jezik krajeva gde se lepo i ĉisto govori, zapadne Srbije, Bosne i Hercegovine. Svoje naĉelo »piši kao što govoriš«, on precizuje: »piši kao što narod govori«. IzmeĊu narodnog jezika i knjiţevnog jezika ne sme biti razlike: »što god u jeziku našemu nije narodno ono nije ni srpsko«. I Karadţić upućuje pisce na svoju gramatiku, na svoj reĉnik, na svoje zbirke srpskih narodnih pesama.

Te proste ideje u ono doba znaĉile su veliku jeres i protiv Karadţića se podigla silna bura. On je u prvom redu stekao neprijatelje u crkvenim ljudima, naroĉito u jerarhiji, u onima koje su njegovi prijatelji nazivali »crkvari«, »crkvenjaci« i »obskuranti«. Za njih je slovenski jezik bio »svešteni, sveti jezik«, za mitropolita Stevana Stratimirovića »neocjenoje cerkve naše sokrovišĉe« i »kotva Pravoslavija«. Odstupati od toga religijom osveštanog jezika, dopustiti da se »kirileĉeska slova štroje«, znaĉilo je za »slavenoljubitelje« odstupati od pravoslavlja i slovenstva i ići u susret tuĊinstvu. Oni su se sećali pokušaja katoliĉke crkve i austrijskih vlasti, ĉinjenih ne samo u XVIII veku no još u prvim desetinama XIX veka,* i kao poĉetak unije gledali su napuštanje u azbuci karakteristiĉnih slovenskih slova i unošenje slova iz latinice, kao što je j, zlosrećna jota, koju je mitropolit Stratimirović 1831. proglasio za »srp Neĉastivoga«. Srpska jerarhija je sa krajnjim nepoverenjem gledala na Karadţića zbog njegovih veza sa Kopitarem, »slovenskim Mefistofelom«, po Šafarikovim reĉima, kojeg su u Pragu nazivali »Hofѕlavіѕt«, koji je bio cenzor slovenskih knjiga u Beĉu, poznat kao veliki Austrijanac i revnostan katolik, koji je ţeleo da svi Sloveni prime latinsku azbuku, imao stalnu ideju da nasuprot pravoslavnom [ruskom] slovenstvu treba staviti katoliĉko, austrijsko slovenstvo. I zbog toga je Karadţić još u poĉetku svoga rada bio osumnjiĉen da je preko Kopitara u sluţbi katoliĉke propagande, proglašen je za »antihrista«, agenta kneza



Meterniha, i ta teška optuţba protiv njega se stalno ponavljala i on se protiv nje sa gnušanjem branio.

Na ne manje ogorĉene protivnike naišao je u knjiţevnim krugovima i u takozvanoj »blagoobraţenoj publici«. Glavni napad uĉinio je on na njih, pokazao im kako ne znaju da pišu, i uputio ih u školu prostoga naroda. Pisci, koji su imali profesionalnog ponosa i kastinskog duha, toliko drţali na »visprenost« i »visokoparnost« svojih spisa, bili su uvreĊeni tim lekcijama jednog neškolovanog, nekvalifikovanog, u knjiţevnosti novog ĉoveka, tim upućivanjem na »pokvaren srbski« jezik iz »turskih provincija«. Joakim Vujić je, usiljavajući se da bude duhovit, pisao nedotupavne napade na »kurta-hero-šijaĉku gramatiku g. Vuka Stefanoviĉa« i na njegov »neslano-mastni-arnaut-tursko-hero-šijaĉki-Ćor-Dilber-Đidi ĉauša Rjeĉnik«. Pavle KenĊelac je sa puno preziranja govorio o tom »slaveno-serbo-nemecko-maĊaro-tursko-ciganskom« jeziku. Milovan Vidaković se bunio protiv pisanja »onako kao što naše bake govore«.

Glup Srbljin budi, govedarski govori, onda si ti Vukov Srbljin. Ako li lepše što perom napisa neг što je baka izrekla krezuba, Srbski to nije.

— pevao je 1821. Sava Tekelija.

A jedan drugi stari pisac uzvikivao je:

Slepaĉke gusle Orfeju zar lira da budu?

Knjiţevna tradicija bila je već dosta jeka, stari jezik vladao je u crkvi i školi nekih osamdeset godina, obrazovani ljudi su njime ne samo pisali no unekoliko i govorili, i Karadţićev jezik njima je odista izgledao nizak, prostaĉki, nedostojan knjige i obrazovanih ljudi. Sa neznatnim izuzetkom ugarski Srbi koji su bili prešli u Srbiju i zauzimali visoka mesta u srpskoj administraciji, oni koje je on u ljutini nazivao »Švaburijom«, bili su ljuti protivnici Karadţićevi.

I Karadţić od 1815. razvija polemike sa svojim protivnicima. Do 1817. on ih je vodio u Novinama serbskimъ, pokazujući ĉvrsto ubeĊenje, upornost, polemiĉku veštinu da obiĊe pitanja koja su bila nezgodna za njega i da se sav baci na pitanje gde je pravo oĉevidno bilo na njegovoj strani. Naroĉito je pokazivao bezobzirnost i nasrtljivost koja je zastrašivala. Oko 1826. Pavle Šafarik u Novom Sadu pokušavao je da izmiri Karadţića i njegove protivnike, da naĊe neki kompromis izmeĊu oba gledišta, ali Karadţić nije hteo ni da ĉuje za popuštanje i mir i produţio rat sa »nadriknjigama i blagorodnim prostacima«. Ali uglavnome imao je dva perioda velikih polemika, doba izmeĊu 1815—1821, u poĉetku svoga knjiţevnoga rada, i doba oko 1840, kada je trebalo zadobiti poslednju i odluĉnu bitku.

Tada se sukobio sa najvećim svojim protivnikom Jovanom Hadţićem. Hadţić je dvadesetih godina bio sa njim u dobrim odnosima, ali kada je prešao u Srbiju on se stavio na ĉelo onih koji su radili protiv Karadţića. Odnosi su postali zategnuti, i rat je otpoĉeo 1837. Hadţić je te godine izdao u Novom Sadu knjigu Sitnice Єzыkoslovne, gde je osuĊivao brz,



nesmišljen rad na reformi jezika i pravopisa, traţio da te stvari ne presuĊuje jedan ĉovek, no celo jedno telo uĉenih ljudi, i to posle dugih struĉnih pretresanja i savetovanja. 1839. Karadţić je napisao Odgovor na Sitnice jezikoslovne G. J. Hadţića — M. Svetića, gde je oštro napao svog protivnika, upućujući ga da pre no što otpoĉne davati savete drugom sam dobro nauĉi srpski. I otada se javlja ceo jedan niz polemiĉkih brošura, tri Utuka Jovana Hadţića i oštri odgovori Karadţićevi. (J. Hadţić: Utukъ, ili Odgovorъ na Odgovorъ na Sitnice Єzыkoslovne, 1839; — Vukov odgovor na Utuk G. M. Svetića, 1843; — J. Hadţić: Utuk III Єzыkoslovnый. O єzыku i pravopisu srbskomъ, 1846; — V. Karadţić: »Utukъ III єzыkoslovnыi odъ M. Svetića,« 1847.) U borbi se sa nauĉnog polja prešlo na gruba liĉna vreĊanja. Hadţić je Karadţića nazivao pukom neznalicom i prostim »prepisaĉem« onog što mu drugi daju i diktuju; Karadţić je Hadţića proglašavao za »fušera i šrlatana«, i stavljao ga u gomilu srpskih pisaca koji ĉim poĉnu da govore o jeziku i knjiţevnosti izgledaju kao da su »izbjegli iz ludnice«. Najzad, cela ta borba, u kojoj se razdraţeni protivnici ni najmanje nisu štedeli, svršila se 1845, uglavnom Karadţićevom pobedom.

Svoje definitivno mišljenje o knjiţevnom jeziku Karadţić je kazao u vaţnoj svojoj brošuri Vuka St. Karadţića i Save Tekelije pisma visokopreosveštenome gospodinu Platonu Atanackoviću, pravoslavnome vladici budimskome, o srpskome pravopisu, sa osobitijem dodacima o srpskom jeziku (Beĉ, 1845). Tu više nije tako odluĉan kao ranije u borbi protiv reĉi slovenskoga porekla. On dopušta da se one mogu upotrebiti kada ih nema u narodnom reĉniku, ali obazrivo i u najmanjoj meri. Tu se tek potpuno izjašnjava da treba usvojiti juţno nareĉje kao knjiţevno. Ranije, iako je sam uvek pisao juţnim nareĉjem, dopuštao je da svaki moţe pisati svojim nareĉjem, ali sada je istakao juţno nareĉje kao knjiţevno, iz razloga što njime govori veliki deo srpskoga naroda, što su njime ispevane gotovo sve naše narodne pesme, što su njime pisali i dubrovaĉki pisci, što je on najbliţi slovenskom, i što se samo »ĉrez njega moţemo ujediniti s našom braćom rimskoga zakona«.

(Karadţićeva polemika, rasturena u brošurama, ĉasopisima i listovima, u novije vreme prikupljena je. U drţavnom izdanju poĉeli su izlaziti Gramatiĉki i polemiĉki spisi Karadţićevi. Dosada su izišle 3 knjige (I, koja obuhvata vreme od 1814—1818, izišla je 1894; II, 1818—1835, 1894. i 1895; III, u dve sveske, 1836—1847, 1847—1864, 1896). IV knjiga je u štampi.78)

Primenu svih svojih ideja o jeziku i pravopisu Karadţić je dao u svom prevodu Novog zavjeta. On je taj posao pokušao još 1815. 1819, kada je bio u Petrogradu, ugovori sa Ruskim biblijskim društvom da Novi zavet prevede na srpski. 1820. posao je bio gotov i rukopis bude poslat na pregled Atanasiju Stojkoviću. Stojković, pobornik staroga jezika, da mišljenje da ovaj prevod na prostonarodni govor nije dobar i ponudi se da sam dâ nov prevod. Iskvarivši Karadţićev prevod, ne samo u jeziku no i u smislu, on ga štampa u Petrogradu 1824. Kada se u Petrogradu ĉulo da je Stojković preveo ne na srpski no u jednoj ruskosrpsko-crkvenoslovenskoj zbrci, zabrani se dalje rasturanje knjige. Englesko biblijsko društvo preštampalo je Stojkovićev prevod 1834. u Lajpcigu. Karadţić, uvreĊen i oštećen, nije dizao ruke od svoga prevoda. 1824. štampao je u Lajpcigu jedan deo svoga posla pod naslovom Ogledi Svetog pisma na srpskom jeziku. Tek 1847. izišlo je u Beĉu celo delo Novi zavjet gospoda našega Isusa Hrista, »Vukovo Evangelije«, kako se oko 1850. godine govorilo. Prevod je izišao bez dozvole crkvenih vlasti. Crkveni ljudi i inaĉe su osuĊivali jeziĉku i pravopisnu reformu Karadţićevu, a kada se on drznuo da na svoj jezik prevodi i svojim pravopisom štampa ĉak i »vešĉi cerkovne i svjašĉene«, to im je izgledalo kao opasna jeres



koju je trebalo odluĉno suzbijati. Sinod srpske pravoslavne crkve je uloţio protest u Beĉu i traţio da se zabrani rasturanje te jeretiĉne knjige; u javnosti je izišlo nekoliko napada, meĊu ostalima i od Jovana Stejića. Arhimandrit Nikanor Grujić, iako prijatelj Karadţićev, štampao je 1852. naroĉito delo Primѣtve, u kome je dokazivao netaĉnost prevoda i sumnjiĉio Karadţića da se tim poslom stavio u sluţbu rimske propagande.

Ne znajući ni grĉki ni latinski, Karadţić je prevodio sa starijih slovenskih prevoda, a Kopitar je poredio njegov prevod sa grĉkim originalom, isto tako pomagao mu je i Miklošić. U pogledu taĉnosti prevod nije potpuno veran, ali u pogledu jezika to je majstorski posao, obrazac današnjeg knjiţevnog jezika srpskog. Ali Karadţić je u tom poslu bio prinuĊen da odstupi od svoje ranije apsolutne ideje: da je narodni jezik sam sebi dovoljan. (1821, navodeći za primer stari grĉki jezik, on je pisao: »Zar se jezik sam po sebi ne moţe izobraziti i uljepšati bez tuĊi jezika?«) Dok je skupljao narodne pesme i obiĉaje, narodni jezik mu je mogao biti dovoljan, ali kako je poĉeo raditi poslove više vrste, on je na praksi odstupio od svoje ideje. U predgovoru Novog zavjeta sam priznaje da je pozajmio iz slovenskog i ruskog jezika znatan broj reĉi, ili ih posrbio. (Na primer: slovenske reĉi: spasitelj, zakonik, zastupnik, prestupnik, pravednik, ţrtva, bliţnji, propovednik, jedinstvo, duhovni, ţivotni, veliĉati, itd. itd.; posrbljene slovenske reĉi: strelac, obilje, ĉovekoljublje, savršenstvo, budući, novoroĊeni, prijatan, iskušenje, itd.; ruske reĉi: posrednik, postojan, priroda, itd.) On priznaje da je sam stvorio nove reĉi, kao: vikaĉ, menjaĉ, sejaĉ, trubaĉ, izbranik, vinogradar, vrtar, neznaboštvo, smernost, gostoljubivost, poznanje, poniţenje, potvrĊenje, neosetljiv, nerazumljiv, svadljiv, itd. Na taj naĉin on je delimiĉno priznao ono protiv ĉega se toliko borio: da narodni jezik nije sasvim dovoljan, da se moraju ĉiniti pozajmice iz razvijenijih jezika i da knjiţevnici imaju prava stvarati nove reĉi. 1857. izišlo je novo izdanje Novog zavjeta, sa manjim izmenama; poznija izdanja su prosta preštampavanja.

Krajem ĉetrdesetih godina borba izmeĊu »jotovića« i »jerovića« klonila se kraju, pobeda je bila na Karadţićevoj strani. Polemika Jovana Hadţića bila je poslednji trzaj stare škole; prevod Novog zavjeta bio je poslednja reĉ Karadţićeva. On je osećao da stariji naraštaj, vaspitan u starim idejama, ne moţe privoleti na svoju stranu, i svu svoju nadu, u ĉasu najljućih polemika, polagao je na mlaĊi naraštaj. »Ovaki se ljudi ne mogu popraviti, nego samo mladeţ moţe izbaviti nas od ove sramote i jezik naš saĉuvati od propasti...« Krajem ĉetrdesetih godina pristigao je taj oĉekivani naraštaj. 1847. poĉinju rad dva mlada »vukovca«: Đuro Daniĉić, koji svojim Ratom za srpski jezik i pravopis daje nauĉno obrazloţenje Karadţićevim idejama, i Branko Radiĉević, koji svojim Pesmama unosi njegove ideje u lepu knjiţevnost. 1848. poĉinje izlaziti prvi list novim pravopisom, Napredak. 1850, Vuk Karadţić, Franjo Miklošić, Đuro Daniĉić, Ivan Kukuljević Sakcinski, Ivan Maţuranić, Dimitrije Demeter — da se pomenu samo najglavniji — zakljuĉili su Knjiţevni dogovor. Pošavši od gledišta »da jedan narod treba jednu knjiţevnost da ima«, oni su proglasili da juţno hercegovaĉko nareĉje, fonetiĉki izraţeno, treba da postane knjiţevni jezik Srba i Hrvata, i ostavili Karadţiću da on napiše pravila toga jezika.

Poslednje prepone su padale, novi naraštaji su pridolazili i prihvatali njegove ideje. I Karadţićeva ideja uglavnom je pobedila: taj jezik je ostao knjiţevni jezik Srba i Hrvata, sa ogradom da se nije ostalo na sirovom narodnom jeziku no da su ĉinjene pozajmice i kovane nove reĉi i da je istoĉno nareĉje ostalo u većem delu srpske knjiţevnosti.



Karadţić je našao vremena da se pozabavi i bugarskim jezikom, tada potpuno nepoznatim nauĉnom svetu. 1822. godine, u većem ĉlanku Dodatak k sanktpeterburgskim sravniteljnim rjeĉnicima sviju jezika i narjeĉija s osobitim ogledima bugarskog jezika po posrednom saznanju izneo je glavne osobine bugarskog narodnog jezika i dao nekoliko primeraka bugarske narodne poezije.

OSTALI RAD. — U svome radu na jeziku Karadţić se nije zadovoljio samo gramatikom i reĉnikom i polemiĉkom borbom za naĉela koja je tu izneo. On je osećao svoje nedovoljno znanje i trudio se da što bolje uĊe u pitanje slovenskih jezika i istorije srpskoga jezika. Njegovo formalno, više deskriptivno znanje srpskoga jezika nije mu više bilo dovoljno, on je osetio potrebu da taj jezik pozna nauĉno, na temelju istorijske gramatike, zato je ĉitao stare srpske spomenike, još od dvadesetih godina skupljao srbulje, pisao o odnosima starog i novog srpskog jezika (1826, 1845), i izdao Primjere srpsko-slavenskoga jezika (Beĉ, 1857). U zasebnim ĉlancima (Primѣĉanіe o datelnomъ i tvoritelnomъ padeţu srbskomъ mušikи i srednьи imena, 1818; Glavne razlike izmeĊu današnjega slavenskoga i srpskoga jezika, 1826; Glavna svršivanja suštestvitelnи i prilagatelnи imena u srpskom jeziku, 1828) on prelazi na pojedina pitanja iz srpske gramatike i nosi se mišlju da napiše opširnu nauĉnu gramatiku srpskog jezika. Putujući po raznim srpskim krajevima koje u poĉetku svoga rada nije bio video, i znajući ne samo sadašnjost no i prošlost srpskoga jezika, on je svoje znanje znatno proširio, i kada je vodio svoje poslednje polemike i nauĉna nadmoćnost nad školovanijim protivnicima bila je nesumnjivo na njegovoj strani.

Karadţić je bio ĉovek velike radne snage i vrednoće, i ogledao se na više raznih polja. On se bavio i istorijom i bio jedan od najranijih istoriĉara nove Srbije i prvi biograf njenih heroja. On je svojim oĉima gledao veliku nacionalnu dramu od 1804. do 1813, i nameravao je da napiše celokupnu istoriju prvoga ustanka. Oko 1822. spremao se da radi, kako sam veli, »srpsku istoriju našega vremena, ili upravo reći od godine 1791, od kada buna srpska poĉetak svoj ima«. Za taj »Srpski Plutarh« spremio je obilan biografski materijal o glavnim junacima oba ustanka. 1828. traţio je od kneza Miloša da ga postavi za »srpskog istoriografa«. 1849. objavio je da će izići njegovo delo Istorija naroda našega u Srbiji za vladanja KaraĊorĊijeva od godine 1804. do 1814. Odlomak iz toga dela je knjiga »Pravitelstvuющій sovѣtъ serbskій« za vremena Kara-ĐorĊijeva, ili otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti (Beĉ, 1860). Od njega je ostalo nekoliko lepih biografija ljudi iz toga doba, meĊu ostalim Hajduk-Veljka, Milenka Stojkovića, Miloja Petrovića, Petra Dobrnjca, Miloša Stojićevića, Ivana Jugovića, Hadţi—Ruvima, Iva Kneţevića »kneza od Semberije« itd. 1820. skupio je u Srbiji materijal za biografiju kneza Miloša. 1822. knjiga je bila gotova i trebalo je da iziĊe na srpskom i nemaĉkom. Agent kneza Miloša u Petrogradu, Mihailo German, dokopa se nemaĉkoga teksta i 1825. anonimno ga izda u ruskom prevodu. Karadţić je protestovao protiv toga plagijata i u Budimu 1828. izdao svoj srpski original Miloš Obrenović knяzъ Serbіi ili graĊa za srpsku istoriju našega vremena. Znameniti nemaĉki istoriĉar Leopold Ranke po njegovim podacima i priĉanju napisao je svoje delo Dіe Serbіѕche Revolutіon auѕ ѕerbіѕchen Papіeren und Mіtteіlungen (1829), za koju je Nibur rekao da je najbolje istorijsko delo na nemaĉkom jeziku. Ranke se obraća Karadţiću i za podatke o docnijem ţivotu Srbije, i prema materijalu koji mu je Karadţić usmeno i pismeno dao napisao je svoje potpuno delo Serbіen und dіe Türkeі іm neunzehnten Jahrhundert (Lajpcig, 1879). (Skupljeni istorijski i etnografski spisi Karadţićevi poĉeli su izlaziti u drţavnom izdanju. 1898. izišla je prva knjiga, i ima da iziĊu još tri knjige.)



Karadţić nije bio istoriĉar u pravom smislu reĉi, no kroniĉar koji je beleţio što je sam video i zapamtio. »Ja ne traţim, pisao je on 1822, u ovoj istoriji mojoj da ostavim primjer srpskim retorima i istoricima, nego sam se trudio da opišem sve onako prosto, bez ikake majstorije i filosofije, kao što bi Srbin Srbinu pripovijedao; a zakon sam sebi postavio da niti koga valim ni kudim, niti da se ĉemu podsmijevam ni ĉudim, nego samo da kaţem kako je bilo, pa ĉitatelji sami neka sude što je za valu, što li za kuĊenje, što li je za ĉudo, što li za podsmije(h).«

Za dug niz godina on je bio »glavni referent na zapadu za sve srpske stvari« (Ljubomir Stojanović), i kad god se prilika i potreba ukazala, upoznavao je Evropu sa stvarima srpskog naroda. Poznati ispitivaĉ Balkanskoga poluostrva francuski geograf Ami Bue dobivao je neposredno od Karadţića podatke i uputstva. Na nemaĉkom jeziku ostalo je nekoliko etnografskih i politiĉkih spisa Karadţićevih. U nemaĉkoj zbirci Reіѕen und Länderbeѕchreіbungen der älteren und neueѕten Zeіt izišao je, anonimno, 1837. njegov geografsko-etnografski spis Montenegro und dіe Montenegrіner. Eіn Beіtrag zur Kenntnіѕѕ der europäіѕchen Türkeі und deѕ ѕerbіѕchen Volkeѕ, jedan od najranijih i najpotpunijih opisa Crne Gore, njene zemlje, prošlosti, naroda, prosvete i obiĉaja. 1853. izišla je u Beĉu njegova knjiţica Dіe Chrіѕten іn Boѕnien.79

Nekoliko godina (1826—1829) izdavao je almanah Danicu, koji je gotovo sam popunjavao svojim korisnim prilozima. Danica je imala više nauĉan no zabavan karakter, i to je prvi nauĉni almanah srpski.80

Od Karadţića je ostala i vrlo velika i osobito vaţna prepiska sa najglavnijim ljudima u srpskom narodu i sa mnogim znatnim ljudima u slovenskom i stranom svetu. Ta prepiska ostala je kao svojina srpske drţave, i u redakciji Ljubomira Stojanovića poĉela se izdavati od 1907. godine. Dosada je od te Vukove prepiske izišlo sedam velikih tomova (I — 1907, II — 1908, III i IV — 1909, V — 1910, VI — 1912, VII — 1913). U zbirci ima pisama nejednake vrednosti, ali u celini to je dragocena riznica srpske i slovenske nauke i knjiţevnosti. MeĊu ostalim tu je prepiska sa: Kopitarem, Jakovom Grimom, Geteom, Većeslavom Hankom, Pavlom Šafarikom, A. S. Šiškovom, Lukijanom Mušickim, Savom Tekelijom, Pavlom Solarićem, Simom Milutinovićem, Jovanom St. Popovićem, Njegošem, Milošem Obrenovićem, Joksimom Novićem. Ona bolje no išta osvetljava ceo ţivot, intimnu liĉnost i mnogostruki rad Vuka Karadţića, a isto tako i celu prvu polovinu XIX veka u knjiţevnom i kulturnom ţivotu srpskoga naroda, knjiţevne i kulturne naravi, intimnu istoriju srpskih duhova tih vremena.

IV. OPŠTI POGLED NA NjEGOV RAD

Vuk Karadţić je jedna od najoriginalnijih i najjaĉih liĉnosti cele srpske knjiţevnosti. On je svoj ĉovek i samostalan duh; on ume i sme da misli svojom glavom, bez obzira na to šta će drugi reći. »Kad bi se ja, pisao je 1820. godine, povodio za ĉitateljima, ja bi morao postati lud kao i oni što su, pa bi napošljetku viĊeo da im ne mogu ugoditi.« Samouk, bez školskih i knjiţevnih tradicija, duhovno slobodan i smeo, on napušta stare staze kojima se dotle išlo u



srpskoj knjiţevnosti i zapoĉinje jedan nov pokret, koji bi se mogao nazvati knjiţevnom revolucijom. Romantiĉar po idejama, on ima racionalistiĉki duh. »To je najveća razlika izmeĊu ĉovjeka pametna i izmeĊu prostaka, što pametan ĉovjek jednako ţeli i trudi se da što bolje nauĉi ili izmisli, i da on bude pametniji od svojije stari, a njegova Ċeca od njega; prostak pak sve je rad da ostane kao što su mu i stari bili, a njegova Ċeca kao i on što je. Kakav bi jadan i ţalostan rod ljudski i ovaj svijet bio da su svi ljudi ostajali onaki kao što su i njiovi stari bili!« On je ušao u knjiţevnu borbu sa osećanjem da stare stvari nikako ne valjaju i da su potrebne velike, korenite reforme. Sa puno svesti o sopstvenoj vrednosti i o zadacima koji mu predstoje, on je 1819. pisao Lukijanu Mušickom: »Mi smo Platoni i Aristoteli u današnjemu narodu našemu...«

I u taj veliki posao on će uneti svoju retku snagu i istrajnost. On je po svojoj zdravoj pameti osetio da je plodan rad najbolji odgovor nepravednim kritikama, i neprekidni rad i stvaranje u njegovim oĉima su bili »jedini naĉin blagorodno se osvetiti neprijateljima, ili ih posramiti«. Prepreke mu nisu smetale, i protivnici su ga samo podstrekavali na ţivlji rad. »Premda je u svakome pametnom poĉetku, pisao je on 1820, više ludi ljudi negoli pametni, ali u napredak, od dana do dana, sve društvo pametni raste, a ludije se umaljuje, i tako razum i istina s vremenom nadvlaĊuju.« Trebalo je imati mnogo samopouzdanja i hrabrosti, pa udariti na jaku tradiciju, i knjiţevnu i crkvenu, zaratiti sa gotovo svim obrazovanim ljudima u srpskom narodu, izloţiti se najstrašnijim optuţbama i besprekidnim ganjanjima. Karadţić je imao borbeni duh svih velikih rušilaca. Bez iluzija o ljudima, ne krijući nimalo svoje preziranje prema »nadriknjigama« i »blagoobraţenoj prostoti«, on je znao da u boju »valja zube pokazati«. I on će se pokazati kao polemiĉar prvoga reda, neukrotiv, netrpljiv, po potrebi surov, nepravedan ĉesto, ali uvek gotov na borbu. Samo ĉovek takve borbene snage i istrajnosti, duboko ubeĊen da »istina mora, malo ranije ili docnije, nadvladati«, mogao je izdrţati tolike borbe i gotovo sam izvojevati jednu od najvećih pobeda u srpskoj knjiţevnosti.

No on nije imao samo tih borbenih sposobnosti. To je bio i jedan od najdarovitijih ljudi koji su postojali u srpskom narodu. On je pripadao onom jakom naraštaju koji je u poĉetku XIX veka stvorio današnju Srbiju, naraštaju tolikih genijalnih vojskovoĊa i diplomata. On je imao prirodnu bistrinu i oštroumlje srbijanskog seljaka, vanredno asimilativan duh, sposobnost da stvari brzo shvati i primi, i da samostalno i dosledno izvodi zakljuĉke. Kopitar je od prvoga dana video njegove prirodne sposobnosti, i odmah ga nazvao »najboljom glavom« meĊu Srbima koje je poznavao; docnije, kada je video kako je ovaj ĉovek koji ni osnovnu školu nije svršio, brzo ušao u nauku o jeziku, on ga je bez ustezanja nazvao »gramatiĉarskim genijem«. U svakom sluĉaju kod njega je bila velika duhovna energija, jaka pamet, oštar kritiĉki duh, prirodan zdrav razum i Mušicki ga je sa razlogom nazivao bodrim i krilatim Vukom.

Njegov posao je ogroman, i u pogledu plodnosti Karadţić stoji na prvom mestu u srpskoj knjiţevnosti. Poĉeo je pisati mlad, i kroz ceo ţivot nije napuštao posao. Za pola veka neumorne i neprekidne delatnosti on je izvršio nekoliko velikih poslova, od kojih bi svaki za se bio dovoljan za ţivot drugoga ĉoveka. Najveći deo njegova posla to je pribiranje narodnih umotvorina i opisivanje narodnoga ţivota. U taj posao on je uneo ne samo svoju veliku radnu snagu i neumornu istrajnost no izvesno knjiţevno razumevanje, gotovo knjiţevni ukus. Ne samo meĊu Srbima no i meĊu svim Slovenima on je taj posao radio bolje no iko, i njegove zbirke narodnih pesama zauzimaju prvo mesto u istoriji slovenskih knjiţevnosti. »Svim drugim skupljaĉima narodnoga blaga na severu i jugu bio je Vuk prvi i klasiĉni uzor«



(dr Matija Murko). Stanko Vraz posvetio je 1839. Karadţiću prvu zbirku slovenaĉkih narodnih pesama, a 1845. pisao da bi ţeleo ceo ţivot provesti kraj njega. Za Karadţićevim primerom u skupljanju narodnih pesama pošli su kod Ĉeha i Slovaka: Palacki, Šafarik, Jan Kolar; Ĉelakovski mu je posvetio svoju prvu knjigu ĉeških narodnih pesama. Bugarski pisac dr Ivan Šišmanov, nazivajući Karadţića »jugoslovenskim Grimom«, veli da njegove zbirke narodnih umotvorina »ostaju i do danas uzori«: »imaju pravo Srbi što se ponose svojim narodnim pesmama, ali još više trebalo bi da se ponose svojim Vukom«.

Karadţićeve zbirke narodnih pesama nemaju samo knjiţevni i nauĉni znaĉaj no i nacionalni. Prikupljajući narodne umotvorine i opisujući narodni ţivot u gotovo svim srpskim pokrajinama, bez obzira na politiĉke i verske podele, on je Srbima dao pojam da su jedna duševna celina, i tako silno doprineo stvaranju opšteg nacionalnog osećanja srpskog. Naglašujući neprestano etniĉku ĉistotu i snagu balkanskoga Srpstva, on je više no iko radio na nacionalizaciji onih krajeva na narodnoj periferiji gde je nacionalno osećanje bledelo, ili se još nije bilo razvilo. Njegove zbirke, te »rapsodije srpskih homeroida iz XIX veka«, postale su opšte narodno blago, proširile su se na sve krajeve, i na etniĉki slabije krajeve gde je izvor narodne poezije bio usahnuo. Njegove zbirke su u Evropi pobudile veliki interes i simpatije za srpski narod, a u doba stvaranja srpske drţave te simpatije bile su dragocene. Sa pravom, već 1826, on je pisao: »Ja sam narod srpski s uĉenom Evropom poznao.« I njegove zbirke ne samo da su saĉuvale najveći i najbolji deo naše narodne poezije no svojim sjajnim slikanjem velike i junaĉke narodne prošlosti dale se srpskom narodu, koji je uvek imao epsku maštu, osećanje da nije od juĉe, ulile mu samopouzdanje i veru u budućnost, kao što i danas vrše veliki uticaj u narodnoj masi. I tim prikupljanjem narodnih pesama, opisivanjem ţivota celog srpskoga naroda, isticanjem etniĉke ĉistote i nacionalne osobenosti srpske, Karadţić je moţda glavni tvorac srpskoga nacionalizma u XIX veku.

Još u prvom poĉetku svoga rada on je u srpskom narodu video dve glavne sile: jednu, tako reći, centrifugalnu, na periferiji srpskoga naroda, meĊu iseljenicima srpskim u Ugarskoj i Hrvatskoj, gde je materijalna i opšta duhovna kultura bila viša, ali gde je ĉisti narodni duh klonuo i gde su karakteristiĉne narodne osobine slabile; s druge strane, u jugozapadnim krajevima srpskim, u Srbiji, Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori, gde je srţ srpskoga naroda, video je centripetalnu silu, manju kulturu ali ţivlji narodni duh, ĉistiju narodnu dušu, veću etniĉku i duhovnu sveţinu. I namesto ugarskoga Srpstva, koje je dotle jedino predstavljalo srpski narod i drţalo srpsku knjiţevnost, on stavlja balkansko Srpstvo, Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru. On je srpskom nacionalizmu dao zapadnosrpsko obeleţje.

U pitanjima jezika i pravopisa njegov rad bio je odluĉan, moglo bi se reći definitivan. On jednom za svagda suzbija ruskoslovenski jezik iz srpske knjiţevnosti i izvojevava pobedu narodnom jeziku, podiţe ga na visinu knjiţevnog jezika i za Srbe i za Hrvate. On nije uspeo u onom što je u prvi mah zamišljao: da narodni jezik, bez ikakvih pozajmica i stranih uticaja, postane knjiţevni jezik, nije uspeo da hercegovaĉko nareĉje postane opšte nareĉje, ali je uspeo da ţivi i narodni jezik potisne mrtvi crkveni i školski jezik. I isto onako kao što je izvršio punu nacionalizaciju srpskog osećanja, izvršio je i demokratizaciju knjiţevnog jezika. Njemu se duguje za prvu gramatiku i prvi reĉnik srpskog narodnog jezika, kao i za prvi srpski prevod Novog zaveta. Logiĉno idući za piscima XVIII veka koji su napustili crkvenu azbuku i usvojili graĊansku azbuku, on je uprostio srpski pravopis, potpuno ga prilagodio



fonetiĉkim zakonima srpskog jezika i stvorio najuprošćeniji i najracionalniji pravopis koji danas uopšte postoji.

Ali ipak, pored svih tih velikih i nesumnjivih zasluga njegovih, danas se ne moţe primiti preterana Daniĉićeva reĉ da je Karadţić »otac nove srpske knjiţevnost«, iz prostoga razloga što je pre njega, i u njegovo doba, i mimo njega, bilo dobrih srpskih pisaca i progresivne srpske knjiţevnosti. U ĉisto knjiţevnom pogledu njegov znaĉaj je manji i više je posredan no neposredan. Ali i na tom polju on ima znatnih zasluga. On je poloţio osnov srpskom knjiţevnom jeziku, i svojim jasnim, jedrim, ţivim i krepkim stilom pokazao kako treba lepo srpski pisati. Kao Herder, koji je u nemaĉkoj knjiţevnosti odvraćao pisce da ne budu Pindari i »moderni Anakreoni« no da se vrate nacionalnom izvoru, germanskoj starini, tako je i Karadţić napadao klasicizam i knjiţevnu i školsku literaturu, i pisce vraćao narodu i narodnoj poeziji. Njegovo shvatanje naroda i narodne poezije primili su docniji romantiĉari, razvijali ono što je on pisao, ostvarivali ideje koje su kod njega našli. Oko polovine XIX veka poĉinje ceo jedan kult Vuka Karadţića. Đuro Daniĉić ga je smatrao za neku vrstu nacionalnog Mesije, i 1849. pisao: »Da nije Vuk na svijet došao, mogli bismo svašta misliti, ali kad on doĊe, to nam je najveći jemac da nećemo propasti.« Branko Radiĉević je pevao:

Noć nam doĊe sa Vuka jednoga, Danak beli, braćo, sa drugoga.

Omladina je 1863. proslavila pedesetogodišnjicu njegova rada, a njegova smrt primljena je kao opšta narodna ţalost. 1865. Franjo Miklošić, Ognjeslav Utješenović i Jovan Subotić, u pozivu za izdavanje celokupnih Karadţićevih spisa, nazvali su ga »drugim Mojsijem« koji »otvori narodnomu duhu našemu u ţednoj pustinji neznanstva bistro vrelo ţivota narodnoga«. On je bio od presudnog uticaja na duhovno formiranje poznijih romantiĉara, koji su ga nazvali »Mojsijem nove srpske knjiţevnosti«, [ĉak i »sveti Vuk«,] i sa dosta razloga naraštaj od šezdesetih godina naziva se i »Vukovom omladinom«. Sa Karadţićem je bio sluĉaj kao sa svima velikim reformatorima, suviše osporavanim i sniţavanim u jedno vreme, pretereno isticanim i veliĉanim u drugo vreme. V. Jagić sa razlogom veli da kao što je Karadţić u svoje vreme stradao od nepravilnih i pristrasnih napada na svoju reformu, tako posle konaĉne pobede svi srpski pisci njegova pravca, kada govore o njegovoj reformi, lako padaju u protivnu krajnost — u preteran panegiriĉan ton.

i kad se odbije na sva ta preterivanja, Karadţić ostaje kao jedan od najjaĉih i najvećih ljudi u srpskom narodu i u srpskoj knjiţevnosti. On je jedan od onih koji su najviše radili i stvarali i najvećma uticali, centralna liĉnost srpske knjiţevnosti u sredini XIX veka, za XIX vek ono što je Dositej Obradović bio za XVIII vek: knjiţevni reformator i nacionalni tvorac.



NIKOLA TOMAZEO

Kao što Mihailo Vitković, Srbin po roĊenju a MaĊar po kulturi, pripada i

srpskoj i maĊarskoj knjiţevnosti, tako i Nikola Tomazeo, Srbin po roĊenju a Talijan po kulturi, pripada i srpskoj i talijanskoj knjiţevnosti. Obojica su više radili i stekli znatna imena u tuĊim knjiţevnostima, a samo manjim i neznatnijim delom radili su na knjiţevnosti svoga maternjega jezika.

Nikola Tomazeo rodio se u Šibeniku, u Dalmaciji, 27. septembra 1802, u trgovaĉkoj porodici. Osnovnu školu svršio je u Šibeniku, gimnaziju u Spljetu. U Padovi, u Italiji, uĉio je prava. Ušavši u javni ţivot talijanski, bio je novinar i knjiţevnik, ţiveći u Padovi, Milanu, u mletaĉkoj oblasti, u Florenciji. 1833, prognan iz Toskane, ode u Francusku, prvo u Eks, u Provansi, potom u Pariz i na Korziku. Amnestovan 1840, vrati se u Italiju, doĊe do zaviĉaja, na grob svojih roditelja, potom se nastani u Mlecima, obilno radeći na knjiţevnosti. Uĉestvujući vrlo ţivo i u prvim redovima u talijanskom pokretu za osloboĊenje i ujedinjenje, bude 1847. zatvoren u Mlecima. 1848, kada je buknula buna u Mlecima, narod oslobodi Tomazea iz zatvora. Pošto je proglašena republika, on postane njen ministar prosvete, potom ode za poslanika Mletaĉke Republike u Pariz. Kada su Austrijanci 1849. ponova zauzeli Mletke, Tomazeo odbegne na Krf, gde ostane do 1854. Tada doĊe u Turin, prestonicu Pijemonta. 1859. preseli se u Florenciju. Oko 1861. godine potpuno izgubi vid, koji mu je bio oslabio u mletaĉkom tamnovanju. Doĉekavši da doţivi 1871. ostvaren san svoje mladosti, ujedinjenje Italije, uvaţavan kao jedan od najzasluţnijih ljudi »Treće Italije«, umro je u Florenciji 1. maja 1874. Sahranjen je veliĉanstveno, u florentinskom Panteonu, pored Dantea. 1902. u celoj Italiji proslavljena je sveĉano stogodišnjica njegova roĊenja.

Tomazeo je bio vanredno raznovrstan i plodan pisac. Bavio se teologijom, filologijom, etikom, pedagogijom, knjiţevnom kritikom i istorijom, a iznad svega politikom. Od njega je ostalo na 250 manjih i većih dela po raznim strukama. Glavna njegova dela su komentari Danteovoj Boţanstvenoj komediji, Reĉnik talijanskog jezika, Reĉnik sinonima, EsTetiĉki reĉnik. Svi ti radovi dostojno su ocenjeni u istoriji talijanske knjiţevnosti.

U srpskoj knjiţevnosti ostalo je samo jedno Tomazeovo delo, njegove Iskrice. Navrativši se 1839. u Šibenik, on se dade na ponovno uĉenje srpskoga jezika i na ĉitanje Karadţićevih zbirki narodnih pesama, a i sam poĉne beleţiti narodne pesme. Slovensko i srpsko osećanje njegovo naĊe izraza u lepoj knjiţici Iskrice (Scіntіlle), koje su prvo izišle na



Talijanskom 1841, u Mlecima. On ih je odmah preveo na srpski i poslao prijateljima u Dalmaciju. Te njegove Iskrcie na »ilirskom« jeziku pojavile su se 1843. u Dalmaciji, u nekoliko rukopisa. 1844. Ivan Kukuljević Sakcinski izda ih u Zagrebu, ali austrijska cenzura ih zabrani. 1848, u Zagrebu, Kukuljević dade novo ispravljeno izdanje, sa naroĉitim Tomazeovim predgovorom. U Zadru je 1849. izišlo treće izdanje, ĉetvrto izdanje dala je Matica hrvatska u Zagrebu 1888, a peto, definitivno izdanje, prema ispravkama samoga Tomazea, dao je Danilo Petranović 1898. u Beogradu, u knjigama Srpske knjiţevne zadruge. Glavna razlika izmeĊu ovog petog izdanja i ranijih izdanja jeste što su unete ispravke koje je sam Tomazeo uĉinio, stavivši svuda reĉ »srpski« mesto »ilirski«, »slavenski«, »jugoslavenski«.

Iskrice su mala knjiga, ali bogata sadrţajem, puna jakih misli i blagorodnih osećanja. U 33 »iskrice«, većih i manjih aforizama, Tomazeo je izrazio svoju veliku ljubav prema svome narodu i prema svome zaviĉaju, dao savete i uputstva kako da ceo narod poĊe napred. On zasebno govori o prilikama u kojima se srpski narod, a naroĉito Dalmacija, nalazi; istiĉe potrebu narodne prosvete, prave hrišćanske kulture, etiĉkoga vaspitanja, verske snošljivosti, vere u narodnu snagu, nade u bolju budućnost. On savetuje šta sve treba uĉiniti te da se zapuštena Dalmacija digne na visinu na kojoj je nekada bila i da srpski narod zauzme u Slovenstvu i meĊu narodima ono mesto koje mu pripada po njegovim vrlinama, po njegovom divnom jeziku i neuporedivoj narodnoj poeziji. Tomazeo je vrlo reĉit pisac i piše visokim, sveĉanim poetskim jezikom. Lirsko nadahnuće je vrlo jako i na nekoliko mesta Tomazeo dostiţe visinu biblijske sveĉane reĉitosti i ostavlja dubok utisak na ĉitaoca. Stil mu je sasvim liĉan, zbiven i kratak; jezik, iako se na njemu opaţaju talijanski uticaji, ĉist i jedar. Iako male obimom, Iskrice su idejama i osećanjima bogato delo, koje je mogao napisati samo ĉovek od talenta i sasvim izraĊen pisac.

On je pored toga ĉesto i toplo pisao o srpskim narodnim pesmama. 1841, uz svoje vrlo poznate zbirke narodnih pesama sa Korzike i Jonskih ostrva (Cantі popolarі), dao je izvestan broj »ilirskih pesama«. Opširnije i potpunije pisao je on o srpskoj narodnoj pesmi u knjizi Deі cantі del popolo ѕerbo e dalmata (Trst, 1847). Sa oduševljenjem on tu veliĉa Srbiju, koja je »svet zadivila, ustajući, prva na Balkanu, da se bori za sveto ime otadţbine...«, i piše tako plamenim patriotskim stilom kakav se samo moţe naći u najoduševljenijih omladinaca. U svojoj snaţnoj pesmi Alla Dalmazіa veliĉa on Srbiju, kao retko ko pre njega. »Uskrsla Srbija, u kojoj vlada pitomi duh i ĉila mišica«, sva je nada srpskohrvatskog naroda. I u svima svojim poznijim spisima on će veliĉati »slavno pobunjenu Srbiju«, »slobodnu Srbiju«. On slavi srpski jezik, i misli da pravilni, krepki, skladni srpski jezik treba da postane opšti jezik Slovena. »Naš je jezik silniji od talijanskoga i latinskoga, a nije siromašniji ni od grĉkoga.« Dela Vuka Karadţića uĉinila su na njega dubok utisak; on Karadţića naziva genijem i najzasluţnijim Srbinom i tvrdi da blagodareći njemu Evropa stavlja Srbe u red najpoetiĉnijih naroda; srpske narodne pesme su »pravo ĉudo jezika, stila i poezije, jedinstvene u Evropi«. Njegove ideje o knjiţevnosti istovetne su sa idejama Vuka Karadţića i poznijih srpskih romantiĉara: »Svakom narodu preporuĉujem da ĉuva svoj duh, koji ţivi u narodnim umotvorinama... Kad se neka knjiţevnost mnogo udalji od prostoga naroda, ona se, u isto vrijeme, mnogo udaljila i od prirode... Veliko će zlo izići ako slovenski pisci budu podraţavali današnje evropske knjiţevnosti.« »Ne znaju glatka pera onako pisati kao što javorove gusle gude...«



Njegov knjiţevan rad na srpskom jeziku nije veliki, ali on je srpsku knjiţevnost obogatio jednom poetiĉnom i jedrom knjigom, i, budući knjiţevno obrazovan, doslednije i potpunije no iko kod nas razvio je romantiĉarsku doktrinu i njeno osnovno shvatanje o vezi izmeĊu narodne i knjiţevne umetnosti.



BRANKO RADIĈEVIĆ

Kod ranijih pesnika srpskih bilo je klica romantizma, ali prvi pravi

romantiĉarski pesnik srpski, pisac koji je na poeziju stao primenjivati romantiĉarske ideje Vuka Karadţića, bio je Branko Radiĉević. Stvarno, on u knjiţevnosti srpskoj otvara cvetnu, knjiţevnim talentima i pesniĉkim delima bogatu romantiĉarsku epohu.

ŢIVOT. — Otac Branka Radiĉevića, Teodor (Boţidar) Radiĉević, carinski ĉinovnik u austrijskoj sluţbi, bio je i sam ĉovek od pera. To nije bio samo jedan od onih starih »ljubitelja ĉtenija«, kakvih je kod Srba dosta bilo u prvoj polovini XIX veka, no je i sam radio na knjiţevnosti, i pored manjih knjiţevnih ogleda dao 1847. i srpski prevod Šilerova Vilhelma Tela. U Brodu na Savi, u Slavoniji, 15. marta 1824. rodio mu se sin Aleksije, koji je docnije svoje kalendarsko ime preokrenuo u narodno ime Branko.

Kako je Teodor Radiĉević, kao ĉinovnik, menjao mesta sluţbovanja, Branko je uĉio škole u nekoliko raznih mesta. Od 1828. godine porodica Radiĉević bila je u Zemunu, i Branko je tu, od 1830. do 1835, uĉio tri razreda srpske i tri razreda nemaĉke osnovne škole. 1835. upisao se na gimnaziju u Karlovcima, i tu ostao do 1841. Tada je 1841. otišao na gimnaziju u Temišvar, i svršio je 1843. 1843. otišao je u Beĉ i upisao se da sluša prava. Tu se upoznao sa Vukom Karadţićem i Đurom Daniĉićem, ušao u njihov uţi krug, i to poznanstvo biće od vrlo velikog znaĉaja po dalji njegov knjiţevni rad. Nešto novĉana oskudica, nešto buran Ċaĉki ţivot omeli su ga da dovrši svoje pravne studije. Godine revolucije, 1848. i 1849, proveo je u Sremu, naroĉito u Zemunu; u nekoliko mahova prelazio je u Beograd. U Beĉ se vratio 1850, i, potpomognut od kneza Mihaila, upisao se na medicinu. Ali neizleĉiva bolest bila ga je uhvatila, i on je umro u najboljim godinama i u prvom poĉetku svoga rada, u Beĉu, 18. juna 1853.

NjEGOVE KNjIGE. — Kao gotovo svi srpski pesnici njegova vremena, Radiĉević je poĉeo pevati još kao Ċak u gimnaziji. Rana knjiţevna zrelost njegova objašnjava se ne samo njegovim liĉnim talentom no knjiţevnom naslednošću od oĉeve strane i knjiţevnim obrazovanjem steĉenim još u roditeljskoj kući. Od 1843. godine on već piše dobre stihove, i otada se brzo razvijao i naglo proizvodio. Njegovo pevanje zahvata doba od 1843. do 1850. godine. Za ţivota izišle su mu dve sveske Pesama, prva, sa lirskim pesmama u Beĉu 1847, druga, u kojoj su dve epske pesme Gojko i Hajdukov grob, takoĊe u Beĉu, 1851. Posle njegove rane smrti, na navaljivanje Vuka Karadţića, njegov otac izdao je iz zaostalih



rukopisa i treću svesku Pesama (Temišvar, 1862). U Matici srpskoj nalazi se ostatak Radiĉevićevih rukopisa.

Docnije, Pesme Branka Radiĉevića su vrlo ĉesto izdavane; posle Njegoševa Gorskog vijenca to je bila najĉešće izdavana i najviše ĉitana srpska pesniĉka knjiga. Njegove Pesme izišle su još u desetak izdanja: u Novom Sadu, 1867, u Beogradu, 1872, u Panĉevu, 1873, u Novom Sadu, 1878, u Panĉevu, 1879. i 1880, u Novom Sadu, 1882, 1883, 1889. i 1900. Srpska knjiţevna zadruga izdala je 1903. u Beogradu knjigu prvu Radiĉevićevih Pesama, u kojoj je njegova lirika.

LIRIĈAR. — Iako je i ranije u srpskoj knjiţevnosti bilo pesnika koji su se sluţili narodnim jezikom i unosili u svoju poeziju elemente narodne poezije, ipak su pesme Branka Radiĉevića znaĉile jednu veliku novinu, gotovo ĉitav knjiţevni prevrat. Njegova poezija se odlikovala ne samo paţljivo ĉistim narodnim jezikom i nadahnućem iz narodne poezije no je i sadrţinom, osnovnim tonom i naĉinom izraţavanja silno odudarala od zbirki ranijih, pa i suvremenih srpskih pesnika.

Raniji srpski pesnici su bili »objektivni« i didaktiĉni, ĉuvali se liĉnih izliva i drţali se »mirnoga ĉuvstva«, sve svodili na moralnu i patriotsku pouku i njihovi stihovi bili su knjiški hladni, staraĉki mudri, visokoparno sveĉani, ukoĉeno pravilni. Radiĉević, sa smelošću sasvim novoga i sasvim mladoga ĉoveka, prekida sa tim krutim spisateljskim tradicijama. On u svoju istinski lirsku poeziju unosi sebe liĉno, svoje liĉne doţivljaje, svoja liĉna osećanja, opeva svoju nestašnu, katkada i razuzdanu mladost, ne bacajući na svoje stihove veo predrasuda i obzira, no kao prkoseći starima, mudricama, cepidlakama, licemerima, pobornicima svega starog i preţivelog u knjiţevnosti i u javnom ţivotu srpskom. Jedva jednom sa njime u srpsku poeziju, koja je odmah u prvom svom poĉetku izgledala tako stara, ulazi mladost, sa svojim sveţim osećanjima i bujnim strastima. I svoju mladu i mladićku knjigu on prirodno posvećuje »Srpskoj omladini«. On svoje pesme naziva »ĉeda mila moje krvce vrele«, i brani tu svoju subjektivnu poeziju ĉija je prva vrlina što je njegova:

Bolje ĉedo i preĊavolasto Neг bogaljĉe i slepo i kljasto, Da uz tuĊi korak naramljuje, Da ga tuĊa ruka zaranjuje!

U svoj svojoj poeziji to je odista bio svoj ĉovek i svoj pesnik, koji je pevao po svojoj ćudi i iz svoga srca, traţio svoje predmete gde mu se svidelo i kazivao ih kako je hteo. Pored toga, on u srpsku knjiţevnost unosi iskrenu ljubav ka prirodi, osećanje ranije slabo razvijeno u srpskoj poeziji, koja je nemoćno produţavala tradicije suve i hladne kabinetske poezije evropske iz XVIII veka. Mlada, sveţa i topla poezija Branka Radiĉevića imala je dah mladosti i proleća, i bila kao oaza u suvoj i mrtvoj pustinji ondašnje bezliĉne, beskrvne i ukoĉene didaktiĉne »objektivne« poezije. Ona je ĉinila utisak svetlog prolećnog jutra, širila miris poljskog cveća, i mladi pesnik je izgledao kao mladi i raspevani faun u proletnjem cvetnom polju. Sa Brankom Radiĉevićem je došao u srpsku knjiţevnost pravi lirski pesnik, koji je pevao o sebi i za sebe, istinski »pesnik srca i mladosti«. I sva njegova lirika biće juvenalia jednog vrlo mladog pesnika u jednoj vrlo mladoj knjiţevnosti.



U takvoj poeziji ljubav je morala zauzeti glavno mesto. Veća polovina njegovih stihova su ljubavni. U njima se opeva ljubav ne kao jedno opšte mesto literature i kao jedna izupotrebljavana poetska tema, no stvarne i osećane ljubavi onakve kakve ih je on sam imao i kakve ih je sam liĉno osećao. Branko Radiĉević shvata ţenu i ljubav drugaĉe no što su to radili raniji sentimentalni »pjesmopevci« srpski, zakasneli trubaduri i plaĉevni ljubavnici pod »bledim mesecom«. Njegova ljubav je »od ovoga sveta«, plaha, ĉulna, katkada sasvim plotska, što je vreĊalo i bunilo stare celomudrene i blagonaravne spisatelje. Đaĉki rastanak, jedan od najranijih i najširih njegovih poslova, najpopularnija pesma njegova, karakteristiĉan je za taj prvi ĉulni i veseli period njegovog lirskog pevanja. U tim prvim njegovim pesmama razdragane mladosti i ţivotne radosti oseća se malo ţivotno iskustvo, površnost sasvim obiĉnih osećanja, upravo osećaja, naivna mladićka razuzdanost. Ali pored tih ĉulnih pesama mladićkih, ima i Radiĉevićevih lirskih pesama sa dubljim osećanjima i višim mislima. Bolest i bol su proširivali njegov duhovni vidik i preĉišćavali njegova osećanja. Predosećajući ranu smrt on je ispevao nekoliko iskrenih pesama prodirne melanholije, i to je najbolji deo njegova poetska rada.

EPSKI PESNIK. — Glavni rad Branka Radiĉevića to je lirska poezija, laka ljubavna lirika, nešto kao lіed u nemaĉkoj poeziji prve polovine XIX veka, naroĉito kod Hajnea i Ulanda, koji su bili od izvesnog neposrednog uticaja na nj. U toj lirskoj poeziji, koja je odgovarala njegovoj intimnoj prirodi i osnovnom raspoloţenju, Radiĉević je dao najbolje što je mogao dati. Ali, naroĉito u docnijim godinama svoga rada, on je radio i na epskoj poeziji, i veći deo njegovih stihova pripada epskoj poeziji. Njoj ga je vukla njegova ljubav prema narodnoj poeziji i primer ondašnjih pesnika srpskih koji su sa ljubavlju negovali ep. Od njega je ostalo nekoliko romantiĉnih epskih pesama: Gojko (1848), Osveta, Stojan, Utopljenica, Uroš, Hajdukov grob (1849); sobom u grob Radiĉević je poneo neostvarenu nameru da napiše ep o Kosovu.

U svim tim svojim epskim pokušajima, u kojima je uticaj Bajrona oĉigledan, on nije imao uspeha, kao nijedan od srpskih pesnika uostalom. Njegova poezija, koja je u lirici tako laka, gotovo krilata, ovde je troma i razvuĉena mahom u mlitave deseterce, bez pokreta, bez boje i ţivota. Razlika izmeĊu Radiĉevićeve lirske i epske poezije nesrazmerno je velika, i najzaneseniji poklonici njegovi prelazili su preko njegovih epskih pokušaja. Još 1851. godine Ljudevit Štur je utvrdio da Radiĉević liriĉar stoji nad Radiĉevićem epiĉarom, i od toga doba taj sud se nije promenio.

PESNIĈKI OBLIK. — Radiĉević je novator isto toliko oblikom koliko i sadrţinom. U neposrednoj i svakodnevnoj okolini svoga uĉitelja Vuka Karadţića i svoga pobratima Đure Daniĉića, on je sasvim ušao u njihove ideje i sa sebi svojstvenom strašću bacio se na prouĉavanje narodnoga jezika i narodne poezije. On je ţudno ĉitao narodne pesme i utisak tih ĉitanja ĉesto se opaţa u njegovoj frazeologiji. Iz narodne poezije uzeo je mnoge figure i ukrase, kao i njen neposredan i prost naĉin izraţavanja. Karadţićev Srpski rjeĉnik tako reći uĉi napamet, sam skuplja za Karadţića i narodne reĉi i narodne pesme. On vrlo ĉesto afektuje svojim znanjem narodnoga jezika, a u fonetizmu pravopisa ide dalje i od samoga Vuka Karadţića. Ali, ukupno uzevši, on piše boljim i ĉistijim jezikom no ijedan od srpskih pesnika njegova vremena.

Kako u pogledu jezika tako i u pogledu versifikacije poezija Branka Radiĉevića oznaĉava veliki napredak, kad se ima na umu kako je bila prosta metrika ranijih srpskih



pesnika. On ima razvijeno osećanje ritma, njegovi slikovi, iako još nesavršeni, novi su i bolji no što su raniji bili. Melodiĉnost njegovih stihova je tako velika da je ĉitalac u iskušenju da ih zapeva, i nije sluĉajnost što je gotovo trećina njegovih pesama stavljena u note i što je on ne samo najĉitaniji no i najpevaniji srpski pesnik. Radiĉević je dao obrasce dobre srpske versifikacije, i on će u pogledu forme ostati glavni pesniĉki uzor srpski sve do pojave Vojislava Ilića.

OPŠTI POGLED. — Poezija Branka Radiĉevića imala je zanimljivu sudbu u srpskoj knjiţevnosti. Novinom pesniĉkih motiva, smelošću ideja, oštrinom liĉnih sudova, ona je izazvala veliko nezadovoljstvo u konzervativnim krugovima starijih pisaca. Stari su napadali njenu »nepokrivenu pohotljivost«, »bezumnu nepriznatelnost«, »nerazborito samopouzdanije«; zbog svoga oštroga »vukizma« Pesme su u jedan mah bile zabranjene u Srbiji, gde su vladali oni protiv kojih je bila ispevana satiriĉna pesma Put. Ali sa druge strane, ono što je Vuk Karadţić nazivao »naša partija«, njegovi prijatelji i sledbenici, doĉekali su mladoga pesnika raširenih ruku i sa oduševljenim pohvalama, koje su više išle njegovom jeziku i filološkim idejama no njegovom pesniĉkom talentu. Branko Radiĉević je bio »odvaţan jotist«, »fanatiĉan Vukovac« i u Putu on je bez poštede napao protivnike Karadţićeve, njihovu šturu klasiĉarsku uĉenost, njihovo pedagoško cepidlaĉenje, njihov uski i netrpeljivi konzervatizam u pitanjima jezika i pravopisa. U doba kada je, po reĉima jednoga suvremenika, bilo toliko opasno biti uz Karadţića da je bilo »potajnih jotista« kao što je u Neronovo doba bilo potajnih hrišćana, — u to doba Radiĉević je prkosno veliĉao Karadţića kao duhovnog oslobodioca srpskog. U stvari zbog toga, sa osobitim pohvalama presreo ga je još 1847. Đuro Daniĉić i bio prvi trubaĉ njegove knjiţevne slave. Daniĉić, uvek iskljuĉivo filolog, hvalio je njegov jezik »kao suza ĉist« i izjavljivao da dosada nijedan Srbin nije tako pevao.

I pored toga, uspeh nije tako brzo dolazio. Tek kada je oko 1860. stao pristizati ĉist romantiĉarski naraštaj, pesniĉki glas Branka Radiĉevića stao je naglo rasti. Od 1860. on se smatra kao osnivaĉ nove srpske poezije i postaje uzor mladih pesnika srpskih. [Vrši jak uticaj na Zmaja, B. Atanackovića, K. Ruvarca, J. Grĉića i na gotovo sve slabe pesnike šezdesetih godina.] 1861. Danica je tvrdila da je »Branko dao sadašnji ţivot našoj knjiţevnosti«. Od 1860. do 1890. izišlo je desetak izdanja njegovih pesama. Sveĉani prenos njegovih posmrtnih ostataka iz Beĉa na Straţilovo 1883. godine bio je jedna vrsta apoteoze. Dva knjiţevna lista srpska kod Srba u Ugarskoj, Straţilovo i Brankovo kolo, nazvata su prema njemu. 1894. Knjiţevno-umetniĉka zajednica u Beogradu proslavila je pedesetogodišnjicu Đaĉkog rastanka kao jedan veliki datum u istoriji srpske knjiţevnosti. I u publici i u knjiţevnoj kritici srpskoj, sve do pred kraj XIX veka, vladalo je u punoj meri ono što je Laza Kostić 1885. godine nazvao brankomanija.

Poslednjih dvadeset godina Branko Radiĉević izgubio je dosta od svoga glasa, i ĉitaoci njegovih pesama i zaneseni oboţavaoci sve su reĊi. On se danas više ne izdaje, i najviši knjiţevni redovi ĉitalaca okrenuli su se od njega. Branko Radiĉević ne izgleda danas ono što je još Ljubomiru Nediću izgledao: »najveći pesnik što je novim srpskim jezikom pevao«. Kako se danas jedan pisac ne meri više prema tome kakvo je bilo njegovo drţanje u borbi oko jezika i pravopisa, i on se danas kritiĉnije sudi. Za Radiĉevića je bila nesreća što je potpao pod apsolutan uticaj Vuka Karadţića i što nije mogao samostalno razvijati se. On je sebe, na svoju štetu, sveo na srećnog podraţavaoca narodne poezije, postavljao sebi za zadatak da pokaţe »kako se srpski peva«, bio pesnik jedne knjiţevno-filološke stranke,



ţrtvovao svoje velike pesniĉke sposobnosti strastima jednoga trenutka i interesima jednoga pokreta. On je imao nesumnjiv originalan pesniĉki talenat, izvesne njegove pesme (kao: ?, Kad mlidijа umreti, Tuga i opomena) pokazuju i neţnu pesniĉku dušu i samostalan pesniĉki dar. Anališući Tugu i opomenu, jedan današnji kritiĉar postavlja pitanje koje je u isti mah i odgovor: »Da nije Branku baš škodio narodni pravac kojega se docnije uz Vuka latio?... Da nije bilo Vuka, ko zna kakvo bi bilo pevanje Brankovo? Da ne i bolje?« (Pavle Popović). Zatim, Radiĉević je umro mlad, u poĉetku rada, i nije imao vremena da se razvije. Ţiveo je vrlo brzo, ceo njegov pesniĉki rad ograniĉen je na sedam godina, i umro je onda kada je tek trebalo da daje zrela i trajna dela. I tako se, po reĉima jednoga od brankomana, cela njegova poezija svela na »jedan ogroman i sjajan pokušaj« (Svetislav Vulović).

Ali i za to kratko vreme, i sa tako malom koliĉinom rada, on je mnogo uĉinio. Smelošću i bujnošću svoje prirode, snagom i originalnošću svoga velikog pesniĉkog talenta, on je uĉinio onaj odsudan skok od ranije objektivne i didaktiĉne poezije ka subjektivnoj i lirskoj poeziji na narodnom osnovu. On je više no iko doprineo nacionalizovanju srpske poezije. On je prvi istinski pesnik srpskoga romantizma, prvi u srpskoj knjiţevnosti dao je obrasce ĉiste lirike i njime se sjajno zapoĉinje pesniĉka romantiĉka škola.



BOGOBOJ ATANACKOVIĆ

Drug i prijatelj Branka Radiĉevića, »jedna od prvih i najvećih planeta sunca

Brankovog«, Atanacković je u srpskoj pripoveci bio ono što je Radiĉević bio u poeziji. On je otvorio srpsku romantiĉku pripovetku.

RoĊen je 10. juna 1826. u Baji, u Baĉkoj, u trgovaĉkoj kući. Kršteno ime bilo mu je Timotije, ali on ga je posrbio u Bogoboj. Osnovnu školu i niţu gimnaziju svršio je u Baji, a višu gimnaziju u Pešti. U Pešti je uĉio prava, i tu uzeo ţiva uĉešća u prvom omladinskom pokretu pred 1848. U Beĉu, gde je dovršio pravne nauke, upoznao se sa Vukom Karadţićem i Đurom Daniĉićem, i sav ušao u njihove ideje. U pokretu od 1848. imao je vidna uĉešća, i u jedan mah sklanjao se u Evropu. U vremenu od 1848. do 1850. putovao je u dva maha po Nemaĉkoj, Holandiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji. 1851. je u Novom Sadu. Tu je ostao do same smrti, 28. avgusta 1858.

U knjiţevnosti se javio poĉetkom ĉetrdesetih godina, kada se toliko pevalo u srpskoj knjiţevnosti. Dve njegove patriotske i sentimentalne pesme u Peštansko-budimskomъ skoroteĉi za 1844. ne odaju nikakav pesniĉki dar. Ni prve njegove novele, štampane u isto doba i u istom listu, nisu ništa obećavale. On je poĉeo suviše mlad, i trebalo mu je vremena da se razvije.

