Zensko Pitanje - Antologija Marksistickih Tekstova - Jovan Dordevic

Antologija marksističkih tekstova

radnička štampa

2ENSKO PITANJE

IzdavačNovinsko preduzeće ,.RADNIČKA ŠTAMPA” Beograd,Trg Marksa i Engelsa 5/V

DirektorŽIVOTA KAMPERELIC

Glavni i odgovorni urednik CEDO MALES

Tehnički urednik DIMITRIJE DUDVARSKI

Naslovna strana STEVAN VUJKOV

LektorMIROSLAV NIK0LIĆ

Korektor TANJA SRNIC

Štampa„SLOBODAN J0VIC” Beograd,Stojana Protića 52

Antologija marksističkih tekstova

Priredio i predgovor napisao dr Jovan Đorđević

radnička Štampa

BIBLIOTEKA „IDEJE' I I I KOLO

Uređivački odbor

Dr JOVAN ĐORDEVIC Dr STANISLAV GROZDANIC Dr VOJISLAV STANOVCIC

Izdavanje I, II i III kola biblioteke „IDEJE'’ pomogao je svojim sredstvima Fond za naučno-is traži vački rad

Veća Saveza sindikata Jugoslavije

46 .2 <)&

: 1C-. Ofcr a n s „m o Sa p ija d e t

b i b l i o t e k a

BEOGRAD. 1975.

M A R K S IZ A M I 2E N E

„Promene u istorijskoj epohi uvek se mogu odrediti napretkom žena prema slobodi

Š. Furie

„Stepen emancipacije žene može da posluži kao merilo opšte emancipacije”.

K. Marks

I

1. Nema nijednog značajnog problema savremenog sveta koji se može naučno definisati, idejno i politički rešavati bez uticaj a i uloge marksizma. To se u punoj meri odnosi na tzv. žensko pitanje, 'koje je, ne samo u ovoj godini žena već i uopšte, od izvanrednog interesa za rešavanje ne samo dugo potiskivanog i uglavnom nedovoljno rešenog pitanja ravnopravnosti društvene situacije i položaja žene već i od neposrednog značaja za prelazak iz relativnog varvarstva u stvarniju civilizaciju koja se očekuje u trećem milenijumu naše post- hristovske ere.

Odnos marksizma prema pitanjima položaja i uloge žene uopšte, a naročito u socijalističkom društvu, je višedimenzionalan. U svojoj opštoj teoriji o društvu i društvenim preobražajima marksizam je, u tradiciji radikalne demokratske misli i premarksističkog socijalizma, definisao i osnovni problem žene, koja je shva

6 Dr JOVAN ĐORĐEVIĆ

ćena ikao ljudsko biće čija je emancipacija uslov i merilo društvene i ljudske emancipacije.

Pored toga, u radovima Marksa, Engelsa i Lenjina, kao i docnijih marksističkih teoretičara, nalazi se značajan broj ideja i stavova kojima se ne samo u istorijskom već i u sa vremenom svetu definiše „žensko pitanje", odnosno problematika oslobođenja žena. Najzad, marksizam je teorija koja objašnjava svet da bi ga menjala i time kao teorija predstavlja inspiraciju i animiranost za društvene, političke i kulturne akcije i to za akcije kako žena kao takvih tako i svih ugnjetavanih društvenih klasa i grupa, odnosno progresivnih i demokratskih snaga savremenog društva.

To sve objašnjava široku i značajnu obnovu marksizma i njegovo prihvatanje kako u razvijanju savremene misli o ženi tako i u organizovanju, akcijama, i programima raznih pokreta za oslobođenje žena, naročito savremenih.

Kao što nema naučnog i modernog postavljanja problematike žena van marksizma, tako je i pokretanje ove problematike potvrdilo njegov značaj i dalo mu nova osveženja, uz potrebu da se i sam preispita u odnosu na savremene tekovine društvenih i prirodnih nauka i na osnovi kolektivnog i ličnog iskustva u istoriji i u sadašnjici žena.

2. Ova opšta razmatranja nalaze svoju potvrdu i u konkretnim pojavama u oblasti savremene misli i političke prakse. U mnogobrojnim studijama i knjigama posvećenim ženskom pitanju marksizam je metod analize i mišljenja ili u najmanjoj meri služi kao sistem referencija.1) Nema nijedne ozbiljnije

*) La Femme dans la sociiti, ćd. Centre national de la Recherche sciemtifique, Paris, 1969; Female Liberation, New York, A. Knopf, 147Z; The unifinchued revolution. New American Library, 1975.

ŽENSKO PITANJE 7

zbirke studija o ženi i ženskom pitanju, koje objavljuju velike izdavačke kuće u svetu ili su izdanja samih žena i ženskih organizacija, u 'kojima se ne nalaze tekstovi Marksa, Engelsa, Lenjina i drugih marksista koji se odnose na ženu ili u kojima se tekstovi i ne komentarišu, služeći često kao polazna tačka analize i mišljenja.2) Ozbiljnost i uticaj niza grupa i organizacija, koji pripadaju širokom pokretu ili akciji oslobođenja žena proizilazi iz činjenice da se oni u svojim programima i akcijama vezuju za revoluciju, socijalizam i druge premise za ljudsko oslobođenje koje su naučno utvrdili prvenstveno Marks, Engels i Lenjin.

Ali uprkos oživljavanju marksizma i njegovom ak- tualizovanju u studijama i akcijama raznih pravaca pokreta oslobođenja žena, danas još nije objavljena antologija osnovnih marksističkih tekstova o ženi i ženskom pitanju.

Odsustvo ovih tekstova utiče između ostalog i na to da se često marksistička misao o ženi predstavlja ili iz „druge ruke", ili u krivom svetlu, bez obzira na to da li se to čini tendenciozno ili iz neznanja. Odsustvo jedne ovakve antologije čini jednu nedopustivu idejno-političku grešku i intelektualnu prazninu u socijalističkim zemljama i u onima u kojima se prihvata socijalistički program ili priprema njegovo ostvarivanje, a on se nigde, i kad se neposredno ne poziva na marksizam, ne može od njega oštrije odvajati. U nizu ranijih prilika pojedini marksisti, naučni radnici i napredni ljudi ukazivali su, a i danas ukazuju, na potrebu da

*) Marxism and the Liberation of Women, N. Y. ed. Union of c 1?]?11 i°r Liberation, 1969; Womens Liberation and Revolution, ed.

„Falling world Press", London, 1971; Les communistes et la condition de la Femme, ćd. Sociales, Paris, 1975.

8 Dr JOVAN ĐORĐEVIČ

se sređeno i autentično prikažu osnovni stavovi marksizma o ženskom pitanju, kao što je to u nekim zemljama učinjeno u pogledu literature, umetnosti, kulture, nacionalnog pitanja, politike i morala.

U Jugoslaviji je potreba za ovakvom antologijom zapažena i ona proizilazi iz dva osnovna zahteva sadašnjeg političkog i idejnog „momenta":

a) obnova interesa i uticaja marksizma, posle jednog perioda relativne ravnodušnosti prema njemu;

b) problematika žene je relativno odgurnuta u stranu (ne prvenstveno stoga što je promena u stvarnom položaju i ulozi žene zapostavljena) i pored saznanja da je svaki korak dalje u ostvarivanju samoupravnog i humanističkog, demokratskog i civilizovanog projekta socijalizma neodvojiv od teorije i prakse oslobođenja žene. Ovo saznanje je kritika postojećeg stanja i kategorički imperativ ostvarivanja samoupravnog socijalizma.

3. Sastavljanje i objavljivanje jedne antologije marksističkih tekstova o ženi obuhvaćeno je opštim programom biblioteke Ideje i odgovara njenoj kulturnoj i idejnoj misiji. Ova, 1975. godina, „godina žene" omogućila je i olakšala shvatanje i ostvarivanje ovog zadatka.

N ije prvi put u istooriji marksizma da se problematika žene stavlja na njegove osnove, ali to se najčešće činilo (a i danas čini) prigodno i improvizovano. To ne znači da se svaka nova publikacija te vrste može lišiti iskustava koja proizilaze kako iz otkrivenih slabosti tako i na osnovu pozitivnih strana prethodnih. Od tog se pošlo i u sastavljanju ove knjige. Ali, za razliku od poznatih i pristupačnih antologija i kolekcija marksističkih ideja i stavova o ženi, knjiga koju predajemo našoj javnosti polazi od ambicije da bude više pregledna

2ENSK0 PITANJE 9

i sistematska i vernija trajnosti i aktuelnosti marksističke misli. To opet ne znači da ona, u ovom svom prvom izdanju, može biti potpuna i završena, a sasvim je izvesno da nije savršena. Kao i svaka teorija, ona je i istorija.

Pored predgovora, ona sadrži strukturu čija je logika ne toliko istorijska, koliko teorijska.

01 Prvi deo obuhvata osnovne tekstove tvoraca marksizma i docnijih teoretičara i pisaca koji su u svom izlaganju prihvatili osnovne misli tvoraca marksizma i nastojali da ih razvijaju, potvrđuju i, po potrebi, proširuju i aktualizuju. To nije sve što je marksizam dao u teoriji o ženi i neizbežno su izostali mnogobrojni marksistički pisci, pa i dokumenti, koji su se ovim problemima bavili uzgredno ili prigodno. Ovaj deo je podeljen na dva odeljka. U ,prvom su poznati ili manje poznati tekstovi Marksa, Engelsa, Lenjina, Ž. Geda,3) P. Lafarga,4) A. Bebela, K. Cetkin, S. Markovića, E. Marks-Eveling, E. Eveling, L. Kaucki5) L. Lafarg.6) Tekstovi koje sadrži ovaj odeljak preuzeti su iz srpsko- hrvatskog prevoda dela Marksa i Engelsa, a ostali tekstovi su prevedeni sa originala, ruskog odnosno francuskog.pj drugom odeljku se nalaze stavovi o ženi koji razrađuju i dopunjuju marksističke misli o ženi čiji su autori žene marksisti i to prvenstveno manje poznati tekstovi Marksovih kćeri Eleonore i Laure, kao i oni čiji je autor Edvard Eveling, drug Eleonore Marks, poznati engleski radnički i socijalistički borac i pisac.

•) 2il Ged, jedan od prvih teoretičara i boraca francuskog radničkog pokreta.

. ‘) Pol Lafarg, muž Marksove kćeri Laure Marks, osnivač francuske radničke partije i istaknuti prvoborac francuskog i međunarodnog radničkog pokreta, pisac poznatog rada Žensko pitanje (1904).

‘) Lujza Kauoki, austrijska socijalistkinja, prva žena Karla Kauckog i dugogodišnjeg sekretara Fridrih Engelsa.

') Laura Marks-Lafarg, žena P. Lafarga, aktivni učesnik u radničkom pokretu Francuske.


Svi tekstovi iz ovog drugog odeljka o ženi, nepoznati su našoj javnosti i ovde se prvi put objavljuju na našem jeziku. Uostalom, oni se tek u ovoj godini prvi put predaju široj javnosti, jer su dugo vremena bili zatvoreni isključivo u okviru engleske, odnosno ne- mačke i francuske marksističke i socijalističke literature.

U drugom del u se nalaze izvesni tekstovi koji imaju aktuelni značaj i donekle proširuju marksističke ideje o ženi ili uopšte saznanja u njenoj istoriji ili sadašnjici.7) Otuda su oni shvaćeni kao prilog, dodatak, i predstavljaju akt izbora ad-hoc; to znači da oni nisu jedino mogući kao tekstovi ove vrste. Ne ulazeći ovde u pitanje da li su (i u kojoj su meri) marksisti, razgovor koji su Simon de Bovuar i Sartr vodili o problemima žene izražava jedno stanje napredne francuske misli koja pokreće neka aktuelna pitanja i to u težnji da služi interesima socijalizma i stvarnoj jednakosti i emancipaciji žene, ne samo u Francuskoj već i uopšte.

Na kraju ovog priloga data je, manje ili više iscrpna, bibliografija značajnih ili savremenih knjiga i radova posvećenih ženskom pitanju.

4. Tekstovi Marksa, Engelsa i Lenjina su preuzeti iz njihovih radova koji su objavljeni na našem jeziku, a izuzetno na jeziku originala. To se odnosi i na Be- belove tekstove koji se nalaze u njegovoj knjizi Socijalizam i žene, a koja je objavljena na našem jeziku posle rata; poznato je da ova knjiga u svom poslerat- nom izdanju ne predstavlja nov i bolji prevod u odnosu na prvo izdanje, objavljeno pre rata. U sravnji

7) Tako prilozi sadrže, najpre, pismo J. B. Tita upućeno Svetskoj konferenciji za međunarodnu godinu žena (Meksiko, juni 1975), kao i tekstove deklaracije ove konferencije i prve deklaracije sa prve istorijske konferencije za prava žena.

2ENSK0 PITANJE 11vanju sa originalom vršene su.na pojedinim mestima u svim ovim tekstovima ispravke, ukoliko je to bilo nužno, radi utvrđivanja autentičnosti misli kakva je bila izražena u originalu.

Tekstovi Eleonore Marks, E. Evelinga, Lujze Kaucki i Laure Lafarg su prevedeni sa francuskog jezika, na kome su objavljeni u novom marksističkom časopisu „Dealictiques" (No 8), a tekstovi P. Lafarga i 2. Geda su preuzeti i prevedeni iz njihovih radova posvećenih ženi.

Antologija marksističkih tekstova koje obuhvata ova knjiga delimično je ograničena prostorom kao i samom namenom ove knjige.

Polazeći od shvatanja da oslobođenje žene može biti samo kolektivni akt i da bez (masovnog učestvovanja žena i drugih socijalističkih ljudi i građana taj akt nije ni moguć ni efikasan, dat je pretežno selektivan izbor marksističkih tekstova, i to u dva smisla: a) odnosi se samo na neposredno izjašnjavanje autora o ženi i ženskom pitanju, i to) izbor se odnosi na jasne ideje i na inspirativne stavove za misao i akciju.

Nesumnjivo je da ova antologija prvenstveno može da posluži za podizanje i proširivanje kolektivne i pojedinačne svesti naših žena o sebi, o svojim pravima, problemima i mogućnostima. Ali ona istovremeno sadrži i elemente za promenu i širenje svesti i drugog pola.

Jednakost i oslobođenje žene je društveno i opšte pitanje socijalizma. Ako nema oslobođenja žene bez njihove svesti i akcije, sigurno je da stvarnost tog oslobođenja zavisi od svesti, ponašanja i kulture celo- kupne socijalističke zajednice, odnosno svih njenih aktivnih članova koji prihvataju istinu marksizma da nema oslobođenja pojedinaca i pojedinačnih grupa bez


opšteg i ljudskog oslobođenja. Oslobođenje i socijalistički status žene je merilo civilizacije i opšteg društvenog oslobođenja, kao što je isticao Marks posle Fu- rijea, a nema tog opšteg i kompleksnog oslobođenja bez promene života, kao što je pevao francuski pesnik Rembo a potvrđivao Lenjin.

I I

1. Generalna skupština Organizacije ujedinjenih nacija je jednoglasnom odlukom svojih članova (do- netom 18. decembra 1972) proglasila godinu 1975. za j „međunarodnu godinu žena". Inicijativa za donošenje i ovakve odluke je potekla od samih žena i njihcvih o r - ' ganizacija, a neposredno od strane Međunarodne demokratske federacije žena.

Ova odluka nije bila demonstrativna i slučajna, ni početak saznanja o značaju žena u društvu, o činjenici njihove aktivne uloge i o nužnosti njihovog ravnopravnog položaja (sa muškarcima) i u svim sferama nacionalnog i međunarodnog života savremenog sveta. Ona je značila potvrdu duge istorije teške i složene borbe žena, i demokratskih grupa i pojedinaca, u još nezavršenom procesu koji se uopšteno naziva „oslobođenje žene” . U toku ove istorije, a posebno u periodu koji se poklapa sa krajem X IX i prvom polovinom X X veka, žene su skoro u ćelom svetu, u različitom stepenu i sa više ili manje uspeha, pokazale volju i sposobnost za učešće u svim sferama nacionalnog, društvenog, političkog i kulturnog života u međunarodnim zbivanjima.

Jedna od zakonitosti savremenog perioda istorije društva jeste stalni porast broja žena u odnosu na broj

ŽENSKO PITANJE 13muškaraca. Od početka X X veka njihov broj je stalno rastao. Već nekoliko decenija, a naročito danas, one predstavljaju veću polovinu stanovništva i to radnog stanovništva u svetu, a ne samo u pojedinim zemljama. Žene su značajna polovina „radnih ljudi" skoro svuda u svetu, ako se shvati da žene koje nisu „zaposlene" (a rade u kući, u domaćinstvu i u porodici) jesu isto tako deo aktivnog i radnog stanovništva.

Žena je danas masovno ušla u proizvodnju; od fabrike i „administracije" do zadruge i seoske privrede. Žena je ne samo nezamenljiva potpora već i aktivni učesnik svih revolucija, oslobodilačkih pokreta, kao i antifašističkih otpora savremenog doba. Ona je u središtu klasnih, nacionalnih, društveno-političkih i kulturnih akcija i organizacija. Ona je poznati i priznati graditelj socijalističkog društva i modernizacije zemalja u razvoju. Svoju individualnu sposobnost za izuzetni heroizam i žrtvovanje za drugog (a ne samo za svog) žene su u toku prvog i drugog svetskog rata i posle njih pretvorile u kolektivni čin i u masovnu pojavu. One su se pokazale nenadmašnim, a često i neza- menljivim, ne samo ,,u iradu za front" već i na samom frontu, kome su one dale posebnu dubinu u takozvanoj pozadini. Nenapisanu epopeju ličnog junaštva, samoodricanja i samožrtvovanja napisale su, skoro u svim zemljama saivremene epohe, pojedine žene heroji, najčešće iz reda seljanki, radnica i drugih „običnih žena” .

Od početka XX veka žena ima značajnu i aktivnu ulogu na svetskoj, društvenoj i političkoj pozornici, koja je pozorište ako je bez nje.

Područje uloge i uticaja žena danas se poklapa skoro sa ćelom zemaljskom kuglom, a posebno obuhvata zemlje u kojima se život bori protiv nemaštine i gladi,


u kojima postoji sukob između snaga socijalizma i „starog režima", demokratije i reakcije, slobode i nasilja, razuma i iracionalnosti, znanja i ignoratizma, između humanosti i varvarstva, napretka i nazadnjaštva, modernizacije i status quo-cu

Iz najnovijih poprišta ovih sukoba i ovih borbi za izlazak iz zaostalosti i ugnjetavanja (Španija, Portu- galija, Vijetnam, Kambodža, Grčka, Laos, Angola itd.) žene ne samo da nisu izostale već su i nastavile, često u težim uslovima, svoju dragocenu ulogu kako sarad- nika i pomagača tako i ravnopravnog druga borcu — muškarcu.

Milioni žena su doprineli da se obezbede i da se razvijaju među narodima i državama ako ne prijateljski, a ono sigurno snošljiviji odnosi, ko ji su nedovoljna (ali još uvek realna) osnova, kao što stoji u Rezoluciji Organizacije ujedinjenih nacija, „uspostavljanja mira u svetu” .

2. Međunarodna godina žena daje univerzalnu dimenziju jednom procesu koji, uprkos svim teškoćama i zakonima, teče naročito posle drugog svetskog rata i koji danas obuhvata ne samo sve zemlje već i sve vitalne sfere života i akcije svake od njih.

Ali ova univerzalnost ne znači izjednačenost i uniformnost. Postavljanje i rešavanje „ženskog pitanja"jT nije u svim krajevima sveta isto, ne pokazuje iste re -1 zultate niti otvara istovremeno probleme. __L-

S druge strane, nije potrebno posebno dokazivati da međunarodna godina žena ni po vremenu ni prema projektu nije dovoljna. N i u jednoj zemlji, ni u onim u kojima postoje najpovoljnije okolnosti za pre- vazilaženje svih oblika otuđenosti, nejednakosti i nepravde, ona ne može sama po sebi da reši sva pitanja koja se odnose na dugo zapostavljenu i mitologozovanu

2ENSK0 PITANJE 15situaciju žene u svetu. Ali, nijedna pojedinačna zemlja ne može ozbiljno pretendovati na to da se nalazi u stanju da sama može rešiti ova pitanja, i to bez obzira na njen objektivni „razvitak" i inače napredni „sistem".

Ova rešenja još manje mogu dati deklarativni dokumenti, pa i tzv. „akcioni programi" koji su doneti u nizu zemalja sveta, a ne može ih dati ni Međunarodna deklaracija o pravima žena (proglašena od strane Međunarodne konferencije žena održane juna meseca 1975. godine u Meksiku) fi)

Iaiko je opravdano biti obazriv i budan prema nor- mativističkom iluzionizmu koji izazivaju i podržavaju donosioci i izvršioci deklarativnih akata, broj, sadrži- na i domašaj svih ovih deklaracija i normativnih akata programskog ili organizacionog karaktera koji su u toku ove godine doneti, bili bi pire toga nezamislivi uopšte, a naročito u pojedinim zemljama sa vekovnim i opštim ugnjetavanjem žena koje se shvatalo kao prirodno i „normalno". Doneti i šire prihvaćeni od demokratskih grupa, ovi akti su oruđa borbe, a negde i „kamen međaš" u borbi žena za oslobođenje ili bar za promenu njihovog potčinjenog i ugroženog položaja u društvu.

Suprotno od ovoga je mišljenje, koje zastupaju pojedini radikalni pokreti za oslobođenje žena (naročito u SAD, Francuskoj, švedskoj), po kome su proglašenje „međunarodne godine žena" i sve akcije koje se vode u tom okviru „lukavost vladajućih klasa i dru-

. ' *) Na univerzalizaciju, naročito ekonomskih prava žena, posebni uticajje imala i danas ima Međunarodna organizacija rada, a posebno međunarodne konvencije: o jednakosti nagrađivanja; o zapošljavanju žena koje

.porodične obaveze; o zaštiti materinstva; o noćnom radu žena v^f^nisation internationale du travail. Conventions et Recommandations 1919—1966, Geneve. Bureau international du travail, 1966).


štvenih grupa" (naročito muškaraca) i da su to nove bizarne igračke („gadgets") koje se nude ženama da bi i dalje ostale ili „lutke", ili „sluškinje" muškaraca (prema francuskim izrazima „la femme potiche et la femme bonniche"). Ovo mišljenje nije uvek i u svemu bez povoda; apsolutizovano, ono je pre izraz verbalnog pseudoradikalizma koji se uvek javlja u periodima kriza, preobražaja i me š an ja realizma i marksizma.

Sve to ponovo pokreće pitanje odnosa formalizma i realizma u odnosu na ljudska prava, a posebno na prava žena.

3. U period proglašenja i univerzalizovanja, jednakosti i drugih prava i sloboda žena utisnuta je i borba žena za svoje sopstveno oslobođenje i za preuzimanje odgovornosti i odgovarajućeg mesta u društvenoj misli i praksi. U oblasti prava (u subjektivnom i objektivnom značenju ovog pojma) žene su u X X veku postigle u načelu ravnopravan status sa ostalim građanima; one su čekale skoro dva veka da ideja jednakosti postane zaista „ljudsko pravo". N ije ni izvesno ni dokazano da će ova „formalna prava" svuda i brzo biti i stvarna prava koja će uživati svaka žena. Međutim, potcenjivanje formalnih prava i suprotstavljanje tih prava „stvarnim pravima" je ostatak apstraktnog racionalizma i pozitivizma, koji se često predstavljaju kao naučni i čak marksistički način mišljenja. U istorijskom smislu, i u skladu sa naukom, neosnovano je i neopravdano suprotstavljati formalna i stvarna prava. Sve dok prava čoveka ne budu utisnuta u strukturu društva i duh ljudske zajednice, borba za pojedinačna prava podrazumeva osvajanje formalnih i stvarnih prava. Stvarno, tj. doživljeno, prihvaćeno i

ŽENSKO PITANJE 17ostvarivano pravo je i jedno i drugo: formalno i stvarno pravo. Formalna prava nisu nikakav formalizam, jer u pravu je forma izraz, mera i gairantija stvarne situacije.

U određenim uslovima dvosmislenosti, licemerja, dominacije i nemoći određenog društva sve može postati formalizam, podrazumevajući tu da sve može biti izigrano, zloupotrebljeno i u sferi manipulacije i prevare. Društvo, 'koje je spremno za borbu protiv ovih strana dosadašnje „civilizacije", nalazi u formalnim pravima sredstvo za otklanjanje licemerja i protivreč- nosti svih vrsta. To se odnosi i na postignuta i danas proglašena prava žene.

Međunarodna godina žena ima i drugi domašaj, koji -sam po sebi ne mora pasti u formalizam, a još manje u „rekuperaciju"«) široko produbljenih i retkih energija milionskog kolektiva savremenih žena. Ona svojim univerzalizmom prevazilazi dosadašnji indivi- dualistički i parcijalni odnos prema pitanju prava i uloge žena kao takvih. Univerzalizam, isto tako, može postati formalizam u savremenom svetu koji je podeljen u osnovnim strukturama i time, i u okviru pojedinih nacionalnih grupa, na pojedine socijalne grupe žena. Kao što jedinstvo formalnih i stvarnih prava zahteva borbu, i to borbu za egalitarne i humane odnose među ljudima, tako i univerzalizam ovog borbenog pokreta žena pretpostavlja promeniu sveta u skladu sa navedenim projektom društva.

Tako se danas, više nego ranije i na novoj osnovi, uspostavlja organski odnos između socijalizma i oslobođenja žena. Jednog nema bez drugog; i to pod uslovom da socijalizam postane praksa društvenih odnosa u kojoj se ostvaruju, prevazilaze i stalno kritikuju

•) Lukavo integrisanje u postojeći sistem.


ne samo nasleđeni odnosi nejednakosti već i novi, oni koji se zasnivaju na načelno jednakim pravima žena (sa muškarcima).

Socijalistička misao i praksa moraju se zasnivati na stalnom ispitivanju, na novim saznanjima i na samokritici. „Socijalistička revolucija", pisao je Marks, „razlikuje se od buržoaske po tome što se stalno kritikuje". To se odnosi d na sve oblasti stvaralaštva u društvu, a time i na misao i praksu oslobođenja žena i to utoliko više, ukoliko u odnosu na žene postoje sve češće pojave da se one idealizuju i fetišizuju („večito žensko” ).

4. Iza svih deklaracija, institucija, pisanja i govora koje je pokrenula i omogućila ,»međunarodna godina žena" nalazi se jedan društvenchpolitički i kulturno-moraLni kompleks ko ji određuje domašaj i daje smisao svim ovim aktima d poduhvatima.

2ene su danas (danas — koje može i treba da traje) jedan od osnovnih problema sveta i istorijskog di-namizma koji je alternativa uporednoj nemoći i blokiranosti tog sveta u celind i skoro svih njegovih de- lova. Stupajući u sve ljudske odnose kao sve važniji i osnovniji činilac i partner, one su proširile svoju ulogu koja se vekovima zasnivala na funkciji prokreacije i reprodukcije čoveka i time društva. Ali i ova stalna i uglavnom nezamenljiva prirodna funkcija dobi ja daj nas novi, više društveni i politički smisao. U sklopi sveg toga žene su pokazale, i sve više pokazuju, n< samo „svest po sebi” nego i „svest za sebe". Time si one svojom snagom, voljom i aktivnošću počele da me* njaju sliku tradicionalnog sveta i da postaju novi značajan činilac savremene istorijske epohe. j

Tu epohu, između ostalog, čine: a) stalno prošire-1 nje mesta i značaja uloge žene u proizvodnji, u ćLruš- []

ŽENSKO PITANJE 19tvenom radu i u svim sferama javnog života ljudi; b) sticanje svesti žene o njenim pravima i odgovornostima; c) odbacivanje ropstva, tj. odbacivanje svih oblika ugnjetavanja, ponižavan ja i nepravde u odnosima među ljudima, a pre svega u odnosu na same žene; d) skidanje vekovnih tabua i zabrana, naročito brisanje iz mentaliteta same žene principa krivice i srama u odnosu na njen lični život, a pre svega na odnos između žene i muškarca (ili seksualna revolucija u njenom kulturnom i moralnom značenju 'koje se suprotstavlja njenoj divljoj i pornografskoj primeni koja se i danas komercijalizuje i zloupotrebljava); e) oslobođenje i sukobljavanje raznih potlačenih manjina i marginalnih grupa; oslobođenje koje nikad nema kraja; f) isticanje ljudskih potreba, želja i uopšte prirodnih i potiskivanih pulsacija ljudskog tela kao kategoričnog imperativa individualnog i društvenog života nasuprot održavanju frustracija i -kompleksa kao „fatalnosti" ljudskog bića; g) nova uloga i značaj ljubavi u njenom totalnom, tj. u njenom biološkom, socijalnom i moralnom značenju, uz širenje svesti o značaju ljudske međuzavisnosti, solidarnosti, bratstva i „sestrinstva” kao derivata te ljubavi i to u jednom svetu koji živi sve više u mržnji, zavisti i ljubomori, pretvarajući ženu u večiti mit i fetiš starih i obnovljenih robno-novčanih odnosa; h) prodiranje nauke i naučnih istina u svest najširih narodnih masa; popularisanje Frojda i psihoanalize i seksualne psihologije, uz ostvarivanje njihove ozbiljne naučne kritike; i) širenje i produbljivanje revolucionarnog optimizma i oslobodilačkog romantizma i utopizma u odnosu na ljudsko biće i njegove poznate i prikrivene mogućnosti, nasuprot pesimizmu nemoćnih klasa, dekadentnosti kulturnih „elita” , hrišćanskom asketizmu i lažnom moralizatorstvu


društvenoprivilegisanih, i po pravilu, muških grupa i birokrati je kao njihovih savremenih oblika; j ) uticaj socijalističkih zemalja, sa njihovim postojećim razlikama i nedovršenostima u stavovima i rešenjima društvenih i ljudskih dilema, gde dolazi do izražaja naročito relativna zatvorenost u pravcima i idejama za re- šavanje situacije žene i u samom socijalizmu; k) širenje i piihvatanje marksizma kao naiuke i sredstva za akciju, uz uporedno njegovo vitalizovanje, osvetljeno na osnovu novih rezultata klasne borbe i nezadovoljne, uznemirene, ispitivačke i istraživačke misli savremenog čoveka, podrazumevajući tu i praksu borbe žena za oslobođenje i rezultate njihove misli koja se ne udaljuje od marksizma, već u njemu se aktuaiizu- je i produžuje; 1) početak procesa vraćanja ljudskog otuđenja na osnovi postepenog prevazilaženja otuđenog rada u skladu sa razvitkom nauke i tehnologije, uspostavljanja samoupravljanja u proizvodnim i druš- tveno-političkim odnosima, uz njihovo opšte humani- zovanje i demokratizovanje, uprkos pritiscima klasa, grupa i ideologija koje i dalje nameću društveni status quo zasnovan na otuđenom radu i ugnjetavanju ljudske ličnosti, a time i ličnosti žene.

Ova epoha objektivno predstavlja početak i nastavljanje jedne nove faze u „promociji" i oslobođenju žene, odnosno u potvrdi i razvitku njene uloge i značaja u savremenom i budućem društvu i za njega. Ta nova faza je neodvojiva od podizanja i širenja svesti žena o njihovoj ulozi i identitetu. Sve to dovodi do zaključka da je ova faza sve više projekcija i delo samih žena, ukoliko su one istovremeno svesne da je ona uslovijena opštim promenama u društvenim i političkim, kulturnim i moralnim odnosima; i da je „odzvonilo” lažnoj svesti, koja je bila (i još uvek jeste) ne

ŽENSKO PITANJE 21samo podrška zatvorenim društvenim sistemima zasnovanim na hijerarhijama, vladanju jednih ljudi od strane drugih, već i pothranjivao mentaliteta straha i samopotčinjavanja, krivice i okultizma u odnosu na ljudski život i posebno na situaciju i sudbinu žene.

5. U ovom pogledu, odnos između žene (po pravilu udate iz siromašnijih slojeva) i muškarca (po pravilu pijanice i frustriranog nasilnika) nije se mnogo pro- menio od srednjeg veka do danas. U odredbi običajnog prava u Brižu (X IV vek) je normirano: „Muž može da tuče i rani svoju ženu, da je reže od gore do dole i da greje noge u njenoj krvi. On ne čini nikakvo kažnjivo delo ako je poveže i ako ona nadživi". Provan- salsko pravo (i rusko i kinesko tog doba) još je kate- goričnije kad određuje: ,,Le femo noun soun gen” (žene nisu ljudska bića, ljudi). U nizu zemalja (i Evrope) muževi, očevi i braća imaju „pravo na smrt” devo jaka i žena njihove porodice. U njima se smatra da je izraz „poznavanja žene” arapska izreka: „Tuci ženu stalno. Ako ti ne znaš zašto, ona to zna” . U nekim zemljama za ubistvo žene zbog „neverstva” (i zamišljenog) muž se oslobađa, ali i nedavno doneti zakoni (u Ita liji) predviđaju male kazne za ovakvo ubistvo.

Ovaj oblik varvarstva još uvek se obavija jednom ideologijom u kojoj se spajaju elementi -prava svojine, „muške časti” i vlasti, i praćen je ravnodušnošću (drugih i društva), trpljenjem (žene) i gospodarskom agresivnošću i cinizmom (muškarca).

Ovi društveni oblici nejednakosti između žene i muškarca su posledica preovlađujućeg mentaliteta društva i položaja žene (koja se teže oslobađa, naročito zbog dece i „onog što će se kazati” ): pre svega, oni su proizvod društva u kome se žilavo održavaju odnosi nejednakosti, represije, mržnje, sebičnosti i nehumanos-

22 Dr JOVAN ĐORĐEVIC

ti. I u ovom fizičkom odnosu između muškarca i žene osnovni uslov oslobođenja žene je radikalna promena postojećeg društva represije svih i svakoga.

Na moralno psihičkom planu, oslobođenje čoveka od panike i straha i ovde je uslov vraćanja sigurnosti, realizma i dostojanstva ženi. Sve dotle ostaje za mase žena Bebelova misao „Najjadniji proleter ima kod kuće nekog ko je još jadniji od njega: ženu".

6. Žena je danas u mnogim odnosima ravnopravna:! ona glasa i može biti birana, iako je izuzetno birana na \ vodeće položaje; otvorene su jo j sve škole, ali ne i sve profesije; ona može da sklapa ugovore i otvara bankarski račun, iako je ranije morala da traži odobrenje (oca ili muža); ona može samostalno da otuđuje svoju imovinu (kad je ima); ona može birati mesto bračnog stanovanja; ona odlučuje (a u poslednje vreme i u katoličkim zemljama — ne svim) i o prekidu trudnoće (o pobačaju).

Ona je još uvek zarobljenik dvostrukog radnog vremena (na radnom mestu i u kući). U određenim situacijama ona može sve, ali mnoge od njih ne mogu ništa kad su materijalno i porodično zavisne, a naročito ne mogu ništa protiv batina i grubosti (supruga i muškarca). Nekad je to bilo „muško pravo" (trpljeno i čak odobravano), a i -danas se sreće ta pojava (i u „civilizovanom svetu”) koja je poslednjih meseci ove godine žena izazvala više radoznalosti nego gnušanje - i osudu.

Pre četiri godine je Erin Pizi, majka više dece, trideset dve godine stara, osnovala u jednom londonskom kvartu „Centar za socijalnu pomoć ženama". Od tog vremena otvoreno je ovih institucija u više mesta u Engleskoj, i nedavno u Irskoj. Najveći broj žena koje su prošle kroz ove centre ili su u njima danas (oko

ŽENSKO PITANJE 2310 000) jesu tučene žene; obično žene sa decom, žene koje su muževi (po pravilu) fizički zlostavljali, nano- seći im često teške udarce po svim delovima tela. Ove žene su tražile pomoć i utočište ne samo da se leče od povreda već da bi izbegle nova i dalja mučenja. N jihova svedočanstva su porazna, ali bolni krici ovih žena nisu „specijalnost" engleskih muževa i nisu odjekivali u ćelom svetu samo u prošlosti. Za razliku od drugih žena, koje su ćutale i danas ćute, pojedine od njih iz institucije Erin Pizi počele su da govore.1«) One govore i za sebe i za sve tučene žene ili one koje neće biti u stanju da savladaju „mušku vlast” i „silu” .

U ovoj godini žena (pred ulazom čovečanstva u treći milenijum) žene su tučene, a neke od njih su razoružane pred udarcima muškarca (jačeg).

Nisu samo proleteri koji tuku i ugnjetavaju žene (po mnogim istraživanjima) oni to čine danas manje nego ranije i manje u odnosu na druge klase. To su činili i aristokrati,11) a danas čine „gazde” i „gospoda” .12)

U dugoj pisanoj ili poznatoj istoriji ljudskog društva jedna „dobra” kazna za ženu shvaćena je kao opravdana i nužna; i „ništa ružno” da bi se ,,u kući uspostavio mir i red” . Kazna se primenjivala i skoro uvek prema ženi; ženi koja je od pojave patrijarhata smatrana kao „mutivoda” , nosilac skandala i greha. Takvoj kreaturi se u srednjem veku stavljao zaključani ,pojas nevinosti” , a prema opštim shvatanjima i navikama, ne samo blaziranih i cinika, danas jo j pripada „lanac oko vrata” .. . v - E. Pizev, Ne viči toliko, susedi će te čuti, knjiga koja se uskoro

objavljuje i na francuskom jeziku u izd. „Femmes”.“ ) Francuski pisac Kontesa de Segir (Sćgur) opisuje kako general

Durakin „tufie po stražnjici" gospođu Popovski uz nasmejano radovanje prisutnog otmenog društva.

“ ) Savremena bumorištička i i(porno”-literatura je puna ovakvih scena Tući žene je još uvek znak lažne snage „jakog pola", zadovoljstvo bednika i mraćnjaka.


Tragedija barbe žena za oslobođenje od batina pokazuje da, i pored svih njenih nesumnjivih uspeha u borbi za jednakost i oslobođenje, ona u znatnom delu ostaje ne samo ugnjetavana već i ponižavana, kako u svom ljudskom, moralnom tako i u neposrednom fizičkom biću; u onom Sto je u njoj najdragocenije i najspecifičnije, u njenom telu.

Bez ovog dostojanstva sva prava postaju iluzorna, a borba za njih besciljna. Kao i uopšte, tako je i ovde ljudsko dostojanstvo istovremeno najvažnije pravo čoveka i time početak i najviši izraz emancipacije žena. Mnogi progresivni civilizovani ljudi u svetu na reči- ma često vrednuju to dostojanstvo, ali se skoro u svim zemljama i sredinama zatvaraju oči i uši pred kricima koji proizilaze iz bola i patnje žene. Niko nema više prava da ravnodušno prolazi pored zatvorenih vrata koja prigušuju krik i urlik tučene žene. Tako ponašanje n ije izraz „zaštite privatnosti" i „nemešanja u tuđe stvari” , već je primer ljudske ravnodušnosti i sebičnosti; ko se tako ponaša gubi svoj ljudski lik i svoje dostojanstvo.

7. Bez pojave i jačanja socijalizma, bez akcije, parola i uspeha borbe Crnaca, bez nezadovoljne i odgovorne omladine i uopšte bez oslobodilačkih pokreta ugnjetavanih naroda, grupa i „manjina” , i u krajnjoj liniji, bez potencijala i strategije klasne borbe udružene sa borbom masa i naroda za novi i bolji život, situacija žena bi ostala i dalje bez izlaza a pravci u kojima se ti izlazi traže i nalaze ostali bi blokirani i ograđeni bodljikavom žicom neznanja, nametnutog i prihvaćenog porobljavanja i potčinjavanja. To se posebno odnosi na oslobođenje žene koja je od svih društvenih grupa najduže trpela zatvorenost i vremenski najduže bila predmet dominacije i eksploatacije. Proces oslo

2ENSK0 PITANJE 25bođenja iz ovakvog položaja i odnosa prolazi kroz isto toliko duge i teške periode kroz koje je prolazio i proces uspostavljanja žene kao objekta istorije i druš- tveno-političkih, a pre svega muških odnosa. Proces „vraćanja otuđenja", isticao je Marks, ima isto trajanje i prolazi kroz iste ograničenosti i dvosmislenosti, zabune i samozablude, kao i sam proces otuđivanja. To je opomena protiv nervoze i uobraženosti, ali ne i poruka za odlaganje i čekanje.

S obzirom na sve to, međunarodni značaj ženskog pitanja se mora shvatiti ne samo kao ujedinjavanje svih žena za oslobođenje iz statusa potčinjavanja i po- nižavanja, već i kao međusobni odnos njihove oslobodilačke svesti i akcije i opštih društvenih, političkih, kulturnih i moralnih pokreta za prevazilaženje diskriminacije i dominacije u savremenom društvu. Bez uzajamnosti, sarađnje i koordinacije opšteg oslobođenja čoveka i specifičnog oslobođenja žene, prvi pokret je ograničen, a drugi pada u izolovanost. Praksa hijerarhijskih odnosa među njima (neko mora „uvek biti glavni i centralni” ) slabi ih pojedinačno i u celini.

Geto je okvir za održavanje zaostalosti i podelu društvenih grupa, a u njemu i pomoću njega ne može se voditi oslobodilačka akcija ni postavljati društvena i specifična svest žena, a još manje se ona može razvijati i aktivirati. Oslobođena izolacije i svesna svoje osobenosti, sposobna da je manifestuje u svojoj i u opis toj oslobodilačkoj akciji i misli, žena je danas značajan, iako ne isključivi kvasac revolucionarne atmosfere, kao što je njen položaj merilo iskrenosti snaga koje hoće da menjaju društvo. Dubljih i stvarnijih društvenih promena nema ako se ne odnose na sve i svakoga, jer inače revolucionarna misao postaje apstrakdflg?^


akcija kretanje u krugu 'koji obeležavaju prošlost i zaostalost.

8. Ne postoji identičnost između žena i žene, kao što nema uniformnosti u položaju žena ni u svetu, ni u svakoj pojedinačnoj zemlji. Klasna struktura, istorijske okolnosti, društveni, ekonomski i kulturni determinizam i ovde vrše svoj uticaj. Položaj i problemi žena i njihovog oslobođenja menjaju se u odnosu na društvene klase i društveni sistem u kome one žive; u odnosu na stupanj kulturnog razvitka i odgovarajuće kodekse normi koje regulišu shvatanja, osećanja i ponašanja pojedinaca i grupa.

Uslovljenost položaja žene stanjem jednog istorijski konsistuisanog društva i postojećim objektivnim društvenim strukturama i klasnim odnosima — danas je radna hipoteza svih istraživanja društvenih nauka.

Sve ozbiljnije sociološke ankete, objavljene u toku poslednjih godina, ukazuju da se nijedan od problema položaja, uloge i značaja žene, od porodice do politike, ne postavlja u istom vidu i značaju u sistemima koji se društveno i politički bitno razlikuju, ili nezavisno od nivoa njihovog materijalnog i kulturnog razvitka, od preovlađujućih ideoloških i moralnih shvatanja. Uzmimo kao primer, problem eksploatacije žene u braku i u domaćinstvu. Pojedini zapadni sociolozi, zasnivajući svoje zaključke na širokom empirijskom istraživanju, smatraju da građanka, žena buržuja, pre eks- ploatiše svog muškog partnera nego što je eksploatisana od njega. Neki od istraživača skoro cinično dodaju da je u savremenom buržoaskom braku i sama dominacija izvrnuta, tako da je pretežno muškarac njen objekat i to i kad brak ne znači zarobljavanje slobode muža, kad ne postoji vešto iskorišćavanje afišira- ne neslobode žene u korist njenog slobodnog povre

ŽENSKO PITANJE 27menog izlaska iz braka i manipulisanje sredstvima „zajednice", ne samo onim koje je žena unela u brak. Ovo „izvrtanje odnosa" bi se zasnivalo na neradu i dokolici (lenstvovanju) žene (što podržava cela ideologija „uspešnog" buržoaskog braka) i na javnom i ličnom moralu, koji podržavaju istovremeno sliku žene „lu1> ke" i fetiša, i korišćenje te „slike" za konkretni parazitizam i preokretanje svih zvaničnih, od društva proglašenih form i „nerazlučive bračne zajednice". Crkva (naročito katolička), održavajući princip „nerazluči- vosti” braka, podržava i stvarne odnose dominacije i eksploatacije u kojima se objekti i subjekti menjaju i to češće na štetu muškarca.

Takva situacija ne postoji ni .u radničkim porodicama i brakovima (gde je žena u osnovi objekt višestruke eksploatacije i dominacije, tj. gde žena ne može biti parazit kome se svi dive), ni u malograđanskim institucijama ovog karaktera (ukoliko malograđanski parovi i porodice ne imitiraju ponašanja odnosno moral buržoazije, što je inače sve češće ne samo u razvijenim kapitalističkim zemljama).

Pored svega tog (čije saznanje kao takvo može smanjiti uticaj utopizma i pojave preterivanja koje nalazimo u opštim raspravama o ženama), postoje zajednički problemi žene kao takve koji prevazilaze pojedinačne probleme žena. Oni čine ono što se naziva specifičnost problematike žene. Dijalektička logika odnosa između opšteg (univerzalnog), pojedinačnog i posebnog (specifičnog), spasava istraživače i studiju veš- tačkih problema, misao i akciju žena, kako od pragmatizma i fragmentarnosti tako i od apstraktnosti i frazeološkog uopštavanja.

9. Od svih savremenih društvenih problema onaj ■koji se odnosi na žene (na čoveka uopšte) je najslo-


ženij i i još uvek otvoren za stvarnije razumevanje i rešavanje u teoriji i praksi. Razlog je jednostavan: to je problem društvenih i ljudskih odnosa. U odnosu f žene prema društvu i drugom, a posebno muškarcu, nalazi se rezime svih međusobnih osnovnih društvenih i prirodnih odnosa ljudi. U tom odnosu se interi-* zuju istorijski, savremeni i budući društveni odnosi “ i izražavaju odnosi između dva partnera različitog pola čije jedinstvo je osnovni uslov društvene reprodukcije i obnove čoveka. U konkretnom odnosu između žene i muškarca se stvaraju, ostvaruju, proverava- ju, oplemenjuju ih izobličavaju instinkti i potrebe koji čine suštinu ljudske i socijalne energije; uslovi za ljudsko individualizovanje i ■samoostvarivanje, a to su seksualno zadovoljenje, ljubav, prijateljstvo, uzajamnost i uopšte sublimiranje i eksteriorizovanje ljudskog, u prirodnom i humanom značenju ovog pojma. ,

Bez isticanja i obuhvat an ja ovih složenih odnosa žensko pitanje gubi istovremeno svoju opštost i spe- I cifičnost i postaje apstraktno ili političko u vulgar- nam značenju ovog pojma. Bez zadovoljenja žene u svakoj konkretnoj i pojedinačnoj ženi nema njenog |f punijeg oslobođenja, tačnije ostvarenja. Mera postignutog oslobođenja je u ostvarenom biću žene. Psihologija, i naročito psihoanaliza, u znatnoj meri su uticale na to da se otkrije i uvaži ovaj individualni vid ženskog pitanja. To se i danas čini često primenom jednostranog psihičkog determinizma, kao što se i sociologija žene i danas slabo razvija, preopterećena jednostranim sociologizmom.

Nema područja istraživanja u kome jednostrani i pravolinijski determinizam ne proizvodi u toj meri poluistine kao što je to studija žene. Naklonost pojedinih intelektualnih i političkih krugova da svoje ori-

ŽENSKO PITANJE 29jentacije i akcije zasnuju na jednoj superdeterminis- tičkoj ideji može objasniti, ali ne i opravdati, popularnost koja se širi u ikorist površnih i jednostranih teorija socio-psihoanalize; a naročito teorija bizarnog bivšeg marksiste i frojdovca Rajha, koji je poreklo fašizma svodio na seksualni problem. Obnavljajući stare i odavno napuštene koncepcije o biorasističkom tumačenju istorije, Rajh je uneo izvesne devijacije u savremenu praksu tziv. seksualne revolucije.

Ako se problemi žena ne mogu svesti na problem žene kao takve, oni se ne mogu ni oštro odvajati. Oni čine jedinstvo i to jedinstvo u različitosti: jedinstvo u kome se vidovi stvarnosti suprotstavljaju i dopunjuju, isprepleću i odvajaju. Nema punog oslobođenja žene bez oslobođenja žena i vice versa. Ostvarenje žene negira i prevazilazi odnose i situacije koji traži i izražava ovaj dvostruki proces njenog oslobođenja. Ostvarenje žene sledi put ostvarivanja ljubavi u njenom kolektivnom i individualnom značenju. Ljubavni odnos pretpostavlja slobodu i jednakost, ali i nešto više, tj. slobodu i jednakost koje se ne mere, već se izazivaju, dopunjuju i prelaze u nove ljudske kvalitete. U neme- renoj i neizmerljivoj recipročnosti žene i muškarca, ličnost koja voli postaje svoja i stvara ljubav („ljubav izaziva ljubav” , kaže Marks); a ukoliko to čini stvarnije i više, i ona postaje bolja, odnosno bolji je onaj koji to čini. („Voli me više da bih i ja bila dostojna tvoje ljubavi” — glasi jedan od najlepših stihova engleske i svetske ljubavne i misaone poezije).

U takvom odnosu nastaje istinitost i ostvarivanje ljudskog bića, a time i žene, žene koja nije neprijatelj i suprotnost drugom (muškarcu), već su zajedno, kao „par” (dvojstvo, a ne neizbežno i brak), nova pluralis


tička i individualna stvarnost (dvoje su prava stvarnost", piše Ogist Kont).

10. Borba pojedinačne žene protiv pojedinačnog muškarca i u mikroorganizmima društva (porodica, susedstvo i okolina) nije istoveitna sa kolektivnom borbom žena; ove borbe nisu podvrgnute istim zakonitostima niti rađaju iste probleme. Prva je u svim istorijskim epohama, i danas je, individualni odnos koji se ogleda ne samo u pojedinačnosti subjekta i problema već i u tome što on sadrži nešto što često prevazilazi kolektivne okvire i situacije, obuhvatajući razlike u strukturi i mentalitetu ličnosti, u spremnosti da se koristi drugim i da se protiv njega iskorišćavaju prednosti i slabosti angažovanih partnera. U drugoj borbi postoji kolektivni odnos žena prema vladajučim društvenim i političkim, kulturnim i moralnim strukturama i vrednostima.

Ove dve sfere ženskog pitanja nisu jednake, ali se dodiruju i prepliću. One se moraju razlikovati, ali ne i izdvajati i suprotstavljati. U društvu u kome su sve žene ugnjetene, odnosno u kome je žena kao takva ugnjetena, svaka žena u mikroorganizmima društva (porodica, brak i uopšte odnos žene i muškarca) nije i ne mora biti u ropskom položaju. „Volja za moć" i za potčinja- vanje drugog u političkom smislu je ekonomski i društveno uslovljena, ali ona ima izvor i u individualnoj psihi čoveka. U njenom ispoljavanju pol može imati samo posredničku i sekundarnu ulogu. To znači da je naučno neosnovana uobičajena podela na „jak" i „slab” pol; na muškarca, kao „urođenog osvajača" i „gospodara” , i na ženu, kao „pasivnu" i samo sebično „posesivnu ličnost” . U ovim konvencionalnim i vulga- rizovanim ocenama, koje ispunjavaju ne samo pomodnu savremenu publicistiku već i u nizu radova sa nauč

ŽENSKO PITANJE 31nim pretenzijama, nalazi se mišljenje koje se zasniva na empiriopsihizmu i empiriokriticizmu.

Pri tome, nema znaka da se prelazi granica ovakvog mišljenja u pojedinim modernim shvatanjima prema kojima se izvesne negativnosti u ponašanju i mentalitetu i savremenih žena objašnjavaju, a kasnije i opravdavaju, time što su one bile (i još uvek su) ugnjetene. Na planu psihologije i ideologije nejednakost, potčin javan je, a naročito ugnjetavanje proizvode i pozitivne i negativne osobine i posledice, čiju ocenu vrednosti jedino možemo zasnivati na kriterijumu slobode, istine i borbe za ljudsku autentičnost i novi život. Niko ne može tražiti za sebe nova prava zato što je bio ugnjetavan; nova ljudska prava proizilaze iz ukidanja i prevazilaženja, a ne iz činjenice same ugnjetenosti. Novi život se ne pravi na osnovu rezidiuma prošlog stanja nejednakosti i ugrožavanja jednih od strane drugih.«)

Mehanističko je, a time i idealističko, mišljenje (koje između ostalih zastupa Sartr)14) da je ženski pokret zbir akcija i stavova pojedinih žena. Taj odnos nije zbiran, već dijalektičan: uzajamno uslovljen, kontradiktoran i komplementaran. Pojedinačna žena i ženei nije ista stvarnost. Pored opštih i zajedničkih crta, one i ona su specifična stvarnost, posebne manifestacije ljudskih odnosa i čoveka. U pojedinim ljudskim odnoJ sima, naročito u ljubavi, postoji određena ljudska potreba ne za jednakošću, već za ujedinjenjem; više za davanjem nego za primanjem. Poznato je da je snaga ljubavi (ne samo žene) u predavanju i divljenju dru

'») V. razgovor Simon de Bovuar i Sartra o „ženskom pitanju", str. 24« ove knjige.

*0 Isto.


gom. Drugi nije uvek „pakao", on može biti najbolje „ ja ” .

Pravo oslobođenje žene (čoveka uopšte) jeste u zadovoljenju i ostvarivanju složene ličnosti, koja se ne meri prosečnim merilima, jer je svaka žena i posebna ličnost po sebi; a još manje se može meriti merilima koja važe u .političkoj akciji i političkom pokretu, jer oni u svojim zahtevima neizbežno prelaze pojedinač- nost i teže uniformnosti.

11. Svaka žena ne mora biti naklonjena da se uključi u politički, odnosno u opšti masovni ženski pokret, niti je ona uvek u njemu pozitivna i korisna snaga. S druge strane, zajednički pokret žena (revolucionarni ili reformistički), iako može ograničavati ili zbuniti ženu u njenoj konkretnoj životnoj situaciji i poziciji, nosi u sebi i nove mogućnosti za podizanje njene svesti i rešavanja odnosa „ja " i „m i" (tako da „m i" ne bude više „one" ili „oni", kao što to još uvek tvrdi ne mali broj žena, i kad nisu feministkinje).

Politički pokret daje pojedinačnoj ženi nove snage vi perspektive, kako u opštoj borbi za njeno oslobođenje tako i za njeno lično zadovoljenje i ostvarivanje. U zavisnosti od karaktera i vrednosti ovog projekta, žena postaje „drugarica" i „sestra", razume bolje i doživljava ravnopravnost tako da se oslobađa težnje za ne- jednakošću i za iskoriščavanjem drugog, što je često izraz težnje za osvetom ili zadržanog kompleksa ranije ugnjetenosti.

Ovakvu funkciju nema i ne može imati svaki pokret. To je iskustvo mnogih žena; ovo iskustvo goni pojedine i borbene grupe žena da ovakvu funkciju traže samo u čisto ženskom i partikularističkom (femin- nističkom) pokretu. Pozivanje na revoluciju i na izvesni formalni revolucionarni dinamizam ne menja pri

2ENSK0 PITANJE 33rodu ovakvog pokreta, tj. ne podiže pokret do sposobnosti da razreši postojeće i često obnovljene dileme između individualnog i kolektivnog, između „ja " i „m i” .

Istorija i savremena praksa žena pokazuju da ovu funkciju može imati samo društveno-politički pokret, sa odgovarajućom strukturom i organizacijom, koji je nosilac istinske oslobodilačke i humanističke ideologije i akcije i čiju slobodu akcije omogućuju demokratske i oslobodilačke snage, što u savremenom društvu znači ujedinjene i svesne grupe radnih i sve više emanci- povanih ljudi, odnosno žena. To je onaj isti pokret koji je osposobljen i usmeren da nosi ne samo projekt komunizma već i da stvara zajednice slobodnih i bratskih ljudi i naroda, i to sve više na planetarnom planu.

I I I

1. Isticanje specifičnosti situacije i bića žene nije nova pojava u istoriji misli: od Platona do danas žena je, u ovom pogledu, predmet i sadržina velikog broja filozofskih i umetničkih dela, i to među najsnažnijim. Nova i savremena pojava je sve veći interes društvenih nauka za ženu i njene probleme i time podizanje problematike žene na nivo opštih društvenih i teorijskih pitanja. Problemom žene se bave danas skoro sve društvene nauke, od sociologije, politikologije i antropologije do socijalne psihologije i prava. Ali ni prirodne nauke ne izostaju u tom pogledu: dugo vremena prisvajana kao predmet biologije, žena danas nalazi sve značajnije mesto u radovima psihologa, a naročito u oblasti psihoanalize.

U toku poslednjih godina, a naročito u 1975, napisano je u svetu više knjiga i studija o problemu žena


nego u celokupnom prethodnom periodu. Nema skoro nijedne zemlje u kojoj za vreme međunarodne godine žena nisu objavljeni istraživački radovi i teorijske refleksije o ženskom pitanju.

Na engleskom, francuskom, švedskom,/ španskom (izuzetno na ruskom i kineskom jeziku, a sasvim izuzetno u socijalističkim zemljama) objavljeno je nekoliko stotina knjiga koje su isključivo ili pretežno posvećene ženi. Nema skoro nijednog časopisa iz oblasti društvenih nauka, politike i kulture koji u ovom peri-11 odu nisu objavili najmanje jednu studiju, prikaz ilij| osvrt o ovim problemima.

Do tog vremena svedena na položaj čitaoca uglavnom „ženskih” i modnih publikacija, žena je postala opšti i aktuelni problem filozofske refleksije, naučnog istraživanja i drugih ozbiljnih studija i proučavanja.U tome se može naći i pomodnost ili refleks jedne međunarodno proglašene „ženske godine” , ali ova mnogobrojna literatura, pored svestranosti i različitosti u postavkama i naučnoj i idejnoj vrednosti, pokazuje kako jednu novu orijentaciju, prvenstveno društvenih nauka, tako i spremnost i sposobnost niza pisaca i naučnika, od kojih su mnogi i žene, da se proširi problematika društva i horizont znanja na jednu neopravdano zaboravljenu i potcenjenu oblast. Pojedine žene i kritičari dosadašnjeg razvitka društvene svesti i naučne misli pripisuju tu zaostalost uglavnom „mahizmu” ili čak „falokratiji” . Ali, ne može se sporiti to da su i mnoge žene, naučnici i filozofi, pisci i umetnici, radije obrađivali probleme koji nisu bili tesno vezani za ženu i uopšte za interese žena i njihove načine gledanja na sebe i druge. Može se reći da su se žene više bavile muškim problemima, kao što su se robovi

2ENSK0 PITANJE 35više bavili gozbom gospodara (Aristofan) i Crnci životom i kućom belaca (Fokner).

2. Pored obimnosti ove literature koja govori sama po sebi, nužno je istaći njen izuzetan značaj koji proizilazi iz sadržine i kvaliteta znatnog broja radova posvećenih ženi. Žena je proučavana (što ne znači da je potpuno i svestrano proučena) u svim raznovrsnim situacijama i odnosima u kojima se od početka društvene istorije nalazila, a naročito u onima pod kojima danas živi, dela i misli.

Ona je ispitivana od ekonomskog, društvenog, političkog i kulturnog položaja do odnosa u porodici, prema muškarcu, drugim ženama i prema sebi.

Sve do ovog perioda, koji na intelektualnom i moralnom planu znači renesansu žene i ženskog pitanja uopšte, svetska literatura o ženi se svodila najčešće na književnost o idealizovanom ili degradiranom ženskom biću, na pravne rasprave o formalnim odnosima žene u braku i na njene obaveze prema deci, kao i na mnogobrojne radove koji su ponavljali pozitivne ili negativne misli o ženi kao mitu i o njoj kao „dragom” , ali — „po prirodi” nižem biću.

Izuzetak u ovom pogledu predstavlja poznato delo Fridriha Engelsa Poreklo porodice, Bebelova knjiga Žene i socijalizam, i Lafargova studija Problem i žene u kojima su razrađene neke osnovne Marksove misli0 ženi, njenom položaju u kapitalizmu i u budućem komunističkom društvu. Posle ovih pionirskih radova, marksistička misao je bila samo izuzetno okrenuta prema ženi i njenoj problematici. Međutim, bez dela Marksa, Engelsa i Bebela, a docnije i Lenjina, savremena literatura o ženi ne bi pokazivala nove rezultate1 novi kvalitet; bez njih ne bi bilo ni značajnih priloga ovim pitanjima od marksistički inspirisanih teoretiča


ra i pisaca. I u ovoj oblasti teorijske misli i naučnog ispitivanja konzervativna i reakcionarna misao se uću- tala, ukoliko nije jalova. Stvaralačka misao je ona koja polazi od marksizma i inspirisana je njime. Ona danas nastoji (i većinom uspeva) da proširi i obogati naučni studij žene. Ako je akt kompetentnih i darovitih pisaca, ona postiže ujedno da .proširi predmet i vidike kako marksizma tako i savremene društvene nauke.

Združena sa revolucionarnim preobražajima i tendencijama u savremenom društvu, marksistička naučna misao je omogućila i doprinela da se žensko pitanje postavi kao totalno i višedimenzionalno pitanje i da se pojedine nedoslednosti, površnosti i formalizmi u savremenom (i marksistički usmerenom) načinu mišljenja, kao i u primeni marksističkih stavova o ženi (naročito ponegde u socijalističkoj praksi) stave pod oštrinu sopstvene kritike i modernizovane naučne misli, osvetijene novim iskustvima i pogledima i novom kritikom.

Determinisanost ili „superdeterminisanost” marksizma u odnosu na postavljanje i rešavanje problema žene ne može značiti i ne znači (za marksiste i uopšte) njihov monopolizam u ovoj oblasti društvene prakse, akcije i misli. Ne može se danas potcenjivati ozbiljan doprinos niza istoričara, sociologa, politikologa i kritičkih psihoanalitičara i psihologa za konstituisanje ako ne „jedne nauke o ženi” , a ono izvesno jednog kompleksnog studija o ženi kao svestranom i višedi- menzionalnom subjektu društva i sadašnjice naročito. Iz ove ocene ne može se izostaviti ni činjenica da su same žene dale svoj nezamenljivi ulog i u ovoj oblasti saznanja.

