Download pdf - СРБски ФБРепортер - дневни журнал 19.02.2013

СРБСКИ ФБРЕПОРТЕР http://facebookreporter.org [email protected]

СРБски ФБРепортер - дневни журнал 19.02.2013.Москва одговорила на “прозивку” о истрази трговине органима

НЕМА ПРАВДЕ ЗА СРБЕ: Сарајево – Четворица Срба осуђена за ратни

злочин

„Буна против границе” (нови видео)

СВЕДОЧЕЊА: Хроника Сарајевског

пакла

Ања ФИЛИМОНОВА: Одговор на

укидање “паралелних институција”

19.02.2013. KиМ: Ноћас

експлозија у КМ, данас председници општина у подне у

Београду, ИЗДАЈА у наставку -

Брисел: Дачић и Тачи

СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ: ПРЕДСЕДНИК

ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ ИЛИ ПРИЧА О УБИЈАЊУ НАДЕ

Живо 1.500 “мртвих” из

Сребренице? Караџићу сведоци “мртви муслимани”!

Kosovo- EU sponsored Hell for

Serbs: Albanians cracked the scull

on 9 year old boy- he was guilty for

being a Serb

Храбро срце Шкотлађанке др

Елизабет Мекбин Рос куцало је за

Србију

Бошко Живановић: Деца на

раскрсници…

Братство Светог краља Милутина- Шабац: УМЕСТО МОЛИТВЕ ЗА

ПАТРИЈАРХА

Невиђени призор: 100.000

делфина дуж обале Сан Дијега

Ћулибрк: “Нови кредит од милијарду и по долара за рупе у

буџету”

Оптужница за припаднике АБиХ: оптужница за пет лица – ратни

злочин над војском РС код Бихаћа `95

Москва одговорила на “прозивку” о истрази трговине органима

МОСКВА – Званична Москва опредељена је за конструктивну сарадњу са иностраним партнерима у истрази о илегалној трансплатацији органа на Косову како би се утврдила истина, а одговорни привели правди – али најважнији услов за то јесте безбедност сведока, саопштило је данас руско Министарство спољних послова.

19.02.2013. ТАНЈУГ

Специјални тужилац Еулекса Џонатан Рател оптужио је недавно Русију да омета најважнију међународну истрагу у Европи о трговини људским органима тиме што се оглушује о захтеве Еулекса за прослеђивање доказа којима располаже у случају приштинске клинике “Медикус”.

“Руска Федерација придаје велики значај потпуној и свеобухватној истрази у вези са илегалним вађењем и трансплатацијом органа на Косову. Руски правосудни органи су покренули кривични поступак, ради се на томе”, наводи Министарство, преноси Итар-тас с.

Како се прецизира, конкретне параметре те сарадње одређују захтеви руског Закона о кривичном поступку, а најважнији услов за ту врсту међународне сарадње јесте осигуравање безбедности лица која су укључена у случај.

Како тврди Еулексов тужилац Рател, руске власти имају доказе за најмање три жртве које су продале органе, тврдио је Рател. “На мој захтев, жртве су испитане и подрвргнуте медицинским тестовима и експертизама. Покушали смо на све начине, правне и дипломатске, да добијемо ту документацију. Руске власти се, међутим, не оглашавају”, навео је он у изјави француском дневнику “Монд”. По речима Ратела, то је “кључни део слагалице који недостаје”.

Француски лист је оценио да се Русија оглушује о захтеве Еулекса из два разлога, а први је правне природе – Москва не жели да сарађује са земљом коју не признаје. “Други разлог је политички: реч је о томе да се драгоцене информације о ‘Медикусу’ сачувају како би се, у одговарајућем тренутку, искористиле као средство за вршење притиска”, навео је “Монд”.

Известилац Парламентарне скупштине Савета Европе Дик Марти објавио је у децембру 2010. године извештај о трговини људским органима, коју су организовали припадници ОВК током сукоба 1999. године и касније. Марти је утврдио повезаност с клиником “Медикус”, што истражитељи Еулекса одбијају да учине, уз образложење да немају доказа за то.

Заменик српског тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић је тим поводом рекао да српско Тужилаштво посредује између Русије и Еулекса у прикупљању доказа о трговини органима и нелегалним трансплантацијама које су вршене на Косову.

Он је указао и да “сукоб” Русије и Еулекса није нов пошто је недавно и министар спољних послова Русије Сергеј Лавров упутио критике на рачун рада Еулексовог тима. “Суштина је политичко питање – да Русија не признаје Косово”, рекао је Векарић и навео да Руси помажу у истрази преко органа државе Србије.

Он је указао да сазнања која имају Руси може да користи држава Србија и да је реч о исказима неколико сведока, држављана Русије, који су оштећени у клиници “Медикус”, а који су предмет истраге тужиоца Ратела. “За нас је важно што је та прича повезана са ‘Жутом кућом’”, рекао је Векарић и додао да постоје неке “тачке” које се тичу починилаца ових кривичних дела.


Русија истражује трговину људским органима на КиМ

интернет редакција ГЛАС РУСИЈЕ 19.02.2013

Москва је заинтересована за сарадњу са страним партнерима у истрази трговине људским органима на Косову, изјављује данас Министарство спољних послова Руске Федерације.

„Руска Федерација је посветила велику пажњу потпуној и детаљној истрази у вези злочиначког вађења и пресађивања органа на Косову“, – рекли су у Министарству. – Русија је покренула одговарајући кривични поступак. Истрага је у току“.

НЕМА ПРАВДЕ ЗА СРБЕ: Сарајево – Четворица Срба осуђена за ратни злочин ПРАВНО НАСИЉЕ НАД СРБИМА ОПЕТ СЕ ПОНАВЉА: Довољно је да си СРБИН и одмах је пресуда: КРИВ ЈЕ. У Хашком казамату, у судовима БиХ, Хрватске… СРБИ СУ ПРОГЛАШЕНИ КРИВИМА ЈЕР СУ БРАНИЛИ СВОЈУ КУЋУ, ПОРОДИЦУ, СВОЈУ ДЕЦУ, А ОНИ КОЈИ СУ НАПАДАЛИ (усташе, муслимани, шиптари) СУ ЧИНИЛИ И ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ И ГЕНОЦИД И РАТНИ ЗЛОЧИН и ЗА ТА ЗВЕРСТВА ЋЕ КАД-ТАД ОДГОВАРАТИ, АКО НЕ НА ЉУДСКОМ, НА БОЖИЈЕМ СУДУ СВАКАКО. 19.02.2013. Србин.инфо, за ФБР уредник Биљана Диковић

Правоснажном пресудом Зоран Бабић је осуђен на 22 године затвора, Милорад Шкрбић и Душан Јанковић на по 21 годину, док је Жељку Стојнићу изречена казна од 15 година затвора.

Апелационо веће Суда Босне и Херцеговине осудило је четворицу бивших припадника приједорске полиције на укупно 79 година затвора за убиства више од 150 цивила на Корићанским стијенама.

Правоснажном пресудом Зоран Бабић је осуђен на 22 године затвора, Милорад Шкрбић и Душан Јанковић на по 21 годину, док је Жељку Стојнићу изречена казна од 15 година затвора.

Образлажући пресуду, председавајући Апелационог већа Мирко Божовић рекао је да је утврђено да су Бабић, Шкрбић и Стојнић учествовали у стрељању цивила на планини Влашић, док је Јанковић, као командир станице милиције Приједор “пропустио да спречи убиства, чиме се сагласио са злочином”.


Бабић се није појавио на изрицању пресуде, па је Апелационо веће наложило да одмах буде приведен. Јанковићу је привор продужен, а другој двојици је одређен до упућивања на издржавање казне, преноси Клиx.

Апелационо веће Јанковићу је, у односу на првостепену пресуду, умањило казну за шест година затвора, а Шкрбићу за једну годину. Првостепеном пресудом из децембра 2010. године Јанковић је био осуђен на 27 година затвора, Бабић и Шкрбић на по 22, а Стојнић на 15 година.

Веће је утврдило да су Бабић, Шкрбић и Стојнић 21. августа 1992. године учествовали у спровођењу конвоја којим су цивили несрпске националности превожени из Приједора према Травнику. На планини Влашић издвојено је више од 150 мушкараца, који су потом стрељани на Корићанским стијенама.

(Фонет) ——-

КОМЕНТАР ВЕСТИ:

Биљана Ђоровић: Морамо да радимо на опоравку. Силе које су нас притисле улажу огромну енергију да нас униште. Међутим, те силе немају намеру да униште само Србе већ и 99% популације. Због тога су све међусобно посвађали: народе, људе по сексуалној основи: циљ је да у нас унесу панику и страх. Резултат ће бити: ГМО, мандаторна вакцинација, заглупљивање народа и људи широм света. И: ето глобалитаристима планете за њих: богате лозе психопата. Сада ће кренути са реализацијом Агенде 21: кроз лепе пароле о повратку пава Мајци земљи. Људи ће живети у строго контролисаним условима и свака идеја слободе ће нестати. То је глобални план на коме се догађа уништавање српског народа и његове слободарске супстанце. Што се наш тиче, ми ништа не радимо како би осветлили ово бешчашће Новог судског поретка. На томе морамо радити. Доста је било лажи. Тражимо истину о ратовима деведесетих: испитивање рада Хашког суда и овог у БиХ. Истражујмо и пишимо. Боримо се за истину. Пишимо нашим осуђеницима. По мом мишљењу сваки злочин мора да буде кажњен. Ево, Хрвати мисле да ће лажима нешто постићи. Лажу о НДХ, краду документе и покушавају да пониште своју убилачку прошлост. То је немогуће урадити. Читав Запад пропада због сличног покушаја а ипак се данас зна да је највећа гомила лешева настала захваљујући њиховм ХУМАНИЗМУ. Српски пут је пут истине и ми треба да идемо тим путем. Никаква клонућа духа ту нису пожељна. Помозимо нашим људима који труну по казаматима. Причајмо о бешчашћу судова и захтевајмо истину. То ми треба да радимо. И, добро би било да радимо на повећању броја Срба. То је веома препоручљиво.

„Буна против границе” (нови видео)

У наставку погледајте још један видео запис са скупа “буна против границе”.

19.02.2013. Уредништво “СРБИ НА ОКУП”


ИСПРЕД Храма св. Саве у Београду одржан је протестни скуп „Буна против границе”, у организацији патриотских удружења која чине Иницијативу НИКАД ГРАНИЦА.

Овом окупљању против границе унутар Србије, коју и из Приштине и из Тиране виде као границу „велике Албаније”, присуствовало је око 3.500 људи.

Скуп је почео интонирањем државне химне и родољубивих песама, окупљени су носили заставе Србије и Русије, као и транспаренте на којим је писало „Никад граница, Косово је Србија” и „Томо где ти је заклетва”, а делегација Иницијативе положила је венац на споменик вожду Карађорђу.

Окупљеним грађанима су се, између осталих, обратили Миодраг Милосављевић из организације СНП 1389, Иван Ивановић председник СНП Наши, уредник „Новог Стандарда” Жељко Цвијановић, Владимир Кршљанин председник Покрета за Србију, лидер Срба са севера Косова и народни посланик Марко Јакшић, независни посланик у Скупштини Србије Борислав Пелевић, координатор Иницијативе Никад граница Александар Павић, адвокат и потпредседник Покрета за Србију Горан Петронијевић, Драган Петровић из Друштва српско-руског пријатељства и председник Српске народне одбране Мирко Јовић.

——–

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Извештај са скупа “Буна против границе”… Томо – ТИ си паралелна институција!!! (видео) Oд данас почиње буна против границе, против дахија и кабадахија! ГОДИНА ДАНА ОД РЕФЕРЕНДУМА СРБА НА КиМ: СРБИ ПОРУЧУЈУ – МИ СМО ОДАБРАЛИ НА ВИДОВДАН 1389, ПОТВРДИЛИ И ПРЕ ГОДИНУ ДАНА И НИКО НЕМА ПРАВА ДА ГОВОРИ И РАДИ ХИТНО!!! НИКОЛИЋ И ЗВАНИЧНО ОБЕЛОДАНИО ИЗДАЈУ КОСОВА!!! Ања ФИЛИМОНОВА: Одговор на укидање “паралелних институција” Игор Војиновић: Народ је рекао своје-НЕ ШИПТАРСКОЈ КВАЗИДРЖАВИ! НЕ у ЕУ. Не у НАТО! Живјела Русија!

СВЕДОЧЕЊА: Хроника Сарајевског пакла

19.02.2013. Печат, за ФБР приредила Биљана Диковић

Пише Милана Бабић

Списак имена 8.504 Срба убијених у Сарајеву од 1992. до 1995. године направио је Страхиња Живак, савјетник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку; толиком броју жртава се знају имена и презимена, мјеста рођења и смрти, али још 856 Срба воде се као нестали, што међутим нису коначне бројке

Оно што се десило у Сарајеву, за вријеме претходног рата, толико је страшно да је тешко наћи ријечи којима се могу пренијети страхоте које су несрећни Срби прошли у затвореном граду. Злочине над Србима у Сарајеву починиле су регуларне јединице Армије БиХ и полиције. Град изнутра затворен, за грађане српске националности (чија је једина кривица била српски идентитет) претворио се у град логор


Неоспорно је утврђено да је у Сарајеву било 128 логора и затвора кроз које је прошло неколико хиљада сарајевских Срба (Тарчин, Крупа, свлачионице фудбалског клуба у Храсници, основна школа и гаража у том мјесту, Грађевински факултет у Сарајеву, касарна „Виктор Бубањ“, хотели „Загреб“, „Бристол“ и „Европа“, Школа ученика у привреди у Бућа Потоку, Плинара на Ченгић вили, „Сунце“ и „Пољоопрема“ на Алипашином пољу, Основна школа „Владимир Назор“ у Храсну, „Павле Горанин“, „Стрела“ у Неџарићима, Хигијенски завод, „Љубљанска банка“, „Безистан“ на Башчаршији, Централни затвор). У овај број нису укључени приватни логори и приватне јавне куће.

Несрећни људи, затечени ситуацијом, неспремни да од доскорашњег благостања схвате промијењену ситуацију, прошли су прво страховито психичко растрежњење, а онда мучења свих врста. Списак од 8.504 Срба убијених у Сарајеву од 1992. до 1995. године направио је Страхиња Живак, савјетник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку. Списак и други подаци о српском страдању се могу наћи на сајту „www.serb-victims.org“. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, мјеста рођења и смрти, а још се 856 Срба воде као нестали. То, дакле, нису коначне бројке.

УЛОГА БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА

Како се могло десити да толики број Срба остане у Сарајеву? Вјероватно се истина налази у скупу који чине: наивност, неприпремљеност за нагло промијењене ситуације, вјеровање да ће се питања ријешити мирним путем, доскорашњи систем братства и јединства који је највише разоружао управо Србе, неинформисаност, па Изетбеговићев проглас у којем је речено да ће свакоме ко изађе из стана бити стан одузет. Проглас је у ствари за циљ имао да Изетбеговићеви војници могу лако пронаћи Србе – превара која ће многе Србе коштати или мучеништва, или живота. Било је ту, са српске стране доста наивности, одсуства свијести да ће, и ако ниси крив, твој идентитет бити кривица. У први мах, готово сви Срби осуђени су на кућни притвор. Затим бивају принуђени да из својих станова износе српске књиге, касете и симболе. Посједовање српских обиљежја значило је губљење главе или одлазак у један од сарајевских логора, а логори су се налазили у готово свакој улици.

