ЧАКАВСКИ ДИЈАЛЕКАТ

1. Границе Простор на коме се данас говори чакавским дијалектом није велики: њиме се говори у средњој и источној Истри, у хрватском приморју и даље до Карловца, а на југу до испод Оточца, на Кварнерским острвима, на далматинским острвима све до Ластова и Корчуле (обухватајући и њих, мада у говору Ластова има и штокавских особина) и на далматинској обали око Задра, у једном делу Шибеника, у Трогиру, у околини Сплита и на западном делу полуострва Пељешца.Тачну границу чакавских говора на копну тешко је дати због тога што је у прошлости било много сеоба становништва и међудијалекатског преплитања. Мате Храсте полази од закључака Милана Решетара и границе одређује овако: „Од Поповић-брда, где штокавска граница достиже своју најсеверозападнију тачку, иде она од Купе преко Коране према Мрежници, али при том оставља између Карловца, Купе и Мрежнице чакавски трокут, на чијој су јужној страни чакавска мјеста Каменско, Турања, Пољице, Белај и Црквено село. Од овог последњег мјеста иде граница уз Мрежницу до штокавског Тршића, затим око (штокавских) мјеста Плашки, Добар, Брлог, Шкаре, Дољане, Заложница, Ривљане и остављајући на лијевој страни чакавско Гацко поље с Оточцем, иде горским ланцем до брда Пљешивице на Велебиту и том планином идући у југоисточном правцу допире до далматинске границе и до мора, које ће одсада опћенито бити граница између штокавског копна и чакавског оточја.“Чакавски се још говори у Сењу и неким местима сењског залеђа, а чакаваца има и у Жумберку на хрватско-словеначкој граници западно од Загреба (ово је најсевернија чакавска енклава издвојена од главне територије). У хрватском приморју чакавски се говори од Новог преко Црквенице до Ријеке и Кастовштине, где се са северне стране чакавски дијалекат састаје са кајкавским, затим у једном делу Истре (Лумбурнија). Важно је истаћи да и на чакавским острвима има штокавских оаза (на Пагу, Шолти, Брачу, Хвару и Корчули).Обично се мисли да су раније границе чакавског дијалекта сезале знатно дубље у копно, да су достизале чак до Неретве и Врбаса, ако не и Босне, и дубоко у Посавину, па да се у средњем веку чакавско становништво повлачило испред Турака и тако се смањивала чакавска дијалекатска територија, а на напуштену земљу су долазили штокавци из источних крајева. Овако мисле Александар Белић и Мате Храсте, а Храсте доказ за ову тврдњу налази у сазнању да су се до данас у тим крајевима задржале неке старе језичке црте (фонетске углавном) које говоре тих крајева повезују са далматинским чакавским и уједно са старим посавским икавским штокавским говорима. Међутим, мало је вероватно да данашњи босански говори заправо потичу од некадашњег чакавског – ови су говори штокавски по пореклу али су се спорије развијали од источнијих штокавских говора па стога садрже неке архаичне црте које порекло воде још из ранијих периода, када су се стварали дијалекти које данас познајемо као одвојене.

2. Фонетске особине а) Акцентуација

У чакавском дијалекту се чува најстарији српскохрватски акцентаски систем од три акцента и неакцентоване дужине, при чему све јединице имају слободну дистрибуцију. Јединице акценатског система су: краткосилазни ( ) и дугосилазни ( ) акценат и метатонијски акут ( ): жена, месо, педесет.Чакавски акут је прасловенског порекла, а понегде је настао и у новије време аналогијом према новом прасловенском акуту који се често још и зове „чакавски акут“ јер се најбоље очувао у чакавском дијалекту, али се јавља и у кајкавском дијалекту и икавским посавским штокавским говорима. Стари троакценатски систем најбоље се чува у говорима Либурније и у хрватском приморју, а у неким чакавским говорима (југозападни и северозападни део Истре, на Кварнерским и далматинским острвима),

1

акут је прешао у дугосилазни акценат, па уместо троакценатског постоји двоакценатски систем. Чакавски дијалекат чува и старо место акцента: село, жена, рука, питати, дивојка, десети.На копну су чакавски дијалекти добили тзв. кановачки акценат – дугоузлазни акценат на месту краткоузлазног, ако је последњи слог кратак: жена, сестра, отац.Неакцентоване дужине нису очуване свуда већ се у многим локалним говорима губе. У граничним подручјима према штокавским говорима преовлађује четвороакценатски систем.

б) Гласови- о > у (рука, пут)- ę > е (ред, име) одн. а иза палатала (јазик)- ě > е у западним крајевима (Кварнери, Истра, хрватско приморје), и у источним крајевима (далматинска острва и дубље у копну), ије најисточније (на Ластову)- дуги вокали а, е, о, у току изговора прелазе у дифтонге (пиет, муој)- финално л се чува (читал, рекал, видил)- л > у (суза, вук)- финално м > н (знан, читан)- вь > у, ва (унук, удовица, ва руку, ва свој крај)- тј > ћ (свића, кућа)- дј > ј (меја, преја)- sкј > шћ (пришћ, дворишће)- zgj > зђ > жј (можјани)- група чр се чува (чрвен, чрв)- глас х се добро чува и изговара се као безвучни веларни фрикатив, интензивније него штокавска варијанта (ходити, духати, хлад)- ново јотовање је углавном извршено, осим у вези са група јт, јд код речи сложених од глагола ићи (дојти, дојде, најти, најде), и код група тј, дј насталих губљењем полугласника (нетјак, судје, родјак, листје)- љ > ј (јут, јуди, јубав)- чк > шк (машка, квошка)- цк > ск (коска, коскати се)- цакавизми (ца, цовик, зена, звизда, сестра)- понекад се губи крајње инфинитивно т (рaди, пита)- понекад се губи финално л радног глаголског придева (река, чита)У чакавским приморским говорима јављају се неке фонетске особине непознате копненим говорима – то су тзв. адријатизми или далматинизми, и они су последица романског утицаја а делом и локалног развоја.

3. Морфолошке особине - Именске речи углавном имају сличну судбину као у штокавском дијалекту али у начелу

не познају штокавске иновације као што је синкретизам множинских падежа, нити генитивно дуго -ā.

- Карактеристично за именичку деклинацију чакавског дијалекта јесте чување старих падежних наставака, уз звесна одступања. Најдрастичнија разлика у односу на штокавски дијалекат јесте одсуство синкретизма множинских падежа, па су тако наставци у множини: Д. -м, -н (женом, женон), И. -ми (женами), Л. -х (женах); такође је карактеристичан Г. мн. без наставка (жен, сел), као и облик И. ј. -у, -ум, -ун (жену, воду, женун – ово су заправо све различити рефлекси некадашњег наставка -о)

2

- Именице мушког рода у Л. ј. -е, -и, -у, (ва граде, граду, на мости), а зависно од територије преовлађује један од ова три наставка; Александар Белић сматра да се ово обличко тројство чувало све до 16. века, од кад почиње уопштавање једног од ових наставака, зависно од територије.

- Упитна заменица за ствари је ча (Г. чеса); ретко се јављају штокавска и кајкавска варијанта, а честе су композитне форме поч, зач, нач.

- Упитна заменица за лица гласи ки, ка, ко.- Облик инфинитива најчешће има крање -и, а ако се крајње -и губи, онда се губи и

инфинитивно -т.- У 3. л. мн. презента уопштени су наставци -у, -ду (мислу, мислиду)- Потенцијал се гради од радног глаголског придева + бим/биш/би;биме/бите/би- Облици аориста и имперфекта су готово ишчезли; имперфект се понекад јавља и то са

специфичним наставцима -хи, -ше, -ше; хомо, -хоте, -ху

4. Подела Мате Храсте у „Енциклопедији Југославије“ каже: „На целокупном подручју чакавског дијалекта, који је некад био јединствен по гласовима, акценту, морфологији, синтакси и лексици, данас се углавном могу разликовати два сектора: сјеверозападни и југоисточни, међу којима постоје неке типичне разлике у гласовима и деклинацији. Сјеверозападни говори наслањају се данас у извјесном правцу на кајкавски дијалекат и на словенски језик, а југоисточни на штокавски дијалекат.“Најизразитије разлике у територијалној подели чакавског дијалекта су:

- ě > е или е, и на северу: ě > и на југу- на северу су углавном уопштени наставци деклинације старих -а- основа, а на југу су

превладали наставци -ја- основа- у севернијим чакавским говорима поред старог метатонијског акута јавља се и

метатонијски акут новијег порекла, настао на чакавском тлу; јужни говори у таквим случајевима имају углавном дугосилазни акценат; у севернијим говорима се јавља пренос акцента на енклитику, док јужни говори не знају за акцентоване енклитике.

- Севернији говори још увек знају за употребу имперфекта и аориста (са извесним модификацијама), док јужни говори не знају за ове облике.

КАЈКАВСКИ ДИЈАЛЕКАТ

1. Границе Данашње границе кајкавског дијалекта веома је тешко са прецизношћу утврдити због преплитања са штокавским изоглосама. Александар Белић сматра да се кајкавским дијалектом говори „северно од Купе у три жупаније некадашње цивилне (грађанске, провинцијалне) Хрватске, у Вараждинској, Загребачкој и делимице у Крижевачко-Беловарској, затим у Међумурју, нешто у деловима мађарских комитата Салатског, Шомотског и Крижевског, још мање у западној Угарској и у Словачкој (Хрватски Гроб).“И Александар Белић и Мате Храсте су прихватили границе кајкавског дијалекта онако како их је дао Решетар: северна граница кајкавског дијалекта се поклапа са хрватско-словеначком границом, а затим иде даље на исток реком Дравом до Вировитице; источна граница полази од Вировитице па иде на југозапад до Јасеновца на Сави; јужна граница иде од Јасеновца углавном на запад уз реке Саву и Купу до Карловца, где, на Поповић-брду избија на штокавско-кајкавско-чакавску тромеђу; одатле западна граница кајкавштине иде северозападно и избија на словеначку границу.

3

Кајкаваца има и у Међумурју, у јужној Мађарској и Хрватском Гробу у јужној Словачкој; има их и јужно од Саве и Купе, у Горском Котару, а постоји и чакавско-кајкавски говор у северној Истри и чакавско-кајкавско-штокавски говорни тип у Аустрији (Градишћански Хрвати).У нашој науци о језику дуго се расправљало о месту и пореклу кајкавског дијалекта. Неки проучаваоци сматрали су да је кајкавски дијалекат по пореклу део словеначког језика, па се током времена издвојио из словеначке језичке целине и придружио се српскохрватском језику (Копитар, Миклошич). Друга група научника сматра кајкавштину за српскохрватски дијалекат који је у једном периоду свог развитка дошао у ближи контакт са словеначким језиком и преузео неке од његових карактеристика (Шафарик, Решетар, Маретић, Лукјаненко). Асим Пецо каже: „Али, ако и има неслагања у гледању на дијахрону слику и припадност кајкавштине, када је у питању савремено стање, ту влада потпуно јединство: то је дијалекат српскохрватског језика и њиме говоре само Хрвати.“ Руски слависта Лукјаненко је на основу сличности и разлика између кајкавштине и словеначког језика, с једне стране, и кајкавштине и штокавштине и чакавштине, с друге, дошао до закључка да кајкавски дијалекат представља старији прелазни говорни тип између српскохрватског и словеначког језика.

2. Фонетске особине а) Акцентуација

Кајкавски дијалекат има троакценатски систем: краткосилазни ( ), дугосилазни ( ) и метатонијски акут ( ): липа, благо, пишем. Метатаксичко преношење акцента са ултиме се често јавља (жена>жена).

б) Гласови- Вокалски систем на целом подручју кајкавског дијалекта доста је нестабилан и број вокалских реализација знатно премашује број који је својствен стандардном вокализму. Разлика у фонетским вредностима појединих фонема постоји не само између појединих говорних типова него и у оквиру једног говора. Артикулациона компонента вокала зависи од позиције у речи и акцента, па се као битна фонолошка опозиција јавља отвореност : затвореност вокала (iẹste – гл. јести; jẹste – гл. бити)- ъ, ь> ẹ (отẹц, мегла, дẹнẹс)- о > о (рока, зоб)- ę > е (лед, месо)- ě > ẹ (вера, човẹк)- л > о (вок, сонце) - извесне разлике се срећу на нивоу говора, па тако у сутланским говорима ь, ъ>а, о>у, л>у, финално л>у – весеу).- љ и њ се често чују као л и н/ј (учител, клуч, просјакина, кој)- вь > в (в штале, в опћине)- протетичко в/ј (вогел=угао, вујец=ујак, вуглен=угаљ, вуво=ухо, јоген=огањ)- р' > рј (морје, зорја, орјем, шкарје)- финално л остаје непромењено у највећем броју говора (дал, делал), само понегде прелази у ọ или у (у говорима најближим словеначкој територији)- хијатско в се јавља понегде (павук)- фрикатив х се чува (грах, чоха)- ново јотовање углавном изостаје (гроздје, протје=пруће)- десоноризација звучних сугласника на крају речи (бок, зоп=зуб, мош=муж, кнес, кроф)- из > з (з града, зорал)- група чр се чува (чреп, чрвен)- међуслугласничко в се губи у групама твр > тр (трд, четрти), св > с (саки)- изостаје II палатализација (јунаки, враги, руки, ноги)

4

3. Морфолошке особине Кајкавски говори и у морфологији показују доста архаичних особина:

- Деклинација углавном чува старо стање: Г. мн. је без наставка (жен, сел, кокошек), а у мушком роду често се јавља наставак -ов/-оф (косоцов/косцоф, ножов/ножоф); именице мушког рода граде облике множине без проширења осноце инфиксима -ов-/-ев-; изостаје синкретизам множинских падежа, множински пвдежи имају старе наставке: Д. -ам, И. -ами, Л. -ах.

- Футур се твори од презента глагола бити и радног гл. придева (бум дошел)- Аорист, имперфект и глаголски прилог прошли готово су ишчезли- Енклитике имају релативно слободно место у реченици- Упитна заменица за ствари је кај, ке, кај- У лексици (творби) се губи стари суфикс -ин (Циган, Загрепчан)

4. Подела Александар Белић је подручје кајкавског дијалекта поделио на три основне групе на основу рефлекса гласовних група тј, дј:- источна група заузима појас „који саставља са севера на југ места источно од Вараждина и источно од Загреба, и сече Саву и Купу и идући у том правцу представља западну границу источне дијалекатске групе“. Основне карактеристике овог говора су:

- тј, дј > ч', џ' (свеч'а, меџ'а)- скј, згј, стј здј, ске, зге > ш'ч', жџ'

На основу овога видимо да је овај део кајкавштине био у тесној вези са штокавским говорима, тј. основица му је штокавска одн. шћакавска.- северозападна (загорска) група заузима простор западно од линије Вараждин-Загреб-Загребачка Гора. У овим говорима тј, дј > ч, ј (свеча, меја). Овај говорни тип је тесно везан са словеначким језиком.- југозападна (пригорска) група заузима простор који се налази јужно од линије Загреб-Загребачка гора, захвата предео Пригорја, између Купе и Саве. Основне карактеристике су:

- тј, дј > ћ, ј- стј, скј > сћ > с'- здј, згј > жј > з'

Белић закључује да је овај говорни тип прожет еволуцијом чакавских говора.Стјепан Ившић је кајкавске говоре на основу стања акцентуације поделио на две веће групе: конзервативну и револуционарну (зна за метатаксу и метатонију), а свака од ових група се даље дели на мање.

