Download pdf - 180152075 Džejms Twining Crno Sunce

www.eknjige.forumer.com

http://www.e-articles.me

www.e-articles.me

www.e-articles.me


James Twining James Twining James Twining James Twining ---- Crno Crno Crno Crno

suncesuncesuncesunce

Istorijska pozadina

Roman je inspirisan neverovatnom, ali istinitom pričom o mađarskom Zlatnom

vozu i njegovom očajničkom putovanju preko razorenog kontinenta u poslednjim

danima Drugog svetskog rata. Kad su ga u zabačenom železničkom tunelu u

Austriji pronašli američki vojnici, unutra je bilo ukradenog zlata, umetnina i

dragocenosti u vrednosti od nekoliko milijardi dolara.

Nastojao sam da svi opisi i podaci o umetničkim delima, umetnicima, krađama,

arhitekturi, nacističkim uniformama, ritualima i predmetima budu što istinitiji.

Opis rada enigma mašine je uprošćen.

Ukoliko želite više podataka o autoru, očaravajućoj istoriji, ljudima, mestima i

predmetima koji se pominju u Crnom suncu i drugim romanima s Tomom Kirkom,

pozivam vas da posetite www.jamestwining.com.

IZVOD IZ VOLKISCHER BEOBACHTER, ZVANIČNOG DNEVNIKA NACISTIČKE

PARTIJE (BROJ 270, 27. SEPTEMBAR 1934)

Danas je stari, prkosni zamak Vevelsburg, izgrađen na zemlji drevnih Saksonaca,

predat na upravu SSu i NSDAPu. Ubuduće će biti škola SSa za vođe Rajha.

Na taj naćin, zamak Vevelsburg, koji je u nemaćkoj istoriji uvek igrao slavnu ulogu,

obezbedio je značajno mesto i u Trećem rajhu.



U njemu će buduće vođe SSa sticati neophodne umne i telesne veštine, uverenja i

ispravan pogled na svet. Obrazovanje stečeno u Vevelsburgu omogućiće im da,

kao primerne vođe, marširaju napred, ispred jezgra naše zdrave nemaćke mladeži.

IZVOD IZ THE SPOILS OF WORLD WAR II KENETA D. ALFORDA Šesnaestog maja

1945. godine

Četa A Petnaestog puka Treće pešadijske divizije, pod komandom poručnika

Džozefa A. Mersera, ušla je u tunel Tauern, stotinak kilometara južno od

Salcburga. Bili su zaprepašćeni kad su u njemu našli skriveni voz, pun zlata i

svakovrsnih dragocenosti... Vrednost tovaraprocenjena je na ondašnjih 206

miliona dolara nekoliko današnjih milijardi.

Velike narodne mase... lakše će prihvatiti veće laži, nego manje.

ADOLF HITLER, MeiN KAMPF

Uvod

Bolnica Sent Tomas, London 27. decembar, 02:59

Novac od pepela.

Tako su ga zvali studenti medicine. Nijedan nalog za kremaciju ili sahranu nije

važio bez doktorskog potpisa. Svaki potpis donosio je nešto novca. Smrt je za

doktora koji bi se u pravo vreme zatekao na pravom mestu mogla biti dobar

posao.

Doktor Džon Benet žustro je koračao iz ružnog stambenog bloka prema glavnoj

bolničkoj zgradi, nastojeći da se zaštiti od ledene kiše. Pomisao o nekoliko funti

zarade bila je slaba, tačnije nikakva uteha za zvonjavu pejdžera u tri ujutru. Baš u

tom času, kao da želi da naglasi gluvo doba, s druge strane reke oglasio se Big Ben.

Beli brojčanik podsećao je na mali mesec. Svaki udarac s visoke kule pomagao mu

je da se otrese sna.



Hladnoću su smenili mlazovi vrelog vazduha iz grejača na ulazu. Zbog nagle

promene temperature zamaglile su mu se naočari. Skinuo ih je i obrisao o košulju,

ali nije uspeo da ukloni sve tragove vlage.

Dok se lift spuštao, na ploči iznad njegove glave svetleli su crveni znaci. Brojevi su

se smenjivali ujednačenim ritmom. Konačno se začulo muklo zujanje nevidljive

mašinerije. Lift se zaustavio i vrata se otvoriše. Izašao je, a kabina polete uvis.

Osmotrio je svoj odraz u zatamnjenim ogledalima; izgledao je bolje nego što se

osećao.

Ubrzo se našao na odeljenju. Mokri donovi ostavljali su blede tragove na

grimiznom linoleumu. Svetla su bila ugašena, izuzimajući ona iznad izlaza u slučaju

nužde, koja su se zelenela na oba kraja hodnika.

„Doktore!" Ženski glas zazvonio je iz tame. Vratio je naočari da bi video ko mu

dolazi u susret.

„Dobro jutro, Laura", rekao je sa srdačnim osmehom. „Nemoj reći da si mi ubila

još jednog pacijenta."

Medicinska sestra bespomoćno slegnu ramenima.

„Ovo je baksuzna nedelja."

„Ko je izdahnuo?"

„Gospodin Hemon."

„Hemon? Pa, ne mogu reći da sam iznenađen. Bio je u prilično teškom stanju."

„Ništa mu nije falilo kad sam preuzela dužnost. Na obilasku..."

„To su stari ljudi", nežno će Benet. Video je koliko je potresena. „Ništa nisi mogla

da učiniš." Zahvalno se osmehnula. „Bilo kako bilo, moram da ga pogledam. Da li

si spremila papire?"

,,U kancelariji su."

U središtu odeljenja nalazila se soba bez prozora. Jedino svetio dopiralo je sa dva

monitora za nadgledanje i svetlećeg ekrančića na videorekorderu. Na jednom

monitoru bila je slika hodnika gde su do malopre stajali, a na drugom su se

smenjivale slike iz bolesničkih soba, u pravilnim razmacima od po nekoliko

sekundi. Sobe su bile iste. Prostorijom je dominirao uski krevet, s nekoliko stolica

ispod prozora. Na suprotnom zidu bio je televizijski ekran. Razlikovale su se samo

po količini cveća i čestitaka sa željama za brzo ozdravljenje s jedne strane kreveta i



opremi za nadzor bolesnika s druge. Na prvi pogled, moglo se zaključiti da između

količine cveća i bolničke opreme postoji direktna veza.

Laura je preturala po stolu, tražeći za dosje. Plava svetlost s monitora bojila joj je

crvene nokte u ljubičasto.

„Hoćeš li da upalim svetio?"

„Bila bih vam zahvalna", odgovorila je, ne dižući glavu.

Benet posegnu za prekidačem, ali mu u tom trenutku nešto privuče pažnju.

Kamera je prikazivala bolesničku sobu. Na otvorenim vratima ocrtavale su se dve

tamne siluete, jedna sitna, a druga neverovatno visoka.

„Šta je ovo?" smrknuto će Benet. Na ekranu se pojavila slika druge sobe. „Brzo,

vrati kadar."

Laura prebaci sistem na ručno upravljanje. Vraćala se korak po korak, dok nije

našla sobu sa dvojicom neznanaca.

„To je soba gospodina Vajzmana", rekla je tihim, nesigurnim glasom.

Dve prilike stajale su s obe strane kreveta i posmatrale usnulog bolesnika. Čak i na

monitoru, izgledao je ispošćeno i krhko, izborane kože i obraza upalih od starosti.

Ispod pokrivača virilo je mnoštvo žica i cevčica. Vodile su do monitora za praćenje

rada srca i rastvora u plastičnoj kesi.

„Do đavola, šta ti ljudi rade ovde?" oglasio se doktor. Iznenađenje je ustupilo

mesto ljutnji. „Ne smeju da dolaze ovamo kad im se ćefne. Čemu služi vreme za

posete? Pozvaću obezbeđenje."

Baš kad je Benet krenuo ka telefonu, visoki čovek s leve strane postelje izvuče

jastuk ispod bolesnikove glave. Ovaj iznenađeno otvori oči. Uplašeno je treptao,

posmatrajući dvojicu nepoznatih ljudi. Otvorio je usta, ali mu je jastuk pritisnut na

lice prigušio reči. Slabašno se bacakao nogama i rukama, kao zlatna ribica koja je

iskočila iz akvarijuma.

„Gospode bože!" proštenja Benet šapatom. Prislonio je telefonsku slušalicu na

uvo. Bela plastika klizila mu je po znojavoj koži. Iz slušalice nije dopirao nikakav

zvuk. Nekoliko puta je pritisnuo dugme na aparatu, a zatim pogledao Lauru.

„Isključen je."

Visoki čovek klimnu saučesniku, koji je podiže crnu torbu na krevet i izvadi nešto iz

nje. Benet je smesta prepoznao sjajno sečivo hirurške testerice za sečenje kostiju.



Nepoznati je hitro povukao levi rukav bolesnikove pidžame i prislonio oštricu uz

kožu, odmah ispod lakta. Starac se trzao, ali uzalud. Ono malo snage brzo mu je

oticalo, u borbi sa daleko snažnijim napadačima.

Benet pogleda Lauru. Bila je leđima okrenuta vratima, s rukama na ustima,

pogleda uprtog na monitor.

„Da nisi pisnula", progovorio je jedva čujnim, prigušenim glasom. „Ako ostanemo

ovde, izvući ćemo se. Budi mirna."

Testerica je lako prodirala kroz kožu i mišiće, stigavši do kosti u nekoliko brzih

zamaha. Tamna krv u snažnom mlazu poteče iz glavne arterije. Ruka je odsečena

za nekoliko minuta. Bila je to stručno izvedena amputacija, u visini lakta. Krv je

liptala iz patrljka. Starac prestade da pruža otpor.

Prilika hitro obrisa sečivo testerice o čaršave, a zatim je vrati u torbu. Tu je završila

i ruka, pažljivo zamotana u peškir s donjeg dela postelje. Žrtvino lice nije se moglo

videti od jastuka. Posteljina mu se zaplela oko nogu, kao uže, dok se bacakao,

boreći se za život. Ravna linija lenjo je putovala monitorom za praćenje rada srca.

Na stolu dežurne sestre u hodniku zapišta alarm.

Dvojica nepoznatih uputiše se ka vratima. Koračali su oprezno, pazeći da nešto ne

dotaknu. Zatvarajući vrata, visoki čovek ugleda kameru u uglu. Osmehnuo se,

gledajući pravo u Beneta.

„Dragi bože", muklo jeknu doktor. „Doći će ovamo po trake."

Glavom je pokazao ka drugom monitoru. Sitna prilika polako je odmicala

hodnikom, svakim korakom sve bliža. U rukama joj je blistala oštrica noža, kao

žetelačka kosa na prepodnevnom suncu.

Laura vrisnu. Bio je to dubok, očajnički, mukli vapaj, sve jači i jači kako se prilika s

monitora približavala.

PRVI DEO

Sve što je potrebno zapobedu zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa.

EDMUND BERK



Pinkasova sinagoga, Prag, Republika Češka 2. januar, 10:04

Slomljeno staklo škripalo je kao netaknuti sneg pod kožnim donovima Kirkovih

cipela. Instinktivno je pogledao odakle je palo, ugledavši belu plastičnu foliju na

prozoru, daleko iznad glave. Na oštrom zimskom vetru nadimala se i opuštala kao

jedro. Vratio je pogled na čoveka ispred sebe.

„Jesu li odavde ušli?"

„Nisu."

Rabin Špigel odmahnu glavom. Dugi, kovrdžavi zulufi lupkali su po starčevim

obrazima. Nosio je tamno odelo i belu košulju, ali lepa odeća nije mogla da sakrije

krhko i mršavo telo. Visila je na njemu kao omlitavela koža. Na glavi je imao

jarmulku od izbledele crne svile, ispod koje je provirivala proređena, uredno

očešljana seda kosa. Lice mu se nije videlo od šiljate brade. Posmatrao je gosta

vodnjikavim očima, iza naočara s tankim, zlatnim okvirom. Približivši se, Tom vide

kako starčev pogled plamti od gneva.

„Ušli su od pozadi. Obili su bravu. Prozor je... Razbijen iz obesti."

Tom se namrštio. Sa svojih metar i osamdeset, po građi je podsećao na igrača

skvoša ili kros trkača, žilav i snažan tridesetogodišnjak. Nosio je tamnoplavi kaput

od kašmira, s okovratnikom od crnog somota preko jednorednog sivog hantsmarC

odela. Glatko se izbrijao i uredno očešljao kratku, obično neurednu smeđu kosu.

Na lepom četvrtastom licu isticale su se azurnoplave oči.

,,I onda su ovo uradili?" pitao je starca, pokazujući tragove uništavanja. Rabin

klimnu. Krupna suza skotrlja mu se niz desni obraz.

Na zidovima je bilo osamdeset hiljada imena žrtava holokausta iz Češke i

Moravske. Ispisana su pedesetih godina prošlog veka, velikim slovima i

krvavocrvenom bojom. Bio je to potresan prizor. Beskrajna tapiserija smrti

slikovito je svedočila o uništenju čitavog naroda.

Sticao se utisak da jarkožuta boja, poprskana po zidovima, samo naglašava

neizmernu, neizrecivu patnju tih ljudi. Na zidu levo od vrata bila je velika Davidova



zvezda, delimično zaklanjajući neka imena. Na nekoliko mesta je probodena tupim

nožem. Nekoliko kapi žute krvi klizilo je ka podu.

Tom pođe ka nožu. Bat njegovih koraka tupo je odjekivao u ledenoj tišini

sinagoge. Iz blizine je video sablasni obrise imena skrivenih ispod farbe. Imao je

utisak da se bore da postanu vidljiva, otimajući se od zaborava. Podigao je malu

digitalnu kameru i fotografisao gnusni prizor. Grobnu tišinu zaparalo je škljocanje

blende.

„Ovo su učinili zli ljudi. Zli", čuo je rabinov glas iza sebe. Okrenuo se i video kako

starac pokazuje grafit na suprotnom zidu. Tom prepozna ciničnu poruku, ispisanu

iznad ulaza u sve nacističke koncentracione logore: Arbeit machtfrei rad

oslobađa.

„Zbog čega ste hteli da me vidite, rabine?" ljubazno upita Tom. Nije hteo da rabin

pomisli da je bezosećajan, ali je strahovao da bi duže odlaganje svedočenja moglo

ugroziti njegov kvalitet.

„Rečeno mi je da radite na vraćanju ukradenih umetnina."

* Huntsman jedna od najuglednijih krojačkih firmi u londonskoj ulici Sevil Rou.

Njihova odela dostižu cenu i do 5.000 dolara.

„Pokušavamo da pomognemo gde god je to moguće." „Tragate li za slikama?"

„Između ostalog."

Znao je da zvuči pomalo nesigurno, ali se nadao da rabin to nije primetio. Nije ni

čudo. Prošlo je samo šest meseci otkad se uortačio s Arčijem Konolijem. Vodili su

se jednostavnom idejom da pomognu muzejima, kolekcionarima i vladama da

povrate ukradene ili izgubljene umetnine. To je bio neobičan ortakluk, s obzirom

daje Tom, pošto je okrenuo leđa CIA, deset godina radio kao kradljivac umetnina.

Mnogi su ga smatrali najboljim u tom poslu. Arci mu je godinama bio pomagač i

agent. Pronalazio je kupce i mete, proučavao mere obezbeđenja. Ovaj posao je za

obojicu bio novi početak; tek su se navikavali na zakonito poslovanje. Promena je

teže padala Arčiju.

„Popnimo se na sprat, molim vas." Rabin pokaza na uske stepenice na suprotnom

kraju prostorije. „Moram nešto da vam pokažem."



Stepenište je vodilo do zasvođene sobe, kroz čije je visoke prozore dopirala bleda

jutarnja svetlost. Ovde nije bilo grafita, samo nekoliko razbijenih drvenih paleta za

izlaganje crteža. Popločani pod bio je pokriven crtežima i akvarelima. Uljezi su

neke iskidali na komadiće. Mnogi listovi bili su zgužvani, a na nekima su se videli

crni otisci čizama.

„Ovo je bila stalna izložba dečjih crteža iz Terezina, tranzitnog logora nedaleko

odavde. Čitave porodice čekale su tamo transport na istok", objašnjavao je rabin

polušapatom. „Deca su posmatrala rat sa zastrašujućom nevinošću."

Tom se nervozno meškoljio. Ćutao je, znajući da nema odgovarajući komentar.

Rabin se tužno osmehnu. „Oporavićemo se od ovoga, kao što smo se oporavili od

mnogo gorih zala. Dođite", rekao je i prišao suprotnom zidu, „ovo sam hteo da

vam pokažem."

Na zidu je visio prazan okvir, širok tridesetak, a dugačak šezdesetak centimetara.

Kroz njega se sad video belo okrečen zid. Tom priđe praznom ramu.

„Staje ovde bilo?"

„Uljana slika sinagoge, nastala početkom tridesetih godina."

„Isečena je", zamišljeno će Tom. Prstima je prešao po nestručno isečenim ivicama.

„Zbog nje sam vas pozvao", reče rabin uzbuđenim glasom. „Da su želeli da je

oštete ili unište, ne bi je sekli. Mislite li da su je poneli sa sobom?"

„Sumnjam", smrknuto će Tom. „Ne bih rekao da su počinitelji ovog zlodela

ljubitelji umetnosti."

„Pogotovo se to ne bi moglo reći za sliku ovog umetnika", nevoljno se složio rabin.

„Zašto, ko ju je naslikao?"

„Jevrejski slikar. Nije slavan, ali nam je drag, zato što je živeo u Pragu dok ga

nacisti nisu ubili. Zvao se Karei Belak."

„Belak?" Tom ga je ljubopitljivo gledao.

„Čuli ste za njega?" upita rabin, ne skrivajući iznenađenje.

„Čuo sam to ime", polako će Tom. „Ali ne znam gde. Moram da porazgovaram s

kolegom u Londonu, da bih bio siguran da mislimo na istu osobu. Imate li

fotografiju slike?"



„Naravno." Rabin izvadi fotografiju iz džepa i predade je Tomu. „Pre nekoliko

godina snimili smo više fotografija ove slike, na zahtev osiguravajućeg društva.

Rekli su nam da slika ne vredi mnogo, ali za nas nema cenu."

„Mogu li da je ponesem?" upita Tom.

„Zadržite je, molim vas."

Tom gurnu fotografiju u unutrašnji džep kaputa. „Koliko ja znam o Belaku..." poče.

Ućutao je kad su dva češka policajca ušla u sobu. Osvrtali su se, procenjujući štetu.

„Nastavite, molim vas."

„Možemo li da razgovaramo na nekom mirnijem mestu?" „Zašto?"

Tom nakrivi glavu ka čuvarima reda.

,,Oh." Rabin je zvučao razočarano. „Vrlo dobro. Pođite za mnom."

Poveo je Toma niza stepenice, pa preko glavne dvorane sinagoge, do debelih

drvenih vrata. Vodila su u dvorište, opkoljeno sivim zgradurinama. Nekoliko

stabala sezalo je ka komadiću sivog neba. Gole grane povijale su se na vetru,

grebući kamene zidove koščatim prstima. Tie ispred njih je bilo neravno, puno

nasumično razbacanih uzvišenja i tamnih oblika.

„Šta je ovo?" prošapta Tom.

„Staro jevrejsko groblje", odgovori rabin.

Najedanput je shvatio da su tamne siluete ispred njega nadgrobni spomenici,

različitih veličina i oblika. Bilo ih je na hiljade; naslanjali su se jedni na druge. Neki

su ležali oboreni, kao nasumice i s velike visine bačeno seme. Bili su tako gusto

zbijeni, da se blatnjavo i vlažno tie jedva videlo. Bio je siguran da bi, kad bi oborio

samo jedan, pali i ostali, kao gomila džinovskih domina.

„Gradske vlasti vekovima su nam dozvoljavale da se sahranjujemo samo na ovom

mestu. Nismo imali drugog izbora do da ga prekrijemo svežim slojem zemlje i

počnemo sve iz početka, kad god bi se napunilo."

Tom kleknu pored najbližeg spomenika. Na trošnom kamenu opazio je urezanu

svastiku. Pogledao je rabina, koji je rezignirano slegnuo ramenima.

„Rat je odavno završen, ali se neki još bore", reče starac. Odmahivao je glavom.

„Gospodine Kirk, budite ljubazni, pa mi recite šta znate o Karelu Belaku."

2



Nacionalni kriptografski muzej, Fort Mid, Merilend 3. januar, 02:26

Često je igrao istu igru da bi prekratio vreme na obilascima. Pred svakim

eksponatom proverio bi sopstveno znanje o onom što pišena pločici s

informacijama. Trudio se da što više zapamti. Posle dvadeset godina službe, retko

je grešio.

Prvi je bio Majerov sistem komunikacije, delotvoran u granici vidokruga, razvijen u

Građanskom ratu. Izumeo gaje vojni doktor, osnivač signalnog korpusa. U

staklenim vitrinama bile su originalne zastavice, iscepane mecima i posivele od

starosti.

Zadovoljno je nastavio obilazak. Gumeni donovi ritmički su škripali po podu, kao

metronom. Izglačani vrhovi čizama odbijali su snažna svetla s tavanice.

Al Trevis čuvao je Nacionalni kriptološki muzej od dana otvaranja. Ovde mu je bilo

lepo. Konačno je našao mesto koje mu je omogućilo da se oseća kao deo nečeg

posebnog i važnog. Naposletku, tehnički gledano, radio je za NS A , agenciju

odgovornu za zaštitu informacionih sistema Ujka Sema i provaljivanje

neprijateljskih šifara. Do đavola, NSA je imala posla do guše, vojujući protiv

terorizma.

Stigao je do sledećeg eksponata šifrantskog točka, niza drvenih rotirajućih

diskova. Evropske vlade su ga vekovima koristile za šifrovanje posebno važnih

poruka. Ako je verovati kartici, načinjen je za upotrebu na francuskom,

međunarodnom diplomatskom jeziku sve do kraja Prvog svetskog rata.

Cilindrični šifrantski točak bio je udobno ugnežden u vitrini. Drvo su izglačale

generacije nervoznih prstiju. Zastao je kraj njega i pogledao pločicu s

informacijama, proveravajući da li je izloženi primerak najstariji poznat.

Sledeći je bio njegov omiljeni eksponat. Velika atrakcija, kako ga je zvao enigma

mašina. Muzej je izložio nekoliko primeraka u dve velike staklene vitrine. Trevis bi

se uvek zaustavio kraj njih i s divljenjem ih posmatrao. Saznanje da su poljski i

britanski matematičari, „provalivši" šifru stvorenu ovom velikom pisaćom

mašinom, pomogli da saveznici dobiju rat u Evropi, uvek ga je ispunjavalo



mešavinom poštovanja i neverice. Tako je pisalo na pločici, a ko je on da dovodi to

u pitanje?

Iznenadna buka naterala ga je da zastane. Pogledao je preko ramena, a zatim u

polutamu ispred sebe.

„Ima li koga?" viknuo je. Pitao se da li je neko došao ranije na posao. Zastao je,

čekajući odgovor. Nije ni slutio da se ka njemu čelična žica u obliku omče spušta.

Lebdela mu je tačno iznad glave, presijavajući se kao tanušni srebrni oreol. Baš

kad se spremao da krene, proletela mu je preko lica i obavila se oko vrata.

Trenutak kasnije, lebdeo je na metar iznad poda.

Ruke mu poleteše ka grlu; upinjao se da dohvati žicu. Divlje se bacakao nogama, a

iz grla mu se otimalo neljudsko krkljanje. Dok se borio za život, dve tamne prilike

izroniše iz senki. Treći čovek bešumno kliznu iz skrovišta na tavanici.

Jedan uze stolicu i stavi je ispod Trevisovih nogu. Konačno je napipao naslon. Žica

je bila dovoljno dugačka, a stolica visoka, da vrhovima prstiju pronađe nesigurni

oslonac. Ljuljao se, nastojeći da otkloni nepodnošljivi pritisak na grlo. Pluća su mu

vapila za kiseonikom. Čelična žica zasekla mu je meke nabore na vratu i krv mu je

kapala niz okovratnik.

Lelujao se između poda i tavanice, usta suvih od straha. Gledao je kako tri u crno

odevene maskirane prilike prilaze levoj staklenoj vitrini. Radili su sa uvežbanom

efikasnošću. Odšrafili su ram, podigli staklo i naslonili ga na zid. Onaj u sredini uze

jednu enigma mašinu i gurnu je u saučesnikov ranac.

Trevis je pokušao da progovori. Hteo je da ih pita šta, do đavola, misle da rade, da

im skrene pažnju da se sigurno neće izvući. Međutim, uspeo je samo da prigušeno

uzdahne i nešto nerazgovetno promrmlja.

Neznanci se okretoše, privučeni bukom. Jedan se odvoji od grupe i priđe mu.

„Šta si reko, crnčugo?" obratio mu se tihim, potcenjivačkim glasom. Poslednju reč

namerno je otegnuo. Trevis odmahnu glavom.

Znao je da se s ovakvima ne vredi raspravljati, mada su mu oči plamtele od gneva.

Po svemu sudeći, nepoznati nije ni očekivao odgovor. Šutnuo je stolicu i ona

odlete ispod Trevisovih nogu. Poleteo je ka tlu. Čelična žica zategla se pod

njegovom težinom i slomila mu vrat.



Nekoliko sekundi noge su mu se divlje trzale. Zatim se nekoliko puta zgrčiše i

umiriše.

3

Klerkenvel, London 3. januar, 17:02

Tom je sedeo za svojim stolom s Tajmsom u rukama. Savio ga je na četvoro,

kako bi se posvetio isključivo šifrovanim ukrštenim recima. U ustima je držao

izgrizenu i izbalavljenu hemijsku. Grdno se razočarao u sebe, jer nije uspeo da

odgonetne ni jednu jedinu reč.

Sto je bio francuska rukotvorina iz poslednje decenije 19. veka, ukrašen

rezbarijama lišća i raznovrsnih mitoloških bića. Na levoj strani imao je četiri fioke,

a na desnoj ormarić s ručkama u obliku lavlje glave. Masivnu drvenu ploču

pridržavale su karijatide i atlanti.

Tom i Arci kupili su taj sto ne zbog neosporne lepote, već zbog gotovo savršene

simetričnosti, što je odgovaralo duhu zajedništva i jednakosti među njima. Za

Toma je bio otelotvorenje novog života valjano utemeljenog ortakluka u

zakonitom poslu, iako se ponekad osećao kao polovina nekog otkačenog

dikensovskog bračnog para.

Neko pokuca na vrata.

„Da?" reče Tom, zahvalan zbog prekida. Predugo je zurio u papir i slova su mu

igrala pred očima.

Vrata se otvoriše i u kancelariju uđe devojka u farmerkama, bledoružičastoj bluzici

i tesnoj crnoj jakni. Gurnula je desnu ruku u otvoreni vizir motociklističke kacige.

„Hvataj" rekla je.

Podigao je glavu, na vreme da vidi tenisku lopticu kako mu leti ka licu. Instinktivno

je pružio ruku i zgrabio je u letu. Prsti su mu zabrideli.

„Kako je bilo na tenisu?" upitao je sa osmehom, dok je Dominik de Lekur skidala

jaknu. Sela je na kraj stola i stavila kacigu pored sebe. Njeno bledo, ovalno lice

imalo je hladnu, nedostupnu lepotu zvezde nemog filma. Plave oči su joj, nasuprot

tome, neodoljivo blistale, svedočeći o retkoj mešavini neukrotive energije i



zarazne samouverenosti. Desno rame krasila joj je velika tetovaža propetog konja,

delimično skrivena kovrdžavom, plavom kosom. Levu ruku pokrivao joj je sjajni

oklop od srebrnih grivni. Pri svakom pokretu zvonile su kao stotinu majušnih

praporaca. Ispod bluzice naziralo se uzdignuće, nagoveštaj pirsinga u pupku.

„Nisam igrala. Odlučila sam da ipak odem na onu aukciju."

„Znao sam da nećeš odoleti", nasmejao se Tom. „Jesi li pronašla nešto

zanimljivo?"

„Dve porfirne pozlaćene vaze sa dve drške, iz doba Luja Petnaestog." Odlično je

govorila engleski, s malim nagoveštajem švajcarske varijante francuskog.

„Izradio ih je Enemon Aleksandr Petito, 1760. godine", klimnu Tom. „Video sam ih

u katalogu. Šta misliš o njima?"

„Mislim da su dva miliona preterana cena za par reprodukcija iz devetnaestog

veka, načinjenih za tadašnje pariške turiste. U najboljem slučaju vrede dvadeset

hiljada. Kladim se da će se aukcija nastaviti na sudu."

Osmehnuo se. Ponekad mu je bilo teško da poveruje da Dominik nema više od

dvadeset tri godine. Imala je osećaj za sklapanje posla, udružen s retkom

sposobnošću upijanja najsitnijih detalja, što joj je omogućavalo da se meri s

najiskusnijim profesionalcima. Opet, imala je i dobrog učitelja. Četiri godine je

radila s njegovim ocem u Ženevi. Sarađivali su sve do njegove smrti, prošle godine.

Spremno je prihvatila Tomovu ponudu da se preseli u London i pomogne mu u

vođenju trgovine antikvitetima.

Prodavnica je bila prostrana odaja s drvenim lukovima na velikom, upadljivom

izlogu, neobično važnom adutu za privlačenje novih mušterija, mada je većina

posetilaca Umetnina i antikviteta Kirk Duval zakazivala sastanke telefonom.

Stepenište je vodilo na spratove. Prvi je bio prazan, na drugom je bio Dominikin

stan, a na najvišem Tomov. Dominik je u London došla na kratko, ali su se nedelje

pretvorile u mesece. Tom je nije požurivao, puštajući da sama proceni kad će

kucnuti pravi čas za iseljenje. Sem toga, voleo je njeno društvo. Zbog gotovo

patološke nesposobnosti da sklapa nova prijateljstva, njegova dobra volja bila je

uslovljena i sebičnim razlozima.

Leva vrata vodila su u skladište, do koga se stizalo starim spiralnim stepenicama.

Desna su vodila u neveliku kancelariju. Prostorijom od oko dvadeset pet



kvadratnih metara dominirao je zajednički radni sto. Ispod velikog prozora s

pogledom na skladište stajala je niska polica za knjige. Levo od ulaza bile su dve

udobne fotelje, presvučene mekom, izbledelom smeđom kožom. Najupečatljiviji

je bio prostor iza stola, zahvaljujući Tomovoj sjajnoj kolekciji pločica sa sefova. Zid

se nije video od mesinganih i gvozdenih pločica raznih oblika i veličina. Neke su

poticali iz kasnog osamnaestog veka, a svaku je krasila gizdava gravura s imenom i

grbom proizvođača.

„Kako napreduješ s ukrštenicom?" pitala ga je. Sa osmehom je posmatrala prazne

kvadratiće. „Ima li pomaka?"

„Ne baš", priznao je. „Kako bi i bilo. Evo primera: Supa i prva faca. Šest slova."

Odmahnuo je glavom. „Jednostavno ne vidim rešenje."

„Magija", odgovorila je posle nekoliko sekundi.

„Magija", polako odvrati Tom. „Zašto magija?"

„Magi supa", objasnila je. „Prva faca je prvo lice jednine. Sastavi magi i ja, pa ćeš

dobiti magiju."

Dugačkim, prefinjenim prstom graciozno ga je kucnula po nosu, kao da se igra

čarobnim štapićem.

„Dižem ruke." Snuždeno je bacio olovku na sto.

„Moraš malo više da se udubiš", nasmejala se. „Jednog dana, sve će doći na svoje

mesto."

„Stalno mi to govoriš." Razočarani Tom promenio je temu. „Kad se Arci vraća?"

„Mislim da će sutra." Igrala se komadom tkanine na pocepanim farmericama.

„Ovo mu je, u poslednjih nekoliko nedelja, drugo putovanje u Ameriku." Tom se

namršti. „Pomalo preteruje za čoveka koji stalno tvrdi da ne voli da putuje u

inostranstvo."

„Šta radi tamo?"

„Bog sveti zna. Kad mu dune, samo se pokupi i ode." „To me podseti. Gde si stavio

novine s njegovog stola?" „Gde bih ih stavio? Bacio sam ih u đubre." „Šta si

uradio?" povikala je. „Moje su. Čuvala sam ih s dobrim razlogom."

„Pa, u tom slučaju, pogledaj donju fioku levo", šeretski će Tom. „Tamo sam

gurnuo gomilu stare hartije." Sišla je sa stola i otvorila fioku.



„Imaš sreće što su ovde", rekla je s olakšanjem. Izvukla je veliku gomilu novina i

stavila ih na sto.

„Voleo bih da znam šta će ti", reče Tom. „Da ne skupljaš kupone za

samoposlugu?"

„Da li ti ličim na nekog takvog?" Iscerila se. „Htela sam da ti pokažem nešto.

Možda ti se neće svideti..."

„O čemu pričaš?" Tom se namrštio. „Dobro znaš da mi sve možeš reći."

„Čak i ako je Hari u pitanju?"

„Hari?", Tom se trgao.

Hari Renvik. Na sam pomen njegovog imena, srce bi mu zastalo u grlu. Hari Renvik

bio je očev najbolji prijatelj. Tom ga je znao i voleo sve od... Pa, otkad je znao za

sebe.

Sve dok nije saznao da dobri stari ujka Hari vodi dvostruki život. Krijući se iza

imena Kasijus, upravljao je nemilosrdnom organizacijom za krađu umetničkih

dela, koja je decenij ama pljačkala, iznuđivala i ubijala širom Zemljine kugle. Još

uvek gaje bolela ta izdaja.

„Rekao si mi daje nestao posle onog što se desilo u Parizu. Posle..." „Da" prekinuo

je. Nije želeo da se podseća na to. „Jednostavno je nestao."

„Pa, neko traga za njim, gde god da je." Raširila je novine na vrhu gomile,

jučerašnji Herald tribjun. Pronašla je lične oglase i pokazala zaokruženo mesto.

Tom pročita prvi pasus.

Obično u proleće, po kišiy oko seva sa oblacima. Zbunjeno ju je pogledao, a ona

mu dade znak da nastavi. Prelazeći od tla na panj, hodajući. Nasmejao se. „Ovo su

besmislice."

„Isprva sam i ja to mislila, ali znaš koliko volim izazove."

„Naravno." Osmehnuo se. Dominik je, pored ostalih talenata, raspolagala i retkim

darom za igre recima i premetaljke. Bila je nenadmašna. To je donekle i navelo

Toma da se poduhvati rešavanja ukrštenih reči. Dosad nije imao nikakvog uspeha.

„Bilo mije potrebno samo nekoliko minuta. To je skakutava šifra."

„Šta?"

„Skakutava šifra. Jevrejske mudre glave stalno ih nalaze u Tori. Znaš li da, kad

pronađeš prvo slovo T u Knjizi postanja i preskočiš četrdeset devet mesta, do



pedesetog slova, pa još četrdeset devet, do sledećeg pedesetog i tako dalje,

dobijaš reč?"

„Koju reč?"

„Tora. Ime knjige skriveno je u tekstu. Isto važi i za sledeće tri knjige. Neki tvrde da

je čitav Stari zavet šifrovana poruka koja predviđa budućnost."

„I ovo radi na isti način?"

„Problem je u pronalaženju pravog razmaka. Ovde se radi o svakom osmom

slovu." „Počevši od prvog?" Klimnula je.

Tom uze olovku i papir i baci se na posao. Trijumfalno je izgovorio prvu reč:

„Poslednji!"

„Poslednji put viđen u Kopenhagenu. Čekam sledeći kontakt. Već sam ga

dešifrovala."

„Ima li još sličnih oglasa?"

„Pregledala sam ranija izdanja, pošto sam pronašla ovo. Poruke šifrovane ovim

metodom pojavljivale su se u poslednjih nekoliko meseci, na svakih par nedelja.

Dešifrovala sam ih i zabeležila..."

Dodala mu je komad papira.

„HK hladno, pokušaj Tokio", čitao je. „Usmeri potragu naEvropu... DNK uzorak je

na putu... Ponovno viđenje u Beču..." Podigao je glavu s njenih beležaka. „Dobro,

slažem se da neko traga za nekim ili nečim. Ne vidim šta ukazuje da traže Harija."

Pružila mu je novine sa dna gomile, otvorivši ih na stranici s ličnim oglasima.

„Ovo je prva i najduža poruka." Pokazala je dugačak oglas, zaokružen crvenom

bojom.

„Šta piše?"

„Nudim deset miliona dolara za Henrija Džulijusa Renvika, alijas Kasijusa, živog ili

mrtvog. Nastavak idućeg utorka." Tom je tiho probavljao novost. „Da li je iko

odgovorio?" konačno je upitao. „Izbrojala sam dvadeset pet odgovora."

„Dvadeset pet!"

„Ko god da je iza ovoga, traga za Henrijem uz pomoć male armije ljudi. Nije mi

jasno zašto bi to činio."

„Grešiš", glasno je razmišljao Tom. „Pitanje je ko bi to učinio?"



4

Ogranak FBI-a, Solt Lejk Siti, Juta 4. januar, 16:16

Kada je sve pošlo naopako?

Kada je prestao da bude izvanredan i postao prosečan, neko ko se povremeno

istakne, ali po proceni pretpostavljenih, nema ono što je neophodno da bi stigao

do vrha? Kako je moguće da ga dvostruko mlađi zaobilaze i napreduju na

hijerarhijskoj lestvici, tako brzo da postanu tačke na horizontu pre nego što

ispljune prašinu koju su digli? Kako je došlo do toga da se budi samo s jednom

mišlju da izdrži do penzije?

Zaokupljen ovim neprijatnim pitanjima, četrdesetjednogodišnji specijalni agent

Pol Vidžano gurnuo je metak u jedan od pet praznih odeljaka sjajnog revolvera.

Napunio je pištolj, zatvorio ga i posle kraćeg oklevanja podigao do nivoa očiju.

Duboko je udahnuo.

Ispraznio je oružje u metu na drugom kraju strelišta, lagano ispuštajući vazduh iz

pluća. Pucao je najvećom brzinom. Svaki pucanj nadovezivao se na prethodni,

pojačavajući odjek. Imao je utisak da se čitavom odajom ori poklič preko potrebne

podrške.

„Zvuči kao da ti je baš to trebalo", reče žena u susednom pregratku, smešeći se.

Pre nego što je nanišanila, uspeo je da joj bar delimično uzvrati osmeh. Podsetila

ga je da je Biro, u nesrećno zamišljenoj ofanzivi uspostavljanja polne jednakosti, u

jednom trenutku navalio da unapređuje žene. Kao onu kučku Dženifer Braun, koja

se uspentrala do vrha, dok je on ostao ovde, ma gde to bilo.

Bio je dovoljan malecni previd, malo pokliznuće u inače besprekornoj karijeri, da

bi se odonda davio u prosečnosti.

Odmahnuo je glavom i pritisnuo dugme, kako bi dozvao metu s druge strane

strelišta. Ustremila se ka njemu. Crna silueta sablasno je lebdela, kao osvetoljubivi

duh. Zaustavila se pred njim uz oštar trzaj. Potražio je rupe.

Nije mogao da veruje svojim očima. Nijedan pogodak. Nijedan jedini.

„Lepo si pucao, Teks", iscerio se oružar, provirivši mu preko ramena. „Pazi šta

radiš na terenu. Mogao bi da se upucaš u jaja dok gađaš loše momke."



„Jebi se, Makoj."

Prepoznatljivi naglasak iz Nju Džersija zbog nečega se dobro slagao s Vidžanovim

očitim italijanskim poreklom, o kome su svedočile guste obrve i crna kosa, taman

ten, kao i vazda prisutna senka brade. Utisak je upotpunjavala čvrsta, isturena

vilica, štrčeći kao branik na automobilu.

Žena pokraj njega ispaljivala je metke jedan za drugim, u monotonom,

ujednačenom ritmu, što je potvrđivalo Vidžanov utisak da mužu verovatno pegla i

čarape. Ispalivši poslednji metak, pažljivo je spustila pištolj i dozvala metu. Morao

je da pogleda.

Izbrojao je jedanaest rupa. Jedanaest rupa na meti. Kako je to moguće, izuzev...

Izuzev ako njegovih pet metaka nije završilo pored njenih šest? Toliko je otkačio

da je pucao u pogrešnu metu.

Očigledno je došla do istog zaključka. Vragolasto gaje pogledala i nasmejala se.

Bacio je štitnike za uši na klupu i izjurio napolje, žureći da se izgubi pre no što još

nekom pokaže metu.

„Gospodine! Nadao sam se da ću vas ovde zateći." Bajron Bejli bio je

Afroamerikanac iz južnog dela Los Anđelesa, bistar momak koji se s mukom

probijao kroz život. Zahvaljujući dobrim ocenama i večernjem poslu u lokalnoj

samoposluzi, izborio se za stipendiju na Kaltehu. Brojne bubuljice ostavile su mu

rupe po ćelom licu. Nos mu je bio širok i spljošten, a oči živahne i radoznale.

Vidžana je najviše fascinirao njegov vrcavi, energični polet. Veselo mahanje

repom, tako karakteristično za novajlije na početku karijere, kvarilo je agentu

raspoloženje. Osećao se starijim no što jeste.

„Izgleda da si me našao", reče Vidžano nezainteresovano, predano sklanjajući

nevidljive trunke prašine s revera besprekorno ispeglanog odela.

„Reklo bi se da jesam, gospodine." Bejliju je očigledno smetao Vidžanov nadmeni

ton. „Dobili smo dojavu o provali u NSA kompleks u Ričmondu. Onaj o kome toliko

guše momci u Vašingtonu. Izgleda da smo na dobrom tragu."

„Šta bulazniš?" Podešavao je kravatu, posmatrajući odraz na staklenim vratima.

Hteo je da bude tačno ispod brade.

„Da li ste čuli za Sinove američke slobode?" „Za koga?"

„Sinove američke slobode." »Jok."



„Reč je o beznačajnoj grupi belih rasista. Anonimni dostavljač rekao je da oni stoje

iza krađe." „Imaš li trag?"

„Nemam. Poziv je stigao iz Solt Lejk Sitija. To je sve što znamo. Ko god da je u

pitanju, znao je kad da prekine. Nismo uspeli da odredimo mesto poziva."

„Da li smo nešto doznali na osnovu snimka dostavljačevog glasa?"

„Forenzičari ga još proučavaju. Misle da neće mnogo saznati. Za sada je sigurno da

momak nije iz ovih krajeva."

„Samo to?" Vidžano muklo uzdahnu. „Isuse, to nam neće biti ni od kakve koristi."

„Neće, gospodine", složio se Bejli.

„Gde je sedište tih šaljivdžija?"

,,U Malti, u Ajdahu."

„Malta u Ajdahu!" uskliknu Vidžano s lažnom veselošću. „Baš kad pomislim da mi

ih je ponestalo usranih vukojebina, izvučem još jednu iz dupeta."

„Ako je to neka uteha, gospodine, Karter je zahtevao da baš vi vodite istragu."

„Oblasni direktor Karter?" U Vidžanovom glasu pojavila se iskra interesovanja.

„Tako je. Pre nekoliko godina uhvatili ste se u koštac sa sličnim problemom. Rekao

je da ste vi jedini raspoloživi kadar s odgovarajućim iskustvom. Predložio mi je da

vam pomognem, ako vam ne smeta, gospodine."

Vidžano vrati pištolj u futrolu. „Pa, jednom i Karter da ubode", reče. Prošao je

rukom kroz kosu, proveravajući razdeljak. „Uskači u sedlo, Bejli. Budi spreman za

naporno jahanje. Pol Vidžano vodi te prečicom u velike pustolovine."

5

Pijaca Borou, Sautvark, London 5. januar, 12:34

Ispod zarđalih železničkih lukova bile su tesno poredane pijačne tezge, savijajući

su se pod svežim, uvoznim namirnicama: kolutovima kamambera iz Normandije,

velikim kao kolski točak, ružičastim španskim šunkama i bocama maslinovog ulja iz

Apulije. Plemenita tečnost sijala se u bocama kao niz malih sunaca.

Mnoštvo raspoloženih, natrontanih kupaca probijalo se između tezgi, povodeći se

za zamamnim mirisima koje im je vetar nanosio u nozdrve, bile to pljeskavice od



nojevog mesa ili svež hleb. Iznad njihovih glava, vozovi su čangrljali i škripali po

čeličnoj konstrukciji, grmeći u naletima poput letnje oluje.

„Nije mi jasno šta tražimo ovde", nervozno reče Arci, provlačeći se između kolica i

pored dugog reda kupaca ispred tezge sa cvećem.

Bio je snažno građen muškarac srednje visine, u petoj deceniji života. Zbog

klempavih ušiju i zbrčkanog lica obraslog u neuredne čekinje ličio je na šampiona

uličnog boksa. Kratka ošišana kosa odudarala je od elegantne odeće, kaputa

sašivenog po meri i plavog odela na pruge.

Tu protivrečnost naglašavao je naglasak koji Tom nikad nije uspeo da protumači,

iako je i njegov transatlantska papazjanija američkog i britanskog izgovora i

idioma bio jednako neuhvatljiv. U Arčijevom slučaju, ulični govor s pijačnih tezgi,

gde se učio zanatu, mešao se s oblim samoglasnicima i odsečnim c,

karakterističnim za srednju klasu.

Pretpostavljao je da je Arci, zakleti oportunista, razvio ovaj jedinstveni žargon

kako bi se lakše kretao između dva sveta. Bio je to mudar prilaz, ali se zbog njega

nikad nije potpuno uklapao bilo gde, baš kao i Tom.

„Nadam se da nisi zaboravio da te očekujem na večeri. Dobro sam ispraznio

džepove."

„Sranje!" Arci se lupi po čelu. „Žao mi je, ortak. Potpuno sam zaboravio na to."

„Arci!" oštro će Tom. Nervirala ga je Arčijeva nepouzdanost, posebno zbog toga

što je bila potpuno predvidljiva. „Obećao si mi da ćeš doći. Prošle nedelje smo

pričali o tome."

„Znam, znam", snebivao se Arci. „Jednostavno sam smetnuo s uma i sad... Kako da

ti kažem. Večeras se igra kod Epla. U pitanju su velike pare. Ulazi se samo s

pozivnicama. Nikako ne mogu to da propustim."

„Pre će biti da nećeš." Tom nije krio daje duboko razočaran. „To kockanje se

pomalo otima kontroli, zar ne?"

„Ma jok, to je samo usputna zanimacija." Arci je zvučao preterano ubeđeno, kao

da nastoji da uveri još nekog.

Razmišljajući o prošlosti, Tomu je ponekad bilo teško da se seti da je deset godina

sarađivao s Arčijem. Tada ga je poznavao samo kao glas sa druge strane

telefonske žice. Partner uvek je tvrdio da je tako bezbednije i bolje za obojicu.



Dobro se sećao gneva koji ga je obuzeo kad je Arci prošle godine prekršio

sopstveno pravilo. Tada su obojica još bila u igri. Pronašao ga je da bi ga ubedio da

privede posao kraju. Od tog prvog, teškog susreta izrodilo se neočekivano

prijateljstvo, koje se, doduše, još uvek razvijalo. Zajedno su nastojali da

nadvladaju navike stečene životom u strahu i sumnji. Uprkos svemu, prijateljstvo s

Arčijem mu je svakim danom sve više značilo.

„Sem toga, ponekad se zaželim uzbuđenja", nastavi Arci. „Posao s pronalaženjem

umetnina po količini adrenalina ne može se meriti sa starim danima, zar ne?"

„Mislio sam da ti je dosta starih dana."

„Jeste, jeste", složi se Arci. ,,U pitanju je samo... Ne mogu da ti objasnim."

„Znam šta te muči" odvrati Tom. „I meni to ponekad nedostaje." „Uzgred budi

rečeno, Dom mi je rekla za oglase u novinama." Tom snuždeno klimnu. „Izgleda da

FBI nije jedini koja traga za Renvikom." „Ne smeta ti?"

„Zašto bi? Zaslužio je sve što ga snađe."

Izašli su s pijace i krenuli niz ulicu Park, ka Arčijevim kolima. Pab na ćošku bio je

prepun, ali kako su odmicali od pijace, gomila se proređivala. Tomu je laknulo;

mogao je da spusti ton. Prošli su pored niza malih skladišta. Izbledela imena

nekadašnjih, davno zaboravljenih vlasnika jedva su se nazirala ispod nataložene

prljavštine.

Arci je zapalio cigaretu. Pušenje je bilo relativno nov porok. Tom ga je pripisivao

čežnji za uzbuđenjima, karakterističnim za život u podzemlju. Arci ga je

objašnjavao stresom koji donosi život na pravoj strani zakona.

„Jesi li našao ono što si tražio u Americi?"

„Manjeviše", odvrati Arci. Naglo je upro pogled u pločnik. Tomu je bilo jasno da

nije raspoložen za priču o američkim iskustvima. „Kako je bilo u Pragu? Da li se put

isplatio?"

„Možda. Da li si čuo za slikara Belaka?"

„Belaka? Karela Belaka?"

„To je taj." Tom je odavno prestao da se čudi Arčijevom enciklopedijskom

poznavanju umetničkog tržišta, pogotovo slika. „Da, naravno, čuo sam za njega.

Šta želiš da znaš?" „Da li je ovo njegova slika?"

Tom izvadi fotografiju koju mu je dao praški rabin. Arci baci kratak pogled.



„Mogla bi biti", reče i vrati mu sliku. „Mračan kolorit, puni potezi četkicom,

pomalo iskrivljena perspektiva. Nikad nisam video nijedno njegovo delo. Koliko mi

je poznato, sva su uništena."

„To sam i ja rekao rabinu", nastavi Tom. „Nacisti su tvrdili da su sve njegove slike

spaljene. Nisam mogao da se setim zašto."

Arci je duboko uzdahnuo.

„Belak je, u suštini, bio zanatlija. Imao je veštinu, ali ne i veliki talenat, što se lako

da videti. Radio je po porudžbini, slikao je portrete i pejzaže da bi zaradio za život.

Ambiciozni SS oficir je 1937. godine poručio portret Himlerove kćeri Gudrun.

Poklon za gospodara."

„Zar Belak nije bio Jevrejin?"

„Ispostavilo se da jeste. Zahvalni Himler je, u međuvremenu, okačio portret u

kancelariji u ulici Princa Albrehta i naručio drugu sliku. Kad je saznao istinu,

naredio je da se oficir strelja, a Belak pošalje u Aušvic. Nije se zaustavio na tome.

Naložio je i da se sva Belakova dela pronađu i unište."

„Očigledno je da su neka preživela", reče Tom. „Ova je ukradena pre neki dan."

„Zašto bije ukrali? Ne bih se iznenadio ako ram više vredi od platna." „Ne znam.

Možda zato što je slikao Jevrejin", reče Tom. „Kako to misliš?"

„Nisi video to mesto." Iznenadio ga je gnev u sopstvenom glasu. „Neko se zbilja

potrudio. Po zidovima su crtali svastike i psovke. Iscepali su i izgazili dečje crteže iz

obližnjeg koncentracionog logora."

„Đubrad", promrmlja Arci, a onda baci opušak u šaht. „Šta je sa slikom?"

„Isečena je iz okvira i odneta."

„Zašto?"

,,I ja se pitam."

„Osim ako..."

„Šta?"

Iznad njih projuri voz, na putu ka Londonskom mostu. Arci je sačekao da buka

umine.

„Možda je čitava predstava priređena zbog slike. Možda su se potrudili da dobru

staru provalu predstave kao antisemitsko divljanje."



„Baš tako", reče Tom. Bilo mu je drago što je partner došao do istog zaključka.

„Nazvao sam neke ljude. Po svemu sudeći, u poslednjih godinu dana iz privatnih

domova i zbirki širom Evrope ukradeno je šest Belakovih slika."

„Šest? Nisam ni slutio da ih ima toliko."

„Pa, očekivano je da se niko ne trudi da ih navede u katalozima, zar ne? Niko nije

uspeo da sklopi kockice. Slučajeve rešava lokalna policija, bez ikakve međusobne

saradnje. Osiguravajuće kompanije nemaju ništa s tim, zbog neznatne vrednosti

ukradenih dela. Ništa ne bih ni saznao da nisam znao koga da pitam."

„Neko se baš trudi da ukrade gomilu navodno bezvrednih slika." Zastao je. „Tome,

da li me slušaš?" Zbunjeno gaje gledao.

„Ne okreći se", tiho će Tom. „Mislim da nas prate."

6

Planine crnog bora, Malta, Ajdaho, 5. januar, 05:34

„Kakve su poslednje vesti o aktivnostima na imanju?" pitao je specijalni agent

Pol Vidžano, nastojeći da nadjača pozadinsku buku tehničara i mobilnih telefona.

Prebacio je tamnoplavu vetrovku s natpisom FBI, izvedenim krupnim žutim

slovima preko vitkog, mišićavog tela.

Prvi je progovorio Bejli. Bili su u kolibi koju su prošle noći odabrali za glavni štab

operacije.

„Nema pokreta, niti signala. Nijednog telefonskog poziva. Čak je i generator jutros

prestao da radi. Pretpostavljam da im je nestalo benzina, jer niko nije izašao da ga

popravi."

„Šta je sa psima?" Ovaj put se oglasio Silvio Vaskes, vođa četrnaestočlanog tima za

izbavljenje talaca. Sedeo je levo od Bejlija.



„Šta s njima?" progunđa Vidžano. „Kakve to veze ima s našom situacijom?"

„Zar nisu pomenuli pse? Da li ste ih videli?"

„Nismo." Bejli odmahnu glavom. „Nijednog."

„Zar to nije neobično?" upita Vaskes. „Psi moraju na pišanje."

„Kad je poslednji put pao sneg?" upita Vidžano. Bejli je gledao kako šef reda šibice

u dve paralelne linije. „Pre dva dana" odgovori Vaskes.

„I nema tragova? Kažete da puna dva dana niko nije izašao iz te kuće?" Bejli je

gledao kako specijalni agent od šibica pravi kvadrat. „Ne, osim ako ne znaju da

lete", potvrdi Bejli. „Što važi i za pse." „Čini mi se da ste se debelo zajebali."

Bio je to lokalni šerif, trbušasti čovek riđe kose i uredno začešljanih brkova. Henesi

se neprestano znojio. Kapljice znoja izbijale su mu na ružičastom čelu i obrazima,

kao vlaga kondenzovana na prozorima.

„Poznajem te ljude", nastavio je. Gornji deo kravate na lastišu gubio mu se u

naslagama sala na vratu. „To je bogobojažljiv i zakonu odan svet. Patriote."

„Baš lepo", reče Bejli, u kome je sve vrilo od besa. „Ipak su na crnoj listi federalne

vlade, osumnjičeni za veze s arijevskim rasistima."

Bejliju nije promakao šefovo blago klimanje; pokazivao mu je da se smiri. „Vidite,

šerife, istina je da nismo sigurni da su ovi ljudi učinili nešto protivzakonito",

pomirljivo će Vidžano, „ali znamo daje pre tri dana iz Nacionalnog kriptološkog

muzeja u Ričmondu ukraden eksponat i da počinitelji na mestu zločina nisu

ostavili fizičke tragove."

„Izuzev čuvara, koji je visio kao polutka u klaničnom frižideru", morao je da doda

Bejli.

„Takođe znamo", nastavio je Vidžano, kao da podređeni ništa nije rekao, „daje

neko pozvao ogranak FBIa u Solt Lejk Sitiju, obavestivši ih da su vaše

bogobojažljive poštenjačine umešane u to."

„Znam to", odvrati Henesi. Obrisao je znoj sa čela papirnom maramicom. „Mogla

je da vas zove svaka budala. To ništa ne dokazuje."

„To dokazuje daje dostavljač znao za krađu. NS A je uveo totalnu blokadu štampe

po tom pitanju. Samo su snage reda i zakona znale za nju. Zbog toga je poziv

ocenjen kao koristan trag, šerife. Sledićemo ga, ma šta vi mislili o tome."



Henesi se snuždio i promrmljao nešto sebi u bradu. Bejli se osmehnuo. Zbog

nečega se, posle šerifove kapitulacije, osećao bolje.

Crno sunce „Pa, kakav je plan?" pitao je.

„Jedno je sigurno neću sedeti ovde dok šaljivdžijama ne ponestane vode i keksa",

obznanio je Vidžano. „Upadamo. Danas."

Začuo se žamor odobravanja. Čak se i Henesi složio. „Biće to jednostavna akcija",

nastavio je specijalni agent. „Nemamo razloga da pretpostavimo da nas očekuju

nevolje. Hamviji će ostati pozadi, a helikopteri na tlu. Nadam se da nam neće biti

potrebni. Vaskes?"

Ovaj ustade i nagnu se preko stola. Lice mu je bilo tamno i rošavo. Ravnu crnu

kosu nagurao je ispod naopako okrenute FBI bejzbol kape. U očima mu se čitalo

uzbuđenje.

„Šerifovi ljudi blokirali su put ovde i ovde", pokazao je dve tačke na mapi,

prostrtoj preko stola, ,,i zatvorili sve puteve do imanja. Hoću udarne timove ovde,

ovde i ovde, iza drveća na uzvisini, da pokriju prozore. Kad moji ljudi uđu na

imanje, na prvi znak neprijateljske aktivnosti otvoriće zaštitnu vatru. Mi ćemo se,

u tom slučaju, povući na unapred određene položaje."

„Važi", reče Vidžano.

„Dva tima za spašavanje talaca prići će zgradi s prednje i zadnje strane. Ako je

suditi po planovima, obezbedićemo glavnu zgradu za tri minuta. Onda vi stupate

na scenu."

„Dobro", složi se Vidžano, pošto je Vaskes seo. „Ne zaboravite, kad operacija

krene, hoću da se držite plana. Nema odstupanja. Tamo ima žena i dece." Pokazao

je na gomilu žućkastih dosjea s fotografijama i opisima ljudi za koje je FBI

pretpostavljao da žive na imanju. „Pristojno ćemo pokucati na vrata i zatražiti da

nas puste. Na prvi nagoveštaj da ovo nije jednostavna operacija uđi i pretresi,

povući ćemo se. Birou nije potrebna još jedna drama s taocima, detaljno

ispraćena u medijima. Sem toga, ako se situacija zakuva, umešaće se vašingtonska

vrhuška i preuzeti posao na sebe. Uvek to rade."

Vaskes klimnu.

„Važi."



„Dobro." Vidžano udari rukom po stolu. „Hajdemo. Imamo posla do guše.

Upadamo na imanje odmah posle ručka."

7

Pijaca Borou, Sautvark, London 5. januar, 12:47

„Prate nas? Jesi li siguran?" upita Arci.

„Trenerka, pilotska jakna i bele patike. Motrio nas je pre pet minuta. Video sam

mu odraz u retrovizoru ovog kombija. Bio je trideset metara iza nas."

„Još malo, pa ćemo stići do kola. Mogli bi da potrčimo."

Tom je sledio Arčijev pogled, ka DB9, parkiranom tridesetak metara ispred njih.

Nedavno ga je kupio. Bilo je to rasipanje nekarakteristično za Arčija, koji se vazda

držao zlatnog pravila da kriminalac ne srne privlačiti pažnju životom na visokoj

nozi. U trenutku kad je prodavcu predao ček, jednim potezom pera raskrstio je s

dvadesetogodišnjom samonametnutom škrtošću.

„Sranje!" opsova Arci. Na prednjem točku presijavala se jarkožuta stega, u

snažnom kontrastu sa sivometalnom bojom karoserije. „Skotovi su mi montirali

lisicu."

Ubrzao je korak. Tom ga cimnu za ruku, kako bi ga usporio. Nešto tu nije bilo u

redu. Otpozadi ih je pratio čovek s pijace, ispred njih je bio čistač ulice, u suviše

kvalitetnim cipelama. Pored Arčijevih kola parkiran je kombi sa zatamnjenim

staklima. Arčijeva automobil je, povrh svega, bio onesposobljen. Nema šta, neko

je temeljito odradio posao.

„Ovo ne miriše na dobro", procedio je.

,,I ja sam ih video", prosikta Arci. „Šta da radimo?"

„Bežimo odavde. Odmah!"

U tom času, zadnja vrata kombija širom se otvoriše i napolje iskočiše trojica. Čistač

ulice odbaci metlu i izvadi poluatomatski pištolj iz kaputa. Tom je čuo sve bliži

topot nogu iza leđa.

Pre nego što je čistač zapucao, Arci potrča ulevo, a Tom udesno. Uleteo je u sokak

i naišao na žičanu ogradu. Zgrabio ju je i počeo da se penje. Ograda je bučno



zazvečala. Hteo je da se prebaci na drugu stranu, kad ga je neko ščepao za članak

leve noge.

Čovek koji ih je sledio na pijaci uspeo je da ga stigne. Vukao ga je za nogu, kako bi

ga svukao na tie. Tom nije pokušavao da ga otrese. Umesto toga, spuštao se dok

mu stopala nisu došla do nivoa napadačeve glave. Onda ga je šutnuo i oslobodio

nogu, pogodivši ga pravo u bradu. Nepoznati muklo jeknu i pade.

Preskočivši ogradu, našao se na pustoj parceli, preobraženoj u parking za pijačare.

Iza sebe je začuo zveket metala; dvojica ljudi iz kombija stigla su do žičane

prepreke i pela se uz nju.

Bar još niko nije zapucao, pomisli Tom, trčeći preko parcele. Za dlaku je izbegao

auto koji je ulazio na parkiralište. Nepoznati progonitelji mogli su da ga ubiju kroz

ogradu, da su hteli. Očigledno je da su imali druge planove.

U tom trenutku, kamion s viljuškom za istovar, pun robe za pijacu, skrenuo je iz

neupadljivog sokaka ispred njega. Tom pokuša da ga zaobiđe. Vozač je stisnuo

kočnice i zaustavio se nadomak Toma.

„Pazi gde ideš, budalo jedna!" povika vozač i leže na sirenu.

Nije obraćao pažnju na gnevnog kamiondžiju. Preskočio je povrće iz rasutih

gajbica i utrčao na pijacu. Čim se našao u gužvi, prešao je na normalan hod,

umešavši se u gomilu kupaca. Znao je da će u mnoštvu biti siguran. Nadao se da

se i Arci poslužio istim trikom. Procenivši da je dovoljno odmakao, zastao je pored

tezge s vinom i osvrnuo se. Progonioci su stigli do ulaza u pijacu. Premeravali su

gomilu, tražeći ga. Obojica su držala desnice ispod kaputa, verovatno stiskajući

oružje.

Tom se naglo okrete i udari u čoveka sa sandukom crnog vina. Sanduk pade na tie,

a boce se razbiše. Privučeni bukom, progonioci su već hitali ka njemu.

„Izvinite", reče Tom, prolazeći pored prodavca za tezgom.

„Hej!" povika nesretnik. „Vraćaj se ovamo!"

Nije mu bilo ni na kraj pameti. Bacio se na kolena i otpuzao ispod tezge. Provukao

se ispod još dve, da bi se što više udaljio od mesta sudara. Pratio je kretanje

dvojice progonitelja, skriven iza piramide staklenih boca s maslinovim uljem.

Mahnito su gestikulirali iznad prosutog vina. Izgubili su ga.



Oprezno se zaputio ka severnom izlazu, pridruživši se grupi turista, koji su

uzbuđeno ćeretali o lešini jelena, obešenoj o tezgu. Kad su izašli s pijace, odvojio

se od njih, krenuvši ka glavnom putu i reci.

Pored njega se, uz škripu kočnica, zaustavio veliki crveni landrover. Tom se

okrenuo na petama, ali je posrnuo. Pločnik je bio klizav od mokrog kartona, listova

zelene salate i plastičnih kesa, tragova jutarnje trgovine. Pre no što je ustao,

zadnja vrata se otvoriše. Ugledao je čoveka na sedištu.

Arčija.

Prednje staklo spustilo se za desetak centimetara i bleda ruka proturi službenu

legitimaciju.

„Dosta je bilo jurnjave, Kirk. Upadaj."

8

5. januar, 12:56

Vozačeva četvrtasta, glatko obrijana glava virila je iz debelog vunenog džempera

s rol kragnom. Bacio je pogled na retrovizor, pa na drum, pre no što se vratio na

put. S laganim smeškom na usnama, dao je gas.

Čovek na suvozačkom sedištu bacio je pogled preko ramena, klimnuvši obojici.

„Ja sam Vilijam Ternbul."

Pružio im je ruku preko ramena, ali su ga ignorisali. Posmatrali su ga u potpunoj

tišini. Tom je procenio da ima najmanje osamnaest stouna i veoma malo mišića.

Izgledao je prilično mlado, oko trideset petgodina. Nosio je gradsku kamuflažnu

uniformu, farmerke i razdrljenu košulju, koja je velikodušno pokazivala debeli,

slojeviti podbradak.

„Izvinite zbog... Onoga." Neodređeno je mahnuo put pijace „Pretpostavio sam da

ne biste došli, da sam vas zvao, pa sam angažovao izvesnu pomoć. Nisam očekivao

da ćete nas..."

„Pustite me da pogađam", besno ga je prekinuo Tom. „Neko vas je opljačkao, a vi

mislite da mi nešto znamo o tome? Jesam li u pravu? Koliko puta treba da vam

kažemo da ne znamo ništa i da vam ne bismo rekli, čak i da znamo?"



„Ovo nema veze s pljačkom", kiselo će Ternbul. „Ja nisam policajac."

„Specijalno odeljenje , Interpol, Leteći odred , prokleti kerovi..." Arci slegnu

ramenima. „Kako god se predstavio, odgovor će biti isti. Uznemiravate poštene

građane. Dobro znate da ni u šta nismo upleteni."

„Radim za Ministarstvo spoljnih poslova." Ternbul im ponovo pokaza legitimaciju.

„Ministarstvo spoljnih poslova?" nepoverljivo će Arci. „Pa, to je nešto novo."

„Ne baš", tiho će Tom. „On je njuškalo."

Ternbul se osmehnuo.

„Više volimo da se predstavljamo kao obaveštajci. Ja radim za Šesticu."

Šestica je, kao je Tom dobro znao, naziv koji su pripadnici službe koristili za MI6,

agenciju za borbu protiv spoljašnjih pretnji britanskoj nacionalnoj bezbednosti.

Nije želeo da ima posla s takvim organizacijama, ne ponovo. Pet godina je radio za

CIA; znao je šta se dešava tamo, ali je želeo da zaboravi.

njenim bivšim kolonijama. One pribavljaju i obrađuju podatke političke prirode i

vode istrage radi zaštite države od terorizma i sličnih ekstremističkih delatnosti.

Prvo specijalno odeljenje {Irish branch) obrazovano je marta 1883. godine, pri

londonskoj policiji za borbu protiv Irskog republikanskog bratstva.

„Pa, šta hoćete?"

„Potrebna nam je vaša pomoć" tiho reče Ternbul, kad se auto zaustavio na

semaforu.

Arci odgovori jetkim smehom.

„Kakva pomoć?" mirno će Tom. Odlučio je da igra igru, dok ne dozna s čim imaju

posla.

„Kakvu god da ste spremni da ponudite."

„Odgovor je lak", odvrati Tom. „Ne očekujte nikakvu pomoć od nas." Arci smesta

klimnu. „Izuzev ako znate nešto što ja ne znam..." Ljudi Ternbulovog kova nikad

ništa ne preduzimaju bez snažnih aduta ili moćne poluge uticaja. Morali su da ga

što pre isteraju na čistac.

„Neću da vas ubeđujem", osmehnuo se Ternbul, „niti da vam pretim. Neću vam

predlagati trule dogovore. Ništa od ruka ruku mije. Pomoći ćete mi ako na kraju

moje priče budete to želeli."



„Ma hajde, Tome, ne moramo da slušamo ove gluposti. Nemaju ništa protiv nas.

Idemo", rekao je Arci. Tom je oklevao. Nešto u Ternbulovom glasu potaklo mu je

radoznalost, iako je znao da je ortak verovatno u pravu.

„Saslušaću ga."

Upalilo se zeleno i kola krenuše. „Dobro."

Ternbul je odvezao pojas i okrenuo se ka njima. Imao je ravno, obično lice i

okrugle, mesnate obraze. Brada mu se gubila u salu na vratu Oči su mu bile smeđe

i sitne. Dugu kosu podelio je na dva dela i zabacio iza ušiju, kao pozorišne zavese.

Uopšte nije ličio na špijuna, što je bila zajednička osobina najboljih pripadnika

službe. Bio je opušten i samouveren, kao i drugi terenski agenti koje je Tom ranije

sretao, dobri agenti.

„Da li ste čuli za Kristalnu oštricu?" pitao je Ternbul.

„Nisam", reče Tom.

„Iznenadio bih se da jeste. To je grupica ekstremista, labavo povezanih sa

Nationaldemokratische Partei Deutschlands ili NPD, najaktivnijom neonacističkom

političkom organizacijom u Nemačkoj.

^jima navodno rukovodi bivši kapetan nemačke armije Dmitrij liler, iako to nije

potvrđeno. Istini za volju, o njima se malo zna." Tom slegnu ramenima.

„Ono malo što znamo upućuje na zaključak da nisu obični skinledi, koji se vucaraju

po predgrađima i prebijaju doseljenike. To je dobro obučena paravojna

organizacija, još uvek u ratu koji je za većinu završen 1945. godine."

„Otuda i ime?" To je više ličilo na tvrdnju nego na pitanje. Tom je dovoljno dobro

znao istoriju, da bi pretpostavio da je Kristalna DŠtrica verovatno nazvana po

Kristallnachtu kobnoj noći krajem 1938. godine, kada su zbog nacističkih napada

na jevrejske radnje lice nemačkih gradova bile prekrivene slomljenim staklom.

,,U pravu ste", živahno će Ternbul. „Finansirali su se tako što su radili kao plaćene

ubice iza Gvozdene zavese. Danas se bave sitlim poslovima s drogom i

reketiranjem. Sumnja se da su umešani terorističke akcije u gerilskom stilu,

uglavnom protiv jevrejskih zajednica u Nemačkoj i Austriji. Grupa nema više od

deset ili dvadeset aktivnih članova. Oslanjaju se na mrežu od stotinak pomagača i

simpatizera. Malobrojnost ih čini veoma opasnim. Prolaze ispod radara najvećeg

broja bezbednosnih organizacija. Neuhvatljivi su." „Već sam rekao da nikad nisam



čuo za njih." Ternbul je mirno nastavio. „Dvojica su pre devet dana provalila L

bolnicu Sent Tomas i ubila troje ljudi. Dve žrtve su bile iz redova medicinskog

osoblja. Najverovatnije su uklonili potencijalno nezgodne svedoke. Treća je bila

osamdesetjednogodišnji pacijent Andreas Vajzman. Bio je logoraš u Aušvicu.

Preselio se ovamo posle rata." Tom je ćutao. Nije znao kuda sve ovo vodi i kakve

to veze ima s njim. „Vajzmanu su amputirali levu ruku, ispod lakta, na živo. Umro

je od srčanog udara."

„Šta su učinili?" čuvši to, Arci se nagnuo napred. „Odsekli su mu ruku. Levu

podlakticu." „Kog đavola su je sekli?" oglasio se Tom.

„Zato nam i treba vaša pomoć." Ternbul se osmehnuo, otkrivajući rogobatni niz

nepravilno raspoređenih, trulih zuba.

„Moja pomoć?" Tom se namrštio. „Ne vidim kakve veze to ima sa mnom."

„Pretpostavljao sam da ću čuti tako nešto" reče obaveštajac. Kad je auto zašao za

ugao, nagnuo se prema prozoru. „Ubice su ukrale trake kamera za nadzor s

odeljenja, ali je jedan snimljen na izlasku iz zgrade, kamerom gradskog sistema

obezbeđenja." Pokazao im je fotografiju. Tom i Arci su je pažljivo gledali. Obojica

su odmahnuli glavom.

„Prvi put ga vidim", reče Arci.

,,I ja", reče Tom.

„Vi niste, ali mi jesmo", nastavi Ternbul. „Tako smo ih povezali s Kristalnom

oštricom. On je Dmitrijev zamenik, pukovnik Johan Heht. Poslednji put je viđen u

Beču, pre tri meseca. Jedan od naših agenata fotografisao ga je u restoranu."

Predao je još jednu fotografiju Tomu. „Ima blizu dva metra i ožiljak duž desnog

obraza i usne. To lice se teško zaboravlja."

,,I dalje čekam poentu." Tom nije skrivao razočaranje. Predao je fotografiju Arčiju,

a daje nije čestito ni pogledao. „Kakve veze ja imam s tim čovekom?"

„Isuse!" Arci uhvati Toma za ruku. „Pogledaj s kim sedi."

Kad je prepoznao čoveka koga mu je Arci pokazivao, boja mu nestade s lica.

„To je Hari", promucao je. Nasmejano, bezbrižno lice s fotografije u trenu je

srušilo krhke bedeme koje je u proteklih šest meseci podizao oko tog dela

prošlosti. „To je Renvik."



9

Park Tivoli, Kopenhagen, Danska 5. januar, 14:03

Henri Renvik platio je ulaznicu u Gliptoteku, na ćošku Titgensgadea i

Andersenovog bulevara i ušao u park. U ovo doba bilo je tiho. Većina je volela da

dolazi kad padne mrak, jer se Tivoli u mračnim zimskim noćima, pod 115.000

sijalica, preobražavao u oazu svetlosti.

Uprkos tome, većina atrakcija je radila. Najstarija, džinovski drveni rolerkoster

zvani Bjergrutšebanen, ili Planinski rolerkoster, čuo se izdaleka. Krici malobrojnih

posetilaca odzvanjali su u oštrom zimskom vazduhu, nestajući u oblacima vrele

pare.

Bio je obučen u skladu s vremenom. Preko ušiju je navukao plavi somotski šešir, a

oko vrata nekoliko puta omotao žuti svileni šal. Nosio je tamnoplavi kaput. Brada

mu se nije videla od podignutog okovratnika. Virili su mu samo nos i inteligentne,

budne oči, hladne i bezosećajne kao sneg koji je pokrio okolna stabla i krovove.

Zaustavio se ispred tezge sa suvenirima. S nadstrešnice su preteći visile ledenice.

Posmatrajući ponudu, pomerao je desnu ruku u džepu. Blago se trgao. Koliko god

ga lepo umotao, hladnoća je nalazila put do patrljka desne ruke. Odmah bi ga

zaboleo. Konačno je pronašao ono što je tražio. Pokazao je prodavačici na željeni

suvenir i dao joj novčanicu od sto kruna. Gurnula je odabrani predmet u crvenu

kesu i izbrojala kusur. Nasmešila se kad je dodirnuo obod šešira.

Nastavio je dalje, pored klizališta, do jezera s jedinim sačuvanim delom starog

utvrđenja. Grad se širio, gutajući sve pred sobom. Proždrao je i Tivoli, koji je

nekada bio izvan bedema i šanca. Stigao je do Kineske pagode i ušao u topli

restoran Det kinesiske Tar.

Trupkao je u predsoblju, da bi stresao sneg sa cipela. Ljubazna garderoberka

oslobodila ga je šešira i kaputa, otkrivajući crno odelo s dva reda dugmadi.

Bio je visok i snažan čovek u pedesetim godinama. Hodao je uspravno i podignute

glave, ukočeno, kao da je na paradi. Kosa mu je bila gusta i proseda, obično

besprekorno počešljana na jednu stranu. Skinuvši šešir, pokvario je frizuru.



Krupne zelene oči, ispod gustih čupavih obrva, delovale su mlađe od izboranog

lica, s nešto opuštene kože na obrazima.

„Sto za dvoje, u zadnjem delu", zatražio je.

„Naravno, gospodine. Ovuda, molim vas."

Šef sale ga je dopratio do stola. Renvik je izabrao stolicu s dobrim pogledom na

ulaz i prozore koji su gledali na jezero. Naručio je vino i pogledao na sat, retki

zlatnipatekfilip iz 1922. godine. Držao ga je u gornjem džepu, na tankom zlatnom

lancu, provučenom kroz rupicu na reveru. Heht je kasnio, ali je i Renvik malo

poranio. Opreznost mu je prešla u naviku.

Pažljivo je osmotrio trpezariju. Bila je gužva, uobičajena za vreme ručka. Video je

mlade parove isprepletanih prstiju. Gledali su se toplim, rečitim pogledima.

Starijim parovima odavno je ponestalo reči. Ćutke su gledali na različite strane.

Roditelji su pokušavali da kontrolišu decu, očajnički nastojeći da ništa ne izgube iz

vida. Sve u svemu, restoran je bio pun običnih ljudi, koji su vodili običan život.

Pet minuta kasnije, stigao je Heht. Nadnosio se nad kelnerom koji ga je dopratio

do stola. Nosio je čizme na pertlanje, farmerke i jeftinu smeđu kožnu jaknu,

ukrašenu patent zatvaračima i velikim džepovima. Izgledala je kruto i plastično.

„Kasniš", ukorio ga je Renvik, kad je seo, s mukom smestivši duge noge ispod

stola. Heht je imao okrutno, ružno lice. Zbog belog ožiljka preko desnog obraza

sticao se utisak da se večito ceri. Oči su mi bile sive i buljave, vlažne od hladnoće.

Proređena seda kosa uljem je slepljena uz lobanju.

„Pratili smo te, čitavim putem od glavne kapije", uzvratio je Heht. „Dao sam ti

nekoliko minuta da se raskomotiš. Znam da voliš da biraš vino."

Renvik se osmehnuo i pokazao kelneru da napuni Hehtovu čašu.

„Pa? Imaš li je?"

Renvik je govorio opuštenim tonom, ali Hehta nije mogao zavarati. „Nemoj da me

vređaš. Ne bi bio ovde, da ne misliš daje kod mene." „Dobro, gde je onda?"

Heht izvadi valjak od kartona iz jakne, a Renvik mu ga ote iz ruku. Skinuo je

plastični poklopac i istresao savijeno platno u krilo. „Da li je to ona koju tražiš?"

„Strpljenja, Johane", ukori ga Renvik, iako se i sam trudio da ne zvuči nestrpljivo.



Pridržavao je sliku levom rukom, ispod stola. Odmotao ju je u krilu i osmotrio

ispucalu površinu. Ništa nije pronašao, pa ju je obrnuo, da bi ispitao poleđinu.

Snuždio se. Opet ništa.

„Prokletstvo."

„Ne znam gde još da tražim." Heht nije krio razočaranje. „Nabavili smo šest

komada. Nijedna nije bila prava. Tako si nam ti rekao." „Šta hoćeš da kažeš?"

planuo je Renvik.

„Hoću da kažem da bismo možda lakše našli pravu sliku, kad bi nam rekao šta

tražiš."

„Nismo se tako dogovorili. Plaćam vas da kradete slike. To je sve."

„Možda je vreme da promenimo dogovor."

„Kako to misliš?" oštro je reagovao Renvik. Nije mu se dopadao vragolasti sjaj u

Hehtovim očima.

„Onaj Jevrejin koga smo motrili po tvom naređenju..."

„Šta je bilo s njim?"

„Mrtav je."

„Mrtav?" Renvik razrogači oči. „Kako?" „Ubili smo ga."

„Ubli ste ga... Idiote", procedi Renvik. „Pojma nemaš u šta se upuštaš. Kako se

usuđuješ..."

„Ne brini" prekinuo ga je Heht, namignuvši. „Imamo ruku."

Renvik polako klimnu glavom, kao da pokušava da se smiri. Hehtov zahtev nije ga

iznenadio. Već nekoliko dana znao je za nepromišljeni napad Kristalne oštrice na

Vajzmana. Možda bi ih sprečio, da je situacija bila drugačija. To sad nije važno.

Pustiće ih da misle kako gospodare situacijom. Postaće popustljiviji ako misle da

imaju kontrolu, što će njemu dati prostora za sledeći potez. Sa zadovoljstvom će

im pokloniti ovu sitnu pobedu, pretvarajući se da je nadmudren.

,,I sad misliš da ti ono malo što znaš daje pravo da komanduješ?"

„Ne radi se samo o slikama. Osećamo to. Želimo deo plena, ma o čemu da se

radi."

„ A šta ja dobijam za uzvrat?"

„Ruku i sve što na osnovu nje možeš saznati."



Pretvarao se da razmišlja o Hehtovoj ponudi. Ritmički je udarao velikim zlatnim

pečatnjakom po ivici vinske čaše, tvoreći zvuk nalik slabašnom zvonu.

„Gde je ruka?"

„Još uvek je u Londonu. Poslaće je ovamo, ako ih pozovem ili će je uništiti.

Izaberi."

Renvik slegnu ramenima.

„Vrlo dobro. Delimo osamdeset prema dvadeset." Uopšte nije nameravao išta da

deli, ali je znao da će biti sumnjiv ako se ne cenka. „Polapola."

„Ne preteruj, Johane", upozorio gaje Renvik.

,,U tom slučaju, šezdeset prema četrdeset."

„Sedamdeset prema trideset. To je moja poslednja ponuda", oštro će Renvik.

„Važi." Heht uze telefon. „Gde daje isporučim?"

„Idem za London", reče Renvik s kiselim osmehom. „Tamo se dešava dosta toga.

Nadam se da ćemo biti u prilici da nešto iskoristimo."

„Nisi mi objasnio o čemu se radi."

Renvik odmahnu glavom.

„Prvo ću razgovarati sa Dmitrijem. Priča je samo za njegove uši."

Heht se nagnuo preko stola i blago podigao glas.

„Neće razgovarati s tobom, dok ne potvrdim tvoju priču. Ako želiš ortakluk, moraš

mu ponuditi nešto opipljivije od obećanja."

„Vrlo dobro", izdahnu Renvik. „Reći ću ti ono najneophodnije, ništa više od toga.

Dmitrij će čuti čitavu priču. Slažeš li se?"

„Slažem se."

Renvik podiže crvenu kesu. Hehtova ruka sunu preko stolice. Posegnuo je ka

oružju.

„Pazi šta radiš, Renvik. Bez trikova." „Bez trikova", složio se oval.

Izvadio je majušni voz s parnom lokomotivom, spustio ga na sto i gurnuo ka

Hehtu. Minijaturni klipovi živahno su se okretali, dok se kotrljao po stolnjaku.

Naletevši na Hehtov tanjir, zaustavio se uz resko ping.

„Šta je to? Neka šala?" Heht nije krio nevericu.

„Nije šala."

„Ali, ovo je voz?", rekao je prezrivo. „Nije običan voz. To je Zlatni voz."



10

Pijaca Borou, London 5. januar, 13:03

„Kakve on veze ima s ovim?"

Tom je zvučao besno i nesigurno. Nije mogao da govori, pa čak ni da misli o Hariju,

a da se ne priseti koliko je izgubio kad je konačno saznao istinu. Nije mogao da se

otrese osećanja da mu je pola života prošlo u laži.

„To bismo želeli da znamo."

„A šta inače znate?"

„Manje od tebe", zafrkta Ternbul. „Pogotovo kad se uzme u obzir da je dobri stari

ujka Hari u suštini bio član tvoje porodice."

„Iznenadio bi se", jetko će Tom, „kad bi znao da Harija Renvika pamtim kao

pametnog, duhovitog, ljubaznog i brižnog čoveka." Glas mu se mimo volje

umekšao, pod uticajem uspomena na Renvika u pohabanom belom lanenom

odelu. Renvika koji nikad nije zaboravio njegov rođendan. To mu se nikad nije

desilo. Ni rođeni otac nije mogao time da se pohvali. „Henri Renvik koga sam

poznavao bio mi je prijatelj."

