PET ČINILACA ZNAČAJNIH ZA IZGRADNJU LIČNOSTI Upoznavanje samoga sebe, Biranje sebe, Izgrađivanje sebe, Upravljanje sobom i Ostvarivanje identiteta, integriteta i digniteta svoje ličnosti

Upoznavanje samoga sebe podrazumeva čovekov rad na otkrivanju svojih sposobnosti, talenata, interesovanja, strasti, težnji i želja; upoznavanje sebe kao biološkog bića, otkrivanje odgovarajućih bioloških potreba, mogućnosti i načina njihovog zadovoljavanja, saznanje duhovnih i socijalnih potreba, uslova i mogućnosti njihovog zadovoljavanja.

Šekspir je bio skeptičan o čovekovoj moći da upozna sebe, pa je samo naglašavao da se ono, donekle, može ostvariti ako čovek prati i analizira svoje postupke i dela, jer čovek je onakav kakva su njegova dela.

Mor je tvrdio da autentično ljudsko postupanje zavisi od toga koliko je čovek upoznao sebe i sa koliko uspeha radi na izgrađivanju sebe.

Montenj u svojim Esejima navodi da je čovek sam sebi tajna i velika zagonetka. Petrarka je upozoravao da ljudi troše puno vremena trudeći se da upoznaju biljni i životinjski svet, a

malo se trude, čak zapostavljaju, poznavanje ljudske prirode. Prema njegovom mišljenju ”...znanje, koje je čoveku najpotrebnije, jeste znanje o njemu samome ...”.

Dučić je tvrdio da čovek ne poznaje sebe koliko poznaje druge ljude. Zbog toga što čovek ne poznaje sebe, živi u obmanama o sebi, u predrasudama o drugim ljudima i neznanju šta o njemu misle drugi ljudi.

Biranje sebe objasnio je Kjerkegor ovako: ”On sada, dakle, poseduje samoga sebe, postavljenog samim sobom, što će reći izabranim od samoga sebe, slobodnog”.U slobodi se čovek može izabrati samo ako je stalno ostvaruje i ako je stalno stvaralački angažovan.

Čovekovo okretanje sebi ne znači okretanje leđa svojoj sredini, jer bi, u tom slučaju, ostvarivanje njegovog Ja bilo apstrakcija. Njegovo vlastito Ja mora se ostvariti prema čitavom njegovom konkretnom biću, ali faktori, koji su uključeni instinktivno deluju u životu i podjednako spadaju u njegovo konkretno biće.

Izabrati samoga sebe znači biti ono što pojedinac želi i može biti, a ne ono što drugi žele da on bude; znači verovati u sebe i raditi na svom izgrađivanju; odbaciti masku i ponašati se prema svom unutrašnjem moralnom imperativu; znači misliti svojom glavom i ne dozvoliti da bilo ko preuzme to bitno svojstvo ljudskog bića; znači ne dozvoliti da bilo ko i u bilo koje svrhe (partijske, ideološke, verske) manipuliše čovekom, raspolaže njegovim životom i upotrebljava ga kao sredstvo; znači biti siguran da je sve vrednosti stvorio čovek, da one služe njemu i da je najveća vrednost sam čovek

Izgrađivanje sebe je jedna od osnovnih dužnosti čoveka prema sebi kao društvenom biću. Društvo je dužno da čoveku obezbedi mogućnosti razvoja, a on da, uz pomoć škole i nastavnika, stiče znanje i ovladava odgovarajućim veštinama; razvija sposobnosti, talenat, kritičko mišljenje i kreativne sposobnosti; stiče socijalna svojstva, moralne kvalitete, demokratska uverenja, toleranciju i humanistička opredeljenja; profesionalno se osposobljava da bi mogao ostvariti materijalna i duhovna dobra za sebe i druge; izgrađuje sposobnosti značajne za donošenje i realizovanje odluka, kontrolu i upravljanje društvenim procesima; usvaja vrednosti kao što su sloboda, istina, pravda i čovečnost i opredeljuju se za njihovo oživotvorenje.

• Gete bi rekao da je najveća sreća ljudi ako se razviju kao celovite ličnosti.

• Jung je ovu misao potvrdio i podržao, ukazujući da se ovim ”... iskazuje mišljenje da krajnji cilj i najjača želja svega leži u razvitku one celovitosti čovekovog bića, koju označavamo kao ličnost. ”Odgajanje ličnosti” danas je postalo vaspitni ideal nasuprot standardizovanom kolektivnom ili normalnom čoveku, forsiranom opštom masovnosti, u ispravnoj spoznaji istorijske činjenice da su velika oslobađavajuća dela svetske istorije proistekla od vodećih ličnosti a nikada od uvek sekundarne trome mase, kojoj je čak i za najmanji pokret vazda potreban demagog.

