eljko Markovi Sremski Karlovci
JAKOV PUTUJE U JERUSALIM
U svakoj varoši na svetu postoji bar jedan takav ovek, zapušten i mahnit; bezkue i kuišta, kako se to podrugljivo kae u našem bogatom, fruškogorskom kraju, pojedinac ispao iz društva kao višak delova, nenormaian inikomepotreban, ako za potrebu ne uzmemo onu zaraznu, neodoljivu sklonost varošana, da sa takvim Ijudima zbijaju šale, da ih kinje pa i ozbiljno zlostavljaju, ne nalazei u svojim postupcima ništa nedolino.
Ove niije ljude kao da ne štiti ni zakon, a ni oni sami ne pokazuju eiju da budu zaštieni, kao da im je svejedno, kao da odobravaju nasiije nad sobom, pomireni s izopštenošu izporetka, ije zakone oni ne priznaju.
I zaista, ma koliko ih ovek razumeo ilipokušao da im pomogne, teško mu je i da zamisli na šta bi to liilo da jedan od njih, recimo, podnese prijavu za uvredu asti. Lepo bi se zabavljaii i sudija i okrivljeni.
Jer, šta je ivot takvih ijudi? Ništa drugo do merna jedinica za ljudski pad. Za meštane su oni samogoia imena, jošeše nadimci, lokaino opšte mesto,
niko i ništa. Tek ponekad se neko seti da su i u tim dronjcima, ipak. iva bia, sloena i neponovljiva, ispaljena u kosmos kao dobre mogunosti, bia koja oseaju imisle, i koja nas, moda, saaljevaju iiipreziru iz svojih svetova.
Bio sam dete, ali dobro se seam kada je u Vrdnik, ko zna odakle, došao jedan takav ovek. Imoja majka je od tada imala obiaj da meprekori: "ne budeš li uio škoiu, završieškao onaj Jakov".
Jakov, taj stari Jevrejin, izgledao je kao treepozivac razbijene vojskc. I leti i zimi nosio je na sebi truli, prljavi i smrdljivi oficirski šinjel s jednom
epoletom; ako bi ga skinuo, oslobodilo bi se suvo, trošno, jehtiavo telo s nešto malo uskisle krvi oko ispalih kostiju, i loptastim "alkoholiarskim" stomaiem kao s mrtvim mesom u košulji.
Za njegovu grau, masivni i dugaki šinjel, još oteao od hiljadugodišnje vlage, iako u osnovi karikaturalan, donekle je uravnoteio mali trup u odnosu na glavu, koja bi i na veem trupu bila golema, i znatno ublaio nezdravu oteenost nekih delova njegovog, inae, mršavog i speenog Iica, prekrivenog senkom bezvoljnog klonua.
Poemo li odozgo, s pravilno zaobljenog vrha njegove lobanje, uznemirie nas ulepljeni i oko ušiju ufrkani ostaci smee kose, bez sedih dlaka. 370
brought to you by COREView metadata, citation and similar papers at core.ac.uk
provided by Jewish Digital Library
Leva sleponica, u koju su se duboko usekle isprepletane bore iz oka, bila mu je nateena usled nekog oboljenja, i boja joj je bila nešto tamnija od ostalih delova lica. Pod oima, silazei izmeu obrva s obe strane korena uskog i vomovatog nosa, njegovu, na tom mestu naroito omlitavelu, gušiju kou, izrešetale su, kao biljne vaši, kolonije filigranskih bubuljica; one su još naseljavale i bezvodne površine oko usana i pod bradom.
Zaudo, na tom ispošenom i umomom licu, u kostima i koi, prosto je iskipela iracionalna masnoa obraza, uegla masnoa, koja, dakako, nije imala nikakve veze s uhranjenošu; i taj "fenomen", koliko god je na Ijude delovao zbunjujue, toliko je doprineo da se gore, u oima, bar za stepen-dva snizi ona zastrašujua prisutnost smrti u najteim mukama.
Bilo je, seam se, neeg u sirovom, praiskonskom, izrazu njegovih oiju, što je kod mene, deteta, pobuivalo isto saaljenje, i što je do gadnog bola rela- tivizovalo ne samo tog starog Jevrejina nego, kroz njega, oveka uopšte.