Одраније припремљене, акције и начини пропагандног дјеловања, у функцији су блаћења Срба и ширења мржње, подстрекивања на звјерства – масакр српских цивила у Пофалићима представљен је као сјајна побједа џихадлија, Добровољачка као одбрана од агресора. Послије станарске изолације наступају претресања, подметања оружја; потом привођења, саслушавања, изгоњења из станова, одвођења у логоре; убијања – на улици, у радном воду, на кућним вратима. Срби су они који извлаче погинуле Бошњаке са ватрених линија. Оптужнице обично имају три основа: подривање уставног поретка БиХ, припадност агресорској војсци и недозвољено држање оружја, које је у већини случајева чак потпуно немарно намонтирано.

Процеси саслушавања праћени су страховитом тортуром – исљедници, дојучерашње градско дно, ухапшене Србе туку кабловима, металним полугама, моткама, чизмама, столицама, кундацима. Оптужнице – на рубу отворене спрдње. Намонтирани свједоци свједоче о наводним припадностима појединаца „Белим орловима“, петоколонашима, сигналистима, снајперистима, сарадницима окупатора. Тако је и једна ретардирана дјевојчица из Бућа Потока осуђена на робију као снајпериста. Некада исљедници немају потребу ни да лажу, па на питања појединих Срба зашто су приведени одговарају да им не ваља име и презиме. Послије изнуђених признања Срби су смјештани у Централни затвор или у логор „Виктор Бубањ“. Послије неколико мјесеци у пакленим логорима Срби су извођени на војне судове, гдје би, често први пут, чули своје изнуђене изјаве. Појединци узимају велики новац да несрећне људе пребаце на српску територију, међутим, шаљу их минским пољем, па многи гину или остају инвалиди. Често, ти би Срби били довођени право у руке џелатима.


СВЕДОЦИ СУ ЛИКВИДИРАНИ

Малобројни који су успјели да се сакрију у становима били су одсјечени. У сваку зграду се могло ући и из ње изаћи само уз ригорозну контролу, страже су у сваком хаустору; тако је Србима прекинута комуникација и са својим породицама које су живјеле у другом дијелу града. Дакле, изолација, гладовање, смрзавање, претреси који су у ствари пљачке, рације на пијаци, психолошки притисци које многи нису издржали, па су упућивани на психијатријску клинику, одакле се неки нису никада вратили.

Средства информисања у функцији свакодневне кампање блаћења Срба, препуна лажних свједочења и отворених позива на линч. Срби раде најтеже и најпрљавије послове, људи су задњег реда. Миљацка носи лешеве. Насеља постају гробнице. Само на Кошеву (свједочење Ратка Мирковића) булдожерима су ископане двије велике масовне гробнице. Ту су затрпани српски лешеви без икаквог обиљежја и без икаквих података, њих неколико стотина. У котларници у Олимпијском насељу, насељу на Мојмилу, спаљују се и мртви и живи Срби. Читаве породице се сатиру. Сарајевски Срби служе и као оправдање пред свјетском јавношћу, доказ да је БиХ мултиетничка држава.

Отворен је лов. Градом владају амнестирани криминалци: ситни лопови, дрогераши, џепароши, окорјеле убице, педофили… Ти људи постали су команданти војних и паравојних формација. На сарајевске улице враћају се и они који су побјегли испред закона и као „пси рата“ живјели од Афганистана до Сомалије.

Свједоци страдања Срба у Сарајеву већином су ликвидирани: Цацо, Дедо, Крушко, Берислав Латић Рики, Шефик Шанта… Масовне гробнице су измјештене, посебно зналачки уклоњени су српски лешеви које су побиле „Шеве“, ескадрон смрти који је био под директном командом Алије Изетбеговића.

Утврђено је да је у Сарајеву било 128 логора и затвора кроз које је прошло неколико хиљада сарајевских Срба, такође, регистровано је 480 ратних злочинаца. Ипак, толико још тамних трагова крију сарајевске улице и насеља, толико зла је почињено, а тако мало њих је одговарало за злочине, да би рачуни тек требало да се сведу. Питање зла, његовог поријекла, снаге и моћи – највеће је питање. Сваки одговор, образложење, ријечи утјехе увреда су за оне који су изгубили тијело од својега тијела, били и сами мучени, силовани или немоћни гледали страдање другог.

Приче које у наставку следе цитирају се према подацима из књиге „Сарајево туго моја“ Душана Зуровца

Лична изјава свједока број 71/004003

„Зовем се Владимир П. Рођен сам 1948. године у сарајевском приградском насељу Пофалићи. Ово насеље лежи на падинама Хума. Сваки објекат је подигнут на српској земљи, од Фабрике дувана, па до телевизијског торња на Хуму. Овај рат је показао да то није случајно. Цијели сценарио насељавања Пофалића био је увезан у перфидну политику фундаменталистичког плана. Тако је брижљиво припремана и осмишљена муслиманска демографска политика, чији је једини циљ био развлашћење сарајевских Срба преко национализације њихових посједа и додјељивање тих посједа Санџаклијама, чији је број пред рат достигао цифру од 200. 000 досељеника… Пофалићке Србе су напале њихове комшије Санџаклије. Дана 15. маја 1992. јаке муслиманске формације, предвођене Драганом Викићем и Јуком Празином, са преко 5. 000 добро наоружаних џихад ратника, крећу на Пофалиће. У Орловачкој улици Мирсад Бунгур убија Рајка Савића. Потом су убијени Млађен Братић, Бранко Јеремић, Бранко Бозало, Војин Вукадин, Слободан и Неђо Оџаковић, док су заклани брачни пар Мирко и Роса Савић. Сјекиром је на кућном прагу убијена старица Вида Братић. То су биле само опомене осталим српским породицама, а било их је у овом насељу око 200, шта их чека. Дана 16. маја Пофалићи су нападнути из пет праваца. Били смо у окружењу. У паничном страху српске породице се повлаче према Хуму, а затим на брдо Жуч. Приликом повлачења у насељу су остали само болесни и непокретни, који ће тај дан бити поубијани на звјерски начин. Колона жена, дјеце и стараца, која се повлачила, пресјечена је. Са Хума су одјекивали јауци и запомагања. Колона, практично преполовљена кретала се у паничном страху према брду Жуч. На првом стајалишту примијетили су се велики губици… Тек кад смо се искупили на брду Жуч, видим да су скоро све фамилије преполовљене. Џихадлије су се окомиле на цивиле. Јауци жена и дјеце, дозивање рањеника. Џихадлије су се кретале иза брда Хум и у том крвавом походу кога год су затекли, па било жена, дијете, старац или рањеник, метак у чело. Са Жучи несретни Срби гледају како горе њихове куће… У том крвавом пиру учествовао је и новинар Омер Габела. Тај Габела је довео сарајевску телевизију која је снимила заробљене Србе и, наравно, то снимање је начињено у муслиманским кућама. Пред пушчаним цијевима ти несрећници су говорили како их нико не дира, да би се тако свијету показало како је ово мултиетничка и мултиконфесионална држава. Старина Станко Пикулић, који је говорио пред камерама, убијен је послије емитовања те емисије. Углавном, сви они Срби који су се том приликом нашли у кадру, крајем љета 1992. нису више били међу живима. И још нико није нађен, убијени су и затрпани по хумским ривоточинама…“


Добровољачка

„ … На састанку у команди Сарајевске војне, генерал Кукањац, генерал Мекензи и Изетбеговић договарају извлачење војске. Изетбеговић гарантује сигурност. Наивни Кукањац, иако је обавијештен о плану напада на колону, повјеровао је Изетбеговићу… Код школе „Бранко Лазић“ колона је пресјечена, конвој је нападнут зољама и осама, и пјешадијским наоружањем. У том кркљанцу се нашао и неизбјежни дезертер из ЈНА Јово Дивјак, потоњи генерал такозване Армије БиХ. Према свједочењу Мекензија Кукањац је хтио да изађе из оклопног возила и да се врати натраг, на шта му је генерал Мекензи рекао: ‚Ако изађеш, мртав си.’ Умјесто Кукањца вратио се Мекензи и видио запањене камионе, али без иједног живог или мртвог војника ЈНА. Био је фрапиран каквом су брзином муслимани уклонили живе и убијене војнике ЈНА. Та чињеница јасно говори како је овај масакр дуго и пажљиво припреман.“

Лична изјава број 71/00449

Година 1992. у Сарајеву. Мјесец април. Градом патролирају разне војске, свака сарајевска авлија има своју армију. Појавили су се они у црним усташким униформама, који су се враћали са хрватског ратишта. Моји, супруга, син и ташта, одлазе код родбине у Војводину. У стану остајемо таст и ја. Цио април – сеобе, ко год може и има гдје одлази без обзира на националност. Прави рат почиње 5. маја 1992. године, тада гори главна сарајевска Пошта и гину војници ЈНА у запаљеним транспортерима на Скендерији и код Позоришта. У мом кварту почињу први прогони и затварања Срба. Људи су збуњени, нису свјесни ситуације, бјежали би, али је немогуће, град је затворен унутра. Погинуо је мој комшија Небојша Миловановић: убио га наш комшија из улице, јер је на Небојшиној згради свјетлећа реклама помоћу које, наводно, Небојша даје сигнале четницима за гранатирање. Генерал Кукањац дефинитивно преузима улогу негативца у овој драми – бива заробљен у Команди војне области, после чега ће се догодити, почетком маја, масакр војника у Добровољачкој улици. Ја сам са прозора стана, кроз Парк цара Душана, гледао тај масакр, хистерично, помахнитало урлање Зелених беретки, и збуњене, преплашене војнике, које џихадлије скидају са камиона, извлаче из кола и наређују им да се скину голи, а потом да легну на асфалт – чују се пуцњи… То је почело много раније. Док сам још радио, Осман Џомбић, предратни криминалац, средином 1991. године, повјерава ми како су се муслимани организовали и основали Патриотску лигу… У свим предузећима се штампају неке пропуснице за улазак. Наравно, Срби све мање добијају те пропуснице и дозволе… Од 1. 500 Срба, колико их је било у ПТТ-у, крајем 1993. године остало их је око 20. У неко доба доведоше за директора неког младића Чајића, који је завршио медресу. Већ се тада дало примијетити како систематски уништавају телекомуникацијску опрему, да би од међународне заједнице добили нову. Што је, уосталом, и било половином 1993. године… Уз све невоље које је донио рат, нема струје, воде, нема хране, гријања, Србе прате додатне, стрепе људи за свој голи живот. Ако изађеш на улицу, хватају те разне рације. Најгоре је ако те ухвате они из Десете брдске бригаде, јер воде на Требевић на копање ровова, одакле се Срби ријетко враћају живи. Горе је, на Богушевцу, највеће стратиште сарајевских Срба. Ту у провалије Казани бацају побијене Србе… Почетком 1993. погинуле су још двије моје комшинице. Нађене су убијене у својим становима. Из града се може само изаћи преко црних канала. До информација је тешко доћи, јер се нико никоме не смије повјерити. Неки ипак изађу, неке ухвате, неки погину. Група са којом сам и ја покушао изаћи доведена је право на полицијски пункт. Ту клопку су њихови медији окарактерисали као хватање четника, терориста, који су покушали побјећи из привремено окупиране територије. Прво Добриња злогласни затвор „Сунце“, подрум без свјетла, са отвореним клозетом, без воде и свакоме по једно мемљиво ћебе… На саслушању траже да признамо. А шта да признамо? Од мене траже да признам шпијунажу у сарајевској Пошти гдје сам радио. На саслушањима се мијењају разни специјалци, а каква су била та саслушавања рећи ће вам сваки Србин који је био тамо. То се не може описати. Међу њима мој бивши ученик из Машинске школе, неки Агић. ’ Ево га ,мој професор, ћетник, пошао да бјежи, сад ћемо му ноге поломити’… Сломили су ми носну кост, грудна кост напрсла, поткољенице натекле, не могу на ноге. Тијело потпуно сломљено. Пребацују нас у затвор који носи име криминалца Рамиза Салчина. У том затвору све се догађало што може пасти на памет поремећеним умовима… После четири мјесеца пребачен сам у Централни затвор. Тамо смо затекли и муслиманске затворенике. Била је то чудна мјешавина људи, Срба интелектуалаца, преко 40 високообразованих, који су читав живот радили и градили Сарајево, и ето ти људи су сада помијешани са сарајевским лоповима, криминалцима и кољачима, с том разликом што су и у затвору ти криминалци били у повлашћеном положају…То су све убице, све до једног. И сада, замислите, требало би заспати ту поред њих у истој просторији. Не, немојте ме питати јесам ли спавао. Само ћу вам рећи да сам послије изласка спавао у једном комаду цијели мјесец дана, па ми се чини да се више никада нећу наспавати како би требало.“

Радован Б.

„Ни данас ми није јасно како сам преживио то батинање, у некој остави која је служила за притварање. Зидови су били крвави. Ту су ме тукли 24 сата, свим и свачим: кундацима, дрвеним палицама, челичним кабловима; нарочито ме млатио неки Качар коме је наводно погинуо брат. Као да се такмиче ко ће ме више тући, немилосрдни су, посебно Мухамед Хаџић. Пошто нисам имао никаквих докумената код себе, питали су ме ко сам. Углавном носе чарапе на лицу. ‚Скини гаће.’ Скинуо сам. ‚Четник’, рекао је један, ‚мајку му четничку јебем, донеси Јусуфе клијешта.’ Само сам осјетио страшан бол као да су ми ишчупали спловило. Падам у кому. Не знам колико сам био у коми, када сам дошао свијести, лежао сам у неком подруму, на мени је била


крвава сва одјећа, као да је извађена из казана смрти… Стрпали су ме онако мокрог и крвавог у гепек неког ‚голфа’. Готово је, мислим. Изнијели су ме на неком ћебету, чујем отварају се неке капије, једна, друга, па онда врата. Не могу очи отворити од отока на лицу. Био сам у ствари у Централном затвору… На носилима ме носају кроз неке ходнике. Особље се успаничило. Трче. А онда неко рече да сам четник. Истресају ме са носила као што се истреса ђубре на бетон. Чекам хоће ли сада навалити руља да ме дотуче…“

Изјава Стојанке Кретије

„Док сам се враћала са посла 4. априла 1992. заустављају ме четворица ‚Зелених беретки’, у црним униформама са зеленим береткама на глави, младићи, који су ме брутално стрпали у ауто, завезали ми очи неким повезом… Држе ме подруку, силазимо низ неке степенице… Кад су ми скинули повез са очију видим у једном углу сједи дјевојчица, прихватила кољена рукама и плаче. Касније ми рече да има непуних 16 година… Прве ноћи дошли дванаесторица у црним униформама. Пијани су. Прво су се иживљавали на Јелени. Вриштим. А онда сам дошла и ја на ред. Никога не познајем. Чекају нешто. Онда се појавио он. Касније сам сазнала од мојих пријатеља да је то Исмет Бајрамовић Ћело. Он ме је први силовао, с обзиром на то да сам била невина, тукао ме, шамарао тако да сам губила свијест, натјерао ме на орални секс. Онда су дошла још двојица који су ме држали за ноге. Једнога ословљавају Алибаба. Силују ме сва тројица, једном, па још једном. Ређају се на мени и на Јелени. То је трајало цијелу ноћ. Ту смо Јелена и ја остале 25 дана, и то се понављало сваки дан и сваку ноћ када долазе нове и нове групе беретки. Та је несрећница и послије мог пуштања остала ту. Сигурна сам да више није жива, јер је била толико исцрпљена да се једва држала на ногама… После 25 дана дошао је Ћело, који је рекао да ме пушта јер га је молио неки мој пријатељ. Напоменуо је да никоме ништа не говорим иначе ће ме заклати… Послије изласка поново сам се вратила пријатељима Е.Т. и његовој жени Радмили. Послије мјесец дана сам осјетила да сам трудна. Ти пријатељи су ме одвели на гинекологију да прекинем трудноћу – услов је био да потпишем изјаву како су ме силовали Срби. То сам одбила, пошто сам ја попљувана и опогањена зашто да опоганим свој народ, вјеру којој припадам… Ви то стање духа не можете да схватите, на једној страни је мржња, на другој материнство…“ Стојанка је родила женско дијете на Гинеколошко-акушерској клиници у Београду.