ШТОКАВСКИ ДИЈАЛЕКАТ

1. Границе Штокавски дијалекат заузима највећи део српскохрватског језичког простора: целу Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину и велики део Хрватске, а уз то штокавских оаза има и ван ових граница.Западну границу штокавских говора тешко је утврдити. Граница штокавштине полази од Драве северно од Вировитице, заокреће ка западу и кривуда час на југозапад час на северозапад,

5

обухвата Бјеловар у горњем току реке Чазме, спушта се ка југу секући реке Чазму и Илову, избија на Саву код Јасеновца, а затим се протеже ка западу, јужно од Саве и Купе, пролазећи јужно од Сиска и даље јужно од Карловца, одакле скреће преко Велике Капеле на југозапад и досеже до Мркопоља. Граница, сада између штокавског и чакавског дијалекта, одавде иде Великом Капелом и Велебитом у правцу југоистока, силази на далматинску обалу, на којој, самo у врло узаним појасевима, чакавских насеља има до Омиша у средњој Далмацији. Далматинску обалу данас више насељава штокавско становништво које се пробило и на далматинска острва од Шолте до Корчуле, иначе чакавских острва.Јужну границу штокавског дијалекта, почевши са запада, од средине полуострва Пељешца и острва Мљет, где се говори штокавским дијалектом, чини прво Јадранско море до ушћа реке Бојане, а онда државна граница према Албанији која иде на север до Скадарског језера, скреће овим језером према северозападу до испред Хумског блата, да би опет кренула ка севeру и североистоку планинским масивом источно од Комова према Плаву, одакле се пење на Проклетије, иде преко њих на југоисток пема Коритнику и Корабу и избија на Шар-планину која чину јужну границу штокавског дијалекта према македонском језику. Са Шар-планине граница иде преко Скопске Црне Горе и Козјака, углавном границом између Србије и Македоније и избија на бугарску границу у близини Ћустендила. Одавде иде на север, опет углавном границом са Бугарском, па границом са Румунијом, а северну границу чини такође државна граница са Мађарском.Штокавских оаза има и ван ових граница, као што су и поједина места на острвима Шолти, Брачу, Хвару и Корчули чакавске оазе. Затим, на кајкавском земљишту постоји неколико штокавских оаза: једна је између Крижеваца и Копривице, друга око доњег тока реке Чазме, и трећа у Жумберку. На чакавској Истри такође има штокавских енклава, у крајевима око Пуле, Ровиња и Пореча, и око Трстеника и Водица.Штокавштина се у јужној и средњој Мађарској многим оазама пружа све до Будимпеште. У Румунији српским језиком штокавског типа говори становништво у Горњем Поморишју па све до Арада. Српских језичких енклава има и на албанској територији, у и око Скадра.У оквиру штокавских граница има оаза других говорних типова и језика. Осим чакавских и кајкавских оаза које су већ наведене, постоје многе албанске етничке енклаве на југу Србије, на Косову и Метохији и у Црној Гори, затим Бугари су у Босилеграду и Димитровграду, на истоку Србије живе Власи, а у Војводини су најбројнији Мађари и Румуни.У средњем веку границе штокавског дијалекта биле су знатно уже него данас. У периоду од појаве Турака штокавски живаљ се померао на север и северозапад, заузимајући знатан део земљишта раније насељеног чакавцима и кајкавцима, а истовремено остављајући за собом ненасељене и напуштене јужније крајеве које су населили досељеници са југа, па су тако изгубљене многе штокавске територије.

2. Фонетске особине а) Акцентуација

У погледу акцентуације у штокавском дијалекту разликујемо четири основна типа: - најстарија, троакценатска акцентуација са два силазна акцента и метатонијским акутом - старија штокавска акцентуација са два силазна акцента, без преношења ( )- новоштокавска акцентуација са четири акцента ( )- једноакценатски систем у призренско-тимочком говорном типу (експираторни акценат )Најстарији, троакценатски тип је најбогатији акценатским могућностима јер сваки од постојећих акцената има слободну дистрибуцију. Старији, двоакценатски систем настао је неутрализацијом интонационе опозиције између двају дугих акцената, дугосилазног и метатонијског акута ( > ). Новоштокавска четвороакценатска акцентуација резултат је метатонијског преношења силазних акцената са крајњих и унутрашњих слогова за једно

6

место ка почетку речи, при чему се на новом акценатском месту добија узлазни тон (сестре>сестре). Призренско-тимочка еволуција донела је укидање квантитативних разлика, односно има само један акценат, експираторног карактера.

б) ГласовиФонетски развој штокавског дијалекта показује тенденцију ка стабилизацији изговора вокала и ка смањивању броја консонаната у систему. Нарочито долази до изражаја тежња да се уклони појава непарних безвучних консонаната, као и процеси деназализације, дедифтонгизације и девокализације старих прасловенских гласова.

- о > у (рука, пут)- ę > е (име, месо)- ъ, ь > а (дан, сан)- л > у (вук, сунце)- р > р (трн, грло)- ě > е, ије, и- л > о (читао, гледао, петао)- вь > у (унук, удовица, у граду)- р' > р (море, зора)- чр > цр (црвено, црв)- тј, дј > ћ, ђ (свећа, међа)- стј, скј, ске > шт (пришт, вештица)- здј, згј, зге > жд (мождани, угњежден)- тј, дј > ћ, ђ (пруће, зеље, камење) – после губљења полугласника- стј, здј > шћ, жђ (лишће, грожђе) – најновије јотовање- јотују се лабијали > пљ, бљ, мљ...- јт, јд + ити > ћ, ђ (пођем, дођем)- фрикатив х се губи или замењује х> в (уво)- ц > ѕ (ѕвеѕда)

3. Морфолошке особине - За развој морфологије у већини штокавских говора карактеристично је смањење броја

падежних облика у множини, одн. појава синкретизма множинских падежа (Д=И=Л) . У многим говорима, па и у књижевном, локатив и датив су се у потпуности изједначили, и у једнини и у множини.

- Наставак Г.мн. је -ā код свих именица (градовā, селā, женā)- Наставак Л.ј. именица мушког рода је -у (граду, селу)- Наставак И.ј. именица женског рода је -ōм (женōм, сестрōм)- Једносложне именице мушког рода проширују основу у множини инфиксом -ов-/-ев-

(градови, синови)- Придеви имају развијену категорију вида и посебне облике за њихово разликовање- Посебна бројна конструкција уз бројеве од 2 до 4 (две жене, четири жене) и посебна од

броја 5 (пет жена, седам жена, хиљаду жена)- Упитна заменица за ствари је шта (што)- Аорист и имперфект су углавном очувани али са неједнаком употребом- Глаголски прилози се ретко употребљавају

4. Подела У науци постоје два основна критеријума (изоглосе) по којима се разликују говори штокавског дијалекта: замена јата и акцентуација.По питању замене јата, Павле Ивић наводи три основне групе говора:

7

- екавски, - ијекавски, - икавски, али додаје и четврти изговор, - (екавски са вокалом и на месту старог јата у низу морфема).

У погледу акцентуације, такође се јављају четири типа говора: - најстарији, са троакценатским системом ( )- старији, са двоакценатским системом ( )- нови, са четвороакценатским системом ( )- призренско-тимочки, са једноакценатским системом ( )

Ако истовремено применимо ова два критеријума, добијамо табелу:

I шумадијско-војвођанскиII смедеревско-вршачкиIII славноски екавскиIV косовско-ресавскиV призренско-тимочкиVI источнохерцеговачкиVII зетско-сјеничкиVIII млађи икавскиIX истарски икавски

X посавски икавски

Новија дијалектологија говорне типове штокавског дијалекта углавном разграничава према замени јата, тако да добијамо три групе:

1. екавски: - шумадијско-војвођански- косовско-ресавски- призренско-тимочки

2. ијекавски- источнохерцеговачки- зетско-рашки (зетско-јужносанџачки, зетско-сјенички)

3. икавски- истарски икавски- посавски икавски- млађи икавски

ЕКАВСКИ ГОВОРИ

Сви говори екавског наречја имају као заједничку особину вокал е на месту старог ě. Истина, оваква замена јата није у свим тим говорима и доследно спроведена. Одступања на која се налази у појединим говорима могу бити различитог порекла и степена.

8

При подели екавских говора штокавског дијалекта обично се полази од система акцентуације и стања деклинације. Према том критеријуму сви екавски говори штокавског дијалекта деле се на три основне скупине:

1. шумадијско-војвођански говори2. косовско-ресавски говори3. призренско-тимочки говори.

ШУМАДИЈСКО-ВОЈВОЂАНСКИ ГОВОРНИ ТИП

1. Границе Почетком 20. века Александар Белић је штокавске говоре поделио на три скупине: призренско-тимочку, косовско-ресавску и шумадијско-сремску. Назив „шумадијско-сремски“ се доста дуго користио у науци, али га је заменио термин „шумадијско-војвођански“ који је дао Павле Ивић. Измена овог назива је била неопходна јер је војвођанска зона која припада овом говорном типу знатно шира од граница Срема.Павле Ивић је и дефинисао границе овог говора: „Његова источна граница пролази кроз јужни Банат линијом која иде западно од Вршца и југоисточно од Алибунара, да јужно од Панчева избије на Дунав и код Београда пређе преко њега, испуштајући већину београдских села. Овде дијалекатска међа скреће ка југу-југоистоку и пресеца Шумадију пролазећи кроз околину Младеновца и Крагујевца. Јужно од тог града она обухвата долину Груже, допире до Краљева и ту нагло окреће ка северозападу, избија на обронке Рудника, наставља масивом Ваљевских планина и у близини Лознице избија на Дрину. Код ушћа те реке дијалекатска граница достиже Саву, а затим пресеца западни Срем правцем од Јамене ка Вуковару. Даље ка северу границу чини Дунав, тако да је Бачка укључена у област овог дијалекта, а Барања остаје изван ње. […] Граница шумадијско-војвођанског дијалекта на северу и северозападу поклапа се с нашом етничком међом према Мађарима и Румунима.“Ван ових граница шумадијско-војвођански говорни тип се среће унутар Мађарске (код Сегедина и све до Будимпеште) и у Румунији (у Поморишју и око Темишвара). Унутар ових граница постоје и језичке енклаве другачијег типа, махом у колонистичким насељима у Војводини и северној Србији.

2. Фонетске особине Најважније особине заједничке свим шумадијско-војвођанским говорима су:

- екавска замена јата- нова акцентуација- седмочлани падежни систем са синкретизмом множинских падежа

а) АкцентуацијаНова акцентуација спроведена је у већини говора шумадијско-војвођанског типа. Ипак, и ту има у многим говорима, нарочито источнијим, појединих одступања. Две основне прозодијске карактеристике су четвороакценатски ситем и постакценатске дужине у ишчезавању. Преношење акцента на проклитике се јавља, али неједнако у различитим говорима и зависи од многих фактора (број слогова у акцентованој речи, фреквентност употребе израза итд.).

б) Гласови- На плану вокалског система најупадљивија особеност овог говорног типа јесте

недоследност у екавској замени јата. Одступања од екавизма условљена су тројако: фонетски, морфолошки и лексички. а)Фонетски условљена одступања тичу се појаве и

9

ум. е испред ј у компаративу придева на -ији (мудрији, новији), у имперфекту (пецијах, пецијаше), у одричним облицима глагола јесам – није, нисам, испред финалног л>о (волио, живио, и у складу са тим се јавља аналошко волила, живила). б)Морфолошки условљена појава и ум. е јавља се у префиксу пре-/при-. в)Лексички условљени икавизми познати су у речима типа сикира, видрица и сл.

- По питању осталих вокала општа је тенденција ка ширењу њхове артикулације у кратким и сужавање у дугим слоговима.

- У свим говорима шумадијско-војвођанског типа јавља се сажимање вокала у неакцентованом слогу: ао>ō (чито, имо), а честе су и елизије и редукције (нпр. у 2. л. мн. императива: носте, сете)

- Сонанти имају углавном стабилан стандардни изговор (осим понегде тврдог л).- Консонантски систем се одликује редукцијом фрикатива на једној страни, и стабилним

стандардним стањем код експлозива, на другој.- Фрикатив х се губи у већини положаја и у већини говора у потпуности (леб, ладан, реко),

а понегде се замењује са к (ваздук, плек). Укључивање гласа х у систем је појава новијег порекла, настала под утицајем школе и медија.

- Глас ф је стабилнији, али се негде замењује са в (вењер, вабрика).

3. Морфолошке особине Морфолошке особине шумадијско-војвођанског говорног типа углавном се подударају са књижевним стандардним особинама, уз неколико карактеристичних одступања.

- Ишчезавање импрефекта као живе граматичке категорије је најкрупнија морфолошка карактеристика овог говорног типа. Плусквамперфекат се ретко употребљава, као и аорист. Потенцијал гради све облике са би (ми би дошли). Честа је футурна конструкција са да + презент (ја ћу да ти дам). У 3. л. мн. презента уопштава се наставак -у/-ду (раду, носу, тражу, тражеду). Инфинитив је чешћи без финалног -и (доћ).

- У падежном систему издваја се појава синкретизма множинских падежа (Д=И=Л). Код именаца м. р. уопштени су наставци некадашњих тврдих основа (бичом, концом, жуљови). Код именица ж. р. јавља се депалатализација (ноги, крушки, девојки), осим код властитих имена (Миличин, Зоричин).

- Код личних заменица Д. и Л. ј. једнаки су са А. и Г. (дао мене, тебе, себе). Енклитички облици за 1. и 2. л. мн. у Д. су ни, ви а у Л. не, ве.

- Код придева се губе видске дистинкције, облици одређеног вида преузимају значење и употребу неодређеног вида (ухватили га живог, ум. жива).

4. Подела Шумадијско-војвођански говорни тип се може поделити на:

1. шумадијски говори- гружански- шумадијски- колубарски- мачвански

2. војвођански говори- сремски- бачки

10

- банатски

3. славонски говори шумадијско-војвођанског типа

1. ШУМАДИЈСКИ ГОВОРИ Шумадијски говори обухватају све новоштокавске екавске говоре у ужој Србији. Три особине, као најизразитије, обједињују ове говоре у једну целину. То су:

- екавска замена јата али недоследна- четвороакценатски систем- деклинација новијег типа са синкретизмом множинских падежа (Д=И=Л)- стабилан вокализам

Стабилан вокализам шумадијске говоре раздваја од војвођанских. Одступања од стандардне артикулационе норме ретка су и ограничена на мање говорне области.

а) Гружански говор:- Екавизам није доследан у говору Груже – постоје одступања са икавским и ијекавским

рефлексом (нисам, оним, топлији, смијати се, дијете). Гружански ијекавизам, поред тога што је нестабилан и чини известан анахронизам у структури овог говора, има и једну посебност: јавља се искључиво у дугом слоговима и то као ије.

- Гружанска акцентуација је новоштокавског типа: постоје два силазна и два узлазна акцента. Јављају се метатаксичка померања акцента са ултиме на кратку пенултиму (жена, нога), а ако је пенултима дуга добија се дугоузлазни акценат (рука, глава). Ако је ултима била дуга, преношење је у новоштокавском духу (сестре, жене, сестром, водом). По познавању метатоније ови говори се разликују од косовско-ресавског типа. Постакценатске дужине се чувају (куће, вере, кућом, вером).

