1

2

Jenny Downham

prije nego što odem

3

JEDAN

Htjela bih imati dečka. Živio bi na vješalici u ormaru. Mogla bih ga izvaditi kad god to poželim, a on bi me gledao onako kao što to rade u filmovima, kao da sam lijepa. Ne bi mnogo govorio, ali bi teško disao dok bi skidao svoju kožnu jaknu i otkopčavao traperice. Nosio bi bijele gaće i bio bi toliko pređi van da bi me hvatala nesvjestica. Skinuo bi i moju odjeću, Šaptao bi: »Tessa, volim te. Zbilja te prokleto volim. Prekrasna si.« - točno tim riječima - dok bi me skidao.

Sjedam i palim svjetlo kraj kreveta. Pronalazim olovku, ali ne i papir pa pišem na zid iza sebe: Želim osjetiti težinu dečka na sebi. Onda se opet ispružim i gledam van u nebo. Ono je poprimilo neke čudne boje - u isto je vrijeme crveno i boje ugljena, kao da iz dana istječe krv.

Osjećam miris kobasica. Subotom navečer uvijek su kobasice. Bit će i pirea, zelja i umaka od luka. Tata će imati listić lota i Cal će već odabrati brojeve pa će sjediti pred televizorom i večerati s pladnjeva na krilu. Gledat će X faktor pa Tko želi biti milijunaš?. Nakon toga će se Cal okupati i otići u krevet, a Tata će popiti pivo i pušiti dok ne bude dovoljno kasno da ode spavati.

Došao me je vidjeti ranije. Otišao je do prozora i otvorio zavjese. »Pogledaj ti to!« rekao je dok je svjetlo plavilo sobu. Vani je bilo popodne, vrhovi drveća, nebo. Stajao je ispred prozora s rukama na bokovima, silueta mu se ocrtavala na svjetlu. Izgledao je kao Power Ranger.

»Kako da ti pomognem ako nećeš pričati o tome?« pitao je, prišao bliže i sjeo na rub kreveta. Ja sam zadržala dah. Ako to radiš dovoljno dugo, pred očima ti počnu plesati bijela svjetla. Ispružio je ruku i pogladio me po glavi, njegovi su prsti nježno masirali moje tjeme.

4

»Diši, Tessa«, prošaptao je. No, ja sam zgrabila svoj šešir s ormarića pokraj kreveta i nabila

si ga preko očiju. Tada je otišao. Sad je dolje i prži kobasice. Mogu čuti cvrčanje masti i bućkanje

umaka u tavi. Nisam sigurna da bih smjela to čuti skroz odavde, ali više me ništa ne iznenađuje. Mogu čuti Calov zatvarač dok skida jaknu, vratio se iz dućana sa senfom. Prije deset minuta dobio je jednu funtu uz uputu: »Ne pričaj ni s kim čudnim.« Dok ga nije bilo, Tata je stajao na stražnjim vratima i pušio. Čula sam šapat lišća koje je padalo na travu pod njegovim nogama. Invazija jeseni.

»Objesi kaput i idi vidjeti hoće li Tessa nešto«, kaže Tata. »Ima mnogo kupina. Pokušaj je zainteresirati.«

Cal je u tenisicama; zrak u potplatima uzdiše dok trči uza stube i kroz vrata moje sobe. Pretvaram se da spavam, ali njega to ne zaustavlja. Naginje se nada mnom i šapće: »Nije me briga i ako više nikada nećeš pričati sa mnom.« Otvaram jedno oko i ugledam dva plava. »Znao sam da se pretvaraš«, kaže on i smije se široko i prekrasno. »Tata pita hoćeš li kupine.«

»Ne.« »Što da mu kažem?« »Reci mu da hoću slonića.«

On se smije. »Nedostajat ćeš mi«, kaže i ostavlja me s otvorenim vratima i propuhom sa stuba.

DVA

Zoey čak i ne kuca, samo uđe i svali se na rub kreveta. Dobaci mi čudan pogled, kao da nije očekivala da će me ovdje naći.

Što radiš?« pita. »Zašto?« »Više ne silaziš dolje?«

5

»Je li te moj tati nazvao?« »Boli li te nešto? « »Ne?«

Dobaci mi sumnjičav pogled, a onda ustane i skine kaput. Nosi vrlo kratku crvenu haljinu. Haljina je usklađena s torbicom koju je bacila na pod.

»Ideš van? « pitam je. »Imaš spoj?« Ona sliježe ramenima, odlazi do prozora i gleda dolje prema

vrtu. Prstom kruži po staklu pa kaže: »Možda bi trebala probati vjerovati u Boga.«

»Misliš?« »Da, možda bi svi trebali. Cijeli ljudski rod.« »Mislim da ne. Mislim da je on možda mrtav« Ona se okrene i pogleda me. Lice joj je blijedo kao zima. Iza

njezinih ramena avion namiguje po nebu. Ona pita: »Što si to napisala na zid?« Ne znam zašto joj dopuštam da pročita. Valjda želim da se nešto

dogodi. Napisano je crnom tintom. Pod Zoeyinim se pogledom sve riječi izvijaju poput pauka. Ona to čita opet i opet. Mrzim to koliko me može sažalijevati.

Vrlo nježno kaže: »To baš i nije Disneyland, zar ne?« »Jesam li rekla da jest?« »Mislila sam da je u tome stvar.« »Meni nije.« »Mislim da tvoj tata očekuje da tražiš ponija, a ne dečka.« Čudesno je, zvuk našeg smijeha. Iako me boli, ja to obožavam.

Smijati se sa Zoey jedna je od meni apsolutno najdražih stvari zato što znam da obje imamo iste glupe slike u glavi. Ona samo mora reći: »Možda bi rješenje moglo biti u farmi pastuha«, da obje počnemo urlati od smijeha.

Zoey pita: »Je l’ ti to plačeš?«

6

Nisam sigurna. Mislim da plačem. Zvučim kao- one žene na televiziji kojima pobiju cijelu obitelj. Zvučim kao životinja koja pokušava odgristi vlastitu nogu. Sve me preplavljuje u isti mah - budući da su mi prsti samo kosti, a koža doslovno prozirna. Osjećam kako se stanice u mom lijevom plućnom krilu množe, gomilaju, poput pepela koji polako ispunjava vazu. Uskoro neću moći disati.

»O. K. je ako se bojiš«, kaže Zoey. »Nije O. K.« »Naravno da jest. Što god osjećaš, u redu je.« »Pokušaj to zamisliti, Zoey - biti prestravljena cijelo vrijeme.« »Mogu zamisliti.« Ali ne može. Kako bi uopće mogla kad pred sobom ima cijeli

život? Ponovo se skrivam pod šešir, no samo nakratko jer će mi nedostajati disanje. I pričanje. I prozori. Nedostajat će mi torta. I ribe. Volim ribe. Sviđaju mi se njihova mala usta koja rade otvori, zatvori, otvori.

A onamo kamo ja idem, ne možeš ništa ponijeti sa sobom. Zoey me gleda dok si brišem oči rubom popluna. »Napravi to sa mnom«, kažem. Ona izgleda zaprepašteno. »Što da napravim?« »Napisano je po papirićima svud unaokolo. Složit ću popis kako

treba, a ti ćeš me natjerati da to napravim.« »Natjerati te da napraviš što? Ovo što si napisala na zid?«

»I druge stvari, ali to s dečkom prvo. Zoey, ti si se seksala puno puta, a mene nitko čak nije ni poljubio.«

Gledam kako moje riječi padaju u nju. Slijeću negdje vrlo duboko. »Ne baš puno puta«, napokon kaže.

»Molim te, Zoey. Čak i ako te preklinjem da prestaneš, čak i ako sam grozna prema tebi, moraš me natjerati da to napravim. Imam

7

popis stvari koje želim napraviti.« Kada kaže »O. K.«, to zvuči ležerno, kao da sam je samo zamolila

da me češće posjećuje. »Zbilja to misliš?« »Pa rekla sam to, nisam li?« Pitam se je li svjesna u što se upušta. Uspravljam se u krevetu i gledam je kako kopa po kutu mojeg

ormara. Mislim da ima plan. To je dobra stvar sa Zoey. No, bolje da požuri jer ja počinjem misliti na stvari kao što su mrkve. I zrak. I patke. I stabla kruške. Na baršun i svilu. Jezera. Nedostajat će mi led. I kauč. I dnevna sobe. I to kako Cal voli magičarske trikove. I bijele stvari - mlijeko, snijeg, labudovi.

Iz kuta ormara Zoey izvlači haljinu na preklop koju mi je Tata kupio prošlog mjeseca. Još uvijek ima markicu s cijenom.

»Ja ću obući ovo«, kaže, »Ti možeš uzeti moju.« Počne otkopčavati haljinu.

»Vodiš me van?« »Subota je navečer, Tess. Jesi li ikada čula za to?« Naravno. Naravno da jesam. Nisam bila u vertikali već satima. Zbog toga se osjećam malo

čudno, nekako prazno i eterično. Zoey stoji u donjem rublju i po-maže mi da obučem crvenu haljinu. Haljina miriše na nju. Materijal je mekan i prianja uz tijelo.

»Zašto hoćeš da to obučem?« »Ponekad se dobro osjećati kao netko drugi.« »Netko kao ti?« Ona se zamisli. »Možda«, kaže. »Možda netko kao ja.« Kad se pogledam u ogledalo, oduševljena sam svojim novim

izgledom - izgledam opasno, s velikim očima. To je uzbudljivo, kao da je sve moguće. Čak mi i kosa izgleda dobro, kao da je dramatično obrijana, a ne da tek raste. Gledamo se u ogledalu, jedna pokraj

8

druge, a zatim me ona okreće od ogledala i posjedne na krevet. S toaletnog stolića uzima moju kutiju sa šminkom i sjeda kraj mene. Dok istiskuje podlogu na prst i lagano je nanosi na moje obraze, koncentriram se na njezino lice. Vrlo je blijeda i vrlo plava, a akne joj daju pomalo divljački izgled. Ja nikad u životu nisam imala prištić. To ti je sreća.

Ocrta mi obrise usana i popuni ih ružem. Pronađe nekakvu maskaru i kaže mi da gledam ravno u nju. Pokušavam zamisliti kako bi bilo biti ona. To često radim, ali zapravo se nikad ne uspijevam potpuno ufurati. Kad me ponovo potjera pred ogledalo, sjajim. Pomalo kao ona.

»Kamo želiš ići?« pita. Na mnoga mjesta. U birc. U klub. Na tulum. Želim veliku mračnu

sobu u kojoj se jedva krećeš, u kojoj se tijela trljaju jedno o drugo. Želim čuti tisuću nevjerojatno glasnih pjesama. Želim plesati tako brzo da mi kosa naraste dovoljno duga da se po njoj mo že gaziti. Želim da mi glas grmi iznad pulsiranja basova. Želim da mi bude tako vruće da moram drobiti led u ustima.

»Idemo plesati«, kažem joj. »Idemo naći neke dečke s kojima ćemo se seksati.«

»Dobro.« Zoey uzima svoju torbicu i izvodi me iz sobe.

Tata izađe iz dnevne sobe i penje se stubama. Pretvara se da je krenuo na zahod i glumi iznenađenje kad nas vidi.

»Ustala si!« kaže. »To je čudo!« Kimanjem odaje Zoey nevoljko poštovanje. »Kako si to uspjela?«

Zoey svoj osmijeh usmjerava prema podu. »Samo joj je trebao mali poticaj.«

»A to je bilo?«

Ja prebacim težinu na jedan bok i pogledam ga ravno u oči.

»Zoey me vodi na ples oko štange.« »Vrlo smiješno«, kaže.

9

»Ne, zbilja.« On odmahuje glavom, rukom kruži po trbuhu. Žao mi ga je jer ne

zna što da radi. »O. K«, kažem. »Mi izlazimo.«

On gleda na sat kao da će mu on reći nešto novo.

»Pazit ću na nju«, kaže Zoey. Zvuči tako slatko i nevino da joj gotovo povjerujem.

»Ne«, kaže on. »Ona se mora odmarati. Klub će biti zadimljen i glasan.«

»Zašto ste me onda zvali ako se mora odmarati?« »Htio sam da pričaš s njom, ne da je odvedeš.« »Ne brinite se«, smije se ona. »Vratit ću je.« Osjećam kako sva sreća ističe iz mene jer znam da Tata ima

pravo. Da odem van, morala bih poslije spavati tjedan dana. Kad potrošim previše energije, poslije uvijek za to platim.

»U redu je«, kažem. »Nema veze.« Zoey me grabi za ruku i vuče me za sobom niza stube. »Uzela

sam mamin auto«, kaže. »Vratit ću je doma do tri.« Moj tata kaže ne, to je prekasno; kaže joj da me dovede do

ponoći. Ponovi to nekoliko puta dok Zoey uzima moj kaput iz ormara u predsoblju. Dok prolazimo kroz ulazna vrata, ja mu vičem »bok«, ali on ne odgovara. Zoey zatvara vrata za nama.

»Ponoć je O. K.«, kažem joj. Ona se na stubama okreće prema meni. »Slušaj, curo, ako hoćeš

ovo napraviti kako treba, moraš naučiti kršiti pravila.« »Meni je O. K. da se vratim do ponoći. On će se brinuti.« »Neka se brine - nije važno. Za nekog poput tebe nema

posljedica.« Nikad o tome nisam razmišljala na taj način.

10

TRI

Naravno da smo uspjele ući u klub. U subotu navečer nikad nema dovoljno cura, a Zoey ima sjajno tijelo. Redari sline nad njom dok nas propuštaju na početak reda. Ona im priušti malo mrdanja guzom dok prolazimo kroz vrata i njihove nas oči prate kroz predvorje do garderobe. »Dobru zabavu, dame!« viču. Ne moramo platiti. Mi kontroliramo situaciju.

Nakon što smo ostavili kapute u garderobi, odlazimo do šanka i naručujemo dvije cole, Zoey u svoju ulijeva rum iz ploske koju nosi u torbici. To rade svi studenti na njezinu faksu, kaže mi, jer su tako izlasci jeftiniji. Alkohol je jedina zabrana koje ću se ja držati, jer me podsjeća na radioterapiju. Jednom sam se između dvije terapije ubila od miješanja različitih cuga iz Tatina kućnog bara i sad su te dvije stvari povezane u mojoj glavi. Alkohol i okus zračenja cijelog tijela.

Naslanjamo se na šank da izvidimo situaciju. Mjesto je već krcato, plesni podij užaren od tijela. Svjetla šaraju po grudima, guzicama, stropu.

Zoey kaže: »Usput, imam kondome. Kad ih buđeš;trebala, u mojoj su torbi.« Dodiruje mi ruku. »Jesi dobro?«

»Aha.« »Nisi se ustrtarila?« »Ne.« Cijela soba opijena subotom navečer točno je ono što sam htjela.

Počela sam križati stvari sa svojeg popisa, a Zoey je tu da mi pomogne. Večeras ću prekrižiti broj jedan - seks. I neću umrijeti dok ne prekrižim svih deset.

»Gle«, kaže Zoey. »Što misliš o onom?« Pokazuje jednog dečka. Dobro pleše, kreće se sklopljenih očiju, kao da je sam, kao da ne treba ništa osim glazbe. »Ovdje je svaki tjedan. Ne znam kako mu prolazi ovdje pušiti travu. Nije li sladak?«

11

»Ne želim narkića.« Zoey se mršti. »Na što ti to briješ?« »Ako je urokan, neće me se sjećati. A i ne želim nikoga

nadrkanog.« Zoey tresne čašu na šank. »Nadam se da ne očekuješ da ćeš se

zaljubiti. Nemoj mi reći da ti je i to na popisu.« »Ne baš.« »Dobro, jer te ne želim podsjećati da vrijeme nije na tvojoj strani.

A sad krenimo već jednom.« Vuče me za sobom na plesni podij. Približimo se dovoljno da nas

Hašoman primijeti, a onda počnemo plesati. I dobro je. Osjećam se kao da smo dio nekog plemena, svi se

krećemo i dišemo u istom ritmu. Ljudi se gledaju, međusobno se odmjeravaju. To mi nitko ne može oduzeti. To što sam ovdje, što plešem kroz ovu subotnju večer privlačeći pogled jednog dečka u Zoeyinoj crvenoj haljini. Neke cure to nikad ne dožive. Čak ni to.

Imala sam mnogo vremena za čitanje i poznajem sve zaplete pa znam što će se sad dogoditi. Hašoman će se približiti da nas odmjeri. Zoey ga neće pogledati, ali ja hoću. Moj će pogled trajati sekundu predugo i on će se nagnuti prema meni i pitati me kako se zovem, »Tessa«, reći ću, a on će ponoviti za mnom - tvrdo »T«, sibilacija dvostrukog »s«, »a« mnogo nade. Ja ću kimnuti da mu pokažem da je dobro zapamtio, da mi se sviđa kako slatko i novo moje ime zvuči iz njegovih usta. Tada će on ispružiti obje ruke, s dlanovima prema gore, kao da kaže, Predajem se, što da radim s tolikom ljepotom? Ja ću se stidljivo nasmiješiti i zagledati u pod. To će mu dati do znanja da smije nastaviti, da ne grizem, da znam igrati igru. Tada će me zagrliti rukama i počet ćemo plesati, moja glava na njegovim prsima, slušajući njegovo srce - srce stranca.

Ali nije se dogodilo tako. Zaboravila sam tri stvari. Zaboravila sam da knjige nisu stvarne. Zaboravila sam i da nemam vremena za

12

očijukanje. Zoey to nije zaboravila. Ona je treća stvar na koju sam zaboravila. I ona kreće u napad.

»Ovo je moje frendica«, dovikuje Hašomanu nadglasavajući se s glazbom. »Zove se Tessa. Sigurno bi htjela dim tvog jointa.«

On se nasmije, pruži nam joint i odmjeri nas, a pogled mu klizi niz Zoeyinu kosu.

»To je čista trava«, Zoey šapće. Što god da je, gusto je i oštro u mom grlu. Od toga kašljem i vrti mi se u glavi. Dodajem joint Zoey koja duboko uvlači i vraća ga njemu.

Nas troje smo sad povezani, krećemo se zajedno dok nam vibracije basa udaraju u noge i ulaze u krv. Kaleidoskopske slike trepere na videozidovima, Joint opet kruži.

Ne znam koliko je vremena prošlo. Možda sati. Minute. Znam da ne smijem stati i to je sve što znam. Ako nastavim plesati, mračni kutovi sobe neće se prišuljati bliže, a tišina između pjesama neće postati glasnija. Ako nastavim plesati, ponovo ću vidjeti brodove na moru, okusiti dagnje i kamenice i čuti kako snijeg škripi kad si prvi koji je stao na njega.

U jednom trenutku Zoey mi dodaje novi joint. »Je 1’ ti drago što si došla?« čitam joj s usana.

Nakratko zastanem da povučem dim, sekundu predugo glupavo stojim na mjestu, zaboravljajući da se moram kretati. I sad je čarolija prekinuta. Očajnički pokušavam vratiti dio entuzijazma, ali osjećam se kao da mi lešinar sjedi na prsima. Zoey, Hašoman i svi drugi plesači udaljeni su i nestvarni, poput TV programa. Više ne očekujem da budem uključena.

»Vraćam se za minutu«, kažem Zoey. U tišini WC-a sjedam na školjku i proučavam si koljena. Ako još

samo malo podignem ovu malu crvenu haljinu, mogu si vidjeti trbuh. Na njemu još imam crvene mrlje. I na bedrima. Uza svu količinu kreme koju utrljavam, koža mi je suha kao gušterova. Na

13

unutarnjoj strani ruku imam tragove uboda igle. Popiškim se do kraja, obrišem i ponovo povučem haljinu dolje.

Kad izađem iz kabine, Zoey me čeka kraj sušila za ruke. Nisam čula kad je ušla. Oči su joj tamnije nego prije. Perem ruke vrlo polako. Znam. da me gleda.

»On ima prijatelja«, kaže. »Prijatelj mu je slađi, ali prepuštam ti ga jer je ovo tvoja noć. Zovu se Scott i Jake i mi idemo k njima doma.«

Držim se za rub umivaonika i promatram svoje lice u ogledalu. Oči mi izgledaju nepoznato.

»Jedan od štrumfova zove se Jake«, kažem.

»Gle«, kaže Zoey, sad već ljuta, »želiš li se poseksati ili ne?«

Cura za susjednim umivaonikom me pogleda. Želim joj reći da nisam ono što misli. Zapravo sam vrlo draga, vjerojatno bih joj se svidjela. Ali nema vremena za to.

Zoey me odvlači iz WC-a i ponovo gura prema šanku. »Evo ih. Onaj je tvoj.«

Dečko kojeg pokazuje drži ruke ravno iznad prepona, palci su mu zakačeni za remen. Izgleda kao kauboj odsutnog pogleda. Još nas nije primijetio pa se ukopavam na mjestu.

»Ne mogu ja to!« »Možeš! Živi brzo, umri mlad, budi lijep leš!« »Ne, Zoey!« Lice mi je užareno. Pitam se je li ikako moguće dovesti malo zra-

ka tu unutra. Gdje su ta vrata kroz koja smo ušli? Ona me mrko pogleda, »Ti si tražila da te natjeram na ovo! Što

bih ja sad trebala napraviti?«

»Ništa. Ne moraš ništa napraviti.« »Baš si jadna!« Odmahuje glavom, odmaršira preko plesnog

podija van do predvorja. Ja se požurim za njom i promatram je kako daje broj da podigne moj kaput.

14

»Što to radiš?« »Uzimam ti kaput. Naći ću ti taksi tako da možeš odjebati doma.« »Zoey, ne možeš sama otići k njima!« »Samo me gledaj!« Odguruje vrata i gleda po ulici. Tiho je tu vani sada kad više

nema reda, a nema ni taksija. Na pločniku nekoliko golubova kljuca po piletini upakiranoj za van.

»Molim te, Zoey, umorna sam. Ne možeš li me samo odvesti doma?«

Ona sliježe ramenima. »Ti si uvijek umorna.« »Prestani biti tako grozna!« »Prestani biti tako dosadna!« »Ne želim ići u kuću nekih nepoznatih tipova. Svašta nam se

može dogoditi.« »Baš dobro. Nadam se da hoće jer inače se neće dogoditi baš

ništa.«

Stojim u neprilici, odjednom uplašena. »Zoey, ja želim da to bude savršeno. Ako spavam s dečkom kojeg i ne znam, što će to reći o meni? Da sam drolja?«

Ona se obruši na mene, oči joj svjetlucaju. »Ne, da si živa Ako uđeš u taksi i odeš doma tatici, što će to reći o tebi?«

Zamišljam kako se penjem u krevet, cijelu noć udišem mrtvi zrak u svojoj sobi, budim se ujutro i ništa se nije promijenilo.

Ona se opet smiješi,, »Ajde«, kaže, »Možeš prekrižiti prvu stvar s te svoje proklete liste. Znam da to želil.« Njetin je osmijeh zarazan, »Reci da, Tessa. Ajde, reci da.«

»Da.« »Hura!« Grabi me za ruku i vodi natrag do ulaza u klub, »A sad

pošalji poruku svom tati, reci mu da ćeš prespavati kod mene i krenimo već jednom.«

15

ČETIRI

»Ne voliš pivo?« pita Jake.

Naslanja se na sudoper u svojoj kuhinji, a ja mu stojim preblizu. Radim to namjerno. »Jednostavno mi se pije čaj.« On sliježe ramenima, kucne svojom pivskom bocom o moju

šalicu i zabaci glavu da potegne iz nje. Gledam mu grlo dok guta, primjećujem mali blijedi ožiljak ispod brade, tanku vrpcu iz neke davne nesreće. Briše usta o rukav, primjećuje da gledam.

»Jesi O. K.?« upita. »Aha. Ti?« »Aha.« »Dobro.« Smiješi mi se. Ima lijep osmijeh. To mi je drago. Bilo bi mnogo

teže da je ružan. Prije pola sata, Jake i njegov frend Hašoman značajno su se cerili

jedan drugome dok su vodili mene i Zoey kući. Njihova su lica govorila da su uboli. Zoey im je rekla da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo, ali mi smo ipak ušetale u njihovu dnevnu sobu i ona je dopustila Hašomanu da joj uzme kaput. Smijala se njegovim šalama, prihvaćala jointove koje joj je motao i sustavno se uništavala.

Vidim je kroz vrata. Pustili su glazbu, neku laganu jazz-stvar. Ugasili su svjetla radi plesne atmosfere i kretali se zajedno u sporim, napušenim krugovima po tepihu. Jedna Zoeyina ruka drži joint u zraku, a druga je zataknuta u remen na Hašomanovim leđima. On je ovio ruke oko nje, tako da se čini da pridržavaju jedno drugo.

Odjednom se osjećam vrlo razborito, pijući čaj u kuhinji, i shvaćam da moram nastaviti s planom. Na kraju krajeva, tu je riječ o

16

meni. Gutam svoj čaj, stavljam šalicu na stalak za sušenje i prilazim još

bliže Jakeu. Vršci naših cipela dodiruju se. »Poljubi me«, kažem, što mi zazvuči glupo čim to izgovorim, ali

čini se da Jakeu ne smeta. Odlaže svoje pivo i naginje se prema meni.

Ljubimo se dosta nježno, usne nam se jedva dodiruju, samo nagovještaj daha od njega prema meni. Uvijek sam znala da ću biti dobra u ljubljenju. Pročitala sam sve časopise, one koji govore o sudaranju nosova i previše sline i o tome gdje da staviš ruke. No, nisam znala da će osjećaj biti ovakav; nježno grebanje njegove brade po mojoj, njegove ruke koje nježno istražuju moja leđa, njegov jezik koji prelazi preko mojih usana i ulazi mi u usta.

Ljubimo se duge minute, naša se tijela još više priljubljuju, uranjamo jedno u drugo. Takvo je olakšanje biti s nekim tko me uopće ne poznaje. Moje su ruke hrabre, uranjaju u krivinu gdje završava njegova kralješnica i miluju ga tamo. Tako je zdrav, tako čvrst pod mojom rukom.

Otvaram oči da vidim uživa li, ali pogled mi privlači prozor iza njega, drveće okruženo tamom tamo vani. Crne grančice lagano kuckaju o staklo, kao prsti. Brzo zatvaram oči i stišćem se bliže njemu. Kroz svoju malu crvenu haljinu osjećam koliko me želi. On ispušta mali jecaj iz dubine grla.

»Idemo gore«, kaže. Pokušava me pomaknuti prema vratima, ali ja stavljam ruku na

njegova prsa kako bih ga zadržala na udaljenosti dok promislim. »Ajde«, kaže on. »Želiš to, zar ne?« Osjećam kako mu srce pulsira kroz moje prste. On mi se

nasmiješi i ja to zbilja želim, zar ne? Nisam li zbog toga ovdje? »O. K.« Osjećam kako mu je ruka vruća kad ispreplele svoje prste s

17

mojima i povede me kroz dnevnu sobu do stepenica. Zoey ljubi Hašomana. Pritisnula ga je uza zid i gurnula nogu među njegove. Kad prođemo kraj njih, oni nas čuju i okreću se prema nama. Izgledaju razbarušeno i vruće. Zoey mi plazi jezik koji se ljeska kao riba u pećini.

Puštam Jakeovu ruku kako bih uzela Zoeyinu torbu s kauča. Kopam po njoj, svjesna da su sve oči na meni, svjesna značajnog osmijeha na Hašomanovu licu. Jake se naslanja na okvir vrata, čeka. Pokazuje li prstima znak pobjede? Ne usuđujem se pogledati. No, ne mogu ni naći kondome, čak niti ne znam jesu li u kutiji ili omotu, ni kako uopće izgledaju. Onako posramljena, odlučujem cijelu torbu uzeti gore. Ako Zoey zatreba kondom, jednostavno će morati doći po njega.

»Idemo«, kažem. Slijedim Jakea po stubama, koncentriram se na njihanje njegovih

bokova kako bih zadržala dobro raspoloženje. Osjećam se nekako čudno, vrti mi se i lagano mi je zlo. Nisam mislila da će me uspinjanje po stubama iza dečka podsjetiti na bolničke hodnike. Možda sam samo umorna. Pokušavam se sjetiti pravila o pobjeđivanju mučnine - svjež zrak kad god je to moguće, treba otvoriti prozor ili izaći van ako možeš. I mnogo terapije odvraćanja pozornosti - radi nešto, bilo što, da ne misliš na to.

»Ovamo«, kaže on. Njegova soba nije ništa posebno - mala soba sa stolom,

računalom, knjigama raštrkanim po podu, stolicom i uskim krevetom. Na zidovima visi nekoliko crno-bijelih plakata - većinom jazz- -glazbenika.

On me promatra kako gledam njegovu sobu. »Možeš odložiti torbu«, kaže.

Podiže prljavu odjeću s kreveta i baca je na pod, poravna poplun, sjedne i potapše mjesto do sebe na krevetu.

18

Ja se ne mičem. Jer ako sjednem na taj krevet, morat će se ugasiti svjetla.

»Možeš li upaliti tu svijeću?« pitam.

On otvara ladicu, vadi šibice i ustaje zapaliti svijeću koja stoji na stolu. Gasi svjetlo i ponovo sjeda na krevet.

Ovo je pravi pravcati dečko, koji me gleda, koji me čeka. Ovo je moj trenutak, ali ja osjećam kako mi kucka u prsima. Možda se ovo može završiti a da on ne zaključi kako sam potpuni kreten samo ako se pretvaram da sam netko drugi. Odlučujem biti Zoey i počnem otkopčavati gumbe na haljini.

On me gleda dok to radim, jedan gumb, dva. Prelazi jezikom preko usnica. Tri.

Ustaje. »Daj da ja to napravim.«

Prsti su mu brzi. Radio je to i prije. Druga cura, druga noć. Pitam se gdje je ona sada. Četiri gumba, pet, i mala crvena haljina sklizne s ramena na bokove, pada na pod i poput poljupca slijeće pred moje noge. Iskoračujem iz nje i stojim pred njim samo u grudnjaku i gaćicama.

»Što je ovo?« Mršti se na smežuranu kožu na mojim prsima. »Bila sam bolesna.« »Što ti je bilo?« Ušutkujem ga poljupcima. Drugačije mirišem sad kad sam gotovo gola - mošusno i vruće.

On ima drugačiji okus - po cigaretama i nečemu slatkom. Možda životu.

»Ti se nećeš skinuti?« Pitam svojim najboljim Zoey glasom.

On povlači svoju majicu gore, preko lica, podignutih ruku. Na sekundu me ne može vidjeti, ali on je izložen - njegov uski prsni koš, pjegav i mlad, tamni sjaj dlaka ispod pazuha. Baca svoju majicu na pod i ponovo me poljubi. Pokušava otkopčati remen bez gledanja, samo jednom rukom, ali ne uspijeva mu. Odmiče se,

19

neprekidno me gledajući dok petlja po gumbima i zatvaraču. Skida hlače i stoji preda mnom u gaćama. Na trenutak je možda nesiguran, oklijeva, izgleda stidljivo. Ja primjećujem njegova stopala, nevina poput tratinčica u svojim bijelim čarapama, i poželim mu nešto dati.

»Nikad prije nisam ovo radila«, kažem. »Nisam išla do kraja s tipom.«

Vosak curi niz svijeću.

Na trenutak ništa ne govori, a onda zatrese glavom kao da jednostavno ne može vjerovati. »To je nevjerojatno.«

Ja kimnem.

»Dođi.«

Zakapam se u njegovo rame. To me smiruje, kao da sve može biti dobro. On me grli jednom rukom, a druga mu se potkrada uz moja leđa kako bi mi mazila vrat. Ruka mu je topla. Prije dva sata nisam znala ni kako se zove.

Možda se ne moramo seksati. Možda možemo samo leći i priviti se jedno uz drugo, naći san u zagrljaju ispod popluna. Možda ćemo se zaljubiti. On će tragati za lijekom i ja ću živjeti vječno.

Ali ne. »Imaš kondome?« šapće on. »Meni je nestalo.« Posežem za Zoeyinom torbom i prevrćem je na pod kraj naših

nogu, a on se sam posluži, stavlja kondom na ormarić pokraj kreveta i počinje skidati čarape.

Polako skidam grudnjak. Nikad prije nisam bila gola pred tipom. On me gleda kao da me želi pojesti i pita se odakle da počne. Čujem kako mi srce tuče. On se muči sa skidanjem hlača, pažljivo ih prevlačeći preko erekcije. Ja skidam gaćice, shvaćam da se tresem. Oboje smo goli. Kao Adam i Eva.

»Bit će O. K,«, kaže on, uzme me za ruku i odvede do kreveta, povuče poplun i mi se popnemo unutra. To je brod. To je brlog. To

20

je skrovište. »Bit će ti super«, kaže. Počnemo se ljubiti; prvo polako, njegovi prsti lijeno slijede linije

mojih kostiju. To mi se sviđa - kako smo nježni jedno prema drugome, naša usporenost pod svjetlom svijeća. Ali to ne traje dugo. Njegovi poljupci postaju dublji, njegov jezik brzo prodire, kao da se ne može dovoljno približiti. Traži li nešto posebno? Neprestano ponavlja »O da, o da«, ali mislim da ne govori meni. Oči su mu zatvorene, usta puna mojih grudi.

»Pogledaj me«, kažem mu. »Moraš me pogledati.«

On se nasloni na lakat. »Što je?« »Ne znam što da radim.« »Dobro ti ide.« Oči su mu tako tamne da ga ne prepoznajem. Kao

da se pretvorio u nekoga drugog, nije čak ni onaj polustranac od prije nekoliko minuta. »Sve je u redu.«

I ponovo me počne ljubiti u vrat, grudi, trbuh, sve dok mi njegovo lice ponovo ne nestane iz vida.

Njegove ruke također pronalaze put prema dolje, a ja ne znam kako da mu kažem ne. Odmičem bokove od njega, ali on ne prestaje. Njegovi prsti zatrepere među mojim nogama i ja hvatam zrak u šoku jer mi to nitko prije nije napravio.

Što nije u redu sa mnom da ne znam kako se ovo radi? Mislila sam. da ću znati što raditi, što će se dogoditi. Ali ovo mi izmiče iz ruku, kao da me Jake tjera na nešto što bih ja trebala kontrolirati.

Privijam se uz njega, ovijam ruke oko njegovih leđa i potapšem ga tamo, kao da je pas kojega ne razumijem.

On se polako uspravlja i sjeda. »Može?« Kimnem. Pruži ruku do ormarića na kojem je ostavio kondom. Gledam ga

dok ga stavlja. Brz je. On je stručnjak za kondome.

21

»Spremna?«

Ponovo kimnem. Ne želim biti nepristojna.

On legne, svojim nogama rastvara moje, stišće se bliže, njegova je težina na meni. Uskoro ću ga osjetiti u sebi i znat ću u čemu je fora. To je bila moja ideja.

Dok se crvene neonske brojke na njegovom radiosatu pomiču s 3.15 na 3.19, ja primjećujem mnogo stvari. Primjećujem da su njegove cipele nemarno odbačene kraj vrata. Vrata nisu dobro zatvorena. Neobična sjena na stropu u najdaljem kutu izgleda kao lice. Razmišljam o debeljku kojega sam jednom vidjela kako se znoji dok trči našom ulicom. Razmišljam o jabukama. Razmišljam o tome kako bih sad bila najsigurnija ispod kreveta, ili s glavom u krilu svoje majke.

On se oslanja na ruke, polako se pomiče iznad mene, lica okrenuta na jednu stranu, čvrsto zatvorenih očiju. To je to. Zbilja se događa. Upravo to proživljavam. Seks.

Kad je gotovo, ležim pod njim osjećajući se nekako tiho i maleno. Ostajemo tako neko vrijeme, a onda se on otkotrlja i, zagleda u mene iz mraka.

»Što je?« pita. »Što nije u redu?« Ne mogu ga pogledati pa se primičem bliže, zakapam se dublje,

krijem se u njegovu zagrljaju. Znam da radim budalu od sebe. Slinim svuda po njemu kao beba, ne mogu prestati, užas.

Njegove ruke kruže po mojim leđima, šapće mi »Ššš« u uho; naposljetku se lagano odmakne od mene da me može vidjeti.

»Što je? Nećeš valjda reći da to nisi htjela?« Brišem oči o poplun. Sjedam, a noge mi vise s ruba kreveta.

Sjedim leđima okrenuta prema njemu, žmirkam prema svojoj odjeći, nepoznatim sjenama razbacanima po podu.

Kad sam bila mala, tata bi me nosio na ramenima. Bila sam tako sitna da me je morao držati s obje ruke da ne padnem, ali ipak sam

22

bila toliko visoko da sam rukama mogla uroniti u lišće. Jakeu to nikad ne bih mogla reći. Njemu to ništa ne bi značilo. Mislim da riječi uopće ne dopiru do ljudi. Možda ništa ne dopire.

Uvlačim se u svoju odjeću. Crvena se haljina čini manja nego ikad prije; povlačim je dolje u pokušaju da prekrijem koljena, jesam li zaista otišla u klub ovako obučena?

Brzo navlačim cipele, skupljam stvari iz Zoevine torbe. Jake kaže: »Ne moraš ići.« Naslanja se na lakat. Prsa su mu

blijeda pod treptajima svijeće. »Ali želim.« On se baca natrag na jastuk. Jedna mu ruka visi preko ruba

kreveta; prsti su mu se savili pri dodiru s podom. Lagano odmahuje glavom.

Zoey je dolje na kauču, spava. Hašoman isto. Leže zajedno, isprepletenih ruku, lica okrenutih jedno prema drugom.. Mrzim što joj je to O. K. Čak nosi i njegovu košulju. Slatki gumbi u malim redovima podsjećaju me na kuću od slatkiša iz priče za djecu. Kleknem ispred njih i pomilujem Zoeyinu ruku, vrlo lagano. Ruka joj je topla. Milujem je dok ne otvori oči. Žmirne prema meni. »Hej!« šapne. »Već si gotova?«

Kimnem, ne uspijevam zaustaviti osmijeh, što je čudno. Ona se ispetlja iz Hašomanova zagrljaja, sjedne i gleda okolo po podu.

»Vidiš negdje stvari za joint?.« Nalazim kutiju s travom i dajem joj je, a onda odlazim u kuhinju i

natočim si čašu vode. Očekujem da će doći za mnom, ali nje nema. Kako da pričamo kad je Hašornan tamo? Popijem vodu, stavljam čašu da se suši i vraćani se u dnevnu sobu. Sjednem na podu do Zoeyinih nogu dok ona liže jednu rizlu i lijepi je za drugu, liže i drugu, smota joint, otkida vršak.

»I?« pita. »Kako je bilo?« »O. K.«

23

Zasljepljuje me zraka svjetla koja se probija kroza zavjese. Vidim samo sjaj njezinih zubi.

»Je li on bio čemu?« Mislim na Jakea tamo gore, na njegovu ruku koja se vuče po

podu. »Ne znam,« Zoey uvuče dim, čudno me pogleda, izdahne. »Na to se moraš

naviknuti. Moja mama je jednom rekla da je seks samo tri minute užitka. Ja sam pomislila, to je sve? Meni će biti bolje! I je. Ako im daš da misle da su super, nekako sve dobro ispadne.«

Ja ustajem, odlazim do zavjesa i razmičem ih. Ulična svjetla još uvijek gore. Jutro nije ni blizu.

Zoey pita: »Zar si ga samo ostavila tamo gore?« »Izgleda.«

»To baš nije pristojno. Trebala bi se vratiti po drugu rundu.« »Ne želim.« »E pa, ne možemo još doma. Ja sam razbijena.« Gasi joint u pepeljari, smješta se natrag kraj Scotta i zatvara oči.

Dugo je gledam, dizanje i spuštanje njezina disanja. Traka svjetla na zidu stvara nježan odbljesak na tepihu. Tu je i prostirač, mali oval s mrljama plave i sive, kao more.

Vraćani se u kuhinju i pristavljam vodu za čaj. Na šanku je komad papira. Na njemu je netko napisao: sir, maslac, grah, kruh. Sjedam za kuhinjski stol i dodajem: karamele, šest paketa čokoladnih jaja. Posebno želim čokoladna jaja jer ih obožavam jesti za Uskrs. Do Uskrsa ima dvjesto sedamnaest dana.

Možda bih trebala biti realističnija. Križam čokoladna jaja i pišem: čokoladni Djed Mraz, u crvenoj i zlatnoj foliji sa zvoncem oko vrata. To bih još i mogla dobiti. Do Božića ima sto trinaest dana.

Okrećem taj komadić papira na drugu stranu i pišem: Tessa Scott. Dobro ime od tri sloga, kao što moj tata uvijek kaže. Ako uspijem ugurati svoje ime na ovaj papirić više od pedeset puta, sve će biti u

24

redu. Pišem vrlo mala slova, kao zubić-vila kad odgovara na pismo nekog djeteta. Zglob me boli. Čajnik pišti. Kuhinja se puni parom.

PET Ponekad nedjeljom Tata mene i Cala vodi u posjet Mami. Vozimo

se liftom do osmog kata i obično postoji trenutak kad ona otvori vrata i kaže: »Hej, ti!« a njezin pogled uključi sve troje. Tata se obično malo zadrži na stubištu i oni pričaju.

Ali kad danas Mama otvori vrata, Tata toliko očajnički žali pobjeći od mene da već hoda natrag prema liftu.

»Pazi na nju«, kaže, prstom pokazujući prema meni. »Ne može joj se vjerovati,«

Mama se smije. »Zašto, što je napravila?« Cal jedva suzdržava uzbuđenje, »Tata joj je rekao da ne može ići

van.« »Da«, kaže Mama. »To zvuči kao vaš otac.« »Ali ona je ipak otišla. Tek se sad vratila doma. Bila je vani cijelu

noć.« Mama mi se nježno nasmiješi. »Jesi upoznala nekog dečka?« »Ne.«

»Kladim se da jesi. Kako se zove?« »Nisam!« Tata je bijesan. »Tipično«, kaže. »Baš tipično. Trebao sam znati

da me nećeš podržati.« »Tiho ti«, kaže Mama. »Pa nije joj naškodilo, zar ne?«

»Pogledaj je. Potpuno je iscrpljena.« Sad se svi troje okrenu prema meni. Mrzim to. Osjećam se

sumorno, hladno mi je i trbuh me boli. Boli me cijelo vrijeme od seksa s Jakeom. Nitko mi nije rekao da će se to dogoditi.

25

»Vratit ću se u četiri«, kaže Tata dok ulazi u lift. »Već gotovo dva tjedna odbija napraviti krvnu sliku pa me nazovi ako se nešto promijeni. Možeš li to?«

»Da, da, ne brini se.« Ona se naginje i ljubi me u čelo. »Pazit ću na nju.«

Cal i ja sjedimo za kuhinjskim stolom, a Mama pristavlja vodu za čaj; među prljavim šalicama u sudoperu izabire tri i ispire ih pod mlazom vode. Uzima vrećice čaja iz ormarića, uzima mlijeko iz hladnjaka i pomiriše ga, stavlja kekse na tanjur.

Trpam cijeli keks u usta. Super je. Jeftina čokolada i navala šećera u mozak.

»Jesam li ti ikad pričala o svom prvom dečku?« pita Mama dok s treskom stavlja čaj na stol. »Zvao se Kevin i radio je u prodavaonici satova. Sviđalo mi se kako se koncentrirao s tim malim okularom nabijenim na oko.«

Cal se posluži još jednim keksom. »Mama, koliko si dečki ustvari imala?«

Ona se smije, zabacuje svoju dugu kosu preko ramena. »Je li to baš prikladno pitanje?«

»Je li Tata bio najbolji?« »A, vaš otac!« viče ona i melodramatično se hvata za srce, zbog

čega Cal urla od smijeha. Jednom sam pitala Mamu što nije bilo u redu s Tatom. Rekla je:

»On je najrazumniji čovjek kojega sam ikad upoznala.« Imala sam dvanaest godina kad ga je ostavila. Neko je vrijeme

slala razglednice iz mjesta za koja nikad nisam čula - Skegness, Grimsby, Hull. Na jednoj je razglednici bila slika hotela. Sada ovdje radim, pisala je, Učim biti slastičar i debljam se!

»Baš dobro«, rekao je Tata. »Nadam se da će se raspuknuti!«

Njezine sam razglednice stavila na zid svoje sobe - Carlisle, Merlose, Dornoch.

26

Živimo na malom seoskom imanju kao pastiri, pisala je. Jeste li znali da se haggis1 pravi od ovčjih dušnika, pluća, srca i jetre?

Nisam to znala, a nisam znala ni na koga se odnosi to »mi«, ali voljela sam gledati sliku sela John rfGroafs s tim golemim nebom koje se proteže iznad Firtha.

Onda je došla zima, a ja sam dobila dijagnozu. Mislim da isprva nije povjerovala u to jer je prošlo dosta vremena prije nego što se okrenula i vratila natrag. Imala sam trinaest godina kad je konačno pokucala na naša vrata.

»Lijepo izgledaš!« rekla mi. je kad sam otvorila. »Zašto tvoj otac uvijek sve opisuje mnogo gorim nego što jest?«

»Hoćeš li opet živjeti s nama?« pitala sam. »Ne baš.« I tada se uselila u svoj stan. Uvijek je. isto. Možda je to zato što nema novaca, ili možda hoće

biti sigurna da se neću premoriti, ali na kraju uvijek gledamo video ili igramo društvene igre. Danas je Cal izabrao Igru života. Igra je smeće, a ja sam užasno loša u njoj. Na kraju završavam s mužem, dvoje djece i poslom u turističkoj agenciji. Zaboravim kupiti osiguranje kuće pa gubim sav novac kad dođe oluja. No, Calu se posreći da bude pop-zvijezda s kućicom kraj mora, a Mama je umjetnik s golemim prihodima i veličanstvenim domom. Kad odem u mirovinu, što se dogodi rano jer na kocki stalno dobivam desetke, uopće se ne trudim zbrojiti preostali keš.

Poslije Cal hoće Mami pokazati svoj novi magičarski trik. Uzima kovanicu iz njezine torbe, a dok čekamo, ja uzimam deku s naslona kauča i uz Maminu se pomoć pokrivam preko koljena.

»Sljedeći tjedan idem u bolnicu«, kažem joj. »Hoćeš doći?« »Ne ide li Tata s tobom?« »Mogli biste doći oboje.«

1 Tlačenica od ovčjih iznutrica, tradicionalno škotsko jelo (op. prev.)

27

Na trenutak joj je neugodno. »Zašto ideš?« »Ponovo imam glavobolje. Žele napraviti lumbalnu punkciju.« Ona se naginje i ljubi me, njezin topli dah na mojem licu. »Bit ćeš

dobro, ne brini se. Znam da ćeš biti dobro.« Cal se vraća s kovanicom od jedne funte. »Dame, obratite

pozornost«, kaže. Ali ja ne želim. Dosadno mi je gledati kako stvari nestaju. U Maminoj spavaćoj sobi stanem pred ogledalo i podižem svoju

majicu kratkih rukava. Prije sam izgledala kao ružni patuljak. Koža mije bila siva, a kad bih prstom dotaknula trbuh, imala sam osjećaj kao da diram previše napuhnutu grudu smjese za kruh u čijoj bi se mekoći prst potpuno izgubio. To je bio učinak steroida. Visoke doze prednizolona i deksametazona. To su otrovi koji te čine debelom, ružnom i nabusitom.

Otkad ih više ne uzimam, počela sam se smanjivati. Danas su mi kukovi oštri, a rebra mi sjaje kroz kožu. Povlačim se sama od sebe, kao duh.

Sjedam na Mamin krevet i zovem Zoey. »Seks«, pitam je. »Što to znači?« »Jadnice«, kaže ona. »Zbilja te zapala loša ševa, zar ne?« »Jednostavno ne shvaćam zašto se osjećam tako čudno.« »Čudno na koji način?« »Usamljeno, a i trbuh me boli.« »E da!« kaže. »Sjećam se toga.

Kao da te netko rasporio iznutra?« »Tako nekako.« »To će proći.« »Zašto se osjećam kao da ću svakog trena zaplakati?« »Tessa, preozbiljno to shvaćaš. Seks je samo način da budeš s

nekim, ništa više. To je samo način da se ugriješ i osjećaš privlačno.«

Zvuči čudno, kao da se smiješi.

28

»Zoey, jesi li opet napušena?« »Ne!« »Gdje si?« »Slušaj, za minutu moram ići. Reci mi što je sljedeće na tvom

popisu i napravit ćemo plan.« »Otkazala sam popis. Bilo je glupo.« »Bilo je zabavno! Ne odustaj od toga. Napokon si radila nešto sa

svojim životom.« Nakon što poklopim, u glavi brojim do pedeset sedam. Onda

nazovem 112. Ženski glas kaže: »Hitni slučajevi. Koju službu trebate?« Ja šutim. Žena pita: »Imate hitni slučaj?« Ja kažem: »Ne.« Ona pita: »Možete potvrditi da nema hitnog slučaja? Možete

potvrditi svoju adresu?« Kažem joj gdje Mama živi. Potvrđujem da nema hitnog slučaja.

Pitam se hoće li Mama dobiti nekakav račun. Nadam se da ne. Zovem telefonske informacije i tražim broj Plavog telefona.

Utipkavam ga u telefon vrlo sporo. Ženski glas kaže: »Dobar dan.« Ima blag glas, možda je Irkinja.

»Dobar dan«, ponavlja. Osjećam se krivo što tratim njezino vrijeme pa kažem: »Sve je

hrpa sranja.« Ona napravi mali »a-ha« zvuk duboko u grlu, što me podsjeti na

Tatu. On je prije šest tjedana napravio isti zvuk kad je savjetnik u bolnici pitao razumijemo li smisao onoga što nam govori. Sjećam se da sam pomislila da ih Tata sigurno ne razumije jer je toliko plakao da ih nije mogao ni čuti.

»Još sam ovdje«, kaže žena. Želim joj reći. Pritišćem slušalicu na uho jer o nečemu ovako

29

važnom može se pričati samo ako se skupite u sebe. Ali ne mogu naći dovoljno dobre riječi. »Jeste li još na liniji?« pita ona. »Ne«, kažem i poklopim slušalicu.

ŠEST Tata me uzme za ruku, »Daj mi svoju bol«, kaže.

Ležim na rubu bolničkog kreveta, s koljenima na prsima i glavom na jastuku. Kralježnica mi je paralelna s rubom kreveta.

U sobi su doktor, doktorica i sestra, ali ja ih ne mogu vidjeti jer su iza mene. Doktorica je studentica. Ona ne govori mnogo, ali pretpostavljam da gleda dok doktor traži pravo mjesto na mojoj kralježnici i označava ga olovkom. Kožu priprema antiseptičkom otopinom. Otopina je vrlo hladna. Doktor počinje na mjestu gdje će zabosti iglu i odande pravi sve šire koncentrične krugove, a onda mi prebacuje ručnike preko leđa i navlači sterilne rukavice.

»Upotrijebit ću iglu debljine 25G«, govori studentici. »I pet mililitarsku špricu.«

Na zidu iza Tatina ramena nalazi se slika. U bolnici često mijenjaju slike pa ovu ranije nisam vidjela. Zapiljim se u nju. U protekle sam četiri godine naučila svakakve tehnike za odvraćanje pozornosti.

Na slici je kasno popodne na nekom polju u Engleskoj, sunce je nisko na nebu. Jedan se čovjek bori s težinom pluga. Ptice se obrušavaju i poniru.

Tata se okreće u svojoj plastičnoj stolici da vidi u što gledam, pušta moju ruku i ustaje da bolje razgleda sliku.

Dolje pri dnu polja trči neka žena. Jednom rukom pridržava suk-nju da bi mogla brže trčati.

30

»Velika kuga stiže u Eyam«, objavljuje Tata. »Vedra sličica, baš za bolnicu.«

Doktor se smijulji. »Jeste li znali«, kaže, »da se godišnje još uvijek javlja više od tri tisuće slučajeva bubonske kuge?«

»Ne«, odgovara Tata, »nisam znao.« »Hvala Bogu na antibioticima, zar ne?« Tata sjeda i ponovo hvata moju ruku. »Hvala Bogu.« Kokoši bježe od žene koja trči, a ja tek sad primjećujem njezine

oči koje panično traže muškarca. Kuga, veliki požar i rat s Nizozemskom, sve se to dogodilo 1666.

godine. Sjećam se toga iz škole. Milijuni su odvezeni na teretnim kolima, tijela bačena u jame s vapnom i bezimene grobove. Više od tristo četrdeset godina poslije, svi koji su to preživjeli mrtvi su. Od svih stvari na slici, samo je sunce još tu. I zemlja. Zbog te se misli osjećam vrlo malom.

»Sad će te malo zapeći«, kaže doktor. Tatin mi palac gladi ruku dok elektrostatički valovi vrućine

prodiru u moje kosti. To me podsjeća na riječi »zauvijek«, na činjenicu da ima više mrtvih nego živih, da smo okruženi duhovima. To bi trebalo biti utješno, ali nije.

»Stisni mi ruku«, kaže Tata.

»Ne želim te ozlijediti.« »Kad te je tvoja majka rađala, četrnaest me je sati držala za ruku

i nije mi iščašila ni jedan prst! Ne možeš me ozlijediti, Tess.« To je kao struja, kao da mi je kralježnica ugurana u toster, a

doktor je pokušava iskopati pomoću tupog noža. »Što misliš, što Mama radi danas?« pitam. Glas mi zvuči

drugačije. Suzdržano, Kontrolirano. »Nemani pojma.« »Molila sam je da dođe.« »Zbilja?« Tata zvuči iznenađeno.

31

»Mislila sam da biste poslije mogli na kavu.« On se mršti. »To je čudna ideja.« Zatvaram oči i zamišljam da sam drvo. okupano sunčevim

svjetlom, da ne želim ništa osim kiše. Mislim na srebrnu vodu koja pada po mojem lišću, natapa moje korijenje, putuje mi po venama.

Doktor recitira statistike studentici. Kaže; »Tijekom ovog testa otprilike jedan od tisuću ljudi zadobije neku manju ozljedu živaca. Postoji i mali rizik od infekcije, krvarenja ili oštećenja hrskavice.« Onda izvuče iglu. »Dobra cura«, kaže. »Gotova si.«

Na pola očekujem da me pljesne po guzici, kao poslušnog konja. Ali nije. Umjesto toga, maše s tri sterilne epruvete. »Ove idu u labos.« Uopće ne pozdravi, samo tiho klizne iz sobe, sa studenticom za petama. Kao da mu je naglo postalo neugodno što je među nama došlo do bilo kakve intimnosti.