„I tebe je prevario, baš kao i sve druge? Nikad nisi posumnjao?" Ternbul nije krio

nevericu.

„Zašto me pitaš, kad znaš odgovore?", planuo je Tom. „Ne želim da pričam o

Hariju Renviku."

„Pričaj mi o Kasijusu", navaljivao je Ternbul. „Reci mi sve što znaš o njemu."

Tom je duboko udahnuo, nastojeći da se smiri. „Svi su znali Kasijusa. Tačnije, znali

su za njega, zato što ga niko nije video. Bolje reći, niko ga nije video i ostao živ."

„Bio je nemilosrdni ubica. Nije se libio nijednog zločina" reče Arci. „Njegovi ljudi

učestvovali su u svakoj prevari na tržištu umetnina. Krali su, falsifikovali, pljačkali

grobove, krijumčarili. Bili su sveprisutni. A ko nije igrao po njihovim pravilima...

Čuo sam da je izbio oba oka procenitelju koji nije hteo da potpiše autentičnost

falsifikovanog Pizanelovog crteža, koji je nameravao da proda."

„Niko nije ni sanjao da je Kasijus bio čika Renvik."



„Da li si odonda razgovarao s njim?"

Tom se muklo nasmejao.

„Kad sam ga poslednji put video, pokušao je da me ubije. Možda bi i uspeo, da mu

vratima sefa nisam otfikario ruku. Od tada ne razgovaramo."

„Znam, pročitao sam dosje FBIa o onome što se desilo u Parizu." Tom se

iznenadio. „Verovali ili ne, mi ponekad delimo podatke s američkim kolegama",

objasnio je Ternbul s kiselim osmehom. „Pogotovo kad se radi o ljudima s njihove

liste najtraženijih."

„Staje tamo pisalo?"

„Piše da si, iako si važio za lopužu, sarađivao s američkom vladom na pronalaženju

pet neprocenjivo vrednih zlatnih novčića, ukradenih iz Fort Noksa. Saznao sam i

da si tokom te istrage pomogao da se Renvik demaskira kao Kasijus i da se uhapsi

korumpirani agent FBIa."

,,A Renvik? Šta je pisalo o njemu?"

„Gotovo ništa više od onog što smo čuli od tebe. U tome je problem. Do nas su

dospele neke glasine, ali to je sve. Čuli smo da mu se organizacija raspala, da je

ostao bez igde ičega i da je u bekstvu."

„To su informacije od vaših izvora?"

„Od naših, Interpola, Jenkija dežurnih krivaca. Ali, nismo jedini." „Kako to misliš?"

„Presreli smo poruke grupe ljudi, koja nastoji da se dočepa Renvika." „Mislite na

šifrovane lične oglase u Tribjunu?" „Znate za njih?" Ternbul nije mogao da sakrije

iznenađenje. „Tek od juče. Znate li ko ih objavljuje?"

„Šalju ih poštom. Odštampani su na izuzetno raširenom HP laserskom štampaču.

Pismo svaki put stiže iz druge zemlje. Ništa ne znamo o pošiljaocima."

„Pa, to me ionako mnogo ne zanima." Tom slegnu ramenima. „Onaj koji ga se

dočepa učiniće nam veliku uslugu. Želim mu sve najbolje."

„Stvar je u tome što se čitavo zamešateljstvo ne tiče samo Renvika. Uprkos

medijskoj slici, nemaju svi teroristi kalašnjikov u jednoj, a Kuran u drugoj ruci.

Kristalna oštrica je nasilna i fanatična sekta, rešena da po svaku cenu obnovi Treći

rajh. Dosad su obitavali u senci, izvodeći manje akcije na ograničenom prostoru.

Nisu prezali od ubistava. Naš izvor nas uverava da će se to promeniti. Planiraju

značajno proširenje delatnosti, u pogledu broja članova, značaja meta i



geografskog opsega aktivnosti. Svi ćemo patiti ako im Renvik pomogne da

postignu taj cilj."

„Šta očekujete od mene?"

„Voleli bismo da nam pomognete. Vi najbolje poznajete Renvika. Znate ga kao

čoveka, metode i sredinu u kojoj se kreće. Moramo da saznamo šta radi sa

Hehtom, pre no što bude kasno. Predlažem da počnete od ubistava u bolnici."

Tom se nasmejao i odmahnuo glavom.

„Vidite ovako; žao mije, ali se odskora bavim potragom za ukradenim

umetninama. Ne tražim ukradene udove. Ja bih se najviše obradovao kad bi

Renvik bio zaustavljen, ali se neću mešati u vašu istragu. Raskrstio sam s tim

načinom života."

„Obojica smo raskrstili", umešao se Arci. Lupio je po sedištu do sebe, kako bi

naglasio rešenost.

„Koliko će proći pre no što se Renvik obruši na vas? Pre no što reši da izravna

račune?"

„To je moj problem", odlučno će Tom. „To svakako nije dovoljno dobar razlog da

ne okrenem leđa vašoj papazjaniji, uveren da zbog toga neće biti ništa gora. Ne

verujem vam. Nikad vam nisam verovao. Nikad vam neću verovati."

Usledilo je dugo ćutanje. Ternbul ih je ukočeno posmatrao. Konačno se okrenuo

prema upravljačkoj tabli i ispustio dubok uzdah.

„U tom slučaju, uzmite ovo", pružio mu je parče papira preko ramena. Na njemu

je bio nažvrljani broj. „Ako promenite mišljenje."

Automobil se zaustavio i vrata se otvoriše. Tom i Arci su trepćući izašli na ulicu.

Trebalo im je nekoliko sekundi da shvate da se nalaze pored Arčijevih kola. Lisica

je bila skinuta.

„Šta ćemo sad?" pitao ga je Arci, sedajući za volan.

„Ništa, dok ga ne proverimo", odvrati Tom, smeštajući se na suvozačko sedište,

presvučeno mekom crnom kožom. Začuo se motor. „Hoću da znam šta stvarno

hoće."

11



Grinič, London 5. januar, 13:22

Soba se nije promenila. Bila je nešto praznija bez njega, kao da je iz prostora

isisana sva energija. Izbledele smeđe zavese ostale su navučene, u spomen na

njegovu naviku da ih nikad potpuno ne otvara, čak ni leti. Stari zeleni tepih

sačuvao je tragove pepela i pseće dlake. Grozni pisaći sto iz pedesetih godina nije

pomeran sa svog mesta pored prozora. Na kaminu su počivale tri vulkanske stene

koje je pre mnogo godina pokupio s padina Etne, na medenom mesecu s njenom

majkom. Sijale su uobičajenim toplim sjajem.

Ugledavši načas svoj odraz u ogledalu, Elena Vajzman se trgla. Imala je četrdeset

pet godina. Bila je mladolika, ali je prošle nedelje ostarila deset godina. Zelene oči

bile su joj podnadule i podlivene krvlju, a lice crveno i umorno. Bore na čelu i oko

očiju su se produbile. Nekadašnji plitki zaseci preobrazili su se u doline. I

besprekorno održavana crna kosa bila joj je neuredna. Nije se našminkala, prvi put

nakon tinejdžerskih dana. Mrzela je samu sebe zbog zapuštenosti.

„Izvoli, ljubavi", reče njena najbolja prijateljica Sara, ušavši u sobu sa dve šolje

čaja.

„Hvala ti." Elena srknu čaj.

„Sve ovo mora u kutije, zar ne?" pitala je Sara. Nastojala je da zvuči poletno, iako

joj se na licu ogledalo neraspoloženje zbog nereda u sobi.

Zidovi su se jedva videli od visokih, nakrivljenih kula knjiga i časopisa. Bilo ih je i

ispred kamina, oko fotelja, na svakom slobodnom mestu. Kule behu sačinjene od

raznovrsnog materijala knjiga u tvrdom i mekom povezu, periodike, kataloga

različitih veličina i boja, starih kožnih poveza s izbledelim zlatnim slovima i novih

izdanja u sjajnim plastičnim omotima.

S nostalgičnim osmehom sećala se kako su se gomile obrušavale, praćene lavinom

sočnih nemačkih psovki. Otac bi onda pokušao da nagura knjige u pretrpanu

biblioteku na desnom zidu. Posle izvesnog vremena priznao bi poraz i načinio

novu kulu, na drugom mestu. I ta bi se, posle nekog vremena, obrušila, baš kao da

je građena na pesku.

Povila se pod novim talasom tuge. Na ramenu je osetila nečiju ruku.



„Sve će biti u redu", brižno će Sara.

„Ne mogu da verujem da je mrtav, da ga više nema." Ramena su joj se tresla od

plača.

„Znam koliko ti je teško", tešila ju je prijateljica. „Niko ne zaslužuje takvu smrt.

Posle svega što je preživeo, posle neopisivih patnji." U Sarinim očima našla je

podršku i saosećanje.

„Svet je otišao do đavola", složila se prijateljica. „Ubiti nevinog čoveka u

bolesničkoj postelji i..."

Ućutala je. Elena je znala da ne može da ponovi ono što je pre nekoliko dana čula

od nje. Činilo joj se daje od tada prošlo strahovito mnogo vremena. Rekla joj je da

je njen otac, krhki starac, ubijen i da mu je telo iskasapljeno. Još nije mogla da

poveruje.

„Sve mi ovo liči na beskrajnu noćnu moru" promrmljala je, kao da govori sama sa

sobom.

„Možda bismo ovo mogle da uradimo i nekog drugog dana", brižno će Sara.

„Nećemo." Elena je duboko udahnula, boreći se da povrati kontrolu nad sobom.

„Taj posao jednom mora biti obavljen. Sem toga, potrebno mije da nešto radim.

Dok se nečim bavim ne mislim na... Neke stvari."

„Dobro. Idem po kutije, važi? Zašto ne bi krenula od ormana za knjige?"

Sara izađe, a Elena poče da raščišćava sobu, prazneći police s knjigama. Spuštala

ih je na pod, usput ih razvrstavajući. Otac je imao eklektičan ukus. Najveći deo

knjiga odnosio se na njegove hobije ornitologiju i vozove. Imao je mnogo dela o

tim oblastima, a veliki broj je bio na francuskom i nemačkom. Žalila je što nije

naučila te jezike, bar toliko da razlikuje francusku reč za ptice od nemačke za

železnicu.

Ispraznile su prvi red i stigle do polovine drugog, kad je Elena primetila nešto

neobično. Jedna knjiga u kožnom povezu nije htela da se makne sa svog mesta.

Isprva je pomislila da je zalepljena, nekom davno zaboravljenom slučajnošću.

Skinula je sve knjige s police i tek tad jasno videla da ispod ili iznad neobičnog

toma nema tragova lepka.

Uhvatila ju je s obe ruke i snažno cimnula, ali nije uspela da je izvuče. Posegnula je

s druge strane i, na svoje iznenađenje, napipala tanku metalnu polugu. Izlazila je iz



knjige i nestajala u zidu. Daljim ispitivanjem utvrdila je da su stranice, ako ih je

ikada i bilo, zamenjene komadom drveta.

Ustuknula je za korak i zamišljeno osmotrila tajanstvenu knjigu. Posle kraćeg

oklevanja, nežno je pritisnula korice. Knjiga se lako pomerila unazad, kao da ide

po žlebu. Čula je škljocanje metala i videla kako se desna ivica centralnog ormana

za knjige pomera za nekoliko centimetara. Čuvši grebanje drveta o drvo, Sara je

podigla glavu.

„Da li si nešto našla, draga moja?"

Elena je ćutala. Uhvatila se za policu i povukla orman ka sebi. Bešumno se otvorio.

Kliznuo je preko tepiha, sve dok se nije sasvim raskrilio.

„Neverovatno!" povika Sara, ustajući.

Pred njima se ukazao deo zida s originalnim viktorijanskim tapetama, ukrašenim

cvetnim motivima i premazanim debelim slojem smeđeg laka. Papir je otpao na

nekoliko mesta, otkrivajući ispucali i trošni cement.

Elena nije gledala u zid, već u uska zelena vrata. Šarke su blistale od nedavno

nanesenog ulja.

12

Nepoznato mesto 5. januar, 16:42

Nagnuo se preko velikog stola za sastanke. Zurio je u zift crni telefon na sredini

stola. Crveno svetio postojano je treperilo. Vlažne mrlje na leđima i ispod pazuha

osvajale su sve više prostora.

„Šta je bilo?" Iz aparata je dopirao pribran i hladan glas.

„Našli smo ga."

„Gde? Da li je bio u Danskoj, kao što smo i pretpostavljali?"

„Ne, ne govorim o Kasijusu."

„Nego o kome?"

„O njemu. O poslednjem."

Zavladala je tišina.

„Da li si siguran?"



„Jesam."

„Gde je?"

,,U Londonu. Zakasnili smo. Mrtav je." „Otkud znaš?"

„Pročitao sam policijski izveštaj."

Crno sunce „Šta je s telom? Jesi li video telo?"

„Nisam. Ali sam video fotografije s autopsije i kopiju zubnog kartona. Svi podaci se

slažu." Usledila je znatno duža pauza.

„Pa" konačno oglasio se sagovornik, „gotovo je. Bio je poslednji."

„Bojim se da nije. Ovo je tek početak." Na malom prstu vrteo je zlatni pečatnjak.

Ravnu površinu krasila je mreža od dvanaest izgraviranih kvadrata. U jednom je

blistao dijamant.

„Početak?" nasmeja se sagovornik. „O čemu pričaš? Sve je gotovo. Samo je on

znao."

„Ubijen je. Usmrćen je u bolničkoj postelji."

„Zaslužio je mnogo goru smrt, zbog onog što je učinio."

„Odsekli su mu ruku."

„Odsekli?", oštro je odjeknulo pitanje. „Ko je to učinio?"

„Neko ko je znao."

„Nemoguće."

„Zašto bi je, inače, poneli?" Zavladala je tišina. „Moram da okupim ostale."

„To nije sve. Umešala se i britanska obaveštajna služba." „Pozvaću ostale.

Moramo da se sastanemo i posavetujemo." „Rade s nekim."

,,S kim? S Kasijusom? Ščepaćemo ga pre nego što bilo šta sazna. Godinama njuška

oko nas, ali bez uspeha. Kao i svi ostali." „Ne, ne govorim o Kasijusu, već o Tomu

Kirku." „Sinu Čarlsa Kirka? Kradljivcu umetnina?" „Tako je."

„Krenuo je očevim stopama? Baš dirljivo." „Šta da radim?"

„Motri ga. Saznaj kuda ide, s kim razgovara." „Misliš da bi mogao..."

„Nikako!" odlučno ga prekide sagovornik. „Previše vremena je prošlo. Trag je

suviše hladan. Čak i za njega."



13

Klerkenvel, London 5. januar, 20:35

Tom dosad nije težio posedovanju materijalnih dobara. Nije imao potrebe da

išta ima, niti je to smatrao bitnim. Donedavno nije provodio više od dve nedelje

na istom mestu. Takav način života omogućavao mu je da uvek bude za korak

ispred snaga zakona i reda.

Ako ćemo pošteno, nije smatrao da zbog toga bogzna šta gubi. Nikad nije težio

zgrtanju bogatstva ili nagomilavanju dragocenosti. Odlučio se za posao kradljivca

umetnina zato što je voleo uzbuđenje i zato što gaje dobro radio. Nikad nije

razmišljao o ranom penzionisanju, uz koktele na Kajmanskim ostrvima. Radio bi i

bez novčane naknade, da novac nije bio jedino priznato merilo uspeha.

Bio je i te kako svestan značaja nekoliko predmeta koje je nedavno kupio na

aukcijama i rasporedio po stanu. Predstavljali su opipljiv znak promene, svedočeći

da ga više ne čeka spreman kofer, ako se ukaže potreba da iščezne iz grada, da

više nije plaćenik, lutalica koja skita svetom, nošen vetrovima sudbine. Sad je

imao dom, korene, pa čak i odgovornost. Kupovina „stvarčica" predstavljala je prvi

znak normalnosti, kojoj je tako dugo težio.

Jednostavan nameštaj od sjajnog aluminijuma dominirao je dnevnim boravkom,

velikim otvorenim prostorom sa podupiračima od livenog gvožđa, koji su

pridržavali delimično zastakljeni krov. Ravan betonski pod nije se video od šarenih

turskih čilima iz devetnaestog veka. Zidove su krasile slike iz kasne renesanse,

uglavnom italijanskih majstora. Svaka je imala posebno osvetljenje. Sjajni čelični

mongolski šlem iz trinaestog veka na kovčegu u središtu sobe bio je

najupečatljiviji. Preteći se cerio svakom ko bi stao ispred njega.

„Izvini što kasnim" reče mu zadihana Dominik. Jednom rukom podigla je vezenu

haljinu, a u drugoj je držala cipele. „Otišla sam na trčanje i zaboravila koliko je

sati."

„Pa, stigla si", reče Tom. Okrenuo se od šporeta, rumen od toplote.



„0 ne, Tome, nije valjda ponovo otkazao?" rekla je. „Daj da pogađam. Otišao je na

kartanje ili trke pasa, ili je dobio karte za boks meč?"

„Pogodila si iz prve", s uzdahom će Tom. „Mora se priznati da je dosledan."

„Ne mogu da shvatim da ti je život zavisio od tako nepouzdanog čoveka", rekla je

sedajući za šank, između kuhinje i dnevne sobe. Obula je cipele.

,,U tome je stvar. Arci nikad nije grešio u poslu. Umeo je da zaboravi svoj

rođendan, ali je znao sve o svakom alarmnom sistemu, u svim muzejima, odavde

do Hongkonga."

„Zar ne misliš da malčice gubi kontrolu?"

Tom je oprao ruke, dok je ona završavala s oblačenjem.

„Uvek se na neki način kockao. To mu je u krvi. Sem toga, ovo je osetno

poboljšanje. Ako ništa drugo, sad se kocka isključivo u novac. Dok smo bili u igri,

ulozi su bili znatno veći."

„Ako mene pitaš, rekla bih daje kockanje samo izgovor", nastavila je s obesnim

sjajem u očima. „Mislim da ne ceni tvoju kulinarsku veštinu."

Tom se isceri i poprska je vodom.

„Prestani", nasmejala se. „Uništićeš mi maškaru."

„Nikad se ne šminkaš."

„Hoću da sednem na motor i svratim do kluba, posle večere. Lukas će izaći s

nekim prijateljima. Hoćeš li da nam praviš društvo?"

„Ne, hvala." Slegnuo je ramenima. „Nisam raspoložen."

„Kako si?" pitala je.

„Ja? Dobro sam. Zašto pitaš?"

„Zastave su ti zbog nečega na pola koplja, to je sve."

Nije joj pominjao popodnevni susret s Ternbulom. Nije imao razloga. Hteo je da

izbegne razgovor o Renviku. Rane su bile suviše sveže i sporo su zarastale.

„Nije mi ništa."

„Pitam se da nisi takav zbog... Pa, znaš, zbog današnjeg dana."

Tom ju je zbunjeno pogledao.

„Šta je danas?"

„Znaš, njegov rođendan."

„Čiji rođendan?"



„Rođendan tvoga oca, Tome."

Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati značenje njenih reči.

„Zaboravio sam." Ni sam nije verovao. Pitao se da li je nesvesno potisnuo tu

informaciju, kao i toliko drugih iz detinjstva. Tako mu je bilo lakše; manje se ljutio

na svet.

Ćutao je.

„Znaš, možda bi ti pomoglo da ponekad progovoriš koju reč o njemu, sa mnom ili

s nekim drugim." ,,I šta da ti kažem?"

„Ne znam. Predstavi mi ono što si osećao prema njemu. Reci mi šta si voleo kod

njega. Šta ti je smetalo. Sve je bolje od te rupčage koju večito zaobilaziš."

„Znaš šta mi je učinio", rekao je besno. „Krivio me je za majčinu smrt. Kao da sam

ja odgovoran što mije dopustila da vozim. Imao sam trinaest godina, za ime božje.

Svi ostali su to prihvatili kao nesreću, ali ne i on. Poslao me je u Ameriku, jer nije

mogao da me podnese u svojoj blizini. Napustio me je kad mi je bio najpotrebniji."

„Mrzeo si ga zbog toga."

„Nije u tome stvar. Najvažnije je da sam bio spreman za novi početak. Zbilja sam

bio. Znaš li šta se desilo? Uspevalo mi je. Počeli smo da se upoznajemo, da se

vraćamo jedan drugom, da gradimo nešto novo. I baš tad je umro. Čini mi se da ga

još više mrzim zbog toga."

Dugo su ćutali.

„Znaš li da nikad sebi nije oprostio ono što ti je učinio?" Dominik je zvučala

napeto. Pognula je glavu. „Kako to misliš?"

„Stalno je pričao o tome. Ta misao ga nikad nije napuštala. Mislim da me je zbog

toga i prihvatio. Hteo je da, na neki način, ispravi grešku."

„Prihvatio te je? Ne znam o čemu pričaš", smrknuto će Tom.

„Pa, nikad ti nije rekao, zato što je strepeo da ćeš biti ljubomoran. Nije to bilo

ništa strašno. Hteo je da mi pomogne."

„Dom, o čemu pričaš? Ne razumem."

Duboko je udahnula.

„Nikad nisam upoznala roditelje", nastavila je prigušenim i tihim glasom. Govorila

je brzo, kao da se plaši da, ako ućuti, neće moći da nastavi. „Menjala sam



porodice, posle podmetanja vatre ili tuče. Kad sam napunila sedamnaest, pobegla

sam. Godinu dana sam provela na ženevskim ulicama. Bila sam na ivici..."

Tom je oduvek naslućivao da Dominik ima tamnu stranu, da je pomalo

neobuzdana, ali uopšte nije bio spreman za ovu ispovest.

„Šta je s pričama o tvojoj porodici, studijama umetnosti i školovanju u Lozani? Da

li si to izmislila?"

„Niko nije bez tajni", nastavila je tihim glasom. Gledala ga je pravo u oči. „Svi

potiskujemo neželjena sećanja."

„Da li je moj otac znao za to?" Dohvatio je nož i odsečnim pokretima sekao

povrće.

„Prvi put sam ga ugledala jedne večeri, na taksi stanici. Mislim da je bio u

bioskopu. Gledao je Građanina Kejna ili nešto slično. Bila sam sigurna da ću proći

neopaženo. Ljudi bi obično shvatili da su ostali bez novčanika tek na kućnom

pragu. Prevarila sam se u vezi s tvojim ocem. Bio je đavolski brz."

„Ukrala si mu novčanik?" Nadao se da mu glas ne odaje prava osećanja. Nije bio

preneražen, već impresioniran onim što je upravo čuo.

„Pokušala sam. Uhvatio me je s rukom u džepu. Začudila sam se što nije pozvao

policiju. Umesto toga, rekao mi je da zadržim plen."

„Staje uradio?" Nije mogao da se ne nasmeje, zamišljajući scenu.

„Rekao mi je da ga zadržim. Savetovao mi je da mu ga vratim, ako mije stalo do

novog početka. Tvrdio je daje spreman da mi pomogne. Četiri dana sam buljila u

prokleti novčanik. Očajnički sam želela da ga otvorim i uzmem novac, svesna da ću

tako izgubiti možda poslednju priliku da se izvučem. Petog dana otišla sam da ga

posetim. Prihvatio me je, baš kao što je i obećao. Dao mi je posao u radnji i naučio

svemu što znam. Nikad ništa nije tražio. Da ga nije bilo, ne bih bila ovde."

Tom je ćutao. Ova ispovest pomogla mu je da shvati neke protivrečne crte njenog

karaktera. Očeva motivacija mu nije bila tako jasna, a još manje to što je tajio

istinu od njega. Kad god bi pomislio da ga je razumeo, otkrio bi još jedan sloj

njegove ličnosti, a svako otkriće podizalo je novi zid između njih.

„Trebalo je da mi kaže", rekao je. Nije bio svestan da stiska nož, toliko snažno da

su mu zglobovi pobeleli. „To važi i za tebe."



„Verovatno imaš pravo", odgovorila je. „Brinuo se zbog tvoje reakcije, a mislim da

sam i ja. Poverila sam ti se zato što mislim da bi trebalo da saznaš to baš danas.

Posvetio se meni, da bi se iskupio za zanemarivanje rođenog sina. Znao je da

nikad neće oprostiti sebi zbog onog što ti je učinio. Uvek se nadao da ćeš ga

jednog dana razumeti i da ćeš ga manje mrzeti."

Ćutali su. Nije se čulo ništa osim zujanja frižidera i pucketanja šporeta,. Tom pusti

nož.

„Predlažem da popijemo nešto, da nazdravimo, njemu u pomen. Šta misliš? Imam

bocu grej gusa u zamrzivaču."

„Dobra ideja." Hrabro mu se nasmešila, prelazeći prstom preko uglova očiju.

Ustala je i prišla frižideru. Vrata zamrzivača otvorila su se uz mljackav, vlažan zvuk.

Oštro je kriknula.

Tom se začas stvorio kraj nje. Pokazala je zamrzivač. Hladan vazduh kovitlao se

kao magla u vlažno zimsko jutro. Jedva je nazirao ono što mu je pokazivala.

U zamrzivaču je bila ruka. Ljudska ruka. Držala je smotano platno.

* Gray Goose votka koja se proizvodi u francuskoj pokrajini Konjak, od francuske

pšenice. Namenjena je prvenstveno američkom tržištu. Patentirao ju je milijarder

Sidni Frenk, 1997. godine.

14

Planine crnog bora, Malta, Ajdaho 5. januar, 14:09

Nasred široke šumske čistine dizala se velika kuća u obliku slova H, okružena

raznovrsnim pomoćnim zgradama. Do nje je vodio zemljani drum, dovoljno širok

za jedan automobil. Vijugao je pet kilometara do najbližeg pristojnog puta.

Životinjski tragovi pojavljivali su se tu i tamo i nestajali, nagoveštavajući život koji

se nije mogao videti. Potmulu šumsku tišinu povremeno bije kričanje orla.

Prodorni zvuk zasekao bi vazduh, visoko na nebu, a onda se rastopio na suncu.

Bejli je ležao na snegu, skriven među drvećem. Kroz isprepletano tamno granje

nazirao je krpicu plavog neba. Bilo mu je hladno. Vlaga mu se probijala kroz



navodno nepromočive pantalone, hvatajući se na kolenima. Ležao je između

Vidžana i šerifa Henesija. Šef je držao dvogled.

„Koliko ih ima?" pitao je Vidžano.

„Dvadeset do dvadeset pet", odgovori Bejli. Promeškoljio se kako bi razmrdao

ukočene udove. „Svaka porodica ima spavaću sobu u dograđenim zdanjima. Jedu i

druže se u glavnoj zgradi."

„Prokleti rodoskrvnici", promrmlja Vidžano. Bejli oseti kako se Henesi vrpolji

pored njega.

„Dobro. Vaskes, kreći!"

Dva tima od po sedmoro ljudi ustadoše iz skrovišta duž žute nije, poslednjeg

položaja za skrivanje i pripremu. Potrčali su u oloni po jedan iz zaklona drveća ka

različitim krajevima spoljnog perimetra. Ne kvareći formaciju, savladali su nisku

drvenu ogradu i prešli preko zelene linije, posle koje nema povratka. Brzo su

napredovali ka prednjem i zadnjem ulazu u glavnu zgradu, zauzevši položaje levo

od vrata.

Bejli je dvogledom motrio kuću, tragajući za znacima života: pokretnim senkama,

pomeranjem zavese ili žurnim gašenjem svetla. Ništa se nije micalo, izuzev

nekoliko oljuštenih komada farbe na prozorskim ramovima, koji su lepršali na

vetru.

Usmerio je dvogled na dva udarna tima opremljena šlemovima, gasmaskama i

pancirnim košuljama. Na belom snegu ličili su na goleme crne bube. Viziri su sijali

na popodnevnom suncu. Svi su imali automatske puške i pištolje. Po jedan čovek

u svakom timu nosio je i velikog metalnog ovna za razbijanje vrata.

,,U redu je", oglasio se Vaskes preko radija. „Još nema znakova aktivnosti u zgradi.

Naređujem Alfa timu da se spremi."

Čistinom se razlegao glas pojačan megafonom.

„Govori vam FBI. Opkoljeni ste. Izađite s podignutim rukama."

„Rekao sam ti da ne dižeš dževu, Vaskese, mačo idiote", prosikta Vidžano sebi u

bradu.

Iz kuće se ništa nije čulo. Ponovo se razlegao veštački pojačan glas.

„Ponavljam, govori vam FBI. Imate deset sekundi da izađete."

Ništa se nije desilo. Vidžanov radio zakrča.



„Ništa se ne dešava, gospodine. Na vama je da odlučite."

„Upadaj'", naredi Vidžano. „Odmah."

Ljudi s ovnovima istovremeno udariše po bravama na prednjim i zadnjim vratima.

Ona se rascepiše i otvoriše. Na oba kraja kuće ubačene su gasne bombe, koje su

posle nekoliko sekundi eksplodirale. S prednjeg i zadnjeg ulaza kuljao je gust,

zagušljiv dim.

„Napred, napred, napred!" urlao je Vaskes, dok su njegovi ljudi upadali u zgradu.

Bejli je s uzdignutog položaja čuo prigušene uzvike i praskanje granata sa

suzavcem. Ništa više. Nije bilo vriske, niti dečjeg plača. Nije bilo ni pucnjave.

Sekunde su prolazile, pretvarajući se u minute. Operacija je tekla mimo svakog

očekivanja.

Radio je zakrčao.

„Gospodine, ovde Vaskes... Ovde nema nikoga." Vidžano čučnu i zgrabi radio.

„Ponovi!"

„Rekao sam da ovde nema nikoga. Zgrada je prazna. Pretražili smo svaku sobu,

uključujući i tavan. Pusto je. Izgleda da su otišli u žurbi. Na stolu smo zatekli

polupojedenu hranu. Ovde jebeno zaudara."

Bejli je razmenio zbunjen pogled s Vidžanom, a zatim i s Henesijem, koji je

delovao krajnje zabrinuto.

„Tamo mora biti nekog, Vaskes. Dolazim", reče Vidžano.

„Nemojte, gospodine. Sačekajte da obezbedimo imanje."

„Rekao sam da dolazim. Sačekajte me. Hoću da vidim šta se dešava."

15

Blumsberi, London 5. januar, 21:29

„Hoćeš li kafu?"

„Treba mi piće." Tom uze kristalnu bocu sa stola. Sipao je konjak u trbušastu čašu i

ispunio usta plemenitom tečnošću. Uživao je u ukusu, a zatim je progutao. Sručio

se u fotelju i osvrnuo oko sebe.



Tek drugi put je bio u Arčijevom domu. To ga je podsetilo koliko malo zna o svom

partneru. Ko je on, kakve su njegove strasti i tajne? Posle večerašnjeg razgovora

postalo mu je jasno da isto važi i za Dominik. Možda to više govori o njemu nego o

njima dvoma.

Soba je govorila ponešto o Arčijevom karakteru. Posmatraču je )dmah upadala u

oko njegova naklonost prema art dekou. To se dalo zaključiti po nameštaju Emila

Žaka Rulmana i Marino stalariji, poredanoj iznad kamina. Zbirka edvardijanskih

žetona za cocku, izložena u dve vitrine, levo i desno od vrata, svedočila je o

strastvenoj naklonosti prema tom poroku.

Najzanimljiviji komad nameštaja bio je stočić za kafu od tikovine. Tom je smesta

prepoznao kineski krevet za uživanje opijuma iz druge polovine devetnaestog

veka. Mesingani dodaci na ivicama nekada su pridržavali bambusove štapove,

preko kojih se razapinjalo platno, kako bi uživaoce štitilo od radoznalih pogleda.

„Izvini što sam te prekinuo u igri", reče Tom. Arci je sedeo preko puta.

„Ne brini", partner energično odmahnu rukom. „Ionako mi je loše išlo. Kako je

ona?" Klimnuo je ka zatvorenim vratima kupatila.

„Ništa joj neće faliti", reče Tom. Iz iskustva je znao da je Dominik retko žilava i

prilagodljiva.

„Šta se, do đavola, dogodilo?"

Tom mu je dodao savijeno platno.

„Staje ovo?"

„Pogledaj."

Arci raširi sliku po stočiću za kafu. Iznenadio se.

„Ovo je Belak iz Praga." Tom klimnu. „Gde si ga našao?" Polako je prelazio prstima

preko ispucale slike, gladeći grudve uljane boje. Zaustavio se kod niza rupica.

„Dobio sam je na poklon. Neko ju je ostavio u zamrzivaču."

„Gde si je našao?" Arci se namrštio, kao da ga nije dobro čuo.

,,U zamrzivaču. Nisu ostavili samo nju."

Arci odmahnu glavom.

„Nisam siguran da želim da čujem ostatak priče." „Unutra je bila i ljudska ruka. U

stvari, još uvek je tamo." Na Arčija je došao red da zanemi. Posmatrao gaje s

nevericom. Uspeo je da progovori, prigušenim, gnevnim glasom. „Ternbul." „Šta?"



„To je maslo onog dvoličnog nitkova Ternbula." Tom se nasmejao.

* GCHQ Government Communications Headquarters Vladin komunikacioni štab,

britanski pandan američke NBA.

„Ma hajde, Arci. Rekao si da si ga proverio." „Jesam. Preko svojih veza doznao sam

da je u MI6 i da je prvobitno radio u ruskom odeljenju GCHQ*. To ne znači da nije

to učinio.

Razmisli. Tip se pojavljuje niotkuda i traži našu pomoć. Suočava se s našim

odbijanjem. Nestala podlaktica, samo nekoliko sati kasnije, iskrsava pored

smrznutog graška. To je prokleta nameštaljka. Kladim se da se muva okolo i čeka

da se vratiš kući, da bi te ućorkirao."

„Pretpostavljaš da ruka pripada Ternbulovom preživelom logorašu iz Aušvica."

„Upravo tako. Šta misliš, koliko odsečenih ruku kruži Londonom?"

„Nema ih puno", složi se Tom.

„Zaključak se nameće sam."

Tom ustade i priđe prozoru. Posmatrao je taksije. Narandžasti plamen zapalacao

bi po sjajnom crvenom krovu, kad god bi prošli ispod bandere s uličnom

svetiljkom. Mračna, patricijski hladna fasada Britanskog muzeja nazirala se u tami,

iza masivne gvozdene ograde. Granitni lavovi dremali su na večitoj straži ispred

glavnog ulaza.

„Posavetovao bih te da ne žuriš sa zaključcima", nastavi Tom. „Sem toga, postoji

još jedna mogućnost..."

„Opet počinje", promrmlja Arci.

„Da isti ljudi stoje iza starčevog ubistva i krađe slike."

„Sumnjaš na Renvika, zar ne?"

„Zašto da ne? Poznato ti je da sarađuje s Kristalnom oštricom. Znamo da su njeni

pripadnici ubili tog čoveka i da Renvik, zahvaljujući meni, ima jednu ruku manje.

Slanje odsečene ruke umesto posetnice lako bi mogla biti ironična poruka, u

njegovom stilu."

„Staje s Belakovim slikama?"



„Krali su ih po njegovom nalogu", reče Tom, slegnuvši ramenima. „Belak?"

Dominik je neopaženo izašla iz kupatila i kliznula u sobu. Pređašnje zaprepašćenje

smenila je pribranost. U njenoj vitkoj silueti, uokvirenoj otvorenim vratima, bilo je

nečeg eteričnog. „Slikar?" Tom i Arci razmeniše iznenađene poglede. „Ćula si za

njega?" Tom je bio zadivljen njenom primedbom. Svedočila je o neumornom radu

na prikupljanju podataka o umetničkom tržištu. „U prolazu."

„Od koga?"

„Od tvog oca. Poslednje tri godine tragao je za Belakovim slikama." „Zbilja?"

odvrati Tom.

„Shvatao je tu potragu veoma ozbiljno. Naložio mi je da pretražujem baze

podataka, novinske članke i spiskove umetnina na aukcijama, ne bih li nešto našla.

Uzalud sam se trudila. Mislim da je, nedugo pre smrti, hteo da odustane od

potrage."

„Tako sam i ja čuo za njega", reče Tom. Nervozno je pucnuo prstima. Nije mogao

da shvati zašto se ranije nije setio razgovora s ocem. „Mislim da me je zamolio da i

ja uzmem učešća u potrazi."

„Zašto bi se, za ime sveta, odlučio da ih skuplja?" pitao je Arci. S prezirom je

pokazao sliku sinagoge.

„Nije ih skupljao", ispravila ga je Dominik. Sela je na tepih, skrštenih nogu. „Tragao

je samo za jednom portretom devojke. Pretpostavljao je daje u nekoj privatnoj

zbirci. Govorio je daje ta slika ključ."

„Ključ čega?", pitao je Arci.

„Ne znam", uzdahnula je Dominik. „Dobro znate da je umeo da čuva tajne."

„Mi ne znamo, ali Renvik svakako zna", gorko će Tom. „Zato ju je i podmetnuo da

bi nam pokazao daje blizu odgonetanja tajne."

„Upravo zbog toga ne smeš da mu dozvoliš da utiče na tebe", ubeđeno će Arci.

„Hoće da te uvuče u svoju igru. Bacićemo ruku i nastaviti svojim putem, kao da se

ništa nije desilo."

„Predlažeš da se pretvaramo da se ništa nije desilo?" odvrati Dominik. Streljala

gaje prkosnim pogledom. „Ne možemo zanemariti ovako nešto, Arci. Ubili su

nekog, sam si to rekao. Ubili su nekog, a mi možda možemo da učinimo nešto po

tom pitanju."



„Nisam to imao na umu", negodovao je Arci. „I te kako poznajem Kasijusa. Ovo je

samo jedna od njegovih bolesnih spletki. Ne možemo više pomoći starcu kome je

ova ruka odsečena, ali možemo pomoći sebi. Tome! Šta to radiš?"

„Zovem Ternbula", odvrati ovaj. Podigao je slušalicu i izvukao parče papira s

obaveštajčevim telefonskim brojem iz novčanika.

„Zar nisi čuo šta sam ti rekao?" molećivo će Arci.

„Slušao sam vaš razgovor. Dominik ima pravo ne možemo preći preko poruke u

zamrzivaču."

„Zar ne vidiš da se poigrava s tobom? Zaboravi na to."

„Ne mogu, Arci", planuo je Tom. Duboko je udahnuo i nastavio nešto ljubaznijim

tonom. „Neću ti zameriti ako odlučiš da se držiš po strani. Ja ne mogu. Ovo se tiče

mog oca. Ako Renvik traga za nečim što je godinama podsticalo očevu znatiželju,

ne želim da se povučem i pustim ga da prvi dođe do toga. Neću dozvoliti da

ponovo napravi budalu od mene."

16

Planine crnog bora, Malta, Ajdaho 5. januar, 14:19

Vidžano i Bejli hitali su nizbrdo, kroz šumu. Nespretno su posrtali, dok su im

noge tonule u smetove i saplitali se po snegom skrivenom šipražju. Nekako su

stigli do imanja, prišavši mu zdesna. Preskočili su drvenu ogradu i krenuli ka

glavnom ulazu, ostavljajući duboke tragove u celcu. Na vratima ih je dočekao

Vaskesov čovek. Skinuo e šlem i masku; zurio je u njih praznim pogledom. „Ovuda,

gospodo."

Proveo ih je kroz predsoblje, puno patika, čizama i starih novina. Neoliko jelenskih

rogova krasilo je zid. Ukućani su o njih povešali prljave ezbol kape i stare čarape.

Ličili su na groteskne improvizovane ukrase za Božić. Vaskes ih je čekao u

prostranoj kuhinji. Dugačak hrastov sto bio je postavljen za večeru. Bubašvabe su

jurcale preko radnih površina i ubuđale govedine. Kuhinja je bila prepuna

ozlojeđenih muva i gadnog mirisa koji je Bejli smesta prepoznao. Bio je to smrad

trulog mesa. Vaskes klimnu ka vratima. „Još nismo pogledali podrum."



„Podrum?" Smrknuta lica, Vidžano izvadi plan imanja iz jakne. Raširio ga je i

pričvrstio za zid ekserčićima sa starog kalendara NRA . „Vidite nema podruma."

,,A kako se zove ovo?" Vaskes otvori vrata, otkrivši uske stepenice koje su se

gubile u pomrčini. Zapahnuo ih je talas vrelog, smrdljivog vazduha.

Spuštali su se stepeništem, osvetijenim Vaskesovom baterijskom lampom.

Završavalo se u uskom, neosvetijenom hodniku. Vaskes im osvetli put s nekoliko

baklji. Aktivirao ih je i pobacao na pravilnoj razdaljini.

Kad su se približili kraju hodnika, Bejli poče da se znoji. Temperatura je bila mnogo

veća nego u prizemlju. Stomak mu se okretao od smrada. Vaskes im pokaza da

sačekaju i i otvori vrata. Vratio se posle nekoliko sekundi, smrknuta lica.

„Nadam se da niste ručali."

Agenti su uđoše u podrum. Veliki kotao na tečno gorivo zauzimao je čitav suprotni

zid. Odašiljao je toplotu na sve strane. Smrad je bio neizdrživ, a zujanje muva

toliko glasno, da je podsećalo na zvuk manjeg motora. U središtu prostorije ležao

je veliki nemački ovčar, isplažena jezika. Debeli crvi migoljili su se po krvavom

krznu. Pored njega su bila dva krvava pit bula i žgoljavi mešanac, raznesene

lobanje.

„Sad znamo zašto nismo videli pse", suvo će Vaskes.

Upravio je snop svetlosti ka podu nedaleko od njihovih nogu. Sivi beton bio je pun

sjajnih čaura. Blistale su kao sitne oči.

„Čaure od Ml6. Nekoliko šaržera. Hteli su da budu sigurni."

„Gde su oni?" pitao se Bejli. „Gde su otišli?"

„Gospodine!" Jedan od Vaskesovih ljudi pojavio se na vratima iza njih. „Našli smo

nešto."

* National Rifle Association Američko nacionalno urdruženje vlasnika oružja,

nevladina organizacija osnovana 1871. godine u Njujorku. Zalaže se za odbranu

prava na posedovanje i nošenje oružja, garantovano američkim ustavom. Njihov

nezvanični moto je: „Možete ga oduzeti samo iz mojih mrtvih ruku."

Krenuli su za njim, duž oskudno osvetijenog hodnika i ušli u drugu, manju

prostoriju. Bila je prazna, ako se izuzme sto prislonjen uza zid.



Pod u sobici nije bio pokriven psećim leševima i čaurama, već papirima. Bejli se

sagnuo i podigao jedan. Bio je to raspored letova do Vašingtona.

Ustao je i prišao zidu, gde je stajao veliki arhitektonski crtež. Neki delovi bili su

zaokruženi crvenom bojom. U donjem levom uglu je pisalo: Plan Nacionalnog

kriptografskog muzeja; sistemi za grejanjelventilaciju 1993. Pokazao gaje

ostalima.

„Izgleda da su ovo naši momci."

„Čemu služe ona?" Vidžano pokaza na zarđala metalna vrata na suprotnom zidu.

Vaskes im je prišao i osvetlio prozorčić na vratima.

„Imamo ih!" uzviknuo je. „Ovde su. Vidim još jedna vrata, koja vode u drugu

prostoriju. Isuse, ko zna kako su se nagurali unutra."

„Pusti me da vidim." Vidžano baci pogled kroz prozorče.

„Jesu li još živi?" upita Bejli.

„Jesu. Neko me je video."

Povukao se za korak, kako bi napravio mesta za Bejlija.

„Ona maše rukama", reče mlađi agent. „Kao da hoće da nam kaže da se udaljimo."

„Otvorimo ta vrata", naložio je Vidžano.

„Da li ste sigurni?" oprezno će Bejli. „Žena na prozorčetu očigledno ne želi da ih

otvaramo."

„Puca mi prsluk za njene želje", brecnuo se Vidžano.

„Gospodine! Uveren sam da bi bilo bolje da prvo sve proverimo", nije odustajao

Bejli. Ženin očajnički izraz uverio gaje da pokušava da ih upozori na nešto. „Ne

teraju nas od vrata bez razloga. Zar ne mislite da bi bilo uputno da stupimo u

kontakt s njima i saznamo šta, do đavola, tamo rade?"

„Prokleto je očigledno šta rade, Bejli. Neki luđak ih je zaključao. Izvući ćemo ih i

otići da se istuširamo. Vaskes?"

Vođa odreda za izbavljenje talaca slegnu ramenima i otvori prva vrata. Stigao je

do drugih i zastao, paralizovan krikom.

„Gledajte!" Bejli je upravio baterijsku lampu u stakleni otvor na drugim vratima.

Na njemu je bila poruka, nažvrljana crnim krejonom.

Sve ćete nas pobiti.



„Šta to, do đavola..." poče Vidžano. Prekinuo gaje Vaskesov oštri kašalj. Specijalac

se presamitio u struku. „Gas", prostenjao je. „Izlazite... Gas..."

Bejli ga zgrabi za ramena i povuče ka izlazu. Poslednje što je video bilo je žensko

lice pritisnuto o stakleni otvor, izbuljenih, crvenih oči. Skliznula je s prozorčeta i

nestala s vidika.

„Izvedite sve ljude napolje", povika Bejli, gurajući obeznanjenog Vidžana uza

stepenice, kroz kuhinju i predsoblje. Izašli su napolje. Pripadnici udarnog tima

popadali su po snegu oko kuće. Žudno su udisali svež planinski vazduh.

„Šta se desilo?" Šerif Henesi je dotrčao čim su se pojavili.

„Kuća je puna zamki", dahtao je Bejli. Predao je Vaskesa medicinskom osoblju.

Dahtao je, s rukama na kolenima.

„Puna zamki?" Henesi je zbunjeno posmatrao ulazna vrata. „Kako to mislite?"

„Radi se o nekoj vrsti gasa. Još uvek su unutra. Umiru."

„Nemoguće!" povika Henesi drhtavim glasom. Pogled mu je odavao strah i

smetenost. „Nismo se tako dogovorili."

Bejli podiže glavu. Zaboravio je na umor i gađenje.

„O kakvom dogovoru govorite, šerife?"

17

Patološka služba, Lambet, London 6. januar, 03:04

Patrljak je bio krvav i gnusan. Trake mišića, nervna vlakna i presečeni krvni

sudovi štrcali su kao otfikarene žice. Vrh kosti virio je ispod nabrane kože, kao da

se ceri jezivim, beličastim osmehom.

„Pa, ozlede su u potpunom saglasju s načinom na koji je ruka odstranjena..."

Doktor Derek O'Nil okretao je ud, proučavajući ga pod snažnom lupom. Pod jakom

svetlošću halogene svetiljke izgledao je voštano i lažno. Ličio je na iščupanu ruku

lutke iz izloga. „DNK testovi potvrdiće da li je stvarno njegova. Rezultati će stići za

nekoliko sati."

Zevnuo je. Vapio je za posteljom iz koje ga je Ternbul izvukao.



„Očuvana je iznenađujuće dobro. Gde ste je našli?" pitao je O'Nil, podigavši glavu.

Imao je veliki, ružan nos, sa dosta čekinjastih dlaka. Donji deo lica pokrivala mu je

gusta, žilava brada. Male zelene oči sijale su iza debelih naočara crnog okvira.

Stalno ih je nameštao. Kad god bi se nagnuo napred, kliznule bi mu na vrh nosa.

,,U nečijem zamrzivaču."

„To ima smisla." Ponovo je zevnuo. „Retko se događa tako nešto. Šta ste mi rekli,

za koga ono radite?"

„Nisam vam ništa rekao. Bolje je da ne znate", odvrati Ternbul. „Šta možete da mi

kažete o ovome?" Obaveštajac je pokazao na mlitavo, bledo meso s unutrašnje

strane zgloba. Neko je odstranio pravougaoni komad kože s odsečene ruke.

O'Nilove naočari ponovo su kliznule na vrh nosa, kad se nagnuo da osmotri

neobičnu ozledu. „Šta je tu bilo?"

„Tetovaža."

„Neobičnog je oblika. O kakvoj se tetovaži radi?" „0 onoj koja se dobijala u

koncentracionim logorima." „Uh!" Ternbul je sa zadovoljstvom zaključio da je

poslednja informacija razbudila doktora.

„Moram da saznam šta je tu pisalo." O'Nil je disao kroz zube.

„To će biti teško, veoma teško. Vidite, sve zavisi od dubine nanosa." „Na koji

način?"

„Koža se sastoji od nekoliko slojeva..." O'Nil je dohvatio olovku i papir da bi

ilustrovao kratko predavanje. „Epiderma, derma i hipoderma. Mastilo za

tetoviranje obično se ubrizgava ispod epiderma, na gornji sloj derma. To je

poprilično osetljiv i težak zahvat. Nanos mora biti dovoljno dubok da trajno

ostane, ali ne predubok, zbog osetljivih slojeva ispod njega."

„Mislite li daje ovaj nanesen nežno?" pitao gaje Ternbul s kiselim osmehom.

„Nije" složio se O'Nil. „Nacisti su, koliko ja znam, koristili dve tehnike tetoviranja.

Prva je podrazumevala metalnu pločicu s iglama. Utiskivala se u meso na levoj

strani zatvorenikovih grudi. U tako izbušene rupe mastilo se utrljavalo naknadno."

„A drugi..."

„Drugi je bio još grublji. Tetovaža je urezivana u meso, penkalom i mastilom."

„To mi ne zvuči kao vest zahvat."



„Tako je", reče O'Nil. „To znači da će tragovi biti dublji nego inače. Mastilo je s

vremenom prodrlo do dubokog derma, možda i do limfnih ćelija, što bi nam

moglo biti od pomoći. Ipak, teško da ćemo išta naći, čak i ako su oni koji su ovo

učinili zasekli sve do hipoderma."

„Jesu li?"

O'Nil približi ruku očima.

„Možda ćemo imati sreće. Koristili su skalpel. Odsekli su čitavu gornju površinu."

„Da li to znači da ćete nešto naći?"

„Moguće je da će se nešto pokazati, ako je zasecanje išlo dovoljno duboko. To će

potrajati."

„Doktore, znajte da nemamo vremena. Rečeno mi je da ste vi najbolji patolog u

zemlji. Neophodno je da date sve od sebe i izvedete čudo. Evo mog broja. Zovite

me čim nešto pronađete."

DRUGI DEO

Kad počne rat, prvo pogine istina.

ESHIL

18

Grinič, London 6. januar, 15:00

Kratkotrajna oluja ostavila je za sobom modro nebo i mokre, sjajne pločnike.

Ternbul ih je čekao ispred broja 52, lepe viktorijanske kuće od crvene cigle, koja se

ni po čemu nije razlikovala od susednih zdanja. Izgledao je još deblje u golemom



tamnoplavom kaputu, čiji su krajevi prekrivali nabubreli stomak, kao stranice

berberskog šatora.

„Hvala vam što ste pristali da se nađemo ovde", reče Ternbul, pružajući im ruku.

Tom i Arci su je prihvatili, iako ovaj drugi nije krio oklevanje. Ternbul se pravio da

ništa ne primećuje. „Hvala vam na pomoći."

„Još se nismo složili oko toga", oštro će Tom.

„Pa, hvala vam što ste nam predali ruku, ako ništa drugo. Mogli ste daje se

otarasite. Većina bi tako postupila." Tomu nije promaklo da obaveštajac gleda u

Arčija.

„Šta tražimo ovde?" nestrpljivo će ortak.

„Okupili smo se radi sastanka s Elenom Vajzman, ćerkom žrtve."

Ternbul otvori vrata. Zaputili su se stazom, pod budnim pogledom bradatog lica

isklesanog iznad ulaznih vrata. Nije bilo zvona, samo veliki mesingani zvekir u

obliku lavlje glave. Ternbul je žustro pokucao. Strpljivo su čekali, dok nisu čuli zvuk

koraka s druge strane vrata i kroz mutno staklo ugledali senku.

Vrata su se otvorila i pojavila se zapanjujuće privlačna žena guste, vrane kose,

skupljene u punđu i pričvršćene sa dva crvena lakirana štapića, u skladu sa bojom

karmina i laka za nokte. Tom je procenio da nema više od četrdeset godina.

Šminka joj je davala zdrav, preplanuo izgled, ali nije mogla da sakrije mračne

krugove ispod zelenih očiju, tragove nespavanja. Bila je otmeno obučena crne

svilene pantalone, bela bluza i džemper od kašmira. Na nogama je nosila skupe

italijanske cipele.

„Izvolite?" Odmah je zaokupila svu njihovu pažnju. Snažan glas i samouvereni

pokreti samo su upotpunili početni utisak. Tom se pitao čime li se bavi.

„Gospođice Vajzman, ja sam inspektor Ternbul. Radim u gradskoj policiji." Sevnuo

je značkom ispred nje, drugačijom od one koju im je juče pokazao. Nesumnjivo je

imao punu fioku sličnih drangulija, odabirajući ih prema prilici. „Ovde smo zbog

vašeg oca..."

„Zaista?" Delovala je iznenađeno. „Ali, već sam razgovarala..."

„Došao sam s dvojicom kolega, gospodinom Kirkom i gospodinom Konolijem",

nastavio je obaveštajac. Prekinuo ju je usred rečenice. „Možemo li da uđemo?"

Nakratko je oklevala, a onda se sklonila u stranu.



„Da, naravno."

Kuća se osećala na sredstva za održavanje drveta i podova, s aromom limuna.

Bledi pravougaonici svedočili su o slikama koje su donedavno visile na zidovima,

štiteći starinske tapete od londonskog smoga.

Uvela ih je u ono što je, po Tomovoj pretpostavci, nekad bila dnevna soba. Bila je

prazna. Mesingani prstenovi visili su sa garnišne. Usamljena sijalica svetlela je na

požuteloj tavanici. Kauč i dve fotelje bili su prekriveni belim platnom. U levom

ćošku video je nekoliko kartonskih kutija.

„Izvinjavam se zbog nereda" rekla je, a zatim svukla prekrivače na pod. Zamolila ih

je da sednu. „Žurim u Bat. Bavim se nekretninama. Moram da ispraznim kuću, dok

se ne rese sva pravna i poreska pitanja. Rečeno mi je da će proći nedelje dok ne

dobijem telo." Ošinula je Ternbula optužujućim pogledom.

„To su vrlo osetljive stvari." Ternbul se trudio da zvuči skrušeno. Seo je na kauč

pored nje, dok su se Tom i Arci smestili u fotelje. „Shvatam da vam procedura

teško pada, ali smo dužni da nađemo ravnotežu između potreba porodice i

istrage."

„Da, da, naravno." Klimnula je i progutala knedlu.

Tom je proveo detinjstvo u zemlji koja je cenila, čak i pozdravljala otvoreno

izražavanje osećanja. Zbog toga se neprestano čudio engleskom insistiranju na

ravnoteži između tuge i očuvanja dostojanstva u prisustvu stranaca. Načas je

izgledalo da će domaćica popustiti pred osećanjima i rasplakati se, a onda je

trenutak slabosti prošao. Pred njima je bila ponosna žena. Ponovo je podigla

glavu. Pogled joj je prkosno plamteo.

„Šta ste hteli da me pitate?"

Ternbul je duboko udahnuo.

„Da li je vaš otac ikada govorio o vremenu provedenom u Poljskoj? U Aušvicu?"

Odmahnula je glavom.

„Nije. Mnogo puta sam pokušala da zapodenem razgovor o tome, da saznam šta

se tamo događalo i kako je bilo. Rekao je da je zaključao sva sećanja u najzabitije

zakutke uma i zarekao se da ih više nikad neće prizvati. Tako mi je, na izvestan

način, odgovorio na većinu pitanja."



„Šta je s tetovažom na njegovoj ruci sa zatvoreničkim brojem da li vam ga je

ikada pokazao?"

Ponovo je odmahnula glavom.

„Videla sam je, naravno. Obično je nosio košulje s dugim rukavima ili pulovere,

kako bi je sakrio, kao da je se stidi. Preživeli logoraši smatraju ih znamenom

proživljenih patnji i s ponosom ih pokazuju. Moj otac je imao drugačiji pristup. Bio

je izuzetno povučen. U tom paklu je izgubio čitavu porodicu. Mislim da je hteo da

sve zaboravi."

„Jasno mi je", reče Ternbul. „Da li je bio religiozan?"


„Nije. Ljudi su pokušavali da ga vrate u jevrejsku zajednicu, ali on nije nalazio

vremena za boga. Rat je uništio njegovu veru u sile dobra. I moju, kad smo već

kod toga."

„Šta je s politikom? Da li je pokazivao neko interesovanje? Za udruženja za zaštitu

jevrejskih prava?"

„Nije. Ništa od toga. Ptice i vozovi bili su mu jedina interesovanja."

Posle kraće pauze, Ternbul nastavi. „Gospođo Vajzman, možda će vam ono što

imam da vam kažem teško pasti."

„Da?"

Obaveštajac je delovao nervozno, po prvi put otkad su ga Tom i Arci upoznali.

Nastavio je oklevajući.

„Pronašli smo ruku vašeg oca." Bacio je pogled na Toma.

„Zaista?" Očigledno joj je laknulo, kao da se plašila mnogo goreg otkrića. „Ali, to je

dobra vest, zar ne?"

„Tako je... Izuzev što je tetovaža, njegovlogoraški broj... Uklonjena."

„Uklonjena?" Nije mogla da sakrije iznenađenje.

„Odsečena je."

Ruka joj je poletela ka ustima. Tom je iz blizine mogao da vidi da su pažljivo

manikirani nokti izgrizeni do krvi. „Dragi bože."

„Ipak, naši patolozi su, analizom tkiva ožiljka i pigmenta u dubljim slojevima kože",

govorio je brzo, kao daje upotrebom stručnih izraza hteo da otupi užas, „uspeli da

rekonstruišu logoraški broj."



Ućutao je. Polako je osmotrila posetioce. Pogled joj se zaustavio na obaveštajcu.

„Poznajete li sistem šifara korišćen u Aušvicu?" Ćutke je odmahnula glavom.

Ternbul se slabašno osmehnuo. „Do jutros ga ni ja nisam znao. Izgleda da je

Aušvic bio jedini logor gde su brojevi sistematski određivani. To je bilo neophodno

zbog veličine tog mesta. Šifre su deljene u niz serija. Sastojale su se od brojeva i

slova, serija AU, Z, EH, A i B. Slova su svedočila o poreklu zatvorenika ili etničkoj

pripadnosti. AU se, na primer, odnosilo na sovjetske ratne zatvorenike prvobitne

stanovnike Aušvica. Z je značilo Zigeuner, što je bio nemački naziv za Cigane.

Brojevi jevrejskih zatvorenika uglavnom su imali niz cifara, posle trougla. Tako je

bilo sve do maja 1944. i uvođenja serija A i B."

„Zašto mi to govorite?" Zvučala je blago histerično. Tom je slutio da je na ivici

nervnog sloma.

„Zato što broj na ruci vašeg oca ne odgovara poznatim serijama u Aušvicu."

„Šta?" Čak ni šminka nije mogla da sakrije samrtničko bledilo.

„To je desetocifreni broj, bez slovnog ili geometrijskog prefiksa. Brojevi u Aušvicu

nikad nisu stigli do desete cifre..." Posle kraćeg oklevanja, nastavio je. „Vidite,

gospođice Vajzman, moguće je da vaš otac nikad nije bio u koncentracionom

logoru."

19

15:16

Sedeli su u napetoj tišini, dok se ona lagano ljuljala. Drhtala je, pokrivši lice

dlanovima. Tom je nežno uhvati za ruku. „Žao mi je, gospođice Vajzman."

,,U redu je", procedila je kroz prste. ,,U izvesnoj meri, tako nešto sam i očekivala."

„Kako to mislite?" Ternbul se nagnuo prema njoj. Čelo mu se nabralo od

radoznalosti.



Spustila je ruke. Očekivali su da vide suze, ali na njenom licu nije bilo ničeg izuzev

strašnog, mračnog gneva. Kiptela je od besa.

„Moram nešto da vam pokažem."

Ustala je i povela goste u hodnik. Štikle su joj lupkale po pločicama.

„Ništa nisam dirala nakon otkrića", obratila im se prigušenim glasom pred

vratima. „Mislim da se deo mene nadao da ću ući i da ništa od toga neću zateći."

Otvorila je vrata i uvela posetioce u očevu radnu sobu. Ovde je, u poređenju sa

ostatkom kuće, bilo mračnije. Prostorija je mirisala na dim iz lule i pse. U jednom

ćošku behu nagomilane kartonske kutije pune knjiga, iskrivljene od težine. Na

drugom kraju sobe, ispod prozora, stajao je sto s poluotvorenim, praznim

fiokama. Podsećale su na malo drveno stepenište, koje vodi do prljave izgrebane

površine stola.

Prišla je prozoru i razmakla zavese. Gusti oblak prašine digao se s teške tkanine.

Sitne čestice zaigrale su na sunčevim zracima, koji su prodrli kroz prljave zastore.

„Gospođice Vajzman", poče Ternbul. Pravila se da ga ne čuje.

„Slučajno sam je pronašla."

Prišla je ormanu i Tom vide da je prazan. Ostala je samo jedna knjiga. Domaćica je

gurnula tom u kožnom povezu. Srednji deo ormana blago se pomerio napred, uz

jedva čujno škljocanje.

Tom oseti da se Arci ukočio.

Cimnula je orman. Otvorio se i otkrio iskrzana zelena vrata na zidu. Uhvatila se za

kvaku i zastala. Slabašno se osmehnula posetiocima.

„To je vrlo neobično, zar ne? Volite nekog čitavog života. Mislite da ga poznajete,

da biste na kraju doznali da je sve laž." Govorila je ravnim, bezosećajnim tonom.

„Ispostavi se da ga nikad niste poznavali. To vas natera na duboko preispitivanje.

Više ne znate ko ste. Pitate se da li je sve..." mahnula je rukom oko sebe, „samo

ogromna neslana šala."

Tom zamalo što nije klimnuo. Domaćica je dosledno i precizno opisala kako se

osećao kad je demaskirao Renvika. Ni u snu ne bi mogao tako da se izrazi. Tog

dana nije samo izgubio prijatelja i pokrovitelja, već i dobar deo sebe.

Vrata su se otvorila. Trgao se kad se u tami pojavilo bezoblično belo lice. Malo

kasnije, shvatio je da posmatra lutku u SS uniformi. Iza nje, na zidu male prostorije



visila je ogromna zastava s kukastim krstom. Vukla se po podu, kao zlokobni

mladenački veo. Na desnom zidu bila je metalna polica, savijena pod težinom

ogromne zbirke oružja, fotografija, bodeža, mačeva, legitimacija, knjiga, bedževa,

letaka i poveza za ruku.

Ternbul tiho zviznu. Tomu se to nije dopalo. Zvuk je delovao izuzetno neprikladno.

„Niste znali za ovo?" pitao je Tom.


„Satima je sedeo zaključan u radnoj sobi. Mislila sam da čita. Sigurna sam da je

najveći deo vremena provodio ovde."

„Možda se radi o nekoj vrsti posttraumatske reakcije", glasno je razmišljao Tom,

,,o morbidnoj opčinjenosti nastaloj zbog proživljenih patnji, pod uticajem stresa i

šoka... Takvi užasi mogu da nateraju ljude na neobične i naizgled neobjašnjive

postupke."

„Nadala sam se da je to posredi. Molila sam se u sebi sve dok nisam videla ovo..."

S najviše police skinula je fotografiju i prinela je prozoru. Tom i Ternbul krenuli su

za njom. Iznela ju je na svetio. Videli su tri mladića u SS uniformama, u stavu

mirno ispred ormana za knjige. Izgledali su prilično ozbiljno, čak malčice uzdržano.

„Nemam pojma ko su ova dvojica, ali onaj u sredini... Čovek u sredini je... Moj

otac." Govorila je bezizražajnim glasom.

„Vaš otac? Ali on nosi..." Tom ustuknu pred njenim neprirodnim bledilom. „Kad je

snimljena ova fotografija?"

„Mislim daje snimljena 1944. godine. Pozadi nešto piše, ali ne mogu da pročitam,

na ćirilici je."

„Decembar, na ruskom", reče Ternbul, koji je virio preko Tomovog ramena.

„Tome, trebalo bi da ponesemo ovo." Prigušen Arčijev glas dopirao je iz skrivene

prostorije. Pojavio se trenutak kasnije. Nosio je sako i kapu s lutke.

„Zašto bismo to nosili?" pitao je Ternbul.

„Da li si ikada video nešto slično?" Pokazao je kokardu na kapi. Na njoj je, umesto

svima poznate četvorokrake, bila dvanaestokraka svastika. Svaki krak je imao oblik

SS munje. „Ja nisam."

„Misliš li da bi nam Laše mogao pomoći?" upita Tom.

„Ako pristane da nas vidi", reče Arci, sa osetnom sumnjom.



„Ko?" procedi obaveštajac.

„Volfgang Laše", objasni Tom. „Nekada je bio najveći preprodavač vojnih retkosti.

Prodavao je uniforme, oružje, mačeve, zastave, medalje, avione, pa čak i

brodove."

„Nekada?"

„Godinama je u dobrovoljnoj penziji. Živi na najvišem spratu hotela Tri kralja u

Cirihu. Počeo je kao advokat, a ugled stekao goneći nemačke, švajcarske, pa čak i

američke kompanije zbog navodne umešanosti u ratne zločine."

,,U kakve ratne zločine?"

„Uobičajene pomaganje holokausta, finansiranje nacističkih ratnih akcija,

iskorišćavanje ropske radne snage." „Da li je imao uspeha?"

„Bio je izuzetno uspešan. Obezbedio je stotine miliona dolara obeštećenja za

preživele žrtve holokausta. Priča se da je u jednom trenutku ulovio najveću ribu.

Razotkrio je prevaru jedne od švajcarskih banaka, smišljenu radi preuzimanja

sredstava žrtava holokausta i uništenja dokaza. Pominjale su se desetine milijardi

dolara. Afera je sezala do najviših finansijskih vrhova. Kupili su ga. Hotel Tri kralja

pripada banci odgovornoj za prevaru. Stavili su mu na raspolaganje poslednji

sprat, samo da bi ćutao."

„Šta je bilo s trgovinom antikvitetima?"

„Pogodba je, po svemu sudeći, zahtevala da se mane proganjanja nacista.

Razgranata mreža poznanstava i saradnika omogućila mu je laku preorijentaciju.

Laše je danas jedan od najvećih kolekcionara vojnih retkosti i najveći poznavalac

tog tržišta."

„Nikada ne izlazi iz hotela?"

„Bolestan je, vezan za invalidska kolica. Medicinsko osoblje neprekidno bdi nad

njim."

„Mislite li da će moći da nam kaže nešto o ovome?" Obaveštajac je pokazao na

sako i kapu.

„On nam je najveća i jedina nada", reče Tom.

„Znate, mogla sam mu oprostiti..." Elena Vajzman je nestala u sobici dok su

razgovarali. „Toliko sam ga volela. Sve bih mu oprostila, da mi je rekao..." jecala

je.



Tom vide da u desnoj ruci nosi luger.

„Čak i ovo", nastavila je. Njen napeti glas podigao se do histeričnog vriska, kad je

pogledala ka nebu. „Trebalo je da mi kažeš."

Prinela je pištolj ustima i usnama obujmila hladnu crnu cev. Umazala ju je

grimiznim karminom.

„Ne!" Tom je skočio na nju. Hteo je da joj izbije pištolj iz ruke, pre nego što povuče

obarač.

Zakasnio je. Zadnji deo Elenine glave eksplodirao je po čitavoj sobi. Sručila se na

pod. Fina krvava kišica rasipala se iz uništenih krvnih sudova.

20

Ogranak FBIa, Solt Lejk Siti, Juta 6. januar, 08:17

Pol Vidžano nasuo je sebi još jednu solju filter kafe. U staklenom bokalu ostala je

linija, svedočanstvo o najvišem nivou posle jutrošnjeg kuvanja. Preostala tečnost

bila je tamna i gusta kao sirup. S apotekarskom preciznošću odmerio je dozu i po

krema, dodao punu kašičicu šećera i triput promešao.

Bio je zadovoljan obavljenim poslom. Okrenuo se da se suoči sa šerifom

Henesijem. Pored lokalnog policajca sedeo je njegov advokat Džeremaja Volton,

žgoljav i agresivan čovek, tanušnog lica, groznog nosa i upalih obraza. Volton

nikako nije mogao da sedi mirno na plastičnoj stolici. Neprestano je premeštao

težinu s jednog koščatog guza na drugi. Bejli je sedeo na drugoj strani ofucanog

stola, pričvršćenog za pod. Kasetofon je tiho zujao. Novajlija je odmeravao

Henesija žestokim, neprijateljskim pogledom. Olovka mu je mirovala na beležnici.

„Henesi, shvati da je igra gotova", reče Vidžano. Pokušavao je da zvuči hladno,

mada je suzbijao uzbuđenje. Pre četrdeset osam časova nije mnogo očekivao od

života. Sad je vodio istragu o višestrukim ubistvima. Tuđa nesreća porodila je

neočekivanu životnu priliku. „Svi planovi su ti propali. Preporučujem ti da olakšaš

sebi, tako što ćeš nam reći sve što znaš."

Henesi je tupo zurio u agenta. Često je otirao znoj maramicom, koja je promenila

boju iz bledocrvene u bordo.



„Moj klijent želi da razgovara o statusu svedoka", reče Volton visokim nazalnim

glasom. Palcem i kažiprstom štipkao je desnu usnu školjku.

„Neka se tvoj klijent nosi do đavola", planuo je agent. „Tamo je dvadeset šest

leševa." Mahnuo je u pravcu Malte, u Ajdahu, iako u sobi bez prozora nije mogao

biti naročito precizan. „To su žene, deca, čitave porodice. Dvadeset šest ljudi je

mrtvo. Status svedoka za tvog klijenta ne postoji ni kao pojam u rečniku." Prstima

je opisivao znake navoda u vazduhu.

„Nemate ništa. Njegova reč protiv vaše." Volton je gledao Bejlija. „Raspolažete

uzgrednim komentarom, načinjenim u žurbi i otrgnutim iz konteksta. Obrušili ste

se na stub lokalne zajednice. Provlačite ga kroz glib..."

„To nevinašce te je prokleto brzo dozvalo", prekinuo gaje Vidžano.

„Moj klijent ima pravo..."

„Do đavola, možda si u pravu", reče Vidžano. „Možda i nemamo bogzna šta, ali

ćemo imati." Nagnuo se preko stola, prema Henesiju. „Znaj da ćemo ti pretresti

bankovne račune i izveštaje iz srednje škole i koledža. Izvrnućemo ti život

naopačke. Dobro ćemo ga prodrmati. Pregledaćemo sve što padne na tie.

Pretražićemo i kuću, gde tvrdiš da nikad nisi bio. Poslaćemo tim od deset

forenzičara. Kad završe, znaćemo da li si u proteklih šest meseci prdnuo u njoj.

Pronaći ćemo sve što nam bude trebalo."

Volton je ljubopitljivo odmerio Henesija, koji je podigao obrve i slegnuo

ramenima, kao da mu poručuje da su se za ovako nešto spremali.

„Vrlo dobro", oglasio se advokat, štipkajući usnu školjku. „Želimo da se

nagodimo."

„Ovo je najveća istraga za ubistvo u Ajdahu, još od masakra kod Medveđe reke,

1863. godine", podsetio gaje Bejli hladnim glasom. Ni za časak nije skretao pogled

s Henesija.

„Tvoj štićenik može da se nada samo jednom ustupku izbegavanju smrtne

presude", dodade Vidžano. „Da vidimo šta imamo. Pomaganje u višestrukom

ubistvu, pre i posle učinjenog dela. Kriminalna zavera. Oružana pljačka. Do đavola,

dok izađeš, ako se to ikad desi, Džetsi bi mogli da osvoje nacionalno prvenstvo."

„A šta će biti ako bude sarađivao?" Volton namignu i liznu ugao usana.



„Nećemo tražiti smrtnu kaznu. Možda bi mogao da se nada prevremenom

puštanju na slobodu." ,,U zatvoru minimalne sigurnosti?"

„To bi se dalo udesiti", reče Vidžano. „Ali želimo sve imena, datume, mesta."

„Hoću to napismeno."

„Istresi sve što imaš, pa ću ti reći da li je dovoljno. Znaš kako ide." Henesi pogleda

Voltona, koji se nagnu ka njemu i nešto mu prošapta u uvo. Šerif se uspravio i

lagano klimnuo. ,,U redu, govoriću."

„Dobro." Vidžano odmaknu stolicu. Okrenuo je i seo, stavivši ruke na naslon.

„Počnimo s imenima."

„Ne znam kako se zvao" poče Henesi. „Hoću da kažem da mu ne znam pravo ime.

Svi su ga zvali Blondi."

„Govoriš o počinitelju zločina?"

„Pa da."

„Odakle je?"

„Nisam siguran. On je nama prišao." „Vama?"

„Sinovima američke slobode."

„Pazi, Bili", upozorio ga je advokat, uz nervozni trzaj rukom, „nećemo o tome."

„Zašto da ne? Ne stidim se onoga što sam učinio", prkosno će Henesi, a zatim se

obrati Vidžanu. „Da, bio sam jedan od njih. Do đavola, zašto da ne? Već sam rekao

da su bili patriote." Pogledao je Bejlija u oči. „Istinski Amerikanci, a ne gomila

lenjih, drogiranih imigranata."

„Patriote, nego šta", planuo je Bejli. Zario je penkalo u beležnicu, zamrljavši papir

mastilom. „Te patriote su linčovale čuvara muzeja u Merilendu."

„Ništa nisam znao o tome", nabusito će Henesi.

„Odakle je taj Blondi?" nastavi Vidžano.

„Iz Evrope."

„Tamo živi dvesta pedeset miliona ljudi", suvo će Bejli. „Rekao sam vam ono što

ste hteli da čujete", prosikta Henesi. „Nisam kriv što vam se to ne sviđa." „Šta je

hteo?" oglasio se Vidžano. „Tražio je enigma mašinu. Rekao je da će nam platiti."

„Koliko?"

„Pedeset hiljadarki. Polovinu unapred, polovnu po isporuci." ,,I vi ste se složili?"



„Ko ne bi? Za nas su to velike pare. Sem toga, nije nam bio prvi put." „Polako, Bili",

upozorio gaje advokat.

„Blondi je radio za nekog", nastavio je Henesi, zanemarujući upozorenje. „Nismo

znali za koga. Ako ćemo pošteno, nije nas se ni ticalo. Nabavljali smo ono što je

tražio. Nikad nije pitao kako smo došli do robe, niti odakle potiče. Isplaćivao je

dogovorenu sumu na vreme."

„Šta se dogodilo?" navaljivao je Vidžano.

„Imao je sve planove i nacrte. Trojica su se prijavila za posao u muzeju. Čuo sam

da je sve išlo kao po loju."

„Izuzev obešenog čuvara."

„Pretpostavljam da im se našao na putu." Henesi slegnu ramenima. „Sem toga,

jedan više ili manje... Koga je briga?"

„Jedan više ili manje?" Bejli je skočio, a penkalo se zakotrlja po podu. „Hajde,

dovrši rečenicu. Jedna crnčuga više ili manje. Da li si to hteo da kažeš?" Stisnuo je

pesnice, tako snažno da su mu vrhovi prstiju pobeleli. „Samo reci!"

Henesi se podmuklo osmehnuo, ali je imao dovoljno pameti da ne progovori.

„Šta se onda dogodilo?" ponovo se umešao Vidžano. Uzdrhtalom Bejliju položio je

ruku na rame i vratio ga u stolicu. „Šta se desilo kad su dobili mašinu?"

„Ne znam. Nisam bio tamo."

„Dobro, popričajmo malo o tome."

„0 čemu?"

„Baš me zanima kako je uspeo da svakog ugura u tu sobu, osim tebe. Da li si znao

šta planira? Da li zato nisi bio tamo? Jesi li ih namamio u sobu? Jesi li pomogao u

ubistvu?"

„Odbij, Vidžano", odlučno će Volton. Dugim koščatim prstom besno je mahao

prema ispitivaču. „Moj klijent nije mogao znati..."

„Nisam učinio ništa od toga", žustro ga prekide Henesi. „Trebalo je da i ja budem

tamo. Te večeri je besnela snežna oluja. Nisam mogao da se probijem do njih."

Vidžano baci pogled na Bejlija, koji je potvrdio ovu informaciju snebivljivim

klimanjem. ,,U gradu je napadalo deset centimetara snega, što znači da je u

planinama bilo bar dvostruko više. Znam da su očekivali običnu razmenu, novac za



mašinu. Prvi put sam čuo da ima problema kad ste se vi pojavili, s namerom da

provalite na imanje."

„Ako sam te dobro razumeo, ti si jedini preživeli od svih s kojima se osumnjičeni

sreo. Pretekao si pukim slučajem."

Bejli nije krio nevericu.

„Hej, nikad se nismo sreli."

„Ali, rekao si..."

„Nikad se nismo sreli. Video sam ga samo dva puta, izdaleka, s druge strane

imanja. Momci su pazili da me niko ne vidi, da se ne bi saznalo da sam član

grupe."

„Lažeš!" planuo je Bejli.

„Grešiš. Ti ljudi su bili moji prijatelji. Tamo je bilo i dece, za boga miloga. Rekao bih

vam da sam poznavao kučkinog sina koji je ovo uradio. Želim da bude uhvaćen."

„Šta predlažeš, kako da ga uhvatimo, ako su svi koji su ga videli mrtvi?"

21

Kapetan Kid, ulica Veping Haj, London 6. januar, 16:42

Tom je gledao kroz prozor, odsutno lupkajući prstima po izgrebanom stolu,

punom tragova cigareta. Ispod njih je tekla Temza, siva kao škriljac i gusta od

studeni.

„Kako se osećaš?" Arci je sedeo preko puta. Dodao mu je čašu ginisa. Tom htede

da otpije dobar gutljaj, ali se predomislio i odgurnuo čašu od sebe.

„Sirotica", rekao je, odmahujući glavom.

„Znam", složio se Arci. „Isuse, još mi je pred očima..."

„Mi smo krivi, Arci. Trebalo je da pažljivije nastupimo. Trebalo je da

pretpostavimo da će učiniti tako nešto."

„Nisi u pravu", uveravao ga je Arci. „Nismo joj rekli ništa što već nije znala, pošto

je videla fotografiju. Nismo mogli da znamo šta će učiniti."

„Bar se Ternbul pozabavio pandurima."



Obaveštajac im je rekao da odu i prepuste mu kontakt s policijom. Možda je hteo

da izbegne lavinu nezgodnih pitanja o dobro poznatim bivšim kriminalcima koje je

doveo u kuću žrtve ubistva. Istini za volju, oberučke su prihvatili predlog. Sve bi

učinili da izbegnu sumnjičave policajce.

„Šta misliš o njemu Ternbulu?"

Tom slegnu ramenima.

„Pa, jasno mi je da zna više od onog što nam je rekao. To me ne iznenađuje.

Špijuni ljubomorno čuvaju tajne. Radi u antiterorističkom odeljenju, stoga ne čudi

što se najviše zanima za članove Kristalne oštrice. Renvik... Renvik je samo mamac

da bi nas pridobio za saradnju."

„Veruješ li u njegovu priču?" Arci je zapalio cigaretu.

„0 Vajzmanu?" Tom gurnuo pepeljaru preko stola, da bi mu dao do znanja da ne

uživa u duvanskom dimu. ,,U najvećoj meri. Posle rata, mnogi su se trudili da

sakriju prošlost. Nisu hteli da neko sazna šta su radili, videli ili čuli. Preuzimanje

lažnog identiteta preživelog logoraša bio je jedan od načina da se izbegne

odgovornost za počinjena dela i započne nov život."

„Moraš priznati da je malo ekstreman, zar ne?"

„Sve zavisi od koga je i zbog čega bežao. Mislim da je život proveden u laži još

ekstremniji. Izmislio je čitavu porodičnu istoriju kako bi podupro priču. Istina se

sve vreme krila u sobici."

„Staje s tetovažom?"

„Ko zna? Možda je samo trapav pokušaj podržavanja pravog logoraškog broja.

Možda se iza nje krije nešto drugo. Neko je mislio da je vredna truda. Nadam se

da će Laše biti u stanju da nam objasni."

„Dobro si me podsetio", reče Arci sa osmehom. „Dodaj mi uniformu, molim te."

„Šta će ti?" upita ga Tom. Oprezno je otvorio torbu. Nadao se da ih niko neće

opaziti.

„Pronašao sam još nešto u toj sobi. Procenio sam da bi bilo bolje da to držimo van

Ternbulovog domašaja." Uzeo je sako i posegnuo u unutrašnji džep. Iz izbledelog,

smeđeg koverta izvadio je fotografiju savijenih krajeva. „Prepoznaješ li je?"

Pružio ju je Tomu, a ovaj iznenađeno podiže glavu.

„To je Belak iz Praga sinagoga. Kako..."



„To nije sve", trijumfalno nastavi Arci. „Našao sam još dve." Spustio je izbledele

crnobele fotografije na sto, jednu preko druge, kao da deli karte u pokeru. „Neki

zamak... I pogledaj ovu..."

„To je portret", uzdahnu Tom. Oteo mu je fotografije iz ruku. „Onaj za kojim je

moj otac tragao. Siguran sam u to."

„Fotografija slike nije slika", reče Arci.

„Ima li išta na poleđini?" upita Tom. Okrenuo je fotografiju.

„Nema, već sam proverio. Pogledaj ovo." Na poleđini koverte neko je neurednim

latiničnim rukopisom ispisao povratnu adresu i ime. Crno mastilo je u

međuvremenu postalo tamnosmeđe. Beli papir je požuteo i postao krt. „Kicbil,

Austrija."

„Zadržaćemo ove podatke za sebe, dok ne saznamo šta Renvik želi s ovim slikama.

To nema veze s Ternbulom."

„Prokleto si u pravu", složio se Arci. Naglo je ućutao, kao daje hteo još nešto da

kaže, ali se u poslednji čas predomislio.

„Šta je bilo?" upita ga Tom.

„Očigledno je da priča sa svakim novim saznanjem postaje sv ružnija. Predlažem

da čitavo zamešateljstvo prepustimo obaveštajcu. Mislim daje najbolje da

dignemo ruke."

Dugo su razmišljali. Tom je vratio stvari u torbu. Izvadio je privezak za ključeve iz

džepa i stavio ga na sto.

„Znaš li šta je ovo?" upitao je.

„Liči mi na šahovsku figuru", odvrati Arci, slegnuvši ramenima. „Na topa od

slonovače."

„To je poklon od mog oca. Dobio sam ga nekoliko nedelja pre njegove smrti. Imam

tako malo uspomena na njega. Znam da će ti ovo neobično zvučati, ali kad god

dodirnem figuricu, pomislim na njega, kao daje neki njegov delić ostao u njoj."

Podigao je glavu i ukrstio pogled s Arčijem. „To što Renvik čini ima neke veze s

mojim ocem. Siguran sam daje moj stari veoma držao do toga. To je još jedan

njegov delić. Zbog toga neću stajati skrštenih ruku i pustiti da ga Renvik ukrade,

baš kao što mi je ukrao sve. Umešan sam, i to od samog početka."



22

Hotel Kempinski Vier Jahreszeiten, Minhen, Nemačka 7. januar, 15:07

Henri Renvik ušao je u hotel i uputio se ka recepciji. Dočekao ga je službenik s

naočarima na vrhu nosa, osmotrivši ga umornim pogledom. Renviku nije

promaklo da su zlatni ukršteni ključevi na reveru crnog odela bili okrenuti

naopako. Protumačio je to kao znak da se duga smena približava kraju. „Guten

Abend, mein Herr."