• Prestupnici, kriminalci, zločinci i nesrećnici regrutuju se iz redova onih koji nisu ostvarili sebe, razvili se kao produktivna bića i celovite ličnosti. Destruktivnost se, prema Fromu, može dovesti u vezu sa nemogućnošću razvitka sposobnosti ljudskih bića. Ako je sprečen ili zanemaren normalan fizički, intelektualni i socijalni razvoj čoveka, onda se osujećena energija u ovim oblastima transformiše u životno-destruktivnu energiju. ”Destruktivnost je rezultat neiživljenog života.

• Potpuniji razvoj ličnosti podrazumeva sticanje znanja, razvoj sposobnosti, kreativno ispoljavanje, stvaralačko socijalno integrisanje, odgovorno društveno delovanje i humanističko opredeljenje. Razvoj ličnosti podrazumeva ostvarivanje identiteta, integriteta i digniteta; izgradnju filozofije života, autonomne moralnosti i demokratskih socijalnih uverenja. Jedan od glavnih indikatora stepena izgrađenosti ličnosti jeste njeno opredeljenje za istinu, slobodu, pravdu i čovečnost. Izvesno je da će proces razvoja ličnosti doprinositi oslobađanju ljudi od mitova, stereotipa i predrasuda.

Upravljanje sobom u našem vremenu je značajna osobina ličnosti, indikator stepena njene opšte razvijenosti i jedno od merila karaktera. U vremenu kad se traži slobodan i samostalan razvoj ličnosti, kad se demokratizuju društveni odnosi i očekuje od ljudi da se ponašaju kao subjekti društvenih odnosa, kad sile represije i vođenja slabe, kad se smanjuje autokratsko vođenje i upravljanje, moralna snaga čoveka da upravlja sobom predstavlja bitan činilac čovekovog života i uspeha u svim oblastima njegove delatnosti.

Za Hoffding-a je vladanje sobom bitan uslov ostvarenja integriteta i slobode ličnosti.

Paulsen ga smatra uslovom svih moralnih vrlina, uslovom svih ljudskih vrednosti i osnovnim oblikom ljudskog postojanja.

Le Bon je pisao da je čovek počeo da napušta varvarstvo onda kad je stekao sposobnost disciplinovanja svojih nagonskih potreba, da se u sposobnosti vladanja sobom nalazi značajna lična i društvena snaga i da se moć i snaga jednog naroda može dosta precizno odrediti prema tome koliko u njemu ima ljudi koji su u stanju da razumno upravljaju svojim životom.

Jacks tvrdi da čovek ne može izgraditi svoja stabilna ubeđenja i osećanje odgovornosti bez samokontrole.

Bakić je vladanje sobom svrstao u listu najznačajnijih crta karaktera.

Djuj kao značajnu snagu ličnosti koja pozitivno deluje na izgrađivanje i afirmaciju karaktera,

Poznavanje sebe i izgradnja vlastite ličnosti usmereno je u pravcu izgrađivanja sposobnosti upravljanja sobom. Ona se izgrađuje u procesu moralne delatnosti u kojoj ličnost analizira, prosuđuje, saznaje i čini napor da unese smisao, realnost i odmerenost u svoje ponašanje, društvenu delatnost i ljudske odnose

Ostvarivanje identiteta, integriteta i digniteta ličnosti predstavlja posebnu vrstu testa koliko je ličnost poznavanjem sebe, izborom sebe, svojom izgradnjom i upravljanjem sobom, ostvarila sebe kao prepoznatljivu personu sa jasnije izraženim intelektualnim, moralnim i socijalnim svojstvima

Maricia je definisao ”... identitet kao unutrašnju, samostalnu i dinamičnu organizaciju motiva, sposobnosti, verovanja i individualnih istorija”. Čovek ima vlastiti identitet ako može dati konkretan odgovor na pitanje: ”Ko sam ja?”. Onaj ko ima uverenje o jedinstvenosti svoje ličnosti i ko sebe doživljava različito od drugih, može govoriti da je izgradio identitet, jer, u tom slučaju, je izgradio sebe sa jedinstvenom ulogom u svetu, osobenim ljudskim svojstvima i pogledom na svet.

Čovek koji ima stabilan identitet, pokazuje, u svim situacijama, svoje crte ličnosti, sledi dosledno svoje uverenje i ne dozvoljava da mu se bilo šta nametne što bi značilo njegovo otuđenje od samoga sebe. Oni ljudi koji nemaju svoj identitet, ili im je identitet slabo formiran, uglavnom se pokazuju javnosti kao da ga imaju, a, u suštini su ono što im se spolja nameće.