Свједочење Бранка Е.

„Што се тиче ‚Виктора’ (касарна ‚Виктор Бубањ’- прим. аут) то није затвор, то је логор у којем су упражњаване све врсте мучења, од батина, глади, жеђи, до тога да је 13 Срба било смјештено у шест квадрата ћелијског простора. Понекад би нас оставили да ту вршимо велику и малу нужду. Ако би неко од нас замолио да изађе у клозет, то би било погубно за њ, наиме, кад би из клозета изашао тај несрећник на ходник, на њ би навалила руља, па удри и гази. Такве би на ћебету уносили у ћелију и, наравно, више никоме није падало на памет да иде у клозет. Људи падају у кому. Поједоше нас ваши…“

Изјава Наде Р.

„Око 22. маја 1992. године двојица припадника Изетбеговићевих ‚Зелених беретки’ су око 16,30 часова упали у наш стан и наредили ми да пођем са њима, само да дам неке информације, па ћу се одмах вратити, рекли су мојим родитељима. Родитељи су остали у стану. Убацили су ме у неки комби у којем су биле већ двије Српкиње. Познавала сам их. Т.Н. је имала двадесет и двије године, а Л.Р. двије године више. Наравно ухапшене смо без икаквог налога. Одвозе нас у ‚Виктор Бубањ’, бившу касарну ЈНА, у којој смо затекле још три Српкиње мојих година, двадесетогодишњу А.С., те коју годину старије Д.К. и Ј.Н. Друге дјевојке су доводили касније. Дјевојке које смо ту затекли су нам рекле да су силоване од стране муслиманских војника. Први пут су ме силовали неки Пипица и Самир Малајхоџић. Редовно нас је силовало, и наравно, злостављало по двадесетак њихових војника. Силовања су вршена у просторији гдје смо биле смјештене, тако да су то и друге дјевојке морале гледати. У једну малу просторију изводили су нас и приморавали на орални секс. Ја нисам остала у другом стању јер ми је једна муслиманка, Р.З., дотурала пилуле за контрацепцију. Нажалост, Д.К. је остала у другом стању, али је имала спонтани побачај. Наравно ту није било љекара и не знам је ли остала жива. Имала је само 20 година. Такође и Б. Ј. је остала у другом стању, али је сама себи после три и по мјесеца трудноће пробушила водењак. Пуно је крварила и рана јој се инфицирала. Та дјевојка је страшно пропатила. Весни Суботић, двадесетогодишњакињи, која је доведена послије нас, муслимани су убили оца, мајку и старију сестру. Када ју је један муслимански војник покушао силовати, она је разбила флашу од воде која се случајно затекла у ћелији и крхотине му забила у леђа. Он је искрварио, а њу су одмах потом убили, испаливши јој пред нама три метка у груди…“


Ања ФИЛИМОНОВА: Одговор на укидање “паралелних институција”

Постоји списак услова које Србија треба да испуни до јуна 2013. године - када ће се одржати Министарско саветовање ЕУ које ће, како се претпоставља, препоручити Србију за добијање датума о почетку преговора са ЕУ. Међу условима који су најзначајнији и најтежи за Србију, идвајају се два: потпуна примена Споразума о интегрисаном управљању границама између Србије и Косова и укидање такозваних паралелних институција Републике Србије на Космету.

19.02.2013. Фонд стратешке културе ,пише Ања Филимонова ФБР аутор и члан редакције, за ФБР приредила Биљана Диковић

Уместо институција српске државе треба да се створи тзв “Заједница српских општина” као модел локалне самоуправе која ће функционисати под окриљем “Републике Косово”. По плану Мартија Ахтисарија, по коме је и текао преговарачки процес Београда и Приштине под патронатом ЕУ, у надлежност локалне власти требало је да уђе образовање, здравствена заштита, социјална заштита, култура и медији. Правосудни систем, полиција и порези – предмет су оштре политичке борбе. Од Србије се захтева оставка 300 полицајаца са севера покрајине, који добијају плату од МУП-а Србије, при чему њихова оставка подразумева њихов одлазак из покрајине заједно са породицама (чак и у случају да су они рођени и без прекида живели на Космету). Такође се захтева расформирање Цивилне заштите на северу покрајине. Ради ефикаснијег застрашивања Срба, Приштина је најавила процесуирање Срба који су учествовали у “косовском рату” против Албанаца, упркос чињеници да север покрајине још није интегрисан у састав власти у Приштини. По незваничним изворима, Приштина је већ припремила преко 1 000 оптужница против Срба.

Главна препрека остају српске државне институције на северу покрајине. Оне треба да буду ликвидиране до спровођења косовских избора, који су планирани за јесен. Тема српских државних институција на северу покрајине – тема су пете рунде преговора српског премијера Ивице Дачића и “косовског премијера” Хашима Тачија (19-20. фебруара 2013). Тачијев саветник Беким Чољаки приметио је да ће управо ова рунда бити најтежа, трајаће два дана и “личиће на маратон” а “главна питања ће бити успостављање владавине права на северу, односно распуштање илегалних српских структура у сектору безбедности”.[1]

Ангела Меркел је у августу 2011. године јасно ставила до знања да уколико Србија жели да добије статус кандидата у ЕУ она мора да распусти постојеће паралелне институције. Са своје стране САД су поводом севера покрајине појачале притисак на Србију, затраживши решавање проблема српских паралелних структура у најкраћем року, пошто су САД “заинтересоване да у овој години затворе проблем севера”.[2]

Гостујући на српској “ТВ Прва”, председник Србије Томислав Николић изјавио је 15 01. 2013. године да у складу са Резолуцијом Скупштине Србије о Косову и Метохији “такозване паралелне институције престају да постоје, а стварају се косовске институције којима ће управљати Срби”.[3] Премијер Србије Ивица Дачић је касније појаснио да “Србија неће укинути своје институције на Космету без међународно гарантованог договора шта ће их заменити. У преговорима – објаснио је премијер – покушавамо да дефинишемо аутономију Срба са Космета. То је за нас аутономија у аутономији. Тражимо формирање заједнице српских општина са јасним надлежностима – образовање, просвета, правосуђе у првом и другом степену, полиција која ће имати односе са властима у Приштини, али и са Београдом”; за нас је апсолутно неприхватљиво да Срби треба да се без икаквих икаквих својих институција укључе у приштинске институције”.[4]

НАТО, ЕУ (осим 5 земаља), подразумева се и сама Приштина, стоје на позицији постојања независне “Републике Косово”. У преговарачком процесу није било никаквог наговештаја да се ту нешто мења. Напротив, преговори који су названи “технички” у стварности то и јесу, пошто, по мишљењу три горе наведене стране, они треба да реше само практична питања која сметају неометаном функционисању независног Косова као државе. Преговори су, уз сагласност српске стране, спуштени са нивоа УН на ниво ЕУ (која, понављамо, полази од тога да је Косово независно). У резултату тих преговора, већина питања решена је у складу са постављеним задацима, то јест, задовољавањем свих без изузетка захтева Приштине. Осим главног – севера покрајине. Хашим Тачи у име своје “владе” изјављује да “неће бити ни деобе, ни аутономије, ни специјалног статуса.за Србе на северу”; пошто Србија и Косово узајамно признају једна другу, “чланство Косова у УН више неће зависити од воље Београда и неће бити ни разлога због кога Русија блокира чланство Косова у УН”. Тачи компромис види само у једном: “када дође до нормализације ситуације на северу Митровице, до гашења и удаљавања безбедносних структура Србије из тог дела…


косовска страна ће предложити свој план Србима севера, план њихове интеграције у нову косовску стварност, у будући парламент Косова, у централне и локалне институције”. Тачи упозорава: “Неће постојати етничке групе са правима двоструких стандарда за заједнице, а то неће важити ни за Србе”.[5]

Овај преговарачки процес никако не одговара истинском поимању преговора – то је диктат друге стране (Приштине и ЕУ) на Србију, која у једностраном поретку мора да испуњава све захтеве које јој предоче. Укључујући и тачку о ликвидацији српских државних институција на северу покрајине. Но, управо је то неприхватљиво за огромну већину српског друштва, што је изазвало веома оштру и болну реакцију практично свих њених кругова, а од те одлуке зависи како унутрашњо-политички, тако и спољно-политички курс земље и судбина српског народа у ширем контексту.

Срби са севера су 30. јануара 2013. године, (општине Лепосавић, Звечан. Зубин Поток, северна Косовска Митровица) организовали митинг у Косовској Митровици, на коме је одлучено да се у потпуности одбаце постигнути споразуми на преговорима Београда и Приштине. На митингу је изнет захтев да се прекине преговарачки процес под патронатом ЕУ и да се пониште сви постигнути “бриселски споразуми” на релацији Београд-Приштина који нису у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН; да се осигура безбедност српском и другом неалбанском живљу који су угрожени стварањем “Армије Републике Косово” која је састављена углавном од бораца бивше ОВК. Срби са севера су уверени да је у интересу безбедности Балканског полуострва у целини и Срба на северу КиМ, неопходно вратити преговарачки процес под окриље УН – само тако решење може бити праведно и свеобухватно, само тако ће бити поштовани и интереси српске стране.

Посланици ДСС Војислава Коштунице у знак протеста због “укидања српске државности на Космету” одбили су да присуствују свечаној седници Скупштине поводом Дана Државности Србије. По речима В. Коштунице “Оно што председник Србије зове паралелним институцијама заправо су институције државе Србије на Косову, а њихово укидање и замена за институције Косова није ништа друго него укидање сваког државног присуства Србије на Косову“.[6]

На протестном митингу против, како успостављања граница између Србије и Косова, тако и против изјаве Председника Србије, Марко Јакшић је изјавио: “Чудо је једна ствар: главна опасност за опстанак КиМ у саставу Србије, не долази из Приштине, Берлина, Брисела и Вашингтона, него из Београда! Синоћ је председник државе Србије Томислав Николић нама Србима честитао државни празник са поруком да институције државе Србије нису српске него паралелне, а да ми нисмо српски народ, него “српска заједница”!… То значи да ће наша деца сутра да уче да њихов национални јунак није Милош Обилић већ Адем Јашари, да Балкански ратови нису били ослободилачки ратови, него да је то било ОВК ратовање… Председник Србије је положио заклетву пред Уставом Србије и нико му не даје за право да тај Устав гази и руши. Он то може да укине, али прво мора да промени Устав, па тек онда да укида институције државе Србије”.[7]А 18. јануара 2013. године ДСС је упозорила власт у Србији да она “не може да “тргује” са територијом Косова и Метохије зарад добијања датума за почетак преговора са ЕУ, као и да би била срамна одлука да се зарад датума укину српске институције на Космету. Никo oд представника тих пaртиja уочи избора ниje гoвoриo дa ћe тргoвaти тeритoриjoм Србиje зaрaд дoбиjaњa дaтумa”.[8]

Лидер иницијативе “Источна алтернатива” Драган Тодоровић, у званичној изјави је истакао: “изјаве Томислава Николића, да ће укинути српске државне институције на Косову и Метохији и претворити их у тзв. косовске институције, представљају грубо кршење Устава Србије и велеиздају”.[9]

Лидери покрета“Никад граница” истакли су да “пројекат замене институција државе Србије институцијама Косова лежи изван правног оквира државе Србије и представља психолошку претњу за Србе са севера, а теза о “аутономији унутар аутономије” чује се само од Т. Николића, И. Дачића и саветника председника М. Ђурића, иако државе НАТО и ЕУ стоје на позицији независности Косова и шта више, намеравају да је на све начине учврсте. Теза о замени институција на “косовске, али којима ће управљати Срби”, није ништа друго него прикривање због предаје севера покрајине Тачију и НАТО пакту. На митингу су лидери покрета изјавили да се у целини остварује политика која је у интересима америчко-албанске нарко-мафије, којој Косово и Метохију приносе на жртву”.[10]

На тај начин, реакција српског друштва, опозиционих и професионалних кругова (правници, политиколози) и Срба са севера Космета је јединствена и изражава мишљење да је недопустиво отказивање од институција српске државности на Космету. То питање утиче не само у духовно-историјске, друштвене и социјално-економске сфере, већ и на законодавну основу Републике Србије – важећи Устав. “Саобраћај у једном смеру” у дијалогу са Приштином може изазвати драматичне промене и потресе у српском друштву.

[1]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/292247/Zeri-Sastanak-Tacija-i-Dacica-o-severu-Kosova-bice-najtezi-do-sada [2]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/291173/Tacijeva-tema-za-Dacica [3]http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-paralelne-institucije-zameniti-kosovskim-koje-ce-voditi-srbi.html


[4]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/292698/Nema-ukidanja-institucija-bez-dogovora [5]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/292184/Taci-Nasa-ponuda-Srbima-je-velikodusna [6] http://dss.rs/casnije-dati-ostavku-nego-predati-kosovo/ [7]http://video.vaseljenska.com/govor-marka-jaksica-dss-proslava-sretenje-2013/ [8]http://dss.rs/ne-moze-se-trgovati-kosovom-zarad-datuma/ [9]http://www.istocnaalternativa.rs/index.php/vesti/saopstenja.html [10]http://fakti.org/srpski-duh/objavili-pocetak-bune-protiv-granice-i-novih-dahija

19.02.2013. KиМ: Ноћас експлозија у КМ, данас председници општина у подне у Београду, ИЗДАЈА у наставку -Брисел: Дачић и Тачи

19.02.2013 14:25, Танјуг фото Танјуг, ф.Kраинчанић

Суд ради на оцени уставности уредби о бриселским споразумима

БEOГРAД – Уставни суд Србиjе информисао jе данас представнике општина са севера Kосова и Mетохиjе да ради на њиховоj инициjативи за оцену уставности и законитости поjединих уредби Владе Србиjе коjе се тичу бриселских споразума, као и да рад на томе ниjе прекидан како jе предложило Mинистарство правде.