»Guten Abend. Došao sam da se vidim sa her Hehtom." „O, da." Recepcioner je

automatski prešao na engleski. „Verujem da vas očekuje, her..." „Smit."

„Smit, tako je." Pogledao je u monitor s odsutnim osmehom. „On je u apartmanu

BelvU na sedmom spratu. Liftovi su na drugoj strani predvorja. Pozvaću her Hehta

i obavestiti ga da ste stigli." „Hvala vam."

Recepcioner je posegnuo za telefonom. Ruke su mu blago drhtale. Renvik je i to

pripisao umoru. Okrenuo se i pošao ka liftovima.

Nije bio opušten na ovakvim mestima, ali ne iz straha za sopstvenu bezbednost.

Hoteli su, ako ništa drugo, nudili dosta puteva za bekstvo. Ovo zdanje vređalo ga

je na estetskom nivou. Ostavljao je utisak frankenštajnovske kreature, poroda iz

monstruoznog braka idealizovane vizije britanskog kolonijalnog kluba i

beskompromisne funkcionalnosti i ružnoće savremenog aerodroma.

Predvorje je bilo luksuzno, ali bezlično, namenjeno masovnom tržištu. Tamni

drveni paneli bili su od tankog, jeftinog laminata, a tepisi bledi i industrijski.

Reprodukcije antikviteta bile su „nehajno" raspoređene. Nameštaj od lažnog

mahagonija bio je glomazan i četvrtast, bez trunke stila i elegancije. Stolice behu

presvučene oskudnom paletom neutralno crvenih, zlatnih i smeđih nijansi.

Vređale su ga svojom neupadljivošću. Čak je i muzika u liftu zvučala isprano.

Složene, kitnjaste deonice svele su se na zašećerenu solo flautu.

Znak na sedmom spratu uputio ga je ka apartmanu Belvi. Pokucao je i, nekoliko

sekundi kasnije, Heht otvori vrata. Gost nije mogao da odredi da li je domaćinova

zubata grimasa iskreni osmeh ili posledica ožiljka. Pukovnik mu pruži desnu ruku,



a Renvik uzvrati levom. Još nije naučio da se rukuje neprirodno tvrdom protezom.

Heht se sklonio u stranu, ljubazno klimnuvši glavom.

Veliki apartman odražavao je sve mane predvorja. Tavanica je bila niska i

teskobna, nameštaj nedorađen i neprikladan. Zidovi behu crveni, a zavese, jastuci

i tepisi obojeni raznovrsnim nijansama smeđe. Heht provede gosta kroz dnevnu

sobu i pokaza mu da sedne na bež kauč. Sručio se na sofu preko puta. Renvik je

bio siguran da se ovog puta nasmejao.

„Hoćeš li nešto da popiješ?"

Renvik odmahnu glavom. „Gde je Dmitrij?"

„Ovde je."

Gost je ustao i osvrnuo se oko sebe. Soba je bila prazna. „Dogovorili smo se da

neće biti trikova, Johane." „Smiri se, Kasijuse."

Glas je dopro iz zvučnika koji Renvik dotad nije primetio. Počivao je na stolu s

tablom od lažnog belog mermera između sofa. Naglasak je bio mešavina

američkih samoglasnika i kratkih nemačkih suglasnika, nesumnjivo posledica

skupog postdiplomskog kursa, negde na Istočnoj obali.

„Dmitrij?", kolebljivo se oglasio.

„Izvinjavam se zbog melodramatičnog nastupa. Molim te da ne kriviš pukovnika

Hehta. Učinio je sve da se lično vidimo, ali mi je veoma teško da putujem

neprimećen."

„Staje ovo? Kako da znam da si to ti?" sumnjičavo će Renvik. I dalje je stajao pored

kauča.

„Sad smo partneri. Moraš da mi veruješ."

,,U mom poslu, lakoverni ne žive dugo."

„Imaš moju časnu reč."

,,U čemu je razlika?"

,,U tome što ja nisam poslovni čovek poput tebe, već vojnik kao Johan. Naša reč je

svetinja. Čast i odanost otadžbini najveće su vrednosti za vojnika."

„Vi ste vojnici?" Renvik se blago osmehnuo. ,,U kojoj armiji?" „Armiji u ratu koji

nikad nije prestao. Vojujemo da bismo zaštitili otadžbinu od jevrejskih i

doseljeničkih hordi, koje svakodnevno obeščašćuju našu zemlju i prljaju čistotu

naše krvi." Heht je usrdno limao glavom, slušajući sve zagrejanijeg šefa.



„Ratujemo kako bismo skinuli okove cionističke propagande, koja predugo guši

tihu većinu nemačkog naroda. Propagandna mašinerija davi nas izmišljenom

krivicom, iako smo mi, istinski Nemci, samo stradali i umirali za svoju zemlju. I

dalje stradamo, u tišini, pridavljeni lažljivim ledijima pod jevrejskom kontrolom i

njihovom ničim zasluženom vlašću nad finansijskim i političkim institucijama."

Dmitrij je zastao, kao da pokušava da se pribere. Posle kraće pauze, nastavio je.

„Situacija se okreće u našu korist. Naše pristalice istupaju bez stida, larširaju, baš

kao nekad u gradovima i selima. Bore se za nas. Glaaju za nas. Mi smo

sveprisutni."

Renvik slegnu ramenima. Uvežbani govor ostavio gaje ravnodušnim. „Ne zanimaju

me tvoja uverenja."

Usledila je pauza. Zatim Dmitrij progovori znatno ljubaznijim glasom.

„Reci mi u šta veruješ, Kasijuse." „Verujem u sebe." Dmitrij se nasmeja. „Ti si

idealista?" Renvik se spusti na kauč.

„Realista, rekao bih. Mislim da bi mi piće dobro došlo." Obratio se Hehtu. „Viski."

„Sjajan izbor", zakrčalo je iz zvučnika, kad se Heht podigao i prišao ormanu s

pićem. „Pređimo na posao."

Pukovnik se vratio s pićem. Poslužio je gosta i seo na kauč.

„Ne tiče me se tvoj rat", reče Renvik. „ A opet, ono što ću ti reći omogućiće ti da

pobediš."

„Preda mnom je igračkica koju si dao pukovniku Hehtu u Kopenhagenu. Veoma je

zanimljiva. Pominjao je voz. Zlatni voz?"

„Govorim o nečem dragocenijem od zlata", reče Renvik. „Mnogo dragocenijem."

23

Hotel Tri kralja, Cirih, Švaj carska 7. januar, 15:07

Hotel je bio načinjen s ljubavlju, spajanjem četiri ili pet srednjovekovnih kuća.

Imao je bezvremen, gotovo rustičan izgled, zračeći istorijom i tradicijom. Taj utisak

nije mogao da naruši ni svež malter.



Unutrašnjost je pružala sasvim drugu sliku. Samo je nekoliko grubih kamenih

zidova i hrastovih greda svedočilo o prvobitnom izgledu zdanja. Sve ostalo bilo je

beskompromisno savremeno. Pod je bio od sjajnog sivog mermera, zidovi beli, a

nameštaj crn. Prigušena halogena svetla bojila su sve bledim sjajem. Ogromno

stepenište od stakla i čelika, zajedno sa liftom, umetnuto je u središte zdanja, kao

blistava medicinska proteza.

Tom priđe polukružnoj recepciji od orahovine, s velikom smeđom kožnom torbom

u ruci. Privlačna devojka svežeg lica počastila gaje osmehom dobrodošlice.

„Voleo bih da vidim her Lašea, molim vas."

Osmeh se brzo i nepovratno istopio.

„Nemamo gosta s takvim imenom."

„Doneo sam mu nešto."

Stavio je torbu na sto.

„Žao mije, ali..."

„Verujte mi da će ga ovo zanimati. Dajte mu moju posetnicu."

Spustio je karticu na šalter. Morao je da prizna da je u javnom obznanjivanju

prisustva bilo nečeg gotovo lekovitog, nakon toliko godina skrivanja od reda i

zakona. Posetnica je bila jednostavna. Samo njegovo ime, s kontakt podacima.

Jedina ekstravagancija bila je svetlocrvena boja na poleđini, s imenom firme Kirk

Duval, ispisanim belim slovima. Dominik mu je u jednom trenutku skrenula pažnju

na sličnost s očevom posetnicom. Tek tad je shvatio da se nesvesno odlučio za

istovetni raspored boja. Recepcionerka odmahnu glavom. Ne skrećući pogled,

pritisnula je dugme ispod šaltera. Gotovo istog trenutka iz sobe iza nje izađe

krupan muškarac u farmerkama i tesnoj majici.

Tom je ponovio sve što je maločas rekao devojci. Krupajlija je otvorio i prilježno

proverio sadržaj tašne. Uverivši se da torba ne sadrži ništa opasno, klimnuo je

glavom ka otvoru u zidu.

„Sačekajte unutra."

Tom se našao u baru. Bio je prazan, s izuzetkom barmena, koji je stajao ispred zida

pokrivenog flašama i blistavim čašama. Ostali zidovi behu presvučeni mekom

crvenkastom kožom, usklađenom s bojom presvlaka na stolicama i klupama. To je,

zajedno s prigušenim osvetljenjem, stvaralo opuštenu, gotovo uspavljujuću



atmosferu. Dvojica ljudi su ušla u bar i sela preko puta. Ćutke su ga odmeravali,

prodornim, sumnjičavim pogledima, kao da se takmiče ko će prvi trepnuti.

Recepcionerka ga je posle nekoliko minuta pozvala u predvorje, a ćutljivi dvojac

pratio ga je u stopu.

„Gospodin Laše će vas primiti, gospodine Kirk. Pre nego što pođete gore, Karl će

vas pretresti, ako nemate ništa protiv."

Tom klimnu. Znao je da nema izbora.

Prišao mu je čuvar s crnim ručnim skenerom i prešao mu preko tela. Zastao je kad

je aparat zapištao iznad zgloba. Tom je podigao rukav, kako bi pokazao časovnik

od nerđajućeg čelika, roleks princ. Nosio ga je na svim putovanjima u

inostranstvo. Čuvar je tražio da ga skine radi podrobnijeg pregleda. Tom se trgao

kad je čovek krupnim prstima nekoliko puta okrenuo ključić za navijanje, kako bi

proverio da li radi. Vratio ga je i ispratio Toma do lifta, zadovoljan obavljenim

poslom.

Tom je ušao u lift. Čuvar ga nije sledio, samo je mahnuo karticom preko bele

pločice i ustuknuo. Poslednje što je video pre polaska lifta bila su trojica u

hodniku. Preteći su zurili u njega, ruku skrštenih na grudima.

Lift je stao i vrata se otvoriše. Tom se našao u prostranoj odaji, koja je rečito

svedočila o Lašeovim interesovanjima. Na levom zidu bila su tri prozora,

zatvorenih kapaka. Kroz prečage su prodirali uski zraci svetla. Između njih su se

baškarili ukusno poredani stari mačevi, pištolji i puške, sijajući kao čelični cvetovi.

Uglačani metal napadno je blistao.

Tom podiže pogled. Tavanica je uklonjena, tako da se soba širila nagore, osvajajući

tavanski prostor. Gole grede ličile su na rebra potonulog broda. Na svakoj je visila

pukovska zastava. Nekada jarke boje izbledele su od sunca i silnih bojeva. Na

nekima su se videle mrlje od krvi. Desni zid su krasili mesingani šlemovi u

staklenim vitrinama.

Izglačane kupe behu ukrašene orlovim perima, medveđim krznom i konjskim

grivama. Ispod njih je bio drugi red vitrina, prepunih eksponata pištolja, metaka,

ordenja, medalja, ceremonijalnih bodeža, bajoneta. I radni sto je bio sačinjen od

orijaškog komada crnog granita, postavljenog na četiri ogromne topovske čaure.



Tomovu pažnju zaokupio je masivni bronzani top. Počivao je na dva čvrsta

hrastova postolja, paralelno sa stolom. Prišao je bliže da bi proučio neobične

znake na ojačanjima. Uglačana školjka topa ispunjavala je polumračnu sobu

teskobom. Delovala je užasavajuće i neodoljivo privlačno. Nije mogao da odoli

porivu da pomiluje glatki metal. Top je bio topao i čvrst kao leđa konja koji je

upravo okončao trku.

„Divan je, zar ne?"

Tom poskoči na zvuk Lašeovog glasa. Vrata desno od stola bila su otvorena. U

sobu je ušao čovek u invalidskim kolicima, s negovateljem koji ga je pratio u

stopu. Kratko ošišani muškarac nosio je belu kecelju preko sivog odela. Kiselo je

odmeravao Toma, stiskajući poveću torbu.

Laše je bio gotovo ćelav. Češljao je oskudne pramenove slabašne kose unazad

preko ružičaste lobanje, pokrivene staračkim pegama. Koža mu je visila s lica kao

prevelika rukavica. Izgledala je tanušno i krto kao papir. Blago rumenilo

osvežavalo je bolesno žućkast ten, zahvaljujući mreži crvenih kapilara. Posmatrao

je Toma sivim, mutlim očima, kroz debele naočare s čeličnim okvirom. Tomu se

učililo daje na domaćinovom reveru uočio nekoliko mrvica od prelutog obroka.

„To je rođak topova koje su Britanci pretopili da bi dobili metal za Viktorijine

krstove", nastavio je Laše. Govorio je s pomalo količnim nemačkim naglaskom. U

poređenju s robusnim zujanjem električnog motora na kolicima, zvučao je krhko i

slabo. Ispod i iza kolica behu raznovrsne boce s gasom i male crne kutije, iz kojih

su irile žice i cevčice. Nestajale su mu pod pidžamom i u rukavima smeđe kućne

haljine.

„Nadao sam se da ću ga prodati britanskoj vladi, kad im ponestane metala..."

Govorio je isprekidano, a disao duboko i hripavo, gušeći se kao astmatičar. „Na

moju žalost, čini se da su zalihe Centralnog magacina u Doningtonu još daleko od

toga da budu iscrpljene. Izgleda da u poslednje vreme nema mnogo britanskih

heroja koji zavređuju odličja."

Invalidska kolica uz trzaj se zaustaviše na nekoliko koraka od Toma. Laše se

nasmejao sopstvenoj šali. Usne su mu bile plavičaste i podnadule, a zubi žućkasti i

istrošeni. Maska za kiseonik labavo mu je visila o vratu, kao odmotani šal.

„Znači da je top kineski?" pitao je Tom.



Laše s mukom klimnu.

„Dobro poznajete istoriju, gospodine Kirk", rekao je. Zvučao je impresionirano.

„Najveći broj ljudi misli da metal za pravljenje Viktorijinih krstova potiče od ruskih

topova, zarobljenih u bici kod Sevastopolja u Krimskom ratu. Ali, da, pravili su se

od kineskih topova. Očigledno je da je oficir zadužen za transport pomešao

ćirilična slova s mandarinskim znakovima. Slične administrativne greške česte su u

vojsci. Zbog ove bar niko nije ostao bez glave. Pretpostavljam da niste zbog toga

došli."

„Nisam, her Laše."

„Obično ne primam posete. Pomislio sam da ovaj put mogu načiniti izuzetak, s

obzirom na vaš ugled." „Moj ugled?"

„Znam ko ste. Teško je ne poznavati vas, ako se bavite mojim poslom. Teško je ne

čuti za Feliksa." Feliks je bilo Tomovo nom de guerre, otkad se posvetio krađi

umetnina. Služilo mu je kao štit. Sad ga je podsećalo na prošlost i ono što je nekad

bio. Pokušavao je da pobegne i od jednog i od drugog. „Čuo sam da ste se

povukli."

Laše se zakašljao. Negovatelj, koji je pratio razgovor sa sve većom zabrinutošću,

skočio je i navukao masku za kiseonik preko štićenikovog lica. Kašljanje je polako

utihnulo. Dao je znak Tomu da nastavi.

„Povukao sam se iz posla, ali tragam za nečim. Potrebna mije vaša pomoć."

Laše odmahnu glavom. Progovorio je prigušenim glasom, kroz masku.

„Govorite o torbi koju ste poslali ovamo? Nisam je otvorio. I ja sam se povukao iz

posla, baš kao i vi." „Molim vas, her Laše."

„Her Laše nije u stanju da vam pomogne", obratio mu se negovatelj zaštitničkim

tonom.

„Pogledajte šta sam vam doneo", molio gaje Tom, zanemarujući upozorenje.

„Siguran sam da će vas zanimati."

Laše ga je neko vreme proučavao, a zatim prizvao negovatelja. Ruka mu je drhtala

od napora. Negovatelj predade torbu Tomu, streljajući ga otrovnim pogledom.

Tom je otkopčao patent zatvarač i izvadio sako. Crni materijal kao da ga je pekao,

zračeći mračnom, zlokobnom energijom.



Laše potera kolica unazad. Stigao je do drugog kraja stola i pokazao Tomu da mu

preda sako. Skinuo je masku za kiseonik s lica i podigao glavu. Englez je, na

trenutak, u njegovim očima video snažnog i odlučnog čoveka kakav je bio, pre no

što je poklekao pred godinama i bolestima.

„Zamolio bih te da upališ svetio, Hajnrih", promrmljao je negovatelju. Ovaj uključi

stonu lampu. Abažur se sastojao od šest komada kože, ušivenih debelim crnim

koncem. Bio je ukrašen cvetovima, malim životinjama i malo većim zmajem. Na

granitnu površinu stola propuštao je mučni, žućkasti sjaj. Tom zadrhta, shvativši

da je koža ljudska.

„To je jedini preostali primerak iz zamašne privatne zbirke Uze Koh, žene bivšeg

komandanta logora Buhenvald", tiho će Laše, kome nije promakla Tomova

reakcija. „Čuo sam da je nosila tašnicu od istovetnog materijala."

„Ali, zašto je čuvate? Tako je... Groteskna", reče Tom. Pomučio se da pronađe

odgovarajuću reč za grozomornu lampu. Razrogačio je oči kad je svetlost otkrila

paukovu mrežu crvenih kapilara, zauvek zarobljenih ispod odrane kože.

„Rat stvara vanredno lepe i ružne stvari." Laše je pokazao na top, pa na lampu.

„Ljudi dobro plaćaju i zajedno i za drugo. Čuvam je da bi me podsećala na tu

istinu."

Upravio je pažnju ka sakou. Ruke su mu drhtale, iako je bilo teško reći da li od

znatiželje ili od starosti.

„Očigledno je da se radi o SS uniformi", rekao je između mučnih udisaja.

Pokazivao je prepoznatljive dvostruke srebrne munje na desnoj strani

okovratnika. „Njen vlasnik je verovatno bio Nemac, zašto što su samo oni smeli da

nose Siegrunen. Vidite li orla i kukasti krst visoko na levom rukavu? Samo je SS to

imao. Sve druge borbene jedinice nosile su ih na levoj strani grudi. Uniforma je

zasnovana na dizajnu M1943. Tekstura i kvalitet tkanine ukazuju da je šivena po

meri, to jest da nije proizvedena u SSBekleidungswerke, stoje neobično..."

Na pomen nepoznate reči, Tom načulji uši.

„To je fabrika za proizvodnju SS uniformi", objasnio je Laše. „Viši činovi šili su

uniforme po meri, što nije važilo za Unterscharfuhrer" Pokazao je značku na levoj

strani okovratnika, širit na crnoj pozadini.

„Za koga?"



„To je čin vlasnika. Mogao bi se prevesti kao kaplar. Ili je taj čovek bio veoma

bogat ili..."

Laše u taj mah ugleda tanku prugu crnog materijala izvezenog zlatom, na levom

rukavu, odmah ispod lakta. Taj prizor izazvao je žestok napad kašlja i mahnito

hripanje. Negovatelj je morao da mu ponovo prisloni masku za kiseonik na lice.

Grozničavom brzinom podesio je ventile na bocama za gas. Posle nekog vremena,

starac je uspeo da progovori.

„Gde ste ovo našli?" krkljao je. Mahnuo je negovatelju da se udalji.

24

Hotel Kempinski Vier Jahreszeiten, Minhen, Nemačka .januar, 15:31

Red mrtvačke glave?", s nevericom će Dmitrij preko zvučnika. ,,Nikad čuo."

„Mnogi nisu čuli." Renvik je ustao i počeo da šparta levodesno iza uča. Heht gaje

posmatrao s odsutnim osmehom. „Prošle su godine ok sam povezao oskudne

informacije. Postojao je, to vam jemčim."

„Poznajem svaku četu, svaku diviziju, svaki puk koji je Treći rajh ada obrazovao.

Nikad nisam čuo za taj red", prezrivo će Heht.

„Pusti ga da priča, pukovniče", planuo je Dmitrij. Heht slegnu amenima. Podigao

je čizme na stočić za kafu i opružio se na kauču.

„Poznato vam je da je Hajnrih Himler od SSa načinio najmoćiju silu Rajha, državu u

državi. Njegovi pipci sezali su do svake blasti života u Nemačkoj. Uticao je na

poljoprivrednu, rasnu, načnu i zdravstvenu politiku."

„To je bilo čudesno postignuće", složio se Dmitrij. „Bili su poos otadžbine.

Upravljali su policijom, tajnim službama i logorima mrti, kao i mrežom preduzeća i

fabrika."

„Da i ne govorimo o vođenju armije od devetsto hiljada duša na jenom vrhuncu",

oduševljeno će Heht.

„Himler je, od samog početka, shvatio da se lojalnost može lakše sigurati ako se

ljudi osećaju pripadnicima naročitog soja. Zbog toga

sve u vezi sa SSom, od crnih uniformi do ninskih simbola i zna

enja, dizajnirano da istakne mistiku i elitni status organizacije. Za



isao se u praksi pokazala uspešnom. Možda i previše uspešnom..."

„Kako nešto može biti previše uspešno?" smrknuto će Heht.

„Zato što je, paralelno sa sve većom moći, rastao pritisak ka šienju SSa. Uspeh je

primorao organizaciju da regrutuje sve veći broj ljudi. Nije imala kud do da se

osloni na sve širi i sve šarolikiji ljudski materijal."

„Što je ugrozilo ugled i ekskluzivnost organizacije", zamišljeno će Dmitrij.

„Upravo tako. Himler je stoga posegnuo za zašećerenim istorijskim skaskama i

paganskim ritualima, kako bi objedinio različite grupe koje su sačinjavale SS.

Čeznuo je za povratkom u feudalno doba, u vreme mitova, legendi i viteških

ideala. Naročito se zanosio pripovestima o kralju Arturu, a poglavito onoj o

okupljanju dvanaest najhrabrijih i najplemenitijih vitezova oko okruglog stola, radi

odbrane keltskog načina života. Inspirisan ovom pričom, izabrao je dvanaestoricu

ljudi s činom obergrupenfirera, za svoje vitezove. Odabranoj dvanaestorici pripala

je uloga uzora arijevske nacije i pripadnika najekskluzivnijeg esesovskog bratstva."

„Kako je moguće da ja nikad nisam čuo za to?" Glas iz zvučnika odisao je jetkom

nevericom.

„Ni vođa Rajha nije znao za postojanje Reda. Po oznakama i činovima nije se

moglo zaključiti da li je neko član najekskluzivnijeg esesovskog kluba, izuzev kada

su bili zajedno. Uniforme reda nosili su samo na tajnim sastancima."

„Po čemu su se razlikovale od standardnih?"

„Standardne SS uniforme imale su oznake jedinice na manžeti."

„Naravno." Heht je spustio noge sa stola i ispravio leđa. »Liebstandarte. Adolf

Hitler, Das Reich, Teodor Ajke. Ta imena su ušla u istoriju."

„Oznake Reda nisu se mnogo razlikovale. Umesto srebrnog, koristili su zlatan

konac."

„Zašto se o tome nigde ne govori?" nervozno će Heht.

„Zato što su svi članovi reda iščezli početkom 1945. godine, zajedno sa svojom

tajnom. Priča se da su emigrirali, a neki tvrde da su poginuli, braneći Berlin. Ja,

pak, verujem da su preživeli... Ili, da su, ako ništa drugo, poživeli da izvrše

poslednje naređenje."

„Kakvo naređenje?"

„Da zaštite voz."



25

Kicbil, Austrija 7. januar, 15:31

Sezona je bila u punom jeku. Snegom pokrivene ulice Kicbila vrvele su od sveta.

Skijaši su polako napuštali padine, gurajući se u zagušljivim autobusima i bučno

trupkajući duž klizavih ledenih puteva, u otkopčanim skijaškim cipelama, sa

skijama nehajno prebačenim preko ramena. Oni koji nisu skijali završavali su duge,

kasne ručkove, razmišljajući o zahtevnoj večeri koja im predstoji. Žene su se

šetkale u skupocenim krznima. Vlasnici malobrojnih pasa zazivali su neposlušne

životinje, koje su se provlačile između stolica u uličnim kafeima ili između skupih

terenskih vozila koja su lagano klizila uskim ulicama.

Arci se probijao kroz gusti saobraćaj. Jednim okom je posmatrao mapu, a drugim

pazio da nekog ne obori. Na svu sreću, kuća koju je tražio nalazila se na velikom

imanju nedaleko od centra grada. S olakšanjem je skrenuo na prilazni put.

Jarkožuta kuća izgledala je bolje od zaraslog vrta. Činilo se da je drvena ograda na

spratu nedavno zamenjena i valjano zaštićena. Improvizovana kolska vrata od

grubih greda i plastične folije poviala su se pod naslagama svežeg snega.

Nekoliko stepenika vodilo je do natkriljenih ulaznih vrata na desnoj strani zgrade.

Arci je pozvonio. Niko nije odgovorio.

Sišao je s trema i s tegobnim uzdahom osmotrio kuću. Muka mi je od boravka u

inostranstvu, pomislio je. Biće mnogo gore ako se ispostavi da sam uzalud

putovao.

Prišao je vratima i ponovo pozvonio. Ovaj put su se, na njegovo iznenađenje,

gotovo odmah otvorila.

,,Ja?" obratila mu se žena tridesetih godina, kose uvezene plavim tufnastim šalom,

s jarkožutim gumenim rukavicama na rukama. Nosila je patike i komotnu

trenerku. U hodniku iza nje video je dečji tricikl i loptu.

„Guten Tag, nesigurno reče Arci.



Njegov rečnik se, za razliku od Tomovog i Dominikinog, svodio na zdravo i do

viđenja, na svim jezicima. Izuzetak je bio francuski. Zbog kartaških igara, znao je

poneku frazu.

„Tražim gospodina Lamersa her Manfreda Lamersa", rekao je. Pročitao je ime na

koverti koju je pronašao u Vajzmanovom domu. Strepeo je da će mu naglasak više

odmoći nego pomoći. Stoga joj je pružio koverat da pročita ime. Pročitavši rukom

ispisano ime i adresu, tužno ga je pogledala.

„Žao mije", odgovorila je na engleskom s teškim naglaskom, „ali her Lamers je

mrtav. Umro je pre tri godine."

„Uh." Sneveselio se. Izgleda da će morati da se vrati na početno polje.

„Mogu li vam nekako pomoći? Ja sam njegova rođaka, Marija Lamers."

„Ne verujem", reče Arci i rezignirano slegnu ramenima. „Izuzev ako ne

prepoznajete neke od njih." Predao joj je tri fotografije. „Vaš stric ih je poslao

nekom u Engleskoj. Nadao sam se da ću saznati gde su originalne slike."

Uzela je fotografije. Listala ih je, odmahujući glavom.

„Nein... Ne, žao mi je. Nikad ih nisam..." Zastala je usred rečenice, stigavši do

poslednje.

„Šta je bilo?"

„Ovu ovde" držala je fotografiju sa slikom zamka. „Ovu sam već videla."

„Gde?" nestrpljivo će Arci. „Imate li je ovde?" „Nemam."

„Možete li da mi je pokažete?"

Oklevala je s odgovorom.

„Potegli ste čak iz Engleske da biste ovo videli?"

Crno sunce „Da, da, čak iz Engleske."

Polako je svukla gumene rukavice i obavila šal oko glave. Neuredni pramenovi

kose obojene u živopisnu kanu padali su joj oko neupadljivog lica.

„Pođite za mnom."

Žurno je obukla kaput i povela ga niz prilazni put, na ulicu. Skrenula je levo i

preprečila kroz parkić gde su se grudvala deca. Ostavili su dečji smeh i vrisku za

sobom, prošli ispod velikog luka i krenuli nizbrdo. Arci je pazio da izbegne ostrva

leda, nepokrivena peskom i rizlom. Marija je prošla pored nekoliko poznanika i



pozdravila ih mahanjem ruke. Svi su odmerili Arčija od glave do pete, ne skrivajući

radoznalost.

Konačno su stigli do strmog stepeništa, usečenog u potporni zid, koje je vodilo do

velike crkve. Snegom pokriveni gotski zvonik nadvisivao je okolne krovove.

Unutrašnjost spolja neugledne crkve tokom devetnaestog veka renovirana je u

baroknom stilu. Bila je iznenađujuće lepo ukrašena i svetla. Sve je bilo pozlaćeno,

od ramova za slike na zidovima do ikona, koje su blagosiljale vernike s uzdignutih

mesta, na svakom od četiri centralna stuba i s raskošno ukrašenih oltara na obe

strane centralnog broda. Apsidom je gospodario ogroman crni paravan ukrašen

zlatnim listićima, koji je sezao gotovo do visokog rebrastog krova.

»Kommen"

Povela gaje niz glavnu lađu, do mermerom popločanog prostora pred oltarom, a

zatim skrenula desno, ka bočnoj kapeli. „Vidite lije?"

Svetlost je brzo kopnila. Arci je zbunjeno posmatrao polumračnu kapelu. Tavanica

je bila lepo ukrašena šarenim gipsanim odlivcima. U kapeli nije bilo ničeg, izuzev

poprilično kičaste ikone Bogorodice i deteta, visoko na levom zidu, i masivne

mermerne fontane.

Onda je, gotovo instinktivno, podigao glavu ka vitražnom prozoru.

26

Hotel Tri kralja, Cirih, Švajcarska 7. januar, 15:31

„Znači da je Red imao dvanaest članova?" pitao je Tom.

„Tako je. Onoliko koliko je bilo vitezova okruglog stola. Himler ih je lično odabrao,

ne samo po arijevskom izgledu i čistom rasnom poreklu, već i po odanosti. Bili su

njegova pretorijanska garda."

„Ali rekli ste da su svih dvanaest vitezova imali čin obergrupenfirera ili viši. Ova

uniforma pripada kaplaru. Kako je to moguće?"

„Nisam siguran." Laše odmahnu glavom. „Koliko ja znam, niko izvan reda nije ni

video te uniforme. Moguće je da su u nekim ritualima poniznosti preuzimali niže

činove, kako bi istakli bratstvo i slogu."



„Možda su, ako su bili vitezovi, imali štitonoše? Nekoga ko im je pomagao u

obavljanju dužnosti", nagađao je Tom.

„Da. Da, to je moguće."

„To bi objasnilo kako je neko tako mlad dobio tako dragocenu uniformu." „Ko?"

„Govorim o vlasniku uniforme. Umro je pre deset dana, u desetoj deceniji života.

Postoji fotografija, snimljena 1944. godine, na kojoj je nosi. U to doba je imao

nešto više od dvadeset godina."

„Kako se zvao?"

„Vajzman. Andreas Vajzman." Laše se vidno iznenadio. „Znam da je jevrejsko ime.

Poslužio se njime da bi zameo tragove posle rata. Predstavljao se kao preživeli

logoraš. Istetovirao je lažni logoraški broj na ruci. Ne znamo mu pravo ime."

„Veliki broj esesovaca tetovirao je oznaku krvne grupe na levoj podlaktici,

dvadesetak centimetara ispod lakta. Činili bi to da bi medicinsko osoblje znalo

koju krvnu grupu da upotrebi, u slučaju ranjavanja na bojištu. Saveznički istražitelji

su, posle rata, koristili tu tetovažu za pronalaženje potencijalnih ratnih zločinaca.

Veliki broj esesovaca spaljivao ih je ili sekao, kako bi izbegao hapšenje."

„Možda su pokrili oznaku krvne grupe drugom tetovažom?" glasno je razmišljao

Tom. Setio se teškoća s kojima su se Ternbulovi patolozi susreli pri dešifrovanju

nekih brojeva na Vajzmanovoj ruci.

„Moguće je."

„Da li se red služio nekim naročitim simbolima ili slikama, izuzev uobičajenih

esesovskih?"

„Imali su samo jedan karakterističan znak, crni disk okružen sa dva koncentrična

kruga, sa dvanaest zraka koji štrče iz središta, po jedan za svakog člana reda. Ličili

su na esesovske munje. Zvali su ga Schwarze Sonne crno sunce."

„Da li je izgledao ovako?" pitao je Tom. Pružio je Lašeu kapu pronađenu u

Vajzmanovom domu, pokazavši značku. Laše je hripavo uzdahnuo, a na licu mu

osvanu grimasa prepoznavanja.

„Da, da. Baš kao što sam mislio!" Uzbuđeno je gledao Toma. Upinjao se da govori,

između isprekidanih uzdaha. „Ovo je simbol reda, prilagođeni alemanski sunčev

točak iz trećeg veka naše ere. Predstavlja najavu doba u kome će SS obasjavati

čitav svet, snagom rasne nadmoći."



Tom je probavljao nove podatke.

„Šta se zbilo s Redom?"

„Eh", reče Laše, „to je, kako se to danas kaže, pitanje od šest miliona dolara.

Odgovor je jednostavan: niko ne zna." „Niko?"

Starac se osmehnuo, pokazujući više desni nego zuba.

„Niko ne može biti siguran. Iako... Pa, recimo da nisam bez ideja."

„Samo izvolite", usrdno je klimnuo Tom.

„Himler je, pored svih nedostataka, imao trezveniji pogled na tok rata od Hitlera.

Nepobitno je utvrđeno da je pri kraju pokušao da pregovara o separatnom miru

sa zapadnim saveznicima. Avet poraza se primicala. Nije mogao da podnese

pomisao da će neprijatelji pohapsiti i poniziti njegove dične vitezove."

„Šta mislite, šta je učinio?"

Laše je zastao, kao da prikuplja snagu.

„Znate li šta je snašlo Artura na samrtnom odru?" pištao je.

„Zamolio je jednog od vitezova da baci Ekskalibur u jezero."

„Tako je. Zamolio je ser Bedivera koji ga je tri puta odbio, baš kao što se Petar

triput odrekao Hrista. Kad je konačno pristao, pojavio se brod sa crnim jedrima i

odneo Artura u Avalon. Legenda kaže da će se vratiti kad se njegov narod nađe u

smrtnoj opasnosti."

Tom se namrštio.

„Ne razumem."

„Slične legende postoje u mnogim kulturama. U Danskoj se veruje da Holger

Danac spava ispod zamka Kronborg i da će se pojaviti kad zatreba otadžbini. U

Nemačkoj se priča da imperator Fridrih Drugi Barbarosa spava ispod planine

Kifhauzer i da će se probuditi na kraju vremena. Mišljenja sam da je Himler želeo

da stvori sličan ep o svojim vitezovima. Decembra 1944. godine okupio je sve

pripadnike reda na poslednjem sastanku. Ne zna se kakva uputstva im je podelio,

ali su svi, nedugo potom, netragom nestali. Niko ih nikada nije video."

„Mislite li da su pobegli?"

„Ko zna? Možda su ih pobili Sovjeti. Možda broje poslednje dane na plantažama

banana u Paragvaju ih, pak, čuče ispod neke planine ili zamka i čekaju poziv da se

dignu i nanovo uspostave nemački rajh."



27

Hotel Kempinski Vier Jahreszeiten, Minhen, Nemačka 7. januar, 15:32

„Konačno stigosmo do voza", sarkastično uzdahnu Heht.

„Zanima me šta je bilo u vozu!" razlegao se glas iz zvučnika.

„U potpunosti ste u pravu" reče Renvik. „Upravo tu priča postaje interesantna.

Vidite..."

Pre nego što je nastavio, vrata su se širom otvorila. Tri uniformisana čoveka

obrijanih glava nahrupila su u sobu, s automatima oko vrata. Renvik brzo pogleda

Hehta. Pukovnik je sedeo mirno.

„Staje bilo, Konrade?" obrati se Heht prvom čoveku, kockastom plavušanu gruba

lica.

»Funf Manner", dahtao je Konrad. „Mehr draufien. Stellen unten fragen."

„Ima li nekih problema?" oglasi se Renvik. Potisnuo je nezadovoljstvo što je Heht

prekršio obećanje da neće biti prekidani. Napetost u Konradovom glasu svedočila

je da ovo nije trenutak za raspravu.

„Imamo društvo."

„Policiju?"

Heht se upitno zagleda u Konrada, koji smesta odgovori: Ja. Ut

Bundesnachrichtendienst."

„Tajna služba?" Dmitrij je našao za shodno da im se obrati. „Do đavola, kako su

reagovali tako brzo?"

„Recepcioner", polako će Renvik. Setio se nervoznog dobovanja prstima po

šalteru i zabrinutog pogleda hotelskog službenika. „Pripisao sam njegovo

ponašanje umoru, ali je taj nešto znao. Očekivao me je."

„Kasnije ćemo se pozabaviti njime", zareza Dmitrij. „Imaš li izlaznu strategiju,

pukovniče?" „Naravno, gospodine."

,,Gut. Primeni je. Nastavićemo razgovor drugom prilikom." Prekinuo je vezu. Linija

je bučno krčala, sve dok Heht nije ugasio zvučnik.



„Kako ćemo proći kraj njih?" interesovao se Renvik, nastojeći da prikrije

zabrinutost. Bio je i u mnogo gorim nevoljama. Uspevao je da se neopaženo

iskrade, ali je uvek bio sam, što mu je omogućavalo da trezveno razmišlja i

preduzima pravovremene, neophodne korake. Po prvi put otkad zna za sebe

oslanjao se na druge, ljude koje nije poznavao i kojima nije verovao. To mu se nije

dopadalo.

„One će nam pomoći", Konrad se pojavio noseći nekoliko uniformi. Istovetne su

nosili njegovi ljudi. Bacio ih je na pod i pokazao Renviku da se obuče. „Schnell!"

Renvik podiže debelu plavu jaknu. Osmotrio ju je s nevericom.

„Staje ovo?"

„Vatrogasna uniforma", reče Heht. Zgrabio ju je i navukao na sebe. „Gde je

požar?" pitao je Renvik, zakopčavajući jaknu. Navukao je i pantalone, preko odela.

„Ne mrdajte odatle. Karle, Florijane..."

Dvojica su otrčala u ono što je Renvik smatao spavaćom sobom. Vratili su se sa

dve velike metalne kante. Kretali su se hitro i pažljivo, natapajući tepih, kauč i

zavese benzinom. Slatki metalni miris zagrebao je Renvika po grlu.

Heht i Konrad su za to vreme brisali kvake, sto, flašu viskija i sve što su mogli

dodirnuti ili upotrebiti. Razbili su Renvikovu čašu o zid. Radili su vesto i

profesionalno, očistivši veliku prostoriju za tridesetak sekundi. Renvik se malo

opustio.

„Uzmi ovo." Konrad mu dodade bledozeleni šlem. Bio je iskrzan, izubijan i

pokriven čađi, kao da pripada vatrogascu veteranu, dugogodišnjem borcu protiv

požara. Filter za disanje i naočari gotovo su mu u potpunosti pokrivali lice.

„Da li ste spremni?" pitao je Heht. Svi su klimnuli. Navukli su šlemove i izašli u

hodnik. Pukovnik je prišao protivpožarnom alarmu između liftova i laktom

smrskao staklo.

Hodnik se smesta ispunio prodornim zavijanjem. Nekoliko sekundi kasnije, čuli su

otvaranje vrata duž hodnika, na kojima se pojavilo mnoštvo neočešljanih glava.

Ugledavši Renvika i družinu u hodniku, u punoj protivpožarnoj opremi, zabrinuti

gosti u trenu su se preobrazili u pomahnitalu, uspaničenu gomilu potencijalnih

žrtava požara. Stampedo poluobučenih ljudi pohrlio je ka požarnom izlazu i

sigurnom prizemlju.



„Alarm automatski zaustavlja sve liftove, što će otežati prilaz našim prijateljima iz

prizemlja..."

,,A gomila na protivpožarnim stepenicama će ih usporiti, ako se odluče da pođu

tim putem." Renvik je završio rečenicu umesto njega, izražavajući na taj način

divljenje jednostavnoj, a delotvornoj taktici svojih saveznika. „Kako ćemo izaći?"

,,U zadnjem delu zgrade postoji lift koji radi čak i u slučaju požara, ako imate

ključ", Heht mahnu malim ključem Renviku pred nosom. „Vatrogasci će stići za tri

minuta. Čim stignu, spustićemo se liftom u podrum i izaći preko parkinga. U

sveopštoj gužvi niko neće obratiti pažnju na petoricu uniformisanih ljudi."

Pukovnik izvadi kutiju šibica iz džepa. Protresao ju je, kako bi proverio da lije puna.

Okrenuo se prema otvorenim vratima apartmana.

„Mogu li?" pitao je Renvik.

„Naravno." Heht mu je predao šibice uz blagi naklon i širok osmeh. „Nešto mi

govori da ćete uživati u onome što sledi."

Renvik je bacio poslednji, prezrivi pogled na glomazni nameštaj, bež tepih, zlatne

jastuke i smeđe zavese, pre no što je kresnuo šibicu. Držao ju je pred sobom.

„Uživaću više nego što možete da zamislite.

28

Kicbil, Austrija 7. januar, 15:52

Arči se čudio kako ga nije ranije primetio, s obzirom daje bio jedini vitražni

prozor u crkvi. Nije bio zanimljiv zbog svoje jedinstvenosti, već zbog činjenice da je

bio identična kopija zamka sa Vajzmanove fotografije.

„Otkad je ovde?" zamišljeno će Arci.

„Moj stric gaje darovao crkvi, u spomen na strinu."

„Kad je umrla?"

Marija odmahnu glavom.

„Pre nego što sam se rodila, pedeset pete ili šeste godine. Umrla je od raka.

Dolazio je ovamo da se moli za nju..." „Mogu li da ga fotografišem?"

Nervozno se osvrnula, a onda slegnula ramenima, kao da nema ništa protiv, kad

se uverila da je bogomolja prazna, „/a, u redu. Nema problema."



Arci izvuče Tomovu digitalnu kameru iz džepa. Načinio je nekoliko fotografija

prozora i pločice ispod njega. Blic je prosipao belo svetio po tami crkve.

Već na prvi pogled videlo se da je vitraž napravljen nedavno. Staklo je bilo glatko,

a glavni šavovi pravi. Nije bilo talasastih površina ili izvitoperene geometrije,

tipične za stare crkvene vitraže. Prikazivao je klasičnu scenu, zamak na brdu,

nekoliko ptica iznad njega i par stabala oko bistrog potoka u pozadini.

Završivši s fotografisanjem, obratio se Mariji.

„Staje vaš stric radio, hoću reči, čime se bavio?"

„Predavao je na Bečkom univerzitetu", ponosno je odgovorila. „To je najstariji

univerzitet na svetu na nemačkom jeziku."

„Staje predavao?"

„Fiziku."

„Šta je radio pre toga? U ratu?"

Frknula je, upola gnevno, upola zabavljeno. „Bah. Englezi se uvek raspituju za rat.

Opsednuti ste njime, ja?" „Nije to u pitanju, samo..."

„Čika Manfred se nije borio", prekinula ga je. „Rekao mi je da je bio premlad."

Stigli su do crkvenih vrata. Arci podiže okovratnik da bi se zaštitio od hladnoće.

„Samo još jedno pitanje", setio se u poslednji čas. „Da li biste bili ljubazni da

pogledate još jednu fotografiju? Recite mi da li nekog prepoznajete."

Dao joj je kopiju fotografije trojice muškaraca u SS uniformama, pronađenu u

Vajzmanovoj kući. Pažljivo je osmotrila. Podigla je glavu, ošinula ga gnevnim

pogledom i progovorila napetim glasom.

„Da li je ovo neka engleska šala?"

„Nije, zašto bi bila?"

„Za vas je ovo šala? Hoćete da mi se podsmevate?" „Nikako. Nikad ne bih to

učinio."

„Ne verujem vam. Ova fotografija je lažna." Govorila je povišenim tonom, a glas

joj se odbijao o bele zidove. „Zašto ste došli ovamo? Da biste me obmanjivali?"

„Da li je neko od ovih ljudi vaš stric?" pitao je Arci.

„Dobro znate odgovor. Zašto bismo bili ovde?"



„Juče smo pronašli tu fotografiju u Londonu, u koverti koju sam vam pokazao",

objasnio je Arci. „Kunem se da sve dosad nisam znao daje vaš stric na njoj.

Pokažite mi ga."

Spustila je pogled na fotografiju.

„Čovek s leve strane. To je čika Manfred."

„Žao mi je." Uzdahnuo je.

„Žao vam je? Zašto bi vam bilo žao?" Više nije zvučala gnevno, već ravnodušno.

„Ovo je greška, obična greška. Bio je premlad za borbu. Rekao mije."

„Voleo bih da vam verujem", reče Arci. „Vidite li čoveka u sredini? Njegova kći nije

znala da se borio. Grešila je. Prevario ju je. Prevario je sve oko sebe."

„Imao je kćer?" Zvučala je manje samouvereno.

„Stariju od vas, ali ne mnogo. Ona je otkrila fotografiju, a ne ja."

,,I ona misli... Misli da je ovo istina?" Marija se smanjila pred njegovim očima. Glas

joj se preobrazio u šapat. Gorko je plakala.

„0, da", nežno će Arci. Pokušavao je da izbriše sliku krvavog leša Elene Vajzman,

duboko urezanu u um. „Vidite, otkrila je sobu, tajnu odaju u kojoj je njen otac krio

ratne uspomene uniforme, zastave, oružje, ordenje."

„Ordenje?" Podigla je glavu i obrisala lice rukom. „Ratna odlikovanja?"

„Tako je." Arci se namrštio. „Zašto pitate?"

„Kommen" Ponovo se uspravila. „Moram nešto da vam pokažem. Kommen"

Otvorila je vrata i pohitala preko crkvenog dvorišta. Stigla je do stepeništa koje je

vodilo na drum i na trenutak zastala. Pogledala je ulevo, a zatim ponovo na ulicu.

Mumlala je nešto sebi u bradu.

Arci je hteo da vidi šta joj je privuklo pažnju. Opazio je mermerni nadgrobni

kamen, noviji od onih oko njega. Nije mogao da pročita epitaf, ali je lepo video

ime, ispisano krupnim, zlatnim slovima.

Dr Manfred Lamers.

Ćutke su se vratili istim putem. Marija se pribrala. Šok je ustupio mesto krutoj

rešenosti. Vratili su se u kuću. Uvela ga je u dnevnu sobu i nestala u jednoj od

sporednih odaja.



Arci je skinuo kaput i rukavice i seo na kauč krem boje. Nameštaj je bio nov i

jeftin. Nasred sobe visio je šljašteći luster od metala i kristala, bacajući žućkastu

svetlost preko Pikasovih reprodukcija u jednoobraznim ramovima.

Marija se vratila sa drvenim kovčežićem od uglačane orahovine. Sijao je kao boja

na starom, preskupom sportskom autu. Arci se odobrovoljio pri pogledu na

starinski, vesto načinjeni predmet. Bio je dvadesetak centimetara dug i

dvanaestak centimetara širok. Iz brave je virio mesingani ključić. Poklopac je bio

ravan, malo uži od stranica, koje su se uzdizale desetak centimetara iznad nešto

šire osnove.

Pažnju mu je privukao simbol na poklopcu. Dva koncentrična kruga s crnim

diskom u središtu, iz kog su sevale runske munje. Izbrojao ih je dvanaest. Znak je u

potpunosti odgovarao onom na Vajzmanovoj uniformi.

„Stradao je u požaru." Spustila je kutijicu na beli plastični stočić za kafu. „Kuća je

morala da se renovira, gotovo iz temelja. Samo je ovo preživelo. Pronašla sam ga

u njegovim kolima. Mislila sam da ga je kupio na buvljaku i da nije njegov. A

sada..." Utihnula je i sela preko puta, zureći u kovčežić s mešavinom straha i

sumnje. „Zamolila bih vas da ga ponesete sa sobom. Ne želim da mi ostane u

kući."

Arci okrenu ključ i pažljivo podiže poklopac. Na postolju od crvenog pliša ugledao

je orden. Odmah ga je prepoznao.

Bio je to nacistički gvozdeni krst.

29

Ogranak FBIa u Solt Lejk Sitiju, Juta 7. januar, 08:37

Prilazeći Vidžanovoj kancelariji, Bejli začu viku. Neko je nešto bacio ili šutnuo iza

vrata. Šta god da je bilo, napravilo je dobru rupu u zidu.

Pre no što je stigao da pokuca, vrata su se širom otvorila. Vidžano je izleteo iz

kancelarije, crven od besa. Zastao je u pola koraka i s prezirom odmerio Bejlija od



glave do pete. Levo oko mu se nekontrolisano trzalo. Stisnuo je šake u pesnice,

grubo se progurao pored kolege i jurnuo ka izlazu, gnevno mumlajući.

Bejli je gledao za njim sve dok nije nestao s vidika, a onda se okrenuo ka

otvorenim vratima. Za Vidžanovim stolom sedeo je oblasni direktor Karter. Ispred

njega, na upijaču su bili službeni revolver i značka FBIa. Prevrnuta kanta za đubre

ležala je ispod duboke rupe na zidu.

„Bejli!" Karter je zvučao hladno i poslovno. „Ulazi ovamo. Zatvori vrata."

Bejli posluša pretpostavljenog. Nervozno se spustio na stolicu. Pričalo se da se

Karter zaposlio u FBIu nakon automobilske nesreće. Uništeno plućno krilo

upropastilo mu je karijeru igrača američkog fudbala, pre no što je čestito i počela.

Direktorova spoljašnjost išla je u prilog legendi. Bio je visok, širokih ramena,

osunčanog tena, četvrtastog lica, upalih smeđih očiju i agresivnih kretnji.

Sve u svemu, izgledao je kao čovek vičniji sportu nego istragama. Bilo je izvesne

ironije u činjenici da su ga često smatrali trgovcem nekretninama, zbog naizgled

neiscrpnih zaliha prugastih poliesterskih kravata i belih pamučnih košulja.

Premeravao je Bejlija, ćutke i zamišljeno. Nervozni novajlija gledao je u pod. Tišina

mu je sve više smetala. Očajnički je želeo da Karter progovori. Kad je postalo

nepodnošljivo, Bejli se nakašljao i promrmljao nemušto izvinjenje.

„Nisam hteo da vas uznemiravam, gospodine."

„Ne uznemiravate vi nikoga. Kao što vidite, agent Vidžano i ja upravo smo

raspravljali o nekim... Administrativnim pitanjima." Pogled mu je odlutao do

pištolja i značke. „Složili smo se da je, posle događaja u Ajdahu, i za njega i za nas

najbolje da se odmori nekoliko meseci, dok ne dobijemo jasniju sliku o incidentu.

To pitanje odsad će se rešavati na višem nivou."

Belijeve lađe su tonule. Bio je dovoljno dugo u službi, da bi znao kuda sve to vodi.

Vašingtonske glavešine, suočene sa dvadeset šest mrtvih civila, traže žrtvene

jarce. Nadrljaće svi koji su se tog dana popeli uz planinu. Imaće sreće ako mu, kad

se prašina slegne, ponude posao u voznom parku.

„Vaskes mi je rekao da ste tražili da se vrata podzemne prostorije ne otvaraju. Da

li je to istina?" pitao je Karter.

„Pa..." Bejli je oklevao. Pitanje ga je zateklo nespremnim. „Da, gospodine. Učinilo

mi se da nam je neko iznutra pokazivao da ne ulazimo."



„Vidžano je prenebregao vaše upozorenje?"

„Pa..." Bejli se kolebao. Nije hteo da ga kolege smatraju dostavljačem.

„Ne brini, Vaskes mi je prosledio sveobuhvatan izveštaj", osmehnuo se Karter.

Početni službeni stav netragom je nestao. „Rekao mi je da ste mu spasli život.

Mišljenja sam da ste obavili sjajan posao. Sjajan posao. Da vas je Vidžano

poslušao, umesto što je... Pa, ograničićemo se na tvrdnju da ste obavili sjajan

posao."

Bejlijev osmeh je brzo izbledeo, kad se setio kesa s leševima poredanih u

netaknutom snegu ispred seoske kuće. Ličile su na paoke ogromnog crnog točka.

„Bio bi sjajno obavljen posao da smo spasli te ljude, gospodine."

„Učinili ste najviše što ste mogli. Ni od koga ne bih mogao tražiti više."

„Nije tako, gospodine."

„Šta će biti vaš sledeći korak?"

„Nisam siguran da shvatam o čemu govorite, gospodine." Bejli se namrštio.

„Vidžano je skinut sa slučaja. Mislim da vi niste od onih koji lako odustaju. Kakvim

tragovima raspolažete?"

„Imamo fotorobot osumnjičenog, zasnovanog na Henesijevom svedočenju."

„Koliko je upotrebljiv?"

„Ne mnogo. Muškarac, Evropljanin. Visok sto sedamdeset četiri centimetra.

Kratko podšišana plava kosa. Devedeset kilograma." „To je sve?"

„Bojim se da jeste. Henesijev advokat tvrdi daje to sve što ćemo dobiti, dok ne

iznesemo pismenu ponudu."

„Šta nude za uzvrat?" pitao je Karter. „Hoću reći, nije nam bogzna šta dao, zar ne?

Ne znamo ko je, nemamo karakterističnih telesnih osobina, nemamo ništa izuzev

buđave priče i imena koje je verovatno lažno."

„Blondi?"

„Da."

„Znate li da je to bilo ime Hitlerovog psa?" „Šta?" Karter je zvučao zapanjeno.

„Hitlerov najdraži pas zvao se Blondi." „Mislite li da je to važno?"

„Pa, dosad imamo čoveka koji koristi ime Hitlerovog psa i neonacističku grupu

koja krade nacističku enigma mašinu. Ne zvuči mi kao slučajni splet okolnosti."



„Možda ste u pravu" reče Karter. „Predlažem da prikupimo sve što možemo o

Sinovima američke slobode i svim ekstremističkim grupama s kojima su povezani.

Videćemo da li će Blondi negde iskrsnuti. Predlažem da proverimo i enigma

mašinu, da pokušamo da sastavimo spisak mogućih kupaca."

,,U stvari, gospodine, već sam se pozabavio time." Bejli je stavio dosje na sto.

„Imate neke podatke?"

„Enigma mašine retko se kradu. Pretpostavio sam da Blondi radi za kolekcionara ili

preprodavca. Bacio sam se na proučavanje svih velikih aukcija vojnih retkosti u

poslednjih pet godina i ukrstio ih sa spiskovima kupaca."

,,I?" pitao je Karter s neskrivenom znatiželjom.

„Dvadesetak trgovaca kontroliše osamdeset procenata tržišta."

„Ne želim da ti podsecam krila, ali na taj način nećemo skoro doći do našeg

čoveka."

„Ograničio sam spisak na evropske trgovce, zato što je Henesi rekao da je Blondi

Evropljanin. Ostalo je sedam imena."

„Još uvek previše."

„Zbog toga sam zamolio ljude s aerodroma u Solt Lejk Sitiju da nam predaju

snimke sigurnosnih kamera za sve letove ka gradovima u kojima tih sedam

trgovaca obitava i radi. Pretpostavio sam da će Blondi izaći iz zemlje četrdeset

osam časova posle preuzimanja enigma mašina iz Malte. Pregledali smo trake.

Tragali smo za putnikom koji odgovara fotorobotu."

„Kad ste poslednji put spavali?", upita ga Karter.

„Ovo je bio dugačak dan", odvrati Bejli. I?"

„Našli smo jednog čoveka. Odleteo je Amerikenom za Cirih, pod imenom Arno

Volker." Bejli otvori dosje i pokaza nejasan kadar, skinut sa videozapisa sigurnosne

kamere. Pored njega je stavio fotorobot. Sličnost je nesumnjivo postojala.

„To bi mogao biti naš čovek", reče Karter. „Zaista bi mogao biti. Svaka čast."

„Hvala vam, gospodine", ponosno će Bejli. „Šta vam je sledeći potez?"

„Pronašao bih ciriškog trgovca i stavio ga pod prismotru", samouvereno će Bejli.

„Ako Blondi radi za njega, dobre su šanse da će se pojaviti. Šanse su još veće zato

što ne zna da tragamo za njim."

Karter se zavalio u stolicu, kao da ozbiljno razmatra Bejlijev plan.



,,U redu", konačno je rekao. „Hoću da vodiš ovaj slučaj."

„Gospodine?"

„Znam da je to neobično, s obzirom na tvoje neiskustvo, ali duboko verujem da se

odgovornost mora dati onima koji je zaslužuju. Povezaću te s prijateljem iz Ciriha.

Zove se Ben Kodi."

„Želite da otputujem u Cirih?" Bejli nije mogao da veruje svojim ušima. Pre

nekoliko minuta očekivao je da ga Karter zamoli da preda značku.

„Biću veoma jasan. Ne šaljem te kao slobodnog strelca. Hoću da posmatraš i

izveštavaš me o svemu što budeš saznao ili video. Razumeš li me? Ništa nećeš

raditi bez moje dozvole."

„Da, gospodine. Hvala vam, gospodine." Nadao se da direktor nije primetio blago

treperenje njegovog glasa.

Karter se nagnuo preko stola da mu stisne ruku.

„Kad smo već kod toga", rekao je kad se Bejli okrenuo da pođe, „kako se zove taj

ciriški trgovac?"

Bejli pogleda beleške.

„Laše. Volfgang Laše."

30

Glavna železnička stanica, Cirih, Švajcarska 7. januar, 19:12

U petak uveče, stanica je bila prepuna. Velika grupa tinejdžera sa

snoubordovima čekala je da se podaci o dolasku njihovog voza pojave na visoko

postavljenim monitorima. Stajali su oko zvučnika kao oko logorske vatre.

Neumorni udarci basa ponekad bi izmamili prodorno cviljenje moćnih zvučnika.

Tom je izabrao kafe s dobrim pogledom na perone i putnike koji izlaze iz vozova.

Seo je u strateški postavljenu stolicu i od ravnodušnog kelnera naručio jaku crnu

kafu. Izabrao je dobro mesto za čekanje. Baš kad je stigla kafa, začuo se telefon, a

onda i Ternbulov glas.

„Ima li novosti?" pitao gaje obaveštajac, očigledno neraspoložen za ćaskanje. To

mu je odgovaralo. Uspostavili su saradnju, sklopili pogodbu na osnovu zajedničkih



interesa, ali to neće dugo trajati. Okončaće se kad svaka strana dobije ono što joj

je potrebno.

„Ima, ali bez nekog smisla."

Tom ga je upoznao sa skraćenom verzijom Lašeove priče o Redu mrtvačke glave i

njegovom iščeznuću u poslednjim danima rata.

„Od kakve nam je to pomoći?" Ternbulova reakcija odgovarala je Tomovom

prethodno izvedenom zaključku. „Kakve veze ima nacističko tajno društvo s

našom istragom?"

„Ne znam. Da stvar bude još gora, čini mi se da sad znam još manje nego na

početku. Pogotovo mi je nejasna uloga Renvika i Kristalne oštrice."

„Da li je Laše rekao još nešto?"

„Ne mnogo, osim da je značka s Vajzmanove kape simbol reda i da su neki

esesovski oficiri istetovirali krvnu grupu na unutrašnjoj strani podlaktice. Možda je

Vajzman odlučio da maskira tetovažu, načinivši je sličnom logoraškoj. To bi

objasnilo zašto su forenzičari imali problem pri tumačenju nekih brojeva." „Uklapa

se." Ternbul je bolje zvučao. „Šta je bilo na kraju? Ima li novih podataka o

Vajzmanu?" „Pa, kao što možeš da pretpostaviš, nema mnogo sačuvanih podataka

iz tog doba. Pojavljuje se u severnoj Nemačkoj. Tim za istraživanje ratnih zločina

izveštava da je patrola koja traga za istaknutim nacistima pronašla izgladnelog

Vajzmana nedaleko od poljske granice. Tvrdio je da je oslobođen iz Aušvica i da je

dao podatke Rusima, kako bi saznao šta se dogodilo s njegovom porodicom. Naši

momci su proverili da li odgovara opisu nekog od traženih lica. Nije odgovarao.

Tetovaža je presudno uticala na njihov odluku. Ponuđen mu je azil u Sjedinjenim

Državama, Izraelu ili Britaniji. Izabrao je našu zemlju. Pre rata je učio za hemičara.

Dobio je posao u farmaceutskoj kompaniji. To su svi podaci koje imamo. Nije

dobio ni kaznu za prekršaje. Redovno je plaćao porez. Vodio je miran život, Kao

uzoran građanin." „Da li je putovao u inostranstvo?"

„Pre tri godine produžio je pasoš. Njegova kći je rekla da je išao enevu, na kongres

ljubitelja ptica. To mu je bilo jedino putovanje."

„Očigledno je znao ili posedovao nešto što su Renvik i Kristalna strica želeli, do te

mere da nisu prezali od ubistva." „Sve upućuje na to", nastavio je Ternbul posle

kraće pauze. „Da je Konoli našao nešto u Austriji?" Tom dovrši kafu.



„Reći ću ti za nekoliko sati. Sastaćemo se na ručku čim se vrati."

31

Restoran Zunfthaus zur Zimmerleuten, Niderdorf, Cirih 7. januar, 21:02

Tom je dogovorio sastanak s Arčijem u restoranu nedaleko od stanice, u starom

delu grada. Zgrada je podignuta kao sedište drvodeljske gilde daleke 1336.

godine. Gledano spolja, ličila je na mali zamak, izgrađen na obali reke, s kulom i

jarbolom za zastavu.

Barokno stepenište vodilo je do raskošne trpezarije, obložene hrastovim pločama,

s debelim kamenim stubićima između vitražnih prozora i šarenim

srednjovekovnim grbovima.

„Viski", viknuo je Arci, približivši se Tomovom stolu. „Bez leda."

Kelner zbunjeno pogleda Toma.

„Ein whisky, reče ovaj. ,,0me Eis. Danke." Arci je spustio torbu na pod i s uzdahom

seo, a kelner se izgubio. „Kako si putovao?"

„Putovanje bi bilo savršeno, da let nije kasnio i da stjuardesa nije imala brkove."

Tom se nasmejao.

„Staje Lamers rekao?"

„Od njega nisam mnogo čuo. Mislim da su mu dva metra zemlje i nadgrobni

kamen umnogome prigušili glas." „Mrtav je?" uzviknu Tom.

„Umro je pre tri godine. Izgoreo u sopstvenoj kući." „Sranje!" Tom žalosno zatrese

glavom. „Znači da smo ponovo na početku."

„Ne baš", nasmešio se Arci. „Ispostavilo se da u staroj kući živi njegova nećaka.

Pokazao sam joj fotografije i slike. Odvela me je da vidim ovo." Iz džepa je izvukao

pozajmljeni fotoaparat i vratio ga Tomu.

„Isti zamak kao onaj na slici", reče ovaj, pregledajući snimke.

„Mislim da je u pitanju tačna kopija slike. Lamers je platio izradu prozora

pedesetih godina, pošto mu je supruga umrla od raka." „Što znači da je imao

pristup originalnom platnu." „Upravo tako. Pitanje je gde je? Pod pretpostavkom



da je preživelo požar, naravno." Arci je bučno udahnuo kroz nos. „Mogu li?"

Izvadio je paklicu crvenog marlboroa i zapalio cigaretu, a Tom odmahnu glavom.

„Voleo bih da znam šta je na slici bilo toliko važno, da je naložio da se izradi

vitraž."

„Pod pretpostavkom da to nije učinio samo zato što mu se sviđa", reče Arci.

Nabrao je nos, smatrajući tu mogućnost malo verovatnom. „Šta je s njegovom

rođakom? Zna li ona nešto?" „Ništa. Trebalo je da joj vidiš lice kad sam joj

pokazao fotografiju Vajzmana, sa dva prijatelja u uniformi. Pogodi koga je

prepoznala." „ČikaManfreda?" Arci klimnu.

„Nije to najbolje podnela. Ali mi je dala ovo." Izvadio je kovčežić od orahovine.

„Rekla je da više neće da ga drži u kući. Otvori ga." Tom je okrenuo mali ključ u

bravi i podigao poklopac. „To je gvozdeni krst", reče Arci, povukavši dugačak dim.

„Ne baš..." Tom izvadi orden iz kutijice. Pažljivo gaje proučavao. Zlokobno crno

obličje pulsiralo mu je na dlanu, pod plavičastom svetlošću svece. Protrljao gaje

palcem i opipao uzdignutu svastiku i datum, 1939, ispod nje.

„To je viteški krst", rekao je. „Viđao sam ih i ranije. Izgleda isto, ali je drugačije

obrađen. Kopča za traku je mnogo lepša, ivice su izreckane, a ne glatke. Okvir je

načinjen od srebra, nije premazan srebrnom bojom."

„Drugim recima, ovo je odlikovanje višeg reda?" „To je najveće odličje Trećeg

rajha. Mislim daje podeljeno samo sedam hiljada, u poređenju s milionima

gvozdenih krstova. Izuzetno je retko."

„Znači da postoje samo dve mogućnosti. Lamers je bio kolekcionar ili..."

„Ili je bio nosilac ordena koji se delio zbog izuzetnih podviga u službi Rajhu." Tom

ga okrete u ruci. Smrknuto je podigao pogled. „Ovo je čudno."

„Šta?"

„Ova odličja na zadnjem delu obično imaju ispupčenu godinu 1813, zato što su

prvi put deljena za vreme Napoleonovih ratova." „Šta ima ovaj? Nisam zagledao."

„Reci ti meni", Tom mu pokaza orden. Na poleđini je bio niz naizgled slučajno

povučenih pravih i krivih linija i krugova. Podsećali su na dečje žvrljotine.

„Znaš li da je isti orden visio oko vrata lutke u Vajzmanovoj kući? Morao sam da ga

skinem da bih uzeo sako."



„Trebalo bi da ga potražimo", reče Tom. „Ima li u toj kutijici još nečega?" Podigao

ju je i prodrmao.

„Ne bih rekao", reče Arci sa smeškom. „Uveri se sam."

Tom ponovo otvori kutijicu. Pažljivo je proučavao unutrašnjost, ali ništa nije

našao. Gurnuo je kažiprst u glavni odeljak, da bi izmerio dubinu. Stigao je do

drugog članka.

„Baš čudno", smrknuto je promrmljao.

Prislonio je prst uz spoljnu stranu kutijice. Ovaj put je stigao do spoja sa šakom.

Kutijica je bila dva i po centimetra plića nego što bi trebalo.

„Ima duplo dno", uskliknu Tom.

„Tako je", reče Arci. „Boga pitaj kako se otvara. Pretpostavio sam da si se i ranije

susretao sa sličnim stvarima, pa nisam hteo da prčkam po njoj, da ne bih nešto

slomio."

„Verovatno radi po principu ruskih kutija. Obično moraš da pomeriš komad drveta

da bi dopro do otvora."

Kutijica nije imala udubljenja, niti šavova u postavi, pa nije bilo lako odrediti koji

deo treba da se pomeri. Pokušavao je sa svih strana. Pritisnuo je donju ivicu

palcem i gurnuo u suprotnom pravcu.

Ništa se nije dogodilo.

Ponovio je operaciju, ali u obrnutom smeru. Cimao je obe strane prema sebi.

Isprva se ništa nije pomerilo. Upornost je konačno nagrađena, kad se donji deo

pomakao za petšest milimetara i otkrio tanušnu pukotinu. Nije mogao da je

otvori, ma koliko se upinjao.

„Probaj s druge strane", predložio mu je Arci. „Možda postoji mehanizam koji

oslobađa drvenu ploču s druge strane."

Tom pokuša da pomeri daščicu, postrance, nadole, pa nagore. Poslednji pokušaj je

bio uspešan. Daščica se mrdnula, otkrivši fioku s ručkom od slonovače. Otvorio ju

je užagrenih očiju.

„Šta je to?" upita Arci.

Tom podiže glavu. Oči su mu blistale.

„Mislim da je ključ."



Fioka je, baš kao i glavni odeljak, bila presvučena crvenim plišom. Predmet u njoj

blistao je kao staro srebro pod prigušenim svetlom u restoranu. Arci ga dohvati.

Metal je bio tvrd i težak u njegovim nezgrapnim prstima.

„Neobičan ključ."

Bio je dug pet centimetara, četvrtast, a ne ravan. Nije imao zubaca, već niz malih

šestougaonih znakova na sjajnoj površini.

„Mislim da otključava digitalnu bravu. Sećaš li se onih u privatnoj banci u Monte

Karlu?"

„Šta misliš o ovome?"

Glatki metalni ključ bio je okrunjen ružnom trouglastom drškom od tvrde gume.

Na jednoj strani bilo je malo dugme. Arci ga je pritisnuo, ali ništa se nije desilo. S

druge strane je bio niz isprepletenih kaligrafskih slova. Tom pomisli da je video V i

C, ali nije bio siguran.

„Da li su slova inicijali vlasnika ili oznake proizvođača? Mogla bi biti bilo šta."

„Kako ćemo to saznati?" glasno je razmišljao Arci. Vratio je ključ u tajnu fioku i

zatvorio kutijicu.

„U Cirihu smo. Šta misliš, kako ću saznati ono što me zanima?" pitao je Tom sa

osmehom. „Ne misliš valjda?" „Zašto da ne?"

„Radž?" Arci je zvučao krajnje sumnjičavo.

„A ko drugi?"

„Možemo li mu verovati?"

„Pa, postoji samo jedan način da to doznamo", reče Tom, slegnuvši ramenima.

32

Vipkingen, Cirih 7. januar, 22:40

Nešto dalje od centra grada, reka Limat savijala je ka severozapadu, u

industrijsku zonu, sumornu skupinu niskih skladišta i visokih betonskih fabrika. Na

sumornim, pepeljastosivim zidovima bile su pločice od crnog škriljca. Iz fabričkih

dimnjaka kuljao je dim.



Tom i Arci hitali su preko mosta Vipkingen, duž ulica Brajtenštajn i Ampere.

Spustili su se niza strme stepenice i pošli slabo osvetljenom stazom uz reku.

„Jesi li siguran da je ovde?" pitao ga je Arci sumnjičavo. Koračali su pored deset

metara visokog nasipa. Cigle se nisu videle od decenij ama ispisivanih grafita i

plakata. Nekoliko slabo osvetljenih, prljavih prozora razgonilo je tamu na drugoj

obali. Zbog njih su fabrički zidovi ličili na bedeme srednjovekovnog utvrđenja.

„Bio je tu kad sam ga poslednji put posetio", odvrati Tom.

„Bio si ovde? Kada?"

„Pre tričetiri godine, posle onog posla u Veneciji. Sećaš li se?"

„O, da!" Arci se zadovoljno zacerekao. „Eh, da su svi bili takvi."

„Morao bih da bušim sef da nije bilo Radža."

„Dobro, dobro", složio se Arci. „Priznajem daje vest bravar."

„Dobro znaš da je najbolji od svih."

„Hmmm..." Partner je samo slegnuo ramenima.

Tom uzdahnu. Pola godine van igre nije otupeli Arčijev urođeni oprez. Plašio se

svakog živog bića s kojim bi se susreo, a neraščišćeni računi samo su pojačavali

strah. Duta im je još dugovao nekoliko hiljada dolara za informacije dobijene pre

nekoliko godina. Odonda ih je izbegavao, a Arci je zbog toga besneo. Nije voleo da

mu duguju.

Tom se zaustavio pored čeličnih vrata, ugrađenih u nasip. Prvobitna crna boja

jedva se videla pod debelim slojevima plakata, najava rejv žurki, disko večeri i

raznovrsnih lokalnih dešavanja. Iznad vrata je bio jarkožuti znak, s munjom u

crnom trouglu.

„Mora da se šališ!" Arci se nervozno nasmejao. „Stigli smo?"

„Znaš koliko je opsednut sigurnošću. Ovako se štiti od najvećeg broja

radoznalaca."

Tom je pipao po ciglama, desno od vrata, u visini kuka. Konačno je pronašao ono

što je tražio. Jedna cigla malčice je štrcala. Kad ju je pritisnuo, blago se pomerila i

vratila u prvobitan položaj. Negde duboko u nasipu zazvonilo je zvono.

„Hoću da se ponašaš najpristojnije moguće, Arci. Ne budi nervozan. Radž je i bez

toga veoma plašljiv."

Arci je nerazgovetno zarežao. Prekinulo ga je zujanje nevidljivog interfona.



„Da, izvolite?" Bio je to visok, gotovo ženski glas.

„Radž? Tom Kirk i Arci Konoli."

Domaćin je dugo ćutao: „Šta hoćete?"

„Da popričamo."

„Nemam pare, ako ste zbog njih došli. Mogu da ih nabavim do sutra. Imaću ih

sutra. Ne mogu da vas isplatim danas. Imam mnogo posla. U poslednje vreme ne

dižem glavu. Sutra, je Y važi?"

Duta je je govorio brzo, sa snažnim indijskim naglaskom, bez osetnog razmaka

među rečenicama.

„Zaboravi na novac, Radž", odvrati Tom. Arci ga odmeri besnim pogledom.

„Potrebna nam je tvoja pomoć. Tako ćemo izravnati račune."

Usledila je nova, još duža pauza. Vrata se otvoriše uz oštro zujanje.

„Ne zaboravi da je polovina tog novca moja", podseti ga Arci. ,,Voleo bih da me

sledeći put pitaš za mišljenje, pre no što ga pokloniš."

„Poklanjaš mnogo više, kad god se dohvatiš karata", tiho će Tom. „Očigledno je da

ne žališ za tako protraćenim novcem."

Našli su se u čeličnom kavezu, zaslepljeni moćnim svetlima na suprotnom zidu.

Mračni, nepomični oblici okružili su ih sa svih strana. S vlažnog betonskog poda

dizao se miris truleži.

„Radž!", viknuo je Tom, zaklonivši lice. Virio je kroz prste, kako bi pod jarkim

svetlom bilo šta video. Konačno se ukazala tamna silueta.

„Predlažeš da izravnamo račune?"

„Tako je", reče Tom. „Nismo došli da pravimo nevolje, Radž. Tražimo savet."

Svetlost se ugasila. Sitna prilika prišla je kavezu, s gomilom ključeva u rukama.

Radž Duta bio je vitak muškarac od sto šezdeset centimetara, žgoljavih ruku i

koščatih zglobova. Imao je talasastu crnu kosu, s oštrim razdeljkom na levoj strani

i usko, mačkoliko lice. Pogled mu je skakao s jednog posetioca na drugog, a crni

brkovi nervozno su podrhtavali.

Izdvojio je ključ s debelog svežnja i gurnuo ga u bravu. Ponovio je postupak s

drugim, a zatim i s trećim. Zastao je pre poslednjeg okreta.

„Imamo li džentlmenski sporazum?" prozborio je s primetnom nevericom.

„Da, imamo ga", potvrdio je Tom.



„Sjajno!" Indijac se široko osmehnuo. „Sjajno." Vrata kaveza konačno su se

otvorila i Tom i Arci stupiše u odaju. Duta odmah zalupi vrata za njima. Sve tri

brave bučno su škljocnule.

„Hajde da se pozdravimo." Živahno je protresao Tomovu ruku. Imao je

iznenađujuće čvrst stisak.

„Vas dvojica se ranije niste sreli, zar ne?" pitao je Tom.

„Tako je." Duta se osmehnuo. „Veliko mi je zadovoljstvo što ću e konačno

upoznati s vama, gospodine Konoli." Mlako su se pozdravili.

„Možemo li negde razgovarati na miru?" pitao je Tom.

„Oprostite." Duta se lako naklonio. „Pomislićete da sam nemaan domaćin. Pođite

za mnom."

Požurio je ka suprotnom kraju odaje. Sada se videlo da su tamna bličja od malopre

velike, odavno rashodovane, zarđale industrijke mašine.

„Kakvo je ovo mesto?" pitao je Arci, oprezno koračajući, „bolje eći, šta je nekad

bilo?"

„Napuštena električna podstanica." Duta ih je poveo uz kratko tepenište, do

sledećih čeličnih vrata. Otvorio ih je drugim komletom ključeva.

„Živiš ovde?" oglasio se Arci.

„Ne, ne, ne. Ovo mi je radionica. Živim na ulici iznad obale. Ne oram da izlazim,

pošto je podrum kuće povezan s radionicom, ođite, dođite", požurivao ih je,

prešavši preko praga.

Tom do sada nije bio u ovom delu kompleksa. Prilikom pretodne posete Duta je

zahtevao da ga sačeka u mračnoj odaji iz .oje su upravo izašli. Kročili su u veliku

dvoranu. Lukovi od cigala ridržavali su sedam metara visoku tavanicu, osvetljenu

sijalicama, ontiranim u pravilnim razmacima. Čelični abažuri behu veliki ao

kišobrani. Betonski pod bio je obojen i pokriven raznovrsnim episima, koji su

stvarali toplu i mekanu podlogu.

„Hoćete li čaja?" pitao je Duta. „Imam lep izbor. Dobijam ih od jaka iz Kalkute eri

grej, dardželing, asam, nildžirL. Odaberite oji najviše volite. Pristavio sam vodu."

„Ja ću eri grej", odsutno će Arci. Pogledom je premeravao veliku rostoriju.

„Ja ću crnu kafu", reče Tom, na Dutino očigledno razočaranje. „Šta god želite.

Raskomotite se, molim vas."



Pokazao im je dva otrcana, polovna kauča raspoređena pored starog sanduka za

čaj, na levoj strani odaje i krenuo ka sudoperi. Tom i Arci spustili su torbice pored

vrata i seli.

„Moram da priznam, nisam očekivao da vas vidim, gospodine Tome. Mislio sam

da vam moje usluge više neće biti potrebne."

„Dobro ste obavešteni. Arci i ja smo promenili zanimanje."

„Džentlmeni se polako povlače iz posla", uzdahnu Duta. „Mladi naraštaji ne

poštuju stare, proverene vrednosti."

„Situacija se promenila, Radž", odgovori Tom.

„Hinduisti bi rekli da ste stigli do vanaprašta ili otišli u penziju. Predali ste dužnosti

mlađima od sebe, da biste nesebično služili zajednici", odvrati Duta.

„Koji je sledeći korak?" pitao je Tom s lažnim zanimanjem.

„Sanija. Potpuno odbacivanje sveta radi sjedinjenja s Bogom."

Tom se nasmeja.

„Mislim da nas od tih duhovnih vrhunaca deli bar nekoliko godina." Duta ih

posluži pićem i sede preko puta. „Ti ništa ne piješ?" upita ga Arci.

„Samo ovo", Duta posegnu iza sebe i uze bocu jarko obojenog sirupa protiv kašlja.

Tom i Arci su ga s nevericom posmatrali. Potegao je dobar gutljaj, ispraznivši

četvrtinu boce.

„Moglo bi da ti škodi", kiselo je prokomentarisao Arci.

„Bolje sprečiti nego lečiti, gospodine Arci." Duta klimnu ka polici iznad sudopere,

punoj bočica s pilulama, vitaminima i kojekakvim medicinskim preparatima. Bila je

tu i velika količina sirupa, kao i nekih tečnosti duginih boja. „Hoćete li da probate

nešto?" raspoloženo im je predložio. „Šta kažete na sredstvo protiv alergije na

polen ili malarije?"

„Došli smo radi nekih informacija", reče Tom.

„Tražite informacije?" Duta skrenu pogled s police na Toma. „Kakve informacije?"

„Hteo bih nešto da ti pokažem", reče Tom. „Ne moram da napominjem da je

razgovor sasvim poverljiv."

„To se podrazumeva."

Tom položi kutijicu od orahovine na grubu površinu sanduka za čaj.



33

7. januar, 23:31

Duta privuče kutijicu sebi. Oklevao je da je otvori. Prstima je prelazio preko

dvanaestokrake svastike na poklopcu. „Zbog ovog ste došli?" „Ne, već zbog onog

što je unutra."

Duta otvori kutijicu. Namrštio se, videvši daje prazna. Podigao ju je iprotresao,

osmatrajući je sa svih strana. Tom gaje znatiželjno gledao, pitajući se koliko će mu

trebati da shvati da kutijica ima dvostruko dno, a koliko da je otvori. Duta je

savladao zagonetku u četiri hitra pokreta. Spustio ju je s otvorenom fiokom.

„Vidim da nisi zarđao", sa osmehom će Tom. Domaćin je bez oklevanja povukao

fioku i izvadio ključ. Činilo se da ga ništa drugo ne zanima. Brkovi su mu

podrhtavali, dok je okretao ključ među prstima.

„Vrlo dobro!" uskliknuo je. „Zanimljivo, veoma zanimljivo. Mogu li da te pitam,

gde si ovo nabavio, gospodine Tome?" Ovaj se namršti i stisnu usne, nevoljan da

bilo šta otkrije. Indijac slegnu ramenima. „Izgleda da se nije sve promenilo",

ironično je napomenuo. „Šta misliš, čemu služi?"

„Rekao bih da otvara trezor ili sef. Šta god da je u pitanju, zaštićeno je najstrožim

sigurnosnim merama." „Šta znače ovi inicijali? Da li ti kazuju nešto?" Duta se

mrštio, posmatrajući kitnjasta slova, urezana u gumenu dršku ključa.

„Rekao bih da su to V i C", rekao je, odmahujući glavom. „Ali to je nemoguće."

„Zašto nemoguće?"

„To je zaštitni znak privatne banke Vole e Si. Oni ne nude sefove za dragocenosti,

ne više."

„Nikad nisam čuo za tu banku", reče Tom.



„Za nju su čuli samo oni koji tu imaju račun." Duta je vrteo ključ među prstima.

„Centrala je u Cirihu. Veoma su prestižni i tajnoviti. Ne reklamiraju se. Nemaju ni

naziv firme na upravnoj zgradi. Prići će ti ako procene da si odgovarajući klijent."

„Ako je ovo njihov znak, može se pretpostaviti da ključ ima neke veze s bankom",

glasno je razmišljao Tom.

„Hodite, džentlmeni", Duta skoči s kauča. Bacio je ključ u vazduh i vesto ga

uhvatio. „Hoću nešto da probam."

Nekadašnja podstanica bila je podeljena u tri dela. Najmanji je bio onaj gde su

sedeli, neka vrsta improvizovane sobe za prijem. Čelične police obrazovale su tri

metra visoku metalnu prepreku. Duta ih provede kroz prolaz među policama, do

radionice.

Našli su se među raznovrsnim mašinama za obradu metala: glodalicama,

bušilicama, sekačima. Neke su bile pričvršćene za radne stolove, a bilo je i većih,

na sopstvenim postoljima. Gazili su po gomilicama metalnih opiljaka. Police su bile

pune korpi s obrađenim delovima i opreme za varenje. Hiljade ključeva visilo je na

velikim crnim tablama, pričvršćenim za police na drugom kraju radionice. Bilo je tu

svega i svačega, običnih ključeva, onih za automobile, sefove i katance. Ključevi

različitih veličina, oblika i boja sijali su iznad njih, kao okca neshvatljivo velikog

verižnog oklopa.

