privreda.gov.rs · Web viewTreba istaći da sve ove politike moraju da uzmu u obzir pravila i ograničenja koja nameću međunarodni sporazumi, kao što je sporazum sa STO i, kada

STRATEGIJA

I POLITIKA RAZVOJA INDUSTRIJE REPUBLIKE SRBIJE OD 2011. DO 2020. GODINE

("Sl. glasnik RS", br. 55/2011)

I UVOD

Strategija i politika razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020. godine predstavlja prvi razvojni dokument koji na konzistentan i celovit način definiše osnovne razvojne prioritete industrije Srbije i načine njihovog ostvarivanja u narednoj deceniji;

1) Primarni strateški razvojni cilj Srbije je održiv i dinamičan razvoj industrije koja može da se uklopi u jedinstveno tržište Evropske unije (u daljem tekstu: EU) i izdrži konkurentski pritisak njenih članica. Održiv privredni rast i makroekonomska stabilnost Srbije su neodrživi bez stabilnog rasta industrije, njenog dominantnog uticaja na izvoz, time i na platni bilans;

2) Strategija i politika razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020. godine dobija novu dimenziju u kontekstu efekata svetske finansijske i ekonomske krize i definisanja novog modela privrednog rasta Srbije za period 2011-2020. godine;

3) Strategija je usaglašena sa industrijskom politikom EU i ciljevima Nove evropske strategije Evropa 2020;

4) Strategija definiše osnovne ciljeve i strateške pravce industrijskog razvoja Srbije na putu ka izgradnji nove konkurentne industrijske strukture, zasnovane na analizi i realnoj oceni raspoloživih razvojnih prednosti Srbije u kontekstu globalnih kretanja na evropskom i svetskom tržištu i dugoročnih promena u svetskoj tražnji, imajući u vidu EU direktive;

5) Izvoz i investicije prerađivačke industrije su u centru pažnje Strategije, kao ključnih generatora rasta BDP u narednoj deceniji, jer bez njihovog rasta i izmene strukture ceo model privrednog rasta Srbije nije ostvariv. Strane direktne investicije (u daljem tekstu: SDI), pored svežeg kapitala, omogućuju otvaranje novih radnih mesta, uvode modernu tehnologiju, efikasan menadžment i novu korporativnu kulturu;

6) Mala i srednja preduzeća su najvažniji pokretač industrijskog rasta i novog zapošljavanja;

7) Nova, kvalitetna i dobro plaćena proizvodna radna mesta su jedan od najvažnijih ciljeva Strategije;

8) Društvena i državna preduzeća nisu efikasna, privatna svojina je najefikasniji oblik svojine. Zato proces privatizacije i restrukturiranja treba što pre završiti;

9) Konkurencija je glavna poluga tržišne privrede. Zadatak je države da u interesu građana izgradi efikasnije institucije tržišne privrede i odlučno se suprotstavi svim oblicima monopolskog i drugog privilegovanog položaja, što podrazumeva i uvođenje tržišnih kriterijuma i javno-privatnog partnerstva u infrastrukturne delatnosti koje su kičma svake moderne privrede;

10) Srbija glavnu dugoročnu konkurentsku prednost ima u znanju što će iskoristiti, kroz reformu obrazovanja, većim naglaskom na istraživanje i primenu inovacija kao i bržim razvojem novih informacionih i komunikacionih tehnologija;

11) Strategija posvećuje punu pažnju značaju revitalizacije devastiranih industrijskih centara Srbije;

12) Efikasna tržišna privreda usmerena na porast blagostanja svih građana moguća je samo u uslovima pune demokratizacije društva koja se zasniva na snažnim državnim i društvenim institucijama i vladavini prava;

13) Reforma javnog sektora podrazumeva debirokratizaciju i deregulaciju državne uprave i podizanje njene efikasnosti.

Industrija Srbije opterećena je brojnim strukturnim slabostima, njena struktura ne može da odgovori na globalne zahteve savremenog tržišta XXI veka oslanjajući se na obrazovne ideologije iz prošlog veka. Koreni strukturnih neusklađenosti industrijskog sistema su višestruki i duboki. Višedecenijski kolektivistički uređen sistem državne intervencionističke stihije, stvorio je privredni nesklad, industrijski sistem bio je u neskladu sa tržištem, nije bio sposoban da reaguje na tržišne signale. Tranzicioni procesi i globalna recesija samo su ogolili strukturni problem industrije Srbije.

Ekonomska politika se suočila sa nemogućom misijom: kako istovremeno ne smanjivati zaposlenost i menjati industrijsku strukturu. U uslovima minimalne sektorske realokacije zaposlenih i visoke tranzicione cene socijalnog mira i dalje imamo industrijske sektore neefikasne i nerestrukturirane. U teoriji je potvrđeno da što su duži periodi privrednih nesklada sa tržištem uvozna zavisnost se povećava.

Zbog toga je danas Srbiji potreban jedan ovakav razvojni dokument, da bi se jasno sagledali putevi ostvarivanja osnovnog cilja, a to je stvaranje nove konkurentne održive industrijske strukture Srbije. Koncept nove industrijske politike je orijentisan ka izvoznoj konkurentnosti industrijskih proizvoda, usmeren na proces konzistentnog sprovođenja strukturnih reformi i usklađivanja.

Sam proces će se odvijati u tri faze:

1) revitalizacija i obnova,

2) restrukturiranje i reinženjering, koji podrazumeva tehnološku modernizaciju izvoznih oblasti,

3) razvoj i konkurentnost, promena tehnološkog profila industrije, odnosno, promena težišta industrijske proizvodnje iz dominantno niskotehnološke oblasti ka oblasti visokih tehnologija.

Strategija i politika razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020 godine, povezuje brojne razvojne dokumente koje je Vlada usvojila, njena realizacija zahteva sinhronizovanost 13 različitih politika (obrazovanja, tehnološkog razvoja, istraživanja i razvoja, restrukturiranja i privatizacije, stranih ulaganja, IKT, preduzetništva, zapošljavanja, energetske efikasnosti, zaštite životne sredine, zaštite tržišne konkurencije, regionalnog razvoja, unapređenja korporativnog upravljanja).

Ovaj strateški dokument ima i svoju posebnu dimenziju u postupku pristupanja Evropskoj uniji. Strategija je usaglašena sa industrijskom politikom EU i ciljevima Nove evropske strategije Evropa 2020.

Novi model industrijskog rasta za period 2011-2020. godine je izvozno orijentisan i podrazumeva:

- Dinamičan rast investicija,

- Visoku stopu robnog izvoza,

- Rast industrijske zaposlenosti.

Ciljevi novog modela rasta i razvoja Srbije do 2020. godine su zahtevni, ali ostvarivi. Uspešne zemlje u tranziciji su još u periodu 1990-2000. godine u značajnoj meri sprovele "prvu generaciju reformi" - privatizacija, makroekonomska stabilizacija, spoljnotrgovinska i cenovna liberalizacija. Paralelno se sprovodila i "druga generacija reformi" - podsticajni ambijent za investitore, puna zaštita svojine i ugovora, efikasno pravosuđe, moderan poreski sistem, reformisani javni sektor, usklađena fiskalna i monetarna politika, efikasan bankarski sistem i razvoj finansijskih tržišta, razvijeni odnosi privatnog i javnog partnerstva posebno u infrastrukturi, regulisano tržište rada, uređeni odnosi između zaposlenih i poslodavaca, napredak u smanjenju sive ekonomije i korupcije, politička stabilnost, što sve povećava kredibilitet zemlje i smanjuje rizik za ulaganje. Deset zemalja je 2004. godine i dve 2007. godine je prihvatanjem EU standarda krunisalo punopravnim članstvom u EU, što je dalo dodatni impuls industrijskom razvoju tih zemalja.

Industrijski rast Srbije će, pored navedenih eksternih faktora, biti determinisan i domaćim nasleđenim problemima i budućim izazovima. Prvo, perspektive oporavka industrije i strukturne promene u industriji suočene su sa nizom isprepletanih parametara. Porast nezaposlenosti i pad zarada može da izazove šire socijalne probleme, političke potrese i orijentaciju na ostvarivanje kratkoročnih ciljeva. Drugo, za razliku od većine tranzicionih država, privredna infrastruktura je neizgrađena i nekompletirana. Treće, inflacija u Srbiji će prema međunarodnim standardima verovatno biti relativno visoka. Na ovakav zaključak sugeriše činjenica da predstoji deregulacija elektroprivrede, da struktura tržišta finalnih proizvoda generiše rast cena i da je rast regulisanih cena nepredvidiv. Četvrto, permanentno je prisutna opasnost dva ključna makroekonomska deficita: budžetskog i tekućeg platnog bilansa. Oporavak industrije i uvođenje sive ekonomije u zvanične okvire popravili bi bilanse na prihodnoj strani budžeta, ali glavni izazovi za kreatore ekonomske politike ostaju na rashodnoj strani budžeta. Spoljni dug raste i uredno servisiranja dugova predstavlja veliku pretnju privrednoj stabilnosti i rastu.

Jednom rečju, novi model privrednog rasta i razvoja u narednoj deceniji uslovljava dva, međusobno povezana, zaokreta: prvi zaokret je strukturnog karaktera sa težištem na industrijskom rastu, investicijama i izvozu, a drugi zaokret je usmeren ka ubrzanju reformskih procesa i evropskih integracija. Ključ uspeha leži u stvaranju mnogo atraktivnijeg investicionog ambijenta za ulaganja u sektore prerađivačke industrije sa visokom dodatom vrednošću. Najefikasniji način da se ostvare strukturne promene, ubrzani privredni rast i izvoz je privlačenje stranih direktnih investicija i pronalaženje strateških partnera sa razvijenih tržišta u svetu. Realizacijom Strategije i politike razvoja industrije 2011-2020. godine obezbediće se povećanje zaposlenosti, revitalizacija i razvoj industrije, promena industrijske strukture u korist profitabilnijih visoko-tehnoloških industrija, povećanje izvoza i spoljnotrgovinski suficit, a time i održavanje makroekonomske stabilnosti.

Struktura Strategije

Istraživački rad na izradi Strategije obuhvatio je obimnu analitičko-dokumentacionu osnovu, metodološki nova statistička, anketna i ekspertska istraživanja. Strategija se sastoji od tri hijerarhijska, međusobno povezana dokumenta (studije):

Dokument 1: Ekonomski položaj industrijskih grana i projekcije rasta,

Dokument 2: Konkurentnost prerađivačke industrije Srbije,

Dokument 3: Strategija i politika razvoja industrije Srbije 2011-2020.

Ekonomski položaj industrijskih grana i projekcije rasta predstavlja podlogu za definisanje novog koncepta industrijske strategije i politike Srbije. Istraživanje se baziralo na metodologiji EU (acquis communautaire), sa težištem na analizi značaja industrije ukupno i pojedinačnih podsektora, oblasti i grupa proizvoda za privredu (u formiranju BDP, osnovnih strukturnih karakteristika, investicija i zaposlenosti, i dr), analizi regulatornog okruženja, i poslovnog ambijenta (carinski, poreski, izvozni podsticaji, državna pomoć, i dr.). Posebno su analizirani rezultati privatizacije i restrukturiranja i sagledani efekti komparativne analize sa zemljama EU i regiona.

Konkurentnost prerađivačke industrije Srbije je posebno istraživanje RZR, bazirano na anketnom istraživanju konkurentnosti prerađivačke industrije Srbije (stratifikovani uzorak od 1000 preduzeća, koje je sproveo RZS), predstavlja analitički okvir za unapređenje mera dinamičnijeg sprovođenja strukturnih reformi i povećanja nacionalne konkurentnosti u cilju bržeg i efikasnijeg integrisanja srpske industrije u globalne međunarodne tokove. Poseban akcenat je dat istraživanju konkurentske pozicije ključnih izvoznih sektora do 2020. godine: Prehrambena industrija, Industrija saobraćajnih sredstava, Industrija IKT, Metalski kompleks i Farmaceutska industrija. Podsticanje razvoja navedenih industrijskih oblasti i njihovih očekivanih multiplikativnih efekata na ukupan industrijski razvoj zasnovani su na znanju i primeni inovacija, posebno u oblasti aktiviranja razvojnih potencijala vodećih izvozno orijentisanih preduzeća - nacionalnih lidera.

Strategija i politika razvoja industrije Srbije 2011-2020. godine se sastoji od pet delova.

1) Nov strateški pristup industrijskom razvoju zasniva se na investicijama u novu tehnologiju, inovacijama i humanom kapitalu. U ovom delu u kratkim crtama prikazani su osnovni elementi koju utiču na definisanje industrijske politike Srbije, sa akcentom na obaveze koje proizilaze iz evropskog zakonodavstva (acquis communautaire) i nove evropske strategije;

2) Analiza stanja daje celovit dinamički prikaz svih makroekonomskih tranzicionih faktora industrijskog razvoja, relevantnih za sagledavanje dostignutog stepena industrijske razvijenosti, ograničenja i problema sa kojima je suočena industrija Srbije. Detaljno je prikazan tok tranzicionog procesa u industriji, institucionalnih reformi i analiziran komparativni prikaz sa EU i zemljama okruženja;

3) Definisanje prioritetnih ciljeva industrije Srbije. Industrijska politika će biti proaktivna, orijentisana ka izvoznoj konkurentnosti industrijskih proizvoda i usluga sa visokom dodatom vrednošću, zasnovanih na znanju, inovacijama, istraživanju i razvoju;

4) Politike i mere. U ovom, po obimu i značaju najvažnijem delu, se daje odgovor na pitanje: Šta treba da uradimo da bi ostvarili definisane ciljeve? U nekim oblastima, za koje postoje resorne strategije, dati su korigovani prioriteti, dok je za neke urađen kompletno nov instrumentarijum. Industrijska politika povezuje i sinhronizuje 13 različitih politika;

5) Scenario sa makroekonomskim projekcijama. Scenario je baziran na novom modelu privrednog rasta Srbije, u kome su posebno istražene projekcije rasta prerađivačke industrije sa modelskim projekcijama strukturnih promena, izvoza, zaposlenosti, investicija i regionalnog razvoja.

Strategija sadrži i rezultate posebnog istraživanja industrijskih podsektora i kompleksa sa aspekta: njihovog doprinosa na BDV, izvoz, zaposlenost i investicije; regionalnog doprinosa; nosilaca proizvodnje; istraživanja i razvoj; ponude i tražnje i zaštite životne sredine, uključujući i pojedinačne projekcije rasta do 2020. godine.

Sprovođenje Strategije (praćenje, izveštavanje i modifikovanje) - izuzetno važan korak u ostvarivanju Strategije jeste realizacija procesa kontinuiranog prikupljanja podataka i informacija za merenje procesa uspešnosti Strategije, odnosno blagovremeno signaliziranje odgovornim institucijama o efektima uspeha ili neuspeha preduzetih aktivnosti. Usled uticaja brojnih internih i eksternih faktora, Strategiju je potrebno, takođe, nakon određenog perioda korigovati. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, u saradnji sa Ministarstvom finansija - Sektor za nacionalni razvoj (pravni sledbenik Republičkog zavoda za razvoj) i Republičkim zavodom za statistiku definisaće metodologiju praćenja Strategije (strukturne indikatore, metode prognoziranja, ankete, itd.), i u saradnji sa resornim ministarstvima redovno istraživati efekte realizacije Strategije i informisati Vladu.

II NOVI STRATEŠKI PRISTUP INDUSTRIJSKOM RAZVOJU-POLAZNA TAČKA ZA STVARANJE NACIONALNOG OKVIRA

INDUSTRIJSKE POLITIKE

1. Novi globalni kontekst

Proces globalnog fenomena novog proizvodnog sistema započet je još 1970. godine, sa pojavom deindustrijalizacije razvijenih (savremenih) tržišnih privreda. Osnovne odrednice procesa deindustrijalizacije su:

1) povlačenje iz starih industrija, posebno, industrija za proizvodnju i preradu tekstila i kože i sirovinski intenzivnih proizvodnji osnovnih metala i hemijskih proizvoda, koje se na razne načine dislocirane ili prepuštene tzv. novo-industrijalizovanim zemljama (u daljem tekstu: NIZ),

2) jačanje uloge propulzivnih delatnosti za proizvodnju sofisticiranih proizvoda visokih tehnologija, posebno u elektro-metalnom kompleksu (poluprovodnici, elektronski računari, komunikaciona oprema i uređaji), odnosno u proizvodnji hemijskih i farmaceutskih proizvoda (novi materijali, novi lekovi),

3) pojava tzv. inovativnih (kreativnih) industrija i raznih servisnih industrija u službi ostale industrije.

Posledično, na pojedinačnim tržištima, usled transformacije prerađivačke industrije, dolazi do pojave:

1) radikalnog smanjivanja uloge industrije u stvaranju novostvorene vrednosti i zaposlenosti (zbog fenomena smanjivanja preduzeća, koncentracijom resursa na osnovne poslovne aktivnosti i prepuštanjem sekundarnih i tercijarnih poslovnih aktivnosti kooperantima u proizvodnji, odnosno servisnoj industriji),

2) tercijarizacije ukupne unutrašnje privredne strukture,

3) postepenog intenziviranja efekata prelivanja industrijskih metoda i sredstava rada u druge proizvodne i neproizvodne delatnosti, a na odgovarajući način i u neprivredne delatnosti.

Jačanjem društveno-ekonomskih efekata razvoja novih industrija i prelivanja industrijskih tehnologija i organizacije, proces deindustrijalizacije je prerastao u proces reindustrijalizacije, odnosno, društveno-ekonomske organizacije svih oblika proizvodnih i neproizvodnih aktivnosti na industrijskim principima. Zbog toga postoje intencije, posebno u razvijenim tržišnim privredama, da se u okvire industrije uključe, pored tradicionalnih delatnosti, set finansijskih usluga (kao što su, finansijska industrija, posebno onaj deo, koji je u funkciji finansiranja poslovanja i razvoja realne privrede), agro-industrijski kompleks (u smislu objedinjavanja poljoprivrede, industrije za proizvodnju hrane i pića i pratećih industrijskih, saobraćajnih i prometnih delatnosti u reprodukcione celine na principima makroklasterizacije), industrija poslovnih usluga (servisna industrija) i turistička industrija.

Dijagram 1: Faze razvoja privrede

Izvor: Michael Porter, (2000), Attitudes, values, and the microeconomics of prosperity.

Fenomen reindustrijalizacije razvijenih tržišnih privreda se vezuje, pre svega, za promenu osnovne razvojne paradigme, prema kome uspešan razvoj nije više u posedovanju prirodnih resursa i kapitala u funkciji masovne prerade prirodnih materijala u standardizovane proizvode, već sve više zavisi od raspoložive tehnologije i inovacija, obrazovanja i motivacije radne snage i veština obezbeđenja saradnje sa ključnim partnerima u lancu reprodukcije (dobavljačima energije, sirovina, intermedijarnih proizvoda i poslovnih usluga, sa jedne strane, i potrošačima i korisnicima, sa druge strane).

2. Nova razvojna paradigma

Očekuje se da će nova razvojna arhitektura biti izgrađena do 2025. godine, čime bi se u nekoliko narednih decenija obezbedili visoki (globalni) razvojni dometi - slični onima iz perioda od 1870. godine do početka Prvog svetskog rata, odnosno, od 1945. godine do 1973. godine, kada je sa prelivanjem efekata naglog povećanja cena nafte, postalo vidljivo gubljenje efekata fordističkog modela industrijalizacije i klasičnog kejnzijanskog pristupa u javnoj regulaciji privrede i privrednog razvoja. Danas je očigledno da će investicije u novu tehnologiju, inovacije i humani kapital biti najvažniji stubovi tog sistema, dok su najvažniji efekti postali već vidljivi - kvalitet, raznovrsnost, novitet, rast uslužnog sadržaja, globalna dostupnost, sačuvana regionalna i kulturna specifičnost.

Dijagram 2: Efekti investicija u novu tehnologiju i ljudski kapital

Izvor: IMF, Working Papers, 2003, No. 23.

Bitna odrednica konteksta novog razvojnog modela je uravnoteženje značaja cenovne i necenovne konkurentnosti. I jedna, i druga se obezbeđuju integracijom funkcija i poslova, koji su bili odvojeni u ranijem modelu industrijskog razvoja. Na makro planu uslovi za obezbeđenje konkurentnosti se obezbeđuju uspostavljanjem mrežne strukture snabdevača, kooperanata, proizvođača, distributera, obrazovnih, istraživačkih, finansijskih, privrednih i neprivrednih organizacija, i to sve više na međunarodnom nivou kroz brojne regionalne integracije. Zbog toga se organi izvršne vlasti, javna i privatna administracija suočavaju sa problemima razvoja novog modela unapređenja nacionalne (regionalne) konkurentnosti, pre svega, sa izazovima izgradnje (unutrašnje) međunarodno konkurentne proizvodne strukture na osnovu stvaranja institucionalnih uslova za generisanje, implementaciju i ekonomsku valorizaciju mikroinovacija - vođenjem diferenciranih, ali usaglašenih ekonomskih, razvojnih, obrazovnih i socijalnih politika.

Fenomen dematerijalizacije proizvodnje je simultana posledica:

1) iscrpljenosti obrasca masovne industrijske proizvodnje,

2) promene sadržaja životnog standarda u kome se kvantitet postepeno supstituiše sa kvalitetom i raznovrsnošću potrošnje,

3) prelaska sa zadovoljenja primarnih (egzistencijalnih) na potrebe višeg nivoa,

4) prestanka osvajanja prirode smanjenjem energetske i sirovinske intenzivnosti proizvodnje,

5) smanjenja otpada - kao osnovnog (sintetičkog) pokazatelja konfliktnosti između industrijske proizvodnje i prirode.

Četvrti fenomen od napred nabrojanih, vezuje se za intenziviranje procesa globalizacije i prožimanja kultura života i rada na osnovu eksponencijalnog rasta komunikacije i kooperacije u svetskim razmerama. Zbog toga kvalitet (unutrašnje) globalne komunikacije postaje sve više osnovni uslov za ravnopravnu kooperaciju i valorizaciju nacionalnih (regionalnih, lokalnih) faktora proizvodnje i razvoja.

3. Koncept nove industrijske politike

Liberalizacija i privatizacija razvoja u globalnim okvirima imali su kao posledicu i propast klasičnog modela "industrijske politike", zasnovanog na:

1) konceptu definisanja prioritetnih delatnosti i proizvodnji,

2) podršci njihovog razvoja putem raznih oblika direktnih i indirektnih subvencija radu i kapitalu, posebno finansijskih (kroz bespovratnu pomoć i subvencije), zatim kroz direktnu kontrolu koju vrše vlada i ostala državna tela i institucije nad proizvodnjom i trgovinom dobrima i uslugama, što je za cilj imalo ograničavanja tržišta, uslovljavanje produktivnog organizovanja i određivanje nosilaca ekonomskog razvoja. Naime, liberalizacija i privatizacija su klasični koncept industrijske politike transformisali u model direktne podrške konkretnim preduzećima i preduzetnicima, pri čemu su se u punoj meri ispoljila dva njena osnovna razvojna defekta. Naime, u svetu brzih promena u globalnim tokovima trgovine i kapitala, tehnologijama i modelima poslovanja, javni faktor veoma često nije donosio pravilan izbor prioriteta, dok su subvencije radu i kapitalu, sa jedne, direktno podsticale korupciju i neracionalno korišćenje javnih sredstava, a sa druge strane, inkrementalno ponašanje preduzetnika, menadžera i radnika prema spoljnim promenama u užem i širem socio-ekonomskom okruženju.

Tabela 1: Uticaj privrednog ambijenta na privlačenje investitora

Motivi izbacivanja (push) Motivi privlačenja (pull)

Politički uticaj

Nestabilno političko stanje, restriktivno zakonodavstvo, dominirajuća anti-poslovna kultura, ograničenje kredita, siva ekonomija i neuređeno tržište

Stabilno političko stanje, liberalno zakonodavstvo, dominira poslovno orijentisana kultura, rast kredita, uređeno tržište

Ekonomski uticaj

Loši ekonomski uslovi, mali potencijal rasta, visoki operativni troškovi, zrelo tržište, malo domaće tržište

Dobra ekonomija, visok potencijal rasta, niski operativni troškovi, tržište u razvoju, mogućnost investiranja u imovinu, veliko tržište, povoljan kurs, depresirane cene akcija

Socijalni uticaji

Negativno društveno okruženje, nepovoljni demografski trendovi, stagnacija i pad populacije, rast socijalnih davanja

Pozitivno društveno okruženje, pozitivni demografski trendovi, rast populacije, smanjenje socijalnih davanja

Kulturni uticaji

Nepoznat kulturni milje, heterogeno kulturno okruženje (mali i neprijateljski raspoloženi segmenti)

Poznate referentne tačke u kulturnom miljeu, atraktivan sastav kulturnih vrednosti, inovativna poslovna kultura, negovanje korporativne kulture, homogen kulturni ambijent (prijateljski segmenti)

Konkurentska struktura

Neprijateljsko konkurentsko okruženje, visok nivo koncentracije, saturacija tržišta ponudom, nepovoljni uslovi za operativni rad

Tržišne niše, kapaciteti u posedu, mogućnost ekspanzije putem kopiranja, povoljni uslovi za operativni rad

Izvor: Konkurentnost privrede Srbije (2003), Jefferson Institute

Osnovno teorijsko rešenje za novi model industrijske politike u razvijenim (savremenim) tržišnim privredama je nađeno u teoriji endogenog razvoja, koja je, početkom poslednje decenije XX veka, postala dominantna teorijska opcija za definisanje razvojne, posebno industrijske politike. Suština je da se endogenizacijom tehnološkog razvoja u institucionalnu strukturu ukupnog društveno-ekonomskog sistema stvore uslovi za konstituisanje poslovnog okruženja za efikasnije generisanje, implementaciju i ekonomsku valorizaciju inovacija, na osnovu bazičnog kriterijuma-stvaranje uslova za dugoročno održivi razvoj. U modernoj ekonomskoj teoriji, pojam "industrijska politika" označava primenu niza mera i praktičnih politika koje sprovode javne institucije kako bi se stvorilo povoljno poslovno okruženje i ohrabrilo otvaranje novih preduzeća. Tim merama i politikama bi, pre svega, trebalo da se smanje i uklone svi oblici administrativnih prepreka i druga regulatorna ograničenja koja koče razvoj preduzetništva i preduzetničke slobode, da se dođe do usvajanja boljeg i delotvornijeg zakonodavstva, da se kroz njih uspostavi institucionalni i opšti okvir koji će pomoći jačanju malih i srednjih preduzeća, podstaknu inovacije i investicije u privredu zasnovanu na znanju kao i istraživanje i razvoj, ali država treba da realizuje i druge aktivnosti koje doprinose podizanju konkurentnosti u jednom okruženju otvorene privrede i slobodne konkurencije.

Industrijska politika podrazumeva politiku industrijskog razvoja, pri čemu termin "industrija" obuhvata organizaciju i strateško upravljanje ljudskim i materijalnim resursima. Cilj ove politike je najpre da podstakne i obezbedi praćenje strukturalnih prilagođavanja i restrukturiranje preduzeća kako bi se ona osposobila za hvatanje u koštac sa promenama u poslovnom okruženju i suočavanje sa ekonomskim izazovima i povećanom konkurencijom na globalnom nivou. Ovi novi izazovi rezultat su tehnološkog razvoja, posledica su političkih dešavanja, globalnih procesa integracije, ali i efekata globalne recesije.

Savremeni koncept industrijske politike ima za cilj razvoj kreativnog društva i inovativne privrede. Pojam kreativno društvo označava skup institucija, koje obrazuje društveno-ekonomsko okruženje u kome se privredni, socijalni i kulturni razvoj zasniva na humanom kapitalu, kao osnovnom faktoru unapređenja istraživačkih i tehnoloških potencijala.

Humani kapital, i posebno njegova ključna komponenta - proizvodno preduzetništvo, povezivanjem:

1) naučno-istraživačkih aktivnosti,

2) obrazovanja,

3) proizvodnje,

4) javne uprave, obezbeđuje efikasno - sticanje novih znanja i veština, generisanje i proizvodnu i ekonomsku valorizaciju inovacija i difuziju i implementaciju novih tehnologija. Osnovna funkcija kreativnog društva je stvaranje društveno-ekonomske osnove za funkcionisanje inovativne privrede.

Pojam inovativna privreda označava industrije, koje se baziraju na:

1) Mikroelektronici,

2) Mehatronici,

3) Optičkom prenosu informacija,

4) Bio-tehnologijama,

5) Novim materijalima,

6) Aero-kosmičkim tehnologijama,

7) Programiranju,

8) Razvoju i primeni novih tehnologija u domenu medicinskih i drugih socijalnih usluga i informacionih i komunikacionih sistema i upravljanja saobraćajem.

Pored toga, inovativna privreda obuhvata i industrije, koje za rezultat imaju kreaciju proizvoda i procesa, kao što su:

1) Oglašavanje i Marketing,

2) Radio i Televizija,

3) Filmska industrija,

4) Internet industrija,

5) Muzička industrija,

6) Klasično i elektronsko publikovanje,

7) Video i računarske igre,

8) Industrija sadržaja za mobilnu telefoniju, kao i manje industrijalizovane kulturne i kreativne industrije, kao što su: arhitektura, moda, dizajn, umetnički zanati, kulturni turizam, muzeji i biblioteke, vizuelne umetnosti i izvođačke umetnosti.

Osnovna implikacija reformi i politika u funkciji endogenizacije tehnološkog razvoja u institucionalnu strukturu je razvoj novog industrijskog sistema. Njegove dominantne karakteristike su:

1) uzajamno prožimanje državnog (javnog) i privatnog sektora i mehanizama tržišnog, korporativnog i državnog (javnog) regulisanja privrednih tokova,

2) intenzivno transformisanje sadržaja i oblika državne (javne) i privatne svojine - razvoj raznih modela institucionalne svojine, penzionih i investicionih fondova, radne akcionarske svojine i slično,

3) razvoj nove makroorganizacione strukture na principima mrežne organizacije između proizvodnih, trgovinskih, finansijskih i drugih organizacija u funkciji usaglašavanja društvenih i privatnih interesa,

4) ekspanzija međunarodnog i transnacionalnog karaktera privređivanja,

5) pokušaj iznalaženja optimalne kombinacije između proizvodnje i ekološke ravnoteže. U ovom kontekstu, industrijska politika u razvijenim (savremenim) tržišnim privredama je prerasla u kombinaciju makroekonomske politike, razvojne politike, tehnološke politike, sektorskih i teritorijalnih politika, obrazovne politike, socijalne politike i ekološke politike.

4. Nova industrijska politika Srbije u susret novoj evropskoj industrijskoj politici

4.1. Osnove industrijske politike EU 2020. godine

Zajednička Industrijska politika spada u najkontroverznija područja ekonomske politike od osnivanja Evropske unije. Podsećanja radi, inicijativa za osnivanje EU je proistekla iz zajedničke Industrijske politike u domenu proizvodnje uglja i čelika, koja je kasnije proširena i na nuklearnu (atomsku) industriju. Međutim, prenošenje težišta evropskih integracija na Carinsku uniju, prijem novih članova sa liberalnijim konceptom ekonomske politike, kao i spoljni pritisci (SAD i Japan) su imali za posledicu - da je aktivna verzija zajedničke industrijske politike u smislu podsticanja razvoja novih industrija (izuzev aero-kosmičke industrije) napuštena i zamenjena zajedničkom politikom smanjenja barijera za preduzeća koja posluju na unutrašnjem tržištu i parcijalnim ad hoc politikama podrške nacionalnim i regionalnim programima strukturnog prilagođavanja u depresiranim industrijama (industrijama u nestajanju ili prestruktuiranju: tekstil, čelik, ugalj, brodogradnja, automobilska industrija).

Prvi koncept industrijske politike EU ustanovljen je 1990. godine1. Realizacija industrijske politike se, pre svega, zasnivala na dogovaranju i sporazumevanju, jer se oslanjala na:

1) inicijative za međudržavne konsultacije i koordinacije na osnovu odluke Saveta ministara EU,

2) podršku specifičnim merama pojedinih država-članica.

Direktna finansijska podrška za realizaciju industrijske politike je bila veoma mala. Najveći deo finansijske podrške se realizovao indirektno, putem Tehnološke i Regionalne politike EU. Od tada su pristupi razvoju industrijske politike neprekidno menjani i prilagođavani prema promenama u okruženju2, usled pritiska konkurencije sa Dalekog istoka, kao i tehnološkog zaostajanja za SAD i Japanom, ali su značajni bili i izazovi i krupne promene do kojih je došlo zbog proširenja EU, dok su u poslednje vreme posebno naglašeni i izazovi klimatskih promena sa kojima se EU suočava. Industrijska politika EU je proaktivna industrijska politika koja za cilj ima stvaranje i obezbeđivanje povoljnog okruženja za rast preduzetništva, ali i unapređivanje inovativnosti, a sve to će EU učiniti privlačnom za investiranje i omogućiti joj da stvori nove šanse za zapošljavanje naročito ako se uzme u obzir činjenica da su MSP nosioci najvećeg dela industrije.

Ubrzo se pokazalo da je realizacija Lisabonske agende bila veoma neujednačena, da se ključni ciljevi ne mogu realizovati do 2010. godine. Ocenjeno je da su osnovni razlozi političke prirode, a da je sama strategija preopširna i opterećena konfliktnim ciljevima. Predloženo je pomeranje težišta ka podsticanju privrednog rasta i zaposlenosti, a realizaciju

ostalih ciljeva pomeriti na period posle 2010. godine. Analize iz 2008. godine, pre pojave globalne finansijske i ekonomske krize, su ukazivale da su neke države-članice EU-15 (Švedska, Velika Britanija, Holandija i Danska) bile na putu da ostvare sve ili većinu ciljeva, dok su druge (Austrija, Belgija, SR Nemačka, Francuska, Španija, Finska, Portugalija) očekivale realizaciju ključnih ciljeva u domenu privrednog rasta i zaposlenosti.

Sa druge strane, proširenje EU je, pristupanjem 12 novih članica (2004. i 2007.), postavilo pred zajedničku industrijsku politiku i novi zadatak - harmonizaciju i usaglašavanje različitih industrijskih sistema. Analize pre pojave globalne finansijske i ekonomske krize, su ukazivale da su samo tri nove države (Češka, Slovačka i Slovenija) bile na dobrom putu da ostvare ciljeve u domenu zaposlenosti i rehabilitacije uloge industrije, ali da veoma zaostaju u ostalim indikatorima, posebno u domenu ulaganja u istraživanje i razvoj.

Lisabonska strategija 2000. godine je odredila pet prioritetnih područja

Prvo - stvaranje društva znanja. Planirano da se do kraja 2010. godine; završi proces konstituisanja tzv. informacionog društva u svakoj državi-članici, povećaju ulaganja u istraživanje i razvoj na najmanje 3% BDP u svakoj državi-članici i realizuje značajno poboljšanje performansi humanog kapitala putem povećanja slobode pristupa i unapređenja kvaliteta sistema redovnog i celoživotnog obrazovanja u svakoj državi-članici.

Drugo - jedinstveno tržište. Planirano, da se: uklone sve prepreke za slobodno kretanje usluga (uključujući i finansijske usluge) na unutrašnjem tržištu EU i završi izgradnja jedinstvenog tržišta u tzv. mrežnim industrijama - liberalizacijom tržišta električne energije, gasa, poštanskih usluga, vazdušnog saobraćaja i uvedu jednoznačno i transparentno uređena pravila o državnoj pomoći (nacionalnim) industrijama;

Treće - stvaranje podsticajne poslovne klime za razvoj preduzetništva, privatne investicije i generisanje i valorizaciju inovacija. Planirano da se stvore institucionalni uslovi za: lakši pristup preduzetnika, MSP finansijskim institucijama, jasna, precizna i transparentna pravila za realizaciju stečaja, lakše otvaranje (i zatvaranje) preduzeća i smanjenje troškova poslovanja izazvanih javnom regulacijom.

Četvrto - izgradnja tržišta rada koje će jačati socijalnu koheziju. Planirano da se: zaposlenost radno sposobnog stanovništva poveća na 70% od ukupno raspoložive radne snage, zaposlenost žena poveća na 60% od kontigenta žena u radno-sposobnom uzrastu, zaposlenost starijih radnika poveća na 50% od raspoloživog stanovništva, poveća sposobnost prilagođavanja zaposlenih i preduzeća novim tehnologijama, poveća fleksibilnost organizacije rada, usvoji jedinstveni (minimalni) evropski socijalni model u cilju stvaranja uslova za razvoj kreativnog društva i inovativne privrede i iskoreni siromaštvo.

Peto - uspostavljanje režima održivog razvoja. Predložena je brza ratifikacija protokola iz Kjota (izvršena 2002.), pri čemu se izdvajaju: obezbediti do 2015. zadovoljenje 12% primarnih energetskih potreba i 22% proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora i uvođenje jasnih i preciznih propisa o oporezivanju energije i individualne odgovornosti za nanošenje štete životnom okruženju.

Globalna depresija je uslovila dodatnu reviziju Lisabonske strategije. U martu 2010. godine, Evropska komisija je lansirala njenu inoviranu verziju pod nazivom EVROPA 2020 u kojoj je pet prioritetnih područja delovanja sažeto u tri:

1) Pametan rast (razvoj ekonomije zasnovan na znanju i inovacijama),

2) Održivi rast (unapređenje resursno efikasnije, ekološki čistije i konkurentnije ekonomije),

3) Sveobuhvatan rast (podsticanje privrede sa visokom zaposlenošću, koja bi donela socijalnu i teritorijalnu koheziju), na principima decentralizacije, kooperacije i saradnje javnog i privatnog faktora i, pre svega, poboljšanja javne regulacije. Ne ulazeći u širu elaboraciju, problemi i brojne kontroverze, koje su pratile i prate ova dva projekta, ukazuju da endogenizacija tehnološkog razvoja u institucionalnu strukturu, kao ključnog faktora reindustrijalizacije, predstavlja veoma složeni i izazovni problem za javnu regulaciju, čak i za društva i privrede na najvišem nivou društveno-ekonomskog razvoja.

Generalno, savremeni pristup industrijskoj politici akcentira dva široka skupa novih industrijskih politika. Prvi skup čine politike čiji je cilj određivanje pravila konkurencije ili konkurentnosti, kao što su pravila o nekonkurentnom ponašanju, o zaštiti intelektualne svojine, međunarodna pravila o svetskoj trgovini, i sl. Drugu grupu politika čine one politike koje za cilj imaju uspostavljanje i obezbeđivanje okvirnih uslova za otvaranje novih preduzeća ili poboljšavanje sposobnosti postojećih preduzeća koja su im neophodna da bi učestvovala u tržišnoj konkurenciji. Tu spadaju politika istraživanja i razvoja i inovativnosti, politika razvoja tehnologije, usavršavanje i obrazovanje, politike koje potpomažu stvaranje veza između preduzeća, univerziteta i nadležnih lokalnih i regionalnih tela, itd. Treba istaći da sve ove politike moraju da uzmu u obzir pravila i ograničenja koja nameću međunarodni sporazumi, kao što je sporazum sa STO i, kada govorimo o državama članicama EU, one obaveze koje proizlaze iz pravilne primene relevantnog zakonodavnog okvira EZ (acquis communautaire).

___________1 EC, 1990, Industrijska politika u otvorenom i konkurentnom okruženju: Smernice za pristup EZ. COM(90) 556.2 EC, 1999. godine, Strukturalne promene i prilagođavanja u evropskoj prerađivačkoj industriji, COM(99) 465; ES 2003, Industrijska politika u proširenoj Evropi, COM(2002) 714; EC 2004, Podsticanje strukturnih promena: industrijska politika za proširenu Evropu, COM(2004) 274; ES 2005, Saopštenje ES o sprovođenju Lisabonskog programa Zajednice: okvir praktične politike za jačanje prerađivačke industrije u EU - ka integrisanijem pristupu industrijskoj politici COM(2005) 474. i SEC(2005) 1215 i 1216 Aneks Lisabonskog programa.

4.2. Polazni okvir industrijske politike Srbije - ograničenja i problemi

Genezu problema u industriji Srbije najbolje ilustruje kratak osvrt na osnovne karakteristike procesa industrijalizacije Srbije u periodu od 1947. do 1990. godine. Industrijalizacija Srbije se odvijala prema modelu industrijskih centara. Do kraja 60-tih godina prošlog veka u Srbiji bilo formirano 26 velikih industrijskih centara, 22 srednje veličine i 114 malih industrijskih centara, što je ukupno, pred početak tranzicije (bez Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija) bilo oko 160. Značajno je, što je u okviru njih formirano 67 velikih nacionalnih, republičkih ili subregionalnih poslovnih sistema na principu vertikalnog objedinjavanja kapaciteta, koji su imali funkciju makroklastera.

Proces industrijalizacije Srbije pratile su brojne slabosti. Ključno ograničenje je da se nacionalna industrija razvijala u okvirima masovne, energetski, materijalno i radno intenzivne proizvodnje na osnovu imitacije inostranih tehnologija (pre svega, uvozom opreme i kupovinom licenci) i dominantne uloge političke elite u njenom strukturiranju i razvoju. Posledice ovog pristupa, koje se osećaju do danas su:

1) siromašna akumulirana iskustva iz najbolje industrijske prakse, uglavnom, zbog tolerisanja neracionalnosti upotrebe resursa,

2) duboko ukorenjena navika (posebno u poslovodnim strukturama) na visoku spoljnu i unutrašnju zaštitu i nekonkurentnu efikasnost,

3) vrednosni sistem i socijalni odnosi, koji blokiraju direktno generisanje i implementaciju poslovnih i tehnoloških inovacija.

Tržište roba nije bilo odašiljač signala, koji bi ukazivali akterima industrijskog sistema odgovor na pitanje: šta i pod kojim uslovima treba proizvoditi da bi se bilo konkurentno? Osnovni signali su dolazili sa strane ponude, a i tada se nudilo uglavnom ono šta se ima i bez traganja za novim, za poslovnim i tehnološkim inovacijama.

Grafikon 1: Kretanje industrijske proizvodnje Srbije 1946-2010.

Srbiju obeležava veoma sporo obnavljanje proizvodnje do predtranzicionog maksimuma. Privreda Srbije je 2008. godine, pre globalne recesije, dostigla samo oko 80% BDP iz 1990. godine, a industrija na oko 50%, Najteža situacija je u segmentu zaposlenosti, danas u industriji Srbije je zaposleno 250.000 radnika manje (35%) u odnosu na 1990. godine.

Osnovna ograničenja:

Prvo, nasleđeni industrijski centri i njihovi makroklasteri su praktično nestali (većina još 80-tih);

Drugo, razvoj preduzetništva nije usmeravan ka proizvodnim sektorima, već ka uslugama;

Treće, vidljivo je odsustvo čitavog niza tržišnih i javnih institucija potrebnih za realizaciju industrijske politike na osnovu tehnoloških inovacija. Nedostaje domaći investicioni potencijal, nema institucije rizičnog (venture) kapitala, ni jedna banka nema u poslovnom portfoliu finansiranje razvoja inovacijom generisanih firmi, vladini programi za budžetsku potporu transfera tehnologija iz istraživačkog sistema u nove proizvodne inicijative su nedovoljni;

Četvrto, strateško koordinirajući mehanizmi su ostali nerazvijeni, i pored brojnih reformi tržišne infrastrukture i infrastrukture za javnu regulaciju privrede i privrednog razvoja;

Peto, na nacionalnom tržištu ne postoji tražnja vodećih korisnika, dok su interakcije između proizvođača i korisnika slabe i sporadične;

Šesto, nacionalna NTIOK (Nauka - Tehnologija - Informacije - Organizacija - Obrazovanje - Telekomunikacije) infrastruktura je u relativno pristojnom stanju i kvalitetnija nego u mnogim državama sličnog stepena razvijenosti. No, struktura NTIOK infrastrukture je proizvodno neproduktivna. Veze sa privredom su nerazvijene, sporadične i linearne zbog malog pritiska na preduzeća - da unapređenjem performansi interne komponente NTIOK infrastrukture povećaju sposobnost implementacije poslovnih i tehnoloških inovacija. Sve izvršene rekonstrukcije NTIOK infrastrukture (privatizacija, racionalizacija, primena evropskih standarda u obrazovanju i nauci, modernizacija, povezivanje i programiranje) koje su imale za zadatak da promene odnos prema ekonomskoj valorizaciji inovacija i njihovom doprinosu društveno-ekonomskom razvoju su bile neuspešne. Ključno je da su unutrašnje veze između aktera NTIOK infrastrukture veoma slabe, pa ona nije u stanju da vrši jači tehnološki pritisak na realnu privredu konkurentnom ponudom odgovarajućih kadrova i novih tehnologija.

U izloženom kontekstu, nacionalna industrija i njeno okruženje nisu ni osposobljeni ni motivisani za realizaciju ciljeva industrijske politike prema evropskom konceptu endogenog i održivog razvoja. Analiza pokazuje da su osnovni ljudski, fizički i normativni delovi ovih sistema, uglavnom u redu, uzimajući u obzir stanje određujućih okolnosti. Međutim, celokupna struktura je neadekvatna, pa industrija ne može da ispolji svoje razvojne potencijale.

Jednom rečju, osnovni problem je nalaženje racionalnih i efikasnih rešenja za praktičnu implementaciju - endogenizacije tehnološkog razvoja u institucionalnu strukturu, kao primarnog faktora za obezbeđenje održivog nacionalnog razvoja.

III ANALIZA STANJA PRERAĐIVAČKE INDUSTRIJE

1. Industrijska politika Srbije 2001-2010.

Tranzicioni period u protekloj deceniji karakteriše sprovođenje "prve generacije reformi" - privatizacija i restrukturiranje privrede, makroekonomska stabilizacija, cenovna i spoljnoekonomska deregulacija i liberalizacija, konsolidacija i privatizacija bankarskog sektora, početak pridruživanja EU, brojna zakonska prilagođavanja u svim oblastima privrede i društva (doneto je više od 400 sistemskih zakona kojima se podržavaju strukturne reforme). Osnovni ciljevi ekonomske politike bili su održavanje makroekonomske stabilnosti, uz istovremeno ostvarivanje visoke stope privrednog rasta. "Druga generacija reformi" - podsticajni ambijent za domaće i inostrane investitore, zaštita svojine i ugovora, reforma poreskog sistema, reformisani javni sektor, usklađena fiskalna i monetarna politika, efikasan bankarski sistem i razvoj finansijskih tržišta, razvijeni odnosi privatnog i javnog partnerstva, posebno u infrastrukturnim delatnostima, regulisano tržište rada i uređeni odnosi između zaposlenih i poslodavaca, napredak u smanjenju sive ekonomije i korupcije, generalno, reforme koje sve zajedno povećavaju kredibilitet zemlje i smanjuje rizik za ulaganje, sprovođene su parcijalno, a u nekim segmentima su u početnoj fazi.

Industrijska politika Srbije u proteklom tranzicionom periodu bila je usmerana ka:

1) procesu privatizacije i restrukturiranju privrede,

2) jačanju preduzetničkog sektora,

3) stvaranju konkurentnog poslovnog ambijenta.

U skladu sa tim strateškim opredeljenjima institucionalna rešenja i državni podsticaji imali su za cilj:

1) privatizaciju i restrukturiranje društvenih preduzeća,

2) privlačenje stranih direktnih investicija,

3) usmeravanje razvojnih podsticaja-izvozni, privredni, regionalni, subvencije,

4) sveobuhvatnu reformu propisa (u daljem tekstu: SRP).

Privatizacija i restrukturiranje

Na osnovu privatizacionog modela prodaje društvenog kapitala iz 2001. godine proces privatizacije u Srbiji se privodi kraju. Ukupno je privatizovano više od 2.400 preduzeća javnim tenderima i aukcijama, a putem "tržišta kapitala" više od 700 preduzeća. Programom privatizacije preostalo je da se privatizuje još 300 preduzeća., od čega je 40 u industriji. Globalna recesija usporila je završetak procesa i potencirala sledeće probleme:

1) nedovršena privatizaciju velikih industrijskih preduzeća,

2) restrukturiranje javnih preduzeća,

3) poništene privatizacije,

4) korporativno upravljanje u privatizovanim preduzećima.

Tabela 2: Privatizacija prerađivačke industrije 2002-2010.

Sektor/podsektor Privatizovano Restrukturiranje Poništeni

ugovori Preostala

privatizacija Broj % Broj % Broj % Broj %

Prerađivačka industrija 878 100 58 100 258 100 40 100 Prehrambeni proizvodi, piće i duvan 202 23,0 3 5,0 48 18,6 12 30,8

Tekstil i tekstilni proizvodi, koža i predmeti od kože 91 10,4 7 11,7 44 17,1 2 5,1

Drvna industrija i papir 144 16,4 4 6,7 58 22,5 10 25,6 Hemijski proizvodi, guma i plastika 66 7,5 6 10,0 17 6,6 3 7,7

Proizvodi od ostalih minerala 77 8,8 4 8,3 23 8,9 1 2,6 Metali i metalni proizvodi 116 13,2 6 10,0 24 9,3 2 5,1 Ostale mašine i uređaji 40 4,6 4 6,7 10 3,9 3 7,7 Električni i optički uređaji 68 7,7 6 10,0 10 3,9 7 17,9 Saobraćajna sredstva 38 4,3 17 28,3 16 6,2 - -

Izvor: RZR na osnovu podataka AP

Privatizacijom preduzeća u Prerađivačkoj industriji (878), ostvaren prihod od 1,5 mlrd. EUR (55% ukupnih privatizacionih prihoda) i realizovane investicije u vrednosti 953 mil. EUR (73% ukupnih investicija). Usled nepoštovanja ugovornih obaveza (neplaćanje rata, neodržavanje kontinuiteta proizvodnje, nepoštovanje investicionog i socijalnog programa, raspolaganje imovinom suprotno odredbama kupoprodajnog ugovora) poništeno je 258 kupoprodajnih ugovora Agencije za privatizaciju i kupaca (44% ukupnih raskida).

Kumulirani ekonomsko-finansijski problemi otežali su okončanje restrukturiranja i privatizaciju velikih industrijskih sistema. Postupkom restrukturiranja obuhvaćeno je 58 velikih preduzeća od kojih je 17 u podsektoru Saobraćajna sredstva.

Od 40 preduzeća preostalih za privatizaciju za 19 je određen metod prodaje (tender ili aukcija), dok je za ostala preduzeća postupak privatizacije obustavljen dok se ne otklone problemi vezani za dalji postupak privatizacije (nerešena imovinsko - pravna pitanja, utvrđivanje udela državne svojine, okončanje postupka podržavljenja i dr.). U grupi preduzeća kod kojih je privatizacija prekinuta najbrojnija su privredna društva organizovana u skladu sa Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ i preduzeća koja se nalaze u postupku podržavljenja pred Republičkom direkcijom za imovinu Republike Srbije.

Privlačenje stranih direktnih investicija

Tranzicioni model privrednog rasta zasnivao se na povećanju stranih direktnih investicija. Iskustva uspešnih tranzicionih ekonomija ukazuju da strane direktne investicije snažno utiču ukupan privredni razvoj, smanjuju stopu nezaposlenosti, utiču na modernizaciju i oporavak privrede kroz usvajanje novih znanja i tehnologije i to ne samo u proizvodnom smislu, već i i kroz nova znanja u sistemu menadžmenta, prodaje, društvene odgovornosti itd. Ono što je posebno važno, SDI kada dolaze na relativno mala tržišta, imaju izraženu izvoznu komponentu te na taj način povoljno deluju na spoljnotrgovinski bilans. SDI povoljno deluju i na postojeću domaću privredu, s obzirom da angažuju domaća preduzeća koja se pojavljuju kao dobavljači jer na taj način smanjuju troškove, a domaće kompanije imaju šansu da prošire svoju delatnost, imaju stalnog kupca svojih proizvoda i kroz kanale investitora postanu i sami izvoznici i na taj način stvaraju i sopstveni brend. Srpskoj industriji su potrebne konkurentne izvozno orijentisane kompanije, zbog čega je tokom perioda restrukturiranja srpske industrije potrebno podsticajna sredstva usmeravati u velika, prosperitetna industrijska preduzeća, odnosno u razvoj privredne infrastrukture.

Tabela 3: Strane direktne investicije neto, godišnje i kumulativ, mil. EUR

Godine U mil EUR % od BDP Po stanovniku u EUR

godišnje kumulativ godišnje kumulativ godišnje kumulativ 1997 654 654 1998 101 755 1999 105 860 0,6 4,9 14 114 2000 54 914 0,2 3,6 7 122 2001 184 1.098 1,4 8,6 25 146 2002 500 1.598 3,1 10,0 67 213 2003 1.194 2.792 6,9 16,1 160 373 2004 774 3.566 4,1 18,7 104 478

2005 1.250 4.816 6,2 23,7 168 647 2006 3.323 8.139 14,3 34,9 448 1.098 2007 1.821 9.960 6,4 35,0 247 1.349 2008 1.824 11.784 5,6 36,3 248 1.603 2009 1.372 13.156 4,8 45,5 187 1.797

Izvor: NBS, RZS, RZR.

Institucionalni instrumenti Vlade i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja za privlačenje SDI i promociju izvoza uokvireni su formiranjem Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (u daljem tekstu: SIEPA) i Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza (u daljem tekstu: AOFI) i zakonskim rešenjima u 2010. godini. Podsticajni projekti i sredstva (subvencije za greenfield investicije) usmeravani su u proizvodne sektore i sektore usluga koje mogu biti predmet međunarodne trgovine (osim trgovine, ugostiteljstva i poljoprivrede). Osnovni kriterijum su nova radna mesta, a bespovratna sredstva se odobravaju u zavisnosti od oblika investiranja, mesta investiranja i ispunjenosti kriterijuma:

1) Za investicije u proizvodni sektor i sektor usluga koje jesu ili mogu biti predmet međunarodne trgovine, dodeljuju se bespovratna sredstva u iznosu od 2.000 do 10.000 evra po novom radnom mestu,

2) Izuzetak predstavljaju investicije od posebnog značaja:

- za investicije koje prelaze ukupan iznos od 200 miliona evra i kojima se obezbeđuje otvaranje najmanje 1.000 novih radnih mesta, sredstva se određuju u iznosu od 25% od ukupne visine investicije,

- za investicije koja prelaze iznos od 50 miliona evra i kojima se obezbeđuje otvaranje najmanje 300 novih radnih mesta, sredstva se određuju u iznosu od 20 % od ukupne visine investicije.

Iznos sredstava određuje Vlada u zavisnosti od važnosti, vrednosti i uslova projekta.

Razvojni podsticaji

Izvozne stimulacije se usmeravaju kroz bespovratna finansijska sredstava malim i srednjim privrednim društvima za finansiranje aktivnosti koje doprinose povećanju izvoza iz Republike Srbije (SIEPA), i to za sledeće namene:

1) dizajn novog proizvoda,

2) testiranje, sertifikacija i resertifikacija proizvoda,

3) sertifikacija i resertifikacija sistema upravljanja kvalitetom,

4) samostalno učešće na međunarodnim privrednim sajmovima u inostranstvu,

5) sticanje i potvrđivanje prava industrijske svojine,

6) dizajn novog pakovanja proizvoda,

7) dizajn promotivnih materijala - brošura i veb sajt,

8) organizovani poslovni susreti u inostranstvu,

9) organizovane posete stranim tržištima.

Osiguranje i finansiranje izvoza (preko AOFI-a) obezbeđuje se kroz:

1) kratkoročne kredite izvoznim preduzećima koja ostvaruju izvoz veći od 1.000.000 EUR (u iznosu od 30.000 EUR do 1.500.000 EUR u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatnom stopom 3-5% u zavisnosti od vrednosti izvoza;

2) kratkoročne kredite izvoznim preduzećima koja su ostvarila izvoz veći od 300.000 EUR (u iznosu od 30.000 EUR do 200.000 EUR u dinarskoj protivvrednosti), sa kamatnom stopom EURIBOR+1% do EURIBOR+3% u zavisnosti od ostvarenog izvoza i boniteta preduzeća.

U cilju privlačenja stranih investicija kao i celokupnog unapređenja srpske privrede, uspostavljena je pravna osnovna za formiranje slobodnih zona. Slobodne zone predstavljaju infrastrukturno opremljeno zemljište na kome je dodatno garantovan i stimulisan režim poslovanja kroz:

1) fiskalne pogodnosti (oslobađanja od svih poreskih opterećenja za SDI, PDV, taksi i poreza lokalne samouprave),

2) oslobođenja od plaćanja carine za uvoz opreme, sirovina i repromaterijala za proizvodnju namenjenu izvozu, građevinskog materijala namenjenom za izgradnju infrastrukture u slobodnoj zoni i dr.,

3) finansijske pogodnosti (slobodan protok kapitala, profita i dividendi),

4) efikasna administracija na principu jednog šaltera,

5) jednostavna i brza carinska procedura zahvaljujući ispostavama Uprave carina,

6) subvencije od strane lokalne samouprave,

7) pružanje seta usluga korisnicima po povlašćenim cenama (organizacija transporta, pretovar, utovar, špediterske usluge, agencijske usluge, usluge osiguranja i reosiguranja, bankarski poslovi i dr.)

Podsticanje privrednog i regionalnog razvoja. Podsticajna politika od 2001. godine konstantno je dobijala na značaju, što je imalo za rezultat proširivanje mehanizama i instrumenata u cilju rešavanja specifičnih privrednih i razvojnih problema kao i regionalnih disproporcija. Godišnjim Programima za podsticanje privrednog i regionalnog razvoja (preko Republičkog fonda za razvoj) težište je dato podsticajnim mehanizmima (republički projekti, započeta fiskalna decentralizacija, direktna izdvajanja iz budžeta za projekte komunalne i poslovne infrastrukture, direktne investicije u industrijske centre i devastirana područja, povoljni krediti, poreski podsticaji za investitore i drugo), odnosno, stvaranju privlačnijeg investicionog ambijenta i oživljavanju proizvodnje. Osnovni cilj ovih programa je podsticanje privrednog, a naročito industrijskog razvoja, unapređenje konkurentnosti domaće privrede, razvoj proizvodnog zanatstva i uslužnih delatnosti i podsticanje zapošljavanja.

Sistem podsticanja privrednog razvoja odvijao se putem:

1) direktnih i indirektnih podsticaja iz budžeta Republike, Autonomne pokrajine Vojvodine i jedinica lokalne samouprave,

2) predpristupnih fondova Evropske unije i sredstva razvojne pomoći međunarodne zajednice,

3) razvojnih kredita međunarodnih finansijskih institucija i poslovnih banaka. Podsticajna sredstva za privredni i regionalni razvoj, obezbeđivala su se preko Fonda za razvoj Republike Srbije, Nacionalnog investicionog plana (od 2006. godine), različitih vidova državne pomoći i fondova strane pomoći.

Iz ovih izvora u periodu 2001-2009. godine različitim podsticajnim instrumentima ukupno je investirano preko 6,6 milijardi evra za 18.838 projekata iz različitih oblasti privrede3.

Od 2001. godine, aktivnost Fonda za razvoj Republike Srbije, usmerena je na kreditiranje investicionih programa iz oblasti industrije i prerađivačkih kapaciteta, programe koji obezbeđuju veći nivo projektovane rentabilnosti, odnosno veće ekonomske efekte, programe koji obezbeđuju otvaranje novih radnih mesta i veće neto devizne efekte kao i programe koji ne zahtevaju nova ulaganja u izgradnju građevinskih objekata. Od 2005. godine, programski ciljevi prošireni su na unapređenje konkurentnosti domaće privrede (krediti za opštine Kragujevac, Bor i Vranje), podsticanje razvoja proizvodnog zanatstva i uslužnih delatnosti, podsticanje zapošljavanja (kroz mikro kredite), razvoj tržišta kapitala, kao i razvoj preduzeća i preduzetništva (kroz Start-up kredite).

____________3 Iznos sredstava i programa je viši jer nisu obuhvaćeni programi čija je realizacija na nivou područja ili regiona.

Tabela 4: Odobrena sredstva Fonda za razvoj 2001-2009. godine (u mil. EUR)

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 200927,8 102,3 112,9 127,2 102,2 120,3 190,5 186,1 295,9

Posredstvom Fonda, u ovom periodu, za stimulisanje privrednog razvoja odobrilo se 1,3 milijardi evra (1.265.293.375) za 157 opština (od kojih su 11 sa teritorije Autonomne pokrajine Kosova i Metohija), za 16.307 kredita iz različitih oblasti privrede, čijom se realizacijom planiralo 95.915 novozaposlenih (evidencija o novozaposlenim vodi se od 2004.). Tokom perioda iznos sredstava je kontinuirano povećavan, tako da je u 2009. godini (295,9 mil. evra) desetostruko veći od plasiranih sredstava u 2001. godini (27,8 mil. evra). Odobravanjem kredita Fonda za razvoj, u 2010. godini, za podsticaj i razvoj industrije naročito na devastiranom području, planiralo se obezbeđivanje sredstava u iznosu do 7,0 mlrd. din. (pod uslovom da je nosilac investicije veliko ili srednje preduzeće ili novo čiji osnivači već imaju proizvodnju na devastiranom području koje posluje duže od pet godina i zapošljava više od 50 zaposlenih radnika).

Tabela 5: Krediti za podsticanje industrije na devastiranom području u 2010.

Dugoročni Period Kamatna stopa Vrednost

Izgradnja novih, proširenje postojećih objekata, nabavka opreme i TOS

8 + 2 do 3 god. grejs

2% na god. nivou

Srednje preduzeće do 2 mil. evra, Veliko preduzeće do 8 mil. evra

Ova nova podsticajna mera od suštinskog je značaja ne samo za industrijski razvoj, već i za privlačenje novih investicija i rehabilitovanje preduzeća ulaganjem u nove ili proširenje postojećih proizvodnih pogona.

Za brži razvoj privrede i ublažavanje strukturnih privrednih neravnomernosti od 2003. godine, različitim vidovima državne pomoći dodeljeno je 4,3 mlrd evra, od čega se za regionalnu državnu pomoć plasiralo 493 miliona evra.

Tabela 6: Državna pomoć 2003-2009. (u mil. evra)

2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2003-2009

Iznos % Izno

s % Iznos % Izno

s % Iznos % Izno

s % Iznos % Iznos %

Horizontalna

126,4 11,9 201,

9 36,9 149,8 46,9 298,

9 68,0 455,2 76,1 448,

5 68,3 564,4 78,3 2.245

,2 51,7

Sektorska 464,9 43,9 276,

9 50,6 142,5 44,6 128,

3 29,2 116,7 19,5 169,

1 25,7 124,7 17,3 1.423

,2 32,8

Regionalna

287,2 27,1 68,0 12,4 27,4 8,6 12,5 2,8 26,1 4,4 39,7 6,0 32,2 4,4 493,0 11,4

Olakšice i stimulacije

180,4 17,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 180,4 4,2

Ukupno 1.059

100,0

546,9

100,0

319,8

100,0

439,7

100,0

598,0

100,0

657,3

100,0

721,3

100,0

4.341,8

100,0

% u BDP 6,6 2,8 1,6 1,9 2,1 2,0 2,5 2,6

*Poreske i carinske olakšice i izvozne stimulacijeIzvor: Izveštaji o dodeljenoj državnoj pomoći u Republici Srbiji, Ministarstvo finansija.

Pored Fonda za razvoj, finansijska sredstva za podsticanje privrednog razvoja obezbeđivala su se od 2006. godine, iz Nacionalnog investicionog plana (u daljem tekstu: NIP), sa ciljem da se efikasnije iskoriste investicije od privatizacionih prihoda, kao i kredita međunarodnih finansijskih institucija. Prioritetna ulaganja NIP-a odnosila su se pored velikih infrastrukturnih projekata i na razvoj privrede ulaganjem u industrijske zone i tehnološke parkove (u 2009. godini uloženo 4 miliona evra). Iz NIP-a se za 2.531 projekata utrošilo više od 1 mlrd. evra (1.001.502.532).

Kreditna podrška privredi iz budžeta Republike Srbije raspoređuje se po posebnom programu koji usvaja Vlada, na predlog Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Sredstva se odobravaju u vidu tzv. "mekih" kredita, preko Fonda za razvoj Republike Srbije, uz valutnu klauzulu, kamatnu stopu 1% na godišnjem nivou, rokom vraćanja kredita 36 meseci, pri čemu period otplate nastupa 12 meseci od dana povlačenja kredita, u toku koga se kamata obračunava tromesečno unazad i pripisuje glavnom dugu. Korisnici sredstava su preduzeća iz oblasti prerađivačke industrije i građevinarstva. Prioritet pri odobravanju ovih sredstava imaju preduzeća koja se pripremaju ili su otpočela proces restrukturiranja i privatizacije. Paralelno sa napretkom procesa restrukturiranja i privatizacije, sredstva za kreditnu podršku se smanjuju. Okončanjem procesa privatizacije prestaće potreba za ovim vidom kreditne podrške privredi.

U okviru Programa mera Vlade za ublažavanje efekata svetske ekonomske krize u Republici Srbiji realizuju se sledeće direktne mere:

1) direktno subvencionisanje kamatne stope na kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava i izvozne poslove,

2) sufinansiranje kredita za investicije bez garancije i sa garancijom Fonda za razvoj,

3) direktno subvencionisanje kamatne stope na potrošačke kredite (lizing) i kredite za pravna lica za kupovinu određenih trajnih potrošnih dobara,

4) subvencionisanje kupovine automobila proizvedenih u Srbiji zamenom staro za novo,

5) podsticanje proizvodnje i prodaje traktora u Republici Srbiji i subvencionisanje kupovine traktora proizvedenih u Republici Srbiji,

6) direktno subvencionisanje kamatne stope na potrošačke kredite za kupovinu građevinskog materijala kao određenog trajnog potrošnog dobra,

7) subvencionisanu kupovinu teretnih motornih vozila-kamiona proizvedenih u Republici Srbiji i zamenu staro za novo i subvencionisanu kupovinu i remont građevinskih mašina proizvedenih u Republici Srbiji i

8) direktno subvencionisanje kamatne stope za stambene kredite i dugoročno stambeno kreditiranje.

Tabela 7: Budžetska sredstva po programima Vlade za subvencije, odnosno kreditnu podršku privredi, u mil. RSD

Oblast industrije 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 I-IX 2010

Saobraćajna sredstava 1.658,8 1.848,0 1.640,0 1.347,5 1.435,0 1.365,2 1.839,7 1.653,7 1.229,4

Metalski kompleks 1.305,6 1.408,6 882,5 805,5 754,0 621,7 696,5 710,3 909,5

Metalurgija 1.210,0 843,0 743,5 496,5 211,5 297,0 96,1 95,0 11,0Tekstil i koža 372,7 419,8 379,2 390,0 360,5 122,7 151,0 143,0 198,2Hemijska industrija 397,7 430,5 420,5 406,0 330,5 295,5 215,2 343,4 13,9

Prerada nemetala 182,5 305,0 231,5 210,5 285,5 45,5 172,2 74,2 111,0Električne mašine i aparati 237,7 376,5 244,0 156,0 120,5 130,5 247,6 230,2 205,0

Prehrambena industrija 137,5 211,0 65,0 - - - - 16,4 -

Drvna industrija 132,0 121,0 149,5 174,0 161,0 12,5 16,5 3,0 78,0Industrija - ukupno 5.634,5 5.963,4 4.755,7 3.986,0 3.658,5 2.890,6 3.434,8 3.269,2 1.526,6

Građevinarstvo 127,5 138,0 167,0 199,0 160,0 121,0 46,2 32,3 7,2Ukupno (I+G) 5.762,0 6.101,4 4.922,7 4.185,0 3.818,5 3.011,6 3.481,0 3.301,5 1.533,8

Izvor: MEER

Trgovinski sistem

Srbija je podnela zahtev za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2004. godine i pregovori o pristupanju su i dalje u toku. Do kraja 2010. godine trebalo bi da se ispune svi tehnički zahtevi, tako da se prijem u ovu organizaciju očekuje do kraja 2011. godine. Sa najznačajnijim trgovinskim partnerima spoljna trgovina je u velikoj meri već liberalizovana, u skladu sa bilateralnim odnosno multilateralnim sporazumima o slobodnoj trgovini.

Prelaznim trgovinskim sporazumom između Srbije i Evropske unije predviđeno je da se u narednih šest godina postepeno uspostavi slobodna trgovina industrijskim i poljoprivrednim proizvodima. Evropska unija je ukinula carinska i druga ograničenja za uvoz industrijske robe iz Srbije, dok će Srbija to uraditi u fazama u narednih šest godina, u zavisnosti od osetljivosti proizvoda.

Srbija je takođe potpisnica CEFTA sporazuma, koji definiše zonu slobodne trgovine između Srbije, Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Moldavije, Hrvatske, Crne Gore i UNMIK-a. Sporazumom su ukinuta sva ograničenja za trgovinu industrijskim proizvodima, a do sada je Srbija potpuno liberalizovala i trgovinu poljoprivrednim proizvodima sa Bosne i Hercegovine, Makedonijom i Crnom Gorom.

Prema sporazumu sa Rusijom, liberalizovana je trgovina preko 95% proizvoda, na čiji izvoz se plaća samo administrativna taksa od 1%. Proizvodi koji ne podležu povlašćenom tremanu su šećer, meso, vino, cigarete, pamučne tkanine, traktori i još neki industrijski proizvodi. Od 31. marta 2009. godine primenjuje se trgovinski sporazum sa Belorusijom, koji podrazumeva ukidanje carinskih i količinskih ograničenja za trgovinu, izuzimajući mali broj osetljivih poljoprivrednih proizvoda, mineralna goriva i akciznu robu. U narednom periodu očekuje se formiranje carinske unije između Rusije, Belorusije i Kazahstana, pa bi proizvodi plasirani u Rusiju i Belorusiju, pod istim uslovima mogli doći i na tržište Kazahstana.

Od 1. septembra 2010. godine primenjuje se Sporazum o slobodnoj trgovini sa Turskom. Sporazum predviđa model asimetrične liberalizacije trgovine u korist srpske strane. Podrazumeva se ukidanje svih carinskih i drugih ograničenja sa istim dejstvom na uvoz industrijskih proizvoda iz Srbije u Tursku, dok je aneksom II definisana dinamika snižavanja carina za uvoz robe iz Turske u Srbiju. Liberalizacija trgovine poljoprivrednim proizvodima odnosi se samo na biljne proizvode i ribu i odvijaće se na osnovu količinskih kvota u okviru kojih će se plaćati carina po preferencijalnoj stopi.

Na osnovu sporazuma potpisanog sa zemljama EFTA, koji je stupio na snagu 1. oktobra 2010. godine, članice EFTA su se obavezale na ukidanje svih kvantitativnih i carinskih ograničenja na uvoz svih industrijskih proizvoda iz Srbije, uključujući i ribu i proizvode od ribe. Srbija je dužna da postepeno smanjuje uvozna ograničenja sve do 2014. godine. Obzirom da članice EFTA nemaju zajedničku poljoprivrednu politiku, status poljoprivrednih proizvoda uređen je posebno sa svakom državom, a obezbeđena je liberalizacija za značajan broj proizvoda.

Spoljnotrgovinska razmena sa Sjedinjenim Američkim Državama velikim delom se odvija na osnovu Opšteg sistema preferencijala, koji obezbeđuje preferencijalni bescarinski tretman za preko 4.500 proizvoda, u koje nisu uključeni osetljivi proizvodi poput tekstila, poljoprivrednih proizvoda i sl.

Sveobuhvatna reforma propisa

Poboljšana predvidivost i transparentnost opšteg institucionalnog okvira i usvajanje mera koje za cilj imaju olakšavanje i pojednostavljivanje zahteva koje treba da ispune početnici u poslovanju, odnosno obavljanje poslovnih aktivnosti, važan su element industrijske politike svake zemlje. Uspešan i delotvoran, nezavisan i nepristrasan pravosudni sistem, važan su

preduslov razvoja konkurentne privrede u celini a pogotovo njenog industrijskog sektora. Takođe, zakonodavstvo, pod kojim se podrazumevaju i pravila koja važe na nivou lokalne i regionalne samouprave, a naročito njihova primena kao i efikasnost javne administracije značajno utiču na uslove poslovanja i operativne troškove a ponekad čak utiču i na šanse za poslovanje nekih početnika u biznisu. To su razlozi zašto je bilo neophodno preispitati postojeća pravila i izvršiti njihovo pojednostavljivanje ili uklanjanje onih nepotrebnih, nasleđenih ili zastarelih odredbi tamo gde predstavljaju prepreku u poslovanju preduzetnika ili im stvaraju dodatne troškove. Takođe je neophodno i uspostaviti procedure i metode za analizu novih zakona kako bi se izvršila procena njihovog uticaja na tok privrednih aktivnosti, tj. na visinu operativnih troškova jednog preduzetnika pre nego što budu usvojeni.

Strategijom regulatorne reforme u Republici Srbiji za period od 2008. do 2011. godine predviđen je niz mera za smanjenje administrativnih troškova poslovanja za 25% do 2011. godine i pojednostavljenje administrativnih procedura, čime bi se međunarodni rejting Republike Srbije u pogledu kvaliteta poslovnog okruženja znatno poboljšao. Mere se, pre svega odnose na unapređenje postojećeg sistema analize efekata propisa i jednokratno stavljanje van snage ili izmenu neefikasnih propisa - sveobuhvatna reforma propisa (SRP).

Za sprovođenje reforme obrazovana je Jedinica za sprovođenje SRP i utvrđen Akcioni plan za sprovođenje Strategije. Izvršenom inventurom i analizom propisa, izdvojeno je 2024 propisa koji posredno ili neposredno utiču na privredu. Organizovana je medijska kampanja kako bi privreda i građani uzeli aktivno učešće u Sveobuhvatnoj reformi propisa i dali svoje predloge za stavljanje van snage i izmenu propisa koji im komplikuju poslovanje. U proces prikupljanja inicijativa uključena su i strana privredna udruženja i organizacije kao što su: Savet stranih investitora, privredne komore, Američka privredna komora, NALED i dr. U skladu sa podnetim inicijativama sastavljeno je ukupno 340 preporuka za izmenu neefikasnih propisa i podneto regulatornim telima na mišljenje, a nakon usaglašavanja Vlada je usvojila 216 preporuka za sprovođenje.

Kako bi se efekti sprovođenja preporuka novčano izrazili primenjen je model standardnih troškova, koji uzima u obzir vreme potrebno da bi se ispunili administrativni zahtevi nametnuti propisima i dodatne troškove koje privredni subjekti snose zbog tih propisa. Na osnovu obračunatih troškova procenjene su uštede po osnovu eliminacije nepotrebnih procedura, kao i pojednostavljenja komplikovanih procedura ili smanjenja njihove učestalosti.

Tabela 8: Sveobuhvatna reforma propisa (SRP)

Status preporuka Broj preporuka Uštede u evrimaSPROVEDENE 69 50.832.521U FAZI SPROVOĐENJA 146 91.584.438UKUPNO 215 142.416.959NESPROVEDENE 93 46.358.862

Izvor: MERR, Jedinica za sprovođenje SRP

Preporuke koje su do sada sprovedene ili su u postupku sprovođenja, privredi Srbije godišnje donose uštedu od oko 142,4 mil. evra, kao i značajne pozitivne efekte koje nije bilo moguće kvantifikovati. Od 216 usvojenih preporuka sprovedeno je ili je u postupku sprovođenja 192 preporuke. Pored izmene propisa, Jedinica za sprovođenje SRP dala je preporuke za stavljanje van snage ukupno 196 suvišnih propisa (15 uredbi, 11 odluka i 170 ostalih podzakonskih akata). Ukinuto je 15 uredbi, 11 odluka i 166 propisa.

Uporedo sa sprovođenjem ove reforme prisutna je tendencija da se kroz usvajanje novih i izmenu postojećih propisa komplikuju postojeće procedure i uvode nove obaveze za privredu. S obzirom da takvi propisi mogu anulirati rezultate reforme SRP i dovesti do toga da osnovni ciljevi zbog kojih se reforma i sprovodi ne budu postignuti, u narednom periodu će se vršiti analiza i provera mogućih štetnih posledica nekih novih rešenja.

Svrha spomenutih aktivnosti koje će doprineti uspostavljanju modernog i boljeg (jasnog, jednostavnog, predvidivog i unapređenog) zakonodavnog okvira na svim nivoima je da se obezbedi transparentnost uslova poslovanja i garantuje povoljniji regulatorni okvir za razvoj tržišne privrede u industrijskom sektoru i preduzetništvu uopšte. Naime, regulatorne i druge prepreke ulasku na tržište, u principu, štite postojeće firme i sprečavaju ulazak novih konkurenata na tržište. Potreba da se poveća konkurentnost čini modernizaciju zakonodavnog okvira na svim nivoima (od tehničkih i sličnih pravila, do zakona koji uređuju uslove pristupanja tržištu u javnom i ostalim sektorima poslovanja) i brisanje zastarelih pravila neophodnim da bi se ohrabrila inovativnost, nova proizvodnja i organizacioni procesi.

2. Makroekonomski okvir

U tranzicionom periodu 2001-2008. godine postignuti su značajni rezultati u pogledu privrednog rasta. Tranzicioni rast se, pre svega, bazirao na domaćoj agregatnoj tražnji (izvozna tražnja je zbog strukture privrede i nekonkurentnosti četiri puta niža), odnosno na stranim kreditnim sredstvima i značajnom prilivu SDI. Dinamičan privredni rast prekinut je u Q4 2008. i u 2009. godini kada se Srbija suočila sa ekonomskom krizom i oštrim padom ekonomske aktivnosti, pre svega, u sektoru razmenjivih dobara. Pad domaće i svetske tražnje, usporavanje kreditne aktivnosti i stranih direktnih investicija uticali su na smanjenje bruto domaćeg proizvoda u 2009. godini (-3,5%). Najveći negativni efekti krize odrazili su se na industriju (pad od -11,5%), posebno prerađivačku industriju (pad od -15,8%), gde je u potpunosti anuliran rast u periodu 2001-2008. godine, zatim na trgovinu (-7,5%) i građevinarstvo (-19,7%). Nepovoljni uticaji krize odrazili su se na privredu Srbije u uslovima visoke domaće tražnje i visokog deficita tekućeg računa. Zbog značajnog smanjenja priliva inostranog kapitala, usporavanja kreditne aktivnosti, značajnog usporavanja rasta zarada došlo je do pada domaće tražnje oko 8%. Drastičan pad tražnje kao posledica smanjenja lične potrošnje i proizvodnih aktivnosti uticali su na smanjenje spoljnotrgovinske razmene, posebno uvoza (pad uvoza roba 30% i izvoza roba 20%), što je rezultiralo poboljšanjem tekućeg računa bilansa plaćanja. Deficit se sa 7,0 mlrd. EUR u 2008. smanjio na 2,1 mlrd. EUR u 2009. godini (sa 21,6% na 7,2% BDP). U drugoj polovini 2009. godine i tokom 2010. godine privredna aktivnost u Srbiji se stabilizovala pod uticajem brojnih podsticajnih mera. S obzirom da su investicije u osnovna sredstva u 2010. godini ostvarile blagi rast od oko 1% u odnosu na prethodnu godinu, kao i lična potrošnja (rast od 0,5%), a javna potrošnja zabeležila umereniji pad, ukupna domaća tražnja je ostvarila blagi rast. Procenjen rast BDP u 2010. godini iznosi 1,8%.

