Specifičnosti i dometi Bodrijarove misli

Biljana Marinković

Žan Bodrijar( 1929-2007) je bio jedan od najbitnijih intelektualaca današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva i fundamentalnih promena u životu kako pojedinca, tako i društva u celini. Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. Ovaj rad se fokusira na Bodrijarov jedinstveni način mišljenja i kako se ono menjalo od socijalne teorije, preko postmoderne teorije do provokativnog tipa filozofske analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu.

1.Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije”

Žan Bodrijar je rođen 1929. godine u gradu katedrala-Remsu. Po njegovim rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim

1

revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija Lafevra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad.

1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje Lafevrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’ (‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i ‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli do pada vlade de Gola (de Gaulle). Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije, semiologije, i psihoanalize, da bi 1968.e objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’ (‘The Consumer Society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’ ( ‘For a critique of the Political Economy of the Sign’ – 1972 (drugo izdanje 1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo Lefevr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su ustvari objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije, marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova koji sačinjavaju naš svakodnevni život.

2

Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života (npr.osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr.prestiž iliti znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja. Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvdio kako sport, moda, mediji i ostali modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku (termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra, na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost (sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje, izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar, proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom vrednošću i vrednošću razmene, kao u marksovoj teoriji proizvoda, već ih određuje znak–vrednost- izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći,itd.-koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog. Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž, identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće, automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti

3

zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”. Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin ‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom društvu gde je sve proizvod,a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar postavlja “kraj transcedencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi.U kasnim 1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u duhu Gaj Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju refleksije o alternativnim drustvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja, kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta ‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno idiosinkrastičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja predpostavlja da je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti

4

su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i Frankfurtska škola,Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem. Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne homogenizacije, otuđjenja i izrabljivanja konstituišeproces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta. Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom, potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja. Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata.Ipak,u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna

5

manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog (ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu teoriju aktiviteta.Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke kritike kapitalističkog drustva. Možemo da protumačimo Bodrijarov naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je marksizam ustvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smestajući proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije. Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altizer (Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma, kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođje napravili zaokret ka postmoderni.Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova kritika marksizma ipak upućena sa levice,a on tvrdi da marksizam nije pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za alternativnim kritičkim pozicijama.

6

2.Simbolička razmena i prodor Postmoderne

‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u Simbolickoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sazima njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille)Marsela Mosa(Marcel Mauss), i Alfreda Žarija(Alfred Jarry), Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara.

Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni (slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju” trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa suviškom energije i imaginacije, fantazija, nagona, potreba i heterogenih želja.Na ovom mestu, Bodrijar predpostavlja istinitost Batajeve antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: ”Centralna ideja je ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku

7

poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koga on sad tvrdi da je baziran pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i Bodrijar ovde predpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’). Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po predpostavci su ‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvdi da marksistička kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”.Bodrijar preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aritokratsko’ razbacivanje i raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog preusmerivanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom mestu, Bodrijar predpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji izmeđju simboličkih društava (društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle, on odbija marksističku filozofiju istorije koja predpostavlja primat proizvodnje u svim društvima i odbija markistički koncept socijalizma, tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta, Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju

8

kapitalističkim (i socijalističkim) drustvima.’Simbolička razmena’ se na ovaj način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih. On takođje opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu produkcije’ gde piše: ”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa anti-produkciju [1975:143]. Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva. U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’ odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs. Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo, Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova, Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma, racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva.Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i istrebljenje.

9

Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije). Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje postmoderna drustva postulira jaz imeđu modernih i postmodernih društava velik koliki i onaj izmedju modernih i premodernih društava. Bodrijar objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke problematike same modernosti: “Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom akumulaciju i društvenu proizvodnju.Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj linearne dimenzije robe.Kraj klasične ere znaka.Kraj ere proizvodnje.” Simbolička razmena i smrt (1991:18)

Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji. Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija (procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima” (1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice, odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali, ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da

10

budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’ simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva. Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika, informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju.

‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo - ‘Simulakrumi i simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije, identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima. Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi svakodnevni život.

Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su bile bitne u prošlosti - kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike, razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određjena diferencijacijom, za Bodrijara, postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći) razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost, nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom

11

i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem, promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u prošlosti fokusirala socijalna teorija.

Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice, a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog (npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli, slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog pojedinca.

U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’ zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u ‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti. Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji [1988:27]

Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27]Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti.

12

Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija pisanja su takodje implozivni (npr. pisanje protiv predhodno bitnih distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno razlicitih polja ispitivanja, koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina. Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom promena koje se odvijaju u savremenom svetu. Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt po predpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’. Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao, posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’ iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije. U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom ‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi (koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji,

13

reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji zauzvrat šalju sliku u njeno predhodno skladište slika takođe proizvedenih od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’ se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja,i tako započinje era masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja, oslobođenju i revoluciji.

Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt - društvo, dok radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju.

Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e), odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne (subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i afirmiše model simboličke razmene koji izgeda da odražava nostalgičnu čeznju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom.

Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život. Okrećući marsističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase,

14

subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima. Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za Bodrijara, nasuprot Marksu, katastofa moderne i erupcija postmoderne su posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom. Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija modernosti i moderne teorije koju je on zapazio jos sredinom ‘70-ih, postala potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva ’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i nade napredne socijalne transformacije.