Rodžersova (1969) piše da identitet omogućuje ličnosti njen adekvatan odnos prema životu zato što je ona ”... svesna sebe kao entiteta sa jedinstvenom ulogom u svetu”. Njeni stavovi su postojani, aktivnosti svesno usmeravane, suđenje objektivno, ponašanje pod kontrolom i utemeljeno na moralnim normama koje nisu spolja nametnute.

Integritet se može smatrati posledicom ostvarivanja identiteta. Što je identitet razvijan na stabilnijim osnovama, svestranije ostvarivan i ukoliko se jedinstvenije manifestuje u ljudskoj delatnosti, tim se celovitost, potpunost i nedeljivost ličnosti više ispoljava i snažnije afirmiše. Stabilno izgrađen integritet ozbiljna je prepreka faktorima koji teže da dezintegrišu ličnost, njom manipulišu, potčine, učine zavisnom od autoriteta i robom parcijalnih sila.

Integritet je faktor samostalnosti u delovanju, doslednosti u mišljenju i pouzdanosti u obavljanju preuzetih obaveza. Celovite ličnosti konstruktivno deluju u društvenim odnosima, otporne su prema negativnim uticajima, spremnije da sačuvaju svoje fizičko i mentalno zdravlje i da se suprotstave okolini koja deluje na dezintegraciju ljudi.

Dignitet čini ljudsko dostojanstvo, uzvišenost, ugled, vrednost i čast ličnosti. On se izgrađuje u procesu razvoja, delovanja i socijalnog sazrevanja. To je proces koji traži dosta truda, samosavlađivanja i svesnog delovanja na svom moralnom usavršavanju; to je permanentan proces u kome svest i savest imaju značajnu ulogu. Stoga dostojanstvo za čoveka, koji ga ima, predstavlja svetinju koju ne dozvoljava da bilo ko i na bilo koji način, dovodi u pitanje, a on se samo trudi da poštuje tuđe dostojanstvo.

Dostojanstven čovek je u stanju da se intelektualno i moralno digne iznad svoga vremena, da mu objektivno sudi i realno se suočava sa njegovim slabostima.Treba se setiti sa koliko stabilnim dostojanstvom, i po koju cenu, brane svoje stavove i svoju naučnu poziciju Sokrat, Đordano Bruno, Jan Hus, Luter, Niče, Ibzen i drugi.

NEKE PROMENE U STRUKTURI LIČNOSTI U SAVREMENOM DRUŠTVU

1. Usamljenost čoveka

2. Emocionalna praznina čoveka

3. Problem integracije i prilagođavanja pojedinca u sredini

4. Slabost volje

5. Prepuštenost čoveka samom sebi

6. Nedostatak discipline

7. Prenaglašenost materijalnih činilaca

JAČANJE LIČNOSTI

Vaspitanje je jačanje ličnosti

Jedan od osnovnih zadataka vaspitnog delovanja sa pojedincem i grupom je pomoć mladim ljudima da integralno razviju svoje ljudske kvalitete, ostvare onaj stepen mentalne stabilnosti koji je bitan za stalan uspon ličnosti, realno procenjuju sebe i druge ljude i stvaralački se uključuju u međuljudske odnose.

Osnovni cilj vaspitne delatnosti nije da ostvaruje uniformnost, već da razvija raznovrsnost, nije da

ograničava i kroti, već oslobađa i podstiče, nije da mehanizuje i robotizuje, već da razvija

autentičnost, slobodu i stvaralaštvo. Maksimalno razvijati duhovni potencijal čoveka, bogatiti i

proširivati granice ljudskosti; kreirati uslove u kojima će se angažovati i potvrđivati ličnost, to je

zadatak škole i društvene zajednice u kojoj ona deluje, a to je i najbolji način da mladi ljudi shvate

smisao vaspitnog delovanja i vlastitog angažovanja.

Razvijanje realne slike o sebi, samopouzdanja i samopoštovanja

• Svi mi znamo da je u životu i delatnosti čoveka značajno koliko on sebe realno procenjuje i koliko ga realno procenjuju drugi ljudi.

• Ako je u stanju da realno proceni svoje sposobnosti i ograničenja, ljudske vrline i mane, uspehe i neuspehe, on će pokazati veći stepen integriteta ličnosti, veći nivo emocionalne stabilnosti i više snage u procesu samosavlađivanja, a to su značajni činioci za sticanje samopouzdanja.

• Samopouzdanje se temelji na uverenju pojedinca da poznaje sebe, prema tome može da određuje obim i težinu poslova koje obavlja, realno procenjuje ostvarene rezultate i vrši korekcije težine zadataka kad je uveren da to okolnosti nalažu. On ima poverenja u vlastite snage, spremnosti da ih u celini angažuje u životnim aktivnostima i mudrosti da proceni njihove domete.