Tabela 9: Makroekonomska kretanja 2001-2010.

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010BDP, mlrd EUR 12,8 16,0 17,3 19,0 20,3 23,3 28,5 32,7 28,9 28,5BDP, realan rast u % 5,3 4,3 2,5 9,3 5,4 3,6 5,4 3,8 -3,5 1,8Inflacija, kraj perioda 40,7 14,8 7,8 13,7 17,7 6,6 10,1 6,8 6,6 10,3Deficit tekućeg računa, % BDP 2,2 -4,2 -7,8 -13,8 -8,8 -10,1 -17,7 -21,6 -7,2 -7,2Strane direktne investicije, % BDP 1,4 3,1 6,9 4,1 6,2 14,3 6,4 5,6 4,8 3,0

Rezerve NBS, mlrd EUR 1,33 2,21 2,85 3,13 4,95 9,04 9,66 8,19 10,6 10,00

Fiskalni deficit, % BDP -0,5 -2,6 -2,7 0,7 1,1 -1,6 -2,0 -2,6 -4,5 -4,7Javni dug, % BDP 104,8 71,9 63,7 50,9 50,6 40,1 31,8 26,9 34,1 42,2Spoljni dug, % BDP 85,5 58,7 55,9 49,8 60,1 60,9 60,2 64,6 77,9 82,5

Izvor: RZR, RZS, NBS, MFIN

Doprinos proizvodnje rastu BDP - U periodu 2001-2009. godine Srbija je ostvarila prosečnu stopu rasta BDP od 4,0%. Apstrahujući negativan uticaj svetske ekonomske krize, ova relativno visoka stopa rasta BDP (4,6% u periodu 2001- 2008. godine) ipak ne odslikava u potpunosti stanje privredne aktivnosti Srbije. Naime, zbog izuzetno niske baze iz godina koje prethode tranzicionom periodu, rast BDP se može gledati kao predimenzioniran. Radi postizanja konkurentnosti srpske privrede nužno je bilo ostvariti znatno više stope rasta BDP u ovom periodu. Za dosadašnji ostvaren rast BDP, od 2001. do 2009. godine, najviše je zaslužan sektor usluga sa prosečnom stopom rasta BDV od 4,6% na godišnjem nivou (najizraženiji rast su ostvarili podsektori Trgovina i Informisanje i komunikacije sa prosečnim godišnjim stopama rasta od 10,8% i 16,2%, respektivno). Sa druge strane, došlo je do izraženog trenda deagrarizacije i deindustrijalizacije (prvenstveno prerađivačke industrije) u privredi Srbije, nastalog prevashodno kao posledica neadekvatne strukture investicija, delimično neuspele privatizacije i već spomenute ekspanzije sektora usluga. Posledično, u periodu 2001-2009. godine, prosečne stope rasta sektora poljoprivrede i industrije iznose 2,1% i -0,1%, respektivno. Sektor građevinarstva je u istom periodu ostvario stopu rasta od 6,3%.

Sumarno gledano, sektor razmenjivih dobara ima veoma nisku stopu rasta od samo 0,6% u tranzicionom periodu, što govori da je gotovo celokupan rast BDV privrede generisan od strane BDV sektora usluga.

Tabela 10: Doprinos proizvodnje rastu BDP

2001-2009.

Prosečne stope rasta u %

Kumulativni doprinos BDP

Poljoprivreda 2,1 3,3Industrija -0,1 0,4Prerađivačka industrija -0,4 0,0Građevinarstvo 6,3 2,1Usluge 4,6 21,6Trgovina 10,8 8,2Saobraćaj i skladištenje 3,1 1,2Usluge smeštaja i ishrane -1,1 -0,1Informisanje i komunikacije 16,2 5,6Finansijske delatnosti i delatnost osiguranja 6,3 1,5

Poslovanje nekretninama 2,0 1,9Ostale usluge 1,5 3,3Bruto dodata vrednost delatnosti 3,5 27,5FISIM 8,2 1,4Bruto dodata vrednost (BDV) 3,3 26,1Porezi minus subvencije 7,6 10,1

Bruto domaći proizvod (BDP) 4,0 Sektor razmenjivih dobara 0,6 3,7Sektor nerazmenjivih dobara 4,7 23,7

Izvor: RZS.

Krajem 2008. godine i tokom cele 2009. godine privreda Srbije je bila pod uticajem svetske ekonomske krize, tako da dolazi do prekida u uzlaznom trendu BDP iz prethodnih godina. U 2009. godini stopa pada BDP iznosi 3,5%. Sektori koji su najviše pogođeni ekonomskom depresijom su upravo oni sektori koji su u prethodnom periodu beležili najniže stope rasta: industrija (posebno prerađivačka) i građevinarstvo. Stope pada ova dva sektora u 2009. godini iznose 11,5% i 19,7%, respektivno. Od sektora usluga, značajan pad dodate vrednosti jedino je beležila trgovina -7,5%, dok je sektor Informisanje i komunikacije najpropulzivniji sektor, sa stopom rasta od 10,0%. Sektor poljoprivrede kao veoma specifičan, i sa stanovišta ekonomske krize u dobroj meri autonoman sektor, ostvario je pozitivnu stopu rasta od 0,8%.

Tokom 2010. godine privreda Srbije je započela oporavak od uticaja svetske ekonomske krize, te je procenjena međugodišnja stopa rasta BDP na nivou od 1,8%. U 2010. godini ne dolazi do značajnih promena u sektorskoj strukturi. Sektor industrije koji je beležio najveći pad dodate vrednosti u 2008. godini i 2009. godini (apsolutno gledano) je sektor koji u 2010. godini ostvaruje najveći oporavak, dok sektor usluga zadržava skoro identičnu stopu rasta kao i u 2009. godini.

Grafikon 2: Sektorska struktura BDV (tekuće cene)

Sektorska struktura BDV - Razmatranjem sektorske strukture formiranja BDV u privredi Srbije u periodu 2001-2009. godine, može se uočiti veće učešće sektora usluga (59,4%) u odnosu na sektor razmenjivih dobara (36%). Pod uticajem svetske ekonomske krize, sektori Industrije (prerađivačka industrija) i Građevinarstva zabeležili su najznačajniji pad učešća u ukupnoj BDV, dok su Saobraćaj i telekomunikacije, kao i Poslovanje sa nekretninama ostvarili najviši rast učešća.

U 2010. godini došlo je do očekivanog nastavka trenda u strukturi BDV iz perioda pre eskalacije krize, uz laganu kontrakciju u rastu učešća sektora usluga.

Tabela 11: Sektorska struktura BDV (tekuće cene) u %

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009Poljoprivreda 19,5 14,8 13,1 13,5 11,8 11,0 10,1 10,4 9,4Industrija 24,6 24,3 23,2 24,1 23,7 23,6 22,5 21,9 22,3Rudarstvo 1,3 1,7 1,8 1,8 1,8 1,7 1,4 1,4 1,6Prerađivačka industrija 21,7 18,5 16,7 17,1 17,1 17,0 16,6 16,3 15,8Snabdevanje el. energijom, gasom i parom 0,6 2,8 3,3 3,7 3,2 3,5 3,1 3,0 3,7

Građevinarstvo 3,3 3,6 4,4 5,0 4,7 4,8 5,1 5,5 4,8Usluge 52,6 57,3 59,3 57,4 59,8 60,6 62,3 62,2 63,5Trgovina 7,5 8,1 9,0 9,7 12,2 12,4 11,9 12,1 11,0Saobraćaj i skladištenje 4,5 4,7 4,8 4,9 5,5 5,6 5,6 5,3 5,4Usluge smeštaja i ishrane 0,9 1,1 1,2 1,1 1,2 1,3 1,2 1,1 1,2Informisanje i komunikacije 3,7 4,5 4,5 4,4 4,6 4,4 4,4 4,6 4,9Finansijske delatnosti i osiguranja 2,6 3,8 3,1 2,8 2,6 2,9 3,3 3,4 3,7Poslovanje nekretninama 14,4 13,5 13,1 12,5 12,2 11,7 11,2 11,3 12,8Ostale usluge 19,0 21,6 23,6 22,0 21,5 22,3 24,7 24,4 24,5BDV delatnosti 100 100 100 100 100 100 100 100 100

Izvor: RZS

Međunarodno poređenje. Analizirajući realne stope rasta BDP, tokom tranzicionog perioda 2001-2009. godine, lako je primetiti da je BDP u Srbiji rastao sličnim tempom kao i BDP zemalja u okruženju. Sa druge strane, posmatrajući 2009. godinu vidi se da je Srbija imala najmanji pad BDP, kako od svih zemalja u okruženju, takođe i od grupe zemalja EU-27, što ukazuje na slabiji uticaj ekonomske krize na Srbiju u odnosu na ostale zemlje. Za 2010. godinu procenjen rast BDV Srbije viši je od ostalih zemalja u okruženju.

Tabela 12: Međunarodno poređenje strukture BDV (tekuće cene), u %

Poljoprivreda Industrija Građevinarstvo Usluge Stope rasta BDP

2001 2009 2001 2009 2001 2009 2001 2009 Prosek2001-2009. 2009.

EU-27 2,4 1,6 21,7 18,0 5,7 6,3 70,2 74,1 1,3 -4,2Bugarska 13,1 5,6 22,2 21,4 4,8 8,9 59,9 64,1 4,6 -4,9Češka 3,9 2,3 31,5 30,3 6,3 7,4 58,2 60,0 3,3 -4,1Mađarska 5,2 3,3 25,6 25,0 5,0 4,4 64,3 67,3 2,0 -6,7Rumunija 14,7 7,0 29,4 26,4 5,9 10,9 50,0 55,7 4,7 -7,1Slovenija 3,0 2,4 29,3 23,2 6,2 7,9 61,5 66,5 2,9 -8,1Slovačka 4,7 3,9 28,5 25,7 6,3 9,5 60,5 60,9 4,9 -4,8Srbija 19,8 9,6 25,1 23,0 3,4 4,9 53,5 65,5 4,0 -3,5

Izvor: Eurostat, RZS

Grafikon 3: Kumulativni doprinosi sektora formiranju BDV, 2001-2009.

Doprinos potrošnje rastu BDP - Privredni rast Srbije je u periodu od 2001. godine pa do nastanka svetske ekonomske krize (2008 godine) bio generisan domaćom tražnjom. Visoko učešće lične potrošnje u periodu 2001-2008. godine (79,0%), uvoza robe i usluga (48,9%) i nedovoljno učešće investicija u osnovna sredstva (18,4%) su karakterisali strukturu upotrebe bruto domaćeg proizvoda. Obim i struktura investicija nisu bili dovoljni za stvaranje povoljnog ambijenta za povećanje izvoza kao i mogućnosti finansiranja inostranih obaveza zemlje. Visoke stope rasta izvoza u posmatranom periodu nisu bile dovoljne za povećanje učešća izvoza robe i usluga u BDP (27,8%). Rast zarada iznad rasta produktivnosti je u znatnoj meri uticao na veliki rast uvoza robe široke potrošnje. Rast vrednosti uvoza robe je uslovio nastanak velikog trgovinskog deficita koji je uticao na stvaranje visokog deficita tekućih transakcija sa inostranstvom.

Ekonomska kriza je uticala na pad svih komponenti upotrebe BDP. Lična potrošnja je u 2009. godini opala za 3,0%. Usporen realni rast zarada u 2009. godini (0,2%) je uslovio smanjenje raspoloživih sredstava za potrošnju domaćinstava. Doznake iz inostranstva su delimično nadoknadile nedostatak raspoloživih sredstava. Odgovorna fiskalna politika je obezbedila smanjenje javne potrošnje. Tokom 2009. godine nastavljeno je sa zamrzavanjem plata u javnom sektoru i penzija kao preduzetim merama u pravcu smanjenja javne potrošnje. Javna potrošnja je u 2009. godini opala za 4,3%. Recesiona privredna kretanja u 2009. godini karakteriše i pad investicione tražnje. Investicije u osnovna sredstva su u 2009. godini opale za 23,0%. Takođe je došlo i do smanjenja spoljnotrgovinske aktivnosti pa je deo privrede orijentisan ka izvozu bio u nepovoljnijem položaju.

Nakon privredne recesije u 2009. godini tokom 2010. godine beleže se pozitivni pomaci. Na blagi rast domaće tražnje u odnosu na prethodnu godinu uticali su rast investicija u osnovna sredstva od oko 1%, kao i blagi rast lične potrošnje od 0,5%. Procenjen je pad javne potrošnje od 2,6%. Izvoz je porastao za oko 19% u odnosu na prethodnu godinu.

Posmatrane zemlje u okruženju su, takođe tokom 2009. godine narušile svoje fiskalne pozicije. Porast učešća fiskalnog deficita u BDP je rezultat dejstva preduzetih mera, kao što su naknade za nezaposlenost, stimulativne mere za podsticaj investicija, mere za jačanje kupovne moći stanovništva, pomoć privrednim subjektima kao i tržištu rada.

Tabela 13: Agregati upotrebe BDP, u %

Finalna potrošnja Investicije u osnovna sredstva Saldo robne razmene2008 2009 2008 2009 2008 2009

EU-27 78,2 80,5 21,1 19,1 -1,0 -0,1Bugarska 82,8 82,6 33,6 24,4 -25,8 -12,1Rumunija 77,8 78,2 31,9 25,6 -13,6 -5,8Mađarska 75,3 75,1 21,4 20,9 -0,1 4,9Hrvatska 66,4 67,3 27,6 25,5 -22,9 -17,2Češka 72,7 73,2 23,9 22,5 2,7 3,2Slovačka 75,3 75,6 24,7 20,6 -1,5 1,6Srbija 97,1 99,8 23,8 18,8 -27,7 -19,2

Izvor: Eurostat, za Srbiju RZS

Investicije. Investicije u osnovna sredstva predstavljaju najvažniji segment potrošnje BDP sa stanovišta razvoja. U periodu 2001-2010. godine realizovan je povoljniji ambijent za poslovanje i investiranje privrednih subjekata, međutim tekuća investiciona aktivnost, u odnosu na razvojne potrebe, i dalje je na niskom nivou. Procenjuje se da su u Srbiji u periodu 2001-2008. godine investicije realno rasle po prosečnoj godišnjoj stopi od 7%, a usled ekonomske krize u 2009. godini došlo je do pada investicione aktivnosti za -23%. Zahvaljujući preduzetim merama od strane Vlade i velikim infrastrukturnim projektima (nastavak izgradnje koridora X i putnih pravaca zapadne i istočne Srbije) ostvaren je blagi rast investicione aktivnosti u 2010. godini.

U strukturi ukupnih investicija učešće investicija u industriju se povećalo sa 29,9% u periodu 2001-2005. godine na 30,4% u periodu 2006-2008. godine (prerađivačke sa 18,7% na 21,8%).

Tabela 14: Investicije u osnovna sredstva, struktura u %

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008Poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo 7,7 5,4 4,1 3,1 2,9 4,3 3,0 3,9Industrija 29,2 25,6 28,5 32,8 33,3 30,4 29,5 31,4Vađenje ruda i kamena 2,4 1,8 1,5 1,2 1,1 0,3 0,4 0,5Prerađivačka industrija 15,5 13,4 16,9 23,7 24,1 21,5 21,9 22,1Proizv. elektr. energije, gasa i vode 11,4 10,4 10,1 7,9 8,1 8,6 7,3 8,8Građevinarstvo 7,7 12,6 9,6 4,6 4,8 8,6 8,7 8,7Usluge 55,5 56,4 57,8 59,6 58,9 56,8 58,8 56,0Ukupne investicije 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0

Izvor: RZS, RZR

U okviru prerađivačke industrije u periodu 2006-2008. godine najveći deo investicija se odnosio na proizvodnju prehrambenih proizvoda, pića i duvana (33,5%), zatim sledi proizvodnja: osnovnih metala i metalnih proizvoda (11,1%), hemikalija i hemijskih proizvoda (8,6%), proizvoda od ostalih minerala (7,1%), celuloze, papira i izdavačka delatnost (7,1%), tekstila i tekstilnih proizvoda (6,7%).

Tabela 15: Investicije u prerađivačkoj industriji, u %

2006 2007 2008 2006-2008Prerađivačka industrija 100,0 100,0 100,0 100,0Prehrambeni proizvodi, piće i duvan 41,4 30,0 28,9 33,5Tekstil i tekstilni proizvodi 4,8 4,9 10,5 6,7Koža i predmeti od kože 0,6 2,0 0,6 1,0Drvna industrija 1,2 1,4 1,3 1,3Papir i izdavačka delatnost 6,2 7,5 7,5 7,1Koks i derivati nafte 2,2 1,5 6,8 3,5Hemijski proizvodi 8,2 7,4 10,1 8,6Guma i plastika 6,1 5,2 5,5 5,7Ostali nemetalni minerali 5,8 8,5 7,0 7,1Osnovni metali i metalni proizvodi 10,9 12,8 9,6 11,1Ostale mašine i uređaji 4,6 6,5 3,1 4,7Električni i optički uređaji 3,5 2,9 3,3 3,3Saobraćajna sredstva 1,2 4,4 2,7 2,8Ostalo 3,3 4,8 2,8 3,6

Izvor: RZS, RZR

Ekonomska kriza u svetu najpre se odrazila na tokove stranih direktnih investicija. Priliv stranih direktnih investicija u 2009. godini značajno je opao u Srbiji i drugim tranzicionim zemljama Jugoistočne Evrope. Uticaju krize na smanjenje priliva SDI pridružili su se i drugi faktori, poput iscrpljenih mogućnosti privatizacije i strukturnih slabosti privrede. Srbija je u 2009. godini uspela da privuče 1,4 mlrd. EUR neto stranih direktnih investicija, što je za 452 mil. EUR manje nego 2008. godini. U periodu 2001-2009. godine ukupne strane direktne investicije neto u Srbiji iznosile su 12,3 mlrd. EUR, a najviši nivo ostvaren je u 2006. godini 3,3 mlrd. EUR. Veći deo stranih direktnih investicija se u proteklom periodu odnosio na kupovinu dela domaćih državnih i društvenih preduzeća i banaka u procesu tenderske i aukcijske privatizacije. Posmatrano po ekonomskoj strukturi najveći deo SDI bio je usmeren u usluge. Tokom 2010. godine nastavljena je tendencija pada SDI, tako da u prvom polugođu 2010. godine SDI u Srbiji iznose 419,5 mil. EUR, što je čak za 53% manje u odnosu na isti period prethodne godine. Pozitivno je što je 167,2 mil. EUR uloženo u prerađivačku industriju, od čega u proizvodnju osnovnih metala 90,3 mil. EUR. U periodu od 2004-jun do 2010. godine SDI u prerađivačku industriju iznosile su oko 25% ukupnih SDI, a najatraktivnije oblasti za ulaganja su bile proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića i proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda, na koje se odnosi oko 45% svih SDI u prerađivačkoj industriji.

Tabela 16: Ukupna ulaganja nerezidenata u Srbiji (SDI), u %

2004 2005 2006 2007 2008 2009 I-VI 2010Ukupno 100 100 10 100 100 100 100Poljoprivreda 1,0 0,7 0,2 0,6 1,7 1,2 0,7Vađenje ruda i kamena 0,2 - - 0,9 0,9 22,4 0,1Prerađivačka industrija 30,4 18,9 18,4 14,1 17,2 29,4 29,0Proizv. elek. energije, gasa - - - - 0,1 0,3 0,7

Građevinarstvo 1,9 0,8 0,6 5,0 2,5 1,6 2,5Trgovina na veliko i malo 35,9 22,0 8,6 7,7 12,2 12,3 17,9Hoteli i restorani 1,5 - 0,1 1,3 0,7 0,3 0,1Saobraćaj, skladišt. i veze 1,5 0,7 28,8 19,5 7,5 6,5 8,4Finansijsko posredovanje 10,6 37,6 36,5 31,7 38,2 8,6 27,5Poslovi s nekretninama, 13,9 13,2 6,6 16,0 18,1 13,2 12,0Druge komun. i ostale usluge 0,5 0,3 - 2,9 0,8 1,0 0,3SDI-neto mil. EUR 774 1250 3323 1821 1824 1372 419

Izvor:NBS

Investicije u osnovna sredstva još uvek čine mali deo upotrebe BDP. Procena RZR je da je učešće investicija u BDP smanjeno sa 23,8% u 2008. godini na oko 20% u 2010. godini Ekonomska kriza dovela je do smanjenja stope investicija i u susednim zemljama, mada je ona i dalje veća nego u Srbiji: Bugarska 22,7%, Rumunija 25,7%, Hrvatska 26,1%, Mađarska 21,4%.

Investicije u novu opremu i tehnologiju i privrednu infrastrukturu predstavljaju preduslov za rast BDP, izvoza, konkurentnosti, produktivnosti, smanjenje nezaposlenosti, što dovodi do rasta životnog standarda. U periodu 2011-2020. godine realizovaće se dinamičan rast investicione aktivnosti i procenjuje se da će investicije u fiksne fondove iznositi u 2015. godini 25% BDP, a u 2020. godini dostići će nivo od 28%.

Tabela 17: Investicije u osnovna sredstva, % BDP

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010EU 27 20,2 19,6 19,5 19,6 20,0 20,7 21,3 21,1 19,1 18,5Mađarska 23,0 23,1 22,2 22,5 23,1 21,8 21,4 21,4 20,9 21,4Rumunija 20,5 21,3 21,5 21,8 23,7 25,6 30,2 31,9 25,6 25,7Bugarska 18,3 18,3 19,0 20,4 25,7 27,6 28,7 33,6 24,4 22,7Hrvatska 19,4 21,2 25,0 25,5 24,6 26,1 26,2 27,6 25,5 26,1Češka 28,0 27,5 26,7 25,8 24,9 24,7 25,2 23,9 22,5 22,0Slovačka 28,5 27,4 24,7 24,0 26,5 26,5 26,1 24,7 20,6 21,1Srbija 10,7 12,4 16,8 19,2 19,0 21,0 24,3 23,8 18,8 19,7

Izvor: Eurostat, RZS, RZR

3. Industrija

Osnovni nalaz. Industrijsku proizvodnju Srbije u tranzicionom periodu 2001-2009. godine karakteriše: tehnološko-ekonomsko zaostajanje većine kapaciteta, nezadovoljavajući nivo kvaliteta proizvoda i usluga po svetskim standardima, visok uvoz, nizak nivo marketing menadžmenta i upravljanja proizvodnjom, viškovi radne snage, iščekivanja u vezi sa privatizacijom, nedostatak direktnih stranih investicija itd. Takođe, tranziciono razdoblje karakteriše dvostruko brži rast uvoza od izvoza, što znači da je kontinuirano bila prisutna znatna supstitucija domaće proizvodnje inostranom. Snažan rast vrednosti uvoza je bio posledica visoke javne potrošnje, rasta lične potrošnje, ali istovremeno i u manjoj meri rasta proizvodnje namenjene izvozu roba. Pri tome, rast javne i lične potrošnje se zasnivao na zaduživanju u inostranstvu i domaćem tržištu. Uz takav rast došlo je do povećanja

pokrivenosti ukupne domaće i inostrane tražnje uvoznim robama i uslugama (rast uvoza u 2008. godini u odnosu na 2001. godine iznosi preko 2 puta). Takva kretanja potvrđuju činjenicu da snažan rast ukupne tražnje nije bio iskorišćen za povećanje domaće proizvodnje, ova kretanja zaustavljena su 2009. godine u kojoj je svetska finansijska i ekonomska kriza prouzrokovala pad domaće i ino-tražnje. U tom kontekstu kretanja u industriji Srbije, su slična kretanjima u Evropskoj uniji. Međutim, situacija je kod nas specifična s obzirom da u prethodnom razdoblju (dobre konjunkture na svetskom tržištu 2004-2007. godine) nije dovršeno restrukturiranje privrede. Tako je industrija, posebno prerađivačka, dočekala krizu uglavnom s niskim nivoom konkurentnosti i efikasnosti poslovanja, povećanom nelikvidnošću, uz kontinuiran pad zaposlenosti i sve manjim brojem proizvoda za izvoz.

Tabela 18: Nivo fizičkog obima industrijske proizvodnje (2000=100)

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Prosečna stopa rasta 2001-2009

Industrija - ukupno 100,1 101,8 98,7 105,8 106,6 111,6 115,7 117,0 102,9 0,3Vađenje ruda i kamena 87,2 88,6 89,3 88,7 90,5 94,3 93,7 97,1 92,9 -0,8Prerađivačka industrija 100,7 103,4 98,7 108,1 107,4 113,1 117,8 118,6 99,9 0Proiz. i distr. el. en. gasa i vode 101,2 99,5 101,8 101,7 108,4 110,8 113,9 115,9 116,6 1,7

Prerađivačka industrija Prehrambeni proizvodi, piće i duvan 97,0 105,4 103,1 106,0 111,7 118,2 124,2 123,0 114,1 1,5

Tekstil i tekstilni proizvodi 104,1 82,1 55,3 53,6 46,0 44,6 40,2 35,7 26,0 -10,4

Koža i predmeti od kože 101,6 76,7 60,7 50,9 51,1 50,7 49,5 48,3 39,5 -9,8Drvna industrija 81,6 56,1 40,0 46,4 36,0 35,2 43,7 36,0 20,3 -16,2Papir i izdavačka delatnost 99,3 100,2 89,5 93,9 87,8 89,0 99,4 104,0 97,6 -1,5

Koks i derivati nafte 167,7 219,5 218,6 266,5 259,3 268,9 260,3 256,2 232,8 9,8Hemijski proizvodi 112,7 113,6 129,3 152,5 158,3 171,5 180,1 188,2 149,0 4,5Guma i plastika 113,9 123,0 122,5 128,5 140,1 134,2 144,9 145,7 118,0 1,9Ostali nemetalni minerali 103,6 104,2 90,2 92,7 90,5 96,5 96,8 91,8 73,7 -3,2Osnovni metali i metalni proizvodi 88,7 93,4 93,2 123,2 143,8 170,1 170,8 179,3 132,0 3,1

Ostale mašine i uređaji 99,7 101,4 91,5 130,3 79,4 68,4 81,3 86,6 73,2 -3,4Električni i optički uređaji 90,2 105,9 93,3 98,9 81,9 74,5 77,7 79,5 65,7 -4,6Saobraćajna sredstva 86,9 98,0 88,7 86,3 99,0 91,4 95,0 91,9 67,5 -4,8Ostalo 107,9 101,5 99,3 94,3 84,2 136,8 145,7 158,1 105,8 0,6

Izvor: RZR i RZS

Fizički obim industrijske proizvodnje. Dugogodišnja nekonkurentnost industrije (prosečna stopa rasta fizičkog obima industrijske proizvodnje u periodu 2001-2008. godine iznosi 2,2% za ukupnu industriju i 2,0% za prerađivačku industriju), uz nepovoljnije uslove poslovanja

izazvanih globalnim recesijskim kretanjima, dovelo je industriju Srbije u 2009. godini na nivo 44,6% proizvodnje iz 1990. godine. To je značajno naglasiti zato što je industrija, uprkos nepovoljnim kretanjima, još uvek najznačajnija delatnost ukupne privrede. U 2009. godini u ukupnoj bruto dodatoj vrednosti učestvuje sa 23%, u bruto domaćem proizvodu sa 19,1%, a oko 95% spoljnotrgovinske razmene odnosi se na industriju.

Vrednost industrijske proizvodnje: U strukturi vrednosti ukupne privrede industrija u 2008. godini učestvuje 35,6% (posmatrano po sektorima: vađenje ruda i kamena 1,3%, prerađivačka industrija 27,7% i proizvodnja električne energije, gasa i vode 6,6%), što je nominalno povećanje od 18,9% u odnosu na 2007. godinu. Najveće učešće u strukturi vrednosti proizvodnje prerađivačke industrije imaju podsektori: proizvodnja prehrambenih proizvoda, pića i duvana 30%, proizvoda osnovnih metala i standardnih metalnih proizvoda 16,3% i proizvoda hemikalija i hemijskih proizvoda 8,9%, a najmanje učešće imaju podsektori: proizvodnja kože 0,9%, prerada drveta i proizvodi od drveta 2,1% i proizvodnja ostalih saobraćajnih sredstava 3,0%.

Struktura fizičkog obima industrijske proizvodnje: U periodu 2001-2009. godine struktura industrije Srbije se menja. Karakteristika strukture industrije je najveće učešće prerađivačke industrije. U sektorima industrijske proizvodnje zabeležena je promena učešća u 2009. godini u odnosu na 2001. godinu: vađenje ruda i kamena porast za 2,2 procentnih poena, prerađivačka industrija pad za 2,8 procentnih poena i proizvodnja i distribucija električne energije, vode i gasa rast za 0,6 procentnih poena. Prerađivačka industrija je najznačajniji sektor industrije Srbije. Najveće učešće u strukturi prerađivačke industrije imaju industrijski podsektori: proizvodnja prehrambenih proizvoda, pića i duvana, proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda i proizvodnja osnovnih metala i metalnih proizvoda, koji čine oko 60% ukupne prerađivačke industrije. Tradicionalni industrijske oblasti kao što su tekstilna industrija i industrija kože i obuće, u periodu 2001-2009. godine, smanjuju svoje učešće u strukturi prerađivačke industrije.

Grafikon 4: Struktura industrijske proizvodnje u periodu 2001-2009.

Tabela 19: Struktura fizičkog obima prerađivačke industrije

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Prerađivačka industrija 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0Prehrambeni proizvodi, piće i duvan 27,7 29,3 36,9 32,9 31,9 32,8 32,7 32,1 34,8

Tekstil i tekstilni proizvodi 9,8 7,5 4,2 5,5 4,1 3,9 3,7 3,3 3,0Koža i predmeti od kože 1,6 1,3 1,3 1,5 1,1 1,1 1,0 1,0 0,9Drvna industrija 0,9 0,6 0,5 1,2 1,0 0,9 1,1 0,9 0,8Papir i izdavačka delatnost 4,8 4,6 3,4 6,5 5,7 5,6 6,0 6,2 7,5Koks i derivati nafte 2,4 2,9 6,4 4,4 4,7 4,7 4,4 4,3 4,6Hemijski proizvodi 14,0 14,4 13,9 11,2 12,3 12,9 13,0 13,4 12,6Guma i plastika 5,3 5,4 4,7 4,3 4,4 4,2 4,4 4,4 4,2Ostali nemetalni minerali 7,5 7,2 6,0 5,8 5,2 5,4 5,2 4,9 4,6Osnovni metali i metalni proizvodi 10,5 10,7 10,6 9,2 12,7 14,0 13,5 14,0 12,2Ostale mašine i uređaji 4,2 4,0 4,3 6,1 6,6 3,8 4,3 4,6 4,6Električni i optički uređaji 3,5 4,7 2,6 4,8 4,3 4,0 4,0 4,0 3,9Saobraćajna sredstva 4,4 4,8 2,9 3,6 3,6 3,4 3,3 3,2 3,4Ostalo 3,3 2,5 2,4 3,1 2,4 3,4 3,5 3,7 2,9

Izvor: RZR, RZS

Tehnološka struktura industrije. Postojeća tehnološka struktura prerađivačke industrije je nepovoljna. Posmatrano, po tehnološkim grupama u strukturi prerađivačke industrije najveće učešće imaju grupe niske tehnološke (49,9%) i srednje-niske (25,6%) tehnološke intenzivnosti. Trend promena u strukturi tehnološke intenzivnosti u periodu 2001-2009, godina je nezadovoljavajući, niske tehnologije, i pored blagih oscilacija, u posmatranom periodu još uvek imaju dominantno učešće u ukupnoj strukturi prerađivačke industrije. Strateška opredeljenja razvoja industrije na području tehničko-tehnološkog razvoja treba da uvažavaju opšte kriterijume: tehničko-tehnološka intenzivnost, favorizacija znanja visokostručnog kadra, veća i sveobuhvatnija saradnja sa naučno-istraživačkim centrima i fakultetima, kao i prihvatanje ekoloških standarda razvoja. Formiranje nove industrijske strukture i njeno uključivanje u savremene tržišne tokove neophodno je realizovati kroz razvoj visokih tehnologija u oblasti: finalne hemije, farmaceutike, informaciono-komunikacione tehnologije, delu elektronske industrije, prehrambene industrije i sl.

Tabela 20: Struktura prerađivačke industrije - tehnološke grupe

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009High-technology4 - (Visoke tehnologije) 0,6 1,6 0,7 2,7 2,3 1,4 1,2 1,0 0,9Medium-high-technology5 - (Srednje-visoke-tehnologije) 25,6 26,4 23,2 24,8 24,7 22,7 23,4 24,3 23,6

Medium-low-technology6 - (Srednje-niske-tehnologije) 25,5 26,2 27,7 25,4 27,0 28,3 27,4 27,6 25,6

Low-technology7 - (Niske tehnologije) 48,3 45,8 48,4 47,1 46,0 47,6 48,0 47,1 49,9

Izvor: RZR na osnovu podataka RZS

_____________4 High-technology: Proizvodnja kancelarijskih i računskih mašina, Proizvodnja audio, TV i komunikacione opreme i Proizvodnja preciznih i optičkih instrumenata.5 Medium-high- technology: Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda, Proizvodnja

mašina i uređaja, osim električnih, Proizvodnja električnih mašina i aparata, Proizvodnja motornih vozila i prikolica, Proizvodnja ostalih saobraćajnih sredstava.6 Medium-low-technology: Proizvodnja koksa i derivata nafte, Proizvodi od gume i plastike, Proizvodnja metalnih proizvoda, osim mašina, Proizvodnja od nemetalnih minerala i Proizvodnja od osnovnih metala.7 Low technology: proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića, proizvodnja duvanskih proizvoda, Proizvodnja tekstilnih prediva i tkanina, Proizvodnja odevnih predmeta i krzna, Proizvodnja kože, predmeta od kože i obuće, Proizvodi od drveta i plute, sem nameštaja, Proizvodnja celuloze i papira, Izdavanje, štampanje i reprodukcija zapisa, Proizvodnja nameštaja i raznovrsnih proizvoda, Reciklaža.

Agregatna i domaća tražnja: Agregatna i domaća tražnja u najvećoj meri utiču na obim, vrednost i strukturu industrijske proizvodnje. U strukturi agregatne tražnje u 2008. godini najveće učešće imaju industrijski podsektori: proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića, proizvodnja osnovnih metala i metalnih proizvoda i proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda. U strukturi domaće tražnje najveće učešće imaju proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića 21,5%, proizvodnja osnovnih metala i metalnih proizvoda 12,6% i proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda 12,4%.

Tabela 21: Domaća ponuda

2007 2008

Domaća ponuda

Domaća tražnja

Racio domaće ponude

Domaća ponuda

Domaća tražnja

Racio domaće ponude

mlrd. RSD % mlrd. RSD %Prerađivačka industrija 845,1 1742,2 48,5 987,8 2003,3 49,3

Prehrambeni proizvodi, piće i duvan

320,6 361,8 88,6 379,6 431,0 88,1

Tekstil i tekstilni proizvodi 12,0 62,5 19,2 13,0 69,9 18,6

Koža i predmeti od kože -0,3 19,0 -1,6 -1,0 20,6 -4,6

Drvna industrija 14,8 31,8 46,5 22,0 41,7 52,8Papir i izdavačka delatnost 75,7 112,7 67,2 84,1 124,4 67,6

Koks i derivati nafte 69,4 120,2 57,7 87,6 160,2 54,7Hemijski proizvodi 75,4 223,3 33,8 81,4 247,5 32,9Guma i plastika 42,3 72,6 58,3 44,6 79,6 56,0Ostali nemetalni minerali 49,8 69,9 71,2 57,7 79,1 72,9

Osnovni metali i metalni proizvodi 77,1 209,8 36,7 110,7 251,4 44,0

Ostale mašine i uređaji 16,1 130,4 12,3 16,5 151,2 24,4

Električni i optički uređaji 41,7 163,9 25,4 38,3 130,8 14,0

Saobraćajna 15,5 110,0 14,1 18,3 130,8 14,0

sredstvaOstalo 35,3 54,6 64,7 34,8 58,0 60,0

Izvor: RZR na osnovu podataka RZSNapomena: Racio domaće ponude= domaća ponuda/domaća tražnja (Domaća ponuda: proizvodnja umanjena za izvoz)

Racio domaće ponude za celu prerađivačku industriju pokazuje da se u 2008. godini oko polovine domaće tražnje za proizvodima prerađivačke industrije pokriva iz domaćih izvora. Posmatrano po podsektorima prerađivačke industrije najveći deo domaće tražnje koji se zadovoljava iz domaće ponude je u podsektoru proizvodnja prehrambenih proizvoda, pića i duvana (88,1%), zatim sledi podsektor proizvodnja proizvoda od ostalih minerala (72,9%), proizvodnja celuloze, papira i izdavačka delatnost (67,6%), ostala prerađivačka industrija (60%). Nešto iznad pola domaće tražnje zadovoljava se iz domaće ponude u podsektorima: prerada drveta i proizvodi od drveta, prerada koksa i derivata nafte i proizvodnja proizvoda od gume i plastike. Najmanja pokrivenost domaće tražnje sa domaćom ponudom je u podsektorima: proizvodnja električnih i optičkih uređaja (14%), proizvodnja saobraćajnih sredstava (14%) i proizvodnja tekstila i tekstilnih proizvoda (18,6%).

Racio domaće ponude u oblasti proizvodnje kože i proizvoda od kože ima negativnu vrednost, što ukazuje na višu vrednost izvoza od domaće realizovane proizvodnje. To je rezultat ponovnog izvoza uvezene robe iz Kine, Turske, Indije i ostalih azijskih zemalja uglavnom u zemlje Evropske unije.

Kapaciteti industrije: Stepen iskorišćenosti kapaciteta u industriji je nezadovoljavajući smanjen je sa 69% u 1990. godini na 48,1% u 2005. i 43,4% u 2009. godini. Uzroci niskog korišćenja kapaciteta su: nizak nivo industrijske proizvodnje (posledica nedovoljne tražnje na domaćem tržištu i nizak nivo izvoza), nedostatak sredstava za investicije i finansiranje tekuće reprodukcije, zastarelost opreme i tehnologije, neadekvatna kreditna podrška, problem snabdevanja repromatrijalom, višak zaposlenih i nedostatak stručnog kadra itd. Instalisani proizvodni kapaciteti (u pogledu obima), nisu ograničavajući faktor povećanja proizvodnje, ali u pogledu kvaliteta (tehnološki nivo), strukture i organizacione usklađenosti situacija je znatno nepovoljnija.

To znači da zastarelost strukture kapaciteta u odnosu na zahteve savremenog tržišta, pretpostavlja velika investiciona ulaganja. U 2009. godini usled svetske ekonomske krize i pada industrijske proizvodnje smanjen je stepen iskorišćenosti kapaciteta u svim industrijskim oblastima. Posmatrano po oblastima najviši nivo korišćenja kapaciteta je u proizvodnji odevnih predmeta i krzna, zatim slede: reciklaža, proizvodnja, radio TV i komunikacione opreme, proizvodnja mašina i uređaja, proizvodnja kancelarijskih i računskih mašina, proizvodnja duvanskih proizvoda i proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića. Najniža iskorišćenost kapaciteta tokom 2009. godine bila je u proizvodnji nameštaja i raznovrsnih proizvoda (15,7%) i u proizvodnji osnovnih metala (23%), zbog visokog pada proizvodnje u ovim oblastima.

Međunarodno poređenje. Jedna od značajnih karakteristika razvoja industrije je promena u strukturi industrijske proizvodnje. Najveći pad učešća imale su radno-intenzivne grane (prehrambena industrija i tekstilna, kao i proizvodnja drveta i proizvoda od drveta). Natprosečan rast učešća (posledica visokog porasta proizvodnje), zabeležile su industrije zasnovane na korišćenju savremene tehnologije i ekonomije obima: elektroindustrija i industrija preciznih uređaja u svim zemljama, proizvodnja kancelarijske opreme (Mađarska) i proizvodnja motornih vozila (u svim zemljama osim Estonije). Vodeće industrijske oblasti Evropske unije su: mašinska, elektronska, hemijska i farmaceutska industrija. Trend rasta

privredne aktivnosti (kao i industrijske proizvodnje) u tranzicionim zemljama započet i drugoj polovini devedestih godina 20. veka nastavljen je i u periodu 2001-2008. godine. Sve zemlje istočne Evrope, koje su članice Evropske unije imaju značajno visok nivo industrijske proizvodnje, kao i prosečne stope rasta u periodu 2001-2008. godina. Zahvaljujući tržišnim reformama, prilivu stranih direktnih investicija i strukturnim promenama proizvodnje i izvoza, većina zemalja u tranziciji centralne i istočne Evrope značajno je povećala svoje izvozne performanse, što se odrazilo i na povećanje industrijske proizvodnje. Značajan porast izvoza je uglavnom posledica pristupa tržištu EU. Ovo ne samo zbog toga što je to tržište najbliže, već i zato što je to tržište na kome ove zemlje imaju komparativne prednosti. Razlog je u tome što su značajni industrijski kapaciteti preseljeni u zemlje u tranziciji iz visokoindustrijskih zemalja EU. Zemlje u tranziciji imaju prednost u proizvodnji industrijskih proizvoda, naročito ako je reč o onima koje zahtevaju kvalifikovan rad, koji je u ovim zemljama predstavlja značajnu prednost, jer je jeftiniji i produktivniji.

U zemljama tranzicije glavni faktor koji utiče na rast BDP je dinamičan rast industrijskog sektora. Rast industrijskog sektora u zemljama centralne i istočne Evrope pokazuje visok stepen međunarodne konkurentnosti, što ukazuje na dalji snažan ekonomski rast u zemljama novim članicama Evropske unije (EU-12).

Za razliku od uspešnih zemalja u tranziciji, koju su, pre svega, zahvaljujući tržišnim reformama i intenzivnim stranim direktnim investicijama, izvršile specijalizaciju svoje proizvodnje i njenu strukturnu usklađenost sa potrebama inostrane uvozne tražnje, industrijska proizvodnja u Srbiji se suočava sa sasvim drugačijim tendencijama koje ostavljaju traga na izvoznu aktivnost i poziciju na međunarodnom tržištu. Jedan od ključnih problema je: nedovoljan izvoz (posedica nekonkurentnosti srpskih industrijskih proizvoda), kao i nedovoljne direktne strane investicije (greenfild). Nedovoljan nivo stranih ulaganja vodi maloj ponudi za izvoz, jer usporava modernizaciju proizvodnje, posebno industrijske.

Integracioni procesi država JIE u EU još nisu završeni. Privrede zemalja u tranziciji, (posebno balkanskih zemalja), veoma sporo sustižu nivo životnog standarda razvijenih zapadnih zemalja. Jugoistočna Evropa je najnerazvijenije područje u Evropi. Industrijska proizvodnja država JIE, zaostaje ne samo za razvijenim evropskim zemljama, nego i značajno za grupom zemalja centralne Evrope (EU-10) koje su primljene u EU 2004. godine, kao i novih članica Rumunije i Bugarske.

Intenzitet globalne ekonomske krize u 2009. godini najbolje pokazuje podatak da je na svetskom nivou, prvi put nakon više od pola veka ostvaren pad privredne aktivnosti. U četiri od pet najvećih svetskih privreda koje čine oko 50 % globalnog BDP, zabeležen je znatan pad, a samo je u Kini zadržana visoka stopa rasta (pad industrijske proizvodnje u EU-27 je 14%, u 2009. godini a u 2008. godini on je iznosio svega 1,8%). I u Srbiji je, nakon što je u 2008. godini usporen rast privredne aktivnosti, u 2009. godine ostvaren pad 3,0%, a industrijska proizvodnja je zabeležila visoku stopu pada fizičkog obima proizvodnje od 12,1%.

Visok nivo industrijske proizvodnje (iznad 40%) u 2009. godini u odnosu na 2000. godinu ostvaren je Mađarskoj, Slovačkoj i Bugarskoj. U periodu 2001-2009. godine nivo fizičkog obima industrijske proizvodnje u Srbiji u poređenju sa razvijenijim tranzicionim zemljama je nizak. Nivo industrijske proizvodnje u 2009. u odnosu na 2000. godinu veći je za 2,9% (prosečna godišnja stopa rasta niska 0,3%), a prerađivačka industrija je na nivou 2000. godine.

Tabela 22: Nivo industrijske proizvodnje u periodu 2001-2009. (indeks 2000=100)

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 Prosečne

stope rasta 2001-2009

Srbija 100,1 101,8 98,7 105,8 106,6 111,6 115,7 117,0 102,9 0,3Hrvatska 106,0 117,7 116,3 120,6 126,8 132,5 139,9 142,1 129,0 2,9Bugarska 102,2 106,9 121,7 142,7 152,3 161,2 176,1 177,5 145,9 4,3Rumunija 108,3 113,1 116,6 121,8 124,7 133,6 140,8 142,1 134,3 3,3Češka Republika 106,7 107,7 114,7 125,7 134,1 149,2 162,6 158,7 138,2 3,7Slovačka 106,9 113,7 119,5 125,0 129,9 142,3 160,5 163,8 140,2 3,8Mađarska 103,6 106,4 113,2 121,6 130,1 143,1 154,7 153,0 140,2 3,8

Izvor: RZR : RZR na osnovu podataka UNECE Common Database, derived from national and Interstate Statistical Committee, Eurostata i Nacionalnih statistika tranzicionih zemalja

4. Zaposlenost

Višegodišnja tendencija opadanja broja zaposlenih u ukupnoj privredi prisutna je u sva tri sektora industrije. Veliki pad zaposlenih u industriji rezultat je procesa svojinske transformacije, restrukturiranja preduzeća odnosno oslobađanje privatizovanih firmi od ranijeg viška zaposlenih i krize u 2009. godini. Brži pad zaposlenih u industriji od ukupne doveo je do smanjenja učešća u ukupnoj zaposlenosti.

Grafikon 5: Učešće zaposlenih industrije u ukupnom broju zaposlenih

U periodu od 2006-2008. godine zaposlenost pokazuje pozitivan trend povećana je za 6,3%. U 2009. godini dolazi do pada aktivnosti u pojedinim sektorima (industrija, energetika i građevinarstvo) i broja zaposlenih izazvan uticajem ekonomske krize.

Tabela 23: Zaposleni

Broj zaposlenih Struktura u (%) Indeks

2007 2008 2009 (X) 2010 (IV) 2007 2008 2009 (X)

2010 (IV)

2010/2007

Ukupno zaposleni

2.655.736

2.821.724

2.590.188

2.412.106 100,0 100,0 100,0 100,0 90,8

Poljoprivreda, šum. i vodopr. 551.716 707.318 620.258 549.816 20,8 25,1 23,9 22,8 99,7

Ribarstvo 876 1.526 1.927 2.251 0,0 0,1 0,1 0,1 257,0Industrija 620.966 561.669 515.182 480.639 23,4 19,9 19,9 19,9 77,4Vađenje ruda i kamena 41.261 32.387 27.726 20.748 1,6 1,1 1,1 0,9 50,3

Prerađivačka industrija 521.744 484.281 441.472 405.485 19,6 17,2 17,0 16,8 77,7

Električna energija, gas i voda

57.961 45.001 45.984 54.406 2,2 1,6 1,8 2,3 93,9

Građevinarstvo 161.251 177.454 135.478 119.410 6,1 6,3 5,2 5,0 74,1

Trgovina 398.470 418.063 361.326 346.038 15,0 14,8 13,9 14,3 86,8Hoteli i restorani 72.317 83.867 76.133 67.970 2,7 3,0 2,9 2,8 94,0

Saobraćaj i veze 169.769 157.167 154.646 142.514 6,4 5,6 6,0 5,9 83,9

Finansijsko posredovanje 43.044 56.577 55.326 43.982 1,6 2,0 2,1 1,8 102,2

Nekretnine 88.855 91.811 89.257 89.270 3,3 3,3 3,4 3,7 100,5Državna uprava i soc. Osiguranje

141.938 135.724 127.665 125.496 5,3 4,8 4,9 5,2 88,4

Obrazovanje 118.064 122.528 150.522 148.943 4,4 4,3 5,8 6,2 126,2Zdravstveni i soc. rad 166.405 176.343 176.332 170.146 6,3 6,2 6,8 7,1 102,2

Komunalne, druš. i lične usluge

114.121 123.876 118.691 118.821 4,3 4,4 4,6 4,9 104,1

Domaćinstva sa zap. Licima 6.435 6.646 6.028 5.171 0,2 0,2 0,2 0,2 80,4

Eksteritorijalne org. i tela 1.509 1.153 1.415 1.640 0,06 0,04 0,05 0,07 108,7

Izvor: RZS (Anketa o radnoj snazi)

U periodu 2007-2010. godine ukupna zaposlenost prema Anketi o radnoj snazi smanjena je za 9,2% (243.630 lica), a u industriji za 22,6% (140.327 lica). Smanjenje broja zaposlenih u industriji ostvareno je u sva tri sektora: vađenju ruda i kamena (49,7%) prerađivačkoj industriji (22,3%), i proizvodnji i distribuciji električne energije, gasa i vode (6,1%).

Smanjeno je učešće zaposlenih u industriji u odnosu na ukupan broja zaposlenih sa 23,4% u 2007. godini na 19,9% u 2010. godini (u prerađivačkoj industriji sa 19,6% na 16,8%).

Tabela 24: Prerađivačka industrija

Zaposleni Struktura (%) Indeks

2007 2008 2009 2007 2008 2009 2009/2007Prerađivačka industrija 521.744 484.281 441.472 - - 100 84.6Prerađivačka industrija (zaposleni u 451.744 432.293 - 100,0 100,0 - -

pravnim licima + privatni preduzetnici i zaposleni kod njih)Prehrambeni proizvodi, piće i duvan 99.939 99.368 89851 22,1 23.0 20.4 89.9Tekstil i tekstilni proizvodi 47.051 44.666 36760 10,4 10.3 8.3 78.1Koža i predmeti od kože 13.361 12.111 12248 3,0 2.8 2.8 91.7Drvna industrija 15.191 14.870 11198 3,4 3.4 2.5 73.7Papir i izdavačka delatnost 27.509 25.523 27833 6,1 5.9 6.3 101.2Koks i derivati nafte 4.244 3.616 823 0,9 0.8 0.2 19.4Hemijski proizvodi 25.069 23.441 25526 5,5 5.4 5.8 101.8Guma i plastika 22.574 22.560 21904 5,0 5.2 5.0 97.0Ostali nematalni minerali 24.225 22.103 20004 5,4 5.1 4.5 82.6Osnovni metali i metalni proizvodi 57.673 56.090 56533 12,8 13.0 12.8 98.0Ostale mašine i uređaji 29.176 29.374 37009 6,5 6.8 8.4 126.8Električni i optički uređaji 30.194 28.099 32767 6,7 6.5 7.4 108.5Saobraćajna sredstva 32.528 26.492 28591 7,2 6.1 6.5 87.9Ostalo 23.012 23.984 40425 5,1 5.5 9.2 175.7

Izvor: RZS (Anketa o radnoj snazi), Saopštenje ZP20 (RAD-1), Preduzetnici u Republici Srbiji u 2007, 2008 (radni dokument br. 62, 67, 72), 2009 - procena RZR (podsektori)

Ukupna zaposlenost u periodu 2007-2009. godine u prerađivačkoj industriji (prema ARS) manja je za 15,4% (80.272 što je 75,9% pada industrije). U strukturi prerađivačke industrije u 2009. godini najveće učešće imaju zaposleni u: proizvodnji prehrambenih proizvoda, pića i duvana (20,4%), proizvodnji ostalih metala i standardnih metalnih proizvoda (12,8%), prerađivačkoj industriji na drugom mestu nepomenutoj (9,2%), proizvodnji mašina i uređaja, na drugom mestu nepomenutoj (8,4%), proizvodnji tekstila i tekstilnih proizvoda (8,3%), proizvodnji električnih i optičkih uređaja (7,4%), proizvodnji saobraćajnih sredstava (6,5%), itd.

Komparativna analiza globalne zaposlenosti ima tendenciju pomeranja od sektora industrije ka uslužnom sektoru. Tranzicija prema tržišnoj ekonomiji dovela je do rasta produktivnosti i pada zaposlenosti.

Tržište rada u zemljama JIE u 2009. godini prilagodilo se uslovima ekonomske krize, zaposlenost je od početka krize pala u svim posmatranim zemljama. Najveći pad zaposlenosti je u privatnom sektoru uglavnom izazvan otpuštanjem zaposlenih iz industrije koja je najviše pogođena globalnom ekonomskom krizom. Posmatrano po sektorima industrije najveći pad zaposlenih je u prerađivačkoj industriji: Srbije (15,4%), Hrvatske (11,7%). Češke (11,6%), Rumunije (11,3%), Slovačke (10,9%), Mađarske (9,3%), i Bugarske (6,9%).

Tabela 25: Zaposleni u zemljama okruženja (u hilj.)

2007 2008 2009 2009/2007Srbija (Ukupno) 2655.7 2821.7 2590.2 97.5Industrija 620.9 561.7 515.2 83.0Prerađivačka 521.7 484.3 441.4 84.6Učešće zaposlenih industrije u ukupnoj (%) 23.4 19.9 19.9 Mađarska (Ukupno) 3926.2 3879.4 3781.8 96.3

Industrija 949.1 939.6 882.7 93.0Prerađivačka 873.7 854.6 792.7 90.7Učešće zaposlenih industrije u ukupnoj (%) 24.2 24.2 23.3 Rumunija (Ukupno) 9353.3 9369.1 9243.5 98.8Industrija 2251.8 2209.6 2047.5 90.9Prerađivačka 1973.8 1905.2 1751.3 88.7Učešće zaposlenih industrije u ukupnoj (%) 24.1 23.6 22.2 Bugarska (Ukupno) 3252.6 3360.7 3253.6 100.0Industrija 857.7 878.4 818.3 95.4Prerađivačka 766.5 769.7 713.9 93.1Učešće zaposlenih industrije u ukupnoj (%) 26.4 26.1 25.2 Hrvatska (Ukupno) 1614.4 1635.5 1605.3 99.4Industrija 349.9 354.8 320.9 91.7Prerađivačka 312.2 303.8 275.8 88.3Učešće zaposlenih industrije u ukupnoj (%) 21.7 21.7 20.0 Češka (Ukupno) 4922.0 5002.5 4934.3 100.2Industrija 1521.3 1534.9 1396.2 91.8Prerađivačka 1405.5 1378.5 1242.7 88.4Učešće zaposlenih industrije u ukupnoj (%) 30.9 30.7 28.3 Slovačka (Ukupno) 2357.7 2433.7 2366.3 100.4Industrija 690.3 717.4 639.4 92.6Prerađivačka 634.5 639.9 565.4 89.1Učešće zaposlenih industrije u ukupnoj (%) 29.3 29.5 27.0

Izvor: RZS (Anketa o radnoj snazi), Eurostat

5. Zarade

U tranzicionom periodu 2001-2008. godine, ostvaren je dinamičan rast neto zarada. Prosečne neto zarade, povećane su sa 102 EUR (6.078 dinara) u 2001. godini na 400 EUR (32.746 dinara) u 2008. godini, odnosno za 3,9 puta. U 2008. godini, došlo je do tendencije usporavanja rasta prosečnih realnih neto zarada, uključujući usporavanje rasta zarada u javnom sektoru. Prosečni godišnji realni rast zarada u periodu 2001-2008. godine bio je 13,7% što je znatno brže od rasta BDP (5,4% i produktivnosti rada (6,0%). Posmatrano na nivou sektora, u periodu 2001-2008. godine, najveće prosečne neto zarade, u odnosu na prosek zarada u Republici, ostvarene su: u sektoru finansijskog posredovanja, proizvodnji električne energije, gasa i vode, vađenju ruda i kamena, državnoj upravi i socijalnom osiguranju. Najniže prosečne neto zarade, u odnosu na prosek zarada u Republici imali su zaposleni u: poljoprivredi, šumarstvu i vodoprivredi, prerađivačkoj industriji, građevinarstvu i trgovini na veliko i malo.

Pad ekonomske aktivnosti uticao je na usporavanje rasta zarada tako da su u 2009. godini realne neto zarade povećane samo 0,2% (na šta je jednim delom uticala nova metodologija). U periodu I-IX 2010. godine neto zarade povećane su realno za 2,5% u odnosu na isti period 2009. godine, dok su smanjene sa 338 EUR u 2009. godini na 325 EUR.

Natprosečne zarade su u javnom sektoru a ispodprosečne u privatnom sektoru. Prosečne zarade u rudarstvu i energetici, uglavnom i dalje državnim preduzećima (javna preduzeća)

su znatno više nego zarade u prerađivačkoj industriji, koja je najvećim delom privatizovana. Zarade u poljoprivredi, ugostiteljstvu i trgovini su ispod proseka, dok su u državnoj administraciji, zdravstvu i obrazovanju iznad proseka (zaposleni na budžetu).

Grafikon 6: Realne stope rasta neto zarada u prerađivačkoj industriji

Tabela 26: Indeksi nivoa prosečnih neto zarada u prerađivačkoj industriji (po oblastima)

2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009Prosečna neto-zarada - Ukupno 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0Prerađivačka industrija 83,2 78,2 78,2 79,9 81,6 79,5 80,6 80,5Prehrambeni proizvodi i piće 119,2 110,4 102,1 103,0 102,8 95,3 94,4 90,8Duvanski proizvodi 224,5 254,5 256,5 288,4 278,8 249,7 218,6 211,7Tekstilna prediva i tkanine 37,3 28,1 24,9 28,1 29,2 34,6 37,6 47,1Odevni predmeti i krzno 26,7 18,9 20,0 21,9 26,6 31,6 34,8 40,0Koža, predmeti od kože, obuća 44,9 35,7 39,2 47,4 47,1 45,9 45,9 50,1Drvo i pluta 40,1 34,3 33,3 32,4 38,0 41,7 43,3 46,7Papir 98,2 90,0 80,1 71,1 65,4 67,5 80,2 83,8Izdavačka delatnost 96,4 96,1 97,2 94,8 97,7 93,5 93,7 88,6Koks i derivati nafte 176,1 166,5 159,6 165,2 150,8 143,8 145,7 166,1Hemijski proizvodi 125,1 123,6 124,1 119,8 123,7 122,7 123,4 122,2Guma i plastika 78,1 80,1 86,1 89,7 89,6 85,1 78,3 84,4Proizvodi od ostalih minerala 110,2 90,8 85,7 82,2 82,4 78,8 80,1 83,4Osnovni metali 76,9 92,9 101,1 104,8 113,1 111,5 110,6 105,8Metalni proizvodi 80,4 74,1 66,5 68,0 67,5 63,1 65,2 64,3Ostale mašine i uređaji 64,7 57,5 63,7 67,6 73,3 74,2 75,7 83,1Kancelarijske i računske mašine 138,4 132,3 138,7 141,1 150,8 136,2 138,1 104,8Druge električne mašine i aparati 86,9 79,3 79,1 77,9 73,3 75,6 73,4 76,3Radio, TV i komunikaciona oprema 56,3 58,7 75,9 69,6 55,9 48,8 47,4 49,6Precizni i optički instrumenti 70,5 56,3 59,5 59,3 56,2 46,9 48,9 55,9Motorna vozila i prikolice 79,5 70,1 75,1 73,1 67,2 61,9 67,3 64,4Ostala saobraćajna sredstava 64,1 61,2 64,1 67,2 66,7 66,4 67,5 68,0Nameštaji sl. proizvodi 65,4 56,2 47,8 47,6 55,8 52,7 53,9 54,6

Reciklaža 51,6 43,8 43,8 54,8 58,9 67,8 70,6 75,9

Izvor: RZS

Posmatrano na nivou oblasti prerađivačke industrije u periodu 2001-2009. godini najveće prosečne neto zarade, u odnosu na prosek zarada u Republici, ostvarene su u: proizvodnji duvanskih proizvoda, proizvodnji koksa i derivata nafte, proizvodnji hemikalija i hemijskih proizvoda, proizvodnji osnovnih metala, proizvodnji kancelarijskih i računskih mašina. Najniže zarade u odnosu na prosek Republike, u posmatranom periodu, ostvarene su u: proizvodnji odevnih predmeta i krzna, preradi i proizvodnji od drveta i plute, proizvodnji tekstilnih prediva i tkanina, proizvodnji radio, TV i komunikacione opreme, proizvodnji kože, predmeta od kože, obuće, proizvodnji nameštaja i sličnih proizvoda i dr.

Tabela 27: Neto zarade (u EUR)

2008 2009 2010Mađarska 460 458 465Rumunija 373 349 333Bugarska 226 237 257Hrvatska 738 737 743Srbija 400 338 325

Izvor: RZR, nacionalne statistike

Zarade u Srbiji u odnosu na zemlje u okruženju u 2010. godini su veće u odnosu na Bugarsku, približno na nivou Rumunije, a niže su od zarada u Mađarskoj, Hrvatskoj.

6. Spoljnotrgovinska aktivnost

Stanje spoljnotrgovinske razmene se od početka perioda 2003-2009. godine iz godine u godinu pogoršavalo, što pokazuje rastući deficit spoljne trgovine. Rast ukupnog izvoza je u 2009. godini u odnosu na 2003. godinu bio 144,2%, uvoza 74,7% i deficita 33,8%. Ukupan deficit u periodu 2003-2009. godine iznosi 40,8 mlrd. EUR. Tokom perioda beleži se visoko učešće spoljnotrgovinskog deficita u bruto domaćem proizvodu (24,7% u 2008. godini). U 2008. godini je zabeležen rekordno visok deficit od 8,1 mlrd. EUR. Važno je napomenuti da je usled posledica svetske ekonomske krize u 2009. godini smanjen obim spoljnotrgovinske razmene, kao i deficit (značajnije smanjenje uvoza od izvoza).

Sektorska struktura izvoza srpske privrede je nepovoljna uz dominaciju proizvoda niže faze prerade (sirovina i poluproizvoda). U strukturi izvoza prema nameni proizvoda u posmatranom periodu, najzastupljeniji su proizvodi za reprodukciju, roba za široku potrošnju i oprema. Iako su u posmatranom periodu ostvarene visoke stope rasta izvoza, to nije bilo dovoljno za održivost kretanja u spoljnom sektoru privrede, kao ni za neophodan rast prerađivačke industrije.

Tabela 28: Kretanja u spoljnom sektoru privrede

2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009Izvoz robe, mil. EUR 2441,3 2831,6 3608,3 5102,4 6432,2 7428,3 5961,3Uvoz robe, mil. EUR 6585,5 8623,3 8439,2 10462,6 13506,8 15494,5 11504,7

Spoljnotrgovinski deficit, mil. EUR -4144,2 -5791,7 -4830,9 -5360,2 -7074,5 -8066,1 -5543,4

Izvoz, % BDP u % 14,1 14,9 17,8 21,9 22,6 22,7 20,6Uvoz, % BDP 38,1 45,3 41,6 44,9 47,4 47,4 39,8Spoljnotrgovinski deficit, % BDP 23,9 30,4 23,8 23 24,9 24,7 19,2Pokrivenost uvoza izvozom, u % 37,1 32,8 42,8 48,8 47,6 47,9 51,8

Izvor: RZS

Napomena: Od 2007. godine podaci su prikazani po opštem sistemu spoljne trgovine

Grafikon 7: Spoljnotrgovinska aktivnost prerađivačke industrije

Ukupan izvoz prerađivačke industrije porastao je u 2009. godini u odnosu na 2003. godinu za 136,2%, uvoz je porastao za 45,3%. Deficit je zabeležio smanjenje od 27,3% usled značajnijeg pada uvoza od pada izvoza u 2009. godini kao posledica svetske ekonomske krize. Ukupan deficit prerađivačke industrije u posmatranom periodu iznosi 22,7 mlrd. EUR.

Ukupan izvoz prerađivačke industrije 2003-2009. godine iznosio je 31,6 mlrd. EUR (94% ukupnog izvoza). Strukturu izvoza karakteriše visoko učešće podsektora: proizvodnja osnovnih metala (24,1%), proizvodnja prehrambenih proizvoda, pića i duvana (17,1%), proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda (10,2%), proizvodnja proizvoda od gume i plastike (7,5%), proizvodnja ostalih mašina i uređaja (7,1%). Ovih pet podsektora čine 66,6% (2/3) izvoza prerađivačke industrije u posmatranom periodu.

Tabela 29: Spoljnotrgovinska aktivnost u prerađivačkoj industriji 2003-2009

Izvoz Uvoz Saldo Izvoz Uvoz

mil. EUR prosečna stopa rastaUkupno 33.806,4 76.044,9 -42.238,5 16,04 9,74

Industrija 32.188,4 65.650,7 -33.462,3 15,82 6,81Prerađivačka industrija 31.573,2 54.257,1 -22.683,9 15,40 6,42Prehrambeni proizvodi, piće i duvan 5.398,0 2.980,2 2.417,8 15,13 1,76Tekstil i tekstilni proizvodi 2.200,7 3.156,2 -955,5 14,91 10,84Koža i predmeti od kože 874,5 1.199,2 -324,7 10,33 7,20Drvna industrija 672,0 1.154,3 -482,3 11,02 7,80Papir i izdavačka delatnost 992,4 2.514,0 -1.521,6 21,22 4,97Koks i derivati nafte 623,8 2.947,1 -2.323,3 19,28 21,41Hemijski proizvodi 3.221,0 9.169,9 -5.949,0 12,48 7,71Guma i plastika 2.360,0 2.007,2 352,8 11,27 11,12Ostali nemetalni minerali 682,6 1.269,4 -586,9 6,19 7,76Osnovni metali i metalni proizvodi 7.614,6 7.232,5 382,1 21,02 10,10Ostale mašine i uređaji 2.242,3 7.052,8 -4.810,5 22,15 2,20Električni i optički uređaji 1.990,3 7.356,1 -5.365,8 35,49 5,39Saobraćajna sredstva 1.453,5 5.046,2 -3.592,7 -2,71 1,12Ostalo 1.247,3 1.171,9 75,5 19,01 11,06

Izvor: RZS

Prehrambeni proizvodi, piće i duvan je podsektor prerađivačke industrije koji je u posmatranom periodu predstavljao značajnog nosioca izvoza. Učešće izvoza prehrambenih proizvoda, pića i duvana u ukupnom izvozu prerađivačke industrije u posmatranom periodu je 17,1%, dok je pokrivenost uvoza izvozom iznosila 181,2%. Najznačajnije izvozne grane ovog podsektora u 2009. godini su ostali prehrambeni proizvodi, povrće i voće kao i piće (čine oko 70% ukupnog izvoza prehrambene industrije).

Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda je u 2009. godini u odnosu na prethodne godine ostvarila pad izvoza. Učešće izvoza hemikalija i hemijskih proizvoda u ukupnom izvozu prerađivačke industrije u posmatranom periodu je 10,2%, a pokrivenost uvoza izvozom 35,1%. Evidentan je pad učešća izvoza osnovnih hemikalija u ukupnom izvozu hemikalija (sa 62,7% u 2007. na 38,5% u 2009. godini). Proizvodnja farmaceutskih proizvoda beleži porast učešća u ukupnom izvozu hemikalija (sa 17,2% u 2007. godini na 29,9% u 2009. godini).

Proizvodnja osnovnih metala i metalnih proizvoda, takođe, beleži smanjenje izvezene vrednosti u 2009. godini u odnosu na 2008. godinu. Učešće izvoza osnovnih metala i metalnih proizvoda u ukupnom izvozu prerađivačke industrije u posmatranom periodu je 24,1%, dok je pokrivenost uvoza izvozom iznosila 105,3%. Proizvodnja sirovog gvožđa i čelika je u 2009. godini u odnosu na 2008. godinu smanjila svoje učešće u ukupnom izvozu podsektora (sa 36,5% na 28,2%). Ostale grane po značaju učešća u ukupnom izvozu podsektora u 2009. godini su plemeniti i obojeni metali (31,6%) kao i ostala primarna proizvodnja gvožđa i čelika (13,8%).

Proizvodnja ostalih mašina i uređaja, nakon dvogodišnjeg rasta vrednosti izvoza, u 2009. godini je ostvarila pad. Učešće izvoza ostalih mašina i uređaja u ukupnom izvozu prerađivačke industrije je u datom periodu 7,1%, pokrivenost uvoza izvozom je bila 31,8%. Najznačajnije grane u izvozu u 2009. godini su proizvodnja oružja i municije (23,7%), kućnih aparata (23,6%) i drugih mašina za specijalne namene (19,9%).

Proizvodnja proizvoda od gume i plastike je u 2009. godini ostvarila pad vrednosti izvoza u odnosu na prethodne dve godine. Učešće izvoza proizvoda od gume i plastike u ukupnom izvozu prerađivačke industrije u posmatranom periodu je 11,3%, pokrivenost uvoza izvozom je 117,6%. Učešće izvoza proizvoda od plastične mase u ukupnom izvozu podsektora u 2009. godini je 55,0% a proizvoda od gume 45,0%.

Prema geografskoj strukturi srpski izvoz je skoncentrisan najvećim delom na članice EU (više od polovine ukupne razmene). Najznačajniji spoljnotrgovinski partneri u izvozu su: Bosna i Hercegovina, Nemačka, Crna Gora, Italija, i Rumunija. Glavni spoljnotrgovinski partneri na strani uvoza su: Ruska Federacija, Nemačka, Italija, Kina i Francuska. Struktura izvoza nije dobro geografski diversifikovana - čak 90% suficita Republika Srbija ostvaruje sa samo tri zemlje: Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina. Najveći deficit u razmeni potiče iz Ruske Federacije, usled visoke uvozne zavisnosti srpske privrede (uvoz nafte i gasa - oko 20% ukupnog deficita).

Grafikon 8: Učešće najvećih partnera spoljnotrgovinske razmene, januar-septembar 2010.

Najveći izvoz prehrambenih proizvoda i pića (u okviru prerađivačke industrije) u 2009. godini je bio u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Nemačkoj, Makedoniji i Francuskoj. Najveća vrednost izvoza hemikalija i hemijskih proizvoda je bila u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Rumuniji, Ruskoj Federaciji i Makedoniji. Izvoz osnovnih metala je bio najveći u Italiji, Nemačkoj, Austriji, Bosni i Hercegovini i Sloveniji. Najveće zemlje izvoznice ostalih mašina i uređaja su Irak, Bosna i Hercegovina, Nemačka, SAD i Slovenija.

Najveći suficit u razmeni u 2009. godini je ostvaren sa Crnom Gorom (475,7 mil. EUR), Bosnom i Hercegovinom (411,9 mil. EUR) i Makedonijom (139,6 mil. EUR). Deficit u razmeni je ostvaren sa Ruskom Federacijom (1,2 mlrd. EUR), Nemačkom (768,4 mil. EUR) i Italijom (513,4 mil. EUR).

Do nastanka svetske ekonomske krize tj. do naglog i značajnog smanjenja spoljnotrgovinske razmene sa svetom uočen je brži rast izvoza u bivše jugoslovenske republike nego u ostatak sveta. U 2008. godini učešće izvoza u BJR u ukupnom izvozu iznosilo je 37%.

U periodu pada robne razmene, tokom 2009. godine, pad trgovine je bio dublji sa BJR u odnosu na ostatak sveta, dok je u periodu oporavka, tokom 2010. godine, rast trgovine sa BJR sporiji od rasta trgovine sa ostatkom sveta.

Tabela 30: Vrednost robne razmene sa bivšim jugoslovenskim republikama, u mil. EUR

Izvoz Uvoz

Ukupa

n izvoz

BiH Hrvatska

Crna

Gora

Slovenija

Makedonija

Ukupan

uvozBiH Hrvats

ka

Crna

Gora

Slovenija

Makedonija

2004 2.867 461,

6 107,1 0 100,8 184,4 8.660 163,1 138,9 0 233 112,7

2005 3.614 600,

7 157,9 0 151,9 209,5 8.447 235,6 208 0 230,5 135,9

2006 5.102 593,

9 199,3 491,7 201 238 10.46

3275,

4 290,3 120,9 378 160,1

2007 6.429 759,

4 240,9 691,8 298,3 318,1 13.50

7376,

2 386,2 97 510,7 225,2

2008 7.428 907,

3 294,5 865,6 338,7 334 15.50

6437,

3 376,1 137,3 425,7 256,5

2009 5.959 724,

7 199,3 598,7 245,1 306,4 11.29

3312,

8 281,9 123 327,3 166,8

2010* 5.277 601,

5 157,4 459,7 231,8 256,8 9192 322,

2 218,6 93,9 275,9 142,5

U % ukupnog izvoza U % ukupnog uvoza

Ukupno. BiH Hrvats

ka

Crna

Gora

Slovenija

Makedonija

Ukupno BiH Hrvats

ka

Crna

Gora

Slovenija

Makedonija

2004 29,8 16,1 3,7 0 3,5 6,4 22,6 5,7 4,8 0 8,1 3,9

2005 31 16,6 4,4 0 4,2 5,8 22,4 6,5 5,8 0 6,4 3,8

2006 33,8 11,6 3,9 9,6 3,9 4,7 24 5,4 5,7 2,4 7,4 3,1

2007 35,9 11,8 3,7 10,8 4,6 4,9 24,8 5,9 6 1,5 7,9 3,5

2008 36,9 12,2 4 11,7 4,6 4,5 22 5,9 5,1 1,8 5,7 3,5

2009 34,8 12,2 3,3 10 4,1 5,1 20,3 5,2 4,7 2,1 5,5 2,8

2010* 32,4 11,4 3 8,7 4,4 4,9 11,5 3,5 2,4 1,0 3,0 1,6

Izvor: RZS; * podaci se odnose na period januar-septembar 2010.

Visoka stopa rasta izvoza u periodu januar-septembar 2010. godine je ostvarena zahvaljujući rastu izvoza proizvoda crne i obojene metalurgije kao i izvoza poljoprivrednih proizvoda. U narednom periodu se na osnovu dosadašnjih kretanja izvoznih tokova može očekivati kontinuitet rasta izvoza.

Međunarodno poređenje. Posmatrajući zemlje u okruženju odnos izvoza prerađivačke industrije u ukupnom robnom izvozu, dostiže oko 90%. Sve posmatrane zemlje, osim

Bugarske i Hrvatske u 2009. godine imaju značajno učešće izvoza motornih vozila i opreme u izvozu prerađivačke industrije (Češka, Slovačka, Mađarska, i Rumunija).

U strukturi izvoza prerađivačke industrije Bugarske, značajno je učešće izvoza osnovnih metala, koksa i derivata nafte, odevnih predmeta i krzna kao i prehrambenih proizvoda. Bugarska je najveći neto izvoznik obojenih metala u regionu (neto izvoz u 2009. godini iznosio je 1,1 mlrd. EUR). Takođe ima značajno učešće izvoza osnovnih metala u izvozu prerađivačke industrije (20%). Strukturu izvoza Češke karakteriše značajno učešće izvoza motornih vozila i ostalih mašina i uređaja (30% u 2009. godini). Veliki je neto izvoznik motornih vozila (7,5 mlrd. EUR u 2009. godini). Mađarska u strukturi izvoza prerađivačke industrije ima značajno učešće radio, TV i komunikacione opreme (24,9%) i izvoza motornih vozila (16,9%). Izvoz motornih vozila, telekomunikacionih aparata i uređaja čini 40% izvoza prerađivačke industrije Slovačke. Takođe, Slovačka je jedina zemlja u regionu pored Srbije koja je u 2009. godini ostvarila neto izvoz gvožđa i čelika. Nosioci izvoza prerađivačke industrije Rumunije su motorna vozila i telekomunikacioni aparati i uređaji koji čine četvrtinu izvoza. Hrvatsku strukturu izvoza prerađivačke industrije karakteriše učešće transportne opreme, prehrambenih proizvoda, koksa i derivata nafte, električne opreme kao i osnovnih metala. Strukturu izvoza prerađivačke industrije EU-27 odlikuje učešće hemije i hemijskih proizvoda, ostalih mašina i uređaja kao i motornih vozila i prikolica.

Osnovne karakteristike izvoza srpske privrede su:

- nizak stepen proizvodne koncentracije, uprkos relativno maloj vrednosti ukupnog izvoza,

- u Srbiji je najviše zastupljen resursno-intenzivan izvoz, dok je kod ostalih zemalja Istočne Evrope najveći udeo srednje tehnološki intenzivnih proizvoda,

- izvozne aktivnosti nekoliko preduzeća određuje ukupnu dinamiku izvoza (US Steel, valjaonice bakra i aluminijuma, Gorenje, Tigar…) usled male vrednosti izvoza,

- proizvodnja i izvoz prehrambene industrije u velikoj meri su pod uticajem meteoroloških uslova (rod ratarstva),

Prisutna je i značajna korelacija između izvoza i uvoza, pa su tako najveći izvoznici ujedno i najveći uvoznici. Ovakvim relacijama teško je smanjiti spoljnotrgovinski deficit, pa je kao jedna od solucija i supstitucija uvoza razvojem mreže dobavljača sa domaćeg tržišta. Neophodno je preduzeti mere po kojima bi naša privreda bila prepoznatljiva u svetu. Misli se na proizvodni potencijal, kapacitete izvoza kao i specifičnosti geografskog porekla proizvoda itd.

7. Cene proizvođača industrijskih proizvoda

U tranzicionom periodu 2001-2009. godine ostvarene su ciklične fluktuacije u kretanju cena proizvođača industrijskih proizvoda8. Ukupan međugodišnji rast proizvođačkih cena u industriji bio je dvocifren u 2001. godini (29,1%), 2004. godini (12,0%) i 2005. godini (15,4%), dok je 2003. godine zabeležen njihov najniži međugodišnji nivo (od 4,6%). Međugodišnja stopa rasta proizvođačkih cena u industriji smanjena je sa 29,1% u 2001. na 7,4% u 2009. godini. Prosečna godišnja stopa rasta proizvođačkih cena u industriji smanjena je sa 87,7% u 2001. na 5,6% u 2009. godini. Najniži prosečan godišnji rast proizvođačkih cena u industriji zabeležen je 2003. godine (4,6%).

