Zadaci i Vrste Redovnih i Specijalnih Bilansa

MegatrendFalultet za poslovnu ekonomiju Valjevo

SEMINARSKI RAD

Tema: Zadaci i vrste redovnih i specijalnih bilansa

Student:

Mart, 2013.

Sadržaj:

1 UVOD................................................................................................................................3

2 Redovni bilansi...........................................................................................................4

3 Specijalni bilansi.........................................................................................................6

3.1 Bilans osnivanja.............................................................................................................6

3.2 Bilans razdvajanja..........................................................................................................7

3.3 Bilans fuzije....................................................................................................................9

3.4 Sanacioni bilans...........................................................................................................11

3.5 Likvidacioni bilans........................................................................................................12

3.6 Stečajni bilans..............................................................................................................14

4 ZAKLJUČAK...............................................................................................................15

LITERATURA.....................................................................................................................16

Seminarski rad Zadaci i vrste redovnih i specijalnih bilansa

1 UVOD

Reč bilans potiče od latinske reči bilanx libra - vaga sa dva tasa. Najširu upotrebu reč "bilans" ima u računovodstvu. Računovodstveno-tehnički gledano bilans je pregled u vidu dvostranog računa koji iskazuje stanje ili uspeh preduzeća na određeni dan. Računovodstvo tradicionalno koristi bilans stanja i bilans uspeha. Gledište da je bilans trenutna slika, izrađena u vidu pregleda u obliku dvostranog računa, naziva se statikom bilansa. Dinamika bilansa ukazuje na stvarna privredna zbivanja u preduzećima kao i na njihovu međusobnu povezanost i uslovljenost. Bilansi se koriste kada treba izraziti stanje i rezultat preduzeća iskazuju preko novčanih jedinica. Bilansi su namenjeni kako internim, tako i eksternim korisnicima. Interni korisnik je sam menadžment preduzeća čiji je zadatak da preduzeće bude likvidno i da posluje rentabilno. 1

Ekonomska situacija preduzeća se ogleda u veličini i strukturi njegovih sredstava i izvora sredstava. Da bi se sagledala ekonomska situacija preduzeća, potrebno je da se ona i formalno prikaže. U tu svrhu koristi se bilans, koji suštinski i nije ništa drugo do formalni prikaz date ekonomske situacije u preduzeću. U savremenom privrednom životu bilansi se koriste kad god treba izraziti stanje i rezultat neke privredne aktivnosti. U računovodstvu bilans se koristi kada se iskazuje stanje i rezultat preduzeća tako što se poslovni događaji, stanja i rezultati preduzeća iskazuju preko novčanih jedinica kao opšteg svodnog merila. Bilansi se međusobno razlikuju po formi i sadržini, odnosno dele se u zavisnosti od vremena kada se sastavljaju, cilja kada se sastavljaju i zakonske osnove na bazi koje se sastavljaju. Zbog primene različitih formalnih i materijalnih pravila bilansiranja nastaju različite vrste bilansa koje se razlikuju prema formi i sadržini. Opšta svrha bilansiranja jeste upoznavanje uspeha i strukture imovine i kapitala. 2

Prema redovnosti sastavljanja bilansi se dele na redovne ili tekuće i specijalne, posebne ili povremene bilanse. Redovni bilansi se sastavaljaju u unapred određenim ili na duži rok ponavljanim vremenskim intervalima. Rok ili vreme sastavljanja određeni su zakonskim propisima konkretne zemlje ili internim pravilima konkretnog preduzeća. Po našim propisima godišnji bilans se sastoji od

bilansa stanja, bilansa uspeha, aneksa, bilansa tokova gotovine izveštaja o poslovanju, međubilans - polugodišnji bilans koji se sastoji od bilansa stanja, bilansa uspeha i

izveštaja o poslovanju.

1 Rodić, J. (1990). Teorija i analiza bilansa. Beograd: Ekonomika, str. 49. 2 Jovanović, D., Vitorović, B. (1989). Analiza poslovanja preduzeća sa kontrolom i revizijom. Beograd: Savremena Administracija, str. 11.

3


Specijalni bilansi nastaju u tačno određenim prilikama kao posledica specijalnih ciljeva. U razvijenim tržišnim privredama javljaju se:

bilans osnivanja bilans razdvajanja bilans fuzije sanacioni bilans likvidacioni bilans stečajni bilans

2 Redovni bilansi

Redovni bilansi su oni bilansi koji se sastavljaju u unapred utvrđenim rokovima bilo zakonom bilo internim aktom. U redovne bilanse spada godišnji zaključni (ili završni) bilans, koji je istovremeno i početni bilans, odnosno bilans otvaranja za narednu godinu, kao i svi međubilansi u toku godine. Po našim propisima godišnji bilans se sastoji od bilansa stanja, bilansa uspeha, aneksa, bilansa tokova gotovine i izveštaja o poslovanju, a međubilans je, u stvari, polugodišnji bilans koji se sastoji od bilansa stanja, bilansa uspeha i izveštaja o poslovanju.

Aneks je, u stvari, dodatni racunovodstveni iskaz koji sadrži podatke za dodatno sagledavanje finansijskog položaja i finansijskog rezultata. Bilans tokova gotovine iskazuje tokove gotovine po osnovu poslovne aktivnosti, investicione aktivnosti i aktivnosti finansiranja. Godišnji poslovni izveštaj naročito sadrži:3

1. procenu razvoja poslova i finansijskog položaja, 2. informacije o važnijim poslovnim dogadajima u toku poslovne godine, 3. informacije o istraživačko-razvojnim aktivnostima i

4. informacije o otkupu sopstvenih akcija.