Ali sestra je vrlo draga. Priča s nama dok mi gazom zamata leđa, zatim zaobilazi krevet i smiješi mi se.

»Dušo, sad moraš malo biti mirna.«

»Znam.«

»Bila si ovdje i prije, zar ne?« Okreće se prema Tati. »Što ćete vi raditi?«

»Sjedit ću ovdje i čitati knjigu.«

Ona klima. »Ja sam tu vani. Znate na što trebate paziti kad dođete doma?«

On recitira poput pravog profesionalca: »Zimica, temperatura, ukočen vrat ili glavobolja. Istjecanje gnoja ili krvarenje, bilo kakva obamrlost ili gubitak snage ispod mjesta uboda.«

Sestra je zadivljena. »Dobri ste!« Kad ona izađe, Tata mi se nasmiješi. »Dobro si to obavila, Tess.

Sad je sve gotovo.« »Osim ako su nalazi loši.« »Neće biti.«

32

»Opet ću morati raditi lumbalne punkcije svaki tjedan.« »Ššš! Pokušaj sada spavati, .srce. Brže će ti proći vrijeme.« Uzima svoju knjigu, naslanja se u stolcu. Sitne točkice svjetla poput krijesnica udaraju u moje vjeđe.

Čujem zvuk svoje krvi koja mi juri po tijelu, poput udarca kopita po cesti. S druge strane bolničkog prozora sivo svjetlo postaje sve gušće.

On okrsće stranicu. Na. slici iza .njegova ramena, dim se nevino uzdiže nad

dimnjakom seoske kuće, a žena trči - lica nakrivljena od užasa.

SEDAM

»Buđenje! Buđenje!« Viče Cal. Ja navlačim poplun preko glave, ali on ga odmah opet miče. »Tata kaže da će, ako odmah ne ustaneš, on doći gore s mokrom krpom!«

Okrećem se na. suprotnu stranu, ali on odskakuće do druge strane kreveta i stane iznad mene, cereći se od uha do uha. »Tata kaže da se svakog jutra moraš ustati i napraviti nešto sa svojim životom.«

Udaram ga i ponovo navlačim poplun preko glave. »Boli me ona stvar, Cal! Odjebi iz moje sobe.«

Čudno koliko mi njegov odlazak malo znači. Invazija zvukova - tutanj njegovih nogu po stubama, zveket

posuđa dopire kroz kuhinjska vrata koja je ostavio otvorena. Do mene dopiru čak i najmanji šumovi - zvuk mlijeka koje se prelijeva preko žitnih pahuljica, žlice kojom netko vitla po zraku. Tata nešto prigovara dok krpom briše Calovu školsku majicu. Mačka liže pod.

Otvara se ormar u predsoblju i Tata dodaje Calu kaput. Čujem zvuk zatvarača, zakopčavanje gumba na vrhu da mu bude toplo za vrat. Čujem pusu, a zatim uzdah - veliki val očaja koji preplavljuje

33

kuću. »Idi se pozdraviti«, kaže Tata.

Cal trči uza stube, na trenutak zastaje pred mojim vratima, a zatim uđe i prilazi krevetu.

»Nadam se da ćeš umrijeti dok sam u školi!« prosikće. »I nadam se da će te gadno boljeti! I nadam se da će te pokopati na nekom groznome mjestu kao što je ribarnica ili zubar!«

Zbogom, mali brate, mislim ja. Zbogom, zbogom.

Tata je sad sigurno ostao u neurednoj kuhinji u svojem kućnom ogrtaču i papučama, neobrijan, trljajući oči kao da je iznenađen što je ostao sam. Nekoliko posljednjih tjedana ima svoju malu jutarnju rutinu. Nakon što Cal ode, Tata si prvo skuha kavu, a onda očisti kuhinjski stol, ispere suđe i uključi stroj za pranje. To traje dvadesetak minuta. Nakon toga me dođe pitati jesam li dobro spavala, jesam li gladna i kad ću ustati. Tim redoslijedom.

Kad mu kažem: »Ne, ne i nikad«, on se obuče i vraća se dolje do svojeg računala za kojim provede sate tipkajući, surfajući netom, u potrazi za informacijama koje bi me mogle održati na životu. Rekli su mi da postoji pet faza tugovanja; ako je to točno, onda je on zaglavio u prvoj: poricanju.

Začudo, danas kuca na moja vrata ranije nego obično. Još nije popio kavu ni počistio. Što se događa? Ležim vrlo mirno dok on ulazi, tiho zatvara vrata iza sebe i izuva papuče.

»Pomakni se«, kaže. Podiže jedan kraj popluna. »Tata! Što to radiš?« »Ulazim u tvoj krevet.« »Nemoj!« Prebacuje ruku preko mene tako da se ne mogu pomaknuti.

Kosti su mu tvrde. Njegove se čarape trljaju o moje bose noge. »Tata! Izlazi iz kreveta!«

»Neću.«

34

Odgurujem njegovu ruku i uspravim se da ga mogu vidjeti. Miriše na ustajali dim i pivo. Izgleda starije nego što se sjećam. Mogu čuti i kako mu kuca srce, što mislim da ne bi smjelo biti moguće.

»Kog vraga radiš?« »Nikad ne pričaš sa mnom, Tess.« »I ti misliš da će ovo pomoći?« On slegne ramenima.. »Možda.« »Kako bi tebi bilo da ja dođem u tvoj krevet dok spavaš?« »Radila si to kad si bila mala. Govorila si da nije fer što moraš

spavati sama. Svake bismo te noći Mama i ja puštali u krevet jer si bila usamljena.«

Sigurna sam da to nije istina jer se toga uopće ne sjećam. Možda je poludio.

»E pa, ako se ti nećeš maknuti iz mog krevela onda ću ja.« »Dobro«, kaže on. »To i hoću.« »A ti ćeš ostati ovdje?« On se smješka i udobno se namješta pod poplun. »Baš je fino

toplo.« Noge su mi slabe. Jučer nisam baš mnogo jela i to kao da me

učinilo prozirnom. Hvatam se za okvir kreveta, šepam do prozora i gledam van. Još je rano; mjesec se stapa s blijedosivim nebom.

Tata kaže: »Već se neko vrijeme nisi vidjela sa Zoey.« »Ne.« »Što se dogodilo one noći kad ste išle van? Jeste li se posvađale?« Dolje u vrtu, Calova narančasta nogometna lopta izgleda kao

ispuhani planet na travi, a onaj dečko iz susjedne kuće opet je vani. Stavljam dlanove na prozorsko staklo. Svako jutro radi nešto vani - grablja ili kopa ili petlja po nečemu. Trenutačno siječe živicu s ograde i baca je na hrpu za spaljivanje.

»Tess, čuješ me?«

35

»Da, ali te ignoriram.« »Možda bi trebala razmisliti o tome da se vratiš u školu. Tako bi vidjela i druge prijatelje.«

Okrećem se da ga pogledam. »Nemam druge prijatelje - i prije nego što predložiš, ne želim ih ni upoznavati. Ne zanimaju me znatiželjnici koji me žele upoznati samo da bi pobrali simpatije na mom sprovodu.«

On uzdahne, povuče poplun do brade i odmahne glavom. »Ne bi smjela tako govoriti. Cinizam ti može škoditi.«

»Jesi li to negdje pročitao?« »Pozitivan stav ojačava imunološki sustav.« »Onda sam sama kriva što sam bolesna?« »Znaš da ne mislim tako.« »E pa, uvijek se ponašaš kao da je sve što ja napravim loše.« On se pokušava iskobeljati iz kreveta. »To nije istina.« »E, istina je. Kao da ne umirem po protokolu. Uvijek mi dolaziš u

sobu i govoriš mi da se dignem iz kreveta ili da se saberem. Sad mi kažeš da se vratim u školu. To je apsurdno!«

Ljutito odmarširam preko sobe, zgrabim njegove papuče i nabijem si ih na noge. Prevelike su mi, ali svejedno mi je. Tata se podiže na lakat da vidi što radim. Izgleda kao da sam ga udarila.

»Nemoj ići. Kamo ideš?« »Dalje od tebe.« S užitkom zalupim vratima. Može imati moj krevet. Neka mu ga.

Nek leži u njemu i trune.

OSAM

Dečko izgleda iznenađeno kad pomolim glavu preko ograde i zovnem ga. Stariji je nego što sam mislila, ima možda osamnaest godina., tamnu kosu i lagani nagovještaj brade.

»Da?«

36

»Mogu li spaliti neke stvari na tvojoj vatri?« On se dogega do mene puteljkom, brišući rukom čelo kao da mu

je vruće. Ima prljave nokte i komadiće lišća u kosi. Ne smije se. Podižem dvije kutije od cipela da mu ih pokažem. Zoeyina

haljina prebačena mi je preko ramena poput zastave. »Što je unutra?« »Uglavnom papiri. Mogu ih donijeti?« On sliježe ramenima kao da mu je potpuno svejedno pa prolazim

kroz bočna vrata na našoj ogradi, prekoračujem niski zidić koji razdvaja naše dvije kuće i krenem preko njegova vrta i uz rub kuće. On je već tamo, drži mi vrata otvorena. Oklijevam.

»Ja sam Tessa.« »Adam.« U tišini hodamo niz vrtni puteljak. Sigurno misli da me upravo

napucao dečko, da su to njegova ljubavna pisma. Sigurno misli: ‘Nije ni čudo da ju je napucao, s tim licem poput mrtvačke glave i ćelavim tjemenom.’

Vatra me razočara kad stignemo do nje; samo tinjajuća hrpa lišća i grančica, s nekoliko nadobudnih plamenova koji ližu rubove.

»Lišće je bilo vlažno«, kaže. »Papir će je oživjeti.«

Otvaram jednu kutiju i okrećem je naopačke.

Od dana kad sam primijetila prvu masnicu na kralježnici do prije samo dva mjeseca, kad je bolnica službeno odustala od mene, ja sam pisala dnevnik. Četiri godine patetičnog optimizma dobro gori - kako je samo planulo! Sve čestitke sa željama za brzo ozdravljenje koje sam ikad dobila sad se svijaju po rubovima, kovrčaju u sebe i pahuljaju u ništa. U četiri duge godine zaboraviš imena ljudi.

Znala sam jednu sestru koja je crtala karikature doktora i ostavljala mi ih kraj kreveta da bi me nasmijala. Ni njezina se imena ne sjećam. Možda Louise? Bila je dosta produktivna. Vatra pljucka, plamteće iskre tvore svjetlucavi trag sve do drveća.

37

»Rasterećujem se«, kažem Adamu.

Ali mislim da me ne sluša. Dovlači naramak granja preko trave.

Sljedeću kutiju mrzim najviše. Tata i ja smo je znali zajedno pregledavati, razbacujući fotografije po bolničkom krevetu.

»Ozdravit ćeš«, govorio bi mi dok je prstom prelazio preko slike jedanaestogodišnje mene, zbunjene, u školskoj uniformi, prvoga dana srednje škole. »Evo tebe u Španjolskoj«, rekao bi. »Sjećaš se?«

Izgledala sam mršavo i pocrnjelo i puna nade. Bila sam u remisiji prvi put. Neki je dečko fućkao za mnom na plaži. Tata me slikao, rekao je da ću se uvijek htjeti sjećati svoga prvog fućkanja.

Ali više ne želim.

Odjednom me hvata želja da otrčim doma i donesem još stvari. Svoju odjeću, knjige.

Pitam: »Mogu li opet doći kad budeš sljedeći put palio vatru?« Adam jednom nogom stoji na jednom kraju naramka granja, a

drugi dio savija u vatru. Pita: »Zašto se želiš svega otarasiti?« Ja gužvam Zoeyinu haljinu u čvrstu kuglu; u mojoj šaci izgleda

tako mala. Bacam je u vatru i ona kao da hvata svjetlost prije nego što je uopće stigla do plamena. Mirno lebdi u zraku, topeći se u plastiku.

»Opasna haljina«, kaže Adam i gleda ravno u mene, kao da nešto zna.

Sva se materija sastoji od čestica. Što je nešto čvršće, to su čestice bliže jedna drugoj. Ljudi su čvrsti, ali iznutra je tekućina. Mislim da bi stajanje preblizu vatri moglo promijeniti čestice tijela, jer se osjećam nekako omamljeno i lagano. Nisam baš sigurna što mi je - možda je to zbog toga što ne jedem kako treba - ali čini mi se kao da nisam uzemljena u svojem tijelu. Vrt odjednom postaje vrlo svijetao.

Baš poput iskrica s vatre, koje mi slijeću na kosu i odjeću, zakon gravitacije kaže da sva tijela koja padaju moraju pasti na tlo.

38

Iznenađena sam kad shvatim da ležim na travi, da gledam uvis prema Adamovu blijedom licu s aureolom od oblaka. Na minutu mi ništa nije jasno.

»Nemoj se micati«, kaže on. »Mislim da si se onesvijestila.« Pokušavam nešto reći, ali jezik mi je spor i mnogo je lakše samo

ležati. »Jesi li dijabetičar? Trebaš šećera? Imam ovdje limenku cole ako

hoćeš.« On sjeda do mene, pričeka da se pridignem, a onda mi dodaje

piće. U glavi mi zuji zbog šećera koji mi udara u mozak. Kako se lagano osjećam, kao duh, još više nego prije, ali mi je i mnogo bolje. Oboje gledamo u vatru. Stvari iz mojih kutija potpuno su izgorjele; čak su i kutije sada samo izgorjeli ostaci. Haljina se pretvorila u zrak. Pepeo je još dovoljno topao, dovoljno sjajan da privuče moljca, glupog moljca koji pleše prema njemu. Moljac pucketa dok mu krila cvrče i pretvara se u prah. Oboje gledamo mjesto gdje je bio.

Kažem: »Mnogo radiš u vrtu, zar ne?« »Volim to.« »Gledam te. Kroz prozor, dok kopaš i radiš stvari.« Izgleda iznenađeno. »Gledaš me? Zašto?« »Sviđa mi se gledati te.« On se mršti, kao da pokušava shvatiti. Na trenutak izgleda kao da

će nešto reći, ali umjesto toga skreće pogled, oči mu putuju po vrtu. »Planiram napraviti povrtnjak u onom kutu«, kaže. »Grašak,

kupus, salata, mahune. Zapravo sve. To je više za moju mamu nego za mene.«

»Zašto?« On sliježe ramenima, gleda prema kući kao da je sam spomen

može dovesti na prozor. »Ona voli vrtove.« »Što je s tvojim tatom?« »Ne. Samo smo ja i mama.«

39

Primjećujem tanki trag krvi na njegovoj nadlanici. On vidi moj pogled i briše ruku o hlače.

»Mislim da bih trebao nastaviti«, kaže. »Hoćeš li biti dobro? Zadrži colu ako hoćeš.«

Hoda uz mene dok polako idem puteljkom. Vrlo sam sretna što su moje fotografije i dnevnik spaljeni, što Zoeyine haljine više nema. Osjećam da će se sad događati drugačije stvari.

Na vratima ograde okrećem se prema Adamu. Kažem: »Hvala na pomoći.« On odgovara: »I drugi put.« Drži ruke u džepovima. Nasmije se pa skrene pogled dolje,

prema svojim čizmama. Ali ja znam da me vidi.

DEVET

»Ne znam zašto su vas poslali ovamo, kaže recepcionarka. »Zamolili su nas da dođemo«, kaže joj Tata. »Tajnica dr. Ryana

nazvala je i molila nas da dođemo.« »Ne ovdje«, kaže ona. »Ne danas.«

»Da, ovdje«, kaže joj. »Da, danas.« Ona prezrivo otpuhne i okrene se prema svojem računalu da

provjeri. »Je li to za lumbalnu punkciju?« »Ne, nije.« Tata zvuči sve nadrkanije. »Ordinira li danas uopće dr.

Ryan?« Ja sjedam u čekaonicu i puštam ih da nastave. Uobičajeni

sumnjivci su tu - banda sa šeširima u kutu, prikopčana na svoje prijenosne kemoterapije, koja priča o proljevu i povraćanju; dječak koji očajnički hvata maminu ruku, njegova osjetljiva nova kosica u istoj fazi kao i moja; i djevojka bez obrva koja se pretvara da čita knjigu. Olovkom je iscrtala lažne obrve u dva luka, koji joj vire iznad naočala. Vidi me kako buljim i nasmije mi se, ali ja to ne pušim.

40

Imam to pravilo da se ne zbližavam s ljudima koji umiru. Od njih nikad ništa dobro. Jednom sam se sprijateljila s jednom curom odavde. Zvala se Angela i svaki smo se dan mejlale, a onda je jednog dana ona prestala odgovarati. Napokon je njezina mama nazvala mog tatu i rekla mu da je Angela umrla. Mrtva. Samo tako, a da mi nije ništa rekla. Odlučila sam da neću trošiti vrijeme ni na koga drugog.

Uzimam časopis, ali ga ne uspijevam ni otvoriti prije nego što me Tata potapše po ramenu. »Osvećeni smo!« kaže.

»Što?« »Mi smo u pravu, ona je u krivu.« Veselo maše recepcionarki dok

mi pomaže da ustanem. »Glupava žena ne zna gdje joj je dupe, a gdje glava. Izgleda da sad smijemo ići ravno do ureda tog velikana!«

Dr. Ryan ima neku crvenu mrlju na bradi. Ne mogu prestati piljiti u nju dok sjedamo s druge strane njegova stola. Pitam se - je li to umak za špagete ili juha? Je li upravo završio operaciju? Možda je to sirovo meso.

»Hvala što ste došli«, kaže i promeškolji ruke u krilu. Tata pomakne svoj stolac bliže meni i pritisne koljeno uz moje. Ja

progutam knedlu, boreći se protiv nagona da ustanem i odem. Ako ga ne slušam, onda neću znati što je rekao pa se to možda neće ni ostvariti.

Ali dr. Ryan ne oklijeva i glas mu je čvrst. »Tessa«, kaže, »bojim se da nemam dobre vijesti. Tvoja najnovija lumbalna punkcija pokazuje da se rak proširio na likvor.«

»Je li to loše?« pitam u šali. On se ne smije. »Vrlo loše, Tessa. To znači da se rak vratio u tvoj

središnji živčani sustav. Znam da je ovo teško čuti, ali stvari napreduju brže nego što smo isprva mislili.«

Pogledam ga. »Stvari?« Meškolji se u stolcu. »Pomaknula si se dalje na liniji, Tessa.«

41

Iza njegova je stola veliki prozor i kroz njega mogu vidjeti vrhove dvaju stabala. Vidim njihove grane, lišće koje se suši i komadić neba.

»Koliko sam se pomakla po liniji?« »Tessa, samo te mogu pitati kako se osjećaš. Jesi li umornija, je li

ti više zlo? Bole li te noge?« »Malo.« »Ne mogu procijeniti, ali preporučio bih ti da počneš raditi ono

što želiš napraviti.« Donio je neke dijapozitive kao dokaz, šalje ih okolo kao fotke s

godišnjeg, pokazuje male mrlje tame, lezije, ljepljivi blastoderm koji slobodno lebdi. To izgleda kao da je dijete s kanticom crne boje, kistom i previše entuzijazma pušteno da radi što god hoće u meni.

Tata bezuspješno pokušava ne plakati. »I što sad?« pita, a iz očiju mu na krilo kapaju velike, tihe suze. Doktor mu dodaje rupčić.

S druge strane prozora prva kiša dana prska po staklu. List se otkida uhvaćen naletom vjetra pa plamti crveno i zlatno dok pada. Doktor kaže: »Tessa bi možda reagirala na intenzivnu intra-tekalnu terapiju. Predlažem methotrexat i hidrokortizon na četiri tjedna. Ako bude uspješno, njezini bi se simptomi trebali popraviti i mogli bismo nastaviti program održavanja.«

Doktor i dalje govori, Tata i dalje sluša, ali ja više ništa ne čujem. To će se zbilja dogoditi. Rekli su da hoće, ali ovo je brže nego što

je itko mislio. Zbilja se nikada neću vratiti u školu. Nikada. Nikad neću postati slavna ili ostaviti išta vrijedno iza sebe. Nikad neću otići na faks ili se zaposliti. Neću vidjeti kako mi brat odrasta. Neću putovati, nikad neću zarađivati, nikada voziti, nikad se zaljubiti, ni odselit se od doma ni imati vlastitu kuću.

To je zbilja, zbilja stvarno. Jedna me misao probode, izrasta mi iz nožnih prstiju i siječe kroz

mene dok ne uguši sve ostalo i ostane jedina stvar u mojoj glavi,

42

ispunjava me poput nečujna vriska. Tako sam dugo bolesna, napuhana i nemoćna, s grubom i istrošenom kožom, ljuskavim noktima, kosom koja nestaje i osjećajem mučnine koji prodire do kostiju. Nije fer. Ne želim umrijeti tako, ne prije nego što sam uopće počela živjeti. To mi je odjednom jasno kao dan. Gotovo da osjećam nadu, što je ludost. Želim živjeti prije nego što umrem. To je jedino što ima smisla.

I tada se soba naglo vraća u fokus. Doktor sada govori o ispitivanjima lijekova, kako to meni

vjerojatno neće pomoći, ali bi moglo pomoći drugima. Tata još uvijek tiho plače, a ja zurim kroz prozor i pitam se zašto svjetlo blijedi tako brzo. Zar je već toliko sati? Koliko dugo sjedimo ovdje? Gledam na sat - tri i trideset, i dan je skoro gotov. Listopad je. Svi ti klinci koji su se nedavno vratili u razrede s novim školskim torbama i pernicama već s nestrpljenjem očekuju polugodište. Kako vrijeme brzo ide. Uskoro će Noć vještica pa Noć vatrometa. Božić. Proljeće. Uskrs. Onda dolazi moj rođendan u svibnju. Navršit ću sedamnaest.

Koliko dugo mogu to odgađati? Ne znam. Samo znam da imam dva izbora - ostati zamotana u deke i nastaviti umiranje ili ponovo sastaviti popis i nastaviti život.

DESET

Tata kaže: »Hej, ustala si!« Onda primjećuje mini haljinu koju nosim i usta mu se stisnu. »Da pogodim. Nalaziš se sa Zoey?«

»Imaš nešto, protiv?« On mi gura vitamine preko kuhinjskog stola. »Nemoj ih

zaboraviti.« Obično ili donese gore na pladnju, ali danas se neće morati truditi. Čovjek bi pomislio da će biti sretan zbog toga, ali on samo sjedi tamo gledajući me kako gutam pilulu za pilulom.

Vitamin E pomaže tijelu da se oporavi od postradijacijske

43

anemije. Vitamin A bori se protiv učinaka koje radijacija ima na crijeva. Glatki brijest zamjenjuje sluz koja prekriva sve šuplje kanale u mom tijelu. Silicijev dioksid jača kosti. Kalij, željezo i bakar izgrađuju imunološki sustav. Aloe vera je općenito za zdravlje. A češnjak - pa, Tata je negdje pročitao da svojstva češnjaka još nisu potpuno istražena. On to zove vitamin X. Sve to zaliveno ne prerađenim sokom od naranče s čajnom žličicom nerafiniranog meda. Mljac.

Sa smiješkom odguravarn pladanj natrag u Tatinu smjeru. On ustaje, nosi ga do sudopera i uz zveket baca unutra. »Mislio sam«, kaže, puštajući vodu da teče po zdjelici, »da ti je jučer bilo zlo i da te je boljelo.«

»Dobro sam. Danas me ništa ne boli.« »Ne misliš li da bi bilo pametno odmoriti se?« To je opasno područje pa brzo mijenjam temu i usredotočujem

se na Cala koji svoje kukuruzne pahuljice pretvara u gnjecavu kašu. Izgleda jednako natmureno kao i Tata.

»Što ti je?« pitam. »Ništa.« »Subota je! Ne bi li trebao biti sretan zbog toga?« On me divlje pogleda.. »Zaboravila si, zar ne?« »Zaboravila što?« »Rekla si da ćeš me na kraju polugodišta voditi u šoping. Rekla si

đa. ćeš ponijeti svoju kreditnu karticu.« Čvrsto zatvara oči. »Sranje, znao sam da nećeš.«

»Smiri se!« Tata kaže onim glasom upozorenja koji upotrebljava kad Cal počne pretjeravat!.

»Da, rekla sam da hoću, Cal, ali ne mogu danas.« Bijesno me gleda. »Ali ja hoću ići danas!« I sad mora biti danas, jer takva su pravila. Broj dva na mom

popisu jednostavan je. Cijeli dan moram govoriti »da« na svaki

44

prijedlog. Što god da jest i tko god da pita. Dok izlazimo kroz vrata, ja pogledam dolje u Calovo lice puno

nade i odjednom osjetim ubod straha. »Poslat ću poruku Zoey«, kažem mu. »Reći joj da smo krenuli.« On mi kaže da mrzi Zoey, što je njegov problem jer ja je trebam.

Trebam njezinu energiju. Činjenicu da se stvari uvijek događaju kad je ona blizu.

Cal kaže: »Hoću ići na igralište.« »Nisi li to već prerastao?« »Ne. Bit će zabavno.« Često zaboravljam da je on još dijete, da postoji dio njega koji još

voli ljuljačke i vrtuljke i sve te stvari. No, park je prilično sigurno mjesto, a i Zoey je rekla da je u redu, ionako će kasniti pa ćemo se naći tamo.

Sjedam na klupu i gledam Cala kako se penje. To je paukova mreža od užadi, a on tamo gore izgleda vrlo sitno.

»Idem još više!« viče. »Da odem skroz do vrha?« »Da«, odvikujem, jer sam obećala sama sebi. Takva su pravila. »Vidim unutrašnjost aviona!« viče on. »Dođi vidjeti!« Teško se penjati u mini haljini. Cijela se mreža njiše pa moram

odbaciti cipele na zemlju. Cal mi se smije. »Ravno do vrha!« naređuje. Zbilja je prokleto visoko, a još i neki klinac s licem poput autobusa trese užad dolje na dnu. Povlačim se gore, iako me bole ruke. I ja hoću vidjeti unutrašnjost aviona. Želim promatrati vjetar i rukom loviti ptice.

Uspijevam, Mogu vidjeti vrh crkve i drveće koje obrubljuje park i sve plodove divljeg kestena koji samo što se ne rasprsnu. Zrak je čist, a oblaci su blizu, kao da sam na nekoj zbilja maloj planini. Gledam dolje u sva ta uzdignuta lica.

»Visoko je, zar ne?« kaže Cal. »Da.«

45

»Hoćemo sad na ljuljačke?« »Da.« Da svemu što kažeš Cal, ali najprije želim osjetiti kako mi zrak

struji oko lica. Želim gledati krivinu Zemlje dok se polako okrećemo oko Sunca.

»Rekao sam ti da će biti zabavno.« Calovo lice sjaji od dobre volje. »Ajmo na sve ostalo!«

Pred ljuljačkama je red pa odlazimo na klackalicu. Još sam teža od njega, još uvijek njegova starija sestra, i mogu se odraziti nogama od zemlje tako da on visoko odskoči i vrišti od smijeha dok teško pada natrag na guzu. Imat će masnice, ali svejedno mu je. Reci »da«, samo reci »da«.

Idemo na sve - kućica na vrhu ljestava u pješčaniku u koju jedva stanemo. Motor na golemoj opruzi koji se pijano nagne na jednu stranu kad sjednem na njega, tako da si ogrebem koljeno o zemlju. Tamo je i drvena greda, a mi se pretvaramo da smo gimnastičari, zatim abecedna zmija po kojoj možeš hodati, školica, neke prečke za penjanje. Onda natrag na ljuljačke, gdje cijeli red mama s rupčićima i s djecom debelih obraza jasno iskazuje prezir prema meni kad preteknem Cala do jedine slobodne ljuljačke. Moja se haljina diže i otkriva bedra. Zbog toga se smijem. Zbog toga se naginjem natrag i tjeram ljuljačku još više. Ako se zanjišem dovoljno visoko, možda će svijet biti drugačiji.

Nisam vidjela kad je Zoey došla. Kad mi je Cal pokaže, ona je naslonjena na ulaz u igralište i gleda nas. Možda stoji tamo već stoljećima. Nosi kratku majicu i suknju koja joj jedva pokriva dupe.

»Jutro«, kaže kad joj se pridružimo. »Vidim da ste počeli bez mene.«

Osjećam kako crvenim. »Cal je htio da odemo na ljuljačke.«

»A ti si, naravno, morala reći da.« Zamišljeno gleda Cala. »Mi idemo u šoping-centar«, kaže mu. »Ići

46

ćemo po dućanima i razgovarati o mjesečnici. To će tebi biti jako dosadno.«

On je ljutito pogleda, lice mu je umazano blatom. »Ja hoću ići u Kuću magije.«

»Dobro. Onda idi. Vidimo se poslije.«

»On mora s nama«, kažem joj. »Obećala sam mu.« Ona uzdahne, okrene se i počne hodati. Cal i ja krenemo za njom. Zoey je bila jedina cura u školi koju moja bolest nije plašila. Još je

uvijek jedina osoba koju znam, a koja hoda ulicom kao da se ulične pljačke ne događaju, kao da ljude ne napadaju noževima, kao da autobusi ne nalijeću na pločnike, kao da se bolesti ne događaju. Druženje s njom je kao da su mi rekli da su pogriješili, da ne umirem ja, već netko drugi i da je sve ovo zapravo pogreška.

»Migolji se«, dobacuje ona preko ramena. »Ljuljaj te bokove, Tessa!«

Ova je haljina vrlo kratka. Otkriva svaki drhtaj i pregib. Jedan auto trubi. Neki su se dečki zabuljili, u moje grudi, moju guzicu.

»Zašto moraš raditi što ti ona kaže?« pita Cal. »Jednostavno moram.« Zoey je oduševljena. Čeka da je dostignemo pa me hvata pod

ruku. »Oprošteno ti je«, kaže. »Oprošteno za što?« Urotnički se naginje prema meni. »Zato što si bila tako užasna

zbog svoje loše ševe.« »Nisam!« »Da, jesi. Ali u redu je.« »Nepristojno je šaptati!« kaže Cal Ona ga gura ispred nas, privlači me bliže dok hodamo. »Dakle«,

kaže. »Koliko si daleko spremna ići? Bi li se tetovirala da ti naredim?«

»Bih.«

47

»Bi li se drogirala?« »Ja se želim drogirati!« »Bi li rekla onom čovjeku da ga voliš?« Čovjek na kojeg pokazuje ćelav je i stariji od mog tate. Izlazi iz

kioska skidajući celofan s kutije pljuga i puštajući ga da odleprša na zemlju.

»Da.« »Ajde onda.« Čovjek vadi pljugu iz kutije, pali je i otpuhuje dim u zrak.

Prilazim mu i on se okreće, s poluosmijehom, možda očekujući nekoga koga zna.

»Volim te«, kažem. On se mršti, a onda primjećuje Zoey koja hihoće. »Odjebi«, kaže.

»Prokleta glupača.« To je da umreš od smijeha. Zoey i ja međusobno se pridržavamo i

smijemo ko blesave. Cal iz očaja pravi grimase prema nama. »Možemo li sad ići?« pita.

Šoping-centar puca po šavovima. Hrpa ljudi, svi se naguravaju kao da je dan prepun hitnih slučajeva. Debele stare žene s košaricama guraju se kraj mene; od roditelja s kolicima ne možeš disati. To što stojim ovdje okružena sivom, svjetlošću ovog dana jest kao da sam u snu, kao da se uopće ne mičem, kao da je pločnik ljepljiv, a moje noge olovne. Oko mene se šepire dečki, kapuljače na glavi, bezizražajna lica. Cure s kojima sam išla u školu prešetavaju se gore-dolje. Ne prepoznaju me; prošlo je mnogo vremena otkad sam posljednji put bila u razredu. Zrak je gust od mirisa hot doga, hamburgera i luka. Sve je na prodaju - kokoši koje se kuhaju obješene za noge, pladnjevi fileka i iznutrica, svinjske polovice, njihova slomljena rebra izložena pogledima. Materijali, vuna, čipka i zavjese. Na štandu s igračkama psi kevću i prave salta, a vojnici na navijanje zvekeću činelama. Prodavačica mi se osmjehne, pokaže na

48

golemu plastičnu lutku koja nijemo sjedi u svojem celofanu. »Samo cener, dušo.«

Okrećem se na drugu stranu, pretvaram se da nisam čula.

Zoey me strogo pogleda. »Trebala bi reći da na sve. Sljedeći put, kupi - štogod da je. O. K.?«

»Da.« »Dobro. Vraćam se za minutu.« i nestaje u gomili. Ne želim da ode. Trebam je. Ako se ne vrati, moj će se dan svesti

na krug po igralištu i nekoliko zvižduka na putu do šoping-centra. »Jesi dobro?« pita Cal. »Aha.« »Ne izgledaš dobro.« »Sve je u redu.« »E, pa meni je dosadno.« A to je opasno jer ću mu, naravno, morati reći da ako zatraži da

odemo doma. »Zoey će se odmah vratiti. Možda onda možemo uhvatiti bus do

drugog kraja grada. Mogli bismo otići do Kuće magije.« Cal sliježe ramenima, gura ruke u džepove. »Ona neće htjeti.« »Razgledaj igračke dok čekamo.« »Igračke su sranje.« Zbilja? Prije sam znala dolaziti i gledati ih s Tatom. Tada je sve

blistalo. Zoey se vraća uzrujana. »Scott je lažljivi gad«, kaže. »Tko?« »Scott, Rekao je da radi na jednom štandu, ali nema ga.« »Hašoman? Kad ti je to rekao?« Pogleda me kao da sam potpuno poludjela i ponovo ode. Odlazi

do čovjeka na štandu s voćem i naginje se preko kutija banana da popriča s njim. On gleda u njezine grudi.

Prilazi mi neka žena. Nosi nekoliko plastičnih vrećica. Gleda

49

ravno u mene i ne skreće pogled. »Deset svinjskih kotleta, tri pakiranja dimljene slanine i kuhana

kokoš«, šapće. »Hoćeš ih?« »Da.« Daje mi vrećicu, a onda počne kopati svoj krastavi nos dok ja

tražim pare. Dajem joj pet funti, a ona prekopa džepove i vraća mi dvije funte. »Prava bagatela«, kaže.

Ona ode, a Cal izgleda malo preplašeno. »Zašto si to napravila?« »Začepi«, kažem mu, jer nigdje u pravilima ne piše da mi mora biti drago zbog toga što radim. Pitam se s obzirom na to da mi je ostalo još samo dvanaest funti, smijem li promijeniti pravila tako da samo govorim da stvarima koje su besplatne. Iz vrećice krv kapa kraj mojih nogu. Pitam se moram li zadržati sve što kupim,

Zoey se vraća, primjećuje vrećicu i odljepljuje je od mene. »Koji

je to vrag?« Viri unutra. »Izgleda kao dijelovi mrtvog psa!« Baca cijelu stvar u smeće, onda se ponovo okreće prema meni, smiješeći se. »Našla sam Scotta. Ipak je ovdje. Jake je s njim. Idemo.«

Dok se probijamo kroz gomilu, Zoey mi govori da se vidjela sa Scottom još nekoliko puta; odonda kad smo bile kod njih. Ne gleda me dok mi to govori.

»Zašto mi nisi rekla?«

»Ti si nekoliko tjedana, bila izvan igre! Osim toga, mislila sam, da ćeš popizditi«.

Dosta je šokantno vidjeti ih danju, kako stoje iza štanda, s bakljama i tosierima satovima i čajnicima. Izgledaju starije nego ih se sjećam.

Zoey odlazi iza štanda pričati sa Scottoim Jake mi kimne na pozdrav.

»Jesi dobro?« pita. »Aha.« »Malo šopinga?«

50

Izgleda drugačije -znoji se i kao da mu je malo neugodno. Neka se žena stvori iza nas pa se Cal i ja moramo pomaknuti da je pustimo do štanda. Kupuje četiri baterije koje koštaju jednu funtu. Jake ih stavlja u plastičnu vrećicu i uzima njezin novac. Ona odlazi.

»Hoćeš baterije?«, pita me. Ne uspijeva me pogledati u oči »Ne moraš platiti.«

Nešto u načinu na koji to kaže, kao da mi pravi golemu uslugu, kao da me sažaljeva i želi mi pokazati da je pristojan tip - govori mi da zna. Zoey mu je rekla. Mogu vidjeti krivnju i sažaljenje u njegovim očima. Poševio je curu koja umire i sad ga je strah. Možda je zarazno; moja ga je bolest okrznula po ramenu i možda ga čeka u zasjedi.

»Onda, hoćeš ih?« Uzima paket baterija i maše njima. »Da«, izlazi iz mojih usta. Teško gutam razočaranje te riječi dok

uzimam njegove glupe baterije i stavljam ih u torbu. Cal me udara u rebra, snažno. »Možemo sad ići?« »Da.« Zoeyina ruka je oko Scottova struka. »Ne!« kaže ona. »Idemo do

njih doma. Za pola sata imaju pauzu za ručak.« »Ja vodim Cala na drugi kraj grada.« Zoey se smiješi dok mi prilazi. Lijepa je, kao da ju je Scott ispunio

nekim sjajem. »Ne bi li trebala reći da?« »Cal je prvi pitao.« Ona se mršti. »Oni imaju nešto ketamina kod kuće. Sve je

sređeno. Povedi Cala ako hoćeš. Naći će mu neku zabavu, PlayStation ili nešto.«

»Relda si Jakeu.« »Što sam mu relda?« »Za mene.« »Nisam.« Ona se zacrveni pa baca cigaretu na pod i gasi je nogom da me ne

51

mora gledati. Točno mogu zamisliti kako je to napravila. Otišla je do njihove

kuće i natjerala ih da smotaju joint i onda inzistirala da ona prva povuče, dugo ispuhujući dim dok su je obojica gledala. Onda se spustila dolje do Scott a i rekla: »Hej, sjećaš se Tesse?«

I onda im je rekla. Možda je čak i plakala. Scott ju je sigurno zagrlio. Jake je sigurno zgrabio joint i uvukao tako duboko da ne mora misliti na to.

Grabim Calovu ruku i odvodim ga. Dalje od Zoey, dalje od šoping-centra. Vučem ga niz stube iza štandova i putem koji ide uz kanal.

»Kamo idemo?« cmizdri on. »Začepi,« »Plašiš me.« Pogledam dolje u njegovo lice i svejedno mi je. Ponekad sanjam da hodam po kući, samo ulazim i izlazim iz

soba, i nitko me od moje obitelji ne prepoznaje. Prolazim kraj Tate na stubama, a on mi pristojno kimne kao da sam došla očistiti kuću ili kao da smo u nekom hotelu. Cal me sumnjičavo promatra dok ulazim u svoju sobu. Unutra, sve su moje stvari nestale i neka je druga cura tamo umjesto mene, cura s haljinom na cvjetiće, s blistavim usnama i obrazima, rumenim poput jabuka. Mislim da je to moj paralelni život. Onaj u kojem sam zdrava, u kojem bi Jakeu bilo drago što me je upoznao.

U stvarnom životu vučem svog brata putem prema kafiću s pogledom na kanal.

»Bit će sve u redu«, kažem mu. »Naručit ćemo sladoled i vruću čokoladu i colu.«

»Ti ne bi smjela jesti šećer. Tužit ću te Tati.« Pojačavam stisak na njegovu ruku. Neki čovjek stoji na putu

malo dalje, između nas i kafića. Nosi pidžamu i gleda u kanal. Cigareta dozrijeva u njegovim ustima.

52

Cal kaže: »Hoću ići doma.« Ali ja mu želim pokazati štakore na putu, lišće koje je uz vrisak

otrgnuto s drveća. Želim, mu pokazati kako ljudi izbjegavaju teške situacije i kako je ovaj čovjek u pidžami stvarniji od Zoey koja klipše za nama sa svojom velikom gubicom i smiješnom plavom kosom.

»Odlazi«, kažem joj ne okrećući se. Ona me grabi za ruku. »Zašto s tobom sve mora biti tako teško?« Odgurujem je. »Ne znam, Zoey. Što ti misliš?« »Nije da je to neka tajna. Mnogo ljudi zna da si bolesna. Jakeu

nije smetalo, ali sad misli da si prava čudakinja.« »Ja jesam prava čudakinja.« Gleda me kroz stisnute oči. »Ja mislim da ti se sviđa biti

bolesna.« »Misliš?« »Ne možeš podnijeti da budeš normalna.« »Da, u pravu si, to je baš super. Hoćeš se mijenjati?« »Svi umiru«, kaže mi kao da je to nešto čega se upravo dosjetila,

kao da joj ne bi smetalo da se to njoj događa. Cal me povlači za rukav. »Vidi«, kaže. Čovjek u pidžami ušao je u kanal. Brčka se u plićaku i rukama

udara po vodi. Blijedo nas pogleda, a onda se nasmiješi, pokazujući nekoliko zlatnih zubi. Osjećam žmarce u kralježnici.

»Jeste za kupanje, moje dame?« dovikuje nam. Ima škotski naglasak. Nikad nisam bila u Škotskoj.

»Ulazi unutra s njim«, kaže Zoey. »Zašto ne bi?« »Kažeš mi da uđem unutra?« Zlobno mi se nasmije. »Da.« Bacam pogled na stolove ispred kafića. Ljudi gledaju prema

nama. Mislit će da sam narkić, psiho, kandidat za ludnicu. Podižem haljinu i zakačim je za gaćice.

53

»Što to radiš?« sikće Cal. »Svi te gledaju!« »Onda se pretvaraj da me ne poznaješ.« »I hoću!« Tvrdoglavo sjeda na travu dok skidam cipele. Umačem palac. Voda je tako hladna da mi cijela noga protrne. Zoey mi dodiruje ruku. »Nemoj, Tessa. Nisam to mislila. Nemoj

biti glupa.« Zar ona ništa ne shvaća?

Uranjam u vodu do bedara, što uzrokuje uplašeno gakanje pataka. Nije duboko, malo je mutno, vjerojatno od svakakvih sranja na dnu. Štakori plivaju u ovoj vodi. Ljudi bacaju limenke i kolica iz samoposluživanja i igle i mrtve pse. Mekano blato šljapka mi između nožnih prstiju.

Zlatozubi mi maše, smije se dok gaca prema meni, udarajući se po bokovima. »Dobra si ti cura«, kaže, Usne su mu plave, a zlatni mu zubi blistaju. Ima posjekotinu na glavi pa mu svježa krv curi od linije kose prema očima. Zbog toga mi postaje još hladnije.

Čovjek izlazi iz kafića mašući krpom za suđe. »Hej!« viče, »Hej, izlazi odande!«

Na sebi ima pregača, a trbuh mu se trese dok se naginje da mi pomogne, »Jesi luda?.« kale. »Od te se vode možeš razboljeti.« Okreće se. prema Zoey. »Jesi ti s njom?«

»Žao mi je «, kaže ona. »Nisam je mogla zaustaviti« Maše kosom kako bi shvatio da ona nije kriva. Mrzim kad to radi.

»Ona nije sa mnom«, kažem mu. »Ne poznajem je.«

Zoeyino se lice naglo zatvara, a čovjek iz kafića opet se okreće prema meni, sav zbunjen. Daje mi svoju krpu za suđe da si obrišem noge. Onda mi kaže da sam luda. Kaže mi da su svi mladi ljudi narkići. Dok on viče, ja gledam Zoey kako odlazi. Postaje sve manja i manja, dok potpuno ne nestane. Čovjek iz kafića pita gdje su mi roditelji; pita poznajem li čovjeka sa zlatnim zubima koji se upravo uspinje po suprotnoj obali i promuklo se smije sam sebi. Čovjek iz

54

kafića negoduje, ali onda me otprati natrag na put do kafića i posjedne za stal i donesm mi šalicu čaja. Stavljam-tri kocke šećera i

pijem malim gutljajima. Mnogo ljudi zuri u mene, Cal izgleda vrlo sitno i preplašeno,

»Što to radiš?« šapće. Nedostajat će mi toliko da ga želim povrijediti. Također ga želim

odvesti doma i predati ga Tati prije nego što nas oboje izgubim. Ali doma je dosadno. Tamo mogu reći da na sve jer Tata neće tražiti da napravim ništa stvarno.

Čaj mi ugrije želudac. Nebo se u tili čas promijeni iz dosadno sive u sunčano i natrag. Čak se ni vrijeme ne može odlučiti što da radi pa posrće od jednoga besmislenog događaja do drugog.

»Ajmo na bus«, kažem. Ustajem pridržavajući se za rub stola i ponovo navlačim cipele. Ljudi se pretvaraju da me ne gledaju, ali ja osjećam njihove

poglede. Zbog njih se osjećam živo.

JEDANAEST

»Je li to istina?« Cal pita dok hodamo prema autobusnoj postaji. »Sviđa li ti se biti bolesna?«

»Ponekad.« »Jesi li zato skočila u vodu?« Stajem i gledam ga, njegove bistre plave oči. Posute su sivim, kao

i moje. Postoje fotografije njega i mene u istoj dobi i nalik smo jedno drugome kao jaje jajetu.

»Skočila sam jer sam sastavila popis stvari koje moram napraviti. Danas na sve moram reći da.«

On razmisli o tome, treba mu nekoliko sekunda da shvati smisao, a onda se široko osmjehne. »Znači, što god ti kažem da napraviš, ti moraš reći da.«

55

»Pogodio si iz prve.« Penjemo se u prvi bus koji dođe. Sjednemo na kat, na zadnja

sjedala. »O. K.«, šapće Cal. »Isplazi jezik onom čovjeku.« Oduševljenje kad to zaista napravim. »Sad pokaži srednji prst onoj ženi na pločniku, a onda pošalji

pusu onim dečkima.« »Bilo bi zabavnije kad bi mi se pridružio.« Pravimo grimase, mašemo svima, vičemo šmrklji, guzica i pimpač

na sav glas. Kad pozvonimo da želimo sići na sljedećoj stanici, već smo sami na katu. Svi nas mrze, ali nama je svejedno.

»Kamo idemo?« pita Cal. »U šoping.« »Imaš svoju kreditnu karticu? Hoćeš mi kupovati stvari?« »Da.« Prvo kupujemo leteći tanjur na daljinsko upravljanje. Može se

lansirati iz zraka i dostiže visinu do deset metara. Cal baca ambalažu u kantu za smeće ispred dućana i pušta ga da leti ulicom ispred nas. Hodamo iza njega, zabljesnuti njegovim raznobojnim svjetlima., sve do dućana s donjim rubljem.

Natjeram Cala da sjedne sa svim onim muškarcima koji čekaju svoje žene. Ima nešto vrlo lijepo u skidanju haljine, ne za pregled, već za ženu s mekim glasom koja me mjeri za čipkast i vrlo skup grudnjak.

»Jorgovan«, kažem joj kad pita za boju. »A želim i pripadajuće gaćice.« Nakon što platim, ona mi ih uručuje u otmjenoj vrećici sa srebrnom ručkom.

Onda Calu kupujem kašicu u obliku robota koji govori. Pa traperice za sebe. Uzimam isti isprani skinny model kakve ima Zoey.

Cal dobije PlayStation. Ja haljinu. Od smaragdne i crne svile,

56

najskuplja je stvar koju sam ikad dobila. Čudim se svojem odrazu u ogledalu, ostavljam svoju mokru haljinu u garderobi i pridružujem se Calu.

»Guba«, kaže on kad me vidi. »Je 1’ ostalo para za digitalni sat?«

Kupujem mu i budilicu koja će projicirati vrijeme u trodimenzionalnu sliku na strop njegove sobe.

Zatim čizme. Kožne, sa zatvaračem i malim potpeticama. I veliki ruksak iz istoga dućana, da u njega stavimo sve te stvari.

Nakon posjeta Kući magije prisiljeni smo kupiti kofer s kotačima da u njega stavimo ruksak. Cala zabavlja da ga vuče, ali meni pada na pamet da ćemo, ako kupimo još stvari, morati kupiti auto da prevezemo kofer. Pa kamion za auto. Pa brod za kamion. Kupit ćemo luku, ocean, kontinent.

Glavobolja počinje u McDonaldsu. Kao da je netko iznenada uzeo žlicu i skalpirao me pa sada kopa po mojem mozgu. Vrti mi se i zlo mi je, a svijet me pritišće sa svih strana. Uzimam paracetamol, ali znam da neće mnogo pomoći.

Cal pita: »Jesi dobro?« »Da.« Zna da lažem. Pun je hrane i sretan kao malo prase, ali oči su mu

uplašene. »Hoću ići doma.« Moram reći da. Oboje se pretvaramo da to nije zbog mene. Stojim na pločniku, pridržavam se za zid da zadržim ravnotežu, i

gledam ga kako zaustavlja taksi. Odbijam ovaj dan završiti na transfuziji. Danas ne želim njihove opscene igle u sebi.

U taksiju, Calova je ruka mala i prijateljska i savršeno pristaje u moju. Pokušavam uživati u trenutku. Nije često da me sam od sebe primi za ruku.

»Hoćemo nagrabusiti?« pita. »Što nam mogu?« On se smije. »Znači, možemo opet imati ovakav dan?«

57

»Naravno.« »Možemo li sljedeći put ići na klizanje?« »Može.« On dalje brblja o raftingu na divljim vodama, kaže da bi htio

jahati, a mogao bi probati i bungee jumping. Ja gledam kroz prozor, u glavi mi lupa. Svjetlo se odbija o zidove i lica i napada me svojim blještavilom i blizinom. Čini se da gori stotinu vatri.

DVANAEST Čim otvorim oči, znam da sam u bolnici. Sve imaju isti miris, a i infuzija u mojoj ruci bolno je poznata. Pokušavam sjesti, ali glava mi pada, a u grlu mi se diže žuč.

Sestra trči prema meni s kartonskom zdjelicom, ali ne stiže na vrijeme. Većina toga završava na meni i na plahtama.

»Ništa zato«, kaže ona. »Začas ćemo to počistiti.« Briše mi usta, a onda mi pomaže da se okrenem na bok kako bi

mi mogla odvezati bolničku halju. Sestre ti nikad ne kažu što znaju. Zapošljavaju ih zbog njihove

vedrine i guste kose. Moraju izgledati živo i zdravo kako bi pacijentima dale nekakav cilj u životu.

Čavrlja dok mi pomaže da obučem čistu halju, priča kako je prije živjela kraj oceana u Južnoafričkoj Republici, kaže: Ondje je Sunce bliže Zemlji i uvijek je vruće.«

Brzim pokretom skida plahtu ispod mene i kao čarolijom stvori čistu. »U Engleskoj su mi uvijek hladne noge«, kaže. »O. K„ ajmo te sad okrenuti natrag. Spremna? To je to, gotovo je. I u pravi čas - stigao je doktor.«

Doktor je ćelav i bljedunjav i sredovječan. Pristojno me pozdravi i uzima stolac koji se nalazi ispod prozora kako bi sjeo kraj kreveta. Stalno se nadam da ću u nekoj bolnici negdje u ovoj zemlji naletjeti

58

na savršenog doktora, ali to se dosad nije dogodilo. Želim čarobnjaka s plaštem i čarobnim štapićem, ili viteza s mačem, nekoga neustrašivog. Ovaj je nezanimljivi pristojan kao prodavač.

»Tessa«, kaže, »znaš li što je hiperkalcemija?« »Ako kažem ne, mogu li dobiti nešto drugo?« Izgleda zbunjeno, a u tome i jest problem - doktori nikad ne

shvate foru. Da bar on ima asistenta. Neki šaljivdžija bio bi dobar, netko tko bi ga škakljao percem dok iznosi svoje stručno mišljenje.

On prelista karton koji mu stoji u krilu. »Hiperkalcemija je stanje u kojem razina kalcija u tvojoj krvi postane vrlo visoka. Dajemo ti bisfosfonate koji će smanjiti te, razine. Zbunjenost i mučnina već bi trebali biti znatno smanjeni.

»Ja sam uvijek zbunjena«, kažem mu. »Imaš pitanja? «

Gleda me pun očekivanja i ja ga ne bih htjela razočamti,. ali što bih pod milim Bogom mogla, pitati ovoga običnog malog čovječuljka?

Kaže mi da će mi sestra dati nešto za spavanje. Ustaje i kimne mi za pozdrav. To je trenutak u kojem bi šaljivdžija postavio niz kora od banane odavde do vrata, a onda se vratio i sjeo sa mnom na krevet. Zajedno bismo se smijali doktorovim leđima dok bi jurio van.

Budim se u mraku i ne mogu se ničega sjetiti. To me izbezumi. Desetak sekundi borim se sa strahom, koprcajući se u zapletenim plahtama, uvjerena da sam oteta ili nešto još gore.

Tata je taj koji dotrči do mene, gladi me po glavi, šapće moje ime opet i opet. Poput čarolije.

I onda se sjetim. Skočila sam u rijeku, nagovorila Cala da mi se pridruži u luđačkoj potrošačkoj groznici i sada sam u bolnici. Ali zbog tog mi trenutka zaborava srce kuca brzo kao zečje, jer sam na minutu stvarno zaboravila tko sam. Postala sam nitko, i znam da će

59

se to opet dogoditi. Tata mi se smiješi. »Hoćeš malo vode?« pita. »Jesi žedna?« Toči mi vodu iz vrča, ali ja odmahnem glavom i on vrati čašu na

stol. »Zna li Zoey da sam ovdje?«

Pročeprka po jakni i izvadi kutiju cigareta. Odlazi do prozora i otvara ga. Hladan zrak sramežljivo ulazi u sobu.

»Ne smiješ pušiti ovdje, Tata.« Zatvara prozor i vraća cigarete u džep. »Ne«, kaže, »čini se da ne

smijem.« Ponovo sjedne, posegne za mojom rukom. Pitam se je li i on zaboravio tko je.

»Potrošila sam mnogo novaca, Tata.«

»Znam. Nije važno.« »Zapravo nisam mislila da će moja kartica sve to podnijeti. U

svakom sam dućanu mislila da će je odbiti, ali nikad nisu. No, imam račune pa možemo sve vratiti.«

»Ššš«, kaže on. »U redu je.«

»Je li Cal dobro? Jesam ga preplašila?« »Preživjet će. Hoćeš ga vidjeti? Vani je u hodniku s tvojom

majkom.« U ove četiri godine, nikad me nisu posjetili sve troje u isto

vrijeme. Odjednom se bojim. Tako su ozbiljni dok ulaze; Cal se grčevito drži za Maminu ruku,

Mama izgleda kao da ne pripada ovdje, Tata im pridržava vrata. Sve troje stoje kraj kreveta i gledaju me. Ta scena izgleda kao predosjećaj dana koji će doći. Poslije. Ne sada. Dana kad ja neću vidjeti da me gledaju, kad se neću moći nasmijati niti im reći da sjednu i prestanu me plašiti.