Ali u to doba, sem Jovana Subotića, niko nije radio na noveli, i ĉitalaĉka publika je bila ţeljna radova te vrste. Njegovi Ċaĉki pokušaji, ma koliko da su bili slabi, zadovoljavali su jednu osetnu potrebu srpske knjiţevnosti, i on je već poĉeo svraćati paţnju na se. On se ţivlje daje na posao, i brzo, 1845. i 1846, izdaje, u Budimu i u Subotici dve sveske zbirke novela Darakъ Srbkinьi. To su novele starinske romantike i sentimentalnosti, povesti nesrećnih ljubavi, nagraĊene dobrodetelji i kaţnjenog poroka, pune fatalnih mladih ljudi i bledih devojaka, sa svim starinskim dekoracijama stare i naivne pripovetke, pisane u patetiĉnom sentimentalnom raspoloţenju i tonu. Novo je što mesto viteza iz prošlosti dolaze ljudi iz sadašnjosti, ali i jedni i drugi osećaju i govore isto. Karakteristiĉno je da se pisac obraća ţeni, Srpkinji, »srpskoj devi« i »rodoljubici« onoga vremena, sa njom uzdiše i suze proliva, hoće da joj neguje u isti mah i neţno osećanje i srpsku nacionalnu svest. Ti prvi radovi Atanackovićevi, ĉija knjiţevna vrednost je vrlo mala, odgovarali su ondašnjem knjiţevnom ukusu i imali su uspeha. Podunavka je o njima 1846. pisala: »Iskreno rodoljubije, ĉisto blagonravije, bon ton, a i ĉistoća jezika u svakoj se vrsti diĉno pokazuje.«



1848. godina ĉini prekid ne samo u ţivotu no i u knjiţevnom radu Bogoboja Atanackovića. Pre 1848. u svojim plaĉevnim i starinskim romantiĉkim novelama on traţi svoj put. U 1848. godini njegov duh je sazreo, on je oĉevidno više ĉitao, mislio i video, i njegova poznija dela su zrelija, razvijenija, i, relativno, realnija. Iz toga drugog perioda su njegovi putopisi, nove novele i jedan roman. Putopisi su od interesa kao jedan od najranijih pokušaja te vrste u našoj knjiţevnosti, ali knjiţevne vrednosti nemaju. To su prosti izveštaji sa puta, u kojima se moţe naći materijal za biografiju samoga pisca i za bole poznavanje njegovoga dela. I posle 1848. ima od njega nekoliko »ĉuvstvitelnih« novela one vrste u Darku Srbkinьi, ali iz ovog perioda su njegovi dobri radovi, veća novela Bunjevka i roman Dva idola (1851—1852), najbolje stvari koje je on napisao, najznaĉajniji pripovedaĉki pokušaji u srpskoj knjiţevnosti u polovini XIX veka.

Ono što odlikuje ta dva dela to je što su im predmeti iz suvremenog ţivota. Još 1844. napisao je on karakteristiĉnu novelu Efrosina, »obrazac svakidašnjeg ţivota«. Posle 1848. on napušta carstvo mašte i pesniĉkih fikcija i ulazi u suvremeni ţivot. I Bunjevka i Dva idola dešavaju se u 1848, i u njoj su naslikani tipovi iz srpskog društva. Pisac ima svoje ideje: u Bunjevci istiĉe staro naĉelo da je narodnost iznad vere, u Dva idola slavi veliĉinu narodnog i ljubavnog osećanja, dva idola: narodnost i dragu. U oba dela opet su ljubavne istorije, sa mnogo sluĉaja i neobjašnjivih dogaĊaja, sa mnogo uzdaha, usklika i suza. U Dva idola junak, u kome je pisac hteo sebe ocrtati, samo je bleda kopija Bajronovih »fatalnih ljudi«. Ali, pored svega toga, i iznad svega toga, tu ima nešto više. Ma koliko da je bio sklon sentimentalnom romantizmu, Atanacković je slikao svoje doba i svoju sredinu, unosio pojedine trenutke i obiĉaje iz narodnoga ţivota, slikao sa izvesnom lokalnom bojom, davao opštu sliku osećanja svoga doba. Pored izvesnog rudimentarnog realizma, ima u Dva idola i izvesno rudimentarno osećanje. Oko 1850. bila je velika novina napustiti srednjovekovno viteštvo ili carstvo sentimentalnih snova, pa obratiti se suvremenom ţivotu, i u stvarnosti traţiti poeziju. Ne mogući potpuno izići iz ranijih uzora, on je ipak davao nešto novo i bolje.

Bogoboj Atanacković je pisac koji ima sve mane svoga doba. Neko je podelio pisce na muške i ţenske: na one koji su u volji, snazi i akciji, i na one koji su u mašti i osećanju. Atanacković je ţenski pisac, ne samo zato što je gotovo iskljuĉivo pisao za »diĉne Srpkinje« no zato što je sam u osnovi bio jedna ţenska priroda. On je bio pesnik idealnih i fatalnih ljubavi, pregaţenih srdaca, prigušenih ţivota, i stavljao je ţenu, »krunu boţjeg stvaranja«, »remek boţji«, uvek i svuda na prvo mesto. On je ne samo zabavljaĉ no i duhovni voĊ i nacionalni vaspitaĉ »naših lepih Srpkinja«, uĉi ih vernoj i nezainteresovanoj ljubavi, ĉistom osećanju, srpskom duhu, savetuje ih da ĉitaju srpske knjige, da igraju srpske igre, da nose srpsko odelo, da se udaju za Srbe i da srpski vaspitaju svoju decu.

Zato što je bio ubeĊen i revnostan vukovac, Atanacković je docnije bio precenjen. U njemu se gledao pisac prvoga reda i Dva idola su proglašavana za najbolji roman srpski. Danas, Atanacković ne izgleda više takav. On nema velike knjiţevne snage i originalnosti, on tek traţi svoj put, i ne moţe da se otme ispod tuĊih uticaja. On se knjiţevno vaspitao kod slabih maĊarskih i nemaĉkih sentimentalnih pisaca, i njegov bledi bajronizam je pozajmljen iz treće ruke. U svojoj ţelji za poetizovanjem svega, on je naivan i nevešt. DogaĊaji su neobjašnjivi i neprirodni, radnja izveštaĉena, liĉnosti krajnje i u dobru i u zlu. Stil je bezliĉan, sladunjav, bled, bez boje i bez izraza, jedva sa nešto teĉnosti. Sa ĉisto knjiţevne taĉke gledišta vrednost Bogoboja Atanackovića nije velika. Njegova vrednost je samo istorijska i relativna. On je jedan od prvih pisaca naših koji su se obratili »svakidašnjem



ţivotu« i koji su se prvi ogledali u romanu iz suvremenog ţivota srpskog. Njegova dela vrede samo utoliko što znaĉe skroman poĉetak jednog novog knjiţevnog pravca.



JOKSIM NOVIĆ OTOĈANIN

RoĊen 15. marta 1806, u Zaluţnici kod Vrhovina81 u Lici, u oficirskoj

porodici, Joksim Nović Otoĉanin je imao buran ţivot, romantiĉniji no i jedan od srpskih romantiĉara. Gimnaziju je uĉio u Sremskim Karlovcima i u Šaroš-Pataku, u Ugarskoj; filozofiju u Jeni, Getingenu i Haleu; prava u Beĉu, 1824. Njegov ţivot otada nastaje pun ĉudnih doţivljaja. Do 1848. teško je uhvatiti gde je ţiveo i šta je radio. Bio je u gardi kneza Mihaila u Srbiji, hajdukovao u bosanskim i hercegovaĉkim planinama, ţiveo meĊu Arnautima. Dve godine proveo je u zatoĉenju. Ima celih godina za koje se ne zna gde je bio i šta je radio. 1848. on je u borbi protiv MaĊara, i u jedan mah pokušava da digne ustanak u Bosni. Posle 1848. oskudno je ţiveo od knjiţevnog rada, i u bedi umro u Novom Sadu 5. januara82 1868.

Student u Jeni i Haleu, drug Jana Kolara, on je Ċak Jerneja Kopitara i Vuka Karadţića, koji ga je uveo u lepote narodne poezije. Još 1837. piše Karadţiću: »Vi ste mi ogledalo, pa sam se po vama vladao«; »Vi ste mi oĉi otvorili i put pokazali«, piše on 1845. On je, u bukvalnom smislu reĉi, uĉio Karadţićeve spise i sa razlogom se nazivao njegovim Ċakom. On je rano ušao u romantiĉku knjiţevnu doktrinu i svoj ţivot udesio prema svom romantiĉnom idealu. Hajdukujući po Romaniji i Durmitoru, gosteći se u dvorovima bosanskih begova, zimujući po crnogorskim i arnautskim katunima, on, oficirski i plemićki sin, nemaĉki student, u tom romantiĉarskom ţivotu stvorio je sebi sasvim drugu dušu, ponarodio se, postao neka vrsta Tešana Podrugovića.

I u tom ĉistom narodnom pravcu, u duhu narodne poezije, on se ogledao u knjiţevnosti. On prevodi srpske narodne pesme na nemaĉki, ali ne uspeva da naĊe izdavaĉa. Još 1836. poĉeo je da u narodne stihove stavlja srpsku istoriju »od potopa do današnjega vremena«, i na osnovu toga poĉetka Karadţić mu je predskazivao da će narod »u njemu dobiti nauĉnoga spisatelja«. Prvi njegovi pokušaji, iz tridesetih godina, bez vrednosti su i originalnosti. Prvo i glavno delo njegovo to je u svoje doba ĉuvena Lazarica ili Boj na Kosovu izmeĊu Srba i Turaka na Vidovdan 1389 (Novi Sad, 1847; drugo i treće izdanje, Novi Sad, 1860. i 1882). Spev je ispevan sasvim u duhu i obliku narodnih pesama, ĉistim narodnim jezikom i pravilnim narodnim stihom. Ovaj narodski spev, sa predmetom koji je uvek bio drag srpskom narodu, pobudio je oduševljenje u omladini. Knjiga je imala više uspeha no i sam Gorski vijenac, koji je iste godine izišao i u omladinskim krugovima uĉio se napamet.



Taj uspeh ohrabrio je Novića. I on je napisao ceo jedan niz epopeja u narodnom pravcu i stihu, uzimajući predmete ne samo iz stare i novije istorije srpske, ĉak i Napoleonove ratove, i opevajući i suvremene istorijske dogaĊaje. Tako su postali njegovi spevovi: Hajduk Veljko, Vasa Ĉarapić, Janko Katić i Stanoje Glavaš (1860), Birĉanin Ilija, oborknez izpod MeĊednika (1862), Dušanija (1863), koju je smatrao za najbolje svoje delo, KaraĊorĊije izbavitelj Srbiіe (1865), itd. Krimski rat je opevao u svoje doba popularnom spevu Moskovija (1863). On je u tom poslu bio vrlo plodan, ali i jednoliko razvuĉen.

Sliĉne pokušaje ĉinio je u prozi. Podraţavajući narodno pripovedanje, u ĉistom i knjiţevnom jeziku, on je opisivao narodni i hajduĉki ţivot u Bosni, ili pojedine dogaĊaje iz prošlosti, bliţe i dalje: tako, Sila turĉi Bosnu (1864), Kapetan Radiĉ Petrović i pokrštenica Zorka (1866). Naroĉito su rado bila ĉitana dva spisa: Hajduĉki ţivot (1861—1863), i Starine od Starine Novaka ili tolkovanje narodnjeg pjevanja i pripovjedanja (1867).83 Poslednjih godina ţivota poĉeo je prevoditi u prozi Ilijadu.

Joksim Nović Otoĉanin je jedna od najromantiĉnijih liĉnosti srpske knjiţevnosti. On je pisac koji je dosledno i potpuno pokušao da izvede romantiĉnu ideju: na temelju narodne poezije, iz materijala koji ona daje, sagraditi umetniĉki ep i celu umetniĉku knjiţevnost. Mickijeviĉ je ranije savetovao da se iz narodnih kosovskih pesama stvori potpun ep i Nović je prvi u srpskoj knjiţevnosti uĉinio taj pokušaj. On je, i tada i docnije, toliko daleko išao u tome pravcu da je prešao u prosto podraţavanje narodne poezije. Njegova poezija ĉini prelaz izmeĊu narodne i umetniĉke poezije, ali nije dovoljno spontana da bi bila narodna, ni dovoljna liĉna i knjiţevna da bi bila umetniĉka. Iz narodne pesme on ima ĉist jezik, teĉan stih, ali i njene mane, epsku opširnost i jednolikost. Ceo njegov posao karakteristiĉan je za romantiĉarski preteran kult narodne poezije.



JOVAN SUNDEĈIĆ

U polovini XIX veka i Dalmacija se probudila za knjiţevni ţivot, i

dalmatinski pisci javljaju se i u srpskoj i hrvatskoj knjiţevnosti. Jedan od prvih pravoslavnih Srba iz Dalmacije koji se kao pesnik javio u srpskoj knjiţevnosti bio je Jovan Sundeĉić.

RoĊen 24. juna 1825. u Golinjevu, kod Lijevna, u Bosni, kao dete je prebegao u Dalmaciju. Školu je poĉeo u Imotskom, kod franjevaca; potom se uĉio kod jednog pravoslavnog kaluĊera. U zadarsku bogosloviju ušao je 1843. i svršio je 1848. Do 1854. bio je kapelan u Peroju, u Istri, i po severnoj Dalmaciji. Od 1854. do 1863. bio je profesor bogoslovije u Zadru. Kratko vreme, 1863, ureĊivao je u Zadru list Zvіjezdu, uz glavnu saradnju Stjepana Buzolića i Meda Pucića. 1864. otide za sekretara kneza Nikole na Cetinje. Tu je ureĊivao kalendar Orlić, i stalno ostao do 1874, sa malim prekidom 1867—1868, kada je bio u Srbiji. Dobivši penziju, stalno se nastani u Kotoru i tu umre 6. jula 1900. godine.

U knjiţevnosti se javio 1848. moralnim spevom Anania i Sapfіra ili laţъ kaznѣna, ĉiji je sav znaĉaj što je spevan »na prostom i slatkom maternjem jeziku«. Otada Sundeĉić pušta u svet mnogobrojne i jednolike pesme, koje nalaze mesta po mnogim srpskim i hrvatskim listovima i ĉasopisima. 1850. izišla je zbirka njegovih stihova Srce, Nizъ dragocѣnogъ bisera ili duhovne i moralne pѣsme za dѣcu (Zadar, 1856, drugo izdanje na Cetinju, 1865), Cvѣće (Zadar, 1858), 1860. Vršidba, koja je doţivela tri izdanja,84 1862. Vienĉić domoljubnih pjeѕama, Krvava košulja štampana je u Zadru 1864, i latinicom i ćirilicom; u starosti je štampao Tuţnu knjіgu i staraĉku ljubavnu liriku Milje i omilje (1893).

To je bio pesnik koji se nije menjao. Celoga ţivota ostao je dobar »Slavjan« iz 1848, starinski patriot, »sav svemu narodu svome«, ubeĊen pristalica srpsko-hrvatskog narodnog jedinstva i »opšte koristi jugoslavenske«. Izdavao je pojedina svoja dela i latinicom; neka od njih, štampana su jedna strana ćirilicom, a druga latinicom.

On je svoje rodoljubive misli kazivao u uvek istim, monotonim i slabim stihovima. Pevao je u doba kada se u Dalmaciji vršio narodni preporod, kada se narodna, slovenska, hrvatsko-srpska stranka, borila protiv talijanske kulture i talijanske prevlasti, i njegovi rodoljubivi stihovi nalazili su odjeka i ĉitalaca. Iako sveštenik, on je imao šire ideje o narodnom jedinstvu, nije delio Srpstvo od Hrvatstva, za svoj jezik pisao da nije »skroz ni



srbski ni hrvatski« no »neka sredina izmeĊu jednoga i drugog, ne narjeĉija nego tih naĉina«. I iz tih politiĉkih razloga Sundeĉić je u Dalmaciji i van nje bio slavljen kao narodni pesnik.

Ĉovek iz naroda, ţiveći u jednom kraju gde je narodna duša saĉuvala sve svoje stare osobine i gde se narodna poezija zadrţala u svoj svojoj lepoti, Sundeĉić je sav bio pod uticajem narodne poezije. Ono što je on rekao za svoju zbirku Cvѣće da je »pokušenje u narodno-liriĉkoj pevaniji«, moţe se reći za sve njegovo pevanje. On je pisao ĉistim narodnim jezikom i lako je podraţavao narodnu poeziju. Ali u tim prostim i jednolikim stihovima koje je lako pisao nije bilo pesniĉkog talenta. Kao Joksim Nović on je pokazao da podraţavanje narodne poezije bez liĉnog pesniĉkog talenta vredi koliko i ranija podraţavanja Horacija i Šilera, i da patriotizam nije jedini atribut jednoga pesnika. Njegov knjiţevni uspeh ostao je ograniĉen na doba nacionalnih i politiĉkih borbi u kojima je imao lepo mesto. Za dugo vreme to je bio najpoznatiji i najĉitaniji srpski pisac kod Hrvata; 1889. Matica hrvatska, u redakciji hrvatskog pesnika Huga Badalića, izdala je njegove Izabrane pjeѕme.



JOVAN ILIĆ

Sa Ljubomirom P. Nenadovićem Jovan Ilić pripada prvom srbijanskom

naraštaju koji se poĉetkom ĉetrdesetih godina javio u knjiţevnosti. Razlika je izmeĊu oba pisca utoliko što je Nenadović celog svoga ţivota uglavnome ostao veran pesniĉkim idejama i navikama svoga doba, ostao vazda didaktiĉar i »objektivan« pesnik, dok se Ilić menjao, iz »objektivne lirike« u kojoj je poĉeo, razvio se u romantiĉara, jednog od najkarakteristiĉnijih romantiĉara srpske knjiţevnosti.

RoĊen u Resniku 1824. godine, Ilić je gimnaziju uĉio u Kragujevcu, Licej u Beogradu, a filozofiju u Beĉu. U prvom omladinskom pokretu pred 1848. uzeo je ţiva uĉešća i odlikovao se svojim slavjanskim osećanjima. Pred 1848. dobio je malu sluţbu u Drţavnom savetu u Beogradu, i ţivo uĉestvovao u prvom omladinskom pokretu kome je središte bilo Druţina mladeţi srpske. 1848. borio se meĊu srbijanskim dobrovoljcima, protivu MaĊara. Posle bune sluţio je kao profesor u Šapcu, Negotinu i Beogradu. 1858. igrao je znatnu politiĉku ulogu, bio je jedan od voĊa mlade liberalne opozicije i sekretar Svetoandrejske skupštine. Bio je ĉlan Velikog suda do 1869. Tada je postao, za kratko vreme, ministar pravde. 1873. ušao je u Drţavni savet, i na tom mestu ostao do 1882, kada je otišao u penziju. Ţiveći vrlo povuĉeno kao otac cele jedne knjiţevne dinastije, umro je u Beogradu 12. marta 1901. godine.

Jovan Ilić pripada prvom omladinskom naraštaju, onom koji se u knjiţevnosti i u javnom ţivotu javio pred 1848. Kao pesnik, u poĉetku svoga rada — poĉeo je pevati još 1843 — on je sav u idejama stare škole: poluklasiĉar, didaktiĉar, refleksivni pesnik, sentimentalac po nemaĉkom naĉinu. Teme njegovog pevanja su: prijatelji, pohvala dobrodetelji, razmišljanja o bogu, posmatranja o godišnjim vremenima. Sve to u ukoĉenim i bledim stihovima, bezliĉno i nepoetsko. Prva njegova zbirka, Pѣsme, štampana u Beogradu 1854, nosi sve obeleţje starije poezije ĉetrdesetih godina.

Od pedesetih godina javlja se preokret u njegovu pevanju. On se oslobaĊa ranijih uticaja i sav se okreće narodnoj poeziji. Duboko nacionalan, sirov Srbijanac staroga kova, kakav je ostao celog ţivota, ušavši potpuno u romantiĉarske ideje koje su odgovarale njegovoj pravoj prirodi, on sasvim pada u vukovsku romantiku: celog ţivota nosiće fes, mrzeće »uskogaće«, pisaće juţnim nareĉjem, oboţavaće narodnu poeziju i staraće se da peva kao što su narodni pesnici pevali. Sav svoj program kazao je u rukopisnoj zbirci svojih pesama koju je nazvao Slijepac. »Slijepcem nazvah knjigu ovu, eda bih se dodvorio hvale



onoga koji me nauĉi pjeti...« On sam priĉa kako je bio polaskan kada se sam Joksim Nović Otoĉanin prevario i jednu njegovu pesmu drţao za narodnu: Ilić od toga, kako sam veli, nije traţio »lepše kritike«.

Ali u tom poslu on bolje prolazi no Joksim Nović Otoĉanin i Jovan Sundeĉić. On dublje no iko ulazi u dušu narodnog pevaĉa i u duh narodne poezije. On je uspeo da narodnu poeziju tako podraţava u formi da je izvesne njegove pesme teško razlikovati od narodnih pesama, a nekoje njegove pesme ušle su u narod i pevaju se kao narodne. On je naroĉito osetio i umeo preneti zanosnu liriku bosanskih sevdalinki, i niko bolje od njega nije obradio sevdah narodne poezije. Ciklus soneta Oh jeste remek-delo te lirike na narodnom osnovu.

Pod dvostrukim uticajem bosanske ljubavne poezije i nemaĉkih romantiĉara orijentalista, on je u svoju poeziju uneo mnogo Istoka, istoĉnjaĉke motive, turski reĉnik. U svojim pesniĉkim poslanicama nazivao se Abiba, i u svom orijentalizmu išao tako daleko da je u izvesnim pesmama cele strofe pisao turski, tako da se bez reĉnika ne mogu razumeti. U zbirci Dahire (Beograd, 1891) ima niz tursko-srpskih pesama, koje su sluţile za ugled celom jednom nizu bosansko-hercegovaĉkih pesnika devedesetih godina.

Jovan Ilić se ogledao i na epu. On je naišao na jednu lepu i poetsku narodnu legendu, »lijep roman« na koji je još 1829. godine Vuk Karadţić skrenuo paţnju srpskim pesnicima, i koji je u stihove stavio Joksim Nović Otoĉanin još krajem tridesetih godina. Ilić je uzeo tu legendu i razvio je u romantiĉno—pastoralni ep Pastiri (Beograd, 1868). To je najbolji epski posao romantiĉkoga doba i jedan od retkih boljih epa srpske knjiţevnosti. Stihovi su slabiji i tromiji no što su u njegovim lirskim pesmama, ali ceo spev ima mnogo ĉiste poezije, sveţih opisa, neusiljene prostote, i nosi obeleţje narodnoga verovanja i narodnoga duha.

Jovan Ilić nije pesnik prvoga reda, ali zauzima lepo mesto u istoriji srpskoga romantizma. On je jedini uspeo u onome što su romantiĉari postavili kao ideal: pevati kako narod peva. Nijedan srpski pesnik nije toliko voleo, razumevao, osećao i asimilovao narodnu poeziju, i nijedan od njih nije iz elemenata narodne poezije, u narodnom stilu i duhu, ispevao tako lepe i istinski poetske pesme.



ZMAJ JOVAN JOVANOVIĆ

ŽIVOT. — Najplodniji pesnik romantiĉarskog doba, Jovan Jovanović, docnije

nazvan Zmaj, rodio se 24. novembra 1833. godine u Novome Sadu. Tu je svršio osnovnu školu, gimnaziju u Halašu i Poţunu, prava je uĉio u Pešti, u Pragu (oko 1856) i u Beĉu. Svršivši prava,85 bude 1861. izabran za varoškog podbeleţnika u Novom Sadu. 1863. otišao je za nadzornika Tekelijanuma u Pešti i upisao se da uĉi medicinu. Svršivši medicinu, doĊe za lekara u Novi Sad, 1870. Kao lekar ţiveo je po raznim mestima, u Panĉevu, Karlovcima, Futogu, Kamenici, Beĉu, Beogradu, Zagrebu. Jedno vreme bio je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Za sve to vreme ureĊivao je razne knjiţevne, satiriĉne i deĉje listove: 1862. Javor u Novom Sadu; od 1864—1871. Zmaj, po kome je i ime dobio; od 1871. Do 1874. u Panĉevu Ţiţu; 1877. do 1878. Ilustrovanu ratnu kroniku u Novom Sadu; 1878. krenuo je u Novom Sadu satiriĉni list Starmali, kome je bio duša do 1889; 1880. otpoĉeo je izdavati u Novom Sadu deĉji list Neven, koji je, neko vreme i u Beogradu i u Zagrebu, izlazio preko dvadeset godina, i na kome je radio do same smrti. 1874. sveĉano je proslavljena u Novom Sadu dvadesetpetogodišnjica, a 1899. u Zagrebu pedesetogodišnjica njegovog plodnog i zasluţnog knjiţevnog rada. 1892, u znak narodnog priznanja, Narodna skupština u Beogradu mu je odredila stalnu godišnju pomoć. Poslednje godine ţivota proveo je u Kamenici, u Sremu, gde je i umro 3. juna 1904. godine.

NjEGOVE KNjIGE. — On je vrlo malo radio u prozi: nekoliko pripovedaka, od kojih je najpoznatija pesniĉka legenda Vidosava Branković (1860), i popularni šaljiv komadić Šaran (1864). Inaĉe, sav ostali njegov knjiţevni rad je u poeziji. Zmaj Jovan Jovanović zauzima jedno od najvećih mesta u srpskoj knjiţevnosti i pevanjem ispunio je gotovo pola veka svoga ţivota.

Kada je on poĉeo pevati 1849, srpska poezija preţivljavala je jednu tešku krizu. Stara poezija izumirala je u svojoj oskudnosti. Sem Branka Radiĉevića koji se kao meteor javio i išĉezao, ništa novo nije se javljalo. Oskudica je bila takva da su ljudi kao Ljubomir Nenadović jedinu nadu polagali na ĐorĊa Maletića. U to doba, 1852, pisao je Svetozar Miletić, koji je već poĉeo sticati svoj veliki glas: »Kako nam je literatura svakolika sumorna, sad bi joj osobito preko bio potreban sjajan i velelepan meteor, da je potrese, elektrizira, oţivi. Kod sina G. Jovanovića našao sam lep dar poezije.« Miletić se nije prevario, »sin G. Jovanovića« imao je više no »lep talenat«, i on je u klonulu srpsku poeziju uneo nov ţivot.



Još kao vrlo mlad ĉovek, Ċakujući u Poţunu, Zmaj je od 1848. poĉeo pevati, potpisujući se »Osijan«. Ubrzo je skrenuo opštu paţnju na sebe i već poĉetkom šezdesetih godina stekao glas jednog od prvih pesnika srpskih. Pesniĉki rad njegov je neprekidan i vrlo obilan. Prva njegova knjiga, prevod Toldija, izišla je u Novom Sadu 1858, prevod Demona 1863, Đulići u Novom Sadu 1864. Sve dojakošnje pesme Zmaj Jovana Jovanovića izišle su u Novom Sadu 1871. Pevanija je izišla u Novom Sadu 1882; ostatak njegovog pesniĉkog rada izdala je Srpska knjiţevna zadruga pod naslovom Druga Pevanija, u dve knjige (Beograd, 1895—1896). Đulići uveoci pojavili su se u Novom Sadu 1882. Novo izdanje Đulića i Đulića uvelaka izišlo je u Zagrebu 1899. godine.

NjEGOVO PESNIĈKO RAZVIJANjE. — On se razvijao pod nekoliko razliĉnih uticaja. Kada je propevao, 1849, za prvi uzor su mu sluţili Ċaĉki pesnici oko Slavяnke. Zatim, došao je jak uticaj Branka Radiĉevića, kod koga je Zmaj uzeo ono što je pesniku Đaĉkog rastanka bilo najbolje: lakoća izraza, okretnost stiha, vedrina, naroĉito narodni jezik i ugledanje na narodnu poeziju. Osećajući da nedovoljno poznaje narodni jezik, koji je za njegovo doba uveliko postajao knjiţevni jezik, Zmaj je, kao i Branko Radiĉević, u punom smislu reĉi izuĉavao i uĉio Srpski rjeĉnik Vuka Karadţića, i, štaviše, i sam se bavio skupljanjem reĉniĉke graĊe (1896. podneo je Matici srpskoj zbirku od 3000 narodnih reĉi, pod naslovom: Gradljika za što potpuniji reĉnik srpskog jezika). I za sve vreme pesniĉkog rada za njega je bio »srpski jezik — rajski jezik«, kako je pevao u starosti. Narodna pesma na njega je uticala mnogo više no na druge, i, što je glavno, mnogo srećnije. Zmaj je, uopšte, imao retke asimilativne sposobnosti, i svojim gipkim duhom lako se prilagoĊavao drugim dušama i tuĊoj poeziji. On je narodnu pesmu tako srećno podraţavao da neke njegove pesme ĉine utisak potpuno narodnih, i kao takve su prodrle u narod. U starosti, on je od toga podraţavanja napravio ceo pesniĉki program, ţeleo da sasvim skine sa sebe »šljoke umetniĉke literature«, i imitujući i suviše narodnu poeziju ispevao zbirke Snohvatice (dve knjige, I—II, 1895. i III 1900) i Devesilje (1900). Na Snohvatice on je mnogo polagao, smatrao ih za jedno od najvaţnijih knjiţevnih dela svojih, pripremao se za njih velikim ĉitanjem narodne poezije, i radio ih vrlo paţljivo. On je tu pokušao da peva u ĉisto narodnom duhu, da narodski peva narodne pesme kao što je to ĉinio Filip Višnjić. »Ja sam uvek ţeleo da se Snohvatice kritikuju samo kao narodne pesme — kao da nema na koricama moga imena.« Ali u svem tom poslu on nije imao uspeha. U tim pesmama ima i staraĉke klonulosti i preteranog podraţavanja. Ali, ipak, u ranijim pesmama svojim Zmaj je jedan od retkih pesnika srpskih koji su se najviše pribliţili knjiţevnom idealu svoga vremena: na osnovu narodne poezije stvoriti umetniĉku poeziju.

Od stranih pesnika nijedan nije uticao na nj toliko kao poznati maĊarski pesnik Aleksandar Petefi, ĉiji je glas tada bio na vrhuncu, naroĉito posle njegove junaĉke smrti na bojnom polju, gde je svojom krvlju zapeĉatio svoje rodoljubive i slobodoljubive pesme. Zmaj je znao maĊarski od detinjstava, uĉio je maĊarske škole, kao Ċak upoznao se sa maĊarskom knjiţevnošću, naroĉito sa maĊarskom poezijom. I nada svim maĊarskim pesnicima zavoleo je Petefija, koji je sve imao što je bilo potrebno da zagreje dušu jednog mladog ĉoveka. On ga ĉita i napaja se njime, vrlo lepo prevodi ne samo manje pesme njegove no i veliki spev Vitezъ Jovanъ (Novi Sad, 1860), i kod njega se uĉi i rodoljublju i slobodnjaštvu. Pored Petefija on ĉita i prevodi druge maĊarske pesnike, Aranja, Đulajija, Tota, Garajija. Pored manjih stvari prevodi i veće spevove, Aranja Toldiju (1858) i Toldijinu starost i, delimiĉno u stihu, ostalo u prozi i u izvodu, Toldijinu ljubav (1896), kao i Otmu Muranj-grada (1878). Tako prevodi i Imbra Madaĉa Ĉovekovu tragediju (latinicom i ćirilicom, 1890).



Na njega utiĉu i nemaĉki pesnici, naroĉito romantiĉari, pesnici Mlade Nemaĉke i predstavnici Tendenz-Poeѕіe ĉetrdesetih godina, Herveg i Frajligrat. On prevodi Getea, Ulanda i Grina. Od Getea je u starosti preveo Ifgeniju u Tavridi (1898—1900), a u rukopisu je ostavio prevod Hermana i Doroteje. Hajne je jedna od njegovih velikih knjiţevnih simpatija, on ga podraţava u ljubavnoj lirici, iz njega je izneo onu sentimentalnu podsmevku, ljubavnu pesmicu sa epigramom na kraju. Od nemaĉkih pesnika naroĉito utiĉu na njega mali pesnici orijentalisti, oni koji su imitovali istoĉnjaĉku poeziju, kao Platen, Daumer, naroĉito Bodenštet. Sa velikom ljubavlju se baca ne samo na prevoĊenje tog pesnika, kao i pesnika arapskih, persijskih, no i sam peva u tom pravcu. U Istoĉnom biseru (Novi Sad, 1861) i Pesmama Mirze Shafija (1871) ima pored slobodnih prevoda i samih originalnih pesama, mnogo boljih no što se nalaze kod nemaĉkih orijentalista; njih je mogao spevati jedan poluistoĉnjak, koji je bio u stanju da oseti strasnu, bojadisanu i opojnu poeziju Istoka. Ti njegovi istoĉnjaĉki prevodi imali su velikoga uspeha. »Istoĉni biser Jovanovića, pisao je docnije Milorad Šapĉanin, te jedina ona pesma Zaremi, ili prevod Geteove Bajadare, bile su literarne veliĉine o kojima se gotovo toliko govorilo kao danas o Darvinovoj teoriji.«

Iako nije imao neko sistematsko knjiţevno obrazovanje i odreĊen knjiţevan ukus, Zmaj je dosta ĉitao strane pisce i prevodio ih. Pored pomenutih stvari, preveo je i spev Mihaila Ljermontova Demon (Budim, 1863), vrlo slobodno, ali sa mnogo poleta i poezije; tako isto i dirljivi spev engleskog pesnika Alfreda Tenisona Enoh Arden (1880), tragediju rumunske kraljice Jelisavete Majstor Manole (1897). Isto tako preveo je nekoliko poboţnih himni u nazarenskoj pesmarici Sionskoj harfi (Neue Zіonѕharfe, Zürіch, 1855).86 Njegovi prevodi, koji su nekada slavljeni, pregledani izbliza nisu mogli izdrţati kritiku: prevodio je vrlo slobodno, izostavljajući i dodajući po volji, izokrećući ĉesto ne samo smisao pojedinih strofa no i duh celoga komada.

OBIM I PRIRODA NjEGOVE POEZIJE. — Ali Zmaj nije bio samo gibak duh, darovit Ċak ove ili one pesniĉke škole, jednog ili drugog pesnika. To je bio jak pesniĉki talenat, bogata i puna pesniĉka duša, iz koje je desetinama godina šibao mlaz velike poezije. Ekspanzivna pesniĉka snaga, bogatstvo unutrašnjega ţivota, pokretan, otvoren i stvaralaĉki duh, stalno pesniĉko nadahnuće, retka plodnost i radljivost, — to su osobine koje ga naroĉito odlikuju. On je pevao više i lakše no ijedan srpski pesnik, i pre i posle njega, tako da cela njegova poezija ĉini utisak jedne velike i srećne improvizacije, i da mu je zbog te obilnosti i lakoće u pevanju odricana dubina i zrelost. U stvari, to je samo dokaz njegove snage, i ništa drugo.

Pripadajući naraštaju koji je sav bio u javnom radu, Zmaj je bio pesnik akcije, nacionalne i politiĉke, Programm-Dіchter, Freіheіt-Sänger, kakve je davala slobodnjaĉka Mlada Nemaĉka, »roda vaspitatelj«, kako su naši stari zamišljali idealnog pesnika, javan pesnik, u punom smislu te reĉi. On je bio glavni narodni pesnik šezdesetih i sedamdesetih godina, herold Ujedinjene omladine srpske. Za nekih trideset godina on je bio odjek duše celoga srpskoga naroda, pesniĉki zastavnik nekoliko naših naraštaja, moralni istoriĉar celog jednog velikog i znaĉajnog perioda našeg narodnog ţivota. Njegova poezija sadrţi sav duhovni i duševni ţivot srpskog naroda u drugoj polovini XIX veka, u njoj su kondenzovana sva osećanja i sve ideje srpske toga vremena, to je stihovana kronika srpska od 1850. do 1900, po njoj bi se mogao rekonstruisati gotovo ceo duhovni ţivot srpski u tome periodu, i njegova Pevanija bi se mogla nazvati »prirodnom istorijom duhova« srpskih u drugoj



polovini XIX veka. On je pevao duhovnu klonulost posle 1848, velike nade, išĉekivanje »izvesnog ĉasa« šezdesetih godina, »liberalne nadeţde« i slobodnjaĉke snove Omladine, nove politiĉke i socijalne ideje sedamdesetih godina. On je bio pesnik dubokih mrţnji i osveta srpskog naroda, a u isti mah i pesnik snova o ĉoveĉanskom bratstvu, o miru meĊu ljudima, o boljem i lepšem ĉoveĉanstvu. Sve što je srpski narod u toku cele jedne polovine veka osećao, voleo, mrzeo, ţeleo, sanjao, sve je to našlo odjeka u njegovoj duši i silnog izraza u njegovoj poeziji.

DEĈJI PESNIK. — Kao što je pevao narodni ţivot u svima pravcima, tako je pevao i ţivot ljudski u svima dobima, svu gamu ljudskih osećanja, i njegova poezija je bila u punom smislu reĉi: cela lira. Zmaj je bio pesnik srpske dece. Prve njegove deĉje pesme još su iz 1858, ali naroĉito od sedamdesetih godina on revnosno i obilno radi na deĉjoj poeziji. Nekih dvadeset godina, od 1880, ureĊivao je i Neven, najbolji deĉji list srpski, za koji je rekao da mu je »mezimĉe idealnog ţivota na zemljištu praktiĉnoga iskustva«. U taj lepi list Zmaj je uloţio mnogo truda i talenta, i uspeo da stvori najbolji deĉji list na Slovenskom jugu i da razvije celu jednu obilnu Ċaĉku literaturu. U Nevenu je izišao najveći broj njegovih deĉjih pesama. Te mnogobrojne deĉje pesme jako su raširene i uvek imaju veliki broj ĉitalaca u malom svetu. Srpska knjiţevna zadruga izdala je dve ilustrovane knjige njegovih deĉjih pesama: za manju decu Ĉika Jova srpskoj deci (Beograd, 1899; II izdanje, Beograd, 1909)87 i za odrasliju decu Ĉika Jova srpskoj omladini (Beograd, 1901). Knjiţevno društvo »Zmaj« izdalo je u Karlovcima popularno i jevtino izdanje njegovih deĉjih pesama Srpĉadi svoj i svuda. Zmajeve deĉje pesme izdavane su i latinicom: Zlatna knjіga za djecu (Zagreb, 1889) i Ţіva knjіga (Zagreb, 1890), gde je veliki deo Zmajevih sastava. Najzad, od Zmaja su ostale i ĉitanĉice za decu i mladeţ: Prednevenĉe (Zagreb, 1898) i tri knjige zbirke MeĊnevenĉe (I, Zagreb, 1899; II, Zagreb, 1900; III, Novi Sad, 1901). On je decu voleo, i kao uman ĉovek koji je jasno uviĊao da od mlaĊih naraštaja zavisi sva budućnost naroda, i kao nesrećan otac ĉija su deca rano poumirala i koji je svoju veliku roditeljsku ljubav preneo na svu srpsku decu. On je voleo decu ne suvo pedagoški, no oĉinski, srdaĉno i toplo, i za njih i o njima ispevao je veliki broj pesama, najbolje deĉje pesme u srpskoj knjiţevnosti, gde su velike istine ljudske i blagorodna ĉoveĉanska osećanja kazivana pristupaĉno, lepo i prosto. Na tim pesmama nekoliko naraštaja srpskih uĉili su se ĉitati, i u njima su se nauĉili ljubavi prema narodu, dobru i istini.

LIRIĈAR. — Zmaj nije bio samo nacionalan i deĉji pesnik no i ĉist liriĉar, jedan od najboljih i najjaĉih liriĉara celokupne srpske knjiţevnosti. On će naroĉito ostati kao pesnik neţnih Đulića (1864) i duboko bolnih Đulića uvelaka (1882). On tu nije pevao poetska opšta mesta i veţbao se u varijacijama starih pesniĉkih tema; on je tu opevao svoju veliku ljubav i tuţnu smrt ţene koju je voleo. Prosto, prirodno, iskreno, on je pevao ono što je uistini osetio, bolove i radosti svoga srca. Intiman ton, neposrednost osećanja, toplota koja sve to zagreva, ĉini veliku draţ ovih intimnih i istinitih pesama. Ĉitalac gubi osećanje da je u literaturi, i ĉini mu se kao da sluša ispovest jednog starog prijatelja koji otvara svoje razdragano ili ranjeno srce. Ljubavna i ţivotna radost Đulića prenosi se na ĉitaoca, a ugušeni uzdisaji i isprekidana bolna jecanja Đulića uvelaka ne mogu se ĉitati a da se srce ne stegne, i suze ne navru na oĉi. To su najneposredniji, najiskreniji i najuzbudljiviji stihovi u srpskoj lirici.

SATIRIĈAR. — Duhovit ĉovek, Zmaj se rano javio na polju satire i na tom mestu bio dugo meĊu prvima, ako ne i prvi. Baĉvanin rodom, iz kraja gde se šala uvek volela, on je i sam bio vrlo duhovit ĉovek, vazda gotov na dosetku i kalambur i epigram. Ali on nije voleo



šalu radi šale i zabave, no ju je stavljao u sluţbu svojih viših ideala. Za njega, kao za Ţan-Ţaka Rusoa, »duhovitost je posoljeni razum«, i on se daje na prigodnu politiĉku i socijalnu satiru, sluţi se njome kao oruĊem u borbi za narodni napredak. 1866, u trećem broju Zmaja, on je reĉito izneo program svog prostranog satiriĉnog rada: »Dok se korov i kopriva ne istrebe, ne moţe se dobro seme sejati; dok se laţni apostoli ne otkriju, ne moţe istinita nauka procvasti; dok se ropski duhovi ne izobliĉe, ne moţe sloboda sijnuti; dok se sebiĉnost ne ţigoše, ne moţe se rodoljublje uzvisiti; dok se kukavice ne ismeju, ne mogu junaci u pravoj svetlosti sijnuti; dok se dremeţ ne prešiba, neće se svesniji ţivot razbuditi; dok se šereti ne porugaju, teško će se stalni karakteri razviti; dok se opaki obiĉaji ne prodrmaju, neće se dobro ukoreniti; dok se na nadriknjige prstom ne pokaţe, ne moţe se pravo znanje i nauka raširiti...« I sa oštrinom, sa smelošću, naroĉito sa mnogo duha, on je ĉetvrt veka radio u tome pravcu, bio Juvenal i Arhiloh srpskoga društva, dao najbolje politiĉke satire srpske, i vršio jak i dobar uticaj na srpsko društvo.

NjEGOVE MANE. — Ali njegove pesniĉke mane nisu ni male ni retke. Ţivot mu nije bio lak i ugodan, i on je mogao pevati samo onda kada mu je ostajalo slobodno vreme od zamornog lekarskog i uredniĉkog posla. On je, kako je sam pisao, poznao »avet« što se zove »staranje za svakidašnji kruh«. I zato što njegovo knjiţevno obrazovanje nije bilo dovršeno, zato što nije mogao da piše na dokolici, lagano i paţljivo, kao umetnik koji traţi savršenstvo, zato što je u većini sluĉajeva morao da radi na juriš, preko kolena, da ĉesto još nesasušen rukopis šalje u štampariju, — zato u njegovu delu ima i toliko nemara, praznina, nedostataka i grešaka, zato kod njega ima i površnosti, i slabog nadahnuća, i usiljavanja, i banalnosti, i slabih stihova. Vrlo ĉesto politiĉar, polemiĉar, i novinar potiskuje umetnika. Versifikacija mu je ĉesto zanemarena, i kod toga pesnika koji je znao pisati i koji je u dobrim trenucima davao vrlo glatke i lepe stihove, ima pogrešnih slikova, nemogućnih i nedopuštenih »pesniĉkih sloboda«, samovoljnih skraćivanja reĉi, grubih jeziĉkih grešaka, sasvim slabih pesama, nedostojnih velikog pesnika koji ih je ispevao.

On je odveć mnogo i odveć lako pevao, kao što su svi radili u doba romantizma, kada se više gledalo na politiĉku i nacionalnu korist od jedne pesme no na njenu umetniĉku lepotu. I otuda kod Zmaja toliko pesama suviše prigodnih, dnevnih, lokalnih, u stvari stihovanih novinarskih ĉlanaka, sa strastima koje su nam danas savršeno tuĊe, sa aluzijama koje mi više ne razumemo. Ta odveć spuštena prigodna poezija, ta ogorĉena gušanja na politiĉkoj areni, ti gnevni protesti jednog uskipelog doba, te pesme koje su u svoje vreme više znaĉile no besede i proglasi, danas nas ostavljaju hladne, i njihov vulgaran okvir ne izgleda nam dostojan prave poezije. I svemu treba dodati i druge mane Zmajeve: grubu ĉulnost koja utoliko više vreĊa što dolazi od pesnika u bolu preĉišćenih Đulića uvelaka; alkoholiĉarske uzvike i izlive, koji ĉine utisak larme za kavanskim stolom; starmalske dosetke, abukazemovsku šalu, kalambure i »kunstove« sa reĉima, svu onu sumnjivu duhovitost više manje literarnih novosadskih kavana iz šezdesetih godina. Pored toga on ima i nesiguran knjiţevan ukus, tako da pored Getea, Puškina i Tenisona prevodi pesme iz maĊarskih i nemaĉkih šaljivih listova.

OPŠTI POGLED. — Svakako da se Zmaj ne moţe nazvati velikim pesnikom u evropskom smislu reĉi, ali on se još manje daje svesti na sposobnog stihotvorca, veštog satiriĉara i dobrog deĉjeg pesnika, kao što su hteli da uĉine njegovi protivnici, koji mu nisu praštali njegove slobodnjaĉke ideje i borbe. On je pisao mnogo, ĉesto svakojako i svašta, zato u njegovom zrnevlju ima toliko pleve, i zato on daleko bolje izgleda u antologijama no u



svojim celokupnim delima. Reklo se za njega da je bio samo dobar uĉenik Branka Radiĉevića, ali valjalo bi dodati da je taj uĉenik premašio svoga uĉitelja. Ne samo u svom dobu no i u celoj srpskoj knjiţevnosti on je jedan od najboljih i najzasluţnijih pesnika. To je najobimniji, najobilniji i najsavršeniji pesnik omladinskog perioda srpske knjiţevnosti, pisac koji je dao maksimum onoga što je srpska knjiţevnost mogla dati u to doba kada su se jezik i metrika tek poĉeli da utvrĊuju i kada je u poeziji gotovo sve trebalo stvarati. Plodan duh, ekspanzivan talenat, on se trošio na svima poljima, i za opšte dobro rasipao svoju pesniĉku snagu. On je zlato svog velikog pesniĉkog talenta raskovao u sitan novac i razdao ga svom narodu. On je za srpsku knjiţevnost bio ono što je, po reĉima Ernesta Renana, Viktor Igo bio za francusku knjiţevnost: »On je zvonio svaki ĉas našega veka, otelotvorio svaki naš san, dao krila svakoj misli.« Zmaj je nacionalni pesnik srpske knjiţevnosti koji je najdublje prodro u narod i koji je svojim radom zasluţniji no ijedan pesnik srpski.



ĐURA JAKŠIĆ

ŽIVOT. — RoĊen je 27. jula 1832. u Srpskoj Crnji, u Banatu, u staroj

rodoljubivoj svešteniĉkoj porodici. Tri razreda gimnazije svršio je u Segedinu, i zatim ostavio školu. Porodica hoće da ga spremi za sveštenika ili trgovca, on oseća u sebi umetniĉki talenat, odaje se na izuĉavanje slikarstva i 1847. uĉi slikarstvo kod privatnih uĉitelja u Temišvaru. Kao šesnaestogodišnji mladić borio se 1848. u redovima dobrovoljaca. Posle bune, 1849. neko vreme se sklonio u Beograd. Pošto se sve utišalo, produţio je da uĉi slikarstvo u Pešti,88 Beĉkereku, 1850, od 1851. do kraja 1852. na slikarskoj akademiji u Beĉu. 1853. ode u Minhen, gde je ostao pola godine. Vrativši se u domovinu, ţivi kao slikar, radeći najviše crkvene ikonostase. 1857. preĊe u Srbiju i dobije za privremenog uĉitelja i selu Podgorcu, u okrugu timoĉkom. U tom selu i u obliţnjem selu Sumrakovcu sluţio je do 1858. Od 1858. do 1860. bio je uĉitelj crtanja u jednom pansionatu u Beogradu. 1860. postao je uĉitelj u Poţarevcu. 1861. produţio je slikarske studije u Beĉu, ali već 1862. je u Novom Sadu, gde oskudno ţivi od slikarstva i od knjiţevnog rada. 1863. vraća se u Srbiju. 1863. je uĉitelj crtanja u kragujevaĉkoj gimnaziji, 1865. — uĉitelj osnovne škole u Sabanti kod Jagodine, 1866. u Poţarevcu, 1868. u Raĉi Kragujevaĉkoj, 1869. uĉitelj crtanja u jagodinskoj realci, gde je 1871. otpušten iz drţavne sluţbe. 1872. postao je korektor drţavne štamparije, i tu je ostao do smrti. Umro je 16. novembra 1878. godine.

KNjIŢEVNI RAD. — Ĉitajući Petefija, svog Petefija, kako je on govorio, koji je toliko odgovarao njegovoj prirodi, i Bajrona, koji je bio pesniĉki uzor svima romantiĉarima evropskim, pored Zmaja, koji je jako uticao na njega i upućivao ga u poeziju, on je poĉeo pevati u Beĉu 1853. godine. Prvi stihovi su mu štampani 1853. u Serbskomъ lѣtopisu, i otada je saraĊivao na gotovo svim srpskim ĉasopisima. Šezdesetih godina skrenuo je opštu paţnju na sebe. 1863. izlazi njegova istorijska drama Seoba Srbalja, 1868. Jelisaveta, kneginja crnogorska, a tek 1873. zbirka lirskih Pesama. Stanoje Glavaš izišao je 1878. Od 1876. do 1878. izišle su u Beogradu ĉetiri svešĉice njegovih Pripovedaka. Celokupna dela izišla su u dva maha, 1882—1883. i 1912. u Beogradu.

LIRIĈAR. — Srpski romantizam imao je dva velika pesnika: Zmaja i Jakšića. Zmaj je obimniji i obilniji, raznovrsniji, širi, idejniji, ali Jakšić ima jaĉi temperamenat, osobeniji je, on je pravi, roĊeni romantiĉarski pesnik. Zmaj, gipka i prijemljiva duha, razvijao se sa vremenom, prilagoĊavao se, menjao ideje i osećanja; Jakšić je ostajao stalno isti, sa svim



dobrim i rĊavim osobinama svoje jake pesniĉke individualnosti, uvek bujan liriĉar, uvek pesnik liĉnosti i strasti.

U prvom redu, iznad svega, i u svakoj prilici, on je bio liriĉar. Njegovo opšte i knjiţevno obrazovanje bilo je nedovoljno, ţiveo je u teškim prilikama i u nepovoljnim sredinama gde se nije mogao razvijati, sve što je imao izvlaĉio je iz sama sebe, iz svoje elementarno jake prirode. Sva njegova poezija je ono što je on kazao za prvu svesku svojih stihova: »knjiga ţivota burnoga — u trenucima divlje uzbune...« On je bio duboko nezadovoljan ţivotom koji ga je stalno pritiskivao i gušio, osećao je u sebi veliku snagu koja ga je raspinjala, ţudio uvek za neĉim jaĉim, višim i lepšim, nije shvatao ţivot bez velikih strasti i podviga, bio oĉajno i bolno razdraţen što mora da gamiţe po zemlji i u prozaiĉnom svakidašnjem ţivotu, da tavori u jednom hladnom i sivom dobu, bez boje i bez poezije. Vojislav Ilić rekao je docnije za njegovu poeziju:

К o zvuĉne lire strasni zvuk, Oĉajno, strasno bruji.

Jakšić je poreĊen sa Bajronom, koji je na njega uticao i kao na pesnika i kao na slikara, i odista bilo je u njemu toga titanskog nezadovoljstva, ţestokosti strasti, eksplozija gneva, bune protiv ţivota.

Više no ijedan od romantiĉara srpskih Jakšić je bio pesnik u romantiĉarskom smislu reĉi, ustreptao pesnik svim svojim bićem i svim svojim ţivotom, noseći u sebi istinski »sveti plamen« poezije. On ĉini pun utisak iskrenog pesnika, on u ondašnju sladunjavu, frazeološku poeziju unosi svoju liĉnu snagu, ekspanzivnu bujnost jedne strasne pesniĉke duše koja svet gleda u pesniĉkoj viziji i koja daje katkada drhtavicu velike poezije.

EPSKA POEZIJA. — Kao gotovo svi srpski pesnici, Jakšić se ogledao u epskoj poeziji, ali ne mnogo uspešnije no njegovi prethodnici i poslednici. Od njega je ostalo nekoliko epskih pesama (Bratoubica, Nevesta Pivljanina Baja, Barjaktarovići, Muĉenica, Priĉest). To su u stvari romantiĉke pripovetke u stihu. On je tu dao punu slobodu svojoj romantiĉarskoj mašti, odbacio svake obzire o prirodnosti, logici i verovatnosti; dogaĊaji se niţu kao u kakvoj ĉarobnoj priĉi, liĉnosti su melodramske, sve je visoko poetsko, sveĉano i zadihano. Lirika je preplavila epsko razvijanje, stihovi su nakićeni, reĉiti i zatrpavaju radnju. Ali tu ima poleta, toplote osećanja, i lepih stihova. I ono što valja u tim pokušajima epske poezije, to su lirski delovi.

DRAMSKI RADOVI. — Jakšić je jedan od reĊih romantiĉarskih pesnika koji su se ogledali i na drami. Njegov dramski rad nije neznatan: na 6.000 stihova lirskih i epskih pesama on je u 12.000 stihova ispevao tri drame: Seoba Srbalja (1863), Jelisaveta, kneginja crnogorska (1868) i Stanoje Glavaš (1878). Sve te tri drame su iz srpske istorije, ali sa vrlo malo istinski istorijskog. Jakšić se istorijom nije bavio, niti je za svoje drame pravio neka naroĉita istorijska istraţivanja. On nije pravio razliku izmeĊu doba doseljenja Srba na Balkan, XV veka zetske istorije i ustanka u Srbiji poĉetkom XIX veka: sve liĉnosti iz ta tri tako razna doba liĉe jedne na druge, imaju ista osećanja, izraţavaju se podjednako, sve su romantiĉne fikcije jednog romantiĉarskog pesnika. To su samo istorijski okviri, i u njih pesnik unosi romantiĉne doţivljaje i romantiĉne liĉnosti koje govore visokim i lirskim romantiĉkim jezikom.



Ali sve te drame nisu jednake vrednosti. Seoba Srbalja je poĉetniĉki posao, dosta nevešta melodrama, sa neizbeţnim intrigantom i otrovom koji u poslednjem ĉasu odmršava celu radnju. Ali, ĉistotom jezika, bogatom dikcijom, ona odskaĉe iznad uĉenih, pedantnih drama koje su se tada prema retorikama pisale u srpskoj knjiţevnosti. Jelisaveta, kneginja crnogorska, koja se prvobitno zvala Poslednji Crnojevići, najbolja je Jakšićeva drama, i sa Maksimom Crnojevićem Laze Kostića najbolji proizvod romantiĉne drame srpske. Delo je istorijski proizvoljno, liĉnosti su preterane ili u dobru ili u zlu, psihologija površna, sklada nema, u radnji negde se juri a negde mili. Ali predmet je zgodno izabran, drama ima poleta i reĉitosti, ţivopisna je, negde je i zanimljiva; ima lepih stihova, jamb [po ugledu na L. Kostića u Maksimu Crnojeviću], koji se tu srećno u drami upotrebio, daje mnogo ţivosti; nekoja mesta idu u najbolju ljubavnu liriku srpsku. Stanoje Glavaš je poslednje veće delo koje je Jakšić radio, ima sve mane njegove drame: neveštinu, preterivanja, nagomilanost motiva i reĉi, preteranu romantiku. Ali i ove drame, kao i svi njegovi radovi, vrede obiljem poezije.

Uopšte, Jakšićeve drame, iako idu u najbolje proizvode naše oskudne romantiĉarske drame, ipak zaostaju za njegovom lirskom poezijom. Jakšić je bio suviše ĉovek od mašte i bez osećanja za dramu, gde treba ravnoteţe u glavi, vedrine u duhu, umešnosti, analitiĉkih sposobnosti, osećanja mere i sklada. Njegove drame istorijske sadrţine malo su istorijski taĉne, u njima je suviše dano maha poetiĉnoj mašti koja je liĉnosti shvatila apsolutno, osećanja doterala do paroksizma, psihologiju uprostila na najmanju meru, sve svela na stavove, gestove, fraze, lepe reĉi. Ali svuda se pokazuje pesnik, i lirska mesta daju vrednosti njegovim dramskim pokušajima. Jakšić liriĉar spasava svuda Jakšića dramatiĉara.

PRIPOVETKE. — Jakšić je ne samo jedan od najvećih liriĉara i prvih dramatiĉara srpskih nego i jedan od najranijih i najplodnijih pripovedaĉa srpskih. On je više pisao u prozi no u stihu, i za sobom je ostavio više pripovedaka no mnogi drugi srpski pisci koji su se samo pripovetkom bavili. On je pisao pripovetke od poĉetka šezdesetih godina pa sve do smrti, naroĉito sedamdesetih godina, kada je vaţio kao jedan od glavnih pripovedaĉa srpskih. Od njega je ostalo na ĉetrdeset većih i manjih pripovedaka, od kojih izvesne, shvaćene na široj osnovici kao roman, nisu dovršene.

Njegove pripovetke, pisane u jednom istom lirskom raspoloţenju i zadahnute jednim istim romantiĉarskim duhom, mogu se podeliti na ĉisto romantiĉarske pripovetke, koje su poetizovanja prošlosti i sadašnjosti, u stvari poeme u prozi, pisane u slobodnom stihu, i na pripovetke romantiĉarske u osnovu, ali u kojima se oseća nov realistiĉki duh, u kojima se slika suvremeni ţivot, više po njegovim ruţnim no poetiĉnim stvarima, i u kojima ima politiĉke i socijalne tendencije.

Njegove prve pripovetke, pisane gotovo iskljuĉivo šezdesetih godina, jesu idealizacija ili srednjovekovne prošlosti ili sela suvremene Srbije i nacionalnih ratova u vremenu od 1875—1878. Jakšić, pesnik, nije gledao svet onakav kakav je, no kroz veo svojih pesniĉkih iluzija, sa visine svojih pesniĉkih ideala. On je tako, kao i svi romantiĉari, poetski prikazao srednji vek, sa njegovim ponositim vitezovima i bledim lepoticama. On je ţiveo na selu, ali nije slikao ono što je video no ono što je hteo da vidi. On voli seljaka i kao romantiĉar koji »prirodnog ĉoveka« stavlja iznad civilizovanog ĉoveka, i kao narodnjak koji misli da je narodna snaga i narodna duša u seljaku, i da nju truju varoško ĉinovništvo i graĊanstvo. I zato on nije dao stvarnu sliku srpskih sela oko 1860, no idiliĉno-epske spevove u prozi. Veliki rodoljub, uveren da su ratovi oko 1875—1878. bili »Srpski rat«, krstaški i oslobodilaĉki rat srpskoga



naroda, on je i ljude i dogaĊaje toga vremena slikao u pesniĉkom zanosu, unoseći mnogo heroizma i poezije u svaki red.

Ali on je posmatrao i slikao suvremeni ţivot srpski i sa druge strane. Slobodnjak po svojim politiĉkim idejama, razdraţen bedom i gonjenjima, osetivši na svojim leĊima sav teret društvene nepravde, on se, oko 1870, sa ogorĉenjem bacio na politiĉku satiru i na socijalnu pripovetku. On je u tom dobu za Ujedinjenu omladinu srpsku ono što je Hajne oko 1840. bio za Mladu Nemaĉku, njen knjiţevni zastavnik i osvetnik, i sav svoj veliki talenat stavlja u sluţbu ideja slobode i pravde. On snaţno i bez ustezanja kazuje sve što vreĊa i buni mladu Srbiju, sve što misli i oseća mladi napredni naraštaj. U svojim satirama napada birokratsku stegu i glupost, gušenje slobode misli i savesti, ganjanje malih i slabih, svu teţinu, rugobu i komiĉnost birokratskog sistema. U tim njegovim satirama ima mnogo prolaznog, lokalnog i liĉnog ali ima i snage osećanja i izraza, ima slike jednoga doba i raspoloţenja jednoga naraštaja.

Najveći i najbolji deo Jakšićevih pripovedaka to su pripovetke sa banatskog sela, koje se dešavaju u doba oko 1848, i koje gotovo sve imaju jaku socijalnu tendenciju. On je banatsko selo znao i osećao mnogo bolje no srbijansko selo, koje je onako ruţiĉasto slikao, imao je duboko osećanje socijalne pravde i istinsku ljubav prema masi narodnoj, i svome velikom rodoljublju davao je realan, socijalan oblik, ljubav prema narodu svodio na njen pravi oblik: na ljubav prema puku. S jedne strane njegova plaha i buntovna priroda, sa druge strane ţivot koji ga je obmanuo i sirotinja koja ga je stalno pritiskivala, uĉinili su da je on imao ono što ljudi njegova naraštaja nisu imali: strasnu mrţnju na nepravdu i nasilje, široko ĉovekoljublje, bratsko sauĉešće prema malim i slabim. I on se zato pridruţio socijalnim apostolima sedamdesetih godina, postao drug »novih ljudi«, i otuda u njegovim pripovetkama toliko socijalnoga duha.

Iako je Jakšić napisao veliki broj pripovedaka, ipak ga ne treba uzeti kao pravog pripovedaĉa. On je taj posao radio samo uzgred, ĉesto radi liĉnog i politiĉkog obraĉunavanja, gotovo uvek po narudţbini. Sav taj rad je uţurban i nesavršen i ĉesto stoji ispod njegovog talenta. Ali plemenita i visoka osećanja, smele misli, reĉita ljubav prema narodu, moderno osećanje socijalne pravde, plahovita mrţnja na zlo, nasilje i nepravdu, i, naroĉito, visok lirizam nadoknaĊuju za sve. I tu se on pokazivao kao najindividualniji, najreĉitiji i najliriĉniji pisac svega srpskog romantizma.

OPŠTI POGLED. — Lirizam i ţivopisnost, to su dve odlike knjiţevnog rada Đure Jakšića. Njegova topla i zadihana poezija je nagla i neposredna manifestacija njegove jake i nedisciplinovane liĉnosti. On je topliji, osećajniji, bujniji no ijedan srpski liriĉar, i u celoj srpskoj knjiţevnosti nema pesnika koji je u toliko potpunoj meri bio romantiĉar, sav u osećanju koje kipi i preliva se, i u mašti koja nema prepona.

Niko do njega u srpskoj poeziji nije bio toliko deskriptivan, nije unosio toliko i boje i slika u svoje stihove. Pre no što je postao pesnik bio je slikar (pod prvim svojim stihovima potpisivao se Đ. Jakšić, moler), i celog svog ţivota bavio se slikarstvom. Uĉeći slikarstvo u Beĉu i Minhenu, on je vaspitao svoje oko i razvio svoju maštu na delima velikih slikara, i on će u poeziju unositi mnoge slikarske osobine i navike. Rembrant ga je zaneo svojom silnom i misterioznom patetiĉnošću i velikim kontrastima senke i svetlosti — i on će u poeziju unositi patetiĉnost, ljubav prema boji, svetlosti i tami, jaku maštu, kontraste. Kao romantiĉarski



slikari, on ne vodi toliko raĉuna o taĉnosti nacrta, o pravilnosti linija, o skladu izmeĊu pojedinih delova; za njega je glavno neposredan izraz, liĉan ţig, ţivost boja, efekti kontrasta. U celoj svojoj poeziji on je više kolorist no crtaĉ, i više slikar no pisac. I sva njegova ţivopisna, bojadisana poezija, podsećajući na talijanske koloriste koji su pisali sa toliko sjaja i boje, odaje slikara.

Pored boje, kao i svi romantiĉari, on voli reĉ. Kod njega ima prirodne i iskrene reĉitosti, ali njemu nikada nije bilo dovoljno reĉi. Reĉ za njega nije samo obeleţje smisla, spoljni izraz jedne predstave: reĉ za njega ima svoju boju, svoj ton, svoju muziku, svoje biće nezavisno od spoljnjega sveta. On voli lepe reĉi kao lepo cveće i lepe melodije; one ga zanose i opijaju. On slika reĉima, ĉesto i misli reĉima, sav se predaje reĊanju lepih, zvonkih reĉi. Dikcija, to je njegova i dobra i rĊava strana. On krepkim, zvuĉnim, gromkim, slikovitim, patetiĉnim reĉima, od kojih pravi ĉitavu orkestraciju, u stanju je da postigne velike retorske i muziĉke efekte. Ali to reĊanje huĉnih i bleskavih reĉi prelazilo mu je u manir, i zbog te ljubavi prema reĉi kao prema reĉi on je padao u verbalizam, i lepoti i muzici reĉi, retorskim efektima, ĉesto ţrtvovao smisao.

On je uopšte pesnik od snage, ali bez mere i sklada. Reĉitost je njegova snaga i njegova slabost. Suviše cveća, suviše ukrasa, figura, i patosa. On zloupotrebljava figure, nije u stanju da govori bez epiteta koji se kao parazit lepe za reĉi; nije u stanju da se izraţava bez fraze i pompe; njegov jamb je ţiv i nervozan, metafore zasenjuju, epiteti zveĉe, boje blešte, kao doboši udaraju reĉi u kojima je nagomilan glas r. Sve to moţe da bude dobro u lirskim stihovima i u patetiĉnim scenama, pri eksplozijama strasti i kada se mašta zavitla, ali te orgije reĉi i boja, ta visoko podignuta nota najzad zamara i ĉitalac zaţeli malo više prirodnosti i mira.

Jakšićeve mane su samo preterane njegove vrline. On se nije mogao umeravati u svome lirizmu i ţivopisnosti. Njegove mane, to su mane romantizma uopšte, koji je uvek robovao reĉi i koji je uvek pre svega polagao na spoljne efekte. Ali Jakšić ipak svojom velikom pesniĉkom snagom i jaĉinom osećanja zauzima jedno od prvih mesta u srpskoj knjiţevnosti i ostaje kao najpotpuniji romantiĉki pesnik naš, sa svima rĊavim i dobrim osobinama romantizma uopšte.