3.Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata

Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois, Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli. Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih predhodnih radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada

15

koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji. Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprostavljajući veštinu, pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima, šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i pisanja, koji predstavljaju skup kategorija- reverzibilnost, izazov, duel –koji pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’ proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe, rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija savremenog drustva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara, službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar predpostavlja da je ekstaza izrastanja (npr.povećanje broja potrošnih dobara) praćena inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u apatiju,otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični

16

kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom društvu i na koji način je svet dobara predpostavljao nove i veće vrednosti posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim predhodnim delima a mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje, sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo. U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije predpostavljaju da pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji od objekta,dok u ovim drugim’fatalnim strategijama’ za objekt se predpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259)Predhodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Džari (Alfred Jarry). Za Džarija: “pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study the laws which govern exceptions and will explain the universe supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one…Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which symbolically attributes the properties of objects, described by their virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131). “Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika je nauka imaginirnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta,

17

opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131) [prevela autorka ] Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima - kao i u Žarijevim više teorijskim objašnjenjima patafizike - Bodrijar je u totalno apsurdnom univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i dogadjajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici, Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije, blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu. Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata.

4. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće razmene

Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga,prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje; panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti, zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept ‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove (Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija,

18

kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije. Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama, Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III, 1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’ knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrdjuju njegov status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje. Napustivši Univerzitet Nanter 1987-e godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o dnevnim dogadjajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’ (Oslobodjenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’(2000) i koji omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađjenih u njegovim knjigama. Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova. Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.) ‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata,Beogradski krug,br.1-2/1995.) ‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno ‘Nemoguća razmena’.

Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a (rascepa) iako se Bodrijar uglavno držao podalje od ostalih verzija postmoderne

19

teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije. One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u savremenom društvu. U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se predhodno odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost sama, kao poseban, transcedentan fenomen je nestala sa scene. Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene ‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko, seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost, svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela,po estetskoj utopiji modernih vremena,da nadidje sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više determinante’ (str.72). Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da: “Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta,

20

Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat ce ispasti pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija, transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16)

U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl, transestetski objekat –baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’ formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj vrsti svemirske opere’ [str.19] ). Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje “Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug ,Beograd, 1998]. Bodrijar tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti, savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva mislioce da se pozabave starim filozfskim problemima kakvi su istina i realnost na jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ izmeđju pojmova i sveta, teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja realnosti, zalažući se za nesrazmernost izmedju pojmova i njihovih objekata, sistema misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da

je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta, postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sitem koji se

21

može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’ da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takodje tvrdi da je svet bez smisla i da je afirmacija besmislenosti oslobađjajuća:

“If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms, appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128). ’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.]

Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti.

22

5.Teorija fikcije: Bodrijar danas

Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je često promašivao temu i bio površan. U eseju ‘Anoreksične ruine’ objavljenom 1989-e, on je čitao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksične istorije, u kojoj ništa više ne može da se dogodi, markirajući to kao ‘nedostatak događaja’ i kraj istorije, uzimajući Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo značajni događaji su uništili zid koji je Bodrijar tumačio kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru. Ćorsokak Hladnog rata Bodrijar je dugo tumačio kao početak zamrznute istorije u kojoj nikakva značajna promena ne može da se dogodi. Još u razmišljanjima iz sredine 1970-ih, on je predstavio rat u Vijetnamu kao ‘alibi’ za uključivanje Kine, Rusije i na kraju Vijetnama u racionalizovaniji i modernizovaniji svetski ekonomski i politički poredak,i u njegovoj knjizi o Zalivskom ratu on ponavlja tu tvrdnju,tako ne uspevajući da vidi stvarne političke uloge i razloge za Vijetnamski rat, kao i značaj borbi između kapitalističkog i komunističkog bloka. Za Bodrijara Kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku takođe su simbolizovale zamrznutu istoriju i stagnaciju između dva sistema - kapitalizma i komunizma. U celini, Bodrijar vidi istoriju kao razvijeno povećanje tehnološke racionalnosti koje se pretvara u sopstvenu suprotnost, dok sistem uključuje sve više elemenata, proizvodeći sve napredniji tehnoški poredak, koji onda postaje iracionalan zbog svoje ekscesnosti, iluzija, i nepredvidljivih posledica koje proističu iz njega. Ovaj model apstraktne analize, ipak, opstruira specifičnije istorijske determinante koje bi analizirale kako je konstruisana i kako funkcioniše tehnološka racionalnost, i kako i zašto nije uspešna. On takođe prikriva nered i zbrku koji su stvorili krize i restruktiranje globalnog kapitalizma, uspon fundamentalizma, etničke sukobe i globalni terorizam koji su se oslobodili delom kao odgovor na globalnu racionalizaciju tržisnog sistema i na slom bipolarnog svetskog poretka. Bodrijarove refleksije o Zalivskom ratu imaju sličnu poziciju, posmatrajući taj rat kao pokušaj Novog Svetskog Poredka da jos više racionalizuje svet, tvrdeći da je zalivski rat zapravo služio da bi se Islam uveo u Novi Svetski Poredak.