Duta ih je, bez zastajkivanja, poveo ka prolazu u drugom redu polica, do trećeg

dela dvorane. Tom razrogači oči. Dok je radionica bila ofucani i prljavi prostor koji

je zaudarao na ulje, poslednji deo dvorane bio je sjajna mešavina nerđajućeg

čelika i silikona.

Na suprotnom zidu visilo je pola tuceta LCD ekrana, svaki povezan s kompjuterom.

Sijali su kao barice svetlosti. U levom uglu stajale su dve velike police, savijene pod

težinom kompjuterske i komunikacione opreme. Na desnom zidu tiskali su se

skeneri, printeri, CD rezači i ko zna kakve elektronske sprave. Monitori su svetleli

kao reklame na Tajms skveru. Levim zidom dominirala su tri plazma ekrana, a

svaki je pokazivao različite vesti. Na jednom se prenosio kriket meč. Duti nije

promakao Tomov preneraženi pogled.

„Prinuđen sam da držim korak s vremenom", objasni Indijac, uz rečitu

gestikulaciju. „Ljudi danas više veruju lozinkama i kompjuterskoj zaštiti, nego



bravama i sefovima. Brava je brava, a ja moram da budem u toku, bilo da su

ključevi od metala ili od binarnih kodova."

Pomerio je stolicu i uključio stonu lampu. Pažljivo je proučavao ključ.

„Baš kao što sam mislio", uskliknuo je posle nekoliko sekundi. „Ovo je

trodimenzionalna, laserski oblikovana promenljiva matrica." Zvučao je

impresionirano.

„Šta to tačno znači?" upita Arci.

Duta je raspoloženo nastavio.

„Kao što vidiš, ključ nema zubaca. Kad ga umetnete u bravu, četiri različita

elektronska oka pregledaju laserski ugravirane oznake, proveravajući im raspored

i veličinu. Gotovo da ga je nemoguće kopirati."

Tom ukrsti pogled s Arčijem.

„I, ako se ne varam..." Duta usmeri ključ ka crnoj kutiji, pričvršćenoj za zid.

Pritisnuo je dugmence na gumenoj dršci. Na ekranu pored njega zasijao je dugi niz

brojeva.

„Šta je to?" upita Tom.

„Kad utisnete ključ u bravu i kad laser pročita urezane podatke, pritisnete dugme

da biste pokrenuli izmenu podataka s mehanizmom brave u infracrvenom

spektru. Ako je suditi po njima", pokazao je cifre na ekranu, „ovde imamo posla s

algoritmom. Verovatno s ključem od 128 cifara. Vrlo je teško dešifrovati ga.

Složena matematička formula menja šifru u pravilnim vremenskim razmacima.

Jednom dnevno, ili jednom nedeljno, u zavisnosti od programa. Ako se šifra ne

poklapa, brava se neće otvoriti." „Da li si ikad video nešto ovakvo?"

„Samo jednom, na ulazu u raketni silos izraelske vojske. Oni su uveli još jedan nivo

obezbeđenja." „Kakav?"

„Ključ može da se izgubi. Može biti i ukraden." Osmehnuo se i obešenjački

namignuo. „Zbog toga se provera biometrijskih podataka smatra neophodnom

dodatnom merom bezbednosti. Tako se utvrđuje da li je ključ u posedu ovlašćene

osobe."

„O kakvoj se proveri radi?"

„Izraelci su proveravali otisak dlana."

„Znači, ne možemo ući bez..."



„Radž", prekide ga Arci, „koliko brojeva ima na uobičajenom švajcarskom

bankovnom računu?"

„Između osam i šesnaest. Zavisi koliko bankovnih računa imaš, kao i od stepena

obezbeđenja."

„To znači da bi niz od deset cifara, na primer, mogao biti broj računa?"

„Naravno", reče Duta.

„Na šta misliš?", upita ga Tom.

„Mislim da znam zašto je Kasijus hteo Vajzmanovu ruku. Tetovaža nije logoraški

broj, već broj računa."

„Zašto bi Vajzman imao broj računa, ako nema ključ?" pitao je Tom.

„Nismo ga našli, ali ne znači da ga nije imao."

„Ne možemo znati da li je Lamers imao ključ, bez broja računa" glasno je

razmišljao Tom, tragom Arčijeve logike. „Pretpostavljam da su obojica imala prilaz

računu."

„To ima smisla", složio se Arci. „Naročito ako su krili nešto važno. Problem je u

tome što su obojica mrtvi. Ne možemo da dopremo do sefa, čak i ako su naše

pretpostavke o ključu i broju računa ispravne."

Tom se osmehnuo.

„Da li je baš tako?"

34

Minhenska četvrt Au Hajdhauzen 7. januar, 23:55

Garaža je bila mala, ali dobro opremljena. Duž zida je visio uredno poredan alat,

a pod su zauzimala korita za ulje i revizioni otvori. U zadnjem delu odmarale su se

dve hidraulične dizalice, glomazne i zdepaste poput tenkova. Klipovi od

nerđajućeg čelika blistali su na prigušenom svetlu.

„Zar ne bi bilo bolje da smo se sastali ovde, umesto u hotelu?" gnevno će Renvik.

„Tako bismo izbegli čitav cirkus."



Duboko je razmišljao o večerašnjim događajima, iako su se relativno lako izvukli.

Pogrešio je stavivši sopstvenu sudbinu u ruke nepoznatih i nepouzdanih ljudi. To

ga je učinilo ranjivim.

„Garaža je u to vreme bila puna osoblja", strpljivo je objašnjavao Heht. „Vlasnik je

naš simpatizer. Dozvoljava nam da je koristimo posle radnog vremena." Posle

kraćeg ćutanja, nastavio je: „Sem toga, Dmitrij je oprezan..." Pukovnik se trudio da

zvuči pomirljivo. „Nastoji da stranci što manje saznaju o organizaciji."

„Njegov oprez zamalo nas je koštao slobode", planu Renvik. Masirao je spoj ruke i

veštačke šake. Bolelo ga je kad god bi bilo hladno i vlažno vreme. „Ja ću izabrati

mesto sledećeg sastanka. Ova odelca vam neće biti potrebna." Mahnuo je u

pravcu gomile vatrogasnih uniformi na podu garaže.

„Sledeći put neće biti potrebe za njima", uveravao ga je Heht. „Sad si naš."

„Nisam ja ničiji", ispravio ga je Renvik. „Sarađujemo, to je sve." „Kako hoćeš",

složio se Heht. „Što se tiče tvog plana... Da li si još uvek onako samouveren?"

„Ako su slike u nekoj privatnoj zbirci, on će ih naći."

„Kako možeš da budeš tako siguran?"

„Najbolji je i ima dovoljno snažan motiv."

„O kakvom se motivu radi?"

„Želi da me zaustavi. Na nama je da pravovremeno povučemo potez." Renvik iz

gornjeg džepa izvadi zlatni sat. „Kad smo već kod toga, šta ih je toliko zadržalo?"

„Ne znam" namrštio se Heht. „Trebalo je da se vrate... Evo."

Ispred garaže se začuše kola. Žuta svetlost pokuljala je kroz pukotine na čeličnim

roletnama. Farovi su se ugasili, a vrata na vozilu otvorila. Čuli su mrmljanje i

korake. Pridošlice su vukle nešto teško. Minut ili dva kasnije, na manjim vratima

odjeknulo je snažno kucanje.

Heht ih otvori, a Konrad uđe prvi. Sledio ga je dvojac iz hotela. Karl i Florijan vukli

su vreću, koja je ostavljala mutan trag ulja i prašine po podu. Sva trojica nosila su

vatrogasne pantalone. Skinuli su se u majice, otkrivši tapiserije izopačenih,

zastrašujućih tetovaža na telu i rukama. Obilno su se znojili.

„Da li ste imali problema?" pitao je Heht.

„Nein, odgovori Konrad. „Izuzev što plače kao curica." Karl i Florijan istovremeno

se nasmejaše, uspravljajući vreću. Konrad je iz leve čizme izvadio veliki lovački nož



i presekao konopac na vrhu vreće. Materijal kliznu na tie kao debela zavesa,

otkrivši prestrašenog recepcionera s lepljivom trakom preko usta. Konrad ga

gurnu u drvenu stolicu i hitro mu je vezao noge za nogare, a ruke za široke, čvrste

naslone.

Heht priđe zarobljeniku i bez reči ga udari po obrazu. Glava mu se tržnu u stranu,

kao da je na oprugama. Polako se okrenuo ka njima, razrogačenih očiju. Iz

rasečenih usana kapala mu je krv. Pukovnik ga udari ponovo, tako snažno da se

stolica prevrnula. Hotelski službenik tresnu o tvrdi betonski pod, a u vazduhu se

osetio oštar miris urina.

„Upiškio se", nasmejao se Karl. „Prljavi prasac."

„Podignite ga" prodrao se Heht. Karl prestade da se smeje i podiže stolicu.

„Slušaj me dobro" Heht se nagnuo napred, unevši se recepcioneru u lice.

„Postaviću ti neka pitanja i hoću da mi odgovoriš. Ako pomislim da si lagao ako

budeš oklevao, makar i sekundu Konrad će ti otfikariti prst. Kad ti ponestane

prstiju, preći će na dragocenije visuljke..." Pokazao je vlažnu mrlju među

zarobljenikovim nogama. „Da li si me razumeo?"

Recepcioner je mahnito klimao glavom. Treptao je, pokušavajući da odagna suze.

„Dobro je." Heht dade znak Konradu, koji cimnu lepljivu traku na zarobljenikovim

ustima. Mlitavo je visila s obraza. Kad god bi izdahnuo, zalepršala bi kao traka

vezana za ventilator.

„Kako se zoveš?"

„Nikolas" začuo se nesiguran odgovor. „Nikolas Gane." „Reci mi, Gane, kako su oni

ljudi saznali za nas? Da li si ih ti pozvao?" Recepcioner je klimnuo i briznuo u plač.

„Žao mije."

„Dobro je", pomirljivo će Heht. „Zašto si ih pozvao?"

„Dvojica su pre neki dan došla u hotel." Grcao je i jecao. „Pokazali su mi

fotografiju tražene osobe i obećali da će mi platiti deset hiljada evra ako ih

pozovem kad ona dođe."

„Ko su oni? Policija, služba bezbednosti, Interpol?"

Gane odmahnu glavom.

„Ne... Znam..." odgovorio je drhtavim glasom. „Nisu... Nisu se predstavili."



Heht se uspravio i klimnuo Konradu. Ovaj je prilepio traku preko zarobljenikovih

usta i uhvatio ga za desnu ruku. Gane je mahnito trzao glavom. Pokušavao je da

stisne šaku u pesnicu, ali mu je Konrad razdvojio prste i raširio ih po drvenom

naslonu stolice. Recepcioner je vrištao, a glas koji se probijao ispod lepljive trake

samo je izdaleka podsećao na ljudski.

Konrad je pritisnuo oštricu noža na Gancov kažiprst, nešto iznad zgloba, i zasekao.

Na prvi znak krvi, ovaj se onesvestio. Mlitavo je visio u stolici, dok je Konrad

nastavljao posao. Dlanom druge ruke pritisnuo je oštricu i lagano sekao prst. Gane

se osvestio desetak sekundi kasnije, baš kad je nož konačno presekao kost, uz

grozno krckanje.

Pukovnik podiže krvavo parče mesa i prinese ga Gancovim zakrvavljenim očima.

Recepcioner poče da povraća. Ramena su mu podrhtavala. Heht mu skide traku sa

usta, da se ne bi ugušio. Ispovraćao se po sebi.

„Dajte mu malo vode", naredi Heht. Neko mu dodade čašu. Pritisnuo ju je o

zarobljenikove usne.

„Jesi li se povratio, Nikolase?" upita Heht. Gane klimnu. Donja usna mu je drhtala,

a dah bio ubrzan i plitak. „Dobro je. Diši duboko, to će ti pomoći da se smiriš.

Ponoviću ti pitanje. Ko su oni?"

„Nisu rekli!" povika Gane kroz jecaje. „Pokazali su mi fotografiju i rekli da ih zovem

kad se tražena osoba pojavi. Nisam ih ništa pitao. Nisam hteo da znam ko su. Blagi

bože, moj prst. Moj prst!"

„Ko je bio na fotografiji? Ja?" Recepcioner odmahnu glavom. „On?" Pokazao je na

Komada, koji je još držao nož. Krv je kapala s blistave oštrice.

„Ne."

„Ne laži!" povika Heht.

„Ne lažem!" vrisnuo je recepcioner, kad ga je Konrad ponovo zgrabio za ruku. „To

je bio on", mahnito je mahao krvavim patrljkom kažiprsta. Hteo je da pokaže

osobu s fotografije, iako nije mogao da pomeri ruku. „To je bio on her Smit."

Renvik je iznenađeno ustao.

Ja?"

„Da, da, za ime božje, da", jecao je recepcioner.

Heht priđe Renviku.



„Šta ovo znači?" pitao ga je tiho.

„Imam ja i svojih problema", reče Renvik i slegnu ramenima. „Ne tiču vas se."

„Tiču nas se ako nam ugrožavaju bezbednost", negodovao je Heht. „Nekom se

posrećilo, to je sve. To samo dokazuje da moramo da izbegavamo prometna

mesta." „Konačno smo se oko nečeg složili."

„Hej, šefe, šta ćemo s njim?" oglasio se Konrad. Gancu je ponovo pozlilo.

„Ubijte ga", tiho će Renvik.

„Da ga ubijemo?" Hehtov ton jasno je odavao da se ne slaže. „Zašto bismo to

učinili?"

„Video je mene, video je vas, video je garažu. Ko zna šta je sve čuo? Ubijte ga."

„Ne treba nam policija za vratom..."

„Bah!" Renvik se progurao kraj njih. Iščupao je nož Konradu iz ruke i ščepao Ganca

za kosu. Trznuo mu je glavu unazad i hitrim pokretom prerezao grkljan. Oštrica je

prodrla duboko u nesretnikov dušnik, a grozni crveni osmeh raširio se po

ogoljenom vratu.

Recepcioner se nekoliko puta divlje trznuo. Podigao se iz stolice kao daje dobio

strujni udar, a onda beživotno stropoštao, glave obešene u stranu, dok mu je krv

liptala iz prerezanog vrata.

Renvik dodade nož Hehtu. Pogled mu je plamteo.

„Odsad ćemo raditi po mome, Johane. Bez svedoka. Bez rizika. Bez tragova."

35

Park Monso, Pariz 8. januar, 07:46

Dvojica ljudi približavala su se oljuštenoj zelenoj klupi iz različitih pravaca. Stariji

je seo i otvorio sveže izdanje Ekipa. Na naslovnoj stranici stajalo je da je Pari Sen

Žermen na pragu novog, zamašnog transfera. Drugi, mlađi čovek produžio je još

dvadeset metara, a onda zastao i osvrnuo se oko sebe. Zatim se vratio i seo pored

starijeg.



Obojica su na malom prstu leve ruke nosila isto zlatno prstenje. Na njima je bila

mreža od dvanaest kvadratnih udubljenja, s malim dijamantom u jednom od njih.

Razlikovali su se samo po rasporedu. Kod starca je dijamant bio u donjem levom

udubljenju, a kod mladića u gornjem desnom.

„Zašto si me pozvao ovamo?" promrmljao je stariji čovek, skriven iza novina.

„Situacija se pogoršala" odvrati mlađi. Usne su mu se jedva micale. Gledao je

preko jezerceta, okruženog lažnom rimskom kolonadom. „Procenio sam da

morate da čujete šta se dešava iz mojih usta."

„Ionako me zoveš samo da bi mi saopštio loše vesti" požalio se stariji. „Ne vidim

zašto..."

„Kirk napreduje."

„Ccc" prezrivo zacokta stariji. „Na koji način?"

„Njegov pomoćnik juče je posetio Lamersovu rođaku."

Ućutali su. S ringišpila u daljini dopirao je dečji smeh. Šareni lakirani konji dizali su

se i spuštali, neumorno jurcajući ukrug.

„Ništa nije sumnjala", konačno se oglasio stariji. „Sem toga, prevrnuli smo to

mesto naopako, pre nego što smo podmetnuli požar. Bilo je čisto. Ništa nismo

ostavili."

„Izuzev vitraža u lokalnoj crkvi."

„O kakvom vitražu govoriš?" Spustio je novine, zaboravivši na sva pravila

predostrožnosti.

„O vitražu koji je Lamers podario bogomolji."

„Kako je moguće da nismo znali za njega?"

„Nismo znali, zato što si ga ubio pre nego što je mogao da nam kaže."

„Staje na tom vitražu?" U glasu mu se opažao tračak zabrinutosti.

„Zamak. Trouglasti zamak."

»Merde!"

„To nije sve. Dala mu je nešto. Nismo videli šta, ali znamo daje ušao praznih ruku,

a izašao s torbom."

Stariji čovek ćutke je probavljao najnoviju informaciju.

„Gde je sad taj njegov ortak? Gde je Kirk, kad smo već kod toga?"

„U Cirihu. Juče je posetio Lašea."



„Lašea!", gadljivo će stariji. „Ta stara budala nikad neće..."

„Gospodine!" prekinuo ga je mlađi sagovornik. „Usudio bih se da kažem da je

kucnuo čas za mnogo... Radikalnije mere. Više se ne možemo uzdati u proviđenje i

ljudsku nesposobnost."

„Kako to misliš?"

„Kirk je povezao Vajzmana s Lamersom za četrdeset osam časova, a mi za tri

godine. Istini za volju, radili smo u suprotnom pravcu. Kirk je otkrio vitraž za koji

nismo znali. Uspostavio je kontakt s Lašeom, čovekom koji, ma šta mi mislili o

njemu, važi za najboljeg poznavaoca ratnog perioda. Koliko će mu trebati da

poveže raznorodne elemente? Kada će mu se posrećiti?"

„Staje s Kasijusom?" smrknuto će stariji. „Dali ste ga se dočepali?"

„Nismo", odgovori mlađi. Okrenuo je glavu. Pas protrča pored njih i olakša se

nasred pošljunčane staze. Vlasnik ga je nezainteresovano pratio, pušeći i ćaskajući

telefonom, ne obraćajući pažnju na znak koji ga je obavezivao da drži psa na

povocu i počisti za njim. „Imali smo ga prošle noći u Minhenu, ali nam je umakao.

Izgleda da više nije sam."

„Dobro si učinio što si me pozvao", nevoljno priznade stariji. „Kirk će nastupiti još

odlučnije, kad shvati o čemu se radi. Moramo preduzeti neophodne korake.

Gubimo kontrolu nad situacijom. Ako sad ništa ne učinimo, biće prekasno."

„Kakve korake imate na umu?"

„Moramo uništiti vitraž."

„To se podrazumeva. Šta ćemo s Kirkom?"

„Pobrinućemo za sve njih, za Kirka, njegove kolege, sve koji su s njima kontaktirali.

Pronađite ih i pobijte. Ne smemo rizikovati."

36


Tom je loše spavao, iako im je Duta ponudio dva podnošljivo udobna kauča.

Grozničavi um nije mu dao da usni sve do sitnih sati. Probudio se nešto posle šest

ujutro. Renvik, Vajzman, Belak... Šta ih je povezivalo? Koliko su znali o Redu?



Više nije mogao da trpi Arčijevo glasno hrkanje, pa je ustao. Istuširao se i obukao

farmerke i košulju.

Nije budio Arčija sve do pola deset. Poslužio ga je kafom. Arci prihvati, gunđajući

da je još veoma rano. Tom je dobro znao da ortak nije ranoranilac. Retko kad je

dolazio na posao pre dvanaest. Ostajao je budan do kasno u noć. Tom je bio

sasvim drugačiji.

„Čemu žurba?" prekorno će Arci. Držao je solju kafe s obe ruke.

„Sinoć sam pozvao Ternbula i predočio mu naše nalaze. Složio se da pošalje

Vajzmanovu ruku, preko medicinske kurirske službe. Očekujem je svakog časa."

„Izvukao si me iz kreveta zbog kurira!", negodovao je Arci.

„Nemoj mi reći da si lepo spavao na tom čudu." Tom šutnu kauč, s kog se digao

debeo oblak prašine.

„Pravo kažeš", složio se Arci.

Zvono je zazvonilo i pojavio se Duta, navoštenih brkova i kose sjajne posle

tuširanja. Prstima je nervozno prebirao ćilibarske kuglice.

„Dobro jutro, džentlmeni", veselo ih je pozdravio. „Nadam se da ste lepo spavali.

Oprostite, ali imam posetioca."

,,U stvari, mislim da je došao zbog mene", priznade Tom.

„Zaista?" Tomu nije promakla senka zebnje u domaćinovom glasu.

„Tražio sam da mi se nešto hitno isporuči. Uputio sam ih na zadnja vrata. Ne

brini", dodao je, videvši Dutin izraz. „Možeš da im veruješ."

„Objasnio si kurirskoj kompaniji kako da pronađu ovu jazbinu?" nasmejao se Arci.

„Šta si im rekao, druga cigla desno, pa pravo dok ne svane?"

„Tako nešto", nasmejao se Tom. Kad je zvono ponovo zazvonilo, obratio se

domaćinu. „Žao mi je. Trebalo je da ti kažem juče, ali nisam hteo da te

uznemiravam. Ionako smo te previše izmaltretirali."

Duta je odbacio izvinjenje nehajnim pokretom, iako je Tomu bilo jasno da mu nije

svejedno. Radilo se o neprijatnom, ali neizežnom spletu okolnosti. „Ne dovodim u

pitanje vaš sud, gospodine Tome. Idem da ih pustim." Arci ustade i zevnu. Nosio je

plave bokserice i belu majicu, izgužvanu i izboranu kao njegovo lice. Tomu je

sinulo da je ovo tek drugi put da vidi Arčija bez odela. Izgledao je ogoljeno i

neprirodno.



Kroz otvorena vrata dopirali su glasovi. Jedan je pripadao Duti, dok je drugi bio

ženski. Arci iznenađeno podiže glavu, kad je shvatio da su sve bliži.

„Ovuda, molim vas", čuli su domaćinov ljubazni glas. U sobu je ušla Dominik. Plavu

kosu je splela u fino svilenkasto uže, pričvrstivši je srebrnom šnalom. Arci ščepa

čaršave i uspaničeno ih navuče na sebe.

„Dom?" iznenađeno ju je oslovio.

„Dobro jutro, dečaci!" Nacerila se. „Mislila sam na tebe, Arci. Kupila sam ti

poklončić." Dobacila mu je boks cigareta iz djutifri šopa. Instinktivno je posegao za

njima i pustio čaršav, koji pade na d. „Uhvatio si ga!" nasmejala se.

„Vrlo smešno", promrmlja Arci, saginjući se da podigne čaršav. „Da si mogao da

vidiš svoje lice!" smejao se Tom. „Ponašate se kao deca", reče Arci. Smrknuto je

zavrteo glavom, a zatim zgrabio odelo s vešalice i požurio ka kupatilu. Čaršav se

tkao za njim.

„Skuvao sam kafu", reče Tom, kad se Arci udaljio, prethodno ih prostrelivši

gnevnim pogledom. „Hoćeš li malo?"

„Naravno" odvratila je. Skinula je debelu skijašku jaknu i prebacila je preko kauča.

„Pretpostavljam da ti nećeš kafu, Radž?"

„Neću." Duta se gadljivo namrštio, a zatim nestao u radionici.

„Niko te nije pratio?"

„Nije", potvrdila je Dominik. „Nekoliko puta sam se vraćala, da bih bila sigurna, ali

mi niko nije bio za petama."

„Ternbul te je jutros sreo na aerodromu, kao što je dogovoreno?"

„Jašta. Mislim daje bio malo iznenađen činjenicom da sam žensko."

„Zato što ne zna kakvo si ti žensko", nacerio se Tom. „Nisi imala problema s

carinom ili vlastima?"

„Nikakvih." Pružio joj je solju, a ona mu se zahvalno nasmeši. „Nisam ni sanjala da

je tako lako prenositi delove tela po Evropi."

„O, da." Tom sede pored nje. „To je sjajan paravan. Arci i ja smo ga često koristili.

Niko ne dira kutiju, dokle god su papiri u redu. Poslednje što žele je da neko

detence umre zato što je neko upropastio srce ili bubreg. Šta je s ordenom?"

„Dao mi ga je. Arci je imao pravo. Vajzman je imao viteški krst."



Izvadila je koverat iz džepa i predala ga Tomu. Otvorio ga je i i istresao odlikovanje

na dlan, a onda prevrnuo da bi osmotrio poleđinu. Zadovoljno je klimnuo glavom.

„Ima iste oznake kao onaj koji smo dobili od Lamersove nećake", potvrdio je.

„Radž!" pozvao je domaćina. „Dođi da ga vidiš."

Duta se pomoli iz radionice. Uzeo je orden s neskrivenom znatiželjom i pažljivo ga

osmotrio.

„Donela sam i Belakovu sliku", dodala je Dominik. „Mislila sam da će biti od

koristi."

„Pametno."

„Kad smo već kod toga, da li ste primetili rupe na njoj?" „Na slici? Da. Zašto ih

pominješ?"

„Izgledaju mi neobično, to je sve. Preterano su uredne i sve su iste veličine. Čini mi

se da nisu nastale slučajno."

„Ne vidim zašto bi ih neko namerno načinio" smrknuto će Tom. zuzev ako nije

hteo da je naruži."

Arci izađe iz kupatila. U odelu je izgleda opušteno i dostojanstveno.

„Hteo sam nešto da te pitam, Tome. Šta je ovo?" Duta pokaza

tež na poklopcu kutije koja je skrivala ključ.

„Nacistički simbol", objasnio je Tom. „Jedna vrsta svastike sa vanaest, umesto

četiri kraka. Po jedan za svakog čoveka. Zvali su

Crno sunce. Da li si ranije video takav znamen?"

„Nisam." Duta odmahnuo glavom, gladeći kutijicu. „Iako je svaika već hiljadama

godina religijski simbol Hindusa i sveprisutan

hitektonski motiv. Nalazi se svuda, od ruševina drevne Troje do

tedrale u Amijenu. Radjard Kipling ukrašavao je njome korice

ih svojih knjiga, za dobru sreću."

„Zašto su je nacisti usvojili?" pitao je Arci.

„Koliko ja znam, Hitler je indijske Arijevce smatrao prototipom elih osvajača.

Svastika je bila simbol neraskidive veze s arijevskim oreklom nemačkog naroda",

objasnio je Duta. „Pod nacistima, ostala je Hakenkreuz ili kukasti krst, simbol

arijevske gospodar

e rase."



„Da li reč svastika išta znači?" pitao je Tom. „Vodi poreklo iz sanskrta. Doslovni

prevod bi bio dobro ti želim. svetim tekstovima znači i brama, sreća, ili samsara,

ponovno roenje." Zvučao je zamišljeno. „Pitam se, šta li će vas od toga snaći,

gospodine Tome?"

37

Bankarska četvrt, Cirih .januar, 12:42

Sedište banke Volee Si nalazilo se u najskupljem ciriškom kvartu. a se baškarila u

neoklasičnom zdanju, podignutom najverovatnije

sredinom devetnaestog veka. Golemi kameni stubovi pridržavali su arhitrav iznad

ulaza, u neobičnoj, arhitektonski nedoslednoj kombinaciji jonskog i korintskog

stila.

Rastuća vrednost nekretnina nagonila je vlasnike okolnih placeva da grade uvis,

kako bi sa skupocenih parcela iscedili što više para. Međutim, zgrada Volca nije se

promenila. Dvospratno zdanje izgledalo je patuljasto među divovskim zgradama,

rečito svedočeći o nesvakidašnjoj prirodi finansijske institucije koja se tu nalazi.

Promućurni posmatrači znali su da banka po bogatstvu i moć nadilazi

konkurenciju u oblakoderima.

U nevelikom, mermerom obloženom holu Toma i Arčija je pozdravio otmeni

gospodin u plavom flanelskom odelu. Predvorje je više podsećalo na ulaz u

bogataški dom, nego na uglednu banku. Nije bilo nameštaja, izuzev dva stola od

ebonovine, s kamenim pločama, levo I desno od velikih bronzanih vrata. Tom je

pretpostavljao da vode u glavnu dvoranu. Na svakom stolu počivala je velika

gvozdena urna.

„Guten Morgen, meine Herren"

„Guten Morgen", odgovori Tom, pre no što je prešao na englesE „Došli smo se

sastanemo s her Folcom."

Čuvar se namrštio i sumnjičavo ih odmerio od glave do pete. Najviše se zadržao na

Tomu, odevenom u farmerke i patike.

„Imate li zakazano?"



„Nemamo."

Čovek u flanelskom odelu trznuo je krajičkom usana, kao daje upravo čuo

neukusnu šalu.

„Žao mi je, ali her Folc ima mnogo posla. Ostavite vaša imena i broj telefona.

Postaraću se da vas neko pozove." Trznuo je glavom ka ulaznim vratima, dajući im

do znanja da je vreme da se udalje.

,,U ovoj banci imamo sef. Želeli bismo da pregledamo njegov sadržaj."

Čuvar se glasno nasmeja.

„Ovde nema takvih sefova. Mi smo banka, a ne biro za izgubljene stvari."

„Reci her Folcu da imamo ključ" nastavi Tom i pokaza mu. „Reci mu da ne idemo

nikuda dok nas ne primi." Čuvar je netremice posmatrao ključ.

„Sačekajte ovde" konačno se oglasio i prišao stolu s leve strane vrata. Dohvatio je

crni telefon, skriven iza urne. Ni za trenutak ih nije ispuštao iz vida, dok je

ukucavao trocifreni broj.

„Her Folc?" Okrenuo im je leđa, kako ga ne bi čuli. U jednom trenutku bacio je

pogled na ključ u Tomovoj ruci. Uglavnom je slušao i klimao glavom. Vratio je

slušalicu na mesto i, posle kraćeg oklevanja, okrenuo se prema njima. Izvinjenje

mu je lebdelo na usnama, ali je ostalo neizrečeno.

„Her Folc će vas odmah primiti. Ovuda, molim vas." Otvorio je bronzana vrata i

propustio posetioce. Vodila su u veliko predsoblje, baš kao što je Tom i

pretpostavljao. S niza portreta na zidovima posmatrala su ih ozbiljna lica. Sledili su

čuvara do male kancelarije. Koraci su im odjekivali po mermernom podu,

ukrašenom šarama u obliku šahovske table. Dve sekretarice žustro su kucale,

zagledane tanke ekrane, u kućištima od mahagonija i plastike. Izgleda da je neko

mislio da bi pogled na golu plastiku narušio patricijsku strogost starinskog zdanja.

„Vaše kapute, molim vas." Čuvar je sad govorio smernim šapatom. Okačio ih je na

čiviluk od kovanog gvožđa. Posegnuo je ka Tomovoj tašni, ali je, suočen s nemim,

ali odlučnim odbijanjem, povukao ruku. Nežno je pokucao po masivnim drvenim

vratima, Ledu dve sekretarice. Na mesinganoj tablici pisalo je Rudolf Folcy rektor.

Slova su podsećala na ona na ključu. S druge strane vrata nije dopirao nikakav

zvuk. Tom je pratio varev pogled do minijaturnog semafora levo od vrata, na

kome gorelo crveno svetio. Strpljivo su čekali, osluškujući udarce noku po



tastaturama, slične reskoj puščanoj paljbi, sve dok se nije alilo zeleno. Čuvar otvori

vrata, pokretom ruke pozva ih da uđu ažljivo zatvori za njima.

Folcova kancelarija sledila je tradicionalni ukus, koji je preovlađivao u zgradi. Gazili

su po mekom crvenom tepihu. Čitav jedan zid prekrivale su knjige, a iznad

impozantnog mermernog kamina visio je portret u prirodnoj veličini. Zimsko

sunce prosipalo je zrake kroz prozor, levo od ulaza, presecajući sobu nadvoje.

Polovina prostorije ostala je u senci, dok se druga kupala u zaslepljujućoj svetlosti.

„Šta želite?"

Glas je bio odsečan i neskriveno neprijateljski. Tom se uzvrpoljio, jer nije mogao

da oceni odakle dopire. Kad su mu se oči privikle na tamu, na drugoj strani sobe

ugledao je mračno obličje, nagnuto preko stola.

„Her Folc?" Prišao je stolu, a Arci je ostao pozadi.

„Ko ste vi? Novinari? Zelembaći koji pokušavaju da stvore ime na račun našeg

poslovnog ugleda?" Obličje je ustalo, ne obraćajući pažnju na Tomovu pruženu

ruku. „Možda ste alavi advokati koji pokušavaju da štrpnu nešto od onog što smo

mukotrpno zaradili?"

„Uveravam vas da nisam ništa od toga."

„Sefova s dragocenostima odavno više nema. Ionako su bili pogrešan potez mog

dede, povučen za vreme rata. Moj otac ih se ratosiljao šezdesetih godina prošlog

veka, uz punu saradnju Švajcarske bankovne komisije. To sigurno znate, ako ste

obavili istraživanja. Nije mi jasno šta ovde tražite."

Bankar se nagnuo napred, kako bi svoje reči naglasio položajem tela. Tom je sad

mogao da ga vidi. Bio je prilično mlad, u ranim četrdesetim. Rudolf Folc imao je

nepokolebljiv pogled i ponosno držanje, prisutno na portretima predaka. Kosa mu

je bila kratka i tamnosmeđa, s ponekom sedom. Uska negovana bradica pratila je

liniju vilice, uokvirujući napućene usne. Donji deo brade i upali obrazi bili su glatko

izbrijani. Nosio je naočare s plastičnim okvirom.

„Šezdesetih, kažete?" reče Tom, dobacujući mu ključ, pronađen u kovčežiću od

orahovine. „Možda ga ne prepoznajete, ali je vaš logo na njemu. Rečeno mi je da

je brava koju otvara poslednja reč tehnike."

Folc se zavali u stolicu, posmatrajući ključ na stolu.

„Imate li broj računa?" Tom klimnu. „Recite."



Tom je izrecitovao brojeve, dobijene od Ternbula prošle večeri. Bankar skide

naočari. Žmirkajući je otkucao brojeve na tastaturi. Ubrzo je sa osmehom podigao

glavu. „Dobro došli u Folc banku, gospodo."

38

13:10

„Primite moje izvinjenje. Molim vas da nam oprostite zbog ovog sitnog

nesporazuma."

Ledena dobrodošlica ustupila je mesto ljubaznim osmesima i lavini smernih

izvinjenja.

„Ne brinite", reče Tom, pijuckajući kafu koju im je direktor navalentno poručio.

„Stvar je u tome što nas opsedaju gomile avanturista. Opreznost je neophodna."

„Šta traže?" pitao je Arci.

„Šta svi traže u Švajcarskoj? Novac. Kod nas obično tragaju za računima žrtava

holokausta ili za podacima za pokretanje tužbe. Moj otac je mudro postupio kad je

zatvorio posao sa sefovima. Sve što je u njima pronađeno predao je fondu za

preživele logoraše, kako bi izbegao... Neugodnosti."

„Ali, nisu svi sefovi zatvoreni?" oglasio se Arci.

„Naravno da nisu." Folc se ponosno osmehnuo. „Naposletku, ovo je banka. Dužni

smo da na prvom mestu brinemo o mušterijama, a ne o jevrejskom lobiju." Tom

se ujeo za usnu. „Ovde to nikad ne zaboravljamo."

„Drago mi je da to čujem. A naš račun?"

„Sve je na svom mestu. Ništa nije taknuto." „Sjajno."

„Hteo sam da kažem da ništa nije taknuto od poslednjeg pristupa sefu."

„Kad je to bilo?" interesovao se Arci. Bankar skide naočari i pogleda u monitor.

„Maja 1958. godine."

Iste godine kad je Lamers, po podacima s poštanskog žiga, poslao fotografije tri

Belakove slike Vajzmanu.

„To je bilo vrlo davno", reče Tom. „Još jedan razlog što smo prilično nestrpljivi.

Siguran sam da ćete nas razumeti, her Folc."



„Naravno, naravno." Bankar je hitro ustao. „Sledite me, gospodo."

Proveo ih je pored sekretarica u hodnik, a zatim kroz još jedna vrata do velikog,

četvrtastog stepeništa. Do prvog i drugog sprata vodila su tri stepeništa, povezana

velikim odmorištima. Kroz staklenu kupolu na krovu naziralo se nebo boje škriljca.

Folc priđe vratima ispod stepeništa. Otključao ih je i upalio svetio, osvetlivši uske,

prljave stepenice.

„Ovo je vinski podrum", objasnio je.

Stepenice su vodile u nisku odaju, dugu sedam, a široku pet metara. Mirisala je na

starost i buđ. Dve slabe sijalice su bacale oskudnu svetlost, viseći su na

nedovršenoj tavanici. Zidovi se nisu videli od polica s vinom, punih prašnjavih

boca, zamrljanih i nečitljivih etiketa.

„Imate zanimljivu zbirku", s odobravanjem reče Arci, uzimajući bocu šato laflera iz

1961. godine.

Folc je prišao polici u zadnjem delu podruma i povukao je ka sebi. Lagano se

pomerila, otkrivajući džinovska čelična vrata. Otključao ih je specijalnim ključem.

Čim su se masivna vrata otvorila, upališe se svetla. Pred njima se ukazala gotovo

sterilno bela odaja. Pod, zidovi i tavanica blistali su od beline. Prostorija je bila

prazna, izuzev stola od nerđajućeg čelika u sredini, kompjuterskog monitora u

visini grudi na suprotnom zidu i nečeg što je ličilo na čeličnu fioku, desno od njega.

Nigde nije bilo oštrih ivica. Svaki ugao i pregib bio je nežno zaobljen, kao da ih je

otupelo hiljadugodišnje kapanje glečerske vode.

„Koliko računa imate?", upita Tom. Nastojao je da zvuči opušteno.

Folc zamišljeno protrlja bradu.

„Računa poput vašeg? Oko tri stotine aktivnih. Otvoreni su za vreme rata."

„Šta mislite kad kažete aktivni*"

„To su oni s kontakt adresama. Uglavnom poštanskim brojevima vlasnika. Na te

adrese šaljemo važne informacije, kao što su one o novom ključu, poslate nakon

unapređenja sistema bezbednosti, pre tri godine. Smatramo daje račun aktivan

dokle god nam se pošiljke ne vrate neotvorene."

„Šta se dešava ako se vrate?"

„To obično znači da su prvobitni vlasnici ili poverenici umrli, a s njima i saznanje o

postojanju sefa. Nastavljamo da čuvamo njihove stvari, u slučaju da ih neko



potraži. Vidite, najveći broj sefova zakupljen je na period od devedeset devet

godina. Plaćeni su unapred. Stoga smo dužni da ih čuvamo do kraja perioda

zakupa. Kad on istekne... Pa, to verovatno neće biti moja briga."

Nasmejao se i prišao kompjuterskom terminalu. Lako je kucnuo prstima po

tastaturi, a ekran odmah ožive. Na tamnoj površini ukazalo se deset znakova

pitanja. Okrenuo se prema njima.

„Broj računa, molim vas?"

Tom otkuca šifru pronađenu na Vajzmanovoj ruci, birajući brojeve s tabele u dnu.

Monitor se zamračio. Pojavio se natpis:

Wilkommen Konto: 1256093574 Konto name: Wefren Bitte Schlussel einfiihren

Ime računa je Wefren, razmišljao je Tom. Ko bi, ili šta bi to moglo biti? Folc mu

prekide sled misli.

„Molim vas, upotrebite ključ", preveo je natpis i pokazao mal četvrtastu rupu

ispod ekrana.

Tom gurnu ključ u rupu. Na ekranu se pojavio mali grafički prikaz brave. Nekoliko

sekundi kasnije, otvorio se, pokazujući uspešn očitavanje podataka s metalne

površine.

„Vreme je za infracrveno očitavanje", podseti ih Folc.

Tom pritisnu dugme na tvrdoj gumenoj dršci ključa. Još jedan katanac se otvorio

na ekranu nova potvrda ispravnosti očitanih podataka. Dosad je sve teklo po

planu.

„Pa, gospodo, vaš ključ odgovara računu. Ostao je samo otis dlana."

„Her Folc", reče Tom. „Pitam se, da li je moguće da mom kolegi i meni omogućite

malo privatnosti?"

„Naravno", reče Folc. Poneo se kao istinski švaj carski bankar. „Samo stavite ruku

na ploču", pokazao je na staklenu ploču levo od kompjuterskog ekrana. Tom je

dotad nije primetio. „Sistem će potražiti vašu kutiju. Isporučiće je ovamo",

pokazao je fioku. „Kad završite posao, stavite kutiju na poslužavnik, pa će je

sistem vrati na mesto. Kad odete, sići ću da zatvorim sobu."

„Hvala vam na pomoći", reče Tom, stisnuvši mu ruku.



Čim su bankarevi koraci zamrli u hodniku, stavio je tašnu n sto. Vajzmanova ruka

putovala je spakovana u led i zapečaćena providnoj plastičnoj kesi, pokrivenoj

ledom. Ipak je, izvan zamrzivača, počela da zaudara. Meso je dobilo neobičnu,

žućkastu boju.

„Hriste!" promrmlja Arci. Virio je preko Tomovog ramena. „Ala bazdi."

Tom je izvukao ruku iz kese, dišući na usta. Uhvatio ju je odmah iznad zgloba; bila

je kruta i klizava, kao crknuta riba.

Prišao je staklenoj ploči i na nju položio beživotno meso. Crveni zraci blesnuli su iz

dubine aparata, prelazeći preko dlana. Na ekranu se pojavilo upozorenje.

„Neuspelo očitavanje", smrknuto je preveo Tom.

„Koliko nam je pokušaja ostalo?"

„Još dva. Zatim će se zatvoriti."

„Nadam se da ćemo ovog puta biti uspešni."

„Ternbul mi je rekao da je Vajzman samo jednom putovao u inostranstvo. Pre tri

godine bio je na konferenciji u Ženevi, baš kad je banka, po Folcovim navodima,

unapredila sistem obezbeđenja. Ne verujem da je to podudarnost. Mogao je da

ujutru sedne na voz, skenira dlan i da se neopaženo vrati u Ženevu pre večere.

Niko ne bi ništa posumnjao."

„Možda treba čvršće daje pritisnemo uz staklo", napomenu Arci.

Tom pritisnu Vajzmanovu ruku preko stakla, izravnavši je s pločom. Mreža crvenih

zraka ponovo je oživela.

„Još jedno neuspelo očitavanje." Rezignirano je slegnuo ramenima. „Mislim da je

čitač prešao preko mojih prstiju. Štrcali su preko Vajzmanove šake. Pokušaj ti,

imaš manje ruke."

„Dobro", reče Arci. Dohvatio je odsečenu ruku i pritisnuo šaku preko nje, pazeći

na prste. Laserska mreža ponovo je skenirala dlan. Ekran se ispraznio. Blesnula je

nova poruka.

„Uspešno očitavanje", uzdahnu Tom.

Arci je vratio ruku u plastičnu kesu. Držao ju je vrhovima prstiju, što dalje od sebe.

Zatvorio je kesu i tašnu s ogromnim olakšanjem.

S druge strane zida čuli su udarce metala. Izmenjali su poglede, znajući šta se

dešava. Često su proučavali rad sličnih sistema. Negde duboko ispod njih,



robotska ruka je upoređivala učitane podatke sa stotinama barkodova na

kutijama, na plitkim poslužavnicima u dubokom trezoru, otpornom na eksploziju i

požar. Kutija je posle indentifikovanja klizala do poslužavnika. Na njemu je

putovala do fioke u zidu prostorije za posetioce. Kad je pošiljka stigla, fioka zazuja,

a automatska vrata se odškrinuše.

Arci povuče fioku k sebi. U njoj je bila stara metalna kutija. Podigao ju je i položio

na sto. Bila je dugačka metar, široka trideset, a visoka petnaest centimetara.

„Da li si spreman?" pitao je Tom sa zabrinutim osmehom.

Polako je podigao poklopac. Obojica pogledaše unutra.

39

Ciriški ogranak CIA 8. januar, 14:20

„Mobilna jedan, ovde centrala. Javite se."

„Samo napred, centralo", stigao je odgovor, pomešan s krčanjem.

„Da li si na mestu, Robertse?" reče agent Ben Kodi, nagnuvši s preko operaterkine

stolice.

„Potvrđujem. Spreman sam za prijem."

Samo nekoliko sekundi kasnije, jedan od tri ravna ekrana ispre operaterke je

oživeo. Agentova lokacija mogla se videti na velikom visoko postavljenom

monitoru sa satelitskim podacima, u obli treperave crvene tačke. Još pet tačaka

pulsiralo je oko nje. Čitav ti je bio na položaju.

„Jesi li siguran u ovo?" pitao je Kodi.

„U šta bi trebalo da budem siguran?" Bejli nije mogao da n zvuči kao da se brani,

suočen s Kodijevim sumnjičavim tonom.

„Hoću da kažem da sam povukao ljude iz tri tima da bih ti iza šao u susret." Kodi

pokaza na mahnitu aktivnost u operativnoj sobi CIA. Četiri operaterke nadgledale

su komunikacije sa šest terenskih agenata. Još dve su odgovarale na pozive.

Kompjuteri su zujali, a s vremena na vreme začulo bi se i prodorno kreštanje

šifrovanih faks aparata. Pored vrata s elektronskom bravom bdio je naoružani

stražar. „Prihvatio sam se ovog zadatka samo zbog Kartera. Ne bih to učinio ni



zbog kog drugog. On je dobar čovek, jedan od najboljih, Ali, moram da ti kažem.

Nagledao sam se dovoljno uzaludnih poslova za račun FBIa za čitav život."

„Ništa ne mogu da obećam", reče Bejli. „Biću iskren. Sledimo predosećaj. Karter

me ne bi poslao da je mislio da nije vredan truda."

„Pa, uskoro ćemo saznati da li si u pravu", uzdahnu Kodi. „Nadgledamo sve koji

ulaze i izlaze iz hotela. Ako se tvoj momak pojavi, uhvatićemo ga."

40


„To je sve?"

Tom je razumeo Dominikino razočarenje. Svi su grozničavo nagađali o sadržaju

sefa, koji su Vajzman i Lamers smestili na tako nedostupno i dobro zaštićeno

mesto.

Niko nije bio u pravu.

Nije bilo zlata. Nije bilo dijamanata. Nije bilo davno izgubljenog Vermera. U staroj

metalnoj kutiji našli su samo neveliki smeđi novčanik, ispucao po ivicama. Tom ga

je spustio na kovčeg za čaj.

„Neko nas zeza", bila je Arčijeva jezgrovita analiza. „Ovo je neslana šala. Ne vidim

drugo rešenje."

„Staje unutra?" pitao je Duta, trzajući brkovima.

„Mapa", odgovori Tom. Otvorio je novčanik i izvadio ispresavijani požuteli papir.

„Znaš li gde bismo mogli da je pričvrstimo?"

„Znam dobro mesto." Duta je nestrpljivo oblizivao usne. „Sledite me."

Otrčao je do prostorije s kompjuterima i pokazao na goli zid iznad štampača i

skenera. „Može ovde."

Tom se popeo na stolicu i zalepio mapu na zid. Skočio je dole.

„Deutsche Reichsbahn Nemačke železnice", prevela je Dominik. „Ovo je mapa

nacističke železničke mreže."

„Tako je", reče Arci. „Nekoliko zemalja Rajha obojeno je istom bojom kao

Nemačka. Austrija, Luksemburg, Čehoslovačka, Poljska..."



„Znamo da nacisti nisu osvojili toliki deo Poljske sve do 1942. ili 1943." nastavio je

Tom. „Ovo je verovatno štampano krajem rata. Pre toga se središnjom Poljskom

upravljalo iz Krakova, kao nemačkom kolonijom."

„Jun 1943", potvrdila je Dominik, pokazujući datum u donjer desnom uglu.

Tom se približio da je bolje osmotri.

„Tu su svi veći gradovi i sela. Debele crne linije su železnič pravci, a tanje ogranci,

zaobilaznice ili nešto slično."

„Tačke su stanice", dodade Arci.

„Zašto su je čuvali?" smrknuto će Dominik.

„Dobro pitanje", složio se Arci. „Ova mapa je sigurno štampana u nekoliko

desetina hiljada primeraka."

Tom je zamišljeno cupkao vrh nosa. „Ova je sigurno drugačija.. Radž?" Na pomen

svog imena, Duta se trgnuo. „Imaš li projektor?"

„Naravno."

„Sjajno. Dom, pronađi mapu nemačkih železnica iz 1943. goc na vebu. Uvećaćemo

je da budu iste veličine i uporediti. Ako ir razlika, pronaći ćemo ih."

Dominik je sela za kompjuter, dok je Tom spremao projektor. Poravnao gaje s

mapom, kako bi dobio dobru sliku. Posle nekolik minuta, Dominik se osmehnu.

„Jesi li je našla?" pitao je Arci.

Klimnula je.

„Imao si pravo. Mapa iz 1943. štampana je u velikom tiražu Našla sam kopiju na

univerzitetskom sajtu. Moraćemo da prilago dimo veličinu, ali to neće biti veliki

problem."

Slika je blesnula na zidu. Tom ju je izoštrio. Pomerio je projekte da bi projekciju

što više približio geografskoj karti. Prišli su mapa i počeli da ih upoređuju.

Prošlo je deset minuta pre nego što je iko progovorio. To je, n ravno, bio Arci.

„Pa, možda se razlikuju, ali ja ne vidim po čemu."

„Ni ja." Tom je umorno trljao oči. „Sa mnom je isti slučaj" oglasila se Dominik.

„Kako bi bilo da probamo s ultraljubičastim svetlom?" predloži Duta. „Nešto će se

možda pojaviti. Tu je negde." „UV?" povika Arci. „Da li je postojao u to doba?"

„Otkrio ga je Johan Riter, poljski naučnik, početkom devetnaestog veka", reče

Dominik.



Arci slegnu ramenima. Iskustvo gaje naučilo da ne osporava njene tvrdnje.

„Imaš li nešto upotrebljivo, Radž?" upita Tom.

Duta je zaronio u radionicu. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se s

fluorescentnom svetiljkom i dugim kablom. Dominik pogasi svetla. Tom uze

svetiljku od Dute i priđe zidu. Prelazio je preko mape. Neprirodna purpurna

svetlost osvetljavala mu je lice. Ubrzo su se pojavile crne oznake, kružići i brojevi.

„Vidite li ovo?" uskliknuo je Tom.

Arci je klimnuo.

„Ja ću ih glasno pročitati."

Nekoliko minuta kasnije, Dominik je završila spisak imena koje je Tom pročitao.

„Ovde je čudna oznaka." Pokazao je veliki znak u obliku slova L, nacrtan u dnu

levog dela mape. Označila ga je olovkom.

Duta je upalio svetio.

„Pročitaj sve što si napisala", predložio je Arci.

„Poredala sam ih po abecednom redu", rekla je. „Brenberg 30/3, Briksleg 21/4,

Budimpešta 15/12, Đer 4/2, Hopfgarten 15/4, Line 9/4, Salcburg 13/4, Beč 3/4,

Verfen 16/5."

„Verfen?" Arci se okrete prema Tomu. „Zar to nije ime bankovnog računa?"

„U pravu si", odvrati ovaj.

„Pa, šta mislite, šta je ovo?"

„Možda su brojevi datumi", napomenuo je Tom. „Znate, prvo dan, a zatim mesec.

Šta dobijamo kad ih poredamo po tom principu?" Dominik je hitro poredala imena

mesta na osnovu Tomove ideje.

„Budimpešta 15/12, Đer 4/2, Brenberg 30/3, Beč 3/4, Line 9/4, Salcburg 13/4,

Hopfgarten 15/4, Briksleg 21/4, Verfen 16/5."

„Pogledajte." Tom je pobo špenadlu u svako pročitano mesto. „Imena mesta

prostiru se sa istoka ka zapadu, kao maršruta voza. To je putovanje koje je

planirano ili izvedeno iz Budimpešte, preko Evrope, do... Pa, pogledajte pravac

kretanja sve do Brikslega." Pokazao je na granicu, stotinak kilometara od seoceta.

„Švaj carska", oglasio se Arci.



„Izgleda da putovanje nije završeno i da se voz vratio u Verfen." Tom je kuckao po

mapi uredno izmanikiranim kažiprstom. „Svratićemo do Lašea. Možda nešto zna o

ovome."

„Šta je ovo?" upita Arci i pokaza na znak u obliku slova L, koji je Tom ovlašno

zaokružio olovkom.

„Pitaćemo ga i za to."

„Sumnjam da će ono što saznamo od Lašea objasniti zašto je mapa s nekoliko

gradova, zaokruženih nevidljivih mastilom, tako dugo skrivana iza čeličnih vrata

trezora", zaključila je Dominik.

„Nije ovo nevidljivo mastilo", reče Duta zlokobnim glasom. „Boja je s vremenom

izbledela. Iz iskustva znam da samo jedna supstanca manje svetli od okoline pod

fluorescentnom svetlošću."

,,A to je?" upita Arci.

„Krv."

41

Hotel Tri kralja, Cirih 8. januar, 16:04

Prizor je, baš kao što je Tom zapamtio, izazivao strahopoštovanje. Borbeni

stegovi lelujali su se na krovnim gredama, oštrice mačeva iz Napoleonovog doba

namigivale su sa zidova, a uglačani pištolji

blistali u staklenim vitrinama kao najfiniji nakit. Za Arčija je sve bilo novo. Jurio je

od eksponata do eksponata kao radoznalo dete. „Gde je nabavio sve te stvari?"

Tom je znao da je Arci pokušao da šapuće. Nije uspeo. Njegov uzbuđeni glas oštro

se prolomio u tihoj odaji. Shvatao je zašto se njegov prijatelj trudio da bude tih.

Tokom prve posete i sam je bio zaslepljen sjajem eksponata. Ovaj put je osetio

punu snagu njihove mračne, bezdušne energije.

U dvorani je vladala olovna atmosfera, kakva se sreće na nekim El Grekovim

slikama. U duši posmatrača budila je neobično, sablasno osećanje, kao zaobilazni

nagoveštaj smrti. Poručivala mu je da je njegovo prisustvo nepoželjno. Osećao se

kao uljez u zabranjenom delu tajne biblioteke. Nastojao je da pronađe ravnotežu



između želje da izađe i užasavajuće gladi za proučavanjem eksponata. Nešto gaje

teralo da istraži što više, pre no što ga uhvate. U ovoj odaji se moglo samo

šaputati.

„Jesi li ga video?"

Arci je zastao pored neverovatnog oklopa, u sedećem, umesto u stojećem

položaju. Crni lak odavno se oljuštio i ispucao. Izbledeli ostaci divnih, zlatom

oslikanih znakova još su se nazirali na širokom, zastrašujućem šlemu i grudnom

oklopu. I ruke i vrat bili su od metala. Šarene uzice vezivale su široke, tanke ploče.

Ostatak je bio načinjen od bambusa i postavljene tkanine.

„To je samuraj", objasnio je zadivljeni Arci, iako je Tom to znao i bez njega. „Ako je

suditi po šlemu, potiče iz perioda Muromačo. Petnaesti, možda i četrnaesti vek.

Sigurno vredi malo bogatstvo."

„Bolje reći, veliko bogatstvo, gospodine Konoli."

Laše je neopazice ušao u odaju. Brzo je napredovao ka njima u električnim

kolicima. Arci se okrenuo u mestu. Bio je iznenađen što trgovac zna ko je on.

„Da, znam ko ste vi." Laše se promuklo nasmejao. „Posvećeni kolekcionar mora da

poznaje sve najvažnije igrače na tržištu. Vi ste, po mom mišljenju, jedan od

najboljih."

„Bio sam. Povukao sam se. Obojica smo se povukli. Je li tako, Tome?"

Ovaj je ćutao. Opazio je da je Lašeov glas iznenađujuće snažan, u poređenju s

poslednjim susretom. Disanje mu se znatno poboljšalo, uprkos hripanju i zviždanju

u grudima. Zvučalo je gotovo normalno.

„Veoma lepo od vas što ste pristali da se ponovo vidimo, gospodine Laše. Rekao

bih da vam je... Mnogo bolje."

„Transfuzija krvi." Laše se jezivo osmehnuo crvenim desnima. „Po jedna svake

četvrte nedelje. Pomaže mi da se nekoliko dana osećam kao čovek." Udario se po

prsima. Tom je tek tada primetio da je skinuo pidžamu i kućnu haljinu, zamenivši

ih odelom i kravatom. Otkopčao je gornje dugme, kako bi napravio mesta za

nabranu kožu na vratu.

„Zašto se vratio?" zarežao je Lašeov negovatelj s praga.

„Oprostite Hajnrihu", Laše je odsečno odmahnuo glavom, „on je tako zaštitnički

nastrojen. Postavio je valjano pitanje. Zašto ste se vratili, gospodine Kirk? Nadam



se da to nema veze s Redom, zato što ste u tom slučaju uzalud dolazili. Već sam

vam saopštio ono malo što sam o njima znao."

„Uveravam vas da ovo ima samo zaobilazne veze s Redom. Došao sam zbog mape.

Tačnije, zbog putovanja. Zbog putovanja vozom."

„Putovanje vozom?" Laše ovlaži bele usne jezikom. „Zbilja imate dar za

tajanstveno. Pretpostavljam da ću morati da vas poslušam, po poslednji put."

Starac je usmerio stolicu na drugu stranu sobe. Parkirao se iza radnog stola i

pokazao im da sednu preko puta. Grozna lampa prosipala je lepljivu svetlost.

„Pričajte mi o putovanju vozom."

„Nabasali smo na mapu. Železničku mapu. Izgleda da je na njoj označeno

putovanje voza u ratno doba."

„Ne sumnjam da mislite da će vas mapa dovesti do nekog fantastičnog skrivenog

blaga", podsmešljivo će Laše, „do nekog davno izgubljenog remekdela."

„Otkud vam ta ideja?" Tom nije mogao da sakrije iznenađenje. Da li je Laše znao

više nego što je govorio?

„Šta biste, u protivnom, tražili ovde, gospodine Kirk? Dobro znate istoriju. Poznato

vam je da je Hitler shvatao presudnu ulogu umetnosti i kulture. Bio je svestan

njenog delovanja na ljudsku uobrazilju i značaja u stvaranju identiteta. Rat mu je

pružio mogućnost da preoblikuje stavove o umetnosti na svetskom nivou. Kad god

bi nacisti odlučili da osvoje neku zemlju, sačinili bi dugačak spisak značajnih

umetničkih dela u muzejima i privatnim zbirkama. Čekala ih je različita sudbina

neka su krali, a neka uništavali."

„Govorite o Sonderauftrag Linz, zar ne?" reče Tom. „O jedinici posvećenoj

stvaranju umetničke zbirke koja ovaploćuje sve najbolje u arijevskoj umetnosti."

„Da, govorim o Sonderauftrag Linz, ali i o Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg i

SSAhnenerbe. Svi su imali svoju ulogu u najrazrađenijoj, najbolje planiranoj i

najtemeljnije sprovedenoj krađi u istoriji. Pljačkanje Evrope i genocid nad

Jevrejima išli su ruku pod ruku. Ukradeni su milioni umetničkih dela. Do dana

današnjeg ništa se ne zna o desetinama hiljada umetnina. Stotine se pojave svake

godine. Niko ih ne vraća zakonitim vlasnicima. Pretpostavljam da ste nabasali na

neku mrvicu s bogatog stola."



„U ovom trenutku raspolažemo pretpostavkom o putovanju vozom", odlučno će

Tom. „Nadamo se da ćete nam vi reći nešto o njemu. Možda bi bilo najbolje da

vam pročitamo imena mesta kroz koja je voz prošao..."

Laše se počešao po glavi. Ružičasta koža mu se na nekoliko mesta ljuspala pod

prstima, padajući po okovratniku.

„Iskreno sumnjam u to. Zašto bi jedno putovanje vozom, od miliona u tom

periodu, bilo tako važno?"

„Zato što mislimo da je ovo bilo izuzetno", reče Tom, iako je shvatio da je Laše

najverovatnije u pravu. Po svemu sudeći, našli su se u ćorsokaku.

„Pročitajte mi te podatke, molim vas." Laše je slegnuo ramenima. „Upozoravam

vas da ne gajite preterane nade."

Tom je počeo da čita imena gradova s Dominikine liste.

„Budimpešta, Đer, Brenberg, Beč, Line..." Laše nije reagovao. Posle svakog imena

samo je blago odmahivao glavom, kao da kaže da mu ništa ne znače. „Salcburg,

Hopfgarten", nastavi Tom. „Briksleg, Verfen."

Laše ga pogleda iskosa.

„Verfen? Da li si rekao Verfen?"

„Da." Tom je živahno klimnuo.

„Zanima vas voz koji je krenuo iz Budimpešte i završio u Verfenu?" „Da li vam to

nešto znači?"

„Terate starca da duboko zakopa po sve nepouzdanijem sećanju." Okrenuo se

negovatelju, koji je ostao u zadnjem delu sobe. „Hajnrih, molim te da mi doneseš

dosje broj petnaest i broj šesnaest. Jedan je od ta dva, siguran sam."

42

16:30

Tom i Arči su izmenjali ljubopitljive poglede, ali Laše nije obraćao pažnju na njih.

Zamišljeno je gledao u tavanicu, sve dok se nije pojavio negovatelj sa dva velika

crvena dosjea, vezana pantljikom. Laše je otvorio prvi, prelistao ga i uzeo drugi.

Izgleda da je našao.



„Još jednom mi pročitajte imena mesta", zatražio je i zario nos u papire.

„Budimpešta, Đer, Brenberg, Beč..." poče Tom.

„Linc, Salcburg, Hopfgarten, Briksleg, Verfen", dovršio je Laše mirnim glasom i

podigao glavu. „Izgleda da znam o kakvom se vozu radi. Upravo ste mi opisali

tačan vozni red mađarskog Zlatnog voza."

„Zlatnog voza?" Arci nije mogao da sakrije uzbuđenje. „Koliko znate o onome što

se dešavalo u Mađarskoj, poslednjih dana rata?" „Malo toga", priznade Tom.

„Dozvolite mi da vas upoznam s ondašnjom situacijom", reče Laše. Nasuo je čašu

vode i otpio dobar gutljaj.

„Do decembra 1944. godine, nadmoćne ruske snage gotovo su u potpunosti

okružile Budimpeštu. Nemci su se povlačili u neredu. Hiljadugodišnji rajh

propadao je na njihove oči. Adolf Ajhman je naredio sastavljanje kompozicije."

„Adolf Ajhman?" namrštio se Arci. „Da li je to onaj tip kog su Izraelci kidnapovali u

Argentini i pogubili?"

„Baš taj", potvrdio je Laše. „Danas je na zlu glasu kao arhitekta konačnog rešenja,

ali je u to vreme bio na čelu Ureda za jevrejsku imigraciju u Beču. Naredio je da se

sastavi voz koji će poneti najveći deo bogatstva opljačkanog od pola miliona

pobijenih mađarskih Jevreja. Dragocenosti nisu smele pasti Rusima u ruke."

„0 kakvom se blagu radi?" pitao je Tom.

„0 zlatu, naravno, o pet tona zlata, u svakakvim oblicima, od poluga iz nacionalnih

banaka do zuba povađenih iz usta žrtava. Priča se da su tri sanduka bila puna

burmi. Izuzev toga..." Starac je potražio odgovarajući dokument i počeo da čita:

„Gotovo trista pedeset kilograma dijamanata i bisera, hiljadu dve stotine i pedeset

slika, pet hiljada persijskih i orijentalnih tepiha, preko osam stotina pedeset

sanduka srebrnine, finog porcelana, retkih maraka, zbirki novčića, krzna, satova,

budilnika, kamera, kaputa, pisaćih mašina, čak i svilenog donjeg veša. Lista je

beskrajna." Podigao je glavu. „Ratni plen. Žetva smrti."

„Tovar je vredeo milione."

„Vrednost tovara procenjena je na dvesta šest miliona dolara iz 1945. godine.

Nekoliko milijardi u današnjem novcu." „I sve je to stalo u jedan voz?"



„Jedan voz sa pedeset dva vagona, od kojih su", Laše ponovo baci pogled na dosje,

„dvadeset devet bili teretni, za prevoz teškog tereta. Neki su bili posebno ojačani.

Ta kompozicija je bila najbolje čime su nacisti u to vreme raspolagali."

„Znači da su se izvukli?", interesovao se Arci. „Nisu pali Rusima u ruke."

„Voz je napustio Budimpeštu petnaestog decembra." Tom je proveravao svoj

spisak. Datum polaska voza slagao se s onim na mapi. „Stao je u Deru, gde su

natovarili još sto slika starih majstora iz zavičajnog muzeja. U sledeća tri meseca

prevalio je nekih sto sedamdeset kilometara. Stajao je zbog bitaka vođenih u

blizini i zbog deset neuspešnih pokušaja pljačke. Devet su izveli odmetnuti

pripadnici SSa. Mađarski vojnici, zaduženi za zaštitu dragocenog tovara, uspešno

su ih odbili."

„Kuda se voz uputio?" pitao je Arci.

„Najverovatnije u Švajcarsku. Kad je stigao do predgrađa Salcburga, rat je bio

skoro gotov. Uspešno je izmakao Rusima, ali su saveznici brzo napredovali kroz

Austriju. Četiri stotine peta bombarderska grupa petnaestog vazdušnog korpusa

dvadeset prvog aprila srušila je železnički most kod Brikslega. Nekoliko dana

kasnije, Sedma armija se susrela sa Petom, kod alpskog prelaza Brener. Austrija je

presečena nadvoje, a železnička veza sa Švajcarskom našla se u rukama

saveznika."

„Znači da je voz zarobljen?"

Laše se osmehnuo.

„Mislim da je pronađen mnogo pogodnija reč. Petnaesti puk Treće pešadijske

divizije otkrio ga je u tunelu Tauern, na nekoliko kilometara od Brikslega. Nemci su

napustili voz pun dragocenosti. Amerikanci su ga premestili u Verfen, a zatim u

Kamp Truskot, u predgrađu Salcburga. Sadržaj dvadeset sedam teretnih vagona

završio je u dobro čuvanim skladištima."

„Šta se desilo s njim?" pitao je Tom.

Laše je tužno odmahnuo glavom. Nastavio je znatno čvršćim glasom.

„Iako su svi znali da je teret u zlatnom vozu vlasništvo mađarskih Jevreja,

proglašen je za ratni plen, kako bi američki oficiri mogli da rekviriraju čitav tovar."

„Rekviriraju?" zbunjeno će Arci.



„To je lepo ime za legalizovanu krađu. Nekolicina pohlepnih i beskrupuloznih

američkih oficira jednostavno je zadržala sve što im se svidelo, umesto da vrate

zaplenjena dobra mađarskoj državi, da bi ih ona vratila preživelima i rođacima

pokradenih i ubijenih. Obasuli su niže oficire darovima dostojnim osvajačke

armije, a najvrednije stvari poslali kući, u Sjedinjene Države." Starac nije krio gnev.

„Amerikanci su predali hiljade umetnina austrijskoj, umesto mađarskoj vladi.

Ostatak je završio na njujorškim aukcijama."

Tom odmahnu glavom, ispunjen sumnjom.

„Oprostite mi na radoznalosti, her Laše, ali čini mi se da ste čudesno dobro

obavešteni o ovom vozu."

„Gospodine Kirk, zaboravljate šta sam radio pre nego što mi se život sveo na

pišanje u kesu." Nervozno je potapšao nogu. „Gonio sam strane kompanije i vlade

za račun žrtava holokausta. Poznavanje ovakvih događaja bio je sastavni deo mog

posla." Kucnuo je po dosjeu. „Godinama sam slušao pripovesti o zlatnom vozu.

Predsednička savetodavna komisija za pitanja imovine žrtava holokausta konačno

je priznala ono što sam vam rekao, tek posle mog penzionisanja. Preživeli su

pokrenuli zajedničku tužbu. Američko ministarstvo pravde postupilo je na

predvidiv način. Suprotstavilo se svim zahtevima za obeštećenje. Isprva su poricali

optužbe, pravdajući se da se događaj zbio previše davno da bi sudovi o njemu

odlučivali. Sud je presudio u korist preživelih. Dodeljena im je suma od dvadeset

pet miliona dolara, samo delić otete imovine."

„Čekajte malo!" prekinuo ga je Arci. „Upravo ste rekli da su Jenkiji istovarili

dvadeset sedam teretnih vagona? Nešto ranije ste ispričali da ih je bilo dvadeset

devet."

„Baš tako." Laše se okrete prema Arčiju. Činilo se da je istinski impresioniran

njegovom pažnjom. „Dva vagona su, po svemu sudeći, nestala negde između

Budimpešte i Verfena, gospodine Konoli."

„Nestali su?" Arci se namrštio. „Dva teretna vagona ne mogu iščeznuti bez traga!"

„To je logičan zaključak", složio se Laše. „Nesumnjivo su nestali. Bojim se da nikad

nećemo saznati njihovo konačno odredište, kao ni sadržaj."

43



Ogranak CIA, Cirih 8. januar, 16:51

„To je on!" uzviknuo je Bejli. Uzbuđeno je kuckao po ekranu. „Siguran sam."

„Nadam se da si sto odsto siguran", navaljivao je Kodi. „Imamo samo jedan

pokušaj. Uprskaćemo ako krenemo za njim, a pravi čovek naiđe kasnije."

„Siguran sam koliko god je moguće. Tragamo za zdepastim, plavim, kratko

podšišanim, pušačem u ranim četrdesetim. Ovaj odgovara opisu. Tvoj čovek je

javio da je sišao s Lašeovog sprata."

„Sjajno. Pošaljite snimak laboratoriji. Hoću da ga propuste kroz sistem", naredio je

Kodi devojci do sebe. „Vidite da li će nešto iskrsnuti."

„Šta je s njegovim kompanjonom?" pitao je Bejli. Blago je nakrivio glavu, kako bi

bolje video nejasnu sliku koju je odašiljao agent pred glavnim ulazom hotela. ,,I

njega bi valjalo proveriti."

„Dobra ideja", reče Kodi. „Ne bi me čudilo da ne radi sam."

Devojka klimnu i nestade u susednoj prostoriji.

„Šta da radimo, gospodine?", upita operaterka, okrećući se ka Kodiju.

„Naš prijatelj iz FBIa kaže da odgovara opisu", namignuo je ka Bejliju. „Javi

Robertsu da krene."

Okrenula se ka ekranu.

„Mobilna jedan, ovde centrala. Subjekt je potvrđen kao primarna meta. Sledite ga

na pristojnom odstojanju."

Slika na ekranu zadrhta kada je agent sa skrivenom kamerom krenuo za

osumnjičenim. Treperava crvena tačka na visoko montiranom plazma ekranu

potvrdila je da se zbilja kreće.

„Svim agentima", nastavila je operaterka, „primarna meta napušta hotel i ide ka

severu, prema reci. Krenite ka njoj, kao da ćete je presresti..."

„Ispravka, centralo", prosikta neko od agenata. „Primarna meta je skrenula ka

istoku. Ponavljam, primarna meta je skrenula ka istoku, prema Banhofstrase."

„Banhofstrase? Sranje", promrmlja Kodi. Prišao je operatorkinoj stolici. „Koga još

imamo tamo?"

„Mobilne dva i tri su..."



„Reci mi njihova imena, pobogu. Hoću njihova imena", planuo je Kodi. „Nemamo

vremena za ta šifrovana sranja."

„Markes i Henri mogu da stignu tamo za šezdeset sekundi. Džons, Vilton i Gregan

će za dva minuta biti na položaju."

„Neka svi krenu tamo, što je pre moguće. Hoću da svi motre tog tipa."

,,U čemu je problem?" upita Bejli.

„Problem je što Banhofstrase u ovo doba godine liči na Petu aveniju prvog dana

zimske rasprodaje", odvrati Kodi. Zabrinuto je odmahivao glavom. „Izgubićemo ga

u gužvi, ako ga ne budemo pratili kao napaljeni udvarač devojku na maturskoj

večeri."

Bejli baci pogled na plazma ekran. Šest crvenih tačaka brzo se kretalo ka

Banhofstrase.

„Dobro je, idemo", reče Kodi sa žalosnim uzdahom. Kamera je pokazivala leđa

dvojice ljudi koji nestaju u gomili kupaca i prolaznika. „Drži ga, Robertse",

promrmljao je. „Nemoj da ga izgubiš."

Čovek koga je Kodi nazivao Roberts trudio se da ne zaostane. Slika koju je

odašiljao svedočila je da se nalazi sedam metara iza dvojice ljudi. Pratio ih je na

odstojanju koje se ne smatra preporučljivim, niti bezbednim. Međutim, s obzirom

na okolnosti, rizik je bio opravdan. Još dva agenta približavala su se metama, s

leve i desne strane. Sad su na ekranu imali tri slike, sa istim prizorom iz tri različita

ugla.

Mete zastadoše ispred jedne od bezbrojnih juvelirnica. Pozdravili su se i krenuli u

suprotnim pravcima.

„Šta ćemo sad?", obrati se Kodi Bejliju.

„Sranje!" ovaj je zabrinuto trljao vrh nosa. „Ne znam. Treba da pitam Kartera."

„Karter nije ovde. Moramo da odlučimo."

Bejli je razmišljao. Karter mu je poverio dužnost posmatrača. Objasnio mu je da se

od njega ne očekuje donošenje odluka. Ako je ipak donese, obe mete će biti

izgubljene.

„Dragocene sekunde prolaze, Bejli", podseti je Kodi.

„Blondi. Sledite Blondija."

„Jesi li siguran?"



„Zbog njega smo došli ovamo", reče Bejli. Nadao se da ga instinkt nije prevario.

„Ne smemo da ga izgubimo."

„U redu. Roberts, Markes, Henri, usredsredite se na primarnu metu", javila je

operaterka. „Džons, Vilton, Gregan, zauzmite položaje. Budite spremni da

zamenite kolege kad prođu kraj vas. Ne treba da stalno gleda ista lica."

„Primljeno", stigao je odgovor kroz krčanje.

„Blondi" se opušteno šetao, natenane razgledajući izloge. Zadržao se nešto duže

ispred naročito šljašteće radnje. Zatim je, bez upozorenja, potrčao prema

tramvaju.

„Sranje, provalio nas je", uzviknu Kodi. „Dobro. Naređujem svim jedinicama da

krenu. Ponavljam, krenite. Hvatajte ga."

„Kako nas je provalio?" Zabrinuti Bejli koraknu ka ekranima. „Kako mu je to

uspelo?"

„Dobar je."

„Ulazi u tramvaj", zakrčalo je iz zvučnika. „Pa, ulazite i vi. Ne smete ga izgubiti."

Tri agenta su potrčala, a slike na ekranima počeše divlje da poakuju,. Njihovo

dahtanje orilo se po sobi. Svi su čutali, pogleda erenih na ekrane.

Trojica sustigoše tramvaj i uskočiše unutra, jedan za drugim, ata su se oštro

zatvorila za njima. „Gde je?" dahtao je Bejli. „Pronađite ga i skinite s tramvaja",

naredi Kodi. Slika je pokazivala unutrašnjost tramvaja i krupne planove izneađenih

putnika. Od Blondija nije bilo ni traga. „Eno ga!" viknu Kodi. Kucao je prstom po

ekranu. Na monitoru su videli čoveka na trotoaru. Kamera gaje snimala oz prozor

tramvaja. Ljubazno je mahao. „Kako mu je to pošlo za rukom?" pitao je Bejli,

šapatom punim verice.

„Čovek je profesionalac." Kodi tresnu pesnicom po stolu. „Isuse, o da je znao da

ga čekamo."

„Možda je i znao, gospodine." Mlada operaterka vratila se iz sudne kancelarije s

parčetom papira. „Staje to?" upita Bejli.

„Austrijska policija izdala je poternicu za osumnjičenim za ubio gospođe Marije

Lamers i podmetanja bombe u crkvi u Kicbilu,

austrijskim Alpima. Zločini su izvršeni rano jutros", reče Kodi,

očitavši izvešaj.



„Kakve to veze ima s našim slučajem?"

„Nekoliko svedoka je prethodnog dana videlo žrtvu sa strancem, pisali su ga."

Kodi uze fotorobot, rad austrijske policije. Pored njega je bila anja fotografija

Blondija, snimljena na izlasku iz hotela Tri kralja. Nije bilo sumnje da se radi o istoj

osobi.

44


„Šta nije u redu?"

Dominik ga je zabrinuto posmatrala.

„Da li se Arci vratio?" Tom je teško disao. Zvučao je napeto.

„Zašto pitaš, šta se desilo? Je li s tobom sve u redu? Nisi povređen, zar ne?"

„Nisam. Dobro mi je. Brinem se zbog Arčija. Neki čovek nas je pratio po izlasku iz

hotela. Razdvojili smo se."

Skinuo je kaput i prebacio ga preko naslona otrcanog kauča. „Čekao nas je."

Obratio se Duti. „Da li si nekom rekao za nas?"

„Nisam, Tome, uveravam te da..."

„Nadam se da nisi, za tvoje dobro", hladno će Tom. „Znam nekoliko ljudi koji bi bili

veoma zainteresovani za adresu tvog boravišta. Ako si makar i zucnuo o nama..."

„Sporazumeli smo se", odvrati Duta molećivo. Mahnito je okretao nešto nevidljivo

između desnog palca i kažiprsta. „Nikad ne bih zloupotrebio ukazano poverenje.

Ljudi poput nas samo se na njega mogu osloniti."

Dugo je vladala neugodna tišina. Čaroliju je prekinuo prodoran zvuk zvona.

„Možda je on", reče Dominik sa osmehom punim nade. Duta je kliznuo iz sobe.

Uskoro se vratio, a Arci ga je pratio u stopu.

„Oprostite što kasnim", Arci se sručio na kauč. „Imao sam mali peh. Siguran sam

da vam je Tom sve ispričao."



Duta se ustremio na policu s lekarijama. Prešao je prstima duž smeđih bočica,

odabrao jednu, otvorio je i otpio dobar gutljaj. Šta god da je bilo u njoj, smirilo mu

je živce.

„Znaš li ko te je pratio?", upita ga Dominik.

„Nisam imao vremena da se raspitujem."

„Šta je, do đavola, taj čovek hteo od nas?" upita Tom.

„Govori u jednini", suvo će Arci. „Izbrojao sam najmanje trojicu progonitelja. Ne

znam da li si primetio, ali gonili su mene, a ne tebe."

„Da li se baviš nečim o čemu bi trebalo nešto da znam?" Tom je sumnjičavo

pogledao ortaka. „Nikad nisi bio u ovakvom sosu."

„Naravno da se ne bavim." Arci je zvučao pomalo uvređeno.

„Šta je s tvojim nedavnim putem u Ameriku? Nikad nisi rekao šta si radio tamo."

„Ma, hajde", protestovao je Arci. „Dobro znaš da sam se povukao iz igre."

„Dobro, ali šta si tamo radio?"

„Ništa što bi imalo veze s ovim. To ti je valjda dovoljno."

„Imaš pravo. Žao mi je", popustljivo će Tom. „Previše sam nervozan. Bilo kako

bilo, vreme je da nastavimo dalje. Ne znam za tebe, ali ne želim da se zadržavam

ovde, da bih doznao ko su oni i šta od nas žele. Sem toga, imamo ono zbog čega

smo došli."

„Imamo li?" reče Arci. „Baš fino. Otkrili smo da su Vajzman i Lamers bili članovi

tajnog reda esesovskih vitezova. Znamo da su potrošili malo bogatstvo da bi

zaštitili mapu koja pokriva poslednje putovanje voza punog ukradenog jevrejskog

blaga..."

„Laše vam je to ispričao?" uzbuđeno će Dominik.

Tom ih je u kratkim crtama upoznao s pričom o mađarskom Zlatnom vozu. Duta je

upijao svaku reč, sa sve većim interesovanjem. Grozničavo je vrteo penkalo

između prstiju, sve dok se nije preobrazilo u uskovitlanu tamnu mrlju.

„Poenta je da su dva vagona otkačena i da niko nema pojma šta je u njima bilo, ili

gde bi mogli biti", rezignirano će Arci. „Zbog toga nisam siguran da imamo ono

zbog čega smo došli ovamo."

„Ne bih se složila", reče Dominik. Osmeh joj je igrao na uglovima usana.

Tom se okrete prema njoj. Prepoznao je taj ton.



„Pronašla si nešto, zar ne?"

„Palo mi je na pamet da mapa nije jedina stvar koja je počivala u podzemnom

trezoru", rekla je. „Kako to?" smrknuto će Arci.

„I ovo je bilo tamo." Podigla je ispucali kožni novčanik.

„Običan novčanik", reče Tom. „Napravljen je u Nemačkoj, kasnih četrdesetih.

Verovatno postoje milioni sličnih."

„Hajde, Dom", nestrpljivo će Arci. „Na šta ciljaš?"

„Isprva se ništa nije desilo, iako sam ga čitav sat prevrtala i tresla. Onda sam

zapazila ovo", pokazala je na prednji obod.

„Šav?" Arci ga pažljivo pogleda. Oštro je podigao glavu. „Drugačije je boje."

„Izgleda novije. Otvorila sam ga i unutra pronašla nešto."

„Još jednu mapu?", raspoloženo će Duta. Primakao se da bi bolje video.

„Ne, ništa slično tome." Zavukla je prste između dva komada kože koji su

sačinjavali prednji deo novčanika i izvukla malu, ravnu krhotinu. Na prvi pogled,

ličila je na komad svetlosmeđe plastike. Predala ju je Tomu, koji ju je ispitao i

ćutke dodao Arčiju.

„Protkana je zlatnim nitima", reče Dominik.

„Nije." Arci odmahnu glavom. Prevrtao je krhotinu po rukama. „Nije. Ne mogu da

verujem."

„Zašto da ne?" Tom je ubrzano disao. „Ima smisla. Ima savršenog smisla. Zašto bi,

inače, red imao bilo kakve veze s vozom? Siguran sam da je to bio sadržaj nestalih

vagona."

„Isuse!" Arci podiže glavu. Glas mu je bio retka mešavina straha i poštovanja.

„Shvataš li šta ovo znači?"

„Ne, gospodine Arci, bojim se da ne shvatam" zbunjeno će Duta. „Šta je ovo,

molim vas?"

„Ćilibar", polako će Dominik. „Ćilibar ravan dragom kamenju."

Tom klimnu.

„Renvik traga za Ćilibarskom sobom."

45



17:26

U prostoriji je vladala tišina. Čuo se samo komentator kriket meča s plazma

ekrana u drugoj sobi. Sve oči su počivale na malenom komadu ćilibara na

Arčijevom grubom dlanu. Duta je progovorio prvi. „Molim vas da mi oprostite na

neznanju, ali šta je Ćilibarska soba?" Tom je oklevao. Kako opisati neopisivo? Kako

običnim recima prikazati dragocenu suštinu dela eterične lepote, koje kao daje

stvoreno snagom mašte, umesto ljudskim rukama? „Zamislite sobu tako lepu, da

je s pravom nazvana osmim svetskim čudom. Poručio ju je pruski vladar Fridrih

Veliki, da bi je poklonio je Petru Velikom, ruskom caru. Završila ju je Katarina

Velika. Napravljena je od nekoliko tona baltičke ćilibarske smole, koja je u to doba

bila dvanaest puta vrednija od zlata. Pomešali su je s medom, lanenim uljem i

konjakom i izlili u stotinu hiljada ploča, postavljenih zlatom i srebrom. Načinjeno

je devet stotina i dvadeset šest kvadratnih metara, ukrašenih dijamantima,

smaragdima, žadom, oniksom i rubinima. Na kraju, zamislite da je sve to blago

nestalo." „Nestalo?" upita Duta, podignutih obrva. „Kad su nacisti 1941. godine

opseli Lenjingrad, uklonili su sobu i Katarinine palate i montirali je u zamku

Kenigsberg. Godine 1945. ponovo su je razmontirali, u strahu od britanskih

bombardera."