LAZA KOSTIĆ

ŽIVOT. — U Kovilju, u Baĉkoj, od oca austrijskog oficira, rodio se Laza Kostić

31. januara 1841. Osnovnu školu uĉio je u mestu roĊenja, realku u Panĉevu, gimnaziju u Novom Sadu i Budimu. Prava je svršio u Pešti, 1864; 1866. postao je doktor prava. 1866. bude izabran za profesora u srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. 1867. postao je veliki beleţnik opštine novosadske; od 1869. do 1872. bio je predsednik varoškog suda. U Pešti kao Ċak i u Novom Sadu vrlo ţivo je uĉestvovao u omladinskom pokretu, kao jedan od prvaka u njemu. U nekoliko mahova bio je i poslanik na crkveno-narodnom Saboru u Karlovcima i dva puta poslanik šajkaški u peštanskom parlamentu. 1872. bio je zatvoren zbog »veleizdaje«. 1879. postao je sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu. Poĉetkom osamdesetih godina ureĊivao je liberalni organ Srpsku nezavisnost u Beogradu, odakle je otišao 1883, a krajem osamdesetih godina sluţbeni list Glas Crnogorca na Cetinju. Vrativši se u zaviĉaj, ţiveo je dosta povuĉeno i neaktivno sve do same smrti. Poslednje godine ţivota proveo je u Somboru. Umro je 26. novembra 1910, u Beĉu, gde je otišao na leĉenje.

POĈETAK KNjIŢEVNOG RADA. — Kostić je propevao vrlo mlad, još kao Ċak u gimnaziji, krajem pedesetih godina. Prvim svojim stihovima stekao je glas, koji je šezdesetih i sedamdesetih godina sve više rastao, tako da se pored Zmaja i Jakšića ubrajao u najbolje pesnike srpske. Svoje lirske pesme pokupio je tek 1873. i 1874. štampao u zasebne knjige; 1909. svu njegovu poeziju, u zasebnoj knjizi, izdala je Matica srpska u Novom Sadu.

Odmah u poĉetku svoga knjiţevnog rada Kostić se odlikovao većom knjiţevnom kulturom od ostalih pesnika srpskoga romantizma. On je znao strane jezike, bavio se filozofijom i bio upoznat sa velikim uzorima klasiĉnih i zapadnih knjiţevnosti. Kao vrlo mlad ĉovek prevodio je u narodnim stihovima Ilijadu, i taj posao ponovo prihvatio 1874. On je kao Ċak poĉeo uvoditi Šekspira u srpsku knjiţevnost. Ali kod drugoga bi ta knjiţevna kultura posluţila da podigne duh i da proširi vidik. Kostić je ĉitao strane pisce da bi više mogao imponovati, više zasenjivati svoje naivne ĉitaoce. On ĉita da bi u zgodnom trenutku mogao prosuti pljusak grĉkih, latinskih, talijanskih, engleskih, pa ĉak i sanskritskih citata, zaprepastiti neĉuvenim imenima iz svih svetskih knjiţevnosti, sluţiti se podacima koji su se mogli išĉeprkati samo po reĉnicima. Kod velikih pisaca on nije nalazio ono što je kod njih najbolje no ono što se njemu najviše dopadalo. Kod Šekspira on nije video onaj silni realizam, onu intenzivnu poeziju, onu kao more duboku psihologiju ljudskog srca i gvozdenu logiĉnost englesku, no ono što je najniţe i najslabije kod njega: emfazu, kalambure, titranje



reĉima, sve ustupke velikog pesnika vulgarnom ukusu ondašnje publike engleske. Bez ravnoteţe u duhu, Kostić je na zlo upotrebio i svoje znanje jezika i svoje knjiţevno obrazovanje.

LIRIĈAR. — On je imao pesniĉkog talenta, i to talenta koji u osnovu nije bio banalan. Od njega je ostalo nekoliko lepih lirskih pesama i dobrih balada (Samson i Dalila, Minadir). Ali njegova prirodna originalnost bila je kobna za njega. Njegova glavna misao je postala: pesnik, u ĉijim grudima bukti sveti plamen poezije, treba da bude drugaĉi od ostalih ljudi. Kao i zapadni epigoni velikih romantiĉarskih pesnika, on je postavio sebi za pravilo da treba da bude genijalno originalan u ţivotu, neuredan, pust, zaboravan, sa nogama na zemlji ali glavom, sa dugom i razbarušenom kosom, u oblacima. U knjiţevnosti on je odveć slobodno shvatio i odveć samovoljno primenjivao opasno naĉelo da romantizam znaĉi neograniĉenu slobodu u umetnosti. U poeziji, »bogodani«, »ţenijalni« pesnik, kako se tada govorilo, treba da bude što razuzdaniji, da baci pod noge zdrav razum i logiku obiĉnih, smrtnih ljudi, da objavi rat sintaksi i reĉniku, da sebi prisvoji pravo da kao bog stvara što mu ćud zahte. To je sve bilo na romantiĉarskoj devizi épater le bon bourgeois, »opseniti prostotu«, i od toga bacanja praha u oĉi, od toga izigravanja genija, Laza Kostić je napravio sebi program i u ţivotu i u knjiţevnosti.

U pojedinim knjiţevnostima ima trenutaka kada zavlada carstvo reĉi, i kada se knjiţevnost odvoji od prirodnosti i zdravog razuma. To su doba kada se sve svede na igre reĉi, na neoĉekivane i slikarske efekte pomoću reĉi, na preterane figure, kitnjaste girlande, na zamršene parafraze, usiljene inverzije, samovoljne i ĉesto besmislene neologizme. Takvi su bili marinisti i konĉetisti u Italiji, takav je bio eufuizam u Engleskoj, gongorizam i kultizam u Španiji, manirizam u Nemaĉkoj, precioznost u Francuskoj. To isto, tu istu logomaniju, predstavlja u srpskoj knjiţevnosti Laza Kostić.

Shvatajući da je jednom pesniku sve dopušteno, on je na hartiju stavljao sve što mu je na pamet dolazilo. U »genijalnosti« on je bio sjajan Ċak isto tako »genijalnog« Sime Milutinovića. Ono što je on kazao o jednoj Zmajevoj pesmi moţe se sa puno razloga primeniti na veliki deo njegovih razbarušenih pesama: »To je smesa. To je zbrka, to je kaos. Duševni kaos, ili kaotiĉno stanje duše.« On je kovao nove reĉi, pravio novu sintaksu, stvarao svoj osobeni, ĉudnjaĉki srpski jezik. U svojoj pesniĉkoj vrućici on piše reĉi koje ni pre ni posle njega nijedan Srbin nije izgovorio: izniklica, neokrunka, poletanci, plakajnica, pokajka, sunĉanarka, pletisanka, uzdanak, osamka, gud, ţur, ster, vap, ţas, trov, duj, kiv, podob, tez, neverad, kositres, vekotraj, likomet, skotomir, neprovar, nedrovar, sevnje, kajno, izmiĉar, i tako dalje! I ne samo da je stvarao nove reĉi za koje srpski jezik ne zna, no je po svojoj volji i radi stiha rezao i unakaţavao reĉi koje postoje, ili reĉima koje postoje davao smisao koji one nemaju. Zevs je kod njega, radi slika sa smej, postao Zej, Solun pretvara u Soluna, pupak znaĉi pupljenje, jara znaĉi jaranica, mraz znaĉi mrţnja (»Jaĉa ljubav nego mraz...«), rod znaĉi roĊenje, ĉin znaĉi naĉin, gas znaĉi gašenje.

Njegova mašta je pušten i obezuzdan parip. Najneverovatnije figure i poreĊenja na srpskom jeziku izišli su ispod njegova pera. Planine su za njega »masnice«, ostaci boţja biĉa kada je šibao zemlju zbog njenih crnih dela; zlato je pak ţuti gnoj u tim masnicama. Nebo je »ugnuta stopa Gospoda Boga«. Mesec je, po potrebi, ţuta turska sablja i »obruĉ krune sveta«. Zvezde su »štrecavi ţuljevi na boţjoj stopi«. Dragine oĉi su »dva divita duboka«. I ta njegova neodmerena, pusta fantazija, ta ţelja da bude što originalniji i da govori kako niko



ne govori, da što više zaprepasti obiĉne ljude u prezrenom taboru filistara, taj korov puste retorike i mahnite ekstravagancije ugušio je nekoliko cvetića poezije koji su bili nikli iz njegove duše.

PREVODILAC ŠEKSPIRA. — Kao pravi romantiĉar Kostić je bio oduševljen Šekspirom, on je u srpsku knjiţevnost uneo Šekspira, stvorio u svom dobu šekspirolatriju, koja je našla izraza u proslavi tristagodišnjice Šekspirova roĊenja u Novom Sadu 1864. Kostić je poĉeo prevoditi Šekspira, i to Romea i Juliju, još vrlo mlad, 1859, u poĉetku svoga knjiţevnoga rada, i Šekspirom se bavio celoga ţivota. Njegovi prevodi iz Šekspira prvo su izlazili u odlomcima po ĉasopisima. Kralja Riĉarda III preveo je u društvu sa dr Jovanom Andrejevićem, i taj prevod štampan je 1864. u Novom Sadu; zatim ga je sam preveo, i taj novi prevod štampan je u Mostaru 1904. Njegov prevod Romea i Julije, udešen za pozornicu, izišao je u Novom Sadu 1876; celo delo prevedeno izišlo je u Novom Sadu 1907. Potpun prevod Hamleta štampan je u Mostaru 1903. Pored toga, u nekoliko mahova, Kostić je pisao o Šekspiru (Romeo i Julija. Jedna glava iz Šekspirove biblije, Matica, 1866; Oko Romea i Julije, Letopis Matice srpske, 1907).

Na te svoje prevode Kostić je mnogo polagao i smatrao ih kao jednu od svojih najvećih knjiţevnih zasluga. U stvari, oni ne mogu izdrţati današnju kritiku. Kostić je u tim prevodima oduzeo Šekspiru sve njegove vrline, i dodao mu sve svoje mane; njegovi prevodi nisu Šekspir, no travestija Šekspira. Oni nisu verni, u njima ima i nerazumevanja teksta i mutnog izraţavanja; prevodilac radi stiha dopušta sve sebi i pravi grube, uglaste stihove; ima neobiĉnih, skovanih reĉi, ĉesto i vulgarnosti. U celini ti su prevodi nerazumljivi, i ne mogu se ĉitati bez komentara.

DRAMATIĈAR. — Zanesen Šekspirom, snevajući o njemu, kako veli jedan suvremenik, Kostić se i sam poĉeo baviti dramom, i brzo postao »naš mladi Šekspir«, kako su ga nazivali po omladinskim druţinama i u omladinskim listovima. Maksima Crnojevića napisao je još kao vrlo mlad Ċak, 1863. (Celo delo štampano je u Novom Sadu 1866; drugo izdanje, Novi Sad, 1887,89 udešeno za pozornicu.) I to mu je ostao najbolji dramski posao. Pored toga dao je i Peru Segedinca (1875, 1882, 1887). Duga i mutna narodna pesma o ţenidbi Maksima Crnojevića, sa svojim skroz romantiĉnim dogaĊajima i romantiĉnim koloritom, morala je privući paţnju jednog u tolikoj meri romantiĉarskog pesnika kao što je bio Laza Kostić. Tu srpsku narodnu pesmu, koja po sadrţini podseća na ĉuvenu epizodu o Paolu i Franĉeski u Danteovoj Boţanstvenoj komediji, zapazio je još Gete. I pre Kostića Jovan St. Popović je poĉeo od te narodne pesme da pravi jednu »melodramu«, kao što je u naše doba posluţila za graĊu jednom nemaĉkom pesniku, A. Fingeru. Kostiću je narodna legenda posluţila samo kao osnovica, sve ostalo je izmenio, koristeći se pravima najšire pesniĉke slobode. Mesto primitivne zavade oko kolaste azdije u narodnoj pesmi, Kostić je uzeo sukob izmeĊu osećanja ljubavi i pobratimstva, i Maksim Crnojević, kneţević zetski, ispao je kao neka vrsta Hamleta, kneţevića danskog. Narodna pesma nije bila dovoljno jasna, Kostićeva drama postala je sasvim mutna. Radnja je zbunjena i neodreĊena, liĉnosti su tamne i neopredeljene, za dogaĊaje nema logiĉnog objašnjenja. Mašta je i ovde zahuktana, i bacilo se u neograniĉeno carstvo mašte i reĉi. Pored toga, pretenciozna mudrovanja, krupne reĉi bez stvarnog smisla, odsustvo istorijskog osećanja i lokalne boje. Ono što spasava ovu dramu pesniĉke mladosti Kostićeve, što joj daje relativnu vrednost prema poznijoj istorijskoj drami srpskoj, to su izvesna lirska mesta, u kojima ima poleta, snaţnih tirada, uspele retorike. Pored svih svojih mana, Kostićeva drama je knjiţevnija no poznije drame iste vrste. Liĉnosti



su sloţenije, jezik knjiţevniji, scene su od efekta. Najzad, to je prva srpska drama ispevana u jambu kojim se ranije uspešno sluţio Branko Radiĉević. Kostić je uspeo da u drami svome jambu da neĉeg krepkog i energiĉnog.

Pripadajući naraštaju koji je knjiţevnost stavljao u sluţbu nacionalnih ideala, i sam aktivan liberalni nacionalist, Kostić je napisao antiaustrijsku i antiklerikalnu »tragediju iz povesti naroda srpskog« Pera Segedinac. Ovaj komad, delimiĉno objavljen 1875. i 1881—1882, igran prvi put 1882, i štampan u Novom Sadu 1882. i 1887. godine, smatran je kao veliki politiĉki dogaĊaj. Tumaĉeći istoriju kako mu je trebalo, Kostić je u kapetanu Peri Segedincu, buntovniku iz prve polovine XVIII veka, oliĉio sudbu srpskog naroda u Austriji. Komad ima nekoliko jakih scena i dosta patriotskih tirada. Politiĉka tendencija razvijena je na štetu umetnosti. Komad Gordana (Cetinje, 1890), izraĊen je prema narodnoj pesmi i manje je vrednosti no dva ranija pozorišna dela Kostićeva.

OSTALI KNjIŢEVNI RAD. — U mladosti, u punom jeku romantizma. Kostić je napisao nekoliko fantastiĉnih pripovedaka (Maharadţa, Ĉedo vilino, Muĉenica), koje odlikuje ona ista neobuzdana fantazija i bojadisan i zvuĉan verbalizam. Zbog tih osobina te pripovetke su bile mnogo ĉitane šezdesetih godina.

Laza Kostić se još bavio i filozofijom umetnosti, i u tom pravcu dao zamršenu i pretencioznu knjigu Osnova lepote u svetu (Novi Sad, 1880). Isto tako bavio se i knjiţevnom kritikom, upravo knjiţevnim pamfletom. Njegovi zavidljivi napadi na Branka Radiĉevića (u Zeti i Crnogorci za 1885) i Zmaja Jovana Jovanovića, protiv koga je napisao celu jednu ruţnu knjigu (O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu, Sombor, 1902), ne sluţe mu nimalo na ĉast. Za umetniĉku filozofiju i knjiţevnu kritiku nije imao dovoljno ravnoteţe u glavi i objektivnosti u duhu. 1865. u Novom Sadu izišao je njegov prevod s engleskoga Edvarda Litna Bulvera Poslednji dani Pompejevi. Sa maĊarskoga je preveo veću pesmu Josifa Kiša Jehova (1904).

OPŠTI POGLED. — Laza Kostić je bio i ostaće najkarakteristiĉniji pesnik srpskog romantizma, koji je sa manama te knjiţevne škole oterao do kraja, pokazavši kako se moţe rĊavo proći sa nešto talenta a sa mnogo spisateljske taštine. Nekada jako slavljen, jer je bolje no iko predstavljao laţan ideal romantiĉkog »pojete«, on je poslednjih godina mnogo izgubio od starog glasa. Od devedesetih godina javlja se u kritici jaka reakcija protivu njega, i danas se na njega gleda kao na reprezentativnog pesnika Sturm und Drang perioda u srpskoj knjiţevnosti, na originalnog liriĉara koji je bezobzirno zloupotrebio svoju originalnost, na prvog prevodioca i popularizatora Šekspira u srpskoj knjiţevnosti, i na dramatiĉara koji je napisao Maksima Crnojevića, jedno od relativno najboljih dramskih dela romantiĉke škole.



STEVAN VLAD. KAĆANSKI

RoĊen je u Sentomašu, u Baĉkoj, 5. januara 1829.90 Svršio je osnovne škole

u Varadinu i Sentomašu, prava u Jegri i Zagrebu. Borio se u buni 1848.91 Pošto je svršio 1850. prava, sve do 1857. sedeo je u Sentomašu. 1857. preĊe u Srbiju, i 1858. bude postavljen za profesora beogradske gimnazije. 1862. krenuo je list Srbska narodnost, koji je bio kratka veka (1862. do 1863). Od 1864—1870. sluţio je kao profesor u gimnaziji u Kragujevcu. Od 1870. bio je stalno u Beogradu. 1877. bio je u srpsko-turskom ratu. 1888. pokrenuo je patriotski list Veliku Srbiju. Umro je 5. maja 1890.

Rad Stevana Vlad. Kaćanskog ograniĉen je gotovo samo na poeziju, pa i tu nije obilan. Od poĉetka pedesetih godina poĉeo se javljati svojim stihovima po raznim ĉasopisima, i najveći deo njih izišao je u zbirci Skupljene pesme (Novi Sad, 1879). 1913, u Beogradu, izišlo je naroĉito prireĊeno izdanje njegovih ranijih i poznijih patriotskih pesama Od Balkana do Adrije.

Sa malim izuzetkom svi njegovi stihovi su rodoljubivi i rodoljublje je osnovna nota cele njegove poezije. Svoj pesniĉki program izneo je on u posveti »Srpskom rodu«:

Sve što imam — to je tvoje, Sve što imam — tebi dajem: Sa slaĊanim uzdisajem Srce — misli — pesme moje!

Ljubavnih pesama ima malo, pisane su u prvoj mladosti, i znatno su slabije. On se slavio kao pesnik patriotskih pesama, i posle pesme Graov laz, gde je opevana crnogorska pobeda nad Turcima koja je toliko odjeknula u celom srpskom narodu, on je stekao glas jednog od najboljih pesnika srpskih. U najboljim svojim spevovima, Noćnica (1855), Na Srbobranu (1875) i Graov laz (1862—1877), on je pokazivao izvesnu reĉitost i snagu, i u krepkim i zvonkim stihovima kazivao je osećanja koja su zagrevala celu Omladinu. Izvesne njegove patriotske pesme (Gde je Srpska Vojvodina..., Hej, trubaĉu s bujne Drine... Sa Avale oр o kliće...) postale su popularne patriotske himne. Tim patriotskim pesmama i patriotskom listu Velika Srbija Kaćanski ima da zahvali za svoj glas ţarka rodoljubiva pesnika, zbog ĉega je u starosti i nosio ime »Stari Bard«.



STJEPAN MITROV LjUBIŠA

ŽIVOT. — Pored ranijih pesnika, Matije Bana, Meda Pucića i Jovana

Sundeĉića, Dalmacija daje i jednog pripovedaĉa, Stjepana Mitrova Ljubišu.

Ljubiša se rodio 29. februara 1824, u Budvi, u Boki Kotorskoj. Potpuno samouk, on se samostalno razvijao. 1843. bio je opštinski sekretar u Budvi, od 1861. poslanik na dalmatinskom saboru u Zadru, kome je jedno vreme bio predsednik, zatim poslanik u beĉkom parlamentu. Od šezdesetih godina bavio se samo politikom. Umro je u Beĉu 11. novembra 1878.

PRVI POĈECI. — Kao Dositej Obradović, kao Vuk Karadţić, kao Njegoš, i Ljubiša je bio samouk. Do ĉetrnaeste godine nije znao ni ĉitati, i sve što je postao, stekao je prirodnim darom i samostalnim radom.

On je pripadao onom dalmatinskom naraštaju koji je imao da oslobodi Dalmaciju od apsolutne prevlasti talijanske kulture. U to doba sva kultura je bila talijanska, inteligencija se osećala nenarodno, i to je bilo doba, po reĉima Ljubišinim, kada je »meĊu Barom i Zadrom bivalo u izobraţenoj vrsti samo sedam ljudih, koji nijesu bili izgubili svijest svog imena i porekla«. Kao i drugi, Ljubiša je ĉitao talijanski i zaneo se talijanskom knjiţevnošću. Narodni duh i ljubav ka narodnoj knjiţevnosti probudili su u njemu spisi Vuka Karadţića i poznanstvo sa Karadţićevim pomagaĉem i saradnikom Vukom Vrĉevićem. I on se poĉinje baviti narodnim ţivotom, i 1845. štampa u Srbsko-dalmatinskomъ magazinu zabeleške o obiĉajima plemena Paštrovića u Boki Kotorskoj. Potom, za priliĉan niz godina, on ostaje jedan skroman »Ljubitelj knjiţestva«, koji se ni po ĉemu ne istiĉe. Šezdesetih godina on objavljuje slabe prevode iz Horacija, Dantea, Ariosta, i prireĊuje jedno nekritiĉno izdanje Gorskog vijenca (1868). On teško i nespretno »posrbljava« stare pesnike, i otmenoga Horacija, i tragiĉnoga Dantea, i gracioznog Ariosta prevodi na jedan isti naĉin: jednolikom metrikom i dikcijom narodnih pesama. 1866. ispevao je, u duhu i u obliku narodne pesme, Boj na Visu.

PRIPOVEDAĈ. — Ljubiša je, kako sam veli, »sa mukom stupio na originalnost«. 1868. izlazi sa originalnom pripovetkom Šćepan Mali, i otada do smrti on stalno piše. 1875. izišle su u Dubrovniku njegove Prіpovіjeѕtі crnogorѕke і prіmorѕke. Iste pripovetke izlaze ćirilicom u Beogradu 1876. 1882. u Panĉevu nova knjiga Pripovijesti; 1888. novo izdanje;



1902. i 1903. Srpska knjiţevna zadruga izdala je Priĉanja Vuka Dojĉevića, štampana ranije u Srpskoj zori za 1877.

Sve te njegove pripovetke bile su jedna originalna novina u srpskoj knjiţevnosti. Ljubiša je romantiĉar, ali zasebne vrste. On ne podraţava knjiţevnu sentimentalnost i fantastiĉnost ranijih pripovedaĉa srpskih, vaspitanih kod slabih nemaĉkih pisaca; on je romantiĉar »Vukove škole«, sa nešto ugledanja na talijanske romantiĉare. Dobar poznavalac svoga kraja, pun ljubavi za nj, on je dao lepu sliku Boke i njenih stanovnika. Po svojim knjiţevnim ideSTJEPAN MITROV LjUBIŠA

jama i po duhu svojih dela on stoji na sredini izmeĊu romantizma šezdesetih i realizma sedamdesetih godina. On ţeli da verno slika narodni ţivot svog malog zaviĉaja, da dâ »ogledalo naroda našega« u Boki Kotorskoj, i katkada radi kao realistiĉki pisci. Ali, u osnovu, on je romantiĉar, Ċak »Vukove škole«, samo sa izvesnom primesom realizma. On ima sve osobine naših romantiĉara: veliku ljubav za narodnu prošlost, narodni ţivot i narodni jezik; glavna teţnja njegova je da bude »izraz narodne duše«. O uspehu svojih pripovedaka veli: »Te su pripovijesti omilile s ĉistoće jezika, s narodnijeh oblika, i stoga što su ogledalo naroda našega«, i to je odista glavno u njegovom delu. On kao pripovedaĉ karakteristiĉan je u prvom redu sa folklorno-filološkog gledišta. On je opisivao sirovi ţivot narodni u jednom etniĉki ĉistom kraju, gde se saĉuvalo vrlo mnogo starog i originalnog i koji je još u polovini XIX veka odista bio »matica i kovnica puĉkih umotvorina«. On se naroĉito trudio da piše ĉistim jezikom Boke, u kojoj je sa razlogom gledao »neiscrpivo bogatstvo narodnijeh izraţaja i puĉkoga krasnorjeĉja«. Te njegove folklorne i filološke preokupacije imale su mnogo uspeha u doba kada je stara filološka škola bila u punom jeku. U njegovim pripovetkama gledala se dragocena graĊa za filologe, i leksikologe i sjajna primena Karadţićevih nazora o knjiţevnom jeziku. I to je bio prvi uzrok njegovog brzog i velikog uspeha.

OPŠTI PREGLED. — Ali Ljubiša kao umetnik izostaje za Ljubišom poznavaocem narodnog ţivota i narodnog jezika. Pre svega, on, nije sasvim originalan, i kod njega ima pozajmica iz Manconija, de Amiĉisa, pa ĉak i Makoleja. Njegova istorijska pripovetka, kojom se rado bavio, vrlo je uprošćena. U ţelji da saĉuva »nekoliko znamenitijih dogaĊaja svoje otadţbine«, on je naroĉito opisivao doba od XV do XVIII veka. On je slikao zetske gospodare, poslednje despote srpske, pećke patrijarhe, crnogorske vladike, kotorske providure, bokeljske plemiće, paštrovićke glavare — ali u stvari sve su to bili Bokelji oko 1850. godine. Ma koliko da su bile velike njegove romantiĉarske simpatije za prošlost, on nije istorijski pripovedaĉ. Okvir je samo istorijski, a ţivot i liĉnosti su suvremeni. Ljubiša je odveć bio suvremen i subjektivan da bi mogao biti potpun romantiĉar, a suviše je voleo narodnu prošlost I romantiĉarski istorizam i folklorizam da bi mogao biti knjiţevni realist.

On je bio ĉovek doba kada se tvrdo verovalo da je narod naš najbolji knjiţevnik, i da se u umetnosti treba samo na njega ugledati. Ono što su u poeziji ĉinili Joksim Nović Otoĉanin i Jovan Sundeĉić, radio je u pripovedi Stjepan Mitrov Ljubiša; prema narodnim uzorima i sa elementima narodne umetnosti pokušavao je da radi umetniĉku knjiţevnost. On je u pero beleţio narodni govor i fotografski snimao narodne obiĉaje, tako da njegova knjiţevna dela ĉine utisak poslova jednog skupljaĉa narodnih reĉi i opisivaĉa narodnih obiĉaja, i ĉine prelaz od narodnog pripovedaĉa ka umetniĉkoj pripoveci.



I njegove pripovetke imaju sve vrline i mane narodnih umotvorina. One su jedre, epski široke, teĉne, imaju prirodno izlaganje, miran i širok tok priĉanja, ţiv i ţivopisan stil, zaĉinjene su poslovicama i zgodnim izrekama. Ali one ĉine utisak razvuĉenosti i oskudnosti ideja i misli, podsećaju na razvuĉenije narodne priĉe i sve se svode na isto opisivanje narodnih obiĉaja i vešto rukovanje narodnim reĉnikom. To su ĉesto slabo povezani dijalozi, nizanje epizoda bez mnogo uzroĉne veze, psihologija je svedena na najniţu meru, liĉnosti su obeleţene sasvim opštim i bledim potezima, osećanje prirode je oskudno, i sve se i suviše svelo na lokalne reĉi i izraze, i ne uvek razumljive provincijalizme, anegdote i poslovice.

U doba filološke kritike, kada su se pisci cenili po neposrednom znanju narodnog jezika i po unošenju folklornog elementa, Ljubiša je bio jako cenjen i nazvan »Njegošem u prozi«. I, svakako, postoji izvesna formalna sliĉnost izmeĊu ta dva pisca gotovo jedne iste sredine i sliĉne duhovne vrste, ali je izmeĊu njih vrlo velika razlika u knjiţevnom talentu. Ljubiša, folklorni i leksikološki pripovedaĉ »Vukove škole«, nije savladao sirovi narodni materijal, nije ga preradio i dao svoju sintezu, nije mu dao svoje liĉno obeleţje. Njegoš je sve to uĉinio, i zato je tako veliki pisac. I ako se hoće paralela izmeĊu Ljubiše i Njegoša, moglo bi se reći da je Ljubiša odista Njegoš, ali ne Njegoš Gorskog vijenca no Njegoš Kule Đurišića i Ĉardaka Aleksića.



MILAN Đ. MILIĆEVIĆ

Jedan od pisaca za koga se sa najviše razloga moţe reći da pripada »Vukovoj

školi«, i ĉiji rad umnogome podseća na rad Vuka Karadţića, bio je Milan Đ. Milićević.

ŢIVOT. — Rodio se 4. juna 1831. u selu Ripnju u okrugu beogradskom, 1845. doĊe u Beograd u gimnaziju, 1846. preĊe u bogosloviju, koju je svršio 1850. Otada nastaje njegova skoro pedesetogodišnja, priliĉno promenljiva ĉinovniĉka karijera. Iste godine bude postavljen za uĉitelja u Lešnici, a 1851. u Topoli. 1852. preĊe u sudsku struku, u sud u Valjevu, potom u Beogradu. 1852. postavljen je za ĉinovnika Ministarstva prosvete, a 1855. u Ministarstvo spoljnih poslova, gde je ostao do 1861. Otada pa do 1880. sluţio je kao sekretar Ministarstva prosvete. 1880. postao je naĉelnik Ministarstva unutrašnjih dela, 1884. ministrov pomoćnik u istome ministarstvu. 1886. bibliotekar Narodne biblioteke, 1897. drţavni savetnik. Nekoliko puta bio je poslanik u Narodnoj skupštini, a od 1896—1899. predsednik Srpske kraljevske akademije. Penzionovan je 1899; 1901. proslavio je pedesetogodišnjicu svoga knjiţevnoga rada. Umro je u Beogradu 4. novembra 1908. godine.

PEDAGOG. — Milićević je najplodniji pisac u novoj srpskoj knjiţevnosti: za nekih pedeset i sedam godina knjiţevnoga rada napisao je preko 100 knjiga i veliki broj rasturenih ĉlanaka, prevoda i beleţaka. Njegov rad je pedagoški, istorijsko-geografsko-etnološki i knjiţevni. Bogoslovac po struci, bez temeljnog struĉnog obrazovanja, pišući u doba kada nauĉan i knjiţevan rad nije bio specijalizovan, u stvari jedan vredan i plodan samouk, Milićević se bavio svim tim razliĉnim poslovima kao nestruĉnjak, ne stvorivši ništa veliko i trajno, uradivši mnogo za ţivota, ali ostavivši malo za sobom. Kao nekadašnji uĉitelj i dugogodišnji viši ĉinovnik Ministarstva prosvete, ĉlan školske komisije i jedan od glavnih organizatora nastave u Srbiji, on se dugo i mnogo bavio pedagoškim pitanjima. Od 1868. do 1876. ureĊivao je pedagoški list Školu. Napisao je ceo jedan niz pedagoških knjiga (Škole u Srbiji, 1868; Kako se uĉi knjiga, 1869; Pedagogijske pouke, 1870; Školska higijena, 1870; Istorija pedagogije, 1871; Školska disciplina, 1871; Adolfo Disterveg, 1871; Školica za graĊanska prava i duţnosti, 1873, itd.). U pedagoškom i vaspitnom pravcu su njegovi prevodi sa francuskog: Vaspitanje u Americi od E. Labuleja (1863), Ocevi i deca u XIX veku od E. Leguvea (I—II, 1872—1873), Emilo devetnaestog veka od A. Eskirosa (1872), Moralna istorija ţena od E. Leguvea (1876), Ţene XX veka od Ţila Simona (1894), itd. Bogoslovac stare škole, samouk u stvari, Milićević je te pedagoške poslove radio bez struĉne spreme. Ili je prosto prevodio i unosio što je nalazio kod stranih pisaca, ili se ograniĉavao na



primenjenu pedagogiju, na praktiĉne savete i uputstva. U nedostatku pravih struĉnjaka, Milićević i njegov kancelarijski i knjiţevni drug Milorad Šapĉanin oko 1870. godine predstavljali su pedagošku struku u Srbiji.

ISTORIĈAR I FOLKLORIST. — Još izrana poĉeo se baviti opisivanjem istorijskih dogaĊaja, zemlje i naroda u Srbiji. On je opisivao seljaĉki ţivot u suvremenoj Srbiji: Pregled zadruţnog stanja Srba seljaka, 1857, Opštine u Srbiji, 1857; naroĉito je koristan, iako nesreĊen opis Ţivot Srba seljaka (I—III, 1867, 1873, 1877; sve skupa 1894). On je isto tako dao geografski opis Srbije, prvo Srbije u njenim starim granicama, Kneţevina Srbija (1876), potom Srbije u njenim novim granicama, proširenim 1878, Kraljevina Srbija (1884). On je ţiveo u doba kada su u Srbiji umirali poslednji ratnici i oĉevici narodnog osloboĊenja u poĉetku XIX veka, i on je ili beleţio njihova priĉanja (Priĉanja Petra Jokića o dogaĊajima i ljudima iz prvog ustanka, 1891), ili skupljao anegdote o glavnim ljudima oba ustanka (Knez Miloš u priĉama, I—II, 1891—1900; Knez Miloš priĉa o sebi, 1891; KaraĊorĊe u govoru i u tvoru, 1903). U tome pravcu najznatniji mu je Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba (1888), neka vrsta srpskog biografskog reĉnika, koji je popunjen Dodatkom Pomeniku (1901). Pored toga opisao je priliĉan broj svojih liĉnih doţivljaja. (Iz istorijske literature su i njegovi vaţniji prevodi Pisma o istoriji Srba i Bugara od A. Hiljferdinga [I—II, 1857—1860], Razmatranja o uzrocima veliĉine Rimljana i njihovoga opadanja od Monteskjea, 1866.)

Sav taj posao Milićević je radio bez struĉne istorijske, geografske i etnološke spreme, više kao prost opisivaĉ, ograniĉavajući se da, nepreraĊeno i neobraĊeno, samo zabeleţi što je ĉuo i video, bez kritike, bez odabiranja, bez nauĉne sinteze. On samo prikuplja materijal, i ako što doda to su istorijska moralisanja i naivne patriotske refleksije. To su sve proste zabeleške jednog vrednog i dobronamernog nestruĉnjaka, koje i kao sirov materijal, nekritiĉki unošen, ĉesto prepriĉavan iz knjige u knjigu, nisu uvek sigurne, i u svakom sluĉaju zahtevaju preradu iz osnova.

PRIPOVEDAĈ. — Milićević se bavio i pripovetkom, i njegov pripovedaĉki rad u tesnoj je vezi sa njegovim istorijsko-etnografskim i vaspitaĉkim radom. I u pripovetkama i u svojim opisnim istorijsko-geografsko-etnografskim radovima, on vrlo ĉesto opisuje iste predmete, razvija iste ideje, katkada doslovce istim reĉima. Uporedo sa svojim istorijskim i etnografskim opisima, poĉeo se on javljati i pripovetkama, pisanim u prvi mah bez knjiţevnih pretenzija. Od prevoda u Nenadovićevoj Šumadinci i Podunavci prešao je u Školi na prerade i posrbljavanja, raĊene po ugledu na narodne pripovetke i pisane ĉistim jezikom. Ti njegovi poslovi privukli su paţnju Stjepana M. Ljubiše, koji ga nagovori da se ogleda u pripoveci. 1879. izišla je njegova prva zbirka pripovedaka 3imnje veĉeri, koja je imala uspeha, i koju je Daniĉić, sa svoga uskog filološkog gledišta, doĉekao sa preteranim oduševljenjem: »Ja mislim da ovo djelo pripada meĊu najljepša, koja ima naša knjiţevnost u toj struci. Kako sam prije trideset godina rekao o Brankovim pjesmama da onako treba da pjeva uĉen Srbin, tako bih sada o ovom vašem djelu rekao: tako treba srpski novelista da piše.« Ohrabren tim prijemom, kao i jednom pohvalnom ocenom hrvatskog romanopisca Augusta Šenoe, Milićević je produţio zapoĉeti pripovedaĉki posao. Odmah posle 3imnjih veĉeri, još iste godine, došla je oveća istorijska »priĉa o osloboĊenju šest okruga« Jurmusa i Fatima ili turska sila sama sebe jede (1879), pedagoška priĉa Selo Zloselica i uĉitelj Milivoje (1880), zbirka Letnje veĉeri (1880), Deset para (1881), MeĊudnevica (1885), veća pripovetka Omer Ĉelebija (1886), Zanovet (1894), Naselje (1895). Iz lepe knjiţevnosti su mu



prevodi Persijska pisma od Monteskjea (I—II, 1866, 1869), Galebova stena od Ţila Sandoa (1874, 1869) i, sa ruskoga, Istinska sluţba od I. N. Potapenka (1892).

U pisanju pripovedaka Milićević nije imao viših knjiţevnih ambicija. Za svoje Zimnje veĉeri sam je rekao da su zbirka »priĉa, crta, beleţaka, scena, epizoda, utisaka, obraĊenih onako kako je umeo da ih obradi jedan samouk«, — i to bi se moglo proširiti i na sve njegove pripovetke. On se ograniĉava da ispriĉa ono što je video i ĉuo, i nije u stanju da se otrgne od sirovog materijala. Pedagog ostaje vazda u njemu, i njemu je u prvom redu stalo do moralne ili patriotske pouke. On ne ide dalje od priĉanja i pouke, i umetnosti nema u njegovom knjiţevnom radu. On ţivot vidi samo spolja, i daje mu ono što se kod ljudi daje opaziti na prvi pogled oka. Njegovo pripovedanje je primitivno, sklop slab, ukrasi oskudni, epizode pretrpane, razvuĉene digresije su ĉeste. No tu ima ĉesto interesantnih i neposredno vernih slika narodnog ţivota, dobrog materijala za etnografa, jezik je ĉist narodni, katkada odveć i hotimiĉno seljaĉki. Zato su njegove pripovetke dragocene za filologe, ali umetnosti ima vrlo malo, i pravi pripovedaĉki talenat se ne vidi. Te pripovetke su u svoje doba dosta ĉitane, i da su se ranije javile verovatno da bi se i zadrţale u knjiţevnosti. One su bile sasvim u pravcu i tonu »Vukove škole« i njenih folklorno-filoloških interesovanja, vrlo sliĉne pripovetkama Stjepana Mitrova Ljubiše, ali sa još manje umetnosti no u bokeljskog pripovedaĉa. On i Ljubiša bili su u pripoveci ono što su Joksim Nović Otoĉanin i Jovan Sundeĉić bili u poeziji: prelazni pisci izmeĊu narodne i umetniĉke knjiţevnosti. Milićević se kao pripovedaĉ javio odmah za Milovanom Đ. Glišićem, u isto doba kada i Laza K. Lazarević, odmah za njim došli su novi pisci kao Janko Veselinović i Simo Matavulj, — i pored takvih pisaca on se nije mogao odrţaTi kao umetniĉki pripovedaĉ.



MILORAD P. ŠAPĈANIN

ŽIVOT. — RoĊen je u Šapcu, 7. jula 1841,92 ali kao dete sa roditeljima je

prešao u Srem, u Irig. Svršivši tu osnovnu školu, uĉio je gimnaziju u Novom Sadu i u Karlovcima. Svršivši bogosloviju u Beogradu,93 postao je 1861. pisar duhovnog suda u Šapcu. 1866. prešao je sa sluţbom u Ministarstvo prosvete, i tu, kao pisar i sekretar, ostao do 1880. Tada je postavljen za upravnika Narodnog pozorišta, i tu duţnost vršio je do 1893, kada je otišao za administratora kraljeve civiliste i kruninih dobara. u toj duţnosti je i umro, u Beogradu, 14. februara 1895. godine.

KNjIŢEVNI RAD. — U rukopisnim Ċaĉkim listovima iz poĉetka šezdesetih godina izlazili su njegovi poĉetniĉki stihovi. Prva njegova zbirka Pesama izišla je u Beogradu 1863, druga takoĊe u Beogradu 1866; Ţubori i vihori izišli su u Beogradu 1883. U vremenu od 1877. do 1888. izišlo je pet svezaka njegovih pripovedaka. 1902. izišla je u Mostaru još jedna mala zbirka Poslednje pripovetke. 1879, izdao je putopis S Drine na Nišavu. Osim toga napisao je ep Nevestu Ljutice Bogdana (1880) i Monah (1887). 1884. napisao je »sliku iz srpske prošlosti« Miloš u Latinima (štampano u Beogradu 1886). 1888. dramatizovao je Puškinovu pripovetku GospoĊica kao seljanka, potom dao istorijske komade: Bogumili (1889), Dušan Silni (1890), Zaduţbina (1891). Svi ti komadi igrani su u beogradskom Narodnom pozorištu, ali nisu štampani. Dva takoĊe istorijska komada, Trnova kruna i Hipatija, koji su isto tako ostali u rukopisu, nisu ni predstavljani. Osim toga preveo je i napisao znatan broj pedagoških knjiga i ĉlanaka, u vremenu od 1869. do 1881.

LIRIĈAR. — Šapĉanin je Ċak nemaĉkih romantiĉkih pesnika, koji su potpuno odgovarali njegovoj sentimentalnoj prirodi. On po svojoj prirodi opominje na »ĉuvstvitelne« »pjevce« ĉetrdesetih godina. Meke prirode u osnovu, on nije shvatio da moţe biti poezije bez sentimentalnosti, razneţavanja, uzdaha i suza. U svojim lirskim pesmama on je idiliĉan i pastoralan, opeva zelen lug, slavuje koji »priţeljkuju« cvetne livade, »svilene janjce«, grlice koje guguĉu, divne pastire koji »viju pesmu uz vrulu«, lepe i zaljubljive pastirke koje ĉeţnjivo uzdišu, bledi mesec koji se ogleda u srebrnim valima plavoga jezera! Tu starinsku, kitnjastu i knjišku sentimentalnost on pojaĉava obiljem diminutiva svake vrste, ĉesto i diminutivima diminutivâ (vetrićak, delićak, kapljiĉica, konjićak, sićan leptirić, osećance itd.). Svoje lirske pesme on je uneo u zbirku Ţubori i vihori, ali taj naslov, koji bi sasvim priliĉio poeziji Đure Jakšića, nikako ne priliĉi sladunjavoj, bledoj, malokrvnoj poeziji Milorada Šapĉanina, poeziji devojaĉkih albuma za stihove.



Ono što još valja u toj kitnjastoj i zašećerenoj poeziji to su pesme sa sela, topli veristiĉki opisi »sela u detinjskim uspomenama«. Šapĉanin se tu sa neţnošću sećao svojih uspomena, »ĉasova zlatnih iz mladosti rane«, nije više vadio iz knjiga no iz ţivota i iz svojih uspomena i dao lepih i osećajnih opisa i nekoliko uzbuĊenih i toplih poetskih sećanja. Posle Jovana Subotića, a pre Jovana Grĉića Milenka, on je opevao selo sa neţnošću, sa toplotom, ĉesto u sveţim i gotovo realistiĉnim slikama. I te njegove seoske pesme, na ţalost malobrojne i gotovo sluĉajna pojava u njegovoj poeziji, idu u najbolje proizvode svoje vrste u srpskoj knjiţevnosti.

EPSKI PESNIK. — I u epu Šapĉanin se nije mogao osloboditi svoje konvencionalne sentimentalnosti, i tu je pokazao sve osnovne mane svoje lirske poezije. Monah je plaĉevna istorija jedne nesrećne kaluĊerske ljubavi, i to je Šapĉaninu posluţilo za priliku da razvije svu sentimentalnost svoje lirske poezije. Nevesta Ljutice Bogdana je u srpsko istorijsko ruho obuĉena jedna romantiĉarska riterska povest, sa potpunim odsustvom istorijskog osećanja i sa potpunom nesposobnošću za epsku poeziju uopšte. To su istorijski spevovi podjednako bez poezije i bez istorije.

DRAMATIĈAR. — Sa nimalo više sreće ogledao se i na drami. Još u mladosti, oko 1870, dao je nekoliko slabih dramskih pokušaja, a sedamdesetih i osamdesetih godina preveo izvestan broj stranih pozorišnih komada. Dugo vreme bio je upravnik Narodnog pozorišta, i videći da toliki drugi pišu drame, uĉinio je i on nekoliko nesrećnih pokušaja. Miloš u Latinima, Bogomili i Zaduţbina igrali su se, ali nisu se mogli odrţati na pozornici; Trnova kruna i Hipatija nikako nisu ni došli na pozornicu. Šapĉaninovi istorijski komadi imaju sve osobine srpske istorijske drame osamdesetih i devedesetih godina: to su patriotska proslavljanja narodne prošlosti, raĊena prema shvatanju da je pozorište »velika narodna škola«, naivno uprošćena istorija, novinarski patriotizam, sjajni srednjovekovni kostimi i bogate dekoracije — jednom reĉju, to su patriotski komadi za takozvane »narodne praznike«, bez iĉega knjiţevnoga, sasvim van knjiţevnosti.

PRIPOVEDAĈ. — Taj tipski predstavnik romantiĉarskog pojete pisao je dosta u prozi. Pored slabog putopisa S Drine na Nišavu od njega je ostalo i priliĉno ogleda na pripoveci. U stvari, on je više bio pripovedaĉ no pesnik, i ono što je relativno najbolje u njegovoj knjiţevnoj delatnosti, i što ga spasava od zaborava, to je njegov gotovo tridesetogodišnji pripovedaĉki rad. Ono što se opaţa u njegovim pesmama, još se više opaţa u njegovim pripovetkama: izvesna dvojnost njegove prirode, dva osnovna shvatanja knjiţevnosti, dva razna naĉina rada. Kao što pored skroz laţnih, sentimentalnih i romantiĉkih pesama ima pesama stvarnije sadrţine, iskrenijeg i neposrednijega tona, — isto tako ima i dve vrste pripovedaka, jedne, otuţno »pojetske« i bolešljivo sentimentalne, gde se pisac sav izgubio u poetskim sanjarijama i u poabanoj knjiţevnoj frazeologiji, i druge gde ima istinskog ţivota i ţivih ljudi, izraĊenih tipova iz srpskog društva, gde se pokazuje i posmatraĉki dar i verno slikanje istinskoga ţivota. Razlika izmeĊu ta dva naĉina pisanja tako je velika da je teško verovati da je te tako raznolike pripovetke pisao jedan isti pisac. U pripovetkama kao što je Dvadeset šesti, Poremećen plan, TuĊa krv, Katanska buna ima izvesnog realizma i lokalne boje. MeĊu tim boljim pripovetkama prvo mesto zauzima Sanjalo (Beograd, 1888), koja obiljem epizoda i dobrim rasporedom opominje na mali roman.

Dokle u svom istorijskom romanu Hasan-agi (Beograd, 1880) Šapĉanin pokazuje slabo znanje i osećanje istorije, mešavinu istorijskog materijala i pesniĉke mašte, rad bez plana,



radnju bez interesa, stil bez ţivota — dotle je u Sanjalu dao dobro povezan, zanimljiv i ĉitak roman. On je tu opisao ljude kakav je i sam bio, idealiste pre 1848, prikazujući i celo to doba i ceo taj naraštaj. Jednom u svom knjiţevnom ţivotu on je izišao iz banalnih sentimentalnosti i poetskog fraziranja, pokušao da slika stvaran ţivot i istinske ljude, da daje »odseĉke ţivota«. Širinom zamisli i obiljem ţivo i taĉno prikazanih tipova, vernim prikazivanjem cele duhovne atmosfere srpske u doba oko 1848, ovaj roman ima širi znaĉaj. Od celog Šapĉaninovog rada, i u poeziji i u prozi, pored nekoliko seoskih pesama i polurealistiĉnih pripovedaka iz suvremena ţivota, ostaće roman Sanjalo, u kojem je svoje rĊave osobine sveo na najmanju moguću meru i uneo ono što je bilo najbolje u njegovom knjiţevnom talentu.

Šapĉaninova sladunjava knjiţevnost odgovarala je ukusu srpskih ĉitalaca od pre pola veka, no danas izgleda zastarela. Ali u svetlim trenucima svojim, kada nije bio zbunjen knjiškom frazeologijom i sentimentalnim uzorima svojim, Šapĉanin je bio u stanju da oseti poeziju svakidašnjeg ţivota i obiĉne stvarnosti i davao tople i intimne pesme u kojima je opisivao svoju skromnu mladost i istinski poetiĉne strane seoskog ţivota, ili dobre pripovetke u kojima je slikao Srbiju u polovini XIX veka i njene starije naraštaje.



JOVAN GRĈIĆ MILENKO

Grĉić pripada mlaĊem naraštaju omladinskom, onom koji se javio posle

velikih pesnika nove škole. Rodio se u Ĉereviću, u Sremu, 1846. Tu je svršio srpsku osnovnu školu; nemaĉku osnovnu školu u Petrovaradinu, niţu gimnaziju u Novom Sadu, višu gimnaziju u Segedinu i Poţunu, 1867. U Beĉu je poĉeo da uĉi medicinu, ali, razbolevši se, napusti studije. Umro je 29. maja 1875. u manastiru Beoĉinu, u Fruškoj gori.

Jovan Grĉić se pesniĉki razvijao kao svi mladi pesnici novoga naraštaja. Poĉeo je pevati po Ċaĉkim druţinama, u segedinskoj Slozi, poţunskoj Slobodi i beĉkoj Zori; zatim se javio u ĉasopisima, Danici, Matici i Mladoj Srbadiji. Zanesen Brankom Radiĉevećem, sa kojim je imao dosta zajedniĉkih crta i gotovo istu sudbu, on je ispevao priliĉan broj stihova, koji su izišli u zbirci Pesme u Beĉu, 1869. Pored toga prevodio je nemaĉke pesnike, Getea, Šilera, Hajnea, pisao sentimentalne pripovetke, ĉinio nevešte oglede u drami i u epu.

Kao pesnik radio je na patriotskoj, ljubavnoj i epskoj lirici. Na patriotske pesme on je najviše polagao, ali one su bez originalnosti, u stvari stihovani ĉlanci 3astave i besede Svetozara Miletića. Znatno bolje su mu ljubavne pesme, u kojima se izraţava njegova meka, blaga, neţna, slovenski osetljiva i poetska duša. On je u ţivotu imao jednu istinsku ljubav, po imenu devojke koju je voleo, Milene, nazvao se Milenkom, i svoja topla, iskrena i ĉista ljubavna osećanja on je prosto i prirodno kazivao.

Najbolje su mu pesme na koje je on najmanje polagao, one koje je on nazivao prostim pesmama. »U prostim pesmama, veli on, ĉuvao sam prostotu, kao nepomirljivi neprijatelj takozvanom visokom nerazumljivom pevanju.« Otresajući se svih »izmišljenih osećaja« i »ĉednih aĉenja«, on je istakao svoj pesniĉki ideal: pribliţiti se što više »k ţivotu i prirodi«. I bez ikakve afektacije, prostodušno i neposredno, »fruškogorski slavuj« je pevao cveće, tice, selo, Frušku goru. Ton je srdaĉan, i te pesme imaju izvesnu intimnu poeziju. Sa naroĉitom ljubavlju on je davao seoske pesme, »koje u prostom stilu kazuju teţakova zanimanja u proleće i seoske zabave«. Te sveţe pesme, sa izvesnim realizmom, rani su poĉeci seoske poezije i verizma u našoj knjiţevnosti. Isto tako intimnu lepotu imaju njegove melanholiĉne pesme u kojima je predosećao svoju ranu smrt.



Grĉić je pesnik koji nije imao vremena da se razvije, ali u svojim prostim pesmama pokazao je izvesne lepe pesniĉke osobine, tako retke kod pesnika njegova doba: ţivo osećanje prirode, osetljivost, iskrenost i intimnost, kao i izvestan smisao za lepotu u obiĉnom ţivotu.



ĈEDOMILj MIJATOVIĆ

Mijatović je jedan od retkih ljudi iz omladinskog doba koji još i danas ţive i

još i danas pišu.

RoĊen je u Beogradu, 6. oktobra 1842, od oca profesora, rodom Sremca. Svršio je gimnaziju i licej u Beogradu. 1862. kao drţavni pitomac otišao je na stranu i tri godine proveo u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beĉu. 1865. postao je suplent, a 1866. profesor politiĉko-ekonomskih nauka na Velikoj školi u Beogradu. 1868. postavljen je za naĉelnika Ministarstva finansija. Docnije, zauzimao je visoke poloţaje u drţavnoj sluţbi, kao ministar finansija i poslanik na strani. Danas ţivi kao penzioner u Londonu.*

Mijatović je jedna od karakteristiĉnijih figura srpskoga romantizma. Poligraf u punom smislu reĉi, ekonomist, publicist, istoriĉar, spiritist, diplomat, pripovedaĉ, on se ogledao na svim poljima, ne sa velikim uspehom, ali svuda primećen.

Iako njegovi istorijski radovi, u kojima je pesniĉka mašta imala velika udela i u kojima je obraćano mnogo paţnje da stil bude što kitnjastiji, pripadaju moţda isto toliko knjiţevnosti koliko u nauci, ipak je njegov glavni knjiţevni rad ograniĉen na pripovetku. Kao mlad licejac javio se 1862. istorijskom pripovetkom Zeka kapetan, i u toku šezdesetih godina dao još dva ogleda iste vrste: Spomeni iz Srema (1864) i Serdar Mitar (1866). To su bile obiĉne romantiĉarske sentimentalne priĉe, mešavina ljubavi i patriotizma, deklamacije o rodu i o dragoj, pisane u sveĉanom, kitnjastom stilu. Iako su te pripovetke bile rado ĉitane, Mijatović je za neko vreme napustio pripovedaĉki rad i sav se bacio na nauku i politiku, unoseći i u te poslove uvek mnogo romantizma i retorike.

Za dug niz godina on se ne javlja u knjiţevnosti. Uzgred samo, 1885, pri kraju svoje politiĉke karijere, piše na engleskom skroz romantiĉnu pripovetku Bojana, koja je tek docnije prevedena na srpski. Oko 1890, kada je sasvim raskrstio sa politikom, on se ponovo vraća knjiţevnosti. Devedesetih godina izlaze glavni njegovi pripovedaĉki poslovi: Ikonija vezirova majka (Beograd, 1891), Rajko od Rasine (Beograd, 1892), Knez Gradoje od Orlova Grada (Karlovci, 1899), i, nešto docnije, Siromah Marko (Mostar, 1904). Posle prekida od ĉetvrt veka, Mijatović se opet vratio knjiţevnim simpatijama svoje prve mladosti. Ali za sve to vreme bavljenja prozaiĉnom politikom i ţivota u pozitivnoj Engleskoj, on ništa nije zaboravio i ništa nije nauĉio. Kakav je bio kada je kao mlad licejac u pastirsku frulu svirao



beogradskim ulicama, takav je ostao kao osedeo drţavnik i penzioner: romantiĉar svim svojim bićem.

I njegovo shvatanje istorije bilo je skroz romantiĉarsko. On u njoj nije traţio nagu i suvu istinu, no poeziju i slavu narodnu. »Tamo je sve sveto«, govorio je on o narodnoj istoriji i dokazivao da je cilj istorije da »svojim elektriĉnim munjama osvetli« ljude i dogaĊaje. I on će stalno raditi na toj poetizovanoj, retorskoj i ţivopisnoj istoriji. Njegov najveći i najpoznatiji istorijski rad Despot ĐuraĊ Branković (Beograd, 1880—1882, dve knjige; drugo izdanje druge knjige Beograd, 1907), moţda jedina istorijska monografija srpska koja je prodrla u širu publiku, sadrţi više poezije i literature no roman Jakova Ignjatovića istoga imena, i imao je više ĉitalaca no mnoga dela iz zabavne knjiţevnosti.

Kao što je Mijatovićeva istorija literarna, isto tako je njegova literatura istorijska. Sa malim izuzetkom on je razraĊivao istorijske motive, dajući pri tom vrlo mnogo maha svojoj nemirnoj mašti. On je do mile vole idealizovao srpsku prošlost, pravio je većom, lepšom, i, naroĉito, kitnjastijom i ţivopisnijom no što je ona bila. On je znao samo za idealno velike junake i idealno lepe junakinje, i pripovetke su mu svedene na nizanje najfantastiĉnijih dogaĊaja, najneverovatnijih liĉnosti, najkrajnjijih osećanja. Sva paţnja je obraćena na dekoracije i na stil. Taj stil, starinski kitnjast, cvetan i poetiĉan, u široj knjiţevnoj publici smatrao se kao glavna odlika Mijatovića kao pripovedaĉa. I njegova romantika i frazeologija dopala se i dopada se uvek široj publici, koja je još saĉuvala starinski ukus za sve što je spolja poetiĉno i fantastiĉno, i za šarenu i zvuĉnu frazeologiju.

Mijatović se ogledao i kao putopisac. 1901, u Novom Sadu, izišle su njegove Carigradske slike i prilike, isto tako šarene i fantastiĉne kao i njegova pripovetka, i iste takve knjiţevne vrednosti. Jošte ţiv, Mijatović je pisac koji uveliko pripada prošlosti. On je jedan od tipskih predstavnika našeg romantizma, romantiĉki istoriĉar i istorijski romantiĉar.



PAVLE MARKOVIĆ ADAMOV

Onih koji se u srpskoj knjiţevnosti nazivaju »omladincima« ima iz tri razna

naraštaja. Ima ih iz naraštaja koji se javio u knjiţevnosti pred 1848, kao Branko Radiĉević i Bogoboj Atanacković, ima ih koji su se javili pedesetih godina, kao Zmaj Jovan Jovanović i Đura Jakšić, ima ih koji dolaze kasno, kada je omladinska bujica već prohujala, i kada su se, sedamdesetih godina, duhovi okrenuli na drugu stranu. Jedan od tih zakasnelih omladinaca bio je Pavle Marković Adamov.

RoĊen je 3. novembra 1855. u Novim Karlovcima u Sremu. Gimnaziju je uĉio u Karlovcima i Novom Sadu, filozofiju u Gracu i Beĉu.94 1880. došao je za profesora gimnazije u Karlovcima. 1895. pokrenuo je i do smrti ureĊivao knjiţevni list Brankovo kolo. Umro je 11. januara 1907. godine.

Poĉeo je pisati oko 1874, prevodio nemaĉke pesnike, pored Šilera i Hajnea i manje pesnike: Steva na Milova, Anastazijusa Grina, Hamerlinga, i pisao originalne pesme, sasvim u duhu i u obliku omladinske lirike. Iako su njegove Nadanove pesme (1877) bile primećene, ipak su to poĉetniĉki poslovi, bez knjiţevne vrednosti. Kada se osamdesetih godina sasvim bacio na pripovetku, napustio je poeziju, bar javno. Kao stideći se, u potaji, bavio se njome do same smrti.

Isto tako rano poĉeo se baviti i pripovetkom. Ali i njegove prve pripovetke, koje je poĉeo pisati još od 1874, isto tako su sentimentalne i romantiĉne, naivne, starinske, kao i njegove pesme iz toga doba. On tada poĉinje prevoditi, meĊu ostalima i amerikanskog pripovedaĉa Breta Harta. Tada nailazi na svoj uzor, na austrijskog pripovedaĉa P. K. Rozegera, koji je sa uspehom slikao ţivot tirolskog seljaka. On ga prevodi i poĉinje ga podraţavati, njegova seoska pripovetka po svemu podseća na nemaĉku, naroĉito austrijsku Dorfgeѕchіchte. Od osamdesetih godina on relativno realnije posmatra ţivot i trudi se da verno slika ţivot srpskih seljaka u Sremu. 1883. izišle su u Panĉevu njegove Slike i prilike iz srpskoga ţivota, u kojima pored originalnih pripovedaka ima i prerada po Rozegeru. Ali njegov pripovedaĉki glas stvara se tek od 1885, posle uspele pripovetke Jole. On nalazi svoj put, i poĉinje slikati sremsko selo onako kao što je Veselinović u to doba slikao maĉvansko selo. U tom pravcu štampao je dve sveske pripovedaka Na sélu i prélu (Novi Sad, 1886, 1888). Izbor iz tih novela koji je uĉinio sam pisac, pod istim naslovom, izdala je Srpska knjiţevna zadruga 1901. Od većih radova mu je dosta zanimljiv roman Duh vremena sad je



taki... 1895. igran je u novosadskom pozorištu njegov komad Pop Dobroslav, sa problemom nazarenstva meĊu Srbima. Inaĉe, devedesetih godina on gotovo sasvim retko i po izuzetku piše, i sav se posvećuje svome uredniĉkom poslu.

U prvom periodu svoga pripovedaĉkog rada on je sasvim omladinac, idealist, sentimentalac, lak na oduševljenje i suze, naivno patetiĉan i sav u deklamacijama. Kada je taj mladalaĉki zanos prošao i kada se upoznao sa dobrim suvremenim piscima, on se promenio, ali samo unekoliko, i ne u osnovu. Kao ĉovek u godinama on se oduševljavao Knezom. Gradojem Ĉedomilja Mijatovića i skandalizovao se što Hercegovac Aleksa Šantić prevodi Hajneov Lirski intermeco. Njegove ocene o suvremenim knjiţevnim delima pokazuju sav njegov duhovni i knjiţevni konzervatizam. Iako je dobio više smisla za stvarnost, umeravao svoj lirizam, starao se da ţivot i ljude slika što prirodnije i vernije, — njegov duh u osnovu je isti. On je bio i ostao romantiĉar koji gleda u prošlost, idealizuje i poetizuje prost narod. »Najveći uzor nam je sam naš narod«, veli on. On, kojega su nazvali »etnografski pripovedaĉ ravnog Srema«, u stvari je bio apologiĉar »starog dobrog doba«, verovao u velike uroĊene osobine srpskog naroda, veliĉao ĉistu dušu seljaka, zgranjavao se od tuĊinske civilizacije koja ga kvari. Njegovo shvatanje bilo je da: »pisac romana mora biti pesnik«, i on je radio kao pesnik, i to starinski pesnik. On naroĉito voli sentimentalne motive, najradije priĉa seoske ljubavne idile, »nevinost pastira«, kako su govorili naši stari pisci, nagraĊuje vrlinu i kaţnjava porok, deklamuje, razneţava se, plaĉe, i vrlo ĉesto podseća na Bogoboja Atanackovića i Milorada P. Šapĉanina.

Inaĉe, kod njega ima izvesne iskrene osećajnosti, prirodne neţnosti i topline. Katkada dâ sliku sela i seoskog ţivota, i pruţa neku iluziju stvarnosti i izvestan folklorni interes. Jezik mu je gladak i ĉist, i pojedine pripovetke njegove daju se prijatno ĉitati. Ali u celini njegov knjiţevan rad ne moţe se odrţati. On je, izgleda, i sam osetio uskost svoga talenta i nemodernost svojih knjiţevnih shvatanja, osetio se usamljen u novom dobu kada se oko njega drugaĉe osećalo, mislilo i radilo, i poslednjih godina svoga ţivota sasvim napustio pisanje pripovedaka.



KOSTA TRIFKOVIĆ

RoĊen je u Novom Sadu 20. oktobra 1843. Osnovnu školu i niţu gimnaziju

svršio je u mestu roĊenja, gimnaziju nastavio u Vinkovcima i u Pešti. 1861. stupio je u pomorsku (nautiĉku) školu na Rijeci, i 1862—1863. kao mornar putovao po Crnom moru. Mornarski zanat, koji mu je iz knjiga izgledao tako romantiĉan, nije mu se dopao, razoĉaran on ga napusti i na Rijeci svrši gimnaziju 1864. Uĉio je prava u Poţunu, Debrecinu, Košicama i postao ĉinovnik (veliki beleţnik) u novosadskoj opštini. Kao advokat u Novom Sadu ţiveo je od 1872. do 1874. Radi oporavljanja porušenoga zdravlja putovao je 1874. u Italiju, u Napulj. Umro je u Novom Sadu 19. februara 1875.

Srpski romantizam slabo je obdelavao komediju, i od Jovana St. Popovića nijedan od boljih pisaca, sem Zmaja sa Šaranom, nije se tim knjiţevnim rodom bavio. Kosta Trifković nastavlja prekinutu tradiciju. On se uvek i rado bavio pozorištem, ĉitao strane pozorišne pisce, jako se zauzimao za Srpsko narodno pozorište, i, uglavnom za njega, radio pozorišne komade. Njegov ţiv i dosta obilan pozorišni rad otpoĉinje poslednjih godina ţivota. Jedno za drugim dao je petnaestak pozorišnih dela. 1871: dramat Mladost Dositeja Obradovića, »dramolet« Na Badnji dan i šaljive igre Ĉestitam i Školski nadzornik; 1872: šaljive igre Francusko-pruski rat i Izbiraĉica; 1873: šaljivu igru Ljubavno pismo. Svi ti originalni radovi štampani su u Zborniku pozorišnih dela (Novi Sad, 1873. do 1891), a Srpska knjiţevna zadruga izdala ih je 1892. do 1894, u dve knjige, pod naslovom Dramatski spisi Koste Trifkovća. Od Trifkovića je ostao jošte izvestan broj preraĊenih, mahom šaljivih igara: Milo za drago, 1870; Mila, Ni brigeša, 1872; Tera opoziciju i Pola vina pola vode. I te prerade, mahom sa nemaĉkog, sem Milo za drago i Ni brigeša, izišle su u Zborniku pozorišnih dela. Posle Trifkovićeve smrti štampani su i njegovi dramski pokušaji, koji nisu igrani, »vesele igre«: Bratov sanduk, Osveta, Šegrt Boţa. Trifković se ogledao i na pripoveci: 1874, u Javoru, izišao je Ivanĉin grob, a 1875. Mljetaĉke tavnice; zatim razne humoristiĉke pripovetke i podlisci u 3astavi i Javoru. Isto tako posle njegove smrti objavljen je po ĉasopisima izvestan broj njegovih stihova, koji su bez vrednosti.