23

Prvi tekst nazvan ’Zalivski rat se neće dogoditi’ je prvobitno objavljen par dana pre stvarnog početka oružanih sukoba i u njemu se ponavlja njegova ranija teza o ‘slabim događajima’ i zamrznutoj istoriji. Suprotno Bodrijarovom tvrđenju, Zalivski rat se jeste dogodi, ali to ga nije odvratilo od objavljivanja novog teksta u kome tvrdi dok rat još traje, da se on ‘ne događa stvarno’ i posle rata nastavlja da tvrdi da ‘se rat nije dogodio’-zaključujući da je to bio medijski spektakl a ne pravi rat. Bodrijar nam ne pomaže da razumemo mnogo šta o tom događaju i čak nam ni ne pomaže da shvatimo ulogu medija u savremenim političkim spektaklima. Redukovanje kompleksnih dogadjaja kakvi su ratovi na kategorije kao što su simulacija ili hiperrealnost baca svetlo na virtualnu i tehnološku dimenziju medijskih dogadjaja, ali briše sve njihove konkretne determinante.A ipak, Bodrijarovske postmoderne kategorije pomažu u shvatanju nekih mehanizama kulture zivljenja u medijskim i kompjuterskim svetovima gde ljudi izgleda da uživaju da se prepuste simuliranim dogadjajima (to potvrđjuju fasciniranost zalivskim ratom 1991-e, suđjenja O.J. Simpsonu tokom 1994-96, Klintonov seks skandal i mnogi drugi medijski spektakli iz 1990-ih kao i teroristički napad 11-og septembra na početku trećeg milenijuma). U ‘Kraju iluzije’ (L’illusion de la fin, Paris, 1995), Bodrijar direktno napada ono što on vidi kao trenutne iluzije istorije, politike i metafizike i hrabro pokušava da objasni sopstvene političke pogresne prognoze o pojavi savremene istorije u zamrznutom, glečerskom stanju, o ćorsokaku izmeđju Istoka i Zapada, o sistemu zastrašivanja koji se zamrzao, vodeći računa o tome da se ništa dramatično ubuduće ne desi, o nemogućnosti Zalivskog rata i o pojavi kraja istorije. Bodrijar vadi iz džaka sve moguće retoričke trikove i filozofske analize u pokušaju da održi ove hipoteze nasuprot dramatičnim događajima 1989-1991, za koje on tvrdi da su u stvari ‘slabi događaji’, da događaji još uvek ‘štrajkuju’, da je istorija zaista iščezla. On nastavlja da rezonuje o kraju moderne kao istorijske epohe, sa svim njenim političkim sukobima i potresima, inovacijama i revolucijama, autonomnim i kreativnim subjektom, njenim mitovima o progresu, demokratiji, Prosvetiteljstvu i sl. Ovi mitovi, ove jake ideje su iscrpljeni, tvrdi on, i ubuduće će postmoderna era banalnog eklekticizma, inertne implozije i večne reciklaže istog postati određujuća karakteristika stvarnosti. Za Bodrijara, do kraja 1990-ih sa kolapsom komunizma, era jakih ideja, sukobljenog sveta revolucije i univerzalne emancipacije, je gotova. Komunizam je, prema Bodrijarevom tumačenju, propao zbog sopstvene inercije, samo-uništio se iznutra, pre se urušio nego što je iščeznuo u ideoloskoj borbi ili ratnom sukobu. Apsorbujući sopstvene disidente i dajući im moć, ne postoji više sukob jakih ideja, opozicije i otpora, kritičke transcedencije. Sa umetanjem bivših komunističkih sistema u sistem kapitalističkog svetskog tržista i liberalne demokratije, Zapad više nema Drugog da bi

24

se borio protiv njega, ne postoje više nikakve kreativne ili ideološke tenzije, nema više globalne alternative Zapadnom svetu. Bodrijar je proslavio dolazak novog milenijuma reciklirajući neke stare ideje o kloniranju, kraju istorije i nestajanju realnog u seriji predavanja pod nazivom ’L’illusion vital’ (2000). Za Bodrijara, kloniranje je povezano sa fantazijom o besmrtnosti, željom da se porazi krug života. Zato, nije iznenađujuća činjenica da je kriogenika – zamrzavanje mrtvih u nadi da će se u budućnosti moći oživeti uz pomoć medicinskih dostignuća –globalna industrija u usponu. Takođe, u digitalnoj eri, Bodrijar tvrdi da je istorija došla do kraja a da je virtualizacija ubila stvarnost, kako se ljudska bića spremaju za virtualno postojanje. Bodrijar se žalio da je moderno doba bilo jedan od ‘slabih događaja’, da se nikakva značajna istorijska zbivanja nisu desila, i da su zbog toga život i mišljenje postajali sve više dosadni. Nedugo posle terorističkog napada 11-og septembra 2001-e, Bodrijar je napisao tekst ’L’esprit du terrorisme’ objavljen 2-og novembra 2001-e u Le Monde. Bodrijar u tom tekstu tvrdi da su napadi na Svetski trgovinski centar i Pentagon konstituisali ‘jak događaj’, da su napadi bili ’ultimativni događaj, majka svih događaja, čist događaj koji ujedinjuje u sebi sve događaje koji se nikad nisu desili.’Štrajk događaja’, objavljuje Bodrijar, je završen i od ovog trenutka on nastavlja da se intenzivno fokusira na dinamiku i događaje savremene istorije.

Ipak, Bodrijarovom mišlju je zavladao 9/11 i potonji teroristički rat koji je demonstrirao neprekidan značaj nekih od njegovih ključnih kategorija i inspirisao neke od najprovokativnijih njegovih dela. Bodrijar je dugo pisao o terorizmu a fokus mu je bio na globalizaciji kada se desio napad 9/11. On je brzo reagovao sa člankom u Le monde, uskoro prevedenom i proširenom u jednu od najizazovnijih I najkontraverznijih knjiga o spektaklu terora, “The Spirit of Terrorism: And Requiem for the Twin Towers” iz 2002-e. Za Bodrijara, napad 9/11 predstavlja novu vrstu terorizma, koja izlaže ’formu akcije koja igra igru, i drži u šaci pravila igre, isključivo s ciljem da ih prekrši…oni su preuzeli sva oružja dominantne moći.’ To jest, teroristi u Bodrijarovom čitanju, su iskoristili avione, kompjuterske mreže i medije povezane sa Zapadnim društvima da proizvedu spektakl terora. Napad je izazvao globalni spektar terora zbog kojeg je sam sistem globalizacije i Zapadnog kapitalizma i kulture bio ugrožen ’duhom terorizma’ i potencijalnim terorističkim napadima bilo kad i bilo gde.Posle 9/11 niko više ne može da bude siguran u svoju sigurnost. Za Bodrijara, ’govori i komentari posle 11-og septembra odaju ogromnu post-traumatsku reakciju kako na sam događaj tako i na fanscinaciju koju on izaziva. Moralna osuda i sveti savez protiv terorizma su direktno proporcionalni ogromnoj radosti koja se osetila pri gledanju uništenja ove globalne supersile.’