Ako predviđena „nova nauka o ženi” (ili, skromnije, kompletni studij žene) ama izvesnu budućnost.

2ENSK0 PITANJE

najveća zasluga za to pripada nizu žena sociologa, antropologa i psihoanalitičara, kao i žena koje su preuzele ulogu aktivnih i misaonih boraca u savremenom pokretu za oslobođenje žena u čiju spontanost one nastoje da unesu misao o ženi, o njenim problemima i potrebama, mogućnostima i težnjama: u savremenom društvu, a naročito u novom, socijalističkom društvu, za koje se one, u večini, zalažu.

3. Za ocenu dalekosežnosti promena u načinu mišljenja o pojedinim pitanjima položaja, osećajnosti i težnji žene, naročito u odnosu na muškarca, može poslužiti novo tumačenje Molijerovog Don Žuana kao istorijske ličnosti i kao književnog dela.

Na jednom nedavno održanom naučnom simpozi- jumu,is) na kome su glavnu reč imali književnici, isto- ričari, politikolozi, i sociolozi marksisti (i to pretežno žene), najpre je postavljena razlika između jednog „seksistiokog" mita (donžuanstva) i Don Žuana kao stvarne istorijske ličnosti u Molijerovoj komediji, a zatim je na osnovu dublje i originalne naučnoistorijske i sociološke analize pokazano da je u Don žuanovoj ličnosti sadržana kritika muškog „seksizma"; da je u tom delu, u stvari, ismejan i opovrgnut mit o uobraženom i nadmoćnom „osvajaču žena" i data osuda društva koje je ljudske odnose podredilo raznim religiozno-monarhističkim i patrijarhatskim hijerarhijama.

Niz naučno zasnovanih i kritičkih radova savremene literature o ženi ističe se već time što postavlja granice između mita i stvarnosti i uspeva da demistifi- kuje kako pojam žene tako i muškarca. To nije moglo

“ ) Ovaj simpozijum je održan u Internacionalnom kulturnom centru £,tra?cu*“.°™ tnestu Scrlzi-la-Sal (juna 1975) pod predsedniStvom poznato« nlozoia Kirkegara. Simpozij um je obuhvatio veliki broj priloga mladin i stanjih istraživača 1 naučnih radnika oba pola.


biti učinjeno bez istovremenog demistifikovanja niza pojava, institucija i vrednosti koje su činile osnovu dosadašnje „civilizacije". To se, najpre, ogledalo u raznim pokušajima i težnjama da se razotkrije mit don- žuanstva koji prema konvencionalnim shvatanjima izražava ideju o nadmoći muškarca, tobožnjeg osvajača, a objektivno prikriva vladajuću ideologiju feudalnog riterstva i buržoaske privatne svojine o ženi kao ,,ple- nu” i time kao predmetu sa kojim se „poigrava" „viša rasa".

Tako je jedan mlađi književni istoričar (R. Miša) istakao duboki pad donžuanskog mita, čija je krajnja inkarnacija epileptički i impotentni knez Miškin iz Id iota F. M. Dostojevskog.

Sa više naučne ozbiljnosti i sociološko istorijske verodostojnosti, ne napuštajući pri tom analizu samog dela Don Zuan i muzike mnogih poznatih opera koje su stvarane po tom tekstu, pojedini mlađi naučni radnica, ne samo marksisti i ne samo žene, ističu sledeće činjenice na kojima zasnivaju jedno radikalno novo objašnjenje Don Žuana i (time kritiku donžuanstva.

Društvo u kome je nastao Don Zuan je zatvoreno muško društvo čiju strukturu čini kruta hijerarhija: bog — kralj — otac — muž. Žena, zarobljenik religioznih i moralnih zabrana i normi, a politički obespravljena, nema izbora izvan „.predodređenog", utabanog društvenog i ljudskog puta. Taj put čini: porodica pod vlašću oca, koji ženu, svoju kći, upućuje mužu ili bogu. Ona koja ne nađe muža i ne uda se za boga (ne uđe u manastir), nema drugi izbor nego da bude opšta stvar ili prostitutka. U ovom drugom slučaju ona ne pripada sebi, već opet muškarcu: muškarcima kao kolektivu ili, kao što je glasila vladajuća ideologija (ne samo verska), ona je „nevesta đavola". U tim uslovima, don-

2ENSK0 PITANJE 39žuanstvo je konsumirano, a u ličnosti Don Žuana je izražen antidonžuanizam. Ova istorijska ličnost, prema Molijeru, izražava osvetnički akt svih potči- njenih i uvređenih žena i kompenzaciju za njihov ponižavajući društveno-politički položaj. Don Žuan nije nastao van vremena i prostora. Njegova pojava uslovljena je određenom društveno-političkom i kulturnom situacijom i u tome leži veličina i smisao ovog umetnič- kog dela i snaga i inspirisanost njegovog tvorca, genijalnog protivnika i kritičara režima koji predstavlja „kralj — sunce” („L'Etat, c ’est moi” ).

To jedino može objasniti stalni i raznovrsni interes istoričara, naučnika i umetnika za ovo delo ovu ličnost, a ne želja da se održava jedna vulgarna istorija o pojedinim muškarcima kao „neodoljivim” i „večitim osvajačima” „ženskog srca” . Čisto ,žensko srce” tog doba je kucalo samo za osvetu i oslobođenje, a ne za „predavanje” spojeno sa poniženjem. Genijalni umetnik i mislilac Molijer je morao osetiti da je ovo srce počelo da kuca „ulevo” .

Dublji smisao ličnosti i ponašanja Don Žuana leži u nameri da ruši „vrednost” starog, hijerarhijskog i feu- dalno-monarhističkog zatvorenog društva: autoritet boga, kralja, oca i muža. On bogu uzima kaluđericu, ocu kćer, mužu ženu, a kralju njegove zakone i običaje.

U još dubljem smislu Don Žuan izvodi ženu iz robno-novčane cirkulacije i uvodi je u svet prirode. Pod mantilom „spontanog osvajača” , on je vesnik slobode i prirodnog prava i oslobađa ženu statusa roba i objekta. On je prvi čovek u svetskoj literaturi koji se u tome ne koristi privilegij ama (očinskim, bračnim i političko-ver- skim). Prema ženi on uspostavlja odnose jednakosti: najprirodnije jednakosti dva seksa koji se slobodno op- redeljuju i koji se traže, odnose zasnovane na spontanoj


želji i potrebi ljudskog tela i duha da postigne zadovoljstvo i sebe. Don Zuan je u tim uslovima oslobodilac, a ne osvajač: on oslobađa ženu (muških) nametnutih zakona da bi je uveo u carstvo prirodnih zaikona.

U našem veku Don Zuan, ni kao simbol ni kao dru- štveno-politička uloga, nije moguć. Ali, ne postiže se njegovo razumevanje i kritika, jer nije kompenzacija za ženu, time što se on danas često predstavlja kao osta- rela, nemoćna i smešna figura. Pored toga, on je kao problem još uvek predmet različitih književnih, umetni- čkih i filozofskih tumačenja i dela, koja su se naročito pojavila uporedo sa novom literaturom o ženi. Ovaj nepresušni interes proizilazi iz otkrića prave istine o smislu ove ličnosti i dela o njemu. On, istina je, više ne može biti simbol „večite superiorne muškosti". On ostaje i jeste znak i putokaz otvaranja znatnog dela savremenog društva prema stvarnosti koja traži i obezbe- đuje jednakost, dostojanstvo ličnosti i ljubav kao odnos uzajamnog ostvarivanja dva bića koja hoće sebe i drugog, bez nametanja, pretnji, zabrana, potčinjavanja i sankcija.

4. Simpozijum o Don Zuanu, koji je mogao biti, da je ranije organizovan, muška odmazda i revanš za godinu žena, samo je povećao i ojačao poverenje žene u sebe i u borbu za novo i bolje društvo. Ovo samopovere- nje i samopouzdanje je praćeno nizom novih pojava od interesa za žene. U ćelom svetu osnovani su raznovrsni vladini i nevladini centri i organi za proučavanje situacije i problema žena. U francuskoj vladi je u početku 1975. godine osnovan „državni sekretarijat" (jedna vrsta manjeg ministarskog resora) za „uslove žene" (na čijem čelu je jedna žena). Glas žena u njima i izvan njih je sve glasniji i ubedljiviji. Žena više ne grca kad govori. N jen je glas sve kristalniji i odlučniji.

ŽENSKO PITANJE 41Uporedo s tim, one same, ili u zajednici sa drugima

i muškim saradnicdma uopšte, organizovale su desetine naučnih simpozijuma i drugih sastanaka posvećenih raznovrsnim problemima žene. Broj časopisa koje su žene pokrenule i u kojima incijativno i slobodno raspravljaju svoja pitanja (i ona koja se njih tiču) je sve veći. U pojedinim zemljama žene imaju svoje izdavačke kuće koje, ako su nekad sektaške u izboru dela koje objavljuju, nisu bez uticaja na razvijanje znanja, isticanje novih istina o ulozi i problemu žena u društvu, kao i na buđenje svesti žena i na masovnost njihove akcije.

Sve ove institucije i akcije uticale su na rešavanje nekih aktuelnih pitanja od interesa za ličnost i položaj žena (kontracepcija, dozvoljeni abortus, liberalizacija razvoda, neka prava — privilegije za majke i trudnice) kao i na buđenje svesti žena u zemljama u razvoju, naročito u onim u kojima tradicija, vera i održavani opskuran- tizam drže još uvek ženu u podređenom i pasivnom položaju, ne samo prema muškaroima već i u odnosu na celo društvo.

U celini uzevši, u situacijama koje se stvaraju, društvene nauke se oslobađaju niza opštih mesta, dogmatskih i tradicionalističkih mišljenja o ženi (i ne samo o n joj). Savremena naučna misao oslobađa se i poslednjih oblika etnocentrizma, biocentrizma i najžilavijih ostataka nacizma. Bez poznavanja žene i njene nove svesti o sebi, ova promena od dalekosežnog značaja za razvitak društva i nauke ne hi se mogla ostvarivati, što ne znači da je već i ostvarena.

5. Polje ispitivanja žene je beskrajno i neiscrpno. Ono tiraži makroskopske i mikroskopske metode, jer svako saznanje je u celind, kao što je naglašavao Herak- lit, ali i u delu koje je pokazatelj celine, kao što je isticao Hegel. Saznanje je istinitije ukoliko ima za predmet


vertikalne i horizontalne linije jedne stvarnosti. Misao koja ovo ne obuhvata prelazi preko stvarnog predmeta i zato se može nazvati dogmatskom i konvencionalnom.

Pored toga, studija o jednom društvenom subjektu/ (konkretno o ženi) nije naučna ako nije deo istorije i| teorije društva i ako ne otvara u njima nove horizonte. Bez istine o ženi nema pune i prave istine o društvu a čoveku, kao što se bez njenog oslobođenja i ostvariva-J nja opšta društvena i ljudska emancipacija ne mogu privesti kraju. I

Jedna emancipovana žena je pre patetična i izolovana pojava, nego što je vesmik oslobođenja žena. Fragmentarno saznanje o ženi kao izolovanom pitanju dovodi samo do parcijelne i paroijalne istine i sadrži u sebi više ekstravagantnosti nego novih istina i ideja. Sve što je do danas napisano o ženama (i ono najbolje) ima značaj ako i ukoliko predstavlja prilog budućoj zaokruženoj i svestranoj studiji o ženi; ti prilozi su utoliko podsticajniji i konstruktivnijd ukoliko su akt misli i iskustva žena koje se ne izoluju u ženu (pasivno ženstvenu ili pobunjenu) i koje se ne odvajaju od opštih procesa društvenih, kulturnih i misaonih borbi i preobražaja.

Ovi radovi znače i doprinos borbi žena za emancipaciju ako osvetljavaju put i angažuju pokret u borbi za jedno demokratsko društvo u kome će žene, organi- zovane i pojedinačno, udružene sa svim oslobodilačkim i stvaralačkim pokretima savremenog društva, hteti da uspostave novi život, istovremeno slobodan, odgovoran i prozračan, najzad, autentičan ljudski život. Život s onu stranu hijerarhije d dominacije, mitologije i okultova- nosti; život od čoveka i za čoveka. Život o kome je ima- ginativno pevao inspirisani komunar i veliki pesnik Rembo, a čije je puteve i mogućnosti nastupanja teorijski utvrdio veliki naučnik i vizionar Karl Marks.

ŽENSKO PITANJE 436. Žena je vitalni i osnovni uslov postojanja i ži

vota čoveka. Ona je, kao što je pokazao Engels, početak čoveka i društva sa svim njihovim protivrečnostima i lutanjima. Ona je, kao što peva Aragon, budućnost čoveka sa svim njegovim mogućnostima i izgledima koje sadrže nezadržive mutacije društva, kulture i misli, di- namizirane borbom klasa pre svega.

To je sve uslovilo ne samo problematiku već i se- mantičnu složenost, dvosmislenost i ambivalentnost samih definicija, pojmova i reči u odnosu na ženu. Na svim jezicima reč i pojam žena imaju više i raznih značenja u koja su utisnuti interesi i shvatanja različitih klasa, kulturnih struktura, moralnih režima i društveno- -političkih sistema. To se odnosi i na jugoslovenske nacionalne jezike. Na srpskohrvatskom jeziku reč žena se upotrebljava da označi: 1) lice određenog (ženskog) pola; 2) suprugu (bez obzira na to da li je ili nije u bračnom odnosu); 3) onu koja je bila udata; 4) „kućnu pomoćnicu” (uopšte onu koja je u kućnoj ili hotelskoj službi); 5) opšti naziv za sve žene; 6) simbol (ženskosti ili ženstvenosti); 7) javnu ženu; 8) opšti naziv za sve uzraste, od ženskog deteta do starice; 9) pežorativni ili idealizo- vani odnos prema određenom licu suprotnog pola (u muškom rečniku „ta žena” ; „kakva žena”); 10) pežorativni odnos prema muškarcu kome se osporava muš- kost („on je prava žena” ); 11) „obična” žena, „prosta” žena, „dobra” žena i ista reč žena sa nizom drugih prideva, kojima se obično kvaldfikuje određena ličnost ženskog pola. Pored toga, u govornom jeziku, naročito muškom, u samom naglašavanju pojedinih prideva, upotrebljava se reč žena da bi se pojedina od njdh kva- lifikovala ili da bi se odredio odnos prema njoj (najčešće u pogledu na ženski izgled ili telo). U političkom i pravnom rečniku kad se govori, na primer, o zaštiti i


pravima žene, često se podrazumeva i majka sa decom ili bez đece.

U razvijenijim jezicima reč žena ima znatno više značenja. (U teorijskom časopisu KP Francuske1«) utvrđeno je da reč žena ima najmanje deset značenja.) U engleskom, francuskom i nekdm drugim jezicima za pojam žene se upotrebljava i reč „gospođa” (madame). U engleskom jeziku, pored toga, u izvesnom odnosu pravi se razlika između „gospođa” (ledies) i „žena” (women), tako da se ovaj drugi termin rezerviše samo za „obične” žene, dok bi „ledi” bila žena iz otmenih krugova. Za ovu razliku u jeziku ironično je primetio oštroumni engleski pisac Oskar Vajld da vodi u jednu vrstu deseksualizova- nja pojedinih grupa žena („viših krugova”) koje kao žene nestaju u korist jedne klasne kategorije.

Od posebnog teorijskog i društveno-političkog (pored ideološkog, estetskog i intelektualnog) značaja je utvrđivanje i razlikovanje značenja izvesnih pojava koje čine sadržinu ne samo mnogih rasprava o ženama već i u znatnoj meri sadržinu same problematike o ženi. To su sledeći pojmovi: ženskost i ženstvenost, a donekle i žen- skarstvo i ženstvo.

U objektivnom smislu, ženskost je izraz za skup osobenosti koje ne samo odlikuju ženu već je razlikuju od muškosti, odnosno muškarca; otuda se pod „ženom” često podrazumeva ženskost. U tom smislu ženskost je izraz za specifičnost i identifikovanje žene i time za njeno razlikovanje od bića drugog pola, odnosno od muškarca. Ženskost ne uspostavlja razliku između žene i muškarca kao ljudskih bića. Ta razlika je specifična karakteristika između ljudskih bića različitog pola. S obzirom na to, neosnovano je terminološko

>•) Nouvelle critique, br. 82 za 1975. godinu.

2ENSK0 PITANJE 45razlikovanje između žene i čoveka koje preovlađuje ne samo u literaturi X IX veka već i danas.

U antropološkom i društveno-političkom značenju žena je čovek u istoj meri kao i muškarac, što ne znači da među njima ne postoje biološko-psihičke i socijalno- -kultume razlike uslovljene prirodnim razvitkom vrste i društvenim razvitkom ljudskih individua. Polazeći od ovog saznanja, pojam i jezički kriterijum razlikovanja ljudskih grupa na ovoj osnovi jeste razlika između žene i muškarca, a ne između „čoveka" i „žene” , jer je žena u osnovi isto ljudsko biće kao i muškarac.17)

Ženskost se često pojmovno i jezički izjednačava sa „ženstvenošću” . Ovom drugom pojmu se pripisuju pretežno psihičko-emotivne karakteristike u kojima se, u zavisnosti od ideologije i društvene strukture epohe, utvrđuje čas osećajnost sa potčinjavanjem i poslušnošću, čas emocionalnost puna misterija i nepredvidljivosti. Najpoznatiji metafizički izraz ženstvenosti sadrži romantizam X IX veka, a njegov filozofsko-poetski izraz dat je u delu J. W. Getea, koji je ujedno iskovao poznati termin „večito žensko” (evich veiblih).

Pod ženskarstvom se podrazumeva pežorativno i mizogensko značenje ženskosti ili ženstvenosti, ili samo negativna strana psihe i ponašanja žena.

U nizu radova o ženi, naročito od radikalnih feminista žena, svi ovi pojmovi se odbacuju kao tendenciozni, a ove reči kao izrazi muškog (čak falokratskog) „govora” . Bez obzira na to, zadatak je društvene nauke da ih odredi, a naučni studij o ženi ne može ih zaobići da ne bi pao u idejno sektaštvo i problemsko siromaštvo.

, w) U francuskom jeziku upravo se, u odnosu na razlikovanje prema ženi, muškarac označava kao covek (l’homme), što je poslcdica uticaja ..mahistićkog" govora.


„Ženstvo” (izraz za teško prevodivu francusku reč „fćm initudć") je prihvaćen po analogiji sa pojmom „cm stvo" („nćgritude") koji je prvi upotrebio i pustio u promet senegalski predsednik, pesnik Sengor. Ova kovanica nije do danas šire prihvaćena (utoliko pre što teži da označi posebni rasnopsihološki supstrat revandikacije i pokreta žena koji bi bili izvan opštih zakona o društvu i njegovom razvitku). Ovaj pojam nije dobio širu primenu ni u zemljama u kojima je nastao (Francuska, SAD) i samo se izuzetno, od strane manjinskih grupa ženskog pokreta u zapadnom svetu, prihvata kao izraz osobenosti ideologije oslobodilačkog pokreta žena. Nema teorijskih i političkih razloga da se traže biološko- -psihološki koreni savremenih oslobodilačkih ideologija i svaki pokušaj u ovom pravcu slabi uticaj naprednih i demokratskih pokreta i smeta ostvarivanju interesa žena (danas i uopšte) i vraća naučnu misao o društvu na biologizam, a time i na idealizam.

7. Sve što se odnosi na ženu izraženo je zamenom i mešanjem mitova i istine, m itologije i realnosti. Žena je suviše dugo bila (i danas je ) u robnoj cirkulaciji da ne bi bila mistifikovana i fetišizovana. Naučna studija o ženi nužno mora razlikovati ženu kao mit i ženu kao socijalno, ljudsko i svojstveno biće. Sve je u odnosu na ženu još uvek istovremeno mistifikovano i realno, što je jedan vid dvostrukosti birokratskih i realnih pojmo; va koja, prema Marksovom mišljenju, karakteriše savremenu misao klasnog i birokratizovanog društva.

U pojmovima „ženskost" i „ženstvenost" (i drugim koji se izvode iz termina žena) ima nesumnjivo elemenata mitskog i čak mistifikatorskog. Odbacivanje ovih pojmova a priori, pod izgovorima da su u njima nataložena značenja određenih klasa, ideologija i ljudskih grupa (muških), sprečava da se oni kritički shvate

2ENSK0 PITANJE 47i da se problematika žene postavi u svim njenim vidovima i dimenzijama. Saznanje žene i o ženi gubi svoj autoritet a misao oštrinu ako se zasniva na neomanihej- skom načinu mišljenja, koje se sastoji u tome da se sve ono što smeta određenoj koncepciji o ženi, i pokretu koji je zastupa, proglasi za tuđe, „muško” i „crno” , a sve što se slaže sa tom koncepcijom za jedino „pravilno” , „žensko” i „belo” . U takvom načinu mišljenja koji se nalazi u nizu programa i shvatanja, naročito radikalnih feminističkih grupa, često se iza ženskih pojmova kriju muški i iza prisutne muške misaone dominacije nastojanje da se ona produži u korist žene i njenih shvatanja.

8. Ovakav manihejski način mišljenja je proizveo izvesne nove pojmove i termine (kao što su seksizam, mahizam, falokratizam, falokratocentrizam) kojim obiluje savremena literatura krajnjeg i poluideološkog feminističkog radikalizma (koji često nije daleko od lez- bejstva).

„Seksizam” je termin koji označava mušku psihologiju i ideologiju, a danas se primenjuje na svaki oblik mišljenja koji je isključivo naklonjen interesima jednog ili drugog seksa. „Mahizam” (reč španskog porekla) je reč kojom se označava shvatanje o muškoj superiornosti, stavove i ponašanja koji iz njega proizilaze ili ga potvrđuju. „Falokratizam” (od grčke reči sa značenjem „seksističkog značaja”) označava režim dominacije i vladavine muškarca, odnosno muškog pola. Termin se široko upotrebljava u radovima i proklamacijama radikalnih feminista i pisaca koji su naklonjeni brzim i opštim ocenama. „Falokratocentrizam” (slično „etnocentrizmu” i „sociocentrizmu”) je pojam kojim se karakterišu ideje ili praksa koje polaze od isticanja postojanja ili nužnosti jednog centra izvora misli, tumačenja i uticaj a koji podvrgava sve druge doktrine


i idejne prakse svojoj superiornoj centralnoj, konkretno muškoj moći.

Svi ovi izrazi, a naročito dva poslednja koji su preuzeti iz grčkog jezika, kriju jednu određenu ideologiju koja proizilazi iz opravdane osude vekovne dominacije i prevlasti muškaraca u istoriji i njihovog neopravdanog izjednačavanja sa polom. Ali, ovakav antropomor- fizam nije sredstvo za nalaženje pravih korena nejednakosti (i uopšte ugnjetavanja) žene danas. Jake reči ne kriju ni jake misli, ni jake karaktere, kao što je to isticao francuski moralista Vovnarg.

IV

1. O odnosu marksizma, posebno društvene teorije Marksa, Engelsa i Lenjina, prema ženskom pitanju postoje različita mišljenja ne samo među nemarksistima već i marksistima. Među prvima nisu retka tvrđenja da teoretičari socijalizma i ljudske emancipacije nisu pokazali poseban interes za žene i njihove probleme. Pored poznate težnje konzervativnih i reakcionarnih pisaca da se delu ovih teoretičara (odnosno marksizmu uopšte) oduzme ono što stvarno ima, a pripiše ono što u njemu nema, ovo tvrđenje se zasniva na ovim osnovnim slabostima koje karakterišu savremenu analizu i kritiku marksizma:

a) ocene se daju na osnovu više ili manje istrgnutih fragmenata iz Marksovih i uopšte marksističkih radova, uz očigledno malo poznavanje njihove celine;

b) sa marksizmom se izjednačavaju pojedini stavovi izneti u programima i deklaracijama određenih komunističkih partija, mišljenja o stvarnom položaju žene u odgovarajućim radničkim pokretima ili stanje u praksi pojedine socijalističke zemlje danas;

2ENSK0 PITANJE 49c) ideološka otuđenost, čak i zaslepljenost.Ocena doprinosa marksizma u postavljanju, defini-

sanju i rešavanju ženskog pitanja je neodvojiva od poznavanja celokupnog dela Marksa, Engelsa, Lenjina i drugih marksističkih teoretičara i ne može imati autoritet naučnog saznanja i objektivne istine ako se ova značajna teorija o društvu i njenom razvitku ne stavi u opštu misaonu i stvarnu istoriju društva i čoveka.

Sve do sredine X IX veka mišljenje o ženi je ostalo na planu sentimentalnosti i romantizma, kao i očiglednih gluposti i legendi o ženi „koja je stvorena od rebra muškarca" (Adama) ili o ženi kao „po prirodi” nižem i potčinjenom ljudskom biću. Biologizam je osnova društvene misli uopšte. Biologizam je i prva „naučna” osnova svih ranijih i tadašnjih „teorija” o fundamentalnoj i večitoj nejednakosti žene prema muškarcu već i o njenoj „inferiornosti” . On je izražen u poznatoj formuli Sv. Pavla i Avgustina („tota mulion in utero, totas vir in ejaculatio” ) koja je vodeća ideja svih docnijih psihologija o ženi i uopšte, svih ne samo „mahističkih” i „falokratskih” već i elitističkih i birokratskih ideologija o „ženskosti” kao pasivnoj funkciji (katolički filozofi Vinterštajn, ničeizam, frojdizam i apa- ratska ideologija); kao i široko rasprostranjenih „popularnih” (muških) mišljenja o večitoj inferiornosti žene.

Promena ovih teorija nastaje pod uticaj em radikalnog romantizma, a naročito socijalističkih ideja i radničkog pokreta. To se dešava oko 1840— 1845. godine u poznatoj revolucionarnoj situaciji koja stavlja u pitanje sve dotle važeće vrednosti i tradicionalne teorije o državi, vlasti, čoveku i njegovim pravima; to je epoha u kojoj sazreva jedna nova revolucionarna misao.

U to vreme Marks postavlja temelje jednoj novoj i smeloj nauci koja otkriva klasnu borbu kao motor


istorije i ističe ulogu radničke klase u konačnom ukidanju kapitalizma i stvaranju jednog novog društva u kome će se razrešavati mnoge zamršene protivrečnosti postojeće civilizacije. N jegovo delo, koje je sazrevalo i razvijalo se (u saradnji sa Engelsom) do kraja X IX veka, izvršiće duboku kritiku i reviziju dotle opštepri- hvaćenih shvatanja o društvu i čoveku, a time i o ženi.

2. M išljenje o ženi kao nižem biću, formirano na osnovu bioloških i seksualnih zabluda, ispunjava jednu viševekovnu „mahističku" ideologiju i „krivu svest" koje su izražene ne samo u, za ženu potcenjujućim, narodnim izrekama i pesmicama već i u koncepcijama niza filozofa, psihologa i državnika; u pisanim tekstovima i usmenim ponašanjima; u tradiciji i u savremenosti. U tom pogledu se često navode „teorije" i izreke ne samo poznatog ženomrsca Šopenhauera već i Kanta, Ničea i Frojda. Napoleon je svoj stav o ženi kao nižem biću u odnosu na muškarca ozakonio za čitav jedan vek u Code Civilu, najvećem spomeniku buržoaskog prava i kodeksu o nejednakosti žene.

Niče, pesnik-filozof, koji je inače za čitavu glavu iznad mislilaca i pesnika svog vremena, ženu shvata kao tajanstveno biće koje se izražava u funkciji ridanja i materinskom instinktu: „Žena je puna misterija, ali ona nosi i njihovo rešenje: trudnoću". Frojdizam (i psihoanaliza) nastoje da modemizuju i „profine" biološki apriorizam.

Polazeći od Ničeovog tvrđenja o misterioznosti žene, Frojd razvija čitavu psihoanalitičku teoriju čiji je cilj da objasni, tačnije da opravda, potčinjen i niži položaj žene na svim planovima (porodičnom, socijalnom, intelektualnom, seksualnom), zasnivajući tu teoriju na „anatomskom siromaštvu žene". Definišući ženskost kao nedostatak, Frojd shvata ženu kao „kastriranog muškar

ŽENSKO PITANJE 51ca". Opsednut seksom kao rešenjem svih tajni, ne samo čoveka već i društva, on celokupnu istoriju nejednakosti žene svodi na seksualne razlike između žene i muškarca: žena je niža jer je seksualno izvrnuta i biološki nedovršena. Žena je puna stida što nije muškarac; ona je pod stalnom potrebom famozne frojdovske „želje za penisom".18) Žena se može osloboditi anatomskih nedostataka i psihičkih muka ako postane „normalna", a to će biti, zaključuje Frojd, ako postane „Što je moguće više slična večitom predmetu želje — muškarcu". Oduzimajući ženi svaku seksualnu vrednost (ona je biće sa „šupljim seksom", a to znači aseksualno biće), Frojd osporava ženi svaku sposobnost za naučna otkrića i doprinos civilizaciji: ljubomorna i zavadljiva, lišena je i osećanja pravičnosti; ona se ne interesuje za javne poslove; ona je u tridesetoj godini „svršena” , itd. Pod izgovorom naučnosti i misaone suptilnosti, Frojdova teorija o ženi ne donosi ništa novo, već ponavlja vekovne predrasude o odnosu među polovima,18) ne prelazeći niski nivo biologizma28) i psihologizma i time, u krajnjoj liniji, idealizma (u filozofskom značenju reči).

3. Biologizam i psihologizam predstavljaju uvek jednu ideologiju jer polaze od težnje da opravdaju društve

f ) Suprotno ovom Frojdovom „otkriću” , pojedini savremeni sociolozi

lAmuun, „rocicet book ” , 1965) i ljubomoru na „moć začeća žene*r (M. Meaa, „Male and Famale”, NY, 1966 i B. Betleheim, Symbolic Wounds, NY, 1970). , , ” ) Kao mlad i zaljubljen, Frojd „nežno” piše svojoj verenici: „Dragooiago, dok ti uživaš u svojim domaćim poslovima, ja se predajem zadovoljstvu da rešavam tajne strukture duha (V. C. David, Freud Superm&le, Pans, ćd. „Minuit”, 1975).

Mnogi biolozi, i sami pristalice psihoanalize, podvrgavaju Frojdovu teoriju o ženi i celokupnu psihoanalizu (i posebno Frojda) svestamoj analizi i kritici: od tih radova se posebno ističu pisci marksisti (podrugljivo i uomCno delo Luce Irigaray, Speculum de l'antre femme, ćd. „Minuit”, rans, 1975) i donekle knjiga u nizu pitanja smela 1 originalna, američkog teoretičara ženskog porekla kate Millet, La Politique du Mdle, Paris, ćd. Stocek, 1974).


ne nejednakosti i osujete oslobodilačke pokrete potči- njenih grupa, uz opravdanje opresija i vladavine jednih od strane drugih.

Pored reakcionarnog karaktera svih ovih „teorija", najveći broj njih, u odnosu na žene, spadaju u grupu čiji su autori otvoreno ili prikriveno mahisti i otvoreni protivnici jednakosti žene i muškarca i time emancipacije žena; ovi pisci su poznati i kao antifeministi.

Ali biologizam i naturalizam služe kao osnova izvesnih novih teorijskih pokušaja koji za nejednakost žene i muškarca nalaze objašnjenje ili opravdanje u nužnim razlikama među polovima i u izvesnim vrednostima koje proizilaze iz „prirode bića” predstavnika ova dva pola, pokazujući pri tome ili „razumevanje" (i čak simpatije) za položaj žene (prihvatljiv ili neprihvatljiv), ili tražeći rešenje za postojeću nejednakost u novoj nejednakosti i izvrtanju vrednosti — žena se oslobađa time što se ponovo postavlja na vrh društvene piramide, tamo gde je nekad bila i gde je opravdano da se nalazi s obzirom na svoje biološke funkcije.

Prvi je pravac neomahistički (Dž. S. Mil, Vilar, A. Breton, Mead i dr.), a drugi je „proto-feministički” .21)

Ovi pisci, naročito A. Lekler, preuzimaju na nov način tradicionalne biologističke premise o podeli ljudskih grupa, navodeći tvrđenje o imanentnosti („tako je to bilo od početka i ne može biti drugačije”) položaja žene. Žene i muškarci kakvi su danas su „date” i prirodne kategorije. Hijerarhija među njima nastaje posle i nezavisno od ovih podela i njihovog sadržaja. Podela između poslova (dužnosti), nužna za žene, izvršena je prema merilima koja nisu merila socijalnog ugnjetavanja. Kad je ova podela jednom izvršena i priznata, ljudi

M) Najpoznatija varijanta ovog pravca data je u knjizi jedne žene: A. Leklerc, Parole de femme.

ŽENSKO PITANJE 53su sve učinili da ova podela bude shvaćena kao dobra i opravdana (ona je izvršena racionalno i opravdano). Prema tome, potcenjivanje i obezvrednjivanje žene i njen niži položaj proizilaze iz obezvrednjivanja, potcenjivanja, prezira i neinteresantnosti onog što jo j je „tradicionalno ili prirodno pripalo i dodeljeno".

Iza ovog statičkog biologizma, koji meša društveni fenomen (podelu rada) i prirodne razlike (razlike prema polu), krije se poznata „seksualistička" ideologija koja opravdava društveni odnos (ugnjetenost žene) razlikom među subjektima kojima se odriče društvena uslovljenost. Svaki biologizam vodi u idealizam i meša uzroke i posledice, pripisujući posledici karakter uzroka; to još jednom potvrđuje ocenu starih kineskih filozofa da su biologizam i idealizam reakcionarna mišljenja. Ovakva misao ne objašnjava ništa; ona je tautološka: devalvi- ranje žene ima uzrok u obezvređenosti b i t i žena. Žena je podređena jer ima (ili je preuzimala) niže i podređenije funkcije i poslove (ne samo kućno-domaće već i biološke, u vezi sa rađanjem) kojima su muškarci (neopravdano) pripisali nižu vrednost, a ona ne vrši subalteme poslove zato što je raspadom matrijarhata, širenjem privatne svojine i klasne borbe postala objekt dominacije i eksploatacije. Engels se „ispravlja” tamo gde se potvrđuje i podržava nauka i istorijsko istraživanje do danas. Žena je žrtva svoje sudbine, a ne društva nejednakosti, oskudice i dominacije.

Za razliku od grubog biologizma i antifeminizma, ova shvatanja uključuju i učešće same žene u igri uspostavljene inferiornosti. Po „prirodi” smerna, pasivna i zahvalna, žena prihvata svoju ulogu, i čak u njoj uživa, jer joj to omogućuje da se razlikuje, da bude „druga” , da ulepšava život (ne kaže se čiji), pošto je ona jedini i pravi proizvod života kao takvog.


Zahvalnost kao psihički odnos prati svaki sistem potčinjavanja; to su zapazili i opisali mnogi pisci22) i istraživali moderni sociolozi,22) ali objašnjenja se gube iza često tačnih analiza i opisa. Zahvalnost nije ni osobenost žene, ni izraz potčinjenosti. Moralno-psihološki, ona, kao ponašanje robova (potčinjenih), može sadržavati elemente koji proizilaze iz konkretnog boljeg ili humanijeg držanja (gospodara) i koji odgovaraju potrebi ljudskog bića da smanji otuđenost, da priđe sredini u kojoj može ispoljiti svoju ljudsku potrebu za toplinom i prijateljstvom što nastaju kad su mržnje sankcionisa- ne, perspektive oslobođenja daleke, a kultura i svest potčinjenih niske. Na planu ličnih odnosa ona je rekompen- zacija za isti stav drugog, za stav izvan granica mazohizma, ona je odnos slobodnog osećanja koje vapi za jednakošću i dobrotom.

Kao kolektivni fenomen u izražavanju i poniženju potčinjenih (robova, slugu itd.), zahvalnost se hrani vrednostima i uopšte ideologijom vladajućih klasa (čija je namena i uloga da uvek integrišu sve, a naročito pot- činjene grupe u „sistem”). Svim mogućim kanalima vlasti i ideologije, od bića do kulture, ova politika mora da utiče na kolektivnu i individualnu psihu izraženu u zahvalnosti i drugim prihvatljivim i „olakšavajučim” ponašanjima.

To se sve odnosi na položaj, odnose i ponašanje žene. Neosnovano je, je r je nenaučno, antipsihološki i apolitički tvrditi (kao što čine ne samo pisci sa ideološke „desnice” već i Mario, Sartr, S. de Bovuar i dr.) da je zahvalnost i ceo kompleks onog što se naziva ženstvenost posledica i izraz njenog ugroženog i podređenog položaja i opresije.

“ ) Flaubert, Trols Contes; Jack London, Priče sa ju ln ih mom.**) Fenon, La sociologie de la revolution, Paris, 6d. ,.Maspero” , 1967.

ŽENSKO PITANJE 55Zahvalnost je psihologizovanje jednog vladajućeg

sistema vrednosti politike u društvu koje proizvodi i održava odnose eksploatacije i dominacije. Ona nije stabilna vrednost jer je subjekt osećanja, a ono je, kao nametnuto, nužno; ona je vrednost kritike koja je, kao takva, na ivici svog pretvaranja u nezadovoljstvo i pobunu. Kao zahvalnost za trpljenje, i za prihvaćenu potčinje- nost, ona je elemenat vladajuće ideologije i sredstvo održavanja potčinjenosti žene; ukoliko nije posledica radikalnog negiranja društvenih odnosa s onu stranu hijerarhije i iskorišćavanja drugog, ili na individualnom planu, svest o krivoj svesti čiji su materijalni, društveni i politički osnovi ugroženi ili se menjaju.

Teorija o zahvalnosti kao privilegiji i „preimućstvu" žene je sastavni deo biološko-psiholoških doktrina koje ističu da je potčinjeni položaj žene psihološki odnos, a svaki drugi odnos dominacije i eksploatacije materijalno-politički odnos. U sociološko-političkom smislu nema ni osnova, ni razloga da se pravi ovakva diferencijacija, što bi vodilo u seksističku ideologiju i u iluziju da oslobođenje žena nije prvenstveno društveno i političko pitanje i stvar snaga koje su pozvane da društvenim i političkim sredstvima menjaju društvo (a time i psihologiju čoveka), već običnih ubeđivanja i ma- nipulisanja.

i 4. Kao i u momentu kad su stvorene, tako i docnije I (i danas), Marksove ideje o ženi predstavljaju diskonti- nuitet sa ovom literaturom zasnovanom na predrasudama, poluistinama i patrijarhatskoj ideologiji.

Marks nije smatrao ženu kao bitan elemenat revolucionarnog preobražaja društva. Ali ona ima značajno mesto u njegovoj opštoj revolucionarnoj teoriji, i to ne samo usled njenog položaja društvene grupe koja je, pod uticajem klasnog društva, podvrgnuta svestranom,


a ne samo ekonomskom ugnjetavanju. Pored toga, Marks je u više mahova dao analizu ne samo političkog položaja žene u uslovima društva u kome je živeo već je utvrdio niz pogleda i istina koje su izmenile celokupnu dotadašnju teorijsku i političku raspravu o prirodi „ropstva'*24) žena i o mogućnostima njihove emancipacije i koje čine osnovu savremene društvene nauke u odnosu na žensko pitanje. Marks je prvi veliki mislilac koji je žensko pitanje shvatio kao totalno i specifično pitanje, izražavajući svoje stavove ne samo o nejednakosti, dominaciji, eksploataciji i uopšte potčinjavanju i unižavanju žena u klasnim društvima, već i o suštini odnosa između muškaraca i žene i o dubini i značaju ljubavi.

T Marks nije „izm islio" novu teoriju o ženi i njenoj emancipaciji, ali je on utvrdio osnove i dao sadržaj takvoj teoriji. U toj teoriji nalaze odjeka promene i tekovine u društvu i ljudskoj misli koje su rezultat društvene, političke i intelektualne borbe u periodu od velike francuske revolucije do sredine X IX veka i docnije^U tom periodu bio je ostvaren veliki napredak ne samo u kritici postojećeg društva i njegove ideologije već i u pogledu poznavanja prethodnih istorijskih formacija. Pored novih istorijskih i socioloških otkrića, uspostavljaju se i daju prve rezultate takve nauke kao što su antropologija i seksualna psihologija. Uporedo s tim, radnički pokret podiže sve više radničku klasu i radne mase na rang odlučujućeg društvenog činioca, koji je sposo-

14) Pojedini naučnici (i marksisti) osporavaju tačnost ovog izraza, ističući s pravom da žene nisu klasa i da se njihov položaj ne može izjednačiti s položajem robova. Marks, a naročito Engels, pojmu ropstvo žene ne daju značaj naučne definicije društveno-ekonomskog položaja žene u kapitalizmu, već se služe jednom figurom da bi istakli kako višestranu potčinjenost tako i otuđenost žene od njenog ljudskog bića. Neosnovano je mišljenje da je ovaj pojam izazvao pojavu teorije o „barbi polova" kao istorijskom zakonu: svaka revolucija XX veka preuzima iz marksizma svoj govor i verbalizam i ne osporava, već potvrđuje ulogu i značaj klasne borbe kao motornu snagu istorije.

2ENSK0 PITANJE 57ban ne samo da ruši režim represije već i da ukaže na nove društvene alternative. Takav pokret je neizbežno morao imati svoje poglede na društveni i ljudski razvitak i svoje odgovore za životna pitanja društva i čoveka.

Kao i svaki stvarni političko-idejni pokret jedne klase ili ljudske grupe koja hoće da men ja svet i sebe u njemu, pokret radničke klase je imao potrebu da odredi svoja rešenja za ova pitanja, suprotstavljajući se shvatanjima i idejama vladajuće buržoazije, i da, preduzima- jući njen izazov nastoji da ga zameni svojim novim i radikalnim izazovom. U takvim uslovima i odgovarajućim zahtevima radničke klase celokupnog socijalističkog pokreta njihovi su vodeći teoretičari, i originalni i odgovorni ideolozi, Marks i Engels formulisali kako svoju opštu teoriju o oslobođenju radničke klase i čoveka tako u njenom okviru, a delimično i preko toga, teoriju o ženi i njenoj emancipaciji. Oni nisu filozofirali o ženi, već su je uveli u proces promene stvarnosti i njenog sopstvenog oslobođenja; ia pre svega su dali teorijske elemente da se shvati žena po onom što je bila, što danas jeste i što može biti na putu op- šte i svoje emancipacije. ^

Pri tome su neosporne tri činjenice: a) ova teorija izražava društvenu i idejnu situaciju u kojoj je stvarana, tako da osnovni problemi i rešenja koja ona, u radovima Marksa i Engelsa obuhvata, proizilaze iz posebnog iskustva kapitalizma X IX veka i njegovih efe- kata na žene svih klasa; b) marksistička teorija o emancipaciji žena je neodvojiva od njegove opšte društveno- -političke teorije, odnosno od celine i jedinstva teorije Marksa i Engelsa; c) ova teorija o ženama po mnogim svojim idejama predstavlja nastavak, ali i prevazila- ženje prvih originalnih i velikih ideja o ženi i njenom oslobođenju koje su nastale u revoluciji X V III i X IX


veka, u ideologiji romantizma i naročito u delima utopijskog socijalizma. U nekim pitanjima ona nosi tragove ovih prihvaćenih ideja, naročito onih koje je izrazio jedan od najinventivnijih „feminističkih” filozofa, raspe- vani i ponekad konfuzni Sari Furije — istovremeno modem i dijalektičar i vizionar, sa Hegelom, Ničeom i naravno, Marksom, kreator modernosti savremenog doba.

Sve ovo čini prirodnom i realnom osnovnu činjenicu da su Marks i Engels postavili sociološko-idejnu osnovu, teorijsku čvrstinu i političku usmerenost teoriji o ženi u celini, a naročito u pogledu uslova i oblika represije koju trpi i puteva njene moguće emancipacije.

Od tog vremena je revolucionarna i teorijska rasprava o ženi ušla u naučnu raspravu o saznatim i pravim pitanjima; raspravu koja se oslobađa ne samo tradi- coinalističkih i zaostalih shvatanja vladajućih klasa i „mahizma” već i romantičarske retorike utopijskog socijalizma i blažene naivnosti verskih pridika o jednakosti „božijih stvorenja” .

5. Marks i Engels su smatrali da je žensko pitanje izuzetno složeno i značajno i zato su ga postavljali i nastojali da reše pod svim, u to vreme mogućim, uglovima po smatran ja istorije i prakse, i pokazali su, i na ovom polju znanja i istraživanja, svoju spremnost da dopune i isprave svoja ranija gledišta kad su ostvarena nova otkrića i utvrđene nove činjenice. U tome se oni razlikuju ne samo od niza naučnika tog vremena već i od pojedinih docnijih „marksista" (zbog kojih je Marks bio prinuđen da se ograđuje da „nije marksist”). U pogledu na teorijsko raspravljanje o ženama, Marks i Engels su bili ispred tog (svog) vremena, obuhvatajući teorijski smisao i vid ove stvarnosti koji su pripadali aktuelnom i budućem.

2ENSK0 PITANJE 59Njihovi stavovi i zaključci nisu iscrpni i defini

tivni i kad bi se tako shvatili, oni bi se stavljali izvan okvira svoje epohe, što oni izričito nisu ni hteli, ni mogli. Ne smanjuje se neiscrpna i nezamenljiva vrednost njihovih ideja, njihovih doprinosa definisanju i rešavanju ženskog pitanja kad se utvrdi da su njihove misli neodvojive od vremena u kome su živeli i mislili, kao i od njihovog socijalnog i muškog statusa. To ne znači da bi drugi, pa ni žene, u tim uslovima mogli ići dalje i dublje u teorijskom doprinosu. Oni su ti koji su omogućili da se danas i sutra ide dalje i postavljaju i rešavaju problemi žena i da se stvara jedna teorija o ženi. Ta teorija je još uvek istorija i svežanj usmerenih i usmeravajućih ideja, što je osobenost svake teorije koja nas približava istini i stvarnosti.

Niko do danas nije otišao dalje od Marksa u definisanju suštine ženskog pitanja. Osnovne postavke ove teorije su sledeće. ćovek je deo prirode i prirodno biće, a istovremeno i „predstavnik svoje vrste". Ljudska priroda nije nešto što je usađeno u čoveku; on ima prirodne apetite i težnje, ali način na koji ih zadovoljava je uslovljen društvenom i ekonomskom revolucijom koja uključuje umerenost i moral. Kad čovek smatra ženu kao roba, ili isključivo kao ličnost koja treba da mu sprema hranu, on se odriče jednog dela svojih sposobnosti da ostvaruje svoju prirodu kao društveno biće. Privlačnost među polvima nije nešto što je dato po prirodi. Lična svest o drugom polu je jedno istorijsko ostvarivanje, prilog čoveka u stvaranju sopstvene prirode. Shvatajući ženu kao ljudsko biće koja ima različitu svest, čovek čini korak napred prema jednoj potrebi koja „nije prirodna".odnosno biološka, već prirodna „ljudskoj prirodi” .25)

**) K. Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi, Rani radovi, ,,Naprijed” , Zagreb, 1961. str. 241.


Sledeći poznatu Furijeovu misao, Marks je, isto tako, u društvenom statusu žene nalazio istorijsko merilo sposobnosti ljudskih bića da postanu svesni svoje okoline i da je savlađuju; meru društvenog pokreta koj i vodi iz nužnosti u slobodu. Ali, za razliku od Furijea^ on ističe da su postojeći odnosi među ljudskim bićima jedna vrsta „odstupanja" u odnosu na prirodu i na druge. Ljudski sastav čoveka je postao animalan, a njegov animalni sastav se humanizovao. Čovek je postao uglavnom „stomak i apstraktna aktivnost". N jegove prirodne funkcije (kao što je produženje vrste, prokreacije) su animalne, a ne ljudske. Položaj žene odražava ovu deformaciju ljudskih bića.26)

Marks je isticao način na koji ljudi mogu da pre- vaziđu otuđenje u društvenim odnosima. Tradicionalna filozofija tu ne pomaže, jer se može pristupiti filozofiranju samo polazeći od perspektive otuđenja. U skladu s tim, koncepcija o ženi u takvoj filozofiji nije ništa drugo do projekcija unutrašnje podele filozofa. Sposobnost poimanja, upravljanja i stvaranja mora se izraziti praktičnom aktivnošću sa ciljem da se svet promeni. Ako toga nema, čovek se ograničava na komentarisanje svoje sopstvene nesposobnosti da shvati. Situacija radnika je opšti izraz ljudskog otuđenja, dok je odnos između žene i muškarca u naj- opštijem vidu prostitucija, koja je opet poseban oblik univerzalne prostitucije radnika. Jedno komunističko društvo može da učini kraj ovome stanju.27)

Razvijajući ove opšte filozofsko-antropološke ideje, Marks ne odvaja ženu od svoje definicije ljudskog bića. Ali je ona — u ovom periodu razvitka njegove teorije o

**) Ekonomsko-fiiozofski rukopisi, Rani radovi, „Naprijed", Zagreb, 1961, sur. 240.

" ) Isto.

ŽENSKO PITANJE 61ženi — još uvek onaj „drugi” , elemenat spoljnog sveta kakvog poima i kontroliše čovek, tačnije muškarac. Žena još uvek nije društvena grupa u pokretu u kome stiče i koristi svest o sebi; ona je pre reprezentativni simbol čoveka (tačnije muškog ljudskog bića) u njegovom odnosu sa prirodom. Ali, žena je u mogućnosti da postane autonomno i svojstveno ljudsko biće u komunizmu, kada će, oslobađajući se svih otuđenosti koje je podnosila, uspeti da prisvoji autentičnu ljudsku prirodu.

To je u skladu sa Marksovim gledištem po kome oslobođenje žene od ekonomske zavisnosti, od koje ona pati u režimu privatne svojine, otvara vrata za istorijske ljudske odnose. Ali, suprotno „vulgarnom komunizmu” , Marks je oštro odbacio tzv. „ideju” o ženi „kao zajedničkoj svojini” . U slučaju „komunizma” , kaže Marks, javna svojina bi zamenila privatnu svojinu, a u jednoj i drugoj situaciji žena bi se našla isključena iz ljudskog razvitka.

Engels je tu ideju još naglašenije izrazio u svom radu Principi komunizma (koji je poslužio kao prva skica „Komunističkog manifesta” od 1847. godine), navodeći da „komunističko društvo, umesto da uvodi zajedničku svojinu žena, ukida je ” .

U istom radu Engels polemiše sa tvrđenjem tadašnjih i docnijih (današnjih) „kritičara” , odnosno neprijatelja komunizma, po kome komunizam vodi u „zajedničku svojinu žena” . Sa njemu svojstvenom logikom, on objašnjava poreklo ovog tobožnjeg i licemernog ,,uža- savanja” „dobromislećih” duhova, „užasavanja” koje u periodima misaonog mraka i laži (kao što je to nedavno predstavljao nacional-socijalizam) ispunjava svu „kritiku” marksizma i socijalizma. Buržuj nalazi u ženi obično sredstvo za proizvodnju. On je „obavešten” da sredstva za proizvodnju treba da budu korišćena zajednički


od proizvođača i dolazi do logičnog zaključka da će ova zajednička svojina neizbežno pogoditi žene. Ali, zaključuje Engels, stvarni cilj komunizma je ukidanje statusa žene koji od nje čini obično sredstvo za proizvodnju 28)

Prihvatajući ovu misao, Marks i Engels su u Komunističkom manifestu izneli još neke argumente o odnosu novog društva (komunizma), prema ženi koji danas čine osnovne pojmove i elemente u analizi ženskog pitanja. Oni ističu da se u postojećem buržoaskom društvu muškarac služi svim ženama kao objektima i smatra ženu kao svoju svojinu.

Od posebnog su interesa za svestrano poimanje ženskog pitanja i društvene i lične situacije žene karakteristične Marksove analize Pariških misterija, poznatog populističkog pisca tog vremena Evžen Sia (u Svetoj porodici). On ističe još uvek raširenu pojavu poznate hipokrizije onih koji hoće da pojedinu ženu „spašavaju" i da se prema njoj odnose „plemenito", a u stvari podržavaju (ili su nesposobni da shvate) mehanizam pomoću kojeg se žena eksploatiše. Pojedinačna humanost, koja ne dira u opštu nehumanost, nije radikalan akt, već povremena „sentimentalnost" ili traženje alibija za stvarno učestvovanje u nehumanosti. U ovom pogledu ima više radikalizma i realizma odgovor koji daje jedna javna žena „plemenitom gospodinu" koji jo j savetuje da postane „poštena žena” (i koji u istom radu pominje Marks): „Poštena, prema kome hoćete da budem poštena?"

6. Ovu teoriju (ideje) o ženi razvijaju Marks i Engels u Nemačkoj ideologiji (1845— 1846. godine). Na širem planu nego ranije, oni utvrđuju društveni status žene i uopšte društveni položaj žene, i to prvenstveno u

“ ) Principes du Communisme, Paris, ćd. Socialis, 1962.

2ENSKO PITANJE 63funkciji materijalnih preobražaja osnove društva i promena u društvenim odnosima, uključujući tu i seksualne, moralne i duhovne odnose. S druge strane, oni razvijaju već poznatu Marksovu naučnu hipotezu (do danas neoborivu) da odnos ljudskih bića sa prirodom ne utiče samo na njihovu sopstvenu prirodu već i na prirodu njihovih međusobnih odnosa. Iz tog proizilazi da se širina promene što je čovek može u toku istorije ostvariti u odnosu na prirodu odražava u načinu na koji on ima svest o drugim ljudskim bićima. Iz ove svesti se rađa „udruživanje” (asocijacija) koja rađa podelu rada, koja opet u početku nije ništa drugo do „podela rada u polnom aktu” . Ovde se uvodi razlikovanje koje će docnije predstavljati teorijsku kičmu Engelsovog Porekla porodice, svojine i države i njegove podele rada koja se zasniva na polu i prirodnim dispozicijama, s jedne strane i na svojini s druge strane. Dalji zaključak iz ovog razlikovanja, koje izričito čine oba pisca, jeste da je za proučavanje društvenih odnosa i shvatanje položaja čoveka, a time i žene, značajna reprodukcija koliko i produkcija^«)

7. Dva su još istaknuta marksistička teoretičara pokazivala interes za žensko pitanje, dajući svoj doprinos potvrdi, razvijanju i konkretizovanju Marksovih osnovnih postavki o ženi, njenom statusu i oslobođenju. To su, i na određenom nivou, Lenjin i Bebel. (Ali, i drugi marksistički teoretičari, od E. Marksa, Lafarga, Geda, Kauckog i Roze Luksemburg do Gramšija i Mao Ce Tunga, nisu zapostavljali i ženu i njene probleme, naročito u okviru svojih društveno-političkih shvatanja i pogleda).

M) Nemačka ideologija, „Kultura", Beograd, 1964.


Lenjin piše o ženskom problemu uglavnom posle pobedonosne oktobarske revolucije, kad se ono pojavlju je kao konkretno životno pitanje novog društva koje proizilazi iz utrobe jednog zaostalog i patrijarhalnog, pretežno seljačkog i patrijarhatskog društva ukrućenog u poznatu strukturu zasnovanu na principu muške hijerarhije: bog, car, otac, muž.

Kao i u drugim oblastima u kojima je mislio i stvarao, Lenjin je u odnosu na ženu ostao verni i samostalni učenik Marksa i Engelsa, ali i originalni i smeli nastavljač njihovih ideja i shvatanja. S obzirom na vreme i uslove u kojima je mislio i stvarao, i odgovarajući na društvena pitanja koje ie_ postavljalo novo društvo koje je nastajalo iz starog,(*Lenjin se posebno interesovao za postojeći i mogući odnos između stanja proizvodnih snaga i novih oblika svojine i položaja žene, za problem mesta i uloge žene u partijskoj organizaciji i političkom životu, a pre svega za oslobođenje žene-radnice od dosade i trivijalnosti rutinskog, domaćinskog i ku- ćevnog rada, najzad, i za novi odnos između muškarca i žene, uključujući i problem ljubavi.-J

U svim ovim shvatanjima Lenjin se ne udaljuje od poznatih Marksovih, a naročito Engelsovih postavki (iz- netih u Poreklu porodice i Položaju radničke klase u Engleskoj, delu koje sadrži izvesne stavove za društveno i praktično rešavanje problema i potreba žene-radnice kao domaćice i majke). Više od Engelsa, on pokazuje posebnu osetljivost za oslobođenje žene od ponižavajućeg tereta sitnih, banalnih i zaglupljujućih poslova oko održavanja domaćinstva i porodice. U kritici ovog drastičnog oblika iskorišćavanja i odgovarajućeg ponižavan ja žene Lenjin je pokazao posebnu osetljivost za životna i svakodnevna pitanja, predviđajući i preporučujući društevnu akciju u pravcu pomoći ženi da smanji

ŽENSKO PITANJE 65teret pod kojim stenje, naročito u materijalno i kulturno nerazvijenom društvu, društvu opterećenom svim vrstama zabluda i fanatizma u pogledu odnosa muškarac—žena. On je marksist koji je, kao vod prve socijalističke države, najviše učinio za konkretno oslobođenje žene i za podizanje svesti sovjetskih žena (i žena uopšte), o njihovom ljudskom biću, društvenom značaju i o njihovoj političkoj ulozi. Ostvarivanje velikih ideja je akt njihovog stvaranja i ima ne samo praktično-kritičku već i teorijsku vrednost. To čini da je Lenjin ogromno zadužio savremeni socijalistički pokret oslobođenja žena i da je znatno obogatio marksizam i u odnosu na žensko pitanje.

Lenjin je poznati protivnik tzv. slobodne ljubavi, koja je često pratilac prve faze posle svake revolucije, ukoliko praksa slobodne ljubavi nije prethodila pripremi same revolucije (što je Engels tačno zapazio da je to skoro zakonitost). Iako je po sopstvenom tvrđenju bio u svom životu i shvatanju „asket", Lenjin je izrazio dve misli koje su i danas poruka svakom pokretu za istinsko oslobođenje žene, kad se taj pokret razlikuje od anarhizma i kad je svestan opasnosti skretanja u avanturizam i preteranost (ekscese). Na pitanje šta misli o ljubavi, koje mu je postavio stari francuski marksista i njegov lični prijatelj Šari Rapapor, Lenjin je odgovorio: »To je privatna stvar koje čovek ne može da se lišava".30) Na drugom mestu, poznata Lenjinova formula o čaši vode (izrečena u razgovoru sa Klarom Cetkin) sadrži stav o ljubavi kao o duboko doživljenom i osnovnom odnosu žene i muškarca.

w) Na francuskom jeziku Lenjin je to izrazio igrom reči: „S'est une cnose privće dont on ne doit pas se priver”. Ovaj citat je autor dobio od Kapapora u jednom usmenom razgovoru s njim.


8. Bebelovo delo len a i socijalizam imalo je veliki odjek na socijalistički feministički pokret, doprinoseći da se iz zaborava izvuče „žensko pitanje" i da se čak u program nemačke socijalističke partije krajem X IX veka unese zahtev o jednakim pravima muškarca i žene. Zahtev koji je naročito isticao Engels i podržavale Marksove kćeri, Eleonora i Laura Marks (posebno politički angažovane).

Bebel je istakao dva osnovna shvatanja koja će i danas imati odjek u socijalističkom pokretu za oslobođenje žena: a) oslobođenje žena je neodvojivo od oslobođenja svih ljudskih bića od „ugnjetavanja, eksploatacije, nužnosti i bede” u svim oblastima; b) žensko pitanje nije ništa drugo do vid socijalnog pitanja i oba su nerazlučivo povezana i samo zajedno mogu naći konačno rešenje.

Polazeći od toga, ističe da se neophodni uslovi za oslobođenje žene nalaze u tzv. „komunalizaciji"31) domaćih poslova, tj. u osnivanju ustanova za čuvanje dece i pomoć domaćinstvu; a sve to je nemoguće obezbediti van „socijalističkog režima". Isto tako, oslobođenje žene od eksploatacije i dominacije je u zavisnosti od osnovnog preobražaja društvene strukture (kapitalističke).

Bebel je smatrao, kao i Engels, da potčinjenost žene ne počinje sa kapitalizmom, jer je osećanje inferiornosti „duboko usađeno u žensku dušu” i da se ono izražava na područjima u kojima se navike i priroda mešaju do tog stepena da se izjednačavaju. „Žena je bila, piše on, robinja pre no što je ropstvo pronađeno” .32) Kao i Engels, on je smatrao da se oslobođenje žene

•«) Izraz koji su socijalisti, naročito posle Pariške komune, upotrebljavali za proces koji danas označavamo terminom „podruitvljenje’ .

“) Bebel. Socijalizam i žene, „Rad”, Beograd, 1909, str. 1.

ŽENSKO PITANJE 67ne može izvršiti samo putem revolucije: ona je tek početak jednog dugog procesa emancipacije.

Pored ovih teorijskih stavova, Bebel nije otklanjao mogućnost promena i u kraćem roku i nije izbegavao da prizna mogućnost konkretnih sukoba između „žena i ljudi” (kao i svi pisci tog vremena, a i danas, on upotrebljava reč „čovek” za muški pol), ne samo u kapitalizmu već i u socijalizmu. On je istovremeno otvoreno naglašavao da je žena dvostruko eksploatisana: od strane kapitalizma i jedne specifične situacije podređenosti koju je uslovio istorijski i moralni razvitak društva u svim prethodnim etapama. On ujedno prihvata radikalnu tradiciju, pozivajući potčinjene žene da neumorno rade na svom sopstvenom oslobođenju, jer „kao što se ne mogu interesi radnika izjednačiti sa interesima gazda” , tako ni „interesi žene ne mogu se potpuno uključiti u interese muškaraca” . Ali za razliku od niza radikalnih i socijalističkih mislilaca, uključujući i žene-revoluciona- re (kao što su Meri Volkokraft i fantastična i umna fran- cuskinja Flora Tristan)33) koje su smatrale da žene treba da čekaju da se muškarci odluče da pokrenu njihovo oslobođenje,^Bebel je ocenjivao da ima malo izgleda da se muškarci, kao društvena grupa, jednog dana odluče da usvoje ideje „emancipacije žene” . Zašto bi oni to učinili, zaključuje ovaj skromni i jednostavni mislilac, kad im zavisnost i podređenost žene u društvu i porodici neposredno koristi.