Pamtim staklasti i sjajni pogled oveka upropaštenog, ispranjenog, osiro- mašenog bogatim iskustvom, s tom razlikom što je u njegovom sluaju, to isku- stvo tako temeljno razorilo njegovu ljudsku egzistenciju, spolja i iznutra, i tako potresno zastaklilo njegove oi, da tu, sa stanovišta svetine, gotovo da više i nije bilo rei o oveku, bar ne o onome kojega je dragi Bog stvorio po svom receptu.
Ljudi su ga doivljavali kao osobu iji je pad, bar u koordinatnom sistemu Vrdnika, bio najdublji, apsolutno bez premca, zaokruen i konaan.
Izaemo li iz ove uopštene predstave o njemu, suoiemo se sa oprenošu; tako surovo upropašten, i srušen u najdublji mulj ništavila, Jakov je u neku ruku delovao nedodirljivo.
I jedino njemu, stvorenju zaštienom beznaajnošu, stvorenju bez prošlosti, sadašnjosti i budunosti, kao da niko nije mogao ništa.
Pa, eto, i takav ovek, imao je poneku elju, a najvea mu je bila da otputuje u Jerusalim. Sa tom njegovom eljom, koju je iznosio javno, i ve svima dosadio u Vrdniku, meštani su zbijali razne šale; da Jakov otputuje u Jerusalim, to je zaista delovalo neverovatno.
Kada se, po dolasku u Vrdnik, Jakov nastanio u salon vagonu cara Franje Josifa, ija je gvozdena ljuska godinama stajala na sporednom koloseku naše slepe, vicinalne pruge, kao "ratni plen" iz 1918, toj injenici niko nije pridavao vanost; a i zašto bi, kada se inilo sasvim prirodnim da se Jakov udomi u prostoru kao skrojenom po meri njegovog udesa, u vagonu koji je tako potresno liio na svog stanara.
On, za kojeg se govorilo: "To nije ovek, to je Jakov", zavoleo je i uredio svoje sklonište sa dirljivom panjom, izgleda rešen da tim vagonom otputuje i u smrt. Carski vagon i varoški osobenjak vremenom su postali jedan organizam, jedan simbol. Nije nezgrapno rei da je novija istorija tog vagona, na neki nain i istorija starog Jevrejina Jakova. Zarastao u travu i šiblje, bez nade da e se ikada pomai, carski vagon je provocirao svojom elinom nepokretljivošu, tvrdim i zaralim oblicima. Jednima je liio na monstruma, a drugi su u njemu videli dobroudnog starca, sa svim klopkama i proizvoljnostima koje predstava o monstrumima i starcima skriva u sebi.
Kada je Jakov otkrio njegove pogodnosti, od carskog vagona Franje Josifa ostala je samo cma konstrukcija na tokovima.
371
Vrdniani su ga godinama pljakali, dok vagon nije došao na meru od koje je mogao da se okoristi samo beskunik Jakov. Kada su oni završili sa uništava- njem, on je poeo sa obnavljanjem.
"Jakov se sprema na put u Jerusalim", prialo se tada po varoši. "Putuje, i to carskim vagonom".
Meutim, teško da je neko u toj savesno uništenoj skalameriji, uspevao da nazre nekadašnju salonsku uglaenost povlašene carske tehnike. i niko se nije oseao krivim što je vagon takav. Zaklonjen iza zgrade loione, on je svojim poraavajuim izgledom, na neki nain, opravdavao vandalstvo lokalnih muite- lja. Izmrcvareni logoraš iz Jasenovca, baš zato što je izmrcvaren, olakšavao je posao i davao za pravo krvniku, onome koji ga je izmrcvario. Istom bednom zakonitošu carski vagon je rasteretio meštane grupne krivice.
Meu njima se uvrstilo uverenje, da e taj "vagon plave krvi" zanavek truliti iza loione.
Njegovo utivo propadanje i retko viena ilavost, godinama su kopkale sitne izgrednike. Nezaštieni vagon ubrzano je menjao oblik. Nevidljiva ruka destrukcije stalno mu je nešto oduzimala. Dokaz da je vagon na sebi svojstven nain pak iveo; ali zapaziti duboko skrivenu alhemiju retrogradnog napredova- nja, za najširi krug ljudi bilo je nemogue.
Kome je padalo na pamet, i zašto, da traga za višim smislom najpoznatije varoške starudije?