Mama si privuče stolac, nagne se i poljubi me. Njezin poznati miris - deterdžent koji upotrebljava, narančino ulje koje si špricne po grlu - gotovo me natjera na plač.

60

»Prestrašila si me!« kaže ona i odmahuje glavom kao da jednostavno ne može vjerovati.

»I ja sam se bojao«, šapće Cal. »Onesvijestila si se u taksiju i vozač je mislio da si pijana.«

»To je mislio?« »Nisam znao što da radim. Rekao je da ćemo morati platiti više

ako povratiš.« »Jesam li povraćala?« »Ne.« »Jesi mu onda rekao da odjebe?« Cal se nasmije, ali osmijeh mu nesigurno treperi na rubovima.

«Ne.« »Hoćeš doći i sjesti na krevet?« Odmahuje glavom. »Hej, Cal, nemoj plakati! Dođi i sjedni sa mnom na krevet, ajde.

Probat ćemo se sjetiti svih stvari koje smo kupili.« Ali on ipak sjedne Mami u krilo. Ne sjećam se da sam ga ikad

vidjela da je to napravio. Mislim da nije ni Tata. Čak i Cal izgleda iznenađeno. Okreće se prema njezinu ramenu i uistinu zaplače. Ona ga mazi po leđima, rukom opisujući krugove. Tata gleda kroz prozor. A ja stavljam ruke na plahtu ispred sebe i širim prste. Tako su tanki i bijeli, kao ruke vampira koje bi mogle isisati svačiju toplinu.

»Kao dijete uvijek sam htjela imati haljinu od baršuna«, kaže Mama. »Zelenu s čipkastim ovratnikom. Moja je sestra imala takvu, a ja nikada, pa razumijem želju za lijepim stvarima. Tessa, ako ikad opet poželiš ići u šoping, idem i ja s tobom.« Ekstravagantno maše rukom po sobi. »Idemo svi!«

Cal se odmiče od njezina ramena da joj vidi lice. »Zbilja? I ja?« »I ti.« »Baš se pitam tko će sve to platiti!« Javlja se Tata ironično sa

61

svojeg sjedala na prozorskoj dasci. Mama se osmjehuje, dlanom suši Calove suze pa ga ljubi u obraz.

»Slano«, kaže. »Slano kao more.« Tata je promatra dok to radi. Pitam se zna li ona to. Zatim se baca u priču o svojoj razmaženoj sestri Sari i poniju

zvanom Tango. Tata se smije i kaže da se ne bi smjela žaliti na tegobno djetinjstvo. Onda ga ona zadirkuje, govoreći nam kako se odrekla svoje bogate obitelji da bi se udala za Tatu i pridružila se proletarijatu. A Cal vježba trik s kovanicom, premještajući funtu iz jednog dlana u drugi da bi na kraju otvorio šaku i pokazao nam da je kovanica nestala.

Lijepo je slušati ih kako pričaju, njihove riječi klize jedna u drugu. Kosti me manje bole kad su njih troje tako blizu. Možda, ako sam vrlo mirna, oni neće primijetiti blijedi mjesec ispred prozora ni čuti bolnička kolica kako zvekeću niz hodnik. Mogli bi ostati cijelu noć. Mogli bismo biti razuzdani, pričati viceve i priče sve do izlaska sunca.

Ali, naposljetku, Mama kaže: »Cal je umoran. Odvest ću ga doma i staviti u krevet.« Okreće se Tati. »Vidimo se tamo.«

Ljubi me za rastanak pa pošalje još jedan poljubac s vrata. Doista ga mogu osjetiti kad sleti na moj obraz.

»Nasmrdim te poslije«, kaže Cal. I onda ih više nema. »Prespavat će kod nas?« pitam Tatu. »Čini se da večeras to ima smisla.« On prilazi, sjedne na stolac i uzima mi ruku. »Znaš«, kaže, »kad si

bila beba, Mama i ja znali smo noću ležati budni i gledati te kako dišeš. Bili smo uvjereni da bi zaboravila kako se to radi da te mi prestanemo gledati.« Osjećam promjenu u njegovoj ruci, popušta stisak njegovih prstiju. »Smij se ako želiš, ali to je istina. Postaje lakše kad ti djeca odrastu, ali nikad ne nestane. Ja se stalno brinem

62

za tebe.« »Zašto mi to govoriš?« On uzdahne. »Znam da nešto spremaš. Cal mi je rekao za neki

popis koji si napravila. Moram znati o čemu je riječ, ne zato što bih te htio spriječiti, već zato što želim da si sigurna.«

»Nije li to ista stvar?« »Ne, mislim da nije. Čini mi se kao da dijeliš najbolje dijelove

sebe, Tess. I užasno me boli što me isključuješ iz toga.« Glas mu se gubi. Je li to uistinu sve što želi? Biti uključen? Ali

kako da mu kažem za Jakea i njegov uski krevet? Kako da mu kažem da je Zoey bila ta koji mi je rekla da skočim, a da sam ja morala poslušati? Sljedeća na redu je droga. A poslije droge ima još sedam stvari koje moram napraviti. Ako mu kažem, on će mi to oduzeti. Ne želim provesti ostatak života skutrena pod dekom na kauču, s glavom na Tatinu ramenu. Popis je jedina stvar koja me održava na životu.

TRINAEST

Mislila sam da je jutro, ali nije. Mislila sam da je kuća ovako tiha jer su svi ustali i otišli van. No, tek je šest sati, a ja sam zaglavila s prigušenim svjetlom zore.

Iz kuhinjskog ormarića uzimam vrećicu grickalica od sira i palim radio. Nekoliko je ljudi ostalo zatočeno u svojim autima preko noći nakon lančanog sudara na cesti M3. Nisu imali pristup sanitarijama, a hranu i vodu dostavile su im hitne službe. Krkljanac. Svijet se puni. Konzervativni zastupnik u parlamentu vara svoju ženu. U hotelu je nađeno tijelo. To je kao da slušam crtić. Isključujem radio i iz hladnjaka uzimam čokoladni sladoled. Od njega se osjećam pomalo pijano i vrlo hladno. Uzimam kaput s vješalice i šuljam se kuhinjom osluškujući lišće i sjene i mekani zvuk prašine koja pada.

63

To me malo ugrije. Sedamnaest je minuta poslije šest.

Možda će u vrtu biti nešto drugačije - divlji bizoni, svemirski brod, brda crvenih ruža. Otvaram stražnja vrata vrlo polako, moleći svijet da mi donese nešto novo i iznenađujuće. Ali sve je zastrašujuće poznato - prazne gredice cvijeća, mokra trava i niski sivi oblaci.

Zoey šaljem poruku s jednom jedinom riječi: DROGE!! Ne odgovara. Kladim se da je kod Scotta, vruća i sretna u

njegovim rukama. Došli su me posjetiti u bolnicu, sjedili su zajedno na jednom stolcu kao da su se u međuvremenu oženili, a ja sam to propustila. Donijeli su mi šljive i baklju za Noć vještica, sa štanda. »Pomažem Scottu na štandu«, rekla mi je Zoey.

No, ja sam mislila samo o tome kako je kraj listopada došao brzo i kako je usporava težina Scottove ruke na njezinu ramenu. Od tada je prošlo tjedan dana. Iako mi šalje poruke svaki dan, čini se da više nije zainteresirana za moj popis.

Pretpostavljam da ću bez nje samo stajati ovdje na stubi i gledati oblake kako se nakupljaju i eksplodiraju. Niz kuhinjski će prozor teći potočići vode i još će se jedan dan početi raspadati oko mene. Je li to život? Je li to išta?

U susjednoj se kući vrata otvaraju pa zatvaraju. Čuje se težak korak čizama po blatu. Odlazim do ograde i zavirujem preko.

»Evo me opet!« Adam stavlja ruku na srce kao da je zbog mene dobio srčani

udar. »Isuse! Prepala si me!« »Oprosti.« Nije odjeven za rad u vrtu. Nosi kožnu jaknu i traperice, a u ruci

drži motociklističku kacigu. »Ideš van?«

64

»Aha.« Oboje gledamo u njegov motor. Dolje je kraj šupe, vezan. Crveno-

srebrni. Izgleda kao da bi zapalio da ga oslobodiš. »Dobar motor.« On kima. »Upravo sam ga popravio.« »Što nije bilo u redu?« Pao je pa su mu se vilice iskrivile. Razumiješ se u motore?«

Razmišljam o tome da slažem, ali to je laž u kojoj bi me vrlo brzo uhvatio. »Ne baš. No, uvijek sam se htjela voziti na njima.«

Čudno me pogleda. Zbog tog se pogleda upitam kako izgledam. Jučer sam izgledala kao narkić jer se činilo da mi koža postaje žuta. Navečer sam stavila naušnice u pokušaju da poništim taj dojam, ali jutros sam zaboravila provjeriti kako mi lice izgleda. Svašta se moglo dogoditi preko noći. Malo mi je neugodno kad me tako gleda.

»Slušaj«, kaže on. »Ima nešto što bih ti vjerojatno trebao reći.« U glasu mu čujem nelagodu i znam što će to biti. Želim ga

poštedjeti muke. »U redu je«, kažem. »Moj je tata prava baba tračara. Ovih me

dana čak i stranci gledaju sa sažaljenjem.« »Zbilja?« Izgleda iznenađeno. »Jednostavno te neko vrijeme

nisam vidio pa sam pitao tvog brata jesi li O. K. On mi je rekao.« Gledam u svoje noge, u travu ispred svojih nogu, u rupu između

trave i dna ograde. »Mislio sam da imaš dijabetes. Znaš, kad si se onda onesvijestila.

Nisam znao.« »Ne.« »Žao mi je. Mislim, bilo mi je jako žao kad mi je rekao.« »Aha.« »Činilo mi se važnim reći ti da znam.« »Hvala.« Naše riječi zvuče jako glasno. Zauzimaju mi čitavu glavu i sjede

65

uzvraćajući mi jekom. Napokon kažem: »Ljudi se obično malo izbezume kad doznaju,

kao da to ne mogu podnijeti.« On kima, kao da zna. »Ali nije da ću odapeti ove sekunde. Imam cijeli popis stvari koje moram napraviti prije toga.«

Nisam znala da ću mu to reći. Iznenadilo me. Iznenadilo me i kad se osmjehnuo.

»Na primjer?« Sigurno mu neću reći za Jakea ili za skakanje u rijeku, »Pa,

sljedeća je droga.« »Droga?« »Aha, i to ne aspirin.« On se smije. »Ne, nisam ni mislio.« »Frendica će mi nabaviti E.« »Ecstasy? Trebala bi uzeti gljive, bolje su.« »Od njih haluciniraš, zar ne? Ne želim da me naganjaju kosturi.« »Osjećat ćeš se kao u snu, nije to kao trip.«

To me baš i ne tješi jer smatram da moji snovi nisu kao snovi drugih ljudi. Na kraju uvijek završim na nekim samotnim mjestima s kojih se teško vratiti. Budim se žedna i u vrućici.

»Mogu ti nabaviti ako hočeš«,kaže. »Možeš?« »Danas ako hočeš.« »Danas?«

»Ništa bolje od današnjosti.«

»Obećala sam frendici da neću ništa raditi bez. nje.« On podigne obrvu. »To je veliko obećanje.«. Skrećem pogled i gledam prema kući. Tata će se uskoro

probuditi i otići ravno do računala. Cal će otići u školu. »Mogla bih je nazvati, vidjeti može li doći. «

On zakopčava jaknu. »U redu«

66

»Gdje ćeš ih nabaviti?« Lagani smiješak uzdigne mu kutove usana. »Jednog ću te dana

provozati na motoru i pokazati ti.« Krene unatrag niz puteljak, još uvijek se smiješeći. Pogled mi je prikovan za njegove oči, blijedo zelene pod ranim svjetlom.

ČETRNAEST

»Zoey, što misliš, odakle ih nabavlja?« Ona široko zijevne. »Legoland?« kaže. »Turbolimač?« »Zašto si tako grozna?« Ona se okrene na krevetu i pogleda me. »Zato što je dosadan i

ružan, a ti imaš mene pa mi nije jasno zašto te uopće zanima. Nisi ga trebala pitati za drogu. Rekla sam da ću je ja nabaviti.«

»Ali u zadnje te vrijeme i nisam baš viđala.«

»Koliko se ja sjećam, ti si ležala u bolnici, a ja sam te posjećivala!«

»A koliko se ja sjećam, bila sam ondje samo zato što si mi ti rekla da skočim u rijeku!«

Ona mi isplazi jezik pa se okrećem prema prozoru. Adam se već odavno vratio doma, ušao u kuću na pola sata, a zatim ponovo izašao i počeo grabljati lišće. Mislila sam da će već pokucati na vrata. Možda bismo mi trebale otići k njemu.

Zoey dolazi i staje kraj mene pa ga zajedno promatramo. Svaki put kad natovari lišće na tačke, zapuše vjetar i razbaca listove po travnjaku.

»Zar nema ništa pametnije za raditi?« Znala sam da će to misliti. Ona baš i nema strpljenja za bilo što

što mora čekati. Da posadi sjeme, svaki bi ga dan ponovo iskopavala da vidi raste li.

»Vrtlari.«

67

Upućuje mi ubojit pogled. »Je li zaostao?« »Ne!« »Ne bi li trebao biti na faksu ili takvo što?« »Mislim da se brine za svoju mamu.« Ona mi dobaci zavjerenički pogled. »Sviđa ti se.« »Ne sviđa.« »Sviđa. Potajno si zaljubljena u njega. Znaš stvari o njemu koje

nikada ne bi znala da ti nije stalo.« Odmahujem glavom, pokušavam je odvratiti s traga. Ona će sad

to još razraditi, cijelu stvar učiniti većom nego što bi bila bez nje. »Stojiš li svaki dan ovdje i špijuniraš ga?« »Ne.« »Kladim se da stojiš. Pitat ću ga sviđaš li se i ti njemu.« »Ne, Zoey!« Smije se i trči do vrata. »Pitat ću ga hoće li te oženiti!« »Molim te, Zoey. Nemoj sve upropastiti.« Polako se vraća preko sobe odmahujući glavom. »Tessa, mislila

sam da razumiješ pravila! Nikad ne puštaj tipa u svoje srce - to je kobno!«

»Što je s tobom i Scottom?« »To je drugačije.« »Zašto?« Ona se smiješi. »To je samo seks.« »Ne, nije. Kad ste me posjetili u bolnici, nisi mogla skinuti pogled

s njegova lica.« »Gluposti!« »Istina je.«

Zoey je prije živjela kao da je ljudska vrsta na rubu uništenja, kao da ništa nije važno. Ali kad je sa Scottom, postane sva mekana i topla. Zar toga nije svjesna?

Gleda me tako ozbiljno da je zgrabim za lice i poljubim je jer želim da se opet smije. Usne su joj meke i lijepo miriše. Pada mi na

68

pamet da bih tako možda mogla usisati malo njezinih zdravih bijelih krvnih stanica, ali odguruje me prije nego što uspijevam isprobati svoju teoriju.

»Zašto si to napravila?« »Jer ćeš sve pokvariti. A sada idi pitati Adama je li nabavio

gljive.« »Idi ti.« Smijem joj se. »Idemo zajedno.« Ona si briše usta o rukav, izgleda zbunjeno. »O. K., može. I tako ti

je soba počela čudno mirisati.«

Kad nas Adam vidi da dolazimo preko travnjaka, odloži grablje i krene prema ogradi, nama u susret. Malo mi se počne vrtjeti u glavi kad nam se približi. Vrt se čini svjetlijim nego prije.

»Ovo je moja prijateljica Zoey.«

On joj kimne.

»Čula sam puno dobrog o tebi!« kaže mu ona. A onda uzdahne, zvuk zbog kojega se učini malom i bespomoćnom. Svi dečki koje sam ikad upoznala, mislili su da je Zoey prekrasna.

»Ma nemoj?«

»O, da! Tessa cijelo vrijeme priča o tebi!«

Pokušam je ušutkati brzim udarcem, ali ona se izmiče i zamahuje kosom.

»Jesi ih nabavio?« pitam, želeći mu skrenuti pozornost. On poseže u džep kaputa, vadi malu plastičnu vrećicu i daje mi

je. Unutra su male tamne gljive. Izgledaju nedovršeno, tajno, kao da nisu potpuno spremne za ovaj svijet.

»Gdje si ih nabavio?« »Ubrao sam ih.« Zoey mi otima vrećicu i podiže je. »Kako možemo znati da su

dobre? Možda su otrovne muhare!«

69

»Nisu«, kaže on. »Nisu ni ludare ni zelene pupavke.« Ona se mršti, vraća mu vrećicu. »Ne želimo gubiti vrijeme na to.

Bolje nam je s ecstasyjem.« »Uzmite oboje«, kaže joj. »Njih sad, a E neki drugi dan.« Ona se okrene prema meni. »Što ti misliš?« »Mislim da bismo ih trebale uzeti.« No, s druge strane, ja nemam što izgubiti. Adam se nasmije. »Dobro«, kaže, »Dođite do mene pa ću ih

staviti u čaj.«

* * *

Njegova je kuhinja tako čista da izgleda kao da je iz prodajnog salona; čak nema ni suđa koje se suši iznad sudopera. Čudno kako je sve obrnuto od naše kuće. Ne samo soba koja je zrcalni odraz naše nego i urednost i tišina.

Adam mi izvuče stolac i ja sjednem za stol. »Je l’ ti mama doma?« pitam. »Spava.« »Nije joj dobro?« »Dobro je.« Odlazi do kuhala za vodu i uključuje ga, uzima šalice iz ormarića

i stavlja ih pokraj čajnika. Zoey pravi face njemu iza leđa, a onda mi se nasmije dok skida

kaput. »Ova je kuća ista kao tvoja«, kaže. »Samo naopačke.« »Sjedni«, kažem joj. Ona uzima gljive sa stola, otvara vrećicu i pomiriše ih. »Fuj! Jesi

siguran da su dobre?« Adam joj ih uzima i nosi ih do čajnika. Istrese cijelu vrećicu pa ih

prelije kipućom vodom. Ona ga slijedi i viri mu preko ramena da vidi što radi.

70

»To ne izgleda dovoljno. Znaš li ti uopće što radiš?« »Ja ih neću uzeti«, kaže joj. »Otići ćemo negdje kad počnu

djelovati. Pazit ću na vas.« Zoey koluta očima prema meni kao da je to najjadnija stvar koju

je ikad čula. »Nije mi ovo prvi put da se drogiram«, govori mu. »Sigurna sam

da ne trebamo dadilju.« Gledam njegova leđa dok miješa čaj. Zveckanje žlice podsjeća me

na vrijeme za odlazak u krevet, kad Tata uvijek spravlja kakao za mene i Cala; i on miješa jednako temeljito.

»Ne smiješ nam se smijati ako napravimo nešto glupo«, kažem. Osmjehuje mi se preko ramena. »Nećete.«

»Možda hoćemo«, kaže Zoey, »Ne znaš ti nas. Možda potpuno poludimo. Tessa je sposobna za sve sad kad ima svoj popis.«

»Ma da?« »Začepi, Zoey!« kažem joj. Ona sjeda natrag za stol. »Ups«, kaže, iako uopće ne izgleda kao

da joj je žao. Adam donosi šalice i stavlja ih ispred nas. Obavijene su parom i

odvratno smrde - na karton i mokre koprive. Zoey se naginje i njuška svoju šalicu. »Izgleda kao sok od

pečenja!« On sjeda do nas. »U redu je. Vjerujte mi. Stavio sam štapić cimeta

da ga malo zasladi.« Ta izjava opet izaziva Zoeyino kolutanje očima. Otpija oprezno, pravi grimasu. »Popij sve«, kaže Adam. »Što prije popiješ, to će te prije lupiti.« Ne znam što će se sad dogoditi, ali on posjeduje neki mir koji je

zarazan. Njegov je glas jedina jasna stvar. Popij ga, kaže. I zato mi sjedimo u njegovoj kuhinji i pijemo smeđi napoj, a on nas gleda. Zoey si je začepila nos i pije velikim gadljivim gutljajima. Meni je

71

zapravo svejedno što jedem ili pijem jer mi više ništa nema dobar okus.

Neko vrijeme sjedimo, pričamo o glupostima. Ne mogu se baš usredotočiti. Stalno čekam da se nešto dogodi, da se nešto promijeni. Adam nam objašnjava da te gljive možemo prepoznati po šiljatim kapicama i poput vretena tankim stabljikama. Kaže da rastu u nakupinama, ali samo u kasno ljeto i u jesen. Kaže nam da su legalne, da ih u određenim dućanima možeš kupiti sušene. Onda nam, zato što se još ništa ne događa, svima napravi šalicu običnog čaja. Ja svoj zapravo ne želim, samo omatam ruke oko šalice da se ugrijem. U ovoj se kuhinji sve čini vrlo hladno, hladnije nego vani. Razmišljam o tome da pitam Zoey da mi ode doma po kaput, ali kad joj to pokušam reći, grlo mi se stegne kao da me neke male ruke dave iznutra.

»Je li normalno da te boli vrat?« Adam odmahuje glavom. »Kao da mi se dušnik steže.« »Prestat će.« Ali licem mu prijeđe sjena straha. Zoey ga bijesno gleda. »Jesi nam dao previše?« »Ne! Bit će dobro - samo treba malo zraka.« Ali u glas mu se uvukla sumnja. Sigurno misli isto što i ja - da sam

ja drugačija, da moje tijelo drugačije reagira, da je ovo možda bila pogreška.

»Ajde, idemo van.« Ustajem i on me vodi niz hodnik do ulaznih vrata. »Čekaj na ulazu - donijet ću ti kaputi!« Prednji je dio kuće u sjeni. Stojim na pragu i pokušavam duboko

disati, pokušavam ne paničariti. Odavde puteljak vodi do prednjeg prilaza i auta Adamove mame. S obje strane puteljka je trava. Zbog nekog se razloga trava danas čini drugačijom. Nije stvar samo u boji, nego i u njezinoj kratkoći, čekinjavoj kao obrijana glava. Dok je

72

gledam, postaje mi sve jasnije da su prag i puteljak sigurna mjesta, ali da je trava zlonamjerna.

Pridržavam se za alku na vratima, kako bih bila sigurna da se neću poskliznuti. Dok je stiščem,primječujem da ulazna vrata imajz rupu koja izgleda kao oko. Sve spirale i čvorovi u drvu vode do te rupe pa se čim kao da vrata klize u sebe, skupljaju se i ponovo vraćaju na mjesto. Dugo promatram taj spori, suptilni pokret. Zatim prislanjam oko na rupu, ali tamo unutra je oblačno pa se vračam u hodnik,zatvaram vrata i gledam kroz rupu u drugom smjeru.

Odavdije je svijet potpuno drugačiji, a prilaz kući izdužen u nit. Kako tvoje grlo? pita Adam kad se ponovo pojavi u hodniku

noseći mi jaknu. »Jesi li ikada gledao kroz ovo?«

»Zjenice su ti goleme!« kaže. »Moramo odmah van. Obuci jaknu.« To je parka s krznom oko kapuljače. Adam me zakopča. Osjećam

se kao mali Eskim. »Gdje ti je prijateljica?« Na trenutak uopće ne znam o kome priča; onda se sjetim Zoey i

srce mi preplavi toplina. »Zoey! Zoey!« zovem. »Dođi vidjeti ovo.« Ona se smije dok dolazi niz hodnik, a oči, su joj duboke i tamne

kao zimi. »Tvoje oči!« kažem. Ona me gleda u čudu. »I tvoje!« Zurimo jedna u drugu dok nam se nosovi ne dotaknu. »U kuhinji je tepih«, šapće mi, »koji u sebi ima cijeli svijet.«. »I vrata isto. Stvari mijenjaju oblik ako gledaš kroz njih.« »Pardon«, kaže Adam. Ne želim kvariti trenutak, ali želi li se itko

provozati?« Iz đepa, vadi ključeve automobila i pokazuje nam ih.

73

Nevjerojatni su. Lagano odmiče Zoey od vrata i izlazimo, Zatim uperi ključeve u

auto koji ga prepozna i zvučno mu odgovori. Ja oprezno silazim niza stubu i hodam po puteljku. Upozoravam Zoey da učini, isto, ali ona me ne čuje, već pleše po travi. Čini se da joj nije niste, tako da za nju možda vrijede drugačija pravila.

Sjedam na prednje sjedalo kraj Adama; Zoey sjeda otraga. Čekamo minutu, a onda Adam pita: »I, kako vam se čini?«. Ali ja mu ne namjeravam odgovoriti na to pitanje. Primjećujem kako je oprezan dok poseže za volanom, kao da

mami neku rijetku životinju da mu jede iz ruke. Kaže: »Volim ovaj auto.« Znam što misli. Osjećam se kao da sjedimo unutar nekoga

skupog sata. »Pripadao je mom tati. Mama ne želi da ga vozim.« »Možda bismo onda trebali ostati ovdje!« viče Zoey otraga. »Ne

bi li to bilo zabavno?« Adam se okrene da je pogleda. Govori vrlo polako. »Odvest ću

vas negdje«, kaže, »Samo kažem da ona neće biti sretna zbog toga.« Zoey se baca na stražnje sjedalo i trese glavom prema stropu kao

da ne može vjerovati. »Pazi s tim cipelama!« viče on.

Ona se brzo uspravlja i pokazuje mu prst. »Pogledaj se!« kaže mu. »Izgledaš kao pas koji se sprema posrati

negdje gdje ne smije!« »Začepi!« Uzvraća joj, što me potpuno šokira jer nisam znala da u

sebi ima taj glas. Zoey tone natrag u sjedalo, dalje od njega. »Čovječe, samo vozi taj

auto«, mrmlja. Nisam ni primijetila kad je upalio motor. Ovdje unutra je tako

tiho i skupo da se uopće ne čuje. Ali dok klizimo niz prilaz i kroz

74

vrata, kuće i vrtovi u našoj ulici teku pokraj nas, i ja sam sretna. Ovaj će mi izlet otvoriti svakakva vrata. Tata kaže da glazbenici pišu svoje najbolje stvari kad su na nečemu. Otkrit ću nešto nevjerojatno. Znam da hoću. I donijet ću to natrag sa sobom. Kao Sveti gral.

Otvaram prozor i izvlačim se van; i ruke, i cijeli gornji dio tijela klatari se. Zoey otraga radi isto. Zrak juri prema meni. Osjećam se tako budnom. Primjećujem stvari koje nikada prije nisam vidjela, moji prsti skiciraju tuđe živote - zgodna cura koja svog dečka gleda s toliko očekivanja. Čovjek na autobusnoj stanici koji se češe po kosi, ostavlja dijelove sebe svuda po ovoj zemlji, a svaka pahulja kože svjetluca dok pada na tlo. Dijete koje plače zbog njega, jer je shvatilo kratkoću i beznadnost svega ovoga.

»Vidi, Zoey«, kažem. Pokazujem na kuću s otvorenim vratima, bljesak hodnika, majka

koja ljubi svoju kćer. Djevojčica koja oklijeva na izlazu. Poznajem te, mislim ja. Ne boj se.

Zoey se gotovo potpuno izvukla iz auta i podigla na krov. Stopala su joj na stražnjem sjedalu, a lice kraj mog prozora. Izgleda kao sirena na pramcu broda.

»Vraćaj se u vražji auto!« viče Adam. »I skidaj noge s vražjeg sjedala!«

Ona utone natrag u auto, vrišteći od smijeha. Ovaj dio ceste zovu »kilometar kradljivaca«. Tata nam uvijek čita

o tome iz lokalnih novina. To je mjesto nasumičnog nasilja, siromaštva i očaja. Ali, dok ubrzavamo a tuđi životi šibaju kraj nas, ja vidim koliko su ti ljudi lijepi. Ja ću umrijeti prva, to znam, ali svi će mi se oni pridružiti, jedan po jedan.

Biramo prečac kroz stražnje uličice. Plan je da odemo do šume, kaže Adam. Tamo je kafić i park i tamo nas nitko neće poznavati.

»Tamo možete ludovati i ostati anonimne«, kaže. »A nije ni jako

75

daleko pa se možemo vratiti na vrijeme za čaj.« »Jesi ti lud?« viče Zoey otraga. »Zvučiš kao Majka Tereza! Hoću

da svi znaju da sam nadrogirana i neću nikakav prokleti čaj!« Ponovo se izvlači kroz prozor, šalje poljupce svakom

nepoznatom prolazniku. Izgleda kao odbjegla Matovilka, kosa joj vijori na vjetru. Ali onda Adam iznenada nagazi na kočnicu i Zoeyina glava uz tresak udara u okvir prozora.

»Isuse!« viče ona. »To si namjerno napravio!« Pada na sjedalo, trlja si glavu i tiho kuka. »Oprosti«, kaže Adam. »Treba nam benzina.« »Drkadžijo«, kaže mu. On izlazi iz auta i odlazi do crpke. Čini se da je Zoey naglo

zaspala, zavaljena u sjedalo s palcem u ustima. Možda ima potres mozga.

»Jesi O. K.?« pitam.

»On hoće tebe!« sikće ona. »Pokušava me se riješiti kako bi te mogao imati samo za sebe. Ne smiješ mu to dopustiti!«

»Mislim da to nije istina.«

»Kao da bi ti primijetila da jest!«

Gurne palac natrag u usta i okrene glavu od mene. Ostavljam je na miru, izlazim iz auta i odlazim porazgovarati s čovjekom na šalteru. Lice mu je izbrazdano ožiljcima koji mu poput srebrne rijeke teku od kose preko cijelog čela do hrpta nosa. Sliči na moga pokojnog ujaka Billa.

On se naginje preko svoga malog stola. »Broj?« pita. »Osam.« Izgleda zbunjeno. »Ne, nije osam.« »O. K., bit ću tri.« »Gdje vam je auto?« »Tamo.« »Jaguar?«

76

»Ne znam.« »Ne znate?« »Ne znam mu ime.« »Isuse Kriste!« Težina njegova gnjeva iskrivljuje staklo koje se nalazi između

nas. Ja uzmičem od čiste zapanjenosti i strahopoštovanja. »Mislim da je on čarobnjak«, kažem Adamu kad mi priđe otraga i

stavi mi ruku na rame. »Mislim da si u pravu«, šapće mi. »Najbolje bi bilo da se vratiš u

auto.« Poslije se budim u šumi. Auto je stao, a Adama nema. Zoey spava,

kao dijete raširena preko stražnjeg sjedala. S druge strane prozora svjetlo koje se filtrira kroz drveće tanko je i sablasno poput duha. Ne mogu razabrati je li dan ili noć. Osjećam se vrlo spokojno dok otvaram vrata i iskoračujem.

Svuda uokolo su stabla, različite vrste, bjelogorica i crnogorica. Tako je hladno da sam sigurna da smo u Škotskoj.

Malo hodam okolo, dodirujem koru, pozdravljam lišće. Shvaćam da sam gladna, zbilja, opasno gladna. Ako se pojavi medvjed, oborit ću ga na zemlju i odgristi mu glavu. Možda bih trebala zapaliti vatru. Postavit ću zamke i iskopati rupe, i sljedeća životinja koja naiđe završit će na ražnju. Napravit ću zaklon od pruća i lišća i živjeti ovdje zauvijek. Ovdje nema mikrovalki ni pesticida. Nema fluorescentnih pidžama ni satova koji svijetle u mraku. Nema televizije ni ičega plastičnog. Nema laka ni boje za kosu, ni cigareta. Petrokemijska tvornica je daleko. U ovoj sam šumi sigurna. Tiho se smijem sama sebi. Ne mogu vjerovati da se toga nisam sjetila prije. To je ta tajna po koju sam došla.

Onda ugledam Adama. Čini se manjim i neočekivano dalekim. »Otkrila sam nešto!« vičem. »Što to radiš?« Glas mu je sitan i savršen.

77

Ne odgovaram mu jer je to očito i jer ne želim da ispadne glup. Zbog kojeg bih drugog razloga bili ovdje i sakupljali grančice, lišče i ostalo?

»Spusti se dolje!« viče on.

Ali drvo je omotalo svoje ruke oko mene i moli me da ne siđem. Pokušavam to objasniti Adamu, ali nisam sigurna da me čuje. On skida kaput. Počinje se penjati.

»Moraš se spustiti!« viče. Izgleda vrlo pobožno dok se penje kroz grane, sve više i više, kao slatki redovnik koji me došao spasiti. »Tvoj tata će me ubiti ako nešto slomiš. Molim te, Tessa, siđi odmah dolje.«

Blizu je, lice mu je svedeno samo na svjetlo iza njegovih očiju. Saginjem se da liznem hladnoću s njega. Koža mu je slana.

»Molim te«, kaže.

To uopće ne boli. Zajedno jedrimo prema dolje, hvatajući velike naramke zraka. Na dnu sjedimo u gnijezdu od lišća i Adam me drži kao da sam dijete.

»Što si to radila?« pita. »Kog si vraga radila tamo gore?

»Skupljala materijal za sklonište.«

»Mislim da je tvoja prijateljica bila u pravu. Zbilja vam nisam smio dati tako mnogo.«

Ali nije mi dao ništa. Osim svojeg imena i zemlje pod svojim noktima. Zapravo ga i ne poznajem. Pitam se trebam li mu povjeriti svoju tajnu.

»Nešto ću ti reći«, kažem mu. »A ti moraš obećati da nećeš nikome reći. O. K.?«

Kima, iako ne izgleda sigurno. Sjedam uspravno kraj njega i najprije se uvjerim da me gleda. Po njemu plamte boje i svjetla. Tako je blistav da mu mogu vidjeti kosti i svijet iza njegovih očiju.

»Nisam više bolesna.« Toliko sam uzbuđena da mi je teško govoriti. »Moram ostati ovdje u ovoj šumi. Moram se držati dalje od

78

modernog svijeta i svih njegovih naprava i onda neću biti bolesna. Možeš ostati sa mnom ako hoćeš. Pravit ćemo stvari, skloništa i zamke, Uzgajat ćemo povrće.«

Adamove su oči pune suza. Gledati ga kako plače jest kao da me netko povukao s vrha planine.

»Tessa«, kaže on. Iznad njegova ramena nalazi se rupa u nebu kroz koju prodire

statičko zujanje satelita. Od toga mi zubi drhte. Onda nestaje, iza sebe ostavlja samo prazninu koja zjapi.

Stavljam mu prst na usta. »Ne«, kažem mu. »Nemoj ništa reći.«

PETNAEST

»Na Internetu sam«, kaže Tata pokazujući na svoj laptop. »Želiš li

možda nervozno koračati gore-dolje negdje drugdje?«

Svjetlo računala treperi u njegovim naočalama. Sjedam na stolac nasuprot njemu.

»I to me živcira«, kaže ne dižući pogled. »To što ja sjedim ovdje?« »Ne.« »To što lupkam po stolu?« »Slušaj«, kaže on, »jedan je doktor razvio sustav koji se zove

disanje kostiju. Jesi čula za to?«

»Ne.«

»Moraš zamisliti da ti je dah neka topla boja, a onda udahnuti kroz lijevo stopalo, uz nogu do boka pa istim putem natrag. Ponoviš to sedam puta pa isto desnom nogom. Hoćeš probati?«

»Ne.« Skida naočale i gleda me. »Kiša je prestala. Zašto ne uzmeš deku i

sjedneš u vrt? Javit ću ti kad sestra dođe.«

79

»Ne želim.« On uzdahne, ponovo stavlja naočale i vraća se laptopu. Mrzim ga.

Znam da me gleda dok odlazim. Čujem njegov tihi uzdah olakšanja. Vrata svih spavaćih soba zatvorena su pa je hodnik mračan.

Penjem se po stubama na sve četiri, sjednem na vrh i gledam dolje. Mrak se miče. Možda počinjem nazirati stvari koje drugi ljudi ne vide. Primjerice, atome. Spuštam se dolje na dupetu i ponovo puzim gore, uživajući u osjećaju tepiha pod svojim koljenima. Ima trinaest stuba. Svaki put kad ih izbrojim, ispadne isto.

Sklupčam se u podnožju stubišta. To je mjesto gdje mačka sjedi kad hoće da se ljudi spotaknu preko nje. Uvijek sam htjela biti mačka. Topla i pripitomljena kad to želiš, divlja kad ne.

Netko zvoni na vratima. Ja se još čvršće sklupčam. Tata izlazi na hodnik. »Tessa!« kaže. »Za ime Božje!« Današnja je sestra nova. Nosi kariranu suknju i velika je kao

brod. Tata izgleda razočarano. »Ovo je Tessa«, kaže i pokazuje na mene koja ležim na tepihu.

Sestra izgleda šokirano. »Je li pala?« »Ne, odbija napustiti kuću već dva tjedna i od toga ludi.« Ona prilazi bliže i gleda dolje prema meni. Grudi su joj goleme i

lelujave dok pruža ruku da mi pomogne da se dignem. Ima ruku veličine teniskog reketa. »Ja sam Philippa«, kaže, kao da to nešto objašnjava.

Vodi me u dnevnu sobu i pomaže mi da sjednem, spušta se ravno preda me.

»I«, kaže, »danas baš i nisi dobro?« »Bi li ti bila?« Tata mi dobaci pogled upozorenja. Meni je svejedno. »Imaš poteškoća s disanjem ili mučnine?« »Uzimam sredstva protiv povraćanja. Jesi li uopće pročitala moj

karton?«

80

»Ispričavam se«, kaže Tata, »Malo je boli noga u zadnje vrijeme, ništa drugo. Sestra koja ju je pregledala prošli tjedan, rekla je da je dobro, Sian, mislim da se zvala - ona zna režim liječenja.«

Frkćem nosom. Jako je ležeran dok to priča, ali mene ne može zavarati. Zadnji put kad je Sian bila ovdje, ponudio joj je juhu i napravio idiota od sebe.

»Pokušavamo osigurati kontinuitet«, kaže Phillppa, »ali to nije

uvijek moguće. « Okreće se prema meni, ignorirajući Tatu i njegov jadni ljubavni život.

»Tessa, imaš dosta modrica na rukama.«

»Penjala sam se na. drvo.« »To upućuje na to da imaš niske trombocite. Imaš li ovaj tjedan u

planu kakve veće aktivnosti« »Ne trebam transfuziju!« »Svejedno ćemo ti testirati krv da budemo sigurni.« Tata joj ponudi kavu, ali ona odbija. Sian bi prihvatila. »Moj tata nije ovome dorastao«, kažem Philippi kad on nadureno

ode u kuhinju, »Sve radi krivo.« Ona mi pomaže da skinem majicu. »A kako se ti osjećaš zbog

toga?« »To mi je smiješno.« Iz svoje medicinske torbe uzima gazu i antiseptični sprej, navlači

sterilne rukavice i pridržava mi ruku tako da može očistiti oko porta.2 Obje čekamo da se osuši.

»Imaš dečka?« pitam je. »Imam muža.« »Kako se zove?« »Andy.« Izgleda kao da joj je neugodno izgovoriti njegovo ime naglas. Ja

stalno upoznajem nove ljude i oni se nikad ne predstave kako 2 Centralni venski kateter - potkožni priključak ili posudica, kirurški ugrađena pod kožu, kroz koju se može vaditi krv i

primjenjivati kemo- terapija (op. prev.)

81

treba. Ali zato hoće znati sve o meni. »Vjeruješ li u Boga?« pitam. Ona se naslanja na stolac i mršti. »Kakvo je to pitanje!« »Vjeruješ li?« »Pa, pretpostavljam da bih voljela vjerovati.« »A raj? Vjeruješ u to?« Trga sterilnu iglu iz omota. »Mislim da raj dobro zvuči.« »To ne znači da postoji.« Strogo me gleda. »Onda se nadajmo da postoji.« »Ja mislim da je sve to jedna velika laž. Kad si mrtav, mrtav si.« Sad je već počinjem uzrujavati: izgleda uznemireno. »A što se

događa sa svim tim duhom i energijom?« »Pretvara se u ništa.« »Znaš«, kaže ona, »postoje grupe za podršku, mjesta gdje možeš

upoznati mlade ljude koji su u istoj situaciji kao i ti.« »Nitko nije u istoj situaciji kao ja.« »Tako se osjećaš?« »Tako i jest.« Dižem ruku da mi može izvaditi krv kroz port. Ja sam napola

robot, s plastikom i metalom usađenim pod kožu. Vadi mi krv u špricu i baca je. To je takvo rasipanje, ta prva šprica upropaštena zbog fiziološke otopine. Tijekom godina, sestre su sigurno bacile dovoljno moje krvi da bi se njome moglo napuniti cijelo tijelo. Ona puni drugu špricu, prebacuje je u staklenku i plavom tintom našvrlja moje ime na etiketu.

»Gotova si«, kaže. »Nazvat ću za nekih sat vremena da vam javim rezultate. Trebaš li još nešto prije nego što odem?«

»Ne.« »Imaš dovoljno lijekova? Hoćeš da skočim do liječnika opće

prakse i pokupim neke recepte?« »Ne trebam ništa.«

82

Ona se izvuče iz stolca i gleda me vrlo ozbiljno. »Naš dom zdravlja nudi razne vrste podrške za koje možda ne

znaš, Tessa. Možemo ti pomoći da se vratiš u školu, na primjer, barem samo na neka predavanja, barem na samo nekoliko tjedana. Možda bi vrijedilo o tome razmisliti, da pokušaš normalizirati svoju situaciju.«

Smijem joj se u lice. »Bi li ti išla u školu da si na mome mjestu?« »Možda bih bila usamljena da sam cijeli dan sama doma.« »Nisam sama.« »Ne«, kaže ona. »Ali tvoj tata to teško podnosi.« Ona je krava. Ne bi smjela govoriti takve stvari. Zabuljim se u

nju. Shvatila je poruku. »Doviđenja, Tessa. Svratit ću malo u kuhinju da popričam s

tvojim tatom, a onda idem.« Usprkos tome što je već debela, Tata joj nudi voćni kolač i kavu, a

ona prihvaća! Jedina stvar koju bismo trebali nuditi gostima jesu plastične vrećice da ih omotaju oko cipela. Trebali bismo imati golemi znak X na vratima.

Kradem pljugu iz Tatine jakne, odlazim gore i naginjem se kroz Calov prozor. Želim vidjeti ulicu. Nazire se kroz drveće. Prolazi jedan auto. Pa drugi. Pa čovjek.

Otpuhujem dim u zrak. Svaki put kad udahnem, čujem kako mi pluća pucketaju. Možda imam tuberkulozu. Nadam se da imam. Svi su najbolji pjesnici imali tuberkulozu; to je znak osjećajnosti. Rak je samo ponižavajući.

Philippa izlazi kroz prednja vrata i stoji na pragu. Otresam pepeo na njezinu kosu, ali ona to ne primjećuje, samo kaže doviđenja tim svojim dubokim glasom i odgega se niz puteljak.

Sjedam na Calov krevet. Tata će svaki čas doći gore. Dok čekam, uzimam kemijsku olovku i na tapetu iznad Calova kreveta pišem: padobrani, kokteli, kamenje, lizalice, vjedra, zebre, šupe, cigarete,

83

hladna voda iz pipe. Onda si pomirišem pazuha, kožu na ruci, prste. Zagladim si kosu natrag, naprijed, kao da je tepih.

Tati se ne žuri. Ja krenem u šetnju po sobi. Ispred ogledala si iščupam jednu dlaku. Narasla je mnogo tamnija nego što je bila i čudno kovrčava, kao stidna dlaka. Pregledam je, puštam da padne. Sviđa mi se što si mogu dopustiti da jednu prepustim tepihu.

Na Calovu zidu visi karta svijeta. Oceani i pustinje. Na stropu je objesio Sunčev sustav. Legnem na njegov krevet da ga bolje vidim. Ispod njega se osjećam majušno.

Doslovce nakon pet minuta otvaram oči i odlazim dolje vidjeti zašto se Tata zadržao. Već je zbrisao, ostavio je neku glupu poruku kraj laptopa.

Zovem ga na mobitel. »Gdje si?« »Spavala si, Tess.« »Ali gdje si?« »Samo sam izašao na kratku kavu. U parku sam.« »Parku? Zašto si išao u park? Imamo kavu i doma.« »Tess! Molim te, samo mi treba malo prostora. Upali televizor

ako si usamljena. Brzo se vraćam.« Neka žena priprema pohanu piletinu. Tri muškarca pritišću

zujalicu dok se natječu za pedeset tisuća funta. Dva se glumca svađaju oko mrtve mačke, jedan od njih šali se da bi je nadjenuo. Sjedim pogrbljena. Nijema. Zaprepaštena činjenicom koliko je televizija sranje, koliko malo svi mi imamo za reći.

Šaljem poruku Zoey. Dl SI? Ona odgovara da je na faksu, ali to je laž jer petkom nema predavanja.

Da bar imam Adamov broj mobitela. Napisala bih mu: SI UMRO? Trebao bi biti vani i kopati po gnojivu, tresetištu i trulom povrću.

Potražila sam mjesec studeni u Tatinoj »Velikoj knjizi vrtlarstva« Readers Digesta koja kaže da je ovo savršeno vrijeme za pripremanje tla. Također bi trebao razmišljati o tome da posadi

84

grm lješnjaka jer je on zgodan dodatak svakom vrtu. Mislim da bi običan lješnjak bio najbolji. Daje velike plodove u obliku srca.

No, on već danima nije bio vani. A obećao mi je vožnju motorom.

ŠESNAEST

Ružniji je nego što se sjećam, Kao da ga je moje sjećanje proljepšalo. Ne znam zašto je tako. Razmišljam o tome kako bi me Zoey ismijala da zna da sam došla kucati na njegova vrata, I zbog te joj pomisli poželim nikada ne reći Ona kaže da je od ružnih ljudi boli glava.

»Izbjegavaš me«, kažem mu. Na sekundu izgleda iznenađeno, ali dosta brzo to prikrije. »Bio

sam u gužvi.« »Ma je li?«

»Aha.« »Znači, to nije zato što misliš da sam zarazna? Većina se ljudi na

kraju počne ponašati kao da ih mogu zaraziti rakom, ili kao da ga zbog nečega zaslužujem.«

Izgleda uznemireno, »Ne, ne! Ne mislim to!« »Dobro. Onda, .kad se idemo voziti na .tvome motoru?«! On se uzvrpolji i postane mu neugodno. »Zapravo imam samo

dozvolu za mlade vozače. Ne bih smio voziti putnike.« Mogu se sjetiti milijun razloga zašto bi vožnja Adamovim

motorom mogla biti loša ideja. Jer se možemo slupati. Jer možda neće biti tako dobro kao što sam se nadala. Jer, što ću reći Zoey? Jer to želim napraviti više od svega. Ali neću dopustiti da vozačka za mlade vozače bude jedan od njih.

»Imaš kacigu viška?« pitam ga.

85

Ponovo taj lagani osmijeh. Volim taj osmijeh! Jesam li maloprije pomislila da je ružan? Ne, njegovo je lice preobraženo.

»U šupi. Imam i viška jaknu.«

Ne mogu se spriječiti da mu ne uzvratim osmijehom. Osjećam se hrabro i sigurno. »Ajde onda. Prije nego što padne kiša.«

On zatvara vrata iza sebe. »Neće padati.« Zaobilazimo kuću i uzimamo stvari iz šupe. Ali upravo dok mi

pomaže zakopčati jaknu, upravo kad mi govori da njegov motor doseže brzinu od sto pedeset kilometara na sat i da će vjetar biti hladan, otvaraju se stražnja vrata i u vrt izlazi jedna žena. Obučena je u kućnu haljinu i papuče.

Adam kaže: »Vrati se unutra, mama, prehladit ćeš se.« Ali ona nastavlja hodati puteljkom prema nama. Ima najtužnije

lice koje sam ikad vidjela, kao da se jednom utopila pa je plima na njoj ostavila svoj trag.

»Kamo ideš?« pita ga, a mene i ne pogleda. »Nisi mi rekao da ćeš nekamo ići.«

»Neću dugo.« Smiješan mali zvuk pobjegne joj iz dubine grla. Adam naglo

digne pogled. »Nemoj, mama«, kaže. »Idi se okupati i obući. Vratit ću se prije nego što primijetiš da me nema.«

Ona bespomoćno kimne, počne hodati prema kući, a onda zastane kao da se nečega sjetila pa se okrene i prvi put pogleda u mene, stranca u njezinu vrtu.

»Tko si ti?« pita. »Živim vrata do. Došla sam vidjeti Adama.« Tuga u njezinim očima postaje još dublja. »Da, to sam i mislila.«

Adam odlazi do nje i nježno je hvata za lakat, »Hajde«, kaže, »Trebala bi se vratiti unutra.«

Ona mu dopušta da joj pomogne uz puteljak i da je odvede do stražnjih vrata. Zakorači na prag, a onda se okrene i ponovo me

86

pogleda. Ne kaže ništa, kao ni ja. Samo se gledamo, a onda ona kroz vrata uđe u svoju kuhinju. Pitam se što se zatim događa, što govore jedno drugom.

»Je li dobro?« pitam Adama kad se ponovo vrati u vrt.

»Idemo odavde«, kaže. Nije kao što sam zamišljala, nije kao kad se biciklom brzo spuštaš

nizbrdo, čak ni kao kad na autocesti gurneš glavu kroz prozor. Elementarnije je, kao kad si na plaži zimi, a vjetar urliče s mora. Kacige imaju plastične vizire. Ja sam svoj spustila, ali Adam. ga je podignuo; napravio je to itekako namjerno.

Rekao je: »Volim osjetiti vjetar u očima.« Rekao mi je da se naginjem u zavojima. Rekao mi je da, s obzirom

na to da mi je ovo prvi put, neće ići punom brzinom. Ali to može značiti bilo što. Čak bismo se i s pola brzine mogli odvojiti od zemlje. Mogli bismo letjeti.

Iza sebe ostavljamo ulice i uličnu rasvjetu i kuće. Ostavljamo dućane i industrijski kompleks i pilanu i prelazimo tu neku granicu do koje stvari pripadaju gradu i razumljive su. Pojavljuje se drveće, polja, prostranstva. Krijem se iza krivulje njegovih leđa, zatvaram oči i pitam se kamo me vodi. Zamišljam konje u motoru, njihove lepršave grive, vreo dah, nosnice koje se šire dok galopiraju. Jednom sam čula priču o nimfi koju je ugrabio neki bog i svojim je bojnim kolima odveo na neko mračno i opasno mjesto.

Mjesto na kojem se zaustavljamo nije ono što sam očekivala; blatno parkiralište pokraj autoceste s dva velika kamiona, nekoliko automobila i štand s hot dogovima.

Adam gasi motor, udarcem noge spušta nogar i skida kacigu. »Ti moraš sići prva«, kaže.

Kimnem, nisam sigurna da mogu govoriti, dah mi je ostao negdje iza na cesti. Koljena mi se tresu i potreban je velik napor da prebacim nogu preko motora i stanem na noge. Tlo se čini vrlo

87

mirno, nepokretno. Jedan mi vozač kamiona namigne iz svoje kabine. U jednoj ruci drži šalicu čaja iz koje se pari. Preko puta, na štandu s hot dogovima, djevojka s kosom zavezanom u rep preko pulta dodaje vrećicu čipsa čovjeku sa psom. Ja sam drugačija od svih njih. To je kao da smo doletjeli dovde i svi su drugi potpuno obični.

Adam kaže: »Ovo nije to mjesto. Ajmo uzeti nešto za jelo, onda ću ti pokazati.«

Čini se da razumije da još nisam sposobna govoriti pa i ne čeka odgovor. Polako hodam iza njega, slušam ga kako naručuje dva hot doga s lukom. Kako je znao da je to moja ideja savršenog ručka?

Stojimo i jedemo. Dijelimo jednu colu. Nevjerojatno je da smo ovdje, da mi se svijet otvorio sa sjedala motora, da je nebo izgledalo poput svile, da sam vidjela kako dolazi popodne, ni bijelo ni sivo ni potpuno srebrno, već kombinacija svega toga. Naposljetku, nakon što sam bacila omot hot doga u smeće i popila colu, Adam pita: »Spremna?«

I slijedim ga kroz vrata iza štanda s hot dogovima, preko jarka i u rijetku malu šumu. Blatni put probija se kroz šumicu i otvara se u prostranstvo. Nisam shvatila da smo tako visoko. Nevjerojatno je, dolje je cijeli grad, kao da ga je netko prostro pred naše noge, a mi s visine gledamo dolje u sve to.

»Opa!« kažem. »Nisam znala da ovaj vidik postoji.«

»Aha.« Sjedimo zajedno na klupi, koljena nam se gotovo dodiruju. Tlo je

tvrdo pod mojim nogama. Zrak je hladan, miriše na mraz koji se ipak nije uspio stvoriti, na zimu koja dolazi.

»Ovdje dolazim kad hoću pobjeći od svega«, kaže on. »Ovdje sam ubrao gljive.«

Vadi svoju limenku s duhanom, otvara je, stavlja duhan u rizlu i smota si cigaretu. Nokti su mu prljavi i zadrhtim od pomisli da me

88

te ruke diraju. »Evo«, kaže. »Ovo će te ugrijati.« Dodaje mi cigaretu i ja je proučavam dok si on mota drugu.

Izgleda kao blijed, tanak prst. Nudi mi vatre. Dugo ništa ne govorimo, samo otpuhujemo dim dolje prema gradu.

On kaže: »Tamo bi se dolje moglo događati bilo što, ali mi za to jednostavno ne bismo znali.«

Znam što misli. U svim bi tim malim kućama mogao izbiti kaos, svačiji bi snovi mogli biti u neredu. Ali ovdje gore je mimo. Čisto.