Bebelova knjiga nema sjaj smelih i originalnih idejnih varnica Marksa, Engelsa i Lenjina (pa čak i nekih docnijih marksista i socijalista), ali ona je prva monografija posvećena ženi od jednog socijalističkog borca i pisca koji nastoji — najviše pod uticaj em Engelsa —

**) Bebel, Socijalizam i lent. „Rad” . Beograd, 1909, str. 1.


da misli marksistički, realno i jednostavno. To nije obična vulgarizacija marksističkih i socijalističkih ideja (pre svega Furijea i F. Tristan), već pristupačna i sistemati- zovana obrada problema koji su se postavljali pred žene, naročito pred ženu radnicu pri kraju X IX veka.

Inspirisan marksizmom, Bebel je nedvosmisleno potvrdio dve postavke na kojima se zasniva revolucionarni pokret žena. Nikakav mecena ili „ljubitelj žena” neće, i nije u stanju, da se angažuje u borbi za oslobođenje žene. To oslobođenje mora obuhvatiti svest, angažova- nost i borbenost samih žena. Revolucija je put za ostvarivanje tog oslobođenja, a to pretpostavlja postojanje ne samo oduševljenosti žene već i socijalističke vlasti koja je spremna i sposobna da započne i vodi duboke društvene, duhovne i moralne promene. Iako je napadan i vređan od strane buržoaskog feminizma, Bebel je otvoreno i neposredno u svoje delo uneo izvesne probleme i zahteve radikalnog feminizma, vezujući ih za socijalistički pokret. Analize, opisi, poruke i osude koje sadrži ovo delo ulaze u antologiju socijalističke i pretežno marksističke misli o problemu žena i nisu izgubili svoju aktuelnost ni danas.

Iako pod uticajem ideja utopijskog socijalizma, Bebel i nije nikad napustio kontakt sa problemima svog vremena i brižljivo se čuvao svakog dogmatizma i kad je često prihvatao i razrađivao naročito Engelsove misli. Engels je s pravom cenio i isticao ove Bebelove kvalitete ličnosti i dela, koje još uvek ostaje jedina monografija o ženskom pitanju u socijalizmu, iako je u nizu pitanja zastarela i prevaziđena docnijim razvitkom znanja i istorije.

9. Jedno od najznačajnijih otkrića ljudske misli jeste osnovni teorijski koncept marksizma — borba klasa (mada je postojanje klasa i borbe u društvu utvrđeno

ŽENSKO PITANJE 69znatno pre Marksa). Ovaj koncept, još uvek predmet raznih i različitih shvatanja i tumačenja, doprineo je da se konstituiše istorijska i moderna nauka o društvu i čoveku; da se naučno zasnuje svest čoveka o zakonima koji vladaju nastankom, evolucijom i protivrečnostima u istoriji i društvu, kao i o nosiocima tih procesa, i o predstavama (ideje, teorije) koje se stvaraju u njima i pod njihovim uticajem. Borba klasa je danas skoro opšte- prihvaćeno sredstvo saznanja o društvenom dinamizmu i borbenoj svesti društva i čoveka o sebi. To ne znači da nije uvek bilo klasno i ideološki motivisanih pokušaja da se klasna borba, kao koncept i materijalni princip istorije, ospori i da joj se nađe zamena. Najpoznatiji od tih pokušaja su oni koji, prihvatajući postojanje ili samu nužnost borbe za saznanje društva i njegove nužne mutacije, uspostavljaju njene posebne nosioce, kao što su rase, nacije, religije, političke institucije, pa čak i kontinenti. Tako istorija političkih i društvenih teorija poznaje ideje o „borbi rasa", „borbi nacija” , „borbi demokratije i totalitarizma", o „borbi kontinenata" itd. Biologizam i socijalni darvinizam su najčešće „naučna” osnova ovih shvatanja.

Jedna od novih teorija, koje su stvorene na istom planu, je ona koja se zasniva na konceptu borbe polova; ova teorija ima pretenzije da proces emancipacije žena, i uopšte rešavanje složenih pitanja položaja i uloge žene u istoriji i savremenom društvu, zasnuje na borbi između žena i muškaraca, da ih time objasni, ili uopšte da ideju o seksualnoj revoluciji izjednači sa pojmom savremene revolucije i da razlike, nejednakosti i sukobe među polovima proglasi za osnovni princip objašnjenja i pravca promene u društvu. Teorija o borbi polova ima svoje poreklo u platonizmu i svim oblicima misli koji ljudske odnose svode na biologiju i psihu čoveka, a


docnije je hranjena naročito idejama Kanta i neokan- tizma. U svom savremenom vidu teorija o borbi polova se naslanja na psihoanalizu i sve više na jednu vrstu teorijske simbioze koja se naziva frojdo-marksizam.

Svodeći ljudske (i time društvene) odnose na seksualne odnose, psihoanaliza je pružila osnovu za dva simplicistička zaključka: a) sama ili samo seksualna situacija određuje situaciju žene ili muškarca; b) „uslov” ili položaj žene se svodi na njen seksualni uslov.

Teorijska uproštenost i očigledna apstraktnost ovih postavki psihoanalize nisu mogle odoleti pod pritiskom teorijske ozbiljnosti i društveno-političkog realizma, marksizma i pod uticaj em razvitka savremenog kritičkog nerva u okviru same psihoanalize. Izlaz iz krize psihoanalize i potreba da se održe klasni interesi buržoazije u oblasti teorije i politike doveli su do onog poznatog intelektualno-političkog postupka na osnovu kojeg se jedna nedovoljna i osporena misao pokušava „spasti” , odnosno održati naslanjanjem na teoriju koju nastoji da kritikuje, pa čak i da menja. Tako je nastao kao savremeni teorijski i ideološki „model” : frojdo-marksizam.

U odnosu na problematiku žene, frojdo-marksizam pretenduje da dokaže da je (za neke pisce u socijalizmu, a za druge i u postojećem kapitalističkom društvu) seksualna revolucija moguća i da ona sama po sebi, i čak jedino ona, može dovesti do punog oslobođenja žene. Frojdo-marksizam pozajmljuje pojmove i terminologiju marksizma, dajući im često drukčiji smisao, tačnije prazneći njihov autentični idejni i politički sadržaj i za- menjujući ga pretežno verbalnim i psihofeminističkim sadržajem. On govori o revoluciji, ali pretežno pod njom podrazumeva seksualnu revoluciju. On meša privatnu svojinu sredstava za proizvodnju sa privatnom svoji

ŽENSKO PITANJE 71nom polova. On zamenjuje klasnu borbu borbom polova ili smatra borbu polova kao neophodni uslov borbe klasa.

Frojdo-marksizam ističe da je žena eksploatisana od strane muškog pola kao što je radnik od kapitaliste. U uslovima savremenog društva, ženski pol se konstituiše u autonomnu ugnjetenu klasu koja se mora osloboditi od „muške vlasti". Borba klasa je gigantska i večita borba u društvu koje se ne može izraziti u svakodnevnom životu, a pre svega u seksualnom i porodičnom životu. Borba polova je princip koji je u ovim situacijama jedino primenljiv. Borba polova dovodi i do solidarnosti polova i uspeva da preovlada nad društvenim klasama, naročito u stvarnosti kapitalizma.

Frojdo-marksizam je spoj jednog oblika rasizma i seksizma sa pseudorevolucionamim verbalizmom. N jegov program o borbi polova klizi od gubitka zdravog razuma do blaženog simplicizma preobučenog u marksističku frazeologiju, zbunjujući mešavinom imitacije i parodije revolucionarnih tekstova,3“) kao i često komičnom naivnošću.35) Na teorijskom planu osnovne greške frojdo-marksizma se sastoje u sledećem: u posebnom reduk- cionizmu ženskog pitanja na seksualni odnos; u neprirodnom opsesionističkom shvatanju seksualne funkcije; u neobrazloženoj konfuziji između jedne sociološke kategorije (klase) i jedne biološke kategorije (pola); u neadekvatnoj (naučno i političkoj) upotrebi jednog nauč-

.. ,M) tJ jednoj studiji inspirisanoj frojdo-marksizmom stoji: ,,CeIa istonja do danas je bila istorija i borba polova, iskorišćeni, podvlašćeni, ospo ravani potćinieni i ugnjeteni pol može se osloboditi od pola koji ga iskonšcava ako u isto vreme oslobodi društvo od ugnjetavanja kapital-falusa. Jedan spektar opseda Evropu; spektar feminizma sa falusom u zubima, u pratnji onog što ga podržava — „Iezbejstva” Les Temps modernes, maj 1974. — les femmes sentćtent.

“ ) ti težnji da se stvori kulturni ambijent koji se razlikuje od postojećeg, muškog, predlaže se promena gramatike: reči „muškog” roda (u francuskom jeziku kao što su krevet, telo, frižider itd.) postaju ženskog roda; a pri tom žene treba da se „oslobode” „seksistićkog marksizma (Na istom mestul.

II Dr JOVAN ĐORĐEVIC

nog (marksističkog) koncepta — klasne borbe; na svođenju saznanja o kapitalizmu, i njegovoj negaciji na probleme situacije i oslobođenja žena.

Marksizam ne spori postojanje i mogućnost raznih oblika borbi (nacionalne, etničke, kulturne i idejne) i ne pretenduje da klasna borba konsumira ili zamenjuje sve istorijske i savremene borbe. To se odnosi i na „borbu polova".

Sve ove borbe ljudskih grupa imaju svoje osobenosti i u toku istorije nisu se izražavale na isti način. One nisu bile podređene klasnoj borbi niti su jo j smanjivale istorijski značaj i političku efikasnost. Klasna borba je strukturalna pojava: ona proizilazi iz različitog položaja pojedinih grupa u proizvodnim odnosima i pro- tivrečnosti između otuđenog rada proizvođača i kontrole i prisvajanja uslova i rezultata njihovog rada od strane sopstvenika sredstava proizvodnje i rada. Ona je nosilac promene društvenih struktura i usmerena je na uspostavljanje društva bez klasne strukture. Klasna borba je univerzalni princip; proizilazeći iz društveno-ekonomskih, odnosno proizvodnih odnosa koji odgovaraju određenom istorijskom načinu proizvodnje, ona obuhvata sve sfere superstrukture društva: od politike do nauke, ideologije i kulture uopšte. Ona je istorijski princip koji prati i karakteriše celokupnu istoriju klasnog društva, što znači da jo j je poznat početak i da jo j je predvidljiv kraj.

Sve druge borbe grupa su funkcionalne, partikular- ne i uslovljene klasnom borbom. To se odnosi i na „borbu polova" koja je u figurativnom smislu borba, i ne može se izjednačiti (i pored nastojanja nauke i teoretičara „borbe polova" da ovaj pojam izjednače) sa marksističkim značenjem pojma borba klasa. U svom realnom i naučnom značenju borba polova je funkcionalna

2ENSK0 PITANJE 73jer se odnosi na preraspodelu mesta u organizaciji društva; ona je partikulama pošto ima u vidu promenu pojedinih sfera društvenih odnosa. Klasna borba se odnosi na sve društvene sfere. „Borba polova” je društve- no-politički proces: ona je uslovljena nejednakošću i pot- činjenošću jednog pola (žene) i probuđenjem svesti te grupe o tom položaju i mogućnosti da se on promeni. Ona se ne poklapa sa celokupnom istorijom društva i pre je posledica nego uzrok društvenih struktura. Ona ne rešava promene oblika svojine, političke vlasti i druga centralna pitanja istorije, kao što je to funkcija klasne borbe.

Ali borba polova nije ni fiktivna, ni apstraktna, ona je koncept koji izražava potrebe jedne ljudske grupe (žena) da se oslobodi podređenosti i poniženosti celog ljudskog društva i da ga učini što je moguće više jednakim, solidarnim, humanim i civilizovanim. Onda kad je uključena u pokret snaga koje su sposobne i pozvane da menjaju stare strukture i kad je, vođena projektom revolucionisanja postojećih društvenih i ljudskih odnosa radi uspostavljanja novih odnosa, lišenih hijerarhije i vladanja jednih ljudskih bića drugim, ova borba može proširiti, jačati i humanizovati klasnu borbu, dodajući joj po jednu specifičnu dimenziju.

To uključuje položaj, i ulogu žene u istoriju klasne borbe, a ova uloga zavisi od načina proizvodnje odnosno od klase kojoj pripada, a ne od odnosa sa muškim delom stanovništva. Ovaj odnos je određen stupnjem razvitka proizvodnih snaga i oštrinom klasne borbe. Ako postoji oskudica u proizvodnji osnovnih sredstava za život i (proizvodnja rada mala), i time oštra klasna borba, žene iz vladajućih klasa istovremeno oslobađaju svoju prokreativnu funkciju (produženje vrste, odnosno klase) i ograničavaju je (radi jedinstva domena i ka

74 Dr JOVAN ĐO RĐE VIC

pitala uopšte), a žene iz potlačenih klasa su prinuđene da je suzbijaju, pojačavajući svoj servilni položaj u porodici i domaćinstvu. U obe situacije žena postaje žrtva novog imperativa: demografskog.

Položaj žene je složen ne samo zbog njene ekonomske već i demografske uloge. Ona nije samo radna snaga, već ona mora i da rađa. Ona je istovremeno produktivna i reproduktivna snaga. Proizvodni odnosi određuju odnose reprodukcije. Seksualni odnosi su podređeni u logici klasnih odnosa. Ne samo odnosi već i seksualno ponašanje se razlikuje prema klasama i u krajnjoj liniji su klasni odnosi i ponašanja.

Usled ove dvostruko dvostruke funkcije (produktivne — reproduktivne i autogenetičke, odnosno duplog radnog vremena) istorija žene bi bila neumoljiva bez dinamike klasne borbe. Bez klasne borbe ova dvostrana funkcija bi delovala kao fatalnost i oslobođenje žene bi bilo blokirano, kao što se i dešavalo u režimima „klasnog mira", rasizma i patrijarhalnog militarizma. U režimima u kojima je vladala ideologija tzv. tri ,,K" i prema kojoj žena pripada samo crkvi (Kirche), kujni (Kiiche) i rađanju (Kinder).

Ne samo marksizam već i savremena kritička društvena nauka odbacuje ideju da će borba klasa da se zameni borbom polova. Iza ove ideje nalazi se uticaj buržoaske ideologije i kult volontarizma i idealizma (filozofskog) koji karakterišu srednje klase. Istovremeno, marksistička kritika proširuje svoje teorijsko polje uopšte i u odnosu na žene, prevazilazeći izvesna mišljenja koja se u ime marksizma šire. Suprotno je marksizmu jer ne odgovara iskustvu i razvitku nauke tvrditi: da je ljubav ekonomski determinisana i da se subjektivnost podređuje objektivnosti, da seksualni odnosi nemaju svoju istoriju, da žene svoje oslobođenje treba da oče

2ENSK0 PITANJE 75kuju od muškaraca i od vladajućih ideologija ili države, da borba žena za sopstveno oslobođenje treba da se podredi klasnoj borbi i da one u njoj nemaju svoje ravnopravno, ali i nezavisno mesto koje im omogućuje da njihovo oslobođenje bude i postane i njihova sopstvena stvar, da nema bitne razlike između polova i da se žena uspostavlja kao ljudsko i društveno biće kad zauzme muške položaje.

Sve ove postavke uslovljavaju da se ide dalje u teorijskoj refleksiji o problemu žene koji prevazilazi činje- ničku osnovu od koje polaze. Žene povlašćenih klasa, pod uticajem „društva blagostanja", sve su više udaljene od proizvodnje i — zastupajući ideologiju svoje klase — sve više primenjuju maltuzianizam, tj. „kontrolišu” rađanje, što znači da one sve više napuštaju svoju prirodnu funkciju. To je situacija koja istovremeno odvaja ženu i od sveta proizvodnje, i sveta reprodukcije. Ni rad, ni deca. Ako je ona još i naklonjena neradu (u kući) i luksuzu, ona je i nosilac eksploatacije (prema bračnom drugu koji radi). Ovako „oslobođena” , ona gubi interes za stvarne ljudske vrednosti i, u uslovima potrošačkog društva, postaje nužna komponenta trivijalnosti i „lakog života" (dolče vita). Tako se proces „oslobođenja" pretvara u novi vid eksploatacije.

Žena je danas u protivrečnoj situaciji. Svaki korak u njenom oslobođenju može se završiti sa njenim novim otuđenjem. Ukoliko je više u situaciji da bude jednaka kao član zajednice, utoliko je više udaljena od pravog proizvodnog rada i svoje prirodne funkcije. Ovde kultura ima višestranu funkciju. Ona otvara ženi nove mogućnosti da učestvuje i da se ostvaruje; ona je brani od manipulacija i antikulture. Kultura i sloboda su uslovi da žene oslobođenje ne doživljavaju kao novo porobljavanje i da same ne porobljavaju drugog.


Ovi pojmovi se reprodukuju i u odnosu na žene koje, pod uticajem robne proizvodnje i postojeće socijalne diferencijacije, imaju povlašćeni položaj.

Frojdo-marksizam i sve druge koncepcije volunta- rističkog i utopističkog feminizma o „borbi polova" kao novoj zakonitosti ljudskog društva su nesposobni da otkrivaju svu složenost i protivrečnost procesa oslobođenja žene. To još jednom potvrđuje da je istorija i savremenost žene neodvojiva od shvatanja i uticaja osnovnog razvitka klasa, i klasne borbe.36)

10. Sve ove teorije ili tendencije za oslobođenje žene se svode na jednostavno pitanje koje se izražava u alternativi koja je još uvek od uticaja ne samo na savremeni ženski pokret, već i na političku praksu, naročito radničkih partija i organizacija.

Prva alternativa je: prihvatiti „mušku" definiciju uloge žena u revolucionarnom pokretu i, u ime jedinstva i celine pokreta, zahtevati integraciju žena, uz prihvatanje činjenice ili shvatanja da se ne koristi i ne razvija inicijativa žena i njihova oslobođena mašta.

Suprotno ovoj „integracionističkoj", druga alternativa je autonomistička. Ona proklamuje da oslobođenje žena može biti samo akt samih žena koje nemaju „šta da traže" u „njihovom” (tj. muškom) pokretu i da obez- beđenje svog socijalnog i ljudskog „ja " žene mogu obezbediti same i autonomno. U krajnjoj varijanti ove alternative, sa nervozom i ubeđenjem, pojedine žene-pisci dodaju da se ovaj autonomni dinamizam ima zasnivati na osporavanju i rušenju mahističkih tabua (pre svega

**) ,.Nužno je naglasiti nerazorivu vezu između situacije žene kao ljudskog bića i člana društva i privatne svojine. Na taj način sigurni smo da se desolidarišemo s buržoaskim pokretom u korist oslobođenja žene” . Ova Lenjinova misao je osnova za ocenu savremenih pokreta za oslobođenje žene, kao i ranijih („sifražetskih” i uopšte feminističkih). (Lenjin, O emancipaciji tene, Moskva 1954).

2ENSK0 PITANJE 77

Frojdovih) i nametnutih „falokratskih” zabrana i kompleksa.

Marksistička politička misao i pokreti koji su marksistički inspirisani ističu jednostranost obe alternative. Prva dovodi do toga da se žene pozivaju da napuste svaku potrebu i zahtev za stvaranjem i usvajanjem specifične svesti i da zapostave činjenicu postojanja posebne represivnosti u odnosu na žene. U drugoj alternativi žene pretenduju da same mogu osvojiti „sve i odmah” , prihvatajući da se odvoje od svih oslobodilačkih pokreta, naročito onog koji im je najbliži, od političkog pokreta radničke klase, svesno okrećući leđa činjenicama da u današnjem svetu i čovek još nije slobodan, upravo da nisu samo one pod represijom i dominacijom. Pored jednostranosti ova alternativa izražava odsustvo političke zrelosti ne samo ženskih već i drugih revolucionarnih pokreta. Nezrelost se uvek izražava u zapostavljanju efikasnosti u korist ideološkog sektaštva i verbalnog „radikalizma” . Neefikasnost jednog revolucionarnog pokreta, koji definišu i vode jedino muškarci, je isto toliko očigledna kao i neefikasnost onog pokreta koji revoluciji daje isključivo karakter oslobođenja žena. U oba slučaja misao je parcijalna, i time netačna, a ideologija političke prakse zarobljenik „specifičnosti” , i time otuđujuća.

Oceniti i shvatiti ograničenost ovih alternativa je uslov da se prevaziđu teškoće i zabune u savremenom procesu borbe žena za oslobođenje, i u naporima naprednih demokratskih snaga da se oslobode fetišističke misli i zbunjujuće prakse koja ih je zarobljavala i de- formisala.

Ako su žene danas stekle svest o sebi i o svojim pravima, to su postigle zahvaljujući opštim borbama i idejama društva u kome žive i koje je neizbežno „muško”


društvo. Ako su one revolucionarne to sve ne bi bilo I moguće bez prošlih i sadašnjih revolucija. To sve uslov- ljava i sadašnje, i buduće borbe žene za emancipaciju, j One ispadaju iz istorije ako se izdvajaju i ne shvate ce- linu revolucionarnog preobražaja savremenog društva. Ali i ovaj preobražaj ne može biti celovit i efikasan ako se žene guraju u drugi plan, a još manje u „zadnje dvorište" istorije i revolucije koja se priprema za stvaranje jedne nove civilizacije, civilizacije koja jedino može biti socijalistička i komunistička.

11. Jedan od osnovnih problema situacije i uloge žene jeste ženskost; ženskost je opredeljenje njenog bića. Ženskost je pretežno (u očima muškarca) prošla kroz tri etape: ženskost shvaćena i podneta kao hendikep; ženskost osakaćena u muškom „modelu” — u ime jednakosti; ženskost kao osobenost, zahtevana i kao ženstvo u ime specifičnosti žene.

Ove tri etape izražavaju osnovne faze u razvitku ženskog pokreta i u filozofiji feminizma. Prva je najduža i ona uopšteno traje od prve svesti o diferencijaciji bića različitog pola do danas; u pojedinačnom smislu ona se završava kad počinje opštepolitička konfrontacija žena u odnosu na društveni i politički monopol muškaraca. Ali, u društveno-političkom značaju, ženskost u ovoj etapi, tj. i kad je shvaćena kao izraz inferiornosti ili hendikep, društvo ističe ženu kao subjekat, kao kvalitet života; ona je osnova rađanja i razvitka svake žene kao osnovnog ljudskog bića. Ova svest otvara period savremene borbe za ženska prava i žensko oslobođenje koje nosi protivrečnosti i apstraktnosti.

Definisanje ženskog pitanja i žene u odnosu na ono i onog što je osporava, tj. u odnosu na muškost i muškarca, nastaje u ovoj etapi i ima različite oblike u docnijim.

ŽENSKO PITANJE 79U ovoj prvoj etapi postoji pobuna ili samozado

voljstvo žene što nije muškarac, ili u muškoj situaciji. U drugoj etapi ženskost se negira da bi se izjednačila sa situacijom muškarca. Ovu etapu karakteriše: muško- banjost kao oblik ženskosti, uz seksualnu neutralnost ili heteronomnost. Žena traži svoj identitet u izjednačavanju sa muškarcem. Ona vidi mogućnost jednakosti u izjednačenju sa drugim polom.

Treća faza (u načelu) polazi od principa: jednakost ali različitost. U savremenoj ideologiji ženskog pokreta

ona podrazumeva dva pravca. Prema jednom, jednakost se ne odvaja od specifičnosti i vodi u okviru istog pola u negiranje drugog pola i naglašavanje prava na ljubav sa istim (istom); u lezbijanstvo u kome se manifestuje jednakost i specifičnost. Drugi pravac se izražava u stavu žene: ,,o mojoj ženstvenosti nemam „kompleksa” . Ni superiornosti ni inferiornosti. Ni jednakosti. Ono do čega držim je: različitost. Ove dve poslednje teze u shvatanju ženstvenosti, odnosno žene, obuhvataju osnovna pitanja savremene problematike žene: One su elemenat ideologije radikalnog ženskog pokreta (na Zapadu) i čine idejni supstrat realne svesti o ženskom pitanju.

Teorijsko preimućstvo drugog pravca treće etape leži u odstranjivanju veštačke i apstraktne podele između pojma žene, ženskosti i ženstva, i u potvrdi žene kao ljudskog bića koje je proizvod sopstvene istovremene biološke i socijalne evolucije. On je i prilog dijalektičkom marksističkom pojmu o ženi i njenom značajnom mestu u istoriji i danas. On pretpostavlja kritiku tradicionalnih i pretežno „mahističkih” predstava i simbolizma o ženi i ženskosti koji se nameću ženi i koji je vraćaju u nejednakost i podređenost u mekanoj vodi razumevanja i simpatija. On obuhvata jedan novi zahtev


da žena prevaziđe svako podražavanje, svaki mimizis, odbacujući ga kao žensku apatičnost; i potrebu da žena stvori svoj stil naročito u misli i govoru kao doprinos jednoj sveobuhvatnoj misli koja će lakše obuhvatiti „sve", šta više celu istinu. To sve dovodi do osnovnog postulata: oslobođenje žene se ne sastoji u njenom oslobođenju od ženskosti, već u njenom ostvarenju, tj. u uslovima da ona postane svestrano ljudsko biće, a time da bude žena, žensko i ženstveno bez ikakvih kompleksa i osećanja krivice.

Problem oslobođenja žene se ne rešava verbalnim radikalizmom ili humanističkim protestima, a još manje njenom depersonalizacijom i defeminizacijom. Ovo oslobođenje podrazumeva kako radikalno osporavanje položaja žene i društva koje održava praksu i shvatanje o ženi kao nižem i „ropskom” biću, tako i revolucionarni pokret koji uključuje ženu kao jednako biće, spremno i sposobno da stvara ne samo život već i novi život, kao svojstveno i jednako ljudsko biće. Unoseći u taj pokret uspomenu na ugnjetavanje koje još uvek traje i potrebu da voli i stvara novi život, uloga žena je i per se revolucionarna.

Bez shvatanja ovih faza u odnosu na pojam ženstvenosti i odnos žene prema sebi i drugima, ne može se pratiti i oceniti duga borba žena za ljudska i građanska prava i za njihovo oslobođenje. Ta borba ima svoju istoriju koja je kao svaka društvena i politička istorija ispunjena uspesima i porazima, napretkom i vraćanjima unazad; ograničavana i podsticana u zavisnosti od društvenog sistema i vremena u kome je vođena, kao i u funkciji odnosa između demokratskih, revolucionarnih, konzervativnih i reakcionarnih klasa i grupa. Ta istorija je istakla mnoge žene kao mislioce i vođe pokreta, ali i niz muškaraca, koji su shvatili i danas

2ENSK0 PITANJE 81shvataju da je oslobođenje žene uslov i njihovog oslobođenja, a naročito njihovog dostojanstva. Niko se ne može pozivati na lično dostojanstvo dok postoje grupe i pojedinci koji su podređeni i poniženi. To su istakli naročito Furije, Marks i Lenjin.

12. Marks i Engels nemaju svoju razvijenu teorijuj o seksualnim odnosima i o ljubavi uopšte. To je dovelo do tvrđenja da je ovim životnim problemima žene, i čoveka uopšte, marksizam ostao na pozicijama tradicionalističkih mišljenja i primarne psihologije ili da ih je podredio ekonomskim ili socijalnim problemima. Ne može se sporiti da su u Marksovom i Engelsovom delu sadržane neke od osnovnih ideja i o „prirodnim” odnosima između žene i muškarca, podrazumevajući tu stavljanje ljubavi u centar tih odnosa. U ovim pitanjima, kao i u drugim konkretnim, oni su bili vrlo obazrivi u predviđanju i izbegavali su da predlažu utopijske šeme. Ali, istovremeno se u njihovim tekstovima nalaze izričite napomene i primedbe o seksualnim odnosima i ljubavi, kako u kapitalizmu i pre njega tako i u odnosu na projektovano socijalističko društvo i na komunizam.

Marks i Engels su, u ime jednog višeg i stvarnijeg ljudskog koncepta o odnosima između ljudskih bića, smatrali da se u njihovo vreme brak (i uopšte seksualni i ljudski odnosi) podređuju vladajućim društveno-ekonomskim odnosima, a u prvom redu tipu svojine, organizaciji rada i robno-novčanim odnosima. Ističući da u ovim odnosima ekonomske i političke institucije imaju presudniji uticaj od spontanih ljudskih osećanja, oni su dolazili do zaključka o degradiranju, pa čak i prostitu- isanju ovih odnosa, posebno ljubavi, i naročito u kapitalizmu.

Pored toga, oni su pisali u mladosti i ljubavne poeme obojene romantičarskim zanosom. Marks je, pre


braka sa Đeni, slao svojoj voljenoj knjige ljubavne poezije, a pisao jo j docnije pasionirana ljubavna pisma, od 'kojih je jedno sačuvano (i danas objavljeno na mnogim jezicima i u nas.37) Engels je bio pun divljenja za engleskog romantičnog pesnika Seli ja, a naročito za njegove ljubavne pesme. N jihov lični život je bio po form i različit. Marks je imao solidan brak, ali je imao i vanbračnog sina Frederi-ka. Engels je ži- veo u slobodnoj zajednici sa Meri Berns, a zaitim, posle njene smrti, -sa njenom sestrom. Obe su bile irske radnice i ubeđene republikanke, dok je Marksova žena iz imućne plemićke porodice.

Marksov i Engelsov teorijski -stav u odnosu na ljubav odgovara grčkoj koncepciji i praksi ljubavi. Suštinu te antiburžoaske koncepcije predstavlja shvatanje0 mogućnosti potpunog i slobodnog ostvarivanja i ma- nifestovanja ljudskog bića, uključujući i zadovoljenje svih njegovih potreba i želja. Oni nisu zapostavljali'-' seksualne odnose i ljubav iz ovih želja i potreba, ali su posebno isticali drušitveno i idejno-moralno stanje društva koje je pretpostavka da se ove potrebe osete1 ove želje izraze. U skladu s tim, oni su se više bavili^" pitanjem kad i pod kojim uslovima seksualni odnosi postaju izraz bogatstva ljudske ličnosti, a ljubav njihov osnov i vrhovni izraz, nego u čemu će se oni sastojati i kako i'spoljavati u jednom društvu koje će biti oslobođeno ekonomskih prinuda i svih oblika otuđenja ljudskih odnosa.

Ali, Marks i Engels su istovremeno odbacivali svođenje ljubavi na ekonomizam i socijalnu uslovljenost, kao što su se protivili idealizaciji i kultu žene (sa pratećim sentimentalnostima i -romantizmom ili izjedna-

,T) V. „Prilog" u ovoj knjizi, str. 245.

ŽENSKO PITANJE 83čavanjem seksualnih odnosa s fizičkim aktom). U Svetoj porodici Marks predstavlja ljubav kao bitan elemenat ispoljavanja i ostvarivanja ljudske ličnosti. Preva- zilazeći sve ranije i savremene teorije o ljubavi, Marks izražava i sledeću misao: „Ljubav je prvo iskustvo koje omogućava čoveku da veruje o postojanju objektivnog sveta izvan njega.38) Moderno je i njegovo osporavanje tvrđenja svih onih koji u svojim filozofskim ili književnim delima ispoljavaju „suvereni intelektualistički prezir" prema ljubavi, pošto time, piše Marks, „odbacuju sve što živi, sve što je neposredno, celokupno čulno iskustvo, celokupno istinsko iskustvo o kome se u početku ne zna odakle polazi i kuda vodi” 3®)

Marks i, posle njega, Engels su isticali da je oslobođenje žene proces na dva plana: oslobođenje od ekonomske eksploatacije i otuđujućih društvenih odnosa, s jedne, i od čulne otuđenosti, s druge strane. Savremene sociološke ankete potvrđuju Engelsovuopasku da je pravo stupiti u brak sa izabranom ličnošću mnogo više poštovano u „potčinjenim klasama" nego u vladajućim klasama koje se, i u pogledu braka i ličnih odnosa, kreću pod teretom svojih privilegija i materijalnih klasnih interesa. Ovu slobodu pokazuje danas omladina u celini. Ali Engels je istovremeno smatrao da, istorijski govoreći, monogamija stvara nužne uslove za oslobođenje žene; to je zasnovano na postojećoj buržoaskoj teoriji, po kojoj je brak iz ljubavi istovremeno pravo muškarca i pravo žene. Pri tome je on s pravom tvrdio da i u braku, i uopšte, prava dva bića koja se vole su nejednaka jer su podređena pravu svojine (ali i pravo izbora je često nejednako pravo i monogamija ga ne men ja). To odgovara miš


ljenju, koje je izrazio mladi Manks 1840. godine, da i posesivna ljubav, iako proizilazi iz društva privatne svojine, stvara istovremeno neravnopravnost i nove odnose potčinjenosti (čija žrtva nije uvek žena): posesivna ljubav izražava želju da se ama za partnera ne ljudska ličnost, već robinja, odnosno rob.

U svakom slučaju, marksistička teorija ne definiše ljubav kao javni, već kao privatni domen. „Komunizam će — ističe Marks — preobraziti odnose među polovima u strogo privatnu stvar koja se tiče samo lica koja uspostavljaju taj odnos i u koji društvo neće imati nikakvu priliku da se upliće".4«) Nigde u svetu (ni u razvijenijem socijalizmu) ovaj zahtev nije ostvaren, pa ni prihvaćen.

Suprotno izvesnim površnim shvatanjima, i isto takvim „zvaničnim" tumačenjima, koja su naklonjena da Marksova i Engelsova shvatanja o ljubavi pokrivaju se često licememim plaštom „asketizma" i društvene „zaštite", odnosno ograničenja, Marks i Engels su isticali nužnost, mogućnost i društvenu potrebu da se sve osobine, osobenosti i vrednosti žene, kao ljudskog bića, ostvare u punoj slobodi izbora i potrebi ljudske ličnosti da bude svoja u svome.

U sveobuhvatnom i -sintetičkom korpusu marksizma teorija o ovoj strani ženskog pitanja je najmanje završena i zatvorena. Ona je omogućila da se marksistička studija o ženi, a naročito o seksualnim odnosima i ljubavi, upotpuni i dovede do modernog oblika, prihvata j ući niz novih saznanja i ideja klasičnih i savremenih društvenih nauka, od sociologije i antropolitije do psihologije d seksologije. Uvodeći ono što Marks naziva „privatni domen ljudskih odnosa u strukturi dru-

*•) Ekonomsko-filozofski rukopisi. Rani radovi, „Naprijed”, Zagreb, 1961, str. 245.

ŽENSKO PITANJE 85štva", savremena kritična („neinstitucionalizovana") marksistička teorija o društvu i čoveku vraća ljubav u osnovni odnos čoveka prema drugom i društvenih odnosa uopšte. U postavke Marksa, Engelsa i docnijih marksista da nema prave ljubavi bez revolucije (socijalističke) i revolucionarnih preobražaja kojima se kon- stituiše novo društvo slobodnih individualnosti, postepeno se unosi novo shvatanje po kome je ljubav istovremeno revolucionarna snaga po sebi i znak i svojstvo pravog revolucionara.41) To je ljubav koja nije ni intelektualistički romantizam, ni fizički erotizam, koja je osećanje i odnos što sve to prevazilazi i, crpeći svoju snagu u seksualnom odnosu, istovremeno ga bogati i sublimiše. Ova sublimišuća strana ljubavi men ja „animalne" i „ljudske sastojke" ličnosti: prvi postaju humani (i time slobodni), tražeći ravnopravnost i sreću „drugog” , a drugi je spašavaju grubog karaktera obične igre i samoobmanjujuće varke. U skladu s tim nije strano marksizmu tvrđenje američke revolucionarke i feministkinje Eme Goldman da je jednakost žene i muškarca „pitanje socijalne pravde i lojalnosti", a da je „osnovno i vitalno pravo žene da voli i da bude voljena” .^)

Ovako definisana i shvaćena ljubav je istovremeno snaga pokreta društva prema promenama i osnov sve više ljudskih, i to istinskih ljudskih odnosa, oslobođenih animalnih rezidiuma i socijalnog formalizma. Ljubav koju žena sve do danas daje i prima je obezli- čena ljubav. Svesne, borbene i prave žene traže da se takva ljubav mora osvojiti svim oblicima revolucije, a da je svaki od tih oblika defigurisan ako nije vođen nužnošću da se prava ljubav ostvari, da pravo i ljubav

41) Ovu misao Je izričito formullsao i značajni francuski pisac Slendai, inače u životu veliki ljubavnik.

4I) E. Goldman, Anarchisam and other Essays. N. Y.. 1910. str. 223.


postanu suština odnosa između ljudskih bića. Ona je ujedno i osnovni akt ženske emancipacije. Oslobođena žena, sposobna da daje i prima lju bav,,postaje nova revolucionarna sila.

U ovakvim uslovima ljubav nije samo akt i ose- ćanje, već ljudski odnos koji detetu, preko majke, otkriva prvu sliku društvenosti, a docnije, zrelom čove- ku, složenost i višedimenzionalnost društvene stvarnosti. Ona je društvena revolucionarna energija bez koje se ne može bitno menjati stvari i stvarati novi život i čovek.

Takva ljubav, potvrđena u društvu, je prva stvaralačka snaga čoveka. Ona stvara društvo, a naročito njegovu osnovnu, a teorijski slabo shvaćenu i osvet- Ijenu stvarnost, par, jedinstvo dvoje njih koje vezuje i čije jedinstvo ostvaruje ljubav.

Par (couple) je stvarnost koju nisu zapazili samo romantičari, klasični filozofi i sociolozi pre Marksa. Ali marksistički koncept ljubavi konstituiše novi pojam para. Par je stvaralačka snaga istorije. Par se stvara u istoriji, u obliku koji je društveno determi- oisan. Ali par koji je lišen istinskog odnosa ljubavi između dvoje koji se udružuju bez sjedinjavanja nije stvarnost, već je apstrakcija (kao i mnoge stvarnosti u društvu nejednakih klasa i robne proizvodnje).

Ispunjen ljubavlju (i potvrđujući je), par je nova društvena i ljudska stvarnost; on je graditelj ljudskih zajednica i njihovih pramena. To čini da je ljubav ne samo nužni uslov prave revolucionarnosti već i istinskog društvenog stvaranja i društvenih promena.

Na ovoj osnovi položaj i uloga žene u društvenim stvaranjima i promenama, u tkanju društvenosti, prevazilazi porodicu, brak i slične odnose i postaje stvaralačka snaga društva i istorije kao celine. Stvoren od

ŽENSKO PITANJE 87prirode, .kao jedinstvo dvoje njih koje vezuje ljubav, par baca nove zrake na celo društvo, ali još nigde nije postao svoj, nova stvarnost. On još nije ona stvaralačka snaga društva koje sve više traži nove i pasionirane snage za izvlačenje iz savremene nemoći i blokiranosti. To idejno i društveno, kulturno i moralno osiromašenje podržavaju države i robno-novčano pravo, pretvarajući odnos ostvarenja i stvaranja čoveka u reguli- sani režim, u instituciju.

13. Marks i Engels su ostavili značajne teorijske poglede o oslobođenju žene kao ljudskog bića i o posledici tog oslobođenja za komunizam. Oni su, kao i Lenjin i docniji marksisti, doprineli da se ne samo priroda eksploatacije i potčinjenosti žena u toku istorije bolje i potpunije otkrije već i da se upozna sama priroda i osobenost žene i kao individue, i u odnosu na muškarca. Ne može se osporaviti da ova teorija ne zauzima centralno mesto u delu ovih mislilaca i revolucionara, ali problemi žene nisu zapostavljeni u marksizmu i njegova preovlađujuća ideja o oslobođenju radničke klase isključile i taj koncept u proces oslobođenja žena. Marks i Engels nisu dali odgovore na sva pitanja koja se postavljaju u ovoj oblasti istraživanja društvene prakse i ljudskih odnosa, niti su mogli da formulišu pitanja i odgovore koji se danas postavljaju i traže.

Međutim kapitalna pitanja, koja podrazumeva studija o ženi, ne mogu se ni danas shvatiti i rešavati mimo misli i otkrića Marksa, Engelsa i Lenjinaj Stoga se to može učiniti pod ovim uslovima: a) da se napusti verbalni komentar tekstova; b) da se pravi razlika između izvornih misli i docnijih tumačenja, odnosno da se napusti svaki dogmatski pristup tekstovima o ženi; c) da se proširi marksistička teorija, kako


na osnovu novih istraživanja i teorijskih zaključaka tako i na osnovu iskustva i prakse oslobođenih žena i pokreta za njihovo oslobođenje.

Sve je to utoliko neophodni je, ukoliko ostaju (odnosno nastaju) izvesna kapitalna pitanja koja traže naučne marksističke odgovore čiji značaj prevazilazi teorije o ženi. Ali, ova teorija ih postavlja i ona su, uglavnom, sledeća:

1) Da li samo ukidanje privatne svojine dovodi do bitnih preobražaja u organizaciji proizvodnje i time do promene u položaju i životu žena?

2) Budući da je potčinjenost i porobljavanje žene prethodilo kapitalizmu, da li se može očekivati (nadati) da će revolucionarni preobražaj ekonomskih odnosa društva u socijalizmu omogućiti novu ulogu ženi?

3) Da li je nužno, sa gledišta interesa revolucije i oslobođenja žene, da se žene organizuju u funkciji sopstvenog iskustva u revolucionarnoj borbi protiv kapitalizma i birokratskog etatizma?

4) Kakav oblik evolutivne revolucionarne organizacije žena može (ili bi trebalo) da ima i kakvo mesto u opštoj strategiji revolucionarnih klasa i kad je ta strategija efikasna?

5) Do 'kojeg stepena iskreni revolucionari mogu biti, ili jesu, branioci jednakosti muškaraca i žene u društvu, politioi, kulturi i porodici?

6) Da li je jedinstvo ideja i čina u odnosu na žene neophodan uslov svojstva marksiste i revolucionara?

7) Da li biti revolucionar čini muškarca umornim od falokratizma i jedne vrste potcenjivanja žene; ako ne, zašto?43)

« ) Drastični primar za ocenu ovog može pružiti odgovor Majkla Karmaskla, poznatog lidera jedne od radikalnih struja crnačkog pokreta u SAD, na pitanje žena kakav je njihov položaj u borbi za „omu vlast" (black power): „Položaj žena je ja znam samo jedan; ležeči",

2ENSK0 PITANJE 898) Da li se na ženi može primeniti koncept klase

u marksističkom značenju, imajući u vidu Engelsovo poređenje žene s proleterom, a muškarca s buržujem?

Odgovori na ova pitanja se mogu danas skicirati na osnovu iskustva socijalističkih zemalja i savremenog revolucionarnog ženskog pokreta, kao i položaja izvesnih pojedinaca u okviru revolucionarne organizacije i socijalističke prakse.

Ako marksizam ne sadrži „gotove" odgovore na ova pitanja, osnovne Marksove, Engelsove i Lenjinove misli su nezamenljivi prilog savremenoj teoriji o položaju žene i njenom oslobođenju i merilo za ocenu stanja ne samo u kapitalizmu već i u socijalizmu. To se u određenom stepenu odnosi i na samoupravne ideje, ukoliko je samoupravljanje otelo tvoren je i razvitak marksizma.

Marks i Engels, a posle njih d Lenjin, su isticali da će žene učestvovati, kao i muškarci, u borbi za preobražaj društva, iako njihov položaj u društvu nije jednak muškarcima. Oni su, teoretski i lično prihvatili učešće žena u revolucionarnom delu i akciji na osnovu potpune jednakosti. Marks je bio branilac ženske -sekcije u Intemaciona-li i naglasio je izričitu ulogu žena za vreme Pariške -komune, oduševljavajući se njihovim heroizmom. On je brižno podsticao i pratio intelektualni razvitak svojih kćeri i njihovo angažovanje u socijalističkom pokretu. Engels je hvalio revolucionarni/ duh svojih žena (Meri i Lizi) i nije se kolebao da se I „uči u njihovoj školi". Lenjin je cenio žensku posto-1 janost i mudrost Krupskaje i podržavao emancipator- j ske ideje i stavove A. M. Kolontaj. -=A/J

Ali, u unutrašnjoj strukturi revolucionarne organizacije, pre i posle Oktobra, žene su trpele ili podnosile (nekad i bez negodovanja) isti položaj koji su imale


i u prošlosti. Mnogi revolucionari su se pokazali, postajući socijalisti (a ne uvek samozvani), nesposobnim da se oslobode nataloženog ,/kompleksa superiornosti" u odnosu na žene.

Sva ova saznanja i ove dileme nisu nepoznate u revolucionarnom radničkom pokretu i one dobijaju stari i novi značaj u svim istorijskim situacijama i uvek kad se na opštem planu postavljaju stalno aktuelni problemi jednakosti i oslobođenja žene. Tako je i danas.

V

1. „Prema materijalističkoj koncepciji — piše Engels — odlučujući faktor istorije je, u krajnjoj analizi, proizvodnja i reprodukcija neposredno nužnog".44) Razvijajući ovu misao, Engels tvrdi da je u proučavanju društvenih institucija potrebno uzimati u obzir dva vida stvarnosti: proizvodnju sredstava za život i proizvodnju samih ljudskih bića, odnosno održavanje vrste.

Zasnivajući svoja dalja istraživanja na ovoj teoriji, Engels prelazi na sistematsko istraživanje porekla porodice i privatne svojine i države; u tom cilju on ispituje stupnjeve u razvitku društva koji odgovaraju različitim načinima produkcije i reprodukcije. On vezuje promene u obliku porodice sa promenama u svojin i sredstava za proizvodnju i otkriva odnos između svojine sredstava za proizvodnju i položaja žene u odnosu na muškarca. On sa novim argumentima potvrđuje ranije ostvarena otkrića prema kojima je ljudsko društvo u određenim fazama svog razvitka živelo u matrijarhatu, u kome je žena imala preovlađujuću ulogu i vladajući položaj koje nikada docnije nije povra-

u) Les principes đu communisme i u Antidiringu.

2ENSK0 PITANJE 91tila. Naprotiv, iklasna društva, koja su uslovila sistem dominacije zasnovan na eksploataciji društvenih grupa lišenih svojine sredstava za proizvodnju, uglavnom su učrv9tila i zaoštrila položaj žene kao novog „roba” ili „porobljenog radnika — proletera".

Istorijski značaj Engelsovog priloga materijalističkoj teoriji o ženi leži u tome što on, u svojim istraživanjima o poreklu i razvitku porodice (i uopšte o odnosu između muškarca i žene), postepeno zamenjuje teorijsku refleksiju i ideološku dedukciju novim istraživačkim metodima koji obnavljaju značaj analize stvarnog i sinteze pojedinih zaključaka zasnovanih na utvrđenoj empiriji i time primenjuje način mišljenja koji se u stvaranju teorijskih sinteza ne udaljuje od indukcije.

Na osnovu istih metoda stvoreno je poznato delo američkog etnologa i antropologa Luisa Morgana, koje je pod naslovom Arhaično društvo (Ancien Society) objavljeno 1877. godine i koje ima podnaslov „Veliko ispitivanje procesa ljudskog progresa od divljaštva, preko varvarstva do civilizacije” . U ovom radu, koji znači početak moderne materijalističke naučne antropologije, Morgan je, na osnovu empiričkog proučavanja američkih Indijanaca ocrtao uzlaznu liniju antropološke evolucije čoveka.

Engels se posebno interesovao za ovu vrstu istraživanja, pošto -su on i Marks uvek tražili istorijske podatke i naučne dokaze za potvrdu ili kritiku njihove hipoteze o međusobnim odnosima između lj-udskih bića i prirode u toku istorijske ere, pa, prema tome, i u njenim počecima, što znači i pre nje.

Posle Morgana, antropološke studije su proširile, nijansirale i donekle ispravile činjenice a, naročito, zaključke do kojih je došao američki antropolog. Na

92 Dr JOVAN ĐORĐEVTC

osnovu toga su pojedini antropolozi (i „protomarksis- ti” ) utvrdili da je Engelsova teorija zasnovana na nedovoljnom činjeničnom tkivu i da nema opravdanja njegov pokušaj da se ocena arhaičnog društva izvodi na osnovu inače nedovoljnog poznavanja postojećih primitivnih zajednica.«

Prelazeći na bitni doprinos Engelsove teorije, danas se može utvrditi, bez preterivanja i političkih obzira, da je on dao, istina na osnovu antropoloških i istorijskih podataka i činjenica svog vremena, sintezu od interesa za otkrivanje položaja i uloge žene u istoriji, kao i za mogućnost njenog oslobođenja u društva koje će biti u stanju da, snagom svoje strukture, voljom i svešću svojih sve slobodnijih „udruženih učesnika” , vraća sve oblike čovekovog otuđenja, a time i otuđenosti žene od ljudskog statusa i ljudske prirode.

Savremene studije o ženi potvrđuju Engelsovu hipotezu i zaključke, nasuprot jednom pomodnom i pse- udolevičarskom mišljenju da je antropološka osnova (a time i teorijska zgrada) Engelsovog dela „prevazi- đena” .46) Odbacivati Engelsovu antropologiju i zaključke o nastanku, oblicima i razvitku braka i porodice kao „zastarele” je isto toliko arogantan i tendenciozan postupak kao onaj koji bi osporavao Darvinovo delo pod izgovorom da se danas više zna o istoriji i transformaciji životinjskog carstva i vrsta u njemu. Genijalnost jednog naučnog dela sastoji se u sposobnosti njegovog tvorca da podigne na nivo teorijskih sinteza utvrđeni empirijski materijal, koji je neizbežno vremenski i prostorno ograničen i nikad saznat do kraja

4‘) Claude Alzon La femme potiche et id femme bonoviche, ćd. „Ma- spero”, Cahier, libres 248.

“ ) Greer G., La femme eunuque, fir. prevod „Laffonl, Kite Millet, La politique du mile, fr. prevod, 6d. Stock.

2ENSK0 PITANJE 93i definitivno. To se posebno odnosi na proučavanje „makrosistema", koji čine ne samo društvo i priroda već i život i čovek. Naučna vrednost ovih sinteza se ogleda u plodnosti i efikasnosti primenjenih metoda istraživanja, kao i onda kad hipoteze postanu elementi jedne teorije koju potvrđuju dopunska i naknadna otkrića, rezultati istraživanja i misli.

5Engelsova koncepcija o poreklu, suštini i obliku, odnosno funkciji porodice, svojine i vlasti, zasniva se na metodima koji su danas potvrđeni i prihvaćeni ne samo u antropologiji već i svim društvenim naukama i sadrži hipoteze koje vode otkriću novih vidova ovih institucija, a time i postavaka ideja bez kojih se ne bi mogla ni zamisliti jedna naučna studija o ženi. Neiz- bežni šematizam, koji se nalazi u svim prvim pokušajima da se primene ovi postupci, ne umanjuje idejnu ulogu i teorijsku vrednost ovako proverenih i podsti- cajnih koncepcija. S druge strane, iako je izvesno da je Engels proveravao i klasifikovao originalne Mark- sove misli o ženi i njenom položaju i njenoj prirodi, ne može se umanjiti kapitalni značaj Engelsovih postavki i zaključaka kojima se ne samo zasniva savremena studija o ženi već i proširuje opšta marksistička teorija o društvu i revoluciji. To se posebno odnosi na isticanje pojma i društveno-političkog značaja reprodukcije, bez čega s-tudija o ženi (ali i o porodici, društvu, socijalizmu i komunizmu) ne prelazi granice šemat- skog, jednostranog ekonomizma.

2. Tradicionalna i nekritična društvena nauka je zapostavljala probleme međusobnih odnosa između različitih oblika produkcije i reprodukcije, i to danas nastavljaju pojedini, čak i ozbiljni antropolozi, ne samo u zapadnim zemljama. S obzirom na to što sva ta shvatanja ne zapažaju posledice koje iz reprodukcije


i produkcije proizilaze za položaj žene i transformacije makroorganizacije društva i mikroorganizama u njemu, tradicionalističke, i u osnovi nemarksističke, antropološke i društvene teorije nisu u stanju da pruže naučnu osnovu studiji o ženi. Mnogi marksisti koji se bave ovim pitanjima društva, ili problemima porodice, braka i žene, nisu dovoljno shvatili i usvajali Engelsov istraživački metod i aparat mišljenja, jer su zapostavili uticaj reprodukcije kao konstitutivni elemenat materijalnog sveta i determinativni istorijski faktor. Tek u poslednje vreme proučavanje položaja deteta u porodici je dalo povoda da se stvara marksistička psihologija sposobna da objasni prvo buđenje individualne svesti o društvu i porodici. U tom pogledu posebni teorijski značaj imaju: a) istraživanja i svatanja koja ne polaze od pojamnog razlikovanja i odvajanja između proizvodnog rada i reproduktivne aktivnosti rađanja i porodice; b) savlađivanje poznate naklonosti mnogih marksista da preuveličavaju značaj radnih odnosa i da zapostavljaju odnose u porodici. Još uvek se u društvenim anketama i teorijama o društvu zastupa mišljenje da se radnička svest jedino razvija u kontaktu sa proizvodnjom, „radom"; zaboravlja se da svaki čovek, a time i radni, proizilazi iz jedne određene porodice. Ćovek dobiva predstave o svetu ne samo iz ideologije i uticaj a makrostrukture i vladaj ućih političkih i moralnih ideja već i u porodici i na osnovu odnosa koji postoje u njoj. On se najčešće izražava, a najveći broj to čini stalno, jezikom koji je naučio u porodici i ocenjuje ljude i odnose očima koje su mu otvorene, u odnosu na i preko ljudskih bića u okviru porodice.

Rezultati proučavanja društvenih odnosa u porodici imaju odlučujući značaj za stvaranje ne samo jed

2ENSK0 PITANJE 95ne teorije o ženskom pitanju i oslobođenju žena već i nove naučne teorije o društvu. Znatan broj pitanja koje su pokrenuli Marks i Engels u Nemačkoj ideologiji i Engels u Poreklu. porodice, privatne svojine i države ostalo je bez odgovora u naučnim radovima marksista. Ona danas traže nekad novo formulisanje i savreme- nije odgovore, zasnovane na saznanju i iskustvu koja su tokom XX veka akumulirana u novim društvenim naukama, od dečje i socijalne psihologije, seksologije, semiologije i kritičke antropologije do sociologije i politikologije. Savremena marksistička studija o ženi se stvara i razvija ako sadrži nova rešenja za otvorena pitanja i ako ne prihvata dogmatske odgovore na osnovu stavova i pitanja izraženih u samim klasičnim marksističkim radovima. Citati, inače vrednih misli, i ponavljanje starih pitanja bez odgovora ne predstavlja nikakav doprinos uspostavljanju i razvijanju jedne marksističke studije o ženi. Suprotno tome, pojedine nedavno objavljene studije o ženi, koje proizilaze iz revolucionarnog ženskog pokreta pretežno inspirisanog marksizmom, pokazuju svest i kritičnost u pogledu nužnosti obnove pojedinih pitanja i ideja koje je post- marksistička teorija zapostavila. To je ujedno potvrda vitalnosti marksizma i njegove sposobnosti da se obnavlja, ispravlja i prevazilazi.

3. Marks (mnogo manje) i Engels (sistematski i metodski) su postavljali problem žene u okviru proučavanja i isticanja značaja porodice. To nije bilo ni slučajno, ni neopravdano. U vreme kad oni stvaraju svoje teorije, a to je viktorijanski period u Engleskoj i vreme društveno-političke krize u Francuskoj, dešavaju se dramatične promene u odnosu među polovima, u odnosima između roditelja i dece i uopšte u oblasti ličnih i „rodbinskih” odnosa među ljudima. To je, u


fazama prvobitne akumulacije, proizveo kapitalizam; ali njegovim društveno-političkim interesima nije odgovaralo da se porodica raspada. Otuda pojava ideali- zovanja buržoaske porodice. On sredine X IX veka porodica se proglašava za „poslednje uporište” ljudskih osobina koje se više nisu mogle naći i izraziti u javnom životu kapitalističkog sveta. „Toplota ognjišta” i „m ir koliba” su izazvali sećanje na mirnoću prirode i na ljudska osećanja iz vremena pre kapitalizma.

Porodica se veliča kao sredina u kojoj se čovek vraća svojoj pravoj prirodi, ostavljajući pred kućnim pragom maske koje nosi u javnom životu i oruđa kojima se služi na radu. U njoj je čovek odbranjen od razaračkih posledica životne borbe i takmičenja, ne- osetljivositi, zavisnosti i pritiska svih vrsta od države i „javnog mnjenja” do „drugog” .47)

U ovakvoj porodici žena dobija i nove funkcije. Ona nije samo primorana da stalno fizički i duhovno živi „između četiri zida” već ima i „svetu dužnost” da podržava muškarca i podiže decu. Ona nema prava na svoj život; nije pozvana da ima inicijative i slobodu odlučivanja. Ona treba da se u celini usredsredi da obezbedi mir i prijatnost, socijalnu sigurnost i moralnu podršku muškarcu (mužu, ocu) koji je istrošen i ogrubeo u teškom radu za interese porodice i žene; muškarac ima dužnost da ženu odstrani od svakog kontakta sa tim „neumoljivim i grubim životom.”

Ova i ovakva porodica ne osporava postojeći poredak konkurencije i sebičnosti, nego ga, u stvari, podržava. Pripremajući čoveka (muža) da se otporniji vrati u život takvog društva, žena je ta koja čeliči čoveka

<7) Poznati mađarsko-sovjetski ekonomist Varga pripisuje iste osobine i vrednosti porodici i savremenom socijalističkom (uglavnom sovjetskom) društvu (u radu nazvanom Testamenat, stoga što je objavljen posle autorove smrti).

2ENSKO PITANJE 97da se održi u jednom neihumanom društvu koje ne stavlja pod pitanje. Ona je to primorana da čini po cenu podređivanja novoj nehumanosti koja guši njen lični život. Ovaj njen položaj je i posebno ponižavajući jer ga veličaju pesnici (Raskin) i ovekovečuju slikari i fotografi (prikazujući „srećnu" porodicu oko „nasrnejane" žene sumornog lica).

U ovakvom shvatanju buržoaske porodice izraženi su interesi vladajućih grupa da se istovremeno održi i prikrije kapitalistički način proizvodnje i života sa njegovim slobodnim tržištem i socijalnim darvinizmom, ali i strah radnika da ne gube posao usled konkurencije ženskog jeftin ijeg rada.

Marks i Engels su ismeja-vali ovakvu koncepciju porodice (Komunistički manifest i Sveta porodica), a Engels je uspeo da relativizuje i vremenski ograniči u okviru svog koncepta o menjanju oblika porodice i braka u funkciji materijalnog razvitka i klasne strukture u društvu. Oni su u tipu buržoaske porodice i njene društvene funkcije dobili nove dokaze za svoju opštu tezu da se društvene promene u oblasti proizvodnje neposredno odražavaju na porodicu.

Za razliku od buržoaske ideologije i radikalnog feminizma X IX veka, Marks i Engels nisu ni idealizovali, ni osporavali porodicu. Docnija marksistička misao se deli u dva pravca; s jedne strane, idealizovanju porodice suprotstavlja njenu opštu i uslovljenu kritiku, i u obliku buržoaske porodice, i njenu negaciju; s druge strane, uz osude porodice ističe se koncept slobodne i ljudske zajednice čoveka i žene koji se vole i u tom odnosu preuzimaju slobodno i po svojim željama funkciju reprodukcije čoveka. Ova dva pravca došla su posebno do izražaja u periodima krize buržoaske porodice i celog buržoaskog sistema vrednosti, ili u periodima


pripreme socijalističke revolucije i u prvim fazama posle njene političke pobede. U odnosu na ovu drugu situaciju, karaktristične su slobodne i sveže diskusije i iskustva o pitanjima seksualnih sloboda i „slobodne ljubavi” i u Sovjetskom savezu u prvoj deceniji posle oktobarske revolucije.

Sliku ovih (karakterističnih strujanja i priloga marksističkoj teoriji o ženi i njenim ljudskim, socijalnim i prirodnim pravima sadrže radovi radikalne boljševičke feministkinje Aleksandre Kolontaj,48) Radovi Kolontajeve više se odlikuju smelošću da se raspravlja o nekim u to vrame, taou-pitanjima o ljubavi, odnosu žene i muškarca i „novoj” porodici, nego po novini rešenja i svežini ideja i analiza.

4.1 Normativni koncept i politička teorija u savre-’ menim socijalističkim zemljama pre se oslanjaju na poglede, tradicije i navike porodice iz perioda pre socijalističke revolucije, odnosno pre uvođenja socijalističkih institucija u te zemlje. Porodica se ne idealizuje, ali se i ne traže takvi oblici koji bi odgovarali emancipac iji ljudske ličnosti, a posebno žene. Nema još uvek ozbiljnih radova koji bi nastavili, ili bar potvrđivali, ideje Marksa— Engelsa i drugih istaknutih marksista (Lenjina i BebelajjNem a ni kritike buržoaske porodice, ni ispitivanja uzajamnog odnosa između zadržane, u osnovi, stare porodice i novih oblika i funkcija produkcije i reprodukcije koji odgovaraju socijalističkim produkcionim, društvenim i moralnim odnosima. Porodica se kao takva, tj. kao institucija u kojoj se manife- stuju patrijarhalnost i emancipovanost, čak i „modernizam” , podržava i „potvrđuje” (u pravno-političkim do-

**) Slobodna ljubav; Borba tena radnica za njihova prava; Porodica i komunistička drtava; Radnička opozicija; Autobiografija seksualno oslobođenog radnika — sve ove knjige, pored ruskog, objavljene su na engleskom, a pojedine i na drugim jezicima sveta.

2ENSK0 PITANJE 99kumentima). Ona se ujedno menja, a delimično i raskida — u praksi.