- Глас х се ређе јавља, али је ипак понегде присутан (оћу, аљина, снаја)- Група ст у трпном придеву даје шћ (очишћен, чашћен), а код глагола путити и оних

сложених са -местити увек је шт (пуштим, намештим)- У Д. и Л. ј. заменичко-придевске промене м. и ср. р. јавља се облички наставак -им (овим,

тим, нашим, оваким, великим)- У промени личних заменица карактеристични су облици Д. и Л. ј. на -е (о мене, тебе) и

енклитички облици ви, ве у Д. и А. мн.- Двосложни хипокористици м. р. типа Јово, Раде, Васо мењају се по I типу промене.- Именице ж. р. на сугласник прилазе именицама м. р. (звер-звера, буђ-буђа), а у И. ј. имају

наставак –(ј)ом (сољом, крвљом, смрћом).

б) Шумадијски говор:Под овим називом подразумева се онај шумадијски говор који зна за кановачко дуљење, одн. знају за појаву дугоузлазног ум. краткоузлазног акцента на пенултими двосложних и тросложних речи (вода, лепота). Кановачки акценат је карактеристичан за говоре у којима се укрштају различити акценатски типови и управо због тога се кановачко дуљење јавља овде а нема га у мачванским и колубарским говорима.- Екавизам је недоследан, као и у свим говорима шумадијско-војвођанског типа- Фонема х је скоро непозната – земњује се са в, к, ј.- Групе ст, шт, жд се упрошћавају у финалној позицији (кос, приш, даж)- Групе пт, пч, пш, пш, пс се упрошћавају у иницијалној позицији (тица, чела, шеница)

11

- Групе сц, тс, сл се упрошћавају у медијалној позицији (праци, дициплина, осуство, богаство, мислим)

- Упоредо се јављају облици са шт и шћ (кршћен, пушћен али и крштен, пуштен)- У Д. и Л. ј. именица ж. р. не долази до палатализације (руки, ноги)- Зависне речи уз именице типа со, смрт, пећ јављају се у облику мушког рода (тај со,

овај пећ)- У Д. и Л. ј. заменичко-придевске промене наставак је -им (моим сину, своим оцу, тим

газди)- У Д. и Л. ј. личних заменица наставак је -е (мене, тебе)- У компарацији придева јавља се наставак -ши као веома продуктиван (глупши, белши,

плавши, црнши)- У 3. л. мн. презента грлагола типа водити, носити, уопштава се наставак -у (раду, носу,

молу, хоћеју, нећеју).

в) Колубарски говор:Овај говорни тип обухвата Ваљевску Колубару и Ваљевски Тамнаву.- Екавизам је недоследан, има и икавизама (нисам, бијаше, ди, нигди, сикира) и

ијекавизама (прије, дијете, ђед, ђевојка). За Бранковину је карактеристична посебна вредност некадашњег старог ě > ие, еи, ẹ (диете, деица, двẹ).

- Остали вокали не знају за артикулациона одступања од стандардне фонетске норме, али су честе вокалске редукције, што доводи до појаве слоготворних сонаната (пунца, болнчар, карлца).

- Глас х је изразито нестабилан- Фонема ф се јавља али и замењује често са в- мл > мн (мнеко, мнад)- мљ > мњ (земње)- Акцентуација је политонијска, без кановачког дуљења, али са живим новим

преношењем акцента на проклитику: јавља се и старо и ново преношење (у воду, за главу, код цркве, на кућу). Постакценатске дужине се саставни део прозодије овог говора иако нису све очуване. Колубарски говор чува и акценте типа: печемо, имамо, донети, узети, отићи, одвући (Вук-Даничићев акценат).

- Двосложни хипокористици м. р. (Саво, Васо, Симо) мењају се по I и III типу промене.- У промени именица ж. р. врши се I и II палатализација (Милојци, нози, реци, руци,

Десанчин, Mилојчин, мајчин).- У 3. л. мн. презента се осим стандардних наставака јављају и аналошка уопштавања

(долазу, тучу, играје, питаје).- Уз глагол писати долази објекат у Г. (питам ње, питај маме)

г) Мачвански говор:Под Мачвом се данас подразумева област у горњем делу Посавине, на крајњем северозападу северне Србије, између Дрине и Саве. Мачвански говор је резултат прожимања различитих говорних типова.- Екавизам није доследан: пред екавске замене ě, мачвански говор зна и за икавизме

(грије, смије, сије, није, нисмо, ди, сикира). Претпоставља се да је овај терен иницијално био икавски.

- Постакценатске дужине нису очуване у свим позицијама – непосредно иза акцентованог слога дужина се добро чува (косе, сестре), а у осталим слоговима дужине су склоне скраћивању (долази, отишо). Постоје и дужине које не познаје стандардна прозодијска норма (његов, какав, сестрин, мене, тебе). У неким местима облици

12

заменица мене, тебе, овај имају краткосилазни акценат који, ако се преноси на проклитику, преноси се метатонијски или метатаксички (на мене, од мене, до тебе).

- Мачвански вокализам има стандардне артикулационе одлике, иако понегде има примера са а (имања, мајка).

- Поред стандардних облика са синкретизмом множинских падежа, могуће је срести и старије болике И. и Л. мн. на -и (с дугачки рукави, на коли), као и облик Л. мн. на -а (у чизма, по ливада), као и Г. мн. на -и (цигљи, џади, лађи).

2. ВОЈВОЂАНСКИ ГОВОРИУ границама Војводине шумадијско-војвођанском типу говора припадају говори Срема, Бачке и већег дела Баната. Док говори северне Србије показују много утицаја суседних дијалеката, они на земљишту Војводине имају изразитију дијалекатску индивидуалност.- Акцентуација: Четвороакценатски систем се састоји од два кратка и два дуга, два силазна

и два узлазна акцента и постакценатске дужине. Изговор краткоузлазног ( ) акцента, а донекле и краткосилазног ( ), на војвођанском терену је полудуг. Говорни темпо је релативно спор. У сантхију с јављају секундарне дужине (жена ми је, плакала сам). Поред чисто фонетског скраћивања дужина, овде се јавља и скраћивање везано за одређене фонетске положаје, с једне стране, и за извесне мофолошке утицаје, с друге (чува се у голуб, јунак, али се губи у носим, рибом, радим, ћурком, лежим, децом)

- Гласови: Вокализам војвођанских говора одликује се широким артикулационим пољем вокала и великом амплитудом разлика између позиционих варијаната, али не толиком да поништава дистинкције међу фонемама. Упадљива је обично врло јака отвореност ĕ и ŏ (деаца, коала), а обично се отвореност јавља и код и и у (Киекиенда, Миелуотин), док је изговор а нешто подигнут и померен уназад (баоба). Групе -ао, -ео, -уо се контрахују (пево, узо, брино се), али само ако облик није двосложан, када се умеће протетичко в (паво, сево, чуво). Група хв- у иницијалној позицији прелази у ф или в (фала, ватати). Од консонаната истичу се широким артикулационим пољем сонант л и шуштаве констриктиве ш и ж и африкате ч и џ. Сонант л је испред вокала и често умекшан (мол'ил'и), а испред осталих је тврд (коло, болница, бокал). Важан архаизам представља сачувано ч у предлогу через – ту је у групу чр- убачен секундарни вокал е пре него што је вршена промена чр>цр.

- Морфологија: Деклинацију војвођанских говора карактерише чување старих наставака у И. и Л. мн. м. и ср. рода (с коли, по преки шорови), као и тенденција уопштавања наставака тврдих основа (кључом, стрицови, мојог). У И. ј. именица ж. р. на сугласник наставак је –(ј)ом, уз ново јотовање основе (болешћом). У Д. и Л. ј. м. р. заменичко-придевске промене већина говора има -им (овим човеку). Конјугацију карактерише, осим непознавања имперфекта и сужавање употребе аориста, често удружено с губљењем облика за поједина лица и замењивање облика 1. и 2. лица са облицима 3. лица (ја оде, ви дођоше). Глаголски прилог садашњи је редак и готово непознат. У 3. л.мн. презента глагола свих врста јавља се наставак -ду (ореду, певаду). Глаголи типа болети, волети имају презенте на -е-, типа волем. У лексици Војводине налазимо многобројне позајмице из немачког језика, нарочито у области термина материјалне културе.

а) Банатски говор:У западном делу Баната, западно од линије Смедерево-Вршац, налазимо говор који има четвороакценатски систем и нове облике деклинације. Унутар граница тог говора могу се разликовати два говорна типа: тамишки (у простору од тока Бегеја на југоистоку, све до граница смедеревско-вршачког говора) и кикиндски (на северу Баната). Око Зрењанина и дуж Тисе од Новог Бечеја до њеног ушћа налазе се прелазни говорни типови.

13

- Иако банатски говори имају четвороакценатски систем, они развијају особину страну штокавском стандарду: отворена ултима се скраћује (из воде, жена, Руса), али се она чува у енклизи (воде ми дај, продо је), а јавља се и секундарна дужина (нога ме боле, врућина ми је). У говорима Баната још је живо преношење акцента на проклитику (за лето, на пут, от куће).

- Вокализам банатских говора зна за појаву отвореније и затвореније артикулације вокала е и о у одређеним фонетским позицијама.

- Екавизам није доследан, одступања су исте природе као и у осталим говорима шумадијско-војвођанског типа (није, нисам, старији, ди, нигди, гријота, вијати, сијати, сикира).

- Гласови ш, ж, ч, џ најчешће се изговарају са помереним местом артикулаиције ка предњем делу усног резонатора, мада се никада не изједначавају са ћ, ђ, с', з'.

- Сонант л има нешто тврђу артикулацију од стандардне (лола, било, млад)- У одређеном броју лексема јавља се звучна африката ѕ (варѕило, буѕова, буѕе).- Фонема х је углавном ишчезла, одн. чува се у низу речи али са ослабљеном

артикулацијом тако да се чује као грлени спирант х, и то у иницијалној позицији испред вокала са краткосилазним ( ) акцентом (хита, хуља, хајде). Ово је последица контакта са румунским језиком.

- Честе су међусугласничке асимилације и дисимилације (здраље, забаљаду, беж њега, прецедник, оцеко, очо).

- У деклинацији именица и придева још се срећу стари облици И. и Л. мн. (с волови, з другови, сас Мађари, с коли, с дрвени плугови).

- У Г. мн. именица које означавају меру и количину наставак је -и (шездез динари, шез дани, пет метери, млого мрави)

- У Д. и Л. заменичко-придевске деклинације м.р. уопштен је наставак -им (однесем једним детету, по целим дворишту)

- У 3. л. мн. презента наставак је -у или -ду (вучу, печу, тучу, зоведу, свучеду, кренеду, невидиду), при чему је африката ч аналошки уопштена према облицима осталих лица у парадигми.

- Глаголи са основом на -ну- имају уопштено -ни- (бринити се, венити, викнијо, зинила)- Тамишки говор има особина које га приближавају смедеревско-вршачком говору: има

мање икавизама, мање постакценатских дужина, и факултативно одржавање непренесеног дугосилазног акцента на унутрашњем слогу (јунак, позлаћен); Карактеристика тамишког говора је и ст > с (пос, крс); Д. и Л. ј. личних заменица гласи мене, тебе, себе.

- Кикиндски говор близак је бачким говорима по икавизму у префиксу при-; врши се асимилација кратких вокала е и о према вокалу у следећем слогу (њеага : њему, коала : с коли).

- У говору неких места дуж румунске етничке грнице осећа се утицај румунске синтаксе, нарочито у реду речи (су радили, су косили), и у употреби презента неких перфективних глагола у значењу футура (она дође с воза); тамо где је румунски утицај нарочито јак јавља се тенденција ликвидације интонационих разлика (изговарају се силазни уместо узлазних акцената: лопата, главом).

б) Бачки говор:- Постакценатске дужине се скраћују- Бачки вокализам се од банатског разликује изразитом тенденцијом ка

дифтонгизацији, нарочито вокала ē и ō (мuора, девiети), као и њиховим отворенијим и затворенијим изговором, у зависности од гласовног окружења (цẹло, глẹдим, пеглање,

14

петак, лепо, бẹли, певамо, јẹднако, сеје, место, деца; кọња, пọноћи, дọћи, брọј, ọвде, оре, рọђен, трọје). Отвореност кратког е може прећи и у ä и а (дäца, њäга; чакам, чакај).

- Екавизам бачких говора је недоследан (жени, деци, теби, себи, нашим, лепим, здравији, није, гријота, ди, прискаче, нико, видити, гњиздо, сикира).

- Бачки говори знају за редукције неакцентованих вокала- Констриктиви ш и ж и африкате ч и џ имају тврђи изговор (спуш.тали, пуш.тили,

веж.е, ш.иљеже, парч.ету, оџ.аци).- Бачки говори знају и за веларно л, али овај сонант испред вокала предњег реда може

бити и палатализован (пол'ица, л'еја).- Деклинација зна за старије облике И. и Л. мн. (с коњи, с новци, у зуби, у Карловци).- У 3. л. мн. презента уобичајен је наставак -ду, али и -у (свираду, чекаду, разуму, доспу,

уму).- Говори Бачке обично се деле на северозападне (сомборске) и југоисточне (шајкашке).

Сомборски говори имају више икавизама.

в) Сремски говори:Сремски говори се деле на две групе: источну и западну, а разлике међу њима постоје како међу гласовима тако и у акцентима, нарочито у постојаности постакценатских дужина.- Акцентуација је стандардна, осим појачаног скраћивања постакценатских дужина.

Понекад се јављају нестандардне постакценатске дужине (крушкама, вилама, годинама, гријота је). Понегде се, ретко, јавља дугоузлазни уместо краткосилазног акцента, али то дуљење је условљено близином сонаната и није кановачко дуљење.

- При артикулацији вокала е и о одступа се од фонетског стандарда: кратко ĕ и ŏ су отворенији, а дуги ē и ō су затворенији (бегали, дошли су; глẹди, зецọва). Артикулација ових гласова зависи од гласовног окружења: ŏ у вези са усненим сугласницима и сонантима постаје затвореније, док је такво ĕ отвореније (идемо, месо; говọрим, мọмак). Понекад ови вокали могу имати и флуктуирајућу артикулацију (вре

име, свеит, мо

иоба, доиоћи). Понекад је и вокал а затворенији (дạнас, бạдњак).

- Екавизам није доследан – поред устаљених парадигматских екавизама (мени, теби, њих, њиме, тим, овим, старији, нисам, није), недоследност у екавској замени јата јавља се у облицима глагола у чијој се основи налазило ěј (гријати, сијати). У сремском говору је екавска замена јата доследније примењена.

- Јављају се редукције неакцентованих вокала, потпуне (касти, нем јасала, неш јести, ништ видла), и делимичне (давали, понедељак, не можемо).

- Јавља се тврдо л (гладан, лала, слава).- Фонема х је скоро непозната (вр, иљада, ома, ора, оћеду).- У већини сремских говора ч, ћ, џ, ђ имају стандардну артикулацију, осим у источном

делу, где је артикулација померена ка унутрашњем делу усног резонатора и нешто су палаталнијег изговора.