• Na ovome se temelji i razvija samostalnost i samodovoljnost, koje pomažu pojedincu da ne zavisi (kada to ne treba) od drugih, da se angažuje i sam zadovoljava svoje potrebe, rešava probleme i bori se za vlastitu afirmaciju. Ovo su činioci na kojima se razvija samopoštovanje.

• Čovek koji nema realnu sliku o sebi najčešće ima ove teškoće: komunikacije, donošenje odluka, vrednovanja, reintegracije, redukcije tenzije i samokontrole.

Mogućnost izbora, slobodnog ispoljavanja i ponašanja

Istraživanja su pokazala da je mogućnost izbora u procesu nastave i vaspitanja bitan uslov slobodnog ispoljavanja, a slobodno ispoljavanje faktor svestranog i slobodnog razvoja .

Kad učenik ima mogućnosti da bira, on se umno i fizički svestranije angažuje; više razmišlja, sudi i zaključuje; više analizira, poredi, vrednuje; pokazuje više originalosti, fleksibilnosti i inventivnosti; stepen njegove motivisanosti i uključenosti u nastavni proces znatno je veći.

Stoga su savremeni pedagozi tražili i traže da se sprovede takva organizacija vaspitno-obrazovnog procesa, izvrši izbor sadržaja, sredstava, oblika i metoda rada, da učenik ima mogućnosti izbora izvora saznanja, postupka i tehnika pomoću kojih će sticati znanje, pedagoških situacija u kojima će razvijati ljudske kvalitete vaspitača koji će najbolje ostvariti ono što bi učenik želeo.

Jedan od faktora potpunijeg uključivanja učenika u pedagoški proces, svestranijeg motivisanja za ono što se u njemu zbiva i unošenje više smisla u njegove tokove i ishode jeste mogućnost ispoljavanja misli i osećanja, preokupacija i vrednosnog sistema, stavova i uverenja .

Bilo bi normalno da deca u komunikaciji sa roditeljima, nastavnicima i vršnjacima proveravaju svoj vrednosni sistem, svoja shvatanja prirode, ljudskih odnosa i čoveka i da nakon toga formiraju svoja uverenja i svoje stavove. I ukoliko ta uverenja i stavovi budu doprinosili postizanju uspeha i afirmaciji ličnosti i postali sastavni deo njene strukture, onda možemo govoriti o tome da učenik u procesu razvoja ima izbor, da njegov razvoj teče slobodno i da njegovo ponašanje reprezentuje slobodnu ličnost.

Značaj ljubavi u pedagoškom radu

Ljubav prema detetu, podrška i zaštita deteta u fazama intezivnog razvoja stvara uslove za sticanje sigurnosti, a sigurnost je bitan činilac u ljudskoj komunikaciji, značajna je za uspeh u radu i učenju, za afirmaciju ličnosti i za razvoj realne slike o sebi.

Maslov veruje da voljena deca imaju stabilnije psihičko zdravlje i uslove da i ona vole.

Istaknuti pedagozi su ukazali da je ljubav prema deci jedan od bitnih uslova za vaspitno delovanje, razvoj i jačanje njihove ličnosti.

S ovim u vezi naglašavali su da ljubav ne bi trebalo da podrazumeva bolećivost, posesivnost, popuštanje detetu bez mere, davanje zamaha anarhiji i neradu, već realna, odgovorna, dovoljno podsticajna da kod dece razvije smisao za tzv. odgovornu slobodu, samopouzdanje i samopoštavanje.

Ljubav vaspitača prema vaspitanicima i odgovornost za njihov razvoj je faktor socijalizacije i personalizacije ličnosti koji tokove razvoja čini sigurnijim i uspešnijim i isprobani postupak pomoću koga se mogu rešavati problemi koji se javljaju u ponašanju ličnosti kao što su: strah, strepnja, nesigurnost, razni oblici devijantnog ponašanja, primeri lošeg prilagođavanja učenika đačkim kolektivima i druga slična pitanja.

Zadovoljavanje potrebe za druženjem i pripadanjem grupi

• Budući da je društveno biće, čovek ne može drugačije opstati u društvu nego u spletu njegovih odnosa. U društvu čovek ostvaruje potrebu za sigurnošću, isticanjem vlastite ličnosti, postizanjem vlasti, ljubavi, uspeha, saznanja, materijalnih dobara, identifikacije sa drugim ljudima i ostvarenjem altruističkih potreba.

• Kolektivni odnosi su faktor vaspitnog delovanja, činilac koji doprinosi da se koriguje ponašanje koje nije u skladu sa opšteprihvaćenim normama i da se leče bolesna stanja.

• U demokratski organizovanoj zajednici čoveku se pružaju mogućnosti da na prirodniji način zadovolji potrebu za: druženjem, sticanjem dobara, uspehom, afirmacijom i altruističke potrebe.