Ono što je najbolje kod Trifkoviha to su male komedije, obiĉno u jednom ĉinu, u kojima je slikao srpsko graĊansko društvo u Novom Sadu oko 1870. U toj maloj graĊanskoj komediji slika se ţivot malih ljudi, sa njihovim malim strastima i malim manama. Pisac nije nad tim malograĊanskim društvom, no sasvim na njegovom nivou, on nije njegov viši satiriĉar, no njegov proizvod i njegov zabavljaĉ. On dosta dobro ocrtava taj mali svet, ne sa



cenzorskim stavom strogog satiriĉara ili sa ozbiljnošću dubokog sociologa, no u lakom humoru, nezlobivo, kao ĉovek koji je i sam ţiveo tim ţivotom. Trifković je ĉitao velike komediografe, ali se zaustavio na najobiĉnijoj komediji, na komediji intriga, u kojoj se Skrib odlikovao. On dosta prirodno zapleće dogaĊaj, ume da dâ interesa, i razmršava na vešt naĉin, na zadovoljstvo svojih gledalaca. Ali u zapletanju intriga on ume da iznese i tipove, da dâ lak i prigodan dijalog, onakav kakav se odista govori, ĉak i da pruţi malu sliku svoga doba, upravo novosadskog društva na kraju omladinskog pokreta. Svuda se pokazuje kao lak i prijatan pisac, koji nije bez duha i ukusa. Sve to nije ni duboko ni snaţno, dosta je naivno i starinsko, ali je prijatno za gledanje. Zato se Trifković, koji nema ni pameti, ni dubine, ni ozbiljnosti Jovana St. Popovića, i odrţao do danas na pozornici, i zato je jedan od najprevoĊenijih pisaca srpske knjiţevnosti. Pojedini njegovi komadi su prevoĊeni na nemaĉki, francuski, talijanski, maĊarski, slovenaĉki, bugarski.



KOSTA RUVARAC

U romantiĉarsko doba, u doba poleta, sinteza i neposrednog stvaranja malo

se bavilo jednim tako prozaiĉnim, analitiĉnim i posrednim knjiţevnim rodom kao što je tada izgledala knjiţevna kritika. Jedan od retkih ljudi koji su tada radili na knjiţevnoj kritici, i koji je u svoje doba stekao izvestan autoritet, bio je Kosta Ruvarac.

RoĊen 1837. u Starim Banovcima u Sremu, on je bio roĊeni brat poznatog istoriĉara Ilariona Ruvarca. U mestu roĊenja i u Slankamenu uĉio je osnovnu školu,95 sedam razreda gimnazije u Karlovcima, ispit zrelosti poloţio je u Budimu. U Pešti je uĉio prava, izuĉavajući uporedo filozofiju i estetiku. Umro je kao Ċak, 5. januara 1864, u Pešti.

U Omladini je Ruvarac bio jedan od najistaknutijih ljudi. On je bio duša srpskog omladinskog kruga u Pešti i kao pisac skrenuo je ubrzo opštu paţnju na sebe. Njegovu smrt Omladina je oţalila kao veliki nacionalni gubitak, peštanska Preodnica je posle njegove smrti rešila da ĉlanovi šest meseci nose crninu, i već 1866. i 1869, u dve knjige, izišla su njegova skupljena dela.

Za svoga kratkoga ţivota on je priliĉno uradio. Od njega je ostalo nekoliko prevoda, od kojih je najznatniji prevod Kernerove drame Zrinji. Kao pripovedaĉ imao je uspeha, ali su mu pripovetke slabe vrednosti. On je bio sledbenik Bogoboja Atanackovića, i davao sliĉne sentimentalno-patriotske romantiĉne pripovetke. On je imao izvesnih reformatorskih ambicija, i hteo mesto dotadašnje »preterane fantazije«, »suvišne naivnosti« i »bolesnog ĉuvstva« da obrati »veću pozornost na psihologiĉko upoznavanje sveta, na iskustvo«. Njegova oveća novela Karlovaĉki Ċak (1863; preštampana u Panĉevu 1885) trebalo je da bude ostvarenje toga knjiţevnoga programa, ali je u stvari rodoljubiva retorika i sentimentalno uzdisanje.

Više uspeha Ruvarac je imao kao knjiţevni kritiĉar. Na sednicama Preodnice, u Danici, Srbskom dnevniku i Srbskom letopisu on je pisao o novim pojavama u srpskoj knjiţevnosti, unoseći više tona i naĉelnosti u knjiţevnu diskusiju, u kojoj su tada, po reĉima jednog politiĉkog lista iz toga vremena, bile »hale denuncijanata, zmije recenzenata i škorpije škribenata«. Sasvim u idejama nemaĉke idealistiĉke filozofije, verujući u apsolutnu estetiku i nepromenjiv zakonik Lepoga, Ruvarac je sudio »sa strogo veštaĉkoga gledišta«. Kao ubeĊen romantiĉar on je nasuprot staroj poeziji refleksije stavljao novu poeziju mašte i osećanja i bio



advokat cele nove romantiĉarske pesniĉke škole. U odseĉnim formulama on kazuje svu razliku koja je postojala izmeĊu romantiĉarskog knjiţevnog ideala novoga naraštaja i racionalno-didaktiĉkih shvatanja starijih naraštaja: »Ĉim pesma sluţi za pouĉavanje i za moral, odma nije više proizvod slobodne umetnosti; tu onda nema poeziji mesta... Zloudno je to pevanje... gde ono nije potreba srca, gde se u njemu ne izliva, i tako da reknem, ne oslobaĊa srce od ĉustva i osećaja.«

Ruvarac je imao iskrenu ljubav prema knjiţevnosti, izvesnu prirodnu trezvenost, ali pravo umetniĉko osećanje mu je oskudevalo, ukus mu nije bio vazda siguran, knjiţevno obrazovanje mu je bilo nepotpuno, i kao pisac nije imao dovoljno osobenosti u knjiţevnosti. On, koji se sa ubeĊenjem borio protiv diletantizma u knjiţevnosti, bio je i sam diletant u knjiţevnoj kritici i njegov znaĉaj i uticaj ograniĉen je na kratko doba u kojem je ţiveo.



IV REALIZAM






NOVI DUH I »NOVA NAUKA«

Posle 1848, posle brodoloma snova i ideala u duhovima i vere u ideje, pod

pritiskom teške stvarnosti, u celoj Evropi nastalo je razoĉarenje, otreţnjavanje, vraćanje hladnom razumu i prozaiĉnom praktiĉnom ţivotu. Od sredine XIX veka nastaje doba merkantilizma, grube borbe za opstanak, novca, preduzeća, poslova, interesa, prohteva, kulta materijalnih uspeha. Ali to je u isti mah i doba velikih nauĉnih pronalazaka, nauĉnog pozitivizma i egzaktnih nauka. I kao paralelan pojav materijalizmu u društvu i pozitivizmu u nauci javlja se realizam u knjiţevnosti.

Taj novi duh kod Srba se ovde-onde poĉeo osećati još za vreme romantizma. Realizam u srpskoj knjiţevnosti znaĉio je iracionalnu reakciju zloupotrebljenom romantizmu i unošenje zapadnoevropskog pozitivistiĉkoga duha. Jedna od deviza Ujedinjene omladine srpske bila je rad »s pomoću nauke, a na osnovu istine«. Omladina pokazuje interesovanje za ekonomski i socijalan rad kao i za pozitivistiĉke ideje, i za njeno doba poĉinje se prevoditi na srpski Toma Bekl, Dţon Dreper, Dţon Stjuart Mil. MeĊu samim omladincima ima ljudi koji osuĊuju pojedine nezdrave pojave romantizma i traţe izvesne korisne promene u ime zdravoga razuma, trezvenosti, a radi opšte koristi. Ali to su izuzetni pojavi, sluĉajni i liĉni pogledi, još ne sistem ideja i smišljen i organizovan pokret.

»Nove ideje« ne dolaze Srbima neposredno iz zapadne Evrope, no preko Rusa. Pozitivizam u nauci i realizam u knjiţevnosti kao teorije unose u srpski ţivot dva »nova ĉoveka« Svetozar Marković i Ljuben Karavelov. Oba su ruski Ċaci, vaspitani u idejama ruskog realizma, i u Srbiji poĉinju propovedati politiĉke, socijalne i filozofske ideje ruskih reformatora šezdesetih godina, Ĉerniševskog, Dobroljubova i Pisareva. Šezdesete godine su jedan od najburnijih i najvaţnijih trenutaka u ruskom duhovnom ţivotu. Posle krimskog rata, kada se na delu videlo koliko je crvotoĉiv ceo stari društveni stroj i koliko stvari ima da se menja i stvara u autokratskoj, feudalnoj i birokratskoj Rusiji, preobraţaj je postao opšte osećanje i opšta potreba Rusije. Stare apsolutistiĉke stege poĉele su popuštati. OsloboĊenje seljaka je izvršeno; sud i administracija se reformišu, dobiva se univerzitetska sloboda, škole se širom otvaraju; stvara se u svima pravcima; Rusija se kreće putem napretka. Duh kritike i socijalnoga idealizma oduševljava mlaĊi naraštaj. Pretresaju se stare ustanove, tradicije i ideje, ruši se iz temelja sve što je vezivalo za mrsku i poniţavajuću prošlost, izraĊuju se novi liĉni i društveni ideali. Nastaju godine revolucije u duhovima i reforme u društvu. »OsloboĊenje, veli jedan ruski pisac, to je velika deviza svega tog nemirnoga doba:



osloboĊenje seljaka od spahije, graĊana od vlade, ţene od porodiĉne tiranije, misli od tradicija i idola prošlosti.«

U tome intelektualnom vrenju u Rusiji mladi naraštaji traţe nove izvore istine i nalaze ih u onom velikom pozitivistiĉkom pokretu koji se posle 1848. javio kao reakcija protivu idealizma i romantizma. Ĉitaju se i obilato prevode moderni pozitivistiĉki i evolucionistiĉki pisci, kao Ogist Kont, Herbert Spenser, Toma Bekl, Mil, Ĉarls Darvin, naroĉito nemaĉki materijalistiĉki filozofi: Ludvig Fojerbah, Luj Bihner, Karlo Fogt, Jakov Moleskot. Pod tim uticajima stvara se jedan nov pogled na svet, ono što se u Rusiji a zatim i kod nas zvalo »nova nauka«: u filozofiji materijalizam, u etici utilitarizam, u politici demokratizam, u ekonomiji socijalizam, u knjiţevnosti realizam.



LjUBEN KARAVELOV I SVETOZAR MARKOVIĆ

Te ideje poĉele su se kod Srba prenositi od 1868. Ljuben Karavelov, bugarski

emigrant, jedan od glavnih radnika na bugarskom nacionalnom i knjiţevnom preporoĊaju, krajem šezdesetih godina ţiveo je meĊu Srbima, u Beogradu i Novom Sadu, i uzimao ţiva uĉešća u radu Ujedinjene omladine srpske. U nekoliko ĉlanaka po srpskim knjiţevnim i politiĉkim listovima, naroĉito u tada jako ĉitanoj i cenjenoj pripoveci Je li kriva sudbina? (Matica, 1868—1869) — roman Šta da se radi? Ĉerniševskoga prenet u srpsku sredinu — on je razvijao i primenjivao etiĉke, i uopšte filozofske ideje svoga uĉitelja Ĉerniševskoga. U nekoliko knjiţevnih ĉlanaka on je ustao protivu stare idealistiĉke estetike i suvremene srpske romantiĉke knjiţevnosti. Primenjujući svoje pozitivistiĉke i realistiĉke ideje na suvremeni srpski ţivot i suvremenu srpsku knjiţevnost, Karavelov, »brat Bugarin«, kako su ga tada zvali u omladinskim krugovima, imao je znatnog uticaja na mlade srpske duhove ţeljne promena i novina. Ali glavni duhovni reformator i uĉitelj novih naraštaja srpskih bio je Svetozar Marković.

I Svetozar Marković je otpoĉeo svoj rad 1868, nekoliko meseca docnije od Ljubena Karavelova. Mlad ĉovek, još nedouĉen Ċak, bez oslonca i autoriteta, on je upao u srpski javan ţivot i u srpsku knjiţevnost sa sasvim novim i smelim idejama. Kako je bio u osnovu ideolog i intelektualni reformator, drţao da napredak treba da dolazi od duhovno osloboĊene i duševno oblagoroĊene inteligencije, odmah je u poĉetku svoje delatnosti obratio najveću paţnju na duhovni ţivot, naroĉito na knjiţevnost kao na glavnu pojavu njegovu. Napojen idejama svojih ruskih uĉitelja, sa ţeljom da u srpskom društvu radi ono što su oni izvodili i izveli u ruskom društvu, on snaţno udara na suvremenu srpsku knjiţevnost. Njegov mali ali znameniti ĉlanak Pevanje i mišljenje, koji se pojavio u Matici za 1868. godinu, nije bio samo »jedna panorama iz naše lepe knjiţevnosti« no i manifest nove škole, objava rata svoj literaturi deklamacija, fantazija i zdravica, svima starim filozofskim, knjiţevnim i politiĉkim idejama ranijega doba. Tu je pokazana sva duhovna beda i idejna pustoš srpske knjiţevnosti, koja se bila svela na romantiĉke izveštaĉenosti i praznu frazeologiju. Zadahnut idejama Ĉerniševskoga, Dobroljubova i Pisareva, Marković, sa rušilaĉkom bezobzirnošću mladoga ĉoveka, udara na idealizam u filozofiji, na romantiĉku sentimentalnost u knjiţevnosti, na praznu i verbalnu »estetiku«, propoveda istinu, trezvenost, kritiĉnost, potrebu ozbiljnog rada bez fraza, traţi ţivu, realnu, »primenjenu«, »obiliĉitelnu«, borbenu knjiţevnost, koja će slikati ţivot onakav kakav jeste i biti u stanju da vaspita nove, bolji ljude, neimare novog, razumnog i slobodnog društva. I mesto oveštalih malih romantiĉkih pisaca srpskih,



priznajući vrednost Njegošu, Zmaju, Jakšiću i Jakovu Ignjatoviću, on ukazuje na Viktora Igoa, Ţorţ Sandovu, Dikensa, naroĉito na ruske realiste, u prvom redu na Gogolja.

Pod tim opštim uticajem prevode se veliki slobodnjaĉki pisci evropskih knjiţevnosti. Emil Ţan-Ţaka Rusoa preveden je na srpski 1872, Lamartinova Istorija ţirondinaca 1875. Od 1872. poĉinju se prevoditi romani Viktora Igoa Jadnici i Devedeset treća. 1873. izlazi srpski prevod Ţivota Isusova od Ernesta Renana.

Markovićeve ideje o knjiţevnosti prihvatili su njegovi odveć revnosni uĉenici, i, kao što to obiĉno biva, idući do kraja, oterali u krajnosti i preteranosti. Jedan od najranijih saradnika Svetozara Markovića, publicist Pera Todorović, pošavši od antimetafiziĉkih i antiromantiĉarskih ideja Ĉerniševskoga i Markovića, otišao je do odricanja poezije i ĉiste knjiţevnosti uopšte. U svojoj knjiţici Uništenje estetike (Novi Sad, 1875) i u Knjiţevnim pismima, u Straţi 1878, kritikujući katkada razloţno »sitniĉarstvo, pustoću, prazninu, beţivotnost, nesistem i potpuno odsustvo svakoga pravca« kod slabih romantiĉkih i zastarelih pisaca, on je u preteranoj revnosti išao do grubog odricanja knjiţevnosti uopšte, i otada je kod jednoga dela »novih ljudi« nastalo neinteligentno preziranje knjiţevnosti kao jednog nekorisnog luksuza burţoaskog društva.

Uticaj Svetozara Markovića nije bio samo na knjiţevnom polju. Svoje poglede na knjiţevnost on je razvio i precizovao u ĉlanku Realnost u poeziji (1870); posle toga sam nije više pisao o knjiţevnosti. Knjiţevnost je bila samo jedan deo njegovoga opštega rada i svoje reformistiĉke ideje, koje su obuhvatale ceo ţivot i sve idejne pojave, on je izneo u nizu ĉlanaka, po raznim listovima i ĉasopisima, u Zastavi, Panĉevcu, Matici, Mladoj Srbadiji, u svojim listovima, Radeniku (1871. do 1872), Javnosti (1873), Glasu javnosti (1874), u ĉasopisu Radu (1874—1875), u OsloboĊenju (1875). U Beogradu i na omladinskim skupštinama i u Ċaĉkim krugovima on razvija svoju veliku delatnost, i vrlo brzo, brţe no što se iko mogao nadati, on stvara ceo jedan snaţan idejan i politiĉki pokret, zadobija za sebe najznatniji i najaktivniji deo mladoga naraštaja. Na omladinskim skupštinama se oko njega prikupljaju jake manjine; od 1871. Pobratimstvo, Ċaĉka druţina na beogradskoj Velikoj školi, ulazi u njegove ideje; »nova nauka« zahvata srednje škole beogradske, ĉak i Bogosloviju i Vojnu akademiju. Suprotno onome što je dotada bivalo, taj srbijanski pokret prenosi se na Vojvodinu, i zahvata i tamo mlaĊi naraštaj. U Srbiji i u staroj Vojvodini stvara se cela jedna nova škola i cela jedna nova stranka. Iz krugova mlaĊih naraštaja javljaju se novi listovi, satiriĉni ili knjiţevni, koji razvajaju i primenjuju nove ideje, kao Vragolan (1871—1872), Vrzino kolo (1872. do 1874) i mali knjiţevni ĉasopis Preodnica (1873—1874). Baveći se u emigraciji u Novom Sadu 1872—1873, Marković i tamo stvara svoje uĉenike, i njegov pokret, ograniĉen isprva na Srbiju, zahvata i staru Vojvodinu, i na taj naĉin rasprostire se na sve intelektualno i kulturno aktivne krajeve srpske. Pod Markovićevim uticajem stvara se nova kritika, publicistiĉka kritika, poĉinje se propovedati »uništenje estetike«, teţi se realistiĉnoj tendencioznoj knjiţevnosti, kakva je tada bila kod Rusa, »primenjenoj knjiţevnosti«, »knjiţevnosti optuţivanja«. Stariji pisci dolaze pod njegov uticaj, kao Đura Jakšić, koji poĉinje pevati socijalne pesme; mlaĊi koji pristiţu poĉinju pisati u njegovim idejama, kao Milovan Đ. Glišić i Laza K. Lazarević. Jedan sasvim nov duh javlja se u celokupnom javnom ţivotu srpskom.



RUSKA KNjIŢEVNOST

Neposredni uticaj ruske knjiţevnosti, tako jak u XVIII veku, poĉeo je od

Dositeja Obradovića slabiti. U prvoj polovini XIX veka oseća se sve vaše uticaj nemaĉke knjiţevnosti, a nešto i maĊarske. Šiler postaje veliki uzor i estetiĉki autoritet srpskih pisaca, a Kocebu i Hajnrih Ĉoke glavni zabavljaĉi srpske publike. Od kraja šezdesetih godina stvar se iz osnova menja. Ruska knjiţevnost šezdesetih godina, sa plejadom sjajnih i prvorednih pisaca kao što su bili Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, poĉinje dobijati evropski glas i preko nemaĉke knjiţevnosti taj veliki glas dolazi i kod Srba. Reformatori sedamdesetih godina, sa Svetozarom Markovićem na ĉelu, ruski su Ċaci, oni se oslanjaju na rusku knjiţevnost i ruski ţivot. Za jednog »novog ĉoveka« bilo je obavezno znati ruski i novi naraštaj se vaspitao gotovo iskljuĉivo u ruskim knjigama.

Ĉitaju se ne samo ruski ekonomisti i sociolozi, ruski napredni ĉasopisi i ruske zagraniĉne politiĉke brošure, no i predstavnici suvremene ruske knjiţevnosti, naroĉito realistiĉki pisci, u prvom redu oni ĉije delo je imalo politiĉki i socijalan smer. U prvom redu se vole i ĉitaju Gogolj, Turgenjev i Ĉerniševski, i to Gogolj kao satiriĉar glupe birokratije i lenjog seoskog plemstva, Turgenjev kao pisac koji je svojim Lovĉevim zapisima zadao udar »krjeposnom pravu« i mnogo doprineo osloboĊenju muţika. Turgenjevljeva glavna dela prevode se u doba oko 1870. Iz Turgenjeva se samo za jednu godinu, 1869, prevode tri romana, Dim, Dan pre, Ocevi i deca. Iz Gogolja su Revizor i Taras Buljba prevedeni 1870, a Mrtve duše 1872. Srbi Tolstoja poĉinju prevoditi ranije no ijedan drugi narod; njegova Mećava prevedena je još 1868, a Sreća u braku 1877. Od Ĉerniševskoga se naroĉito ĉita roman Šta da se radi, idealna slika »novih ljudi«, jevanĊelje »mislećih proletera«, i mlaĊi naraštaj obrazuje svoju dušu prema idealnim liĉnostima ruskoga pisca i njegovim humanim i slobodnim idejama liĉnog i opšteg osloboĊenja. Ruski pisci usvojim velikim spisima pokazuju šta je to realizam, ne kao teorija no kao delo, dokazuju kako se i iz obiĉnoga ţivota mogu stvoriti velika umetniĉka dela, i novi srpski pisci poĉinju ići stopama svojih ruskih uĉitelja. Pod uticajem ruskoga realizma stvara se realizam u srpskoj knjiţevnosti.



GLAVNE IDEJE SEDAMDESETIH GODINA

Sedamdesete godine su u srpskoj knjiţevnosti obnova racionalizma i reakcija

ranijem romantizmu. Samo, ovaj novi racionalizam ne oslanja se toliko na umovanja »zdravoga razuma« i na apstraktne dedukcije, koliko na prirodne nauke, na velike rezultate koje su one postigle. XIX vek bio je vek nezapamćenoga napretka prirodnih nauka i njinih velikih primena, doba Helmholca, Hakslija, Libiga, Kloda Bernara, Pastera, Virhova, Faradija, Darvina. U Rusiji šezdesetih godina zavlaĊuje zanos za prirodne nauke, i u mladim naraštajima stvara se gotovo religija prirodnih nauka, uverenje da priroda za ĉoveka nema više tajni, da nauka sve zna i sve moţe i da »zlatni vek ĉoveĉanstva nije za nama no pred nama«. Ruska »nova nauka« to su u stvari popularizovane i primenjene prirode nauke, naroĉito nemaĉki fiziološki materijalizam iz doba od 1855. do 1870. To je bilo doba kada je, po reĉima jednog ruskog pisca, »Rus nematerijalist bio bela vrana«. Od Rusa to se prenosi i kod Srba, i Svetozar Marković smatra kao jedan od glavnih svojih zadataka da vrši propagandu prirodnjaĉkog materijalizma. Taj »novi pogled na svet« on izlaţe u opširnom sistematskom ĉlanku Realizam u nauci i ţivotu, koji je ondašnjem naraštaju izgledao kao poslednja reĉ nauke i filozofije. Marković tu prirodne nauke stavlja na prvo mesto i traţi da im sve druge nauke budu podreĊene, ne samo da prime njine rezultate no i njihove metode. U ĉasopisima se uveliko poĉinju prevoditi Luj Bihner, Karlo Fogt, Moleskot. Darvin se prevodi na srpski još od 1869, a Hekel od 1872. Prevode se ne samo manji ĉlanci i brošure no i velike knjige, osnovna dela, kao Hekelova Prirodna istorija postanja (Beograd, 1875) i Darvinov Postanak fela (Beograd, 1879). Kao što su nekada mladi ljudi poĉinjali svoju knjiţevnu karijeru pisanjem klasiĉnih oda ili ljubavnih elegija, tako sada poĉinju prevodima prirodnjaĉkih ĉlanaka. IzmeĊu ostalih tako su poĉeli svoju knjiţevnu karijeru i dva docnija konzervativna pisca, Laza K. Lazarević i Ljubomir Nedić.

Posledica toga kulta prirodnih i egzaktnih nauka bila je da se bezobzirno stao progoniti idealizam, romantizam, sentimentalizam, sve ono što je voleo i verovao raniji naraštaj. »Novi ljudi« su hteli da budu potpuno hladni i trezveni realisti, i svuda su na prvo mesto stavljali stvarnost. U politici se na prvo mesto istiĉu neposredni, materijalni problemi, pitanje narodnoga blagostanja, organizacija narodnoga rada, preureĊenje opštine i drţave. Pored slobode širokih slojeva naroda traţi se i sloboda liĉnosti, ne samo ĉoveka no i ţene. Feminizam se javlja u srpskom društvu. Mesto deistiĉnog i liberalnog antiklerikalizma Omladine, u duhove ulazi prirodnjaĉki materijalizam i otvoren ateizam. Mesto nekadašnjih maglovitih ideala »Slavjanskog Carstva« i snova o (ZDESNA, U GORNjEM REDU: PRVI —



ILIJA DUŠMANIĆ, DRUGI — ANDRA NIKOLIĆ, TREĆI — RAŠA MILOŠEVIĆ, ĈETVRTI — KOSTA HRISTIĆ; U SREDNjEM REDU DRUGI, U SREDINI, MARKO PAJIĆ; U TREĆEM REDU, SEDEĆI, TREĆI — LAZA K. LAZAREVIĆ)

»Dušanovom Carstvu«, hoće se revolucionisanje narodnih masa, revolucionarna akcija osloboĊenih srpskih zemalja, kao i poslednji ideal: savez slobodnih balkanskih naroda. U filozofiji se napušta nemaĉka metafiziĉka filozofija i prihvata se materijalizam, ili bar pozitivizam i determinizam. Istorija više ne poetizuje narodnu prošlost, istoriĉar nije više narodni buditelj koji ĉuva utešne narodne tradicije i koji svojim delima hoće da okrepi i nacionalno vaspita narod. Sa Ilarionom Ruvarcem srpska istorija prestaje biti patriotska literatura i postaje nauka. Takozvana »nerodoljubiva istorija« prelazi preko tradicija, ulepšavanja i fraza i traţi istinu, samo istinu, bez obzira na moguće posledice. I Ruvarac, sa svojom »neodoljivom teţnjom za istinom«, obara mnoge i mnoge ukorenjene i drage tradicije, legende o veĉitoj slobodi Crne Gore, o smrti cara Uroša, o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu, o autentiĉnosti despota ĐorĊa Brankovića Hebskog. Oštra borba izmeĊu stare romantiĉke i nove nauĉne istorije, koja je u stvari bila borba izmeĊu romantiĉnog i realistiĉnog duha, svršila se u ovom periodu punom pobedom nauĉne istorije. U politici, najzad, mesto romantiĉnoga liberalizma ranijih naraštaja nastaje novi pozitivistiĉki demokratizam, prvo u vidu ruskog socijalizma, potom u vidu praktiĉnog radikalizma.

Ne treba misliti da taj pokret nije nailazio na otpor i da je zahvatio sve srpske krajeve. Stariji romantiĉarski naraštaj branio je svoje ideale, krajem osamdesetih godina, posle 1885, javio se jedan novi nacionalistiĉki pokret. »Nova nauka« bila je naroĉito zahvatila Srbiju, nešto Vojvodinu, ali ostali srpski krajevi ostali su van njenog uticaja. Ukoliko je ona gubila svoj ideološki socijalistiĉki karakter, i ceo novi pokret se svodio na iskljuĉivo politiĉki radikalizam, koji se postupno razblaţavao u obiĉan ustavan liberalizam, utoliko su ideje sedamdesetih godina sve manje imale uticaja na srpske duhove.



UTICAJ POLITIĈKIH PRILIKA

Preokret u duhovima je dolazio ne samo pod utiskom snaţne propagande

»nove nauke« no i pod teretom politiĉkih dogaĊaja, koji kao da su dokazivali da ţivot nije maštanje i san no surova proza, i da nije dovoljno samo hteti no da treba i moći. Ono što se od 1875. dešavalo grubo je pobijalo srpski idealizam i entuzijazam šezdesetih godina. »Sveti rat«, ratovi za osloboĊenje od 1875. do 1878, svršili su se malim teritorijalnim povećanjem Srbije i Crne Gore, stvaranjem Velike Bugarske, austrijskom okupacijom Bosne i Hercegovine. U Srbiji, iscrpenoj od tri godine ratovanja, zavladala je teška ekonomska kriza, potom su došle oštre i krvave politiĉke borbe [izmeĊu dinastije i naroda,] koje su se 1883. svršile bunom u istoĉnoj Srbiji. Nesrećni rat sa Bugarskom 1885. još teţe je uticao na srpske duhove, i u jedan mah slabiji duhovi, videći teško stanje u kome se Srbija nalazi, posumnjali su u sposobnost srpskoga naroda za samostalan drţavni ţivot. Misao narodnoga jedinstva kao da udara nazad. Usled ukrštenih dinastiĉkih interesa, odnosi izmeĊu Srbije i Crne Gore su hladni, katkada sasvim rĊavi. Partikularizam jaĉa i kod Srba i Hrvata, i ranije stvorene veze izmeĊu oba dela naroda sada slabe i ulazi se u period oporih, katkada i surovih meĊusobnih borbi. Kod Srba u Ugarskoj nestaje stari borbeni nacionalizam Svetozara Miletića i poĉinju nepoštedna stranaĉka trvenja koja su ukoĉila narodnu otpornu snagu, oslabljenu i inaĉe ekonomskim krizama. U glavnim krajevima srpskim, u onim koji su davali ton i pravac celom srpskom narodu, nastaje slabljenje stare vere i oduševljenja, ljudi postaju skeptiĉni i praktiĉni, nastaje diferencijacija u duhovima, nove stranke se grupišu i hvataju u koštac, i nastaje ogorĉena politiĉka borba. Ukoliko se šezdesetih godina letelo po nebu, utoliko se osamdesetih godina gmizalo po zemlji.



SRBIJA POSTAJE DUHOVNO SREDIŠTE

Ali pored sve te politiĉke i duhovne krize koja je nastala u srpskom narodu,

ipak ima opštega napretka. Taj napredak ogleda se naroĉito u opštem podizanju Srbije.

Još 1865. novosadska Danica je pisala: »Srbija, koja jošt nije ni sasvim nezavisna kneţevina, u kojoj se staleţi tek poĉeli prokljuvljivati, a sloboda joj štampe, u kolevci povijena i s vrpcama isprepletena, ukoĉila se kao god egipatska mumija, pak se opet u takoj drţavici mnogostruĉnije nauke, veštine i spisanija, nego kod nas, pojavljuju i bolje napreduju, a to samo zato, jer su tamo Srbi koliko toliko na svojim sobstvenim nogama. Mi ćemo ovde, koji smo negda za Srbiju nauĉenost, kao god oni za nas ţirom ugojene svinje, nabavljali, za kratko vreme kudikamo iza nji’ u svaĉem onom izostati od ĉega ovako pritisnuti i skuĉeni potrebe imati ne smemo i ne moţemo.« Iz dana u dan to se sve više potvrĊivalo. Pored svih unutrašnjih i spoljašnjih teškoća, Srbija, zato što je bila homogena nacionalna drţava, stalno se razvijala. Prosvetni napredak naroĉito je veliki i neprekidan. Od 1855. do 1875. broj osnovnih škola u Srbiji skoĉio je od 274 na 534. 1874. bilo je 517 osnovnih škola, sa 644 uĉitelja i 18.135 Ċaka; 1900. ima 936 osnovnih škola sa 1.644 uĉitelja i uĉiteljica i 102.408 Ċaka. 1874. bila je 21 srednja škola sa 169 nastavnika i 2.882 Ċaka; 1898. bilo je 26 srednjih škola sa 499 nastavnika i nastavnica i 8.377 Ċaka. 1874. Velika škola imala je, na sva tri fakulteta, 19 nastavnika i 207 Ċaka, a 1899 — 63 nastavnika i 438 Ċaka. Naroĉito od osamdesetih godina sve je veći broj srpskih Ċaka školovanih na strani, u velikim centrima evropske kulture. Fakultetski obrazovani ljudi, koji su u Srbiji još ĉetrdesetih godina brojali na desetine, šezdesetih godina na stotine, devedesetih godina broje se na hiljade. Već 1868. godine od 263 srpskohrvatskih knjiga, koliko ih je izišlo, 47 bilo je štampano u Novom Sadu, 68 u Zagrebu, 126 u Beogradu. Za ĉetiri godine, od 1869. do 1872. izišli su u celoj srpskohrvatskoj knjiţevnosti 1.174 knjige i razliĉita spisa, od kojih je u Novom Sadu izišlo 168, u Zagrebu 189, a u Beogradu 568, gotovo koliko u svima drugim mestima skupa.

Od poĉetka sedamdesetih godina taj neodoljivi napredak Srbije se naroĉito oseća. Novi Sad, stara »Srpska Atina«, poĉeo je gubiti hegemoniju, i Beograd postaje duhovno središte srpsko. Do toga doba svi duhovni pokreti srpski prelazili su od ugarskih Srba u Srbiju, od sedamdesetih godina, od pokreta Svetozara Markovića, ideje se poĉinju iz Srbije širiti na ostale krajeve srpske.



1878. Srbija dobija punu nezavisnost, 1882. postaje kraljevina, 1884. vezuje se ţeleznicom za centralnu i zapadnu Evropu. I dalje ona se stalno razvija u svima pravcima i na svim poljima, i ekonomski, i prosvetno, i knjiţevno. Duhovni ţivot u zemlji sve više se oseća. Srpska kraljevska akademija, osnovana 1887,96 mesto dotadašnjeg Srpskog uĉenog društva, postaje središte nauĉnoga rada u celom srpskom narodu. Glavni knjiţevni listovi, kao Otadţbina, Delo, Srpski pregled, osnivaju se u Srbiji. U Srbiju dolaze najvaţniji srpski pisci roĊeni van njenih granica: neko vreme Zmaj Jovan Jovanović i Laza Kostić, stalno Stevan Vlad. Kaćanski, Simo Matavulj, Stevan Sremac. Do sedamdesetih godina, sa malim izuzetkom, glavni srpski pisci bili su rodom iz Ugarske; otada, sedamdesetih i osamdesetih godina, glavni srpski pisci su iz Srbije, kao Milovan Đ. Glišić, Laza K. Lazarević, Janko Veselinović, Vojislav Ilić.

U ovom periodu Srbija uzima u svoje ruke hegemoniju u srpskom duhovnom ţivotu i knjiţevnosti.



ĈASOPISI

Poĉetkom sedamdesetih godina, kada je u reakciji protiv romantizma

oslabila i opšta ljubav za ĉistu knjiţevnost, u srpskoj knjiţevnosti nema pravih knjiţevnih ĉasopisa. Mlada Srbadija, preneta u Beograd, i ranije više ideološka no knjiţevna, dobija sve više publicistiĉki karakter. Tada se naroĉito javljaju idejni, borbeni radikalno-socijalistiĉki ĉasopisi, koji inaĉe nisu duga veka, Preodnica (1873), Rad, (1874—1875), Straţa, najbolji politiĉko-socijalni ĉasopis srpski (1878—1879), Pobratimstvo (1881), Misao (1882), Ĉas (1885). U svim tim ĉasopisima »novih ljudi« knjiţevnosti se davalo sporedno mesto, ali kritika u njima, naroĉito u Radu i Straţi, bila je vrlo ţiva i uticajna, i znatno je uĉinila za suzbijanje romantizma i unošenje realizma u srpsku knjiţevnost. Javlja se pored toga i veliki broj struĉnih ĉasopisa, pedagoških, pravnih, lekarskih i tako dalje.

Knjiţevni listovi ponova se javljaju tek polovinom sedamdesetih godina. 1874. godine dr Ilija Ognjanović ponova kreće Zmajev Javor, koji je izlazio do 1893. Javor će, uglavnom, produţavati tradiciju omladinskih ĉasopisa, ali će ipak biti otvoren i novim idejama i »novim ljudima«. Ĉisto knjiţevni listovi su: Srbadija Stevana Đurĉića, koja će u Beĉu izlaziti od 1874. do 1877, i Srpska zora Todora St. Vilovskog, koja će, takoĊe u Beĉu, izlaziti od 1876. do 1881. Glavni knjiţevni ĉasopis toga vremena je Otadţbina. Prestankom Vile Stojana Novakovića osećala se u Beogradu potreba za jednim ĉisto knjiţevnim ĉasopisom. Dr Vladan ĐorĊević, imajući za uzor stari francuski ĉasopis Revue des deux mondeѕ, novĉano potpomognut od kneza Milana Obrenovića, pokrenuo je 1875. Otadţbinu. On je prikupio oko sebe dobre saradnike, prva imena u ondašnjoj srpskoj knjiţevnosti, Đuru Jakšića, Stjepana M. Ljubišu, Milovana Glišića, Jovana Ilića, Jakova Ignjatovića, Milorada Šapĉanina, Stevana Vlad. Kaćanskog i druge. List je poĉeo sa znatnim moralnim i materijalnim uspehom, i odmah zauzeo prvo mesto u srpskoj knjiţevnosti. Za vreme ratova i docnije, od 1876. do 1880, nije izlazio; kada se ponova krenuo, 1880, imao je oko sebe od starih još i Zmaja, a od mladih snaga Lazu K. Lazarevića i Vojislava J. Ilića. Osamdesetih godina u Otadţbinu se više no ranije obraća paţnja na nauku, naroĉito na nacionalne nauke, srpsku istoriju, istoriju srpske knjiţevnosti, kao što se i knjiţevnoj kritici poklanja relativno veća paţnja. Tada je Otadţbina bila ogledalo srpske knjiţevnosti. Ali ni svojom sadrţinom ni odzivom publike list nije ostao na istoj visini. Promena u uredništvu, 1892, kada je urednik postao dr Milan Jovanović, nije pomogla. 1892. Otadţbina je prestala izlaziti. 1878. krenut je u Dubrovniku Slovіnac, kome je urednik bio Luka Zore. List je izlazio do 1884. godine, oko njega su se



skupljali i Srbi i Hrvati, ali uglavnome bio je knjiţevni organ katoliĉkih Srba, neposrednih uĉenika Meda Pucića. List je bio dobro ureĊivan i imao znatna uticaja u Dalmaciji.

Osamdesete godine dosta su obilne knjiţevnim listovima. Stevan Ćurĉić je, od 1881. do 1883, ovoga puta u Beogradu, ponovo izdavao Srbadiju, Stevan V. Popović u Novom Sadu, od 1881. do 1882, Srpske ilustrovane novine; Dragutin Ilić, takoĊe u Beogradu, 1884, Preodnicu. Jovan Grĉić i Milan Savić kreću 1885. u Novom Sadu Straţilovo, koje je izlazilo do 1894.97 ĐorĊe Rajković, uz saradnju Jakova Ignjatovića, u Novom Sadu, od 1885—1886, izdaje Bršljan, koji je bio izraz konzervativne struje meĊu Srbima u Ugarskoj. Danilo Ţivaljević kreće 1889. u Beogradu Kolo, koje je izlazilo do 1892. i opet se javilo od 1901. Do 1903.

Oko 1880. godine javljaju se knjiţevni listovi van Srbije i juţne Ugarske. 1881. pokušava se u Sarajevu da izdaje zabavno-pouĉni list Trebević, u Zadru 1883. izlazi zabavnik Boka Kotorska, na Cetinju, od 1889. do 1891, pod uredništvom dr Laze Tomanovića Nova Zeta, a od 1895. do 1900. Luĉa. Glavni od tih listova bila je Bosanska vila, koju je 1885. krenuo u Sarajevu Srpski uĉiteljski zbor, bez knjiţevnih pretenzija, kao nacionalno-prosvetni list. Bosanska vila je dobijala karakter folklornog lista, i odlikovala se pribiranjem narodnih umotvorina. U njoj su se javili i razvili domaći talenti: Jovan Duĉić, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović. Pod uredništvom Nikole Kašikovića i dr Vladimira Ćorovića, sa knjiţevnijom bojom, i uz saradnju mnogih i srpskih i hrvatskih pisaca, ona i danas izlazi.98

Dva glavna srpska knjiţevna lista devedesetih godina jesu Delo i Srpski pregled, oba u Beogradu. Delo je poĉelo izlaziti 1894, imalo je radikalan politiĉki karakter, davalo je mesta poliTiĉkim i socijalnim pitanjima, i pod naizmeniĉnim uredništvom Ilije Vukićevića, dr Milovana Đ. Milovanovića, Ljubomira Davidovića, dr Dragoljuba Pavlovića izlazilo je do 1899, kada je nasilno obustavljeno. Produţilo je izlaziti pod uredništvom dr Dragoljuba Pavlovića od 1902. i do danas izlazi.99 Srpski pregled krenuo je 1895. dr Ljubomir Nedić; list je izlazio samo godinu dana, bio je gotovo iskljuĉivo knjiţevan i imao je konzervativno obeleţje. Mladi mostarski pisci Jovan Duĉić, Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović krenuli su u Mostaru Zoru, koja je izlazila od 1896. do 1901. Zvezda Janka Veselinovića javila se 1894, zatim je izlazila od 1898. do 1901. Nazivajući se skromno »porodiĉnim listom«, Zvezda je bila gotovo isto tako politiĉki koliko i knjiţevni list, i oko nje su se skupili nezadovoljni elementi koji su vodili opoziciju surovoj reakciji onoga vremena.

Svi ti knjiţevni ĉasopisi devedesetih godina, naroĉito Delo i Srpski pregled, kada se uporede sa ranijim srpskim ĉasopisima, znaĉe veliki napredak. Oni su bili znatno bolje ureĊivani, raznovrsniji i moderniji.



KNjIŢEVNI RAZVITAK

U doba od 1870. do 1900, koliko uglavnom obuhvata realizam, srpska

knjiţevnost je produţila svoje razvijanje. Knjiţevnost u ovom dobu pre svega postaje nezavisno knjiţevna, od nje se deli publicistiĉki rad, koji je u ranijim vremenima išao sa knjiţevnošću, publicisti se odvajaju od pravih knjiţevnika, politiĉki listovi od knjiţevnih ĉasopisa. Zatim, istorija, koja je ranije bila u prvom redu rodoljubiva i retorska, sada se odvaja od knjiţevnosti i postaje nauka. Uporedo sa razvijanjem intelektualnog ţivota u srpskom narodu, ne samo u Srbiji i Vojvodini no i u drugim krajevima, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, u Dalmaciji, u Crnoj Gori, knjiţevna proizvodnja sve je veća i sve bolja. Knjige se štampaju u sve većem broju i ĉitaju u sve široj kulturnoj oblasti.

Glavna obeleţja srpske knjiţevnosti u realistiĉkom periodu ova su. Realizam, prirodna reakcija starome romantizmu i ulaţenje u moderne knjiţevne ideje, preovlaĊuje, ali i romantizam produţuje svoj ţivot, ima svojih predstavnika, provlaĉi se sve do poĉetka devedesetih godina, i od izvesnoga je uticaja ĉak i na pisce nove škole. Srpska knjiţevnost i ranije je bila u vrlo visokoj meri tendenciozna, — ĉetrdesetih godina »slavjanska« i pouĉna, šezdesetih godina nacionalna; — od sedamdesetih godina, pored nacionalnih tendencija koje uvek traju, u nju ulaze i socijalne i politiĉke tendencije. Doba od 1870. do 1900. jeste doba oštrih politiĉkih borbi u Srbiji i u Vojvodini, i gotovo svi pisci, pod zastavama raznih stranaka i u ime raznih ideja, bore se u svojoj satiriĉnoj i socijalnoj poeziji, ili u politiĉkom romanu, ili u knjiţevnoj kritici. Sedamdesetih godina poezija je gotovo prigušena, epska i lirska poezija skoro je sasvim napuštena pod oštrom kritikom novoga pokreta, koji je naroĉito udario na lirsku poeziju. Gotovo svi manji pesnici omladinski ućutali su ili se okrenuli na druge poslove; Zmaj i Jakšić, veliki pesnici romantiĉarski, prilagoĊavaju se novom dobu i u svoju poeziju unose politiĉki i socijalni elemenat. Pokušaji za osnivanje ĉisto realistiĉke poezije, onakve kakvu je zamišljala publicistiĉka kritika sedamdesetih godina, u nedostatku pravih pesniĉkih talenata, nisu uspeli. Ali realistiĉki period daje u Vojislavu Iliću jednog velikog pesnika i uticajnog pesniĉkog reformatora.

Proza se mnogo više radi no poezija, i uspeh je naroĉito veliki na polju pripovetke i romana. Mesto ranije sentimentalno-patriotske i opisne folklorne pripovetke javlja se realistiĉka pripovetka iz seoskog ţivota, ĉesto sa politiĉkim i socijalnim elementima. Iz teţnje da se što vernije i potpunije predstavi seoski i malovaroški ţivot, ta nova pripovetka se ĉesto piše u dijalektu. Nova realistiĉka pripovetka, pod neposrednim uticajem novoga pokreta,



stvorila se u Srbiji sedamdesetih godina, u Lazi K. Lazareviću i Janku Veselinoviću dobila je svoje klasiĉne predstavnike, i kao izraĊen knjiţevni rod i savršen uzor prenela se na ostale krajeve srpske. Roman, kod Jakova Ignjatovića sedamdesetih godina, i kod Janka Veselinovića, Sime Matavulja, Stevana Sremca, Svetolika Rankovića devedesetih godina, pokazuje takoĊe znatan napredak. Istorijska drama, mahom u prozi, naroĉito osamdesetih i devedesetih godina, radi se obilno, ali bez knjiţevnih rezultata; pisci istorijskih drama i tragedija, obraĊujući predmete iz narodne istorije, imali su huĉnih pozorišnih uspeha pred širokom publikom, ali ne i pred knjiţevnom kritikom, i nisu se odrţali u knjiţevnosti. Komedija, koja je u romantiĉkom periodu jedva ţivela, poĉinje se uspešnije raditi. Knjiţevna kritika oslobaĊa se od potĉinjenosti filologiji, poĉinje se stvarati kao zaseban knjiţevni rod i uticati na knjiţevni razvitak. Knjiţevni jezik se razraĊuje i razvija, filolozi, sa svojim uskim shvatanjima i iskljuĉivošću, pokušavaju da ometu taj razvitak, da jezik zadrţe u uskim granicama jezika Vuka Karadţića i Đure Daniĉića, unekoliko i uspevaju, ali prirodan razvoj knjiţevnosti sve više popunjuje i usavršava srpski knjiţevni jezik i već krajem devedesetih godina srpski stil je znatno bogatiji i knjiţevniji no što je bio šezdesetih godina.

U realistiĉkom periodu od 1870. do 1900. godine srpska knjiţevnost dobija šire i jaĉe temelje, ima veći obim rada i prostraniju kulturnu oblast, ona tada postaje bogatija radovima, punija sadrţinom i savršenija formom.



JAKOV IGNjATOVIĆ

ŽIVOT. — RoĊen je u Sentandreji, kod Pešte, 26. novembra 1822,100 u

uglednoj graĊanskoj kući. Srpsku i prvu »latinsku školu« svršio je u Sentandreji, »latinsku školu« — gimnaziju — produţio je u Vacu, zatim u Ostrogonu i u Budimu, i Pešti. Svršivši gimnaziju, dve godine uĉio je prava u Pešti. Zbog sukoba sa profesorima ostavi školu, stupi u husare, i kao vojnik svrši prava u Keĉkemetu. Pred revoluciju bio je advokat u Sentandreji. U 1848. uzima uĉešća, ali, razliĉno od ostalih Srba, na strani MaĊara. 1849. je u emigraciji u Beogradu, i tu postaje pomoćnik urednika Srbskih novina. Od 1850. do 1853. on tumara po svetu, i o tim godinama nema nikakvih podataka o nemu. 1853. je u Pešti, od 1854. do 1856. ureĊuje Srbskiй lѣtopisъ. 1859. je »narodni sekretar« u Sremskim Karlovcima. Od 1860. baca se u politiku: 1861. postaje veliki beleţnik varoši Novog Sada; 1861. i 1864. poslanik je u peštanskom parlamentu. Tada se razdvaja od svojih prijatelja, i politiĉkih i liĉnih, i postaje otvoren maĊaron. Kao publicist i knjiţevnik ţiveo je ĉergaškim ţivotom do same smrti. Umro je u Novom Sadu 23. juna 1889. godine.101

KNjIŢEVNI RAD. — Do 1848. Ignjatović je ĉinio nekoliko slabih knjiţevnih pokušaja, u poeziji i u putopisu. Posle 1848, u nedostatku drugih, on dolazi za urednika Srbskogъ lѣtopisъa, i tu piše dobre knjiţevne ĉlanke i daje kulturno-istorijske priloge o svome rodnom mestu. U svojim kritiĉkim ĉlancima on ustaje protiv klasicizma, koji je već izumirao u srpskoj knjiţevnosti, protiv nemaĉkog uticaja, koji je tada plavio srpsku knjiţevnost, i traţi nacionalniju, originalniju, ţivlju knjiţevnost, onakvu kakvu su zamišljali Dositej Obradović i Vuk Karadţić, i kakvu su radili Branko Radiĉević, a naroĉito Jovan St. Popović. U toj borbi protiv mrtve »školske literature«, on kao pole knjiţevnog rada istiĉe »prošlost i sadašnjost svog naroda«, »istoriju srbsku i socijalni ţivot«. I on naroĉito preporuĉuje rad na romanu, nacionalnom i socijalnom.

U duhu toga programa on poĉinje rad 1859. god. Te godine izišla je prva knjiga njegovog »istoriĉeskog romana« ĐuraĊъ Brankovićъ (produţen u Nedeljnom listu za 1880. i 1881).102 Šezdesetih godina piše nekoliko istorijskih pripovedaka (Manzor i Dţemila, 1860, i Krv za rod, 1862). Iz toga je doba i njegov ĉuveni ĉlanak Srbin i njegova poezija (1860). Od 1862. on poĉinje rad na romanu iz suvremenoga ţivota. Roman Trideset godina iz ţivota Milana Narandţića izišao je u dve knjige, u Novom Sadu, 1860. i 1863 (novo izdanje Srpske knjiţevne zadruge u Beogradu, 1900). Seoski roman Ĉudan svet izišao je u Novom Sadu 1869. Trpen spasen, vrlo popularan ali nedovršen roman izišao je u Srbadiji 1874. i 1875, i



rĊavo svršen u pozorišnom komadu Adam i berberin (1881). Vasa Rešpekt je iz 1875 (novo izdanje Srpske knjiţevne zadruge 1913), Uveo listak iz 1878, Veĉiti mladoţenja iz 1878 (novo izdanje Srpske knjiţevne zadruge 1910), Stari i novi majstori, roman iz zanatlijskog ţivota, iz 1883; nedovršeni istorijski roman Deli Bakić iz 1886. i 1889; veliki socijalni roman Patnica, u tri knjige, iz 1888. Manje pripovetke i nekoji knjiţevni ĉlanci izišli su u dvema sveskama njegovih Skupljenih djela (Novi Sad 1874, Temišvar 1878). Pored toga Ignjatović je napisao priliĉan broj manjih humoristiĉnih priĉa, istorijskih ĉlanaka, knjiţevnih priloga, poĉeo štampati svoje zanimljive memoare, i sve vreme ţivo se bavio novinarskim i publicistiĉkim radom. Po plodnosti on je jedan od prvih pisaca srpskih.

ISTORIJSKI ROMANI I PRIPOVETKE. — Ako se ostavi na stranu njegov politiĉki i publicistiĉki rad, Ignjatović je sav u romanu i pripoveci, na kome je radio u dva pravca, u istorijskom i u socijalnom.

U poĉetku svoga knjiţevnoga rada on se bavio istorijskim romanom i pripovetkom. Iz toga doba su ĐuraĊ Branković, Manzor i Dţemila i Krv za rod; osamdesetih godina opet se vratio na to polje, i iz toga vremena su njegovi nedovršeni istorijski romani Kraljevska snaha i Deli Bakić. On istorijski roman shvata ne kao knjiţevnik no kao nacionalni radnik: »U istoriĉnom romanu, pisatelj pripoveda svom rodu na poetiĉan naĉin njegovu istoriju«, da narod »u svojoj krasnoj prošlosti uţiva, i duh mu ne samo ne klone, nego mu se još većma uzdigne.« Ideališući uopšte o srpskom narodu, on je idealizovao i njegovu prošlost, predstavljao je na »poetiĉan naĉin«, romantiĉnom patriotskom frazeologijom. Istorijske fantastiĉne pripovetke vrste Manzora i Dţemile su produţavanje Milovana Vidakovića, i, vrlo mnogo ĉitane, sluţile su za obrazac patriotskim pripovedaĉima šezdesetih godina, kao i Ĉedomilju Mijatoviću kada je docnije pisao Ikoniju vezirovu majku i Rajka od Rasine. ĐuraĊ Branković je neuspeo pokušaj: Ignjatović je hteo da bude »poetiĉan«, ali njegova priroda vukla ga je dole, i on je svoj »istoriĉeski roman« sveo na prepriĉavanje istorije i vulgarne i netaĉne opise ţivota na srpskom dvoru u XV veku. Kraljevska snaha i Deli Bakić su suva, kroniĉarska izlaganja, izlaganja više-manje taĉnih istorijskih dogaĊaja, bez reda, bez veze, bez poezije, ĉak i bez elementarne pismenosti.

Ignjatović, po svojoj prirodi i po vrsti svoga knjiţevnoga talenta, nikako nije bio za istorijski roman. On je u taj posao ušao više ponesen opštom strujom svoga romantiĉkoga doba no svojim duhom i ukusom, i nije uspeo da išta dobro dade u tom pravcu. On se ili ograniĉava na suvo i hladno priĉanje istorijskih dogaĊaja, bez mašte, bez boje, bez poezije, bez osećanja istorijskog ţivota, ĉak bez dovoljno istorijskog i geografskog znanja, puštajući s vremena na vreme maha svojoj intimnoj prirodi, dajući grube opise niţeg ţivota, padajući u vulgarnosti i onde gde je hteo da bude poetiĉan. Ako ne ĉini to, onda upada u naivnu i starinsku romantiku, puštajući svom srpskom oduševljenju sav mah, pišući, fantastiĉne patriotske priĉe za veliku srpsku decu šezdesetih godina. Kada je pisao sve te istorijske pokušaje Ignjatović je bio u neskladu sa samim sobom, radio stvari koje nikako nisu odgovarale njegovoj prirodi. Da je samo njih pisao, on bi za sobom ostavio vrlo malo traga i zauzeo malo mesto u srpskoj knjiţevnosti.

SOCIJALNI ROMANI. — Po svojoj prirodi i po svojim knjiţevnim shvatanjima Ignjatović nije bio ĉovek prošlosti, i to poetizovane prošlosti, no ĉovek od sadašnjosti, od realne i prozaiĉne sadašnjosti. On je imao smisao i razumevanje za suvremeni i stvarni ţivot, i prvi ga poĉeo, iskreno i potpuno, prikazivati u srpskoj knjiţevnosti. On je prvi u svom dobu



video mogućnost socijalnog romana u srpskoj knjiţevnosti, i još 1857. tvrdio da on »ima veliku budućnost«. Ono što je njegov neposredni uĉitelj Jovan St. Popović ĉinio u komediji, radio je on u romanu: uzimao za predmet svoga knjiţevnoga rada suvremeni srpski ţivot, i to više sa njegove komiĉne i ruţne strane. Za blizu trideset godina svoga rada, Ignjatović je dao jedan ceo niz romana i pripovedaka iz suvremenoga ţivota srpskog, više no ijedan srpski romanopisac.

Mašta kod njega uopšte nije bila jaka, i to se jasno vidi u njegovim istorijskim pripovetkama, gde u većini sluĉajeva samo prepriĉava istoriju. U socijalnim romanima on se oslanja na svoja sećanja i liĉno poznavanje ţivota, unosi stvari koje je video i doţiveo, priĉa o ljudima koje je znao. U tim njegovim romanima ima vrlo mnogo autobiografskog, u njih je uneo gotovo svu svoju porodicu i svoje rodno mesto, Sentandreju. I on uzima da slika ţivot svoga rodnog mesta, proces slabljenja nekada jake srpske rase i padanja nekada ţivog graĊanskog staleţa, da kao kontraste prikazuje stare i jake naraštaje i mlade i klonule, svu tragediju »slavne i padajuće Sentandrije«. I sa ljubavlju prema svemu što je nekada bilo, i sa sklonošću da suvremeni ţivot slika u mraĉnim bojama, on redom izlaţe svu tu moralnu i socijalnu krizu u srpskom društvu. u Veĉitom mladoţenji i Vasi Rešpektu on opisuje taj proces propadanja u graĊanskom staleţu, u trgovaĉkom redu. U Starim i novim majstorima on slika taj isti kontrast izmeĊu onoga što je nekada bilo i onoga što je sada u zanatlijskom redu. U Ĉudnom svetu on izuĉava taj proces raspadanja na selu, u seljaĉkom svetu. Patnica, koja je, pored svih svojih mana, najpotpuniji njegov roman, delo njegove knjiţevne zrelosti, suma njegovog ţivotnog iskustva, sinteza njegovih društvenih romana, opisuje taj isti proces raspadanja u celom srpskom društvu, svet koji tone u sebiĉnosti i u porocima, trijumf zla nad svim što je dobro. Utisak svih tih njegovih socijalnih romana u kojima opisuje nestajanje starog, jakog, solidnog srpskog društva u svim staleţima, i razriven, oboleo ţivot novijih naraštaja, sva ta tamna slika propadanja jedne rase i raspadanja jednog društva, ĉini teţak, mraĉan utisak, daje utisak »neke monotone tuge«, kako je taĉno primetio Svetislav Vulović.

AVANTURISTIĈKI ROMANI. — Ignjatović je mnogo više bio poznat i ĉitan svojim pikarskim, humoristiĉno-avanturistiĉnim romanima, u rodu Lesaţova Ţila Blaza i Gogoljevih Mrtvih duša. Takvi su njegovi romani Milan Narandţić i Trpen spasen. I sam ĉovek od dosta niskih nagona, neuredan, ĉergaš u ţivotu, Ignjatović je voleo avanturiste, muvala kroz ţivot, neskrupulozne i raspoloţene borce u borbi za opstanak [,»ĉrevougodnike«]. Za ljude kao što su bili Milan Narandţić i Đoka GlaĊenović on je imao neprikrivenih simpatija, i sa ljubavlju je slikao njihov vulgaran i nizak, ali ţivopisan i zanimljiv ţivot. Ti njegovi romani pisani su sa ţivošću, sa mnogo boje i pokreta, i daju utisak stvarnoga ţivota. U njima se oseća jak dah, pa i zadah ţivota, i to su široke realistiĉne, nepoetiĉne, ali taĉne slike stvarnosti, »odseĉci ţivota«, kakve su radili naturalisti.

REALIZAM NjEGOVA DELA. — Ignjatović je bio realist, upravo naturalist, ne po uverenju i knjiţevnom obrazovanju, ne po tom što je pripadao realistiĉkoj i naturalistiĉkoj školi, koja se u doba njegova poĉetka tek stvarala u evropskoj knjiţevnosti, no po tome što mu je priroda bila takva, što je tako u duši osećao spoljnji svet i što ga je samo tako mogao izraţavati. Nimalo sentimentalan, pun krvi i fiziĉke ţivotne energije, jakih ţivaca, velikih apetita, on je voleo zemaljski ţivot i ljude koji ţive na zemlji. On nikada nije mario za »otmen« i »vaspitan« svet, za konvencije, norme, etikete, gde je ljudska priroda izopaĉena, sputana, ukoĉena. On voli prost, primitivan svet, »niţi staleţ«, gde su ljudi onakvi kakvi u stvari jesu, gde je ljudska priroda otkrivena, gde je svaki svoj. On je ušao u taj svet koji



nijedan srpski pisac pre njega nije opisivao, i osetio lepotu onde gde je niko nije hteo videti. On je taj svet voleo, druţio se sa njime i sa ljubavlju bio njegov slikar. Prikazujući taj niţi ţivot u svom njegovom šarenilu i obilju, on je dao najveću galeriju tipova u srpskoj knjiţevnosti, najveću socijalnu panoramu koju mi imamo.

Realist je bio i po izvesnoj hladnoći, uzdrţljivosti, gotovo bezliĉnosti, kojom je prikazivao ţivot. Dok su raniji srpski pisci svom svojom dušom uĉestvovali u svom knjiţevnom delu, radovali se i ţalostili, kleli i blagosiljali, on mirno i hladno priĉa dogaĊaje i slika ljude, ne oduševljava se i ne ţesti, retko kazuje svoje mišljenje i sudove, i ostaje u većini sluĉajeva hladan i neuzbudljiv slikar ljudske rĊavštine i moralne bede. I još najbolji je kada je tako odsutan od svoga dela, jer kada hoće da kaţe šta misli, kada ispada kao moralist, on, sav od instinkata i od apetita, nerazvijenog, gotovo utrnulog moralnog osećanja, pokazuje se gotovo amoralan, bez sposobnosti da oseti šta je dopušteno a šta je nedopušteno, šta dobro a šta zlo.

OPŠTI POGLED. — Jakov Ignjatović je imao zlu sreću da mu pobednici neprijatelji pišu istoriju. I oni su više govorili o njemu kao ĉoveku a manje kao piscu, suviše se zaustavljali na njemu kao politiĉaru i privatnoj liĉnosti, na njegovom slabom moralnom osećanju, na njegovom odvajanju od narodne celine, i na njegovom ruţnom privatnom ţivotu. I kada su uzgred govorili o njemu kao piscu, isticali su suviše njegove slabe strane: neznanje jezika, koji nikada nije mogao kako valja nauĉiti, aljkavost i nepismenost svih njegovih radova koje urednici nisu potpuno umili.

Ali se zaboravljale i njegove nesumnjive dobre strane. Realist po svojoj prirodi, on je poĉeo realistiĉki roman u srpskoj knjiţevnosti u doba kada je kod nas cvetala romantika i sentimentalnost. Njegovi istorijski romani i pripovetke su neuspeli pokušaji, ali on je pored njih dao veliki broj dobrih jakih socijalnih i avanturistiĉkih romana. On je bio slikar ne samo pojedinih ţivopisnih avanturista no i slikar celih perioda srpskoga ţivota, nekoliko naraštaja srpskih, cele tragedije srpskog graĊanskog društva u Ugarskoj. I ti njegovi romani, koji su pune, široke, sigurne slike ţivota, imaju znaĉaj vaţnih socijalnih dokumenata.

Njegovo knjiţevno delo kipti mnogobrojnim i velikim manama. On je bez poezije i bez ĉistote, moral je kukavan, utisak teţak; raĊeno je aljkavo, bez plana, preko kolena, nekada razvuĉeno da se ne moţe više ĉitati, katkada stilom telegrafskim; stil je rogobatan, sasvim nepismen, jezik rĊav kao retko kod koga srpskog pisca. Ali, Ignjatović, idući stopama Jovana St. Popovića, ne gleda ţivot kroz tuĊe knjige no ga posmatra slobodnim oĉima i kondenzuje u svoje knjige. On je realist u doba kada se realizam u Evropi tek stvarao kao škola, i kada je u srpskoj knjiţevnosti carovala puna romantika; on prvi meĊu srpskim piscima oseća moćnu poeziju sirovog, obiĉnog, ĉulnog ţivota, voli ţivot u svim njegovim, i najniţim oblicima, stavlja sebi za duţnost da slika ljude ne onakve kakvi bi trebalo da jesu i kako ih on sneva i vidi kroz veo svojih iluzija, no onakve kakvi jesu. On ima tu ljubav prema istini, nagoj, prostoj, nimalo pesniĉkoj, i postaje prvi srpski pisac istinitog, stvarnog ţivota, pisac jakih i soĉnih romana, nabreklih ţivotom, koji imaju dah istine i daju potpunu iluziju stvarnosti.

Posle njega doći će drugi, koji će iz uverenja, po svom knjiţevnom vaspitanju, zato što pripadaju jednom novom pravcu, biti realisti. Ignjatović je imao zaslugu da je bio ne samo preteĉa no tvorac realizma u srpskoj knjiţevnosti, pre no što je realizam stigao kod nas kao jedna knjiţevna ideja. I ukoliko njegovo delo gubi kada se gleda izbliza, u pojedinostima, u



formi i u izradi, utoliko dobija kada se posmatra izdalje, kao celina i sadrţina, kao velika i krepka slika celoga jednoga doba.



MOLOVAN Đ. GLIŠIĆ

ŽIVOT. — RoĊen je 7. januara 1847, u selu Gracu kod Valjeva, u seljaĉkoj

porodici. Osnovnu školu svršio je u Valjevu, gimnaziju u Beogradu, 1871. Na tehniĉkom fakultetu Velike škole u Beogradu proveo je dve godine, odatle prešao na filozofski fakultet, gde je ostao, ne svršivši ga, do 1875. Za vreme srpsko-turskog rata sluţio je u presbirou. Posle smrti Đure Jakšića, 1878, došao je za korektora Drţavne štamparije. U dva maha bio je urednik zvaniĉnih Srpskih novina. 1881. postao je dramaturg Narodnog pozorišta, i na tom mestu ostao do 1898, kada je stavljen u penziju. 1900. vraćen je iz penzije i postavljen za pomoćnika upravnika Narodne biblioteke. Obolevši, otišao je radi leka na Primorje. Umro je u Dubrovniku 20. januara 1908. godine.