„Tada je nestala", nastavi Arci. „Odonda se o njoj ništa nije čulo. Sve do sada."

„Zaista misliš da je bila u vozu?" uzbuđeno će Dominik. „Čilirska soba?"

„Zašto da ne?" reče Tom. „To je jedno od najvećih umetničdela u istoriji

čovečanstva. Sigurno je vredela nekoliko stotina

miliona dolara. Šta bi, inače, nagnalo Himlera da pošalje najelitnije trupe da je

čuvaju? Šta bi se toliko brižljivo krilo?"

„Sećaš li se koliko je tvoj otac bio očaran pričom o Ćilibarskoj sobi?" podseti ga

Dominik.

„Tragao je za njom otkad znam za sebe", klimnu Tom. „Uvek se nadao se da će

načuti neku glasinu o njenoj sudbini, ma kako beznačajna bila. Sanjao je daje vrati

iz mrtvih."

„Ona je središte čitavog zamešateljstva", reče Dominik. „Belakov portret sigurno

sadrži neki podatak o mestu gde je skrivena."



„Ali šta bi Renvik ili Kristalna oštrica, kad smo već kod toga uradio s Ćilibarskom

sobom? Ne bi je mogli prodati", napomenuo je Arci.

„Ne bi je mogli prodati u jednom komadu, to ne. Mogli bi je rasparčati. Prodavali

bi je komad po komad ili ploču po ploču. Naći će se oni koji će kupiti dovoljno

ploča da oblože manju sobu. Ima dovoljno ljudi spremnih da plate stotine hiljada

za delić Ćilibarske sobe. Takvi neće pitati za poreklo. Lako bi mogli da skupe

pedeset, možda i šezdeset miliona."

„Renviku bi to bilo dosta da krene iz početka. Kristalna oštrica bi imala dovoljno za

rat", reče Arci.

„Zbog toga ih moramo zaustaviti." Tom ih je odmerio odlučnim, plamtećim

pogledom. „To je neophodno. Više se na radi isključivo o Renviku, već o zaštiti

jednog od najvećih svetskih blaga. Ne smemo dopustiti da bude rasparčano i

zauvek izgubljeno."

„Ako Renvik ima portret, nikada ga nećemo stići", žalostivo će Arci.

„Nema ga", odvrati Tom. „Da ga ima, ne bi ostavio Vajzmanovu ruku i Belakovu

sliku u mom zamrzivaču. Slika skuplja prašinu u nekoj privatnoj kolekciji. Pokušava

da spoji tačkice, uz našu pomoć."

„Šta si rekao?" Dominik gaje čudno posmatrala. Čelo joj se nabralo, kao da

razmišlja o nečem izuzetno važnom.

„Rekao sam, zašto bi mi inače podmetnuo Vajzmanovu ruku i..." „Ne to. Ono o

tačkama."

„Kakvim tačkama?" „O povezivanju tačaka. Tako si rekao?" „Do đavola, šta pričaš,

Dom?" nervozno će Arci. Samo je ozlojeđeno coknula jezikom. Požurila je do

susedne obe i skinula železničku mapu sa zida. Ostali su je sledili, razmejujući

zbunjene poglede. „Hajde, stavite je na pod", rekla je, predavši mapu Tomu.

„Pitala sam se čemu služe te rupe", nastavila je, tužno odmahu'ući glavom.

„Koje rupe?" upita Arci.

„Rupe na slici." Nestrpljivo je pucnula prstima i dala Arčiju znak a joj doda savijeno

Belakovo platno sa stola. „Načinjene su s velinm pažnjom. Nisu nastale slučajno."

Razvila je platno i položila ga a mapu. Poravnala je donji levi ugao sa znakom u

obliku slova L, koji se pojavio pod ultraljubičastim osvetljenjem. „Daj mi olovku."

Duta izvuče jednu iz gomile u džepu košulje.



Čvrsto ju je stisnula, gurnula u prvu rupu i okrenula, kako bi na "ovršini mape,

ispod slike, ostavila jasan trag. Isto je učinila i sa preostalih devet. Uverivši se da

nijednu nije preskočila, izvukla je mapu. Arci je tiho zviznuo.

„Pokazuju istu maršrutu", uskliknu Duta. „Kao što si rekao", Dominik je blistala od

ponosa, „valja povezati tačke."

Tom je ćutke posmatrao mapu. Nije mogao da poveruje sopstvenim očima. Duta

je imao pravo. Iscrtane tačke poklapale su se s gradovima, otkrivenim zahvaljujući

ultraljubičastom svetlu, ocravajući putovanje Zlatnog voza o kojem im je pričao

Laše.

To je važilo za sve tačke, osim jedne. Ona se poklapala s malim selom u Severnoj

Nemačkoj. Čkiljio je da bi pročitao ime, jer je lovka pokrila jedan deo. Iznad njega

je bio mali simbol. U legendi je pisalo da je to oznaka za zamak. Zamak

Vevelsburg.

46

Ogranak CIA, Cirih 8. januar, 18:01

„Izgubio si ga?" Ni nekoliko hiljada kilometara razdaljine nije moglo otupeti

Karterovo razočaranje.

„Da, gospodine." Bejli se trznuo, zamišljajući Karterovu reakciju. „Nije se pojavio

ni na jednom sistemu."

„Žao mi je, Kris", uzdahnuo je Kodi. Nagnuo se ka mikrofonu. „Poslao sam najbolje

ljude za njim. Nismo očekivali da će nas tako brzo provaliti."

„Znam da si učinio sve što si mogao", uveravao ga je Karter. „Zbilja cenim svu

pomoć koju si nam pružio."

„Pretpostavljam da ćeš sledećeg puta znati za šta je sve sposoban", dodade Kodi.

„Predlažem da ga ščepate čim ga vidite."

„Ako bude sledećeg puta", reče Karter. Muklo se nasmejao. Glas mu je ispunjavao

prostoriju. „Bio nam je jedini trag."

„Ne baš", zamišljeno će Bejli. „Još uvek možemo da pratimo Lašea. Tu je i tip koga

smo videli sa Blondijem. Pojavio se na sistemu."



„Bilo je krajnje vreme za neki napredak", s olakšanjem će Karter.

„Ispostavilo se da imamo neke podatke. On je kradljivac umetnina najviše klase.

Zove se Tom Kirk, a zovu ga i Feliks."

„Lopov!", povika Karter. „To ima smisla. Očigledno je i on umešan."

„Izuzev što je, po svoj prilici, sarađivao s nekim od naših agenata u

prošlogodišnjem slučaju. Zbog toga mu je dosje obrisan. Smatra se da se povukao

iz posla."

,,S kim je sarađivao?"

„Sa Dženifer Braun. Poznaješ li je?"

„Ime mi se čini poznatim", polako će Karter. „Pre nekoliko godina učestvovala je u

nekoj pucnjavi. Proveriću."

,,U međuvremenu ćemo poslati njegovo ime i opis svim aerodroima, železničkim

stanicama i graničnoj policiji", reče Bejli. „Tako 'emo znati ako pokuša da napusti

zemlju. Ni Blondi neće biti daleko, ako budemo imali sreće."

„Postaraj se za to", složio se Karter. „Vodi računa. Hoću da sle'eći put uhvatiš bar

jednog."

47

Vevelsburg, Vestfalija, Nemačka .januar, 02:23

Odmicali su uzbrdo, svesni da zamak Vevelsburg gospodari vidikom. Izgledao je

poražavajuće. Vevelsburg je bio jedini trouglasti zaak u Evropi. Imao je veliku

okruglu kulu na severnom uglu i dve manje, južno od nje, povezane debelim

bedemom. Dominik im je objasnila da je trouglasta osnova samo jedna od osobina

po kojima e zamak razlikuje od ostalih. Tokom sedmočasovne vožnje iz Ciriha,

pokušavala je da dozna što više o njemu na Internetu. Nesirne veze ometale su je

u poslu.

Zamak i okolno imanje iznajmljeni su 1934. na stotinu godina. Ko je bio potpisnik

ugovora? Izvesni Hajnrih Himler. Planirao je da u zamku smesti arijevski

istraživački i obrazovni centar. Namenivši "u ulogu duhovnog središta SSa, smesta



se dao na posao. Nadao se da će postati sveto mesto arijevske rase, da će biti ono

što je Marijenburg bio za srednjovekovne tevtonske vitezove.

U tom cilju je sve odaje posvetio legendarnim nordijskim heojima iz prelomnog

perioda arijevske istorije. Jednu sobu čuvao je za sveti gral, nadajući se da će

njegovi vitezovi uspešno okončati potragu za njim.

Himler je boravio u odaji posvećenoj kralju Hajnrihu I, osnivaču prvog nemačkog

rajha. Rajhsfirer je, po svemu sudeći, verovao daje Hajnrihova inkarnacija i da će

steći natprirodne moći ako mu pođe za rukom da pronađe legendarno ostrvo Tulu

i tamošnju izgubljenu civilizaciju. Na tu potragu trošio je zamašne sume, nadajući

se da će uspostaviti kontakt sa „drevnima."

Tomu je sve to zvučalo strahovito poznato. Podsećalo ga je na Lašeova svedočenja

o mržnjom ispunjenoj ideologiji koju je oblikovao Himler, da bi inspirisao esesovce

na dosezanje vrhunske neljudskosti. Priča o zamku imala je još tamniju nijansu.

Pored njega je osnovan koncentracioni logor, okrutan čak i po nacističkim

merilima. Zatvorenici su predstavljali ropsku radnu snagu za ostvarenje

Himlerovih arhitektonskih zamisli. Mada zamak nikad nije dovršen, pričalo se da

su unutar mračnih zidova održavani paganski, čak i satanistički rituali.

Baš u tom času, zamak se pojavio iza skeletne šume isprepletanih, golih grana koje

su ga dotad zaklanjale od pogleda. Moćna silueta samo je pojačala Tomovo

mračno raspoloženje. Prozori su blistali kao životinjske oči, osvetljeni žućkastom

svetlošću farova. Trenutak kasnije, utonuo je u hladni zagrljaj šume.

Savladali su poslednju krivinu. Na noćnom nebu ocrtavala se silueta crkvice, čiji je

zvonik bacao dugu senku na tlo. Tom je ugasio svetla i ubacio menjač u neutralan

položaj. Tiho su prešli poslednjih stotinu metara, obasjani mesečinom. Lisica se

lenjo povukla u šipražje pred njima. Kad su se kola zaustavila ispred zgrade u kojoj

je Dominik prepoznala staru esesovsku stražarsku kućicu, preobraženu u muzej,

Arci prekide tišinu.

„Nema sumnje da smo na pravom mestu", rekao je. Tom klimnu. Stigli su do

zamka s fotografije Belakovog platna, nađene u Vajzmanovoj tajnoj sobi. Isti

zamak bio je predstavljen na vitražu u crkvi, plaćenom Lamersovim novcem.

„Zar nisi rekla da ga je Himler uništio?" upita Tom.



„Jeste" uzvrati Dominik. „Tačnije, pokušao je. Po njegovom nađenju, dignut je u

vazduh marta 1945. godine. Ceremonijalna orana i kripta u severnoj kuli neznatno

su oštećene. Ostatak zaa obnovljen je posle rata." „Sigurna si da je prazan?"

„Zamak je danas omladinski hotel i muzej. U ovo doba godine ema mnogo gostiju.

Do jutra neće biti nikog."

Izašli su iz auta. Padala je gusta, ledena kiša. Tom otvori prtljažik i izvadi dva velika

ranca. Jedan je dodao Arčiju, a drugi uprtio a leđa. Okrenuo se prema zidinama.

Široki šanac, nekad neprelazna prepreka, odavno je isušen. Varljive ce

preobražene su u ljupki, besprekorno održavan vrt. Uski kameni ost sa dva luka

pružao se preko ambisa do glavnog ulaza u zamak. Nad svođenim vratima

nadvijao se panoramski prozor. Ukrasni arhiteknski dodatak napadno je odudarao

od stroge, nepristupačne utvrde. Prešli su šanac i stigli do impozantne glavne

kapije od čvrste rastovine, sa šest velikih okruglih štitova. Nisu bili iznenađeni to je

zatvorena. Tom se posvetio vratancima. Jednostavna brava opustila je posle

nekoliko sekundi.

Stupili su u kratki zasvođeni prolaz, koji se završavao u trouglastom vorištu zamka.

Žućkasti sjaj malobrojnih lampi gubio se u senkama. ablasnu tišinu narušavalo je

samo tiho dobovanje kiše. Činilo se da etar nema snage, niti volje da prodre u

kaldrmisano svetilište. Dominik mahnu ka vratima u podnožju severne kule,

širokog, epastog kamenog valjka, koji se zlokobno nadnosio nad dvoritem,

zaklanjajući noćno nebo. Dve manje, krhkije kule, jedva vidive od strmog krova, u

poređenju s njom delovale su kao stabljike ovijene na snažnom vetru.

Stigli su do vrata. Zidovi su im se približavali s obe strane. Drevni natpis im je

poručivao da je tu nekad bio ulaz u kapelu. Vrata su bila otključana. Ušli su unutra,

da bi se susreli s gvozdenom rešetkom.

Tom posegnu za baterijskom lampom. Proturio ju je kroz rešetke da bi osvetlio

golemu dvoranu. Izbrojao je dvanaest kamenih stubova. Pridržavali su niz lukova

oko vitkih prozora na zidovima kule. Pogled mu se zaustavio na podu. U središtu

prostorije, crni mermer bio je poredan u poznatom obliku crnog diska, u

dvostrukom krugu, s dvanaest runskih munja. Crno sunce.

„Ovo je bila Dvorana uzvišenih vođa", prošapta Dominik. „Ovde su obavljane

ritualne esesovske ceremonije."



„Kad te slušam, stičem utisak da su te ceremonije imale religijski karakter", reče

Arči.

„Imale su, na mnogo načina", nastavi Dominik. „Himlerova doktrina neupitne

poslušnosti inspirisana je jezuitskom praksom. SS je, u suštini, bio bliži religijskoj

nego vojnoj organizaciji. Himler je bio papa, a Hitler bog."

„Da li je ovo originalno?" upita Tom, iznenađen očuvanošću dvorane.

„Obnovljena je."

,,U tom slučaju, to što tražimo sigurno nije ovde, ili je već pronađeno", zaključi

Tom. „Gde je kripta koju si pomenula?"

„Koliko se sećam, ispod nas. Moramo da izađemo da bismo stigli do nje."

Povela ih je nazad, do glavne kapije. Zatvorili su je za sobom i prešli preko mosta.

Kroz kamene lukove zviždao je vetar. Stepenište s leve strane vodilo je na dno

šanca. U osnovi istočnog zida naišli su na dvoja vrata.

„Ova..." prošaptala je, pokazujući desna.

Bila su zaključana. Tom ih je otvorio za nekoliko sekundi. Ušli su u zasvođeni

prolaz. Dominik mahnu baterijskom lampom u pravcu uskih stepenica koja su

vodila nadesno, završavajući se ispred gvozdene rešetke. Tom je savladao i tu

prepreku. Dominik pronađe prekidač i upali svetio. Tom i Arci su krenuli za njom.

Kružna kripta bila je široka sedam ili osam metara, sa zidovima od tesanog

kamena i podom od uglačanog krečnjaka. Tavanica je bila visoka oko pet metara.

Nasred odaje nalazila se okrugla kamena jama. Dva stepenika vodila su u plitku

udubinu u središtu.

Tom siđe u manji krug. Zaustavio se u središtu, ispod najviše ačke na tavanici.

„Pogledajte", Arci je usmerio lampu iznad Tomove glave. Nazirali su svastiku od

raznobojnog kamena. „Čemu je ovo mesto služilo?" upita Tom. „Zamišljeno je kao

esesovsko groblje", reče Dominik. „Verovatno trebalo da bude poslednje

počivalište članova Reda, u središtu vaseljene." Zvučala je beskrvno i potmulo.

Uprkos zatvorenom protom, nije bilo odjeka, kao da su zidovi gutali svaki zvuk.

Tom se radoznalo osvrnuo oko sebe. Na tavanici je opazio četiri svetlarnika. Uska

okna su pod oštrim uglom stremila ka noći.

„Himler je smatrao da središte sveta nije u Jerusalimu, Rimu ili leki, već ovde, u

brdima Vestfalije", objasnila je. „Planirao je da zgradi ogromni esesovski



kompleks, u obliku niza kružnih utvrJenja, kasarni i farmi, koji bi se pružao

kilometrima unaokolo." Tom spusti pogled. Nervozno se promeškoljio. „Ovde je

nameravao da zapali večni oganj", nastavila je. „Iako vodiči ne pominju Red,

veruje se da je pepeo vođa SSa trebalo da počiva u njima", prišla je zidu i pokazala

nisko kameno postolje, koji Tom dotad nije primetio. Sad je video dvanaest

postolja, raspoređenih duž zida. „Poruka je bila da će članovi Reda ostati

jedinstveni I smrti, kao što su bili za života."

„Ovde ćemo početi", reče Tom, trupkajući po kamenom podu. „Na mestu gde je

trebalo da gori večni oganj. Ispod svastike. U srelištu sveta."

48

32:51

Tom i Arči čučali su u jami, obijajući malter oko velikog kamena u središtu poda.

Bio je to naporan, bolan posao. Drške čekića klizile su im iz ruku, a vibracije

čeličnog dleta prenosile se na prste, i preko gumenih traka. Posle desetak minuta,

zvuk metala koji udara u kamen izmetnuo se u nešto drugo.

„Nešto je tamo dole", uzbuđeno će Arci. Izvadili su prvi kamen, a zatim i okolne,

sve dok nisu raščistili širok pojas, otkrivši metar široku i dugačku i centimetar i po

debelu metalnu ploču.

„Uzmi ovo", Dominik dodade Tomu dugačku, šiljatu šipku iz ranca. Podvukao ju je

ispod ploče i nalegao, dok nije podigao tešku metalnu ploču, dovoljno da Arci

gurne prste ispod nje. Dizali su je dok je nisu uspravili. Gurnuo ju je, tako daje pala

na pod, uz zaglušujući tresak. Kad se oblak prašine slegao, iz mračne rupe podiže

se težak, odvratan miris.

Spustili su se na ruke i kolena i dopuzali do ivice. Bacivši pogled u tamu, pokrili su

usta, u bezuspešnom pokušaju da se odbrane od groznog smrada. Mračno,

neprozirno ništavilo zevalo je prema njima. Ćutali su.

„Idem dole", reče Tom i dohvati uže. Vezao ga je za vrata, a drugi kraj bacio u

rupu. Spustio se u mastiljavu prazninu sa baterijskom lampom među zubima. Uže

mu je lagano klizilo kroz šake. Nogama je kontrolisao brzinu spuštanja.



Pod podzemne prostorije bio je od belog kamena. U središtu, ispod sebe, opazio

je crni disk. Tek kad se spustio, shvatio je daje to veliki sto. Pustio je uže i izvadio

lampu iz usta.

Sto je bio od drveta, okružen s dvanaest hrastovih stolica visokog naslona. Na

svakoj je bila patinirana srebrna pločica s izgraviranim grbom i porodičnim

imenom. Tom nije gledao stolice, već nepokretne, iscerene prilike koje su sedele

na njima.

Dvanaest beličastih skeleta u svečanim esesovskim uniformama sedelo je kao

sablasni gosti na apokaliptičnoj večeri.

Jedva da se usuđivao da diše, dok je osvetljavao grudi pokrivene sjajnim

medaljama i šarenim lentama. Pogled mu se zaustavio na donjem delu leve ruke,

na izvezenoj traci na manžeti.

Na crnom materijalu sijala su zlatna slova, ime jedinice: Totenkopsforden. Red

mrtvačke glave.

49

Hlotel Tri kralja, Cirih l januar, 02:51

„Evo je." Laše je pokazao drvenu kutiju veličine pisaće mašine na svom stolu.

„Dosad sam prodao samo jednu enigma mašinu, pre nekoliko godina. Ako me

pamćenje ne vara, kupac je bio ruski kolekcionar."

„Staje s drugim delovima?" Glas je bio mek i prijatan. Nagoveštavao je lenje,

vlažne večeri na tremu, negde u Južnoj Karolini ili Luizijani.

„Već su u mašini. Naravno, vi ćete je podesiti, gospodine... Žao lije, zaboravio sam

vaše ime." Blagotvorno dejstvo transfuzije krvi brzo je jenjavalo. Laše je bio

umoran i ne tako pribran. U ovim jutarnjim satima i nije moglo biti drukčije. O



razmeni je obavešten telefonom u poslednji čas, pa nije imao vremena da se

pripremi za susret. Rečeno mu je da bi trebalo da bude sam.

„Foster. Kajl Foster." Gost je bio krupan čovek, grubog izgleda, justa brada spajala

se s neposlušnom, neurednom svetlosmeđom kosom. Premeravao je trgovca

opreznim, čeličnosivim pogledom. Lašeu je bilo jasno da ima posla s opasnim

čovekom. „Da li ste lali problema?"

„Ne baš. Za takve poslove imam svoje veze, poverljive ljude, pouzdane i diskretne.

Znaju da gledaju svoja posla. Sem toga, niko ne bi posumnjao da imam bilo kakve

veze s njima."

„Mislite na Sinove američke slobode?" sa osmehom će Foster.

„Otkud to znate?" Laše je bio podjednako začuđen i gnevan. Čudio se

obaveštenosti kupca i ljutio se zato što su ga pratili. To znači da mu nisu verovali.

„Kasijus ne voli da rizikuje. Zamolio vas je da mu pribavite enigma mašinu, ali to

ne znači da ga nije zanimalo kako ćete to učiliti. Zamolio me je da odem i... Da se

sastanem s tim ljudima, čim se uverio da je vaš čovek, Blondi da li se tako zove?"

Laše je tupo klimnuo, „Čim se uverio da je vaš čovek Blondi dobio ovo" Foster

potapša drvenu kutiju, ,,i da je krenuo kući."

Napomena je zvučala bezazleno. Međutim, kratko oklevanje i jedva primetna

promena intonacije u Fosterovom glasu nagoveštavali su nešto zlokobno. Laše se

plašio da sazna šta se dogodilo, ali ipak nije odoleo a da ne pita: „Da se sastanete s

njima? Šta hoćete da kažete?"

„Hoću da kažem da sam ih zaključao u podzemnu prostoriju i postavio zamku na

vratima. Javio sam FBI~u da dođu i aktiviraju smrtonosnu zamku." Foster se sa

osmehom prisečao zločina. „Biće prezauzeti međusobnim optuživanjem. To će ih

sprečiti da shvate šta se dogodilo."

„Pobili ste ih sve?" Laše je zastenjao. Ponestalo mu je daha. Hripavo je disao.

„Zašto ste to učinili?"

„Da bih zameo tragove." Foster izvadi pištolj s prigušivačem iz džepa. „Kasijus ne

voli da ostavlja tragove. To me dovodi do vas..."

Starac ukrsti pogled s Fosterom, koji ga je hladno odmeravao. Uperio je pištolj u

trgovčeve grudi.



„Pretpostavljam da nagodba nije moguća?", obratio mu se pribranim, poslovnim

tonom. Iskustvo mu je govorilo da od suza i molbi ne bi bilo koristi. „Da li bi vas

zamašna količina novca mogla ubediti da spustite pištolj i odšetate odavde?"

Foster se slabašno osmehnuo.

,,U tom slučaju bih ja bio mrtav, a ne vi."

„Jasno mije."

Ćutali su. Tišina nije dugo trajala. „Moj poslodavac ima nešto da vam ponudi."

„Šta je to?" U starčevom glasu mogao se osetiti slabašan nagoveštaj nade.

„Možete da birate."

„Da biram?" Zbunjeno se namrštio. „Šta da biram?" „Kako ćete umreti."

Laše tužno odmahnu glavom. Pogrešio je pomislivši da će mu Kasijus ponuditi

pravu priliku. Ipak, radilo se o ustupku. Laše je to cenio, zato što mu je obezbedio

izvesnu kontrolu nad poslednjim životnim činom. Istinski je cenio taj gest, ma kako

to smešno zvučalo.

„Zahvalite se... Zahvalite mu se u moje ime."

Starac je zaobišao radni sto i polako poterao invalidska kolica pored vitrina s

eksponatima na levom zidu. S uživanjem ih je posmatrao. Foster ga je sledio, ne

spuštajući oružje. Zvuk njegovih koraka podsećao je na postojani, nepopustljivi

ritam bubnjeva, koji je pratio približavanje zaprege giljotini.

Prelazio je pogledom preko eksponata, ocenjujući ih i upoređujući. Kukri nož bio

je prvi kandidat. Pripadao je Gurki iz britanske armije koji je poginuo u indijskom

ustanku 1857. godine. Krivo, oštro sečivo bilo je u kanijama, zbog legende da se

kukri ne vraća ukoriče pre no što prolije krv.

Pažnju mu je privukao uglačani elegantni pištolj, kojim se Aleksandar Puškin borio

u dvoboju na obali Crne reke, 1837. godine. Pesnik je rizikovao glavu da bi

odbranio čast supruge, suočene s besprizornim udvaranjem zanosnog oficira.

Umro je nekoliko dana kasnije, od smrtonosne rane. Njegova smrt pokrenula je

talast žalosti u Rusiji.

Razmišljao je o vinčesterki M1873 pušci koja je „osvojila Divlji zapad", zahvaljujući

zastrašujućoj preciznosti i pouzdanosti. Laše je imao dva primerka. Balističari su

potvrdili da su iz njih pucali Indijanci kod Liti Big Horna 1876. godine. U toj bici

raspolagali su sa osam takvih pušaka.



Prošao je kraj njih i velikog broja sličnih. Invalidska kolica konačno su se zaustavila

ispred samurajskog oklopa. Na postolju pored njega behu dva mača. Od početka

je znao da će izabrati njih.

„Samuraji su nosili dva mača", tiho je rekao. Nije se okrenuo, ali je znao da je

Foster iza njega. „Katanu i vakizaši" Prvo je pokazao dugi mač, a zatim kratki, iznad

njega. „Bili su simboli ratničkogugleda i ponosa. Smatrani su jednim od tri sveta

blaga Japana, naporedo sa Svetim ogledalom i Biserima u obliku zareza ."

„Da li su stari?" Foster nije zvučao naročito zainteresovano.

„Potiču iz Edo perioda negde oko 1795. godine. Stari su, kako da nisu, ali ne

koliko i oklop."

„Jesi li izabrao?" Foster je stao pored Lašea. Zvučao je sumnjičavo.

Starac je klimnuo. Foster se nagnu ka mačevima. Ispravio se, kako bi video za koji

se Laše odlučio.

„Da li si čuo za bušido?", pitao ga je starac.

„Nisam." Zvučao je nervozno, kao da mu se žuri da dovrši posao. Laše je nastavio,

kao da to ne primećuje.

„Bušido je put ratnika, viteški kodeks po kome su samuraji živeli. U njemu je

zapisano da samuraj može da počini sepuku, neku vrstu ritualnog samoubistva, da

bi sačuvao obraz."

„Hoćeš da se ubiješ?" Foster je zvučao zabrinuto, kao da se suočio s nečim što

prevazilazi granice poverenog mu zadatka. „Da li si siguran?"

„Potpuno. Bićeš kajšakunin, moj pomoćnik u smrti. Za taj posao biće ti neophodna

oba mača."

Foster slegnu ramenima i uze mačeve s postolja od ebonovine. Sledio je Lašea do

drugog kraja prostorije. Starac se zaustavio ispred velikog topa.

„Tradicija zahteva da nosim beli kimono i da ispred mene bude poslužavnik s

komadom vaši papira, mastilom, šoljom sakea i tanto nožem, iako će vakizaši biti

dovoljan. Iskapio bih sake u dva gutljaja jedan više ili manje ukazao bi na

odsustvo ravnoteže između razmišljanja i odlučnosti. Zatim bih sastavio

odgovarajuću poemu u vaka stilu. Konačno bih se mašio mača." Uzeo je kraći mač

od Fostera. Isukao gaje iz crnih, lakiranih kanija, koje je bacio na pod.



„Naslonio bih ga na stomak, evo ovde." Izvukao je košulju iz pantalona i otkrio

levu stranu mekog, opuštenog stomaka. Prislonio je vrh oštrice na ogoljeno,

mlohavo meso. „Na kraju bih, kad bih bio spreman, zario nož i presekao utrobu

sleva nadesno."

Foster je isukao duži mač. Odmeravao je težinu u rukama i nestrpljivo trupkao

nogama iza starca.

„Tada bi mi ti", nastavi Laše, „kao kajšakuniny odrubio glavu. Svrha tog čina je..."

Nije završio rečenicu. Foster mu je sjajnim sečivom odrubio ;lavu. Udarac izbaci

telo iz invalidskih kolica. Sručilo se pored topa, i glava se zakotrljala po podu.

„Previše brbljaš, starce", promrmlja Foster.

50

Zamak Vevelsburg, Vestfalija, Nemačka .januar, 03:23

Ovde su", reče Tom, skočivši sa stola između dva skeleta i obišavši kolo.

Osvetljavao leševe je baterijskom lampom. Nekoliko glava palo je na pod, ali je

većina izgledala čudesno netaknuto. Sa belih lobanja štrcale su šiljate kape.

Prazne očne duplje sledile su svaki Tomov pokret, kao groteskne maske na

karnevalu Mardi gra. „Svi su ovde", prošaptao je sebi u bradu. Nije znao da li treba

da se raduje ili užasava zbog nenadanog otkrića. „Ko je tu?", povika Arci odozgore.

„Vitezovi Reda." Na desnoj slepoočnici jedne lobanje primetio je rupicu. Na svakoj

je bila ista. Na podu, pored jedne stolice, video je i pištolj. „Izgleda da su počinili

ritualno, grupno samoubistvo."

„Silazim", obznani Arci. Nekoliko sekundi kasnije, njegovo krupno telo zaklonilo je

svetlosni krug na tavanici. Krupni Englez skliznu niz konopac i dočeka se na sredini

stola.

„Isuse!" uskliknuo je, kad je lampom osvetlio skelete nacista. Na srebrnim

pločicama iza njih treperila je svetlost. „Nisi se šalio." Zvučao je istinski

preneraženo. „Mislio sam daje to nemoguće, ali su ovako mrtvi još jeziviji nego

dok su bili živi. Skupili su se na poslednjoj večeri, kao dvanaestorica apostola."

„Mora da su sišli ovamo, sačekali da ih zacementiraju, a onda povukli obarač."



„Umrli su na daleko prijatniji način od svojih žrtava", reče Arci, skačući na pod.

Gadljivo je odmahivao glavom. „Vidiš li još nešto?"

„Ne još. Procunjajmo okolo. Možda ćemo saznati zašto je ovo mesto tako važno."

„Čekajte mene!" Dominik se bešumno spustila niz konopac, na sto iza njih.

Stiskala je baterijsku lampu.

„Mislio sam da ćeš ostati na straži", prekorio ju je Tom.

„Misliš da bih čučala gore sama, dok se vi ovde zabavljate?" Nacerila se. Podigla je

lampu da bi osmotrila leševe. „Pogledajte ih samo. Kao da su nas čekali."

„Nekoga jesu", složio se Tom. Prevario se kad je pretpostavio da će ovo proći bez

nje. „Hajde da vidimo da li ćemo nešto naći."

Skočila je sa stola. Svu pažnju usmerili su na podzemnu prostoriju. Bila je široka

deset metara, kružnih zidova. Imali su utisak da se nalaze u velikom kamenom

buretu. Brzo su uvideli da je rupa iznad njih jedini ulaz i izlaz. Na zidovima nije bilo

nikakvih otvora. Okupili su se u središtu prostorije.

„Pa, ako ovde nečeg ima, nisam video." Arci je nasumice kružio baterijskom

lampom oko sebe.

„Slažem se", reče Tom. „Ali ima jedno mesto gde nismo tražili."

„Tela", prozborila je Dominik. „Hteo si da kažeš da nismo pregledali tela, zar ne?"

Okrenula se ka stolu, ne čekajući odgovor. Polako ga je obišla, čela nabranog od

koncentracije. Treperava svetlost lampe bacala je talasaste senke preko lobanja,

kao da ih oživljava. Zbog odbleska zuba i razigranih seni u praznim očnim

dupljama, izgledalo je da će se svakog časa probuditi iz dugog sna. Konačno se

zaustavila pored jedne stolice. „Pokušajmo s ovim."

„Zašto baš s njim?" upita Tom. Skelet nije izgledao drugačije od ostalih. Bio je,

doduše, nešto groteskniji, zbog donje vilice koja je pala u krilo i svilenog poveza na

očnoj duplji.

„Pogledajte sto."

Tom uperi zrak baterijske lampe na to mesto. Površina stola bila je podeljena u

dvanaest jednakih odsečaka, po jedan ispred svakog viteza. Svaki odsečak bio je

presvučen drugom vrstom drveta.



„Hrast, orah, breza..." Redom ih je osvetljavala. „Brest, višnja, tikovina,

mahagoni..." Stigavši do dela stola ispred stolice koju je odabrala za početak

istraživanja, zastala je. „Ćilibar."

„Vredi pokušati", složio se Arci.

Čvrsto je stisnula zube i pažljivo raskopčala sako na skeletu. Dva srebrna dugmeta

su se otkinula, kad joj se konac raspao u ruci. Skinula je sako i pretražila džepove.

Ništa nije našla.

„Da vidimo šta ima oko vrata", predloži Tom. „Možda ču nešto naći."

Dominik je otkopčala košulju, nastojeći da bude što dalje od skeleta. Materijal se

zalepio za sasušene grudi. Meso je istrulilo. Ni tu nije našla ništa, izuzev praznog

grudnog koša. Ostaci srca pali su na stolicu, gde su se sparušili. Ličili su na

smežuranu šljivu.

„Opet ništa", rekla je razočarano. „Mora da sam pogrešila."

„Nisam siguran", reče Arci. Zurio je u gomilu sjajnih medalja, na sakou koji je

Dominik upravo otkopčala. ,,I ovaj momak je nosio Viteški krst."

Skinuo je ostatak crvenobelocrne lente i orden ispod okovratnika uniforme.

„Ima li oznaka na poleđini?" upita Tom. Arci je prevrnuo medalju. „Iste su kao na

ostalima", potvrdio je. „Dom, imaš li druga dva?"

Klimnula je i izvadila ih iz džepa. Poredala ih je licem prema stolu, da bi oznake

bile vidljive. Arci je položio upravo pronađeni orden pored ostala dva.

„Siguran sam da nešto znače ili rade", reče Tom. „Kladio bih se da obrazuju neku

celinu."

„Možda je u pitanju neka slika", predložila je Dominik. „Možda se linije susreću da

bi ukazale na nešto što ne možemo videti kad su razdvojeni..."

Uzela je ordenje. Slagala ga je i premeštala, na sve načine koji bi joj pali na pamet,

da bi videla hoće li doći do nekih poklapanja.

Bila je to uzaludna vežba. Posle desetak minuta ponestalo im je ideja. Tom htede

da predloži da probaju nešto drugo. Dominik ga je preduhitrila. Pucnula je

prstima.

„Pa naravno! Rešenje je trodimenzionalno."

„O čemu pričaš?"



„O ordenju. Ne redaju se jedan pored drugog, kao kod obične slagalice, već jedan

preko drugog."

Dohvatila je jedan orden i stavila ga na drugi. Okretala ga je da vidi kakav će se

obrazac pojaviti. Zamenila je ordenje i nastavila s eksperimentisanjem. Posle treće

kombinacije podigla je glavu, sa osmehom na usnama. „Evo ga."

Uspela je da poravna neke oznake kad je pomerila drugi orden levo i nagore od

središta prvog. Mašila se trećeg i postavila ga preko prva dva. Pomerila ga je

udesno i nagore od drugog. Linije su se iznenada poklopile, oblikujući crtež koji se

mogao videti samo odozgo. Dva kitnjasta, ukrštena ključa.

„Ključevi svetog Petra", prozbori Tom.

„Svetog Petra? Onog u Rimu?" upita Arci. „Pa, šta god da tražimo, sigurno nije

tamo."

„Slažem se daje malo verovatno", zamišljeno će Tom. „Ukršteni ključevi. Šta bi još

mogli da znače?"

„Tvoj otac je rekao da je portret ključ. Možda se ovo odnosi na neku sliku", reče

Dominik.

„Možda se odnosi na ključ na mapi? Kao što je naša železnička mapa?" nadovezao

se Tom.

„Pa, dok vi nešto smislite", reče Arci i podiže lampu koju je ostavio na tlu, „ja ću

pogledati imaju li ovde prisutni prijatelji nešto interesantno kod sebe. Nikad se ne

zna. Čekajte", ućutao se i prignuo glavu stolu. „Staje ovo?"

Pokazao je na stranicu stola s prepoznatljivom rezbarijom.

„Pitam se... Hej, daj e mi jedan..."

Dominik mu dodade orden. Poravnao gaje s rupom. Savršeno se uklapao. Gurnuo

je orden unutra.

„Kladim se u sve pare da postoje još dve ovakve rupe", uzbuđeno je rekao.

„Evo jedne!" reče Dominik i pokaza na ivicu stola s Arčijeve desne strane.

,,I još jedne", nadovezao se Tom s druge strane stola. Stajali su na tri ugla velikog

trougla.

„Stavite ih unutra", reče Arci. Gurnuo je preostala dva ordena preko stola.



Tom i Dominik ga poslušaše. Čekali su, ali ništa se nije desilo. „Pa, siguran sam da

imaju neku svrhu", nije odustajao Arci. „Kako bi bilo da ih pritisnemo ka unutra?"

reče Dominik. „Možda će se nešto desiti?"

Pritisnuli su ih, ali bez rezultata.

„Pokušajmo da ih pritisnemo u isto vreme", predloži Tom. „Krećemo na tri. Jedan,

dva, tri..."

Ponovo su ih pritisnuli. Trud je ovog puta bio nagrađen glasnim škljocanjem.

„Odakle se to čulo?" pitao je Arci.

„Sa stola", reče Tom. „Pogledajte sredinu."

Osvetlio je krug u središtu, koji se izdigao nekoliko milimetara od ostatka ploče.

Kleknuo je na sto i potegao nož. Izvadio je krug i otkrio malu, ali duboku pukotinu.

Vrhovima prstiju posegnuo je unutra i izvadio mali bodež. Na osnovu brojnih

runskih znakova na njemu zaključio je da je korišćen u davno zaboravljenim

ceremonijama. Oko drške od slonovače bilo je pažljivo umotano parče papira. Kad

je skočio sa stola, okupili su se oko njega. „Šta piše?" upita Arci.

Tom je nežno izravnao papir. Nije želeo da ga iscepa.

„To je telegram", rekao je. „Evo, Dom, pročitaj nam ga. Bolje znaš nemački od

mene."

Predao joj je papir i osvetlio ga baterijskom lampom, da bi ga lakše pročitala.

„Sve je izgubljeno. Stop. Zauzeta je ulica princa Albrehta. Stop. Gudrun je

kidnapovana. Stop." Upitno se zagledala u njih. ,,Gudrun? Zar to nije ime

Himlerove kćeri? One s portreta?"

„Jeste", potvrdio je Tom. „Himlerov štab se nalazio u ulici princa Albrehta. Šta još

piše?"

„Ermitaž je najverovatnije odredište. Stop. Hajl Hitler." Podigla je glavu. „Datum

na telegramu je april 1945. godine. Poslat je Himleru."

„Ermitaž", reče Tom. Na pomen čuvenog muzeja obeshrabreno je odmahnuo

glavom. „To je značenje ključeva svetog Petra. Nemaju nikakve veze s mapom ili

Rimom. Moramo da odemo do Sankt Peterburga." Uzbuđeno je podigao glavu.

Prvo je pogledao Arčija, a zatim i Dominik. „Moj otac se prevario. Nestali Belak

nije u privatnoj kolekciji, već u Ermitažu."



TREĆI DEO

Nemoguće je predvideti reakciju Rusije, jer je to zagonetka obavljena misterijom

unutar enigme.

VlNSTON ČERČIL, 1. OKTOBAR 1939. GODINE

51

Nevski prospekt, Sankt Peterburg 9. januar, 15:21

Tom i Dominik koračali su Nevskim prospektom prema Admiralitetu, ogromnoj

zgradi boje meda. Povremeno bi na kao sneg belom mermeru nailazili na tamne

pukotine. Prošli su pored dva pijanca. Ležali su jedan preko drugog na vratima

obližnje kuće i s ljubavlju grlili polupraznu flašu votke. Pas lutalica prišao je

pijanom dvojcu. Pažljivo je njuškao oko njihovih nogu, sve dok ga snažan udarac

nije naterao da kevćući odjuri niz ulicu. Veo sivih oblaka tvrdoglavo je prianjao uz

nebo, rastrzan problescima prljavog žutog svetla.

„Šta misliš, kad će Arci stići?" pitala je Dominik, pogleda uprtog u daljinu.

„Već ti nedostaje?" osmehnuo se Tom. Debeli šal prigušio mu je glas. Smrzavali su

se, iako je zima, po ruskim merilima, bila blaga. „Ne brini, stići će do večeras."

„Nisam sigurna daje odvojeno putovanje bilo neophodno. Hoću reći, ako neko

zbilja traga za njim, ima jednake šanse da ga uoči s nama ili bez nas, zar ne?"

„Istina" reče Tom. „On je, pak, uveren da ima više šansi da im umakne ako ne

mora da misli o nama."

„Šta je sa Ternbulom? Jesi li se probio do njega?"

„Obavestio sam ga o svemu što smo dosad pronašli. Tačnije, o svemu što bi

trebalo da zna. Sutra će doputovati ovamo. Moram to pažljivo saopštiti Arčiju."

Stigli su do kraja Nevskog prospekta i skrenuli na Dvorski trg. Pozlaćeni vrh

Admiraliteta štrcao je iznad četvrtaste bele kolonade od mermera. Podsećala je

na gornji sloj kitnjaste svadbene torte. Desno od njih bio je Aleksandrov stub, a iza

njih džinovsko, impozantno zdanje Generalštaba. Bacalo je senku preko dobrog



dela trga. Tu i tamo, kroz prostore između zgrada ili iznad krovova, neprikladno bi

se pomolio beton, kao ružan ožiljak sovjetske ere. Grad se još trudio da ih zaleči.

Dominik uhvati Toma ispod ruke. Osećala se toplo i zadovoljno, uprkos ledenom

vetru koji ih je šibao po obrazima. Poslednjih nekoliko dana bili su iscrpljujuće

iskustvo. Uvek je bila ljubomorna na Toma i Arčija, zbog njihovih uzbudljivih

pripovesti o nesvakidašnjim poslovima u dalekim gradovima. Više nije sedela po

strani. Po prvi put je bila deo tima. Odavno nije osetila da negde pripada, još od

smrti Tomovog oca.

„Bio si ovde i ranije, zar ne?", pitala ga je.

„Nisam."

„Nisi? A zašto?"

„Jednostavno, nisam imao prilike."

Nešto u njegovom tonu opomenulo ju je da prestane sa zapitkivanjem. Odustaće,

za neko vreme. Odlučila je da promeni temu. „Stigli smo. Ono je sigurno Ermitaž."

„Imaš pravo", složio se Tom.

„To znači daje ono Zimski dvorac." Pokazala je na ekstravagantno barokno zdanje

s leve strane. Fasada je bila bela i zelena, ukrašena fantastičnim skulpturama i

složenim šarama, koje su svetlucale zlatnim odsjajem, kao hiljade malih sveca

davale.

,,I ja tako mislim."

„Ogroman je." S nevericom je odmahnula glavom. „Čitao sam da bi ti trebalo

sedamdeset godina da baciš pogled na svaki eksponat, ako u njemu provodiš

osam sati dnevno." „Toliko dugo?"

„Dvadeset jedan kilometar galerija i tri miliona eksponata... U stvari, to je

preterano optimistična procena."

„Zbilja misliš da je izgubljena Belakova slika još tamo?" s nevericom ga je upitala.

Čak ni sad nije bila sigurna da ih je zajednički misaoni napor doveo na pravo

mesto.

Stigli su do rečne obale. Stajali su na Dvorskom mostu, gledajući Petropavlovsku

tvrđavu. Tom se nagnuo preko ograde. Duboko je razmišljao, a onda odgovorio.

„Da li si čula za Šlimanovo zlato?"

„Misliš na nemačkog arheologa? Naravno da sam čula."



Šliman je sedamdesetih godina devetnaestog veka bio pionir na svom

istraživačkom polju. Bio je opsednut Ilijadom. Krenuo je na put, s namerom da

pronađe Troju. Koristio se Homerovim tekstom kao mapom. Počeo je da kopa

1873. godine, otkrivši ostatke grada i gomilu bronzanih, srebrnih i zlatnih

predmeta koje je smesta nazvao Prijamovim blagom, u spomen na trojanskog

kralja.

„Neposredno pre smrti, sve što je pronašao u Troji poklonio je Nacionalnom

muzeju u Berlinu", nastavio je Tom. „Blago je ostalo tamo sve do 1945. godine."

„Do 1945? Hoćeš da kažeš da su ga Rusi odneli?" nagađala je Dominik.

„Upravo tako. Sovjeti su bili gotovo jednako opsednuti pribavljanjem dragocenosti

i umetnina kao nacisti. Kad je Berlin pao, Staljin je poslao svoju Trofejnu jedinicu,

tim specijalno obučenih ljudi, sa zadatkom da pronađu i konfiskuju što veći deo

nacističkog plena. U bunkeru ispod berlinskog zoološkog vrta pronašli su

Prijamovo blago, zajedno s hiljadama drugih predmeta. O tome se doskora ništa

nije znalo. Mislilo se da je blago nestalo ili uništeno u ratu.

Tek 1993, Rusi su konačno priznali da je kod njih. Proglasili su ga svojim

vlasništvom, po osnovu prava na reparaciju. Izloženo je Puškinovom muzeju u

Moskvi."

„Misliš da se nešto slično desilo sa slikom?"

„Tako piše u telegramu", složio se Tom. „Ima smisla. Himlero štab je sigurno bio

jedan od ruskih strateških ciljeva. Ako Himle nije mogao da uništi Belakov portret

svoje kćeri, veoma je verovatn da su ga Rusi našli i doneli ovamo kao trofej. Biće

teško pronaći je.'


„Sećaš li se da sam ti rekao da ovde ima tri miliona umetnički dela?" Klimnula je.

„Pa, samo je sto pedeset hiljada izloženo. Ostal dva miliona osam stotina pedeset

hiljada smešteni su u velikim ta vanskim i podzemnim skladištima. Štaviše, najveći

deo toga je prilično loše katalogiziran. Verovatno ni oni ne znaju šta sve imaju."

„Još mi nije jasno zašto je Belak sarađivao s Redom, u skrivanj poruka na slikama."

Tom odmahnu glavom.

„Belak je, koliko ja znam, bio mrtav kad je Zlatni voz pošao n put. To znači da nije

učestvovao u tom poslu. Sem toga, ključ koji si pronašla nije bio skriven na slici,



već je dodat kasnije, utiskivanjem rupa. Pretpostavljam da su izabrali njegove slike

zbog tema tike i ličnosti autora. Naposletku, kome bi palo na pamet da klju za

pronalaženje skrivene esesovske kripte potraži na slici sinagoge delu jevrejskog

umetnika?"

Dugo nisu progovorili. Dominik je zamišljeno posmatrala vod Najedanput je

shvatila da gradom dominiraju horizontalne, umest vertikalnih linija, s izuzetkom

tornjeva Admiraliteta, Petropavlovske tvrđave i Mihajlovskog zamka. Grad je više

ličio na slojeve ste] čemu je doprinosila ravnomerna visina krovova. Bili su isti, ili

n' od onih na Zimskom dvorcu. Obilje vode presudno je uticalo n dominaciju

horizontalne vizure. Ravne površine četrdeset grads1' reka i dvadeset kanala

stvarale su iluziju savršeno prave linije, gd god su se dodirivale s obalom.

Htela je da Tomu skrene pažnju na ovaj zaključak. Suočena s njegovim pogledom,

uperenim u daljinu, predomislila se.

„Tome, šta te je sprečavalo da dođeš ovamo?"

Nije žurio s odgovorom. Ćutke je posmatrao daleku obalu.

„Otac mi je, u osmoj godini, kupio knjigu o Sankt Peterburgu. Zajedno smo je čitali

pa, uglavnom smo gledali slike. Rekao mije da će me jednog dana dovesti ovamo,

da ćemo zajedno isplanirati put i da će mi otkriti sve njegove tajne. Verovatno

sam čekao da me povede. Nisam mislio da ću ga posetiti bez njega."

Dominik je ćutala. Niko se nije iznenadio više od nje kad ga je poljubila u obraz.

52

Dekabristički trg, Sankt Peterburg 9. januar, 16:03

Boris Kristenko osećao se krivim. Grizla ga je savest što se iskrao iz kancelarije,

iako je strepeo od šefovih pitanja, koja će uslediti ako otkrije njegovo odsustvo.

Najteže mu je padalo što je izneverio kolege. Samo tri nedelje ostalo je do velikog

otvaranja nove Rembrantove izložbe i padali su na nos od posla. Trebalo bi da se

vrati u muzej, da bi upravljao izlaganjem postavke. Ali, dao je reč, a nju nikad nije

kršio, pogotovo ako bi je dao majci. Hitao je pognute glave, nastojeći da izbegne

poglede prolaznika, ahovao je da će ga neko od kolega prepoznati, iako je s punim



avom mogao da pita šta oni rade van radnog mesta. To saznanje je malo

ohrabrilo. Dozvolio je sebi da podigne glavu. Prešavši evu, ubrzao je korak. Žurio

je ka Šmitovoj obali. Majka je tražila tri ruske lutke. Navodno, u predgrađu nije

mogla nađe odgovarajuće primerke. Kristenko je sumnjao da se uopšte potrudila

da ih potraži. Poznavao je svoju majku. Na ovaj način nagonila ga je da plati i

isporuči robu.

Lutke nisu bile za nju. Biče poklonjene rođacima u Americi. Pre petnaest godina,

njen brat je zamenio hladne ruske zime za vlažna leta Majamija. Bože, koliko mu

je Kristenko zavideo.

Našao je malu radnju, namenjenu turistima, sa širokim izborom ruskih suvenira.

Kupio je lutke i izašao na ulicu. Pogledao je na sat. Izašao je pre dvadeset minuta.

Vratiće se pre nego što iko primeti da ga nema, uz malo sreće i ako požuri.

Prvi udarac pogodio ga je postrance u glavu. U potpunosti ga je iznenadio. Video

je drugi, koji ga je pogodio u stomak. Pao je na pločnik. Borio se za vazduh, a u

glavi mu je zvonilo.

Čuo je kako govore: „Odvucite ga tamo." Odvukli su ga u sokak. Potezali su ga za

ruke i kosu. Nije imao snage, niti volje da se suprotstavi. Znao je ko su. Bekstvo je

bilo nemoguće.

Bacili su ga na prljavu kaldrmu, izmrljanu trulom hranom i pasjim izmetom. Udario

je glavom u zid. Kad je vilicom tresnuo o cigle, zub mu se polomio.

„Gde su naše pare, Borise Ivanoviču?" Pogledao je trojicu nasilnika. Opkolili su ga

kao uspravljeni mrtvački kovčezi.

„Dobićete ih", promrmljao je. Teško je mrdao vilicom.

„Pazi da ne zakasniš. Dve nedelje. Imaš dve nedelje. Samo da znaš, sledeči put

nećemo doći po tebe, sredićemo ti majku."

Jedan od grubijana snažno ga je šutnuo u glavu, pogodivši ga čizmom u nos. Vruća

krv poteče mu niz lice. Senke su bledele. Njihov okrutni smeh dizao se kroz vazduh

kao kužno isparenje.

Ležao je, glave oslonjene na hladan zid od cigle. Posmatrao je ranjava kolena,

iscepani i isprljani kaput i cipele pokrivene govnima. Krv mu je kapala iz nosa, kroz

prste. Padala je po njemu u postojanom ritmu starog sata.

Zaplakao je u pustoj uličici.



53

Katarinina palata, Puškinovo 9. januar, 16:37

Sumrak je pao kao grimizni ogrtač. Između golog drveća kriomice su se šunjale

izdužene senke. Kad je Tom prošao ispod raskošne pozlaćene i crne gvozdene

čipke na ulaznim vratima Katarinine palate, upališe se prva ulična svetla.

Na izvestan način, bilo mu je drago što mu Dominik nije pravila društvo na

putovanju u predgrađe. Samoća mu je bila neophodna da napuni baterije i obnovi

zalihe duševne snage. Poslednji razgovor s njom ispunio ga je nespokojstvom, iako

je znao da pokušava da mu pomogne, nagoneći ga da progovori o ocu. Otkad mu

se ispovedila o svojoj prošlosti i ulozi koju je njegov otac igrao u njoj, vojevao je s

jetkom ljubomorom. Teško se suočavao s tim, dosad nepoznatim osećajem.

Bilo mu je jasno da je Dominik, pet godina pre očeve smrti, razvila s njim odnos o

kakvom Tom nije mogao ni sanjati. Primao je to kao izdaju, čak i ako je imala

pravo kad je tvrdila da je to učinio samo da bi se iskupio za grehe počinjene prema

njemu. Pitao se da lije naslutila njegovo raspoloženje, da li ju je to motivisalo na

poljubac. Dobro je znao da nije volela otvoreno pokazivanje osećanja.

Boravak u Sankt Peterburgu nimalo mu nije prijao. Sećao se kako ga je otac noću

uspavljivao pričama o zamamnoj metropoli. Pogled mu je postajao dalek i

sanjarski dok je opisivao njegov nekadašnji sjaj, fascinantnu istoriju i misterioznu

sudbinu. Tom gaje slušao sa strahopoštovanjem, ne usuđujući se ni da diše, da ne

bi prekinuo čaroliju.

Iz tame je izronila palata, trospratno zdanje čije su lučne prozore krasili složeni

štuko. Stubovi i kipovi razdvajali su prozore s nepokolebljivom pravilnošću, a

hiljade skulptura stvarale su monumentalnu simetriju. Tirkizne trake spuštale su

se preko bele i zlatne fasade kao široke pantljike. Imao je utisak da je zgrada veliki

poklon, spakovan baš za njega.

Popeo se uz široke stepenice, ušao na glavna vrata i skrenuo levo. Znao je put.

Naučio ga je još davno, čitajući knjigu, poklon od oca. Približivši se cilju, ubrzao je



korak. Prošao je kroz belu, grimiznu i zelenu trpezariju. U svakoj drugoj prilici

zadržao bi se u njima, upijajući elegantnu raskoš. Sada, jedva da ih je u prolazu

osmotrio. Čak ni remekdela, izložena u Pinakoteci, nisu mu privukla pažnju. Žurio

je ka dalekim vratima, kao da je za njih vezan nevidljivim magičnim nitima.

Očaravajući sjaj osvetljavao mu je put. Grabio je ka Ćilibarskoj sobi.

To, naravno, nije bila originalna Soba, već savremena kopija, načinjena u spomen

na tristogodišnjicu osnivanja grada. Ipak ga je ostavila bez daha. Blistavi zidovi

nudili su širok spektar žute, od mutnog topaza do najbleđeg limuna. Većina ploča

bila je bez ukrasa. Na nekima su bile vesto izrađene figure, cvetni venci, lale, ruže i

morske školjke. Posetioci su imali utisak da su upravo donesene s daleke plaže ili

egzotičnog vrta, i prelivene zlatom.

U sobi je bio samo još jedan radoznalac. Proučavao je ploču na suprotnom zidu.

Smrknuti čuvar sedeo je u pozlaćenoj i sjajnim somotom presvučenoj stolici pored

ulaza.

Neočekivana misao ušunjala se u Tomov um, dok se kupao u toplini ćilibara. Bilo

mu je drago što njegov otac nikad nije došao ovamo. Možda bi se, da je posle

višedecenijskog čekanja mogao da je vidi, kao sad Tom, razočarao. Čilibarska soba

je nestala, nasukana na hridi rata. Za sobom je ostavila samo obilje krhkih

uspomena i nekoliko bledih fotografija. Zbog toga je prerasla u mit, preovladavši

ograničenja nauke i stručnog, nepristrasnog mišljenja. Preselila se u svet mašte,

gde njena neupitna veličanstvenost nije mogla da razočara. Zbog toga skupocena

reprodukcija, ma kako impozantna, nije mogla da parira uzvišenoj slici koje su

stvorile generacije maštara.

„Trebalo im je dvadeset četiri godine..."

Drugi posetilac mu je prišao. Tom je ćutao. Pretpostavio je da nepoznati misli da

je turista. „Obnavljali su je dvadeset četiri godine. Čudesna je, zar ne? Pogledajte

kako blista, kako odbija svetlost. Ima takvu dubinu, da čovek pomisli da može da

umoči ruku do lakta."

Tom se okrenuo prema neznancu da bi ga bolje osmotrio. Sa strane mu je video

tek delić lica. Najveći deo bio je skriven šubarom od crnog medveđeg krzna,

navučenom gotovo do podignutog okovratnika. U neznančevom glasu bilo je



nečeg poznatog. Iskra prepoznavanja izazivački je plesala po rubu Tomovog

pamćenja.

„Zdravo, Tomase."

Nepoznati se polako okrenuo ka njemu i pogledao ga čeličnovim očima. Bile su mu

poznate, a ipak potpuno strane. Budile su rah i mržnju. Budile su usamljenost.

Pripadale su Hariju Renviku.

„Hari?" proštenja Tom, kad je slutnja eksplodirala u plamen saanja. „Da li si to ti?"

Renvikmu je srdačno pružio ruku, možda zavaran Tomovim tonom. „Dragi

dečače!"

Tom se pribrao. Prvobitno iznenađenje ustupilo je mesto hladom, jetkom besu.

Nedvosmisleno je izrazio svoja osećanja. „Ti jebeni..." Zakoračio je prema njemu,

stisnutih pesnica. „Polako, Tomase", tiho će Renvik, pošto je blago ustuknuo. „Ne

rzaj. Ne bih želeo da te povredim."

Tom začu škripanje drveta. Okrenuo se na vreme da vidi kako vojica ćelavaca

izvode vezanog čuvara iz sobe. Još dvojica su ušla utra, raskopčanih kaputa. Dobro

je video pištolje, nehajno zataute za pojaseve. Viši od dvojice prišao je Renviku.

Tom je prepoao visokog čoveka, snimljenog po izlasku iz bolnice, posle Vajanovog

ubistva. Drugi je prišao Tomu. Ispipao ga je i oslobodio

Renvika medveđe šubare i teškog kaputa. Posle toga se povukao na drugi kraj

sobe.

„Verujem da nisi imao zadovoljstvo da upoznaš pukovnika Hehta?" reče Renvik.

„On je... Moj saradnik."

„Šta hoćeš?" kiselo će Tom. Znao je da mu nema druge do da igra po Renvikovim

notama.

„Ah, Tomase", Renvik je duboko uzdahnuo. Samo gaje on zvao krštenim imenom.

Uvek je izbegavao ižvakane skraćenice, akronime i sve pojavne oblike lingvističke

lenjosti. „Ovo je zbilja tužno. Valjda smo sposobni da se sastanemo i popričamo

kao prijatelji. Spaja nas ogromno zajedničko iskustvo."

„Poštedi me tvojih mudrovanja", procedi Tom kroz stisnute zube. „Naše

prijateljstvo izgrađeno je na lažima. Obesmislio si ga svojom izdajom. Sad mi ne

značiš ništa. Ubij me, ako si zbog toga došao ovamo."



„Da te ubijem?" Renvik se nasmejao i prišao levom zidu. Heht je ostao na mestu,

netremice zureći u Toma. „Dragi dečače, da sam hteo da te ubijem, ne bih bio

ovde. Mogao sam to učiniti u hotelu Tri kralja, u kafeu na Hauptbanhofu, jutros,

dok si se šetao Nevskim prospektom... Bog zna da sam, u poslednjih nekoliko

dana, imao pregršt prilika za to. Grešiš, Tomase. Tvoja smrt bi, doduše, bila neka

vrste nadoknade za izgubljenu ruku", ravnodušno je posmatrao protezu u rukavici,

kao da nije njegova, „ali u ovom trenutku ne bi odgovarala mojim ciljevima."

„Tvojim ciljevima?" Tom se muklo nasmejao. „Očekuješ da ti pomognem?"

„Ali, toliko toga si već učinio za mene. Pronašao si Lamersov ključ, otvorio si sef,

radiš na pronalaženju tereta iz nestalih vagona..."

„Kako, do đavola..." Tom nije odmah shvatio šta to znači. „Radž! Šta ste mu

učinili?"

„O, da", uzdahnu Renvik. „Gospodin Duta." Skinuo je rukavicu s leve ruke i spustio

je na ćilibarsku ploču. „Moram da kažem da se pokazao kao veoma odan prijatelj,

gotovo do samog kraja."

„Gade odvratni!" opsova Tom. Drhtao je od gneva, suočen s najnovijim primerom

Renvikove bezumne okrutnosti. Radž je bio dobar čovek. Krivio je sebe što mu je

navalio Renvika na vrat.

Kasijus se ćutke osmehnuo. Rukom bez rukavice nežno je gladio cvetni motiv.

„Pa, sad znaš ono što sam ja već neko vreme znao", konačno je rekao. „Red je

dobio zadatak da zaštiti voz. Kad su shvatili da neće stići do Švajcarske, postarali

su se da uklone i sakriju najdragoceniji teret. Podatke o položaju skrovišta ostavili

su na slici, koja se čuva u nekoj privatnoj zbirci."

Tom je ćutao, posmatrajući kako Renvik zaneseno miluje ćilibar. Mislio je na

Radžovo izobličeno telo, u nekoj uličici ili sobičku. Borio se sa strahom, gnevom i

odvratnošću.

„Razmisli o njoj, Tomase o pravoj Ćilibarskoj sobi." Renviku i zablistaše. „Biće

konačno pronađena, posle toliko godina. Razišli o novcu. Sigurno vredi dve, tri

stotine miliona dolara." „Misliš da mije toliko stalo do novca?" huknu Tom. „Tvoj

otac je proveo pola života tragajući za njom. Zamisli šta bi kao da je ovde s nama

tako blizu."



„Ne uplići mog oca u ovo" hladno će Tom. Iskoračio je, zanearujući Hehtov preteći

pogled. „Hteo je da je pronađe kako bi je štitio. Ti želiš samo jedno da je uništiš."

„Tvoj otac je odavno umešan, Tomase." Renvik se smešio. „Šta isliš, kako sam

uopšte saznao za nju? On mi je rekao. Sve mi je ričao." „To je laž!" „Da li je?"

„Ako ti je i rekao, učinio je to zato što nije znao s kim ima posla, najmanje je znao

da želiš samo jedno da je rasparčaš." „Čvrsto veruješ u to, zar ne?" Renvik je

odmahnuo glavom. Zvuo je gnevno. „Toliko si siguran da je tapkao u mraku?"

Tomu je srce poskočilo u grudima. „Kako to misliš?"

„Ne igraj se sa mnom, Tomase." Renvik se bezdušno osmehnuo. „Ne priliči ti. Ne

možeš da kažeš da nikad nisi razmišljao o tome, da se nikad nisi zapitao."

„O čemu pričaš?" prošapta Tom. Usta su mu se osušila.

„Sigurno si se zapitao kako je moguće da nikad nije saznao za mene, iako smo

dvadeset godina radili zajedno, a družili se još i duže. Zar nisi pomislio da postoji

šansa, ma kako malena, da ne samo da je znao za mene, već i da mi je pomagao?

Zar nisi pomislio da je radio za mene?"

„Kako možeš. Ti ne znaš..."

„Nemaš ti pojma, koliko ja znam", prekide ga Renvik. ,,I kad bi znao, nikad ne bi

poverovao u to. Siguran sam da nećeš poverovati ni u ovo..."

Iz džepa je izvadio sat. Mahao je njime pred Tomom. Zlatno kućište treperilo je na

svetlosti. Tom ga je odmah prepoznao. Bio je to redak zlatni patekfilip

hronometar iz 1922. godine. Znao mu je i serijski broj: 409792. Očev sat.

„Gde si ga nabavio?" prošaptao je. „Nemaš prava..."

„Šta misliš, gde sam ga nabavio? Poklonio mi gaje tvoj otac. Zar ti nije jasno,

Tomase? Bili smo ortaci. Sve do kraja."

54

Aerodrom Pulkovo 2, Sankt Peterburg 9. januar, 18:47

Bejli je čekao ispod crvenog neonskog znaka, reklame za lokalni stiptiz klub.

Ljubazno je odvraćao plejadu nosača, radih da popakuju njegove torbe u neki od

obližnjih taksija. Odahnuo je kad se pred njim zaustavila crna limuzina, veća i



čistija od ostalih. Zabacio je torbu preko ramena i izašao napolje. Hladni vetar ga

je štipao za oči. Kad je prišao vozilu, prtljažnik se otvorio. Ubacio je torbe i

zatvorio prtljažnik, a onda otvorio vrata i skliznuo na suvozačko sedište.

„Čoveče, napolju je 'ladno ko u bunardžijinom dupetu!"

Čovek koji je pružio ruku dobrodošlice kroz razmak između prednjih sedišta bio je

Stanlio, onako visok i mršav, sa zalizanom smeđom kosom. Vozač je bio Olio,

zdepast čovak s vencem prosede plave kose ispod blistave ćele. Ličila je na veliku

znojnicu.

„Hej, oprosti što kasnimo", nastavio je. „Ja sam Bil Strejndž, a ovo je Klif

Kaningam. Dobro došao u Rusiju."

„Saobraćaj je užasan", reče Kaningam. Presreo je Bejlijev pogled u retrovizoru.

„Nema problema." Bejli je prodrmao ruku Strejndžu. „Specijalni agent Bajron Bejli.

Jeste li iz Biroa ili iz Agencije?"

„Iz Biroa." Strejndž se osmehnuo. „Karter je mislio da će ti značiti da vidiš

prijateljska lica."

„Imao je pravo", zahvalno će Bejli. Kodi je bio predusretljiv, ali mu je bilo drago

što će u Rusiji sarađivati sa svojim kolegama. „Ima li traga od mog momka?"

„Izgleda li vam poznato?" Strejndž mu predade fotografiju.

„To je on. Siguran sam." Pogled mu je zaiskrio od uzbuđenja. „Kada se pojavio?"

„Pre jednog sata. Ukrcao se u Bonu, kao što si pretpostavio. Upravo se prijavio u

Lavirintu"

„Tamo je odseo i Kirk", dodade Kaningam. „To je rupa, ali vlasnik ne pita goste za

dokumenta. Odgovara ljudima koji ne žele da budu pronađeni. Prijavio se s

mladom ženom. Uzeli su odvojene sobe."

„Izgleda da si valjano razmišljao", reče Strejndž.

„Imao sam sreće", ispravi ga Bejli, sa skromnim osmehom. Strejndž je na izvestan

način imao pravo. Kad je Blondi nestao s vidika, Bejli je predložio da se

preorijentišu na Kirka. Saznali su da je kupio kartu za Sankt Peterburg i nije im bilo

teško da pošalju Blondijev opis na sve glavne evropske aerodrome s kojih poleću

avioni za Rusiju. Budni službenik na bonskom aerodromu dojavio im je da je

Blondi kupio kartu za Sankt Peterburg. Karter je odmah poslao Bejlija za njim, iako



na veoma kratkom povocu. Bejli se nije bunio. Uzica je možda bila kratka, ali je i to

bilo mnogo bolje od položaja Vidžanovog paža.

Zavalio se u meko kožno sedište. Kaningam se uključio u saobraćaj, hitajući ka

centru grada.

55

Hotel Lavirint, Sankt Peterburg 9. januar, 19:22

Tuš je imao žućkastu zavesu, pokrivenu crnim tačkama budi. Visila je na mlitavoj

pantljici rastegnutoj preko napukle kade, okružene šarenim pločicama i klizave od

nakupljene prljavštine, zaostale od pređašnjih korisnika. Ali, voda je bila topla.

Uživao je u snažnom mlazu. Ubrzo je zaboravio gde je, a misli mu odlutaše do

Ćilibarske sobe.

Do Renvika.

Do onog što je rekao.

Nitkov je, bar donekle, imao pravo. Doznavši kakav je Renvik, Tom je doveo u

pitanje očevo prijateljstvo s njim. Pitao se da li je njegov stari sumnjao u

dugogodišnjeg prijatelja. Ni za trenutak nije pomislio da je bio direktno umešan u

Kasijusove zločinačke aktivnosti.

Nije bežao od priznanja da nije poznavao oca koliko je želeo i koliko je trebalo.

Ono malo što je znao o njemu upućivalo gaje na zaključak da je bio pošten do srži,

i da prema Kasijusu i njegovim delima ne bi osećao ništa izuzev najdubljeg prezira.

Ta dvojica bila su suštinski različita.

Izašao je ispod tuša, osušio se i obukao. Telefon je zazvonio, ali se on oglušio o

poziv. Pretpostavljao je da je u pitanju neka lokalna prostitutka, željna da ponudi

svoju robu, na osnovu recepcionerove dojave o usamljenom strancu. Neko je

pokucao na vrata. „Uđite."

U sobu je provirio Arci. „Ima li koga?"



„Uspeo si!" Tom se nasmejao s olakšanjem. „Da lije bilo problema?"

„Dugačak dan", odvrati Arci i sruči se u otrcanu fotelju. Iz poderotina na presvlaci

od smeđe plastike virila je žuta pena. „Gde je Dom?" Osvrtao se kao da očekuje da

će svakog časa iskočiti iza zavese.

„Oblači se. Sići će u deset."

Arci je protegnuo noge.

„Šta si radio?"

„Pa, znaš. Ništa naročito...„Tom slegnu ramenima. „Prošetao sam se Nevskim

prospektom, razgledao novu Ćilibarsku sobu, naleteo na Renvika."

Arci se zagrcnuo.

„Video si Kasijusa? Tu je?"

„Tu je, nego šta. U stvari, prati nas još od Londona. Vreba i čeka." „Šta čeka?"

„Da polomimo noge za njegov račun i nađemo iščezlog Belaka." „Znači da zna?"

„Zna taj sve što je batinama izvukao iz Radža." „Šta?"

Arci je skočio iz fotelje. Izgledao je krajnje zabrinuto. Tom pokuša da ga smiri.

„Potražio sam ga. Izgleda da su ga sinoć izvadili iz reke. Dvaput je ustreljen, ali još

živ. Život mu visi o koncu."

„Kad se samo dočepam tog kopilana", besneo je Arci. „Ucmekaću ga na licu

mesta."

„Prvo ćeš morati da savladaš njegove nove prijatelje. Heht je s njim. Sećaš li ga se?

Momak iz Kristalne oštrice, koga je Ternbul označio kao Vajzmanovog ubicu."

Arci se zavalio u stolicu i iskapio čašu.

„Pa, šta je stari dobri ujka Hari želeo od tebe?"

Tom je razmišljao. Na trenutak mu se učinilo da je bolje da nikom ne priča o onom

što je Renvik rekao o njegovom ocu. A opet, znao je da to ne bi bilo u duhu

otvorenosti i poverenja koje su on i Arci s toliko muke odnegovali. Ipak, trebalo

mu je vremena da proguta Renvikove uvrede, pre nego što ih s nekim podeli. To

nije imalo nikakve veze sa Zlatnim vozom ili Redom.

„Hteo je da se upozna s našim otkrićima."

„Što znači da nije ništa bliži sobi od nas."

„Rekao bih da zaostaje za nama." Tom se nasmejao. „Još uvek misli da je Belak u

nekoj privatnoj zbirci."



„Neće mu trebati dugo da shvati zašto smo ovde, zar ne?"

„Neće", složio se Tom. „Nadam se da imaš neki plan."

„Ne brini. To je sređeno." Arci je hteo da zapali cigaretu, ali ga je Tom upozorio da

to ne čini.

„Nemoj, molim te. Spavam u ovoj sobi."

„Uh", reče Arci. Sa žaljenjem je vratio cigaretu u paklicu.

„Šta si to sredio?"

„Pa, još nije sređeno. Ali biće. Tu je mušterija, ili bolje reći bivša mušterija. Naša

mušterija, ako ćemo pravo." „O kome se radi?" sumnjičavo će Tom. Arci raširi

ruke.

„O Viktoru, naravno. O kome drugom?"

„Viktor." Tom se namršti. „Onaj za koga sam prošle godine krao ona Faberžeova

jaja? Ispostavilo se daje Kasijus pravi naručilac. Ta avantura nas je, ako se ne

varam, zamalo koštala glave."

„Istina je, ali sad nije vreme za kopanje po prošlosti", pomirljivo će Arci. „To je

drevna istorija, voda ispod mosta i tako dalje. Nikad ti to ne bih učinio. Ovaj put

ćemo stvarno poslovati s Viktorom, i niko neće stradati."

56

Nepoznata lokacija, Nemačka 9. januar, 21:00

Bilo ih je dvanaestoro. Svaki je nosio zlatni prsten s dvanaest kockastih

udubljenja i s dijamantom u jednom od njih.

Nisu pominjali imena. Tako je bilo bezbednije. Nisu se predstavljali brojevima, jer

bi to nagoveštavalo postojanje hijerarhije, što je bilo u sukobu s prvobitnom

idejom o bratstvu jednakih. Umesto toga su se oslovljavali imenima gradova. Na

taj način, izbegavali su zbrku.

„Nema mesta panici." Pariz, stariji čovek na čelu stola podigao je ruku, kako bi

prekinuo uzbuđeni žagor, koji se podigao posle poslednjeg saopštenja. „To još

ništa ne znači."



„Ništa? Ništa?" s nevericom prozbori Beč, koji je sedeo preko puta. „Zar nisi čuo

šta sam rekao? Pronađena je kripta u zamku Vevelsburg. Otkrivena je tajna kripta

sa dvanaest SS generala. Dvanaest! To je udarna vest u svim medijima. Čuvar je

ušao unutra i nasred poda video ulaz, iskopan u toku noći. Nismo ni znali za

postojanje te kripte. To je Kirkovo maslo. Sledio je trag. Šta je razlog za paniku,

ako to nije?"

Prisutni su odgovorili žamorom odobravanja. Svece duž stola blago su zatreperile.

„Moram da priznam daje mnogo pametniji nego što smo mislili. Ali, ne smemo da

izgubimo iz vida činjenicu da..."

„Šta ćemo ako je dole nešto našao?" prekide ga Berlin. „Koliko će nam se približiti,

pre nego što ga uzmeš za ozbiljno? Šta ćemo ako pronađe Belaka?"

Pariz je samrtnički prebledeo. Soba je eksplodirala od prepirke. Jedanaestom ljudi

pokušavalo je da nadglasa jedno drugo.

„Braćo, braćo!" Beč je ustao. Postepeno je zavladala nevoljna tišina. „Prošlo je

vreme za priču. Kažem vam da je vreme za akciju." „Počujmo ga, počujmo!"

pomagao mu je Krakov. „Šta predlažeš?" upita Berlin.

„Dve stvari. Prvo, da bez odlaganja uklonimo Toma Kirka. Izmakao nam je u Cirihu.

Jedan od naših izvora upravo mi je javio da je odleteo u Sankt Peterburg. Čim ga

pronađemo, moramo delati."

„Ja ću se pobrinuti za to", reče Berlin. „Samo mi recite gde je."

„Drugo, predlažem daje preselimo."

„Da je preselimo?" promuca Pariz. „Je li to neka šala?"

„Sadašnja lokacija odslužila je svoje. Opasna vremena iziskuju ekstremne mere.

Predlažem da zauvek raskinemo lanac i uklonimo svaku mogućnost da neko naleti

na sliku i protumači putokaz. Preselimo je na mesto gde je niko neće naći, za koje

ćemo znati samo mi."

„To je nečuveno!" gnevno će Pariz. „Imamo zakonik. Svi smo se zakleli da ćemo ga

se pridržavati. Dužnost nam je da je štitimo, ali je ne smemo seliti. Na taj način

bismo čitav svet upozorili na njeno postojanje."

„Taj zakonik je donet za drugačija vremena", tvrdio je Beč. „Ne odgovara

današnjim prilikama. Baš kao što im ne odgovara činjenica da si ti jedina osoba

koja zna tačnu lokaciju. Moramo da se prilagodimo, kako bismo opstali."



„To je ludilo", reče Pariz.

„Da li je? Ili je ludilo zanemarivati činjenice? Da li je neophodno da svi zavisimo od

hirovitog starca? Moramo da se menjamo, dok ne bude kasno."

„Samo nas je jedan čovek odvajkada upozoravao na opasnost s kojom se

suočavamo, a to je Beč", reče Krakov. „On će umeti da čuva tajnu. Preduzeće sve

neophodne mere za njenu zaštitu."

„Tajna može biti poverena samo jednom čoveku", oštro će Pariz. „On je dužan da

nosi teret, dokle god je živ. Vaši prethodnici poverili su tu čast meni. Ja se te

dužnosti ne mogu odreći."

„U tom slučaju, zahtevam glasanje." Berlin udari pesnicom po stolu, lasajmo za

Pariz i njegove nedelotvorne mere ili za Beč i akciju." „Ovo nije demokratija..."

započe Pariz. Glas mu je nestao u nevnoj galami pristalica Berlinovog plana.

„Počašćen sam što me smatrate vrednim razmatranja", reče Beč, stajući. „Birajte."

Soba se ispunila škripom stolica po kamenim pločama. Bratstveici su polako

zauzimali mesta iza Beča. Samo su trojica oklevala. čajnički su posmatrali Pariza i

osam ljudi s druge strane stola, ariz lagano klimnu, nakon čega su i oni, oklevajući,

prišli većini. „To je teret koji se nosi čitav život", tiho će Pariz. „To je moj teret."

„Više nije", odgovori Beč. „Grupa je jednoglasno odlučila da je cnuo čas da novi

čovek ponese to breme. Sam." Pogođen kobnim saznanjem, Pariz razrogači oči.

Berlin je, na signal Beča, izvadio beležnicu i belu pilulu iz džepa, bišao je sto i

prišao Parizu, spustivši beležnicu na ispoliranu poršinu hrastovog stola i položivši

pilulu pored nje. Stavio je čašu ode nadohvat bratstvenika. Nakon obavljenog

posla, povukao se.

Pariz spusti pogled na predmete pred sobom. Podigao je glavu osmotrio prisutne.

Plakao je. „Ovo je greška, velika greška."

„Dobro si služio zajedničkoj stvari", nežno će Beč. „Tvoje vreme e prošlo."

Pariz uze olovku i napisa nešto na beležnici. Borio se sa suzama, scepao je

stranicu, savio je nadvoje i predao Berlinu, koji je obiao sto i prišao Beču. Ovaj je

svečanim pokretima otvorio cedulju, ročitao njen sadržaj i prineo papir plamenu

svece. Papirić se raplamsao i brzo sagoreo.



Jedanaest pari očiju upravilo se prema Parizu. Drhtavim rukama kinuo je prsten i

položio ga na sto ispred sebe. Posegnuo je za beom pilulom, stavio je na jezik i

sprao gutljajem vode.

Umro je posle dva minuta.

57

Noćni klub Tunel, Petrogradsko ostrvo, Sankt Peterburg 10. januar, 01:13

Vozač Igor priznao je da danju radi kao učitelj. Noću je, pak, radio kao častnik.

Kružio je po slabo održavanim gradskim ulicama, nudeći taksi usluge na crno

svakom ko nije mario za osiguranje putnika, grejanje ili prozore koji se zatvaraju

samo do pola.

Nije bio profesionalni taksista, ali je bez dopunskih objašnjenja pronašao noćni

klub gde je Arci zakazao sastanak s Viktorom. Iskoristio je priliku da vežba

engleski. Kad su prešli preko Neve na petrogradsku stranu, žalio se na hladnoću,

fudbalske rezultate i korupciju lokalnih vlasti,.

Tunel je, spolja gledano, delovao neprivlačno, kao betonska koliba na uskom,

blatnjavom placu između dva grozomorna stambena bloka. Tri krupna čuvara sa

crnim beretkama i paravojnim uniformama patrolirala su ispred ulaza, u pratnji

nemačkog ovčara krvoločnog izgleda. Ražalovani kalašnjikov bio je zaglavljen u

čeličnim, dvadeset centimetara debelim vratima. Kroz pukotinu su nazirali strme

betonske stepenice, osvetljene crvenim svetlom za slučaj nužde.

„To je staro atomsko sklonište", objašnjavao je Arci Tomu i Dominik, koji su

zbunjeno posmatrali ulaz. „Sad je Viktorovo. Ne brinite, lepo će nas dočekati."

Čuvari su na listi gostiju potražili njihova imena. Zatim su im mahnuli da prođu

pored dugog reda nesretnika, koji su drhtali na hladnoći.

Na stepenicama ih je zapahnuo talas vrućeg vazduha, obogaćenog snažnim

zadahom losiona posle brijanja i alkohola. Čuli su ritmičko dobovanje muzike, koje

se sa svakim korakom pojačavalo.



Podsećalo je na prigušene udarce orijaškog srca. Na dnu stepeništa naišli su na još

jedna čelična vrata. Kada su se otvorila, basovi su ih udarili po grudima kao

nevidljivi plimski talas. Buka im je pritiskala oči, uši i grudi.

Dva čuvara mahnula su prema otvoru u zidu. Nosili su paravojne uniforme i

naočari za sunce, odavno izašle iz mode. Za pojasom su im visili pendreci i

kanisteri sa suzavcem. Novac i kapute uzela im je divna crnokosa žena, u odeći

koja je ličila na donji veš. Lakiranim noktom kucnula je po znaku iza sebe.

Nezainteresovano je žvakala gumu. Natpis je bio na ćirilici, ali je neko ispod

originalnog teksta dopisao prevod:

Bez pištolja ili sečiva. Molimo, ostavite na ulazu.

Metalna korpa ispod znaka bila je puna pištolja i noževa svih oblika i veličina.

Svako oružje imalo je sjajan ružičasti garderobni broj.

„Koliko dobro poznaješ Viktora?" upita Tom Arčija.

„Godinama sarađujemo. On je veliki kolekcionar. Eklektičan je. Najviše traži Pikasa

i vojne suvenire."

„Tako sam i mislio, ovo je baš otmeno mestašce", sarkastično će Tom.

„Bolje to, nego da im dozvoli da unose te prokletinje unutra", odvrati Arci. Nisu ga

dobro čuli od glasnog pištanja. Nešto je aktiviralo signal na detektoru metala, na

pragu. Stražar je prišao krivcu, koji je nehajno otkopčao sako. U futroli ispod

pazuha otkrio je sjajni srebrni magnum. Stražar se okrenuo ka hostesi. Ona je

pažljivo osmotrila naoružanog posetioca i klimnula. Pustili su ga unutra s oružjem.

„Toliko o tvojoj teoriji", sa osmehom će Dominik.

Prošli su kroz detektor za metal i ušli u klub. Sklonište se protezalo nekih

sedamnaest metara ispod okrugle tavanice, koja je pojačavala muziku i bučne

razgovore do zaglušujuće rike. Na suprotnom kraju bio je kavez sa didžejem i dve

žene raskošnih oblina, koje su se vrtele oko mesinganih motki, levo i desno od

njega.