U ovakvoj situaciji Engelsovo tvrđenje „da su od samog početka dva pola stavljena u pogrešan položaj” , nije u novom društvu našla svoj demanti ni u misli, ni u praksi. Industrijalizacija, napuštanje poljoprivrede i prvi efekti više ili manje sramežljive „seksualne revolucije” su izmenili ekonomske osnove porodice i njenu tradicionalnu strukturu. U nizu Slučajeva lični odnosi u braku i izvan braka su promenjeni (i čak izokrenuti), a u isto vreme u „ma- krodruštvu” su društveni odnosi, moralne norme i ljudv ska ponašanja ostali više-manje isti. Pored ustavnog i pravnog proglašavanja principa o zaštiti porodice, položaj žene i majke još nije bitno izmenjen. N ije bitno postignuto da žena koja radi, tačnije koja je „u radnom odnosu” , održi svoju samostalnost i slobodu u ličnim odnosima, a da žena koja ostaje u domaćinstvu, tu stvarno radi, stekne jedno svoje novo ljudsko dostojanstvo i društveno uvaža van j e j

1 Istovremeno se javljaju i situacije da žena-radnica sačuva, odnosno dobije radno mesto, a da je muž bačen u nezaposlenost, kao i to da jedan broj muškaraca, naročito mlađih muževa, preuzima na sebe kućne i domaće poslove, „funkcije” koje ne vrši sa oduševljenjem d retko efikasno i korisno.1 Engels je smatrao da

| ova „izmesaa. uloga” između bračnih partnera „degradira porodicu” (muškarca),4®) dok pojedini savremeni sociolozi tvrde da je jača i da to ima uticaj a na izmenjeni položaj žene.50)f U svakom slučaju, sve ove promene ukazuju na to da je u socijalističkom svetu i nova porodica u

11) Engels, Poloiaj radničke klase u Engleskoj.**) Firestone Q., La Dialectique du Sexs, (francuski prevod) ćd. Stock.


nastajanju, ali da još nije ni osmišljena, ni uobličena.} Pored toga, u socijalističkom društvu se uspostavlja jedna stara protivrečnost na koju je ukazao Marks u Kapitalu, smatrajući je elementom raspada porodice u kapitalizmu. U svim savremenim društvima, osim u najmanje materijalno i ekonomski razvijenim i u seljačkoj privredi, porodica je prestala da bude jedinica proizvodnje i postala je isključivo jedinica potrošnje.

U potrošačkim odnosima svuda, i u porodici, preo- vlađuje fetišizam robe i novca, a ne potrebe ostvarivanja ličnosti i humanizovanja sredine. Žena najviše topi pod pritiskom potrošačkih odnosa d psihologije; utoliko pre ili više ukoliko u „makrodruštvu" ona nije isključena iz robne cirkulacije (ne samo kupovina žene i „m iraz" već i takmičenje, novac i „veze"). Potrošački odnosi podsti- ču razlike, deobu, akvizitivnost i posesivnost učesnika, naročito onog ko ne unosi sredstva i novac; oni se šire i nadimaju pod uticajem kako neiživljenosti i malograđanskog mentaliteta znaitnog broja žena tako i naklonosti žene za luksuzom i trošenjem radi trošenja. Oni su suprotni solidarnosti i jedinstvu grupe, ljubavi mediu njima i autonomiji a dostojanstvu ličnosti. Izolovana potrošačka porodica rađa male pseudozadovoljne ćelije, „atome" koji razbijaju šire društvene veze. U takvoj sredini ponovo se rađa privatna svojina i naklonost prema njoj, iz čega se i dalje šire odnosi konkurencije, „vikendicizma", prestiža, divljeg individualizma i gospodarenja.

Protivrečnosti između proizvodnje i porodice kao potrošačke jedinice, u savremenom društvu industrijalizacije, naučne i tehničke revolucije, ne može se rešavati vraćanjem istorije unazad, tj. „obnovom" naturalnokuć- ne proizvodnje. Teorijski, ovo rešenje se može postavi

ŽENSKO PITANJE 101ti samo na planu isticanja značaja funkcije reprodukcije i uspostavljanja i širenja kulture i kulturne revolucije. Promena odnosa između socijalizma i kulture, a time i porodice i kulture, je krupno pitanje uloge, smisla i „jačanja” (humanizovanja) porodice u savremenim uslovima. Ona je još uvek bitno potrošač kulture, a ne i njen proizvođač.

Proizvodnja nije samo akt stvaranja metarijalne vrednosti kao robe već i stvaranja čoveka i društva (ljudskih odnosa). Čovek se ne stvara biološkim aktom — rođenjem, već kroz odnose i svoj rast (život) individua postaje čovekom. To se isto tako odnosi i na ženu: ona se, rađajući se kao određeni pol, stvara ženom u praksi odnosa sa muškarcem kao i sa drugima, u porodici i u širim društvenim sredinama.

Porodica koja proizvodi čoveka i reprodukuje vrstu istovremeno ostvaruje ekonomsku, socijalnu, kulturnu i političku misiju. Ona tu „misiju” ne može izvršiti ako nije jedinica proizvodnje i stvaranja. Ona ne može biti proizvodna jedinica ako nije kulturna jedinica i jedinica kulture, a to se ne stvara krvnim vezama, već zajedničkim radom u akcijama svih njenih članova, a posebno žene; promenom njenog kvaliteta i oblika.

5. Kulturna porodica, u uslovima socijalizma, je ona zajednica u kojoj individua stalno men ja odnos između, kako to naziva Marks,,,animalni i humani sastav ljudske ličnosti” u korist drugog. Individua se tada podiže do svesti o „porodičnim” odnosima kao ljudskim i priprema se za njihovo stalno oplemenjivanje i men janje pod uticajem i radi ostvarivanja novog socijalističkog društva. Nema kulturne porodice ako td nije društvo u celini, tj. ako nije spremno i sposobno da potiskuje animalnosti i razvija humanost, tačnije, ako ostaje u


praksi i po konceptu nekulturno i čak antikultumo. Te društvene promene pretežno može obezbediti kulturna porodica. Kulturna ne samo po manirkna i ponašanju, po oplemenjivanju nasleđenih ili .urođenih grubosti (što je prvi uslov i mera), već i po pripremi i vaspitanju čoveka da bude čovek u punom smislu, tj. aktivno i stvaralačko biće koje je sposobno da voli, da se udružuje, da se bori za novi život i za bolje i svesnije „ja".

Kulturna porodica je već po tome jedinica kulture, ali ona je to u punom smislu ako u svojim okvirima ne stvara, prisvaja, čuva i potvrđuje nove kulturne vrednosti koje niču iz tla socijalističkog društva, bez kojih ono ne može preseći pupčanu vrpcu sa starim društvom i starom porodicom. 1 Jedna od još uvek nedovoljno shvaćenih i nedefinisanah vrednosti jeste žena; žena u svim njenim funkcijama, od radnika, nosioca prokreacije do majke i domaćice, do ljubavnice, druga, prijatelja i vaspitača. Takvu ženu, oslobođenu činjenice i kompleksa represije, osećanja „ikrivice" i potiskivanih nagona i želje, takvu slobodnu i stalno oslobodilačku konkretnu ličnost traži radnički pokret i socijalističko društvo! Ona je konstitutivni elemenat kulture i porodice kao fabrike kulture. Takva ličnost nije ujedno proizvod ili privezak nekakvog „drugog” , pa ni oca i muža (muškarca).! Ona je sopstvena ličnost koja se sama stvara u kulturnim sredinama i u kulturnoj praksi.I Ona nije čuvar nikakvog, pa ni ,/kućnog mira", jer ona mora imati u sebi stalnu uznemirenost da učestvuje u sopstvenoj i opštoj kulturi zajednice. Sa ovim u vezi, koncept kulturne revolucije prelazi sa čisto političkog plana, na kome se danas shvaita i delimično ostvaruje, na društveni i ljudski plan. Oslobođenje žene i kulturna porodica su snage i merila kulturne revolucije u njenom novom, istorijskom i ljudskom značenju.

2ENSK0 PITANJE 1036. Marksistička misao i socijalistički koncept uopšte

izvršili su u ćelom svetu najsnažniji uticaj na postavljanje problematike o ženi i o njenom oslobođenju. To je posebno tačno u odnosu na one zemlje u kojima se gradi socijalističko društvo. Ne može se twditi da se u svim socijalističkim zemljama na isti način postavljaju i sa istim uspehom rešavaju sva pitanja od interesa za položaj i ulogu žena. Ne postoji među njima istovetnost ni u teoriji i programima, ni u zakonodavstvu d praksi. To se ne može ni očekivati, jer socijalizam nije uniformni i spolja dirigovani proces, iako je u osnovi jedinstven, naročito kad je vođen i inspirisan marksističkim projektom društvenih, kulturnih i moralnih preobražaja. Unitarizam vodi u uniformnost, a pluralizam prati i snaži jedinstvo.

Ali, uprkos tome, postoje izvesne zajedničke orijentacije, oblici i tekovine u pogledu rešavanja situacije žena, i to pretežno ekonomskih, socijalnih, kulturnih i pravnih vidova te situacije. Žena nije jednostavno pre- neta iz kapitalizma u socijalizam i tu ostala nepromenje- na (što ne znači da je postala potupno nova). To ujedno ističe neopravdanost izvesnih gledišta, koja izražavaju pojedini radikalni d „krajnje levičarski" pisci u razvijenim zapadnim zemljama, da socijalizam u praksi nije ništa učinio za promenu položaja žene i da između kapitalističkog d socijalističkog društva nema bitnije razlike u njenom podređenom i neravnopravnom položaju u odnosu na muškarce.51).

Ova bi kvaziprogresivistička arogancija bila zame- njena prikrivenom i neskrivenom intelektualnom aro- gantnošću kad ba se tvrdilo da je socijalizam, čak i u zemljama u kojima duže traje, uspeo da postavi i reši

“ ) V. Miiljenje S. Bovuar, str. 248, ove knjige.


sva pitanja i složenost kompleksa oslobođenja žena iz nejednakog, neravnopravnog i potčinjenog položaja u kome su se vekovima nalazile, još pre kapitalizma, a nalaze se i danas kad se ovaj prevazilazi.

Već je istaknuto da društvena nauka, i kad je zasnovana na marksističkom načinu mišljenja, nije proizvela ni u jednoj socijalističkoj zemlji (ni izvan njih) dela ili ozbiljnije studije o ženi i o ženskom pitanju uopšte. Istovremeno, nema bitne razlike između postojećih socijalističkih zemalja u pogledu obezbeđenja ženama mesta u javnom životu i organizaciji društva koje im pripada po njihovom broju, radu i značaju u proizvodnji i drugim sferama društvene aktivnosti.

Misli Marksa, Engelsa i Lenjina o ženskom pitanju često se tumače pragmatistički, pa i arbitrarno. I Ima sklonosti u svim socijalističkim zemljama da se pređe preko istorijskih uzroka i činjenice podređenosti žena, a time i preko još uvek postojeće društvene, političke i kulturne supremacije muškarca. Pri tome se svuda podržava i utopistička ideja o tome, da je socijalistička revolucija otvorila sve šanse i za promenu starog načina života žena i da je žensko pitanje u osnova rešeno, odnosno skoro da se automatski rešava sa održavanjem i razvitkom socijalističkog poretka. Ali to ne smanjuje pozitivni odnos oslobođenja žene i socijalizma.

Sve ovo ne može da ospori ni činjenice da je socijalizam u praksi, a naročito u sferi zakonodavstva i prava, neopozivo i definitivno postavio i obezbedio niz ne samo prava već i uslova da žena (posebno kao građanin) uživa jednakost u odnosu na muške građane i da vraća njeno otuđeno ljudsko dostojanstvo i slobodu akcije.

Zabrana svake diskriminacije, na osnovu pola, u uživanju političkih i građanskih prava je jedan od osnovnih principa pravnog poretka i pravne prakse u so-

2ENSK0 PITANJE 105cijalističkim zemljama. Ali, to ne znači da je većina žena, na osnovu ovih prava, došla u situaciju da ravnopravno odlučuje o svim pitanjima od kojih zavisi realnost tih prava i da je obezbeđena da ta prava ne budu ograničavana d oduzimana pod uticajem ineroije, zaostalosti i, još uvek prisutnog, ne toliko „mahističkog" koliko primitivno-birokratskog ponašanja i mentaliteta (birokratizam je i antifeministički koncept i praksa). '

U socijalističkim zemljama postoje i ostvaruju se neka specifična „prava" ili „privilegije" žena, kao što su slobodni izbor žene da rodi ili prekine trudnoću, upotreba kontraceptivnih sredstava, mogućnost sporazumnog razvoda braka, a ta se prava ostvaruju i u slučaju psihičkog i moralnog terora od strane muškarca. Zakonodavstvo socijalističkih zemalja poznaje postojanje odgovarajućih „prava — privilegija" u korist (buduće) majke (pre rođenja deteta i posle rođenja). Porodično pravo sadrži niz humanitarnih odredaba u korist zaštite majke i deteta, za čije usvajanje se još uvek bore žene u drugim krajevima sveta, uključujući i one koje su na višem stupnju materijalnog i ekonomskog razvitka®2)

Pravo ne može potpuno d u svemu da oslobodi ženu i reši sva njena vitalna pitanja, ali ono je značajno sredstvo u tom procesu. Socijalističko pravo je bilo i ostalo podrška u osvajanju prava žena u svetu.

7. U skoro svim socijalističkim zemljama postoji više ili manje razvijena i osposobljena mreža institucija za čuvanje dece zaposlenih roditelja, za vaspitanje i zabavljanje dece pre polaska u redovnu osnovnu školu, servisi za pomoć domaćinstvima i slične institucije o kojima su pisali Engels, Lenjin i Bebel. Ali, problemi

M) Komunistička partija Francuske Je (krajem 1974. godine) podnela Parlamentu nekoliko predloga zakona u kojima se preuzima skala socijalnih w prava žene u socijalističkim zemljama. („La France Nouvelle” ,br. 1556. od 26. maja 1975. godine).


društvenog položaja i uloge žene koja ostaje u domaćinstvu i uopšte tekućeg domaćinstva koje čine zaposleni bračni drugovi ostaju otvoreni, mada se oni ne mogu rešavati samim shvatanjem i prihvatanjem ideje o oslobođenju žene.

I Iako, po pravilu, žena uglavnom nije neposredna žrtva religioznih i zastarelih društvenih ograničenja i zabrana, u braku, porodici i izvan njih, i uopšte u odnosima sa muškarcima i „drugim", ona nije svuda i uvek u mogućnosti da se isključi iz robne cirkulacije i iz mogućnosti ugnjetavanja i ponižavanja. Ona je nekad u neravnopravnom položaju u pogledu stdcanja dohotka za isti rad kao i muškarac, i n joj stvarno nisu dostupna sva mesta i funkcije u ekonomskoj, prosvetnoj, kulturnoj i političkoj organizaciji društva. Još uvek ima funkcija na koje po „nepisanim zakonima", žena ne može da utiče, rezervisana su za pojedince muškog pola. Da bi se spustila zavesa na ovakvo stanje, koje je za socijalizam i za većinu žena i za manjinu muškaraca neprihvatljivo, primenjuje se često praksa „žene-alibija", tj. na visoke i uticajne javne položaje i funkcije (aid ne sve) upućuju se pojedine žene da bi se time pokazalo da je odnos društva prema ženi u skladu sa socijalističkim načelima o otklanjanju diksriminacije među ljudskim ličnostima na osnovu rase, pola i ispovesti. Neke žene se i zadovoljavaju da iz tog izvedu zaključke: „Niko više ne može da nam osporava sposobnost i za tako značajne društvene funkcije".

8. Za marksizam i socijalizam, i njihov odnos pre-i ma ženi, od posebnog je začaja danas odgovarati na pitanje zašto se domaće dužnosti (poslovi oko održavanja i uređenja domaćinstva) još uvek shvataju kao neinteresantni i čak ponižavajući. Prvo, sam naziv za ove poslove, odnosno za ovu ulogu žene, je neosnovan i pogre

2ENSK0 PITANJE 107šan; to je pre izraz jedne gospodske ideologije nego pojmovne preciznosti. Drugo, pojmovno ovi poslovi pretpostavljaju ili prave rascep između tehničke i socijalne podele rada. Treće, suštinu ovih dužnosti i poslova žene čini rad kao društveni odnos: odnos tela i uma žene prema drugim (mužu, deci, porodici i društvu). To nije odnos prema stvari, koji inače proizilazi iz reči „domaći i kućni poslovi” .

Prema tome, odgovori na postavljeno pitanje koji se svode na ideologizam i subjektivizam, tj. na ocenu interesa koji pojedina grupa pripisuje kvalitetu i značaju određenog rada ili poslova, istovremeno su uobičajeni u nekritičnoj misli i, kao takvi, pogrešni i društvenoštetni, naročito u socijalizmu. Tvrditi da su domaći poslovi suštinski „neinteresantni i zaglupljujući” , to je elitistička misao koja se suprotstavlja marksističkoj političkoj ekonomiji i iskustvu. Niko ne može tvrditi da ima rada koji se vrši u vidu posla, a da nije često neinteresantan i subalteran. Isto tako je neosnovana i pogrešna koncepcija po kojoj su domaći poslovi isključivo repe- titivni, a drugi (u fabrici, institutu ili birou) stvaralački. Nema rada koji bi bio isključivo i „čisto” stvaralački. Takav rad ne postoji, čak i kad je u pitanju naučno otkriće i visoki teorijski rad. Stvaralaštvo je u kvalitetu i rezultatu, a ne u obliku i u društvenom statusu rada.

U stvari, u domaćinstvu nisu potcenjeni poslovi žene kao takvi i njihovo vrednovanje prema interesu je ne samo subjektivističko već se suprotstavlja društvenoj korisnosti tih radova kao objektivnoj kategoriji. Potce- njivanje domaćih i kućnih poslova žene, to je izraz i posledica potcenjivanja i vekovnog devalviranja rada žene uopšte. Odgovor na pitanje o karakteru toga rada mora poći od ocene: za koga žene rade i u kakvim produik- cionim i društvenim odnosima, kao i na kojoj materijal


no-tehničkoj bazi društva. One rade prvenstveno za druge (iako „svoje") u hijerarhijskom društvu.

Ovaj odgovor predstavlja sastavni deo problema društvenog rada i situacije u kojoj je žena ugnjetavana i vezuje se za oslobođenje žena kao oblik i elemenat socijalnih i kulturnih preobražaja na putu u društvo bez oskudice, nejednakosti i mistifikacije.

To sve pokazuje bespredmetnost mišljenja da je potčinjeni položaj žena vezan za karakter njihovih poslova63) ili da se taj položaj (u misli ili u budućem društvu) prevazilazi isticanjem veličine ženine funkcije da proizvodi život.64) Na istom planu se ima ocenjivati i danas često ponavljano mišljenje mnogih borbenih žena, naklonjenih istoricizmu i „staroj slavi", da su one u početku istorije vršile opštekorisne poslove, i to ne samo u oblasti proizvodnje (poljoprivreda) i kulture (uređivanje kuće i priprema za brak). Ovaj raniji društveno koristan položaj danas bi bio opravdanje i osnova, za jednu nužnu inverziju društvenih situacija, koja bi naročito sutra bila opravdana i moguća. Na osnovu toga one imaju pravo da u društvenoj hijerarhiji preuzmu najviša mesta, isključivo ili eventualno pored pojedinih muškaraca.66)

Oduzimanje ili smanjivanje vrednosti domaćih i ku- ćevnih poslova žene nije tehničko, već socijalno-politdčko i idejno pitanje. Ovo degradiranje je izraz i posledica inferiornog položaja žene u društvu, a time i potcenjivanja njenog rada uopšte. Odjeci tog potcenjivanja prate celokupnu istoriju borbe žena za ravnopravnost, odnosno za jednaka ekonomska, socijalna i kulturna prava. Tako su žene tek od poslednjih decenija posle drugog

“ ) S. D. Bovuar. Le Deuxiime sex, „SeuU", Paris, 1955.M) A. Leclerc, Parole du Femme, „Seuil” , Paris, 1955.u ) G. Davis. The first sex. N. Y. 1967.

2ENSK0 PITANJE 109svetskog rata izjednačene u pravu na „istu platu za isti rad". One su, iako je skoro univerzalno naglašen princip prava žene da pod istim uslovima zauzme iste položaje i funkcije u društvu, još uvek udaljene od niza „posebno odgovornih" i navodno „kreativnih funkcija” . Pravo na školovanje samo u razvijenijim zemljama stavlja u isti položaj žensku i mušku decu.

Kao što je devalvacija domaćih i kućnih poslova posledica postojećeg obezvrednjivanja ženinog rada uopšte, tako je i ocena vrednosti ovog rada posledica njenog društvenog i političkog položaja.

Polazeći od ovih saznanja, žena se >ne može isključiti iz jednakih, društvenih i političkih prava na osnovu karaktera i tobože manjih vrednosti domaćih i kućnih poslova. |Ti su poslovi, u stvari, samo spoljni i tehnički izraz jednog proizvodnog i društveno korisnog rada koji se ni suštinski, ni po obliku ne razlikuje od sličnog rada, odnosno sličnih poslova koji se obavljaju van domaćinstva i od strane muških radnika. I

„Domaćica" ima mesto u društvenoj podeli rada. Njen položaj ne proizilazi iz tehničkog značenja njenih poslova; on je pre posledica položaja žene u društvu. Ne postoje prirodne vrednosti: sve su vrednosti stvorene i ostvarene u društvu i za društvo. To se odnosi i na društvenu vrednost rada žene u kući i domaćinstvu i van tog kruga.

/Izvođenje i podržavanje nižeg i potčinjenog položaja žene iz tehničkog vida njenog rada u kući, iziraz je tradicionalističke, pretežno muške, ideologije. Ono je protivno nauci, a u prvom redu, marksističkoj političkoj ekonomiji. N ije u skladu sa socijalizmom i samoupravnim društvom zasnivanje položaja i uloge žene i ograničavanje izvesnih njenih političkih prava na osnovu ovakve nesocijalističke ocene i nenaučnog koncepta


njenoga rada. Opšti položaj žene u društvu — to je uzrok ocene niže vrednosti njenog rada i razlikovanja između „ženskih" i ,muških" poslova. Iz toga prodzilazi jasan zaključak da je teorijska ocena ženskog rada neophodan uslov kako za otklanjanje izvesnog manihejskog mišljenja tako i za savlađivanje idejnih i socijalno- -političkih predrasuda u svakom društvu, a posebno u socijalističkom.1

9JU Jugoslaviji postoji jedno opšte stanje i posebni problemi u odnosu na shvatanje rada žene u domaćinstvu i prava koja iz toga treba da proisteknu. I u ovoj zemlji, kao i u svim drugim socijalističkim, -nije izme- njena konstatacija Engelsa, Lenjina, Bebela i drugih marksističkih mislilaca da je zaposlena žena podvrgnuta jednoj specifičnoj eksploataciji. Ona radi dvostruko radno vreme i dvostruko troši svoje psihičke i fizičke energije. Van kuće, na radnom mestu, i na isorpljuju- ćem i neiscrpnom radu u kući i domaćinstvu.

O samom domaćinstvu postoje zaostala (ne samo muška) shvatanja da je to „prirodna" i skoro fatalna dužnost žene da ga drži i održava i da je to skoro privatan, društveno-ravnodušan i neinteresantan rad. Žena koja isključivo radi u domaćinstvu nema status radnog čoveka i naziva se „domaćicom" (reč koja ima pežorativan prizvuk). U takvim uslovima znatan broj žena nosi pečat jedne nove krivice: krivice da nije uopšte, ili dovoljno, društve- nokorisna.| Nerazvijena i zapuštena psihologija i u socijalističkim zemljama nije posvetila pažnju problemu nametnutih i osećanih „krivica" žene, koje imaju različito poreklo (od biološkog do socijalnog).

Kompleks krivice proizvodi nove i dovodi do stalnih frustacija kod mnogih žena i predstavlja smetnje za seksualno, psihičko i socijalno oslo

2ENSK0 PITANJE 111bođenje žena. Osobenost ličnosti žene ogleda se u specifičnosti i kompleksnosti njenog otuđenja i procesa vraćanja tog otuđenja. To je navelo pojedine žene-pisce i psihoanalitičare da bez rezignacije, ali sa osećanjem zebnje i bola, govore da žena prenosi „kolektivno zlo” u društvo.

Nije u skladu sa marksističkim shvatanjima i teorijom Marksa i Engelsa o funkciji produkcije i reprodukcije, kao jedinstvenom procesu stvaranja društvene reprodukcije, iz koncepta društvene podele rada, društvene i radno-ekonomske organizacije, isključiti domaćinstvo i porodicu. U socijalističkom društvu to nisu samo potrošačke već i proizvođačke i vaspitno-kulturne jedinice. U nekim zapadnim zemljama (Engleska, Švedska itd.) rad žene u domaćinstvu se smatra kao osnovna i skoro najznačajnija „nacionalna industrija” .

Samo krajnje formalističko i ekonomističko mišljenje dovodi do oduzimanja karaktera rada ženi koja svoj rad unosi u domaćinstvo i u upravljanje njime. Ona se isključuje iz tzv. „radnog odnosa", koji se identifiku- je sa radom u privrednim i drugim radnim organizacijama. Ovde se ujedno podržava i odvajanje radnih odnosa i reprodukcionih odnosa; odvajanje i protivstav- ljanje koje su s pravom kritikovali Marks i EngeisJ Polazeći od istovetnog društvenog značaja obe sfere ovih odnosa, u nekim zemljama napredni krugovi (ne samo socijalisti) dosledno predlažu da ženi koja ostaje na radu u domaćinstvu pripada određeni dohodak Oplata), uključujući i „starosnu” penziju i druge oblike socijalnog osiguranja, i to iz društvenih sredstava.

Ako je ovo tačno, a tačno je utoliko više što su i sami „domaći poslovi” proizvodan rad, postavlja se pitanje opravdanosti isključenja ove grupe stvarnih proizvođača i radnih ljudi iz koncepta samoupravnog, iz-


bomo-delegatskog sistema. Nema nikakvog načelnog razloga da se kolektivu žena koje su isključivo zaposlene u domaćinstvu i porodici ne „priznaju” i ne obezbede ista izbornodelegatska prava koja imaju radni ljudi zaposleni u materijalnoj i duhovnoj proizvodnji. Neopravdano je pretvoriti ovaj široki krug radnih žena u kategoriju tzv. „građana” , odnosno lica koja nemaju aktivni radni status i proizvodnu funkciju. Rad žena u domaćinstvu i u porodici je socijalna funkcija i specifična i odgovorna društvena služba. To niko u socijalizmu teorijski ne spori i nemoguće je osporavati. Žene koje su nosioci te društvene funkcije i radnici u tim službama imaju već i na onsovu toga isto pravo kao radni ljudi u institucionalizovanim društvenim službama, j

Shvatanja i odgovarajuća rešenja ovih specifičnih pitanja imaju širok politički značaj u socijalističkom samoupravnom društvu: a) značajan deo danas potisnutih energija uključilo bi se u politički život i samoupravno odlučivanje; b ) smanjila bi se sve očiglednija pasiviza- cija žena u javnom i političkom životu; c ) proširila bi se primena principa jednakosti građana pred zakonom; d) pojam proizvođača bi se oslobodio izvesnog demo- diranog ekonomizma i prisutnog voluntarizma; e) smanjili bi se izvori frustracije, nezadovoljstva i nepravde.

110. Kao i u svim prethodnim društveno-ekonomskim formacijama tako i u socijalističkom društvu postoji odgovarajući raskorak, jaz i protivrečnost između onog što se proklamuje i onog što se doživljava, između „no- rmativnog i stvarnog” ; između govora i čina; između formalnog i živog ustava i zakona. U socijalističkom društvu ovo rastojanje ( i često sukob) između sfere proklamovanog i ostvarenog utoliko je veći i karakteris- tičniji ukoliko grupe koje predstavljaju socijalističku politiku dozvoljavaju sebi volumtarističko ponašanje, ne

2ENSK0 PITANJE 113maju u svom izjašnjavanju protivtežu i samokritiku, ili se često i dobronamerno smatraju obaveznim da obećani socijalistički program stave što pre i „odmah", a često i u svemu, u neposrednu primenu. S druge strane, ovi rascepi i sukobi, koji često vode u gubitak perspektive i razočarenje masa i same radničke klase, imaju i dublju društvenu uslovljenost. U većini zemalja socijalizam je počeo da se ostvaruje ne samo bez sopstvene materijalne, političke i kulturne osnove, već na tlu jednog nerazvijenog, istorijski zaostalog društva, u kome su preovlađivali ne samo siromaštvo već i oskudice, lišava- nja, predrasude i neotpornosti svih vrsta. ,

Na ovoj opštoj sociološkoj osnovi ravnopravnost i druga proklamovana prava u korist žena nalaze različita ograničenja ili se prazne, pretvarajući se u formalnu si- mulakriju. Svuda i u samom savremenom socijalizmu.

I Žena se oseća nezadovoljnom, jer je stvarno podređena na radu, iscrpljena u trivijalnim domaćim i kućnim poslovima i obeshrabrena netolerantnom i sve više neopravdanom praksom hijerarhije i lažnog muškog elitizma, za koji je sve više uverena da je izmišljen i nametnut. Ona nema vremena i snage, a nekad ni volje i uslova, da se bori za ostvarenje prava koja joj inače pripadaju. Ali, to ne znači da ne postoje mnoga prava koja su joj obezbeđena: ona se neposredno ostvaruju ili ih je danas žena u socijalističkim zemljama već ostvarila. Ona čine nova neotuđiva ljudska prava*. Socijalizam je lična, politička, socijalno-ekonomska i uopšte građanska prava definitivno podigao na rang ustavnog principa i opštih ljudskih prava; vršio je (i danas vrši) pritisak da se ona univerzalizuju unošenjem u međunarodne deklaracije i konvencije kao i u nacionalna zakonodavstva.

114 Dar JOVAN ĐORĐEVIć

f Pored toga, u svim socijalističkim zemljama postoje mnogobrojne i raznovrsne objektivne i subjektivne situacije i okolnosti usled kojih su praksa jednakosti žene i muškarca i ritam ostvarivanja prava u korist žena danas blokirani i, u najboljem slučaju, odloženi za „povoljn ije" vreme i uslove. Iako su objektivno vrata svih škola i celog sistema obrazovanja otvorena za omladinu, bez obzira na razliku u polu, i mada ima čitavih škola i fakulteta čija je redovna studentska populacija ženskog pola, za sve žene ne postoji ista mogućnost, ista šansa u oblasti školovanja i obrazovanja. U ovom pogledu ograničenje vrši broj i sastav porodice, njen socijalni položaj i finansijska moć. Na ovoj osnovi, koja više nije klasna u klasičnom smislu, ali koja je još uvek diferencirana prema društvenim slojevima u političko-kul- tumoj sredini ili, čak, prema snalažljivosti, ženska deca i žena uopšte spadaju u red drugorazrednih kandidata za školovanje i obrazovanje. To se posebno odnosi na seoske i radničke porodice koje su ne samo žrtve jednog specifičnog „buržoasko-selekcionog" obrazovnog mehanizma već su još uvek prinuđene da, pred nužnošću izbora usled ograničenih mogućnosti i drugih interesa porodice, određuju za školovanje čak i „obučavanje" prvenstveno mušku decu, ostavljajući devojke „kod kuće" ili „za udaju", koja je često više ili manje problematična. |

U svim društvenim sistemima siromaštvo i oskudica, uz društvenu diferencijaciju, neizbežno stvaraju nejednakosti među građanima, a te nejednakosti u zaostalom društvu najviše pogađaju žene. Pored potlačenih klasa, žene su uopšte (ne samo kao pripadnik tih klasa) najviše pogođene oskudicom i hijerarhijom u društvu. Otuda su one posebno osetljive za napredak, opšte blagostanje i jednakost ( i pored njihove izražene želje za

2ENSK0 PITANJE 115bogatstvom, modom i isticanjem u odnosu na „drugu", što je druga strana ove osnovne osetljivosti).

Na sve ove razlike između muškarca i žene, i na nesumnjivu podeljenost između njih (u svim oblastima društvenog života), utiču ukorenjene navike i tradicije; „aveti prošlosti” i stare generacije, koje još traju i žilavo se nameću i održavaju tradicionalne skale vrednosti; ali, to su i navike žena na poslušnost i žrtvovanje u korist drugoga, najčešće brata i'li uopšte muškarca. Ne samo starije, već i mlađe žene podržavaju i brane ovaj pase- istički i pasivni mentalitet i ovu psihologiju trpljenja, malog otpora i odricanja od borbe pred fatalnošću „sudbine” .

Pod uticajem ovih stvarnih stanja i elemenata, koji čine svakodnevni život i koji je, u krajnjoj liniji, merilo svih realnih situacija i ponašanja ljudi, žena je u socijalističkom društvu neposredno i posredno, na otvoreni ili prikriveni, na grub ili „fin i” način, ne samo u položaju nejednakosti već i podređenosti i poniženosti, i to u svim dosadašnjim fazama razvitka socijalizma u svetu. Najduže shvatana kao mitsko biće, ona danas ima najviše razloga da održava sve pokrete i doktrine koje demistifikuju društvene odnose i predstave ljudi.

Osnovni nosilac reprodukcije i kreator kulture, žena je u znatnoj meri gurnuta u „zadnje dvorište” politike i kulture. Ona to zna i sve je svesnija da je takvo stanje nametnuto (a ne „prirodno” ) i da ono ne može dugo trajati (u socijalizmu).

11. Iako je socijalizam osvojio niz tradicionalnih oaza nepismenosti i apolitičnosti, ženski deo stanovništva predstavlja još uvek veći procenat u skladu nepismenosti i apolitičnosti. Iako su usled vekovne potčinjenosti i po mentalitetu radoznale i otvorene, žene su najmanje aktivne i najslabiji korisnici u društvenim i kulturnim


komunikacijama. To ih vraća na status građana drugog reda i podržava svesne ili nesvesne tendencije društva, odnosno njegovog muškog dela, da se ovakva situacija održi i potvrdi. Žene imaju interes i sve izrazitiju volju da izađu iz cirkulacije roba i da zauzmu aktivno mesto u komunikaciji ideja i kulturnih vrednosti. To traje od vremena buđenja njihove svesti do savremenog društva u kome sve više imaju i u kome osećaju da su se indi- vidualizovale i da postaju snaga po sebi koja prisvaja svest za sebe.

12. U svakom postojećem i poznatom socijalističkom društvu status, prava i oslobođenje žene se u praksi i u duhovnoj sferi ostvaruju u tunKciji društvene grupe ili društvenog sloja u kojem je ona rođena i primorana da živi, da ostane.

Pored onog što je zajedničko za sve žene, što čini „žensko pitanje" i što je u socijalizmu po pravilu šire nego u prethodnim društvenim uređenjima, ne može se osporavati činjenica da postoje i različiti „problemi žena", tj. da sve žene nemaju isti položaj i šanse, iako su „socijalističke žene", tj. građani socijalističke zemlje. Prema tome, razlike u situaciji među ženama i ovde je posledica ekonomske, socijalne i kulturne diferencijacije koju nosi i delimično reprodukuje socijalističko društvo u svojoj stvarnosti nedovoljno materijalno, kulturno i duhovno ujednačene i razvijene zajednice. U ovim uslovima socijalističko društvo reprodukuje grupe žena koje po svom položaju, interesima, ponašanju i mentalitetu prenose ili prihvataju poznate kategorije buržoaskog društva: žena-buržujka, malograđanka i radnica. Ovaj specifični transfer klasne i grupne strukture iz stare u novu društvenu formaciju nedovoljno je proučavan, ali bez svesti o njemu nema znanja o is torij i

2ENSK0 PITANJE 117žene i diferenciranosti njenog položaja i njene svestranosti.

Mada su pojedine, u socijalističkim zemljama inače retke, sociološke ankete orijentisane da u istraživanju položaja žene potvrde ili zapostave društvenu i kulturnu diferencijaciju, marksistički metod i marksistička misao ističu diferencioni pristup; i stvarno stanje, i istinu traže u konkretnoj igri između principa identifikacije i diferencijacije. To se posebno odnosi na marksističku naučnu studiju uopšte, i o ženi u socijalizmu posebno.

Vladajuća politička misao u socijalističkim zemljama načelno ne napušta marksističke (naročito Engel- sove i Lenjinove) ideje o ženskom pitanju, ali ih često u programima, a naročito u praksi, tumači više ili manje arbitrarno i pragmatski, odnosno prema oceni odnosa snaga, pod pritiscima „državnog razloga" i demografske politike i tradicionalizma. Svi veliki marksistički mislioci su isticali višestruku eksploataciju i dominaciju čiji je objekt žena, uključujući i dominaciju i eksploataciju uglavnom od strane muškarca. Mesto i značaj tzv. „muške vlasti" u sistemu vlasti koja potčinjava ženu, često se izostavlja iz političkih programa i mera, teorijskih koncepata i iz ideološke i političke b o rb e .e « )

Ovo se ujedno povezuje sa izvesnim manihejskim shvatanjima koja na apsolutan, odnosno istorijski način suprotstavljaju kapitalizam i socijalizam; a kapitalizmu stavljaju na teret celokupno produženje varvarstva i sve nehumanosti i nepravde koje je on povećao, ali ih nije stvorio, jer je sve to nesumnjivo poznato u pretka- pitalističkoj istoriji društva. Tako se, eksploataciji i ugnjetavanju žene opisuje pakao u kapitalizmu, a u s o -

*•) Skoro svi, 1 najnoviji, programi socijalističkih (i komunističkih) partija i ne pominju žensko pitanje.


cijalizmu pripisuje kraj. Iz toga se, manihejskom logikom, izvlači primamljiv i uspavljujući zaključak, da socijalizam samim svojim otvaranjem i postojanjem automatski sadrži rešenje svih „istorijskih zagonetki", a time i „ženske zagonetke"./Stvara se iluzija da samim ukidanjem kapitalizma nastaje društvo jednakosti, blagostanja, pravde i dobrote. Žene su danas sve više kritičari ove i svake druge mitologije. Socijalistička svest se uspavljuje ako je žene ne dele i ako u njihovom svakodnevnom životu ne utvrđuju da su ga društveni odnosi bitno promenili. To je od posebnog interesa za pobedu socijalizma, jer su žene organski borci za socijalizam, u kome vide osnovni uslov za svoju ljudsku emancipaciju. Žena je ne samo kulturno već i egzistencijalno socijalistički čovek u potenciji.)

13. Marksistička nauka pruža osnovu za određene idejne orijentacije, jer ona, kao dijalektička i istorijska, zasniva politiku na znanju, a znanje na konkretnoj istini. Ta konkretna istina, u odnosu na položaj žene uopšte i u socijalizmu posebno, data je i u samom marksizmu. Tako je Engels pokazao i dokazao da situacija žene i pre kapitalizma nije bila ni čovečna, ni tolerantna a da je kapitalizam, iako je naročito pogoršao situaciju žene na radu, istovremeno, bez prethodne namere, poboljšao izvesne okolnosti u ženskoj situaciji i doprineo naročito seksualnom oslobođenju že n e .” )

Uporedo s tim, jedna vrsta uvrijerizma, kojim je, s vremena na vreme, prošarana vladajuća ideologija u pojedinim socijalističkim zemljama, dovodi do preuveličavanja situacije radnika u „radnom odnosu" i u privredi, što ima za posledicu neuvažavanje još teže i ne- zahvalnije situacije u kojoj se nalazi žena koja radi

n) Engels, Poreklo porodice, privatne svojine i driave, Beograd, „Kultura", 1964, str. 70.

2ENSK0 PITANJE 119i žena uopšte. Ovu protivrečnost između ideološkog stava i stvarnog stanja istakli su mnogi marksistički istraživači, a naročito Lafarg.58)

I Obično se ističe da je prostitucija najstariji zanat žene. Ali, mnogo stariji i dugotrajniji zanat muškarca jeste politika. Politika je istovremeno uslovila i održala stanje u kome se žena nalazi i ona je, istovremeno, ograničenje i sredstvo u borbi za oslobođenje od takvog stanja i uopšte za emancipaciju žene. j

2ena je skoro u ćelom svetu, a na prvom mestu u socijalizmu (i zahvaljujući njemu), osvojila pravo da od predmeta postane subjekt politike. Ali, ona u punom smislu nije osvojila politiku, jer nigde još politika nije, suprotno onom što je Dekart tvrdio za razum, postala „jednaka stvar svih” . Pored toga žena se još uvek drži u ćelom svetu izvan centara u kojima se planira politika i donose kapitalne odluke od značaja za upravljanje poslovima od zajedničkog interesa za građane i narode. Politička strategija je van uticaja žena, jer je i van uticaja ljudi, masa. Oslobođenje rada i samoupravljanje su istorijska alternativa u vekovnoj praksi politike« To čini samoupravni socijalizam jednim od novih uslova za oslobođenje žene.

Politika je odbijala ženu, a od nje se odbijala zbog toga što je vekovno bila „muška profesija” za koju su se tražile izvesne sposobnosti koje se u političkoj nauci nazivaju makijavelizmom, a za koje je sam Makijaveli tvrdio da predstavljaju jedino „mušku vrlinu” . U tom smislu jezik žene nije politički i ona se još uvek usteže da ga govori i kad ima mogućnosti da bude saslušana, i kad to pravi društveni interesi i traže.

“ ) P. Laf argue, La Question de la femme, id . l'Ere nouvelle,

120 Dr JOVAN ĐORĐEV Ić

S obzirom na sve to, žena izbegava da drži „muške” govore (smatrajući ih vlasničkim i oportunističkim) i da pravi politiku (naročito „svoju” ). Ona tako postupa utoliko pre uikoliko je sigurna da jo j nije lako doći do glasova većine, u kojima preovlađuju vladajuće ideje vremena koje žene ocenjuju kao još uvek pretežno konzervativno i pod vlašću „muškarca” . Sve ovo utiče na to da su ženski pokreti najčešće neimstitucionalizovani i da je govor žene o politici čas emotivan, čas utopijski, a njena politička misao nekoherentna.6®) Opravdano je kad se uzrok ovakvog odnosa između žene i politike nalazi isključivo u opštoj represiji volje i interesa žene. J

Žensko pitanje u socijalizmu nije potpuno rešeno, niti se ono može rešiti automatski i spontano. To su već izričito istakli Engels i Bebel. Ali, zahvaljujući marksizmu i dosadašnjem skromnom iskustvu socijalističkih zemalja, problem položaja, prava i oslobođenja žene je dobio svoju svestraniju i potpuniju definiciju i nove mogućnosti za realno rešavanje.

Marksizam je podigao često sentimentalne izjave i utopijske težnje u pogledu oslobođenja žene na nivo moderne nauke, koja je istovremeno i sredstvo jedne usmerene i masovne oslobodilačke akcije./Socijalizam je, svojim idejnim projektom i praksom (bez obzira na njen ograničen domašaj), ukazao na uslove i puteve rešavanja ženskog pitanjal Individualistička i liberalistička misao gube sve više privlačnost i uticaj na shvatanje i rešavanje životnih pitanja današnjice. Jedinu alternativu u ovoj filozofskoj i političkoj dekadenciji predstavljaju marksizam i socijalizam. Marksističke ideje i trojstvo principa socijalizacije, humanizacije i slobode (koje sadrži socijalizam) sastavni su deo savremene

" ) To se odnosi na istoriju (sifražetske grupe) i na dana&njicu (heterogeni „pokreti oslobođenja žena” )-

ŽENSKO PITANJE 121studije o ženi i projekta promene njene stvarnosti preobražajem opštih društvenih odnosa koji tu stvarnost uslovljavaju. To je uticalo na to da borba žena dobije opšti politički (a ne samo grupni, lokalni) značaj i istorijski (a ne samo pomodni) smisao.

Praksa socijalističkog društva nije ni početak, ni kraj u procesu oslobođenja žena, jer nije ni u procesu vraćanja svih otuđenja ljudskoj ličnosti. Takvo vremensko i prostorno ograničenje bilo bi neteorijski i antiistorijski koncept.

Ali, u toj praksi se, na otvoren način postavljaju i postepeno rešavaju osnovni problemi otuđenja žene i njene moguće ljudske i društvene emancipacije. Ali, ta praksa smanjuje svoj uticaj, a njena teorija svoju efikasnost i moralni prestiž, ako ova ne kritikuje praksu, i to kako onom što ona neuspešno ili ograničeno obezbe- đuje tako i onom što zanemaruje i prikriva.

14. Marksistička teorija o ženskom pitanju nije ni potpuna, ni završena. Ona je skicirana u okviru Markso- vih i Engelsovih tekstova koji sadrže opštu teoriju o društvu i društvenim preobražajima i filozof sko-antropo- loški koncept čoveka kao ljudskog bića. Sve je to prožeto principom humanizma, i to aktivnog i revolucionarnog humanizma koji predviđa mogućnost uspostavljanja društva bez otuđenja i nužnosti: društva slobodnih proizvođača i ljudskih bića koja ne hrle prema sticanju trivijalnog „blagostanja", već u uslovima prevazilaženja oskudice i nemaštine, moralne tuposti i bezizlaznosti, nalaze mogućnost slobodnog života čoveka u jednakosti, slobodi, bratstvu i ljudskom prijateljstvu. U ovakvom društvu, tj. u ovakvom projektu komunizma koji znači humanizam, žena se oslobađa socijalnih i političkih diferenciranosti, ali čuva i ostvaruje svoju specifičnost ženskosti i ženstvenosti. Njena uloga u takvom društvu


unosi dimenziju sestrinstva u odnose jednakosti i bratstva a dimenziju zadovoljstva i ljubavi u ljudske odnose.

Teoretičari i borci za ovakvo društvo, koji su posle Marksa i Engelsa mislili i vodili akciju naroda i ljudi, klasa i grupa, a naročito Lenjin i niz drugih pojedinaca koji su se bavili teorijom ženskog pitanja i praksom borbe za oslobođenje žene, uneli su u opštu teoriju o ženskom pitanju niz novih elemenata koje je izneo razvitak društva na osnovi klasne borbe i borbe žena, kao i razvitak nauke koji je omogućio, pre svega marksizam. Kao i marksizam u celini tako se i marksistička teorija o ženskom pitanju razvija kako iz sebe tako i iz stalno novih saznanja nauke i iskustva politike i prakse borbe žena za oslobođenje. Ova teorija se ne može izjednačiti sa politikom i kad je usmerena na stvarnu promenu postojećeg položaja žena.

Preimućstvo marksizma nad drugim teorijama je i u tome što on definiše odnos između politike i nauke, određujući ujedno njihovu ulogu i domašaj.

Politika se uvek osporava i stoga treba da se zasniva na neosporivoj nauci koja osvetljava njeno polje, ne uključujući se potpuno u njega.

Tako politika može biti naučna (marksistička), a nauka slobodna i kritika politike.

Ovo je od posebnog značaja za dalje, potpunije i stvarnije shvatanje i rešavanje ženskog pitanja uopšte, a posebno u socijalizmu.

IZABRANI TEKSTOVI MARKSA, ENGELSA, LENJINA

I DRUGIH MARKSISTA

COVEK I ŽENA1)

Neposredan, prirodan i nužan odnos čoveka prema čoveku je odnos muškarca prema ženi. U tom prirodnom urođenom odnosu, odnos čoveka prema prirodi neposredno je njegov odnos prema čoveku, kao što je odnos prema čoveku neposredno njegov odnos prema prirodi, njegovo vlastito prirodno određenje. U tom odnosu pokazuje se, dakle, na čulan način, svedeno na očiglednu činjenicu, to koliko je ljudska suština postala čoveku priroda ili koliko je priroda postala čovekova ljudska suština. Iz tog odnosa može se, dakle, prosuđivati celokupan stupanj čovekovog obrazovanja. Iz karaktera tog odnosa sledi koliko je čovek postao za sebe i koliko je sebe shvatio kao urođeno biće, kao čoveka; odnos muškarca prema ženi je najprirodniji odnos čoveka prema čoveku. U njemu se, dakle, pokazuje, koliko je prirodno odnošenje čoveka ljudsko, ili koliko je ljudska suština njemu postala prirodnim bićem, koliko je njegova ljudska priroda positala njemu prirodom. U tom se odnosu takođe pokazuje koliko je čovekova potreba postala ljudskom potrebom, koliko je on u svom

') Podnaslove dao priređivač.

K . M a rk s (1818— 1883)


najindividualnijem postojanju istovremeno i ljudsko biće. (K. Marks — F. Engels: Dela, tom I I I , „Prosveta", Beograd, 1972, str. 236).

KAPITALIZAM I PORODICA

Ukoliko fabričko zakonodavstvo reguliše rad u fabrikama, manufakturama itd., to se isprva ispoljava samo kao mešanje u eksploatatorska prava kapitala. Naprotiv, svako regulisanje takozvanog kućnog rada pokazuje se odmah kao neposredno zadiranje u patria po- testas (očinsku vlast), to jest, moderno rečeno, u roditeljski autoritet, a to je korak od koga se bolećivi engleski Parlament dugo licememo ustručavao. Ali snaga činjenica nagnala je da se najzad prizna da krupna industrija, razarajući ekonomsku osnovicu stare porodice i porodični rad koji njoj odgovara, razara i same stare porodične odnose. Pravo dece moralo je biti proglašeno. U završnom izveštaju „Childrens Employment" — komisije od 1866. stoji: „ Iz iskaza svih svedoka izlazi, na žalost, da deci oba pola ni od koga ne treba toliko zaštite koliko od njihovih roditelja". Sistem bezmeme eksploatacije dečjeg rada uopšte, a kućnog rada posebno, održava se tako „što roditelji vrše nad svojim mladim nežnim izdancima samovoljno i opako nasilje bez uzde ili kontrole... Roditelji ne smeju imati apsolutnu vlast da od svoje dece prave proste mašine kako bi iz njih isterivali svake nedelje toliko i toliko najamnin e . . . Deca i omladina imaju pravo na zaštitu zakonodavstva od zloupotrebe roditeljske vlasti koja pre vremena lomi njihovu telesnu snagu, a njih moralno i intelektualno srozava na niža bića". Međutim, nije z lo

2ENSK0 PITANJE 127upotreba roditeljske vlasti stvorila neposrednu i posrednu eksploataciju nezrele radne snage od strane kapitala, već je obrnuto, kapitalistički način eksploatacije, ukidajući ekonomsku podlogu koja odgovara roditeljskoj vlasti, ovu pretvorio u zloupotrebu.

Uostalom, zar fabričko zakonodavstvo nije javno priznanje da kapital pomoću krupne industrije eksplo- atiše žene i decu, da radikalno razara nekadašnju radničku porodicu, što je ekonomska neizbežnost, priznanje da je on preobrazio roditeljsku vlast u aparat društvenog mehanizma, namenjen da posredno ili neposredno preda kapitalisti decu proletera, koji pod pretnjom smrtne kazne treba da odigra svoju ulogu posrednika i trgovca robova. Zar svi napori ovog zakonodavstva nisu takođe usmereni na sprečavanje ispada tog porobijivač- kog sistema.

No, ma kako strahovito i gnusno izgledalo rasulo stare porodice u kapitalističkom sistemu, ipak krupna industrija, dodeljujući izvan oblasti domaćinstva, u društvenoorganizovanim procesima proizvodnje, odlučnu ulogu ženama, omladini i deci oba pola, stvara novu ekonomsku podlogu za viši oblik porodice i odnosa oba pola. Razume se da je podjednako ludo smatrati hrišćan- sko-germanski oblik porodice apsolutnim, kao i smatrati takvim starorimski oblik, ili starogrčki, ili orijentalski, koji, uostalom, čine jedan niz u istorijskom razvitku. Isto je tako jasno i to da se sastavljanje kombinovanog radnog osoblja od individua oba pola i najrazličitijeg doba, mada se ono u svom spontanom, brutalnom obliku, gde radnik postoji za proces proizvodnje, a ne proces proizvodnje za radnika, predstavlja kužnim vrelom propadanja i ropstva, mora pod odgovarajućim odnosima, naprotiv, preokrenuti u izvor humanog razvitka. {Kapital, tom I, knj. I, „Kultura", Beograd, 1964).


EKSPLOATACIJA UDATIH ŽENA

Gospodin E . . . , fabrikant, obavestio me je da kod njega za mehaničkim razbojima rade isključivo žene; prvenstvo daje udatim ženama, naročito ako imaju porodicu koja od njih živi; one su mnogo pažljivije i radije uče nego neudate, a prinuđene su da do krajnosti na- pregnu snagu kako bi mogle nabaviti potrebne namirnice. Tako se vrline, i to one svojstvene ženskom karakteru, izvršuju njemu na uštrb — tako se sve što je moralno i nežno u njihovoj prirodi pretvara u sredstvo za njihovo ropstvo i njihove patnje. (Kapital, tom I, knj. I, primedba 102, „Kultura", Beograd, 1964, str. 99).

FURIJE I EMANCIPACIJA ŽENA

Furije hvata za reč buržoaziju, njene oduševljene proroke pre ervolucije i njene zainteresovane slavo- pojce posle revolucije. On nemilosrdno razgolićuje materijalnu i moralnu mizeriju buržoaskog sveta; on stavlja pored nje kako blistava obećanja prosvetitelja o društvu u kome će vladati samo razum, o civilizaciji koja svima donosi sreću, o bezgraničnoj sposobnosti čove- čanstva da se usavršava, tako i optimističke fraze savremenih mu buržoaskih ideologija; onda pokazuje kako svuda najrečitijoj frazi odgovara najbednija stvarnost, i taj bezizlazan fijasko fraze zasipa zajedljivom porugom. Furije nije samo kritičar; njegova uvek vedra priroda čini ga satiričarom, i to jednim od najvećih satiričara svih vremena. Spekulantske podvale koje su cve- tale posle propasti revolucije, a isto tako i onaj sitni- čarski duh koji je zavladao u tadašnjoj francuskoj trgovini, opisuje on koliko majstorski toliko i zabavno. Još je majstorski ja njegova kritika buržoaskog oblika polnih odnosa i položaja žene u bužoaskom društvu. On prvi kaže da je u jednom društvu stepen ženske emancipacije prirodna mera opšte emancipacije (Antidiring, „Kultura” , Beograd, 1953, srtr. 308).

F. E n g e ls (1820— 1895)


PRELAZ MATRIJARHATA U PATRIJARHAT

U periodu varvarstva na nižem stupnju ljudska radna snaga još ne daje nikakav višak, vredan pažnje, iznad troškova svog izdržavanja. Stanje se izmenilo sa uvođenjem gajenja stoke, obrađivanjem metala, tkanja i, najzad, zemljoradnje. Kao što su supruge, do kojih je pre bilo tako lako doći, dobile sad prometnu vrednost i bile kupovane, tako se dogodilo i s radnom snagom, naročito od kad su stada konačno prešla u porodičnu svojinu. Porodica se nije tako brzo množila kao stoka. Bilo je potrebno više ljudi za nadzor nad njom; u tu svrhu mogao se upotrebiti u ratu zarobljeni neprijatelj, koji se, osim toga, mogao rasplođavati isto tako dobro kao i stoka.

Čim su takva bogatstva jednom prešla u privatnu svojinu porodica i tamo brzo rasla, ona su zadala snažan udarac društvu koje se osnivalo na sindijazmičkom braku i matrijarhalnom gensu. Sindijazmički brak je uneo nov elemenat u porodicu. On je stavio pored rođene majke utvrđenog rođenog oca, koji je još uz to verovatno bio bolje utvrđen nego li mnogi „očevi" danas. Po tadašnjoj podeli rada u porodici, mužu je padalo u deo pribavljanje hrane i potrebnih oruđa za rad, pa prema tome njemu je pripadala i svojina nad poslednjima; u slučaju razvoda, on ih je uzimao sa sobom, kao što je žena zadržavala svoje kućno oruđe i posuđe. Po običaju ondašnjeg društva, dakle, muž je takođe bio sopstvenik novog izvora hrane, stoke, a docnije i novog oruđa za rad, robova. Ali, po običaju istog društva, njega nisu mogla naslediti njegova deca, jer u pogledu nasleđiva- nja situacija je bila ovakva.

Po matrijarhatu, dakle, dok god se poreklo računalo samo po ženskoj lozi i po prvobitnom običaju nasleđi-

ŽENSKO PITANJE 131vanja u gensu, gentilni srodnici su u početku nasleđivali svog umrlog gentilnog druga. Imanje je moralo ostati u gensu. S obzirom na beznačajnost predmeta, ono je u praksi verovatno oduvek prelazilo na najbliže gentil- ne srodnike, dakle na krvne srodnike s majčine strane. Deca umrlog muškarca, međutim, nisu pripadala njegovom gensu, već gensu svoje majke; ona su nasleđivala majku, u početku sa ostalim majčinim krvnim srodnicima, docnije, možda, na prvom mestu; ali svoga oca nisu mogli nasleđivati, jer nisu pripadala njegovom gensu, a njegovo imanje je moralo ostati u gensu. Dakle, prilikom smrti sopstvenika stada, stada bi prelazila najpre na njegovu braću i sestre i na decu njegovih sestara, ili na potomke sestara njegove majke. Ali njegova rođena deca bila su isključena iz nasledstva.

Daikle, ukoliko su bogatstva rasla, ona su, s jedne strane, davala muškarcu važniji položaj u porodici negoli ženi, a, s druge strane, podsticala su da se taj pojačani položaj iskoristi tako što će se tradicionalni red nasleđa izmeniti u korist dece. Ali, to nije bilo moguće dok god je važilo poreklo po matrijarhatu. Trebalo je dakle njega ukinuti, i ono je ukinuto. To nije ni bilo tako teško kao što nam danas izgleda. Jer ova revolucija — jedna od najradikalnijih koju su ljudi doživeli — nije pogodila nijednog od živih članova gensa. Svi njegovi pripadnici mogli su i dalje ostati ono što su i pre bili. Dovoljno je bilo jednostavno rešenje da će ubuduće potomci muških članova ostati u gensu, a da će potomci ženskih članova biti isključeni prelaskom u gens svoga oca. Time su bili ukinuti poreklo po ženskoj lozi i matri- jarhalno nasledno pravo, a ustanovljeni muška loza porekla i patrijarhalno nasledno pravo. Mi ništa ne znamo o tome na koji je način i u koje vreme izvršena ova revolucija među kulturnim narodima. Ona pada sasvim u


preistorijsko doba. Ali da je ona izvršena, dokazano je više nego što je nužno, naročito onim obilnim tragovima matrijarhata koje je sakupio Bahofen; kako se ono lako izvodi vidimo na primeru čitavog niza indijanskih plemena, gde je tek nedavno izvedena, i još se izvodi, deli- mično pod uticajem porasta bogastva i izmenjenog načina života (preseljenja iz šume u prerije), a delimično usled moralnog uticaja civilizacije i misionara. Od osam plemena oko Misurija, šest imaju mušku lozu porekla i naslednog reda, a dva još žensku. Među plemenima Soni, Mi jami i Delavar ukorenio se običaj da se deci daje jedno od gentilnih imena očeva gensa da bi prešli u njega kako bi mogli da naslede oca. „Kazuistika, urođena čoveku, da menja stvari menjajući im imena! I da pronađe način da u okviru tradicija skrši tradiciju kad je neki neposredni interes dao dovoljno podstreka! (Marks). Time je nastala nepopravljiva zbrka koja se mogla otkloniti, a delimično se i otklanja, samo prela- zom na patrijarhat. „To je, izgleda, uopšte najprirodniji prelaz" (Marks). O tome šta nam mogu kazati stručnjaci uporednog prava u pogledu načina kako se ovaj prelaz odigrao među kulturnim narodima Staroga sveta — naravno skoro same hipoteze — up. M. Kovalevski, Tableau des origin et de revolution de la famille et de la pro- priete, Stockholm, 1890.

Ukidanje matrijarhata bilo je svetskoistorijski po- Z ženskog pola. Muškarac je prigrabio krmu i u kući,na je bila lišena svog dostojanstva, podjarmljena, pre

tvorena u robinju njegove pohote i prosto oruđe za rađanje dece. Ovaj poniženi položaj žena, koji se naročito otvoreno pokazuje među Grcima herojskog doba i još više klasičnog doba, postepeno je ulepšavan i licememo prikrivan, a mestimično ispoljavan u blažem obliku, ali nikako nije uklonjen. (Poreklo porodice, privatne svo-

2ENSK0 PITANJE 133fine i države, sveska 4, „Popularna politička biblioteka", Novi Sad, 1974, str. 42).

POREKLO MONOGAMIJE

Kao što smo pokazali, ona se razvija iz sindijazmič- ke porodice u prelazno doba između srednjeg i višeg stupnja varvarstva; njena krajnja pobeda je jedno od obeležja početka civilizacije. Ona se zasniva na vladavini muškarca, sa izričitim ciljem rađanja dece s neosporivim očinstvom, a to se očinstvo zahteva, jer ta deca, kao rođeni naslednici, imaju da naslede jednog dana očevo imanje. Monogamska porodica razlikuje se od sindijazmičke mnogo većom čvrstinom bračne veze, koja se sada više ne može raskidati po volji obe strane. Sada po pravilu može samo još muž da je raskine i da otera svoju ženu. Pravo na bračno neverstvo dopušteno mu je i sada, još na osnovu običaja (Code Napoleon izričito daje to pravo mužu dok god ne dovede suložnicu u bračni dom), te se ono, sa sve većim društvenim razvojem, sve više praktikuje; ako se žena seti stare polne prakse i poželi da je obnovi, kažnjava se strože nego ikad ranije.

Taj novi oblik porodice nalazimo u svoj njegovoj surovosti kod Grka .. .

Grčka žena herojskog doba je, doduše, poštovanija nego žena u periodu civilizacije, ali ona je na kraju krajeva ipak za muža samo mati njegove bračne dece — naslednika, njegova vrhovna upraviteljica kuće i starešina robinja, koje on može po volji učiniti svojim konkubina- ma, što on i čini. Postojanje ropstva pored monogamije, prisustvo mladih lepih robinja koje pripadaju potpuno muzu, dalo je od početka mnogamiji svoje specifično obeležje — monogamija samo za ženu, ali ne i za muža. A to obeležje ona ima još i danas.