- У Г. мн. наставак је -и (десет метери, квадрати, чокоти)- Уопштавају се наставци тврдих основа (колачом, коњом, ножом, перјом, цвећом,

вицови, лептирови).- У И. мн. понегде се среће стари наставак -и (за коли, с волови)- У Л. мн. се поред стандардног јавља и стари наставак -и (у Добрињци, на коли, у

кукурузи, на коњи, у опанци, на леђи).- Глаголи типа видети, правити у 3. л. мн. презента имају наставак -у/-ду (виду, праву,

раду, јечу, имаду, можеду, бојиду се, грдиду).

15

3. СЛАВОНСКИ ГОВОРИ ШУМАДИЈСКО-ВОЈВОЂАНСКОГ ТИПАУ једном делу источне Славоније (Осијек и Даљ са околином) српско становништво говори екавским наречјем шумадијско-војвођанског типа. Срби екавци су на овај терен доспели почетком 18. века. У околини Осијека су се утопили у ијекавску већину, али се тај говор добро очувао у граду Осијеку.- Акценат је стандардног типа са повременим позиционим скраћивањем дужина (корак, месец, путник, радник). Павле Ивић за славонску акцентуацију каже да је најстаријег типа, са два силазна акцента и метатонијским акутом ( ), уз местимично метатонијско преношење акцента на претходни слог, а често се јавља и метатаксичко преношење. Славонски метатонијски акут је типичан „посавски акут“ ( ), другачији од „подравског“ ( )- Eкавизам је шумадијско-војвођанског типа, уз устаљене облике икавизама.- Вокализам је стандардног типа- ао > о (резо, копо)- фонема х се губи или се замењује са в (рана, одма, али: мува, бува, сув)- поред шт, жд, јављају се и шћ, жђ- уопштена је морфема -ни- уместо -ну- у основи неких глагола (кренит-кренем, потонит-потонем, осванит - осванем)- у множинским облицима презента јавља се Вук-Даничићев акценат (држимо, зовемо, печемо)

КОСОВСКО-РЕСАВСКИ ГОВОРНИ ТИП

1. Границе Косовско-ресавски говори заузимају доста узак појас који се простире од Косова на југу, до источног Баната на северу. Најужи простор ови говори имају на југу, где су се укљештили између приренско-јужноморавског говорног типа и северног дела зетско-јужносанџачких говора, а што се више иде ка северу, нарочито од Левча, косовско-ресавски говори добијају на ширини тако да у дунавском басену заузимају цео простор од Београда до Ђердапа, истурајући један уски појас у источни Банат, до Вршца.Границе косовско-ресавских говора могле би се повући овако: од тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније на Проклетијама, преко масива Жлеба и Мокре Горе ка Ибру код Косовске Митровице, затим Ибром до Краљева а одатле према Крагујевцу и Аранђеловцу ка Београду, затим дијагонално на Вршац. Од Вршца државном границом до близу Зајечара и преко Ртња на Сталаћ, од Сталаћа преко Јастрепца на Косово, до државне границе према Албанији у реону Проклетија.Треба нагласити да су на Космету српска насеља међусобно одвојена албанским, а источно од Велике Мораве влашким насељима. Отуда су у тим крајевима и граничне линије између дијалеката у ствари испрекидане црте. Компактност територије косовско-ресавског дијалекта смањена је тиме што се она сва протеже преко метанастазичке области у којој на много места има скорашњих досељеника, најчешће из Црне Горе и/или из приренско-тимочке зоне, који чувају своје говоре.Изван ових граница овим говорним типом служе се становници неких насеља на румунској страни Дунава код Ђердапа (банатска Црна Гора) и села Чобанца северно од Будимпеште. У основи је истог типа и говор тзв. Галипољских Срба, пресељених у 15. или 16. веку у Турску, где су живели све до после Првог светског рата, када су се населили у Пехчеву у источној Македонији.

16

2. Фонетске особинеа) Акцентуација

Акцентуација косовско-ресавског говорног типа је старија штокавска, у начелу двоакценатска, без метатонијског акута (према Павлу Ивићу). Силазни акценти се могу јавити у свим позицијама, укључујући и отворену ултиму. Ипак, у данашње време отворена ултима ретко је кад акцентована, осим у енклизи (жена : жена те зове). Преношење акцената са унутрашњег одн. последњег слога у овим говорима је честа појава, с тим што је преношење метатонијско уколико се преноси на дуги слог (рука>рука), а метатаксичко уколико се преноси на кратки слог (нога>нога). Услед овога дошло је до стварања троакценатског система, са два силазна и једним узлазним акцентом ( ) на већини територије. У неким косовским говорима долази до замене дугих акцената, па се тако на месту дугоузлазног јавља дугосилазни (глава) и обрнуто, на месту дугосилазног се јавља дугоузлазни (ђак), али су ове појаве ретке и сматрају се аналошким уопштавањем према другим зависним облицима парадигме (ђак-ђака-ђаку > ђак). Постакценатске дужине се скраћују док се предакценатске добро чувају (свирала, писао : чито, кажем).

б) Гласови- Замена јата је по правилу екавска, доследнија него у шумадијско-војвођанским

говорима, мада се ипак понегде срећу облици типа нисам, сикира, и облик Д. жени и сл.- На целом подручју косовско-ресавског дијалекта среће се појава отворености ĕ и ŏ, и

затоврености изговора ē и ō, мада степен и дистрибуција ових особина нису увек подједнаки.

- Сажимање неакцентованих вокала је уобичајено -ао, -ео > о (чито, пево, појо). Елизије су такође уобичајене (д-идем, н-умем).

- Префикс пре- се јавља често уместо при- (претиснем)- Фонема х је готово непозната на целом подручју - Фонема ф је уобичајена, али се често и замењује гласом в (вала, вабрика)- У низу речи, обично у иницијалној позицији уместо групе зв- јавља се ѕв- са звучном

африкатом ѕ (ѕвоно, ѕид, ѕвеѕде). На овај начин фонема ц добија звучног парњака.- Глас ј на крају речи иза дугог вокала постаје нестабилан па се понегде и губи (немо, ова)- сј, зј > јс, јз (пајси, гројзе)- сц, шч >ц, ч (праци, гучићи). У једном делу долине Западне Мораве и око ње налазе се

на овом месту кц и кч (пракци, гукчићи), са к<х, као у хт>кт (ктели). То значи да је промена ишла сц, шч>хц, хч>кц, кч (>ц, ч)

- ст > с (пос, кос)- зд > з (гвоз)- пс, пш, шк > пц, пч, чк (пцето, пченица, чкола, чкоди)- резултати палатализације се или шире ван очекиваних граница (вучу, печу, ђаце, опанце),

или се елиминишу (ноги, руки, девојки)- звучни консонанти на крају речи губе звучност (градт, зубп, грат, зуп)

3. Морфолошке особине- У погледу наставака множинских падежа косовско-ресавски говорни тип спада међу

најпрогресивније наше говоре: Д=И. мн. -ма (воловима, са женама), и Г=Л. мн. -а (камиона, по шума).

- у И.ј. именица м. и ср. рода уопштен је наставак старих меких основа -ем (лебем, дететем)

- у А. мн. именица м. р. на велар јавља се аналошко ц, з, с пренесено из Н. Д. И. мн. (јунаце, бубрезе, орасе)

17

- У највећем делу говора потиснути су суплетивни облици множине на -ад, а уместо њих се јављају облици на -ићи (бурићи, пилићи)

- Именице ж. р. на сугласник прилазе именицама м. р. и у промени и у конгруенцији (овај крв, неки реч, тежак болес)

- Раширена је употреба посесивног датива (кућа мом брату, жена онем свирачу)- У већини говора нарушено је или чак потпуно уклоњено разликовање А. као падежа

правца од И. и Л. као падежа места (биле куће пот сламу, ја сам у трећи разред)- У неким говорима се облик И. замењује конструкцијом предлог + А. (да га удари сас ону

мотику)- Врло је продуктиван формант -че (сикирче, ашовче)- Д. и Л. личних заменица је мене, тебе, себе- И. ј. личне заменице 1. лица је моном- Енклитички облици личних заменица су: за 3. л. ж. р. ју (кажи ју да узне); множинске за 1.

и 2. л. у Д. ни, ви (да ни покаже, црни ви живот), у А. не, ве (ја ве познавам). У неким говорима се под утицајем призренско-тимочких или суседних несловенских језика јављају удвојене личне заменице (мене ми је казао)

- Заменичко-придевску деклинацију карактерише уопштавање наставака тврдих заменичких основа са ě>е у Д. И. Л. ј. м. и ср. рода (с овем мачетем), Г. и Л. мн. (ове, у зелене аљине), Д. и И. мн. (с овема, малема децама)

- Присвојна заменица 3. лица ж. р. обично је њојан или њојзин- Компаратив придева гради се наставцима -ши (белши) и -е(ј)и (стареи); под страним

утицајем компаратив се твори и префиксом по- (постар од њега)- У 3. л. мн. презента уопштени су наставци -е, -у, -ду (носе, носу, носеду)- Употреба инфинитива је сужена, а облик инфинитива је без финалног -и (доћ)- Аорист и имперфект су познати овим говорима али су ретко у употреби.

Карактеристично за њих је облик 1. л. мн. са наставком -(х)мо (рекомо, ћамо, дођомо)- У футуру су честа образовања са ће за сва лица + презент без да (ће се ранимо) или ћу +

да + презент (ћу да дођем)- Глаголске енклитике често долазе у неенклитичкој позицији: ћу му кажем, ће радиш.

4. ПоделаГовори косовско-ресавског типа у начелу су међусобно веома слични, разликују се више по степену заступљености особина суседних говора (призренско-тимочких и шумадијско-војвођанских) него по аутохтоним цртама. Територија се може поделити на два дела: јужнију и севернију, а границу између њих чини Западна Морава. Косовско-ресавско подручје се у науци дели на неколико посебних говорних типова:

- косовски- жупски- трстенички- левачки- ресавски- ђердапски- смедеревско-вршачки

а) косовски говор- Акцентуација је врло неуједначена, али се ипак може рећи да су позната два акцента

силазне интонације, чије место није везано, а познате су и метатаксичка померања акцента (живот, образ, бранит, вабит, звезда, глава, рибар, божур)

18

- Екавизам је скоро доследан (несам, неје, сејем, стареј, на реке) али су познати облици типа сикира, сикирче, дивојка, дивојче

- Природа вокала често зависи од суседних гласова и места акцента; у јужном делу Косова е > ие, о > уо (диевојче, двие, сиестра; буолна, нуоћ, уотац), а > ьа (једьан, дьан, льан)

- л > у по правилу, а у централном делу Косова л > лу (слунце, слуза)- л, н + и > љи, њи (вељики, кољико, плањина)- фразеологија и лексика знају за различите наносе са стране

б) жупски говор- Ово је говор Александровачке Жупе- Акцентуација има једну карактеристичну особину: на једносложним речима се јавља

дугоузлани акценат ( ) (нож, кључ, џак, штап, Брус), тако да је систем троакценатски, не зна се тачно порекло овог акцента – неки сматрају да је настао аналошким уопштавањем према облицима зависних падежа, док га други сматрају остатком некадашњег метатонијског акута

- Екавизам је скоро доследан, одступања су врло ретка- Вокализам је доста стабилан, понекад је вокал е нешто отвореније артикуалције (деаца,

леаба)- дл, тл > гл, кљ (глака, глето; пекља, запекља га)- именице ж. р. на сугласник конгруирају као именице мушког рода (његов му пакос не

да, не могу да гледам ова крв)- у И. ј. именица ж. р. на сугласник јавља се наставак -јом (сољом, крвљом, машћом)- финално -ј у показним заменицама се губи (ова, та, она)- у служби И. и Л. јавља се конструкција А. + предлог (живи са сина, шта би сас тебе;

био у школу, купа се у реку)

в) трстенички говор- Акцентуација је у начелу трочлана: јављају се два силазна акцента и дугоузлазни

(бабура, боловао, бабетина, данас, главом, ноћас, седим, младића, сува, глува, у граду); понекад се јавља и краткоузлазни ( ) акценат настао метатонијским преношењем, али је он нестабилан и често алтернира са меататаксичким краткосилазним акцентом ( ) (земља: земља, отац: отац). У овим говорима се јавља и метатонијски акут али он је ограничен само на вишечлане глаголске облике, на слогу са дугосилазним акцентом (урадим, потражим, запишеш, нема); засад није тачно утврђено порекло овог акцента

- Екавизам није доследан, јављају се стандардни икавизми (нисам, ниси, није, стари, млађи, здравији, у њиви, на земљи), али су екавски облици ипак обичнији

- За вокализам је карактеристична отвореност кратких акцентованих о и е (добар, водиш, бележим, веџбе)

- Фонема х је скоро непозната – њене супституције (ø, ј, в, к) зависе од положаја у речи (ладан, леб, вр, смеј, стреје, уво, бува, у страку, дакће)

- Фонема ф је стабилна (нафта, уфати, фаћат); ретко се замењује са в (варбао, ћев)- Ново јотовање је дало сћ, зђ (лисће, грозђе); ови облици алтернирају са шћ, жђ

(лишће, грожђе) и облицима са извршеном метатезом (лијсе, гројзе)- Честе су дисимилације: мњ>мљ (сумља, димљак), ћњ>тњ (синотњи, несретњик),

шч>кч (дакчица, гукче)

19

- Код именица и заменичко-придевских речи м. р. уопштен је у И. ј. наставак меких основа -ем (вратем, белем лукем)

- Синкретизам множинских падежа се јавља по обрасцу Н=В, Г=Л, Д=И- У служби И. и Л. јављају се конструкције А. + предлог (био је у турски рат)- Аорист и имперфект су још у век у употреби

г) левачки говор- Акцентуација је у начелу трочлана (два силазна и дугоузлазни акценат), а има

потврда и за краткоузлазни акценат (гора, добро, доно, дошли)- Екавизам није доследан, изузеци су општијег карактера, везани за одређене позиције

или лексеме (изгрија, угријана, правилније, додија, нисам)- Природа вокала зависи од позиције у речи: акцентовани кратки е и о су отворенији

(говеда, далеко, они, година)- Фонема х се у последње време под утицајем школе и медија укључује у гласовни

систем, али су бројнији примери у којима се овја глас изгубио или је замењен са к, в, ј (аљина, леб, иљада; китно, Керцеговина, кодник; пастув, скува; проја, снаја)

- Јавља се звучна африката ѕ (ѕвеѕда, ѕвекир, ѕидање, оѕад)- стј > шт, шћ (запуштити, напуштим; пушћени, намешћени)- код именица и заменичко-придевских речи м. р. уопштавају се наставци меких основа

(коњем, братем, потокем; онем белем, на рускем фронту)- Д. и Л. ј. именица ж. р. има наставак -е (идемо куће) или -и (иде кући)- Синкретизам множинских падежа је остварен стандардно Д=И=Л, али има и

двојинског синкретизма Г=Л (-а), Д=И (-ма)- У служби Л. јавља се конструкција А. + предлог (био у болничаре, учио школу у

Коњусе); често се јавља и конструција Н. + предлог у функцији зависних падежа (од бубрези била болесна, с волови, са све официри)

д) ресавски говор- Овај говор налазимо у долини Ресаве, од њеног извора до ушћа- Поред два силазна акцента у овом говору се срећу и два узлазна, што значи да је

акценатски систем у принципу четворочлан, али још нема дистрибуције ових акцената каква је она у новоштокавским говорима и стандардном језику. Силазни акценти се још увек јављају н унутрашњим слоговима, а честе су и потврде метатаксичког померања акцента (жену, ћерку, сељака)

- Екавизам није доследан, одступања су општијег типа (нисам, није, раније, јефтинији, дао сам ћерке)

- За вокализам је карактеристично отворено и затворено е (сеала, Пеара, гњеаздо; неиће, снеиг, јеидну), као и затворено о (коуњ, коује, оуде, чоубанин)

- Фонема х се јавља, али су чешћи облици у којима је изгубљена или замењена (хоћеш, хотел, хиљаду; оћу, леб, ладно, иљада; уво, мува; крабар, парокија)

- ч се изговара као ћ, под утицајем румунских говора (рућак, инаће, већерам)- поред стандардних облика деклинације јављају се конструкције А. + предлог у служби

И. и Л. (с мојега сина, био у ропство), али и конструкција Л. + глагол кретања у служби А. (кад дођем у Београду, иде он у Свилајнцу), као и конструкција Н. + предлог у служби зависних падежа (био сам у ропство, остала у снег, иде крос потоци)

- поред новоштокавског синкретизма множинских падежа Д=И=Л, јавља се и двојински синкретизам Г=Л (има крушака, свиња, има као плева : идемо по свадба, по свиња да видиш), и Д=И (дао воловима, реко ђацима : с теме парама, с пушкама)

20

ђ) ђердапски говор- Ово је говор оних насеља која се налазе уз Дунав од Голупца до Кладова- Акцентуација је старијег типа, али се срећу и узлазни акценти (пролеће, граница,

посо, ујка, народ, време), као и мететаксичке појаве (змија, они, отишли), а забележен је и експираторни акценат призренско-тимочког типа.