»Žao mi je zbog onog prije s mojom mamom«, kaže. »Ona zna biti teška.«

»Je li bolesna?« »Ne baš.« »Što joj je onda?« On uzdahne, rukom prođe kroz kosu. »Moj je tata poginuo u

prometnoj nesreći prije osamnaest mjeseci.« Baca svoju cigaretu preko trave i oboje promatramo njezin

narančasti sjaj. Čini se da su prošle minute prije nego što se ugasila. »Želiš razgovarati o tome?« Sliježe ramenima. »Nema se baš mnogo za reći. Mama i tata su se

posvađali, on je odjurio u birtiju, ali nije pazio dok je prelazio cestu. Dva sata poslije na vrata nam je pokucala policija.«

»Sranje!« »Jesi ikada vidjela uplašenog policajca?«

»Ne.« »Zastrašujući prizor. Moja je mama sjedila na stubama i rukama

prekrila uši, a oni su stajali u hodniku sa skinutim kapama i drhtavih koljena.« Smije se kroz nos, mekan zvuk bez imalo humora. »Bili su tek malo stariji od mene. Nisu imali pojma kako da se ponašaju.«

»To je užasno!« »To nam nije pomoglo. Odveli su je da vidi tatino tijelo. Ona je

89

htjela, ali nisu joj smjeli dopustiti. Bio je u poprilično lošem stanju.« »I ti si išao?«

»Ja sam sjedio vani.« Sada shvaćam zašto je Adam drugačiji od Zoey i od svih ostalih

klinaca koje sam poznavala u školi. Oboje smo ranjeni. On kaže: »Mislio sam da će pomoći ako se preselimo iz naše

stare kuće, ali baš i nije. Još je uvijek na milijun tableta dnevno.« »A ti se brineš o njoj?« »Manje-više.« »Što je s tvojim životom?« »Baš i nemam nekog izbora.« Okreće se na klupi tako da mu je lice prema meni. Gleda me kao

da me zaista vidi, kao da zna nešto o meni što čak ni ja ne znam. »Tessa, je li te strah?« To me nitko dosad nije pitao. Nikada. Gledam ga da se uvjerim da

se ne zajebava ili da ne pita samo iz pristojnosti, ali on mi čvrsto uzvraća pogled. Pa mu priznam da se bojim mraka, da se bo jim spavanja, isprepletenih prstiju, malih prostora, vrata.

»To dođe i prođe. Ljudi misle da, kad si bolestan, postaneš neustrašiv i hrabar, ali nije tako. Većinu vremena osjećaš se kao da te proganja psihopat, kao da te svake sekunde mogu upucati. Ali ponekad prođu sati prije nego što se opet toga sjetim.«

»Što ti pomaže da zaboraviš?« »Ljudi. Kad radim nešto. Kad sam bila s tobom u šumi,

zaboravila sam na cijelo popodne.« On kima vrlo polako. Onda nastupa tišina. To je samo mala tišina, ali ima formu, poput

jastuka oko oštre kutije. Adam kaže; »Sviđaš mi se, Tessa.«

Kad progutam, grlo me boli. »Zbilja?« »Onog dana kad si došla baciti svoje stvari na vatru, rekla si da

90

se želiš svega riješiti. Rekla si da me promatraš s prozora. Većina ljudi ne priča na taj način.«

»Jesam te prestrašila?« »Baš suprotno.« Gleda u svoje noge kao da će mu one dati

nekakav znak. »No, ne mogu ti dati ono što želiš.« »Ono što želim?« »Ja se jedva snalazim. Da se išta dogodi među nama, to bi bilo

kao, ima li to uopće smisla?« Pomiče se na klupi. »Ovo nije ispalo dobro.«

Dok ustajem s klupe, osjećam se nekako nedodirljivo. Osjećam kako se zatvara neki unutarnji prozor. Onaj koji kontrolira temperaturu i osjećaje. Osjećam se oštro i svježe kao list u zimi.

»Vidimo se«, kažem.

»Ideš?« »Aha, moram obaviti neke stvari u gradu. Oprosti, nisam znala

da je toliko sati.« »Moraš odmah ići?« »Nalazim se s prijateljima. Čekat će me.« On petlja po travi tražeći kacige. »Pa, daj da te odvezem.« »Ne, ne, u redu je. Nazvat ću nekog od njih da me pokupi. Svi

imaju aute.« Izgleda zatečeno. Ha! Baš dobro! Pa neka bude isti kao i svi

drugi. Čak ga i ne pozdravim. »Čekaj!« kaže. Ali ja ne želim čekati. Neću se ni osvrnuti. »Put je možda sklizak!« viče. »Počinje kiša.« Rekla sam mu da će padati kiša. Znala sam da hoće. »Tessa, daj da te odvezem!« Ali ako on misli da ću se ponovo s njim popeti na taj motor,

grdno se vara. Napravila sam kobnu pogrešku misleći da me može spasiti.

91

SEDAMNAEST

Započinjem napad; ulazeći u autobus čvrsto zabijam lakat u leđa

neke žene. Ona se naglo okreće, luđačkih očiju. »Jao!« jauče. »Gledaj kamo ideš!«

»To je bio on!« kažem joj pokazujući na čovjeka iza mene. On ne čuje, previše je okupiran nošenjem djeteta koje vrišti i deranjem u

telefon da bi znao da sam ga upravo oklevetala. Žena me zaobilazi. »Šupčino!« kaže mu.

To je čuo.

U toj zbrci uspijevam ne platiti kartu i nalazim si mjesto otraga. Tri zločina u manje od minute. Nije loše.

Na putu niz brdo pregledala sam džepove Adamove motorističke jakne, ali sve što sam našla bio je upaljač i jedna svijena stara cigareta, pa ionako nisam imala čime platiti autobus. Odlučujem se na zločin broj četiri i palim cigaretu. Neki stari tip okreće se i maše prstom prema meni. »Ugasi to!« kaže.

»Odjebi«, odgovaram, što bi se na sudu vjerojatno brojilo kao nasilničko ponašanje.

Ide mi ovo. Sada je vrijeme za malo ubojstvo u rundi Igre umi-ranja.

Čovjek tri sjedala ispred mene rezancima hrani dječaka koji mu sjedi u krilu. Dajem si tri boda za boju za hranu koja polako počinje kolati djetetovim venama.

U suprotnom redu žena si veže šal oko grla. Jedan bod za kvrgu na njezinu vratu, bolnu i ružičastu poput rakovih kliješta.

Još jedan bod za eksploziju autobusa dok koči na semaforu. Dva za velike komade otopljene plastike od sjedala koji režu zrak.

Savjetnica kod koje sam bila u bolnici rekla je da to nije moja krivnja. Rekla je da vjerojatno ima mnogo bolesnih ljudi koji

92

potajno žele zlo zdravima. Rekla sam joj da moj tata kaže da je rak znak izdaje jer tijelo radi

nešto bez znanja ili suglasnosti uma. Pitala sam je misli li da je ta igra možda način na koji moj mozak to nadoknađuje.

»Moguće je« rekla je. »Često to igraš?« Austobos prolijeće kraj groblja, željezna su vrata otvorenaTri

boda za mrtvace koji polako razvaljuju poklopce svojih lijesova. Oni žele nauditi živima, Ne mogu stati. Grla su im se pretvorika u tekućinu, a prsti im se bjelasaju na slabašnom jesenskom suncu.

Možda je to bilo dosta. U autobusu sad ima previše ljudi. Žmirkaju i premještaju se s obije strane prolaza, »U autobusu sam«, govore dok im mobiteli cvrkuću. Ako ih sve pobijem, samo ću pasti u depresiju.

Prisiljavam se gledati kroz prozor. Već smo u Aveniji Wilis. Prije sam išla u školu tu blizu. Evo mini marketa!

Potpuno sam zaboravila na to mjesto iako su prvi u gradu prodavali voćne frapee, Ljeti bismo ih Zoey i ja kupovali, svaki dan na putu iz škole. Ondje prodaju i druge stvari - svježe datulje i smokve, halvu, kruh sa sezamom i rahatlokum. Ne mogu vjerovati da sam si dopustila zaboraviti taj mini market.

Skrećemo lijevo kod videoteke, a na vratima Barbecue Cafea stoji čovjek u bijeloj pregači i oštri nož. Janjeća vratina polako se vrti u izlogu iza njega. Prije dvije godine ondje si za dnevni džeparac mogao dobiti kebab i pomfrit ili, ako si Zoey, kebab i pomfrit plus cigaretu ispod pulta.

Nedostaje mi. Silazim s autobusa kod šoping-centra i zovem je. Zvuči kao da je pod vodom.

»Zar si u bazenu?« »U kadi sam.« »Sama?« »Naravno da sam sama!«

93

»Rekla si mi da si na faksu. Znala sam da lažeš.« »Što hoćeš, Tessa?« »Kršiti zakon.« »Što?« »To je broj četiri na mom popisu.« »A kako to planiraš napraviti?« Nekad, ona bi imala ideju. Ali zbog Scotta je izgubila oštrinu. Kao

da su se stopili u jedno. »Razmišljala sam da ubijem Premijera. Prilično mi se sviđa ideja

o započinjanju revolucije.« »Jako smiješno.« »Ili Kraljicu. Mogli bismo sjesti na bus do Buckinghamske

palače.« Zoey uzdiše. Uopće se ne trudi to sakriti. »Imam posla. Ne mogu

biti s tobom svaki dan.« »Nisam te vidjela već deset dana!« Ona šuti. Zbog toga je poželim

povrijediti. »Zoey, obećala si da ćeš sve raditi sa mnom. Napravila sam samo tri stvari s popisa. Ovom brzinom neću sve stići na vrijeme.«

»Za ime Božje!« »Ja sam u šoping-centru. Dođi, bit će zabavno.« »U šoping centru? Je li Scott tamo?« »Ne znam, tek sam sišla s

busa.«

»Nađemo se za dvadeset minuta«, kaže.

Sunce sja u mojoj šalici za čaj i nadasve je ugodno sjediti ispred ovog kafića i uživati u njemu.

»Mislim da si ti vampir«» kaže Zoey. »Isisala si svu energiju iz mene«, odguraje svoj tanjur i naslanja glavu na stol.

Sviđa mi se ovdje—- cerada s bijelim i ružičastim prugama iznad nas, pogled na fontanu preko trga. Oštar miris kiše u zraku i ptice

94

koje su se postrojile iznad kanti za smeće. »Kakve su to ptice?« Zoey otvara jedno oko, »Čvorci.«

»Kako znaš?« »Jednostavno znam«

Nisam sigurna da joj vjerujam, ali svejedno to zapisujem na salvetu. »A oblaci? Znaš kako se oni zovu?«

Ona zastenje, pomakne glavu na stolu.

»Zoey, misliš li da kamenje ima imena?« »Ne! Kao ni kišne kapi, ni lišće, niti bilo koja druga glupost o

kojima bulazniš.« Od svojih ruku pravi gnijezdo i potpuno skriva lice od mene.

Mrzovoljna je otkad je došla i počinje me živcirati. Ovo bi me trebalo oraspoložiti.

Zoey se namješta u stolcu. »Tebi nije hladno?«

»Ne.« »Možemo li, dakle, ići orobiti banku ili što god bismo već trebale

raditi?« »Hoćeš me naučiti voziti?« »Ne možeš pitati tatu?« »Pitala sam ga, ali baš i nije upalilo.« »To bi trajalo sto godina,

Tessa! A vjerojatno i ne smijem. I sama sam tek naučila.« »Otkad je tebi stalo do toga što smiješ, a što ne?«

»Moramo li sad pričati o tome? Ajde, idemo.« Njezin stolac zaškripi kad se odgurne od stola, ali ja još nisam

spremna. Želim gledati kako onaj crni oblak plovi prema suncu. Želim gledati kako se nebo mijenja od sive do boje ugljena. Vjetar će se pojačati i sve će lišće biti otrgnuto s drveća. Ja ću juriti naokolo i loviti ih. Zaželjet ću stotine želja.

S druge strane trga pojavljuju se tri žene, tegle djecu i dječja

95

kolica prema nama. »Brzo!« viču. »Ovamo, brzo, prije nego opet počne padati.« Drhte i smiju se dok se proguravaju pokraj nas kako bi zauzele

slobodan stol. »Tko što hoće?« viču. »Što ćemo?« Zvuče baš kao čvorci.

Zoey se proteže, žmirka prema ženama kao da se pita odakle su se one stvorile. Prave veliku strku skidajući kapute i ubacujući bebe u visoke stolice, brišući nosove i naručujući sokove i voćne kolače.

»Mama me je znala voditi u ovaj kafić kad je bila trudna s Calom«, govorim Zoey. »Bila je potpuno ovisna o frapeima. Dolazile smo svaki dan dok se nije toliko udebljala da joj je krilo potpuno nestalo. Kad smo gledale televiziju, morala sam sjediti na stolcu kraj nje.«

»O, Bože!« zareži Zoey. »Druženje s tobom je kao da sam u nekom filmu strave!«

Prvi je put zaista pogledam. Uopće se nije potrudila; samo je nabacila bezlični donji dio trenirke i običnu majicu. Mislim da je nikad prije nisam vidjela bez šminke. Prištići joj se zbilja vide.

»Zoey, jesi dobro?«

»Hladno mi je.« »Zar si mislila da štandovi rade danas? Jesi očekivala da ćeš

vidjeti Scotta?« »Ne!« »Dobro, jer baš ne izgledaš sjajno.« Bijesno me pogleda« »Krađa po dućanima«, kaže. »Ajmo se

riješiti toga.«

OSAMNAEST

Morrisons je najveći supermarket u šoping-centru. Gotovo je kraj

96

nastave pa je gužva. »Uzmi košaricu«, kaže Zoey. »I pazi na zaštitare.« »Kako oni izgledaju?« »Kao da rade!« Hodam polako, uživajući u detaljima. Nisam bila u supermarketu

već sto godina. Na odjelu s delikatesama nalazi se pult s tanjurićima. Uzimam dvije kriške sira i maslinu, shvaćam da umirem od gladi pa se poslužim šakom trešanja s voćnog bara. Mljackam dok hodam.

»Kako možeš toliko jesti?« kaže Zoey. »Meni je zlo samo kad te gledam.«

Govori mi da u košaricu stavljam stvari koje ne želim - uobičajene stvari kao što su juha od rajčica i krekeri s kremom.

»A u kaput«, kaže ona, »stavljaš stvari koje želiš.«

»Kao naprimjer?«

Izgleda kao da je na rubu živaca. »Nemam pojma! Imaš cijeli dućan pun stvari. Sama izaberi.«

Izabirem tanku bočicu vampirsko crvenog laka za nokte. Još uvijek nosim Adamovu jaknu. Ima mnogo džepova. Lako ga ubacim.

»Super!« kaže Zoey. »Zakon uspješno prekršen. Možemo sad ići?«

»To je to?« »U načelu.« »To nije ništa! Čak bi i bježanje iz kafića a da ne platimo bilo

uzbudljivije od toga.« Ona uzdiše, provjerava svoj mobitel. »Onda još pet minuta.«

Zvuči kao moj tata. »A što je s tobom? Ti ćeš samo gledati?« »Ja sam ti izvidnica.« Prodavačica iz ljekarne s kupcem raspravlja o mokrom kašlju.

Mislim da joj neće nedostajati ova tuba lagane kreme za tijelo ili

97

ova mala posudica Crème de Corps Nutritif. U košaricu idu dijetni krekeri. U moj džep ide hidratantna krema za lice. Čaj za košaricu. Tretman za svilenkastu kožu za mene. Kao da berem jagode.

»Ide mi ovo!« govorim Zoey.

»Super!« Uopće me ne sluša. I to mi je neka izvidnica. Mota se oko pulta

ljekarne. »Slijedi odjel s čokoladom«, kažem joj. Ali ona ne odgovara pa je ostavljam njezinu poslu. Nije to baš belgijska čokolada, ali na odjelu sa slatkišima ima

minijaturnih kutija pralina vezanih slatkim malim vrpcama. Koštaju samo 1,99 funta pa zdipim dvije kutije i gurnem ih u džep. Motoristička je jakna vrlo dobra za lopove. Pitam se zna li to Adam.

U zadnjem redu, kod hladnjaka, džepovi mi pucaju po šavovima. Upravo se pitam koliko bi Grandissimo izdržao u jakni kad kraj mene prođu dvije cure s kojima sam išla u školu. Zastanu kad me vide, nagnu glave jedna drugoj i šapuću. Baš se spremam poslati poruku Zoey da mi mora pomoći pri izlasku kad mi njih dvije priđu.

»Ti si Tessa Scott?« pita ona plava. »Aha.« »Sjećaš se nas? Mi smo Fiona i Beth.« Kaže to kao da dolaze samo

u paru. »Otišla si u trećem razredu, zar ne?« »Drugom.« Obje me gledaju s iščekivanjem. Zar ne shvaćaju da su one s

drugog planeta - nekog koji se vrti mnogo sporije od mojeg i da im nemam apsolutno ništa reći?

»Kako ide?« pita Fiona. Beth kima, kao da se u potpunosti slaže s pitanjem. »Još uvijek ideš na sve one terapije?«

»Više ne.« »Onda si bolje?«

»Ne.«

98

Gledam kako im to dopire do mozga. Počinje u njihovim očima i širi se preko obraza do usta. Sve je to tako predvidljivo. Više neće postavljati nikakva pitanja jer više ne postoji ni jedno pristojno. Želim im dati dopuštenje da odu, ali ne znam kako.

»Ovdje sam sa Zoey«, kažem jer tišina predugo traje. »Zoey Walker. Ona je bila godinu ispred nas.«

»Zbilja?« Fiona gurka svoju prijateljicu. »To je čudno. To je cura o kojoj sam ti pričala.«

Beth se sad razvedri, laknulo joj je što se nastavlja uobičajena komunikacija. »Ona ti pomaže u kupnji?« Zvuči kao da razgovara s četverogodišnjakinjom.

»Ne baš.« »Hej, vidi!« kaže Fiona. »Eno je. Znaš sad na koga mislim?« Beth klima. »A, ona!« Počinjem žaliti što sam uopće nešto rekla. Imam grozan

predosjećaj. Ali sad je prekasno. Čini se da Zoey uopće nije drago što ih vidi. »Što vi radite

ovdje?« »Razgovaramo s Tessom.« »O čemu?« »O raznim stvarima.« Zoey me sumnjičavo gleda. »Jesi gotova?« »Aha.« »Prije nego što odete«, Fiona dodiruje Zoeyin rukav, »je li istina

da izlaziš sa Scottom Redmondom?« Zoey oklijeva. »Što se to tebe tiče? Znaš ga?« Fiona frkne, mekan zvuk u njezinu nosu. »Svi ga znaju«, i koluta

očima prema Beth. »Mislim, svi.« Beth se smije. »Aha, izlazio je s mojom sestrom jedno pola sata.« Zoeyine oči svjetlucaju, »Ma nemoj?« »Hej, vidi«, kažem ja, »Ovo je zbilja fascinantno, ali mi sad

99

moramo ići. Moram pokupiti pozivnice za svoj sprovod.« To ih je ušutkalo. Fiona izgleda zaprepašteno. »Zbilja?« »Aha.« Grabim Zoeyinu ruku. »Šteta što ne mogu tamo biti

osobno - volim tulume. Pošaljite mi poruku ako se sjetite nekih dobrih crkvenih pjesama!«

Ostavljamo ih potpuno zbunjene. Ja i Zoey odlazimo iza ugla do odjela s kuhinjskim potrepštinama i stojimo tamo okružene priborima za jelo i nehrđajućim čelikom.

»One su glupače, Zoey. Nemaju pojma.« Ona hini zanimanje za par hvataljki za šećer. »Ne želim

razgovarati o tome.« »Idemo napraviti nešto divlje da se razveselimo. Ajmo napraviti

što više nelegalnih stvari u jednom satu!« Zoey se nevoljko smije. »Mogle bismo spaliti Scottovu kuću.« »Ne bi smjela vjerovati u to što su rekle Zoey.« »Zašto ne?« »Jer ga ti znaš bolje od njih.«

Nikad nisam vidjela Zoey da plače, ni jednom. Ni kad je dobila rezultate mature, čak ni kad sam joj rekla za svoju smrtnu dijagnozu. Uvijek sam mislila da i ne može plakati, kao Vulkanac. Ali sad plače. U superrnarketu. Pokušava to sakriti, mašući kosom da pokrije lice.

»Što? Što je?« »Moram ga pronaći«, kaže. »Sada?« »Žao mi je.«

Osjećam se vrlo hladno dok je gledam kako plače, mislim, kako joj se Scott može toliko sviđati? Upoznala ga je tek prije nekoliko tjedana.

»Nismo još gotove s kršenjem zakona.«

Ona kimne, suze joj klize niz lice. »Samo se riješi košarice i izađi kad si gotova. Ne mogu si pomoći. Moram ići.«

100

Ovo sam već vidjela, isti ovaj prizor. Uzmiče, kosa joj je živo zlato dok odlazi sve dalje i dalje od mene.

Možda ću spaliti njezinu kuću. No, bez nje nije zabavno pa odlažem košaricu u »ne mogu

vjerovati da sam zaboravila novčanik« maniri i na trenutak stojim tamo češkajući se po glavi prije nego što produžim prema vratima. Ali upravo prije nego što dođem do njih, netko me zgrabi za ručni zglob.

Mislila sam da je Zoey rekla da su zaštitari lako uočljivi. Mislila sam da će biti loše odjeveni u loše odijelo i kravatu i da neće nositi jaknu jer su po cijeli dan unutra.

Ovaj čovjek ima jaknu od trapera i kratko podšišanu kosu. Kaže: »Hoćete li platiti te artikle u svojoj jakni?« Kaže: »Imam razloga vjerovati da ste otuđili artikle iz redova pet i sedam. Svjedok je član našeg osoblja.«

Vadim lak za nokte iz džepa i pružam mu ga. »Možete ga uzeti.«

Vrućina mi se širi od vrata do lica i očiju. »Ne želim ga.«

»Namjeravali ste napustiti trgovinu ne plativši«, govori on i vuče me za ruku.

Hodamo između polica prema stražnjem dijelu dućana. Svi me gledaju i njihovi me pogledi peku. Nisam sigurna da me smije ovako vući. Možda to uopće nije zaštitar: možda me vodi na neko usamljeno i tiho mjesto. Ukopavam se na mjestu i hvatam za policu. Imam problema s disanjem.

On oklijeva. »Jesi dobro? Imaš astmu ili nešto?«

Zatvaram oči. »Ne, ja, ne želim...«

Ne mogu završiti. Previše mi riječi pada s jezika. On se mršti, vadi pager i traži pomoć. Dvoje male djece bulji u

mene dok prolaze u kolicima iz samoposluživanja. Cura mojih godina prešetava se gore-dolje, glupavo se smijuljeći.

Žena koja je dojurila do nas nosi pločicu s imenom. Zove se

101

Shirley i mršti se. »Ja preuzimam«, kaže muškarcu i maše mu da može otići. »Dođi.«

Iza hladnjaka s ribom ulaz je u tajni ured. Obični ljudi ne bi znali da je ovdje. Shirley zatvara vrata za nama. Takvu sobu možete vidjeti u policijskim serijama na televiziji - mala i bez zraka, sa stolom i dvije stolice, osvijetljena fluorescentnom trakom koja žmirka sa stropa.

»Sjedni«, kaže Shirley. »Isprazni džepove.«

Poslušam je. Na stolu između nas, stvari koje sam ukrala izgledaju otrcano i jeftino.

»Pa«, kaže ona, »ja bih rekla da je to dokaz, zar ne?«

Pokušam s plakanjem, ali ona ne nasjeda. Dodaje mi rupčić, ali vidi se da joj uopće nije stalo. Pričeka da ispušem nos pa pokaže prema košu za smeće.

»Moram ti postaviti neka pitanja«, kaže. »Počevši s tvojim imenom.«

To traje cijelu vječnost. Želi sve detalje - dob, adresu, Tatin telefonski broj. Čak želi znati i Mamino ime, iako ja ne vidim zašto bi to bilo važno.

» Možeš birati«, kaže. »Možemo zvati tvog oca ili možemo zvati policiju.«

Odlučujem povući očajnički potez. Skidam Adamovu jaknu i počinjem otkopčavati košulju. Shirley jedva da trepne. »Nisam dobro«, kažem joj. Spuštam košulju ispod ramena i podižem ruku da joj pokažem metalni disk ispod pazuha. »To je port, prilazni disk za medicinske tretmane.«

»Molim te, obuci košulju.« »Želim da mi vjerujete.«

»Vjerujem ti.« »Imam akutnu limfoblastičnu leukemiju. Možete nazvati bolnicu

i pitati ih.«

102

»Molim te, obuci košulju.« »Znate li uopće što je akutna limfoblastična leukemija?« »Ne, bojim se da ne znam.« »To je rak.« Ali ona se ne boji riječi na »r« i svejedno nazove mog tatu. Postoji mjesto pod našim hladnjakom gdje uvijek stoji lokva

smrdljive vode. Svako je jutro Tata obriše antiseptičkim krpicama za čišćenje. Tijekom dana voda se ponovo vrati. Drvene su se grede počele iskrivljivati od vlage. Jedne noći, kad nisam mogla spavati, vidjela sam tri žohara kako trče u zahod kad sam upalila svjetlo. Sljedećeg je dana Tata kupio ljepljive zamke i mamio ih bananom. No, nikad nismo ulovili ni jednog žohara. Tata kaže da mi se pričinilo.

Čak sam i kao vrlo mala prepoznavala znakove - moljci mumificirani u staklenkama s pekmezom, Calov zec koji je pojeo vlastitu djecu.

U moju školu išla je cura koja je zgnječena kad je pala sa svojeg ponija. Zatim se dečko is voćarne sudario s taksijem. Onda je moj ujak Bili dobio tumor na mozgu. Na njegovu su se sprovodu svi sendviči savili na rubovima. Poslije toga danima s cipela nisam mogla skinuti zemlju s njegova groba.

Kad sam primijetila masnice na svojoj kralješnici, Tata me odveo doktoru. Doktor je rekao da ne bih smjela biti tako umorna. Doktor je rekao mnogo toga. Noću, stabla udaraju o moj prozor kao da pokušavaju ući. Opkoljena sam. Znam te.

Kad se Tata pojavi, čučne kraj mojeg stolca, rukama mi digne bradu i natjera me da pogledam ravno u njega. Nikada ga nisam vidjela tako tužnog.

»Jesi dobro?« Misli medicinski, pa ja kimnem. Ne kažem mu za pauke koji se

množe na prozorskoj dasci.

103

Zatim ustaje i gleda Shirley iza njezina stola. »Moja kći nije zdrava.«

»Spomenula je to.« »I to ništa ne znači? Jeste li vi ljudi toliko bezosjećajni?« Shirley uzdahne. »Vaša je kći uhvaćena kako skriva artikle s

namjerom da napusti prodavaonicu ne plativši.« »Kako znate da ih nije namjeravala platiti?« » Artikli su bili skriveni u njezinoj jakni.« »Ali nije otišla.« »Namjera krađe je zločin. U ovoj fazi vašoj kćeri možemo izdati

upozorenje. Nismo prije imali problema s njom i ne moram zvati policiju ako je predam vama na skrb. No, moram biti potpuno sigurna da ćete se najozbiljnije pozabaviti ovim problemom,«;

Tata je gleda kao da mu je postavila vrlo teško pitanje i mora razmisliti o odgovoru.

»Da«, kaže. »Pozabavit ću se.« Pa mi pomogne ustati. Shirley također ustaje. »Onda smo se dogovorili?«

On izgleda zbunjeno. »Oprostite. Moram li vam platiti ili nešto?«

»Platiti?«

»Za stvari koje je uzela?«

»Ne, ne, ne morate.«

»Onda je mogu odvesti doma?«

»Objasnit ćete joj ozbiljnost situacije?« Tata se okreće prema meni. Govori polako, kao da sam iznenada

oglupavila: »Obuci kaput, Tessa. Vani je hladno.«

Jedva uspijevam izaći iz auta prije nego što me počne gurati uz puteljak i kroz prednja vrata. Odvede me u dnevnu sobu. »Sjedni«, kaže. »Ajde.«

Sjedim na kauču, a on preko puta mene u naslonjaču. Čini se da ga je put doma nabrijao. Izgleda ljuto i bez daha, kao da tjednima nije spavao i sad je sposoban za sve.

104

»Kog vraga radiš, Tessa?«

»Ništa.«

»Ti krađu u dućanu zoveš ničim? Nestaneš na cijelo popodne, ne ostaviš mi ni poruku i misliš da je to ništa?«

Omata ruke oko sebe kao da mu je hladno i sjedimo tako neko vrijeme. Čujem sat kako otkucava. Na stoliću kraj mene jedan je Tatin automagazin. Petljam po vrhu jedne stranice, preklapam je u trokut i opet rastvaram dok čekam ono što će doći.

Kad progovori, čini to vrlo pažljivo, kao da želi pogoditi prave riječi. »Na neke stvari imaš pravo«, kaže. »Neka pravila možemo zaobići zbog tebe, ali ima stvari koje možeš htjeti do preksutra pa ih svejedno nećeš dobiti.«

Kad se nasmijem, zvuči kao da staklo pada s velike visine. To me iznenadi. Također me iznenadi kad se uhvatim kako presavijam Tatin časopis napola i otkidam naslovnicu - crveni auto, zgodna cura s bijelim zubima. Zgužvam je i bacam na pod. Trgam stranicu za stranicom, stavljam, ih na stolić jednu za drugom uz glasno lupanje rukom, sve dok se cijeli časopis ne prostire između nas.

Zajedno zurimo u otrgnute stranice, i ja se borim da dođem do daha i toliko želim da se nešto dogodi, nešto golemo poput vulkana koji bi eksplodirao u vrtu. Ali sve što se događa jest da se Tata čvršće obgrli, što radi uvijek kad je uznemiren: od njega mi dolazi samo neka praznina, kao da se pretvorio u ništa.

A onda kaže: »Što će se dogoditi ako te ljutnja potpuno obuzme, Tessa? Tko ćeš onda postati? Što će ostati od tebe?«

A ja šutim, samo gledam u svjetlo lampe koje se lomi preko kauča i prska po tepihu da bi se na kraju zaledilo pred mojim nogama.

DEVETNAEST Na travnjaku leži mrtva ptica s nogama tankima poput čačkalica.

105

Sjedim u ležaljci ispod drva jabuke i gledam je. »Definitivno se pomaknula«, govorim Calu, On prestaje žonglirati i dolazi pogledati. »Crvi«, kaže. »Unutar

mrtvog tijela može postati tako vruće da se oni u sredini moraju pomaknuti na rubove kako bi se ohladili.«

»Kako to znaš, dovraga?«

Sliježe ramenima. »Internet.« Cipelom lagano gurka pticu dok joj se ne otvori želudac. Stotine

se crva izlije na travu i migolje se tamo, ošamućeni sunčevim svjetlom.

»Vidiš?« kaže Cal, čučne i počne prčkati po njima štapom. »Mrtvo je tijelo svoj vlastiti ekosustav. U određenim uvjetima potrebno je samo devet dana da ljudsko tijelo istrune do kostiju.« Zamišljeno me pogleda. »No, to se tebi neće dogoditi.«

»Ne?« »To je više kad su ljudi ubijeni i ostavljeni vani.« »Što će se meni dogoditi, Cal?« Imam osjećaj da će sve što kaže biti ispravno, kao da je neki

veliki čarobnjak kroz kojega govori kozmička istina. Ali on samo slegne ramenima i kaže: »Doznat ću pa ti javim.«

Odlazi do šupe po lopatu. »Čuvaj pticu«,, kaže. Perje joj se mreška na vjetru. Vrlo je lijepa, crna s plavim

odsjajem, poput nafte na moru. I crvi su dosta lijepi. Paničare na travi; tragajući za pticom, jedan za drugim.

I tada se Adam došeće preko travnjaka. »Bok«, kaže, »Kako si?« Uspravljam se u ležaljci, »Jesi se upravo popeo preko ograde?«? Odmahuje glavom, »Strgana je dolje pri dnu.« Na sebi ima traperice, čizme, kožnu jaknu. Drži. nešto iza leđa.

»Evo«,kaže. Pruža mi snop divljega zelenog lišća. Među lišćem se nalaze jarko narančasti cvjetovi. Izgledaju kao lampioni ili male

106

bundeve. »Za mene?« »Za tebe.« Srce me zaboli, »Tradim se ne stjecati nove stvari.« On st namrši. Meždo se žive stvari ne računaju.« »Mislim da se računaju još više.« Sjeda na travu do mojeg stolca i stavlja cvijeće između nas. Tlo je

mokro. Vlaga će se uvući u njega. Postat će mu hladno. Ne kažem mu to. Ne kažem mu mi za crve. Želim da ugmižu u njegove džepove.

Cal se vraća,s vrtlarskom lopaticom. »Sadiš nešto?« pita ga Adam. »Mrtvu pticu«, odgovora i pokazuje na mjesto gdje leži. Adam se naginje. »To je vrana. Je li ju dograbila vaša mačka?« »Ne znam. No, pokopat ću je.« Cal odlazi do stražnje ograde, nalazi mjesto u cvjetnoj gredici i

počne kopati. Tlo je mokro poput smjese za kolače. Kad se lopata sretne s kamenčićima, zvuči kao cipele na šljunku.

Adam čupa komadiće trave i prosijava ih kroz prste, »Žao mi je zbog onoga što sam rekao onaj dan.« »U redu je.«

»Nije zvučalo kako je trebalo.« »Zbilja, u redu je. Ne moramo pričati o tome.« On kima vrlo ozbiljno, još uvijek se igra travom, još uvijek me ne

gleda. »Ti si vrijedna truda.« »Jesam?« »Aha.« »Znači hoćeš da budemo prijatelji?« Diže pogled. »Ako ti hoćeš.« »I siguran si da to ima smisla?« Uživam gledajući ga kako se crveni, zbunjenost u njegovim

očima. Možda Tata ima pravo i zbilja se pretvaram u bijes.

107

»Mislim da ima smisla«, kaže. »Onda ti je oprošteno.« Ispružim ruku i rukujemo se. Ruka mu je topla. Cal prilazi, umazan zemljom, lopata u ruci. Izgleda kao poludjeli

mali grobar. »Grob je gotov«, kaže. Adam mu pomaže okrenuti vranu na lopatu. Ukočena je i izgleda

teško. Njezina ozljeda je očita - crvena rana na stražnjem dijelu vrata. Glava joj se pijano klatari dok je zajedno nose prema rupi. Cal priča s njom dok hodaju. »Jadna ptico«, kaže. »Hajde, vrijeme je za odmor.«

Omatam deku oko ramena, slijedim ih preko trave i gledam kako je istovaruju. Jedno oko svijetli prema nama. Izgleda mirno, čak i zahvalno. Perje joj je sad tamnije.

»Da kažemo nešto?« pita Cal. »Zbogom, ptico?« predlažem. On kima. »Zbogom, ptico. Hvala što si došla. I sretno.« Nagrće zemlju preko nje, ali glavu ostavlja otkrivenu, kao da bi

ptica mogla poželjeti pogledati okolo posljednji put. »Što je s crvima?« pita.

»Što s njima?« »Neće se ugušiti?«

»Ostavi rupu za zrak«, kažem mu. Čini se da je zadovoljan tim prijedlogom, mrvi zemlju iznad glave

ptice i zagladi je rukom. Štapom napravi rupu za crve. »Donesi neko kamenje, Tess, da ga možemo ukrasiti.«

Poslušam ga i odlazim u potragu. Adam ostaje s Calom. Kaže mu da su vrane vrlo druželjubive, da ova vrana sigurno ima mnogo prijatelja i da će oni biti zahvalni Calu što ju je tako pažljivo pokopao.

Mislim da me pokušava zadiviti. Ova dva bijela kamena gotovo su savršeno okrugla. Evo puževe

108

kućice, crvenog lista. Meko sivo pero. Držim ih u ruci. Tako su lijepi da se moram nasloniti na šupu i zatvoriti oči.

To je bila pogreška. Kao da padam u tamu. Na glavi imam zemlje. Hladno mi je. Crvi ruju. Termiti i babure

dolaze. Pokušavam se usredotočiti na dobre stvari, ali vrlo se teško

izvući. Otvaram oči pred grubim prstima jabukova drva. Paukova mreža treperi srebro. Moja topla ruka stišće kamenje.

Ali sve što je toplo, postat će hladno. Uši će mi otpasti, a oči se otopiti. Usta će mi silom zatvoriti. Usne se pretvoriti u ljepilo.

Adam se pojavljuje. »Jesi dobro?« pita. Ja se koncentriram na disanje. Unutra. Van. Ali disanje ima

suprotan rezultat kad ga postaneš svjestan. Pluća će mi se isušiti poput papirnatih lepeza. Van. Van.

Dodiruje mi rame. »Tessa?« Ni jedan okus ni miris ni dodir ni zvuk. Ništa u što mogu gledati.

Potpuna praznina zauvijek. Cal dotrči. »Što se dogodilo?« »Ništa.« »Izgledaš čudno.«

»Zavrtjelo mi se kad sam se sagnula.« »Da pozovem Tatu?« »Ne.« »Jesi sigurna?« »Cal, dovrši grob. Bit ću dobro.« Dajem mu stvari koje sam skupila i on otrči. Adam ostaje. Kos

prelijeće nisko iznad ograde. Nebo je prošarano ružičastim i sivim. Diši. Unutra. Unutra.

Adam pita: »Što je?« Kako da mu kažem. On pruža ruku i dlanom mi dodiruje leđa. Ne znam što to znači.

Ruka mu je čvrsta, miče se u nježnim krugovima. Dogovorili smo se

109

da ćemo biti prijatelji. Rade li prijatelji to? Njegova toplina prodire kroz tkaninu deke, kroz moj kaput, moj

džemper, majicu kratkih rukava. Skroz do moje kože. To mi zadaje toliko boli da mi misli bježe. Cijelo moje tijelo postaje osjet.

»Prestani.« »Što?« Izmičem se ispod njegove ruke. »Zašto samo ne odeš?« Na trenutak vrijeme stane. Čuje se zvuk, kao da je nešto vrlo

malo upravo slomljeno. »Želiš da odem?« »Da. I ne vraćaj se.« On hoda preko trave. Pozdravlja se s Calom i provlači se natrag

kroz strgani dio ograde. Da nema cvijeća kraj stolca, bilo bi kao da nikad nije ni bio ovdje. Podižem ih. Njihove mi narančaste glavice kimaju dok ih dajem Calu.

»Ovo je za pticu.« »Super!« Poliježe ih na vlažnu zemlju i stojimo zajedno gledajući u grob.

DVADESET

Tati treba sto godina da otkrije da me nema. Voljela bih da se požuri jer mi je lijeva noga utrnula i moram se pokrenuti prije nego što dobijem gangrenu ili nešto poput toga. Premještam, se. u čučeći položaj, grabim džemper s police iznad sebe i jednom ga rukom gurnem među cipele da si napravim bolje mjesto za sjedenje. Vrata ormara lagano se odškrinu dok se namještam. Na trenutak se taj zvuk čini vrlo glasnim. Onda prestane.

»Tess?« Vrata sobe lagano se otvore i Tata se na prstima ušulja preko tepiha. »Mama je došla. Nisi čula da te zovem?«

Kroz pukotinu na ormaru mogu vidjeti zbunjenost na njegovu

110

licu kad shvati da je kvrga na mojem krevetu samo poplun. Podiže ga i gleda ispod, kao da sam se možda smanjila u nekoga vrlo malog otkad me posljednji put vidio za doručkom.

»Sranje!« kaže i rukom protrlja lice kao da ne razumije, odlazi do prozora i gleda u vrt. Pokraj njega, na prozorskoj dasci, stoji zelena staklena jabuka. Dobila sam je zato što sam bila djeveruša na vjenčanju svoje sestrične. Imala sam dvanaest godina i frišku dijagnozu. Sjećam se da su mi ljudi govorili da lijepo izgledam sa svojom ćelavom glavom omotanom šalom s cvjetnim uzorkom, a sve su druge cure imale pravo cvijeće u kosi.

Tata uzima jabuku i drži je prema jutru. Unutra postoje vrtlozi blijedožute i smeđe koji izgledaju kao srčika prave jabuke; impresija koštica koje je staklar upuhao unutra. Polako je okreće u ruci. Mnogo sam puta promatrala svijet kroz to zeleno staklo - izgleda maleno i spokojno.

No, mislim da ne bi trebao dirati moje stvari. Mislim da bi se trebao baviti Calom koji odozdo urla o anteni koja je ispala iz televizora. Također mislim da bi trebao otići dolje i reći Mami da je jedini razlog što ju je pozvao taj što želi da mu se vrati. Bavljenje pitanjima discipline protivi se svim njezinim načelima pa je teško povjerovati da traži njezin savjet u vezi s tim.

Odlaže jabuku i odlazi do polica za knjige, prstom prelazi preko korica mojih knjiga, kao da su tipke klavira od kojih očekuje da proizveđu melodiju. Okreće glavu da pogleda gore prema stalku za CD-e, odabire jedan, pregleda omot i vraća ga natrag.

»Tata!« viče Cal odozdo. »Slika je skroz loša, a od Mame nikakve koristi!«

Tata uzdiše, krene prema vratima, ali ne može odoljeti napasti da u prolazu ne izravna poplun. Malo čita moj zid - sve stvari koje će mi nedostajati, sve stvari koje želim. Odmahuje glavom na njih, zatim se saginje i s poda podigne majicu kratkih rukava, složi je i

111

stavlja na moj jastuk. I tada primjećuje da je ladica na ormariću kraj kreveta malo otvorena.

Cal se približava. »Propuštam svoje emisije!«

»Vrati se dolje, Cal! Sad ću doći.« Ali neće. Sjeda na rubu kreveta i jednim prstom lagano izvlači

ladicu. Unutra su stranice i stranice riječi koje sam napisala o svom popisu. Razmišljanja o stvarima koje sam već napravila - seks, da, droge, kršenje zakona - i moji planovi za ostatak. Poludjet će ako pročita što danas namjeravam napraviti, za broj pet. Čuje se šuštanje papira, micanje gumene vrpce. Vrlo je glasno. Pokušavam se uspraviti kako bih skočila iz ormara i oborila ga na pod, ali Cal me spašava otvaranjem vrata. Tata brzo gura papire natrag u ladicu, naglo je zatvara.

»Zar ne mogu imati ni malo mira?« kaže. »Čak ni pet minuta?« »Jesi li gledao Tessine stvari?« »Je li to tvoja stvar?« »Da, ako joj kažem.« »O, za ime Božje, poštedi me!« Tatini koraci odjekuju niza stube.

Cal ga slijedi. Iskoprcam se iz ormara i trljanjem vraćam noge u život. Mogu

osjetiti kako mi se u koljenu zgrušava troma krv, a stopalo mi je potpuno utrnulo. Šepam do kreveta i bacam se na nj upravo u trenutku kad se Cal vraća unutra.

Iznenađeno me pogleda. »Tata je rekao da nisi tu.« »I nisam.« »Da, jesi.« »Stišaj se. Kamo je otišao?« Cal sliježe ramenima. »U kuhinji je s Mamom. Mrzim ga. Upravo

mi je rekao da sam klipan, a onda je upotrijebio riječ na j.« »Pričaju o meni?«

»Aha, i ne daju mi gledati televiziju!«

112

Šuljamo se niza stube i virimo preko ograde. Tata balansira na barskom stolcu u sredini kuhinje. Izgleda nespretno dok prekopava džepove u potrazi za cigaretama i upaljačem. Mama stoji leđima oslonjena na hladnjak i gleda ga.

»Kad si ponovo počeo pušiti?« pita. Na sebi ima traperice, a kosa joj je svezana tako da joj pramenovi vise oko lica. Izgleda mlado i lijepo dok mu dodaje tanjur.

Tata pali cigaretu i otpuhuje dim preko sobe. »Oprosti, izgleda da sam te doveo ovdje pod lažnim izgovorom.« Na trenutak djeluje zbunjeno, kao da ne zna što reći nakon toga. »Samo sam mislio da bi je mogla malo urazumiti.«

»Što misliš, kamo je otišla ovaj put?«

»Poznavajući nju, vjerojatno je na putu prema aerodromu!«

Mama se smijulji, što je čudno jer se zbog toga čini nekako više živom nego Tata. On joj se mračno osmjehuje sa svojeg stolca, prolazi rukom kroz kosu. »Prokleto sam umoran.«

»Da, vidim.«

»Granice se stalno mijenjaju. U jednom trenutku ne želi nikoga kraj sebe, a onda hoće da je satima držim. Danima ne želi napustiti kuću, a onda nestane kad to najmanje očekujem. Ta će me njezina lista stajati života.«

»Znaš«, kaže Mama, »jedina potpuno ispravna stvar koju bi itko mogao napraviti bilo bi da je učini ponovo zdravom, a to nitko ne može.«

Gleda je vrlo intenzivno. »Nisam siguran koliko još mogu sam izdržati. Nekih se jutara jedva natjeram otvoriti oči.«

Cal me gurne. »Da ga hračnem?« šapne.

»Aha. U njegovu šalicu.«

On skupi slinu u ustima i snažno ispljune. Loše cilja. Jedva prođe kroz vrata; većina mu samo zaslini bradu i tepih u predsoblju.

113

Kolutam očima prema njemu i dajem, mu znak da me slijedi. Odlazimo natrag u moju sobu.

»Sjedni na pod kraj vrata«, kažem mu. »Stavi ruke preko lica i ne puštaj ni jedno od njih unutra.«

»Što ćeš ti raditi?« »Oblačim se.« »Što ćeš onda raditi?« Skidam pidžamu, oblačim svoje najbolje gaćice i uvlačim se u

onu svilenu haljinu koju sam kupila u šoping-groznici s Calom. Istrljam taj osjećaj igala i iglica iz stopala i navučem cipele s

remenčićima. Cal pita: »Hoćeš vidjeti moj Megazord? Moraš doći u moju sobu

jer on brani grad i, ako ga pomaknem, svi će umrijeti.« Uzimam kaput s naslona stolca, »Zapravo mi se malo žuri.« Viri prema meni kroz prste. »To je tvoja pustolovna haljina!« »Aha.« Ustaje, blokira vrata. »Mogu s tobom?« »Ne.« »Molim te. Mrzim biti ovdje.« »Ne.« Mobitel ostavljam jer te pomoću njega mogu locirati. Papire iz

ladice trpam u džep kaputa, Poslije ću ih baciti negdje u smeće. Vidiš, Tata, kako stvari nestaju tebi pred očima?

Prije nego što ga pošaljem dolje, podmićujem Cala. On točno zna koliko magičarskih trikova može kupiti za cenera i shvaća da će nestati iz moje oporuke ako me ikad otkuca.

Pričekam dok ne čujem da je sišao, a onda polako krenem za njim. Zastajem na vrhu stuba, ne samo da dođem do daha nego i da pogledam kroz prozor preko ravnine travnjaka, da prstom pređem po zidu, da okružim vreteno ograde, da se nasmijem fotografijama na vrhu stuba.

114

U kuhinji, Cal čuči na podu ispred Mame i Tate i samo zuri u njih. »Nešto si htio?« pita Tata. »Hoću slušati.« »Žao mi je, ovo je samo za odrasle.« »Onda hoću nešto jesti.« »Upravo si pojeo pola paketića keksa.« »Imam žvake«, kaže Mama. »Hoćeš to?« Kopa po džepu jakne i

pruža mu ih. Cal gurne žvaku u usta, zamišljeno je žvače, a onda kaže:

»Možemo li ići na odmor kad Tessa umre?« Tati uspijeva izgledati opako i iznenađeno u isto vrijeme.

»Užasno je reći takvo što!« »Uopće se ne sjećam odmora u Španjolskoj. To je jedini put kad

sam letio avionom, a bilo je tako davno da se možda nije ni dogodilo.«

Tata kaže: »Sad je dosta!« i krene ustajati, ali Mama ga zaustavlja.

»U redu je«, kaže i okreće se prema Calu. »Tessa je već dugo bolesna, zar ne? Sigurno se ponekad osjećaš vrlo zanemareno.«

On se ceri. »Aha. Nekih se jutara jedva natjeram otvoriti oči.«

DVADESET JEDAN

Zoey otvara vrata, kosa joj je u neredu. Nosi istu odjeću kao i prošli put kad sam je vidjela.

»Ideš sa mnom na more?« Zveckam ključevima ispred nje. Viri kraj mene prema Tatinu autu. »Došla si sama?«

»Aha.«

»Ali ti ne znaš voziti!«

»Sad znam. To je broj pet na mom popisu.«

Mršti se. »Jesi li uopće imala koji sat vožnje?«

115

»Na neki način. Mogu ući?«

Otvara vrata šire. »Obriši noge ili skini cipele.«

Kuća njezinih roditelja uvijek je nevjerojatno uredna, kao da je iz kataloga. Oni toliko vremena provode na poslu da mislim da uopće nemaju vremena napraviti nered. Slijedim Zoey u dnevnu sobu i sjedam na kauč. Ona sjedne na rub naslonjača nasuprot meni i prekriži ruke.

»Znači, tata ti je posudio auto? Iako nisi osigurana i to je potpuno ilegalno?«

»On baš i ne zna da sam ga uzela, ali zbilja dobro vozim! Vidjet ćeš. Položila bih vozački da sam dovoljno stara.«

Ona odmahuje glavom kao da ne može vjerovati da mogu biti tako glupa. Trebala bi biti ponosna na mene. Uspjela sam pobjeći a da Tata ne primijeti. Sjetila sam se provjeriti retrovizore prije nego što sam upalila motor, onda stisnuti kvačilo, ubaciti u prvu, pustiti kvačilo, dodati gas. Uspjela sam napraviti tri kruga oko kvarta i samo mi se dvaput ugasio, što je moj rekord. Prešla sam kružni tok i čak stigla do treće brzine na glavnoj cesti koja vodi do Zoeyine kuće. A ona sad samo sjedi i ljutito me gleda, kao da je sve to samo jedna velika pogreška.

»Znaš«, govorim dok ustajem i ponovo zakopčavam kaput, »mis-lila sam, ako dođem dovde u jednom komadu, jedini problem bit će autocesta. Nije mi palo na pamet da ćeš me ti zajebavati.«

Ona šara nogama po podu kao da pokušava nešto izbrisati. »Oprosti. Samo imam posla.« »S čim?« Sliježe. »Ako ti nemaš što raditi, ne znači da je tako i sa svima

ostalima.« Osjećam kako nešto raste u meni dok je gledam i u jednom

savršeno jasnom trenutku shvaćam da mi se uopće ne sviđa. »Znaš što?« kažem. »Zaboravi. Sama ću proći popis.«

116

Ona ustaje, zamahne svojom glupom kosom i trudi se izgledati uvrijeđeno. Taj trik pali s dečkima, ali nimalo ne utječe na ono što osjećam prema njoj.

»Nisam rekla da neću ići!« Ali očito je da sam joj dosadila. Htjela bi da se požurim i umrem

već jednom kako bi ona mogla nastaviti svoj život. »Ne, ne, ti ostani ovdje«, kažem joj. »Ionako uvijek sve propadne

kad si ti blizu!« Slijedi me u hodnik. »Ne propadne!« Okrećem se na izlazu. »Govorim o sebi. Jesi li ikad primijetila da

sve sranje uvijek padne meni na glavu, nikada tebi?« Ona se mršti. »Kad? Kad se to dogodilo?« »Stalno. Ponekad se pitam družiš li se sa mnom samo da bi mogla

biti ona koja ima sreće.« »Isuse!« kaže ona. »Možeš li bar na minutu prestati misliti samo

na sebe?«: »Začepi!« kažem joj. I zbog toga se osjećam tako dobro da to

ponovim još jednom. »Ne«, kaže ona. »Ti začepi«, ali glas joj je jedva šapat, što je

čudno. Napravi mali korak unatrag, zastane kao da će još nešto reći, predomisli se i otrči gore.

Ne slijedim je. Male čekam u hodniku, osjećajući debljinu tepiha pod nogama. Osluškujem sat. Brojim šezdeset otkucaja, a onda odlazim, u dnevnu sobu i palim TV. Sedam minuta gledam amatersko vrtlarenje, Doznajem da na sunčanom komadu zemlje okrenutu prema jugu možete uzgajati marelice,čak i u Engleskoj.Pitam se zna li to Adam. Ali onda mi dosade lisne uši i koprivine grinje i monotono. brujanje glasa tog smiješnog ćovjećuljka pa ga gasim i šaljem poruku Zoey: ŽAO MI JE.

Gledam kroz prozor da vidim je li auto još tamo. Da. Nebo je tamno, oblaci su niski i boje sumpora. Nikad nisam vozila po kiši,

117

što me malo zabrinjava. Da je barem još listopad. Onda je bilo toplo, kao da je svijet zaboravio da je na redu jesen. Sjećam se da sam promatrala lišće kako pada. kraj bolničkog prozora.

Zoey odgovara: I MENI. Silazi dolje i dolazi u dnevnu sobu. Nosi kratku tirkiznu haljinu i

gomilu narukvica koje joj vijugaju oko ruke i zveckaju dok mi prilazi i grli me. Fino miriše. Naslanjam se na njezino rame, a ona me ljubi u vrh glave.

Zoey se smije kad ja upalim auto, a on se odmah ugasi. Ponovo ga palim i dok krivudamo niz ulicu, pričam joj kako mi je Tata pet puta dao da vozim, ali meni jednostavno nije išlo. Nikako nisam uspijevala svladati rad s papučicama - lagano odmicanje nožnih prstiju od kvačila, istodobni pritisak na gas.

‘To je to!’ - stalno je vikao - ‘Osjećaš taj prijelaz?’ Ali ja ništa nisam osjećala, čak ni kad sam skinula cipele. Umorili smo se od toga, oboje. Svaka je sljedeća lekcija bila kraća

od prethodne, sve dok nisu potpuno prestale, a ni on ni ja nismo ništa rekli.

»Sumnjam da će prije ručka primijetiti da auta nema«, kažem joj. »A čak i onda, što može napraviti? Kao što si rekla, ja sam imuna na pravila.«

»Ma ti si pravi heroj!« kaže ona. »Fantastična si!« I smijemo se kao u starim danima. Zaboravila sam koliko se

volim smijati sa Zoey. Ona ne kritizira moju vožnju kao Tata. Ona se ne uplaši kad auto zastruže pri ubacivanju u treću, ili kad zaboravim lijevi žmigavac na kraju ulice. Mnogo sam bolji vozač kad me ona gleda.

»Nisi loša. Tvoj te stari bar nešto naučio.« »Obožavam voziti«, kažem joj. »Zamisli kako bi bilo zabavno

voziti Europom. Mogla bi uzeti godinu dana pauze na faksu i poći sa mnom.«

118

»Ne želim«, kaže ona, uzima autokartu i zašuti. »Ne treba nam karta.« »Zašto ne?« »Misli na ovo kao na film ceste.« »Sranje«, kaže ona i uperi prst prema vjetrobranu. Ispred nas, grupa dečki na biciklima blokira cestu. Kapuljače su

podignute, cigarete frajerski vise iz usta. Nebo je zbilja čudne boje i mi smo gotovo sami na cesti. Odmah usporavam.

»Što da radim?« »Idi unatrag«, kaže Zoey. »Oni se neće pomaknuti.« Spuštam svoj prozor. »Ej!« vičem. »Mičite guzice!« Oni zastaju, lijeno se pomaknu do ruba ceste i smiju se dok im ja

šaljem puse u prolazu. Zoey je zaprepaštena. »Što ti bi?« »Ništa - samo još nisam naučila voziti unatrag.« Na glavnoj cesti zapinjemo u prometu. Kroz prozor promatram

trenutke tuđih života. Beba plače u autosjedalici, čovjek lupka prstima po volanu. Žena kopa nos. Dijete maše.