Bilans stanja predstavlja sumarni prikaz stanja sredstava i izvora sredstava pravnog lica na određeni dan izražen u finansijskim pokazateljima. U izvore sredstava koji predstavljaju bilansnu pasivu uključuju se obaveze prema trećim pravnim ili fizičkim licima. Bilans stanja predstavlja jedan od računovodstvenih iskaza koji se prema zakonu moraju sačinjavati na određeni način i na propisani dan. Zakon o računovodstvu nalaze da se bilans mora sačinjavati na kraju polugodišta (polugodišnji obračun) i na kraju godine (godišnji obračun).

3 Andrić, M. i sar. (2011). Analiza finansijskih izveštaja. Podgorica: Ekonomski fakultet, str. 95.

4


Iskazivanje bilansnih pozicija se mora zasnivati na načelima procenjivanja, kao i direktivama 4 i 7 Evropske unije, koje pokazuju da ta stanja trebaju da budu istinita i objektivna. 4

Bilans uspeha predstavlja sumarni prikaz elemenata za utvrđivanje poslovnog rezultata kao i sam poslovni rezultat (pre i posle oporezivnja) na određeni dan na kraju obračunskog perioda izražen novčanim pokazateljima. Bilans uspeha može ali i ne mora da sadrži i raspodelu ostvarenog poslovnog rezultata. Sama raspodela tog rezultata se može iskazati i u posebnom računovodstvenom iskazu. Brojni autori smatraju da su elementi za utvđivanje poslovnog rezultata prihodi i rashodi, sto je u osnovi tačno. Razlike se javljaju u načinu definisanja prihoda i rashoda kao osnove za utvrđivanje poslovnog rezultata. Prema međunarodnim standardima rashodi umanjuju sopstvenu imovinu pravnog lica, a klasificiraju se kao redovni rashodi (posredni) i neposredni rashodi. Redovni rashodi se javljaju u razlici prodatih učinaka i vrednosti prodatih učinaka uz uslov da su troškovi veći od prodajne cene učinaka. Neposredni rashodi po pravilu nisu vezani za učinke i predstavljaju neuobičajene stavke ili stavke prethodnog perioda koje deluju na smanjenje sopstvene imovine kao npr. plaćanje kazne, penali, manjkovi, otpis nenaplativih potraživanja. Prema međunarodnim standardima prihodi uvećavaju sopstvenu imovinu, a klasificiraju se kao redovni prihodi i vanredni prihodi. Redovni prihodi se javljaju u razlici prodatih učinaka i prodajne vrednosti tih učinaka uz uslov da su troskovi manji od vrednosti prodatih učinaka. Vanredni prihodi po pravilu nisu vezani za učinke i predstavljaju neuobičajene stavke ili stavke prethodnog perioda koji deluju na povećanje sopstvene imovine kao npr. neplaćene kazne, penali, odustanice, viškove, neplaćena otpisana potraživanja i sl.

Planski bilans uspeha predstavlja, takođe, jedan od osnovnih planova pravnog lica. Planski bilans uspeha spada u domen kratkoročnog planiranja. Sačinjava se kao godišnji plan. Sadrži bilansne pozicije koje služe za utvrđivanje poslovnog rezultata, kao i sam poslovni rezulat. Bilansna stanja imaju statički karakter i prikazuju planirane elemente uspeha na kraju godine ukoliko se radi o osnovnom planskom bilansu uspeha. Godišnji planski bilans uspeha predstavlja završni proces tekućeg planiranja, a izražava se u finansijskim pokazateljima elemenata za izračunavanje poslovnog rezultata, kao i sam rezultat koji se planira na kraju godine. Planski bilans uspeha se sačinjava u formi i po strukturi kako se sačinjava stvarni ili obračunski bilans uspeha. Na taj način se obezbeđuje efikasna analiza i računovodstveni nadzor. Ako se razmatra struktura planskog bilansa uspeha neophodno je da se kao elementi utvrđivanja poslovnog rezultata planiraju troškovi učinka kao i vrednost učinka koji se planiraju ostvariti njihovom prodajom. Dileme se pojavljuju oko toga da li je potrebno planiranje neposrenih prihoda i neposrednih rashoda u okviru kojih se javljaju i prihodi ili rashodi koji će nastati po osnovu uticaja inflacije na poslovanje pravnog lica. Da bi se obezbedile osnove za izradu planskog bilansa uspeha nužno je sačiniti brojne funkcionalne planove, odnosno planove pojedinih delatnosti pravnog lica. To su isti planovi koje smo naveli prilikom izlaganja planskog bilansa stanja.

Planski bilans stanja predstavlja kratkoročan ili tekući plan poslovanja i iskazuje planirano stanje planskih pozicija na kraju godine za koju se donosi navedeni plan. U tom smislu 4 Škarić-Jovanović, K. (2009). Finansijsko računovodstvo. Beograd: Centar za izdavačku delatnost.

5


planski bilans predstavlja završni proces tekućeg planiranja, pri čemu se sintetički izražavaju u finansijskim pokazateljima svi oni ekonomsko-finansijski efekti koji se očekuju u poslovnoj godini, a imaju uticaja na promenu stanja sredstava i njihovih izvora. Što se tiče vremenske dimenzije sačinjavanja bilansa stanja postoji dilema u pogledu mogućnosti i racionalnosti. Izvesno je da se taj bilans sačinjava kao godišnji planski bilans u smislu projekcije bilansnih pozicija na kraju tekuće godine. Kao što je rečeno planski bilans stanja se prvenstveno zasniva na stvarnom bilansu stanja iz prethodne godine, a zatim od kvantifikacije svih poslovnih aktivnosti koje se planiraju u tekućoj godini koje će imati za posledicu promene na sredstvima i izvorima sredstava pojedinog pravnog lica.