25

Bodrijar primećuje da je nada terorista bila da će sistem prenagliti sa reagovanjem na mnogostruke izazove terorizma: ’Teroristički je model da se izazove jedan suvišak realnosti, i natera sistem da se uruši ispod tog suviška.’Prema Bodrijarovom viđjenju, napad 9/11 je predstavljao ‘sudar pobedničke globalizacije u ratu sa samom sobom’ i otkrio ‘četvrti svetski rat’. ’Prvi je stavio tačku na evropsku prevlast, drugi tačku na nacizam; a treći na komunizam. Svaki nas je doveo korak bliže do jedinstvenog svetskog poretka današnjice, koji se sada bliži svom kraju, svuda se sukobljava, svuda bori sa neprijateljskim silama. Ovo je rat fraktalne kompleksnosti, koji se vodi po celom svetu protiv pobunjenih jedinki, koje u maniru antitela, pojačavaju otpor u svakoj ćeliji. ’Posle početnog objavljivanja njegove reakcije u Francuskim novinama i njegovog skorog prevoda na engleski i druge jezike, Bodrijara su optužili za opravdavanje terorizma kad je izjavio za Le Monde: ‘Zato što je to bila ta arogantna supersila [p.a.USA] koja je izrodila i nasilje koje se sada širi svetom i terorističku imaginaciju koja (bez da mi to znamo) boravi unutar svih nas. Da je ceo svet bez izuzetaka sanjao o ovom događjaju, da niko nije mogao sem da sanja o destrukciji tako moćne hegemonije-ta cinjenica je neprihvatljiva za moralnu savest zapada. A ipak to je uprkos svemu, činjenica, činjenica koja se odupire emocionalnom nasilju svih retoričkih zavera da se ona sakrije. Na kraju, to su bili oni koji su to učinili, ali mi smo ti koji su to želeli’.

Bodrijar se branio od optužbi da su takva razmisljanja stvorila zarazan anti-amerikanizam odnosno legitimisala terorizam, tvrdeći: ’Ja ne veličam ubistvene napade-to bi bio idiotizam. Terorizam nije savremeni oblik revolucije protiv ugnjetavanja i kapitalizma. Nijedna ideologija, nikakva borba za objektivnošću, čak ni islamski fundamentalizam, ne mogu to da objasne…Nisam veličao nista, optužio nikoga, nista opravdavao. Ne treba mešati glasnika sa porukom koju prenosi. Ja sam pokušao da analiziram ovaj proces kroz koji neograničeni razvoj globalizacije kreira uslove za sopstvenu destrukciju.’[French Toast. America wanted Sept. 11. ] I zaista, Bodrijar je uradio nekoliko vrlo provokativnih prikaza globalizacije. U ‘The Violence of the Global’, on razlikuje globalno i univerzalno,povezujući globalizaciju sa tehnologijom, tržištem, turizmom i informacijom nasuprot identifikaciji univerzalnog sa ’ljudskim pravima, slobodom, kulturom i demokratijom’ (This is the Fourth World War: The Der Spiegel Interview With Jean Baudrillard ,’ translated by Samir Gandesha, in). Dok, ’globalizacija izgleda da je ireverzibilna,... univerzalizacija kao da je na putu da nestane ’.Na drugom mestu, Bodrijar piše:’ ...ideja slobode,nova i skorašnja ideja,već iščezava iz misli i svesti, i liberalna globalizacija dolazi u potpuno suprotnom obliku – globalizacija policijske države,totalna kontrola,teror zasnovan na merama’reda i zakona’.Deregulacija

26

završava u maksimumu ograničenja i zabrana,srodnim onima u fundamentalističkom društvu.’(The Violence of the Global,) Mnogi vide globalizaciju kao matriks tržišne ekonomije, tehnologije,migracije i turizma,i cirkulisanja ideja i kultura širom sveta.Bodrijar,začudo,zauzima poziciju onih u anti-globalističkom pokretu koji osuđuju globalizaciju kao suprotnost demokratiji i ljudskim pravima.Za Bodrijara, globalizacija je bazično proces homogenizacije i standardizacije koji uništava ’posebnost’ i heterogenost.Ova pozicija, ipak, ne uspeva da zapazi kontradikciju da globalizacija istovremeno proizvodi homogenizaciju i hibridizaciju i različitost, i da se anti-korporativni pokret za globalizaciju bori za socijalnu pravdu,demokratizaciju i povećanje prava,faktori koji Bodrijara povezuju sa umirućom univerzalizacijom.U stvari,borba za prava i pravdu su bitan deo globalizacije a Bodrijarova predstava ljudskih prava, demokratizacije i pravednosti kao dela zastarele univerzalizacije koju je izbrisala globalizacija je teoretski i politički problematična. Pre 9/11,za Bodrijara su globalizacija i tehnološki razvoj proizvodili standardizaciju i virtualizaciju koje brišu individualnost,socijalnu borbu,kritiku pa i samu stvarnost kako sve više i više ljudi biva uvučeno u hiper i virtualne realnosti medija i sajberspejsa.Ovo nestajanje stvarnosti konstituiše ’savršen zločin’ koji je subjekt istoimene knjige i koji Bodrijar razvija u ’The Vital Illusion’(2000) Bodrijar ovde sebe predstavlja kao detektiva u potrazi za počiniteljem ’savršenog zločina’, ubistva realnosti,’najznačajnijeg događaja moderne istorije’.Tema kojoj se on uvek vraća je destrukcija i nestajanje realnog u u domenima informacije i simulakruma i potonja vladavina iluzije i pojavnosti.Na jedan ničeanski način,on predpostavlja da su ubuduće istina i realnost iluzije,da iluzije vladaju i da bi zbog toga ljudi trebalo da poštuju iluziju i pojavu i odustanu od iluzorne potrage za istinom i realnošću. Ipak,u napadima 9/11 i potonjem Terorističkom ratu,različitosti i konflikti su izbili na svetsku scenu i heterogene sile koje izgleda globalni kapitalizam ne može da apsorbuje i asimiluje su se pokrenule da bi izazvale ono što izgleda kao jedno doba intenzivnih sukoba.Ideološki apologetičari kao što je Thomas Friedman su bili prisiljeni da priznaju da globalizacija ima svoje tamne strane i proizvodi sukobe isto toliko koliko i umrežavanje,međupovezanost i progres. Ostaje da se vidi, naravno, kako će trenutni rat protiv Terorizma i intenzivirani globalni sukobi, opet, između Istoka i Zapada,biti završeni.