- Екавизам није доследан, одступања су општијег типа (нисам, ниси, старији, новија, тим стварима, са сваким, додијало)

- Вокализам је доста стабилан, осим код вокала е и о који се јављају са нешто затворенијом артикулацијом (сеикирам се, уонај, грануовање)

- За овај говор карактеристична је замена појединих вокала: еве га, кладанац, кораж, лопажа

- Африкатски парови ч-џ, ћ-ђ губе своје артикулационо-дистинктивне елементе и своде се на један пар ћ-ђ (ћуј, ћујеш, већера, ђабе)

- Констриктиви ш и ж могу бити палаталнији (ж'ена, ш'естица)- Звучна африката ѕ није непозната али се изузетно ретко јавља- У деклинацији именица стање је исто као у свим осталим косовко-ресавским говорима- Овај говор зна за енклитичке облике Д. и А.мн. личних заменица 1. и 2. лица ви, ни;

ве, не (да ви кажем, ће не упропасти, да ве ранимо)- У служби футура, као и у осталим косовско-ресавским говорима, уобичајена је

конструкција ће + презент глагола који се мења (ће се бојиш, ће се журимо)

е) смедеревско-вршачки говор- Овај говорни тип заузима област на истоку и југоистоку од границе шумадијско-

војвођанског дјалекта. У Банату он обухвата околину Вршца, Беле Цркве, Ковина, а у северној Србији крајеве око Пожаревца, Смедерева, затим источне делове Шумадије и појас уз Дунав од Смедрева до Београда; у већем делу београдских села говори се овим типом, нешто измењенијим. Павле Ивић смедеревско-вршачки говорни тип сматра посебним дијалектом, равноправним са шумадијско-војвођанским и старијим од њега (доказ за то види пре свега у старијем типу акцентуације)

- Акцентуација је стара, са повлачењем краткосилазног акцента са ултиме (глава, народ); приликом померања акцента јавља се метатакса (сестра, језик) у околини Београда, Смедерева, Пожаревца и Ковина, а у источној Шумадији и у вршачком крају јавља се кановачко дуљење (сестре, језик); метатонијско преношење се јавља ако је претходни слог био дуг (питала>питала). Постакценатских дужина готово да нема.

- Екавизам није доследан, икавизам се јавља у карактеристичним морфемама, као и у осталим косовско-ресавским говорима (жени, оним, нисам, није, здравији, гријота, ди, сикира)

- Кратки вокали е и о су врло отворени (чеакаду, оаћеш), док дуги е и о имају нормалну артикулацију

- -ао, -ео > о (пево, чито, седо), ова вокалска група се скраћује чак и у двосложним облицима (моја > ма, дао > до)

- Фонема х је непозната овим говорима- ст > с (пос, кос)- зј > јз (гројзе) у већини говора- сц, шч > ц, ч (праци, кручица) у већини говора- синкретизам множинских падежа је косовско-ресавског типа (Г=Л, Д=И)- честе су падежне конструкције А. + предлог у служби И. и Л.- палатализација у парадигми често изостаје (мајки, по руки) или се јавља аналошким

уопштавањем према другим облицима (барјаце, бубрезе, кожусе)

21

- Д. ј. личних заменица гласи мене, тебе, себе- Енклитички облици личних заменица у множини су ни, ви и не, ве, а среће се и ју (јој)- Облици компаратива се граде суфиксом -ији уз јотовање основе (поштењије,

прошћии, здрављији)- Инфинитив се среће у употреби у стандардном облику- Имперфект се изузетно ретко употребљава- Аорист је јужно од Дунава у живој употреби и ту се у 1. лицу множине чува стари

наставак -(х)мо (дођомо), а на банатској страни показује знаке опадања- Футур се, под утицајем румунских говора, гради од енклитичког облика презента

помоћног глагола хтети (ћу, ће) и презента глагола који се мења (ћу дођем)- У 3. л. мн. презента уопштени су наставци -у, -ду (носу, радеду), а јужнији говори

знају и за наставак -ау (певау)- Глаголи заваравати се и сл. често имају презент заварајем

ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКИ ГОВОРНИ ТИП

1. Границе Назив призренско-тимочки говори потиче од Александра Белића, који је и најзаслужнији за њихово испитивање; поред овог назива користе се још неки (шопски, торлачки), али је Белићев назив општеприхваћен у науци као најбољи.Призренско-тимочки говори, као што им и име казује, заузимају простор који се налази између Тимока на северу и Призрена на југу. То су говори који се налазе у овим границама: нешто јужније од Зајечара државном границом између Србије и Бугарске, затим границом између Србије и Македоније ка Призрену и Ђаковици, одатле преко Косова на Сталаћ, и од Сталаћа преко Ртња на Тимок.Осим овога, у севернијим крајевима, пре свега у долини Велике Мораве, Шумадији и околини Београда, има знатан број места насељених у 18. и 19. веку призренско-тимочким становништвом, које још није (у потпуности) напустило свој говор.Отприлике од 12. до 13. века тимочко-лужнички говори су изашли из штокавске развојне заједнице (јер јд не прелази у ђ, л не прелази у о, и рефлекс л није у) а то се исто дешава у 14. веку са призренско-јужноморавским говорима (јер јд>ђ и л>лу, у). Ово је последица миграција пастирског живља ка истоку и југу у потрази за свежим пашњацима, а на даљи развој ових говора кључну улогу одиграла је појава балканизама (неутрализација квантитативних и квалитативних прозодијских опозиција, аналитичка компарација, аналитичка деклинација, удвојене личне заменице, постпозитивна употреба показних заменица). Дијалекти призренско-тимочке зоне ушли су развојну сферу балканског језичког савеза и тај преокрет углавном није старији од 15. века. Према томе, главне изоглосе које спајају призренско-тимочке говоре са бугарским и македонским језиком хронолошки су секундарне у односу на оне изоглосе које обележавају блискост ових говора са осталим говорима штокавског дијалекта. Стога те изоглосе, иако имају вредност за типолошку (структуралну) карактеристику говора, ипак не значе ништа за његово порекло. Павле Ивић сматра управо због тога да су призренско-тимочки говори, захваљујући балканизмима, ако се узме целокупност говорних особина, свакако најреволуционарнији српскохрватски говори.

22

2. Фонетске особине Говорима призренско-тимочке зоне припада посебно место у оквиру штокавског дијалекта. Они се од осталих штокавских говора разликују извесним архаизмима на фонолошком плану, али још важније – иновацијама непознатим другим говорима, пре свега на морфолошком плану. Од иновација најбитније су:

- губитак квантитативних разлика у акцентуацији- претварање синтетичке деклинације у аналитичку- аналитичка компарација уместо синтетичке- губитак инфинитива- употреба удвојених облика личних заменица

a) Акцентуација Све говоре призренско-тимочког типа одликује неутрализација квалитативних и квантитативних опозиција, тако да постоји само један акценат, експираторан по карактеру, чији изговор варира тоном или трајањем само у зависности од реченичне интонације. Пошто није извршено новоштокавско преношење, место акцента је слободно (злато, колено, јунак, прође). Због овакве фонолошке природе акцента призренско-тимочки систем одликује се битним смањењем дистинктивних јединица у вокализму (нпр. призренско-тимочком а одговарају четири новоштокавска вокала а, а, а, а). Дужине као прозодијско обележје не постоје у овим говорима, ни у предакценатском ни у постакценатском положају.

b) Гласови - Замена јата је чисто екавска (несьам, неје, неси, стареј(и), тресејаше); млађе

генерације под утицајем школе и медија усвајају стандардне форме типа нисам, старији

- На месту старих полугласника, а такође и новијег полугласника развијеног у групи консонант+сонант у финалној позицији, изговара се овде посебна фонема која по правилу има вредност нелабијализованог вокала средње висине, средњег или задњег реда, који се у науци обележава са ь (дьж, зь'лва, ль'же, усь'не, петь'к, одь'тле; дьн, пьс, ть'ма, нашь'л, једнь'н; мрть'в, осьм, огьн,ветьр). Тако систем вокала у говорима ове зоне изгледа овако:

У Ь ИО А Е

Нијанса овог гласа је врло поменљива, тако да се он некада приближава изговору других вокала, најчешће а и е, и то код ненаглашених полугласника (сьав, дьаска, опьенци, льежу, усанула, побегал, осумнајс). Глас ь јавља се често у турцизмима (бакь'рно, јасть'к, кадрьр, пашаль'к).

- За вокализам је карактеристичан јак утицај експираторног акцента који чини да се ненаглашени вокали изговарају непрецизније и редукују се делимично или потпуно (ѕвони, срамота, кькь'в, пргазише), а честе су и елизије (д-идете, д-с-убијем); неакцентовани вокали су често отворенији (изваеду ,удавица, палавина).

- Карактеристика овог говорног типа јесте и чување старог вокалног л, додуше у измењеном облику, не свуда истом: у тимочком говору се чува неизмењено л (влк, слнце, слза), у лужничком говору је ль и ретко л (сь'нце, слнце), у сврљишко-заплањском говору доминира ль; у лужничким и сврљишко-заплањским говорима се среће и у (вук, музем, пуни); у призренско-јужноморавском говору основни рефлекс је у, али се иза дентала у неколико примера јавља и лу (длуг, слунце, слуза). Ни у једном од ових говора л>у није доследно.

- Вокално р > р, као у стандардном језику (оврли, умрл)

23

- У већем делу говора ове зоне чува се финално -л (бел, знал, променил); на територији Космета среће се -л > (ј)а (беја, бија, викаја)

- Спирант х не постоји у гласовном систему ових говора (страота, ајдук; кувар, уво; леја, стреја; Тикомир)

- Артикулација ј и в је ослабљена, тако да често испадају (своу, сеал, еде; стори, ропсто)

- Фонема ф се замењује са в (вабрика, седев). Под утицајем школе и медија фонеме х и ф се полако враћају у употребу

- У већини говора јавља се з > ѕ, најчешће на почетку речи и у вези са в и р (ѕвезда, ѕидам, ѕадњи)

- Заједничка особина ових говора је делимична или потпуна десоноризација звучних кононаната на крају речи

- чр > цр- вс > св - -ст, -зд, -шт, -жд > с, з, ш, ж (пос, гроз, веш, дьж)- с, ш, ж > ц, ч, џ у суседству експлозива (пцуе, чкола, веџба)- тј, дј > ћ, ђ; фонетска природа ових африката делом одступа од стандардне

артикулационе норме: изговарају се као ћт, ђд; ћк, ђг; ћ', ђ' – у јужноморавском и заплањском говору, и као ч', џ'; ч, џ у тимочко-лужничкој зони. Основна вредност рефлекса старих група тј и дј су ћт и ђд

- ново јотовање спроведено је код дентала али у већини говора не и код лабијала

3. Морфолошке особине - Систем деклинације у овим говорима је упрошћен. Насупрот шест падежа (осим вокатива)

у највећем делу наших говора, овде постоје само два падежна облика: независни падеж или номинатив (casus rectus) и општи одн. зависни падежни облик (casus generalis). Сви остали падежни облици исказују се употребом предлога уз ова два облика. Општи падеж се разликује од номинатива само у једини именица м. р. на сонант која означавају жива бића (зет, зета) и именица м. и ж. р. на -а (баба, бабу; паша, пашу). Код свих осталих именица једнакост Н=А. је наслеђена и прасловенске епохе. Изван покрета једначења остао је облик вокатива, што је и разумљиво јер вокатив и није зависан падеж. Међутим, често чување облика за Д. код именица које значе жива бића и код личних заменица представља одступање од општег система. На тај начин се понегде очувао систем од четири падежна облика: номинатив, општи падеж, датив и вокатив. Тамо где се употребљава дативни облик он је уобичајен и у посесивном значењу (кућа мојему брату)

- Уместо збирних именица на -ад овде се јавља множина на -ија (јаретија, прасетија, пилетија, ждребетија)

- У компарацији придева спроведен је аналитички принцип: компаратив се гради конструкцијом по+позитив (постар, понезгодно), а функцију суперлатива врши конструкција нај+позитив (најдобар, најтежак). Аналитички принцип компарације омогућава и компарацију именица и глагола (по-ајдук, нај-знају)

- У заменичко-придевској деклинацији доминирају наставци старих тврдих основа (нашо дете, задњога)

- Поред пуних и енклитичких облика личних заменица, у говорима ове зоне употребљавају се и комбиновани, тзв. удвојени облици (мене ме боли, па му се њему пожали, ја да ти

24

кажем тебе). Ове комбинације употребљавају се увек осим у комбинацији са предлозима, када се јавља искључиво и само пун облик (за мене, сьс њега)

- Личне заменице често имају облик Д. (мене, тебе, себе)- Енклитички облици мн. личних заменица ни, ви одн. не, ве јављају се у дативним и

акузативним синтагмама. Уобичајена је и употреба енклитичког облика заменице сваког лица си и се (да си идемо, ја си не знам; ће се нагледате). Енклитички облици личне заменице 3. лица су јој, јо, о, вој, во (он јо каже, ја вој дадо, да о је просто, да во кажем); јављају се и анклититички облици Д. и А. ј. заменице 3. лица ју (умрел ју муж), у (да у негује), ву (да ву донесе), гу (кој гу чува, зуб гу заболело); енклитички облик и(х) добија облик ги (према га).