• U đačkim zajednicama mladi imaju mogućnost: da biraju i budu birani na određene funkcije, da budu slušani i da slušaju one koje su birali kao rukovodioce, da dožive ulogu upravljača i ulogu rukovodioca u upravljanju.

• Upravljanje i rukovođenje im daje šansu da dožive praktičan smisao ispunjavanja dužnosti prema sebi, drugom čoveku i zajednici u kojoj žive i rade. U tom procesu razvija se društvena svest, stiču svojstva značajna za socijalizaciju ličnosti, stiče kultura ponašanja koja doprinosi humanizaciji odnosa među ljudima i uverenje da je moguće izgrađivati društvene odnose u kojima je čovek cilj.

• Đačko upravljanje je jedno od izvanrednih sredstava vaspitanja, a rad na njegovom razvijanju jedan od veoma značajnih vaspitnih zadataka škole. Prema tome, učešće učenika u upravljanju se može odrediti kao cilj, sredstvo i zadatak vaspitanja, kao pogodna forma svestranog razvoja ličnosti i jačanja njene sposobnosti.

Potreba za afirmacijom kao činilac koji dopirnosi jačanju ličnosti

Proces ostvarivanja potrebe za afirmacijom kompleksan je i delikatan.

Može se pojaviti i u obliku pozitivno i socijalno prilagođene detetove odnosno čovekove aktivnosti koja je motivirana realnim i plemenitim ciljevima (marljivo učenje, savesno izvršavanje svojih dužnosti, učestvovanje u radnim akcijama i javnom životu i slično). Takvo usmeravanje ovog nagona predstavlja njegovu socijalizaciju i pravilno detetovo prilagođavanje na život u zajednici.

Nagon za afirmacijom može se, međutim, pojaviti i u bolesnim, socijalno neprilagođenim oblicima, pa često i u oblicima antisocijalnog ponašanja (grubo nametanje svojih shvatanja i svoje volje, bolesna težnja za rukovođenjem, stav nemotiviranog otpora, ekstravagantno odevanje i ponašanje, nošenje brade ili neuobičajene frizure kod mladih ljudi, razni izgredi, druga delinkventska dela i slično). Tako usmereni nagon za afirmacijom razvija se obično na planu osećanja manje vrednosti.

Ako postoji nesklad između ambicija, sposobnosti i samopouzdanja, s jedne strane, i želje za afirmacijom, s druge strane, mogu se javiti razni psihički problemi kao što su anksioznost, osećanje niže vrednosti i razni vidovi asocijalnog ponašanja.

Treba istaći da kod čoveka postoji želja za isticanjem, ali postoji i zavist prema onome ko bolje uspeva. Obe tendencije se mogu manifestovati u tzv. normalnim i nenormalnim vidovima. Zadatak je vaspitanja da ih kultiviše i stavlja u okvire koji su prihvatljivi od ranog detinjstva pa do potpunijeg razvoja ličnosti mladih. Kanalisanje ljudskih potreba ne bi trebalo da znači ograničavanje slobodnog razvoja, ispoljavanja i samopotvrđivanja ličnosti.

Postignuće u radu kao faktor jačanja ličnosti Težnja za ostvarenjem uspeha u delatnosti koju obavlja osobina je ljudskog bića koja bitno utiče na

osećanje zadovoljstva sobom i na shvatanje smisla onoga što radi. Uspeh je činilac motivacije u radu, zadovoljstva delatnošću koja se obavlja i faktor koji doprinosi zdravom razvoju ličnosti, dok neuspeh demotiviše, dekuražira, stvara situacije kojima ličnost sebe potcenjuje i osnovu za formiranje osećanja niže vrednosti.

U mnogim društvima sistematski se podstiče razvijanje motiva postignuća. Na osnovu istraživanja ovog motiva ukazuje se na to da njegovo razvijanje u velikoj meri zavisi od nagrađivanja pokušaja deteta da uspe i od nagrađivanja uspeha, a kažnjava neuspeha. I položaj deteta u porodici, ambicije roditelja, ambicije deteta i sposobnosti učenja utiču na stepen razvoja i forme ispoljavanja motiva za postignućem.

Istraživanja su pokazala da posle uspeha nivo aspiracije raste, a posle neuspeha nivo aspiracije opada. Ovo znači da nivo aspiracije deluje kao mentalno-higijenski faktor od velikog značaja.

Iz brojnih istraživanja proizašli su i odgovarajući zaključci značajni za vaspitni rad u školi: učiniti fleksibilnim i obuhvatnijim sistem vrednovanja rada učenika, svesti na minimum isticanje položaja pojedinih učenika, dozvoliti maksimum slobode učenicima da odaberu vlastite ciljeve, da ih promene kad to njihova iskustva uspeha i neuspeha nalažu; omogućiti uspeh na svim nivoima postignuća i reducirati moć nastavnika.