Pošto su vagon uništili, za ljude je on postao okoštali artefakt dovoljan sam sebi, a njegov civilizacijski pad, za njih je bio konaan, zauvek obeleen propašu. Tokovi zakucani za šine pojaavali su utisak statinosti i nepotrebnosti carskog vagona, snanije nego što bi takav utisak izazvao odbaeni ormar.
"Taj vagon je odsvirao svoje", govorili su u Vrdniku. "Bilo bi najpametnije isei ga i pretvoriti u gvoe."
Šine na kojima je rao carski vagon, pripadale su sistemu sporednih, ranimih koloseka, na koje su elezniari gledali s visine i potcenjivaki, odriui im srodstvo sa ozbiljnim prugama. Tu su danonono mileli mali, prenatrpani vagoneti, krotki kao magarad. Vukla ih je smcšna narandasta kutija za cipele: minijatuma lokomotiva sa jednim lanom posade, jedva uglavljenim u otvorenu kabinu. Njega su posprdno nazivali "mašinovoom", mada je ovek, uporeen sa pravim mašinovoom, izgledao kao brvnara spram katedrale (ali grandioznom lepotom katedrale ne moe se osporiti uloga brvnare u Ijudskom ivotu). U svakom sluaju, posao "mašinovoe" sastojao se od pokretanja i zaustavljanja kompozicije, nadgledanja utovara i istovara, a samu vonju teško da je oscao kao nekakvu napomu obavezu.
Bio je on islueni pruni radnik, sklonjen sa ozbiljne pruge da pred penziju malo uiva.
Pamtim ravnodušnog oveka nasaenog u kabinu kao kvoka na jajima, kako dremucka na letnjoj pripeci, u uspavljujuim senkama bagrema, dok mali nepriznati voz odmie sigumim pravcem na sigumo odredište, ne marei za snevaa. Isto ovako: napred-nazad, nazad-napred, voz bi se kretao i bez oveka, na pouzdanoj liniji jedino mogueg izbora. "Mašinovoa" se nekada viao da ita novine u vonji, prepušten volji mašine, odriui se obaveze misleeg bia, i tada se inilo da on i ne osea silu kretanja. Drugom prilikom pešaio bi uz jedva 372
pokretljive vagonete, još snanije akcentujui dosadu svoje misije, pre nego što uskoi u kabinu ispred nizbrdice kod loione, i minut-dva kasnije okona putovanje kraj jednog od ranimih magacina.
E, jedan od tih "mašinovoa", ovek po imenu Martin, nije uspeo da uskoi u lokomotivu.
Nagib pruge dao je zamah maloj kompoziciji pretovarenoj dakovima cementa, ona se otrgla i probila rampu, a zatim i svom silinom, kao projektil, zabila se u vagon cara Franje Josifa, i istrgla ga iz leišta.
Prvo se uz škripu eleza pokrenula senka, meka kao riblji trbuh, i carski vagon je skliznuo na glavni kolosek, u obesno razgolienu perspektivu otvorene pruge. Pojavio se, iza loione, kao duh, i sve što se tog trenutka zateklo na stanici, zanemelo je pred udom, poludelo od zaprepašenja; ali tad ve ništa nije moglo da se uini. Vagon je ubrzavao sa starim Jakovom na prozoru.
Njega je udarac probudio. Sada su on i njegova kua ostavljali varošane iza sebe. Jedna takva vest,
ispaljena iz jutra kada su i nasmrt bolesni sigumo znali da toga dana nee umreti, munjevito je obmula varoš naopake.
"Eno Jakova! Jakov putuje!..." vikala su deca. Bilo je, meutim, jasno da Jakov ne samo da nije hteo da iskoi, a mogao je
dok je vagon klizio kroz ulicu inovniki red, nego se spretnim trzajem, jednim nevieno riskantnim lomom tela, vinuo kroz vazduh i završio na krovu svog kotr- ljajueg doma.
Prisutni, a bilo ih je mnogo na stanici i du pruge kroz naseljenu etvrt, docnije e ispriati da je stari Jakov "mahao rukama i poigravao na vagonu kao lud", kezei se i podvriskujui gledaocima u oi, kao da likuje nad njihovom zbu- njenošu, a kada je vagon dovoljno ubrzao, on je svukao šinjel i njim se razmahao kao zastavom, urlajui kroz nekakav jezivi, umobolni smeh: "Uhvatite me ljuuuuudi! Ej, sad me uhvatite! O-ha! O-ha!..."