U periodu 2001-2009. godine cene proizvođača industrijskih proizvoda povećane su oko 3,8 puta, odnosno po prosečnoj godišnjoj stopi od 16,0%. U posmatranom periodu najviši prosečan godišnji nivo proizvođačkih cena zabeležen je 2001. godine (87,7%) zbog visokog

rasta cena energenata usled otklanjanja dispariteta cena, kao i rasta cena hemijskih, tekstilnih i metalnih proizvoda. Sektorska analiza proizvođačkih cena u industriji pokazuje da je najintenzivniji rast ostvaren u sektoru proizvodnje električne, energije, gasa i vode (povećane su oko 10 puta), vađenju uglja (povećane su 5,6 puta), a u sektoru prerađivačke industrije (povećane su oko 3,2 puta, odnosno po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,7%): visok rast ostvaren je u oblastima: proizvodnje koksa i derivata nafte (oko 4,3 puta), proizvodnje hemijskih proizvoda i vlakana (preko 4 puta), proizvodnje ostalih minerala (2,9 puta), proizvodnje metala i metalnih proizvoda (2,8 puta), proizvodnje tekstilnih proizvoda (oko 2,8 puta).

___________8 Indeks cena proizvođača industrijskih proizvoda meri inflaciju na najranijem stadijumu proizvodnog procesa. Pod cenom proizvođača industrijskih proizvoda podrazumeva se cena po kojoj industrijska preduzeća prodaju svoje proizvode na domaćem tržištu u mestu proizvođača. Cene proizvođača industrijskih proizvoda prate se za oko 850 proizvoda, svrstanih u 26 oblasti Klasifikacije delatnosti, iz izabranih industrijskih preduzeća. Klasifikacija delatnosti koja je sastavni deo zakona o Klasifikaciji delatnosti i o Registru jedinica razvrstavanja ("Službeni list SRJ" br. 31/96, 12/98, 59/98 i 74/99), za osnov ima Klasifikaciju delatnosti Evropske unije i primenjuje se u našem statističkom sistemu od 1. januara 2001. godine (do 2001. godine bila je u primeni JKD). Od 2004. godine grupisanje industrijske proizvodnje i proizvođačkih cena u industriji prema ekonomskoj nameni usklađeno je sa metodologijom EUROSTAT-a (MIG klasifikacija), tako da ekonomska namena nije više određena na nivou proizvoda, već na nivou oblasti i grana KD.

Grafikon 9: Cene proizvođača industrijskih proizvoda

Tabela 31: Cene proizvođača industrijskih proizvoda

prosečne stope rasta 2001-2009INDUSTRIJA - ukupno 16,0Prerađivačka industrija 13,7Prehrambeni proizvodi, piće i duvan 8,9Tekstil i tekstilni proizvodi 12,1

Koža i predmeti od kože 6,4Drvna industrija 6,7Papir i izdavačka delatnost 8,4Koks i derivati nafte 17,6Hemijski proizvodi 16,8Guma i plastika 4,9Ostali nematalni minerali 12,4Osnovni metali i metalni proizvodi 12,2Ostale mašine i uređaji 8,5Električni i optički uređaji 7,5Saobraćajna sredstva 9,9Ostalo 9,4

Izvor: RZS

Međunarodna poređenja. Međunarodna poređenja u 2009. godini i u proteklih devet meseci 2010. godine pokazuju da su cene proizvođača industrijskih proizvoda u Srbiji (7,4% i 14,0%, respektivno) na visokom nivou u poređenju sa zemljama EU (-1,7% i 4,5%, respektivno) i od zemalja u okruženju.

Tabela 32: Cene proizvođača ind. proizvoda stope rasta

XII 2009. IX 2010. IX 2010.XII 2008. IX 2009. VIII 2010.

EU-27 -1,7 4,5 0,2Mađarska 0,7 9,6 -0,8Rumunija 3,6 7,2 1,2Bugarska -0,7 9,6 0,8Hrvatska 1,6 4,4 0,4Češka Republika -0,8 2,4 0,3Slovačka -5,1 -0,8 -0,4Srbija 7,4 14,0 1,4

Izvor: Eurostat, Zavod za statistiku Hrvatske i RZS

8. Finansijski rezultati privrede

Nezavršene strukturne reforme, pre svega Prerađivačke industrije, su osnovna ograničenja efikasnijeg poslovanja privrede Srbije. U periodu 2003-2009. godine rast dobiti Prerađivačke industrije uglavnom je rezultat pozitivnih efekata privatizacije i restrukturiranja, dok rast gubitka ukazuje na nezavršene strukturne reforme ovog sektora, pre svega, nezavršen proces restrukturiranja velikih preduzeća. U 2009. godini Prerađivačka industrija je ostvarila 32,5% dobiti i 34,7% gubitka privrede Srbije, a od ostalih sektora slede Trgovina na veliko i malo (26,7% dobiti; 17,3% gubitka), Poslovi s nekretninama (13,7%; 9,7%) i Saobraćaj, skladištenje i veze (12,5%; 8,6%).

Grafikon 10: Dobit i gubitak privrede Srbije po sektorima u 2003. i 2009. godini (u mil. dinara)

U poređenju sa 2003. godinom dobit privrede je u 2009. godini povećana 107,8%, a gubitak 51,3%.

Tabela 33: Dobit privrede Srbije po sektorima 2003-2009. (stalne cene 2009.)

2003 2008 2009 Stope rasta u

%

mil. din. % privrede Vrednost %

privrede Vrednost % privrede

2003-2009

2008-2009

Ukupno privreda 133.800 100 330.126 100 278.062 100 107,8 -15,8

Poljoprivreda 2.548 1,9 11.399 3,5 8.583 3,1 236,9 -24,7Ribarstvo 45 0,03 84 0,03 85 0,03 87,7 1,9Vađenje ruda i kamena 13.295 9,9 1.396 0,4 811 0,3 -93,9 -41,9

Prerađivačka industrija 48.033 35,9 114.989 34,8 90.330 32,5 88,1 -21,4

Električna energije, gas i voda 336 0,3 702 0,2 1.606 0,6 377,8 128,7

Građevinarstvo 8.647 6,5 30.506 9,2 22.740 8,2 163,0 -25,5Trgovina na veliko i malo 25.504 19,1 93.519 28,3 74.147 26,7 190,7 -20,7

Hoteli i restorani 6.418 4,8 1.950 0,6 2.306 0,8 -64,1 18,3Saobraćaj, skladištenje i veze 21.728 16,2 27.838 8,4 34.696 12,5 59,7 24,6

Finansijsko posredovanje 40 0,0 2.023 0,6 1.421 0,5 3435,7 -29,8

Poslovi s nekretninama 6.195 4,6 42.005 12,7 38.057 13,7 514,3 -9,4

Državna uprava i soc. osig. 01 0,0 01 0,0 01 0,0 30,2 28,8

Obrazovanje 351 0,3 414 0,1 346 0,1 -1,5 -16,5Zdravstveni i socijalni rad 145 0,1 378 0,1 242 0,1 66,4 -36,0

Druge kom. dr. i lične usluge 513 0,4 2.922 0,9 2.692 1,0 424,3 -7,9

Izvor: RZR na osnovu podataka APR.

Tabela 34: Gubitak privrede Srbije po sektorima 2003-2009. (stalne cene 2009.)

2003 2008 2009 Stope rasta u

%

mil. din. % privrede Vrednost %

privrede Vrednost % privrede

2003-2009

2008-2009

Ukupno privreda 245.238 100 373.569 100 371.133 100 51,3 -0,7Poljoprivreda 19.904 8,1 19.531 5,2 22.012 5,9 10,6 12,7Ribarstvo 433 0,2 479 0,1 335 0,1 -22,7 -30,1Vađenje ruda i kamena 2.844 1,2 17.593 4,7 44.938 12,1 1479,9 155,4

Prerađivačka industrija 114.336 46,6 113.322 30,3 128.769 34,7 12,6 13,6

Električna energije, gas i voda 14.650 6,0 37.845 10,1 12.940 3,5 -11,7 -65,8

Građevinarstvo 7.426 3,0 14.009 3,8 16.123 4,3 117,1 15,1Trgovina na veliko i malo 29.145 11,9 68.283 18,3 64.260 17,3 120,5 -5,9

Hoteli i restorani 3.317 1,4 5.969 1,6 6.055 1,6 82,6 1,4Saobraćaj, 30.952 12,6 49.502 13,3 31.835 8,6 2,9 -35,7

skladištenje i vezeFinansijsko posredovanje 16 0,0 202 0,1 904 0,2 5536,1 348,2

Poslovi s nekretninama 18.998 7,7 39.706 10,6 36.089 9,7 90,0 -9,1

Državna uprava i soc. osig. 0 0,0 25 0,0 21 0,0 - -15,7

Obrazovanje 228 0,1 189 0,1 272 0,1 19,2 44,1Zdravstveni i socijalni rad 693 0,3 538 0,1 732 0,2 5,7 36,2

Druge kom. dr. i lične usluge 2.297 0,9 6.376 1,7 5.844 1,6 154,5 -8,4

Izvor: RZR na osnovu podataka APR

Ispod prosečne stope rasta dobiti i gubitka Prerađivačke industrije (88,1% prema 12,6% respektivno) odrazile su se na smanjenje učešća ovog sektora u ukupnoj dobiti privrede 3,4 strukturna poena, a u gubitku 11,9 strukturnih poena. Povećanje doprinosa sektora Trgovina i Poslovi s nekretninama u stvaranju dobiti i gubitka (16,7 odnosno 7,4 strukturna poena) nije ugrozilo vodeću poziciju Prerađivačke industrije koja u celokupnom periodu 2003-2009. godine stvara više od 1/3 kako pozitivnih, tako i negativnih poslovnih rezultata.

Grafikon 11: Neto finansijski rezultat 2003-2009. po sektorima

U 2009. godini privreda Srbije je neto gubitaš (-93,1 mlrd. dinara). Visina gubitka u većini sektora prevazilazi iskazanu dobit. Najveći neto gubitaši u 2009. godini su Prerađivačka

industrija (-38,4 mlrd. dinara; 41,3% neto gubitka privrede) i sektor Vađenje ruda i kamena (-44,1 mlrd. dinara; 47,7% privrede), dok su najveću neto dobit iskazali sektori: Trgovina (9,8 mlrd. dinara), Građevinarstvo (6,6 mlrd. dinara) i Saobraćaj (2,8 mlrd. dinara). U poređenju sa 2003. godinom, neto gubitak privrede Srbije je smanjen 16,5%, a neto gubitak Prerađivačke industrije 42,0%.

U periodu 2003-2009. godine privreda Srbije nije uspela da se transformiše iz neto gubitaša u neto dobitaša. Trend negativnih neto finansijskih rezultata nakratko je prekinut u 2006. i 2007. godini, kada je nakon više od jedne decenije u privredi Srbije ostvarena veća dobit od gubitka (neto finansijski rezultat +140,9 mlrd. dinara u 2006. godini i +65,3 mlrd. dinara u 2007. godini). Prerađivačka industrija je pozitivno poslovala od 2006. do 2008. godine međutim, pod uticajem globalne krize prekinuto je njeno rentabilno poslovanje, a negativan neto finansijski rezultat dostiže -38,4 mlrd. dinara u 2009. godini (-66,3 mlrd. dinara u 2003.).

Grafikon 12: Finansijski rezultati privrede Srbije 2003-2009.

Grafikon 13: Finansijski rezultati Prerađivačke industrije Srbije 2003-2009.

Ekonomsko-finansijska analiza strukture privrede po veličini preduzeća ukazuje na dominantnost velikih preduzeća sa više od 250 zaposlenih, a prema strukturi vlasništva domaćih privatnih kompanija. Pozitivan neto finansijski rezultat u 2009. godini ostvarila su jedino mala preduzeća, dok su svi oblici vlasništva neto gubitaši.

Tabela 35: Finansijski rezultati privrede i Prerađivačke industrije u 2009. godini po veličini

Privreda Prerađivačka industrija

Dobit mil. din % Gubitak

mil. din %Neto

rezultat mil. din

Dobit mil. din % Gubitak

mil. din %Neto

rezultat mil. din

Mikro 56.618 20,4 87.247 23,5 -30.629 8.359 9,3 19.089 14,8 -10.730Mala 70.867 25,5 41.870 11,3 28.997 16.162 17,9 10.946 8,5 5.217Srednja 56.048 20,2 68.414 18,4 -12.366 21.591 23,9 31.765 24,7 -10.174Velika 94.530 34,0 173.598 46,8 -79.069 44.217 49,0 66.969 52,0 -22.752Ukupno 278.062 100,0 371.129 100,0 -93.067 90.330 100,0 128.769 100,0 -38.439


Tabela 36: Finansijski rezultati privrede i Prerađivačke industrije prema strukturi vlasništva

Dobit u %

(ukupno=100)Gubitak u %

(ukupno=100)Neto rezultat (mlrd.

din)2007 2008 2009 2007 2008 2009 2007 2008 2009

Privreda 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 67.171 -43.443

-93.071

Javna preduzeća 3,8 3,8 4,8 13,6 17,1 8,5 -30.010

-51.063

-18.224

Domaće privatne kompanije 72,4 72,8 70,0 75,0 58,2 63,9 39.981 23.009 -

42.598Preduzeća sa stranom kontrolom 23,8 23,4 25,3 11,4 24,8 27,6 57.200 -

15.388-

32.245

Prerađivačka industrija 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 31.998 1.666 -38.439

Javna nefinansijska preduzeća 0,5 1,0 0,7 11,0 3,9 6,1 -

10.003 -3.308 -7.164

Domaće privatne kompanije 63,8 64,7 63,4 77,1 77,0 66,1 7.504 -

12.876-

27.940Preduzeća sa stranom kontrolom 35,7 34,3 35,9 11,9 19,0 27,8 34.497 17.850 -3.335

Izvor: RZR na osnovu podataka APR

U okviru Prerađivačke industrije najveću dobit u periodu 2003 - 2009. godine ostvarila su preduzeća iz oblasti Proizvodnja hrane, pića i duvana (13,5 mlrd. dinara ili 28,2% u 2003. godini i 26,3 mlrd. dinara ili 29,1% u 2009. godini), Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda (6,1 mlrd. ili 12,7% i 12,0 mlrd ili 13,4%) i Proizvodnja proizvoda od gume i plastike (3,4 mlrd ili 7,2% i 7,9 mlrd dinara ili 8,9%). Proizvodnja Prehrambenih proizvoda, pića i duvana je istovremeno i nosilac najvećih gubitaka. U 2009. godini u ovoj oblasti ostvareno je 22,1 mlrd. dinara gubitka, odnosno 17,2% Prerađivačke industrije (26,3 mlrd. dinara ili 17,6% u 2003. godini).

Slede Proizvodnja osnovnih metala (19,6 mlrd. dinara; 15,2%), Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda (17,4 mlrd. dinara; 13,6%) i Proizvodnja motornih vozila i prikolica (14,5 mlrd. dinara; 11,3%).

Grafikon 14: Struktura dobiti i gubitka Prerađivačke industrije u 2009. godini

U poređenju sa 2003. godinom najveći rast u strukturi dobiti Prerađivačke industrije (5,9 strukturnih poena) imala je Proizvodnja proizvoda od ostalih minerala, sa 2,7% u 2003. godini na 8,7% u 2009. godini. Dobit u ovoj oblasti povećana je 6 puta (stopa rasta 495%).

U proizvodnji motornih vozila i prikolica gubitak je povećan 4 puta, dok je dobit manja 78%, što se odrazilo na rast u strukturi gubitka Sektora za 8 strukturnih poena (sa 3,3% u 2003. godini na 11,3% u 2009. godini) i pad u strukturi dobiti za 9,6 strukturna poena, sa 10,9% u 2003. na svega 1,2% u 2009. godini.

Grafikon 15: Promene u strukturi dobiti i gubitka Prerađivačke industrije 2003-2009.

Grafikon 16: Stope rasta/pada dobiti i gubitka 2003-2009. (2003=100)

Posmatrano po oblastima, u 2009. godini pozitivan neto rezultat iskazalo je deset oblasti Prerađivačke industrije u kojima je najvećim delom privatizacija uspešno okončana u početnim godinama tranzicije. Iz zone gubitaša u 2003. u zonu dobitaša prešli su: Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića, Proizvodnja celuloze, papira i prerada papira, Izdavanje, štampanje i reprodukcija i Proizvodnja metalnih proizvoda, osim mašina.

Najveći pozitivan neto finansijski rezultat ostvaren je u oblastima Proizvodnja proizvoda od gume i plastike (4,7 mlrd. dinara), Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića (4,1 mlrd. dinara) i Proizvodnja celuloze, papira i prerada papira (2,0 mlrd. dinara).

Najveći neto gubitak u 2009. godini iskazan je u oblasti Proizvodnja osnovnih metala (-18,7 mil. dinara) i Proizvodnja motornih vozila i prikolica (-13,4 mil. dinara).

Tabela 37: Dobit i gubitak Prerađivačke industrije 2003-2009. u mil. dinara (stalne cene 2009.)

šifra oblasti Naziv oblasti

2003 2009

Dobit Gubitak Neto rezultat Dobit Gubitak Neto

rezultat

Prerađivačka industrija ukupno 48.033 114.336 -66.303 90.330 128.769 -

38.439

15 Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića 13.542 20.144 -6.602 26.267 22.159 4.107

16 Proizvodnja duvanskih proizvoda 451 284 166 2.229 1.923 306

17 Proizvodnja tekstilnih prediva i tkanina 1.107 8.184 -7.077 1.514 4.037 -2.523

18 Proizvodnja odevnih predmeta i krzna 622 6.007 -5.386 1.240 6.593 -5.352

19 Proizvodnja kože i predmeta od kože, obuće 480 2.755 -2.275 761 914 -153

20 Prerada i proizvodi od drveta i plute 1.962 2.199 -236 971 2.000 -1.030

21 Proizvodnja celuloze, papira i prerada papira 1.564 3.796 -2.232 3.418 1.354 2.064

22 Izdavanje, štampanje i reprodukcija 2.967 3.614 -647 4.354 3.614 74023 Proizvodnja koksa i derivata nafte 197 837 -640 338 257 80

24 Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda 6.124 18.417 -

12.294 12.079 17.459 -5.380

25 Proizvodnja proizvoda od gume i plastike 3.453 3.299 154 7.997 3.270 4.727

26 Proizvodnja proizvoda od ostalih minerala 1.314 8.226 -6.912 7.819 8.011 -192

27 Proizvodnja osnovnih metala 250 10.990 -10.741 897 19.629 -

18.732

28 Proizvodnja metalnih proizvoda, osim mašina 2.234 4.582 -2.348 6.050 4.561 1.489

29 Proizvodnja ostalih mašina i uređaja 2.284 7.180 -4.896 3.930 7.531 -3.601

30 Proizvodnja kancelarijskih i računskih mašina 1.099 171 928 2.077 270 1.807

31 Proizvodnja drugih električnih mašina i aparata 678 2.577 -1.900 1.810 4.123 -2.313

32 Proizvodnja radio, TV i komunikacione opreme 794 681 114 721 625 96

33 Proizvodnja preciznih i optičkih instrumenata 646 756 -110 1.938 843 1.095

34 Proizvodnja motornih vozila i prikolica 5.217 3.745 1.473 1.124 14.540 -

13.416

35 Proizvodnja ostalih saobraćajnih sredstava 187 2.307 -2.120 529 1.879 -1.349

36 Proizvodnja nameštaja i sličnih proizvoda 731 2.938 -2.207 1.612 2.511 -899

37 Reciklaža 131 645 -514 656 667 -11


Profitabilnost merena odnosom profita9 i bruto dodate vrednosti ukazuje da je profitabilnost Prerađivačke industrije na nivou EU, a ispod proseka za Bugarsku, Češku, Mađarsku Rumuniju i Slovačku. Na nivou EU-27 u 2008. godini sve oblasti Prerađivačke industrije poslovale su pozitivno, dok su Proizvodnja kancelarijskih i računskih mašina u Češkoj i Proizvodnja ostalih saobraćajnih sredstava u Slovačkoj iskazale neprofitabilnost. U Republici Srbiji Proizvodnja osnovnih metala i Proizvodnja motornih vozila i prikolica u 2009. godini iskazale su negativne stope profitabilnosti, odnosno iskazale su gubitak na supstanci (iz poslovnih prihoda ne mogu u celini reprodukovati utrošene vrednosti sredstava za proizvodnju niti mogu isplatiti zarade). U poređenju sa 2003. godinom broj neprofitabilnih oblasti smanjen je sa šest na dve oblasti, a stopa profitabilnosti Prerađivačke industrije beleži porast sa 31,1% na 35,0%.

___________9 Profit - bruto dodata vrednost umanjena za troškove zarada

Grafikon 17: Stope profitabilnosti Prerađivačke industrije Srbije po oblastima

Grafikon 18: Stope profitabilnosti Prerađivačke industrije zemalja EU i

Srbije

Tabela 38: Stope profitabilnosti po oblastima Prerađivačke industrije

EU 27 Bugarska Češka Mađarska Rumunija Slovačka Srbija

2003Srbija 2008

Srbija 2009

Privreda ukupno 31,5 47,6 32,6 24,2 63,4 40,4 40,7 40,2 40,4Prerađivačka industrija 35,0 47,2 45,0 52,0 42,9 49,0 31,1 34,8 35,0

Proizvodnja 38,6 50,2 48,2 40,7 54,3 42,3 46,2 47,1 52,3

prehrambenih proizvoda i pićaProizvodnja duvanskih proizvoda

59,5 34,4 89,6 44,1 46,4 25,6 60,7 67,2 49,3

Proizvodnja tekstilnih prediva i tkanina

25,5 43,9 39,9 24,5 31,9 24,4 -30,0 2,6 21,7

Proizvodnja odevnih predmeta i krzna

24,6 22,8 8,3 14,3 21,8 5,3 -20,2 19,9 19,9

Proizvodnja kože i predmeta od kože, obuće

25,5 19,4 15,8 35,2 23,4 45,6 -27,6 11,5 14,8

Prerada i proizvodi od drveta i plute

30,6 49,2 27,8 26,4 46,9 41,6 18,1 28,4 26,0

Proiz. celuloze, papira i prerada papira

35,8 46,2 52,6 34,5 40,1 64,4 37,3 57,7 65,1

Izdavanje, štampanje i reprodukcija

34,0 49,2 26,1 28,6 54,8 42,5 37,8 33,9 34,9

Proizvodnja koksa i derivata nafte 69,0 38,7 68,7 80,9 32,0 43,1 -0,2 46,8 53,0

Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda

49,4 56,2 59,2 64,8 48,7 52,8 31,8 25,5 30,8

Proizvodnja proizvoda od gume i plastike

33,1 56,7 47,5 39,7 53,3 43,3 48,3 46,7 50,7

Proizvodnja proizvoda od ostalih minerala

40,4 71,2 54,9 54,7 63,9 54,0 27,6 47,3 51,3

Proizvodnja osnovnih metala 45,9 62,4 57,9 54,1 56,4 68,4 -93,7 30,2 -287,9

Proizvodnja metalnih proizvoda, osim mašina

29,9 45,3 37,4 35,3 37,3 41,6 32,7 32,2 32,5

Proizvodnja ostalih mašina i uređaja

27,9 31,6 30,9 37,2 20,1 31,0 11,6 3,9 6,5

Proizvodnja kancelarijskih i računskih mašina

33,8 54,1 -73,1 58,7 151,6 37,4 56,4 46,7 45,9

Proizvodnja drugih električnih mašina i aparata

26,6 49,0 40,9 55,6 34,3 33,5 16,7 19,7 14,0

Proizvodnja radio, TV i komunikacione opreme

38,7 47,7 51,2 60,6 40,3 73,6 45,0 32,5 29,0

Proizvodnja preciznih i optičkih instrumenata

31,0 38,0 28,5 33,5 46,3 48,0 32,2 42,8 38,6

Proizvodnja motornih vozila i prikolica

28,1 42,5 59,4 68,7 54,4 57,6 -8,8 0,3 -19,9

Proizvodnja ostalih saobraćajnih sredstava

25,2 27,6 27,2 24,7 20,5 -22,1 11,4 -21,7 3,3

Proizvodnja nameštaja i sličnih proizvoda

22,9 37,7 33,6 24,6 33,2 44,0 22,0 19,3 19,7

Reciklaža 49,9 91,5 47,3 67,1 63,5 62,7 5,7 50,6 36,6


9. Regionalni razmeštaj industrije

Osnovni nalaz: Istraživanja i empirijske analize regionalnog razvoja Srbije ukazuju da su ključni činioci regionalne neravnoteže i polarizacije Srbije:

1) kontinuirano nepovoljni demografski trendovi,

2) visoka regionalna nezaposlenost,

3) permanentna devastacija industrijskog kompleksa,

4) infrastrukturna neizgrađenost i

5) nezaokruženi i nefunkcionalni institucionalni okvir.

Problemi regionalnog razvoja Srbije ogledaju se u regionalnim disproporcijama nivoa razvijenosti pojedinih područja, nerazvijenosti velikog broja opština, strukturnim neusklađenostima, institucionalnim problemima, nepovoljnim demografskim kretanjima i materijalnim ograničenjima. Osnovni motiv za angažovanje države u ovoj oblasti su ogromni unutarregionalni i međuregionalni neskladi koji sputavaju razvoj i iniciraju migracione tokove. Veliki i strateški važni prostori ostaju populaciono nepokriveni, a njihovi resursi neiskorišćeni. Istovremeno, u razvijenijim centrima dolazi do prekomerne koncentracije stanovništva i privrede, što proizvodi negativne posledice u ekonomskoj, socijalnoj, prostornoj i ekološkoj sferi.

Tabela 39: Regionalni bruto domaći proizvod (BDP) 2009.

region BDP po stanovniku (indeks, RS=100) Učešće (%)REPUBLIKA SRBIJA 100,0 100,0

Beogradski region 179,4 39,9Region Vojvodine 95,2 25,6Region Šumadije i Zapadne Srbije 71,4 20,0Region Južne i Istočne Srbije 63,3 14,4Region Kosovo i Metohija ... ...Izvor: RZS

Regionalni BDP Srbije za 2009. godinu ukazuju da je samo Beogradski region ostvario iznadprosečni indeks BDP po stanovniku, odnosno, ima 2,8 puta veću vrednost od regiona Južne i Istočne Srbije.

Više od polovine opština (82) svrstava se u grupu nedovoljno razvijenih opština10. Svi dosadašnji modeli privrednog rasta i razvoja bazirali su se na sektorskim prioritetima i politikama, na kratkoročnim i srednjoročnim ciljevima. Podsticajna politika nije uspevala da spreči dalje zaostajanje nerazvijenih područja, što je vodilo produbljavanju strukturnih problema i odrazilo se na ukupan nivo razvijenosti.

____________10 Uredba o utvrđivanju jedinstvene liste razvijenosti regiona i jedinica lokalne samouprave za 2010. godinu ("Službeni glasnik RS", broj 51/10).

Tabela 40: Regionalna neravnomernost Srbije u 2009.

neto zarade

po stanovniku

stopa nezaposlenosti

demografsko pražnjenje1971-2009

stepen obrazovanja

infrastrukturna opremljenost

OBLASTI4 : 1

Beograd : Toplička

1:4Beograd : Jablanička

(-29,5): (+35)Pirotska : Beograd

4 : 1Beograd :

Braničevska

3 : 1Južnobačka :

Pčinjska

OPŠTINE12:1

Novi Sad : Opovo

1:3Lebane : Beograd

(-13,5) : (+35)Crna Trava : Stara

Pazova

12 : 1Beograd :

Malo Crniće

10:1Novi Sad : Bosilegrad

Izvor: RZR, RZS.

Jedan od prvih faktora regionalnog disbalansa je populaciona regresija koja je u Srbiji naročito izražena u poslednje dve decenije, a manifestuje se u vidu smanjenja ukupnog broja stanovnika, pada nataliteta, porasta nivoa mortaliteta, pražnjenja ruralnih područja i izrazitog starenja stanovništva. Prirodni priraštaj je konstantno negativan, najniži u okruženju, stanovništvo je među najstarijim u Evropi, očekivano trajanje života i stopa smrtnosti odojčadi su znatno ispod evropskog proseka.

Regionalni razvoj Srbije karakterišu dinamični migracioni tokovi. Prostorno-demografska asimetričnost je sve izraženija: skoro trećina populacije koncentrisana je na svega 20% teritorije, odnosno u užim urbanim regionima. Najveću koncentraciju stanovništva beleži područje grada Beograda, gde je prema demografskim procenama (2009. godina), koncentrisano 22,3% stanovništva, zatim Južnobačka (8,3%) i Nišavska oblast (5,1%), dok najmanje učešće u populaciji imaju Toplička i Pirotska oblast (po 1,3%).

Neskladi u regionalnoj konkurentnosti ogledaju se u koncentraciji privredne aktivnosti uspešnih preduzeća u Beogradskom regionu i Južnobačkoj oblasti, dok su ostali regioni

suočeni sa niskom privrednom aktivnošću, nerazvijenošću i visokim troškovima rada. U periodu početne etape industrijalizacije u Srbiji, regionalna komponenta razvoja bila je zapostavljena u korist granskog aspekta i formiranja industrijske strukture. U takvim uslovima lokacione prednosti su bile na strani većih gradova i onih područja koja su imala već izgrađene infrastrukturne objekte ili su se nalazila pored ili u neposrednoj blizini prirodnih osovina razvoja.

Privreda Srbije je jednodimenzionalno koncentrisana na područje velikih centara, koji imaju izrazitu privlačnost u odnosu na ruralno područje kako za domaće, tako i za strane vlasnike kapitala. S druge strane, nerazvijenost obuhvata sve veći prostor Republike jer se broj nerazvijenih opština u periodu od 1995. do 2010. godine povećao na 46 (prema zakonskim rešenjima iz 2010. godine). Nerazvijena područja beleže konstantno izrazito visoke stope nezaposlenosti, praćene i ekstremno visokom stopom demografskog pražnjenja, usled čega njihova društvena i ekonomska moć opada zbog visokog stepena neiskorišćenosti postojećih privrednih kapaciteta.

Regionalnu privrednu strukturu Srbije karakteriše dominantna zastupljenost tradicionalne industrijske proizvodnje, tehničko-tehnološko i ekonomsko zaostajanje, značajan broj preduzeća gubitaša sa nezavršenim procesom restrukturiranja, nizak stepen konkurentnosti, disperzivan izvozni asortiman uz pretežno učešće sirovina i proizvoda nižeg stepena obrade, skroman neto devizni efekat. Tranziciona kretanja u Srbiji nisu značajnije uticala na promenu regionalne privredne strukture i pored porasta učešća sektora usluga, pre svega, velikog učešća trgovine.

Najviše zarade u Srbiji su imali zaposleni u sektorima gde je završen proces privatizacije i restrukturiranja, dok su najniže u nerestrukturiranim sektorima, gde nije sprovedena privatizacija, sa niskim konkurentskim potencijalom. Na nivou oblasti, najviši nivo prosečne zarade (kraj 2009. godine) ostvarili su zaposleni u gradu Beogradu (74% iznad republičkog proseka), dok su najniže zarade imali zaposleni u lokalnoj privredi Topličke oblasti (oko 60% ispod proseka).

Regionalne razlike u kretanju prosečnih zarada prerađivačke industrije su veoma izražene. Iznadprosečne zarade beleži osam oblasti, pri čemu prednjači Južnobanatska (40% iznad proseka Srbije), dok je na dnu lestvice Toplička oblast sa svega 43,6% republičkog proseka. Devastacija industrijskih gradova posledica je prepolovljene stope industrijskog rasta, pada zaposlenosti, visokih stopa nezaposlenosti i nedovoljne preduzetničke inicijative lokalnog stanovništva. Krajnje nepovoljni ekonomski uslovi otkrili su dodatne, do sada prikrivene, socijalne probleme i porast siromaštva u industrijskim centrima.

Grafikon 19: Kretanje broja zaposlenih u prerađivačkoj industriji po oblastima

Regionalna zaposlenost. Regionalne razlike u koncentraciji radnog potencijala, posredno se ogledaju i u distribuciji broja zaposlenih po oblastima. Naime, skoro polovina od ukupnog broja zaposlenih u Srbiji u 2009. godini radila je na području grada Beograda (32,5%) i Južnobačke oblasti (10,7%), dok je najmanje zaposlenih u Topličkoj (0,8%), Pirotskoj (1,3%) i Zaječarskoj oblasti (1,4%). Stope zaposlenosti po oblastima variraju u razmeri većoj od 1:2.

Regionalne stope zaposlenosti u prerađivačkoj industriji pokazuju izrazitu tendenciju opadanja, pri čemu su njihove vrednosti značajno niže od stopa rasta ukupne zaposlenosti, što je u skladu sa opštim tendencijama vezanim za pad industrijske aktivnosti. Najvišu stopu zaposlenosti u prerađivačkoj industriji (2009. godina), koja dvostruko prevazilazi prosek Republike, beleži Pirotska oblast (9,2%), nasuprot Braničevskoj sa najnižom stopom (2,2%).

Regionalna gustina industrije. Kroz neadekvatan regionalni razmeštaj i koncentraciju industrijskih kapaciteta na teritoriji razvijenih područja, manifestuje se prostorna i privredna neravnomernost. Od jedne petine ukupnog broja preduzeća registrovanih u privredi koja posluju u sektoru industrije, blizu 40% je registrovano u Beogradu i na području Vojvodine (prednjači Južnobačka oblast, sa učešćem od 10% ukupnog broja industrijskih centara i 11% ukupnog broja zaposlenih u sektoru industrije). Takođe, indeks relativne gustine industrije Gi11(2009), beleži najviše vrednosti na području Južnobačke oblasti (2,2) i grada Beograda (2,1), dok je na području Topličke oblasti svega 0,2 što znači da je ova oblast 80% manje ekonomski (industrijski) aktivna u odnosu na prirodne kapacitete i demografski potencijal. Istovremeno grad Beograd i Južnobačka oblast beleže i najveću gustinu industrijske zaposlenosti, dok za Borsku oblast industrija predstavlja najznačajniju delatnost (najveća vrednost koeficijenta značaja industrije).

____________11 Indeks relativne gustine industrije Gi pokazuje stepen koncentracije industrije u okviru pojedinih regija (oblasti). Gi=1 ukazuje da je dostignuta potpuna ravnomernost u pogledu odnosa veličine teritorije i razvijenosti industrije.

Tabela 41: Indikatori regionalne razvijenosti industrijske proizvodnje u Srbiji 2009.

Region/oblast Gustina

zaposlenosti u industriji12

Koeficijent značaja

industrije13

Koeficijent industrijalizacije14

Indeks relativne gustine

industrije15

Indeks relativne gustine

prerađivačke industrije16

Republika Srbija 5,0 41,8 6,0 1,0 1,0Grad Beograd 33,8 24,7 6,7 2,1 2,1Severnobačka 7,0 43,8 6,5 1,3 1,6Srednjebanatska 3,1 51,6 5,2 0,7 0,8Severnobanatska 4,5 58,4 6,7 0,9 1,2Južnobanatska 3,4 50,8 4,7 0,8 1,0Zapadnobačka 3,7 48,1 4,5 0,8 1,1Južnobačka 11,9 41,5 7,9 2,2 1,6Sremska 3,8 46,4 4,1 0,8 0,9Mačvanska 3,1 43,4 3,2 0,5 0,6Kolubarska 4,6 63,1 6,2 0,8 0,9Šumadijska 9,0 64,8 7,4 1,3 1,3Pomoravska 6,2 67,4 7,4 0,9 0,9Zlatiborska 2,8 60,7 5,8 0,6 0,7Moravička 5,7 59,4 8,0 1,1 1,3Raška 3,6 52,8 4,7 0,7 0,5Rasinska 6,2 66,9 6,7 0,9 1,1Podunavska 10,2 61,8 6,3 1,5 1,9Braničevska 1,8 47,1 3,7 0,4 0,2Borska 2,9 69,9 7,7 0,7 0,5Zaječarska 1,3 58,1 3,8 0,3 0,3Nišavska 7,1 49,3 5,2 1,0 1,0Toplička 1,2 64,0 2,9 0,2 0,3Pirotska 2,6 67,3 7,6 0,6 0,7Jablanička 2,1 51,0 2,6 0,3 0,4Pčinjska 4,1 69,4 6,3 0,7 0,8

Izvor: RZS, obrada RZR

___________12 Odnos broja zaposlenih u sektoru industrije na određenoj teritoriji.13 Odnos broja zaposlenih u sektoru industrije u odnosu na ukupan broj zaposlenih u privredi.14 Odnos broja zaposlenih u sektoru industrije i broja stanovnika.15 Zbir učešća broja zaposlenih i prihoda u ukupnoj industriji prema zbiru učešća u površini i broju stanovnika.16 Zbir učešća broja zaposlenih i prihoda u prerađivačkoj industriji) prema zbiru učešća u površini i broju stanovnika.

Karta 1: Indeks relativne gustine industrije 2009.

Broj zaposlenih se smanjio u svim regionima (najteže je pogođen region Južne i Istočne Srbije, gde je broj zaposlenih prepolovljen). Od ukupnog broja registrovanih mikro preduzeća iz sektora industrije, na teritoriji tri regiona (Beogradskog, regiona Vojvodine i regiona Šumadije i Zapadne Srbije) poslovalo je čak 84% preduzeća, zapošljavajući 82% od ukupnog broja zaposlenih i generišući blizu 60% BDV-a. Ipak, prostornu neravnomernost industrijskih kapaciteta najbolje ilustruju podaci da npr. u regionu Beograda posluje 6.033 industrijskih preduzeća mikro veličine, sa 108.980 zaposlenih, dok je na prostoru regiona Južne i Istočne Srbije svega 3.014 preduzeća sa 84.286 zaposlenih. Ovakva industrijska koncentracija uticala je na vrednosti indeksa relativne gustine, koji za Beograd iznosi 2,1, a za region Južne i Istočne Srbije 0,6, što znači da je ovaj region 40% manje ekonomski (industrijski) aktivan u odnosu na prirodne kapacitete i demografski potencijal.

Karta 2: Zaposlenost u prerađivačkoj industriji 2009.

Prema broju zaposlenih, izvršena je kategorizacija na male prerađivačke industrijske centre (koji zapošljavaju od 1.000 do 5.000 zaposlenih, 49 opština); b) srednje prerađivačke industrijske centre (koji zapošljavaju od 5.000 do 10.000 zaposlenih, 13 gradova/opština); i v) velike prerađivačke industrijske centre (sa više od 10.000 zaposlenih, 4 grada). Na industrijskoj mapi Srbije posebno se izdvajaju gradovi Beograd, sa 85 hiljada zaposlenih u prerađivačkoj industriji i Novi Sad, sa preko 16 hiljada zaposlenih.

Investicije u nova osnovna sredstva. Iako su ostvarene investicije u Srbiji u nova osnovna sredstva17, regionalni aspekt investicija pokazuje da je čak 9 oblasti investiralo samo do 20% u nove kapacitete prerađivačke industrije, a da je najmanje investirano u Zaječarskoj (1%) i Podunavskoj oblasti (7,6%). S druge strane, najveći procenat ulaganja u nove kapacitete prerađivačke industrije ostvarena su u Mačvanskoj (73,3%), Severnobačkoj (64,6%) i Braničevskoj (63,4%) oblasti, dok je u Južnobačkoj, Kolubarskoj i Pirotskoj oblasti ova vrsta ulaganja iznosila preko 50%. Struktura investicija po nameni je u obrnutoj korelaciji sa stepenom razvijenosti područja, odnosno, što je nivo razvijenosti područja niži, veće je učešće investicija u rekonstrukciju i održavanje.

____________17 Republički zavod za statistiku (RZS), Opštine u Srbiji, 2009.

Grafikon 20: Investicije po nameni u prerađivačku industriju 2008.

Grafikon 21: Izvoz prerađivačke industrije 2009.

Regionalna izvozna aktivnost. Regionalne privrede nisu dovoljno restruktuirane za visoke zahteve konkurentnih inotržišta. Polovina izvoza Srbije koncentrisana je u tri oblasti - grad Beograd, Podunavska i Južnobačka oblast - dok oblasti sa nerazvijenim opštinama skoro simbolično utiču na izvoznu aktivnost srpske prerađivačke industrije.

Područja sa posebnim razvojnim problemima. Težina regionalnih disproporcija diferencira tri grupe područja sa posebnim problemima. Nerazvijeno područje (u daljem tekstu: NRP). Tradicionalno nerazvijeno područje obuhvata 40 opština koje karakteriše izuzetno oskudni infrastrukturni, materijalni, privredni i kadrovski resursi.

Industrijski devastirano područje. Kao posledica ekonomske distorzije 1990-ih, procesa transformacije privrede i tranzicionog prilagođavanja formirano je novo devastirano područje. Radi se o nekadašnjim industrijskim centrima u 20 gradova, koji su bili nosioci regionalnog privrednog razvoja. Oni su u odnosu na 1990-te izgubili više od 40% poslovnog prihoda i više od 50% zaposlenih iz prerađivačke industrije.

Srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Ovo područje obuhvata oko 250 naseljenih mesta u kojima živi oko 130.000 stanovnika. Ekonomski osiromašeno stanovništvo, bez zaposlenja, dodatno je suočeno sa čestim etničkim konfliktima, visokom stopom nezaposlenosti, lošim socijalnim statusom, niskim kvalitetom obrazovanja, neodrživim infrastrukturnim i komunalnim uslovima i nedostatkom ekonomskog prosperiteta.

Sledeći

Prethodni

10. Međunarodna konkurentnost srpske industrije

Kreditni rejting zemlje. Suvereni kreditni rejting je indikator koji u deskriptivnoj formi pozicionira obligacije eminenata na tržištu kapitala i procenjuje verovatnoću realizacije obaveza neke ekonomije. Agencije Standard & Poor´s, Mody´s Investors Service i Fitch na osnovu kvantitativne analize definišu skalu mogućeg ranga zemlje na tabelama kreditnog

rejtinga i određuju različite pozicije i nivoe rizika odnosno investicione sposobnosti ekonomije. Kreditni rejting, u izvesnoj meri, anticipira dinamiku restrukturiranja ekonomije i izvoza obzirom da je značajni indikator stabilnosti ekonomije za modalitete investicionog priliva.

Srbija je prvi put rangirana na rejting listama agencija Standard & Poo’rs u 2004. godini i Fitch u 2005. godini nakon konsolidacije obaveza sa Londonskim klubom poverilaca i tada joj je dodeljen kreditni rejting B+, za dugoročne i B za kratkoročne obaveze. U 2005. godini ove agencije dodelile su Srbiji viši kreditni rejting (BB-) za dugoročna ulaganja. Analitičari S&P i Fitch ocenili su da u 2006. godini postoje samo izgledi za promenu stabilnog u pozitivan outlook, ali ne i za bolje kreditno pozicioniranje Srbije na tržištu kapitala. Kreditni rejting Srbije ostao je nepromenjen u 2007. godini i 2008. godini, ali joj je pozitivan outlook u 2007. godini revidiran u negativan. Ista pozicija u okviru dodeljenog kreditnog rejtinga zadržana je i u 2008. godini, a najveći uticaj na ocenu o nepovoljnoj investicionoj perspektivi imao je visok deficit tekućeg računa i politički rizik. Standard &Poor’s je poboljšala kreditni rejting Srbije u decembru 2009. godine sa BB-na BB /stabilni/. I međunarodna agencija za utvrđivanje kreditnog boniteta Fitch Ratings u novembru 2010. godine popravila je kreditni rejting Srbije u delu koji se odnosi na prognozu (outlook) za dugoročni kreditni rejting sa BB minus u BB stabilni. Tako je Srbija vratila "outlook" stabilan posle decembra 2008. godine. Bolji kreditni rejting uticaće na povoljnije uslove kreditnog zaduživanja Srbije i na poboljšanje investicione klime. To znači da je Srbija uspostavila stabilne finansijske i tržišne trendove i da se očekuje da takav trend bude nastavljen.

Privredni rast kao dugoročna tendencija povećanja proizvodnje roba i usluga u jednoj ekonomiji predstavlja kvantitativni izraz privrednog razvoja i najčešće se izražava preko bruto domaćeg proizvoda (BDP) po stanovniku. U međunarodnim poređenjima životnog standarda i opšteg nivoa konkurentnosti, BDP po stanovniku se izražava u paritetima kupovne moći (PPP - Purchasing power parity), čime se postiže da jedinica svake valute ima istu realnu vrednost u svakoj zemlji. Prema podacima MMF18, Srbija je od 2005-2008. godine povećavala BDP (PPP) po stanovniku u proseku 10% godišnje, ali je u 2009. godini u uslovima globalne ekonomske krize ostvarila pad ovog indikatora u odnosu na prethodnu godinu. Međutim, tokom posmatranog perioda BDP (PPP) po stanovniku Srbije se približava proseku zemalja Jugoistočne Evrope i u 2009. godini je niži za 4 procentna poena (u 2005. godini za 10 pp). Ipak, indeks BDP po glavi stanovnika, prema paritetima kupovne moći Srbije je među najnižim u Evropi i 3 puta je manji u odnosu na prosek Evropske unije.

U najnovijem Izveštaju o konkurentnosti 2010-2011. (Global Competitiveness Index GCI), kojim je obuhvaćeno 139 zemalja (šest više nego u prethodnom izveštaju), Srbija zauzima 96. poziciju i sa bruto domaćim proizvodom po stanovniku od 5.809 USD nalazi se na začelju grupe od 29 zemalja koje kroz povećanje efikasnosti teže da ostvare ekonomski rast i poboljšaju svoju ukupnu konkurentsku poziciju. Skoro sve zemlje iz okruženja Srbije, nalaze se u drugoj fazi razvoja, osim Mađarske (52) i Hrvatske (77), koje su na prelazu ka ekonomski najjačoj grupi zemalja, u kojoj se već nalazi Slovenija (45) sa BDP po stanovniku od 24.417 USD. Srbija je i dalje jedna od najnekonkurentnijih zemalja na evropskom kontinentu - jedino Bosna i Hercegovina zauzima nižu poziciju od Srbije.

Prema analizi Svetskog ekonomskog foruma, u Srbiji očigledno još uvek postoji značajan uticaj države na ekonomska kretanja, ali se i efikasnost privrede ne poboljšava u dovoljnoj meri, zbog čega Srbija ne dostiže bolje konkurentske pozicije na svetskoj rang listi, kao što to čine ostale zemlje Jugoistočne Evrope. Za zemlje u fazi razvoja u kojoj se nalazi i Srbija, najvažnije su dostignute vrednosti pokazatelja u okviru podindeksa B.

Povećanje efikasnosti.

Na osnovu ostvarenih rezultata, Srbija se nalazi u veoma nepovoljnom konkurentskom položaju, jer je prema većini pokazatelja ispod proseka zemalja Jugoistočne Evrope, a to znači da je daleko od proseka zemalja članica Evropske unije. Bez modernizacije proizvodnih kapaciteta, uz konstantno ulaganje u obrazovanje i unapređivanje stručnosti radnika, Srbija ne može da poboljša efikasnost ni u drugim privrednim sferama niti može da dostigne viši stepen razvijenosti. Dugoročno posmatrano, ljudski kapital i tehnologija su dva ključna faktora koja determinišu održiv ekonomski rast i konkurentan položaj jedne otvorene tržišne privrede.

Na osnovu ostalih međunarodnih istraživanja i dobijenih rezultata prezentiranih u publikacijama renomiranih svetskih institucija, može se zaključiti:

- WEF Lisabonski pregled - u odnosu na 2008. godinu, Srbija je blago poboljšala ukupan stepen konkurentnosti, pre svega zbog veće vrednosti podindeksa Održivi razvoj. Međutim, prema ukupnom indeksu, ali i prema vrednosti svih podindeksa, Srbija je u 2010. godini i dalje ispod proseka zemalja Jugoistočne Evrope, dok se jedino približava prosečnoj vrednosti podindeksa Inovacije i R&D,

- EBRD tranzicioni izveštaj - Srbija je jedna od sedam država koje su u 2010. godini ostvarile napredak u nekoj od devet oblasti, na osnovu kojih EBRD prati napredak u tranziciji ukupno 29 zemalja. Srbija je napredovala u politici konkurencije i povećala ocenu na 2,33, zbog usklađivanja Zakona o zaštiti konkurencije s propisima EU i jačanja uloge Komisije za zaštitu konkurencije. Zbog toga je popravljena i ukupna prosečna ocena na 2,93 sa prošlogodišnjih 2,89. Srbiju karakteriše sporija dinamika sprovođenja privrednih reformi u odnosu na prosek zemalja Jugoistočne Evrope koje nisu članice EU, a prosečna ocena progresa veća je samo od vrednosti za Bosnu i Hercegovinu (2,82) i Crnu Goru (2,89). Od evropskih tranzicionih zemalja koje su ranije krenule sa strukturnim reformama, unapredile svoj ekonomski razvoj i postale članice EU, Srbija znatno zaostaje, naročito u okviru indeksa Sigurnost tržišta, Restrukturiranja preduzeća i Politike konkurentnosti.

___________18 International monetary fund, The World Economic Outlook, October 2010.

Grafikon 22: EBRD tranzicioni indikatori u 2010. godini

Srbija je započela tranziciju kasnije nego većina drugih zemalja, ali je uspela da ih sustigne u protekloj deceniji (od 1994-2000. godine srednja vrednost EBRD tranzicionog indikatora bila je nepromenjena i iznosila je 1,45). Srbija tek od 2001. godine počinje da ostvaruje napredak u tranzicionom procesu. Nakon dve godine snažnog uspona i radikalnih strukturnih promena, reforme u Srbiji su imale znatno sporiju dinamiku, ali je ostvarivan pozitivan ekonomski rast, sve do pojave svetske finansijske krize 2009. godine.

Grafikon 23: Srednja vrednost EBRD indikatora Srbije

Izvor: EBRD

Tabela 42: EBRD tranzicioni indikatori strukturnih reformi za Srbiju

EBRD tranzicioni indikatori 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010Srednja vrednost EBRD indikatora 1,85 2,33 2,41 2,44 2,59 2,70 2,74 2,85 2,89 2,92Privatizacija velikih preduzeća 1,00 2,00 2,33 2,33 2,67 2,67 2,67 2,67 2,67 2,67Privatizacija malih preduzeća 3,00 3,00 3,00 3,33 3,33 3,67 3,67 3,67 3,67 3,67Restrukturiranje preduzeća 1,00 2,00 2,00 2,00 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33Liberalizacija cena 4,00 4,00 4,00 4,00 4,00 4,00 4,00 4,00 4,00 4,00Trgovina i devizni sistem 2,67 3,00 3,00 3,00 3,33 3,33 3,33 3,67 4,00 4,00Politika konkurentnosti 1,00 1,00 1,00 1,00 1,00 1,67 2,00 2,00 2,00 2,33Reforma bankarskog sektora i liberalizacija kamatnih stopa 1,00 2,33 2,33 2,33 2,67 2,67 2,67 3,00 3,00 3,00

Tržište HOV i nebankarske finan. institucije 1,00 1,67 2,00 2,00 2,00 2,00 2,00 2,00 2,00 2,00

Ukupne infrastrukturne reforme 2,00 2,00 2,00 2,00 2,00 2,00 2,00 2,33 2,33 2,33- telekomunikacije 2,00 2,00 2,00 2,00 2,00 2,33 2,33 2,67 2,67 2,67- železnica 2,00 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33- električna energija 2,00 2,00 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33 2,33- putevi 2,00 2,33 2,33 2,33 2,33 2,67 2,67 2,67 2,67 2,67- voda i otpadne vode 2,00 2,00 2,00 2,00 2,00 1,67 1,67 1,67 1,67 1,67

Izvor: EBRD Transition Report 2010.

- UNIDO Izveštaj o razvoju industrije - preko kompozitnog CIP indeksa analizira se regionalni industrijski razvoj u svetu, kako bi se procenile nacionalne industrijske performanse u svetskoj ekonomiji, odnosno ima za cilj da utvrdi sposobnost svake zemlje da proizvodi i izvozi konkurentne proizvode. Srbija se prema podacima iz 2005. godine nalazi

na 44. poziciji što je poboljšanje za 5 mesta u odnosu na prethodnu rang listu, a od zemalja JI Evrope samo je Rumunija bolje pozicionirana (37). Kapacitet industrije (BDV prerađivačke industrije po stanovniku), kao indikator sposobnosti zemlje da povećava vrednost u proizvodnji dobara, beleži veliki pomak u 2005. godini u odnosu na 2003. godinu i 1998. godinu i iznad je proseka zemalja JI Evrope. Međutim, kapacitet proizvodnje ne mora nužno da znači da je proizvodnja konkurentna. Srbija koja je prošla kroz dugi period protekcionizma i supstitucije uvoza ima značajne proizvodne kapacitete koji su globalno nekonkurentni. Upravo na to upozoravaju veoma niske vrednosti indikatora izvoznog industrijskog kapaciteta (izvoz industrije po glavi stanovnika) u odnosu na zemlje JI Evrope i EU 27, što pokazuje da se Srbija još uvek nije prilagodila globalnoj tražnji za industrijskim proizvodima, odnosno da domaća proizvodnja nije međunarodno konkurentna. Indikatori intenzitet industrijalizacije i kvalitet izvoza su proseci dva podindikatora: učešća industrijske proizvodnje u ukupnom BDV i učešća grana srednje i visoke tehnologije u BDV industrije, odnosno učešća izvoza prerađivačke industrije u ukupnom izvozu i učešća high i high-medium tech proizvoda u industrijskom izvozu. Prvi pokazuju značaj industrijske proizvodnje i njenog izvoza u privredi, a drugi su mera tehnološke složenosti proizvodnje i označavaju industrijsku zrelost, fleksibilnost i sposobnost zemlje da unapređuje proizvode i da se seli u dinamičnije oblasti rasta. Iako je prerađivačka industrija u Srbiji uvek imala značajno učešće u ukupno ostvarenoj proizvodnji, ona sve više dobija na značaju, pa tako Srbija beleži intenzivnije promene u strukturi u odnosu na referentne zemlje. Međutim, strukturne promene nisu išle u pravcu poboljšanja tehnološke složenosti procesa proizvodnja i samog proizvoda, nije došlo do kvalitativnog unapređenja izvoza, zbog čega je izostao i dinamičniji rast izvozne aktivnosti.

- WB Logistika trgovine - Po drugi put obavljeno je istraživanje o kvalitetu logistike u 155 zemalja sveta, od strane Svetske Banke. Indeks logistike (LPI) obezbeđuje potpunu sliku performansi lanca snabdevanja - od carinskih procedura, troškova logistike i kvaliteta infrastrukture, do sposobnosti praćenja pošiljki, brzine isporuka i sposobnosti domaće logističke industrije, koristeći skalu od 1 do 5. U prethodnom izveštaju od evropskih zemalja, iza Srbije (115. pozicija) bila je samo Albanija (139), koja je imala bolju infrastrukturu. Međutim, sadašnji izveštaj pokazuje potpuno drugu sliku i veliki napredak Srbije, koja zauzima 83. mesto u svetu. Iako je daleko ispod proseka EU 27, bolje rezultate Srbija pokazuje u okviru organizovanja internacionalnih isporuka. U odnosu na zemlje JI Evrope, rezultati ne odstupaju mnogo od proseka, osim u poštovanju rokova isporuke, gde Srbija značajno zaostaje.

- WB Izveštaj o poslovnom ambijentu - Srbija je u 2010. godini zauzela 89. poziciju na rang listi od 183 zemlje (90. pozicija u 2009. godini) i blago poboljšala uslove poslovanje, pre svega, zbog preduzetih aktivnosti u oblasti Zatvaranja preduzeća (nakon donošenja novog Zakona o stečaju primenjuje se automatski stečaj na ona preduzeća čiji su računi u blokadi više od tri godine). Komparativna analiza dinamike i tempa poboljšanja poslovnih indikatora sa zemljama u okruženju ukazuje na usporavanje privrednih reformi u Srbiji sa svim negativnim posledicama na ukupnu konkurentnost privrede. Uglavnom nepromenjene vrednosti osnovnih indikatora poslovanja ukazuju da u 2010. godini nije došlo do značajnijeg poboljšanja poslovnog ambijenta. Od zemalja regiona, Srbija ima bolju poziciju jedino od Bosne i Hercegovine (110), a jedino je u okviru Odobravanja kredita daleko iznad prosečnog ranga zemalja JI Evrope, ali i ranga zemalja EU.

- WB Svetski indikatori upravljanja - Kroz ovaj projekat, kojim je obuhvaćeno 211 zemalja, prati se kvalitet institucija, pružanje podrške u izgradnji kapaciteta, unapređenje upravljanja i borba protiv korupcije. Veća ocena (koja se kreće u rasponu od - 2,5 do 2,5) podrazumeva bolje upravljanje. Iako je u Srbiji upravljanje znatno bolje u odnosu na 2000. godinu i na višem nivou u odnosu na 2008. godinu, vrednost pojedinačnih indikatora je i dalje veoma niska. Pozitivna vrednost ostvarena je jedino u okviru Javnosti i odgovornosti, koji pokazuje

u kojoj su meri građani u mogućnosti da učestvuju u izboru svoje vlade, kao i slobodu izražavanja, slobodu udruživanja i slobodu medija. Prema ovom indikatoru Srbija je u 2009. godini ostvarila bolje rezultate i u odnosu na zemlje JI Evrope, a iznad proseka je i po oceni Kontrole korupcije.

Tabela 43: Srbija prema odabranim indikatorima konkurentnosti najrelevantnijih svetskih izveštaja u poređenju sa EU 27 i prosekom zemalja Jugoistočne Evrope

ITF GDP (PPP) 2009 Indeks 2009/2008

Indeks 2009/2005

Indeks 2009 EU27=100

Indeks 2009 JIE=100

GDP (PPP) po stanovniku, u USD 10.577 97,9 127,2 35,6 96,0

WEF Global Competitiveness Index (GCI) 2010/2011

vrednost Indeks

vrednosti 2010/2009

Indeks vrednosti

2010/2007

Indeks vrednosti 2010

EU27=100

Indeks vrednosti

2010 JIE=100

GCI 3,84 101,9 101,6 81,7 95,4Podindeks A: OSNOVNI USLOVI 4,15 106,4 99,0 79,8 93,7

1. stub: Institucije 3,19 98,5 94,7 68,5 86,82. stub: Infrastruktura 3,39 123,3 124,6 67,5 94,43. stub: Makroekonomska stabilnost

4,05 104,4 87,9 83,0 86,8

4. stub: Zdravstvo i osnovno obrazovanje 5,95 104,2 98,5 95,3 102,8

Podindeks B: POVEĆANJE EFIKASNOSTI

3,75 99,5 105,3 80,6 96,6

5. stub: Visoko obrazovanje i obuka 4,01 104,7 109,9 78,8 96,9

6. stub: Efikasnost tržišta robe 3,57 96,5 101,1 77,2 89,1

7. stub: Efikasnost tržišta radne snage 4,06 97,1 105,2 89,3 93,2

8. stub: Razvoj finansijskog tržišta 3,84 99,2 102,9 85,2 97,6

9. stub: Tehnološka spremnost 3,41 100,9 102,1 70,6 91,2

10. stub: Veličina tržišta 3,60 97,6 111,5 83,6 114,9Podindeks C: INOVATIVNI FAKTORI 3,04 94,7 92,1 70,7 95,1

11. stub: Složenost poslovanja 3,15 91,3 89,2 67,9 89,5

12. stub: Inovacije 2,93 98,3 95,1 74,0 102,2

WEF Lisbon Review Index 2010. vrednost

Indeks vrednosti

2010/2008

Indeks vrednosti

2010/2006


EU27=100

Indeks vrednosti

2010 JIE=100

UKUPNI INDEKS 3,51 102,0 111,8 73,0 94,5Informaciono društvo 3,29 102,8 117,5 69,6 93,6Inovacije i R&D 2,95 98,3 100,3 69,7 99,0Liberalizacija 3,66 101,1 104,6 76,3 95,1Mreža industrije 3,83 100,3 113,0 71,1 94,3Finansijske usluge 3,68 96,8 97,6 72,9 91,2Poslovno okruženje 4,01 103,1 120,8 87,2 94,7Socijalna inkluzija 3,45 97,7 123,2 76,5 93,8Održivi razvoj 3,19 120,4 123,2 61,8 95,2

EBRD Transition Indicators 2009 vrednost

Indeks vrednosti

2010/2009

Indeks vrednosti

2010/2001


EU27=100

Indeks vrednosti

2010 JIE=100

SREDNJA VREDNOST EBRD INDIKATORA 2,92 101,0 157,6 - 79,9

Privatizacija velikih preduzeća 2,67 100,0 267,0 - 71,2

Privatizacija malih preduzeća 3,67 100,0 122,3 - 87,3

Restrukturiranje preduzeća 2,33 100,0 233,0 - 73,5

Liberalizacija cena 4,00 100,0 100,0 - 93,3Trgovina i devizni sistem 4,00 100,0 149,8 - 92,4

Politika konkurentnosti 2,33 119,9 233,0 - 73,6Reforma bankarskog sektora 3,00 100,0 300,0 - 83,7

Tržište HOV i nebankarske fin. institucije

2,00 100,0 200,0 - 61,5

Ukupne infrastrukturne reforme 2,33 100,0 116,5 - 72,6

UNIDO Competitive Industrial Performance Index 2009

vrednost 2005

Indeks vrednosti

2005/2003

Indeks vrednosti

2005/1998


EU27=100

Indeks vrednosti

2005 JIE=100

CIP 0,304 118,3 117,8 64,4 110,6Kapacitet industrije 0,054 742,5 907,5 17,1 165,1Izvozni industrijski kapacitet 0,012 258,5 164,5 7,0 88,3

Intenzitet industrijalizacije 0,813 182,6 170,4 100,3 105,4

Kvalitet izvoza 0,337 59,1 62,2 57,0 119,7

World Bank Logistics Performans Index 2010 vrednost

Indeks vrednosti

2009/2007

Indeks vrednosti


EU27=100

Indeks vrednosti

2009 JIE=100

LPI 2.69 118.0 76.8 100.9

Efikasnost carinskog procesa 2.19 94.0 66.8 93.6

Transportna i informaciona infrastruktura

2.30 105.5 67.7 100.4

Organizovanje internacionalnih isporuka

3.41 151.6 103.3 117.5

Sposobnost lokalne logističke industrije 2.55 111.4 74.0 102.0

Praćenje internacionalnih isporuka

2.67 129.0 73.9 97.0

Poštovanje rokova isporuke 2.80 110.2 70.3 89.7

Tabela 44: Srbija prema odabranim indikatorima konkurentnosti najrelevantnijih svetskih izveštaja u poređenju sa EU27 i prosekom zemalja Jugoistočne Evrope (nastavak)

World Bank Doing Business Ranking 2010.

rang Indeks ranga 2010/2009

Indeks ranga 2010/2005

Indeks ranga 2010

EU27=100

Indeks ranga 2010

JIE=100USLOVI POSLOVANJA 89 101,1 - 41,7 81,0

Osnivanje preduzeća 83 90,4 - 75,3 75,0Izdavanje dozvola 176 98,9 - 35,2 78,1Uknjižavanje imovine 100 105,0 - 64,4 80,3Odobravanje kredita 15 93,3 - 290,8 277,5Zaštita investitora 74 98,6 - 93,7 81,9Plaćanje poreza 138 97,1 - 50,3 75,4Prekogranična trgovina 74 95,9 - 52,0 108,1

Rešavanje sporova 94 100,0 - 48,3 82,6Zatvaranje preduzeća 86 117,4 - 43,3 114,1World Bank Worldwide Governance Indicators 2009

vrednost Indeks

vrednosti 2009/2008

Indeks vrednosti

2009/2000


EU27=100

Indeks vrednosti

2009 JIE=100

Javnost i odgovornost 0,32 101,9 213,3 67,6 105,0Politička stabilnost i odsustvo nasilja -0,50 107,7 328,2 38,0 58,0

Efikasnost vlade -0,15 112,8 261,9 59,8 99,0Regulatorni kvalitet -0,10 112,6 227,3 58,4 83,4Vladavina zakona -0,41 115,3 389,8 50,6 86,1Kontrola korupcije -0,19 107,4 601,1 64,9 108,3

Napomena: Vrednost za Jugoistočnu Evropu izračunata kao prosek vrednosti za Albaniju, Bosnu, Makedoniju, Hrvatsku, Crnu Goru, Bugarsku, Rumuniju, Moldaviju i Srbiju

Izvori: IMF - The World Economic Outlook, WEF - Global Competitiveness Report 2010/2011, The Lisbon Review 2010, EBRD - Transition report 2010, UNIDO Industrial Development Report 2009, World Bank - Trade Logistics in the Global Economy 2010, Doing Business 2011, The Worldwide Governance Indicators 2010

Tabela 45: Indikatori konkurentnosti u oblastima prerađivačke industrije

Indikatori Prerađivačka industrija

Vodeće oblasti Ispodprosečne (zaostajuće) oblasti

naziv vrednost indikatora naziv vrednost

indikatora1 Godišnji indeks

fizičkog obima industrijske proizvodnje 2009. godine (2000=100)

99,9 23 koks i derivati nafte 232,4

30 kanc. mašine i računari

0,1

27 metal 150,832 TV i komunikaciona oprema

10,3

24 hemijski proizvodi 149,3 18 odeća 15,8

16 duvan 123,3 20 proizvodi od drveta 20,3

37 reciklaža 118,5 17 tekstil 37,331 električne mašine i aparati

117,4 19 koža i obuća 39,4

2 Bruto dodata vrednost 2009. godine, u mil. RSD

346.735 15 hrana i piće 109.714 23 koks i derivati nafte 1.212

24 hemijski proizvodi 31.611

32 TV i komunikaciona oprema

2.244

28 metalni proizvodi 25.106 37 reciklaža 2.666

25 guma i plastika 22.896 27 metal 3.503

26 nemetalni proizvodi 21.570 35 saobraćajna

sredstva 4.020

29 mašine i uređaji 19.957 20 proizvodi od

drveta 4.705

22 izdavanje i štampanje 19.258 19 koža i

obuća 4.910

21 papir 11.903 33 med. i optički instr. 5.663

31 elek. mašine i aparati

10.397 16 duvan 6.614

36 nameštaj 9.34630 kanc. mašine i računari

6.882

18 odeća 7.183 17 tekstil 7.506

34 motorna vozila 7.868

3 Zaposlenost (razlika 2002-2009. godine)

-227.207 30 kanc. mašine i računari

1.074 15 hrana i piće

37 reciklaža -278 18 odeća -29.59616 duvan -1.572 17 tekstil -22.64623 koks i derivati nafte -2.217 26 nemetalni

proizvodi -21.703

31 električne mašine i aparati

-2.521 27 metal -16.135


-3.363 24 hemijski proizvodi -15.490

28 metalni proizvodi -14.616

34 motorna vozila -10.742

36 nameštaj -9.8194 Zaposlenost u

2009. godini 339.428 15 hrana i piće 68.533 16 duvan 2.048

28 metalni proizvodi 29.317


2.881

29 mašine i uređaji 25.778 37 reciklaža 2.962

24 hemijski proizvodi 21.191 23 koks i

derivati nafte 3.402

27 metal 17.06930 kanc. mašine i računari

4.232

18 odeća 17.017 33 med. i optički instr. 4.511

25 guma i plastika 16.889 21 papir 6.431

34 motorna vozila 16.771 35 saobraćajna

sredstva 7.409

26 nemetalni proizvodi 16.538 20 proizvodi od

drveta 8.959


15.489 19 koža i obuća 9.071

22 izdavanje i štampanje 14.604

36 nameštaj 14.596 17 tekstil 13.734

5 Spoljnotrgovinski bilans, u mil. RSD

-2.082,4 15 hrana i piće 569,1 24 hemijski proizvodi -947,3

27 metal 135,5 29 mašine i -389,8

uređaji

18 odeća 74,3 34 motorna vozila -379,0

37 reciklaža 70,632 TV i komunikaciona oprema

-253,3

25 guma i plastika 59,0 23 koks i

derivati nafte -201,1

35 saobraćajna sredstva 7,8 33 med. i

optički instr. -176,8

16 duvan 2,1 21 papir -170,831 električne mašine i aparati

0,3 17 tekstil -129,5


-107,4

26 nemetalni proizvodi -86,4

6 Izvoz (prosečna godišnja stopa rasta 2004-2009. godine), u %

15,0 32 TV i komunikaciona oprema

52,0 24 hemijski proizvodi 6,4

16 duvan 44,2 27 metal 7,931 električne mašine i aparati

40,5 20 proizvodi od drveta 8,2


37,3 25 guma i plastika 9,5

17 tekstil 26,1 26 nemetalni proizvodi 9,9

35 saobraćajna sredstva 25,8 15 hrana i piće 12,5

37 reciklaža 25,0 7 Intenzitet rasta

prihoda (2009. godina u odnosu na 2003. godinu), u %

26,3 27 metal 159,8


-20,4

37 reciklaža 156,1 19 koža i obuća -13,5

23 koks i derivati nafte 123,3 20 proizvodi od

drveta -10,5

35 saobraćajna sredstva 78,2 17 tekstil -1,3

28 metalni proizvodi 74,0 16 duvan -0,6

36 nameštaj 2,4

26 nemetalni proizvodi 6,1

22 izdavanje i 6,3

štampanje8 Profitabilnost

preduzeća 2009. godini (neto finansijski rezultat kao % ukupnog prihoda)

-2,4 25 guma i plastika 6,1 34 motorna

vozila -35,0

33 med. i optički instr. 6,0 18 odeća -22,7

21 papir 4,0 27 metal -16,630 kanc. mašine i računari

3,2 17 tekstil -10,1

28 metalni proizvodi 1,4 35 saobraćajna

sredstva -9,5

23 koks i derivati nafte 1,3


-5,6

22 izdavanje i štampanje 1,1 29 mašine i

uređaji -5,4

16 duvan 1,0 20 proizvodi od drveta -3,9

15 hrana i piće 0,8 24 hemijski proizvodi -3,4


0,8 36 nameštaj -2,1

Izvor: RZS, APR - godišnji finansijski izveštaji.

SWOT analiza

SNAGE SLABOSTI- Ostvarena makroekonomska stabilnost, u uslovima relativne cenovne stabilnosti - Razvijen bankarski sistem- Geografska blizina glavnih tržišta zemalja članica EU - Postojanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, kao i drugih bilateralnih i regionalnih trgovinskih sporazuma- Stimulativna stopa poreza na dobit (10%)- Povoljan saobraćajni položaj - Srbija se nalazi na raskršću glavnih panevropskih saobraćajnih koridora VII (reka Dunav) i X (drumsko železnički)- Prirodni resursi i uslovi za proizvodnju u poljoprivredi i prehrambenoj industriji- Cenovna konkurentnost radne snage (prosečna plata najniža, osim u Bugarskoj, u odnosu na zemlje u okruženju)

- Zastarela oprema i tehnologija - Nizak nivo fiksnih investicija u modernizaciju opreme i tehnologiju- Nizak nivo iskorišćenosti kapaciteta (smanjen sa 48,1% u 2005. godini na 43,4% u 2009.) - Nedovoljna ulaganje u naučno-istraživački rad i nedovoljna povezanost privrede i naučno-istraživakih institucija.- Nezavršen proces restrukturiranja i privatizacije velikih društvenih preduzeća prerađivačke industrije- Visoka nezaposlenost sa nepovoljnom strukturom - visoko učešće dugoročno nezaposlenih, lica koji prvi put traže posao, mladih, nestručnih (prvi i drugi stepen stručne spreme)- Nizak nivo energetske efikasnosti- Nizak nivo konkurentnosti, visoko učešće primarnih i nisko-tehnoloških proizvoda u izvozu- Nedovoljno efikasan proces likvidacije i

stečaja- Neusklađenost između obrazovnog profila radne snage i zahteva preduzetničkog sektora - Devastiranost regionalnih industrijskih centara

ŠANSE - MOGUĆNOSTI OPASNOSTI - PRETNJE- Razvoj srednje i visoko tehnoloških oblasti: proizvodnja mašina i uređaja, proizvodnja saobraćajnih sredstava, elektronska i prehrambena industrija, industrija zdravlja, građevinska industrija- Unapređivanje investicionog i poslovnog ambijenta- Veći priliv SDI - greenfield investicija- Investicije u kadrove (obrazovana radna snaga)- Efikasniji pravosudni sistem u cilju zaštite prava svojine i ugovora- Razvoj poslovnih inkubatora, klastera, tehnoloških parkova, slobodnih proizvodnih i izvoznih zona- Usaglašavanje privrede standardima EU - Standardizacija i brendiranje proizvoda u cilju jačanja izvoznog potencijala zemlje- Potencijal za priliv doznaka od dijaspore- Uključenost Srbije u međunarodne transportne i energetske koridore

- Usporavanje daljeg toka strukturnih reformi- Spor oporavak svetske i evropske privrede- Nedostatak finansijskih sredstava za investicije- Regionalne razlike u pogledu privredne razvijenosti- Nedovoljne stimulacije za razvoj preduzetništva- Visoko korišćenje ograničenih energetskih resursa - Niski administrativni kapaciteti apsorpcije sredstava iz fondova EU- Spor proces pristupanja zemlje EU

IV CILJEVI I MERE INDUSTRIJSKE POLITIKE SRBIJE

Ciljevi industrijskog razvoja Srbije prepoznati su ne samo u sektoru industrije i cele privrede, već i u nauci, obrazovanju i među brojnim kreatorima ekonomskog, socijalnog i ukupnog razvoja Srbije.

INDUSTRIJSKA POLITIKA SRBIJE 2011-2020. GODINE

Revitalizacija, restrukturiranje, razvoj i konkurentnost industrije Srbije u cilju rasta proizvodnje, produktivnosti i izvoza u svim oblastima prerađivačke industrije predstavlja središno mesto industrijske politike Vlade.

Industrijska politika Srbije je usmerena na proces konzistentnog sprovođenja strukturnih reformi i usklađivanja i na stvaranje okruženja u kome svi učesnici u ovim procesima (privatna preduzeća, sindikati i javni sektor) sarađuju i stvaraju partnerstva, što će im omogućiti da rešavaju svoje probleme i odgovore na izazove sa kojima će se suočiti.

Industrijska politika će biti proaktivna orijentisana ka izvoznoj konkurentnosti industrijskih proizvoda i usluga sa visokom dodatom vrednošću, zasnovanih na znanju, inovacijama, istraživanju i razvoju.

Očekivani rezultati industrijskog razvoja u periodu 2011-2020. godine:

- Udvostručena industrijska proizvodnje u 2020. godini u odnosu na nivo iz 2010. godine,

- Povećanje produktivnosti rada u industriji i građevinarstvu do 2020. godine za najmanje 50%,

- Povećano učešće robnog izvoza na 50% BDP u 2020. godini,

- Prosečan godišnji rast investicija 10%,

- Očekivani prosečni godišnji priliv SDI 2,35 mlrd EUR,

- Rast zaposlenosti u prerađivačkoj industriji za 75.000 radnika.

Dinamičan i održiv industrijski rast i razvoj. Strategija industrijskog razvoja je prvenstveno usmerena na ostvarivanje dinamičnog industrijskog rasta u cilju povećanja standarda građana, smanjenja nezaposlenosti i siromaštva. Bez dinamičnog industrijskog rasta sa prosečnom stopom rasta prerađivačke industrije od 7,3% nije moguće ostvariti zacrtan rast BDP od 5,8% prosečno godišnje, odnosno, od oko 8.000 EUR BDP po stanovniku 2020. godine, i time smanjiti jaz u nivou razvijenosti u odnosu na evropske zemlje. Istovremeno, Srbija mora svoj industrijski razvoj da gradi na principima održivog razvoja - na ispunjavanju današnjih potreba bez ugrožavanja kapaciteta za zadovoljenje potreba budućih generacija, sa obezbeđenjem socijalne, regionalne i ekološke komponente.

Proaktivna uloga države. Specijalizacija i/ili diversifikacija industrijske proizvodnje i proizvodnja proizvoda sa većom dodatom vrednošću koji zahvaljujući svom kvalitetu i ceni pronalaze svoje mesto na svetskom tržištu je neophodan preduslov rasta svake zemlje. U tom kontekstu osnovno pitanje je: zašto su neke zemlje uspešnije u postizanju ovog cilja od drugih i zašto, uprkos veoma sličnim uslovima u pogledu makroekonomske stabilnosti, otvorenosti tržišta, regulatornog okvira i sl., postižu odlične rezultate pri preusmeravanju svoje proizvodnje na proizvode sa većom dodatom vrednošću, dok neke druge u tome zaostaju i manje su razvijene od svojih konkurenata. Iako se tradicionalno polazi od pretpostavke da uspeh ovih prvih zavisi isključivo od moći i kapaciteta samih preduzeća i uslova koji vladaju na tržištu, u proteklih 20 godina preovladava shvatanje da veći deo odgovornosti, naročito u nerazvijenim ili tranzicionim zemljama, ali i u razvijenijim, a pre svega po pitanjima izazova brzog tehnološkog rasta, leži na državi i njenim institucijama, njihovom znanju i sposobnosti da pronađu optimalna rešenja koja će doprineti razvoju industrije i olakšati ga, obezbediti opstanak industrije u globalnom okviru, i to u skladu sa pravilima međunarodne trgovine pri čemu se ni u jednom trenutku ne zanemaruje uloga tržišta čija funkcija raspodele resursa ostaje presudna za stvaranje konkurentne privrede.

Poboljšanje investicionog ambijenta. Privlačenje većeg obima stranih direktnih investicija zahteva otvorenu privredu i zdrav tržišni ambijent, koji će pogodovati stranim ulaganjima i pokretanju domaće štednje te u krajnjoj liniji stvaranju kritične mase MSP koja će preuzimati radnu snagu iz nerentabilnih preduzeća. Stvaranje povoljne klime za SDI prevazilazi "standardne" makroekonomske pretpostavke. SDI zahtevaju sprovođenje razvojne politike bez uplitanja birokratskih organa, a svakako bez administrativnih odugovlačenja pri registraciji, zapošljavanju, izvozu, repatrijaciji profita, obezbeđivanju potrebne pravne zaštite i sl. Osim toga, pretpostavlja se postojanje transparentne pravne regulative, te efikasnog finansijskog sistema. Država treba da podstiče i pomaže sve promene koje vode jačanju proizvodne osnove i realne konkurentnosti izvoza.

Jačanje konkurentske sposobnosti srpske industrije. Neophodno je sprovođenje svih tranzicionih i reformskih procesa koji su u funkciji aktiviranja razvojnih potencijala zemlje - ljudskih, materijalnih i prirodnih - kako bi Srbija postala privlačna za brži razvoj i investiranje.

Podsticanje bržeg razvoja preduzetništva kroz promociju i podršku osnivanja novih preduzeća, razvoj ljudskih resursa za konkurentan MSP sektor, različite oblike finansiranja MSP, razvoj konkurentskih prednosti MSP na izvoznim tržištima i razvoj podsticajnog okruženja za MSP, veće zapošljavanje, naročito visokokvalifikovanih radnika i ravnomernijem regionalnom razvoju.