Stvarni bilans stanja predstavlja računovodstveni obračun koji se sastavlja u obliku iskaza o stanju i procesima u prošlosti, iskazujući novčanim merilima njihov kvantitet i kvalitet. Svako pojedinačno pravno lice je obavezno da sačinjava stvarni bilans stanja u određenim zakonom propisanim rokovima, te da ga podnosi propisanoj instituciji na objavljivanje. Za istinitost i objektivnost bilansa stanja garantuju određena lica, prvenstveno sertificirani računovođa. U slučaju inflacije u cilju obezbeđenja realnosti bilansnih pozicija nužno je u skladu sa standardima izvršiti revalorizaciju sredstava i izvora sredstava u cilju utvrđivanja efekta inflacije u tekućem poslovanju pravnog lica.

Svako pojedinačno pravno lice je obavezno da sačinjava stvarni bilans uspeha najmanje u određenim zakonskim rokovima (u našim uslovima polugodišnje i godišnje), i da ga podnosi propisanoj instituciji. Prilikom sačinjavanja stvarnog bilansa uspeha, pored zakonskih propisa, nužno je respektovati računovodstvene standarde i kodekse, na koji zakon računovodstvena profesija upućuje. Tako na primer Međunarodni računovodstveni standard 18, prihod definise kao povećanje ekonomske koristi tokom obračunskog razdoblja u obliku priliva ili povećanja sredstava, ili smanjenja obaveza, koji dovodi do povećanja kapitala, osim onih povećanja koja se odnose na udele učesnika u vlastitom kapitalu. Prihodi obuhvataju prihode i dobitke.

3 Specijalni bilansi

3.1 Bilans osnivanja

Pri osnivanju preduzeća osnivači preduzeća, koji su u principu i vlasnici preduzeća ulažu u preduzeće: gotovinu, stvari i prava. Unete stvari i prava u novoosnovano preduzeće se zajedno procenjuju. Kod ortačkih preduzeća procenu unetih stvari i prava vrše ortaci. Procena stvari i prava unetih u novoosnovano preduzeće vrši se po nabavnim cenama na dan procene s tim što se kod osnovnih sredstava koja su pre unošenja u novoosnovano preduzeće nabavna vrednost svodi na sadšnju vrednost uz pomoć koeficijenta preostale korisnosti. Koeficijent

6


preostale korisnosti utvrđuje se iz odnosa preostalog veka korisnosti osnovnog sredstva. Preostali vek korisnosti se procenjuje na bazi fizičkog stanja i funkcionalnosti osnovnog sredstva u momentu procene.

Na osnovu upisanog kapitala, uplaćenog kapitala u gotovini, procenjene vrednosti unetih stvari i prava sačinjava se inventar. Na osnovu inventara sačinjava se bilans osnivanja u kome se obuhvata inventar i troškovi osnivanja (troškovi izrade statuta, troškovi oglašavanja osnivanja preduzeća, sudske takse i sl. ), tako da osnivački bilans ustvari predstavlja zaključni bilans procesa osnivanja i početni bilans novoosnovanog preduzeća, na osnovu koga se vrši otvaranje poslovnih knjiga za knjigovodstveno obuhvatanje imovine, kapitala, obaveza, prihoda i rashoda novoosnovanog preduzeća. U bilansu osnivanja poslovni kapital se iskazuje po vrstama kapitala: akcijski kapital ako se radi o akcionarskom društvu, udeli društva sa ograničenom odgovornosti ako se radi o društvu sa ograničenom odgovornosti i ulozi ako se radi o ortačkim i komanditnim preduzećima. Teorijski kod akcionarskih društava može se u bilansu osnivanja javiti i rezervni kapital po osnovu emisione premije. To bi se dogodilo onda ako bi akcije bile prodate iznad nominalne vrednosti, tada razlika između nominalne vrednosti akcija predstavlja emisionu premiju koja se balansira u okviru rezervnog kapitala.

3.2 Bilans razdvajanja

Razdvajanje ne podrazumeva podelu jednog preduzeća (pravnog lica) na dva ili više novih preduzeća (pravnih lica). Razdvajanje se javlja kod društva lica (ortačka društva i komanditna društva) i to u dva slučaja:

Razdvajanje kada se društvo lica rastura, nestaje. Tada je u pitanju podela imovine preduzeća između ortaka (razortačenje) i

Razdvajanje sa jednim ortakom koji istupa iz preduzeća, pri čemu preduzeće i dalje opstaje sa ortacima koji se ne izdvajaju. Tada je u pitanju namirenje ortaka koji istupa, u suštini radi se o poravnanju između ortaka koji istupa i ortaka koji ostaju u preduzeću u obliku društva lica. To je istupanje jednog ortaka iz ortačkog društva ili istupanje jednog od komanditora iz komanditnog društva. Isti je slučaj i kada jedan od ortaka umre a njegovi naslednici ne žele da ostanu u tom društvu bilo kao ortaci bilo kao komanditori.

Razdvajanja kod preduzeća u obliku društva kapitala (akcionarskih društava i društava sa ograničenom odgovornosti) se nejavlja zato što kada neki od vlasnika istupa iz društva kapitala on prodaje svoj akcije (akcionarsko društvo) odnosno prodaje svoje uloge (udele) (društvo sa ograničenom odgovornosti) pri čemu se ta prodaja odvija izvan preduzeća. Ovde se samo u analitičkoj knjigovodstvenoj evidenciji akcija i udela preknjižavaju prodate akcije i udeli sa ranijih na nove vlasnike i to preknjižavanje se obavlja po nominalnoj

7


(knjigovodstvenoj) vrednosti nezavisno od toga da li je akcija ili udeo prodata iznad ili ispod nominalne vrednosti.