»Nevjerojatno, nije li?« kažem. »Što?« »Ja sam ja i ti si ti, i svi oni tamo vani su oni. I svi smo toliko

različiti i jednako važni.« »Govori u svoje ime.« »To je istina. Zar nikad ne razmišljaš o tome kad se pogledaš u

ogledalo? Zar nikad ne zamišljaš vlastitu lubanju?« »Ne, zapravo i ne.« »Meni ne ide tablica množenja sa sedam i osam i mrzim ciklu i

celer. Tebi se ne sviđaju tvoje akne ni tvoje noge, ali kad sve to staviš u perspektivu, ništa od toga nije važno.«

»Začepi, Tessa! Prestani pričati gluposti.« Pa prestajem, ali u sebi znam da je moj dah svjež od zubne paste,

119

a njezin kiselkast od dima. Ja imam dijagnozu. Ona ima roditelje koji žive zajedno. Ja sam jutros izišla iz kreveta i našla znoj na plahtama. Ja sada vozim. To je moje lice u retrovizoru, moj osmijeh, moje kosti koje će spaliti ili pokopati. To će biti moja smrt. Ne Zoeyina. Moja. I prvi put, to mi se ne čini tako strašno.

Ne govorimo. Ona samo zuri kroz prozor, a ja vozim. Van iz grada, na autocestu. Nebo postaje sve tamnije i tamnije. Super je.

Ali napokon se Zoey opet počne žaliti. »Ovo je najgora vožnja u kojoj sam ikad bila«, kaže, »Zlo mi je.

Zašto ne stižemo nigdje?« »Jer ignoriram znakove na cesti.« Gleda me, u čudu. »Zašto? Ja želim stići nekamo.« Pritisnem papučicu gasa, jako. »O. K.« Zoey zaskviči, rukama se odupire o nadzornu ploču. »Uspori!

Tek si naučila voziti, dovraga!« Pedeset. Pedeset pet. Tolika moć u mojim rukama. »Uspori. To je bio grom.« Kiša šara po vjetrobranu. Zbog njezina odsjaja na staklu sve je

zamućeno i bliješti. Izgleda kao struja, uopće ne sliči na vodu. Potiho brojim u sebi dok se nebom ne prolomi munja. »Još jedan kilometar«, kažem joj. »Stani sa strane!« »Zašto?« Kiša sad već jako udara po krovu auta, a ja ne znam kako

uključiti brisače. Petljam po prekidačima za svjetlo, trubi, paljenju. Zaboravljam da sam u četvrtoj i auto se odmah ugasi.

»Ne ovdje!« viče Zoey. »Na autocesti smo! Želiš poginuti?« Vraćam mjenjač u ler. Uopće me nije strah. Voda u valovima teče

niz vjetrobran, a auti nam trube i blendaju dok prolaze, ali ja vrlo mirno provjeravam retrovizore, palim motor, onda u prvu i krećemo. Čak uspijevam naći brisače dok klizim u drugu i u treću

120

brzinu. Na Zoeyinom je licu ispisana panika. »Ti si luda. Daj meni da

vozim!« »Ti nisi osigurana.« »Nisi ni ti!« Oluja je sad glasnija, nema razmaka između grmljavine i munja.

Iako je dan, ostali su auti upalili svjetla. No, ja ih ne mogu naći. »Molim te«, urla Zoey. »Molim te, stani.« »U autu je sigurno. Gume nas štite.« »Uspori!« viče ona. »Slupat ćemo se. Zar nikad nisi čula za

zaustavni put?« Nisam. Umjesto toga, otkrivam petu brzinu, za koju nisam ni

znala da postoji. Sad vozimo zbilja brzo, a nebo paraju prave lančaste munje. Nikad ih prije nisam vidjela ovako blizu. Kad nas je Tata odveo u Španjolsku, nad morem je bjesnila električna oluja koju smo gledali s balkona našeg hotela. Ali to se nije činilo stvarnim, više kao nešto pripremljeno za turiste. Ova je točno iznad nas i fantastična je.

No, Zoey ne dijeli moje mišljenje. Šćućurila se na svojem sjedalu. »Auti su napravljeni od metala!« vrišti. »Svaki nas trenutak može pogoditi. Stani!« Žalim je, ali nije u pravu u vezi s munjama.

Mahnito pokazuje prema prozoru. »Gledaj, tamo je crpka. Skreni s ceste ili ću se baciti kroz vrata.«

Ionako mi se jede čokolada pa skrećem. Auto ide malo prebrzo, ali ja uspijevam naći kočnicu. Dramatično uklizavamo preko prilaza i zaustavljamo, se okruženi benzinskim crpkama i fluorescentnim svjetlima. Zoey zatvara oči. Smiješno, jer ja bih radije bila vani na cesti, širom otvorenih očiju.

»Ne znam na što si ti zabrijala«, sikće, »ali skoro si nas ubila.« Otvara vrata, izlazi, zatvara ih uz tresak i odmaršira do dućana.

Na trenutak razmišljam o tome da odem bez nje, ali ne stignem ni

121

razmisliti kad ona domaršira natrag i otvori moja vrata. Miriše drugačije, hladno i svježe. Bijesno vadi mokri pramen kose iz usta.

»Nemam para. Trebam cigarete.« Dodajem joj svoju torbu. Odjednom sam vrlo sretna. »Možeš mi

donijeti neku čokoladu kad već ideš unutra?« »Nakon što kupim cigarete«, kaže ona, »idem na WC. Kad se

vratim, pustit ćeš mene da vozim.« Zatvara vrata uz tresak i ponovo hoda do dućana. Kiša još jako

pada i ona se skuplja u sebe, drhteći pred nebom dok gromovi ponovo tutnje. Nikad je prije nisam vidjela uplašenu i odjednom me preplavi val ljubavi prema njoj. Ona se ne može nositi s tim kao ja. Nije navikla na to. Mene ne bi izbezumilo ni da cijeli svijet počne grmjeti. Ja želim lavinu na sljedećem križanju. Želim da pada crna kiša i da najezda skakavaca eksplodira iz prednjeg pretinca auta. Jadna Zoey. Vidim je sad u dućanu kako nevino kupuje slatkiše i pljuge. Dat ću joj da vozi, ali samo zato što to želim. Ne može me više kontrolirati. Nadrasla sam je.

DVADESET DVA

Četiri i dvadeset i more je sivo. Nebo također, iako je ono malo svjetlije i ne miče se tako brzo. Od mora mi se vrti u glavi - možda od toga neprestanog kretanja i činjenice da ga nitko ne bi mogao zaustaviti čak ni kad bi htio.

»Ovo je totalna ludost« kaže Zoey »Kako sam ti dopustila da me nagovoriš?«

Sjedimo na klupi uz more. Mjesto je doslovce napušteno. Negdje daleko na drugoj strani pijeska pas laje na valove. Njegov je vlasnik najmanja točkica na horizontu.

»Dolazila sam ovamo svakog ljeta za praznike«., govorim joj. »Prije nego što je Mama otišla. Prije nego što sam se razboljela.

122

Odsjedali bismo u hotelu Crosskey. Svako bismo se jutro probudili, doručkovali i proveli dan na plaži. Baš svaki dan, puna dva tjedna.«

»Koja zabava!« kaže Zoey, utone dublje na klupu i čvršće steže kaput preko prsa.

»Nismo se vraćali u hotel ni na ručak. Tata nam je radio sendviče i kupovali smo prašak za puding Dn Oetker, On ga je na plaži miješao s mlijekom u Tupperware posudi. Bilo je čudno čuti zvuk vilice koja udara o rubove posude tamo među bukom galebova i valova.«

Zoey me gleda dugo i značajno. »Jesi li možda danas zaboravila uzeti neki važan lijek?«

»Ne!« grabim je za ruku, vučem je na noge. »Hajde, pokazat ću ti hotel u kojem smo odsjedali.«

Hodamo šetalištem. Ispod nas, pijesak je prekriven sipama. Teške su i pune ožiljaka, kao da ih svaka plima baca jedne o druge. Šalim se da bismo ih mogli sakupiti i prodati dućanu za kućne ljubimce kao hranu za papige, ali to je uistinu čudno. Ne sjećam se da se to prije događalo.

»Možda je to neka jesenska stvar«, kaže Zoey. »Ili zbog onečišćenja. Cijeli ovaj ludi planet umire. Trebala bi biti sretna što ćeš zbrisati odavde.«

Zoey kaže da mora piškiti, odlazi niza stube do pijeska i čučne tamo. Ne mogu vjerovati da je upravo to napravila. Okolo nema gotovo nikoga, ali inače bi bila vrlo zabrinuta da će je netko vidjeti. Mlaz njezine mokraće napravio je rupu u pijesku kroz koju nestaje, ostavljajući samo paru. Izgleda vrlo iskonski dok spušta haljinu i vraća se prema meni.

Nakratko stojimo i zajedno gledamo more. Ono juri, bijeli se, povlači.

»Zoey, drago mi je što si mi prijateljica«, kažem, hvatam je za ruku i čvrsto držim.

123

Hodamo uz obalu do luke. Gotovo joj ispričam za Adama i vožnju na motoru i što se dogodilo na brdu, ali to mi se čini prenaporno i zapravo ne želim pričati o tome. Umjesto toga, gubim se u sjećanjima, na ovo mjesto. Sve mi izgleda tako poznato - kućica sa suvenirima, sa svojim kanticama i lopaticama i stalcima s razglednicama, okrečeni zidovi slastičarnice i golemi svjetleći ružičasti kornet ispred nje. Čak uspijevam pronaći uličicu blizu luke koja je prečac do hotela.

»Promijenilo se«, kažem joj. »Prije je bilo veće.« »Ali, to je to mjesto?«

»Aha.« »Super, možemo se sad vratiti do auta?« Otvaram vrata, hodam puteljkom. »Pitam se bi li mi dali da

pogledam sobu u kojoj smo odsjedali.« »Kriste!« mrmlja Zoey i baca se na zidić da me pričeka. Vrata otvara žena srednjih godina. Izgleda ljubazno i debelo i

nosi pregaču. Ne sjećam je se. »Da?« Govorim joj da sam dolazila tamo kad sam bila mala, da smo

svakog ljeta unajmljivali obiteljsku sobu na dva tjedna. »Tražite sobu za večeras?« pita ona. Što mi zapravo nije palo na pamet, ali odjednom zvuči kao divna

ideja. »Možemo li dobiti tu istu?« Zoey domaršira puteljkom do mene, grabi me za ruku i okreće

me. »Kog vraga radiš?« »Uzimam sobu.« »Ja ne mogu ostati ovdje, sutra imam faks.« »Uvijek imaš faks«, kažem joj. »I imat ćeš mnogo sutra.« Mislim da to zvuči prilično elokventno i čini se da je definitivno

ušutkalo Zoey. Ona se spušta nazad na zidić i sjedi ondje gledajući u nebo.

Ponovo se okrećem prema ženi. »Oprostite za to«, kažem. Žena

124

mi se sviđa. Uopće nije sumnjičava. Možda ja danas izgledam kao pedesetogodišnjakinja pa ona misli da je Zoey moja grozna kći tinejdžerica.

»U toj je sobi sad krevet s baldahinom«, kaže mi, »ali još ima vlastitu kupaonicu.«

»Dobro. Uzet ćemo je.« Slijedimo je uza stube. Stražnjica joj je golema i njiše se dok

hoda. Pitam se kako bi bilo da mi je ona majka. »Evo nas«, kaže dok otvara vrata. »Potpuno smo preuredili pa

vjerojatno izgleda drugačije.«

Potpuno drugačije. Sobom dominira krevet s baldahinom. Visok je i staromodan i omotan baršunom.

»Dolazi nam mnogo mladenaca«, objašnjava žena.

»Fantastično!« zareži Zoey. Teško je prepoznati onu sunčanu sobu u kojoj sam se budila

svako ljeto. Nema više kreveta na kat, zamijenio ih je stol s čajnikom i ostalim priborom za čaj. No, zasvođeni mi je prozor poznat, kao i ugradbeni ormari uz jedan zid.

»Ostavit ću vas«, kaže žena. Zoey odbacuje cipele i baca se na krevet. »Ova soba košta

sedamdeset funta za noć!« kaže. »Jesi ti uopće ponijela išta novaca?«

»Samo sam je htjela pogledati.« »Jesi luda?« Penjem se na krevet kraj nje. »Ne, ali zvučat će glupo ako ti

kažem naglas.« Ona se naslanja na lakat i sumnjičavo me gleda. »Probaj.« Pa joj ispričam o posljednjem ljetu kad sam bili ovdje, kako su se

Mama i Tata svađali više nego ikad. Kažem joj kako jednog jutra za doručkom Mama nije htjela jesti, kako je rekla da joj je već muka od kobasica i konzerviranih rajčica i da bi bilo jeftinije otići u

125

Španjolsku. »Onda idi«, rekao je Tata. »Pošalji nam razglednicu kad stigneš.« Mama me uzela za ruku i mi smo se vratile natrag u sobu. »‘Ajmo

im se sakriti’, rekla je. ‘Neće li to biti zabavno?’« Bila sam zaista uzbuđena. Ostavila je Cala s Tatom. Izabrala je mene.

Sakrile smo se u ormar. »Ovdje nas nitko neće naći«, rekla je. I nisu, iako nisam bila sigurna da nas je itko uopće tražio. Sjedile

smo tamo vrlo dugo, dok se napokon Mama nije išuljala da uzme kemijsku olovku iz svoje torbe. Onda se vratila i vrlo pažljivo napisala svoje ime na unutrašnjoj strani vrata ormara. Dodala je kemijsku meni i ja sam napisala svoje ime do njezinoga.

»Evo«, rekla je. »Čak i da se nikad ne vratimo, uvijek ćemo biti ovdje.«

Zoey me sumnjivo gleda. »To je to? Kraj priče?« »To je to.« »Ti i tvoja mama napisale ste svoja imena u ormaru i mi smo se

morale voziti šezdeset pet kilometara da mi to kažeš?« »Mi nestajemo svakih nekoliko godina, Zoev. Sve naše stanice

zamijene druge. Nijedan djelić mene nije isti kao kad sam posljednji put bila u ovoj sobi. Ja sam bila netko drugi kad sam napisala svoje ime ovdje, netko zdrav.«

Zoey sjeda. Izgleda bijesno. »Znači, ako je tvoj potpis još uvijek tamo, ti ćeš biti čudesno izliječena? A ako nije, što onda? Zar nisi čula kad je ona žena rekla da su potpuno preuredili?«

Ne sviđa mi se što viče na mene. »Možeš li pogledati u ormar i vidjeti, Zoey?«

»Ne. Natjerala si me da dođem, a ja nisam htjela. Osjećam se kao govno, a sad još i ovo - glupi ormar! Nevjerojatna si.«

»Zašto si tako ljuta?« Ona se iskoprca iz kreveta, »ja idem. Izludjet ćeš me s tim svojim

126

neprestanim traženjem znakova.« Uzima svoj kaput s mjesta gdje ga je bacila kraj vrata i ljuto ga navlači. »Ne prestaješ pričati o sebi, kao da si jedina na svijetu s problemom. Svi smo u istom sranju, znaš. Rođeni smo, jedemo, seremo, umiremo. To je to!«

Ne znam kako da se ponašam kad ona viče ovako glasno. »Što ti je?«

»Ja to tebe pitam!« viče. »Ništa mi nije, osim onoga očitog.« »Onda sam i ja dobro.« »Ne, nisi. Pogledaj se.« »Što da se pogledam? Kako izgledam?«

»Tužno.«

Ona zastaje na vratima. »Tužno?«

Nastupa užasna tišina. Primjećujem malu poderotinu na tapeti iznad njezinoga ramena. Primjećujem prljave otiske prstiju na prekidaču za svjetlo. Negdje dolje u kući vrata se otvaraju i zatvaraju. Dok se Zoey okreće prema meni, shvaćam da se život sastoji od niza trenutaka, a svaki je putovanje do kraja.

Kad konačno progovori, glas joj je težak i potmuo. »Trudna sam.«

»O, Bože!« »Nisam ti htjela reći.« »Jesi sigurna?« Ona utone u stolac kraj vrata. »Napravila sam dva testa.« »Jesi li ih dobro napravila?« »Ako drugi prozorčić postane ružičast i ostane ružičast, trudna

si. Ostao je ružičast dva puta.« »O, Bože!« »Hoćeš li prestati to govoriti?« »Zna li Scott?« Kima. »Nisam ga mogla naći onog dana u supermarketu i cijeli se

vikend nije javljao na telefon pa sam jučer otišla do njega i

127

natjerala ga da me posluša. On me mrzi. Trebala si mu vidjeti izraz lica.«

»Kao što?« »Kao da sam idiot. Kao, kako sam mogla biti tako glupa? Sigurno

se viđa s nekom drugom. One su cure bile u pravu.« Želim joj prići i pomilovati joj ramena, čvrstu liniju njezine

kralješnice. No, ne činim to jer mislim da ona to ne bi htjela. »Što ćeš napraviti?« Slegne ramenima i u tom slijeganju vidim njezin strah. Izgleda

kao da ima dvanaest godina. Izgleda kao dijete u čamcu koje putuje po nekom velikom moru bez hrane i kompasa.

»Mogla bi ga zadržati, Zoey.« »To čak nije ni smiješno.« »Nije ni trebalo biti. Zadrži ga. Zašto ne?« »Neću ga zadržati zbog tebe!« Vidim da ovo nije prvi put da razmišlja o tome. »Onda ga se

otarasi.« Ona tiho zajeca dok naslanja glavu na zid iza sebe i očajnički se

zagleda u strop. »Trudna sam više od tri mjeseca«, kaže. »Misliš da je već

prekasno? Misliš da će mi uopće dati da napravim pobačaj?« Rukavom briše prve suze s lica. »Tako sam glupa! Kako sam mogla biti tako glupa? Sad će mama doznati. Trebala sam otići u ljekarnu i uzeti pilulu za dan poslije. Da ga bar nikad nisam upoznala!«

Ne znam što da joj kažem. Ne znam ni bi li me uopće čula, čak i da nešto smislim. Čini se jako dalekom dok sjedi na tom stolcu.

»Samo želim da to nestane«, kaže. Onda pogleda ravno u mene. »Mrziš li me?«

»Ne.« »Hoćeš li me mrziti ako ga se riješim?« Mogla bih.

128

»Napravit ću šalicu čaja«, kažem. Na jednom tanjuru stoje čajni kolačići i paketići šećera i mlijeka.

Ovo je zbilja vrlo lijepa soba. Gledam kroz prozor dok čekam da voda uzavri. Dva dječaka igraju nogomet na šetalištu. Pada kiša i oni su navukli kapuljače. Nije mi jasno kako vide loptu. Zoey i ja bile smo maloprije tamo vani, na hladnoći i vjetru. Ja sam držala Zoey za ruku.

»U luci imaju svakodnevne izlete brodom«, kažem joj. »Možda voze na neko toplo i daleko mjesto.«

»Idem spavati«, kaže ona. »Probudi me kad sve bude gotovo.« Ali nije se pomaknula sa stolca niti zatvorila oči. Obitelj prolazi ispod prozora. Tata gura kolica, a curica u sjajnoj

ružičastoj kabanici drži se za maminu ruku na kiši. Ona je mokra, možda joj je hladno, ali zna da će uskoro biti doma, suha. Toplo mlijeko. TV emisije za djecu. Možda keksić i rano u pidžamu.

Pitam se kako se zove. Rosie? Amber? Izgleda kao da bi njezino ime moglo sadržavati boje. Scarlett?

Zapravo ne namjeravam to napraviti. Čak i ne razmišljam o tome. Jednostavno prelazim preko sobe i otvaram vrata od ormara. Uzdrmam vješalice koje zvekeću jedna o drugu. Preplavi me miris vlažnog drva.

»Je li tamo?« pita Zoey, Unutarnja strana vrata blještavo je bijela. Potpuno novi premaz.

Dodirujem ga prstom, ali ništa se ne mijenja. Tako je blještavo da soba počne treperiti na rubovima. Svakih nekoliko godina nestajemo.

Zoey uzdiše i ponovo se naslanja na stolac. »Nisi trebala pogledati.«

Zatvaram vrata ormara i vraćam se do čajnika. Brojim dok nalijevam vodu preko čajnih vrećica. Zoey je trudna

više od tri mjeseca. Bebi treba devet mjeseci da naraste. Rodit će se

129

u svibnju, kao i ja. Volim svibanj. Tada imamo dva državna praznika koji se mogu spojiti s vikendima. Imamo trešnje u cvatu. Zumbule. Kosilice. Sanjivi miris svježe pokošene trave.

Još sto pedeset i četiri dana do svibnja.

DVADESET TRI Cal dotrči iz dna mračnog vrta,pruža ruku. »Sljedeća«, kaže. Mama otvara kutiju s pirotehnikom na svojem krilu. Razgledava

je kao da bira čokoladu, nježno vadi jednu prskalicu i pročita etiketu prije nego što mu je doda.

»Začarani vrt«, kaže. On je brzo nosi natrag Tati. Dok trči,vrhovi njegovih gumenih

čizama udaraju jedan o drugi. Mjesečina se probija kroz stablo jabuke i prska travu.

Mama i ja iznijele smo stolce iz kuhinje i sjedimo kraj stražnjih vrata. Hladno je. Dah nam je poput dima. Sad kad je stigla zima, tlo miriše mokro, kao da se život pritajio, sve se šćućurilo, čuva energiju.

Mama kaže: »Znaš li koliko je nama grozno kad ti nestaneš i nikome ne javiš gdje si? «

S obzirom na to da je ona najveći stručnjak za nestajanje u povijesti, to me pitanje nasmije. Izgleda iznenađeno, očito ne shvaća ironiju. »Tata kaže da si nakon povratka spavala dva dana bez prekida. «

»Bila sam umorna.« »On je umro od straha.« »A ti?« »Oboje.« »Začarani vrt!« najavljuje Tata. Čuje se iznenadno pucketanje, u zraku cvatu cvjetovi od svjetla,

130

šire se, a onda potonu i iščeznu iznad trave. »Ahhh«, kaže Mama. »To je bilo prekrasno.« »To je bilo dosadno«, viče Cal dok galopira natrag prema nama. Mama ponovo otvara kutiju. »Što kažeš na raketu? Bi li raketa

bila bolja?«

»Raketa bi bila super!« Cal slavi trčeći počasni krug oko vrta prije nego što je odnese Tati. Zajedno zabijaju držak u zemlju. Ja razmišljam o onoj ptici, o Calovu zecu, O svim stvorenjima koja su umrla u našem vrtu, čije se kosti naguravaju ispod zemlje. »Zašto more?« pita Mama.

»Jednostavno mi je došlo.« »Zašto Tatin auto?« Slegnem ramenima. »Vožnja je bila na mom popisu.« »Znaš«, kaže ona, »ne možeš samo ići okolo i raditi što hoćeš.

Moraš misliti na ljude koji te vole.« »Na koga?« »Ljude koji te vole.« »Ova je glasna«, kaže Tata. »Dame, ruke na uši.« Raketa uzlijeće uz jedan bum, toliko glasan da se njegova

energija širi u meni. Zvučni valovi lome mi se u krvi. Mojim mozgom upravljaju plima i oseka.

Mama mi nikad nije rekla da me voli. Ni jednom. Mislim da nikad i neće. Sad bi to bilo previše očito, previše ispunjeno sažalijevanjem. To bi nas obje posramilo. Ponekad razmišljam o tihim stvarima koje smo sigurno dijelile prije nego što sam se rodila, kad sam bila sklupčana, sitna i tamna, u njoj. Ali ne razmišljam o tome često.

Ona se s nelagodom premješta na stolcu. »Tessa, planiraš li ubiti nekoga?« Zvuči ležerno, ali mislim da je ozbiljna.

»Naravno da ne!« »Dobro«, izgleda kao da joj je iskreno laknulo. »Pa što je onda

131

sljedeće na tvom popisu?« Iznenađena sam. »Zbilja želiš znati?« »Zbilja želim.« »O. K. Sljedeća je slava.« Ona zbunjeno odmahuje glavom, ali Cal, koji je došao po sljedeću

prskalicu, misli da je to urnebesno. »Provjeri koliko slamčica možeš nagurati u usta«, kaže. »Svjetski rekord je dvjesto pedeset osam.«

»Razmislit ću o tome«, kažem mu. »Ili se možeš tetovirati po cijelom tijelu kao leopard. Ili te

možemo gurati po autocesti u krevetu.« Mama ga zamišljeno promatra. »Vodopad dvadeset i jednog

praska«, kaže. Brojimo ih. Uzlijeću uz mekano šištanje, rasprskavaju se u roj

zvijezda pa polako trepere prema zemlji. Pitam se hoće li ujutro trava biti obojena u sumporno žutu, cinober, akvamarin.

Slijedi komet da utoli Calovu želju za akcijom. Tata ga pali i on fijuče iznad krova, svjetlucavi rep iza njega.

Mama je kupila dimne bombe. Svaka košta 3,50 funta i Cal je zaista zadivljen. Dovikuje cijenu Tati.

»Više novca nego pameti«, odvikuje Tata. Mama mu pokazuje prst, a on se smije tako toplo da ona zadrhti. »Dobila sam dvije za cijenu jedne«, kaže mi. »To je prednost toga

što si ti bolesna i što mi imamo noć vatrometa u prosincu.« Bombe vrtom raspršuju zeleni dim. Mnogo dima. Čini se kao da

dolaze čudovišta. Cal i Tata dotrčavaju iz dna vrta, smiju se i brbljaju.

»Užasno puno dima!« viče Tata. »Kao da smo u Beirutu!« Mama se smiješi, pruža mu Vrtivjetar. »Daj ovu sljedeću. Ta mi je

najdraža.« On uzima čekić, a ona ustaje i pridržava stup ograde dok on

zabija čavao u njega. Oboje se smiju.

132

»Nemoj me udariti po prstima«, kaže ona i lagano ga gurne laktom.

»Hoću ako ćeš me gurkati!« Cal sjeda na Mamin stolac i trga paket prskalica. »Kladim se da

ću postati slavan prije tebe«, kaže mi. »Kladim se da nećeš.«

»Bit ću najmlađa osoba koja je ikad postala član ‘Čarobnog kruga‘.«

»Zar ne moraš biti pozvan?«

»Bit ću pozvan. Ja sam nadaren. Što ti znaš raditi? Ne znaš ni pjevati.«

»Hej!« kaže Tata. »Što je sad ovo?« Mama uzdiše. »Oboje naše djece želi biti slavno.« »Zbilja?« »Slava je sljedeća na Tessinu popisu.« Na Tatinu licu vidim da ovo nije očekivao. Okreće se prema

meni, čekić mu visi iz ruke. »Slava?« »Aha.« »Kako?« »Nisam još odlučila.« »Mislio sam da si gotova s popisom.« »Ne.« »Mislio sam da, nakon auta, nakon svega što se dogodilo...«

»Ne. Tata, nije gotovo.«

Nekad sam vjerovala da Tata može sve, da me može spasiti od svega. Ali ne može, on je samo ljudsko biće. Mama ga grli jednom rukom, a on se naslanja na nju.

Zurim u njih. Moja majka. Moj otac. Lice mu je u sjeni, vrhovi kose umočeni u svjetlo. Sjedim vrlo mirno. I Cal se umirio kraj mene.

»Opa!« šapće. To boli više nego što sam ikad mogla zamisliti.

133

U kuhinji, punim usta vodom iz slavine i pljujem je u sudoper. Pljuvačka izgleda ljigavo, tako se sporo kreće prema odvodu da je moram potjerati s još vode. Na koži osjećam hladnoću sudopera.

Gasim svjetlo i kroz prozor promatram svoju obitelj. Stoje zajedno na travi, pregledavaju posljednje prskalice. Tata svaku uzme u ruku i osvijetli je lampicom. Odabiru jednu, zatvaraju kutiju i sve troje odlaze do ruba vrta.

Možda sam mrtva. Možda je ovo sve što će biti. Živi će ići dalje u svojem svijetu - dodirujući, hodajući. A ja ću i dalje biti u ovom praznom svijetu, nečujno kucajući na staklo između nas.

Izlazim kroz prednja vrata, zatvaram ih za sobom i sjedam na stubu. Žbunje šušti kao da se neko noćno stvorenje pokušava sakriti od mene, ali to me ne uplaši, čak se i ne pomaknem. Kad mi se oči prilagode, počinjem razabirati ogradu i grmlje koje raste uz nju. Dosta jasno vidim ulicu s druge strane ograde, uličnu rasvjetu koju prska preko pločnika, krivi se preko tuđih automobila, odbija se od tuđih praznih prozora.

Osjećam miris luka. Kebab. Da mi je život drugačiji, sad bih bila vani sa Zoey. Jele bismo pomfrit. Stajale bismo na nekom uglu, lizale slane prste, čekajući akciju. Umjesto toga, ja sam ovdje. Mrtva na kućnom pragu.

Čujem Adama prije nego što ga ugledam, grlenu riku njegova motora. Kako se približava, zrak počinje treperiti od buke, tako da se čini da stabla plešu. On staje izvan svojeg dvorišta, gasi svjetla i motor. Tišina i tama opet se spuštaju dok otkopčava kacigu, vješa je na upravljač i gura motor uz prilaz.

Ja uglavnom vjerujem u kaos. Kad bi se želje ostvarivale, kosti me ne bi boljele kao da je sav prostor u njima potrošen. Ne bih pred očima imala maglu koje se ne mogu riješiti.

No, imam osjećaj da sad promatram Adama kako hoda uz puteljak jer sam to izabrala. On zaključava motor za ogradu uz

134

bočnu stranu kuće. Ne vidi me. Ja mu prilazim s leđa. Osjećam se vrlo moćno i sigurno.

»Adame?« On se iznenađeno okreće. »Sranje! Mislio sam da si duh!« Oko

sebe širi neki hladno-mokri miris, kao da je životinja koja je izronila iz noći. Koraknem bliže.

»Što to radiš?« pita.

»Rekli smo da ćemo biti prijatelji.« Izgleda zbunjeno. »Aha.« »Ne želim to.« Među nama je prostor, a u tom prostoru tama. Napravim još

jedan korak, tako blizu da dijelimo dah. Isti dah. Unutra i van. »Tessa«, kaže on. Znam da je to upozorenje, ali svejedno mi je. »Što je najgore što se može dogoditi?« »Boljet će«, kaže on. »Već boli.« On kimne, vrlo polako. I kao da se odjednom stvorila rupa u

vremenu, kao da je sve stalo i ova se jedna minuta, u kojoj se gledamo tako blizu, prostire među nama. Dok se naginje prema meni, osjećam kako se neka čudna toplina probija kroza me. Zaboravljam da mi je glava puna svih tužnih lica na svim prozorima kraj kojih sam ikada prošla. Dok se on naginje bliže, osjećam samo toplinu njegova daha na svojoj koži. Poljubimo se vrlo nježno. Gotovo da se i ne dotaknemo, kao da nismo sigurni. Usne su jedino mjesto na kojem se dodirujemo.

Odmičemo se i gledamo jedno u drugo. Koje riječi postoje za taj pogled koji prolazi od mene do njega i natrag? Oko nas, sve se noćne stvari skupljaju i zure. Izgubljene stvari ponovo nađene. »Sranje, Tess!«

»U redu je«, kažem mu. »Neću se slomiti.« I da mu to dokažem, guram ga uza zid njegove kuće i držim ga

135

tamo, I ovaj puta nije riječ o nježnosti Moj je jezik u njegovim ustima, tražeći, nalazeći njegov. Njegove me ruke toplo obavijaju.

Njegov je dlan na stražnjem dijelu mojega vrata. Topim se tamo. Moja ruka klizi niz njegova leđa. Tiskam se bliže.uza nj, ali to mi nije dovoljno. Želim se popeti u njega. Živjeti u njemu. Biti on.

Sve je jezik i čežnja. Ližem ga, grickam rub njegovih usana. Nisam znala da sam tako gladna.

On se odmiče. »Sranje«, kaže. »Sranje!« I prolazi rukom kroz kosu; ona isijava mokru, životinjsku tamu. Ulično svjetlo gori u njegovim očima. »Što se događa s nama?«

»Želim te«, kažem mu. Srca mi udara. Osjećam se potpuno živa.

DVADESET ČETIRI

Zoey me nije smjela moliti da dođem. Otkad smo ušle kroz vrata, ne mogu prestati brojiti. Ovdje smo sedam minuta. Ona je naručena za šest minuta, Zatrudnjela je prije devedeset pet dana.

Pokušavam misliti na nasumične brojeve, ali nekako svi nešto znače. Osam - broj diskretnih prozora na udaljenom zidu. Jedan - jednako diskretna recepcionarka. Petsto - broj funti koje je Scott platio da se riješi djeteta.

Zoey mi dobacuje nervozan smiješak preko vrha časopisa. »Kladim se da nečega ovakvog nema u državnoj bolnici.«

I nema. Sjedala su kožnata, tamo je i veliki četvrtasti stolić sa sjajnim časopisima, i tako je toplo da sam morala skinuti kaput. Mislila sam da će biti mnogo cura koje grčevito stežu svoje maramice i izgledaju očajno, ali Zoey i ja smo jedine. Ona je skupila kosu u rep i opet nosi donji dio trenirke. Izgleda umorno i blijedo.

»Želiš li znati kojih ću se simptoma s veseljem riješiti?« Odlaže časopis na krilo i broji na prste, »Grudi mi izgledaju kao neka

136

čudovišna karta, potpuno su prekrivene plavim venama. Osjećam se teško - čak su mi i prsti teški. Neprestano povraćam. Stalno me boli glava. I oči su mi nadražene.«

»Ima li išta dobro?« Ona razmišlja na trenutak. »Mirišem drugačije. Mirišem sasvim

dobro.« Naginjem se preko stolića i udišem njezin miris. Miriše na dim,

parfem, žvakaću gumu. I još nešto. »Fertilnost«, kažem joj. »Što?« »To znači da možeš imati djecu.« Odmahuje glavom kao da sam luda. »Je li te tvoj dečko to

naučio?« Kad ne odgovorim, ona se vraća časopisu. Dvadeset i dvije

stranice najnovijih spravica. Kako napisati savršenu ljubavnu pjesmu. Hoće li svemir ikada postati turistička destinacija?

»Vidjela sam jednom neki film«, kažem joj, »o curi koja je umrla. Kad je došla u raj, njezina je mrtvorođena sestra već bila tamo i ona se brinula za nju dok nisu svi bili ponovo zajedno.«

Zoey se pretvara da me ne čuje. Okreće stranice kao da čita. »To se možda i meni dogodi, Zoey.« »Neće.« »Tvoja je beba tako mala da bih je mogla držati u džepu.« »Začepi, Tessa!« »Neki si dan gledala odjeću za bebe.« Zoey propada dublje u stolac i zatvara oči. Usta joj se opuste kao

da ju je netko isključio. »Molim te«, kaže. »Molim te, zašuti. Nisi ni trebala doći ako ćeš negodovati.«

U pravu je. Znala sam to i prošle noći kad nisam mogla spavati. Na drugoj strani hodnika kapao je tuš i nešto - žohar? pauk? - tr-čkaralo je preko tepiha u mojoj sobi.

137

Ustala sam, obukla kućnu haljinu i otišla dolje. Planirala sam si napraviti šalicu vruće čokolade, možda malo gledati kasnovečernji program. Ali tamo, točno nasred kuhinje, bio je miš koji se zaglavio u jednoj od Tatinih zamki za žohare. Jedini njegov dio koji nije bio zalijepljen za karton bila je jedna stražnja noga, kojom se koristio kao veslom pri pokušaju da pobjegne od mene. Bio je u agoniji. Znala sam da ću ga morati ubiti, ali nisam znala kako to napraviti a da mu ne nanesem još više boli. Nož za rezanje mesa? Škare? Olovka kroz stražnji dio glave? Mogla sam se sjetiti samo groznih završetaka.

Napokon sam uzela staru kutiju od sladoleda iz kuhinjskog ormarića i napunila je vodom. Miša sam stavila unutra i potopila ga pomoću drvene žlice. Gledao je gore prema meni, u čudu, dok se borio za dah. Tri su sićušna zračna mjehura pobjegla, jedan za drugim.

Pišem poruku Zoeyinoj bebi: SAKRIJ SE! »Za koga je to?« »Nikoga.« Naginje se preko stolića. »Daj da vidim.« Brišem tekst, pokazujem joj prazan ekran. »Je li bilo za Adama?« »Ne.« Koluta očima. »Gotovo se poseksate u vrtu, a onda se ti radi

nekoga perverznog zadovoljstva pretvaraš da se to nije dogodilo.« »On nije zainteresiran.«

Ona se mršti. »Naravno da je zainteresiran. Samo što je njegova mama izašla i ulovila vas. Inače bi te vrlo rado poševio.«

»To je bilo prije četiri dana, Zoey. Da je zainteresiran, već bi mi se javio.«

Sliježe ramenima. »Možda je zauzet.«

Minutu sjedimo s tom laži. Kosti mi izbijaju kroz kožu, imam

138

ljubičaste mrlje ispod očiju i definitivno poprimam čudan miris. Adam si vjerojatno još uvijek ispire usta.

»Ljubav ionako samo škodi«, kaže Zoey. »Ja sam živi dokaz za to.« Baca časopis na stol i gleda na sat. »Zašto ja zapravo ovo plaćam?«

Premještam se na stolac do nje. »Možda je to šala«, kaže ona. »Možda ti uzmu novac, puste te da

se znojiš i nadaju se da će ti postati tako neugodno da ćeš sama otići doma.«

Uzimam joj ruku i držim je između svojih. Izgleda malo iznenađeno, ali ne miče je.

Prozorska su stakla zatamnjena tako da se ulica ne vidi. Kad smo došle, snijeg je upravo počeo padati; ljudi u božičnom šopingu zabundani zbog hladnoće. Ovdje unutra vručina isijava iz radijatora, a puhačka se .glazba prelijva preko nas. Tamo vani može biti smak svijeta, ali mi to ne bismo znali.

Zoey kaže : »Kad ovo bude gotovo i opet budemo samo ti i ja, vračamo se tvom popisu. Slava,nije li? Neki dan sam na telki vidjela tu ženu. Ima rak u završnom stadiju i upravo je završila triatlon. I ti bi to trebala napraviti.«

»Ona ima rak dojke.« »Pa?« »Pa to je drugačije.« »Trčanje i bicikliranje joj pomaže da ostane motivirana. Što je tu

toliko drugačije? Ona je živa mnogo duže nego što je itko mislio da će biti i zbilja je poznata.«

»Ja mrzim trčanje!« Zoey odmahuje glavom vrlo dostojanstveno, kao da mi govori da

sam namjerno naporna. »A Big Brother? Tamo nikad nisu imali nekog poput tebe.«,

»To počinje tek sljedećeg ljeta.«:

139

»Pa?«

»Pa razmisli malo!« Upravo tada sestra izlazi iz sobe i prilazi nam. »Zoey Walker?

Spremni smo za vas.« Zoey me poteže na noge. »Može li doći moja prijateljica?« »Žao mi je, ali bolje je da ona pričeka vani. Danas ćete samo

razgovarati, ali to nije razgovor koji je lako voditi pred prijateljem.« Sestra zvuči kao da je vrlo uvjerena u to što govori i mislim da joj

se Zoey ne može oduprijeti. Daje mi svoj kaput, kaže: »Pazi na ovo«, i odlazi sa sestrom. Vrata se zatvaraju iza njih.

Osjećam se vrlo čvrsto. Ne maleno nego veliko i pulsirajuće i živo. Tako je opipljivo, to postojanje i nepostojanje. Ja sam ovdje. Uskoro neću biti. Zoeyina beba je ovdje. Njezin puls radi tik-tak. Uskoro više neće. A kad Zoey izađe iz te sobe, nakon što je stavila svoj potpis na komad papira, bit će promijenjena. Razumjet će ono što ja već znam - da smrt okružuje sve nas.

I da ima okus kao metal među zubima.

DVADESET PET

»Kamo idemo?« Tata miče ruku s volana kako bi me potapšao po koljenu. »Sve u

svoje vrijeme.« »Hoće li mi biti neugodno?« »Nadam se da ne.« »Hoćemo li upoznati nekoga poznatog?«

Na trenutak izgleda uznemireno. »Je li se o tome radilo?« »Ne baš.« Vozimo se kroz grad i on mi ne želi reći. Prolazimo kraj

sirotinjskog naselja i izlazimo na zaobilaznicu, a moje pogađanje

140

postaje potpuno nasumično. Volim ga nasmijavati. On se ne smije često.

»Put na Mjesec?« »Ne.«

»Natjecanje talenata?« »S tvojim sluhom?« Zovem Zoey da je pitam želi li pokušati pogoditi, ali ona je još

izbezumljena zbog operacije. »Moram povesti neku odgovornu odraslu osobu. Koga da pitam, dovraga?«

»Mogu ja ići.« »Misle na nekoga zbilja odraslog. Znaš, kao na roditelja.« »Ne mogu te natjerati da kažeš roditeljima.« »Mrzim ovo«, kaže ona. »Mislila sam da će mi dati pilulu i da će

to samo ispasti. Zašto trebam operaciju? To nije veće od točke.« Tu nije u pravu. Prošle sam noći uzela Readers Digest »Knjigu

obiteljske medicine« i potražila trudnoću. Htjela sam znati koliko su bebe velike u šesnaestom tjednu. Otkrila sam da su dugačke kao maslačak. Nisam mogla prestati čitati. Pogledala sam i ubode pčela i košnice. Krasne svakodnevne, obiteljske bolesti - ekcem, angina, krup.

»Jesi još tu?« pita ona. »Aha.« »E, ja sad idem. Kiselina mi se diže uz grlo i ulazi u usta.« To je loša probava. Morala bi si masirati debelo crijevo i popiti

malo mlijeka. Proći će. Što god da odluči napraviti s djetetom, svi će Zoeyini simptomi proći. No, ne kažem joj to. Umjesto toga stišćem crveni gumb na mobitelu i koncentriram se na cestu ispred nas.

»Ona je vrlo budalasta djevojka«, kaže Tata. »Što dulje odgađa, to će biti gore. Prekidanje trudnoće nije kao iznošenje smeća.«

»Ona to zna, Tata, U svakom slučaju, to se tebe ne tiče - nije tvoja kći.«

141

»Ne«, složi se on. »Nije.« Pišem poruku Adamu. Pišem: GDJE SI DOVRAGA? Onda je

izbrišem. Prije šest noći, njegova je mama stajala na kućnom pragu i

plakala. Rekla je da je vatromet bio zastrašujući. Pitala ga je zašto ju je ostavio sada kad se približava kraj svijeta.

»Daj mi broj mobitela«, rekao je. »Nazvat ću te.« Razmijenili smo brojeve. Bilo je erotično. Mislila sam da je to

obećanje. »Slava«, kaže Tata. »Što ti podrazumijevaš pod time, ha?« Mislim na Shakespearea. Ona njegova silueta sa živahnom

bradom i perom u ruci bila je na naslovnoj stranici izdanja svih njegovih drama koje smo imali u školi. On je izmislio hrpu novih riječi i svi znaju za njega čak i nekoliko stotina godina poslije njegove. Živio je prije automobila i aviona, pušaka i bombi i zagađenja. Prije kemijskih olovaka. Kad je on pisao, na prijestolju je bila kraljica Elizabeta 1. I ona je bila slavna, ne samo kao kći Henrika VIII., već i zbog krumpira i Armade i duhana i jer je bila tako pametna.

Onda je tu i Marilyn. Elvis. Čak će i suvremene ikone poput Madonne biti zapamćene. Take That su opet na turneji koja je rasprodana u milisekundi. Oko očiju su im se urezale godine, a Robbie čak i ne pjeva, ali ljudi još žele dio njih. Na takvu slavu mislim. Hoću da cijeli svijet prekine to što radi i osobno se dođe oprostiti od mene kad umrem. Što je drugo uopće važno?

»Što ti misliš pod slavom, Tata?« Nakon minute razmišljanja, on kaže: »Da ostaviš nešto iza sebe,

pretpostavljam.« Pomislim na Zoey i njezinu bebu. Ona raste. Raste.

»O. K.«, kaže Tata. »Tu smo.« Nisam sigurna gdje je »tu«. Izgleda kao knjižnica, jedna od onih

142

pravokutnih, funkcionalnih zgrada s mnogo prozora i vlastitim parkiralištem s označenim mjestima za direktora. Parkiramo na mjesto za invalide.

Žena koja se javi na interfon želi znati koga smo došli vidjeti. Tata pokušava šaptati, ali ona ne čuje pa je prisiljen ponoviti, glasnije. »Richard Green«, kaže i pogleda me iskosa.

»Richard Green?« On kima, zadovoljan samim sobom. »Poznaje ga jedan

računovođa s kojim sam radio.« »I to je važno jer...?«

»Želi te intervjuirati.« Zastajem na ulazu. »Intervju? Na radiju? Ali svi će me čuti!« »Nije li to bila ideja?« »O čemu bi me trebao intervjuirati?« I tada on pocrveni. Tada mu možda sine da je ovo najgora ideja

koju je ikada imao jer je jedina stvar koja me čini posebnom moja bolest. Da nije toga, sad bih bila u školi ili markirala. Možda bih bila kod Zoey, noseći joj peptoran iz ormarića u kupaonici. Možda bih ležala u Adamovu naručju.

Recepcionarka se pretvara da je sve u redu. Pita nas naša imena i daje nam po jednu naljepnicu za svakoga. Poslušno ih lijepimo na kapute dok nam ona govori da će producent brzo doći.

»Sjednite«, kaže, pokazujući prema redu naslonjača na drugoj strani predvorja.

»Ti ne moraš govoriti«, kaže Tata dok sjedamo. »Ja ću ući sam ako hoćeš, a ti možeš ostati ovdje.«

»A o čemu bi pričao?« On sliježe. »Nedostatak onkoloških odjela za tinejdžere,

nedostatak financiranja alternativne medicine, o tome kako zdravstveno ne pokriva troškove tvojih dijetalnih potreba. Kvragu, mogao bih govoriti satima. Za tu sam temu specijalist.«

143

»Financiranje? Ne želim biti poznata jer sam skupila nešto para! Želim biti poznata jer sam nevjerojatna. Želim onu vrstu slave koja ne treba prezime. Želim biti superzvijezda. Znaš što to znači?«

On se okreće prema meni, oči mu sjaje. »A kako bismo točno to trebali postići?«

Aparat za vodu do nas pravi mjehuriće i kapa. Meni je zlo. Mislim na Zoey. Mislim na njezinu bebu koja već ima sve nokte - sitni, sitni maslačkasti nokti.

»Da kažem recepcionarki da otkaže?« pita Tata. »Ne želim da poslije kažeš da sam te prisilio.«

Osjećam minimalnu količinu sažaljenja dok ga gledam kako cipelama struže po podu kao školarac. Za kolike se kilometre mimoilazimo.

»Ne, Tata, ne moraš otkazati.« »Onda ćeš ući?« »Ući ću.« Stišće mi ruku. »To je super, Tess.« Žena se penje uza stube i ulazi u predvorje. Krupnim koracima

dolazi do nas i srdačno se rukuje s Tatom. »Razgovarali smo telefonski.« »Da.« »A ovo je sigurno Tessa.« »To sam ja!« Pruža mi ruku na pozdrav, ali ja je ignoriram, pretvaram se da

ne mogu micati rukama. Možda će misliti da je to dio moje bolesti. Njezine oči ražalošćeno putuju do mojeg kaputa, šala i kape. Možda zna da danas nije tako hladno.

»Nema lifta«, kaže ona. »Hoćeš li moći po stubama?«

»Preživjet ćemo.«

Izgleda kao da joj je laknulo. »Richard se zbilja veseli što će vas upoznati.«

144

Koketira s Tatom dok hodamo prema studiju. Pada mi na pamet da bi njegov nespretni zaštitnički stav prema meni mogao privlačiti žene. Da ga onda požele spasiti. Od mene. Od sve ove patnje.

»Intervju će ići uživo«, kaže ona. Spušta glas kad se približimo vratima studija. »Vidite ono crveno svjetlo? To znači da je Richard u eteru i da ne možemo unutra. Sad će pustiti reklamu i svjetlo će postati zeleno.« Kaže to kao da bismo morali biti zadivljeni.

»Koji je Richardov fokus?« pitam. »Ta ‘Cura na umoru spika, ili je isplanirao nešto originalno?«

»Oprosti?« Njezin se osmijeh gubi; s tračkom zabrinutosti gleda Tatu tražeći da je umiri. Počinje li to ona osjećati slabi miris neprijateljstva u zraku?

»Onkološki odjeli za tinejdžere rijetki su u bolnicama«, Tata se požuri reći. »Bilo bi super kad bismo uspjeli barem malo povećati svijest o tom problemu.«

Crveno svjetlo izvan studija mijenja se u zeleno. »To ste vi!« kaže producentica i otvara nam vrata. »Tessa Scott i njezin otac«, najavljuje.

Zvučimo kao gosti na svečanoj večeri, kao da smo došli na bal. Ali Richard Green definitivno nije princ. Lagano se diže sa stolca i pruža debelu ruku prvo jednom pa drugom. Ruka mu je znojna, kao da je treba iscijediti. Pluća mu pište dok ponovo sjeda. Smrdi po pljugama. Premeće neke papire. »Sjednite«, kaže. »Ja ću vas predstaviti, a onda ćemo odmah početi s pitanjima.«

Prije sam znala gledati Richarda Greena na lokalnim vijestima u doba ručka. Jedna sestra u bolnici mislila je da je sladak. Sada znam zašto su ga premjestili na radio.

»O. K.«, kaže on. »Krećemo. Budite što prirodniji. Bit će vrlo neformalno.« Okreće se prema mikrofonu. »A sada sam počašćen što kao gosta u studiju danas imam jednu vrlo hrabru mladu damu koja se zove Tessa Scott.«

145

Srce mi brzo kuca kad izgovori moje ime. Sluša li Adam? A Zoey? Ona možda leži na svom krevetu s uključenim radijem. Zlo joj je. Napola spava.

»Tessa posljednje četiri godine živi s leukemijom, a danas je došla ovdje sa svojim tatom da s nama popriča o cijelom tom iskustvu.«

Tata se naginje naprijed i Richard mu, možda prepoznajući njegov entuzijazam, postavlja prvo pitanje.

»Ispričajte nam kako ste shvatili da je Tessa bolesna?« kaže Richard.

Tata to obožava. Priča o bolesti nalik na gripu koja je trajala tjednima i nikako nije prolazila. Govori kako naš liječnik opće prakse nije otkrio uzrok na redovitim pregledima jer je leukemija tako rijetka.

»Primijetili smo modrice«, kaže. »Mala unutarnja krvarenja na Tessinim leđima uzrokovana smanjivanjem broja trombocita.«

Tata je heroj. Priča kako je morao ostaviti svoj posao financijskog savjetnika, kako se naš način života izgubio u bolnicama i tretmanima.

»Rak nije bolest koja pogađa samo jedan organ«, kaže, »već bolest cijelog tijela. Jednom kad je Tessa donijela odluku da prekine agresivne tretmane, odlučili smo pokušati holistički pristup kod kuće. Na posebnoj je dijeti. To je skupo, ali ja čvrsto vjerujem da nije hrana u vašem životu ono što donosi zdravlje, već da je život u vašoj hrani ono što je zbilja bitno.«

Zaprepaštena sam. Želi li on da ljudi zovu i daju novac za organsko povrće?

Richard se okreće prema meni ozbiljnog lica. »Ti si odlučila prekinuti tretman, Tessa? To zvuči kao odluka koju je vrlo teško donijeti sa šesnaest godina.«

Grlo mi je suho. »I nije.«

146

On kima kao da očekuje nastavak. Bacam pogled prema Tati koji mi namiguje. »Kemoterapija vam produljuje život«, kažem, »ali zbog nje se osjećate loše. Ja sam dobivala poprilično gadnu terapiju i znala sam da bih, ako je prekinem, bila u stanju raditi više stvari.«

»Tvoj tata kaže da hoćeš biti slavna«, govori Richard. »Zato si danas htjela doći na radio, zar ne? Da ugrabiš svojih petnaest mi-nuta slave?«

Opisuje me kao jednu od onih jadnih malih djevojčica koje daju oglas u lokalne novine jer žele biti djeveruše na nečijem vjenčanju, ali ne znaju ni jednu mladenku. Opisuje me kao pravu glupaču.

Duboko udahnem. »Imam popis stvari koje hoću napraviti prije nego što umrem. Postati slavna jedna je od njih.«

Richardove oči zasjaje. On je novinar i zna prepoznati dobru priču. »Tvoj tata nije spomenuo nikakav popis.«

»Zato što je većina stvari na njemu nelegalna.« Dok je pričao s Tatom, gotovo je zaspao, ali sad je na rubu stolca.

»Zbilja? Kao naprimjer?« »Pa, uzela sam Tatin auto i cijeli se dan vozila bez vozačke

dozvole i položenog ispita.« »Ho, ho!« Smijulji se Richard. »Pozdravite se sa svojim

premijama osiguranja, g. Scott!« Trkne Tatu laktom da pokaže kako ne misli ništa loše, ali Tata jednostavno izgleda zaprepašteno. Osjetim nalet krivnje i moram odvratiti pogled.

»Jedan sam dan govorila ‘da‘ na sve prijedloge.« »Što se dogodilo?« »Završila sam u rijeci.« »Ima jedna slična reklama na televiziji«, kaže Richard. »Je li ti

ona dala ideju?« »Ne.« »Skoro je slomila vrat vozeći se na motoru«, upada Tata. Želi nas

vratiti na sigurno tlo. Ali ovo je bila njegova ideja i sad se više ne

147

može izvući. »Skoro su me uhitili zbog krađe u dućanu. Htjela sam prekršiti

što više zakona u jednom danu.« Richard sad izgleda malo nervozno. »Onda je tu i seks.« »Ah.« »I droge...« »I rock ‘n rolll« veselo dobacuje Richard u mikrofon.

»Čuo sam da ljudi kažu kako se smrtna dijagnoza može shvatiti kao prilika za sređivanje života, dovršavanje svih nedovršenih poslova. Mislim da ćete se složiti, dame i gospodo, da ovdje imamo mladu damu koja je život uhvatila za rogove.«

Otpremaju nas prilično oštro. Očekujem da će Tata početi vikati na mene, ali to ne čini. Polako hodamo uza stube. Osjećam se iscrpljeno.