Представнике Срба примио jе секретар Уставног суда и обавестио их да jе поступање на тим предметима у плану рада суда од jануара до марта.

Kако jе новинарима испред зграде суда рекао адвокат заjеднице општина са севера KиM Горан Петрониjевић, никаква одлука о застоjу на тим предметима ниjе донета, због чега Срби очекуjу да ће одлука поводом њихове инициjативе, како jе навео, бити донете врло брзо. Oн jе додао да су подносиоци инициjативе од Уставног суда затражили да обустави било какво поступање по владиним уредбама jер би њихова примена, како су навели, нанела ненадокнадиву штету.

Петрониjевић замера Уставном суду што ниjе донео привремену меру коjом би уредбе биле суспендоване до коначне одлуке суда, jер jе то, како jе рекао, потпуно у складу са Уставом и законима. “Имали су овлашћења да без расправе и по хитном поступку донесу такву одлуку (привремену меру) до коначне одлуке, па ако се покаже да jе захтев оправдан акт би био суспендован или би у противном остао на снази”, казао jе Петрониjевић.

Уставни суд, иначе, сматрао jе да Mинистарство правде ниjе надлежно за подношење захтева за застоj у поступцима попут овог коjи су иницирали представници Срба са севера KиM. Oсим петочлане делегациjе коjа jе разговарала са секретаром суда испред зграде суда окупило се више десетина Срба са Kосова и Mетохиjе.

***

14:00 Извор: ТВ Мост

ЛЕПОСАВИЋ: НЕ ПРИХВАТАМО КОСОВСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Запослени у Јавним предузећима и установама лепосавићке општине, тачно у дванаест часова, напустили су своја радна места и са петнаестоминутног протеста још једном упутили поруку Међународној заједници и Влади такозване државе Косово да ово нису паралелне, већ легитимне институције Републике Србије…

Аница Јаковљевић, председник Ђачког парламента у Средњој школи „Никола Тесла“ у Лепосавићу, поздравила је окупљене ђаке и професоре, а потом поставила питање својим васпитачима и учетељима да ли се истовремено може бити на више места. „Немам паралелну мајку, немам паралелну земљу, како онда могу постојатаи паралелне институције“? – уптала је Аница Јаковљевић. Протести су организовани у свим обдаништима, основним и средњим школама, факултетима, Дому здравља, ШГ „Ибар“ и локалној самоуправи општине Лепосавић.


Контакт плус радио, КИМ радио, ТВ МОСТ Звечан

Срби траже мишљење Уставног суда о постигнутим споразумима

Одборници и представници локалних самоуправа са севера Косова и Метохије ДАНАС ће у Београду уручити писмо председнику Уставног суда Србије у коме се тражи да се Уставни суд огласи у вези до сада постигнутих споразума Београда и привремених институција у Приштини.

Председници општина са севера Косова и Метохије (Фото ТВ Мост)

Председник скупштине општине Звечан Момчило Гвоздић изјавио је на конференцији за новинаре да ће се одборници и руководство четири општине са севера Косова у 12 часова окупити испред зграде Уставног суда да искажу своје неслагање са досадашњим ставом у вези недоношења одлука о уставности постигнутих споразума Београда и привремених институција у Приштини и донетих Уредби Владе Србије за њихову имплементацију.

У писму се од председника Уставног суда тражи да у 12 часова прими делегацију која ће пренети захтеве локалних самоуправа а коју ће предводити председник СО Лепосавић Славко Стевановић.

Министру правде и државне самоуправе Николи Селаковићу такође ће бити упућено писмо у коме се тражи да прими делегацију која ће пренети захтеве локалних самоуправа у вези његовог захтева Уставном суду да застане са оценом уставности постигнутих споразума и донетих Уредби Владе Србије до доношења уставног закона о самоуправи на Косову и Метохији. Ову делегацију ће предводити председник СО Зубин Поток Стеван Божовић.

Гвоздић је најавио и да ће ДАНАС у 12 часова сви запослени у општинским самоуправама, предузећима и установама на северу Косова изаћи испред својих установа и јавно исказати своје ставове о томе шта мисле о паралелним институцијама и да ли пре свега прихватају израз “паралелне”.

“Ми сматрамо да нисмо паралелни, да би смо били паралелни треба да постоји још нека институција, како то овде није случај ми сматрамо да смо ми једини легални и да смо ми овде органи испред Републике Србије”, казао је Гвоздић.

Одборници ће у Београд ићи са четири аутобуса и трошкове ће сносити сами.

Одборници и челници општина са севера Косова из редова СНС најавили су, међутим, да неће сутра ићи у Београд. Председник Општине Косовска Митровица Крстимир Пантић (СНС) рекао је новинарима да је таква одлука донета зато што акција осталих странака није договорена на заједничкој седници све четири скупштине општине са севера Косова, већ на консултацијама одборничких група.

Према његовим речима, на састанку који је одржан у четвртак 14. фебруара нису били сви председници одборничких група и политичких странака заступљених у локалним самоуправама Косовске Митровице, Звечана, Лепосавића и Зубиног Потока.

“Одлука о одласку за Београд није донета консензусом као што је то до сада био случај и СНС неће дозволити да локалне самоуправе и њихов значај буду урушени од стране појединаца, па макар то били и посланици”, рекао је он. Пантић је додао да се “управо на овај начин урушио и кредибилитет Заједнице српских општина на Косову и Метохији”.


Председник Уставног суда Србије Драгиша Слијепчевић изјавио је крајем јануара да је Министарство правде и државне управе затражило од тог суда да застане са поступком оцене уставности две уредбе Владе усвојене на основу договора Београда и Приштине, јер је у току израда закона о суштинској аутономији Косова.

***

12:56 Танјуг

ДСС: Срби са Kосова долазе да укажу на неажурност УСС

БEOГРAД – Шеф посланичке групе ДСС-а Слободан Самарџић рекао jе да jе основни циљ данашњег доласка Срба са севера Kосова у Београд да изразе протест против власти Србиjе, коjа, како jе оценио, “упорно ради на предаjи Kосова албанским властима”, али и укаже на “неажурност Уставног суда Србиjе”.

Самарџић jе новинарима у Скупштини Србиjе рекао да су одборници четири општине са севера Kосова пред Београдом и да ће, када стигну у Београд, доћи испред Уставног суда Србиjе и Владе Србиjе са захтевом да их прими председник УСС Драгиша Слиjепчевић и министар правде и државне управе Никола Селаковић.

Kако jе прецизирао Самарџић, Срби ће уложити протест због “неажурности УСС када jе реч о оцени уставности уредби насталих на основу споразума Београда и Приштине”. Oн jе додао да ће данас на северу Kосову у jедном тренутку стати са радом предузећа и све установе и да ће на таj начин Срби изразити протест и послати поруку да не желе да живе у лажноj држави Kосово.

Самарџић jе рекао и да данас почињу разговори између премиjера Србиjе Ивице Дачића и Хашима Tачиjа и да се већ примећуjе оптимизам са обе стране да ће доћи до договора око замене српских институциjа новим институциjама. Oн jе упитао и шта jе фалило српским институциjама коjе постоjе 13 година, да се оне замењуjу новим, неизвесним, наводећи да “Срби не виде своjу будућност у Tачиjевом Kосову”.

Oдборници и представници локалних самоуправа са севера Kосова и Mетохиjе наjавили су jуче да ће данас у Београду затражити од председника Уставног суда Србиjе и министра правде и државне самоуправе Николе Селаковића да се огласе у вези са до сада постигнутим споразумима Београда и привремених институциjа у Приштини. Делегациjу ће предводити председник СO Зубин Поток Стеван Божовић.

***

СРБИ НА ОКУП

Наставак издаје КиМ: Дачић и Тачи о институцијама на северу и амбасадорима

БРИСЕЛ – Пета рунда политичког дијалога под патронатом шефице европске дипломатије Кетрин Ештон почеће данас у Бриселу, а главна тема биће институције на северу Косова и статус официра за везу у Београд и Приштину.

Премијер Србије Ивица Дачић и ратни злочинац Хашим Тачи састаће се данас рано поподне, најпре одвојено са Ештон, а затим на заједничком радном ручку после кога ће дијалог формално почети, речено је Танјугу у Европској комисији. “Дијалог који почиње данас ће се вероватно наставити у среду”, рекла је новинарима Маја Коцијанчић, портпаролка Високе представнице, подсећајући да је свака досадашња рунда трајала дуже од претходне.

“За нас је овај разговор важан, јер се отварају права, тешка питања”, рекла је Коцијанчић.


Раније је и из Београда и из Приштине најављено да ће ова рунда примарно бити усмерена на питање институција на северу Косова које у Приштини називају паралелним, а то су пре свега судови, пореска управа и безбедносне структуре. “Идемо у Брисел да разговарамо о функционисању институција, значи са једне стране о разрешењу паралелизма институција, а с друге стране о посебности Срба, како то дефинише Кетрин Ештон, односно шта би тамо постојало као аутономија, односно заједница српских општина”, рекао је у недељу Дачић.

Тачијев заменик Хајредин Кучи изјавио је, пак, да ће Тачи током дијалога тражити успостављање основног суда у Северној Митровици чему се локални Срби противе.

Тај суд мешовитог састава, који је под патронатом Еулекса, не ради већ пет година, откад су демонстранти спречили судије и тужиоце да уђу у зграду Суда.

Други предмет дијалога су српске безбедносне структуре на Косову, то јест полиција и тајне службе, за које Приштина тврди да су активне на северу и да морају да се повуку.

Дачић је у недељу први пут одступио од званичног става Београда да тих структура на Косову нема, изјавом да су сами Срби са севера доставили податке о присуству МУП Приштини. “Ја треба да их убеђујем да ми немамо полицију, а сами им Срби дали регистарске таблице и податке. Па о чему ми причамо”, упитао је Дачић.

И коначно, очекује се да две стране финализују договор о размени амбасадора за везу који је начелно договорен током претходне рунде у јануару. “У ствари, више уопште није јасно шта је договорено”, рекао је за Танјуг бриселски дипломата упућен у ток дијалога и додао да радне групе нису постигле сагласност о детаљима мандата амбасадора.

Амбасадори би требало би да почну да раде од 1. марта у дипломатским представништвима ЕУ у Београду и Приштини, али постоје различита тумачења који би статус требало да уживају.

Приштина тражи да њихов амбасадор Љузим Пеци, тренутно на дужности амбасадора ткзв. Косова у Шведској, има дипломатски статус и у Београду, који међутим инсистира да абасадори могу бити само чиновници, никако дипломате.

Београд је за амбасадора за везу именовао Дејана Павићевића, шефа српског тима у техничком дијалогу. Уколико током ове рунде дође до напретка, то ће значајно повећати шансе Србије да на пролеће добије позитивно мишљење Комисије и Министарског савета да јој се у јуну одреди датум почетка преговора о придруживању ЕУ.

ТАНЈУГ / СРБИ НА ОКУП

***

СРБИ НА ОКУП

Нова експлозија у Косовској Митровици

КОСОВСКА МИТРОВИЦА – Непознате особе у северном делу Косовске Митровице активирале су рано јутрос експлозивну направу у дворишту породичне куће чији је власник припадник косовске полиције, повређених није било али је причињена материјална штета.

Заменик регионалног директора косовске полиције Ергин Медић изјавио је Танјугу да је до експлозије дошло у уторак у 1:10 сати у двористу породичне куће Џ.Д. у улици Меше Селимовића у Косовској Митровици.

Приликом експлозије попуцала су стакла на кући, повређених није било, а истрагом ће бити утврђено шта је коришћено приликом овог напада, додао је Медић.

До експлозије је дошло у непосредној близини студентских домова у Косовској Митровици, тако да је ова експлозија узнемирила и студент у овом граду.


За последњих 24 часа ово је друга експлозија у Косовској Митровици, а починиоци овог криминалног дела као и оних ранијих за сада остају непознати. У косовској полицији нису могли да кажу било шта о евентуалним мотивима за најновији инцидент у Косовској Митровици.

ТАНЈУГ

***

Косовска Митровица: Joш једна нова експлозија у граду, управо сада… 01:02

ДРУГА ЕКСПЛОЗИЈА ЗА 24 ЧАСА!!! У улици Светог Василија Острошког код зграде УН, бачена је експлозивна направа и тренутно нема повређених. Полиција врши увиђај док студенти из оближњих домова све то у страху и паници посматрају.

***

Новица Милановић

Штрпце-Протест родитеља и деце у Доњој Битињи !!

18.02.2013. “Како сазнајемо из добро обавештених извора, у Доњој Битињи и Поповцу деца ће до својих школа сутра отићи организовано уз пратњу својих родитеља, који желе да изразе незадовољство и протест о угрожености њихове деце и катастрофалне безбедоносне ситуације након премлаћивање

деветогодишњег ученика Петра Ивановића од стране групе Албанаца. Родитељи и деца окупиће се у дворишту школе, а позвани су и припадници Кфора и медији који ће пропратити овај протест. Наставе у поменутој школи сутра највероватније неће бити, а о даљим корацима и могућим протестима ћемо вас благовремено обавестити. Да вас подсетимо још једном, до премлаћивања поменутог дечака је дошло неколико дана након посете команданта Кфора Штрпцу и његове заједничке оцене са “тзв ” градоначелником Братиславом Николићем да је Штрпце пример позитивних процеса на Косову , алудирајући пре свега на наводно добру безбеднососну ситуацију и пример суживота Срба и Албанаца за шта је Николић награђен и златном плакетом Кфора.”

***

СРБИ НА ОКУП: На Косову група Албанаца претукла српског ученика

Ученика трећег разреда из села Доња Битиња на Косову и Метохији Петра Ивановића (9) претукла је данас група Албанаца након чега је са видним повредама главе пребачен у болницу у Штрпце, саопштила је вечерас Канцеларија за Косово и Метохију.


Како се наводи у саопштењу дечак је претучен око поднева на путу од куће до школе.

Канцеларија за Косово и Метохију затражила је од међунардне заједнице да пронађе и казни починиоца и инспираторе како овог напада, тако и предходних. “Подсећамо да је у последњих неколико дана било више бомбашких напада на српску децу и да починиоци тих злочина још нису идентификовани и кажњени. Тражимо од међународне заједнице да обезбеди нормално детињство свој деци на простору Косова и Метохије, како не би живела у атмосфери мржње, насиља и страха”, захтева се у саопштењу.

***

Светосавски националисти Косова и Метохије --------------------------------------

***

ПРОЧИТАЈТЕ НА ФБР:

СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ: ПРЕДСЕДНИК ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ ИЛИ ПРИЧА О УБИЈАЊУ НАДЕ

“Томислав Николић је, међутим, по свом досадашњем председниковању такав председник да му не бисмо дали ни две овце на чување, јер би се са испаше вратио само са једном, у најбољем случају.”