27

6. Zaključno razmatranje

Bodrijar nikad nije bio uticajan u Francuskoj kao u engleskom govornom području i drugde(recimo kod nas tokom ’90-ih.).On je pravi primer ‘svetskog superstara’,’pop-filozofa’ koji ima sledbenike i čitaoce po celom svetu,ali ipak,nijedna Bodrijarovska škola se još uvek nije pojavila. Bodrijarov uticaj je uglavnom ostajao na marginama različitih disciplina, od socijalne teorije preko filozofije do istorije umetnosti,tako da je teško izmeriti njegov uticaj na mejnstrim bilo koje specifične akademske discipline.On je možda najbitniji kao deo postmodernog preokreta protivu modernog društva i njegovih akademskih disciplina. Bodrijarov rad ukršta različite discipline i promoviše inter-disciplinarno razmišljanje.On izaziva standardno mišljenje i dovodi u pitanje stečene dogme i metode. Dok njegovi rani radovi o potrošačkom društvu, političkoj ekonomiji znaka, simulaciji i simulakrumu i imploziji fenomena koji su predhodno bili razdvojeni, mogu da se smeste u domen kritičke filozofije i socijalne teorije,većina od njegovih post-’80-ih radova vrlo samosvesno zalaze iza klasične tradicije i u većini intervjua iz prošle decenije Bodrijar se distancira od kritičke filozofije i socijalne teorije, tvrdeći da je energija kritike već potrošena.U retrospektivi,Bodrijar se pojavljuje kao jedan trans-disciplinarni teoretičar koji donosi znak-pismo novoj eri postmoderne i jest (odnosno,bio je) bitan,mada teško dostojan poverenja,vodič za novu eru.Bodrijarovi radovi posle ’70-ih neko može da čita kao naučnu fantastiku koja predviđa budućnost preuveličavajući trenutne tendencije,i tako pruža rana upozorenja o mogućnosti događanja ako se trenutni trend nastavi(Kellner 1995).Nije slučajno to što je Bodrijar fan naučne fantastike,koji je sam uticao na veliki broj savremenih pisaca naučne fantastike i filmskih režisera savremenog doba,uključujući tu i Matrix (1999)gde je njegov rad citiran.Međutim,imajući u vidu njegova preterivanja o navodnom prekidu sa modernom, njasno je da li je bolje čitati njegove radove iz poslednje dve decenije kao naučnu fantastiku ili kao teoriju.Bodrijar je očigledno želeo oba,sa društvenim teoretičarima koji misle da on obezbeđuje dovoljno jasne perspektive savremenih društvenih realnosti,da on otkriva šta se zaista događa,da govori o stvarima i stanjima kakvi jesu.A ipak,oni ciničniji anti-sociolozi su u mogućnosti da uživaju u Bodrijarovoj fikciji,njegovom eksperimentalnom diskursu,njegovim igricama i igrama.Isto tako,on ponekad ohrabljuje kulturne metafizičare da čitaju njegov rad kao jednu ozbiljnu refleksiju o realnostima našeg vremena,dok sa patafizičke strane namiguje onima koji su skeptični prema takvim obećanjima.I Bodrijarovi filozofski radovi provociraju filozofe da brane sopstvene pozicije protiv njega i da ponovo razmisle o određenim tradicionalnim pitanjima u svetlu savremene situacije. Dakle,teško je odlučiti da li je Bodrijara najbolje čitati kao fikciju i patafiziku,ili kao filozofiju,socijalnu teoriju i kulturnu metafiziku,i da li njegov post-’70-ih rad treba

28

čitati kao istinu ili fikciju.U retrospektivi,Bodrijarova rana kritička istraživanja sistema objekata i potrošačkog društva sadrže neke od njegovih najznačajnijih doprinosa savremenoj društvenoj teoriji.Njegove analize iz sredine 1970-ih koje se bave dramatičnom mutacijom unutar savremenih društava i rođenjem novog oblika simulacije,i koje su prikazivale efekte medija i informacija na društvo u celini,takođe su bitne i originalne pre svega.Ali,u ovoj fazi svoga rada,Bodrijar postaje žrtva tehnološkog determinizma i semiološkog idealizma koji predpostavljaju autonomiju tehnologije i igru znakova koji konstruišu društvo simulacije koje stvara postmoderni prodor i proliferaciju znakova,spektakala i simulakruma.bodrijar briše sve autonomne i različite sfere ekonomije,politike,društva i kulture koje je postavila klasična socijalna teorija,zarad jedne implozivne teorije koja prelazi granice između disciplina,na taj način mešajući filozofiju i socijalnu teoriju u jednu širu formu socijalne dijagnostike i filozofske igre.Na kraju, Bodrijar je možda bio više koristan kao provokator koji izaziva i dovodi u pitanje tradiciju klasične filozofije i socijalne teorije nego kao neko ko obezbeđuje koncepte i metode koji mogu da se primene u filozofskim,socijalnim ili kulturnim analizama.On je tvrdio da je objekt klasične socijalne teorije –modernost- prevaziđena novom postmodernošću i da su zbog toga potrebne alternativne teorijske strategije,modeli pisanja i teorijske forme.Dok njegov rad o simulaciji i prodoru postmoderne –od sredine’70-ih do ’80-ih predstavlja paradigmatičnu postmodernu teoriju i analizu postmodernosti koje su bile izrazito uticajne, i koje uprkos njegovim preterivanjima nastavljaju da se upotrebljavaju pri interpretaciji trenutnih socijalnih težnji,njegov kasniji rad je uglavnom više literarno zanimljiv. Bodrijar tako konačno zalazi iza socijalne teorije u jednu novu sferu i način pisanja koji obezbeđuje povremene uvide u savremene socijalne fenomene i provokativnu kritiku savremene i klasične filozofije i socijalne teorije,ali ne obezbeđuje zaista jednu adekvatnu teoriju savremenog doba.Bez obzira na sve, Bodrijarova misao je i danas,posle njegove smrti,jednako živa i zanimljiva za proučavanje i tumačenje kao i pre dvadeset ili trideset godina.