Monogamija nikako nije bila plod individualne polne ljubavi, s kojom nije imala ničeg zajedničkog, jer su brakovi, kao i ranije, bili brakovi iz imovinskih obzira. Ona je bila prvi oblik porodice koji se zasnivao ne na prirodnim, već na ekonomskim uslovima, naime na pobedi privatne svojine nad prvobitnom, iskonskom zajedničkom svojinom. Vladavina muža u porodici i rađanje dece koja su mogla biti samo njegova i koja su bila određena za naslednika njegovog bogatstva — to su bili jedini i isključivi ciljevi monogamije koje su Grci bez okolišenja izražavali. Inače im je monogamija bila teret, dužnost prema bogovima, državi i sopstvenim precima koju su prosto morali izvršiti. U Atini je zakon prinuđivao ne samo na ženidbu nego i na ispunjavanje minimuma takozvanih bračnih dužnosti od strane muža. (Poreklo porodice, privatne svojine i države, sveska 4, „Popularna politička biblioteka", Novi Sad, 1974, str. 47— 50).

KARAKTER MONOGAMIJE

Na taj način monogamija se nikako ne javlja u istoriji kao izmirenje muškarca i žene, a još daleko manje kao njegov najviši oblik. Naprotiv. Monogamija se javlja kao podjarmljivanje jednog pola od strane drugog, kao proklamacija suprotnosti polova koja je dotle nepoznata u celoj preistoriji. U jednom starom neštam- panom rukopisu,1) koji smo 1846. napisali Marks i ja, nalazim ovo:

„Prva podela rada je ona između muškarca i žene radi rađanja dece". A danas mogu da dodam: Prva klasna suprotnost koja se javlja u istoriji poklapa se

*) Misli se na Nemačku ideologiju.

ŽENSKO PITANJE 135s razvojem antagonizma između muža i žene u monogamiji, a prvo klasno ugnjetavanje — s ugnjetavanjem ženskog pola od strane muškog. Monogamija je bila veliki istorijski napredak. Ali ona istovremeno, pored ropstva i privatne svojine, otvara epohu koja traje do danas, u kojoj je svaki napredak istovremeno relativno nazadak, u kojoj se blagostanje i razvoj jednih ostvaruje stradanjem i potiskivanjem drugih. Ona je ćelijski oblik civilizovanog društva, na kome već možemo proučavati prirodu suprotnosti i protivrečnosti koje se u punoj meri razvijaju u tom društvu.

Stara relativna sloboda polnih odnosa nije nikako iščezla podelom sindijazmičkog, niti pak monogamskog braka. „Stari bračni sistem, sveden na uže granice postepenim izumiranjem grupa panalua, okružavao je još uvek porodicu, koja se dalje razvijala, i pravio ju je sve do svitanja civilizacije.. . On se najzad izgubio u novom obliku heterizma koji prati ljude i u periodu civilizacije kao mračna senka koja leži na porodici” .

Pod heterizmom Morgan razume postojanje, pored monogamskog braka, vanbračnih polnih odnosa muškarca sa neudatim ženama, koji, kao što je poznato, za vreme celog perioda civilizacije cvetaju u naj- različitijim oblicima i sve više prelaze u otvorenu prostituciju . . .

Heterizam je ni manje ni više društvena ustanova kao svaka druga: on nastavlja staru polnu slobodu u korist muškarca. U stvari, ne samo što ga trpe već u njemu veselo učestvuju, naročito vladajuće klase, dok ga na rečima osuđuju. Ali, stvarno, ta osuda nikako ne pogađa muškarce koji u njemu učestvuju, nego samo žene, one su žigosane i isterane iz društva, da bi se još


jednom proklamovala, kao osnovni društveni zakon, neograničena vladavina muškaraca nad ženskim polom.

Međutim, time se razvija dnuga protivrečnost u okviru same monogamije. Pored supruga, koji heterizmom ulepšava svoj život, nalazi se zanemarena supruga. A nemoguće je imati jednu stranu protivreč- nosti bez druge, kao što se ne može imati još cela jabuka u ruci pošto je polovina pojedena. Uprkos tome, izgleda da je to bilo m išljenje muškaraca dok im nisu otvorile oči njihove žene. S monogamijom se pojavljuju dva stalna društvena karakteristična lika koji su ranije bili nepoznati: ženin stalni ljubavnik i rogonja. Muškarci su odneli pobedu nad ženama, ali krunisan je su velikodušno preuzele pobeđene. Uz monogamiju i heterizam, preljuba je postala neizbežna društvena ustanova — zabranjivana, strogo kažnjavana, ali nesavladiva. Izvesnost u pogledu očinstva dece počivala je kao i ranije, u najboljem slučaju, na moralnom ubeđe- nju, te da bi rešio nerešivu protivrečnost, Code Napoleon je propisivao u čl. 312: „Uenfant concu pendant le mariage a pour pere le mari” — detetu začetom za vreme braka otac je suprug. To je krajnji rezultat tri hiljade godina monogamije.

Uostalom, inokosna porodica nije se nikako svuda i uvek javljala u klasično-oštrom obliku koji je imala u Grka. Kod Rimljana, ko ji su, kao budući osvajači sveta, imali šire, iako manje istančane poglede od Grka, žena je bila slobodnija i poštovanija. Rimljanin je smatrao da mu je bračna vernost dovoljno zajamčena vlašću nad životom i smrću svoje žene. Ali najveći napredak u razvoju monogamije nesumnjivo je izražen ulaskom Nemaca u istoriju, i to stoga što se tada kod njih, verovatno usled njihovog siromaštva, monogamija još nije, izgleda, potpuno razvila iz sindijazmičkog braka.

ŽENSKO PITANJE 137Ovo zaključujemo na osnovu tri okolnosti koje Tacit pominje: „Prvo, iako je brak smatran za veliku svetinju — oni se zadovoljavaju s jednom ženom, žene žive ograđene čednošću" — poligamija je ipak vladala među uglednim članovima i poglavicama plemena, dakle stanje slično onom kod Amerikanaca, kod kojih je važio sindijazmički brak. Drugo, prelaz iz matrijarhata u patrijarhat mogao je biti izvršen tek nedavno, jer je još majčin brat — najbliži muški genitalni srodnik po matrijarhatu — važio kao skoro bliži srodnik od rođenog oca, što takođe odgovara gledištu američkih Indijanaca, kod kojih je Marks, kao što je često govorio, našao ključ za razumevanje našeg sopstvenog drevnog doba. Najzad, treće, žene su kod Nemaca bile veoma cenjene i vrlo uticajne i u javnim poslovima, što je u neposrednoj protivrečnosti s monogamskom vlašću muškaraca. To su sve stvari kojima se Nemci skoro podudaraju sa Spartancima, kod kojih, kao što smo videli, sindijazmički brak isto tako još nije bio potpuno prevaziđen. S Nemcima je, dakle, i u ovom pogledu došao do svetske prevlasti jedan sasvim nov element. Nova monogamija, koja se sad razvijala iz mešavine naroda na ruševinama rimskog sveta, davala je vlasti muškaraca blaže oblike i dopuštala ženama, bar spol ja, daleko poštovaniji i slobodniji položaj nego što su ga ikad imale u klasičnom starom veku. Tek time je stvorena mogućnost da se iz monogamije — u njoj, pored nje, a nasuprot njoj, kako kad — mogao dostići najveći moralni napredak za koji joj dugujemo: današnju individualnu polnu ljubav, koja je bila nepoznata ćelom ranijem svetu. (Poreklo porodice, privatne svojine i države, sveska 4, „Popularna politička biblioteka” ; Beograd, 1974, str. 50—52).


RAZVITAK BRAKA

Prema tome, imamo tri glavna oblika braka, koji uglavnom odgovaraju trima glavnim periodima ljudskog razvoja. Divljaštvu odgovara grupni brak, varvarstvu — sindijazmički brak, civilizaciji — monogamija dopunjena preljubom i prostitucijom. Na višem stupnju varvarstva, između sindijazmiokog braka i monogamije uklopljeno je gospodarenje muževa nad robinjama i poligamija (Poreklo porodice privatne svojine i driave, sveska 4, „Popularna politička biblioteka"; Novi Sad, 1974, str. 56).

BURŽOASKI BRAK

Buržoasko sklapanje braka u naše vreme je dvojako. U katoličkim zemljama roditelji, kao i pre, nalaze mladom buržoaskom sinu prikladnu ženu, a posledica toga je, naravno, najpuniji razvoj protivrečnosti koji sadrži monogamija: obilan heterizam od strane muža, obilna preljuba od strane žene. Katolička crkva je svakako samo stoga i ukinula razvod braka, jer se uverila da protiv preljube, kao ni protiv smrti, nema leka. Naprotiv, u protestantskim zemljama je pravilo da se buržoaskom sinu dopušta da s više ili manje slobode nađe ženu iz svoje klase, pa se prema tome sklapanje braka može zasnivati na izvesnom stepenu ljubavi, što se pristojnosti radi uvek i pretpostavlja, kao što priliči protestantskom licemerstvu. Ovde se mužev- ljev heterizam slabije praktikuje, a ženina preljuba je reda. Ali kako u braku ma koje vrste ljudi ostaju onakvi kakvi su bili pre braka, a buržuji protestantskih zemalja su filistri, to ova protestantska monogamija,

ŽENSKO PITANJE 139prosečno uzevši najbolje slučajeve, daje bračnu zajednicu ispunjenu užasnom dosadom, koju nazivaju porodičnom srećom. Najbolje ogledalo obe metode sklapanja braka je roman; za katolički manir — francuski, a za protestantski — nemački. U oba „on dobija"; u nemačkom — mladi čovek devojku, u francuskom — suprug rogove. Ko je pri tome od obojice gore prošao, nije uvek jasno. Stoga dosada nemačkog romana i izaziva u francuskom buržuju onu istu jezu kao „nemoral” francuskog romana u nemačkom filis- tru. Uostalom, u poslednje vreme, otkako „Berlin postaje svetski grad” , nemački roman počinje da opisuje manje bojažljivo heterizam i preljubu u njemu, koji su tamo bili već odavno vrlo dobro poznati.

Međutim, u oba slučaja brak je uslovljen klasnim položajem učesnika, i utoliko je uvek — brak konvenijencije. Ovaj brak se u oba slučaja dosta često pretvara u najotvoreniju prostituciju — ponekad obe- ju strana, a mnogo češće u prostituciju žene, koja se od obične kurtizane razlikuje samo time što ona svoje telo ne iznajmljuje kao najamna radnica za rad na parče, nego ga jednom za svagda prodaje u ropstvo. I za sve brakove konvenijencije važe Furijeove reči: „Kao što u gramatici dve negacije čine afirmaciju, tako se u bračnom moralu dve prostitucije smatraju za vrlinu” . Polna ljubav postaje i može postati istinsko pravilo u odnosu prema ženi jedino među potlačenim kalasama, što danas znači u proletarijatu — pa bio taj odnos službeno priznat ili ne. Ali ovde su uklonjene i sve osnove klasične monogamije. Ovde nema nikakve svojine radi čijeg su očuvanja i nasleđivanja baš stvorene i monogamija, i vladavina muškaraca; ovde, prema tome, nema nikakve pobude za ustanovljavanje vladavine muškaraca, čak nedostaju i sredstva, gra-


dansko pravo, koje zaštićuje tu vladavinu, postoji samo za imućne i za njihove odnose s proleterima; ono staje novaca i stoga, usled siromaštva radnika, nema nikakvog značaja za odnos radnika prema svojoj ženi. Tu odlučuju sasvim druge lične i društvene okolnosti. A otkako je krupna industrija premestila ženu iz kuće na tržište rada i u fabriku, i načinila je dosta često hraniteljem porodice, potpuno je uklonjen u proleterskom stanu poslednji ostatak vladavine muškaraca — osim možda nešto brutalnosti prema ženi, koja je uzela maha otkako je uvedena monogamija. Na taj način proleterska porodica nije više monogamska porodica u strogom smislu, čak i pored najstrasnije lj-ubavi i najpostojanije vem osti obe strane i uprkos svim mogućim duhovnim i svetovnim blagoslovima. Stoga ovde večiti pratioci monogamije, heterizam i preljuba, imaju sasvim beznačajnu ulogu; žena je u stvari ponovo stekla pravo na razvod braka, i ako se dvoje ne mogu složiti, oni se radije razilaze. Ukratko, brak proletera je monogamski u etimološkom smislu reči, ali ni u kom slučaju u njenom istorijskom smislu. (Poreklo porodice, privatne svojine i države, sveska 4, „Popularna politička biblioteka"; Novi Sad, 1974, str. 53— 55).

PRAVNI POLOŽAJ ŽENE I USLOVI NJENOG OSLOBOĐENJA

Naši pravnici svakako nalaze da napredak zakonodavstva oduzima ženama u sve većoj meri razlog da se žale. Savremeni oivilizovani zakonski sistemi sve više priznaju: pravo, da bi brak bio punovažan, ugovor mora biti sklopljen dobrovoljno od obe strane, i drugo, da i za vreme braka obe strane, jedna prema drugoj,

ŽENSKO PITANJE 141moraju imati ista prava i dužnosti. Kad bi se ova dva zahteva konsekventno sprovela, onda bi žene imale sve što mogu zahtevati.

Ova čisto pravnička argumentacija potpuno se podudara sa onom .koju upotrebljava radikalni republikanski buržuj da bi odbio proletera i pozvao ga da ne remeti mir .. . Ugovor o radu treba da bude dobrovoljno sklopljen od obe strane. Smatra se da je dobrovoljno sklopljen čim zakon na hartiji izjednači obe stra- De. Moć .koju jednoj strani daje različit klasni položaj, pritisak koji on vrši na drugu stranu — stvarni ekonomski položaj obe strane — to se zakona ništa ne tiče. I za vreme trajanja ugovora o radu trebalo bi, opet, da obe strane budu ravnopravne dok god jedna ili druga strana izrično ne odustane. Što ekonomski položaj primorava radnika da se odrekne čak i poslednje prividnosti ravnopravnosti, zato opet nije kriv zakon.

U odnosu na brak, zakon, čak i najnapredniji, potpuno je zadovoljan čim su učesnici formalno izjavili u zapisniku svoj dobrovoljni pristanak. Šta se događa iza pravnih kulisa, gde se odigrava stvarni život, kako se dolazi do dobrovoljnog pristanka, o tome se ne mogu brinuti zakon i pravnik. A ipak bi ovde najprostije upo- ređenje prava trebalo da pokaže pravniku šta u stvari znači dobrovoljni pristanak. U zemljama gde je deci zakonom obezbeđen zakonski deo roditeljske imovine, gde ona, dakle, ne mogu potpuno biti lišena nasledstva — u Nemačkoj, u zemljama francuskog prava itd., ;— deca moraju imati, pri sklapanju braka, roditeljski pristanak. U zemljama engleskog prava, gde zakon ne traži roditeljski pristanak pri sklapanju braka, roditelji imaju punu slobodu testamentalnog raspolaganja svojom imovinom i mogu po volji lišiti nasleđa svoju


decu. Jasno je da uprkos tome, i baš stoga, sloboda sklapanja braka u Engleskoj i Americi, u klasama gde ima Šta da se nasledi, u stvari nije ni za dlaku veća Dego u Francuskoj i Nemačkoj.

N ije bolje ni s pravnom ravnopravnošću muža i žene u braku. Njihova pravna nejednakost, koju smo nasledili od ranijih društvenih odnosa, nije uzrok, već posledica ekonomskog ugnjetavanja žena. U starom komunističkom domaćinstvu, koje je obuhvatalo mnogo bračnih parova i njihovu decu i gde je ženama pove- reno vođenje domaćinstva, bilo je isto toliko javna, društvenonužna radinost koliko i rad muškaraca na pribavljanju životnih namirnica. Ovo se izmenilo s patrijarhalnom porodicom i, još više, s monogamskom inokosnom porodicom. Vođenje domaćinstva izgubilo je svoj javni karakter. Ono se više nije ticalo društva. Ono je postalo privatna služba; žena je postala prava služavka, isključena iz učešća u društvenoj proizvodnji. Tek jo j je krupna industrija našeg doba — i to samo proleterki — opet otvorila put u društvenu proizvodnju, no s tim da ostaje isključena iz javne proizvodnje i da ne može ništa privređivati ako ispunjava svoje dužnosti u privatnoj -službi porodice; i da nije u stanju da ispunjava svoje porodične dužnosti ako želi da uzme udela u javnoj radinosti i da samostalno privređuje. A kakav je položaj žene u fabrici takav jo j je položaj u svim poslovnim granama, sve do lekarstva i ad- vokature. Moderna inokosna porodica osnovana je na otvorenom ili prikrivenom domaćem ropstvu žene, a moderno društvo je masa koja se sastoji od inokosnih porodica kao svojih molekula. Danas u velikoj većini slučajeva, bar u imućnim klasama, muž mora da bude onaj koji privređuje, branilac porodice, a to mu daje položaj gospodara koane nije potrebno nikakvo poseb

ŽENSKO PITANJE 143no pravno povlašćivanje. On je u porodici buržuj, a žena predstavlja proletarijat. U industrijskom svetu, međutim, specifičan karakter ekonomskog ugnjetavanja koje podnosi proletarijat istakao se u svojoj punoj oštrini tek kad su uklonjene sve zakonske posebne privilegije kapitalističke klase i kad je uspostavljena puna pravna ravnopravnost obe klase; demokratska republika ne ukida suprotnost obe klase; ona, naprotiv, tek pruža tie na kome će se borbom rešiti suprotnost. A isto tako će specifični karakter vladavine muža nad ženom u modernoj porodici, nužnost i način njihovog istinskog društvenog izjednačenja izaći na punu svetlost dana tek onda kad obe strane budu pravno potpuno ravnopravne.

Onda će se pokazati da je za oslobođenje žena prvi preduslov ponovno uvođenje celog ženskog roda u javnu radinost, a da ovo opet iziskuje uklanjanje svojstva inokosne porodice kao društvene privredne jedinice. (Poreklo porodice, privatne svojine i države, sveska 4, „Popularna politička biblioteka"; Novi Sad, 1974, str. 55—56).

KOMUNISTIČKO DRUŠTVO I PORODICA

21. pitanje:Kakav će uticaj izvršiti komunističko društvo na

porodicu?

Odgovor:Ono će odnos oba pola učiniti čistim privatnim od

nosom kojd se tiče samo zainteresovanih osoba i u koje se društvo ne treba mešati. Ono to može jer uklanja privatnu svojinu i decu zajednički odgaja, a time


uništava obe osnove dosadašnjeg braika: zavisnost žene od muškarca i zavisnost dece od roditelja koju uzrokuje privatna svojina. Ovde leži i odgovor na dreku visokomoralnih malograđana protiv komunističke zajednice žena. Zajednica žena je pojava koja sasvim pripada građanskom društvu, a danas potpuno postoji u prostituciji. Prostitucija se zasniva na privatnoj svojini i nestaje zajedno s njom. Dakle, komunističko društvo umesto da uvodi zajednicu žena, ono je, naprotiv, ukida. (.Princip i komunizma, na francuskom).

V . I. L e n jin (1810— 1924)

LICEMERSTVO VLADAJUĆIH KLASA

Čak i obično poznavanje zakonodavstva buržoas- kih zemalja koje se odnosi na brak, razvod i vanbrač- nu decu, kao d tamošnje prilike, pokazaće svakom koga interesuju ta pitanja da današnja buržoaska demokrati ja, čak i u najdemokratskijim buržoaskim republikama, ima zaista feudalistički stav prema ženi i vanbrač- noj ded.

Ako se devedeset dva razvoda na deset hiljada brakova čine gospodinu Sorokinu kao ogromna brojka, ostaje nam onda jedino da pretpostavimo da je autor živeo i bio vaspitan u nekom manastiru, toliko izolo- van od života da je teško poverovati da takav manastir i postoji, ili pak da autor izobličuje istinu da bi učinio uslugu reakdji i buržoaziji. Ko god, ma i najmanje, poznaje društvene prilike u buržoaskim zemljama, zna da je stvaran broj razvoda (nepotvrđenih, naravno, od crkve d zakona) u stvari svuda daleko veći. U tom pogledu, Rusija se razlikuje od drugih zemalja po činjenici što njeni zakoni umesto da sankcionišu licemerstvo i obespravljenost žene i njenog deteta, objavljuju otvoreno i u ime države sistematski rat svakom licemerstvu i svakoj nepravdi. (Dela, tom X X V III, str. 189, na ruskom).


RADNIČKA KLASA I NEOMALTUZIJANIZAM

Na kongresu lekaira u Pirogovu pitanje abortusa, odnosno nasilno izvršenih pobačaja, izazvalo je veliko interesovanje i pokrenulo mnoge rasprave. Izvestilac Ličkus izneo je podatke o vrlo velikom broju abortusa u državama koje se danas smatraju civilizovanim.

U Njujorku je registrovano 80 000 abortusa za godinu dana; u Francuskoj 36 000 svakog meseca. U Sen- -Petersburgu procenat abortusa se više nego udvostručio u toku 5 godina.

Kongres lekara u Pirogovu je mišljenja da abortus ne bi trebalo da povlači sudsko gonjenje za majku, kao i da lekar ne bi trebao da bude sudski proganjan, izuzev u slučaju da je intervenciju izvršio iz „koristoljublja".

Većina lekara koji su se izjasnili protiv kažnjavanja abortusa dotakli su se, prirodno, tokom diskusije takođe i takozvanog neamaltuzijanizma (odnosno, kon- Iraceptivnih sredstava) i tom prilikom se istovremeno osvrnuli na društvenu stranu tog problema. Tako je, na primer, po pisanju lista Ruskoje slovo, gospodin Vigdorčik rekao, „da treba pozdraviti kontraceptivna sredstva", dok je gospodin Astrahan uzviknuo pozdravljen burom aplauza: „Prisiljavaju nas da ubedimo majke da donesu na svet decu da bi bila sakaćena u zavodima za školovanje, da bi bila izručena na milost i nemilost sudbine, da bi bila doterana do samoubistva!"

Ako je tačno da je ovakva tirada gospodina Astra- hana izazvala buru odobravanja, to me ni malo ne čudi. Slušaoci su bili iz redova srednje i sitne buržoazije sa buržoaskom psihologijom. Zar se od njih moglo očekivati nešto više od takvog bljutavog liberalizma?

ŽENSKO PITANJE 147Međutim, posmatrano sa tačke gledišta radničke

klase, skoro je nemoguće naći jasniji prikaz reakcionarne suštine i potpune budalaštine „društvenog mal- tuzijanizma" nego što je rečenica gospodina Astrahana.

„Doneti na svet decu da bi bila sakaćena” . Zar samo zato? A zašto, najzad, ne zato da bi se bolje borila, da bi bila brojnija, sa više svesti i snage od nas da se suprotstave uslovima života koji sakate i upro- pašćuju našu generaciju?

Eto, u tome se sastoji glavna razlika između psihologije zemljoradnika, zanatlije, intelektualca, u stvari sitnog buržuja i psihologije jednog proletera.

Sitni buržuj vidi i oseća da tone, da život stalno postaje sve teži, da je borba za egzistenciju sve nemilosrdnija, da njegov položaj i položaj njegove porodice postaje sve bezizlazniji. A to i jeste neosporna činjenica. I protiv toga protestuje sitan buržuj.

Ali kako protestuje?Protestuje kao pripadnik klase 'koja nepovratno

propada, koja je izgubila veru u budućnost, klase koja je potučena i trula. Tu nema pomoći: dakle, neka bude što manje dece koja trpe naše patnje i naša stradanja, našu bedu i naša poniženja, eto to je vapaj sitnog buržuja.

Svestan radnik je beskonačno daleko od ovakvog gledišta. On ne dozvoljava da mu ovakve jadikovke, ma koliko one bile iskrene i potresne, zamračuju svest. Da takođe i mi, radnici i masa sitnih posednika živimo pritisnuti patnjom i povijeni pod nepodnošljivim teretom. Naša generacija trpi više nedaća nego generacija naših očeva. Ali, s druge strane mi smo mnogo srećniji nego što su bili naši očevi. Mi smo naučili d brzo učimo da se borimo — i to da se borimo ne usamljeno kao što su to činili najbolji među našim očevi


ma, ne u ime parola buržoaskih frazera, ikoje su nam potpuno strane, već za naše parole, parole naše klase. Mi se borimo uspeŠnije od naših očeva. A naša deca će je i dovršiti.

Eto zbog čega smo — i eto jedino zbog čega smo — odlučni neprijatelji naomaltuzijamizma, ove težnje svojstvene uskom i egoističnom bračnom paru sitno- buržoaskom koji prestravljeno mrmlja: „Gospode, daj nam da se održimo, pa bilo na koji način; a što se tiče dece bolje da ih i nema".

Prirodno, ovo nas ne sprečava da zahtevamo potpunu izmenu svih zakona kojima se zabranjuje abortus i objavljivanje medicinske literature o ikontracep- tivnim sredstvima i si. Ovi zakoni su jedno od licemerstva vladajućih klasa. Ovi zakoni ne leče bolesti kapitalizma, već su izuzetno kobni i teški za potlačene mase. Sloboda medicinske propagande i zaštita osnovnih građanskih prava građana i građanki je jedna stvar. A društvena teorija neomaltuzijanizma je nešto sasvim drugo. Svesni radnici će uvek voditi nepoštednu borbu protiv nastojanja da se ova reakcionarna i podla teorija ubacuje u najnapredniju klasu današnjeg društva, onu koja je najjača i najbolje pripremljena na velike promene. (Dela, tom XV I, str. 497— 499, na ruskom).

BORBA ZA PRAVO GLASA

O pitanju ženskog prava glasa rezolucija je takođe primljena jednoglasno. Samo jedna Engleskinja iz po- luburžoaskog „Fabijanskog društva" se zalagala za to da se dopusti borba ne za potpuno žensko pravo glasa, već za ograničeno u korist imućnih. Kongres je prihvatio gledište da je u kampanji za žensko pravo glasa neop-

ŽENSKO PITANJE 149hodno u potpunosti braniti principe socijalizma i ravnopravnosti muškaraca i žena, ne krnjeći te principe ni zbog kakvih razloga oportuniteta.

U Komisiji je izbila zanimljiva nesuglasica povodom toga. Austrijanci (Viktor Adler, Adelhajn Pop) su pravdali svoju taktiku u borbi za sveopšte izborno pravo muškaraca: radi izvojevanja toga prava oni su smatrali za pogodno da u agitaciji ne ističu u prvi plan zahtev o izbornim pravima i za žene. Nemački socijaldemokrati, naročito Klara Cetkin, protestovali su protiv toga još onda kada su Austrijanci vodiLi svoju kampanju za sveopšte izborno pravo. Cetkin je u štampi izjavljivala da nikako nije trebalo ostavljati u senci zahtev za izbornim pravima žene, da su Austrijanci oportunistički žrtvovali princip iz razloga udobnosti, da oni ne bi oslabili, već bi pojačali silinu agitacije i snagu narodnog pokreta da su isto tako energično branili i pravo glasa žena. U Komisiji se Klari Cetkin u potpunosti priključila i druga istaknuta nemačka socijademokratkinja, Cic. Alderova popravka koja je posredno branila austrijsku taktiku (u toj popravci se govori samo o tome da ne bude prekida u borbi za izborno pravo stvarano za sve građane, a ne o tome da se borba za izborno pravo vodi uvek sa zahtevom za jednakost prava muškarca i žena) — bila je odbačena sa 12 glasova protiv 9. Gledište Komisije i Kongresa može biti najtačnije izvršeno sledećim rečima napred pomenute Cic iz njenog govora na Međunarodnoj konferenciji socijalistkinja (ta Konferencija je održana u Štutgartu u isto vreme s kongresom): ,,Mi treba da principijelno tražimo sve ono što smatramo da je pravilno — govorila je Cic — i samo u slučaju kad nam nedostaje snage za borbu, mi prihvatamo ono što možemo ostvariti. Takva je uvek bila taktika socj j^ ^ L mokratije. Sto skromniji budu naši zahtevi,


skromniji biti i ustupci v la d i" . . . Iz ovog spora austrijskih i nemaćkih socijal demokrati ja čitalac može videti kako se najbolji marksisti strogo odnose prema najmanjim odstupanjima od isprobane, principijelne revolucionarne taktike. {Izabrana dela, knj. 6, „Kultura", Beograd, 1960, str. 23— 24).

PRAVO NA RAZVOD

Primer razvoda očigledno pokazuje da se ne može biti demokrat i socijalist a da se odmah ne zahteva potpuna sloboda razvoda, jer nepostojanje te slobode jeste najgore tlačenje ugnjetenog pola žene, iako nije nimalo teško dokučiti da priznanje slobode odlaska od muževa nije poziv svim ženama da odlaze.

. . . U kapitalizmu su obični, ne kao pojedini slučajevi, nego kao tipična pojava, takvi uslovi kad je ugnje- tenim klasama nemoguće „realizovati" njihova demokratska prava. Pravo razvoda ostade u većini slučajeva neostvarljivo u kapitalizmu, jer je ugnjeteni pol prignječen ekonomski, jer žena pri kakvoj hoćete demokratiji ostaje u kapitalizmu „kućna robinja", robinja zatvorena u spavaću sobu, dečju sobu, kuhinju. Pravo biranja „svojih " narodnih sudija, činovnika, učitelja, porotnika itd. takođe je u većini slučajeva u kapitalizmu neostvarljivo upravo zbog ekonomske prignječenosti radnika i seljaka. To isto važi i za demokratsku republiku: naš program je ,yproglašava" kao „samodržavlje naroda” , iako svi sooijaldemokrati odlično znaju da u kapitalizmu najdemokratskija republika vodi samo k potkupljivanju činovnika od strane buržoazije i k savezu berze s vladom.

Samo ljudi koji su sasvim nesposobni da misle ili su sasvim neupoznati s marksizmom zaključuju otuda: znači, od republika nikakve koristi, od slobode razvoda

ŽENSKO PITANJE 151nikakve koristi, od demokratije nikakve koristi, od sa- moopredeljenja nikakve koristi! A marksisti znaju da demokratija ne odstranjuje klasno ugnjetavanje, nego samo čini klasnu borbu čistijom, širom, otvorenijom, oštrijom; to nam je i potrebno. Što je sloboda razvoda potpunija, to je jasnije ženi da je izvor njenog „kućnog ropstva" kapitalizam, a ne bespravnost. Što je državno uređenje demokratskije, to je jasnije radnicima da je koren zla kapitalizam, a ne bespravnost. Što je nacionalna ravnopravnost potpunija (ona nije potpuna bez slobode odvojenja), to je jasnije radnicima ugnjetene nacije da je stvar u kapitalizmu, a ne u bespravnosti i tako dalje.

.. . Pravo razvoda, kao i sva demokratska prava bez izuzetka, u kapitalizmu je teško ostvarljivo, i uslovno je, ograničeno, formalno usko, ali i pored toga one koje odriču to pravo nijedan čestiti socijaldemokrat ne samo što neće smatrati socijalistima nego ni demokratima. A u tome je sva suština. Sva „demokratija" se sastoji u proglašavanju i ostvarivanju prava koja su ostvarljiva vrlo malo i vrlo uslovno u kapitalizmu, a bez takvog proglašavanja, bez borbe za prava odmah i neodložno, bez odgajanja masa u duhu takve borbe socijalizam nije moguć. (.Izabrana đela, knjiga 10, „Kultura” , Beograd, 1960, str. 225—227).

POTPUNA JEDNAKOST ZA ŽENE

Glavno, osnovno u boljševizmu i ruskoj oktobarskoj revoluciji jeste uvlačenje u politiku upravo onih koji su najviše bili ugnjetavani pod kapitalizmom. Njih su kapitalisti ugnjetavali, obmanjivali, pljačkali i pod monarhijom i demokratsko-buržoaskim republikama.


To ugnjetavanje, to obmanjivanje, ta pljačka narodnog rada od strane kapitalista bili su neizbežni dok je vladala privatna svojina na zemlju, fabrike, zavode.

Suština boljševizma, suština sovjetske vlasti sastoji se u tome da se — razgolićujući laž i licemernost buržoaskog demokratizma, ukidajući privatnu svojinu na zemlju, fabrike, zavode — sva državna vlast kon- centriše u rukama radnih i eksploatisanih masa. One same, te mase, uzimaju u svoje ruke politiku, tj. stvar izgradnje novoga društva. Zadatak je težak, mase izmučene i prignječene kapitalizmom, ali drugog izlaza iz najamnog ropstva, iz robovanja kapitalizma nema i ne može biti.

A uvući mase u politiku nije moguće ako se u politiku ne uvuku žene. Jer je ženska polovina ljudskog roda pod kapitalizmom dvostruko ugnjetena. Radnicu i seljanku ugnjetava kapital, a povrh toga one čak i u najdemokratskijim buržoaskim republikama ostaju, prvo, nepunopravne, jer ih zakon ne izjednačuje s muškarcem; drugo — i to je glavno — one ostaju u „kućnom ropstvu” „kućne robinje” , jer ih davi najpipa- viji, najgrublji, najtegobniji rad u kuhinji i uopšte u pojedinačnom kućnom gazdinstvu i porodici, koji čoveka najviše zaglupljuje.

Boljševička, sovjetska revolucija podseca korene ugnjetavanja i nejednakosti žena tako duboko kako se nije usuđivala da ih podseče nijedna partija i nijedna revolucija na svetu. Od zakonske nejednakosti žene s muškarcem nije kod nas, u Sovjetskoj Rusiji, ostalo ni traga. Sovjetska vlast je potpuno uništila naročito odvratnu, podlu, licemernu nejednakost u bračnom i porodičnom pravu, nejednakost u odnosu prema detetu.

2ENSK0 PITANJE 153To je tek prvi korak ka oslobođenju žene. Ali ni

jedna od buržoaskih, pa i najdemokratskijih republika nije se usudila da učini ni taj prvi korak. N ije se usudila iz straha pred „svetom privatnom svojinom".

Drugi i glavni korak jeste ukidanje privatne svojine na zemlju, fabrike, zavode. Time, i jedino time, otvara se put ka potpunom i stvarnom oslobođenju žene, njenom oslobođenju od „kućnog ropstva" putem prclaza od sitnog pojedinačnog kućnog gazdinstva na krupno podruštvljeno gazdinstvo.

Taj prelaz je težak, jer se ovde radi o preobražaju najukorenjenijeg, najuobičajenijeg, najukočenijeg, okoš- talog „poretka” (istinu reći, nagosti i divljaštva, a ne „poretka"). Ali je taj prelaz započeo, stvar je pokrenuta, pošli smo novim putem. (Izabrana đela, Sveska 14, „Kultura” , Beograd, 1960, str. 216—218).

NEMA DEMOKRATIJE BEZ ŽENA

Ne može se osigurati istinska sloboda, ne može se graditi demokratija — a da se i ne govori o socijalizmu — ako se ne uključe žene u javnu službu, službu milicije, u politički život, ako se ne otrgnu iz zaglupljujuće atmosfere domaćinstva i kuhinje. (Dela, tom XX, str. 38, na ruskom).

ŽENA I JAVNI ŽIVOT

Bez pridobijanja žena za samostalno učešće ne samo u političkom životu uopšte nego i za stalnu, opštu javnu službu ne može biti ni govora ne samo o socijalizmu nego ni o potpunoj i čvrstoj demokratiji. A funk-


cije „policije", kao što su staranje o bolesnicima, o besprizornoj deci, o zdravoj ishrani itd., ne mogu biti na zadovoljavajući način ostvarene bez ravnopravnosti žene na delu, a ne samo na papiru.

Mi nismo utopisti. M i znamo da svaki polukvalifi- kovani radnik i svaka kuvarica nisu sposobni da odmah počnu da upravljaju državom. U tom se mi slažemo s kadetima, s Breškovskim i s Ceterelijem. Ali mi se razlikujemo od svih ovih građana time što tražimo da se smesta prekine s predrasudom da su tobože samo bogataši ili činovnici koji potiču iz bogatih porodica u stanju da upravljaju državom, da obavljaju tekući, svakodnevni posao upravljanja (Izabrana dela, knj. X I, „Kultura", Beograd, 1960, str. 344).

POTPUNA RAVNOPRAVNOST ZA ŽENE

Radnici najvećim delom treba da učestvuju u izborima. Sovjetska vlast je prva, i jedina na svetu, ukinula stare buržoaske zakone, sramne zakone koji su utvrđivali zakonsku potčinjenost žene i privilegije čo- veka, posebno u braku i u odnosu na decu. Sovjetska vlast je, kao prva i jedina vlast radnika na svetu, ukinula sve privilegije koje su, vezane za vlasništvo, postojale u korist čoveka, u porodičnom pravu i najdemokratskijih buržoaskih republika.

Tamo gde postoje zemljoposednici, kapitaliste i trgovci, tamo ne može biti jednakosti između čoveka i žene, čak ni pred zakonom.

Tamo gde nema zemljoradnika, kapitalista i trgovaca, tamo gde vlast radnika gradi novi život bez svojih ugnjetača, tamo ima jednakosti između čoveka i žene pred zakonom.

ŽENSKO PITANJE 155Ali, to je nedovoljno.Jednakost pred zakonom još ne znači i jednakost

u životu.Mi očekujemo da će radnica steći svoju jednakost

sa radnikom, ne samo pred zakonom već isto tako i u životu. Zbog toga je potrebno da radnice sve značajnije učestvuju u rukovođenju javnim poslovima i državnoj administraciji.

Učestvujući u javnom životu, žene će se brzo izgraditi i dostići ljude.

Izaberite dakle što veći broj radnica komunista ili vanpartijki u Sovjet! N ije važno ako jedna poštena radnica, pametna i savesna u svom poslu, ne pripada Partiji: izaberite je u Moskovski sovjet!

Neka bude što više radnica u Moskovskom sovjetu! Neka moskovski proletarijat pokaže da je spreman da sve učini, da će učiniti sve da bi se borio do pobede protiv stare nejednakosti, protiv starog buržoaskog ponižavanja žene.

Proletarijat neće postići potpuno oslobođenje ukoliko ne izvojuje potpunu slobodu za žene. (Dela, tom XXV, str. 40—41, na ruskom).

ŽENA I REVOLUCIJA

Uzmite položaj žene. Nijedna demokratska partija na svetu ni u jednoj od najnaprednijih buržoaskih republika u toku decenije nije uradila, u tom pogledu, ni stoti deo onoga što smo mi uradili već u toku prve godine naše vlasti. Mi u pravom smislu reči nismo ostavili ni kamen na kamenu od podlih zakona o neravnopravnosti žene, o ograničenjima pri razvodu braka, o


odvratnim formalnostima za koje je razvod vezan, o nepriznavanju vanbračne dece, o traženju njihovih očeva itd. — zakona č iji su ostaci mnogobrojni u svim civilizovanim zemljama, na sramotu buržoazije i kapitalizma. Mi imamo hiljadu puta pravo da se ponosimo onim što smo učinili u toj oblasti. Ali što smo čistije čistili tlo od krša starih, buržoaskih zaikona i ustanova, to nam je postajalo jasnije da je to čišćenje terena na groblju, ali još ne i sama gradnja.

Žena je i dalje kućna robinja, i pored svih oslobodilačkih zakona, jer nju pritiska, davi, zaglupljuje, ponižava sitno kućno gazdinstvo, prikivajući je za »kuhinju i dečju sobu, rasipajući njen rad na strahovito neproduktivan, sitan, razdražujući, zatupljujući, zaglupljujući posao. Pravo oslobođenje žene, pravi komunizam će početi tek tamo i tada, gde i kada bude počela masovna borba (kojom rukovodi proletarijat koji poseduje državnu vlast) protiv tog sitnog kućnog gazdinstva ili, tačnije, kad bude počeo njegov masovni preobražaj u krupno socijalističko gazdinstvo.

Da li u praksi posvećujemo dovoljno pažnje tom pitanju koje je teoretski za svakog komunistu van diskusije? Razume se, ne. Da li se dovoljno pažljivo odnosimo prema klicama komunizma koje već sada postoje u toj oblasti? Ne, i još jedanput ne. Menze, jasle, dečiji vrtovi — to su primeri tih klica, to su ona jednostavna, svakidašnja sredstva koja ne zahtevaju ništa pompezno, visokoparno, svečano, ali koja mogu da faktički oslobode ženu, mogu da faktički smanje i unište njenu nejednakost s muškarcem što se tiče njene uloge u društvenoj proizvodnji i u javnom životu. Ta sredstva nisu nova, njih je stvorio (kao i uopšte sve materijalne preduslove socijalizma) krupni kapitalizam,

ŽENSKO PITANJE 157ali su ona pod 'kapitalizmom ostala, prvo, retkost, drugo — što je naročito važno — ili trgovačka preduzeća, sa svim najgorim stranama špekulacije, profiterstva, prevare, falsifikata, ili „akrobatstvo buržoaske dobro- tvornosti” , koju su najbolji radnici s pravom mrzeli i prezirali.

Nema sumnje da sada ima kod nas mnogo više tih ustanova i da one počinju menjati svoj karakter. Nema sumnje da među radnicama i seljankama ima, mnogostruko više nego što mi znamo, organizatorskih talenata ljudi koji umeju da organizuju praktičnu stvar u kojoj učestvuje veliki broj radnika i još veći broj potrošača, a bez onog obilja fraza, vrzmanja tamo-amo, svađa, brbljanja o planovima, sistemima itd., od čega stalno „boluje” „inteligencija” , koja ima o sebi vrlo visoko mišljenje, ili nedopečeni „komunisti” . A mi te klice novoga ne negujemo kako treba.

Pogledajte buržoaziju. Kako ona divno ume reklamirati ono što je n jo j potrebno! Kako se „uzorna” , u očima kapitalista, preduzeća hvale u milionima primeraka njihovih novina, kako se od „uzornih” buržoaskih ustanova stvara predmet nacionalnog ponosa! Naša štampa se ne brine, ili se gotovo ništa ne brine, o tome da se opisuju najbolje menze ili jasle, da bi se svakodnevnim nastojanjima borila za pretvaranje nekih među njima u uzorne, da bi ih reklamirala, detaljno opisivala kakva se ušteda ljudskog rada, kakva se udobnost za potrošače, kakva se ušteda proizvoda, kakvo se oslobođenje žene od kućnog ropstva, kakvo se poboljšanje sanitarnih uslova pri uzornom komunističkom radu postiže, može da postigne, može da proširi na čitavo društvo, na sve trudbenike. (Izabrana dela, tom X III, „Kultura” , Beograd 1960, str. 204— 206).


USPEH REVOLUCIJE ZAVISI OD STEPENA (MASOVNOG) UČEŠĆA 2ENA

Drugovi, kongres ženskog pokreta armije proletarijata u određenom pogledu ima vrlo veliki značaj zbog činjenice što se u svim zemljama žene uključuju u pokret sa mnogo poteškoća. Socijalistička revolucija se ne može ostvariti bez širokog učešća organizovanog dela radnih žena.

U svim civilizovanim zemljama, pa čak i u najnaprednijim, položaj žena je takav da se, ne bez razloga, nazivaju domaćim robovima. N i u jednoj kapitalističkoj zemlji, pa bila ona i najliberalnija republika, žene ne uživaju potpunu zakonsku ravnopravnost.

Dužnost Sovjetske Republike je da pre svega uništi sva ograničenja prava žena. Vlast sovjeta je potpuno uništila onaj izvor buržoaske sramote, poniženja i nehumanosti — proces razvoda.

Uskoro će biti godinu dana kako postoji zakon o potpunoj slobodi razvoda. Mi smo obnarodovali dekret kojim se ukida razlika u položaju između zakonite i vanbračne dece i otklanja čitav niz političkih nepravdi; nigde u svetu nije tako potpuno ostvarena jednakost i sloboda radnih žena.

M i znamo da sav teret zastarelih propisa pada na ženu i na radničku klasu.

Prvi put u istoriji naš zakon je zbrisao sve ono što je ženu pretvaralo u obespravljeno biće. Ali ne radi se samo o zakonu. Kod nas je ovaj zakon o potpunoj slobodi braka lako prihvaćen u gradovima i industrijskim centrima, ali u selu on često ostaje samo mrtvo slovo na hartiji. Tamo i danas preovlađuje crkveni brak. To je zbog uticaja sveštenstva, a to zlo je teže savladati nego staro zakonodavstvo.

2ENSK0 PITANJE 159Protiv verskih predrasuda se mora vrlo oprezno

boriti: oni koji u ovoj borbi vređaju verska osećanja, mnogo greše. Treba se boriti putem propagande i razjašnjavanjem. Zaoštravanjem ove borbe možemo razjariti mase. Takav način borbe produbljuje razdor masa u oblasti religije, a naša snaga leži u jedinstvu. Najdublji izvor verskih predrasuda su beda i mrač- njaštvo: eto, to su zla koja treba savladati.

Do sada je položaj žene takav kako ga je odredilo njeno robovanje; žena je potčinjena svom domaćinstvu i samo socijalizam može da je izbavi iz te situacije prelaskom sa sitnog na krupno gazdinstvo sa kolektivnom obradom zemljišta.

Tada će tek oslobođenje i emancipacija žene biti potpuni. To je težak zadatak; ali već su stvoreni komiteti siromašnih seljaka, a bliži se vreme kada će se i revolucija učvrstiti.

Sada se udružuje samo najsiromašniji deo stanovništva na selu, i sa tim organizacijama siromašnih socijalizam je dobio čvrstu osnovu.

U prošlosti su poznati česti slučajevi da je prvo grad postajao revolucionaran, a selo se pokretalo tek kasnije.

Sadašnja revolucija se oslanja na selo i na tome se i zasniva njena vrednost i snaga. Iskustvo svih oslobodilačkih pokreta potvrđuje da uspeh jedne revolucije zav*si od stepena učešća žena. Sovjetska vlast čini sve da bi žena, potpuno nezavisna, mogla da ispuni svoj proleterski i socijalistički zadatak. (Dela, tom X X III, str. 285—286, na ruskom).

2 . G e d (1845— 1922)

OMOGUĆITI 2ENI DA 2 IV I OD SVOGA RADA

Među jednoglasno prihvaćenim rezolucijama na Kongresu sindikata u Renu ima jedna, ona Komisije za rad žena, 'koja se mora osuditi u ime francuske radnice.

Bez izričitog zahteva da žena bude isključena iz preduzeća, fabrika i radionica svih vrsta, da jo j bude zabranjen rad u društvenoj proizvodnji — što bi u današnjim ustavima zadalo smrtni udarac industriji — — Kongres očekuje da se ovaj rad ograniči na „devojku ili udovicu, prema tome ženu prisiljenu da sama podmiruje svoje potrebe” i dodaje:

„M i treba da se potrudimo da u svima sredinama propagiramo ideju da muž treba da izdržava ženu”.

Tako se govorilo i 1876. na prvom kongresu radnika u sali Arasa, gde su delegati — pošto su zaključili da „čovek kao snažniji i jači treba da zarađuje sredstva za podmirenje troškova domaćinstva" — jednodušno ocenili da je „za žaljenje” rad žena u proizvodnji i ponovili, prema Prudonu, da je „pravo mesto žene u domaćinstvu” .

Ali, ukoliko se tada, kada je radnički pokret bio tek u začetku i kada je naš poburžoaženi proletarijat trebalo tek da otkrije uzroke duboke bede i način da se

2ENSK0 PITANJE 161ona otkloni, takva greška mogla objasniti, ali ne i opravdati, utoliko danas, kad socijalizam već 22 godine plovi punim jedrima, moramo da budemo zapanjeni zbog ponovljene greške, koja bi smela biti samo slučajna.

Ne, nekakva nadmoć koja se pripisuje čoveku i njegova radna sposobnost ne mogu biti razlog za pot- činjavanje žene čoveku. Radnici, kojima njihova građanska i politička izgrađenost omogućuje da sagledaju lažna ostvarenja potpune emancipacije žene bez njenog ekonomskog osamostaljivanja, manje nego iko žele da se ovekoveči ekonomsko potčin javan je jednog pola drugom, što znači učiniti od žene čovekovog proletera, a posebno što se time oduzima ljudsko dostojanstvo seksualnim odnosima bez slobode.

Suština jarma, koji guši radničku klasu i koga ona sve više želi da se oslobodi, nalazi se u činjenici da sredstvima za proizvodnju — a time i proizvodima rada — raspolaže jedan manji deo društva, a takođe i životima drugog dela. Zbog monopolizacije ekonomskih dobara i bogatstava, većina onih koji to nemaju, podvrgnuti su ćudima manjine vlasnika, bez kojih i protiv kojih nije moguća egzistencija.

Međutim, ukoliko samo čovek treba da proizvodi i ukoliko je on taj koji treba da podmiruje potrebe žene, očigledno je da će mu onda ona biti potčinjena i zavisiti od njega kao što današnji radnik zavisi od kapitaliste?

Njena egzistencija će tada biti uslovljena time koliko ona odgovara čoveku ili, bolje, koliko mu se ona dopada.

»Ljubavnica ili domaćica" — gledište čiju opravdanost ništa bolje ne potvrđuje od činjenice da je ova


kvu čudovišnu, sofističku dilemu postavio sam čovek, P. J. Prudon.

Radnik ne može da ograničava, bilo u čemu, prava koja pripadaju ženi kao ljudskom biću da živi od svog rada, ne za viseći ni od koga, a da ne bude okrivljen od polovine čovečanstva za nepravičnost za koju, sa razlogom, okrivljuje buržoaziju.

Ne, mesto žene nije vezano za domaće ognjište više nego li za ma koje drugo. Ono je svuda gde njen rad može i hoće da se -koristi. Zašto i s kojim je pravom ograničavati, zatvarati u njen pol, pretvoren — hteli to ili ne — u zanimanje, da se ne kaže u zanat? Ćovek ima takođe dužnosti koje odgovaraju njegovom polu: on je muž i otac, što ga ne sprečava da bude i lekar, umetnik, fizički ili intelektualni radnik. Zašto i kojim pravom žena, bila supruga ili majka — a da se ne govori o onima koje -nisu ni jedno ni drugo — ne bi mogla takođe da se društveno angažuje na mestu koje jo j odgovara?

Zlo nije u radu, čak ni u industrijskom radu, nego u zloupotrebi i plaćanju kapitalističkog danka, čemu je danas više izložen ženski nego muški rad. A takođe još i u smetnjama koje postavljaju koliko običaji toliko i zakoni.

Ženi, kao i čoveku, treba obezbediti svestrani razvoj i slobodno korišćenje mogućnosti. S druge strane, radnicima nezavisno od pola treba takođe obezbediti ukupan proizvod njihovog rada. U tome je potpuno re- šenje — i samo u tome. (La femme el son droit an travail, u časopisu „Socijalist" od 9. oktobra 1898, na francuskom).

P o l L a fa rg (1842— 1911)

PITANJE 2ENE

Buržuj je smatrao, i još smatra, da žena treba da ostane u kući, da se posveti nadziravanju i upravljanju domaćinstvom, brizi o mužu, i da rađa i hrani decu. Već je Ksenofon, dakle u vreme kad se rađala i počela da ostvaruje buržoazija u antičkom društvu, postavio ove osnovne poglede o savršenoj ženi. No, ukoliko je u toku vekova ovakav ideal mogao da bude opravdan, s obzirom na to da je odgovarao naprednim ekonomskim uslovima, kada su ovi prestali da budu takvi, on je postao ideološki preživeo.

Vezivanje žene za domaćinstvo pretpostavlja da ona u domaćinstvu obavlja mnoge poslove koji iscrpljuju svu njenu snagu; ali najvažniji i najteži domaći poslovi: predenje vune, tkanje lanenog platna, štrikan je, krojenje i šivenje odeće, pranje rublja, mešenje hleba i si. danas se obavljaju u kapitalističkoj industriji. To pretpostavlja takođe da čovek svojim doprinosima i zaradama podmiruje materijalne potrebe porodice, no, kod imućne buržoazije brak je isto toliko udruživanje kapitala kao i udruživanje ličnosti, i često je miraz supruge veći od miraza supruga. Katkada su deca — devojke kao i dečaci — prinuđeni da zarađuju svoja sredstva za život u trgovini, upravi željeznice, bankama, prosveti, pošti itd., a često se dešava da mlada udata žena produžava da radi izvan kuće da bi dopunila sredstva za domaćinstvo, pošto prihod muža ne može da pokrije izdatke.


Kćeri i žene sitnih buržuja, kao i onih iz radničke klase, postaju konkurenti svojih očeva, braće i muževa. Taj privredni antagonizam, čije je ispol javan je buržoazija uspela da spreči zatvaranjem žene u porodično prebivalište, uopštava se i pojačava sa razvitkom kapitalističke proizvodnje; on zahvata oblast slobodnih zanimanja: medicinu, advokaturu, književnost, novinarstvo, nauku itd. u kojima je čovek rezervisao monopol, uobražavajući da će on ostati večit. Radnici su prvi, kao i uvek, izvukli logične zaključke iz učešća žene u društvenoj proizvodnji i zamenili ideal zanatlija: žena isključivo domaćica, novim idealom: žena saborac u njihovoj ekonomskoj i političkoj borbi za podizanje plata i oslobođenje rada.

Kad su kćeri i žene sitne buržoazije, prinuđene da zarađuju za svoje izdržavanje i uvećavanje porodičnih prihoda, počele da preplavljuju radnje, administraciju, pošte i slobodne profesije, buržuji su se zabrinuli za svoje izvore prihoda, i inače već umanjene; konkurencija žena umanjivala ih je još više. Intelektualci, koji su preuzeli odbranu muškog pola, verovali su da nije pametno ponovo početi sa moralističkim zakletvama koje su žalosno propale pred bogatom buržoazijom; oni su se obratili nauci, dokazujući nepobitnim razlozima i uzvišeno naučno, da žena ne može da se odvoji od domaćih poslova a da ne povredi prirodne i istorijske zakonitosti. Oni dokazuju, na svoje potpuno zadovoljstvo, da je žena niže biće, nesposobno da ovlada visokom intelektualnom kulturom i da jo j posveti punu pažnju, energiju i entuzijazam, i da konkuriše muškarcima. Njen mozak manji po zapremini, manje težak i manje složen nego u čoveka, je „mozak deteta"; njeni slabije razvijeni mišići nemaju snagu napada i otpora; kosti njenih ruku, kar- lične duplje, vrata, butne kosti, najzad ceo njen sistem

2ENSK0 PITANJE 165kostiju, mišića i živaca omogućuje jo j samo obavljanje poslova u kući. Ona je osuđena po prirodi, po svim svojim organima da bude sluškinja čoveka, kao što je nemilosrdni bog Jevreja i hrišćana svojim prokletstvom osudio rasu Hama na ropstvo.

Istorija je dala svoju sjajnu potvrdu ovim ultra- naučnim istinama; filozofi i istoričari tvrde da ona pokazuje da je žena, uvek i svuda, potčinjena čoveku, zatvorena u kući, u ženskom odeljenju; ako je takva bila u prošlosti, takva treba da ostane njena sudbina i u budućnosti, tvrdio je najdublji buržoaski filozof Ogist Kont. čuveni lakrdijaš Lombrozo produžava svojom kukavičkom osvetom, ozbiljno tvrdeći da društvena statistika utvrđuje manju vrednost žene pošto je broj ženskih kriminalaca manji od broja muških kriminalaca; budući da je bio zaljubljen u proučavanje brojki, mogao je dodati da statistika ludila pokazuje da je takođe bilo manje žena-ludaka. Prema tome, moral, anatomija, psihologija, društvena statistika i istorija prikivaju zauvek ženu za domaćinsko robovanje.

Kapitalistička proizvodnja, koja se bavi većinom poslova namenjenih ženi u porodičnom domaćinstvu, obuhvata u svojoj armiji najamnika u fabrici, trgovini, kancelariji i nastavi žene i kćeri iz radničke klase i slojeva* sitne buržoazije da bi tako pribavila jeftin iji rad. Ona je zbog velike potrebe za intelektualnim snagama — zanemarivši dostojan poštovanja i poštovan osnovni zakon muškog morala: celokupno znanje žene treba da obuhvati čitanje, pisanje i računanje — zahtevala da se devojke i dečaci obučavaju u osnovnim znanjima iz četiri nauke. Prvi korak je učinjen, nije im se mogao zabraniti ulaz na univerzitet. One su dokazale da je ženski mozak, koji su intelektualci nazvali „mozak deteta", bio u stanju, kao i muški, da primi svu naučnu nastavu. Apstraktne


nauke (matematika, geometrija, mehanika i dr.), čije je izučavanje prvo postalo pristupačno ženama, bile su ta- kođe prve na kojima su mogle dokazati svoje intelektualne sposobnosti; one se zatim bacaju na eksperimentalne nauke (fiziologija, fizika, hernija, primenjena mehanika itd.) i u Americi i Evropi navire legija žena koje idu u korak s ljudima, uprkos slabijim uslovima fizičkog i moralnog razvoja u kojima žive od svoje prve mladosti.

Kapitalizam nije otrgao ženu od domaćeg ognjišta i uputio u društvenu proizvodnju radi njenog oslobođenja, već da bi je iskoristio još bezobzirnije nego čo- veka; pri tome se dobro pazilo da se ne naruše ekonomske, pravne, političke i moralne prepreke podignute da bi je prikovale za muževljevo prebivalište. Žena, eksploatisana od kapitala, podnosi bedu slobodnog radnika i zato nosi svoje okove prošlosti.

N jena ekonomska beda je pogoršana: umesto da bude izdržavana od oca ili muža, čije gospodstvo nastavlja da trpi, ona mora da zarađuje sredstva za svoju egzistenciju i, pod izgovorom da su njene potrebe manje od čovekovih, rad jo j je manje nagrađen; a kad se završi njen svakodnevni rad u radionici, kancelariji ili školi, počinje posao u domaćinstvu. Materinstvo, sveta dužnost i najuzvišeniji društveni poziv, postaje u kapitalističkom društvu razlog strahovite ekonomske i psihološke bede. Nepodnošljiv položaj žene je opasnost za produženje vrste.

Ali, ovo porazno i bolno stanje nagoveštava kraj ropstva koje počinje sa uspostavljanjem privatne svojine i koje može iščeznuti samo njegovim ukidanjem.( La question de la femme, „ L 'o c u v r e nouvelle", Paris, 1904).

ISTORIJA ŽENE JE ISTORIJA NJENOG UGNJETAVANJA

Žena i radnik imaju zajedničko to što su ugnjeteni. Oblici ovog ugnjetavanja menjali su se tokom vremena i u različitim zemljama, ali je ugnjetavanje ostalo. U toku istorijskog razvitka ugnjeteni su češće postajali svesni toga, i to je vodilo izmenama i ublažavanju njihovog stanja, ali pravilno shvatanje uzroka ovog ugnjetavanja i kod žene kao i kod radnika rezultat je tek naših dana. Trebalo je najpre saznati suštinu društva i zakone po kojima se ono razvija, pa tek onda da se javi pokret koji će imati izgleda da ove odnose uoči kao nepravedne. Obim i dubina jednog takvog pokreta zavisi od stepena uviđavnosti i slobode kretanja kojom raspolažu zapostavljeni redovi. I u jednom i u drugom pogledu žena zaostaje iza radnika, kako po naravi i vaspitanju tako i po datoj joj slobodi. Pored toga: prilike koje se protežu na dug niz generacija postaju najzad navika, a nasleđe i vaspitanje čine da to izgleda „prirodno". Otuda, naročito, žena još i danas smatra svoj potčinjeni položaj kao nešto razumljivo samo po sebi i nije joj lako objasniti da je taj položaj nedostojan nje i da ona mora težiti tome da postane sa čovekom ravnopravan i u svakom pogledu jednak član društva.

A. B e b e l (1840— 1913)


Ali ma koliko bilo sličnosti između položaja žene i položaja radnika, žena ima prema radniku jedno prei- mućstvo: ona je prvo ljudsko biće koje je zapalo u ropstvo. Žena je postala robinja pre nego što je i postojao rob.

Svaka društvena zavisnost i ugnjetavanje potiču iz ekonomske zavisnosti ugnjetenog od ugnjetača. U ovom se položaju nalazi i žena od starine, što nam pokazuje istorija razvitka ljudskog društva. (Žena i socijalizam, str. 13— 14, „Rad", Beograd, 1956).

POD GVOZDENOM PETOM

U nižim klasama novčani brak je nepoznat. Radnik se po pravilu ženi iz naklonosti, ali razorni uzroci prate i njegov brak.

Nesigurnost je obeležje njegova života. Takvi udari sudbine izazivaju neraspoloženje ili ogorčenost, a to se pre svega prenosi u domaći život kad se svakog dana i svakog sata javljaju osnovne potrebe koje ne mogu da se podmire i izazivaju razdor i svađe. Kao posledica toga nastupa rušenje braka i porodice.

I li oboje, i muž i žena, idu na rad. Deca su ostavljena sama sebi ili nadzoru starije braće i sestara, kojima je takođe potrebno da se neko stara o njima i ne- guje ih. Na podne se u najvećoj žurbi proguta ono malo bednog jela, i to ako roditelji uopšte imaju vremena da dotrče kući, što u hiljadama slučajeva nije moguće zbog udaljenosti radnog mesta od stana i zbog kratke pauze. Umorni i malaksali, vraćaju se roditelji uveče kući. Ume- sto prijatne, vesele kućice, dočekuje ih tesan, nezdrav stan, koji često nema ni svetlosti ni vazduha i kome nedostaju i najpotrebnije ugodnosti. Sve veća oskudica u ugodnim stanovima i užasne posledice koje potiču otu

2ENSK0 PITANJE 169da čine jednu od najmračnijih strana našeg društvenog poretka koji vodi mnogobrojnim nesrećama, porocima i zločinima. I ta oskudica u stanovima postaje, uprkos svim pokušajima ublažen ja, sve veća u gradovima i industrijskim centrima. Ona zahvata sve šire slojeve: sitne proizvođače, činovnike, učitelje, sitne trgovce itd. Žena radnikova, kad se vrati uveče kući umorna i iznurena, ima opet pune ruke posla: na brzinu mora da se stara da dovede u red bar ono što je najnužnije. Deca se odmah smeštaju u postelju, žena seda i šije i krpi duboko u noć. Ona ne zna za odmor i okrepijenje koji su joj toliko potrebni. Muž je često neuk, žena zna još manje, i ono malo što inače imaju da kažu jedno drugom, kaže se vrlo brzo. Muž odlazi u krčmu da tamo nađe prijatnosti koje nema kod kuće, pije, ali ma kako malo pio, troši mnogo za svoje prilike. Ponekad se oda kockanju, koje staje velikih žrtava i više društvene krugove, i izgubi u kockanju još više nego što popije. Za to vreme žena sedi kod kuće i ljuti se: ona mora da radi kao stoka u jarmu, za nju nema predaha i odmora. Muž iskorišćuje što bolje može slobodu koju mu je doneo slučaj što se rodio kao muško. Tako počinje neslaganje. Još ako je žena manje predana, ako uveče, vrativši se kući s posla umorna, potraži opravdanu razonodu, kuća pođe unatrag i beda se udvostruči. Ali mi ipak živimo u „najboljem od svih svetova". (Žena i socijalizam, „Rad", Beograd, 1956).