Tata kaže: »Ljudi bi mogli dati novce. To se već događalo. Ljudi će ti htjeti pomoći.«

Moja najdraža Shakespeareova drama je Macbeth. Kad on ubije kralja, diljem zemlje počinju se događati čudne stvari. Sove vrište. Cvrčci plaču. U cijelom oceanu nema dovoljno vode da spere svu krv.

»Ako skupimo dovoljno novaca, možemo te ubaciti u onaj istraživačici institut u Americi.«

»Novac nije dovoljan za to, Tata.« »Jest! Mi si to nikako ne možemo priuštiti bez pomoći, a oni su

postigli neke uspjehe svojim programom jačanja imuniteta.« Ja se pridržavam za ogradu. Plastična je i sjajna i glatka. »Želim da prestaneš, Tata.« »Da prestanem što?« »Prestani se pretvarati da ću biti dobro.«

148

DVADESET ŠEST

Tata briše prašinu sa stolića, okvira kamina i sve četiri prozorske daske. Širom otvara zavjese i pali obje lampe. Kao da pokušava upozoriti tamu da ne dolazi.

Mama sjedi do mene na kauču, lice joj je šokirano poznatim, »Zaboravila sam«, kaže.

»Što?« »Način na koji se uspaničiš.« On joj dobaci sumnjičav pogled. »Je li to uvreda?« Uzima mu krpu iz ruku i dodaje mu svoju čašu šerija koju prazni

i ponovo puni sve od doručka. »Evo,« kaže, »moraš mnogo nadoknaditi.«

Mislim da se probudila pijana. Sigurno je da se probudila u Tatinu krevetu. Cal me odvukao niz hodnik da mi pokaže.

»Broj sedam«, rekla sam mu.

»Što?« »Na mom popisu. Prvo sam htjela put oko svijeta, ali zamijenila

sam ga za to da Mama i Tata opet budu zajedno.« On mi se osmjehnuo kao da sam ja zaslužna za to, no zasluga je

bila samo njihova. Mi smo otvorili svoje čizmice i darove na podu njihove spavaće sobe dok su nas oni sneno gledali. Bilo je kao da smo se vratili natrag u vremenu.

Tata odlazi do stola u blagovaonici i počne premještati vilice i salvete. Ukrasio je stol praskalicama3 i malim snjegovićima od vate. Od salveta je napravio origami-ljiljane.

»Rekao sam im da dođu u jedan«, kaže. Cal uzdiše iza stripa koji čita. »Ne znam zašto si im uopće išta

rekao. Oni su čudni.«

3 Eng. crackers - šarene papirnate tube zavinute na oba kraja (izgledaju kao veliki bomboni) koje, kad se povuku, eksplodiraju uz lagani

prasak. Obično sadrže papirnati šešir ili krunu, sitnu igračku i neku poruku ili vic. Dio su božičnih običaja u Ujedinjenom Kraljevstvu,

Australiji, Kanadi, Novom Zelandu i drugim zemljama Britanske zajednice naroda (op. prev.)

149

»Tiho«, kaže mu Mama. »Misli na božićni duh!« »Božični idiotizam«, mrmlja on, otkotrlja se po tepihu i žalobno

zagleda u strop. »Htio bih da budemo samo mi.« Mama ga lagano gurka svojom cipelom, ali on se ne želi

nasmiješiti. Zamahuje peruškom prema njemu. »Hoćeš malo ovoga?«

»Samo probaj!« Poskoči i smijući se odjuri preko sobe do Tate. Mama trči za njim, ali Tata ga zaštiti tako što joj stane na put i odbije njezin napad lažnim karate-udarcima.

»Srušit ćete nešto«, kažem im, ali nitko me ne sluša. Umjesto toga, Mama gurne perušku Tati među noge i maše njome. On joj je otme i gurne joj je u majicu, a onda se počnu natjeravati oko stola.

Čudno je koliko me to živcira. Htjela sam da opet budu zajedno, ali nisam mislila baš na ovo. Mislila sam da će biti dostojanstvenije.

Toliko su glasni da ne čujemo zvono. Odjednom netko pokuca na prozor.

»Op«, kaže Mama, »stigli su nam gosti!« Izgleda lagano omamljeno dok skakuće do vrata. Tata si popravlja hlače. Još uvijek se smiješi dok je on i Cal slijede u hodnik.

Ja ostajem gdje jesam na kauču. Prekrižim noge. Opet ih razdvojim. Uzimam TV vodič i ležerno ga listam.

»Gle tko je ovdje«, kaže Mama dok uvodi Adama u dnevnu sobu. Na sebi ima košulju i platnene hlače umjesto uobičajenih traperica i majice. Počešljao se.

»Sretan Božić«, kaže. »I tebi.« »Donio sam ti čestitku.« Mama mi namiguje. »Ostavit ću vas same.« Što baš i nije suptilno. Adam sjeda na naslon fotelje nasuprot kauča i gleda me dok

otvaram čestitku. Na prednjoj strani nacrtan je sob s božikovinom

150

omotanom oko rogova. Unutra je napisao: Nek’ ti je sretan! Nema pusa.

Stavljam čestitku na stolić između nas i oboje ju gledamo. Osjećam neku bol. Tanka je i stara i čini se kao da je ništa neće izliječiti.

»Što se tiče one noći...« kažem. On klizne s naslona do sjedišta fotelje. »Da?« »Misliš da bismo trebali razgovarati o tome?« Oklijeva, kao da bi to moglo biti trik-pitanje. »Vjerojatno.« »Jer mislim da te to možda malo izbezumilo.« Skupim snagu i

pogledam ga. »Je li?« Ali prije nego što stigne odgovoriti, otvaraju se vrata dnevne

sobe i ulijeće Cal. »Kupio si mi čunjeve za žongliranje!« objavljuje. Stoji ispred

Adama potpuno zapanjen: »Kako si znao da ih želim? Tako su super! Vidi, već sam skoro uspio.«

Ne ide mu. Čunjevi lete po sobi u svim smjerovima. Adam se smije, podiže ih, a onda i sam pokuša. Začuđujuće je dobar, uspijeva ih uhvatiti sedamnaest puta prije nego što mu ispadnu.

»Misliš li da to možeš i noževima?« pita ga Cal. »Jer jednom sam vidio nekog čovjeka koji je žonglirao s jabukom i s tri noža. Ogulio je jabuku i pojeo je dok je žonglirao. Možeš me naučiti da to napravim prije nego što napunim dvanaest?«

»Pomoći ću ti vježbati.«

Kako su prirodni dok se dobacuju čunjevima. Kako je njima lako razgovarati o budućnosti.

Adamova mama uđe u sobu i sjedne do mene na kauč. Rukujemo se, što je malo čudno. Ruke su joj male i suhe. Izgleda umorno, kao da je već danima na putu.

»Ja sam Sally«, kaže. »Imamo dar i za tebe.«

Pruža mi vrećicu. Unutra je bombonijera. Čak nije ni zamotana.

151

Vadim je i prevrćem u svojem krilu. Cal joj dodaje palice za žongliranje. »Hoćeš probati?« Ona izgleda

sumnjičavo, ali svejedno ustaje. »Pokazat ću ti«, kaže on. Adam sjeda na njezino mjesto kraj mene na kauču. Nagne se

prema meni i kaže: »Nisam se izbezumio.« Nasmiješi se. Ja mu uzvraćam osmijeh. Želim ga dodirnuti, ali ne

mogu jer ulazi Tata s bocom šerija u jednoj i nožem za meso u drugoj ruci i objavljuje da je ručak na stolu.

Dočekuje nas brdo hrane. Tata je napravio pečenu puricu, pire-krumpir i pet različitih vrsta povrća, nadjeva i umaka. Pustio je CD Binga Crosbyja pa starinska glazba o zvončićima i snijegu lebdi oko nas dok jedemo.

Mislila sam da će odrasli raspravljati o hipotekama i biti uobičajeno dosadni. Ali Mama i Tata malo su se nacvrcali pa njihove sitne budalaštine pridonose opuštenoj atmosferi.

Čak ni Sally ne može zaustaviti smijeh dok Mama priča kako njezini roditelji nisu odobravali Tatino radničko podrijetlo pa su joj zabranili da se viđa s njim. Priča o privatnim školama i balovima, o tome kako je noću redovito krala ponija svoje sestre i jahala preko grada do Tatina siromašnog kvarta.

On se smije dok se prisjeća. »To je bio samo mali trgovački grad, ali ja sam živio skroz na drugoj strani. Taj je jadni poni imao tako naporne subote da više nikad nije osvojio ni jedno konjičko natjecanje.«

Mama puni Sallyinu čašu. Cal izvodi magičarski trik s nožem za maslac i salvetom.

Jasno se vidi kako Cal miče salvetu, ali ga Sally svejedno gleda puna strahopoštovanja; možda joj njezini lijekovi otvaraju vrata alternativnih stvarnosti.

»Znaš li još trikova?« pita ga.

On je ushićen. »Hrpu. Pokazat ću ti poslije.«

152

Adam sjedi preko puta mene. Moja noga dodiruje njegovu ispod stola. Svaki dio mene svjestan je toga. Gledam ga dok jede. Kad otpije gutljaj vina, ja mislim na to kakva bi okusa mogli biti njegovi poljupci.

»Gore«, govorim mu očima. »Idemo gore, sada. Ajmo pobjeći.«

Što bi oni napravili? Što mogu napraviti? Mogli bismo se skinuti, leći u moj krevet.

»Praskalice!« uzvikuje Mama. »Zaboravili smo potezati praskalice!«

Mi ukrižimo ruke i povežemo se, lanac božičnih praskalica oko stola. Šeširi i vicevi i plastične igračke lete zrakom dok potežemo.

Cal čita svoj vic naglas: »Kako policajac otvara konzervu?« Nitko ne zna. »U ime zakona, otvori!« viče on.

Svi se smiju osim Sally. Možda misli na svoga mrtvog muža. Moj je vic sranje, o plavuši koja trči za slonom jer se hoće nasloniti. Adamov čak ni nije vic, već zanimljivost - da je svemir stvoren danas, cijela bi se zabilježena povijest dogodila u posljednjih deset sekundi.

»To je istina«, kaže Cal. »Ljudska su bića zbilja beznačajna u usporedbi sa Sunčevim sustavom.«

»Mislim da bih se mogla pokušati zaposliti u tvornici praskalica«, kaže Mama. »Zamislite da cijelu godinu izmišljate viceve, zar to ne bi bilo zabavno?«

»Ja bih mogao poraditi na prasku«, kaže Tata i namiguje joj. Zbilja su popili previše.

Sally si dodiruje kosu. »Da pročitam svoj?« Svi se međusobno utišavamo. Oči su joj tužne dok čita: »Došao

pas s posla i govori: ‘Uh, umoran sam ko čovjek!‘« Cal pukne od smijeha. Baca se sa stolca na pod i maše nogama.

Sally je zadovoljna, ponovo čita vic. Zbilja je smiješan. Smijeh

153

započne kao mreškanje u mojem trbuhu, a onda se premjesti na usta. I Sally se smije, glasno i neobično, kao tuljan. Izgleda iznenađeno što je proizvela takav zvuk, zbog čega se Mama, Tata i Adam počnu cerekati. To je takvo olakšanje. Takvo prokleto olakšanje. Ne mogu se sjetiti kad sam se posljednji puta glasno smijala. Suze mi teku niz obraze. Adam mi dodaje salvetu preko stola.

»Evo.« Njegovi prsti okrznu moje.

Brišem oči. Idemo gore, gore. Želim te osjetiti pod svojim prstima. I gotovo to kažem naglas, gotovo kažem: »Adame, imam nešto za tebe, ali to je u mojoj sobi pa moraš doći sa mnom«, kad se začuje kucanje na prozoru.

To je Zoey, lica pritisnuta uz staklo, kao Marija u božičnoj priči. Trebala je doći poslije, na čaj, i to sa svojim roditeljima.

Ona unosi hladnoću. Svi je gledaju dok lupka nogama po tepihu. »Sretan Božić svima«, kaže.

Tata podigne čašu prema njoj i uzvrati joj želju. Mama ustane i zagrli je.

Zoey kaže: »Hvala.« Zatim brižne u plač. Mama joj donese stolac i rupčiće. Odnekud se stvore dvije tortice

punjene suhim voćem i prekrivene izdašnom količinom maslaca s konjakom. Zoey zapravo ne bi smjela konzumirati alkohol, ali maslac se možda ne broji.

»Kad sam pogledala kroz prozor«, šmrcne ona, »prizor je bio kao iz reklame. Skoro sam otišla doma.«

Tata kaže: »Što se događa, Zoey?« Ona gurne punu žlicu kolača i maslaca u usta, brzo žvače,

proguta. »Što želite znati?« »Što god nam želiš reći.« »Pa, nos mi je začepljen i osjećam se grozno. Želite da vam

pričam o tome?«

154

»To je uzrokovano porastom HCG-a«, kažem joj. »To je hormon trudnoće.« Za stolom nastupi trenutak šutnje u kojem svi gledaju u mene. »Pročitala sam to u Reader’s Digestu.«

Mislim da ovo nisam smjela reći naglas. Zaboravila sam da Adam, Cal i Sally čak i ne znaju da je Zoey trudna. No, nitko od njih nije ništa rekao, a ni Zoey ne izgleda ljuto dok ubacuje još jedan komad kolača u usta.

Tata kaže: »Je li se nešto dogodilo s tvojim roditeljima, Zoey?« Ona opet pažljivo puni praznu žlicu. »Rekla sam im.« »Relda si im danas?« On zvuči iznenađeno. Ona briše usta o rukav. »Možda sam loše odabrala trenutak.« »Što su rekli?« »Rekli su milijun stvari, sve grozne. Mrze me. Svi me mrze,

zapravo. Osim bebe.« Cal se ceri. »Imat ćeš bebu?« »Aha.« »Kladim se da je dečko.« Ona odmahuje glavom. »Ne želim dečka.« Tata kaže: »Ali, želiš dijete?« Kaže to vrlo nježno. Zoey oklijeva, kao da prvi put razmišlja o tome. Onda mu se

nasmiješi, oči su joj vlažne i začuđene. Nikad prije nisam vidjela takav pogled na njezinu licu. »Da«, kaže. »Zbilja mislim da želim. Nazvat ću je Lauren.«

Trudna je devetnaest tjedana, njezino je dijete potpuno formirano i teži oko dvjesto četrdeset grama. Da se sada rodi, stalo bi mi u dlan. Trbuh bi mu bio proziran i išaran ružičastim venama. Da progovorim, čulo bi me.

Kažem: »Stavila sam tvoju bebu na svoj popis.« Vjerojatno ni ovo nisam smjela reći naglas. Zbilja nisam namjerno, još jednom, svi zure u mene.

Tata pruža ruku i dodiruje moju preko stola. »Tessa«, kaže.

155

Mrzim to. Mičem ruku. »Želim biti tamo.« Zoey kaže: »Do tada ima još pet mjeseci, Tess.« »Pa? To je samo sto šezdeset dana. Ali ako me ne želiš tamo,

mogu sjediti ispred i možda poslije ući. Želim biti jedna od prvih osoba na svijetu koja će je držati.«

Ona ustaje i hoda oko stola. Grli me. Drugačija je. Vrlo je topla i njezin je trbuščić postao vrlo tvrd.

»Tessa«, kaže, »ja želim da si tamo.«

DVADESET SEDAM

Poslijepodne brzo prođe. Stol je raspremljen, a televizor uključen. Svi zajedno slušamo Kraljičin govor, a onda Cal izvodi nekoliko magičarskih trikova.

Zoey provodi poslijepodne na kauču sa Sally i Mamom raspravljajući o svim detaljima svoje zlosretne veze sa Scottom. Čak ih pita za savjet o porođaju. »Recite mi«, kaže, »boli li kao što svi kažu?«

Tata je zadubljen u svoju novu knjigu, Organska prehrana. Povremeno zainteresiranima čita statistike o kemikalijama i pesticidima.

Adam većinom priča s Calom. Pokazuje mu kako da vrti čunjeve; uči ga novom triku s kovanicom. Ja se stalno predomišljam u vezi s njim. Ne o tome sviđa li mi se ili ne, već sviđam li se ja njemu. Svako toliko njegove oči hvataju moje preko sobe, ali uvijek on prvi skrene pogled.

»Želi te«, Zoey mi nečujno dobacuje u jednom trenutku. Ali, čak i ako je to istina, ne znam kako da se to ostvari.

Poslijepodne sam provela listajući knjigu koju mi je kupio Cal, Sto neobičnih načina za otići pred Stvoritelja. Prilično je smiješna, ali mi ne pomaže da se riješim osjećaja da u meni postoji prostor koji

156

se smanjuje. Već dva sata sjedim u ovoj fotelji u kutu, izolirala sam se. Znam da to radim i znam da to nije dobro, ali ne znam se drugačije ponašati.

U četiri je sata već mrak i Tata je upalio sva svjetla. Iznosi zdjele sa slatkišima i orasima. Mama predlaže da se kartamo. Dok oni premještaju stolce, ja se iskradem u hodnik. Dosta mi je stalno istih zidova i polica za knjige. Dosta mi je centralnoga grijanja i zabavnih igara. Uzimam kaput s vješalice i izlazim u vrt.

Hladnoća šokira. Pali mi pluća, pretvara dah u dim. Stavljam kapuljaču, vežem je čvrsto ispod brade i čekam.

Polako, kao da izlazi iz magle, sve u vrtu izoštrava se - grm božikovine koji grebe šupu, ptica na stupu ograde, njezino perje koje treperi na vjetru.

Unutra vjerojatno dijele karte i dodaju si kikiriki, ali ovdje vani, svaka vlat trave blista posuta mrazom. Ovdje vani, nebo je prepuno zvijezda, kao iz bajke. Čak i mjesec izgleda zapanjeno.

Dok hodam prema stablu jabuke, čizme mi gnječe otpalo voće. Dodirujem čvor na kori pokušavajući prstima osjetiti njegovu oz-lijeđenu boju škriljevca. Nekoliko listova mokro visi na granama. Pregršt sasušenih jabuka pretvara se u hrđu.

Cal kaže da su ljudi sačinjeni od nuklearnog pepela umrlih zvijezda. Kaže da ću se kad umrem pretvoriti natrag u prah, blještavilo, kišu. Ako je to istina, želim da me pokopaju upravo ovdje, ispod ovog stabla. Njegovo će korijenje doprijeti do mekane zbrke mojeg tijela i potpuno me isisati. Bit ću preobražena u cvijet jabuke. U proljeće će me vjetar raznijeti kao konfete i ja ću se zalijepiti za cipele svoje obitelji. Oni će me nositi u džepovima, prosuti moju nježnu svilu po jastucima za ljepši san. Kakve li će snove onda sanjati?

U ljeto će me pojesti. Adam će se popeti preko ograde da me ukrade, izluđen mojim mirisom, mojim oblinama, sjajem i

157

zdravljem. Nagovorit će mamu da od mene napravi pitu ili štrudlu pa će me se prejesti.

Ležim na zemlji i pokušavam to zamisliti. Ozbiljno, najozbiljnije. Mrtva sam. Pretvaram se u jabukovo stablo. No, ne ide mi baš najbolje. Razmišljam o ptici koju sam prije vidjela, pitam se je li odletjela. Pitam se što oni rade unutra, nedostajem li im već.

Okrećem se i pritišćem lice u travu; ona me hladno odguruje natrag. Prolazim rukama kroz nju, njušim prste da osjetim miris zemlje. Miriše na sagnjilo lišće, dah crva.

»Što to radiš?« Okrenem se vrlo polako. Adamovo je lice naglavačke. »Pomislio

sam da bih mogao izaći i potražiti te. Jesi dobro?« Sjedam i brišem zemlju s hlača. »Dobro sam. Bilo mi je vruće.« On kima, kao da to objašnjava zašto na kaputu imam mokro lišće.

Izgledam kao idiot, znam to. Usto mi je i kapuljača zavezana pod bradom kao da sam stara žena. Brzo je razvezujem.

Njegova jakna škripi dok sjeda do mene. »Hoćeš jednu smotanu cigaretu?«

Uzimam cigaretu koju mi nudi i puštam ga da mi je pripali. On pali svoju i mi otpuhujemo tihi dim preko vrta. Osjećam njegov pogled na sebi. Moje su misli tako bistre da me ne bi začudilo da ih može vidjeti kako bljeskaju iznad moje glave poput neonske reklame ispred dućana s ribom i prženim krumpirićima. Sviđaš mi se. Sviđaš mi se. Bljes. Bljes. Bljes. Sa žarkim, neonski crvenim srcem na kraju.

Liježem natrag na travu da pobjegnem od njegova pogleda. Hladnoća mi prolazi kroz hlače kao voda.

On legne blizu mene, vrlo blizu mene. To boli, boli kad je tako blizu. Bolesna sam od toga.

»To je Orionov pojas«, kaže on.

»Gdje?«

158

Pokazuje gore prema nebu. »Vidiš one tri zvijezde u nizu? Mintaka, Alnilam, Alnitak.« Zvijezde cvjetaju na kraju njegova prsta kad ih imenuje.

»Kako to znaš?« »Kad sam bio mali, tata mi je pričao priče o zviježđima. Ako

dalekozor uperiš ispod Oriona, vidjet ćeš divovski oblak plina kojem se rađaju sve nove zvijezde.«

»Nove zvijezde? Mislila sam da svemir odumire.« »To ovisi o perspektivi. On se i širi i umire.« Okreće se na bok i

naslanja na lakat. »Tvoj mi je brat rekao da si postala slavna.« »A je li ti rekao da je to bila totalna katastrofa?«

On se smije. »Nije, ali ti sad moraš.« Volim ga nasmijavati. Ima lijepa usta i to mi je isprika da ga

gledam. Zato mu ispričam o cijeloj radijskoj budalaštini i sve prikažem smješnijim nego što je bilo. Ispadam heroj, anarhist radiovalova. Onda mu, zato što sve ide tako dobro, pričam o tome kako sam uzela Tatin auto i odvezla Zoey do hotela. Ležimo na vlažnoj travi, nebo iznad nas je masivno, mjesec nizak i sjajan, a ja mu pričam o ormaru i o tome kako je moje ime nestalo sa svijeta. Čak mu kažem i za svoju naviku pisanja po zidovima. U mraku je lako govoriti - nisam to prije znala.

Kad sam završila, on kaže: »Ne trebaš se brinuti da će te zaboraviti, Tess.« Onda pita: »Misliš da će primijetiti da nas nema ako odemo do mene na deset minuta?«

Oboje se nasmiješimo.

Bljes, bljes, pravi znak iznad moje glave. Dok prolazimo kroz strgani dio ograde i hodamo uz puteljak do

njegovih stražnjih vrata, njegova ruku okrzne moju. Jedva se dodirujemo, ali počinje.

Slijedim ga u kuhinju. »Samo malo«, kaže on. »Imam dar za tebe«, pa nestaje u hodniku i trči uza stube.

159

Nedostaje mi čim ode. Kad nije sa mnom, mislim da sam ga izmislila.

»Adame?« To je prvi put da sam mu izgovorila ime. Zvuči čudno na mom jeziku, i moćno, kao da će se nešto dogoditi ako ga dovoljno često izgovorim. Odlazim u hodnik i gledam uza stube. »Adame?«

»Ovdje sam. Dođi ako hoćeš.« Pa dođem. Njegova je soba ista kao moja, samo naopačke. On sjedi na svom

krevetu. Izgleda drugačije, kao da ne zna što bi sa sobom. U ruci drži mali srebrni paket.

»Nisam siguran hoće li ti se ovo sviđati.« Sjedam kraj njega. Svake noći spavamo odijeljeni tek zidom.

Izbušit ću rupu u zidu iza svog ormara i napraviti tajni prolaz u njegov svijet.

»Evo«, kaže on. »Pretpostavljam da je najbolje da ga otvoriš.« Unutar ukrasnog papira je vrećica. U vrećici je kutija. U kutiji je

narukvica - sedam kamena, svaki drugačije boje, povezani srebrnim lančićem.

»Znam da se trudiš ne stjecati nove stvari, ali mislio sam da bi ti se moglo svidjeti.«

Tako sam iznenađena da ne mogu govoriti. On kaže: »Da ti je pomognem staviti?« Pružim ruku, a on mi ovije narukvicu oko zgloba i zakopča je.

Zatim provuče prste kroz moje. Gledamo u svoje ruke, spojene na krevetu između nas. Moja mi se čini drugačija, ovako isprepletena s njegovom, nova narukvica oko zgloba. A njegove su mi ruke potpuno nove.

»Tessa?« kaže on. Ovo je njegova soba. Samo jedan zid dijeli moj krevet od njegova.

Držimo se za ruke. Kupio mi je narukvicu.

160

»Tessa?« ponavlja. Kad ga pogledam, kao da osjećam strah. Njegove su oči zelene i

pune sjena. Njegova su usta predivna. On se naginje prema meni i ja znam. Ja znam.

Nije se još dogodilo, ali hoće. Broj osam je ljubav.

DVADESET OSAM

Srce mi poskoči. »Mogu ja.«

»Ne«, kaže Adam. »Pusti mene.«

Svakoj kopči posvećuje punu pozornost, zatim mi skida čizme i stavlja ih na pod jednu do druge.

Pridružujem mu se na tepihu. Odvezujem njegove vezice, stavljam mu prvo jednu pa drugu nogu sebi u krilo i skidam mu čarape. Dodirujem njegove gležnjeve, moja mu ruka ulazi pod hlače i penje se uz listove. Dodirujem ga. Dodirujem mekane dlake na njegovim nogama. Nisam znala da mogu biti tako hrabra.

Pretvaramo to u igru, kao poker na svlačenje, samo bez karata i kockica. Otkopčavam mu jaknu i puštam je da padne na pod. On mi rastvara kaput koji klizne niz moja ramena. U mojoj kosi nalazi list iz vrta. Dodirujem njegove tamne kovrče, uvijam njihovu snagu kroz svoje prste.

Ništa se ne čini nevažnim dok me on gleda pa si dajem vremena s gumbima njegove košulje. Posljednji se gumb pod našim pogledima zgusnuo u planet - mliječno bijel i savršeno okrugao.

Zapanjujuće je da oboje znamo što radimo. Ne moram ni razmišljati o tome. Nisam bespomoćno nošena strujom, ja plivam.

Nije ni prepredeno ni promišljeno. To je kao da zajedno otkrivamo put.

161

Kao dijete pružam ruke iznad glave dok mi on skida vestu. Moja kosa, moja nova kratka kosa naelektrizirala se i pucketa u mraku. Nasmijem se. Osjećam se kao da mi je tijelo bucmasto i zdravo.

Stražnji dio njegovih prstiju dotiče moje grudi preko grudnjaka i on zna da je to O. K. jer se gledamo. Toliko me je ljudi diralo, pipkalo i ubadalo, pregledavalo i operiralo. Mislila sam da mi je tijelo obamrlo, da je imuno na dodir.

Ponovo se ljubimo. Dugo. Sitni poljupci u kojima mi on nježno gricka gornju usnu, u kojima moj jezik obilazi rub njegovih usta. Soba je puna duhova, drveća, neba.

Naši poljupci postaju sve dublji. Tonemo jedno u drugo. To je kao kad smo se prvi put poljubili - željno, žestoko.

»Želim te«, kaže on.

A ja želim njega.

Želim mu pokazati svoje grudi. Želim otkopčati grudnjak i otkriti ih. Vučem ga prema krevetu. Još uvijek se ljubimo - grla, vratovi, usta. Soba se čini puna dima, kao da nešto gori tu između nas.

Legnem na krevet i dižem kukove. Moram se osloboditi traperica. Želim se izložiti pred njim, želim da me vidi.

»Jesi sigurna u ovo?« pita on. »Potpuno.« Tako je jednostavno. On mi otkopča traperice. Ja mu otkopčam remen jednom rukom,

kao da je magičarski trik. Prstom kružim oko njegova pupka, moj palac lagano povlači njegove bokserice.

Osjećaj njegove kože na mojoj, njegova težina na meni, toplina koju mi daje - nisam znala da će biti ovako, nisam shvaćala da voditi ljubav uistinu znači stvarati ljubav. Uzburkati stvari. Utjecati jedno na drugo. Dah koji bježi iz mene je zaslijepljen. On ga udiše uz uzvik čuđenja.

Njegova ruka klizne ispod mog boka. Dočekam je svojom, naši se

162

prsti spoje. Nisam sigurna koja ruku kome pripada. Ja sam Tessa. Ja sam Adam. Savršeno je lijepo ne znati vlastite granice. Osjećati nas pod našim prstima. Okusiti nas našim jezicima. I uvijek gledamo jedno drugo, provjeravamo jedno s drugim,

poput glazbe, poput plesa. Oči u oči. Raste, ta čežnja među nama, mijenja se i buja. Želim ga. Želim ga

bliže. Ne mogu se dovoljno približiti. Ovijam noge oko njegovih, prelazim rukama preko njegovih leđa pokušavajući ga uvući dublje u sebe.

To je kao da mi se srce uzdiglo i sjedinilo s dušom, dok mi tijelo potresaju eksplozije. Poput kamena koji pada u jezero, val za valom ljubavi putuju kroz mene.

Adam uzvikuje od sreće. Skupljam ga cijelog i držim čvrsto. U čudu sam pred njim. Pred

nama. Pred ovim darom. Miluje mi glavu, lice, ljubi mi suze. Živa sam, blagoslovljena što sam s njim na ovoj zemlji, u ovom

trenutku.

DVADESET DEVET

Krv mi curi iz nosa. Stojim ispred ogledala u predsoblju i gledam kako mi teče niz bradu i kroz prste, dok mi ruke ne postaju skliske od krvi. Kapa na pod i ulazi u tkanje tepiha.

»Molim te«, šapćem. »Ne sada. Ne večeras.«

Ali ona ne prestaje.

Odozgo čujem Mamu kako Calu govori laku noć. Zatvara vrata njegove sobe i odlazi u kupaonicu. Ja čekam, slušajući je kako piški,

163

a zatim pušta vodu. Zamišljam je kako pere ruke u umivaoniku, briše ih ručnikom. Možda se gleda u ogledalu, baš kao što i ja radim ovdje dolje. Pitam se osjeća li se jednako dalekom kao i ja, jednako zbunjena vlastitim odrazom.

Zatvara vrata kupaonice i silazi niza stube. Ja joj se ispriječim na dnu stuba.

»O, Bože!«

»Curi mi krv iz nosa.«

»To šikće iz tebe!« Maše rukama. »Ovamo, brzo!« Gura me u dnevnu sobu. Teške, trome kapi prskaju tepih dok hodam. Makovi cvjetaju pod mojim nogama.

»Sjedni«, naredi mi, »Nasloni se natrag i stisni nos.« To je upravo suprotno od onoga što bih trebala raditi pa je

ignoriram. Za deset minuta dolazi Adam i idemo plesati. Mama na trenutak stoji i gleda me, a onda izjuri iz sobe. Pomislim da je otišla povraćati, ali ona se vraća s kuhinjskom krpom koju gurne prema meni.

»Nasloni se. Pritisni ovo na nos.«

S obzirom na to da moj način ne djeluje, poslušam je. Krv mi curi niz grlo. Gutam koliko mogu, ali usta su mi puna i ne mogu baš disati. Uspravljam se i pljujem u krpu. U njoj zablista veliki ugrušak, neobično taman. To definitivno nije nešto što bi smjelo biti izvan mog tijela.

»Daj to meni«, kaže Mama.

Dajem joj krpu koju ona pažljivo pregleda prije nego što je smota. Sad su i njezine ruke umrljane krvlju kao i moje.

»Što da radim, Mama? On će svaki čas doći.« »Brzo će prestati.« »Pogledaj mi odjeću!« Očajnički odmahuje glavom. »Bolje da legneš.« Ni to se ne bi smjelo činiti, ali krv ne prestaje curiti pa je ionako

164

sve upropašteno. Mama sjeda na rub kauča. Ja ležim i promatram oblike koji postaju svjetliji i nestaju. Zamišljam da sam na brodu koji tone. Sjena mi maše svojim krilima.

Mama pita: »Je li tako bolje?«

»Mnogo bolje.«

Mislim da mi ne vjeruje jer odlazi u kuhinju i vraća se s posudom za led. Čučne kraj kauča i isprazni je u krilo. Kocke leda kliznu s njezinih traperica na tepih. Podigne jednu, obriše prašinu s nje i pruži mi je.

»Stavi ovo na nos.«

»Smrznuti grašak bio bi bolji, Mama.« Ona razmisli o tome pa opet odjuri i vrati se s paketom slatkog

kukuruza. »Može ovo? Nema graška.« To me nasmije, što i nije loše. »Što?« pita. »Što je tako smiješno?« Maškara joj je razmazana, kosa čupava. Posežem za njezinom

rukom i ona mi pomogne da sjednem. Osjećam se prastaro. Zamahujem nogama prema podu dok prstima stišćem korijen nosa kao što su mi pokazali u bolnici. U glavi mi udara puls.

»Ne prestaje, zar ne? Nazvat ću Tatu.« »Onda će on misliti da si nesposobna.« »Neka misli.« Brzo bira njegov broj. Pogrešno ga utipka, bira ponovo. »Ajde, ajde«, mrmlja si u bradu. Soba je vrlo blijeda. Svi ukrasi na okviru kamina izgledaju kao

izblijedjele kosti. »Ne javlja se. Zašto se ne javlja? Koliko bučno može biti na

kuglanju?« »Mama, to mu je prva slobodna večer u ne znam koliko tjedana.

Pusti ga. Snaći ćemo se.«

165

Njezino se lice slomi. Nikad nije sudjelovala ni u jednoj transfuziji ili lumbalnoj punkciji. Nisu je pustili blizu mene kad su mi presađivali koštanu srž, ali mogla je biti tamo za bilo koju drugu dijagnozu a nije. Čak su i njezina obećanja da će me češće posjećivati izblijedjela nakon Božića. Sad je njezin red da vidi kako je to.

»Moraš me odvesti u bolnicu, Mama.« Izgleda prestravljeno. »Tata je uzeo auto.« »Pozovi taksi.« »Što da radim s Calom?« »On spava, zar ne?« Ona bespomoćno kimne, logistika joj nije jača strana. »Napiši mu poruku.«

»Ne možemo ga ostaviti samog!« »Mama, ima jedanaest godina, doslovce je odrastao.« Ona na trenutak oklijeva, a onda uzme svoj mobitel i potraži broj

za taksi. Promatram njezino lice, ali ne mogu ga izoštriti. Sve što dobivam jest dojam straha i zbunjenosti. Zatvaram oći i mislim o mami koju sam jednom vidjela u nekom filmu. Živjela je na planini s puškom i gomilom djece. Bila je sigurna i samopouzdana. Lijepim tu mamu povrh svoje, kao flaster na ranu.

Kad ponovo otvorim oči, ona drži hrpu ručnika i vuče me za kaput. »Vjerojatno ne bi smjela zaspati«, kaže. »Ajde, daj da te dignemo. Netko zvoni na vratima.«

Omamljena sam i gorim, i sve mi se ovo čini kao san. Ona me diže s kauča i zajedno se odvučemo do hodnika. Čujem šapat koji dolazi iz zidova.

Ali na vratima nije taksist, nego Adam, sav sređen za naš spoj. Pokušavam se sakriti, pokušavam uteturati natrag u dnevnu sobu, ali već me vidio.

»Tess«, kaže. »O Bože! Što se dogodilo?«

166

»Curi joj krv iz nosa«, kaže mu Mama. »Mislile smo da si taksist.« »Idete u bolnicu? Ja ću vas odvesti tatinim autom.« Ulazi u hodnik i krene me zagrliti kao da ćemo svi jednostavno

odšetati do njegova auta i ući u nj. Kao da će on voziti, a ja ću mu zakrvaviti sve presvlake, i kao da ništa od toga nije važno. Izgledam kao da me pregazio vlak. Zar on ne shvaća da me zbilja ne bi smio vidjeti ovakvu?

Odgurujem ga. »Idi doma, Adame.« »Vozim te u bolnicu«, ponavlja on, kao da ga možda nisam čula

prvi put, ili kao da sam oglupjela od sve te krvi. Mama ga uzima za ruku i nježno ga vodi natrag do vrata. »Snaći

ćemo se«, kaže mu. »U redu je. Uostalom, vidi, taksi je stigao.« »Želim biti s njom.«

»Znam«, odgovara mu ona. »Žao mi je.« On mi dodiruje ruku dok prolazim kraj njega na puteljku. »Tess«,

kaže. Ne odgovaram. Čak ga i ne pogledam jer mu je glas tako bistar da

bih se mogla predomisliti. Pronaći ljubav i onda je se morati odreći - to je zbilja okrutna šala. Ali moram. Zbog njega i zbog sebe. Prije nego što postane još bolnije nego što već je.

Mama raširi ručnik po stražnjem sjedalu taksija, provjeri da smo zavezane pa potakne vozača da pri izlasku na cestu napravi vrlo dramatično polukružno okretanje.

»To je to«, govori mu Mama. »Nagazite na gas.« Zvuči kao da je u nekom filmu.

Adam nas gleda s vrata. Maše. Postaje sve manji i manji dok se odvozimo.

Zatvaram oči. Iako sjedim, osjećam se kao da padam. Mama me gura laktom. »Ostani budna.« Mjesec uskakuje kroz prozor. Ispred prednjih svjetala -

izmaglica.

167

Trebali smo ići plesati. Htjela sam opet probati alkohol. Htjela sam se penjati po stolovima i pjevati vesele pjesme. Htjela sam se popeti preko ograde u parku, ukrasti čamac i napraviti krug po jezeru. Htjela sam se vratiti natrag do Adamove kuću i odšuljati se u njegovu sobu i voditi ljubav.

»Adam«, mrmljam tiho. Ali to, kao i sve drugo, prekrije krv.

U bolnici mi pronađu invalidska kolica i natjeraju me da sjednem u njih. Ja sam hitni slučaj, kažu mi dok me brzo odvoze s odjela za prijam. Iza sebe ostavljamo uobičajene žrtve barskih tučnjava, loših droga i kasnonoćnih obiteljskih sukoba, i jurimo niz hodnik prema nečemu mnogo važnijem.

Na neki čudan način te različite razine u bolnicama na mene djeluju smirujuće. To je duplicirani svijet s vlastitim pravilima u kojem svatko ima svoje mjesto. U sobi za hitne slučajeve nalazit će se mladići s brzim autima i lošim kočnicama. Motociklisti koji su preoštro ušli u zavoj.

U dvoranama za operacije su ljudi koji su petljali sa zračnim puškama ili oni koji su na putu do doma pokupili neželjenu pratnju u obliku nekog psihopata. Još i žrtve nasumičnih nesreća - dijete čija je kosa zapela u liftu, žena koja je nosila grudnjak sa žicama za vrijeme oluje.

A u krevetima duboko unutar zgrade sve su glavobolje koje odbijaju nestati. Bubrezi koji su otkazali, osipi, madeži s nepravilnim rubovima, kvrge na grudima, gadni kašljevi. Na odjelu Marie Curie na četvrtom katu su djeca s rakom; njihova tijela koja potajno i polako izjedaju sama sebe.

Zatim, tu je i mrtvačnica, gdje mrtvi leže u rashlađenim ladicama s pločicama i s imenima zavezanima oko stopala.

Soba u koju me dovedu svijetla je i sterilna. U njoj su krevet, umivaonik, doktor i sestra.

»Mislim da je žedna«, kaže Mama. »Izgubila je toliko krvi. Ne bi li

168

trebala popiti nešto?« Doktor to odbacuje mahanjem ruke. »Moramo joj tamponirati

nos.« »Tamponirati?«

Sestra odvodi Mamu do stolca i sjeda kraj nje. »Doktor će joj ugurati komade gaze u nos kako bi zaustavio krv«, govori joj. »Slobodno možete ostati.«

Zadrhtim. Sestra ustane da mi donese deku i pokriva me do brade. Ja ponovo zadrhtim.

»To znači da netko sanja o tebi«, kaže Mama. Uvijek sam mislila da to znači da mi, u nekom drugom životu,

netko stoji na grobu. Doktor mi stišće nos, zaviruje u usta, pipa grlo i stražnju stranu

vrata. »Mama?« kaže on.

Ona se uplašeno trgne, uspravlja se u stolcu. »Ja?« »Jeste li primijetili neke znakove trombocitopenije tijekom

dana?« »Molim?« »Je li se žalila na glavobolju? Jeste li primijetili modrice kao od

uboda igle?« »Nisam gledala.« Doktor uzdahne, u trenutku shvaća da je za nju to potpuno nov

jezik, no, začudo, ustraje. »Kad je bila na zadnjoj transfuziji trombocita?«

Mama izgleda sve izgubljenije. »Nisam sigurna.« »Je li u posljednje vrijeme upotrebljavala bilo kakve aspirinske

derivate?« »Žao mi je. Ne znam ništa od toga.« Odlučujem je spasiti. Toliko je slaba da bi, ako postane preteško,

jednostavno mogla otići.

169

»Dvadeset prvog prosinca bila je zadnja transfuzija trombocita«, kažem. Glas mi zvuči grubo. Krv mi se pjenuša u grlu.

Doktor mi se namršti. »Nemoj pričati. Mama, dolazi ovamo i uzmi kćer za ruku.«

Ona poslušno dođe i sjedne na rub kreveta. »Stisni maminu ruku jednom za ‘da’«, kaže mi doktor. »Dvaput

za ‘ne’. Jesi shvatila?« »Da.«

»Tiho«, kaže on. »Stišći. Ne pričaj.« Ponovo prolazimo isti slijed - modrice, glavobolje, aspirin, ali

ovaj puta Mama zna odgovore. »Bonjela ili Teejel?« pita doktor. Dva stiska. »Ne«, kaže mu Mama. »Nije ih upotrebljavala.« »Protuupalni lijekovi?« »Ne«, kaže Mama. Gleda me u oči. Napokon govori mojim

jezikom. »Dobro«, kaže doktor. »Gazom ću ti tamponirati prednji dio

nosa. Ako to ne pomogne, tamponirat ćemo i stražnji dio, a ako ni to ne zaustavi krvarenje, morat ćemo ga kauterizirati. Jesu ti ikada prije kauterizirali nos?«

Stisnem Maminu ruku tako jako da se ona trgne. »Da.« To boli ko sam vrag. Poslije sam danima osjećala miris svojega

spaljenog mesa. »Moramo ti provjeriti razinu trombocita«, nastavlja on.

»Iznenadio bih se kad ne bi bili ispod dvadeset.« Tapše me po koljenu preko deke. »Žao mi je. Ovo ti je baš trula noć.«

»Ispod dvadeset?« odjekuje Mama. »Vjerojatno će trebati nekoliko doza«, objašnjava on. »Ne brinite

se, ne bi trebalo trajati dulje od sata.« Dok mi gura sterilnu gazu u nos, pokušavam se usredotočiti na

jednostavne stvari - stolac, nekoliko srebrnih breza u Adamovu

170

vrtu i način na koji njihovo lišće treperi na suncu. Ali ne uspijevam ih zadržati. Osjećam se kao da sam progutala higijenski uložak; usta su mi

suha i teško dišem. Pogledam Mamu, ali sve što vidim jest da je ona zgađeno okrenula glavu na drugu stranu. Kako se ja mogu osjećati starije od vlastite majke? Zatvaram oči da ne moram gledati njezin neuspjeh.

»Neugodno?« pita doktor. »Mama, možeš li joj nekako odvratiti pozornost?«

Željela bih da to nije rekao. Što da ona radi? Pleše za nas? Pjeva? Možda će izvesti svoj poznati trik nestajanja i išetati kroz vrata.

Tišina traje dugo. Onda: »Sjećaš se onog dana kad smo svi probali kamenice, a Tata je povratio u kantu na kraju mola?«

Otvaram oči. Sve su sjene u sobi raspršene svjetlom njezinih riječi. Čak se i sestra osmjehuje.

»Imale su okus baš kao more«, kaže ona. »Sjećaš se?«

Sjećam se. Kupili smo četiri komada, jednu za svakog. Mama je zabacila glavu unatrag i progutala svoju cijelu. Ja sam napravila isto. Ali Tata je svoju žvakao pa mu je zapela za zube. Otrčao je niz mol držeći se za trbuh, a kad se vratio, naiskap je popio cijelu limenku limunade. Ni Calu se nisu svidjele. »Možda je to neka ženska stvar«, rekla je Mama i kupila nama dvjema još po jednu.

Nastavlja opisivati primorski gradić i hotel, kratke šetnje do plaže i dane kad je sunce sjalo žarko i toplo.

»Ti si obožavala to mjesto«, kaže. »Satima si skupljala školjke i kamenčiće. Jednom si zavezala neko uže oko komada naplavljena drva i provela cijeli dan vukući ga gore-dolje plažom, pretvarajući se da imaš psa.«

Sestra se na to nasmije pa se i Mama nasmiješi. »Imala si divnu maštu«, kaže mi. »Tako sretno, nezahtjevno dijete.«

Da mogu pričati, pitala bih je zašto me je onda ostavila? A ona bi

171

mi možda napokon pričala o čovjeku zbog kojega je ostavila Tatu. Možda bi mi ispričala o ljubavi tako velikoj da bih počela shvaćati.

Ali ne mogu pričati. Grlo mi se čini malim i upaljenim. Umjesto toga, slušam kako Mama istražuje jedno staro sunce, izblijedjele dane, minule ljepote. Dobra je. Vrlo je dosjetljiva. Čak i doktor izgleda kao da se zabavlja. U njezinoj priči nebo svjetluca, a mi provodimo dane promatrajući dupine kako se igraju u moru.

»Dodatni kisik«, kaže doktor pa mi namigne, kao da mi nudi drogu. »Kauterizacija neće biti potrebna. Dobro obavljeno.« Razmijeni nekoliko riječi sa sestrom, a onda se na vratima okrene i mahne nam. »Najbolja mušterija večeras«, kaže mi, a onda se lagano nakloni prema Mami. »A ni vi niste bili tako loši.«

»Dakle, kakva je ovo bila noć!« kaže Mama dok napokon ulazimo u taksi koji će nas odvesti doma.

»Drago mi je što si bila sa mnom.« Ona djeluje iznenađeno, čak i zadovoljno. »Ne znam baš koliko

sam bila korisna.« Ranojutarnje svjetlo prelijeva se s neba na cestu. U taksiju je

hladno, zrak je rijedak, kao unutar crkve. »Evo«, kaže Mama dok otkopčava kaput i omata ga oko mojih

ramena. »Nagazi«, kaže vozaču, na što se obadvije zasmijuljimo. Vozimo se natrag istim putem kojim smo i došli. Ona je vrlo

pričljiva, puna planova za proljeće i Uskrs. Želi provoditi više vremena kod nas, kaže. Želi pozvati neke njihove stare prijatelje na večeru. Željela bi organizirati zabavu za moj rođendan u svibnju.

Možda ovaj put to zaista i misli. »Znaš«, kaže, »svake večeri kad raspremaju štandove na placu, ja

odem i pokupim voće i povrće sa zemlje. Ponekad bace cijele kutije pune manga. Prošlog sam tjedna našla pet brancina kako samo leže ondje u plastičnoj vrećici. Kad bih počela stavljati stvari u Tatin

172

zamrzivač, imali bismo dovoljno hrane za zabave i večere, a Tata ne bi morao ništa potrošiti.«

Gubi se u zabavnim igrama i koktelima. Priča o glazbenim grupama i zabavljačima; iznajmljuje prostorije lokalne mjesne zajednice i puni ih ukrasnim vrpcama i balonima. Ja se ušuškam blizu nje i naslonim joj glavu na rame. Na kraju krajeva, ipak sam joj kći. Pokušavam biti vrlo mirna jer ne želim da se išta promijeni.

Divno je biti uspavan njezinim riječima i toplinom njezina kaputa.

»Gle«, kaže. »Baš čudno.« Naprežem se da otvorim oči. »Što je čudno?« »Gore na nadvožnjaku. To prije nije bilo tamo.« Stojimo na semaforu ispred željezničke postaje. Gužva je, čak i

ovako rano ujutro. Taksiji dovoze ljude koji putuju na posao i odlučni su da preduhitre prometnu gužvu. Na nadvožnjaku, visoko iznad ceste, preko noći su procvjetala slova. Nekoliko ljudi gleda u njih. Tamo je nesigurno T, zupčasto E i četiri isprepletene krivulje koje tvore duplo S. Na kraju, veće od ostalih slova, golemo je A.

Mama kaže: »To je slučajnost.« Ali nije. Mobitel mi je u džepu. Prsti mi se savijaju i opuštaju. Sigurno je to napravio noćas. Bilo je mračno. Popeo se na zid,

zajašio ga i nagnuo se nad cestu. Srce me boli. Vadim mobitel i pišem: ‘SI ŽIV? ‘ Svjetlo na semaforu mijenja se iz jantarne u zelenu. Taksi prolazi

ispod nadvožnjaka i vozi po Visokoj ulici. Šest i trideset je. Je li on uopće budan? Što ako je izgubio

ravnotežu i pao na cestu? »O, Bože«, kaže Mama. »Posvuda si!« Dućani u Visokoj ulici uvijek su pokriveni metalnim rešetkama,

praznih očiju, usnuli. Moje je ime naškrabano na svima njima. Ja

173

sam ispred Ajayova kioska. Nalazim se na skupim roletama dućana sa zdravom hranom. Golema sam na Handijevu dućanu s namještajem, »Kraljevskoj piletini« i kafiću »Roštilj«. Prekrivam pločnik ispred banke, skroz do dućana »Mama Nova«. Zaposjela sam cestu i opisala blistavi krug oko kružnoga toka.

»To je čudo!« šapće Mama. »To je Adam.« »Susjed?« Zvuči začuđeno, kao da je to neka čarolija. Moj se mobitel oglasi. ŽIV SAM. TI? Smijem se naglas. Kad se vratim, pokucat ću na njegova vrata i

reći mu da mi je žao. On će se nasmijati kao i jučer kad je iznosio smeće, vidio da ga gledam i rekao: »Zbilja mi ne možeš odoljeti, zar ne?« To me nasmijalo jer je zapravo bilo istina, a i više nije toliko boljelo sad kad je izrečeno naglas.

»Adam je to napravio za tebe?« Mama drhti od uzbuđenja. Uvijek je vjerovala u romantiku.

Odgovaram mu na poruku. I JA. DOLAZIM DOMA. Zoey me jednom pitala: »Koji ti je dosad najbolji trenutak u

životu?« Ispričala sam joj kako sam vježbala stoj na rukama sa svojom prijateljicom Lorraine. Imala sam osam godina, sljedeći se dan u školi održavao sajam, a Mama je obećala da će mi kupiti kutiju za nakit. Ležala sam na travi držeći Lorraine za ruku, ošamućena od sreće i potpuno sigurna daje svijet lijepo mjesto.

Zoey je mislila da sam luda. Ali zbilja, to je bio prvi put da sam bila uistinu svjesna svoje sreće.

Stoj su zamijenili Adamovi poljupci. Poljupce je zamijenilo vođenje ljubavi. A sad je napravio ovo za mene. Učinio me slavnom. Napisao je moje ime na svijet. Cijelu sam noć bila u bolnici, glava mi je natrpana vatom. Držim papirnatu vrećicu punu antibiotika i analgetika, a ruka me boli od dviju doza trombocita koje sam primila kroz port. A ipak, nevjerojatno je koliko sam sretna.

174

TRIDESET

»Želim da se Adam useli kod nas.« Tata se okreće od sudopera, sapunica mu s ruku kapa na pod.

Izgleda potpuno zaprepašteno. »Ne budi smiješna!« »Ozbiljna sam.« »Gdje bi spavao?« »U mojoj sobi.« »Nema šanse da pristanem na to, Tess!« Okreće se natrag prema

sudoperu, zvecka zdjelama i tanjurima. »Je li to na tvom popisu? Piše li da moraš živjeti s dečkom?«

»Ime mu je Adam.« Odmahuje glavom. »Zaboravi.« »Onda ću se ja preseliti k njemu.« »Misliš da će te njegova majka htjeti tamo?« »Onda ćemo pobjeći u Škotsku i živjeti na farmi. Bi li ti to bilo

draže?« Usta mu se ljutito trzaju dok se okreće prema meni. »Odgovor je

ne, Tess.« Mrzim način na koji se poziva na autoritet, kao da je sve

dogovoreno jer on tako kaže. Odjurim gore u svoju sobu i zalupim vrata.

On misli da je stvar u seksu. Zar ne vidi da je to mnogo više od seksa? I zar ne vidi koliko mi je bilo teško pitati?

Prije tri tjedna, na kraju siječnja, Adam me provozao na motoru, brže nego prije, i dalje - sve do mjesta na granici s Kentom gdje se ravna močvarna zemlja spušta prema plaži. Vani na moru stajale su četiri vjetrenjače, njihovi su se sablasni propeleri okretali na vjetru.

On je radio žabice na valovima, a ja sam sjedila na šljunku i rekla mu da gubim kontrolu nad popisom.

175

»Postoji toliko stvari koje želim. Deset mi više nije dovoljno.« »Reci mi.« Na početku je bilo lako. Samo sam pričala i pričala. Proljeće.

Narcise i tulipani. Plivati pod mirnim plavim večernjim nebom. Dugo putovanje vlakom, paun, papirnati zmaj. Još jedno ljeto. Ali nisam mu mogla reći ono što sam najviše htjela.

Te je noći otišao doma. Svake noći odlazi doma čuvati svoju mamu. Spava samo nekoliko metara od mene, preko zida, s druge strane ormara.

Sljedeći se dan pojavio s kartama za zoološki vrt. Išli smo vlakom. Vidjeli smo vukove i antilope. Jedan je paun otvorio svoj rep za mene, smaragdni i akvamarin. Ručali smo u kavani i Adam mi je kupio voćnu salatu s crnim grožđem i jarkim kriškama manga.

Nekoliko dana poslije odveo me na grijani otvoreni bazen. Nakon plivanja, sjedili smo na rubu, umotani u ručnike, i mahali nogama iznad vode. Pili smo vruću čokoladu i smijali se djeci koja su se dovikivala na hladnom zraku.

Jednog je jutra dostavio vazu punu šafrana u moju sobu.

»Proljeće«, rekao je. Motorom me odveo na naš brežuljak. Na kiosku je kupio

džepnoga papirnatog zmaja pa smo ga puštali zajedno. Ali nikad nismo zajedno proveli noć. Onda sam, na Valentinovo, postala anemična samo dvanaest

dana nakon transfuzije. »Što to znači?« pitala sam doktora. »Pomaknula si se bliže crti«, rekao je. Sve teže dišem. Sjene pod mojim očima sve su dublje. Usne mi

izgledaju kao plastika nategnuta preko okvira. Prošle sam se noći probudila u dva ujutro. Boljele su me noge,

osjećala sam tupo pulsiranje, poput zubobolje. Prije spavanja popila sam paracetamol, ali sad sam trebala kodein. Na putu prema

176

kupaonici prošla sam kraj otvorenih vrata Tatine sobe i tamo je bila Mama - njezina kosa rasuta po jastuku, njegova ruka zaštitnički prebačena preko nje. To je bio treći put u posljednja dva tjedna da je prespavala kod nas.