KNjIŢEVNI RAD. — Prvi njegov, Ċaĉki rad, jedan prevod sa nemaĉkog, izašao je u kratkoveĉnom Ċaĉkom listu Zori. Pod uticajem opsega kulta narodne poezije, i on je skupljao narodne pesme, i 1872, u Novom Sadu, dao jednu malu zbirku Srpskih narodnih pesama. Pripadajući kolu mladih velokoškolaca koje se stalo okupljati oko Svetozara Markovića, ušavši sasvim u njegove ideje, Glišić je pisao, naroĉito satiriĉne stvari, u šaljivim i knjiţevnim listovima novoga pravca, u Vragolanu, u Vrzinom kolu, u Preodnici. U Preodnici je izišla i prva njegova originalna priĉa Noć na mostu. Ali glavni njegov pripovedaĉki rad otpoĉeo je u Otadţbini od 1875. Stvari koje su tu izišle, i još neke nove, štampao je u dvema sveskama Pripovedaka (Beograd, 1870. i 1882). Od polovine osamdesetih godina on slabo daje originalne radove — od 1885. do smrti napisao je još samo šest pripovedaka — s vremena na vreme objavio je po neku pripovetku po raznim ĉasopisima i kalendarima. 1891. izišla je u zasebnoj knjizi njegova lepa i dirljiva seoska idila Prva brazda. 1904. Srpska knjiţevna zadruga izdala je izbor njegovih pripovedaka (knjiga I). Od Glišića su još izišla i dva njegova pozorišna komada predstavljana u beogradskom Narodnom pozorištu: Dva cvancika (Beograd, 1883) i Podvala (Beograd, 1885).

Pored toga, on je bio jedan od najvrednijih i najboljih prevodilaca srpskih, odlikujući se savesnošću u poslu i retkim poznavanjem srpskog jezika. Za pozorište je preveo 31 komad od raznih ruskih, nemaĉkih i francuskih pisaca. Radeći za dnevnu pozorišnu potrebu, on je ĉesto prevodio slabija dela, ali isto tako prevodio je i pisce od imena i od vrednosti. (Od Ostrovskog: Zla svekrva /Groza/, 1881, i Kola mudrosti, dvoja ludosti /Na vsяkago mudreca dovolьno prostotы/, 1882; od Danĉenka Nov posao /Novoe dѣlo/, 1892; od Emila Oţjea: Sve za sina /Le fils de Gіboyer/, 1883; Naslednik /La pіerre de touche/, 1884;



dramatizovan Dodeov Nabob/Gavan/, 1888, Balzakova Šagrinska koţa, 1897, Meterlinkova Kneginjica Malena /La Prіnceѕѕe Maleine/, 1891, komedije i vodvilje Viktorijana Sardua, Labiša, i Melaka i Halevija; od R. Fosa: Luidţa Sanfeliĉe /1881/ i Plemićka /Dіe Patrіzіerіn, 1882/, itd.) Osamdesetih i poĉetkom devedesetih godina on je bio glavni prevodilac Narodnog pozorišta.

Glišić je više no iko uĉinio za popularizovanje ruske knjiţevnosti kod Srba. Sa ruskog on poĉinje prevoditi još 1870. godine, i to sitnije stvari. Već 1872, sa Ljubomirom Miljkovićem, prevodi Gogoljeve Mrtve duše. Gogoljeva Tarasa Buljbu preveo je u dva maha (Beograd, 1876. i 1902). Od njega su prevodi iz Tolstoja: Krajcerove sonate (Beograd, 1890) i Rat i mir (Beograd, 1899. do 1901). Od Gonĉarova je preveo Oblomova (Beograd, 1876. i 1898). Od manjih ruskih stvari preveo je još i Narodnoga borca (u tri maha 1873. i 1882, u zasebnoj knjizi 1896), i Polkanove memoare od Ljejkina (Beograd, 1900). Sa francuskog je preveo Kolombu Prospera Merimea (1877), i tri romana Erkmana-Šatrijana: BrĊani (L'іnvaѕіon) (1878), Dva brata (1878), i Crna kuga (Hugues le Loup). Pored toga, Ţila Verna Doktor Oks i njegova posla (1878). Od njega ima niz manjih prevoda iz Puškina, Gogolja, Tarasa Ševĉenka, Marka Vovĉoka, Šĉedrina, Ĉehova, Garšina, Danĉenka, Alfonsa Dodea, Erkmana-Šatrijana, Edgara Poa, Marka Tvena, i drugih.

»NOVI ĈOVEK«. — Njegov rad je obilan i mnogostruk, i Glišić je bio jedan od naših najplodnijih i najvrednijih knjiţevnih radnika. Ali glavna knjiţevna zasluga njegova jeste što je u srpskoj knjiţevnosti zasnovao realistiĉku pripovetku iz seoskog ţivota. Realist i po svom trezvenom i pozitivnom duhu i po svojim nauĉnim i socijalnim uverenjima novoga ĉoveka sedamdesetih godina, on sasvim taĉno izraţava novi naraštaj koji je sebi kao program stavio: stvarnost, istina, sluţba narodu. On je uzeo jaka uĉešća u novom pokretu, bio jedan od prvih beogradskih velikoškolaca koji su prihvatili ideje Svetozara Markovića, zbog rasturanja zabranjenih Markovićevih spisa bio osuĊen na zatvor. Po savetu svog uĉitelja poĉeo je ĉitati ruske pisce i knjiţevniĉkom zanatu uĉiti se kod velikih ruskih majstora, u prvom redu kod Gogolja. Gogolj se novom naraštaju naroĉito dopadao kao satiriĉar, kao pisac Revizora, kao pisac koji šiba pokvarenu birokratiju i lenjo, glupo i nekorisno seosko plemstvo. Iz istih više politiĉkih i socijalnih no umetniĉkih razloga iz kojih je tada Gogolj kod Srba ĉitan, i Glišić se oduševio Gogoljem, prevodio ga, nadahnjivao se njime i pod njegovim uticajem poĉeo i sam pisati.

Ali Glišićeve pripovetke nisu samo podraţavanja Gogolja no originalne knjiţevne tvorevine. On je po svojoj prirodi bio satiriĉan duh, imao osnovni mentalitet srbijanskoga seljaka sklonoga šali i podsmehu, naroĉito na raĉun vlasti i njenih zvaniĉnih predstavnika. On poĉinje satiriĉnim ĉlancima u kojima izlaţe duhovitom podsmehu ljude koji bune njegovu zdravu pamet ili starovolje i nazadnjake koje njegovo pokolenje ne trpi. Glišić ismejava ĉinovnike i popove, ali se naroĉito baca na zelenaše i seoske dućandţije, na majstore u »kaišu« i »podvali«, na koje se tada, u trenutku materijalne krize na selu, bila digla velika povika u celoj javnosti. Seljaĉko dete, saĉuvavši seljaĉku dušu, pun ljubavi za selo i za seljaka, on uzima u zaštitu seljake od zakonite hajduĉije i bezdušne eksploatacije malih i velikih »gazda«. I sa tim satirama i napadima na burţoaziju i na birokratiju, Glišić je bio knjiţevni razraĊivaĉ ideja Svetozara Markovića, onaj koji ih je primenjivao u knjiţevnosti. U socijalnoj i politiĉkoj borbi sedamdesetih godina on je kod Srba bio ono što je Šĉedrin bio kod Rusa šezdesetih godina.



SEOSKI PRIPOVEDAĈ. — Ali on nije bio samo obiĉan tendenciozni pisac, i nije davao samo prolazna dela sa tezom koja ţive koliko zloupotrebe jednoga doba i strasti jednoga pokolenja. Dete sa sela, on je saĉuvao seljaĉku dušu i nikada nije mario za varoš, za »gadnu ĉaršiju«, kako je on govorio. Stari duh patrijarhalne kulture izgledao mu je nesravnjeno viši od tadašnjeg vizantijsko-cincarskog duha naših varoši. A pored toga kod Svetozara Markovića je nauĉio ceniti socijalni ţivot i patrijarhalni moral seoskih zadruga. I on će sa naroĉitom ljubavlju uzeti da opisuje srbijansko selo, pokazujući isto toliko simpatije za seljake koliko nije krio antipatije za varoške birokrate i zelenaše. Ali kod njega ipak neće biti ruţiĉaste idealizacije seoskog ţivota, sladunjavih i sentimentalnih pastorala kao kod ranijih romantiĉkih pisaca. On je realist po uverenju i hoće da verno i istinito slika. »Trudio sam se, veli on u predgovoru Podvali, da iznesem što vernije nacrtane tipove kakvih i danas ima po našim palankama.« I u većini sluĉajeva on je prosto fotografisao ţive ljude, i otuda kod njegovih liĉnosti toliko ţivota i prirodnosti, toliko reljefa i utiska stvarnosti. U velikom broju sluĉajeva on za predmete uzima dogaĊaje koji su se odista desili. Pored toga, Glišić je imao i ĉisto pripovedaĉkih osobina: umeo je da odabere lepu i zanimljivu anegdotu, da je vešto razvije i zaokrugli u celinu, da priĉa jasno, glatko i prijatno. Kod njega ima više od politiĉke satire, ima zdravog i vedrog humora, srdaĉne šale, i on ostaje jedan od najprijatnijih pisaca srpskih.

Sem satiriĉnih i humoristiĉnih pripovedaka ima kod njega i neţnih seoskih idila, kao što je Prva brazda, koja je jedna topla i uzbuĊena himna radu. Iz Gogolja mu je ostala sklonost za fantastiĉne priĉe, i on je dao nekoliko pripovedaka vampirskih i vukodlaĉkih.

DRAMATIĈAR. — Ne zato što je imao nekih naroĉitih sklonosti i sposobnosti za dramu, no stoga što je dugo godina bio dramaturg beogradskog Narodnog pozorišta, i sam bio pozorišni prevodilac, i on se ogledao i na dramskom polju. 1883. igrana su u Narodnom pozorištu dva njegova dramska dela: »šala u ĉetiri ĉina« Dva cvancika, i komedija Podvala. U Dva cvancika je obradio jednu šaljivu narodnu priĉu, lako i zabavno, sa prijatnim, nešto površnim, slikanjem seoskoga ţivota. U Podvali je sebi stavio za zadatak nešto više od obiĉne šale i zabave; tu je ţivo i konkretno prikazao ono što je razvijao u svojim pripovetkama: stradanja seljaka od nesavesnih i na sve gotovih zelenaša. Kao ĉisto dramska dela, Podvala, a naroĉito Dva cvancika, zaostaju iza Glišićevih pripovedaka, ali u njima ima vrlo ţivih i taĉno uhvaćenih tipova i pisana su taĉnim i karakteristiĉnim govorom sela i palanke. Podvala ima još znaĉaja i utoliko što je to prvi srpski komad iz suvremenog ţivota srbijanskog, prva komedija iz seoskog ţivota u srpskoj knjiţevnosti, dobar poĉetak domaće komedije koji dosada nije mnogo premašen. Taj komad još i danas se odrţava na repertoaru. Milovan Glišić, pored svojih pripovedaĉkih zasluga, ima svoje pristojno mesto i u istoriji srpske komedije.

OPŠTI POGLED. — Ĉisto umetniĉka vrednost knjiţevnoga rada Milovana Đ. Glišića nije vrlo visoka. Anegdota, zanimljiva anegdota, reljefni tipovi kojima je dao trajan ţivot i koji i danas knjiţevno ţive, dijalog, ţiv i prirodan i teĉan dijalog, ĉist i jedar narodni jezik, — to su njegove glavne osobine. Liĉnosti su ocrtane u opštim i ovlašnim potezima, više po spoljnjim osobinama svojim no po unutrašnjoj prirodi. Psihološka analiza svedena je na najmanju meru, i ceo svet u njegovim pripovetkama ţivi gotovo iskljuĉivo spoljnjim i fiziĉkim ţivotom. Cela pripovetka je nešto uprošćena i svedena na malu umetniĉku meru. Zatim, taj rad nije tako ni obilan: za ĉetvrt veka svega dvadesetak pripovedaka, što ne ĉini ni jednu pripovetku na godinu, i što svedoĉi o slaboj produktivnoj snazi Glišića kao



pripovedaĉa. Ali ako Milovan Đ. Glišić nije od pisaca visoke umetnosti, on je zasluţan i valjan pisac koji je zapoĉeo ceo jedan nov knjiţevni pokret. On najbolje predstavlja kod nas pisca sedamdesetih godina, radnika na »primenjenoj knjiţevnosti«. On je zasluţniji no iko za unošenje ruskih pisaca i ruskog uticaja u srpsku knjiţevnost. On je po ugledu na Ruse poĉeo realistiĉku pripovetku u nas, stvorio seosku pripovetku, koja se docnije, naroĉito u Srbiji, razvila. Skroman inicijator celog jednog novog pokreta, koji će biti od neposrednoga uticaja na mlaĊe pisce osamdesetih godina; vedar, zanimljiv i simpatiĉan pisac; prevodilac retkih sposobnosti i velike radne snage; majstor u srpskom jeziku — Glišić, iako ne ide u pisce prvoga reda, jedan je od onih pisaca koji ĉine osnovu i snagu jedne knjiţevnosti.



LAZA K. LAZAREVIĆ

ŽIVOT. — RoĊen je u Šapcu, 1. maja 1851, od oca trgovca. Osnovnu školu i

ĉetiri razreda gimnazije svršio je u mestu roĊenja, ostale razrede gimnazije u Beogradu, 1867. Na Velikoj školi upisao se na pravni fakultet, koji je svršio 1871. 1872. otišao je, kao drţavni pitomac, na medicinu u Berlin. Uĉio je kod Virhova, Helmholca, Di-Boa Rejmona. 1876. bio je kao lekarski pomoćnik u drinskoj i timoĉkoj vojsci. 1879. poloţio je doktorat medicine. Sluţio je u Beogradu kao lekar okruga beogradskog i lekar beogradske bolnice (1881). Kad mu je zdravlje opalo, stupio je u vojnu sluţbu. Bio je sanitetski pukovnik i liĉni lekar kralja Milana. Umro je u Beogradu 29. decembra 1890. godine.

KNjIŢEVNI RAD. — Kao najveći i najbolji deo ondašnje velikoškolske omladine, Lazarević je ušao u ideje »nove nauke«. On tada prevodi Ĉerniševskoga, jedan odlomak iz Šta da se radi, i ĉlanke u kojima se popularišu prirodne nauke. Ali za vreme medicinskih studija on prekida taj knjiţevan rad, menja svoje prvobitne socijalistiĉke ideje, i duhovno drugi vraća se u Srbiju. Tada se kraće javlja sa pripovetkom. 1879. izišla je u Srpskoj zori njegova pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje, kojom je odmah privukao opštu paţnju na sebe. Odmah zatim, jedna za drugom, izišle su njegove glavne stvari Školske ikona u Slovіncu, 1880, u dobri ĉas hajduci, Na bunaru, Verter i Sve će to narod pozlatiti u Otadţbini 1880—1882. To su bila velika i lepa iznenaĊenja za srpski ĉitalaĉki svet, i novi pisac je odjednom izbio u prve redove ondašnje srpske knjiţevnosti. 1886. u Beogradu izišla je njegova zbirka Šest pripovedaka, u kojoj je najveći i najbolji deo njegovih pripovedaka. Docnije dao je još dve manje vaţne i dobre pripovetke, Vetar (1889), za koju je smatrao da je njegov najbolji posao, i On. zna sve (1890). Srpska knjiţevna zadruga izdala je, u dve knjige, 1898. do 1899, sav njegov pripovedaĉki rad, ne samo svršene pripovetke no i odlomke i nacrte. 1912. izišlo je u Beogradu drugo celokupno izdanje njegovih dela. Pored toga, Lazareveć je radio poslove iz svoje medicinske struke. Pored doktorske disertacije Experіmentale Beіträge zur Wіrkung deѕ Queckѕіlberѕ (Berlin, 1879), objavio je nekoliko popularnih medicinskih spisa i referata po srpskim listovima.

OSNOVNE DUŠEVNE OSOBINE. — On se nalazi na Velikoj školi u doba od 1867—1871, kada su nove ideje zahvatile omladinu. On je u prvim redovima te nove borbene omladine, i neko vreme bio je »pisar« Pobratimstva. On uĉi ruski jezik, ĉita ruske pisce, oduševljava se Ĉerniševskim. On prevodi Ĉerniševskog, jednu veću glavu iz romana Šta da se radi, veliĉa ruskoga reformatorskoga pisca što »ozbilja razbistrava pomućene pojmove, i



svojim ĉitaocima pokazuje put kojim se dolazi do blagostanja društvenog«. Zatim, u istim intelektualnim simpatijama, prevodi Gogolja, Pisemskog, prirodnjaĉke ĉlanke Darvina i Faradija. On je na putu da postane ono što je u pripoveci postao Milovan Glišić, a u poeziji Jaša Tomić.

Ali ga u tome spreĉava njegova intimna priroda. Te nove ideje bezobzirne kritike i odricanja nisu za njegovu prirodu, tihu, neţnu, u osnovu idealistiĉku. On napušta te oštre i rušilaĉke ideje iz svoje prve mladosti, dolazi do drugih shvatanja ţivota i umetnosti, i poĉinje knjiţevan rad ne kao propagator novih ideja, koji knjiţevnost smatra samo kao oruĊe napretka, no kao umetnik koji u knjiţevno delo unosi sebe i svoja osećanja i shvatanja. Od materijalista, prevratnika, »odricatelja« i »antiestetiĉara« iz prve mladosti, postaje idealist, sentimentalac, konzervativni tradicionalist i umetnik.

LAZA K. LAZAREVIĆ

Sav Lazarević kao ĉovek nalazi se u svome knjiţevnom delu. Švabica ima sasvim autobiografski karakter, u Verteru, Vetru i u nekoliko odlomaka on unosi liĉno sebe. U svima njegovim pripovetkama ima mnogo toga liĉnog i lirskog, svuda se vide osnovne crte njegove intimne prirode, sentimentalnost, neţnost, srdaĉnost. Taj ĉovek koji je poĉeo kao »odricatelj«, u osnovu bio je sentimentalac, iako je pisao Vertera i protivu »plitkih sentimentalnih ljubavi« i »benastih lamentacija na svest«. Njegove pripovedaĉke studije i lekarski zanat nisu uticale na njegov duh, i on je ostajao uvek slovenski sentimentalac, modernizovan romantiĉar, subjektivan i idealistiĉki realist.

MORALIST. — Njegove glavne spisateljske osobine proizišle su iz tih njegovih intimnih liĉnih osobina. Sama sebe, svoja osećanja, svoje ţivotno iskustvo, celu svoju dašu, on je unosio u svoje pripovetke. RoĊen u jednoj ĉvrstoj patrijarhalnoj porodici, on je saĉuvao kult porodice. Najĉešća tema u njegovim pripovetkama, to je borba izmeĊu jedinke, koja hoće da ţivi svojim ţivotom, po svojoj glavi i po svome srcu, i porodice, koja hoće sve da potĉini sebi i utera u jedan kalup. Lazarević je u tom sukobu izmeĊu stare patrijarhalne porodice i nove individualistiĉke kulture sav bio za staro, za tradiciju, za celinu, za one »praosnovne, ĉvrste, proste, principe, koji su ispisani u svakom bukvaru«. I on je stalan branilac patrijarhalnih shvatanja i morala, i to nisu bila samo njegova etiĉka shvatanja i socijalne ideje no ĉak i pedagoške pretenzije. On ĉesto predikuje i cele pripovetke svodi na moralne pouke. Svojim moralistiĉkim dogmatizmom, svojim uskim i starinskim shvatanjem ţivota, svojim tradicionalizmom, konzervativizmom, Lazarević je zaostajao za svojim dobom, i duhovno bio bliţi starijim no Novijim piscima.

OPTIMIST. — Sa njegovim tradicionalizmom i moralizatorskim sklonostima stoji u vezi i njegov veliki pripovedaĉki optimizam. On nije mogao ostati u svojoj prvobitnoj ţelji da stvarni ţivot slika onakav kakav jeste. Kako je unosio sebe u svoja dela, svoja subjektivna osećanja i izvestan lirski ton, to je pripovetke udešavao onako kako je godilo njegovom idealistiĉkom optimizmu i njegovom tradicionalistiĉkom moralizatorstvu. On vrlo ţivo i jasno naslika liĉnosti, zapoĉne radnju vrlo prirodno i verno, ali za ljubav lepog i pouĉnog svršetka ţrtvuje verovatnost i stvarnost. Otuda u njegovim pripovetkama zabludeli i grešnici u poslednjem ĉasu se trgnu i pokaju, u vešto udešenim scenama vraćanja na put vrline. Kao što je to obiĉno kod takvih pisaca, Lazarević se ne zadovoljava da dobrodetelj pobedi, no porok mora da bude kaţnjen, i da oni koji su se ogrešili o moral i o interese celine osete



kaznu još i u ovom svetu. I on ĉesto dovršava svoje pripovetke kao starinsku melodramu ili roman-podlistak.

Lazarević, uopšte, optimistiĉki i idealistiĉki gleda na ţivot i na ljude. Sa toplinom i neţnošću on je opisivao maĉvansko selo i seljake onakve kakve ih je on video u svome detinjstvu, šezdesetih godina, u doba cvetanja zadruga, onako kako je to moglo izgledati njegovoj naivnoj mašti varoškog deteta koje selo vidi s vremena na vreme i u sveĉanim prilikama. On je selo osećao idiliĉki i slikao ga poetski. Uopšte, njegove priĉe sa tim optimizmom, moralisanjem i ruţiĉastim idealizacijama ne idu u pravi, neposredni realizam, i ĉesto izgledaju da su pisane za mlade devojke i školske ĉitanke, slikajući ţivot ne onakav kakav jeste no onakav kakav ga pisac sneva.

UMETNIK. — Lazarevićeve ideje su starinske i uske, njegov optimizam naivan, ali, u naknadu za to, on je veliki umetnik, i njegov znaĉaj u srpskoj pripoveci je onakav kakav je znaĉaj Vojislava J. Ilića. Obojica, u isto vreme, poĉetkom osamdesetih godina, unose u srpsku knjiţevnost više umetnosti i pismenosti no što je ranije bilo, obojica podiţu i usavršuju formu koja je dotle bila zanemarivana i zapuštena.

Lazarević ume da oseti ţivot, da ga kondenzuje i unese u svoje knjiţevno delo. On unosi sebe, ono što je sam doţiveo, ali i ono što je video, ljude koje je poznavao. On je pribirao podatke iz ţivota, i u njegovim posmrtnim hartijama naĊeni su »ljudski dokumenti«, zabeleške scena, tipova, pokreta, fraza, reĉi, crpenih iz ţivota, koje je on docnije vešto prelivao u skladno umetniĉko delo. Lazarević ima sposobnost ne samo da vidi što je vaţno u ţivotu i karakteristiĉno kod koje liĉnosti no je isto tako u stanju da svojim liĉnostima dâ ţivota, da od njih napravi ţive ljude, da celom priĉanju dâ reljefa. I ima celih scena kod njega koje daju pun utisak stvarnoga ţivota.

Lazarević je pored toga vešt pisac, izvrstan kompozitor. On ima izvestan dramski talenat, scensku veštinu, kojom se katkada sluţi više no što bi trebalo. On ima plana u radu, radnja se kreće ţivo, prirodno i zanimljivo, zapleti i raspleti radnje vešto se sprovode, umešno postizava jake efekte, i pored toga ima miran i siguran ton priĉanja i lak, ţivahan, prirodan dijalog.

On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su knjiţevnost vrlo ozbiljno shvatili i vrlo ozbiljno radili. On piše sa planom, vrlo paţljivo i vrlo savesno, i pojedine njegove pripovetke u pogledu finoće izrade su mala savršenstva. On je, zatim, pisac koji ima knjiţevnog obrazovanja, koji je ĉitao velike uzore stranih knjiţevnosti, i razvijen svoj knjiţevni ukus. On je vrlo pismen ĉovek, sa izraĊenim, preciznim, jasnim, ĉistim stilom. I zato više no ijedan od srpskih pisaca njegova vremena on ĉini utisak evropskog pisca, i zato je više no ijedan od srpskih pisaca prevoĊen na strane jezike.

OPŠTI POGLED. — Prve pripovetke Laze K. Lazarevića, koje su odista bile jedna velika novina u srpskoj knjiţevnosti, privukle su opštu paţnju na sebe. On je došao u zgodan ĉas, kada se na pripoveci malo i slabo radilo, odmah posle smrti Đure Jakšića i Stjepana Mitrova Ljubiše, a pre no što su se javili Janko Veselinović i Simo Matavulj. On je ne samo popunjavao jednu osetnu prazninu u srpskoj knjiţevnosti s poĉetka osamdesetih godina no je odista donosio novo i bolje, oznaĉavao jedan veliki umetniĉki napredak. Uspeh njegov bio je brz i veliki, sa nekoliko pripovedaka stekao je glas velikog pisca i naziv »srpskog



Turgenjeva«, o njemu se pisalo mnogo i sa dotle neĉuvenim pohvalama. Za njega se reklo i da je »pesnik prvoga reda«, »kralj meĊu srpskohrvatskim pripovedaĉima«, »nenadmašni velikan u srpskoj pripoveci«, »najbolji pisac najnovije srpske knjiţevnosti«.

Danas za njega nema tog oduševljenja. On više izgleda kao vrlo vešt i pismen pisac, dobar kompozitor, i izraĊen stilist. On je pisao ili sentimentalne autobiografije, ili idile seoske zadruge i srbijanske varoši, uvek sa predubeĊenjima, sa naivnim optimizmom, sa sklonošću za melodramske efekte, sa neĉim što podseća na Milorada P. Šapĉanina, koji nije bio bez izvesnog, i to štetnog, uticaja na razvoj njegovog knjiţevnog talenta. Pored svih pohvala kojima su ga obasipali, moţda baš zbog tih pohvala, on je sa skrupulama jednog pametnog ĉoveka koji jasno vidi granice svoje sposobnosti, gotovo prestao pisati kada je bio na vrhuncu svoje slave, u najboljim svojim godinama, i dao posle malo i slabijih stvari. Ali u celom njegovom delu ima toliko umetniĉke lepote, toliko spisateljske veštine, toliko sklada i osećanja mere, toliko forme i stila, da Laza K. Lazarević zauzima jedno od prvih mesta u srpskoj knjiţevnosti, i da u njemu treba gledati ĉoveka koji je na evropsku visinu podigao srpsku pripovetku.



JANKO M. VESELINOVIĆ

ŽIVOT. — RoĊen je u Salašu Crnobarskom (parohija glogovaĉka), u Maĉvi, 1.

maja 1862. [Osnovnu školu svršio je u Glogovcu.] Ĉetiri razreda gimnazije svršio je u Šapcu, a uĉiteljsku školu uĉio u Beogradu. Uĉiteljevao je u Svileuvi, Glogovcu, Šapcu [i Koceljevi]. Od 1893. ţiveo je u Beogradu, kao pomoćnik urednika Srpskih novina. Otpušten iz drţavne sluţbe, postao je urednik Zvezde, koja je izlazila od 1898. do 1901. Bio je jedno vreme dramaturg Narodnog pozorišta. Umro je u Glogovcu 14. juna 1905.

KNjIŢEVNI RAD. — Kao seoski uĉitelj u Svileuvi, ĉitajući pripovetke Milovana Đ. Glišića, Milana Đ. Milićevića i seoske pripovetke Đure Jakšića, a naroĉito maloruske spisateljke Marije A. Markoviĉ (Marko Vovĉok), poĉeo je i sam pisati seoske slike, upravo prepriĉavati narodne legende. Ali sa prvim pokušajima nije imao sreće, odbijan grubo na vratima na koja je zakucao i ne našav lista koji bi ih štampao. Obeshrabren, on je prestao pisati. 1886, u oskudici, seti se svojih pripovedaĉkih pokušaja, i ponudi ih lokalnom listiću Šabaĉkom glasniku, koji ih, na preporuku pesnika Vladimira Jovanovića, štampa. Pripovetke su skrenule paţnju na sebe; Veselinović, ohrabren, poĉne i nove pisati. Te prve pripovetke, pod naslovom Slike iz seoskog ţivota, izišle su u dve knjige, u Šapcu, 1886. i 1888. On stiĉe glas, kritika ga obasipa pohvalama, javlja se u velikim ĉasopisima i otpoĉinje svoju veliku delatnost.

U vremenu od 1890. do smrti, 1905, on je mnogo pisao, po svima listovima i u mnogim zasebnim knjiţicama. Tako je izišla zasebna zbirka pripovedaka: Poljsko cveće u 10 svešĉica, Beograd, 1890— —1891; Slike iz uĉiteljskog ţivota (Beograd, 1890), Od srca srcu (Beograd, 1893), Rajske duše (Beograd, 1894), Zeleni vajati (Beograd, 1895), Stari poznanici (Beograd, 1891 do 1896, tri knjiţice), Male priĉe, I—II (Beograd, 1902). Srpska knjiţevna zadruga izdala je izbor njegovih pripovedaka Slike iz seoskog ţivota (Beograd, I—II, 1896, 1899). Pored toga priliĉan broj pripovedaka izišao je u zasebnim svešĉicama, a mnoge su ostale rasturene po listovima, ĉasopisima i kalendarima. — Od Janka Veselinovića ostalo je i nekoliko romana: nedovršen politiĉki roman Borci (Beograd, 1889), velika »pripovetka iz seoskog ţivota« Seljanka (Beograd, 1893), vrlo popularni istorijski roman Hajduk Stanko (ĉetiri izdanja, Beograd, 1896; Novi Sad, 1904; Velika Kikinda, 1911; Beograd, 1913). nedovršeni su ostali romani: Junak naših dana (1897. do 1898, 1902. do 1903, u Delu), Seljak (1901. do 1902, u 3vezdi i Brankovu kolu) i Mašići (Delo, 1905). U saradnji sa Dragomirom Brzakom napisao je pozorišni komad iz narodnog ţivota (»sliku iz seoskog



ţivota«) Đido (1892). Taj komad, naroĉito zbog lepih pesama, imao je veliki uspeh u svima srpskim i hrvatskim krajevima; 1908. izdala ga je Srpska knjiţevna zadruga. Sa glumcem Ilijom Stanojevićem sastavio je komad Poteru (1895).

Od znatnoga interesa su njegova Pisma sa sela (1900. i 1904), u kojima je naslikao svoje shvatanje i osećanje sela i opisao poĉetke svoga knjiţevnoga rada.

SEOSKA IDILA. — Janko Veselinović je moţda više no ijedan od srpskih pisaca imao slovenske mekosti, osetljivosti i neţnosti. On je bio jedan od onih ljudi o kojima on priĉa u svojim pripovetkama, od onih »koji imaju srca za ceo svet«. Svoju prirodnu duševnost, dobrotu, »ljubost«, I »milost« on na lirski naĉin unosi u svoje pripovetke. Bez ljubavi on ne moţe da shvati knjiţevnost. »Treba samo ljubavi prema svemu što gledaš, pa ćeš lako sve razumeti, i kad neku stvar razumeš, onda o njoj moţeš pisati i govoriti.« On nije bio hladan posmatraĉ i neuzbudljiv slikar ţivota na selu, no ga je sa ljubavlju posmatrao, i sam njime ţiveo, i potpuno ga osećao. On sav uĉestvuje u radnji koju opisuje, plaĉe, smeje se i peva sa svojim junacima, daje izliva svojim nabujalim osećanjima. Najveći deo njegovih »slika iz seoskog ţivota« napisan je u tonu neţnosti i razdraganosti; neke od njih nazvao je »pesmama u prozi«, i to u stvari jesu. Jedna zbirka njegovih pripovedaka nosi naslov Od srca srcu, i to bi se moglo dati kao opšti naslov svim tim njegovim lirskim idilama iz seoskog ţivota.

Selo, idiliĉno selo, selo prela, séla, kola, prosidbe, svadbe, selo ašikovanja, to će biti njegov omiljeni predmet. On će to selo videti samo sa najlepše strane, kao jednu veliku i srećnu idilu, gde se zna samo za pesmu i ljubav. Na njegovom selu ima mnogo »rajskih duša« i »bogatih sirotana«, mnogo vrline, lepih i blagorodnih osećanja, naroĉito mnogo sentimentalnosti i optimizma.

On je selo poznao, kao dete seoskoga pope, kao seoski uĉitelj, kao »narodni ĉovek« koji je svu nadu polagao na seljaka. Duţe no ijedan srpski seoski pripovedaĉ on je probavio na selu, ţiveo i srodio se sa seljaĉkim ţivotom, bolje ga poznavao no iko, zavoleo ga i opevao ga. On je postao pesnik sela, upravo pesnik bogatog i srećnog maĉvanskog sela iz cvetnog doba starih zadruga, pre ekonomsko-politiĉkih i moralnih kriza. Veselinović je silno voleo taj spokojan i zdrav starinski ţivot i patrijarhalni red, veliĉao ga i opevao dok je cvetao, ţalio ga i oplakivao kada je stao propadati. u Seljanci, kao i u mnogim drugim manjim pripovetkama, on je dao lepu i tihu idilu zadruge; u drugim, naroĉito poznijim pripovetkama, kada je otvorio oĉi za stvarnost, opisivao je borbu izmeĊu »starinskog reda« i »novoga vakta«, sukob izmeĊu starog i novog sela, propadanje zadruge, razoravanje i padanje starog morala. Dok je sam bio mlaĊi i sveţiji, on je ţivot slikao ruţiĉasto i ulepšavajući ga; kada je ušio u godine, on je, u Seljaku i u Pismima sa sela, stao davati crne slike palog, razrivenog, otrovanog ţivota na selu, padajući iz velikog mladićkog optimizma u crn staraĉki pesimizam, preterujući i u jednom i u drugom smislu.

ETNOGRAFSKI KARAKTER. — Još ranije Janko Veselinović je uporeĊen sa Vukom Karadţićem, i to sa dosta razloga. Obojica su ljudi iz naroda, iz jednog kraja, iz zapadne Srbije; obojica imaju narodnu dušu na koju su škole i knjige malo uticale; obojica odliĉno poznaju narodni ţivot, obojica ga opisuju, jedan neposredno, njegove obiĉaje i verovanja, drugi posredno, njegov svakodnevni ţivot u vidu pripovetke. Veselinović je voleo i znao narodne pesme i legende, bio je dobar guslar, i 1895. izdao je jednu zbirku narodnih pesama



Sevdalinke. U poĉetku svoga rada on je prosto prepriĉavao narodne legende, ĉesto pisao »po narodnoj priĉi« i »narodnoj pesmi«, ugledajući se u svemu na narodnog pripovedaĉa. Sa narodnom dušom, izuĉen u narodnoj školi, sa visokim mišljenjem o pesniĉkim sposobnostima srpskog naroda, on je gotovo isto tako bio Ċak narodne umetnosti koliko i knjiţevnih pisaca koji su na njega s poĉetka uticali. On je ţiveo u doba kada se imalo i nauĉnog i politiĉkog interesovanja za narodni ţivot na selu, u doba filologije i prvoga radikalizma, i sa naroĉitom paţnjom i ljubavlju opisivao je selo i seljaka. Sa intimnim poznavanjem ljudi i stvari on slika sav seoski ţivot, u svima prilikama i oblicima, sve obiĉaje, verovanja, navike, svu narodnu dušu. Seljanka opisuje ţivot jedne seoske ţene od kolevke do groba, i moţe da posluţi kao ilustracija delu Milana Đ. Milićevića Ţivot Srba seljaka. Veselinovićeve pripovetke zato imaju znatan folkloran interes, one su valjan etnografski materijal za prouĉavanje srpskoga sela iz zadruţnog doba.

ROMANI. — Veselinović je bio izvrstan u malim pripovetkama, u jednoj knjiţevnoj vrsti koju je on prvi poĉeo pisati, u onim »slikama iz seoskog ţivota«, koje je on u srpskoj knjiţevnosti podigao na znatnu visinu. Ali on nije bio za roman, na kome je dosta radio. Borci i Junak naših dana su zapoĉeti politiĉki romani, gde se slikaju borbe za politiĉke slobode u Srbiji, i u kojima ima i ubeĊenja i moralnog idealizma, ali koji nisu prava knjiţevna dela. Seljak zapoĉet na širokoj osnovici imao je da naslika suvremeno srpsko selo, ali je na ţalost ostao nedovršen. Hajduk Stanko, najveći i najpopularniji roman Janka Veselinovića, jeste roman iz prvog ustanka. Istorijska vernost mogla bi se osporavati, ali u romanu ima mnogo dubokog nacionalnog osećanja, ima uzbuĊenja i sveĉanog tona u prikazivanju epopeje osloboĊenja srpskog, i kao popularan istorijski roman Hajduk Stanko je uspela stvar. To je danas najpopularniji i najĉitaniji srpski roman. Od svih tih njegovih pokušaja najviše knjiţevne vrednosti ima Seljanka, razgranata seoska pripovetka koja dobija oblik i srazmere romana. To je prost opis ţivota jedne seljanke, niz slika iz raznih trenutaka njenog ţivota. Intriga i problema nema, ali izlaganje je u celini vrlo dobro, pojedini trenuci su srećno izabrani, priĉanje je sveţe i toplo, i nigde se u srpskoj knjiţevnosti nije dala tako opšta i dobra slika ţene sa sela.

Sem Seljanke, koja je vrlo dobro umetniĉko delo, i Hajduk-Stanka, koji vredi kao popularan istorijski roman, ostali romani Janka Veselinovića stoje ispod njegovih pripovedaka. Za roman on nije imao širinu shvatanja, sposobnost da stvori plan i da ga izvodi, nije imao snage da nosi ceo taj teret, i zato je promašio. Kada je poĉeo ĉitati velike ruske pisce, i video šta je roman, on je osetio svoju slabu snagu, izgubio pouzdanje u sebe i prestao pisati romane.

OPŠTI POGLED. — Janko Veselinović vredi više kao pesnik no kao pripovedaĉ. Ono što je najlepše u njegovim pripovetkama, to je obilje poezije, toplota osećanja, i tek u drugom redu verno prikazivanje seoskog ţivota. Iako je bio vrlo plodan, obim njegova rada nije veliki. Samo po izuzetku on je prikazivao varoški i seoski uĉiteljski ţivot. On je slikao pojedine trenutke, epizode, tipove sa sela, davao slike iz seoskog ţivota, vrlo proste i jednostavne, sa malo radnje i drame, sa malo razvijanja i opisa, u kojima se nalazi sva lepa prostota narodnoga priĉanja. On je valjao u svojoj prostoti i jednostavnosti, ali kada je hteo da bude moderniji i knjiţevniji, da slika sloţeniji i šareniji varoški ţivot, da pravi psihološke studije i rešava politiĉke i socijalne probleme, tada je bio usiljen, nevešt, pretenciozan, docnije razvuĉen i dosadan.



On je bio pesnik sela, razneţen pesnik idealizovanog srpskog sela iz »starog dobrog doba«, idiliĉan pesnik »poljskog cveća« sa maĉvanskih livada. On iskreno voli selo i seljake i prikazuje ih toplije i lepše no iko. Ali on više voli seljake no selo, više ljude no prirodu. Osećanje prirode kod njega je slabo razvijeno; ono je površno i svedeno na najsitnije zapaţaje. No i ti sumarni i oskudni opisi su mu bolji od usiljenih knjiţevnih opisa, poabanih fraza iz drugih knjiga.

Veselinović je seoski ţivot i seoski govor poznavao bolje no iko. On je opisivao jednu stranu seoskog ţivota, lepu i idiliĉnu, i to jednostrano i nepotpuno, ali, u jednom pravcu, kao jedna strana seoskog ţivota, taĉno i ţivopisno. Ne samo da njegove liĉnosti govore pravim seljaĉkim govorom no i on sam priĉa lako i prosto, lepim, odabranim jedrim seoskim jezikom. Dijalog mu je ţiv, teĉan, prirodan. Njegova reĉenica ima svoju jasnost, gipkost, ţivopisnost i melodiĉnost narodnog govora iz zapadne Srbije.

Veselinović, uopšte, vredi kao seoski pripovedaĉ i po onome što mu je selo bilo dalo. Kada se odvojio od sela, od zemlje iz koje je crpao svoju snagu, od neposrednih i sveţih utisaka, kada je došao u varoš, on se pomeo, zbunio, i poĉeo padati. U njegovom delu nestaje stara sveţina, vedrina, spokojstvo; Beograd ga zbunjuje i razorava. On radi mnogo i sve, postaje ţrtva izdavaĉa, radi brzo, preko kolena, piše razvuĉeno, ponavlja se, gubi svoju originalnost, stil mu postaje nemaran, frazeološki, novinarski. Kada je pokušao da slika beogradski ţivot u Ciganĉetu i Moru bez primorja, moglo se videti koliko ga je varoš pomela i oslabila, i kakav je u stvari bio njegov knjiţevni talenat.

On je umro mlad, ali već na »nizbrdici ţivota«, kako je on sam govorio, i na nizbrdici talenta, kako bi se moglo reći. Ali ostavlajući na stranu njegove slabije, knjiţevno-industrijske radove iz drugog perioda, on prvim delom svoga rada, iz doba od 1886. do 1892, zauzima jedno od najlepših mesta u istoriji srpske pripovetke. On je jedan od prvih i najobilnijih seoskih pripovedaĉa naših, od onih koji su seosku pripovetku podigli na veliku visinu i stvorili od nje jedan od najrazvijenijih rodova srpske knjiţevnosti. On vrši jak uticaj na mlade pripovedaĉe oko 1890. Ma kako to bila idealistiĉka i ruţiĉasta slika, ulepšan prikaz seoskog ţivota u jednom trenutku i gledanoga sa jedne strane, njegov rad ima trajnu vrednost koliko svojom poetskom toplotom toliko i lepom slikovitošću.



SIMO MATAVULj

Romantiĉki period srpske knjiţevnosti imao je jednog dobrog pripovedaĉa iz

Dalmacije, Stjepana Mitrova Ljubišu; realistiĉki period ima ga u Simi Matavulju.

ŢIVOT. — RoĊen je 31. avgusta 1852,103 u Šibeniku, u Dalmaciji, u staroj srpskoj šibeniĉkoj porodici, od oca trgovca. Naporedo je uĉio drţavnu osnovnu školu, gde je jezik bio talijanski, i srpsku, »rišćansku«, gde se predavalo na srpskom. U mestu roĊenja je svršio i niţu gimnaziju. Posle oĉeve smrti, u oskudici, ode svome stricu Serafimu, igumanu manastira Krupe, i tu se neke ĉetiri godine spremao za kaluĊera. Ne osećajući volje za kaluĊerski ĉin, ode u Zadar, na uĉiteljsku školu, koju svrši 1871. Zatim, uĉiteljuje po srpskim selima severne Dalmacije, u Đevrekama i na Islamu, potom [1874] ide za uĉitelja talijanskog jezika pomorske škole u Herceg-Novome. Tu je ostao sedam godina, [do 1881,] i za to vreme uĉestvovao [?] u dva ustanka, u hercegovaĉkom 1875. i u bokeljskom 1881.104 Sklonivši se 1881. u Crnu Goru, postaje na Cetinju gimnazijski nastavnik, potom nadzornik osnovnih škola. 1882. proveo je nekoliko meseca u Parizu. Od 1883. do 1887. bio je nastavnik crnogorskom prestolonasledniku Danilu. 1887. napusti Crnu Goru, doĊe u Srbiju, gde je kratko vreme bio uĉitelj jezika u gimnaziji u Zajeĉaru. Opet se vrati u Crnu Goru, gde dugo ne ostaje. 1889. je ponova u Srbiji, u kojoj će ostati do smrti, kao uĉitelj jezika u srednjim školama, ĉinovnik presbiroa, i najzad kao privatan ĉovek baveći se iskljuĉivo knjiţevnošću. Umro je napreĉac 20. februara 1908.

KNjIŢEVNI RAD. — U svojim uspomenama Matavulj priĉa kako mu je mati, razborita i ţiva ţena, dala »volju k fabulovanju«. Talijanski jezik znao je od detinjstva, i još kao manastirski Ċak poĉeo je ĉitati talijanske romane. Kao uĉitelj sam je nauĉio francuski i ĉitao Balzaka i Ţorţ Sandovu. 1873. izišao je njegov prvi pokušaj, pesma Noć uoĉi Ivanje, u zadarskom Narodnom listu, u kome je štampao još nekoliko svojih poetskih i proznih pokušaja. Kada je 1880. pokrenut u Zadru Srpski list, on mu je postao revnostan saradnik. Tu je 1881. godine štampao prvi svoj pripovedaĉki ogled Naši prosjaci,105 i otada poĉinje njegova plodna knjiţevna aktivnost. Prve njegove pripovetke izlaze u lokalnim crnogorskim listovima osamdesetih godina. Ti vrlo ozbiljni pokušaji su primećeni, i njegov knjiţevni glas stalno raste. Saradnik mnogih srpskih i hrvatskih ĉasopisa i listova, on piše mnogo i na sve strane. Svoje mnogobrojne pripovetke štampa u zasebnim zbirkama: Iz Crne Gore i Primorja, dve knjige (Novi Sad, 1888; Cetinje, 1889); u izdanju Matice hrvatske Iz prіmorѕkog ţіvota (3agreb, 1890); Sa Jadrana (Beograd, 1891); Iz beogradskog ţivota



(Beograd, 1891); Iz raznijeh krajeva (Mostar, 1893); Primorska obliĉja (Novi Sad, 1899); Tri pripovetke (Mostar, 1899); S mora i planine (Novi Sad, 1901); Beogradske priĉe (Beograd, 1902); Ţivot (Beograd, 1904); Nemirne duše (Beograd, 1908). Pored toga izvesne pripovetke štampane su u zasebnim knjigama, meĊu kojima Novo oruţje (Beograd, 1890), Na pragu drugog ţivota (Karlovci, 1899); Pošljednji vitezovi (Mostar, 1903); i Car Duklijan (Mostar, 1906). 1893. izišao je u Novom Sadu njegov popularni spis Boka i Bokelji.

Matavulj je, pored svega toga, napisao i dva romana: Uskok — veliku »pripovijetku iz crnogorskog ţivota« — koji je doţiveo dva izdanja (Beograd, 1892. i 1902), i Bakonju fra Brne, u tri izdanja (u Beogradu, 1892. i 1893, u Subotici latinicom, 1897). 1897. štampan je njegov dramat iz dubrovaĉkog ţivota Zavjet; 1904. igran je u beogradskom Narodnom pozorištu njegov komad iz beogradskog ţivota Na slavi. Pored toga ostala je od njega zanimljiva autobiografija Bilješke jednoga pisca (1898—1903, u Letopisu Matice srpske). U Mavritaniji su uspomene na bavljenje u Crnoj Gori. Pored toga je opisao svoja putovanja po juţnoj Francuskoj, Alţiru, Levantu, Severnom moru. Od njega je još ostao izvestan broj knjiţevnih ĉlanaka koji svedoĉe o njegovom širem knjiţevnom obrazovanju.

Dobar znalac jezika, Matavulj je priliĉno i prevodio. MeĊu ostalim, preveo je Na vodi od Gija de Mopasana (1893), zbirku bajki Vilina knjiga (Beograd, 1894), Senovita kuća Ĉarlsa Dikensa (Beograd, 1893), Zimske priĉe M. de Vogijea, (Beograd, 1894),106 San Emila Zole, Molijerova Puĉanina kao vlastelina (1906), i Mizantropa, i nekoje talijanske noveliste i dramatiĉare. U rukopisu mu je ostao prevod Ugledanja na Hrista.

KNjIŢEVNO OBRAZOVANjE. — Matavulj je imao izvesnih osobina koje su ga stavljale iznad velike većine srpskih pisca njegova vremena: retko razvijen posmatraĉki dar, poznavanje ţivota i ljudi, znatno knjiţevno obrazovanje. Iako nije uĉio velike škole, iako se nije školovao na strani, on je svojom prirodnom bistrinom, duhovnom radoznalošću i retkom vrednoćom uspeo da popuni praznine svoga obrazovanja. 3najući jezike, on je mnogo ĉitao, i to najbolje pisce, i uspeo da bude jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca. Razuman ĉovek, on je dobro osećao da je prošlo vreme »prirodnih genija« i darovitih neznalica u knjiţevnosti, zato se nije zadovoljavao samo knjiţevnim znanjima, no se interesovao za nauke, naroĉito za one nauke koje imaju veze sa knjiţevnošću, kao što su filozofija i istorija. Njegovo knjiţevno i opšte obrazovanje davalo je njegovim knjiţevnim delima karakter neĉega većma evropskog i modernog, i on je u tom pogledu stajao nad ostalim srpskim piscima osamdesetih godina.

Dok su naši raniji pisci bili pod uticajima nemaĉke, ruske ili maĊarske kulture, on se razvio pod uticajem romanskih kultura, talijanske i francuske. RoĊen u Dalmaciji, gde je talijanska kultura vladala vekovima, znajući talijanski još od detinjstva, on je prvo ĉitao dela talijanskih pisaca, tu ušao u knjiţevne lepote, tu razvio svoj knjiţevni ukus, tu se prvo uĉio pisati. Nauĉivši francuski, on je revnosno ĉitao francuske pisce, naroĉito realistiĉke i naturalistiĉke pisce, u prvom redu Mopasana, kojega je najviše ĉitao i rado prevodio. Svršivši tu knjiţevnu školu, uglavnome po tim uzorima, i sam je stao pisati. Moţda prvi u novoj srpskoj knjiţevnosti, on sav izlazi iz romanske kulture i izvesno prvi zapoĉinje nov period u dobu u kome francuski uticaj staje zamenjivati ranije uticaje, ruski, nemaĉki i maĊarski.

POTPUN REALIST. — Ostali srpski pripovedaĉi realistiĉkog perioda nikako se nisu mogli otrgnuti od romantiĉarskog vaspitanja iz svoje mladosti i sentimentalnih sklonosti



svoje prirode i zato, sem Milovana Đ. Glišića, nema nijednog koji bi bio potpun realist. Matavulj je bio potpun realist. Bez romantiĉarskoga vaspitanja, uman ĉovek, trezvena duha i pozitivne prirode, knjiţevno vaspitan kod doslednih francuskih realista, on je sav u ĉistim idejama evropskog realizma sedamdesetih i osamdesetih godina. Jedno što je uopšte bio bez mnogo mašte, drugo što je mislio da knjiţevnost treba da bude veran odblesak stvarnosti, on vrlo malo izmišlja, i njegovi tipovi su ĉesto proste fotografije, a njegove pripovetke, naroĉito dalmatinske, ĉesto su beleţenje lokalnih dogaĊaja. On se ograniĉava da bude savestan, inteligentan, obrazovan posmatraĉ stvarnoga ţivota, da hladno, bez strasti, opisuje ljude kao što botaniĉar opisuje bilje ili zoolog insekte. On neće da se kao ĉovek vidi u svom delu, ĉuva se liĉnih izliva, izbegava lirizam, samo po retkom izuzetku ulazi u moralisanje i tendenciju, jedino, s vremena na vreme, dopusti sebi nešto humora. I zato njegova bezliĉna dela su taĉna, oštra, precizna posmatranja, izgledaju hladna i suva, sa više pameti no srca, sa više taĉnosti no topline.

OBIM NjEGOVA RADA. — On ima ne samo veći duhovni vidik no ostali srpski pisci no isto tako i veći posmatraĉki vidik. Dok su se drugi ograniĉavali da posmatraju ţivot jednoga staleţa ili jednoga kraja, da opisuju samo seoski ţivot, ili da budu opisivaĉi pojedinih pokrajina, Maĉve kao Janko Veselinović, Šumadije kao Milovan Đ. Glišić, Srema kao Pavle Marković Adamov, Boke Kotorske kao Stjepan Mitrov Ljubiša — dotle Matavulj slika i razne staleţe i razne krajeve. On slika i seljake, i plemiće, i graĊane, i intelektualce, sve više udaljavajući se od seoskog ţivota, sve više traţeći da slika sloţeniji i misaoniji graĊanski i moderni ţivot. On opisuje i Crnu Goru, i Dalmaciju, i Beograd. On je jedini srpski pisac koji je umetniĉki slikao suvremeni crnogorski ţivot, i u tome ga niko dosada nije pretekao. Njegovo slikanje Beograda, sloţenog, razbijenog, pomućenog beogradskog ţivota, nije uspelo. Kao što je Jakšić bio najbolji kada je opisivao svoj Banat, tako je Matavulj davao svu svoju meru kada je slikao Dalmaciju, i ostao najbolji slikar Dalmacije u celoj srpskoj i hrvatskoj knjiţevnosti. Niko od naših pisaca nije Dalmaciju tako voleo i razumevao, niko je nije shvatio tako široko i potpuno, i izrazio tako taĉno i ţivopisno. Ne ograniĉavajući se na jedan staleţ i jednu sredinu, on je dao sliku cele Dalmacije, i »rkaće« i »latinske«, i »rišćanske« i »krišćanske«, i zagorske i primorske, i plemićke i puĉke, i seljaĉke i graĊanske, i iz nje dao najveću galeriju najraznovrsnijih tipova koju srpska knjiţevnost ima. Njegov najbolji roman Bakonja fra Brne sinteza je i cvet svih njegovih dalmatinskih pripovedaka.

OPŠTI POGLED. — U knjiţevnosti svoga doba Matavulj ima jedno naroĉito mesto. On potpunije no iko predstavlja u srpskoj knjiţevnosti moderan evropski realizam. On se odlikuje oštrim posmatraĉkim darom, jasnim i vedrim duhom, trezvenim poimanjem ţivota, retkim sposobnostima da stvari dobro uoĉi i da ih dobro kaţe, da naĊe i obeleţi karakteristiĉne tipove, da dâ jake i potpune slike celih sredina. Njegov stil je prost, odreĊen, precizan, knjiţevan bez retorike, neposredan, jedar, bez fraza i bez boje, klasiĉan u dobrom smislu reĉi. Najobrazovaniji, najknjiţevniji meĊu našim pripovedaĉima, on je u isti mah bio i najmanje knjiški. Iako vrlo cenjen za ţivota i dosta ĉitan, on kod velike publike nije mogao da naĊe onaj odziv koji su našli drugi pisci, slabije inteligencije i prostijeg talenta, jer velika publika nikada ne moţe da se zagreje za pisce koji na svet gledaju bez iluzija i koji pišu bez fraza.



SVETOLIK P. RANKOVIĆ

RoĊen u Moštanici, u okrugu beogradskom, 7. decembra 1863, od oca

uĉitelja. Detinjstvo je proveo i osnovnu školu svršio u Garašima, u okrugu kragujevaĉkom, gde mu je otac postao sveštenik. Niţu gimnaziju i bogosloviju svršio je u Beogradu. 1884. otišao je u Kijevo, u Duhovnu akademiju. Svršivši je, postane 1888. nastavnik veronauke u gimnaziji u Kragujevcu. U Niš se premešta 1892, u Beograd 1893. Umro je u Beogradu 18. marta 1899.

Ranković je umro mlad, tek onda kada je ţivlje otpoĉeo raditi na knjiţevnosti, ali i za to kratko vreme dao je dosta radova. Prvi njegov bolji posao bile su Jesenje slike, u Otadţbini za 1892. Posle toga došao je niz pripovedaka po raznim ĉasopisima i listovima, od kojih su najbolje, pod naslovom Slike iz ţivota, izišle 1904. u izdanju Srpske knjiţevne zadruge. Od njega su ostala i tri romana: Gorski car (Beograd, 1897), Seoska uĉiteljica (1899) i Porušeni ideali (Beograd, 1900). Po ruskim bogoslovskim piscima sastavio je udţbenik za bogosloviju Uputstvo za crkveno propovedništvo, Omilitika (Beograd, 1894). Po pedagoškim i bogoslovskim listovima rasturen je izvestan broj njegovih ĉlanaka, mahom prevoda sa ruskog.

On je voleo Šumadiju u kojoj je detinjstvo proveo, osećao lepotu, snagu i vedrinu njenog pejzaţa, a gotovo sve njegove pripovetke dešavaju se u njoj. On je bio pesnik Šumadije, ali ne onako jednostrano idiliĉan kao što je Janko Veselinović bio pesnik Maĉve. Ranković nije zatvarao oĉi pred stvarnošću i nije se uspavljivao iluzijama, no je ţivot na šumadijskom selu gledao slobodno, otvoreno, slikao ga onakav kakav jeste, sa njegovim manama i crnim stranama, prikazivao raspadanje starog patrijarhalnog ţivota i prelaţenje u novo individualistiĉko doba, razrivenost posle velikih ekonomskih i politiĉkih kriza. On je gledao svojim oĉima, u roĊenoj porodici, zlo hajduĉije koja je besnela u Šumadiji krajem osamdesetih godina, i ceo jedan njegov roman, Gorski car, opisuje tu opaku bolest srbijanskog sela u skoroj prošlosti.

Docnije, on se nije zaustavljao samo na toj naturalistiĉkoj navici da ţivot slika onakav kakav je, ne izbegavajući da se dotakne ruţnih i tamnih strana. Nepovoljne materijalne prilike, naroĉito bolest koja ga je pre vremena u grob vukla, stvarale su ga razdraţljivim, nezadovoljnim, gonile ga u mraĉan pesimizam. U svoje delo on je unosio to svoje liĉno raspoloţenje, i pesimizam se sve više pooštravao ukoliko je bolest napredovala. Seoska



uĉiteljica je crna i ţalosna slika jedne nesrećne ţene; Porušeni ideali, u koje je Ranković uneo vrlo mnogo svoga liĉnog, delo poslednjih meseca njegova ţivota, svojim apsolutnim pesimizmom ĉine teţak utisak.

Kao pisac Ranković je sav izišao iz ruske škole i više no ijedan od novih srpskih pisaca on se moţe nazvati ruskim Ċakom. Uĉio se u Rusiji, sa oduševljenjem ĉitao ruske pisce, naroĉito Tolstoja i Dostojevskog, prevodio ih ĉesto i rado — izmeĊu ostaloga i Tolstojevu Opsadu Sevastopolja. Od velikih ruskih pisaca ostala mu je široka ĉoveĉanska simpatija za sve što ţivi i trpi, sklonost da naroĉito prouĉava ljude slabe volje, »zapoĉete a nedovršene ljude«, kako veli Turgenjev, navika da u pojedinostima i opširno rašĉlanjava razna stanja svesti i savesti kod svojih junaka. On je u tome ĉesto bio nevešt i išao tako daleko da su mu pojedine stranice pisane jezikom psiholoških udţbenika.

Njegova forma je dosta zanemarena. Radio je grozniĉavo brzo i bez paţnje, naroĉito poslednjih godina bolesti, kada je hteo da što više ugrabi od smrti. Plan mu nije bio jasan, oskudevala mu je vlada nad svojim perom, i zato je negde preterano razvuĉen, a negde odveć ubrzan. Ipak je pisao ĉisto i jasno, iako sa dosta oveštalih knjiţevnih izraza i novinarskih fraza.

Njegove »slike iz ţivota«, seoskog, palanaĉkog, ĉinovniĉkog, manastirskog, tipovi i epizode, priliĉno su taĉni, ali zaostaju za sliĉnim poslovima drugih pripovedaĉa srpskih. Njegov znaĉaj je u romanu. On je pisac jedne trilogije romana iz srbijanskog ţivota osamdesetih godina, u kojoj je ţivot slikan sa naturalistiĉkom taĉnošću i u liĉnom lirskom tonu. Ti njegovi romani, moderni po smelom realizmu i po ljubavi za istinu, idu u najuspelije pokušaje svoje vrste. Naroĉito Gorski car ide u najbolje romane našega realizma.



STEVAN SREMAC

ŽIVOT. — RoĊen je u Senti, u Baĉkoj, 11. novembra 1855, u zanatlijskoj

porodici. Tu je svršio osnovnu školu. 1868. prešao je u Beograd, gde je 1875.107 svršio gimnaziju. Kao dobrovoljac uĉestvovao je u ratovima 1876. i 1877—1878. 1878. svršio je istorijsko-filološki odsek Velike škole. Sa malim prekidima, do 1898, bio je profesor gimnazije u Nišu, potom u Beogradu.108 Umro je u Sokobanji, 12. avgusta 1906.

BIBLIOGRAFIJA. — Što je retkost u srpskoj knjiţevnosti, Sremac nije poĉeo pisati kao mlad ĉovek, na Ċaĉkoj klupi, no kao zreo ĉovek, tek pred 1890. Pod šifrom »Senićanin« poĉeo je u Bosanskoj vili 1888. objavljivati svoje poetske slike iz srpske istorije. 1889. izišla je njegova prva satiriĉna pripovetka u niškom listu Stara Srbija za 1889. Ali na javnost je izbio i glas stekao tek pripovetkom Ivkova slava koja se pojavila 1895. u Srpskom pregledu. Ohrabren tim velikim uspehom, on je stao ţivo raditi, i za desetak godina objavio znatan broj radova, nekoliko romana i ceo jedan niz humoristiĉnih i satiriĉnih pripovedaka.

Ivkova slava, u zasebnoj knjizi, imala je dva izdanja (Beograd, 1895. i 1899), a 1901. Sremac ju je dramatizovao u društvu sa Dragomirom Brzakom. Istu pripovetku po drugi put je 1898. dramatizovao beogradski glumac Velja Miljković.109 »Limunacija« na selu izišla je u Beogradu 1896 (drugo izdanje u Beogradu 1912). Pop Ćira i pop Spira, u dva izdanja (Karlovci, 1898. i Beograd, 1911). Vukadin (Zagreb, 1903), Zona Zamfirova (Beograd, 1907). [I Zona je dramatizovana.] Od vaţnijih njegovih satiriĉnih i humoristiĉnih pripovedaka, štampanih u zasebnim knjiţicama, valja pomenuti: Boţićna peĉenica (Beograd, 1898), Ĉiĉa-Jordan (Mostar, 1903), Jeksikadţija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristiĉni spev, koji je sam ilustrovao, Ĉovekova tragedija ili bal u Elemiru (Beograd, 1907), Kir Geras (Beograd, 1908). Zatim, u šest svezaka izišle su njegove poetizacije narodne istorije Iz knjiga starostavnih (Novi Sad, 1903—1909). Sem toga, veliki broj manjih pripovedaka, knjiţevnih ocena, polemiĉnih ĉlanaka, i nekoliko istorijskih raspravica. U vremenu oko 1900. Sremac je bio najplodniji i najpopularniji srpski pisac.

ISTORIJSKE PRIĈE. — Profesor istorije, zanimajući se uvek istorijskim delima, sa uroĊenom romantiĉnom ljubavlju za prošlost, Sremac je sav bio u idejama istorijskoga tradicionalizma. Istorija za njega nije bila ni nauka ni zanat, no strast, poezija, vera i patriotizam, silno sredstvo za jaĉanje narodne duše i podizanje narodne svesti. U dvoboju



izmeĊu stare, romantiĉne i »patriotske« istorijske škole Pante Srećkovića i nove, nauĉne, i »nerodoljubive« škole Ilariona Ruvarca, on je odluĉno, prkosno, bio na strani starih.

I on se daje na poetsko prepriĉavanje narodne prošlosti i piše ceo jedan veliki ciklus istorijskih slika Iz knjiga starostavnih (Veliki ţupan Ĉaslav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki ţupan Vlastimir, Mutimir i braća mu, Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni Obilići, itd.). On u prozi opeva i veliĉa herojsku prošlost, staru slavu i viteštvo srpsko. Suve podatke iz grĉkih hroniĉara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritmiĉnim i kitnjastim reĉenicama, gotovo u »slobodnom stihu«, opevao stare junake. U taj posao on je uloţio mnogo truda i knjiţevnih ambicija, ali je uspeh bio osrednji. To za istoriju nije bilo dovoljno taĉno, a za knjiţevnost nedovoljno umetniĉko. Istorijska istina je ţrtvovana, mašta je preuzela prava istine, istorijsko osećanje je slabo, i sve se više svodi na retorske amplifikacije, usiljen patos, reĊanje ţivopisnih i zvuĉnih reĉi. Velika publika koja je Sremca inaĉe verno pratila, osetila je pravu vrednost hibridnog pokušaja poetske istorije i istorijske poezije, i ma koliko da je on polagao, ciklus Iz knjiga starostavnih nije mogao uspeti.

SATIRIĈAR. — Sa Sremĉevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u duši, on je bio pun neţnosti za »staro dobro doba« i pun nepoverenja, katkada i neraspoloţenja prema svemu što je novo. Moderne ideje duhovnog, politiĉkog i socijalnog osloboĊenja on je smatrao kao jednu izopaĉenost duhova, bolesno fantaziranje, zaludno trošenje srpske narodne snage, nesvesnu izdaju zavetne misli. U njemu se saĉuvao tip starog »crkvara« i »rodoljubca« srpskog iz Vojvodine otpre 1848. godine, onoga koji neće da zna ni za šta drugo do za »veru i narodnost«. U tom konzervatizmu i mizoneizmu, kriticizam i pozitivni reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina bio mu je duboko antipatiĉan. Te njegove prirodne sklonosti su još više razvila dva ĉoveka koji su na njega imali veliki uticaj, njegov ujak Jovan ĐorĊević, profesor istorije na Velikoj školi, i Ljubomir Nedić, koji ga je uveo u knjiţevnost.

U mnogim svojim pripovetkama, delimiĉno u Vukadinu, u celom jednom romanu »Limunaciji« na selu, — politiĉki i polemiĉni ĉlanci ostavljaju se na stranu — Sremac je izišao sa svojim plahim mrţnjama na »narodne ljude«, radikale i socijaliste, na profesore prirodnih nauka i uĉitelje, ne mareći mnogo ĉak ni za seoski svet. Mrţnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grube karikature, ĉineći nepravde i uvrede i idejama i ljudima koji mu se nisu svideli. Te njegove politiĉke satire i karikature odaju ga više kao partijska ĉoveka no kao knjiţevna posmatraĉa, i dokaz su samo uskosti njegovih vidika i njegove velike politiĉke netrpeljivosti.