29

Bibliografija:

Knjige:

Le systeme des objets, Les Essais, Gallimard, Paris, 1968.Le Societe de consommation, Le Point, Denoel, Paris, 1970.Pour une Critique de l’Economie politique du Signe, Les Essais, Gallimard, Paris, 1972.Le Miroir de la production, Casterman, Paris, 1973.L’Echange symbolique et la mort, Sciences Humanies, Gallimard, Paris, 1976.Oublier Foucault, Editions Galilee, Paris, 1977.L’effet Beauborg, Editions Galilee, Paris, 1977.L’ange de stuc, Editions Galilee, Paris, 1978.A L’ombre des majorites silencieuses, Cahiers d’Utopie, 1978.Le PC ou les Paradis artificiels du politique, Cahiers d’Utopie, 1978.De la seduction, Editions Galilee, Paris, 1979.Jean Revol:peintures, dessins, Edition Feudon-Bearn, Paris, 1978.Simulacres et simulation, Editions Galilee, Paris, 1981.Les Strategies fatales,Grasset, Paris, 1983.Suite venetienne, Bay Press, Seattle, 1983.Please Follow me, Editions de l’Etoile, Paris, 1983.La Gauche divine, Grasset, Paris, 1984.Le miroir de la production, Editions Galilee, Paris, 1985.Amerique, Grasset, Paris, 1986.L’autre par lui-meme, Editions Habilitation, Paris, 1987.Cool memories, Editions Galilee, Paris 1987.Le Xerox et l’Infini, Grasset, Paris, 1987.Cool memories II, Editions Galilee, Paris, 1990.La transparence du mal, Editions Galilee, Paris, 1990.La guerre du golfe n’a pas eu lieu, Editions Galilee, Paris, 1991.L’illusion de la fin, Editions Galilee, Paris, 1992. Le crime parfait, Editions Galilee, Paris, 1995.Fragments: Cool memories III, Editions Galilee, Paris, 1995.

Knjige na engleskom:

For a Critique of the Political Economy of the Sign, Telos Press, St.Louis, 1981.Beyond the Unconscious: The Symbolic, Discourse, 1981.The Evil Demon of Images, Power Institute Publications, Annandale, 1984.

30

America,Verso Press, London, New York, 1988.Xerox & Infinity, Agitac, London, 1988.Selected writings, Stanford University Press, Stanford, 1988.Seduction, St.Martins Press, New York, 1990.Revenge of the Crystal, Pluto Press, London, 1990.Cool Memories, Verso Press, London, New York, 1990.Fatal Strategies, Semiotext(e), London, Pluto, New York, 1990.The Revenge of the Crystal, Pluto Press in association with the Power Institute of Fine Arts, University of Sidney, London, Concord, 1990.Symbolic Exchange and Death, Sage, London, 1993.The Illusion of the End, Stanford University Press, Stanford, 1994.The Gulf War did not take place, Indiana University Press, Bloomington, 1995.The System of Objects , Verso Press, London, 1996.Cool Memories II, Verso Press, London, 1996.The Perfect Crime, Verso Press, London, 1996.Art and Artefact, (ed.), Nicholas Zurbrugg, Sage Publicatios, London, 1997.Fragments:Cool Memories III,1990-1995.Verso Books,London and New York,1997.The Consumer Society, Gallimard,Paris,1998. The Vital Illusion,Columbia University Press, New York,2000.Impossible Exchange,Verso,London,2001.The Spirit of Terrorism: And Requiem for the Twin Towers. Verso,London,2002.Screened Out, Verso,London,2002

Izabrani radovi o Bodrijaru:

Best, Steven, and Kellner, Douglas (1991) Postmodern Theory: Critical Interrogations. London and New York: MacMillan and Guilford Press. –

----, (1997) The Postmodern Turn. New York: Guilford Press.

-----, (2001) The Postmodern Adventure. New York: Guilford Press.

31

Butler, Rex (1999) Jean Baudrillard: The Defense of the Real. London and Thousand Oaks: Sage.

Debord, Guy (1970) The Society of the Spectacle. Detroit: Black and Red.

Frankovits, Alan (1984), editor Seduced and Abandoned: The Baudrillard Scene. Glebe, New South Wales: Stonemoss.

Gane, Mike (1991) Baudrillard. Critical and Fatal Theory. London: Routledge.

-----, (1993), ed. Baudrillard Live. Selected Interviews. London: Routledge.

Genosko, Gary (1994) Baudrillard and Signs. London: Routledge.

Jarry, Alfred (1963) "What is Pataphysics?," Evergreen Review, no. 13: 131-151.

-----, (1969) The Ubu Plays. New York: Grove press.

Kellner, Douglas (1989a). Jean Baudrillard: From Marxism to Postmodernism and Beyond. Cambridge and Palo Alto: Polity Press and Stanford University Press.

-----, (1989b) Critical Theory, Marxism, and Modernity. Cambridge, UK and Baltimore, Md.: Polity Press and John Hopkins University Press, 1989.

-----, (1994) ed., Jean Baudrillard. A Critical Reader. Oxford: Basil Blackwell.

-----, (1995) Media Culture. Cultural Studies, Identity and Politics Between the Modern and the Postmodern. London and New York: Routledge.

-----, (2003a) Media Spectacle. London and New York: Routledge.

-----, (2003b) From September 11 to Terror War: The Dangers of the Bush Legacy. Lanham, Md.: Rowman and Littlefield.

32

Lefebvre, Henri (1971 [1968]) Everyday Life in the Modern World. New Brunswick: Transaction Books.