U procesu razortačenja najdelikatnije je utvrđivanje obeštećenja u novcu ortaka koji izlazi iz društva. Zakon o preduzećima asocira da je osnov za to utvrđivanje likvidaciona vrednost. Međutim, u stručnoj literaturi i sudskoj praksi ovde se zapravo radi o zamišljenoj likvidaciji a ne o stvarnoj likvidaciji preduzeća, pa je za poravnanje i utvrđivanje obaveštenja bitna vrednost preduzeća koje nastavlja sa poslovanjem do koje se dolazi putem procene. 5 Budući da se u proceni vrednosti preduzeća primenjuju različite metode i da svaka metoda odbacuje različitu vrednost preduzeća delikatno je odabrati vrednost preduzeća na osnovu koje bi se vršilo razortačenje i utvrdilo obeštećenje ortaku koji istupa iz društva. Taj problem je ovde zaoštren zato što su interesi ortaka koji odlazi u sukobu sa interesima ortaka koji ostaju u društvu. Interes ortaka koji odlazi je da procenjena vrednost bude što viša jer će tad i njegovo obeštećenje u novcu biti više. Obrnuto interes ortaka koji ostaju je da procenjena vrednost bude što niža jer će tad morati odlazećem ortaku manje platiti u novcu na ime obeštećenja. Razrešenje sukoba interesa odlazećeg i ostajućih članova društva lica najjednostavnije se rešava ako je ugovorom o osnivanju ili ugovorom o ortakluku predviđeno kako, po kojoj metodi se procenjuje vrednost preduzeća u slučaju razortačenja ortakluka. U načelu to može da bude:

knjigovodstvena vrednost, reprodukciona vrednost, prinosna vrednost i srednja vrednost

Pored toga, korisno je da se ugovorom o ortakluku predvidi i rok isplate obeštećenja odlazećem ortaku koji može da bude odjednom i u ratama, na primer, u četri jednake mesečne rate.

Razortačenje na bazi knjigovodstvene vrednosti je najjednostavnije. Tada se na dan razortačenja sačinjava invetarni bilans u kome se bilansne pozicije procenjuju u skladu sa propisima o bilansiranju i računovodstvenim standardima. Utvrđeni dobitak se deli na ortake, po pravilu, srazmerno ulozima ortaka a eventualni gubitak pokrivaju ortaci uplatom u gotovini , takođe, srazmerno ulozima. U bilans otvaranja ulog odlazećeg ortaka isključuje se iz kapitala i upisuje u obaveze prema odlazećem ortaku, koja se isplaćuje u novcu u ugovorenim rokovima u ortačkom ugovoru li u rokovima dogovorenim između odlazećeg i ostajućih ortaka.

Primena reprodukcione vrednosti podrazumeva da ovlašteni procnjivač posebno proceni svaku bilansnu poziciju. Postupak teče ovako:

5 Ranković, J. (1996). Specijalni bilansi. Beograd: Proinkon, str. 229.

8


najpre sesačini inventarni bilans na dan razortačenja ortakluka u kome se bilansne pozicije procenjuju po propisima o bilansiranju i računovodstvenim standardima. Ovaj bilans iskazuje knjigovodstvenu vrednost preduzeća,

potom ovlašteni procenjivač procenjuje svaku bilansnu poziciju ponaosob na sledeći način: osnovna sredstva se procenjuju po ponovnoj nabavnoj ceni na dan procene pri čemu se nabavna vrednost utvrđena na bazi ponovne nabavne vrednosti svodi na sadašnju vrednost tako što se ta nabavna vrednost množi preostalim koeficijentom korisnosti, koji se dobije iz odnosa procenjenog preostalog veka korisnosti i ukupnog veka korisnosti osnovnog sredstva, zalihe se procenjuju po vladajućim dnevnim cenama na dan procene, potraživanja se procenjuju na bazi naplativosti a obaveze se procenjuju na bazi plativosti. Kada se izvrši procena pojedinačnih bilansni pozicija sačinjava se bilans reprodukcione vrednosti. Reprodukciona vrednost neto aktive ravna je razlici između aktive i obaveza iskazanih u bilansu reprodukcione vrednosti. Ako je reprodukciona vrednost neto aktive veća od knjigovodstvene vrednosti neto aktive razlika između reprodukcione i knjogovodstvene vrednosti se pripisuje kapitalu pri čemu se deli na vlasnike kapitala srazmerno njihovim ulozima. Suprotno ako je knjigovodstvena neto aktiva veća od reprodukcione vrednosti kapitala pri čemu se to smanjenje deli na vlasnike kapitala, takođe, srazmerno njihovim ulozima i povećava ispravka vrednosti osnovnih sredstava.

Procena bilansnih pozicija po metodi reprodukcione vrednosti odbacuje imovinski bilans iz koga su isključene i latentne rezerve i skriveni gubici, odnosno i latentne rezerve i skriveni gubici su objektivirani - letentne rezerve povećavaju a skriveni gubici smanjuju knjigovodstvenu vrednost kapitala. Objektivirane latentne rezerve su u suštini dobici koji povećavaju sopstveni kapital mada ti dobici tržišno nisu potvrđeni, što je u suprotnosti sa načelom realizacije. I upravo zbog toga u stručnoj literaturi pa i praksi se zazire od reprodukcione vrednosti umesto nje više se uvažava prinosna vrednost preduzeća.