Vaspitanje bi učinilo veliku uslugu učeniku i društvu u kome on živi ako bi uspelo, koliko od njega zavisi, da dovede u sklad ambicije učenika sa njegovim mogućnostima, ako bi otklonilo uzroke neuspeha učenika koje je moguće otkloniti, ako bi mu pomoglo da realno prihvata uspeh i neuspeh.

Sigurnost kao faktor stabilnosti ličnosti• Mnoge aktivnosti koje čovek čini i snage koje ulaže da ostvari postavljene ciljeve uslovljene su potrebom da

ostvari sigurnost u životu i stabilno mesto u ljudskoj zajednici.

• Malo dete ima sigurnost ako u trenutku buke ili objekta koji izaziva strah nađe oslonac u roditelju ili nekoj drugoj osobi. U početku dete nalazi sigurnost u odrasloj osobi, kasnije i u grupi kojoj pripada, postepeno (izgrađujući samopouzdanje, veru u vlastite snage i uverenje da je prihvaćeno od grupe), izvor sigurnosti postaje i vlastita ličnost.

• Izvor sigurnosti deteta je naše poštovanje njegove ličnosti, pažnja koju mu poklanjamo u nastojanjima da mu olakšamo zadovoljavanje potreba i u pomoći koju mu pružamo u težnji da mu pomognemo da postane svesno svojih sposobnosti.

• Obično se misli da sigurnost pretežno ili isključivo zavisi od održavanja stanja u kome ličnost ima mogućnost da zadovolji osnovne potrebe, u kome ona ostvaruje zadovoljstvo sobom i poslom koji obavlja i u kome zadržava društveni položaj.

Potreba za samostalnošću

• U prvim godinama života deca su vezana za roditelje, često svoju zavisnost ispoljavaju javno i nezadovoljna su ako roditeljska briga za njih nije permanentna. Zavisnost dece od roditelja i odraslih izazvana je željom za ljubavlju, podrškom i zaštitom.

Kako dete raste i stiče iskustva, kod njega se postepeno javlja želja za samostalnošću. Ta samostalnost se u početku ogleda u tome što ono želi da obavlja samo neku aktivnost, želi da ima svoj kutak, svoj svet igračaka i vreme kad se njima igra.

U drugoj fazi ono želi da ima svoja zaduženja u kućnim poslovima, srećno je ako roditelji u njega imaju poverenje i zadovoljno kad svoje poslove obavi uspešno.

Treći period razvoja i ispoljavanja samostalnosti karakteriše se time što dete želi da samo bira ciljeve svoga rada, samostalno planira njihovo realizovanje, vlastitim snagama ostvaruje postavljene ciljeve, u stanju je da donekle objektivno vrednuje ostvarene rezultate i da elementarno procenjuje svoja ograničenja u odnosu na postavljene ciljeve koje treba ostvariti.

Iz ovoga proizlazi da je jedan od kriterijuma socijalne zrelosti sposobnost učenika da donose odluke, spremnost da u realizovanju donešenih odluka čine napor i da preuzmu odgovornost za ispunjavanje preuzetih obaveza.

Proces razvijanja samostalnosti praćen je potrebom pripadanja roditeljima ili grupi, a ta težnja za pripadnošću često se koristi i razvija na štetu razvijanja samostalnosti. Proces razvoja u smeru nezavisnosti mora početi pre nego što dete postane preterano zavisno.

U našim uslovima života još uvek se zadržalo mišljenje da bi trebalo imati više obazrivosti u procesu osamostaljivanja ženske dece nego muške. Ovakva pedagoška praksa posledica je “duplog pedagoškog standarda”, koji se primenjuje u odnosu na muški i ženski pol.

Ostvarivanje samostalnosti je u međuzavisnom odnosu sa samopouzdanjem i snalaženjem u savremenom svetu koji traži samostalne, ivnentivne i fleksibilne ličnosti.

Vladanje sobom

Pedagozi su uvek cenili vladanje sobom kao bitan činilac strukture ličnosti, koji doprinosi njenom jačanju i afirmaciji. Stoga su tražili da se razvija od početka vaspitnog delovanja i da čini sastavni deo vaspitanja u porodici, školi i društvenoj sredini.

Vaspitnim delovanjem samokontrola se može ubrzano ili usporeno razvijati, omogućavati ili onemogućavati.

Istraživanja su pokazala da preterana kontrola i osujećivanje samostalnosti učenika negativno deluje na razvoj vladanja sobom, dok kontrola koja podstiče samoinicijativu, samostalnost, izdržljivost, samokritičnost, samoodgovornost, umerenost i skromnost ima uslove da razvija sposobnost vladanja sobom.