PESNIK NIŠA. — Ako Sremac nije mario za novu Srbiju, politiĉarsku i demokratsku, on je sve svoje simpatije dao novoosloboĊenim krajevima, gde se bio zadrţao stari, »starovremski« patrijarhalni ţivot. U Nišu je proveo desetak najboljih i najvedrijih godina svoga ţivota; »Niš je mesto knjiţevnog nadahnuća njegovog«, veli jedan njegov biograf. Tu je odista i poĉeo pisati, slikom iz niškog ţivota Ivkova slava stekao je glas, kao što mu je druga jedna slika niškoga ţivota, Zona Zamfirova, moţda najbolji knjiţevni posao. Romantiĉar po svome duhu, ne mareći za »hladan, bezdušni Zapad«, kako je sam pisao, u Nišu, odmah posle osloboĊenja, naišao je na komad ţivopisnog, egzotiĉnog Istoka, gde se stari ţivot, stare ideje saĉuvale u svoj svojoj snazi. I on se vrlo dobro osećao u tim istoĉnjaĉkim dekoracijama i meĊu prostim ali srdaĉnim »ljudima staroga kova«, za koje u ţivotu nema problema ali ima



ţivotne radosti. On je osetio poeziju starog, istoĉnjaĉkog i patrijarhalnog Niša, i poĉeo opevati veselo »ţivovanje« »starovremskih« Nišlija, dao »sliku, kako sam veli, iz veselih i bezbriţnih dana starog Niša, jednu sliku starih i dobrih Nišlija...« I on je to uĉinio, zanimljivo i ţivopisno, toplo i prijatno, sa mnogo lokalne boje, ĉesto u karakteristiĉnom dijalektu niškom. Te slike iz Niša radio je sa naroĉitom ljubavlju, unosio u njih jedan deo svoje mladosti, i zato su mu te stvari tako uspele i imale tolikog zasluţenog uspeha.

REALIST. — IzmeĊu Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca ima izvesnih sliĉnosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, roĊeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom ţivotu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepriĉavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristiĉne romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niţi ţivot, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu.

Sremac je roĊen u jednoj zanatlijskoj porodici, i kao profesor u unutrašnjosti ţiveo je u sredini malog sveta. Kao stari momak, malo divljaĉan, surevnjiv na svoju individualnost i nezavisnost, nije mario za društvene veze i obaveze, za otmen svet i njegove forme i konvencije. I voleći više vulgarnost od banalnosti, u svojoj odvratnosti prema »ćiftama« i »filistrama«, on se Dobro osećao u sredini prostih i prirodnih ljudi, gde nema uglaĊenosti, ali ima neusiljenosti i srdaĉnosti. On je voleo da gleda donje slojeve ĉoveĉanstva, ne samo sitno graĊanstvo no i promašene egzistencije, propalice svake vrste, »bivše ljude«, — i uţivao u njihovom »vanredno simpatiĉnom šarenilu«. On je zalazio u njihove sredine, u tom ţivotu nalazio poeziju, i sa humorom slikao taj šaren svet malih kafana. On je gotovo dao idilu toga sveta, sa mnogo šale i sa mnogo pesme. Pojedine od tih pripovedaka, same za sebe, ĉine prijatan utisak, ali kako se Sremac specijalizovao u slikanju toga malokafanskoga sveta, to stalno slikanje jednih istih ljudi ĉini najzad teţak utisak. Ţivot je tu putski, fiziĉki, nizak, ĉoveĉanstvo je prikazano u svom najniţem obliku, sa suviše vulgarnosti i grubosti, i ĉitalac najzad zaţeli više ĉistote i poezije, u svakom sluĉaju neĉeg drugog i drugaĉeg. Jednostranost u slikanju vulgarnoga ţivota znatno oduzima opštoj vrednosti Sremĉevih pripovedaka.

Sremac je naroĉito realist po naĉinu pisanja. Kao što su radili veliki realistiĉki pisci, on je paţljivim okom posmatrao ţivot, u svoju beleţnicu unosio karakteristiĉne reĉi, zgodne anegdote, gestove, situacije, izreke, pesme, fraze, iseĉke iz novina, oglase, dopise, izjave, »materijal«, jednom reĉju, kako sam veli, iz koga će docnije konstruisati svoje pripovetke. Time će on svom delu dati jaku lokalnu boju i potpuno realistiĉko obeleţje. Polazeći od jedne zgodne anegdote, izvuĉene iz gomile »siţea«, kako ih on naziva, on je proširuje, dopunjuje novim manjim anegdotama, unosi tipove, i sve to zanimljivo priĉa uvek ţivim i ţivopisnim jezikom. I njegove liĉnosti ĉine utisak vernih fotografija, a njegovo delo daje utisak neposredne stvarnosti.

OPŠTI POGLED. — Sremac je imao sve vrline kojima se mogao dopasti velikoj publici, i došao je u zgodan ĉas. Predmeti su mu bili anegdotiĉni i zanimljivi, liĉnosti originalne i ţivopisne, stil reljefan, slikovit i ţivahan. Kao pisac se javio u doba kada se osećala izvesna zasićenost sentimentalno-idiliĉnom seoskom pripovetkom, njegovi humoristiĉni i satiriĉni opisi malograĊanskog ţivota došli su kao jedna prijatna promena. Njegov smeh i podsmeh odgovarao je prirodi srbijanskog sveta, koji rado gleda stvari sa komiĉne strane i toliko voli podsmehnuti se. Sevdisanje i veselo staro »ţivuvanje« starinskih Nišlija, ĉulna radost ţivota, obilne pesme i provodnje, sve to dopalo se ĉitaocima. Pored toga, niški ţivot izgledao je



originalan i zanimljiv, bio nov svet u srpskoj knjiţevnosti, i zato je Sremac rado doĉekan i imao toliko uspeha. Svojim vedrim optimizmom, veselim slikama niškoga ţivota i maloga puka, Sremac je u dobu oko 1900, kada se javila eksplozija pesimizma u srpskoj knjiţevnosti, bio omiljeni zabavljaĉ široke ĉitalaĉke publike.

On je bio ĉovek od duha, prirodna i neusiljena duha, imao onu retku vіc comіca, pravi humoristiĉni talenat. I jaĉinom svoga humora on zauzima prvo mesto u srpskoj knjiţevnosti. Humorom i duhovitošću on stoji nad svojim prethodnikom Jakovom Ignjatovićem, ali je bez Ignjatovićevih širih shvatanja i socijalnoga znaĉaja njegovih romana. On nije u stanju da vidi i postavi kakav problem, niti moţe da dâ knjiţevnu sintezu, bilo jedne sredine ili jedne ljudske prirode. On ima oko za ono što je spoljno, lepo ume da ispriĉa anegdotu i da ocrta zanimljiv tip, da zadrţi paţnju ĉitaoca i da ga nasmeje, ali to je bez dubine i bez širine, tek radi smeha i zabave. Smejući se, on klizi po površini ţivota i nije u stanju da uĊe u suštinu njegovu. Uskih vidika, zatvorena duha, on puno stvari nije ni mogao ni hteo da vidi, i zadovoljavao se malim i smejao onde gde je bilo problema i tragike. On je ceo sloţeni ljudski ţivot posmatrao samo sa jedne strane, neozbiljne i komiĉne strane. Ali u njegovom delu ima vrlo mnogo stvarnosti. On je ţivot gledao, hvatao i unosio u svoja dela kao što su radili veliki realistiĉki pisci. On je bio ne samo naš najbolji humorist no i jedan od najboljih i najtipiĉnijih realista.



RADOJE DOMANOVIĆ

RoĊen je 4. februara 1873, u selu Ovsištu, u okrugu kragujevaĉkom, gde mu

je otac bio uĉitelj. Detinjstvo je proveo u selu Jarušicama, takoĊe u okrugu kragujevaĉkom, gde je svršio osnovnu školu. Gimnaziju je svršio u Kragujevcu 1890, filozofski fakultet g. 1894. u Beogradu.110 Kao predavaĉ sluţio je u Vranju, Pirotu i Leskovcu. 1898. opušten je iz politiĉkih razloga, i dve godine ţiveo van sluţbe, od knjiţevnoga rada. 1900. postavljen je za pisara Ministarstva prosvete, a 1902. ponovo otpušten, opet iz politiĉkih razloga. Godinu dana, 1903—1904, proveo je na odsustvu u Minhenu. 1905. postavljen je za šefA korektora Drţavne štamparije. Tada je izdavao u Beogradu satiriĉno-politiĉki list Stradija. Umro je u Beogradu 4. avgusta 1908. godine.

Domanović je radio na seoskoj pripoveci i na politiĉkoj i društvenoj satiri. 1899. godine, u Poţarevcu, izišle su dve knjige njegovih Pripovedaka, a 1902. »pripovetka iz srpskoga ţivota« Ĉiĉa Mita. Dete sa sela, on je iz poĉetka, pod uticajem Janka Veselinovića, gledao ţivot sa idiliĉne strane; docnije, nervozan, razdraţen, razoĉaran, poĉeo ga je gledati sa odveć crne strane. Njegove seoske pripovetke ili su naivna ulepšavanja ili ljutite karikature, i u svakom pogledu zaostaju za njegovim satiriĉnim radovima. Pored seoskih pripovedaka pisao je i pripovetke za mladeţ. 1903. godine, u Beogradu, izišle su njegove Tri priĉe za omladinu. 1895. izišao je njegov politiĉki spis Napomena radikalnoj demokratiji. Srpska knjiţevna zadruga dala je 1905. izbor njegovih Pripovedaka.

Još kao Ċak, u jednom uzrujanom trenutku politiĉkog ţivota u Srbiji, Domanović je poĉeo po radikalnim listovima pisati oštre i duhovite politiĉke satire. Dok je Sremac bio konzervativan satiriĉar ondašnje politiĉke desnice. Domanović je bio satiriĉar demokratske levice. I jedan i drugi, sa suprotnih taĉaka gledišta, i sa suprotnim politiĉkim teţnjama, slikali su ruţne ili smešne strane politiĉkog i javnog ţivota u Srbiji. U vremenu od 1897. do 1903. on je napisao ceo jedan niz ljutih satiriĉnih pripovedaka i alegorija, u kojima su snaţno ţigosani nedostojni suvremenici i ţalosne politiĉke prilike. Sarkastiĉan po prirodi, jedak u svome gnevu razoĉarana idealista, agresivnoga duha, on je ljutito udarao na rugobe i niskosti suvremenog politiĉkog ţivota i njegovi udarci su bez poštede padali na sve strane. Pojedine od tih satira suvremenog politiĉkog i društvenog ţivota — Danga, VoĊa, Kraljević Marko po drugi put meĊu Srbima (Beograd, 1901), a naroĉito Stradija (Beograd, 1902), najširi i najizraĊeniji njegov posao, najbolja politiĉka satira srpska, — u svoje vreme imale su znaĉaj manifesta i politiĉkih dogaĊaja. Unoseći mnogo smelosti, sa širinom vidika, sa iskrenom



ljubavlju prema zemlji i njenom dobru, Domanović je radio ne samo na ţigosanju onoga što ne valja no i na podizanju javnoga morala. Originalno shvaćena, snaţno izvedena, ta dela su najbolje politiĉke i socijalne satire u srpskoj knjiţevnosti, i znaĉe ne samo moralnu karakteristiku jednoga doba u srpskom društvu no i osnivanje jednog novog knjiţevnog roda u srpskoj knjiţevnosti.



SVETOZAR ĆOROVIĆ

Od kraja osamdesetih godina Bosna i Hercegovina poĉinju ulaziti u

knjiţevni ţivot srpski. Jedan od prvih pisaca iz Bosne i Hercegovine bio je Svetozar Ćorović.

Rodio se 29. maja 1875. u Mostaru. Osnovnu i trgovaĉku školu svršio je u mestu roĊenja. Sam je dovršio svoje obrazovanje, i stalnim i ozbiljnim radom usavršio se kao pisac.*

Ćorović je jedan od najvrednijih i najplodnijih srpskih pisaca. Poĉeo je sa pisanjem deĉjih pesama još 1889. godine; prvu svoju knjigu, svesku deĉjih pesama, Poletarke štampao je u Mostaru 1894. 1894. i 1895. uredio je kalendar Neretljanin. Od 1895. izdao je nekoliko knjiga pripovedaka: Iz Mostara (Beograd, 1895), Iz Hercegovine (Beograd, 1896), Markov grijeh (Beograd, 1896), Krvni mir (Mostar, 1897), Razoreno gnijezdo i Iz moje domovine (Mostar, 1898), Crtice (Mostar, 1901). Sve su to poĉetniĉki radovi, u kojima je vrlo mladi pisac tek traţio svoj put. Drugi period njegovog knjiţevnog rada, glavna njegova knjiţevna delatnost, poĉinje 1903. Otada su izišle 4 sveske zbirke pripovedaka: U ĉasovima odmora (1903, 1904, 1906, 1910), Moji poznanici (1909) i Komšije (Sarajevo, 1912), i odveća pripovetka Jarani (Novi Sad, 1913), [Divljak (Beograd, 1913)]. Zatim, tri romana: Ţenidba Pere Karantana (Mostar, 1905), Majĉina Sultanija (Beograd, 1906), Stojan Mutikaša (Mostar, 1907). Najzad, nekoliko pozorišnih komada: dve šaljive igre Poremećen plan i Izdaje stan pod kiriju (Mostar, 1899), i On, Adembeg, Ptice u kavezu, Povratak (sve u jednom ĉinu), Ajiša i Zulumćar [(Dubrovnik, 1913)] u tri ĉina.

Ćorović je poĉeo pisati pre vremena, vrlo mlad, nevešt i neuk, i njegovi prvi radovi su pokušaji pisca koji se tek razvija i traţi svoj put. Ali on se stalno razvijao i davao sve bolja i bolja dela. On je dao sliku današnje Hercegovine i varoške i seoske, i pravoslavne, i muslimanske, i katoliĉke. Ta slika je široka, realistiĉka i precizna. Njegova glavna sposobnost je da ume da odabere dobar materijal i da naĊe zanimljivu anegdotu. Celo delo mu je bogato motivima i dobro obeleţenim i originalnim liĉnostima. I zbog tih osobina, koje ga ĉine zanimljivim, on je jedan od najviše prevoĊenih suvremenih pripovedaĉa srpskih. Priĉanje mu je lako, prosto i prirodno. Stil mu je dosta jednostavan, katkada jednolik, bez mnogo boje i izraza, ali neposredan i jasan. Romani, sa skuĉenim motivima malovaroškoga ţivota, dosta razvuĉeni, izostaju za pripovetkom. Nekoliko od njegovih dramskih pokušaja, kao On i



Adembeg, odlikujući se zanimljivošću anegdota, patetiĉnošću scena i ţivim slikanjem liĉnosti, imali su zasluţena uspeha.



VOJISLAV J. ILIĆ

ŽIVOT. — Sin pesnika Jovana Ilića, rodio se 1860. u Beogradu. Škole je uĉio

neredovno, i napustio gimnaziju. Kao vanredan Ċak proveo je neko vreme na Velikoj školi. U srpsko-bugarskom ratu 1885. uĉestvovao je kao dobrovoljac.111 Od 1887. do 1892. bio je korektor Drţavne štamparije. 1892. uĉiteljevao je u srpskoj osnovnoj školi u Turn-Severinu, u Rumuniji. Te godine postavljen je za pisara Ministarstva unutrašnjih dela, a potom za vicekonzula u Prištini. Umro je u Beogradu 21. januara 1894. godine.

KNjIŢEVNI RAD. — Kao Ċak, još oko 1878, poĉeo se javljati po ĉasopisima,112 i brzo izbio na površinu. 1888, u Beogradu, izišlo je prvo izdanje njegovih Pesama, a 1889. drugo izdanje. Srpska knjiţevna zadruga izdala je sva njegova pesniĉka dela 1907. i 1909, u dve knjige.

Vojislav Ilić je iskljuĉivo pesnik, i najveći deo njegovoga knjiţevnoga rada je u stihu. Ali je od njega ostao i priliĉan broj proznih radova, po listovima i ĉasopisima osamdesetih godina. MeĊu ostalim i dve skice: Nedelja sviće (Zimzelen, 1893) i Strašni ljubavnik (Kragujevac, 1894).113 Ostalo su nacionalno-politiĉki i knjiţevni ĉlanci. Relativno vaţniji od tih radova su mu: raspravljanje poznatog pitanja Šekspir ili Bakon (Srbadija, 1883), veliki politiĉko-nacionalni govor Zadatak Ujedinjenje omladine (Novi beogradski dnevnik, 1887), manji knjiţevni ĉlanci o Belušu, sinu Đure Jakšića (Javor, 1882), o Šekspirovom Koriolanu (Gusle, 1882), o Kraševskom (Srbadija, 1883). Ostalo su napisi o neznatnim i efemernim knjigama toga doba. Svi ti prozni radovi Vojislava J. Ilića od znaĉaja su samo utoliko što pomaţu boljem shvatanju njegovog glavnog, poetskog rada.

REAKCIJA OMLADINSKOJ POEZIJI. — Vojislav J. Ilić oznaĉava jedan prelom i preobraţaj u srpskoj poeziji: kraj stare romantiĉarske poezije i poĉetak nove artistiĉke i veristiĉke. On je pripadao naraštaju koji je svojim oĉima gledao slom omladinskog romantizma u javnom ţivotu i u knjiţevnosti, osećao opšte razoĉarenje i klonulost koja je zavladala u srpskim duhovima posle Berlinskog kongresa. 3ajedno sa novim naraštajem bunio se protiv izopaĉene romantiĉarske poezije na umoru, njenog usiljenog patosa, vulgarnosti osećanja i banalnosti forme. Vojislav Ilić sa izvesnom ironijom piše o tome dobu »politiĉkog avantijarstva« i o »bezazleno-herojskom raspoloţenju« naivnoga naraštaja šezdesetih godina. Ceneći velike pesnike srpskoga romantizma, on niMalo ne ceni njihove jadne epigone, njihova »nakaradna podraţavanja i usiljeno oĉajanje«, i ne krije svoju



»odvratnost prema njima«. On je satiriĉno opevao omladinskog pesnika razbarušene Kose koji je sav svoj duhovni ţivot sveo na mrţnju na Turke i ljubav za alkohol:

Staro, srećno doba, tebe mnogi ţale, Liberalne tvoje bitke i skandale, Kad je pesnik srpski dar boţanski kalj’o I nalizan ĉesto pod stolom se valj’o Kad vrlina beše ne misliti mnogo.

I po idejama, i po motivima, naroĉito po formi, njegova poezija oznaĉava reakciju omladinskoj poeziji. To nije išlo odmah, i u prvim njegovim stihovima ima još tragova omladinske poezije, naroĉito u reĉniku. Ali on se vrlo brzo samostalno razvija i stvara jednu sasvim originalnu, u svakom sluĉaju novu poeziju. On napušta retoriĉnu, emfatiĉnu i preteranu subjektivnu poeziju romantiĉara šezdesetih godina, i unekoliko vraća se odmerenoj, poluklasiĉarskoj, »objektivnoj lirici« ĉetrdesetih godina, kojoj je ĐorĊe Maletić bio teoretiĉar, Jovan St. Popović najbolji pesnik, i kojoj je u poĉetku svoga knjiţevnoga rada pripadao i njegov otac Jovan Ilić. Od tih predromantiĉarskih pesnika on se prvo uĉio refleksivnosti, klasicizmu, od njega su mu ostali i izvesni arhaizmi u reĉniku. Na taj naĉin, Jovan Ilić, koji je bio refleksivan pesnik u svojoj mladosti, znatno utiĉući na duhovno i pesniĉko razvijanje svoga sina, bio je spona izmeĊu dve pesniĉke škole naše.

Vojislav Ilić je diskretan duh i otmena duša, on mrzi na pozu, retoriku i priĉanja o sebi, hoće poeziju otmenu, diskretnu, umetniĉku. Umesto »boţanstvene strasti« romantiĉara više voli mirnoću i diskretnost osećanja pesnika predromantiĉarskog doba. On ne veruje kao romantiĉari u »Narodno JevanĊelje«, ne misli da se umetniĉka poezija ima svesti na podraţavanje narodnih pesama, ili bar na razvijanja u njinom uskom okviru; kao pesnici ĉetrdesetih godina on je za »evropejsku izobraţenost«, za opštu knjiţevnu kulturu, za umetnost u poeziji, nezavisno razvijanu od narodne poezije, izraz višeg obrazovanja i slobodne osobenosti pesnikove. Sa poezijom velikih evropskih knjiţevnosti on se upoznaje preko Rusa, iz ruskih antologija. Ruski pisci na njega naroĉito utiĉu, u prvom redu Puškin, koga naziva »epohalnim pesnikom novije ruske knjiţevnosti«, sebe naziva »dobrim Ċakom Ţukovskog i Puškina«, od kojega mu ostaje puno ideja, pesniĉkih navika i motiva, osećanje ĉiste umetniĉke i savršene forme, ljubav za klasiĉnu starinu, pesniĉki reĉnik, katkada i cele reĉenice. Kod Ljermontova se nauĉio ljubavi prema ţivopisnom Istoku, i od njega takoĊe uzeo izvestan broj pesniĉkih tema. Ali, on je sve te pesnike, osetivši njihovu veliĉinu, stilizovao, preradio u svojoj duši, svemu dao svoje obeleţje. Oni su mu bili više podstrek no uzori, i njegova poezija, manje originalna u motivima, dobila je originalnost liĉnih osećanja i liĉnoga izraţavanja. I sva njegova poezija znaĉi prekid sa retoriĉkom, neodmerenom, odveć nacionalistiĉkom omladinskom poezijom, delimiĉno vraćanje ka staroj »objektivnoj lirici«, stvaranje nove zapadnjaĉke, umetniĉke i otmenije poezije srpske.

POLITIĈKA I SOCIJALNA POEZIJA. — On ipak ne oznaĉava kidanje svih tradicija u srpskoj poeziji. Kao pesnici pre njega, i on ima politiĉkih, nacionalnih i socijalnih pesama. Neobavešteni pisci gledali su u njemu ĉistog predstavnika »umetnosti radi umetnosti«, »aristokratske teţnje u umetnosti«, ĉak i »salonskog pesnika«. Pod uticajem Puškina, on je odista na nekoliko mesta kazivao svoju odvratnost prema »surovoj masi«, »dnevnim istinama ljudskim« i »nadniĉarima duha«, i teţio ĉesto estetiĉnoj poeziji, koja je van i iznad obiĉnoga ţivota. Ali, pored toga, kod njega ima mnogo pesama graĊanskih, politiĉkih,



patriotskih i socijalnih, gde je ljubav prema narodu, slobodi, pravdi i napretku našla jake pesniĉke izraze. On je ţiveo u doba unutrašnjih politiĉkih i spoljnih nacionalnih nevolja u koje je Srbija upala osamdesetih godina, i sam dosta ţivo uĉestvovao u politiĉkim i nacionalnim pokretima toga doba, bivao saradnik opozicionih listova. Zbog svojih ideja bio je politiĉki ganjan, 1887. odgovarao je pred sudom zbog pesme Maskenbal na Rudniku, ĉak jedno vreme bio je primoran i da beţi iz Srbije. Sve to našlo je jaka i poetska izraza u njegovim pesmama. Tom politiĉkom stranom svoje poezije, davši nekoliko lepih i originalnih slobodnjaĉkih i patriotskih pesama, Vojislav Ilić je, za Zmajem i Jakšićem, produţio tradiciju naših »javnih pesnika«.

MELANHOLIJA. — Ali ono što je glavno u poeziji Vojislava Ilića, to je njegova intimna, liĉna poezija, poezija refleksivna, melanholiĉna i elegiĉna. Njegova melanholija bila je uslovljena raznim okolnostima: zdravlje mu je bilo rĊavo, ţivot neodreĊen i neizvestan, materijalne porodiĉne nevoljne su ga stalno pratile. Po svojoj prirodi bio je delikatan duh, osetljive duše, odveć jako primao je spoljne utiske i odveć ţivo reagirao na njih. I tako »oderane duše«, silno osećajući grubosti i rugobe spoljnoga sveta, duboko nezadovoljan sadašnjošću, pateći od nesaglasnosti ideala sa stvarnošću, on je pao u nezadovoljstvo sa svetom, u diskretnu melanholiju, i kao toliki pesnici i pre i posle njega bolovao od »svetskoga bola«. I u takvom raspoloţenju, poezija je za njega bila utoĉište i izvor zaborava, onaj »veo kojim se obvija rugoba sveta«, po reĉima jednog modernog pesnika. On se povukao u umetnost, u pesniĉke snove. U trenucima melanholije i elegiĉnosti on je najjaĉi i najprirodniji, i najbolje pesme koje je on ispevao to je onaj niz Elegija.

KLASIĈNI MOTIVI. — Okrećući glavu od »blede sadašnjosti«, sa ţeljom da izbegne ţivot koji ga je pritiskivao i gušio, on se okretao onom što je nekada bilo, »sedoj prošlosti«, i jaĉe no ijedan srpski pesnik osetio visoku poetsku melanholiju mrtvih stvari, tuţnu ĉistotu onoga ĉega nema više i što ţivot ne moţe da prlja i ljudi da skrnave. Od ţivota njemu je ostajao jedan »bledi prizrak umrlih snova« i on je najradije pevao »sumornu i hladnu pesmu«, »himnu vekova tavnih«. On je tako pevao ruševine, groblja, »mraĉna, minula i drevna leta«, spomene »izumrlih dana«, ljude i doba kojih nema više: mraĉnu borbu Boga i Satane, prve dane stvaranja, heruvime i demone, ukoĉeni i tuţni indijski Istok, ţivopisni i huĉni arabljanski Istok, egzotiĉan, zaljubljen i mirisan, borbe izumrlih Slovena na obalama Severnoga mora sa germanskim osvajaĉima; dramatiĉne epizode iz svetske istorije, verske i graĊanske ratove u Francuskoj, sjajni i krvavi ţivot Obnove, ritersku Španiju i pobunjenu Poljsku. Ali on je naroĉito voleo klasiĉnu starinu, grĉku i rimsku, više grĉku no rimsku, izveo jednu malu obnovu klasicizma u srpskoj knjiţevnosti, bio najbolji predstavnik umetniĉkog paganizma u srpskoj knjiţevnosti. Osećajući gotovo sinovlju ljubav za »majku Jeladu«, on je bio veliki jelinist u srpskoj knjiţevnosti. U tim dosta mnogobrojnim pesmama klasiĉne inspiracije ima nedovoljnog materijalnoga znanja klasiĉne starine, ima grešaka u mitologiji, metrika je samo po izgledu klasiĉna, i nije teško konstatovati i pesnikovo neznanje klasiĉnih jezika i posredno upoznavanje sa klasiĉnom starinom. Ali on pokazuje retku i veliku poetiĉku intuiciju, instinktivno oseća veliĉinu i lepotu klasiĉnoga sveta, i, pored svih grešaka u pojedinostima, njegove pesme daju utisak vedre i duboko mirne lepote antiĉke poezije. Iako nema školskog i zanatskog znanja naših starijih klasiĉara, jednog Lukijana Mušickog na primer, ipak je on bolje no iko osetio i lepše no iko u srpskoj knjiţevnosti izrazio klasiĉki duh, i ostao najbolji jelinist u srpskoj knjiţevnosti.



NjEGOVA UMETNOST. — Pesniĉke sposobnosti Vojislava Ilića bile su vrlo velike. On je imao retku osetljivost, uroĊenu otmenost i finoću, ţiv smisao za lepotu, osećanje ritma i ţivopisnosti. Više no ijedan raniji srpski pesnik on daje utisak umetniĉkog pesnika.

Raniji srpski pesnici, ĉesto više patrioti no umetnici, ispovedajući romantiĉku teoriju da je poezija stvar trenutne inspiracije, uzimajući olako svoj pesniĉki posao, ĉesto su za ljubav ideje zanemarivali formu, pisali brzo i olako, padali u vulgarnosti osećanja i izraza, i, u ime rĊavo shvaćene »pesniĉke slobode«, ĉinili velike graške u metrici. Vojislav Ilić voli lepotu kao lepotu, iako nije pesnik bez ideje on neće da ideji ţrtvuje formu, ţivo oseća vulgarnosti misli i izraza, ima finog sluha za metriĉne i ritmiĉne greške i poĉinje poeziju umiveniju, pismeniju, knjiţevniju, većma umetniĉku. Umetnosti se uĉio kod estetiĉki izraĊenog Puškina, i kao Puškin u rusku tako on u srpsku knjiţevnost unosi ĉistu umetnost.

Njegova poezija, koja ima neĉega nematerijalnoga, prozraĉnog, fluidnog, sva je u meri i u skladu, pored toga sa ţivim, finim i taĉnim osećanjem prirode. Njegovi opisi, veristiĉki, ĉesto realistiĉki, jesu mala savršenstva u svome rodu. Vojislav Ilić ima i ĉisto dekorativnih osobina. Duhovni ţivot, uopšte, kod njega je manje razvijen no osećajan, i on kao umetnik oseća svet ĉulima, vidi u prvom redu boje, ĉuje prvo muziku. Dekoracija kod njega zauzima toliko vaţno mesto da ima puno pesama koje su napisane samo radi opisa, radi ţivog i efektivnog opisa kojim se kod njega sve svršava.

EPSKE PESME I DRAMSKI POKUŠAJI. — Sa takvim osobinama prirodno je što se odlikovao u manjoj epskoj pesmi, gde su dekoracije i opisi zauzimali više mesta no dogaĊaj. U balade i romanse unosio je uvek opise, i dao ih nekoliko izvrsnih: Julija (1884), Pećina na Rudniku (1887), Korintska hetera (1889), Mramorni ubica (1890).114 On je pokušao i rad na epu, i od njega je ostalo i nekoliko spevova: »pripovetka« u stihu Mileva (1882), najveći njegov pesniĉki rad Ribar (1889),115 koji podseća na Geteova Fausta i Ljermontovljeva Demona, odlomak Opsada Benare (1889), komiĉni ep Amor na selu (1893). Za ep je imao široku slikarsku kiĉicu, sveĉan ton i dikciju, ali ne i sposobnosti za epsko razvijanje i kompoziciju. U tim epskim pokušajima ima nešto tromosti i razvuĉenosti, ali su ipak bolji, u svakom sluĉaju poetiĉniji, no ostali epski pokušaji i pre i posle njega u srpskoj knjiţevnosti.

Ilić je pripadao naraštaju koji je voleo pozorište i koji se rado ogledao na dramskoj poeziji. Kao i njegovi knjiţevni vršnjaci i drugovi, i on je uĉinio nekoliko dramskih pokušaja u stihu. U Srbadiji za 1882. izišao je prvi ĉin njegove tragedije iz srpske istorije Radoslav. Radije i više dramatizovao je klasiĉne motive: tako Pitija (1887), Smrt Periklova (1887) i Argonauti na Lemnosu (1889). Poslednji posao te vrste bio mu je Pesnik (1893). U svim tim malim dramskim ogledima ne oseća se dramski talenat i pozorišna umetnost, ali u njima ima poetske visine, prekrasnih opisa i vanredno lepih stihova.

VERSIFIKACIJA. — Lepota i melodiĉnost stihova, savršenost metrike, nov ritam, to su najglavnije spoljne pesniĉke osobine Vojislava Ilića. On je vrlo brzo savladao sve teškoće versifikacije, lako se oslobodio tuĊih uticaja, i vrlo mlad, kada se drugi još uĉe, on je stao pisati gotovo savršene stihove, izradio za svoju poeziju definitivnu formu. Njegov stih je po prevashodstvu muzikalan, i kao niko do njega on je osetio i izrazio muzikalnost srpskoga jezika. Njegovi glatki, skladni, graciozni stihovi teku kao mirna i svetla široka reka. Još od 1881. poĉeo se sluţiti šesnaestercem, ali to nije bio pravi klasiĉni metar. Srpska publika, od ĉetrdesetih godina odviknuta na dugaĉak metar, bila je iznenaĊena, ali ga je ipak primila, i



Ilić je njime vešto rukovao, dajući mu mnogo sveĉanosti i visine. Njegovi neţni i graciozni, ili ozbiljni i sveĉani stihovi, dobro su došli posle raspuštene i razlabavljene, jednostavne i vulgarizovane versifikacije romantiĉara. On je silno podigao srpsku versifikaciju, i u tome pogledu uĉinio odsudan korak napred.

OPŠTI POGLED. — Vojislav J. Ilić, iako nije pevao više no petnaestak godina, iako je umro u cvetu svoga ţivota, stekao je sebi veliko mesto u istoriji srpske knjiţevnosti. On je najbolji pesnik svoga doba, ono što je u srpskoj knjiţevnosti oko 1830. bio Lukijan Mušicki, oko 1840. Sima Milutinović, oko 1860. Zmaj Jovan Jovanović i Đura Jakšić. On znaĉi kraj romantizmu i poĉetak novog pravca. Njegov neposredan uticaj bio je vrlo veliki, mladi ljudi koji su poĉeli pevati devedesetih godina samo su njega podraţavali, i u to vreme moglo se govoriti o vojislavizmu u srpskoj knjiţevnosti. Od poznatijih pesnika na njega su se ugledali: Milorad J. Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić i Jovan Duĉić, i, donekle, i Danica Marković. Danas, toga uticaja nema više. I oni koji su poĉeli podraţavanjem Vojislavu Iliću pre desetak godina, okrenuli su svaki na svoju stranu, a najnovija srpska poezija, pod uticajem Jovana Duĉića i Milana Rakića, udarila je novim pravcem, za modernim francuskim pesnicima. Ali sve to ne smanjuje visoku vrednost Vojislavu Iliću, i od njega je ipak mnogo ostalo današnjoj srpskoj knjiţevnosti.

On ima svojih nedostataka. Njemu, u prvom redu, oskudevala je velika, stvaralaĉka originalnost. Njegova mašta nije bila osobito razvijena, sposobnosti za pesniĉku invenciju bile su osrednje, i zato je lako padao pod uticaj drugih pesnika, od njih pozajmljivao ne samo predmete pevanja i pesniĉke ideje i osećanja no ĉesto i reĉnik, epitete, pa i cele izraze. Iako njegova poezija ima mnogo refleksivnoga, njegove misli su dosta obiĉne, ĉesto stara i veĉita opšta mesta svake poezije, kao što njegova osećanja, kada se sa njih skine lep reĉi, nisu ni velika ni jaka. On ima više formalistiĉki pesniĉki talenat, i vrlo ĉesto njegova poezija se svodi na jednu malokrvnu formalnu lepotu, hladnu i veštaĉku, sa lepotom cveća bez mirisa i bledih voštanih figura. Ima kod njega izvesne jednolikosti i monotonije: isti motivi, ista osećanja, iste reĉi, isti epiteti, isti razmeri i slikovi. Od jednoga pesnika danas bi se mesto te blede, prozraĉne, rasplinute poezije, obvijene velom maglovite tuge, traţilo više unutrašnjega ţivota, više samoniklosti u stvaranju, više originalnosti i snage u idejama i osećanjima, više slobode, pokreta, daha, poleta, traţila bi se poezija sadrţajnija, obilnija, ţivotnija.

Ali, u naknadu za sve to, Vojislav Ilić ima veliki ĉisto pesniĉki talenat, više ĉiste umetnosti no ijedan srpski pesnik pre njega. U doba kada se srpska poezija bila iscrpla u patriotskoj retorici, u laţnoj sentimentalnosti i u alkoholiĉarskom oduševljenju, kada je postala vulgarna i banalna da je ĉovek od ukusa nije više bio u stanju ĉitati, — došao je Vojislav J. Ilić da joj otkrije nove vidike, da joj ukaţe nove uzore, da je podigne, oblagorodi i preporodi. On ĉini kraj plitkoj i verbalnoj, izopaĉenoj omladinskoj lirici, prekida sa starom romantiĉarskom zabludom: da umetniĉka poezija treba da ostaje u podreĊenom i zavisnom poloţaju prema narodnoj poeziji. On vraća pesnike na ranija i taĉnija shvatanja: da je narodna poezija jedno a umetniĉka drugo, da obe postaju i ţive u naroĉitim socijalnim uslovima i na raznim stupnjevima duhovnoga razvitka, i da umetniĉka poezija treba da traţi oslonca ne u narodnom guslaru i pevaĉu u kolu no u razvijenim stranim knjiţevnostima. Iako posredno preko Rusa, on vrši ponovno poevropljavanje srpske poezije, njeno osloboĊenje od robovanja narodnoj poeziji, i to mu nije mala zasluga.



Mesto ranije poezije koja je bila odveć liĉna, i zato puna malih, svakodnevnih osećanja i doţivljaja, ograniĉena na plitke ljubavne istorije i na jedan uzan i naivan patriotizam, on je otpoĉeo negovati poeziju širu i višu, ne poeziju osećanja jednoga ĉoveka, no ĉoveka uopšte, duhovnu dramu celoga ĉoveĉanstva, proširio i podigao srpsku poeziju, dao joj viši ĉoveĉanski i opšti karakter. Treba porediti velike predmete njegovih pevanja, iako ĉesto pozajmljene iz stranih pesnika, sa sitnim predmetima ranije srpske poezije, pa odmeriti sav napredak koji je on uĉinio u razvoju srpske umetniĉke poezije.

Naroĉito je velika vrednost Vojislava Ilića sa gledišta pesniĉke forme, i u tome pogledu su glavne njegove zasluge. Više no iko on je uĉinio za savršenstvo pesniĉke forme, za bogaćenje pesniĉkoga jezika, za podizanje srpskoga pevanja na stupanj ĉiste umetnosti. U srpskoj poeziji nema većega skoka unapred no što je onaj koji je Vojislav Ilić uĉinio osamdesetih godina, davši mesto one oveštale, ogrubele i formalno zanemarene romantiĉarske retorike, novu poeziju skladnu, uglaĊenu, gracioznu, ĉistih linija, odabranog reĉnika, harmoniĉnoga ritma, u kojoj se, bolje no ikada pre toga, pokazivala sva gipkost, ţivopisnost, muzikalnost i umetniĉka usavršljivost srpskoga jezika. Ilić je dao najbolje, najmuzikalnije i najritmiĉnije stihove koji su do njega na srpskom jeziku napisani. I u poeziji on znaĉi isto ono što i Laza K. Lazarević u pripoveci: unošenje pismenosti, knjiţevnosti i umetnosti.

Iako danas nema više onoga kulta za Vojislava Ilića kakav je bio devedesetih godina, iako se on manje ĉita i više ne podraţava, ipak je njegova otmena, elegiĉna i graciozna poezija saĉuvala i danas mnogo ĉitalaca kod mladih ljudi i ţena. A u razvitku srpske poezije pojava Vojislava J. Ilića ostaje kao jedan datum. On je najbolji pesnik svoga pokolenja, najveći pesnik koga je Srbija dala, najsavršeniji majstor u srpskom stihu, i sa Njegošem, Zmajem i Jakšićem on ide u red prvih pesnika cele srpske knjiţevnosti.



VLADIMIR M. JOVANOVIĆ

Ako se reĉ realizam uzme u tendencioznom i politiĉkom smislu koji joj je

davan sedamdesetih godina, realistiĉka poezija ima dva predstavnika, Jašu Tomića, koji je krajem sedamdesetih godina dao jednu knjigu socijalnih, upravo socijalistiĉkih pesama (Prvo kolo pesama, Novi Sad, 1879), i Vladimira Jovanovića, od koga je ostalo nekoliko knjiga realistiĉkih pesama.

RoĊen u Šapcu 27. marta 1859. godine, u imućnoj trgovaĉkoj kući, koja je posle postradala, Jovanović je svršio osnovnu školu i niţu gimnaziju u mestu roĊenja. Došavši u Beograd 1874. tu je 1877. svršio gimnaziju, a 1882. istorijsko-filološki odsek Velike škole. Kao velikoškolac bio je 1881. predsednik Ċaĉkog društva Pobratimstva, u doba kada je ono razvilo novu politiĉko-socijalnu aktivnost. Po svršenoj školi bio je neko vreme praktikant u Drţavnoj štampariji i pomoćnik urednika Srpskih novina. Od 1883. do 1885. on je predavaĉ gimnazije u Valjevu, gde je, kraj Ljubomira P. Nenadovića, proveo nekoliko plodnih i ugodnih godina. 1885. doĊe za predavaĉa u Šabac, 1890. poloţi i profesorski ispit, i tu je ostao do 1895, uĉestvujući u svima kulturnim pokretima i neumorno radeći na knjiţevnosti. Još od 1892. poĉeli su se opaţati na njemu znaci nervnog rastrojstva, od 1895. bolest je uzela maha, i on je jadno svršio u Šapcu 1. avgusta 1898.

Jovanović je jedan od najplodnijih pisaca iz naraštaja osamdesetih godina. Poĉeo je pisati kao Ċak još 1876. godine, a već od 1878. on je vredan saradnik gotovo svih srpskih ĉasopisa. 1889. godine izišla je u Beogradu njegova zbirka pesniĉkih prevoda iz svetskih knjiţevnosti Lepe tuĊinke (drugo izdanje ove dobro primljene knjige izišlo je u Šapcu 1891). 1890. izišle su dve zbirke njegovih originalnih pesama: Crtice iz samaĉkog ţivota i deĉje pesme Iz detinjstva. 1893. Srpska knjiţevna zadruga dala je zbirku njegovih prevoda iz francuske poezije, S francuskog Parnasa. 1894. izišla je u Novom Sadu, iz Straţilova odštampana, pripovetka u stihu Realista. 1896, u Beogradu, štampao je novu zbirku pesama Iz braĉnoga ţivota. Pored toga, po ĉasopisima i listovima ostao je rasturen znatan broj njegovih radova: ciklusi pesama: Iz udovskog ţivota (1890), Iz prestoniĉkog ţivota (1890), Amazonke (1890), Pogašene zvezde (1896), spevovi Dobrovoljac (1888) i Ašikov grob (1889), zatim nekoliko pripovedaka (U ustavnoj zemlji, 1887; Kovni sluĉaj, 1890; Nesrećni otac, 1890).



Knjiţevni naraštaj, osamdesetih godina uopšte, nije se odlikovao velikim knjiţevnim obrazovanjem; Jovanović je bio jedan od reĊih izuzetaka, i, znajući nemaĉki, francuski i ruski, on je priljeţno ĉitao velike strane pesnike. Ali izbor njegovih prevoda pokazuje da nije uspeo da razvije svoj knjiţevni ukus. Uopšte, on je imao mnogo više dobre volje i vrednoće no stvarnog knjiţevnog talenta. Bez prave originalnosti, on je naizmeniĉno potpadao pod uticaje pesnika koje je u trenutku ĉitao; tako se na njegovim stihovima jasno opaţaju uticaji Branka Radiĉevića, Zmaja, Ljubomira P. Nenadovića, Beranţea. Beranţea je naroĉito cenio i najradije prevodio i 1890. pozivao je srpske pesnike na »knjiţevnu mobu« da ga celog prevedu. On je pisao i epske i lirske pesme, i pesme deĉje, ljubavne, socijalno-politiĉke, satiriĉne, refleksivne, ali u svima nije mogao da iziĊe iz osrednjosti i nije uspeo da im dâ ikakvo individualno obeleţje. On se sam nazvao realistiĉnim pesnikom i svoje shvatanje realizma dao je u predgovoru zbirke Iz samaĉkog ţivota. On se tu izjašnjava za »realistiĉki pravac«, koji »svaki dan dobija sve više pristalica«, smatrajući da su »i pesme, kao i pripovetke i drame i romani« »pogodni oblici za iskazivanje, pretresanje i opisivanje onoga što se u ţivotu dogaĊa«. Shvatajući realizam kao priĉanje onoga »što se svaki dan viĊa u ovome šarenom svetu«, on je nadugo i prozaiĉno opisivao zgode i nezgode obiĉnih ţivota, negujući uvek prigodnu patriotsku i politiĉku poeziju. On ţivot posmatra površno, ima samo opšta osećanja, i, što je najgore, neknjiţevno se izraţava. Svemu tome treba dodati bezbrojne i trome stihove, sa rĊavim slikovima, u kojima nema poezije. Sva njegova poezija ĉini jedinstveno utisak prozaiĉnosti.

Umesto da bude realistiĉki pesnik kako je sam zamišljao, Jovanović je postao prigodan i pouĉan stihotvorac, ĉije pesme su bile podjednako banalne i sadrţinom i oblikom. Iako je ţeleo da bude moderan, on je u stvari bio novo izdanje Ljubomira P. Nenadovića, koji je na njega dosta i liĉno i knjiţevno uticao, ali koji mu nije predao svoju duševnu vedrinu i prijatan knjiţevan stil. Poezija Vladimira Jovanovića ima samo istorijsko-knjiţevni znaĉaj, kao jedan veći pokušaj za osnivanje jedne realistiĉke poezije. Neuspeh realistiĉke poezije Vladimira Jovanovića bio je njegov liĉni neuspeh, posledica njegovih slabih pesniĉkih sposobnosti. I osamdesete godine, koje su dale odliĉnu realistiĉku pripovetku, nisu dale dobru i pravu realistiĉku poeziju.



MILORAD J. MITROVIĆ

RoĊen 20. februara 1867. u Beogradu, gde je svršio osnovnu školu,

gimnaziju i pravni fakultet Velike škole. 1891. otišao je za pisara suda u Uţicu. Kao sudski i policijski ĉinovnik sluţio je u Ĉaĉku, Mionici, Smederevu i Knjaţevcu. 1897. postao je sudija. 1898, iz politiĉkih razloga, otpušten je iz drţavne sluţbe. Vraćen je u sluţbu 1900, bio sudija u Šapcu i sekretar Apelacionog suda u Beogradu. Marta 1903. ponovo je otpušten, a iste godine ponovo vraćen u sudsku sluţbu. Kao sekretar Apelacije umro je 14. maja 1907. godine.

Gotovo vršnjak i drug Vojislava Ilića, Mitrović je propevao pod njegovim uticajem. Od 1890. do 1907. saraĊivao je gotovo na svim knjiţevnim listovima srpskim, kao i na mnogim politiĉkim i satiriĉkim. Devedesetih godina je već stekao lep pesniĉki glas i smatrao se kao jedan od glavnih pesnika novoga naraštaja. Veći deo svojih stihova uneo je u dve zbirke, balade i romanse u Knjigu o ljubavi (Beograd, 1899), a politiĉko-satiriĉke u Prigodne pesme (Beograd, 1903). 1893. izišao je odlomak njegove istorijske tragedije Despot Lazar Branković. Dugo vreme radio je na jednom epu o osloboĊenju Beograda 1806. godine. Umro je mlad, i ostavio nedovršene mnoge zapoĉete poslove. Srpska knjiţevna zadruga izdala je 1910. izbor njegovih pesama. Od njega je ostala i jedna zanimljiva knjiţevna mistifikacija u prozi. 1890. štampao je on u Beogradu prvu svesku Romantiĉnih pustolova, u kojima je, pod providnim anagramom »Ćilorima J. Tadirova«, preterujući u romantiĉnosti i fantastiĉnosti, ismejavao onda rasprostranjene senzacione romane u »sveskama za groš«. Posle smrti Vojislava J. Ilića pa do poĉetka XX veka, dok Jovan Duĉić nije stvorio svoju novu pesniĉku fizionomiju i dok se Milan Rakić nije javio jednom sasvim novom poezijom, Milorad Mitrović je vaţio kao jedan od najboljih mlaĊih pesnika srpskih.

On je pisao lirske pesme, smatrao se i smatrali su ga za liriĉara, od njega je ostalo nekoliko lepih lirskih pesama, ali on u stvari nije bio liriĉar. Duh njegov bio je više refleksivan, a talenat više epski. U zbirci Knjiga o ljubavi, po naslovu sudeći, bilo je oĉekivati lirske pesme; ali tu ima nekoliko ljubavnih pesama sa više opštim temama, a veći broj balada i romansa, ispevanih pod jakim i osetnim uticajem Vojislava Ilića. Milorad Mitrović je uopšte imao sklonosti za ep, od njega je ostao nedovršen klasiĉki ep Penelopa, i umro je pre no što je ostvario svoju staru ţelju, da napiše ep o srpskom osvojenju Beograda 1806. godine.



U srpskoj poeziji on pokazuje romantiĉarske sklonosti. Nezadovoljan prozaiĉnom sadašnjošću, on se povlaĉio u poetiĉku prošlost, pevao vitešku i trubadursku ljubav i junaĉne i galantne podvige, sve to u dobro skovanim i zvuĉnim stihovima. Ono što se moglo dati u uskom okviru i preţivelom maniru balada i romansa, Mitrović je dao. Nekoliko njegovih balada i romansa, raĊenih vrlo paţljivo i lepo stihovanih, idu u najbolje poslove te vrste u srpskoj knjiţevnosti.

Mitrović je, kao gotovo svi ljudi njegova naraštaja, vrlo ţivo uĉestvovao u politiĉkom ţivotu. On je u teškim vremenima imao graĊanske hrabrosti i satiriĉkog duha za politiĉku poeziju, i devedesetih godina i poĉetkom XX veka on je u srpskoj knjiţevnosti bio ono što su Zmaj i Jakšić bili šezdesetih i sedamdesetih godina: pesnik slobode i narodne borbe. U tim politiĉkim i satiriĉkim pesmama ima snage, oštrine, zamaha, i one su u svoje doba bile mnogo ĉitane i jako uticale na duhove.

Mitrović je umro mlad, upravo onda kad je tek imao da radi. Pesnik drugog reda, odliĉan uĉenik Vojislava Ilića, savestan knjiţevni radnik, koji se znatno usavršio u versifikaciji, on je zadovoljavao knjiţevne potrebe svoga vremena. On je bio poslednji pesnik stare pesniĉke škole, za kime su odmah došli novi, moderniji i bolji.



ALEKSA ŠANTIĆ

RoĊen u Mostaru 27. maja 1868. Tu je svršio osnovnu, a u Trstu i Ljubljani

uĉio je trgovaĉku školu.*

Šantić je poĉeo pevati još vrlo mlad, 1887, deĉjim pesmama u listu Golubu. Javljao se vrlo ĉesto po gotovo svima knjiţevnim listovima. Zbirke stihova izišle su mu 1891, 1895, 1901, 1908, sve u Mostaru. Najbolje njegove pesme izdala je Srpska knjiţevna zadruga 1911. Ratni dogaĊaji od 1912. i 1913. inspirisali su njegovu lepu zbirku patriotskih stihova Na starim ognjištima (Mostar, 1913). Od njega ima nekoliko dramata u stihu: Pod maglom (Beograd, 1907, [Mostar, 1908 g.]), Hasanaginica (Novi Sad, 1911), AnĊelija (1911). Sa nemaĉkog je preveo Lirski intermeco Hajnriha Hajnea (dva izdanja, Mostar, 1897. i 1898), i zbirku stihova nemaĉkih pesnika Iz nemaĉke lirike (Beograd, 1910).

Šantić je poĉeo imitacijama Zmaja, zatim je pao pod jak uticaj Vojislava Ilića. Zadugo se nije mogao otresti tuĊih uticaja, izraditi se i razviti se u originalnog pesnika. Prvi njegovi stihovi slabe su originalnosti, i nesavršeni, tako da ih se pesnik danas sasvim odriĉe. Za poslednjih desetak godina on se razvio u originalnog pesnika. On ima dve omiljene teme: intimna osećanja melanholije mladosti koja prolazi i ţarke ljubavi prema narodu. Iskren i prirodan, on u stihove meće otkucaje svoga srca, i peva ne kao pesniĉki zanatlija no kao ĉovek koji je ta osećanja sam preţiveo, kazuje misli o ţivotu do kojih je sam došao. On voli svoju zemlju i svoj narod dubokom uroĊenom ljubavlju kojom se voli porodica. U ĉasu kada je rodoljubivo osećanje bilo gotovo prognato iz nove srpske poezije, on ga je ponovo vratio i ispevao nekoliko krepkih i srdaĉnih patriotskih pesama. Ratni uspesi srpski 1912. i 1913. dali su puno pravo njegovom nacionalnom optimizmu. Staru, gotovo zaboravljenu patriotsku poeziju, on je ponovo podigao na visinu njenih starih dobrih dana, iz doba Zmaja i Jakšića, davši joj još stvarniji, razumniji, moderniji sadrţaj i znaĉaj.

U današnjoj srpskoj knjiţevnosti ima pesnika originalnijih i mislenijih, onih koji više kaţu našem duhu; ima ih ţivopisnijih, melodiĉnijih i veštijih, koji lepše zabavljaju naše oĉi i naš sluh, ali nema pesnika neposrednijih i iskrenijih osećanja, koji više govore našem srcu i onom što je najintimnije u našoj duši.



MILETA JAKŠIĆ

Sinovac Đure Jakšića, Mileta Jakšić roĊen je 1869, u Srpskoj Crnji, u Banatu.

Svršio je gimnaziju u Novom Sadu, bogosloviju u Karlovcima. Bio je nastavnik u monaškoj školi u Hopovu. Sada je sveštenik u mestu roĊenja.116*

Njegove pesme poĉele su izlaziti u Javoru za 1891,117 i u njima se oseća jak uticaj Vojislava Ilića, sa kojim je imao zajedniĉku i jednu veliku knjiţevnu simpatiju: Puškina. Ali on se tog uticaja oslobaĊa i njegova zbirka Pesme (Velika Kikinda, 1899) predstavlja već jednog originalnog pesnika. Njegov pesniĉki rad nije obilan, ali je ipak znatan. Jakšić je poĉeo pevati kao vojislavist, ali se sve više oslobaĊao toga uticaja i nalazio svoj naroĉiti ton. On je jedan od retkih iskrenih pesnika svoga doba: peva ono što vidi oko sebe i što oseća u sebi. Ulazeći u ţivot, on iz obiĉne lirike uzdiţe se do lirike misli, i ide do jedne široke, panteistiĉke ljubavi prema prirodi. Duhovno i moralno zdrav, on dostiţe vedru ravnoteţu starih koji su voleli prirodu iznad svega. On se naroĉito odlikovao u realistiĉkim opisima sela, produţujući I usavršujući što su pre njega pisali Jovan Subotić i Jovan Grĉić Milenko. On ima vrlo ţivo osećanje prirode, retku sposobnost da naĊe konkretnu pojedinost koja slici daje ţivota i reljefa, u isti mah njegovi opisi prirode imaju neĉega širega, gotovo simboliĉkog znaĉaja. On se oslobaĊa svega što je nakalemljeno i knjiško i svojoj poeziji daje sve neposredniji, sve većma ĉoveĉanski karakter. Sa Veljkom Petrovićem to je do danas najbolji pesnik stare Vojvodine.

Mileta Jakšić ima i jednu svesku Priĉa (Mostar, 1900). Pripovedaĉki rad docnije je sasvim napustio.



MILORAD PETROVIĆ

RoĊen je 1875. u selu Velikoj Ivanĉi u okrugu beogradskom, i docnije sluţio

kao uĉitelj po šumadijskim selima.* Milorad Petrović je jedan od poslednjih predstavnika starije poezije, i u poeziji, sa manje talenta, plodnosti i uspeha, predstavlja ono što je predstavljao Janko Veselinović u pripoveci.

Milorad Petrović je seoski pesnik kao što je Janko Veselinović seoski pripovedaĉ. Na seoskoj poeziji u srpskoj knjiţevnosti malo se radilo: u tom pravcu mogu se zabeleţiti raniji pokušaji Jovana Subotića i Jovana Grĉića Milenka, u novije doba jedra i puna ţivota seoska poezija Milete Jakšića. Ugledajući se jako i uspešno na narodnu lirsku pesmu, Petrović je ispevao ceo jedan niz seoskih pesama, koje su odmah bile primećene i 1902. izišle u zasebnoj knjizi pod naslovom Seljanĉice (drugo izdanje u Beogradu, 1903). Motivi su obiĉni i jednostavni, seoska ljubav, seosko veselje, ţivot šumadijskog sela sa idiliĉne strane, sa prostarosrdaĉnošću i neposrednim tonom narodne poezije. Pesme se dopadaju svojim lakim i lepim stihovima, i svojom muzikalnošću. Mnoge od njih su komponovane i ušle su u narod.

Petrović je, docnije, pokušao da opeva seoski ţivot i sa neidiliĉne i nepoetiĉne strane, i u tom pogledu idući za primerom svoga uĉitelja Janka Veselinovića. To su interesantne slike sa današnjeg srbijanskog sela. Od Petrovića ima i jedna manja zbirka rodoljubivih pesama (Vaskrsenje, Beograd, 1908) i drama Ĉuĉuk Stana (1907).



BRANISLAV Đ. NUŠIĆ

RoĊen je u Beogradu 8. oktobra 1864. Svršio je gimnaziju i prava u

Beogradu. Jednu godinu bio je na univerzitetu u Gracu.*

Nušić je jedan od najplodnijih i najraznovrsnijih srpskih pisaca: komediograf, dramatiĉar, pripovedaĉ, putopisac, etnograf, satiriĉar. Posle nekoliko mladićkih stihova štampao je 1886. svoju knjigu Pripovetke jednog kaplara iz srpsko-bugarskog rata, 1885 (drugo, popunjeno izdanje, Karlovci, 1895). Druga zbirka pripovedaka su mu istoĉnjaĉke Ramazanske veĉeri (Sarajevo, 1898). Od humoristiĉkih stvari najvaţniji su mu Listići (Beograd, 1890), »roman jednog odojĉeta« Opštinsko dete (Beograd, 1902; izdanje latinicom, Zagreb, 1912). 1912. Matica hrvatska izdala je zbirku njegovih humoristiĉkih sastava, a zagrebaĉka Humoristiĉna biblioteka izdala je ĉetiri sveske njegovih Humoreѕka. Potom, od njega je štampano Deset priĉa (Beograd, 1901), zbirka podlistaka Ben Akiba (Beograd, 1907). Rad na drami mu je obilan. Tu su šaljivi komadi: Protekcija (1889), Narodni poslanik (1896), Prva parnica (1897), Obiĉan ĉovek (1900, štampano u Novom Sadu, 1902), Šopenhauer (1900, štampan u Mostaru, 1902), Svet (1906) i Put oko sveta (1910). Od ozbiljnih stvari: Puĉina (1901), Knez od Semberije (1900), Tako je moralo biti (1900), Hadţi Loja (1908), Ljiljan i omorika, Jesenja kiša, Iza boţjih leĊa (1910). Puĉinu i Obiĉan ĉovek izdala je Srpska knjiţevna zadruga 1905, a Svet 1906. U Mostaru su izišle dve sveske njegova Maloga pozorišta, u kojima su ĉetiri komada u jednom ĉinu: Pod starost i Naša deca (1903) i Greh za greh i Pod oblacima (1905). Od Nušić ima još nekoliko etnografskih putopisa Kraj obala Ohridskog jezera (Beograd, 1894), S Kosova na sinje more (Beograd, 1902), Kosovo (dve knjige, Novi Sad, 1902, 1903).

Nušić je pisac od ţiva duha, i velike radne snage, ali je uvek radio bez plana i sistema, na mahove i preko kolena, nigde se nije mogao usredsrediti, i zato njegovi radovi ĉine utisak neĉega improvizovanog. Njegove ozbiljne pripovetke, Ramazanske veĉeri i Pripovetke jednog kaplara zanimljive su i prijatne za ĉitanje, ali više vrede anegdotiĉnošću no knjiţevnim i umetniĉkim elementom. Nušić je ĉovek od duha, od specifiĉno beogradskog duha, lak na reĉi, sa naroĉitim smislom za komiku, i u svoje humoreske on je uneo mnogo prirodne duhovitosti i humora. Na ţalost, on se na tom nije mogao da zaustavi, no je radi efekta, da bi zasmejao ĉitaoce, išao i do pornografije. Njegova satira je plitka, klizi preko površine ţivota, odnosi se na sitan svet, ne izlazi iz kruga dosetaka za kafanskim stolom.



Glavni Nušićev rad je na drami: od njega ima na dvadeset i pet drama, komedija, prigodnih komada. U pogledu plodnosti on dolazi na prvo mesto meĊu svima srpskim dramatiĉarima. On je pravi pozorišni ĉovek, više no iko pre njega on razume scensku veštinu i poznaje pozorišni zanat. Kao pozorišni pisac pokazao je naroĉito inventivnih osobina, da naĊe predmete i tipove, da situaciju dramski predstavi i razvije, da izvede dobre binske efekte. Komadi mu se ne razvlaĉe no su puni radnje i scena, razgovori ţivi i prirodni, opšti utisak je prijatan. Njegovi laki komadi su više za gledanje no za ĉitanje, i u njima ima više pozorišne umešnosti no prave knjiţevnosti. Njegovi istorijski komadi, pisani u prozi, a ne u stihu kao što se obiĉno ĉinilo za doba romantizma, imaju više binskog patriotizma no knjiţevne vrednosti. U ozbiljnim komadima on ostaje opšti i gotovo apstraktan, radnje mogu da se dešavaju ma gde i ma kada, liĉnosti su neodreĊene i neindividualne, stil nedovoljno knjiţevan. U komediji prirodnost radnje i taĉnost tipova ĉesto se ţrtvuje smehu. Uopšte, on je više vodviljist, vrlo plodan, vešt i duhovit vodviljist, no pravi komiĉan pisac. On je neka vrsta Skriba u srpskoj knjiţevnosti.

Putopisi njegovi nemaju knjiţevnih pretenzija. To su opisi putovanja, više geografsko-etnografskog karaktera, podloţni kontroli.

Gibak i ţiv duh, plodan pisac, Nušić je jedan od najaktivnijih knjiţevnih radnika srpskih za poslednjih dvadeset i pet godina. Kao pozorišni pisac on ima naroĉitih zasluga; za dvadeset godina To je bio omiljen zabavljaĉ srpske publike, i gotovo sam za dugo vreme popunjavao je srpski repertoar. MeĊu Hrvatima i Srbima nema danas boljeg komiĉnog pisca od njega.



SVETOZAR MARKOVIĆ

ŽIVOT. — Rodio se 9. septembra 1846. u Zajeĉaru (ili Jagodini),118 od oca

policijskog ĉinovnika. Osnovnu školu svršio je u Rekovcu i Jagodini, niţu gimnaziju u Kragujevcu (od 1856. do 1860), višu u Beogradu, od 1860. do 1863. Na Velikoj školi, od 1863. do 1866, uĉio je tehniku. 1866. otišao je kao drţavni pitomac u Petrograd, i tu, na inţinjerskoj školi, ostao do 1869. godine. Te godine napusti Rusiju, i ode u Švajcarsku, u Cirih, na Politehniku. Izgubivši zbog politiĉkih razloga stipendiju, on se 1870. vrati u Srbiju. Tu kreće ceo jedan nov politiĉki pokret, okuplja oko sebe mlaĊi naraštaj, osniva list Radenik (1871—1872), prvi socijalistiĉki list na Balkanu. PrinuĊen da ostavi Srbiju, ostaje u emigraciji u Novom Sadu 1872. 1873. vraća se u Srbiju, i sav ulazi u politiĉku borbu. U Kragujevcu izdaje listove: Javnost, Glas javnosti i OsloboĊenje. 1874. godine, zbog štamparske krivice, odleţao je devet meseci u poţarevaĉkom kaznenom zavodu. Teško oboleo, poĊe na jug da traţi leka. Smrt ga naĊe na putu, u Trstu, 26. februara 1875. godine.

SOCIJALNI I POLITIĈKI REFORMATOR. — Svetozar Marković zauzima znaĉajno mesto u istoriji duhovnog ţivota srpskog. Iako se malo bavio knjiţevnošću, bio je od jakog uticaja na njen razvoj. On je od 1868. poĉeo kod Srba propovedati »novu nauku«, kojoj se u Rusiji nauĉio, i koja je za njega bila poslednja reĉ nauke, sama Nauka, Istina. Sa ţeljom da bude »preodnica u svom zaviĉaju«, on je apostol svih tih novih doktrina. »Sam protivu sviju«, ulazi u oštru i opasnu borbu, i reĉju i perom, na omladinskim skupštinama i po listovima, srĉano i uspešno se bori protiv ideja ranijih naraštaja, protiv idealizma i liberalizma. On znaĉi reakciju omladinskom liberalizmu i romantizmu, i stvara nov duh, formira nov naraštaj. Njegov rad znaĉi veliku erupciju ideja u srpskom društvu, osnivanje jedne velike politiĉke stranke u Srbiji i poĉetak jedne nove knjiţevnosti. On je krenuo prvi pokret koji se iz Srbije preneo na ostale krajeve srpske i za nekih dvadeset godina ostao je uĉitelj nekoliko naraštaja. U srpskom društvu sedamdesetih godina bio je ono što su njegovi uĉitelji Ĉerniševski, Dobroljubov i Pisarev bili u ruskom društvu. Ne nauĉnik i knjiţevnik, no publicist i propagator, on je svoj rad rasturio po listovima i ĉasopisima. Glavno i najoriginalnije njegovo delo jeste Srbija na Istoku (1872), praktiĉna primena njegovih ideja. Nekoliko ĉlanaka Svetozara Markovića izišli su u Panĉevu 1871. Po Dţonu Stjuartu Milu i Ĉerniševskom izradio je Naĉela narodne ekonomije (Beograd, 1874). Uredništvo Rada poĉelo je u Beogradu 1882. godine izdavati njegova Celokupna dela. Njegova Skupljena dela, ipak ne cela, izdala je u Beogradu, 1888—1893. godine, u 8 svezaka, jedna grupa velikoškolaca.



KNjIŢEVNE IDEJE. — Marković nije bio samo socijalni reformator i politiĉki agitator no i ideolog, pokretaĉ ideja, duhovni voĊ celog jednog novog pravca. On je verovao u razum i drţao da revolucija u duhovima treba da prethodi revolucijama politiĉkim i socijalnim. I zato je toliko mnogo paţnje poklanjao svima manifestacijama duhovnoga ţivota, pa i knjiţevnosti. Knjiţevnošću se bavio samo malo i uzgred u poĉetku svoga rada, napisavši dva manja knjiţevna ĉlanka: Pevanje i mišljenje (1868) i Realnost u poeziji (1870). Ali ta dva uzgredna, no odluĉna i odseĉna, ĉlanka bila su od jaka uticaja na dalji razvoj srpske knjiţevnosti.