Primena prinosne vrednosti preduzeća podrazumeva da ovlašteni procenjivač proceni preduzeće bilo primenom prinosne statičke metode bilo primenom dinamičke prinosne metode.6 Prinosna vrednost preduzeća uslovljena je sa dve varijable - visinom dobitka (prinosna statička metoda) odnosno visinom čistog novčanog toka (prinosna dinamička metoda) i cenom kapitala. U uslovima kada se neto aktiva procenjuje diretno primenom prinosni metoda cena kapitala formira se tako da se stopa prinosa na bezrizična ulaganja uveća za stopu finansijskog i poslovnog rizika.

3.3 Bilans fuzije

Pripajanje ili spajanje preduzeća reguliše se ugovorom o pripajanju odnosno ugovorom o spajanju preduzeća. Prema Zakonu o preduzećima preduzeća koja se pripajaju (uključujući i

6 Više u: Rodić, J. (1993). Poslone finansije i procena vrednosti preduzeća. Beograd: Ekonomika, str. 399.

9


preduzeće preuzimaoca) odnosno preduzeća koja se spajaju procenjuje ovlašteni procenjivač s ciljem da se objektivno vrednuje svako preduzeće i time dovedu u isti položaj, jer se procenom aktiviraju latente rezerve i eliminišu skriveni gubici u bilansima procenjivanih preduzeća. Ovlašteni procenjivač podnosi izveštaj o proceni vrednosti preduzeća i odnose zamene akcija ili udela postojećih preduzeća sa akcijama ili udelima preduzeća preuzimaoca odnosno novoosnovanog preduzeća spajanjem. Fuzija nastaje:

prenosom imovine jednog ili više preduzeća na drugo preduzeće (preduzeće preuzimalac), u zamenu za obezbeđene akcije ili udela tog preduzeća vlasnicima preuzetih preduzeća. Dakle, do fuzije dolazi pripajanjem preuzetih preduzeća preduzeću preuzimaocu, pri čemu se preuzeta preduzeća kao pravno lice gase (nestaju) a preduzeće preuzimalac i dalje egzistira kao pravno lice .

nastajanjem novog preduzeća na koje prelazi imovina preduzeća koja se spajaju (fuzionišu), uz zamenu za obezbeđenje akcija ili udela novog preduzeća vlasnicima spojenih preduzeća (spajanjem novim osnivanjem). Dakle, u ovom slučaju sva spojena preduzeća gube status pravnog lica a novoosnovano preduzeće spajanjem stiče status pravnog lica upisom u sudski registar.

U svemu tome najdelikatnije je odrediti odnos zamene akcija ili udela. Taj problem se rešava uz pomoć bilansnog kursa, berzanskog kursa ili prinosnog kursa osnovnog kapitala. 7

Bilansni kurs se utvrđuje na osnovu zaključnog bilansa sačinjenog prema važećim propisima o bilansiranju i računovodstvenim standardima za potrebe pripajanja odnosno spajanja. Bilansni kurs se izražava indeksom dobijenim iz odnosa neto aktive i osnovnog kapitala. Neto aktiva zapravo izražava ukupan sopstveni kapital (osnovni kapital, rezervni kapital i neraspoređeni dobitak) a utvrđuje se kao razlika između aktive umanjene za gubitak iskazan na strani aktive i obaveza pri čemu se sa obavezama izjednačuju dogoročna rezervisanja i pasivna vremenska razgraničenja. Budući da je osnovni kapital osnov za upravljanja preduzećem, za sticanja dividende iz neto dobitka i za raspodelu ostatka likvidacione mase posle izmirenja obaveza pri likvidaciji preduzeća napred opisanim postupkom razmene akcija preduzeća A za akcije preduzeća B i jedni i drugi akcionari su dovedeni u isti položaj.

Berzanski kurs. Berzanski kurs se utvrđuje iz odnosa cene akcije po kojoj akcija menja vlasnika (tržišna vrednost akcije) i nominalne vrednosti akcije. Kad se zna berzanski kurs čitava procedura utvrđivanja razmeni akcija i strukture kapitala u bilansu fuzije se ne razlikuje od napred izložene. Međutim, u stručnoj literaturi se ne preporučuje utvrđivanje razmene akcija na bazi berzanskog kursa zbog toga što je visina berzanskog kursa pod jakim uticajem špekulacija na tržištu kapitala koji namerno mogu da budu izazvane upravo zbog pripajanja odnosno spajanja preduzeća.

Prinosni kurs. Pridev prinosni ovde označava da se prinosni kurs utvrđuje iz odnosa prinosne vrednosti preduzeća, tačnije procenjene neto aktive jednom od prinosnih metoda i osnovnog kapitala, a prinosna vrednost preduzeća može da se proceni bilo putem kapitalizacije

7 Ranković, J. nav. delo, str. 152.

10


stabilizovanog dobitka, bilo diskontovanjem na sadašnju vrednost projektovanog čistog novčanog toka i rezidualne vrednosti.

3.4 Sanacioni bilans

Reč saniranje potiče od latinske reči sanatio koja znači lečenje. Kada preduzeće postane nelikvidno (izgubi platežnu sposobnost) ili posluje s gubitkom vrši se saniranje s ciljem da se osposobi preduzeće za plaćanje dospelih obaveza i poslovanje sa dobitkom da bi preduzeće neograničeno moglo opstati sa čime se izbegava stečaj. Postoje dve vrste saniranja:

Saniranje u širem smislu (ekonomsko saniranje) i Saniranje u užem smislu (finansijsko saniranje).