ŽENSKO PITANJE JE JEDNA STRANA DRUŠTVENOG PITANJA

Mi živimo u vremenu jednog velikog socijalnog preobražaja koji svakim danom čini nove napretke. Sve jači pokret i nemir duhova oseća se u svima slojevima

170 Dr JOVAN ĐORĐEVTĆ

društvenim i goni dubokim promenama. Svi osećaju da se koleba zemljište na kome stoji. Na površinu je izbila množina pitanja koja sve šire krugove zanimaju, oko čijih se rešenja pristalice i protivnici bore. Jedno od najvažnijih među njima, koje se sve više napred ističe, jeste takozvano žensko pitanje.

To je pitanje položaja koji žena u našem društvenom organizmu treba da zauzme, načina na koji će svoje snage i sposobnosti svestrano moći razviti da bi postala potpun, ravnopravan i što je moguće više koristan član ljudskog društva. Ovo se pitanje, prema našem gledištu, poklapa sa pitanjem: koji se oblik i organizacija mora dati ljudskom društvu da na mesto ugnjetavanja, eksploatisanja, bede i nevolje dođe fizičko i društveno ozdravljenje pojedinca i društva. Žensko pitanje je, dakle, za nas samo jedna strana opšteg socijsilnog pitanja, koje ispunjava danas sve glave koje misle i pokreće sve duhove; ono se, prema tome, može konačno rešiti samo uništenjem društvenih suprotnosti i otklanjanjem zla koje iz njih ističe. (Žena i socijalizam, „Savremena knjiga", Sveska 6, Beograd— Sarajevo, 1923).

Klara Cetkin (1857— 1933)

RAZGOVOR V. I. LENJINA I KLARE CETKIN

Drug Lenjin mi je često govorio o ženskom pitanju. On je pridavao veliku važnost ženskom pokretu ne samo zbog njegovog sopstvenog značaja već, u izvesnom smislu, kao odlučujućeg činioca u borbi masa. Jasno je, da je podrazumevao potpunu društvenu jednakost žene kao neosporan princip komunizma. Naš prvi razgovor o tom predmetu vodili smo u jesen 1920. godine u njegovom prostranom radnom kabinetu u Kremlju. Lenjin je sedeo za svojim pisaćim stolom, prekrivenim knjigama i hartijama, što je pokazivalo čime se bavi i šta radi, ali bez „nereda uobičajenog kod genija” .

.Ali treba obavezno da stvorimo snažan međunarodni ženski pokret, zasnovan na jasnoj i preciznoj teorijskoj osnovi, otpočeo je odmah posle pozdrava. Očigledno je da do njegovog uspešnog ostvarenja ne može doći bez marksističke teorije. Mi komunisti moramo, u pogledu ovog pitanja, da sagledamo naše principe potpuno čisto i jasno. Moramo potpuno otvoreno da se izdvojimo od svih drugih partija. Na žalost, na našem I I međunarodnom kongresu, mada je pitanje ženskog pokreta bilo pokrenuto, nije bilo dovoljno vremena ni da se pretrese i zauzme konačan stav o tom pitanju. To je greška komisije koja je dozvolila da se razvlače stvari. Ona mora


da sačini rezoluciju, obradi teze i jasno označi osnovnu liniju. Treba da im u tome pomognete” .

Pošto sam već ranije čula o ovome što mi je sada Lenjin rekao, izrazila sam mu svoje čuđenje. Ja sam bila oduševljena svim onim što su ruske žene učinile za vreme revolucije, osim onim što one još uvek čine da je zaštite i da jo j pomognu da se razvija. U pogledu položaja i aktivnosti žena u partiji boljševika, smatrala sam da je Partija s te strane bila potpuno na visini svog zadatka. Boljševička partija je jedina dala međunarodnom pokretu žena-komunista proverene i obučene kadrove, a istovremeno služi kao veliki istorijski primer.

„To je tačno, sasvim tačno, primetio je Lenjin os- mehnuvši se. U Petrogradu, ovde u Moskvi, u ostalim gradovima, kao i u udaljenim centrima, žene-proleteri su se izvanredno držale u revoluciji. Bez njih, najverovat- nije, ne bismo ni uspeli da pobedimo. Tako ja mislim. Kakvu su samo hrabrost pokazale i koliko je imaju još i danas! Zamislite kakve su patnje i samoodricanja pre trpe le ... One se odlično drže, one se ne povijaju, je r brane Sovjetsku vlast, je r žele slobodu i komunizam.

Da, naše radnice su izvanredne, one su istinski borci svoje klase. One zaslužuju naše divljenje i našu ljubav.

Mi imamo u redovima naše partije žene osvedočene komuniste, inteligentne i neumorno vredne. One bi mogle uspešno da zauzmu važna mesta u Sovjetima, izvršnim komitetima, narodnim komesarijatima i administraciji. Mnoge od njih rade danonoćno u Partiji ili među masama proletarijata i seljaka, pa čak i u Crvenoj armiji. To je za nas dragoceno. A to je važno i za žene celog sveta, jer dokazuje sposobnost žena i visoku vrednost njihovog društvenog rada.

Prva diktatura proletarijata krči put ka potpunoj društvenoj jednakosti žene. Ona efikasnije iskorenjuje

ŽENSKO PITANJE 173predrasude nego što to mogu da učine hrpe napisanih knjiga o jednakosti žene. Ali, uprkos tome, mi još nemamo međunarodni pokret žena-komunista. Dakle, treba nastojati po svaku cenu da se on obrazuje. Moramo bez odugovlačenja da pristupimo njegovom organizovanju. Bez tog pokreta će rad naše Internacionale i njenih sekcija biti nepotpun i takav i ostati.

Naš revolucionarni rad mora da bude doveden do kraja. Recite mi, šta je sa aktivnošću komunista u ino- stranstvu?”

Iznela sam mu podatke koje sam mogla da prikupim, no ta obaveštenja su bila skromna, s obzirom na slabu i neredovnu vezu sa partijama, pripadnicama komunističke Internacionale. Lenjin, malo pognut, saslušao me je pažljivo, bez ikakvog znaka dosade, nestrpljenja ili umora. On se interesovao vrlo živo čak i za manje važne detalje.

Nisam poznavala još nikog ko je umeo bolje da sluša nego on, da tako brzo sredi činjenice i međusobno ih poveže. To se videlo po kratkim pitanjima, ali uvek preciznim, koja mi je postavljao s vremena na vreme tokom razgovora i na svoj način se kasnije osvrtao na pojedine detalje našeg razgovora. Lenjin je načinio nekoliko kratkih beležaka.

Razumljivo je da sam mu govorila uglavnom o situaciji u Nemačkoj. Rekla sam mu da Roza smatra da je on najviše doprineo borbi za pobunu ženskih revolucionarnih masa. Kada je bila formirana Komunistička partija, Roza je insistirala na objavljivanju jednog lista koji bi se bavio ženskim pokretom. Kada je Leo Zogiše, prilikom našeg zadnjeg susreta, 36 časova pre nego što su ga ubili, razmatrao sa mnom plan rada Partije, poverio mi je izvesne zadatke, podrazumevajući tu takođe i plan organizovanog rada među radnicama.


To pitanje je bilo razmatrano počev od prve ilegalne konferencije Partije. Obučeni i iskusni propagatori i rukovodioci, koji su se istakli pre i za vreme rata, ostali su skoro svi u socijaldemokratskim partijama oba pravca, vršeći veliki uticaj na uskomešanu masu radnika. U svakom slučaju, među nama je takođe obrazovano jezgro energičnih drugarica, spremnih na puno odricanje, koje su se angažovale u svim poslovima i u borbi naše partije. One su preduzele metodičnu akciju među radnicama. Doduše, to je bio samo početak, ali dobro pokrenut početak.

„To nije bilo loše, nije bilo uopšte loše, reče Lenjin. Energija, spremnost na samoodircanje i oduševljenje žena-komunista, njihova hrabrost i njihova inteligencija u periodu ilegalnosti i poluilegalnosti stvaraju lepu perspektivu za razvijanje takvog rada. Privući mase i organizovati njihove akcije, to je dragoceni elemenat za razvitak Partije i njene snage.

No, kako stoji sa osnovnim shvatanjima i izgrađe- nošću drugarica i drugova? Ovo je od najveće važnosti za uspešan rad u masama. To je ono što ostvaruje ogroman uticaj koji prodire neposredno u dušu masa, to je ono što ih privlači nama i raspaljuje. Trenutno ne mogu da se setim ko je rekao ovo: ništa veliko ne m ote se ostvariti bez strasti. A mi, i radnici celog sveta, imamo da obavimo još mnoge zadatke.

Sta zaokuplja vaše drugarice, žene-proletere Nemač- ke? Kakva je njihova svest o proleterskoj klasi? Kakvi su njihovi interesi, njihova aktivnost, uočavaju li političke zahteve svog vremena? Na šta su usmerene njihove ideje?

U vezi s tim, čuo sam od ruskih i nemačkih drugova čudne stvari. To moram da vam ispričam. Rečeno mi je da je jedna istaknuta komunistkinja izdavala u

ŽENSKO PITANJE 175Hamburgu novine za prostitutke, s namerom da ih organizuje za revolucionarnu borbu. Roza je, kao istaknuti komunista, radila i postavila se humano, pišući jedan članak u kome je branila izvesnu prostitutku uhapšenu zbog kršenja nekih policijskih propisa iz oblasti ovog tužnog zanata. Prostitutke treba žaliti kao dvostruke žrtve buržoaskog društva.

One su žrtve najpre prokletog sistema vlasništva, zatim odvratne hipokrizije morala. To je jasno. Samo okrutni i kratkovidi mogu da pređu preko toga.

Ali, zar u Nemačkoj nema industrijskih radnica koje treba organizovati; za koje treba izdavati novine; koje treba povući u borbu? Tu postoji nezdravo skretanje. To me veoma podseća na modu u literaturi, da se sve prostitutke predstavljaju kao blagorodne svetice; tačno je, međutim, da ovde postoji zdrav „koren” : društveno sažaljenje i prezir licemerstva uvažene buržoazije. Ali taj zdrav koren, buržoaski okužen počinje da izumire. Opšte uzev, prostitucija će u našoj zemlji, takođe, predstavljati brojne probleme teške za rešavanje. Prostitutke treba uključiti u proizvodni rad i obezbediti im mesto u društvenoj proizvodnji, što je s obzirom na stanje naše privrede i sadašnje uslove vrlo komplikovano i teško. Evo, dakle, jedne oblasti ženskog pitanja koja se posle osvajanja vlasti od strane proletarijata postavlja pred nas svom svojom ozbiljnošću i zahteva da bude rešeno. U Sovjetskoj Rusiji će nam taj problem pričinjavati još dosta poteškoća. No, vratimo se na vaše specifične prilike u Nemačkoj. Partija ni u kom slučaju neće trpeti takve neodgovorne postupke svojih članova. To zamagljuje stvari i ras- plinjava naše snage. A vi? šta ste preduzeli da to sprečite?”

Ne čekajući moj odgovor, Lenjin nastavi:


„Klara, lista vaših .grehova još nije iscrpljena. Moram da vam kažem da se na vašim večernjim časovima i diskusijama sa radnicima bavi poglavito pitanjima seksa i braka. Ovaj sadržaj je bio u centru vaših interesovanja, političke nastave i vaspitnog rada. Nisam mogao da verujem sopstvenim ušima.

Prva država diktature proletarijata se bori protiv svih kontrarevolucionara sveta. Situacija u Nemačkoj čak zahteva najveće jedinstvo svih proleterskih revolucionarnih snaga da bi odbila sve jače napade kontrarevolucije. Međutim, u to vreme aktivne komunistkinje razmatraju pitanje seksa i obliika braka u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. One smatraju da je njihov osnovni zadatak da se radnice uzdižu u tom pogledu. Kažu da je brošura jedne bečke komunistkinje iz oblasti seksa vrlo rasprostranjena. A kakva besmislena brošura. Radnicama je ono mailo tačnih činjenica iz njenog sadržaja već bilo poznato od Bebela, i to ne u vidu šture i dosadne šeme, kao što je to slučaj u toj brošuri, nego u smislu propagande koja može da ponese, propagande pune napada protiv buržoaskog društva. Frojdove hipoteze, navedene u ovoj brošuri, treba samo da jo j obezbede, kako se pretenduje, „naučni karakter", u suštini je to samo primitivno škrabanje. Sama Frojdova teorija je, u stvari, danas samo kapris mode. Ja nemam uopšte poverenja u te teorije o seksu izložene u člancima, prikazima, brošurama i si., ukratko u toj specifičnoj literaturi koja bujno cveta na đu- brevitom tlu buržoaskog društva. Ja zazirem od onih koji su stalno i uporno obuzeti pitanjima seksa kao neki induski fakir razmišljanjem o vlastitom pupku.

čini mi se da to obilje teorija o seksu, koje su najvećim delom često proizvoljne pretpostavke, nastaje iz čisto ličnih pobuda, odnosno potrebe da se pred

2ENSK0 PITANJE 177buržoaskim moralom opravda vlastiti nenormalan život ili neobuzdani seksualni instinkti i da im se obezbedi pravo građanstva.

Taj zamaskirani strah pred građanskim moralom mi je odvratan isto kao i naklonost prema seksualnim pitanjima. Uzaludno je što se ona oblači u prevratničke i revolucionarne forme, ona je u svojoj suštini isključivo buržoaska. Time se bave intelektualci i slojevi društva koji su im bliski. Za aktivnost takve vrste nema mesta u partiji i borbi proletarijata svesnog duha svoje klase. Skrećem pažnju da u poretku sa privatnom svojinom pitanja seksa i braka izazivaju brojne probleme i da su baš ta pitanja razlog za sukobe i patnje žena svih klasa i društvenih slojeva. Rat i njegove posledice, rekao bih, otežavaju ženi do krajnosti sukobe i patnje koje su nekada postojale u odnosima među polovima. Do sada prikriveni problemi razobličeni su pred očima žena, i to u atmosferi revolucije koja nastupa. Svest starih osećanja, strah pojmova, na svim stranama se raspada. Nekadašnje društvene stege slabe i pucaju. Pojavljuju se klice novih ideoloških osnova koje još nisu uobličene u odnosima među ljudima. Interesovanje koje pobuđuju ova pitanja ukazuje na potrebu jedne nove orijentacije. Otuda potiče, takođe, revolt prema deformacijama i laži buržoaskog društva. Promena oblika braka i porodice tokom istorije zbog svoje ekonomske zavisnosti stvara dobru mogućnost da se iz svesti radnica iskoreni uverenje o večitosti buržoaskog društva, lstorijska kritika ovog društva treba da doprinese raspadanju buržoaskog poretka (razgolićava- njem njegove suštine i posledica) i, između ostalog, ži- gosanju lažnog seksualnog morala. Svi putevi vode u Rim. Svaka marksistička analiza nekog važnog dela ideološke nadgradnje društva ili neke upadljive pojave tre


ba da dovede do analize buržoaskog poretka i njegove osnove — privatne svojine; a svaka od tih analiza treba da ukaže na zaključak: „Kartaginu treba razoriti” .

Lenjin se nasmeja i klimnu glavom.„Odlično. Ličite m i na advokata koji brani svoje

drugove i svoju partiju. Ovo što ste sada rekli je tačno. Ali strogo uzevši, ,to može da posluži samo kao izvinje- nje za grešku počinjenu u Nemačkoj, a -ne i kao opravdanje. Učinjena greška ostaje greška. Možete li mi ga- rantovati da su pitanja seksa i braka razmatrana na vašim sastancima samo sa stanovišta istorijskog materijalizma? To zahteva široka znanja, produbljena, jasna i precizna znanja marksiste, sa obiljem dokaznog materijala. Raspolažete li, u ovom trenutku takvim potrebnim snagama. Da je tako, ne bi se moglo desiti da brošura kao što je ova o kojoj smo malopre govorili bude korišćena kao materijal na vašim večernjim časovima i diskusijama. Ova brošura se preporučuje i rastura umesto da se podvrgne kritici. Šta se postiže, na kraju krajeva, ovakvim nepotpunim i nemarksistič- kim tretiranjem ovog pitanja?

Znači, pitanja seksa i braka nisu shvaćena kao sastavni deo glavnih društvenih pitanja, nego obratno, krupna društvena pitanja se pojavljuju kao deo, kao neki dodatak problemu seksa. Najvažnije je potisnuto u drugi plan, kao nešto sporedno. To ne samo da zamagljuje jasnoću problema već zamračuje misli uopšte i klasnu svest radnika.

Drugo zapažanje koje može biti korisno, Mudrac Solomon je već rekao: svaka stvar u svoje vreme. Recite mi, molim vas, da li je ovo pravi trenutak da se radnice u proteklim mesecima angažuju da bi im se govorilo kako vole i kako su voljene, ili -kako se udvara i prima udvaranje kod raznih naroda, razumljivo, u

2ENSK0 PITANJE 179prošlosti, danas u budućnosti. I da je to ono što se ponosno naziva istorijski materijalizam! Danas sve misli radnica moraju biti usmerene na proletersku revoluciju.

Ona je ta koja stvara osnovu novih uslova za brak i novih odnosa među polovima. Za sada, zaista treba istaknuti u prvi plan druge probleme, a ne takve koji se odnose na oblike braka kod crnaca Australije ili brakova sklopljenih između krvnih srodnika u starom veku.

Istorija postavlja, po zahtevu dana, pred nemački proletarijat pitanje sovjeta, Versaj9kog ugovora i njegovog uticaja na život ženskih masa, besposlice, niskih plata, poreza i dosta drugih problema. Ukratko, moje je mišljenje da ova moda političkog i društvenog obučavanja radnica nije ni u kom slučaju ono što je potrebno. Kako ste mogli da ćutite? Trebalo je da upo- trebite svoj autoritet!”

Objasnila sam svom dragom prijatelju da nisam nikada propustila mogućnost da izrazim svoju kritiku, da prigovorim rukovodećim drugovima i da podignem svoj glas na raznim mestima, ali da on zna da niko nije prorok u svojoj zemlji, čak ni među svojim najbližim. Zbog moje kritike bila sam osumnjičena da sam ostala još verna preživelom iz socijalne demokratije i staroj igri malograđanskog duha. No u svakom slučaju moja kritika je ipak donela plodove. Pitanja seksa i braka nisu više smatrana glavnim temama u našim kružocima i na večernjim diskusijama.

Lenjin nastavi da razvija svoju misao:„Znam, znam, rekao je, mene takođe optužuju

zbog sitničarenja. Ali to me ne uzbuđuje. Žutokljunci, koji su se tek izlegli iz jajeta buržoaskih shvatanja, uobražavaju da su strašno pametni. Njih treba tako i gledati. Pokret mladih je takođe zahvaćen modernom


strujom i preteranim oduševljenjem za seksulane probleme".

Lenjin je ironično naglasio reč „moderan", sa izrazom neodobravanja.

„Rekli su mi da su seksualni problemi takođe omiljen predmet izučavanja u vašim omladinskim organizacijama. Za ovu materiju uvek se nađu predavači. To je sramno, a posebno i opasno za pokret mladih. Takvi sadržaji lako doprinose odobravanju i podsticanju seksualnog života izvesnih pojedinaca i podrivanju snage i zdravlja omladine. Vi treba, takođe, da se borite protiv te pojave. U stvari, ženski i omladinski pokret imaju mnogo dodirnih itačaka. Naši drugovi — žene komunisti, treba svuda u zajednici sa mladima sistematski da deluju... To će ih uzdići, preneti iz sveta individualnog u oblast društvenog materinstva. Važno je doprineti potpunom buđenju društvenog života i aktivnosti žene, da jo j se omogući da se uzdigne iznad uskih shvatanja individualiste domaćeg i porodičnog života.

Kod nas, takođe, veliki deo omladine revnosno radi na reviziji buržoaskih pogleda na „ m o r a l " u oblasti seksualnih problema. A to je, treba da kažem, elita naše omladine, koja zaista mnogo obećava. Kao što ste malopre napomenuli, u posderatnoj atmosferi i na početku revolucije stare ideološke vrednosti se ruše, gubeći snagu koja ih podržava. Nove vrednosti se uspostavljaju polako i borbom.

Shvatanja o odnosima između ljudi i žena su poremećena, isto kao i osećanje i ideje. Ponovo se razgraničavaju prava pojedinca u odnosu na zajednicu i, prema tome, i dužnosti pojedinaca. To je dug proces i često bolan zbog odumiranja i rađanja. Isto je tako u oblasti seksualnih odnosa, braka i porodice. Deka

ŽENSKO PITANJE 181dencija, truljenje i razvitak buržoaskog braka sa svojim teškoćama razvoda, sa slobodom za muža i ropstvom za ženu, sramna laž o seksualnom moralu i seksualnim odnosima, ispunjavaju većinu ljudi osećanjem odvratnosti.

Jaram kojim zakoni buržoaske države pritiskuju brak i porodicu još više pogoršava zlo i zaoštrava sukob. To je jaram neprikosnovenosti privatnog vlasništva koji sankcioniše podmitljivost, niskost, prljavštinu, na koju se nadovezuje uobičajena u buržoaskom društvu laž: „oomme ii faut". Ljudi se bune zbog izopačavanja morala. I u vreme kada se ruše snažne države, kada iščezavaju stari oblici vladavine, kada strada čitav društveni svet, osećanja izolovanog pojedinca se brzo menjaju.

Žarka žeđ za raznovrsnim zadovoljstvima lako stiče neodoljivu snagu. Oblici braka i odnosi između seksa u buržoaskom smislu više ne zadovoljavaju. I ovoj oblasti se približava revolucija, koja ide ruku pod ruku s proleterskom revolucijom. Razumljivo je da je ceo taj splet čudno izmešanih pitanja duboko zaokupio kako žene tako i omladinu. I jedni i drugi trpe posebno zbog ove konfuzije u seksualnim odnosima. Omladina se buni protiv takvog stanja stvari bučnim žarom koji je svojstven njenim godinama. To je razumljivo. Bilo bi vrlo pogrešno propovedati omladini neki manastirski asketizam i svetost buržoaske prljav- štine. Po mom shvatanju, nije dobro da seksualni problemi, stavljeni u prvi plan zbog prirodnih razloga, postanu u ovim godinama glavna briga omladine. Po- sledice toga su ponekad fatalne.

Omladina je, u svom novom stavu u pogledu pitanja koja se odnose na seksualan život, spremna da se u principu pozove na teoriju. Mnogi nazivaju svoje


pozicije „revolucionarnim" ili „-komunističkim". Oni iskreno i veruju da je tako. Ja sam suviše star da bi mogli da to m i nametnu. Iako sam ja <samo sumoran asket, ovaj mi novi seksualni život mladih, a često čak i odraslih, izgleda kao da je buržoaski, kao nastavak buržoaskog bordela. To sve nema ničeg zajedničkog sa „slobodnom ljubavi” , onakvom kakvom je m i komunisti shvatamo. Vi bez sumnje, znate onu famoznu teoriju prema kojoj je u -komunističkom društvu zadovoljenje seksualnih interesa i ljubavnih potreba tako prosto i tako beznačajno kao gašenje žeđi čašom vode. Zbog te teorije „čaše vode” naša omladina je razjarena, doslovno, razjarena.

Ona je postala fatalna za mnoge -mladiće i devojke. Njene pristalice tvrde da je to marksistička teorija. Hvala za taj -marksizam, po kome se sve pojave i sve promene koje nastaju u ideološkoj nadgradnji društva svode neposredno, u pravoj liniji i bez ikakve rezerve isključivo na ekonomsku bazu. Stvar nije tako jednostavna kao što izgleda. Fridrih Engels je, već odavno, utvrdio ovu istinu istorijskog materijalizma.

Ja smatram famoznu teoriju „čaše vode” kao ne- marksističku i preko svake mere antisocijalnu. U seksualnom životu se manifestuje ne samo ono što je priroda -dala već i ono što nam je donela (kultura, bez obzira na to da li više ili manje razvijena.

Engels u svom Poreklu porodice ukazuje na važnost toga da se seksualna ljubav razvija i postaje finija. Odnosi između polova nisu, jednostavno, isključivi izraz međusobnog u ti čaja društvene proizvodnje i te- lesne potrebe. Marksizam ne bi bio više shvatljiv ako bi promene u tim odnosima posmatrao odvojeno od svake ideologije i izvodio ih neposredno iz ekonomskih osnova društva.

2ENSK0 PITANJE 183Težnja da se promene ovih odnosa svedu na eko

nomsku osnovu društva nezavisno od cele ideologije bila bi ne marksistička, već racionalistička. Sigurno je da žeđ mora biti ugašena. No, da li će se jedan normalan čovek, u takođe normalnim prilikama, prućiti stomakom na ulicu da bi se napio vode iz prljave bare? Ili da čeka da se napije vode iz čaše čiji su rubovi umrljani desetinama tuđih usana? No, najvažnija je društvena strana. Gašenje žeđi je lična stvar pojedinca. Ali, u ljubavi ima dvoje zainteresovanih i dolazi i treći, jedno novo biće. U tome se krije društveni značaj, koji rađa obaveze prema zajednici. Pošto sam komunist, nemam nikakvih simpatija za „teoriju čaše vode", iako ona nosi etiketu „slobodne ljubavi", štaviše, ta teorija komunista nije nova. Vi se sećate, pretpostavljam, da je ona bila propovedana u literaturi polovinom prošlog veka kao „emancipacija srca". Za buržoasku praksu ona je promenjena u emancipaciju mesa. Propove- dalo se, dakle, sa više talenta nego danas. Što se tiče prakse, ja ne mogu da je ocenjujem.

Ne mislim ni najmanje da svojom kritikom namećem neki asketizam. Daleko od toga. Komunizam treba da donese ne asketizam, već radost življenja i utehu, pružajući takođe potpunu ljubav. Po mom mišljenju, neumerenost koja se danas zapaža u seksualnom životu ne donosi ni radost življenja ni utehu, već obratno, ona ih umanjuje. Ali, za vreme revolucije to ne vredi ništa.

Ono što treba mladosti, ,to je radost življenja i uteha.

Sport, gimnastika, izleti, sve vrste fizičkih vežba- nja, razna intelektualna interesovanja, studije, analize, istraživanja, sve to istovremeno i primenjeno, pruža mladosti mnogo više nego odnosi i beskrajne disku


sije o seksualnim pitanjima, o načinu kako da se „uživa" život prema tekućim shvatanjima.

,,U zdravom telu zdrav duh!". N i kaluđer, ni don 2uan, a još manje nešto srednje kao što je nemački filistar. (Zapisi iz m oje beleznice, Lenjin onakav kakav je bio, ed. „Bureau d'editions", Paris, 1934. na francuskom).

S. Marković (1846— 1875)

OSLOBOĐENJE ŽENSKINJA

„Dugo vremena — upravo otkako postoji ljudsko društvo — ljudi su težili da urede svoje odnošaje, narodne i međunarodne. Pisano je i govoreno mnogo o raznim „važnim pitanjima"; govoreno je o raznim državnim formama, o raznim građanskim ustanovamaj pretresano je i uređenje vojske, uređenje policije, uređenje sudova i hapsana; tražena je „ravnoteža” državnim uređenjem i podelom vlasti, tražena je ravnoteža među narodima otimanjem tuđih zemalja i zaokruglja- vanjem svojih granica — jednom reči: pretresani su, i suviše, svi spoljašnji odnošaji ljudski. Ali dugo vreme ljudi ne znadoše da iz osećanja, mišljenja i radnje sviju pojedinih u jednom društvu, bilo ono ma gde, ističu svi oni odnošaji što ih mi „regulišemo” u našim „građanskim” i ,.krivičnim", i našim društvenim i državnim ustanovama; da isti uzroci stvaraju: političke stranke, građanske, vojne i međunarodne ratove. Tek u poslednje vreme počeše ljudi da izučavaju samoga Čoveka, njegove najbliže potrebe i njegove odnošaje. Tada se pokaza da su ona nekada „važna” pitanja, kao pitanje o „ravnoteži međunarodnoj” , o „podeli vlasti” , o „državnoj formi” , itd., koja su toliko zabavljala ljude, ili sasvim ništavna, ili samo uzgredna. Namesto njih do


đoše pitanja: ikako da se uredi društvena radnja i u jamči čovekova zarada (koje pitanje celu Evropu danas potresa)? Kako da se vaspitava svaki član društva? Kako da se cela polovina čovečanstva, Ženski pol izvuče iz neznalačkog mraka, iz potčinjenosti i prazne sujete, a zadobije za nauku i ljudski napredak? — Od rešenja ovih pitanja očevidno zavisi kakve će biti sve društvene i državne ustanove, građanski i krivični zakon, državni oblik i međunairodni mir. Ova pitanja moraju najpre da se reše, pa tek onda ona sporedna: ovo su pitanja opšta, čovečanska,1) ona se tiču sviju ljudi i sviju naroda, ma na kom stupnju razvitka oni bili. Baš oni narodi ko ji su manje razvijeni tim više treba da izučavaju ova pitanja, te da se koriste naukom što su je drugi narodi izradili dugim teškim opitom.

Ljudi su se s početka svađali i tukli, pa su uvideli da im treba suda, policije, da im raspravljaju sporove i da ih čuvaju od nasilja. Ali docnije počeše ljudi da uviđaju da im to nije dovoljno, da od valjanosti policije ne zavisi broj razbijenih glava itd., već od količine hleba i njegove ravnopravne podele u narodu, od obrazovanja i moralnosti narodne. Zato su ljudi tek naposletku počeli da misle o svome obrazovanju, moralnosti i svima uslovima što utiču na obrazovanje i moralnost sviju članova u društvu. Tek od toga doba uviđa se sve više od kakve je važnosti po ceo čovečanski napredak odnošaj između čoveka i žene u porodici i u društvu. U porodici počinje dete da se vaspita, tu ono dobija prve pojmove o svima predmetima a naročito o svojim odnošaj ima spram drugih ljudi i o moralu koji

*) Pionir oslobođenja žene u Srbiji bio je poznati radonalista Dositej Obradović. O borbi žena za sticanje obrazovanja on kaže: „Nek se neuzda jedan narod nikad do veka k prosve&enjlu razuma doći, u kojemu žene u prostoti i varvarstvu ostaju.. (Izvor: Božidar Kovačević: Dositej Obra- dović, knj. III o književnosti. „Rad", Beograd, 1061).

ŽENSKO PITANJE 187u tim odnošajima postoji: svoje i tuđe, rod i ne-rod, pravo i ne-pravo, istina i laž, sloboda i nasilje itd., sve to dete izuči svojim opitom u svojoj porodici ili u bliskom krugu drugih porodica. U ovom „domaćem vaspitanju” mati igra veoma žalosnu ulogu. Ona nema većinom nikakva obrazovanja, pa i onde, gde je ona obrazovana kao „ženska", ona nije kadra deci „prva znanja” da saopšti, a kamoli da razvije decu svoju u ljude, članove društvene — građane. 2ena nije građanin; ona ne zna ni za građanska prava ni za građanske i čove- čanske dužnosti i vrline. Koliko god sam primera video u našoj porodici da mati uči dete kako će se ponašati spram drugih ljudi, vazda sam video kako ga sprema za podlaca u društvu. N ije ni čudo kad rob vaspitava budućeg „građanina". Pa još više: u ovom neposrednom odnošaju sa svojom porodicom vaspitava se čo- vek celoga života. Ličnim saobraćanjem i zajedničkim životom čoveka i žene vaspitava ju se oni uzajmice; uzajamnim uticajem razvijaju se u njih mnoge mane i mnoge vrline: sitna sujeta i prljavo slavoljublje, želja za vlašću i gramženje za novcem — ovi i mnogi drugi čovečiji pokretači koji izazivaju niske strasti u čoveku, koji stvaraju čitave imtrigantske — „političke" — stranke, sve se to veoma često prilepi čoveku ženinim uticajem. Svaki to može videti iz svakodanjeg posmatra- nja. 2ena čim ne živi u sirotinji i ne mora jednako o „nasušnom hlebu” da misli, već „stupi u društvo", tj. počinje da se bavi besposličenjem — postaje sujetna, gramežljivija, praznija, uopšte gora nego što je čovek iz istoga staleža u društvu. To je prirodna posledica njene potčinjenosti, neobrazovanosti i bespo- slenosti. Žena dobra od prirode, dobra gazdarica, čestita u svojoj porodici u svakom pogledu kadra je da spreči svaki plemeniti rad čovekov (mi to govorimo


o većini žena; razume se da ima i plemenitih izuzetaka), da uguši svaku plemenitu težnju samo ako je ona upravljena na kakvu opštu cilj — van porodičnog kruga. Ona je često kadra da to nazove nemarnošću za porodicom, nepoštenjem i svakojakim imenom i time da zagorči život čoveku i porodici, koje ona voli i za koje sama živi; je r ona nema nikakvog čovečanskog obrazovanja pa, dosledno, ni uzvišenijeg, čovečanskog oseća-nja. Ona nema nikakvih prava kao čovek i član društveni; nije za to vaspitana, pa većinom ne razume najplemenitije težnje i najplemenitiji rad čovekov. Eto takva je ženina uloga u porodici i u društvu u moralnom pogledu.

U ekonomskim odnošajima ženina uloga je tako isto štetna po društvo kao god i u moralnom odnošaju. Njezin je rad daleko neproizvodniji od čovekovog, jer ona nije obrazovana za rad kao čovek. Pa posle: kad se samo pogleda na odelo ženino, na njene šarene boje što dreče, razne -tračke i krpice, na njene ukrase itd., vidi se koliko je štetno za narodnu privredu što je žena navikla da se kiti radi lepote i dopadanja čoveku. Koliko se ruku upotrebljavaju na proizvodnju ovih trica? Koliko glava moraju da se zanimaju izmišljanjem raznih moda? Naposletku, samo usavršavanje industrije, razvitak mehaničke i hemijske tehnike mora da se povija za modom i raskošem, i to usled toga što žena ne shvata svoje lično i čovečansko dostojanstvo, što je ona potčinjena čoveku — sredstvo za njegovo uživanje, a ne ravnopravna ličnost.

Ja naročito obraćam čitaocu pažnju na ovu stranu „ženskog pitanja". Dž. S. Mil govori u ovoj knjizi više kao zastupnik ženskih prava — kao advokat ženski- nja: on govori o patnji same žene, koja ima u društvu samo dužnosti, a nikakvih prava; on ukazuje na oče

2ENSK0 PITANJE 189vidnu nepravdu po kojoj svaka najbolja, najobrazovanija i najplemenitija žena ima manje prava nego najgori, najgluplji i najpodliji čovek. Protiv ove nepravde u društvu ustaje Mil. On pokazuje da žena ima i pravo i sposobnost da zauzme pravo jednak položaj u društvu kao i čovek. Mil, kazujući kakva se nepravda nanosi ženskinju u društvu, pobuđuje nas nehotice da mislimo na drugu stranu ženskog pitanja, tj. da mislimo na to: kako se nepravda nanesena ženi sveti ćelom čo- večanstvu. Pitanje o ženskom oslobođenju nerazdvojno je svezano sa celim društvenim preobražajem, sa oslobođenjem čovečanstva od sviju zala, poroka, tiranija i robovanja — „žensko pitanje" nije za nas prerano, već da je ono prvo koje treba staviti na dnevni red". (Sabrani spisi, knj. II, „Kultura", Beograd, 1960, str. 399— 402).

Edvard Eveling (1851— 1898) i Eleonora Marks-Eveling (1855— 1898)

2E N SK0 PITANJEi)

II

Sa Bebelovog stanovišta2) i, slobodno možemo reći u ovom slučaju i sa stanovišta socijalista uopšte, društvo se nalazi u stanju nemira i previranja. To je nemir raspadanja i previranja truleži. Raspad je na dohvatu ruke u oba smisla te reći.

Kapitalistički način proizvodnje, pa prema tome i društvo čiju osnovu on predstavlja, doživeće svoj kraj u roku koji se, po našem mišljenju, pre može meriti godinama no vekovima. A taj kraj znači pretapanje društva u prostije oblike, pa čak i u sastavne delove, a obnovljene društvene strukture stvoriće novi i bolji poredak. Društvo doživljuje moralni stečaj koji se sa

>) Ovaj odeljak sadrži članke tri žene istaknute u socijalističkom pokretu i u širenju marksizma u toku poslednjih decenija AIX veka {od kojih su dve ćerke K. Marksa, s tim što je Eleonora o „ženskom pitanju* pisala zajedno sa svojim drugom Evelingom. Uz Klaru Cetkin, one su prethodnica na frontu ženskog socijalističkog pokreta koji danas obuhvata znatan broj žena mislilaca i pisaca — marksista i koie se ne samo inspirišu idejama Marksovih neposrednih sledbenika, već ih i proširuju i produbljuju.

*) Ovaj članak je prvi put objavljen 1887. godine u obliku brošure štampane u 4.000 primeraka. Ponovo ga je obiavio časopis „Marxism Today” , marta 1972. U knjizi Žena i socijalizam, objavljenoj prvi put 1879, Bebelovo delo Die Frau und der Socialusmus doživelo je pedeset izdanja još za života autora. Delo je bilo prevedeno na većinu evropskih jezika (petnaest prevoda već uoči prvog svetskog rata). U Jugoslaviji postoje dva izdanja (pre rata i .posle rata).

ŽENSKO PITANJE 191najodvratnijom jasnoćom odražava kroz odnos između muškarca i žena. Besmisleni su napori da se taj slom odloži „gledanjem u bob” . Činjenicama valja gledati u oči.

U razmatranju odnosa između muškarca i žene svi su uvek prenebregavali i prenebregavaju jednu činjenicu od prvorazrednog značaja. Nju čak nisu shvatili ni oni natprosečni ljudi i žene koji su borbu za oslobođenje žene shvatili kao osnovni zadatak svog života. Ta osnovna činjenica je sledeća: to pitanje spada u domen ekonomskih struktura. Kao i sve ostalo u našem složenom savremenom društvu, položaj žene se zasniva na ekonomskim činjenicama. Da je Bebel samo podvukao to pitanje, to bi već bilo dovoljno da njegova knjiga bude delo od vrednosti. Žensko pitanje ima nečeg srodnog sa organizacijom društva u celini. Za one koji nisu shvatili taj pojam, možemo da navedemo Bekona koji u prvoj knjizi Napredak saznanja piše: „Druga se greška sastoji u tome što su, posle podele umetnosti i nauke na grane, ljudi napustili univerzalnost. .. što može samo da zaustavi i prekine svako napredovanje. .. N ije takođe moguće otkriti najbolje i najskrivenije delove bilo koje nauke ako se čovek zadrži, ne .uzdižući se, samo na nivou te iste nauke” . U stvari ta greška, koja je učinjena kada su „ljudi (i žene) napustili univerzalnost” , nije odraz nekakve mrzovolje. To je bolest ili, slikovito rečeno, — kao što nam kazuju navedeni pasus i rečenica, — oni koji okrivljuju način na koji se danas postupa sa ženama ne tražeći uzrok tome u ekonomskoj organizaciji našeg savremenog društva, liče na lekare koji leče loka- lizovano oboljenje bez pregleda opšteg stanja bolesnika.

Ova se kritika ne odnosi samo na sve one koji okreću na šalu svaku diskusiju o seksualnosti. Ona se


odnosi i na one brojne, uzvišene, ozbiljne i promišljene prirode koje uviđaju da je sudbina namenjena ženama bedna i kojima je veoma stalo do toga da se učini nešto za poboljšanje njihovog položaja. To je hrabra i divna masa koja se bori za pravo glasa žena, taj savršeno pravedan zahtev; za ukidanje zakona o zaraznim bolestima3), te nakaznosti nastale iz muškog kukavičluka i grubosti; za mogućnost da žena stekne više obrazovanje kako bi jo j bili dostupni svi univerziteti, sve slobodne profesije i svi zanati, od profesora do trgovačkog putnika. U čitavoj toj potpuno pravednoj akciji posebno beležimo tri stvari. Prvo, po pravilu, u pitanju su lica koja pripadaju imućnijim slojevima. Sa jedinim i ograničenim izuzetkom pokreta protiv zakona o zaraznim bolestima, samo mali broj žena koje igraju značajnu ulogu u raznim pokretima pripada radničkoj klasi. Očekujemo primedbu da se, što se Engleske tiče, gotovo isto može reći o širem pokretu kome smo posvetili sve naše napore. Doista, socijalizam u toj zem lji nije ništa značajniji od nekog književnog pokreta. On obuhvata samo malo radnika. Na to možemo da odgovorimo da u Nemačkoj to nije slučaj i da čak i ovde socijalizam počinje da se širi među radnicima.

Druga tačka jeste da se sve ideje žena iz „ a v a n garde" zasnivaju bilo na vlasništvu, bilo na sentimentalnim ili profesionalnim pitanjima. N i jedna od njih nije prevazišla ta tri pitanja da bi ušla u suštinu ne samo svakog od njih, već i u suštinu samog društva: u odlučujuću ulogu ekonomskog faktora. Ova činjenica ne začuđuje kad se zna koliko većina onih koji se

*) Tako su ponekad nazvani (C. Đ. Acts) „Contagious Diseases Prevention Acts", izglasani radi suzbijanja veneričnih oboljenja „uključivši gonoreju” putem lekarskog pregleda i pritvaranja prostitutki.

ŽENSKO PITANJE 193zalažu za emancipaciju žene malo poznaje ekonomske podatke. Ako treba suditi po njihovim napisima i govorima, većina branitelja žena nije pridala nikakvu pažnju razvoju društva. Izgleda da oni, u opšte uzev, nisu savladali ni prostu političku ekonomiju, koja je po našem mišljenju lažna u svojim postavkama i pogrešna u svojim zaključcima.

Treća tačka proističe iz druge. Oni o kojima govorimo ne čine nikakav predlog koji bi prevazilazio okvire današnjeg društva. Stoga, po našem mišljenju, njihov rad nema neku veću vrednost. Mi ćemo podržavati pravo glasa za sve žene, a ne samo za one koje nešto poseduju; podržavaćemo ukidanje zakona o zaraznim bolestima i dostupnost oba pola svim zanimanjima. Pravi položaj žene u odnosu na čoveka neće se dublje izmeniti (ne govorimo ovde o razvoju konkurencije ni o pogoršanju životnih uslova), jer ništa od svega toga ne men ja u njenu korist odnose između polova, sa izuzetkom zakona o zaraznim bolestima koji to čini posredno. Ne poričemo takođe da bi svest o ovim trima tačkama olakšala put ka korenitoj promeni do koje mora doći. Osnovno je, međutim, imati na umu da će do konačne promene doći tek posle još korenitije promene čija je ona posledica. Bez te društvene promene žene nikada neće biti slobodne.

Istina, koju u potpunosti ne priznaju čak ni oni koji žele da pozitivno rade u korist žene, jeste da je žena, poput radničke klase, predmet ugnjetavanja i da se njen položaj, kao i položaj radnika, neumitno pogoršava. Žene su podvrgnute organizovanoj muškoj tiraniji kao što su radnici podvrgnuti organizovanoj tiraniji neradnika. Cak i kada se to shvati, treba uvek uporno objašnjavati da za žene, kao i za radnike, nema u današnjem društvu stvarnog rešenja za njihove teš


koće i probleme. Sve što se čini, bez obzira na to kojim se trubama najavljuje, nije rešenje već samo prividan izlaz. Ugnjeteni slojevi, žene i neposredni proizvođači, treba da shvate da će njihovo oslobođenje biti plod njihove akcije. Žene će naći saveznike među najsves- nijim ljudima, kao što radnici nalaze saveznike među filozofima, umetnicima i pesnicima; ali žene nemaju šta da očekuju od muškaraca uopšte, a radnici od srednjeg staleža u celini.

Istine radi potrebno je, ,pre no što pređemo na izučavanje položaja žene, reći par reči upozorenja. Za mnoge će ono što ćemo reći o sadašnjosti izgledati preterano, o budućnosti nestvarno, a sve skupa možda opasno. U obrazovanom svetu javno mnenje stvara čovek, a ono što je uobičajeno usvaja se kao moral. Većina i dalje podvlači slučajne slabosti „ženskosti" da bi se suprotstavila jednakosti žene sa čovekom. Zaboravlja se da su u izvesnim prilikama ženske slabosti znatno pogoršane, ako ne i potpuno uslovljene, nezdravim uslovima našeg savremenog života. Dovoljno je da se ti uslovi racionalizuju pa da takvo stanje u velikoj meri, pa i potpuno, nestane. Zaboravlja se takođe da se sve ono o čemu smo tako ročiti u diskusijama0 slobodi žene lako prećutkuje kada se radi o njenoj potčinjenosti. Zaboravlja se da za kapitalističke poslodavce slabost žene dolazi u obzir samo kao povod za snižavanje opšte stope nadnica. Osim toga, nema „prirodnih poziva" za ženu, kao što nema „prirodnog" zakona kapitalističke proizvodnje, kao god što nije „prirodno" ograničena suma koju radnik proizvede i koja predstavlja za njega sredstvo za život. Zaboravlja se takođe da, u prvom slučaju, „poziv" žene koji se navodno sastoji u podizanju dece, vođenju domaćinstva1 poslušnosti prema svom gospodaru, u drugom slu

ŽENSKO PITANJE 195čaju proizvodnja viška vrednosti, koja je navodno neophodan uslov za proizvodnju kapitala i, u trećem slučaju, suma koju prima radnik i koja treba da mu omogući opstanak jedva iznad kritične tačke gladi, — da sve to nisu prirodni zakoni u onom smislu u kome postoje zakoni kretanja. To su samo privremeni društveni sporazumi, kao što je francuski sporazumno diplomatski jezik.

Raspravljajući detaljno o položaju žene znači danas ponavljati već hiljadu puta ispričanu priču. No, uprkos svemu, mi zbog naše stvari moramo podvući neke opšte poznate tačke i navesti možda jednu ili dve manje poznate. Podvucimo najpre jednu opštu misao koja se odnosi na sve žene. život žene se ne podudara sa životom muškarca, a u mnogim slučajevima se ta dva života čak i ne sretnu. Otuda atrofija porodičnog života. Prema Kantu: „Ćovek i žena čine, kada su sjedinjeni, jedno celovito i dovršeno biće, jedan pol upotpunjuje drugi". Ali kada su oba pola nepotpuna, kada je nepotpuniji pol do krajnje granice nepotpun i kada, opšte uzev, ni jedan od polova ne uspe da sa drugim uspostaviti redovan, slobodan, istinski, dubok i potpuno usklađen odnos, onda biće nikada nije ni celovito ni dovršeno.

A sada još jedna misao koja se odnosi samo na izvestan, mada značajan broj žena. Svi znamo uticaj nekih zanata ili načina života na fizički izgled ili lice onih koji se tim zanatima bave ili vode takav način života. Jahača ili pijanca prepoznajemo po hodu. No, ko je od nas, makar i na trenutak, razmišljao o zabrinjavajućoj činjenici da na ulici, na javnim mestima, među prijateljima, možemo odmah prepoznati neudate žene čim su prešle one „neodređene” godine, kako to sa urođenom ironičnom finoćom u zanosu kažu knji


ževnici. Međutim, ne možemo prepoznati neoženjenog od oženjenog čoveka. Pre no što postavimo pitanje koje iz toga proističe, podsetimo na strahoviti postotak neudatih žena. U Engleskoj je, na primer, taj postotak iznosio 1870. godine 42% žena. Sve to navodi na jednostavno i opravdano pitanje, koje je neprijatno već i zbog odgovora koji na njega možemo dati. Odkuda to da naše sestre nose na čelu obeležje uništenog nagona, ugušenih nežnosti, delimično ubijenih prirodnih svojstava, a da njihova „srećna braća" takve tragove ne nose? Tu svakako nikakav „prirodni" zakon ne važi. Ta sloboda za čoveka, ta zabrana u pogledu broja uzvišenih i zakonitih veza koja ga ne pogađa, ali zato teško pogađa ženu, to su neizbežne posledice našeg ekonomskog poretka. Naši brakovi, kao i naši običaji, zasnovani su na merkantilizmu. Ne biti u stanju odgovoriti svojim trgovačkim obavezama predstavlja težu grešku od klevetanja prijatelja, a naši su brakovi poslovni sporazumi.

Posmatramo li ženu u celini, ili pak samo onu žalosnu zajednicu koja na čelu nosi obeležja večite nevinosti, uvek nailazimo na potrebu ideja i ideala. Razlog tome je i ekonomska zavisnost od muškarca. Žene su, poput radnika, bile lišene svojih ljudskih, kao što su radnici bili lišeni svojih proizvođačkih prava. U oba slučaja upotrebljen je jedini metod koji omogućuje izvlašćenje u bilo kom trenutku i bilo kojoj prilici, a to je sila.

U Nemačkoj je danas žena u podređenom položaju u odnosu na muškarca. Muž „niskog položaja" može da kažnjava svoju ženu. Sve odluke u vezi sa decom zavise od njega; on čak može da odluči o tome kada će se dete odbiti od sise. On raspolaže celim imetkom, bez obzira na eventualno bogatstvo svoje žene. Ona

2ENSK0 PITANJE 197bez njegovog odobrenja ne može da sklopi ugovor niti da bude član neke političke organizacije. Nepotrebno je da podvučemo koliko se stvar u Engleskoj poboljšala poslednjih godina, niti da podsećamo naše čitaoce da sa svim tim građanskim pravima engleska žena, udata ili ne, moralno zavisi od čoveka koji je zlostavlja. Situacija nije ništa bolja u drugim civilizovanim zemljama, sa čudnim izuzetkom Rusije, gde su žene društveno slobodnije nego u bilo kom drugom delu Evrope. U Francuskoj su žene iz viših slojeva srednjeg staleža u gorem položaju nego u Engleskoj, a žene iz radničke klase su u povoljnijem položaju u Engleskoj ili u Nemačkoj, ali dva uzastopna paragrafa Građanskog zakonika (340 i 341) dokazuju da nepravda prema ženama nije samo delo Germana: „Istraživanje očinstva je zabranjeno" i „Istraživanje materinstva je dozvoljeno” .

Svi oni koji gledaju istini u oči znaju da ono što je Demosten govorio o Ati/njanima i danas važi za srednje i više društvene slojeve: „Stupamo u brak sa ženom da bismo imali zakonitu decu i vernu čuvarku našeg ognjišta, izdržavamo naložnice za naše svakodnevne usluge i potrebe, ali za ljubavna uživanja imamo hetere". Žena je uvek ta koja se bavi decom, čuvarka ognjišta. Muž živi i voli kako mu se hoće. Cak i oni koji to priznaju, upustiće se možda u diskusiju kada budemo rekli da je za ženu isto tako loše što po strogim društvenim pravilima ljubavna inicijativa, tj. bračna ponuda, mora da potekne samo od čoveka. Možda se tu radi o principu kompenzacije. Posle sklapanja braka, uglavnom je žena ta koja preduzima ljubavnu inicijativu, dok muškarac čini rezerve, šekspir je lepo pokazao da to nije prirodni zakon. Miranda se, oslobođena društvenih stega, nudi Ferdinandu: Hoćete li se oženiti mno


me, evo me. U protivnom umreću -kao vaša ropkinja”*), a Helena, u drami „Sve je dobro što se dobro svrši", zaljubljena je u Bertrama pa zbog toga iz Rusiljona dolazi u Pariz i Firencu; ona po rečima Coleridt-a, predstavlja Šekspirov ,ynajdražesniji lik".

Rekli smo da je osnova braka merkantilne prirode. U mnogim se slučajevima radi o običnoj razmeni, a ako se uzme u obzir sadašnje stanje stvari, u svim slučajevima problem „puteva i načina" nužno igra veliku ulogu. U višim društvenim slojevima posao se sklapa bez ikakvog stida. Crteži ser Gorgiusa Midasa u „Punch"-u svedoče o tome. Priroda lista koji ih objav- lju podseća nas da se sve strahote prikazane na crtežima smatraju slabostima a ne greškama. Kod siromašnijih slojeva srednjeg staleža mnogi muškarci sebi uskraćuju sreću porodičnog života sve dok ih ta žanka želja ne mine, a mnoge žene zatvaraju knjigu svog života upravo kod najlepših stranica iz straha od „rerum angustarum domi."®)

Drugi dokaz o merkantilnoj prirodi našeg sistema braka jesu različita doba života u kojima se obično sklapa brak u raznim društvenim slojevima. N i u kom slučaju taj trenutak nije, kao što bi trebalo, određen godinama života. Neki povlašćeni pojedinci, kraljevi, prinčevi, aristokrate, žene se ili ih ožene u godinama koje se prirodno smatraju najpovoljnijim. Mnogi se radnici žene mladi, tj. u normalnim godinama. Vrli kapitalista, koji u tim godinama redovno pribegava prostitutkama, licemerno raspreda o lakoumnosti fizičkog radnika. Onaj koji proučava fiziologiju i političku ekonomiju naći će tu zanimljiv dokaz o tome da

*) Bura. III, 1.

') Usko zatvoreni krug domaćeg života.

ŽENSKO PITANJE 199čak ni užasni kapitalistički sistem nije uspeo da smrvi jednu prirodnu i opravdanu težnju. Ali kod onog društvenog sloja koji se nalazi između ona dva prva, brak se po pravilu ne sklapa pre no što prođe cvet mladosti i strast ne bude na izmaku.

Sve ovo više govori o ženi no o čoveku. Muškarcima društvo priznaje i ozakonjuje načine na koje oni zadovoljavaju svoj seksualni nagon. No, u očima tog istog društva, ako neudata žena prihvati uobičajeno ponašanje svoje neoženjene braće, muškaraca koji sa njom plešu na balovima ili sa njom rade u dućanu, onda se ona smatra parijom. Ćak i u radničkoj klasi, gde se brak sklapa u normalnim godinama, život žene je u sadašnjem sistemu teži i nezahvalniji od života muškaraca. Stara formula iz legende „rađaćeš u bolu''«) je ne samo ostvarena već i rasprostranjena. Žena treba da odgaja decu godinama, bez odmora koji bi joj pružio olakšanje, bez nade koja bi je razvedrila, neprestano u istoj atmosferi rada i tuge. Muškarac, pak, koliko god da je istrošen radom, ima veče za odmor. Žena je zaposlena sve do časa leganja. Cesto se, sa malom decom, njena muka produžava do kasno u noć pa i cele noći.

Posle sklapanja braka, sve ide u prilog jednom a na štetu drugog supružnika. Neki se čude da je Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) napisao: „Bra-k je jedini stvarni oblik ropstva koji zakon priznaje” . Mi se opet čudimo da je on to ropstvo postavio kao pitanje osećanja a ne kao pitanje ekonomskih struktura, kao rezultat našeg kapitalističkog sistema. Posle kao i pre braka, žena trpi čovekovu prinudu. Sa njene strane je

) JJporediti sa „Genezom”, III. 16. „Zatim on (Yahweh) reče ženi: udvostučiću patnju tvojih trudnoća: rađaćeš sinove u bolu; tvoja želja cc te privlačiti mulu koji će gospodariti tobom”.


preljub zločin, sa njegove pak manji prestup. Na osnovu preljube on može da dobije razvod, ona ne. Ona treba da za razvod podnese dokaze da je bila žrtva „surovosti” (fizičke prirode). Tako zamišljeni i ostvareni brakovi su, čini nam se — i kad to kažemo od- meravamo svaku reč — gori od prostitucije. Skrnav- ljanje je nazivati ih svetim ili moralnim.

U vezi sa pitanjem razvoda napominjemo jedan slučaj obmane čije su žrtve ne samo društvo i njegove klase već i pojedinci. Sveštenstvo je veoma sklono da sjedini bilo koga sa bilo kim, starost sa mladošću, razvrat sa čednošću, i ,to „ne postavljajući nikakva pitanja” kako se to kaže u izvesnim oglasima. Sveštenstvo se, međutim, žestoko suprotstavlja razvodu. Ustati protiv toliko neskladnih veza kao što su one koje sveštenstvo stalno potvrđuje, značilo bi „mešanje u ličnu slobodu” , ali suprotstaviti se bilo čemu što olakšava razvod znači još ozbiljnije mešanje upereno protiv lične slobode. Čitavo pitanje razvoda, koje je i inače složeno, postaje još složenije zbog toga što ga valja najpre proučiti u okviru sadašnjih uslova, a zatim u odnosu na buduće socijalističke uslove. Mnogi se napredni duhovi zalažu za veću slobodu razvoda već sada. Oni tvrde da bi dobijanje razvoda trebalo da bude isto tako jednostavno kao što je sklapanje braka, da obaveza koju su preuzeli ljudi koji su imali malo ili nikako prilike da se međusobno upoznaju, ne bi smela da bude neopoziva, niti čak da predstavlja tako strogu vezu; da bi neslaganje naravi, neostvarivanje duboko ukorenjenih nada i stvarna nesloga trebalo da

2ENSK0 PITANJE 201

predstavljaju dovoljne razloge za rastavu. Oni, najzad, tvrde, a to je i najvažnije, da bi uslovi za razvod trebalo da budu isti za oba pola. Sve je to odlično i bilo bi ne samo moguće već i pravedno kada bi, podvlačimo, ekonomski položaj oba pola bio isti. On je međutim različit. Prema tome, mada se teorijski slažemo sa svim ovim idejama, verujemo da bi njihovo ostvarivanje u našem sadašnjem sistemu dovelo u praksi, u većini slučajeva, do još veće nepravde prema ženi. Ćo- vek bi, a ne žena, iz toga mogao da izvuče korist, osim u retkim slučajevima kada ona poseduje lična dobra ili neka sredstva za život. Raskid bračne veze značio bi slobodu za njega a glad za nju i njenu decu.

Može nam se postaviti pitanje hoće li ti isti principi u vezi sa brakom važiti i u socijalističkom poretku. Naš je odgovor sledeći: veza između čoveka i žene biće takva da će potpuno otkloniti potrebu za razvodom.

*

Očekujemo da će se sa više neprijateljstva oceniti način na koji smo, uzimajući u obzir budućnost, postavili ova dva poslednja pitanja, nego sve ono što smo prethodno izneli. Ta dva pitanja smo već po- menuli. Prvo se odnosi na seksualni nagon. Po našem mišljenju, metod koji je društvo po tom pitanju usvojilo je u celini neminovno loš. On je već na startu loš. Naša se deca sistematski ućutkuju kad postave pitanje nastanka ili rađanja dece. Na to pitanje treba odgovoriti isto tako lako i jasno kao i na ostala pitanja. Moguće je da kod sasvim male dece postoji jedan period kada fiziološko objašnjenje dato kao odgovor na postavljeno pitanje ne može da bude shvaćeno — a mi ne


bismo želeli da taj trenutak određujemo — ali ne sme nikada biti pogodnih trenutaka da se o bilo kojoj te- lesnoj funkciji deca uče pogrešnim stvarima. Kako naši dečaci i devojčice rastu, tako se sve što se odnosi na seksualne odnose prikazuje tajanstvenim i sramnim, što pobuđuje nezdravu radoznalost. Duh se preterano usredsređuje na taj predmet, dugo ostaje ne- zadovoljen ili nepotpuno zadovoljen i najzad postaje morbidan. Naše je gledište da bi roditelji i deca trebalo da o polnim organima razgovaraju sa istom iskre- nošću i slobodom kao o organima za varenje. Suprotstavljanje tome jeste odraz proste predrasude protiv nastave iz fiziologije, predrasude čiji najočitiji primer nalazimo u nedavnom pismu jednog roditelja jednoj nastavnici: „Molim vas da mojoj kćeri ništa ne predajete o njenim organima jer to za nju nije dobro i nepošteno je". Koliko li je nas propatilo zbog „suggestio falsi" ili „sup-pressio ueri" po tom pitanju, greškom roditelja, nastavnika, pa čak i posluge? Pitamo li pošteno sa čijih smo usana i u kojoj prilici saznali istinu o rađanju dece, a tačno je međutim da ne možemo po- grešiti kad govorimo o svetoj stvari je r se radi o rađanju beba. U koliko slučajeva nas je majka naučila, ona čije je to najsvetije pravo stečeno kroz bol?