Trepćuća svetla i laseri osvetljavali su podijum za igru, pun tela, koja su se ljuljala

u jednoličnom ritmu. Stolovi i stolice bili su duž zidova. Najviše ljudi muvalo se oko

bara. Tela su im lebdela u debeloj izmaglici duvanskog dima.

„Idem po piće", razdrao se Tom da bi nadjačao buku. Probijajući se kroz gužvu,

očešao se o divnu ženu u crvenoj haljini i golemim rubinom ugneždenom na



bronzanom poprsju. Osmehnula se. Htela je da mu se obrati, ali nije stigla.

Zastrašujući pratilac stade između njih. Tom je pretpostavio da se radi o

prostitutki. Izgleda da ih je u klubu bilo mnogo. Izazovno su ga posmatrale dok se

probijao ka baru.

Bar se sastojao od dva stola na drvenim nogarama. Za njim su radile tri devojke u

tesnim majicama bez bretela i minisuknjama od kamuflažnog platna. Jedan sto bio

je pun malih čaša i boca stoličnaje, a drugi visokih čaša za šampanjac i bocama

kristala. Plaćalo se samo u američkim dolarima.

Tom je poručio šampanjac. Uzeo je tri čaše i krenuo nazad.

„Zar nisu imali pivo, ili nešto slično?" bunio se Arci kad je video flašu.

„Mogao sam da biram između ovoga i votke. Bilo bi ti bolje da uživaš, pošto sam

upravo istresao trista dolara."

„Trista zelembaća!" povika Arci. „Isuse, to je nečuveno dranje." „To je sića za ovaj

svet", reče Dominik.

Tom je morao da se složi. Žene su se savijale od zlata i skupocenog nakita. Većina

je nosila visoke štikle i tesnu odeću, koja je isticala pocrnela, zategnuta tela.

Gotovo sve su bile plave, neke malo više od drugih.

Muškarci su nosili odela, najverovatnije italijanska, Armiranu robu. Na šakama i

zglobovima blistalo im je zlato. S vremena na vreme, ispod kaiša ili futrole ugledao

bi dršku pištolja.

„Želite li sto, gospodine?" Kelner se pojavio pored njega, pokazujući stočić u uglu.

„Koliko košta?" Arci gaje sumnjičavo odmeravao. Kelner se namrštio, kao da nije

dobro čuo pitanje.

„Koliko košta? Ne košta ništa. Vi ste Viktorovi gosti."

„U redu." Arci se obratio Tomu sa osmehom na usnama. „Vidiš, rekao sam ti da će

nas lepo dočekati."

„Šta je s onim tamo?" Tom je pokazao prazan sto, nešto dalje od podijuma.

„0 ne..." kelner se uspaničio. „Viktor je rekao onaj sto. Sedite, molim vas."

Tom slegnu ramenima. Kelner ih je s vidnim olakšanjem dopratio do stola i doneo

koficu leda za šampanjac. Dominik otpi penušavu tečnost. „Šta ćemo sad?" pitala

je. „Čekaćemo", odvrati Arci.



58

01:51

Tom je bivao sve nervozniji. Prošlo je trideset minuta, a od Viktora bilo ni traga ni

glasa. Učinilo mu se da i igračice u kavezu lagano posustaju, iako su počele s

naizgled neiscrpnom energijom, ijajući se pod najneverovatnijim uglovima.

Hteo je da pita jednog od kelnera gde je Viktor, ali nije stigao, stolu je prišao

mladić, ne stariji od dvadeset godina, u pratnji plavuše koja je izgledala još mlađe.

Viknuo je nešto na ruskom. „Šta je bilo?" reče Tom.

„Kaže da je ovo njegov sto", prevela mu je plavuša sa snažnim paskom.

„Đavola je njegov", usprotivio se Arci. „Hoće da sedne", navaljivala je.

„Pa, to će biti malo teže. Valjda vidite da mi već sedimo za sto. Reci mu da sedne

na pod, ako mu se već toliko sedi."

Devojka je prevela. Mladić se neveselo osmehnuo. Rekao je nešto, a devojka

odmah prevede.

„Kaže da bi rado seo na pod, ako bi mogao da stavi noge preko tvoje glave."

Arci je skočio, a mladić ustuknu. Neko se, u sekundi, stvorio između njih.

Telohranitelj je gurnuo desnu ruku ispod sakoa, dok je levom uhvatio Arčija za

grudi.

„Dobro, dobro..." Tom je ustao s pomirljivim osmehom. Podigao je ruke, kao da se

predaje. „Mi smo pogrešili. Evo vaš je. Mani ga se, Arci."

Arci je krenuo za Tomom i Dominik, na drugu stranu prostorije. Gunđao je sebi u

bradu.

„Ovo je jebeni Divlji zapad", žalio se. Bacio je opušak na pod.

„Izbegavaj nevolje", podsetio gaje Tom. „Nećeš valjda dozvoliti sebi da pogineš

zbog stola."

„Dobro, dobro", složio se Arci. Osvrnuo se i mrko pogledao društvance za bivšim

stolom. Mladić i njegova plava družbenica glasno su se smejali, dok im je

telohranitelj punio čaše šampanjcem.



Tom otpi gutljaj kristala. Pažljivo je osmatrao prostoriju, želeći da se Viktor što pre

pojavi. Mrzeo je da čeka, i pod najboljim uslovima. Putovanje, hladnoća i

popodnevno suočavanje s Renvikom uzimali su svoj danak.

Dva čoveka pored ulaza privukla su mu pažnju. Isprva nije znao zašto, ali

nedoumica nije dugo trajala. Uprkos nesnosnoj vrućini, nosili su debele kapute.

Gomila se razdvajala pred njima, dok su koračali ka stolu sa mladićem i plavušom,

koji su nazdravljali pod budnim okom telohranitelj a. Pridošlice su, bez

upozorenja, raskrilile kapute i izvadili uzije. Sve su izveli u jednom tečnom

pokretu, ispaljujući kratke, precizne rafale iz neposredne blizine, pre no što je iko

stigao da reaguje.

Posle prvih pucnjeva svi su se vrišteči bacili na tie. Oni najbliži vratima puzali su

napolje, saplićući se jedan o drugog, u očajničkom nastojanju da pobegnu.

Muzika je utihnula. Pucnjava je zamenila pulsiranje basa, odbijajući se o tavanicu

kao niz udaraca groma. Čaure su zveckale po podu, kao da je neko bacio šaku

sitnine. Zaslepljujuća svetla su, u neskladu sa situacijom, nastavila da sijaju. Tom

je posmatrao pokrete ubica pod treperavim svetlom, kao da gleda usporeni

snimak.

Jedan od njih ispraznio je šaržer. Potegao je pištolj i hladno opalio po jedan metak

u slepoočnice žrtava. Ubice su se povukle preko sobe, zadovoljne obavljenim

poslom. Nehajno gazeći preko prostrtih ljudi, dokopali su se stepenica i nestali.

Čim su se udaljili, zavladala je panika. Žene su histerično vrištale, a muškarci urlali.

Gomila je krenula u stampedo prema izlazu. Bar se prevrnuo, a staklene krhotine

poleteše po sobi.

„Moramo da se gubimo odavde", povika Tom, trudeći se da nadjača buku.

Podigao je Arčija i Dominik na noge. „Pre nego što se vrate, kad shvate da su

pobili pogrešne ljude."

„Misliš?" Na Dominikinom licu ogledali su se neverica i šok.

„Baš tako", odvrati Tom. „Mislim da se kelner preterano trudio da nas posadi za

taj sto. Da su upali pre tri minuta, pobili bi nas kao zečeve."

59



01:56

Ljudi su panično hitali ka stepenicama, ali kada su treperava plava svetla najavila

dolazak policije, pohrlili su nazad u klub. Žene su vrištale, muškarci vikali, a pištolji

zvečali po podu. Male bele koverte letele su kroz vazduh, dok su gosti nastojali da

se otarase kažnjivih supstanci. Neke su se raspadale u vazduhu. Beli prašak plesao

je kroz pulsirajuće disko osvetljenje, padajući na pod kao fini novi sneg.

„Ovuda", povika Tom i pokaza na ljude koji su nestajali iza vrata, nedaleko od

kaveza. „Tamo je sigurno drugi izlaz."

Našli su se u uskom hodniku. Leva vrata vodila su u muški toalet, a desna u ženski.

Na kraju hodnika bila je sobica s metlama, krpama i industrijskim pakovanjima

deterdženata. Iz betonskog zida virile su metalne ručke, deo merdevina koje su

vodile ka sporednom izlazu. Haotična, uzavrela struja tela pela se uz njih.

„Idemo", reče Tom, probijajući se do podnožja merdevina. Borio se protiv ljudske

plime da bi se Dominik i Arci popeli ispred njega. Krenuo je za njima. Ženska cipela

prolete mu pored glave. Čuo je grozan zvuk, kad je stao na nečiju ruku na

metalnoj prečagi.

Merdevine su se posle sedam metara završavale metalnim vratancima, nalik

onima na podmornicama. Izašli su na usku pustolinu. Nepresušna ljudska reka

isticala je iz rupe. Žene su se trzale od ujeda hladnog noćnog vazduha po

izloženom mesu. Tom prebaci sako preko Dominikinih obnaženih ramena.

„Hajdemo", pozvao ih je. Sve glasnija kakofonija sirena govorila mu je da će

policija uskoro pronaći zadnji izlaz i pohvatati sve koje zatekne u blizini.

Krenuli su. Dominik je trčala dugim, lakim koracima. Arci se zadihao posle nekoliko

stotina metara. Nekoliko pasa lutalica jurcalo je za njima. Radoznalo su lajali, sve

dok se nisu zaustavili pored naročito zanimljive bandere. Mahnito su mahali

repom.

„Mislio sam da ti je Viktor prijatelj", reče Tom u trku. „Šta li si mu uradio kad se

toliko naljutio?"

„Ništa mu nisam uradio", stenjao je Arci. „Posredi je neka greška. Siguran sam."

Stigli su do raskrsnice i Tom uspori. Pokušavao je da se snađe u lavirintu propalih

betonskih stambenih blokova iz komunističkog doba. Svi su ličili jedan na drugi.



Ulazi su zaudarali na urin i buđav hleb. Tri crna kadilaka eskalade omela su ga u

pokušaju orijentacije. Pristigli su iz ulice iza njih, zašla za ugao i stala u polukrug.

Zadnja vrata srednjih kola naglo su se otvorila. Ugledali su kelnera koji ih je

dopratio do stola. Bio je bled, razrogačenih očiju. Od njega nisu videli unutrašnjost

vozila.

„Šta ti, do đavola, hoćeš?" obratio mu se Arci.

Začuo se prasak. Kelnerovo lice preobrazilo se u krvavu kašu i on pade natrag na

sedištu. Dominik je zevala od čuda.

Zatim telo ispade na ulicu; crvena štikla šutnula gaje u donji deo leđa. Iz tamne

unutrašnjosti pomolila se preplanula noga, a za njom i ruka s pištoljem koji se još

pušio. Dršku je stezala ruka s dugim, šljašteće obojenim noktima. Konačno se

pojavilo i ovalno lice sa velikim plavim očima, uokvireno dugom tamnom kosom, a

za njim i pune grudi, ukrašene vatrenocrvenim rubinom. Tom je prepoznao ženu

koja mu je namignula kad se očešao o nju na putu do bara.

„Zdrastvujte, Arci", rekla je sa osmehom.

„Zdrastvujte, Viktore."

60

01:01

Automobil je krenuo čim su se svi našli u njemu. Kad je vozač stisnuo papučicu

za gas, moćni motor zaurla. Tom je sedeo napred, a Arci i Dominik na zadnjem

sedištu, s Viktorom. Auto je vozio smrknuti bradati gorila, koji se, po svemu

sudeći, odazivao na ime Maks. Pri ruci mu je bio kalašnjikov, uspravljen uz

upravljačku tablu od orahovine.



„Zaustavite auto", zahtevao je Tom, čim je procenio da su dovoljno odmakli od

kluba. „Dostaje bilo zezanja šta se ovde dešava?"

„Tome!" protestovao je Arci. Sad je on bio u ulozi pomiritelja. „Polako."

Tom je pročitao istinu na ortakovom licu. Bili su na njenoj teritoriji. Morali su da

paze šta rade, ali nije bio raspoložen za diplomatski nastup.

„Za dlaku smo izbegli smrt, Arci. Ne znam za tebe, ali meni je dosta iznenađenja.

Prvo nas je pozvala u klub", okrenuo je glavu u Viktorovom pravcu, ali je govorio

kao da ona nije tu, „zatim se postarala da sednemo za određeni sto, da bi nas

revolveraši lakše izbušili." Streljao ju je pogledom. „Kad smo već kod toga, ko je

onaj sirotan koga si malopre bacila na pločnik?"

„Moj radnik. Izdajnik." Govorila je s neupadljivim, prijatnim ruskim naglaskom.

Ravnodušno je dodala: „Izvinjavam se zbog njegove izdaje."

„Hoćeš da kažeš da ništa nisi znala o večerašnjem napadu?" s nevericom će Tom.

,,Ne." Odmahnula je glavom. Kosa joj je poletela na jednu, pa na drugu stranu.

„Rekla sam mu da vam pribavi sto, to je sve. Sigurno im je rekao gde sedite."

„To objašnjava njegovo navaljivanje da sednemo baš na to mesto", umešao se

Arci.

,,I verovatno zašto ubice nisu shvatile da troje ljudi za tim stolom nisu njihove

mete", gorko će Dominik.

„Ko su oni?" upita Tom.

„Nikad ih nisam videla", odvrati Viktor. „Najverovatnije Čečeni. Profesionalci.

Obave posao i nestanu. Od zarađenog novca kupuju oružje za svoj rat."

„Ali, za koga su radili?" oglasio se Arci.

„Za onog ko može da plati. Nisu za mene. Imam svoje ljude."

,,E, to je utešno", zlovoljno će Dominik.

„Kako su znali gde da nas nađu?" upita Tom. „Pronašli su i potkupili kelnera. Samo

si ti znala da ćemo biti u klubu."

„Nisam vas potkazala", reče Viktor. „Stavila sam vaša imena na listu, pored stotine

drugih."

„Telefon!" Arci pucnu prstima. „Sigurno su prisluškivali telefone." Obratio se

Viktoru. „Dogovarali smo se telefonom."

„Sumnjaš li u Renvika?" upita Dominik Toma.



„Zašto bi me Renvik napao u prepunom noćnom klubu, kad me je pre nekoliko

sati imao na tanjiru?"

„Jedno je sigurno ne možete se vratiti u hotel", reče Viktor. „Ostaćete sa mnom.

Poslaću ljude po vaš prtljag."

„Nemoj", pobunio se Tom. „Mislim da ćemo se bolje snaći sami."

„To nije ponuda", hladno će Viktor. „Imam tri mrtve mušterije i pola peterburške

policije u klubu. Bićete moji gosti dok ne utvrdim šta se dogodilo."

Kad se prvo vozilo u tročlanom konvoju zaustavilo na semaforu, auto je smanjio

brzinu. Odjednom je sevnula zaslepljujuća munja, praćena snažnom eksplozijom.

Vozilo ispred njih odskoči dva i po metra uvis i pade na stranu. Eksplozija ih je

dobro prodrmala. Udarni talas odbacio je džip unazad.

Iz dima je izronila hitra prilika, zalepila nešto za vozačev prozor i nestala. Tom je

odmah prepoznao predmet, pričvršćen lepljivom trakom za staklo.

„Granata!" povikao je i skliznuo u prostor ispod sedišta.

Granata je eksplodirala. Staklene krhotine poleteše po unutrašnjosti automobila

kao šrapneli, iako su prozori bili oklopljeni. Zabadale su se u upravljačku tablu i

meka kožna sedišta. Nepoznati je ponovo izronio iz tame i otvorio vatru iz

automatskog oružja. Vozač je bio ošamućen od eksplozije. Nije imao šanse. Meci

su se probili kroz načeto staklo. Trzao se u sedištu dok su ga pogađali u glavu i

grudi.

Tom zgrabi volan. Nagnuo se napred i pritisnuo vozačevo beživotno stopalo na

papučicu za gas. Džip polete napred, oštro se trznuvši kad je udario u zapaljenu

olupinu ispred njih. Meci su dobovali po prozorima, dok su se udaljavali od mesta

zasede. Čim je procenio da su dovoljno odmakli, Tom se podigao. Otvorio je vrata

i izbacio leš na ulicu. Seo je za volan i dodao gas.

„Uzmite ovo", prebacio je kalašnjikov na zadnje sedište. „Trebaće nam."

Viktor prihvati oružje. Proverila je šaržer i otkočila automat uvežbanom lakoćom.

Skinula je cipele i prebacila se na prednje sedište. Video je da krvari iz duboke

rane na ruci.

„Kako si?"



„Zaboravi na mene. Staje sa ostalima?" pitala je. Tom pogleda u retrovizor. I druga

kola iz pratnje ležala su prevrnuta na putu, preobražena u gomilu izvitoperenog,

zapaljenog čelika i gume.

„Nisu se izvukli. Sigurno su koristili usmereno punjenje ili protutenkovske mine.

Imali smo sreće što nismo prešli preko neke od njih."

„Saznaću ko je odgovoran za ovo. Skupo će mi platiti." Oči su joj sevale, a grudi

ubrzano dizale i spuštale. „Niko neće pobeći."

„Prvo moramo da se izvučemo odavde", podseti je Tom.

„Vozi na jug, ka reci", naredila je.

Tom klimnu. U retrovizoru je ukrstio pogled s namrštenim Ar čijem, a zatim s

Dominik. Ona se nervozno osmehnula. Držala s za vilicu, kao da je povređena.

Iz sporedne ulice, levo od njih, izlete veliki automobil i zasu i vatrom s oba

prozora.

„Drži me za noge", povika Viktor da bi nadjačala pucnjavu.

Spustila je prozor i nagnula se napred. Ispružila se koliko je dug i oslonila o ivicu

prozora. Tom je vozio levom rukom. Desnom y je zgrabio za nožne članke, kako ne

bi ispala, dok je na progonitelj ispaljivala kratke rafale.

„Gađaj gume!" povika Tom. Nastavila je da puca. Varnice zai skriše ispod

automobila s progoniocima, kad je probušila prednj levu gumu. Vozač je izgubio

kontrolu i auto je proklizao po lede nom kolovozu. Naleteo je na vozilo iz

suprotnog pravca i udario niz parkiranih automobila. Tom je gledao kako se

spektakularn prevrće na krov i nastavlja da se vrti.

Viktor skinu šaržer. Smrknuto ga je odmerila. „Ostala sam be municije", rekla je, a

zatim ga izbacila kroz prozor. Dominik do hvati pištolj koji je Viktor ostavila na

zadnjem sedištu. Otkočila g je i pružila Ruskinji.

„Posluži se."

Ova klimnu u znak zahvalnosti. Pištolj je čudno izgledao medu sjajnim noktiju.

„Gde ćemo?", upita Tom.

„Idemo ka mostu. Moramo stići do njega." Pogledala je na sat, dijamantski roleks.

„Još nije kasno."

Tom usmeri automobil u naznačenom pravcu. Uskoro se pred njima ukazao

Troicki most i duga kolona automobila.



„Idi levom trakom", naložila mu je Viktor.

Usmerio je auto na kolonu u suprotnom pravcu. Automobili su trubili i sevali

farovima, dok su skretali na trotoar da bi ih izbegli. Dve velike rampe spustiše

ispred njih, zaustavivši sav saobraćaj.

„Šta se dešava?" pitao je Tom.

„Podižu mostove da bi omogućili prolaz brodovlju. Čine to svake noći, kad reka

nije smrznuta. Kad se most digne, ne spušta se do tri ujutru. Izmaći ćemo im ako

ga pređemo."

Tom stisnu kočnice pred rampom. Progonitelji su bili na nekoliko sekundi iza njih.

„Ovuda", požurivala ih je Ruskinja.

Protrčali su pored uspaničenog čuvara mosta. Tom oseti kako se kolovoz ispod

njih polako diže. „Nećemo uspeti", prostenjao je.

„Moraćemo. Pogledaj", Viktor pokaza iza sebe. Tom se okrete. Dva čoveka su ih

zasipala vatrom iz poluautomatskih pušaka iz automobila u pokretu. Meci su se

zarivali u asfalt oko njih, kao kamenčići bačeni u pesak.

Okrenuo se i potrčao ka ivici mosta što je brže mogao, vukući Arčija za sobom.

Uspon je bivao sve strmiji. Poslednjim naporom stigli su do ivice i preskočili mali

jaz između dve polovine mosta. Viktor je zastala na vrhu. Držala je pištolj s obe

ruke, ispraznivši šaržer u vetrobransko staklo automobila koji ih je gonio. On se

zaneo, probio ogradu i pao u reku.

Jaz između dve polovine mosta je za tih nekoliko sekundi posta provalija. Bacila se

preko praznine ispruženih ruku, nekako uspevši da dohvati ivicu. Bespomoćno je

visila, koprcajući se. Ledene vode Neve gladno su zevale ispod nje. Počela je da

klizi. Neko je u poslednjem trenutku uhvati za zglob. Iznad nje se pojavilo Tomovo

lice. Dohvatio ju je drugom rukom i izvukao na sigurno. Prebacili su se preko ruba i

zakotrljali se po podignutom mostu, završivš' isprepletani u podnožju.

»Spasiba, rekla je i ustala. Ruke i noge bile su joj pune modrica i posekotina.

„Nema na čemu", reče Tom. Trgnuo se zbog iznenadnog i prodornog bola u levom

ramenu.

„Pogođen si", uskliknula je i kleknula pored njega.

„Nije to ništa", prostenjao je. Bacio je pogled na prste, crvene od krvi, koja se

slivala niz povređenu ruku. Uplašio se kad je shvati da ih ne oseća.



61

Obala kanala Fontanka, Sankt Peterburg 10. januar, 02:53

Prostorija je više ličila na bordel nego na spavaću sobu. S tavanic prekrivene

ogledalima visio je ogromni luster. Zidovi su bili ružičasti i zlatni, a pozlaćene

stolice presvučene leopardovom kožom. Krzno polarnog medveda služilo je

umesto tepiha, ispred masivno kamina od crnog mermera.

Tom je posmatrao svoj odraz u ogledalu iznad kreveta. Pokuša je da ne misli na

prodoran bol u ramenu. Viktor ga pogleda u oči.

„Ne sviđa ti se soba?"

Slegnuo je ramenima.

„Nije po mom ukusu."

„Ni po mom." Nervozno se osmehnula. „Nasledila sam je. Promenila bih ambijent,

ali ovakve sobe obezbeđuju poštovanje u Rusiji. Obezbeđuju poslušnost. Nagone

ljude da polože život za tebe." Govorila je bez trunke osećanja. „Ovo će te boleti."

Već mu je očistila ranu vatom i toplom vodom. Sprala je usirenu krv, otkrivši

rupicu na levom ramenu. Nije mogao da se seti kada je pogođen. Ugao upada zrna

i položaj rane upućivali su na zaključak da se to desilo na početku sukoba, kad je

dograbio volan i dodao gas, da bi izmakao gangsterima koji su gađali kroz slomljen

prozor.

Pokazala je neočekivanu veštinu u negovanje prostrelnih rana. Metak se, po

njenoj tvrdnji, zaustavio u mišiću pored lopatice. Odlazak u bolnicu nije dolazio u

obzir. Poznavala je nekoliko diskretnih doktora, ali nije htela da se oslanja na njih,

izuzev ako to bude apsolutno neophodno. Incident s kelnerom u klubu išao je u

prilog tom zaključku. Očigledno je da su i poverljivi ljudi spremni da je izdaju, ako

im se ponudi odgovarajuća suma novca. Tom se složio s njom, iako je znao da to

znači da će mu ona izvaditi zrno, bez anestezije.

„Jesi li spreman?" pitala je, položivši klešta od nerđajućeg čelika na ranu.

„Kao nikad", odvrati Tom.



Gurnula je klešta u ranu. Potmuli plamen u Tomovoj ruci preobrazio se u divlji

požar. Soba oko njega se zamračila. Bol je potisnuo sva čula. Isprekidano je disao

kroz stisnute zube. Iz grla mu je izbijalo vlažno šištanje.

„Cenim to što nam pomažeš", prostenjao je. Nadao se da će mu razgovor pomoći

da zaboravi bol.

„Više mi vrediš živ nego mrtav, dok ne saznam šta se dešava." Govorila je čvrstim,

bezosećajnim glasom. „Ne zahvaljuj mi se. Samo štitim svoje interese."

„Hvala ti, u svakom slučaju... Da li si ovo i ranije radila?"

„Mnogo puta."

„Ti si medicinska sestra?"

„Nisam." Na usnama joj zaigra slabašni osmeh.

Tomu je, čak i u sadašnjem stanju, bilo jasno da ima posla sa zapanjujuće lepom

ženom. Njeno vitko i zategnuto telo moglo je pripadati vrhunskoj sportistkinji ili

plesačici. Crvena haljina isprljala se i pocepala na mostu. Preplanula koža bila je

puna posekotina i modrica, a bogata crna kosa strahovito raščupana. To je samo

naglašavalo divlju, egzotičnu lepotu njenog lica i snažnu, osvajačku energiju koja

je plamtela u tamnim očima. U njenom pogledu bilo je i nečeg nemilosrdnog, neke

neizrečene muke. Imao je utisak da posrće pod teretom bivstvovanja.

„Radila sam." Slegnula je ramenima. „Znaš već...

„Bila si prostitutka?", snebivljivo će Tom. Arci mu je natuknuo nešto o tome, kad

su stigli u njenu kuću, impozantno zdanje na obali kanala Fontanka, ali je Tom

trpeo prevelike bolove da bi ga dobro čuo.

„Jesam."

„Pa, kako..." Trznuo se kad je okrenula klešta u rani.

„Kako sam dospela dovde?" Nasmejala se bez trunke veselja. „To je duga priča."

„Nigde ne žurim."

Dugo je ćutke bunarila po rani. Okretala je klešta, tražeći zrno. Gotovo se pokajao

zbog postavljenog pitanja. Činilo mu se da je zalutao na zabranjeno područje, daje

pokazao interesovanje zadeo njenog života o kome nije volela da priča. Ipak je

progovorila.



„Roditelji su me u šesnaestoj godini prodali čoveku po imenu Viktor Černovski,

jednom od peterburških mafijaških bosova. Isprva sam imala sreće. Nije dao

nikom da me pipne. Samo je on smeo da me siluje."

Tom promrmlja kako mu je žao. Nastavila je, kao da ga nije čula.

„Kad me se zasitio, poklonio me je prijateljima. To su bili zli ljudi. Krpila sam ih kad

bi se vratili iz vatrenog okršaja ili pljačke."

„Gde si tako dobro naučila engleski?"

„Jedan od Viktorovih ljudi bio je Amerikanac. Naučila sam ga od njega. Samo je on

bio nežan prema meni. Zamalo da se zaljubim." „Zašto nisi otišla?"

„Ovaj život se ne napušta. Ili ga živiš, ili si mrtav. Sem toga", nastavila je, ravnim

tonom, „zatrudnela sam. Viktor je to otkrio. Naterao me je da abortiram. Jedan od

njegovih ljudi učinio je to vešalicom za odela. Evo ga..."

Izvukla je klešta iz rane i pokazala mu krvavu grudvu metala, ne veću od zrna

graška, pre nego što ju je ispustila na poslužavnik pored sebe. „Izgleda da nije

iskidao ništa važno."

„Dobro je." Rana je ponovo prokrvarila. Prelila ju je jodnim rastvorom, koji je

Tomovu ruku obojio u ljubičasto. Mrštio se; rana gaje oštro pekla. „Šta je zatim

bilo?"

„Zatim? Zatim me je kaznio."

Kratko je oklevala. Pogledala ga je u oči i podigla kosu s leve strane glave. Tom je s

užasom video da namesto uveta ima rupu, okruženu ružičastim ožiljkom.

„Ubila sam ga." Govorila je tako ravnim glasom, da isprva nije bio siguran daje

dobro razumeo. „Ubola sam ga u zadnji deo vrata, jedne noći, kad je dahtao na

meni kao znojavi vepar. Bacila sam ga u reku. Završio je kao Raspućin." Jetko se

nasmejala.

,,I sve ovo..." Tom je mahnuo rukom oko sebe.

„Sve je bilo njegovo. Baš kao što sam rekla: nasledila sam ga."

„Bez problema?" s nevericom će Tom.

„Bilo je onih koji su smatrali da žena ne može biti glava porodice. U Rusiji ljudi

poštuju silu. Ubrzo su naučili da me ozbiljno shvataju. Preuzela sam njegovo ime

da bih olakšala tranziciju. Mnogo njih veruje da on još uvek zapoveda paradom."

Dala je znak Tomu da sedne, kako bi mogla da mu zavije rame i gornji deo ruke.



„Kako ti je pravo ime?" pitao je.

Ćutala je.

„Znaš, ti si prvi koji me je to pitao u poslednjih deset godina." I?"

Pre nego što je odgovorila, neko pokuca na vrata. Žurno je zabacila kosu preko

uveta, kad su Arci i Dominik ušli unutra.

„Kako ste?" pitala je Dominik. Zabrinuto ih je posmatrala.

„Brzo će se oporaviti" reče Viktor. „Ujutru ću nabaviti antibiotike. Mora da se

odmori."

„Brzo ste završili." Arci privuče stolicu i sede. „Dobro je što Viktor zna da krpi

ranjenike."

„Lično sam se uverio u to." Tom pogleda Ruskinju u oči. Brzo je skrenula pogled.

„Ne brini. Izgubićemo se čim svane" reče Arci Viktoru.

„Samo se ti raskomoti, Arci" odgovorila je. „Niko nigde ne ide dok mi ne objasnite

šta se događa."

Arci odmahnu glavom.

„To te se ne tiče. Nemam šta da kažem."

„Ne tiče me se? Izgubila sam šestoricu najboljih ljudi. Veruj mi, i te kako me se

tiče."

„Vidi, žao mi je zbog..."

„Ti si mene potražio, zar ne? Izvinjenja me ne zanimaju. Objasni mi šta ovde

tražite i zašto neko želi da vas ubije." „To nije jednostavno..."

„Nisi na pregovorima. Zbog vas će moj klub nedeljama biti zatvoren. Izgubiću

dosta para, mojih para. Dužni ste mi. Shvatate li šta želim da kažem?"

„Hoćeš da kažeš da smo ti dužni", smrknuto će Arci.

„Grešiš. To znači da vas posedujem. Moji ste dok vas ne pustim. Hoću da

učestvujem u onome što planirate."

„Ne želiš da učestvuješ u ovome, zbilja ne želiš."

„Ja ću odlučiti o tome. Neću te dvaput pitati. Šta se dešava?"

Arci upitno pogleda Toma. Ovaj je nevoljno klimnuo.

„Tražimo sliku."

„Sliku? Mislila sam da ste se povukli iz posla."

„Povukao sam se. Obojica smo se povukli."



„Obojica?" Viktor je delovao zbunjeno.

„Tom je bio moj ortak. Onaj Matis iz hodnika? On gaje nabavio."

Zurila je u Toma, procenjujući ga u svetlosti najnovijeg saznanja.

„Sviđa mi se ta slika."

„Baš kao i ljudima iz Muzeja lepih umetnosti u Buenos Ajresu", odgovorio je sa

osmehom.

„Znači da je ovo samo još jedan posao?"

„Nije" nastavio je Arci. „Ovo nije običan posao. Mislimo da ćemo pomoću slike

saznati gde je nešto skriveno."

„Staje to nešto?"

„Nismo sigurni", umešao se Tom, nevoljan da podeli tajnu. „Ali znamo da je

izuzetno vredno."

„Želimo da stignemo do toga pre bilo kog drugog", napomenula je Dominik.

„Kladim se da se bilo ko drugi odnosi na ljude odgovorne za noćašnji napad."

„Možda", reče Arci. „Ne znamo."

,,A šta znate?" Ruskinja je zvučala ozlojeđeno.

„Znamo da je neko uložio veliki napor da bi prikrio niz tragova koji vode do slike,

koja je, kako sumnjamo, skrivena u skladištima Ermitaža."

„Ermitaž? Zaboravite na nju!" Zakolutala je očima. „Nikad nećete ući unutra."

„Tom može da uđe bilo gde", samouvereno će Dominik.

„Mislite da ste prvi koji žele da opljačkaju Ermitaž?" Osmehnula se. „Vlasti su

svakakve, ali nisu glupe. Možda nemaju para za kamere i laserske uređaje, ali je

oružje jeftino, a ljudi još jeftiniji. Ermitaž vrvi od patrola. To pogotovo važi za

skladišta. Morali biste biti nevidljivi da biste se provukli kraj njih."

„Ići ćemo korak po korak", reče Arci. Trudio se da zvuči samouvereno. „Moramo

da je nađemo. Posle ćemo da mislimo kako da izađemo napolje. Možeš li da nam

pomogneš?"

„Možda." Viktor slegnu ramenima. „Zavisi."

„Od čega?"

„Od mog udela u poslu."

Arci je bacio pogled na Toma. Ovaj je gotovo neprimetno odmahnuo glavom. Nije

tražio ortake, pogotovo ne one poput Viktora.



62

Konzulat Sjedinjenih Država, ulica Furštadska, Sankt Peterburg 10. januar, 03:12

„Tamo je jebeno bojno polje." Specijalni agent Strejndž ušao je u sobicu za

sastanke bez prozora. Umorno se skljokao u stolicu i podigao noge na sto. Bejli je

video da nosi tamne kaubojske čizme, ukrašene američkom zastavom.

„Koliko ima mrtvih?" pitao je Bejli.

„Troje. Dva muškarca i žena."

„Nije..."

„Ne brini. Nisu tvoji sumnjivci."

„Bili su naši" zareza specijalni agent Kaningam s drugog kraja sobe. „Stradao je

lokalni mafijaš, jedan od onih koje smo pratili po nalogu DEA*. Krijumčario je

drogu i oružje u Ameriku, preko Kariba."

„Šta se desilo?" pitao je Bejli.

,,U pitanju je naručeno ubistvo", reče Strejndž. „Dvojica su prišla njihovom stolu.

Ucmekali su ih i izašli. Prokleto hladni momci."

„Lokalna policija pustila je polovinu gostiju da pobegne. Zbrisali su nekim

tunelom. Ostali, verovatno, u ovom času mitom kupuju slobodu", gunđao je

Kaningam. „Policajci će, u najboljem slučaju, dobiti upotrebljivi fotorobot, ali ništa

izuzev toga."

„Šta je s Blondijem i ono dvoje?"

* DEA Drug Enforcement Administration Uprava za suzbijanje droge, pri

američkom minisarstvu pravde. Osnovana je prvog jula 1973. godine. Zadužena je

za sprečavanje krijumčarenja i rasturanja droge u Sjedinjenim Državama i

koordinaciju i sprovođenje istraga vezanih za drogu u stranim zemljama.

„Viđeni su kako ulaze, ali policija ih nije privela."



„Tu su i bombe pod automobilima." Strejndž stavi ruke na potiljak. Cimnuo je

vratom u jednu, pa u drugu stranu. Bučno je krčkao.

„Bombe ispod automobila?", uskliknu Bejli. Stvari su išle od zla na gore.

„Konvoj kadilaka eskalada upao je u zasedu tri i po kilometra od kluba."

„Ti automobili su uobičajena oprema za ovdašnje kriminalce", umešao se

Kaningam. „Tako sami sebi liče na Sopranove"

„Upali su u profesionalno izvedenu zasedu. Napadači su aktivirali plastični

eksploziv ispod prvog vozila. Revolveraši s granatama čekali su da ih dokrajče",

nastavio je Strejndž. „Glavno vozilo se probilo, uz pucnjavu. Napušteno je pored

Troickog mosta. Izgleda da su putnici uspeli da se prebace preko, pre nego što se

podigao."

„Ima li svedoka?"

„Policijski snimci i beleške govore o četvoro ljudi, dve žene i dva muškarca. Troje

odgovaraju Kirku, Blondiju i devojci koja putuje s njima."

„Kola pripadaju Viktoru", dodade Kaningam. „Ne moramo da pogađamo ko je

četvrta osoba."

„Viktoru?" Bejli zbunjeno odmahnu glavom. „Mislio sam da si upravo rekao da je

četvrta osoba žensko?"

„Viktor je ona. Zove se Kaća Nikolajevna Mostova." Strendž je gurnuo dosje preko

stola. „Kurva iz Minska koja se visoko popela, pošto je ubila momka, mafijaša.

Preuzela je njegov posao i ime. Klub Tunel je njeno vlasništvo."

„Naši osumnjičeni su u ozbiljnom sranju, ako su se spanđali s njom", reče

Kaningam. „Viktor je u stanju da im pomogne, ako budu hteli da iščeznu."

„Možda je najbolje da upadnemo tamo i da ih pohvatamo. Imate li neki dogovor s

lokalnom policijom?"

„Naravno, ali se dogovor ne odnosi na nju", reče Strejndž s kiselim osmehom.

„Viktor u dobroj meri upravlja ovim gradom.

Policija, sudije, političari svi su njenoj šaci. Moglo bi se reći da ima jebeni

diplomatski imunitet."

„Sem toga, njena rezidencija liči na prokletu tvrđavu", reče Kaningam. „Siguran

sam da je tamo skupila više vatrene moći nego što je ima u kasarnama. Izgleda da



štiti Blondija, ali valja znati da bi ulazak i izlazak iz njenog doma bio ravan

samoubilačkoj misiji."

„Najbolje je da pratimo aktivnosti zvaničnih vlasti i čekamo da se pojave na

otvorenom, da bismo ga zgrabili", tiho će Strejndž. „Kasnije ćemo ga prebaciti

kući. Nije idealno rešenje, ali je izvodljivo."

„Šta ćemo s Kirkom?" upita Bejli. „Trebalo bi i njega da pokupimo, da vidimo

koliko zna."

„Nemamo dovoljno ljudi za obojicu", reče Kaningam. „Izuzev ako nećeš da čekaš

nekoliko dana. Potreban ti je čvrst osnov pre nego što Vašington podigne

slušalicu, da i na govorimo o slanju pojačanja."

„Razgovaraću s Karterom. Videćemo šta će on reći", odvrati Bejli, iako je znao

kakav će biti odgovor pretpostavljenog. Dosad nisu imali ništa protiv Kirka, izuzev

njegove bliskosti s Blondijem. To nije dovoljno za slanje drugog tima. „Mislim da bi

Blondi trebalo da bude u centru pažnje." Slegnuo je ramenima. „Zbog njega su me

poslali ovamo."

„Motrimo Viktorovu kuću", uveravao gaje Strejndž. „Znaćemo ako je napuste."

„Tako je", spremno će Kaningam. „Uhvatićemo ga prvom prilikom. Veruj mi,

Blondi neće ni znati šta ga je snašlo."

63


Tom se probudio zbog bolova u ramenu. Prodorno probadanje pojačavalo se sa

svakim pokretom ili udisajem. Pogledao je na sat i shvatio daje prespavao najveći

deo dana, konačno popustivši pred kombinovanim dejstvom iscrpljenosti i

sredstava za smanjenje bolova.

Sklonio je crnu satensku posteljinu i ustao. U podnožju postelje opazio je netaknut

poslužavnik s hranom. U ovoj sobi nije bilo ogledala, lustera i, hvala bogu,

leopardovog krzna, iako je tavanica bila crna, s najvažnijim sazvežđima izvedenim

zlatnim listićima. Pitao se da li se Viktor smilovala na njega, kad ga je smestila u

skromniju sobu. Skromniju po njenim merilima, naravno.



Digao je ruke od vezivanja pertli. Prošao je pored nekoliko naoružanih stražara,

koji su patrolirali širokim hodnicima s parketom, kao da su u vladinoj ustanovi.

Ušao je u trpezariju i zatekao Arčija i Dominik za masivnim stolom od ebonovine.

„Tome!" uskliknula je Dominik. „Kako se osećaš?"

„Dobro sam. Kako ste vi?"

„Sjajno, izuzev što nam Viktor ne dozvoljava da izlazimo iz kuće", reče Arci uz

rezignirano sleganje ramenima. „Ne smemo da se služimo telefonom."

„Dobra vest je da je hrana odlična", osmehnula se Dominik. „Hoćeš malo?"

„Ne slušaj je. Ona ovde uživa", reče Arci.

„Ovo je dobrodošla promena", reče Dominik. „Sem toga..."

Viktor je ušla u sobu, u vojničkim pantalonama bež boje i uskoj crnoj majičici. Za

pojas je zatakla niklovani zigzauer.

„Bolje ti je." To nije bilo pitanje.

„Mnogo."

„Baš fino, zato što smo nekog našli..."

Na vratima nastade gužva. Dvojica ljudi uvela su vezanog čoveka s kapuljačom.

Držali su ga na nišanu.

„Pojavio se u vašem hotelu i raspitivao o vama. Rekao je da vas poznaje. Htela

sam da ga vidite, pre nego što nestane."

Skinula je kapuljaču sa zarobljenikove glave. Ternbul je zbunjeno treptao. Neko

mu je zalepio traku preko usta.

Arci ustade i priđe obaveštajcu. Pažljivo ga je posmatrao. „Ne, prvi put ga vidim",

rekao je i seo za sto. „Sigurno je jedan od njih."

„Vodite ga u podrum", naredi Viktor.

Ternbul iskolači oči. Fanatično se otimao. Traka je delotvorno prigušila krike.

„Smiri se", umešao se Tom. „To ti je Arčijev smisao za humor. S nama je."

„Oh." Činilo se daje Ruskinja malčice razočarana. Pokazala je dvojici ljudi da mu

sklone traku sa usta.

„Vrlo smešno", reče Ternbul, čim je mogao da govori. Duga crna kosa pala mu je

preko oznojenog lica. Rekao je nešto na ruskom jednom od Viktorovih ljudi. Ona

je klimnula. Skinuli su mu lisice.

„Tako ti i treba kad njuškaš okolo", reče Arci.



„Nisam njuškao." Obaveštajac je trljao zglobove. Koža mu je bila ružičasta i

nažuljana. „Kirk mi je rekao gde ćete odsesti. Znao je da dolazim."

„Zaista?" Arci je iznenađeno upitao Toma. „Zašto si to učinio?"

„Možda zato što je, za razliku od tebe, svestan činjenice da smo zajedno u ovome.

Zar si zaboravio da bi trebalo da sarađujemo?"

„Govoriš o saradnji?" Arci se muklo nasmejao. „Nisu na tebe sinoć pucali."

„To ste bili vi?", huknu Ternbul. „To je na svim vestima. Šta se desilo?" „Nismo

sigurni", reče Tom. „Neko nam se prilepio u Cirihu. Sledeće što znamo..."

„Misliš li da je Renvik u pitanju?"

„Nije." Tom ukratko ispriča Ternbulu događaje od prošlog popodneva. Nije

preskočio ni susret s Renvikom u Katarininoj palati. „Da je Renvik hteo da me

ubije, mogao je to da učini u palati."

„Znači da Renvik zna za Ćilibarsku sobu?"

„Ćilibarsku sobu?" oglasi se Viktor s neskrivenim zanimanjem. „O njoj se radi?"

„Možda", tiho će Tom. Proklinjao je Ternbula u sebi.

„Ali, to je samo mit."

„Šta znaš o njoj?" pitao je Arci.

„Viktor stari Viktor ispričao mi je sve."

„Zašto se zanimao za nju?"

„Bio je opsednut ratom. Dole postoji soba puna starih mapa, uniformi i zastava.

Ima i staru enigma mašinu. Obnovio ju je da bi se njome dopisivao s nekim

Amerikancem, iz dokolice. Ali Ćilibarska soba to je obična legenda."

„A šta kažeš na ovo?"

Arci joj pruži komad ćilibara, pronađen u novčaniku iz Folcovog trezora.

Sumnjičavo ga je posmatrala. Kad je progovorila, zvučala je nesigurno, prvi put

otkad su se sreli.

„To ne može biti... To je nemoguće."

„Verovatno si u pravu. Ali, moramo naći tu sliku, da bismo bili sigurni."

„Izgleda da je tražimo na pravom mestu, ako je suditi po pažnji koja nam se

ukazuje", reče Arci.

„Možda vam mogu pomoći", reče Viktor.

„Britanska vlada ne sarađuje s gangsterima", prezrivo zafrkta Ternbul.



„Britanska vlada, kao i sve druge, sarađuje sa svima koji mogu da obave posao",

ispravi ga Tom. „Osim ako ne nameravaš da odustaneš."

Obaveštajac je ćutao, razmatrajući različite mogućnosti. Konačno se obratio

Viktoru.

„Kako ćeš nam pomoći?" pitao je.

„Boris Kristenko je zamenik kustosa u Ermitažu. Duguje mi nešto novca. To je

kockarski dug koga ne može da se otrese. Sarađivaće." „Da li si sigurna?"

„Moraćemo da ga pritisnemo." „Niko ne srne da strada", upozorio je Tom. „Da li ti

je stalo do informacija?" „Ne po svaku cenu." „Govorim o blagom pritisku."

„O kakvoj vrsti pritiska?" oprezno će Tom.

„O onom koji je najdelotvorniji za pridobijanje saradnika, o kombinaciji straha i

pohlepe."

„Strahovaće od onog što će ga snaći ako ne vrati dug?"

„Ako nam pomogne, zadovoljiće pohlepu. Platiću mu za trud. Pedeset hiljada će

biti dovoljno."

Tom klimnu.

„Zašto to nisi pomenula sinoć?"

„Sinoć smo se tek upoznali. Sada smo stari prijatelji." Osmehnula se. „Pored toga,

prošle noći niste pominjali Ćilibarsku sobu."

64

Gribojedovljev kanal, Sankt Peterburg 10. januar, 19:05

Posle kratke vožnja stigli su do Grešnika, četvorospratnog gej kluba na

Gribojedovljevom kanalu. Kristenko je, po dojavama, svraćao tu na piće, kad bi se

s posla vraćao kući.

Klub se otvarao u šest. Ništa se nije dešavalo pre deset, iako su posteri na vratima

obećavali celovečernji muški striptiz. Goli plesači mešali su se s gomilom. Delili su

boje i četkice, nudeći sopstvena tela kao platna. Telefonski brojevi bili su najčešći

slikarski motivi.



Mesto je bilo tiho, kad su Tom i Viktor prišli baru na prvom spratu, da bi sačekali

Kristenka. Naručila je bocu votke i dve male čaše. Napunila ih je do ivice.

„Na zdarovje, rekla je pre nego što su se kucnuli. Iskapila je čašu i odmah je

napunila. Tom se poveo za njenim primerom.

Soba je bila pusta. Čekali su u tišini, razgledajući su klub. Tom je primetio da je

sve, od tepiha do zidova, tavanice i nameštaja crno. Jedino je fluorescentno

svetio, skriveno iza polica s pićem, nagrizalo tamu, prosipajući ljubičastu boju po

šarenim tečnostima.

Viktorov glas prenuo je Toma iz sanjarenja. „Ko je Hari?"

„Šta?" Nije mogao da sakrije iznenađenje zbog neočekivanog pitanja. Da li je

poznavala Renvika?

„Hari. Prošle noći si govorio u snu, dok sam se brinula o tebi. Pominjao si nekog

Harija. Zvučao si ljutito."

„Nekada smo se poznavali", prezrivo će Tom. Nije hteo da tumači svoj san. „Niko i

ništa."

Dugo su ćutali.

„Znaš, počinjem da shvatam da smo veoma slični." Tom se setio kako je pogubila

kelnera. Stravična slika nagnala gaje na nepromišljen, žestok odgovor. „Ne bih

rekao." „Nisam tako sigurna", uzvratila je.

„Gnevan si, kao i ja. Vidim ti to u očima. Čula sam to, dok si buncao u snu."

„Jesam li?" usledila je nova pauza. „Na koga sam besan?" Slegnula je ramenima.

„Rekla bih da te je neko povredio. Pretpostavljam da si izdan. Izneverio te je neko

kome si verovao. Izgubio si sposobnost da brines o ljudima ponajviše o sebi.

Ogorčen si. Svaki dan je borba. Mrziš samog sebe, ne znajući zašto. Živiš

povučeno, unutar samonametnutih granica."

„Možda je nekad bilo tako", tiho će Tom, preneražen njenom intuicijom. „Taj

osećaj je mnogo manje prisutan otkad sam se povukao iz posla."

„Čovek ne može izaći iz svoje kože."

„Govoriš li o meni ili o sebi?"

„Znam zašto mrzim samu sebe." Pravila se da ga nije čula. „Postala sam Viktor.

Postala sam ono što sam nekada prezirala. Ironija je što me je život ulovio u



zamku. Sad sam još veći zatvorenik nego što sam bila za njegova života. Neko će

me napasti na prvi znak slabosti, pa će me pecati iz Neve. Nikoga neće biti briga."

Tom se setio leopardovog krzna, lustera i crne tavanice u njenoj kući. Pitao se da li

je pomislila da se, pošto je ubila Viktora, oduzevši mu dom i ime, u suštini ponela

kao pripadnik primitivnog plemena lovaca na glave, koji veruje da će, zajedno s

trofejom, prigrabiti snagu i hrabrost poraženog protivnika. Magija je delimično

funkcionisala, prikrivajući njenu ranjivost. Po prvi put je osetio da druga koža ne

prianja valjano uz njena nežna ramena.

„Šta si očekivala?" nastavi Tom. „Da li si mislila da možeš da vodiš ovakav posao i

živiš normalnim životom?" Tužno se osmehnula. „Dobro mi je poznato da smo

određeni životnim izborima. Doneo sam neke loše odluke i patim zbog njih. Ali ti

možeš da se izvučeš kad god hoćeš. Mislio sam da ne možeš, ali možeš. Nikad nije

kasno."

„Nije to tako lako", rekla je, odmahujući glavom. „Nikad me ne bi pustili."

„Nemoj da im kažeš."

„Uštedela sam dovoljno za nekoliko života. Mogla bih sutra da odem. Ali, kako da

znam kad je pravi trenutak?" „Znaćeš", reče Tom. Ćutali su.

„Znaj da ti ovo govorim samo zato što si mi juče spasao život." Progovorila je

drugačijim tonom, kao da se samoj sebi pravda zbog iskrenog nastupa.

„Spasao sam i sebe i svoje prijatelje."

„Možda u kolima. Ali, gore na mostu? Mogao si da pustiš da padnem. Niko ne bi

znao."

„Ja bih znao", reče Tom. „Nisam takav." Ponovo su se ućutali. „Kad smo već kod

toga, ja sam Kaća." „Staje to?"

„Moje ime. Kaća Nikolajevna. To sam ja." Pružila mu je ruku. Tom ju je prineo

usnama i teatralno poljubio. Nasmejala se i istrgla je ispod njegovih usana.

„Trebalo bi to češće da radiš", rekao je. „Šta?"

„Da se smeješ."

Snuždila se. Tom je osetio da žali što je ma i na časak spustila gard.

65



19:21

Kristenko se uskoro pojavio. Bio je to nizak, žgoljav čovek s naočarima čeličnog

okvira, koje su uvećavale krupne smeđe oči, dajući mu večito zblanut izraz.

Procenio je da je pomoćnik kustosa u kasnim tridesetim. Strateškim

raščešljavanjem pokušavao je da sakrije proređenu plavu kosu, ali lobanja mu je

ipak provirivala na više mesta. Nosio je otrcani sako od tvida preko izgužvane

poliesterske košulje. Cipele su mu vapile za četkom. Tom je pretpostavio daje

samac.

Kustos nije izgledao kao čovek sklon nasilju, iako mu je levo oko bilo žućkasto i

naduveno, a gornja usna rasečena. Tom prekorno odmeri Viktora, a ona samo

slegnu ramenima, kao da hoće da kaže da nema ništa s Kristenkovim modricama.

Tom joj, zbog nečega, nije verovao.

Kristenko je naručio pivo i votku. Smesta je sasuo žestoko piće u grlo i potegao

dobar gutljaj domaćeg piva. To ga je smirilo. Uzdahnuo je, seo na barsku stolicu i

polako klimnuo samom sebi, pre nego što je pogledao duž bara, ka njima.

»Zdravstvujte", pozdravio je Toma.

„Zdravstvujte, Borise Ivanoviču", hladno će Viktor, kliznuvši između njih.

Zbunila ga je, oslovivši ga po imenu. Pokušavao je da se seti odakle je zna.

„Ne znaš ko sam, zar ne?" pitala ga je. Tupo je odmahnuo glavom. „Zovu me

Viktor."

Na pomen tog imena, Kristenko se natuštio. Panično se osvrnuo oko sebe i

molećivo posmatrao barmena. Viktor pucnu prstima i tržnu glavom prema

vratima. Barmen, koji je dotad marljivo seckao limun, spusti nož i tiho izađe iz

sobe, posle njenog signala. Boja je nestala s kustosovog lica. Činilo se da će mu

svakog časa pozliti.

„Dve nedelje", prošaptao je. „Rekla si mi da imam još dve nedelje."

„Još uvek ih imaš", rekla je. „Iako oboje znamo da se u međuvremenu ništa neće

dogoditi."

„Hoće", tvrdio je. „Imam ujaka u Americi. Poslaće mi novac."

„Misliš na ujaka s kojim deset godina ni reč nisi progovorio? Sumnjam da će se to

desiti."



„Otkud znaš..." Kristenko je zinuo od čuda.

„Znam zato što mi je posao da znam", hladno je rekla. „Ne možeš da platiš, niti ćeš

moći za dve nedelje."

„Povratiću te pare na kocki. Znam da hoću." Rasplakao se. Ramena su mu se

nekontrolisano tresla.

„Tvoja majka, pak, ima ušteđevinu."

„Ne!" prigušeno je kriknuo. „Nemojte, molim vas. Mora da postoji drugi način.

Spreman sam na sve. Učiniću sve što hoćete. Nemojte da joj kažete."

Klimnula je Tomu i stala u stranu.

„Tražimo ovo", Tom mu je gurnuo fotografiju Belakovog portreta preko bara.

Kristenko obrisa oči rukavom sakoa i uze sliku. „Poslednji put je viđena 1945.

godine, u Berlinu. Mislimo daje postala plen ruske Trofejne jedinice i da je

uskladištena u Ermitažu. Naslikao ju je Karei Belak."

„Ne razumem..."

„Možeš lije naći?"

„Mogla bi biti bilo gde", kolebljivo će Kristenko.

„Platiću ti", nastavi Tom. „Daću ti dvadeset hiljada dolara ako je pronađeš. Kad

mije doneseš, dobićeš svih pedeset."

„Pedeset hiljada?", Kristenko je držao fotografiju obema rukama i zurio u nju.

„Pedeset hiljada dolara", ponovio je jedva čujnim šapatom.

„Možeš li da je pronađeš?" htela je Viktor da zna. „Pokušaću", reče Kristenko.

„Bolje bi ti bilo" zapretila je.

„Evo" Tom mu je predao pet hiljada dolara u gotovom. „Da bi me ozbiljno

shvatio."

Kristenko stisnu debeli svežanj novčanica. Posmatrao ih je s nevericom. Podigao je

glavu i zbunjeno pogledao Viktora.

„Zadrži ih" rekla je. „Platićeš mi od onih pedeset hiljada."

Zahvalno je gurnuo novac u sako.

„Kako da vas nađem?"

„Nećeš me tražiti. Odsad ćeš poslovati s njim." Klimnula je prema Tomu.



„Uzmi ovo" reče Tom. Predao mu je digitalnu kameru i mobilni telefon pozajmljen

od Viktora. „Biće mi potreban dokaz fotografije slike pre nego što ti dam novac.

Pozovi me kad je nabaviš. U memoriji je samo jedan broj."

66

Vasiljevsko ostrvo, Sankt Peterburg 10. januar, 19:45

Klik, klik, klik.

Blistavi mesingani meci punili su šaržer Renvikovog gloka 19. U njega je moglo

stati petnaest metaka. Dvaput je punim šaržerom udario po stolu, prvo donjom

stranom, da bi bio siguran da su svi meci na svom mestu, ispred opruge. Drugi put

postrance, da bi ih pomerio ka prednjoj ivici, kako bi se lakše utiskivali u cev.

Podigao ga je, procenjujući težinu u ruci. Pogledom je ispitivao izgrebanu i

istrošenu površinu, tragove duge upotrebe. Šaržeri novih pištolja otpadali su sami

od sebe kad bi se ispraznili. Ovaj je morao da se skida rukom, što za jednorukog

čoveka nije bio lak posao.

Nije se brinuo zbog toga. Ionako će stradati ako s petnaest metaka ne bude u

stanju da se izvuče iz nevolje. Vesto gaje gurnuo u ležište.

Voleo je ovaj pištolj. Divio se majstorstvu njegovih tvoraca, ljubavi i ingenioznosti

s kojom je napravljen. Zbog kraće cevi, bilo ga je lako sakriti, što mu nije

umanjivalo delotvornost. Glokovi mehanizmi gotovo su jedinstveni. Nema oroz;

povlačenjem okidača napinje se udarna igla. Šestougaone kovane cevi sa spiralnim

žlebovima bile su podjednako inovativne, obezbeđujući mnogo bolje

iskorišćavanje barutnih gasova.

Najviše je uživao u osećanju koje je ovaj pištolj budio u njemu. Osećanju kontrole.

Podesio je protetičku šaku na udobniji položaj i podigao glavu da bi osmotrio

Hehta i njegove ljude. Spremali su oružje za predstojeću noć. Osmehnuo se. Bio je

tako blizu. Uspeh je bio nadohvat ruke.

Večeras će znati na čemu je.

67



Ermitaž, Sankt Peterburg 10. januar, 20:01

Slabo osvetljen hodnik završavao se pred zarđalim vratima, u lavirintu muzejskih

skladišta na najvišem spratu Ermitaža. Veoma mali broj ljudi imao je dozvolu za

posetu ovom skrivenom kutku muzeja. Tek nešto više njih bilo je upoznato s

njegovim postojanjem. Oni koji su za njega znali nisu pitali šta je unutra.

Kristenkov položaj omogućavao mu je da se slobodno kreće najvećim delom

muzejskog kompleksa, ali čak je i on morao da falsifikuje pismeno odobrenje

direktora muzeja, kako bi došao ovamo. Na svu sreću, naoružani pratioci odlučili

su da ga sačekaju napolju. Zapalili su cigarete, s tipično ruskim nepoštovanjem

zabrane pušenja. Kristenko je odlučio da ih ne opominje. Bolje da ih pusti da

uživaju u sitnim gresima nego da krenu za njim, kao što su pravila nalagala.

Šarke na vratima zapekle su se od retke upotrebe. Čim je ušao, zatvorio ih je za

sobom. Metal tresnu o metal. Udarac odjeknu po oljuštenim zidovima.

U senovitom hodniku izbrojao je šest vrata. Svaka su vodila u različiti spechran ili

specijalno skladište. Najviše slika pokupljenih u Berlinu krajem rata je, na osnovu

rasporeda koji je držao u rukama, sadržalo specijalno skladište broj 3, takozvani

aneks Trofejne jedinice. Skladišta su se delila po vrstama umetnina: skulpture u

jednom, retke knjige i rukopisi u drugom, nameštaj u trećem i tako dalje. Podela

je bila površna, a dokumentacija, u najboljem slučaju, nekompletna, a u najgorem

popuno nepouzdana.

Otvorio je vrata. Pipao je po zidu, tražeći prekidač, usta suvih od znatiželje.

Slabašno svetio se upalilo. Uzbudio se. Dah mu se ubrzao. Imao je osećaj da mu se

šareni zidovi i niska tavanica približavaju.

Nije se uzbudio samo zbog pomisli da će pronaći Balakovu sliku i zaraditi pedeset

hiljada dolara. U ovim odajama bio je samo jednom, kad je unapređen u zamenika

kustosa. To je bila strogo kontrolisana i nadzirana poseta. Rečeno mu je da ništa

ne srne da pipa. Konačno je u prilici da slobodno razgleda i dodiruje nedostupna

blaga. Uzbuđenje je bilo gotovo nepodnošljivo.

Slike su bile poredane na tri drvene police. Svaka je bila na dva sprata i dugačka

sedam metara. Imao je utisak da nisu dirane otkad su uskladištene. Ni u ovoj sobi,



kao ni u o ostatku Ermitaža, nije bilo savremenih naprava za praćenje i kontrolu

temperature i vlažnosti. Tavan zbog toga nije bio idealno skladište za umetnine. A

opet, mikroklima je bila suva i, što je najvažnije, stabilna. Debeli muzejski zidovi

sprečavali su nagle promene temperature.

Ne znajući odakle da počne, napao je najbližu policu. Navukao je par belih

pamučnih rukavica, kako bi zaštitio slike od kiselina i ulja nataloženih na koži.

Shvatio je da će od njih imati dodatnu korist neće ostaviti otiske prstiju. Brzo se

oznojio, podižući i spuštajući teška platna. Prašina mu se lepila za lice, pridajući

njegovom bledom tenu sivkast ton. Sav umor je iščezao kad je u drugom redu

slika otkrio veliko, teško oštećeno platno.

Većina ljudi ga ne bi dva puta pogledala, pogotovo zbog dosta pukotina, posledica

nestručnog i nemarnog savijanja. Kristenko je odmah prepoznao Rubensa, ali ne

bilo kojeg. Najveći broj stručnjaka je Tarkvinija i Lukreciju smatrao jednim od

najboljih ranih radova velikog majstora. Slika je nekada pripadala Fridrihu

Velikom. Visila je na zidovima Sansusija, njegove palate pored Potsdama. Nacisti

su je 1942. godine premestili u zamak Rajnzberg i odonda joj se gubi svaki trag.

Jednostavno je nestala.

Papirić na poleđini pripovedao je priču o izgubljenim godinama. Platno je

rekvirirao Jozef Gebels i okačio ga je u ljubavničinoj spavaćoj sobi. To je imalo

nekog smisla, pošto se slika bavila silovanjem Lukrecije, čestite rimske matrone.

Godine 1945, oficir sovjetske Šezdeset prve armije, posle zauzimanja Gebelsovog

imanja u Bogenzeu, prokrijumčario je sliku u Rusiju, ispod bluze. Pala je u ruke

vlastima, koje su je poslale ovamo, s drugim zaplenjenim delima. Kristenko je

morao da se osmehne. Imao je osećaj da gaje otkriće davno izgubljenog

remekdela načinilo pripadnikom ultratajnog udruženja.

Oklevajući je vratio Rubensa na policu i nastavio potragu. Srce mu se još nije

smirilo kad je naišao na Rafaela. Na papiriću je pisalo Portret mladića, vlasništvo

Muzeja Čartoriški u Krakovu. Deset minuta kasnije naleteo je na Van Goga. Platno

je nosilo ime Cveće u glinenom bokalu. Na papiriću je pisalo da su ga nacisti 1944.

godine konfiskovali iz zamka u Dordonji.

Visoko je leteo. Osmeh mu se preobrazio u gnevno mrštenje, kad je shvatio

nepravednost činjenice da toliko genijalnih umetničkih dela skuplja prašinu na



ovom zaboravljenom tavanu, umesto da privlače pažnju miliona. Narednih sat

vremena besneo je zbog lošeg tretmana velikog blaga. Bio je gnevan, ali nemoćan

da bilo šta učini.

Nije ni čudo što je zamalo preskočio Belakov portret. Pogledao je još dvatri platna,

sve dok nije shvatio da je video nešto veoma slično fotografiji. Morao je da se

vraća da bi ga našao.

Nimalo impresivan motiv, pomislio je. Jednostavna, tužna devojčica u prilično

strogoj zelenoj haljini. Sedela je pored otvorenog prozora, s pogledom na nebo i

polja. Nije mu bilo jasno zašto je Englez spreman da plati pedeset hiljada dolara za

ovu sliku. Na platnu nije bilo ničeg od vangogovske inspirativne upotrebe boja ili

od rafaelovskog savršenstva perspektive. Potezi četkicom behu trapavi i teški u

poređenju s genijalnim Rubensovim dostignućima. Istini za volju, većina umetnika

bi loše prošla u poređenju s pomenutim majstorima. Kako god da okreneš, delo je

u najboljem slučaju prosečno.

S druge strane, pojava izgubljenog Rubensa ili Rafaela izazvala bi tektonski

poremećaj u umetničkom svetu. Direktor muzeja ili neko od kolega kustosa

mogao bi da se seti da je video neko od tih dela u skladištu. Postavljali bi pitanja.

Pretresali bi dokumentaciju.

Ovo platno nikom neće nedostajati.

Kristenko gaje podigao s police. Pažljivo gaje držao ispred sebe, dok je gasio svetio

i zatvarao vrata za sobom. Stigao je do stražara.

„Da li ste našli ono što ste tražili, Borise Ivanoviču?" upita ga jedan od njih

dobrodušnim tonom. Ugasio je cigaretu na gvožđem okovanoj peti crnih čizama.

„Da, hvala vam", reče Kristenko. „Zaključajte vrata."

Sišao je niza stepenice, do odeljenja za restauraciju na drugom spratu. Glavni

atelje bio je mračan i prazan, baš kao što je očekivao. Umetnička dela u različitim

fazama obnove počivala su ispod belog zaštitnog platna. Najvredniji predmeti

provodili su noć u sefu, na drugom kraju prostorije.

Kristenko je izvadio mobilni telefon iz džepa. Pozvao je jedini broj u memoriji.

Posle trećeg zvona, dobio je odgovor.

„Da?"

Prepoznao je Englezov glas. „Pronašao sam je."



„Sjajno." Blago iznenađenje u sagovornikovom glasu svedočilo je da se nije nadao

tako brzom pozivu.

„Šta ćemo sad?" pitao je. „Kako ću dobiti novac?"

„Ponesite fotografije, kao što smo se dogovorili. Donečete nam sliku kad se

uverimo da je to ona prava. Razmenićemo je za novac." Kristenko je ćutke

razmišljao o predlogu. „Kako ću znati da imate novac?"

„Zar nam ne verujete, Borise?" suočio se s podsmešljivim pitanjem. „Koliko i vi

meni."

„Vrlo dobro," U sagovornikovom glasu osećalo se blago nestrpljenje. „Ponećemo

novac na sastanak. Spreman je. Biće vaš čim dobijemo sliku."

„Dobro. Sastaćemo se u deset, na Dekabrističkom trgu, pored Bronzanog

konjanika."

Kristenko je prekinuo vezu i spustio telefon na sto, ali nije mogao da pusti

slušalicu. Shvatio je da se znoji, da su mu ruke klizave, a usta suva, kad je konačno

našao snage da raširi prste.

Zbilja će učiniti nezamislivo.

68

Dekabristički trg, Sankt Peterburg 10. januar, 21:56

Prostor oko pijedestala Bronzanog konjanika je, čak i u hladno januarsko veče,

bio prepun turista i meštana koji su neumorno fotografisali jedni druge. Petar

Veliki dominirao je na propetom konju, pod snažnim ambijentalnim osvetljenjem.

Ocrtavao se kao moćna sen na bistrom noćnom nebu.

Tom je razgovarao s Arčijem vokitokijem, pričvrstivši mikrofon za okovratnik.

Providna plastična slušalica prianjala mu je uz kožu, nevidljiva za posmatrače.

Strepeo je da će prestrašeni Kristenko načisto izgubiti glavu ako primeti da nije

došao sam.

„Da li ti je bolje?" pitao ga je Arci.



„Jeste" slagao je. Popio je dosta votke i progutao zamašnu dozu pilula protiv

bolova. I pored toga, oblačenje i zakopčavanje kaputa pokazali su se kao

nepodnošljivo teški i mučni poduhvati.

„Ciča zima, zar ne?" Tom je čuo kako Arčiju zubi cvokoću od hladnoće.

„Pa, nadajmo se da ovo neće dugo trajati. Gde su ostali?"

„Ja sam na severnoj strani trga. Ternbul i ostali su na južnoj."

Tom se osvrnu oko sebe. Opazio ga je i skrenuo pogled.

„Vidim te. Šta je s Viktorovim ljudima?"

„Spremni su, u slučaju da nam zatrebaju. To bi se uskoro moglo desiti video sam

Kristenka."

„Dobro. Hajde da se prebacimo na glavnu frekvenciju." Tom pritisnu dugme

vokitokija u džepu. „Viktore, Dom Kristenko dolazi."

„Prolazi pored Admiraliteta", potvrdio je Arci. „Uskoro će zamaći za ugao."

„Ima li traga slici?" upita Tom.

„Ne nosi ništa. Sigurno ju je ostavio u muzeju, kao što je i rekao."

„Stari Kristenko izmetnuo se u sposobnog operativca" primeti Tom.

„Možda ću mu ponuditi posao", zacereka se Viktor.

„Dobro. Trebalo bi da se pojavi svakog trenutka", promuca Arci.

Kustos je zašao za ugao kod Admiraliteta. Oprezno je koračao trgom, prestrašeno

se osvrćući.

„Hriste, i kad bi hteo, ne bi mogao da izgleda sumnjivije", promrmlja Arci, koji ga

je sledio na razumnom odstojanju.

Ugledavši Toma, Kristenko kratko mahnu. Naglo je spustio ruku, kao da se setio da

ne srne da privlači pažnju na sebe. Tom mu je odgovorio jedva primetnim

klimanjem.

Pozdravili su se ispod sjajnih potkovica propetog konja.

„Imaš li novac?" Kustosove oči bile su razrogačene i pune užasa.

„Prvo mi pokaži sliku", insistirao je Tom

Kristenko izvadi pozajmljenu digitalnu kameru iz džepa. Tom je brzo pregledao

snimke. Podigao je glavu i klimnuo.

„Staje s mojim novcem?" reče Kristenko.



Tom mu je predao tašnu pozajmljenu od Viktora. Kustos je otvorio i gvirnuo

unutra.

„Trebalo bi da ga prebrojim" kolebljivo je napomenuo. „To je čitava suma."

Kristenko se opustio. Na licu mu se pojavila senka osmeha. „Dobro, dobro. Postoje

svi uslovi za razmenu." „Gde je slika?"

„Još je unutra. Vratiću se u muzej. Izneću je, pa ćemo se sastati..."

Četvorica ljudi prekidoše fotografisanje, zavikaše i potrčaše prema Kristenku. U

rukama im se pojaviše pištolji. Užasnuti kustos podiže ruke u znak predaje.

Ispustio je tašnu na tie, zamalo prosuvši sadržaj.

Četvorica naoružanih ljudi samo su protrčala pored njega, kao da ga ne primećuju.

Nasrnuli su na Arčija i oborili ga na tie. Beli kombi ulete na trg uz škripu guma i

stade pored njih.

„Šta se to, do đavola, dešava?" vrištao je Tom u radio.

Vrata na kombiju kliznuše u stranu. Četvorica su ubacila Arčija u vozilo i uskočila

za njim. Kombi se udaljio pre nego što je Tom stigao da reaguje. Vrata su se, uz

tresak, zatvorila. Čitava operacija trajala je manje od deset sekundi.

Tom se okrenuo ka Kristenku. Kustos je stajao kao okamenjen i zurio u beli kombi.

Očajnički je pogledao Toma, zgrabio kameru, a zatim se okrenuo na petama i

žurno udaljio s trga. Nijednom nije pogledao za sobom, kao da je zaboravio torbu

s novcem na tlu.

69

22:34

„Bili su dobro obučeni", reče Dominik, zadihana od trčanja preko čitavog trga.

„Slažem se", uzvrati Tom. „Vojnici ili policijski odred specijalizovan za izbavljanje

talaca."

„Možda vam mogu pomoći" ponudi se Ternbul. „Staviću vam na raspolaganje

svoje veze za pribavljanje podataka."

„Nema potrebe, prepustite to meni", reče Viktor. „Ako je u pitanju policija,

poznajem neke od njih. Saznaću šta se desilo. Usmerite se na Kristenka."



„Imaš pravo", složio se Tom. „Neko mora da ga prati, da vidi kuda je otišao."

„Postarala sam se za to", reče Viktor. „Jedan od mojih ljudi će nas pozvati čim

stigne tamo gde se zaputio."

„Ako vrati sliku tamo gde ju je našao, bićemo na samom početku. U stvari, bićemo

u još goroj situaciji. Moramo je se dokopati pre nego što se predomisli."

Viktorov radio je zakrčao. Uključila ga je. Bestelesni ruski glas razlegao se noćnim

vazduhom.

„Stigao je u muzej. Otišao je pravo u odeljenje za restauraciju." „Kako si to

saznala?" upita Ternbul. „Većina ljudi mi duguje neku uslugu. Znali to ili ne." Tomu

zazvoni telefon. Iznenađeno podigao glavu. „To je on Kristenko." Odgovorio je na

poziv. „Da?" „Šta se to desilo?" Kristenko je govorio prigušenim šapatom.

„Nemam pojma." Tom je nastojao da zvuči smireno. „Pomislio sam... Na trenutak

sam pomislio da su krenuli na mene." „Ne budi glup. Kako su mogli da znaju?"

„Ovo je loša ideja, veoma loša ideja", promrmlja Kristenko. „Šta li sam samo

mislio?"

„Mislio si o pedeset hiljada dolara", podseti ga Tom ljubaznim glasom. „Mislio si o

dugu koji treba da vratiš Viktoru." „Kakva korist od vraćanja duga, ako zaglavim u

zatvoru?" „Zar te novac ne zanima?" „Da... Ne... Ne znam šta da kažem." „Dobro.

Reći ću Viktoru da nećeš..." „Nemoj, nemoj. Ali neću daje iznosim." „Šta?"

„Ostaviću ti je. Da, tako ćemo to učiniti. Ostaviću ti je u muzeju. Dođi i uzmi je."

„Nismo se tako dogovorili", reče Tom.

„Rekao si da dobijam pedeset hiljada ako ti je donesem i dvadeset hiljada ako je

pronađem. Pa, pronašao sam je. Dvadeset hiljada mi je dovoljno da vratim dug.

Ostatak nije vredan rizika. Ne želim da se nađem iza rešetaka. Ne bih to preživeo.

Radije ću sve priznati direktoru..."

,,U redu, Borise, smiri se. Dolazim."

„Dobro je." Kristenko uzdahnu s olakšanjem. „Ostaviću je u odeljenju za

restauraciju. Biće u trezoru." „Znaš li kombinaciju?" „Daću ti je kad dobijem

novac" Tom se osmehnuo. Kustos je bivao sve bolji. „Dobro. Pozvaću te kad

stignem." Prekinuo je vezu i obratio se Viktoru.

„Kristenko je suviše uplašen da bi je izneo. Moram da idem tamo. Možeš li mi

dobaviti nešto alata i plan zgrade?" „Smatraj to gotovim", reče Viktor. Tom se



obratio Ternbulu. „Kako govoriš ruski?" „Dovoljno dobro." „Nadam se da si u

pravu." „Zašto?"

„Zato što moraš da pođeš sa mnom."

70

Konzulat Sjedinjenih Država, ulica Furštadska, Sankt Peterburg 10. januar, 23:02

„Jebi se", brecnuo se Arci.

Niski debeli Amerikanac koji se predstavio kao Klif Kaningam samo se osmehnuo.

„Moraš više da se potrudiš, Blondi."

„Nemam šta da kažem. Ni tebi, ni bilo kom pajkanu."

Kaningam odmahnu glavom.

„Mi smo iz FBIa."

„Pa šta, treba li da sednem na dupe zbog toga?" Arci je govorio jasnim,

samouverenim glasom, iako je bio zbunjen. U jednom trenutku motrio je

Kristenka, da bi se već u sledećem našao u zadnjem delu kombija, okružen

Jenkijima. Šta su, do đavola, hteli od njega? Navikli su da zabadaju proklete

noseve i gde treba i gde ne treba.

„Znamo šta se dešava", otegnuto progovori drugi federalac, koji se predstavio kao

Bejli. „Neophodni su nam detalji."

„Detalji o čemu?" planuo je Arci.

„Počnimo s Lašeom..."

Arčijevo srce preskoči otkucaj.

„Laše?"

„Ne pravi se blesav", reče Bejli. „Videli smo te kako ulaziš kod njega. Znamo da si

radio za njega." „Govorite o Volfgangu Lašeu?"

„Znači, priznaješ da ga poznaješ", trijumfalno je uskliknuo Kaningam. „Naravno

dagapoznajem. Znali su gasviuposlu. Zašto gapominjete?" „Zašto si ubio sve te

ljude?" upita ga Bejli gnevnim glasom. „Kakvo saznanje ih je činilo opasnim?" „Do

đavola, o čemu pričaš?"



„Imamo dokaz da si bio u Sjedinjenim Državama. Snimke sigurnosne kamere s

aerodroma..."

„Išao sam u Vegas čudna mi čuda. Igrao sam poker. Raspitajte se, pronaći ćete

mnoštvo svedoka."

„Šta je s Lašeom?" Bejli kao da ga nije slušao. „Zašto si ga ubio? Ponovo si

zametao tragove?"

„Laše je mrtav?"

„Obezglavljen je samurajskim mačem", reče Kaningam. Hladno je odmeravao

Arčija. „Usuđujem se da kažem daje dobro prošao, u poređenju sa sirotom

Lamersovom. Austrijska policija poslala nam je fotografije s mesta zločina."

„Lamersova? Marija Lamers? I ona je mrtva?" Arci više nije znao šta da misli. Kako

je moguće da su svi ti ljudi mrtvi? „Ovo je neka šala, zar ne?"

„Zašto sije ukrao?" nastavi Bejli, pribranim i odmerenim glasom. „Šta sam ukrao?"

„Enigma mašinu, naravno."

„Dobro", reče Arci. Ovo poslednje ubedilo ga je da je čuo više nego dovoljno.

„Optužite me, ako želite. Baš me briga. Advokat će me izvaditi odavde pre nego

što kažete izuzetna pretnja"

„Advokat?" Kaningam se muklo nasmejao. „Misliš da će ti advokat pomoći da

objasniš dvadeset šest ugušenih ljudi u Ajdahu? Misliš da će advokat objasniti gde

je enigma mašina? Misliš da će nas advokat sprečiti da te spakujemo i pošaljemo

za Sjedinjene Države u diplomatskoj pošti? Ne ideš ti nikuda, Blondi. Nikud ne

mrdaš dok nam ne kažeš sve što želimo da znamo."

71


Red je vijugao pred njima. Vazduh je bio pun dima od cigareta, uglavnom ruskih

marki bez filtera, i vlažan od isprekidanog disanja nervoznog mnoštva. Neki su

gledali na sat, drugi razmenjivali masne šale ili razgovarali mobilnim telefonima.



Završavali su razgovore, pogleda uprtih u kapiju. Čekali su početak smene. Tačno u

pola dvanaest, stražari su otvorili vrata.

Tom se gurao napred sa ostalima, nastojeći da se uklopi u gomilu. Ternbul je bio

tu, ako neko progovori na ruskom. Viktor im je nabavila radnička odela i bedževe.

Ući će u muzej kao radnici kompanije za čišćenje, zadužene za metenje

mermernih holova i brisanje prašine s pozlaćenih galerija.

Stražari su puštali dobro raspoložene čistače. Na šaljiv komentar, čitav red se

nasmejao, a stražari su se pridružili. Tom se poveo za ostalima. Činilo mu se da je

rumeni mladić na detektoru za metal bio meta upadice.

Prvi stražar ovlašno je osmotrio Tomov bedž i mahnuo mu da uđe. Prošao je kroz

detektor metala. Aparat se nije oglasio. Zapištao je kad je Ternbul prošao kroz

njega.

„Mora da je zapištao zbog onolikog gvožđa koje dižem u teretani", našalio se

obaveštajac na ruskom, kad ga je stražar prizvao sebi.

„Ako je suditi po tvom gabaritu, verovatnije je da se oglasio zbog sveg gvožđa koje

si proždrao", dobacio je neko iz gomile. Čistači i čuvari ponovo su se nasmejali.

„Digni ruke uvis", naredio mu je stražar s ručnim detektorom za metal. Zelena

svetiljka živo je treperila. Nos kratko ošišanog mladića nije bio na pravom mestu,

kao daje više puta lomljen. Ternbul posluša. Stražar ga je ispitivao detektorom, a

Tomu nije promaklo daje neprimetno isključio spravu. Zelena lampica se ugasila.

„Čist si", reče stražar. Lampica je ponovo svetlela.

„Pa, dobro smo prošli", prošapta Ternbul, kad su krenuli za drugim čistačima duž

uskog hodnika, niza stepenice u podrum.

„Viktor je rekla da će nam omogućiti da uđemo", podsetio ga je Tom, ,,i da smo

unutar zgrade prepušteni sami sebi."

Stepenice su vodile do velike prostorije pune neuparenog nameštaja, propalih

kauča i jastuka unakaženih rupama od cigareta. Tom i Ternbul skinuli su kapute i

okačili ih na neke od malobrojnih slobodnih kuka. Sa zidova su im se smešile slike

obnaženih prsatih dama, istrgnute iz kalendara i zalepljene na zidove. Neki čistači

skupljali su se oko termos boca punih kafe. Neki su skidali teške čizme i obuvali

udobnije cipele.



Jedan čovek počeo je da proziva. Tom je pretpostavio da je vođa smene. Čistači su

mu prilazili u parovima. Dobili bi parče papira i nestajali u manjoj prostoriji. Brzo

bi izlazili s kolicima punim metli, džogera, kofa, đubrovnika i boca s tečnostima za

čišćenje i poliranje i upućivali se prema liftu, ka svojim delovima zgrade.

Ternbul munu Toma u rebra, da bi mu dao do znanja da su njihova imena, tačnije

ona koja odgovaraju imenima na bedževima, prozvana.

„Vi ste novi?" pitao ih je šef smene. Na bedžu mu je pisalo Grigorije Mironov.

„Tako je", odgovori Ternbul na savršenom ruskom, posledici petogodišnje službe

u Moskvi, u prislušnom odeljenju GCHQ.

„Nisam obavešten", žalio se Mironov.

„Ni mi nismo znali da dolazimo, do pre nekoliko sati."

Pogledao je njihove bedževe, a zatim i lica.

„Niste na spisku."

„Nismo mi krivi."

Šef smene je uzdahnuo.

„Zar ti ne umeš da govoriš?" pitao je Toma.

„Taj ne zatvara usta", odgovorio je Ternbul umesto njega.

Mironov je sumnjičavo osmotrio Toma. Englez mu je hrabro uzvraćao pogled. Šef

smene konačno je razvukao usne u osmeh.

„Shvatam", zacerekao se. Tom se osmehnuo, iako nije razumeo nijednu reč.

„Evo ti." Dodao je parče papira Ternbulu. „Oprema je tamo. Požurite na drugi

sprat. Ako se usput izgubite, pitajte stražare."

Preuzeli su opremu i gurnuli kolica ka liftu.

„Dobili smo drugi sprat zapadnog krila", reče Ternbul čim su se vrata lifta zatvorila

za njima. Tom izvadi plan zgrade. Prešao je prstom preko papira.

„To znači da smo na dobrom spratu, ali na pogrešnoj strani zgrade. Moramo da

stignemo do severoistočnog ugla, do odaja za restauraciju."

Vrata su se otvorila. Naoružani čuvar ih je pozdravio i ispružio ruku.

„Šta je bilo?" upitao ga Ternbul na ruskom.

„Hoću da vidim vaš radni raspored." Čuvar je nestrpljivo pucnuo prstima. ,,U kojoj

ste galeriji?"