Ekonomsko saniranje obuhvata sve mere koje doprinose otkrivanju i otklanjanju uzroka gubitaka i obezbeđuje trajnog ozdravljenja za život sposobnog preduzeća. To znači da su njegovi pravi ciljevi:ponovo uspostavljanje finansijske ravnoteže (a time i platežne sposobnosti), zadovoljavajuće rentabilnosti i ekonomičnosti. 8 Finansijsko saniranje, u okviru ukupnog saniranja, usmereno je na otpis gubitka ili uspostavljana finansijske ravnoteže čime preduzeće postajeplatežno sposobno što se postiže putem smanjenja kapitala, dopune imovine, povećanja kapitala, promene strukture aktive i promene strukture pasie. Na ovom mestu reč je o finansijskom saniranju.

Saniranje putem smanjenja kapitala. Ovde je reč o otpisu gubitka na teret kapitala čime se, dakako, kapital smanjuje. Najjednostavniji slučaj je kada je neraspoređeni dobitak iz ranijih godina, slobodne (statutarne) rezerve i deo obaveznih rezervi iznad zakonom propisanih dovoljan za otpis gubitka. Tada se gubitak otpisuje na teret neraspoređenog dobitka iz ranijih godina, slobodnih (statutarnih) rezervi i dela obaveznih rezervi iznad zakonom propisanih, tako da osnovi kapital ostaje nedrnut a obavezna rezerva nije ispod zakonom propisane.

Mnogo teže je izvršiti otpis gubitka putem smanjenja osnovnog kapitala. Smanjenje osnovnog kapitala vrši se ili putem smanjenja nominalne vrednosti akcija ili smanjenjem broja akcija zamena dve za jednu akciju, na primer. Odluku o smanjenju osnovnog kapitala donosi skupština akcionarskog društva. Odluka o smanjenju osnovnog kapitala prijavljuje se radi upisa u sudski registar i objavljuje se dva puta u razmacima od po 30 dana s pozivom poveriocima da prijave svoja potraživanja. Poverioci koji prijave svoja potraživanja imaju pravo na isplatu dospelih potraživanja i obezbeđenje nedospelih potraživanja. Ova odredba se ne primenjuje kada se osnovni kapital smanjuje radi pokrića gubitka. Smanjenje osnovnog kapitala radi pokrića gubitka vrši se samo ako se predhodno obezbede sredstva za obavezne rezerve i ako ne postoji neraspoređeni dobitak iz ranijih godina.

8 Ranković, J. nav. delo, str. 152.

11


Saniranje putem dopune imovine. Saniranje putem dopune imovine vrši se kada vlasnici preduzeća odluče da radi otpisa gubitka uplate ličnu gotovinu radi otpisa gubitka.

Saniranje putem povećanja kapitala. Saniranje putem povećanja kapitala je usmereno na uspostavljanje finansijske ravnoteže s ciljem da se preduzeće učini likvidnim (platežno sposobnim).

Saniranje putem prestruktururanja aktive. Saniranje putem prestrukturiranja aktive usmereno je na uspostavljanje finansijske ravnoteže i time stvaranja uslova da preduzeće permanentno održava likvidnost (platežnu sposobnost) čime se izbegava opasnost od stečaja i nestanka preuzeća. Uspostavljanje finansijske ravnoteže putem prestruturiranja aktive se vrši smanjenjem stalne imovine bilo prodajom dela osnovnih sredstava koja ne uslovljavaju funkcionisanje preduzeća kao celine (prodaja pogona sporedne delatnosti, prodaja dela poslovnog prostora i sl. ), bilo prodajom dela dugoročnih finansijskih plasmana (prodaja kupljenih akcija ili uloga u druga preduzeća, na primer) i povećanjem gotovine po osnovu te prodaje.

Saniranje prestrukturiranjem pasive. Kada preduzeće ima poremećenu finasijsku ravnotežu što mu onemogućava održavanje likvidnosti, finansijska ravnoteža se može uspostaviti ako se kratkoročne obaveze konvertuju bilo u kapital (udela ili akcije) bilo u dugoročne obaveze. Sa stanovištva finansijskog rezultata povoljnija je konverzija kratkoročnih obaveza u kapital jer tada nema troškova kamata koji povećavaju rashode i povećavaju pritisak na finansijski rezultat što dovodi do opasnosti da preduzeće padne u zonu gubitka. Transfer kratkoročnih obaveza bilo u kapital bilo u dugoročne obaveze uslovljeno je voljom dužnika da prihvati taj transfer, ali ovde se neradi o nekoj subjektivnoj volji dužnika već pre svega o objektivnim mogućnostima koje proizilaze iz stanja njegove finansijske ravnoteže. Naime, ako bi poverilac transferom svojih kratkoročnih potraživanja u dugoročne plasmane ugrozio sopstvenu finansijsku ravnotežu a time i održavanje likvidnosti, poverilac sigurno neće prihvatiti zahtev dužnika da se taj transfer obavi jer bi tim transferom sam postao nelikvidan dok bi dužnik bio likvidan. Međutim, ako stanje finansijske ravnoteže poverioca dozvoljava transfer tek tada poverilac uzima u obzir sopstvene interese da taj transfer prihvati. Ti interesi krecu od značaja opstanka dužnika za sadašnje i buduće poslovanje poverioca do mogućnosti i koristi koja bi se ostvarila da poverilac, u granicama mogućnosti sopstvene finansijske ravnoteže, kapital uloži u neko drugo preduzeće ili da ga uloži sopstveni rast i razvoj.