Isto se tako ne možemo složiti s tim da je za decu štetno govoriti im iskreno o tim temama. Navedimo Bebela, koji i sam navodi Gđu Isabellu Beecher Hooker, „Da bi odgovorila na stalna zapitkivanja svog osmogodišnjeg sina koji je želeo da zna kako je došao na svet, a ne želeći da mu priča bajke što je smatrala nemoralnim, ona mu je rekla celu istinu. Dete je najpažlji- vije saslušalo i od dana kada je saznalo kakvu je muku i brigu zadao majci, pokazao je u svojoj privrženosti njoj drugu nežnost i poštovanje. Isto takvo poštova-

ŽENSKO PITANJE 203

nje ukazivalo je kasnije i drugim ženama." Što se nas tiče, znamo da je bar jedna žena rekla celu istinu svojoj deci i da ona gaje prema njoj drugačije i dublje poštovanje i ljubav no ranije. Uz lažni sram i lažnu tajnu, protiv kojih dižemo svoj glas, ide i nezdravo razdvajanje polova, koje počinje čim se deca odvoje od dadilje a završava se tek kad čoveka ili ženu sahrane u zajedničku zemlju. U „Istoriji jedne afričke farme” jedna devojka, Lindall, uzvikuje: „Ravnopravnost smo upoznali jednom, kao novorođenčad, na kolenima naših dadilja. Još jednom ćemo je upoznati kada nam budu zaklopili oči za poslednji san". To se razdvajanje nastavlja u školama pa taj sistem, sa svim onim što podrazumeva, važi i u nekim veroispovestima. Naravno, najgori njegov oblik nalazimo u onim neljudskim ustanovama zvanim manastiri ili samostani. Svi ti čak i najbliži oblici jednog istog zla su neljudski; pitanje je samo u kom je stepenu. čak i u običnom društvu su ograničenja koja se tiču odnosa između polova, kao što su na primer kaznene mere protiv učenika, izvor mnogih zala. Ta su ograničenja posebno štetna kada se radi o predmetima razgovora. Svakome su, čak i kad im ne vidi uzrok, jasne posledice razgovora koji se vode u pušačkim salonima srednjih i viših društvenih slojeva. Nade za rešenje će biti tek onog dana kada ljudi i žene čistog duha, želeći da izbegnu svaku prevaru, budu raspravljali o seksualnosti kao slobodni ljudi, gledajući se iskreno u oči. Kao što neprekidno ponavljamo, to treba da bude praćeno svešću da se osnova čitavog pitanja nalazi u ekonomskim strukturama. Mary Wollstonecraft se u „Pravima žene" između ostalog zalagala za to da oba pola budu zajedno a ne odvojeni celog svog života. Ona je tražila da žena uživa iste prednosti kao i muškarac na polju obra-


zovanja, da se školuje u istim školama i koledžima i da se od rane mladosti do zrelog doba oba pola vaspi- tavaju zajedno. Taj zahtev predstavlja bolan trn u peti G. J. C. Jeaffresoin-a povodom njegove poslednje kompilacije.

Dva krajnja vida razlikovanja polova 'kao posledice njihove diskriminacije jesu feminizirani muškarac i muškobanjasta žena. To su dva tipa protiv kojih se buni i običan čovek sa onim sasvim prirodnim gnušanjem prema neprirodnom. Iz već više puta navedenih razloga, prvi je tip češći od drugog. Ta dva tipa nisu međutim poslednji na listi poremećaja koji su posledica našeg prilaza odnosima između polova. Morbidno devičanstvo o kome smo govorili jeste treći tip poremećaja. Ludilo je četvrti, samoubistvo peti. Povodom ludila i samoubistva evo nekoliko brojki. Većina samoubistava žena se događa između 16-te i 21 godine. Jedan broj samoubistava je, naravno, posledica trudnoće koju naš društveni poredak spušta na nivo zločina. Ali druga samoubistva potiču od nezadovoljenog seksualnog nagona, često skrivenog iza eufemizma ,,ne- srećna ljubav’'. Evo nekoliko brojki o slučajevima ludila, uzetih na strani 47 engleskog prevoda Bebela. Hanover: jedan slučaj ludila na 457 neudatih i jedan na 1.316 udatih žena. Saksonija: 260 slučajeva na milion neudatih žena. Pruska, 1882. godine, na 10 000 stanovnika 32,2 neoženjenih i 9,5 oženjenih ljudi, 29,5 neudatih i 9,5 udatih žena.

Došao je trenutak da ljudi i žene priznaju da je potiskivanje seksa uvek praćeno pogubnim posledica- ma. Ako je preterana strast bolest, obratna krajnost, onda je to i žrtvovanje zdravog i prirodnog nagona. Reči: „Oni koji preteruju u jednom ili drugom su

ŽENSKO PITANJE 205čudovišta"7) isto toliko važe u našem kontekstu koliko važe za setu ili radost koje Rosalinda kune u Arden- skoj šumi. A ipak su hiljade žena, uz muke koje samo one znaju, žrtvovane Molohu našeg društvenog poretka. Hiljadama žena se iz meseca u mesec, iz godine u godinu uskraćuje njihova „zauvek prohujala mladost". Stoga mi i većina socijalista tvrdimo da devičanstvo nije sveta već nezdrava stvar. Podrazumevajući uvek pod devičanstvom ukidanje svih nagona rađanja mi ga smatramo zločinom. Kao i kod svih zločina, zločinac nije toliko ono lice koje ga izvršava, koliko društvo koje ga nagoni na zločin i patnju. Ovde se slažemo sa Šelijem (Shelley). U njegovim Beleškama kraljici Mab nalazimo sledeći pasus: „Devičanstvo je jevanđelijska i kaluđerska predrasuda, ona je neprijatelj prirodne umerenosti čak i veći od intelektualne senzualnosti, jer razara korene svake domaće radosti i drži u patnji više od polovine ljudskog roda na koju nekolicina može da stavi svoj monopol u skladu sa zakonom". Pome- nimo najzad, u okviru ovih veoma važnih postavki, niz lekarskih svedočanstava koji pokazuju da žena pa-ti više no čovek od tih prinuda.

i Došli smo i do našeg poslednjeg pitanja. Šta mi I socijalisti želimo? Šta predviđamo? U šta smo isto toliko ubeđeni kao u sutrašnje rađanje sunca? Koje su to društvene promene koje su, po našem mišljenju, već sada na dohvatu ruke? Koje posledice očekujemo od tih promena u pogledu menjanja položaja žene? Nije nam namera da prorokujemo. Nije prorok onaj koji na osnovu razmišljanja o nizu opaženih pojava vidi neizbežni događaj, ćovek nema pravo da prorokuje, kao što nema pravo da se kladi na sigurno. Na

*) Kako vam drago, IV. 1.


ma je jasno da je, kao u Engleskoj, osnova nemačkog društva, tj. slobodna svojina nad zemljom, ustupila mesto feudalizmu, koji je opet ustupio svoje kapitalizmu. Jasno nam je takođe da će kapitalistički poredak, isto tako prolazan kao i prethodni, ustupiti mesto socijalizmu. Posle ropstva došlo je kmetstvo, zatim sadašnja najamnička zavisnost, posle koje će doći novi poredak u kome sredstva za proizvodnju neće pripadati ni robo vlasniku, ni feudalcu niti gospodaru najamnih robova, kapitalisti, već čitavoj zajednici. Makar se izložili opasnosti da izazovemo uobičajene osmehe i sarkazme, priznajemo da nismo u ništa boljoj mogućnosti da damo sve pojedinosti o socijalističkom funk- cionisanju društva no što su to bili prvi kapitalisti o poretku ko ji su osnovali. Ništa nije prostije i nepravednije, ništa toliko ne ukazuje na nedostatak rasuđivanja, od bučnih pitanja o svakoj i najmanjoj pojedinosti društvenog sistema u čijem se pravcu, po našem mišljenju, svet razvija. N i onaj koji iznosi jednu novu, veliku istinu, ni njegovi sledbenici, ne mogu očekivati da će predvideti sve njene pravce razvoja. Sta bismo mislili o onima koji bi odbacivali otkriće zakona gravitacije zato što Njutn nije tom prilikom otkrio i Nep- tun, ili pak o onima koji bi odbacili Darvinovu teoriju zato što je nagon postavljao izvesne teškoće. To, međutim, čine, uvek sa spokojnim nerazmišljanjem, pro- sečni protivnici socijalizma kada neće da priznaju činjenicu da su sve poteškoće i nedaće koje oni očekuju sa podruštvljavanjem sredstava za proizvodnju daleko brojnije u našem sadašnjem društvu sklonom raspadanju.

U kakve smo nastupajuće promene tako ubeđeni? Mi smo se, razvijajući našu misao, toliko udaljili od Bebela — čije se polazne tačke uglavnom nalaze u nje

ŽENSKO PITANJE 207govoj zanivmljivoj knjizi — da se sa radošću i zahvalnošću vraćamo njemu da bismo odgovorili na to pitanje. U „Društvo u kome su sva sredstva za proizvodnju vlasništvo zajednice; društvo koje priznaje potpunu jednakost svih bez obzira na pol; koje daje sredstva za primenu svakog napretka i'li tehničkih i naučnih otkrića: koje kao radnika zapošljava sve one koji su danas neproduktivni ili one čiji je način života sablaž- njiv, lenštine i parazite; društvo koje, svodeći na minimum vreme potrebno za zadovoljavanje svojih potreba, takvo — društvo uzdiže telesno i intelektualno sve svoje članove na najviši mogući stepen” .

Ne krijemo ni od svojih protivnika da prvi korak u tom pravcu jeste eksproprijacija svakog vlasništva nad zemljom ili drugim sredstvima za proizvodnju. To bi dovelo do ukidanja države u njenom sadašnjem obliku. Nijedna zabuna u pogledu naših ciljeva nije toliko rasprostranjena kao što je ona koja navodi tupo- glavce na pomisao da se promene koje želimo i društveni uslovi koji iz toga proističu mogu postići u okviru države kakva je naša. Država je danas organizacija prinude u službi očuvanja sadašnjih uslova vlasništva i društvenih pravila. Njeni predstavnici jesu nekolicina ljudi iz srednjih i viših klasa, ikoji se svađaju oko previsoko plaćenih položaja. Država će u socijalizmu — ukoliko uopšte budemo zadržali taj naziv vezan za toliko groznih istorijskih sećanja — biti organizovana sposobnost zajednice radnika. Njeni službenici neće biti ni bogatiji ni siromašniji od svojih drugova. Raskid između umetnosti i rada koji žalosti srca umetnika a da pritom oni u većini slučajeva i ne znaju ekonomski razlog svoje muke, takođe će nestati.

208 Dr JOVAN ĐORĐEVIć

A sada dolazimo na deo koji se odnosi na posledice svega toga u odnosu na ženu, pa prema tome i na porodicu. Možemo biti sigurni u dve stvari. Ostale će rešiti sam razvoj društva, mada svaki od nas može da ima svoje lično m išljenje o svakom posebnom pitanju. Ono što je jasno, to je da će zavladati ravnopravnost za sve, bez obzira na pol. Na taj način će žene postati nezavisne. Njeno vaspitanje i sve ostale njene mogućnosti biće iste kao i za čoveka. Kao i on, i pod uslovom da je zdrava telom i duhom, ona će morati (a broj tih žena će se i te kako povećati!) da daje od sebe jedan, dva ili tri časa društvenog rada da bi zadovoljila potrebe zajednice, pa samim tim i svoje. Posle toga će moći da se posveti umetnosti ili nauci, nastavi ili pisanju, ili pak nekoj razonodi. Prostitucija će nestati zajedno sa svojim uzrocima koji je danas čine neizbežnom.

Da li će u socijalizmu preovladati monogamija ili poligamija, to je detalj o kome svako može da govori u svoje lično ime. Pitanje je suviše značajno da bi se moglo rešiti u šikarama i kužnim isparenjima našeg kapitalističkog sistema, što se nas tiče, smatramo da će preovladati monogamija. Ima otprilike isto toliko muškaraca koliko i žena, a najlepši ideal je, izgleda, skladno i trajno ujedinjenje dva ljudska života. Takav ideal, koji se danas gotovo ne može dostići, zahteva bar četiri stvari: ljubav, poštovanje, intelektualnu saglasnost i savlađivanje životnih potreba. Svaka od ovih tačaka je mnogo ostvarljivija u okviru poretka kome težimo nego li u onome u kome danas „živimo". Po- slednja tačka je apsolutno zagarantovana svakome. Kao što je Ibzen preko Helmera poručivao Nori: „Neka vrsta ropstva i ružnoće uvlači se u dom koji je zasno

ŽENSKO PITANJE 209van na dugovima i pozajmicama” .8) Ali do pozajmica i dugova može doći kada je čovek usamljen pojedinac koji brani sopstvene interese a ne kada je član jedne zajednice. Intelektualna saglasnost: biće mnogo bolje osigurana podjednakim vaspitanjem čoveka i žene, njihovim obrazovanjem rame uz rame do njihovog sjedinjavanja. Nedopustivi plod kapitalizma, devojka iz Te- nisonovog (Tennyson) „In Memoriam” , i njeno „Ne mogu da razumem, volim” , postaće mit. Svako će već naučiti da ne može biti ljubavi bez razumevanja. A ljubav i poštovanje, kojih danas nema ili su izgubljeni zbog nedostataka i nesavršenstva menkantilnog društva, lako će se ponovo pojaviti i takoreći nikada više neće nestati. Ugovor između čoveka i žene biće čisto privatne prirode, bez uplitanja predstavnika vlasti. Žena neće više biti robinja čoveka već njemu ravna. Razvod više neće biti potreban.

I bilo da smo u pravu ili ne smatrajući monogamiju kao najbolji bračni sistem za društvo, možemo biti sigurni da će najbolji sistem biti odabran i to od strane zrelijih i plodnijih umova no što su naši. Takođe možemo biti sasvim sigurni da taj izbor neće ići u prilog braku-razmeni (sa njegovim vidom poligami- je) iz našeg žalosnog doba. Posebno možemo biti sigurni da će išćeznuti dva velika zla koja uz ostalo doprinose razaranju odnosa između ljudi i žena. Ta zla su shvatanje da su čovek i žena različita bića. Neće više biti jednog zakona za žene, a drugog za čoveka. Ako buduće društvo, po uzoru na današnje evropsko društvo, bude smatralo pravom čoveka da ima ljubavnice po istom osnovu kao i ženu, onda možemo biti sigurni da će slična sloboda biti data ženama. Biće go-

') Lutklna kuća, Cin I.


tovo sa sramnom dvoličnošću, sa stalnom laži zbog kojih je porodični život većine naših engleskih domova jedno sistemaitsko licemerstvo. Ono što slobodno i razumno mišljenje zajednice bude ocenilo kao najpraviln ije sprovodiće se otvoreno i javno. Muž i žena će moći da čine ono što vrlo malo njih to već sada može: da se pogledaju jasno u oči, u dubinu srca. Sto se nas tiče, verujemo da će privrženost čoveka ženi biti najbolje za oboje i da će svako od njih naći u srcu onog drugog ono što im je u očima, svoju sopstvenu sliku".

Eleonora Marks (1855— 1898)

KAKO TR E B A DA SE ORGANIZU JEM O ’ )

Na poslednjoj sednici Kongresa socijalističke In- ternackxnale u Briselu2) 400 delegata je prihvatilo sle- deću rezoluciju:

„Podsticati socijalističke partije svih zemalja da u svojim programima jasno postave zahtev za jedna- košću polova, a na prvom mestu da posebno za ženu zahtevaju ista prava na planu građanskog i političkog prava".

Ova rezolucija i ova jednodušnost postaju tim značajnije kada se zna da je na prvoj sednici Kongresa potvrđeno da jedan Kongres socijalističkih radnika nema ničeg zajedničkog sa buržoaskim pokretom sifra- žetkinja. Kao što je po pitanju rata Kongres podvukao

*) Ovaj i dva sledeća članka (Eleonore Marks, Laure Lafarg, Lujze Kaucki) daju podatke o položaju i problemima žena proleterki u Engleskoj i Francuskoj devedesetih godina prošlog veka. Svi ovi članci objavljeni su u „Bečkim radničkim novinama , austrijskom socijal-demokratskom listu, na čijem su uređivanju sarađivali Lujza Kaucki, Laura Lafarg i Eleonora Marks-Eveling. Članak „Kako treba aa se organizujemo?” objavljen j e u broju od 3. do 5. februara 1892, a ostala dva članka, „Pozdrav iz Francuske ’ i „Pozdrav iz Engleske” u broju 1 od 1. januara 1892.

Ova tri članka su posle drugog svetskog rata objavljena u delu „Die Frauen-Frage” (u zbirci „Archiv-Drucke”, izdanja V. S. A.).

•) U pitanju je Kongres Druge socijalističke Intemacionale održan u Brišem od 16. do 22. avgusta 1891. godine. Kongres je, između ostalog, tražio da se podrži zahtev za jednakost žena na građanskom i političkom planu.


razliku između tradicionalne buržoaske lige koja viče „mir, m ir" ali u kojoj nikakvog mira nema, i partije ekonomskog mira — socijalističke partije — koja hoće da otkloni uzroke rata, sa istom jasnoćom je Kongres u vezi sa ženskim pitanjem stavio naglasak na razlici između partije „sifražetkinja" koje ne priznaju klasnu borbu već samo borbu polova i svojim pripadništvom vladajućoj klasi zahtevaju prava koja znače nepravdu za njihove sestre iz radničke klase, — i prave partije žene, socijalističke partije, koja temeljito razmatra ekonomske razloge sadašnje, za radnice nepovoljne situacije i podstiče ih da se bore rame uz rame sa ljudima iz svoje klase protiv zajedničkog neprijatelja: ljudi i žena iz kapitalističke klase.

Briselska rezolucija je došla kao potvrda principa, ali šta je sa njihovom primenom u praksi? Kako žene treba da steknu građanska prava koja zahtevaju? Dokle god ne budemo hladnokrvno i praktično razmatrali ono što treba da se dogodi, ništa od onoga što bi trebalo da postoji neće proizaći iz naših teoretskih proklamacija. N ije dovoljno utvrditi činjenicu da postoji klasna borba. Radnici treba da znaju i koje oružje da upotrebe i kako, koje stavove da zauzmu i koje stečene prednosti da sačuvaju. Stoga radnici već sada treba da nauče kada i gde organizovati štrajkove i bojkote, kako se izboriti za zakone o zaštiti rada i šta učiniti da već postignuti zakoni ne ostanu mrtvo slovo na hartiji. A sada, šta mi žene treba da uradimo? Nešto svakako moramo: organizovaćemo se ne kao „žene” već kao proleterke; ne kao ženski takmaci naših muževa radnika već kao njihove drugarice u borbi.

Osnovno pitanje koje se ovde postavlja je slede- će: kako treba da se organizujemo? Ćini mi se da bi sada trebalo da počnemo da se organizujemo kao sin-

ŽENSKO PITANJE 213dikalci, koji koriste svoj savez kao sredstvo za postizanje krajnjeg cilja: oslobođenje naše klase. To neće biti lak posao. U stvarnosti, radni uslovi žene su takvi da je često očajno teško ići napred. No, zadatak će iz dana u dan biti lakši i, ako žene a još više ljudi budu sticali svest o snazi koja leži u ujedinjenju svih radnika, on će izgledati manje naporan.

Austrijske radnice znaju da žene treba i mogu da se organizuju; one su to dokazale. Naime, one su imale svoje predstavnice na Kongresu u Briselu, a njihov list je dokaz da su, uprkos svim teškoćama, uspele da učine prvi, najteži korak u pravcu organizacije. Njihova hrabrost i požrtvovan je biće pomoć svima nama. No, s druge strane, one bi takođe morale znati šta njihove sestre po radu pokušavaju da učine u drugim zemljama, na primer u Engleskoj, koja je više od ostalih zemlja „sindikalna". Može, međutim, biti od koristi saznanje šta su engleske radnice dosad učinile i šta danas čine. Nameravam stoga da u nizu članaka dam kratak pregled o našim raznim savezima žena, njihovom osnivanju, statutima, broju članica. Na osnovu tih podataka moći ćemo izvući tri zaključka:

1. Kad god se žene organizuju njihov se položaj poboljšava (veća nadnica, »kraće radno vreme, bolji radni uslovi).

2. Za žene je, bar isto toliko kao i za ljude, od koristi da se organizuju i da se njihova zarada smatra nadnicom za ostvareni rad, a ne neznatnim doprinosom domaćem budžetu.

3. Od osnovne je važnosti da, osim kod specija- lizovanih profesija, a naročito kod nekvalifi- kovanih radnika, ljudi i žene budu članovi jednog te istog sindikata, kao što su članovi jedne iste radničke partije.

Lujza Kaucki (1860— 1950)

POZDRAV IZ ENGLESKE

Živimo u doba Kongresa. Svet kao da se deli na dva dela. Naši (kongresi jasno dokazuju koliko su naši sadašnji odnosi neodrživi i zabrinjavajući, a istina o toj situaciji toliko .pada u oči buržoazije da ona organizuje protiv-kongrese kako bi se odbranila od razornih posledica virusa zabrinutosti.

Na sednici održanoj u utorak 2. decembra pod predsedništvom G. Mundella, najznačajnije je bilo svjedočanstvo advokata G. Eduarda Shorth-a. On se pojavio u društvu G-đe Bevan, G-ce Morley i drugih žena koje se interesuju za radne uslove kelnerica. On je izneo tvrdnju da se dobrim firmama mogu smatrati one u kojima žene rade „samo” sto časova nedeljno. U važnijim firmama, kao što je Bertrans, one rade samo 70 časova. On je posebno naveo slučaj jedne mlade žene koja počinje sa radom u 7,30 časova a završava pola sata posle ponoći, računajući -tu i pauze od dvadeset minuta za doručak, ručak i večeru. Zdravstveni uslovi su, iskreno govoreći, u većini slučajeva užasni. Spavaće sobe su ne samo nezdrave već i smrtonosne. Na jednoj željezničkoj stanici (nažalost nepoznatoj), na primer, devojke spavaju u prostoriji koja neverovatno liči na kanalizaciju, Što se tiče moralnog

ŽENSKO PITANJE 215vida tog pitanja, on je mogao da na zahtev navede imena tih jadnih devojaka koje su morale da biraju između otpuštanja sa posla i potčinjavanja vlasniku ili njegovom zakupcu. Ne radi li se tu o svodnicima? Veliki broj devojaka se nađe na ulici, druge propadaju u pijanstvu. Približni broj kelnerica u Engleskoj i Velsu dostiže 80 000. Nadnica iznosi najviše 10 šilinga nedeljno sa hranom i smeštajem, ali sa tom svotom kelnerica mora i da se pristojno odeva. Ona takođe može da bude otpuštena na licu mesta. Po mišljenju svedoka, savez kelnerica ne može da bude naročito uspešan. On je zahtevao da krčme potpadnu pod uredbu o radnom vremenu u kancelarijama i fabrikama, kao i da se naimenuju inspektorke. Tek bi tada bilo moguće saznati celu istinu. Tek bi tada bilo moguće potpuno i uspešno sprečiti štetne posledice dugog stajanja na nogama i otrovnog uticaja alkohola.

Činjenice govore i ne možemo prebaciti svedoku da pripada lošim i nemoralnim socijalistima, tim razbijačima porodica. G. Scott nije ni crven ni ružičast.

Među ostalim svedočanstvima nalazi se i sveđo- čanstvo dr Tathoms-a, službenika zdravstvene službe Mančestera, koji je pružio statistički dokaz o proseč- noj stopi smrtnosti dece — 126 smrtna slučaja na 1000 rođenja, dok je u industrijskim centrima ta stopa još veća — u Blackburn-u 220, Salford-u 283, Mančesteru 178 i Old-Ham-u 171. Tako visoku stopu smrtnosti dece on pripisuje činjenici da se mlade majke isuviše rano posle porođaja vraćaju u fabriku i moraju da pove- ravaju svoju decu tuđoj brizi.

U zaključku, evo .nekoliko brojki koje su navele radnice najrazličitijih struka.

G-ca Meers je predstavljala „Upholstresses Society" iz Londona (izrada nameštaja i tapeta). Ona je ob

216 Dr JOVAN ĐO RĐE VIC

jasnila da prosečna nadnica jedne radnice dostiže 15 šilinga nedeljno i da se, uprkos zakona o fabrikama, radi prekovremeno. Jedino strah od otpuštanja sprečava žene da u Savezu budu brojnije no sada. G-đa Hids, generalni sekretar Saveza žena proizvođača užari je, objasnila je da industrija užadi zapošljava ukupno 1500 devojaka, od kojih su samo 280 članice Saveza. Ostale se boje da bi svojim učlanjivanjem izgubile posao. U većini slučajeva je taj strah opravdan. Jedan industrijalac je objasnio da bi radije zatvorio preduzeće no što bi dozvolio svojim radnicama da se učlane u Savez. Na papiru, radno vreme je 56 časova. U stvari, radno vreme je duže, a na dnevnom redu je njegovo produženje. Nedeljna nadnica se kreće od 7,6 do 10,6 šilinga. Radni uslovi su loši, vazduh je doslovno pun prašine, a zdravstveni uslovi su u većini slučajeva nezadovoljavajući. Jedino najstariji radnici pamte da su jednom videli inspektora rada.

G-đa James, sekretar Saveza žena zaposlenih u is- točno-londonskim preduzećima za izradu bombona, biskvita i suvog voća, otpuštena zbog članstva u Savezu, iznela je zanimljive pojedinosti. 2— 3000 devojaka zaposleno je u toj proizvodnji u istočnom delu Londona. Samo ih je 500 učlanjeno u Savez. I ovde je strah od otpuštanja glavni razlog koji sprečava žene da se učlane. Niske nadnice, ogromne kazne, otpuštanja bez otkaznog roka, to su radosti koje se pružaju jadnim devojkama. Zdravstveni uslovi su strašni i uglavnom izazivaju tifus. G-đa James nikad nije videla inspektora rada. To pokazuje koliko je nedovoljan broj inspektora u odnosu na broj fabrika gde treba vršiti inspekciju. G. Lackemann, londonski inspektor rada, priznat je kao jedem od najboljih i najsavesnijih inspektora.

ŽENSKO PITANJE 217Naravno, bilo je još mnogo svedočanstava industri

jalaca i njihovih pomoćnika. Posle tih svedočanstava sam, kao potpuno nepristrasan posmatrač, nesposobna da shvatim kako čovek može imati nešto protiv da do smrti radi u tim „rajskim” fabrikama. Jednodušni glas koji je zahtevao inspektorke fabrika biće, nadam se, uzet u obzir. Do sada je engleska vlada, uvek kada je to išlo u prilog njenih interesa, znala da zadovolji opravdane zahteve radnika.

L a u ra L a fa rg (1845—1891)

POZDRAV IZ FRANCUSKE

Sa zadovoljstvom pozdravljam vest da su žene austrijskih radnika stekle mogućnost da kažu svoju reč svakih petnaest dana. I veliko hvala drugovima za njihovu volju da pomognu ženama u tom teškom poslu, u pripremama za borbu i u borbi protiv onih koji ne dozvoljavaju da se neko protiv njih bori.

Priznajem, naime, da ne shvatam potrebu da se, pored novina za ljude, osnivaju i novine za žene. Ukoliko se uzimaju u obzir, žene se danas smatraju običnom robom ili proizvođačima viška vrednosti. Radnici su u istom položaju.

Kada kapitalizam, — koji ukida svaku razliku po rasi, godinama starosti i polu i izjednačava sve, ljude i žene, mlade i stare, slabe i jake, — kad taj kapitalizam, dakle, ne pravi nikakvu razliku između polova u svojoj borbi protiv radnika, zašto bi onda radnici činili drugačije u svojoj borbi protiv kapitala?

Radi li se o eksploataciji, onda je prinuda ista, a ugnjetavanje robova najamnog odnosa postoji za oba pola. Ne tako davno su ovde, u maju ove godine, vojnici i žandarmi u Fourmies-u1) bez milosti ubili devojku

*) U Fourmies-u, gradu na severu Franouske, iedan je vojnik pucao □a učesnike manifestacije, maja 1891. Oni su se pobunili protiv hapšenja

ŽENSKO PITANJE 219sa kitom cveća u ruci i mladića 'koji je bio sa njom. A kada su versajci pobili branioce Komune, jesu li makar za trenutak zastali da se zapitaju da li prolivena krv teče iz vena žene ili čoveka.

A to je, međutim, samo detalj. Najvažnije pitanje jeste organizacija žena za borbu, njihovo učešće u boju, i da žene, koje su tako dugo samo patile, najzad počnu da se brane, da deluju, nije važno kada, kako ili gde.

Zahtevajući da se bore rame uz rame sa ljudima, žene samo traže da radnici shvate svoje sopstvene klasne interese.

Jer, ako žene ostanu po strani borbe protiv kapitala, onda se ljudi bore takoreći samo jednom rukom, recimo desnom umesto obema. Leva ruka, iako oslabljena i paralizovana dugom neaktivnošću, neophodna je u borbi, jer je ona ta koja bodri srce boraca dok desna napada neprijatelja. U borbi je štit isto toliko od koristi kao i mač.

U Francuskoj, ako ne i drugde, još ima među socijalistima onih koji tvrde da je mesto žene u kući. Ta osuda ženskog pola na doživotan prisilan rad u kući, na ulogu d'ange du foyer,2) i to kada je kapitalizam već odavno započeo razaranje tog ognjišta i kada socijalizam teži da to ugašeno ognjište zameni nečim većim i boljim, — predstavlja vrhunac besmislenosti.

I što pre žene, koje su protiv svoje volje osuđene na tu ulogu anđela, budu izašle iz tog odavno uvelog raja, tim će bolje biti za njih i za njihove jadne muževe. Jer, ako pobliže pogledamo, ti anđeli su najčešće

nekih manifestanata pred zgradom opStine. Na manifestante je bez upor n e * d e c a ^ ^ Vatra' bil° 30 ran->enih * 10 među koiiraa

*) Na francuskom u tekstu, Sto znači »anđela ognjiSta«.


nepopravljive guje, rana i trepet svojih muževa, dece i sebe samih; veliki broj izabranica su potpuno nesposobne da izvrše nametnute im zadatke.

N ije priroda, koju ljudi tako često navode kao izgovor za ugnjetavanje žena, već je upravo prevlast koju su ljudi stekli nad ženama — koje su nekada bile ravnopravne sa muškarcima — ta koja je bacila ženski pol u ropstvo i to toliko već dugo da većina žena, zbog tog naslednog ropstva, ne samo da ne oseća više svoje lance, već ne može više ni da ih izbegne.

Sve je to u tolikoj meri da nas mnoga naša braća, kojima nedostaje hrabrosti i koji nas pritiskuju svojom ljubaznom brigom, pitaju sa senkom razuma: jesu li žene sposobne da misle, sposobne da deluju?

Ne, mislim da i ljudi treba da se bace u vodu da bi naučili da plivaju.

Briselski Kongres je zahtevao jednaka prava za muškarce i za žene, a mi ne tražimo ništa više od toga. Kada bi se organizovala trka s tim da poslednji budu prokleti, to svakako ne bi uvek bile žene.

Jedina potreba radnika svih zemalja jeste da se organizuju i ujedine.

Budimo za ljude primer solidarnosti i jedinstva. Oni su nekada mnogo bili naučili od žena, koje su im pokazale sa kakvom čvrstinom i solidamošću socijalističke žene svih zemalja mogu da se okupe.

P R I L O Z I

PRVA DEKLARACIJA O PRAVIMA ŽENA DONETA 1848. GODINE

U SENEKA FOLSU

UZ DEKLARACIJU 0 PRAVIMA ŽENA OD 184«.

Najpoznatije i prve op ite deklaracije o ljudskim i građanskim pravima su načelno podrazu- mevale žene pod pojm om »slobode i prava čoveka i građanina«. To je očigledno u Deklaraciji prava čoveka i građanina Francuske revolucije od 1789, a još više u Deklaraciji o nezavisnosti kojom je počela američka revolucija od 1776. U ovoj drugoj deklaraciji nalaze se sledeća tvrđenja? »Smatramo ove istine da su same po sebi očigledne: svi ljudi su stvoreni jednaki; oni su nosioci određenih neotuđivih prava«. Kao takva prava se izričito podrazumevaju: sloboda ljudske ličnosti i njihova jednakost. Međutim, odmah je bilo očigledno da su žene bile otuđene od ovih »očiglednih istina«. U praksi je postalo sve očiglednije da one nemaju i, da im društvo ne priznaje, ta prava.

U nizu razvijenih zemalja tadašnjeg sveta, a pre svega u onim u kojima su donošene deklaracije o ljudskim pravima, žene su postajale sve svesnije u odnosu na ovo stvarno stanje nejednakosti


i potčinjenosti, čak i u odnosu i na same zakone, i tu su svest u početku izražavale kako u literaturi koju su pisale (što ne znači da nisu imale i podršku prosvećenih i naprednih muškaraca tog vremena), tako i u demonstracijama, manifestima, or- ganizovanim grupama i u prvim »ženskim« političkim pokretima. K ra j X V I I I i prva polovina X IX veka su karakteristični po ovim manifestacijama i pokretima (iako se to često zaboravlja u udžbenicima iz istorije i politike).

Odjeci deklaracija o ljudskim i građanskim pravima ispunjavaju ovaj istorijski period, i to naročito zbog reakcije nezadovoljnih, odnosno potči- njenih i ugnjetavanih društvenih grupa. Pored siromašnih slojeva i robova (Crnaca), tu su spadale i žene. Nezadovoljne opštim deklaracijama o ljudskim pravima, one su počele da pripremaju svoje deklaracije koje će same doneti i u kojima će izraziti slobode i prava kojih su bile lišene.

Prva od tih deklaracija je doneta 20. jula 1848. godine u jednom manjem gradu države N ju jork (Seneca Falls); u stilu i jeziku tog vremena, ona je nazvana » Deklaracija o osećanjima« i dopunjena je, kao predznak koncepta docnijih deklaracija o pravima, nizom rezolucija, odnosno energičnih stavova o pravcu akcije za ostvarivanje novih principa.

Prv i oblici aktivizacije žena za osvajanje ljudskih i građanskih prava u SAD nalazili su se u op- štem društvenom pokretu za ukidanje ropstva. Međutim, američke žene nisu uspele da se u okviru ovih pokreta čuje njihov kolektivni glas. Pre donošenja » Deklaracije o osećanjima« one su jedva uspevale na sastancima » abolicionističkog pokre

ŽENSKO PITANJE 225

ta«, (na kojima su neizbežno preovlađivali muškarci) da obezbede »p ravo« da prisustvuju, a naročito da uzmu reč u diskusiji. N jihovo prisustvo u ovakvim prilikama je ocenjivano kao »nepoželjno«. Ovakvo stanje je ne samo ogorčilo aktivne i ose- čajne žene tog vremena, već je dovelo i do odluke da se sazove jedan čisto ženski kongres (konvencija) na kome bi se pretresla i donela deklaracija posvećena isključivo pravima žene. Ali, ni to nije bilo lako, je r su, uoči dana zakazivanja ovog kongresa, »nezadovoljni« muškarci zatvorili vrata i prozore na zgradi u kojo j je zakazano održavanje kongresa. Pravo svojine na zgradi je odricano ženama. Nekompromisne i energične, okupljene žene su razlupale prozore i provalile vrata na zgradi »muške svojine«, tako da su masovno ušle u zgradu i održale svoj kongres na kome je doneta prva deklaracija u istoriji o slobodama i pravima žena. Istorija ovog događaja pokazuje ove činjenice od interesa za oslobodilački pokret žena i za proučavanje ženskog pitanja uopšte:

a) oslobodilački pokret žena je uslovljen i omogućen postojanjem pokreta i akcija za opšte oslobođenje, odnosno za ukidanjem ugnjetavanja značajnih grupa, a naročito većine;

b) osvajanje novih ljudskih prava je prvenstveno ne samo »stvar« već i akt onih koji ne podnose stanje nejednakosti čija su žrtva, i to se ostvaruje, ako nema drugih izlaza, »razbijanjem vrata i prozora«, odnosno i revolucionarnim putem;

c) »žensko pitanje« se nikad nije svodilo na biračka prava, pa ni samo na političku jednakost; samo »buržoaski uslov« deli ga na »sifražetsku« i


oslobodilačku fazu i političke revandikacije žena odvaja od društvenih, totalnih.

Ova deklaracija je, skoro u svemu, uključujući i strukturu i jezik, im itacija » Deklaracija o nezavisnosti« od 1776, kojom je proglašena nezavisnost bivših engleskih kolonija u Sevem oj Americi. K ra lj Đorđe I I I iz ove Deklaracije je zamenjen » Muškarcem « u Deklaraciji o pravima žena. To je posledica činjenice da je ideja vladajućih i vladajući govor pola a ne kakvog ženskog mi- netizma (k o ji je inače jednak za oba pola)A)

Tekst ove deklaracije je objavljen u prvom tomu » Is torije borbe za pravo glasa žena« (History od Woman Suffrage u SAD, objavljena je u šest tomova i predstavlja najpotpuniju istoriju političkog pokreta žena do savremenog doba; sa tog teksta je prevedena na naš jezik).

„U jednom trenutku istorije pokazala se neophodnost da jedan veliki deo ljudske porodice zauzme drugačije pozicije od onih koje je do tada imao i to pozioije koje su mu priroda i Tvorac namenili i da, imajući dužno poštovanje prema ljudskom rodu, otkrije uzroke koje su do toga doveli.

M i smatramo da su sledeće istine očigledne: da su svi ljudi i žene stvoreni jednaki; da im je Tvorac podario neka neotuđiva prava; da su ta prava život, sloboda i težnja ka sreći; da postoje vladajuće institucije koje omogućuju da se ta prava ostvaruju i koje su za to dobile dobrovoljni pristanak onih kojima vladaju. Ka-

*) »Svako podražava« (Aragon). »Instikt imitkanja i odsustvo hrabrosti vladaju društvom kao u gomili«.

ŽENSKO PITANJE 227

da god, na bilo koji način, vlast ne odgovori tim ciljevima pravo je onih koji pate da se od nje odvoje i da zahtevaju novu vladu, koja bi se zasnivala na navedenim neotuđivim pravima i koja bi svoju vlast organizovala tako da u najvećoj mogućoj meri obezbedi sigurnost i sreću. Istina, obazrivost nam govori da vlada koja dugo postoji ne treba da se men ja zbog sitnih i beznačajnih razloga, a iskustvo nam pokazuje da je ljudski rod češće spreman da pati, dok zlo gospodari, nego da se bori za svoja prava time što bi uništio ono na šta se navikao. Ali, kad se zloupotrebe i nasilništvo nagomilaju i dovedu do apsolutnog despotizma, neminovno je da se takva vlada zbaci i da se uspostavi nova koja će obezbediti ono što je neophodno — sigurnost i sreću. Tako su žene strpljivo patile i trpele nepravdu i sada su shvatile da moraju da se bore i da zahtevaju status koji im po prirodi pripada.

Istorija ljudskog roda je istorija neprestanih nepravdi i nasilništva muškaraca nad ženama koji su za svoj najviši cilj imaili uspostavljenje apsolutne tiranije. Da bismo to dokazale izložićemo činjenice pravednom i nepristrasnom sudu sveta.

On joj nikada nije dozvolio da koristi svoja neotuđiva građanska prava.

On je naterao da se podredi zakonima u čijem stvaranju ona nije imala pravo glasa.

On joj je oduzeo čak i ona prava koja imaju najbed- niji i najneukiji muškarci — domaći i stranci.

Lišavajući je osnovnog građanskog prava — izbornog prava, on ju je onemogućio na svim ostalim planovima.

On je učinio da ona, ukoliko je udata, u očima zakona bude mrtva.

On joj je oduzeo sva prava na imovinu i sve mogućnosti zarade.

228 Dr JOVAN ĐO RĐEVI ć

On ju je u moralnom pogledu učinio neodgovornim bićem, sposobnim za kriminal koji ostaje nekažnjen samo ukoliko je počinjen uz prisustvo njenog supruga. Po bračnom ugovoru ona je dužna da se pokorava suprugu koji u svemu postaje njen gospodar a zakon mu daje pravo da jo j oduzme svaku slobodu i da je za ne- pokoravanje išiba.

On je tako oblikovao zakon o razvodu da razlozi za razvod, briga oko deoe, materijalna bezbednost i sve ostalo ide u njegovu korist i to samo zato što se poziva na lažnu pretpostavku o superiornosti muškarca, čime automatski dobija apsolutno sva prava.

On se nije zadovoljio da liši samo udatu ženu svih prava, već je i imovinu neudate žene oporezivao tako da ona može da postoji samo ukoliko država može da iz toga izvuče neku korist.

On je monopolisao sva moguća zaposlenja i njoj ostavio ona koja pružaju najbedniju zaradu. On jo j zatvara sve puteve ka bogatstvu i ugledu, a istovremeno kad je on u pitanju to smatra najdragocenijim. Kao u- čitelj teologije, medicine i prava ona nije poznata.

On je za nju zatvorio sve škole i ona nema načina da se obrazuje.

On jo j i u crkvi i u državi daje podređene uloge, a pozivajući se na Apostolski autoritet, onemogućio joj je bilo kakvo učešće u javnim poslovima i poslovima crkve.

On je stvorio lažna javna osećanja time što je stvorio različita moralna načela za žene i muškarce, tako da je moralna delinkvencija žene osuđena na progon iz društva dok je za istu stvar muškarac opravdan.

On je na sebe preuzeo i ulogu samog Jehove, tvrdeći da ima pravo da u njeno ime odlučuje, iako to pravo pripada samo njenoj savesti i njenom bogu.

ŽENSKO PITANJE 229

On je uspeo da, u svakom mogućem smislu, uništi veru u njene sposobnosti, da uništi njeno samopošto- vanje i da je natera da dragovoljno prihvati zavisnost i ponižavanje.

S obzirom da je jedna polovina stanovništva ove zemlje lišena svih prava, da je socijalno i religiozno degradirana i, s obzirom da su žene sasvim svesne da su ponižene, pritisnute i prevarom obespravljene, zahtevamo da im se odmah povrate sva prava koja im pripadaju kao ravnopravnim građanima SAD.

Pre nego što se latimo ovog ozbiljnog zadatka upozoravamo da ćemo neminovno nailaziti na nerazumeva- nje, potcenjivanje i ismejavanje; međutim moramo u- potrebiti sve moguće načine i sredstva koja su u našoj moći da bismo uspele. Mi ćemo aktivirati ljude, deliti brošure, pisati peticije Državi2) i Nacionalnom zakonodavstvu,2) nastojeći da za sebe pridobijemo i štampu i propovedaonicu. Nadamo se da će ovu Deklaraciju pratiti čitava serija deklaracija koje će obuhvatiti sve krajeve naše zemlje.4)

Rezolucije — odluke:

Zlatnim pravilom prirode smatra se „da je čovekov cilj da traži istinsku sreću". Blekson u svojim Komentarima zapaža da je ovo veliko pravilo Prirode u skladu sa ljudskim rodom i potiče od Boga, te je svakako značajnije i važnije od bilo kog drugog. Ono važi u svim

*) U današnjem značenju: Predsedniku SAD ili Vladi.s) U današnjem značenju: Kongresu.4) To se i desilo i već u toku iste, 1848. godine, mnoge države SAD

donele su svoje deklaracije o ženskim pravima.


zemljama sveta i u svim vremenima; ni jedan ljudski zakon koji se ovome suprotstavlja nema nikakvu vrednost niti pravo na postojanje; ukoliko pojedini zakon ima neku vrednost, snagu, značaj i autoritet, mora poticati od ovog prvobitnog, zato:

odlučujemo da svi zakoni, koji se na bilo koji način suprotstavljaju osnovnoj sreći žene, stoje nasuprot zlatnom pravilu prirode koje „mora da se poštuje dosled- nije nego bilo šta drugo” ;

odlučujemo da svi zakoni kojima se onemogućuje da žena zauzme svoju ulogu u društvu onako kako jo j sa- vest nalaže, i oni kojima se potvrđuje da je žena inferiornija od muškarca nemaju nikakvu moć i autoritet;

odlučujemo da su žene i muškarci jednaki, a to je hteo sam Tvorac; te u ime dobrobiti čovečanstva zahtevamo da se ona tako i shvati;

odlučujemo da žene ove zemlje treba da istupe protiv degradacije, da ne smeju da se zadovolje postojećim stanjem i da u svom neznanju poveruju u laž da one imaju nekakva prava;

odlučujemo da se vrline, finoća i pristojnost koje se zahtevaju od žene zahtevaju i od muškarca i da se skr- navljenje tih principa podjednako kažnjava;

odlučujemo da nedolične i neprihvatljive primedbe koje se upućuju ženi u slučaju kada se ona meša u javni život, potiču od istih onih kojima se njeno prisustvo na koncertima ili u cirkusu, veoma dopada;

odlučujemo da je žena suviše dugo bila zadovoljna ograničenjima koja su kvarila običaje i izvrtala sama načela Biblije, te da je krajnje vreme da se ona pokrene iz mrtvila i dobije ono što jo j je Tvorac dodelio;

ŽENSKO PITANJE 231

odlučujemo da jednakost ljudskih prava neizbežno proizilazi iz činjenice da je čitav ljudski rod istovetan u svojim sposobnostima i odgovorima;

odlučujemo, najzad, da -time što jo j je Tvorac podario iste sposobnosti i istu svest o odgovornosti, žena ima pravo da se bori za svaku pravednu stvar pravednim sredstvima i da bilo kakav običaj ili vlast koji se tome suprotstavljaju, svejedno da li su savremeni ili opterećeni starim, treba da se smatraju očiglednom neistinom i pravim razlogom za objavu rata muškom rodu.”

PO R U K A JO SIPA B ROZA T IT A SVETSKOJ KONFERENCIJI MEĐUNARODNE GODINE ŽENA

„Velika mi je čast i lično zadovoljstvo da pozdravim sve učesnike Svjetske konferencije Međunarodne godine žena. Dozvolite mi da i ovom prilikom posebno pozdravim činjenicu što je inicijativa za sazivanje ove Konferencije potekla od OUN i što se ona održava u prijateljskom Meksiku, m iroljubivoj, nesvrstanoj zemlji, koja je već više puta, na različite načine, dokazala svoju spremnost za rešavanje svjetskih problema putem široke međunarodne saradnje i sporazumijevanja. U ime SFRJ i u svoje lično ime želim pun uspjeh radu Konferencije.

Smatram da je veoma važno što se problemu položaja žene posvećuje u ovom momentu posebna pažnja i u svjetskoj zajednici i u svjetskoj organizaciji. Gledam i u tome porast uloge OUN i izraz jačanja snaga mira i progresa u svijetu i uspjeha borbe koju vode za rješavanje gorućih problema međunarodnih odnosa, posebno ekonomskih, da bi čovječanstvo, svaka zemlja i čovjek — pojedinac, još snažnije zakoračili u svijet mira, slobode, ravnopravnosti naroda i socijalne pravde. Duboko sam uvjeren da su društvena uloga i položaj žene veoma indikativni za opći razvoj svakog društva i da svaka akcija, usmjerena ka rješavanju problema po

2ENSK0 PITANJE 233

ložaja žene znači doprinos općem procvatu čitavog društva, a preko toga i napretku čitave svjetske zajednice, i obrnuto. Borba za društveni progres, za prava čovjeka — čiji je dio ravnopravnost žene — su nerazdvojni.

Duboka svijest naših naroda o ovoj činjenici izrazila se u oslobodilačkoj borbi protiv fašističkog okupatora koja je ujedno bila borba za nove društvene odnose u Jugoslaviji, a i šire u svijetu kao dio borbe, — u I I svjetskom ratu i cijelom poslijeratnom periodu protiv korjena iz kojih je nikao fašizam, a koji i danas održavaju i rađaju razne oblike potčinjavanja naroda i ugnjetavanja čovjeka, a time i diskriminacije žena. Učestvujući masovno i aktivno u našoj oslobodilačkoj borbi, žena Jugoslavije je sebi izborila pravo da i u vrijeme mira bude jedan od odlučujućih faktora za stvaranje i razvijanje novih socijalističkih samoupravnih odnosa u društvu, koji uključuju ravnopravan položaj žene. Time je ona postala akter stvaranja društveno-ekonomskih pretpostavki koje su omogućile da danas kao građanin, radnik i upravljač ravnopravno učestvuje u svim sferama društvenog, političkog i ekonomskog života u zemlji, kao i u borbi koju u svijetu vodi socijalistička, nesvrstana Jugoslavija za mir, zasnovan na ravnopravnosti svih naroda i njihovom pravu da sami odlučuju o svojoj sudbini.”

M E Đ U N ARO D N A D EK LAR ACIJA O R A V N O PR A V N O S T I ŽE N A I NJIH O VO M

D O PR IN O SU RAZVOJU I M IR U OD 1975.

Ova Deklaracija je akt Svetske konferencije Međunarodne godine žena, održane u Meksiku od19. juna do 2. jula 1975. godine.

„Svesna da su problemi žena, koje čine polovinu svetskog stanovništva, problemi društva u celini i da promene sadašnjeg ekonomskog, političkog i društvenog položaja žena moraju postati integralni deo napora za transformaciju struktura i stavova koji ometaju istinsko zadovoljavanje njihovih potreba,

Uviđajući da međunarodna saradnja zasnovana na principima Povelje Ujedinjenih nacija treba dalje da se razvija i učvršćuje u cilju nalaženja rešenja svetskih problema i izgradnje međunarodne zajednice zasnovane na ravnopravnosti i pravdi,

Podsećajući da su potpisivanjem Povelje narodi Ujedinjenih nacija preuzeli specifične obaveze: „da buduće generacije spasu od strahota rata... da reafinnišu veru u osnovna ljudska prava, u dostojanstvo i vrednost ljudske ličnosti, u jednaka prava muškaraca i žena i

2ENSK0 PITANJE 235

nacija velikih i malih i da unaprede socijalni progres i bolji životni standard u široj slobodi” ,

Im ajući u vidu da su od osnivanja Ujedinjenih nacija usvojeni veoma značajni instrumenti među kojima su sledeći najhitniji: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Deklaracija o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima i Deklaracija i Akcioni program za uspostavljanje novog međunarodnog ekonomskog poretka zasnovani na Povelji o ekonomskim pravima i dužnostima država, da je Deklaracija Ujedinjenih nacija o ukidanju diskriminacije u odnosu na žene usvojila stav da je „diskriminacija u odnosu na žene nespojiva sa ljudskim dostojanstvom i blagostanjem porodice i društva, da sprečava učešće žena — na ravnopravnoj osnovi sa muškarcima — u političkom, društvenom, ekonomskom i kulturnom životu svojih zemalja i da je prepreka potpunom razvoju ženine ličnosti radi služenja njihovim zemljama i čovečanstvu” ,

Podsećajući da je Generalna skupština proklamovala 1975. Međunarodnom godinom žena i da bi Godina trebalo da bude posvećena intenziviranoj akciji s ciljem da se: unapredi ravnopravnost između muškaraca i žena; obezbedi integraciia žena u ukupne napore razvoja; poveća doprinos žena u učvršćenju svetskog mira,

Podsećajući, dalje, da je Ekonomsko-socijalni savet svojom rezolucijom 1849 (L V I ) usvojio Program Međunarodne godine žena i da je Generalna skupština svojom rezolucijom 3275 (X X IX ) pozvala na potpunu primenu Programa,

Im ajući u vidu ulogu koju su žene odigrale u istoriji čovečanstva, posebno u borbi za nacionalno oslobođenje, učvršćenje svetskog mira i uklanjanju imperija


lizma, kolonijalizma, neokolonijalizma, strane okupacije, cionizma, strane dominacije, rasizma i a p a r t h e j d a ,

Naglašavajući da će veće i ravnopravno učešće žena u odlučivanju na svim nivoima odlučujuće uticati na brže ostvarivanje razvoja i očuvanje mira,

Naglašavajući, takođe, da žene i muškarci svih zemalja treba da imaju jednaka prava i obaveze i da je zadatak svih država da stvore potrebne uslove za sticanje i korišćenje tih prava,

Priznajući da žene celog sveta, bez obzira na razlike koje između njih postoje, dele teško iskustvo što imaju ili su imale neravnopravan tretman, i da će porastom svesti žena o tom fenomenu one postati prirodni saveznici borbe protiv svih oblika ugnjetavanja koji se vrše pod kolonijalizmom, neokolonijalizmom, cioniz- mom, rasnom diskriminacijom i a p a r t h e j d o m , predstavljajući na taj način ogroman revolucionarni potencijal ekonomskih i socijalnih promena u današnjem svetu,

Priznajući da promene u socijalnoj i ekonomskoj strukturi društva — iako predstavljaju nužne pretpostavke — ne mogu same po sebi obezbediti trenutno unapređenje položaja jedne grupe koja je dugo bila zapostavljena i da je, stoga, neophodno hitno razmotriti potpuno, neodložno i rano uključivanje žena u nacionalni i međunarodni život,

Naglašavajući da nerazvijenost ženama nameće dvostruki teret eksploatacije koju treba hitno ukinuti i da je potpuna primena nacionalne politike u ovom cilju ozbiljno otežana postojećim nepravednim sistemom međunarodnih ekonomskih odnosa,

Svesna da funkcija materinstva ne srne biti razlog nejednakosti i diskriminacije i da podizanje deteta zah-

2ENSK0 PITANJE 237

teva podelu odgovornosti između žena, muškaraca i društva u celini,

Priznajući, takođe, hitnost unapređenja položaja žena i nalaženja efikasnijih metoda i strategija koje će im obezbediti jednake mogućnosti kao i muškarcima da aktivno učestvuju u razvoju svoje zemlje i daju svoj doprinos postizanju svetskog mira,

Uverena da žene moraju odigrati značajnu ulogu u unapređenju, postizanju i očuvanju međunarodnog mira i da je nužno podsticati njihove napore za mir putem potpunog učešća u nacionalnim i međunarodnim organizacijama koje u tom cilju postoje,

Smatrajući da je nužno unaprediti nacionalnu, regionalnu i međunarodnu akciju — čiji značajan doprinos treba da bude Svetski plan akcije usvojen na Svet- skoj konferenciji Međunarodne godine žena — u cilju postizanja ravnopravnosti, razvoja i mira,

Odlučuje da se proklamuju sledeći principi:1. Ravnopravnost između muškaraca i žena znači

ravnopravnost u njihovom dostojanstvu i vrednosti kao ljudskih bića, kao i ravnopravnost u pravima, mogućnostima i odgovornostima;

2. Sve prepreke koje stoje na putu korišćenja jednakih prava žena i muškaraca moraju biti otklonjene kako bi se obezbedila potpuna integracija žena u nacionalni razvoj i njihovo učešće u obezbeđivanju i očuvanju međunarodnog mira;

3. Država je odgovorna za stvaranje potrebnih službi kako bi žene mogle biti integrisane u društvo dok njihova deca uživaju odgovarajuću zaštitu;

4. Nacionalne nevladine organizacije treba da doprinose unapređenju društvenog položaja žena putem po


moći ženama da koriste svoje mogućnosti, širenja obrazovanja i informisanja o pravima žena, i kroz sarad- nju sa svojim vladama;

5. Žene i muškarci imaju jednaka prava i odgovornosti u porodici i u društvu. Ravnopravnost između muškaraca i žena treba da bude zagarantovana u porodici koja je osnovna zajednica društva i u kojoj se neguju humani odnosi. Muškarci treba da aktivnije, kreativnije i odgovornije učestvuju u životu porodice u cilju njenog zdravog razvoja, što bi omogućilo da žene budu intenzivnije uključene u aktivnosti svoje zajednice i postizanje efikasnijeg usklađivanja porodičnih i radnih obaveza oba roditelja;

6. Žene, kao i muškarci, moraju imati mogućnosti za maksimalni razvoj svojih intelektualnih potencijala. Stoga bi nacionalna politika i programi morali ženama obezbediti potpunu i ravnopravnu dostupnost obrazovanju i stručnom osposobljavanju na svim nivoima, uz istovremeno obezbeđivanje da ti programi i politika svesno orijentišu žene na nova zanimanja i nove uloge u skladu sa njihovom potrebom za ličnim ispoljavanjem i sa potrebama nacionalnog razvoja;

7. Snažno se reafirmišu prava žena na rad, na jednaku platu za rad iste vrednosti, pravo na korišćenje jednakih uslova i mogućnosti za napredovanje na radu, kao i sva druga prava žena na potpunu i zadovoljavajuću ekonomsku aktivnost. Sadašnje razmatranje ovih principa u cilju njihove efikasne primene neophodno je potrebno, s obzirom na nužnost prestru/ktuiranja svetskih ekonomskih odnosa. To prestruktuiramje otvara veće mogućnosti za žene da budu integrisane u tokove nacionalnog ekonomskog, socijalnog, političkog i kulturnog života;

2ENSK0 PITANJE 239

8. Sva sredstva komunikacija i informisanja kao i kulturni mediji treba da daju visok prioritet svojoj odgovornosti u potpomaganju da se otklone sva shvatanja i kulturni faktori koji još uvek sprečavaju unapređenje položaja žena i da bi se na pozitivan način tumačio značaj koji za društvo ima usvajanje izmenjenih i proširenih uloga žena;

9. Potrebno je učiniti dostupnim neophodne izvore kako bi žene mogle aktivno učestvovati u političkom životu svoje zemlje i međunarodne zajednice, jer je njihovo aktivno učešće u odlučivanju o nacionalnim i međunarodnim pitanjima i na drugim nivoima političkog života pretpostavka za potpuno korišćenje jednakih prava žena, za njihov dalji razvoj i nacionalno blagostanje;

10. Jednakost u pravima nosi sa sobom odgovarajuće odgovornosti. Stoga je dužnost žena da se koriste svim mogućnostima koje im se pružaju i da ispunjavaju svoje dužnosti prema porodici, zemlji i čove- čanstvu;

11. Jedan od glavnih ciljeva društvenog obrazovanja trebalo bi da bude učenje o poštovanju fizičkog integriteta i njegovog pravog značaja u ljudskom životu, čovečije telo, bilo da se radi o ženi ili muškarcu, je neprikosnoveno i njegovo poštovanje je osnovni element ljudskog dostojanstva i slobode;

12. Svaki par i pojedinac imaju pravo da slobodno odlučuju da li će imati dece ili ne i da određuju njihov broj i razmak između rođenja, kao i na informisanje, obrazovanje i sredstva da bi to pravo mogli koristiti;

13. Poštovanje ljudskog dostojanstva podrazumeva pravo svake žene da slobodno i sama odlučuje da li će stupiti u brak ili ne;


14. Pitanje neravnopravnosti, koje pogađa ogromnu većinu žena u svetu, tesno je povezano sa problemom nerazvijenosti, koja je rezultat ne samo nepovoljne unutrašnje strukture nego i duboko nepravednog svetskog ekonomskog sistema;

15. Potpun i sveopšti razvoj jedne zemlje zahteva maksimalno učešće i žena i muškaraca u svim oblastima; nedovoljno korišćenje potencijala skoro polovine svetskog stanovništva predstavlja ozbiljnu prepreku socijalnom i ekonomskom razvoju;

16. Krajnji cilj razvoja je da se postigne bolji kvalitet života za sve, što znači ne samo razvoj ekonomskih i drugih materijalnih resursa nego i fizički, moralni, intelektualni i kulturni razvoj ljudske ličnosti;

17. Da bi se žene integrisale u razvoj, države treba da izvrše odgovarajuće promene u svojoj ekonomskoj i socijalnoj politici, jer žene imaju pravo da učestvuju i doprinose ukupnim naporima razvoja;

18. Sadašnje stanje međunarodnih ekonomskih odnosa nameće ozbiljne prepreke efikasnijem korišćenju svih ljudskih i materijalnih potencijala za ubrzani razvo j i za poboljšanje životnog standarda u zemljama u razvoju s ciljem da se otklone glad, smrtnost dece, nezaposlenost, nepismenost, neznanje i zaostalost, koji se tiču čitavog čovečanstva, a posebno žena. Stoga je osnovno da se ustanovi i hitno primeni novi međunarodni ekonomski poredak — čiju osnovu predstavlja Povelja o ekonomskim pravima i dužnostima država — zasnovan na pravičnosti, suverenoj ravnopravnosti, međuzavisnosti, zajedničkim interesima, saradnji među državama bez obzira na njihove društvene i ekonomske sisteme na principima miroljubive koegzistencije i na unapređenju ekonomskog i socijalnog progresa svih ze

ŽENSKO PITANJE 241

malja, posebno zemalja u razvoju i na progresu država koje čine međunarodnu zajednicu;

19. Princip potpunog i trajnog suvereniteta svake zemlje nad vlastitim prirodnim resursima, bogatstvima i svim ekonomskim aktivnostima, kao i njenog neotuđivog prava na nacionalizaciju kao izraz tog suvereniteta, predstavljaju osnovne pretpostavke u procesu ekonomskog i društvenog razvoja;

20. Međutim, postizanje ekonomskih i socijalnih ciljeva, osnovnih i za postizanje prava žena, neće samo po sebi dovesti do potpune integracije žena u razvoj na bazi ravnopravnosti sa muškarcima ukoliko se ne pre- duzmu posebne mere namenjene potpunom ukidanju svih oblika diskriminacije u odnosu na žene. Stoga je važno da se formulišu i primene modeli razvoja koji će unaprediti učešće i unapređenje žena u svim oblastima rada, obezbediti jednake mogućnosti za obrazovanje i servise koji bi olakšali poslove u kući;

21. Modernizacija poljoprivrednog sektora u ogromnim regionima sveta je neodvojiv element razvoja, posebno zbog toga što stvara mogućnosti za milione seoskih žena da učestvuju u razvoju. Vlade, Ujedinjene nacije, njihove specijalizovane agencije i druge kompetentne regionalne i međunarodne organizacije treba da podrže projekte namenjene korišćenju maksimalnih potencijala i razvijanju samopouzdanja seoskih žena;

22. Treba naglasiti da će — pod uslovom da su obe- zbeđeni neophodni ekonomski, socijalni i zakonski uslovi kao i odgovarajući stavovi u odnosu na potpuno i ravnopravno učešće žena u društvu — napori i mere namenjeni intenzivnijoj integraciji žena u razvoj biti uspešni jedino ako čine integralni deo ukupnog socijalnog i ekonomskog napretka. Potpuno učešće žena u ra


zličitim ekonomskim, socijalnim, političkim i kulturnim sektorima značajan je indikator dinamičnog progresa naroda i njihovog razvoja. Individualna ljudska prava mogu se ostvariti jedino u okviru ukupnog razvoja;

23. Ciljevi postavljeni u ovoj Deklaraciji mogu se postići jedino u svetu u kome u odnosima između država vladaju, i z m e đ u o s t a l i h , sledeći principi: suverene ravnopravnosti država; slobodnog samo- opredeljenja naroda; neprihvatanja prisvajanja ili pokušaja da se teritorije prisvajaju putem sile i zabrane priznavanja takvog prisvajanja; teritorijalnog integriteta i prava na njegovu odbranu; i nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja; a isto tako, da u odnosima među ljudima treba da vladaju najviši principi ravnopravnosti žena i muškaraca;

24. Međunarodna saradnja i mir zahtevaju postizanje nacionalnog oslobođenja i nezavisnosti, ukidanje kolonijalizma i neokolonijalizma, strane okupacije, cionizma, a p a r t h e j d a , svih vidova rasne diskriminacije, kao i priznavanje dostojanstva naroda i njihovog prava na samoopredeljenje;

25. Žene imaju vitalnu ulogu u unapređenju mira u svim oblastima života: u porodici, zajednici, naciji i u svetu. Otuda, žene ravnopravno sa muškarcima moraju učestvovati u procesima odlučivanja koji potpomažu unapređenje mira na svim nivoima;

26. Žene i muškarci treba zajednički da ukinu kolonijalizam, neokolonijalizam, imperijalizam, stranu dominaciju, i okupaciju, cionizam, a p a r t h e j d , rasnu diskriminaciju, prisvajanje zemlje putem sile i priznavanja takvog prisvajanja, jer takva praksa uzrokuje ne« opisive patnje žena, muškaraca i dece;

ŽENSKO PITANJE 243

27. Treba podržati solidarnost žena svih zemalja sveta u njihovom protestu protiv povrede ljudskih prava koju osuđuju i Ujedinjene nacije. Svi oblici ugnjetavanja i nehumanog tretmana žena, muškaraca i dece, uključujući i hapšenje, mučenje, masakre, kolektivno kažnjavanje, razaranje domova, prinudno proterivanje i zabranu kretanja smatraće se zločinima protiv čove- ćanstva i povredom Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i drugih međunarodnih instrumenata;

28. Žene celog sveta treba da se ujedine u cilju otklanjanja povrede ljudskih prava koje se vrše nad ženama i devojkama, kao što su: silovanje, prostitucija, fizički napadi, mentalne svireposti, zaključivanje dečjih brakova, prinudno sklapanje braka i sklapanje braka kao komercijalne transakcije;

29. Mir zahteva da žene kao i muškarci odbijaju bilo kakvo mešanje u unutrašnje stvari država bez obzira da li se ono vrši otvoreno ili prikriveno od strane drugih zemalja ili preko transnacionalnih korporacija. Mir, takođe, zahteva da žene i muškarci rade na unapređenju poštovanja suverenih prava svake zemlje da izgrađuje vlastiti ekonomski, društveni i politički sistem bez političkih i ekonomskih pritisaka i prinude bilo kakve vrste;

30. I žene i muškarci bi trebalo da doprinose postizanju stvarnog opšteg i potpunog razoružanja pod efikasnom međunarodnom kontrolom, počev od nuklearnog razoružanja. Dok se ne postigne opšte razoružanje, žene i muškarci čitavog sveta moraju ostati predostro- žni i uložiti sve svoje snage da se postigne i očuva međunarodni mir:


S T O G A ,

S v e it s k a k o n f e r e n c i j a M e đ u n a r o d n e g o d i n e ž e n a :

1. Potvrđuje svoju veru u ciljeve Međunarodne godine žena ko ji su ravnopravnost, razvoj i mir;

2. Proklamuje svoju privrženost ostvarivanju tih ciljeva;

3. Energično zahteva od vlada, čitavog sistema Ujedinjenih nacija, regionalnih i međunarodnih organizacija i međunarodne zajednice u celini, da se posvete stvaranju pravednog društva u kome će žene, muškarci i deca moći živeti u dostojanstvu, slobodi, pravdi i prosperitetu".