Povećanje i prestrukturiranje izvoza. Da bi se ostvario zadati cilj dinamičnog rasta prerađivačke industrije neophodno je povećati robni izvoz (za 47% u odnosu na 2010. godinu) i restrukturirati izvoz ka visoko tehnološkim granama. To traži povećanje konkurentnosti, prvenstveno na tržištu zemalja EU sa kojima se odvija najveći deo naše spoljnotrgovinske razmene i prema kojima imamo najveći deo spoljnog duga. U osnovi industrijske strategije je zahtev da ekonomska politika razvija konkurentske prednosti industrije Srbije, a ne samo komparativne prednosti određenih izvozno orijentisanih delatnosti. Povećanje izvoza istovremeno traži značajne strukturne promene u izvozu koji se sada temelji na primarnim i proizvodima nižih faza prerade. Takva struktura izvoza ne obećava stalnu i dugoročnu stopu rasta izvoza. Povećanje izvoznih prihoda je prvi uslov servisiranja spoljnog duga i obezbeđivanja sredstava za finansiranje uvoza tehnologije, a to znači i razvoj u narednim godinama.

Reforma obrazovnog sistema u skladu sa potrebama privrede. Uspostavljanje sistema obrazovanja koje odgovara na potrebe privrede nemoguće je ako se ne uspostave čvrste veze između poslodavaca, institucija zaduženih za obrazovanje, naučnih institucija u odgovarajućim oblastima i tržišta rada. Ovakve veze se moraju institucionalizovati kako na nacionalnom, tako i na regionalnom i lokalnom nivou. One su neophodne kako bi se obezbedilo da obrazovanje prati potrebe poslodavaca za relevantnim stručnim kompetencijama koje odgovaraju stepenu tehnološkog razvoja industrije. Početni korak je izgradnja Nacionalnog okvira kvalifikacija i sistema kvalifikacija i obrazovanja usaglašenog, kao sa potrebama privrede, tako i sa evropskim ciljevima u oblasti obrazovanja.

Aktivna i dinamička saradnje nauke i industrije. Na rast produktivnosti industrije i na strukturne promene najefikasniji metod je inovativnost. Međutim, trenutna situacija u Srbiji ukazuje na to da je inovativnost ograničena ne samo na strani ponude (gde postoji manjak kvalifikovane stručne radne snage i laboratorija, zatim potreba za efikasnijim sistemom zaštite intelektualne svojine, itd.) već i na strani tražnje (potencijalni korisnici inovacija u poslovnom sektoru inovacije često tretiraju samo kao tehnička ili tehnološka dostignuća ili kao dodatni trošak). Ovi problemi nesavršenih uslova i asimetrije informacija kao i nedovoljne saradnje između samih istraživačkih organizacija i preduzeća se istraživačkim organizacijama mogu da se reše samo ako Srbija sledi najbolja rešenja država članica EU, i to sprovodeći aktivnosti koje će dovesti do uspostavljanja i obezbeđivanja aktivne i dinamičke saradnje istraživačkih organizacija i univerziteta s jedne strane i poslovne zajednice - industrije sa druge strane. To će postepeno dovesti do stvaranja povoljnih uslova za pokretanje i sprovođenje važnih ekonomskih projekata zasnovanih na rezultatima istraživanja i inovacijama. U tom kontekstu aktivnosti države biće usmerene na stvaranje povoljnih uslova za brži industrijski razvoj kroz raspodelu značajno većeg dela resursa u obliku pomoći za projekte istraživanja i razvoja, investiranje u nove tehnologije i inovacije u prerađivačkim procesima i drugim operacijama i njihova primena, investicione projekte kojima se garantuje bolje očuvanje životne sredine, ušteda energije i sl. Ključni elemenat za uspostavljanje funkcionalne interakcije između istraživačko-razvojnih institucija i industrije je uspostavljanje jednog izbalansiranog programa dugoročnog tehnološkog razvoja, koji će biti komplementaran sa strateškim razvojnim prioritetima, nacionalnim osobenostima, odnosno kulturnim profilom i kulturnom tradicijom Srbije, realnim stanjem i realnim perspektivama tehnološkog razvoja nauke i industrije, posebno u kontekstu integracionih procesa pristupanja Srbije u Evropsku uniju. U Strategiji je detaljno razrađen model Tehnoloških platformi u Srbiji, čija je suština bliska interakcija tri ključna učesnika procesa tehnološkog

razvoja: Industrija - Nosioci istraživačko-razvojnih aktivnosti - Nosioci investicionog kapitala. Država preko svojih regulatornih mehanizama stvara pogodan ambijent za funkcionisanje ovog trougla u procesu generisanja i implementacije novih tehnoloških znanja.

Podsticanje inovacija, istraživanja i razvoja. Industrijski rast i zaposlenost su zavisni od onog dela industrije koji ne može da se osloni isključivo na sopstvene resurse, znanje i inovacije kako bi se u potpunosti iskoristile određene konkurentske prednosti (proizvodnju, lokaciju, infrastrukturu, itd.) i doprinelo strukturalnim prilagođavanjima u sektoru prerađivačke industrije nacionalne privrede. Nije realno očekivati da će bez adekvatne i kontrolisane podrške države ovaj sektor biti u mogućnosti da stvori uslove za proizvodnju proizvoda sa visokom dodatom vrednošću koji zavise od dugotrajnih projekata istraživanja i razvoja ili primene procesnih ili organizacionih inovacija.

Nove investicije u nove proizvode. Srbija nije i nema nameru da postane privlačna destinacija za delatnosti koje svoju konkurentnost zasnivaju na preovlađujućem udelu rada već će insistirati na delatnostima u kojima se stvaraju proizvodi sa većom dodatom vrednošću. Investitori i preduzeća će nesumnjivo "otkriti" takve delatnosti i iskoristiti šanse koje su im ponuđene. Jedan od glavnih zadataka nadležnih institucija, naročito Agencije za promociju izvoza, jeste da koriste svoje resurse i da prate postojeće trendove i promene u pojedinim sektorima, da prepoznaju i pravovremeno signaliziraju takve mogućnosti. Industrijska politike Srbije biće usmerena ka novim investicijama i novim proizvodima. Programi i projekti koji će biti podsticani i finansirani kroz državne resurse biće ocenjivani na bazi jasnih i merljivih kriterijuma.

Reforma politike tržišta rada i politike zapošljavanja, u cilju: smanjivanja fiskalnog opterećenja rada, posebno za niže plaćeni rad, afirmacije fleksigurnosti kao vodećeg principa za institucije tržišta rada i socijalne partnere, reafirmacije granskog kolektivnog pregovaranja sa vodećom ulogom industrijskih sektorskih ugovora u nacionalnom sistemu kolektivnih ugovora, vođenja odgovorne i predvidive politike minimalne zarade, povećanja učešća sredstava za aktivne programe tržišta rada u BDP, posebno za subvencije za novo zapošljavanje i za obuke na poslu.

Balansiranost stabilizacione, razvojne i socijalne uloge države. Strategija će se u prvoj fazi (do 2015. godine) sprovoditi u okviru završetka privatizacije i restrukturiranja industrije uz značajan socijalni trošak: teško nasleđe predhodnog perioda, negativni efekti globalne recesije, veliki procenat siromašnih, i dalje prisutni viškovi zaposlenih, još uvek veoma skroman nivo standarda većine stanovništva, nezadovoljstvo velikog broja građana koji sebe smatraju gubitnicima u tranziciji. Sve to ima svoju cenu kroz pritisak na ukupnu potrošnju, odnosno na unutrašnju i spoljnu stabilnost. Zato Strategija ukazuje na neophodnu meru između razvojne, stabilizacione i socijalne uloge države, na neophodnost socijalnih programa.

Razvoj regionalnih industrijskih centara i regionalne poslovne infrastrukture. Višedecenijske nasleđene regionalne neravnomernosti, velike regionalne razlike u nivou razvijenosti, predstavljaju dodatni razvojni problem. Država će morati u narednim godinama konkretnim programima državne pomoći i sistemskim merama da podstiče policentričan razvoj industrijskih centara, posebnim programima razvoj nerazvijenih i industrijski devastiranih područja. Strategija posebno akcentira neophodnost sistematičnog i koordiniranog pristupa ovom problemu.

Poboljšanje energetske efikasnosti. Energetska efikasnost direktno utiče na konkurentnost privrede i stoga je njeno unapređenje cilj kome se kontinuirano teži. Industrijski razvoj počiva na konceptu da se za isti nivo i kvalitet proizvodnje koristi što manje energije. Postoji dosta

potencijala za unapređenje energetske efikasnosti u Srbiji u oblasti krajnje potrošnje, industrijskim sektorima, energetskih performansi zgrada, itd.

Zaštita životne sredine kroz podsticanje čistije proizvodnje i smanjenje zagađenja i pritisaka na životnu sredinu, ali i razvoj infrastrukturnih sistema za podršku industrijskom razvoju.

Neophodno uzeti u obzir i činjenicu da se dobijanjem statusa kandidata i pristupanja EU do 2020. godine otvaraju nove mogućnosti i šanse za srpsku industriju. Industrija će se ne samo suočiti sa značajno većim tržištima, odnosno moći će da očekuje stabilne i veće investicije u Srbiji zahvaljujući njenom budućem statusu kandidata, već će on postati i deo reorganizacije postojećih lanaca vrednosti na evropskom kontinentu. Naime, proces prestrojavanja određenih delatnosti iz Evrope na nove lokalitete u Kini, Indiji i na Dalekom istoku, koji je do sada bio ograničen samo na tradicionalne, radno intenzivne delatnosti u proteklom periodu, ima tendenciju da se proširi i na kapitalno intenzivne delatnosti i obuhvata čak i visoko tehnološke sektore19. Srbiji će to doneti nove mogućnosti (s obzirom na to kakve su njene komparativne prednosti najpre kada se radi o njenoj poziciji, blizini tržišta, adekvatnoj strukturi radne snage i troškova rada, sposobnosti brzog usvajanja novih tehnologija i sl.) da preusmeri deo ovih procesa ka sebi i tako postane destinacija za evropske investicije i delatnosti čiji su opstanak i konkurentnost u "starim" državama članicama postali neizvesni. Primeri nekih novih država članica poput Poljske, Slovačke i Baltičkih zemalja pokazuju da takve šanse mogu da se iskoriste i da ove početne prednosti, koje se najčešće ogledaju u troškovima rada i blizini tržišta, mogu da se pretoče u jasne rezultate u vidu rasta proizvodnje i izvoza i industrijskog rasta kroz pravovremena strukturalna prilagođavanja i orijentisanost ka znanju kao fundamentalnom ekonomskom resursu i komparativnoj prednosti modernih vremena. Takva jedna "niša", sa aspekta mogućnosti srpske industrije, njene tradicije, poznavanja i mogućeg pristupa regionalnim tržištima, već postoji u našoj zemlji i trebala bi da bude iskorišćena.

Generalno: cilj novog koncepta pristupa stvaranju industrijske politike jeste da se ojača konkurentnost nacionalne industrije i da se obezbedi podrška njenom rastu i razvoju. To će biti postignuto, s jedne strane, putem opštih mera i instrumenata ekonomske politike koji za cilj imaju stvaranje operativnih uslova koji mogu da garantuju pravnu sigurnost, predvidivost i transparentnost primene zakona i drugih relevantnih pravila. Sa druge strane, cilj industrijske politike Srbije je stalno smanjivanje svih barijera koje ometaju poslovanje, intenzivna podrška svim preduzećima koja svoje aktivnosti preusmeravaju na novu proizvodnju, primena novih znanja i jačanje novih tehnologija i inovativnosti. To podrazumeva i pomeranje državnih resursa ka ambicioznim projektima i aktivnostima preduzeća koja obezbeđuju rast, izvoz i zaposlenost, približavanje standardima EU i trendovima ka "manjoj, ali bolje usmerenoj pomoći".

____________19 EC, 2004, "Podsticanje strukturalnih promena: industrijska politika za proširenu Evropu" (COM(2004) 274.

1. Mere i aktivnosti za sprovođenje industrijske politike

Konceptualnim pristupom sadržanim u Strategiji razvoja industrije Srbije utvrđene su posebne mere i aktivnosti koje su ocenjene kao adekvatne za obezbeđivanje značajnih dugoročnih pomeranja i kao takve omogućavaju revitalizaciju i razvoj srpske industrije. S jedne strane, odabir relevantnih mera i instrumenata je uglavnom određen trenutnom fazom razvoja tržišne privrede naše zemlje i obavezama koje ima i koje će imati privreda na osnovu zaključenih međunarodnih sporazuma, budućeg članstva Srbije u STO i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju dok je, sa druge strane, taj izbor određen odgovarajućom primenom zakonodavstva koje je u procesu usklađivanja sa relevantnim acquis

communautaire, a naročito pretpostavkama već usvojenih razvojnih dokumenata i strategija Republike Srbije (Nacionalna strategija razvoja privrede 2006-2012. godine, predlog novog modela ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. godine i ostale sektorske strategije i politike koje utiču na razvoj srpske industrije). Stoga ovaj dokument obuhvata i mere čije sprovođenje je već počelo unutar pojedinih zakonodavnih okvira, programa i projekata i koje po svojoj prirodi i sadržaju čine deo industrijske politike.

Sve postojeće politike, mere i aktivnosti biće neprekidno i sistematski korigovane i unapređivane u cilju podizanja konkurentnosti srpske industrije, kao i u skladu sa zahtevima i obavezama koje nameće status kandidata i člana u EU, naročito onim koje potiču od odredbi usaglašenih sa relevantnim acquis communautaire u ovoj oblasti koje se konstantno dorađuju i poboljšavaju.

Strategija industrijskog razvoja se suštinski prevashodno oslanja na zavisnost jedne konkurentne i efikasne industrije od kapaciteta koje sama industrija ima da se prilagodi i odgovori promenama u okruženju i, sledstveno tome, preusmeri svoje aktivnosti ka sprovođenju strukturalnih reformi i neophodnih prilagođavanja tržišta kom pripada. Zadatak industrijske politike je da poboljšava uslove za sprovođenje ovih aktivnosti i doprinese efikasnijem funkcionisanju tržišta i stvaranju povoljnijeg poslovnog okruženja, pri čemu su direktne intervencije dozvoljene u slučajevima manjkavosti tržišta. Mere državne intervencije, koje se primenjuju u okviru industrijske politike, moraju biti ograničenog trajanja, odnosno moraju što manje deformisati tržišne odnose nakon što ostvare svoju funkciju.

Činjenica da konkurentnost nacionalne privrede u celini, njen rast i zaposlenost u velikoj meri zavise od snage i konkurentnosti srpske prerađivačke industrije je neosporna uprkos postojanju trenda takozvane "deindustrijalizacije" kog prate smanjena zaposlenost, smanjenje udela ovog sektora u BDP zemlje i stalno i značajno jačanje sektora usluga. Ovo je razlog zašto ovaj dokument pre svega obuhvata mere i politike čija je svrha stvaranje uslova za rast i razvoj, podizanje konkurentnosti, efikasnosti i investicija u prerađivačku industriju. Ipak, s obzirom na činjenicu da mere čiji je cilj jačanje sektora prerađivačke industrije ne mogu da se odvoje od onih čija je svrha da se stvori povoljno okruženje i uslovi za rast privrede kao celine, ovaj dokument sadrži i relevantne mere i aktivnosti koje čine deo opšteg okvira za podsticanje rasta i konkurentnosti čitave srpske privrede.

Najveći akcenat novi koncept industrijske politike stavlja na horizontalne mere podsticanja koje obezbeđuju jednake šanse za uspeh svih preduzeća, "dobitnici" bivaju nagrađeni od strane tržišta, a ne od države, tržište i država igraju nadopunjujuće uloge a vladine mere i pravila tržišta su partneri. Tržište ostaje pokretač modernog procesa prerade, pri čemu država zadržava svoju važnu, premda ograničenu ulogu ključnog faktora podrške i partnera tržišta i preduzetništva. Naime, mere državne politike ne mogu da isprave niti nadoknade bilo koju tržišnu manjkavost, ali je na njima odgovornost da se sprovedu strukturalna prilagođavanja tamo gde su ona neophodna, naročito u oblastima koje su pretežno pod uticajem države.

Sumirajući, Strategija i politika razvoja industrije Srbije obuhvata sledeće:

1) mere i aktivnosti za izgradnju institucionalnog okvira i poslovnog okruženja koje treba da podstaknu dalji razvoj industrije i preduzetništva, smanjenje ili uklanjanje administrativnih i drugih barijera a time i lakše poslovanje na srpskom tržištu;

2) podsticajne mere i aktivnosti za razvoj i finansiranje konkurentnih industrijskih sektora i proizvoda od nacionalnog značaja (Razvojna banka Srbije i dr);

3) mere i aktivnosti koje kao svoj cilj imaju jačanje konkurentnosti i produktivnosti srpske industrije, i to pre svega one koje podstiču razvoj društva zasnovanog na znanju i učenje tokom čitavog života, primenu inovacija, istraživanje i razvoj, razvoj i upotrebu IKT, koje podižu konkurentnost i obezbeđuju bolje funkcionisanje tržišta;

4) razvoj preduzetništva, odnosno sektora MSPP, čiji je cilj da se poveća udeo ovog sektora u BDP, olakša stvaranje i održavanje novih poslova i ohrabre građani da otvaraju nova preduzeća;

5) mere i aktivnosti čiji je cilj jačanje međunarodne dimenzije industrijske politike, što bi olakšalo pristup tržištima drugih zemalja a u isto vreme se stvorili povoljni uslovi za rast direktnih investicija u srpsku industriju i njene tešnje veze sa evropskim i regionalnim lancima i mrežama u prerađivačkoj industriji i podstaklo integrisanje srpskih preduzeća i njihovih udruženja u evropske inicijative, udruženja i mreže;

6) mere koje treba da obezbede i podstaknu održivi regionalni razvoj putem stvaranja uslova koji obezbeđuju popularizaciju i jačanje preduzetništva na čitavoj teritoriji Srbije, uzimajući u obzir principe i zahteve održivog razvoja;

7) neophodnost bolje koordinacije između onih koji stvaraju industrijsku politiku na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou i uključivanje predstavnika industrije i njihovih udruženja u proces izrade i predlaganja mera industrijske politike;

8) sprovođenje procesa restrukturiranja i privatizacije, naročito sektora i preduzeća koji su suočeni sa problemima, negativnim efektima globalne recesije, kao što su izvozni sektori prerađivačke industrije;

9) mere i aktivnosti za jačanje i poboljšanje konkurentnosti pojedinih sektora kroz odgovarajuću primenu horizontalnih mera industrijske politike i neophodne korekcije mera upodobljenih svakom od sektora ali koje neće da ometaju razvoj konkurentnosti ostalih sektora.

Dijagram 3: Industrijska politika Srbije - povezanost sa ključnim politikama

V INDUSTRIJSKA POLITIKA SRBIJE - JAČANJE NJENE

KONKURENTNOSTI

1. Reforma obrazovnog sistema

Osnovni nalaz: Savremene tendencije razvoja zemalja tržišne privrede pokazale su da se obrazovanje i stvaranje ljudskih resursa nalaze u vrhu prioriteta nacionalnih strategija i politika društvenog, ekonomskog i tehnološkog napretka. Osnovni preduslov održivog i konkurentnog razvoja industrije Srbije predstavlja rekonstrukcija i transformacija obrazovanja, posebno stručnog, jer jedino obrazovano stanovništvo može zemlji da omogući višu fazu održivog razvoja. Pojam stručnog obrazovanja obuhvata sve nivoe obrazovanja kojima se stiču unapred utvrđene stručne kompetencije. Stručna kompetencija je skup znanja, veština, sposobnosti, stavova vrednosti neophodnih za obavljanje posla, sposobnost da se izvrši aktivnost (zadatak) u okviru posla prema određenim standardima.

Ulaganje u obrazovanje, odnosno, u obezbeđivanje odgovarajućeg ljudskog kapitala koji ume da se prilagodi izmenjenim okolnostima, dobija karakter investicionog ulaganja i postaje primaran zahtev za Republiku Srbiju. Samim tim, politika obrazovanja nije samo politika kreiranja ljudskog kapitala, već je deo ukupne razvojne politike društva.

Zajednički imenitelj reformi obrazovanja u mnogim evropskim zemljama jeste nastojanje da se uspostavi fleksibilan sistem inicijalnog i kontinuiranog stručnog obrazovanja kako bi se odgovorilo na izmenjene zahteve tržišta rada.

Grafikon 24: Struktura zaposlenih u privredi Srbije 2009.

Za narednu razvojnu deceniju za Republiku Srbiju jedan od prioritetnih zadataka jeste nastavak započetih procesa modernizacije i reformisanja sistema obrazovanja i obuke i njegovo usklađivanje sa potrebama tržišne privrede, zaštite i očuvanja životne sredine društva i pojedinca. Kako je ovaj proces kompleksan, dugotrajan i postepen njega ne može da ostvaruje samo resorno ministarstvo, niti to mogu samo obrazovne ustanove (stručne škole, visoke strukovne škole i univerziteti), već moraju aktivno da se uključe i sve interesne grupe koje iskazuju svoje potrebe u sistemu stručnog obrazovanja - poslodavci, preduzeća/privredna društva, sindikati, službe za zapošljavanje, komore, unije poslodavaca, državna uprava na svim nivoima. Da bi se to ostvarilo neophodno je uspostavljanje zajedničkog dogovora/konsenzusa o konkretnim pravcima dalje modernizacije i reformisanja stručnog obrazovanja i obuke.20

___________20 Strategija razvoja stručnog obrazovanja u Republici Srbiji, ("Službeni glasnik RS" broj 1/07).

Obrazovanje kadrova za industriju

Globalna recesija je u 2009. godini pogodila sve privrede evropskih zemljama, što se odrazilo i na tržište rada. Konkurenti u globalizovanom svetu sve više zahtevaju jačanje komparativih prednosti i tranziciju ka ekonomijama koje proizvode manje štetnih gasova. Tranzicija ka privredi sa manje štetnih gasova povećala bi korišćenje smanjenih rezervi fosilnih goriva, klimatskih promena, upravljanje životnom sredinom i prirodnim resursima. EU 2010. godini kreće u pravcu konkurentne privrede sa manje štetnih gasova što će biti pokretačka snaga

iz perspektive tržišta rada. Politike zapošljavanja moraju se fokusirati na pripremu za osnovne strukturne promene koje će uključiti preraspodelu radnika po sektorima. To će dovesti do promene u budućoj tražnji za radnom snagom, u početku koristiće se visoko obučeni radnici, da bi dodatnim obukama i veštinama zaposlene radnike osposobili za nove tehnologije i nova radna mesta (green jobs).

Tabela 46: Obrazovne stope zaposlenosti 2009.

Osnovno Srednje VisokoEU-27 22,3 49,3 28,1Bugarska 14,4 59,5 26,1Češka 5,3 77,7 17,0

Mađarska 11,8 64,2 24,0Poljska 8,1 66,3 25,6Rumunija 22,4 61,7 16,0Slovenija 13,0 61,3 25,7Slovačka 4,1 77,9 18,1Hrvatska 15,3 63,8 20,9Srbija 23,7 55,4 20,1

Izvor: RZS, Eurostat (Q3 2009.)

Osnovna karakteristika evropskih trendova u obrazovnoj strukturi zaposlenih je porast udela viših kvalifikacionih nivoa - iznad srednje škole i istovremeno smanjivanje udela svih vrsta radničkih zanimanja - visokokvalifikovani, kvalifikovani, polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici.

Srbija ima najvišu stopu zaposlenosti sa osnovnim obrazovanjem u Evropi od 23,7% i najnižu stopu zaposlenosti sa srednjim obrazovanjem od 55,4%. Stopa zaposlenosti sa visokim obrazovanjem ima tendenciju rasta i iznosi 20,1%, što je ispod proseka EU i mnogih zemalja okruženja.

Srednje obrazovanje

Grafikon 25: Struktura upisanih u srednje obrazovanje 2009/2010.

Školske 2009/10 godine u srednje škole21 upisano je ukupno 78.759 učenika. U gimnazije je upisano 17.135 učenika, a u srednje stručne škole 61.624 učenika. U srednjem stručnom obrazovanju, učenici se upisuju u trogodišnje i četvorogodišnje obrazovne profile. Broj učenika koji se upisuju u trogodišnje obrazovne profile približno je isti kao i broj učenika koji se upisuje u gimnazije. Najviše trogodišnjih obrazovnih profila je u područjima rada Mašinstvo i obrada metala, Geodezija i građevinarstvo i Elektrotehnika. Ne postoje sistematizovani podaci o učenicima koji su stekli specijalističko obrazovanje jer srednje stručne škole upisuju zainteresovane za sticanje ovog stepena stručne spreme bez prethodno određenih kvota za upis.

U ukupnoj populaciji novoupisanih učenika srednjih stručnih škola u područjima rada vezanim za industriju, građevinarstvo i turizam je 33.482. Srednje stručno obrazovanje je dominantno tehničkog karaktera i produkuje potencijalnu radnu snagu za industrijski sektor, građevinarstvo i turizam. Najviše se u ovoj populaciji upisuje učenika u područjima rada Mašinstvo i obrada metala - 26,97%, Elektrotehnika - 24,43% i Turizam - 16,33%.

Veliki broj učenika koji završe srednje stručne škole upisuje se na fakultete i visoke strukovne škole. Međutim, u strukturi nezaposlenih i dalje dominira kategorija sa srednjom stručnom spremom i to sa III stepenom - 26,42% (189.576 lica), IV stepenom - 28,29% (203.017 lica) odnosno V stepenom - 1,09% (7.828 lica)22. Ovi podaci ne govore samo o nedostatku radnih mesta, već i o kvalitetu odnosno kompetentnosti lica koja traže posao.

Mreža srednjih stručnih škola u Srbiji danas ne predstavlja odraz privrednih odnosno društvenih potreba lokalne sredine. Naime promene u broju, lokaciji srednjih škola kao i obrazovnim profilima koje nude, nisu u velikoj meri pratile privredna kretanja u lokalnoj sredini. Veliki broj stručnih škola je osnovan uz nekada velike i moćne privredne gigante koji pripadaju industrijskom sektoru. Bez obzira što je u procesu privatizacije i restruktuiranja privrede došlo do zatvaranja velikog broja privrednih subjekata, stručne škole su nastavile sa obrazovanjem kadrova za potrebe sada već nepostojeće lokalne privrede. Ovo povlači za sobom čitav niz problema u realizaciji obrazovnog procesa, kao što su: nepostojanje mesta za realizaciju praktične nastave, neujednačen kvalitet jer se realizuje u školskim radionicama i laboratorijama koje nisu opremljene po propisanim standardima; nemogućnost neposrednog usavršavanja nastavnika stručnih predmeta u realnom radnom okruženju; produkovanje daljih viškova radne snage na lokalnom tržištu rada.

Indikativno je da je učešće gimnazijalaca jedno od najnižih u Evropi, naime standard je oko 40%. Podatak je posebno značajan jer neka sprovedena istraživanja na fakultetima ukazuju na činjenicu da su gimnazijalci uspešniji u studiranju od studenata koji su došli iz srednjih stručnih škola.

____________21 Baza podataka Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja22 Saopštenje o kretanju na tržištu rada u Srbiji za oktobar 2010 - NZS

Visoko obrazovanje

Reformom sistema visokog obrazovanja prema Bolonjskom procesu, studijski programi mogu biti akademski i strukovni i raspoređeni su u tri nivoa:

1) VS-1 Osnovne strukovne studije,

2) VS-2 Specijalističke strukovne studije,

3) VA-1a Osnovne akademske studije,

4) VA-1b Integrisane akademske studije,

5) VA-2a Diplomske akademske studije,

6) VA-2b Specijalističke akademske studije,

7) VA-3 Doktorske studije.

Studijski programi se ostvaruju u pet obrazovno - naučnih odnosno obrazovno - umetničkih polja na univerzitetima i visokim školama strukovnih studija (visoke škole). Školske 2009/10 godine na državne i privatne univerzitete i visoke škole upisano je ukupno 54.510 studenata od čega je na studijske programe u oblastima industrijskog inženjeringa, građevinarstva i turizma upisano 26,84% ukupnog broja studenata.

Tabela 47: Učešće upisanih studenata u oblastima industrijskog inženjeringa, građevinarstva i turizma (%)

UNIVERZITETI- Državni- Privatni

18,2818,6616,61

VISOKE ŠKOLE- Državne- Privatne

46,9651,4316,38

Izvor: ZUOV

Bez obzira na brojnost studenata državnih i privatnih univerziteta, udeo studenata koji se školuju za potrebe industrije, građevinarstva i turizma je približno sličan. Ovo nije slučaj kada se radi o visokim školama, jer je očito da je znatno niži interes za otvaranje privatnih visokih škola u ovim oblastima. Sa druge strane, ne može se zanemariti tradicija državnih viših škola u Srbiji. Veliki broj njih je osnovan u velikim industrijskim centrima upravo sa namenom školovanja kadrova za potrebe te iste industrije.

U strukturi nezaposlenih, lica sa višom stručnom spremom (VI stepen) su zastupljena sa 4,92% (35.287 lica), sa visokom (VII stepen) - 6,04% (43.331 lice) i sa doktoratom (VIII stepen) - 36 lica.

Sa druge strane, ne treba zanemariti činjenicu da je tokom devedesetih godina XX veka, veliki broj stručnjaka upravo iz oblasti industrije i građevinarstva imigrirao u Kanadu, Australiju, Novi Zeland gde se velika većina njih uspešno uklopila u novo radno okruženje i stekla reputaciju dobrih stručnjaka.

Reforma obrazovanja kao kontinuiran proces

Analizama zadovoljstva poslodavaca kvalitetom zaposlene radne snage utvrđeno je da su najčešći razlozi njihovog nezadovoljstva neadekvatna znanja i veštine za obavljanje poslova u okviru radnog mesta; nepoznavanje novih tehnologija; dugo vreme potrebno za uvođenje u posao; nespremnost za timski rad; nedostatak poslovnih i preduzetničkih veština i znanja; nedostatak veština komunikacije i rešavanja problema; neusklađenost teorijskih i praktičnih znanja i veština; nepoznavanje sistema kvaliteta.

Stručno obrazovanje i obuke moraju da odgovore na zahteve poslodavaca i da osposobe mlade i odrasle da postignu tražene kompetencije kako bi mogli da se zaposle, a u isto vreme i da im pruže šansu daljeg obrazovanja i usavršavanja. Ključna znanja, veštine i kompetencije koje vode zapošljavanju obuhvataju:

- intelektualne i senzomotoričke sposobnosti,

- društvene i interpersonalne veštine i znanja (komunikacije, timski rad, proces donošenja odluka, preuzimanje odgovornosti),

- poslovne i preduzetničke veštine i znanja (preduzetničke sposobnosti, kreativnost i inovativnost, samozapošljavanje),

- višestruke tehničke veštine i znanja,

- svest o potrebi celoživotnog učenja,

- svest o potrebi zaštite životne sredine i postizanju održivog razvoja.

Na osnovu tih polazišta definisani su posebni zahtevi u daljoj reformi stručnog obrazovanja:

- uspostavljanje fleksibilne vertikalne i horizontalne prohodnosti u sistemu formalnog i neformalnog stručnog obrazovanja i obuka,

- uspostavljanje čvrste i permanentne uključenosti poslodavaca u proces utvrđivanja potrebnih kvalifikacija kao i razvoja i implementacije obrazovnih programa,

- uvođenje sistema osiguranja kvaliteta u obrazovni proces,

- izjednačavanje kvalifikacija dobijenih u neformalnom obrazovanju, odnosno kroz različite obrazovne programe van školskog sistema sa kvalifikacijama u formalnom sistemu obrazovanja,

- uspostavljanje sistema akreditacije i sertifikacije u formalnom i neformalnom stručnom obrazovanju i obukama.

Da bi obezbedili kvalitetnu radnu snagu, spremnu i sposobnu da odgovori, sa jedne strane, na zahteve savremenih tehnologija, a sa druge strane, na uslove tržišne ekonomije, neophodno je nastaviti započetu reformu obrazovanja na svim nivoima, ali i osposobiti sve učesnike u procesu obrazovanja i društva u celini da je reforma neprestan proces i da odgovori obrazovnog sistema na zahteve poslodavaca moraju biti brži i efikasniji.

Reformski procesi se zasnivaju na sledećim aktivnostima:

- uspostavljanje sistema socijalnog partnerstva na svim nivoima između sveta rada, sveta obrazovanja i sveta nauke,

- uvođenje standarda kvalifikacija što se postiže izradom Nacionalnog okvira kvalifikacija (u daljem tekstu: NOK) i Nacionalnog sistema kvalifikacija (u daljem tekstu: NSK) kao njegovog sastavnog dela,

- razvoj obrazovnog programa na osnovu standarda kvalifikacije,

- unapređivanje rada obrazovnih ustanova i permanentno usavršavanje nastavnika,

- uspostavljanje sistema osiguranja kvaliteta u obrazovnom procesu,

- uspostavljanje mreže obrazovnih ustanova adekvatne zahtevima regionalne privrede,

- uspostavljanje sistema istraživanja u prosveti.

Socijalno partnerstvo

Uspostavljanje sistema obrazovanja koje odgovara na potrebe privrede nemoguće je ako se ne uspostave čvrste veze između poslodavaca, institucija zaduženih za obrazovanje, naučnih institucija u odgovarajućim oblastima i tržišta rada. Ovakve veze se moraju institucionalizovati kako na nacionalnom, tako i na regionalnom odnosno lokalnom nivou. One su neophodne kako bi se obezbedilo da obrazovanje prati potrebe poslodavaca za relevantnim stručnim kompetencijama koje odgovaraju stepenu tehnološkog razvoja industrije.

Kako će se negativni efekti globalne recesije osećati i u narednim godinama, nedostatak sredstava za nabavku stručne opreme u obrazovnim ustanovama je sasvim izvestan. Stvaranjem određenog broja tehnoloških centara pri obrazovnim ustanovama omogućilo bi se ekonomično korišćenje opreme u procesu učenja ne samo te obrazovne institucije već i njoj srodnih u regionu (oblasti, opštini).

Nacionalni okvir kvalifikacija

Uspostavljanjem NOK-a utvrđuje se sistem sticanja kvalifikacija neophodnih za uspešno funkcionisanje i dalji razvoj društva u celini, po sektorima i nivoima. NOK predstavlja polaznu osnovu za uređenje i upravljanje sistemom i procesima obrazovanja celoživotnog učenja, kao ključnog stuba održivog razvoja društva. NOK označava sistem u kome su uspostavljene sve kvalifikacije u Republici Srbiji. U procesu izgradnje NOK-a moraju se utvrditi nivoi, deskriptori i načini sticanja kvalifikacija svih nivoa, njihovi međusobni odnosi i moguća horizontalna i vertikalna pokretljivost pojedinca u procesu sticanja kvalifikacije, kako u formalnom (inicijalnom) tako i u neformalnom (kontinuiranom) stručnom obrazovanju. NOK-om se mora utvrditi metodologija za identifikaciju i razvoj kvalifikacija; sistem osiguranja kvaliteta u procesu sticanja kvalifikacija; utvrditi pravila i procedure za procenu i sertifikaciju u procesu validacije prethodnog učenja; definisati pravila i procedure za akreditaciju institucija u kojima se stiču kvalifikacije. NOK-om se kvalifikacije razvrstavaju po nivoima. Za svaki nivo kvalifikacija utvrđuju se opisi (deskriptori) - ishodi znanja, veština i stručnih kompetencija. NOK-om se mora definisati kompatibilnost kvalifikacija svakog nivoa sa Evropskom okvirom kvalifikacija za celoživotno učenje (EOK).

NSK jedne zemlje obuhvata sve utvrđene kvalifikacije po nivoima razvrstane prema vrstama (područja rada, delatnosti ili sl.). Svaka utvrđena kvalifikacija mora biti standardizovana. NSK je u tom smislu samo deo NOK-a. Izgradnja NOK-a i NSK-a podrazumeva između ostalog utvrđivanje svih partnera i njihovih nadležnosti; metodologije za razvoj kvalifikacija; sistema osiguranja kvaliteta, načina sticanja kvalifikacija u formalnom i neformalnom sistemu; prepoznavanje i validaciju prethodnog učenja itd. Na ovaj način bi se razvio održiv model socijalnog partnerstva.

Procesom izgradnje NOK-a i NSK-a trebalo bi da upravlja Koordinaciono telo koje formira resorno ministarstvo, a u čiji sastav ulaze ključne državne institucije (ministarstvo prosvete i nauke, Nacionalni prosvetni savet, Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja). Za identifikaciju i verifikaciju kvalifikacija zadužena su sektorska veća (sastavljena od predstavnika uspešnih poslodavaca, komorskog sistema, nadležnog ministarstva, granskog sindikata, visokog obrazovanja, NSŽ, zajednice škola). Radom sektorskih veća koordiniraće Privredna komora Srbije i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja - Centar za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih. Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih i Nacionalni savet za visoko obrazovanje bi na osnovu zaključaka svakog pojedinačnog sektora mogli, prema važećoj zakonskoj regulativi, da utvrde standarde svih pojedinačnih kvalifikacija. Kako je postojeća zakonska regulativa u oblasti NOK-a neprecizna, nameće se potreba da

Komisija za razvoj NOK-a razmotri i da predlog izrade neophodnih zakonskih i podzakonskih akata kojima bi se uredila ova oblast.

Razvoj obrazovnog programa na osnovu standarda kvalifikacije

Obrazovni programi moraju biti zasnovani na kompetencijama i standardima postignuća (ishodi znanja, veština i stručnih kompetencija). Program stručnog obrazovanja treba da omogući:

- zadovoljavanje zahteva radnog procesa u pogledu stručnih osposobljenosti (stečenih kompetencija);

- osposobljavanje pojedinaca za obavljanje poslova u uslovima permanentnog tehnološkog razvoja;

- lični razvoj učesnika obrazovnog procesa;

- promovisanje zapošljavanja i celoživotnog učenja.

Unapređivanje rada obrazovnih ustanova i usavršavanje nastavnika

Kvalitet rada obrazovnih ustanova se mora stalno unapređivati, što se postiže dobrim sistemima upravljanja procesima, finansijama i ljudskim resursima što se postiže stalnim usavršavanjem kako menadžmenta tako i zaposlenih i uvođenjem sistema kvaliteta u rad ustanove.

Kvalitetne kadrove za potrebe industrije moguće je dobiti samo u kvalitetnom okruženju za učenje u kome su nosioci tog procesa nastavnici. Iz tih razloga neophodno je obezbediti uslove za njihovo permanentno stručno usavršavanje kako u matičnoj stručnoj oblasti, tako i u oblasti pedagogije. Oblici stručnog usavršavanja moraju biti raznovrsni (seminari, obuka u kompanijama, itd) i prepoznati u sistemu napredovanja nastavnika srednjih škola.

Sistem osiguranja kvaliteta u obrazovnom procesu

Zakonskim i podzakonskim aktima u oblasti srednjeg i visokog obrazovanja utvrđene su obaveze uvođenja sistema osiguranja kvaliteta za svaki nivo obrazovanja. Ovi sistemi se zasnivaju na standardizovanim procesima samoevaluacije i evaluacije rada obrazovnih ustanova.

Osiguranje kvaliteta obrazovnog procesa postiže se uspostavljanjem procedura u identifikaciji i razvoju standarda kvalifikacija odnosno obrazovnih programa kojima se one stiču. Sistem ispita kojima se proverava stečenost kvalifikacija na svakom nivou i u kojima učestvuju eksterni članovi - predstavnici poslodavaca ili drugih naučnih institucija obezbeđuje nezavisnu procenu stečenosti kvalifikacije, ali i neophodne informacije o kvalitetu obrazovnog procesa.

Mreža obrazovnih ustanova adekvatna zahtevima regionalne privrede

Da bi obrazovni sistem bio ekonomičan i efikasan, mora odgovarati na potrebe privrede i društva u celini, kako na nacionalnom, tako i na regionalnom, odnosno, lokalnom nivou. Mreža obrazovnih ustanova, naročito kada se radi o srednjim školama, mora biti usklađena sa privredom lokalne sredine odnosno regiona. Odluka o mreži škola mora biti zasnovana na

regionalnim istraživanjima privrednih potencijala, obrazovnih potreba, stanja na tržištu rada i planova ekonomskog razvoja.

Standard kvalifikacije definiše obrazovni program kao i standarde za njegovu realizaciju. Da bi se obezbedila realizacija obrazovnog procesa i omogućilo svakom pojedincu da dostigne propisani nivo stručnih kompetencija, neophodno je obezbediti ujednačene uslove za obrazovni proces u svim obrazovnim ustanovama. Ovo bi se moglo postići uspostavljanjem regionalnih tehnoloških centara (TC) pri određenim obrazovnim ustanovama uz korišćenje učeničkih/studentskih domova u kojima bi bili smešteni učenici/studenti za vreme učenja u TC. Opremanje TC mogle bi da pomognu uspešne kompanije iz datog sektora. TC bi koristili i nastavnici visokoobrazovnih ustanova kao naučnu bazu, a mogli bi da budu i centri za stručno usavršavanje nastavnika u oblasti matične struke.

Sistem istraživanja u prosveti

U cilju daljeg razvoja obrazovnog sistema neophodno je razviti istraživački pristup, metode i tehnike i funkcionalne baze podataka, posebno kada se radi o istraživanjima u oblasti industrije i utvrđivanju neophodnih kvalifikacija za njen razvoj. Utvrđivanje obrazovne politike za naredni period, identifikacija i razvoj kvalifikacija; utvrđivanje mreže obrazovnih ustanova su procesi koji moraju biti zasnovani na sistematskim istraživanjima.

Preduzetničko učenje

Uvođenje obrazovanja za preduzetništvo u obrazovni sistem od velikog je značaja za razvoj preduzetničkog duha i pozitivnog stava prema preduzetništvu kod mladih, što je prepoznato kao jedan od prioriteta u razvojnim politikama EU. U tom smislu, veoma je važno da se u narednom periodu sistematično pristupi uvođenju preduzetničkog učenja, kao ključne kompetence, u sve nivoe formalnog sistema obrazovanja, ne samo srednje stručnog, već i nižeg, opšte srednjeg i visokog obrazovanja. Uporedo sa razvojem svesti o značaju preduzetništva potrebno je pružiti mogućnosti građanima da steknu neophodne veštine i znanja za vođenje sopstvenog posla i kroz unapređenje preduzetničkog učenja u neformalnom sistemu obrazovanja. Značaj preduzetničkog učenja za preduzetništvo nameće potrebu izrade posebne strategije doživotnog učenja u oblasti preduzetništva.

2. Tehnološki razvoj

Osnovni nalaz. U svakoj ekonomiji stvaranje industrijske strukture je veoma dug proces, koji zahteva obimna investiciona ulaganja, izgradnju složene infrastrukture, permanentno i visokostručno obrazovanje radne snage i dugoročno sistematsko planiranje tehnološkog razvoja. Sa tehnološkog aspekta, industrija Srbije se danas nalazi u velikom tehnološkom zaostatku, ne samo u odnosu na vodeće svetske ekonomije i ekonomije zemalja Evropske unije, već i u odnosu na tehnološki nivo kojim je industrija Srbije raspolagala pre 1990. godine. Evidentan je pomak ka radno intenzivnim tehnološkim sektorima, sa zanemarljivim učešćem razvojne komponente (razvoj i projektovanje novih proizvoda, opreme i tehnoloških procesa) i intenzivnom degradacijom tehnološke baze.

Pojedini segmenti, posebno u delu visokih tehnologija i srednje-visokih tehnologija su u potpunosti nestali. Tako na primer, industrija Srbije više ne proizvodi mašine alatke, industrijske robote i transfer linije za automobilsku i druge industrije prerade metala, a upravo ovaj sektor je kroz svoja generička svojstva u periodu pre 1990. godine predstavljao motor razvoja industrije, bitnu komponentu tehnološke nezavisnosti i dugoročne stabilnosti. Istovremeno, proizvodnja ove vrste proizvoda je značajno doprinosila izvozu i ugledu industrije u svetskim razmerama. Kao posebno ilustrativan primer može se izdvojiti masovna proizvodnja i izvoz "cnc" obradnih centara na tržište SAD, koji je svojevremeno bio kolevka

ove visokovredne i vrlo kompleksne tehnologije (ovaj program je bio realizovan krajem 80-tih prošlog veka kao zajednički strateški projekat domaće industrije i domaće nauke).

Slična situacija je prisutna i u drugim sektorima prerađivačke industrije, kao što su sektori proizvodnje elektronskih uređaja, transportnih sredstava (automobila, kamiona, autobusa i vazduhoplova), ili sektor poljoprivrednih mašina. Devastiranjem ovih sektora je praktično paralisana prerađivačka industrija, jer su oni za sobom povukli i ostale sektore industrije Srbije i doveli do uništavanja ogromnog broja malih i srednjih preduzeća, koja su svoj proizvodni program bazirala na kooperativnim odnosima, uz specijalizaciju za jednu usku klasu proizvoda, odnosno komponenti prethodno navedenih složenih proizvoda metaloprerađivačke industrije. Proces razvoja tehnologije imao je inverznu prirodu.

Tabela 48: Tehnološki profil strukture industrije Srbije 2008.

OECD indikator ulaganja u I&R Podsektori Broj preduzeća Zaposlenost BDV

< 1 %

Low-tech (LT) 64,0 51,2 50,7Prehrambena industrija 18,8 23,0 29,9Tekstil 12,9 9,9 4,9Koža 1,7 3,0 1,4Drvna 9,1 3,4 2,1Papir, štampanje 10,9 6,1 8,1Ostalo 10,6 5,8 4,3

1 % - 2%

Medium-low-tech (MLT) 25,4 23,1 25,4Koks i derivati nafte 0,1 0,2 0,3Guma i plastika 5,4 5,3 6,0Ostali minerali 5,1 4,8 6,0Metalna industrija 14,8 12,8 13,1

2% - 5%

Medium-high-tech (MHT)) 5,4 18,8 16,4Hemijska industrija 2,1 5,3 7,7Mašine i uređaji 2,4 7,0 5,0Saobraćajna sredstva 0,9 6,4 3,8

> 5%High-tech (HT) 5,1 6,9 7,5Elektronska industrija 5,1 6,9 7,5

Izvor: OECD, za Srbiju RZR

Ciljevi, politika, mere

U periodu od 2011. do 2020. godine tehnološka politika za industriju Srbije je fokusirana na tri strateška prioriteta, koji se realizuju fazno (etapno) kao tri ključna instrumenta tehnološke politike za oporavak industrije Srbije:

1) Revitalizacija. Inicijalni impuls procesa oporavka kroz konsolidaciju i dovođenje u funkcionalno stanje postojećih proizvodnih resursa, posebno velikih kompanija i industrijskih sistema;

2) Reinženjering. Ekspanzija u postojećim okvirima kroz tehnološku modernizaciju MLT sektora i kroz postepeno uvođenje visokotehnoloških sadržaja;

3) Razvoj. Promena tehnološkog profila industrije, kroz migraciju težišta industrijske proizvodnje iz dominantno niskotehnološke oblasti ka oblasti visokih tehnologija.

Faza 1: Revitalizacija industrije Srbije 2011-2015.

Revitalizacija industrije Srbije je instrument brze reakcije. Njegov zadatak je da u jednom kratkoročnom periodu, od 3 do 5 godina, aktivira postojeće tehnološke resurse industrije i dovede ih u funkcionalno stanje, prvenstveno stavljajući u fokus kvantitativne aspekte: povećanje obima proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta u prerađivačkoj industriji (pariranje ekonomijama u okruženju čije industrije zapošljavaju višestruko veći broj radnika).

Država će stvoriti opšti ambijent za funkcionisanje ovog instrumenta i preuzeće vodeću ulogu u njegovoj implementaciji kroz široku inicijativu na nacionalnom nivou, uz opštu mobilizaciju i partnerstvo javnog i privatnog sektora (pokretanje PJP inicijative).

Održivost ovog instrumenta u uslovima ograničenih finansijskih resursa bazirana se na sledećim elementima:

1) postojeća infrastruktura i proizvodni kapaciteti,

2) postojeći ljudski resursi koji su dugogodišnjom stagnacijom potisnuti u druge oblasti ekonomije i

3) industrijska i kulturna tradicija.

Revitalizacijom velikih kompanija i industrijskih sistema značajno bi se promenila tehnološka osnova industrije Srbije kroz aktiviranje zamrznutih tehnoloških resursa i uz minimalno ulaganje. Paralelno, revitalizacijom velikih kompanija stvorio bi se značajan prostor za jačanje segmenta MSP u industriji, čiji su razvoj i egzistencija u prethodnom periodu bili neodrživi zbog nepostojanja velikih industrijskih sistema (velike kompanije kao kišobran MSP).

Konkretne mere tehnološke politike države u implementaciji ovog instrumenta podrazumevaju:

1) Identifikacija stanja, identifikacija strukturnih prednosti/slabosti i prepoznavanje velikih kompanija nosioca/generatora razvoja po svim segmentima industrije Srbije, utvrđivanje revitalizacionih prioriteta i konkretnog akcionog plana, u formi Studije revitalizacije industrije Srbije,

2) Izrada detaljnog programa revitalizacije kompanija nosioca/generatora razvoja koji uključuje tehnološku i organizacionu konsolidaciju ovih kompanija i prepoznavanje/stimulaciju pripadajućih poslovnih klastera malih i srednjih preduzeća, uzimajući u obzir horizontalne i vertikalne sektorske sprege,

3) Završetak procesa privatizacije,

4) Formiranje Razvojne banke Srbije Pokretanje programa: Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS, kao novog naučnog-istraživačko i razvojnog okvira domaće nauke i industrije, i uspostavljanje tesne saradnje sa programom Evropskih tehnoloških platformi ETP kroz njegov NRTP mehanizam za implementaciju na nacionalne i regionalne ekonomije zemalja članica EU. Deo programa Nacionalnih tehnoloških platformi povezati sa realizacijom mera

tehnološke politike navedenih u tačkama 1, 2, 3 i 4, dominantno kroz koordinacione aktivnosti,

5) Izrada dokumenta Tehnološki razvoj industrije Srbije 2011 - 2030. Predlog ovog dokumenta se izrađuje i usvaja u okviru NTPS programa, a usvaja ga Vlada, kao strateški dokument Tehnološke politike industrije Republike Srbije na dugoročnom planu,

6) Koncipiranje i početak operacionalizacije strateških programa: PROGRAM 1: Ekološki kompatibilna industrija, PROGRAM 2: Industrija sa efikasnim korišćenjem resursa i PROGRAM 3: Digitalizovani proizvodni procesi - IKT agenda za industriju.

Faza 2: Reinženjering industrije Srbije 2013-2020.

Reinženjering industrije je instrument tehnološke rekonstrukcije industrije Srbije kroz intenzivni inovacioni proces u MLT segmentu. Implementacija ovog instrumenta podrazumeva uspešno sprovođenje Faze 1. tehnološke transformacije industrije. Primena ovog instrumenta ima svoju inkubacionu fazu (2013 - 2015. godine) i fazu pune operativne implementacije (2015 - 2020. godine).

Inovaciona politika se u razvijenim ekonomijama po pravilu fokusira na oblast visokih tehnologija (HT), pri čemu se u drugi plan stavljaju niskotehnološke i srednjetehnološke grane. Nova istraživanja pokazuju da je ovakav pristup nekompletan, jer MLT industrija poseduje veliki prostor za efektivnu primenu različitih istraživačko-razvojnih sadržaja23. Ova činjenica je potencijalno vrlo značajna kada je u pitanju industrija Srbije. Inovacije u MLT sektorima mogu da donesu velike efekte u ekonomskom rastu, pre svega zbog činjenice da se u toj oblasti nalazi najveći deo industrije. Konkretno, MLT sektori industrije Srbije u 2008. godini obuhvatali su 94,9% industrijskih preduzeća, koja zapošljavaju 93,1% radnika i ostvaruju 92,5% BDV. Profil tehnološke strukture industrije Srbije u skladu sa OECD rangiranjem tehnološkog intenziteta industrijskih sektora (LT - MLT - MHT - HT), definiše se sledećim aproksimativnim odnosima: 65 - 25 - 5 - 5 prema broju kompanija, odnosno: 51 - 23 - 19 - 7 prema broju zaposlenih.

Za MLT segment svojstven je inkrementalni karakter inovacionih procesa, zato što su inovacioni procesi fokusirani na podizanje produktivnosti, diferencijaciju proizvodnog programa i unapređenje marketinga. Ipak, treba podvući činjenicu da su ovi inovativni procesi po pravilu značajno kompleksniji od prostog uvođenja nove tehnologije, i da u mnogo slučajeva inovativne aktivnosti u MLT segmentu uključuju visokotehnološke proizvode i procese. Tipičan primer je primena IKT, CNC tehnologije, robotike, optroničkih tehnologija, novih materijala, biotehnologija ili novih CAx tehnologija inženjerskog projektovanja u razvoju novih proizvoda i novih proizvodnih procesa. Pored toga, difuzija visokotehnoloških sadržaju u MLT segmentu ima veliki uticaj na razvoj visokotehnoloških industrija i HT segmenta u celini.

Primena visokotehnoloških sadržaja MLT sektoru menja njegove tehnološke osnove kroz promenu kvalifikacionog profila radne snage, promenu organizacionih struktura kompanija i značajnu promenu njihove interakcije sa okruženjem, uključujući i rast potreba za saradnjom sa istraživačko-razvojnim institucijama na različitim inovativnim programima.

U određenom trenutku razvoja MLT sektor svojim realnim potrebama može da generiše jak impuls za ekspanziju naučno-istraživačkih i obrazovnih kapaciteta i tako pokrene spiralu tehnološkog razvoja. Zbog inkrementalnog karaktera, domaća nauka i obrazovanje mogu lako da odgovore ovakvim zahtevima kroz sopstvene istraživačko-razvojne programe i/ili pažljivo vođen proces transfera tehnologija i naučne saradnje na različitim programima u

okviru ERA segmenta EU i kroz intenzivnu participaciju u okviru Evropskih tehnoloških platformi i kroz jačanje NTPS.

Konkretne mere tehnološke politike u implementaciji ovog instrumenta podrazumevaju sledeće:

1) Izrada Tehnološke mape industrije Srbije sa detaljnim, objektivnim i kritičkim sagledavanjem ljudskih i materijalnih resursa, strukture proizvodnog programa, organizacionog modela, tehnoloških osnova u delu projektovanja proizvoda/procesa, proizvodnje i marketinga, i interakcije sa poslovnim okruženjem.

2) Izrada Detaljnog programa za implementaciju inovativnih procesa u MLT sektorima industrije Srbije sa fokusom na velike industrijske sisteme nosioce/generatore razvoja i posebnim fokusom na segment malih i srednjih preduzeća, uključujući tehnološke inkubatore i druge instrumente za stimulisanje i jačanje preduzetništva u delu transfera znanja iz akademske sredine u industriju za domen inženjerskih nauka.

3) Puna operacionalizacija strateških programa: PROGRAM 1 - Ekološki kompatibilna industrija, PROGRAM 2 - Industrija sa efikasnim korišćenjem resursa i PROGRAM 3 - Digitalizovani proizvodni procesi - IKT agenda za industriju.

4) Podsticanje istraživačko-razvojnih procesa kompanija sa fokusiranjem na četiri oblasti inovativnog delovanja: (1) inovacija proizvoda, (2) inovacija tehnoloških procesa, (3) inovacija organizacije proizvodno/poslovnog sistema i (4) inovacija u marketingu, sa posebnim fokusom na okvire praktične implementacije tri strateška programa navedenih u tački (3). Razviti posebne programe za podsticaj inovativnih aktivnosti u domenu sektora MSP, uključujući stvaranje fondova rizičnog (venture) kapitala, popularizaciju i stimulisanje mladih naučnika da kroz tehnološke inkubatore i druge podsticaje pokrenu sopstvene poslovne aktivnosti u visokotehnološkim i novonastajućim industrijama. Uvesti nove carinske procedure koje će ukloniti postojeće administrativne prepreke u okviru razvojnih projekata na izradi eksperimentalnih, demonstracionih i prototipskih instalacija, kao i nabavke eksperimentalne opreme (praksa pokazuje da je ovo jedna od vrlo ozbiljnih prepreka za razvoj preduzetničkih inicijativa).

5) Izrada specijalnog Programa za podsticaj industrijskog preduzetništva u okviru MSP sektora, sa ciljem stimulacije mladih, sposobnih i agilnih ljudi da ostvare svoju poslovnu karijeru. Posebno se fokusirati na: redukovanje administrativnih barijera, drastično pojednostavljenje formalnih procedura kod otvaranja i funkcionisanja preduzeća i stvaranje start-up fondova.

___________23 Hartmut Hirsch-Kreinsen, David Jacobson and Paul Robertson (editors), "Low-Tech" Industries: Innovativeness and Development Perspectives A Summary of a European Research Project PILOT Project Consortium, December 2005.

Faza 3: Razvojna ekspanzija industrije Srbije 2018-2030.

Razvojna ekspanzija industrije je instrument promene tehnološkog profila industrije Srbije kroz izgradnju novih visokotehnoloških sektora i rast inovativnivnih potencijala i sadržaja kroz intenzivnu interakciju industrije sa istraživačko-razvojnim o obrazovnim institucijama u trouglu razvoja definisanog NTPS programom.

Samo vitalna industrija, koja poseduje strukturnu kompletnost, funkcionalne inovacione mehanizme, i respektivne investicione razvojne kapacitete, može da ostvari razvojnu

ekspanziju u pravcu visokotehnoloških sektora i novonastajućih tehnologija i industrija. Implementacija ovog instrumenta podrazumeva uspešnu realizaciju Faze 1. i 2. transformacije industrije Srbije.

Ključnu ulogu u implementaciji ovog instrumenta ima Program nacionalnih tehnoloških platformi - NTPS kroz klaster/mreža individualnih tehnoloških platformi sa svojim usaglašenim vizijama tehnološkog razvoja i dugoročnog programa u formi Strateških istraživačkih agendi, usklađenih sa nacionalnim razvojnim prioritetima za period 2018 - 2030. godine, ljudskim i materijalnim resursima, kulturnom tradicijom, i jakom vezom i punom komplementarnošću sa korpusom Evropskih tehnoloških platformi. U periodu od 2018 - 2020. godine, Faza 3. će biti realizovana u svom pripremnom obliku. Puna operacionalizacija Faza 3. počinje 2020. godine, kada se očekuje da će doslednom primenom strateških prioriteta biti ostvaren indeks industrijske proizvodnje 100 referencirano u odnosu na 2010. godinu.

3. Istraživanje i razvoj

3.1 Inovacije kao pokretač industrijskog razvoja

Inovacije, istraživanje i razvoj predstavljaju ključni činilac industrijske konkurentnosti, zajedno sa znanjem i preduzetništvom. U tom se smislu inovacije percipiraju kao osnova za prelazak u društvo zasnovano na znanju, a inovaciona politika je najvažnije strateško sredstvo za postizanje konkurentnosti industrija i činilac održavanja i stimulisanja ekonomskog rasta.

Upravo na ideji da je inovacija sistem koji podrazumeva interakciju nauke, obrazovanja i privrede, tzv. "istraživački trougao", zasniva se Lisabonska agenda, odnosno strategija EU o prerastanju u "najdinamičniju ekonomiju znanja do 2010" (European Council, 2000). Pri tome je uloga društveno-ekonomskog i institucionalnog konteksta ključna jer on podupire ili sprečava, ubrzava ili usporava ostvarenje istraživačkog trougla, odnosno delovanje inovacionog sistema. EU je identifikovala osnovne ciljeve inovativne politike: stimulisanje istraživanja čiji su nosioci preduzeća; povećanje kapaciteta MSP za apsorpciju tehnologije; efikasnije finansiranje inovacija; intenziviranje saradnje između istraživačkih instituta, fakulteta i preduzeća; promovisanje klastera i drugih oblika saradnje između preduzeća i organizacija uključenih u inovacioni proces; podsticanje formiranja tehnološki orijentisanih preduzeća. U EU razvijaju se posebni nacionalni inovacioni sistemi i modeli inovacionih politika koji treba da doprinesu povećanju industrijske konkurentnosti i svi oni predviđaju izdašno državno ulaganje u nauku i istraživanje. Jedino tako se mogu otkloniti tržišni neuspesi do kojih dolazi usled nedovoljne zainteresovanosti privatnih investitora za ulaganje u skupa, duga i neizvesna naučna istraživanja.

Uporedo s tim razvija se i svest, odnosno koncept nove inovacione paradigme, kao uporište inovacionoj politici u čije središte, umesto naučne izvrsnosti, dolazi inovacija kao pokretač ekonomskog i ukupnog društvenog razvoja. Ukratko, ovu paradigmu karakteriše napuštanje tzv. linearnog modela inovacija i promocija interaktivnog modela, koji polazi od stava da inovacija može nastati u bilo kojoj fazi inovacionog ciklusa (otkriće, prototip, testiranje, proizvodnja, distribucija) i ne mora nužno da uključuje naučna istraživanja. Suština ovog modela je međusobna interakcije i iteracija pojedinih faza koja će uticati na formiranje koncepta NIS.

Nacionalni inovacioni sistem (u daljem tekstu: NIS) je skup institucija koje podstiču inovacije, to je "mreža institucija privatnog i javnog sektora koje međusobnom interakcijom iniciraju, uvoze, modifikuju i šire inovacije" (C. Freemen). NIS obuhvata sledeće glavne komponente24:

- naučno-istraživački i obrazovni sistem ("input" komponenta);

- inovaciono-tehnološki kapacitet privrede ("output" komponenta);

- sektor državne administracije (vladine politike);

- kanali apsorpcije i difuzije znanja i inovacija (npr. standardi, pravna regulativa, komunikaciona infrastruktura i sl.).

Razvoj samo naučno-istraživačkih kapaciteta više nije dovoljan za pojavu inovacija, već je potrebno obezbediti i druge potrebne pretpostavke za kapitalizaciju znanja, odnosno za njegovo pretvaranje u ekonomsku vrednost. Drugim rečima, potreban je strateški zaokret u inovacionoj politici, što se i desilo u EU koja je u Lisabonskoj strategiji definisala potrebu stvaranja tzv. evropskog područja istraživanja i inovacija, kroz stvaranje povoljnih uslova za osnivanje i razvoj inovativnih preduzeća, pre svega, MSP sektora.

Generalno, nacionalni inovacioni sistem se može jačati:

1) visokokompetentnim ljudskim resursima, kontinuiranim razvojem i profesionalnim usavršavanjem svih zaposlenih;

2) snažnom naučnom i istraživačkom bazom na univerzitetima i u istraživačkim institutima;

3) razvojem tehnološke i poslovne infrastrukture, kao podrške stvaranju inovativnih preduzeća;

4) ciljanim programima podrške kojima se pomaže finansiranje ranih faza preduzeća zasnovanih na znanju;

5) sistemom zaštite intelektualne svojine kojim bi se podsticali pronalasci, patenti i dr.;

6) podsticajnom poreskom i kreditnom politikom koja će ubrzati ulaganje u istraživanje i razvoj;

7) boljim poslovnim okruženjem sa nižim administrativnim preprekama za preduzetnike i investitore;

8) stvaranjem uslova za lakši inostrani transfer tehnologije;

9) većom mobilnošću istraživačkih kadrova u zemlji i inostranstvu;

10) unapređenjem saradnje sa naučnom dijasporom;

11) jačanjem i širenjem javnog poverenja u nauku i tehnologiju, kao i svesti o značaju i važnosti inovacija na svim nivoima obrazovnog sistema i posebno preko tematskih medijskih kampanja. Posebno zbog pada stope upisa i interesovanja za karijere na području nauke i tehnologije.

Suština NIS-a je da se dođe do što većeg broja naučnih otkrića i da se ona što pre pretvore u uspešne komercijalne proizvode. Taj izazov prepoznale su mnoge vlade, najrazvijenije zemlje EU (posebno se u tome ističe Finska25) jasno su pokazale koliko je važno i korisno imati inovativnu politiku koja predstavlja svojevrsni "amalgam naučne, tehnološke i industrijske politike". Zbog toga, inovaciona politika se mora zasnivati na shvatanju da su

preduzeća glavni izvor ponude i unapređenja nove tehnologije, a ne samo izvor tražnje za inovacijama i tehnologijom.

____________24 Kuhlmann, S. (2006) Evolution of research evaluation, Lecture on seminar: R&D Evaluation Course 2006.25 U literaturi je poznat tzv. "finski model transfera tehnologija" baziran na povezivanju nauke, tehnologije, industrije i obrazovanja. Finska je danas visokotehnološki gigant, svetski lider, koja ima čak 99 istraživača na 10.000 zaposlenih (Japan 97, Švedska 91, SAD 81, Norveška 78, Francuska 61, Nemačka 60).

SWOT analiza inovativne politike u Srbiji

Snage- relativno sačuvan naučno-istraživački kadar, posebno na univerzitetima- izražena sposobnost brzog usvajanja novog znanja kod većine ljudi- stalan priliv mladih talenata za prirodne i tehničke nauke- investicioni zaokret u oblasti R&D i inovacija - inovativna politika koja će se zasnivati na shvatanju da su preduzeća glavni izvor ponude i unapređenja nove tehnologije, a ne samo izvor tražnje za inovacijama i tehnologijom.

Slabosti- nedovoljno razvijena informatička infrastruktura i pismenost- nedovoljan nivo naučnog preduzetništva, kao i liderstva i menadžmenta u nauci, - slaba međunarodna umreženost domaćih naučnih institucija- zastareo sistem zaštite intelektualnog vlasništva - relativno nizak nivo društvene svesti o značaju inovacija

Mogućnosti- unapređenje saradnje akademske zajednice i ekonomskih subjekata- priključivanje međunarodnim istraživačkim projektima i bolje korišćenje pretpristupnih fondova EU- podsticaji koji će pomoći da se inovativne ideje brže pretvaraju u nove proizvode/procese - Modele PJP u inovativnoj aktivnosti- promovisanje svesti o potrebi inoviranja i podsticanja dijaloga između nauke, industrije i javnosti

Pretnje- zastarela istraživačka oprema i male investicije u R&D- pad interesovanja mladih za studije tehnike- nedovoljno privlačno okruženje za inostrane investitore - snažan odliv mlađih istraživača u inostranstvo zbog boljih uslova istraživanja i ličnog razvoja

Model javno-privatnog partnerstva - JPP

Grafikon 26: Struktura prijava patenata domaćih podnosilaca

Među ključne elemente uspešne inovativne politike je politika istraživanja i razvoja koja omogućava transformaciju naučnih istraživanja u nove tehnologije i inovacije i proizvode koji su konkurentni na tržištu. U Srbiji stanje u tom pogledu je veoma loše. Takvo stanje je, pre svega, posledica nerazumevanja svetskih procesa na polju nauke, tehnologije i inovativnosti.

Postojeći modeli I&R moraju se bitno unaprediti i primeniti novi, provereni i uspešni modeli, a posebno model javno-privatnog partnerstva. Time će se inspirisati i uvećati privatna ulaganja u I&R, ne samo u okviru istog preduzeća, nego i u okviru samostalnih privatnih naučno-istraživačkih ustanova.

Veća ulaganja u znanje i inovacije samo su deo potrebnih mera rehabilitacije i uspona I&R segmenta industrijske politike. Povećanje broja firmi koje se bave I&R, jačanje intenziteta I&R, utvrđivanje programa kojima će se podstaknuti privatna ulaganja u nauku i tehnologiju, takođe su bitne karike u novom lancu stvaranja vrednosti u industriji. Poboljšanje inovativnosti zemlje znači ulaganja u "meke" investicije kao što su I&R, softwer, stručno usavršavanje itd. U tom smislu podsticanje JPP na području nauke i tehnologije može da doprinese mobilizaciji potrebnih resursa koji su u različitim režimima svojine. Privatne investitore treba što više stimulisati da ulažu u I&R kao u posebno privlačnu oblast (npr. zbog poreskih i carinskih olakšica, beneficiranih kamata na kredite za istraživačku opremu, manjih poreza na plate istraživača itd.). U nekim zemljama EU pokazali su se kao uspešni i tzv. programi "naučnik u industriji", kao vid državne podrške putem parcijalnog (part-time) zapošljavanja istraživača sa univerziteta i instituta u industrijskim preduzećima. Najzad, potrebno je razviti odgovarajući "upravljački informacioni sistem" kojim bi se u javnom naučno-tehnološkom sistemu pratila ostvarenja na području nauke i tehnologije, njihova uzajamna efektivnost i efikasnost i tako omogućile blagovremene intervencije i potrebna preusmeravanja.

3.2. Model povezivanja naučno-istraživačkih institucija i industrije

Osnovni nalaz. Društvo bazirano na znanju, ekonomija znanja, industrija bazirana na znanju, i slično, su moderne formulacije jednog invarijantnog koncepta koji je od suštinskog značaja za prosperitet svakog društva, nezavisno od mesta i vremena u kome se posmatra, a to je sposobnost da stvara novo znanje, da ga prenosi i primenjuje.

Osnovni generatori tehnoloških znanja su tehnički fakulteti i istraživačko-razvojne institucije. Stepen njihove interakcije sa industrijom u velikoj meri određuje vitalnost i uspešnost jedne ekonomije i posledično, društva u celini. Suština je u tome da ova interakcija nije jednosmeran, već kooperativni proces.

Postojeće stanje interakcije istraživačko-razvojnih institucija i industrije Srbije može se prikazati kroz prepoznavanje stanja osnovnih činioca ovog procesa:

INDUSTRIJA: nespremna, nezainteresovana, nepoverljiva u domaću nauku;

NAUKA: nespremna, zaokupljena sama sobom, bez resursa, neinventivna.

Mada postoje primeri izuzetno uspešne i plodne saradnje, opšta ocena stanja interakcije industrije i nosioca istraživačko-razvojnih aktivnosti se mora oceniti kao nezadovoljavajuća u kvantitativnom i kvalitativnom smislu26. Osnovni uzrok se nalazi u postojećem stanju industrije Srbije, koja objektivno nije spremna niti sposobna da ulaže u istraživačko-razvojne projekte, niti da efikasno primenjuje istraživačko-razvojne rezultate. Razlozi se mogu prepoznati u sledećem:

1) Mala i srednja preduzeća nemaju kritičnu masu poslovnih aktivnosti iz kojih bi se stvorili uslovi i potreba za investiranje u istraživačko-razvojne aktivnosti u kontekstu unapređenja proizvodnog programa ili tehnoloških osnova sopstvene proizvodnje;

2) Velike kompanije i industrijski sistemi u društvenom vlasništvu su paralisani egzistencijalnim problemima, ili se nalaze u nefunkcionalnom stanju sa potpuno razorenom istraživačko-razvojnom komponentom; pre 90-tih prošlog veka, veliki industrijski sistemi u Srbiji raspolagali su sopstvenim istraživačko-razvojnim jedinicama, često u obliku razvojnih centara ili instituta (na primer, LOLA Institut u okviru LOLA Korporacije, Goša Institut u okviru nekadašnjeg Goša holdinga, i dr.), koji su tokom dvodecenijske krize postepeno odumirali; namenska industrija, nekada veliki investitor u istraživačko-razvojne aktivnosti je takođe u periodu krize drastično redukovala ili potpuno ukinula razvojne programe;

3) Velike kompanije i industrijski sistemi koji su uspešno privatizovani nemaju potrebu za lokalnim investicijama u istraživanje i razvoj, jer je razvoj proizvoda i tehnologija dislociran van industrije Srbije, a poslovne aktivnosti su svedene samo na proizvodnju, fokusirajući se isključivo na jeftinu radnu snagu, kao ključni resurs i njenu radno intenzivnu, odnosno manufakturnu primenu;

4) Kompanije koje su nastale kroz inostrana ulaganja, takođe imaju dislociranu razvojnu komponentu i ne pokazuju interes za investiranje u lokalne istraživačko-razvojne aktivnosti, kao i u slučaju navedenim pod tačkom 3.

Preovlađujuće stanje u postojećem industrijskom ambijentu Srbije je takvo da se potrebe kompanija za tehnološkim inovacijama gotovo dominantno ostvaruju kroz uvoz proizvodne opreme, dok je interesovanje za ulaganja u istraživačko-razvojne aktivnosti marginalno.

U razvijenim ekonomijama industrija je osnovni pokretač i nosilac istraživačko-razvojnih projekata za inoviranje sopstvenih proizvoda, proizvodnih tehnologija, organizacione strukture i marketinških aktivnosti. Kao primer, na Grafikonu 27. navodi se profil ulaganja industrijskih kompanija Evropske unije i SAD u istraživanje i razvoj po sektorima grupisanim u četiri oblasti u skladu sa OECD klasifikacijom tehnološkog intenziteta. Za puno razumevanje obima ulaganja industrije u I&R aktivnosti, neophodno je da se naglasi da se analiza odnosi samo na sopstvena ulaganja kompanija za sopstvene potrebe (isključuju se ulaganja po ugovoru za potrebe državnih institucija ili drugih kompanija). Za izvođenje

zaključaka vezanih za građenje strategije naučnog i tehnološkog razvoja kao i strategije transfera znanja kroz interakciju nosioca naučno-istraživačkih aktivnosti i industrije, značajno je uočiti da industrije EU i SAD, bez obzira na to što se radi o ekonomija vrlo sličnog stepena tehnološke razvijenosti, poseduju različite sektorske profile investicija u razvoj i da su oni uslovljeni lokalnim specifičnostima industrije. Shodno tome, sledi da I&R strategije nužno moraju da uvažavaju realno stanje i specifičnosti industrije i da ih ne treba klonirati. U konkretnom slučaju, jasno su uočljive značajne razlike u raspodeli investicija u I&R po tehnološkim oblastima, pa tako, u industriji SAD nešto preko 2/3 investicija u I&R je locirano u HT oblasti, dok u industriji EU investiranje iznosi samo 1/3 ukupnih I&R investicija. Istovremeno, u industriji EU dominantne investicije kompanija u I&R dolaze iz MHT grane, što ukazuje na značajno drugačiju kompoziciju industrije.

Ove razlike se produbljuju kada se uporedi distribucija I&R investicija kompanija po sektorima (na pr. sektor automobilske industrije i sektor IKT). Sa aspekta izgradnje optimalne strategije razvoja tehnoloških osnova industrije Srbije, vrlo je značajno uočiti da su ukupna ulaganja kompanija u I&R aktivnosti za industriju EU dominantno locirana u MLT sektoru i da iznose 65%.

___________26 Strategija naučno-tehnološkog razvoja Srbije 2010-2015. Ministarstvo za nauku i tehnologiju, 2009.

Grafikon 27: Ukupna izdvajanja za nauku u % BDP 2008.

Značaj industrije za razvoj naučno-istraživačkog segmenta u razvijenim ekonomijama iskazuje se kroz odnos ukupnih investicija u istraživanje i razvoj koje dolaze iz državnog budžeta i investicija koje dolaze iz industrije. EU je 2000. godine u sklopu niza strateških razvojnih reformi iskazanih kroz zajednički dokument Lisabonske strategije27, za oblast nauke, razvoja tehnologija i inovacije, između ostalog definisala dva prioriteta:

1) da ukupna ulaganja u ovu oblast do 2010. godine budu dovedena na nivo od 3% BDP i u daljoj razradi,

2) da 2/3 tih ulaganja budu iz industrije.

Ti ciljevi očigledno nisu ostvareni, jer Izveštaj OECD za 2009. godinu28, za EU-27 pokazuje da su ukupna ulaganja u nauku, istraživanje i razvoj u 2007. godini iznosila 1,71% BDP, od čega je udeo industrije iznosio 54,95%, uz ukupno 530 USD po stanovniku. Istovremeno, u okviru SAD ulaganja u nauku, istraživanje i razvoj imaju strukturu: 2,68%, 66,44% i 1.221 USD po stanovniku, za Japan: 3,44%, 77,71% i 1.157 USD po stanovniku, a za Mađarsku, kao nama uporedivu državu: 0,97%, 43,86% i 181 USD po stanovniku, respektivno.

___________27 Report from the High Level Group chaired by Wim Kok, Facing the challenge, The Lisbon strategy for growth and employment, November 2004, ISBN 92-894-7054-228 OECD in Figures 2009

Grafikon 28: Profil ulaganja kompanija u istraživanje i razvoj po sektorima za industriju EU i SAD

Izvor: The 2009 EU Industrial R&D Investment Scoreboard, European Commission, JRC/DG RTD.

Grafikon 29: budžetska ulaganja u nauku Srbije (% BDP)

Budžetska ulaganja u nauku Srbije su, uz manje varijacije, u periodu od 2000. do 2010. godine iznosila oko 0,3% BDP. Ovo je daleko ispod evropskog proseka i značajno ispod ulaganja koja postoje u zemljama okruženja. Pored male vrednosti, problematičan je i trend, što je u suprotnosti sa rastućim trendovima ulaganja zemalja EU i zemalja iz okruženja. Ukoliko se ovome doda i činjenica da su ostala ulaganja u nauku i istraživačko-razvojne projekte takođe vrlo mala (najveći udeo u povećanje obima investicija dolazi od sopstvenih prihoda instituta), a posebno da su ukupna ulaganja industrijskih kompanija u sopstvene istraživačko-razvojne projekte ispod margine značajnosti, može se izvesti procena da je ukupni fond sredstava koji se investira u naučne i istraživačko-razvojne aktivnosti u Srbiji oko 0,4% BDP.

Sa aspekta interakcije sa industrijom, značajno je navesti činjenicu da se od ukupne novčane mase koja se iz budžeta izdvaja za nauku, projekti koji spadaju u program tehnološkog razvoja, a koji su po svojoj prirodi najdirektniji indikator veze industrije i nauke, finansiraju samo sa 39,2% ukupno raspoloživih sredstava za 2009. godinu (izvor MNTR), što iznosi samo 0,1% BDP. Ovakav intenzitet ukupnih ulaganja u istraživačko-razvojne programe tehnološkog razvoja industrije Srbije je na nivou greške i ne može da ima bilo kakav merljiv efekat u nacionalnim razmerama.

Republika Srbija za period od 2010. do 2015. godine kao svoj osnovni cilj postavlja da izdvajanja za nauku, mimo infrastrukture, dostignu 1% BDP do 2015. godine29.

U Strategiji razvoja nauke Srbije definisano je sedam nacionalnih prioriteta polazeći od niza kriterijuma, među kojima su: usklađenost sa strategijom razvoja zemlje i mogućnost primene naučnih rezultata u zemlji i svetu.

To su sledeći prioriteti:

1) Biomedicina,

2) Novi materijali i nanonauke,

3) Zaštita životne sredine i klimatske promene,

4) Energetika i energetska efikasnost,

5) Poljoprivreda i hrana,

6) Informacione i komunikacione tehnologije i

7) Unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacije nacionalnog identiteta.