- Показне заменице често имају партикуле -ј/-(ј)а (овај лице, тија човек, тоа)- Присвојна заменица 3. лица обично је њојьн, њојна, њојно- У конјугацији је аналитички принцип остварен само утолико што је инфинитив по

правилу ишчезао из говора, а замењен је конструкцијом да+презент или само обликом презента без да (не сме да навали : не сме навали)

- Футур се гради од енклитичког облика презента помоћног глагола хтети (ћу, ћеш)+ (да+) презент глагола који се мења (ћу рекнем, куде ће идеш, оно ће да погине, ће да причам)

- Имперфект и аорист су у употреби; наставак за 1. л. мн. у већини говора је -(х)мо (дођомо)

- У трпном придеву глагола на -ити уклоњени су трагови јотовања (раден, правен, носен, платен, огулен)

4. Подела Призренско-тимочки говорни тип дели се на три групе:

- тимочко-лужнички- сврљишко-заплањски- призренско-јужноморавски

а) тимочко-лужнички говорОвај говор је смештен у севернијем делу ове говорне зоне, у границама: Слемен-Тупижница-Грличка река, државна граница према Буграској, одатле јужно ка Црном Врху, затим на Криву Феју, Црну Траву и Пусту Реку, одатле обронцима Суве планине ка Нишави; од Сићева преко Дервена ка Слемену и Тупижници.- Вокализам зависи од суседних гласова- дј, дј > ч, џ; ч', џ' (свеч'а, вреча, помоч; гаџам, погаџа, госпоџин) појава ових африката

могла се десити од 12. до 14. века; у турцизмима нема потврда за ову појаву, у тим речима се чак јавља и ке, ге, ки, ги > ћ, ђ (ћебе, ћилер, банће, нође)

- јака палатализација оклузива к и г када се нађу испред е и и или иза ј, љ, њ – ови гласови тада прелазе у врло палаталне оклузиве к', г' или у палаталне африкате ћ, ђ (банк'е, берик'ет, битк'е, бајаг'и, г'инемо, банће, друђи, девојк'а, мајк'а)

- јотовање у вези са глаголом ити изостаје (дојдем, најду)- л > л, ль у лужичком; л, у - у тимочком- групе тл, дл > л, осим у облицима радног придева где се ове групе чувају (убодла,

искрадла, сретла, седли); сматра се да је ово настало аналошким уопштавањем према облицима презента (убодем, паднем, седнем)

- финално -л се чува (имал, заклопил, дал)

25

- ново јотовање изостаје код лабијала б, п, в и дентала з, с (робје, снопје, дивјина, грозје, класје); с тим у вези су и облици трпног придева у којима су уклоњени трагови јотовања (купен, љубен, граден, млатен, селен)

- карактеристика ових говора је постпозитивна употреба показних заменица (човекь'т, човекь'в, човекь'н; жената, женава, женана; детето, детево, детено). У овако употребљеним заменицама демонстративно значење се слабије осећа него нијанса одређености (чланско значење), због чега многи аутори ову појаву називају постозитивним чланом. То није сасвим оправдано јер је демонстративни моменат још увек присутан (ово,оно, то), што показује и сама чињеница да постоје три оваква елемента (-т-, -в-, -н-)

- именице м.р. имају изједначене облике независног и општег падежа у множини, са наставком -ове, (-ови, -еви) (дворове, сватове, мужове, синови, градови, звереви, јазеви)

- познати су енклитички облици личних заменица у А. ни, ви (да си ни жив, ја ви не умем кажем)

- јављају се удвојени облици личних заменица (мен ми не треба, тебе те јуре)- Имперфекат је у употреби, а карактеристичан је по томе што се твори са проширењем -

о- под утицајем аориста (гребео, гребеше, гребеше; гребеомо, гребеосте, гребеу)- Аорист је такође у употреби (гребо, гребе, гребе; гребомо, гребост, гребоше)

б) сврљишко-заплањски говорЗаузима средишњи део опризренско-тимочке говорне зоне. Границе су му: од Тупижнице ка Дервену, одатле према Сврљишким планинама, заобилазећи их избија ка Сићеву и Сувој планини; од Суве планине граница је Пуста река до њеног ушће у Власину, затим Власина до њеног извора; одавде продужава ка Кривој Феји и у правцу Црне Траве, а одатле граница повија ка северозападу до иза Власотинца и Ниша. Од Ниша до Слемена граница је доста кривудава.- овај говор је карактеристичан по томе што не зна за многе иновације својствене другим

призренско-тимочким говорима- л > ль- тј, дј > ћ, ђ, чак и у веи са глаголом ити (пођем)- ново јотовање се врши, али неуједначено (трње, зеље, трећи; прутје, снопје, здравје,

лисје, грозје, гвозје)- не долази до палатализације у групама ке, ге, ки, ги- л, н + е, и > л', н' (пољијем, тегљим, гњеван, књежев)- ови говори не знају за енклитичке облике личних заменица- заплањски говор зна за постпозитивну употребу показних заменица, док је у сврљишком

говору ово непознато- у савременим говорима ове зоне јављају се новији облици деклинације (до школе,

једному брату)- аорист и имперфект су у употреби

в) призренско-јужноморавскиОви говори заузимају велики део призренско-тимочке говорне зоне. Источна граница иде од Слемена ка Нишу, од Ниша до иза Власотинца и јужније од Црне Траве, затим на Криву Феју и државну границу према Бугарској, одатле је граница овог говора у исто време и државна граница према Албанији, затим државном границом према Ђаковици, одакле повија ка североистоку преко Косова ка Куршумлији, Прокупљу и Сталаћу, затим скреће на исток ка Слемену. Као што се на основу ових граница може закључити, призренско-

26

јужноморавски говорни тип заузима велики простор који ни географски ни етнички не чини хомогену целину, зато ни све језичке особине нису равномерно распоређене.- Поред експираторног акцента јављају се и оба силазна, као и дугоузлазни акценат

(господар, господин, ћибриш, душеце; Турце, неће, рођаче): акценат трочланих и вишечланих речи увек је на трећем слогу од краја (исечем, исечемо)

- полуглас се углавном чува, али неједнако (бь'чва, вьш, вь'шао, мь'агла, ль'ав); у Сретечкој Жупи (источно од Призрена) ъ>о, ь>е (петок, конец)

- о > а у облицима глагола на -нути (извикнаја, сагнала се, сретнала)- вокализам зависи од гласовног окружења и места акцента (меасо, доаста; дÿшек, дÿћан)- л > у, лу (вук, јабука; слуза, слунце); ђаковачки говор зна и за л > ь (жь'т, жьтица,

дьгьћак)- јужноморавски говор зна за л (лош, село, сол, болан), а исто је и у Ђаковици, где је л

условљено гласовним окружењем и позицијом у речи (глава, владика, била, слуга, чело)- јужноморавски говори знају за умекшавање сугласника испред е, и (даљеко, жаљи се,

б'ело, в'ече, д'ете, с'еди, ид'емо); у ђаковичком говори љ > л'(вол'а, кл'уч, л'уди, учител')- финално -л се чува или прелази у в (вол, бивол; бовни, бовница, пепев, бив, дав)- у радном придеву уобичајен је наставак -ја (бија, видеја, викаја, врнуја)- тј, дј > ћ, ђ (свећа, млађи, дођем, браћа, дрвеће, лишће)- ч, џ > ћ, ђ у Ђаковици (ћавек, ћитанку, феређа), или ч', џ' (ч'ич'а, ч'етири)- с, з > с', з'- ш, ж > с', з'- ђаковички говор зна за облике акузатива са палатализованим оклузивима (Турце, орасе)- ново јотовање је извршено и код лабијала (гробље)- ови говори знају за облике множинских падежа на -ма (женама, кучићима, јунацима)- А. ј. личне заменице ж. р. гласи њум(а), настало по узору на њим(а)- 3. л. мн. презента -еју/-ију (узнеју, радију)- Имперфект и аорист су у употреби али са обликом 1. л. мн. на -смо

ИЈЕКАВСКИ ГОВОРИ

Ијекавско говорно подручје доста је пространо: обухвата целу Црну Гору, већи део Босне и Херцеговине, један део Хрватске и део Србије. Ијекавски изговор је, поред екавског, књижевни. У границама ијекавских говора разликујемо два главна говорна типа (дијалекта), а критеријум поделе је развијеност акцентуације и деклинације:

1. зетско-рашки (старији ијекавски)2. источнохерцеговачи (млађи ијекавски)

За оба ова говорна типа у литератури постоје разни називи: зетско-рашки се још назива и зетско-јужносанџачки, зетско-сјенички, зетско-ловћенски, зетски и сл. Новија испитивања су показала да говор Сјенице не спада у састав ових говора. Источнохерцеговачки говорни тип обухвата све ијекавске говоре који имају четвороакценатски систем и новију деклинацију. Посебно место међу овим говорима припада говору Дубровника – дубровачки говор се у многим појединостима не слаже са говором свог херцеговачког залеђа, иако га са тим говором повезују особине које су релевантне за дијалекатско диференцирање.

27

ЗЕТСКО-РАШКИ ГОВОРНИ ТИП

1. Границе Говоре овог типа налазимо у границама Црне Горе. Источна и југоисточна граница су у исто време и западне границе екавских говора: од Студенице према Ибру и Косовској Митровици, одакле повија ка западу обронцима Проклетија до државне границе према Албанији, затим том границом до Јадранског мора. Од Пераста у Боки граница између ових говора и говора источнохерцеговачког типа иде ка Грахову и Колашину, одатле на Бијело Поље и Студеницу. Павле Ивић наводи да се у јужној Истри, у селу Пероји код Пуле налази група исељеника која говори овим дијалектом.

2. Фонетске особине a) Акцентуација

Акцентуација ових говора је углавном старија штокавска: дугосилазни акценат, са којим је изједначен метатонијски акут, остаје на старом месту, а исто тако и краткосилазни акценат чува своје место у унутрашњем слогу (жене, уторник; ливада, муња). Међутим, међу овим говорима има и оних са преношењем акцента, метатонијским и метатаксичким: - начелно чување старог стања (сестра, трава, поток, народ) налазимо у две ивичне

области: у неким селима Боке Которске на западу и у Зети, Подгорици са околином, Пиперима, Кучима и Братоножићима на југоситоку, мада и овде има примера метатаксичког преношења краткосилазног акцента са отоврене ултиме (вода>вода, глава>глава);

- повлачење краткосилазног акцента само са отворене ултиме, уз чување старог стања на затвореној ултими (поток, народ), налазимо у већем делу западне области и у гусињском говору на истоку;

- редовно повлачење краткосилазног акцента са ултиме, без обзира да ли је отворена или затворена, обично је у Бјелопавлићима, Ровцима и Васојевићима, и у североисточној зони. У овим говорима преношење акцента са ултиме по правилу је метатонијско (сестра, поток, глава, народ).

На овај начин прва и већи део друге групе имају двоакценатски систем, мањи део друге групе има троакценатски, а трећа група има четвороакценатски систем. Основни узрок преношења акцента биће и овде штокавска тенденција да се акценатски врхунац уклони са краја речи. Ова тенденција којој близина источнохерцеговачких говора свакако даје импулс, остварује се у једним говорима морфолошким путем, а у другим фонетским. Том приликом се није морало увек одмах развити силазна интонација на слогу који је примио акценат. Сам принцип неразликоваа интонације резутат је општих прилика на које утиче билингвизам (у црногорским говорима се интензивно осећају трагови додира и мешања словенског становништва са романским и арбанашким).Неакцентоване дужине сачувале су се у већини говора. Међутим, у крајњем јужном углу, око Бара, оне се потпуно скраћују, а у неким местима Боке Которске забележено је њихово ишчезавање (овде је ова појва највероватније само факултативна).б) Гласови

- Замена јата је (и)јекавска, по правилу: дуго ě дало је –ије (млијеко, снијег), а кратко ě је дало –је (пјесма, сјеме), при чему су л, н, и дентални консонанти увек јотовани (ћерам, ђевојка, с'едим, из'ели, ћепаница, љето, црвењет), док код лабијала имамо две могућности: вљера - вјера, пљесма - пјесма, бљеше - бјеше, измљерит - измјерит. У групама цвě, свě, двě јотовање је извршено после изпадања в: Ћетко, с'едоци, међед. Група рě>ре (горело, старешина, речица) – ова помена је доследно спроведена у низу

28

говора, мада и ту има примера са рје (горјети). Промена ěји>ији је овде сасвим обична (богатији, цио). У неким говорима се срећу и екавизми (у Црмници, Мрковићима: беше, леб, вређет).

- Полугласници на знатном делу подрчја овог дијалекта нису изједначени ни са једном другом фонемом. Њихов рефлекс има вредност између а и е (ае или еа), у зависности од месног изговора, понекад и од фонетског положаја (даен: деан; каед: кеад). Фонолошки систем вокала овде је, дакле, шесточлан:

у и о еа ае (еа)

Већина научника сматра да овај глас није прави полугласник. Овакву фонолошку ситуацију налазимо у две зоне: на југозападу она захвата крајеве око Цетине и Ријеке Црнојевића и све јужно одатле (цело црногорско Приморје осим Боке Которске); на истоку ова зона обухвата Пипере, Куче, Братоножиће, плавско-гусињски крај и већи део Васојевића, све до околине Берана. У појединим од ових говора, угланом у оним најсевероисточнијим (у Васојевићима) и најјугозападнијим (у Приморју), где је рефлекс полуласника најближи вокалу е, долази до промене еа>е у ненаглашеним слоговима (јарец, кашељ, трошек), али и та је појава факултативног типа. У говорима Кртола и Доброте, као и у Боки, налазимо на изговор ьа, слично призренско-тимочком полугласнику (мьач, кьад). У неким деловима источе Црне Горе изговара се назализовано (истекаен, казаен).

- У низу говора дуж обале вокал а се изговара као ао (даор, каозали)- ао>ā – прогресивна асимилација; иста је и у групама аео>āе, еао>ēа (позва, изоста пошае,

пошеа; округае, округеа); на периферији контракција изостаје или се врши регресивно (посло, мого)

- Консонантски систем је проширен фонемама с'и з', насталих новим јотовањем (клас'е, коз'и; с'едим, из'ели), а такође и једначењем с и з према следећим ћ и ђ (ис'ћерат, с'ћепо, из'ђетелине).

- Консонант х има различиту судбину – чува се, замењује другим гласовима или се губи, у зависности од положаја у речи, суседних гласова и морфолошких фактора. 1)У западној Црној Гори (око Цетине и Ријеке Црнојевића) глас х се претежно чува, док је на истоку готово непознат. Чување ове фонеме најчешће не значи њен неизмењен изговор – тако се она понекад остварује са редукованом фрикацијом, чак и као чиста аспирација, или се соноризује у γ (у иницијалном и медијалном положају: γоћеш, иђаγу). 2)У многим говорима дуж обале уместо х долази г или в (ораг:орав, муга:мува) – ови су гласови свакако настали из вредности γ. Овакве замене по правилу не важе за све положаје, а у неким говорима се чак среће и к у финалној позицију (нађок). 3)У највећем делу територије консонант х је ишчезао у свим положајима или се чува само на крају речи (као х се чува у Бјелопавлићима и Зети, а у Озринићима прелази у г)

- Сонант л испред веларних вокала изговара се веларизовано л у већини говора (лабуд, Милош, разлупати). У говору Зете губи се свака разлика између л и љ, ша се уместо л изговара л'.

- Десоноризација звучних консонаната на крају речи, потпуно или факултативно, извршена је у говорима ближим албанској граници, свакако под утицајем албанског језика (нарот, гроп, рок).

- Изговор в и ј у многим говорима врло је лабилан, тако да су чести примери њиховог испадања (ђао, зечеи, ђевока).

- љ>ј иза лабијала у многим говорима Црне Горе, највероватније под утицајем албанског језика који зна за сличну појаву (земја, купјени, здравје, зобју).