„Uh", Ternbul je progovorio tihim, poverljivim glasom. „Večeras nemamo

raspored." Čuvar se namrštio. „Direktor sutra očekuje važne goste, ali se njegova

kancelarija čisti tek prekosutra. Dobro znaš kakvi su komiteti povodom kršenja

pravila. Platio nam je u gotovu daje večeras očistimo. Dao sam trećinu Mironovu.

Trećina pripada tebi. Rasporedi nas neće omesti u poslu, zar ne?"

Čuvar namignu i stisnu novčanice koje mu je Ternbul ćušnuo u ruku.

„Razumeo sam." Povukao se s vrata. „Znate li put?"

„Ovuda, zar ne?"

„Tako je. Poslednja vrata na desnoj strani, pre skretanja. Ako vas neko bude pitao

šta tamo radite, zovite me. Uputite ga na Sašu. Pobrinuću se da vas niko ne

uznemirava."

„Hvala ti."

Krenuli su u pravcu kancelarija i radionica. Ovaj deo muzeja bio je nedostupan

publici, ali hodnici po raskoši nisu zaostajali za galerijama. Gazili su po

skupocenom, šarenom parketu ispod kitnjastih zidnih ukrasa. Svećnjaci su se

savijali do poda pod sopstvenom težinom, kao grane pune zrelog voća.

Tom se prenuo kad ga je Ternbul cimnuo za rukav. Pokazao je na vrata pored njih i

preveo natpis: „Odeljenje za istoriju i restauraciju izgleda da smo stigli."

Bila su zaključana.

Ternbul bacio pogled preko ramena, da bi proverio da nema čuvara. Otkopčao je

kombinezon i skinuo vrećicu s pojasa. Ona je aktivirala detektor za metal na ulazu.

Tom nije bio iznenađen što obaveštajčev stomak posle toga nije izgledao ništa

manji.

Navukao je rukavice, izvadio kalauz i dugo tanko šilo. Većina lopova koristi kalauze

da pronađe igle za zaključavanje, da bi ih, jednu po jednu, uklonili s puta. Onda

guraju šilo ispod kalauza. Zatim ih okreću, kao ključ, da bi otvorili bravu. Ta

tehnika je po, Tomovom mišljenju, predugo trajala. On se koristio češanjem, koje

je zahtevalo neverovatno precizan osećaj za vreme i nestvarnu veštinu. Zbog toga

je bilo privilegija malobrojnih obijača. Brzo bi prešao kalauzom preko igala za

zaključavanje i pritisnuo šilo između svakog prelaza, kako bi izbacio igle,

sprečavajući ih da se vrate u bravu. Ta tehnika mu je omogućila da otvori bravu za

nekoliko sekundi. Ternbulu je provala delovala jednostavno, kao otključavanje.



72

Kancelarija Borisa Kristenka, Ermitaž 10. januar, 23:52

Boris Kristenko sedeo je u mračnoj kancelariji. Odavno je iscrpeo ono malo

olakšanja koje može da pruži grickanje noktiju i prešao na žvakanje penkala,

premeštajući ga je po ustima. Pljuvačka se skupljala u providnom kućištu,

mešajući se s tamnim mastilom.

Poskočio je kad je zagrgotala neka cev, ubeđen da najavljuje dolazak horde

gnevnih čuvara reda. Prestrašeno je pogledao vrata; Ostala su zatvorena. Srce mu

je divlje tuklo u grudima.

Zavalio se u stolicu, sklopljenih očiju. Drvo je škripalo od napora dok se ljuljao na

zadnjim nogama. Koliko god da se trudio, nije mogao da shvati šta se dogodilo na

Dekabrističkom trgu.

Stalno je vrteo u glavi isti trenutak, kad su se naoružani policajci obrušili na njega.

Sreća je htela da ne bude njihova meta. Neki drugi sirotan će se večeras kiseliti u

vlažnoj zatvorskoj ćeliji. Ali, ko može da garantuje da, koliko sutra ili prekosutra,

neće doći njegov red? Dovoljno je da jedan od čuvara koji ga je pratio do skladišta

to nekom pomene ili da ga Viktor izda vlastima, da bi uštedela dvadeset hiljadarki.

Sećao se slučajnog susreta sa starim školskim drugom koji je zaglavio tri godine u

zatvoru zbog krađe auta. Prve noći u zatvoru, posle jednog pogleda na njegove

mekane, sitne šake, cimeri su ga silovali. Hladnoća, loša hrana i čuvari su ga

slomili. Iz zatvora je izašao kao prazna ljuštura.

Šta da radi? Da uzme sliku iz odeljenja za restauraciju i vrati je u skladište? Da ne

plati Viktoru dug i da rizikuje da se gangsteri obruše na njegovu majku? Ova misao

naterala ga je da čvrsto zatvori oči.

Telefon je zazvonio. Stolica tresnu o pod, sa sve četiri noge. Kucnuo je čas. „Halo."

„Tu smo." „Gde ste?"

,,U odeljenju za restauraciju." „Kako..."

„Nije važno. Dođi ovamo."

Ustao je.



„Dolazim."

73

Glavni atelje, Odeljenje za restauraciju, Ermitaž 10. januar, 23:53

Mesečina se uvlačila kroz prozore na tavanici, preobražavajući statue pod

pokrovima i skulpture na restauraciji u jezive, lebdeće prikaze. Radionica je bila

ustalasana masa tegli, bočica, boca i četkica, pokrivenih tankim slojem prašine.

Prostorija su ispunjavale omamljujuće arome razređivača i boja. Na suprotnom

kraju odaje bila su zlokobna, crna vrata trezora.

Tom ih je ispitao dok su čekali Kristenka.

„Možeš li da ih otvoriš?" upita ga Ternbul.

„Ako budem morao", reče Tom. „Stara su najmanje šezdeset godina. Nije

poslednja reč tehnike."

Obaveštajac se naglo okrenuo ka ulaznim vratima.

„Neko dolazi, brzim korakom."

Nisu hteli da rizikuju. Otrčali su na drugu stranu sobe i čučnuli iza radnog stola.

Nekoliko sekundi kasnije, čuli su zveckanje metala. Neko je gurnuo ključ u bravu i

vrata se otvoriše. Tom proviri preko stola.

„To je Kristenko", prošaptao je.

Kad su iskrsli iza stola, kustos je poskočio od straha.

„Očekivao si nekog drugog?" upita ga Ternbul.

„Nisam", odvratio ja Rus. „Iznenadili ste me, to je sve."

,,U redu", reče Tom, „pređimo na stvar."

„Imate li novac?"

„Ovde je..." Tom mu je nestrpljivo dobacio torbu. „Otvori trezor."

„Ja ću stražariti napolju", ponudio se obaveštajac. „Pretvaraču se da perem pod ili

nešto slično. Zazviždaću ako čujem da neko dolazi."

„Dobra ideja", reče Tom.

Ternbul je izašao iz sobe sa džogerom i kofom.



Kristenko priđe trezoru. Zaklonio je brojčanik telom. Petljao je oko njega, sve dok

se teška vrata, uz bučno škljocanje, nisu otvorila. Riznica je bila malena prostorija

čeličnih zidova, od tri kvadratna metra. Duž levog zida pružale su se drvene police,

povijene pod težinom slika i umetnina.

Kristenko uđe unutra. Posle nekoliko sekundi izašao je sa slikom u ruci.

„Evo je", reče. „Iako bog sveti zna..."

Iz hodnika je dopro tihi zvižduk. Tom pogleda vrata. Ternbul je ušao u sobu.

„Ko ide?" usplahireno prošapta Tom.

Obaveštajac nije odgovorio. Molećivo je posmatrao Toma. Pružio je ruke ka njemu

i otvorio usta, a onda se stropoštao na pod. Iz potiljka mu je virila drška noža.

Kristenko ispusti tihi, užasnuti jecaj.

„Dobro veče, Tomase", obratio mu se Renvik, kliznuvši u atelje. Sledio ga je Heht s

dvojicom gorila.

„Renvik", procedi Tom kroz stisnute zube.

„Čestitam na uloženom trudu na pronalaženju nestalog Belaka. Izgleda da sam ga

tražio na pogrešnim mestima." Renvik pucnu prstima u pravcu Kristenka. Kustos

se zateturao ka njemu i predao mu sliku. Bacio je zbunjeni, pomalo tužan pogled

na Toma. Renvik je pažljivo osmotrio. Podigao je glavu sa osmehom.

„Svaka čast. Dobio si ono što si tražio", prozbori Tom ledenim glasom.

„Ne baš."

„Šta to treba da znači?"

„Ovakve priče retko kad imaju srećan kraj", uzdahnuo je Renvik „To je ružna

istina."

Heht istupi, stiskajući pištolj s prigušivačem u ispruženoj ruci. Nišanio je Tomu u

glavu. Ovaj stisnu zube. Um mu se ispraznio. Heht povuče obarač.

Metak je pogodio Kristenka u grlo. Zateturao se unazad, s rukama na vratu. Kroz

zgrčene prste liptala je krv. Prigušeno krkljanje ispuni sobu. Drugi hitac ga je

pogodio posred grudi. Sručio se na pod, s jedva čujnim uzdahom.

„Zašto si to učinio?" povika Tom.

„Tragovi, Tomase. Znaš da ne volim da ostavljam tragove."



Dvojica gorila dohvatiše kustosa ispod ruku i odvukoše ga u trezor. Za sobom je

ostavljao krvav trag. Bacili su ga na pod i glava mu tresnu o kamen. Ponovili su

operaciju s Ternbulom, uz mnogo više napora.

„Pođi za njima, Tomase", naložio mu je Renvik. „Pravičeš im društvo. Olakšaćemo

posao vlastima. Neće morati da se muče da pronađu krivca."

Tom uđe u trezor, okrenuvši se da pogleda Renvika.

„Igra nije gotova, Hari."

„Gotova je za tebe." Osmehnuo se. „Veruj mi, poželećeš da sam te ubio, pre nego

što ruska policija okonča ispitivanje. Znaju da budu veoma ubedljivi„

Vrata su se polako zatvorila. Poslednji srebrni zrak svetlosti osvetlio je Renvikovo

lice. Masivna brava je tupo škljocnula, kad su reze našle put do svojih ležišta.

74

11. januar, 00:07

U trezoru je vladala potpuna tišina. Čuo je samo otkucaje sopstvenog srca. Tama

je bila apsolutna. Mastiljava praznina ispijala je dušu, pritiskala ga i mrvila kao

golemi kamen na grudima.

Znao je da mu je Renvik, na izvestan način, učinio uslugu. U tesnom prostoru nije

bilo dovoljno kiseonika za troje ljudi. Ubio je Ternbula i Kristenka, omogućivši

Tomu da preživi do jutra. Nije to učinio iz samilosti. Hteo je da ruskoj policiji

ponudi pogodnog krivca.

Pritisnuo je dugme na digitalnom satu. Bledi neonski sjaj liznu mu ruku, kao

plamičak plinske svetlosti. Čučnuo je pored leševa i hladnom plavom svetlošću

osvetlio im lica. Pustio je dugme, zgađen Renvikovim zlodelom. Navikao je da radi

u tami.

Usmerio se na Kristenka. Opipao ga je da bi našao mobilni telefon beskoristan u

riznici i digitalnu kameru. Stavio ih je u džep, za svaki slučaj. Prešao je na

Ternbula. Opipavao ga je dok nije našao komplet alata. Oprezno se uputio ka

vratima i prešao rukama preko glatke hladne površine, sve dok nije našao

četvrtasta vratanca u visini kukova.



Radio je pomoću dodira. Jednom rukom je držao šrafciger, a drugom gornji levi

šraf na vratancima. Vrh šrafcigera ušao je u žleb na šrafu. Odahnuo je s

olakšanjem kad se šraf lako okrenuo. Brzo je odvrnuo sve šrafove i sklonio

vratanca. Otvor je bio dovoljno širok da kroz njega gurne ruku. Prstima je tražio

put između poluga koje su upravljale rezama za zaključavanje. Stigao je do novih

vratanaca, iza kojih se krio mehanizam za zaključavanje.

Po drugi put je skinuo četiri šrafa. Ovaj put mu je trebalo mnogo više vremena.

Tesni prostor otežavao mu je odvrtanje. Konačno je dohvatio vratanca i skinuo

rukavice. Pružio je ruku, sve dok vrhovima prstiju nije dotakao zadnji deo točka s

kombinacijom. Vertikalni položaj žlebova ukazivao je da je podešen na nulu.

Provaljivanje ovakvih brava bila je jedna od prvih veština kojima je ovladao.

Marljivo je vežbao na takvim sefovima, iako su ih digitalne mere obezbeđenja

gotovo u potpunosti potisnule. Manje vični lopovi odlučili bi se za bušenje čeličnih

vrata. Zatim bi pomoću endoskopa osmotrili mehanizam. To je često bila

neophodna mera predostrožnosti zbog alarmnog uređaja ili živinog prekidača.

Tom se oslanjao na sopstvena čula; na svu sreću, pošto u ovoj situaciji nije imao

drugih aduta.

Zatvorio je oči i počeo da okreće točak. Usredsredio se i usporio disanje. Zvuči

pojedinih pridržaka u bravi, koji su polako udarali o majušne zupce točka, behu

jedva čujni. I najmanje škljocanje za Tomove istančane uši bilo je ravno

zaglušujućem tresku. Malene vibracije kao da su mu pekle vrhove osetljivih

prstiju.

Škljoc, škljoc, škljoc, škljod Promene tona i blaga odstupanja pod prstima behu na

granici percepcije, ali Tom ih je nepogrešivo prepoznavao. Za njega su bila ravna

tresku statue o pod. Dokonao je prvi broj. Sedamnaest.

Ponovo je sklopio oči i okrenuo brojčanik u drugom pravcu. Ovaj put nije morao

dugo da čeka na promenu. Osam. Krenuo je u suprotnom pravcu, prešao je

trideset, četrdeset, pedeset, dok se krak poluge nije spustio na pedeset tri. Sad se

vraćao. Nadao se da će to biti poslednji put, zato što je ovaj model trezora bio

programiran na četiri broja, iako je mogao imati i peti. Dvadeset sedam.

Povukao je metalnu šipku koja je kontrolisala gornji komplet reza. Ništa se nije

desilo. Namrštio se i pokušao ponovo. Nije htela da se otvori. Vratio je prste na



brojčanik. Okrenuo ga je za jedan stepen. Nasmejao se kad je čuo kako pridržak

pada na svoje mesto. To je bio stari trik, umetanje još jednog broja, nedaleko od

prethodnog.

Ovaj put se šipka pomerila nadoie. Gornje reze spremno su se povukle. Ponovio je

postupak na šipkama na dnu i sa strane. I one su glatko ispale iz ležišta. Upro je na

teška vrata i ona se otvoriše.

75


Grigorij Mironov osmotrio je poslednje stepenište i krenuo ka galeriji zapadne

umetnosti. Kontrolisao je raspodelu zadataka i proveravao da li su čistači sledili

uputstva i savesno radili. Imao je veoma odgovoran pristup poslu.

Ušao je u Rodenovu dvoranu i prstom prešao preko najbližeg rama, nokupiBniM

dosta prašine. Požurio je u Gogenovu odaju. Ni ona nije očišćena. Sigurno su u

Moneovoj dvorani, mrmljao je sebi u bradu, ali je i nju zatekao nedirnutu. Bes je

kipteo u njemu.

Pronašao je tri čuvara zadužena za patroliranje tim delom muzeja u Renoarovoj

sobi. Ćeretali su i pušili, kao i obično. „Da li ste videli dva čistača zadužena za ovaj

deo muzeja?", pitao ih je Mironov. „Visokog debeljka i njegovog mutavog

ortaka?"

Jedan čuvar se izdvojio iz grupe. Izveo ga je iz sobe i pokroviteljski obgrlio oko

ramena.

„Ne brini. Sve su mi objasnili. Pustio sam ih bez zapitkivanja." Namignuo je.

„Šta kažeš?"

„Trećina za tebe, trećina za mene. Direktorova kancelarija će ujutru biti čista. Svi

će biti srećni i zadovoljni." Čuvar gaje srdačno potapšao po ramenu. „Lepo je

poslovati s tobom." Nasmejao se i pošao da se pridruži kolegama.

Mironov je ostao sam nasred dvorane. Pušio se od besa. Izgleda da su novajlije

radile za svoj račun? Mislili su da će ga zaobići. Pa, izvešće ih pred komitet zbog

zanemarivanja radnih obaveza. Prijaviće i direktora. Nikad mu se nije sviđao.



Krenuo je ka kancelarijama, mrmljajući ispod glasa.

76

Glavni atelje, Odeljenje za restauraciju, Ermitaž 11. januar, 00:22

Tom se konačno našao u sobi. Zadovoljstvo nije dugo trajalo. Neko se

približavao. Čuo je užurbane korake, koji su se naglo zaustavili. Ponovo ih je čuo,

posle potezanja brave. Pogled mu se zadržao na vratima. Da li ih je Renvik

zaključao?

Nije želeo da rizikuje. Lagano je zatvorio vrata trezora za sobom i uspuzao se ispod

platna prebačenog preko statue Merkura, nedaleko od vrata. Koraci su bivali sve

glasniji. Pribio se uz statuu. Nos mu je bio veoma blizu lista vinove loze,

postavljenog preko osetljivog mesta. Božanstvo je letelo, raširivši krilate ruke, koje

su pod pokrovom tvorile prostor sličan šatoru. Nije se usuđivao da diše, da se

platno ne bi pomerilo.

Neko je snažno protresao kvaku i vrata se otvoriše uz škripu šarki. Kožni donovi

zacvileli su po mermernom podu. Zavladala je tišina. Tom je pretpostavio da je

čuvar zastao da bi se obazreo oko sebe. Kroz pukotinu između platna i poda video

je iznošene, ali blistavo očetkane cipele. Čuo je mrmljanje na ruskom. Cipele su su

zaputile ka vratima.

Zaustavile su se nadomak izlaza. Čovek je čučnuo. Tom je video ispruženi kažiprst

koji prelazi preko poda i tamnu mrlju Ternbulove krvi na njemu.

Čuvar se naglo uspravio. Cipele su zacvilele. Pratio je krvavi trag do vrata trezora.

Tom skoči iz zaklona kad je čovek prošao pored njega. Udario gaje ramenom i

povukao pokrov za sobom. Bacio je čuvara na radni sto i izbio mu sav vazduh iz

pluća.

Zapleo u pokrov. Očajnički je pokušavao da ga se otarasi, plašeći se da će se čuvar

mašiti pištolja. Baš u tom trenutku, velika boca pade s radnog stola, pravo na

čuvarevu glavu.



Smeđe staklo rasulo se na sve strane, kad je boca, uz tresak, eksplodirala. Čuvar se

onesvestio. Glava mu je pala na grudi.

77

00:25

Grigorije Mironov zašao je za ugao, na vreme da čuje zvuk slomljenog stakla i

zaključavanja vrata na Odeljenju za restauraciju.

„Ko je tamo?", povikao je. Pesnicom je udarao po vratima. „Otvaraj!"

Mironov je osamdesetih dva puta službovao u Avganistanu. To je bilo davno, ali ga

srčanost nije napustila. Nije se plašio ničeg što bi moglo da ga sačeka u sobi.

„Ulazim", rekao je. Nije čuo ništa, izuzev zvuka slomljenog stakla.

Dohvatio je golemi svežanj ključeva, pričvršćen za kožni pojas. Mahnito ih je

prevrtao između prstiju dok nije našao pravi. Pokušao je da otključa vrata, ali nije

uspeo. Probao je s drugim.

Vrata se otvoriše.

Uskočio je u sobu, držeći baterijsku lampu kao da je batina. Prostorija je bila

prazna. Zbog oštrog naleta promaje podigao je glavu. Jedan od prozora na tavanici

bio je razbijen. Uljez je pobegao na krov.

Oborio je glavu kad je zgazio na staklene krhotine. Pogledom je pratio potočić

tamne tečnosti do čuvarevog tela, oslonjenog o radni sto. Pritrčao mu je i opipao

puis. Kad se uverio da je živ, spustio ga je na pod i radiom pozvao pomoć.

Posle četrdeset pet sekundi, gomila čuvara nahrupi u sobu, s oružjem u rukama.

„Šta se desilo?" upita starešina.

„Noćas smo dobili dvojicu novajlija. Poslao sam ih gore, da čiste galerije zapadne

umetnosti. Tamo ih niko nije video. Mislim da su potkupili čuvara da bi ih pustio

ovamo. Pošao sam da ih potražim. Čuo sam krik i zvuk razbijenog stakla. Sigurno

su se popeli gore", pokazao je na polomljeni prozor na tavanici.

„Da li ćeš ih prepoznati ako ih budeš video?"



„Potpuno sam siguran."

„Dobro je. Pođi s nama. Hoću da se neko popne na krov. Zatvorite sve izlaze.

Pretresaćemo sobu po sobu, dok ne nađemo te kopilane. Alekseju?"

„Da, gospodine", javio se mladić koji je stajao pored vrata.

„Ostani ovde s Ivanom. Sačekaj medicinsko osoblje."

„Da, gospodine."

Mironov je istrčao iz sobe s čuvarima. Delovali su uzbuđeno i odlučno. Aleksej

kleknu pored Ivana i otkopčao mu košulju. Trebio je komadiće slomljenog stakla iz

ranjenikove kose.

78

00:28

Tom je čučao iza radnog stola. Um mu je grozničavo radio. Slomljeni tavanski

prozor ubedio je stražare da je pobegao na krov. Ubrzo će se popeti gore i videti

da nema nikoga. Moraće da prođe pored čuvara i napusti kancelariju, i to brzo.

Provirio je preko stola i osmotrio Aleksej a, čuvara koga su ostavili pored

ozleđenog kolege. Srce mu je poskočilo. To je bio mladić koji je isključio detektor

metala dok je proveravao Ternbula. Očigledno je nešto dugovao Viktoru. Tom se

nadao daje dug dovoljno veliki da pokrije i pomaganje u bekstvu. Nije imao

drugog izlaza.

Ustao je. Čuvar se instinktivno mašio za oružje.

„Čekaj" uzbuđeno će Tom.

„Idi." Čuvar je delovao užasnuto. Pogledom je pokazivao ka vratima.

„Kako?" Tom je pokazao mapu muzeja. Čuvar ju je uzeo iz njegovih ruku. Drhtavim

prstom pokazivao mu je put za bekstvo. Vodio je niz pomoćne stepenice, do prvog

sprata i Malog Ermitaža, a zatim do Velikog Ermitaža i... Tom je zbunjeno

zatreptao. Nije bio siguran da je dobro razumeo.

„Do kanala?" pitao je nesigurnim glasom.

„Da", rekao je čuvar. Mahao je rukama i nogama, kao da hoće da mu kaže da

mora da se spusti u kanal i zapliva.



Nije imao kad da mu objašnjava da s ovakvim ramenom ne bi daleko odmakao.

Smisliće nešto kad stigne tamo. Promrmljao je spasiba i zgrabio ključ iz čuvareve

ispružene ruke.

„Pozovi Viktora. Reci joj šta se dogodilo", reče Tom. Pravio se da razgovara

telefonom, dok mu je davao njen broj ispisan na papiriću.

Čuvar polako klimnu. Tom je već izašao iz ateljea. Osluškivao je korake čuvara na

krovu. Približavali su se slomljenom prozoru.

Otključao je vrata na početku pomoćnog stepeništa čuvarevim ključem i sjurio se

dole. Ubrzo se našao na prvom spratu. Hodnik je bio prazan. Čuvari su se

najverovatnije pridružili kolegama na spratu i na krovu. Potrčao je po ispoliranim

parketu u obliku riblje kosti. Rame ga je bolelo, a u glavi mu se vrtelo. Sledio je

mapu i prešao preko malog mosta u severnom paviljonu Malog Ermitaža.

Upotrebio je ključ da bi ušao u galerije koje su vodile ka Velikom.

Našao se u italijanskoj kolekciji. Zauzimala je tridesetak prostorija, posvećenih

razvoju italijanske umetnosti od trinaestog do devetnaestog veka. Usporio je hod.

Protrčao je kroz kancelarijski deo muzeja, gde nije bilo mnogo čuvara. U ovim

dvoranama vise dve od dvanaest slika naslikanih rukom Leonarda da Vinčija. Biće

mnogo više čuvara.

Oprez se pokazao opravdanim. Čim je ušao u prvu prostoriju, u daljini je ugledao

nečiju siluetu. Sve sobe su bile povezane otvorenim vratima, tako da se zgrada

videla s kraja na kraj. Procenio je da je čuvar dve galerije dalje od njega.

Brzo je odustao od napada. Ne bi rizikovao, čak i da mu je rame bilo čitavo. Nije

znao koliko čuvara patrolira ovim spratom. I najmanji zvuk bi ih naterao da pojure

ka njemu.

U sobi nije bilo nikakvog skrovišta. Čučnuo je pored vrata i naslonio leđa na zid,

skriven u senkama. Nekoliko sekundi kasnije, čuvar je ušao u sobu. Mirno je

prošao pored njega.

Čim je čuvar prošao pored njega, kliznuo je u sledeću prostoriju. U narednoj je

ugledao sen drugog čuvara. Svetlost je prodirala kroz prozor, pa nije bilo

spasonosnih senki. Spustio se na stomak i otpuzao ispod naslonjača presvučenog

crvenim plišom. Vireći kroz zlatne kićanke, video je kako čuvar ulazi u galeriju,

zastaje da bi razgledao prostoriju i nastavlja dalje.



Ušao je u sledeću dvoranu i sakrio se iza pijedestala velike statue. Stigao je

nadomak severoistočnog ugla zgrade. Kroz prozor se video most preko Zimskog

kanala, koji je vodio do pozorišta Ermitaž. Mora da izbegne poslednjeg čuvara. On

je ušao u sobu, mrmljajući. Uzdahnuo je, okrenuo se na petama i vratio. Tom

zaključi da mu je daje to kraj maršrute. Druga dvojica će se uskoro pojaviti.

Moraće da dela, i to brzo.

Uverivši se da nema opasnosti, pritrčao je suprotnom zidu i bacio pogled kroz

prozor. Srce mu je sišlo u pete. Kanal se smrzao. Ne bi stigao do reke, čak i ako bi

uspeo da skoči s visine od deset metara. Debela gvozdena rešetka sprečavala je

prolaz ispod mosta. Bio je u zamci.

Okrenuo se u očajanju, tražeći makar i najslabiju iskru inspiracije. Morao je nešto

da preduzme dok se čuvari ne vrate. Nesvesno je upravio pogled na masivnu

mermernu bistu Katarine Velike. Cerila se na njega, kao da ga nemo izaziva da

pobegne iz njene palate.

Njen bezosećajni pogled dao mu je ideju. Proverio je prozore ka uskom kanalu. Bili

su obezbeđeni alarmom, ali ne i zakovani. Moći če da ih otvori, ako se odluči na

to.

Prišao je bisti i podigao je s postolja. Nekako se doteturao do prozora. S

olakšanjem ju je položio na široku prozorsku dasku. Nije znao koliko je led debeo,

niti koliko je bista teška. Ostalo mu je da se nada najboljem, pošto će bista pasti s

velike visine. Ako probije led, skočiće kroz rupu, roniti ispod leda i rešetke i

doplivati do Neve, koja se te godine nije smrznula.

Izvlačenje iz reke biće sasvim druga stvar. Neće moći dugo da ostane u ledenoj

vodi. Na raspolaganju mu je, u najboljem slučaju, samo nekoliko minuta. Skok će

biti veoma rizičan, ali je i to bolje od metka u leđa uspaničenog čuvara.

Popeo se na prozorsku dasku i duboko udahnuo, a zatim otvorio prozor. Prodorni

zvuk alarma ispunio je prostoriju. Čuo je povike i topot nogu u trku.

Šutnuo je statuu preko ivice. Beli mermer elegantno je poleteo kroz vazduh i

tresnuo u led, načinivši široku rupu i nestavši u vodi.

Povici su bili sve bliži. Stražari su se približavali galeriji. Tom ustade i pogleda

preko ramena. Pet čuvara jurišalo je na njega, mašući pištoljima. Odjeknuo je prvi

pucanj. Tane mu je proletelo pored uveta, završivši u gipsanim ukrasima.



Skočio je u daleke, tamne vode, bez trunke oklevanja.

79

00:51

Bućnuo je posred rupe u ledu. Studena voda oštro ga je ujedala. Duboko je

udahnuo. Voda ga je prekrila, tako da nije stigao da napuni pluća. Potonuo je sve

do dna kanala i osetio kako ga meko, rastresito dno grabi za gležnjeve, kao da želi

da ga zadrži. Odbacio se u pravcu metalne rešetke i reke. Bar se nadao da ide u

dobrom pravcu i da će mu pluća izdržati do cilja.

Pokušao je da otvori oči i vidi kuda ide. Hladna voda zasekla mu je beonjače kao

tupi nož, nateravši ga da odmah zažmuri. Divlje se bacakao nogama i rukama, iako

nije znao da li ide u dobrom pravcu, dole ili gore.

Oštar udarac u potiljak rekao mu je da je stigao do leda. To uverenje osnažio je niz

oštrih udaraca o ledenu ploču. Bili su to meci. Čuvari su pucali s prozora. Isprva

mu je bilo drago što je led debeo, ali mu je pomisao da je zarobljen pod njim

pokvarila raspoloženje.

Pokušao je da blago skrene ka dnu, ali su mu noge u dobroj meri otkazale

poslušnost. Imao je utisak da ih je studen obavila debelim ćebetom. Nije osećao

povređeno rame.

Pružio je drugu ruku i opipao zid s leve strane prema Ermitažu. Koristio gaje kao

putokaz, otiskujući se i plivajući ka reci. Grudi i grlo su ga pekli. Mišići su mu se

grčili, srce tuklo, a stomak boleo.

Nastavio je da pliva. Metalna pesnica se, posle svakog trzaja nogama, sve jače

stezala oko pluća. Svaki mišić, svaki organ u telu vapio je za vazduhom. Imao je

čudnovat osećaj da pada kroz vodu s velike visine. Znao je da se davi.

Bacio se napred, poslednjim, očajničkim trzajima. Ispred sebe je napipao rešetku,

hladnu i tvrdu poput zatvorske. Krenuo je nadole. Džilitao se i bacakao. Trpeo je

oštar bol u očima i ušima, kao da roni do središta Zemlje.

Konačno je naišao na procep između dna kanala i rešetke i provukao se kroz

njega. Glava mu je pucala. Video je majušne zvezde i munje.



Pokušao je da se odbaci ka površini. Noge su se jedva micale. Reka je bila tako

meka i podatna. Svetla Sankt Peterburga izazivački su sijala kroz vodu, kao zvezde

na drugoj strani vaseljene. Sve je bilo tiho i mirno.

Iz tame iznenadno iskrsnuše dve ruke i grubo ga ščepaše. Osećao je da leti, da hrli

ka zvezdama kao raketa. Telo mu je vrištalo, a mozak urlao. Konačno se oslobodio.

Kašljao je i hripao. Pluća su mu gladno usisavala vazduh. Vrat mu se otkočio, a

čvor na srcu popustio.

„Ubacite ga u čamac." Bio je to Viktorov glas. Shvatio je da ga drži oko grudi i vuče

kroz vodu.

Dva para ruku dohvatila su ga i izvukla iz vode. Odmah su ga pokrili s nekoliko

peškira. Video je Viktora. Pela se merdevinama za njim.

„Idemo" čuo je njenu naredbu. Motor je zaurla, gliser podiže nos iz vode i pojuri.

Školjka od fiberglasa sekla je rečnu površinu. Ermitaž se gubio u pomrčini.

Viktor sede preko puta i pruži mu je toplo piće. Stiskao ga je zgrčenim pesnicama.

Nije osećao prste.

„Sad smo kvit", povikala je da bi nadjačala riku motora.

Klimnuo je. Tresao se od hladnoće.

„Imaš li je?" pitala ga je.

Odmahnuo je glavom.

„Gde je Arci?" zakrkljao je.

„Saznali smo da ga drže u američkom konzulatu. Šta je bilo s Ternbulom?"

„Nije uspeo da se izvuče."

80

Obala kanala Fontanka, Sankt Peterburg 01:36

Dominik je čula glasove i pogledala iza ugla. Opazila je Viktora, mokre kose.

Tihim glasom razgovarala je s trojicom svojih ljudi. Pažljivo su je slušali. Klimali su

glavama, kao da primaju uputstva. Dominik se pitala šta Ruskinja ima na umu.

Dala im je nekoliko velikih torbi. Jedan od njih pogleda kroz otvorena vrata u sobu

iza sebe i upita nešto. Šefica je sledila njegov pogled. Osmehnula se. „Da."



Daska škripnu pod Dominikinom bosom nogom. Ošto se trgla unazad. Glasovi su

utihnuli. Čula je sve dalji topot koraka.

„Izađi."

Dominik je snebivljivo istupila iz senki. „Izvini, nisam htela da... Da li je s njim sve u

redu?" „Dobro je", odgovori Viktor. „Stigli smo u poslednji čas. Mora da se

naspava." „A Ternbul?"

Ruskinja odmahnu glavom. „Kako?" pitala je Dominik.

„Nije stigao da mi objasni. Rekla sam mu za Arčija. Ujutru će posetiti konzulat, da

bi saznao zašto ga drže." „Mogu li da ga vidim?"

„Spava", reče Viktor, pažljivo zatvarajući vrata. „Pusti ga da se odmori." „Važi."

Dve žene su stajale u hodniku, u napetoj tišini. Nijedna nije htela da načini prvi

potez.

„Ti i Tom", konačno će Viktor, „nikad niste..." Nije morala da završi rečenicu.

„Tom i ja?" Dominik se nasmejala. „To te muči?"

„Samo sam se pitala. Hoću da kažem, ti si veoma lepa, dok je on... On je veoma..."

„On je Tom." Dominik je završila njenu rečenicu. Osmehivala se u sebi, svesna

Tomovog uticaja na neke žene. Ni Viktor nije bila imuna na to, iako se činilo da

nema ničeg ranjivog u sebi. Njegova snaga kod njih je izazivala želju da budu

zaštićene, a njegova osetljivost budila materinski instinkt. Zbog iskustva s

njegovim ocem, ona to nikad nije osetila.

„Samo sam se pitala..." Slegnula je ramenima. Nije zvučala opušteno kao što je

nameravala.

„Kad je Tom u pitanju", polako će Dominik, „važno je znati da se ni sa kim ne

zbližava. Nije on kriv. Morao je da postane takav, da bi opstao. Napustili su ga svi

u koje se uzdao. Lakše mu je da drži ljude na odstojanju. Na taj način ne može da

se razočara, niti da bilo koga povredi."

„ A ti? Šta je s tobom i Arčijem? S vama je blizak?"

„Jeste, ali samo zato što nam nije neophodan. On dobro zna da smo dovoljno

snažni da preživimo bez ičije pomoći. U stvari, mislim da mu je to jedini strah."

„Šta?"

„Da će neko zavisiti od njega."

„Možda još nije našao osobu koja želi da zavisi od njega", nagađala je Ruskinja.



„Možda." Dom se osmehnula kao da se slaže sa sagovornicom, iako nije bila

sigurna u to.

81

Konzulat SAD, Furštadska ulica, Sankt Peterburg 11. januar, 08:30

Kad je sledećeg jutra stigao pred američki konzulat, naišao je na mali red ispred

ulaza. Strpljivo je čekao, razmišljajući o noćašnjim događajima. Pred očima su mu

promicale slike Ternbula i Kristenka, izgubljenog Belaka i Renvikovog iscerenog

lica. Setio se i očijukanja sa smrću na dnu ledene Neve. „Da?"

Glas službenika u odelu i s naočarima za stolom prenuo ga je iz razmišljanja.

„Želim da razgovaram s generalnim konzulom", reče Tom. Čovek je većinu ljudi

upućivao na šaltere s vizama. Činilo se da mu odstupanje od rutine prija. Lenjo se

osmehnuo.

„Imate li zakazano, gospodine?"

„Nemam."

Osmeh se istopio.

„Bojim se da vam u tom slučaju ne mogu pomoći. Svi sastanci moraju biti unapred

zakazani preko administrativnog osoblja i provereni od strane bezbednosnih

službi. Sledeći." Usmerio je pažnju na osobu iza Toma.

„Došao sam zbog čoveka koji je ovde zatvoren" nastavio je Tom. „Moram da

razgovaram s njim."

Službenik klimnu dvojici marinaca, koji su se odlepili od zida i opkolili Toma.

„Molim vas da istupite iz reda, gospodine", obratio mu se jedan od njih robotskim

glasom. Tom je nepokolebljivo gledao službenika u stolici.

„Uhapsili ste mog prijatelja, britanskog državljanina. Držite ga ovde. Zahtevam da

mi kažete zašto je lišen slobode. Želim da ga vidim."

„Vodite ga odavde", naredio je službenik marincima nehajnim tonom, kao da se

svakodnevno suočava s ovakvim situacijama. Zgrabili su Toma za ruke, odneli ga

do vrata i podigli, tako da su mu stopala beskorisno landarala.



„Skidajte ruke s mene!" povika je. Uzalud se opirao. Mrštio se od bola u

povređenom ramenu.

„Čekajte." Nečiji glas je nadjačao Tomove uzvike i uzbuđeni žamor gomile. Marinci

su stali, okrenuvši Toma u pravcu glasa. „Da li ste došli zbog Arčija Konolija?"

„Tako je", s olakšanjem će Tom. „Znate za njega?"

„Naravno." Čovek se osmehnuo i rukom mahnuo marincima da se udalje. Pustili

su Toma i zauzeli svoja mesta pored zida, bezizražajnih lica. „Ja sam specijalni

agent Klif Kaningam. Možda mogu da vam pomognem."

„Da li je još ovde?"

„Da. Gospodin Konoli pomaže nam u nekim istragama. Dobrovoljno, naravno."

Tom nije komentarisao. Priča da Arci dobrovoljno pomaže bilo kome, a pogotovo

Jenkijima, činila mu se krajnje neuverljivom.

„Znajte da grešite u pogledu onog što mu pripisujete."

„Zašto ne bismo o tome popričali u konzulatu?" reče Kaningam. Obratio se

službeniku koji je upravo naredio da se Tom izbaci iz reda. „Nema problema,

Rolande, čovek je sa mnom. Upiši ga, molim te."

Tom je sledio Kaningama, s vidno istaknutom propusnicom. Prošli su kroz ojačana

vrata, koja je otvorio marinac u stražarskoj kućici i ušli u zbunjujući lavirint

sekretarskih boksova i neurednih kancelarija. Sišli su niza stepenice i krenuli duž

hodnika sa po tri ćelije s obe strane.

„Ovde je." Kaningam mahnu karticom kroz elektronsku bravu treće ćelije levo.

Vrata su se otvorila.

„Arci?" Tom uđe unutra.

„Tome." Arci se široko osmehnuo. „Dugo ti je trebalo." Ležao je na uskoj postelji i

listao dve godine staro izdanje magazina GQ, s cigaretom u uglu usana.

„Siguran sam da imate mnogo materijala za priču", hladno će Kaningam. Zalupio

je vrata ćelije.

Tom je zurio u zatvorena vrata. Okrenuo se prema Arčiju i slegnuo ramenima.

„Divan plan za bekstvo, ortak", progunđa Arci i otvori časopis. „Šta si učinio?

Prokrijumčario si kašiku, da prokopamo tunel do ulice?"

„Fin čovek, zar ne?" Tom se sručio na krevet do Arčija.

„Pričaj mi o tome. Čitave noći sam slušao njegova sranja."



„Za šta te okrivljuju?"

„Ništa ozbiljno", reče Arci. „Samo neobično ubistvo, tačnije, tridesetak ubistava.

Među mojim navodnim žrtvama je, po svoj prilici, i Laše."

„Laše? Ali videli smo ga pre neki dan."

„Jesmo. Tvrde da sam ga baš tad ubio."

„Ali zašto?"

„Iz istog razloga iz kog sam navodno ubio Lamersovu nećaku." ,,I ona je mrtva?" s

nevericom će Tom.

„Izgleda da jeste, sirotica", uzdahnu Arci. „Situacija se otima kontroli. Misle da

sam pokušavao da zametnem tragove."

„Tragove čega?" prezrivo će Tom. „To je obično sranje. Ništa nisi učinio."

„Znam. Znaš i ti. Što se njih tiče, ne samo da sam umešan u krađu iz nekog

američkog muzeja po Lašeovom nalogu, već sam pogušio punu sobu neonacista,

regrutovanih da obave taj posao za mene. Ugušio sam im i decu." Arci je govorio

ne dižući pogled s časopisa.

„To je ludost!" Tom skoči s kreveta. „O kakvoj se krađi radi?"

„O krađi enigma mašine."

„Enigma mašine?" Više nije zvučao gnevno, već uzbuđeno.

„Tako je." Arci podiže glavu. Sinulo mu je. „Ne misliš valjda..."

„Zašto da ne?" Tom je polako klimnuo. „Neonacistička grupa. Mašina za

dešifrovanje iz Drugog svetskog rata. Lašeova navodna umešanost. Pronalaze ga

mrtvog. Siguran sam daje sve to povezano."

„Enigma je prava poslastica za kolekcionare. Ne vidim kakvu bi korist neko mogao

imati od nje."

„Možda treba nešto da dešifruje."

„Poslednja Belakova slika!" uskliknu Arci. „Na njoj je šifrovana poruka. Moramo

ponovo da stupimo u kontakt s Kristenkom i pribavimo je."

„Nažalost, prekasno je za to", jetko će Tom. Ukratko mu je ispričao događaje od

prethodne noći.

„To znači da Renvik ima sliku i enigmu" uzdahnu Arci. „Dosad je već stigao na pola

puta do cilja. A mi nemamo ništa."

„Možda imamo", reče Tom.



„ A šta to možda imamo?"

„Imamo nešto. Moju kameru. Onu koju sam pozajmio Kristenku. Uzeo sam je od

njega u trezoru. Uništena je, ali memorijska kartica verovatno još radi."

„Ne vidim..."

„Fotografisao je sliku, zar ne? Učinio je to da bi dokazao da je ima. Možda nam

slika nije potrebna, ako imamo snimke."

„Blago nama, samo još da izađemo odavde", reče Arci i pokaza na čelična vrata.

82

09:27

Pre nego što je Tom stigao da progovori, vrata su se širom otvorila i ćeliju uđe

Bejli. Nije gubio vreme na predstavljanje. Umesto toga, proždirao je Toma

znatiželjnim pogledom. „Hoću da znam sve o toj slici."

„Prisluškivao si nas?" odvrati Tom. Bio je besan na sebe zbog neopreznosti. Bejli

pokaza malu crnu rupu iznad kreveta, koju nije opazio.

„Bio sam u prvoj smeni. Nadao sam se da ćete biti neoprezni. Ne brini, uređaj je

sad isključen."

„Đavola je isključen." Tom ga je posmatrao s nepoverenjem.

„Zašto mi ne kažete šta se događa?"

„Nećemo ti ništa reći", zafrkta Arci.

„Morate shvatiti da ste u debelom sranju, zbilja debelom. Morate da podelite ono

što znate s nama, ako želite da se izbavite odavde. Ako to učinite, možda ću biti u

stanju da vam pomognem."

„Zašto bi nam pomogao?"



„Da moj šef zna da sam ovde, ubio bi me", iskreno će Bejli. „Tu sam zato što se

povodim za instinktom, pa kud puklo da puklo. Uvek tako radim. Instinkt mi govori

da se niste zavitlavali."

„Izjasni se", tiho će Tom. „Šta misliš, u šta smo se upleli?"

„Pre neko veče ubijen je čuvar u muzeju NSA u Ričmondu. Ubice su ukrale enigma

mašinu. Dobili smo dojavu da su u zločin umešani Sinovi američke slobode,

neonacistička grupa iz Ajdaha. Opkolili smo im sedište, ali ih je neko zaključao u

sobi sa smrtonosnom zamkom na vratima. Svi su nastradali. Ugušili su se otrovnim

gasom."

„Kako vas je to dovelo do mene?" upita Arci.

„Imamo očevica. Njegov opis odgovarao je slici putnika snimljenog dok se

ukrcavao na avion za Cirih. Proverili smo imena najvećih trgovaca ratnim

retkostima u Cirihu i izdvojilo se Lašeovo ime. Motrili smo njegov hotel. Tada si se

ti pojavio." I?"

„Odgovarao si opisu."

„Šuplja priča", prezrivo će Arci. „Ja i ne znam gde je Ajdaho. Lepo sam ti rekao da

sam u to vreme bio u Vegasu."

,,U Vegasu?" iznenađeno će Tom. „Zar si tamo gubio vreme?"

„Misliš da je sad pravo vreme za takav razgovor?" Arci zakoluta očima. Obratio se

Bejliju. „Pokaži mi fotografiju."

Bejli izvadi papir iz sakoa. Arci ga je otvorio i pogledao snimak sigurnosne kamere.

„To nisam ja", rekao je s mešavinom olakšanja i ljutnje.

„To je Lašeov negovatelj", smrknuto će Tom, istrgavši papir iz prijateljevih ruku.

„Lašeov negovatelj?" promuca Bejli. „Jesi li siguran?"

„Nikad ne zaboravljam lica. To je Hajnrih. Mislim da se tako predstavio."

Arci klimnu. „Imaš pravo, i ja sam se setio. Bio je tamo kad smo ga onomad

posetili."

„Ne vidim na koji je način Laše umešan", reče Tom.

„Pa", nesigurno je počeo Bejli, ne skidajući pogled s fotografije, „pretpostavili smo

da je Laše posrednik pri prodaji enigma mašine. Mislili smo da si je ti ukrao i

prodao njemu."



„To vam je jedina valjana pretpostavka. Izuzev što nije poslao Arčija daje ukrade,

nego Hajnriha. Lašea je izdao kupac. Ista osoba pobila je Sinove američke slobode

i, najverovatnije, samog Lašea, da bi zamela tragove."

,,A ta osoba je..." pitao se Bejli.

„Ta osoba je, po mom mišljenju, Hari Renvik, alijas Kasijus ili neko ko je radio za

njegov račun. Proverite arhive. Kad sam ih poslednji put pogledao, bio je među

prvih deset najtraženijih ljudi. Njega bi trebalo da tražite. On je u pozadini ovog

zamešateljstva, siguran sam u to."

„Ali kakve to veze ima sa slikom? Kako ste se upleli u to?"

Tom je oklevao. Nije znao koliko da otkrije federalcu. Instinkt mu je nalagao da

ćuti kao zaliven, ali nešto u vezi s Bejlijem ispunjavalo ga je izvesnim poverenjem.

Federalac je zračio poštenjem i predanošću. Odlučio je da mu se donekle poveri.

„Prišao nam je Vilijam Ternbul, član antiterorističkog tima MI6", počeo je Tom.

„Zabrinuli su se zbog nemačke terorističke grupe, povezane s Renvikom. Zatražili

su našu pomoć u otkrivanju njihovih planova."

„Zašto se obratio vama? Da li ste poznavali tog Renvika?"

„Bio je stari porodični prijatelj", reče Tom sa usiljenim smehom. „Bilo kako bilo,

ispostavilo se da su tragali za nečim, skrivenim pred kraj rata. Mislimo da je slika

ključ za pronalaženje skrovišta. Tek sad sam saznao za enigma mašinu.

Pretpostavljam da mu je bila neophodna da bi rastumačio šifrovanu poruku sa

slike."

„Zašto ste otišli kod Lašea?"

„To je samo glupa podudarnost. Tajni red najviših oficira SSa sakrio je sliku. Laše je

stručnjak za taj istorijski period. Posavetovali smo se s njim. Nismo znali da je

Renvik naručio enigma mašinu."

„ A devojka Marija Lamers kakve veze ona ima s ovim slučajem?"

„Njen stric je bio član Reda", objasnio je Arci. „Sledili smo trag, da vidimo da li će

nas negde odvesti. Ne znam zašto je Renvik hteo daje ubije." Zbunjeno je

odmahnuo glavom. „Ona ništa nije znala."

„Imaš pravo." Tom se namrštio. „To liči na događaj iz noćnog kluba. Nešto nam

izmiče."



Bejli je uzdahnuo, naslonio se na zid i sklopio oči. Progovorio je ravnim glasom,

pogleda uprtog u pod.

„Dobro. Ostaćete ovde. Idem da proverim neke od vaših navoda."

Tom je pogledao u pravcu vrata.

„Nešto mi govori da nećemo skoro odavde."

83

09:35

Bejli je razrogačio oči, kad su rezultati pretrage zasvetlucali na ekranu

Henri J. Renvik, alijas Kasijus. Organizovano reketiranje, korupcija i iznude (ORKI)

ubistva (18), kovanje zavera radi iznuđivanja i ubistava, oružane pljačke,

preprodaja ukradene robe, kovanje zavere radi pranja novca, iznude, pranje

novca...

Tiho je zviznuo. Možda je Kirkova priča uverljivija nego što je mislio. „Jesi li našao

nešto?" progovori Kaningam iza njegovih leđa. „Nisam siguran." Bejli je uključio

drugi program. Okrenuo se Kaningamu s nervoznim osmehom.

Karter mu je dao jasna uputstva: posmatraj i izveštavaj. Sve izuzev toga moglo se

protumačiti kao kršenje ovlašćenja. Poseta Kirkovoj i Konolijevoj ćeliji bio je

opasan iskorak preko dozvoljenih granica. Kako da objasni tu odluku Kaningamu,

da i ne govorimo o Karteru? „Da li si iščupao nešto od Konolija?" nehajno će Bejli.

„Nisam. Još uvek pokušavamo da doznamo nešto, ali po svoj prilici, nismo imali

posla s njim. Pitaćemo Interpol." „Moglo bi upaliti."

„Posrećilo nam se s Kirkom, zar ne?" sa osmehom će Kaningam. „Kako to misliš?"

„Ušetao je ovamo. Uzalud smo tražili dodatno ljudstvo kao pomoć u potrazi za

njim."

„Tako je, ali još nemamo ništa protiv njega", napomenuo je Bejli. „Ima vremena",

odvrati Kaningam. „Ne ide taj nikuda."



Bejli se okrenuo prema kompjuteru. Nadao se da će Kaningam pravilno

protumačiti njegov potez i otići, ali je kolega ostao na pragu. Posle izvesnog

vremena, nakašljao se.

„Da li je sve u redu?" upita Kaningam

„Naravno da jeste."

„Izgledaš mi napeto."

Bejli je duboko udahnuo, shvativši da nema kud do da otkrije karte.

„Hteo bih nešto da ti pokažem."

Vratio je listu deset najtraženijih FBIa na ekran.

84

09:50

Posle dvadeset pet minuta, Bejli se vratio u ćeliju zamišljenog lica i s

Kaningamom pored sebe. Njegov pratilac naslonio se na vrata. Podigao je nogu,

položivši đon crne cipele čitavom dužinom na zid.

„Našli smo Renvikov dosje", poče Bejli. „Odgovara vašoj priči."

„Ma nemoj", suvo će Tom.

„Pojavio se i Lašeov negovatelj. Hajnrih Henšel. Fotografija odgovara opisu. Gadan

momak. Pre deset godina robijao je u Španiji zbog ubistva trgovca retkim

knjigama. Pobegao je prilikom selidbe u drugi zatvor. Švajcarska policija misli da

su ga našli u jarku, tridesetak kilometara od Ciriha."

Bejli zastade.

„Zašto mi se čini da ću sad čuti jedno ai?" hladno upita Arči. „Zato što Vilijam

Ternbul ne postoji."

„Momak je špijun." Tom je slegnuo ramenima. „Ne iznenađuje me što o njemu

nemate nikakvih podataka."

„Od jedanaestog septembra sklopili smo dogovor sa Britancima o recipročnoj

razmeni podataka o antiterorističkom osoblju. Ternbul nije na spisku."

„Pa, možda je deo..."



„Bio je jedan od njih. Sve dok, pre šest meseci, nije ubijen u Moskvi." „Šta?" Arci je

zinuo od čuda.

„Ubijen je kad je izašao iz knjižare, nedaleko od Crvenog trga. Ko god vam je

prišao, nije bio iz MI6, niti je bio Vilijam Ternbul."

„Lažno se predstavljao?" Arčijev ton bio je mešavina iznenađenja i gneva. „Nije

moguće. Proverio sam ga."

„Proverio si da li postoji agent MI6 s takvim imenom", ispravi ga Tom. Lagano je

klimao glavom, prisećajući se događaja iz proteklih nekoliko dana. ,,I postojao je,

samo što je bio mrtav."

„Ali automobili, svi ti ljudi..."

„Verovatno su iznajmljeni za tu priliku. O, divno je to odigrao. Znao je da ću ga

poslušati kad pomene Renvika. Znao je da ćemo spremno potrčati kad nas pusti s

uzice i usmeri u željenom pravcu." Tom je odmahivao glavom. Bio je besan na

sebe.

„Misliš daje radio za Renvika?"

„Pa, to bi zasigurno objasnilo kako je Renvik uspevao da nas prati u stopu, kako je

znao gde ćemo sinoć biti", reče Tom.

„To objašnjava zašto je ucmekao Ternbula. Više mu nije bio potreban", dodade

Arci.

„Pa, šta ćemo sad?" prekide ih Bejli.

„Zaglavljeni smo u ovoj rupi!" planuo je Arci. „Kako da išta uradimo, dok nas ne

pustite?"

„Ne mogu da vas pustim", reče Bejli. „Imate lepu priču, ali su mi neophodni

pouzdani dokazi da bi neko poverovao u nju. Sem toga, ovde nemam nikakvih

ovlašćenja. Žao mi je."

Polako je izašao iz sobe, klimnuvši agentu Kaningamu.

„Ovo je ludost", reče Tom. „Ne mogu da verujem da ćemo ostati u ćeliji. Nismo

učinili ništa loše."

Kaningam im je polako prišao.

„Bejli nije lagao. Ovde nema nikakvih ovlašćenja", rekao je. „Ali ja imam."

Pogledao ih je pravo u oči. „Prepričao mi je vaš razgovor.



Misli da govorite istinu i da niste oni za kojima tragamo. Do đavola, ko zna, možda

je i u pravu. Ali, to ne znači da vas mogu pustiti tek tako." „Šta hoćeš da kažeš?"

upita Tom.

„Hoću da kažem da sam došao ovamo s Bejlijem", Kaningam je govorio odlučnim

tonom, ozbiljnog lica. ,,I da ste me, kad je on napustio ćeliju, savladali i lisicama

vezali za krevet." Izvadio je čelične lisice iz džepa i mahnuo njima ispred Arčijevog

nosa. „Oduzeli ste mi ključeve..." Drugom rukom je mahnuo ključevima, koji

zazveckaše. ,,I stigli do pomoćnih stepenica i izlaza za slučaj požara na južnoj

strani zgrade."

,,I šta onda?" pitao je Arci, oprezno preuzimajući lisice i ključeve od Kaningama.

„Imate dvanaest minuta pre no što se Bejli vrati da me pronađe. U stvari, deset",

rekao je, gledajući na sat. „Posle toga ćemo krenuti za vama. Tražiće vas i Rusi.

Savetujem vam da se izgubite iz grada."

„Šta tražite za uzvrat?" pitao je Tom, dok je vezivao lisice oko gole metalne šipke

na krevetu.

„Telefonski poziv kad stignete te momke." Kaningam izvadi posetnicu iz džepa.

Bila je iskrzana i podvijenih ćoškova. „Mi ćemo se pobrinuti za njih."

85


Posle petnaestominutnog ispitivanja, Tom izvadi memorijsku karticu iz kamere

pozajmljene Kristenku i obrati se Viktoru.

„Imaš li nešto da pročitamo ovo?"

„Naravno."

Povela ih je duž dugog hodnika do svoje kancelarije, ukusno nameštene odaje

pune knjiga i uokvirenih filmskih postera. Tom je naslutio da je ovo možda jedina



soba koju je sama opremila. Ni u njoj, kao ni u drugim prostorijama nije bilo

fotografija, kao da ne želi da se seća prošlosti.

Kompjuterski ekran je oživeo. Sistem se podizao. Peščani časovnik prevrtao se u

pravilnim vremenskim razmacima. Posle minutdva, ekran se ispunio ćiriličnim

slovima.

„Pusti mene", reče Viktor sa osmehom. Skliznula je u stolicu pred ekranom,

gurnula karticu u otvor na kućištu i prizvala slike.

Bilo ih je šest. Kustos je slikao prednji i zadnji deo platna. Obuhvatio je i sve ivice,

koje se inače ne vide od rama, ali se obično fotografišu kod svakog umetničkog

dela, da bi se potencijalnim falsifikatorima otežao posao. Teško je naslikati nešto

što se ne vidi.

Tom je zahvaljivao Kristenku na temeljno obavljenom poslu, jer je na ivici platna

bio niz velikih slova, ispisanih crnim mastilom. Našli su šifru.

„Renvik je tragao za ovim", pokazao je Tom na ekran.

Dominik dohvati penkalo i prepisa slova u beležnicu.

„Gomila slova je bezvredna bez mašine za dešifrovanje", istakao je Arci.

„Mašina za dešifrovanje?" Viktor se namrštila.

„Enigma", objasni Tom. „Renvik je ukrao jednu, sećaš li se? To je nemačka mašina

za šifrovanje iz Drugog svetskog rata, otprilike ove veličine..."

„Veličine manjeg kofera." Viktor je dovršila rečenicu umesto njega. „Znam. Rekla

sam ti. Viktor ju je obnovio i koristio."

„Da li je još uvek tu?" upita Tom s mnogo nade.

„Koliko ja znam, u biblioteci je, s drugim ratnim retkostima. Doneću je."

Ubrzo se vratila s dve drvene kutije, velikom i malom. Položila ih je na sto. „Viktor

ih je, pre dvetri godine, kupio od nekog trgovca iz Švajcarske, za svoju zbirku."

„Od Lašea", reče Arci. „Sigurno ih je kupio od Lašea samo bi on trgovao takvom

robom."

„Znaš li kako radi?" upita Tom.

„Naravno. Viktor mi je pokazao" rekla je.

Otvorila je izlupani, izgrebani drveni poklopac, prekriven ispucalim lakom, otkrivši

spravu koja je na prvi pogled ličila na staromodni metalnu pisaću mašinu. Ležala je

u kutiji, s velikim uzdignutim crnim dirkama i jasno ispisanim belim slovima



abecede.

Pažljivo posmatranje otkrivalo je razlike. Nije bilo valjaka za papir. Umesto njih je

stajala ravna pločica sa dvadeset šest okruglih prozorčića, s jedva vidljivim slovima

iza svakog. Iznad njih su bila tri uska otvora. Prednji deo kutije mogao se skinuti.

Otkrivao je dvadeset šest rupa. Svaka je bila obeležena slovom abecede. Različiti

parovi behu povezani crnim žicama.

„Viktore, gomila genijalaca je tri godine odgonetala nemačku šifru", napomenuo

je Arci. „Kako ćeš ti to učiniti, sama samcita?"

„Ona i ne namerava da je dešifruje, zar ne?" umešala se Dom. „Najteži deo posla

je obavljen. Ona hoće da je upotrebi."

„Da li si ikad koristila neku od njih?" pitao je Tom.

„Nisam", reče Dominik. „Teorijski sam upoznata s njenim načinom rada, tačnije, s

određenim principima."

„Kako?" pitao je Arci.

„Šifre i zagonetke su moje polje interesovanja, zar ne?" objasnila je Dominik.

„Pročitala sam dosta knjiga o tome. Potreban joj je početni raspored. Posle toga je

lako."

„Kakav raspored?" Tom je zbunjeno posmatrao.

„Početni", složila se Ruskinja. „Imamo li ga?"

„Zar ne radi tako što otkucamo brojeve?" Arci se namrštio.

„Ova mašina koristi zamensku šifru", reče Viktor.

„Zamenjuje jedno slovo drugim?" nagađao je Arci. „Tako da A postaje F, B postaje

G i tako dalje."

„Upravo tako. Enigma je veoma složen sistem za zamenu."

„Na koji način?" pitao je Tom.

„Ključ za provalu svake šifre je otkrivanje obrazaca" objašnjavala je Dominik,

preuzevši štafetu od Viktora. „Lepota enigme je da se obrazac menja posle svakog

slova."

„Pomoću ovih?" pitao je Tom. Izvadio je metalni disk sa zupcima i električnim

kolima iz manje drvene kutije.

„Pomoću rotora", potvrdila je Dominik. „Rotori menjaju položaj kad se neko slovo

šifruje, samim tim se menja i obrazac. Postojala je dodatna mera predostrožnosti.



Svako sledeće slovo predstavljeno je potpuno različitim početnim slovom, preko

žica na razvodnoj tabli, pre no što bi prošlo kroz rotore. Čitav proces ponovio bi se

u obrnutom smeru, da bi se šifrovano slovo upalilo." Kucnula je noktom po

jednom od staklenih prozorčića. „Kažu da je broj kombinacija bio sto pedeset

devet miliona miliona miliona."

„To znači da bi za dekodiranje poruke morao da znaš početni raspored mašine

koja je poslala", zaključio je Tom.

„Upravo tako", umešala se Viktor. „Štampali su knjige sa šiframa, tako da su svi

znali koji se raspored koristi kog dana. Bez rasporeda ćemo morati da se oslonimo

na pomoć stručnjaka."

„To će potrajati, a mi nemamo vremena", reče Tom.

„Pa, Renvik je to sigurno znao, inače ne bi uložio toliki trud, zar ne?" napomenuo

je Arci. „Sigurno postoji način da to sredimo."

„Imaš pravo", reče Tom. „Možda smo nešto propustili. Hajde da ponovo

pogledamo fotografije." Okrenuli su se ka ekranu i bacili na ispitivanje ivica slike.

„Koliko je žica bilo?" upita Arci.

„To je bila promenljiva veličina", odvrati Viktor. „Između deset i trinaest, u

zavisnosti od rasporeda. Sva slova bez žica prosleđivana su na rotore, bez

postupka zamene. To je dodatno zbunjivalo odgonetače. Zašto pitaš?"

„Zato što je na slici dvadeset šest slova", reče Arci. „Izgleda da su napisana u

parovima."

Viktor klimnu. „Trinaest slovnih parova. To bi mogao biti raspored na razvodnoj

tabli U za A. P za F..." Hitro je razmestila žice u skladu sa slovnim parovima na ivici

slike. „Evo."

„Šta nam je još ostalo?" upita Tom, ohrabren napretkom.

„Izbor rotora i njihov raspored", odgovori Viktor. „Moramo da znamo koja tri da

odaberemo i raspored prstenova." Izvadila je četiri preostala rotora iz zaštitnog

papira i pokazala na mali prsten pored svakog. „Okrenu se i ostaju zaključani u

početnoj poziciji. Bez njih, nemamo ništa."

86



18:21

Smenjivali su se pred kompjuterom. Pokušavali su da pronađu smisao u zbrkanoj

gomili slova, ispisanih na ivici slike, sličnih crnoj čipki. Buljili su u fotografije i

smišljali pametne trikove. Brojali su i delili slova s brojevima s druge strane.

Oduzimali su ih i množili, a da se ni za milimetar nisu približili otkriću rotora koje

treba upotrebiti ili njihovom rasporedu.

U očajanju su sabrali sve što su dotad otkrili: fotografije Belakovih slika, Belakovu

sliku iz sinagoge, kovčežić od orahovine gde je bio Lašeov orden, medalje, ključ

sefa, kožni novčanik i mapu, skrivenu u sefu. Nadali su se da će pomoću njih doći

do nadahnuća i otkriti skriveni ključ ili poruku. Posle šest časova beskorisne

potrage, slova su im igrala pred očima.

Arci je odavno odustao. Žalio se na glavobolju, dok je Viktor otišla da spremi nešto

hrane. Dominik je rešenje zagonetke shvatila kao lični izazov. Znala je da Tom i

Arci zbijaju šale s njom kad zapadne u ovakvo raspoloženje, često i beznačajnim

povodom. Nalazili su se pred istinskim iskušenjem, pa nije ni čudo što nije mogla

da mu se odupre. Ovakve situacije budile su u njoj takmičarski duh, osnažen

potrebom da ne ostavi prijatelje na cedilu.

Zbog toga je ostala za stolom, pogleda zalepljenog za ekran. Pauzirala je samo

koliko joj je trebalo da razmrda ukočene prste kojima je stiskala miš. Tom je sedeo

iza nje, zatvorenih očiju. Nije znala da li spava ili razmišlja, sve dok se nije oglasio.

„Misliš li da je vreme da se odmorimo? Možda će jutro biti pametnije od večeri."

„Ujutru će biti prekasno", odgovorila je ravnim glasom, ne okrećući glavu. Nije

mogla da sakrije razočaranje.

Znala je da je Tom hteo nešto da kaže. Verovatno se predomislio, pošto nije

prozborio ni reč. Neprijatna tišina trajala je sve dok se Dominik nije smrknuto

osvrnula oko sebe.

„Znaš, fotoaparat nije bio prazan."

„Šta?" Tom nije otvarao oči.

„Tvoj fotoaparat u njemu je bilo i drugih fotografija, kad si ga dao Kristenku."

„O, da", reče Tom. „Pretpostavljam da sam zaboravio da ih izbrišem. Na njima nije

bilo ničeg zanimljivog, zar ne?"



„Mislim da nije", odvratila je. Pregledala je sačuvane snimke.

Prvo su se pojavile fotografije iz sinagoge u Pragu. Rasistički grafiti na zidovima,

pod zastrt dečjim crtežima, prazni ram za sliku. Posle njih su došli snimci vitražnog

prozora iz crkve u Kicbilu, načinjenog po Lamersovoj zamisli. Zamak. Drveće. Ptice

na ažurnom nebu. Na kraju su naišli na snimke Belakovog portreta.

Dominik je naglo zaustavila defile fotografija i vratila se do snimaka vitražnog

prozora. Dohvatila je izbledelu crnobelu fotografiju iste scene, koju je Arci

pronašao u Vajzmanovoj tajnoj odaji. Podigla je snimak prozora, pa fotografiju

slike.

„Tome?" Zvučala je nesigurno.

„Hmmm?" odgovorio je zatvorenih očiju.

„Mislim da sam nešto našla."

„Zaista?"

„Nisu isti."

„Ko nije isti?" Širom je otvorio oči.

„Slika i prozor. Njihove fotografije. Nisu iste. Pogledaj..."

Pokazala je na snimke prozora, kad se stvorio kraj nje. Gurnula mu je fotografiju

slike u ruke.

„Da vidimo." Tom je prineo fotografiju kompjuterskom ekranu. „Hriste, u pravu

si!" uzbuđeno je disao. „Prozor je drugačiji. Neki motivi su izmenjeni."

„Promene su neznatne. Zamak ima dve kule, a onaj na prozoru tri. Ovde ima

sedam stabala u pozadini, a na prozoru pet."

„I pogledaj, na slici su četiri ptice, a na prozoru dve. To znači da imamo dva niza

od po tri broja."

„Koji brojevi nas zanimaju?"

„Oni na prozoru", samouvereno će Tom. „Ne zaboravi, Belak nije znao ništa o

Redu ili njegovim planovima. Okončao je rad na slikama nekoliko godina pre no

što je Zlatni voz krenuo na put. Prozor je načinjen posle rata. Raspored enigme

lako se mogao naći na njemu. Slika je važna, utoliko što neslaganja s njom mogu

da ukazu gde valja potražiti brojeve. Gledano sleva nadesno, imamo tri kule, pet

stabala i dve ptice na prozoru. Tri, pet, dva."



„To bi mogli biti rotori!" uskliknula je Dominik. Razočaranje je ustupilo mesto

uzbuđenju. „Ima ih pet. To bi moglo biti uputstvo koje od njih valja upotrebiti."

„Znači da su podaci o rasporedu rotora tu negde", dodade Tom. „Ličilo bi na njih

da sve bude na istom mestu."

Ponovo su se bacili na analizu fotografija. Tražili su nova neslaganja, koja bi mogla

ukazati na neki trag. Posle proboja usledilo je razočaranje nije ih bilo. Slika je bila

verno reprodukovana u svakom detalju, uključujući i Belakov potpis i datum, jedva

vidljive u donjem levom uglu.

„Jednostavno ne razumem." Tom je razočarano odmahnuo glavom. „Sigurno su

ostavili neki put za otkrivanje šifre. Zašto bi se toliko trudili daje sakriju?"

„Možda neka druga Balakova slika sadrži poslednji deo šifre?" napomenula je

Dominik.

„Možda" reče Tom. „Čekaj, šta je to?" Pokazao je na mali deo zida ispod vitražnog

prozora, koji je Arci fotografisao. „Možeš li da ga uvećaš?"

Pritisnula je nekoliko dugmadi i zumirala deo na koji joj je Tom skrenuo pažnju.

„To je pločica s posvetom. Za večito sećanje na Evu Mariju Lamers\ prevela je.

»Preminulu trinaestog novembra 1926. godine."

„Devetsto dvadeset šeste?" Tom se namrštio. „To nije tačno. Siguran sam da je

Arci rekao da je umrla pedesetih godina."

„Šta ako je namerno pogrešio?"

„Šta bi to značilo?"

„Pa, datum bi mogao biti raspored prstenova trinaest, jedanaest, dvadeset šest",

predložila je Dominik. „Hajde da pokušamo", složio se Tom.

Uzela je treći, peti i drugi rotor iz konzerve i podesila prvi na trinaest, drugi na

jedanaest i treći na dvadeset šest. Podigla je poklopac mašine. Utisnula ih je i

zatvorila, tako da su samo vrhovi virili kroz uske proreze. Arci i Viktor su u tom

trenutku ušli, noseći hranu i piće.

„Ima li napretka?" pitao je Arci zabrinuto.

„Možda", odvrati Dominik.

„Isprobaćemo nešto", objasnio je Tom. „Dom je uočila razlike između slike i

prozora, koje bi mogle uputiti na izbor rotora."



„Spomenpločica ispod prozora sadrži netačan datum smrti Lamersove supruge."

Pokazala je na uvećanu sliku pločice na ekranu. „Upotrebili smo ga kao osnov za

raspored prstenova."

„Vrlo dobro", reče Viktor i stisnu Dominik za rame. „Sad imamo sve osim

početnog rasporeda rotora."

„Šta?" pitala je zbunjena Dominik. „Mislila sam da smo našli sve što nam je

potrebno."

„Vidiš li prozorčiće na vrhu mašine?" Viktor je pokazala tri rupice pored rotora.

„Moramo da pomeramo rotore dok ne vidimo odgovarajuće početno slovo na

prozorčetu."

„Kako bi bilo da pokušamo sa EML?", predložio je Tom.

„EML? Zašto s tom kombinacijom?" pitao je smrknuti Arci.

„To su bili njeni inicijali." Tom pokaza na pločicu na ekranu. „Eva Marija Lamers. Ili

je to ime koje je na njoj napisano. Možda ga je izmislio da bi se slagalo sa šifrom."

„Vredi pokušati" složi se Dominik. Pomerila je rotore, dok se slova nisu pojavili na

otvorima.

„Znači, to je to?" pitao je Arci.

„Mislim da postoji samo jedan način da saznamo", reče Viktor. Dala je znak

Dominik da nastavi.

Pritisnula je prvo slovo A, Z blesnu na pločici. Posle L pojavilo se W. Zatim X

zasvetlelo je O.

,,ZWOLF", pročitao je Arci s vidnim razočaranjem, kad su dešifrovali čitavu reč. „To

nije reč. To nije ni početak reči. Sigurno smo negde pogrešili."

„To nije engleska reč", podsetio ga je Tom. „Ali ova poruka je šifrovana na

nemačkom, zar ne? Zwdlfje nemačka reč za dvanaest."

Uskoro se pojavila i druga reč. Ftinf pet. Zatim sieben sedam.

„Dvanaest, pet, sedam", mrmljao je Arci, kao da će im ponavljanje pomoći da

otkriju skriveno značenje cifara.

Dominik je nastavila. Tom je prevodio svaki broj, pošto bi se pojavio, iako je bez

tačaka bilo teško odrediti gde jedna reč prestaje, a gde počinje druga.

Dešifrovanje se okončalo s dve reči kojima prevod nije bio neophodan. Arci je

glasno čitao Tomov nažvrljani prevod.



„Dvanaest, pet, sedam, tri šest, devet... Hajl Hitler", zastao je. „Šta mislite, šta ovo

znači?"

„Zar se tačke na karti ne određuju sa šest brojeva?", upita Dominik.

„To bi svakako bio logičan način da se odredi neka lokacija", složio se Tom.

„Imamo mapu" podsetio ih je Arci. Izvukao je železničku mapu iz kožnog

novčanika i otvorio je na podu.

Tom je sledio brojke prstom. Prvo je potražio tačan horizontalni položaj, a zatim i

vertikalni. Prst mu se zaustavio na tački pored malenog austrijskog sela. Svi su

prepoznali ime, kao najdalju tačku do koje je stigao Zlatni voz, pre no što je

krenuo natrag.

Selo se zvalo Briksleg.

87

Nedaleko od Brikslega, Austrija 12. januar, 15:32

Tom je dobro poznavao taj deo Austrije, iako su ga sneg i led, koji su prekrivali

pašnjake i drveće kao beli pupoljci, činili gotovo neprepoznatljivim. Posećivao je

Tirol u proleće, na planinarskim izletima s prijateljima, a najčešće sam. Divio se

smaragdnozelenim planinama sa snegom pokrivenim vrhovima i mahnitom huku

reka pijanih od istopljene vode.

Briksleg je bio obična varošica blizu autoputa A12. Tom nikad nije bio tu. Ušuškan

u senci gromadnih šumovitih planina na obalama reke In, Briksleg je bio haotična

mešavina tradicionalnih tirolskih građevina i savremenijih betonskih zdanja,

napravljenih da bi se zadovoljila stalno rastuća potreba za životnim prostorom.

Gradić je imao crkvu, čiji je zvonik nadvisivao krovove kao ruka koja očajnički

stremi nebesima.

Tačka utvrđena na osnovu šifrovanih podataka sa slike ležala je nedaleko od

sporednog kraka železničke pruge, koja je vijugala duž doline, grubo sledeći tok

reke. Do nje se stizalo uskim putem koji se nadomak sela odvajao, blago se

uspinjući pored nekoliko planinskih kuća. Činilo se da će nadiruća šuma svakog

časa progutati ljupka zdanja.



Put se završavao pred kapijom. Napadali sneg već joj je prekrio gornju ivicu. Nije

se videla od onog što je ličilo na debeli sloj krema. Tom je zaustavio automobil i

ugasio motor. U retrovizoru je video da Viktor čini isto iza njega. Ugasila je farove.

Nekoliko sekundi sedeli su u automobilu, u mrtvoj tišini.

„Brineš li se zbog nje?" upita ga Dominik.

„Da li bi trebalo?" odvrati Tom.

„Rekla sam ti šta sam sinoć videla. Davala je uputstva trojici ljudi. Izgledalo je kao

da nešto spremaju. Možda smo pogrešili što smo ih poveli sa sobom."

„Nismo imali bogzna kakvog izbora, zar ne?" podsetio ih je Arci. „Kako bismo

inače neopaženo došli ovamo?"

Tom klimnu; Arci je bio u pravu. Viktor im je ponudila da ih prokrijumčari

privatnim avionom do Salcburga, gde će ih čekati dva automobila. Nisu imali kud

do da prihvate. Za uzvrat je zahtevala da pode s njima, u pratnji trojice ljudi, da bi,

kao što im je objasnila, zaštitila ulaganje. Morali su da čekaju do jutra, iako su

poleteli prvom prilikom koju je izdašni mito mogao da obezbedi.

„Mislim da joj verujem", reče Tom. „Ali, moramo držati oči otvorenim. Možda

bismo mogli da ih razdvojimo."

„Pa, ionako ćemo morati da zapnemo da bismo nešto našli ispod tih čuka." Arci je

smrknuto klimnuo u pravcu snegom pokrivenih planina iznad njih. Zapalio je

cigaretu i malčice spustio prozor da bi se ratosiljao dima.

„Izuzev ako nas Renvik nije pretekao", reče Tom. „Imao je gotovo dva dana

prednosti, minus vreme neophodno za dešifrovanje zapisa na slici."

„Pa, stigli smo", zacvrkutala je vazda optimistična Dominik. „Predlažem da

krenemo i osmotrimo teren."

Tom je zakopčao kaput i otvorio vrata. Sneg je pohrlio kroz pukotinu. Vazduh je

bio oštar i hladan, pogotovo u poređenju sa zagušljivim automobilskim grejanjem.

Izašao je iz automobila i krenuo ka Viktoru. Ona se nagnula iznad otvorenog

prtljažnika, okružena trojicom saradnika Grigorijem, Pjotrom i Jurijem. „Viktore!"

pozvao je Tom.

Okrenula se s beretom kratke cevi, uperenom na njega. Tom se ukočio u mestu.

„Hvataj!"

Bacila ju je prema njemu. Tom je uhvati u letu.



„Možda će ti zatrebati", objasnila je.

„Ne volim oružje. Nikad ga nisam voleo."

„Ni ja ga ne volim", rekla je. „Ali bih ga radije imala uza sebe, čak i ako se pokaže

nepotrebnim, nego da mi ustreba, a da ga nemam."

Posegnula je u prtljažnik i izvadila kalašnjikov, kao da želi da pokaže da to nisu bile

prazne reči. Drveni kundak i drška ispod cevi behu tamni i sjajni od upotrebe.

Držala ga je s veštinom koja je ukazivala na dug i blizak odnos. Primetno se

opustila. Bilo je očigledno da se bolje osećala s oružjem u rukama.

Tom je znao da Ruskinja ima pravo. Na osnovu onog što je Ternbul rekao o

Kristalnoj oštrici, znao je da su Heht i njegovi ljudi naoružani i da neće prezati da

otvore vatru ako im se nađu na putu, pod pretpostavkom da su još uvek s

Renvikom.

„Argento!" Nepoznati glas zaorio se planinom. Viktor spusti pušku u prtljažnik i

oštro ga zalupi. Tom gurnu beretu u džep pre no što se okrenuo u pravcu glasa.

Na vratima jedne od planinskih kućica stajao je starac, držeći pasji povodac kao

laso. Zazivao je krupnog nemačkog ovčara, koji gaje bezosećajno ignorisao,

zabavljen gonjenjem svog repa i grickanjem snežnih pahulja. Pas je neprestano i

ushićeno lajao i kevtao.

„Argento!", povikao je starac, pre no što je zatvorio vrata za sobom. Pokušao je da

dohvati psa za ogrlicu, dok je ovaj poskakivao oko njegovih nogu. Ugledavši Toma

i ostale, vučjak se dao u trk po stazi. Tom viknu i uhvati debelu kožnu ogrlicu.

Držao gaje, dok ga je pas ushićeno lizao po licu.

„Danke, zahvalio mu se starac, prišavši i pričvrstivši povodac za ogrlicu. „ Argento

se uvek uzbudi kad ga izvedem u šetnju."

„Nema na čemu", odgovori Tom na nemačkom. „Prilično je krupan."

„Nego šta je. Druženje s njim me podmlađuje." Starac je spustio pogled i

pomilovao psa, koji se prostro po snegu. Starac je radoznalo odmerio Toma, a oči

su mu se jedva videle ispod oboda šešira. „Da li ste sa ostalima?"

„Sa ostalima?" Tom se namrštio.

„Imate li veze s ljudima koji su stigli pre nekoliko dana? Rekli su da će možda još

neko od njihovih naići. Pretpostavio sam..."



„Da, jesmo", potvrdio je Tom. „Radimo zajedno. Pitam se, da li nam možete

pokazati gde su otišli? Moj telefon nema signal u ovim krajevima. Ne mogu da

stupim u vezu s njima."

Izvadio je i rasklopio mapu pred starcem. Nekoliko sekundi pokušavao je da

pronađe svoj položaj na njoj. Starac mu je pokazao na jednu tačku.

„Ovde su."

Tom se namrštio. To nije bilo mesto na koje su ukazivale koordinante, dešifrovane

na osnovu podataka sa slike. „Staje to?"

„Stari rudnik bakra. Rekao sam vašem kolegi da gubi vreme, ali je imao

odgovarajuću dokumentaciju. Morao sam da ga pustim." „Dokumentaciju?"

„Imao je potrebne papire za otvaranje rudnika. Dovezao je i mašine za kopanje,

velike žute sprave. Nije silazio s jedne. Po ovom vremenu. Ko bi u to poverovao?

Zalud se trudi. Tamo nema ničega."

„Otkud znate?"

„Igrao sam se u njemu", odvrati starac. „Naravno, to je bilo vrlo davno, još pre

rata. Igrali smo žmurke u napušenom rudniku. Sećam se koliko je majka strepela

da će se okno srušiti i sahraniti svu decu pod sobom." Nestašno se osmehnuo.

„Rudnik je zatrpan?"

„Jedne noći, pri kraju rata, čuli smo snažnu eksploziju. Zalutala bomba ili tako

nešto. Tavanica se obrušila."

„Ima li nečeg ovde?" Tom je pokazao tačku na koju su ukazivali podaci sa slike.

Starac se primakao mapi, osmotrio je i slegnuo ramenima.

„Koliko ja znam, tu nema ničeg. Izuzev..." Ponovo je pogledao mapu. „Izuzev... Da,

sigurno je to..."

„Staje to?"

„Drugi ulaz."

„Ima dva ulaza?"

„O, da. Vidite, postojala su dva rudnika, sve dok se nisu spojila. Taj je bio manji,

nešto niži i s druge strane planine, pored napuštene kolibe. I taj ulaz je zatrpan."

,,U redu, hvala vam." Tom se pozdravio sa starcem. „Kad smo već kod toga", pitao

je, „kad su naši prethodnici tačno došli?"

„Hmmm. Čekajte da se setim. Pre tri dana."



„Pre tri dana?" Tom se namrštio. „Jeste li sigurni?"

„Jesam... Siguran sam." Starac je polako klimnuo. „Stigli su u sredu. Tog dana uvek

izvodim Argenta u grad." Na pomen svog imena, pas načulji uši.

„Dobro." Tom se zahvalno osmehnuo. „Hvala vam na pomoći. Uživajte u šetnji."

„Hoćemo. Hajdemo, Argento." Starac pucnu jezikom. Krenuli su, a uzica se zategla

kad je pas isprednjačio.

Tom se okrenuo prema Arčiju, Dominik i Viktoru. Znatiželjno su ga posmatrali.

,,U blizini je stari rudnik bakra", objasnio je. „Glavni ulaz je zatrpan pri kraju rata.

Neki ljudi su se pojavili pre tri dana s opremom za kopanje. Popeli su se gore.

Podaci sa slike, pak, ukazuju na drugi, manji ulaz u rudnik."

„Pre tri dana?" Dominik se namrštila. „Nemoguće. Renvik se dokopao slike pre

dva dana. Dotad nije mogao da zna za postojanje ovog mesta."

„Upravo tako" složio se Tom. „Setite se ubica u Sankt Peterburgu, koje Renvik

sigurno nije poslao i ubistva Marije Lamers. Iz svega toga se da izvući određeni

zaključak."

„Kakav zaključak?" pitala je Viktor.

„O čemu se radi?" umešao se Arci.

„Jasno je da Renvik nije jedini koji pokušava da nas spreči da stignemo do cilja. Ko

god da su ti ljudi, stigli su ovamo pre tri dana, bez slike kao putokaza."

„Ko su oni?" pitala je Viktor.

„Ako bih morao da nagađam", reče Tom, „rekao bih da su to oni koji su je sakrili."