Народни Покрет “Отаџбина”: НЕ ПОДЦЕЊУЈ ОПАСНОСТ СРБИНЕ

Приштина: Парада Безбедносних снага Косова (видео) Радио Слободна Европа

КИМ радио: Грачаница: Лекари КБЦ-а у штрајку, примају се само хитни случајеви

Лекари Клиничког центра у Грачаници, који истовремено раде и као професори Медицинског факултета у Косовској Митровици, ступили су у генерални штрајк због неисплаћених плата. Остало медицинско особље је у грачаничког болници у блокади и у одуству лекара не пружа помоћ пацијентима. Примају се само хитни случајеви а остали пацијенти сналазе се како знају и умеју.

СРБИ НА ОКУП: Самарџић: Признање Косова кључни услов за ЕУ

БЕОГРАД, 18. фебруара 2013. – Шеф посланичке групе опозиционе Демократске странке Србије (ДС С) Слободан Самарџић оценио је у понедељак да је признање Косова кључни услов Европске уније да би Србија напредовала у процесу евроинтеграција.

“Признање Косова је кључни услов за Европску унију”, изјавио је Самарџић новинарима у Скупштини Србије и додао да за једну земљу нема веће трагедије него да се одрекне дела територије.

Он је рекао да се нација успавала и да ће се једног дана пробудити са датумом преговора.

“Шта ће са тим датумом мени није јасно”, рекао је Самарџић и додао да датум значи почетак разговора о 35 поглавља пре закључења уговора о приступању.

“Европска унија се сигурно неће ширити и не знам где ми срљамо”, рекао је Самарџић.

БЕТА

***


Народни Покрет “Отаџбина”

***

ФБР: Споменик Милошу Обилићу подигнут у Обилићу, на Косову и Метохији, пред обележавање Видовдана и Косовске битке, 26.6.1998. године. Споменик је убрзо срушен…

————-

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: ОКУПИРАНА Србија 18.02.2013. КиМ – Одборници и представници власти у општинама на северу – УСТАВНИ СУД ХИТНО ДА СУСПЕНДУЈЕ ПОСТИГНУТЕ СПОРАЗУМЕ У БРИСЕЛУ

СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ: ПРЕДСЕДНИК ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ ИЛИ ПРИЧА О УБИЈАЊУ НАДЕ

Не може се лаж оправдати никаквим околностима, никаквим слабостима, још мање тобожњом коришћу за опште добро

19.02.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

Када се уздамо у људе, о, како је мали корак од наде до очајања. Очас посла можемо се суновратити у мртвило, безвољност, равнодушност, чамотињу, самотност, јер смо изневерени у очекивањима која смо подгрејавали нашом простодушноћу и нашом преданошћу, нашом детињом наивношћу, нашим најплеменитијим духовним наслеђем наших отаца и наших светитеља, темељем наше господствености. И у том суноврату ништа нас неће зауставити у негирању свега и свакога из корена нашег искуства и нашег знања о свету и себи. А онда ће се, зарад некакве замишљене слободе, у нашим душама узвитлати ништитељски пориви, на радост и весеље кнеза таме, али надасве на радост наших душмана, и старих и нових – у којима ми Срби никада нисмо оскудевали.


И да нас човек поштено запита: коме смо то дали нашу наду и ко нас је то привео очајању, зарад чега и како? И колико пута, са колико разноразних људи, будили смо и усправљали нашу наду, у последњих двадесетак и кусур година? И колико пута смо, опијени жељама и тежњама, добром вољом и невином радошћу, заборављали шта све из личног описа на леђима носи тај наш будилац наде? Нисмо му бројали грехе, нити смо му загледали у плодове делања – пред нама била је нада, увек невина, нетакнута, неукаљана! Управо какве смо дане хтели да разастремо пред нама, за нашу будућност. Али дошло је време да немамо више право на наду, али ни на очајање. После толико година свенародног пропадања, толико година самозатирања, толико година самообмањивања и понижења, толико година лажи и издаја, толико година трпљења пошасти грдније од комунистичког култа пентаграма, изгубили смо смисао и наде и очајања. Свануо је дан за делање.

Не треба нам надахнуће Милана Тепића ни Драгољуба Грујовића, да бисмо, без горчине и једа, сасвим смирени, зарад исцељења у истини, поставили питање: ко је Томислав Николић?

Наштимована јавност и исход последњих избора поручују нам: то је председник Републике Србије, наше државе, и о њему треба казивати с поштовањем и пуним уважењем, онако као што очекујемо и да сваки туђин о њему казује са поштовањем и уважењем, па био он и портир у амбасади Америке, или Велике Британије, или уједињене Немачке.

ГРЛЕНИ ВАПАЈИ ЗА ПРОМЕНАМА

Томислав Николић је, међутим, по свом досадањем председниковању такав председник да му не бисмо дали ни две овце на чување, јер би се са испаше вратио само са једном, у најбољем случају. А тако је жудео, па и глађу штрајковао, као и обећавао седење на стиропору, само да би постао председник. И свима нама на кичму се попео уверавајући нас како је он прави домаћин, чак и ракију зна да испече, а обашка што уме да се искити са унуцима за пригодну прилику, а да не говоримо како уме да се лепо осмехује на телевизији. И да не помињемо његове грлене вапаје за променама, променама које су требале да растерају жуте скакавце и Србији донесу наду.

Ако га погледамо у лице, видећемо да је наш председник политичкив рођен и стасао у окриљу Српске радикалне странке, и што је превасходно, у сенци Војислава Шешеља. И све што је Николић ту стекао, од угледа, престижа, уважења и мисли, за вољу не можемо бити сигурни, дугује свом оцу Војиславу Шешељу.

Само се сетимо како је отужно било то када је кренуо да штрајкује глађу да би изнудио изборе – од чега је остао само ћорак. Док Шешељево штрајковање глађу у стерилним и нечовечним казаматима Хага бивало је делотворније од сваке бомбе и не само пред његовим тамничарима, да се сетимо само тог штрајка глађу. Тек да се зна: штрајку глађу прибегава се као последњем средству, што је разумљиво за оног ко је утамничен и нема другог начина да се избори за свој став. Али за оног ко има широку скалу свог делања, оно се има схватити као јефтин трик за придобијање наклоности, или као изузетно сужен опсег уочавања збиље, што је равно нарочитој врсти самољубља, мада би то неко назвао аутизмом. А као што се зна: сваки вид самољубља увек и безусловно води сатирању, најпре ближњих. Мада тај Николићев јалов покушај штрајка глађу може да се схвати и као потез једног климавог, непостојаног и поводљивог, у духу и вољи неутемељеног човека, човека коме је увек потребан старатељ – са чиме се он, уверени смо у то, никако не би сложио.

Просто нам се само по себи намеће да је укупна Николићева политичка делатност бледа, бескрвна и водњикава трка за сенком Шешељеве самородне и гвоздене воље али и необориве мисли. И да у свом ситном, шићарџијском и пијачном одмеравању делања Николићевог видимо да се он не може одмакнути од тога да му неко издаје налоге за своје председниковање. Као оно када је, поново јефтиним политичким обманама, сунуо у корито јавности да он није председник своје странке, него свих у Србији, само и једино да би обезвредио примарног жутог скакавца. И поново ћорак. Јер нам се данас показало да он није председник свих у Србији, него најситнији чиновник тамо неке споредне канцеларије у Вашингтону, па и у Бриселу, али и у Берлину, одакле му преко амбасадорских чауша и стижу налози како и шта да ради, а он вољно и пуног срца то и извршава, као да брани тамни вилајет.

Ништа мање његов положај потрчка за Шешељевом самосталном и непоткупљивом делатношћу видели смо и у оном његовом обраћању Српској академији наука и уметности, када га је глатко отперјао саможиви творац оног пилона за садање и ново черечење Србије, недалеко од места где је погубљен Дража Михајиловић. (Страшне ли симболике!) А намера му бејаше да покаже да је не председник Србије, него председничина, све хотећи да нас увери у своју дубоку забринутост над Србијом. Из Шешељеве сенке, у тој магла и дим грчевитој тежњи за ма каквим видом одбране свог личног политичког хабитуса у Николића имали смо и у оној неславној његовој платформи за Косово и Метохију… имали смо и у његовом шупљем и прозуклом наступу за говорницом у Уједињеним нацијама… имали смо и у најавама привођења правди лопова са последњих избора… имали смо и у његовој тобожњој уљудности да се не шири прљави веш супарничких странака… имали смо и у његовом трчању под скуте


Ештоновке, да се ту некако утисне поред оног његовог кандидата Дачића… И свуда ћорак, са изузетно високим процентом промашаја, штете, сатирања, и увек новог и новог ружења достојанства Србије.

ПРИРОДА ЛАЖИ

А лаж, оно што је тешко опростиво и што ни све воде Србије не би опрале, оно је што га је и довело на место председника Србије, али и на место чиновника неке тамо споредне канцеларије у Вашингтону. Лагао је Србе са Косова и Метохије, па по томе и све Србе у Србији и целом свету. Можда наш председник не зна, па да га подсетимо: живот Србина на Косову и Метохији, живот је свих Срба, где год да их има. А он, главом и осмехом, лагао је своје партијске колеге, а лагао је и Војислава Коштуницу и целу Демократску странку Србије, као што и нас у дану данашњем лаже. Масно, тешко, пресно.

Некако ми је разумљиво и сасвим природно када лаже Тони Блер, или Бил Клинтон, или Мадлен Олбрајт, или Рудолф Шарпинг, или Бернар Кушнер, или Иво Јосиповић, или Стипе Месић, или Јадранка Косор, или Зоран Милановић… то је тако рационално, тако трезвено и пробитачно, тако еуропски, да том маниру урбане цивилизације не могу одолети ни Весна Пешић, ни Чедомир Јовановић, ни Никола Самарџић, ни Вук Драшковић, ни Наташа Кандић, ни Борка Павићевић, ни Соња Лихт, ни Соња Бисерко… Али доклегод има нас који живе с тиме да је лаж хронични знак опадања живота, знак његовог ништења и знак служења кнезу таме, лаж ће бити и остати највиши израз неморала, раван злочину.

Не може се лаж оправдати и још мање искупити никаквим околностима, никаквим слабостима а још мање некаквом тобожњом коришћу, за опште добро. Темељ лажи увек је песак, мочварно тло, тренутак, понекад и мање од тренутка. То је у њеној природи. И она настаје тамо где ништа друго не успева.

А ко гради своју делатност на лажи и сам он је лаж, ругло и наказа, изопачење и болест. (За боље разумевање лажи служи нам српска народна приповетка „У лажи су кратке ноге“, док је још нису преиначили Давид Албахари и Драган Великић.) И да кажемо, хајде де, ако је лаж све и насупрот истине, што је натегнута паралела, лаж се директно супротставља правди, правди као поретку у коме влада склад, правди као основном начелу познавања човека, правди као искупљењу и зацељењу међуљудског сукоба… И ако све ово знамо, без дубљих расуђивања, морамо се запитати: па какав је то онда човек Томислав Николић?

И још да свему томе додамо његов најновији став, како нас извештава истинољубива „Политика“, у коме се обратио влади Србије: „Мене могу да питају за савет и ја им дајем савет – не играјте се до јуна зато што много тога улажемо у покушај да добијемо датум за почетак преговора са ЕУ“. И видимо колико је Николић огрезао у сопственом слепилу, као да је стасао уз телевизију усташког колумнисте Александра Тијанића. Од његовог председниковања ми не можемо да дишемо колико се томе радују Шиптари и наши западни душмани, јер ево, пред нама је и 1. јун, време за колосално обећање, а нама Србима лудо радовање.

У ДРУШТВУ ВЕРАНА МАТИЋА

Границу посред Србије овде не треба ни помињати, колико страве и ужаса крије се у Николићевој председничкој делатности над том одбраном његовог угледа пред својим менторима. Далеко је сликовитији и сразмернији његовом јаловом карактеру орден који је он, свечано упарађен, о Дану државности, на Сретење, доделио Верану Матићу, односно телевизији Б92.

О тој телевизији, широм Србије, много је фајлова испуњено, још више блогова исписано, на многим вечерама и слављима речи изговорено… и никад довољно да се сав гнус те телевизије изнесе на видело дана. Многе њене подле методе у разарању и растурању српског духа и српске земље уочене су и тумачене, многи потези који воде у даље растакање и разбијање традиционалних српских токова живота именовани су… а ја бих навео само један, гнусан и огаван, не чак ни лицемеран или циничан, него канцерогено огаван, ништа мање од типа слободе коју заступа та телевизија, са Вераном Матићем на челу, уз сав виду доступан и онај остали персонал.

Било је то прошле године, у време када су Срби из војно окупиране покрајине Косово и Метохија почели да подижу барикаде против увођења еулексових граничних прелаза. Иако су Срби показали крајњу суздржаност према употреби оружја, нервозни и испрепадани Кфор је потезао оружје – рат је био одмах иза брда. А онда је преко ноћи Београд, политички и војни и верски и културни и економски центар Србије, био преплављен плакатима, са којих су нас позивале бебице са испруженим песницама – што се звало „битка за бебе“. Исписано латиницом, брозовско-аустроугарски допуштеним писмом за Србе.

Тиме се пажња мнења усмеравала са барикада на инкубаторе, на смртност деце итд. Само да се не казује о западном злу које се поново обрушава на Србе. У потпису тог покрета поносно се истицала телевизија Б92.


Огавно, гнусно, бестидно, безочно, из казана Верана Матића, показало се, једне дубоко неморалне личности која не бира средства да би испунила налоге својих послодаваца. Размишљајући о том гнусу, излажем се ризику да се и сам укаљам, тако да се задржавам само на установљавању тог прљавог чина.

А пред том персоном и његовом делатношћу Томислав Николић је орденом обавио поклоњење и пред његове ноге подастро функцију председника Србије!

Али, ако се сетимо самог Томислава Николића, још пажљивије од свега што је овде речено, уз онај његов чин издаје Српске радикалне странке и пљачке њој припадајућих новаца, онда је ово поклоњење некако и природно и ништа необично у томе се не крије. Јер та телевизија и јесте одбрана и слава управо онакве Србије какву нам кроји Томислав Николић. Али зато ми постајемо необични, после толико његових лажи, толико издаја, толико подвала, толико превара, толико понижења… због развејане наде коју смо му целу и чисту предали, када смо га бирали да уклони примарног жутог скакавца. Необични смо што пристајемо да нам се и даље руга са места председника наше државе, наше Србије.

За почетак свега, као опомена, као позив на делање допустимо нашој вољи да је обузме сазнање: да бисмо наду повратили, морамо је узети од онога коме смо је и дали.

Живо 1.500 “мртвих” из Сребренице? Караџићу сведоци “мртви муслимани”!

Некадашњи председник РС Радован Караџић покушаће у наставку процеса који се против њега води пред Хашким трибуналом да докаже како је списак од најмање 8.000 убијених у Сребреници 1995. године крајње произвољан, те да је доста оних који се воде као мртви, а све ове године су живи и здрави.

19. 02. 2013. Ђ. Баровић – Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

Сведоци “убијени” муслимани: Радован Караџић

Шеф његовог правног тима Горан Петронијевић већ је најавио сведочење једног од тих “мртвих муслимана” који је у Меморијалном центру у Сребреници видео још 26 имена људи који се воде као стрељани, а живе у “трећим земљама”.