29

- с, з>ш, ж испред л и н (кашно, жнат, мишли, шнопа, не жнам)- упрошћавање сугласничких група ст, зд, шт, жд у финалној позицији заједничка је

особина ових говора (жалос, гроз, приш, даж).- -м>н се среће у разним говорима дуж обале, при чему је вокал испред овако добијеног

н назализован (пишен, збогон).

3. Морфолошке особине - У свим говорима овог типа уопштени су наставци старијих тврдих основа у И. ј. мушког и

средњег рода, и у Г. Д. И. Л. мн. свих родова заменичко-придевске деклинације (овијем, добријем, нашијем, врућијем, овије(х), лијепијем).

- Синкретизам облика множине има обележја старе двојине: Д=И= -има/-ама (зубима, женама), само у околини Бара се чувају стари облици на –м; Г=Л= -ьх, одн. –аех/-еак, -ае, -ах, -а, у звисности од рефлекса полугласника и изговора гласа х.

- Двосложни хипокористици мушког орда типа Перо, Божо, имају промену по I деклинационом типу, а присвојни придеви од њих су на –ов

- Личне заменице за 1. и 2. лица у Д. и Л. имају облик мене, тебе, себе; енклитички облици су ни, ви (Д.мн.) и не, ве (А.мн.) и чести су у употреби.

- Облици промене придева неодређеног вида, као и одговарајућа промена заменица, има тенденцију губљења.

- У заменичко-придевској промени чести су у многим говорима облици проширени партикулом –зи (земаљскојзи, онизи, ш-њијовезием)

- Аорист и имперфект су у живој употреби, нарочито аорист- Инфинитив је редовно без финалног –и (орат, доћ/дој)- Однос између падежа места и падежа правца је у потпуносту поремећен (ајмо у село: што

је граја у село; отишла је на Копиље:живи на Копиље; завуци се под поњавом: метни кључ под оном плочом)

- У инструменталним синтагмама употребљава се предлог с/са (разбијо му е главу са каменом), док се он изоставља у социјативним синтагмама (нешто се свађа директорем).

4. Подела Зетско-рашке говоре јако је тешко класификовати и поделити у групе, пре свега зато што постоји мноштво критеријума. У литератури наилазимо на неколико класификација:

I. Р. Бошковић и М. Малецки:- цетињски говорни тип- барски тип- кучко-пиперски- Бјелопавлићко-пјешовачки

II. Михајло Стевановић:- зетскоподгоричка група- пиперска група- кучкобратоножићка група- васојевићка група

III. Бранко Милетић:- цетињски

30

- барски- зетско-подгорички- кучко-братоножићки и пиперски- бјелопавлићки- пјешовачки- васојевћки

IV. Р. Бошковић (на основу судбине фонеме х):- цетињски- мрковићко-зубачки- брдски (Бјелопавлићи, Кучи, Пипери, Подгорица са околином)

V. Р. Бошковић (према систему акцентуације):- говори са архаичном акцентуацијом (краткосилазни и дугосилазни): Пипери,

Подгорица са околином, Зета, Кучи, Братоножићи- говори са архаичном акцентуацијом и метатаксичким преношењем са отворене

ултиме: Ријечка, Љешанска и Црмничка Нахија, Бар са околином и Катунска Нахија

- говори са делимично пренесеном акцентуацијом (метатонијско преношење са кратке отворене ултиме): Озринић, Загарачје, Комани

- говори са делимично пренесеном акцентуацијом (метатонијско преношење са кратке, отворене и затворене ултиме): Бјелопавлићи, Васојевићи

VI. М. Пешикан (према степену развијености акцентуације):- цетињски тип- средњекатунско-њешански- озринићки тип

VII. М. Пешикан (према степену развијености акцентуације и фонетици):- говори са херцеговачким преношењем акцената- говори са недоследним преношењем акцента (брдски, озринићки, староцрногорски)- говори са непренесеним акцентима- говори са различитим рефлексима полугласа (нестандардни рефлекси,

полугласничка зона, рефлекс а)

ИСТОЧНОХЕРЦЕГОВАЧКИ ГОВОРНИ ТИП

1. Границе Југоисточна граница овог дијалекта полази од најсевернијег залива Боке Которске, код Рисна, и иде мало ка северу, а затим ка истоку, изузимајући црногорска племена и пределе Цуце, Озриниће, Комане, Бјелопавлиће, Братоножиће, Ровце и Васојевиће, а обухватајући Црногорску Херцеговину и чак северни део земљишта које је припадало Црној Гори до 1878: Грахово, Пјешивица, Жупу, Луково, Дробњак и Морачу. Затим ова линија иде ка северу обухватајући Колашин и испуштајући Бијело Поље сече Лим јужно од Бродарева, одатле скреће ка североистоку, пролази поред Сјенице и негде близу Студенице избија на Ибар. У западној Србији границу чини гранична линија екавских говора. На западу компактна зона овог говора допире до Неретве, а затим до линије која иде од Јабланице преко фојнчког краја до Лашве, где прелази реку Босну и чини лук источно од Зенице, да би билизу Жепча још једном пресекла ту реку и

31

наставила ка северу, углавном западно од њеног тока. Североисточно од Дервенте ова линија избија на Саву и продужава дуж те реке ка истоку, све до ушћа Дрине (искључујући говоре око Орашја). На југозападу, у приморју, овај дијалекат заузима и источну половину полуострва Пељешца и дубровачка острва, укључујући и Мљет.Ијекавског живља има у великом броју и северозападно и северно од граница означене области. Овим дијалектом говоре по правилу и Срби у западној Босни и Херцеговини, у Далмацији, јужној Хрватској, Славонији и Барањи, а овом дијалекту припадају и неке штокавске оазе на кајкавском терену, такође и село Рачишће на Корчули, а трагова овог гоора има и у српским насељима у околини Будимпеште.

2. Фонетске особине а) АкцентуацијаИсточнохерцеговачки говорни тип спада у млађе штокавске говоре, дакле у говоре са новоштокавском акцентуацијом и системом од 4 акцента. Новоштокавско акценатско преношење извршено је на овом тлу сразмерно врло радикално – оно обухвата много већи број типова с преносом акцента на проклитику него на североистоку (от Стевановог, гледа и слуша, ни брат ни мајка, два дана, једна кућа). Ретки су случајеви непренесеног силазног акцента ван првог слога речи. Интонационе карактеристике штокавских акцената у овом дијалекту су најизразитијр. Фонетско скраћивање неакцентованих дужина у овом дијалекту скоро нигде није забележено.б) Гласови

- Ијекавска замена јата најкомпликованија је од свих штокавских замена овог гласа. На основу замене јата Асим Пецо херцеговачке говоре дели на три групе: источнохерцеговачке (са доследном заменом: дуго ě>ије, кратко ě>је, е, и), централнохерцеговачке и севернохерцеговачке (недоследна замена јата и недоследно ијекавско јотовање). Источнохерцеговачки говори по правилу имају доследно спроведену замену јата уз готово доследно спроведено ијекавско јотовање (снијег, млијеко; љепота, њемачки, ћерати, ђевојка).

- У неким говорима долази и до јотовања лабијала (вљера, пљесма, бљежати, мљера), као и консонаната с и з у с', з', који се некада приближавају вредностима ш', ж' (с'еме, из'ести). Паралелно са овим врши се и јотовање цě>ће (ћепаница), а у многим крајевима долази до јотовања после испадања гласа в (међед, с'едочити, Ћетко).

- У вези рě>ре: мрежа, преломити, резати. Иако је ова промена извршена у готово свим штокавским ијекавским говорима, данас скоро свуда имамо примере и са рје (горјети, старјешина, брјегови).

- У положају ěj>иј (сијати, старији, пецијаше), а исто је и за ě испред о<л (цио, летио, диоба). Мање је доследна промена ěљ>иљ (биљег).

- Рефлекс кратког јат понекад се у парадигми аналошки преноси на место где по правилу долази ије (Г.мн. врећа ум. вријећа).

- Готово у сваком ијекавском говору има по неколико примера лексичке природе са и и е (нисам, сикира, при-, обе, цеста, целивати, обећати, зеница, тело).

- Вокализам свих ијекавских херцеговачких говора је стабилан- ао>ō (реко, посо), веома ретко иде прогресивно (доша, кота)- ео>ō (почо, узо, дебо)- ијекавско јотовање (ново јотовање) је у највећем делу ових говора захватило и

денталне и лабијалне сугласнике, па чак и с и з. Стварањем фонема с'и з' уклоњена је неравномерност између африката и одговарајућих констриктива:

с с' шз з' ж

32

ц ћ ч(ѕ) ђ џ

У централнохерцеговачким и севернохерцеговачким говорима ијекавско јотовање је недоследно спроведено или ретко.

- Глас х је ишчезао у већини говора, а задржао се у Дубровнику и код највећег дела муслимана, много мање код католика у Босни и Херцеговини. Притом се х често изговара као грлена аспирација а понекад и звучно. На крају речи у босанским и херцеговачким говорима по правилу се не изговара (дођо, овије). У многим говорима се уместо финалног х јављају к или г (дођок, њиг, овијег, граг, мишљагу).

- же>ре је заступљено у већини говора (море)- пс>вс, пш>вш (всето, вшеница, љевши)- упрошћавање сугласничких група ст, зд, шт, жд јавља се у јужнијим крајевима, све до

Мостара и Сарајева (пос, плаш, гроз, даж)- систем африката једнак је ономе у књижевном језику (ђак/џак, ћаса/часа)

3. Морфолошке особине - Облички систем источнохерцеговачког типа чини основицу књижевног језика па су и

одступања спорадична- Двосложни хипокористици мушког рода имају промену по I деклинационом типу, а

присвојни придеви од њих су на –ов- Множински падежи су са извесним одступањима од књижевног стандарда: Д=И=Л. –ма

(коњма, људма)- Раширени су облици тврдих основа у И.ј. (кључом, кољом, мужом, сунцом)- Заменичко-придевска деклинација уопштила је готово свуда у И. ј. и Г, Д, И, Л. мн.

наставке тврдих заменичких основа (с овијем, мојије(х), великијем)- За деклинацију личних заменица карактеристично је познавање енклитичких облика у

употреби са предлозима (за ме, пред њ), а у низу говора изједначени су Д. и Л. ј. (мене, тебе, себе)

- Инфинитив је у употреби и завршава се а ти/ћи или т/ћ- Аорист је у употреби на скоро целој територији овог дијалекта, чак и веома чест- Имперфект се такође употребљава али не свуда (у севернијим крјевима је ишчезао)- Запажена је и употреба приповедачког императива (он им не шћедни испричати)- Честе су конструкције са посесивним генитивом (Богдановића куће), као и конструкција за

+ Г. (за дјеце узо хљеба)

4. Подела A. Област источно од средњег и доњег тока реке Неретве представља средишњи део

дијалекатске територије овог говора. Али, Дурмитор и горњи ток реке Дрине средишњи је простор српског језика и српског говора. Зато целу ту област између горњег тока Дрине и средњег и горњег тока Неретве ваља сматрати језгром источнохерцеговачког говорног типа и центром српског језичког бића. Овај централни простор обележен је цртама које су наведене као опште. Томе ваља додати и класичну ијекавску замену јата (вјера, вријеме).

B. Северозападни (личко-крбавски) говори простиру се у Лици, Крбави, Буковици, Банији, западној Босни и северној Далмацији (Равни Котари). Ови говори су се рано одвојили од ијекавске матице па се нису ни развијали исто као и матични говори.

33

- замена јата је ијекавска, уз извесна одступања (лијеп, бијел, нијесмо; мљеко, њесам; цвијет : цвјет, дијете : дјете); јављају се и икавизми (свит, дичак, дид, млико, вира), и екавизми (дечко, тело, време); рě>ре

- ијекавско јотовање није доследно спроведено- вокализам је доста стабилан, осим у вези са вокалом о+н, м>у (ун, уна, лунац, нуга)- ао>а (прогресивна асимилација: доша, каза, пека, дига), али има и примера са

регресивном асимилацијом- гласови х и ф су нестабилни – углавном се губе или се замењују са в, к, п (иљада,

сна; стрева, крува; сиромак, ваздук; вамилија, варба, Пилип, јептин)- понекад велари у парадигми остају непромењени (ноги/нуги, руки, дојки, слуги)- двосложни хипокористици мушког рода се мењају по III типу деклинације- иако ови говори имају нову деклинацију, спорадично се јављају архаизми (сто кил;

к овцами; у градовије; на волови; у колије, по брдије; руками; на коли)- имперфект је ретко у употреби

C. Југозападни (дубровачко-приморски) говори обухватају Дубровник са залеђином, до Цавтата и Конавла. Овај говор има доста особина источнохерцеговачког типа, али и доста особина које су или резултат сопствене еволуције или су преузете из чакавских говора.

- Акцентуација је новоштокавска, али има примера са силазним акцентима ван првог слога. Јавља се и кановачко дуљење (језик, сестра)

- Замена јата је ијекавска (бријег, вјера)- Ијекавско јотовање врши се у вези са н и л (љети, његовати), док је у вези са

осталим сугласницима непознато (дјеца, тјерати, пјесма, мјера, бјежати)- Гласови х и ф се доследно чувају- Познати су и адријатизми:

-финално -м>н или се чак слива са претходним вокалом у назал (гледан, рукан)-љ>ј (боје, ује)-чк>шк (машка, дубровашки)-р>р (крв, црква)-а>ао (јао, храона)

- Д=И=Л. мн м. и ср. р. –има; ж.р: -ама, -ам, -ами- Двосложни хипокористици мушког рода имају промену по I типу, а присвојни

придеви од њих су на –ов- Имперфект и аорист се не употребљавају

D. Североисточни (босанско-подрињски) говори захватају средњу и источну Босну, средњу Славонију од Вировитице до Вуковара, као и део Барање.

- акцентуација је новоштокавска, с тим што се у Славонији јавља и метатонијски акут (трјезан, звјезда, мљеко)

- рефлекси јата варирају: -ије, -је, -е, -и (дијете:дјете, млијеко:мљеко; сјеме, пјесма, вјера,љето; кудеља, недеља, двеста; терати(и) тело, брег; волијо, сијат; висит, видит)

- ијекавско јотовање је доследно у вези са л и н, а недоследно у вези са т и д (ниђе, виђет, неђеља, ђед; поћерат,лећет, ћерат; дјевојка, дјеца, тјеме, тјерат)

- глас х је нестабилан, или се губи или се замењује са в, ј (раст, лад; мува, кувати; снаја, орај)

- старе групе ск, зг, ст, зд, дале су искључиво шт и жд (пришт, вјештица, звиждит, мождани)

- необично је честа редукција неакцентованих вокала (видла, трпла, мотка, кошља, учитељца)

- ао>о (пјево, дошо, резо)

34

- деклинација је углавном новоштокавска- двосложни хипокористици мушког рода имају промену по III типу деклинације- глаголи III врсте имају основу на -ну- или на -ни- (згрнит, кренит, сванит,

скинит)- инфинитив је без финалног –и- имперфект је непознат

E. Југоисточни (старовлашко-ужички) говори обухватају северозападну Црну Гору и суседне крајеве у Србији где се говори ијекавским типом. Раније је ијекавштина сезала дубоко у Србију, можда чак и до Мораве, а данас се задржала само на крајњем западу, па чак ни ту није доследна – у Тршићу и Гружи је више заступљена у брдима, селима и међу старијим генерацијама, често и помешана са екавицом. Скоро цео златиборски крај је ијекавски. Ови говори нису прелазни већ миграциони.