-----, (1991 [1947; 1958]) Critique of Everyday Life. London: Verso.

Rokek, Chris and Bryan Turner (1993), editors Forget Baudrillard. London: Routledge.

Sokal, A. and J. Bricmont (1998) "Jean Baudrillard" in Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectuals' Abuse of Science. New York: Picador. pp. 147-153.

Stearns, William and William Chaloupka (1992), editors The Disappearence of Art and Politics. New York and London: Saint Martins and Macmillan Press.

Eseji i intervjui:

‘Les Romans d’Italo Calvino’, Les Temps Modernes 192/1962‘La Proie des flammes’, Les Temps Modernes 193/1962‘Uwe Johnos;La frontier’, Les Temps Modernes 199/1962‘Marshall MacLuhan, Understanding Media-The Extensions of Man’, L’Homme et la societe, 5/1967‘Fetishism and Ideology: The Semiological Reduction’, in Nouvelle Revue de Psychoanalyze, autumn 1970.‘The Structural Law of Value and the Order of Simulacra’, in Gallimard, 1976.‘Serge Clement’, in Cimaise, February/May 1978.‘The Implosion of Meaning’ in Coda Press, 1980.‘Forgeting Foucault’ in Humanities in Society, Winter 1/1980.‘Beyond the Unconcious: The Symbolic’in Discourse, Spring 1980.Interview: in Cinematographie, July/August 1982.‘The Ecstasy of Communication’, The Anti-Aesthetic, 1983.Interview: ‘Revenge of the Crystal’ in Parachute, June/August 1983.Interview in Magazine litteraire, March 1983.Interview in Psychologie, May 1983.

33

‘Nuclear implosion’, in Impulse, Spring/Summer 1983.‘Is Pop an Art of Consumtion’ in Tension, 1983.‘The Precession of Simulacra ( excerpt from Simulations)’ in Art and Text, september 1983.‘What Are You Doing After the Orgy ’, in Artforum, October, 2/1983.Interview: in Cinema, june 1984.‘On Nihilism’, in On the Beach, Spring 1984.Interview: ’Game with Vestiges’ in On the Beach, 5/1984.Interview:In Cuadernos del norte no.26/1984.‘Astral America’ in Artforum, september, no1/1984Interview;’Intellectuals, Commitment and Political Power’, in Thesis Eleven 1984/85.‘Multiplicity, Proliferation, Reconvention’, in Contemporary Art Magazine, 1985.‘the Child in the Bubble’, in Impulse, no4/1985.‘Year 2000 Will Not Take Place’ in Traverses, 1985.‘The Masses : The Implosion of the Social in the Media’, in New Literary History, spring No-3/1985.Interview: in Social Text, No-3/1986.Interview: in Flash Art, October/November 1986.‘Clone Boy’ in Traverses, 1/1986.‘The Realized Utopia, America’ in French Review, 1986.‘Softly,Softly’, in New Statesman, March 6, 1987.‘USA 80s’, in Semiotext(e), 1987.‘Amerique’ in Literary Review, No-31987.‘Desert forever’in Semiotext(e), 1987.Interview in The Evil Demon of Images, 1987.‘Please Folow Me’ in Art and Text, March/May 1987.‘Modernity’ in Canadian Journal of Political and Social Theory, 1987.‘A Perverse Logic and Drugs as Exorcism’, in Unesco Courier, 1987.‘Discussion with Jean Baudrillard’[Claude Thibaut], Ctheory, p-1988, www.ctheory.com‘Disneyword Company’, Ctheory,p-1988, www.ctheory.com‘For a Critique of the Political Economy of the Sign’ in Sub-stance, 1988.Interview: ’The Work of Art in Electronic Age’, in Block, Autumn 1988.‘How the West Was Lost’ in Guardian, october 21,1988.‘Hunting Nacist and Losing Reality’, in New Statesman, February 19, 1988.‘Places of Urban Ecstasy’ in Die Zeitschrift fur Kunst und Kultur, 1988.‘the System of Objects’ in Art Monthly : Australian and International, 1988.‘Te Trompe l’Oleil’, in Beyson, Norman, ed. Calligram: Essays in New Art histoty from France, Cambridge: Cambridge University Press, 1988.

34

‘The Anorexic Ruins-I’m Looking Back on the End of the World’, in Semiotext(e) Interview in Art Papers January/February, No-1/1989.Interview, in Block, Spring 1989.Interview : ’After Utopia:The Primitive Society of the Future’, in New Perspectives Quarterly, Summer, No-2/1989.Interview: ’Politics of Performance: Montana, Coluche Le Pen?’in New Political Science fall/winter 1989.Art and Value: The Contemporary Art Market is Beyond Good and Evil’ in Art International, Autumn 1990.Interview: ’Fractal Theory’, in Paragraph, November No-3/1990.‘Hot Painting: The Inevitable Fate of the Image’ in Guilbaut, 1990.Interview in Art International, Autumn 1990.‘Hyperreal America’, Economy and Society, No-2/1993.‘Pataphysics of Year 2000’, Ctheory, p-1995, www.ctheory.com‘Hystericizing the Millenium’, Ctheory, p-1995, www.ctheory.com‘Le Xerox et L’infini’, Traverses, no.44/1996.‘No Reprieve for Sarajevo’, Ctheory, p-1996, www.ctheory.com‘Plastic Surgery for the Other’, Ctheory,p-1996, www.ctheory.com

Bodrijar na srpskom jeziku:

Knjige:

Simulacija i simulakrum, Svetovi, Novi Sad, 1991.Simbolička razmena i smrt, Dečije Novine , Gornji Milanovac, 1991.Fatalne strategije, Književna zajednica, Novi Sad, 1991.Amerika, Buddy Books, Beograd, 1993.Prozirnost zla, Svetovi, Novi Sad, 1994.Drugo od istog: Habilitacija, Lapis, Beograd, 1994.O zavođenju, Oktois, Priština, 1994.Iluzija kraja, Štrajk događjaja, Rad, Beograd, 1995.Cool memories, Kov, Vršac, 1997.Savršen zločin, Beogradski krug, Beograd, 1998.