Pošto vladanje sobom podrazumeva racionalno poimanje neophodnosti i svrsishodnosti određenih oblika ponašanja, unutrašnje opravdanje i prihvatanje normi koje regulišu te odnose, slobodno opredeljivanje za moralno prihvatljive oblike ponašanja, ono doprinosi da se dignitet i integritet ličnosti snažnije manifestuje u svakodnevnim aktivnostima, u ljudskoj komunikaciji i interakciji.

Zadovoljavanje potreba bitan je uslov zdravog razvoja

• U pedagoškoj literaturi posebno se naglašava značaj zadovoljavanja potreba za zdrav razvoj u ovim područjima:

a/ puniji, stabilniji i zdraviji fizički, intelektualni i socijalni razvoj; b/ sticanje, manifestovanje i postojanost jedinstva ličnosti u dužem vremenskom razdoblju;

c/ razvoj i ispoljavanje fleksibilnosti, originalnosti i inventivnosti u svakodnevnoj profesionalnoj i drugoj delatnosti;d/ formiranje odgovarajućeg socijalnog profila ličnosti, koja poseduje karakteristike društvene zajednice kojoj pripada, koja je sposobna da se stvaralački prilagođava i drugim uslovima i da bude nosilac društvenog progresa;e/ sticanje oblika ponašanja koji u određenom društvu odgovaraju uzrastu, društvenom statusu i delatnosti koju obavlja ličnost; f/ postizanje onog stepena emocionalne stabilnosti koji će omogućiti pojedincu da ostvari kontrolu svojih emocija, postojanost u emocionalnim stavovima i kontinuiranost u postupcima; g/ ostvarivanje intergrupne, intrageneracijske, intergeneracijske, profesionalne i obrazovne mobilnosti ličnosti; h/ realizovanje samoaktualizacije ličnosti postiže se kad ličnost zadovolji “normalno” osnovne potrebe i kreira pretpostavke za potpunije ostvarivanje svojih mogućnosti.

• Sve ovo upućuje na zaključak da su potrebe značajan činilac u razvoju, ostvarivanju potencijalnih mogućnosti, socijalnoj integraciji, aktualizaciji i afirmaciji ličnosti.

Faktori koji negativno deluju na procese jačanja ličnosti Postoje odgovarajući činioci koji pod određenim okolnostima mogu delovati na slabljenje

ličnosti, a to su: porodica, škola, društvena sredina, zbivanja u svetu, stanje fizičkog i mentalnog zdravlja.

Ukoliko su u porodici nesređene prilike, ukoliko je dete potčinjeno roditeljima, ukoliko ga oni suviše opterećuju raznim obavezama, ne ispoljavaju dovoljno ljubavi prema njemu, ukoliko su primetni površni ljudski kontakti između roditelja i dece ili izražena posesivna ljubav, preterana zaštita i maženje, postoje uslovi za slabljenje snage ličnosti, razvoj crta koje neće doprinositi uspehu u ljudskoj komunikaciji i afirmaciji ličnosti.

Škola je vaspitno-obrazovna organizacija u kojoj se stiče organizovano vaspitanje i obrazovanje, profesionalna kultura i podstiče svestran razvoj ličnosti. Međutim, kad su sadržaji obrazovanja osiromašeni, kad se formalistički prezentiraju učenicima, kad se usvajaju parcijalno, kad se moralno vaspitanje usmerava pretežno na moralne pouke, obrazovanje, bez obzira na naše eventualne dobre namere, postaje faktor koji osujećuje univerzalnost pedagoškoj delatnosti, ograničava potpuniji duhovni razvoj čoveka, postaje izvor siromaštva njegovog emotivnog života, površnosti u pristupu životnoj stvarnosti i međuljudskim odnosima.

Društvena sredina vrši snažan uticaj na razvoj i ponašanje mladih. Slabljenju ličnosti i formiranju neprihvatljivih stavova i uverenja doprinose: razne moralne deformacije, pojava birokratizma i nacionalizma, praksa u kojoj se fetišiziraju pravne norme, prenaglašavaju zahtevi za konformističkim oblicima ponašanja, preterano ističu materijalne vrednosti, ne uvažavaju rezultati rada, gde ne postoji mogućnost da svaki mlad čovek ostvari pravo na rad, gde je neorganizovano slobodno vreme mladih...