Evo pišem ti ponovo jer sam sam a neprijatno mi je da imam sa tobom samo imaginarne dijaloge a da ti o tome ništa ne znaš; niti me čuješ a niti mi možeš odgovoriti. Tvoja slika, iako loša, mnogo mi znači. Tek sad razumem zašto su „crne madone", najsramniji portreti device Marije, naišle na veliki broj obožavalaca, više nego dobri portreti.

Bez obzira na to, nikada ni jedna slika madone nije bila toliko ljubljena, posmatrana i obožavana kao tvoje fotografije; iako ne crna ništa manje nije nepravična, jer ne otkriva tvoj sjaj, tvoj šarm, tvoju „dolče” , zavodljivi ton tvoga lica. Ali ja ispravljam zrake sunca koji su slikani netačno i utvrđujem da moje oči, iako oštećene svetlošću lampe i upotrebom duvana, još uvek znaju da slikaju i to ne samo u snu nego i za vreme bdenja. Ti si preda mnom živa i držim te u svojim rukama. Ljubim te od glave do pete i padam na kolena pred tobom uzdišući „Gospođo volim vas” . Ja vas zaista volim više nego što je Mor ikada voleo. Pogrešno svet

') Marks je poznat ne samo kao veliki naučnik i revolucionar, već i kao duboko zaljubljen u svoju ženu. Ovo pismo je Marks napisao 21. juna 1856. godine svojoj ženi, dok je boravio kod Engelsa u Mančesteru, koja se sa svoje tri kćen, od maja meseca te godine, nalazila u Trevu, negujući svoju majku. Pismo je prvi put objavljeno u publikaciji „Anali” na nemač- kom jeziku, a francuski marksolog Rubel ga je prvi put objavio u francuskoj verziji 1970. godine. Ono je objavljeno i na drugim jezicima, uključujući i ruski iczik.

M AR K SO V O P ISM O 2 E N I» )


ceni ljude od karaktera. K o ji je od mojih mnogobrojnih kritičara i zatrovanih neprijatelja cenio moju ulogu „velikog ljubavnika” u jednom pozorištu drugog reda? Međutim, ona je istinita. Da su svi oni imali i najmanju dozu duha slikali bi sa jedne strane „odnose proizvodnje i razmene” a sa druge mene kako klečim pred tvojim nogama. Ispod ove slike oni bi napisali „Look to this picture and do it” .2) Ali oni su glupi i takvi će ostati „in saecula saeculorum” .

Momentano odvajanje ima i svoje dobre strane, jer prisustvo čini stvari jednoobraznim i ne dozvoljava da se prave razlike. Gledane iz blizine i najviše kule se čine liliputanskim. Ali, svakodnevne i sitne pojave posmatra- ne iz blizine dobi jaju ogromne razmere. To se isto odnosi i na strast.

Male navike se pretvaraju u proždirače strasti kad nas neposredno zahvate, a za razliku od toga one iščezavaju čim se neposredni objekt gubi sa našeg vidika. Velike strasti koje bliskost objekta pretvara u male navike koje rastu do svoje prirodne mere pod uticajem magijskog dejstva udaljenosti. Tako je i sa mojom ljubavlju. Dovoljno je da te prostor otme mom pogledu da bi odmah bio svestan da ga je vreme još ojačalo, kao što sunce i kiša pomažu biljkama da rastu.

Kad si ti daleko od mene moja se ljubav prema tebi javlja onakva kakva jeste; džinovska, jer ujedinjuje svu energiju mog duha i svu žar moga srca. Ja postajem čo- vek jer osećam veliku strast. Rastrzanost koju izaziva učenje i modema kultura, skepticizam koji nas primorava da potiskujemo sve subjektivne i objektivne predstave, čine da postajemo sitničavi i slabi, samoljubci i neodlučni. Suprotno od toga, ljubav, ne ljubav a la Fo-

*) Pogledajte ovu sliku i poredite.

ŽENSKO PITANJE 247

jerbah za čoveka kao takvog, ne ni kao merabolizam Molšota, čak ni ljubav za proletarijat, već ljubav ljubljene, ljubav za tebe omogućuje da čovek postaje čovek.

Ti ćeš se nasmejati drago srce i zapitaćeš se odakle mi odjednom tolika retorika. Izvesno je, kad bi samo mogao da prislonim na svoje srce tvoje, čisto i nežno, ja bih ćutao, ne bih progovorio ni jednu reč.

U nemogućnosti da te ljubim svojim usnama ja to činim rečima. Ja bih mogao isto tako da pišem stihove, da podražavam rimove iz Ovidijevih „Libri tristium” na teftonskom: Bucher des Jammers (knjige tugovanja). Izgnan Ovidije je bio odvojen samo od cara Avgusta a ja sam u izgnanstvu koje me lišava tebe; to Ovidije ne bi mogao da razume.

Postoje mnoge žene i među njima i vrlo lepe, ali gde bih našao lice čija svaka crta, čak svaka bora izaziva u meni sećanje na najdublje i najfinije u mom životu. Moje beskrajne bolove, moje nenadoknadive gubitke čitam u blagosti tvojih crta i zaboravljam svoj bol kad poljubim tvoje blago lice. „Izgubljen u njenom naručju probuđen njenim poljupcima” u meni to govori pesnik. Ostavljam bramancima i Pitagori njihove doktrine o reinkarnaciji, a hrišćanstvu verovanja u vaskr- senje.

RAZGOVOR SIMON DE BOVUAR I ŽAN POL SARTRA

O ŽENSKOM PITANJU1)

Simon de Bovuar: — Sartr, htela bih da Vas pitam o problemu žena, jer se V i nikad niste izjasnili o ovom pitanju i to je prva stvar o kojoj Vas pitam. Kako se desilo da ste V i govorili o svim potlačenim: o radnicima, o crncima u Crnom Orfeju, o Jevrejima u Razmišljanju0 jevrejskom pitanju, a nikad se niste izjasnili o ženama.

Sartr: — Mislim da to dolazi od moje mladosti. Od svog detinjstva sam bio okružen ženama; moja baba i majka su se mnogo bavile sa mnom, zatim, stalno sam bio okrenut devojčičama. To znači da sam u devojkama1 ženama imao takoreći svoju prirodnu sredinu i uvek sam mislio da u meni ima jedna vrsta žene.

Simon de Bovuar: — Činjenica da ste bili uvek okruženi ženama nije smetnja da ste mogli zapaziti kao značajnu pojavu ugnjetavanja koje podnose.

*) Ovaj razgovor je objavljen u francuskom časopisu Luk (L'Arc), br. 61 iz 1975. g. i predstavlja ne samo skraćeni izraz shvatanja pisca poznatog dela „Drugi pol” koje je uticalo na savremenu ideologiju ženskog pokreta, već i prvi put javno izraženo mišljenje Sartra o jednom od aktuelnih problema današnjice. Pored toga, u ovom razgovoru, zapaža se odjek ideja francuske intelektualne levice o problemu žene; ideja izraženih jednostavno, ležerno i nedorečeno s obzirom na pretenzije poznatog bračnog para, anga- žovanih super intelektualaca: jednog pisca lidera ženskog pokreta i jednog savremenog oštroumnog filozofa, — koji je uvek težio da bude moderan ali i odgovoran mislilac i borac napredne misli i orijentacije, bliske marksizmu i socijalizmu.

ŽENSKO PITANJE 249

Sartr: — Ja sam osećao da moj deda ugnjetava moju babu, ali to nisam do kraja shvatio. Moja majka, kao udovica, bila je potčinjena svojim roditeljima, ne samo ocu već i majci.

Simon đe Bovuar: — Ali, V i ste postali odrasli. Zašto niste shvatili ugnjetenost žena?

Sartr — U celini uzevši, nisam bio svestan toga. Video sam samo pojedinačne slučajeve; naravno, video sam ih mnoge. Ali, u svakom slučaju, smatrao sam da je imperijalizam pojedinačni nedostatak muškarca, a da je jedna vrsta potčinjenosti karakteristična crta žene.

Simon đe Bovuar — Zar ne bismo mogli reći da u odnosu na žene kod mnogih ljudi pa čak, i kod žena, — jer sam i ja takva bila prilično dugo — postoji jedna zaslepljujuća mrlja. Odnosi muškarac—žena uzimaju se kao nešto tako utvrđeno da izgleda prirodno, i uop- šte, i odnosi se ne zapažaju. To me podseća na ono što se nekad zapažalo u grčkoj demokratiji, gde ropstvo nisu zapažali ni oni koji su inače zastupali ideje jednakosti. Izgleda mi da će se u budućnosti gledati sa istim čuđenjem na način kojim su žene danas tretirane u našem društvu, kao što mi gledamo na ropstvo u atin- skoj demokratiji.

Sartr — Mislim da imate pravo. Kao mlad čovek verovao sam u superiornost čoveka,2) što ne isključuje između njega i žene postojanje izvesne jednakosti sa muškarcima. U izvesnim slučajevima muškarac je bio gord, autoritativan i prividno superioran u odnosu na ženu. Na primer, moj očuh, ali smatrao sam tada da je to samo crta karaktera.

') Sartr, kao 1 mnogi pre i posle njega, izjednačava pojam (i reči) čovek i muškarac; uticaj mafiizma se oseća i kod onih koji inače ne osporavaju da je i žena čovek (l'hommc) ljudsko biče.


Simon de Bovuar — Ali V i sad baš rekoste da ste žene u svojim mnogobrojnim odnosima sa njima smatrali za jednake ili za nejednake. Da li time hoćete da kažete ono što ste mi već jedanput naglasili da su one jednake s obzirom na njihovu potčinjenost, čak i ako to stvarno nisu.

Hoću to da kažem s obzirom da je za jednu ženu teže da ima isto toliko kulture, znanja i slobode, kao što može da je ima muškarac. Jedna žena može izgledati jednaka sa muškarcem, čak i ako ne poseduje isti nivo kulture, slobode i druge osobine.

Sartr — Ima nešto od toga. Smatrao sam da ona ima jedan tip osećanja i način ponašanja koje sam ja nalazio i u sebi. Osećao sam se, dakle, sposobnim da vodim razgovor sa ženama mnogo bolje nego sa muškarcima. Sa muškarcima se razgovor uvek pretvara u pitanja profesije. Uvek se taj razgovor završava sa ekonomskim pitanjima trenutka ili sa grčkom gramatikom, u zavisnosti od toga da li je partner trgovac ili profesor. Ali je redak slučaj, na primer, da na terasi jednog kafea govorite o vremenu, o ljudima koji prolaze, o izgledu ulice, o svim stvarima sa kojima sam to uvek činio sa ženama i što je davalo utisak da sam jednak sa njima. I tada kad sam ja vodio razgovor, ja sam ga vodio zato što sam to hteo.

Simon de Bovuar — Ali baš ta činjenica da ste Vi vodili razgovor, što je inače normalno što ste to bili Vi, ne ulazi li u mahizam. Uostalom, moram reći da se u celokupnom Vašem delu, kad se ponovo pročita, nalaze tragovi mahizma i čak falokratije.

Sartr — V i malo preterujete. Ali najzad hoću i da verujem da je to tako.

2ENSK0 PITANJE

Simon đe Bovuar — Ali i Vi ste sami sebe osećali mahistom, zar ne?

Sartr — U izvesnom smislu jesam. Pošto sam postavljao odnose na ovaj ili onaj plan, ako je žena bila saglasna, naravno. Ali ja sam činio prve pokušaje a ne smatram mahizam kao nešto što dolazi od položaja muškarca. Shvatam ga kao posebnu karakteristiku moje ličnosti.

Simon đe Bovuar — To je interesantno, jer ste Vi prvi kazali da psihologija i osećajnost nije ništa drugo već interiorizacija jedne situacije.

Sartr — Da. Imao sam pred sobom opštu situaciju čoveka naše epohe u odnosu sa ženama. Ja sam je uzimao za individualnu superiornost. Ne treba zaboraviti, i to priznajem, da sam sebi pripisivao mnoge superiornosti u odnosu na svoje vršnjake i svoj pol. To znači u odnosu na mnoge ljude.

Simon đe Bovuar — To znači da ideja superiornosti u odnosu na žene proizlazi iz toga što je V i imate u odnosu prema svakom.

Sartr — Možda. Međutim, ona je imala nešto posebno, pošto je bila vezana za osećanje. Potrebno je proučavati superiornost koja prolazi kroz osećanje. Šta znači voleti nekoga i u isto vreme se osećati superiornim i u kojoj meri ima u tome protivurečnosti?

Simon đe Bovuar — Ono što mi se čini najinteresantnijim u ovom svemu, to je da, mada rado govorite da ste Vi isti kao ma ko drugi, Vi niste osetili Vaš mahizam kao ma ko drugi.

Sartr — Kao posebni mahizam jedne ličnosti. Potrebno je da vam kažem, da ja sebe nisam smatrao celog života da sam ma ko. To mi se desilo kad sam imao četrdeset godina i od tog momenta tako sam i pisao i tako i danas mislim.


Sim on de Bovuar — Vratimo se mahizmu koji treba nijansirati. V i ste bili taj koji me je podsticao da pišem „Drugi pol". I kad je knjiga bila objavljena Vi ste prihvatili sve njene teze, dok mi je Kami, na primer, skoro bacio knjigu u lice. Od tog trenutka, uostalom, otkrila sam mahizam jednog broja ljudi za koje sam verovala da su istinski demokrati, ne samo u odnosu na pol već i u odnosu na celo društvo.

Sartr — Da. Odmah da istaknem da sam Vas, što se tiče naših odnosa uvek smatrao za jednaku.

Simon de Bovuar — Moram reći da me V i nikad niste ugnjetavali i da nikad niste isticali svoju nadmoć. Da bismo nijansirali Vaš mahizam, značajno je istaći da u našim odnosima nikad nije bilo „superiornosti — inferiornosti" kao što to obično imaju žena i muškarac.

Sartr — U tom pogledu naučio sam i shvatio da u odnosima između čoveka i žene ima nečeg što ukazuje na duboku jednakost dva pola. Ja ne shvatam sebe da sam superiorniji u odnosu na Vas ili da sam inteligentniji ili aktivniji, znači ja nas stavljam na isti plan. Mi smo bili jednaki. Pri tome mislim da je to pojačalo moj mahizam, jer mi je omogućilo da ga nađem u odnosu sa drugim ženama. Međutim, jednakost koju smo mi imali izgleda mi da nije samo pojedinačna jednakost dva bića; ona otkriva duboku jednakost dva pola.

Simon de Bovuar — Vi ste, izvesno je, prihvatili Drugi pol. On vas nije uopšte izmenio, uostalorti ni mene, jer mislim da smo imali iste stavove u tom trenutku.

Sartr — Oboje smo verovali da će socijalistička revolucija nužno povući i emancipaciju žene. Mi smo se i zajedno razočarali, jer smo otkrili da ni u Sovjetskom Savezu, ni u čehoslovačkoj, ni u jednoj drugoj zemlji koja se naziva socijalističkom, koju poznajemo, žena

ŽENSKO PITANJE 253

nije istinski jednaka muškarcu. To me je, uostalom, i podstakao da od 1970. definitivno zauzmem feminističke stavove. Hoću da kažem, da otkrijem i priznam specifičnost borbe žena.

Simon đe Bovuar — V i ste me sledili na tom putu, ali htela bih da sad istaknem i do koje mere. Šta Vi sad mislite o borbi žena za svoju emancipaciju? Na primer, kako se ona usklađuje sa borbom klasa?

Sartr — Mislim da su to borbe različitog vida i različitog smisla koje se uvek ne ujedinjuju. Borba klasa do danas se odnosila na borbu ljudi između sebe. U suštini tiče se odnosa koji se izražavaju u pogledu vlasti i ekonomije. Odnosi između žena i muškaraca su znatno drugačiji. Van sumnje je da s ekonomskog gledišta ima među ovim pojavama međusobnih implikacija ali žena nije klasa i muškarac u odnosu na ženu nije to isto tako. Druga stvar je odnos među polovima. Prema tome, u osnovi postoje dva pravca borbe za ugnjetene: borba klasa i borba polova. Ova dva pravca, naravno, često se dodiruju i udružuju. Tako je to danas, kad se klasna borba i borba polova, po tendenciji, ujedinjuju. Ja ističem „po tendenciji" pošto principi i artikulacije nisu isti. Građanska žena i radnička žena nisu protiv- stavljene kao klase. Klasna podela između buržoazije i radnika tek posredno pogađa žene, tako da, na primer, često nailazimo na odnose između jedne građanke i njene kućne pomoćnice koji su nezamislivi između sopstvenika jedne fabrike ili inženjera u njoj i jednog fizičkog radnika u istoj fabrici.

Simon de Bovuar — Na koju vrstu odnosa sad mislite.

Sartr — Na odnose kad građanka govori o svom mužu, o svojim odnosima sa njim i o svojoj kući, nailazimo često na saučesništvo između dve žene različitih


klasa. Mislim da jedna građanka, osim u slučaju kad je, na primer, rukovodilac preduzeća, ne pripada buržoaziji. Ona je građanka preko svog muža.

Simon de Bovuar — V i mislite na tradicionalnu buržoaziju.

Sartr — Da, u kojoj, najpre, mlada devojka živi kod svojih roditelja pod vlašću svoga oca, zatim se udaje za čoveka koji preuzima, malo ih ublažujući, iste principe koje je imao njen otac. Ona nema prilike da se potvrdi kao pripadnik muške klase, buržoazije. U mnogim slučajevima, naravno, ona prihvata buržoaske principe. Isto tako je normalno da jedna žena buržuja ima sve osobine koje ima buržujka. Ona često, i sa većom oštrinom, izražava ista mišljenja kao njen muž. Ona podražava ponašanje svog muža, naročito u odnosima sa „nižima". Navedimo primere: Ona je dvosmislena prema svojoj kućnoj pomoćnici, ima prema njoj dvostruki stav. Postoji izvesno saučesništvo pola, što predstavlja čisto ženski odnos u ime koga se gospođa poverava poverenju gospođe u određenim odnosima, a zatim, postoji vlast buržujike, odnosno gospođe, a to je vlast koju je ona stekla svojim odnosima sa mužem.

Simon de Bovuar — Drugim rečima, vi prihvatate tezu izvesnih žena „Pokreta za oslobođenje žena" (M. L. F. — na francuskom) prema kojoj je buržujka to na osnovu predstavljanja.

Sartr — Izvesno je, pošto ona odnos sa ekonomskim i društvenim životom ima samo preko čoveka, da ga ima preko posrednika. Jedna buržujka vrlo retko ima odnos sa kapitalom. Ona je seksualno vezana sa čo- vekom koji ima taj odnos.

Simon de Bovuar — To je očigledno. Jer ako je bur- žujku izdržavao muž, i nema oca koji će je prihvatiti, u slučaju razvoda braka, primorana je da traži zaposle

2ENSK0 PITANJE 255

nje; vrlo često to će biti slabo plaćeno zaposlenje, koje je neće mnogo uzdići iz situacije proletera.

Sartr — Sećam se odnosa moje majke prema novcu; ona je najpre dobijala novac od svoga muža, pa kao udovica od oca, zatim u novom braku, od drugog muškarca, koji je izdržavao do smrti. Na kraju svog života, ona je delimično živela od novca koji jo j je ostavio njen drugi muž a delimično od onog koji sam joj ja davao. Od početka do kraja života nju su izdržavali muškarci i nije imala neposredni odnos sa kapitalom.

Simon de Bovuar — Drugim rečima, Vi priznajete specifičnost borbe žena.

Sartr — Potpuno. Ja ne mislim da ona proizilazi iz borbe klasa.

Simon de Bovuar — Po mom mišljenju feminizam predstavlja borbu koja se vodi izvan klasne borbe sa kojom je na izvesni način vezana. Uvek ima i drugih borbi: na primer, danas borba Bretonaca i Oksitanaca koje se ne podudaraju sa borbom klasa.

Sartr — One su ipak tesno vezane.Simon de Bovuar — Buna mladih vojnika je nešto

drugo nego borba klasa. Smatram da danas ima mnogo pokreta koji su istovremeno u odnosu sa borbom klasa i koji su nezavisni, ili su u svakom slučaju nesvodljivi na tu borbu.

Sartr — Potrebno je ispitati jedno za drugim. Smatram da specifičnost borbe žena protiv muškaraca nije uopšte borba ugnjetenih klasa protiv ugnjetača. To je nešto drugo. Ali ostaje činjenica da je borba žena protiv muškaraca borba protiv ugnjetavanja, pošto čovek pokušava da zadrži ženu u podređenom položaju.

Simon de Bovuar — Kakav značaj pripisujete ovoj feminističkoj borbi koju priznajete kao takvu. Da li se pridržavate starog razlikovanja između primarne i se


kundarne protivrečnosti i smatrate li borbu žena kao sekundarnu.

Sartr — Ne, za mene je borba žena primarna. U toku vekova ova se borba ispoljavala u ličnim odnosima, u svakoj porodici. Skup ovih posebnih borbi pretvara se u opštu. Ona ne obuhvata svakog. Izgleda mi da većina žena ne smatra korisnim da priđe toj borbi, da pojedinačne borbe uključuje u opštu borbu svih žena protiv svih muškaraca. Ova opšta borba još nije poprimila ovakvu širinu.

Simon đe Bovuar — Ima domena u kojima, iako nisu sasvim svesne toga, žene smatraju da su posebno zainteresovane. Bitka oko abortusa u početku je vođena od strane jedne grupe intelektualki. Kada smo potpisale poznati manifest od 343, nismo bile ni tada mnogobrojne, ali to je imalo takav odjek na sve žene, da smo konačno postigle da od vlade otrgnemo zakon o abortusu, zakon koji nije potpuno zadovoljavajući, ali predstavlja jednu našu nesumnjivu pobedu.

Sartr — Da. Ali i mnogi ljudi su bili pristalice priznanja abortusa. Često muškarac plaća abortus. Muškarac koji je oženjen i koji ima prijateljicu, nema nikada želju da od nje dobije dete.

Sim on đe Bovuar — čin i mi se da ste suviše optimista u pogledu brige muškaraca za žene u drugom stanju. U mnogim slučajevima muškarac se izvlači, ne daje moralnu podršku. Bitka za abortus je ženska stvar i one su je dobile.

Sartr — Danas, u izvesnoj meri, to je tačno. Ali, uprkos svemu, skupština sastavljena od muškaraca usvojila je zakon. Ima u tome jedno saučesništvo polova.

Simon đe Bovuar — Pri tome istaknimo da mnoge žene nisu potpuno svesne da su ugnjetene, i da smatraju da je prirodno što su u takvom položaju, da je prirodno

2ENSK0 PITANJE 257

što one same treba da se bave domaćim poslovima i da se staraju o deci. Sta mislite o problemu koji se postavlja pred ženama koje rade, na primer, u fabrici gde su eksploatisane i koje su, s druge strane, u kući eksploatisane od muža. Smatrate li da je potrebno, ili ne, otvoriti im oči o ovoj domaćoj eksploataciji?

Sartr — Izvesno. Ali, očigledno je, danas postoji razlika između žene iz buržoazije i radnica. One u osnovi imaju iste interese i mogu među sobom da se kao žene shvate i povezuju.

To one čine kao žene, ali isto tako one su i pode- ljene među sobom i to najvećim delom usled klasne podele koja protivstavlja njihove muževe, kao i time što su obe primorane da izražavaju društvene ideje svojih muževa. Buržujku od radnice naročito razlikuje način života, gazdovanje u domaćinstvu i podizanje dece. To ih, u različitom stepenu, stavlja na dve strane.

Simon đe Bovuar — Da. Ali žena radnica je dvostruko ugnjetavana. Polazeći od tog, postavljam Vam jedno praktično pitanje. Da li je opravdano podići ženu protiv muža, iako je on često i izgleda jedino njeno utočište protiv ugnjetavanja kapitaliste?

Sartr — U tome ima jedna protivrečnost. Ali ona je drukčija od onog što se obično misli. Osnovna protivrečnost je borba polova, a dopunska je borba klasa.

U meri u kojoj žena trpi dvostruko ugnjetavanje, borba polova je prioritetna. Ali, mislim da žena radnica treba da pronađe sintezu, koja je različita prema slučajevima, između radničke borbe i borbe žena, sintezu u kojoj ni jedna ni druga borba neće biti potcenjene. Ne smatram da je to lako. Ali, u tom pravcu treba da se razvija napredak.

Simon đe Bovuar — Da, ali sećam se diskusije, koju smo imali posle pojave Karmicevog filma Udarac na


udarac.8) Prikazivanju ovog filma prisustvovao je znatan broj radnica i žena boraca u Pokretu žena za oslobođenje (M. L. F.). Kada smo posle predstave govorili o tome da su one ugnjetene i od strane svojih muževa, one su odlučno stavile do znanja da su one mnogo bliže mužu radniku nego ženi buržujki.

Sartr — To mi izgleda očigledno u izvesnom smislu. Ali, osnovno je pitanje da li su problemi pred kojima stoji žena buržoazije isti ili nisu isti kao oni koji se postavljaju ženama radnicama. Kao što smo već istakli, u slučaju da je napuštena od muža ili je udovica, bur- žujka se često spušta na nivo radnice ili sitne buržoazije, ako je posao kojim se mora baviti da bi opstala slabo plaćen.

Simon de Bovuar — Postoji uzajamnost između borbe klasa i borbe polova, naročito u slučajevima kad žene postavljaju profesionalne zahteve. Poznajem dva primera. Uzmimo slučaj štrajka u gradu TRUA od pre nekoliko godina. Radnice koje su rukovodile štrajkom izjavile su ženama borcima pokreta za oslobođenje na otvoren i energičan način: „Sad kad sam shvatila šta znači buniti se, jasno mi je šta treba da radim kod kuće, moj muž će morati postati samo mali šef". Drugi primer: zaposlene žene u „Novim galerijama" u TION-villu su vodile vrlo težak štrajk i držale krajnje feminističke govore u kojima su objašnjavale da su sad svesne dvostruke eksploatacije i da ih obe odbacuju. Znači li to, prema vašem mišljenju, da je opravdano pomoći ženama da otvore oči i kad je to po cenu stvaranja niza teškoća i trzavica za same njih.

Sartr — Očigledno. Izgleda mi da je nemoguće ukinuti jednu od bitnih borbi među ljudskim bićima za

■) Poznati film sa feminističkom tendencijom.

2ENSK0 PITANJE 259

jedan deo stanovništva. Pošto su žene žrtve, nužno je da toga budu svesne.

Simon đe Bovuar — Slažem se. Potrebno je da postanu svesne i da nađu načine borbe i da se ne osete izolovane u svojoj borbi.

A sad postavljam jedno vrlo značajno pitanje koje se raspravlja u okviru pokreta za oslobođenje žena. Ono se odnosi na postojanje veze između jednakosti i onog što se naziva otvaranje mogućnosti za unapređenje žene (promocija). S jedne strane, mi smo za društvo jednakih u kome će biti ukinuti ne samo eksploatacija čoveka od strane čoveka već i sve hijerarhije, privilegije i tome slično. S druge strane, mi hoćemo da stičemo iste kvalifikacije kao muškarci, da imamo iste početne šanse, iste plate, iste mogućnosti u karijeri i u postizanju najviših stupnjeva u određenoj hijerarhiji. U tome ima izvesne protivrečnosti.

Sartr — Prva je protivrečnost u tome što postoje hijerarhije. Ako pretpostavimo pokret, koji ja želim, i koji ih, hijerarhije, ukida, protivrečnost bi prestala, tj. žene će biti tretirane isto kao muškarci. Tada će se uspostaviti duboka jednakost između muškaraca i žene u radu, i time više neće biti problema koji postavljate.

Ali, uzmimo stvari kakve su danas. Danas su muškarci i žene u načelu jednaki u sporednijim zanimanjima i zanatima koji su malo plaćeni i ne traže mnogo pianja. Ali, postoje i dobro plaćena zanimanja koja daju i vlast onima koji ih vrše i zahtevaju od njih određeno znanje.

Izgleda mi opravdano da se većina žena ujedini za postizanje apsolutne jednakosti muškarca i žene u oblastima koje ne podrazumevaju hijerarhije u radu; s druge strane, u današnjem društvu, da pokažu, kroz


primer određenog broja među njima, da su jednake muškarcima i u najelitnijim zaposlenjima.

Smatram, dakle, da pojedine žene, pod uslovom da pripadaju istom egalitamom i feminističkom pokretu, zato što to mogu, treba da idu do najviših stepena na društvenim lestvicama, da bi pokazale da nisu ni najmanje lišene inteligencije kad su u pitanju razne nauke, što inače mnogi ljudi osporavaju; i uopšte da su sposobne da vrše iste poslove i profesije kao i muškarci. Prema tome, danas postoje ove dve kategorije žena i one su neophodne. Pri tome istaknimo da je elitistička kategorija delegirana u izvesnom smislu od mase žena i to u cilju da u ovom društvu, zasnovanom na elitama i nepravdi, pokažu da žene mogu biti elita kao i muškarci. To mi izgleda nužnim da bi se jedan deo ljudi razoružao u shvatanju da su žene niže u intelektualnom i svakom drugom pogledu.

Simon de Bovuar — Verovatno bi ih to razoružalo, ali ih to ne bi ubedilo. Oni žele da žene budu niže, jer traže za sebe najbolja mesta. Ali, da li time ne postoji rizik da ove žene služe kao alibi? Navedimo slučaj gospođice Šopine4) o kome postoje različite ocene u pokretu za oslobođenje žena.

Jedne žene su smatrale da je to uspeh za ženu, jer je ova devojka dokazala svoje sposobnosti, druge pak žene su na to odgovarale da će se time muškarci služiti kao alibijem, navodeći „V i imate iste šanse i možete, ako ste sposobne da postignete i sve ono što i mi muškarci možemo. Prema tome, ne ponavljajte stalno da ste održavane u podređenom položaju". Sta mislite o ovoj opasnosti?

4) Slučaj jedne mlade devojke koja je, prvi put u univerzitetskoj praksi Francuske, učestvovala na konkursu poznate elitističke Politehničke škole, dotle isključivo rezervi sane za muškarce, jednoglasno primljena kao „prva u rangu".

2ENSK0 PITANJE 261

Sartr — Mislim da ona postoji, mada je odgovor tim ljudima lak. Vi ste ga dovoljno dali u posebnom broju Modernih vremena koji je posvećen ženama. Međutim, opasnost i dalje postoji. Usled toga žena — alibi, o kojoj Vi govorite, je dvosmislena kreacija. Ona može opravdati nejednakost i postoji u izvesnom smislu kao delegatkinja žena koje hoće jednakost. Ali, već u savremenom društvu je nemoguće zanemariti činjenicu da ima žena koje obavljaju tzv. muške poslove i profesije i u tome su vrlo uspešne.

Simon de Bovuar — Može se reći da čovek uvek zapada u opasnost da služi kao alibi. To se svodi na poznato „igrati nečiju igru” . Ne može se ništa predu- zeti a da se, na ovaj ili onaj način, ne igra za drugog. Ali, slažemo se da je korisno da žena ima najviše kvalifikacije. Međutim, ja razlikujem dve stvari: kvalifikacije i položaj. Da li će jedna kvalifikovana žena uvek prihvatiti položaje kojima se održavaju hijerarhije koje ona ne prihvata?

Sartr — Mislim da je danas nemoguće zamisliti kvalifikaciju koja ne bi vodila do određenih položaja. Na tim položajima žene mogu uticati na promene.

Simon de Bovuar — Ali ima položaja koje bi, isto tako, i ljudi trebalo da odbijaju. Ako žena treba da odbije da bude visoki funkcioner ili ministar ma koje vlade, to bi trebalo da učini i muškarac. U osnovi postoje iste mogućnosti za jedne i za druge. Žena pri tom češće pada u klopku, jer njoj pripada vlast na osnovu njene kvalifikacije u sistemu u kome muškarci drže skoro celokupnu vlast. Na primer, može se očekivati da jedna žena naučnik rukovodi istraživanjem o ženskim problemima, kao što su menstruacija, kontracepcija itd. Ona će vršiti te opite u okvirima koji su već postavljeni od strane muškarca. Mislim da je njen položaj vrlo deli


katan, i neopravdano je da ona služi samo muškim interesima.

Sartr — To nas dovodi do drugog pitanja koje je isto tako predmet spora u pokretu za žensko oslobođenje. Da li žene treba da odbace muški svet, ili da u njemu traže svoje mesto? Da li one treba da preuzmu sredstvo ili da ga promene? Kad to kažem mislim na nauku, jezik, umetnost. Sve vrednosti su pod pečatom muškaraca. Da li, usled toga, one treba da sve potpuno odbace i nastoje da se ponovo, iznova stvara nešto radikalno novo? Ili je potrebno prihvatiti sve vrednosti, osvojiti ih i njima se služiti u ciljevima feminizma? Sta o tome mislite?

Simon de Bovuar — Vi, u stvari, postavljate drugo pitanje koje se odnosi na takozvanu ženskost („femini- tude” ). Među nama niko ne prihvata ideju o ženskoj prirodi; ali da li, u kulturnom pogledu, položaj ugnjetavanja nije kod nje, žene, razvio izvesne nedostatke, kao i vrline po kojima se razlikuje od muškaraca.

Sartr — Izvesno je, ali to ne znači da, u više ili manje bliskoj budućnosti, ako feminizam pobedi, ovi principi i ove osećajnosti nužno treba da ostanu.

Simon de Bovuar — Ako m i smatramo da imamo izvesne pozitivne kvalitete, zar ne bi bilo bolje uticati da ih usvoje muškarci, umesto da ih guše žene.

Sartr — Moguće je, zaista, da izvesno bolje poznavanje sebe, više unutrašnje i tačnije poznavanje, pripada naročito ženi, a manje čoveku.

Simon de Bovuar — Kad ste istakli da više volite da posećujete žene nego muškarce, nije li to zbog toga što one, usled ugnjetavanja kojem su podređene, iz- begavaju izvesne muške nedostatke. Često ste govorili da su one manje „komične" od muškaraca.

ŽENSKO PITANJE 263

Sartr — Izvesno je da ugnjetavanje znači i u ovom pogledu mnogo. Time što sam istakao da su manje „komične" nego muškarci, to je zato što on, ikad postoji kao srednji čovek, nailazi na spoljne okolnosti koje ga čine baš komičnim. Na primer, kada sam napred pripisao svoj mahizam jednom svom ličnom svojstvu, a ne u-ticaju društvenog sveta na mene, bio sam komičan.

Simon đe Bovuar — Hoćete time da kažete da je čovek biće koje se lakše vara.

Sartr — Lakše je prevareno i lakše komično. Muško društvo je komično društvo.

Simon đe Bovuar — Uprošćeno rečeno, to je usled toga što svaki muškarac igra uloge i potpuno je ukru- ćen u tim ulogama.

Sartr — Da. Žena, kao potčinjeno i iskorišćavano biće, u izvesnom smislu je slobodnija od muškarca. Ona ima manje obaveznih pravila prema kojima se ponaša. Ona je sposobna i da ih ne poštuje.

Simon đe Bovuar — To znači da vi podržavate borbu žene.

Sartr — U svakom slučaju. Isto tako smatram normalnim što feministkinje nisu uvek saglasne u izvesnim pitanjima i da među njima ima trzavica, podela. To je normalno za jedniu grupu koja je na stupnju razvitka na kome smo danas. Smatram, isto tako, da žene u svom pokretu nemaju masovnu osnovu. Njihov je zadatak, čini mi se, da je osvoje. Pod ovim uslovom, feministička borba bi mogla da uzdrma društvo koje će se i potpuno razdrmati; pod uslovom, isto tako da se borba žena udruži sa borbom klasa.

B IBLIO G R A F IJA O ŽEN SK O M P ITA N JU 1)

Adams Elise and Mary Louise Briscoe (eds.), Up Against the Wall Mother. . . , On Women's Liberation, Beverly Hills, Cal., Glencoe Press, 1971.

Belkin Madeline, Liberation Now! New York, Dell, 1971.Cade Toni (ed.), The Black Woman, New York, Signet, 1970.Come Out! Selections from the Radical Gay Liberation

Newpaper, New Yoric, Thimes Change Press, 1971.Communistes et la condition de la femme, Paris, Ed. Soci-

ales, 1975.Cooke Joanne, Charlotte Buch-Weeks, and Robin Morgan

(eds.) The New Women, New York, Fawcett, 1971.Femme du XX Steele. Paris, Ed. P.U.F., 1965.Fuchs Cynthia and Wiliam J. Goode (ed.) The Other Half:

Roads to Women's Englewood Cliffs, N. Y., Prentice- -hall, Spectrum Books, 1971.

Garskof Michele Hoffnung (ed.), Role Women Play, Readings Toward Women's Liberation, Belmont, Cal., Bro- okd/Cole, 1971.

Gomick Vivian and Barbara Moran (eds.), Woman in Sexist Society; Studies in Power and Powerlessness, New York, Basic Books, 1971.

Kraditor Aileen (ed.), Up From the Pedestal: Selected Documents from the History of American Feminism, Chicago, Quadrangle, 1968.•) Odabrana a ne potpuna; ova druga je izuzetna (osim za literaturu

na engleskom jeziku u radovima: L. Cicler, Woman i A. Bibliography;R. Morgan, Sisterhood is Powerful.

1. ANTOLOGIJE

266 BIBLIOGRAFIJA

Morgan Robin (ed.)f Sisterhood is Powerful: An Anthology of Writings from the Women’s Liberation Movement, New York, Vintage, 1970.

O'Neill William L. (ed.), The Woman's Movement: Feminism in the United States and England, New York, Barnes and Noble, 1969.

Robins Joan (ed.), Handbook of Women’s Liberation, Cal., Now Library Press, 1971.

Rossi Alice (ed.), John Stuart M ill ad Harriet Taylor Mill, Essays on Sex Equality (with long introductory essay by Rossi), Chicago, University of Chicago Press, 1971.

Roszak Betty and Theodore (eds.), MasculinefFeminine, New York, Harper Colophon, 1970.

Salper R., Female Liberation, N. Y., Ed. A. Knopf, 1971.Scott. Anne Firor (ed.), The American Woman: Who Was

She? Englewood Cliffs, N. J., Prentice-Hall, Spectrum Books, 1971.

Shulman Alix (ed.) The Traffic in Women and Other Essays on Feminisam by Emma Goldman, New York, Times Change Press, 1971.

Stambler Sookie (ed.), Women’s Liberation: Blueprint for the Future, New York, Ace Books, 1970.

Tanner Leslie B. (ed.). Voices from Women’s Liberation, New York, Signet Books, 1970.

Thomson Mary Lou (ed.), Voices of the New Feminism, Boston, Beacon, Press, 1970.

2. KNJIGE O OPSTIM PITANJIMA ŽENA

Allen Pamela, Free Space: A Perspective on the Small Group in Women's Liberation, New York, Times Change.

Albala Lebbl P., Razvoj univerzitetskog obrazovanja naših žena, Beograd, 1930.

Alzon Cl., La Femme potche et la femme boniche, Paris, Ed. Maspero, 1974.

Baby I., Un monde meilleur, Paris, Maspero, 1964.Bardwick Judith, Psychology of Women, A Study of Bio-

Cultural Conflicts, New York, Harper and Row, 1971.Bebel A., Žena i socijalizam, Beograd, Rad, 1964.Bird Caroline, Born Female: The High Cost of Keeping Wo

men Down, New York, McKay, 1968.Campe de Alange, Habla la mujer, Madrid, Edicusa, 1967.

BIBLIOGRAFIJA 267

Capmamy Maria, La dona a Catalunya, Barcelona, Editorial 62, 1966.

Chombart de M. J. et Lauwe P., La Femme dans la Societe, Paris, Ed. CNRS, 1971.

Cotti, La femme an seuil de Van 200, Paris Ed. Casterman, 1974.

Colon Clara, Enter Fighting, Today’s Woman, A Marxist-Le- ninst View, New York, New Outlook Publishers, 1970.

Cudlipp Edythe, Understanding Women’s Liberation, New York, Paperback, 1971. (This is written from the point of view of the mass media and shows precisely that Cudlipp does not understand Women’s Liberation.)

Discrimination Against Women. 2 vols. Svedočenja pred Odborom Kongresa SAD o položaju žena u oblasti obrazovanja i rada.

Ellis Julie, Revolt of the Second Sex, New York, Lancer Books, 1971.

Engels Fridrih, Poreklo porodice privatne svojine i države, Beograd, Kultura, 1961; Položaj radničke klase u Engleskoj, Beograd, Kultura, 1961.

Ep9tein Cynthia Fuchs, Woman's Place: Options and Limits in Professional Careers, Berkeley, University of California Press, 1970.

Figes Eva, Patriarchal Attitudes: The Case for Women in Revolt, New York: Fawcett, 1971.

Firestone Shulamith, The Dialectic of Sex: The Case for a Feminist Revolution, New York, Morrow, 1970.

Flexner Eleanor, Centry of Struggle, Cambridge, Mass, Harvard University Press, 1959.

Gallion Jane, Woman as Nigger, Canoga Park, Cal. Weiss, Day and Lord, 1970

Greer G., La femme envique, Paris, (francuski prevod) Ed.Laffont, 1971.

Komisar Lucy, The New Feminism, New York, Franklin Watts, 1971.

Kraditor Aileen, Ideas of the Woman Suffrage Movement, 1890—1920, New York, Columbia University Press, 1965.

Lafargue P., La question de la femme, Paris, Ed. L'Oeuvre novelle, 1904.

Lenjin, Dela, tom X X III—XXIV, Moskva, 1947.Lemer Gerda, The Woman in American History, New York,

Addison-Wesley, 1971.

268 BIBLIOGRAFIJA

Marks Karl, Sveta porodica, Beograd, Kultura, 1964; Eko- nomsko-filozofski rukopisi, Rani radovi, Zagreb Naprijed, 1961.

Marks K. Engels F., Nemačka ideologija, Beograd, Kultura, 1964.

Michel A., Sociologie de la famille, Paris, Ed. Mouiton, 1970.Millet Kate, Sexual Politics, New York, Doubleday, 1970.Moody Anne, Coming of Age in Mississippi, New York,

Dell, 1970.Negrin Su. A., Graphic Notebook on Feminism, New York,

Times Change Plress, 1971.O'Neill, William L., Divorce in the Progressive Era, New

Haven, Yale University Press, 1967.Everyone Was Brave: The Rise and Fall of Feminism in

America, Chicago, Quadrangle, 1969.Reead Evelyn, Problems of Women’s Liberation, New York,

Pathfinder Press, 1971.Reeves Nancy, Womankind — Beyond the Stereotypes, New

York, 1971.Reich, La Revolution Sexuelle, Paris, Ed. 10/18, 1970.Rocheblave Speodć, Les roles masculins et feminis, Paris, Ed.

P.U.F., 1964.Schudler Diane, and Florynce Kennedy, Abortion Rap, New

York, McGraw-Hill, 1971.Scott Anne, The Southern Lady: From Pedestal to Politics,

Chicago, University of Chicago Press, 1971.Schowalter Elaine, Women’s Liberation: A Sourcebook of

Feminism and Literature, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1971.

Sinclair Andrew, The Emancipation of the American Woman, New York, Harper Colophon, 1965.

Solanis Valerie, SCUM Manifesto, New York, Olympia Press, 1969.

Strauss L6vi, Les structures ilimentaires de la parentć, Paris, Morton, 1967.

Suelzle Marijean, What Every Woman Should Know About the Women’s Liberation Movement, Cal., Amazon Graphics, 1971.

Sulleroz, La vie des femmes, Paris, Ed. Gonthier. 1965.La femme dans la socićti modeme, Paris, Ed. Gonthier, 1974. Demain les femmes, Paris, Ed. Laffont, 1965.

Vallabr6que C., La Condition masculinb, Paris, Payol, 1968.

BIBLIOGRAFIJA 269Ware Cellestine, Woman Power, The Movement for Women's

Liberation, New York, Tower Books, 1970.Wilson J., Logic and Sexual morality, London, Piuguin Book,

1965.

3. ČASOPISI*)

Socialist Woman, 21 Watcombe Cirous, Carrington, Nottingham, England.

Cuadernos pera el Dialogo (Specijalni broj posvećen ženi u Španiji, Madrid 1, Spain (Decemner 1965).

Choisir, Ed. Les femmes, Paris.Espirit, Paris, Mart 1961 (broj o ženi).Les femps modernes, posebni broj Les femmes s’entčtent,

Paris, mart, 1975.Partisans, Paris, 1971 (posvećeni ženama).Quarto Mondo (Organo del Fronte Italiano di Liberazione

Femminile), Piazza SS Apostoli 49, Rome, Italy.

*) Pored povremenih publikacija isključivo posvećenih ženskom pitanju, ili časopisa koji su tome posvetili posebne Brojeve, broj povremenih publikacija o ženi je znatno veći ako se uzmu u obzir razni časopisi i bilteni pokreta za oslobođenje žena (naročito u SAD); znatan je i broj članaka o ženskom pitanju koje u toku poslednjih godina objavljuju časopisi od književnih i opšte-kulturnih do socioloških i filozofskih.

REGISTAR POJMOVA,

Aparthejd, — 236, 242 Atinska demokrati ja, — 249 Avangarda, — 192 Adam, — 49 Aragon, — 43 Aristofan, — 35 Avgustin, — 49 .Antidiring”, — 129 .Arhaično društvo”, — 91

Bespravnost, — 151 Biologizam, — 49, 51, 69 Birokratija, — 20 Bog, — 38, 64 Borac, — 14 Borba grupa, — 72 Borba klasa, — 69, 74, 253,

263Borba polova, — 69, 71, 72,

73, 212, 253, 257 Borba žena, — 253, 255 Brak, — 26, 138, 139, 168, 177,

197Buržoazija, — 129 Bebel A., — 9, 10, 35, 63, 66,

67, 98, 105, 110, 120, 176, 190, 191, 202, 204

Bekon, — 191 Bems Meri, — 83

IMENA I NASLOVA

Blekston, — 229 Bovuar de Simon, — 10, 54

248Breton A., — 52 Broz Josip Tito, — 239

Car, — 64 Givilizatija, — 78 Crkva, — 27Cetkin K., — 9, 65, 149, 172 čovek, — 20, 28, 59, 60, 67,

77, 94, 96, 101, 154, 161, 186, 195, 199, 201, 205, 217, 254, 263

Darvinizam, — 69, 204.Deca, — 95, 105, 109, 126, 131,

163, 202 Degradacija, — 230 Demokratija, — 151, 153 Demokratska prava, — 150 Despotizam, — 227 Devojka, — 21 Diskriminacija žena, — 25,

233Dogmatizam, — 68 Domaćica, 109, 161, 164 Domaćinstvo, — 26, 74 Dominacija, — 25, 27, 236

272 REGISTAR

Dostojanstvo, — 24, 234 Feminizam, — 68, 78, 262Društvena grupa, — 25, 67 Frojdo-marksizam, — 70, 71, Društvene klase, — 26 76Društveni progres, 233 Fojerbah, — 247Društveni sistem, — 26 Folkner, — 35Društvo, — 55, 85, 93, 111, Frojd, 19, 50, 51, 77, 176

186, 190, 209, 244 Furije, — 12, 58, 60, 68, 81,Država, — 207, 208, 237 129Darvin, — 92, 206 Dekart, — 119Demosten, — 197 Gospodar, — 30, 72, 231Don Žuan, — 37, 38 Godina žena, — 8, 18, 40, 235Dostojevski, — 38 Građanin, — 233Deklaracija o nezavisnosti, Građanska prava, — 212,

— od 1776., — 223 227 Deklaracija o osećanjima, Ged 2., — 9, 63,160

— 224 Gete J. W., — 45 Deklaracija o pravima čove- Goldman Ema, — 85

ka i građanina, — od 1789 Gramši, — 63— 223

Deklaracija o ravnopravnostižena od 1975., — 234 Heterizam, — 139

„Dela”, (Lenjin), — 126, 145, Hijerarhija, — 21, 52, 259, 148, 153, 155, 159 261

Humanizam, — 121 Hegel, — 58

Eksploatacija, - 26, 66, 75, Heraklit, - 41 83, 128, 259

Emancipacija, — 6, 24, 42, Inferiornost, — 66, 79 57, 86, 118, 129 Institucije, — 69, 93

Emancipacija žena, — 67, Intemacionala, — 173 129, 161 „Idiot”, (Dostojevski), 38

Etatizam, — 88 „Izabrana dela”, (Marks), —Etnocentrizam, — 47 150, 151, 153, 157Engels F., 6, 7, 9, 10, 35, 43,

49, 53, 57, 58, 61, 62, 64, 65,67, 81, 82, 87, 90, 91, 92, 95, Javna žena, — 62 98, 104, 105, 110, 120 122, Javni život, — 153, 155 129, 182 Jednakost, — 79, 85, 154, 155,

Eveling E., — 9, 11, 190 259, 261Evžen Sije, — 62 Jednakost polova, — 211Falokratizam, — 47, 88 Jednakost za žene, — 151

REGISTAR 273

Kapitalizam, — 66, 88, 150, 151, 166, 209

Kazuistika, — 132 Klasa, — 23, 212, 143 Klasna borba, — 71, 72, 73 Klasna podela, — 257 Klasna struktura, — 26 Klasni odnosi, — 74 Komunizam, — 61, 81, 84, 87,

93, 171, 183 Komunističko društvo,

— 143 Kultura, — 11, 75 Kućna robinja, — 156 Kami, — 252Kant, — 50, 70, 195 Kaucbi L., — 9, 11, 63, 214 Kolontaj A. M., — 89, 98 Kovalevski M., — 132 Krupskaja, — 89 „Kapital", (Marks), — 100,

127, 128 „Komunistički manifest",

— 61, 97

Lafarg Laura, — 9, 11, 66, 218

Lafarg P., — 9, 11, 35, 63, 119, 163

Lenjin, — 6, 7, 9, 10, 12, 35, 49, 63, 64, 65, 67, 87, 98, 104, 110, 122, 145, 172, 174, 177

Leo Žogiš, — 173Ličkus, — 146Luksemburg Roza, — 63, 73„La femme el son droit an

travail" (članak), — 162

„La question de la femme" (članak), — 166

,,Le principes du Commu nisme" — 61, 144

Ljubav, — 19, 28, 56, 65, 83, 84, 100, 208, 209, 246

Ljubavnica, — 161 Ljudi, — 186, 204 , 218 Ljudska ličnost, — 234, 240 Ljudska priroda, — 59, 125 Ljudski odnosi, 28, 37, 122 Ljudski rod, — 157, 226 Ljudsko biće, — 6, 19, 29, 49,

61, 63, 65, 66, 79, 87, 90, 121, 162, 168, 237

Ljudsko pravo, — 16, 223, 225, 234, 243

Marksizam, — 6, 11, 20, 48, 72, 81, 95, 118, 120, 122, 182

Matrijarhat, — 90, 130, 131, 137, 179

Materijalna bezbednost,— 228

Mazohizam, — 47, 54, 251, 252

Mir, — 243 Moć, — 141 Moral, — 8, 59 Monogamija, — 133, 134, 135,

208, 209 Monogamska porodica,

— 133, 135 Muška čast, — 21 Muškarac, — 14, 16, 21, 27,

44, 51, 60, 65, 69, 88, 96, 104 114, 125, 131, 199, 208, 230, 234, 238, 242, 249, 250, 256, 259

Muško pravo, — 22

274 REGISTAR

Muž, — 21, 23, 38, 64,133, 162, 168, 196, 197, 209

Makdjaveli, — 119 Mao Ce Tung, — 63 Mario, — 54 Marković S., — 9, 186 Marks, — 6, 7, 9, 10, 12, 18,

25, 29, 35, 46, 48, 49, 55, 67, 81, 82, 84, 86, 91, 95, 98, 100, 104, 105, 122, 125, 132, 137, 246

Marks Djeni, — 82 Marks — Eveling Eleonora,

— 9, 11, 66, 89, 190, 212 Med, — 52Mil. S. Dž., — 52, 188, 189,

199Miša R., — 38 Miškin, — 38 Molijer, — 37 Morgan Luis, — 91, 135.

Nacija, — 69 Nacionalno blagostanje,

— 239Nacionalno oslobođenje, —

242Nacionalno pitanje — 8 Nacionalna ravnopravnost,

— 151 Naturalizam, — 52 Neomaltuzijanizam, — 146 Nepravda, — 19 Napoleon, — 50Niče, — 50, 58 „Napredak saznanja", — 191 „Nemačka ideologija", — 62,

95

Obrazovanje, — 114, 125, 238 Oktobarska revolucija, — 64,

98

Omladina, — 24, 181 Omladinski pokret, — 180 Organizacija ujedinjenih na

cija, — 12, 14, 231, 232, 241 Oslobodilački pokret, — 24.

225Oslobođenje, — 29, 77, 83,

258Oslobođenje žena, — 11, 12,

20, 55, 68, 70, 118, 156, 157,259

Oslobođenje ženskinja, — 185

Otac, — 22, 38, 64, 162, 254 Otuđenje, — 25, 60 Ogist Kont, — 165,Oskar Vajld, — 44 Ovidije, 247 Par, — 29, 86 Patrijarhat, — 23, 130 Pesimizam, — 19 Pitanje žene, — 164 Platonizam, — 103 Podređenost, — 73 „Pojas nevinosti”, — 23 Pokret mladih, — 179 Pokret žena, — 258 Poligamija, — 208 Politička prava, — 211 Politički pokret, — 32, 77 Politika, — 8, 119 Polna ljubav, — 139 Položaj žena, — 232 Ponižavanje, — 19, 73 Porodica — 67, 74, 90, 93, 95,

96, 98,101,114,126,128,130, 134, 143, 152, 168, 177, 186, 238

Poštena žena, 62 Pragmatizam, — 27

276 REGISTAR

Socijalističko društvo, 18, 81, 102Socijalizam, — 11, 17, 20, 24,

58, 67, 103, 115, 192, 207 Sociocentrizam, — 47 Solidarnost, — 220 Sreća, — 227Sredstva za proizvodnju, —

90, 161, 206 Stanovništvo, — 229 Superiornost, — 25, 93, 251 Svest, — 20, 63, 95 Svojina, — 93, 235, 248 Sartr, — 10, 31, 54, 248 Solomon, — 178 Sorokin, — 145 Sv. Pavle, — 49 „Sabrani spasi”, — 189 „Sveta porodica”, — 97 „Socijalizam i žene”, — 10,

186

Štrajk, — 258 Sekspir, — 197, 198 Seli, — 205 Sopenhauer, — 50

Tristan Flora, — 67, 68

Ugnjetavanje, — 19, 24, 31, 66, 168, 233, 255

Upravljač, — 233 Upravljanje, 154, 232 Utopijski socijalizam, — 58,

Uzajamnost, — 28

Vladajuća klasa, — 135, 145 Vlast, — 21, 93 Vilar, — 52 Vinterštajn, — 49 Volkonraf Meri, — 67 Vovnarg, — 48

Zahvalnost, — 54, 55 Zajednička svojina, — 61, 243 Zajednica žena, — 144, 186 Zakon, — 230, 256 Zakonodavstvo, — 127 Zemlje u razvoju, — 41, 232 ,lap isi iz moje beležnice”,

- 184

žena, — 13, 15, 22, 25, 28, 35, 43, 51, 60, 65, 69, 102, 110, 114, 118, 125, 139, 154, 156, 162, 167, 193, 199, 201, 208, 209, 218, 227, 232, 237, 242, 250, 259, 261

Ženski pokret, — 95 žensko pitanje, — 6, 8, 14,

32, 36, 56, 66, 79, 95, 117, 169, 171, 189, 191, 225

Ženskost, — 43, 44, 45, 78, 79, 80, 121, 192

Ženstvenost, — 43, 44, 121 Ženstvo, — 46, 79 „Žena i socijalizam", — 35,

66, 169, 170

il l Ged (1846— 1922)OMOGUĆITI 2ENI DA ŽIVI OD SVOGA RADA-------------------------160Pol Lafai-g (1842—1911)PITANJE Ž E N E -----------------------------------------------------------------------163A. Bebel (1840-1913)I STORIJA ŽENE JE ISTORIJA NJENOG UGNJETAVANJA 167POD GVOZDENOM PETOM — — — — — — — — — — 168ŽENSKO PITANJE JE JEDNA STRANA DRUŠTVENOG PITANJA 169Klara Cetkin (1857—1933)RAZGOVOR V. I. LENJINA I KLARE C E T K IN — - 171S. Marković (1846-1875)OSLOBOĐENJE ZENSKINJA _ _ _ _ _ _ _ _ _ 185

IIEdvard EvelLng (185il—1898) i Eleonora Marks-Eveling (1856—1898)ŽENSKO P ITAN JE ----------------- 190Eleonora Marks (1856-1898)KAKO TREBA DA SE ORGANIZUJEMO----------------------------211Lujza Kauoki (1860-1950)POZDRAV IZ ENG LESK E -------------------------------------------------214Laura Lafarg (1845—1891)POZDRAV IZ FRANCUSKE-------------------------------------------------218

P R I L O Z I ----------------------------------------------------------------------------------- 221PRVA DEKLARACIJA O PRAVIMA ŽENA DONETA 1848. GODINE U SENEKA FOLSU.

Uz Deklaraciju o pravima žena od 1848. — — — — — — 223PORUKA JOSIPA BROZA TITA SVETSKOJ KONFERENCIJI MEĐUNARODNE GODINE Ž E N A ------------------------------------------------- 232MEĐUNARODNA DEKLARACIJA O RAVNOPRAVNOSTI ŽENA I NJIHOVOM DOPRINOSU RAZVOJU I MIRU OD 1975. — ---------— 234MARKSOVO PISMO Ž E N I ------------------- --------------------------------- 245RAZGOVOR SIMON DE BOVUAR I ŽAN POL SARTRA O ŽENSKOMP IT A N J U ----------------------------------------------------------------------------------- 248BIBLIOGRAFIJA O ŽENSKOM PITANJU-------------------------------------- 265REGISTAR IMENA, NASLOVA I POJMOVA---------------------------------271

Tiraž 3.100 primeraka

U drugom kolu biblioteke „IDEJE" objavljeni su sjedeći naslovi:

Dušan Petrović Sane»RADNIČKA KLASA, jnmKDKAT I EAMOUFR

Dr Predrag Vranicki FILOZOFSKI PORTRETI*

Dr Zoran Vldaković„KOVAČI LA2NOG PROGUSA”

Dr Milan Matlć„POLITIČKO PRRDSTATLJAIUR*(Razmatranja u oblasti politička tnrijd

Dr Radovan Pavlćević „DR2AVA I POUnKA"

Ernesto Ce Gevara „SOCIJALIZAM I COTEK*

Biblioteka „IDEJE” (prvo kolo) dobila H aa Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu 1973, nagrade Skupitine grada Beograda 1 Udruženja izdavača 1 knjižara Jugoslavije sa najveći ladavafikl podu&vat gediee

radnička štampa