Njegovi odveć revnosni uĉenici išli su i suviše daleko putem kojim se on krenuo, i od njegove kritike idealistiĉke estetike i romantizma otišli do »uništenja estetike«, pa i do odricanja knjiţevnosti uopšte. U stvari, Marković je u prvom redu bio izraz onoga opštega nezadovoljstva sa knjiţevnošću izopaĉenih romantiĉarskih epigona i podraţavalaca, koja se bila iscrpla i ukoĉila u frazi. On je samo odluĉnije i bezobzirnije rekao ono što se ranije plašljivo i sa ogradama pominjalo, oštro izraţavao nezadovoljstvo svih trezvenijih duhova sa poezijom koja se bila svela na prazne reĉi i laţna osećanja.

Sa odseĉnošću i surovošću u izraţavanju, koja je bila u modi kod »novih ljudi«, Marković je udario ne samo na rĊave pesnike srpske no i na metafiziĉku i idealistiĉku estetiku, koja se svela na formule, dogme i recepte, i ţrtvovala stvari reĉima, sadrţinu formi. On traţi jednu razumnu, pozitivnu, realnu i realistiĉku knjiţevnost. On hoće knjiţevnost koja je izraz stvarnoga ţivota, koja predstavlja stvari kakve jesu, koja izraţava ideje i potrebe jednoga doba, u koju suvremenici unose »svoj ţivot, svoja ubeĊenja i osećanja, i svoje potrebe«. Ta primenjena knjiţevnost, stavljena u sluţbu naprednih, razumnih i korisnih ideja, ima da bude »vojnik misli« i radnik na opštem društvenom preporoĊaju. »Od knjiţevnosti se zahteva da donosi samo ono što je zaista korisno društvu: da pretresa i podiţe suvremena pitanja, da predstavlja istinski ţivot narodni sa gledišta suvremene nauke, jednom reĉi, da je po mislima i osećajima suvremena.« Knjiţevnost kakvu je on zamišljao imala je da bude onakva kao što je bila borbena, rušilaĉka knjiţevnost iz druge polovine XVIII veka.

OPŠTI POGLED. — Ĉineći oštru kritiku izopaĉenoga romantizma u srpskoj knjiţevnosti, udarajući na praznu metafiziĉku i dogmatiĉnu estetiku, Marković je vršio jednu korisnu ulogu. Njegova je greška što je, uvek u prvom redu publicist i praktiĉni politiĉar, realizam u knjiţevnosti izjednaĉio sa tendencioznošću, i što je suviše ţeleo da knjiţevnost stavi u sluţbu ideja i osećanja jednog politiĉkog i socijalnog pokreta. Ali njegova je zasluga što je dao najoštriju i presudnu kritiku romantizma, uĉinio kraj jednoj bolesnoj i neknjiţevnoj poeziji, što je ukazao na svu šturost i preţivelost estetike formula i recepata. Isto tako je njegova zasluga što je sistematski stao ukazivati na velike, moderne pisce, mesto Jokajija poĉeo upućivati srpske pisce na Viktora Igoa, Ţorţ Sandovu, Dikensa, naroĉito na Gogolja i velike ruske realiste. Pod njegovim uticajem moderna ruska knjiţevnost stala se širiti i kod Srba i uticati na dalji razvoj srpske knjiţevnosti.

Njegov liĉni uticaj bio je vrlo veliki. Posle oštre negativne kritike romantizma i idealizma, on je srpske pisce uputio ka realizmu i u novu rusku knjiţevnost. U poeziji njegov uticaj je bio više negativan: uspeo je da ućutka slabe pesnike i jedino Jaša Tomić je po njegovom preceptu ispevao izvestan broj socijalistiĉkih pesama, dok su »realistiĉke« pesme Vladimira Jovanovića samo bezbojna i troma proza. Ali uticaj Svetozara Markovića bio je



daleko jaĉi u pripoveci, i tu je bio sasvim pozitivan i plodan. Pod njegovim uticajem poĉeli su pisati Milovan Đ. Glišić, Laza K. Lazarević i Janko Veselinović, a Đura Jakšić se okrenuo socijalnoj poeziji; u duhu njegovih ideja stvorila se narodnjaĉka, realistiĉka seoska pripovetka.



SVETISLAV VULOVIĆ

ŽIVOT. — Rodio se 29. novembra 1847. u Ivanjici. Osnovnu školu svršio je u

Kraljevu, gimnaziju i pravni fakultet u Beogradu. Svršivši prava 1868, sluţio je neko vreme u beogradskom sudu. 1870. promeni struku, postane profesor beogradske gimnazije. Uĉestvovao je u ratovima 1876—1878. godine. U gimnaziji je ostao do 1881. kada je postavljen za profesora jugoslovenskih knjiţevnosti na Velikoj školi. Umro je u Beogradu 3. maja 1898.

»PRIRODNA KRITIKA«. — Pravnik po struci, Vulović se poĉeo baviti knjiţevnom kritikom i knjiţevnom istorijom iz ljubavi prema knjiţevnosti. Bez prethodnih studija, u doba kada sem Stojana Novakovića niko nije radio na istoriji knjiţevnosti, Vulović je imao sve da radi svojim sopstvenim silama. On taj posao zapoĉinje, i radi ga knjiţevnije no iko u njegovo vreme.

Prvi njegovi poslovi datiraju još iz 1867, kada je u Vili ureĊivao deo narodnih umotvorina. Prvo se ogledao na knjiţevnoj i pozorišnoj kritici, još od 1871. u Radeniku. Nasuprot dogmatiĉkoj i klasiĉarskoj estetici ĐorĊa Maletića, koja je tada vladala po školama, protiv metafiziĉarske i idealistiĉke kritike novosadskih kritiĉara koji su još uvek davali ton u srpskoj knjiţevnosti, Vulović, ugledajući se na Bernea, zapoĉinje »prirodnu kritiku«, mnogo slobodniju i iskreniju, sa više gipkosti i osećanja relativnosti, gotovo impresionistiĉku u današnjem smislu reĉi. On sudi pisce ne po nekim mrtvim i apsolutnim pravilima, po »estetiĉkim kalupima« kako je on pisao, no po neposrednom utisku koji njihova dela ĉine na njega. On hoće slobodu knjiţevnoga stvaranja, traţi u knjigama ne saobraznost sa pravilima retorike i estetike no knjiţevnu lepotu. U svoju kritiku unosi i liĉnog elementa, kazuje svoje utiske, osećanja i shvatanja. U tome pravcu radio je u Istoku i Otadţbini pozorišnu kroniku, i ti ĉlanci, u kojima se ĉesto govorilo o sasvim neknjiţevnim komadima, odštampani su u knjigu Iz pozorišta (Beograd, 1879), prvu zbirku pozorišnih ocena na srpskom jeziku. Sud Vulovićev nije uvek siguran i taĉan, on ima mnogo laţnih romantiĉarskih ideja, ali taj njegov rad oznaĉava znatan napredak. Dela su se poĉela ocenjivati po njihovoj stvarnoj i nezavisnoj knjiţevnoj vrednosti, i o knjiţevnim stvarima poĉelo se knjiţevno pisati. Vulović je imao i izvesnih stilistiĉarskih osobina, i relativno bio je najknjiţevniji pisac svoga doba.

KNjIŢEVNI ISTORIĈAR. — Predajući istoriju srpske knjiţevnosti na Velikoj školi, Vulović je bio prinuĊen da obuhvati ceo taj obimni predmet i bavio se i starom i



dubrovaĉkom i novom knjiţevnošću srpskom. Za sve te odeljke srpske knjiţevnosti potrebni su sasvim struĉno znanje i specijalne studije. Vulović, koji toga nije imao, radio je u sva tri pravca, i hoteći da sve obuhvati malo je zahvatio. Iz stare srpske knjiţevnosti ostalo je nekoliko njegovih manjih priloga (o delima sv. Save, Stefana Prvovenĉanog, Domentijana, Teodosija), koji nisu bez oštroumlja i pronicljivosti. Dubrovaĉkom knjiţevnošću samo se uzgred bavio. Najviše je i najbolje je radio na istoriji nove srpske knjiţevnosti. Njemu se ima zahvaliti za prve bolje i potpunije studije o Đuri Jakšiću (1875. i 1882),119 Njegošu (1877, 1879, 1884), i Simi Milutinoviću Sarajliji (1878, 1879). Naroĉitu paţnju zasluţuje njegova dobra sintetiĉka studija Umetniĉka pripovetka u najnovijoj srpskoj knjiţevnosti (Otadţbina, 1880). Na prvo mesto dolazi njegov najveći rad Branko Radiĉević (I, 1889; II, 1890),120 dotle najpotpunija i najbolja monografija iz naše ranije istorije knjiţevnosti.

Kao profesor istorije srpske knjiţevnosti, izradivši uglavnome svoj predmet, Vulović je jako uticao na mlaĊi naraštaj koji se bavio istorijom knjiţevnosti i ĉistom knjiţevnošću. Negovi sudovi o pojedinim piscima prešli su ne samo u školu no i u veliku ĉitalaĉku publiku. Oko 1880. godine on je obarao i stvarao reputacije u srpskoj knjiţevnosti. Njegove dve Srpske ĉitanke (Beograd, 1874—1876; druga knjiga doţivela je drugo izdanje u Beogradu, 1895), koje su gotovo antologije nove srpske knjiţevnosti, zadugo su ostale u školskoj upotrebi, i u njoj su dobili knjiţevno obrazovanje nekoliko naših naraštaja.

OPŠTI POGLED. — Svetislav Vulović oznaĉava znatan napredak u poslovima koje je radio. On ima svojih mana: on nema moći da se usredsredi na jednom predmetu, i rasipa se na više strana i pravaca; hoteći da radi sve periode srpske knjiţevnosti, on nije bivao uvek podjednako obavešten i struĉan; sa malim izuzetkom, nije bio u stanju da se zaustavi na jednom periodu i da daje sinteze pojedinih knjiţevnih pravaca i škola; iz ljubavi za stilskim efektima on ĉesto više voli reĉi i ukrase no sadrţinu i stvar. Ali treba imati na umu da je on u svim tim poslovima bio samouk, da se istorijom knjiţevnosti ni kod koga nije uĉio, da se vaspitao samo u Srbiji, i da u to doba te stvari gotovo niko nije radio. On je prvi kod Srba poĉeo da izuĉava istoriju srpske knjiţevnosti kao nauku; prvi, iako još bolujući od vladajuće filologije, pokušava da odvoji istoriju knjiţevnosti od filologije, i o knjiţevnim stvarima poĉinje knjiţevno pisati. Jasan, vedar duh on je umeo lepo da izlaţe; isto tako unosio je i duha i zanimljivosti u svoja knjiţevna izuĉavanja, nasuprot starijim kritiĉarima tako suvoparnim i nezanimljivim. On ima lak, ţiv i prijatan stil, i ide u najknjiţevnije srpske pisce svoga doba. Njegove zasluge ostaju nesumnjive u stvaranju istorije knjiţevnosti i knjiţevne kritike srpske.



LjUBOMIR NEDIĆ

ŽIVOT. — Rodio se 25. aprila 1858. u Beogradu. Tu je svršio osnovnu školu i

gimnaziju. Filozofiju je uĉio na univerzitetu u Lajpcigu od 1878. do 1882. Neko vreme probavio je u Londonu. 1884. poloţio je doktorat filozofije u Lajpcigu. Iste godine došao je za suplenta za istoriju filozofije, psihologiju i logiku na Velikoj školi; 1886. postao je profesor. Zbog bolesti stavljen je u penziju 1899. Umro je u Beogradu 29. jula 1902.

KNjIŢEVNI RAD. — U knjiţevnom radu Ljubomora Nedića ima prekida i promena. Kao Ċak u Beogradu, 1870, rado se bavio prirodnim naukama, davao male prevode iz prirodnih nauka i preveo je Kukova putovanja oko svijeta. 3a dugo vreme posle toga nije pisao, i tek krajem osamdesetih godina javlja se malim popularnim filozofskim radovima (O hipnotizmu, 1888; O snu i snovima, 1888; O sofizmima, 1889). Poĉetkom devedesetih godina on se, iznenada, baca na knjiţevnu kritiku. Plod njegovog kritiĉkog prouĉavanja novijih i novih srpskih pisaca jesu knjige: Iz novije srpske lirike (Beograd, 1893), Noviji srpski pisci (Beograd, 1901), Kritiĉke studije I (Beograd, 1910). U zasebnoj knjiţici izišao je njegov ĉlanak O pravopisu i interpunkciji (Beograd, 1894). 1895. ureĊivao je knjiţevni list Srpski pregled. Sem toga napisao je izvestan broj knjiţevnih ĉlanaka i prikaza u politiĉkom listu Redu (1894) i Zori (1899—1901). Sa engleskog je preveo na srpski Vekfildskog sveštenika od Olivera Goldsmita (Beograd, 1898).

Njegov knjiţevni rad zahvata malo vremena: desetak godina; i taj rad nije veliki: tri do ĉetiri knjige studija. Ali ako je radio tako kratko vreme i napisao tako malo, on je imao mnogo uticaja na dali razvoj srpske knjiţevnosti.

DUHOVNE OSOBINE. — Ono što ga odlikuje od ranijih kritiĉara srpskih, to je njegov slobodan i smeo duh, gotovost da bez ustezanja i ograĊivanja kaţe celu svoju misao i do kraja dosledno ide za njom. On je bez obzira udario na mnoge velike reputacije i autoritete u srpskoj knjiţevnosti. I u ono doba trebalo je mnogo smelosti i pouzdanja u sebe pa napasti na pisce kao što su bili Zmaj Jovan Jovanović, Ljubomir Nenadović, Laza Kostić, Milan Milićević. Tom svojom slobodom i odrešitošću Nedić se odlikovao u onom vremenu kada su u srpskoj knjiţevnoj kritici vladala opšta mesta i kada se iz naivnoga patriotizma o piscima govorilo samo u istoĉnjaĉkim superlativima.



Ali ta njegova vrlina bila je u isti mah i njegova mana: on se suviše, bez kontrole, i bez dovoljno dokaza, povodio za svojim mišljenjem, i sa mnogo predubeĊenja, duhovne netrpeljivosti i jednostranosti vrlo ĉesto bivao nepravedan prema pojedinim piscima. Vrlo konzervativan u svojim politiĉkim i socijalnim idejama, on je oštro osuĊivao pisce drugih mišljenja, zato što ne misle onako kako on misli. U svoja kritiĉka prouĉavanja naroĉito novih pisaca, i u svoje knjiţevne polemike, koje je rado vodio, on je unosio svoje liĉne i politiĉke simpatije i antipatije. Nezadovoljan i negativan duh, docnije bolestan i razdraţen, on je radije i bolje video rĊave strane i kod ljudi uopšte i kod pisaca naposle, no dobre strane, nije mario za suvremene srpske pisce, osuĊivao je suvremenu knjiţevnost. Zbog uskog tradicionalizma i politiĉke strasnosti, zbog tog liĉnog elementa koji je obilno unosio u svoja dela, njegovi sudovi imaju se prihvatiti sa krajnjom obazrivošću. To su ĉesto više subjektivna, katkada i ćudljiva mišljenja jednog knjiţevnog polemiĉara, no objektivne i obrazloţene presude jednog staloţenog i pouzdanog knjiţevnog sudije.

DOGMATIĈAR. — Nasuprot ĉisto opisnoj i površnoj kritici starijih srpskih kritiĉara, »prirodnoj kritici« Svetislava Vulovića i utilitarnoj i publicistiĉkoj kritici Svetozara Markovića, Nedić je izišao sa novim shvatanjima prirode i zadataka knjiţevne kritike. Đak nemaĉkih filozofa, on je verovao u veĉite estetiĉke istine i nepromenljivost knjiţevnog ukusa, u ono što je on nazivao »opšte norme lepoga«. Odriĉući istorijski i biografski metod u prouĉavanju pisaca, on je stavio sebi za zadatak da »prouĉava jedno knjiţevno delo samo za se, kao takovo, i nezavisno od svega što je van njega«. To je imala da bude kritika intuitivna i psihološka, koja ulazi u suštinu dela i u intimnost pisca, traţeći i istiĉući ono što je u delu bitno i osnovno. U tome poslu Nedić se sluţio strogim logiĉarskim metodom, uprošćavajući ĉoveka u piscu, svodeći ga na dve ili tri glavne duhovne osobine. Tako je on pisce prouĉavao i predstavljao kao apstraktne liĉnosti, bez obzira na njihov ţivot i sredinu, a delo je odvajao od svega što ga je rodilo i razvilo. U primeni tih svojih knjiţevnih ideja Nedić je bio prek, odseĉan, autoritativan; preterano uveren u taĉnost svojih shvatanja, rado je igrao ulogu knjiţevnog policajca.

Ĉovek širokog obrazovanja, on je ipak ostao diletant u knjiţevnosti. Filozof po struci i po vaspitanju, odveć racionalan a nedovoljno emocionalan, on je knjiţevnost radio suviše po logiĉkim metodima, traţio više logike i geometrijske pravilnosti kod pisaca no što ih oni mogu imati. I on je o lepoj knjiţevnosti pisao sa logiĉarskom strogošću, hladnoćom i suvoćom.

OPŠTI POGLED. — Ljubomir Nedić je bio jedna od najznaĉajnijih i najoriginalnijih pojava u knjiţevnosti svoga vremena. Devedesetih godina on se jako isticao i video i kao retko ko bio hvaljen i kuĊen, preuznošen i osporavan. Pored svega svoga tradicionalistiĉkog i patrijarhalnog konzervatizma, on je bio Evropljanin, moderan duh, i u srpsku kritiku uneo je nova shvatanja i višu opštu duhovnu kulturu. On je znatno podigao merilo kojim su se pisci ocenjivali, izvršio reviziju mnogih ranijih knjiţevnih sudova, krenuo velike knjiţevne diskusije i više no iko uĉinio da se poĉne »slobodan, iskren i otvoren pretres dela i pisaca«. On je moţda prvi ĉisto kritiĉki duh meĊu srpskim kritiĉarima, i njegova slobodna, nezavisna knjiţevna kritika, koja je traţila samo istinu, odgovara isto tako slobodnoj i nezavisnoj »nerodoljubivoj istoriji« Ilariona Ruvarca, koji je isto tako kao ideal postavio nagu istinu.

Ali na tome se zaustavljaju zasluge Ljubomira Nedića. On je u prvom redu negativan duh i rušilac, i odlikovao se u odricanju i rušenju, krĉio zemljište za druge koji će znati i moći



zidati. Inaĉe, u pozitivnome pravcu on je dao malo rezultata. U stvari, on je bio i ostao samo jedan vrlo inteligentan diletant u knjiţevnosti, poznavajući nedovoljno srpsku knjiţevnost u njenom istorijskom razvitku i srpske pisce u celokupnoj njihovoj knjiţevnoj delatnosti. Za knjiţevnu kritiku on nije dovoljno knjiţevan, a za istoriju knjiţevnosti nije dovoljno nauĉan. On je odveć tradicionalist i ĉovek od predubeĊenja, suv logiĉar, ĉesto oĉevidno pristrasan i nepravedan. Zato njegova ocena srpskih pisaca s kraja devedesetih godina vrlo je podloţna novoj, objektivnoj i knjiţevnoj reviziji.



MARKO CAR

Pored knjiţevnih kritiĉara koji su se bavili srpskom knjiţevnošću, kao što su

bili Svetislav Vulović i Ljubomir Nedić, bilo ih je koji su se bavili i stranim knjiţevnostima, koji su u knjiţevno pisanim raspravama predstavljali srpskoj publici velike strane pisce. Tako je radio osamdesetih godina Svetomir Nikolajević, profesor opšte istorije knjiţevnosti na Velikoj školi, u svojim Listićima iz knjiţevnosti (dve knjige, Beograd, 1883. i 1888), u svoje doba rado ĉitanim, neoriginalnim, ali ĉitkim i dosta knjiţevno pisanim raspravama o Tacitu, Šekspiru, Ariostu, Tasu, Kamoensu, Monteskjeu, Bajronu.

Taj posao produţio je devedesetih godina Marko Car (roĊen 1859, u Herceg-Novom, u Boki Kotorskoj*). Dalmatinac rodom, knjiţevno vaspitan kod talijanskih pisaca, on je naroĉito i rado pisao o piscima romanskih knjiţevnosti, talijanskim i francuskim, kao i o domaćim, dalmatinskim piscima iz XIX veka. Bavio se i umetniĉkim putopisom, i u tom pravcu dao nekoliko knjiga (Venecija, 1891; U Latinima, 1894; Kroz Umbriju i Toskanu, 1895; Naše Primorje, 1910). Pored toga dao je nekoliko svezaka pripovedaka: sa Josipom Bersom S mora i primorja (Zadar, 1896), S bojnog i ljubavnog polja (Mostar, 1904), i 1911. Primorke, gde je pokazao više knjiţevnog znanja no originalnog talenta. Za dugi niz godina on je uspešno upoznavao talijansku publiku sa srpskom i hrvatskom knjiţevnošću. Najveći deo njegovih knjiţevnih studija izišao je u tri knjige Mojih simpatija (1895, 1897, 1904). Jedno odabrano kolo Mojih simpatija, u kome su studije o domaćim piscima, iz ranije tri knjige, izišlo je 1913. u Zadru, latinicom štampano. Estetiĉka pisma iz Rima takoĊe su štampana 1913. U zasebnoj knjizi Matica srpska u Dubrovniku 1911. izdala je njegov veći ogled Sava Bjelanović.

Gde je reĉ o stranim piscima, Car je bez originalnosti, i ĉesto se doslovce oslanja na ono što su drugi pisali. Mnogo je bolji, samostalniji i korisniji kada piše o domaćim piscima, naroĉito o dalmatinskim piscima novoga doba. Inaĉe, knjiţevno obrazovan, ţiva duha, lak na pisanju, on je umeo da bude zanimljiv i da steĉe ĉitaoce. Marko Car i Svetomir Nikolajević imaju zasluga što su radili na knjiţevnom obrazovanju srpske publike, i u srpskoj knjiţevnosti odomaćivali knjiţevni esej i studiju.



BOŢIDAR KNEŢEVIĆ

RoĊen je na Ubu, u valjevskom okrugu, 7. marta 1862. Svršio je gimnaziju i

istorijsko-filološki odsek Velike škole u Beogradu. 1884. otišao je za predavaĉa gimnazije u Uţice. 1885. uĉestvovao je u srpsko-bugarskom ratu. 1889. premešten je sa sluţbom u Niš. 1893—1894. bio je profesor u Ĉaĉku, pa u Kragujevcu, 1899. u Šapcu. 1902. premešten je u Beograd. Umro je 18. februara 1905. u Beogradu.

Boţidar Kneţević ţiveo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga ţivota, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim prilikama, sam nauĉio jezike, sam ušao u filozofiju i sociologiju, razvio se samo svojim snagama. Od njega, pre svega, ostalo je dva veća prevoda s engleskoga, H. T. Bekla Istorija civilizacije u Engleskoj (Beograd, 1893—1894) i Karlajlovo delo O herojima (Beograd, 1903). Razvijajući ideje moderne evolucionistiĉke škole napisao je dva veća nauĉna dela iz filozofije istorije (Principi istorije): Red u istoriji (Beograd, 1898), Proporcija u istoriji (Beograd, 1901).121 Što je mogao dati jedan ĉovek u unutrašnjosti Srbije pri kraju XIX veka, bez duhovne sredine, bez biblioteka, bez ikakvih duhovnih podstreka, potpuno ostavljen samom sebi, to je Kneţević dao u svojim istorijsko-filozofskim spisima. U tim delima jedna je stvar van svakoga spora: velike prirodne sposobnosti, jaĉina duha, naroĉiti dar za istorijsku sintezu.

Knjiţevnosti pripada samo jedno njegovo malo, ali znaĉajno delo, Misli, koje su se prvo pojavile u Srpskom knjiţevnom glasniku 1901, i odštampane u zasebnu knjigu [najpre] 1902, [pa u drugom izdanju, dopunjenom, u Beogradu 1914]. To nisu misli i izreke po tipu uobiĉajenih aforizama, koji se ĉesto svode na ţivotne definicije, moralna opaţanja, vešto izvedene antiteze i duhovite paradokse. To nisu ni saveti praktiĉne moralne filozofije, trebnik višeg moralnog ţivota, kako su davali stari moralisti. U Mislima Boţidar Kneţević ĉesto daje zgodno formulisane zakljuĉke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja; u njima ima tragova filozofskog spekulisanja i istorijskih ideja, terminologija je ĉesto struĉna i nauĉna, ali u njima ima vrlo mnogo liĉnoga, svoga, gotovo autobiografskog. Pod teretom ţivota, duhovno i duševno vreĊan glupošću i rugobom u svetu, on se povukao u sebe, i odvojen od svojih suvremenika i iznad svoje sredine traţio zaborav i utehu u ĉistim visinama misli. »Što god je zadovoljno sa ţivotom, ono ne misli. Što je ĉovek nezadovoljniji sa ţivotom, što ga ţivot više pritiskuje, tim on više misli; što dublje oseća bolove od ţivota, tim dublje misli. Mišljenje je oduška od pritiska ţivota zablude, nasilja, nepravde, mraka...« IzmeĊu Kneţevića ĉoveka i njegovih misli postoji najintimnija veza, one su neposredan i



dubok izraz njegove prirode, prikaz tragiĉne drame njegova srca i uma; to su, kako je sam govorio uzdasi, bolni krici jednoga višega duha, jedne umorne i razoĉarane duše. »Misao je uzdah duha; što dublji duh, tim dublji uzdah...«

Sve svoje nezadovoljstvo sa ţivotom, sve svoje razoĉarenje i rezignaciju, svoje gorko ţivotno iskustvo i utehe kojom se drţao u ţivotu, uneo je on u ovu misaonu i blagorodnu knjigu. I ono što je bilo najdublje i najintimnije u njemu, tragiku ţivota jednoga višega ĉoveka i visoku intelektualnu egzaltaciju, kazivao je on dubokim, snaţnim i impresivnim reĉima. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske, ţivotinjske prirode ljudske, pesimistiĉko shvatanje ĉoveka, razlika koja postoji izmeĊu niţeg, animalnog i višeg, intelektualnog ĉoveka, borba izmeĊu ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i veĉnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše no besmrtnost duha. Celo njegovo delo je lirika intelekta i apoteoza misli, osloboditeljke i utešiteljke od svega.

Sve te visoke i liĉno osećane misli kazivane su krepko i reĉito. Visinom misli i knjiţevnim izrazom, ova originalna i retka knjiga zauzima odelito i ĉasno mesto u srpskoj knjiţevnosti.



V DANAŠNjA KNjIŢEVNOST




Teškoće su velike u odreĊivanju glavnih crta današnje knjiţevnosti,

knjiţevnosti od poslednjih deset godina, koja je još u punom jeku stvaranja i u kojoj su pisci u neprestanom razvijanju. Tek kada glavni knjiţevni radnici dovrše svoje razvijanje i dadu svoja definitivna dela, kada se mogadne gledati na današnju knjiţevnu proizvodnju iz izvesne istorijske perspektive, tek tada će se moći pouzdano i odreĊeno govoriti šta je današnja srpska knjiţevnost. U ovaj mah mogućno je samo, sa najvećom uzdrţljivošću, ĉiniti izvesne konstatacije, u najboljem sluĉaju ukazati na izvesne tendencije u razvitku suvremene srpske knjiţevnosti.



DOLAZAK MLADIH NA MESTO STARIH

Poĉetkom XX veka nastupile su velike promene u srpskoj knjiţevnosti. U

prvom redu, stari i stariji pisci, kao i nekoji od mlaĊih sa utvrĊenim knjiţevnim glasom, jednom reĉju oni koji su dotle predstavljali srpsku knjiţevnost, nestaju, a namesto njih javljaju se u velikom broju mladi pisci do juĉe nepoznati. Ĉudnom sluĉajnošću u prvim godinama XX veka umiru mnogi srpski knjiţevni radnici: 1901. Jovan Ilić, 1902. Ljubomir Nedić, 1904. Zmaj Jovan Jovanović, 1905. Boţidar Kneţević i Janko Veselinović, 1906. Stevan Sremac, 1907. Pavle Marković Adamov i Milorad Mitrović, 1908. Milovan Đ. Glišić, Simo Matavulj i Radoje Domanović, 1910. Laza Kostić. Smrt je uĉestanim udarcima proredila redove srpskih pisaca, gotovo obezglavila srpsku knjiţevnost, i naĉinila široka »mesta mladima«. Praznine su ubrzo popunjene mladim i novim knjiţevnim snagama. Nikada u srpskoj knjiţevnosti nije radilo tako malo starih a tako mnogo mladih, nikada je u tolikoj meri nisu predstavljali mladi pisci kao što je taj sluĉaj danas. Ta promena u liĉnostima imala je za posledicu i promene u knjiţevnim shvatanjima i u opštem knjiţevnom pravcu.



INDIVIDUALISTIĈKI KARAKTER DANAŠNjE SRPSKE KNjIŢEVNOSTI

Glavno obeleţje današnje srpske knjiţevnosti jeste što su stare knjiţevne

škole gotovo sasvim nestale. Romantizam, iako osporen i oslabljen, provlaĉio se za sve vreme realistiĉkoga perioda, danas se sasvim izgubio, iako je bilo pokušaja izvesnog neoromantizma. Realizam sedamdesetih i osamdesetih godina znatno se promenio: »nova nauka« samo je jedna uspomena iz prošlosti i potpuno pripada istoriji knjiţevnosti; publicistiĉka kritika više i ne postoji; seoska pripovetka, koja je vladala sve do polovine devedesetih godina, delom je prestala, a delom se iz osnova izmenila. Uticaj Vojislava Ilića, devedesetih godina tako veliki da mu se nije mogao oteti niko od mladih pesnika koji su poĉinjali, izgubio se i kod onih koji su jedno vreme bili pod njime, i mladi pesnici okrenuli su se sasvim drugim uzorima. Ukoliko ima realizma u srpskoj knjiţevnosti, on je mnogo individualniji, sa mnogo više liĉnoga i knjiţevnoga obeleţja.

Uopšte, današnja knjiţevnost izgleda daleko više individualistiĉka no što je ranije bila. Danas se više ne veruje u reĉi, dogme i formule kao što se nekada verovalo; posle oštrih sukoba i borbi izmeĊu raznih duhovnih i politiĉkih pokreta, nastupila je, kako u javnom i u duhovnom ţivotu tako i u knjiţevnosti, izvesna idejna ravnodušnost i duhovna snošljivost. U ranijim knjiţevnim periodima, pisci, i oni koji su bili najosobeniji i najoriginalniji, stajali su pod jednim opštim duhovnim uticajem, pripadali više ili manje jednom knjiţevnom pravcu, imali istu opštu ideologiju, ista knjiţevna shvatanja, isti knjiţevni ukus i iste naĉine rada. Oni su, pored svih liĉnih razlika, jako liĉili jedni na druge i saĉinjavali jednu idejno-knjiţevnu celinu. Danas nije više taj sluĉaj. IzmeĊu pojedinih pisaca mogu se uhvatiti izvesne zajedniĉke crte, ali svaki ima svoje zasebno duhovno i knjiţevno obeleţje, svaki ide svojim putem, da je teško, gotovo nemoguće, uopštavati ih i davati im opšte karakteristike. To nije anarhija u duhovima i u knjiţevnom radu, no sloboda umetnosti i samostalan knjiţevan rad. Celo doba izgleda da nema naroĉitu osobenost i odreĊene crte kao što je to bio sluĉaj romantiĉarskih šezdesetih i realistiĉkih sedamdesetih godina, ali u naknadu za to moderni srpski pisci su osobeniji, originalniji, odreĊeniji, i većma svoji.



NACIONALNI OPTIMIZAM

Realistiĉki period završio se u srpskoj knjiţevnosti jakim nastupom opštega

pesimizma. Pod uticajem teških politiĉkih prilika u kojima su bili Srbija i srpski narod u doba oko 1900. godine, kao odblesak opšte depresije duhova, i u knjiţevnosti su se najviše ĉuli glasovi klonulosti i obeshrabrenosti, i pisci su bili u jednom teškom i mraĉnom raspoloţenju. Talas pesimizma plavio je gotovo celu srpsku knjiţevnost, i nikada se groblja nisu toliko pevala, i nikada nirvana nije izgledala takav ideal kao u tim sumornim i ţalosnim vremenima.

Sa promenom prilika koje su uslovljavale taj pesimizam, promenio se i taj osnovni sumorni ton koji je nekoliko godina vladao u srpskoj knjiţevnosti. Velike i korenite politiĉke promene u Srbiji koje su nastupile 1903. godine, vraćanje ustavnoga reţima, mogućnost da Srbija odahne od teških unutrašnjih nevolja i da pribere svoju snagu i posveti je rešavanju svojih nacionalnih pitanja — sve je to bilo od velikih posledica po celokupan politiĉki i kulturni ţivot srpskoga naroda. Narodni duh stao se buditi u svima srpskim krajevima, a narodna energija upućivati na koristan i plodan nacionalan rad. Politiĉko zbliţavanje Srba i Hrvata od 1904. godine znaĉilo je poĉetak rešavanja najvaţnijeg problema našeg dvoimenoga naroda. Polet u duhovima i opšti nacionalni napredak nije bio usporen velikom politiĉkom krizom od 1908. godine. Naprotiv, ti dogaĊaji su uzburkali narodnu dušu u njenim dubinama, i po srpski narod u poĉetku XX veka bili su od istih srećnih posledica kao poraz kod Jene za Nemce u poĉetku XIX veka. Drţavni, nacionalni i kulturni rad dobio je silan podstrek, i rezultat tih velikih napora bili su sjajni rezultati balkanskoga rata 1912—1913. Na Kumanovu i Bitolju, pod Jedrenom i pod Skadrom, na Bregalnici, Srbija je dokazala svoju ţivotnu snagu i drţavnu moć. I san tolikih naraštaja srpskih postao je java, slavna mesta istorije srpske, Kosovo, Prizren, Peć, Skoplje, Prilep, opet su vraćena Srbiji. Posle pet stotina godina izvršeno je potpuno osloboĊenje srpskoga naroda od Turaka. Srbija i Crna Gora su se dodirnule. Srbija se gotovo udvostruĉila, oslobodila celu Staru Srbiju, veći deo Makedonije, jedan deo Hercegovine, došla do vrata Soluna, povratila ono veliko mesto koje je nekada imala na Balkanskom poluostrvu. Ti veliki uspesi Srbije imali su kao srećnu posledicu silno podizanje nacionalne vere i samopouzdanja, stvorili nedogledan nacionalni optimizam, koji prirodno nalazi svog ţivog izraza u knjiţevnosti.



DUHOVNI I KULTURNI NAPREDAK SRBIJE

Po duhovni i knjiţevni ţivot srpski od najvećega je znaĉaja potpuna i više

neosporavana duhovna hegemonija Srbije. U poĉetku sedamdesetih godina to se poĉelo jasno osećati, devedesetih godina to je bio svršen ĉin, u poĉetku XX veka to je ĉinjenica koju niko ne osporava. Prosvetni napredak naroĉito se osetio za poslednjih desetak godina. Dok je 1885. bilo u Srbiji 534 osnovne škole, 1911. bilo ih je 1425. 1899. u celoj Srbiji bilo je 19 srednjih i struĉnih škola, sa 386 nastavnika i 6.049 uĉenika; 1910. bilo ih je 49, sa 723 nastavnika i 12.892 uĉenika. Danas u samom Beogradu ima više uĉenika srednjih i struĉnih škola no što ih je pre trinaest godina bilo u celoj Srbiji. Na Velikoj školi u Beogradu još 1900. nije bilo više od 58 nastavnika i 450 studenata, 1913. ima na Univerzitetu na 80 nastavnika i 1.600 studenata. Pored toga, sve veći broj srpskih Ċaka uĉi se na stranim višim školama u Austriji, Belgiji, Švajcarskoj, Rusiji, naroĉito u Francuskoj i Nemaĉkoj. Srpska kraljevska akademija postaje najradniji nauĉni centar na Slovenskom jugu. Srpska knjiţevna zadruga broji na 11.000 ĉlanova u celom srpskom narodu. Kulturno-nacionalna društva, kao Kulturna liga, Narodna odbrana, razvijaju naroĉitu delatnost. Na 302 srpska lista i ĉasopisa, koliko ih je bilo 1912, u Srbiji je izlazilo 199, od kojih samo u Beogradu 126 (24 dnevna lista, 20 knjiţevnih, nauĉnih i politiĉkih ĉasopisa, 82 struĉna lista). 1816. jedini srpski list onoga vremena, beĉke Novine srpske, išao je u Srbiju u 6 primeraka; a 1912, 199 listova i ĉasopisa u Srbiji rasturalo se godišnje u preko 50,000.000 primeraka.

Napredak u srpskoj knjiţevnosti je naroĉito vezan sa pokretanjem beogradskog Srpskog knjiţevnog glasnika, kome je 1901. osnivaĉ i prvi urednik bio Bogdan Popović. To je bio prvi moderni knjiţevni ĉasopis srpski, zapadnjaĉki po svojim knjiţevnim uzorima i shvatanjima, ali nacionalan po svojim neposrednim smerovima i knjiţevnom radu. Knjiţevno liberalan i širom otvoren svima talentima i svima knjiţevnim naraštajima, on je imao svojih odreĊenih ideja, vaspitao knjiţevni ukus publike, davao obrasce modernog knjiţevnog stila, i vazda aktivnom knjiţevnom kritikom bio od znatnog uticaja na razvoj suvremene srpske knjiţevnosti. »Najnovija srpska knjiţevnost — pisao je drugi jedan ĉasopis — vezana je za njegovo ime... Srpski knjiţevni glasnik došao je da povuĉe liniju izmeĊu devetnaestog i dvadesetog veka u srpskoj knjiţevnosti. On je srpsku knjiţevnost uputio novim pravcem, dao joj nov ţivot i smisao, i nekoliko poslednjih godina stvorile su srpskoj knjiţevnosti trajan temelj, na kome će se ubuduće razvijati...«



PROŠIRENjE KULTURNE OBLASTI SRPSKE

Duhovni napredak nije ograniĉen samo na Srbiju. U svima srpskim

krajevima oseća se nov nacionalan i kulturan rad, na modernijoj, racionalnijoj i pozitivnijoj osnovici no što je to bilo šezdesetih godina. Duhovne i knjiţevne veze izmeĊu Srbije i ostalih krajeva gde Srbi ţive mnogo su jaĉe i ţivlje no ranije. Srpska knjiga se štampa u znatno većem broju i ĉita se u mnogo široj knjiţevnoj oblasti no što je to bilo još pre deset godina. Pojedine popularne knjige štampaju se u 30—40.000 primeraka. Knjiţevni listovi, koji su nekada bili srećni sa 1.000 pretplatnika, teraju do 3.000 pretplatnika. Knjige glavnih pisaca srpskih koje su nekada štampane u nekoliko stotina primeraka, sada se štampaju u nekoliko hiljada i doţivljuju više izdanja.

Do kraja XIX veka ţivlji duhovni ţivot osećao se u Srbiji i u staroj Vojvodini; danas se rasprostro i na ostale krajeve gde Srbi ţive, na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju. Kulturno-prosvetna društva kao Matica srpska u juţnoj Ugarskoj, Prosvjeta u Bosni i Hercegovini, Srpska zora u Dalmaciji i Matica srpska u Dubrovniku (osnovana 1909), znatno utiĉu na podizanje duhovne i nacionalne kulture srpske. Razni srpski centri imaju svoje lokalne knjiţevne organe: u Bosni i Hercegovini knjiţevnu Bosansku vilu i nauĉno-kulturni Pregled (od 1910); Letopis Matice srpske u Novom Sadu, najstariji srpski ĉasopis, uspešno produţuje svoj nauĉno-knjiţevni rad; Brankovo kolo (od 1895) namesto Javora i Straţilova nastavlja tradiciju vojvoĊanskih knjiţevnih ĉasopisa; Srgj u Dubrovniku, od 1902. do 1908, bio je knjiţevni organ dalmatinskih Srba; u Crnoj Gori ĉinjeno je nekoliko knjiţevnih pokušaja, od kojih je poslednji bio cetinjski Dan (1911).

U srpski kulturni i knjiţevni ţivot ulaze i krajevi koji u njemu nikako nisu bili predstavljeni. Još pre rata 1912—1913. poĉeli su se javljati pisci iz Stare Srbije i Makedonije, meĊu kojima zasluţuju paţnju dva pripovedaĉa: Starosrbijanac Grigorije Boţović i Makedonac iz ohridskog kraja AnĊelko Krstić. Pre sto godina u srpskoj knjiţevnosti su radili iskljuĉivo pravoslavni pisci, kao što su i ĉitaoci bili iskljuĉivo u pravoslavnom delu našega naroda. Od polovine XIX veka došli su i katolici, kao Nikola Tomazeo, Matija Ban, Medo Pucić. Isto tako u današnjoj srpskoj knjiţevnosti ima pisaca katolika, kao Marko Car i Ivo Ćipiko. Posle katolika, u srpsku knjiţevnost ulaze i nacionalno osvešteni muslimanski Srbi iz Bosne i Hercegovine. (Pobratimstvo, pesme Omer-bega Sulejmanpašića Skopljaka, Osmana A. Đikića i A. S. Karabegovića, Beograd, 1900; Ašiklije Osmana A. Đikića, Mostar, 1903; Pjesme Avda Karabegovića Hasanbegova, Beograd, 1902, Sombor, 1903. i 1904.) Veliki san



Dositeja Obradovića, koji je više od stotine godina ĉekao na svoje ostvarenje, sada poĉinje bivati java.



SRPSKO-HRVATSKO KNjIŢEVNO SJEDINjAVANjE

Jedna od najvaţnijih pojava nove srpske knjiţevnosti jeste što postupno padaju

stare pregrade izmeĊu srpske i hrvatske knjiţevnosti i što se obe knjiţevnosti istoga naroda i istoga jezika pribliţuju jedna drugoj, proţimaju jedna drugom, teţeći stvaranju jedne srpskohrvatske knjiţevnosti. Misao narodnoga jedinstva zahvatila je ne samo intelektualnu elitu i naprednu omladinu no i šire slojeve narodne, i svakoga dana dobija sve konkretniji oblik. Srpski pisci saraĊuju na hrvatskim ĉasopisima, hrvatski na srpskim. Hrvatske knjige preštampavaju se ćirilicom, a srpske latinicom. Rad Savremenika, Srpskog knjiţevnog glasnika i Bosanske vile u tome pravcu bio je naroĉito znaĉajan i plodan. Matica hrvatska i Srpska knjiţevna zadruga od 1909. godine izdaju svake godine meĊu svojim redovnim izdanjima po jednu srpsku, odnosno po jednu hrvatsku knjigu. Srpski i hrvatski pisci (1910[—1911]) zajedniĉki izdaju Hrvatskosrpski almanah. Hrvatske knjige nalaze ĉitaoce meĊu Srbima, kao i srpske meĊu Hrvatima. Srpski ĉitaoci danas daleko bolje znaju hrvatske pisce, i hrvatski ĉitaoci srpske pisce no što je to bilo još pre nekoliko godina. MeĊu mlaĊim piscima, sa obe strane, javljaju se i takvi koji nisu ni Srbi ni Hrvati, no Srbohrvati, pripadaju koliko hrvatskoj toliko srpskoj knjiţevnosti, teţeći ne samo pribliţavanju no i stapanju, idealu koji su imali najjaĉi umovi i najbolji ljudi u oba dela naroda: stvaranju jedne srpskohrvatske knjiţevnosti.



STRANI UTICAJI U SRPSKOJ KNjIŢEVNOSTI

Materijalna osnovica i kulturna oblast srpske knjiţevnosti na taj naĉin

znatno su proširene i sve se više šire. Iako je današnja srpska knjiţevnost po duhu koji je oţivljava i po smeru koji se opaţa u svima njenim pojavama vrlo nacionalna, dublje nacionalna no što je ikad bila od poĉetka sedamdesetih godina, ipak se u njoj mnogo više oseća zapadnjaĉki duh. Ona u pogledu knjiţevnih ideja i knjiţevne forme sve više postaje evropska.

Raniji knjiţevni uticaji sve više slabe ili sasvim nestaju. MaĊarski uticaj, koji se osećao u poeziji šezdesetih godina i na seoskim komadima sa pevanjem oko 1890, sasvim se ugasio. Nemaĉki uticaj, bezmalo apsolutan u ĉetrdesetim godinama, ograniĉio se gotovo iskljuĉivo na Srbe u Ugarskoj, pa i tamo iz dana u dan slabi. Talijanski uticaj oseća se samo u Dalmaciji. Još uvek dosta, pa i sve više, oseća se ruski uticaj. U poslednje vreme primećuje se da se ukus srpske ĉitalaĉke publike opet vraća ruskim piscima, naroĉito Tolstoju, Turgenjevu i Dostojevskom, koji se ponova i obilno prevode, i sve više ĉitaju. U pojedinim knjiţevnim delima, naroĉito u pokušajima za socijalnu dramu, vidi se uticaj ruskih pisaca. Ali, ipak, još taj ruski uticaj nije u srpskoj knjiţevnosti toliko opšti i tako snaţan kao što je bio sedamdesetih godina. Mesto svih tih ranijih uticaja, koji su naizmeniĉno vladali u srpskoj knjiţevnosti, sve jaĉe se oseća uticaj francuske kulture i francuske knjiţevnosti.

Taj uticaj poĉeo se osećati u Srbiji još oko 1848, kada se u otadţbinu vratila prva generacija domaćih sinova školovanih u Francuskoj, onih koje su zvali »Parizlije«, i koji su poĉeli intelektualnu borbu protiv »nemaĉkara«, ugarskih Srba u srpskoj drţavnoj sluţbi, školovanih po nemaĉkim i maĊarskim školama, i pobornika nemaĉke i maĊarske kulture i knjiţevnosti. Šezdesetih godina Srbija je imala diplomatsku potporu Francuske, za doba kneza Mihaila jedan francuski viši oficir bio je srpski ministar vojni, politiĉki, duhovni i knjiţevni ugled Francuske kod Srba stojao je vrlo visoko, i mladi Srbi su u sve većem broju išli na školovanje u Francusku. Ujedinjena omladina srpska je budno pratila borbe francuske republikanske opozicije, sa francuskom Ligom za mir i slobodu odrţavala je idejne i politiĉke veze, i Viktor Igo je tada kod Srba našao mnogo prevodilaca, ĉitalaca i sledbenika. Francuski pisci, i knjiţevnici, i politiĉari, poĉinju se sve više prevoditi; u srpskom pozorišnom repertoaru šezdesetih godina veliki je broj francuskih komada, i taj broj je godinama stalno rastao, tako da danas u srpskom pozorišnom repertoaru veća polovina prevoda je iz francuske knjiţevnosti. Naroĉito od kraja osamdesetih godina jaĉa francuski uticaj u srpskoj



knjiţevnosti, a od poĉetka XX veka francuska kultura gotovo sasvim preovlaĊuje kod Srba, naroĉito u Srbiji. Ĉasopisi i listovi najradije i najviše donose prevode iz francuske knjiţevnosti. Alfons Dode, Gij de Mopasan, Anatol Frans postaju ljubimci srpske ĉitalaĉke publike.

Taj francuski uticaj nije samo ograniĉen na prevoĊenje francuskih knjiga i prikazivanje francuskih komada. Od kraja devedesetih godina on se jako oseća i u originalnoj knjiţevnoj proizvodnji srpskoj. To uticanje olakšano je velikom duhovnom sliĉnošću koja postoji izmeĊu francuskog i srpskog mentaliteta i izmeĊu duha francuskog i srpskog jezika. Danas se, uglavnom, srpski pisci knjiţevno vaspitaju u francuskoj knjiţevnosti, francuski uticaj je naroĉito jak u lirici i u knjiţevnoj kritici, nešto u romanu. Srpski knjiţevni stil se uspešno preobraţava prema velikom francuskom uzoru; interpunkcija, koja je doskoro prema nemaĉkom bila gramatiĉna, sada prema francuskom postoje logiĉna. Današnja srpska knjiţevnost razvija se uglavnom pod uticajem francuske knjiţevnosti.



OBELEŢJA DANAŠNjE SRPSKE KNjIŢEVNOSTI

Za poslednjih desetak godina, u gore pomenutim prilikama i pod reĉenim

uticajima, stvorila se jedna nova knjiţevnost, sa novim piscima i novim knjiţevnim shvatanjima. Ukoliko je to mogućno odreĊivati još danas, ta knjiţevnost ovako izgleda.



POEZIJA

Rad na poeziji je vrlo ţiv i napredak oĉigledan. Taj rad je pre svega obilan, i

po broju štampanih stihova današnjica podseća na pesniĉku pletoru šezdesetih godina prošloga veka. Kao što je osamdesetih godina napredovala pripovetka, tako danas napreduje poezija, naroĉito lirska poezija.

Iako122 istorijsko osećanje nije oslabilo kod Srba, ni kod najobrazovanijih, ni kod onih koji su po svojoj kulturi potpuno zapadnjaci; iako je atmosfera poslednjih velikih istorijskih dogaĊaja i promena vrlo pogodna za poetsko—istorijske sinteze, ipak [umetniĉka] epska poezija u srpskoj knjiţevnosti ne moţe da se razvije. Ona je gotovo sasvim napuštena i što ima pokušaja to su bez knjiţevne vrednosti.

Ali lirska poezija cveta, i ima predstavnika od vrednosti. Današnja lirska poezija srpska nije tako obilna i raskošna kao što je bila u doba romantizma, i današnji liriĉari srpski nemaju ni stvaralaĉku snagu, ni plodnost, ni obimnost ranijih pesnika. Oni rade manje, sporije i kreću se u uţem krugu knjiţevnih rodova i poetskih motiva. MeĊu njima nema jakih liĉnosti koje sve natkriljuju i zasenjuju. Ali današnja lirika ima dublji duševni ţivot, tananije osećaje, otmenija osećanja, naroĉito savršeniju formu. U tehniĉkom pogledu ona je znatno viša, njeni slikovi su bolji i jaĉi, na ritam obraća veću paţnju, njen pesniĉki jezik je izraĊeniji i uglaĊeniji. Ona je danas većma evropska i umetniĉka no što je ikada bila.

U današnjoj srpskoj lirskoj poeziji opaţa se nekoliko ukrštenih raznih struja. Ima pesnika koji su u punoj teoriji »umetnosti radi umetnosti«, koji iznad svega polaţu na spoljnu lepotu i otmenost izraţavanja, na retka osećanja, fine prelive, tanĉine osećanja, poetske simbole i neobiĉan naĉin izraţavanja. Pored pesnika zakasnelih podraţavalaca dekadentizma, pored zaostalih modernista koji se ushićavaju Šarlom Bodlerom i Oskarom Vajldom, koji neguju umetnost »nesvesnoga, podsvesnoga i nadsvesnoga«, »poeziju grĉa«, mutnih snova, obolelih stanja svesti, ima pesnika intimnog nadahnuća, prirodnog i neposrednog izraţavanja. Ima pesnika snaţne vere u ţivot i nacionalne energije. Patriotska poezija, koja je ranije gotovo bila zamukla, ili spala na slabe versifikatore i neiskrene deklamatore, sada, u predosećanju velikih istorijskih dogaĊaja, i kao posledica njihova, u svoj svojoj slavi je vaskrsla. Današnja patriotska poezija i idejom, i osećanjem, i izrazom stoji nad emfatiĉnom i polunovinarskom patriotskom poezijom iz romantiĉnoga doba. Ona je razumnija, diskretnija, otmenija, naroĉito knjiţevnija.



Pesniĉki jezik i versifikacija su na visini na kojoj nikada nisu bili u srpskoj knjiţevnosti. Današnji pesnici drugog i trećeg reda, koristeći se opštesteĉenim pesniĉkim kapitalom, pišu formalno bolje stihove no što su ih pre pola veka pisali pesnici prvoga reda. Nova poezija ţivopisnošću i muzikalnošću zadovoljava i oko i uho. U pogledu forme glavni moderni pisci podigli su srpski knjiţevni jezik i srpsku lirsku poeziju gotovo do stupnja savršenosti.



PRIPOVETKA I ROMAN

Starija seoska pripovetka iz osamdesetih godina, ĉesto još folklorna i u

dijalektu pisana, koju su epigoni i podraţavaoci bez talenta naĉinili banalnom, danas se gotovo sasvim izgubila. Reakcija je protivu nje bila toliko jaka da je selo, koje se gotovo iskljuĉivo videlo kod ranijih pripovedaĉa, danas skoro sasvim nestalo u srpskoj pripoveci. I ako ko od današnjih pripovedaĉa opisuje selo i seljake, to ne ĉini više onako idiliĉno i folklorno, no više kao socijalni posmatraĉ, politiĉki kritiĉar, ili knjiţevni liriĉar koga priroda opija. Osećanje prirode, površno i oskudno gotovo kod sviju ranijih pripovedaĉa srpskih, sada postaje ţivlje i razvijenije. Današnji pripovedaĉi manje imaju interesa za spoljnji, a više za unutrašnji ţivot ĉovekov. Varoš, njen viši i sloţeniji ţivot, moderna duša, sa svim onim što je nesreĊeno, protivreĉno, nemirno, gotovo bolesno u njoj, — to danas mnogo više zanima srpskog pripovedaĉa. Pripovetka je, po osnovnim shvatanjima i po metodu rada, uglavnom ostala realistiĉka, posmatrajući iskljuĉivo stvaran i suvremen ţivot i prikazujući ga u njegovim karakteristiĉnim pojavama, ali u njoj ima više liĉnoga nadahnuća, knjiţevnoga subjektivizma, gotovo lirizma, mnogo socijalne ili nacionalne tendencioznosti. Ona je zrelija, individualnija i knjiţevnija no što je nekada bila.

Uslovi za roman su postali povoljniji, i novo doba dalo je nekoliko dobrih romana. Istorijski roman je sasvim napuštan, i do danas srpska knjiţevnost nema pravog istorijskog romanopisca, iako u srpskom narodu ima toliko ţivih i aktivnih istorijskih tradicija.123 Novi roman je iskljuĉivo iz suvremenoga ţivota, ne daje samo široke slike pojedinih društvenih sredina ili izrazitih društvenih tipova, no uzima da rešava pojedina psiho-fiziološka ili socijalna pitanja. Ali i pored toga napretka, srpska knjiţevnost još uvek išĉekuje svoga velikog romanopisca, koji bi se svim svojim talentom bacio na roman. Nesumnjivo je da za razvijanje romana danas ima više opštih uslova no što je ikada bilo u srpskoj knjiţevnosti.



DRAMA

U pogledu drame ne oseća se znatan napredak, iako su socijalni i moralni

uslovi daleko povoljniji no što su ikada bili. Razvijeniji i sloţeniji socijalan ţivot, diferencijacija u društvu i individualizacija liĉnosti, daju većeg i boljeg materijala dramatiĉaru. Ĉešći i veći dramski konkursi, zbliţavanje srpskih i hrvatskih pozorišta, nisu mogli biti od većega uticaja na razvitak dramske knjiţevnosti. Ili se produţavao raniji vodvilj, dosta gruba komedija bez velikih knjiţevnih pretenzija, ili se ĉine pokušaji podraţavanja moderne socijalne drame ili skandinavske simbolistiĉke drame. Poslednjih godina javilo se nekoliko naturalistiĉkih komada, sa pojaĉanom sklonošću za pesimistiĉko slikanje crnih strana društva i moralne bede ljudske, sa predmetima iz najniţih društvenih slojeva. U opštoj obnovi patriotizma oseća se i malo vraćanje ili ka ţivopisnoj istorijskoj drami u stihu, ili simboliĉnim slikama nacionalnih borbi u prošlosti i u sadašnjosti.

U tome pogledu znaĉajan je i uticajan rad dubrovaĉkog dramatiĉara Iva Vojnovića, jednoga od onih pisaca koji su na sredi izmeĊu dve knjiţevnosti jednoga jezika, izmeĊu srpske i hrvatske. On je poĉeo rad iskljuĉivo u hrvatskoj knjiţevnosti, ali potpuno prešao i na srpske motive i stao pisati i za srpsku knjiţevnu publiku. Njegova Dubrovaĉka trilogija (1900, 1902, 1911), veoma emocionalna i knjiţevna, najbolja je dramska tvorevina na našem jeziku poslednjih godina. Smrt Majke Jugovića (1907, [1911]) i Lazarevo vaskrsenje (1913) jesu knjiţevni izraz novoga nacionalnoga idealizma i poleta. Ivo Vojnović je danas prvi dramatiĉar i kod Srba i Hrvata, ali nedovoljno istorijsko osećanje, preteran simbolizam, katkada usiljeno patetiĉan ton smanjuju vrednost njegovoj inaĉe visoko nadahnutoj nacionalno-simboliĉnoj drami.

Srpska drama još ĉeka ili razvijeniju socijalnu sredinu, veći stupanj opšte i knjiţevne kulture, ili jakog i darovitog pisca koji će je snagom svoga talenta podići na visinu ostalih rodova u suvremenoj srpskoj knjiţevnosti.



KNjIŢEVNA KRITIKA

Napredak knjiţevne kritike koji se krajem devedesetih godina jasno osećao,

poslednjih desetak godina samo se pojaĉavao. Znaĉajna je ĉinjenica, i objašnjiva osnovnim kritiĉkim i pozitivnim mentalitetom srbijanskim, da knjiţevna kritika, i danas, kao što je bio sluĉaj i na kraju devedesetih godina, ima za svoje glavne predstavnike pisce iz Srbije.

Knjiţevna kritika srpska postaje nezavisan i razvijen knjiţevan rod, i po vrednosti i po uticaju zauzima visoko mesto u današnjoj knjiţevnosti. Pod uticajem moderne francuske knjiţevne kritike i estetike, naroĉito Sent-Beva, Hipolita Tena, Ţila Lemetra i Marija Gijoa, srpska kritika je postala sasvim moderna, i u glavnim svojim idejama i u metodima rada. Impresionizam je jedna od njenih glavnih osobina, ali ona se sluţi i drugim metodima knjiţevnoga ispitivanja i ocenjivanja, biografskim i istorijskim metodom, izmeĊu ostaloga. Ta nova knjiţevna kritika, redovnim i sistematskim praćenjem novih knjiţevnih pojava, vrši jak uticaj kako na pisce tako i na ĉitalaĉku publiku. Ona prouĉava ne samo nove pisce i dnevnu knjiţevnu proizvodnju no i starije pisce i ranije knjiţevne epohe, vrši reviziju knjiţevnih pogleda, ocena i shvatanja, daje dragocen materijal pravoj istoriji knjiţevnosti. Daleko knjiţevnija no što je ikada bila, raĊena sa knjiţevnim ukusom i osećanjem, naroĉito pisana paţljivim modernim knjiţevnim stilom, ona utiĉe i neposrednim primerom i znatno je pomogla podizanju knjiţevnoga merila i stvaranju jednog knjiţevnog stila. Nimalo kruta ni pedantna, bez dogmata i bez predrasuda, vrlo liberalna i pristupaĉna, ceneći pisce samo po njihovoj knjiţevnoj vrednosti, krĉeći put mladim talentima, današnja knjiţevna kritika našla je velikoga odziva kod ĉitalaĉkog sveta i uţiva onaj ugled koji je poezija imala šezdesetih, a pripovetka sedamdesetih godina.



KNjIŢEVNI JEZIK I STIL

Jedna od najvidnijih i najvaţnijih odlika opštega napretka u srpskoj

knjiţevnosti jeste usavršavanje knjiţevnoga jezika i stila. Stara filološka škola sasvim se izgubila sa svojim nenauĉnim i preţivelim shvatanjima: da je srpski knjiţevni jezik dovršio svoje razvijanje, i da je jezik Vuka Karadţića i Đure Daniĉića definitivan knjiţevni jezik od koga se, kao od neke svetinje, ne sme odstupati. Danas je opšte primljeno shvatanje da je knjiţevni jezik jedan ţiv organizam, prirodan i spontan proizvod vazda usavršljivog ljudskog duha, i da se kao takav mora razvijati, popunjujući se pozajmicama svake vrste, i oţivljenim zgodnim arhaizmima i primanjem lepo kazanih provincijalizama, naroĉito prihvatanjem spontano postalih neologizama, i da za nove ideje i nova osećanja potrebni su i novi izrazi i nove forme.

U polovini XIX veka mislilo se da je jezik kojim su Karadţić i Daniĉić preveli Bibliju idealan srpski jezik, a pisci su pisali prema tim uzorima. Iako je nedavno bilo pokušaja da juţno hercegovaĉko nareĉje postane opšte knjiţevno nareĉje srpsko, iako je ta ideja potpuno pobedila kod Hrvata, u srpskoj knjiţevnosti ostalo je, uglavnom, istoĉno nareĉje, govor Beograda, Šumadije i stare Vojvodine. Ne samo da je istoĉno nareĉje saĉuvalo svoj raniji poloţaj, no zato što njime govori najveći i najkulturniji deo srpskoga naroda, »od Triglava do Soluna«, zato što ima tradiciju, zato što je kraće, lakše, poslovnije, energiĉnije, ujednaĉenije, ono oĉevidno potiskuje juţno nareĉje. Kao što je šezdesetih godina bilo srpskih pisaca iz istoĉnih krajeva koji su poĉeli pisati juţnim nareĉjem, tako i sada pojedini pisci, i srpski i hrvatski, iz jugozapadnih krajeva, poĉinju pisati istoĉnim nareĉjem, koje je na putu da postane opšta i vladajuće nareĉje srpske, a verovatno i hrvatske knjiţevnosti.

U Srbiji, u Beogradu, u ĉisto nacionalnoj sredini, daleko od tuĊih uticaja, u opštoj i svestranoj upotrebi koju jeziku moţe da dâ samo jedna ĉisto nacionalna drţava, stvara se nov knjiţevni jezik, slobodan, ţiv, krepak, gibak, ţivopisan, uvek u pokretu i u stvaranju. Taj tako nazvani »beogradski stil«, u reakciji protiv ranije filološke škole i u preziranju dogmatiĉke gramatike i u teţnji za originalnim izraţavanjem, katkada ide suviše daleko. Ali i pored neizbeţivih krajnosti i zloupotreba, on je jedna velika tekovina i elemenat napretka u današnjoj srpskoj knjiţevnosti. On, pun snage i ţivota, prelazi granice Srbije i nameće se celoj knjiţevnosti našega jezika, ne samo srpskoj no i hrvatskoj. Nikada se u srpskoj knjiţevnosti nije knjiţevnije pisalo no što je danas, u doba zavlaĊivanja »beogradskog stila«.



1) PESNICI

Najnovija srpska poezija ima dva pesnika na ĉelu: Jovana Duĉića i Milana

Rakića, dva Ċaka modernih francuskih pesnika, koji po svom pesniĉkom obrazovanju imaju mnogo zajedniĉkog, ali koji se po svome knjiţevnom karakteru i po prirodi svojih pesama znatno razlikuju.



JOVAN DUĈIĆ

RoĊen 1874,124 u Trebinju, u Hercegovini,* kao i njegovi knjiţevni drugovi

Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, propevao je poĉetkom devedesetih godina, pod jakim uticajem Vojislava Ilića. U prvoj njegovoj zbirci Pjesme (Mostar, 1901.) nalaze se motivi, predmeti, osnovni ton, pa ĉak i reĉnik Vojislava Ilića. Kao i Vojislav Ilić, i on voli Puškina i daje nekoliko prevoda iz njega (Bahĉiserijski šedrvan i Galub, 1900; Andţelo, 1901;125 Cigani, 1902; Kavkaski suţanj, 1905). Ali Duĉić, jedan od najgipkijih i najevolutivnijih duhova srpske knjiţevnosti uopšte, nije se na tome zaustavio. Otkako je 1899. otišao na stranu, u francusku Švajcarsku i Francusku, on je došao u školu modernih pesnika francuskih, naroĉito Albera Samena i Anrija de Renjije, i ubrzo se pokazao ne kao dobar Ċak no kao samostalan stvaralac.

Njegova poezija do 1901. bila je više opisna, u najboljem sluĉaju poezija šumova i zvukova. Ljubav je bila glavno osećanje koje je pevao u toj svojoj mladićkoj lirici, i nekoliko iskrenih, osećanih, neposrednih pesama koje je tada ispevao, idu u njegove najbolje pesniĉke proizvode. Docnije, sve to mu je poĉelo izgledati naivno, poĉetniĉko, nedovoljno umetniĉko, i on se sav okreće »umetnosti radi umetnosti«, umetnosti rafinisanoj i idejom i formom, poeziji formalne lepote i simbola. Druga sveska Pesama (Beograd, 1908), u kojoj ima izmenjenih pesama iz zbirke od 1901, pokazuje koliki se preokret napravio u njegovom pevanju. Forma mu sada izgleda vaţnija od sadrţine: »Forma u pesmi moţe ĉesto da zameni sve drugo...« Pesnik je za njega »kabinetski radnik i uĉeni zanatlija na teškom poslu rime i ritma...« »Sve je do toga kako se nešto reĉe...« On hoće da u svoju poeziju magle i senki unese što reĊe osećaje, što suptilnija osećanja, trudi se da uhvati one suptilne veze koje vezuju dušu ĉoveka sa dušom stvari, ljudski ţivot za vasionski ţivot, da mesto opštih i prostih ideja dâ više poetske simbole. On pati od straha da ne bude dovoljno otmen, da njegova poezija ne liĉi odveć na poeziju drugih pesnika. On poeziju shvata kao neku vrstu primenjene metafizike, nerado opisuje spoljni svet i opšta ljudska osećanja, no, u teţnji »da se od ĉisto spoljnih fakata pribliţi dogaĊajima duše«, obdelava »tananu poeziju simbola«, »metafiziku osećanja«.

Sve to, odista, nije banalno, bar u dosadašnjoj srpskoj knjiţevnosti; u toj poeziji ima mnogo otmenosti, sklada i finoće, ali to ugušivanje sopstvenih osećanja, izokretanje svoje prirode, ţelja biti drugaĉi od ostalih, strah od iskrenosti i prirodnosti, traţenje simbola pošto-poto, iskljuĉivo staranje o efektima koji se postizavaju kombinacijama reĉi i glasova,



sve to ĉini utisak neĉega hladno usiljenog, ukoĉeno otmenog, i katkada gotovo prelazi u manirizam.