3.5 Likvidacioni bilans

Za društvo lica odnosno društvo kapitala za koje se pokreće postupak likvidacije najpre se sačinjava zaključni bilans kojim se obuhvataju poslovni događaji do dana donošenja odluke o pokretanju postupka likvidacije. Zaključni bilans se sačinjava u skladu sa propisima o bilansiranju i računovodstvenim standardima. Sa danom odluke o pokretanju postupka

12


likvidacije, likvidator sačinjava početni likvidacioni bilans na osnovu koga se otvara glavna knjiga preduzeća u likvidaciji. Cilj početnog likvidacionog bilansa je „da prikaže imovinski položaj preduzeća pod pretpostavkom planirane prodaje svih imovinskih predmeta, tj. njime se utvrđuje, pre svega, mogućnost izmirenja svih dugova iz procenjenih udružaka i obračunava, preko toga, mogućnost isplate sopstvenog kapitala“. Dakle, početni likvidacioni bilans treba da pokaže - mogu li se obaveze isplatiti iz likvidacione mase. Ako se obaveze nemogu isplatiti iz likvidacione mase društva, lica, ortaci ortačkog društva odnosno komplementori komanditnog društva moraće da iz lične imovine isplatiti deo neizmirenih obaveza iz likvidacione mase. Ukoliko se, pak, radi o likvidaciji društva kapitala a početni likvidacioni bilans pokaže da se iz likvidacione mase ne mogu isplatiti obaveze, likvidator je dužan da prekine proces likvidacije i da zatraži pokretanje stečajnog postupka nad društvom kapitala.

Mada je iz gore rečenog kristalno jasna uloga i svrha početnog likvidacionog bilansa u literaturi, budući da ni u našem ni uporednom pravu nije implicitno rečeno, nema jasnog stava o procenjivanju bilansnih pozicija početnog likvidacionog bilansa. Različita mišljenja autora kreću se od toga da zaključni bilans preduzeća koje stupa u proces likvidacije bude istovremeno i početni likvidacioni bilans (što znači da se ne vrši ponovo procenjivanje bilansni pozicija) do mišljenja da početni likvidacioni bilans mora da bude sačinjen na osnovu ponovne procene. Po našem mišljenju početni likvidacioni bilans mora da se sačini na bazi ponovne procene jer on projektuje očekivanu likvidacionu masu, pa će pokazati da li se mogu ili nemogu obaveze isplatiti i ako se obaveze ne mogu isplatiti vlasnicima društva lica jasno se stavlja do znanja koliko obaveza moraju platiti iz ličnih sredstava a kod društva kapitala likvidator prekida postupak likvidacije i zahteva pokretanje stečajnog postupka.

Procenjivanje realnih dobara (osnovnih sredstava i zaliha) za potrebe sačinjavanja početnog likvidacionog bilansa vrši se po cenama po kojima se ona mogu prodati na prodajnom tržištu. Pri tome likvidator mora da bude obazriv, budući da će kupci znati da kupuju od preduzeća u likvidaciji i da je vlasnicima preduzeća stalo da se postupak likvidacije okonča u što kraćem periodu jer će tada troškovi likvidacije biti manji, pa će težiti da kupe realna dobra preduzeća u likvidaciji po što nižoj ceni. Procena potraživanja za potrebe sačinjavanja početnog likvidacionog bilansa procenjuju se na bazi verovatnoće naplate, uzimajući u obzir i ugovorenu kamatu na ta potraživanja . Procena hartija od vrednosti vrši se na bazi očekivane njihove prodajne vrdnosti. Procena obaveza vrši se na bazi verovatnoće njihove plativosti uzimajući u obzir i ugovorene kamate na obaveze. Najzad, u početnom likvidacionom bilansu kapital vlasnika se iskazuje u ukupnom iznosu, što znači da se osnovni kapital, rezerve i neraspoređeni dobitak sažimaju u jednu cifru, a kapital vlasnika u početnom likvidacionom bilansu utvrđujese kao razlika između aktive i obaveza u tom bilansu. Kad se radi o društvu lica ukupan kapital vlasnika se raščlanjuje na vlasnike srazerno nominalnoj vrednosti njihovih udela iskazanih u zaključnom bilansu.

13


3.6 Stečajni bilans

Početni stečajni bilans. Najpre se sačinjava zaključni bilans preduzeća koje stupa u stečaj a zatim se sačinjava početni stečajni bilans. Početni stečajni bilans se sačinjava na osnovu inventara u kome se procena vrši na bazi likvidacione cene. Pri utvrđivanju likvidacione cene polazi se od moguće prodajne cene na prodajnom tržištu pri čemu je likvidaciona cena uvek niža od prodajne cene jer potencijalni kupac zna da preduzeće u stečaju mora da proda i da tu prodaju mora da obavi u što kraćem roku kako bi troškovi stečaja bili što niži, koji su, u principu, proporcionalni vremenu trajanja stečaja. Imajući to u vidu potencijalni kupac uvek zahteva nižu cenu od vladajuće prodajne cene a to je likvidaciona cena. Početni stečajni bilans se struktuira tako da se iz njega može videti očekivana stečajna masa i utvrditi očekivana stečajna kvota izmirenja obaveza preduzeća iz stečajne mase. Otuda se aktiva struktuira ovako:

1. ukupna imovina2. imovina za izdvajanje (to je imovina koja nije u vlasništvu preduzeća u stečaju – roba

u komisionu, na primer)3. imovina izuzimanja (to je imovina koja je pod zalogom ili hipotekom)4. slobodna imovina (1-2-3)

Dugovi se, osim po vrsti, grupišu ovako:

Poverioci sa pravom izdavanja (odnosi se na isporuke sa zadržavanjem prava svojine, robu u komisionoj prodaji, cedirana potraživanja, imovina koja se nalazi u posedu dužnika u stečaju po osnovu ugovora o najmu, zakupa, zalaganja i čuvanja)

Poverioci sa pravom izuzimanja (hipoteka, dug na zemlju, prava na zaplen, ugovor o osiguranju potraživanja)

Poverioci stečajne mase (sudski troškovi, troškovi stečaja, potraživanja poverilaca koja nastaju iz delatnosti stečajnog upravnika i sl. )

Povlašćeni poverioci su oni poverioci čija se potraživanja iz stečajne mase isplaćuju posle isplate poverilaca stečajne mase (po Zakonu po prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji to su garantovane zarade radnika ostvarene pre otvaranja stečajnog postupka i naknada štete za ozledu na radu nastalu, takođe, pre otvaranja stečajnog postupka), u nekim zemljama povlašćeni poverioci se svrstavaju u isplatne redove po prioritetu isplate.