Tekstovi:

‘Drama dokolice ili nemogućnost lišavanja sebe svog vremena’, Odjek, br.21/1987.

35

‘New York’, Delo, br.9-12/1989.‘Trenutno nemamo stil’, Delo , br.9-12/1989‘Amerika’ i ‘Ponor modernosti’, Delo, br.9-12/1989‘Ekstaza komunikacija’, Delo , br.4-5/1989.‘New York’, Quorum , br.2-3/1990.‘Simbolička razmena i smrt’, text- Polja br.381/1990.‘Moda ili čarolija koda’ Polja, br.394/1991.‘Moda ili čarolija koda, Frivolnost već viđenog’, Polja, br.394/1991.‘O nihilizmu’, Ovdje, br.269/1991.‘Zašto teorija’, Književna reč, br.376/1991.‘Cool memories’, Pismo, br.2/1991.‘Prilog teoriji potrošnje’, Delo br.4-5/1991.‘Koncept rada’, Delo, br.4-5/1991.‘Prilog kritici političke ekonomije znaka’, Delo, br. 4-5/1991.‘Poslije orgija’, Odjek, 1-30.09.1991.‘Cool memories 1980-1985’, Pismo, br.27/1991.‘Melodrama razlika’, Delo, br 3-4/1992.‘Savršeni zločin’, Projekat, br. 2/1993.‘Svet videa i fraktalni subjekt’, Košava, br. 11/1993‘Rat u zalivu se nije dogodio’, Košava, br.15/1994.‘Ne treba sažaljevati Sarajevo’, Beogradski krug, br.0/1994.‘Bez sažaljenja’, Borba, 8.2.1994.‘Nema milosti za Sarajevo’, Odjek, 3/1994.‘Cool memories’, Reč, br 8/1995.‘Savršeni zločin’, Odjek, br.2/1995.‘Posrbljavanje zapada’ Naša Borba, br.235-236/1995.‘Cool memories II’, Sveske, br.24/1995.‘Rat u zalivu se nije dogodio’, Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.‘Raspad intelektualca’, Treći Program, br. 103-104/1995.‘Posrbljavanje zapada’, Beogradski krug, br. 1-2/1995.‘Sindrom Babilona’, Odjek, 2/1995.‘Savršeni zločin’, Beogradski krug, br.3-4/1995. i 1-2/1996.‘Nema milosti za Sarajevo’, Zidne novine, 4-5/1996.‘Dvostruko istrebljenje’, Odjek, 1/1996.‘Nema više razlike izmedju “levog” i” desnog” ’, Naša Borba, 31.05.1997.‘Prozirnost zla’, Zidne novine, 4-5/1997.‘Najlepši predmet potrošnje: telo’, Pismo 4/1997.‘Pisac u svetu prividne stvarnosti’, Književnost, 11-12/1998.‘Avetinjski radnici biznisa zabave’, Naša Borba, 18-19.07.1998.‘Topljenje na istoku’, Naša Borba, 25-26.07.1998.

36

‘Zavera umetnosti’, Reč, br.44/1998.

Korišćena literatura:

Simulacija i simulakrum, Svetovi, Novi Sad, 1991.Simbolička razmena i smrt, Dečije Novine , Gornji Milanovac, 1991.Fatalne strategije, Književna zajednica, Novi Sad, 1991.Savršen zločin, Beogradski krug, Beograd, 1998.Prozirnost zla, Svetovi, Novi Sad, 1994.

Tekstovi:

‘Zaboraviti Fukoa’ Treći program,br.70/1986.‘New York’, Delo, br.9-12/1989.‘Trenutno nemamo stil’, Delo , br.9-12/1989‘Amerika’ Delo, br.9-12/1989‘Ekstaza komunikacije’, Delo , br.4-5/1989.‘Teorija virusa(Virus teorija)’,Gledišta,5-6,1990.‘Melodrama razlike’, Delo, br 3-4/1992. ‘Rat u zalivu se nije dogodio’, Košava, br.15/1994‘Diskretan šarm jezika’-intervju sa Žan Bodrijarom-Neda Valčić LazovićNIN, 23.0.2007. Branko Romčević ‘Batajeva ekonomija’, Reč,maj 1998.

The Society of the Spectacle,Guy Debord,downloaded from wikisource: http://en.wikisource.org/wiki/The_Society_of_the_Spectacle

37

Web izvori:

International Journal of Baudrillard Studies , hosted at Bishop's University.

Baudrillard, J., 2002, “The Violence of the Global, translated by François Debrix, from ‘La Violence du Mondial,’, in Jean Baudrillard, Power Inferno, Paris: Galilée, 2002, pp. 63-83.

Baudrillard, J., 2003, ‘The Matrix Decoded: Le Nouvel Observateur Interview With Jean Baudrillard,’, translated by Gary Genosko.

Baudrillard, J., 2004, ‘This is the Fourth World War: The Der Spiegel Interview With Jean Baudrillard,’ translated by Samir Gandesha, in International Journal of Baudrillard Studies, Volume 1/No. 1 (January).

Goldblatt, M., 2001, “French Toast. America wanted Sept. 11. ”, National Review Online, (December 13, 2001).

Smith, Jonathan, 2004, “The Gnostic Baudrillard: A philosophy of terrorism Seeking Pure Appearance,” in International Journal of Baudrillard Studies, Volume 1/No. 2 (July).

C-Theory , edited by Arthur and Marilouise Kroker (University of Victoria).

Jean Baudrillard Bibliography , maintained at the European Graduate School.

Postmodern Theory , maintained by Douglas Kellner (UCLA). Situationist International , maintained by A.H.S. Boy. s(t)imulacrum(b) Baudrilllard on the web Baudrillard at wikipedia Baudrillard-simulacra and simulations baudrillard-bibliography

38

39