Stajala sam na hodniku, gledala ih kako spavaju i jednostavno sam znala da više ne mogu biti sama u mraku.

Mama dolazi gore i sjeda na moj krevet. Ja stojim ispred prozora i promatram sumrak. Nebo je puno nečega, oblaci su niski i puni očekivanja.

»Čujem da želiš da se Adam useli«, kaže. Ispisujem svoje ime na zamagljenu prozoru. Od svojih se otisaka

prstiju razmazanih po staklu osjećam mlado. Ona kaže: »Tvoj bi tata možda pristao na pokoju noć, Tess, ali

neće dopustiti da Adam živi ovdje.« »Tata je rekao da će mi pomoći oko popisa.« »To i čini. Upravo nam je svima kupio karte za Siciliju, nije li?« »Zato što želi provesti cijeli tjedan s tobom!« Kad se okrenem da je pogledam, ona se mršti kao da sam netko

koga nikad prije nije vidjela. »Je li to rekao?« »Zaljubljen je u tebe, to je tako očito. Putovanje

više uopće nije na mom popisu.« Ona izgleda smeteno. »Mislila sam da je putovanje broj sedam.« »Odrekla sam ga se da biste se Tata i ti pomirili.« »Oh, Tessa!« To je čudno; barem bi ona, od svih ljudi na svijetu, trebala

razumjeti ljubav. Zauzimam odlučan stav. »Pričaj mi o njemu.« »O kome?« »Čovjeku zbog kojeg si nas ostavila.« Ona odmahuje glavom. »Zašto to sada spominješ?« »Jer si rekla da nisi imala izbora. Nisi li to rekla?« »Rekla sam da sam bila nesretna.«

177

»Mnogi su ljudi nesretni, ali ne bježe.« »Molim te, Tess, zbilja ne želim govoriti o tome.« »Mi smo te voljeli.« Množina. Prošlo vrijeme. Ali još uvijek zvuči preveliko za ovu

malu sobu. Ona me pogleda, lice joj je blijedo i koščato. »Žao mi je.« »Morala si ga voljeti više nego što si ikad ikoga voljela. Morao je

biti divan, neka čarobna osoba.« Ona šuti. Jednostavno je. Tolika ljubav. Vraćam se prozoru. »Onda bi

morala razumjeti što ja osjećam prema Adamu.« Ona ustaje i prilazi mi. Ne dodiruje me, ali stoji vrlo blizu. »Osjeća li on isto prema tebi, Tess?« »Ne znam.« Želim se nasloniti na nju i pretvarati se da će sve biti O. K. No,

umjesto toga, samo izbrišem svoje ime s prozora i zagledam se u noć. Tamo vani neobično je tmurno.

»Razgovarat ću s Tatom«, kaže. »Sprema Cala na spavanje, ali odvest ću ga na pivo kad bude gotov. Hoćeš li biti dobro sama?«

»Pozvat ću Adama. Napravit ću mu večeru.«

»Dobro.« Okrene se da ode, a onda se na vratima ponovo okrene prema meni. »To što želiš je lijepo i krasno, Tessa, ali budi oprezna. Drugi ti ljudi ne mogu uvijek dati ono što želiš.«

Na drvenoj dasci režem četiri goleme kriške kruha i stavljam ih na stolni gril. Uzimam rajčice sa stalka za povrće i, zato što me Adam gleda naslonjen na sudoper, stavljam jednu u svaku ruku, držim ih u visini grudi i zavodnički se šećem do šanka.

On se smije. Režem rajčice i stavljam ih na gril kraj tosta. Uzimam ribež iz ormara i sir iz hladnjaka pa naribam veliku količina na dasku za rezanje. Znam da mi rub majice ne dotiče rub traperica. Znam za određenu krivinu (jedinu koju još imam) na

178

mjestu gdje mi se kralježnica spaja s guzom; znam i da se, kad prebacim težinu na jedan bok, ta krivina ispupči prema Adamu.

Kad sam naribala sir, obližem si prste, jedan po jedan, vrlo polako, i to potakne upravo ono čemu sam se nadala. On mi priđe i poljubi mi stražnji dio vrata.

»Želiš znati na što mislim?« šapne. »Reci mi.« Iako već znam. »Želim te.« Okrene me i poljubi u usta. »Jako.« Govori kao da ga je obuzela neka sila koju ne razumije.

Obožavam to. Stišćem se uz njega. Kažem: »Želiš znati što ja hoću?«

»Nastavi.«

On se smiješi. Misli da zna što ću reći. Ne želim da se prestane smiješiti. »Tebe.«

Istina. I ne posve. Gasim plin prije nego što pođemo gore. Tost se pretvorio u

ugljen. Rastužuje me miris paljevine. U njegovu naručju zaboravljam. Ali poslije, dok tiho ležimo

zajedno, opet se sjetim. »Imam ružne snove«, kažem mu. Miluje mi bok, gornji dio bedra. Ruka mu je topla i čvrsta. »Reci

mi.« »U njima odlazim nekamo.« Hodam bosa poljima do mjesta na kraju svijeta. Penjem se preko

ograde i probijam kroz visoku travu. Svake noći idem dalje. Prošle sam noći stigla do šume - mračne i relativno male šume. S druge strane bila je rijeka. Magla je lebdjela iznad njezine površine. Nije bilo riba, a dok sam gacala van, blato mi je curilo između prstiju.

Adam mi jednim prstom lagano dodiruje obraz. Onda me privuče bliže i poljubi me. U obraz. U bradu. U drugi obraz. Pa u usta. Vrlo nježno.

179

»Išao bih s tobom kad bih mogao.« »Zastrašujuće je.« On kima. »Ja sam vrlo hrabar.« Znam da jest. Koliko bi ljudi uopće bilo ovdje sa mnom? »Adame, moram te nešto pitati.« On čeka. Njegova je glava na jastuku do moje, njegove su oči

mirne. Teško je. Ne mogu naći prave riječi. Čini se kao da se knjige na polici iznad nas vrpolje i uzdišu.

Uspravlja se i dodaje mi olovku. »Napiši na zid.«

Gledam sve stvari koje sam napisala tijekom ovih mjeseci. Črčkarije želja. Toliko bih još toga mogla dodati. Zajednički bankovni račun, pjevati s njim u kadi, slušati ga kako hrče još mnoge godine.

»Ajde«, kaže on. »Uskoro moram ići.« I te mi riječi, s oštricom vanjskog svijeta u sebi, sa stvarima koje

treba učiniti i mjestima koja treba vidjeti, omoguće da počnem pisati.

Želim da se doseliš k meni. Želim naše noći. Pišem brzo, vrlo lošim rukopisom, tako da možda ne uspije pročitati. Onda se sakrijem ispod popluna.

Za sekundu se ništa ne dogodi.

»Ne mogu, Tess.«

Izvučem se iz popluna. Ne vidim mu lice, samo tračak odbljeska svjetla u njegovim očima. Možda to zvijezde sjaje. Ili mjesec.

»Jer ne želiš?«

»Ne mogu mamu ostaviti samu.«

Mrzim njegovu majku, bore na njezinu čelu i oko očiju. Mrzim njezin ranjeni pogled. Izgubila je muža, ali nije izgubila ništa drugo.

»Zar se ne možeš vratiti kad ona zaspi?« »Ne.« »Jesi li je uopće pitao?«

180

Ustane iz kreveta ne dodirnuvši me i počne se oblačiti. Da je barem moguće razmazati stanice raka po njegovoj guzici. Mogla bih ga dosegnuti odavde i on bi bio zauvijek moj. Podigla bih tepih i povukla ga ispod poda do temelja kuće. Vodili bismo ljubav pred crvima. Moji bi prsti ulazili ispod njegove kože.

»Opsjedat ću te«, kažem mu. »Ali iznutra. Mislit ćeš na mene svaki put kad zakašlješ.«

»Prestani manipulirati mnome«, kaže. I onda ode. Grabim svoju odjeću i krenem za njim. Uzima svoju jaknu s

ograde stubišta. Čujem kako prolazi kroz kuhinju i otvara stražnja vrata.

Dostižem ga dok još stoji na pragu. Iza njega, u vrtu, kovitlaju se velike pahulje snijega. Sigurno je počeo padati kad smo otišli gore. Puteljak je prekriven snijegom, kao i travnjak. Nebo ga je puno. Svijet izgleda maleno i tiho.

»Htjela si snijeg.« On pruža ruku, uhvati pahulju i pokazuje mi je. To je prava pravcata pahuljica, kakve sam izrezivala iz salveta i lijepila na prozor u osnovnoj školi. Gledamo kako se topi na njegovu dlanu.

Uzimam kaput. Adam mi dodaje čizme, šal i kapu, i pomaže mi preko praga. Dah mi je zaleđen. Snijeg pada tako jako da naši tragovi nestaju čim ih napravimo.

Na travnjaku je snijeg dublji; škripi kad stanemo na njega. Zajedno prelazimo preko netaknute svježine. Nogama utabamo svoja imena, pokušavajući ga istrošiti, doći do trave ispod njega. Ali novi snijeg prekriva sve tragove koje napravimo.

»Gledaj«, kaže Adam. Legne na leđa te maše rukama i nogama. Viče zbog hladnog

snijega na vratu, glavi. Ustaje skokom, otrese snijeg s hlača. »Za tebe«, kaže. »Snježni anđeo.«

181

To je prvi put da me je pogledao otkad sam pisala po zidu. Oči su mu tužne.

»Jesi li ikad probao snježni sladoled?« pitam ga. Šaljem ga unutra po zdjelu, šećer u prahu, vaniliju, žlicu. On

slijedi moje upute, rukama grabi snijeg i stavlja ga u zdjelu, miješa sve sastojke. Dobivamo nekakvu kašu, smeđu, čudnog okusa. Sasvim drugačije od onoga čega se sjećam iz djetinjstva.

»Možda ide jogurt i sok od naranče.« On otrči. Vraća se. Probamo ponovo. Sad je još gore, ali ovaj se

puta on nasmije. »Predivna usta«, kažem mu.

»Ti drhtiš«, kaže. »Trebala bi otići unutra.« »Ne bez tebe.« On gleda na sat. Pitani ga: »Kako se zove snjegović u pustinji?« »Moram ići, Tess.« »Lokva.« »Ozbiljno.« »Ne možeš otići sad, usred snježne oluje. Nikad neću uspjeti

pronaći put do kuće.« Otkopčavam kaput. Puštam ga da se otvori tako da su mi ramena

izložena. Prije, Adam je proveo minute ljubeći upravo taj dio ramena. On žmirka prema meni. Snijeg mu pada na trepavice.

Pita: »Što hoćeš od mene, Tess?« »Noći.« »Što zbilja hoćeš?« Znala sam da će shvatiti. »Hoću da budeš sa mnom u mraku. Da me grliš. Da me nastaviš

voljeti. Da mi pomogneš kad sam uplašena. Da dođeš skroz do ruba i pogledaš dolje.«

On pogleda duboko u mene. »Što ako pogriješim?« »Nemoguće je pogriješiti.«

182

»Možda te iznevjerim.« »Nećeš.« »Možda se uspaničarim.« »Nije važno. Samo želim da si uza me.« On me gleda s druge strane zimskog vrta. Oči su mu vrlo zelene.

U njima vidim budućnost koja se pruža pred njim. Ne znam što on vidi u mojima. Ali hrabar je. Uvijek sam to znala o njemu. Uzima me za ruku i vodi me natrag unutra.

U sobi se osjećam teže, kao da se krevet prilijepio za mene i vuče me dolje. Adamu treba sto godina da se skine, a onda stoji tamo u boksericama i drhti.

»Onda, da dođem?« »Samo ako to želiš.« Koluta očima, kao da ne može sa mnom na zelenu granu. Tako je

teško dobiti ono što želim. Brinem se zbog pomisli da mi ljudi daju stvari samo zato što se osjećaju krivima. Hoću da Adam želi biti ovdje. Kako ću znati razliku?

»Ne bismo li trebali reći tvojoj mami?« pitam ga dok ulazi u krevet kraj mene.

»Reći ću joj sutra. Preživjet će.« »Ne radiš ovo zato što me sažalijevaš?« Odmahuje glavom. »Tess, prestani.« Umotamo se zajedno, ali drhtanje snijega još je s nama; ruke i

noge su nam led. Nogama vozimo bicikl da se ugrijemo. On me trlja, mazi. Ponovo me uzima u naručje. Osjećam kako mu pimpek raste. Počnem se smijati. I on se smije, ali nervozno, kao da misli da se smijem njemu.

»Želiš li me?« pitam. On se smiješi. »Uvijek te želim. Ali kasno je, trebala bi spavati.« Vani je svjetlije zbog snijega. Svjetlo prodire kroz prozor. Tonem

u san promatrajući svjetlucanje i sjaj na njegovoj koži.

183

Kad se probudim, još je noć i on spava. Kosa mu je tamna na jastuku, ruka prebačena preko mene kao da me može zadržati ovdje. On uzdahne, prestane disati, promeškolji se, ponovo udahne. Usred sna je - dio ovoga svijeta, ali i nekoga drugog. To me tješi na neki čudan način.

No, to što je on ovdje, ne sprečava bol u mojim nogama. Ostavljam mu poplun, umatam se u deku i teturam do kupaonice po kodein.

Kad izađem iz kupaonice, Tata stoji na hodniku u kućnom ogrtaču. Zaboravila sam da on uopće postoji. Ne nosi papuče. Nožni mu se prsti čine vrlo dugi i sivi.

»Stariš«, kažem mu. »Samo stari ljudi ustaju noću.« On čvršće steže svoj ogrtač. »Znam da je Adam tamo s tobom.« »A je li Mama tamo s tobom?« To mi se pitanje čini važnim, ali on ga odlučuje ignorirati.

»Napravila si to bez mog dopuštenja.« Gledam u tepih i nadam se da će se brzo ispuhati. Noge su mi

ispunjene, kao da mi kosti natiču. Premještam se s noge na nogu. »Ne želim ti kvariti zabavu, Tess, ali moj je posao brinuti se za

tebe i ne želim da budeš povrijeđena.« »Malo je kasno za to.« To je trebala biti šala, ali on se ne smije. »Adam je još dijete,

Tessa. Ne možeš računati na njega za sve: mogao bi te razočarati.« »Neće.«

»A ako ipak bude?« »Onda još uvijek imam tebe.« Čudno je grliti ga u mraku na hodniku. Ne sjećam se da smo se

ikada držali tako čvrsto. Naposljetku popušta stisak i gleda me vrlo ozbiljno.

»Uvijek možeš računati na mene, Tess. Što god da radiš, što god ti je još ostalo da učiniš, što god te tvoj glupi popis tjera da radiš.

184

Moraš to znati.« »Skoro je gotov.« Broj devet je da se Adam useli. Više od seksa. Tu je riječ o tome

da se suočavam sa smrću, ali ne sama. Moj krevet više nije zastrašujući; sada je mjesto gdje Adam leži, topao, čekajući mene.

Tata me ljubi u vrh glave. »Onda briši.« On odlazi u kupaonicu. Ja se vraćam Adamu.

TRIDESET JEDAN

Proljeće je moćna čarolija. Plavetnilo. Oblaci visoki i napuhani. Zrak topliji nego što je bio

tjednima. »Jutros je svjetlo bilo drugačije«, kažem Zoey. »To me

probudilo.« Ona se namješta u stolcu. »Blago tebi. Mene je probudio grč u

nozi.« Sjedimo ispod jabuke. Zoey je uzela deku s kauča i umotala se u

nju, ali meni uopće nije hladno. Jedan je od onih blagih dana u ožujku kad se čini da se zemlja naginje naprijed. Travnjak je posut tratinčicama. Nakupine tulipana klijaju uz rubove ograde. Vrt čak i miriše drugačije - vlažno i tajnovito.

»Jesi dobro?« pita Zoey. »Izgledaš nekako čudno.« »Koncentriram se.« »Na što?« »Na znakove.« Ona tiho uzdahne, uzima turističku brošuru iz mog krila i počne

je listati. »Onda ću se ja mučiti ovime. Javi mi kad budeš gotova.« Nikad neću biti gotova.

185

Onaj procjep u oblacima kroz koji prolazi svjetlo. Ta drska ptica koja leti točno nasred neba. Znakovi su svuda. Paze na mene. I Cal se ufurao u to, samo što je on praktičniji. Zove ih

»čarolijama protiv smrti«. Stavio je češnjak iznad svih vrata i na sva četiri kuta mojeg

kreveta. Napravio je natpise NE ULAZI za prednja i stražnja vrata. Prošle je noći, dok smo gledali televiziju, zavezao svoju nogu za

moju konopcem za preskakanje. Izgledali smo kao da se prijavljujemo za utrku na tri noge.

Rekao je: »Nitko te neće odvesti ako si zavezana za mene.« »Mogli bi uzeti i tebe!« Slegnuo je ramenima kao da mu to nije važno. »Neće te uloviti ni

na Siciliji; neće znati gdje si.« Sutra letimo. Cijeli tjedan na suncu. Zadirkujem Zoey brošurom, prstima prelazim preko vulkanskih

plaža s crnim pijeskom, mora obrubljenog planinama, kafićima i trgovima. Na nekim se fotografijama u pozadini vidi Etna, masivna, daleka i vatrena.

»Vulkan je aktivan«, kažem joj. »Noću baca iskre, a kad pada kiša, sve je pokriveno pepelom.«

»No, kiša neće padati, zar ne? Ondje je sigurno trideset stupnjeva.« Naglo zatvara brošuru. »Ne mogu vjerovati da je tvoja mama dala svoju kartu Adamu.«

»Ni Tata ne može vjerovati.« Zoey trenutak razmišlja o tome. »Nije li tvoj popis uključivao da

oni opet budu zajedno?« »Broj sedam.« »To je užasno.« Baca brošuru na travu. »Sad sam tužna.« »To je zbog hormona.« »Tužnija nego što možeš zamisliti.«

186

»Da, to su hormoni.« Na trenutak se očajnički zagleda u nebo, no gotovo se odmah

ponovo okrene prema meni s osmijehom na licu. »Jesam li ti rekla da za tri tjedna podižem ključeve?«

Razgovor o njezinu stanu uvijek je razveseli. Gradsko ga je vijeće pristalo subvencionirati. Dobit će bonove koje će onda moći za boje i tapete, kaže mi. Potpuno oživi kad počne pričati o zidnoj slici koju planira za spavaću sobu, o pločicama s tropskim ribicama za kupaonicu.

Čudno je, ali dok priča, tijelo joj počne treperiti na rubovima. Pokušavam se usredotočiti na njezine planove za kuhinju, ali čini se kao da je zarobljena u toplinskoj izmaglici.

»Jesi dobro?« pita me. »Opet imaš onaj čudni izraz lica.«

Naginjem se naprijed i masiram si tjeme. Usredotočujem se na bol iza svojih očiju i pokušavam je natjerati da nestane.

»Da pozovem tvog tatu?« »Ne.« »Da ti donesem čašu vode?« »Ne. Ostani ovdje. Vraćam se za minutu.« »Kamo ideš?« Ne vidim Adama, ali čujem ga. Prekopava zemlju tako da njegova

mama može posaditi cvijeće dok nas nema. Čujem pritisak njegove čizme na lopatu, mokri otpor zemlje.

Prolazim kroz rupu u ogradi. Čujem šapat stvari koje rastu - pupoljaka koji se otvaraju, nježnih zelenih listova paprati koji se guraju u zrak.

Skinuo je vestu, na sebi ima samo majicu bez rukava i traperice. Jučer se ošišao; luk njegova vrata na mjestu gdje se spaja s ramenima šokantno je lijep. Nasmije se kad primijeti da ga gledam, odlaže lopatu i dolazi do ograde.

»Hej, ti.«

187

Naslanjam se na njega i čekam da mi bude bolje. Topao je. Koža mu je slana i miriše kao zapečena sunčeva svjetlost.

»Volim te.«

Tišina. Zaprepaštenost. jesam li namjeravala to reći? On se nasmije svojim nakrivljenim smiješkom. »I ja tebe volim,

Tess.« Rukom mu pokrivam usta, »Ne govori to ako to stvarno ne

misliš.« »Stvarno to mislim.« Prsti mi postaju vlažni od njegova daha. On

mi ljubi dlan. Ove stvari pohranjujem u srce - dodir njegove kože pod mojim

prstima, njegov okus na mojim usnama. Trebat će mi kao talismani za preživljavanje nemogućeg putovanja.

Jednim mi prstom mazi obraz, od sljepoočnice do brade pa preko usana. »Jesi dobro?«

Kimam. Gleda me odozgo, malo je zbunjen. »Nekako si tiha. Da te dođem

potražiti kad budem gotov? Mogli bismo se provozati na motoru, oprostiti se od brda na tjedan dana.«

Opet klimam. Da.

On me ljubi na rastanku. Ima okus po maslacu. Pridržavam se za ogradu dok prolazim natrag kroz rupu. Ptica

pjeva kompliciranu pjesmu, a Tata stoji na pragu stražnjeg ulaza s ananasom u ruci. To su dobri znakovi. Nema razloga za strah.

Vraćam se do svojeg stolca. Zoey se pretvara da spava, ali otvara jedno oko kad me čuje da sjedam. »Pitam se bi li ti se sviđao i da nisi bolesna?«

»Bi.« »Nije zgodan kao Jake.« »Ali je mnogo draži.« »Kladim se da ti ponekad ide na živce.

Kladim se da priča totalne gluposti ili se hoće ševiti kad se tebi ne

188

da.« »Nije tako.«

Ona se mršti. »Pa on je muško, zar ne?« Kako da joj to objasnim? Noćnu utjehu njegove ruke oko mojeg

ramena? Način na koji mu se disanje mijenja s dobom noći pa ja znam kad je zora? Svakog jutra kad se probudi, poljubi me. Njegova ruka na mojim grudima ne da mojem srcu da prestane kucati.

Tata dolazi puteljkom, i dalje stišćući svoj ananas. »Moraš ući. Došla je Philippa.«

Ali ja ne želim unutra. Imam problema sa zidovima. Želim ostati ispod jabuke, vani na proljetnom zraku.

»Zamoli je da dođe van, Tata.« On sliježe ramenima, okreće se natrag prema kući. »Mora mi napraviti krvnu sliku«, kažem Zoey. Ona frkne. »Dobro. Ionako se ovdje smrzavam.«

Philippa ugura ruke u sterilne rukavice. »Onda, ljubavna magija još djeluje?«

»Sutra slavimo desetku.« »Deset tjedana? E, pa, to za tebe radi čuda. Počet ću

preporučivati svim svojim pacijentima da se zaljube.« Uzima mi ruku, drži je gore prema nebu i komadićem vate čisti

kožu oko porta. »Jesi li se već spakirala?« »Nekoliko haljina. Bikini i sandale.« »To je sve?« »Što mi drugo treba?« »Krema za sunčanje, šešir i jedna topla vesta za početak! Ne

želim te liječiti od opeklina kad se vratiš.« Sviđa mi se što se brine za mene. Sad je već tjednima moja stalna

sestra. Mislim da sam joj možda najdraži pacijent. »Kako je Andy?«

189

Ona se umorno osmjehne. »Cijeli je tjedan prehlađen. Iako on, naravno, tvrdi da ima gripu. Znaš kakvi su muškarci.«

Zapravo ne znam, ali svejedno kimam glavom. Pitam se voli li je muž, osjeća li se zbog njega prekrasnom, leži li on očarano u njezinim debelim rukama.

»Zašto nemate djecu, Philippa?« Ona pogleda ravno u mene dok mi špricom vadi krv. »Ne bih

mogla podnijeti toliki strah.« Vadi drugu dozu krvi, premješta je u bocu, ispire port

fiziološkom otopinom i heparinom, a onda spakira svoje stvari u medicinsku torbu i ustaje. Na trenutak pomislim da će se sagnuti i zagrliti me, ali ipak ne.

»Lijepo se provedi«, kaže. »I nemoj mi zaboraviti poslati razglednicu.«

Gledam je kako se gega uz puteljak. Na stubi se okrene i mahne mi.

Zoey se vraća van. »Što točno ona traži u tvojoj krvi?« »Bolest.« Mudro kima dok sjeda natrag u stolac. »Usput, tvoj tata sprema

ručak. Donijet će ga za minutu.« Jedan list pleše. Sjena putuje cijelom dužinom travnjaka. Znakovi su posvuda. Neke sam stvoriš. Neki te pronađu. Zoey grabi moju ruku i pritišće je na svoj trbuh. »Miče se! Stavi ruku ovdje - ne, ovdje. To je to. Osjećaš?« Osjećam lagano okretanje, kao da dijete izvodi najljeniji salto. Ne

želim maknuti ruku. Želim da to ponovi. »Ti si prva osoba koja je to osjetila. Osjetila si to, zar ne?« »Osjetila sam.« »Zamisli je«, govori mi Zoey. »Zbilja je zamisli.« Često je zamišljam. Nacrtala sam je na zidu iznad svojeg kreveta.

Crtež i nije najbolji, ali mjere su točne - bedrena kost, trbuh, opseg glave.

190

Broj deset na mom popisu. Lauren Tessa Walker. »Kralježnica joj je već formirana«, kažem Zoey. »Trideset tri

prstena, stotinu pedeset zglobova i tisuću ligamenata. Očni kapci su joj otvoreni, jesi to znala? I šarenice su formirane.«

Zoey zbunjeno trepće, kao da ne može vjerovati da itko može znati te informacije. Odlučim prešutjeti da njezino vlastito srce radi dva puta brže nego što je normalno, da kroz njega svake minute prođe šest litara krvi. Mislim da bi je to izbezumilo.

Tata dolazi niz puteljak. »Evo, cure.« Stavlja pladanj na travu između nas. Salata od avokada i potočarke. Kriške ananasa i kivija. Zdjela ribiza.

Zoey pita: »Nema šanse za jedan hamburger?« On se namršti, onda shvati da je to šala pa se nasmije. »Izvadit ću

kosilicu.« Odlazi u šupu. Na rupi u ogradi pojavljuju se Adam i njegova mama. »Divan dan,

zar ne?« dovikuje Sally. »Proljeće je«, odgovara Zoey dok joj iz usta klija potočarka. »Kalendarski još nije.« »Onda je to sigurno zbog onečišćenja.« Sally izgleda uzbunjeno. »Čovjek na radiju je rekao da si ljudska

vrsta može kupiti dodatnih tisuću godina na Zemlji ako se odmah prestanemo koristiti autima.«

Adam se smije, zvecka ključevima. »Da onda hodamo do vrtnog centra, Mama?«

»Ne, hoću kupiti sadnice. Ne bismo ih mogli nositi.« Gledamo ih kako hodaju niz puteljak. Na izlazu mi Adam

namigne. Zoey kaže: »To bi me definitivno živciralo.«

Ignoriram je. Jedem krišku kivija. Njegov me okus vodi na neko drugo mjesto. Nebom su se rasuli oblaci kao mlada janjad na čudnom plavom polju. Sunce dolazi i odlazi. Sve se čini nestalno.

191

Tata dovlači kosilicu iz šupe. Prekrivena je starim ručnicima, kao da je spavala zimski san. Prije se on gotovo religiozno bavio vrtom, sadio je i podrezivao, dijelove vezao komadićima špage i održavao neki općeniti red. No, sad je sve podivljalo - trava je zapuštena, ruže samo što nisu urasle u šupu.

Smijemo mu se kad mu kosilica ne želi upaliti, ali njemu kao da ne smeta, samo slegne ramenima kao da ionako nije želio kositi travu. Ponovo odlazi do šupe, izađe iz nje s nekim škarama i počne rezati trnje s ograde.

Zoey kaže: »Postoji ta grupa za trudne tinejdžerke, jesam ti rekla za njih? Daju ti kolače i čaj i pokažu ti kako se mijenjaju pelene i takve stvari. Mislila sam da će biti sranje, ali super smo se zabavljali.«

Avion prelazi preko neba, iza sebe ostavlja dimni trag. Drugi se avion križa s prvim oblikujući poljubac. Ni jedan se avion ne sruši.

Zoey pita: »Slušaš li me? Jer ne izgledaš tako.«

Trljam oči, pokušavam se koncentrirati. Ona priča kako se sprijateljila s jednom curom... nešto o tome kako su im termini isti... još nešto o primalji. Njezin glas kao da dopire iz tunela.

Primjećujem gumb koji se napinje usred njezine košulje.

Leptir slijeće na puteljak i širi krila. Sunča se. Još je prilično rano za leptire.

»Slušaš li me zbilja?«

Cal ulazi kroz vrata ograde. Baca bicikl na travu i trči oko vrta, dvaput.

»Praznici upravo počinju!« viče. Slavi penjući se na jabuku, ugura koljeno između dviju grana i čuči tamo kao vilenjak.

Stiže mu poruka, plavo svjetlo na njegovu mobitelu blješti među mladim lišćem. To me podsjeća na san koji sam sanjala prije nekoliko dana. U tom mi je snu iz grla sjala plava svjetlost svaki put kad sam otvorila usta.

192

On odgovori na poruku, ubrzo dobije još jednu. Smije se. Stiže još jedna poruka, pa još jedna, poput jata ptica koje slijeću na drvo.

»Sedmi je razred pobijedio!« veselo objavljuje. »U parku se vodila vodena bitka protiv drugog srednje i mi smo pobijedili!«

Cal u srednjoj školi. Cal s prijateljima i novim mobitelom. Cal koji pušta kosu jer hoće izgledati kao skejter.

»Što buljiš?« Plazi mi jezik, skače sa stabla i utrčava u kuću.

Vrt je utonuo u sjenu. Zrak je vlažan. Omot bombona leprša puteljkom.

Zoey drhti. »Mislim da sad idem.« Čvrsto me grli, kao da bi jedna od nas mogla pasti. »Vrlo si topla. Je li to normalno?«

Tata je isprati.

Adam ulazi kroz rupu u ogradi. »Gotovo.« Dovuče si ležaljku i sjedne kraj mene. »Pokupovala je pola vrtnog centra. Potrošila je pravo bogatstvo, ali zbilja se ufurala. Hoće napraviti vrt sa začinskim biljem.«

Čarolije protiv smrti. Čvrsto držati svog dečka za ruku.

»Jesi dobro?«

Naslanjam glavu na njegovo rame. Osjećam se kao da nešto očekujem.

Čuju se zvukovi - neodređeni zveket suđa u kuhinji, šuštanje lišća, brujanje nekoga dalekog motora.

Sunce je postalo tekuće, hladno se topi u horizontu. »Jako si topla.« Stavlja mi ruku na čelo, dodiruje obraze, pipa

stražnji dio vrata. »Ne miči se.« Ostavlja me, trči puteljkom prema kući. Planet se okreće, vjetar prosijava stabla. Nije me strah. Nastavi disati, samo diši i dalje. Lako je - unutra i van. Čudno kako mi je zemlja došla u susret, ali bolje mi je kad sam

nisko. Dok ležim tamo, razmišljam o svojem imenu. Tessa Scott.

193

Dobro ime od tri sloga. Svakih se sedam godina naša tijela promijene, svaka stanica. Svakih sedam godina nestanemo.

»Isuse! Ona gori!« Tatino lice tinja točno iznad mene. »Zovi hitnu!« Glas mu dolazi izdaleka. Želim se osmjehnuti. Želim mu zahvaliti što je ovdje, ali zbog nekog razloga nisam u stanju sastaviti riječi.

»Ne zatvaraj oči, Tess. Čuješ me? Ostani s nama!« Kad kimnem, nebo se počne okretati zastrašujućom brzinom,

kao da padam sa zgrade.

TRIDESET DVA

Smrt me vezala za bolnički krevet, pandžama se dovukla do mojih prsa i zasjela tamo. Nisam znala da će toliko boljeti. Nisam znala da će opustošiti sve dobro što mi se ikada dogodilo u životu.

Sad se to događa i to je zbilja zbilja istina i koliko god svi oni obećavaju da će me se sjećati uopće nije važno hoće li ili neće jer ja to neću znati jer me neće biti.

Tamna se rupa otvara u kutu sobe i puni se izmaglicom, poput tkanine koja se mreška među drvećem.

Iz daljine čujem samu sebe kako stenjem. Ne želim slušati. Hvatam težinu skrivenih pogleda. Sestra prema doktoru, doktor prema Tati. Njihove stišane glasove. Panika se razlijeva iz Tatina grla.

Ne još. Ne još. Neprestano mislim o cvijetu. Bijelom cvijetu iz vrtloga plavog

neba. Kako su ljudi mali, kako ranjivi u usporedbi s kamenjem, zvijezdama.

Cal dolazi. Njega se sjećam. Želim mu reći da se ne boji. Želim da govori normalnim glasom i da mi ispriča nešto smiješno. Ali on stoji kraj Tate, malen i tih, i šapće: »Što joj je?« »Ima neku infekciju.«

194

»Hoće li umrijeti?« »Dali su joj antibiotike.« »Onda će joj biti bolje?« Tišina. Ne bi smjelo biti ovako. Iznenadno, kao kad te udari auto. Ne bih

smjela osjećati ovu čudnu vrućinu, ovaj osjećaj masovnih ozljeda negdje duboko u sebi. Leukemija je progresivna bolest. Trebala bih postajati sve slabija i slabija dok mi na kraju ne postane svejedno.

Ali još mi nije svejedno. Kad će mi postati svejedno? Pokušavam razmišljati o jednostavnim stvarima - kuhanim

krumpirima, mlijeku. Ali na pamet mi padaju strašne stvari - prazno drveće, tanjuri od prašine. Izblijedio kut čeljusne kosti.

Želim Tati reći koliko se bojim, ali govor je kao penjanje iz bačve pune ulja. Moje riječi dolaze s nekoga mračnog i skliskog mjesta.

»Ne daj da padnem.« »Držim te.« »Padam.« »Tu sam. Držim te.« Ali oči su mu uplašene, a lice malaksalo, kao da ima sto godina.

TRIDESET TRI

Budim se uz cvijeće. Vaze s tulipanima, karanfili kao na svadbi, đurđice se prelijevaju preko ormarića kraj kreveta.

Budim se uz Tatu koji me još drži za ruku. Sve su stvari u sobi prekrasne - vrč, ona stolica. Nebo je vrlo

plavo s druge strane prozora. »Jesi žedna?« pita Tata. »Hoćeš popiti nešto?« Hoću sok od manga. U velikim količinama. On mi popravlja

jastuk i pridržava mi čašu. Njegove su oči zalijepljene za moje. Ja srknem, progutam. Daje mi vremena da udahnem, ponovo naginje

195

čašu. Kad sam dovoljno popila, briše mi usta rupčićem. »Kao beba«, kažem mu. On kima. Oči mu se napune nijemim suzama. Spavam. Opet se budim. I ovaj puta umirem od gladi. »Ima li šanse za jedan sladoled?« Tata uz osmijeh odloži svoju knjigu. »Ne miči se.« Nije dugo

odsutan, vraća se sa sladoledom od jagode. Štapić omata u maramicu tako da ne kapa i ja ga uspijevam sama držati. Savršeno je ukusan. Moje se tijelo samo popravlja. Nisam znala da još uvijek to može. Znam da neću umrijeti sa sladoledom od jagode u ruci.

»Mislim da ću nakon ovoga htjeti još jedan.« Tata mi kaže da mogu dobiti pedeset sladoleda ako želim.

Sigurno je zaboravio da ne smijem jesti šećer ni mliječne proizvode.

»Imam još nešto za tebe.« Kopa po džepovima sakoa i vadi magnet za hladnjak. Ima oblik srca, obojen je crveno i loše lakiran. »Cal ga je napravio. Pozdravlja te.«

»A Mama?« »Posjetila te nekoliko puta. Bila si jako osjetljiva, Tessa. Posjeti

su bili strogo ograničeni.« »Znači, Adam nije bio?« »Ne još.« Ližem štapić od sladoleda, pokušavam iz njega izvući sav okus.

Jezik mi struže po drvu. Tata pita: »Da ti donesem još jedan?« »Ne. Hoću da sad odeš.« On izgleda zbunjeno. »Kamo da odem?« »Hoću da odeš i pokupiš Cala ispred škole, odvedeš ga u park i

da igrate nogomet. Kupi mu pomfrit. Onda se vrati i sve mi ispričaj.«

Tata je malo iznenađen, ali se nasmije. »Vidim da si se probudila

196

u žestokom raspoloženju!« »Hoću da nazoveš Adama. Reci mu da me dođe posjetiti danas

popodne.« »Još nešto?« »Reci Mami da želim darove - skupi sok, hrpu časopisa i novu

šminku. Kad je već kukavica, može mi barem kupovati stvari.« Dobro raspoložen, Tata grabi komad papira i zapisuje marku

pudera i ruža za usne koje želim. Potiče me da se sjetim još stvari koje hoću pa naručujem muffine s borovnicama, čokoladno mlijeko i veliko pakiranje punjenih čokoladnih jaja. Ipak će uskoro Uskrs.

Daje mi tri puse u čelo i kaže da će se vratiti. Nakon što ode, ptica slijeće na prozorsku dasku. Nije to neka

spektakularna ptica, nije lešinar niti feniks, već običan čvorak. Sestra uđe u sobu, petlja po plahtama, puni vrč s vodom. Pokazujem joj pticu, šalim se da ju je Smrt poslala u izvidnicu. Ona cokne jezikom i kaže mi da ne izazivam sudbinu.

Ali ptica pogleda ravno u mene i nakrivi glavu.

»Ne još«, kažem joj.

Doktor je u viziti. »Dakle«, kaže, »na kraju smo ipak našli pravi antibiotik.«

»Na kraju.« »Neko je vrijeme bilo gusto.« »Je li?« »Mislim za tebe. Takva te infekcija može vrlo dezorijentirati.« Dok mi sluša pluća, čitam njegovu pločicu s imenom. Dr. James

Wilson. Tatinih je godina, ima tamnu kosu prorijeđenu na čelu. Mršaviji je od Tate. Izgleda umorno. Provjerava mi ruke, noge i leđa tražeći potkožno krvarenje, a onda sjedne na stolac kraj kreveta i zapisuje bilješke u moj karton.

Doktori očekuju da budeš pristojan i zahvalan. To im olakšava

197

posao. Ali danas mi se ne da biti taktična. »Koliko mi je još ostalo?« On iznenađeno diže pogled. »Da pričekamo tvog tatu prije nego

što započnemo ovaj razgovor?« »Zašto?« »Da bismo mogli zajedno razmotriti tvoje medicinske opcije.« »Ja sam ta koja je bolesna, ne moj tata.« On vraća olovku u džep. Čeljusni mišići mu se stegnu. »Ne želim

biti uvučen u vremenske procjene, Tessa. To nimalo ne pomaže.« »Meni pomaže.« Nije da sam odlučila biti hrabra. Ovo nije novogodišnja odluka.

Stvar je samo u tome da u ruci imam infuziju i da sam izgubila dane svog života vezana za bolnički krevet. Odjednom su mi moji prioriteti potpuno jasni.

»Moja će najbolja prijateljica roditi za osam tjedana i ja moram znati hoću li biti ovdje.«

On prekriži noge, a zatim ih odmah opet raširi. Malo mi ga je žao. Doktori baš i nisu uvježbani za smrt.

Kaže: »Ako budem previše optimističan, razočarat ćeš se. Pesimistična prognoza jednako je loša.«

»Nije važno. Ti se ipak u to kužiš bolje od mene. Molim te, James.«

Sestrama nije dopušteno zvati doktore osobnim imenima i inače se ni ja ne bih usudila. Ali nešto se promijenilo. Ovo je moja smrt i neke stvari moram znati.

»Neću te tužiti ako pogriješiš.« Za to dobijem kratak, sumoran osmijeh. »Iako smo uspjeli

izliječiti infekciju i ti se očito osjećaš mnogo bolje, tvoja se krvna slika nije popravila onoliko koliko smo se nadali pa smo napravili nekoliko testova. Kad se tvoj otac vrati, možemo zajedno razmotriti rezultate.«

198

»Imam li perifernu bolest?« »Ti i ja se ne poznamo baš dobro, Tessa. Ne bi li radije pričekala

svog oca?« »Samo mi reci.« Duboko uzdahne, kao da ne može vjerovati da će popustiti. »Da,

pronašli smo znakove bolesti u tvojoj perifernoj krvi. Jako mi je žao.«

To je onda to. Razjedena sam rakom, moj je imunološki sustav mrtav i više ništa ne mogu napraviti za mene. Svaki sam tjedan radila krvne slike tražeći bolest. A sad je tu.

Uvijek sam mislila da će konačna objava biti kao udarac u trbuh - oštra bol koja se pretvara u tupu, dugotrajniju bol. Ali uopće nije tupa. Oštra je. Srce mi kuca kao ludo, adrenalin juri kroz mene. Osjećam se potpuno usredotočeno.

»Moj tata već zna?« Kima. »Htjeli smo ti zajedno reći.« »Koje su mi opcije?« »Tvoj imunološki sustav je u raspadu, Tessa. Opcije su ti

ograničene. Ako želiš, možemo nastaviti transfuzije krvi i trombocita, ali njihova će učinkovitost biti kratkotrajna. Ako postaneš anemična odmah nakon transfuzije, morat ćemo prestati.«

»Što onda?« »Onda ćemo poduzeti sve što možemo da ti bude udobno i

ostaviti te na miru.« »Dnevne transfuzije nisu izvedive?« »Ne.« »Onda neću izdržati osam tjedana, zar ne?« Dr. Wilson pogleda ravno u mene. »Trebalo bi ti mnogo sreće.«

Znam da izgledam kao vreća kostiju prekrivena folijom. Mogu vidjeti šok u Adamovim očima.

199

»Nisam baš kakve me se sjećaš, zar ne?« On se naginje i ljubi me u obraz. »Prekrasna si.« Ali mislim da je to ono čega se oduvijek bojao - da će morati biti

zainteresiran i kad budem ružna i beskorisna. Donio mi je tulipane iz vrta. Stavljam ih u vrč za vodu dok on

razgledava poruke za brzo ozdravljenje koje sam dobila. Malo pričamo ni o čemu - kako napreduju biljke koje je kupio u vrtnom centru, kako njegova mama uživa u lijepom vremenu sad kad češće izlazi. On gleda kroz prozor, šali se o pogledu na parkiralište.

»Adame, hoću da se ponašaš normalno.« Mršti se kao da ne razumije. »Nemoj se pretvarati da ti je stalo. Ne trebaš mi kao anestetik.« »Što bi to trebalo značiti?« »Ne želim da se itko pretvara.« »Ne pretvaram se.« »Ne krivim te. Nisi znao da ću postati ovako bolesna. A bit će još

samo gore.« On na trenutak razmisli o tome, a onda skine cipele. »Što to radiš?« »Ponašam se normalno.« Diže deku i penje se u krevet kraj mene. Uzme me u naručje. »Volim te«, šapne ljutito u moj vrat. »Ovo me boli više nego išta

prije, ali ja te volim. Tako da se nisi usudila reći da to nije istina. Da to više nikad nisi rekla!«

Stavljam dlan na njegovo lice, a on se utisne u njega. Pada mi na pamet da je usamljen. »Žao mi je.«

»I treba ti biti.« Ne želi me pogledati. Mislim da pokušava suspregnuti suze. Ostaje cijelo popodne. Gledamo MTV, onda on čita novine koje je

Tata ostavio, a ja opet spavam. Sanjam njega, iako je ovdje kraj mene. Hodamo zajedno kroz snijeg, ali nama je vruće i obučeni smo

200

u kupaće kostime. Oko nas su prazne staze i zamrznuta stabla i cesta koja zavija u beskraj.

Kad se probudim, opet sam gladna pa ga šaljem po još jedan sladoled od jagode. Nedostaje mi čim ode. Kao da se cijela bolnica ispraznila. Kako je to moguće? Očajnički trljam ruke ispod deke sve dok se on opet ne popne u krevet sa mnom.

Odmota sladoled i pruža mi ga. Ja ga stavljam na ormarić kraj kreveta.

»Dodirni me.« Izgleda zbunjeno. »Sladoled će ti se otopiti.« »Molim te.« »Tu sam. Dodirujem te.« Stavljam njegovu ruku na svoje grudi. »Ovako.« »Ne, Tess, mogao bih te ozlijediti.« »Nećeš.« »A sestra?« »Gađat ćemo je guskom ako uđe.« Vrlo nježno obuhvaća moje grudi kroz pidžamu. »Ovako?« Dodiruje me kao da sam dragocjena, kao da je zatečen, kao da ga

moje tijelo zadivljuje, čak i sad, kad se gasi. Kad njegova koža dotakne moju, koža uz kožu, oboje zadrhtimo.

»Želim voditi ljubav.« Ruka mu zastaje. »Kada?« »Kad se vratim doma. Još jedanput prije nego što umrem. Hoću

da mi obećaš.« Preplaši me pogled u njegovim očima. Nikad ga prije nisam

vidjela. Tako je dubok i stvaran, kao da je vidio stvari na ovom svijetu koje ostali mogu samo zamišljati.

»Obećavam.«

201

TRIDESET ČETIRI

Mijenjaju se kao stražari. Tata dolazi svako jutro. Adam dolazi svako popodne. Tata se

vraća navečer, s Calom. Mama dolazi bez pravila; prilikom drugog posjeta uspijeva izdržati cijelu transfuziju krvi.

»Hemoglobini i trombociti su servirani«, rekla je kad su mi dali transfuziju.

Sviđalo mi se što zna te riječi.

Ali deset dana. Čak sam propustila Uskrs. To je previše vremena za gubljenje.

Svake noći ležim u svojem uskom bolničkom krevetu i želim Adama, njegove noge isprepletene s mojima, njegovu toplinu.

»Hoću ići doma«, kažem sestri. »Ne još.« »Bolje mi je.« »Ne dovoljno.« »Čemu se nadate? Ozdravljenju?« Svakog se jutra sunce diže, a sva se svjetla u gradu gase uz

treptaj. Oblaci jure nebom, pomahnitali se promet prelijeva i izlijeva s parkirališta, a onda se sunce strmoglavi natrag ispod horizonta i još je jedan dan gotov. Nalet vremena. Nalet krvi.

Spakiram svoju torbu i obučem se. Sjedim na krevetu trudeći se

izgledati živahno. Čekam Jamesa. »Idem doma«, kažem mu dok on proučava moj karton. Kimne kao da je to očekivao. »Odlučila si?« »Potpuno. Propuštam ovo vrijeme.« Pokazujem prema prozoru

za slučaj da je bio prezaposlen da primijeti meko svjetlo i oblake plavog neba.

»Održavanje ovakve krvne slike zahtijeva određenu disciplinu,

202

Tessa.« »Mogu li biti disciplinirana doma?« Gleda me vrlo ozbiljno. »Tanka je linija između kvalitete života

koji ti je još ostao i medicinske intervencije potrebne za njegovo održavanje. Ti si jedina koja može donijeti tu odluku. Govoriš li mi da ti je dosta?«

Ja mislim o sobama u našoj kući, bojama tepiha i zavjesa, rasporedu namještaja. Postoji taj put koji zbilja volim, od moje sobe, niza stube, kroz kuhinju pa u vrt. Želim otići na taj put. Želim sjediti u svojoj ležaljci na travi.

»Posljednja je transfuzija trajala samo tri dana.« Kima suosjećajno. »Znam. Žao mi je.«

»Jutros sam dobila još jednu. Što mislite, koliko će ta trajati?« Uzdiše. »Ne znam.« Prelazim dlanom preko plahte na krevetu. »Samo hoću ići

doma.« »A da porazgovaram sa sestrama iz tvog doma zdravlja? Ako mi

oni zajamče da će te svakodnevno posjećivati, možda možemo preispitati ovu odluku.« Vraća moj karton na krevet. »Nazvat ću ih i vratiti se kad stigne tvoj tata.«

Nakon što ode, brojim do sto. Muha hoda po stolu. Pružam prst da dotaknem ta tanahna krila. Ona me osjeti, eksplodira u život i odlijeće do lampe na stropu gdje kruži izvan mojeg dohvata.

Oblačim kaput, omatam šal oko ramena i uzimam torbu. Sestra ne obraća pozornost dok prolazim kraj njezina stola i ulazim u lift.

Kad stignem u prizemlje, šaljem poruku Adamu: SJEĆAŠ SE SVOG OBEĆANJA?

Želim umrijeti na svoj način. Ovo je moja bolest, moja smrt, moj izbor.

To znači reći »da«. To je užitak hodanja, jedna noga ispred druge, slijedeći žute linije

203

na podu hodnika sve do recepcije. To je užitak rotirajućih vrata - proći ih dva puta u čast geniju koji ih je izmislio. I užitak zraka. Slatkog, svježeg, šokantnog vanjskoga svijeta.

Na izlasku iz bolnice nalazi se kiosk. Kupujem mliječnu čokoladu i paketić bombona. Žena na kiosku čudno me gleda dok plaćam. Mislim da možda svijetlim od svih tih terapija i neki ljudi mogu to vidjeti, kao neonsku ranu koja bliješti kad se krećem.

Hodam sporo do taksija, uživajući u detaljima - sigurnosna kamera na stupu koja se okreće oko svoje osi, mobiteli koji cvrkuću svuda oko mene. Bolnica kao da uzmiče dok joj šapćem zbogom, sjene platana bacaju sve prozore u tamu.

Neka djevojka prolazi kraj mene njišući bokovima, njezine potpetice škljocaju; oko nje se širi miris pečene piletine dok liže prste. Čovjek koji drže uplakano dijete, viče u mobitel: »Ne! Ne mogu nositi i jebene krumpire!«

Mi stvaramo obrasce, dijelimo trenutke. Ponekad mislim da sam jedina koja to vidi.

Dijelim svoju čokoladu s vozačem taksija dok se uključujemo u gužvu u vrijeme ručka. Danas radi duplu smjenu, kaže mi, a na cesti ima previše automobila za njegov ukus. U očaju maše prema njima dok puzimo kroz središte grada.

»Gdje će se to sve završiti?« pita. Nudim mu bombon da ga razvedrim. Zatim ponovo šaljem

poruku Adamu: MORAŠ ISPUNITI SVOJE OBEĆANJE. Vrijeme se promijenilo, sunce se sakrilo iza oblaka. Otvaram

prozor. Hladan travanjski zrak šokira moja pluća. Vozač nestrpljivo lupka prstima po volanu. »Ovo je potpuni

krkljanac!« Meni se sviđa - zastoji i guranja u prometu, duboki tutanj

autobusnog motora, sirena hitne u daljini. Sviđa mi se gmizati po Visokoj ulici tako sporo da imam vremena primijetiti neprodana

204

uskrsna jaja u izlogu prodavaonice novina, opuške cigareta pometene na urednu hrpu ispred »Kraljevske piletine«. Vidim djecu koja nose najčudnije stvari - bijelog medvjeda, hobotnicu. A ispod kotača dječjih kolica ispred »Mama Nove« vidim svoje ime koje je sad izblijedjelo, ali još krivuda pločnikom sve do banke.

Biram Adamov broj. Ne javlja se pa ostavljam još jednu poruku: ŽELIM TE.

Jednostavno. Nasred raskrižja stoji vozilo hitne pomoći, otvorenih vrata, plavo

svjetlo njihove sirene šara po cesti. Svjetlo čak treperi i po oblacima, nisko iznad nas. Na cesti leži žena pokrivena dekom.

»Ma gledaj ti to«, kaže taksist. Svi gledaju - ljudi u drugim autima, uredsko osoblje koje je izašlo

na sendvič. Ženina je glava prekrivena, ali noge joj strše van. Nosi najlonke; cipele joj stoje pod čudnim kutovima. Njezina krv, tamna kao kiša, stvorila je lokvu pokraj nje.

Taksist mi dobaci pogled u retrovizoru. »Tjera te na razmišljanje, zar ne?«

Da. Tako je opipljivo. Postojanje i nepostojanje. Dok kucam na Adamova vrata, osjećam se kao da su mi životni

sokovi u nožnim prstima; oni teku uz moje zglobove i utječu u potkoljenice.

Sally odškrine vrata i zaškilji prema meni. Preplavi me nalet ljubavi prema njoj.

»Je li Adam tu?« »Ne bi li ti trebala biti u bolnici?« »Ne više.« Izgleda zbunjeno. »Nije mi rekao da te puštaju.« »To je iznenađenje.« »Još jedno?« Ona uzdahne, otvori vrata malo šire i pogleda na

205

sat. »Neće se vratiti prije pet.« »Pet?« Namršti se. »Jesi dobro?« Nisam. Pet je prekasno. Do tad bih mogla opet biti potpuno

anemična. »Gdje je?« »Otišao je vlakom u Nottingham. Pristali su ga intervjuirati.« »Za što?« »Fakultet. Želi krenuti u rujnu.« Vrt se okreće. »Izgledaš jednako iznenađena kao što sam i ja bila.« Zaspala sam mu u naručju u onom bolničkom krevetu. »Dodirni

me«, rekla sam i on je to napravio. »Volim te«, rekao je. »Da se nisi usudila reći da to nije istina.« Obećao mi je.

Kiša počinje padati dok hodam natrag niz puteljak do ograde. Lijepa srebrna kiša, kao da padaju paukove mreže.

TRIDESET PET Strgam svoju svilenu haljinu s vješalice u ormaru i na njoj

izrezujem usta koja zjape malo ispod struka. Ove su škare oštre pa same klize, kao metal kroz vodu. Moja plava haljina na preklop dobiva dijagonalan prorez preko prsa. Polažem ih jednu do druge na krevet kao par bolesnih prijateljica i milujem ih.

To mi ne pomaže.

Glupe traperice koje sam kupila s Calom ionako mi nikad nisu pristajale pa odrezujem nogavice na koljenima. Otkidam džepove sa svih donjih dijelova trenirke, gornje dijelove unakazim rupama i sve zajedno bacam kraj haljina.

Treba mi sto godina da probodem čizme. Ruke me bole i teško dišem. Ali jutros sam dobila transfuziju i tuđa krv kola mojim

206

žilama pa ne stajem. Svaku čizmu razrezujem po duljini. Dvije zapanjujuće rane.

Želim biti prazna. Želim živjeti na nekome minimalističkom mjestu.

Otvaram prozor i čizme lete van. Padaju na travu.

Cijelo je nebo jedan veliki oblak, nizak i siv. Pada slaba kišica. Šupa je mokra. Trava je mokra. Roštilj hrđa na svojim kotačima.