- Страх тих људи за личну и безбедност њихових породица је огроман, тако да ће и он, али и многи други сведочити под заштитним мерама. Отуда и не могу да изнесем више детаља, сем да исказ који нам је дао на чак 400 страница – каже Петронијевић који није желео да прецизира колико је тачно људи који се и даље воде као жртве масакра. Директор Института за истраживање српских страдања Миливоје Иванишевић каже да се још нико до сада није позабавио питањем сребреничких дезертера 28. дивизије Армије БиХ. Према неким проценама њих је било између 1.000 и 1.500, већина је пребегла у Србију, па чак и Македонију.

- Муслиманска страна их је по “кључу” најпре проглашавала за нестале, а онда су све нестале прогласили за жртве – истиче Иванишевић који очекује да ће Караџић ову тему покренути приликом испитивања Насера Орића.

- Имам комплетан досије тих дезертера, али, нажалост, нисам имао новца да ову тему истражим. Ипак, верујем да се у тим дезертерима и крије кључ већине оних који су живи, а воде се као жртве Сребренице – закључује Иванишевић.


Ни остали саговорници “Вести” не знају са сигурношћу колики је број живих који се и даље воде као мртви.

Чудне бирачке листе

Прича о живим муслиманима који су проглашени за жртве масакра у Сребреници први пут је актуелизована након избора у Босни 1996. године када је установљено да се међу бирачима налазе и људи са списка убијених или несталих. - Наводни експерти Трибунала су то покушали да оспоре. Најпре нудећи бирачке спискове из 1997. године, а онда тврдећи да су спискови из 1996 заправо они од пре рата, мада су се на њима налазили људи који пре рата нису имали право гласа – објашњава Иванишевић.

На списку мртвих, а држао говоре

Миливоје Иванишевић подсећа да је у манипулацијама бројем жртава Сребренице најдаље отишао Ибран Мустафић, аутор књиге “Планирани хаос” и оснивач немачког огранка Мајки Сребренице. - Тај човек се дуго година водио као мртав, а за то време је чак говорио у Меморијалном центру – каже Иванишевић.

- Једноставно, не постоје релевантни спискови које је могуће проверити и то је свесна опструкција Трибунала да се установи права истина – каже Стефан Каргановић, директор невладине холандске организације Историјски пројекат Сребреница.

Он подсећа да директор Меморијалног центра у Сребреници тврди да је на списку од 8.300 имена само 75 оних који немају везе с догађајима из јула 1995. године. Међутим, директор Истраживачко-документационог центра из Сарајева Мирсад Токача је изјавио да се за најмање 500 особа установило да су живе.

Прећутан у Дејтону, надуван у Хагу

Скоро две деценије од злочина у Сребреници он остаје један од најмистериознијих догађаја у новијој светској историји, пун контроверзи и оспоравања.

Занимљиво је да Дејтонски споразум којим је окончан рат у Босни, постигнут новембра 1995, ни у једном члану не спомиње догађаји у Сребреници из јула те године. Босански Срби су прихватили Дејтон после скоро једномесечног бомбардовања РС од стране НАТО-а од 30. августа до 20. септембра 1995. Али, повод за ову акцију НАТО није била Сребреница, већ гранатирање сарајевске пијаце Маркале 28. августа 1995, кад је од експлозије пет граната погинуло 37 цивила.

Под притиском међународне заједнице, Влада РС је 2003. оформила посебну Комисију за истрагу догађаја у Сребреници која је годину дана касније у извештају потврдила да је у Сребреници нестао и погинуо 8.731 муслиман. Наведено је да је 7.793 особа убијено између 10. и 19. јула 1995, а 938 након тог периода.

Овај податак се “слагао” са тадашњом званичном верзијом Хашког трибунала. Међутим, априла 2011. експерт трибунала за демографију Хелге Брунборг тврди да тачан број убијених у Сребреници јула 1995. никад неће бити утврђен, али је процена да их је страдало између 8.000 до 8.100. Лицитирање бројем жртава наставља се све ове године, а у последње време више западних истраживача исказује отворене сумње у “званичну верзију” догађаја који је у Хагу оцењен као геноцид.

У дводелном филму норвешког аутора Ола Флума из 2011. “Сребреница-издани град” и “Сарајево рикошет – трагови из Сарајева”, говори се од директној одговорности муслиманских политичара на челу са Алијом Изетбеговићем. Оба филма су шокирала јавност на Западу, а муслиманска заједница је у више наврата тражила њихову забрану. Да ли због тога или нечега другог, тек Србија је дуго година одбијала да откупи права за њихово емитовање.

Слична је судбина и филма из 2010. “Досије Сребреница” који је урађен уз помоћ Савеза логораша РС, а говори о ратним дешавањима на ширем подручју Сребренице од 1992. до 1995.

———-

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

ФБР ФЕЉТОН: РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (1-9), Alexander Dorin


ФИЛМ: “САРАЈЕВСКИ РИКОШЕТ”- НОРВЕЖАНИ О “БОШЊАЧКОМ СЕМЕНУ ЗЛА”- “ЗАБРАЊЕН” НА ЗАПАДУ”! НОВАКОВИЋ: „Исламски“ медији обелодањују НАТО заверу против Срба и „фалсификовање“ Сребренице… ИМА ЛИ КРАЈА ЗЛУ – САДА ЋЕ У ИЗМИРУ И ПОТОЧАРИМА ПОСТАВИТИ “СПОМЕНИКЕ ГЕНОЦИДУ”!? НОРВЕШКИ РЕЖИСЕР ФИЛМА О СРЕБРЕНИЦИ ОПТУЖИО ЗАПАД ДА ПРИКРИВА СВОЈЕ УЧЕШЋЕ У РАТУ У БОСНИ НА СТРАНИ МУСЛИМАНА… Шведска телевизија одбацила покушај Хашког трибунала да јој диктира програмску политику!!! ШВЕДСКА ТЕЛЕВИЗИЈА: У СРЕБРЕНИЦИ НИЈЕ БИЛО МАСАКРА!!! Доказ за Маркале: муслиманска граната из сарајевског подрума

Kosovo- EU sponsored Hell for Serbs: Albanians cracked the scull on 9 year old boy- he was guilty for being a Serb

19 February 2013, SERBian FBReporter

Three years old Serbian boy injured in an Albanian bomb attack on Feb 4th 2013

Today, in the Kosovo city of Strpce, sometime around noon, while walking from his home in the village Donja Bitinja to the nearby elementary school, the third grade student Petar Ivanovic (just a 9 years old Serbian boy) was savagely beaten by the group of Albanians.

This information was released to the press by the the official Serbian office for Kosovo and Metohija (KiM).

The released statement said that the little boy was beaten by the group of Albanians and that after this incident was observed, somebody called the police. They found the boy bleeding and with the broken scull. The police patrol then transported the assaulted child to the Strpce hospital.

No ambulance was called. It is probably needless to say that the responding police officers were Albanians too- which only added the fear to the already traumatized Serbian boy.

The Serbian office for KiM, once again called upon the international authorities [Eulex and KFOR- that supervise “self-governance” of the (illegal) “Kosovo State] to immediately investigate and punish the perpetrators of this cruel ethnic crime.

They reminded of the fact that this latest cowardly attack was just one of many others committed against the Serbian minority by their Albanian “neighbours” in the recent months, highlighting that- as usual criminals were never brought to justice.

————————————————————-

Just two weeks ago, in another Albanian cowardly bomb attack on a Serbian home in Northern city of Kosovska Mitrovica, two small Serbian children, aged 3 and 7 from the Vucic family, were seriously wounded and subsequently hospitalized in the Mitrovica hospital. Once again, EU and NATO authorities failed to properly investigate this savage crime, and to bring the the Albanian perpetrators to justice.

Serbian brother and sister (3 and 7 years old) from the Vucic family, wounded in an Albanian bomb attack on their home in Kosovska Mitrovica (4FEB2013)

———————————————————————-


Since the NATO occupation of the Serbian province of Kosovo in the summer of 1999 (on behalf of the Islamic Albanian rebels, branded by the West as “KLA”) 1,009 Serbian civilians were brutally murdered by Albanian terrorists, and hundreds were kidnapped and smuggled over the border to Albania, to be butchered alive for their organs, and no single Albanian perpetrator was brought to justice.

To add to this “euro-judicial” mockery, all accused Albanian war criminals, even those with established links to Al-Qaeda, were freed by the so called International war crime tribunal for the former republic of Yugoslavia (ICTY) in Hague (the same applies to the Bosniak and Croatian war criminals).

That way, ICTY has become the exclusive “judicial torture chamber” for Serbian nationals, who are at present the only “residents” in ICTY “Shevengen” jail.

——————————————————————-

There is a joke that goes around in Serbia- that in Hague Tribunal (ICTY) everybody is innocent, until proven Serb. Unfortunately, the same rule (slightly paraphrased, but with much more brutal consequences in a real life) applies when it comes to Kosovo (versus Hague jail):

… In Kosovo, everybody is human, until proven Serb. Then, the Albanian “hunting season” begins, even on small Serbian children, like in the above horror story.

All this goes on under the (blind) eye of European and NATO “peacekeepers”- In Serbia, we prefer to call them “occupiers”…

M. Novakovic

————————————————————————-

Source: various media agencies

RELATED ARTICLES:

Two Serbian children wounded in Kosovska Mitrovica blast Serb boy beaten in Kosovska Kamenica Serb wounded in shooting attack south of Ibar SHOCKING! Kidnapped, Butchered & Murdered Serbs in Kosovo! The twelfth anniversary of the attack on the Nis Express bus near Podujevo Albanian terror over Serbian Christian minority in Kosovo, under “EU supervision”: Another Serbian couple was murdered in cold blood… Attempt to erase evidence of Serbs’ existence The slow and systematic ethnic cleansing of Serbs and other minorities takes place in Kosovo EVERY DAY ZEMAN: Kosovo is a terrorist creation funded by narco-mafia New incidents targeting Serbs in Kosovo and Metohija Orthodox church frescoes vandalized in Albania Kosovo and Metohia: albanian vandalism aiming all orthodox Serbs… dead or alive!!! Greater Albania: a United States project against the Orthodox world Destruction of Serb Monuments in Post-War Kosovo The number of Serb returnees to Kosovo ten times lower than the official number American talks about Serbs and Kosovo (video) Republika Srpska Slams Kosovo Recognition ‘Pressure’ ENEMY AT THE GATES: The history is repeating itself… U.S. and Germany Trained and Developed the KLA Official warns about frequent attacks on Serbs in Kosovo Serbia Proposes Demilitarization of Kosovo Several Kosovo Albanians on trial as pimps Thierry Meyssan: “Syrian terrorists were trained by the KLA in Kosovo” Metropolitan Hilarion : “Ethnic Albanians want to expel Serbs from Kosovo” Legalizing War Crimes: Former KLA Commander Acquitted by the Hague When war criminals are celebrated as heroes: NATO military tribunal (ICTY) in Hague has freed the last major Non-Serbian war criminals Amnesty Asks Who Committed War Crimes in Kosovo


Irish Catholic Humanitarian Iseult Henry: Witness to the Truth about Kosovo Poggi: The West conceals the real truth about Srebrenica and Kosovo Kosovo PM Thaci Owns A Harem With Female Slaves, Traffics Drugs and Organs, According To Reports Lana DeDeus: Monster Hashim Thaci – ‘The Snake’ NATO’s Monster in Kosovo SPC condemns possible removal of church in Kosovo How Radical Islam Infiltrates Kosovo From Afghanistan to Bosnia and Kosovo New shocking details emerge in Kosovo human organ trafficking! Al-Qaeda in Kosovo The U.S. Connections To The KLA Alex Jones about Kosovo! The CIA’S Friends, From Bin Laden To The Moslem Brotherhood Albanian Mafia fueling Al Qaeda terrorist activity in US: Kosovo schools and orphanages open US-Backed Syrian Rebels Now Trained by Kosovo’s KLA Terrorists Kosovo’s “Mafia State” and Camp Bondsteel: Towards a Permanent US Military Presence in Southeast Europe Court lies in Kosovo «International» Missions Patronize Apartheid in Kosovo ‘Kosovo on the verge of new Albanian genocide against Serbian minority- Serbian president… GAZIMESTAN 2012: Albanian commandos terrorize Serb pilgrims on Vidovdan Serbian whitepaper on organized crime in Kosovo Sorry, Serbia I’m sorry Reuters – Albanians are the aggressors! 13 years after war, eyewitness reveals the truth – “KOSOVO MASSACRE” IS FRAUD BY GERMANY, TO JUSTIFY WAR! NATO Kosovo Shooting – policy and media bias Kosovo Albanians’ aggressive maximalist agenda backed by NATO has left the Serbs with no choice. They cannot surrender. And, although alone, they have survived so far! “Balkan Benelux”: Sneaking in Greater Albania What is NATO/KFOR really doing in Kosovo? 17 June 2012 – Two Serbs wounded in northern Kosovo KOSOVO: Nazis are back on Serbian soil- this time transformed into KFOR “peacekeepers!?

Храбро срце Шкотлађанке др Елизабет Мекбин Рос куцало је за Србију

Ову причу, објављену у Политици, србска деца би требало да читају у књигама за предмет Историја Србије… Храбра др Рос могла је, по свом образовању и наслеђу, да живи комотно и без проблема овог света, али је одабрала да се бави лекарским позивом и да свој допринос у борби Срба за опстанак на овим просторима…

18.02.2013. Политика, за ФБР приредила Биљана Диковић

Крагујевац – Три мала бела споменика стоје на Варошком гробљу у Крагујевцу, поред капеле. Лево је, у мермер уклесано име Мејбл Дирмер, десно Лорна Ферис, у средини, на нешто вишем обелиску, стоји – докторка Елизабет Рос. Доле, испод имена, ћирилицом је исписано: „Народу сте српском даровали срце, ваша дела красе зраци нашег сунца.”

Ту почива срце храбре Шкотланђанке, која је у Србију дошла када нам је било најтеже, у јеку борбе против аустроугарске армаде, када нашу храбру војску нису косили само меци и топовски шрапнели него и пегави тифус, од којег је умрло више од 300.000 хиљада српских војника. Она их је лечила у немогућим условима, стављајући на коцку и свој живот. Издржала је три недеље. Преминула је 14. фебруара 1915., после 13 дана борбе са тифусном грозницом.

Неко је, пре званичне церемоније одавања почасти у организацији града, испред ова три споменика запалио свећу. Српски народ није заборавио своје хероине, чланице британске лекарске мисије у Првом светском рату. Осим Росове, Дирмерове и Ферисове, у Србију ју је дошло још двадесетак британских болничарки. Многе


су изгубиле живот у ратним страхотама на брдовитом Балкану, несебично помажући нашим војницима на првим линијама фронта. Росова у Крагујевцу данас има улицу код Великог парка, а њено име носи и теренска јединица овдашњег Црвеног крста.

Те 1915, Крагујевац је био тешко погођен не само ратом већ и епидемијом пегавог тифуса. У граду је била смештена и Врховна команда и Велика ратна болница за лечење оболелих од заразе.