Nepovlešćeni poverioci su svi ostali poverioci.

Na osnovu početnog stečajnog bilansa otvara se glavna knjiga preduzeća u stečaju. U toku stečajnog postupka vrši se rasprodaja imovine ili prodaja celog preduzeća, isplaćuju se dugovi koji su obezbeđeni hipotekom i zalogom kada se unovči hipoteka odnosno zalog, izdvaja se imovina koja nije u vlasništvu preduzeća u stečaju i predaje vlasniku uz gašenje obaveze prema tom vlasniku ili se predaje ta imovina i isplaćuje njenom vlasniku, isplaćuju se troškovi stečaja kao i obaveza nastala u stečajnom postupku (poverioci stečajne mase). Na

14


kraju stečajnog postupka sastavlja se pregled isplata i uplata u toku stečajnog postupka i zaključni stečajni bilans.

4 ZAKLJUČAK

Finansijski izveštaji pružaju informacije o finansijskom položaju, uspešnosti i promenama u finansijskom položaju preduzeća. U savremenom privrednom životu bilansi se koriste kad god treba izraziti stanje i rezultat neke privredne aktivnosti. U računovodstvu bilans se koristi kada se iskazuje stanje i rezultat preduzeća tako što se poslovni događaji, stanja i rezultati preduzeća iskazuju preko novčanih jedinica kao opšteg svodnog merila. Veoma značajna karakteristika bilansa jeste bilansna ravnoteža. Bilans stanja je finansijski izveštaj o stanju imovine, kapitala i obaveza na dan sastavljanja obračuna, odnosno na dan bilansiranja. Bilans stanja i bilans uspeha pružaju sliku o finansijskom položaju i ostvarenom rezultatu, ali nisu u stanju da pruže informacije o stvaranju gotovine i gotovinskih ekvivalenata. Te informacije daje Izveštaj o tokovima gotovine. Izveštaj o tokovima gotovine internim korisnicima pruža mogućnost da izvrše procenu kretanja likvidnosti privrednog društva u narednom poslovnom periodu, što im daje mogućnost da preduzimaju mere za povećanje likvidnosti. S druge strane, pomenuti izveštaj, eksternim korisnicima omogućuje ocenu sposobnosti privrednog društva da u narednom poslovnom periodu bude platežno sposobno. Izveštaj o tokovima gotovine, sačinjen prema zahtevima MRS 7, prikazuje promene u gotovini i gotovinskim ekvivalentima tokom perioda, i dostavlja interesentima informaciju po kom osnovu je došlo do povećanja odnosno smanjenja. MRS 7 primenjuje se pri sastavljanju finansijskih izveštaja svih privrednih drustava, banaka, ostalih finansijskih institucija i institucija osiguranja.

Raspolaganje relevantnim informacijama je od posebne važnosti za preduzeće s obzirom na veoma brz tehnički, ekonomski i društveni razvitak koji sa sobom donosi neprekidno merenje uslova poslovanja i odnosa sa njenom okolinom. Istovremeno taj razvitak uzrokuje rastuću složenost strukture privrednih institucija. Takva situacija postavlja sve veće I sve teže problee pred organe upravljanja. Za donošenje optimalnih odluka potrebne su kvalitetne informacije koje trebaju omogućiti rešavanje problema. Računovodstvo je od svog postanka bilo izvor najvećeg dela podataka potrebnih za donošenje odluka u preduzećima. Uvođenjem privrednog sistema na tržišni način poslovanja uslovila je korenite promene u zakonskom uređivanju poslovanja preduzeća i svih privrednih subjekata. Računovodstvo i računovodstveni izveštaji koji se vode u preduzeću omogućavaju računovodstvu donošenje važnih odluka iz poslovne politike preduzeća. Kroz računovodstvene analize i izveštaje sagledavamo uspešnost obavljenih komercijalnih poslova na pojedinim ugovorima. Kroz računovodstvene izveštaje prati se efikasnost rada svake pojedine komercijalne sluzbe u okviru određene oblasti poslova. Budućnost računovodstva ukazuje da će se u budućnosti sve više koristiti kao merilo poslovanja preduzeća ali i na osnovu koga će se donositi odluke da u vezi planiranog rada preduzeća.

15


LITERATURA

1. Andrić, M. i sar. (2011). Analiza finansijskih izveštaja. Podgorica: Ekonomski fakultet.

2. Jovanović, D., Vitorović, B. (1989). Analiza poslovanja preduzeća sa kontrolom i revizijom. Beograd: Savremena Administracija.

3. Ranković, J. (1996). Specijalni bilansi. Beograd: Proinkon.

4. Rodić, J. (1990). Teorija i analiza bilansa. Beograd: Ekonomika.

5. Rodić, J. (1993). Poslone finansije i procena vrednosti preduzeća. Beograd: Ekonomika.

6. Škarić-Jovanović, K. (2009). Finansijsko računovodstvo. Beograd: Centar za izdavačku delatnost.

16

Documents

Zadaci i Vrste Redovnih i Specijalnih Bilansa