- замена јата је доследна ијекавска (бријег, вјера)- ијекавско јотовање је недоследно, чешће је у вези са л, н, т, д, а на Златибору

понегде и у вези са с, з, ц- гласови х и ф су ишчезли- ао>о на тлу Србије, а у Црној Гори је чешћа прогресивна асимилација- ск>шћ недоследно у основи глагола (пршће, ишће)- двосложни хипокористици мушког рода имају промену по III типу у Тршићу, одн.

по I типу на Златибору- изједначени су Д. и Л.ј. заменица (мене, тебе, себе)- не разликују се падеж места и падеж правца

ИКАВСКИ ГОВОРИ

Говори икавског типа заузимају западније пределе штокавског дијалекатског простора: од Посавине преко централне и западне Босне, западне Херцеговине, Имотске крајине до Далмације. Икавских штокаваца има и на чакавским острвима (Брачу, Хвару и Шолти), у западној Србији (Азбуковица), Војводини (бачки Буњевци), Истри итд.Данас се сматра да су икавски говори аутохтони штокавски говори, одн. да се рефлекс ě>и развио самостално и независно од чакавског рефлекса. Могло би се рећи и да је икавизам превасходно предукт шћакавских говора и да се из крила шћакавштине ширио даље.Павле Ивић је икавске говоре штокавског типа поделио на три групе:

1. млађи икавски (западно-херцеговачки)2. старији икавски (истарски икавски)3. најстарији икавски (посавски/славонски)

ЗАПАДНО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ ГОВОРНИ ТИП

1. Границе Овај говорни тип најизразитији је на територији западне Херцеговине: западно од Неретве и Далмације, од ушћа Неретве преко Макарске до надомак Сплита према обали, обухватајући Дувно, Ливно, Прозор и Гламоч у унутрашњости, ова се територија издужује, иде на север захватајући део западне Босне са Тузлом, све до надомак Жепча и Тешња на северу, и до иза Јајца на северозападу. Већим делом територија овог говорног типа расута је у облику неправилних рукаваца у приобалном појасу Далмације, даље на север од Сплита према

35

Шибенику и Задру, те затим даље све до источнохерцеговачких говора, бивших Котара. Заобишавши Равне Котаре и обухвативши Нови Брод наставља се приморским појасом кроз групе насеља, комбинован са чакавским говорима на обали и млађим ијекавским у унутрашњости све до Горских Котара, примичући се Ријеци на једној страни и Хрватским Карловцима на другој, или је расут у облику изолованих енклава по северозападној Босни. Овим говорним типом служе се и Буњевци у Бачкој и у неким насељима око Будимпеште. Овде спада и исељенички говор у јужноиталијанској покрајини Молисе, као и говор неких насеља на Шолти, Брачу и Хвару, као и говор Азбуковице у западној Србији. Икавским говорним типом на овим територијама служе се углавном католици и муслимани и веома мало православаца.

2. Фонетске особине а) АкцентуацијаАкцентуација је новоштокавска, остварена радикално, с карактеристичним преношењем акцента на проклитику (од тикава, на жуте туње). Постакценатске дужине се у већини говора доследно чувају, осим у исељеничким насељима (Бачка, Италија, далматинска острва), где се под утицајем околине једним делом скраћују.б) Гласови

- Замена јата је доследно икавска и обухвата и дуге и кратке слогове (млико, сниг; дивојка, писма). Постоји неколико лексичких екавизама, углавном истих као и у ијекавским говорима (зеница, двеста, обедви); ијекавизама има јако мало и то само у оним местима где је становниптво мешовито. С тим у вези срећу се и контаминирани облици типа ђи (<ђе), ћила (<ћела).

- Вокализам је истог типа као и у источнохерцеговачким говорима, дакле прилично стабилан. У неким крајевима Босне јавља се ао (опаонци)

- Редукције ненаглашених вокала се такође срећу (сакрла)- ао>а на већем делу територије (доша, каза),а према овоме се аналогијом добијају и

облици типа бија, видија, чуја; у деловима ближим Босни јавља се регресивна асимилација- он>ун (ун, уна, лунац)- -м>-н (чујен, не дан, иден, свићеникон)- гласови х и ф су постојани само код муслимана; код Хрвата се х губи, а ф замењује са п,

в (Пилип, пратар, кувер)- ра>ре (узрести, рести, нареста), а јавља се и ро>ре (греб, гребље)- љ>ј, њ>н код Муслимана (јуди, земја, Требине, негова)- неразликовање ч/ћ, џ/ђ (ћетири, ђабе) распрострањено је претежно код муслимана, ређе

код католика- ново јотовање извршено је у већини говора (цвиће, гвожђе, гребље); код муслимана се ту

јавља ј као последица супституције љ>ј (снопје, грмје)- хв>ф (фала, уфатили) код муслимана, а код Хрвата хв>в (увати, уватили)- изостаје промена велара у парадигми именица ж. и м. р. (руки, ноги, дивојки, банки,

бубреги, сандуки)- десоноризација звучних сугласника у финалној позицији је честа (градт, ножш : грат,

нош)- јавља се упрошћавање сугласничких група -ст, -шт, -зд, -жд у финалној позицији (прс,

приш, гроз)- упрошћавање сугласничких група пс-, пш-, пт- у иницијалној позицији се такође јавља

(сето, чела, тица, шеница)- групе шћ и жђ су широко распрострањене, с тим што је жђ везано за неколико лексема.

Треба напоменути да не долази до промене жђ>жј као у чакавском. Исто тако ови говори

36

имају и групе шт, жд и убрајају се у штокавске а не у шћакавске говоре (штене, пришт, мождани, даждењак; али и : искоришћава, запрепашћен, пушћи, звижђи – шћакавске замене су у вези са облицима глагола)

3. Морфолошке особине - сви ови говори имају нову деклинацију али се јављају и архаичнији облици: Г.мн. -ø

(пет динар, сто говед, десет кућ), Д, И, Л. мн. -ам, -мам, -ман (у кућам, на ногам, дао овцам, с радницим; кокошиман, вратиман, овцаман)

- двосложни хипокористици мушког рода имају деклинацију III типа- једносложне именице м. р. немају инфикс -ов/-ев у множини (стрици, прошти, цари,

клини)- властита имена ж. р. имају облик В. на -е (Маре, Фате, Кате)- показне заменице гласе отај, ота, ото; тоји, тоја тојо/тоје- имперфект се ретко користи, а тамо где се користи карактерситичан је облик 1. л. мн. на

-хмо (ум. -смо): бијахмо- аорист је чешће у употреби од имперфекта- инфинитив је углавном без финалног -и (обућ, одвест)- глаголи III врсте имају основу на -ни- (оклизнит се, потонила)- честа је употреба партикула: тизи, овизи, њемузи, туде, тудека, тудекана, тудекаран.

4. Подела Асим Пецо икавске говоре дели на следећи начин:I. Икавски говори херцеговачког типа

- западнохерцеговачки- азбуковачки- лички икавски- говор Имотске крајине и Бекије- западнобосански икавски

II. Икавски говори посавско-босанског типа - посавски икавски- славонски икавски- централнобосански икавски- јужнодалматински икавски- буњевачки (бачки буњевачки и буњевачки говор залеђа сењскога)

ИСТАРСКИ ИКАВСКИ ГОВОРНИ ТИП

1. Границе Говори овог типа обухватају територију западне и југозападне Истре, а граница иде од ушћа Раше, доњим током те реке, затим Канфанар – Кринга – Тињан – Трвиш – Каројба, током Мирне западно од Мотовуна, обухвата околину Каштелира (који не спада овде) и ушће Мирне. Ова територија из које треба изузети знатан број романских насеља, а такође и село Пероју, продужује се делом даље ка северу, у делу између Мирне и Рокаве, и у околини Каројбе и Грдосела, где више провлађују чакавски елементи.У северној Истри такође има штокавских насеља, у планинском крају Ћићарији на средини између Трста и Ријеке.

2. Фонетске особине а) Акцентуација

37

Акцентуација ових говора је претежно старијег типа, са непренесеним акцентима, али са доследно замењеним метатонијским акутом ( ). Ипак, преношење се врши у вези са отовреном ултимом, при чему се увек добија дугоузлазни акценат, без обзира на квантитет слога на који је акценат прешао (вино, али и вода). У знатном делу говора овоме се придружује и преношење на претходни дуги слог (народ, питала, али: језик, лопата, јунак). Такође, за ове говоре је карактеристично скраћивање дугослиазног акцента на отовреној ултими (воде, људи, во). Постакценатске дужине су редовно скраћене (млатимо, браздон, вечера), а за њима су се повеле и предакценатске дужине (наслућивали).б) Гласови

- Замена јата је икавска, а понегде има и екавизама унесених из чакавских или ијекавских говора (сено, брест, бреза, колено)

- У уском подручју између Пореча и Ровиња среће се дифотнгизација дугих вокала ē и ō (буоси, сиестра, куоња) или њихова затвореност када су кратки (систрица, утац)

- Готово свуда се јавља ра, ро> ре (крести, греб)- Финално -л> - а(-ја): била, каштеја, гоја- ао>а (зава, река)- ол>о (со, бона)- дј>ж, ж', ј, ђ (млажи, преја, слаји, глође)- тј> ч, ч', ћ (нече, неч'е, неће)- скј, згј> шт, жд (огњиште, даждило)- ново јотовање је извршено (здравље, лишће), осим у групама јт, јд у вези са глаголом

ићи (појти, дојде)- на крајњем северозападу јавља се цакавизам (шушед, жмија, нацин), као и промена љ>ј

(поје, земја)- финално -м>-н (орен)- глас х се углавном губи или се замењује са в, ј, к (кру, мува, орај, грак)

3. Морфолошке особине - деклинација именица ж. р. је архаична: Г. мн. -ø (жен) а код Пуле је -а, Д. мн. -ан

(женан), И. мн. -ами (женами), Л. мн. -ах (женах)- именице м. и ср. р. показују синкретизам Д=И=Л –и, -он/-ан, -м>-н (коњин, женан)- у множини једносложних именица м. р. нема проширења основе са -ов-/-ев-, а изостаје и

палатализација у парадигми- упитна заменица за ствари је ча, али према њој стоје ништо, зашто- аорист и имперфект су се изгубили- инфинитив је са или без финалног -и- глаголи III врсте често имају основу на -ни- (макнити)

СЛАВОНСКИ ИКАВСКИ ГОВОРНИ ТИП

1. Границе Овај говорни тип се простире од Градишке на западу, па на исток преко доњег и средњег тока реке Орљаве, на исток до реке Босута, простире се уз Саву залазећи повремено на север и у средњу Славонију и прелазећи Саву каткад и на југ.

2. Фонетске особине а) АкцентуацијаАкценатуација овог говора је веома неуједначена, али је у начелу трочлана: краткосилазни , дугосилазни ( ) акценат и метатонијски акут ( ). Међутим, део ових говора зна за померање

38

силазних акцената, нарочито са ултиме (отац, носили, осто, казали, казиво). Постакценатске дужине се углавном чувају (саћува, на лист).б) Гласови

- Рефлекси јата углавном су икавски, али са ијекавским и екавским примесама и великом регионалном варијацијом. Уопштено би се могло рећи да се дуго ě замењује са и (дите, вриме), док се кратко ě често замењује са е или је (ђеца, цеста).

- ао>о, ео>о (пеко, до, жо; узо; ма<моја, сву<своју)- ра, ро> ре (вребац, гребље)- финално -л остаје неизмењено у неким говорима- ли, ни>љи, њи (вељика, фаљила; промињит)- јавља се облик морје, вероватно преузет из кајкавског наречја- глас х је ишчезао- ново јотовање није до краја спроведено, јављају се примери са тј, дј (нетјак, костјом,

родјача), а ретко се јотују лабијали (гребје, крвјом)- групе јт, јд у вези са глаголима остале су у већини крајева нејотоване (најт, дојдем)- скј, здј> шт/шћ- палатализација велара код иемница у парадигми често изостаје (у руки, на ноги, јастуки,

шљивики)

3. Морфолошке особине- деклинација је неуједначена – има новоштокавских облика (Г. мн. -а; Д=И=Л. мн. -

има), али и облика старије деклинације: Г. мн. -ø (колац, имен, недиљ), -ов (дечаков, пандуров), -у (крилу, пету); Д. мн. -ом, -ем, -ам; И. Мн. -и, -ми, -ами; Л. мн. -и, -а, -ами.

- И. ј. именица IV типа је -'ом (памећом)- Двосложни хипокористици м. р. имају промену по III типу- Лична заменица 3. лица у А. мн. гласи ње (је)- Облици неодређеног вида придева су познати овим говорима- Показне заменице су ти, оти, ови, они- Имперфект је углавном ишчезао, а аорист је слабије у употреби, а карактеристично је

да се још увек користе облици глаголских прилога- 3. л. мн. презента је чешће на -у- инфинитив је по правилу без финалног -и- глаголи III врсте су често са основом на -ни-

4. Подела Разлике између говора овог типа веома су велике – распоред језичких особина на терену је такав да би даља подела ових говора на ситније целине била практично немогућа.

ГОВОРИ СА НЕУЈЕДНАЧЕНОМ ЗАМЕНОМ ЈАТА

Неколико периферних и исељеничких говора сачувало је глас ě као посебну дифтоншку фонему, са гласовном вредношћу између е и и. То су:1. говор католичког становништва у селу Рекашу у румунском Банату (источно од Темишвара)2. говор православног српског становништва у Банатској Црној Гори у румунском Банату

(североисточно од Рекаша)3. говор католичких Крашована у Крашови и неколико села у румунском Банату североисточно

од Вршца4. говор Галипољских Срба (насељени у турској Тракији а после I светског рата се настанили у

Пехчеву у источној Македонији)

39

Говори под 1 и 2 имају описану вредност јата подједнако и у акцентованом и у неакцентованом положају (звеизда, беижи), док је код говора под 3 и 4 вредност неакцентованог кратког јат – и (беил, звеизда). У говорима под 1, 2 и 4 долази низ икавизама сличних оних у шумадијско-војвођанским и смедеревско-вршачким гвоорима (нисам, оним).У говорима на територији румунског Баната вокал о се изговара затворено, а е је врло отворено, па је вокалски систем:

у ио ěа е

По питању акцентуације ови говори углавном имају старије штокавско место акцента, с преношењем краткосилазног акцента са ултиме (лопата, олтар, вода, рућак, сикира, пешкир; месар, вода, петак). Крашовани су изгубили и интонационе и квантитативне опозиције.Неакцентоване дужине срећу се само код Галипољаца и то углавном предакценатске, а делом и постакценатске.Деклинацију карактерише једначење множинских глагола Н=А, Г=Л, Д=И -ма (-има, -ама), у свим говорима осим крашованским.Имперфект и аорист су чести у употреби само код ГалипољацаИнфинтив се добро чува у Рекашу и Банатској Црној Гори, код Галипољаца се губи, а код Крашована је потпуно изгубљен.Крашовански говор чува вокално л и -л на крају слога, а у већини положаја је сачуван и полугласник. Овај говор познаје и ново јотовање у широком обиму, као и губљење гласа х.Галипољци су архаичнији од Крашована, они знају и за кановачки акценат и цакавизме.

40