Др Жарко Вуковић, који се за живота бавио темом савезничких медицинских мисија у Србији и о томе објавио књигу, о ситуацији у Крагујевцу у тим данима на једном месту каже: „Крагујевац је у то време био такорећи мртав град – нико из града није излазио нити је ико у град долазио. Само су се улицама протезале, на снегу и леденој киши, бескрајне колоне воловских запрега у којима су лежали на смрт болесни рањеници и болесници, очекујући да буду примљени у болнице у којима више није било места за њих. Земља је изгледала као да је узорана за неку страшну сетву – на све стране видели су се свеже ископани гробови.”

Управо у то време, Росова из Ниша стиже у Крагујевац, са екипом која, по писању британских публициста, није била припремљена за епидемију пегавог тифуса. Луиз Милер, која је истраживала улогу британске мисије у Србији, о тим околностима овако пише: „Није било довољно сестара, ни начина да се изолују инфицирани пацијенти, није било опреме за дезинфекцију одеће, као ни средстава којима би се заштитили од инфицираних ваши. Један по један, почели су да се разбољевају, а прва британска жртва тифусне грознице била је др Елизабет Рос.”

Пожртвована Шкотланђанка је ипак покушавала да лечи заражене српске војнике, често остајући даноноћно поред њихових постеља. Када су је колегинице једном приликом посетиле и питале како може да издржи да ради у немогућим условима, она је кратко одговорила: „Па, неко мора.”

———————————————-

Срби су им дали слободу

Елизабет Мекбин Рос је рођена 1876, у месту Тејн, у брдовитим пределима Шкотске. Одрасла је у имућној породици. Њен отац је био директор лондонског одсека Комерцијалне банке Шкотске. Медицину је дипломирала у Глазгову 1901, а недуго после тога, у оквиру колонијалне медицинске службе, одлази у Персију, данашњи Иран. О невољама и болестима људи у тој земљи написала је књигу, а у домовину се враћа 1914. Уместо планиране специјализације из области тропских болести, чувши за невоље српског народа, она се прикључује британској лекарској мисији која путује за нашу земљу.

За разлику од пуританске Британије, Србија јој је изгледала слободно. Елзи Инглис, борац за женска права, овако пише о дочеку и статусу које су британске докторке имале у Србији: „И у Британији су ове жене биле лишене политичких, социјалних и економских права. У Србији су се према њима односили са великим поштовањем и, што је још важније, имале су једнак статус. Срби су им дали слободу. Дозволили су им, први пут у животу, да раде у областима резервисаним за мушкарце, да живе и путују самостално. Оне су радиле у болницама, чак и као возачи војних санитета, показујући запањујућу храброст, као што је то случај са др Елизабет Рос.”

———————————————-

Сећање на прошлост је нада у будућност

Поводом 98 година од смрти Елизабете Мекбин Рос, за дипломате Велике Британије, Канаде и Аустралије организован је пријем у Скупштини града Крагујевца. Градоначелник Верољуб Стевановић је рекао да је „немерљива жртва британских хуманитарки уткана у добре односе држава и народа”, а амбасадор Канаде Роман Вашчук поручио је да је „сећање на прошлост нада у будућност”.

———————————————-

Вест о смрти у „Политици”

„Добровољни лекар енглеске мисије у Крагујевцу др Елизабет Рос умрла је од болести коју је добила лечећи ратнике тамошње прве резервне болнице. Племенита Енглескиња искрено је ожаљена. На погребу који је био импозантан, посмртни говор држао је др Војислав М. Јовановић, доцент универзитета.”


Ову вест о смрти Елизабете Рос објавила је „Политика” 4. фебруара 1915. године (по старом календару), и то у дану када је Београд био жестоко бомбардован, засипан артиљеријском ватром Аустроугарске војске.

Н. Т. Бране Карталовић

Срце у Шумадији – Др Елизабет Рос

“Дан Ветерана – Видовдан”

Шкотланђанка је дошла у Србију да би неговала рањенике у Првом светском рату Дуга поворка аутомобила прошла је 14.фебруара 2010.године, кроз главну улицу у Крагујевцу, према градском гробљу. На капији су се скупили посетиоци – међу њима су били амбасадори Велике Британије, Канаде и Аустралије, те представници Међународног комитета Црвеног крста. Сви они су одали почаст др Елизабет Рос, из градића Таин на северу Шкотске, која је умрла 14.фебруара 1915.од тифуса у војној болници у Крагујевцу, где је неговала српске војнике повређене у Првом светском рату. Единбуршки дневни лист “Скотсмен”, најтиражнији и најугледнији дневник у Шкотској, у великој репортажи под насловом “Шкотска светица од Србије”, подсећа на живот др Рос, али и на сећања која у земљи за коју је она дала живот – не бледе. Гроб докторке Рос и две енглеске колегинице, на крагујевачком гробљу, разликују се од осталих јер су неке речи на – енглеском. На камену пише “Овде лежи др Елизабет Рос”.

Испод тога, ћирилицом: “Она је дала своје срце српском народу”. - Она је заиста дала живот за Србију – каже Луиз Милер, књижевница која је истраживала судбину Елизабет Рос. – Срби знају да је таква жртва вредна сећања. Росова је рођена у Таину 1878. године. Дипломирала је медицину 1901. године, као једна од првих жена у држави. Пошто је стекла диплому, Росова је кратко радила као докторка у свом Таину, да би потом постала медицински радник на острву Колонзи. Али, авантуристички дух њене породице очигледно је текао и њеним венама. Била је прва жена бродски хирург у Британији, на великом броду који је пловио до Индије и Јапана. А онда је отишла у Персију: живела је скоро две године у иранским планинама и лечила моћно племе Бактијара. Били су толико одушевљени њоме да су је поставили за поглавицу, а део њеног посла, како наводи “Скотсмен”, био је да буде докторка у – харему. Ту ју је затекао почетак Првог светског рата. Др Рос чула је за страховити мањак доктора и медицинских сестара у Србији, и одлучила да помогне. Када је стигла, крајем јануара 1915, одмах је добровољно отишла у болницу за тифусаре у Крагујевцу. - Знала је да није имала превише шансе да преживи, јер је тифус владао, а нико тада није знао шта га изазива – прича за “Скотсмен” њена братаница Едит Рос (86). – Неке од њених колегиница из женске болнице дошле су да је посете, и рекле јој: “Докторко Рос, не знамо како можете да издржите да овде радите”. Она је одговорила “Па, неко то мора”. Издржала је, ипак, само три недеље… Крагујевчани сваке године полажу цвеће и венце у знак сећања и захвалности. Гроб редовно, са посебном пажњом, одржавају радници предузећа “Градска гробља”. Живо сећање на др Елизабет Рос негује и теренска јединица Црвеног крста, која је по њој добила име. И улица у спомен-парку у Шумарицама, која води поред ПМФ и Машинског факултета, носи њено име.

Бошко Живановић: Деца на раскрсници…

Деца на раскрсници

Утабаном стазом модернизма (“фенсерица”)

Романтични заласци, шетње по природи и лаганица на увце у пристојним ресторанима или на обали викендом увече? Данас идиличан happy end неког класика или уље на платну… Старе добре пруге више се нико не сећа; у стварности воз јури сасвим другом маршрутом. Зато почнимо од ње: кафанице, кафићи, дискотеке, штикле, сукње, шминка, журке, сплавови… Пијанчење до бесвести, тетурање од таксија до клуба, од кафане до таксија и натраг, кући се долази ако је потрефе или се не долази, док шатро забринути родитељи бришу патос паролом: „Моје дете то не ради!“ Златна мамина и татина деца…


Механички се живи, шаблоном пресликана омладина одавно је разбила дилему: читати или интернет? Учити или изласци? Испирање мозгова очигледно је „ин“, нема везе што хитове „Главобоља од вина, а нигде аспирина, синоћ била сам са тобом пијана“ и стихове:“… читко пише на твом лицу, пробао би моју пицу…” певају деца од десет година у сред града и сред ноћи док њихове старије секе од чак тринаест већ увелико магистрирају шанкове. Ма хајмо сви на „Звезде гранда“!

И све је у реду: коса довољно испресована, струк утегнут, “мињак” широк као војнички каиш. Момци пак не виде више од деколета и ниже од горепоменутог каиша. Цигаре су обавезнији део гардеробе од доњег веша, пљоска за разбијање треме на часовима увелико је пракса школских WC-а, и само пробај да не тргнеш дим или цуг кад то сви око тебе увелико раде! Од “друштва” (назовимо их тако) добијаш шут- карту у једном правцу, или, у најбољем случају добијеш батине. Видела жаба да се коњи кују… А све стрпајмо под паролу “Једном се живи!”, “Једном си млад!”. Како да не. Фенсерица, кафаница, лумперај па нек иде живот! И оде. А ми остасмо…

Изгледа само реткима понекад падне на памет да је можда битније остати доследан себи макар и по цену самоће и изолације него се “фенсерирати” у нешто што заправо ниси да би добио парче свог неба у рингу данашњице. Једино што данас цена више нема цену… Уз такав “feedback” будућност нам је више него извесна…

Бошко Живановић

Братство Светог краља Милутина- Шабац: УМЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ПАТРИЈАРХА

УМЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ПАТРИЈАРХА

”Човјека јеретика по првоме и другом свјетовању клони се. Знајући да се такви изопачио, и гријеши, и сам је себе осудио”(Титу 3-10,11).

Ово није молитва, већ апел неразумним да се уразуме, успаваним да се пробуде, а наивним да се уозбиље.

”Волиш зло него добро, волиш лагати него истину говорити. Тога ради Бог ће те поразити са свијем, избациће те и ишчупаће те из

стана, и коријен твој из земље живијех”(Пс.51-3,5).

Када смо у фебруару 2012.године били у манастиру Раковица и док смо стајали поред гробова блаженопочивших Србских Патријарха Димитрија и Павла, који су успели сваки у свом времену, да поново обједине СПЦ, један брат је рекао нешто што нас је просто скаменило: ”Ово је Божија промисао, да буду сахрањени један поред другог први Патријарх Србски после обновљења патријаршије, и последњи!” Баш тако Патријарх Павле је био последњи Србски Патријарх достојан трона Светог Саве и данас само духовни слепац не види да Срби немају Патријарха и да је изнад СПЦ отвор који је све већи и кроз који одлази благодат Божија. Као озонски омотач, који штити земљу од штетних компоненти Сунчевог зрачења, тако нас и Божија благодат штити од штетних сатанских зрачења. Због оштећеног озонског омотача Земља доживљава тешке промене, односно све тежи су услови за опстанак човека, а због ”отвора” изнад СПЦ, који је из дана у дан све већи, и из кроз који одлази Божија благодат, народ Србски све више у грех пада и у пропаст тоне.

СПЦ, која je очувала у Србском народу кандило вере и пламен родољубља, данас ”Патријарх” Иринеј са осталим архијерејима екуменистима воде на пут пропасти, односно у току је процес у којем се СПЦ претвара из Цркве Божије у проклету синагогу сатанину, која ће примити антихриста. Уместо да воде народ повратку Господу Исусу Христу и Светом Сави, они хоће даБогочовека Христа, тј. Цркву прилагоде грешном и палом данашњем човеку, тврдећи да ће они успети да сједине светлост са тамом, Бога са мамоном, Цркву са свејересју екуменизма: ”Јер не познајући правде Божије и гледајући да своју правду утврде не покоравају се правди Божијој” (Рим.11-3). Не бирајући средства, јер по оној језуитској ”циљ оправдава средство”, по сваку цену покушавају да доведу сатаниног намесника на земљи папу у Србију и да докажу њихову тврдњу да смо ми папини, а не Христови. За њих је блаженопочивши Патријарх Варнава, кога су отровали језуити и њихове слуге у Србији, јер се отворено супроставио папи, Ватикану и конкордату, рекао:”Хоће да оставе србско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног. Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година… И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан.”


Веровати да ће ”Патријарх” Иринеј и остали екуменисти у СПЦ стати у свом екуменистичком безакоњу, је исто као веровати да ће се њихов газда папа покајати. Зар после свега што чине неко може и да помисли на тако нешто, па они су потписали нераскидив уговор са архијеретиком папом, а преко њега са самим сатаном. Сетите се, како су у историји Православне Цркве, поступали и други јеретици који су ширили разне јереси, а које су на Васељенским саборима анатемисани. Да ли су одустајали од ширење своје јереси јеретици Арије, Аполинарије, Македоније, Несторије, Диоскорије, Сергије или су умирали доследни јереси са којом су многе душе одвели у пакао? Да ли је то учинио владика Хризостом(+2012.г.) који је и физички прогањао верно Христово стадо или продекан теолошког факултета Радован Биговић(+2012.г.) који је немилосрдно тровао будуће свештенике и вероучитеље екуменизмом. Данашњи јеретици екуменисти, превазишли су све досадашње јеретике у историји Православне цркве, јер они данас шире свејерес, односно они намећу људима све оне јереси које су осуђене на Седам Васељенских сабора, са крајним циљем довођења антихриста. ”Јер се увукоше неки безбожни људи, који су давно одређени на ово суђење, и Бога нашега благодат претварају у нечистоту, и јединога господара Бога и Господа нашега Исуса Христа одричу се.”(Јуда 1-4). ”Патријарх” Иринеј и остали екуменисти у СПЦ нису одједном такви постали, него су зато прво одабирани, па онда годинама припремани и онда активирани када је дошло време безакоња. Када је дошло то време екуменистичког безакоња, требало је склонити све оне који могу да сметају остварењу њихових подмуклих планова. Први на удару је био тадашњи Патријарх Србски Павле. Сетите се само колико су нервозе показивали чланови Синода током последњих година живота блаженопочившег Патријарха Павла, а да не говоримо последњих месеци. Само што нису викали ”што више не умиреш, сметаш нам”. Прво су покушали да га пензионишу, па када је православна јавност реаговала, они су се повукли. Држали су га, без икакавог разлога, месецима заточеног на ВМА, а не у манастиру као што пристоји Србском Патријарху, а једини начин да га обиђете било је да вам то дозволи митрополит Амфилохије који је поставио чувара, једног јеромонаха са Цетиња његовог послушника. И гле невероватне случајности, а случајност не постоји у њега верују само будале, непосредно по повратку тадашњег председика Србије Бориса Тадића из поданичке посете Ватикану и папи, Патријарх Србски Павле изненада умире. А да је то све изрежирано, а не пука случајност, показала је организација сахране Патријарха. И гле одједном се показаше пред ТВ камерама они који су једини профитирали смрћу Патријарха, они који раде на унијаћењу Србског народа у сатанске творевина Ватикан и ЕУ, а то су били чланови синода митрополит Амфилохије Радовић и владике Иринеј Буловић, Григорије Дурић, Фотије Сладојевић и наравно председник Србије Борис Тадић. Опијени својим тријумфом, јер смрћу Патријарха нема више препрека за њихово екуменистичко безакоње, не устручавају се да покажу своје јединство у злу. Након тога је све ишло лако и настаје хаос у СПЦ, какав нису правили ни Турци, ни Латини, ни комунисти. Прво су избором ”Патријарха” Иринеја Гавриловића, показали колику имају моћ у СПЦ. Годинама ствараним Сабором СПЦ, при чему су у последњих десет година хиротонисали само владике који су отворени екуменисти или су им послушни, при избору Патријарха није могао проћи ниједан кандидат који се бори за очување вере светосавске. При томе треба напоменути да већина тих нових владика нема ни једног дана у манастиру, односно монашког искуства, већ по завршетку екуменистичких језуитских студија стављали су митре на главу. Подсетићемо Вас како је дошло до овог свршеног чина у СПЦ, када су екуменисти потпуно завладали.