Navedeni prioriteti, definisani za petogodišnji period, su samo u određenoj meri kompatibilni sa realnim potrebama industrije Srbije, a posebno sa aspekta njenog oporavka, koji je, između ostalog, neophodan i za povećanje budžeta iz kojeg se nauka finansira. Nauka, posebno u svom delu koji se odnosi na tehnološki razvoj, a koji je od suštinskog značaja za inovativne procese u industriji, mora da sledi lokalne specifičnosti i prioritete industrije, u suprotnom, dolazi do pojave raskoraka, koja parališe interakciju istraživačko-razvojnih institucija i industrije, i tako onemogućava uspostavljanje spirale razvoja.

Evropska unija je, pod naletom ekonomske krize koja je pred Evropsku Vladu postavila do sada najveći izazov, zaustavljajući razvoj evropske ekonomije, destabilišući finansijsko tržište i preteći da u naredne dve godine stvori armiju od 2,7 miliona nezaposlenih, hitno

reagujući na takvu pretnju, novembra 2008. godine donela dokument pod nazivom Evropski plan ekonomskog oporavka (European Economic Recovery Plan), koji je u decembru 2008. godine usvojen od strane Evropskog saveta. U delu plana koji se odnosi na istraživanje i inovacije, između ostalog pokrenuta je inicijativa partnerstva privatnog i javnog sektora sa tri ključna programa30,31:

1) Fabrike budućnosti (Factories of the Future - FoF), sa obimom investiranja u razvojne aktivnosti od 1,2 mlrd EUR, za sektor prerađivačke industrije;

2) Energetski efikasne zgrade (Energy-efficient Buildings - EeB), sa obimom investiranja u razvojne aktivnosti od 1 mlrd EUR, za sektor građevinske industrije;

3) Zeleni automobili (Green Cars - GC), sa obimom investiranja u razvojne aktivnosti od 1 mlrd EUR; za sektor automobilske industrije.

Za ove programe je opredeljen specijalni budžetski fond u iznosu od 3,2 milijarde EUR, kojim se dopunjuju postojeći fondovi, ranije opredeljeni za ove istraživačko-razvojne prioritete. Nauka je ovde stavljena u najdirektniju funkciju oporavka industrije i očuvanja radnih mesta, kroz novi zamah ciljanih tehnoloških istraživanja i restrukturiranja osnova industrije, posebno prerađivačke, kroz uvođenje novih, visokotehnoloških sadržaja i izgradnju novih organizacionih koncepata fabrika i industrijskih sistema. Prerađivačka industrija je vitalni elemenat ekonomije Evropske unije, ona ostaje osnovna pokretačka snaga i nosilac prosperiteta, generišući oko 20% EU-27 dodate vrednosti i 18% zaposlenosti, sa više od 30 miliona radnih mesta32. U Strategiji razvoja nauke Srbije, proizvodne tehnologije nisu svrstane u listu prioriteta, mada se industrija, koja je takođe pokretač ekonomije Srbije, nalazi u izuzetno teškom stanju i zahteva hitan program oporavka. PPP inicijativa pokazuje kako se u EU razume fraza Knowledge based society - znanje nije atribut društva, znanje je suštinski sadržaj za egzistenciju društva.

Ključni elemenat za uspostavljanje pune i funkcionalne interakcije između istraživačko-razvojnih institucija i industrije Srbije jeste uspostavljanje jednog izbalansiranog programa dugoročnog tehnološkog razvoja, koji će biti komplementaran sa strateškim razvojnim prioritetima, nacionalnim osobenostima, odnosno kulturnim profilom i kulturnom tradicijom Srbije, realnim stanjem i realnim perspektivama tehnološkog razvoja nauke i industrije, posebno u kontekstu integracionih procesa pristupanja Srbije u Evropsku uniju. Traganje za optimalnim rešenjem nije problem sa kojim se suočava samo Srbiji, već je to opšti problem, u velikoj meri prisutan u vodećim svetskim ekonomijama. U okvirima EU, ovaj problem se rešava kroz različite programe/instrumente, među kojima se po svojoj efektivnosti izdvaja program Evropskih tehnoloških platformi (ETP). Suština ovog programa je bliska interakcija tri ključna učesnika procesa tehnološkog razvoja: Industrija - Nosioca istraživačko-razvojnih aktivnosti - Nosioca investicionog kapitala. Država preko svojih regulatornih mehanizama stvara pogodan ambijent za funkcionisanje ovog trougla u procesu generisanja i implementacije novih tehnoloških znanja.

____________29 Strategija naučno-tehnološkog razvoja Srbije 2010-2015. Ministarstvo za nauku i tehnologiju, 2009.30 COMMUNICATION FROM THE COMMISSION TO THE EUROPEAN OUNCIL: A European Economic Recovery Plan Brussels, 26.11.2008, COM(2008) 800 final.31 EUROPEAN COMMISSION, European PPP research supports economic recovery New public-private partnerships for research in the manufacturing, construction and automotive sectors, Directorate-General for Research, Industrial technologies, Unit G2 ‘New generation of products’, 2009, EUR 24025 EN32 EUROPEAN COMMISSION, FACTORIES OF THE FUTURE PPP - STRATEGIC MULTI-

ANNUAL ROADMAP, Prepared by the Ad-hoc Industrial Advisory Group, Directorate-General for Research, Industrial Technologies, Unit G2: ‘New generation of products’, 2010, EUR 24282 EN.

Ciljevi, politika, mere

U periodu od 2011- 2020. godine tehnološka politika intenziviranja interakcije između nosioca istraživačko-razvojnih aktivnosti i industrije treba da bude fokusirana na dva strateška prioriteta:

1) Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS i

2) Nove inicijative za uspešan transfer i diseminaciju znanja

Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS

Nacionalne tehnološke platforme Srbije su novi, sveobuhvatni instrument tehnološkog razvoja industrije Srbije izveden iz programa Evropskih tehnoloških platformi, koje je Evropska komisija uspostavila sa ciljem efikasnijeg upravljanja interaktivnim procesima u trouglu razvoja: nauka - industrija - nosioci investicionog kapitala. U konceptualnom smislu, Evropske tehnološke platforme se kao politički instrument za domen tehnološkog razvoja prvi put pojavljuju u 2002. godini u okviru zvanične EU komunikacije: Politika industrijskog razvoja proširene Evrope. Odmah, 2003. godine, na najvišem regulatornom nivou EU (Spring European Council) donet je zaključak da Evropska komisija deluje na oblast evropskog istraživanja i razvoja (ERA) kroz uspostavljanje novog političkog instrumenta pod nazivom Evropske tehnološke platforme (ETP - European Technology Platforms)33, postavljajući tri bazična cilja povezana sa Lisabonskom strategijom izgradnje evropske ekonomije bazirane na znanju34:

1) Stvaranje formalnog okvira za nosioce investicionog kapitala, predvođenih industrijom, da definišu istraživačke i razvojne prioritete, vremenske okvire, i akcione planove za niz strateški značajnih pitanja, kod kojih su razvoj i rast ekonomije EU, zapošljavanje, globalna konkurentnost i održivi razvoj u sprezi, ili zavisni od razvoja tehnologija i tehnoloških dostignuća na srednjeročnom i dugoročnom planu.

2) Stvaranje formalnog okvira za obezbeđivanje adekvatnog usmeravanja fondova namenjenih istraživačkim aktivnostima na oblasti od visokog značaja za industriju, obuhvatajući celokupan ekonomski lanac stvaranja vrednosti i mobilišući društvene autoritete i regulatorna tela na nacionalnom i regionalnom nivou. U kontekstu jačanja partnerstva društvenog i privatnog kapitala, tehnološke platforme imaju potencijal snažnog činioca politike razvoja evropskog istraživačkog prostora (ERA), a posebno u jasnijoj orijentaciji FP-7 okvirnog programa ka stvarnim potrebama industrije i njene direktne i široke participacije u istraživanju i realizaciji istraživačkih projekata.

3) Prepoznavanje tehnoloških izazova koji potencijalno doprinose realizaciji ključnih političkih ciljeva EU, koji su od esencijalnog značaja za sadašnju i buduću konkurentnost evropske ekonomije na globalnom nivou, uključujući:

- Intenzivni razvoj i implementacija visokih i novonastajućih tehnologija;

- Razvoj novih tehnologija u kontekstu održivog razvoja;

- Generisanje novih visokotehnoloških proizvoda i usluga za masovnu potrošnju;

- Radikalne tehnološke inovacije neophodne za stvaranje i očuvanje vodeće pozicije ključnih visokotehnoloških industrijskih sektora evropske ekonomije na globalnom nivou;

- Obnavljanje, restruktuiranje i revitalizacija tradicionalnih industrijskih sektora kroz primenu novih tehnologija i inovacije.

Pored prethodnog, koncept ETP ima za cilj rešavanje nekih specifičnih problema EU kao što su: harmonizacija delovanja nosioca investicionog kapitala i okupljanje oko zajednički usaglašenih vizija razvoja, defragmentacija istraživačkih i razvojnih resursa/akcija, efikasna mobilizacija državnih i privatnih fondova/resursa za finansiranje i specijalizacija/transformacija vodećih industrijskih sektora evropske ekonomije u visokotehnološkim oblastima.

U operativnom smislu koncept ETP se svodi na skup autonomnih i/ili međusobno spregnutih individualnih tehnoloških platformi, koje su specijalizovane za određeni domen industrije i koje po svom modelu delovanja imaju evropsku dimenziju. U prethodnom periodu, 36 individualnih platformi je uspešno okončalo rigoroznu kvalifikacionu proceduru i registrovano od strane Evropske komisije u kontekstu ETP instrumenta. Implementacija ovog instrumenta se kontinualno prati od strane Evropske komisije kroz periodične statusne konferencije i detaljne evolucione studije koje sprovode nevladine agencije.

ETP koncept je vertikalno struktuiran i sastoji se od tri nivoa: evropskog nivoa, nacionalnog nivoa i nivoa evropskih regija. Jedan od ključnih preduslova za praktičnu implementaciju ETP koncepta jeste uspostavljanje vertikalne sinergijske veze između ova tri nivoa u delu programa tehnoloških istraživanja i interakcije institucija iz akademskog domena sa industrijom i nosiocima investicionog kapitala. Ova interakcija odnosi se u prvom redu na zemlje članice EU, a zatim i zemlje koje se nalaze u različitim fazama procesa pridruživanja. Veza između EU i nacionalnog/regionalnog nivoa ostvaruje se u formalnom smislu preko dva instrumenta: Miror grupe (Mirror Gropus - GM) i Nacionalne/regionalne tehnološke platforme (NRTP).

Sa aspekta implementacije na nacionalni i regionalni nivo i u smislu implementacije ETP koncepta u industriju Srbije kroz uspostavljanja programa Nacionalnih tehnoloških platformi Srbije, posebno je ilustrativan primer Poljske, koja je sa programom implementacije ETP koncepta u istraživačko-razvojni prostor svoje ekonomije krenula 2004. godine i u petogodišnjem periodu izgradila odgovarajuće koordinacione mehanizme na nacionalnom nivou, kao i odgovarajuće mehanizme sinergetske interakcije sa EU nivoom. Rezultat je dobro razgranata i sadržajna NRTP mreža, koja u ovom trenutku obuhvata 28 nacionalnih tehnoloških platformi. Aktivnosti Poljskih tehnoloških platformi (PTP) su u svakom od nacionalnih industrijskih sektora aktivno podržani od strane resornih ministarstava Vlade Poljske. Konkretno, tu podršku obezbeđuju: Ministarstvo nauke i visokog obrazovanja, Ministarstvo ekonomije, Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja, Ministarstvo životnog okruženja i Ministarstvo nacionalne odbrane. Odgovarajućim koordinacionim aktivnostima u podršku PTP su angažovani ključni industrijski partneri, kompanije, privredne komore i agencije, kao i šira akademska zajednica. Paralelno, sprovode se i koordinisane akcije ka ETP nivou kroz delegiranje poljskih predstavnika u ETP Mirror grupe, upravljačke strukture individualnih ETP kao i u ETP koordinaciona tela Evropske komisije. Tokom 2005. godine formiran je Koordinacioni komitet Poljskih tehnoloških platformi (CC PTPs), koji ima svog generalnog sekretara, predsednika i tim saradnika koji čine ugledni profesori i naučnici. CC PTPs je vođen od strane National Contact Point for Research Programmes of the European Union koji ima konsultantsku i savetodavnu funkciju.

U kontekstu oporavka i razvoja industrije Srbije koncept Evropskih tehnoloških platformi nosi velike potencijale i na tim osnovama moguće je izgraditi novi formalni okvir velike efikasnosti

za uspostavljanje pune i sadržajne interakcije između industrije i istraživačko-razvojnih institucija, na srednjeročnom i dugoročnom planu delovanja. U tom smislu kao ključni politički instrument delovanja u ovoj oblasti prepoznaje se program: Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS.

Osnovne odrednice NTPS programa:

1) Misija:

- Izgradnja novog formalnog okvira za oporavak i sistematski reinženjering industrije Srbije kroz uspostavljanje novih modela interakcije unutar trougla tehnološkog razvoja: Industrija - Nosioci istraživačko-razvojnih aktivnosti - Nosioci investicionog kapitala;

- Tehnološka komponenta za evropski integracioni proces;

- Tehnološka kompatibilnost/prepoznatljivost na EU nivou - inkorporacija u agendu Evropa 2020 (A strategy for smart, sustainable and inclusive growth).

2) Metodološki okvir: Program Nacionalne tehnološke platforme Srbije NTPS nužno mora da uvažava specifičnosti ekonomskog i kulturnog prostora Srbije. Opredeljenja kod formulacije vizije, izbora dugoročnih ciljeva i njihovog prioriteta, kao i Strateške istraživačke agende, ne treba da budu vođeni direktnim preslikavanjem neke od ETP platformi na lokalni nacionalni nivo.

- Implementacija ETP koncepta na nacionalni nivo kroz primenu NRTP instrumenta;

- Sinergija sa EU kroz kooperativni odnos sa individualnim ETP;

- Široka mobilizacija industrije, industrijskih asocijacija, nosioca istraživačko-razvojnih aktivnosti i nosioca investicionog kapitala;

- Partnerstvo sa resornim ministarstvima i ostalim regulacionim telima u stvaranju stimulativnog ambijenta;

3) Oblast delovanja: Ukupni privredni prostor Srbije, posebno: industrija, građevinarstvo, agrar;

4) Nosioci programa: Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj i Akademija inženjerskih nauka Srbije - AINS operativno pokreću i koordiniraju ovaj program.

5) Učesnici: Industrija, istraživačko-razvojne institucije (univerziteti i instituti), nosioci preduzetničkog kapitala, predstavnici državnih regulatornih tela (resorna ministarstva, komore)

6) Sprega/Interakcija:

- Horizontalna sprega na nacionalnom nivou - ITP međuveze;

- Vertikalna sprega na regionalnom, EU i globalnom nivou - prodor u prostor Evropskih tehnoloških platformi izuzetnog bogatstva novim tehnološkim sadržajima, inovativnim idejama i novim konceptima za stvaranje novih proizvoda i usluga.

7) Osnovni izlaz: NTPS mreža od 5 do 10 individualnih tehnoloških platformi (NTPS-itp) od kojih svaka sadrži sledeće elemente:

- Poslovna interesna grupa, koju čine kompanije iz industrije, istraživačko-razvojne i edukacione institucije i kompanije nosioci investicionog i rizičnog kapitala;

- Rukovodno telo i sistem koordinacije i komunikacije;

- Usaglašena zajednička vizija razvoja na dugoročnom planu,

- Program delovanja u formi Strateške agende,

- Plan implementacije Strateške agende,

- Zvanična registracija na nivou Vlade Republike Srbije, i

- Funkcionalna / sinergijska veza sa komplementarnim individualnim ETP platformama35.

Na programu Nacionalnih tehnoloških platformi Srbije intenzivno je angažovana Akademija inženjerskih nauka Srbije - AINS, koja poseduje ekstenzivne ekspertske resurse sa širokim spektrom kompetencija, koji obuhvata sveukupni prostor inženjerskog delovanja.

____________33 EUROPEAN COMMISSION, TECHNOLOGY PLATFORMS - From Definition to Implementation of a Common Research Agenda, Report compiled by a Commission Inter-Service Group on Technology Platforms, Directorate-General for Research, Directorate B - Structuring the European Research Area, 2004, EUR 2126534 COMMISSION OF THE EUROPEAN COMMUNITIES, COM(2007) 182 final, communication from the commission to the council, the european parliament, the european economic and social committee and the committee of the regions, Improving knowledge transfer between research institutions and industry across Europe: embracing open innovation - Implementing the Lisbon agenda - {SEC(2007) 449}, Brussels, 4.4.200735 Izvor: Akademija inženjerskih nauka Srbije.

Dijagram 4: Nacionalne tehnološke platforme Srbije - NTPS

Pored programa Nacionalnih tehnoloških platformi Srbije potrebno je sprovoditi i tri dugoročna strateška programa za razvoj industrije:

PROGRAM 1: Ekološki kompatibilna industrija

Sistematsko uvođenje ekološke dimenzije u prostor industrije Srbije u smislu usklađivanje njene tehnološke baze i modela rada sa nacionalnim i evropskim propisima relevantnim za očuvanje životne sredine, klimatske promene, zaštite na radu i očuvanja zdravlja radnika. Izgradnja relevantnih zakonskih akata i mehanizama za njihovo efikasno sprovođenje i kontrolu.

PROGRAM 2: Industrija sa efikasnim korišćenjem resursa

Prepoznavanje i stimulacija primene tehnologija i proizvodnih metoda koje redukuju i racionalizuju potrošnju prirodnih resursa i stimulišu investicije u njihovo očuvanje i obnavljanje. Izgradnja zakonskih akata koji stimulišu i obavezuju industriju da deluje u skladu sa relevantnim standardima i strategijama održivog razvoja.

PROGRAM 3: Digitalizovani proizvodni procesi - IKT agenda za industriju

Razvoj novih modela poslovanja industrije Srbije baziranih na širokoj primeni IKT tehnologija na svim nivoima poslovnog sistema, posebno u delu interakcije sa okruženjem i pristupa inostranom tržištu. Posebni IKT modeli za fabrike budućnosti - PAMETNE Fabrike, DIGITALNE Fabrike, VIRTUELNE Fabrike, koje u svojoj osnovi imaju inkorporirane IKT tehnologije kao ključne enejblig sadržaje.

Nove inicijative za uspešan transfer znanja

1) Povećanja ulaganja u nauku sa ambicioznim, ali vrlo značajnim ciljem da se do 2015. godine dostigne kritični nivo od 1,05% BDP, kao i opredeljenja da se značajno poveća obim sredstava koji se usmeravaju na projekte tehnološkog razvoja i direktne participacije industrijskih kompanija u takvim projektima - najmanje 50% ukupnih budžetskih sredstava

usmeravati u oblast tehnološkog razvoja uz reformulaciju prioriteta za ovu oblast u skladu sa programom Partnerstvo sa privredom definisanim kroz modul Implementacije Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Srbije za period 2010 - 2015. godine i Strategijom i politikom razvoja industrije Srbije za period 2011 - 2020. godine,

2) Popularizacija i stimulisanje omladine da svoju profesionalnu karijeru usmeri u oblasti tehničkih disciplina, podjednako na srednjem i visokom nivou obrazovanja. U tom smislu iskoristiti Centar za promociju nauke, koji je definisanim kroz modul Implementacije Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Srbije za period 2010 - 2015. godine. U okviru ovog Centra najmanje 50% resursa usmeriti u domen tehnoloških nauka, posebno u delu visokih i novonastajućih tehnologija,

3) Jačanje obrazovnih kapaciteta tehničkih fakulteta, sa fokusom na razvijanje praktičnih veština, kreativnosti i liderstva u svim oblastima inženjerstva. Pokretanje novih multidisciplinarnih smerova, kao što su mehatronika, robotika i industrijska automatizacija, i slično, koristeći fleksibilne okvire i inherentne dinamičke potencijale novog sistema visokog obrazovanja usklađenog sa Bolonjskim procesom,

4) Stimulisanje privatne inicijative u obrazovanju inženjera, posebno u delu visokog obrazovanja (ukoliko se zanemare fakulteti iz IKT oblasti, privatne inicijative u ovom delu visokoškolskog obrazovanja praktično ne postoje!),

5) Jačanje obrazovnih i istraživačko-razvojnih kapaciteta tehničkih fakulteta, posebno u delu doktorskih studija, kroz pokretanje bliske međunarodne saradnje sa tehničkim univerzitetima i institutima kao visokoefikasan mehanizam za brzi transfer znanja i obrazovanje nove generacije tehnoloških lidera za industriju Srbije,

6) Mehanizmi/instrumenti ubrzanog transfera znanja:

(1) škola lidera za industriju, posebno fokusirana na izabrane mlade istraživače, edukacija u inostranstvu u vodećim istraživačko-razvojnim centrima i vodećim industrijskim kompanijama i

(2) intenziviranje saradnje sa našim istraživačima u dijaspori, posebno sa onim koji su ostvarili uspešnu karijeru u industrijskim proizvodnim kompanijama i njihovo uključivanje u poseban program saradnje.

7) Stimulisanje privatne inicijative u delu istraživanja i razvoja za domen industrijskih tehnologija - privatni istraživačko-razvojni centri. Posebno se fokusirati na internacionalnu dimenziju i različite kooperativne programe u visokotehnološkom sektoru kroz mešovita ulaganja ili druge oblike outsourcing oblika industrijske saradnje,

8) Značajno unaprediti sistem finansiranja naučno-istraživačkih projekata, koji moraju da budu vođeni unapred formulisanim tematskim okvirima, sa prioritetima usklađenim potrebama industrije i sa obaveznom participacijom kompanija iz industrije u istraživačko-razvojnim aktivnostima, uz unapređeni sistem filtriranja projekata u smislu procene značaja u odnosu na prioritete industrije, upravljanja rizikom i praćenja realizacije projekta, i uz istovremeno značajno veću koncentraciju finansijskih resursa projekta - koncept strateških tehnoloških projekata sa optimalnom/kritičnom masom finansijskih resursa za ostvarivanje značajnih tehničko-tehnoloških rezultata, merenih u nacionalnim razmerama industrije Srbije (Razmotriti model dvostepena evaluacije koji je u u ovoj oblasti usvojila Švajcarska),

9) Konkurse za najbolju inovaciju reformulisati u smislu stimulisanja aplikativnih aspekata, inoviranje proizvodnih programa, tehnoloških procesa ili organizacija poslovnog sistema, a

sve zajedno merljivo u nacionalnim razmerama industrije Srbije. Napustiti dosadašnju praksu partikularnih rešenja, marginalnog nacionalnog značaja i kapaciteta.

4. Uloga sektora IKT u implementaciji nove industrijske politike

Osnovni nalaz: Informaciono komunikacione tehnologije (IKT) su osnovni pokretač rasta svetske ekonomije u ovom veku. Od klasične elektronske industrije, težište se u međuvremenu pomerilo ka softverskoj i industriji računarsko telekomunikacionih usluga, a najveći deo dodatne vrednosti se generiše upravo u oblasti softvera i usluga (računarsko-telekomunikacionih). Cena hardvera računara, a u velikoj meri i telekomunikacionih uređaja, je toliko niska, zbog velikoserijske proizvodnje, da je bez velikih investicija moguće otvoriti radna mesta. Najveća novčana ulaganja su u izgradnji fiksne širokopojasne mreže, koja danas treba da se gradi isključivo kao optička mreža. Osnovno ulaganje u softverskoj i IKT uslužnoj industriji je ulaganje u znanje zaposlenih, a jedan od ključnih preostalih preduslova je postojanje širokopojasnih mreža. Dinamika promena potrebnog znanja u ovoj oblasti je takva da je neophodno učenje zaposlenih tokom celog života, da bi se u toku celokupnog radnog veka mogao davati značajan radni doprinos. U suprotnom, već posle desetak godina ranije stečeno znanje uglavnom postaje neupotrebljivo.

Ciljevi

Za razvoj industrije IKT predstavljaju sredstvo za modernizaciju i povećanje njene konkurentnosti (prema istraživanju OECD-a, povećavanje ulaganja u elektronske komunikacije za 8%, utiče na povećanje BDP za 1%). U proteklom periodu 2001-2009. godine zabeležen je dinamičan rast ovog sektora, naime, rast BDV saobraćaja, skladištenja i veza povećavala se po visokoj godišnjoj prosečnoj stopi od 14,9%, u čemu su telekomunikacije (i poštanske aktivnosti) učestvovale sa oko 44%.

Značajan pomak na tržištu fiksnih telekomunikacionih usluga učinjen je izdavanjem licence (februar 2010. godine) drugom operatoru za fiksnu telefoniju, kompaniji "Telenor", čime je učinjen prvi korak ka faktičkom ukidanju monopola i liberalizaciji tržišta fiksne telekomunikacione mreže, pristupu konkurencije i obezbeđenju novih investicija u oblasti fiksne telefonije. Mobilna telefonija beleži ekspanzivan razvoj i najprofitabilniji je deo telekomunikacija. Ulazak trećeg operatora na tržište mobilne telefonije je uticao na podizanje nivoa konkurencije i na dalju liberalizaciju tržišta. Broj korisnika mobilne telefonije u 2009. godine je dostigao skoro 10 miliona. Penetracija iznosi 132,2%. Pokrivenost teritorije i stanovništva signalom je na visokom nivou, ali još uvek nije potpuna. Tržište Internet usluga je u stalnoj ekspanziji. Zabeležen je rast broja provajdera kao i korisnika. Ukupan broj fiksnih Internet konekcija krajem 2008. godine je iznosio 865,9 hiljada. Očekuje se da će do 2014. godine u Srbiji biti 1,9 miliona širokopojasnih priključaka.

Ciljevi su digitalizacija telekomunikacione infrastrukture, dostizanje prosečnog evropskog stepena razvoja u oblasti elektronskih komunikacija, omogućavanje da Internet bude svima dostupan, brz, jeftin i siguran, podsticanje razvoja web ekonomije; povećanje učešća domaće industrije, obezbeđivanje efikasnog pristupa informacijama i znanju, itd.

Oblast elektronskih komunikacija i informacionog društva je obuhvaćena Digitalnom agendom Srbije, koju čine Strategija razvoja elektronskih komunikacija u Republici Srbiji od 2010. do 2020. godine i Strategija razvoja informacionog društva u Republici Srbiji do 2020. godine.

Razvoj elektronskih komunikacija narednih godina će se kretati u pravcu poboljšanja postojećeg stanja infrastrukture, razvoja servisa, uvođenja novih tehnologija u svim oblastima, unapređenja sektora industrijske opreme elektronskih komunikacija, zaštite

životne sredine, itd. Nacionalna mreža će biti formirana po modelu otvorene optičke mreže i zasnivaće se na postojećoj infrastrukturi različitih operatora. Razvoj širokopojasnog pristupa mreži uticaće na unapređenje privrede kroz povezivanje privrednih regiona u zemlji, povećanje konkurentnosti, poboljšanja komunikacije, itd. Razvoj nacionalne širokopojasne komunikacione mreže obezbediće uvođenje usluga za javnu upravu, zdravstvo, školstvo, pravosuđe i poslovni sektor.

Izgradnja informacionog društva će biti unapređena primenom: IKT u javnoj upravi, zdravstvu, pravosuđu, obrazovanju, nauci i kulturi; podsticanjem razvoja, zaštite potrošača i kordinacijom razvoja e-trgovine; razvoja ljudskih resursa; razvoja start-up inovativnih kompanija; zaštitom intelektualne svojine softvera i digitalnih sadržaja i unapređenjem informacione bezbednosti. Za izgradnju "informacionog društva" potrebno je obezbediti raspoloživost i dostupnost IKT svima. Da bi se to ostvarilo neophodno je omogućiti brz pristup internetu po niskim cenama, prvenstveno preko telefonskih linija ili kablova, ali i preko bežične tehnologije i satelita.

Edukacija

U ovoj oblasti postoji manjak stručnjaka, pre svega zbog odlaska velikog broja visokoobrazovanih stručnjaka u inostranstvo. Zavod za zapošljavanje Srbije je proglasio stručnjake za softver najdeficitarnijom strukom, zbog čega je primaran zadatak povećanja kapaciteta fakulteta koji školuju stručnjake u ovoj oblasti. Osim toga, već u toku školovanja studente treba uključiti u razvojne projekte, tako što bi se uz fakultete u ovoj oblasti realizovali veliki tehnološki parkovi sa industrijom visokih tehnologija. Takođe treba podsticati kreiranje "spin off" kompanija pri univerzitetima, radi brzog transfera znanja i ideja u industriju. Tako su nastale najveće svetske kompanije u ovoj oblasti u SAD, a u Srbiji je najveća koncentracija znanja iz IKT baš na univerzitetima.

U srednjim i osnovnim školama je neophodno uvoditi nove programe i osvežavati IKT znanja nastavnika, kako bi se deci pružala adekvatna znanja. Danas značajan deo nastavnika poznaje oblast manje od nekih učenika u razredu, upravo zato što nisu bili primorani da prate razvoj oblasti IKT. Neophodno je da se uvede redovno usavršavanje znanja za nastavnike, kontrola stečenog znanja i finansijska stimulacija za one koji najbolje prate oblast. Osim toga, potrebno je dodatno povećati fond časova za predmete iz oblasti IKT kada su predmeti već postojali, a uvesti nove kao obavezne tamo gde nisu postojali. Ove mere je teško uvesti zbog postojećeg nedostatka kadrova.

Naučnoistraživačka i obrazovna mreža AMRES je poslužila za obrazovanje korisnika i uspostavu niza mrežnih usluga na širokopojasnoj mreži. Inicijativom Ministarstva prosvete i Telekoma Srbija su povezane osnovne i srednje škole, tako da su stvoreni preduslovi za nove sadržaje na mreži. Nameće se potreba generisanja i distribucije sadržaja za predavanja za srednje i osnovne škole u elektronskoj formi za sve predmete i uvođenje tehnologija elektronskog učenja. Ova praksa je već počela da se primenjuje na univerzitetima.

Elektronska vlada

Interakcija vlada i lokalnih samouprava sa građanima se u razvijenim zemljama odvija veoma efikasno zahvaljujući korišćenju Internet infrastrukture. Manji deo tih usluga se može ostvariti bez pouzdanog utvrđivanja identiteta građana koji koristi uslugu, ali je za većinu neophodan niz sigurnosnih preduslova-sigurnosnih usluga. U Srbiji su usvojeni potrebni zakoni i formirana prva sertifikaciona tela, čime su stvoreni preduslovi za ostvarenje sigurnosnih usluga. Međutim, do sada nije došlo do masovnog korišćenja sertifikata od strane građana. Značajna šansa za uvođenje sertifikata o identitetu na nivou cele populacije

je morala da bude propuštena zbog pritiska javnosti kada su uvođene nove lične karte (tada su građani mogli da biraju da li žele lične karte sa čipom ili ne).

Osnovne sigurnosne usluge neophodne za uvođenje elektronske vlade su digitalni identitet i digitalni potpis. U manje kritičnim primenama, identitet se može garantovati preko para korisničko ime - lozinka. Kada je potreban visok nivo sigurnosti, identitet se garantuje preko digitalnog sertifikata identiteta na kartici ili serveru na mreži uparenog sa lozinkom ili čak sistemima sa lozinkom koja se jednokratno generiše. Naredna šansa za uvođenje sertifikata identiteta na nivou svih građana Srbije je uvođenje zdravstvene kartice sa čipom, kada se može uvesti i digitalni potpis, tako da se otklone sigurnosna ograničenja u razvoju usluga za građane.

Sa širenjem usluga elektronske vlade, neophodno je uvesti uslugu prijavljivanja na jednom mestu. Infrastruktura za takvu uslugu bi čuvala samo jednu lozinku za sve usluge i definisala bi sva ovlašćenja za pristup uslugama elektronske vlade. Pripreme za izgradnju takve infrastrukture treba uraditi u fazi izrade centralnog registra građana. Time će se građani osloboditi potrebe za pamćenjem velikog broja lozinki i korisničkih imena i nepotrebnih prijavljivanja i odjavljivanja na i sa različitih sistema elektronske vlade.

Da bi državni aparat mogao efikasno da funkcioniše, neophodno je napraviti računarsko telekomunikacionu mrežu Vlade na koju bi bile vezane sve lokalne samoupravne. Ova mreža treba da bude širokopojasna u najstrožijem značenju te reči i treba da ima visok nivo zaštite od bilo koje vrste napada. Ukoliko je moguće, poželjno je da se formira na kombinovanoj infrastrukturi telekomunikacionih operatora, ali i privatnoj infrastrukturi Vlade, gde optička vlakna pripadaju Vladi (npr. dugoročni zakup od EPS, Telekom Srbija, Železnice).

Elektronsko zdravstvo

U elektronskom zdravstvu je Srbija načinila značajne korake uvođenjem informacionih sistema domova zdravlja i bolnica, elektronske kontrole propisivanja lekova, elektronskog fakturisanja usluga, registra osiguranika i mreže RZZO u celoj Srbiji. Potrebno je proširiti informacione sisteme na sve zdravstvene ustanove i uvezati apoteke, bolnice, domove zdravlja, RZZO i zavode za javno zdravlje u jedinstvenu računarsku mrežu. Na takvoj jedinstvenoj mreži se može izgraditi sistem koji će moći da eliminiše papirne recepte. Osim toga, moći će da se prati rad medicinskog osoblja i sve pružene usluge i da se formira jedinstveni elektronski karton pacijenta sa redukovanim podacima na nivou Srbije. Na ovaj način će se ostvariti ogromne uštede u zdravstvu i ujedno promeniti odnos lekara i pacijenata.

Zbog osetljivosti podataka u zdravstvu i potencijalnog čuvanja kritičnih podataka na čip kartici, od ogromnog je značaja uvođenje nove kartice pod okriljem RZZO.

Kancelarijsko poslovanje

Cena licenci za programe za kancelarijsko poslovanje se približila ceni samog računara. Istovremeno mnoge vlade u Evropi i svetu koriste ili preporučuju primenu besplatnog Open office paketa za kancelarijsko poslovanje. Kako ne postoje bitne razlike u funkcionalnostima, korišćenjem samo Open office u Srbiji bi se uštedelo bar nekoliko desetina miliona evra. Zato bi Vlada trebala da propiše Open office kao standard u svim institucijama, lokalnoj samoupravi, javnim preduzećima, javnom zdravlju, školama i svim budžetski finansiranim institucijama.

Širokopojasnim mrežama koje dolaze do kuća i stanova treba stvoriti preduslove za pretvaranja mesta na kojima se živi u kancelarijski prostor - tzv. kućna kancelarija (home office). Najnoviji kolaboracioni alati omogućavaju izuzetnu podršku za kolaboraciju, tako da virtuelni sastanci i diskusije na širokopojasnoj mreži ne zaostaju bitno za klasičnim sastancima u kancelariji. Radom u kućnoj kancelariji bi se uštedelo na vremenu odlaska na posao, smanjila potrošnja energenata i zagađenje, smanjila potrebna ulaganja u gradske saobraćajne infrastrukture i sl.

Deregulacija telekomunikacija

Ukoliko se u narednom periodu privatizuje Telekom Srbija, tada se mora omogućiti ulaganje većem broju operatora na "zadnjoj milji" telekomunikacione mreže (unutar gradova) pod povoljnim uslovima kako bi se optička vlakna dovela do što većeg broja zgrada. U okviru toga je potrebno obezbediti najjednostavnije procedure za sprovođenje nove optičke kablovske infrastrukture.

Softverske kompanije

U Srbiji postoje tri karakteristična tipa delatnosti softverskih kompanija. Prva kategorija kompanija razvija softver za inostranog naručioca i uglavnom radi deo softvera nekih većih sistema ili projekata "po narudžbi". Često rade sa pomerenim radnim vremenom da bi se uskladili sa radnim vremenom naručioca. Standardi i postupci razvoja su najčešće nametnuti od strane naručioca. Zbog odnosa kvaliteta naših kadrova i plata, u toku krize je došlo samo do malog smanjenja obima poslova ovog tipa. Druga kategorija su razvoji za domaće tržište za potrebe poznatog naručioca, pri čemu softver ima lokalne osobenosti. Tada intelektualna prava svojine ostaju u Srbiji za razliku od prve kategorije, ali kvalitet softvera i lokalne osobenosti onemogućavaju prodaju na svetskom tržištu. Treća kategorija predstavlja sopstvene razvoje sa ciljem da se izađe na svetsko tržište. Često ova treća kategorija nastaje evolucijom druge kategorije i ona može da jednog dana donese značajne profite. Ovi proizvodi mogu da uspeju samo ako su razvojni timovi vrhunski i zamisao celokupnog projekta dobra.

Država treba da podstiče sve oblike razvoja softvera jer su primanja u ovim kompanijama daleko iznad primanja u ostatku privrede. Kvalitet kadrova kod nas je veoma dobar. Tome doprinosi popularnost oblasti među omladinom, tako da se na odgovarajuće fakultete upisuju veoma dobri đaci. Ova vrsta industrije ne zahteva velika finansijska ulaganja već velika ulaganja u znanje. Odlazak svakog vrhunskog stručnjaka je ogromna šteta za Srbiju, tako da bi uštede koje se postižu primenom IKT tehnologija trebalo usmeriti na zadržavanje najkvalitetnijih kadrova. Broj zaposlenih nije ograničen tržištem, jer prva i treća kategorija kompanija po tipu delatnosti ima gotovo neograničeno tržište, a grana je izrazito izvozno orijentisana i ekološki prihvatljiva.

U narednom periodu težište IKT politike treba usmeriti ka sledećim merama:

1) Povećati kapacitete fakulteta koji školuju stručnjake u ovoj oblasti i njihove budžetske kvote. Studente treba uključiti u razvojne projekte u tehnološkim parkovima uz univerzitete sa industrijom visokih tehnologija,

2) Neophodno da se uvede redovno usavršavanje znanja za nastavnike iz ove oblasti, kontrola stečenog znanja i finansijska stimulacija za najbolje,

3) Na akademskoj mreži AMRES je potrebno generisati i distribuirati nastavne sadržaje za predavanja za srednje i osnovne škole u elektronskoj formi za sve predmete i uvesti tehnologije elektronskog učenja,

4) Sigurnosne usluge neophodne za uvođenje elektronske vlade su digitalni identitet i digitalni potpis, a one se mogu najlakše ostvariti ako se kod pravljenja nove zdravstvene knjižice obavezno koristi kartica sa čipom i na njoj obezbede digitalni potpis i digitalni identitet,

5) Uvođenje usluga prijavljivanja na jednom mestu (single sign on),

6) Izrada širokopojasne telekomunikacione mreže Vlade sa uvezanim celim javnim sektorom,

7) U elektronskom zdravstvu je potrebno proširiti informacione sisteme na sve zdravstvene ustanove i uvezati apoteke, bolnice, domove zdravlja, RZZO i zavode za javno zdravlje u jedinstvenu računarsku mrežu,

8) Uvesti elektronsku zdravstvenu knjižicu na kojoj obavezno mora da postoji čip i uvesti obavezan sertifikat za identitet i obavezan elektronski potpis,

9) Propisati Open office kao standard u svim Vladinim institucijama, lokalnoj samoupravi, javnim preduzećima, javnom zdravlju, školama i svim budžetski finansiranim institucijama,

10) Širokopojasnim mrežama koje dolaze do lokacija gde se živi (kuće, stanovi) treba stvoriti preduslove za pretvaranja u kancelarijski prostor - tzv. kućna kancelarija ("home office"),

11) Ukoliko se prodaje Telekom Srbija, ne bi smelo da se dogodi da se zbog više cene proda i de facto monopol na fiksne sisteme veza,

12) Država treba da podstiče sve oblike razvoja softvera, broj zaposlenih nije ograničen tržištem, a grana je izrazito izvozno orijentisana i ekološki prihvatljiva.

5. Podrška politike zapošljavanja i tržišta rada razvoju industrije

Osnovni nalaz: U sklopu sveobuhvatnog zaokreta prema novom modelu privrednog rasta, politika zapošljavanja i tržišta rada dobija mnogo istaknutiju ulogu uopšte, a posebno u podršci revitalizaciji i ubrzanom rastu industrijske proizvodnje. Politika zapošljavanja ima širok opseg, jer obuhvata sve ekonomske politike koje utiču na zaposlenost. U politiku tržišta rada, s druge strane, koja se sastoji od institucija, mera i programa koje neposredno deluju na tržište rada, spadaju:

1) institucije na tržištu rada - radno zakonodavstvo, politika minimalne plate, socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje,

2) aktivna politika tržišta rada, koja uključuje mere i programe javne službe za zapošljavanje i

3) pasivna politika tržišta rada, koja se, pre svega, odnosi na naknade za nezaposlenost.

Težišta podrške politike zapošljavanja i tržišta rada razvoju industrije u periodu 2011-2020. godine usmerena su ka sledećim merama i aktivnostima:

Smanjivanje fiskalnog opterećenja rada, posebno za niže plaćeni rad

Primarni strateški cilj industrije Srbije do 2020. godine je permanentno stvaranje povoljne investicione klime za privlačenje investitora. Iz tog ugla posebnu težinu imaju promene u

domenu oporezivanja rada. Fiskalno opterećenje rada za zaposlenog sa prosečnim primanjima je relativno visoko, i iznosi više od 38% od ukupnih troškova rada36. Međutim, još je veći problem što je ono - u uporednoj perspektivi - izuzetno visoko za zaposlene koji primaju manje od prosečne plate - tako, čak i za radnike koji primaju samo trećinu prosečne plate poreski klin nije manji od 36%. S obzirom da je prosečna plata u prerađivačkoj industriji znatno ispod proseka, visoko opterećenje rada povećava jedinične troškove rada i posledično dodatno smanjuje konkurentnost, posebno u granama koje zapošljavaju uglavnom radnike nižih kvalifikacija i u kojima su prosečne plate veoma niske, kao što su npr. tekstilna i prehrambena industrija. Bitnim smanjivanjem fiskalnog opterećenja rada, posebno niže plaćenog, ne samo što bi se poboljšala međunarodna konkurentnost srpske industrije i olakšao ulazak novih preduzeća, nego bi se, kroz smanjenje podsticaja za neformalnost, uticalo i na potpunije uključivanje postojećih firmi i njihovih zaposlenih u formalne tokove.

__________36 Ukupni troškovi rada sastoje se iz bruto zarade i doprinosa na teret poslodavca. Bruto zarada sastoji se iz neto zarade, poreza na zaradu i doprinosa na teret zaposlenog. Poreski klin rada predstavlja učešće svih poreza i doprinosa u ukupnim troškovima rada.

Afirmacija fleksigurnost kao vodećeg principa za institucije tržišta rada i socijalne partnere

Naše radno zakonodavstvo, posebno Zakon o radu, nije u dovoljnoj meri usvojilo diskurs fleksigurnosti, kojim se zaposlenima i svim pripadnicima radne snage pruža sigurnost u pogledu ostvarivanja prava na zaposlenje, ali se istovremeno preduzećima omogućava fleksibilnost pri unajmljivanju zaposlenih i smanjivanju njihovog broja iz konjunkturnih i strukturnih razloga. Neke odredbe radnog zakonodavstva, koje naizgled štite prava zaposlenih, u suštini na dugi rok rade protiv njihovih interesa, a onda i protiv javnog interesa. Tako, pošto su poslodavci dužni da isplate otpremninu radnicima koje otpuštaju za ukupne godine radnog staža (bez obzira da li su oni već ranije dobili otpremninu), oni nerado zapošljavaju radnike sa više radnog iskustva - često na štetu obe strane. Takođe, velika razlika u pravima zaposlenih na neodređeno vreme i onih sa fleksibilnim ugovorima, dovodi do toga da se poslodavci nerado odlučuju da ponude zaposlenima otvorene ugovore, na štetu obe strane. Odgovarajući okvir za usaglašavanje radnog zakonodavstva je Socijalno-ekonomski savet, s obzirom da se na nacionalnom nivou najbolje sagledava širi javni interes.

Reafirmacija granskog kolektivnog pregovaranja sa vodećom ulogom industrijskih sektorskih ugovora u nacionalnom sistemu kolektivnih ugovora

Granski kolektivni ugovori u privredi Srbije (izvan javnog sektora) nisu zaključivani još od devedesetih godina. S druge strane, primena Opšteg kolektivnog ugovora zaključenog 2008. godine je suspendovana upravo zbog njegove nerealnosti, odnosno zbog uključivanja za poslodavce finansijski neodrživih odredbi. Uporedno iskustvo pokazuje da zemlje u kojima su dominantni granski kolektivni ugovori u industrijskim sektorima, kao što su npr. Nemačka i skandinavske zemlje, imaju manji problem sa konkurentnošću čak i u uslovima veoma visokih zarada zaposlenih, u odnosu na zemlje u kojima je dominantno kolektivno pregovaranje u javnom sektoru, kao što je slučaj sa većinom južnoevropskih zemalja. S obzirom da su zarade u javnom sektoru u Srbiji tokom cele protekle decenije rasle mnogo brže u odnosu na rast produktivnosti i brže u odnosu na zarade u privatnom sektoru i u prerađivačkoj industriji, preorijentacija sistema kolektivnog pregovaranja prema granskom pregovaranju u industriji blagotvorno bi delovala na konkurentnost, jer bi obezbedila rast zarada u zemlji u skladu sa rastom produktivnosti.

Vođenje odgovorne i predvidive politike minimalne zarade

Minimalna zarada se u Srbiji utvrđuje kroz šestomesečno usklađivanje između socijalnih partnera na Socijalno-ekonomskom savetu, a u slučaju nepostizanja saglasnosti, odluku o njenoj visini unilateralno donosi Vlada, što se i dogodilo dva puta tokom 2010. godine. U prethodnom periodu minimalna zarada se kretala u relativno uskom i prihvatljivom intervalu od 36-42% od prosečne zarade. Sa stanovišta ekspanzije zaposlenosti u industriji, veoma je važno da nivo minimalne zarade bude optimalan. Uporedno iskustvo sugeriše da nivo neto minimalne zarade treba da se kreće u rasponu od 30-40% u odnosu na prosečnu neto zaradu, dok odgovarajući odnosi bruto zarada mogu da budi i niži, što bi zavisilo od stepena progresivnosti oporezivanja zarada.

Povećanje učešće sredstava za aktivne programe tržišta rada u BDP, posebno za subvencije za novo zapošljavanje i za obuke na poslu.

Učešće sredstava za aktivne programe tržišta rada u BDP je već godinama na veoma niskom nivou od oko 0,10 - 0,15%. U 2009. godini na aktivne programe tržišta rada Nacionalna služba za zapošljavanje je potrošila 3,7 milijarde dinara, dok je ove godine taj iznos neznatno povećan na 3,9 milijarde. Zapravo, došlo je do smanjenja stvarno uloženih sredstava jer je prošle godine Vojvodina kroz pokrajinski budžet uložila značajna dodatna sredstva, što je ove godine izostalo. U zemljama OECD-a odgovarajuće učešće aktivnih programa je u rasponu od 0,3 do preko 1,5% od BDP.

Za podsticanje rasta zaposlenosti u industriji posebno su značajne dve grupe programa - programi novog zapošljavanja, u vidu subvencija poslodavcima za novozaposlene radnike, kao i programi obuke, koji su bili potpuno marginalizovani u prethodnom periodu. Imajući u vidu da se reforma obrazovnog sistema, a posebno srednjih stručnih škola, odvija veoma usporeno, može se očekivati da će se sa povećanjem tražnje za radom i promenom njene strukture u prerađivačkoj industriji produbiti jaz veština (skills gap), te da će on potencijalno predstavljati usko grlo u projektovanoj ekspanziji sektora. Zbog toga je potrebno razviti i proširiti programe obuke na poslu, kroz partnerski odnos odgovarajućih rastućih grana i Nacionalne službe za zapošljavanje.

Viši nivo bezbednosti i zdravlja na radu značajan u strateškom povećanju zaposlenosti, produktivnosti, konkurentnosti u industriji i održivosti sistema socijalne zaštite

Bezbednost i zdravlje na radu mora da bude u skladu sa promenama i potrebama ekonomskog razvoja industrije, kako bi se promovisala "dobrobit na radu", odnosno fizička, moralna i socijalna dobrobit, a ne nešto što se meri samo nepostojanjem povreda na radu ili profesionalnih bolesti. Da bi se ovo postiglo, moraju da budu uključeni svi učesnici (državni organi, socijalni partneri, kompanije, zaposleni i dr.) u davanju podrške;

1) promociji aktivnosti na smanjenju povreda na radu i profesionalnih bolesti,

2) uključivanje aspekata razlike polova,

3) preventivne mere i rešenja u oblasti bezbednosti i zdravlja,

4) prevencija rizika od psihosocijalnih štetnosti i profesionalnih bolesti,

5) promena u oblicima zapošljavanja, organizacije rada i radnom vremenu i

6) analiza novih rizika ili rizika iz interakcije hemijskih, fizičkih i bioloških agenasa i rizika za radnu okolinu.

6. Konkurencija

Osnovni nalaz: Prvu fazu razvoja prava konkurencije u Srbiji, obeležilo je donošenje Zakona o zaštiti konkurencije iz 2005. godine. Ovaj zakon je predstavljao pravni okvir koji sadrži rešenja u značajnoj meri usklađena sa materijalnim pravilima konkurencije iz evropskog prava, a u institucionalnom pogledu, ovim propisom je osnovana Komisija za zaštitu konkurencije (12. aprila 2006. godine), kao samostalno i nezavisno telo, koje za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini Republike Srbije. U periodu od stupanja na snagu i početka primene ovog zakona, do danas, praksa je pokazala da je ovaj zakon nedorečen i da ima nedostatke koji se prevashodno tiču procesnih ovlašćenja Komisije, potrebe preciznijih definicija radnji kojima se narušava konkurencija, odvijanja postupka koji se vodi pred Komisijom, a u najvećoj meri, pitanja sankcionisanja povreda konkurencije. S obzirom da nedostaci u važećem zakonu nisu mogli biti otklonjeni njegovim izmenama i dopunama, resorno ministarstvo, u drugoj polovini 2008. godine, formiralo je Radnu grupu za izradu novog zakona, kaja je, uz podršku eksperata sa projekta "Jačanje institucionalnih kapaciteta Komisije za zaštitu konkurencije" izradila novi tekst zakona. Vlada je utvrdila predlog Zakona u martu 2009. godine i uputila ga u skupštinsku proceduru. Zakon je usvojen 1. novembra 2009. godine.

Cilj Zakona o zaštiti konkurencije jeste zaštita tržišnog takmičenja, stvaranje jednakih uslova za sve učesnike na tržištu, kako da investiraju, odnosno da uđu na tržište, tako i da deluju na njemu, u skladu sa svojim poslovnim interesima i pravnim poretkom ove zemlje. Ne samo formalno i formalistički posmatrano, nego realno, jer se ti uslovi neposredno reflektuju u realnoj ekonomiji.

Posebni ciljevi koncepta novog zakona su:

- preciziranje i pravilna transpozicija materijalnih pravila zaštite konkurencije, koji se primenjuju u Evropskoj uniji;

- unapređenje pravnih instituta iz oblasti zaštite konkurencije, kao i sistematike u odnosu na ranija zakonska rešenja, pre svega u pogledu pojma i oblika povrede konkurencije, odnosno pojma i kontrole nad sprovođenjem koncentracija;

- smanjenje tereta administrativnih procedura za privredne subjekte, u pogledu obaveze notifikacije, putem podizanja praga kontrole; stvaranje pravno-organizacionih uslova za jačanje kapaciteta i proširivanje procesnih ovlašćenja Komisije;

- unapređenje procesno-pravnog režima, u pravcu mogućnosti vođenja jedinstvenog, efikasnog i celovitog postupka pred Komisijom, uz punu saradnju drugih državnih organa, stranaka u postupku i drugih učesnika na tržištu;

- davanje ovlašćenja Komisiji za primenu efikasnih i primenljivih mera u slučajevima povrede konkurencije;

- stvaranje uslova za bolju pravnu zaštitu, putem sudske kontrole odluka Komisije pred sudom posebne nadležnosti u privrednopravnim stvarima, a u jedinstvenom postupku ispitivanja zakonitosti odluke o utvrđivanju povrede konkurencije i primenjene mere.

Veliki značaj novog pravnog režima zaštite konkurencije je u ovlašćenju Komisije da u postupku ispitivanja povrede konkurencije, u slučaju utvrđivanja takve povrede, samostalno određuje upravne mere zaštite konkurencije, koje po svojim posledicama imaju odlike sankcije. Pored nesumnjivog preventivnog dejstva koje ima jedan efikasan i primenljiv sistem sankcionisanja povreda konkurencije za sve učesnike na tržištu, osnovna odlika ovih mera jeste obezbeđenje korektivnog dejstva na tržištu, u pogledu ponašanja njegovih učesnika, kako bi se uklonili ili minimizirali efekti učinjene povrede konkurencije.

Zakonske izmene anti-monopolskog pravnog režima čine prekretnicu u oblasti efikasne borbe protiv svih oblika narušavanja, ograničavanja ili sprečavanja konkurencije na tržištu Srbije. Treba istaći da će prilikom sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) posebna pažnja biti posvećena ovoj oblasti, budući da je u samom SSP-u apostrofirana kao jedna od prioritetnih. Evropska komisija (EK) će zato, prilikom ocenjivanja napretka u sprovođenju SSP-a, od početka njegove primene, naročito budno pratiti oblast konkurencije, gde je donošenje ovakvog zakona samo nužan, ali ne i dovoljan uslov za ispunjavanje obaveza koje je naša zemlja preuzela. Poučena iskustvima iz prethodnih proširenja, EU će posebnu pažnju posvetiti primeni usvojenog zakonodavstva usklađenog sa evropskim pravom, a ne samo harmonizaciji propisa. EK je više puta do sada u svojim godišnjim izveštajima ohrabrivala Srbiju da pojača napore u ovoj oblasti. Takođe, prema Godišnjem izveštaju EK o napretku Srbije za 2010. godinu, ističe se da je postignut izvestan napredak u oblasti državne pomoći. Organ državne pomoći osnovan je decembra 2009. godine, kao što se zahtevalo SSP-om, a postao operativan u aprilu 2010. godine. Komisija je od strane Stalnog sekretarijata podržala kontrolu državne pomoći usmerenu kroz osnivanje nezavisnog odeljenja u sastavu Ministarstva finansija. U julu 2010. godine Komisija za kontrolu državne pomoći usvojila je inventar za 2009. godine. Međutim, administrativni kapaciteti Odeljenja za kontrolu državne pomoći treba da budu značajno ojačani. Srbija treba da nastavi sa svojim naporima da uspostavi evidenciju u sprovođenju odluka državne pomoći. Generalno, prema Izveštaju, Srbija je i dalje umereno napredovala u ispunjavanju uslova Prelaznog sporazuma u oblasti konkurencije. Ističe se da kapacitet i stručnost Komisije za Zaštitu konkurencije i pravosuđa mora da bude ojačana.

Ciljevi, politika i mere

- Podizanje institucionalnih kapaciteta Komisije za zaštitu konkurencije i Odeljenja za kontrolu državne pomoći. Kritičan faktor uspešnosti antimonopolske institucije predstavljaju upravo kadrovi, pa je zbog toga od velikog značaja da oni budu adekvatno finansijski stimulisani, u cilju sprečavanja potencijalne zloupotrebe i pojave korupcije;

- Donošenje podzakonske regulative - set podzakonskih akata, kojima bi se detaljnije regulisali principi i procedure za npr. procenu efekata integracija na ekonomsku efikasnost i ekonomsko blagostanje; za izuzeće od zabrane određenih sporazuma po vrstama itd. Važna oblast regulative odnosi se na pitanje tretmana državnih, odnosno prirodnih monopola, identifikaciju javnih usluga za koje postoji opšti interes i na koje se neće dosledno primenjivati pravila konkurencije, ali ipak zahtevaju sprovođenje mera ekonomske regulacije kako bi se sprečila zloupotreba dominantnog položaja;

- Efikasno sudsko rešavanja sporova iz oblasti zaštite konkurencije - potrebno je unaprediti kapacitete adekvatnom obukom sudija u pogledu antimonopolske politike, s obzirom na njihovo izuzetno skromno iskustvo u ovoj oblasti;

- Edukacija privrednih subjekata - očekuje se da će i svi privredni subjekti ozbiljnije pristupiti upoznavanju sa pravilima zaštite konkurencije, jer je u dosadašnjoj praksi uočeno da su određene radnje povrede konkurencije bile često rezultat njihovog nedovoljnog poznavanja.

Zato će se u narednom periodu uložiti dodatni napori za tzv. competition advocacy, približavanju pravila i njihovog značaja privrednim subjektima.

Pravila zaštite konkurencije ne uređuju igrače, ne uređuju ni igru, već teren za igru. On mora biti ravan, jednak za sve, ne sme da sadrži prepreke za ulazak u igru, i ne sme da daje prednost neefikasnim i neuspešnim igračima, pa makar iza nekih od njih stajala i država. Efekat takvog uređenja "terena" jeste mogućnost da akteri iskažu svoje mogućnosti u skladu sa svojim potencijalom, kreativnošću, inovacijom, veštinom. To je put ka krajnjem proizvodu ili usluzi najvišeg mogućeg kvaliteta za najnižu ekonomsku cenu. To je put ka tržištu u kojem se intenzivira ekonomska aktivnost i rast investicija.

7. Privatizacija i restrukturiranje

Osnovni nalazi. Privatizacioni model u Srbiji nije neposredno produkovao izrazite pozitivne efekte na razvoj industrije. Osnovni razlog je što je privatizacija društvenih preduzeća u privredi Srbije, pa i u industriji, predugo trajala. Ona je započeta još 1990. godine, a nije potpuno okončana ni 2010. godine. Neprivatizovana društvena preduzeća koja su poslovala u tom periodu nisu se restrukturirala i razvijala zbog same činjenice da su očekivala privatizaciju. Ona su investirala i prilagođavala se tržištu samo u meri koja je bila nužna da opstanu, odnosno da budu u stanju da isplaćuju zarade zaposlenima. Slično ponašanje je bilo svojstveno društvenim preduzećima i pre započinjanja privatizacije u Srbiji, odnosno u okviru čistog, globalnog društveno-svojinskog modela privređivanja (zaposleni kao upravljači nisu imali interes da finansiraju razvoj preduzeća nauštrb zarada, a država i privatni investitori su bili isključeni kao investitori po prirodi samog svojinskog), tako da je započeta, a nedovršena privatizacija društvenih preduzeća samo još više pojačala njima i inače inherentnu razvojnu inertnost. Uz navedeno negativno dejstvo samog predugog trajanja procesa privatizacije društvenih preduzeća, uključujući i industrijska, na razvoj preduzeća tokom prve decenije privatizacije u Srbiji krajnje negativno delovao je i ambijent u kome su ona poslovala, jer se raspalo jugoslovensko tržište, a privreda Srbije je bila pod spoljnim sankcijama. Svi ovi faktori imali su za posledicu da su preduzeća u industriji Srbije tokom dugotrajnog procesa privatizacije ne samo zaostajala u razvoju, nego su poslovno i resursno devastirana.

Zakonska regulativa. Izostanak zadovoljavajućih pozitivnih efekata privatizacije na industrijska preduzeća i industriju Srbije u celini posledica je i zakonske regulative u okviru koje je realizovana privatizacija tokom protekle dve decenije. Ta regulativa je nekoliko puta menjana, i to ne putem korekcija i nadogradnje jednog odabranog modela privatizacije što bi bilo logički opravdano, već se radilo o radikalnoj zameni jednog modela privatizacije drugim.

Inicijalni model privatizacije, regulisan Zakonom o društvenom kapitalu s kraja 1989. godine i primenjivan u tadašnjoj (integralnoj) Jugoslaviji, omogućavao je da zaposleni relativno lako steknu većinsko vlasništvo u preduzećima u kojima su radili. To isto je omogućavao i model privatizacije koji je primenjivan u Srbiji od 1991. godine (prema srpskom Zakonu o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine), i to ne toliko zbog njegovih normiranih povoljnosti za zaposlene, već zbog činjenice da su zaposleni kao kupci akcija društvenih preduzeća odlaganjem uplata tokom 1992. godine i 1993. godine ostvarivali velike inflatorne dobitke omogućene tadašnjom hiperinflacijom. Zaposleni su, zahvaljujući inflaciji, početkom 1994. godine imali većinske pakete akcija u pretežnom broju preduzeća u Srbiji. Međutim, u Srbiji su 1994. godine usvojene izmene zakona o privatizaciji donesenog 1991. godine, kojima je naloženo da se revidiraju privatizacije društvenih preduzeća, tako što će se iz uplata zaposlenih kao kupaca akcija eliminisati inflatorni dobici. Takva revizija izvršenih privatizacija rezultovala je svođenjem vlasničkog učešća zaposlenih u kapitalu preduzeća na najviše nekoliko procentnih poena, koliko su realno i platili za akcije. Učešće

društvenog kapitala u ukupnom kapitalu preduzeća ponovo je postalo dominantno, tako da su praktično anulirani rezultati četvorogodišnje privatizacije u Srbiji.

U periodu od 1994-1997. godine proces privatizacije u Srbiji gotovo da se nije ni odvijao, jer je za akcije preduzeća trebalo da se plati praktično puna cena (najčešće utvrđena na nerealno visokom nivou), pa zaposleni nisu imali interes da pokrenu proces privatizacije preduzeća, koja inače nije bila obavezna. Anuliranje prethodne privatizacije (izmenom zakona 1994. godine), dodatno je odvraćalo zaposlene u društvenim preduzećima da (ponovo) pokreću postupak njihove privatizacije.

Model privatizacije koji je počeo da se primenjuje od 1997. godine, koji je uveden Zakonom o svojinskoj transformaciji, trebalo je ponovo da podstakne pokretanje postupaka privatizacije društvenih preduzeća od strane zaposlenih. Taj model davao je mogućnost zaposlenima i građanima (zaposlenima prioritetno) da steknu besplatno do 30% učešća u kapitalu preduzeća, a kupovinom na rate uz veliki popust i do 60% učešća. Ove pogodnosti ponovo su podstakle privatizaciju, ali ona ipak nije bila masovna. Razlozi za izostanak masovne privatizacije prema Zakonu iz 1997. godine su delom u činjenici da menadžerima preduzeća nije odgovarala dominacija privatne svojine u preduzećima, pa su odlagali pokretanje postupka, a i tadašnja vlast u Srbiji nije blagonaklono gledala na privatizaciju društvenih preduzeća, iako ju je ozakonila, jer se nakon sprovedene privatizacije umanjivao njen uticaj na privredu. Ipak, po modelu privatizacije iz 1997. godine, u periodu od 3-4 godine koliko je on primenjivan, privatizovano je oko 800 društvenih preduzeća, među kojima su bila i neka od najboljih.

Model privatizacije iz 1997. godine, koga je karakterisalo sticanje vlasništva nad kapitalom društvenih preduzeća od strane (uglavnom) zaposlenih, zbog čega je ovaj model često nazivan "insajderskim" ili "modelom podele", 2001. godine je zamenjen novim modelom, "modelom prodaje" društvenog i državnog kapitala. Uvođenje "modela prodaje" društvenog kapitala umesto nekoliko "modela podele" koji su primenjivani tokom 10 prethodnih godina, obrazlagano je slabostima "insajderske privatizacije" (konfliktnost ciljeva zaposlenih kad su oni istovremeno i akcionari preduzeća) i potrebom da se što pre dođe do većinskog učešća u kapitalu preduzeća od strane jednog vlasnika, pa samim tim i do dobrog korporativnog upravljanja. Prihodi od prodaje društvenog kapitala nisu isticani kao razlog za uvođenje ovog novog modela privatizacije.

Primenom "modela prodaje" društvenog i državnog kapitala prema Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine - čije su odredbe u međuvremenu menjane i dopunjavane samo u tehničkom smislu dok je suština modela ostala nepromenjena - kapital preduzeća privatizuje se bez ostatka. Po ovom modelu, 70% društvenog kapitala se prodaje, a zaposlenima se deli besplatno do 30% akcija u slučaju prodaje metodom javne aukcije (u principu manja preduzeća), odnosno do 15% u slučaju prodaje metodom javnog tendera (veća ili značajnija preduzeća), dok se 15% akcija (kapitala) rezerviše za podelu građanima.

Po "modelu prodaje", odnosno Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, trebalo bi da se okonča privatizacija društvenih preduzeća u Srbiji. Zakonom se, naime, propisuje da će za sva preduzeća sa društvenim kapitalom za koja do 31. decembra 2008. godine ne bude oglašena prodaja kapitala biti pokrenut postupak prinudne likvidacije. Aktuelnim modelom privatizacija društvenog kapitala, privatizacija u Srbiji potpuno se završava i u pogledu privatizacije manjinskih delova društvenog kapitala, koji su preostali u preduzećima privatizovanim po ranije važećim zakonima; takav kapital privatizovan je i privatizuje se korišćenjem tzv. metoda "tržišta kapitala" (za razliku od metoda javne aukcije i metoda javnog tendera, koji se primenjuju na privatizaciju preduzeća u kojima je društveni kapital većinski).

Primenom aktuelnog modela prodaje društvenog kapitala, ukupno je prodato/privatizovano, 2402 preduzeća - od čega javnim tenderom 93, aukcijama 1598, a putem "tržišta kapitala" 711 preduzeća. Preostalo je da se privatizuje još 307 preduzeća - odnosno samo oko 11% od ukupnog broja preduzeća koja su podlegala obavezi privatizacije.

Posmatrano po broju privatizovanih preduzeća, rezultati privatizacije preduzeća u prerađivačkoj industriji i u građevinarstvu su povoljniji nego za privredu u celini. U prerađivačkoj industriji privatizovano je 878 preduzeća - 60 javnim tenderom, 515 aukcijskim metodom, a 303 putem tržišta kapitala - a preostalo je da se privatizuje još 39 preduzeća, to jest samo oko 4%. U građevinarstvu je preostalo da se privatizuje još oko 6% preduzeća - privatizovano je ukupno 290 preduzeća (tenderom 11, aukcijskim metodom 200, putem tržišta kapitala 79 - a pokrenut je postupak privatizacije za još 18 preduzeća).

Navedeni rezultati govore da se privatizacija društvenog kapitala u Srbiji - i u privredi u celini, i u prerađivačkoj industriji i građevinarstvu - ipak privodi kraju. Međutim, predugo trajanje procesa privatizacije, zajedno sa navedenim menjanjem modela privatizacije i nepovoljnim opštim ekonomskim uslovima (raspad jugoslovenskog tržišta i spoljne sankcije/izolacija), imalo je za posledicu suboptimalne efekte privatizacije na sama privatizovana preduzeća, a i preostalo je da se izvrše značajne aktivnosti u okviru same privatizacije, koje su vezane pre svega za:

- nedovršenu privatizaciju velikih industrijskih preduzeća,

- neizvršeno restrukturiranje i privatizaciju javnih preduzeća i

- na poništene privatizacije, odnosno raskinute ugovore o kupoprodaji preduzeća.

Privatizacija velikih industrijskih preduzeća. Sa stanovišta privatizacije, velika industrijska preduzeća mogu se podeliti u tri grupe, koje su od približno jednakog značaja:

1) grupa relativno uspešnih industrijskih preduzeća privatizovanih pretežno po modelu iz 1997. godine (sa završetkom privatizacije preko "tržišta kapitala", po važećem modelu), uz manji broj takvih preduzeća privatizovanih po važećem modelu;

2) grupa velikih industrijskih preduzeća, koja su uglavnom prodata u okviru važećeg modela privatizacije, a poslovno su neuspešna, ili je raskinut ugovor sa njihovim kupcima;

3) grupa neprivatizovanih velikih industrijskih preduzeća koja posluju društvenim kapitalom. Predmet aktivne politike i direktnog angažovanja državnih organa u predstojećem periodu biće industrijska preduzeća iz grupe 2) i iz grupe 3).

Kod neuspešnih preduzeća iz grupe 2) koja su definitivno privatizovana jer nema uslova za raskid ugovora sa vlasnicima/kupcima, država bi ipak trebalo da interveniše odgovarajućim merama pomoći (prema posebnom Programu), a u krajnjem slučaju država može da pomogne kroz efikasnost stečajnih postupaka, ukoliko se za ta preduzeća pokrene stečaj. U slučaju velikih industrijskih preduzeća iz ove grupe kod kojih je raskinut kupoprodajni ugovor, država će, kao većinski vlasnik, ili pokretati stečajne postupke za ova preduzeća, ili tražiti strateške partnere za zajednička ulaganja radi njihovog restrukturiranja, a samo izuzetno ih sama restrukturirati u cilju ponovne prodaje u standardnom postupku (javni tender ili javna aukcija).

Sličan tretman kao preduzeća iz grupe 2) kod kojih je raskinut ugovor o prodaji imaće i neprivatizovana velika industrijska preduzeća, iz grupe 3). I to su, naime, devastirana,

neuspešna preduzeća, koja treba što pre da prođu kroz postupak stečaja, ili da budu restrukturirana uključivanjem strateških partnera, jer je njihova direktna privatizacija po standardnom postupku malo verovatna. U svakom slučaju, odluka o postupanju sa ovim preduzećima mora da bude donesena u što kraćem roku, s obzirom da je veliko kašnjenje sa privatizacijom ovih preduzeća jedan od glavnih uzroka njihovog lošeg resursnog i poslovnog stanja.

Značaj restrukturiranja i privatizacije javnih preduzeća. Važeći Zakon o privatizaciji odnosi se na privatizaciju ne samo društvenog, već i državnog kapitala u preduzećima. Država Srbija imala je vlasništvo nad kapitalom gotovo isključivo javnih preduzeća (utilities), kako od republičkog, tako i od lokalnog značaja. Kapital ovih preduzeća, sa izuzetkom naftne industrije i delom telekomunikacija, još uvek nije privatizovan. Ova preduzeća nisu čak ni korporatizovana, u smislu dobijanja pravne forme primerene društvima kapitala. Smetnja njihovoj korporatizaciji su postojeća zakonska rešenja po kojima su sva sredstva kojima posluju ova preduzeća u državnoj svojini - kao i njihov kapital. Ovakva zakonska rešenja još veća su smetnja privatizaciji javnih preduzeća, što se pokazalo nakon prodaje javnog preduzeća iz naftne industrija (NIS). Stoga će u predstojećem periodu biti izmenjen zakonski tretman imovine javnih preduzeća - ona će preći u njihovu svojinu - tako da će ova preduzeća stvarno imati kapital, koji će biti iskazan u akcijama ili udelima. Nakon ovakve korporatizacije javnih preduzeća, njihov kapital biće privatizovan, delimično ili u potpunosti, što će zavisiti od prirode i strateških ciljeva države koji se razlikuju za različita preduzeća.

Restrukturiranje javnih preduzeća (pri čemu njihovo organizaciono i statusno restrukturiranje kako je napred navedeno predstavlja minimum), kao i njihova privatizacija od značaja je pre svega za povećanje efikasnosti ovog inače velikog segmenta srpske privrede. Restrukturiranje i privatizacija javnih preduzeća imaće, međutim, i veliki posredan pozitivan uticaj na ostalu privredu Srbije, uključujući industriju i građevinarstvo. Radi se o tome da će sadašnja javna preduzeća nakon restrukturiranja i privatizacije postati poslovno kompatibilna sa ostalom privredom - njihovo poslovodstvo dobiće pune ingerencije, preduzeća će moći da daju sredstva obezbeđenja u poslovanju itd. Dodatni pozitivan efekat od restrukturiranja i privatizacije javnih preduzeća ispoljavaće se na ostala preduzeća tako što će ona od "javnih preduzeća" dobijati kvalitetnije proizvode i usluge, i to po cenama koje uvažavaju tržišne principe. Sadašnje cene proizvoda i usluga javnih preduzeća nisu, naime, zasnovana na tržišnim principima i ne postoji izvesnost u pogledu njihovog budućeg kretanja, što stvara probleme drugim, pre svega industrijskim preduzećima u poslovnom odlučivanju, posebno kod donošenja investicionih odluka.

Poništene privatizacije. Preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o prodaji kapitala (poništena privatizacija) treba tretirati kao da nisu ni privatizovana, odnosno za broj poništenih privatizacija treba uvećati ukupan broj neprivatizovanih preduzeća. Od navedenog ukupnog broja privatizovanih preduzeća, 2402, poništeno je 586 privatizacija, ili 24,4%. Kad se na broj neprivatizovanih preduzeća doda broj onih koja bi trebalo ponovo da budu privatizovana nakon raskida ugovora, onda od ukupnog broja preduzeća koja podležu privatizaciji treba da se privatizuje njih oko 33%. Tako posmatrano, relativizuje se zaključak da je privatizacija preduzeća u privredi Srbije pri samom kraju. Isto važi i za industrijska preduzeća, kao i za preduzeća u građevinarstvu. U slučaju prerađivačke industrije, raskinuto je 29,4% ugovora, u građevinarstvu 28,6%, tako da u industriji preostaje da se (po prvi put i ponovljeno) privatizuje oko 32%, a u građevinarstvu oko 33% od ukupnog broja preduzeća koja su podlegala privatizaciji društvenog kapitala.

Sa stanovišta potencijalne uspešnosti ponovne privatizacije preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o prodaji kapitala, ta preduzeća karakteriše jedna povoljnija i jedna nepovoljnija okolnost u odnosu na stanje u vreme prethodne privatizacije. Povoljnija okolnost sastoji se u tome što država nakon poništene privatizacije ima sve ingerencije većinskog vlasnika

preduzeća koje, shodno Zakonu o privatizaciji, i ostvaruje preko svog privremenog zastupnika kapitala, što nije bio slučaj pre inicijalne prodaje društvenog kapitala. Nepovoljnija okolnost je što su preduzeća kod kojih je raskinut ugovor, po pravilu, u još lošijem stanju nego pre (poništene) privatizacije. Ugovori su, naime, raskidani ne samo kad kupci nisu platili ugovorenu cenu, već prvenstveno zbog toga što nisu ispunjavali obavezu da investiraju određene iznose sredstava predviđene ugovorima o prodaji, ili zbog toga što su prekidali poslovanje, ili prodavali imovinu preduzeća u meri u kojoj to nisu smeli da čine bez saglasnosti Agencije za privatizaciju - što je sve uticalo da preduzeća do raskida ugovora poslovno propadaju.

Veći broj preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji, posebno u industriji i građevinarstvu, moraće da bude privatizovan u postupku stečaja, a samo kod manjeg broja moći će da se ponovi standardni postupak prodaje, odnosno nalaženja novog većinskog vlasnika. Od izuzetnog je značaja da se u što kraćem roku za svako konkretno preduzeće iz grupe poništenih privatizacija utvrdi da li će se za njega pokrenutu stečaj ili postupak ponovne prodaje. Za jedan broj ovih preduzeća, koji je svakako mali, može da bude utvrđeno da je isplativo i moguće da ona budu poslovno unapređena odgovarajućim ulaganjima, kako bi naknadno bila uspešnije privatizovana.

Značaj restrukturiranja i privatizacije finansijskog sektora

Činjenica da je finansijski sektor u Srbiji praktično privatizovan od velikog je značaja za tzv. realni sektor, pre svega za industriju i građevinarstvo, iz dva razloga. Prvi razlog je u tome što preduzeća iz realnog sektora imaju u svom okruženju banke koje su u stanju i da ocene isplativost ulaganja u njihove projekte, i da im ponude dovoljno kredita da te projekte realizuju, pod tržišnim uslovima. Nekadašnje banke u Srbiji, čiji su vlasnici i klijenti bila društvena preduzeća, ne samo da nisu doprinosile unapređenju realnog sektora i menjanju njegove strukture, nego su, svojevrsnom politikom "mekih budžetskih ograničenja", doprinosile održavanju postojećeg stanja u privredi i njegovom unazađivanju. Takvih banaka u Srbiji više nema, zamenjene su standardnim bankama sa privatnim, uglavnom inostranim kapitalom.

Drugi razlog zbog koga je finansijski sektor od značaja za realni sektor, odnosno za industriju i građevinarstvo, jeste u tome što iskustvo iz uspešno izvedenog restrukturiranja i privatizacije finansijskog sektora može korisno da posluži u dovršavanju restrukturiranja i privatizacije ostale privrede. Za nekadašnje velike banke u Srbiji za koje je ocenjeno da nemaju nikakvu perspektivu pokrenuti su stečajni postupci, koji se još odvijaju, a banke sa perspektivom su prodate, tako da je ostala samo jedna značajnija banka sa državnim kapitalom. Ispostavilo se da su svi ljudski i materijalni resursi banaka u stečaju u međuvremenu angažovani, tako da su veliki otpori stečaju bili neosnovani. Ovo iskustvo može da bude od značaja u postupanju sa neprivatizovanim industrijskim preduzećima i onim preduzećima kod kojih su raskinuti ugovori o prodaji kapitala.

Dalji razvoj finansijskog i realnog sektora, pre svega industrije, u tesnoj su uzajamnoj vezi. Finansijski sektor neće moći da prosperira ukoliko realni sektor ne bude podoban za bankarske plasmane. To se već dešava, jer su preduzeća prezadužena i nemaju više slobodne imovine za davanje sredstava obezbeđenja. Rešavanju ovog problema svakako će morati da doprinese država.

Problemi restrukturiranja

Nakon dugotrajne specifične političko-ekonomske krize tokom devedesetih godina prošlog veka, sva preduzeća u Srbiji, uključujući pre svega industrijska i građevinska, bila su u

takvom stanju da im bilo potrebno i (a) upravljačko, i (b) proizvodno-poslovno i finansijsko restrukturiranje.

Korporativno upravljanje u privatizovanim preduzećima. Privatizacija društvenog kapitala, koja se u Srbiji sprovodi tokom prethodnih 20 godina, treba da dovede do ostvarenja dva najvažnija, uzajamno povezana cilja: boljeg korporativnog upravljanja i omogućavanja delovanja mehanizama tržišta kapitala. Ispostavilo se, naime, da u društveno-svojinskim preduzećima, u kojima vlasnik kapitala nije definisan, nije moguće efikasno korporativno upravljanje, jer zaposleni kao upravljači vode računa prvenstveno o svojim zaradama, u koje prelivaju i dobit preduzeća umesto da je reinvestiraju; novi kapital se uvek suboptimalno generiše, a i nemoguća je njegova tržišna alokacija, jer nema vlasnika. Privatizacija društvenog kapitala bi trebalo da dovede i do boljeg korporativnog upravljanja, i do generisanja i tržišne alokacije kapitala. Smatralo se da modeli privatizacije besplatnom podelom kapitala preduzeća, pre svega zaposlenima, primenjivani u Srbiji tokom devedesetih godina prošlog veka, sporo dovode do boljeg korporativnog upravljanja, jer se do većinskog vlasništva u preduzećima dolazi tek nakon sekundarne prodaje akcija. Zbog toga se od 2001. godine prešlo na model privatizacije po kome se prodaje većinsko učešće u kapitalu, kako bi se što pre došlo do dobrog korporativnog upravljanja. U stvarnosti se desilo da su rezultati privatizacije u pogledu korporativnog upravljanja u privatizovanim preduzećima približno isti kod preduzeća privatizovanih modelom besplatne podele i preduzeća na koja je primenjen aktuelni privatizacioni model prodaje većinskog učešća u kapitalu. Ovo stoga što je i u preduzećima koja su privatizovana modelom podele akcija relativno brzo došlo do ukrupnjavanja vlasništva, pri čemu je podsticaj za prodaju disperzovanih akcija dolazio ili sa strane ponude - u slučaju manje uspešnih preduzeća, gde su mali akcionari sami želeli da prodaju akcije - ili sa strane tražnje, u slučaju atraktivnih preduzeća, za čije akcije su kupci nudili malim akcionarima visoke cene.