Izvlačim preostalu odjeću iz ormara. Pluća mi se naprežu, ali ja ne stajem. Gumbi fijuču po sobi dok razrezujem svoje kapute. Veste derem u komadiće. Rastrgam svaki par traperica. Cipele poslažem na prozorsku dasku i režem im jezike.

Dobro je. Osjećam se živo. Grabim haljine s kreveta i bacam ih van zajedno s cipelama.

Zajedno se skotrljaju u dvorište i leže tamo na kiši. Provjeravam mobitel. Nema poruka. Nema propuštenih poziva. Mrzim svoju sobu. Sve me u njoj podsjeća na nešto drugo. Mala

porculanska posudica iz St Ivesa. Smeđa keramička posuda u kojoj je Mama držala kekse. Figurica psa koji spava uz svoju tihu papuču koja je prije stajala na Bakinu kaminu. Moja zelena staklena jabuka. Sve to dospijeva na travu, osim psa koji se razbija o ogradu.

Knjige se rastvaraju dok ih bacam. Njihove stranice lepršaju kao egzotične ptice, trgaju se i vijore. CD-i i DVD-i lete preko susjedne ograde kao frizbiji. Adam ih može puštati svojim novim prijateljima s faksa kad ja budem mrtva.

Poplun, plahte, deke, sve leti van. Bočice i kutije s lijekovima s ormarića kraj kreveta, šprica za injekcije, različite kreme. Moja kutijica za nakit.

Param svoju vreću za sjedenje, ukrašavam pod kuglicama od stiropora i bacam praznu vreću van na kišu. Vrt izgleda prilično popunjeno. Svašta će narasti u njemu. Stabla od hlača. Knjigova loza. Poslije ću baciti i sebe i ukorijenit ću se u onom tamnom kutu

207

kraj šupe. Još nema poruka od Adama. Bacam svoj telefon preko njegove

ograde. Televizor je težak kao da je auto. Bole me leđa. Noge mi gore.

Guram ga i vučem preko tepiha. Ne mogu disati, moram stati. Soba se nakrivljuje. Diši. Diši. Možeš ti to. Sve mora van.

Dižem ga na prozorsku dasku. I van. Huči dok pada pa eksplodira u dramatičnoj lomljavi stakla i

plastike. To je to. Ničega više nema. Gotovo.

Tata upada unutra. Na trenutak samo stoji, mirno, otvorenih usta.

»Čudovište jedno«, prošapće. Moram si začepiti uši. On mi prilazi i hvata me za ruke. Dah mu miriše na ustajali

duhan. »Želiš me upropastiti?« »Nije bilo nikoga!« »Pa si pomislila da bi baš mogla sve uništiti?« »Gdje si bio?« »Bio sam u dućanu. Onda sam otišao posjetiti tebe u bolnici, ali ti

nisi bila ondje. Svi smo se izbezumili.« »Boli me ona stvar, Tata!« »E, pa, mene ne boli! Meni je jebeno stalo! Ovo će te potpuno

iscrpiti.« »To je moje tijelo. Mogu raditi što hoću!« »Znači, sad se ne brineš za svoje tijelo?« »Ne, dosta mi ga je! Dosta mi je doktora i igala i krvnih slika i

transfuzija. Dosta mi je toga što sam zavezana za krevet dan za danom dok vi nastavljate svoje živote. Mrzim to! Mrzim vas sve! Adam je otišao na razgovor za faks, jesi li to znao? On će još

208

godinama biti ovdje, radit će što god poželi, a ja ću za nekoliko tjedana biti pod zemljom!«

Tata počinje plakati. Potone na krevet, stavi glavu u ruke i samo plače. Ne znam što da radim. Zašto je on slabiji od mene? Sjednem do njega i dotaknem mu koljeno. »Ne vraćam se u bolnicu, Tata.«

Briše nos o rukav košulje i pogleda me. Izgleda kao Cal. »Zbilja ti je dosta?«

»Zbilja mi je dosta.« Zagrlim ga, a on nasloni glavu na moje rame. Gladim ga po kosi.

Čini mi se kao da plutamo na nekom brodu. Čak i povjetarac puše kroz otvoreni prozor. Sjedimo tako sto godina.

»Nikad ne znaš, možda neću umrijeti ako sam doma.« »To bi bilo divno.« »Umjesto toga, položit ću maturu. Onda ću otići na faks.« On uzdahne, protegne se na krevetu i zatvori oči. »To je dobra

ideja.« »Naći ću posao, a jednog ću dana možda imati i djecu - Chestera,

Merlina i Daisy.« Tata nakratko otvori jedno oko. »Bog im pomogao!« »Bit ćeš djed. Stalno ćemo te posjećivati. Posjećivat ćemo te

mnogo godina, dok ne budeš devedesetogodišnjak.« »I, što onda? Prestat ćete dolaziti?« »Ne, onda ćeš umrijeti. Prije mene. Kako bi i trebalo biti.« Ne odgovara. Čini se kao da nestaje na mjestima gdje mrak

prodire kroz prozor i sjena dodiruje njegovu ruku. »Više nećeš živjeti u ovoj kući, nego u nekoj manjoj blizu mora. Ja

ću imati ključeve jer te tako često posjećujem. Jednoga dana ući ću unutra kao i obično, ali zavjese neće biti razmaknute, a pošta će još biti na otiraču. Otići ću do spavaće sobe da vidim gdje si. Laknut će mi kad te vidim kako spokojno ležiš u krevetu, toliko da ću se glasno nasmijati. Ali kad razmaknem zavjese, primijetit ću da su ti

209

usne poplavjele. Dodirnut ću ti obraz, bit će hladan. I ruke će ti biti hladne. Ponavljat ću tvoje ime, ali ti me nećeš čuti i nećeš otvoriti oči.«

Tata sjeda. Opet plače. Čvrsto ga grlim i tapšem po leđima.

»Oprosti. Jesam te izbezumila?« »Ne, ne.« Odmiče se od mene, prelazi rukom preko očiju. »Trebao bih otići raščistiti ovo vani prije nego što padne mrak. Hoćeš biti dobro ako to odem napraviti?«

»Naravno.« Gledam ga kroz prozor. Kiša sad jako pada i on oblači gumene

čizme i kabanicu. Iz šupe uzima metlu i tačke. Navlači vrtlarske rukavice. Podiže televizor. Mete slomljeno staklo. Uzima kartonsku kutiju u koju stavlja sve knjige. Čak skuplja i stranice koje dršćući leže uz ogradu.

Cal se pojavljuje u školskoj uniformi s ruksakom i biciklom. Izgleda normalno i zdravo. Tata odlazi do njega i grli ga.

Cal ostavlja bicikl i pridružuje mu se u raščišćavanju. Izgleda kao lovac na blago koji svaki prsten podiže prema nebu. Pronalazi srebrnu ogrlicu koju sam dobila za posljednji rođendan, moju narukvicu od umjetnog jantara. Zatim nalazi smiješne stvari - puža, pero, posebni kamen. Nalazi blatnu lokvu i gaca po njoj. Tata se smije. Naslanja se na metlu i glasno se smije. I Cal se smije.

Kiša meko lupa po prozoru, ispire ih do prozirnosti.

TRIDESET ŠEST »I, jesi li mi uopće planirao reći?« Adam mi upućuje mračan pogled iz svojeg gnijezda na

prozorskoj dasci. »Bilo je teško.« »Znači ne.« Sliježe. »Pokušao sam nekoliko puta. Jednostavno mi se činilo

210

nepošteno, kao, kako to da ja smijem imati taj život?« Uspravljam se u krevetu. »Da se nisi usudio sažalijevati se zato

što ćeš ostati živ!« »Ne radim to.« »Jer, ako i ti želiš umrijeti, evo plana. Odvezemo se zajedno na

motoru. Ti velikom brzinom uletiš u oštar zavoj baš kada nam u susret dolazi veliki kamion pa ćemo umrijeti zajedno - mnogo krvi, zajednički sprovod, naše kosti isprepletene za cijelu vječnost. Kako ti to zvuči?«

Izgleda tako užasnuto da se počnem smijati. Uzvraća mi osmijeh pun olakšanja. Kao da smo izašli iz magle, kao da je u sobi zasjalo sunce.

»Ajmo samo zaboraviti sve to, Adame. Jednostavno je došlo u pogrešno vrijeme.«

»Bacila si sve kroz prozor!« »Nije to bilo samo zbog tebe.« Naslanja glavu na naslon stolca i zatvara oči. »Nije.« Tata mu je rekao da sam raskrstila s bolnicom. Svi znaju.

Philippa dolazi sutra ujutro da porazgovaramo o opcijama, iako ja mislim da baš i nemamo o čemu razgovarati. Današnja transfuzija već prestaje djelovati.

»I, kako je bilo?« On sliježe. »Bilo je veliko, puno zgrada. Malo sam se izgubio.« Ali on isijava budućnost. Vidim to u njegovim očima. Sjeo je na

vlak i otišao u Nottingham. Ići će na mnoga mjesta bez mene. »Jesi upoznao kakve cure?« »Ne!« »Nije li to razlog zbog kojeg ljudi idu na faks?« Ustaje i sjeda na rub kreveta. Gleda me vrlo ozbiljno. »Ja idem

jer mi je život bio sranje dok nisam upoznao tebe. Idem jer ne želim biti ovdje kad tebe više ne bude, ne želim još živjeti s

211

mamom i da sve bude isto. Nikad mi ne bi ni palo na pamet da odem da nije bilo tebe.«

»Kladim se da ćeš me zaboraviti do kraja prvog semestra.« »Kladim se da neću.« »To je doslovce zakonom propisano.« »Prestani! Moram li napraviti nešto ludo da bi mi vjerovala?« »Da.« On se naceri. »Što predlažeš?« »Održi svoje obećanje.« Ispruži ruku da podigne poplun, ali ja ga zaustavljam. »Prvo

ugasi svjetlo.« »Zašto? Želim te vidjeti.« »Ja sam hrpa kostiju. Molim te.« On uzdahne, ugasi glavno svjetlo i sjeda natrag na krevet. Mislim

da sam ga prestrašila jer i ne pokuša ući u krevet, samo me mazi preko popluna - uzduž noge od bedra do zgloba, uzduž druge noge. Ruke su mu sigurne. Osjećam se kao instrument koji ugađaju.

»Mogao bih provesti sate na svakom tvojem djeliću«, kaže. Zatim se nasmije, kao da to nije bilo cool reći. »Zbilja si prekrasna.«

Pod njegovim rukama. Jer njegovi prsti daju mojem tijelu dimenziju.

»Je li ovo O. K., da te ovako mazim?«

Kad kimnem, sklizne s kreveta, klekne na tepih i uzme moja stopala u ruke, grijući me preko čarapa.

Masira ih tako dugo da ja gotovo zadrijemam, ali probudim se kad mi sldne čarape, podigne oba stopala do usta i počne ih ljubiti. Njegov jezik pliva oko svakoga nožnog prsta. Zubima zagrebe uzduž tabana. Poliže mi petu.

Mislila sam da moje tijelo više neće osjetiti vrućinu, ne takvu neodgodivu vrućinu kakvu sam već osjetila s njim. Zato sam zapanjena kad me opet preplavi. I on to osjeća, sigurna sam u to.

212

Brzo skida majicu i odbacuje čizme. Naše se oči sreću dok si on otkopčava traperice.

Nevjerojatno je lijep - kako mu je sad kosa kratka, kraća od moje; luk njegovih leđa dok svlači traperice, mišići čvrsti od vrtlarenja.

»Upadaj«, kažem mu.

Soba je topla, radijator je vruć, ali ja svejedno zadrhtim kad on podigne poplun i uđe u krevet kraj mene. Oprezan je da ne nasloni svoju težinu na mene. Naslanja se na lakat i ljubi me u usta, vrlo nježno.

»Nemoj me se bojati, Adame.«

»Ne bojim se.« Ali moj je jezik taj koji pronalazi njegov. Ja sam ta koja stavlja

njegovu ruku na svoje grudi i ohrabruje ga da mi otkopča gumbe. Njegovi se poljupci spuštaju sve niže, a iz grla mu pobjegne zvuk,

duboki jecaj. Rukama mu obuhvaćam glavu. Gladim mu kosu dok on nježno, poput djeteta, sisa moje grudi.

»Toliko si mi nedostajao«, kažem mu. Njegova ruka klizne do mojeg struka, do mojeg pupka, do

početka mojih bedara. Poljupcima slijedi ruku, sve niže i niže, dok mu se glava ne nađe među mojim nogama, a onda me pogleda, očima traži dopuštenje.

To me razlije, pomisao na to da me ljubi tamo. Glava mu je u sjeni, ruke omotane oko mojih nogu. Dah mu je

topao na mojem bedru. Počinje, vrlo polagano. Da se mogu propeti, bih. Da mogu zavijati na mjesec, zavijala bih.

Osjetiti ovo, kad sam mislila da je sve gotovo, kad mi se tijelo gasi i kad sam mislila da mi više nikad neće moći pružiti užitak.

Blagoslovljena sam. »Dođi ovdje. Dođi gore.« U očima mu treperi tračak zabrinutosti. »Jesi O. K.?« »Kako si znao to napraviti?«

213

»Je l' ti bilo dobro?« »Bilo je nevjerojatno!« Smije se, smiješno zadovoljan samim sobom. »Vidio sam to

jednom u nekom filmu.« »Ali, što je s tobom? Ti si sad ostao zanemaren.« Sliježe ramenima. »Nema veze, umorna si. Ne moramo raditi

ništa drugo.« »Mogao bi se dirati.« »Pred tobom?«

»Ja bih mogla gledati.« On pocrveni. »Ozbiljno?« »Zašto ne? Trebam još sjećanja.« Stidljivo se osmjehne. »Zbilja to želiš?« »Zbilja to želim.« On klekne. Možda nemam više energije, ali mogu mu dati svoj

pogled. Gleda u moje grudi dok se dira. Nikad nisam s nekim dijelila

nešto tako intimno, nikad vidjela takav pogled izbezumljene ljubavi kao kad su mu se otvorila usta i raširile oči.

»Tess, volim te! Zbilja te prokleto volim!«

TRIDESET SEDAM »Reci mi kako će biti.« Phillipa kimne kao da je očekivala to pitanje. Izraz njezina lica

čudan je - profesionalan, dalek. Mislim da se počela povlačiti. Što joj drugo preostaje? Njezin je posao brinuti se za umiruće, ali ako im se previše približi, mogla bi pasti u ponor.

»Izgubit ćeš želju za hranom. Vjerojatno će ti se stalno spavati. Možda nećeš htjeti govoriti, no možda ćeš se nakon sna osjećati

214

dovoljno svježe za razgovore od dobrih deset minuta. Možda ćeš čak poželjeti sići dolje ili otići van ako bude dovoljno toplo, ako te tvoj tata bude mogao nositi. Ali većinom ćeš spavati. Za nekoliko dana počet ćeš lutati između sna i jave, gubiti svijest. U toj fazi možda nećeš moći reagirati, ali znat ćeš da oko tebe ima ljudi i čut ćeš što ti govore. Na kraju ćeš jednostavno odlutati.«

»Hoće li boljeti?« »Mislim da ćemo uvijek moći kontrolirati tvoju bol.« »U bolnici nisu mogli. Ne u početku.« »Ne«, priznaje ona. »U početku su imali poteškoća pri pravilnom

doziranju lijekova. Ali ovdje imamo morfin-sulfat, koji se sporo otpušta. Imam i Oramorph ako bude potrebno nešto jače. Ne bi smjela trpjeti nikakvu bol.«

»Misliš li da će me biti strah?«

»Mislim da ne postoje pravi ili krivi osjećaji.« Na mojem licu vidi da ja mislim kako je to sranje. »Mislim da si imala najgoru sreću na svijetu, Tessa, i da sam ja na tvome mjestu, mene bi bilo strah. Ali jednako tako vjerujem da će bilo koji način na koji provedeš ove posljednje dane, biti pravi za tebe.«

»Mrzim kad kažeš dane.« Ona se namršti. »Znam. Žao mi je.« Zatim mi priča o olakšavanju bolova, pokazuje mi kutije i bočice.

Glas joj je mekan, njezine se riječi prelijevaju preko mene, njezine se upute gube negdje putem. Osjećam se kao da se sve usmjerava u jednu točku, neka čudna halucinacija da je cijeli moj život bio usredotočen na ovaj trenutak. Rodila sam se i odrasla kako bih dobila ove informacije i kako bi mi ova žena dala te lijekove.

»Tessa, imaš pitanja?« Pokušavam se sjetiti svih stvari koje bih trebala pitati. Ali

jednostavno se osjećam prazno i nelagodno, kao da me ona došla ispratiti na stanicu i sad se obje nadamo da će vlak što brže doći i

215

spasiti nas glupog, neobaveznog čavrljanja. Vrijeme je. Tamo vani vedro je travanjsko jutro. Svijet će se nastaviti

kotrljati i bez mene. Ja nemam izbora. Puna sam raka. Izjedena njime. I tu se ništa ne može napraviti.

Phillipa kaže: »Sad idem dolje porazgovarati s tvojim tatom. Pokušat ću te opet doći vidjeti.«

»Ne moraš.« »Znam, ali hoću.« Dobra, debela Phillipa, pomaže svim ljudima između Londona i

južne obale da umru. Saginje se i grli me. Topla je i znojna i miriše na lavandu.

Nakon što ode, ja sanjam da sam ušla u dnevnu sobu i da su svi ondje. Tata pravi zvuk koji nikad prije nisam čula.

»Zašto plačeš?« pitam ga. »Što se dogodilo?« Mama i Cal sjede jedno do drugog na kauču. Cal je u odijelu i

kravati, kao minijaturni igrač bilijara. I onda mi sine - ja sam mrtva. »Ovdje sam, evo me!« Vičem, ali oni me ne čuju. Jednom sam vidjela neki film o mrtvima - o tome kako zapravo

nikad ne odu, nego tiho žive među nama. Želim im to reći. Pokušavam srušiti olovku sa stola, ali moja ruke prolazi kroz nju. I kroz kauč. Prođem kroza zid tamo i natrag. Migoljim prste u Tatinoj glavi i on se pomakne u stolcu, možda se čudeći ushitu hladnoće.

Tada se probudim. Tata sjedi na stolcu kraj kreveta. Poseže za mojom rukom. »Kako

se osjećaš?« Razmišljam o tom pitanju, skeniram si tijelo tražeći znakove.

»Ne boli me.« »To je dobro.« »Malo sam umorna.«

216

On kima. »Jesi gladna?« Htjela bih biti. Zbog njega. Htjela bih zatražiti rižu i škampe i

puding, ali to bi bila laž. »Mogu li ti nešto donijeti, nešto što želiš?« Upoznati bebu. Završiti školu. Odrasti. Putovati svijetom. »Šalicu čaja?« Tata izgleda zadovoljno. »Nešto drugo? Keks?« »Papir i olovku.« Pomaže mi da sjednem. Popravlja jastuke iza mene, pali svjetlo

kraj kreveta i dodaje mi blok i olovku s police. Onda odlazi dolje pristaviti vodu.

Broj jedanaest. Šalica čaja. Broj dvanaest....

Upute za Tatu

Ne želim u hladnjak kod pogrebnika. Hoću da me do sprovoda držite doma. Molim te, može li netko sjediti sa mnom da se ne osjećam usamljeno? Obećavam da vas neću plašiti.

Želim biti pokopana u svojoj haljini s leptirima, ljubičastom grudnjaku i gaćicama i crnim čizmama na zakopčavanje (sve je još u koferu koji sam spakirala za Siciliju). Želim imati i narukvicu koju mi je Adam darovao.

Nemojte me šminkati. To izgleda glupo na mrtvim ljudima. NE želim biti kremirana. Kremiranje zagađuje atmosferu

dioksinima, hidrokloričnom kiselinom, hidrofloridnom kiselinom, sumpornim dioksidom i ugljikovim dioksidom. Osim toga, u krematorijima imaju one jezive zavjese.

Želim biorazgradivi lijes od vrbe i sprovod na šumovitu mjestu. Ljudi iz »Centra za prirodnu smrt« pomogli su mi izabrati mjesto nedaleko od naše kuće i oni će vam pomoći oko svih priprema.

Želim neku domaću vrstu drveta na svojem grobu ili blizu njega.

217

Htjela bih hrast, ali može i kesten, ili čak vrba. Želim drvenu pločicu sa svojim imenom. Želim da na grobu raste divlje bilje i cvijeće.

Želim da obred bude jednostavan. Reci Zoey da dovede Lauren (ako do tada bude rođena). Pozovi Phillipu i njezina muža Andyja (ako bude htio doći) i Jamesa iz bolnice (iako on možda neće imati vremena).

Ne želim da govori nitko tko me nije poznavao. Ljudi iz »Centra za prirodnu smrt« ostat će s vama, ali bi se trebali držati po strani. Želim da ljudi koje volim ustanu i pričaju o meni; bit će 0. K. i ako plačete. Hoću da kažete iskrene stvari. Ako hoćete, recite da sam bila čudovište, ispričajte kako sam vas sve tjerala da skačete oko mene. Ako se uspijete sjetiti nečega dobrog, recite i to! No, prvo si zapišite, jer čini se da ljudi na sprovodima često zaborave što su htjeli reći.

Ni pod kojim okolnostima nemojte čitati onu Audenovu pjesmu. Već je nasmrt otrcana (ha, ha) i previše je tužna. Neka netko pročita Shakespeareov sonet 12.

Glazba - »Blackbird« od Beatlesa. »Plainsong« od Iite Curea. »Live Like You. Were Dying«, Tim McGraw. »Ali the Trees of the Field Will Clap Their Hands« od Sufjana Stevensa. Možda neće biti vremena za sve to, ali svakako pustite ovo zadnje. Zoey mi ih je pomogla odabrati i sve ih ima na svom iPodu (ima i zvučnike, ako ih trebate posuditi).

Nakon toga idite na ručak u neku gostionicu. Imam 260funti na svom računu i zbilja želim da ih upotrijebite za to. Zbilja, ne šalim se - častim vas ručkom. Svakako uzmite desert - ljepljivu karamelu, čokoladni kolač, sladoled, nešto zbilja nezdravo. I napijte se ako hoćete (nemojte prestrašiti Cala). Potrošite sav novac.

I poslije, kako dani budu prolazili, pripazite na mene. Možda ću pisati po zamagljenom ogledalu u kupaonici ili se igrati lišćem na stablu jabuke kad budete vani u vrtu. Možda ću vam kliznuti u san.

Posjećujte moj grob kad budete mogli, ali nemojte se osjećati krivima ako ne možete ili ako se preselite i odjednom vam je

218

predaleko. Tamo je lijepo ljeti (pogledajte njihovu internetsku stranicu). Mogli biste ponijeti košaru za piknik i sjediti sa mnom. To bih voljela.

O. K. To je sve. Volim te. Pusa, Tessa.

TRIDESET OSAM »Bit ću jedini klinac u školi s mrtvom sestrom.« »Bit će super. Nećeš morati pisati domaću zadaću cijelu

vječnosti i sviđat ćeš se svim curama.« Cal razmišlja o tome. »Hoću li još biti brat?« »Naravno.« »Ali ti to nećeš znati.« »Možeš se kladiti da hoću.« »Hoćeš li me opsjedati?« »Želiš li to?« On se nervozno nasmije. »Možda će me biti strah.« »Onda neću.« Ne može stajati na mjestu, neprestano hoda po tepihu između

mog kreveta i ormara. Nešto se promijenilo među nama nakon bolnice. Naše šale više nisu tako prirodne.

»Baci televizor kroz prozor ako hoćeš, Cal. Meni je pomoglo.« »Ne želim.« »Onda mi pokaži magičarski trik.« Otrči po stvari, vraća se odjeven u svoju posebnu jaknu, onu

crnu sa skrivenim džepovima. »Pažljivo promatraj.« Veže dva svilena rupca jedan za drugi i gura ih u šaku. Otvara

219

ruku prst po prst. Prazna je. »Kako si to napravio?« Odmahuje glavom, dodiruje nos čarobnim štapićem. »Magičari

nikad ne odaju svoje tajne.« »Napravi to opet.« Umjesto toga, promiješa i raširi špil karata. »Izaberi jednu,

zapamti je, ali nemoj mi reći koja je.« Izabirem pikovu kraljicu i vraćam je natrag u špil. Cal ponovo

raširi karte, ovaj put licem prema gore. Ali moje karte nema. »Dobar si, Cal!« Baca se na krevet. »Ne dovoljno dobar. Da bar mogu napraviti

nešto veće, nešto zastrašujuće.« »Možeš me prepiliti napola ako hoćeš.« Smije se, ali gotovo odmah počinje plakati, prvo tiho, a onda u

velikim jecajima. Koliko ja znam, ovo mu je samo drugi put u životu da plače; možda mu je to trebalo. Oboje se ponašamo kao da si ne može pomoći, kao da je to krvarenje iz nosa koje nema nikakve veze s njegovim osjećajima. Privučem ga blizu i grlim ga. On rida u moje rame, njegove suze rastapaju moju pidžamu. Želim ih polizati. Njegove prave, istinske suze.

»Volim te, Cal.« Lako je. Pa iako on zbog toga plače deset puta više, meni je zbilja

drago što sam se usudila. Broj trinaest, grliti svojeg brata dok se sumrak smješta na moj

prozor.

Adam ulazi u krevet. Navlači poplun skroz do brade, kao da mu je hladno ili kao da se boji da bi mu strop mogao pasti na glavu.

Kaže: »Sutra će tvoj tata kupiti poljski krevet i staviti ga tu na pod za mene.«

»Više nećeš spavati sa mnom?« »Možda to nećeš htjeti, Tess. Možda nećeš htjeti da te grlim.«

220

»Što ako ću htjeti?« »Onda ću te grliti.« Ali on je prestravljen. Vidim mu to u očima. »U redu je, puštam te.« »Tiho.« »Ne, zbilja. Oslobađam te.« »Ne želim biti slobodan.« Naginje se prema meni i poljubi me.

»Probudi me ako me budeš trebala.« Brzo zaspi. Ja ležim budna i slušam kako se svjetla gase svugdje

po gradu. Prošaptane želje za laku noć. Snena škripa kreveta. Nalazim Adamovu ruku i čvrsto je držim. Drago mi je što postoje noćni portiri i medicinske sestre i vozači

kamiona. Tješi me spoznaja da u drugim zemljama s različitim vremenskim zonama žene peru odjeću u rijekama, a djeca u koloni odlaze u školu. Upravo sada, negdje na svijetu jedan dječak sluša veselo zveckanje kozjeg zvonca dok se penje po planini. To me čini sretnom.

TRIDESET DEVET

Zoey šije. Nisam znala da to zna. Na koljenima joj leži odijelce boje limuna, za bebu. Uvodi konac u iglu žmireći na jedno oko, povlači ga i polizanim prstima veže čvor. Od koga je to naučila? Provodim minute gledajući je, a ona šiva kao da to oduvijek zna. Plava joj je kosa visoko podignuta, vrat blago nakošen. Grize donju usnu u usredotočenosti.

»Živi«, kažem joj. »Živjet ćeš, zar ne?« Iznenada diže pogled, siše jarku krv s prsta. »Sranje!« kaže.

»Nisam znala da si budna.« Ja se smijuljim. »Procvala si.« »Debela sam!« Podiže se u stolcu i gura svoj trbuh prema meni

221

kao dokaz. »Velika sam kao slon.«

Voljela bih biti to dijete u njoj. Biti mala i zdrava.

Upute za Zoey Nemoj reći svojoj kćeri da planet ide kvragu. Pokaži joj lijepe

stvari. Budi div za nju, iako to tvoji roditelji nisu mogli biti za tebe. Nikad nemoj biti s dečkom koji te ne voli.

»Kad se dijete rodi, misliš li da će ti nedostajati život koji si imala

prije?«

Zoey me pogleda vrlo ozbiljno. »Trebala bi se obući. Nije dobro za tebe da se cijeli dan povlačiš u pidžami.«

Naslanjam se natrag na jastuke i promatram kutove svoje sobe. Kao mala, uvijek sam željela živjeti na stropu - izgledao je tako čist i nenatrpan, kao gornji dio torte. Sad me samo podsjeća na krevet.

»Osjećam se kao da sam te iznevjerila. Neću ti moći pomagati, čuvati Lauren.«

Zoey kaže: »Vani je zbilja lijepo. Da pitam Adama ili tvog tatu da te odnesu van?«

Ptice se nadmeću na travi. Poderani oblaci obrubljuju plavo nebo. Ova ležaljka je topla, kao da je satima upijala toplinu sunca.

Zoey čita časopis. Adam mi masira stopala preko čarapa.

»Slušaj ovo«, kaže Zoey. »Ovo je pobijedilo na natječaju za najsmješniji vic.«

Broj četrnaest, vic.

»Dođe čovjek kod doktora i kaže: ‘Imam jagodu zaglavljenu u guzici! ‘Ah’, kaže doktor, ‘dat ću vam neku kremu za to.’«

Glasno se smijem. Ja sam kostur koji se smije. Čuti nas - Adama, Zoey i mene - jest kao da ti ponude prozor kroz koji se možeš

222

popeti. Sad se može dogoditi bilo što.

Zoey mi daje svoju bebu u ruke. »Zove se Lauren.« Debela je i ljepljiva i mlijeko joj curi niz usta. Fino miriše. Maše

rukama prema meni, hvata zrak. Njezini mali prsti s noktima u obliku polumjeseca čeprkaju mi po nosu.

»Bok, Lauren.« Kažem joj koliko je velika i pametna. Kažem joj sve smiješne

stvari za koje mislim da ih bebe vole čuti. A ona mi uzvraća pogled svojim nedokučivim očima i široko zijevne. Vidim u unutrašnjost njezinih malih ružičastih usta.

»Sviđaš joj se«, kaže Zoey. »Zna tko si.« Stavljam Lauren Tessu Walker na svoje rame i rukama joj

kružim po leđima. Slušam joj srce. Zvuči oprezno, odlučno. Strašno je topla.

Ispod jabuke plešu sjene. Sunce se prosijava kroz grane. Kosilica bruji negdje u daljini. Zoey još čita svoj časopis, no ostavlja ga kad vidi da sam budna.

»Spavala si sto godina«, kaže mi. »Sanjala sam da se Lauren rodila.« »Je li bila prekrasna?« »Naravno.« Adam podiže pogled i smiješi mi se. »Hej«, kaže. Tata dolazi niz puteljak snimajući nas videokamerom. »Prestani«, kažem mu. »To je morbidno.« Odnosi kameru natrag u kuću, izlazi s kutijom za recikliranje i

stavlja je kraj vrata. Čisti cvijeće od suhih listova i latica. »Tata, dođi sjedni s nama.«

223

Ali on ne može biti miran. Ponovo odlazi unutra, vraća se sa zdjelom grožđa, različitim čokoladicama, čašama sa sokom.

»Hoće li netko sendvič?« Zoey odmahuje glavom. »Meni su dovoljni ovi čokoladni

bomboni, hvala.« Sviđa mi se kako joj se usta naškube dok ih cucla.

Čarolije protiv smrti.

Zamoli svoju najbolju prijateljicu da naglas čita sočne dijelove iz časopisa - o modi, tračevima. Ohrabri je da sjedne dovoljno blizu da joj možeš dotaknuti trbuh, njegovo čudesno prostranstvo. A kad mora krenuti doma, udahni duboko i reci joj da je voliš. Jer je to istina. A kad se ona nagne prema tebi i šapne ti to isto, čvrsto je zagrli jer to nisu riječi koje si inače govorite.

Natjeraj brata da sjedne s tobom nakon što se vrati iz škole i da ti ispriča svaki detalj svojeg dana, svako predavanje, svaki razgovor, čak i što je imao za ručak, dok mu ne postane tako dosadno da te moli da ga pustiš u park na partiju nogometa s prijateljima.

Gledaj svoju mamu dok skida cipele i masira si stopala jer njezin novi posao u knjižari znači da cijeli dan mora stajati na nogama i biti ljubazna prema strancima. Nasmij se kad tvojem tati daruje knjigu jer ima popust za zaposlene pa si može priuštiti da bude velikodušna.

Gledaj kako je tata ljubi u obraz. Zamijeti njihove osmijehe. Znaj da su, što god da se dogodilo, oni tvoji roditelji.

Slušaj kako tvoja susjeda podrezuje ruže dok sjene rastu preko travnjaka. Ona pjevuši neku staru pjesmu, a ti si ispod deke sa svojim dečkom. Reci mu da si ponosna na njega jer je učinio da taj vrt raste i jer je ohrabrio svoju majku da se brine za njega.

Proučavaj Mjesec. Blizu je i sjaji ružičastim sjajem. Tvoj ti dečko kaže da je to optička varka, da samo izgleda velik zbog nagiba

224

prema Zemlji. Usporedi se s Mjesecom. A noću, kad te na kraju još jednog dana nose natrag u sobu, ne

dopusti svojem dečku da spava na poljskom krevetu. Reci mu da želiš da te zagrli i nemoj se bojati da on to možda ne želi jer te, ako kaže da hoće, voli i to je jedino važno. Pokrij svoje noge njegovima. Slušaj ga dok spava, slušaj njegovo nježno disanje.

A kad čuješ zvuk, kao lepet krila koja dolaze sve bliže, kao jedra vjetrenjače koja se polako okreću, reci: »Ne još, ne još.«

Nastavi disati, samo diši i dalje. Lako je - unutra i van.

ČETRDESET

Svjetlo se počinje vraćati. Apsolutna tama blijedi na rubovima. Usta su mi suha. Pješčani ostatak noćašnjih lijekova ispunjava mi

grlo. »Hej«, kaže Adam.

Ima erekciju, ispriča se stidljivim osmijehom pa razmiče zavjese i stoji kraj prozora gledajući van. Iza njega, sumorni ružičasti oblaci jutra.

»Ti ćeš biti ovdje godinama bez mene«, kažem mu.

On pita: »Da nam napravim nešto za doručak?«

Donosi mi stvari kao batler. Limunov sladoled na štapiću. Termofor. Kriške naranče na tanjuru. Još jednu deku. Stavlja štapiće cimeta da se kuhaju dolje na štednjaku jer ja želim osjetiti božične mirise.

Kako se ovo dogodilo tako brzo? Kako je postalo stvarno?

molim te dođi u krevet i popni se na mene sa svojom toplinom i omotaj me svojim rukama i učini da prestane »Mama postavlja

225

sjenicu«, kaže on. »Prvo je bio vrt sa začinskim biljem, onda ruže, a sad hoće kozju krv. Možda bih joj mogao otići pomoći kad tvoj tata dođe sjediti s tobom. Je l’ to bilo O. K.?«

»Naravno.« »Danas ti se ne sjedi vani?« »Ne.« Uopće mi se ne da micati. Sunce mi buši rupe u mozgu i sve me

boli.

ovaj prokleti psihopat govori svima da odu u polje i kaže izabrat ću jednog od vas samo jednog od svih vas da umre i svi gledaju okolo i misle tako je malo vjerojatno da ću to biti ja jer nas ima na tisuće pa je statistički to potpuno nevjerojatno a psihopat hoda gore-dolje i promatra sve a kad dođe blizu mene on oklijeva i nasmiješi se i onda pokaže ravno prema meni i kaže ti si ta i šok da sam ja ta a opet naravno da sam ja zašto ne bih bila znala sam to cijelo vrijeme

Cal upada unutra. »Mogu li ići vani?« Tata uzdiše. »Kamo?« »Jednostavno vani.« »Moraš biti malo konkretniji.« »Javit ću ti kad stignem.« »To nije dovoljno dobro.« »Svi drugi smiju vani, tek tako, bez veze.« »Ne zanimaju me svi drugi.« Divan bijes dok Cal ljutito odmaršira do vrata. Komadići vrta u

njegovoj kosi, prljavština njegovih noktiju. Njegovo je tijelo sposobno trzajem otvoriti vrata i zalupiti ih za sobom.

»Vi ste svi takvi prokleti gadovi!« viče dok juri niza stube.

226

Upute za Cala Nemoj umrijeti mlad. Nemoj dobiti meningitis ni SIDU ni bilo što

drugo, nikad. Budi zdrav. Nemoj se boriti ni u jednom ratu, niti se pridružiti nekom kultu, niti postati religiozan, niti izgubiti srce zbog nekoga tko ga ne zaslužuje. Nemoj misliti da moraš biti dobar jer si jedini ostao. Budi zločest koliko želiš.

Posežem za Tatinom rukom. Prsti mu izgledaju sirovo, kao da su prošli kroz ribež.

»Što si napravio?«

Sliježe ramenima. »Ne znam. Nisam ni primijetio.«

Dodatne upute za Tatu - Dopusti Calu da ti bude dovoljan.

Volim te. Volim te. Šaljem tu poruku kroz svoje prste i u njegove, uz njegovu ruku i u njegovo srce. Čuj me. Volim te. I žao mi je što te ostavljam.

Budim se satima poslije. Kako se to dogodilo? Cal je opet ovdje, sjedi kraj mene na krevetu, podbočen

jastucima. »Žao mi je što sam vikao.« »Je li ti Tata rekao da to kažeš?« Kima. Zavjese su otvorene i tama se nekako vratila. »Bojiš li se?« pita Cal vrlo tiho, kao da je to nešto što misli, ali

nije htio izreći naglas. »Bojim se da ne zaspim.« »Bojiš se da se nećeš probuditi?« »Da.« Oči mu sjaje. »Ali znaš da to neće biti noćas, zar ne? Mislim,

227

znala bi, zar ne?« »Neće biti noćas.« Naslanja glavu na moje rame. »Zbilja, zbilja mrzim ovo«, kaže.

ČETRDESET JEDAN Zvono koje su mi dali glasno je u mraku, ali nije mi stalo. Adam

ulazi u sobu, pospanih očiju, u boksericama i majici. »Ostavio si me.« »Ove sam sekunde otišao dolje da si napravim šalicu čaja.« Ne vjerujem mu. I nije me briga za njegov čaj. Može piti mlaku

vodu iz mojeg vrča ako je tako očajan. »Drži me za ruku. Ne puštaj.« Svaki put kad zatvorim oči, padam. Padam u beskraj.

ČETRDESET DVA Sva su svojstva ista - svjetlo koje prodire kroz zavjese, udaljeno

brujanje automobila, pritisak vode u bojleru. Ovo bi mogao biti beskrajan dan, samo što mi je tijelo umornije, koža prozirnija. Ja sam manje nego što sam bila jučer.

I Adam je u poljskom krevetu. Pokušavam sjesti, ali nekako ne uspijevam smoći snagu. »Zašto si

spavao dolje?« Dodirne mi ruku. »Boljelo te po noći.« Razmiče zavjese baš kao što je napravio i jučer. Stoji kraj prozora

gledajući van. Iza njega, nebo je blijedo i vodnjikavo.

vodili smo ljubav dvadeset sedam puta i dijelili smo krevet

228

šezdeset dvije noći i to je mnogo ljubavi

»Doručak?« pita on.

Ne želim biti mrtva.

Nisam voljena na ovaj način dovoljno dugo.

ČETRDESET TRI Moja me mama rađala četrnaest sati. Bio je to najtopliji

zabilježeni svibanj. Bilo je tako toplo da prva dva tjedna svojeg života uopće nisam nosila odjeću.

»Polegla bih te sebi na trbuh pa bismo satima spavale«, kaže ona. »Bilo je prevruće za bilo što drugo.«

Kao pantomima, ovo oživljavanje uspomena.

»Znala sam te voditi na autobus da se nađemo s tatom za vrijeme njegove stanke za ručak; ti bi mi sjedila u krilu i buljila u ljude; Imala si tako intenzivan izraz lica. Svi su to komentirali.«

Svjetlo je vrlo blještavo. Veliki komad svjetla ulazi kroz prozor i pada na krevet. Mogu odmarati ruku na suncu ne mičući se.

»Sjećaš se kad smo bili u Cromeru i ti si izgubila svoju narukvicu na plaži?«

Donijela je fotografije, pokazuje mi ih jednu po jednu.

Zeleno i bijelo poslijepodne dok pravimo vjenčiće od tratinčica.

Blijedo svjetlo zime u zoološkom vrtu. Žuto lišće, blatne čizme i ponosna crna kantica. »Što si uhvatila, sjećaš li se?« Philippa je rekla da će mi sluh otići posljednji, ali nije rekla da ću

vidjeti boje kad ljudi govore.

229

Cijele se rečenice protežu preko sobe poput duge. Sve mi se pomiješa. Ja stojim uz krevet, a Mama umire umjesto

mene. Odmaknem plahte da je pogledam, a ona je gola, naborana stara žena sa sijedim stidnim dlakama.

Plačem za psom kojeg je lupio auto, mrtvim i pokopanim. Nikad nismo imali psa. To nije moje sjećanje.

Ja sam Mama na poniju, kaskam preko grada da posjetim Tatu. On živi u siromašnom naselju, a ja i moj poni ulazimo u lift i penjemo se do osmog kata. Ponijeva kopita proizvode glasan metalan zvuk. Ja se smijem.

Imam dvanaest godina. Vraćam se doma iz škole, a Mama stoji na vratima. Nosi svoj kaput, a kofer joj stoji kraj nogu. Pruža mi omotnicu. »Daj ovo svom tati kad dođe doma.«

Ljubi me na odlasku. Pratim je pogledom sve do horizonta; na vrhu brežuljka ona nestane poput daška dima.

ČETRDESET ČETIRI Svjetlo mi slama srce.

Tata pijucka čaj kraj kreveta. Želim mu reći da propušta jutarnju emisiju, ali nisam sigurna da je to točno. Nisam sigurna koliko je sati.

Donio si je i nešto za jelo. Krekeri s ajvarom i starim zrelim cheddarom. Htjela bih osjećati želju za tim. Biti zainteresiran za okus - mrvljivost i suhu hrskavost stvari.

On odloži tanjur kad shvati da ga gledam i uzima me za ruku. »Moja prekrasna djevojčica«, kaže. Kažem mu hvala.

Ali usta mi se ne miču i čini se da me nije čuo.

230

Onda mu kažem, baš sam razmišljala o onom stupu s košarkaškim obručem koji si mi postavio kad sam ušla u školsku momčad. Sjećaš se kako si pogriješio s mjerama i napravio ga previsokim? Toliko sam vježbala na njemu da sam u školi uvijek pucala iznad koša pa su me izbacili iz ekipe.

Ali čini se da ni to nije čuo. Stoga odlučim ići do kraja. Tata, igrao si bejzbol sa mnom iako si ga mrzio i htio si da

počnem igrati kriket. Naučio si sve o skupljanju poštanskih maraka jer sam ja to htjela znati. Satima si sjedio u bolnici, a da se nikad, ni jednom, nisi žalio. Češljao si mi kosu kao što bi majka trebala. Odrekao si se posla zbog mene, prijatelja zbog mene, četiri godine svojeg života zbog mene. Nikad nisi kukao. Gotovo nikad. Dopustio si mi da imam Adama. Dopustio si da imam svoj popis. Ja sam bila grozna. Tražeći, trebajući toliko toga. A ti nikad nisi rekao: »Dosta je bilo. Prestani.«

Već ti dugo želim to reći.

Cal škilji dolje prema meni. »Bok«, kaže. »Kako si?« Ja žmirkam prema njemu. Sjedi na stolcu i proučava me. »Možeš li uopće još govoriti?«

Pokušavam mu reći da mogu, naravno da mogu. Je l’ on glup ili što? Uzdahne, ustane i ode do prozora. Pita: »Misliš da sam premlad

da imam curu?« Kažem mu da mislim. »Jer hrpa mojih prijatelja ima curu. Nije da baš idu van zajedno.

Samo si šalju poruke na mobitelu.« Odmahuje glavom u nevjerici. »Nikad neću razumjeti ljubav.«

231

Ali mislim da je već razumije. Bolje od većine ljudi. Zoey kaže: »Hej, Cal.«

On kaže: »Hej.« Ona kaže: »Došla sam se oprostiti. Mislim, znam da već jesam, ali

sam pomislila da bih mogla to još jednom reći.« »Zašto?« pita on. »Kamo ideš?«

Sviđa mi se težina Mamine ruke u mojoj.

Ona kaže: »Znaš, kad bih mogla, zamijenila bih se s tobom.« Zatim kaže: »Da te barem mogu spasiti od ovoga.«

Možda misli da je ne čujem. Kaže: »Mogla bih napisati priču za jedan od onih književnih

časopisa o tome koliko mi je bilo teško ostaviti te. Ne želim da misliš da je bilo lako.«

kad sam imala dvanaest godina potražila sam Škotsku na karti i vidjela da su iznad Firtha otoci Orkney i znala sam da ondje imaju čamce koji će je odvesti još dalje

232

Upute za Mamu Nemoj odustati od Cala. Da se nikad nisi usudila tiho kliznuti od

njega, preseliti se natrag u Škotsku ili misliti da je ijedan muškarac važniji od njega. Inače ću te progoniti. Micat ću tvoj namještaj, bacati stvari na tebe i prestrašiti te nasmrt. Budi dobra prema Tati. Ozbiljno. Ja te gledam.

Ona mi daje gutljaj vode s ledom. Nježno mi stavlja hladan ručnik na čelo.

Tada kaže: »Volim te.«

Kao dvije kapi krvi koje padaju na snijeg.

ČETRDESET PET Adam se penje na svoj poljski krevet. Krevet škripi. Onda škripa

prestaje. Sjećam se kako mi je sisao grudi. Nije to bilo tako davno. Bili smo

u ovoj sobi, u mojem krevetu; ja sam ga zagrlila, a on se priljubio uza me i ja sam se osjećala kao njegova majka.

Obećao mi je da će doći do ruba. Natjerala sam ga da obeća. Ali nisam znala da će noću tako čedno ležati uza me. Nisam znala da će me dodiri boljeti, da će biti previše uplašen da me primi za ruku.

Trebao bi biti vani u noći s nekom curom prekrasnih oblina i s dahom koji miriše na naranče.

233

Upute za Adama Jedina osoba na koju trebaš paziti jesi ti. Idi na fakultet i upoznaj

mnogo prijatelja i napij se. Zaboravi ključeve stana. Smij se. Jedi instant-rezance za doručak. Preskoči predavanje. Budi neodgovoran.

Adam kaže: »Laku noć, Tessa.«

Laku noć, Adame.

»Nazvao sam sestru. Rekla je da morfij pojačamo Oramorphom.« »Nitko neće doći?« »Snaći ćemo se.« »Opet je zvala mamu dok si ti bio na telefonu.« kad sam imala četiri godine gotovo sam pala u okno rudnika

kositra a kad mi je bilo pet auto se prevrnuo na autocesti a kad sam imala sedam otišli smo na godišnji a u kamp-kućici je eksplodirao plinski štednjak i nitko nije primijetio

umirem cijeloga života

»Sad je mirnija.«

»Hmm.«

234

Čujem samo djeliće stvari. Riječi upadaju u pukotine, gube se na više sati, a onda dolete natrag i slijeću mi na prsa.

»Zahvalan sam ti.« »Zašto?« »Zato što nisi pobjegao. Većina mladića već bi bila miljama

daleko.« »Volim je.«

ČETRDESET ŠEST

»Hej«, kaže Adam, »budna si.« Naginje se nada me i spužvom mi vlaži usta. Lagano ih osuši

ručnikom i namaže vazelinom. »Ruke su ti hladne. Malo ću ih držati da ih zagrijem, mogu?«

Smrdim. Mogu namirisati vlastiti prdež. Čujem gadne otkucaje svog tijela koje se izjeda iznutra. Tonem, tonem u krevet.

Petnaest, ustati iz kreveta i otići dolje i da je sve ovo samo šala. Dvjesto devet, udati se za Adama.

Trideset, ići na roditeljske sastanke i naše je dijete genij. Zapravo sve troje naše djece - Chester, Merlin i Daisy.

Pedeset jedan, dva, tri. Otvoriti oči. Gaduro, otvori ih.

Ne mogu. Padam.

235

Četrdeset četiri, da ne padam. Ne želim pasti. Bojim se. Četrdeset pet, da ne padam.

Misli na nešto. Neću umrijeti ako mislim na Adamov vrući dah među svojim nogama.

Ali ne mogu se uhvatiti ni za što.

Kao drvo koje ostaje bez lišća.

Zaboravljam čak i o čemu sam razmišljala.

»Zašto proizvodi taj zvuk?«

»To su pluća. Tekućine ne otječu jer se ne miče.« »Zvuči grozno.« »Zvuči gore nego što je.« Je li to Cal? Čujem trzaj povlačenja prstena, šištanje limenke

cole. Adam pita: »Što ti radi tata?« »Na telefonu je. Poziva Mamu da dođe.« »Dobro.«

Cal, što se događa s mrtvim tijelima? Prašina, sjaj, kiša.

»Misliš da nas čuje?« »Definitivno.«

236

»Jer ja pričam s njom.« »Što joj kažeš?« »Neću valjda tebi reći!«

veliki prasak stvorio je sunčev sustav i tek je onda formirana zemlja i tek se onda život mogao pojaviti i nakon što su prestale sve te kiše i vatre došle su ribe pa kukci amfibije dinosauri sisavci ptice primati hominidi i napokon ljudi

»Jesi li siguran da bi trebala praviti taj zvuk?« »Mislim da je O. K.« »Drugačije je nego maloprije.« »Tiho, ne čujem.« »Pogoršalo se. Zvuči kao da uopće ne može disati.« »Sranje.« »Umire li?« »Idi po Tatu, Cal. Trči!«

ptičica miče planinu pijeska zrno po zrno svakih milijun godina podigne jedno zrno i kad je planina pomaknuta ptica opet sve to vrati i toliko je duga vječnost a to je vrlo mnogo vremena da budeš mrtav

Možda se vratim kao netko drugi. Bit ću djevojka divlje kose koju će Adam sresti prvi tjedan faksa.

»Bok, i ti ideš na predavanje iz vrtlarstva?«

237

»Ovdje sam, Tess. Ovdje sam kraj tebe, držim te za ruku. I Adam je ovdje, on sjedi na drugoj strani kreveta. I Cal. Mama stiže, bit će ovdje za minutu. Svi te volimo, Tessa. Svi smo ovdje uz tebe.«

»Mrzim taj zvuk. Zvuči kao da je boli.«

»Ne boli je, Cal. Nije pri svijesti. Ne osjeća bol.« »Adam je rekao da nas čuje. Kako nas može čuti ako nije pri

svijesti?« »To je kao da spava, samo što zna da smo ovdje. Sjedni kraj

mene, Cal, u redu je. Dođi i sjedni mi u krilo. Ona je spokojna, ne brini se.«

»Ne zvuči spokojno. Zvuči kao pokvareni bojler.« Okrećem se prema unutra, njihovi su glasovi zvuk vode koja

žubori.

Trenuci se sabiru.

Avioni se zabijaju u zgrade. Tijela plove kroz zrak. Podzemne željeznice i busevi eksplodiraju. Radijacija izbija iz pločnika. Sunce se pretvara u najmanju crnu pjegu. Ljudska vrsta izumire i žohari vladaju svijetom.

Sad se bilo što može dogoditi.

Puding na plaži.

238

Vilica udara o rubove posude. Galebovi. Valovi.

»U redu je, Tessa, možeš otići. Volimo te. Možeš ići sad.« »Zašto to govoriš?« »Možda treba dopuštenje da umre, Cal.« »Ne želim da umre. Ja joj ne dam dopuštenje.«

Reci onda »da«.

»Da« svemu još samo jedan dan.

»Možda bi se trebao oprostiti, Cal.« »Ne.« »Moglo bi biti važno.« »Mogla bi umrijeti zbog toga.« »Ne može umrijeti ni zbog čega što ti kažeš. Ona želi znati da je

voliš.«

Još jedan trenutak. Još jedan. Izdržat ću još jedan trenutak.

Omot bombona leti po stazi na vjetru.

»Hajde, Cal.« »Osjećam se glupo.« »Nitko od nas ne sluša. Približi se i šapni joj.« Moje ime okružuje kružni tok.

239

Sipa koju je more izbacilo na obalu. Mrtva ptica na travnjaku. Milijuni crva ošamućeni svjetlom.

»Bok, Tess. Možeš me opsjedati ako hoćeš. Meni ne smeta.«

Došao pas s posla. Miš stavljen u vodu, potopljen drvenom žlicom. Tri sitna zračna mjehura bježe, jedan za drugim.

Šest snjegovića od vate.

Šest salveta savijenih u origami-ljiljane. Sedam kamena, svaki različite boje, povezani srebrnim

lančićem.

Sunce sja u mojoj šalici za čaj. Zoey gleda kroz prozor, a ja nas odvozim iz grada. Nebo postaje

sve tamnije i tamnije. Pusti ih da odu.

Adam otpuhuje dim prema gradu ispod nas. Kaže: »Tamo dolje moglo bi se događati bilo što, ali mi za to jednostavno ne bismo znali.«

240

Adam me miluje po glavi, po licu, ljubi mi suze. Mi smo blagoslovljeni. Sve ih pusti da odu. Zvuk ptice koja leti nisko iznad vrta. Onda ništa. Ništa. Prolazi

oblak. Opet ništa. Svjetlo pada kroz prozor, pada na mene, u mene.

Trenuci.

Svi se sabiru prema ovom.

241

ZAHVALE

Zahvaljujem svojim prvim i najboljim čitateljima - Megan Dunn, Brianu Keaneyju, Anne Douglas i Nicoli Williams.

Za tvoju velikodušnost (duha i prostora), hvala ti, Anne McShane.

Za pronicljivo istraživanje, hvala ti, Andrew St lohn.

Svim kolegama s projekta Centerprise Literature Development Project zahvaljujem na stalnoj podršci i ohrabrenju - Nathalie Abi-

Ezzi, Steveu Cooku, Sarah Lerner, Evi Lewin, Anne Owen, Stefu Pixneru, Jacobu Rossu i Spilceu Warvicku.

I hvala Catherine Clarke, za njezinu vjeru.

242

BILJEŠKA O AUTORICI

Jenny Downham engleska je autorica i bivša glumica rođena 1964. godine. Svojom prvom knjigom, romanom Prije nego što odem objavljenim 2007., osvojila je publiku i književnu kritiku diljem svijeta. Nazivan „prekrasnom i hrabrom knjigom”, „odom životu”, „nezaboravnim djelom velike čovječnosti i duboke suosjećajnosti”, roman Prije nego što odem ušao je u uži izbor Guardianove nagrade i nagrade Lancashire za najbolju dječju knjigu godine, bio je nominiran za medalju Carnegie te Booktrust Teenage Prize, a osvojio je nagradu Branford Boase.