• Sredstva masovnog komuniciranja (štampa, radio, televizija, knjige, bioskop i slično) nekim svojim sadržajima mogu da: podstiču duhovnu površnost, uslovljavaju emocionalnu prazninu i stvaraju osnovu za slabosti volje; kreiraju fiktivne likove, nameću ih kao idole mladim ljudima i pobuđuju kod njih želju za identifikacijom sa njima; stvaraju iluziju kod mladih da je moguće udobno živeti bez rada…

• I zbivanja u svetu kao što su: ratovi, glad, nezaposlenost, rasna diskriminacija, terorizam i razni oblici nasilja, pojave grube eksploatacije čoveka, podela sveta na antagonističke blokove, ugrožavanje čovekove okoline, prisustvo besperspektivnosti i nesigurnosti izazivaju letargiju i pesimizam, što, bez sumnje, negativno deluje na razvoj ličnosti.

• Danas je i fizičko zdravlje mnogih ugroženo (na primer, problem neuhranjenosti, razne deformacije kičme, stopala i grudnog koša, loše držanje tela, nedostaci čula vida i sluha i razna hronična oboljenja).

Međuzavisnost faktora koji doprinose jačanju ličnosti

• Faktori jačanja ličnosti o kojima smo govorili međusobno su uslovljeni i uzajamno povezani, njihovo delovanje je u međuzavisnom odnosu i nemoguće je utvrditi gde prestaje dejstvo jednog a nastaje drugog. Zato se iz svega onog što smo do sada rekli mogu izvesti zaključci.

a/ Problem jačanja ličnosti spada u područje vaspitnog delovanja porodice, škole, vaspitača, nastavnika, školskog pedagoga i psihologa. Proces realizovanja vaspitanja podrazumeva koordinaciju rada: roditelja, vaspitača, nastavnika, učenika, školskih pedagoga i psihologa, kao marljivije programiranje vaspitnih sadržaja koji se realizuju putem sredstava masovnog komuniciranja.

b/ Zadovoljavanje potrebe za druženjem, ljubavlju, sigurnošću, postignućem, afirmacijom i samostalnošću doprinosi: ravnomernijem i celovitijem razvoju ličnosti, ostvarivanju identiteta i digniteta, sticanju socijalnih svojstava, emocionalne stabilnosti i socijalne mobilnosti.

c/ Nezadovoljene osnovne socijalne i druge potrebe mogu da uslove kod mladih potrebu za: negativnim isticanjem, uzimanjem alkohola, droge, antisocijalnim ponašanjem i bežanjem u tzv. pasivnu samoću.

d/ Proces zadovoljavanja potrebe za ljubavlju je složen, delikatan i praćen raznim teškoćama. Neosporno je da čovek želi da voli i da bude voljen, ali se ljubav teško ostvaruje kao ljudski odnos koji se temelji na saznanju, respektu i odgovornosti; ljudski odnos u koji bi ljudi trebalo da stalno ulažu i čijim preimućstvima bi mogli da se koriste tim više što više ulažu, ljudski odnos koji bi trebalo da se čuva od negativnih uticaja objektivnih i subjektivnih činilaca.

e/ Potreba za druženjem može se zadovoljavati na razne načine. U procesu druženja (gde se zajednički planira, planirano ostvaruje, vrši procena ostvarenog, daju nagrade, pohvale i izriču kazne) razvija se drugarstvo, prijateljstvo i ljubav, a oni bitno utiču na to koliko će pojedinci biti zadovoljni kolektivom, spremni da razvijaju kolektivne odnose i bore se za njegove ciljeve.

Učenici koji su prihvaćeni u kolektivu, koji su stekli drugove i prijatelje u raznim oblicima druženja i koji imaju uslove za afirmaciju u okviru kolektiva, zadovoljni su, ispoljavaju veći stupanj sigurnosti i samopouzdanja od učenika koji nisu prihvaćeni u kolektivu i koji nemaju drugova i prijatelja.

f/ Ostvarivanje samostalnosti dece u procesu vaspitnog delovanja u porodici i školi je delikatan i odgovoran pedagoški rad, jer su istraživanja pokazala da je to dugotrajan proces, koji traži znanje, strpljenje i mudrost; nalaže da se samostalnost podstiče od prvih godina života i da se stalno neguje adekvatnim sredstvima, tehnikama i postupcima. Podsticanjem i ostvarivanjem samostalnosti doprinosi se svestranijem i stabilnijem razvoju ličnosti.

g/ Nema sumnje u to da je vladanje sobom značajna sposobnost ličnosti, moralna snaga koja joj daje preimućstva u svakodnevnom životu i ljudskoj komunikaciji. Čovek upravlja svojim nagonima, postupcima i govorom; samostalno donosi odluke, angažuje snage za njihovu realizaciju, svladava prepreke, realno procenjuje svoje snage u procesu realizacije odluke i pokazuje primetan nivo samoodgovornosti; u stanju je da kanališe frustracije, anksioznost, gnev, mržnju i tugu; u kritičnim stuacijama pokazuje smirenost, razboritost i mudrost u proceni situacije i iznošenju svojih stavova.