Generalno posmatrano, stanje korporativnog upravljanja ni u privatizovanim preduzećima u Srbiji nije zadovoljavajuće. Na to pre svega ukazuju slabe poslovne i razvojne performanse celokupne industrije Srbije. Ispostavilo se da je privatizacija svakako potreban, ali ne i dovoljan uslov za dobro korporativno upravljanje. U slučaju Srbije je očit nedostatak dovoljnog broja kvalitetnih i kompetentnih kupaca preduzeća, na šta najneposrednije ukazuje veliki broj poništenih privatizacija. Ovo upućuje na zaključak da će i nakon potpunog završetka procesa privatizacije, biti potrebno da se vodi politika unapređenja korporativnog upravljanja, kroz edukaciju, a i usavršavanjem privredne regulative i njenom doslednom primenom.

Postprivatizaciono restrukturiranje. Za suštinsko restrukturiranje preduzeća u Srbiji, poslovno-programsko i finansijsko, ostavljeno je da bude realizovano od strane novih vlasnika, nakon privatizacije. Da bi se uvećala izvesnost da će nova uprava privatizovanih preduzeća tako i da postupa, u ugovore o kupoprodaji preduzeća uključivana je, i uključuje se, obaveza kupca da investira određene iznose, za koju obavezu kupac obezbeđuje i bankarske garancije. Neispunjavanje ove obaveze jedan je od češćih razloga za raskid ugovora o kupoprodaji. Obavezno investiranje, prema programu koji predstavlja komponentu ugovora o kupoprodaji kapitala preduzeća, svakako je odigralo pozitivnu ulogu u postprivatizacionom restrukturiranju preduzeća, ali standardni ugovori o kupoprodaji kapitala preduzeća sadrže i neke obaveze kupaca koje imaju potpuno suprotne efekte. To se odnosi na obavezu zadržavanja iste delatnosti preduzeća, na zabranu prodaje imovine iznad određene vrednosti i na zabranu otpuštanja radnika tokom određenog perioda. Ove ugovorne obaveze i zabrane, koje su usmerene na sputavanje zloupotreba od strane kupaca, sputavaju istovremeno i poslovnu fleksibilnost privatizovanih preduzeća, te u suštini doprinose zamrzavanju postojeće, inače neadekvatne, privredne strukture. Svakako je bilo moguće drugim merama sprečavati štetne radnje od strane nesolidnih kupaca, kako bi se

ostalim kupcima preduzeća ostavilo više poslovne slobode, čemu kod preostalih privatizacija treba da se posveti posebna pažnja.

Specifična zakonska regulativa. Zakonom o privatizaciji predviđeno je restrukturiranje preduzeća i pre procesa privatizacije. Međutim, ovo restrukturiranje vrši se samo u slučaju kad Agencija za privatizaciju proceni da preduzeće ne može da bude prodato u standardnom postupku javnog tendera ili javne aukcije, pre svega zbog toga što mu je organizacioni oblik neprikladan, ili ima prevelike dugove prema državi i pravnim licima u njenoj svojini (tzv. državni poverioci). Za takva preduzeća Agencija donosi odluku o restrukturiranju, kojom ona dobijaju specifičan formalno pravni status - "preduzeće u restrukturiranju". Status "preduzeća u restrukturiranju" ima, prema Zakonu, za posledicu (a) da državni poverioci uslovno otpisuju svoja potraživanja prema njemu, koja naplaćuju iz prodajne cene na pro rata osnovi kad se preduzeće proda, i (b) da nad imovinom ovih preduzeća ni jedan poverilac ne može da sprovede prinudno izvršenje sve dok je ono "u restrukturiranju". Isključivi cilj ovakvog pretprivatizacionog restrukturiranja jeste da preduzeća postane i ostane "prodavljivo" - tako što će se podeliti, spojiti, ili proći kroz neku drugu statusnu podelu, zatim time što će mu kroz (uslovni) otpis dugova prema državnim poveriocima kapital dobiti makar minimalnu pozitivnu vrednost i, najzad, tako što mu poverioci kroz prinudno izvršenje prodati delove ključne imovine i učiniti ga neutrživim kao celinu. Za preduzeća "u restrukturiranju" važeći Zakon o privatizaciji ne predviđa nikakva ulaganja radi suštinskog restrukturiranja, niti se u praksi vrši takvo investiranje. Ono se ostavlja kupcu preduzeća, odnosno investiranje u preduzeća vrši se u okviru postprivatizacionog restrukturiranja.

Pretprivatizaciono restrukturiranje kako je ono regulisano Zakonom je svakako potrebno i može da bude veoma korisno sa stanovišta omogućavanja privatizacije preduzeća sa društvenim kapitalom. Međutim, korišćenje ovog "metoda privatizacije" i u slučaju kad je očigledno da on na kraju neće omogućiti prodaju konkretnog preduzeća standardnim metodom javne aukcije ili tendera ima samo negativne posledice. Tada davanje preduzeću statusa "u restrukturiranju" praktično odlaže status "u stečaju" - pri čemu i inače postoji velika sličnost između ova dva statusa, pre svega u pogledu zaštite od prinudnog izvršenja. Negativne posledice predugog zadržavanja preduzeća sa statusom "u restrukturiranju" ogledaju se u svojevrsnom konzerviranju ovih preduzeća, odnosno njihovih resursa. Da se nad ovim preduzećima brzo sprovede stečajni postupak, njihovi resursi bi mogli da budu uspešno aktivirani u istoj delatnosti, ili bi dobili neku alternativnu upotrebu, čime bi takođe bila izvršena privatizacija, sa istovremenim doprinosom restrukturiranju privrede.

Iz navedenih razloga, ne bi se smelo dozvoliti da se neprivatizovana preduzeća predugo zadržavaju sa statusom "u restrukturiranju", niti bi ovaj "metod privatizacije" smeo da se primenjuje tako masovno kao što se to dešava: trenutno je u restrukturiranju 127 preduzeća, odnosno oko 14% od ukupnog broja preduzeća koja treba da budu privatizovana (po prvi put, ili nakon raskida ugovora). U industriji ima najviše preduzeća "u restrukturiranju" - preko 20% od onih koja su preostala za privatizaciju, dok je u građevinarstvu takvih preduzeća procentualno znatno manje, oko 5%.

Nosioci (vodeće snage) industrijskog restrukturiranja

Industrijsko restrukturiranje u Srbiji oslanjaće se i u predstojećem periodu na:

- privatizaciju, odnosno njeno završavanje,

- strane greenfield investicije i

- razvoj konkurencije generalno i na jačanje pojedinih konkurentnih kompanija.

Proces privatizacije. Bez obzira na dosadašnje suboptimalne efekte postprivatizacionog restrukturiranja preduzeća, proces privatizacije, odnosno njegovo završavanje, i dalje ostaje glavni oslonac industrijskog restrukturiranja u Srbiji. U industriji je ostalo da se privatizuje oko 32% preduzeća (po prvi put i ponovljeno, nakon raskida ugovora), a u građevinarstvu oko 33% preduzeća, tako da bar ova preostala privatizacija može da bude izvedena bez slabosti koje su uočene u ranijem periodu i da rezultuje maksimalno pozitivnim efektima u pogledu restrukturiranja tih preduzeća, kao i industrije, odnosno građevinarstva posmatranih u celini. Za ovakav ishod potrebno je, pre svega, da se privatizacija izvrši u što kraćem periodu, kako ne bi došlo da daljnjeg poslovnog i resursnog ruiniranja ovih preduzeća. Pošto se radi o preduzećima koja se nalaze u još gorem stanju od preduzeća koja su već privatizovana, detaljnom analizom od strane Agencije za privatizaciju treba da se utvrdi za koja iz skupa neprivatizovanih preduzeća mora da se pokrene postupak stečaja, umesto da se takva preduzeća zadržavaju "u restrukturiranju".

Preduzeća za koja se utvrdi da mogu da budu privatizovana kao poslovni entiteti, mogla bi da budu privatizovana i u drugačijem postupku nego što su standardne prodaje kapitala metodom javne aukcije i javnog tendera. Do sada primenjivani metodi privatizacije trebalo bi da budu na razne načine modifikovani, a u svakom slučaju mora se omogućiti privatizacija dokapitalisanjem ovih preduzeća, pri čemu bi društveni/državni deo kapitala mogao da bude prodat istovremeno sa dokapitalisanjem privatnim kapitalom, ili naknadno. Zbog toga, proces privatizacije bi trebalo završiti, najkasnije, do kraja 2012. godine.

Strane direktne investicije (greenfield). Zastupljenost industrije u privredi Srbije bila bi nedovoljna, čak i u slučaju da su sva postojeća industrijska preduzeća privatizovana i da su poslovno uspešna. Isto važi i za samu strukturu industrije u Srbiji. Ovo je posledica činjenice da u okviru društveno-svojinskog privrednog sistema koji je u Srbiji funkcionisao tokom pola veka nije moglo da deluje tržište kapitala i da je postojao sistemski problem osnivanja novih preduzeća. Po prirodi stvari, nije se moglo očekivati da društvena preduzeća osnivaju nova preduzeća i da ih poklanja drugim radnim kolektivima, niti je bilo ko, sem u nekim slučajevima država, imao interes da to čini. Zato za osnivanjem novih, greenfield preduzeća u srpskoj industriji postoji i velika potreba, i mogućnosti da ta preduzeća, popunjavajući prazan prostor u industrijskoj strukturi, uspešno posluju. Pošto u Srbiji nema dovoljno domaćeg kapitala za ove namene, očekuje se da se greenfield investicije realizuju putem stranih ulaganja. Opštevažeći podsticaji za takva ulaganja u Srbiji su relativno zadovoljavajući, tako da preostaje, što je jednako značajno, da se sa potencijalnim stranim investitorima u greenfield preduzeća neposredno komunicira i da im se na lokalnom nivou kreiraju uslovi koje zahtevaju konkretni projekti.

Razvoj konkurencije i jačanje pojedinih konkurentnih kompanija. Već sama promena privrednog sistema do koje dolazi privatizacijom, omogućava ulazak novih kompanija, koji je u prethodnom privrednom modelu bio sistemski inhibiran, a ulazak novih kompanija (free entry) je osnovni mehanizam stvaranja konkurentne industrijske strukture. Razume se da je potrebna i odgovarajuća regulativa kao i institucije za zaštitu konkurencije, što u Srbiji već postoji.

Srpskoj industriji su, međutim, potrebne i snažne, konkurentne kompanije, pre svega izvozno orijentisane, što je izuzetno značajno zbog spoljnotrgovinskih deficita koje decenijama generiše srpska privreda. Takve kompanije potrebne su i da bi se za njih vezivala mala i srednja preduzeća, pre svega proizvođači komponenti za kompleksnije finalne proizvode. Zbog toga je tokom perioda restrukturiranja i intenziviranja razvoja srpske industrije opravdano da i država ulaže u velika, prosperitetna industrijska preduzeća, odnosno u infrastrukturu koja neposredno podržava njihove poslove, kao što je slučaj sa angažovanjem države na projektu Fiat Automobili Srbija (FAS). Takvih industrijskih projekta i angažovanja države sa navedenim ciljem biće više.

Stečajna regulativa

Dobra stečajna regulativa i efikasno sprovođenje stečajnih postupaka može da doprinese restrukturiranju i razvoju industrije i građevinarstva na više načina: time što dovodi do bolje uprave preduzeća u slučaju kad se stečaj okončava primenom plana reorganizacije ili prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica; tako što se sredstva preduzeća u stečaju alociraju u druge, isplativije upotrebe kad se stečaj okončava prodajom imovine u postupku bankrotstva; stečajem se štite druga preduzeća kao poverioci, jer naplaćuju svoja potraživanja u mogućoj meri; generalno, stečajem se sa tržišta eliminišu preduzeća koja kontaminiraju dužničko-poverilačke odnose, jer generišu lanac neispunjavanja obaveza koje preduzeća imaju jedna prema drugima.

U Srbiji je tokom poslednje decenije dva puta menjana stečajna regulativa, a i obučen je i licenciran dovoljan broj stečajnih upravnika. Novim Zakonom o stečaju donesenim 2009. godine skraćeno je trajanje stečajnog postupka, a i detaljno je razrađen slučaj kad se istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka podnosi unapred pripremljeni plan reorganizacije preduzeća stečajnog dužnika. Usvajanjem ovog unapred pripremljenog plana stečaj se odmah i okončava, i preduzeće nastavlja da posluje u skladu sa planom reorganizacije. Ovakvi stečajevi, primenjeni na preduzeća koja mogu da opstanu, odnosno kod kojih bankrotstvo nije neizbežno, mogu da budu od izuzetnog značaja upravo za srpsku privredu. Ovo stoga što u Srbiji postoji izrazito veliki otpor primeni stečaja. U stečaju se raskida radni odnos sa zaposlenima, a u prethodnom društveno-svojinskom privrednom sistemu jednom stečeno zaposlenje bilo je trajno i praktično definitivno, tako da se stečaj doživljava kao atak na prava zaposlenih. Zato stečaj u Srbiji ima loše političke posledice, pa se izbegava, čak i u slučaju privatnih preduzeća.

Stečaj sa unapred pripremljenim planom reorganizacije mogao bi da bude primenjen na neprivatizovana preduzeća koja su "u restrukturiranju", eventualno i na pojedina druga neprivatizovana industrijska preduzeća. U svakom slučaju, najveći broj neprivatizovanih preduzeća trebalo bi da bude podvrgnut stečajnom postupku, uključujući bankrotstvo, i da se tako okonča privatizacija. Institucionalni kapaciteti postoje, jer Agencija za privatizaciju ima i ulogu stečajnog upravnika za preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom.

Restrukturiranje prerađivačke industrije i građevinarstva

Restrukturiranje prerađivačke industrije i građevinarstva u Srbiji ne može da bude prepušteno samo spontanom delovanju faktora koji će inače presudno uticati na budući razvoj ovih delatnosti, kao što su privatizacija i ulazak novih kompanija na tržište (free entry) pre svega kroz strane direktne investicije. Ovo stoga što su industrija i građevinarstvo u Srbiji izuzetno značajni segmenti ukupne privrede, a trenutno su u krajnje nezadovoljavajućem stanju, kako kvantitativno (po učešću u generisanju domaćeg proizvoda), tako i kvalitativno:

1) privatizacija u ovim delatnostima nije završena, pre svega zbog toga što je raskinut veliki broj ugovora o kupoprodaji, a neka od značajnih preduzeća nisu uopšte privatizovana,

2) gubici u preduzećima iz ovih delatnosti su relativno veliki, tako da ona nisu u stanju da izmiruju svoje obaveze i

3) neka od ovih preduzeća zapošljavaju veliki broj radnika kojima se isplaćuju relativno male zarade i to neredovno što, između ostalog, stvara socijalne tenzije.

Stoga, proces restrukturiranja prerađivačke industrije i građevinarstva će se odvijati u tri pravca, u zavisnosti od specifičnosti problema sa kojima su suočena preduzeća za

restrukturiranje: (A) preduzeća kojima predstoji privatizacija (inicijalna ili nakon raskida ugovor); (B) privatizovana preduzeća kod kojih kupci još imaju ugovorne obaveze; (V) ostala preduzeća.

Na preduzeća iz grupe (A) biće primenjivane sledeće mere:

1) hitna direktna privatizacija ukoliko za to postoje uslovi;

2) dokapitalisanje od strane privatnih investitora, eventualno i od strane države, radi omogućavanja potpune ili bar većinske privatizacije;

3) pokretanje stečaja uz istovremeno podnošenje unapred pripremljenog plana reorganizacije;

4) pokretanje stečaja sa bankrotstvom kao krajnjim ishodom.

Nadležni za ova preduzeća bili bi rukovodioci projekata iz Agencije za privatizaciju u slučaju preduzeća kod kojih je privatizacija u toku, a privremeni zastupnici kapitala bili bi odgovorni za odabrana preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji. Rukovodioci projekata i zastupnici kapitala bi predlagali mere (1)-(4) i podnosili izveštaje nadležnom ministarstvu.

Kod preduzeća iz grupe (B) - kod kojih još postoje obaveze kupaca - važno je da ne nastupe okolnosti koje mogu da budu razlog za raskid ugovora. Kontrolori izvršenja ugovora, inače zaposleni u Agenciji za privatizaciju, trebalo bi ne samo da ex post kontrolišu izvršenje ugovornih obaveza, već i da, uvidom u aktivnosti preduzeća i kupaca/investitora, anticipiraju moguća događanja i da predlažu Agenciji/ministarstvu način na koji će se sarađivati sa kupcem i obezbediti da privatizacija bude konačna i uspešna.

Najzad, u grupu (V) - spadaju privatizovana preduzeća bez daljih ugovornih obaveza kupca i autentična privatna preduzeća, koja treba da budu dalje redukovana na samo ona preduzeća koja imaju gubitke u poslovanju i teškoće u izmirivanju obaveza. Za ova preduzeća, nadležno ministarstvo bi angažovalo svoje poverenike, zadužene za predlaganje mera podrške od strane države, kad se dokaže da su one opravdane. Te mere sastojale bi se u davanju određenih povlastica iz nadležnosti države, reprogramiranju obaveza prema državi i njenim institucijama, eventualno i kreditiranje od strane državne razvojne/finansijske institucije.

Restrukturiranje i privatizacija problematičnih sektora Prerađivačke industrije

U industriji Srbije postoji nekoliko preduzeća čije je restrukturiranje i privatizacija od posebnog značaja, a prema kojima se i preduzimaju posebne mere i aktivnosti. Radi se o velikim poslovno i resursno devastiranim preduzećima koja karakteriše: (a) činjenica da su u prošlosti bila važna za čitavu privredu zbog izvoza i deviznog priliva i da bi ponovo mogla da imaju takav doprinos privredi zemlje; (b) veliki značaj sa čitave regione u kojima su locirana; (v) pokušaji njihove privatizacije u standardnim postupcima predviđenim Zakonom o privatizaciji bili su neuspešni.

Preduzeća koja karakterišu obeležja (a) do (v) su Rudarsko-topioničarski basen Bor (RTB Bor), preduzeća iz grupe Zastava, Kragujevac, Fabrika automobila Priboj (FAP) i preduzeća iz grupe Industrija hidraulike i pneumatike "Prva petoletka", Trstenik.

RTB Bor je jedan od najvećih proizvođača bakra u centralnoj Evropi, koji posluje od 1903. godine Osnovni resursi ovog preduzeća su rudnik za podzemnu eksploataciju, tri površinska

kopa, rudno ležište Borska Reka, tri postrojenja za flotaciju, topionica, rafinacija i prateća infrastruktura, sa ukupno oko 5000 zaposlenih. U periodu od 2006. godine, nekoliko puta je pokušavana prodaja kapitala ovog preduzeća, standardnim metodom javnog tendera, ali su ili raskidani ugovori o prodaji, ili tender uopšte nije uspeo. Poslednji put, 2009. godine, pokušano je sa uključivanjem strateškog partnera koji bi dokapitalisao preduzeće i tako stekao 40% kapitala (sa mogućnošću sticanja do 67%), ali je i ovaj pokušaj bio neuspešan. Zbog prethodnih neuspelih privatizacija i činjenice da se, s obzirom na ekonomsku krizu, ne može očekivati zainteresovanost adekvatnih strateških partnera u skorije vreme, odlučeno je da se u RTB Bor ulaže, odnosno da se ova kompanija razvija, a da će se o načinu njene privatizacije odlučivati kasnije, kad opšte ekonomske okolnosti budu povoljnije i kad sam RTB Bor bude u boljem resursnom i poslovnom stanju. Pristupilo se investiranju u RTB Bor, u novu topionicu i fabriku sumporne kiseline. Ukupna ulaganja iznosiće oko 175 mil. evra, od čega se 135 mil. evra odnosi na uvoznu opremu (obezbeđenu putem robnih krediti sa garancijom Republike) a 40 mil. evra na radove i isporuke domaćih preduzeća (ova sredstva obezbeđuje država i sam RTB Bor). Sa uporednim ulaganjima u novu rudarsku mehanizaciju, izgradnja nove topionice rezultovaće znatnim povećanjem proizvodnje bakra, a od izuzetne važnosti biće i efekti na smanjenje zagađivanja okoline. Doći će i do novog zapošljavanja, naročito mlađih radnika, koji će biti adekvatno obučavani.

Zastava, Kragujevac, svojevremeno grupa od 47 preduzeća povezanih kapitalom u holding formu, sa oko 30.000 zaposlenih, proizvodila je početkom poslednje decenije desetak hiljada automobila, dok je nekadašnja proizvodnja iznosila oko 220 hiljada automobila godišnje. Pretprivatizaciono restrukturiranje Zastave izvršeno je 2001. godine, tako što su iz holdinga izdvojena sva preduzeća proizvođači komponenti, koja su potom privatizovana u postupku standardne prodaje prema Zakonu o privatizaciji. U okviru holdinga, ostala su samo preduzeća proizvođači vozila - Zastava automobili i Zastava kamioni u Kragujevcu, i manje preduzeće Specijalna vozila u Somboru. Ova preduzeća nisu mogla da budu privatizovana standardnim metodom prodaje kapitala, a da rezultat privatizacije bude bar povratak na nekadašnji obim produkcije vozila, što je izuzetno važno, i za područje Kragujevca, i za čitavu privredu Srbije - zbog upošljavanja kapaciteta proizvođača komponenti i deviznog priliva od izvoza vozila. Zato je država, zajedno sa italijanskim Fiatom, osnovala u Kragujevcu novo preduzeće, Fiat Automobili Srbija (FAS), sa učešćem Republike Srbije od 1/3 i Fiata od 2/3. Republika Srbije ulaže u FAS građevinske objekte izuzete iz preduzeća Zastava Automobili (ulaže formalno i opremu, ali je ona neupotrebljiva), novčana sredstva i razne pogodnosti za preduzeće, a Fiat ulaže novčana sredstva i novu opremu. Republika i lokalna zajednica ulažu i u izgradnju kraka autoputa od oko 25 km, u izgradnju obilaznice oko Kragujevca, rekonstrukciju deonice železničke pruge, gasifikaciju i obezbeđivanje kapaciteta za snabdevanje električnom energijom, s tim što ova ulaganja služe i za šire svrhe i ne smatraju se ulaganjima u FAS. Kad se završe sva ulaganja u sam FAS, njihova vrednost iznosiće oko 1,5 mlrd evra. Preduzeća će počevši od prvog kvartala 2012. godine biti u mogućnosti da proizvodi oko 200 hiljada automobila B segmenta i zapošljavaće oko 2400 radnika, s tim što je moguće da se proizvodnja kasnije uveća na 300 hiljada automobila godišnje. Veliki broj komponenti za automobile proizvodiće se u regionu, od strane drugih preduzeća, sa mogućnošću zapošljavanja oko 10.000 radnika.

Slično restrukturiranju preduzeća Zastava Automobili, koje je izvedeno uključivanjem njegovih resursa u novo zajedničko preduzeće FAS, treba da bude izvršeno restrukturiranje i de facto privatizacija preostalih preduzeća iz grupe Zastava - preduzeća Zastava kamioni, iz Kragujevca, i preduzeća Zastava Specijalna vozila iz Sombora, čime će biti okončano restrukturiranje i privatizacija celokupne nekadašnje grupe Zastava.

Korporacija fabrika automobila Priboj (FAP Priboj) ima sličnu prošlost, našla se u sličnom stanju početkom poslednje decenije i ima veliki značaj za region u kome se nalazi kao što je to slučaj sa grupom Zastava. FAP je u vreme saradnje sa Daimler Benz-om proizvodio oko

7000 kamiona i dugih vozila godišnje, da bi mu proizvodnja opala do simboličnih razmera, što je bilo praćeno i smanjivanjem broja zaposlenih, koji danas iznosi oko 1500. Agencija za privatizaciju je uvela ovo preduzeće "u restrukturiranje", shodno Zakonu o privatizaciji, ali ovakva priprema preduzeća za privatizaciju nije dala rezultate, jer pokušaj prodaje kapitala FAP-a putem standardnog javnog tendera nije uspeo. Zbog toga će i ovo preduzeće biti privatizovano uz neposredno angažovanje države, odnosno u specifičnom aranžmanu sa nekim od strateških partnera, koji inače ispoljavaju interes za ulaganja i saradnju sa FAP-om.

Najzad, grupa preduzeća koja proizvode uređaje i delove iz domena hidraulike i pneumatike, a vezana su ili su bila vezana u holding "Prva Petoletka" iz Trstenika, takođe nije mogla da bude prodata ni u tri sprovedena postupka javnog tendera. S obzirom na značaj ovih preduzeća za region (nekada su zapošljavala preko 11.000 radnika, danas samo oko 4.500), a i na potencijalni značaj za privredu Srbije (nekadašnji izvozni prihodi iznosili su preko 400 mil.$ godišnje), preduzeća iz grupe "Prva Petoletka" biće restrukturirana i privatizovana direktnim angažovanjem države. Da bi se očuvali resursi ovih preduzeća do iznalaženja strateških partnera, ova preduzeća biće subvencionisana, a moguće je da će država i ulagati u neka od njih, kad se utvrdi da takva ulaganja povećavaju izglede za uspešnu privatizaciju.

8. Otvorenost privrede - privlačenje stranih investicija i promocija izvoza

Srbija, s obzirom na malu ekonomsku moć, materijalne resurse i veličinu tržišta, mora da se usmeri na ino tržište da bi ostvarila uspešan privredni razvoj. Ta činjenica uslovljava takvu trgovinsku politiku koja će domaćim privrednicima omogućiti pristup stranim tržištima, a stranim privrednicima slobodan pristup srpskom tržištu. Sledstveno, industrijska politika treba da se zasniva na otvorenosti ekonomije kao preduslova za rast izvoza, podsticanje i privlačenje novih ulaganja iz zemlje i inostranstva i promociji izvoza. Drugim rečima, otvorenost u smislu slobodnog pristupa srpskom tržištu proizvoda i usluga i stvaranja uslova za veća strana direktna ulaganja, kao i u smislu ohrabrivanja domaćih preduzeća da ulažu u privlačna strana tržišta i povećavaju svoj izvoz, predstavlja ključan uslov za ekonomski rast jedne zemlje koja ima tržište veličine srpskog.

Analiza spoljne trgovine ukazuju na to da Srbija konstantno jača svoje veze sa stranim tržištima, mada uz stvaranje visokog trgovinskog deficita. Zato je rast izvoza, koji će imati pozitivan uticaj na dalji privredni rast Srbije i zadovoljavajuću spoljnotrgovinsku integraciju, jedan od glavnih ciljeva srpske industrijske politike.

Za ispunjenje ovog cilja, jedan od preduslova da srpska preduzeća imaju obezbeđen pristup tržištima drugih zemalja i to pod jednakim (ili boljim) uslovima kao i njihovi konkurenti. Zato je neophodno smanjivanje ili uklanjanje barijera koje stoje na putu izvozu proizvoda i usluga u druge zemlje. Važan korak u ovom smeru je članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji koje se očekuje 2011. godine.

Značajni koraci koji su bili usmereni na jačanje spoljne trgovine i ostvarivanje pristupa tržištima drugih zemalja, bilo je zaključivanje niza sporazuma o slobodnoj trgovini kao što su CEFTA, EFTA, sporazum sa Rusijom i Turskom. Tradicionalno vodeći trgovinski partneri Srbije su zemlje članice EU, Rusija i zemlje u regionu, a sa zemljama CEFTA sporazuma Srbija ostvaruje suficit.

Značajne rezultate na polju stvaranja uslova za lakši pristup tržištima drugih zemalja kao i privlačenja stranih investicija, ostvarile su SIEPA (Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza) i AOFI (Agencija za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova).

Uklanjanjem carina i drugih barijera koje predstavljaju ozbiljan problem za ostvarivanje rasta izvoza, stvaranje zona slobodne trgovine i uspostavljanjem novih regulatornih odnosa u pogledu zaštite i podsticanja investicija, poboljšana je pravna sigurnost i stvoren okvir za povećanje stranih ulaganja u Srbiju kao i pojačano ulaganje srpskih preduzeća u strana tržišta.

Privlačenje stranih investicija

Strane direktne investicije (SDI) nisu samo međunarodni transferi finansijskog kapitala već one, po pravilu, obuhvataju i transfer znanja i tehnologije. One su i način kako strane kompanije mogu značajno da utiču na rast produktivnosti i dugoročan ekonomski rast u zemljama u koje se investira. SDI nesumnjivo doprinose bržoj stopi rasta i sveukupnom razvoju zemalja korisnica, naročito bržem rastu produktivnosti rada i podsticanju domaćeg ulaganja. Ovo postaje očigledno ako uporedimo agregatni priliv SDI sa približnom stopom rasta realnog BDP, pri čemu su najveće stope rasta ostvarivale zemlje koje su dobile najveće strane direktne investicije, poput Kine, Irske i Hong Konga.

SDI u Srbiji, do 2008. godine, uglavnom su se odvijale preko kupovine preduzeća u procesu privatizacije, dok tzv. greenfield investicije nisu bile u dovoljnoj meri zastupljene, ali se njihovo prisustvo pojačava u 2010. godine. Priliv SDI bio je, u najvećoj meri motivisan kupovinom lokalnih monopola ili oligopola u oblasti finansija, proizvodnji cementa, cigareta, energenata i trgovine na malo. U periodu 2004. godine do sredine 2010. godine u sektor prerađivačke industrije je uloženo oko 25% ukupnih SDI.

Koristi od SDI su višestruke: otvaraju se nova radna mesta i podiže standard stanovništva, povećava se nivo obrazovanja, uvode nove tehnologije, poboljšava infrastruktura, odnosno utiče se na podizanje konkurentnosti domaće proizvodnje.

Podsticanje stranih ulaganja biće u fokusu industrijske politike Srbije do 2020. godine. Državne institucije (SIEPA, AOFI) kontinuirano će poboljšavati postojeće podsticajne mehanizme za privlačenje stranih institucija (razvoj i promocija informacija o poslovnim mogućnostima i prednostima ulaganja u privredu Srbije, promocija programa za ulaganje i izvoz i mogućnostima za konkretna strana ulaganja u određenim oblastima, pružanje stručne pomoći stranim ulagačima u procesu donošenja odluke o izboru oblasti i lokaliteta za ulaganje, prilikom pribavljanja licenci i dozvola za obavljanje određenih delatnosti, koordinacija mera i aktivnosti finansijskih podsticaja u cilju povećanja stranih ulaganja, i dr) i kreirati i sprovoditi nove:

1) privlačenja stranih direktnih investicija po sektorima, pre svega onih koji donose najveću dodatu vrednost, unapređuju privredu Republike Srbije, podstiču razvoj novih tehnologija i imaju povoljan uticaj na nezaposlenost, ali predstavljaju Republiku Srbiju u novom svetlu (iz oblasti informacionih tehnologija, telekomunikacija, novih tehnologija, razvoja alternativnih energija, ali i razvoja uslužnih delatnosti kao što su korisnički centri, logistički centri i drugi vidovi modernog načina poslovanja). U cilju uspešnog predstavljanja mogućnosti Republike Srbije i u ovim do sada nerazvijenim sektorima, od suštinskog će značaja biti tešnja saradnja sa naučnim institutima i državnim organima čija je nadležnost upravo naučno tehnološki razvoj. Pored privlačenja investicija u ove privredne grane, potrebno je nastaviti sa sadašnjim strategijama privlačenja stranih direktnih investicija, a posebno u automobilsku industriju, imajući u vidu snažan efekat koji ona ima na opštu privrednu klimu, a posebno na smanjenje nezaposlenosti, angažovanje velikog broja domaćih dobavljača ali i dovođenje drugih kompanija koje otvaraju svoje proizvodne pogone. Takođe, potrebno je raditi i na privlačenju investicija iz hemijske, elektronske i drugih industrija koje imaju povoljan efekat na privredu jedne države, koje donose nove tehnologije i znanja, unapređuju menadžment,

smanjuju stopu nezaposlenosti i stvaraju pozitivnu sliku, odnosno novi imidž Republike Srbije.

2) Promocija Srbije kao investicione destinacije sa posebnim naglaskom na promociju regiona odnosno, gradova i opština i njihovih prednosti za strane direktne investicije.

3) Neposredna promocija stranim investitorima investicionih lokacija pogodnih za proizvodnu delatnost, mogućnosti, pogodnosti i povlastice koje Republika Srbije kao i jedinica lokalne samouprave pružaju za dolazak stranih kompanija (razvoj baza podatka greenfield i brownfield lokacija, posebno na nerazvijenim i devastiranim područjima).

Od posebnog značaja za privlačenje SDI biće dobijanje statusa zemlje kandidata za članstvo u EU koje se očekuje 2011. godine. To će značiti i obavezu potpune usaglašenosti sa pravnim i institucionalnim okvirom EU koji garantuje sigurnost, predvidivost i transparentnost poslovnih aktivnosti u Srbiji, što će u velikoj meri doprineti povećanju obima investicija.

Promocija izvoza

S obzirom da rast izvoza industrije predstavlja osnovu novog modela privrednog rasta Srbije, sve aktivnosti koje poboljšavaju postojeće podsticajne izvozne mehanizme i afirmišu nove predstavljaju razvojni prioritet. Paralelno, potrebno je pojačati edukativni kontinuirani rad sa domaćim privrednim društvima kako bi se upoznali sa zahtevima modernog tržišta koji podrazumevaju visok kvalitet, dizajn, dostupnost servisa, brzu i kvalitetnu isporuku, itd. Aktivnosti SIEPE, pored postojećih, usmerenih ka promociji izvoza Srbije, mogućnostima za razvoj i ulazak na nova tržišta, povećanje udela kapitalnih potrošnih dobara i osvajanje novih izvoznih programa, odnosno proizvoda i usluga, razvijaće se ka unapređenju:

- promocije industrijskih sektora (novi modeli, kao na primer, samostalne manifestacije "najbolje iz Srbije" ili sl.),

- finansijskoj pomoći i edukaciji privrednih društava,

- diferencirati industrijske sektore za promociju izvoza (sa aspekta povećanja broja zaposlenih, po zemljama u kojima se izvozi, i dr),

- razvijati bazu dobavljača i bazu izvoznika.

Unapređenje zakonodavnog okvira i smanjenje administrativnih barijera

Za ubrzani privredni razvoj u narednom periodu, za Srbiju je najvažnije da stvori stabilno i predvidivo poslovno okruženje koje će privući strane kompanije da dolaze i investiraju, jer postojeća domaća štednja nije dovoljna da podrži planirani privredni rast u narednoj deceniji. Dinamičnu investicionu aktivnost mora pratiti razvoj postojećeg finansijskog sektora koji pored uvećanog kapaciteta treba da obezbedi i smanjivanje troškova bankarskog posredovanja. Kod dugoročnog finansiranja treba računati i na alternativne izvore poput razvojnih fondova, koncesija ili partnerstva privatnog i javnog sektora.

Za privlačenje obimnijih SDI potrebne su odlučnije strukturne reforme i to na svim nivoima, čime bi se popravio nepovoljan investicioni rejting. Najveće zamerke stranih investitora u Srbiji idu u pravcu regulatorne funkcije države koja se mora značajno poboljšati pojednostavljenjem administrativnih procedura, smanjenjem korupcije, unapređenjem politike konkurencije, jačanjem finansijske discipline i regulisanjem svojinskih prava. S druge strane, veći rizik zemlje u pogledu makroekonomske nestabilnosti takođe odbija investitore.

Problem je i neodgovarajuća struktura radne snage. Strane kompanije u manjim gradovima ne mogu da nađu kvalifikovane radnike i zbog toga je neophodna reforma obrazovnog sistema.

Strategiju regulatorne reformi u Republici Srbiji za period od 2008. do 2011. godine (SRP) potrebno je sprovesti u potpunosti. Pored aktivnosti koje su već u toku, a koje za cilj imaju poboljšanje i pojednostavljivanje zakonodavnog okvira za poslovanje u Srbiji kao i pojačavanje efikasnosti javne administracije, u narednom periodu biće preduzeto i sledeće:

- pored procesa usklađivanja zakonodavstva sa acquis communautaire, biće uspostavljena saradnja sa odgovarajućim telima i institucijama EU i njenim državama članicama u cilju razmene najboljih rešenja kada je u pitanju zakonodavstvo, pre svega oni zakoni koji koče obavljanje poslovnih aktivnosti

- analiziraće se uticaj važećih propisa na poslovanje pojedinih sektora industrije kako bi bila utvrđena moguća ograničenja koja takvi propisi predstavljaju za razvoj određenih delatnosti (IKT, metalske, prehrambene industrije, itd) kako bi se došlo do odgovarajućih rešenja

- zakonodavstvo i ostali propisi kojima se utvrđuju uslovi pružanja usluga, naročito u javnom i sektoru poslovnih usluga, biće sistematski i neprekidno unapređivani kako bi bila uklonjena izvesna ograničenja za pristup tržištu i kako bi bila sprečena monopolizacija tržišta na štetu potrošača, tj. korisnika takvih usluga (industrijskog sektora i građana).

Značajan instrument za jačanje konkurentnosti srpske industrije predstavlja harmonizacija tehničkih propisa i standarda sa međunarodnim, prvenstveno evropskim pravilima i jačanje odgovarajućih institucija, kao bitan preduslov za stvaranje poslovnog ambijenta koji će omogućiti unapređenje izvoza srpskih proizvoda na inostrano, a pre svega na tržište Evropske unije.

U toku procesa pristupanja EU, zemlje kandidati moraju usvojiti mere kojima obezbeđuju da se na tržište plasiraju i u upotrebi budu samo proizvodi koji, uz pravilno instaliranje, održavanje i upotrebu, ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje ljudi ili drugih javnih interesa, vodeći računa o jednom od osnovnih principa STO da se time ne stvaraju nepotrebne prepreke u međunarodnoj trgovini.

Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, kao organ zadužen za sva horizontalna pitanja u oblasti slobode kretanja robe, u cilju unapređenja konkurentnosti privrede preduzima mere na stvaranju normativne i institucionalne osnove za usaglašavanje srpske tehničke regulative sa evropskim zakonodavstvom i praksom.

Doneti su zakoni iz oblasti standardizacije, metrologije i akreditacije, kao i Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti, kao osnova za potpuno usklađivanje sa evropskim pravom koje se odnosi na pojedinačne grupe proizvoda. Usaglašavanje nacionalnog tehničkog zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, odnosno njegova puna implementacija, je proces koji traje nekoliko godina, jer uključuje rešavanje, kako pravnih, tako i velikog broja tehničkih pitanja.

Međutim, da bi industrija bila sposobna za punu primenu ovih usaglašenih pravila u pojedinim industrijskim sektorima, potrebno je obezbediti institucionalni okvir, tj. infrastrukturu u smislu standardizacije, akreditacije, metrologije i ocenjivanja usaglašenosti. Zajedničkim imenom ova infrastruktura, koja za konačan cilj ima da se na tržištu nalaze isključivo bezbedni proizvodi usaglašeni sa svim tehničkim pravilima (zahtevima), naziva se infrastruktura kvaliteta.

Radi ujednačenog razvoja infrastrukture kvaliteta u skladu sa potrebama industrije Republike Srbije, odnosno pružanja adekvatne usluge privredi, neophodno je ustanoviti dugoročni strateški okvir za dalji razvoj infrastrukture kvaliteta, kao jedan od elemenata za sprovođenje ove strategije. To znači da je neophodno u najskorije vreme utvrditi strateške pravce razvoja infrastrukture kvaliteta, bazirane na analizama postojećih kapaciteta i planova razvoja industrijskog sektora.

Usklađivanjem sa tehničkim zakonodavstvom EU i unapređenjem rada institucija infrastrukture kvaliteta obezbediće se preduslovi za olakšani plasman srpskih proizvoda i usluga na jedinstveno tržište EU, uz priznavanje isprava o usaglašenosti, izdatih u skladu sa harmonizovanim zakonodavstvom, što neminovno vodi ka rastu njihove konkurentnosti, a tim i povećanju izvoza.

Ekonomska diplomatija

Efikasan metod privlačenja stranih investicija je ekonomska diplomatija. Zadatak ekonomskih diplomata je ispitivanje tržišta potencijalnih zemalja ulagača, njihove poslovne prakse, zakona i da putem raznih modaliteta predstavljaju mogućnosti ulaganja na srpskom tržištu i time privuku što veći priliv stranih investicija. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je tokom 2010. godine završilo složen proces izbora ekonomskih diplomata i u decembru predstavilo 28 eksperata koji će početkom 2011. godine početi, u odabranim diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije (većinom u EU i regionu), sa realizacijom programa privlačenja stranih investicija na srpsko tržište.

9. Razvoj malih i srednjih preduzeća

Osnovni nalaz: Sektor malih i srednjih preduzeća i preduzetnika (MSPP) predstavlja sve značajniji segment privrede Republike Srbije, tako da već nekoliko poslednjih godina ovi privredni subjekti predstavljaju nosioce privrednog rasta i zapošljavanja u privredi Republike Srbije i njen su najdinamičniji i najefikasniji deo. Očekuje se da će ovaj sektor, uz SDI, i u budućnosti predstavljati pokretač razvoja privrede Republike Srbije i da će biti osnovni kreator novih radnih mesta.

Grafikon 30: Odnos sektora MSPP i velikih preduzeća 2005-2009. - struktura privrede nefinansijskog sektora

U 2009. godini u Srbiji ukupno je poslovalo 88.586 MSP, što je predstavljalo 99,4% ukupnog broja preduzeća u Srbiji. Ako se ovom broju doda 226.241 preduzetnika, dobija se da je u

Srbiji u 2009. godini ukupno bilo 314.827 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika (MSPP), što je predstavljalo 99,8% od ukupnog broja privrednih subjekata. U strukturi sektora MSPP dominiraju mikro preduzeća37 (ukupno 302.484), sa učešćem od 96,1%.

Posmatrano po delatnosti, 63% MSPP u 2009. godina poslovalo je u oblasti usluga (trgovina na veliko i malo i servisi za popravku gotovih proizvoda 34%, hoteli i restorani 6%, saobraćaj, skladištenje i veze 10%, 13% u poslovima u vezi sa nekretninama), 17% u prerađivačkoj industriji i građevinarstvu 8%.

U 2009. godini u sektoru MSPP bilo je zaposleno 872.540 radnika, što je predstavljalo preko 2/3 od ukupno 1.308.291 zaposlenog u privredi Srbije. Posmatrano po veličini preduzeća, najveći udeo u zapošljavanju imala su velika preduzeća (33,3%), zatim preduzetnici i srednja preduzeća (po 19,8%), mala preduzeća (15,4%) i mikro preduzeća (11,7%).

Sudeći prema podacima iz završnih računa MSP su veoma važan deo privrede Srbije. Ovaj zaključak, pre svega, ilustruju podaci o učešću sektora MSP u osnovnim indikatorima privredne aktivnosti. Tako su u 2009. godini, MSPP učestvovala u ukupnom prometu privrede sa 67,8%, u bruto dodatoj vrednosti privrede sa 57,4%, u profitu ostvarenom u privredi sa 54,1%, u ukupnom izvozu 50,5% i oko 60,9% u ukupnom uvozu privrede. S druge strane, pokazatelji produktivnosti su najpovoljniji kod velikih preduzeća - BDV po preduzeću i BDV po zaposlenom su daleko viši od proseka MSPP i nefinansijskog sektora ali je Profitabilnost, merena odnosom profita i BDV, sektora MSPP niža od profitabilnosti privrede Republike Srbije (36,2 u odnosu na 38,3).

I pored relativno zadovoljavajućih performansi sektora MSPP, nepostojanje dovoljnog broja relativno snažnih i brzo rastućih, dinamičnih preduzeća, kao i preduzeća srednje veličine predstavlja značajno ograničenje privrednog rasta Srbije.

Sektor MSPP karakteriše i odsustvo horizontalnih i vertikalnih veza, odnosno MSPP nisu dovoljno povezana između sebe u različite oblike poslovnog udruživanja (kao što su klasteri), niti su dovoljno povezana sa velikim preduzećima i multinacionalnim kompanijama u lance dobavljača.

I pored toga što je sektor MSPP najkonkurentniji deo privrede Republike Srbije međunarodne komparacije ukazuje na značajno zaostajanje konkurentnosti sektora MSPP Srbije u odnosu na prosek EU i većinu izabranih zemalja. Učešće sektora MSPP u Srbiji u ukupnom broju preduzeća i zapošljavanju je na nivou proseka EU, a više učešće u formiranju ukupnog prometa, BDV i profita od proseka EU, pre je posledica zaostajanja velikih srpskih preduzeća u odnosu na velika preduzeća EU, a manje razvijenosti sektora MSPP.

Uprkos mera preduzetih za ublažavanje efekata svetske ekonomske krize u Srbiji, negativne posledice odrazile su se na poslovanje MSPP. Mala i srednja preduzeća, koja su najosetljivija na promene u poslovnoj okolini suočila su se sa padom tražnje, otežanom naplatom potraživanja, smanjenim investicijama, prezaduženošću, smanjenom kreditnom sposobnošću i smanjenom likvidnošću, što je rezultiralo njihovim slabijim položajem na tržištu. Učešće MSP u osnovnim pokazateljima poslovanja značajno se smanjilo u odnosu na prethodnu godinu, kao i indeks ukupne preduzetničke aktivnosti, a do izražaja su došli strukturni problemi ovog sektora.

___________37 U mikro preduzeća uključeni su i preduzetnici.

Promovisanje razvoja MSPP

Najznačajniji dokument Vlade, usvojen 2008. godine, u kome se definišu strateški ciljevi i pravci razvoja MSP je "Strategija razvoja konkurentnih i inovativnih malih i srednjih preduzeća za period od 2008. do 2013. godine". Ovaj dokument zasniva se na pet stubova, koji predstavljaju i osnovne prioritete razvoja MSP. To su: promocija i podrška preduzetništvu i osnivanju novih preduzeća, razvoj ljudskih resursa za konkurentan MSP sektor, finansiranje i oporezivanje MSP, razvoj konkurentskih prednosti MSP na izvoznim tržištima i razvoj podsticajnog pravnog, institucionalnog i poslovnog okruženja za MSP. Očekuje se da će uspešna primena Strategije doprineti većem broju novih preduzeća i većoj stopi njihovog opstanka u prvim godinama poslovanja, bržem rastu i razvoju sektora MSP, bržem prerastanju mikro preduzeća u mala i malih u srednja preduzeća, povećanju izvoza i poboljšanju spoljnotrgovinskog bilansa, većem zapošljavanju, naročito visokokvalifikovanih radnika i ravnomernijem regionalnom razvoju. Sastavni deo Strategije je i Operativni plan u kom su razrađene mere, zadaci i aktivnosti za razvoj MSPP, na osnovu koga se pripremaju i sprovode godišnji Akcioni planovi.

"Strategija razvoja konkurentnih i inovativnih malih i srednjih preduzeća za period od 2008. do 2013. godine" i drugi programski dokumenti, kao i mere ekonomske politike Vlade su po svom duhu, principima i osnovnim strategijskim pravcima kompatibilni sa osnovnim dokumentima EU u ovoj oblasti, pre svega sa "Evropskom poveljom o malim preduzećima" (The European Charter for Small Enterprises) i "Aktom o malim preduzećima" (Small Business Act).

"Evropsku povelju o malim preduzećima", doneli su, u junu 2000. godine, lideri zemalja EU i od tada je predstavljala glavno sredstvo politike promocije razvoja preduzetništva. Povelja ističe značaj malih preduzeća i preduzetnika za rast, konkurentnost i povećanje zaposlenosti u EU, a definiše i šta zemlje članice EU i Evropska komisija treba da učine kako bi poboljšali okruženje za poslovanje malih preduzeća. Srbija je 2003. godine prihvatila "Evropsku povelju o malim preduzećima" i time se obavezala da merama svoje ekonomske politike ostvaruje ciljeve Povelje. Od 2003. godine Ministarstvo privrede, odnosno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, u saradnji sa Evropskom komisijom i OECD-om, pripremalo je Indeks politike MSP za zapadni Balkan na osnovu upitnika Evropske komisije za zemlje Zapadnog Balkana. Osnovni zaključak ocene sprovođenja Evropske povelje o malim preduzećima na Zapadnom Balkanu iz 2008. godine, je da je Srbija u prethodne dve godine najviše napredovala, jer je veoma brzo prešla iz faze određivanja strateških ciljeva i definisanja politika u fazu njihove realizacije. Napredak Srbije ocenjen je ukupnom ocenom 3,3 (od maksimalnih 5), a oblasti u kojima je Srbija ostvarila najveći napredak su: podrška inovativnim preduzećima, podrška preduzećima koja se osnivaju, pružanje poslovnih usluga i širenje informacija na on-line osnovi, unapređenje dijaloga između javnog i privatnog sektora o politici podrške MSP. Pored ovih oblasti, Srbija je nastavila da unapređuje podršku MSP u oblastima u kojima je i ranije ostvarivala dobre rezultate, kao šti su npr. registracija preduzeća i podrška izvozu.

Kao novi okvir politike MSP u EU, koji je zamenio Evropsku povelju, a sa ciljem dalje podrške održivom razvoju i povećanju konkurentnost MSP, u junu 2008. godine Evropska komisija je usvojila "Akt o malim preduzećima", koji je u decembru 2008. godine potvrdio i Evropski savet. Od juna 2009. godine, nakon regionalne ministarske konferencija o Evropskoj povelji o malim preduzećima za Zapadni Balkan, Srbija, kao i druge zemlje regiona, otpočela je sprovođenje "Akta o malim preduzećima".

"Aktom o malim preduzećima" ističe se ključna uloga MSP u evropskoj ekonomiji i u formi 10 principa definišu se oblasti od posebnog značaja za razvoj MSP. Principi koji predstavljaju polazište za kreiranje praktičnih politika podrške razvoju preduzetništva i MSP su:

- stvaranje okruženja u kome preduzetnici i porodične firme mogu da napreduju i gde se preduzetništvo stimuliše i nagrađuje,

- omogućavanje časnim preduzetnicima koji su se suočili sa bankrotom da brzo dobiju drugu šansu,

- kreiranje pravila u skladu sa principom "Prvo misli o malima",

- brže reagovanje javne administracija na potrebe MSP,

- prilagođavanje instrumenata politike MSP potrebama MSP: olakšavanje učešća MSP u javnim nabavkama i korišćenju državne pomoći,

- omogućavanje pristupa MSP izvorima finansiranja i izgradnja zakonodavnog i poslovnog okruženja koje će podsticati izmirenje obaveza na vreme u komercijalnim transakcijama,

- pomaganje MSP da ostvare veće koristi od poslovnih mogućnosti koje nudi jedinstveno tržište,

- promovisanje unapređenja znanja i veština zaposlenih u MSP kao i svih oblika inovacija,

- omogućavanje MSP da izazove okruženja pretvore u poslovne šanse,

- ohrabrivanje i podržavanje MSP da ostvare koristi od rasta tržišta.

U skladu sa navedenim strateškim dokumentima, kao polazištima za kreiranje praktičnih politika, u predstojećem periodu Srbija će nastaviti da realizuje i unapređuje dosadašnja, ali i otvara nova područja podrške MSPP.

S obzirom da je Srbija preuzela obavezu sprovođenja SBA, prihvatila je i sve principe koje ovaj akt definiše, a koji su označeni kao ključni za razvoj sektora MSP u EU. Ipak, izdvojili su se neki nacionalni prioriteti, pa će posebna pažnja u narednom periodu biti posvećena oblastima od specifičnog interesa za razvoj srpskih MSPP.

U tom smislu nastaviće se sa pružanjem podrške razvoju obrazovanja i obuka za preduzetništvo, kako u formalnom, tako i u neformalnom obrazovanju.

I pored značajnih napora da se kreira podsticajnije poslovno okruženje, koje će stimulisati, a ne sputavati poslovanje MSPP, postojeći zakonodavni i regulatorni okvir Srbije još uvek odlikuje veoma veliki broj, često zastarelih zakonskih i podzakonskih propisa. Osim toga, preduzetnici i MSP u svom poslovanju nailaze na brojne administrativne prepreke usled dugotrajnih i skupih administrativnih procedura. Stoga je neophodno u predstojećem periodu nastaviti proces pojednostavljenja i reforme pravnog okvira za poslovanje, kao i smanjenje administrativnih prepreka u poslovanju, poštujući princip "prvo misliti o malima". Ovim ciljevima će doprineti i nastojanje da se što konsekventnije operacionalizuju principi elektronske uprave (e-goverment), one-stop-shop i single contact point. Strategija regulatorne reforme za period 2008-2010. godine predviđa smanjenje administrativnih troškova za preduzeća za najmanje 25% do 2011. godine, što se podudara i sa ciljem EU. Vlada je usvojila 216 preporuka, od kojih je sprovedeno, odnosno otpočela je primena u praksi, 61 preporuka. U postupku sprovođenja je još 131 preporuka. Preporuke koje su do sada sprovedene ili su u postupku sprovođenja privredi Srbije godišnje donose uštedu od oko 142,4 mil. Evra. Za sektor MSP u Srbiji, od izuzetnog je značaja nastavak sprovođenja ovih reformi. Stvaranju podsticajnog poslovnog okruženja doprineće i svestranija i

objektivnija analiza efekata novih zakona i drugih propisa, kao i nekih od postojeći zakona (Zakon o privrednim društvima, Zakon o registraciji privrednih subjekata i Zakon o stečajnom postupku). U cilju efikasnijeg sprovođenja procesa regulatorne reforme, formirana je Kancelarija za regulatornu reformu i analizu efekata propisa, kao stalno stručno telo, čiji će zadatak biti ažuriranje baze registrovanih propisa, analiza efekata novih ili izmenjenih propisa na MSP, pokretanje inicijativa za izmenu pojedinih propisa i sl. U ovaj proces, trebalo bi i uključiti "MSP test", što znači da prilikom kreiranja svih novih propisa treba uzeti u obzir potrebe MSP, kao i efekte koje bi ti propisi imali na poslovanje ovih preduzeća.

Pravne i institucionalne pretpostavke za korišćenje elektronskog potpisa su stvorene, a samim tim i uslovi da MSPP mogu elektronskim putem da prijavljuju poreze, socijalno osiguranje i obave druge administrativne procedure. Kako bi se ovo omogućilo, a samim tim i pojednostavilo poslovanje MSP, neophodno je razviti e-Government servise za potrebe ovog sektora. Pored toga, potrebno je povećati korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija u svakodnevnom poslovanju malih i srednjih preduzeća.

I u predstojećem periodu finansijska podrška MSPP predstavljaće bitnu komponentu ukupnog sistema podrške ovom sektoru privrede. Različitim merama monetarne i fiskalne politike, ali i drugim merama ekonomke politike, stvaraće se uslovi za razvoj različitih oblika finansiranja od strane opštih i specijalizovanih finansijskih organizacija za kreditno i vlasničko finansiranje, kao i lakši pristup MSPP različitim izvorima finansiranja pod povoljnijim uslovima (niže kamatne stope, duži rokovi kreditiranja, manji iznos sredstava obezbeđenja i sl.). Pretpostavka za razvoj sistema finansijske podrške MSPP je održanje monetarne stabilnosti i sigurnosti bankarskog sektora. Pored toga, mogućnosti vlasničkog finansiranja MSPP bitno će zavisiti od uslova za osnivanje i poslovanje specijalizovanih privatnih investicionih fondova, među kojima i fondovi rizičnog kapitala (Venture Capital Funds), kao i od uslova za poslovanje neformalnih investitora. Finansiranju MSPP iz kreditnih izvora, odnosno lakšem obezbeđenju kredita i kreditiranju pod povoljnijim uslovima doprineće bolje informisanje potencijalnih zajmoprimaca, kao i sve mere kojima se smanjuje kreditni rizik, među koje spada i završetak reforme katastarskog sistema koji će olakšati obezbeđenje neophodne zaloge za dobijene kredite, razvoj sistema garancija za kredite MSPP kao i za finansiranje različitih poslova, pre svega izvoznih, ovih privrednih subjekata.

Uporedna analiza poreskog sistema zemalja Zapadnog Balkana pokazuje da su poreske stope u Srbiji najniže nego u regionu. Međutim, ono što dodatno opterećuje privredu su lokalne takse, kao i nemogućnost da se njihova visina unapred predvidi, kao i komplikovane administrativne procedure, neujednačene na celoj teritoriji države. Zato bi ovu oblast trebalo urediti u tom smislu da se procedure pojednostave i uniformišu, odredi maksimalni iznos taksi i vanporeskih davanja i osigura predvidivost ukupnih poreskih i vanporeskih davanja MSPP, koji treba da odgovara njihovim realnim mogućnostima.

Vlada, odnosno njeni organi i organizacije, kao i javna preduzeća značajni su kupci veoma različitih proizvoda. Stoga bi razvoj sistema koji bi omogućio veće učešće MSPP u javnim nabavkama dalo značajan podstrek razvoju ovih privrednih subjekata. Pretpostavka dosledne realizacije programa učešća MSPP u javnim nabavkama je izmena Zakona o javnim nabavkama kojima bi se precizirale obaveze svih učesnika u ovom procesu. Realizacija ovih programa podrazumeva i unapređenje i redovno ažuriranje portala o javnim nabavkama. Pored toga, većem učešću MSPP u javnim nabavkama doprineće ohrabrivanje naručioca da javne nabavke dele u manje podugovore, izbegavanje defavorizujućih kvalifikacionih uslova i finansijskih uslova za učestvovanje u procesu javnih nabavki, podsticanje saradnje velikih snabdevača i MSP i sl.

Iako je u prethodnom periodu ostvaren napredak u oblasti zastupanja interesa MSPP u predstojećem periodu neophodno je nastaviti razvoj efikasnijeg sistema predstavljanja

interesa MSPP i dijaloga sa javnim sektorom, kako na području zastupanja interesa MSPP, tako i razvojem kapaciteta predstavničkih organizacija za pružanje usluga MSPP. U tom cilju Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja osnovalo je Poslovni savet za mala i srednja preduzeća, u čijem radu učestvuju predstavnici 80 preduzeća.

Inovacije i inovativnost predstavljaju značajan segment unapređenja konkurentnosti. Trenutno stanje na polju inovacija u Srbiji je nezadovoljavajuće, ključni problemi su nedovoljna informisanost preduzeća o značaju inovacija za unapređenje poslovanja, nedovoljno ulaganje u inovacije, neadekvatna saradnja preduzeća i istraživačko - razvojnih institucija, pristup finansijama (nerazvijeno tržište rizičnog kapitala) i dr. Sa ciljem da se situacija unapredi, neophodno je preduzeti mere na stimulisanju preduzeća da investiraju u inovacije i njihovu praktičnu primenu, transfera znanja, kao i za povezivanje sa NIO.

Iako se javljao i ranije, problem naplate potraživanja MSP naročito je došao do izražaja u poslednje dve godine, u periodu svetske ekonomski krize. Ova pojava nije se samo manifestovala u Srbiji i ostalim zemljama u tranziciji, već naprotiv raširena je i u EU. Zato je Evropska komisija prepoznala potrebu donošenja akta koji bi regulisao naplatu potraživanja MSP. Na evropskom nivou usvojena je direktiva, kojom se sprečava kašnjenje u naplati potraživanja MSP. Prema ovoj direktivi, javni sektor u državama članicama EU moraće da izmire svoja dugovanja prema ovom sektoru po pravilu u roku od 30 dana od dana dospeća naplate.

Da bi mogli da izađu na tržište EU i druga izvozna tržišta, proizvodi MSPP moraju ispuniti određene zahteve koji su precizirani u tehničkim propisima i standardima. Međutim, tek mali broj je upoznat sa važećim zahtevima, te je podizanje svesti i jačanje kapaciteta MSP za preuzimanjem obaveza koje im nameće zajedničko tržište EU jedan od bitnih uslova za unapređenje njihovog poslovanja. S tim u vezi javlja se potreba uvođenja sistema upravljanja kvalitetom, zaštite životne sredine i dr. kao što su ISO 9001, ISO 14 000, HACCP i dr.

Institucionalna infrastruktura za podršku MSPP

Institucionalnu infrastrukturu za podršku MSPP u Republici Srbiji čini mreža javnih institucija i agencija na čelu sa MERR, a koju čine Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR), Fond za razvoj, SIEPA, AOFI, Nacionalna služba za zapošljavanje (NZS). Od 2009. godine u Srbiji je aktivna i Evropska preduzetnička mreža (EEN), koja deluje u okviru konzorcijuma predvođenog NARR. Na ovaj način MSP u Srbiji imaju mogućnost da, kao i preduzeća u EU, dobiju potrebne informacije i usluge za razvoj poslovanja na tržištu EU, podršku za pronalaženje poslovnih partnera, inovacije i transfer tehnologija i učešće u programima EU. Privredna komora Srbije, sa svojom mrežom takođe je aktivna u pružanju podrške za razvoj ovog sektora.

Na regionalnom i lokalnom nivou formirana je mreža regionalnih razvojnih agencija, kao i različite organizacije i institucije specijalizovane za podršku MSPP, kao što su poslovni inkubatori, i dr.

Osnovana u periodu 2001. godini kao Republička agencija za razvoj MSPP, sadašnja Nacionalna agencija za regionalni razvoj sa mrežom 15 regionalnih agencija (centara) za razvoj ili regionalnih agencija za razvoj MSPP, u sklopu širih aktivnosti na regionalnom razvoju, nastavila je da pruža intenzivnu podršku razvoju MSPP. Nacionalna agencija za regionalni razvoj, kao svojevrsna spona između Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj i mreže regionalnih agencija, implementira politike koje kreira Ministarstvo i koordinira rad mreže regionalnih agencija, koje neposredno pružaju različite usluge preduzetnicima i

vlasnicima MSP. Pripremom i realizacijom brojnih projekata agencije za regionalni razvoj ili razvoj MSPP potvrdile su se kao važan deo institucionalne infrastrukture za podršku MSPP.

Poslovni inkubatori predstavljaju veoma značajan deo poslovne infrastrukture jer pružaju poslovno okruženje povoljno za razvoj MSP, tako što aktivno nastoje da novoosnovanim preduzećima obezbede resurse, usluge i pomoć koja im je potrebna. Prvi poslovni inkubator otvoren je u Srbiji 2006. godine, a danas u Srbija ima 15 aktivnih poslovnih inkubatora, 3 poslovna inkubatora u procesu registracije (178 stanara ukupno). Pored toga, u Registru inovacione delatnosti koji vodi Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj registrovana su tri inovativna inkubatora i dva tehnološka parka. Realno je očekivati da će se u skorijoj budućnosti broj aktivnih poslovnih inkubatora znatno povećati, tako što će se završiti već započeti procesi osnivanja poslovnih inkubatora i tako što će se realizovati nove inicijative za osnivanje poslovnih inkubatora. Trenutno su usluge koje poslovni inkubatori pružaju svojim inkubantima nedovoljno razvijene, jer se prvenstveno svode na korišćenje poslovnog prostora za rad i zajedničkih poslovnih prostorija, kao i sekretarske i administrativne usluge, dok su znatno manje zastupljene usluge obuke i treninga i poslovnog savetovanja. Još manje su zastupljene finansijske usluge i umrežavanje, dok usluge podrške inovativnim aktivnostima inkubatori skoro i da ne pružaju svojim inkubantima. Pored navedenih organizacija, značajnu ulogu u sistemu institucionalne podrške razvoju MSPP imaju PKS sa 18 regionalnih komora.

Saradnja i povezivanje - klasteri

Poslednje decenije, politika podrške klasterima predstavlja sve značajniji, integralni deo politike konkurentnosti i ekonomskog razvoja. Klasteri predstavljaju formu poslovnog udruživanja geografski koncentrisanih preduzeća sa institucijama koje im pružaju podršku u određenoj oblasti u kojoj se takmiče, ali i sarađuju i predstavljaju efikasan instrument za prevazilaženje problema međunarodne konkurentnosti srpskih preduzeća.

Konkurentnost MSP značajno se može povećati njihovim povezivanjem u klastere, naročito u tradicionalnim i zrelim industrijskim granama. Konkurentnost klastera u velikoj meri zavisti od spremnosti članica klastera da razmenjuju znanja kojima raspolažu i da svoje baze znanja obogaćuju novim znanjima o dizajnu, kontroli kvaliteta, informacijama od značaja za upravljanje i marketing i sl. Pored toga, prednosti klastera proističu iz raznovrsti tehnoloških inputa i elemenata tehnološkog procesa.

Svesni značaja koji imaju klasteri za povećanje konkurentnosti, Vlada - Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja svake godine sprovodi Programe podrške za razvoj inovativnih klastera, čiji je cilj da doprinesu ekonomskom razvoju zemlje kroz podršku povećanju produktivnosti i konkurentnosti domaćih preduzeća i preduzetnika, njihovim povezivanjem u klastere i jačanjem saradnje malih i srednjih preduzeća i preduzetnika sa naučno-istraživačkim organizacijama. Kroz Programe, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja podržava novoosnovane inovativne klastere38 - u početnoj fazi rada i postojeće inovativne klastere - u razvojnoj fazi rada. Do sada je podržano 30 klastera. Svesna činjenice da nisu svi klasteri dinamični i konkurentni Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja će i u predstojećem periodu podržavati klastere koji imaju potencijal za rast i razvoj. I ako teritorijalna koncentracija preduzeća u klasteru olakšava razmenu informacija, ona sama po sebi ne obezbeđuje razmenu znanja i razvoj tehnoloških kapaciteta. Takođe, postojanje pasivnih eksternih efekata, kao što je npr. infrastruktura ne garantuje postojanje kritičnih podsticaja neophodnih da bi klaster bio dinamičan i konkurentan skup preduzeća. To sve nameće potrebu aktivnih mera podrške klasterima koji imaju potencijal za rast i razvoj.

Analiza klastera (benchmarking) u Srbiji, prema metodologiji Evropske opservatorije za klastere39, ukazuje da srpski klasteri pokazuju slabosti u svim relevantnim dimenzijama (veličina, specijalizacija i fokus) u evropskom kontekstu.

Dosadašnja iskustva ukazuju na brojne prepreke u razvoju klastera, pre svega nepoverenje i nespremnost za saradnju među preduzećima, nedovoljna saradnja sa istraživačko-razvojnim institucijama, nedovoljno obučen menadžment klastera, nerazvijena zajednička klasterska infrastruktura (npr. dizajn centri, laboratorije, trening centri itd) i finansijska samo-održivost klastera. Ograničavajući faktor razvoja klastera su i prepreke za razvoj preduzetništva, kao i nedostatak SDI.

Osnivanje odgovarajućih istraživačkih centara, agencija za promociju izvoza, institucija za ocenu kvaliteta i sl., kao i jačanje poslovnih asocijacija, promocija novih marki ili lokacija značajno može doprineti razvoju konkurentnosti preduzeća u klasteru.

____________38 Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja podržava klastere koji su registrovani kao udruženje u skladu sa novim Zakonom o udruženjima i koji imaju najmanje 12 aktivnih članova (najmanje devet privrednih društava preduzetnika i najmanje tri institucije za podršku - NIO, obrazovne ili druge institucije).39 www.clusterobservatory.eu

10. Regionalni razvoj

Primarni cilj regionalne politike Srbije jeste stvaranje konkurentnih regiona, koji uspevaju da se integrišu u globalne ekonomske tokove. Ciljevi regionalne politike se ne menjaju, ali strategije kako ih ostvariti se transformišu. Tradicionalni pristup regionalne politike koji se, pre svega, zasnivao na redistribuciji bogatstva između bogatih i siromašnih regiona i jednosektorskom pristupu, ustupa mesto principu jačanja autohtonih i endogenih potencijala regiona i multisektorskom pristupu.

Strateški prioriteti regionalnog razvoja Srbije usmereni su na:

1) Institucionalnu izgradnju,

2) Izgradnju regionalne ekonomske infrastrukture,

3) Afirmaciju strateškog planiranja regionalnog/lokalnog razvoja,

4) Endogenizacija regionalnog razvoja - proces decentralizacije i policentričan razvoj

5) Regionalnu integrisanost u Evropsku uniju.

Institucionalna izgradnja. Ravnomerniji regionalni razvoj nije moguće sprovesti bez efikasnog institucionalnog okvira, koji se sastoji od institucija i instrumenata, različitih politika kojima se obezbeđuje stabilnost, kontinuiranost i usklađenost u razvojnom proces.

Regionalni razvoj je refleksija kvaliteta i dinamike tranzicionih reformi, ogleda se u brojnim segmentima privrede i društva, strukturnim promenama i transformaciji vlasništva, vertikalnoj i horizontalnoj organizaciji države. Ipak, u ovoj fazi razvoja, na prvom mestu se nalazi problem regionalne institucionalne izgradnje i proces implementacije zakonskih rešenja. Proces pridruživanja EU samo je dodatno potencirao stepen neizgrađenosti institucija. Primaran problem institucionalnog uređenja regionalnog razvoja proistekao je iz

višedecenijskog zakonskog vakuuma, odnosno, nedonošenja osnovnih zakonskih rešenja u ovoj oblasti. Jednom rečju, nije se uspostavio sistem za sprovođenje strateških smernica na svim nivoima upravljanja iz oblasti regionalnog razvoja, pre svega, neuspostavljanje srednjeg, regionalnog nivoa upravljanja regionalnom politikom. Posle usvajanja Strategije regionalnog razvoja (2007), usvajanjem Zakona o regionalnom razvoju (juli 2009. godine i izmene maj 2010. godine) započet je proces uspostavljanja jedinstvenog sistema upravljanja regionalnim razvojem, koje treba da doprinese promovisanju opštih načela regionalne politike države, usklađenih sa načelima Evropske unije.

Osnovna obeležja novog modela upravljanja regionalnim razvojem su:

- promovisanje nacionalnih i evropskih načela regionalnog razvoja, koja su u saglasnosti sa kohezionom politikom EU, ali koja istovremeno odražavaju specifičnosti Srbije;

- jasna institucionalna struktura i mehanizmi za upravljanje politikom regionalnog razvoja;

- efikasni mehanizmi saradnje između regionalne i opštinske vlasti, kao za širu saradnju;

- jasan koncept i terminologija;

- fleksibilnost: uređivanje opštih pitanja i stvaranje osnove za donošenje podzakonskih akata;

- pravna osnova za praćenje i vrednovanje.

Izgradnja regionalne ekonomske infrastrukture. Evropska unija prepoznaje kao efikasno sredstvo za razvoj industrije na regionalnom nivou ekonomsku/poslovnu infrastrukturu koju čine industrijske zone (IZ), industrijski parkovi (IP), tehnološki parkovi (TP) i slobodne zone (SZ).

Regionalnu privrednu strukturu Srbije karakteriše dominantna zastupljenost tradicionalnih sektora industrije (drvna, tekstilna, koža i obuća), tehničko-tehnološko zaostajanje, nizak stepen konkurentnosti i značajne međuregionalne neravnomernosti. S obzirom da je tranzicioni proces još više produbio regionalne nejednakosti u Srbiji je 2007. godine započeo proces implementacije prostorne organizacije industrije kroz Nacionalni investicioni plan (izgradnjom regionalne saobraćajne infrastrukture, komunalne infrastrukture, podrške izgradnji 63 industrijske zone i parkova na području 50 opština i gradova, u svim regionima - ukupan iznos odobrenih sredstava iz NIP-a, preko 200 mil. evra, za razvoj industrijskih zona i parkova je 3%40).

_____________40 Podatak se odnosi na 2009. Izvor: "Izveštaj o sprovođenju Nacionalnog investicionog plana sa izvršenim plaćanjima od 01. januara do 31. decembra 2009. godine", Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, tabela: Realizacija projekata NIP u 2009. godini, str. 14-22

Karta 3: Ekonomska/poslovna infrastruktura za regionalni razvoj industrije

Izvor: MERR i NIP41

Razvoj poslovne infrastrukture odvija se kroz mapiranje, izgradnju i opremanje industrijskih zona, industrijskih parkova, poslovnih inkubatora, klastera, logističkih i biznis centara i turističke infrastrukture.

Poseban značaj u ukupnom ekonomskom razvoju zemlje predstavlja revitalizacija braunfild lokaliteta i objekata. Obnavljanje braunfilda razvijaće se u tri pravca:

- Uklanjanje starih, ruiniranih i neprimerenih objekata sa postojećih lokacija uz čišćenje i dekontaminaciju terena,

- Revitalizacija uz promenu namene,

- Revitalizacija sa ciljem vraćanja objekta/lokaliteta u prvobitnu funkciju.

Veliki potencijal za razvoj poslovne infrastrukture predstavlja upravo revitalizacija braunfilda.

Politika regionalnog razvoja će stimulisati revitalizaciju braunfilda merama i podsticajima.

Poslovna infrastruktura po kapacitetu, strukturi i nameni treba da bude u skladu sa lokalnim i regionalnim razvojnim potencijalima kao i sa zahtevima tržišta.

Primarni cilj razvoja poslovne infrastrukture je ukupni ekonomski razvoj zemlje sa akcentom na policentrični razvoj.

Kriterijumi za razmeštanje industrijskih aktivnosti po regionima su atraktivnost i konkurentnost lokacija, kvalitet infrastrukture, potencijal lokalne samouprave, postojanje škola i univerziteta kao i adekvatnih obrazovnih profila, razvojno-istraživačkih institucija uz kontinuirani proces privlačenja investitora.

U cilju povećanja konkurentnosti poslovanja i teritorijalne konkurentnosti, smanjivanja regionalnih asimetričnosti u nivou ukupne i industrijske razvijenosti, sprečavanja daljih migracija iz ruralnih u urbana i iz nerazvijenih u razvijena područja i pokretanja regionalnog razvoja mnogih privrednih delatnosti i podsektora, racionalnom upotrebom uređene lokacije i efikasnim, funkcionalnim i integralnim upravljanjem prostorom, u Srbiji je pre tri godine započet proces formiranja industrijskih zona i parkova. Planira se izgradnja ili komunalno opremanje industrijskih zona, parkova i i slobodnih zona u svim regionima Srbije, sa posebnim akcentom na greenfield i brownfield42. industrijske lokalitete. Ključnu ulogu u transformaciji zapuštenih ili devastiranih industrijskih kompleksa u nekadašnjim industrijskim centrima Srbije (gigantima)43, koji predstavljaju značajan razvojni potencijal, imaju "braunfild" IZ u okviru tradicionalnog, propulzivnog i namenskog industrijskog podsektora. Međutim, u Srbiji je samo jedna IZ "braunfild" investicionog karaktera, nastala revitalizacijom stare industrijske zone (industrijski lokalitet u Smederevu). Odobrena sredstva NIP-a za razvoj i opremanje industrijskih zona u 2009. godini iznose 6 mil. evra.44

____________41 U periodu 2006-2010. godine vršene su izmene i dopune Odluke o rasporedu sredstava predviđenih Zakonom o budžetu RS za 2007. godinu za realizaciju NIP-a, kojom je predviđeno formiranje industrijskih zona i parkova u Srbiji; detaljnije videti na sajtu Ministarstva za NIP, sajt: www.mnip.gov.rsPodaci o braunfild lokalitetima - Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, sajt www.merr.gov.rsPodaci o biznis inkubatorima http://www.bitf.rs/cms/item/clubs/sr/networks/incubators.html42 Pod pojmom Braunfild (Brownfield, smeđa polja) lokacije podrazumevamo površine i objekte u urbanizovanim područjima koji su izgubili svoj prvobitni način korišćenja ili se vrlo malo koriste. Često imaju ekološka opterećenja i na njima se nalaze ruinirani proizvodni i drugi objekti. Iz mnogo razloga, braunfild lokacije čine veliki deo izgrađenog područja u mnogim gradovima. One negativno utiču na svoje šire okruženje, ne samo u ekonomskom, već i u estetskom, psihološkom i socijalnom smislu. Sa aspekta rešavanja problema

najprikladnije koristiti sintagmu "stavljanje u upotrebu već urbanizovanih lokacija ili lokaliteta" (Oživljavanje braunfilda u Srbiji, PALGO centar, 2008.)43 Kapaciteti ovih preduzeća locirani su u velikim i gradovima srednje veličine: Beograd, Kragujevac, Niš, Bor, Sremska Mitrovica, Loznica, Čačak, Valjevo.44 Izvor: "Izveštaj o sprovođenju Nacionalnog investicionog plana sa izvršenim plaćanjima od 01. januara do 31. decembra 2009. godine", Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, tabela: Realizacija projekata NIP u 2009. godini, str. 14-22.

SWOT analiza regionalne ekonomske infrastrukture

Prednosti Slabosti- smanjenje nezaposlenosti,- rast regionalne konkurentnosti;- pozitivni efekti na razvoj MSP, privlačenje SDI, stvaranje dodatnih javnih prihoda;- racionalno poslovanje, klastersko povezivanje i saradnja sa ostalim firmama;- ekonomija aglomeracije, pre svega u smislu povoljnijih uslova poslovanja;- regionalne mogućnosti za "grinfild" i "braunfild" investicije

- veoma je malo dostupnih uređenih površina pogodnih za investicije u industrijske namene;- kompleksnost procedure re/aktiviranja "braunfild" IZ (neusklađenost interesa brojnih "stejkholdera", nedostatak mehanizma koordinacije između različitih nivoa vlasti);- nedostatak informacija o svim investicionim lokacijama;- nedostatak iskustva za upravljanje novim poslovnim oblicima;- nepostojanje zakonske regulative o IZ i IP

Šanse Opasnosti- aktiviranje industrijskih potencijala;- urbana transformacija postojećih industrijskih prostora;- povoljniji uslovi izgradnje, opremanje industrijskih lokaliteta u perifernim neizgrađenim područjima (efekat simbioze);- šansa za povećanje regionalne i lokalne konkurentnosti i rast izvoza, usled izvozne orjentisanosti firmi u IZ i IP

- nedovoljna iskorišćenost postojećih "braunfild" industrijskih lokacija podržava postojanje regionalnih asimetrija;- nedovoljnost finansijskih resursa;- sporost završetka tranzitornog procesa je pretnja bržem uvođenju novih poslovnih oblika regionalne disperzije industrijske delatnosti

Afirmacija strateškog planiranja regionalnog/lokalnog razvoja.