Своју снагу екуменисти у СПЦ су показали још 1997.године, када су спречили да се изврши одлука Светог Сабора СПЦ о напуштању свејеретичког Светског савета „цркава“(ССЦ), а која је донета на основу апела који је потписало преко три стотине свештеника и монашких лица СПЦ. Предходно је 1994. године, СА Синод СПЦ је наложио епископу рашко-призренском Г. Артемију да, за Сабор, припреми анализу приступања Српске Цркве организацији „World Council of Churches“ (WCC – Светски савет цркава) 1965.године, што је владика Артемије и учинио, указавши да је неопходно да се из ове протестантске групације иступи. Уместо да се поступи по донетој одлуци Светог Сабора СПЦ, на екуменистичком скупу у Грацу одржаном после СА Сабора СПЦ 1997.године, владика бачки Иринеј Буловић, изјављује да СПЦ није изашла из ССЦ, а пре тога је 1996.г. јавно запретио владики Артемију због његове борбе против екуменизма, речима:”Сломићу ја кичму Артемију”. Тада СА Сабору СПЦ опет бива упућен апел – мирјана, чланова народа Божијег (са преко 5000 потписа), којим се захтева спровођење саборске одлуке. Међутим, у јесен 1998. године, СПЦ шаље своју званичну делегацију на скуп у Хараре (Зимбабве), на Осму скупштину ССЦ. И тако владика бачки Иринеј, већ тада показује да је јачи од целог Сабора СПЦ. Тим чином екуменисти у СПЦ су показали да их нико неће моћи зауставити на њиховом путу безакоња, а уједно је створен план о уклањању њиховог највећег противника владике Артемија, а што су сами признали када су остварили свој циљ 2010.г.протеривања истог са своје епархије. У ту сврху су успели да припреме оног који ће извршити оцеубиство, односно 2004.г. без икакве видљиве потребе, осим њихове, дотадашњи игуман Дечана Теодосије је постао владика. Нису губили време, и већ на мајском сабору 2006.г. покушали су да изврше поменуту смену. Међутим време безакоња није у потпуности сазрело, односно нису успели да тада остваре своју намеру. Њихов тренутак је стигао упокојењем Патријарха Павла и довеђењем на чело СПЦ до тада широј јавности мало познатог нишког владике Иринеја, који је због тога успео да обмане и одабране. Прво што је учинио Иринеј Гавриловић када је постао Патријарх Србски, показало је какве су му намере и куда планира да води брод СПЦ. Не губећи време, одмах је кренуо да изврши први поверени задатак свог газде из Ватикана, а то је да очисти СПЦ од непослушних, који неће папу за газду. У невиђеној лакрдији, он је благословио да се онај који спречава издају Православне Вере и КиМ, владика Артемије, због тога протера из своје епархије. Није му сметало да то невиђено безакоње учини на почетку часног поста, када треба да време проводимо у кајању и молитви. Када су 2010.г. на мајском Сабору СПЦ без икакве валидне оптужбе, осим изрежиране невиђене медијске хајке, без икаквог суђења, осудили владику Артемија, само зато што се бори за Православну веру и КиМ, и то сви епископи прихватили стављајући свој потпис на крају Сабора, од тог момента екуменистичко безакоње нема граница, односно од тада се води да је хришћанство у Србији дозвољено, а у стварности није дозвољена његова примена. Већ у


септембру те исте године ”Патријарх” Иринеј у Бечу се моли са римским јеретицима и без имало стида позива папу у Србију, а за себе каже да је свејеретик, односно да је екумениста и пацифиста. Већ крајем године задаје нов ударац СПЦ, учествује са владиком Иринејем Буловић у молитви у синагоги са јеврејима, односно пали хануку. У септембру прошле године он учествује на некаквом лицемерном молитвеном скупу у Сарајеву, где су поред екумениста из СПЦ били и они који су организовали убијање и протеривање Срба за време рата у БиХ, кардинал Пурић и муфтија Церић. Врхунац издајничке политике ”Патријарха” Иринеја, а која је у потпуности у складу са његовом изјавом да је пацифиста, у царском граду Призрену, где такорећи више Срба и нема, док његов сабрат у издаји Томислав Николић у то време у Бриселу завршава своју издају КиМ, а двоје србске деце су рањена од стране бомбе коју су бацили Шиптари, он каже да су Срби и Шиптари били браћа и да ће бити поново. Можда су браћа Игуман Дечана Сава Јањић и Шаља или Теодосије и Тачи, али Срби никада нису били браћа са Шиптарима, својим вишевековним џелатима. У Бечу(2010.г.) и Сарајеву(2012.г.) викао је да смо ми браћа са римским јеретицима и после се са њима молио у катедралама, а после ове изјаве у Призрену да је браћа са Шиптарима, треба очекивати његову молитву са хоџама у џамији, а што су већ радили највећи екуменисти у СПЦ Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић још 2006.године у Пећи.

Шта на ово каже Свети великомученик Ђакон Авакум, да се Србски епископи изувају у џамијама

По благослову ”Патријарха” Иринеја, јер он не може физички да стигне на све молитве са јеретицима, 2012.г. у мају у Сплиту у катедрали, владика Григорије се моли са онима који су благословили и који благослове усташки нож, и при томе се клечећи моли за опроштај у име јасеновачких и херцеговачких мученика што нас усташе нису све побили. То понавља и ове године у храму СПЦ у Дубровнику, где се опет моли са римокатолицима и при томе признаје своју издају Бога и Србског рода, рекавши пред ТВ камерама: ”Ја сам херцеговачки бискуп”.

Григорије херговачки бискуп

По благослову ”Патријарха” Иринеја оцеубица Теодосије верно извршава задатак због чега је и постављен за владику рашко-призренског, односно отворено ради на издаји КиМ и промоцији терористичке државе Косово. Без имало устручавања сарађује са Тачијем, Харадинајем и другим шиптарским злочинцима, при томе прогањајући чак и физички све оне које се супроставе тој издаји.


Шиптари ”браћо наша” што су вам крваве руке?

Данас по благослову ”Патријарха” Иринеја, многобројни новопостављени викарни епископи (има их више него у свим другим помесним Православним Црквама) имају једини задатак да смућени Србски народ још више смуте својом екуменистичком теологијом, а опет добро научени од свемогућег Иринеја Буловића. Тако владика Андреј држи предавања, чији је једини циљ да покаже да су римокатолички злочини према Православним народима измишљени, да су једноставно последица неких историјских заблуда. Односно убеђује нас у тезу Иринеја Гавриловића да смо ми права браћа са римокатолицима.

Свети Марко Ефески је за јеретике рекао: “Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере. Бежите, дакле, браћо, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није ни чудо, јер се сам сатана преображава у анђела светлости.“Ако вам и ми, или анђео са неба благовести другачије, анатема да буде”(Гал.1:8). Мудро се пазите да не би ко, “чак и анђео са неба”, обмануо вас папским првенством. Али свршетак (крај) ће им бити по делима њиховим”.

Ово је само део злочина ”Патријарха” Иринеја Гавриловића који је узурпирао трон Светог Саве и због којих данас Србски народ нема свога Патријарха и због чега смо на огромним искушењима. Отворено ширећи свјерес екуменизам ”Патријарх Иринеј” тиме хули на Бога и доноси проклетство и себи и онима који га следе: ”Молим вас пак, браћо, чувајте се од онијех који чине расправе и раздоре на штету науке коју ви научисте, и уклоните се од њих; Јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него својем трбуху, и благијем ријечима и благословима прелашћују срца безазленијех”(Рим.16-17,18). Срби уместо што очекујете покајање екумениста у СПЦ, и што следите и помињете оне које не следе Господа Исуса Христа, послушајте борбени поклич патријарха Варнаве који је изречен 1937.г. у Божићној Посланици, због које је убрзо после тога убијен-отрован од претеча данашњих екумениста у СПЦ, а који важи за све нараштаје, посебно за данашње Србе јер се налазимо пред одлучујућом битком од који ће зависити и крај рата који Србе води за спасење душа својих већ 8 векова против Ватиканске немани: ”А ja као први слуга божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха Србских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе ради деце твоје и будућности твоје!”

Дана 05/18.02.2013.лета Господњег.

С љубављу у Господа, верна браћа и сестре у Христу, Братство Светог краља Милутина- Шабац


Невиђени призор: 100.000 делфина дуж обале Сан Дијега

Огромно јато делфина, око 100.000 према проценама стручњака, примећено је овог викенда дуж калифорнијске обале.

18.02.2013. Извор: ТАНЈУГ

ВИДЕО: Невиђени призор: 100.000 делфина дуж обале Сан

Овај несвакидашњи призор изненадио је многе, пишу амерички медији.

“Долазили су из свих праваца, било их је посвуда”, казао је Џо Дутра, капетан брода који редовно обавља посматрачке мисије дуж западне америчке обале.

“Видeо сам пуно тога овде, али овако нешто никада. Било је невероватно”, навео је он, објаснивши да се делфини обично крећу у групама од по 10 до 100 јединки.

Према његовим проценама, група која се кретала недалеко од обале на потезу код Сан Дијега протезала се на више од 11 километара по дужини и осам километара по ширини, што је изузетно редак феномен који стручњаци не умеју да објасне.

“Делфини су веома дружељубиве животиње. Воле да путују у друштву. Дешава се да се поједина јата групишу на неко време”, казала је за телевизију НБЦ стручњак за подводни свет Сара Вилкин, наводећи да је сличан феномен примећен у исто вријеме и на истом простору и прошле године.

Ћулибрк: “Нови кредит од милијарду и по долара за рупе у буџету”

На међународном финансијском тржишту држава Србија је продала еврообвезнице у износу од милијарду и по долара. Из Министарства финансија су поручили да је каматна стопа од 4,8 одсто и рок доспећа од седам година изузетно повољан за Србију. Међутим, економски аналитичар Милан Ћулибрк за “Вести” каже да се ради о узимању новог кредита, само што се држава није задужила код банке, него код више инвеститора. Дуг Србије јесте повећан за 1,5 милијарди долара, а кључно питање је како ће власт трошити тај новац.

18. 02. 2013. Н. С. Прерадовић – Вести


Милан Ћулибрк, економски аналитичар

* Власт тврди да је продаја еврообвезница знак поверења инвеститора у реформе Владе Србије? - Брза продаја еврообвезница је знак да на светском финансијском тржишту има вишка новца. Инвеститори су били из САД, где има вишка долара, из Емирата, где такође има вишка пара, и из Лондона, што је логично јер је тај град седиште највећег броја компанија.

Препуштени сами себи

* Да ли је Србија избегла банкрот? - Није, ми смо већ дуже време на опасној граници задужености, а у случају веће кризе не можемо се ослонити на друге и очекивати помоћ, јер нисмо чланица ни Европске уније, ни зоне евра.

* У односу на прву продају српских еврообвезница, у септембру 2011, тврди се да је сада постигнута много повољнија цена? - Да, стално истичу повољну камату, али не треба заборавити да је либор (међународна банкарска стопа) у односу на долар на рекордно ниском нивоу. Другим речима, ми заправо плаћамо 16 пута већу каматну стопу од неког америчког инвеститора који пазари на светском тржишту.

* Влада обећава да ће део новца од продаје еврообвезница усмерити на превремену отплату старих кредита? - Уколико се то догоди и део новца буде искоришћен за отплату старих дугова, то ће бити веома добро. Међутим, добар део тог новца ће отићи на финансирање дефицита у буџету који је већи од милијарду евра, а то није добро. На жалост, у овом тренутку не видим начин да се другачије покрије тај дефицит. Чињеница је да се Србија мора задуживати да би сервисирала старе кредите. Само ове године за враћање нам доспева око четири милијарде евра.

Појели смо 8,5 милијарди евра

У последње четири године дуг Србије је повећан за више од 8,5 милијарди евра, а скоро сав новац је отишао на јавну потрошњу. Дакле, новац је поједен, а ништа није ишло на обнављање инфрастуктуре, нити у улагања у нова предузећа. Ми смо се задуживали, а онда тек новац трошили, уместо да нешто и градимо – уочава Ћулибрк.

* Значи, нема говора о поверењу инвеститора у реформе Владе? - Реч је о вишку новца који постоји на светском тржишту те су тако српске еврообвезнице и продате. Засад не видим реформе у српским јавним предузећима, здравству, школству, а неопходне су. Стално се говори да ће нам у овој години друштвени производ порасти за два одсто, али треба знати да ће цене званично бити веће за пет, а незванично за седам одсто.

* Дакле, стандард ће нам и даље падати? - Не може се очекивати бољитак. Није проблем да нам ове године друштвени производ порасте за два одсто, али 2014. неће имати одакле да расте. Ми смо сада тренутно на нижем нивоу него 2008. године, али увек може бити горе. То најбоље зна 400.000 људи који су у протеклих четири године остали без посла.


Оптужница за припаднике АБиХ: оптужница за пет лица – ратни злочин над војском РС код Бихаћа `95

Тужилаштво БиХ подигло је оптужницу против пет особа које се терете за кривично дело ратни злочин почињен над заробљеницима Војске Републике Српске 1995. године код Бихаћа.

18. 02. 2013. Вестионлине, Мондо

Тужилац Посебног одељења за ратне злочине Тужилаштва БиХ подигао је оптужницу против Хусеина Бегића званог Хусо, Сафета Ковачевића званог Папо, Мухамеда Анадолца, Абида Љубијанкића и Сабахудина Хафурића.

Они се терете да су намерно наносили снажне телесне и душевне болове и патње, повреде тела и здравља, ратним заробљеницима припадницима Војске РС, за време рата у БиХ и оружаног сукоба између Војске РС и тзв. Армије Републике БиХ, поступајући супротно Женевској конвенцији о поступању са ратним заробљеницима.

У оптужници се наводи да су Сафет Ковачевић, Мухамед Анадолац, Абид Љубијанкић и Сабахудин Хафурић, у својству војних полицајаца, а Хусеин Бегић у својству командира вода, 11. марта 1995. године, учествовали у спровођењу тридесет и једног ратног заробљеника ВРС са локација сабирних центара у кругу предузећа “Рад“ у Цазину, затвора “Луке” у Бихаћу и касарне “Адил Бешић“ у Бихаћу, који су превожени аутобусом.

Они су, како се наводи у оптужници, заробљене тукли полицијским палицама, кундацима пушака, рукама и ногама, задајући им снажне ударце, а истовремено их присиљавали да певају песму “Босно моја“ и да на питање полицајаца “чија је ово земља“ у глас одговарају “турска”, као и да узвикују муслимански ратнички поклич.

Оптужени Бегић, који је био командир групе, терети се да је пропустио да предузме нужне мере да спречи подређене да врше физичко и психичко злостављање заробљених.

Оптужница је прослеђена на потврђивање Суду БиХ, јавили су медији у тој држави.