Meutim, carski vagon je naprosto podivljao, odnosei na krovu svog jedinog putnika, iji se smeh još dugo uo iz daljine.
U Vrdniku je nastala neopisiva panika. Pretila je opasnost da vagon usput nekoga pregazi, ili, još gore, da izbije na veliku pragu, desetak kilometara ispod Vrdnika, te da se sudari s nekim putnikim vozom, što bi tek dovelo do prave tragedije.
Oevici priaju kako je vagon dobio strahovito ubrzanje, i seaju se oveka, uspravljenog i zaklaenog na krovu, kako "neim maše i dere se iz sveg glasa..."
Pritom je Jakov neprekidno podvriskivao: "Odoja! Odooooo!..."
*♦*
Odbegli vagon zaustavio se izbivši na veliku prugu Beograd-Ruma-Šabac, sam od sebe i bez traginih posledica, mada je do njih moglo da doe, da brzi voz toga dana nije kasnio.
A kada su stigli na lice mesta, zatekli su starog Jakova kako sedi suelice vagonu i guši se u suzama, rida, obema šakama stee glavu i trese se kao prikljuen na strujno kolo.
373
Zid plaa u Jerusalimu, slika D. Robertsona i A. Bete. c.1857, Enciklopedija Judaika. 1975/76.
374
Vagon su odvukli nazad u varoš, i on je tu bio kratko vreme, pod posebnim nadzorom, a onda su ga na kamionu prevezli u Beograd, gde i danas moe da se vidi na jednom sporednom koloseku glavne eleznike stanice, bez ikakvih izgleda da ponovo odbegne - mada ko zna...
A Jakov? Šta je u meuvremenu bilo s Jakovom? Da li je otišao u Jerusa- lim?
U vezi sa njim došlo je do neshvatljivog nesporazuma. Neki seljak,zateen sa taljigama na slepoj pruzi kod napuštene kreane, koji za dlaku nije nastradao sa volovima, ispriae lokalnom dopisniku prestoninih dnevnih novina, da mu je ivot spasao niko drugi do naš Jakov, upozorivši ga "vikom i mahanjem", jer on vagon nije primetio iza krivine. To je, izgleda, presudilo da se Jakovljevo ponašanje protumai kao rtvovanje, pa je on, navodno, ostao na vagonu kako bi upozoravao ljude du pruge da se na vreme maknu ispred poludele gvourije. Sam Jakov, koliko se zna, u prvo vreme je osporavao takve tvrdnje, ali to nije omelo novinara da njegov postupak naknadnim lankom (da li iz zablude ili zbog honorara?) bez pitanja, jer ko je nešto pitao Jakova, predloi za najhumaniji podvig godine, pa je Jakov ušao u ui krug.
A jedan ilustrovani nadeljnik, na itave dve strane s fotografijom (on stoji kraj carskog vagona) objavio je reportau o "hrabrom putniku", u kojoj je Jakov, izmeu ostalih gluposti, odvalio i ovu:
***
Ubrzo pošto su vagon cara Franje Josifa odvezli u Beograd, nestalo je i starog Jakova iz Vrdnika.
U našoj varoši nikada ga više niko nije video, njegovu ulogu preuzeli su drugi osobenjaci, a on je s godinama, i veoma brzo, pao u zaborav, upravo kao što, pre ili kasnije, u zaborav padaju svi normalni ljudi. Pa ipak su, s vremena na vreme, u Vrdnik stizale vesti kako je Jakov vien, as u Novom Sadu, as u Subotici, as u Rumi, a kruila je i pria kako stari Jevrejin, zapravo, i dalje ivi u carskom vagonu na eleznikoj stanici u Beogradu.
U meuvremenu, ja sam završio škole. Poslušao sam majku i nisam hteo da budem kao onaj Jakov.
I danas znam da su sve te prie o njegovom pojavljivanju bile lane. Jer, kako je Jakov mogao da bude vien u Novom Sadu, Subotici, Rumi i
Beogradu, kada je joŠ onog dana, onim odbeglim vagonom, otputovao u svoj Jerusalim? Kako?
A vagon u Beogradu? Ne, nije to onaj vagon s kojim je Jakov otputovao u Jerusalim. To je neki drugi vagon. Njega su podmetnuli. On je laan. Zaboravite na njega.
A Jakov? Šta je, dakle bilo s Jakovom? Eno ga tamo, u svom starom šinjelu, i danas plae ispred Zida plaa...
1996. 375