Efikasan i uspešan nacionalni, regionalni i lokalni razvoj je nezamisliv bez strateškog planiranja. Strateško planiranje treba da bude sinhronizovano na nacionalnom (Nacionalni plan regionalnog razvoja Srbije) i regionalnom nivou (donošenjem Regionalnih razvojnih strategija) kako bi se pravilno isplanirala, implementirala i sprovodila politika regionalnog razvoja.

Regionalni razvojni planovi imaju integrativnu ulogu.

Uloga i nadležnost svih aktera na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou definisani su Zakonom o regionalnom razvoju. Ovim Zakonom će se obezbediti uslovi za efektivnije i efikasnije korišćenje raspoloživih domaćih i inostranih resursa u skladu sa potrebama, mogućnostima i prioritetima regiona.

Endogeni regionalni razvoj. Endogenizacija regionalnog razvoja podrazumeva afirmaciju regionalnih centara od nacionalnog značaja, gde se pripremaju regionalni razvojni programi i

uspostavljaju regionalne institucije. Ovo zahteva "hardwer"-sku infrastrukturu (transportne i komunikacione veze, zaštitu prostora), "softwear"-sku infrastrukturu (podrška regionalnim razvojnim agencijama, priprema razvojnih inicijativa, ocena održivosti prostora, koordinacija savetničkih aktivnosti, inkubatori, fakulteti) i adekvatnu stimulaciju (kao što su finansijske stimulacije, privredne zone, sertifikati o izvođenju pomoćnih aktivnosti - trening obuka, konsultacije i sl.).

Decentralizacija i policentričan regionalni razvoj. U svetskoj teoriji i praksi opšte je prihvaćeno mišljenje da se veća efikasnost sprovođenja politike regionalnog razvoja i planiranja obezbeđuje kroz hijerarhijski izdiferencirane sisteme odlučivanja. Time se omogućava aktivno uključivanje regionalnih, lokalnih organa, institucija i ekonomskih subjekata u proces planiranja, koordinacije i realizacije. Politička volja je odlučujuća za početak decentralizacije, a sam proces može odlučujuće da utuče na preobražaj centralizovano koncipiranog institucionalnog sistema. Neophodno je izabrati kombinaciju istorijskih uzora i skorašnjih iskustava i, pre svega, planskih (razvojnih) regija koje nikada nisu do kraja uspostavljene, a koje su dodatno podstaknute (pre)uskom lokalnom političkom inicijativom. Kada nema volje za uspostavljanje decentralizacije, nema ni snage za afirmaciju zajedničkih nacionalno-ekonomskih interesa. Zato u mnogim zemljama nastojanja da se uspostavi drugi stepen lokalne samouprave traju više decenija.

Istorijski, politički, ekonomski i prostorni uslovi su bitne determinante za uvođenje decentralizovanog političkog i administrativnog sistema u Srbiji. Decentralizacija nije sama po sebi cilj i ne mora uvek automatski dovesti do smanjivanja regionalnih dispariteta ali predstavlja dobar institucionalni i upravljački okvir u kome je uz pomenute uslove moguće voditi efektivnu politiku regionalnog razvoja. Decentralizovana kontrola resursa pod određenim društvenim uslovima, kao što su npr. nerazvijenost, osiromašenje, propadanje prirodnih resursa, i sl., može i da zaoštri konflikte. Instrumenti za prevazilaženje stanja povezani su sa finansijskom ravnotežom, decentralizacijom raspoloživih kapaciteta, horizontalnom koordinacijom i participacijom. Uporedo sa regionalizacijom obično se odvija i proces devolucije vlasti, ali u smislu partnerskog odnosa i supsidijarnosti. Polazeći od policentričnog sistema mogao bi se zatim formirati mrežni koncept upravljanja koji bi, s jedne strane, onemogućavao bilo kakvu centralizaciju a, s druge strane, uspostavio mogućnosti za skladan regionalni razvoj. Model "plitke" i decentralizovane mreže tzv. satelitskih gradova, unutar funkcijski i gravitaciono povezanih gradskih regija, koji se zasniva na savremenim principima mrežnog povezivanja razvojnih stožera, za Srbiju realističniji i usklađeniji sa savremenim težnjama društveno-ekonomskog razvoja.

Regionalna integracija u EU. Proces integracije Srbije u kontekstu njene evropske ekonomske i društvene budućnosti ogleda se u sledećem: mogućnostima većeg izvoza, jačanju konkurencije, boljem tretmanu zaposlenih, zaštiti potrošača, slobodnijim tokovima novca, olakšanom poslovanju i investiranju, institucionalnoj izgradnji, efikasnijoj državi i boljoj regionalnoj saradnji.

U cilju ostvarivanja brže regionalne integracije u EU kao prioritetne aktivnosti Srbije izdvajaju se:

- nastavak aktivnosti na ispunjavanju obaveza u vezi sa usklađivanjem zakonodavstva sa komunitarnim pravom;

- nastavak realizacije već potpisanih programa prekogranične i transnacionalne saradnje i dalja podrška povezivanju lokalnih i regionalnih nivoa vlasti sa državama u neposrednom i širem okruženju u različitim oblastima (ekonomske, socijalne i institucionalne saradnje, infrastrukture, prirodnih sistema, životne sredine, kulturnih vrednosti);

- jačanje postojećih struktura za upravljanje programima prekogranične saradnje preko državnih, regionalnih i lokalnih prioriteta za prekograničnu saradnju;

- usvajanje i primena propisa, strateških dokumenata, standarda i principa EU iz oblasti regionalnog razvoja, prekogranične i transnacionalne saradnje. Važno je ratifikovati Madridsku konvenciju, s obzirom na potencijalne instrumente kojima se omogućava dugoročna i planirana saradnja sa prekograničnim partnerima i veći razvojni efekti;

- uspostavljanje decentralizovanog sistema upravljanja fondovima EU podrazumeva jačanje institucionalnih kapaciteta svih aktera regionalnog razvoja i obuku kadrova u pogledu sticanja znanja iz oblasti korišćenja sredstava EU fondova;

- funkcionalna i fiskalna decentralizacija, u cilju jačanja kapaciteta lokalne samouprave i omogućavanja lokalnim samoupravama kvalitetnije obavljanje poslova iz njihove nadležnosti, a posebno aktivnosti koje su usmerene na lokalni ekonomski razvoj.

Pozitivna regionalna iskustva država EU ukazuju da je dobre rezultate u domenu regionalne politike moguće ostvariti ukoliko postoje sledećih 7 preduslova:

- Politička podrška. Pre svega, neophodna je kontinuirana, jasna i nedvosmislena politička podrška unutar zemlje ovom procesu, kontinuirano uzdvajanje značajnih sredstava za regionalni razvoj, da sve mere Vlade u sebi sadrže princip regionalne redistribucije i princip podsticanja konkurentnosti i da se zakoni koji se tiču regionalnog razvoja primenjuju;

- Fleksibilnost i inovativnost kako bi se mere i instrumenti regionalne politike prilagodili novim tendencijama, svetskim krizama i globalnim kretanjima;

- Makroekonomska stabilnost, stabilnost cena i zdrava fiskalna politika stimulišu investicije, povećavaju produktivnost i otvaranje novih radnih mesta u regionima;

- Jake institucije. Kvalitetni i efikasni administrativni kapaciteti na svim nivoima, jačanje institucija i ljudskih resursa predstavljaju osnovu održivog razvoja;

- Stručnost i analitičko-statistička osnova. Neophodna je dobro dizajnirana politika regionalnog razvoja. Investicije u infrastrukturu i ljude moraju biti fokusirane, dobro osmišljene i kreirane na osnovu komparativnih prednosti regiona, kako bi postigli maksimalan efekat;

- Partnerstvo. Tradicionalne podele na bottom-up i top-down razvojne politike su prevaziđene; efikasna regionalna politika sve više je orijentisana ka principu dobrog upravljanja sa više nivoa vlasti, gde se svaki nivo vlasti doprinosi kreiranju i sprovođenju regionalne politike u okviru svojih nadležnosti;

- "Prava mera" decentralizacije. Iako je prisutan trend decentralizacije u razvijenim državama udeo regionalnih rashoda u ukupnim rashodima države je porastao sa 31% (1995. godine) na 33% u 2005. godini, kao posledica prenošenja novih nadležnosti regionalnom nivou. Postoji pozitivna korelacija između političke decentralizacije i efikasnosti u bogatim zemljama, ali da je efekat slab ili čak i negativan kada su u pitanju decentralizacija i nerazvijene zemlje.

11. Zaštita životne sredine

Ugroženost životne sredine od industrijske proizvodnje. Industrijska proizvodnja u Republici Srbiji doprinosi povećanom pritisku na životnu sredinu, pa i zagađenju životne sredine, na više načina. Uzroci problema su: prisustvo zastarelih tehnologija, dotrajalost postrojenja, niska energetska efikasnost, neracionalno korišćenje sirovina i visok nivo stvaranja industrijskog otpada po jedinici proizvoda, nedovoljno korišćenje sekundarnih sirovina, neadekvatno upravljanje industrijskim otpadom, uključujući i opasni, nizak stepen primene najboljih dostupnih tehnika u proizvodnim procesima, nedovoljno podsticanje privrede za uvođenje čistije proizvodnje, nedovoljan monitoring emisija zagađenja životne sredine i dr. Iako su poslednjih godina preduzimane značajne mere u oblasti zaštite životne sredine, stanje u industriji je još uvek nezadovoljavajuće. "Prljave" industrije učestvuju u strukturi ukupne industrijske proizvodnje sa 50% u 2009. godini. Pored emisija zagađujućih materija u vazduh i vodu i neadekvatne prakse odlaganja otpada, značajan faktor je i korišćenje energenata i sirovina, jer je industrija veliki potrošač energije (35% ukupne potrošnje finalne energije u 2009. godini). Sa druge strane, postoje industrijska postrojenja gde su prisutna značajna poboljšanja kao što su, na primer, fabrike cementa (Titan, Holcim, Lafarge) gde su u periodu nakon privatizacije uložena značajna finansijska sredstva u postavljanje filtera, kontinualni monitoring emisije, zatvaranje skladišta sirovina, transport sirovina iz rudnika itd.

Među najznačajnije izvore zagađenja vazduha industrijskog porekla u Srbiji spadaju: rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu, hemijski kombinati u Pančevu, Šapcu, Kruševcu i železara u Smederevu. Blizu 90% industrijskih otpadnih voda se ispušta bez prethodnog tretmana što dovodi do zagađenja vodotokova (najzagađeniji su Stari i plovni Begej, kanal Vrbas-Bečej, Toplica, Veliki Lug, Lugomir, Crni Timok i Borska reka). Najveći izvori degradacije i zagađivanja zemljišta su eksploatacija bakra u Boru i Majdanpeku (RTB Bor, flotacijsko jalovište i topionica) i nekontrolisano i neadekvatno odlaganje industrijskog otpada, posebno u okolini velikih industrijskih centara (Bor, Pančevo, Novi Sad, Smederevo, Beograd, Kragujevac). Identifikovano je 375 lokaliteta na kojima je zagađenje potvrđeno laboratorijskim analizama zemljišta i podzemnih voda, pri čemu je zagađenje prisutno u dužem vremenskom periodu. Najugroženija područja su sledeće industrijske lokacije: Bor (RTB, flotacijsko jalovište Veliki Krivelj), Pančevo (hemijska i petrohemijska industrija, rafinerija), Šabac (industrija, deponija mulja), Beograd (industrija, saobraćaj, deponija), Kruševac (hemijska industrija, deponija), Smederevo (železara, deponija sirovina), Loznica (industrija, Zajača) i Veliki Bački kanal (na delu Crvenka-Kula-Vrbas). Većina industrija nema propisno obezbeđeno skladište opasnog otpada. Zadržavanje situacije kakva jeste, bez ulaganja u zaštitu životne sredine i sanaciju postojećih zagađenih područja, neminovno čini sve veću štetu životnoj sredini, ali i ekonomskom i prostornom razvoju Srbije. Sadašnji nivo investicija u životnu sredinu u Srbiji je nizak (u periodu 2001-2008. godine je iznosio oko 0,3% BDP-a), a finansiranje od strane industrije i privatnog sektora je nedovoljno. Razvoj čistijih tehnologija, povećanje energetske efikasnosti i smanjenje nastajanja otpada, svakako će uticati na smanjenje zagađenja životne sredine.

Analiza stanja politike i regulative. Kao odgovor na ciljeve i uslove u Evropskom partnerstvu, Vlada Republike Srbije je decembra 2009. godine usvojila Nacionalni program integracije, koji predstavlja osnov zakonodavnog plana rada Vlade Srbije. Prioritet za 2011. godinu je implementacija Seveso II Direktive i EMAS (sistem upravljanja i kontrole zaštite životne sredine) propisa. Vlada Republike Srbije je 2008. godine usvojila Nacionalnu strategiju održivog razvoja ("Službeni glasnik RS", broj 57/08), a 2009. godine i Akcioni plan. Cilj Strategije je jačanje uzajamnog delovanja i ostvarenje značajnih efekata između zaštite životne sredine, ekonomskog rasta i socijalne ravnoteže, i doprinos usklađivanju ciljeva politika. Doneta je i Strategija uvođenja čistije proizvodnje u Republici Srbiji ("Službeni glasnik RS", broj 17/09), kojom se razrađuje koncept održivog razvoja, kroz podsticanje primene čistije proizvodnje, povećanja energetske i sirovinske efikasnosti i smanjenja nastajanja otpada. Nacionalnim programom zaštite životne sredine ("Službeni glasnik RS", broj 12/10) definisani su strateški ciljevi zaštite životne sredine, kao i specifični ciljevi zaštite

vazduha, vode i zemljišta, i zaštite od uticaja pojedinih sektora na životnu sredinu (industrija, energetika, poljoprivreda, rudarstvo, saobraćaj itd). Utvrđene su neophodne reforme koje obuhvataju regulatorne instrumente, ekonomske instrumente, institucionalni okvir, sistem monitoringa, sistem finansiranja u oblasti zaštite životne sredine i potrebnu infrastrukturu u oblasti zaštite životne sredine. Da bi se prevazišli postojeći nedostaci, definisani su ciljevi industrijske politike među kojima je i unapređenje ekoloških standarda u procesu proizvodnje i implementacija sistema integrisanih dozvola za postrojenja u skladu sa zakonom. Takođe je potrebno izgraditi institucionalne kapacitete za upravljanje rizikom i odgovor na hemijske udese na svim nivoima. Nacionalna strategija upravljanja otpadom 2010-2019. godine ("Službeni glasnik RS", broj 29/10) nastavlja pravce utvrđene Strategijom iz 2003. godine. Prioriteti su uspostavljanje sistema za upravljanje opasnim otpadom iz industrije: izgradnja regionalnih skladišta i postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada. Predlog Prostornog plana Republike Srbije predstavlja okvir za definisanje novog pristupa u upravljanju prostornim razvojem i utvrđuje osnovne pravce razvoja instrumentalizacijom dugoročnih ciljeva i definisanjem prioritetnih i strateških projekata i aktivnosti za realizaciju. U Prostornom planu su definisane zone degradirane životne sredine industrijskim i drugim aktivnostima i to: područja zagađene i degradirane životne sredine (lokaliteti sa prekoračenjem graničnih vrednosti emisije, područja otvorenih kopova lignita, jalovišta, deponije, termoelektrane i dr.), područja ugrožene životne sredine (lokaliteti sa povremenim prekoračenjem graničnih vrednosti emisije, područja eksploatacije mineralnih sirovina, velike farme, zone intenzivne poljoprivrede i dr.), područja kvalitetne životne sredine (šumska područja, turističke zone kontrolisanog razvoja, lovna i ribolovna područja, vodotoci II klase i dr.) i područja veoma kvalitetne životne sredine (zaštićena prirodna dobra, močvarna područja, planinski vrhovi i dr.).

Pored četiri zakona koji su doneti 2004. godine, set od 16 zakona iz oblasti zaštite životne sredine usvojenih maja meseca 2009. godine, predstavlja evidentan napredak u usklađivanju propisa iz oblasti zaštite životne sredine sa relevantnim zakonodavstvom EU, a njihovo sprovođenje treba da doprinese rešavanju mnogih problema u životnoj sredini. Doneti su zakoni: o zaštiti vazduha, o zaštiti prirode, o hemikalijama, o upravljanju otpadom, o ambalaži i ambalažnom otpadu, o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti i dr. Godine 2010. donet je i Zakon o vodama i nastavljeno je usaglašavanje propisa sa EU direktivama. Još uvek nedostaje niz podzakonskih propisa koji prate implementaciju ovih zakona. To je proces koji zahteva velike ljudske i materijalne resurse.

Identifikovani problemi su:

- Nedovoljni institucionalni i administrativni kapaciteti za sprovođenje propisa u oblasti kontrole industrijskog zagađenja i upravljanja rizicima;

- Neodrživo korišćenje prirodnih resursa, niska energetska efikasnost u industriji i prekomerno stvaranje otpada;

- Zagađenje vazduha iz sektora industrije;

- Zagađenje zemljišta, površinskih i podzemnih voda opasnim materijama i otpadom.

Usaglašenost regulative sa EU. Direktiva o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja (96/61/EC i 2008/01/EC) i Seveso II Direktiva o sprečavanju većih udesa koji uključuju opasne materije i ograničenju njihovih posledica po zdravlje ljudi i životnu sredinu (96/82/EEC i 2003/105/EC) su najvažniji pravni dokumenti za sektor kontrole industrijskog zagađenja i upravljanje rizicima u EU.

Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine ("Službeni glasnik RS", br. 135/04), koji je donet 2004. godine, potpuno je usaglašen sa Direktivom EU (96/61/EC i 2008/01/EC). Primena ovog zakona treba da doprinese smanjenju industrijskog zagađenja. Zakonom se uspostavlja opšti okvir koji obavezuje potencijalno najveće zagađivače da obavljaju svoje aktivnosti u skladu sa principima održivog razvoja i preduzmu potrebne mere kojima bi sprečili i kontrolisali sve emisije koje izaziva obavljanje njihove aktivnosti. Sistem obezbeđuje: integrisan pristup kontroli zagađivanja iz industrije izdavanjem integrisane dozvole kojom se utvrđuju obaveze operatera i uslovi za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti; uzajamnu koordinaciju nadležnih organa u postupku izdavanja dozvola; dostupnost informacija i učešće javnosti pre donošenja odluke o izdavanju dozvole. Na osnovu poslednje revizije Preliminarnog spiska postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola u Srbiji postoje 176 takvih postrojenja, od čega je 29 iz energetskog sektora, 23 iz proizvodnje i prerade metala, 32 iz industrije minerala, 19 iz hemijske industrije, 4 postrojenja za upravljanje otpadom i 69 postrojenja iz ostalih aktivnosti (industrije papira, tekstila, kože, prerade hrane, tretmana životinjskog otpada, kao i farme za uzgoj živine i svinja). Sva postrojenja iz navedenih vrsta aktivnosti imaju definisana ograničenja kapaciteta, osim postrojenja hemijske industrije koja podležu ovim obavezama bez obzira kakvim kapacitetima obavljaju svoju aktivnost. Za postojeća postrojenja koja su predmet izdavanja dozvole, Vlada je donela Uredbu o utvrđivanju Programa dinamike podnošenja zahteva za izdavanje integrisane dozvole ("Službeni glasnik RS", broj 108/08). Prema Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine postojeća postrojenja i aktivnosti su u obavezi pribavljanja integrisane dozvole najkasnije do 2015. godine. Nova postrojenja pribavljaju integrisanu dozvolu pre puštanja u rad. Integrisana dozvola se izdaje za: rad novih postrojenja, rad i bitne izmene u radu postojećih postrojenja kao i za prestanak aktivnosti. Proces izdavanja dozvole traje 120 do 240 dana, ali mu prethodi period pripreme dokumentacije koji može potrajati i više meseci. Dobijanje integrisane dozvole podrazumeva ostvarivanje postavljenih tehničkih standarda, odnosno korišćenje najboljih dostupnih tehnika. U Republici Srbiji još nije izdata ni jedna integrisana dozvola. Nadležni organi za izdavanje dozvola su Ministarstvo rudarstva, životne sredine i prostornog planiranja, Pokrajinski sekretarijat za zaštitu životne sredine i održivi razvoj i nadležni organi lokalne samouprave. Sistem dozvola zasnovan na emisijama uveden je za postrojenja za koja se ne zahteva integrisana dozvola.

U oblasti postupanja sa opasnim materijama i zaštite od hemijskog udesa u industriji izvršen je potpuni prenos Seveso II Direktive (82/96/EC i 2003/105/EC), usvajanjem izmena Zakona o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik RS", br. 135/04, 36/09, 36/09 - dr. zakon i 72/09 - dr. zakon) i Pravilnika o sadržini i metodologiji izrade Politike prevencije udesa, Izveštaja o bezbednosti i Plana zaštite od udesa. Urađena su i uputstva za postupanja u udesu. Mere zaštite od opasnih materija u industrijskoj proizvodnji obuhvataju zabrane i ograničenja koja se odnose na proizvodnju i promet supstanci koje oštećuju ozonski omotač, odnosno proizvoda koji sadrže te supstance i uvoza, izvoza i tranzita otpada. Na preliminarnoj Listi Seveso postrojenja u Srbiji nalazi se 110 postrojenje (mnoga od njih su takođe i na Listi postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola). Time su identifikovane lokacije koje imaju najveći potencijal rizika od hemijskih udesa. Svaki operater koji upravlja opasnim materijama je dužan da planira, organizuje i preduzima sve potrebne preventivne, zaštitne, sigurnosne i sanacione mere kojima se rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi svodi na najmanju moguću meru. Dužnost operatera Seveso postrojenja jeste da izradi Politiku prevencije udesa ili Izveštaj o bezbednosti i Plan zaštite od udesa i da preduzme sve mere radi sprečavanja hemijskog udesa i ograničavanja uticaja tog udesa na život i zdravlje ljudi i životnu sredinu. Prema tim izveštajima o bezbednosti i planovima zaštite, lokalne samouprave treba da pripreme eksterne planove za reagovanje u vanrednim situacijama. Upravljanje rizikom u slučaju hemijskog udesa je u nadležnosti više ministarstava: Ministarstva rudarstva, životne sredine i prostornog planiranja, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstva rada i socijalne politike, kao i organa autonomne pokrajine i lokalnih samouprava. U martu 2009. godine osnovan je Sektor za

vanredne situacije u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, čija je uloga uspostavljanje integrisanog sistema zaštite i spasavanja u Republici Srbiji za brzo reagovanje u slučaju požara, prirodnih nepogoda, tehničkih i tehnoloških nesreća (što obuhvata i hemijski udes). Prevencija hemijskih udesa je u nadležnosti Ministarstva rudarstva, životne sredine i prostornog planiranja za Seveso postrojenja, dok je za sva ostala u nadležnosti Sektora za vanredne situacije MUP-a.

Važan instrument koji se primenjuje prilikom izgradnje novih industrijskih postrojenja je i procedura procene uticaja na životnu sredinu prema Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik RS", br. 135/04, 36/09). Industrijska postrojenja, odnosno aktivnosti koje podležu proceni uticaja na životnu sredinu su utvrđene prema Listi projekata iz Direktive EU (85/337/EEC i 97/11/EC). Procedura obuhvata postupak procene u tri faze za postojeća i buduća postrojenja i projekte: odlučivanje o potrebi procene uticaja; određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja i odlučivanje o davanju saglasnosti na studiju. Učešće javnosti je predviđeno u svim fazama procene uticaja. Doneti su svi propisi za sprovođenje navedenog zakona.

Pored navedenih direktiva EU iz sektora kontrole industrijskog zagađenja, treba spomenuti i sledeće:

- Uredba (EC)761/2001 dopunjena Uredbom (EC)1221/2009 o dobrovoljnom učešću organizacija u sistemu upravljanja i kontrole zaštite životne sredine (EMAS) nije preneta, mada je EMAS utvrđen Zakonom o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik RS", br. 135/04, 36/09). Tokom 2009. godine sistem upravljanja i kontrole zaštite životne sredine (EMAS) promovisan je kao dobrovoljna mera sa ciljem poboljšanja zaštite životne sredine. Usaglašen sistem upravljanja životnom sredinom prema standardima ISO 14001 i SRPS 14001 ima 178 preduzeća, od kojih je 115 iz oblasti industrije, dok koncept čistije proizvodnje primenjuje 26 preduzeća, a još 18 je u postupku prilagođavanja.

- Uredba (EC)1980/2000 o revidiranom programu dodele ekološkog znaka preneta Pravilnikom o bližim uslovima i postupku za dobijanje prava na korišćenje ekološkog znaka, elementima, izgledu i načinu upotrebe ekološkog znaka ("Službeni glasnik RS", broj 3/09) za proizvode, procese i usluge. Dva preduzeća su, u 2009. godini, podnela zahtev za dobijanje eko-znaka.

- Uredba (EC)166/2006 o uspostavljanju registra ispuštanja i prenosa zagađujućih materija (PRTR) preneta u izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne ("Službeni glasnik RS", br. 135/04, 36/09).

SWOT

Prednosti- Očuvana životna sredina u neindustrijalizovanim oblastima;- Značajan potencijal obnovljivih izvora energije;- Visok stepen biološke raznovrsnosti i geodiverziteta;- Opredeljenost institucija za zaštitu životne sredine;- Prisutna institucionalna podrška razvoju sistema zaštite životne sredine.

Slabosti- Nedovoljni institucionalni kapaciteti za sprovođenje i nadzor propisa; - Degradirani prostori zbog neplanske eksploatacije prirodnih resursa i postojanje ekoloških crnih tačaka;- Nezadovoljavajuća komunalna infrastruktura;- Prekomerno zagađenje voda i vazduha emisijom iz industrije; - Nepostojanje efikasnog sistema finansiranja zaštite životne sredine.

Mogućnosti- Uvođenje ekoloških standarda EU;- Jačanje javno-privatnog partnerstva na projektima u oblasti zaštite životne sredine;- Uvođenje koncepta čistije proizvodnje - unapređenje energetske efikasnosti, racionalnog korišćenja sirovina i smanjenje nastajanja otpada;- Učešće zainteresovane javnosti u odlučivanju o životnoj sredini;- Unapređenje zakonske regulative.

Pretnje - Usporeniji privredni rast i nedostatak investicija u zaštitu životne sredine;- Sporo jačanje institucija i nedovoljna koordinacija između institucija; - Nedovoljna informisanost javnosti i nedovoljno razvijena javna svest o potrebi zaštite životne sredine i prostora;- Ponovno pokretanje industrijske proizvodnje zastarelim tehnologijama;- Vizuelno i estetski degradirana; sredina.


Ciljevi politike zaštite životne sredine u funkciji razvoja industrije odnose se na podsticanje čistije proizvodnje i smanjenje zagađenja i pritisaka na životnu sredinu, ali i razvoj infrastrukturnih sistema za podršku industrijskom razvoju i zaštitu i unapređenje životne sredine:

- Proširiti i jačati institucionalne i administrativne kapacitete za sprovođenje propisa u oblasti kontrole industrijskog zagađenja i upravljanja rizicima,

- Podsticati razvoj čistije proizvodnje, implementaciju integrisanih dozvola, prevenciju hemijskih udesa i uvođenje sistema upravljanja zaštitom životne sredine (EMAS) u industrijska postrojenja kroz razvoj društvene odgovornosti,

- Smanjiti zagađenje vazduha iz sektora industrije uzrokovano emisijom (CO2, SO2, NOx, čestice, specifične zagađujuće materije, gasovi sa efektom staklene bašte),

- Sanirati kontaminirane lokacije, obezbediti prečišćavanje industrijskih otpadnih voda koje značajno utiču na recipijent i na kvalitet voda u osetljivim zonama i uspostaviti upravljanje tokovima otpada.

U kratkoročnom periodu posebnu pažnju potrebno je posvetiti harmonizaciji nacionalnih propisa sa zakonodavstvom EU. Sprovođenje utvrđenih ciljeva politike zaštite životne sredine je od ključne važnosti za rešavanje problema. Potrebno je dalje jačanje kapaciteta Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, Agencije za zaštitu životne sredine i Fonda za zaštitu životne sredine. Posebno treba obratiti pažnju na jačanje administrativnih kapaciteta na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou za izdavanje dozvola i za kontrolu sprovođenja propisa. Moraju se razviti finansijski planovi neophodnih ulaganja za dostizanje evropskih standarda, naročito u oblasti zaštite voda i upravljanja otpadom, kao i za rešavanje problema zagađenja na postojećim kritičnim mestima. Potrebno je završiti izradu registra zagađivača sa bilansom emisije. Potrebna je modernizacija mreže monitoringa kvaliteta ambijentalnog vazduha, uspostavljanje automatskog monitoringa nad značajnim emiterima, modernizacija laboratorija za ispitivanje kvaliteta vazduha, uspostavljanje mreže monitoringa emisije otpadnih voda. Mere treba da budu usmerene i ka obezbeđenju komunalne infrastrukture prilagođene boljem standardu življenja stanovništva i zaštiti životne sredine, ali i privlačenju investicija jer izgrađena komunalna infrastruktura utiče na ekonomsku i socijalnu privlačnost regiona i predstavlja važnu osnovu u poslovanju mnogih kompanija. Sa druge strane, jačanje potencijalne sinergije između zaštite životne sredine i ekonomskog rasta je esencijalna. Investicioni projekti kao: obezbeđenje vodosnabdevanja za industriju, izgradnja infrastrukture za upravljanje otpadom, smanjenje industrijskog zagađenja, izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i drugo, će zahtevati velike

investicione troškove. Neophodna je i izgradnja postrojenja za tretman opasnog otpada, obzirom da takvo postrojenje u Srbiji ne postoji.

Pritisak na životnu sredinu mora biti uzet u obzir pri proceni uticaja koji će velika industrijska postrojenja imati na prostor i životnu sredinu pri izgradnji, tokom korišćenja i nakon prestanka rada, kao i novih uslova u prostoru. Sveobuhvatan pristup sprečavanju i kontroli zagađivanja podrazumeva niz mera koje se odnose na rad industrije. Implementirati sistem integrisanih dozvola za industrijska postrojenja u skladu sa Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine podrazumeva rekonstrukciju ili inoviranje postojećih tehnoloških procesa, uspostavljanje sistema izdavanja integrisanih dozvola za industrijska postrojenja i aktivnosti, uvođenje najboljih dostupnih tehnika (BAT) i najbolje prakse po životnu sredinu (BEP). U cilju unapređenja zaštite životne sredine, sva industrijska preduzeća će morati da koriste najbolju dostupnu tehnologiju. Korišćenje obnovljivih izvora energije svakako će doprineti smanjenju zagađenja. Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine (ISO 14000, EMAS) za industrijske lokacije, treba široko da se promovišu kao dobrovoljna mera. Neophodno je propisati sve zahteve za uspostavljanje i sprovođenje sistema EMAS u skladu sa EU. Razvoj društvene odgovornosti preduzeća sjedinjuje tri glavne oblasti: proizvodnju (poboljšanje u efikasnosti i organizaciji proizvodnje), društvene odnose (uslove na radnom mestu, zdravstvenu zaštitu i bezbednost na radu) i životnu sredinu (primenu čistije proizvodnje, racionalnije korišćenje sirovina i smanjenje nastajanja otpada i emisija).

Takođe je neophodno sprovesti sanaciju zagađenja koje je nastalo u prošlosti, odnosno štete nanete životnoj sredini. Rešavanje problema industrijskog zagađenja nastalog pre privatizacije mora da bude zasnovano na punoj primeni principa "zagađivač plaća". Sa druge strane, da bi ispunila propisane standarde zaštite životne sredine, industrija će morati da investira u modernizaciju postrojenja i zaštitu životne sredine sopstvenim sredstvima i korišćenjem kredita i drugih instrumenata na tržištu kapitala. Novi vlasnici su obavezni da ulažu u tehnologije usklađene sa standardima zaštite životne sredine. Ekonomske instrumente treba primeniti radi stimulisanja poboljšanja životne sredine tokom procesa privatizacije. U područjima u kojima je degradirana i ugrožena životna sredina, neophodno je preduzeti odgovarajuće aktivnosti na sanaciji i unaprediti tehnologiju u industriji do nivoa da ne zagađuje životnu sredinu (primena najboljih dostupnih tehnika). Potrebno je sprovesti sanaciju i remedijaciju crnih tačaka - kontaminiranih industrijskih lokacija, rekultivaciju i remedijaciju lokacija najoštećenijih eksploatacijom mineralnih sirovina (RTB Bor, flotacijsko jalovište i topionica), i sanaciju i remedijaciju zagađenih vodotokova (deonica Velikog Bačkog kanala). Remedijacija i rekultivacija kontaminiranog zemljišta u industrijskim kompleksima, rešavaće se i putem finansijske pomoći i kreditiranjem. Ekonomski razvoj Srbije u prethodnom periodu nije bio praćen odgovarajućim ulaganjem u infrastrukturu za zaštitu i unapređenje životne sredine, odnosno postrojenja i opreme za smanjenje zagađenja. Današnje stanje pokazuje da u takvim područjima postoji veliko opterećenje po životnu sredinu (na primer, Obrenovac, Lazarevac, Pančevo, Bor, Vrbas, Šabac, Beograd, Novi Sad itd.). Neka od ovih područja su osiromašena i sa veoma ugroženom životnom sredinom. Potrebno je razmotriti koja područja mogu dobiti status ugrožene životne sredine.

Model restrukturiranja i reindustrijalizacije prerađivačke industrije Srbije suočen je sa potencijalnim rizicima, te je neophodno strogo se pridržavati osnovnih mera zaštite:

Tabela 49: Potencijalni rizici i osnovne mere zaštite u oblastima prerađivačke industrije

Red. br.

Prerađivačka industrija

Potencijalni rizici po životnu sredinu Mere zaštite

1. Prehrambeni proizvodi, pića

- Otpadne vode iz pogona prehrambene industrije se najčešće

- Uvođenje čistijih tehnologija, povećanje energetske

i duvan bez prethodnog tretmana izlivaju u javnu kanalizacionu mrežu ili u prirodne recipijente.- Postupanje sa organskim otpadom je nezadovoljavajuće. Najviše otpada ove vrste produkuju pogoni za primarnu preradu biljnih sirovina, voća i povrća - Iako prehrambena industrija spada u umerene potrošače energije (izuzetak su šećerane i pivare) racionalno korišćenje energije je na niskom nivou.

efikasnosti i smanjenje nastajanja otpada- Primeniti opšte i posebne sanitarne mere i uslove predviđene zakonom kojima se uređuju poslovi sanitarnog nadzora i pribaviti potrebne dozvole - Sve tehnološke otpadne vode sakupljati i odvoditi na tretman pre ispuštanja u kanalizacionu mrežu - Organski otpad koji ima upotrebnu vrednost propisno odlagati u posebne metalne kontejnere sa poklopcima - Preduzeti potrebne mere zaštite od curenja rashladnog fluida iz sistema za hlađenje

2. Proizvodnja tekstila i tekstilnih proizvoda

- Tekstilna industrija ima visoku potrošnju vode, ali i raznih hemikalija. U proseku, oko 200 l vode je potrebno za proizvodnju 1 kg tekstila. Moguće je zagađenje lokalnih vodotoka, zbog ispuštanja otpadnih voda ili izlivanja hemikalija- Nastajanje otpada i opasnog otpada - Visoka potrošnja energije (tekstilna industrija koristi velike količine energije)

- Uvesti nove ili poboljšane tehnologije za prečišćavanje otpadnih voda- Smanjenje potrošnje energije i iskorišćenje toplote - Obezbediti tankvane radi sprečavanja izlivanja hemikalija

- Sprovođenje procedure za postupanje sa opasnim materijama u slučaju prosipanja- Obezbediti ventilacioni sistem za uklanjanje prašine iz oblasti rada

3. Prerada kože i proizvodnja predmeta od kože

- Štavljenje i industriju kože karakteriše ne samo velika količina vode potrebna za proizvodnju, već i različite hemikalije koje se koriste za različite procese. Otpadne vode koje nastaju prilikom tretmana sadrže značajna opterećenja organskim materijama, šestovalentni hrom, sulfide, amonijumove soli, a na kraju procesa mogu sadržati i otpad od hemikalija koje se koriste u procesu štavljenja (do 48 različitih hemikalija) i bojenja.- Otpad od sirove kože i neprijatni mirisi- Emisije u vazduh: čestice, vodonik sulfid, isparljiva organska jedinjenja, formaldehid i dr.

- Uvođenje čistijih tehnologija, povećanje energetske efikasnosti i smanjenje nastajanja otpada- Sprovoditi opšte mere zaštite životne sredine koje se odnose na tretman tehnoloških otpadnih voda i prečišćavanje otpadnih gasova, smanjenje buke i upravljanje nastalim otpadom (od sirove, konzervirane ili uštavljene kože, otpad od kože u preradi i dr.) - Primeniti mere za bezbedno rukovanje korišćenim hemijskim sredstvima (boje, lakovi, sredstva za štavljenje), - Predvideti posebne mere zaštite u slučaju udesa, odnosno pribaviti saglasnost nadležnog organa na

predviđene mere zaštite od požara

4. Prerada drveta i proizvodi od drveta

- Može doći do zagađenja zemljišta i podzemnih voda usled hemikalija koje se koriste u preradi drveta (konzervansi, lepkovi, rastvarači, učvršćivači) - Mehanički procesi za obradu drveta emituju prašinu i buku- Ugroženosti od požara zbog zapaljive prirode sirovina - Nekoliko vrsta otpada može se naći u industriji prerade drveta. Ovo uključuje ambalažni otpad, otpad i opasan otpad

- Obezbediti poseban prostor i potrebne uslove za sakupljanje različitih vrsta otpada - Sprovoditi opšte mere zaštite od buke - Piljevinu, otpad od drveta i drvnu prašinu sakupljati na način kojim se sprečava nekontrolisano rasipanje - Mašine i opremu za sečenje drveta opremiti sistemom za lokalno otprašivanje i odvođenje piljevine - Predvideti odgovarajući filter za prečišćavanje vazduha iz prostorije za farbanje/lakiranje drveta- Mere zaštite od mogućih udesa (požar, izlivanje, iscurivanje hemikalija)

5. Proizvodnja papira, izdavanje i štampanje

- Zagađenje vazduha - Velike količine otpadnih voda koje proizilaze iz svih faza proizvodnje- Hemikalije koje se koriste u procesu proizvodnje- Neefikasno korišćenje energije

- Sprovoditi prethodno navedene opšte mere zaštite životne sredine, koje se odnose na zaštitu voda i vazduha, zaštitu od buke i pravilno upravljanje otpadom - Integrisana dozvola ako je potrebno- Obezbediti prečišćavanje otpadnih voda - Obezbediti skladište za opasan otpad i hemikalije - Koristiti otpadne sirovine u proizvodnji

6. Proizvodnja koksa i derivata nafte

- Rizik od požara- Rizik od iscurivanja tečnog goriva- Emisije isparljivih organskih jedinjenja- Nastajanje različitih vrsta otada- Zauljene otpadne vode

- Predvideti tehnička i tehnološka rešenja kojima se obezbeđuje da emisija u vazduh zadovoljava propisane GVE - Pribaviti dozvolu u skladu sa Zakonom o zaštiti vazduha - Integrisana dozvola ako je potrebno- Predvideti skladište za opasan otpad u skladu sa zakonom - Rezervoare za tečno gorivo opremiti betonskim tankvanama za prihvat goriva u slučaju iscurivanja- Mere zaštite od mogućih udesa (požar, iscurivanje hemikalija, i sl)

7. Proizvodnja hemijskih proizvoda i vlakana

- Zagađenje vazduha gasovima i česticama - Velike količine otpadnih voda (sa toksičnim materijama, raznim kiselinama, emulgovanim mastima i uljima, deterdžentima...) koje proizilaze iz svih faza proizvodnje - Neefikasno korišćenje energije - Neadekvatno skladištenje opasnog otpada- Nedovoljan i neadekvatan monitoring emisija.

- Sprovoditi opšte mere zaštite životne sredine, koje se odnose na zaštitu voda i vazduha i upravljanje otpadom - Ukoliko je neophodno sprovoditi program monitoringa uticaja rada postrojenja na životnu sredinu (čiji elementi zavise od karakteristika konkretne proizvodnje) - Primeniti neophodne mere za bezbedno rukovanje hemikalijama i proizvodima koji ih sadrže, u skladu sa zakonom

8. Proizvodnja proizvoda od gume i plastike

- Emisije zagađujućih materija i čestica u vazduh - Nastajanje otpadnih voda iz procesa prerade- Hemikalije koje se koriste u procesu

- Optimizacija procesa da se smanji emisija zagađujućih materija u vazduh, obezbediti filtere- Obezbediti prečišćavanje otpadnih voda- Skladištenje materijala i kontrola zagađivanja- Koristiti otpadne sirovine u proizvodnji koliko je moguće

9. Proizvodnja proizvoda od ostalih minerala

- Emisija prašine - Nastajanje velikih količina jalovine- Otpadne vode iz procesa prerade - Ugrožavanje zemljišta odlaganjem jalovine - Potrošnja energije (transport, brušenje, drobljenje, mlevenje, i sušenje)

- Obezbediti da emisija čestica prašine u vazduh zadovoljava propisane GVE - Smanjiti potrošnju vode u procesu i opremi za čišćenje- Obezbediti skladištenje materijala i kontrolu zagađivanja- Smanjenje emisije buke i prašine

10. Proizvodnja metala i metalnih proizvoda

- Emisije zagađujućih materija i čestica u vazduh - Kontaminacija zemljišta i površinskih i podzemnih voda (zagađenje može biti istorijsko iz prošlosti poslovanja ili iz tekućih aktivnosti)- Nepravilno postupanje sa opasnim otpadom i hemikalijama- Ispuštanje otpadnih voda bez tretmana - Potrošnja energije- Izvori buke i vibracija

- Optimizacija procesa da se smanji emisija zagađujućih materija u vazduh, obezbediti filtere- Nadogradnja tehnologije da se smanji izloženost toksičnim sirovinama- Smanjiti potrošnju vode u procesu - Obezbediti prečišćavanje otpadnih voda- Poboljšanje izolacije da se smanji gubitak toplote- Iskoristiti generisanu toplotu - Iskorišćenje i ponovna upotreba otpada

11. Proizvodnja ostalih mašina i uređaja

- Emisija u vazduh čestica, CO2, SO2, NOx, rastvarača i dr.- Otpadna ulja, rastvarači i otpadne

- Obezbediti tehnologije da se smanji izloženost emisiji opasnih materija

vode iz operacija ispiranje i čišćenje - Opasan otpad, otpad od tretmana vode, ambalažni otpad- Otpad iz operacija zavarivanja, farbanja i dr.

- Razmotriti mogućnost zamene opasnih hemikalija sa manje opasnim alternativama- Obezbediti prečišćavanje otpadnih voda i vraćati ih u proces gde je to moguće- Obezbediti propisno skladištenje opasnog otpada

12. Proizvodnja električnih i optičkih uređaja

- Emisija u vazduh (isparljivih organskih jedinjenja, praškastih materija i dr.)- Ispuštanja otpadnih voda obuhvata efluente iz procesa bojenja - Odlaganje električne robe kada postane otpad

- Obezbediti tehnologije da se smanji izloženost emisiji opasnih materija, obezbediti filtere- Eliminisati određene vrste opasnog otpada iz procesa- Propisno skladištenje opasnih materija - Obezbediti postupanje sa otpadom od električnih proizvoda u skladu sa zakonom

13. Proizvodnja saobraćajnih sredstava

- Emisija u vazduh zagađujućih materija tokom bojenja i završnih operacija (isparljivih organskih jedinjenja lepkovi, izocijanati, CO2, NOx, i dr.)- Opasan otpad, otpad od tretmana vode, ambalažni otpad (odlaganje ambalaže od hemikalija može predstavljati rizik od zagađenja zemljišta i podzemnih voda)- Otpad iz operacija zavarivanja, i dr.- Odlaganje otpadnih vozila kada postanu otpad

- Obezbediti tehnologije da se smanji izloženost emisiji opasnih materija, obezbediti filtere- Razmotriti mogućnost zamene opasnih hemikalija sa manje opasnim alternativama- Obezbediti prečišćavanje otpadnih voda - Obezbediti propisno skladištenje opasnih materija Poboljšanje izolacije da se smanji gubitak toplote- Obezbediti postupanje sa otpadnim vozilima u skladu sa zakonom

12. Energetska efikasnost

Osnovni nalaz: Energetska efikasnost direktno utiče na konkurentnost privrede i stoga je njeno unapređenje cilj kome se kontinuirano teži. Industrijski razvoj počiva na konceptu da se za isti nivo i kvalitet proizvodnje koristi što manje energije. EU je kao strateški cilj odredila da do 2020. godine unapredi nivo energetske efikasnosti za 20%. Realizacija cilja je podržana usvajanjem tri nove direktive u oblasti energetske efikasnosti kod krajnje potrošnje i energetskih usluga, energetskih performansi zgrada i obeležavanja efikasnosti. Značajan doprinos tome biće usvajanje Zakona o racionalnoj upotrebi energije na osnovu koga je predviđeno uvođenje brojnih normativnih, podsticajnih, organizacionih i drugih mera.

Stanje i problemi. Energetski intenzitet primarne i finalne energije za privredu Srbije nije moguće izračunati tako da se može uporediti sa onim indikatorima u drugim zemljama, s obzirom da Republički zavod za statistiku Srbije ne prikazuje BDP u dolarima iz 2000. godine u skladu sa metodologijom Međunarodne agencije za energiju. Ako se ovi indikatori izračunavaju na bazi domaćeg bruto proizvoda u stalnim cenama iz 2002. godine iskazanog

u dinarima, očigledno je da je u periodu od 2003-2008. godine došlo do pada oba ova indikatora za oko 15%, uglavnom kao rezultat povećanih privatizacionih prihoda i BDP-a a manje kao rezultat povećanja ekonomske aktivnosti i energetske efikasnosti. Na bazi grubih procena, energetski intenzitet u Srbiji je 2-3 puta veći nego u zemljama EU15 kao rezultat pada industrijskih aktivnosti tokom devedesetih godina, sporog oporavka industrije, niskih cena električne energije i neusaglašenosti cena energije i energenata koje nisu stimulativne za racionalnu upotrebu energije. Ukoliko se u obzir uzme paritet kupovne moći, Srbija i dalje ima najviši stepen energetske intenzivnosti, ali su razlike manje izražene. Potrošnja primarne energije po stanovniku je na nivou 62% proseka EU i pokazuje tendenciju rasta usled rasta ukupne finalne potrošnje energije i pada broja stanovnika.

Ukupna potrošnja raspoložive primarne energije (TPES) i ukupna potrošnja finalne energije (TFC)45 u 2008. godini gotovo da su na istom nivou kao i 1990. godine. Uprkos tome, ukupna proizvodnja je realno opala za 22%, dok industrijska proizvodnja iznosi tek 44% ostvarene vrednosti iz 1990. godine.

Učešće industrije u finalnoj potrošnji energije je smanjeno usled tranzicije, strukturnih promena i niskog stepena iskorišćenosti kapaciteta. Procenjuje se da nivo potrošnje finalne energije u industriji još uvek nije dostigao nivo iz 1990. godine, dok je u sektoru saobraćaja i oblasti izgradnje objekata potrošnje prekoračen još 2005. godine i beleži dalji trend rasta.

U strukturi industrije najveći potrošači finalne energije su prehrambena i hemijska industrija, crna metalurgija, proizvodnja nemetalnih minerala, pulpe i papira i obojena metalurgija. Srbija ima viši nivo potrošnje električne energije po glavi stanovnika u odnosu na okruženje, nivo specifične potrošnje još uvek je ispod proseka EU-27.

Ono što više zabrinjava jeste struktura potrošnje električne energije. U strukturi finalne potrošnje električne energije najveće učešće imaju domaćinstva.

Kategorija potrošnje domaćinstva u poslednjih nekoliko godina pokazuje tendenciju rasta, kako u apsolutnim tako i u relativnim pokazateljima. Anomalije u vidu neracionalne potrošnje električne energije izazvane su neekonomskom cenom struje. Uprosečavanjem rasta cena električne energije i realizovane inflacije, cena električne energije u RSD je u periodu 2005-2010. godine u proseku godišnje rasla brže od rasta inflacije za samo 0,8%. Još jedan argument za hitnu intervenciju postojeće cenovne politike električne energije su troškovi emisije ugljen dioksida. Mada je tokom prethodne decenije dosta investirano u ekološka postrojenja, Srbija ima čak 9 puta veću emisiju ugljen-dioksida po jedinici BDP od proseka EU. Ukoliko se uzme u obzir trenutna cena na berzi od 15 EUR po toni ugljen dioksida, na osnovu podataka o emisiji termoelektrana u Srbiji dolazi se do podatka da trošak po tom osnovu iznosi 1 evrocent po kWh što nije uključeno u postojeću cenu od oko 5 evrocenti po kWh.

Ciljevi, pravci, mere i aktivnosti politike energetske efikasnosti u funkciji razvoja industrije

Unapređenje energetske efikasnosti je jedan od preduslova industrijskog razvoja jer direktno utiče na konkurentnost privrede. Ministarski savet EU je u cilju unapređenja energetske efikasnosti u industrijskom sektoru u decembru 2009. godine doneo Odluku br. D/2009/05 o primeni tri nove direktive:

- Direktiva 2006/32/EC o energetskoj efikasnosti kod krajnje potrošnje i energetskim uslugama koja menja Direktivu 93/76/EEC;

- Direktiva 2002/91/EC o energetskim performansama zgrada i

- Direktiva 92/75/EEC o pokazateljima na koje se ukazuje obeležavanjem i standardnim informacijama o proizvodu koji se odnosu na potrošnju energije i drugih resursa primenom aparata u domaćinstvu.

Direktiva 2006/32/EC o energetskoj efikasnosti kod krajnje potrošnje i energetskim uslugama definiše ciljne indikatore energetske efikasnosti, pravni okvir i mehanizme kako bi se uklonila ograničenja i unapredila energetska efikasnost u domenu krajnje potrošnje energije. Direktiva se odnosi na krajnje potrošače i isporučioce energetskih usluga, distributere i prodavce energije i isporučioce usluga u vezi sa energetskom efikasnošću. Direktiva ima četiri aneksa: Aneks koji propisuje metodologiju za izračunavanje nacionalno prepoznatljivog cilja za uštedu energije, Aneks koji propisuje energetski sadržaj izabranih goriva za krajnju potrošnju i sadrži tabelu konverzije, Aneks sa listom primera za poboljšanje energetske efikasnosti i Aneks koji propisuje Opšti okvir za merenje i verifikaciju ušteda energije.

Direktiva 2002/91/EC o energetskim performansama zgrada promoviše poboljšanje energetskih performansi zgrada uzimajući u obzir klimatske i lokalne uslove, potrebe unutrašnje klime i troškovnu efikasnost. Ova Direktiva utvrđuje opšti okvir za metod proračunavanja integrisanih energetskih performansi objekata; primenu minimalnih zahteva za energetsku performansu novih i postojećih objekata koji su predmet značajne rekonstrukcije; izdavanje energetskih sertifikata za zgrade; redovnu kontrolu kotlova i sistema klimatizacije u zgradama kao i kontrolu toplotnih instalacija sa kotlovima starijim od 15 godina. Direktiva ima Aneks koji propisuje Opšti okvir za kalkulaciju energetskih performansi zgrada.

Direktiva 92/75/EEC o pokazateljima i standardnim informacijama o potrošnji energije na aparatima u domaćinstvu ima za cilj da putem obeležavanja i širenjem informacija o proizvodu podstiče primenu aparata više energetske efikasnosti. Direktiva je izmenjena Uredbom 1882/2003 i Uredbom 1137/2008, a u cilju preciziranja odredbi ove Direktive, EU je donela posebne direktive koja se odnose na obeležavanje stepena energetske efikasnosti aparata u domaćinstvu. Odlukom Ministarskog saveta je utvrđeno da ukoliko kućni aparati nisu propisno obeleženi, moći će se plasirati na tržištu Evropske unije najkasnije do 31. juna 2012. godine.

Početak primene navedenih direktiva je 31. decembar 2011. godine, a krajnji rok za njihovu punu implementaciju je 1. januar 2017. godine. Primena direktiva je obavezujuća za Srbiju po osnovu Ugovora o osnivanju energetske zajednice. U skladu sa Direktivom 2006/32/EC, Vlada je u julu 2010. godine usvojila Prvi akcioni plan za energetsku efikasnost Republike Srbije za period od 2010. do 2012. godine. Akcionim planom predviđena je ušteda finalne energije od 1,5% finalne domaće potrošnje energije u 2008. godini, odnosno da do 2018. godine ušteda neće biti manja od 9%. Pored toga, Akcionim planom je predviđeno da se do kraja 2010. godine usvoji Zakon o racionalnoj upotrebi energije koji predstavlja regulatorni okvir za sprovođenje tri direktive kao i uvođenje normativnih, poreskih, finansijskih i organizacionih mera za njihovu implementaciju.

Zakon o racionalnoj upotrebi definiše obaveze u nekoliko oblasti:

- utvrđivanje programa i planova racionalne upotrebe energije obveznika sistema energetskog menadžmenta,

- energetski menadžment,

- označavanje nivoa energetske efikasnosti i uspostavljanje minimalnih standarda energetske efikasnosti uređaja, opreme i zgrada u proizvodnji, prenosu i distribuciji električne i toplotne energije, kao i prirodnog gasa,

- obrazovanje Fonda za energetsku efikasnost i

- utvrđivanje mogućnosti uvođenja ekonomskih i finansijskih podsticaja za realizaciju projekata efikasnije upotrebe energije, u oblasti poreskih, carinskih i drugih propisa.

U promovisanju mera povećanja energetske efikasnosti u industriji, značajan doprinos treba da da Agencija za energetsku efikasnost Srbije (AEE) u saradnji sa nadležnim ministarstvom za energetiku.

Njihove aktivnosti bi trebale da budu usmerene na:

- uvođenje sistema energetskog menadžmenta (ems),

- praćenje i definisanje ciljeva,

- energetske revizije,

- poređenje sa najboljim praksama (benchmarking),

- studije slučajeva (identifikacija i širenje najbolje prakse) i

- obuku i edukaciju.

Zakon uvodi obavezu označavanja nivoa energetske efikasnosti za tehničke uređaje i opremu i zgrade. Zakonom o planiranju i izgradnji46 je propisano da se energetska svojstva objekata visokogradnje utvrđuju izdavanjem sertifikata o energetskim svojstvima objekta, koji izdaje ovlašćena organizacija koja ispunjava propisane uslove za izdavanje sertifikata o energetskim svojstvima objekta, kao i da sertifikat o energetskim svojstvima objekta čini sastavni deo tehničke dokumentacije koja se prilaže uz zahtev za izdavanje upotrebne dozvole. Upotrebna dozvola ne može se izdati za zgradu koja ne ispunjava minimalne standarde energetske efikasnosti, a elaboratom se dokazuje da će predviđena upotreba energije biti u skladu sa standardom. Na ovaj način formiran je pravni osnov za implementaciju Direktive 2010/31/EK i Direktive 2010/30/EK koje se odnose na energetske performanse zgrada i na označavanje nivoa energetske efikasnosti tehničkih uređaja i opreme.

Zakonom o racionalnoj upotrebi energije uvodi se i organizovan način praćenja potrošnje energije kroz instituciju energetskih menadžera za:

- privredna društva sa pretežnom delatnošću u proizvodnom sektoru (industrijska postrojenja) čija je potrošnja energije iznad nivoa propisanog podzakonskim aktom,

- privredna društva sa pretežnom delatnošću u sektoru trgovine i usluga (objekti) čija je potrošnja energije iznad nivoa propisanog podzakonskim aktom,

- opštine sa brojem stanovnika većim od 20.000 i

- zgrade i drugi objekti u javnoj svojini - državne uprave.

Obveznici energetskog menadžmenta imaju obavezu da sprovode mere energetske efikasnosti, povećavaju energetsku efikasnost u obimu koji propisuje Vlada, imenuju potreban broj energetskih menadžera, odnosno energetskih referenata i da dostavljaju godišnje izveštaje Ministarstvu rudarstva i energetike. Kako bi se zahtevi u praksi i realizovali neophodno je kontinuirano sprovođenje obuke kadrova na lokalnom nivou i u državnim institucijama.

Zakonom je predviđeno uvođenje podsticajnih mera i kreditnih linija na bazi sistema obavezujućeg izveštavanja o potrošnji energije i preduzetim merama, kao i destimulisanje potrošnje energije kroz dodatno oporezivanje prekomerne i neefikasne potrošnje. Krediti bi trebalo da služe kao podrška uvođenju isplativih mera energetske efikasnosti definisanih energetskim revizijama. Zakon predviđa uspostavljanje standarda energetske efikasnosti, uvođenje obavezne energetske revizije, uvođenje ekonomskih i finansijskih podsticaja realizaciji projekata energetske efikasnosti, obavezno plaćanje na bazi potrošnje, uvođenje energetskog razreda zgrada, obaveznost energetskog menadžmenta kod velikih potrošača energije i lokalnih samouprava.

Zakonom o racionalnoj upotrebi energije se propisuje i formiranje Fonda za energetsku efikasnost koji bi se bavio finansiranjem projekata, programa i aktivnosti koje za cilj imaju povećanje energetske efikasnosti u sektoru proizvodnje i potrošnje energije i veće korišćenje obnovljivih izvora energije. Fond bi se finansirao iz naknade na potrošnju energije i energenata i na osnovu donacija i kredita međunarodne zajednice, finansijskih institucija i fondova EU. Fond EE trebalo bi da obezbedi finansijska sredstva za primenu alata energetske efikasnosti (energetske revizije) i valjane mere energetske efikasnosti u industrijskim kompanijama.

___________45 Finalna potrošnja energije predstavlja sumu primarne energije koja se ne koristi u transformacijama (koristi se direktno u sektorima potrošnje) i energije koja se dobija u procesima transformacija, umanjenu za potrošnju energetskog sektora, gubitke u prenosu i distribuciji energije i neenergetsku potrošnju.46 "Službeni glasnik RS", br. 72/09 i 81/09.

13. Unapređenje korporativnog upravljanja u Srbiji

Osnovni nalaz: Evropska unija unapređuje korporativno upravljanje uglavnom u vidu preporuka47, a posredno, putem pravnih tekovina koje se tiču razvoja tržišta kapitala i privrednog prava (posebno Zakona o privrednim društvima). Međutim, korporativno upravljanje se može tumačiti i kao obavezujući uslov za pristupanje EU kao praktičan prevod jednog od Kopenhaških uslova, da preduzeća mogu da uspešno učestvuju na tržištu EU. Načela korporativnog upravljanja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) predstavljaju glavni, međunarodno prihvaćen strateški okvir za politiku korporativnog upravljanja, koja se definiše na sledeći način:

"Korporativno upravljanje je sistem kojim se preduzeće usmerava i nadzire. Korporativno upravljanje podrazumeva skup odnosa između uprave preduzeća, njenih odbora, deoničara i drugih nosilaca materijalnih interesa. Korporativno upravljanje, takođe, obezbeđuje strukturu kojom se postavljaju ciljevi preduzeća, određuju sredstva za postizanje tih ciljeva i prati učinak. Dobro korporativno upravljanje treba da obezbedi odgovarajuće podsticaje u ostvarenju onih ciljeva koji su u interesu preduzeća i deoničara, kao i da omogući efikasno praćenje rezultata, čime se podstiče delotvorno korišćenje sredstava preduzeća."48

Okrugli sto Jugoistočne Evrope za korporativno upravljanje, kao deo Investicionog kompakta OECD, pokrenut je 2001. godine, a 2003. godine usvojio je Beli papir - preporuke o

korporativnom upravljanju u Jugoistočnoj Evropi49, koji naglašava da se dobro korporativno upravljanje danas smatra preduslovom za uspešno privlačenje stranih ulaganja, putem uspostavljanja poslovne klime koju odlikuju konkurentna preduzeća i delotvorno tržište kapitala. Ovaj dokument, kao i naknadna analiza OECD iz 2006. godine50, konstatuju da je u svim državama JIE postignut određen napredak u oblasti korporativnog upravljanja (izuzev javnih preduzeća gde je učinjen neznatan napredak), ali da i dalje postoje zloupotrebe u upravljanju preduzećima i da ne postoji svest o značaju pravilnog korporativnog upravljanja. U Srbiji su sprovedene mnoge pravne reforme, ali se doneti propisi slabo primenjuju. Određene propise, kao što su novi Zakon o preduzećima (trenutno na javnoj raspravi) i Zakon o hartijama od vrednosti treba uskladiti sa OECD načelima korporativnog upravljanja. Uzrok lošeg položaja deoničara u Srbiji leži u neusklađenosti različitih zakona koji uređuju njihov položaj, nelegitimnosti instituta "uvezenih" pre svega iz anglosaksonskog prava, te u formalnim institucijama primene prava koje nisu u stanju da delotvorno sprovode zakone.51

Tržište kapitala je nedovoljno razvijeno, posebno danas kada je mali obrt na berzi i nema podsticaja za trgovanje, te su bankovni zajmovi preovlađujući način finansiranja preduzeća. Regulatorna tela su slaba, što potvrđuje i Godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u Procesu stabilizacije i pridruživanja (novembar 2010. godine). Izveštaj EU se veoma kritično izražava i u pogledu reformi sudstva u Srbiji koje su takođe značajan činilac korporativnog upravljanja. Primeri dobre prakse su elektronsko praćenje sudskih slučajeva koje je uvedeno u Srbiji, dok se kao mane navode ograničene sankcije u oblasti korporativnog upravljanja, nedostatak kvalifikovanog kadra u sudstvu i uopšte otpor ka reformama. Napore treba usredsrediti i na institucionalnu reformu, odnosno jačanje kapaciteta i ovlašćenja Komisije za hartije od vrednosti kao ključnog regulatornog tela.

U Srbiji su uvedeni nezavisni članovi Upravnog odbora (UO), ali se članovi koje imenuju većinski deoničari smatraju delegatima i ne postoji pravo razumevanje uloge UO. Stoga i Svetski ekonomski forum rangira Srbiju kao 134. od 139 posmatrane zemlje u poslednjem izveštaju o konkurentnosti.52

Najzad, samo-obavezanost ili dobrovoljna primena preduzeća korporativnih pravila je veoma niska iako beleži rast u Srbiji, posebno od kada je osnovano Udruženje korporativnih direktora Srbije (UKDS) 2007. godine prema primeru najboljih praksi drugih zemalja. Članovi UKDS prihvataju Etički kodeks i redovne obuke sa ciljem unapređenja znanja i veština korporativnog upravljanja. Takođe, Beogradska berza i Privredna komora Srbije uz podršku Međunarodne finansijske korporacije (IFC) razvijaju kapacitete za pomoć firmama sa ciljem unapređenja korporativnog upravljanja, na primer, putem Sistema ocenjivanja (Scorecard) korporativnog upravljanja za otvorena akcionarska društva (trenutno se razvija slična alatka za porodična preduzeća).

____________47 Evropski forum za korporativno upravljanje kao savetodavno telo Evropske komisije osnovan je 2004. godine, a intenzivirao je svoj rad nakon izbijanja Svetske finansijske krize. Juna 2010. godine Evropska komisija je objavila Zeleni papir o unapređenju korporativnog upravljanja u finansijskim institucijama koji predlaže i uvođenje novih uputstava i drugih propisa EU radi jačanja pravnih tekovina EU u ovoj oblasti.48 Preambula, OECD načela korporativnog upravljanja (OECD Principles of Corporate Governance), 1999.49 Dokument je dostupan na http://www.oecd.org/dataoecd/49/63/19814532.pdf.50 Alexander Karpf, OECD Corporate Affairs Division, Corporate Governance Developments in SEE, The 2006 South East Europe Roundtable Meeting on Corporate Governance, Istanbul, Turkey, 17 February 2006.51 Za iscrpnu analizu stanja korporativnog upravljanja u Srbiji videti doktorsku disertaciju Katarine Veljović, Korporativno upravljanje i koncentracija vlasništva u Srbiji, Ekonomski

fakultet u Beogradu, 2008.52 World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2010-2011, oktobar 2010, str. 384.


U oblasti unapređenja korporativnog upravljanja mogu se izdvojiti sledeći prioriteti, koji se vode glavnim smernicama OECD načela za korporativno upravljanje: prava i pravičan tretman deoničara; uloga nosilaca materijalnih interesa; preglednost i otvorenost; i odgovornosti UO:

- pojačati kapacitete i obezbediti nesmetan rad regulatornih tela;

- unaprediti sposobnost sudova za rešavanje privrednih sporova povećanjem sredstava, sistematskom obukom sudija i povećanjem javnosti rada;

- unaprediti saradnju regulatornih tela i sudstva;

- unaprediti alternativno rešavanje sporova i arbitražnu proceduru;

- uskladiti Zakon o preduzećima sa OECD načelima korporativnog upravljanja i Preporukama Okruglog stola JIE OECD iz 2003. godine;

- uskladiti Zakon o hartijama od vrednosti sa OECD načelima korporativnog upravljanja, Preporukama Okruglog stola JIE OECD iz 2003. godine i načelima Međunarodne organizacije komisija za hartije od vrednosti-IOSCO (povećati ovlašćenja Komisije za HOV; pojasniti pravila u vezi nadzora transakcija povezanih strana i velikih i insajderskih transakcija);

- unaprediti poverenje između javne uprave i privatnog sektora putem pojačanih konsultacija i saradnje u pogledu usvajanja i primene odgovarajućih propisa;

- uvesti korporativno upravljanje u državna/javna preduzeća, prema OECD smernicama;

- unaprediti obaveštavanje malih deoničara;

- unaprediti preglednost / objavljivanje finansijskih i nefinansijskih podataka;

- unaprediti znanje članova upravnih i nadzornih odbora, kao i odgovarajućih zvaničnika i državnih službenika, podsticanjem odgovarajućih poslovnih udruženja koje izvode obuke u oblasti korporativnog upravljanja, a posebno u pogledu interne kontrole, uloge internog revizora, odnosa sa eksternim revizorom i uopšte uloge upravnog i nadzornog odbora;

- unaprediti stručnost računovođa i revizora jačanjem odgovarajućih strukovnih udruženja i podsticanjem odgovarajućih obuka i sertifikacije;

- sprovoditi usklađivanje sa međunarodnim standardima i praksom računovodstva, revizije i nefinansijskog izveštavanja (International Financial Reporting Standards-IFRS);

- podsticati uvođenje i razvoj predmeta "Korporativno upravljanje" na akreditovanim fakultetima;

- Redovno i javno izveštavati o statusu sprovođenja preporuka OECD u oblasti korporativnog upravljanja, te na osnovu izveštaja izraditi godišnje akcione planove.

VI SCENARIO INDUSTRIJSKOG RASTA 2011-2020. Ciljane varijable Prosečna stopa rasta 2011-2020 (%)BDP 5,8Investicije 9,7Unutrašnja finalna tražnja 4,7Potrošnja 3,5Izvoz roba 14,2Prerađivačka industrija 7,3%Građevinarstvo 9,7Zaposlenost u prerađivačkoj industriji - ukupan rast 18

Scenario industrijskog rasta baziran je na Strateškom okviru za razvoj Srbije 2011-2020. godine i usklađen sa novim modelom privrednog rasta Srbije 2011-2020. godine. Model industrijskog rasta Srbije do 2020. godine predstavlja snažan zaokret u odnosu na protekli tranzicioni period, projekcije rasta su ambiciozne, ali ostvarive. Nosioci koncepta industrijskog rasta su:

1) Dinamičan rast investicija

2) Izvozna orijentacija industrije

3) Rast industrijske zaposlenosti

Koncept novog modela privrednog rasta imao je u vidu nekoliko bitnih promena u okruženju: makroekonomski rizici biće sve izraženiji, regulatorni zahtevi na nacionalnom i međunarodnom planu će se pooštriti, aktuelna fiskalna relaksacija najvećeg broja zemalja u svetu koja je sprečila obrušavanje tražnji neće duže potrajati, a borba sa recesijom, padom izvoza, povećanom nezaposlenošću, može da podstakne vlade i centralne banke nekih zemalja na (konkurentsku) depresijaciju nacionalnih valuta, što može da dovede do pojačanog protekcionizma i rastuće nestabilnosti u međunarodnim ekonomskim odnosima.

Komparativna analiza osnovnih makroekonomskih pokazatelja sa tranzicionim zemljama potvrđuje da su kvantitativni ciljevi novog modela privrednog rasta i razvoja Srbije do 2020. godine ambiciozni, ali i realno postavljeni. Uspešne zemlje u tranziciji su još u periodu 1990-2000. godine u značajnoj meri sprovele "prvu generaciju reformi" - privatizacija, makroekonomska stabilizacija, spoljnotrgovinska i cenovna liberalizacija. Paralelno se sprovodila i "druga generacija reformi" - podsticajni ambijent za investitore, puna zaštita svojine i ugovora, efikasno pravosuđe, moderan poreski sistem, reformisani javni sektor, usklađena fiskalna i monetarna politika, efikasan bankarski sistem i razvoj finansijskih tržišta, razvijeni odnosi privatnog i javnog partnerstva posebno u infrastrukturi, regulisano tržište rada, uređeni odnosi između zaposlenih i poslodavaca, napredak u smanjenju sive ekonomije i korupcije, politička stabilnost, što sve povećava kredibilitet zemlje i smanjuje rizik za ulaganje. Deset zemalja je 2004. godine i dve 2007. godine je prihvatanjem EU standarda krunisalo punopravnim članstvom u EU, što je dalo dodatni impuls privrednom razvoju tih zemalja.

Industrijski rast Srbije će, pored navedenih eksternih faktora, biti determinisan i domaćim nasleđenim problemima i budućim izazovima. Prvo, perspektive oporavka industrije i strukturne promene u industriji suočene su sa nizom isprepletanih parametara. Porast nezaposlenosti i pad zarada može da izazove šire socijalne probleme, političke potrese i orijentaciju na ostvarivanje kratkoročnih ciljeva. Drugo, za razliku od drugih tranzicionih država, privredna infrastruktura je neizgrađena i nekompletirana. Treće, inflacija u Srbiji će prema međunarodnim standardima verovatno biti relativno visoka. Na ovakav zaključak sugeriše činjenica da predstoji deregulacija elektroprivrede, da struktura tržišta finalnih proizvoda generiše rast cena i da je rast regulisanih cena nepredvidiv. Četvrto, permanentno je prisutna opasnost dva ključna makroekonomska deficita: budžetskog i tekućeg platnog bilansa. Oporavak industrije i uvođenje sive ekonomije u zvanične okvire popravili bi bilanse na prihodnoj strani budžeta, ali glavni izazovi za kreatore ekonomske politike ostaju na rashodnoj strani budžeta. Spoljni dug raste i uredno servisiranja dugova predstavlja veliku pretnju privrednoj stabilnosti i rastu.

Sumirajući, novi model privrednog rasta i razvoja u narednoj deceniji uslovljava dva, međusobno povezana, zaokreta: prvi zaokret je strukturnog karaktera sa težištem na industrijskom rastu, investicijama i izvozu, a drugi zaokret je usmeren ka ubrzanju reformskih procesa i evropskih integracija. Ključ uspeha leži u stvaranju mnogo atraktivnijeg investicionog ambijenta za ulaganja u sektore prerađivačke industrije sa visokom dodatom vrednošću.

1. Makroekonomski okvir novog modela industrijskog rasta

Makroekonomske projekcije privrednog rasta, zaposlenosti i produktivnosti za period 2011-2020. godine na konzistentan način pokazuju kako je moguće ostvariti prosečnu godišnju stopu realnog rasta BDP od oko 6%, povećanje broja zaposlenih za oko 440.000, porast produktivnosti koji povećava međunarodnu konkurentnost srpske privrede, udvostručuje učešće izvoza u BDP, postiže visoke stope rasta investicija, vodi restrukturiranju privrede u pravcu razmenljivih dobara, uz održanje unutrašnje i spoljne makroekonomske ravnoteže. Istovremeno, kroz alternativne scenarije, upozorava na opasnosti i rizike ukoliko se prihvati niža dinamika rasta, ili se usled socijalnih i političkih pritisaka prihvati "populistički" model koji posle kratkog vremena, Srbiju uvodi u još dublju krizu.

Tranziciona decenija privrednog rasta i razvoja imala je za cilj da se istovremeno ostvari rast lične i javne potrošnje i da se, s druge strane putem tržišnih reformi, privatizacijom i prilivom inostranih investicija stvore institucionalne i materijalne pretpostavke za stabilan razvoj. Tranzicioni rezultati za period 2001-2008. godine, međutim, ukazuju na trend jačanja strukturnih makroekonomskih neravnoteža. Ostvarena prosečna godišnja stopa realnog rasta BDP od 4,6% deluje respektabilno, ali i nedovoljno da bi se nadoknadio veliki razvojni jaz iz 90-ih. Drugi, mnogo veći problem je konstantno nepovoljna struktura stvaranja i upotrebe rastućeg BDP, što je vodilo povećavanju spoljnoekonomske neravnoteže usled rastućeg spoljnotrgovinskog i tekućeg platnog deficita. Glavna poluga tranzicionog privrednog rasta nije bio "realni" sektor, već su to bile usluge.

Globalna recesija je snažno potencirala neodrživost dosadašnjeg modela privrednog rasta i razvoja Srbije, ukazala je da je neodrživ i da se mora temeljno menjati, ako želimo da izbegnemo sudbinu nerazvijene i prezadužene zemlje. Jednostavno, model u kome je konstantan trend bržeg rasta unutrašnje tražnje od rasta BDP-a bio moguć rastućim deficitom tekućih transakcija u BDP, više nije održiv. Srbija mora da se okrene novom modelu privrednog rasta i razvoja koji je usmeren na industrijski rast, koji je proinvesticiono i izvozno orijentisan.

Grafikon 31: Projekcija kumulativnog rasta BDP, produktivnosti i zaposlenosti 2011-2020.

Kontekst osnovnog makroekonomskog za period 2011-2020. godine baziran je na dominaciji rasta investicija, umesto dominaciji rasta potrošnje. Egzogena pretpostavka podrazumeva do 2020. godine sticanje statusa kandidata, pa na kraju i člana EU, te korišćenje ekonomskih pogodnosti koje bi ovakav politički razvoj doneo.

Projektovan prosečan godišnji realni rast BDP do 2020. godine bi iznosio 5,8%, a unutrašnje tražnje 7,7%. Vrednost BDP u 2020. godini dostigla bi 53 mlrd evra, ili oko 8.000 evra po stanovniku. Produktivnost bi se kumulativno uvećala za 50%, a zaposlenost za 17% (što je porastu zaposlenih za oko 440.000). Rast BDP se ubrzava tokom vremena, što je uslovljeno, pre svega, dinamikom investicija.

Grafikon 32: Projekcija kretanja investicija i potrošnje 2011-2020.

Strukturne promene u privredi u narednoj deceniji dominantno će zavisiti od oporavka industrije i građevinarstva. Makroekonomske projekcije su uvažile neophodnost bržih strukturnih promena, tako da je projektovan rast sektora: prosečan godišnji rast industrije od 6,9% i građevinarstva od 9,7%, a usluga od 5,5%. Udeo razmenjivih dobara u BDP bi se povećao sa 31,2% u 2009. godini, na 33,1% u 2020. godini, i to uprkos nižoj prosečnoj stopi i padu udela poljoprivrede - sa 8% u 2009. godini, na 7,6% u 2020. Naime, udeo industrije i građevinarstva, uzetih zajedno, povećava se sa 23,2% na 25,5%, a udeo usluga pada sa 54,5% na 52,9%.

Ključni parametari u novom modelu privrednog rasta 2011-2020 su:

- Povećanje učešća fiksnih investicija na 25% u 2015. godini i 28% u 2020. godini (prosečni godišnji rast od 9,7%),

- Smanjenje učešća potrošnje države u BDP sa 19,9% u 2009. godini na 12,4% u 2020. godini53,

- Povećanje učešća izvoza robe i usluga u BDP, sa 29,4% u 2009. na 65% u 2020. godini,

- Značajno smanjenje deficita tekućih transakcija u platnom bilansu sa 7,2% u 2010. godini na 3,3% u BDP 2020.

___________53 Pod pojmom "potrošnja države" podrazumeva se komponenta upotrebe BDP po SNA metodu. Sa stanovišta konsolidovanih javnih rashoda to znači i njihovo smanjivanje sa 46,1% BDP u 2010. na 38,5% BDP u 2020.

Grafikon 33: Projekcija proizvodne strukture BDP, kumulativni sektorski rast 2011-2020.

Prosečna godišnja stopa rasta investicija iznosi 9,7% (za dve trećine brže od rasta BDP). Projektovana vrednost investicija bi se, sa 4,9 mlrd evra u 2009. godini, povećala na oko 9 mlrd evra u 2015. i na skoro 15 mlrd evra u 2020. godini. Ono što je značajno, pri tome bi se učešće bruto domaće štednje u bruto investicijama, sa oko 14% u 2009. godini, povećalo na blizu 55% u 2015. godini i na 61% u 2020. godini.

U projekciji platnog bilansa osnovne ciljane varijable su: povećanje učešća izvoza robe i usluga u BDP, sa 29,4% u 2009. godini na 65% u 2020. godini i ograničavanje smanjenja pokrića uvoza robe i usluga deviznim rezervama (sa 11 meseci u 2009. godini na oko 6 meseci krajem posmatranog perioda).

Model se bazira na neto prilivu stranih direktnih investicija u iznosu od 22,7 mlrd evra u periodu 2011-2020. godine (kumulativni iznos deficita tekućih transakcija u tom periodu je oko 17 mlrd evra; model nije ukalkulisao eventualne donacije, koje bi znatno relaksirale platni bilans). S druge strane, bruto priliv dugoročnih kredita za deset godina izneo bi 51,1 mlrd evra.

Grafikon 34: Projekcija spoljnjeg duga u izvozu i BDP 2011-2020.

Makroekonomski model privrednog rasta i razvoja oslanja se na tri grupe pretpostavki koje su i međusobno u znatnoj meri uslovljene.

Prvo, strukturno prilagođavanje privrede, pre svega, industrije, novom konceptu privrednog rasta zasnovanom na investicijama i izvozu.

Drugo, stepen realizacije novog modela privrednog rasta zavisiće od eksternih pretpostavki, dinamike procesa približavanja EU, tempa oporavka svetske privrede, strukturnim promenama u celoj Jugoističnoj Evropi.

Treće, predstavlja rizik povezan sa pitanjem održivosti spoljnog duga i eksterne likvidnosti. Srbija u narednih pet godina snosi rizik opterećenja visokom otplatama privatnog duga i svoj neophodni investicioni ciklus mora zasnivati na stranim direktnim investicijama, javnim kreditima i - bitnom povećanju udela domaće štednje u finansiranju investicija. Najosetljivija tačka u finansiranju platnog bilansa je visoka stopa servisiranja duga, koja je za period do 2015. godine već definisana (u 2015. godini još uvek bi iznosila 38-39% vrednosti izvoza roba i usluga).