ţrtvujući katkada smisao, jasnost, iskrenost, svoje intimne pesniĉke osobine, Duĉić se usavršio u formi kao niko do njega. Mada mu slikovi nisu svagda pravilni, on piše vanredno izraĊenim stihom, uglaĊenim, utanĉanim, sa obiljem slika i bogatstvom reĉi, pokazujući se kao majstor u reĉi. Njegovi fluidni, ţivopisni, sjajni stihovi idu u najbolje stvari koje je srpska poezija dala. Stil je uopšte njegova najveća osobina, i to se vidi najbolje na njegovoj prozi, na putopisima (Pismo iz Ţeneve, 1908; Pismo sa Alpa, 1906; Pismo s Jonskoga mora, 1911) i knjiţevnim impresijama (o Vojislavu Iliću, 1902; o Borisavu Stankoviću, 1907; o Miloradu J. Mitroviću, 1911; o Petru Koĉiću, 1912; [o Isidori Sekulić, 1914]). Ti putopisi su ĉesto fantastiĉni, a knjiţevne slike su više pesniĉke impresije, knjiţevni vezovi, sjajna stilska razvijanja povodom jednog pisca. Ali to je pisano neĉuveno sjajnim, bleštavim stilom, bogatim reĉnikom i retkim figurama, sa mnogo duha i gracije, sa toliko literature da ĉitalac ostaje zasenjen. Njegovi putopisi su najknjiţevniji i najbolji posao svoje vrste u srpskoj knjiţevnosti. Pesnik vrlo velikog talenta ĉije razvijanje još nije dovršeno, pisac prvoga reda koji još nije kazao svoju poslednju reĉ, Jovan Duĉić je jedan od tvoraca u današnjoj poeziji srpskoj a u prozi jedan od najvećih srpskih stilista.



MILAN RAKIĆ

RoĊen u Beogradu 1876,* nešto mlaĊi od Duĉića, javio se docnije, 1902, i

odmah izišao sa svim svojim pesniĉkim osobinama. Poĉeo je, pod psevdonimom, pevati u Srpskom knjiţevnom glasniku 1902, prva sveska Pesama izišla mu je 1903, a druga, Nove pesme, 1912. Pisao je malo, za desetak godina oko pedeset pesama, ali je kakvoća obilato nadoknadila koliĉinu.

On se nije ugledao na ranije srpske pesnike, no je neposredno otišao u školu francuskih pesnika. Nije se javio dok pesniĉki zanat nije dobro izuĉio, i izišao je na javnost kao izraĊen pesnik sa odreĊenom fizionomijom, unoseći u srpsku poeziju nešto novo i više, zauzevši odmah jedno od prvih mesta u suvremenoj srpskoj knjiţevnosti, stvorivši odmah neku vrstu pesniĉke škole.

On je pesnik intelektualac, intelektualan kao retko ko od srpskih pesnika do njega, i oni koji ga nisu voleli tvrdili su da je on pesnik više glavom no srcem, da ima više opšte knjiţevne kulture no pravog pesniĉkog talenta. Ali intelektualne osobine ovog modernog ĉoveka i Evropljanina utoliko više odudaraju od banalnosti u mislima i praznine osećanja ĉega se i suviše viĊalo u srpskoj poeziji. I posle verbalista kakvi su preplavili srpsku knjiţevnost, Rakić, stojeći na visini moderne misli, sa dušom modernog razvijenog ĉoveka, dobro je došao sa svojom intelektualnom, gotovo intelektualizovanom poezijom, u kojoj se velika ĉoveĉanska osećanja i visoke misli kazuju sa mnogo sklada, ukusa i mere, na klasiĉan naĉin, u dobrom smislu te reĉi. U srpskoj knjiţevnosti od Jovana St. Popovića nije bilo misaonijeg liriĉara no što je Rakić. Ali nad starijim refleksivnim pesnicima srpskim on ima veliku nadmoćnost: dok su stari bili knjiški hladni, staraĉki mudri, ukoĉeno pravilni i visokoparno sveĉani, Rakić je u isti mah i misaon i topao, i knjiţevan i neposredan, i reĉit i prirodan, i njegova u osnovu vrlo liĉna i sasvim lirska poezija u isti mah je opšteĉoveĉanska i u višem smislu refleksivna.

U prvim stihovima njegovim bila je vrlo jaka pesimistiĉka nota, i on je jaĉe no iko pevao teret, prazninu, ništavilo ţivota, duhovni i duševni jad ĉoveka pritisnuta sudbinom, ali u isti mah i ponosit i miran stoicizam, pobedu duha nad materijom i prekaljene duše nad brutalnom prirodom. I taj prvobitni pesimizam, koji je u izvesnim trenucima izgledao bajronovski reĉit i oĉajan, sve više je prelazio u melanholiĉnu rezignaciju i filozofsku vedrinu. Pored toga, poslednjih godina Rakić, koji je sa sluţbom bio na Kosovu, ispevao je



izvestan broj patriotskih pesama, u kojima je, sa Aleksom Šantićem, vaskrsao staru rodoljubivu poeziju, dokazao kako i ona moţe biti vrlo knjiţevna i umetniĉka. Njegovo rodoljublje je duboko u njegovu srcu, i u punoj saglasnosti sa njegovim duhom, on ima suvremen patriotizam, bez fraza i bez stava, racionalan i diskretan, koji je sastavan deo razvijene duše i zrele misli modernog ĉoveka.

Ako bi, kao pesnik uopšte, Rakić imao da se spori o prvenstvo sa Jovanom Duĉićem, u pogledu ĉisto pesniĉke forme on je danas na prvom mestu, i u srpskoj knjiţevnosti nema izraĊenijih, savršenijih stihova no što su njegovi. Shvatajući knjiţevni posao sasvim ozbiljno, radeći ga vrlo paţljivo, on je svojim stihovima znao dati gotovo definitivnu formu. On ima široku i bogatu oratorsku frazu, zaokrugljenu strofu kao u mramoru rezanu, snaţan i sveĉan ritam, stil kristalno jasan, krepak i efektivan, stih bogat, zvuĉan, metalan. Njegovi stihovi, zvonki i ĉisti, odjekuju zvekom plemenitog metala. Njegova poezija je besprekorna u svojoj mirnoj euritmiji i mramornoj lepoti, i u pogledu tehnike to je poslednja reĉ umetniĉkoga savršenstva u dosadašnjoj poeziji srpskoj.

U celom svom radu Rakić oznaĉava jedan veliki napredak u srpskoj knjiţevnosti. Mislen bez pedanterije, dubok bez nejasnosti, reĉit bez emfaze, liriĉan bez patosa, on je tip modernog pesnika našeg intelektualnog doba.



STEVAN M. LUKOVIĆ

Zanimljiva i lepa knjiţevna pojava bila je poezija rano preminuloga Stevana

Lukovića (1877. do 1902). On je poĉeo pisati polovinom devedesetih godina, ali to su bili obiĉni Ċaĉki pokušaji bez vrednosti. Osetivši šta sve treba znati pa moći pisati, on se dao na prouĉavanje francuskih pesnika, naroĉito Alfreda de Misea i Pola Verlena. Ne publikujući svoje stihove, uveren da još nisu kako treba, on je ostavio za sobom izvestan broj nedovršenih pesama, koje su njegovi prijatelji izdali u Beogradu 1903. godine (Pesme Stevana M. Lukovića).

Te malobrojne, još nedovršene, pesme pokazuju veliki i originalan pesniĉki talenat. Pesniĉka priroda u najboljem smislu reĉi, fina duša i otmen duh, Luković je i formom i sadrţinom donosio nešto novo u srpsku poeziju. On je pesnik »ĉeznuća i snova«, neodreĊene tuge i diskretne melanholije, neĉega neodreĊenog, sanovnog, suptilnih stanja svesti. Njegov elegiĉan i liriĉan stih je muzikalan i u nekoliko pesama postignuti su veliki muziĉki efekti. Nekoliko njegovih pesama simboliĉkih i muzikalnih idu u najoriginalnije i najbolje stvari moderne srpske poezije.



SVETISLAV STEFANOVIĆ

Najplodniji meĊu novim pesnicima srpskim jeste Svetislav Stefanović

(roĊen u Novom Sadu, 1877*126). Javio se krajem devedesetih godina, i za desetak godina dao je nekoliko knjiga pesama, eseja, skica, prevoda. U Mostaru (1903, 1904, 1905), izišle su tri knjige njegovih Pesama; iz tih ranijih zbirki stihova, iz doba od 1902. do 1912, probrao je kao neku malu antologiju Sunca i senke (Beograd, 1912). 1911. izišla je u Novom Sadu njegova drama Sukobi, 1904, u Mostaru, zbirka proznih radova Skice. Prevodio je dosta iz engleskih pesnika, Bernsa, Bajrona, Šelija, Edgara Poa, Tenisona, Svinberna, Rosetija, Vajlda, itd. 1907. izišla je u Mostaru jedna sveska njegovih knjiţevnih ogleda Iz engleske knjiţevnosti (o Šekspiru, o »Novoj renesansi«, o Danteu, Gabrielu Rosetiju, o Aldţernonu Ĉarlsu Svinbernu). Stefanović je dosta prevodio iz Šekspira, u stihu. Tako: Julije Cezar (Mostar, 1902), Magbet (Mostar, 1903), Mletaĉki trgovac (Mostar, 1905), Mnogo vike ni oko šta (Mostar, 1906). Od Edgara Poa preveo je Dve pripovetke (U Molstremskom vrtlogu i Istina o g. Valdemaru, Mostar, 1902).

Stefanović ima izvesnih dobrih osobina. On ima veliku duhovnu radoznalost, retku vrednoću i radnu snagu, dosta široko knjiţevno obrazovanje. Lekar po struci, kao posledicu svog prirodnjaĉkog obrazovanja, on ima i širih opštih ideja kojima ĉesto izlazi iz uskoga kruga osveštanih pesniĉkih tema. Stojeći pod uticajem engleskih pesnika, on ima i novije pesniĉke motive i originalniji pogled na svet. Širok panteizam, velika ljubav ka prirodi i saosećanje svetskoga ţivota, ĉesto izraţavano sa snagom i akcentom, odlikuje njegove najbolje stvari. Ali Stefanović ima mana koje vrlo jako opominju na Lazu Kostića, ĉiji je on oboţavalac i jedan od vrlo retkih branilaca. Osećajući izvesnu originalnost u sebi, on hoće da bude originalniji no što jeste, usiljava se da bude dubok i simboliĉan i ispada mutan, zamršen i nejasan, i u celini ostaje teţak za ĉitanje. Stihovi su mu uglasti i tvrdi, »pesniĉke slobode« nedopušteno velike, jezik neizraĊen i nesiguran. Njegovi pokušaji da se potpuno oslobodi ranije srpske versifikacije i da stvori novu, slobodniju versifikaciju, nisu uspeli. Uopšte, on je jedan od onih pisaca koji više hoće no što mogu, i njegove knjiţevne ambicije nisu u skladu sa njegovim knjiţevnim sposobnostima. Kritiĉki i dramski pokušaji su mu sasvim slabi, i odaju oskuDicu ravnoteţe u duhu i mere u ukusu.



MILAN ĆURĈIN

Neĉega novog i originalnoga uneo je u srpsku poeziju Milan Ćurĉin (roĊen u

Panĉevu 1880*). Svoj pesniĉki rad otpoĉeo je pod uticajem beĉkih modernista, poĉetkom XX veka, i pisao mahom u Srpskom knjiţevnom glasniku. Zbirka njegovih stihova Pesme izišla je 1906. Njegova poezija, ĉudna, katkada ĉudnjaĉka po idejama, osećanjima i obliku, bunila je mnoge ukorenjene predrasude, i retko je koji pesnik doĉekan sa toliko zle volje i podsmeha. Kod njega ima afektiranja, stih mu nije dobar, jezik nije siguran, ali neoĉekivane pesniĉke i estetiĉke ideje kazivane su smelo i prkosno, i gotovo uvek interesantno. Iskrenost i originalnost u duhu, oholo preziranje ranijeg i tuĊeg, prezriv ton i borben stav, odlikuju ove originalne pesme. Ćurĉin je jedan od prvih pesnika koji su izišli iz konvencionalne versifikacije i poĉeli pisati slobodnijom razmerom.

[Bavio se i istorijom srpske narodne poezije u stranim knjiţevnostima (Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur, Leipzig, 1905. — Foriel i njegove preteĉe u Nemaĉkoj, SKG, 1911, 27. — Dode i ilirstvo, LMS, 1913, 293—4). Izbor srpskih narodnih pesama na nemaĉkom u zbirci Insel-Bücherei, Leipzig, 1907. — U Beogradu, izdao Pesme Vase Ţivkovića. — 1910. i 1911. izdavao Srpskohrvatski almanah. — Preveo Niĉea Tako je govorio Zaratustra (Beograd, 1912).]



VELjKO PETROVIĆ

Svoju pesniĉku individualnost ima Veljko Petrović (roĊen u Somboru

1884*). Svršivši maĊarsku gimnaziju u Somboru, uĉio je prava u Pešti. 1906. i 1907. bio je saurednik ĉasopisa Croatia, pokrenutog u Pešti. Bacivši se na novinarstvo, rasturio je veliki broj svojih stihova po srpskim i hrvatskim listovima i ĉasopisima. Dosada je izdao pesme patriotskog smera, Rodoljubive pesme (Beograd, 1912) [ i »knjigu stihova« Na pragu (Panĉevo, 1913)]. On je pesnik originalnih osećanja i ideja, i rado slika uzmućena duševna stanja i reĊa osećanja. U patriotskoj poeziji, ostajući i originalan pesnik i savestan umetnik, dao je novo, jaĉe, revolucionarno osećanje ljubavi prema svojoj zemlji i narodu, i retko kada su nacionalni gnev i nada imali tako jake akcente. Njegovoj poeziji smeta izvesna tvrdoća stiha i nesigurnost u jeziku. Veljko Petrović bavi se i novelom, sam veli da »sve više naginje novelistici«, i dosada je dao priliĉan broj vrlo zanimljivih pripovedaka, u kojima ili psihološki analizuje nevrasteniĉarsku dušu modernog ĉoveka ili sa gorĉinom slika srpsko graĊansko društvo u Ugarskoj.



DANICA MARKOVIĆ

Dvoje od novih pesnika srpskih Danica Marković i Velimir Rajić imaju

izvesno zajedniĉko obeleţje: pesimizam i veliku iskrenost. Danica Marković (roĊena u Beogradu 1879**) je pisala malo: jednu zbirku Trenuci (Beograd, 1904) i izvestan broj stihova po raznim ĉasopisima u kojima ne pokazuje snagu da iziĊe iz sebe i iz svojih ispovesti, da proširi svoj vidik misli i skalu osećanja. U Trenucima ima dosta nedostataka: ostataka iz ĉitanja Vojislava Ilića, sentimentalnih cvetića, mutnog i nejasnog izraţavanja, odsustva harmonije, teškog stiha. Ali ima jedna retka i smela iskrenost, odvaţnost da se u pesmi kaţe sva misao i da se u lirskoj ispovesti ide do kraja. Trenuci su knjiga vrlo subjektivna i vrlo individualna, gotovo autobiografska, svoja knjiga, kakve se retko sreću u knjiţevnosti, gde konvencije, podraţavanja i šabloni toliko znaĉe. Danica Marković u tome pogledu podseća na Marselinu Debord-Valmor u francuskoj, i Beti Paoli u nemaĉkoj knjiţevnosti. Ta poezija je uznemirena, nervozna, bolna, ali svojim liĉnim akcentom ĉini jak utisak. Tom malom i nesavršenom, ali originalnom i impresivnom knjigom, Danica Marković je dosada najbolja pesnikinja u srpskoj knjiţevnosti.



VELIMIR RAJIĆ

Kod Velimira Rajića (roĊen u Aleksincu 1879*) isti autobiografski i bolni

karakter. Njegova knjiga Pesme i proza (Beograd, 1908) sve je drugo samo ne knjiţevno diletantstvo i opšta poetska mesta. U ovoj bolnoj knjizi nema nijedne misli, nijednog osećanja koje pesnik nije svom dušom svojom osetio i svim svojim bićem proţiveo. Njegov veliki pesimizam nije ono knjiţevno razvijanje jedne lake knjiške teme, no neposredno, silno osećanje, koje katkada ĉini teţak fiziĉki utisak. Ta subjektivnost je i dobra i slaba strana ove knjige: Pesme i proza su jedna iskrena knjiga, koja daje pun utisak osećanog i preţivljenog, ali pesnik pokazuje uzak talenat, nemoć da iziĊe iz sebe, da peva drugo što nije za njega vezano. Stihovi, iako nešto starinski, ĉisti su i pravilni.



SIMA PANDUROVIĆ

Jedan od najkarakteristiĉnijih novih pesnika je Sima Pandurović (roĊen

1883**). On je dosada dao dve zbirke stihova: Posmrtne poĉasti (Mostar, 1908), Dani i noći (Beograd, 1912), pored toga nekoliko prevoda u stihu iz francuske knjiţevnosti: Kralj se zabavlja (1904)127 od Viktora Igoa, Romantiĉne duše (Les romanesques) od Edmona Rostana (1912128), Rasinovu Ataliju (Beograd, 1913). U prvim stihovima svojim on produţava onu notu pesimizma koja se jako osetila u srpskoj poeziji poĉetkom XX veka. On je pesnik bola, mraka, jeseni, groblja, nirvane, bezuslovan pesimist, najpotpuniji i najradikalniji pesimist kakvoga je dotle bilo u srpskoj knjiţevnosti. On ne peva pesimizam kao jedno filozofsko osećanje sveta, no kao reakciju rastrojenih ţivaca, i, po ugledu na francuske dekadente, peva ne bol ţivota no bolest ţivota, nevrasteniĉarske »snove bez noći i noći bez snova«. To je modernistiĉka poezija »sumraka duše« i polusna, »poezija transcendentalnog«, mutnih podsvesnih stanja, onoga što se samo naslućuje i nagovešćuje, u kojoj su mesto svakih osećanja tamni osećaji, mesto ideja simboli, mesto misli paradoksi. Pesnik je vrlo ĉesto nejasan, stil mu je pun stranih reĉi, stih dosta nepravilan. Ali u tim prvim pesmama ima mnogo originalnoga, osobenih duševnih stanja, suptilnih osećaja, dubokog i bolnog prodiranja u najtamnije dubine ljudskog srca, naroĉito mnogo liĉnoga akcenta, pored toga lepih stihova, vanredno prilagoĊenih svojim temama.

Pandurović je pesnik bogatog duševnog ţivota i on se razvija i krupnim koracima ide napred. U poslednjim stihovima, u zbirci Dani i noći, on se pokazuje i kao zreliji duh i bolji pisac. Onaj mutan i teţak bolniĉki pesimizam preliva se u višu filozofsku rezignaciju i u diskretnu melanholiju. Mesto dekadentskih bravada i histeriĉkih grĉeva, došla su viša osećanja i jaĉe misli. Njegova poezija gubi od svoje bolesne izveštaĉenosti i usiljene originalnosti, ali utoliko postaje prirodnija, većma ĉoveĉanska, bliţa.

Od najnovijih pesnika skreću paţnju na sebe Milutin Bojić* i Mirko Korolija.** Iako vrlo mladi, oni već pokazuju svoju pesniĉku osobenost i unose nešto novo u srpsku poeziju. Bojić ima ţivu maštu, ţivopisnu reĉenicu, bogat reĉnik, krepak i zvonak stih. [Pesme (Beograd, 1914); drama Kraljeva jesen (Beograd, 1913).] Korolija, Dalmatinac rodom, stoji pod jakim talijanskim uticajem. Stih mu je vrlo slobodan i nov. [Njegova zbirka: Pesme (Zadar, 1914).]



2) PRIPOVEDAĈI



BORISAV STANKOVIĆ

MeĊu najnovijim pripovedaĉima srpskim prvo mesto zauzima Borisav

Stanković.* On je naglo ušao u knjiţevnost sa stvarima savršenim, koje su oznaĉavale jedan sasvim originalan talenat i nov pravac u srpskoj pripoveci.

Krajem devedesetih godina, 1898, javio se u Iskri sa nekoliko pripovedaka, o kojima se stalo govoriti i pisati tek kada su izišle u zbirci Iz staroga jevanĊelja (Beograd, 1899). Zatim su izišle zbirke Boţji ljudi (Novi Sad, 1902; drugo izdanje, Beograd, 1913). Izbor njegovih najboljih pripovedaka, Stari dani, izišao je u izdanju Srpske knjiţevne zadruge, 1902. Komad Koštana izašao je u dva izdanja, u Beogradu 1902, u Karlovcima 1905. Od komada Tašana objavljeni su samo pojedini ĉinovi, koji obećavaju dramu jake strasti i intenzivne poezije. Roman Neĉista krv izišao je 1910. u Beogradu. Pored toga ima od Stankovića još izvestan broj pripovedaka rasturenih po raznim listovima i ĉasopisima.

Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograniĉena samo na severne i zapadne krajeve naše; Stanković prvi uvodi u pripovetku naše jugoistoĉne krajeve, novoosloboĊene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novoga, ţivopisnog i zanimljivog egzotiĉnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je detinjstvo proveo, iz kojega je izneo najjaĉe i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedaĉkom radu, ne moţe da se makne. On opeva ne današnje Vranje, koje se modernizuje, no Vranje »starih dana«, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdaĉan ţivot. On opisuje ono što je video i osetio, vrlo ĉesto ljude koji su odista postojali i dogaĊaje koji su se odista desili, nalazeći u jednoj poluistoĉnjaĉkoj palanci ceo »oĉarani vrt« ljubavi, prelivajući to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujući ne reĉju no delom da za pravoga pesnika nema banalnosti u ţivotu. U njegovim opisima vranjskog ţivota ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, poĉev od zanimljivog arhaiĉnog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomešala istoĉnjaĉka ĉulnost i slovenska osećajnost. Ali u svemu tome realistiĉnom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se saĉuvalo još mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo liĉnog, impresionistiĉkog, lirskog. Stanković se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje liĉnosti unosi liĉno sebe, jedno jako nostalgiĉno osećanje ţivota, plahovitu strast i bolnu ĉeţnju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba izmeĊu Istoka i Zapada, izmeĊu liĉnosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze ţivota, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veliĉine i poezije,



Stanković je uvek prisutan, sa svom svojom širokom dušom. MeĊu svima srpskim pripovedaĉima niko nije bio subjektivniji i poetiĉniji, niko nije takav potpun impresionist.

Na njegovoj poetiĉnoj liri nema mnogo ţica. On zna za ljubav-strast, istoĉnjaĉki zanosan »dert« i bolni »sevdah«, ljubav-oluju, ljubav-stradanje, ljubav-fatalnost, »boţansku bolest« koju su stari opisivali, koja saţiţe i uništava. Celo njegovo delo je, kako veli Jovan Duĉić, »jedna velika ljubavna groznica«. Samo, posle te ljubavi ostaje gorak talog melanholije, tuga nad prolaznošću svega i nad nemilostivom prozom ţivota, onaj prirodan »ţal za mladost« koji je Stanković silnije i lepše opevao no iko. Svi njegovi junaci i junakinje boluju od te iste ljubavne boljke, svi govore jednim istim jezikom, ali osećaju tako silno, govore tako lepo da se ne oseća monotonija tipova, predmeta i osećanja, no se sve izdiţe nad Vranjem i našim dobom, i daje jak utisak velike, veĉite drame ljudskog ţivota.

Svojim prvim pripovetkama Stanković je osvojio sebi jedno od najvećih mesta u suvremenoj srpskoj knjiţevnosti. U jedan mah, posle prvih uspeha, pošto je izneo topla osećanja i jake utiske svoje mladosti, mislilo se da je kazao sve što je imao da kaţe, da ne moţe da se obnavlja i da izlazi iz sebe, da je ispevao svoju pesmu. Ali on je svu tu bojazan razbio svojim romanom Neĉista krv, u kome se osetila neiscrpna snaga njegova, zreliji talenat, veće knjiţevno iskustvo, šire shvatanje knjiţevnosti, sigurnija ruka. To nije niz poreĊanih i slabo vezanih slika, no široko shvaćen i snaţno izveden moderan roman, jedan od najboljih I najpotpunijih romana u srpskoj knjiţevnosti. Problem, fiziološka degeneracija jedne stare bogate porodice, posluţio je kao predmet romana, ali roman ne vredi tim problemom, koji nije dovoljno razvijen, no obiljem ţivota, bogatstvom tipova, naroĉito velikom poezijom kojom Stanković zaliva sve što uzme da radi.

Isti uspeh Stanković je imao i u drami. Njegova Koštana je doţivela veliki uspeh i kod knjiţevno obrazovanih ljudi, kojima se dopala njena prodirna i bolna poezija »derta«, »sevdaha« i »ţala za mladost«, i kod velike publike, koja voli ono što je ţivopisno i huĉno u njoj. To je velika ljubavna pesma ĉeţnje, strasti i tuge, puna nostalgiĉne poezije bosanskih sevdalinki, sa neĉim opojnim i zanosnim što se hvata oko srca i duše. Kao drama, Koštana je slaba, jer je nevešto pisana, nepovezana, ali svojim visokim knjiţevnim osobinama, paroksizmom ljubavne strasti, prodirnim reĉima i snaţnim akcentom, ona je jedna od najpoetiĉnijih stvari u srpskoj knjiţevnosti.

Stanković je više pesnik no pripovedaĉ, više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas. On ima svojih mana i nedostataka. On je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, ĉesto bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog teţak i ispresecan, ĉesto izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiĉu forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknaĊuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je moţda najjaĉi pripovedaĉki talenat koji je ikada bio u srpskoj knjiţevnosti.



IVO ĆIPIKO

RoĊen 1869. u Kaštel-Novome kod Trogira u Dalmaciji,* Ivo Ćipiko

produţuje onaj niz pripovedaĉa koji je Dalmacija dala srpskoj knjiţevnosti.

Kao Ċak poĉeo je ĉitati srpske pripovedaĉe, Šapĉanina, Milićevića, naroĉito Janka Veselinovića, na koga se ugledao u svojim prvim pripovedaĉkim pokušajima. Po hrvatskim i srpskim listovima poĉeo se javljati još poĉetkom devedesetih godina. Od njega su izišle zbirke pripovedaka Primorske duše (Zagreb, 1899), Sa jadranskih obala (Mostar, 1900), Sa ostrva (Beograd, 1903), Kraj mora (Dubrovnik, 1911), slike Utisci iz rata 1912 (Sarajevo, 1914), [Preljub (Beograd, 1914)], dva romana: Za kruhom (Novi Sad, 1904) i Pauci (Beograd, 1909) i pozorišni komad Na granici (Beograd, 1910).

1911, u predgovoru zbirke Kraj mora, Ćipiko piše o svojim prvim radovima: »Najranije od ovih priĉa pisane su impresivno, nagonski, sa potrebom da pišem — one su ĉisto moje. Pišući ih, nisam dugo razmišljao, ĉuvstvovao sam i u strasti i u samilosti.« Njegovi prvi radovi su ili izlivi jednog toplog srca koje priroda potresa, ili svetli opisi spoljnog sveta. Tek docnije on prilazi višim problemima socijalnoga ţivota i moderne duše. Pod uticajem naših starijih pripovedaĉa, kod kojih je bilo toliko etnografskog duha, on je opisivao ţivot dalmatinskog seljaka, naroĉito u Zagorju, ţivot tvrd i muĉan, ali u kome se saĉuvalo mnogo starinskog i patrijarhalnog. Ćipiko voli toga seljaka, potomka starih uskoka i hajduka, on je ţiveo sa njime, razume ga i oseća ga, sa ljubavlju ga opisuje, uzima ga u zaštitu, i o njegovom ţivotu piše socijalne, gotovo socijalistiĉke proteste. Ali on je mnogo bolji kao pesnik mora. Pomorac, zaljubljen u more, on ga je više, radije i lepše opisivao no ijedan srpski pripovedaĉ. U svim njegovim pripovetkama ima mnogo mora i svetlosti, i njegovi ţivi, osećani, impresionistiĉki opisi mora, ĉisti, zraĉni i svetli, idu u najbolje opise naše knjiţevnosti.

Kao ostali pripovedaĉi njegova doba, kao Stanković, kao Koĉić, tako i Ćipiko ne zadovoljava se samo spoljnim opisima i objektivnim realnim slikanjem sveta i ljudi, no unosi i sebe, svoju dušu. Ĉovek od temperamenta, sav od mesa i krvi, snaţnog fiziĉkog ţivota, strastan i ĉulan, on gleda prirodu kroz sebe i u nju unosi sebe. On voli ţivot prirodan, jedar, sveţ, nabrekao, sve manifestacije ţivotnoga nagona. Njegova intenzivna »radost ţivota«, njegova ljubav ka prirodi, »samilost«, saosećanje sa ljudima, jako socijalno osećanje, sve to nalazi snaţna izraza u svima njegovim delima. Kao i Stanković i Koĉić, on je pravi lirski realist.



Ćipiko ima više talenta i lirizma no knjiţevne veštine. On nije u stanju da dobro i skladno izvede jednu temu, slabo vezuje dogaĊaje, epizodama daje suviše mesta. Njegove mane se naroĉito vide u romanima, rĊavo komponovanim, katkada samo nabacanim. Njegova snaga je u obilju ţivota i u poeziji mora koje je on obilno uneo u svoje knjiţevno delo.



PETAR KOĈIĆ

Gotovo svi srpski krajevi predstavljeni su u današnjoj srpskoj knjiţevnosti:

Bosnu valjano zastupa Petar Koĉić.* Njegove prve pripovetke, izgubljene meĊu beznaĉajnim pripovetkama manjih ĉasopisa iz poĉetka XX veka, nisu se primećivale. On je opštu paţnju skrenuo na sebe kada se 1902, u Karlovcima, javila prva njegova zbirka pripovedaka S planine i ispod planine. Druga knjiga, pod istim imenom, izišla je u 3agrebu 1904, treća u Beogradu 1905. Satira Jazavac pred sudom, za nekoliko godina, doţivela je jedanaest izdanja. Iako je politika odvukla Koĉića na stranu, on ipak ne napušta knjiţevnost. Zbirka Jauci sa Zmijanja izišla je u Zagrebu 1910, a satira Sudanija 1911. u Sarajevu.

Prvim svojim pripovetkama Koĉić je uĉinio utisak jakog, sveţeg i originalnog talenta. On se tu otkrio kao pesnik mladosti i zdravlja, ţivotne energije i nacionalne snage. Njegovi opisi seoskoga ţivota Bosanske krajine, koju dotle niko nije opisivao u srpskoj knjiţevnosti, opisi njenih modrih planina i starih šuma, sveţi su, krepki, neposredni, katkada impresionistiĉki. Svuda se oseća dah rascvetale prirode, ritam moćnoga ţivota, sve je nabreklo krvlju i zdravljem. Što je on rekao o prirodi koju je opisivao, moţe se primeniti na njegove prve pripovetke: »Sve se diţe, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svjeţinom...« Takav je kada opisuje svoje drage krajinske planine, takav kada opisuje ljubav mladih »ţestoke krvi«.

Samo, ta »radost ţivota« iz prve mladosti se gasi. On nije egoist koji ţivi za sebe i u svom snu lepote, u prirodi ne gleda samo igre svetlosti i boja no i ĉoveka koji u njoj ţivi. Priroda mu sve više postaje okvir, a glavna slika ĉovek, bosanski seljak, za koga on oseća bratsku neţnost. Koĉić je ĉovek od silne nacionalne energije, moćan izdanak jedne srpske rase koja je mnogo stradala i koja se mnogo borila. Njegov borbeni nacionalizam ima široku socijalnu osnovicu, on je smeo i buntovan duh, i njegova ljubav prema seljaku nije sentimentalnost i sauĉešće starih, no širok buntovan duh modernih. »O Boţe moj, piše on, veliki i silni i nedostiţni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme rijeĉi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije!« Gotovo u svakoj svojoj pripoveci on daje izraza svojoj ljubavi za bednog, ogolelog i pritisnutog seljaka, i srdţbi prema nasilju i nepravdi. Taj gorak protest našao je jaka izraza u duhovitoj satiri Sudaniji, parodiji zakonske pravde i sudstva, a naroĉito u proslavljenom Jazavcu pred sudom, delu koje je, osobito posle 1908, doţivelo ogroman uspeh kod sviju slojeva srpske ĉitalaĉke publike i do 1913. doĉekalo jedanaest izdanja, ćirilicom i latinicom. Agrarne i druge nevolje bosanskog seljaka, lukava, pritunjena,



ali nesalomljiva i buntovna, sve je to našlo silna izraza u ovoj izvrsnoj satiri. Tip seljaka izveden je sa veoma mnogo taĉnosti i snage, dijalog je vanredno prirodan, sporedne liĉnosti su obeleţene sa vrlo mnogo reljefa, situacije su vrlo pravilno izvedene, a i u svemu ima toliko satire, gorke i osvetniĉke satire, da Jazavac pred sudom ide u najbolje satire politiĉke i socijalne knjiţevnosti.

Petar Koĉić je jedan od najoriginalnijih suvremenih pisaca srpskih. To je umetnik koji je planinu opisivao sveţijim i jaĉim bojama no iko pre njega; to je borben duh i oštar satiriĉar kakvog nema danas u srpskoj knjiţevnosti. Od ostalih srpskih pisaca Koĉić se odlikuje ĉistotom, teĉnošću i neusiljenošću svoga jezika. On danas piše jezikom Njegoša i Ljubiše, sveţim, neiscrpnim gorštaĉkim jezikom, punim snage, poleta i slikovitosti, i u tom pogledu stoji nad svima suvremenim pripovedaĉima srpskim.



MILUTIN USKOKOVIĆ

Varoški i moderni ţivot dobio je svoga slikara u Milutinu Uskokoviću (roĊen

u Uţicu 1884*). Jošte mlad, i tek u poĉetku knjiţevnoga rada, napisao je dosada nekoliko knjiga: dve zbirke crtica Pod ţivotom (Beograd, 1905) i Vitae fragmenta (Mostar, 1908), [dva] romana Došljaci (Beograd, 1910), [Ĉedomir Ilić (Beograd, 1914),] i jednu zbirku pripovedaka Kad ruţe cvetaju... (Beograd, 1912). 1914. izišao je u Beogradu njegov prevod Maksima Larošfukoa.

Kao pisac, Uskoković se razvija i još nije došao do punog izraza svoga talenta. Prve dve zbirke su više ogledi, nacrti, skice, »probe pera«, u kojima je bilo mnogo knjiškoga pesimizma, mladićke sentimentalnosti i romantiĉarske retorike, ali u kojima se isto tako videla lepa osećajnost, zanimljiva opaţanja i lep knjiţevni stil. Što nije obiĉno sluĉaj kod mladih i talentovanih pisaca, Uskoković je radio, ĉitao suvremene francuske pisce, nauĉio knjiţevni zanat, izradio se, i došio sa zrelijim, odreĊenijim i jaĉim knjiţevnim delima.

Novelist po uzoru modernih francuskih pisaca, on ume da izabere zanimljiv predmet, da izvede situaciju, da zaokrugli ceo predmet i dâ dobru knjiţevnu formu. Roman Došljaci su njegovo najbolje delo i jedan od najznaĉajnijih novih romana srpskih. Roman ima svojih mana: mešavinu izmeĊu jednog socijalnog romana sa tezom, vrlo spornom uostalom, i liĉne, autobiografske sentimentalne ispovesti, pored toga tu ima ostataka starinske romantiĉnosti, romantiĉarskih pojmova o »pesniku«. Ali Uskoković je u tome dobrom delu uspeo u onom u ĉemu su sasvim promašili pisci kao Janko Veselinović i Simo Matavulj, u slikanju suvremenog prestoniĉkog ţivota. U Došljacima on je dao dosada najbolji beogradski roman, taĉne slike raznih beogradskih sredina, poremećeni ţivot u mladoj prestonici, grozniĉavu borbu u jednom još neorganizovanom društvu, lepe i ţive opise beogradskog pejzaţa. Pored toga tu ima dobrih psiholoških opaţanja, sposobnosti da se daju analize sloţenih pojava moderne duše. Priĉanje je zanimljivo, raspored gradiva dobar, ceo posao srećno izveden.

I u Došljacima, i u svojim novijim pripovetkama, Uskoković se odlikuje znanjem zanata, knjiţevniĉkom veštinom, znatnom pismenošću. On komponuje bolje no iko, i pismeniji je no mnogi drugi pisci srpski, koji vrlo ĉesto ne idu dalje od svojih trenutnih nadahnuća.



RADOVAN PEROVIĆ NEVESINjSKI

Od mlaĊih pripovedaĉa, Radovan Perović Nevesinjski (1878*), rodom

Hercegovac, oţiveo je staru folklornu pripovetku Stjepana Mitrova Ljubiše. Izdao je do sada zbirku pripovedaka Gorštakinje (Beograd, 1906) [i S orlovskih krševa (Beograd, 1914)] i politiĉko-nacionalni spis Iz zemlje plaĉa (Beograd, 1906). Sem toga znatan broj njegovih pripovedaka rasturen je po listovima i ĉasopisima. Perović, prikazujući ţivot hercegovaĉkih i crnogorskih brĊana, pokazuje dobro poznavanje sredine i narodnog ţivota, unosi svoj ţiv i jak temperamenat, reljefno slika tipove, piše reĉitim i vrlo bogatim narodnim jezikom. Ali on je bez mnogo ukusa; ima nesklada i grubosti, silom utrpane tendencije, i suviše provincijalan, katkada nerazumljiv reĉnik. To je duh i talenat kome još treba sreĊivanja.



VELjKO M. MILIĆEVIĆ

Jedno vreme polagane su velike nade na mladog pripovedaĉa Veljka M.

Milićevića (roĊen 1886. u Ĉagliću, u Slavoniji, odrastao u Lici**). Vrlo mlad, ranije no iko, on je izišao na glas sa nekoliko dobro pisanih, sadrţajnih pripovedaka (Mrtvi ţivot, 1903; Vihor, 1904; Bespuće, 1906, štampano u zasebnoj knjizi, Sarajevo, 1912). Teţak, sumoran ton, bolno istraţivanje u dubinama ljudske duše, slikanje obolelih stanja volje i pomućene svesti, odlikuje prve radove mladoga pisca. Te pripovetke su bile vrlo karakteristiĉne za onaj period pesimistiĉke klonulosti, umora od ţivota i knjiţevnog nevrasteniĉarstva, kojim se kod najmlaĊih pisaca poĉinjao XX vek u srpskoj knjiţevnosti. Kod njega ima analitiĉkih sposobnosti, oštre inteligencije, hladne preciznosti, sigurne ruke u radu; pripovetke su mu pisane sa otmenom prostotom, neusiljeno reĉito, tako da je sve to bilo više no sjajan poĉetak jednog originalnog mladoga talenta. Milićević, na ţalost, nije išao dalje od tih prvih pripovedaka. Otišavši na stranu, a upavši potom u novinarstvo, on je gotovo napustio knjiţevni rad, istrošio svoj talenat, i pozniji njegovi radovi, usiljeni, slabo pisani, suviše zaostaju za prvim odliĉnim radovima. Kao što je brzo procvetao, Milićević se tako brzo i sasušio i sparušio. 1912. izišao je u Sarajevu njegov prevod romana Kloda Farera Boj (La bataille).



JELENA DIMITRIJEVIĆ

Jedna od karakteristika najnovijega perioda srpske knjiţevnosti jeste što se u

njemu u većem broju javljaju ţene koje pišu, od kojih neke pokazuju stvarne knjiţevne sposobnosti. Pored Danice Marković u poeziji, javljaju se u pripoveci Jelena Dimitrijević, Isidora Sekulić i Milica Janković (psevdonim L. Mihajlović). Jelena Dimitrijević (roĊena u Kruševcu, 1862*) javila se stihovima, sasvim osrednje vrednosti (Pesme, Niš, 1894). Kako je duţe vreme ţivela u Nišu, od 1881. do 1898, zainteresovala se za lokalni ţivot, naroĉito za tursko ţenskinje. Đul-Marikina prikaţnja (Beograd, 1901) su lepa slika staroga Niša, u rodu Sremĉevih niških pripovedaka. Turski ţenski svet opisan je u Pismima iz Niša o haremima (Beograd, 1897), Pismima iz Soluna (1908), u većoj pripoveci Fati Sultan (Beograd, 1907) i naroĉito u velikom romanu Nove (Beograd, 1912). Iako su bez veće originalnosti i jaĉe snage, sa jednolikim predmetima, pisani dosta bezliĉnim stilom, ti radovi ipak imaju svoga interesa i svoju ĉitalaĉku publiku.



ISIDORA SEKULIĆ

Znatno veće knjiţevne vrednosti su radovi dveju devojaka koje su se u

poslednje vreme javile, Isidore Sekulić i Milice Janković. Isidora Sekulić,** koja ĉini pokušaje u knjiţevnoj kritici i koja se javlja i politiĉko-nacionalnim ĉlancima, prikupila je svoje impresionistiĉke crtice, skice i pripovetke u knjigu Saputnici (Beograd, 1913). To je knjiga skroz subjektivna, liĉna, sadrţinom i tonom, jedna nova pojava one »eksplozije ţenske iskrenosti« u knjiţevnosti. U tome ima retke sposobnosti za introspekciju i moralnu autopsiju; knjiga je pisana samostalno, vrlo knjiţevno. Ali sposobnosti za samoposmatranje su zloupotrebljene, u literatorskom egocentrizmu otišlo se odveć daleko, i suv intelektualizam, nerazumljivost, bizarnost, nešto usiljeno i knjiško, remeti opšti utisak ove literarne knjige. [Od nje su Pisma iz Norveške (Beograd, 1914), putopisne impresije.]



MILICA JANKOVIĆ

Milica Janković* svojom intimnom knjigom Ispovesti (Beograd, 1913)

predstavlja potpunu suprotnost. To je delo neposredne i iskrene knjiţevnosti, neusiljene i simpatiĉne prostote, slovenske neţnosti i samilosti, tihe i proste »istine srca«, duh dobrote, neţnosti i praštanja, nešto sasvim srpsko i domaće. Pored toga, tu ima i zanimljivih opaţanja, originalnih utisaka i razumnih i slobodnih pogleda na ţivot. Knjiga je pisana spontanim i prirodnim stilom, vrlo teĉnim i ĉitkim, sa merom i sa ukusom. Milica Janković ima retku sposobnost da bez napora za knjiţevnim efektima radi sasvim knjiţevno; ona je jedna od retkih srpskih spisateljki koje pišu svojim, neusiljenim i prostim, ali ipak knjiţevnim stilom. I Milica Janković i Isidora Sekulić imaju zajedniĉku manu: preteran i iskljuĉiv subjektivizam, govore samo o sebi i kao da nisu u stanju da iziĊu iz sebe, rasplinjuju se u suvišna razvijanja i troše više reĉi no što je potrebno; nešto su jednolike i po motivima i po tonu. I od jedne i od druge, koje su, svaka u prirodi svoga talenta, dale interesantne pokušaje, oĉekivati je dela vidikom šira, sadrţajnija i potpunija.



3) DRAMATIĈARI

U pogledu dramske proizvodnje današnjica je jedan od najneplodnijih

perioda srpske knjiţevnosti. Materijalni uslovi za razvitak drame daleko su povoljniji no što su ikada bili. Tri stalna narodna pozorišta, u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu, u kojima se naroĉita paţnja ukazuje nacionalnom repertoaru, razni dramski konkursi i nagrade, priliĉne za naše prilike, znatan broj glumaca koji sve više napreduju, mnogo veći, bolji i naroĉito knjiţevniji repertoar, sve to ne daje ţeljene rezultate. Ako bi se tvrdilo da za dramu treba samo razvijenija sredina, veća kultura, i opšta i knjiţevna, bolje poznavanje pozorišnoga zanata, onda se nikako ne bi moglo objasniti zašto je srpska knjiţevnost u jadnim prilikama tridesetih godina imala pisca vrste i vrednosti Jovana St. Popovića, a sedamdesetih godina jednog dobrog komediografa u licu Koste Trifkovića.

Od suvremenih srpskih pesnika i pripovedaĉa vrlo malo ih je koji se bave dramom. Borisav Stanković, u Koštani, i Ivo Ćipiko, u dramskoj slici Na granici, više su pripovedaĉi a vrlo malo dramatiĉari. Od najmlaĊih pesnika Milutin Bojić, koji je 1913. dao ţivopisnu i dobro stihovanu dramsku sliku Kraljevu jesen, pokazuje izvesnih dobrih sklonosti za istorijsku dramu u stihovima. Od ranijih dramatiĉara Branislav Nušić u današnjem periodu ne razvija veću dramsku delatnost.

U jedan mah izgledalo je da će moderna srpska drama dobiti svoga reformatora u Vojislavu Jovanoviću.* On je poĉeo knjiţevan rad sa nekoliko satira i prevoda (Volterov Kandid, Beograd, 1903; Ibzenov Rozmersholm, Mostar, 1905). 1906. dao je znaĉajan dramski pokušaj Naši sinovi, a 1907. mali komad Naš zet. U malokrvnu i konvencionalnu srpsku dramu, koja se sve više svodila na patriotsku frazeologiju ili površan vodvilj, on je, stojeći pod uticajem francuskih naturalistiĉkih dramatiĉara iz grupe Slobodnog pozorišta, uneo šire ideje i modernije metode. Njegovo delo ima svojih znatnih mana, koje odaju još mlada ĉoveka u ţivotu i novoga pisca u knjiţevnosti: tu je manje data realna i istinita slika jedne razrivene porodice, no se zbiranjem pojedinih crta iz ţivota raznih porodica dala jedna uopštena, sintetiĉka, gotovo simboliĉka slika razrivene porodice. Komad je više skup dramskih epizoda i zbirka društvenih tipova no sreĊeno dramsko delo; bolji je u pojedinostima no kao celina; više je za ĉitanje no za gledanje. Pored toga, pisac, koji ima izvesnih sklonosti za satiru i pesimizam, uneo je i hotimiĉne grubosti i karakteristiĉne surovosti naturalistiĉkih pisaca. Ali to delo svojim solidnim osobinama odudara od sviju sliĉnih pokušaja te vrste u srpskoj knjiţevnosti. Jovanović ima snaţnih posmatraĉkih



osobina, ţivo osećanje stvarnosti i ţivota, slobodan pogled na ljude i na stvari, smelost u duhu da sve vidi i da sve kaţe, veštinu da ţivot kondenzuje i reljefno iznese na pozornicu, precizan stil, bez ukrasa ali od utiska.

Jovanović, odavši se nauci, napustio je svoj srećno poĉet dramski rad, ali njegov primer nije ostao bez podraţavalaca. Nekoliko mlaĊih pisaca, bez njegove snage i knjiţevnih sposobnosti, poĉeli su pesimistiĉki i naturalistiĉki prikazivati suvremeni beogradski ţivot u njegovim crnim stranama. U tome pokušaju oni su imali uspeha na pozorišnim konkursima i pred šorom pozorišnom publikom, ali ne pravog i trajnog knjiţevnog uspeha. I Branislav Đ. Nušić je u tome pravcu, idući za stopama Maksima Gorkog, dao mraĉnu naturalistiĉku socijalnu sliku Iza boţjih leĊa. Iako Nušić bolje zna pozorišni zanat no iko, iako je intimni poznavalac beogradskog ţivota, iako je njegov knjiţevni talenat vrlo gibak i prilagodljiv, on u slikanju beogradskog sveta »na dnu« nije bio u svojoj ulozi lakog i duhovitog vodviljista, i taj njegov pokušaj, ma koliko bio znaĉajan, nije imao većega uspeha, naroĉito nije oznaĉavao obrt u njegovom dramskom radu.

Ceo taj pokušaj za osnivanje socijalne drame, karakteristiĉan po srpsku dramu u poĉetku XX veka, nije uspeo. U srpskoj drami traju još uvek gladne godine i još se uvek oĉekuje pisac koji će svojim stvaralaĉkim talentom ispuniti tu osetnu prazninu u suvremenoj srpskoj knjiţevnosti.



4) KNjIŢEVNI KRITIĈARI

Moderna knjiţevna kritika stala se stvarati krajem XIX veka, ali se

potpuno razvila i stala aktivno uticati od prvih godina XX veka, i od toga doba stalno napreduje.



BOGDAN POPOVIĆ

Tvorac današnje knjiţevne kritike u srpskoj knjiţevnosti jeste Bogdan Popović

(roĊen u Beogradu 1863*). Kao pisac, kao osnivaĉ i prvi urednik Srpskog knjiţevnog glasnika, kao dvadesetogodišnji nastavnik knjiţevnosti na Velikoj školi i Univerzitetu, on je bio od stalnog i velikog uticaja na mlaĊe knjiţevne naraštaje, i više no iko uticao na pravac današnje srpske knjiţevnosti. On je uveo francuski duh u srpsku knjiţevnost, uneo moderna knjiţevna i umetniĉka shvatanja, stvorio modernu knjiţevnu kritiku srpsku i pod njegovim neposrednim uticajem razvilo se nekoliko najznaĉajnijih novih pisaca.

Iako je poĉeo pisati po politiĉkim listovima, još poĉetkom osamdesetih godina, ipak poĉetak njegovog knjiţevnog rada bio je u Otadţbini za 1887. 1889. poĉela je izlaziti njegova sjajna studija Bomarše. Svoje uvodno predavanje O knjiţevnosti štampao je prvo 1894. a u drugom, proširenom izdanju 1911. Matica hrvatska 1911. godine izdala je njegovu Atologiju novije srpske lirike, posao umetniĉki u svakom pogledu. Inaĉe, od njega ima znatan broj knjiţevnih i umetniĉkih studija, ĉlanaka, ocena, rasturenih po ĉasopisima, naroĉito u Srpskom knjiţevnom glasniku [izmeĊu kojih je 1914. objavio prvu knjigu svojih Ogleda iz knjiţevnosti i umetnosti]. Više teoretiĉar no praktiĉar, više filozof umetnosti no knjiţevni kritiĉar, on se retko zaustavlja na datom knjiţevnom i umetniĉkom delu, no ceo posao uopštava, ulazi u teorijska pretresanja i izlaganja, i povodom pojedinih dela i pojava daje iscrpne estetiĉke studije. U tom pogledu od naroĉitoga su znaĉaja studije: o vaspitanju ukusa, o naĉelu harmonije, o detaljnoj estetiĉkoj analizi, o alegoriji i satiri, o pesniĉkoj dikciji, o knjiţevnim listovima, o jugoslovenskoj umetnosti.

On ima nekoliko krupnih osobina koje ga stavljaju nad ostalim knjiţevnim kritiĉarima srpskim. On nije bio samouk u knjiţevnosti kao Svetislav Vulović, ili diletant kao Ljubomir Nedić, no je imao solidnu struĉnu spremu, i ušao u knjiţevni rad kada je svoj duh potpuno formirao i ukus potpuno utanĉao kod najboljih pisaca starih i novih knjiţevnosti. On je zapadnjak, i u srpsku knjiţevnost uvodi evropski duh i evropsko merilo. 1901. pisao je: »Strana knjiţevnost je srpskoj danas najpotrebnija; strana je knjiţevnost ono što je danas srpskoj knjiţevnosti najvaţnije.« Znalac jezika, on je upoznat sa svima glavnim evropskim knjiţevnostima. Zatim, njegovo estetiĉko obrazovanje nije bilo samo ograniĉeno na knjiţevnost no i na sve grane umetnosti, na muziku, slikarstvo, vajarstvo. I otuda njegova estetika ima široku podlogu, znanje sviju umetnosti, i otuda je on ne samo najbolji knjiţevni no i najbolji umetniĉki kritiĉar srpski.



On u srpsku knjiţevnost uvodi naĉela moderne, pozitivne estetike, ali u isti mah neguje i razvija ĉisto estetiĉku kritiku, analizu umetniĉkih efekata. On u tome pokazuje neobiĉnu tanĉinu ukusa, sposobnost za rašĉlanjavanje i objašnjavanje, nezavisnost i sigurnost suĊenja. Iz te njegove vrline izlazi i njegova glavna mana. U ţelji u sve da uĊe i sve da objasni, on se ĉesto suviše zaustavlja na pojedinosti, dubi je, usredsredi i paţnju i vreme na nju, ĉesto stvara teškoće onde i gde ih nema, u svakom sluĉaju preuveliĉava ih, tako da se ĉesto pojedinosti istaknu na štetu celine. On hoće sve da kaţe, na najbolji naĉin i najjaĉom i najiscrpnijom argumentacijom, i zato radi sporo i to objašnjava njegovu relativno malu plodnost.

Bogdan Popović je u srpskoj knjiţevnosti utvrdio tradiciju da se o knjiţevnosti ima knjiţevno pisati. Vaspitan u najboljoj knjiţevnoj školi i kod najboljih pisaca, sa uroĊenim spisateljskim sposobnostima, on je otpoĉeo pisati knjiţevnim, novim, ţivopisnim i duhovitim, ali jasnim i krepkim stilom, koji je docnije dobio ime »beogradskog stila«. On ima u stvari dva stila: stil kojim je pisao Bomaršea i neke svoje polemike, stil sjajan, sa mnogo ukrasa, i boja, ţivopisan i pun varnica duha; i stil precizan, koncizan, otmeno uprošćen, ubedljiv i prirodan, kojim danas piše svoje knjiţevne studije. On je dao primera dobrog knjiţevnog pisanja, i u tom pogledu poveo za sobom ceo jedan niz novih pisaca.

Uticaj Bogdana Popovića na najnoviju srpsku knjiţevnost bio je i ostaje vrlo veliki. On je u prilikama kada je trebalo, umeo da bude oštar, ali ne sa onom surovom negativnošću Ljubomira Nedića. On je rušio, ali ne iz zadovoljstva da gleda ruševine, no da rašĉisti zemljište za graĊenje novoga i boljega. Više no iko uĉinio je za duhovno stvaranje i obrazovanje novog knjiţevnoga naraštaja, i veći deo današnje knjiţevne proizvodnje srpske nosi otisak koji joj je on dao.



SLOBODAN JOVANOVIĆ

Iako mu knjiţevnost nije struka, iako se knjiţevnošću bavio samo uzgred i po

izuzetku, Slobodan Jovanović (roĊen u Novom Sadu 1869*130) jedan je od onih pisaca koji svojim visokim knjiţevnim osobinama idu u knjiţevnost, jedan od najboljih stilista srpskih koji je vrlo jako uticao na današnji knjiţevni stil srpski. Kao pravnik i sociolog napisao je nekoliko vrlo cenjenih knjiga, koje zauzimaju prvo mesto u srpskoj pravnoj i politiĉko-istorijskoj literaturi. (MeĊu ostalim Svetozar Marković, Beograd, 1903; Makijaveli, dva izdanja, Beograd, 1907. i 1912; dve knjige Politiĉkih i pravnih rasprava, Beograd, 1908. i 1910; naroĉito Ustavobranitelji i njihova vlada, Beograd, 1912). Odlikujući se od gotovo sviju pisaca svoje struke, uskih struĉnjaka bez opšteg i knjiţevnog obrazovanja, koji ne polaţu nikakvu paţnju na formu i na jezik, Jovanović je svoje struĉne poslove radio u vrlo knjiţevnoj formi, otmenim stilom i izvrsnim jezikom.

No pored toga, on se, naroĉito u ranijem vremenu, rado i dosta bavio knjiţevnom kritikom. Po listovima i ĉasopisima rasturen je priliĉan broj njegovih oštroumnih knjiţevnih ocena, meĊu ostalim i nekoliko knjiţevnih studija. U svim tim poslovima on pokazuje, pored solidnog knjiţevnog obrazovanja, oštar kritiĉki duh, izraĊen knjiţevan ukus, stvarne analizatorske sposobnosti. Retke logiĉarske snage, sa neĉim što podseća na engleske pisce i umove XVIII veka, on je dao obrasce jakog logiĉkog umovanja. On se naroĉito odlikuje u shvatanju i slikanju ljudi, i njegovi portreti, na samo knjiţevnih no i politiĉkih i istorijskih liĉnosti (Makijavelija, Tome Karlajla, Dţona Morlija, Artura Balfura, Tome Vuĉića, Pere Todorovića, Ljubomira Nedića, itd.) široko shvaćeni, ţivo predstavljeni, savršenstva su svoje vrste. Sa retkim intuitivnim sposobnostima on ume da uĊe u dušu liĉnosti koju slika, da je uhvati u njenim najtajnijim osećanjima i pobudama, da je svede na njene bitne osobine i da je predstavi ţivo i izrazito. Jovanović, u knjiţevnom pogledu, naroĉito vredi kao stilist. Jasna duha, oštre pameti, on piše kristalno jasnim, konciznim i preciznim stilom, bez trunke retorike, ali originalno i vrlo knjiţevno. Sa Bogdanom Popovićem on je najviše uĉinio da se knjiţevni stil u srpskoj knjiţevnosti visoko podigne, i da se mlaĊim knjiţevnim naraštajima dadu obrasci istinski knjiţevnog stila.



PAVLE POPOVIĆ

I knjiţevnom kritikom i istorijom knjiţevnosti bavi se Pavle Popović (roĊen u

Beogradu 1868*). Kao gotovo svi današnji knjiţevni kritiĉari srpski, on se vaspitao u prouĉavanju francuske knjiţevnosti, i prvi njegovi knjiţevni radovi su o francuskim piscima. Iz toga prvoga perioda njegova rada najvaţnija mu je studija Francuski moralisti (Beograd, 1893), gde je, pišući zasebno o Montenju, Paskalu, Larošfukou, Labrijeru i Vovnargu, jako istakao veliku knjiţevnu i etiĉku vrednost toga usavršenog roda francuske knjiţevnosti. U isto doba poĉeo se baviti i knjiţevnom kritikom srpskom, pišući o suvremenim knjiţevnim piscima i o pojavama. Bogata je novim knjiţevnim pogledima njegova opseţna i stvarna kritika Srpske knjiţevne zadruge (Srpska knjiţevna zadruga, Beograd, 1897). Jedan deo svojih knjiţevnih ĉlanaka štampao je 1906, u Beogradu, u knjizi Iz knjiţevnosti (druga sveska je u štampi).131 Glavni njegov kritiĉki posao jeste oveća studija O Gorskom vijencu (Mostar, 1900), najbolji knjiţevni prikaz i ocena slavnog Njegoševog dela. On je više no iko uĉinio da se oseti prava knjiţevna vrednost Jovana St. Popovića, i, tako reći, oţiveo ga je u knjiţevnosti. U knjiţevnoj kritici Popović se ne drţi iskljuĉivo jednoga pravca, no prouĉava pisce raznim metodima i sa raznih taĉaka gledište, dovodeći u sklad prouĉavanje pisca kao ĉoveka i tvorca. Njegov kritiĉki rad pokazuje knjiţevno obrazovana pisca, zrela duha, sigurne ruke i taĉnoga suda.

U poslednje vreme, Pavle Popović, kao profesor jugoslovenskih knjiţevnosti, po prirodi svoga posla sve se više okreće istoriji knjiţevnosti. Posle zasebnih studija iz stare, dubrovaĉke i nove knjiţevnosti, on je dao opšti Pregled srpske knjiţevnosti (Beograd, 1909; drugo izdanje, Beograd, 1913; ruski prevod, Petrograd, 1912). Tu je, prema poslednjim nauĉnim ispitivanjima, iznet razvoj srpske knjiţevnosti do novoga doba. Taj savesno raĊen i veliki posao najbolji je posao svoje vrste u istoriji srpske knjiţevnosti. Zasluga je Pavla Popovića što je u istoriji knjiţevnosti prekinuo sa tradicijom filologa, koji su bili više istoriĉari pismenosti, biografi i bibliografi, što je u istorijskom prouĉavanju srpske knjiţevnosti poĉeo prouĉavati pisce prema knjiţevnom merilu, ocenjivao ih po njihovoj knjiţevnoj vrednosti. I on je iz istorije srpske knjiţevnosti izbacio spomenike stare pismenosti koji nemaju nikakve veze sa knjiţevnošću, i stare dubrovaĉke pisce izuĉavao kao knjiţevne radnike. Popović piše prostim, konciznim i jasnim stilom.



BRANKO LAZAREVIĆ

Knjiţevna kritika se ceni i obdelava i u mladom knjiţevnom naraštaju. MeĊu

mladima se naroĉito istiĉe Branko Lazarević.* U knjiţevnosti se javio 1907. i njegovi prvi radovi su odavali knjiţevno obrazovana, duhovita i obdarena pisca. Pored ţivoga rada na ĉisto knjiţevnoj kritici, kao pozorišni kritiĉar pisao je dosta o drami i dramskim piscima. Znatan deo svojih radova štampao je u dvema zasebnim knjigama (Impresije iz knjiţevnosti, Beograd, 1912, prva sveska, zbirka knjiţevnih ogleda, ĉlanaka i ocena, i Pozorišni ţivot, prva sveska, Beograd, 1912, dramske ocene srpskih i stranih pisaca). Lazarević se stalno i brzo razvijao: od manjih kritiĉkih ĉlanaka o pojedinim knjigama i o dnevnoj knjiţevnoj proizvodnji prešao je na zaokrugljene i potpune studije o celokupnom radu vaţnijih novijih pisaca srpskih; u tom pogledu su mu naroĉito uspele studije o Borisavu Stankoviću i Ivu Ćipiku. Isto tako, u svome stalnom napredovanju, on od rasejanih knjiţevnih primedaba i uzgrednog dodirivanja knjiţevnih pitanja pri ocenjivanju pojedinih knjiga prelazi na opštija i veća knjiţevna pitanja, i od knjiţevne kritike ide u estetiku. Lazarević je po svojim knjiţevnim shvatanjima impresionist, više i iskljuĉivije no ijedan od ranijih knjiţevnih kritiĉara srpskih; bez drugih preokupacija, on u knjiţevnosti traţi samo lepotu. Stil mu je ţiv, ţivopisan i duhovit, u najboljim tradicijama moderne knjiţevne kritike srpske, koja je zavela knjiţevno pisanje o knjiţevnim stvarima.



POZORIŠNI I UMETNIĈKI KRITIĈARI

U najnovijem periodu srpske knjiţevnosti stvorila se i pozorišna i umetniĉka

kritika.

Još šezdesetih godina, kada su ustanovljena stalna srpska pozorišta i stvarao njihov repertoar, srpski pisci poĉeli su pisati o pozorištu i o dramskim predstavama. Još neprestano pod uticajem stare metafiziĉke estetike, oni najĉešće ulaze u teorijske diskusije i daju dogmatiĉke sudove [(Jovan Andrejević, Milan Jovanović)]. Sedamdesetih godina Svetislav Vulović poĉine slobodnije i prirodnije pisati o pozorištu, ali njegov knjiţevni ukus ne izgleda još razvijen, i on vrlo ĉesto piše o piscima van knjiţevnosti i o delima koja nisu zasluţivala paţnju. Prava pozorišna kritika stvara se tek devedesetih godina. Njome su se od knjiţevnih pisaca bavili Slobodan Jovanović, Pavle Popović, a naroĉito D r a g o m i r J a n k o v i ć. Kao pozorišni kritiĉar prvo u Otadţbini, potom u Srpskom knjiţevnom glasniku, zatim kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta, Janković je bio od znatnoga uticaja na podizanje knjiţevnog merila i dramske umetnosti. On je preĉišćavao još šezdesetih godina stvaran pozorišni repertoar, izostavljajući iz njega starija i neknjiţevna dela, i uvodeći dela modernija i od knjiţevne vrednosti. Njegova je zasluga što je nacionalnom repertoaru dato više mesta; meĊu ostalim, on je ponovo na pozornicu izneo Jovana St. Popovića. Jankovićev rad, u istom knjiţevnom i nacionalnom pravcu, produţio je M i l a n G r o l, koji je na istom mestu, i kao pozorišni kritiĉar Srpskog knjiţevnog glasnika, i kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta, sa energijom i sa razumevanjem znatno pomogao knjiţevnom i umetniĉkom podizanju Narodnog pozorišta u Beogradu. Isto tako knjiţevno radili su poslednjih godina pozorišnu kritiku Branko Lazarević i M i l a n P r e d i ć. Svi ti pozorišni kritiĉari, knjiţevno obrazovani u francuskoj školi, stvorili su i razvili pozorišnu kritiku, dali joj umetniĉko i knjiţevno obeleţje.

Poslednjih deset godina, sa opštim duhovnim napretkom, napredovale su i umetnosti, slikarstvo i vajarstvo. Od 1904. u jugoslovenskim krajevima prireĊeno je, prvi put na Slovenskom jugu, nekoliko uspelih umetniĉkih izloţbi (prva Jugoslovenska umetniĉka izloţba, u Beogradu 1904, prilikom stogodišnjice srpskog ustanka, druga u Sofiji 1906, treća u Zagrebu 1908, ĉetvrta u Beogradu 1912; Izloţbe srpske Lade u Beogradu, 1906, 1909, 1910; Izloţba Jugoslovenske umetniĉke kolonije u Beogradu 1907; Izloţbe Društva umjetnosti u Zagrebu 1905. i 1911, društva Medulić u Zagrebu 1910, izlaganje jugoslovenskih umetnika na MeĊunarodnoj izloţbi u Rimu 1911). Na tim izloţbama ne samo da se dostojno predstavila



mlada jugoslovenska umetnost no se povodom njih stvorila i umetniĉka kritika srpska. Sa znanjem, ukusom i autoritetom njoj je na ĉelu Bogdan Popović; pored njega umetniĉkom kritikom bave se i Branko Lazarević, Dimitrije Mitrinović, Milan Ćurĉin i Milan Predić, unoseći u taj posao naroĉito knjiţevne osobine.