88

16:14

Tom je poneo kompas, ali se on ubrzo pokazao suvišnim. Čak i pri bledom svetlu,

lako je pronalazio put do rudnika. Bila je to uska staza koja se blago uspinjala,

grleći planinsku padinu. Levo od nje bio je strmi nagib. Tom je često proveravao

koliko su odmakli, sećajući se lekcija iz davnašnje obaveštajne obuke.

Staza možda nije bila strma, ali je bila teško prohodna. Sneg je na nekim mestima

ustupao pred ledom, tamo gde bi sunce otopilo beli pokrivač, koji bi se sledio na



mesečini. Sneg je bio mek i dubok. Stopala su im propadala do članaka u rastresiti

beli prah, koji je odavno pokrio sve tragove koje su načinile mašine na putu ka

rudniku.

Hodali su u tišini. Nisu čuli ništa izuzev škripanja snega pod nogama i zvižduka

vetra pored ušiju, koji je bio sve snažniji. Ponekad bi naročito oštar nalet podigao

nedavno napadali sneg. Zaigrao bi oko njih, skakutao i vrtložio se po stazi, sve dok

vetar ne bi oslabio. Umorni sneg tada bi graciozno popao po tlu.

Staza je bivala sve ravnija. U tom trenutku čuli su glasove, slab odjek nošen

vetrom, a zatim brujanje moćnih motora i tupe udarce čelika o kamen.

„Brzo!" Tom ih je izgurao sa staze. Otklizali su i oteturali među drveće na strmini.

„Ako je verovati starcu, ispred nas je glavni ulaz", šaptao je Tom dok su čučali u

senci drveća. Stabla su ih opkoljavala kao crni mermerni stubovi. „Očigledno je da

pokušavaju da raskrče ulaz."

„Kako ćemo proći pored njih?" pitala je Ruskinja.

„Vi nećete", odlučno će Tom. Uvrebao je priliku da je razdvoji od njenih ljudi. „Arci

i ja ćemo okolnim putem otići do drugog ulaza. Videćemo šta ćemo tamo naći. Ti i

Dom ostačete ovde. Motrićete na ove momke, za slučaj da odluče da okušaju

sreću na drugom ulazu."

„Njet" Viktor gaje ošinula ljutitim pogledom. „Ako ti ideš tamo, i ja ću."

„Idem i ja", reče Dominik, gledajući Ruskinju s odobravanjem.

„Ovo je naša kaša, a ne vaša", insistirao je Tom. Nije očekivao da će mu Dominik

praviti probleme.

„Postala je i naša nakon pucnjave u klubu i pogibije šestorice mojih momaka. Ne

zaboravi da smo partneri u ovom poslu. Svi idemo ili ostajemo, nema trećeg."

„Valjda ti je jasno da ne igram nikakvu igru?" pomirljivo će Tom. „Neko mora da

nam čuva leđa. Bolje je da to budete vi. Znam da vam mogu verovati."

Viktor i Dominik razmeniše poglede.

„Dobro", složila se Dominik.

„Važi." Viktor nevoljno slegnu ramenima. „Povešćeš Grigorija i ostalu dvojicu.

Uzmi ili ostavi."

Rusi su čučali na petama, budni i nestrpljivi, sa spremnim kalašnjikovima u

rukama. Izgledali su opasno i ohrabrujuće.



„Pristajem", reče Tom. Na izvestan način, bio je srećan što će ih imati pored sebe.

„Moramo ostati u kontaktu." Potapšao je radio u džepu. „Obavestite nas na prvi

znak nevolja."

„Isto važi i za vas." Dominik je zvučala strogo „Znam kakvi ste. Bez junačenja,

molim vas. Pronađite i osmotrite drugi ulaz. Vratite se ovamo, da bismo se

dogovorili o daljim koracima."

„Važi. Uzmi ovo", dodao joj je posetnicu. „To je broj agenta FBIa koji nam je

pomogao u Sankt Peterburgu. Ako se išta desi, zovi ga. Poslaće ljude ovamo."

Posle provere oružja, Tom, Arci i trojica Rusa krenuše. Vetar je oštro šaptao u

okolnom drveću i uvijao im se oko članaka. Snegom pokrivene grane zaklanjale su

nebo. Vetar ih je ljuljao. Sneg je padao oko njih u uskim trakama.

Posle jednog kilometra, Arci tiho zviznu, pokazujući ispred sebe. Na maloj čistini

naišli su na ostatke kolibe. Prizor je odgovarao starčevom opisu. Iz snega su virili

čvrsti, pocrneli temelji. Ličili su na panjeve izgorele u šumskom požaru. Pored njih

je bio otvor u steni, jedva dovoljno velik da se odrastao čovek uspravi u njemu.

Ulaz je nedavno otkopan, sudeći po gomili zemlje i kamenja, sličnoj mrlji od crnog

mastila na belom snegu.

„Nismo sami", prošaptao je Arci. Pogledom je pretražio okolno drveće.

Tom je oprezno obišao čistinu. Kleknuo je da pregleda tragove na ulazu u rudnik.

„Šestoro ili sedmoro, rekao bih." On i Arci polako su se prišunjali ulazu i gvirnuli

unutra. „To je Renvik. Mora biti. Samo je on do podataka o ulazu došao pomoću

slike. Ne verujem da je davno ušao unutra. Izgleda daje morao da kopa ručnim

alatom."

„Javićemo se devojkama", reče Arci. „Obavestićemo ih o svemu što smo našli."

„Pretpostavljam da bi trebalo da im se javimo." Tom nije zvučao naročito

ubeđeno.

„Ili?" „Ili šta?"

„Mogli bismo da bacimo pogled unutra, da proverimo da li su još tamo."

„Ako im kažemo šta smo našli, želeće da dođu ovamo i da uđu s nama", složio se

Tom. „Znaš kakva je Dom. Ne želim da iko strada."

„Sem toga, ako je Renvik u rupi, voleo bih da se mi obračunamo s kopilanom."



„Slažem se." Tom stisnu vilice. „Nas je petoro, a njih sedmoro. Odnos snaga nije

loš."

„Imaš pravo. Hajde da izravnamo račune."

89

16:56

„Kud si pošla?" upita Dominik Ruskinju. Na licu joj se ogledalo iznenađenje.

„Da vidim šta se tamo dešava."

„Ali Tom je rekao da ga sačekamo ovde."

„Da li uvek radiš sve što ti Tom kaže?" upita Viktor sa osmehom.

„Zavisi."

„Ne veruješ mi, zar ne?" „Ne poznajem te."

Usledila je pauza. Ruskinja je smišljala šta da kaže.

„Izvoli", konačno je prozborila i potegla pištolje ispod pazuha. „Znaš li kako se

koristi?" Pružila joj je tridesetosmicu.

„Jašta." Jedan momak ju je, u teškim vremenima, naučio kako da rukuje pištoljem.

Ta veština joj, na svu sreću nikad nije zatrebala. Sve do danas.

„Napunjen je", reče Viktor. „Možda ćeš mi sad malo više verovati."

Dominik je proverila burence. Bio je pun, baš kao što je Ruskinja rekla.

„Potrebno je više od punog pištolja da bih nekom verovala", kiselo će Dominik.

„U Rusiji je to dovoljno" osmehnula se Viktor. „Uspećemo da osmotrimo rudnik

ako se budemo kretale ispod staze, zaklonjene drvećem."

Uprkos oprezu, Dominik je poštovala nepresušnu energiju i drskost svoje

saputnice, možda zato što je u tim osobinama prepoznavala samu sebe.

„Važi." Gurnula je pištolj u jaknu. „Hajde da pogledamo."

Krenule su ispod staze. Pokatkad su na strmoj padini, prošaranoj životinjskim

tragovima, nailazile na duboke smetove.

Zvuk mašina se pojačavao, praćen grlenim urlikom jednog, najverovatnije dva

motora i povremenim provalama smeha.



„Povuci se", prosikta Dominik i cimnu Ruskinju dublje među drveće, kad je čula da

se neko približava.

Iznad sebe su ugledale muškarca. Bio je vidljiv od kolena nagore. Činilo se da lebdi

u vazduhu kao sablasna silueta. Nosio je belo alpsko komandosko odelo, skijašku

opremu i mašinsku pušku, prebačenu preko ramena.

Dominik ga je posmatrala kroz gusto granje. Videla je žar cigarete u njegovim

ustima. Povukao je poslednji dim, a žar mu je na tren obojio obraze u crveno.

Odbacio je opušak daleko uvis. Zrno svetlosti zaplovilo je kroz vazduh, udarilo u

grane ispod kojih su čučale i eksplodiralo, stvarajući kišu narandžastih iskri. Brzo

su se istopile na hladnom vazduhu. Pozvano je nečije ime. Čovek se gunđajući

okrenuo i otplovio van vidokruga.

Nastavile su putešestvije padinom planine, nastojeći da ni za časak ne izgube iz

vida ivicu staze. Zastale su, kad su procenile da su prošle ispod epicentra

aktivnosti i zašle u bezbednije predele.

„Ja ću prva", reče Viktor. Brzo se popela do ivice staze. Zabadala je vrhove cipela u

sneg i potezala nisko granje. Izbila je na položaj s kog je mogla da prati dešavanja

oko ulaza u rudnik.

„Šta vidiš?" tiho joj se obratila Dominik. Viktor je uzela dvogled.

„Prebrajala sam... Dvadeset ljudi. Polovina je opremljena poput onog koga smo

videle. Ostali su radnici, ako je suditi po odeći." „Stižem", odvrati Dominik.

Nekoliko trenutaka kasnije stala je pored Viktora. Ruskinja joj je predala dvogled.

Neki ljudi su stajali u manjim grupicama, pričali i pušili. Oni s radničkim šlemovima

i debelim plavim jaknama s našivenim fluorescentnim prugama nadgledali su

iskopavanja. Veliki kopač i buldožer krunili su planinsku padinu. Već su otkrili

široki tunel. Šut je odlagan s obe strane ulaza, u obliku visokih bedema od zemlje i

kamenja. Dva moćna generatora davala su energiju snažnim reflektorima, koji su

čitavu scenu bojili žućkastim sjajem.

Poljanom se zaorio snažan povik. Ljudi su potrčali u pravcu ulaza, pozivajući

ostale. Viktor i Dominik nisu mogli da razaberu šta govore. Bilo im je jasno šta se

događa, kad su videli da svi proveravaju oružje.

„Posao se bliži kraju", prošapta Viktor. „Javi Tomu, da bi znao šta se ovde dešava."



„Važi", reče Dominik. Posegnula je u džep, pritisnula dugme za poziv i prošaptala:

„Tome, da li si tu? Javi se, Tome."

Čuo se samo prigušeni šum.

„Javi se, Tome", ponovila je.

Nije bilo odgovora.

„Ne javlja se", rekla je.

„Sigurno je van dometa."

„Ne bih rekla", oštro će Dominik. „Ove stvarčice imaju domet od nekoliko

kilometara. Još uvek smo na istoj strani planine. Nije to u pitanju. Poznajem Toma

i Arčija. Verovatno su našli drugi ulaz. Sad su duboko u planini."

,,U tom slučaju, moramo da pođemo tamo, kako bismo ih upozorile."

„Slažem se", reče Dominik. „Čekaj. Ko je ono?" „Ko?"

„Čovek s leve strane. Onaj sa šubarom, pored reflektora. Izgleda daje on glavni."

Viktor je podesila dvogled.

„Ne znam. Ne poznajem ga."

„Šta to radi?" Dominik se upinjala da vidi.

„Nisam sigurna" reče Ruskinja. Nepoznati je skinuo kaput. Iz torbe pod nogama

izvadio je i odmotao beli smotuljak. „Izgleda da se presvlači."

„Presvlači se? U šta?"

Odmotani zavežljaj izdaleka je ličio na zaštitno odelo. Čovek ga je navukao preko

odeće i čizama. Pričvrstio je masku i filter za disanje na lice i navukao kapuljaču,

stvarajući nepropusni obruč oko sebe.

„Svi navlače ista odela. Pogledaj!" Naoružani ljudi oblačili su istu opremu.

„Podsećaju na ABH odela." *

„ ABH?" Ruskinja se namrštila.

„Atomskobiološkohemijska zaštita uobičajena vojna oprema za zaštitu od

kontaminacije na bojištu."

„Kontaminacije!" Viktor je spustila dvogled i pogledala Dominik u oči. „Od kakve

kontaminacije? Mislila sam da tragamo za Ćilibarskom sobom."

90



17:03

Ako je suditi po simetričnim tragovima alata na zidovima, rudnik je iskopan na

starinski način, krampovima i lopatama. Velike drvene grede postavljane su na

svakih pet metara, kako bi poduprle tavanicu. Vreme ih je iskrivilo i patiniralo. Sive

i teške grede su se okamenile, postavši deo planine.

Tom je zastao i upravio lampu ka tavanici. Uočio je tragove eksplozije.

„Vidiš li ovo?" Arci klimnu.

„Izgleda da je neko postavio i aktivirao eksploziv verovatno dinamit da bi zatrpao

ulaz."

„Jašta je" složio se Tom. „Nisu hteli da neko greškom zaluta unutra."

Nastavili su. Tunel se blago uzdizao. Tom i Arci su išli na čelu, a Pjotr i Grigorij za

njima. Jurij je ostao da čuva ulaz. Osvetljavali su prostor ispred sebe baterijskim

lampama, čiji su zraci su bledeli i nestajali u tami. Često bi presekli oblačić iz

njihovih usta, kao što automobilski farovi seku jutarnju maglu.

Tiho disanje i šuštanje odeće pojačavalo se i odbijalo o zidove tunela. Činilo im se

da hodaju brodom neke goleme, prazne crkve. Pokatkad bi stali na smrznute

životinjske izlučevine, zečji ili ptičji leš, koji je verovatno donela lisica ili neka druga

preduzimljiva grabljivica.

Iznebuha se pred njima ukazala tanka svetlosna pruga. Postajala je sve viša i viša,

naporedo sa ispravljanjem tunela. Konačno su, u tami okna, ugledali nešto što je

ličilo na veliki žuti prozorski okvir.

„To je to", uzbuđeno prošapta Tom, mašući lampom.

Pažljivo su krenuli put svetla. Poslednjih petnaestak metara prešli su u potpunoj

tišini. Tunel se završavao u velikoj podzemnoj dvorani. Tom je čuo Arčijev glasni

uzdah iza sebe, kad je pažljivo stupio u pećinu.

Dvorana je bila osvetljena sa četiri reflektora, spojena za akumulatore. S tavanice

je visila ogromna nacistička zastava, deset metara duga i sedam metara široka. Na

njoj je, umesto uobičajene svastike, bio sad već dobro poznati simbol crnog sunca.

Dvanaest izlomljenih zraka ispunjavalo je pećinu. Podsećali su na prste skeleta koji

kopa put iz groba.



„Hriste", proštenja Arci, kad mu se pogled zaustavio na dva obličja ispod zastave.

„Ovde su. Još uvek su prokleto ovde."

Tom zavrte glavom. Nije mogao da veruje rođenim očima. Pred njim se ukazao

neverovatan prizor. Dva nestala teretna vagona s tajanstvenog voza su odvezena

uz austrijsku planinu i skrivena duboko unutar nje. Dva masivna, zdepasta, čvrsta i

delotvorna obličja ličila su na nemi prizor iz ratnih žurnala, koji su nekim čudom

prestali da budu crnobeli.

„Izgleda da nisu otvarani", prošapta Tom. Uzbuđeno je pokazao na debele

gvozdene šipke, provučene kroz reze teretnih vagona.

„Renvik je ovde negde", upozorio gaje Arci. „Predlažem da se prvo pozabavimo

njime."

Polako su obišli dva vagona. Zastali su na drugoj strani, pred mnogo većim

tunelom koji se gubio u tami. Vagoni su sigurno došli tim putem.

„Taj tunel vodi do glavnog ulaza", reče Tom. Prigušeni zvuk motora potvrdio je

njegove sumnje.

„Vidi!" Arčijev pogled zaustavio se na svežnju vitkih stabala, naslonjenih na zid.

Prišao im je i šutnuo najbliži. Tupo je odjeknuo.

„To su železničke šine", reče Tom, kleknuvši da ih pobliže osmotri, ,,i pragovi.

Naslagali su ih duž tunela."

„Verovatno je jedan krak pruge stizao do rudnika, dok je radio. Pružala se

naporedo sa stazom kojom smo prošli", reče Arci.

„Sigurno su dovezli vagone ovamo, uništili prugu i zatrpah tunel."

„Trebalo bi da ispitamo tunel", predloži Arci, ,,i procenimo koliko nam je vremena

ostalo dok se ne probiju. Moramo biti sigurni da nas Renvik ne vreba iz potaje."

Pošli su niz tunel opreznim korakom, pištolja uperenih u tamu. Svetlost iz dvorane

kopnela je za njima, sve dok se nije preobrazila u daleki prozorčić. Međutim, buka

iz pravca glavnog ulaza je rasla. Zemlja im se tresla pod nogama, u skladu s

prigušenim ritmom mašinerije, na drugoj strani zida od zemlje i stena.

„Probiće se svakog časa", vikao je Tom, kako bi nadjačao buku.

„Možda se Renvik zato uplašio i odustao", reče Arci.

„Možda", s nevericom će Tom. „Mada to ne liči na njega. Ne odustaje taj nadomak

cilja. Možda se vratio po pojačanje."



„Pa, više nije ovde. Ne znam šta ti misliš, ali bih zbilja voleo da osmotrim

unutrašnjost vagona." Tom se osmehnuo.

,,I ja bih. Ali nisam siguran da to ima smisla, ako nismo u stanju da ih izvučemo

napolje."

„Mislio sam da ćeš nazvati tog tipa iz FBIa, Bejlija, kad doznaš šta se događa."

„Tako smo se dogovorili, ali..."

„Zar nećeš da proveriš sadržaj vagona, pre nego što pozoveš konjicu?"

„Šta ćemo s ljudima s druge strane?" Tom klimnu ka zatrpanom ulazu u rudnik.

„Ne želimo da nas pohvataju kad se probiju ovamo."

„Zašto ne bismo ostavili Pjotra na ovom kraju tunela? Dotrčaće da nas upozori,

čim se probiju. Poslaćemo Grigorija na ulaz, da pravi društvo Juriju i da se pobrine

da nas Renvik ne zaskoči od pozadi."

„To će upaliti", složio se Tom. „Ali moramo biti brzi."

Pjotr i Grigorije pošli su na stražarska mesta, nakon razgovora obavljenog

uglavnom gestikulacijom. Čim su se Rusi izgubili iz vida. Tom i Arci krenuše ka

vagonima.

Bili su tipični za svoju epohu. Drvene daske naslagane horizontalno u četvrtasti

okvir, s dijagonalnim ojačanjima u pravilnim razmacima. Delovali su čudesno

očuvano, izuzev neizbežnih tragova vremena. Onaj levo je gubio dugu bitku s

rđom i crvima. Debeli sloj rđe pokrivao je šasije. Na stranici vagona, obojenoj

oljuštenom svetlocrvenom farbom, bila su dva niza jedva čitljivih, izbledelih belih

slova i serijskih brojeva.

Prišli su vratima prvog vagona, postavljenim na duge metalne žlebove. Velika

vrata zauzimala su gotovo trećinu stranice.

Tom se spremao da ih otvori. Iz blizine je primetio da su rupe u drvetu, koje je

isprva pripisao crvima i truleži, previše simetrične da bi nastale prirodnim putem.

Bile su to rupe od metaka.

91

17:20



Tom oseti nelagodnosti i jezu u dnu stomaka, ali ne od hladnoće. Iz Arčijevog

pogleda zaključio je da je i ovaj opazio zaključana vrata i rupe od metaka,

postavivši sebi ista pitanja. Da li su vagoni bili prazni kad su rupe načinjene? Da li

su vrata zatvorena da se ne bi otvorila u transportu, ili iz mnogo zlokobnijih

razloga?

Zgrabio je vrh gvozdene šipke zaglavljene u rezi. Nije ni mrdnula, zapekla usled

dugogodišnjeg neupotrebljavanja. Cimao je s jedne strane na drugu, oslobađajući

je zagrljaja rđe, sve dok nije iskliznula iz ležišta, uz škripu od koje su ga zaboleli

zubi. Bacio je šipku na tie i povukao rezu unazad. Šarke su bile ukočene i hladne.

Morali su da potegnu zajedno da bi pokrenuli vrata. Tom je vukao, a Arci gurao

masivnu gvozdenu ručku. Vrata se pomeriše za tridesetak, pa za šezdesetak

centimetara, uz veliki otpor.

„To je dovoljno" reče Tom zadihano. „Moći ćeš da se provučeš kroz otvor."

„Hteo si da kažeš da ćeš ti moći da se provučeš kroz otvor", reče Arci sa osmehom.

„Evo, postaviću ti lopovske."

Prepleo je prste i načinio nogostup za Toma. Ovaj se oslonio na njega i provukao

kroz procep. Čučnuo je na vratima i dohvatio baterijsku lampu. Ubrzo je shvatio

daje gotovo nepotrebna. Svetlost je prodirala kroz rupe od metaka, stvarajući

stotine uskih pruga, različitih visina i uglova. Ukrštale su se u unutrašnjosti vagona

kao mačevi probodeni kroz stranice drvene kutije. Bio je to neobično lep prizor.

„Kako si?" upita Arci.

„Dobro." Tom je klimnuo ortaku.

Okrenuo se i uključio baterijsku lampu, uperivši je u tavanicu i zidove.

Nije ništa opazio.

Ustao je i načinio par koraka. Stao je na nešto tvrdo, što se polomilo pod

njegovom težinom. Oborio je baterijsku lampu ka tlu i ustuknuo kad je video da je

zdrobio kost, ljudsku kost.

„Arci, dođi ovamo", povikao je.

„Zašto, šta se dešava?" Arci je skočio na otvorena vrata. Noge su mu landarale

napolju, dok su mu ramena bila unutar vagona. Tom mu pomože da se popne.

„Pogledaj.."



Prešao je baterijskom lampom po podu. U vagonu je, po njegovoj proceni, bilo

najmanje trideset tela. Ležala su ukočena i sasušena, kao da su lagano usisana u

pod. Ostali su samo skeleti. Kroz ostatke rukava i nogavica virile su kosti. Lobanje

su se belele ispod trulih kapa.

„Ko su bili ovi nesretnici?", proštenja Arci. „Ratni zarobljenici? Civili?"

„Ne bih rekao..." Tom se sagnuo. Pažljivo je pretraživao izobličene ostatke.

Podigao je kapu koja se otkotrljala s leša i pokazao značku, svastiku čiji se svaki

krak završavao šiljatom strelicom. „Strelasta svastika nosili su je mađarski

nacisti."

„Laše je rekao da je Zlatni voz upravo odatle krenuo na put."

„Tako je", reče Tom. „Koliko se sećam, rekao je da su ga čuvali mađarski vojnici.

To su oni."

Brza pretraga vagona nije otkrila ništa izuzev razbacanih tela. Našli su samo ime

urezano na zid, nešto iznad poda. Snop baterijske lampe osvetlio je natpis

JožefKol. Nesretnik je preživeo pokolj, samo da bi umro od gladi, okružen

smradom raspadnutih drugova.

Ćutali su, suočeni s ovim otkrićem.

„Šta misliš, šta se ovde desilo?" konačno je progovorio Arci.

Tom slegnu ramenima. „Znamo da je voz bio na putu za Švajcarsku. Kad je most

kod Brikslega bombardovan, morao je da se vrati. Sakrili su ga u tunel, u nadi da

će most biti popravljen. Amerikanci su ga našli tamo. Očigledno je da je negde na

putu između Brikslega i tunela doneta odluka da se ova dva vagona otkače i

dovuku ovamo, uz pomoć mađarskih stražara. Stražari su razoružani, zatvoreni u

vagon i pobijeni. Pruga je uništena, a tunel miniran, da bi tajna ostala na

sigurnom."

„To znači da je ono što su štitili u drugom vagonu?"

„Postoji samo jedan način da to utvrdimo", reče Tom s napetim osmehom.

Međutim, tek što su krenuli, začuše nepogrešiv zvuk vraćanja metalne šipke u

rezu. Vrata vagona se zatvoriše.

92



17:20

„Šta da radimo?" upita Dominik Ruskinju, koja je, smrknuta lica, posmatrala

naoružane ljude koji su proveravali jedan drugog, da bi bili sigurni da su dobro

obukli zaštitna odela.

„Trebalo bi da odemo tamo i upozorimo ih."

„Nećemo stići na vreme", reče Dominik. „Nemamo mapu, a ja ne znam gde je

ulaz. Dok ga nađemo, biće prekasno."

Viktor je ćutala. Pokušavala je da nađe način da saopšte novosti Tomu, da ga

upozore, da ne samo da će dobiti društvo, već i da su očekivanja pridošlica u

pogledu onoga što ih čeka u rudniku mnogo drugačija od njihovih. Prenula se iz

razmišljanja kad ju je Dominik cimnula za ruku.

„Neko dolazi", prosiktala je.

Jedan od radnika odvojio se od kolega i požurio u njihovom pravcu. Viktor je

polegla po tlu. Škripanje snega ukazivalo je da im čovek prilazi sve bliže. Činilo im

se da je krenuo pravo na njih.

Pribila se uz padinu. Desna noga zapela joj je u niskom šipražju. Skinula je

kalašnjikov i otkočila ga.

Koraci su se približavali. Spremila se da otvori vatru. Resila je da ubije čoveka koji

ih je opazio, pre nego što digne uzbunu.

Koraci su se zaustavili iznad njene glave. Podigla je pogled. Nije se usuđivala da

diše. Na rubu staze nazirala je siluetu. Stajala je blago raširenih nogu, nadvijajući

se iznad njih kao kolos. Radnikovo lice ocrtavalo se na čistom večernjem nebu.

Nervozno se osvrtao, a zatim posegnuo ispod pojasa.

Bledozlatni mlaz urina presekao je tamu, graciozno se izvijajući iznad njihovih

glava. Topio je sneg ispod njih u cikcak liniji. Tie se pušilo i maglilo.

Ruskinja se osmehnula. Zagledala se u Dominik, koja se borila s napadom smeha.

Dobila je ideju kako da prenese poruku Tomu i Arčiju. Problem je u tome što će

morati da deluje brzo.

Odmah.

93



17:26

Tom je prislonio lice uza zid vagona. Provirio je kroz rupu od metaka.

„Renvik", procedio je, videvši priliku u središtu dvorane, s trijumfalnim osmehom

na licu. Pored njega je stajao Johan Heht. Petorica zlikovaca, verovatno članovi

Kristalne oštrice, približavali su im se s drugog kraja pećine.

„Kako su prošli pored Viktorovih ljudi?" proštenja Arci, koji je virio kroz drugu

rupu od metka. „Mislio sam da stražare na ulazu."

„Stražarili su", reče Tom, opazivši dva krvava i beživotna tela ispod Renvikovih

nogu.

„Čuo sam da se približavate kroz šumu. Znao sam da nećeš moći da odoliš izazovu

i ne uđeš u rudnik, Tomase", dreknuo je Renvik. „Baš lepo što si odlučio da se

uspentraš u vagon. Tako si nam u dobroj meri olakšao posao."

„Poštedi nas mudrovanja, Hari", povika Tom. „Likovanje ti ne stoji."

„Nećeš valjda da mi uskratiš sitno zadovoljstvo koje pruža pobeda?" Tom je ćutao.

Renvik nije ni očekivao odgovor. „Bilo kako bilo, moram da ti čestitam na brzom

pronalaženju ovog mesta." Renvik podiže obrve, što je Tom protumačio kao neku

vrstu nevoljnog divljenja. „Johan je, pak, prilično ljut zbog tvoje upornosti." Heht

je preteći stisnuo prst oko obarača hekler i koha. Po ustima je lagano prevrtao

žvakaću gumu.

„Žao mije što sam ga razočarao", podsmešljivo odvrati Tom. Proučavao je

unutrašnjost vagona, u nadi da će pronaći način za bekstvo.

„Izvlačenje iz trezora je hvale vredno dostignuće", nastavi Renvik. „Ali, bekstvo iz

muzeja pa, mora se priznati da si samo ti mogao da izvedeš takav podvig. Ipak,

dešifrovanje slike koju nisi ni video? To je tek impresivno, pogotovo kad se uzme u

obzir da sam se postarao da ništa ne saznaš od Ternbula."

„Kad si stigao ovamo?" upita ga Tom. Pokušavao je da kupi vreme, dok je

proveravao čvrstinu zidova i podnih dasaka, tragajući za pukotinom u drvenim

zidovima.

„Juče uveče. Trebalo nam je dosta vremena da otkopamo ulaz. U stvari, proveli

smo samo nekoliko minuta u rudniku, kad si naišao. Onako uzgred, Tomase, ako



tražiš način da utekneš iz vagona, mani se ćorava posla", dreknuo je Renvik.

„Prilično su čvrsti. Nacisti su ih ojačali po najvišim zahtevima svog vremena, da bi

osigurali bezbednost najdragocenijeg tereta."

„Misliš na leševe streljanih mađarskih vojnika?" uzvrati Tom. Odustao je od

potrage i gnevno slegnuo ramenima.

„Mislim na ono što je u drugom vagonu. U stvari, baš smo hteli da ga otvorimo,

kad smo čuli da dolaziš. Posmatraćeš premijeru iz najsvečanije lože. Prvo

pojavljivanje Ćilibarske sobe za poslednjih pedeset godina!"

Dva čoveka s makazama za metal prišla su zarđalim katancima na vratima vagona.

Nekoliko sekundi kasnije čuli su škripu teških vrata po žlebovima.

„Ništa ne vidim", prošapta Arci. „A ti?"

Tom odmahnu glavom. Vidno polje bilo mu je ograničeno. Kroz rupe od metaka

mogao je da vidi samo ispred ili iza vagona, ali ne i stranu s vratima. Pojaviše se

dva čoveka, posrćući pod težinom velikog sanduka. S treskom je pao na tie.

„Pažljivije s tim, idioti", čuo se Renvikov uzvik.

Uskoro se u središtu sobe našlo još pet sanduka.

„Baš bih voleo da znam kako ćete ih izneti odavde", viknu Tom. „Znaš ko kopa na

glavnom ulazu, zar ne? Sve su bliži."

„Rekao bih da ih od početka tunela deli nekoliko metara. Šta ti misliš, Johane?"

Renvik se obratio Hehtu, koju mu je odgovorio plitkim naklonom. „Mogu samo da

pretpostavim ko su oni, baš kao i ti. Verovatno poslednji ostaci Reda. Ko bi mogao

da pronađe ovo mesto bez šifre na portretu? Kopaju već nekoliko dana. Nije ni

čudo, moraju da savladaju pedeset metara čvrste stene, da bi došli do pećine.

Otkopavanje našeg ulaza, na svu sreću, nije bilo tako težak posao."

„Štite ovo mesto već pedeset godina", povika Tom. „Misliš da će te pustiti da

odšetaš odavde?"

„Sumnjam da će imati izbora." Renvik se osmehnuo. „Johan je, između ostalog, i

stručnjak za eksploziv. Minirao je oba tunela. Jedan od njegovih ljudi zamenio je

nesretnika koga ste ostavili pored ulaza. Obavestiće nas čim se probiju. Pustićemo

ih da uđu u tunel i aktivirati eksploziv."

„Pobićete ih!" povikao je Tom.

„Tako nekako."



Iz pravca većeg tunela začula se strašna buka, a za njom i zvuk motora pri promeni

brzine. Renvik pogleda na tu stranu. Prestao je da se osmehuje.

„Unutra su", povika Heht. „Ušli su."

„Kako su mogli?" Renvik je zvučao potreseno. „Stražar ništa nije javio." Dograbio

je radio. „Renvik ovde, javi se", povikao je. „Da li si na položaju? Čuli smo motor.

Zvuči kao da je mašina u rudniku. Javi se, proklet bio!"

Okrenuo se prema Hehtu, razrogačenih očiju. Uzbuđenje je ustupilo mesto

strepnji.

„Tvoj stražar je sigurno mrtav. Aktiviraj eksploziv."

„Ali, ne znamo koliko duboko su prodrli u rudnik."

„Nije važno. Pobićemo ih, ili ćemo im preseći put. Obe varijante su dobre. Ne

smemo da rizikujemo. Ne kad smo nadomak cilja."

Heht klimnu i podiže malu crnu kutiju, veličine paklice cigareta, s četiri crvena

dugmeta. Zubima je dohvatio vrh srebrne antene. Izvukao ju je i krenuo prema

tunelu. Buka je bivala sve glasnija. U daljini blesnuše dve bledožute tačke, kao

mačje oči. Postajale su sve veće.

„Učini to, Johane", navaljivao je Renvik, s primetnom dozom očajanja. „Odmah!"

Heht pritisnu dugme.

Ništa se nije dogodilo.

„Staje bilo?" promuca Renvik. „Učini to odmah, ili će biti prekasno." „Žao mi je,

Kasijuse", reče Heht. Odložio je detonator i dohvatio pištolj. Nanišanio je Renvika

u grudi. „Za tebe je već prekasno." „Šta se dešava?" šapnu Arci.

„Renvikje namagarčen", uzbuđeno će Tom. „Heht gaje izdao."

94

17:46

Buldožer se naglo zaustavio na ulazu. Snažna svetlost farova nagnala je sve u

dvorani da zaklone oči rukama, izuzev Toma i Arčija u vagonu. Motor i svetla su se

ugasili.



Desetorica teško naoružanih ljudi zaobišla su buldožer, kao pešadinci tenk. Tom se

iznenadio kad je video da svi nose bele kombinezone za atomsko, hemijsko i

biološko ratovanje. Ličili su na robote dok su osvajali dvoranu, onako nedokučivi,

iza maski i Altera za disanje.

Dvojica su prišla Renviku i pretresla ga. Heht je klimnuo glavom u pravcu vagona,

gde su bili Tom i Arci. Dva naoružana čoveka pritrčaše vratima. Otvorili su ih i

mahanjem dugim cevima naložili Englezima da iskoče napolje. I njih su pretresli i

odveli do Renvika, koji je ćutke posmatrao Hehta, a gnev mu je vrcao iz očiju.

Jedan od ljudi u belom stigao je do sredine sobe s torbom u ruci. Spustio je na

pod, otvorio i izvadio nešto što je ličilo na veliki mikrofon. Podigao ga je iznad

glave, zagledan u ekran na malom kompjuteru.

Nekoliko trenutaka kasnije viknuo je nešto na nemačkom. Ljudi su s olakšanjem

skinuli kapuljače i odbacili filtere za disanje.

Jedan čovek je ostao pod kapuljačom, ne skidajući masku s lica. Polako je prišao

Hehtu. Raširili su ruke i srdačno se zagrlili, lupkajući jedan drugog po leđima. Tom

je jedva čuo prigušene reči čoveka s kapuljačom i Hehtov odgovor.

„Dobro obavljen posao, pukovniče."

„Hvala vam, gospodine."

Razdvojili su se i salutirali jedan drugom.

„Do đavola, šta se ovde događa?" planuo je Arci. „Ko ste vi?"

Maskirani čovek okrenuo se prema njima i skinuo kapuljaču i masku s lica.

Tom je progovorio prvi, drhtavim glasom, punim neverice. „Folc?"

„Ko?" Renvik je prekinuo ćutanje. Pogled mu je bludeo između visokog Hehta i

zdepastog Folca.

„On upravlja privatnom bankom u Cirihu, u kojoj su Vajzman i Lamers krili mapu",

objasnio je Tom.

Folc nije obraćao pažnju na Toma. Prišao je Renviku.

„Veliko je zadovoljstvo upoznati vas, her Renvik ili možda više volite da vas zovem

Kasijus? Ovde prisutni pukovnik Heht govorio je vrlo pohvalno o vašim naporima,

u poslednjih nekoliko meseci."

„Da li je ovo neka otkačena šala?" siktao je Renvik kroz stisnute zube.



Tomu se oteo kiseo osmeh. Nalazili su se u očajnoj situaciji, okruženi naoružanim

ljudima u napuštenom rudniku, duboko ispod austrijskih planina. Uprkos tome,

uživao je što vidi Renvika namagarčenog u dvoličnim igrama koje je tako vesto

igrao.

„Nema ni govora o šali, Kasijuse", reče Folc.

„Kakav je smisao svega ovoga?"

„Ne prepoznaješ moj glas?" promrsi Folc.

Spoznaja osvanu u Renvikovim očima.

„Dmitrij?"

„Kao što sam rekao, veliko je zadovoljstvo upoznati vas."

„Čemu ovaj cirkus?" planuo je Renvik. „Dogovorili smo se. Složili smo se da neće

biti trikova."

„Svašta smo dogovorili", reče Folc i nehajno odmahnu rukom. „Ali smo to učinili

kad ste mislili da imate s čim da se pogađate. Situacija se, u međuvremenu,

promenila. Siguran sam da ste i vi toga svesni."

„Zašto ste tako obučeni?", upade im Tom u razgovor. „Šta ste

očekivali?"

„Konačno inteligentno pitanje", reče Folc, uz otmeno tapšanje. „Zamoliću vas da

mi pomognete da vam odgovorim. Budite ljubazni, pa otvorite onaj sanduk."

Pokazao je na jedan od sanduka koje su Hehtovi ljudi istovarili iz drugog vagona.

„Šta?" Tom je zvučao nesigurno.

„Čuli ste me. Otvorite sanduk", navaljivao je Folc. Kao i svi ostali, sanduk je bio

označen šifrom i svastikom. Tom gurnu metalnu polugu ispod poklopca i cimnu

nadole. Poklopac se podigao za nekoliko centimetara, uz škripu eksera. Ponovio je

istu operaciju na drugoj strani. Poklopac je popustio i tresnuo na pod.

Sanduk je bio pun slame. Tom je vadio slamu, sve dok nije naišao na tamnu masu.

Gurnuo je ruku u sanduk i napipao nešto meko i svilenkasto. Izvukao je to napolje.

„Bunda?" s nevericom će Arci, kad ju je Tom podigao. „To je to?"

Priskočio je Tomu i nagnuo se iznad sanduka. Izvadio je jednu, drugu i treću

bundu. Redao ih je preko ramena.

„Šta je ovo?" rekao je stigavši do dna sanduka i ugledavši gomilu crnog, smeđeg i

zlatastog krzna. „Sigurno je posredi neka greška."



Renvik je s nevericom zurio u gomilu odeće, izbečenih očiju.

„Otvorite sledeći", veselo će Folc. „Otvorite koji god hoćete. Rezultat će biti isti."

Arci ote polugu iz Tomovih ruku. Otvorio je sledeći sanduk.

„Budilnici", rekao je. Podigao je jedan, da bi ga svi videli. Nehajno gaje ispustio u

sanduk.

Otvorio je sledeći.

„Pisaće mašine."

Zatim još jedan.

„Svileni donji veš." Podigao je prsluče i negliže i zavitlao ih na Folca. Pali su ispred

njega.

„Dobro je, Folce, shvatili smo", tiho će Tom.

„Laše vam je sigurno rekao da je i ovakav teret utovaren u voz", reče bankar,

slegnuvši ramenima. „Nije mi jasno zašto ste tako iznenađeni."

„Ne pravite se blesavi. Gde je?"

„Gde je šta?" Folc je nevino treptao.

„Znaš ti prokleto dobro šta tražimo", planuo je Renvik. „Gde je Ćilibarska soba?

Zašto bismo, inače, bili ovde?" Folc se nasmejao.

„O, da, Ćilibarska soba. Zapanjujuće je kako taj mit odbija da umre." „Mit?",

dreknu Renvik.

„Nemojte smatrati sebe budalom. Hiljade su pale kao žrtve te zamamne

maštarije. Siguran sam da će ista sudbina zadesiti još ko zna koliko hiljada."

„Hoćeš da kažeš da Ćilibarska soba ne postoji?" upita Tom.

„Hoću da kažem da je uništena za vreme rata."

„Gluposti", reče Renvik.

„Sigurni ste?", frknu Folc.

„Premeštena je u zamak Kenigsberg. Svi to znaju. Zatim je nestala. Sakrivena je."

„Nije nestala. Niko je nije sakrio. Spaljena je, ako baš hoćete da znate. Spalile su je

ruske trupe, poslate da je vrate. Osvojile su kenigsberški zamak u aprilu 1945.

godine. U žurbi su zapalili vatru u Viteškoj dvorani. Nisu znali da je Ćilibarska soba

sklonjena tamo, baš kao što verovatno nisu znali daje ćilibar, kao smola, veoma

zapaljiv. Prekasno su shvatili šta su učinili."

„Da je ta priča istinita, dosad bi izašla na svetio dana", prezrivo će Renvik.



„Zaista? Mislite da bi Sovjeti dobrovoljno priznali da su sami uništili jedno od

najvećih nacionalnih blaga? Ne bih rekao. Bilo im je mnogo lakše da optuže

naciste da su sakrili neprocenjivo bogatstvo, nego da prihvate odgovornost zbog

sramotnog čina svojih vojnika. Možda mi ne verujete, ali sam imao prilike da vidim

dokumente koja govore o tome, u kremaljskoj Centralnoj državnoj arhivi

književnosti i umetnosti. Rusi su znali da je Ćilibarska soba uništena. To im nije

smetalo da je koriste kao adut u pregovorima o povratku vrednih umetničkih dela

iz Nemačke."

Folcove oči su plamtele. Tom je znao da govori istinu, ili ono što je smatrao

istinom.

„Zašto smo ovde?" tiho je upitao.

„Zbog ovoga", reče Folc i pokaza drugi vagon. „Pokažite im, pukovniče."

Heht uze polugu od Arčija. Prišao je vagonu, gurnuo je između dve široke drvene

daske i cimnuo. Drvo se bučno rascepalo. Pukovnik je povadio još dasaka,

napravivši veliku, nepravilnu rupu. Tom je očekivao da će videti mračnu

unutrašnjost. Umesto nje je ugledao sivi metal. Zidovi vagona behu obloženi

metalom.

„Da li je to olovo?" upita Tom.

„Jeste", reče Folc. „To je samo zaštitni omotač, naravno. Postavljen je da bi se

smanjio rizik od kontaminacije."

„O kakvoj kontaminaciji govorite?" nastavi Tom, iako se pribojavao odgovora.

„Od U235", odgovori Folc. „U količini od četiri tone."

„U šta?" zbunjeni Arci se obratio Tomu. „U235", objasni Tom, glasom punim

neverice. „Izotop urana. Osnovni sastojak nuklearne bombe."

95

18:06

„Nuklearna bomba? Nameravate da napravite nuklearnu bombu?"

Tom nije znao da li je Renvik zaprepašćen ili impresioniran.



„U235 ima poluperiod raspadanja od sedam stotina miliona godina. Čak i majušna

količina tog materijala, pričvršćena za konvencionalni eksploziv i detonirana u

urbanom okruženju, može izazvati radioaktivne padavine nepredvidivog

intenziteta, izazivajući masovnu paniku i propast ekonomskog sistema. Možete li

da zamislite koliko bi zakrvljene bliskoistočne frakcije platile za takav materijal, ili

neke od svetskih vlada? Godinama, u potaji, i gotovo nezapaženo gradimo našu

organizaciju. Konačno smo se dokopali sredstava koja nam omogućuju ne samo

vođenje rata, već i pobedu. Spremni smo da se pokažemo svetu."

„Ali, odakle to potiče?" upita Tom. „Kako je taj materijal stigao ovamo?"

„Znate li šta znače oznake na vagonima?" Folc je pokazao na niz jedva čitljivih

slova i brojeva na stranicama drugog vagona. „Neka vrsta serijskog broja?"

„Upravo tako. On kazuje da je sadržaj vagona stigao iz Berlina, tačnije, iz Instituta

za fiziku Kajzer Vilhelm u Dalemu, odakle se upravljalo nacističkim naporima na

proizvodnji nuklearne bombe."

„Gluposti!" podsmešljivo će Renvik. „Nacisti nikad nisu imali nuklearni program."

„Svi su ga imali!" planuo je Folc. „Sovjeti su ga zvali Operacija Borodino, a

Amerikanci Projekt Menhetn. Hitler nije sedeo skrštenih ruku. Nemačke trupe su,

1940. godine, u Norveškoj, osvojile jedino postrojenje za proizvodnju teške vode

na svetu. To je bio veliki korak napred u nemačkom programu za proizvodnju

obogaćenog uranijuma, neophodnog za atomsku bombu. Posle rata se pričalo da

su nemački naučnici hotimice sabotirali Hitlerove napore na proizvodnji atomske

bombe. Uistinu su se trudili koliko su mogli. Po nekim tvrdnjama, obavili su

nekoliko detonacija u Tiringiji. Amerikanci su na tom projektu zaposlili sto

dvadeset pet hiljada ljudi. Hitler jednostavno nije mogao da se takmiči s njima."

„Koliko su odmakli?" pitao je Tom.

„Dovoljno daleko da stvore zamašne zalihe fisionog materijala. Staljin je čvrsto

resio da ga se dočepa pre Amerikanaca. Zbog toga je maršalima Žukovu i Konjevu

naredio da požure na Berlin. Hteo je da bude siguran da će Crvena armija stići

tamo prva. Priča se da je ta žurba izazvala pogibiju sedamdeset hiljada ruskih

vojnika. Specijalni odredi NKVDa zauzeli su Institut u aprilu 1945. godine i tamo

zatekli tri tone uranijumoksida, dve stotine pedeset kilograma metalnog

uranijuma i dvadeset litara teške vode. To je bilo dovoljno za ambiciozni početak



projekta Borodino. Staljin je mogao da započne program proizvodnje ruske

atomske bombe."

„Hoćete da kažete da nisu našli sav uranijum?"

„Našli su ono što je ostalo. Dovitljivi Himler već je premestio nekoliko tona, u

olovnim sanducima, ugrađenim u zidove vagona. Red je nadgledao transport i

kačenje dva vagona na Zlatni voz u Budimpešti, decembra 1944. godine. Ubrzo su

shvatili da neće stići do Švajcarske. Otkačili su vagone i ostavili ih ovde, da čekaju

bolja vremena."

„Red mrtvačke glave nastavlja da živi, da li je u tome stvar?" pitao je Tom. „Samo

što je ovaj put opremljen oružjem sposobnim da uništi svakog ko ne deli njihove

luđačke ideje."

„Red nije ni na koji način povezan sa mnom ili s mojim ljudima" odvrati Folc. „Mi

nikad ne bismo stajali po strani, igrajući se vitezova, dok otadžbina krvari."

„Kako si saznao za ovo? Kako si pronašao ovo mesto, bez slike? Samo su članovi

Reda znali za njega."

Folc je oklevao, kao da ne zna da li da im odgovori. Iz unutrašnjeg džepa kaputa

izvadio je crni novčanik. Pažljivo ga je otvorio i predao iskrzanu crnobelu

fotografiju Tomu, koji je prepoznao. Istu takvu je našao u Vajzmanovoj kući.

„Vajzman i Lamers", reče Tom i podiže pogled. Renvik uze fotografiju. Pažljivo je

osmotrio.

„A treći čovek?" pitao je Folc. „Prepoznajete li ga?"

Tom je ponovo pogledao fotografiju, a zatim Folca, uočavajući neporecivu

sličnost. Obojica su imali visoko čelo, prav, izvajan nos i male, okrugle oči. Sve te

osobine bile su prisutne i na portretima u porodičnoj galeriji Folcovih u Cirihu.

„Da li je to vaš otac?" odvažio se Tom.

„Stric. Druga dvojica zvala su se Beker i Albreht. Vajzman i Lamers su bila imena

iza kojih su se krili posle rata. Uvek su bili kukavice."

„Znači da ste sve doznali od njih?" pitao ga je Arci.

„Nešto sam saznao od njih. Neke stvari sam otkrio uz vašu pomoć. Moj stric i

njegovi kompanjoni izabrani su zbog naučnog znanja. Primljeni su u Red kao

štitonoše."

Tom je klimnuo. Setio se da je Vajzman bio hemičar, a Lamers profesor fizike.



„Trojica štitonoša za dvanaest vitezova", tiho će Tom. „Baš kao što crno sunce ima

tri kruga i dvanaest runa." Pogledao je golemu zastavu iznad njih.

„Baš tako!" Folc se osmehnuo zbog Tomove pronicljivosti. „Baš kao i tri ordena i

tri slike. Moj stric je, po naredbi Reda, upravljao neuspelim begom Zlatnog voza

po Evropi, dok su Lamers i Vajzman pripremali kriptu u zamku Vevelsburg. Zatim

su, shodno naređenjima, sva trojica otišla u Berlin. Ćutali su o svemu što su znali.

Pred kraj rata dobili su poslednji zadatak."

„Kakav zadatak?" zanimao se Renvik, dok mu je vena pulsirala na vratu.

„Da zaštite šifrovanu poruku. Mogla se dešifrovati samo enigma mašinom, s

pravilnim rasporedom. Nažvrljali su je na sliku, tamo gde se neće vidite kad bude

uramljena. Slika je dočekala kraj rata u Himlerovoj kancelariji, zato što vođa SSa

nije bio u stanju daje uništi."

„Sovjeti su se dočepali portreta", rekao je Tom.

„Rusi su stigli do Berlina brže no što je iko očekivao. Lamers i Vajzman rizikovali su

živote da bi je se dočepali. Vratili su se do sedišta SSa, ali su shvatili da ih je

Trofejna jedinica preduhitrila. Našli su samo dva Belaka, Vevelsburški zamak i

Pinkasovu sinagogu u Pragu.

„Znači da su Lamers i Vajzman znali gde je slika. Imali su raspored mašine za

dešifrovanje poruke, ali nisu znali gde je Zlatni voz", glasno je razmišljao Tom.

„Samo je moj stric to znao", potvrdio je Folc. „Ostavili su niz tragova, na dva

spašena Belaka, ordenju i mapi železničkog sistema, namenivši ih osobama čiste

arijevske krvi, iskrenim vernicima. Nadali su se da će upotrebiti blaga Zlatnog voza

da bi osnovali novi Rajh."

„Ako ste to znali", upita ga Arci, ,,z#što ste sve dosad čekali da dođete ovamo i

pronađete voz?"

„Zato što ni ja nisam znao gde je."

„Mislio sam da ste rekli daje vaš stric pomogao da se ovde smesti? Sigurno vam je

rekao gde je?" Folc se jetko nasmejao.

„Moj stric je, za razliku od saboraca, izašao iz rata zgađen nad onim što je video i

učinio. Shvatio je moć oružja pohranjenog ispod planine i bio rešen da onemogući

svakoga ko bi poželeo da se njime posluži. Osnovao je Veće dvanaestorice. Misija

tog veća je, za razliku od Reda, bila da štiti živote, a ne da ih uništava. Obavljali su



je tako što su štitili ovo mesto, po svaku cenu. Zamoljen sam da preuzmem

njegovo mesto u savetu, kad je pre pet godina umro."

„Zar vam nisu rekli mesto na kom se kriju vagoni?"

„Moj mudri stric je odredio da samo jedan čovek vođa saveta srne da zna mesto

Zlatnog voza. Tajna se mogla otkriti samo ako bi postojala stvarna opasnost da će

voz biti otkriven."

„Iskoristili ste me da biste ubedili ostale članove da je njihova dragocena tajna

ugrožena", procedi Renvik kroz stisnute zube.

„Johan i ja smo godinama podsticali širenje glasina o Zlatnom vozu, nestalim

Belakovim platnima i potrebi za enigma mašinom, neophodnom za dešifrovanje

tajne poruke. Nadali smo se da će nam to pomoći da se domognemo portreta.

Otkrili smo da ste zagrizli mamac. Predložio sam da vas izmamimo iz skrovišta

objavljivanjem učene na vašu glavu u oglasima u Herald tribjunu. Savet se složio."

„Zbog toga sam napadnut u Minhenu..."

„Napad je bio lažan. U predvorju su bili moji ljudi. Nije vam pretila nikakva

opasnost. Hteli smo da poverujte da ste nam sve bliži, da Veću pokažemo da se

koristi nedelotvornim sredstvima i da je promena vođe neophodna."

„Da li ste me zato ubacili u kolo?" upita Tom. „Da bi se ostali još više zabrinuli?"

„Nismo vas mi umešali", reče Folc. „Ternbul je radio za Kasijusa." Tom pogleda

Renvika, ali ovaj to nije primetio. Gutao je Folca pogledom punim mržnje. „Bio

sam nadahnut Staljinovom strategijom. Usmerio sam vas na isti trag, baš kao što

je generalisimus postupio s Žukovom i Konjevom. Ima mnogo ironije u činjenici da

je neophodni ključ sve vreme počivao u mom trezoru. Nisam znao kome pripadaju

sefovi, dok se niste pojavili. Da sam znao, sve ovo ne bi bilo neophodno."

„Znali ste da su Vajzman i Lamers ostavili mapu."

„Veće je pre nekoliko godina pronašlo Lamersa. Naterali su ga da progovori. Srce

gaje izdalo pre nego što nam je odao lokaciju kripte i poslednje slike, ali je odao

raspored enigma mašine. Od njega smo saznali i da Vajzman boravi u Engleskoj.

Našli smo i broj istetoviran na ruci, iako nismo znali šta znači."

„Zašto ste kopali na glavnom ulazu, kad ste mogli da mnogo brže uđete

otpozadi?" pitao je Arci.



„Razlog je jednostavan, ako zanemarimo potrebu da doteram kamione u dvoranu,

da bih premestio uranijum. Pre tri dana, kad smo došli ovamo, nisam znao za

drugi, manji ulaz. Stric je ostavio podatak o prednjem, kroz koji je uveo vagone.

Postojanje manjeg ulaza zabeleženo je samo na slici. Ko zna, možda je Red

verovao da glavni ulaz predstavlja lakši put. Odlučio sam da vam ne smetam, kad

mi je Johan rekao kako ste ušli ovamo i šta ste našli. Tako ste se bavili sobom,

umesto da remetite moje planove."

„Veće ti neće dopustiti da to učiniš", reče Tom. „Učiniće sve što mogu da te

zaustave, kad saznaju šta smeraš."

„Koje Veće? Ovo?" Folc izvadi punu šaku zlatnog prstenja iz džepa. Nehajno ih je

razbacao po podu. Behu to istovetni prstenovi, s jednim dijamantom uglavljenim

u mrežu od dvanaest četvrtastih udubljenja. „Velika je šteta što ih više nema. Baš

bih voleo da im vidim lica kad bi shvatili da su mi, istina posredno, obezbedili

sredstva za uništenje svega što su tolike godine štitili."

96

19:02

Heht ih je saterao u manji tunel. Hodali su ispred naperenog pištolja. Vezao im je

ruke plastičnim trakama i oborio na tie. Renvik je pružio otpor i dobio kundakom u

stomak.

„Neću ti oprostiti izdaju, Heht", reče Renvik. „Platićeš mi."

„Sumnjam, Kasijuse", iscerio se Heht. „Kad sledeći put pritisnem dugme, eksploziv

će se aktivirati." Podigao je detonator i izazivački mahnuo njime Renviku pred

nosom. Snažno ga je udario postrance u glavu. Njegov prsten ostavio je krvavi

beleg iznad Renvikovog uha.

„Kako se osećaš, Renvik?" Arci se cerio, posmatrajući Hehta, koji se udaljavao niz

tunel. Ostavio je dva stražara da paze na njih. „Namagarčen. Izdan. Zarobljen."

„Bolje bi ti bilo da se maneš popovanja i pokušaš da smisliš način da nas izvučeš

odavde, Konoli", brecnuo se Renvik. Krv mu je curila niz lice i skupljala se na

ramenu.



„Da nas izvučem odavde", s nevericom je ponovio Arci. „Znaj da tebe ne bih

poveo, čak i kad bih našao načina da se izbavim."

Zavladala je tišina. Stražari su zapalili cigarete. Iz tunela je stizao eho buke iz velike

dvorane. Radnici su lupali čekićima, bušili, sekli. Tom je pretpostavljao da Folcovi

ljudi rasturaju vagone i pripremaju preseljenje smrtonosnog tereta na... Ko zna

koju lokaciju. Najstrašnije od svega bilo je što su mogli da ga prebace gde god

hoće. Kad jednom krene, Folc će biti nezaustavljiv. Arci kao da mu je čitao misli.

„Može li napraviti atomsku bombu od toga?"

„Sumnjam", reče Tom. „Ne bi mogao bez dobavljanja velike količine dopunske

opreme i stručnog znanja. Ali i ne mora. Prodajući uranijum, može da prikupi

dovoljno novca za finansiranje male armije. Sem toga, uvek može da načini prljavu

bombu, kakvu nam je upravo opisao. Možeš li da zamisliš kakav bi haos nastao,

ako bi jedna od njih eksplodirala u Berlinu, Londonu ili Njujorku?"

„Toliko o Ćilibarskoj sobi", smrknuto će Arci.

„Ne mogu da verujem da je toliko ljudi toliko godina tražilo nešto što ne postoji."

„Tvoj otac je mislio da postoji", reče Renvik „Misliš li daje i on grešio?"

„Ne pominji njegovo ime!" planu Tom.

„Ne zaboravi da se obratio meni, a ne tebi, kad je načuo glasine koje povezuju

Ćilibarsku sobu s nacističkim Zlatnim vozom i enigma mašinom." Renvik se

slabašno osmehnuo. „Nisam poklanjao pažnju tim glasinama, sve dok pre nekoliko

godina nisam naleteo na originalno Belakovo platno, na aukciji u Beču. Pomislio

sam da nije samo jedna slika pretrajala Himlerovu čistku i da je među preživelim

platnima i portret pomoću koga se može pronaći ovo mesto."

„Ispostavilo se da nisi mogao da pronađeš druga platna, zar ne?"

„Tvoj otac je pogrešno verovao da su slike završile u privatnim zbirkama. Zbog

toga sam ih tražio na toj strani. Uzalud sam se trudio. Uključio sam te u potragu

zato što sam mislio da će mi tvoja pomoć dobro doći. Nisam se prevario."

„Jašta, ali na kraju, nećeš imati velike vajde od svega toga, zar ne?" kiselo će Arci.

„Ne znam da li si primetio, ali ćeš uskoro izdahnuti ispod planine, zajedno s

nama."



„Nešto bih voleo da znam", Tom je ukrstio pogled s Renvikom. ,,U Sankt

Peterburgu si mi rekao da je moj otac od početka znao ko si, da je radio s tobom.

Da li je to bila samo jedna od tvojih laži?"

Renvik mu uzvrati pogled. Baš kad je hteo da progovori, na drugom kraju tunela

pojavio se Heht. Dvojica stražara bacila su cigarete i zauzela stav mirno. Jedan od

njih šutnuo je Arčija u rebra, samo da bi pokazao Hehtu da revnosno obavlja svoj

posao. Pukovnik ih je nagradio odobravajućim gunđanjem.

„Hoću da mi jedan od vas donese nešto za piće. Ako vidi Dmitrija, nek mu kaže da

su eksplozivna punjenja spremna."

Stražar klimnu i poslušno otrča ka dvorani. Prošao je pored čoveka pod šlemom i u

radničkoj jakni, koji je hitao ka zarobljenicima.

„Šta radiš ovde?" prodrao se Heht, kad se radnik približio. „Zašto nisi u dvorani,

gde tvoje kolege istovaruju teret?"

Radnik slegnu ramenima. Zastao je i čučnuo da veže pertlu, kad je primetio da je

odvezana. Podigao je pogled ka Tomu i namignuo.

To je bila Viktor.

97

19:08

Tom pogleda Arčija, koji mu je odgovorio blagim klimanjem. I on je video ko im

je prišao.

„Nešto sam te pitao", brecnuo se Heht na Viktora. „Vrati se na posao."

„Gade prokleti!" povika Tom. Otkotrljao se do Arčija i zario koleno u njegov

stomak. „Ti si za sve kriv! Pogubićemo glave zbog tvoje pohlepe!"

Arci se bacakao, kao da hoće da ga se oslobodi. Iskrivio je leđa kao rvač koji

pokušava da se iščupa iz protivnikovog zahvata.

„Ako je neko kriv za ovo, to si ti", uzvratio je. „Lepo sam ti rekao da digneš ruke!"

Heht iskorači i dohvati Toma za rame, da bi ga odvojio od Arčija. Tom je okrenuo

glavu i zario zube u meso između kažiprsta i palca. Pukovnik kriknu od bola.



Viktor je, u međuvremenu, stala iza stražara, zaokupljenog posmatranjem tuče.

Pažljivo je nanišanila i udarila čoveka u potiljak. Preciznim i snažnim udarcem

slomila mu je lobanju. Pao je na tie, mrtav.

Heht se okrenuo u mestu, s krvavom šakom priljubljenom uz grudi. Drugom se

mašio za pištolj. Arci je ležao na tlu ispod njega. Šutnuo ga je u ruku i pištolj se

zakotrljao po tlu. S besnim krikom, pukovnik se bacio na Viktora i oborio je

udarcem postrance u glavu.

Viktor zamahnu nogom s poda, pogodivši Hehta kolenom u međunožje. Pao je uz

bolni krik i na podu rudnika ugledao pištolj. Grabio je ka njemu na rukama i

nogama.

Tom se podigao, oslanjajući se na zid tunela i bez oklevanja bacio na Hehta.

Zvezde su mu zaigrale pred očima kad je pao na povređeno rame. Pukovnik je

nakratko zastao, kao da mu Tom mnogo ne smeta. Stresao ga je sa sebe i nastavio

ka pištolju. Sićušno odlaganje dalo je dovoljno vremena Ruskinji da ustane i zgrabi

pištolj, trenutak pre no što su se Hehtove ručerde sklopile oko njega.

Zakoračila je ka pukovniku, koji je ju prkosno posmatrao. Nišanila ga je pravo u

lice. Cev pištolja bila mu je na nekoliko centimetara od nosa. Veštim pokretom

udarila je Hehta u slepoočnicu, drškom pištolja. Pao je ničice na prljavi pod.

„Bože, koliko mi je drago što te vidim!" uzbuđeno reče Tom.

„Lepo smo ti rekle da ne ulaziš unutra." Sa osmehom je isukala nož iz čizme i

presekla plastične veze na Tomovim rukama.

„Gde si nabavila opremu?" pitao je Arci, kad je kleknula kraj njega i presekla mu

veze.

„Jedan od Folcovih ljudi odlučio je da se olakša, podalje od ostalih." Nacerila se.

„Na svu sreću, bio je mog rasta."

„Kako si znala da smo ovde?" pitao je Tom.

„Nisam znala, ali je Dominik pretpostavila da ćete biti. Rekla je da nećete odoleti

iskušenju. Dobro je što vas tako dobro poznaje."

„Gde je?" Tom se zabrinuto osvrnuo oko sebe, kao daje očekivao da će svakog

časa iskočiti iz senki. „Dobro je, zar ne?"

„Otišla je niz padinu da telefonira FBIu. Učinilo joj se da je videla telefonski kabl

koji vodi do starčeve kuće. Hajdemo odavde."



„Čekaj malo", reče Tom. „Ne možemo ih tek tako ostaviti ovde. Kad se Folc izvuče

iz rupe s uranijumom, nestaće. Niko ga neće pronaći dok ne bude kasno."

„Imaš pravo", reče Arci. „Ali, nas je samo troje, protiv više od dvadeset naoružanih

ljudi. Šta imaš na umu?"

„Četvoro, ako me odvežete", napomenuo je Renvik.

Tom ga nije slušao. Trudio se da pronađe rešenje. Posmatrajući Hehtovu opruženu

telesinu na podu tunela, dobio je ideju.

„Detonator!" uskliknu Tom. „Možemo iskoristiti Hehtova eksplozivna punjenja da

zatvorimo tunele i zarobimo zlikovce, dok policija ne stigne. Pretraži ga. Sigurno je

još kod njega."

Arci je prevrnuo i opipao Hehta. U jednom džepu pronašao je detonator, a u

drugom savijeno parče papira. Raširio ga je na podu i osvetlio baterijskom

lampom.

„Na papiru je raspored eksplozivnih punjenja. Nose brojeve od jedan do četiri.

Rekao bih da postoje dva punjenja u svakom tunelu. Jedno na ulazu, a drugo

nadomak dvorane."

„Ako aktiviramo punjenje dva i tri, zapečatićemo dvoranu na oba kraja, je F tako?"

„Nisam stručnjak za eksploziv", smrknuto će Arci, „ali mislim da stvari tako stoje."

„Pa, ne treba mi drugo mišljenje", reče Tom. „Čistimo se odavde i aktivirajmo

eksploziv. Ne smemo dozvoliti Folcu da istovari vagone."

„Valja uzeti u obzir da bi se neki ljudi mogli zateći u tunelu kad sve eksplodira",

napomenu Arci. „Oni će verovatno stradati."

„Znam." Tom je stisnuo usne. „Stradaće ih mnogo više ako ne zaustavimo Folca."

Krenuli su. Renvikov povik zaustavio ih je u mestu.

„Tomase, dragi dečače! Zar ćeš me ostaviti ovde?"

„Zar sumnjaš?" suvo će Tom. „Samo gledaj."

„Dobro znaš da će me ubiti."

„Baš fino. Uštedeće mi trud", reče Arci.

Renvik nije obraćao pažnju na njega. Zurio je u Toma.

„Ne možeš to učiniti, Tomase. Pomisli na sve što smo proživeli. Seti se onoga što

smo nekad imali. Biće kao da si povukao obarač, ako mi ne pomogneš."

„Ne slušaj ga, Tome", upozorio je Arci.



„Odgovori mi na pitanje." Tom je prišao Renviku, oslonjenom o zid tunela. „Da lije

moj otac znao ko si ti? Da lije sarađivao s tobom?" „Pusti me, pa ću ti reći." Tom

odmahnu glavom.

„Neću. Dosta mi je tvojih laži." Gurnuo je ruku ispod Renvikovog sakoa i izvukao

zlatni patekfilip, ručni sat koji je nekad pripadao njegovom ocu. „Uzeću ovo",

rekao je. Bacio je pogled na sat, a zatim ga gurnuo u džep kaputa. „Više ti neće

trebati."

98

19:15

Trčali su niz tunel dok im tamni pravougaonik i svetlucanje snega na bledoj

mesečini nisu rekli da se bliže izlazu. Nekoliko sekundi kasnije, raštrkali su se po

svežem vazduhu. Kad su iz tesnog,

zagušljivog podzemlja izašli na čist planinski vazduh, zavrtelo im se u glavi.

„Jeste li spremni?" pitao je Tom, pronašavši dovoljno široko stablo da se sklone.

Držao je detonator u desnoj ruci. Klimnuli su. Zavladala je napeta tišina. Uključio

je uređaj i izvukao antenu. Četiri lampice gorele su pored dugmadi.

„Drugo i treće", podsetio ga je Arci. „Tako ćemo zatvoriti oba ulaza u dvoranu.

Samo drugo i treće."

,,U redu."

Pritisnuo je dugme broj dva. Duboko dole, čuli su potmulu eksploziju i osetili

podrhtavanje tla. Sneg sa gornjih grana jela uz tresak se sručio na tie. S ulaza u

rudnik dunuo je povetarac neugodna mirisa, dovoljno jak da zatalasa Ruskinjinu

kosu.

„ A sad treće", nežno ga je požurivala.

Tom ga je pritisnuo. Zvuk je ovog puta bio mnogo jači i bliži. Bio je to grleni urlik,

koji je dobijao na snazi dok nije izleteo iz ulaza u rudnik u oblaku dima i prašine,

koja je sve prekrila tankim pokrovom. Kad se dim razišao, krenuli su ka ulazu u

rudnik. Usta su im bila puna prašine.



„Još imaš radio, Viktore?" upitao je Tom. „Pozovi Dom i vidi da li je uspela da siđe

do planinske kućice."

Pronašla je radio. Pružila mu ga je i uzela detonator. Uključio ga je i uneo šifru za

prilaz dogovorenoj frekvenciji. Pre nego što je stigao da uspostavi vezu, Viktor

viknu:

„Tome, pazi!"

Bacila se preko njega i oborila ga na zemlju baš kad je pucanj proparao noć. Pao je

na leđa, a Viktor preko njega. Telo joj se naglo opustilo. Bila je pogođena.

Tom se povlačio unazad, vukući Viktora sa sobom, sve dok nije stigao do velikog,

snegom pokrivenog kamena. Instinktivno je znao odakle je došao pucanj. Arci je

kliznuo kraj njega. Još dva hica završila su u snegu, nedaleko od njih.

„Kako je?" pitao je Arci.

„Nije dobro" zabrinuto odvrati Tom. Držao je njenu glavu u krilu. Prebledela je.

Zrno se žarilo u stenu iznad Tomove glave. Trgnuo je glavom unazad, na vreme da

izbegne drugi pucanj. Snežni vatromet eksplodirao mu je iznad glave. „Ko sad

puca na nas? Odakle su došli?"

Arci je brzo pogledao preko stene.

„Heht."

„Heht! Sranje." Tom se lupi po glavi od muke. Prekorevao je sebe što ga nije

vezao. Prevrnuo je Viktora na stranu. Metak ju je pogodio u leda. Otkrio je lepljiv i

crven sneg. „Potrebna joj je pomoć, i to brzo. Moramo da preduzmemo nešto pre

nego što shvati da nismo naoružani. Ovde smo glineni golubovi."

„Imaš li neku ideju?"

„Šta je s četvrtim punjenjem?"

„Šta?"

„Četvrto eksplozivno punjenje. Zar nisi rekao da je blizu ulaza? Ako ga aktiviramo,

sahranićemo ga." „Gde je detonator?"

„Bio je kod Viktora", reče Tom. Pretražio joj je džepove. „Uzela ga je od mene, kad

mi je dala radio. Sranje, nije ovde. Sigurno ga je ispustila."

Provirio je preko stene i ugledao glatku crnu spravicu u snegu.

„Vidiš li ga?" pitao je Arci.

„Jašta", odvrati Tom. „Na tri metra od nas."



„Evo plana. Privući ću vatru na sebe, ti ćeš dohvatiti detonator."

„Nema šanse." Tom odmahnu glavom. „Previše je opasno."

„Nije mnogo opasnije od čučanja iza kamena i čekanja da Heht dođe da nas

ucmeka, zar ne? Viktor će u međuvremenu iskrvariti na smrt."

„Dobro", složio se Tom. „Pokušaj da se ne izlažeš preterano."

„Ne brini, znam šta radim", nacerio se Arci. „Za nekoliko sekundi bićemo u

zaklonu."

Skočio je i jurnuo nadesno, ka najbližem drvetu. Sa ulaza u pećinu razlegla se

puščana vatra. Meci su zujali kroz vazduh, zarivajući se u drveće ili šišteći

završavajući u snegu. Tom se zakotrljao s druge strane kamenčine i potrčao ka

detonatoru. Činilo mu se da nekoliko sekundi, potrebnih da stigne do njega, traju

večito.

Zgrabio ga je i okrenuo se da pojuri natrag, u zaklon. Pucnjava je prestala. Podigao

je pogled i na svoj užas ugledao Hehta. Stajao je na ulazu u rudnik i gledao pravo

na njega, sa zlobnim kezom. Nišanio ga je, spremajući se da puca. Tom se ukočio,

kao da je začaran Hehtovim blistavim pogledom. Opazio je senku, koja se izdvojila

iz tame rudnika, iza pukovnika. Držala je sjajan nož. Imala je samo jednu ruku.

Renvik.

Skočio je na Hehta s luđačkim krikom na usnama i zario mu nož u leđa. Nemac je

zaurlao od bola. Ispustio je pištolj i posegnuo iza sebe. Prineo je krvave ruke licu.

Uz gnevni krik okrenuo se da bi se suočio s Renvikom. Polako je krenuo prema

njemu, kao medved uspravljen na zadnje šape. Renvik je nasrnuo na njega,

posekavši ga po podlaktici i gornjem delu butine, ali Heht kao da to nije

primećivao. Nezadrživo je navaljivao na Renvika, zasuvši ga teškim udarcima. Pali

su na tie i skotrljali se dublje u okno.

Tom je otrčao iza kamenčine. Viktor je došla sebi. Slabašno se smešila.

„Drži se", rekao je zabrinuto. „Dom će stići svakog trenutka. Uskoro ćeš krenuti

kući."

„Ne idem kući", rekla je.

„Naravno da ideš", negodovao je Tom. „Zakrpičemo te. Bićeš zdrava i čitava."

„Neću se vratiti. Sve sam isplanirala. Zato sam i pošla s tobom, da ne bi mogli da

me zadrže."




„Uštedela sam novac. Izlazim iz posla, dok još mogu, kao što si ti učinio."

„Dobra odluka", reče Tom. Suze su mu navrle na oči, dok je posmatrao sve širu

krvavu mrlju ispod nje.

„Sam si rekao da nikad nije kasno", nastavila je sa osmehom.

Ćutao je. U grlu mu je bila knedla, dok je gledao kako je život napušta. Poslednjom

snagom ga je privukla sebi i poljubila.

„Hvala ti", prozborila je. Ruka joj kliznu po Tomovom vratu, pa niz ruku, sve do

šake u kojoj je stiskao detonator. Sklopila je oči i pritisnula četvrto dugme.

Eksplozija je snažno odjeknula. Tavanica okna se obrušila, a sitno kamenje i zemlja

poleteše kroz vazduh. Tom se bacio na tie, preko Ruskinje, da bi je zaštitio. Vreli

udarni talas oprljio mu je obraze. Tie se uvijalo i grčilo pod njim. Drveće je

pucketalo i preteći cvilelo.

Grmljavina je prošla, ostavljajući gust oblak prašine i dima. Visio je u vazduhu kao

teška magla. Tom je kašljao i plakao. Čuo je povik i ugledao Dominik. Pojavila se

na čistini u pratnji desetorice dobro naoružanih austrijskih policajaca.

Spustio je pogled na Viktorovo bledo lice. Osmeh joj se zamrzao na usnama.

Pažljivo je namestio kosu preko unakaženog uveta.

Velika bara krvi u snegu oko nje bila je skoro crna, kao tamno ogledalo na

mesečini.

EPILOG

Neki ljudi su se smejali, a neki plakali Većina je ćutala. Setio sam se stiha iz

hinduističkog spisa

Bagavad Gita: „Postao sam Smrt, uništitelj svetova."

ROBERT J. OPENHAJMER, POŠTO JE PRISUSTVOVAO

PRVOJ NUKLEARNOJ EKSPLOZIJI, l6. JULA 1945.



Epilog

Groblje Aleksandar Nevski, Sankt Peterburg 13. januar, 15:02

Sveže iskopana zemlja formirala je pravilnu humku, podsećajući na crni prst na

beloj zemlji, pokrivenoj snegom. Iznad malog lanca fabričkih dimnjaka u daljini

kuljao je siv i prljav dim, besciljno ploveći nagore. Dodirnuo bi sunce i iznenada

procvetao u veličanstveni ružičasti oblak koji stremi praznim nebesima.

Tom je kleknuo i zagrabio punu šaku zemlje. Protrljao ju je među prstima. Sva

vlaga u njoj smrzla se na ledenom vazduhu. Lako se krunila. Ledeno grumenje

padalo je na tie.

„Šta bi trebalo da piše na nadgrobnom spomeniku?", pitao je Arci.

„Kaća. Zvala se Kaća", odlučno će Tom. „Kaća Nikolajevna Mostova."

„Za mene će uvek ostati Viktor", reče Arci i slegnu ramenima. „Kaća mi nekako ne

odgovara."

„Odgovara onom što je nekada bila. Nadala se da će jednog dana to ponovo

postati", reče Tom. „Nikad nije želela da bude Viktor. Sudbina joj je namenila tu

ulogu. Nije mogla da joj se otme."

„Mislim da joj se to dopalo kod tebe" reče Arci, povukavši dim iz sveže upaljene

cigarete, „to da si i ti živeo nametnutim životom i da si uspeo da ga promeniš."

Tom se vrpoljio, posmatrajući raskopanu zemlju.

„Ima li vesti o Dmitriju?" konačno je prozborio.

„Sinoć sam razgovarao s Bejlijem. Još ga nisu pronašli. Gad je imao sreće, zatekao

se napolju kad si aktivirao eksploziv."

„Ima li preživelih?"

„Šesnaestom. Četvorica su stradala. Sigurno su se našli u tunelu." „Šta je bilo s

uranijumom? Šta će se desiti s njim?" „Na sigurnom je. Iako se nemačka i

austrijska vlada svađaju oko vlasništva."



„To me nimalo ne čudi", reče Tom, slegnuvši ramenima. „Šta je s Bejlijem? Kako je

on prošao?"

„Ne znam šta da ti kažem. Pomenuo mi je nešto o premeštaju u Njujork."

„To je dobra vest."

„Znaš, rekao mi je da se čuo sa Dženifer Braun. Raspitivala se za tebe. Izgleda da je

načula da si umešan."

,,I?" odvrati Tom ravnodušno/pogleda uprtog u tie.

„Možda bi trebalo da joj se javiš. Vidi, znam da sam ti zagorčavao život zbog nje,

zato što je radila za FBI, ali ste se dobro slagali. Čitavo zamešateljstvo s tvojim

ocem, Renvikom i Viktorom... Oslabilo ti je moć poimanja. Hoću da kažem, šta

imaš da izgubiš?"

„Vidiš li sve ovo, Arci?" Tom pokaza nadgrobne spomenike oko njih. „Eto šta ima

da izgubim. Previše vremena proveo sam na grobljima. Sahranio sam previše ljudi

do kojih mije stalo. Ovako mije lakše. Ne možeš da žališ za onim što nisi imao."

„Tome! Arci!" Dominik im je prekinula razgovor. „Ovamo. Pronašla sam ga."

Žurno su joj prišli. Stajala je nad otvorenim grobom. Gomila smrznute zemlje

ležala je s leve strane. Iz nje je virila drška lopate, kao katarka polupotonulog

broda.

Crno sunce „Pogledajte!" pokazala je.

Tom je video mesinganu pločicu na poklopcu kovčega i ime izgravirano na već

zamućenoj površini. Henri Džulijus Renvik. „Gotovo je, Tome", nežno će Dominik.

Klimnuo je glavom. Znao je da bi trebalo da mu je drago što Renvika više nema.

Očekivao je neku vrstu olakšanja, čak i radosti, zato što je čovek koji ga je izdao,

obmanuo i pokušao da ga ubije konačno otišao na onaj svet.

Umesto toga je bio tužan. Tugovao je zbog poplave uspomena iz detinjstva, na

divne časove provedene s Renvikom. Tugovao je zato što je izgubio nekog koga je

tako dugo smatrao prijateljem i učiteljem. Tugovao je zato što je još jedna veza s

ocem nepovratno prekinuta.

„Kako si?", upita ga Arci.

„Dobro", odvratio je. Lagano je izvukao očev zlatni sat iz džepa. Vrteo ga je na

lancu levom rukom. Kućište je lenjo namigivalo, odbijajući zimsko sunce.

„Ne misliš valjda da je tvoj otac..." poče Arci, videvši sat.



„Ne, naravno da ne", reče Tom i odlučno zavrte glavom. Vrteo je sat još nekoliko

sekundi, netremice ga posmatrajući. Zatim je oštro zamahnuo i bacio ga u raku.

Smrskao se o poklopac kovčega.

Stajali su oko kovčega smrznutih ruku, posmatrajući beli brojčanik okružen

staklenim krhotinama, oprugama i šrafovima, sličnim šrapnelu.

„Hajdemo na piće", predložila je Dominik.

„Dobra ideja", reče Tom sa osmehom. „Nekoliko pića."

Arci je bacio opušak na tie. Nekoliko sekundi žario se i iskrio, a onda se ugasio.

Beleška autora

Predsednička savetodavna komisija za pitanja imovine žrtava holokausta 1999.

godine je konačno priznala da armija Sjedinjenih Država nije kriva samo za

pogrešno identifikovanje sadržaja mađarskog Zlatnog voza, kao neprijateljskog

vlasništva, nakon pronalaženja 1945. godine, već i daje nekoliko njenih pripadnika

aktivno učestvovalo u krađi dragocenosti. Iako je američko ministarstvo pravde

odbijalo sve zahteve za odštetu, sudovi su 2005. godine presudili u korist žrtava

holokausta. Preživelim mađarskim Jevrejima isplaćeno je dvadeset pet miliona

dolara. Veliki broj slika i umetničkih dela, ukradenih iz Zlatnog voza, nikad nije

pronađen.

Himler je hteo da od zamka Vevelsburg, pored Paderborna u nemačkoj pokrajini

Severna Rajna Vestfalija, načini epicentar arijevskog sveta. Zamislio je ogroman

kompleks, sa severnom kulom zamka u središtu. Smatra se da je tokom izgradnje

prve faze kompleksa stradalo hiljadu dvesta osamdeset pet logoraša. Zamak

danas služi kao muzej i omladinski hotel. Kripta i ceremonijalna dvorana u kojoj se

dvanaest generala okupljalo oko okruglog stola, zajedno sa simbolom crnog

sunca, dostupne su posetiocima.

Institut Kajzer Vilhelm bio je sedište nacističkih nuklearnih istraživanja. Tim

projektom upravljao je Verner Hajzenberg. Postojao je i vojni istraživački tim pod

vodstvom profesora Kurca Dibnera. Istoričari i danas raspravljaju da li je

Hajzenbergov tim namerno sabotirao istraživanja ili je samo zaostajao za



saveznicima. Istoričari veruju daje Staljin naredio maršalima Žukovu i Konjevu da

ubrzaju napredovanje ka Berlinu, kako bi stigli do Instituta Kajzer Vilhelm pre

Amerikanaca. Ta odluka koštala je Sovjete sedamdeset hiljada izginulih vojnika.

Specijalni odredi NKVDa stigli su do Instituta i pronašli tri tone uranijumoksida.

Rusima je taj materijal bio neophodan, omogućivši im da pokrenu Operaciju

Borodino, sopstveni nuklearni program. Prva sovjetska nuklearna proba izvedena

je avgusta 1949. godine, četiri godine nakon američke u Trinitiju, Novi Meksiko,

jula 1945. godine.

Ćilibarsku sobu poručio je Fridrih Prvi, vladar Pruske, 1701. godine. Poklonjena je

ruskom caru Petru Velikom. Krasila je Katarininu palatu na obodu Sankt

Peterburga, od 1770. do septembra 1941. godine. Nemačke trupe su je preselile u

Kenigsberg, u Istočnoj Pruskoj (danas je to ruski grad Kalinjingrad). Soba je

ponovo spakovana 1944. godine, u strahu od savezničkog bombardovanja.

Mišljenja o njenoj sudbini se razlikuju. Neki veruju da je premeštena u napušteni

rudnik srebra u Tiringiji. Drugi tvrde da je zakopana u nekoj litvanskoj laguni.

Najnovija teorija kazuje daje soba greškom izgorela u požaru koji su podmetnule

sovjetske trupe. Kremlj je posle toga uklonio tragove nesreće i pothranjivao mit o

Ćilibarskoj sobi, kao ulog u pregovorima o povraćaju otetog kulturnog blaga. Sin

nemačkog oficira koji je pratio konvoj od Sankt Peterburga do Kenigsberga

uhapšen je 1997. godine, kad je pokušao da proda delić sobe. Nikad se nije

saznalo kako se dokopao te dragocenosti. Osim izvanredno ukrašenog kovčega, to

je jedini deo prvobitne Ćilibarske sobe koji je zasigurno preživeo kraj rata.

Ako želite da saznate nešto više o autoru ili o fascinantnoj istoriji, ljudima,

mestima i predmetima pomenutim u Crnom suncu i drugim romanima o Tomu

Kirku, posetite www.jamestwining.com.