2. Fiskalna politika i novi model privrednog rasta

Novi model privrednog rasta poseban značaj daje fiskalnoj politici, odnosno, definiše kredibilno srednjoročno fiskalno prilagođavanje, kroz smanjivanje fiskalnog deficita (relativnim) smanjivanjem tekuće javne potrošnje. Fiskalno prilagođavanje je jedan od ključnih instrumenta koji Vlada ima na raspolaganju da obezbedi prihvatljiv nivo srednjoročnog rasta. Fiskalni deficit (4,7% BDP-a u 2010. godini) treba smanjiti na nešto iznad 1% u 2015. godini. Glavno prilagođavanje treba ostvariti preko relativnog pada (u odnosu na BDP) tekuće javne potrošnje, uz istovremenu rekompoziciju javnih izdataka. Budući privredni rast, da bi bio održiv, zahteva preusmeravanje privrede od uvoza i potrošnje ka izvozu i investicijama. To će dovesti do smanjenja poreske osnovice kao što su uvoz i potrošnja te će uz iste stope (carine i PDV) dati manje poreske prihode. Ako se poreske stope ne bi menjale implikacija je da se tekuća javna potrošnja mora dodatno smanjiti kako bi se ostvarilo neophodno fiskalno prilagođavanje.

Veličina fiskalnog prilagođavanja koja predstoji Srbiji u sledećih pet godina je takva da zahteva uvođenje čvrstih, zakonskih pravila koja bi to prilagođavanje obezbedila. Zakonom uvedena pravila povećavaju kredibilnost planiranog smanjivanja fiskalnog deficita kao i to da će se javni dug držati pod kontrolom. Generalno, pravila treba da pomognu da se vodi

anticiklična fiskalna politika, tj. da država u dobrim vremenima stvara rezerve (budžetski suficit) koje će onda koristiti u lošim vremenima; doduše i skromniji rezultat - izbegavanje vođenja prociklične fiskalne politike bi bio značajan rezultat.

Novi model privrednog rasta predlaže dve grupe pravila koja bi odgovarala postavljenim izazovima: (a) prelazna fiskalna pravila do 2015. godine i (b) stalna fiskalna pravila posle 2015. godine Prelazna fiskalna pravila treba da propišu smanjivanja sadašnjeg konsolidovanog fiskalnog deficita od skoro 5% BDP, na približno 1% u 2015. godine. Pravila ne bi smela, međutim, da ugroze ambiciozni plan javnih investicija i izgradnje infrastrukture. Imajući u vidu sadašnju veličinu javnog duga u Srbiji: (oko 37% BDP), kao i mogući uticaj veličine duga (debr intolerance) - javnog i spoljnog - na potencijalnu krizu i privredni rast, čini se da je gornja granica od 40% BDP dobra mera za Srbiju. Kao dodatna sidra smanjenju deficita predlaže se uvođenje preko fiskalnih pravila, kontrola plata i penzija tako da one rastu sporije od BDP.

Stalna fiskalna pravila (period posle 2015. godine), treba da ograniče prosečan (tokom "privrednog ciklusa") fiskalni deficit na oko 1% BDP. Ovim bi se, uz relativno visoku stopu rasta privrede obezbedilo stabilizovanje javnog duga prema BDP, a verovatno i njegov relativni pad. S druge strane, visoko učešće javnih investicija od oko 5% BDP značilo bi da država dovoljno štedi, te da je predviđeni mali deficit, pre svega, rezultat velikih državnih kapitalnih investicija.

3. Monetarna politika i devizni kurs

Monetarna politika će i u narednom periodu biti usmerena na smanjenje inflacije i održavanje i jačanje stabilnosti finansijskog sistema. Fleksibilan kurs je omogućio Srbiji, kao i jednom broju tranzicionih zemalja, da udar krize amortizuje depresijacijom domaće valute i tako spreči da se ceo udar prenese na veliki pad proizvodnje.

Režim ciljanja inflacije i fleksibilnog kursa pokazuje svoje prednosti i kod izlaska iz krize. Naime, Srbija u prvoj polovini 2010. godine beleži značajno ubrzanje izvoza (20% izraženo u evrima, u odnosu na prvu polovinu 2009. godine), dok uvoz znatno skromnije raste (4%). Iako skromno, oživljavanje proizvodnje u ovom periodu potiče od rasta izvoza. Depresijacija dinara tokom krize naravno pogađa iznad proporcionalno jedan deo privrede, kome je odgovarao precenjeni dinar. Taj deo privrede baziran je na uvozu i prodaji na domaćem tržištu, kao i zaduživanju u inostranstvu i ulaganju u domaći nerazmenjiv sektor. Depresijacija dinara je samo spoljni znak da prethodni model rasta nije više održiv, te da je nužno restrukturiranje privrede od proizvodnje nerazmenjivih ka proizvodnji razmenjivih dobara. Prethodno restrukturiranje privrede zahteva srednjoročni period, a režim ciljanja inflacije i pratećeg fleksibilnog kursa je pravi okvir koji omogućava okretanje privrede ka investicijama u razmenjivi sektor i njegov rezultirajući rast. Naime, fleksibilan kurs dinara, preko njegove realne depresijacije, omogućava da se precenjena vrednost dinara pre krize svede na prihvatljiv nivo. Pad vrednosti dinara dovodi, prvo do smanjenja realnih plata i uopšte dohodaka, doduše manje nego proporcionalno, a to vodi smanjenju potrošnje stanovništva. Iako je stepen socijalne izdržljivosti povećan ovo smanjenje potrošnje deo je neizbežnog (za budući privredni rast) sistemskog prilagođavanja od potrošnje ka štednji i investicijama. Drugo, i verovatno važnije, stabilizovanje dinara na nižoj, prihvatljivoj vrednosti omogućava, na srednji rok da neto izvoz postane mnogo značajniji generator rasta u Srbiji.

Ciljajući inflaciju, NBS treba da nastavi proklamovanu politiku postepenog smanjivanja inflacije u Srbiji na nivo naprednih tranzicionih zemalja. Niska i stabilna inflacija, je stimulativna za investicije i privredni rast. Takođe niska i stabilna inflacija je presudan faktor deevrizacije, odnosno dinarizacije privrede, proces koji bi doneo značajne koristi Srbiji i koji treba podržati.

4. Projekcija zaposlenosti

Relativno brzi privredni rast u prethodnom periodu nije bio praćen rastom zaposlenosti zbog tranzicije i restrukturiranja, teškog nasleđenog stanja, ali i institucionalnih i strukturnih ograničenja. Svetska ekonomska kriza je poništila prve znake oporavka na tržištu rada do kojih je došlo 2008. godine, jer je u 2009. godini zaposlenost pala dublje nego privredna aktivnost, a taj trend se nastavlja i dalje. Stopa zaposlenosti u Srbiji u 2010. godine je pala na 47%, dok je, istovremeno, odgovarajuća stopa nezaposlenosti prešla 20%. Obrazovanje i kvalifikacije ključno utiču na obim i kvalitet ponude rada. Učešće visokoobrazovanih u aktivnom stanovništvu uzrasta 25-54 je manje od 20%, i manje je od učešća osoba bez kvalifikacija. Uz to, narasta jaz veština, a taj problem će biti sve izraženiji tokom naredne decenije.

U narednoj deceniji predstoji težak zadatak da se ostvari konvergenciju sa EU tako što će više nego prepoloviti sadašnje ogromno zaostajanje u stopi zaposlenosti kao glavnom sintetičkom pokazatelju stanja na tržištu rada. Naime, razlika u ključnim pokazateljima tržišta rada između Srbije i EU, a pre svega u stopi zaposlenosti stanovništva radnog uzrasta, koja trenutno iznosi 18%, predstavlja jednu od najvećih suštinskih prepreka priključivanju Srbije EU. Za konvergenciju prema ciljevima koje postavlja Evropa 2020 biće neophodno ostvariti brži prosečan godišnji privredni rast od proseka EU, uz istovremenu istu ili veću radnu intenzivnost rasta.

Tabela 50: Projekcija stope zaposlenosti u Srbiji i EU u 2010. i 2020.

CiljeviEU Srbija Razlika

2010. 2020. 2010. 2020. 2010. 2020.Stopa zaposlenosti (15-64) 66 73 48 65 -18 -8

Tabela 51: Projektovana struktura zaposlenosti po delatnostima (u hiljadama)

2010 2015 2020 Prirast Rast u % 2020-2009 2020/2010Zaposleni 2.540,0 2.719,3 2.968,3 428,3 16,9Poljoprivreda 621,0 628,8 640,9 19,8 3,2Industrija 614,5 689,5 782,3 167,8 27,3Vađenje rude i kamena 27,3 30,5 34,5 7,2 26,4Prerađivačka industrija 422,1 450,8 497,1 75,0 17,8El. energije, gasa i vode 45,8 46,4 47,2 1,4 3,0Građevinarstvo 119,3 161,8 203,6 84,3 70,6Uslužne delatnosti 1.304,5 1.401,0 1.545,1 240,6 18,4Trgovina 347,2 403,1 498,0 150,8 43,5Hoteli i restorani 76,4 79,2 82,4 6 7,9Saobraćaj i veze 158,4 177 205,1 46,7 29,5Kom. i lične usluge 119,1 123,4 128,4 9,4 7,9Nekretnine, iznajmljivanje 89,6 92,5 102,9 13,3 14,8Finansijsko posredovanje 55,5 57,5 59,9 4,4 7,9Administracija, vojska, MUP 128,2 130,3 130,3 2,1 1,7Obrazovanje 148,6 152,3 152,3 3,6 2,5

Zdravstveni i socijalni rad 174,1 178,3 178,3 4,2 2,4Ostalo 7,4 7,4 7,4 0 0

Izvor: RZR

Prema projekcijama, ukupna zaposlenost će dotaći dno upravo 2010. godine, ali će se vratiti na predkrizni nivo tek oko 2013. godine da bi zatim počela stabilno da raste prosečnim tempom od preko 50.000 osoba godišnje. Na kraju perioda, ukupna zaposlenost će se približiti broju od 3.000.000, što će biti oko 440.000 zaposlenih više nego 2010. godine Ukupna nezaposlenost, s druge strane, imaće svoj maksimum ove godine, da bi zatim do 2013. godine usledilo njeno blago smanjivanje, koje će biti ubrzano do kraja projektovanog perioda, tako da će broj nezaposlenih 2020. godine biti oko 340.000.

Analiza projektovanih promena u strukturi zaposlenosti pokazuje da se one odvijaju u očekivanom i željenom smeru, premda njihov intenzitet neće biti izrazito jak. Ukupna industrijska zaposlenost će se povećati za blizu 170.000 osoba odnosno za skoro četvrtinu, a učešće zaposlenosti u industriji u ukupnoj zaposlenosti će porasti sa 24,2% u 2010. godini na 26,4% u 2020. godini. Relativno usporen rast učešća zaposlenosti u uslugama u ukupnoj zaposlenosti je rezultat očekivane stagnacije zaposlenosti u javnom sektoru.

Detaljne projekcije kretanja na tržištu rada do 2020. godine pokazuju da se mogu očekivati umereno pozitivni, ali ne i spektakularni rezultati. Smanjivanju jaza u odnosu na EU u osnovnim indikatorima će više doprineti izrazito nepovoljni demografski trendovi.

Projekcije rasta zaposlenosti predstavljaju sastavni deo novog modela industrijskog rasta za period 2011-2020. godine. Metodološki okvir projekcija zaposlenosti po podsektorima prerađivačke industrije baziran je na kauzalitetu rasta BDV u podsektorima prerađivačke industrije i rasta zaposlenosti.

Tabela 52: Projekcija broja zaposleni u podsektorima prerađivačke industrije

NACE Rev. 1.1 klasifikacija 2009 2020

Bazni indeksi Struktura

2020/2009 2009 2020

Ukupno prerađivačka 441472 499356 113,1 100,0 100,0 15 Prehrambena i piće 87848 92662 105,5 19,9 18,6 16 Duvanski proizvodi 2003 2065 103,1 0,5 0,4 17 Tekstil 16726 19473 116,4 3,8 3,9 18 Odevni predmeti i krzno 20034 23003 114,8 4,5 4,6 19 Koža i obuća 12248 12860 105 2,8 2,6 20 Drvo i pluta 11198 11760 105 2,5 2,4 21 Celuloza i papir 8432 10251 121,6 1,9 2,1 22 Izdavanjei štampanje 19401 22310 115 4,4 4,5 23 Koks i derivati nafte 823 1048 127,3 0,2 0,2 24 Hemijski proizvodi 25526 33130 129,8 5,8 6,6 Hemija (bez 244) 17305 21630 125 3,9 4,3 244 Farmacija 8221 11500 140 1,9 2,3 25 Guma i plastika 21904 22537 102,9 5,0 4,5 26 Nemetali 20004 21000 105 4,5 4,2

27 Osnovni metali 20677 25845 125 4,7 5,2 28 Metalni proizvodi 35856 37290 104 8,1 7,5 29 Mašine i uređaji 37009 42190 114 8,4 8,4 30 Kanc.i računske mašine 5509 6554 119,0 1,2 1,3 31 Elekt.mašine i aparati 18386 23386 127,2 4,2 4,7 32 Radio, TV oprema 2734 3115 114 0,6 0,6 33 Precizni i optički inst. 6138 7152 116,5 1,4 1,4 34 Motorna vozila i prik. 20296 26000 128 4,6 5,2 35 Saobraćajna sredstava 8295 11000 132,6 1,9 2,2 36 Nameštaj i sl. 36851 39800 108 8,3 8,0 Nameštaj (bez 261) 19845 21558 108,6 4,5 4,3 37 Reciklaža 3574 4925 137,8 0,8 1,0

Na osnovu pretpostavki o odgovarajućim stopama rasta prerađivačke industrije do 2020. godine i o radnom intenzitetu njenog rasta od 0,25 (tj. za svakih 4% rasta BDV zaposlenost se povećava za 1%), projektovani broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji u 2020. godine iznosi blizu 500.000, što je povećanje od 13% u odnosu na stanje 2009.54 godine.

Detaljnije projektovanje zaposlenosti po NACE sektorima u okviru prerađivačke industrije, s obzirom na ograničenja ARS podataka, nužno je sledilo neke pojednostavljujuće pretpostavke55. Projekcije ukazuju na pravce promena u strukturi zaposlenosti u okviru prerađivačke industrije, kao i na sektore sa očekivanim najvećim rastom broja zaposlenih. Zaposlenost će se povećati u svim oblastima, ali najveći apsolutni broj uposliće mašinogradnja, saobraćajna, prehrambena, elektronska, farmacija i drvna industrija.

U strukturi prerađivačke industrije očekuje se povećanje učešća u proizvodnji motornih vozila, električnih mašina i aparata, saobraćajnim sredstvima, reciklaži, farmaceutskoj industriji. Naravno, najveći apsolutni broj zaposlenih će raditi u prehrambenoj industriji, Proizvodnji mašina i uređaja, Metalskom sektoru, Hemijskoj i Drvnoj industriji.

____________54 Projekcije se odnose na zaposlenost ocenjenu Anketom o radnoj snazi (ARS), koja je značajno veća u odnosu na zaposlenost ocenjenu anketom preduzeća RAD (anketa RAD obuhvata samo formalnu zaposlenost prema registrima preduzeća, dok ARS obuhvata i neformalnu zaposlenost na osnovu ankete domaćinstava).55 Polazna modelska pretpostavka da je broj zaposlenih u svim sektorima srazmeran učešću sektora u BDV prerađivačke industrije, kako u 2009. godine tako i u 2020. godini, što implicira da u 2009. godine nema razlika u produktivnosti među NACE sektorima, te da je rast produktivnosti u projektovanom periodu ravnomeran. Projekcije za NACE sektore treba posmatrati samo kao indikativne.

5. Projekcija stranih direktnih investicija

Strane direktne investicije (SDI) u prerađivačku industriju su od 2004. godine, zaključno sa drugim kvartalom 2010. godine iznosile 25,4% ukupnih SDI56, pri čemu je ovaj procenat varirao od 20% u 2005. godine i 2007. godine do 38,8% u 2009. godine, odnosno gotovo 40% u prvoj polovini 2010. godine. Najatraktivnije oblasti za ulaganje bile su proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića (636,7 mil. EUR ili 5,9% ukupnih SDI) i proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda (589,7 mil. EUR ili 5,5% ukupnih SDI). Na ove dve oblasti otpada čak 44,8% svih SDI plasiranih u prerađivačku industriju.

____________56 Na osnovu podataka NBS.

Grafikon 35: Struktura SDI u prerađivačku industriju 2004-2010.

Strane direktne investicije u Srbiji su se uglavnom odvijale preko kupovine preduzeća u procesu privatizacije, dok tzv. greenfield investicije nisu u punoj meri zastupljene. Nažalost, priliv SDI u Srbiju je do sada dominantno bio motivisan kupovinom lokalnih monopola ili oligopola u oblastima finansija, proizvodnje cementa, cigareta, energenata, trgovine na malo i slično.

Rezultati proste regresione analize kao sredstva za testiranje međuzavisnosti SDI na kretanje produktivnosti rada, odnosno troškova rada, potvrdili su polaznu hipotezu da priliv SDI u preduzeća prerađivačke industrije ima izuzetno povoljne efekte na rast produktivnosti i obaranje troškova rada. Dve oblasti sa najvećom produktivnošću (265-Proizvodnja cementa, kreča i gipsa i 160-Proizvodnja duvanskih proizvoda) upravo su i oblasti u kojima je inostrana svojina dominantna.

Grafikon 36: Učešće stranog kapitala u ukupnoj vrednosti kapitala 2009. (%)

U metodološkom smislu, zahvaljujući prednosti međunarodnih računovodstvenih standarda po kojima su privredna društva u obavezi da prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja iskazuju i vrednost stvarnog vlasništva u ukupnoj vrednosti kapitala, urađena je analiza učešća stranog kapitala u ukupnoj vrednosti kapitala u 2009. godini (što je drugi naziv za efektivna strana ulaganja u privredna društva od početka tranzicije, i to kako direktnih, tako i greenfield ulaganja). Ukupan iznos je dostigao 550,6 mlrd. RSD (5,74 mlrd. EUR), što je 17,0% vrednosti ukupnog kapitala57.

U okviru toga, na nivou prerađivačke industrije vrednost kapitala u stranom vlasništvu iznosi 2,19 mlrd. EUR, što znači da je 31% vrednosti kapitala privrednih društava prerađivačke industrije u Srbiji trenutno u stranom vlasništvu58.

U ovom trenutku za Srbiju je najvažnije da stvori stabilno i predvidivo poslovno okruženje koje će privući strane kompanije da dolaze i investiraju.

_____________57 Napomena: udeo stranog vlasništva na nivou oblasti prarađivačke industrije izračunat je uz pomoć sledeće formule: (aop624+aop626+aop628)/aop633.58 Iznos udela stranog kapitala u vlasništvu nije jednak i ukupnom iznosu SDI koju evidentira statistika NBS, jer ne obuhvata reinvestiranu dobit, a što je još važnije ni sva ulaganja koja je strani vlasnik preuzeo kao obavezu prilikom kupovine nekog preduzeća (bilo u celosti bilo udela). Ova ulaganja se po pravilu ne tretiraju kao dokapitalizacija, odnosno ona ne uvećavaju kapital stranog vlasnika. S druge strane, stvarni udeo stranih vlasnika u ukupnom kapitalu privrednih društava u ovom trenutku je svakako mnogo veći nego što je to knjigovodstveno prikazano budući da je u međuvremenu došlo do značajne depresijacije dinara.

Grafikon 37: Očekivani priliv SDI po oblastima prerađivačke do 2020. (u %)

Da bi privukla očekivane investicije neophodno je dinamizirati strukturne reforme, i to na svim nivoima, i tako popraviti nepovoljan investicioni rejting. Najveće zamerke stranih

investitora u Srbiji idu u pravcu regulatorne funkcije države koja se mora značajno poboljšati pojednostavljenjem administrativnih procedura, smanjenjem korupcije, unapređenjem politike konkurencije, jačanjem finansijske discipline i regulisanjem svojinskih prava.

Na osnovu projekcija novog modela industrijskog rasta kumulativni neto priliv SDI će iznositi oko 22,7 mlrd. EUR (tj. 5,8% BDP prosečno godišnje), s tim da se udeo prerađivačke industrije u ukupnom prilivu SDI mora podići na preko 40%. To znači da bi se neto iznos SDI u prerađivačku industriju povećao na preko 1.150 mil. EUR u 2020. godini (ukupan priliv SDI u prerađivačku industriju bi u tom slučaju u narednoj deceniji premašio 9,1 mlrd. EUR).

U pregledu oblasti koje su do sada bile atraktivne za strane investitore mogu se uočiti oblasti koje su važne u procesu reindustrijalizacije (prehrambena industrija, hemijska industrija, motorna vozila), ali se takođe primećuje izostajanje investicija u proizvodnju mašina i uređaja i u elektronsku industriju. Uspešni pred-krizni primeri priliva SDI koje su značajnije uticale i na porast izvoza su: privatizacije u proizvodnji gvožđa i čelika i obojenih metala, u industriji pića i duvana, proizvodnji opreme za domaćinstva, ali i proizvodnja vagona i brodogradnja.

Aktuelno investiranje Fijata i pratećih kompanija iz proizvodnje autodelova približiće nas izvoznoj strukturi razvijenih evropskih zemalja u pogledu značajnosti autoindustrije u segmentu izvoza i proizvodnje. Međutim, zadovoljavajuću sličnost sa ovim zemljama Srbija će postići tek kada privuče i nekoliko velikih inostranih kompanija iz elektronske industrije koja bi proizvodnjom opsluživala druga inostrana tržišta. Poput Fijata, ovakvi investitori privukli bi nekoliko pratećih kompanija u proizvodnji komponenata. Privlačenje ciljnih investicija u oblasti elektronske industrije kao i drugim oblastima više srednje tehnologije zahtevaće takođe i snažnu poresku stimulaciju i finansijsko učešće države, pre svega, kroz prihvatanje troškova obuke radnika i izgradnju saobraćajne i ostale infrastrukture. Uprkos tome, praksa je pokazala da investitori između podsticaja i okruženja u koje ulažu, u većini slučajeva se pre opredeljuju za stabilno okruženje koje pruža sigurnost da će se investicija sama isplatiti.

6. Projekcija strukturnih promena u prerađivačkoj industriji 2011-2020.

Prema pretpostavkama novog modela rasta i razvoja, prosečni godišnji porast industrijske proizvodnje u periodu 2011-2020. godine projektovan je na 6,9%, a, u okviru ukupne industrije, prerađivačka industrija treba da se uvećava godišnje po prosečnoj stopi od 7,3%. Procena je da će se efekti krize osećati i tokom 2011. godine i 2012. godine, nakon čega se očekuje znatno brži rast što je uslovljeno i planiranom dinamikom investicija. Ovakva kretanja dovela bi do povećanja učešća industrijske proizvodnje u BDP sa 17,6% u 2011. godini na 19,1% u 2020. godini, a prerađivačke industrije sa 13,0% na 14,7%.

Grafikon 38: Promene u strukturi BDV

Model industrijskog rasta ugrađen je u Strateški okvir razvoja Srbije 2011-2020. godine i usklađen sa novim modelom rasta i razvoja Srbije59 koji se temelji na, pre svega, izvozno orijentisanim granama industrije, granama orijentisanim na supstituciju uvoza, odnosno investiciono orijentisanim sektorima. Polazne pretpostavke su uslovljene efektima globalne recesije, naime ne očekuje da će cena kapitala i obim njegovog priliva u narednom periodu biti jednaki onom iz perioda pre krize, te je stoga nov model privrednog rasta zasnovan na investicijama i orijentisan ka izvozu. Na osnovu ugrađene modelske projekcije prosečnog realnog godišnjeg rasta BDP u periodu 2011-2020. od 5,8% povećalo bi se učešće razmenjivih proizvoda60 u BDP sa 31,2% u 2009. na 33,1% u 2020. godini. Industrija i građevinarstvo, uzeti zajedno, povećali bi svoje učešće sa 23,2% na 25,5%; dok bi, učešće usluga opalo sa 54,5% na 52,9%. Prerađivačka industrija bi 2020. godine učestvovala sa 15% u BDP.

_____________59 "Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020", Sega projekat - USAID, Beograd, 2010.60 Sektori koji proizvode razmenjiva dobra: poljoprivreda, industrija i građevinarstvo.

Grafikon 39: Projektovane promene u strukturi BDV prerađivačke industrije

Najveći prirast učešća u BDV ostvarile bi oblasti: proizvodnje farmaceutskih proizvoda (2,4%) i proizvodnje drugih električnih mašina i aparata (2,3%).

Kada se delovi prerađivačke industrije razvrstaju na nivo oblasti i grana vidi se da je u periodu 2011-2020. godine projektovan najviši prosečni godišnji rast upravo kod visoko tehnoloških oblasti:

- Proizvodnja radio, TV i komunikacione opreme (15,1%),

- Proizvodnja preciznih i optičkih instrumenata (12,5%) i

- Proizvodnja drugih električnih mašina i aparata (12,5%).

Očekuje se da će dvocifrene prosečne godišnje stope rasta takođe imati automobilska industrija i proizvodnja farmaceutskih proizvoda. Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića mogla bi da zabeleži prosečni rast od 4,1%, što je najvećim delom uslovljeno limitiranom poljoprivrednom proizvodnjom (prosečni godišnji rast 3,5%), a ispodprosečni rast proizvodnje prehrambenih proizvoda i pića u odnosu na ukupnu prerađivačku industriju upravo je i razlog njenog značajnog pada učešća u 2020. godini u BDV.

7. Projekcija izvoza

Osnovni ciljevi industrijski izvozno-orijentisanog rasta do 2020. godine su:

- Ostvariti prosečnu godišnju stopu rasta izvoza roba i usluga od 13,5% dostižući udeo izvoza robe i usluga u BDP od 65%,

- Izvoznim rastom povećati udeo razmenljivih sektora u formiranju BDP,

- Smanjiti spoljnotrgovinski deficit sa 19,2% u 2009. godini na 12% u 2020. godini,

- U strukturi izvoza povećati učešće razmenljivih dobara sa većim udelom novododate vrednosti.

Postavljeni cilj je najizazovniji u domenu povećanja izvozne konkurentnosti. Međunarodna iskustva pokazuju da bi ostvarenje ciljanog prirasta udela robnog izvoza u BDP Srbiju dovelo na sam vrh najuspešnijih zemalja u tranziciji. Međutim, čak i uz ovako brz oporavak, udeo robnog izvoza Srbije u BDP 2020. godine dostigao bi, zbog niske polazne osnove, tek 47%, što je trenutno prosek zemalja u tranziciji.

Grafikon 40: Strukturne promene u izvozu prerađivačke industrije (%)

Osnovni ciljevi izvozno orijentisanog rasta do 2020. godine postavljenog novim modelom rasta i razvoja Srbije je dostizanje udela robnog izvoza u BDP od 47,1% uz promenu strukture izvoza što podrazumeva povećanje učešća razmenjivih dobara sa većim udelom novostvorene vrednosti. Do 2020. godine ne treba očekivati bitnije promene u pogledu izvoznih destinacija. Udeo EU i zemalja CIS-a (Zajednica nezavisnih država) trebalo bi da se blago poveća, a u zemlje CEFTA da se smanji. Srbija će morati da ojača ekonomske odnose sa bivšim jugoslovenskim republikama i obnovi zapostavljene tradicionalno dobre poslovne odnose i trgovinsku razmenu sa zemljama Bliskog i Srednjeg istoka i Severne Afrike.

Rast izvoza biće moguć samo ukoliko se, pored jačanja sektora malih i srednjih preduzeća, privuku "zvučne" transnacionalne kompanije da greenfield investiraju, ili da tehnološki obnove još uvek neprivatizovane velike proizvodne kapacitete. Reč je o kompanijama iz oblasti: proizvodnje električnih i ostalih proizvoda za domaćinstvo, nameštaja, lekova, kamiona, brodova, rotacionih električnih mašina, klipnih motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Projektovan ukupan robni izvoz bi 2020. godine iznosio 24,8 mlrd. EUR što je porast od 18,8 mlrd. EUR u odnosu na 2009. godinu. Ukupan izvoz prerađivačke industrije bi dostigao 23,35 mlrd. EUR, odnosno činio bi blizu 94,1% ukupnog robnog izvoza.

Posmatrano po oblastima i granama prerađivačke industrije najveći apsolutni porast izvoza očekuje se da će zabeležiti automobilska industrija (preko 3,6 mlrd. EUR). Oko 2,2 mlrd. EUR se očekuje od prehrambene industrije, a sa po 2 mlrd. EUR ukupnom povećanju izvoza doprinele bi i hemijska industrija i proizvodnja osnovnih metala, respektivno.

Grafikon 41: Doprinos izvozu 2020. (%)

Strukturne promene izvoza trebalo bi da idu u pravcu rasta udela proizvoda srednjih tehnologija uz pad udela proizvoda baziranih na resursima. To znači rast udela sektora mašina i transportnih uređaja u ukupnom izvozu; gotovo stagnaciju sektora pića i duvana, i lagani pad udela ostalih sektora.

Posmatrano na nivou oblasti najveća očekivanja usmerena su na automobilsku industriju, koja bi do 2020. godine trebala da generiše više od petine ukupnog rasta izvoza prerađivačke industrije (doprinos Proizvodnje motornih vozila i prikolica iznosio bi 17,4%, a Proizvodnje ostalih saobraćajnih sredstava 3,3%), pri čemu bi prosečni međugodišnji rast Proizvodnje motornih vozila i prikolica premašio 34%. Dvocifreni doprinos ukupnom rastu izvoza prerađivačke industrije obezbedile bi takođe: Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića (12,2%), Proizvodnja osnovnih metala (11%) i Hemijska industrija, s tim da bi

Proizvodnja farmaceutskih proizvoda posmatrana izvođeno, doprinosila ukupnom rastu izvoza do 2020. godini sa oko 2,8%.

8. Projekcija regionalnog industrijskog rasta

Projekcija regionalnog industrijskog rasta izvedena je iz osnovne projekcije privrednog rasta do 2020. godine, odnosno, predstavlja rezultantnu projektovanih ključnih makroekonomskih varijabli; (a) stope privrednog rasta; (b) stope rasta robnog izvoza; (v) stope rasta investicija i (d) stope rasta prerađivačke industrije.

Tabela 53: Strukture BDV prerađivačke industrije

Struktura BDV 2008 2020Prerađivačka 100 100Low-tech 50 43Medium-low-tech 26 22Medium-high-tech 16 23High-tech 8 12

Tabela 54 : Promene regionalnih struktura

BDV Beograd Vojvodina Šumadija i Zapadna Srbija

Južna i Istočna Srbija

2008 2020 2008 2020 2008 2020 2008 2020Low-tech 55 48 55 47 43 34 39 35Medium-low-tech 14 11 20 25 28 24 45 40

Medium-high-tech 19 21 19 19 22 31 12 17

High-tech 12 20 6 9 7 11 4 8

Grafikon 42: Regionalni doprinosi BDV prerađivačke industrije

Grafikon 43: Projekcija BDV prerađivačke po stanovniku

U sklopu osnovnog modela privrednog rasta projektovan je model regionalnog rasta regiona nivoa NSTJ-2. Region Šumadije i Zapadne Srbije i region Južne i Istočne Srbije imaju dinamičnije stope rasta prerađivačke industrije u period 2011-2020. godine. Prosečna projektovana stopa rasta prerađivačke industrije Beograda i regiona Vojvodine je 6,5%, a regiona Šumadije i Zapadne Srbije i regiona Južne i Istočne Srbije 8,8%.

Regionalni model je uključio promene u regionalnim strukturama u svim regionima. Razvijeni regioni neznatno smanjuju svoje učešće, najveće promene u strukturi prerađivačke industrije locirane su u regionu Šumadije i Zapadne Srbije u podsektoru srednje-visoko tehnološke (Medium-high-tech) grupacije.

SPROVOĐENJE INDUSTRIJSKE POLITIKE

Dosadašnje iskustvo ukazuje na činjenicu da koliko je važno utvrditi dobru industrijsku politiku, toliko je značajno, ako ne i značajnije, utvrditi optimalnu implementacionu strukturu. Ključni preduslov implementacionog procesa je uspostavljanje fleksibilnog oblika strateške saradnje među ministarstvima, kao i između javnog i privatnog sektora koja treba da omogući razmenu informacija o merama industrijske politike, putem koje treba da se deli odgovornost za pronalaženje odgovarajućih rešenja i vrši procena rezultata.

Implementaciono okruženje koje omogućava optimalan proces sprovođenja industrijske politike, ima sledeći oblik:

- Političko rukovodstvo. Uspeh industrijske politike zavisi od prisustva političke podrške na najvišem nivou.

- Koordinacioni tim (odbor) za koordinaciju i razmatranje - KT. KT koji će razmatrati, razmenjivati informacije i donositi odluke, neophodan je u procesu međuresurske saradnje i uključivanje relevantnih činilaca u procesu implementacije politike.

- Mehanizmi transparentnosti i preuzimanja odgovornosti. Važno je da društvo u celini na industrijsku politiku gleda kao na deo strategije ukupnog privrednog rasta, kojom treba da se stvore brojne šanse za sve učesnike u privredi i društvu, a ne samo u sektoru industrije.

Za sprovođenje industrijske politike biće neophodni resursi kako bi se finansirale aktivnosti podizanja svesti, internacionalizacija ključnih zainteresovanih grupa za ekonomski razvoj realizacija obuka i nadgradnja veština, stvaranje klastera, umrežavanje, bolje finansiranje MSP. Zato su neophodna veća budžetska izdvajanja za istraživanje i razvoj i inovacije, da bi se podigla konkurentnost i da bi se podigla ekološki povoljna pozicija Srbije na globalnim tržištima.

Ukupna potrošnja na unapređenje konkurentnosti će, takođe, porasti zahvaljujući sufinansiranju od strane industrijskih preduzeća, kao i kroz korišćenje EU fondova i donatorskih programa za razvoj industrije.

Usvajanjem pristupa po kome se ulažu novi i usaglašeni napori da se konkurentnost podigne na viši nivo stvoriće se nova radna mesta i industrija učiniti jačom i prosperitetnijom.

Međuministarska struktura za implementaciju

Strategija i politika industrijskog razvoja predstavlja opšti smer razvoja industrije Srbije. Mere industrijske politike detaljno su predstavljene u Akcionom planu Strategije i u pojedinačnim programima koje treba utvrditi ili redefinisati. To su programi u oblasti tehnološkog razvoja, inovacija, razvoja klastera, podrške internacionalizaciji industrije, razvoja preduzetništva, konkurentnosti i inovativnosti malih i srednjih preduzeća i ostali relevantni programi i strategije.

Činjenica je da se kroz pojedinačne programe i mere već ulažu veliki napori, ali nedostaje kohezija u sprovođenju dosledne i integrisane industrijske politike Srbije. Zato je potreban široko prihvaćen dogovor između ključnih ministarstava, kao i između javnog i privatnog sektora, oko novog seta objedinjenih mera za podizanje konkurentnosti kako bi se perspektive Srbije u ovoj oblasti okrenule u pozitivnom smeru.

Da bi se sprovodila industrijska politika biće neophodna međuministarska saradnja jer će se mere praktične politike sprovoditi u nekoliko ministarstava i institucija. Međuministarska saradnja omogućiće razmenu informacija, sprečiti moguće dupliranje mera i vodiće u dosledno sprovođenje politike, pa će se na taj način investicije u industrijski razvoj najbolje isplatiti.

Sprovođenje industrijske politike nadziraće Koordinaciono tim za razvoj industrije Srbije koga čini podpredsednik vlade za ekonomska pitanja i ministri: ekonomije i regionalnog razvoja, finansija, prosvete i nauke, poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, rada i socijalne politike, kulture, informisanja i informacionog društva, infrastrukture i energetike, zdravlja. Koordinacioni tim će donositi odluke, odobravati sve relevantne programe za razvoj konkurentnosti i odlučivati o reviziji industrijske politike.

Međuministarska radna grupa za rukovođenje i praćenje realizacije Strategije i politike razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020. godine delovaće kao grupa stručnjaka KT i imaće sledeće zadatke:

- pružanje stručne i tehničke podrške Koordinacionom timu

- koordinacija programa za sprovođenje politike i priprema relevantne osnove neophodne KT da donosi odluke

- razvoj dijaloga između javnog i privatnog sektora u cilju sprovođenja politike i njene revizije

- aktivnosti za izgradnju institucija i podizanje svesti o sprovođenju industrijske politike

- ostali zadaci koje utvrđuje Koordinacioni tim.

Opšti smer industrijske politike je da ministarstva razvijaju politike i programe, a da agencije za sprovođenje politike zajedno sa ministarstvima upravljaju implementacijom programa.

Dijagram 5: Interministarska implementaciona struktura Industrijske politike

INDUSTRIJSKA POLITIKA PO SEKTORIMA

1. PREHRAMBENI PROIZVODI, PIĆE I DUVAN

2. TEKSTIL, KOŽA I OBUĆA

3. DRVNA INDUSTRIJA, PAPIR I ŠTAMPANJE

4. HEMIJSKI PROIZVODI, GUMA I PLASTIKA

5. INDUSTRIJA NEMETALA

6. METAL I METALNI PROIZVODI

7. MAŠINE I UREĐAJI

8. ELEKTRIČNI I OPTIČKI UREĐAJI

9. SAOBRAĆAJNA SREDSTVA

1. Prehrambeni proizvodi, piće i duvan

Broj preduzeća Mikro Mala Srednja VelikaPrivatni sektor

Domaće Strano3.348 2.524 520 241 63 3.143 120

100,0% 75,4% 15,5% 7,2% 1,9% 93,9% 3,6%

BDV- Prosečna stopa realnog rasta u periodu 2001-2009. godine iznosi 1,5%. - Projektovana prosečna stopa rasta za period 2011-2020. godine iznosi 3,94%. - Učešće u BDV prerađivačke industrije u 2009. godine iznosi 33,7%.- Projektovano učešće u 2020. godine iznosi 24,5%. Izvoz- Prosečna pokrivenost uvoza izvozom, 2003-2009. godine iznosi 181%- Projektovana prosečna stopa rasta izvoza u 2011-2020. godine iznosi 11,3%- Prosečno učešće u izvozu prerađivačke industrije 2003-2009. godine iznosi 17,1%- Projektovano učešće u 2020. godine je 13,8%Tržište Domaća tražnja za proizvodima prehrambene industrije 2009.

godine je za oko 10% niža od domaće proizvodnje, dok je tražnja za proizvodima duvanske industrije bila na nivou domaće proizvodnje. Oko 90% tražnje za proizvodima podsektora zadovoljava se iz domaće proizvodnje

Najvažniji proizvodi Konzervirano voće i povrće, džemovi, marmelada, šećer, mineralna voda, mlinski proizvodi, sirova ulja i mast, pivo, prerađevine od životinjskog i živinskog mesa, sokovi od voća i povrća, duvanski proizvodi.

Preduzeća sa najvećim prometom (10) ostvaruju 27,5% prometa podsektora u 2009. godini

1. DIN FABRIKA DUVANA AD NIŠ2. AD IMLEK BEOGRAD - PADINSKA SKELA3. SOJAPROTEIN AD BEČEJ4. COCA-COLA HBC - SRBIJA AD ZEMUN5. APA DOO APATIN

6. GRAND PROM AD BEOGRAD7. VICTORIAOIL AD ŠID8. IM MATIJEVIĆ DOO NOVI SAD9. DIJAMANT AD ZRENJANIN10. CARLSBERG SRBIJA D.O.O. ČELAREVO

SWOT - prednosti - prirodni potencijal (površina obradivog zemljišta je iznad evropskog proseka),- zadovoljavajući nivo iskorišćenosti kapaciteta,- domaća tražnja, - dinamika tražnje u svetu,- cenovna konkurentnost.

SWOT - nedostaci - nedovoljna podrška sirovinskoj osnovi (poljoprivreda),- proizvodi nižeg stepena obrade.

Privatizacija i restrukturiranje U periodu 2002-2010. godine privatizovano 202 preduzeća.

Poništeno je 48 kupoprodajnih ugovora. Predstoji okončanje restrukturiranja 3 preduzeća i tenderska ili aukcijska privatizacija 12 preduzeća sa društvenim kapitalom.

SDIU periodu od 2004. godine do juna 2010. godine u podsektoru je realizovano 776,6 mil. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 28,4%). U periodu 2011-2020. godine u ovaj podsektor planira se priliv 2,15 mlrd. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 23,6%).

ZaposlenostBroj zaposlenih u periodu 2005-2009. godine smanjen je za 19,0% (21.035). U periodu 2010-2020. godine planira se rast zaposlenih od 5,4% (4.876). U strukturi prerađivačke industrije smanjeno je učešće sa 21,4% u 2005. godine na 20,4% u 2009, a u 2020. godine planira se 19,0%.Regionalni razvoj Sektor razvijen i značajan za privrednu aktivnost cele

zemlje, a posebno za region Vojvodine gde su i najveće prirodne predispozicije. Važan izvozni sektor za sva područja, kao i za razvoj poljoprivrede, trgovine, ugostiteljstva.

Ekologija Degradacija životne sredine nastaje usled nekontrolisanog i neadekvatnog odlaganja otpadnih voda iz pogona prehrambene industrije u prirodne recipijente, kao i od emisija gasova sa efektom staklene bašte. Racionalno korišćenje energije na niskom nivou.

Istraživanje i razvoj, inovacije (anketno istraživanje)

Za istraživanje i razvoj postoji povoljno okruženje, dobra povezanost sa naučnim i istraživačkim institucijama i zadovoljavajući broj raspoloživih istraživača i tehničara. Uticaj stranih kupaca na razvoj inovativnosti izraženiji je kod velikih, izvozno orijentisanih i preduzeća u stranom vlasništvu. Osnovna ograničenja: nerazvijenost potrebne infrastrukture i nedovoljne stimulativne mere države za podsticanje istraživanja i razvoja u preduzećima.

Obuhvat: 15 Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića 16 Proizvodnja duvanskih proizvodaNACE rev. 1.1

2. Tekstil, koža i obuća

Broj preduzeća Mikro Mala Srednja Velika Privatni sektor Domaće Strano1.904 1.398 344 134 28 1.757 73100,0% 73,4% 18,1% 7,0% 1,5% 92,3% 3,8% BDV- Prosečna stopa realnog pada u periodu 2001-2009. godine iznosi -12,7%.- Projektovana prosečna stopa rasta za period 2011-2020. godine iznosi 7,97%. - Učešće u BDV prerađivačke industrije u 2009. godini iznosilo je 6,0%.- Projektovano učešće u 2020. godini iznosi 5,88%. Izvoz- Prosečna pokrivenost uvoza izvozom, 2003-2009. godine iznosi 70,6%- Projektovana prosečna stopa rasta izvoza u 2011-2020. godine iznosi 12,08%- Prosečno učešće u izvozu prerađivačke industrije 2003-2009. godine iznosi 9,7%- Projektovano učešće u 2020. godini je 6,2%Tržište Domaća tražnja za tekstilnim predivima i tkaninama

pokrivena je manje od 10% iz domaće proizvodnje. U odnosu na 2007. godinu tražnja je ostala nepromenjena u oblasti tekstilnih tkanina i prediva, dok je u oblasti odevnih predmeta zabeležen pad za oko 30%, a u oblasti kože i obuće rast od oko 10%. Odnos domaće ponude i tražnje u oblasti odevnih predmeta i proizvoda od kože i obuće ima negativnu vrednost, što ukazuje na višu vrednost izvoza od domaće realizovane proizvodnje - rezultat ponovnog izvoza uvezene robe iz Kine, Turske, Indije i ostalih azijskih zemalja uglavnom u zemlje Evropske unije.

Najvažniji proizvodi Pamučna prediva za tkanje i pletenje, čarape (kratke, triko i hula-hop), kaputi, odela, kompleti, jakne, pantalone, tekstilni proizvodi rađeni po porudžbini, obuća.


1. VALY DOO VALJEVO2. ENIA BAČKA PALANKA3. 8. MART DOO BEOGRAD4. MONA DOO BEOGRAD5. TIGAR OBUĆA DOO PIROT

6. ZEKSTRA GRUPA - ZEKSTRA DOO BEOGRAD7. FALC EAST DOO KNJAŽEVAC8. SIMPEN DOO BUJANOVAC9. FULGAR EAST DOO ZRENJANIN

10. JASMIL DOO ARILJESWOT - prednosti - dinamika tražnje na stranom i domaćem tržištu,

- cenovna konkurentnost,- značajno proizvodno iskustvo,- jeftina radna snaga,- blizina tržišta EU.

SWOT - nedostaci - nedostatak obrtnih sredstava,- nelojalna konkurencija u sivoj ekonomiji.

Privatizacija i restrukturiranje U periodu 2002-2010. godine privatizovano 91 preduzeće. Poništeno je 44 kupoprodajna ugovora. U narednom periodu predstoji okončanje restrukturiranja 7 preduzeća i tenderska ili aukcijska privatizacija 2 preduzeća sa društvenim kapitalom.

SDIU periodu od 2004. godine do juna 2010. godine u podsektoru je realizovano 178 mil. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 6,5%). U periodu 2011-2020. godine u podsektor se planira priliv 575 mil. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 6,3%).

ZaposlenostBroj zaposlenih u periodu 2005-2009. godine smanjen je za 35,1% (26.448). U periodu 2010-2020. godine planira se rast zaposlenih od 12,9% (6.328). U strukturi prerađivačke industrije smanjeno je učešće sa 14,6% u 2005. godine na 11,1% u 2009. godini a u 2020. godini planira se isto učešće 11,1%.Regionalni razvoj Jedan od tri najvažnija podsektora za zapošljavanje lokalnog

stanovništva u nerazvijenim opštinama Raške, Moravičke, Jablaničke, Pčinjske, Pirotske, Zaječarske i Kolubarske oblasti, i pograničnim opštinama Severnobačke, Zapadnobačke i Srednjebanatske oblasti.

Ekologija Posledica visokog stepena neprečišćavanja otpadnih voda iz tekstilnih i pogona kože i obuće je trajno zagađenje lokalnih vodotokova. Identifikovani razlozi da zone industrijske prerade budu pod rizikom po životnu sredinu predstavljaju otrovne supstance (48 različitih hemikalija) i visoka potrošnja energije.

Istraživanje i razvoj, inovacije(anketno istraživanje)

Za istraživanje i razvoj postoji povoljno okruženje, nerazvijena je potrebna infrastruktura, nedovoljno je stimulativnih mera države, slaba je povezanost sa naučnim i istraživačkim institucijama (osim u preradi kože i proizvodnji

predmeta od kože) i nedovoljan je broj raspoloživih istraživača i tehničara. Uticaj stranih kupaca na razvoj inovativnosti izraženiji je kod velikih, izvozno orijentisanih i preduzeća u stranom vlasništvu.

Obuhvat: 17 Proizvodnja tekstilnih prediva i tkanina18 Proizvodnja odevnih predmeta, dorada i bojenje krzna19 Štavljenje i dorada kože, proizvodnja kofera, ručnih torbi, sedala, saračkih proizvoda i obućeNACE rev. 1.1

3. Drvna industrija, papir i štampanje


Domaće Strano4.188 3.510 564 98 16 4.025 118

100,0% 83,8% 13,5% 2,3% 0,4% 96,1% 2,8% BDV- Prosečna stopa realnog rasta u periodu 2001-2009. godine iznosi -4,5%. - Projektovana prosečna stopa rasta za period 2011-2020. godine iznosi 8,64%. - Učešće u BDV prerađivačke industrije u 2009. iznosilo je 10,0%.- Projektovano učešće u 2020. godini iznosi 14,17%. Izvoz- Prosečna pokrivenost uvoza izvozom, 2003-2009. godine iznosi 45,4%- Projektovana prosečna stopa rasta izvoza u 2011-2020. godini iznosi 11,51%- Prosečno učešće u izvozu prerađivačke industrije 2003-2009. godine iznosi 5,3%- Projektovano učešće u 2020. godini je 4,0%Tržište U odnosu na 2007. godinu tražnja za proizvodima iz oblasti

drveta i plute, izdavanja i štampanja, kao i nameštaja nije se bitnije promenila. U oblasti proizvodnje celuloze i papira zabeležen je rast tražnje od oko 15%. Polovina tražnje za proizvodima od drveta i plute, kao i za papirom i celulozom, zadovoljava se iz domaće proizvodnje, dok se u oblasti

izdavaštva i štampanja gotovo celokupna tražnja podmiruje iz domaćih izvora. U proizvodnji nameštaja domaća ponuda pokriva 75% domaće tražnje.

Najvažniji proizvodi Građevinska stolarija (vrata, prozori), drveni pribor za kućnu upotrebu, stolice za domaćinstvo, kancelarije i radionice, proizvodi za bašte i tipski nameštaj za spavaće sobe, ambalaža od drveta, knjige, časopisi i novine.


1. TETRA PAK PRODUCTION DOO BEOGRAD2. RINGIER DOO BEOGRAD3. DRENIK ND DOO BEOGRAD4. AD UMKA UMKA5. NID KOMPANIJA NOVOSTI AD BEOGRAD

6. AVALA ADA AD BEOGRAD7. POLITIKA NOVINE I MAGAZINI (PNM) DOO BEOGRAD8. ROTOGRAFIKA DOO SUBOTICA9. JP ZU BEOGRAD10. POLITIKA AD BEOGRAD

SWOT - prednosti - sirovinski resursi (zadovoljavajuća količina i kvalitet),- rastuća tražnja proizvoda od drveta na tržištu razvijenih zemalja,- cenovna konkurentnost.

SWOT - nedostaci - proizvodi nižeg stepena obrade,- visoko učešće sive ekonomije u proizvodnji i prometu,- nedovoljna iskorišćenost kapaciteta.

Privatizacija i restrukturiranje U periodu 2002-2010. godine privatizovano 144 preduzeća. Poništeno je 58 kupoprodajna ugovora. U narednom periodu predstoji okončanje restrukturiranja 4 preduzeća i tenderska ili aukcijska privatizacija 10 preduzeća sa društvenim kapitalom.

SDIU periodu od 2004. godine do juna 2010. godine u podsektoru je realizovano 164 mil. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 6%). U periodu 2011-2020. godine u podsektor se planira priliv 502 mil. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 5,5%).

ZaposlenostBroj zaposlenih u periodu 2005-2009. godine smanjen je za 42,6% (29.026).U periodu 2010-2020. godine planira se rast zaposlenih od 13,6% (5.290). U strukturi prerađivačke industrije smanjeno je učešće sa 13,1% u 2005. godini na 8,8% u 2009. godini a u 2020. godini planira se 8,9%.

Regionalni razvoj Razvijena delatnost u svim područjima, pri čemu je najzastupljeniji u industriji grada Beograda i Moravičke oblasti. Mali broj zaposlenih ukazuje da je u pitanju proizvodnja niske radne intenzivnosti, pretežno primarnih proizvoda. Značajna delatnost za nerazvijene opštine.

Ekologija Povišene koncentracije hemikalija i opasnih (zapaljivih) materija izazivaju značajnu devastaciju zemljišnog (naročito poljoprivredno) i vodenog ekosistema, a zagađenje vazduha i ugroženost od požara i emitovanje prašine i buke su dodatni rizici.

Istraživanje i razvoj, inovacije (anketno istraživanje)

Za istraživanje i razvoj postoji zadovoljavajući broj raspoloživih istraživača i tehničara. Uticaj stranih kupaca na razvoj inovativnosti izraženiji je kod velikih, izvozno orijentisanih i preduzeća u stranom vlasništvu. Nepovoljno okruženje, nerazvijenost potrebne infrastrukture, nedovoljno stimulativne mere države i slaba povezanost sa naučnim i istraživačkim institucijama su osnovna ograničenja.

Obuhvat: 20 Prerada drveta i proizvodi od drveta i plute, osim nameštaja; proizvodnja predmeta od slame i pletarskih materijala21 Proizvodnja celuloze, papira, i proizvoda od papira22 Izdavačka delatnost, štampanje i reprodukcija snimljenih medija361 Proizvodnja nameštajaNACE rev. 1.1

4. Hemijski proizvodi, guma i plastika


Domaće Strano1.773 1.366 285 97 25 1.666 101

100,0% 77,0% 16,1% 5,5% 1,4% 94,0% 5,7%

BDV- Prosečna stopa realnog rasta u periodu 2001-2009. godine iznosi 3,9%. - Projektovana prosečna stopa rasta za period 2011-2020. godine iznosi 8,82%. - Učešće u BDV prerađivačke industrije u 2009. godine i iznosilo je 14,7%.- Projektovano učešće u 2020. godine iznosi 18,83%. Izvoz- Prosečna pokrivenost uvoza izvozom, 2003-2009. godine iznosi 50,0%- Projektovana prosečna stopa rasta izvoza u 2011-2020. godini iznosi 11,99%- Prosečno učešće u izvozu prerađivačke industrije u 2003-2009. godini iznosi 17,7%- Projektovano učešće u 2020. godini je 11,80%Tržište Nivo domaće tražnje u posmatranom periodu prati trend

kretanja realizovane proizvodnje. U okviru hemikalija i hemijskih proizvoda, najveća tražnja postoji za proizvodima od plastičnih masa, sapunima i azotnim đubrivima, koji čine oko 60% domaće tražnje. U odnosu na 2007. godinu najviše je porasla tražnja za farmaceutskim proizvodima (20%). Oko 40% potreba za hemikalijama i hemijskim proizvodima zadovoljava se iz domaće proizvodnje, u farmaceutskoj industriji oko 50%, a u proizvodnji proizvoda od gume i plastike oko 55%.

Najvažniji proizvodi Farmaceutski proizvodi, pesticidi i druge hemikalije za poljoprivredu, boje, lakovi, gume za vozila, tečni industrijski gasovi, proizvodi za ugrađivanje od plastičnih masa za građevinarstvo, ambalaža od plastičnih masa, deterdženti, sapuni, proizvodi za čišćenje i poliranje i toaletni preparati.


1. HEMOFARM AD VRŠAC2 . TIGAR TYRES DOO, PIROT3. HIP-PETROHEMIJA AD PANČEVO - U RESTRUKTURIRANJU4. HENKEL MERIMA DOO KRUŠEVAC5. GALENIKA AD BEOGRAD

6. BEOHEMIJA DOO BEOGRAD7. TARKETT DOO BAČKA PALANKA8. FERTIL DOO BAČKA PALANKA9. BEOHEMIJA-INHEM DOO ZRENJANIN10. AZOTARA DOO SUBOTICA

SWOT - prednosti - postojeći kapaciteti bazne hemije,- postojeća domaća i ino-tražnja,- visoko učešće u strukturi izvoza,

- niska cena rada visokostručne i kvalifikovane radne snage. SWOT - nedostaci - uvozna zavisnost,

- nedovoljna konkurentnost (cena, kvalitet i dizajn). Privatizacija i restrukturiranje U periodu 2002-2010. godine privatizovano 66 preduzeća.

Poništeno je 17 kupoprodajna ugovora. U narednom periodu predstoji okončanje restrukturiranja 6 preduzeća i tenderska ili aukcijska privatizacija 3 preduzeća sa društvenim kapitalom

SDIU periodu od 2004. godine do juna 2010. godine u podsektoru je realizovano 749 mil. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 27,4%). U periodu 2011-2020. godine u podsektor se planira priliv 2 mlrd. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 22,3%).

ZaposlenostBroj zaposlenih u periodu 2005-2009. godine smanjen je za 11,8% (6.329).U periodu 2010-2020. godine planira se rast zaposlenih od 19,6% (9.285). U strukturi prerađivačke industrije povećano je učešće sa 10,4% u 2005. godini na 10,7% 2009, a u 2020. godine i planira se 11,4%.

Regionalni razvoj Najvažniji sektor za zapošljavanje, stvaranje BDV i izvoz za Južnobanatsku, Pirotsku i Jablaničku oblast. Drugi sektor po značaju za Mačvansku, Borsku, Srednjebanatsku, Sremsku, Moravičku, Rasinsku i Šumadijsku oblast.

Ekologija Nepravilno rukovanje i skladištenje hemikalija i opasnog otpada, zastarele tehnologije i nedostatak preventivnih mera (monitoring) prouzrokuju neprocenjive štete po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Degradacija svih prirodnih resursa (a naročito vazduha) najviše izražena u blizini hemijskih (Pančevo, Šabac, Kruševac) i petrohemijskih postrojenja (Pančevo, Novi Sad).


Za istraživanje i razvoj postoji povoljno okruženje. Uticaj stranih kupaca na razvoj inovativnosti izraženiji je kod velikih, izvozno orijentisanih i preduzeća u stranom vlasništvu. Nerazvijenost potrebne infrastrukture, nedovoljno stimulativne mere države, slaba povezanost sa naučnim i istraživačkim institucijama i nedovoljan broj raspoloživih istraživača i tehničara su osnovna ograničenja.

Obuhvat: 24 Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda25 Proizvodnja proizvoda od gume i proizvoda od plastičnih masaNACE rev. 1.1

5. Industrija nemetala


Domaće Strano763 566 120 62 15 716 38

100,0% 74,2% 15,7% 8,1% 2,0% 93,8% 5,0% BDV- Prosečna stopa realnog pada u periodu 2001-2009. godine iznosi -3,2%. - Projektovana prosečna stopa rasta za period 2011-2020. godine iznosi 6,68%. - Učešće u BDV prerađivačke industrije u 2009. godine i iznosilo je 6,22%.- Projektovano učešće u 2020. iznosi 5,63%. Izvoz- Prosečna pokrivenost uvoza izvozom, 2003-2009. godine iznosi 53,8%- Projektovana prosečna stopa rasta izvoza u 2011-2020. godini iznosi 13,81%- Prosečno učešće u izvozu prerađivačke industrije 2003-2009. godine iznosi 2,2%- Projektovano učešće u 2020. godini je 1,5%Tržište Domaća proizvodnja zadovoljava oko 75% domaće tražnje.

Najveća pokrivenost tražnje domaćom ponudom je u grani za proizvodnju opeke i crepa od gline i proizvodnju cementa, kreča i gipsa (skoro 100%).

Najvažniji proizvodi Cement, kreč, gips, cevi za dimnjake i druge cevi, opeka, crep, keramičke ploče i pločice


1. LAFARGE BFC DOO BEOČIN2. HOLCIM (SRBIJA) POPOVAC3. TCK DOO KOSJERIĆ4. POTISJE KANJIŽA AD KANJIŽA5. TOZA MARKOVIĆ AD KIKINDA

6. DOO MASTERPLAST YU SUBOTICA7. DOO AMBALAŽNO STAKLO PARAĆIN8. KNAUF INSULATION DOO BEOGRAD9. KERAMIKA KANJIŽA PLUS DOO KANJIŽA10. ZORKA-KERAMIKA DOO

NOVI SADSWOT - prednosti - raspoloživi prirodni resursi (sirovine),

- visok stepen iskorišćenosti kapaciteta,- celokupna domaća tražnja za cementom zadovoljava se iz domaće ponude,- iskustvo i tradicija ove proizvodnje.

SWOT - nedostaci - niži stepen tehnološke prerade (nedovoljno novih proizvoda za potrebe poljoprivrede i hemijske industrije),- nedostatak sredstava za revitalizaciju postrojenja.

Privatizacija i restrukturiranje U periodu 2002-2010. godine privatizovano 77 preduzeća. Poništeno je 23 kupoprodajna ugovora. U narednom periodu predstoji okončanje restrukturiranja 4 preduzeća i tenderska privatizacija 1 preduzeća sa društvenim kapitalom.


ZaposlenostBroj zaposlenih u periodu 2005-2009. godine smanjen je za 34,2% (10.394).U periodu 2010-2020. godine planira se rast zaposlenih od 5,0% (996).U strukturi prerađivačke industrije smanjeno je učešće sa 5,9% u 2005. godine i na 4,5% u 2009, godini a u 2020. godini planira se 4,2%.Regionalni razvoj Jedna od vodećih industrija u Pomoravskoj,

Severnobanatskoj i Raškoj oblasti, dok je treća po značaju u stvaranju vrednosti u Južnobačkoj, Topličkoj, Zlatiborskoj oblasti.

Ekologija Usled niske energetske i sirovinske efikasnosti proizvodnje, industrija nemetala ima visok nivo stvaranja industrijskog otpada po jedinici proizvoda. Ekološki rizici su skladištenje otpada, degradirano zemljište, vazduh (prašina) i vodni resursi.


Za istraživanje i razvoj postoji povoljno okruženje i zadovoljavajući broj raspoloživih istraživača i tehničara. Uticaj stranih kupaca na razvoj inovativnosti izraženiji je kod velikih, izvozno orijentisanih i preduzeća u stranom vlasništvu. Osnovna ograničenja: nerazvijenost potrebne infrastrukture, nedovoljno stimulativne mere države i slaba povezanost sa naučnim i istraživačkim institucijama.

Obuhvat: 26 Proizvodnja proizvoda od ostalih nemetalnih mineralaNACE rev. 1.1

6. Metal i metalni proizvodi


Domaće Strano2.224 1.665 389 139 31 2.069 129

100,0% 74,9% 17,5% 6,3% 1,4% 93,0% 5,8% BDV- Prosečna stopa realnog pada u periodu 2001-2009. godine iznosi 1,2%. - Projektovana prosečna stopa rasta za period 2011-2020. godine iznosi 5,58%. - Učešće u BDV prerađivačke industrije u 2009. godini iznosilo je 10,0%.- Projektovano učešće u 2020. godini iznosi 7,24%.Izvoz- Prosečna pokrivenost uvoza izvozom, 2003-2009. godine iznosi 105,3%- Projektovana prosečna stopa rasta izvoza u 2011-2020. godine iznosi 8,20%- Prosečno učešće u izvozu prerađivačke industrije 2003-2009. godine iznosi 24,1%- Projektovano učešće u 2020. godine je 14,7%Tržište Pokrivenost domaćih potreba sopstvenom proizvodnjom

karakteriše trend rasta tokom prethodnih godina. U oblasti osnovnih metala četvrtina domaće tražnje zadovoljava se iz domaćih izvora, dok se u oblasti metalnih proizvoda svega petina zadovoljava iz uvoza.

Najvažniji proizvodi Liveni proizvodi (blokovi, poluge, toplo valjani proizvodi), bakar, legura bakra, limovi, metalna stolarija, cisterne, rezervoari, sudovi, burad, kante, kutije.


1. U.S. STEEL SERBIA DOO SMEDEREVO2. RTB - TOPIONICA I RAFINACIJA BAKRA BOR3. BALL PAKOVANJE EVROPA BEOGRAD DOO BEOGRAD4. VALJAONICA BAKRA SEVOJNO AD SEVOJNO

6. IMPOL SEVAL AD, SEVOJNO7. FBC AD MAJDANPEK8. UTVA SILOSI AD KOVIN9. DOO EURO GAS SUBOTICA

5. JEEP COMMERCE DOO BEOGRAD

10. DOO EURO PETROL SUBOTICA

SWOT - prednosti - visok izvoz,- kvalitetno snabdevanje privrede domaćim imputima,- zadovoljavajući nivo iskorišćenosti kapaciteta,- kvalifikovana radna snaga.

SWOT - nedostaci - nezavršena dekompozicija postojećih (posebno velikih) kapaciteta na manje i odgovarajuća specijalizacija,- nedostatak sredstava za finansiranje proizvodnje.


Poništeno je 24 kupoprodajna ugovora. U narednom periodu predstoji okončanje restrukturiranja 6 preduzeća i tenderska ili aukcijska privatizacija 2 preduzeća sa društvenim kapitalom.


ZaposlenostBroj zaposlenih u periodu 2005-2009. godine smanjen je za 10,0% (6.298).U periodu 2010-2020. godine planira se rast zaposlenih od 11,7% (6.602).U strukturi prerađivačke industrije povećano je učešće sa 12,1% u 2005. godini na 12,8% u 2009. godini a u 2020. godini planira se 12,6%.

Regionalni razvoj Najrazvijenija industrija u centralnim oblastima Srbije - Borska, Podunavska, Braničevska, Mačvanska, Kolubarska, Zlatiborska, Šumadijska, Moravička i Nišavska oblast, dok u Banatu posluje veći broj manjih preduzeća posmatrano prema broju zaposlenih i participaciji u novostvorenoj vrednosti prerađivačke industrije područja.

Ekologija U blizini metalurških kompleksa stalan rizik po životnu sredinu ogleda se u vidljivoj degradaciji (kontaminaciji) zemljišta, sve nižem kvalitetu površinskih i podzemnih voda (usled otpadnih tehnoloških voda) i prekograničnom zagađenju vazduha (ogromne emisije štetnih gasova i prašine). Pored glavnih izvora zagađenja, razmere

degradacije ogledaju se i u neodgovornoj i neracionalnoj potrošnji energije.


Za istraživanje i razvoj postoji zadovoljavajući broj raspoloživih istraživača i tehničara. Uticaj stranih kupaca na razvoj inovativnosti izraženiji je kod velikih, izvozno orijentisanih i preduzeća u stranom vlasništvu. Osnovna ograničenja: nepovoljno okruženje, nerazvijenost potrebne infrastrukture, nedovoljno stimulativne mere države i slaba povezanost sa naučnim i istraživačkim institucijama.

Obuhvat: 27 Proizvodnja osnovnih metala28 Proizvodnja standardnih metalnih proizvoda, osim mašina i uređajaNACE rev. 1.1

7. Mašine i uređaji

Broj preduzeća Mikro Mala Srednja Velika Privatni sektorDomaće Strano

806 595 140 54 17 738 53100,0% 73,8% 17,4% 6,7% 2,1% 91,5% 6,6%

BDV- Prosečna stopa realnog pada u periodu 2001-2009. godine iznosi -6,0%. - Projektovana prosečna stopa rasta za period 2011-2020. godine iznosi 8,75%. - Učešće u BDV prerađivačke industrije u 2009. godine iznosilo je 3,5%.- Projektovano učešće u 2020. godine iznosi 5,82%.Izvoz- Prosečna pokrivenost uvoza izvozom, 2003-2009. godine iznosi 31,8%- Projektovana prosečna stopa rasta izvoza u 2011-2020. godini iznosi 15,31%- Prosečno učešće u izvozu prerađivačke industrije 2003-2009. godine iznosi 7,1%- Projektovano učešće u 2020. godini je 8,0%Tržište Pokrivenost domaćih potreba sopstvenom proizvodnjom u

2009. godine ukazuje na blagi rast u odnosu na 2008. godinu. Odnos realizovane proizvodnje i domaće tražnje u 2009. godini pokazuje da se oko 14% domaće tražnje podsektora zadovoljava iz domaćih izvora.

Najvažniji proizvodi Oružje i municija, neelektrični aparati za grejanje kućnih prostorija, štednjaci, roštilji, peći, aparati za kuvanje, mašine za pripremu hrane u komercijalnim kuhinjama.


1. KOLUBARA METAL DOO VREOCI2. GORENJE DOO VALJEVO3. ALFA-PLAM AD VRANJE4. PRVI PARTIZAN AD UŽICE5. HOLDING KORPORACIJA KRUŠIK AD VALJEVO

6. GOŠA FOM AD SMEDEREVSKA PALANKA7. IMT AD BEOGRAD, U RESTRUKTURIRANJU8. ZASTAVA ORUŽJE AD KRAGUJEVAC9. KOMPANIJA SLOBODA AD ČAČAK10. GORENJE TIKI DOO STARA PAZOVA

SWOT - prednosti - stalna i rastuća tražnja, posebno u zemljama u razvoju,- stalan tehnološki napredak proizvoda ovog sektora u pogledu performansi (kapacitet, automatizacija) i pouzdanosti rada,- niska cena radne snage.

SWOT - nedostaci - tehničko-tehnološko zaostajanje većine kapaciteta,- nedostatak obrtnih sredstava,- nedovoljna kooperacija sa preduzećima iz razvijenih zemalja čime bi se razvili novi proizvodi.


Poništeno je 10 kupoprodajnih ugovora. U narednom periodu predstoji okončanje restrukturiranja 4 preduzeća i aukcijska privatizacija 3 preduzeća sa društvenim kapitalom.

SDIU periodu od 2004. godine do juna 2010. godine u podsektoru je realizovano 63 mil. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 2,3%). U periodu 2011-2020. godine u podsektor se planira priliv 365 mil. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 4%).

ZaposlenostBroj zaposlenih u periodu 2005-2009. godine povećan je za 2,7% (984). U periodu 2010-2020. godine planira se rast zaposlenih od 14,0% (5.181).U strukturi prerađivačke industrije povećano je učešće sa 7,0% u 2005. godini na 8,4% u 2009. godini a u 2020. godini planira se 8,4%.Regionalni razvoj U Kolubarskoj, Zaječarskoj i Braničevskoj oblasti važan

podsektor za zapošljavanje i stvaranje nove vrednosti; u Šumadiji, Moravičkoj, Rasinskoj, Podunavskoj oblasti prosečno je zaposleno 15% lokalnog stanovništva u ovom podsektoru, dok je na području Pčinjskog okruga treća industrija prema bruto dodatoj vrednosti.

Ekologija Niska profitabilnost poslovanja mašinske industrije utiče na nedostatak adekvatnih tehnologija i postrojenja zaštite životne sredine (naročito vazduha) s obzirom da su pojedini procesi (livenje, bojenje) visoki emiteri toksičnih materija.



Obuhvat: 29 Proizvodnja mašina i uređaja, na drugom mestu nepomenutaNACE rev. 1.1

8. Električni i optički uređaji


Domaće Strano2.504 2.054 351 80 19 2.348 134

100,0% 82,0% 14,0% 3,2% 0,8% 93,8% 5,3%

BDV- Prosečna stopa realnog rasta u periodu 2001-2009. godine iznosi -6,1%. - Projektovana prosečna stopa rasta za period 2011-2020. godine iznosi 12,02%. - Učešće u BDV prerađivačke industrije u 2009. iznosilo je 6,3%.- Projektovano učešće u 2020. godini iznosi 9,88%.Izvoz- Prosečna pokrivenost uvoza izvozom, 2003-2009. godine iznosi 27,1%- Projektovana prosečna stopa rasta izvoza u 2011-2020. godine iznosi 19,64%- Prosečno učešće u izvozu prerađivačke industrije 2003-2009. godine iznosi 6,3%- Projektovano učešće u 2020. godini je 13,5%Tržište Nivo domaće tražnje uglavnom prati kretanje domaće

proizvodnje. Tražnja za komunikacionom opremom, preciznim i optičkim instrumentima je gotovo dvostruko veća od domaće proizvodnje. Zbog toga se domaća tražnja za proizvodima radio, TV i komunikacione opreme zadovoljava sa svega 3% iz domaćih izvora, a tražnja za preciznim i optičkim instrumentima sa oko 35%. Proizvodnja kancelarijskih i računskih mašina zadovoljava oko 80% domaće tražnje.

Najvažniji proizvodi Električni motori, generatori i transformatori, proizvodi za upravljanje u industrijskim procesima, elektro-oprema za motore i vozila, akumulatori, primarne ćelije i primarne baterije.


1. CT COMPUTERS DOO BEOGRAD2. SAGA DOO BEOGRAD3. KONCERN FARMAKOM MB ŠABAC FABRIKA AKUMULATORA AD SOMBOR4. KIM-TEC DOO BEOGRAD5. FRESENIUS MEDICAL CARE SRBIJA DOO VRŠAC

6. MOELLER ELECTRIC DOO SREMSKA MITROVICA7. PDS DOO NIŠ8. ALTI DOO ČAČAK9. ATB SEVER SUBOTICA10. PIN COMPUTERS DOO NOVI SAD

SWOT - prednosti - necenovna konkurentnost (kvalitet, dizajn)- kvalifikovani kadar koji ima tehnološko iskustvo,- stalna i rastuća tražnja.

SWOT - nedostaci - tehničko-tehnološki kvalitet postojećih kapaciteta,- proizvodna kooperacija sa preduzećima u zapadnim zemljama,- naučno-istraživački razvoj.


Poništeno je 10 kupoprodajnih ugovora. U narednom periodu predstoji okončanje restrukturiranja 6 preduzeća i tenderska ili aukcijska privatizacija 7 preduzeća sa društvenim kapitalom.


ZaposlenostBroj zaposlenih u periodu 2005-2009. godine smanjen je za 1,0 (339). U periodu 2010-2020. godine planira se rast zaposlenih od 22,7% (7.440).U strukturi prerađivačke industrije povećano je učešće sa 6,4% u 2005. godini na 7,4% u 2009. godini, a u 2020. godini planira se 8,1%.

Regionalni razvoj Najrazvijeniji podsektor u tri područja - Gradu Beogradu, Nišu i Severnobačkoj oblasti, a značajnije participira i u industriji Pomoravske i Zaječarske oblasti. U ostalim područjima u ovom podsektoru zastupljena su uglavnom preduzeća male i srednje veličine bez većeg uticaja na rezultate lokalnih privreda.

Ekologija Količina električnog i elektronskog otpada naglo raste, dok sadržaj opasnih materija (olovo, živa...) degradira životni ambijent usled neadekvatnog tretmana (isparavanje organskih jedinjenja, zagađenje zemljišta) i odlaganja na deponije. Smanjenje zagađenja i ušteda u ograničenim resursima koji se koriste pri proizvodnji ovih uređaja, moguć je uz viši stepen adekvatnog recikliranja.



Obuhvat: 30 Proizvodnja kancelarijskih i računskih mašina31 Proizvodnja električnih mašina i aparata, na drugom mestu nepomenuta32 Proizvodnja radio, televizijske i komunikacione opreme i aparata33 Proizvodnja medicinskih, preciznih i optičkih instrumenata, satova i časovnikaNACE rev. 1.1

9. Saobraćajna sredstva


Domaće Strano426 280 67 53 26 360 51

100,0% 65,7% 15,7% 12,4% 6,1% 84,5% 12,1% BDV- Prosečna stopa realnog pada u periodu 2001-2009. godine iznosi -3,3%. - Projektovana prosečna stopa rasta za period 2011-2020. godine iznosi 12,42%. - Učešće u BDV prerađivačke industrije u 2009. godini iznosilo je 2,7%.- Projektovano učešće u 2020. godini iznosi 5,72%.Izvoz- Prosečna pokrivenost uvoza izvozom, 2003-2009. godine iznosi 28,8%- Projektovana prosečna stopa rasta izvoza u 2011-2020. godini iznosi 30,58%- Prosečno učešće u izvozu prerađivačke industrije 2003-2009. godine iznosi 4,6%- Projektovano učešće u 2020. godini je 17,0%Tržište Pokrivenost domaćih potreba za motornim vozilima i

prikolicama je na nivou od oko 25%, dok je u slučaju ostalih saobraćajnih sredstava oko 9,6%. Oko 50% domaćih potreba za poljoprivrednim mašinama zadovoljava se iz domaćih izvora (oko 35% u 2008. godini).

Najvažniji proizvodi Kočnice, menjači, osovine, točkovi, amortizeri, hladnjaci, prigušivači, izduvne cevi, katalizatori, kvačila, volani, stubovi upravljača, putnički vagoni, vagoni za transport robe, vagoni-cisterne, osovine, točkovi, kuke i spojnice vagona, brodovi, bicikli, traktori, motokultivatori.


1. FIAT AUTOMOBILI SRBIJA DOO KRAGUJEVAC

6. FAM SEČANJ AI DOO SEČANJ

2. LIVNICA KIKINDA AI DOO 7. SHIPYARD BOMEX 4M

KIKINDA DOO ZRENJANIN3. GOŠA FŠV DOO SMEDEREVSKA PALANKA

8. KNOTT-AUTOFLEX YUG DOO BEČEJ

4. ZASTAVA AUTOMOBILI AD KRAGUJEVAC - U RESTRUKTURIRANJU

9. BRODOGRADILIŠTE BEGEJ AD ZRENJANIN

5. DOO NIKOM KRAGUJEVAC 10. FŽV ŽELVOZ AD SMEDEREVO

SWOT - prednosti - geografski položaj (na postojećim evropskim koridorima),- rast tražnje (domaće i inostrane),- povezivanje sa strateškim partnerima i proizvodnja novih proizvoda na bazi tehnologija stranih investitora,- kvalifikovani kadar koji ima tehnološko iskustvo.

SWOT - nedostaci - efikasnije povezivanje malih sa srednjim preduzećima - naučno-istraživački razvoj.


Poništeno je 16 kupoprodajnih ugovora. U narednom periodu predstoji okončanje restrukturiranja 17 preduzeća.

SDI

U periodu od 2004. godine do juna 2010. godine u podsektoru je realizovano 164 mil. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 6%). U periodu 2011-2020. godine u ovaj podsektor se planira priliv 1,4 mlrd. EUR (učešće u SDI prerađivačke industrije 15,3%).ZaposlenostBroj zaposlenih u periodu 2005-2009. godine smanjen je za 20,8% (7.511).U periodu 2010-2020. godine planira se rast zaposlenih od 29,4% (8.409). U strukturi prerađivačke industrije smanjeno je učešće sa 7,0% u 2005. godini na 6,5% u 2009. godini, a u 2020. godini planira se 7,4%.

Regionalni razvoj Najveći broj zaposlenih podsektora je u Šumadijskoj, Rasinskoj, Podunavskoj Raškoj, Zlatiborskoj i Severnobanatskoj oblasti.

Ekologija Negativan ekološki uticaj ogleda se u korišćenju ograničenih resursa, emisije organskih jedinjenja i velikoj potrošnji energije, koji uzrokuju niz dugoročnih problema među kojima je najveći odlaganje i reciklaža zastarelih saobraćanih sredstava.


Za istraživanje i razvoj nema dovoljno raspoloživih istraživača i tehničara. Osnovna ograničenja: nepovoljno okruženje, nerazvijenost potrebne infrastrukture, nedovoljno stimulativne mere države i slaba povezanost sa naučnim i istraživačkim institucijama. Nešto povoljnija situacija je kod velikih, izvozno orijentisanih i preduzeća u stranom vlasništvu - veći značaj i uticaj stranih kupaca na razvoj inovativnosti.

Obuhvat: 34 Proizvodnja motornih vozila, prikolica i poluprikolica35 Proizvodnja ostalih saobraćajnih sredstavaNACE rev. 1.1

VII AKCIONI PLAN

Akcioni plan za sprovođenje ove strategije za period od 2011. do 2020. godine Vlada će utvrditi do 31. decembra 2011. godine.

Sredstva za realizaciju Strategije biće utvrđena Akcionim planom u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije.

VIII ZAVRŠNI DEO

Ovu strategiju objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

Documents

privreda.gov.rs · Web viewTreba istaći da sve ove politike moraju da uzmu u obzir pravila i ograničenja koja nameću međunarodni sporazumi, kao što je sporazum sa STO i, kada